Knjiga o Drazi sv1 1941-1943 Radoje Knezevic

КЊИГА 0 ДРАЖИ

Снимак с краја 1943 Ч И 4 A

Књига о Дражи

Уредио РАДОЈЕ Л. КНЕЖЕВИЋ

СВЕСКА

ПР В А

1941 — 1943

ВИНДЗОР, КАНАДА Српска народна одбрана

1956

И з д а њ е

и

ш т а м п а

A V A L A , P rin tin g and P u b lish in g C om pany Ltd., W in d so r, O nt. Canada

САДРЖАJ

Предговор ........................................................................................... IX O написима y овој књизи .......................................................... ХШ 1. Драгољуб Михаиловић. — Др Миодраг АлЛурковић.. 1 2. Почеци покрета отпора. — Радоје Л. Кнеж евић......... 7 3. Са Дражом од Брчког до Равне Горе. — Мирко Станковић........................................................................... 15 4. Од Босне до Равне Горе. — Павле Мешковић................ 28 5. Спорење два сведока. — М.Станковић, П.Мешковић .... 34 6. Михаиловић до Равне Горе. — Д. В. Милосавл>евић .... 44 7. На Равној Гори. — Павле Мешковић ............................ 53 8. Герилска формација. — Звонимир Вучковић .............. 71 9. Устанак у Црној Гори. — Милан Бандовић.................. 74 10. Корита - Билећа - Грахово - Љубомир. — Васшгаје Комненић ........................................................................... 87 11. Молитва. — Јован Дучић ................................................... 110 12. Западни српеки крајеви и Дража. — Радмило Грђић .. 111 13. Први сукоб са Партизанима. — Звонимир Вучковић .. 119 14. Заробљеници сазнају о Михаиловићу. — Др М. А. Пурковић ........................................................................... 124 1.5. Устанак у Западној Србији. — Звонимир Вучковић .... 127 16. Крагујевачка трагедија. — Ј. Ш ........................................ 141 17. Крвава бајка. — Десанка Максимовић ........................ 154 18. Сећања једног команданта. — Војислав Д.Пантелић .. 156 19. Из историје Равне Горе. — Бранко Лазић .................. 167 20. Отац и син. — Павле Мешковић ..................................... 173 21. Из првих месеца. — Јакша В. Ђелевић ........................ 177 22. На мосту. — Звонимир Вучковић ..................................... 190 23. Мишићева жртва. — Павле Мешковић............................ 196 24. Кроз иглене уши. — Др Милан Шијачки .................... 199

V

25. Указ о Михаиловићевом унапређењу за ђенерала....... 26. Ђенерал Михаиловић Министар војни. — Слободан Јоваковић........................................................................... 27. Озрен. — Сергије Живановић ........................................... 28. Први пут код Михаиловића. — Никола Ш. Бојовић .... 29. Значај Михаиловићеве гериле. — Живан. Л. Кнежевић ........................................................................... 30. „Праштање је највећа освета”. — Никола Ш.Бојовић 31. Преношење Врховне команде у земљу. — Велимир Р. Тошковић...................................................................... 32. Слово 3. — Радоје Л. Кнежевић ..................................... 33. Ослобођење Фоче. — Никола Ш. Бојовић .................... 34. За победу над Ромелом. — Живан Л. Кнежевић......... 35. Војни час америчке војске. — Светислав Ч. Вохоска .... 36. Савезничка признања ............................................................ 37. „Заклети непријатељи осовине”. Хитлерово писмо Мусолинију ...................................................................... 38. Немачка офанзива на Озрен. — Сергије Живановић .. 39. Немачка офанзива против Михаиловића. — Милан Бандовић............................................................................. 40. He целивах га у руку. — Векослав А. Фаркаш............ 41. Борба код Сече Реке. — Бранко Л ази ћ ............................ 42. Покрет отпора у Словеначкој. — Карло Н овак............ 43. У Дражином Штабу. — Борислав Ј. Тодоровић............ 44. Бој на Вишеграду. — Алберт Б. С а јц ............................ 45. Тако се Чича борио. — Чедомир Радовић...................... 46. Американци код Михаиловића, 1943. — Радоје Л. Кнежевић ........................................................................... 47. Белешке официра за везу. — Борислав Ј. Тодоровић ..

VI

218 219 222 224 230 235 241 250 264 271 278 282 287 292 297 303 312 317 333 355 360 363 372

СКИЦЕ и снимци

Ч и ч а .......................................................... према насловној страни Кретање Д. Михаиловића од Брчког до Р. Горе (скица) .... Околина Равне Горе (скица) ......................................................

16 17

Пуковник Драгољуб Михаиловић ............................................. Драгослав Т. Павловић .............................................................. Миленко А. Рељ ић........................................................................... Бошко П. Тодоровић ....................................................................... Урош М. Дреновић ......................................................................... Данило Н. Салатић ...................................................................... Немачки заробљеници пролазе кроз Коштуниће ................ Лазар М. Пантелић ......................................................................... Заставе Горске Гарде .................................................................... М. Музикравић, Раде Н., и Ж. Лазовић ................................... Дража и Драгиша В аси ћ .............................................................. Павле Ђуришић ............................................................................. Ђорђе М. Лашић ............................................................................. Поштанске м арке............................................................................. Војислав С. Лукачевић.................................................................. Милутин Миловановић ..................................................................

32 33 128 128 129 129 144 145 272 273 288 289 289 368 384 385

VII

ПРЕДГОВОР

Петнаест година се навршило откако је у окупираној Југославији започела, с пуковником Дражом Михаиловићем на челу, прва герила у Европи против покушаја Хитлера и Мусолинија да измене европску мапу, сруше словенске државе и своје господарство наметну осталим народима. To је и десет година од Михаиловићеве смрти. Српска Народна Одбрана у Канади, са својим заслужким Претседником г. Пером Булатом, одлучила је да тај двоструки јубилеј обележи издавањем једне споменице. Тај посао повершха је потписаноме, остављајући му пуну слободу замисли и обраде. Наш демократски и национални покрет отпора против туђинаца - завојевача био је једно чудо Друтог светског рата. Иако скоро од самог почетка компликован одбраном од Усташа п ратом против Комуниста, — који су борби против окупатора претпоставили грађански рат под окупацијом ради завођења своје диктатуре на крају рата, — тај отпор је, изнад свега, значио борбу једног неукротивог народа за опстанак и слободу, крупан принос општој савезничкој победи. О томе покрету није се писало довољно, ни са потребном објективношћу, у иностраној литератури о Другом светском рату. Извесне неистините тезе савезничке пропаганде из завршне фазе рата, још увек се нажалост провлаче кроз многобројне књиге и енциклопедије. To потиче једним делом отуда, што су се службени ратни пропагандисти прерушили у историчаре; другим делом, што још није учињен довољан напор да се историска истина изнесе свету на видело. Ни на српскохрватском језику ствар не стоји много повољније. У Јутославији се данас о томе не може писати. У

IX

емиграцији, на прсте једне руке могу се избројати посебна дела или студије од вредности о демократском покрету отпора. Странац с познавањем ерпскохрватског језика, који би хтео да о збивањима у Југоелавији током 1941 - 1945 прочита и некомунистичке верзије, био би на муци да своју жеђ утоли. Међутим, у нашој емиграцији писало се прилично о томе крвавом II епском периоду. Ш то још више значи, писали су људи који су лично играли видну улогу у тим борбама, или пак били у присној вези са њима током рата. Али су ти написи разбацани у двадесетак емигрантских листова и часописа, шапирографисаних или штампаних, ка свих пет континената, у врло ограниченом броју примерака и у техничкој форми која им не обећава дуг век. Већ данас, тешко да од појединих часописа и листова постоји више од по неколико комплета. Потписани се одлучио да сакупи, у неку врсту антологије, оно што му се чинило највреднијим да буде спасено од заборава и што пре учињено доступним широкој читалачкој публици. Тако је настала ова К њ и г а о Д р а ж и . Д а би слика била у својим главним контурама потпунија, овде - онде додат је и по који изворни чланак, израђен за ову прилику од људи који су већ раније писали о том периоду. К њ и г а о Д р а ж и , према томе, не претставља заокругљену студију о демократском покрету отпора у Југоелавији, с постављањем свих проблема и осветљењем из свих углова. To је, једноставно, историска грађа за доцније непристрасне и потпуне студије, — грађа коју ниједан историчар у будућности неће моћи да мимоиђе. У томе леж и непролазна вредност lic iia : студије застаревају, извори остају. Та грађа односи се на целу земљу. Али, ваља истаћи да је то само почетак, први крупнији корак на врло дугом путу. Н ека би ова К њ и г а о Д р а ж и , са свима својим неизбежним недостацима, послужила као потстрек да се рад у овом смислу продужи: да се прикупи, среди и објави, са што већим појединостима, грађа за свако од четири главна подручја отпора, — Србију, Црну Гору, Словеначку и на територији злочиначке НДХ. Поред једне заједничке основе, надахнуте љубавл>у према слободи и националној југоеловенској држави, свако је од тих подручја имало своје посебне тешкоће и проблеме.

X

Без њиховог подробног проучавања, неће бити могућно дати ви верну и потпуну слику целине. Једва је потребно рећи да ово није књига ни пропаганде за било кога, ни рекриминација било против кога. Ово је поштен напор и допринос да се историја наших борби и страдања сазда на пуном и непоштедном изношењу истине. Као што је у природи сваке антологије, писци несметано излаж у своја схватања, и о људима и њиховим поступцима казују судове с којима се не морају, увек, слагати остали њихови саборци или читаоци. Нама се чинило да, за правилну оцену догађаја и ставова, то треба оставити без жеље за претераш-ш, тесногрудим „уједначавањем” . Величина Михаиловићева покрета отпора, демократског и свеобухватног, и леж ала је између осталог у томе, што је он умео да око једиог велшсог и светог цил>а скупи заједно људе најразличитијих политичких тенденција, — либерале и клерикалце, ројалисте и републиканце, — све оне који су хтели независну држ азу и демократски поредак у њој. Смисао те народне борбе био би фалсификован ако би се једној оваквој књизи дао у било ком погледу једностран карактер. * * * К њ и г а о Д р а ж и подељена је у две свеске: прва обухвата године 1941 - 1943, друга године 1944 - 1946. Испред појединих написа дате су уводне белешке, а безмало сви су пропраћени потребним коментарима или напоменама при дну стране. Све је то штампано ситним словима и, уколико није друкчије назначено, потиче из пера потписанога. Понегде у књизи, уместо имена личности, стављено је само једно слово, рецимо: капетан П. Р азлог може бити двојак : или се писац више није сећао имена, или пак и данас постоји разлог да се право име не открије. У неким чланцима дато је само име или презиме личности. Обично писац није знао било једно, било друго. Гдегод је било могућно, потписани је настојао да то попуни. Негде је У томе био срећне руке (напр. за поднаредника Ђ уру Станковића, наредника Гојка Ајваза, наредника - водника Фрању,

XI

Сеничара, итд.); али је, нажалост, понекад истраживање остало без резултата (отуда: Воја „Вођа”, арт. поручник Павловић, наредник Худник, итд. ). Страна имена писана су фонетички, отприлике онако како се у односном језику изговарају. Али кад год се у чланку страно име споменуло први пут, у загради је стављено и како се оно пише. У И м е н и к у , који се налази на крају друте свеске, назначено је уз име и како се оно пише: X а т с о н , „Марко” ( Duane Tyrrell Hudson ) итд. Постојала је намера да се донесе и већи број портрета истакнутих мртвих бораца и првака. To је остављено за посебну књигу. Радоје Л. Кнежевић

ХП

О НАПИСИМЛ У ОВОЈ књ изи

Написи објављени у

Књизи

о

Дражи

делом се штампају овде

први пут, а делом су пренети из разних листова и часописа. Прве обележавамо ознаком „изворно” ; за друге се наводи публикација из које су узети. Понегде су извршене исправке и измене, значајније увек с пишчевим одобрењ ем, уколико их није већ сам писац учинио. У неколико случајева, више ваписа о д истог писца, кад се односе на исти догађај или на ужи временски период, груписани су под једним отптим насловом, обично новим; првобитни наслови тако груписаних чланака задржани су безмало свуда као наслови одељака. Ниже наведени редни бројеви указују на број под којим је налис забележен у Садржају. Тако, бр. 7 означава чланак Н а Павла Мешковића.

Равној

Гори,

од

Ово су скраћенице: AC

=

ГКС ГР Г

Америкакски Србобран, Питсбург, САД; = =

Д ем.

=

Глас канадских Срба, Виндзор, Канада; Глас Равне Горе, Лондон, Енглеска; Демократија, Београд;

Д М = Демократска мисао, Виндзор, Канада; О с л . = Ослобођењ е, Лондон, Еиглеска; П о р . = Порука, Лондон, Енглеска; РБ

=

Равногорски борад, Лондон, Енглеска;

Р о д . = Родољ уб, Оснабрик, Немачка; С л о г a , Перт, Аустралија; СН

=

Службене новине, Лондон, Енглеска.

1. Изворно. — 2. Пор., 1 новембар 1953. — 3. Годишњак Слоге, 1952. — 4. РБ, јуни 1951. — 5. Слога, 18 април и 27 јуни 1952. — 6. ГРГ, јунијули 1952. — 7. РБ, јули, септембар, новембар, децембар 1952 и јануар 1953. — 8. ДМ, алрил - мај 1956. — 9. Изворно. — 10. Изворно. — 11. СН, 31

XIII

јануар 1942. — 12. Изворно. — 13. ДМ, април 1955. — 14. Осл., 9 јули 1049. — 15 Изворно. — 16. Дем., 1 новембар 1945. — 17. Зборник докумената и матернјала о октобарском покољу 1941 године у К рагујевду. К рагујевац, 1953. —- 18. Изворно. — 19. РБ, септембар 1950. — 20. РБ, април 1953. — 21. Изворно. — 22. AC, 20 - 25 април 1946. — 25. РБ. авгу-ст 1954. — 24. ГКС, 4 јануар 1956. — 25. СН, децембар 1941. — 26. Осл., 9 јули 1949. — 27. РБ, јануар - фебруар 1949, — 28. Род., 19 јули 1946. —- 29. СН, 18 јуни 1942. ■ — 30. ГРГ, јули - август 1951. —1 31. Изворно. — 32. Пор., 16 јуни н 16 септембар 1953. — 33. ГРГ, јуни - јули 1952. — 34. Изворно. — 35. Изворно — 36. Пор., 16 октобар - 1 новембар 1954. — 37. Из тајне лреписке између Хитлера и Мусолинија. Наслов књиге наведен на с. 287. — 38. РБ, децембар 1949. — 39. РБ, јануар 1950. — 40. РБ, 17 јули 1949. — 41. РБ, април 1950. ~

42. Изворно. — 43. AC, 5 јануар 1945; Календар AC, 1945. — 44.

Превод

из књиге наведене на с. 355. — 45. РБ, фебруар 1952. — 46. Пор., 1 новембар 1953. — 47. Први одељак, Осл., 9 јулн 1946; други олељак, ГКС, 4 јануар 1956; одељ ди 3 - 5 , изворно.

XIV

Покољење за пјесну створено, Виле ће се грабит у вјекове Д а вам вјенце достојне саплету: Ваш ће примјер учити пјевача Како треба с бесмртношћу зборит. ЊЕГОШ

XV

ДРАГОЉУБ МИХАИЛОВИЋ Кратка биографија*

Драгољуб - Д раж а Михаиловић рођен је 27 априла 1893 у Ивањици. Њ егов отац Михаило, старином из Пожаревца, био је срески писар. М ајка Смиљана, рођена Петровић, била je старином из села Тисовице. Д ва Д раж ина стрица, Драгомир и Велимир, били су официри. Д раж и је било две године кад му је умро отац, а седам кад му је умрла и мајка. О сирочету, и његовој сестри Јелици, узео је да се стара стриц Велимир, ветеринарски мајор, старијој генерацији добро познати чика - Влајко. Тако је Д раж а дошао у Београд, где је његов стриц имао кућу у Студеничкој улици. Д раж у и његову сестру пазила је баба по оцу, Станица. Пошто је у Трећој мушкој гимназији у Београду завршио шести разред, Михаиловић je 1 септембра 1910, као питомац 43 класе, ступио у Нижу ш колу Војне академије. У лазак Србије у рат против Турске 1912 затекао је Михаиловића као питомца поднаредника. Мобилисан је и упућен за ађутанта у 1 батаљон Четвртог прекобројног пука другог позива. У чин наредника унапређен је после уласка српске војске у Скопље (1 3 октобра 1912). Био је на истој служби кад је идуће године учествовао у рату против Бугара, у коме му је његово храбро држање донело одликовање Сребрном и Златном медаљом. На дан 18 ју л а 1913 унапређен је у чин потпоручника. После тога одређен је за водника Четвртог пеша* У емигрантској штампи нема много података о животу ђенерала Михаиловића. Посла да напише ту биографију треба да се прихвати неко од Михаиловићевих другова. У објављеним краћим и дужим биографијама има неслагања. Нетачно је, например, да је Михаиловићев отац био професор, да се Михаиловић родио у Рибници, Рибничкој Баши, или Чачку, итд. Ја сам се трудио да утврдим који су подаци тачни. Колико ми је познато, биографски подаци о Дражи Михаиловићу могу се наћи у овим написима: (1) Службене новине, ратно издање, бр. б од 30 априла 1942. Чланак није потписан. (2) Календар Американски Србобран за

2

КЊИГА О ДРАЖИ

диског пука првог позива Дринске дивизије. Од децембра 1913 до почетка Првог светског рата цела 43 класа била је на допунском курсу ради заврш авања Ниже школе Војне академије. У Првом светском рату до јуна 1915 Михаиловић је био најпре водник у Трећем прекобројном пуку, а онда водник Митраљеског одељења тога пука. Учествовао је у тешким борбама у Мачви, и опет одликован Златном медаљом за храброст. У рату 1915 борио се према Немцима код Пожаревца. Н а Крфу, Трећи и Четврти прекобројни пук спојени су и од њих је образован 23 пешадиски пук; и ту је Михаиловић водник Митраљеског одељења. П ук је био у саставу Вардарске дивизије. Михаиловић је доцније са својим Митраљеским одељењем, кад је створена Прва југословенска дивизија, ушао у Први југословенски пешадиски пук, у који је претворен стари 23 пук. Михаиловић је учествовао у свим борбама своје јединице на Солунском фронту: на Островском Језеру, Горничеву, код Жиове, на коти 1050 и 1368, на Соколцу, Зеленом Брду, Говедарском Камену и Добром Пољу. Код села Неокази и Доње Врбене био је теже рањен (2 4 септембра 1916 ). Чим се опоравио, иако му је била понуђена позадинска служба, вратио се у своју јединицу. Учествовао је у пробоју Солунског фронта, у борбама: на Козјаку, Кучковом Камену, Ђуровом Камену, Црној Реци, код Кавадара и на Богословцу. И у току борби на Солунском фронту Михаиловић је показао храброст и предузимљивост. Поред две армиске похвале ( по ондашњој Уредби о похвалама, армиска похвала повлачила је аутоматско унапређење у наредни чин ), добио је и Белог орла с мачевима V и IV степена и Карађорђеву звезду с мачевима IV степена. 1945, с. 29 - 36. To је најопширнији и најпоузданији чланак. И он без потписа. (3) Кратак чланак, без погписа, у лисгу Родољ уб, Оснабрик, бр. 2 од 24 новембра 1945, с. 5. (4) Кратка биографска белешка у књизи Бранко Лазић: Ђенерал Дража Михаиловић. S. L. (1946) с. 9-10. (5) Нешто података има чланак Драгослава Милосављевића П о з н а в а о с а м Д р а ж и н у в е л и ч и н у 'и п л е м е н и т о с т к а р а к т е р а , Глас Равне Горе, Лондон, бр. 65/6, јуни - јули 1952, с. 2. (6) Под поттшсом НД објављен је опширнији, али у својој основи исти као у Р одољ убу, чланак у Алманаху Равногорског борца за 1953, с. 12 - 13 и 17. (7) Дане од 12 априла до Михаиловићева доласка на Равну Гору, дакле Михаиловићев итинерар за првих месец дана отпора, обрадио је Радоје Л. Кнежевић у чланку П о ч е ц и п о к р е т а о т п о р а , Порука бр. 16 од 1 новембра 1953. Захвалан сам ђенералима г. Живоги Јовановићу и г. Урошу ТешановгЛу, као и пуковнику г. Јовану Тришићу, што су ми извесним подацима омогућилтг да проверим и попуним своја излагања, ( Примедба Пиш чева.)

ДРАГОЉУБ МИХАИЛОВИЋ

3

После рата Михаиловић је упућен на границу према Албанији. Ту је остао до краја 1919. Почетком 1920 дошао је за водника Пешадиског пука Краљеве гарде, али је врло брзо no казни премештен у 21 пук у Скопљу, а у другој половини 1920 у Пешадиску ш колу гађањ а у Сарајеву. Те године Михаиловић се оженио Јелицом, ћерком пеш. пуковника Јеврема Бранковића, сестром свога класног друга Боре. Јелица је била удовица и довела му је из првог брака једну кћер. Михаиловић је с њом имао троје деце: два сина и Керку. Син Војислав учествовао је као борац у демократском и националном покрету отпора: погинуо је у пролеће 1945 у Источној Босни. У току ратова 1914 - 1918 Михаиловић је заостао за један чин у унапређењу. To се догодило овако: У једном отсудном тренутку 1914 године, потпуно недужан, примио је да подели одговорност са својим Командантом батаљона због тога што Митраљеско одељење није изишло на полож ај који је био одредио Командант пука. Командант батаљона задржао је те ноћи Михаиловића код себе, а Аустријанци су упали у ерпске ровове. Они су, поеле већих напора и губитака, одбијени; али се сматрало да до тога не би дошло да је било извршено наређење Команданта пука. Предвиђајући да ће Командант батаљона тешко да настрада, Михаиловић му је прискочио у помоћ: изјавио је како је морао да остане због тога што митраљези нису били исправни. Тиме је ставио и себе под одговорност. Истрага се протезала и, зато што је под истрагом, он није могао да буде унапређен. Н а Вишу ш колу Војне академије Михаиловић је примљен 1921, са 23 клаеом, и завршио је 1923. Крајем те годике ступио је на припрему за ђенералштаб. Припрему је завршио у јануару 1926, па је преведен у ђенералштабну струку. Неко време био је Помоћник Начелника Ш таба Дунавске дивигиске области, а потом (1927 - 1935) Помоћник Начелника, па Начелник Ш таба Краљеве гарде. Од јуна 1935 до априла 1936 био је Војни изасланик у Софији. На том положају затекло га је унапређење у чин пуковника ( 6 септембра 1935 ). Због срдачних веза с пуковником Дамјаном Велчевом, Михаиловић је морао, на захтев бугарске Владе, да напусти положај у Софији. Отишао је на исту дужност у Праг, и ту остао до маја 1937. После тога био је На-


4

челник Ш таба Дравске дивизиске области у Љубљани, па Командант 39 пешадиског пука у Цељу, на коме је положају кажњен. ( О тој казни подробније у следећем параграфу. ) Из Цеља је премештсн ( 1938) у Врховну инспекцију: био је прво шеф отсека, а онда Помоћник Начелника Ш таба. Ту је остао до пролећа 1940. Михаиловић се много занимао тактиком пешадије. Написао је обиман извештај и изнео план какве све мере треба предузети за заштиту земље. Особито је истицао значај герилског ратовања. Залагао се да се што пре приступи стварању чисто српских, односно хрватских итд. јединица ( према територији војних обвезника ). С образложењем да је Михаиловић тиме „хтео да заведе врховну војну управу на погрешна решења” , тадашњи Министар војске и морнарице Милан Недић казнио га је са тридесет дана строгог притвора. Рат 1941 затекао је Михаиловића на положају Помоћника Н ачелника Ш таба VI ( П риморске) армиске области у Мостару. По ратном распореду имао је положај Помоћника Н ачелника Ш таба Друге армије. Глас о обустави непријатељстава затскао је Михаиловића код Добоја. Није нипошто хтео да падне у заробљеништво. Решен да брани част војске, навикнуте да славом кити своје оружје, Михаило-вић је, с неколико десетина официра и војника који су му се успут придружили, прешао из Босне у Србију. У рано јутро 13 маја 1941 Михаиловић је дошао на Равну Гору, огранак Сувобора, и тамо побо заставу слободе. Тиме је пошао на велики пут, у историју. V »l'

Михаиловићева активност у времену од 6 априла 1941 до његове трагичне смрти у ју л у 1946, предмет је ове књиге и изван оквира једне скромне белешке, као што је ова. Додајмо само неколико сувих биографских података: 7 децембра 1941 Михаиловић је унапређен у чин ђенералштабног бригадног ђенерала, — ,,за осведочену храброст и за особите заслуге стечеке за Отаџбину у овоме рату” . 11 јануара 1942 постављен је за Министра војске, ваздухопловства и морнарице у Влади Слободана Јовановића. Н а том положају ће остати све до 1 јуна 1944, када је образована Влада др Ивана Ш убашића.

ДРАГОЉУБ МИХАИЛОВИЋ

5

19 јануара 1942 унапређен је у чин дивизиског ђенерала, — „за показану и осведочену храброст и изванредне заслуге у рату против непријатеља у окупираној Отаџбини”. 27 марта 1942 одликован је Карађорђевом звездом с мачевима III реда, — ,,за показану и осведочену изванредну храброст у борбама које се воде у нашој окупираној Отаџбини под најтежим ратним околностима”. 10 јуна 1942 Врховна команда пренесена је у земљу, a Михаилозић постављен за Н ачелника Ш таба Врховне команде. Н а том положају ће остати све до 26 августа 1944, када је Врховна команда укинута одлуком Ш убашићеве Владе, после споразума Тито - Ш убашић. 17 јуна 1942 унапређен је у чин армиског ђенерала, — „за показану командантску и личну храброст и изванредне заслуге за наш народ и нашу Отаџбину у рату против непријатеља у окупираној Југославији” . 1 септембра 1944 наредио је општу мобилизацију, за изгон завојевача из Југославије. Услед познатог развоја политичких догађаја, и упада совјетске војске у Србију, морао је да напусти Србију и пређе у Босну, у јесен 1944. Око 13 марта 1946, под још нерасветљеним околностима, пао је Комунистима у руке. „Суђење” Михаиловићу и једном делу његових Команданата и најближих сарадника, одржано је у Београду од 10 јуна до 15 јула. Комунисти су га огласили за издајника и осудили на смрт. Смртна казна над Михаиловићсм извршена је, према саопштењу Титове Владе, узору 17 ју л а 1946. Није речено где. Једна фотографија, снимљена кратко време после тога беспримерног злочина, овековечила је последњу физичку слику ђенерала Драгољуба - Д раж е Михаиловића. Миодраг Ал. Пурковић

ПОЧЕДИ ПОКРЕТА ОТПОРА

[ Немачки напад на Југославију започео је бомбардовањем Београда ујутру 6 априла 1941. Бомбардовање је вршило сто педесет бомбардера, праћених ловцима, у више узастопних таласа. Према немачким подацима, нађено је седамнаест хиљада лешева. Напредовање Хитлерових армија ишло је брзо. Ниш и Битољ пали су 9 априла, Загреб 10 априла. У Београд, једна немачка патрола ушла је 12 априла после подне и на свом Посланству побола кукасти крст у пет часова; трупе су умарширале сутрадан. Увече 14 априла југословенска Врховна команда затражила је од Немаца да се одмах обустави ватра и поведу преговори о примирју. Преговори су отпочели 15 априла по подне у Београду. Безусловна капитулација југословенске војске потписана је 17 априла, с тим да ступи на снагу 18 априла у подне. Потписали су: за Немце, ђенерал фон Вајкс ( von W e ic h s), Командант Друге армије; за Италијане, њихов дотадањи Војни изасланик у Београду Луиђи Бонефати (L u ig i B o n e f a t t i ) ; за Југословене, Александар Цинцар - Марковић и ђенерал Радивоје Јанковић. ]

О времену кад је Михаиловић образовао у Грачаници свој Б р з и о д р е д , 1 3 априла 1941, па до његова доласка на Равну Гору, писала су углавном два официра од оних који су га пратили на том путу. Један је мајор Мирко Станковић. Њ ега је рат затекао у Барањи, као Команданта Четвртог батаљона 41 пешадиског пука. Кад му се пук распао 10 априла, Станковић је прикупио нешто војника Срба и пошао преко Винковаца пут Босне. Пуковску заставу понео је наредник - водник Бож а Перовић, да је више никад не остави, и да са њом, као капетан II класе, јуначки погине кад је Михаиловић пао у руке Комунистима. Станковић је са својим одредом стигао 11 априла у Брчко, привремени Ш таб Друге армије. ( Командант, армиски ђенерал Драгослав М иљ ковић.) Ту је затекао пуковника Михаиловића. Отада па до 6 маја Станковић је ишао с њиме. Други је потпоручник П авле Мешковић. Он је био водник у Првом јуришном батаљону (било их је шест у југословенској војсци), којим је командовао мајор Миодраг Палошевић. Тај батаљон био је уништен у Бијељини 12 априла у борби с Немцима. Палошевић је са три официра, једним наредником

8


и једанаест војника отступио у шуму и упутио се ка Сарајеву. Успут су сазнали „да је један пуковник, са већом групом официра и војника, прошао тим правцем, рушећи за собом мостове и комуникације, и да га Немци траже и гоне”.1 Д али су се за тим пуковником. Успели су, најзад, да му се прикључе 28 априла око 4 по подне „у колибама Симовића код Хан - Пијеска”. Мешковић је од тога дана био уз Д раж у до доласка на Равну Гору. У приказу догађаја од 28 априла до 6 маја, тј. док су обојица били са Михаиловићем, Сганковић и Мешковић се не слаж у увек; има чак и опречних тврђења. О том периоду су се и прегонили преко новина. Пажљивим проверавањем долази се до закљ учка, да је Мешковићево сећање поузданије и да његое о казивање треба примити као тачно где постоји несагласност, сем у једном или два случаја очигледних омашки у појединостима. Сам Станковић је, уосталом, сматрао за потребно да истакне у свом првом напису: „Унапред напомињем, да све то дајем по своме личном сећању, јер документе, забелешке и дневник из тих дана немам више код себе. To ми је једним делом пропало, а другим одузето од стране савезничких власти док сам био у И талији”2. Захваљ ујући њима двојици заједно, њиховим првобитним чланцима као и њиховој доцнијој полемици, може се дати прилично потпун опис Михаиловићева кретања до доласка на Сувобор. Ово би био хронолошки ред д о гађ аја: 1 2 а п р и л 1 9 4 1 . Михаиловић у Брчком. Ш таб Друге армије предвече се преместио у Грачаницу. Михаиловић преузео дужност Начелника Ш таба. 1 3 а п р и л . Михаиловић образовао комбиновани Б р з и о д р е д , с неколико борних кола, ради ваепостављања ситуације на отсеку Добој — Дервента — Босански Брод. 1 4 а п р и л . Брзи одред преотео Дервенту од Усташа. Потом избио до Босанског Брода. 1 Павле Мешковић: О д Б о с н х д о Р а в н е Г о р е . јуни 1951.

Равногорски борац,

2 М. Станковић: К а к о ј е Д р а ж а М и х а и л о в и ћ Р а в н е Г о р е . Американски Србобран, 19-25 ј^ли 1949.

д о ш а о

до

ПОЧЕЦИ ПОКРЕТА ОТПОРА

9

1 5 а п р и л . Брзи одред прошао ујутру кроз Добој, ка М аглају. Код села Ш еварлије, судар с једном немачком оклопном јединицом. Борба прекинута предвече. Немци уш ли у Добој. Вест о закљученом примирју. С остацима разбијеног Брзог одреда, Михаиловић се одметнуо у шуму. 1 6 а п р и л . С а неколико десетина официра и војника Михаиловић се запутио ка истоку, вододелницом реке Спреча и реке Криваја. Преданили у једном српском селу. Увече, полазак за суседно село. 1 7 а п р и л . Михаиловићу се придруж или: жандармериски капетан Милојко Узелац („Тарае”), Командир Ж андармериске чете у Винковцима; капетан Петар Дејановић, и неколико жандарма. 2 0 а п р и л . Михаиловић у селу Петрово Село. Ту сазнао за потписану капитулацију. Придружили му се :Добојски четнички одред, тридесет људи, са четовођом Митром, као и марински наредник Фрања Сеничар.3 2 1 — 2 2 а п р и л . Одмор у селу Петрово Село. 2 2 — 2 3 а п р и л . Рушење пруге Завидовићи — Хан Пијесак. „Прво смо пресекли телеграфско - телефонске линије. За рушење пруге нисмо имали никаквог експлозива, већ смо је поткопавали испод шина и онда шине изваљивали дирецима из њиховог лежишта. Н а разарању ове пруге радили смо два дана и две ноћи”.4 2 4 а п р и л . Одмор у селу Солун. 2 5 а п р и л . Одбијен напад групе Муслимана из села Олово, коју су Немци наоружали и послали у борбу. П релазак у село Мислово, на путу Зворник — Сарајево. Ту преноћили. 2 6 а п р и л . Михаиловић напао једну немачку колону 6 км. северно од Хан - Пијеска. У подне долазак у село Кусаче. Михаиловићева опомена двојици Муслимана из села Жепа. Ту преноћили. 3 Презиме наредника Фрање нису били запамтили ни Станковић, ни Мешковић. Установили смо га захваљујући казивању капетана Звонимира — Звонка Вучковића. Сеничар је Хрват. Половином 1944, тада већ марински поручник, по упуту ђенерала Михаиловића одвео је до мора прву групу од двадесет спасених америчких авијатичара и с њима се чамцем пребацио у Италију. Сад живи у Филаделфији, Пенсилванија, САД. 4 Мирослав Станковић: С а Дражом од Брчког до Равн Горе. Годишњак Слоге, 1952, с. 70. — Треба истаћи да је у Годишњаку Станковићево име погрешно дато „Мирослав”, уместо М и р к о .


10

2 7 а п р и л . П релаз у село Сјеверско. Немци туку село ватром из тенкова. 2 8 а п р и л . Михаиловићу се, у близини Хан - Пијеска, по подне придружио мајор Миодраг Палошевић са три официра ( капетан Миленко Рељић, поручник Божидар Илић, потпоручник П авле Мешковић ), једним наредником ( Гојко А јваз5 ) и једанаест војника. Предвече покрет према Дрини. Одред у том тренутку броји око осамдесет људи. 2 9 а п р и л . Михаиловић стигао у село Стари Брод, на Дрини. Пребацивање тога јутра чамцима преко Дрине. У селу Водно, из магацина Жандармериске станице, узели храну и друге потребе. У пет по подне избили на стару границу Србије и Босне, изнад села Вежња - Заовине. „Тада је први пут наш одред развио југословенску заставу, узету из једне Ж андармериске станице, а затим и војничку заставу 42 [ треба: 41 ] пешадиског пука... Отпевали смо државну химну и „Ој, Србиј о !” и сви смо одреда плакали.”6 У ноћ стигли у село Вежња Заовине. 29 а п р и л — 4 м а ј . Боравак у селу Вежња - Заовине, у подножју планине Тара. Сви смештени у сеоској каф ани Чика - Кодета, Никодија. 4 м а ј . Претседник Општине, бојећи се репресалија, пријавио их Немцима у Бајиној Башти. Стога Михаиловић са својом групом напустио село тога дана око подне. Један водич одвео их коњском стазом у Ловачки дом на ггланини Тари. Ту преноћили. 5 м а ј . Ујутру, покрет са Tape у правцу Ужица. Код сел а Ш љивовца напала их група жандарма, ватром из пушака. Око 3 по подне, у Калуђерским Барама. Ту се наш ли скоро опкољени од Немаца. ,,Тада је уништена сва архива коју смо носили собом, коњи су отерани у шуму, а митраљези су ношени на рукама... И звукли смо се, поред самих Немаца, без иједног изгубљеног човека.”7 У сумрак, стрмим падинама, спу5 Ни презиме наредника Гојка нису били запамтили Станковић и Мешковић. Рекао нам га је Лазар Аврамовић (родом из Љ убовије, Србија; сад у Виндзору, Канада), који је био на Равној Гори и Гојка познавао. Ајваз, Србин из Босне, био је једно време Командант места у селу Ба. • Павле Мешковић: борац, јуни 1951. 7 На истом месту.

Од

Босне

до

Равне

Горе.

Равногорски


11

стили се у долину реке Драча. Око поноћи, само прошли поред манастира Рача, не свраћајући. Заноћили у селу Николићи, недалеко од манастира. 6 м а ј . Тога јутра М. Станковић са шест официра и неколико војника одвојио се од Михаиловића, јер нису хтели његовим путем отпора.8 Добојски четнички одред добио од Михаиловића правац Рудник — Островица; састанак му заказан за кроз десет дана. Тада је уз Михаиловића остало седам официра и двадесет и четири подофицира и војника. Официри: мајор Миодраг Палошевић, капетан I класе Милојко Узелац „Тарас”, капетан II класе Миленко Рељић, поручници И лија Пажина и Бора Илић, потпоручник Павле Мешковић, резервни потпоручник Владимир Ленац. ( Ленац ће једини напу8 Поручник Фрања Сеничар, коме је послато све што су Станковић и Мешковић написали, био је замољен за допунска обавештења о том периоду. Имена неколицине Михаиловићевих пратилада, која не спомињу Станковић и Мешковић, унета су по његовом казивању. Сеничар у свом одговору каже углавном ово: „Имена места не бих могао да се сетим, специјално кроз Босну до Дрине, понајвише стога што смо се у већини случајева кретали кроз слабо или никако насељене крајеве. „По преласку Дрине, који је био мучан и напоран због великог водостаја у те пролећне дане и њене општепознате плаховитости, дошли смо у село Заовине. О д Заовина, правац смо узели преко Калуђерских Бара. Спустили смо се у Рачу. Потом смо, преко Гојне Горе, кроз Сечу Реку, Субјел, Тометино Поље, Мали и Велики Маљен, дошли на Равну Гору. „На Калуђерскнм Барама, од једног наредника Словенца који је радио на метеоролошкој станици (имена му се не сећам) добили смо извештај да се Немци Kpeiiy од Бајине Баште и да се може десиги да будемо похватани. Дража је наредио збор свих нас. Предочио нам је сву тежину ситуације. Разрешио је дужности и војничке заклетве свакога од нас ко не би добровољ но хтео борбу и био рад погинути. Пришао је сваком појединцу и лично запитао: „Идеш ли или не?” Одречан одговор дали су: мајор Станковић, капетан Дејановић, поручник Илић, потпоручник Андрић и професор Рамадан. [Т реба напоменути овде: (1)Била су два поручника Илића: Божидар Илић - Дебарац, артиљерац, из Палошевићеве групе; и поручник Бора Илић, противавионац, који је био у Брзом одреду од почетка. Михаиловића је напусгио онај први. —■ (2) По Мешковићу, са Станковићем су се издвојили још и поручници Живић и Мартиновић. ] „Станковић и остали, мада су одбили да нас следују, ипак су пошли за нама, такорећи у стопу. Веровагно нису могли наћи за себе повољнији пут. Кад је то приметио, Дража се наљутио. Издао ми је наређење, пошто сам ја као заштита био последњи у колони, да их побијем ако продуж е ићи за нама. Како су били у непосредној близини, они су чули Михаиловићеву заповест мени и одмах су се повукли с пута у шуму. Тако им се сваки далЈИ траг изгубио, а ми смо били лишени једног тешког баласта. „Негде око Сече Реке разделили смо се надвоје. Прва група, са поручницима Живићем и Мартиновићем и неколико подофицира, отишла је правцем за Рудник; ми остали, са Дражом, на Равну Гору. Д еоба је изврШена да бисмо били мање уочљиви и мање изложени евентуалној опасности, са којом се рачунало на сваком кораку.”


12

стити Михаиловића по доласку на Равну Гору, и отићи Љотићевцима. ) Од подофицира ту с у : наредник - водник Вожа Перовић, марински наредник Фрања Сеничар, пешадиски наредници Гојко А јваз и Божа Величковић, жандармериски поднаредник Ђ ура Станковић, као и резервни поднаредници Улман и Ђура Ш ијачки. ( Ова последња двојица напустиће Михаиловића одмах по доласку на Равну Гору. ) Од војника споменути су колективно „шесторица из Јуж не Србије”.9 Међу редовима је и један Јеврејин. Покрет за прелаз друма Б ајина Баш та — Ужице. Падале су ситне снежне пахуљице. Наиш ли на усамљену друмску механу. Михаиловић наредио ту застанак, „прославу прве чегничке хајдучке славе, Ђурђевдана. Тада je по други пут развијена војничка застава 42 [ треба: 41 ] пешадиског пука, стављена на пуш ку са бајонетом, и одата јој је почаст”. Михаиловић је „свима честитао славу, изљубивши се са свима, и дуго је плакао”.10 У ноћ су пошли ка Сувобору, пошто су се друмом ка Ужицу кретале јаке немачке колоне. 7

- 1 1 м а ј . Н а путу за Сувобор. Нема података по којима би се дало установити, дан по дан, кретање Михаиловићеве групе од 7 до 11 маја. „Д ањ у смо се одмарали по шумама и грмљу, а ноћу смо путовали”.11 Тако су прешли Јелову Гору, Гојну Гору, друм Ужице — Ваљево изнад Косјерића. Ноћ 11 - 12 маја провели су под Маљеном, у Тометином Пољу. 12 м а ј . ,,У сумрак спустили смо се низ обронке Маљена, у прве појате села Планинице.”12 Михаиловић са заставником Перовићем отишао је у село Струганик, кући мае Павле Мешковић: борац, јуни 1951.

Од

Босне

до

Равне

Горе.

Равногорски

Сеничар је запамтио да је међу редовима био и један Јеврејин из Босне, Бенјамин. Презимена се не сећа. Сви су га звали „Џили”, по чувеном италијанском певачу. Био је веома омиљен. „Први наши одреди који су пошли у борбу у Босну примили су у своје редове и нашег доброг Бенјамина. Убрзо по доласку на Равну Гору, вратио се преко Дрине”. 10 На истом месту. 11 На истом месту. 12 На истом месту.


13

јора Александра Мишића. Остали су током ноћи одведени на Равну Гору. Сутрадан зором на Равну Гору дошао је и Михаиловић. Био је уторник, 13 мај. Ако је Мешковићево казивање тачно ( нема разлога да се посумња, и нико га није оспорио ), онда треба узети 12 мај као дан Михаиловићева доласка на Сувобор, a 13 мај као дан када је Михаиловићева нога крочила на саму Равну Гору. Међутим, ако се 12 или 13 мај може да прими као символични почетак систематског организовања отпора, било би погрешно сматрати да је то и дан кад је започела Михаиловићева герила. П рва крупнија саботажа после потписане капитулације било је рушење пруге Завидовићи —- Хан -Пијесак, извршено 22 и 23 ап р и л а; први Михаиловићев напад на Немце био је 26 априла у близини Хан - Пијеска. Као датум који обележава почетак његова отпора Немцима, Михаиловић је узимао 15 април 1941. Тога дана настајало је примирје, имала да се на целом фронту изврши обустава непријатељстава. Михаиловић, уместо да се покори, отишао је с остацима свога разбијеног Одреда у шуму, с намером да без прекида настави борбу против непријатеља. Тај дан Михаиловићеве непокорности почетак је отпора Немцима. О томе не оставља никакву сумњу телеграм који је ђенерал Михаиловић упутио Краљу Петру 6 априла 1943 (бр. 1461): „Ваше Величанство! Н а дан 15 априла наврш авају се две године откако је део југословенске војске одбио да положи оруж је и прогласио слободне југословенске планине за своја упоришта. И деја отпора мрском завојевачу примљена је у народу као олакшање у тешкој несрећи која га је незаслужено снашла. Цео народ стао је уз своју војску и поднео тешке жртве заједно са њоме. Наше војничке заставе, које поносно лепрш ају кроз слободне планине, носе на себи исписано гесло наше борбе: С вером у Бога за Краљ а и Отаџбину. Остајемо и даље Еерни својим идеалима и борбу продужујемо против наших непријатеља до коначне победе. У отсудном часу даћемо све од себе и још једном целом свету показати да нам је слобода преча од живота. Поводом двогодишњице истрајне борбе, у

14


име официра, подофицира и војника Југословенске војске у Отаџбини, поздрављам Ваше Величанство, нашег Врховног команданта, чију заповест за општи устанак са нестрпљењем очекујемо. Д а живи Ваше Величанство! Д а живи Ју го сл ави ја! — Ђенерал Михаиловић.” 13 Радоје Л. Кнежевић

13 Сем поменутих написа, за ово питање в. још: Мир. Станковић: „О д Б о с н е д о Р а в н е Г о р е ”, критички осврт на истоимени, напред наведени чланак П. Мешковића. Слога, 18 април 1952; — П. Мешковић: „ О д Б о с н е д о Р а в н е Г о р е ”, одговор на критику Станковићеву. Слога, 27 јуни 1952; — Драгослав В. Милосављевић; Ч и ч и н а ј у ж н о с л о в е н с к а и д е ј а . Глас Равне Горе, јуни-јули 1952. Ђенерал Милосављевић, у оно време Командант Врбаске дивизије, описује своја два сусрета с Михаиловићем: 7 априла у Ђакову и 15 априла на друму између Д обоја и утока Спрече у Босну, на неколико сати пре но што је дошло до борбе Брзог одреда с Немцима. За тај Брзи одред Врбаска дивизија дала је чету с водом митраљеза и водом борних кола. Овде наведени чланци претстављају (досад) једину грађу, из пера самих учесника, о почетном периоду Михаиловићева покрета отпора, до доласка на Равну Гору. Та грађа растурена је у неколико, просечном читаоцу практично недоступних, емигрантских листова и часописа: Равногорски Борац и Глас Равне Горе (шапирографисани), Лондон, Енглеска; Американски Србобран, Питсбург, САД; Слога и Годишњак Слоге, Перт, Аустралија. Стога је све то, у целини и без икаквих измена, унето у ову кшигу. Једини изузетак чини Станковићев чланак у Американском Србобрану, 19 - 25 јули 1949. Он је изостављен стога, што је то само прва и краћа (великим делом дословно иста) верзија написа штампаног у Годишњаку Слоге, 1952. Један или два податка који су дати само у првој верзији, пренети су у овој књизи као белешка при дну стране, уз познији нагпге из Годишњака Слоге, 1952. Поређење двеју верзија показује извесну промену у Станковићевом расположењу према Хрватима. Речи „Усташе” и „усташки” из прве верзије, замењене су овде - онде доцније са „Хрвати” и „хрватски”. Споменути напис Д. В. Милосављевића, Ч и ч и н а ј у ж н о с л о в е н с к а и д е ј а , спојен je, по жељи Пишчевој, са још једним његовим чланком о Михаиловићу ( П о з н а в а о сам Д р а ж и н у величину и п л е м е н и т и к а р а к т е р , Глас Равне Горе, јуни - јули 1952 ) и у ову књигу тако унет под насловом М и х а и л о в и ћ до Равне Горе.

СА ДРАЖОМ ОД БРЧКОГ ДО РАВНЕ ГОРЕ

Немачки напад на Југославију 6 априла 1941 затекао је пуковника Дражу Михаиловића на положају шефа Оперативног одељења Друге армије, чије је седиште било у Сарајеву.1 Ова армија имала је да брани део граничног фронта према Маџарској, на отсеку Дунав — Барања — Борач код Вировитице. Барањски отсек посео је био Десети посадни пук Осјечке дивизије, ослањајући се лево на Валповачки одред код варошице Валпово, који је био под командом пуковника Свете Рајаковића. Осјечка дивизија била је стављена под команду Команданта Друге армије. Још није било извршено ни активирање мобилних јединица до формациског састава, акамоли њихово превожење и стратегиски развој на битачној просторији. Немци су и овога пута изводили тактичке операције искључиво на комуникациским правцима. Кад се томе придружило и издајство хрватских јединица, Команда Друге армије била је приморана ка брзо евакуисање Барање и Славоније, са циљем да се стабилизује фронт са друге стране Саве и Дунава. Услед такве ситуације, 41 пешадиски пук, у коме сам био Командант Четвртог батаљона, напустио је Барању 9 априла, a 10 априла око 11 часова сав се пребацио преко дравског моста код Осијека. Ту пук добија задатак да два батал>она, Први и Други, мајора Саве Маринковића и Тихомира Лазаревића, крену у први борбени ред на десну обалу реке Драве, а два батаљона да остану као отсечна резерва на јужној ивици в;ароши Осијека. 1 Према другим подацима, Михаиловић je по свом ратном распореду био Помоћник Начелника Штаба Друге армије. Није искључено да је на једном од та два положаја био као Вршилац дужности. На ту претпоставку упућује и чињеница што је 13 априла, иако је уочи тога дана преузео дужност Начелника Штаба, њ ему поверено да образује тзв. Брзи одред и васпостави ситуацију на отсеку Д обој — Дервента — Босадски Брод.

16


Око 17 часова истога дана добили смо извештај, да су се Први и Други батаљон, састављени углавном од Хрвата, распали, а да су Команданти похапшени од стране Усташа. Ова вест дала ми је повода да од Срба из Србије, већином кадроваца, који су се затекли у пуку на отслужењу војног рока, и од својих подофицира Срба, формирам један чисто српски одред, сигуран за сваку евентуалност. До увече тога дана успевам да одржим на окупу цео свој батаљон, — сем педесет војника Хрвата са Командиром Десете чете поручником Кеслером, који су пребегли Усташама. Међутим, после 8 часова увече, користећи се густом помрчином, разилазе се и Хрвати војници Једанаесте и Дванаесте стрељачке чете. У 22 часа биле су ми прекинуте све везе и са Командом пешадије и са Командом дивизије.

ЗАСТАВА 41 ПУКА

Од 22 до 23 часа водио сам разговоре са Командантом пука потпуковником Рудолфом Укмаром о томе шта да се сада ради. Кад су сви Хрвати напустили фронт и придружили се Усташама, било је потребно да се спасе оно што се може спасти, а у првом реду највећа светиња пука — пуковска застава. Предложио сам потпуковнику Укмару да он са заставом крене, под заштитом српског одреда, и да се придружимо оном делу војске која је одлучила да се даље бори против непријатеља. Потпуковник Укмар се колебао. Изговарајући се да јв уморан, одлучио је да и он остане и не иде даље; али је пристао да кришом преда пуковску заставу. Договорили смо се да нам заставу преда кроз прозор собе свога Штаба. Позвао сам наредника Божу Перовића да прими заставу. Перовић је дошао под прозор и из руке Команданта примио пуковску заставу, пољубио је и поносно носио до краја. Ова застава прва се залепршала на Равној Гори. Та иста застава пратила је Чичу кроз све његове борбе, победе и страдања, и пала је у руке непријатељу истога дана кад је та судбина задесила и самог Дражу. Са њом је пао и н>ен храбри заставник Перовић, тада веђ као капетад Ц класе.

МИХАИЛОВИЋЕВО

ОД

БРЧКОГ 12 април — 13 мај 1941

КРЕТАЊЕ

ДО

РАВНЕ

ГОРЕ

ОКОЛИНА РАВНЕ ГОРЕ

СА ДРАЖОМ ДО РАВНЕ ГОРЕ

17

У 24 часа одред Срба војника верних Краљу, застави и Отаџбини, кренуо је пут Босне, пошто је пре тога разоружао Митраљеску чету, повадивши из митраљеза затвараче, оставио Десету стрељачку чету без аутоматског оружја, а издајнички Ш таб пука оставио на Голдштајновој пустари. Један једики Хрват придружио се нама. „И ја идем с вама, и остајем веран Краљ у и Отаџбини. Мени су Хрвати убили оца.” To је био потпоручник Ленац. Пред нама је било педесет километара пута до Босне, крпз Независну Д рж аву Хрватску. Нисмо знали шта нас еве на том опасном простору очекује, али смо били срећни што смо се решили издајника. Месечина као дан. Пут Осијек — Винковци. Мртва тигаина. По пољима јуре коњи из напуштених комора и других јединица, а наш одред жури и граби не би ли што пре стигао своме циљу. Око 2 часа изјутра 11 априла срели смо се јужно од села Бресја са противавионском батеријом капетана Цигановића, која је управо силазила са полож аја на друм и спреиала се за покрет. Испричао сам Цигановнћу наш случај и замолио га да прими моје људство у камиоие, што је он одмах доиуетио. Распоредили смо људство по камионима, упалили моторо и кренули. Н а друму смо оставили коње и кола које смо дотле водили собом. Са свитањем дана стигли смо у Винковце. Тек смо овде пидели сву трагедпју једне војске у расулу. Пут ка Брчком сав закрчен колонама које се, збијеке, полако повлаче. У Вииковцима су Хрвати већ били образоЕали своју Команду. Кемандант места био је пуковник Јосип Трупац; његов Помоћник ђекералштабни потпуковник Стјепан Најбергер. Хркатска Команда издала је наређење да се Хрвати издвајају и улућују у ново формиране хрватске јединице, а да се Срби разоружавају. Међутим, користећи се општим расулом и гужвом, пробили смо се кроз Винковце и једва стигли до пред Брчко око 9 часова пре подне. У варошици Ж упањ а капетан Цигановић нађе свог Команданта дивизиона мајора Угљешу Ћосића. Зауставили емо се пред мостом на Сави код Брчког, чекајући на ред да пређемо

18

КЊПГЛ О ДРАЖИ

мост. Пред самим мостом приметили смо Команданта Арније. Рапортирао сам му, а он ми је одговорио да му се јазим кад стигнемо у Брчко. Прешли смо мост и стигли у Брчко, где сам разместпо свој одред по кафанам а и отишао да се јавим Комакданту Армије.

СУСРЕТ СА ДРАЖОМ

Ш таб Армије бно је смештен у зградп Среехог качелетва. Кад сам ушао у зграду, затекао сам постројено више нилгих официра и подофицира из разних јединица. Чекали су да реферишу Команданту свакн о сзом случају. Место Коианданта, у сали се појавио пуковник Д раж а Михаиловић, у унифпрми официра планинског пука. Обрадовао сам се кад сам га видео, јер сам га позназао још из 1926/27, кад сам био у Војној академији. Пришао ми је и упитао ме озбиљно, али благо, шта је било са мном. Испричао сам му сзе што сам доживео са својим одредом. Кад сам му споменуо Винковце, он ми рече: „Да, да, и нама су Усташе у Викковцима заробиле цео пртљажни део, те сам и ја оетао без својих ствари. Н ека се ваш одрец данас одмори, а поставите само патроле да крстаре по вапоши. Ви пак прикупљајте војнике који су остали без својих команди. Ш таб нема личне заштите, те ће ваш одред отсада да врши ту дужност; ви ћете сва наређења да примате од мене.” Дан и ноћ прошли су на миру. Цело то време пролазиле су кроз Брчко наше јединице које су се повлачиле из Слазоније. Око 7 часова изјутра 12 априла отишао сам у Ш таб да примим наређења за рад у току тога дана. У Ш табу сам чуо да ће Начелник Ш таба ђенерал Магдић тога дана да отпутује у Сарајево у болницу. Ж алио се да, га боли уво. Као Хрват није нашао другог начина да се извуче из Брчког. Дужност Начелника Ш таба преузео је пуковиик Д раж а Михаилсвпћ. Истовремено сам сазнао да Ш таб нема никакве везе са Врховном командом и да се ни до данас не зка ко је управо Начелник Ш таба Врховне команде.


19

ДРАЖА ПРЕУЗИМА КОМАНДУ

Јавио сам се Дражи. Он ми је каредио да до 10 чаеова са својим одредом поседнсм у ретком строју деспу обалу реке Саве, десно и лево од самог моета. „У току дана издаваћу вак на вроме потребне допуке, псшто ћу бити у вашој близини!” У 10 часова наш а артиљерија етавила је под ватру пут Винкозци—Брчко ка Жупањи. Једннм противавионскпи постављеним уза сам мост, управљао је личко Д раж а и сам регулисавао ватру. Затим је личко отишао да на лчцу :.теста изда заповест пуковнику Фети Спајдћу, Ко^таггдаиту Ар:л:гскег коњичког пука, да затвори правац ка Бијгл.инк. Озиојен и задихак, враћао се преко саЕског моета да се личке увери јссу ли извршене све потребне припрсме за pyineisc озог мсеха. Тачно у 12 часова, уз огромну детонацију, моет се повлја и одмах затим руши v Саву. Наетаје тајац на целом фрокту. Ни пуш ка да се чује. Осматрамо дурбинпка. Слаоснска равлнца пуста, епгдо живе душе. На путу такође кикаквих покрета, Немачка авијација активна, а њихови авконн само крстаре и кадлећу иа све стране. Састајемо се ту некако око моста. Посматрамо катсо поптонирци бацају у Саву понхонирски материјал, да на б’i пао пепријатељу у руке. Драж а, утокуо у мисли, узхма лулу, покозо је пуни дуваном, па ће прптом: „Тешко је шжапдовати деморалисаном војском.” Изговорио је једку оштру реч проткт пуковника Фете Спајпћа, рзкавш и: .,Па и њега негда. И оп је иегсуд побегао. Цео се пук распао.” Рекао сам му да сагл р а з г о варао са Митром Мптравићем и да ми се он ж алко како кок>п три дана ништа инсу јели; да су коњи, а и људство, посустали, л да сада пук ништа ке претставла. Само што завршисмо овај разговор, када се славонскои равнпцом проломи дотадашња тпшииа. Зацшсташе г.игграљезп, запрашташе пушке, али таио у даљики, ка Жупањи, Ш то ја време даље одмпцало, ватра нам се све вихле прнблпжавала. Осматрамо дурбинима. Виде се покргти, ко негла Немаца. На оностраној обали већ се појављује ксмора, П охуш аза да грзђе преко моста, али је мост већ био порушен. Д озивако се преко Саве и питамо које су то јединице. Д олази нам о д г о е о р да је то Ш ездесети пешадиски пук, под командом потпуковника

20

КЊ ПГЛ О ДРЛЖ П

Александра Унгара, п да је њпхов Чотзртп батаљои у заштптници која е о д и бсроу са Хрватниа. Д а бисмо заштптнлн лрпкугЕл-.ахвс пу::а с cue страле озале. отвзрпли сг.10 с о?8 ватру. ТТад гаштптол патле гагро, пук почиље да се прз. v 1 1сд^;о.м уочлзл лађсш и чалцпла, под личнни руководстБОг.1 пукогхппса Д. IFихаиловпћа. Пстога дана око 17 часова пук је преоачен, Ссз ш;а:олгч гуоитагса. У 17.30 Дралса упозпаје Еокапдакта Еосапске длглзлје са дотадашљом ситуацпјог.1. Манн је каредпо да прш-‘уш ;л одред и сачекам наређсч^е за покрзх. У 19 часова кренули c;«io аутомоЗплдка за Грачанпцу, где је у току дана био пребачеи Ш таб Арлнје. ПреноГшли смо у Грачакици. Ноћ је прохекла у миру. На први дан католичког Ускрса, 13 алрила, Дралса је добио наређење од Команданта Армије да од мога одрзда, људства 72 пешадиског пука, армиске ауточете, два веда противавионских митраљеза из Армиског протЈшавионског дивизиона и получете борних кола пз батаљона бории:-: кола, формира у току дана један Брзи одрсд са задатком да успостави ситуацију на лсвом крилу Армије, па правцу: ДоЗој .—• Дервента — Босански Брод. Одред је био формиран у току тога дана. Ноћу смо кренули према Дервенти. Око 3 сата 14 априла стигли смо на пет - шест километара пред Дервекту. Ту смо се до пет часова одмарали у једној шуми. Са свитањем зоре кренули смо се ка Дервенти. Курири из неких јединица поднели су Д раж и извештај да је Дервента већ у рукама Хрлаха. Д раж а наређује да се Дервента з а у з :е по сваку ц?:;у л да ср ослободи правац ка Еосапеком Бр?ду. са изврлкљ е овог задатка упућује у претходницу чету иешадмје на ауточобилима, вод борних кола и вод протпвавионских митраљеза. Отпор се даје из кућа. Уличне борбе трају кратко. Устаглс беже. Неки се крију по кућама; а једна група која се Сила рабарикадирала у елагалиш ту прекопута од станице, још је давала отпор. Водник дервентског жандармериеког вода, кислим да је био поручник Мирко Марушић, са жандармпгла и војницима из нашег одреда упада у саму зграду и кроз прозоре избацује живе Усташе.

СА ДРЛЖО.М ДО РЛВ1-П- ГOPE

21

Са правца села Плехана добијали смо опет ватру, по њу СМО брЗО СЛОјТИЛИ.

Д раж а је упутио један одред у правцу Прњавора, а један са главнинсш у празцу Босапског Ерода.2 Пред Бссанским Бродоз- опет борЗа. Некци су на Сави подизали noii'xOHCKH :,шег, a Хр~ати су их прзвознли чамцима. Ово је рађено под заштптом пеггачке азијације. Поједини немачки авиони спуштали су се до на педееет метара изнад земље и МЕтраљирали кас. Са околких брда Усташе су отвориле урагакску ватру на нас. Д раж а је трчао са пололсаја на положај, каређивао, поправљао распоред, бодрио, храбрио... Посусталк спо од умора, а бкли смо и гладпи. Храна ће да нам се дсиури чпж падие мрак; а њега, Драж у, старог ратнигса, хсроја и јупака, нису замарали ни глад ки борбе, пжга пак напори. Поппго је наш одрзд био свршио дооијехш задатак, дошле су у 21 час друге једкнице да нас сг.хеке. Д ок је Д раж а овде водио борбе, Н глци СУ ввћ билк уш ли у Сарајезо и Б ањ а - Л уку.3 У 23 часа крекули ско sa Добој и даље у састав Ш таба Армије. У Добој смо стигли 15 априла око 7 чаеспа. У Добоју н његовој околиои било је пуно наше војске, ксж д а шездесет до еедамдесет хкл>ада л>уди. Н а челу колоне бпо је Д раж а. Зауетавкли смо се на путу Добој — М аглај. Око осан часоза почела је да делује наш а артиљерија; али у коме правцу, ни can:: не зиамо. После озога чула се и ја к а митраљеска ватра. Истрчао г&гх г а чсло колоне да упитам Д раж у ш та треба радлти. Наргдио д:л ic да прзнесем наређење да сви војиици, а и старешпне, пргпргпо ранчезе, па за случај потреЗе да одмах капуш тгју всзила. Саопштио сам каређење. Одред је крсиуо у насилно извиђање према станици Ш еварднје. Н аш а Сорла кола већ су била онеспособљена. Митраљеска позхуга: кгки већ изгииули, Хрвати напустили оруж ја и псСегзгд. Поручиик И лић заменио нишанџију и туче станичну зграду, коју Немци већ поседају. 2 Првим одредом комакдовао је нски „капетан Павловнћ”, а другим поручж:к Илија Пажина. (М. Станковпћ: К а к о ј е Д р а ж а М и х а и л о в и ћ д о ш а о д о Р а в н е Г о р е . Амернканскп Србобран, 19 - 25 јули 1949.) Сарајево су Нсмцк заузслн 15 ппркла.

22


Официри Хрвати, у највећој ватреној врезц, вичу: „Прхширјс! П рилирје!” Неке смо казнили нз лпцу места.4 За тренутак моралп смо да напустимо мотсрпа возила. ГСуће су нас штлтиле од некачке убитачне ватре. Били смо тучени од стотину шгграљееких и топовских цеви, јер се пред iiac била иепречила једна цела немачка оклопна јединица, icoja је долазила из Бањ а - Луке преко Теелића, долином реке Еосне, и пресекла нам пут к а М аглају. Када је борба била на Брггунцу, видело се да се не може боритк голлм грудима против челпка. Цео одред налазио се у једној безизлазној ситуацији. Позади нашег садашњег положаја налазила се једна издужека и пошумљена коса; но до ње је требало прећи брисаие проеторе од шест до седам етотина метара, којп су тучени јакои ватром из немачких борних кола. Упалили csio своје аз/хо:Јооиле. 1,!ук.ицксш 1 аутомобили кзазвали су страшну сксплозкју. Еао по команди, Немци су тренутно прекинули ватру. Искористилк смо овај треиутак и повукли се. Хрвати који су били остали у овом одреду, такође су се користили пршгаком; али се нису повукли са кама, но су отишли у загрљ ај Немцима. Од Хрвата је са нама остао само потпоручнпк Еладо Ленац. Д ан је био ка измаку и мрак је почео да се спушта. Добој је бно осветљен. Био је већ у неиачккм рукаиа. Окупкли смо се на једном проплакку и пребројали се. Од одреда није била остала ни половина. С нама су Хрват Ленац и Словенац поднаредник Улман. Н аложили емо затре, да бисжо се мало просушили, јер нас је прско целог дана тукла хладна пролећна киша, а и да бксмо кешто јели, што смо код себе имали. * * * Тачно у поноћ кренули смо вододелницом река Спрече и Криваје. Око 8 часова 16 априла 1941 наиш ли смо на једно српско село, посустали од умора, неспав^лћа и глади. Д раж а је наре4 У чланку наведеном под (2), Станковић пише: „Раззи се страш ан бој. Наша борна кола су онеспособљ ена. М нтраљ еска послуга изгнбе. П оручник Илић заменн нишанџију, па и сам узе да гађа из митраљеза. Неколико офидира Хрвата, који су били код нас у одреду, почешс да вичу тражећи прим ирје.” — Реч је о поручнику Бори Илпћу.


дио да се разместимо по овом селу; а да би се војкицима што спремило за јело, дао је последње две хиљаде динара које је имао код себе, са речима: „Немам више. Ви официри прикупите још између себе, али од војника не тражите, јер они немају. Купите хлеба и неколико оваца, па нека се спреми ручак.” Овде смо проданили и одморили се, а увече смо кренули за суседно село. Седамиаестог априла дошао нам је жандармериски каиетан Милојко Узелац, са капетаком Петром Дејановићем и са још неколико жандарма, и донео три етотине хиљада дкнара, коју је суму предао Д раж и за исхрану људетва овог одреда. Капетан У зелац остао је све до краја у Ш табу и прозван је Тарас, јер је личио на Тарас Буљбу. Двадесетог априла били смо у селу Петрово Село. Ту нам је дошао капетан Игић, благајник Боеакске дивизије, са новцем од два милиона динара; али је сутрадан побегао од нас; у селу Горље Драпшине убили су га његови пратиоци и опљ ачкали новац. Дошао нам је и Фрања, марински наредник. Наше патроле крстариле су околним брдима и доводиле наше залутале војнике из других разбацаних или већ заробљених једикица. Довели су кам и два наредкика на коњима из коњичке Краљеве гарде. Саслушали смо их. Онк су изјавили да је њихова бригада 15 априла разоружана ксд Љ ига, a да су они родом из Травника и сад иду својим кућама. Пустили смо их да иду пешке кућама. У њиховим бисагама нашли смо плакате о нашој безуеловној капитулацији. Д али смо их Дражи. Пошто је прочитао једаи примерак, каредио је да се одред поетроји на једној ливади, а затим је одржао следећи говор: „Јунаци! Н аш а је Влада, као ш т о е и д и м о и з ових летака, орамно потписала акт о нашој безусловној капитулацији пред кемачком оружаном силом. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима кећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат. Енглези су наши савезиици. Оваква хетерогена војска каква је била наша, кије била епособна кп за какву борбу. О томе сам ја пиеао и говорио, али... Ово није био рат, ово је била забуна. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора, према нашим могућностима. Када

24


наши еавезннци Енглези буду чули за name поетојање, оиа ће нас помоћк. Малена Србија водпла је Првл и Други балкакски рат, Први сЕетски рат. П з ових ратова она је изиш ла као победница. Сзојнм савезнпдима показала је пуну веркост, а српски хсроизаи задзхзио је цео сзет и показао како се гине и мре за слободу. Мн ћгж> се и свога пута бориги sa сзоју слободу, за бољу и ерсћннју Југославнју. Живео Краљ! Ж ивели наши савезиици Е нглези!” Драж ин говор учинио је дубок утисак на наше душе и вкше кије било колебања. Сви смо имали поверење у нашег Драж у и били готоеи да сви са њим радпје изгикемо, кего да падпемо Иемцима у руке. Д раж а је био символ части и слободе. Кроз његова уста проговорио је у том треиутку цео српеки народ. Где он, ту и ми. У ватру, у воду, свеједно, сн је е иама. Тога дана пршсључио нам се и Добојски четнички одред са око тридесет Четпика, а старешииа им је био војвода Митар. Двадесет и првог алрпла седели смо тако порзд ватре, све сами официри, и кували кромпир за ручаи. С пама је бко и Драж а. Он се иијз одвајао од кас. Доручковали смо, ручали, вечерали и спавали, све заједно, те тако није имао потребе да нас позива; но када је имао кешто да наради, чинио је то када смо тако били окупљепк. Овом приликом рекао нам је: „Ми морамо да се успротивимо Немцима. Сутра ћемо да рушимо железиичку пругу Завидовићи — Хан - П ијзсак.” И свакоме одреди улогу у овом послу. Марински каргдник Фрања примио се да на станнцагла дсмолг ра и скние телефонска и телеграфска поетројења. Дзадесет и другог априла кренули смо из овог села и усред бела дана дошли смо до означене пруге. Извршили смо припреме п а једпом узвишеном оброкку, одалсле смо имали преглед од Завидозпћа па до Симиног Хана. Пропустили емо један воз од Завидозића који је бко пун наш кх војннка. После пола часа епуетилн смо се на пругу. Сва одеље&а заузела су свој одрзђени распоред. Прво clio пресеклк телеграфско - телефонекз лш ш је. За рушење пруге нисмо имали никакзог експлозива, већ смо је поткопавали кспод ш ика и онда шике изваљивали дкрецпма из њиховог лежиш та. Н а разарањ у ове гтруге радили смо два дана и две ноћи. Н а станицаиа Скмии


25

Хан, Камеиско, Солун и Олово демолирали смо телефоиске и телеграфске апарате и учпнилн их кеупотребљивим. Из села Каменско Хрзатн су отворили ватру на иас, али после пола сата еорбе оставили су кас на мнру. Двадесет четвртог апрлла разместпли csxo се по сеоскиги кућама у српском крају Солуна. Кемци су из Олова послали Муслимане у бсрбу против нас. И дућег дана Муслимани из Олова, пошто су примили оружје од Немаца, напали су нас. Како су биле поетављене заседе, и како смо се надалп да ће да нас нападну ( јер су нас Срби обавештавали ), дочекали смо њихов напад, разЗили их и све натерали у бекство. Увзче истог дака сткгли емо, мислим, у село Мислово, на путу Зворник — Сарајево. Двадесет шестог априла извршили смо прелад на једну немачку колоку ееверно од Хан - Пијеска, на око шест километара од овог кеста. Ту смо се снабдели потресним стварима, а препад смо изврш лли услешно и без икакзих губитахса по нас. Изгубили смо се кроз шумски честар и у подне стигли смо у село Кусаче. Сељацп су известили Д раж у да Муслиг,:акп из села Ж епче5 већ нападају српска села, да су неке Србе побили само зато што су Срби, а и да су почели да пале српске домове. Д раж а нареди да се опреми једно јаче одељење и оде у село Ж епче3, са задаткон да из овог села доведе два највиђенија Муслимана. Увече су довели два Муслимана и Д раж а их лепо прими у кући неког Еисте. У братском разговору и благо рекао им је ово: ,,Ви нас Муслимани назвасте Четницима. Ни Четници кису каносили никаква зла своме народу, веп су падали и гинули за његову слободу. А ми смо Југословенека војека у Отаџбини, која никада неће да капитулира прзд Немцима. Ви сте већ почели да правите зулуме. Калсем вагл: Чувајте ерпска села као и своја! He заводите се немачким лажима, јер су Немцн исто толико ваши кепријатељи колико и српср:и. Оки су дошли и стићи ће, а ви ћете опет остати овде. Hero, памет у главу, па пазите шта радите. Ако данас неетаие српсгсо село, сутра ће нестати муслиманско, и тако ћете се потаманнти у овом крају.” 5 О зо мора бпти гр е п Јк а . Ж епче се налази у долини реке Босна, на прузи С арајево — Брод, тј. далеко од села Кусаче. Исма сумњ е да је овде реч о оближ њ ем селу Ж епа.

26


После овога, наше патроле опет су вратиле опа диа Муслимана у њихово село. Ту смо преноћили, a 27 априла пребацили с:со се у ссло Сјеверско. Муслимани су кас, међутим, туж зли He:,ii":u:a, п Немци су из Рогатице пошли у потеру за кака. Из Сорппм кола Немци су тукли гола брда. У току кећп прикупили сио се на Дрини код села Стари Брод, и до еванућа 2S априла већ смо били с оне стране реке Дрине. Распоредили смо се у једном српском селу. Тога дана стигао је мајор Миодраг П алсшевић, Командант Петог јуришног батаљона, са капетаком Миленком Рел>ићем и са још око тридесет војника и подофицира. Добојски четнички одред војводе Митра остао је у Восни.° Првог м аја били смо у селу Врежњу — Заовина. Овде смо остали до 3 маја, посветивши ове дане нашем уређењ у: прање, шишање, бријање, оправка обуће и друго.7 Трећег дана имали смо конферекцију, да би се донела одлука за наш будући рад. Прво смо претресли еитуацију. Имали смо обавештења: да засада у Србији нема јачих илегалних одреда под оружјем; да је војвода Коста Пећанац био у манастиру Рачи, али да је отишао на Копаоник; да се ђенерал Љ уба Нозаковић са нешто војника калази на Букуљ и; да је немачки заповедник Србије ђенерал Бадер издао проглас да в С танковићево сећањ е није поуздано. Ц ео став је нетачан. М иханловић је 26 априла пре подне напао једну немачку колону код Хан - Пијеска. П оподне тога дана и ноћ 2 6 /2 7 провео је у селу Кусаче, па се ујутру 27 априла спустио на југ, у С јеверско. Немци су, међутим, у току 27 априла послали потеру за групом која их је била напала дан раније, и М ихаиловић је морао да напусти С јеверско. Д а завар а потеру, вратио се на север, и задрж ао се у близини Хан - Пијеска. Ту га је 28 априла по подне, код Симовићевих колиба, затекао М. Палош евић. П редвече 28 априла пошли су одатле ка Дрини, ради пребацивањ а у Србију. П релаз преко Д рине није изврш ен ни 28 априла, како овде стоји, ни 30 априла, како је Станковић забележ ио у чланку наведеном под (2), већ 29 априла пре лодне. П алош евић је био К омандант П р в о г јуриш ног батаљ она. —■Д обојстси чегнички одред није остао у Босни, већ је такође преш ао у Србију. 7 Станковић се и овде забунио. По њ ем у ( в . С п о р е њ е д в а с в е д о к а ) , село је В реж ањ , а Заовине би биле не село, већ „крај поред Дрнне у Ужичком округу”. Међутим, п о с т о ј и село Заовине, у С резу рачанском; по попису од 1948 имало је 2003 становника. Село В реж ањ , пак, не пом пњ е се у књ нзи о п о п и су од 1948. На ђенералш табној секцнји, име насељ а означено је као В еж њ а - Заовине. Према томе, где год код Станковића стоји В реж ањ , треба читати: В еж њ а - Заовине. У том селу остали су од 29 априла до 4 маја. З а тачну хронологију, в. П о ч е ц и п о к р е т а о т п о р а .


27

ће за сваког погннулог Немца етрсљати сто Срба, за рањеног педееет, а за саботажу такође педееет Срба.8 Том приликом Д раж а нам је рекао: „Наш задатак на првом месту биће да спроведемо своју организацију. Практичко узевши, сада у Европи нема фронта. Д огађаји ће се развијати времеиом и време ће нам рећи све.” После се прешло на избор краја куда да се пребацимо, одакле бисмо под бољим условима могли да радимо. (Равна Гора је случајна и не укапред припремљека.) Једни су предлагали да се иде на Копаоник за Костом Пећакцем, други на Златибор. Ја сам предложио да се иде на Рудник, из ког краја су већ потекла два српска устанка. Мој предлог је био примљен. Због наговештене потере од стране Немаца из Кремне, кренули смо 3 м аја3 у 17 часова да се испнемо на врх планине Tape. Водич нам је био неки Зека. Четвртог м аја мајор Палошевић ми је предложио да са још два официра одем у Бајину Баш ту и подигнем сав новац из Пореске управе за потребе Одреда. Категорички сам одбио овај предлог, не из страха, него из других разлога. Тога дана увече известили су нас, да Немци припремају напад на нас и да ће то бити можда још сутра. Раном зором кренули смо одавде у правцу Калуђерских Бара. Код села Ш љивовца неко је припуцао ка нас. Примили смо борбу, која је само кратко трајала. И а Кондару смо дочекали Ђурђевдан.10 Кретали смо се ка Рудкику скоро неузнемиравано. Стигли смо на Рудник 15 маја. Остали смо неко време у еелу Заграђе, а потом смо преш ли на Равну Гору, која се налази на падинама планине Повљена. Тако је Д раж а дошао на Равну Гору. Одавде почиње друго поглавље његовог мученичког и иатриотског рада. Мирко Станковић 8 Ни ово не мож е бити тачно. Писац је побркао своја сећањ а из тих првих дана са познијим догађајима. Ђ енарл Паул Бадер, Командант 65 корпуса, дош ао је у Србнју доцније. — Н аредбу о репресалијама (стотина за једнога) потписзо је Хнтлер 6 септембра 1941, иошто је нзбно устанак у Србији. 9 Т реба: 4 маја. Тај псправни датум Станковић је и дао у чланку наведеном под (2). Пошли су око подне. 10 Станковић се тога дана одвојио од М ихаиловнћа. На Р авну Гору Михаиловић је стигао без њега. Ц ео параграф је чиста фантазија.

ОД БОСНЕ ДО PABIIE ГОРЗ£

САСТАНАК СА БРЗИМ ОДРЕДОМ

После скоро потпуног уништења Првог јуришног батаљона од стране Немаца у Бијељкии, на дан 12 априла 1941, Командант батаљона мајор Миодраг Палош евкћ и нас три официра и дванаест војника1 отступпсмо у шуму и кренуеио у правцу Сарајева. Успут смо сазнали да је један пуковник, са већом групом офицпра и војника, прошао тим правцем, рушећи за собом мостове и комукккације, и да га Немци траже и гоне. Од кекога сазнасмо да се зове Михаиловпћ, а мајор Палошевић на то рече да то може бити само ђекералштабни пуковник Драгољуб Михаиловић. Тек после вашедневног лутања по брдима и друмовима наиђош о на ову групу, коју је неко назвао Б р з и о д р е д . Затекли смо је у Хан - Пијееку" на дан 23 априла 1941, око 4 чаеа по подне. Тада еам први пут зидео и упознао пуковника Д раж у Михаиловића. Од тога тренутка били civio укључени у састав његова одреда. Одред јг имао око двадесет официра, тридесет подофицпра и војника и један малн четнички одред из Добоја са четовођом. Истог дана крзкусмо оданде, кроз муслиманска касеља, у правцу Дрине. Идућег дана, око 9 часова пре подке, бпли смо код Ерода на Дриии и чамцима смо се пребацнли на другу обалу. Тачко у 5 часова по подке избили смо на границу Србије и Боске, изнад села Заовине. Тада ie први пут наш одред развио југословенску заетаву, узету из једке Ж аидармеркске станице, а затим и војничку заставу 42 пешадпског пука,3 коју је спасао и сталко носио наредник - водник I клаее Перовић. Отпевали смо државну хиину и „Ој, Србијо!” и сви csio 1 Био је један подофицир и једанаест војника. 2 Стварно, у близини Хан - Пијеска, не у самој варошнци. 3 Застава јг бпла из 41 пеш адиског пука.

ОД БОСНЕ ДО РАВНЕ ГОРЕ

2D

одреда плакали. Биле су то сузе бола и радости, јер смо се налазили на сигурном тлу Србије, без бојазни од Усташа и усташки раелоложеннх Муслимана. У ноћ стигосмо у село Заовине и ту остадосмо до 4 кгра нас је Претседник Општине Божић пријавио Немцима у Бајипој Башти, и они су нас у току ноћп ималп папгстп. Око погле сз:о се кргпулл за Тару и цзле ноћи били с:по на кртвој стражл. Иемци нксу дошлп, и ми 5 маја ујутру крекусмо у празцу УЈкпда. Успут нас јо иап?.л а грула ж андарма; алк, због великог отстојан>а, нисмо имали жртава. Када сио око 3 сата после подне стигли иза манзстирских конака у Калуђерски?! Еарама, нзвсштени смо да су нас Немци опколили. Тада је укиштепа сва архива коју смо носили собом, коњи су отерапи у шуму, а вштраљези су ношени ка рукама. Захваљ ујући сагт пр’дсзОпости селиког Чичз, који јз још тада показао своју способност, ш ву кл и смо се, порсд самих Немаца, без иједног изгубљеног човска. У сам сумрак спустили смо се једним уееком, којим се спуштају стабла, у реку Драчу. Око 10 чассва увсче. прсбацили смо се сви проко Драче II запоћпли смо у првом селу пзнад канастира.

ПРОСЛАВА ЂУРЂЕВДАНА ПОД ВОЈНИЧКОМ ЗАСТАВОМ

Освануо је 6 мај 1941, — Ђ урђевдан! Наређен је покрет за прелаз друма Б ајина Баш та — Ужице. Тада је пукозкик Михаиловић одвојио групу четника из Добоја, дао јој правац Рудник — Островица, и одредио састанак за десет дапа. Затим је наредио да се једна група, која се отворено кзјаскила за напуштање одреда ( из бојазни или из неког другог разлсга ) одмах одвоји и напусти одред.4 Тада је уз Ч зч у остало седам официра и двадесет и четири подофицира и војиика, којн су са њим остали до кр аја и били верни до смрти, изузев резервног потпоручника Владимира Ленца, који је некслико дана no доласку на Равну Гору пребегао Љотићу. To су били следећк: r.iajop Миодраг Палошевић, капехан I класе Милојко Узелац, капетан II класе Мкленко Рељић, поручнкци И ли ја Паксииа и Бора Илић, потпоручник П авле Мешковић и резервки пот* Реч је о мајору М, Станковнћу и неколицини других.

30


поручник Владимир Ленац; нареднпк - водкнк Перовић, наредник Гојко Н, жандармериски поднаргдник Ђура Н, и моркар Фрања Н. ( Презимена ових последњих не могу внше да се сетим. )5 Међу војницима билп су шееторнца из Јужне Србије. Приликом одвајања групе плашљивих, пуковник Михаиловић позвао је ове Јужносрбнјанце к себи, рекао им је да су слободни и да могу да иду у свој крај. Али они су то сложно одбили и остали уз њега н свог Комакдаита Јуриш ног батаљона све до своје јуначке смрти. Када смо нанш ли на усамљену друмску кафану, Чкча је наредио одмор, тј. прославу прве четпичке хајдучке елаве, — Ђурђевдана. Тада je по други пут развијена војиичка застава 42 пешадиског пука,5 стављена ка пушку са бајонетом, и одата јој је почаст од прве групе Краљовске југословенске војске у Отаџбини која није капптулирала. Чича је свима чеетитао славу, изљубивши се са свима, и дуго је плакао, као да је предосећао трагичну судбину своје родне груде и народа. У саму ноћ, кропули смо даље, ка Сувобору, јер су ка Ужицу ишле велике колоне немачке војске. Дан»у смо се одмарали по шумама и грмљу, а ноћу смо путозали. Прсшавши Јелову Гору, Гојну Гору и друм Ужице —. Ваљево, изиад Косјернћа, преноћисмо 11 м аја у Тометином Пољу, испод Маљена, a 12 маја у сумрак спустили смо се низ обропке Мал>епа у ирве лојате села Планинице. Ту смо наиш лп на два брата из нстог села који су пристали да нас воде, а где — то је само Чича зпао. Један брат повео је Чичу и водника Перовића са заставом за Струганик, мајору Алексаидру Мишпћу, ради договора и склањања заставе, Други брат, тек кад је пала дубока ноћ, повео нас је некуд, а куда идемс — то нисмо знали.

НАЈЗАД HA РАВНОЈ ГОРИ

Ноћ хладна, кпша сипи без престанка, а ми мокрн, уморк к и гладни, газпмо кроз таму по беспупу, преко каг.гења и урвина. Газимо кроз набујали планински поток, пењемо се уз оштру узбрдицу, прелазимо затим кроз шуму и ливаде, и 5 Божа Перовић, Гојко Ајваз, Ђура Станковић, марински наредник Фрања Сеничар.

ОЛ БОСНЕ ДО РАВНЕ ГОРЕ

31

спуштамо се поново у реку. Водич нам рече да је то речица Граб. Поново настаје пењање, док не наиђосмо на неко заграђено земљкште. Кроз таму назиру се силуете трију кућица. Доцније, кад смо се приближили, видели смо да је једна од ових за становање, а остале две стаје за овце. Заустављамо се пред кућом н водич, без речи, куца на прозор, Ускоро се чује у кући кретање и до нас допнре слаб женски глас: Д-Со је ? ” Еодич ргче сзоје име и врата се отворише. П ојављује се средовечна жена, завијена у црну караму. П огледала је на нас с извесним неповерењем и страхом; али после дужег разговора са водичем, мења јој се израз лица и она нам се обрати: •—• Уђите, браћо, у кућу! Кућа је мала, али се лретрпито, сутра ће каја више и боље да среди. Зиам да сте гладки и уморни и да издалека путујете. Брзо ћу вам спреиити нешто. Знам шта је војска... И мој деша, сигурно га знате, ђенерал Дамјановић, сада негде пропада и гладује као и ви, само у немачком ропству. Ово имање породице Дамјановић, као и сва околна имања на Равној Гори, сматрајте као евоју кућу, а нас као своју браћу и сестре! ( Тада смо први пут чули да се налазимо на Равној Гори.) Свима нам лакну кад видесмо и осетисмо ову топлину према нама, навикнути на многа разочарења и понижења од нашег народа за време озог, истина кратког, али напорног, лутања и пробијања. А кад видесмо да се спрема качамак са сиром у бакрачу, сеојој радости дадосмо израза песмом. Освануо је 13 мај. У рану зору долази нам Чича и настаје саветовање за даљи рад, јер — како нам је често говорио •— он неће да доноси никакве одлуке док се претходно не договори са „својом фамилијом”, како нас је увек називао. Међу нама је био не само војнички дух, него нешто још дубље, топлије, искреније. Везивао нас је један исти идеал, зл а еудбина; везивали су нас горка и тешка садашњица и тамна сутрашњица. Ж ељ а за слободом била је јача од свега, и она нас је повезала нераскидљивим везама, давала нам снагу да све поднесемо. На састанку било је решено да се остане неколнко дана овде и да се извиди ситуација у Вал>еву, Чачку, Горњем Милановцу и другим околним местима у већ поробљеној Отаџбини.

32


СРБИЈА СЕ ОДАЗИВА И БУДИ

Одред је материјално био сиромашан. Новца ниоткуд, јер са нама нису биле благајне и касе. Сав новац који смо имали при себи дали смо Чичи, који је плаћао наше трошкове око исхране. Предвече 13 маја долази нам неколико старијих домаћина и, после дужег разговора са Чичом насамо, одлазе нечујно, као сени, у ноћ. Чича нам затим рече да су то чланови фамилије Дамјановић и други виђени домаћини са Равне Горе. Обећали су пуну и братску подршку првој групи слободне Југословенске војске у Отаџбигш. Захваљујући њима и околним селима, као што су Коштунићи, Брајићи, Полом, Славковица, Ба, Планиница, и друга ближа и даља села, за кратко време широм целе Србије прошао је глас да се на Равној Гори налази Краљевска југословенска војска и да се даље бори са непријатељем. Народ је био наша претстража, и таковски сељак је доказао још једном да је слободар и да је спреман да поднесе и највеће жртве за слободу и част српеког народа. Чкча није у првом тренутку предвиђао задржавање на Равној Гори, јер се није знала врста окупације ни снага непријатеља у земљи. Првобитна намера била је: склањање, организовање и подизање вере у крајњи успех Савезника. Нико од нас и у народу кије тада још предвиђао да ће један сразмерно млад, пријатан и очински добар пуковник кроз кратко време постати народни Вожд, великан и идол, и да ће Велики Савезници и силни непријатељи озбиљно морати да рачунају с њим, први као са једним јаким и верним савезником, а други као са опасиим и огорченим непријатељем. Нико кије слутио да ће шака непредате југословенске војске, од тридесет и два официра и војника, за неколико месеци нарасти на стотине хиљада људи. A то се десило. Случајност, или више Божје провиђење хтело је да дођемо на Равну Гору и наиђемо на људе који су нас од прве ноћи па све до последњег дана боравка братски прихватили, помагали, разумели и на тај начин нам повратили веру у народ, допринели да се оствари покрет отпора против моћне осовине Хитлер — Мусолини, први и јединствени покрет отпора у Другом светском рату.

ПУКОВНИК Д РА ГО Љ У Б - ДРА Ж А МИХАИЛОВИЋ

ДРАГОСЛАВ Т. ПАВЛОВИЋ

ОД БОСНЕ ДО РАВНЕ ГОРЕ

33

Равна Гора је убрзо постала жариште националне свести, борбе и вере у слободу. О њој су се причале и причају легенде. Један мали плато на Сувобору постаје Мека Србинова, а планина Сувобор по други пут улази у историју Србије као символ слободе. Нико то није могао да уништи, да збрише. Немци су га бомбардовали, палили појате и насеља по њему, a 6 децембра 1941, са четири дивизије, авијацијом и тенковима, вршили су напад на Равну Гору. Али узалуд, јер су ударали у празно. Стогодишњи храстови и суро стење као да су се смејали немоћном бесу непријатеља. Заједно са окупатором, и Комунисти су чинили све, а чине то и данас, да се уништи Равна Гора, свесни шта она значи за народ. Али узалуд и они. И Љотићевци су долазили са својим Пуковима на Равну Гору, а у својим листовима и карикатурама покушавали су да исмеју и омалавал*е Равну Гору. Но и њихови напори били су узалудни. Данас насилник Тито, који је помоћу Савезника успео да завлада нашом Отаџбином, даје и чини све да уништи дух Равне Горе. Али без успеха и он. Планину нико не уништи, дух њен још мање! Док је Сувобора и Равне Горе, и док је Србину идеје Слободе, — борба за њу престати неће! Павле Мешковић

СПОРЕЊЕ ДВА СВЕДОКА

„ОД БОСНЕ ДО РАВНЕ ГОРЕ”

У Р а в н о г о р с к о м Б о р ц у бр. 30 отштампан је чланак под горњим насловом од г. Павла Мешковића, бив. акт. лотпоручника, сада Претседника Удружења бивше југословенске војске „Дража Михаиловић” у Сиднеју. Прочитао сам горњи чланак и утврдио, да писац чланка ненамерно није изнео стварне и истините податке, јер он по својој улози у Брзом одреду, као и доцније, није био у могућкоети да све зна о томе шта је намеравао пуковник Д. Михаиловић да ради. Као један од ретко преживелих из тих првих дана у Брзом одреду пуковника Драже Михаиловића, желим да изнесем у допуну горњег чланка, ради истине, извесне своје податке, како бих, као старији и искуснији војник и старешина од потпоручника г. Павла Мешковића, допринео да се боље упознају врло тешке околности под којима је пуковник Драгољуб Михаиловић отпочео рад на окупљању бораца за борбу против окупатора и разлог мог одвајања од њега. Моји подаци били би следећи: (1) Писац г. Мешковић наводи да је први пут видео пук. Дражу Михаиловића 28 априла 1941, у Хан - Пијеску. Ми у Хан - Пијеску нисмо уопште били, јер су у то време Немци имали тамо посаду са тенковима, већ смо били у селу Кусаче, 4 км. удаљеном од Хан - Пијеска. (2) Писац наводи да је ову групу пук. Драже Михажловића „неко назвао Брзи одред”. Чуди ме како је писац навео да је „неко ову групу назвао Брзи одред”, када је баш пук. Д. Михаиловић био Командант Брзог одреда, па су то бгош остаци тога одреда који


35

је био разбијен код железничке станице Шеварлије ( прва станица код Добоја у Босни) од немачких оклопних јединица. (3) Писац наводи да је са пук. Дражом било двадесет официра и тридесет подофиира. To није тачно. Било је свега, поименично, официра: Командант, пук. Д. Михаиловић; његов помоћкик мајор М. Станковић; капетан Петар Дејановић; поручници Живић и Илић - противавионац, Мартиновић и Илија Пажина, све активни официри. Резервни официри: потпоручник Влада Ленац и потпоручник Андрић, као и жандармериски капетан Милојко Узелац, Командир Жандармериске чете у Винковцима. Дакле, свега десет официра. Подофицира и војника било је преко сто. ( 4) По преласку преко Дрине, писац износи податке само о преласку остатака његовог Првог јуришног батаљона, a то нема никакве везе са преласком преко Дрине наше групе, тј. групе под командом пук. Д. Михаиловића, остаци Брзог одреда. (5) На дан 29. 4. 1941, сутрадан по нашем преласку преко Дрине, нашли су нас у једном српском селу остаци Првог јуришног батаљона, и т о : Командант мајор Миодраг Палошевић, капетан Миленко Рељић, поручник Божидар Илић Дебарац, потпоручник Павле Мешковић, дакле четири официра, један наредник (Гојко Н.) и неколико кадроваца из Крушевачког Војног округа.1 (6) Пошто је мајор Палошевић мој класни друг, из 48 класе, још се добро сећам како смо седели у једној собици на простртој слами, а он је износио пуковнику Дражи све што се одиграло с његовим Првим јуришним батаљоном у Бијел.ини, на бјељинском аеродрому. (7) Војничка застава о којој је реч у чланку, била је војничка застава 41 пешадиског пука у Осијеку, а не 42 Пешадиског пука. ( О овоме су изишли опширнији подаци у Годишн>аку „Слоге” за 1952. Раније је о овоме писано од моје стране и штампано у Ам. Србобрану.) (8) На дан 30. 4. 1941 сви заједно кренули смо из овог ерпског села према крају Заовине. 1 Станковић је овде 'нетачан. Палошевић са својом групом ттридружиђ Се Михаиловићу дан раније, код Хан - Пијеска.

36


Успут, у селу Водну, неки наши из одреда разоружали су жандарме на служби у Жандармериској станици у истом селу. Неки су пошли с нама, а неки отишли кућама.2 Молио сам пук. Дражу да се ово не чини, јер ће нам те станице у будућем раду служити као стожер ( пиво) ради прикупљања обавештајних података, као што је уствари и било, за све време трајања окупације на територији ондашње Србије. На граници бивше Аустро - Угарске и Србије било је онако како је г. Мешковић описао, с тим што је заборавио или испустио да наведе да нас је и фотографисао својим апаратом. (9) Мало је смешно и наивно када даље наводи, да смо сви одреда плакали, јер смо се налазили на сигурном тлу Србије, као да је тада Србија била слободна земља. To би могло да значи као да смо побегли од Усташа и усташки расположених Муслимана. Ето тако је то, кад се опет нешто пише напамет. Босна је била наше место, а не Србија. Прешли смо ДриНУ> ЈеР смо били гоњени од потера. Дражина одлука је била да ухватимо што пре везу са војводом Костом Пећанцем, за кога је Дража веровао да је са својим Четницима у шуми, па да се онда удружени врате у Босну и у прво време дејствују на територији Власеничког и Кладањског среза, у циљу аа~ штите тамошњег српског живља. (10) Није село Заовине; овако се вове крај поред Дринв у Ужичком округу, а село је Врежањ у подножју планинв Tape.3 У овом селу били смо смештени у сеоској кафани Чика - Кодета, Никодија. У две собице официри, у кафанској сали подофидири и војници. У једној собици Дража, Палошевић, ја, Рељић и Узелац; у другој собици остали. По нашем доласку, сутрадан, пук. Дража позвао је ЧикаКодета и замолио га да одмах иде у манастир Рачу, да би му донео извепггај од Старешине манастира: да ли се тамо ваиста још налази војвода Коста Пећанац, јер је Дража имао такве податке. Чика - Коде вратио се истог дана око 4 по подне са негативним извештајем. Старешина манастира је рекао да је 2 Ово досад под (8) било је дан раније, 29 априла. 11 Станковић овде није у праву. Видети белешку под (7) уз његов нанис Са Д р а ж о м о д Б р ч к о г д о Р з в ис Г о р е .


37

Пећанац напустио манастир пре десет дана. Када је Чика Коде напустио нашу собицу, Дража је раширио карту и рекао нам да на њу погледамо, како бисмо донели одлуку куда ћемо за прво време. Мајор Палошевић је рекао да се иде на Златибор, капетан Рељић — на Копаоник, где ћемо вероватно наћи Косту Пећанца. Ја сам предложио на Рудник, и образложио зашто. Рекао сам да је нама најближи, као и ван домашаја важних комуникација. Капетан Узелац није ништа рекао, пошто није познавао крајеве по Србији. Када је Дража саслушао наше предлоге, склопио је карту и рекао: „Идемо на Рудник!” (11) Писац наводи да нас је пријавио Немцима Претседник Општине Божић. Међутим, то није истина. Није место овде да износим све појединости о томе, али укратко ово је истина: Божић је имао три сина официра, па верујем да је и њему био патриотизам на срцу као и нама. За време нашег боравка у овом селу, поручник Илија Пажина разоружао је Жандармериску станицу на своју руку.* Жандармериски наредник Лука Парезановић, Командир ове станице, онако разоружан, отишао је у Бајину Башту, пријавио случај, и на тај начин су и Немци сазнали о нашем присуству у овом селу. Мештани су знали о намерама Немаца таман толико, колико и ми: да ће нас Немци напасти из Бајине Баште, и ништа више, па су хтели да нас се реше, јер је наше присуство било велики ризик за само село. (12) Долазак на Тару, боравак и моје напуштање одреда, као и поновно виђење са Дражом, било је овако: Из села Врежња, неком коњском стазом, довео нас је до Ловачког дома на планини Тари резервни поднаредник Солунац, носилац медаље Милоша Обилића, Чика - Зека, који се убрзо после тога некуда изгубио. Ловачки дом на Тари био је већ демолиран. За време боравка на Тари, млађи официри с подофицирима и војницима били су у заседи у виду јежа. Било је хладно, а шума тек почела да пупи. У соби Ловачког дома, без прозора, врата и патоса, као Циганка, на једном пешкиру месио сам погаче за све нас, па мислим и за самог г. Павла Мешковића. Враћајући се из заседе, поручник Илић - Дебарац 4 И овде Станковић греши. Жандармериска станица била је у селу Бодно.

38


и потпоручник Мешковић били су премрзли и са сузним очима. Упитао сам их шта се десило. Мислим да су обадвојица одговорили, да су целе ноћи били у заседи и премрзли, и показали су ми своје руке, које су биле надувене. Док сам пекао погаче у пећи направљеној од блата на брзу руку, Дража и Палошевић грејали су се поред пећи, чекајући да се испеку погаче, од којих је сваки добио само по једно парче. Ту је између мене и мог класног друга Палошевића дошло до свађе, што сам му пребацио да употребљава псовке према војницима и затражио од Драже да му то убудуће забрани, јер ћемо изгубити људство. У међувремену, погаче су биле готове и свако је добио само по једно мало парче, да утоли глад. После тога Палошевић је скоро службеним тоном дошао к мени: „Дража је наредио да ти са поручником Илићем и потпоручником Мешковићем одеш у Бајину Башту и из Пореске управе узмете 3,500,000 динара за потребе Одреда. Дража је добно овај извештај од једног лица које је дошло из Бајине Баште.” ( Чуо сам да је неко лице долазило из Бајине Баште и донело „Неретва” цигарете, које смо сви добили од Драже по дватри комада. Имена тог лица се не сећам, а нисам га ни видео.) На то сам одговорио Палошевићу: „Па то, друже, значи пљачку!” Како је Дража био у близини, пришао сам му и упитао га да ли је то његово наређење што ми га пренесе Палошевић; а Дража је са чуђењем одговорио: „Ко је наредио? He, нисам, Станковићу!” Дакле, више се није имало куд. Један је морао отићи од Драже, ја или Палошевић, да не би још нешто горе било. У појатама Калуђерских Бара, првога дана дође један човек осредњих година код Драже, рече да је био на метеоролошкој станици, да је Словенац, да зна немачки, да је остао после капитулације код калуђера да им послужи као тумач, ако тамо код њих наиђу Немци. Донео нам је нешто мало хране и дувана и остао с нама више од два сата. Сутрадан је исти тај човек дошао по подне и рекао Дражи да ће Немци еигурно да нас нападну из Кремне и да су већ у покрету за


39

нама.5 Тек што смо сипали постан, незапржен пасуљ у порције, Дража издаде наређење: „Остављај све, сем оружја и личне спреме, и правац за мном!” Та лична спрема била је празна војничка торбица, без хлеба, и ништа друго. Мени је више било стало до оног топлог пасуља неголи до „неког” немачког напада, за који сам веровао да је инсцениран, јер су и калуђери хтели да нас се реше, иако смо били у њиховим појатама где стока лежи, па сам и оклевао да одмах кренем, да бих појео пасуљ. Дража ми рече повишеним гласом: „Станковићу, зар двапут да наређујем?!” Било ми је криво што се ово догоди и, љут на самог себе, претурих порцију са пасуљом и пођох. ( Овде додајем: Само писац чланка г. П. Мешковић овде може да пише о неким „обручима” . ) Сачекасмо ноћ у једној јарузи и са падом мрака кренули смо даље. Око поноћи пролазили смо поред манастира Раче, и Дража упути поднаредника Ристића са двојицом војника да питају Старешину манастира да ли је војвода Пећанац ту, како би проверио извештај Чика - Кодета. Ристић је јавио исто оно што и Чика - Коде у селу Врежњу. На дан 5 маја 1941 били смо размештени по сеоским кућама у селу Николићи. Сачекали смо пад мрака и под његовом заштитом прешли смо пут Ужице — Бајина Башта и заноћили у сеоској кафани на Кондару.6 Освануо је Ђурђевдан са ситним снежним пахуљицама. Када сам се спремио, пришао сам Дражи, поздравио га и рекао следеће: „Господине Пуковниче, због мог сукоба вама познатог са г. Палошевићем, ја сам сувишан. Један од нас мора да се одвоји од вас, те сам донео олуку да то учиним. Предајем вам војничку заставу мог бившег 41 пешадиског пука, са истом 8 Према Станковићу, овде, излазило би да је Михаиловић са својом групом провео у Калуђерским Барама отприлике два дана, и да је ту преноћио. T o није тачно. По силаску са Tape 5 маја, Михаиловић је застао у Калуђерским Барама само дватри сата, по подне, ради одмора. У своме већ наведеном чланку: К а к о ј е Д р а ж а М и х а и л о в и ћ д о ш а о до Равне Горе, сам Станковић каже: „Ипак доспесмо до Калуђерскнх Бара. Ту нам је пришао један наредник Словенац, и саопштио да су Немци у селу Кремљу [ч и та ј: К рем ни], одакле спремају напад на нас. Још нисмо били ни ручак завршили, када Дража нареди, да се ставимо у покрет. Ту смо оставили све коње, као и онај део пртљага који нам је отежавао кретање.” 8 У селу Николићи Михаиловић са својом групом провео је само ноћ 5 /6 маја. Дан 5 маја протекао им је у путовањ у са Tape до тога села.

40


оном жељом, да Бог да да бисмо се што скорије окупили под овим светим војничким знаменом, а под вашом командом, али под другим околностима. Намеравам да будем у околини Крагујевца и радоваћу се ако будем са вама у тесној вези.” Некако једновремено напустили смо кафану и пошли путем ка Рибашевини. После тога отишао сам својим путем, а са мном су били поручник Илић - артиљерац и проф. Рамадан. После три године и седам месеци, на дан 15. 12. 1944, у Босни, у селу Врапче, понова сам видео војничку заставу свог пука и мог Команданта, сада вођа народа у борби против окупатора и Комуниста, ђенерала Дражу Михаиловића. И био сам опет под његовом личном командом. Чули смо понова истину из његових уста: „Јунаци, ми смо привремено напуштени од Савезника. У се и у своје кљусе!” To су биле последње речи упућене хиљадама његових бораца који су га слушали. А после тога кренули смо у четири нападне колоне у чељусти смрти: Рачић, Кесеровић, Калабић и Радовановић. На простору Сарајево — Добој — Тузла — Вишеград направили смо костурницу уништене претходнице Западних Савезника. И најзад, после нешто вшпе од године дана, баш на тој истој просторији, почетком марта 1946, издајством је био ухваћен Командант те уништене претходнице, да и он, као и дотада, буде на челу исте, да допуни костурницу ове уништене претходнице, те на тај начин покаже целом слободарском свету зашто се као горски цар борио за слободу и добро свога народа и како вођ оваквог слободарског народа даје свој живот за националне идеале. ( Слога, 18 април 1952.)

Мир.

С танкови ћ

„ОД БОСНЕ ДО РАВНЕ ГОРЕ”

Поштовани Г. Уредниче, У Вашем ц. листу С л о г а од 18. 4. 1952, на страни 6, изишао је чланак г. М. Станковића „Од Босне до Равне Горе” , као допуна мог чланка у Р а в н о г о р с к о м Борцу, Лондон.


41

Због ограниченог простора приморан сам да у најкраћим потезима одговорим г. Станковићу, који узима неовлашћено право да пише о оном што се коси с истином и што је чисто тенденциозно. Кад је говор о тим великим данима, треба говорити истину, па макар неког и непријатно погађала. Позвани су да говоре н пишу о томе само они који су ма чиме допринели за тај покрет и били у вези с њим, а не они који су још у зачетку били његови непријатељи и такви до краја остали.7 Ако г. Станковић жели, и опнгарније могу то и сведоцима, који су овде у Аустралији, да докажем. Одговарам по реду: (1) Палошевић са остацима Првог јуришног батаљона, као и нас три официра, 28. 4. 1941 затекли смо Чичу у колибама Симовића код Хан - Пијеска. (2) После уништења свих возила и одметања у шуму, престао је да постоји Брзи одред. При помену тога имена, Чича се увек смејао и показивао на преморене коње, које смо често морали вући. (3) Наводећи имена свих официра, учинио ми је услугу да бар тачно знам имена оних који нису дошли на Равну Гору, a то значи да су отишли с г. Станковићем. Саме смештајне прилике, које знају сами посетиоци Равке Горе, сведоче да у те две мале кошаре није могло стати ни четрдесет, колико нас је укупно било, акамоли сто, како наводи г. Станковић. (4) Дрину смо прешли 29 априла рано ујутру, и то под претњом карабина, јер нас Муслимани нису хтели превести. To је бнло код Брода на Дрини. У С р б о б р а н у од25 јула 1949 г. Станковић пише да је Дрину прешао 30 априла и да су после тога наишли остаци 50-ог јуришног батаљона. Било је само шест јуришних батаљона, a у С л о г и стоји да су тамо већ затекли остатке Првог јуришног батаљона. Ово је само мало неслагање! У Водну само је демолирана, а не разоружана Жандармериска станица, и то по наређењу самог Чиче. И сам г. Станковић је учествовао при ликвидирању магацина. Није било никаквих предлога Чичи, јер нико није знао 7 М ајор Станковић био је током окупације у Недићевој Српској државној стражи. Радио је против Михаиловићеве организације, нарочито док је у Крагујевцу био „обавеш тајни орган Недићев и Љ отићев” . (Михаиловићева депеша Влади бр. 226, 6 јуни 1942.)

42


пгга ће бити и главно је било дочепати се Србије, далеко од Усташа и Муслимана. Сви су остали наводи производ фантазије г. Станковића. О догађају на граници писао сам истипу, а не како коме треба у приликама. Само неколико речи упазад, г. Станковић негира себе, признајући да смо бежали од Усташа, тј. сталних потера. (5) Нису тачни наводи о К. Пећанцу, јер је Чича знао да се Коста налази на Југу, по наређењу Врховне команде. Да је то Чича знао, види се по његовом наређењу, а на основу поверљиве наредбе Врховне команде, када је Пећанцу наређено да иде на Југ, а које сам наређење ја лично предао Пећанцу у селу Барлову код Куршумлије, 18. 8. 1941. Пећанац је то одбио и после неколико дана отишао је Немцима. (6) Предлог за Рудник није дат, нити је било разговора о томе. И да је дошло до тог предлога, био би смешан, јер свако зна да је баш Рудник, због добрих комуникација, на удару са свих страна. (7) Иако је имао синове официре, Божић је отишао Немцима и пријавио нас је. Дуго времена Чича је то причао с гнушањем. (8) Илија Пажина није разоружао станицу, јер иста није ни била у том селу. Прва Жандармериска станица била је у Водну, само два сата хода, а сви знамо како су станице биле распоређене у нашој земљи. (9) Наводи о предлогу Палошевића за одлазак у Бајину Башту и о псовању војника, најобичнија су измишљотина. Палошевић је био на првом месту друг и пријатељ, а тек онда старешина. А зашто г. Станковић не наводи Чичину реакцију када је дознао — и то у присуству Палошевића — да се користи његово име за такве ствари? Да је то било, Палошевић би еместа био удаљен из Одреда и г. Станковић би остао можда као заменик (јер то никада није био), и не би се обратно десило, тј. да после двадесет и два сата буде са својом групом удаљен из Одреда. (10) У Калуђерским Барама били смо само неколико сати. ( У С р б о б р а н у стоји да смо истог дана продужили, а у С л о г и да смо ту заноћили! ) Када су проверени подаци о потерама Немаца, и да смо скоро опкољени, Чича је растурио све коње, уништио архиву, побацао непотребне ствари, и стрмим падинама спустио се у долину реке Драче. Око поноћи


43

прошли смо поред манастира и Чича није имао времена ни да се одмори, акамоли да шаље курира ради Пећанца. Заноћили смо у селу Николићи, a 6 маја г. Станковић није ни видео Чичу, нити предао заставу коју је носио водник Б. Перовић, већ je по наређењу Чичином, одмах по изласку из села, удаљен са својом групом. Како смо Палошевић и ја то учинили, свакако се г. Станковић и данас сећа. Овде се улога г. Станковића у Одреду завршава, а тиме и засвагда и ма каква веза са Чичом. У С л о г и г. Станковић признаје да је 6 маја напустио Чичу, док у С р б о б р а н у описује да је са Чичом дошао у село Заграђе, а онда на Равну Гору.8 Само је заборавио да напомене: ради чега су са њим пошли капетан Дејановић, поручници Илић, Мартиновић, Живић, потпоручник Андрић и проф. Рамадан. Да случајно н они нису били у завади с Палошевићем, па зато пошли са њим? Закључак оставл,ам цењеним читаоцима. Г. Уредниче, овом приликом примите моју особиту захвалност за штампање ове моје допуне допуни г. Станковића. ( Слога, 27 јуни 1952. )

Павле Мешковић

8 Тај утисак покушао је Станковић да створи код читалаца и својим написом у Гвдишњаку Слоге, 1952, за који Мешковић није знао у тренутку кад je писао ово.

МИХАИЛОВИЋ ДО РАВНЕ ГОРЕ

Било је то давно, још 1910 године, када сам ја завршио Војну академију. Тада нисмо ни слутили да је у нову класу питомаца ступио и младић чије ће име 1941 поносно бити пронето широм света, и чија ће витешка дела остати светао пример младим нараштајима. Та чињеница да сам баш тада напустио Академију разлог је што лично нисам познавао овог народног великана све до лета 1921 године, када смо заједно ступили на Вишу школу Војне академије. Првог дана ми је пало у очи да је Дража Михаиловић центар око кога се окупљају његови класни другови, иако је био скромнији и мирнији неголи ма ко од њих. Доцније, када сам упознао његове моралне вредности, несебичност и готовост да свакоме помогне при решавању тактичких и других задатака, ово ми је постало разумљиво. Напомињем да је својим војничким знањем и својим интелектуалним особинама видно отскакао од осталих. Међутим, такођер сам запазио да су његови класни другови били капетани док је он био поручник, иако је носио одликовање Белог орла са мачевима IV степена. Млади официри ретко су могли уопште добити такво високо одликовање. Колико се сећам, ево како је дошло до тога: Крајем јесени 1914, аустриеке трупе, по прелазу Дрине, бесно су нападале наше положаје, нарочито Дражиног Трећег прекобројног пука, у коме је он тада као поручник био водник Митраљеског одељења, уосталом јединог у пуку. Једнога дана је пук са тешком муком успео да одбије неколико јуриша надмоћнијег непријатеља. Било је јасно да је непријатељ по сваку цену хтео да се дочепа једне важне тачке. Зато увече Командант пука, предвиђајући ноћни напад, упути Дражин вод на отсек једног батаљона. Командант батаљона, да


45

би избегао ломљење по мраку, задржи Митраљеско одел>ење код батаљонске резерве, те да га узору изведе на положај. Одмах после пола ноћи, Аустријанци, без нарочите припреме, у бесном налету избаце из ровова цео батаљон. Употребом пуковске резерве, и после великих губитака, положај је повраћен следећег јутра. Командант пука, сматрајући да до овог не би дошло да су митраљези били на положају, узме на одговорност Команданта батаљона. Како су сви знали какве ће тешке последице задесити Команданта батаљона, то Дража, како га Бог дао, прими један део одговорности на себе: да је морао због извесних неисправности да се задржи, — те тако Командант пука и њега стави под истрагу. Та се истрага вукла, и изгубила свој значај; али када су његови другови 1915 били унапређени у чин поручника, он, пошто је био под истрагом, изостане од унапређења. На Солунском фронту није уопште било унапређења; тек када је 1918 фронт пробијен и сви добију по један чин, Дражини другови постану капетани, а он поручник. Нити се жалио, нити је тражио исправку, иако је истрага давно била прекинута. По завршеној Вишој школи 1923 ступили смо нас дванаест у Главни ђенералштаб на припрему. Са нама је био Дража Михаиловић, јер је Вишу школу завршио са одличним успехом. Ту сам дошао са њим у тешњи додир и још боље унознао његову честитост и широку душу. Оптерећен породицом, а са малом платом, стоички је подносио све, никада се не љутећи. Никада ни према коме није испао, нити је мењао своје расположење. У току летњих путовања он је био центар око кога смо се окупљали пгосле рада, да поседимо и поразговарамо. Он је стизао за све и свуда, тако да сам се питао када тај човек спава. Уствари потпуно сам га упознао тек кад смо постали ђенералштабни официри. Ја бивам одређен за Начелиика Штаба Дзгнавске дивизиске области у Београду, а Дража за мог Помоћника. Ту смо били заједно током 1926 до пролећа 1927 г. За то време нас су раздвајала само врата од канцеларије, увек широм отворена. Све што је радио, — радио је напорно и најсавесније, радио је из убеђења и са пуно воље да допринеее општем добру, уз највећу љубав према земљи и народу,

46


притом мање него скромно плаћен. И то у оно време када су ницале палате нових људи, који су за време рата били по Паризу или Швајцарској, или их уопште нико није ни знао. Сад су се такви људи највише чули и давали су моралне лекције другима, говорећи стално о добру народа, а уистику мислећи само на евоје лично добро. Да је Михаиловић то све видео и осећао, иако је ћутао, знао сам врло добро. Мене је пуштао да се због тога љутим, a он је негде томе давао одушке. Понекипут га ујутру није било у канцеларији. Командант дивизије нам је био човек свога типа, чија је највећа „заслуга” била што је био судија у Солунском процесу. Главна му је брига била „унутрашњи ред” . Једаред, када Дража тамо није био, упита ме строго: „Где вам је Помоћник?” Ја рекох да сам га ослободио због приватних послова. „Какви приватни послови, служба пре свега!” одговори он. Али када је при обиласку запазио Дражу како својевољно седи у канцеларији до десет сати увече, није више од тога правио питање. Када је смењен са положаја Министра војног покојни Душан Трифуновић, првим В о ј н и м л и с т о м ја будем премештен за Битољ, а Дража за Приштину, на положаје које смо и дотле имали. ЈеДан бивши официр и класни друг Дражин, без знања његовог, а помоћу својих пријатеља, издејствова да се указ промени, те Дража буде одређен за Помоћника Начелника Штаба Гарде. Он је ово сазнао тек из В о ј н о г л и с т а , са којим уђе код мене љутећи ее, иако му се због деце није ишло у Приштину. Једва га уверих да га толико познајем, те ми ни на крај памети није било да би он икада иког замолио да у његову корист интервенише. Тек после тринаест година сретосмо се у Београду. To је било 1940, када је свет дрхтао пред Хитлером, а надлежни у Београду мислили да ће сталним уступцима умилостивити Хрвате. У таквој атмосфери, иако нисам имао непосредног службеног односа с њим, био сам у додиру са Дражом. Тај додир настао је као последица његове жеље да учини нешто у корист опште ствари, иако то не само да нико није тражио од њега, него га је то стајало времена и труда. Да је то тачно види се и из овога што ћу ниже навести.


47

ДРАЖИНА ЈУЖНОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА

Као елитни ђенералштабни официр Дража Михаиловић је, неколико година пре рата, послат за Војног изасланика У Софију. Рођен идеалист, веровао је у могућност и потребу живота јужноеловенских народа у једној ужој заједници, рачунајући ту и Бугаре. Као и све што је радио у животу, радио је и на томе из убеђења и искрено. Због тога је међу Бугарима у Софији, чак и међу онима који су на јужнословенску идеју гледали као на моментану политичку спекулацију, почео да стиче не само пријатеље, него искрене присталице. Бугарској Влади ово није било нимало по вољи, те је на њен захтев после године даиа плодоносне активности био премештен на исти положај у Праг, где је остварио још шире поље рада. Таквим радом стекао је још већи круг поштовалаца. У Прагу је остао годину дана. Од марта до краја октобра 1940 био сам на положају Начелника Обавештајне дирекције Главног ђенералштаба. У то време пуковник Дража Михаиловић, вративши се са успешно завршених мисија у иностранству, службовао је у Београду. Неки од његових пријатаља из Чехословачке, који су успели да побегну из отаџбине окупиране од Хитлера, боравили су такође у Београду. Они су желели да иду даље; али због страха од Немачке, нашој Влади су ови емигранти били непријатни. Иако им нису чињене сметње, није их Влада нарочито ни помагала. Дража, који није имао службени положај такав да би са њега могао нешто урадити, од срца је желео да им помогне. Зато сам ја, по његовој молби, званично тражио оје, Тправе Града Београда да им се издају пасоши, иако те л>уде нисам знао. He могући да добијем Дражу, учинио сам ово Hi своју одговорност, јер сам знао да се он заузима из најчеститијих побуда. Све ове његове интервенције добиле су најшири замах тек када су Пољаци, бежећи преко Румуније и Маџарске после пропасти Пољске, почели у већем броју да приетижу у нашу земљу. Онк су од Чеха сазнали за Дражу. А рн, немајући лично могућности, није имао другога кога да му се обрати за помоћ него мене. Како смо били преплављени нацистичким шпијунижа, једаред му рекох: „Дражо, ви ћете ме отерати на


робију!” Његов је одговор био једноставан: „Пре бих се, Господине Ђенерале, убио него што бих дозволио да ви за мене одговарате!” Сећам се једне летње ноћи те исте 1940, коју смо нас четворида провели „Код седам граничара” у Земуну. Наишао је био кроз Београд један бугарски пуковник и бугарски Посланик у Тирани за Владе Дамјана Велчева, ( Доцније ће искрено пријатељство пуковника Велчева према Србима допринети успостављању герилске везе између Чиче и овог врлог бугарског родољуба.) Овај локал у Земуну изабран је стога што нам ни Ђенералштаб није био сигуран, због неких бивших аустро - угарских официра. Како је Дража знао прилике и људе у Софији, позвали смо га да буде присутан. Ово истичем као један пример, међу хиљадама, где Дража залаже себе и део свог слободног времена да би допринео општој ствари, иако није имао у то време никаквих веза са обавештајним пословима.

ОСЕЋАЊА ПРЕМА НЕМЦИМА И ЕНГЛЕЗИМА

Немце није никада волео. Али после трагедије Чехосло вачке и Пољске, његова осећања према Немцима претворила су се у мржн>у. Стварни врхунац та мржња ће достићи онда када он престане бити само Дража и постане Чича, символ славе и части свију нас. Ево једног предратног примера Дражине мржње према Немцима и нацистичкој Немачкој. После пада Француске 1940 г., немачко Посланство у Веограду једне вечери заказало је било дипломатски пријем, ради приказивања немачких операција у току француске кампање. Позвати су били многи политичари, новинари, а и Двадесет ђенерала и пуковника које је требало да ми одредимо. Дато је мени да направим т а ј списак, Међу осталима одредио сам и Дражу, јер је био на положају Начелника Наставног одељења. Чим је сазнао за ово, дошао је к мени у канцеларију. Таквога Дражу никада дотле не само нисам видео, него нисам могао ни да замислим. „Ко је мене одредио да идем Немцима на пријем?” Питајући ово, био је сав узбуђен. Одговорих кратко: „Ја,Дражо I” На то ће он љутито: „Можете радити са мном што


49

год хоћете, али ја жив Немцима не идем!” Насмејах се и рекох му: „Добро, Дражо, то је бар лако. Ставићу неког другог.” Замислите комунистичке подлости, да таквог човека осуде ка смрт као немачког сарадника! Колико је мрзео нацистичку Немачку, толико је волео у то време Енглеску. Да изнесем један сликовит пример с тим у вези. Некако не много пре рата, у Београду се оснује Удружење резервних подофицира. Како је са бојног поља нестало Француске, а Енглези остали сами да се носе са Хитлером, Еише но икад желели су да нађу савезнике, по сваку цену. Тадања Влада водила је политику такозваног „немешања” . Зато су Енглези гледали да што више придобију за еебе наше јавно мнење. У том циљу њихов Војни изасланик приреди вечеру на коју позове Управу Удружења и велики број резерених подофицира, све у цивилу наравно. „Један једини човек у униформи био је ђенералштабни пуковник Дража Михаиловић” , гласио је извештај достављен Главном ђенералштабу. Чим сам ово прочитао, позовем Михаиловића. Обратио сам му се овако: „Дражо, па за ово су сазнали у немачком Посланству пре мене. Идем одмах Недићу [ тадањем Министру војном ] да не би то чуо од неког другог, да га некако обрлатим. Знате га већ какав је !” Дража ће ми сасвим мирно рећи: ,,Ја еам урадио што сам мислио да т р е б а да урадим. Сада сам готов да сносим последице.” Недића некако убедих да ми Дража добровољно помаже у обавештајним пословима, те је ово, иако на своју руку, учинио више у жељи да будемо добро обавештени, и већ тако дал.е... Ипак, Михаиловићев претпостављеии није хтео прећи преко тога што је у унифбрми узимао учешћа на политичком скупу, те је нешто, маДа не много, био кажњен. Ја сам имао утисак да га је покојни Недић онда ценио. Али, с обзиром на тадашњу ситуацију, спол>ну и унутрашњу, поступио је другом приликом са Дражом много оштрије. Реч је о реферату који је Михаиловић упутио Министарству војеке о приликама у нашој земљи. Ту је изнета војно - полиаичка ситуација, и он је предвиђао пропаст ако се не предузму одговарајуће мере. Тај реферат нисам читао и нисам имао везе с тим, те о томе не бих могао са сигурношћу да гбворим. Зато оставлјам да то прикажу они који су са сзвом ствари боље упознати. Историја је, међутим, доказала да је Дража био у

50


праву, а не они који су хтели да му одузму ђенералштаб због иетинито приказане еитуације. ДВА СУСРЕТА С МИХАИЛОВИЋЕМ

На крају ових излагања желим да изнесем још и наша два сусрета за време краткотрајног ратовања 1941 г. Први сусрет био је 7 априла у Ђакову. За моју Врбаску дивизију додељен ми је фронт од Доњег Михољца до Мославине на Драви. Дошао сам у Штаб Друге армије, у којој је Дража био Помоћник Начелника Штаба, да се јавим Команданту. Имао сам само толико времена да се са Дражом поздравим. Био је замишљен када ме је питао за мишљење о ситуацији. Одговорих: „Бојим Се да ће нас Хрвати издати” . Он забринуто климну главом и додаде: „ И ја се плашим да ће један део Хрвата заиста издати!” Ноћу 12/13 априла примих наређење: Одмах упутити камионима чету са водом митраљеза и водом борних кола, из чете борних кола придодате дивизији, ради формирања Комбинованог одреда под командом пуковника Драг. Михаиловића. Разлог? Усташе, који су у Дервенти дигли оружану буну у корист Немаца, а у позадини наших трупа које су браниле обалу Саве. Помислих: „Опет Дража!” јер је он заиста најсавршенија комбинација ђенералштабног и борбеног официра. Чуо сам да је побуну одмах угушио, али откомандовано људство више никад не видех. Петнаестог априла ујутру, између утока реке Спрече у Босну и Добоја, сретох Михаиловића на друму. Иде пешке, окружен групом млађих официра. Изненадих се кад га видех, знајући да је синоћ његов Командант Армије, пошто нам је дао разрешницу, кренуо са Штабом за Сарајево.1 ( Узгред буди речено: Немци су пре њега стигли у Сарајево.) А Дража се одвојио сам, и било је очигледно да нешто спрема.' Био је 1 Кад је Врховна команда 14 априла затражила од Немаца обуставу непријатељстава и почетак преговора о примирју, овластила је истовремено Команданте армија и армиских група: да на својим секторима могу покушати да издејствују привремена примирја. Команданти Друге и Пете армије поступили су одмах по томе и — i како се види из овога написа — дали разрешницу подређеним Командантима. ( Немци су, међутим, њихова траж ења одбили, јер су само безусловну предају узимали као основу за п р егов ор е.)


51

примио дужност Начелника Штаба Друге армије, пошто се Начелник био разболео; а правило је да се Начелник Штаба и Командант не раздвајају. У то време је пали херој Равне Горе мајор Веселин Мисита отворио ватру из свих топова свога дивкзиона на Немце, који су почели нападати на Добој. Бкла је настала паника међ силном комором, која се стекла код те раскрснице. Огорчен, а сматрајући Дражу још као члана претпостављеног ми Штаба, упутих му неколико прекорних речи због овог нагомилавања трупа и комора на раскрсниди. Дража ми кије ништа одговорио, али ме је погледао кроз наочаре замишљено и тако тужно, да изгубих вољу за било каквим објашњењем. Поздравих се и похитах ка дивизији, ради предузимања мера због евентуалног напада Немаца из позадине, са правца Босанског Шамца, који смо по наређењу дан ракије наггуетили. Доцније, кад сам размишљао о о е о м нашем последњем сусрету, помишљао сам да су његови пратиоци, вероватно, са њим доспели на Равну Гору. Славна смрт јунака мајора Веселина Мисите, који паде на пољу части приликом ослобођења Лознице 1941, још више ме је уверила у то. Ако је ко жив од њих и ово прочита, сетиће се овог момента. А Дража, који као што поменух не рече иишта, несумњиво је већ тада био донео коначну одлуку — одлуку која ће га учинити толико великим у повесници српског народа, а и Југославије, одлуку гбог које га је народ из милоште звао Ч и ч a , те га и ја више не зовем, као пре, Дража, већ најчешће Чича, иако сам четири године старији од њега. Та и таква одлука продужетак је исконске борбе Срба за слободу, златна је спона Косово — Кајмакчалан — Равна Гора, и не само судбински везана за Србе, већ и остале грађане Југославије. Та његова одлука, бар пред страним светом, и бар донекле, спрала је љагу ерамних издаја које починише многи грађани Југославије! За такву, да кажем сликовито: Чичину Југославију, рекао је садашњи амерички Амбасадор у Београду, на једном предавању пре кратког времена2 у Вашинктону ( коме сам и ја присуствовао ): „Југославија је ј е д и н а земља окупирана сд Хитлера која је и даље продужила да се противу Немаца бори.” Ово је мишљење свакако Амбасадор стекао у Отаџбини. Ми можемо бити сигурни да ће започето велико дело - О во је писано средином 1952.

52


Чичино бити победоносно завршено, као што смо сигурни да му на дан трагичног 17 јула Отаџбина и народ у њој пале кандила и заливају незнани гроб многобројним сузама. Историја је већ данас забележила Дражино име златним словима. И то не само историја Југославије, већ човечанства као целиие. Драгослав В. Милосављевић

HA PABIIOJ ГОРИ

ШИРЕЊЕ КРИЛА

Нашим доласком на Равну Гору престаје период повлачења. Ни сам Чича није знао како ће се ситуација даље развијати. У почетку, народ из околине није знао ради чега смо дошли на Равну Гору. И како је наша народна машта доста бујна, почеле су се ускоро причати о нама читаве бајке: пукови војске, те артиљерија, пуни магацини оружја и муниције, итд. To нас је можда спасло од концентрисаних напада најближих Жандармериских станица, које такође нису гнале зашто смо дошли овамо. Народ се плашио репресалија немачких и тешко нам се приближавао. Сам положај Равне Горе, на тромеђи ЈБубићког, Таковског и Колубарског среза, под Сувобором, уливао је сигурност за наш боравак и крехање по околини, јер је овај крај скоро без комуникација за немачке моторизоване трупе. Прва веза успостављена је са народом из села Планинице х Коштунића. Сви смо обилазили околна села, како би народ видео да смо југословенска војска која се није предала. Чича је ретко напуштао Равну Гору. Када је излазио, није носио униформу. Облачио је тада сељачко одело, на леђима је имао белу торбу, на глави стару шубару, а наочари су му биле обавијене белим концем. Ја сам био у цивилном оделу као „учитељ” , а Палошевић у новом сељачком оделу као „Претседник Општине” . Чича је био „служитељ” . Али то се није могло дуго сакривати од сељака који су нас позивали к себи „на чашицу ракије” . Нису нам ништа говорили, али су прећутно прво „служитеља” служили ракијом. Чича је био мајстор душа: освајао је свакога очас. Ускоро је постао за цео народ „наш Чича” .

54


Али је требало код народа поставити и ауторитет, а не само стећи популарност. Убрзо нам се за то пружила прилика. Уласком Немаца био је казнени завод Забела код Пожаревца готово испражњен. Већина затвореника разбегла се по Хомољу и Шумадији. Свакодневно су се дешавале пљачке и разбојништва. Жандармерија је била немоћна. Ови робијаши су чак искоришћавали наше име, говорећи: „Ми смо Четници са Равне Горе!” Чим смо то дознали, одмах смо предузели акцију. За кратко време похватани су сви робијаши и предати жандармерији; домаћи пљачкаши кажњавани су батинама. Тиме је народ већ осетио да смо једини његови заштитници. А и општинске управе, које су на-врат-на-нос биле еаетављене од среских иачелника и послушно, у почетку, спроводиле и најдрастичнија немачка наређења, увериле су се брзо да се са народом не сме тако поступати, јер да има некога ко га штити. Кулук је најтеже погађао породице ратних заробљеника, без мушке снаге и заштите. Чичино прво наређење било је: потпуна заштита тих незаштићених породица. Поверење према борцима са Равне Горе расло је невероватком брзином. Народ се све више приближавао и прилазио овом покрету. Живот на Равној Гори у првим данима био је доста једноличан. Једино је Чичина духовитост, којом је умео све нас да забавља, уносила у ту монотонију ведрину и расположење. Али са растењем наше популарности и ауторитета, постало је много живље. Већ око десет сати пре подне Чича би морао почети са примањем народа. Долазили су сељаци ради савета, на жалбу, а понекад и ради обичног оговарања. Чича је био необично стрпљив. Са сваким је разговарао, свакога би посаветовао, тако да је на Равној Гори ускоро прорадио и „духовни и аграрни суд” . Свако је, међутим, желео да разговара са Чичом, што је њега уистину замарало. Али он није могао никога да одбије, па је радије трпео и обављао тај посао и даље. Ми који смо путовали по терену, били смо убрзо радо примани од свих у народу. Са жандармеријом смо за кратко време успоставили везу. Први су нам пришли жандарми из села Брајића и ставили се под Чичину команду, затим они кз Брежђа и Такова. Такође нам је ускоро потом пришао и већи број жандарма из Мионице, Горњег Милановца и Ваљева.

HA PABHOJ ГОРИ

5)

Од жандармериских официра први нам се придружио капетан Вучићевић из Ваљева. Тиме је и наше обезбеђење било осигурано. Онда се ишло даље. Глас о нама убрзо је допро и до Београда. Официри Краљевске југословенске војске који нису допали ропства, почели су да се организују и шаљу делегације на Равну Гору. Међу првима дошли су мајори Радослав Ђурић, Вошко и Жарко Тодоровић, капетан Душко Тодоровић са братом Сашом, капетан Славко Пипан, поручници Нешко Недић и Сима Узелац, који са браћом Тодоровић и другима почиње грађење радио - станице. Нико од њих није остајао на Равној Гори. После примљених упутстава, ишли су сви на терен. Велики број подофицира долазио је на Равну Гору да прими упутства за рад на терену; но и они се нису дуго задржавали. Није се желело гомилање војске на Равној Гори, како због смештаја и исхране, тако и ради лакшег извлачења у случају да нас Немци нападну, јер се овде није смела примити борба због вероватне одмазде према околном становништву. Ускоро долазе на Равну Гору нови слободареки борци, међу којима су: Звонимир Вучковић, Драгомир Топаловић, Предраг Раковић, Радиша Чековић, капетан Петровић ( родом из Н иша), пуковник Драгослав Павловип, Воја Поповић, Душан - Дуја Смиљанић, Марко Музикравић, Вучко Игњатовић, Радован Стојановић, Јован Бојовић, капетан Милош Глшнић, Драгутин Кесеровић, Драгослав Рачић, Војиелав Пантелић, Велимир Пилетић, Синиша Оцокољић - Пазарац, ЈБуба Јовановић, др Милан Шијачки, поручник Вукомановкћ, Драгиша Васић, Милан Бојчевић и многи други официри чија сам имена заборавио. Сваки од њих пошао је у срез који је сам изабрао и носио са собом прве легитимације са Чичиним бланко - потписом и са првим штамбиљем, који је гласио: „Команда Четничких одреда у слободним планинама” . Овај је назив узет на основу тога, што нас је сам народ прозвао Четницима. Прва организација по срезовима почела је у околним срезовима, а доцније се ширила све даље и даље, тако да је крајем септембра 1941, после пет меседи од доласка на Равну Гору, скоро цела Србија била организована. Мајор Јездимир Дангић из Босне поздравио је покрет и прикључио се Чичи са својим јединицама. To исто чике и борци из Црне Горе, Лике, Далмације и Херцеговине. Словенци исто тако

56


ступају у везу са Михаиловићем и стављају се под његсшу команду. Подела команди по срезовима, односно местима, извршена је најпре овако: Таковски срез узима прво Миодраг Палошевић, али га ускоро предаје Звонку Вучковићу и Драгомиру Топаловићу; Предраг Раковић и Чековић, Љубићки срез и Чачак; Марко Музикравић, а потом Дуја Смиљанић, Гружу; Колубарски срез узима Александар - Аца Мишић, син војводе Мшдића, са мајором Ивом Фреглом. ( Мишић је ратни друг Михаиловићев из Првог еветског рата; ои је на њега највише утицао да остане на Равној Г ор и .) Ваљевски срез узимају Нешко Недић и Воја Поповић; Ужички срез, капетан Петровић са Филипом Ајдачићем; Срез Ариље, Милутин Јанковић; Јелички одред преузима Јован Бојовић; Пожешки срез, Вучко Игњатовић и Милош Глишић; Обреновац, акадамац Миодраг Којић; Поцерину и Мачву, Драгослав Рачић, потпуковник Веселин - Веса Мисита и мајор Војислав Пантелић; Копаоник, Крушевац и цео тај крај, Драгутин Кесеровић; Трстеник и Врњачку Бању, ђенерал Мирослав Трифуновић; Краљево, капетан Љубиша Анђелковић; Космај, Жика Лазовић; Хомоље, Велимир Пилетић, Синиша Оцокољнћ - Пазарац, Крста Рончевић и Воја Јевремовић - Триброђаиин; Зајечар, Љуба Јовановић; Ниш и околину, др Милан Шнјачки; Соко - Бању, Миле Јовановић; Рудник и околину, Слободан Нинковић. Имена осталих и њихових реона не сећам се вшпе. Пуковник Драгослав Павловић једно време није имао дужности, а доцније постаје Начелник Штаба. Браћа Бошко и Жарко Тодоровић, Славко Пилан, Александар - Саша Михајловнћ к још једна већа група официра, образују Београдски штаб. Свакн ко је одлазио на терен добијао је ова упутства: Ш то пре ухватити везу са бившим солунским ратницима и виђенијим домаћинима, и упознати их са циљем борбе покрета са Равне Горе; веза са Општинсккм управама и преко њих саботирање испорука Немцима; веза са жандармима, које треба употребити за осигурање и вршење курирске службе; веза са полициским властима, као и прикупљање спискова свих способних за војеку који нису допали ропетва, тако да у даном тренутку буде све припремљено што је могуће боље за отсудну борбу против Немаца. To су биле главне ин-

HA PABHOJ ГОРИ

37 M B

струкције за унутрашњост. За Београд и друге веће градове, поред наведеног, дата су још и следећа упутства: Убацивати наше људе на одговорна места у разним надлештвима; пратити рад непријатељев и прикупљати податке о њему, као и организовање финансиских одбора за финансирање покрета. Рад по срезовима био је веома олакшан националном свешћу нашега сељака. Народ је био капитулацијом тешко погођен у свом националном поносу и разочаран, али му је овај покрет за слободу вратио веру и поуздање, и он му је у својој огромној већини био одан и спреман за жртву. Убрзо по организовању покрета, народ је почео да пева песме Чичи I/ Равној Гори, да даје све од себе за Равногорски покрет, и да се пријављује за четничке одреде. Али због тешкоће снабдевања, рђавих смештајних прилика, недостатка опреме и оружја и других разумљивих околности, Чича није радо повећавао људство. ГХримао је само оне које је морао да прими, a то су били они људи који су бежали од Немаца. У то доба имали су Д. Рачић и В. Пантелић своје одреде. Кесеровић је прикупио већи број људи. Јанковић, Вучковић и Игњатовић имали су веће групе, а капетан Петровић и Ајдачић крстарили су са својом групом између Равне Горе и Ужица. Пилетић је већ имао јачу групу ни Хомољу, а Бојовић је имао свој одред на Јелиди. Већи одреди били су тада још непотребни, јер у села Немци нису залазили, а Комунисти су тада били још савезници Нациста, па нису ималн потребе да беже у шуму. По уласку Иемаца у Београд, образовани су тамо Комесаријати за разне послове. Њих је убрзо потом, крајем августа, заменила Српска Влада на челу са ђенералом Миланом Недићем. Недић сазива збор официра и подофицира који нису отишли у ропетво. Михаиловић одобрава одлазак оних који су тражили савет, јер је већина била са породицама, а он није могао преузети одговорност за толики број породица, кад би све те људе повукао у шуму. Највећи део официра и подофицира у Кедићевим формацијама ( Пољска, Гранична и Државна страж а) ушао је у те одреде са знањем и одобрењем Д. Михаиловића и других команданата покрета. Пољска стража била нам је одана од првог дана скоро стопроцентно.

58


ЕКОНОМСКЕ ПРИЛИКЕ HA РАВНОЈ ГОРИ

Повлачећи се у шуму, Михаиловић је остао без материјалних средстава која је раније за војску давала држава. Снабдевање је вршено на терену куповањем храие. За све вреие повлачења кроз Србију до Равне Горе, Одред је снабдевак из личних средстава Михаиловићевих, сем официра који су за своју храну плаћали.1 Доласком на Равну Гору ситуација се изменила. Новаца је неетајало, а прилива ни са које стране. У питању су били само храна и дуван. Другога дана по доласку, на заједничкој конференцији, сви су официри уложили сав свој новац у заједничку касу, којом је располагао Михаиловић. Од подофицира и војника није ништа узето. Храна се куповала. Курири који су путовали у оближње вароши, трошили су из заједничке касе. Свакодневни долазак разних курира и других посетилаца из многих крајева земље, повећавао је издатке око исхране. Није се могло ослонити ни на какву помоћ оближњих сељака због пасивности овог краја. Народ је давао колико је могао, али се то није могло вечито. Финансиски одбор у Београду у почетку је имао тешкоћа за прикупљање помоћи, јер је Покрет још био непознат и непопуларан. Прву акцију за помоћ повело је у Ваљеву неколико интелектуалаца који су пришли покрету Драже Михаиловића. Прикупљено је само хиљаду динара. Јеврејима богаташима у Ваљеву предложено је да се склоне у шуму, због неминовног уништења од стране Немаца, о чему смо имали поуздане податке. Они су, међутим, одбили с образложењем да им не прети опасност и да немају новца. Када је стање било најкритичније, једна Дражина блиска рођака донела је педесет хиљада динара од личних његових пријатеља. У Горњем Милановцу пријатељи Покрета такође организују снабдевање у храни и оделу, а од виђенијих људи прикупили су извесну суму новца, коју су доставили Михаиловићу. Поп Андра Божић из села Бадњевца, код Крагујевца, долази на Равну Гору после посете М. Палошевића у његовом селу. Дошао је да се увери у истинитост онога што је чуо. Видео је све тегобе и патње малене групе бораца Краљевске југословенске 1 Капетан Милојко Узелац, Командир Жандармериске чете у Винковцима, предао је Михаиловићу 300.000 Динара кад му се придружио 17 априла ( В. чланак М. Станковића: Са Дражом од Брчког до Равне Г о р е ; с. 23 .)

HA PABHOJ ГОРИ

војске која ce није предала непријатељу. Вратио се у свој крај, и после десет дана пошла је читава колона с храном на Равну Гору. Крајем месеца августа, Београдски штаб шаље прву новчану помоћ од сто хиљада динара. Успостављањем везе с Лондоном, обећан је први транспорт оружја, одела и пара. Тек у новембру један савезнички авион спушта падобраном само мали број пушака, неколико пиштоља, мало одела и малу суму долара и фунти.2 Ову суму су 6 децембра 1941 у селу Струганику запленили Немци кад су заробили Чичину пратњу и Чичиног личног пратиоца, наредника ( резервног) Радована - Ратка Ковачевића, који је носио новац у ковчежићу на леђима. Повећањем људства и образовањем већег броја одреда, сваки је командант на свом терену вршио откуп хране по дневним ценама и то склањао код виђенијих домаћина. Обућа и одело прикупљани су из народа, уколико је било војничко; остало је плаћано по дневним ценама. Муниција и оружје такође су сабирани. Несрећа је била што Михаиловић није дошао на Равну Гору десет дана раније: Општине су биле већ прикупиле и предале сав војни материјал растурен у народу, и Немци су десет дана пред наш долазак све то повукли у своје магацине. Уколико је нешто остало, народ је давао. А када је почела борба са Комунистима, сваки је метак плаћан по пет и десет динара. Чичиним одласком са Равне Горе, у марту 1942, Команду Србије прима ђенерал М. Трифуновић ( звани „Дроња” ). Команда Србије вршила је снабдевање одреда. Крајем 1942 сваки је командант добио одобрење да врши зајам на свом терену, уз признаницу Врховне команде за наплату одговарајуће суме по свршетку рата. За време борбе снабдевање је вршено откупом по дневним ценама и нико, под претњом смртне казне, није смео ма шта реквирирати, јер је новца било доста. Већи број новчаних пошиљки наше Владе у Лондону, Чича је равномерно делио корпусима. Тај се новац мењао по дневном курсу. Доласком на одговорне положаје у Пољској и Граничној стражи људи који су били одани Организацији, економско 2 To је било 9 новембра. Д обијено је: двадесет томигана са десет хиљада метака; шест стотина ручних бомби; 4.556 долара и 181 соврин.

«»


стање одреда побољшало се. Нарочито у погледу одеће и муниције. Транспорти за поједине Команде, спровођеии од упућених људи, сачекивани су на уговореним местима п флктивно нападани. После тога, у више случајева, и људство и материјал прелазили су у руке Организације Дрансе Михаиловића. Доцније се енабдевање бораца из средстава земље побољшало, а и транспорти из ваздуха бивали су чешћи.

ПОЈАВА КОМУНИСТА

Издајничка улога Комуниста у рушењу наше војске свима је позната. Комунисти, убачени на важна места у свим војним установама, вршили су саботаже на сваком кораку. To је наша војска осетила 6 априла 1941. Од 6 априла до капитулације наше војске, безброј жртава пада од руке Комуниета, јер су они били претходница Хитлерове хорде. Комунисти су тада били верна Пета колона свог великог савезника Хитлера. Потпуна окупација Србије Комунистима највише годи. Они су равноправни окупатору. Јавна безбедност не постоји, и сви комунистички злочинци излазе из затвора. Нема власти пред којом би одговарали за своја недела. Док цео народ мде завијен у црно, бежи од сусрета са Немцима, затвара се у куће пре полидиског часа, не пали ни светлост у кућама, — Комунисти, снабдевени ноћним „аусвајзима” , испод руке са Немцима, лумпују и теревенче са „савезницима” , славећи народну несрећу. Несметано врше своја недела, хапсећи најиеправније и убацујући за таоце оне који им сметају. Снове Комуниста о несметаном раду руши 22 јуни 1941. Тога дана је Немачка напала Русију и сви Комунисти стављени су ван закона. Истога дана чланови Партије напуштају безбрижан живот по градовима и беже у села, која су ван контроле Немаца. Убрзо Михаиловић добија извештаје о кретању сумњивих лица кроз народ. Воде борбу против дојучерашњих савезника — за „Мајку Русију” . Њихов је рад информативан, јер по селима имају мали број присталица. Свуда говоре за Краља. Крајем јуна на Равну Гору долазе: др Јовановић, зубни лекар из Ваљева, и Драгојло Дудић, из Клинаца код Ваљева. Обојица су доцније вођи партизанских једнница. Чича је дуго с њима разговарао. Изјавили су како

HA PABHOJ ГОРИ

61

cy верни Краљу и радо би примили савете од Михаиловића у погледу партизакске акције која би бпла без политичке позадине, искл>учиво борба протпв окупатора. Чича је саветовао да се чека згодан тренутак за акцију. Прво организација народа за отсудну битку, а кикакве пустоловине које би народ одвукле у пропаст, пошто је Немац спреман на све. Никако не убијати Немце, јер сто немачких глава не могу заменити једну српску, акамоли сто српских за једну немачку. Они су на све пристали, јер су били у зачетку организације. Др Јовановић је тада замолио Чичу да види како се пали бомба коју је имао отшрафљену у џепу, јер није служио војску. Чича се насмејао, одвео их у Граб и показао практично. To су били будући вођи Партизана. Убрзо појединци образују групице, и то од окорелих злочинаца и најгорег олоша из вароши и села. Крстарили су свуда са паролом „Живео Краљ” , а поздравл>али комунистичким поздравом. Крајем августа у сваком селу лостоје одреди. Почетком септембра почињу са сталним саботажама широм Србије. Народ је био у недоумици шта да ради. Морао их је примати и хранити. Одузимали су сие војничке ствари. Убрзо њихов састав показује њихов циљ и правац. Прве одреде оно Равне Горе воде: Јовановић, Дудић и судија Пантић из Ваљева. Ови одреди долазе чак до Ужица. Учитељ Ракић око Горњег Милановца, Моле Радосављевић око Чачка, као и други одреди, чијих се имена вођа не сећам. Прва акција почиње рушењем сеоских мостова. Тиме су погођени сељаци, а никако Немци. Спаљиване су општинске архиве. Тиме су стварали жељени хаос у народу. Други циљ: навлачење Немаца, да би народ бежао од кућа, и тај је успео. Немци одводе прве таоце за одмазду. Први Немац убијен је почетком септембра 1941 у Буковици, крај Ваљева. Немци стрељају првих сто невиних жртава, по двадесет из: Ваљева, Чачка, Ужица, Шапца и Краљева. Вапаји народа допиру до Равне Горе. Михаиловић је очајан. Инструкције теренским организаторима за додир са Комунистима и одвраћање од злочина, не помажу, јер Комунисти то плански раде. Ближа околина око Чиче предлаже да се ови злочинци униште још у зачетку. Али он то одбија речкма: „Ја не желим да на мене падне историска одговорност за братоубилачки рат” . Први званични састанак између Четника и Партизана ( Чича и Аца

62


Мишић од стране Југословенске војске у Отаџбини; од Комуниста: Јовановић, Дудић, Пантић и Социјалист др Марко Крстић из Пауна код Ваљева ) одржан је у Робаје код Ваљева, у кући Томашевића. Чича је дошао, газећи до појаса набујале потоке, да би уразумио безумнике. Разгозор је трајао пет сати. На крају, Чича излази из собе, чупа косе и каже: „Немој ме више водити на разговоре са злочинцима народа, безумницима и олошем, јер не знају шта раде. Желе да униште и оно што је Немац оставио у животу.” Мачва прва плаћа безумље Партизана. Казнена експедиција убија више хиљада невиних жртава, јер су Партизани после „акције” бежали главом без обзира, а остављали невини народ да страда. Велики број људи бежи од својих кућа. Чича мора да прима одбегле и да одреде повећава. У противном, ови би били приморани да иду Партизанима. Партизани то увиђају и зато врше принудну мобилизацију. Тада се први пут чује за Тита, који је на терену око Ужица. Долазн до првог састанка између Чиче и Тита у селу Струганику (19 септембра), у кући Аце Мишића. Чича настоји да ее бар Тито уразуми и одустане од злочина према народу. Тито обећава обустављање саботаже. Али само речима, јер се тога нико од његових није држао; уствари била је то само политика за добијање у времену. На терену, привремена лојалност између Партизана и наших одреда. Нешко Недић и Воја Поповић упоредо раде у Ваљевском крају са Дудићем и Јовановићем; Звонко Вучковић са Ракићем; Чековић и Раковић упоредо са Молетом Радосављевићем. Сви остали Команданти на терену поступају слично. Партизани потајно роваре против Равногорског покрета, али још увек траје исправно опхођење. Једино Вучко Игњатовић око Ужичке Пожеге јури Комунисте са свог терена. Чича увиђа опасност, али већ доцкан. Партизани су безобзирно покупили све оружје и муницију из народа. Полако се концентришу према Ужицу, где намеравају да образују своју републику. У том крају капетан Петровић има мало људи, Јанковић такође мало, Јаворац известан број, али без јаке команде. Војовић на Јелици има људи, али мало оружја. Вучко Игњатовић и Милош Глишић дрлсе Ужичку Пожегу. Партизани се полако ослобађају страха и почињу крстарити око Равне Горе,

HA PABHOJ ГОРИ

63

Једног дана курир из села Планинице извештава о заробљавању два курира ( са лековима) од стране Партизана у Планиници. Чича је пребледео, скочио, узео пушку и викнуо само: „За мном!” Успут смо покушали да га одвратимо, али он је јурио преко врлети према Планиниди. Око 4.30 по подне лично је распоредио опсаду школе, где је било око четрдесет Комуниста, а нас шеснаест. Чича је лично руководио борбом, подишао под прозор школе и са неколико бомби из својих руку завршио борбу. Само неколико њих успели су да спасу главе. Са наше стране, ниједног рањеног. Партизани су о овој борби дуго ћутали. Све се њихове снаге концентришу према мањим варошима, јер Немци у већим градовима имају своје главне снаге, a no мањим оставили су само посаде од једне чете и не одлазе ван вароши. Чича увиђа зло; али и он мора ступати у акцију. Партизанима је био цил> узимање вароши. Поред политичког, главни је био и материјални, јер би све опљачкали. Равногорска организација имала је велики број присталица и сарадника по варошима, 95% становништва мрзело је Комунисте и сви би они, доласком Комуниста, били у тешком положају. Затим, разоружавање Немаца допринело би јачању Комуниста. Те су околности приморале Чичу на бескомпромисну акцију.3 Чича је знао, и то говорио свима, да ће Немци већим снагама све повратити, и то све на штету народа. Средином септембра издаје наређење свим групама за спремност упада у вароши, заједно са Партизанима; први задатак: заштитити народ од злочинаца. Немци су преко убачеиих шпијуна знали тачно све. Знали су да је партизанско ћутање — ћутање пред буру и да ускоро мора доћи до борбе. Они су то и желели. У Западној Србији н Мачви, као и у другим крајевима, нису били ничим везани. Главна артерија Београд — Ниш — Софија — Солун била је осигурана и добро чувана. Зато и повлаче главне снаге у Краљево, Ниш, Зајечар, Ћуприју, Крагујевац, Ваљево, Шабац, Пожаревац и Београд. У свим местима остављају пуне магацине оружја и муниције. У Ужицу остаје фабрика муни3 Мешковићу није било познато: да се Михаиловић одлучио за устанак најширег обима кад је то од њега затражила британска Влада, по захтеву Совјета, не би ли с е тиме — ма и у најмањој мери — смањио притисак Хитлерових армија у Русији. О томе више у чланку Р. Л. Кнежевића: Бојиште са три п р о т и в н и к а , Порука од 1 фебруара 1953.

64


ције нетакнута, као и већина радника Комуниста, који су, по налогу Партије, радили за Немце. Немци то знају, али ништа не предузимају. По повлачењу из Ужица они остављају велико слагалиште недовршених пушака, које смо доцније крстили „Партизанка” . Повлачећи се из Чачка, у селу Мрсаћу, ка путу за Краљево, остављају нетакнут магацин артиљериеке муниције. To је показивало намеру Немаца и доцније се обистинило. Чича је до последњег тренутка избегавао вратоломне борбе с Немцима без икаквог циља, и бко је приморан да борбу прихвати. Избегавао је сваки сукоб са Партизаншла, јер није желео братоубилачки рат; али га је морао прихватити. Комунисти су у Равногорском покрету видели главну сметњу за остварење политичких циљева, и зато су све бацили само да покрет униште. Првобитна сарадња је само тактика за добијање у времену. У томе су успели, јер су били искуснији у закулисним радњама и имали вишегодишњи подземни заверенички рад за собом. Чича је био идеалист и војник, к био остављен самом себи, без искусних саветника и сарадника за овакву борбу. Доцније се показало да су Немци спровели свој план наоружања за међусобно уништење, а Комунисти исто тако за уништење стотине хиљада најбољих међу најбољима.

ПОСЕТА КОСТИ ПЕЋАНЦУ

Дуго времена нико ништа није знао о Пећанцу. С појавом поручника Аце Поповића, бившег ађутанта мајора Палошевића а тадањег Пећанчевог ађутанта, који је дошао на Равну Гору приватно, дознали смо да се Коста налази у близини Прокупља и само с малим бројем предратних присталица. Крајем месеца јуна Пећанац почиње са организацијбм по варошима. Почео је поетављати „војводе” за поједине срезове. Сам избор ^војвода” Пећанчеву организацију срозава потпуно у очима народа. Најгори олош, људи сумњиве прошлости, већином бивши официри лишени чина због прљавих дела, — to су бале војводе Косте Пећанца. Био је иавбстан број идеалиста међу „војводаиа” ; ти су се брзо трезнили и прилазилн Равногорском покрету. Чвча је пшушавао да дође у везу са Пећанцем; али нико није знао његово место боравка,

HA PABHO.I ГОРИ

60

a наша организација y том крају још није почела. Никола Калабић, тадањи шеф Катастарске секције у Ваљеву, који је био такође „војвода” Косте Пећанца, убрзо ступа у везу с нашом организацијом. Преко њега Чича добија канал до Пећанца. Требало је да ме води Калабић; али због изненадне блокаде Ваљева, није могао изићи из вароши и био сам приморан да сам одем за Куршумлију. У село Барлово код Куршумлије стигао сам 17 августа 1941 и јавио се учнтељу. После два сата, Пећанчеви поверећици ставили су ме у кућни затвор, јер им нисам хтео рећи цил> доласка. Сутрадан увече одвели су ме у кућу једног домаћина, недалско од школе. Ту сам затекао Пећанца са око двадесет „војвода” , лепо обучених и обријаних. Они су ме примили врло хладно. Пећанца сам видео први пут. После вечере питао ме је од кога долазим. Тада сам извадио сакривено писмо, чију је копију Чича задржао код себе. Писмо је читано наглас. У том писму Чича позива Косту Пећанца да поступи у смислу строго поверљиве наредбе Врховне команде од марта 1941, по којој је Пећанац овлашћен да образује одреде на југу наше државе, a no потреби да пређе и преко границе, и за коју сврху је примио већу суму новаца. С тим у вези, и према тадањој ситуацији, Чича моли Косту Пећанца да прими организацију од Западне Мораве на југ, а Чича задржава организацију у осталим крајевима. Писмо је било пријатељске садржине. По завршеном читању, настало је подругивање на рачун ове понуде. Ја сам ћутао и чекао одговор. Одговор је био следећи: „Поручите ви своме Пуковнику, да једини ја могу да образујем одреде у земљи и да једино ја могу бити Командант тих одреда. Ако бих ја хтео, ја бих могао да узем тог Пуковника за свог Начелника Штаба. Али то све отпада. Растурајте се ви са Равне Горе и дођите мени, јер ја сад идем на један историски пут, који ће спасти наш народ.” Захтевао сам потврду пријема. Пећанац је својеручно каписао на коверти: „Пријем у 9 сати увече 1941 г. 18 августа.” После тога настао је оштар разговор између појединаца и мене, Они су Чичу и Палошевића безобзирно нападали. Ја сам тада показао на Ацу Поповића и изнео извесне појединости његовог издајства за време борбе у Бијељини, и око тога је настао лои. Пећанац је то умирио. На крају, запитао ме је одакле савд родом. Када је чуо да сам ш Охрида, запи-

66


аао ме је зашто се ја не бих примио да будем „војвода” охридски. Ја сам тада рекао: „Па ви, Војводо, делите војводске титуле као што ми делимо цигарете војницима!” To је био тренутак где умало нисам страдао од „војвода” , међу којима сам познавао неколико робијаша из Забеле. Тражио сам да ме сматрају као изасланика и да ме као таквог спроведу до станице у Барлову. To су и учинили. До 24 августа обишао сам Власотинце, Грделицу и Лесковац. При повратку, навратио сам у село Дољевац. Око 2 сата по подне, 24 августа, домаћин је, сав усплахирен, ушао у собу и саопштио како су Немци „ухватили” Пећанца и тог тренутка одвели аутомобилом за Ниш. Он је био у малим колима у пратњи немачких официра, а његова пратња „војвода” у пратњи војника Немаца у камионима. Мени је одмах било јасно да није одведен, него је у питању историски састанак. Пожурио сам на Равну Гору. При проласку кроз Горњи Милановац, 26 августа, наш повереник Павле Сретеновић дао ми је известан број прогласа са насловом „Драгом народу” , а, који је потписао Коста Пећанац. У тим прогласима Пећанац истиче како је он позван да спаеава народ и позива Србе да му приђу; Немци нису окупатори, они су наши пријатељи итд. Ја сам истог дана стигао на Равну Гору. Чича ми није дао ни да се одморим, већ је одмах тражио резултат моје мисије. Као одговор, предао сам потврду пријема и испричао цео ток разговора. Нико није веровао. Капетан М. Узелац први ме је напао: ја сам својим поступком све упропастио, итд.; Коста не може никада са Немцима; потребно је да одмах неко другн све извиди и поправи. Кад су сви изрекли осуде, сем Чиче који је ћутао, разделио сам прогласе Косте Пећанца, датиране тог дана, 26 августа.3 Сви су били као поливени. Нико није знао 3 О во је текст Пећанчева Прогласа који је био достављен југословенској Влади у Лондону почетком јесени 1941. Треба указати да Прогдас носи датум 27 август, а не 26, како бележи Мешковић. Командант свих четничких одреда у земљи Ц. Број 567 27 август 1941 Положај ПРОГЛАС ДРАГОМ НАРОДУ Из свих крајева наше намучене земље свакодневно добијам тужне вести. Н еодговорни елементи руше и пале наше домове, уби јају и оно мало Срба што нам је још у ж ивоту остало. Пљачке на све стране. Силују наше кћери

HA PABHOJ ГОРИ

67

штa да каже. Чича je дуго и no неколико пута читао сваку реч Прогласа. Настало је потпуно мртвило. Чича је, наслоњен на појату, са лулом у устима, замишљено и тужно гледао неодређено, преко контура Маљена које је сумрак полако заклапао. II на крају, кроз дубок уздах, рекао ове речи: „Усташе су били и остали наши непријатељи. ЈБотићевци су васпитавани у нацистичком духу, и такви остају. Али да један Пећанац иде путем Усташа и Љотићеваца, томе се нисам надао! Ова потврда са копијом остаје у архиви; и једног дана, кад сваки буде у могућности да изнесе свој рад, биће довољна да се донесе праведна пресуда.” После тога Чича, Палошевић, Узелац и ја пошли смо колиби Чича - Михаила, где смо до дубоко у ноћ разговарали о томе, и ја неколико пута понављао оно што сам преживео. Шта се догодило доцније? Када је мајмун завршио претставу у циркусу, затворен је у кавез. Пећанац је са најужом пратњом одбачен у додел-ено место боравка. Народ га је пљувао на сваком кораку. Дошао је наји наше жене. Све т о чине под светим именом српских Четника, на чијем челу ја стојим. Каљају нам образ и часно име живих и мртвих Четника, који ни у прошлости ни у садашњости никад нису имали везе са пљачкашима и разбојницима. Својим ауторитетом успео сам, a no жељи целог нашег народа, прггмио сам се свете дужности, да у нашој земљи заведем ред, то јест, да браиим животе нашег народа, њ ихову имовину, сл обод у рада, како у пољу, тако и у вароши, уједно и нашу свету традиционалну четничку част. Браћо

и

сестре,

М оја прош лост и рад на националном пољ у познати су вам. О дговорност коју ја у овим тешким данима примам на себе, велкка је, те и поред м оје старости ја тај тешки терет примам на своја старачка леђа, свестан да ће тек будућа историја дати св о ј суд о томе раду. Да бих овај тешки гсосао могао на време да свршим, да ва<с све род ољ убе и патриоте заштитим од пљачкаша, решио сам да вас све позовем под свету четничку заставу и да наше животе приложимо заштити нашег народа. Да бих ово постигао, наређујем: 1. Сви они којн се налазе скривени п о шумама, а нксу под м ојом командом, имају се у року од осам дана од дана прокламације вратити својнм кућама и свом редовном послу. За њ ихову безбедност јамчим ја, уколико Hircy извршили злочина дела. За неизвршење предњег казниће се смрћу. 2. Од дамас, када ја примам одговорност пред нашим народом, казниће се смрку сваки ко буде покушао да државне и самоуправне објскте, железннце, мостове, путеве, државне зграде и приватну имов«ну штети и уништава, као и све ш то прш ада окупаторским властима. Ја сам свестан да цео наш поштени народ зна да је побеђен и да ана како се треба држата према победиоцу. Али сам исто тако свеста« да одбегли робијаши, разбојници, нерадници, пљачкаши и олош не мисле на отгште д обр о напаћеног народа, него у ов ој нашој теш тој ресрећи раде сама sa


68

зад час да искаје свој грех. У близини Соко - Бање, 1944, Пећанац завршава свој живот онако како му је судбина доделила, као сваки издајица народа.

СЛУЧАЈ ЂЕНЕРАЛА ЉУБЕ НОВАКОВИЋА

Преко Боже Матића и других трговаца из Ваљева, дознао сам да се у ваљевској болници, под немачком присмотром, налази артиљериски ђенерал Љуба Новаковић. Обећали су да нађу начина и извуку Новаковића из болнице, само да би могао доћи на Равну Гору. По повратку с пута, реферисао сам о овоме Чичи. Он је био у недоумици шта да ради. Знајући моралне вредности Новаковићеве, његове склоности и о ‘шгу -ичгож foaojoqi љзЉЛол а^иеи ђН нвчгоа оид зСии ‘ ојАЈН обзиром да је то био ђенерал, Србин, који није охеран у заросв оју личну корист и задовољ ство. Поштеном и национално исправном нашем народу кажем: „Б ог је са наиа!” Скитницама и пљачкашима, као и олошу, поручујем: да ћу им за сваки њ ихов злочиначки рад судити ја. 3. У погледу хитне заштите нашег напаћеног народа, рок ми је кратак. Времена за препричавање и разговоре немам, те стога позивам све родољ убе из свих крајева, који мисле искрено и поштено, да листом одмах ступе у наше четничке редове, чији сам командант ја. У свима местима образоваке се чете, на чијем челу ће бити четовођа. 4. Извесне, без мога одобрењ а образоване чете, позивам да одмах ступе у наше четничке редове и под м оју команду. Они који не желе приступити, значи да хоће братоубилачки рат и пролевање братске крви. За такве, несрећа у к ојој смо још је мала; проливања наше крви, губљ ењ а живота наше браће, паљења наших домова, пљачке и уцене још није довољно. Они хоће, још хоће и дете у колевци да нам униште, да затру род Србина. Ужасима који нам од тих и таквих претстоје, стаћу ја на пут са мојим четама, заштитићу животе и домове нашег народа, и бићу немилосрдан према сваком изазивачу несреће, а моје име је довољ на гаранција да he све тако и бити. На посао, браћо! Требите губу из својих торова! Браните ж ивоте и имовину своју! Уништавајмо своје злотворе, злотворе који хоће да под светим четничким именом руше, пале, пљачкају, силују и убијају наш народ. Четници ће и надаље остати будни чувари својих традиција и кандило наше слободе, зато не верујте злонамерним и лажним обавештењима, која he појединцн покушати да протуре, већ са пуним поверењем приступите спасилачком раду нашег народа. Свако лице које буде ширило овакве гласове, противник је народа, треба га доставити најближем реонском четничком војводи, који he са њим поступити по нашим правилима. Сви збратимљени и загрљени, помогнимо се у овим тешким и судбоносним данима, па ће нам и Бог помоћи! Војвода

Пећанац

(с. р.)

HA PABHOJ ГОРИ

бљеништво, пристао je да ce доведе. Преко неких сељака из Осеченице код Ваљева, организовано је Новаковићево бекство. Новаковић се у колима, покривен травом, извлачи из Ваљева. Долази на Равну Гору. Чича га прима као друга, пријатеља и сарадника. Са њим заједнички доноси одлуке. Неколико дана по доласку, услед смештајних прилика, Новаковићу додељује засебан Штаб са једним делом новоприспелих. Новаковић је од јутра до мрака опет био са Чичом, јер је од њега био удаљен око четири стотине метара, само преко једне јаруге. Дотада нико од околних сељака није имао ниједну жалбу на наше војнике. Од нашег доласка на Равну Гору, у целој околини није било пљачке, насиља, отимања; народ је био потпуно заштићен и, захваљујући томе, вратило му се поверење у војску и вера у самог себе. Домаћини околних села долазили су свакоднезно Чичи на саветовање. Појавом Новаковића и придодатог му командира пратње артиљериског поручника званог „Брадоња” ( који је доцније био најкрволочнији Комунист), у околини почињу недела. Настају крађе, отимачине, насиља. Од тога највише страдају Планиница и Коштунићи, села најближа Равној Гори, и којима Покрет има да захвали што је почео и опстао. Жалбе се казују прво нама, јер нико није хтео да у то упућује Чичу. Истрагом је утврђено да то све чини пратња ЈБ. Новаковића, и то са његор и м знањем. С тим је на крају и Чича био упознат. Смеета је отишао ЈБуби у Штаб. После дужег расправљања, ствари одузете од сељака враћене су сопственицима. Љуба је обећао да се то више неће понављати. Али неколико дана после те расправе, једна девојчица од четрнаест година, која је чувала овце, криминално је нападнута. Отац девојчице, велики наш пријатељ, заклео се Чичи да ће отсад бити наш највећи непријатељ, да Чича може са њим да ради шта хоће. Девојчица је доведена. Описала је нападача. Чича је пребледео. Наредио је да извршим опкољавање Новаковића и употребим оружје у случају потребе. Кад је опкољавање извршено са три етране, Чича је, само са једним пратиоцем, пошао право Новаковићевој колиби. Ја сам са осталима прошао поред њих, не задржавајући се, и довршио опкољавање. Када. сам се вратио Чичи и Љуби, који су се нешто расправљали, на уговорени знак све тројке испали-

70


ше по три метка из својих заклона. Тако су ЈБуба и цела његова група увидели ситуацију. Тада сам пришао Новаковићу, одузео му пиштољ, а исто тако и Брадоњи. Чича је држао у руци откочен парабелум. Пратилац је одузео оружје пратњи; н>у је одвео наредник Гојко, који је пришао са једним делом војника. Чича са Новаковићем није више разговарао. Кад је еве завршено, обратио се Новаковићу: „ЈБубо, ја сам тебе овде примио и избавио од Немаца, не да квариш оно што сам створио, него да ме у томе помогнеш. Ја сам од почетка с тобом био као брат и пријатељ. Нисам правио разлике између нас. И поред тога што сам ја ову борбу започео и све организовао, са тобом сам се о свему договарао и заједнички радио. Ја сам могао опстати и опстајем захваљујући овом народу и околини. Ти си својим поступцима почео да рушиш то. Ја то не дозвољавам. За овакве поступке заслужио си преки суд. Овде влада закон шуме. Живот ти праштам. Али у року од пола сата, да си ван домашаја Равне Горе, Мујоча и Рајца. После пола сата, ако те патроле ма где затекну у близини, чека те заслужена казна.” Чича се без поздрава окренуо и вратио у Штаб. ЈБуба и Брадоња у року од пола сата прешли су преко Сувобора у правцу Рудника. Новаковић је доцније ухватио везу са Пећанцем и заједнички су рушили равногорску организацију. Пошто је свуда остављао само прљаве трагове, напушта Србију, одлази у Босну и завршава онако како му је Усуд доделио при роћењу. Како је радио, тако је и прошао! Павле Мешковић

ГЕРИЛСКА ФОРМАЦИЈА Југословенске војске у Отаџбини

Већ у мају 1941 године, у Западној Србији почели су се по упутствима са Равне Горе, а и независно од њих, образовати герилски одреди Југословенске војске у Отаџбини. Ти одреди добијали су називе према крају у коме су стварани: Церски, Јадарски, Љубићки, Лепенички, Гружански, Јелички итд. Снага ових одреда, изузев Церског ( који је бројао више стотина л.уди), у јесен 1941 године, кретала се од педесет до двеста војника. Највећи број људства био је наоружан „Маузер” пушком, или карабином М. 1924. Одред је имао и донеко лакше аутоматско оружје, најчешће пушкомитраљез. Међутим, није било ретко наћи међу војницима и оне који су иосили зарђале моделе из прошлог века, или ловачке пушке са две цеви. Већ крајем 1941 године и почетком 1942, приступа се методичној организацији и формацији гериле. Устанак у септембру 1941 и грађански рат крајем исте године избацили су на површину нова оружја. Број заплењених пушака и незнатна помоћ примљена од Савезника у неколико авиона, само су у малој мери одговорили нашим потребама. Највећи број пушака извукао је народ из скровишта у која су априла 1941 године биле остављене на чување. Нова формација Југословенеке војске у Отаџбини заснована је на предлогу о реорганизацији војске који је југослоЕенском Ђенералштабу, пред сам рат, поднео наш Командант. Он је тај нацрт разрадио, уз помоћ свих својих сарадника, а нарочито пуковника Драгослава Павловића и мајора Миодрага Палошевића. Нова формација предвиђала је тројну поделу. Основна ћелија била је тројка — три војника: вођ, помоћник и одржач везе. У герили, једна тројка је била спо-

72


собна за извршење низа задатака: извиђање, саботажа, атентати, препади на непријатељске патроле и етраже, и скоро све акције из чијег збира и проистиче целокупна делатност гериле. Због велике покретљивости и брзине, добро увежбана тројка могла је, нарочито ноћу, да да резултате који се са већим бројем људи не би могли постићи. После дужег заједничког рада, тројица у тројци поетајали су једна душа. Петнаест до тридесет оваквих тројки чиниле су једну герилску чету; три чете — батаљон, а три батаљона — бригаду. Бригада је добијала назив према срезу у коме је организована. Ако је срез, с обзиром на количину оружја, могао да избаци н две бригаде, онда је тај срез имао Прву и Другу, рецимо, таковску бригаду. У јесен 1942 године, наређењем које је Врховна команда упутила из Црне Горе, извршена је формација корпуса. Три до пет бригада чиниле су корпус. Просечна снага једног корпуса Западне Србије, крајем 1943 године, износила је две и по до три хиљаде наоружаног људства, — не рачунајући санитет, комору и друге помоћне службе. Крајем 1942 године, из Врховне команде је тражено од Команданата корпуса да доставе извештаје о броју бораца, количини наоружања и потенцијалном броју људства, у случају повећања наоружања. Међутим, код свих Команданата формираних корпуса, у то време, осећала се разумљива тенденција да прикрију или умање наоружање којим располажу. To је био случај нарочито код оних који су очекивали помоћ у оружју. Из истих разлога ни самој Врховној команди нису увек подношени тачни извештаји. To се да видети и из приказа о бројном стању и наоружању Југословенске војеке у Отаџбини са територије Србије који је Командант послао у иностранство, у циљу добијања помоћи у оружју од Савезника. Оно што је у свим извештајима из тог доба било тачно, то је број бораца са дотичне територије који су се у случају довољног наоружања могли оспособити. У Источној Србији, у Хомољу, у Крајини и око Делиграда, стање је било слично. У осталим деловима, нарочито равнијим, у оружју се драстичније оскудевало. Корпуси из тих крајева превазилазили су потенцијалном снагом корпусе нз Западне Србије; али бројно стање наоружаног људства

ГЕРИЛСКА ФОРМАЦИЈА ЈВО

73

једва је достизало снагу бригаде, понегде чак и батаљона, предвиђену формацијом. У осталим деловима земље, организација Југословенеке војеке у Отаџбини била је у току и спровођена је на основи истог упутства Врховне команде, било да је реч о формирању једикица или приступању већ формираних наоружаних група у састав Југословенске војске у Отаџбини. Још крајем 1941 године Врховна команда издала је штампан У п у т з а ч е т н и ч к о р а т о в а њ е . По њему се у~ главном и изводила герилска борбена обука. У току рата, вршена су прикупљања података стечених искуством на терену, ради допуне новог издања, које су догађаји спречили да угледа светлост дана. Звонимир Вучковић

УСТАНАК У ЦРНОЈ ГОРИ Јули — август 1941

[ За рат лротив Југославије н Грчке, априла 1941, Италијани су употребили три армије: Другу, Девету и Једанаесту, са укупно четрдесет пет дивизија. Њ ихова окупациона зона на Балкану простирала се на: већи део Словеначке, са Љубља-ном; део Хрватске, с Огулином; део Далмације, са Сплитом; Црну Гору и део Новопазарског Санџака; на копнену Грчку (изузев Атине и Солунске области, где су били Немци, и Тракије, коју су поселе бугарске трупе), као и већи број грчких и југословенских острва. У лето 1941, Италијани су б р ој својих дивизија свели на 32 и овако извршили расподелу: Командант Друге армије постао је Командантом оружаних снага у Словеначкој и Далмацији, са 8 дивизија; Команданг Девете армије постло је Командантом оружаних снага у Албанији и Црној Гори, са 12 дивизија; Командант Једанаесте армије посгао је Командантом оружаних снага У Грчкој, са 11 дивизија. Једна дивизија била је на Додеканеским Острвима. Италија је одувек била непријатељ југословенског јединства, јер је Југославија претстављала бедем против италијанског ширења на источној обали Јадрана. Отуда ж урба Италије да се, још за време рата, на простору Југославије створи неколико државица, не би ли се на тај начин спречила њена обнова доцније. Из те тежње италијанске политике никла је 10 априла 1941 Независна Држава Хрватска. План Рима био је и да се васпостави Краљевина Црна Гора, с једним чланом из куће Петровић - Њ егош на челу, a под покровитељством |Италије, као и Павелићева Хрватска. Тога ради, нталијански Гувернер Мацолини дао је потстрек да се од шачице црногорских сепаратиста образује Централни комитет за успоставу Независн^ Црне Горе. ( Претседник, Михаило Ивановић. ) Италијански Краљ учннно је посегу Цегињу 15 јуна. Већ том приликом испољила су се права осећања народа. Краљева кола „с у се лагано кретала између нијемог шпалнра, постављеног између два реда италијанских војника. T o је више потсјећало на мртвачки спровод него на дочек италијанског суверена, црногорског зета... Дјеца цетињске оеновне школе, постројена у шпалиру, на челу са својим учитељем Јованом Иличковићем, махала су заставицама... и одговарала: Ж н в и о Краљ Петар Д р у г и ! ” ! Комитет је позвао из свих срезова 65 људи да одиграју улогу Народне скупштине. Проглашење Краљевине Црне Горе извршено је на Петров - дан 12 јула, у подне, у згради Н ародног позоришта на Цетињу. Италијани су д обро планирали; али нису рачунгли ни са родољ убљ ем породице Петровић - Њ егош, ни са јунаштвом народа Црне Горе. Унук краља Николе, принц Михаило, одбио је италијанске понуде, с изјавом да остаје веран Југославији и династији Карађорђевића: сателитској круни претпоставио је интернирање. Црногорци су, широм Црне Горе, скочили

1 Стеван Ј. Вучетић: Грађански рат у Црној Гори, 1941 - 1945 (Детроит, Ми ч. САД, ввдале Ц рногорског просвјетног клуба, 1947,1п-8), с.21.

УСТАНАК У ЦРНОЈ ГОРИ

75

на оруж је и плануо је устанак, — прва оружана побуна широких размера у окупираној Еропи. Губици на црногорској страни били су велики: дванаест до петнаест хиљада мртвих и рањених, и ок о десет хиљада послатих на принудни рад. Али је циљ постигнут: Италијани су моради одустати од иамере да створе посебну црногорску државу. ]

Хитлерове и Мусолинијеве трупе, иако су окупирале Југославију 1941 године, нису успеле да је војнички потпуно освоје и поробе. Од првог дана уласка окупаторских трупа у Југославију, па све до завршетка рата, ређале су се по њој буна за буном, дизали се устанци и водиле се безбројке борбе између нашег народа и његових многобројних непријатеља. Окупатори, за све време рата у Југославији, никада нису имали ни мира ни одмора: њима је вал>ало непрестано водити рат са народом, чију су државу освојили, али не и њега победили. Јулски устанак на окупаторе у Црној Гори и Санџаку, 1941 године, први је оружани устанак ширих размера у Југославији. Он ће збунити Осовинске завојеваче и биће тешка опомена окупаторима у Југославији, који ће горко плаћати њено харање — кад се скоро цео српски народ буде дигао на оружје под воћством ђенерала Михаиловића, и кад ту борбу буду прихватили и остали Југословени. Устанак у Црној Гори и Санџаку, против италијанских трупа, отпочео је 13 јула 1941 године. Идејно, национално и политички, овај народни устанак, историски посматран, део је велике патриотске идеје о борби против завојевача расистичко - фашистичких, изражене на Равној Гори исте године у Штабу пуковника Драже Михаиловића. Кад су Хитлер и Мусолини окупирали Југоелавију 1941, они су је распарчали на неколико окупационих зона. Понеке од тих зона, они су претварали чак и у државе, независне државе. Наравно, све су то радили у заједници с историским непријатељима Срба, Хрвата и Словенаца. На заузету Југославију, у почетку рата, зинуле су биле и ала и врана. Завојевачи су хтели да нам отму Отаџбину, а немоћни и слаби наши непријатељи ушуњали су се били за њима у нашу земљу и хтели некако да нам велики део њен једноставно украду. Када су италијанске трупе ушле у Црну Гору, после пада ј угоелавије пред немачком силом, заузеле су посебан и миран

76

КЊИГА О ДРАЖИ МДпЧЈМИШМНЧГ !■ .

став према стаиовништву. Италијанска Блада имала је специјалан план за вођење политике у Црној Гори. По том плану, инспирисаном од краљевске Савојске куће, требало је, одиах после окупације Југославије, прогласити Црну Гсру за неиависну краљевину под покровитељством Италије. Та италијанска политика наслањала се на остатке црногорских сеиаратиста у Црној Гори, којих у предратној Југослазији није било сасвим нестало. Али су црногорски сепаратисти били једна слаба, скоро дотрајала мањина: она није могла на својим леђима, ни уз помоћ окупатора, остварити своју жељу о одвајању Црне Горе од Србије и о њеном издвајању из оквира Југославије. Мусолини је био одредио за Гувернера Црне Горе министра Мацолинија.2 По том римском плану требало је да Мацолини, у заједници са црногорским сепаратистима, „Зеленашима” , припреми расположење народа у Црној Гори за проглашење Краљевине. Идеја о братству, по крви, по вери v по осећањима, са Србима из Србије и других крајева Југоелавије, саставни је део црногорске етике, вере и живота. To је била и остала суштина националне душе већине Црногораца. Исто тако, дојам о држави усађен је код Црногораца дубоко у њихову свест. Тај појам о држави сачињава суштину њи5.ова патриотизма. Умрети за отаџбину, у Црној Гори одувек се сматрало дужношћу. Вишестолетна борба народа у Црној Гори против завојевача: турског, млетачког, аустриског, па чак и против Наполеона, не би могла толико да истраје, да Црногорци нису имали пред собом, поред појма о народној слободи, и појам о постојању државе. Црногорска држава, којом су управљали митрополити од 1528 до 1851 године, била је снмвол продужења српеке средњовековне државе. Отуда је култ државе у црногорских Срба и данданас веома јак и развијен. Црногорци су Југославију волели као своју отаџбину, у њој гледали остварење проширених својих идеала о ослобођењу свих Срба и свих Југословена од туђина, и о њихову уједињењу. Мусолини и Хитлер преварили су се у свом рачуну о одвајању Црне Горе, под окупацијом, од Југославије. Упркос 1 Гроф Serafino Mazzolini, Гувернер Црне Горе. Пре тога био Посланик у Уругвају и Египту; доцније, неофашистички Потсекретар за спољне послове.


77

оваквим плановима и жељама, Црногорци су продужили својим историским путем борбе против туђина, путем страдања и сабратства са Србима и свим Југословенима. Потстрекнути идеалима, Црногорци ће се у току рата дићи на оружје против окупатора управо у часу кад им је он нудио своје пријатељство. По плану италијанске Владе, требало је Црну Гору прогласити за Краљевину на дан 12 јула 1941 године. Комесар Мацолини и Зеленаши спремали су сазивање неке врсте Народне скупштине на Цетињу за тај чин. Тога ради, били су основани срески комитети по Црној Гори и Санџаку иницијативом Комитета на Цетињу, који је у суштини био сепаратистички. У ту сврху било је позвано из сваког среза по неколико људи, од два до пет. Смерало се да ти људи образују црногорску Народну скупштину, која би донела одлуку о проглашењу Крал>евине и одвајању Црне Горе од Југославије. Међутим, у овом рачуну, Италијани и Зеленаши преварили су се. Одређени делегати, који су имали да буду проглашени Народним посланицима, били су у већини, и то огромној, честити родољуби. Чим су стигли на Цетиње, на два дана пред устанак, видели су да је реч о једком чину који је, и по суду већине њих, био обичан окупаторски мамац за рушење Југославије. Видевши и сазнавши прави разлог њихова позивања, делегати су се у већини кришом разбежали са Цетиња својим кућама. Само једна група Зеленаша, — на челу са Михаилом Ивановићем, Новицом Радовићем, адвокатом Душаном Вучинићем и другима, — остала је уз Мацолинија да прогласи Краљевину, коју није хтео ни народ ни црногорски принц Михаило Петровић - Његош. Од дана кад су се непријатељеке трупе појавиле у Црној Гори, народ се почео спремати да се дигне на оружје против завојевача. To спремање повећано је и убрзано оног тренутка кад се, у народу, почела ширити окупаторска пропаганда о стварању црногорске државе под окриљем окупатора. Политички људи који су с тада били затекли у Црној Гори и Санџаку, народни прваци и један део млађих официра почели су договоре о дизању на Италијане чим су чули да зеленашки Комитет на Цетињу, као испоетава Мусолинијеве политике, припрема проглашење црногорске Краљевине.

78


Ми народни људи, у то време једини његови стварни претставници, тачно смо знали да чин окупаторског проглашења Црне Горе за Краљевину можемо спречити једино оружјем. Али смо били свесни да за то вал>а тражити и учешће Комуниста. Они су већ тада вршили пропаганду по народу, иступали организовано, прикупљали своје политичке прнсталице, били чинилац. He дићи се на оружје, за нас би значило пустити да се одиграју два зла. Прво, окупатори би прогласили Црну Гору за Краљевину, и тиме створилн једну озбиљну пометњу у односима између Срба у Црној Гори и у другим српским покрајинама. Друго, отсуство народних и политичких људи, антикомуниста и демократа, Комунисти би једва дочекали: они би повели сами, на свој начин, иако неуспешну, борбу против окупатора и тиме популарисали себе код народних маса, а на све друге патриоте бацили би љагу. Наметало се решење: да се у борбу против окупатора ступи у заједници са Комунистима. Спречити окупаторски план о проглашењу Црне Горе као државе, за нас у Црној Гори и Санџаку било је прече од свега. С друге стране, већинн народа, па и самих политичких л.уди, нису тада били јасни циљеви Комунистичке партије Југославије. Веровало се да ће се Комунисти укључити у патриотски фронт и водити националну борбу против окупатора, а залагање за остварење својих политичких тежњи оставити за доцније, кад Југославија буде ослобођена. To мишљење нисмо делили сви. Али ништа нисмо могли изменити. Јула месеца налазиле су се у Црној Гори и Санџаку око две дивизије италијанске војске. Поред потпуне дивизије „Месина” , била су, мислим, још два пука карабинијера и других јединица. Главне снаге нталијанске војске логоровале су на Цетињу, у Подгорици, Никшићу и у Пљевл>има. Један пук војске, са седиштем у Беранама, имао је два батаљона V Беранама, a no један у Колашину и Андријевици. У народа на оној територији није било тада никакве војне формације. Требало је, пре свега, од грађана и већином од сел>ака створити народну војску, наоружати је, одредити јој способне старешине, па тек онда кренути у борбу на ондашњу модерно наоружану окупаторску војску. Било је врло тешко све ово постићи. Утолико теже, што се у народ већ тада била увукла Комунистичка партија у улози Тројанског коња, да


79

изнутра подгриза и руши борбени народни покрет, па да на његовим развалинама заснива свој политички диктаторски поредак. Војничке везе у то време у Црној Гори није било са пуковником Михаиловићем. У народу је, истина, кружила легенда о њему: како се није предао окупатору и како је пошао у ербијанске планине са читавом једном дивизијом југословенске војске. Та легенда јако је поткрепљивала борбени и револуционарни дух Црногораца. У оном, пак, делу Санџака који је пао под италијанску војну зону ( Бијело Поље, Пљевља, Сјеница, Пријепоље), са Дражом се покушала ухватити веза још у јуну. Ја сам послао у Србију, да пронађу тог легендарног пуковника, једну групу својих сигурних људи. Било их је седморица; одабрао сам их био из читавог среза као рођене хајдуке; на челу им је био Јагош Кораћ, познати четобаша из Затона, у заједници са братством Попадићима из Буђева и Ћоповићима из Пештери. Они ће се из Србије вратити тек ј тренутку кад је устанак био у пуном јеку, крајем јула 1941 године. Они су нам донели само потврду о постојању на Равној Гори пуковннка Михаиловића. Непосредна војничка веза са Дражом биће успостављена тек у септембру, а коначно у децембру 1941, кад је на Равну Гору отишао лично капетан Павле Ђуришић. Национално воћство устанка приступило је традиционалној српској методи дизања буне на завојевача. Оно се обратило народу преко народних првака и позвало га на устанак против Италијана. Народ се једнодушно одазвао и дигао се на оружје како је ко знао, могао и умео. Приступило се стварању народне војске по срезовима, а преко срезова по општинама. Преко Претседника општина, — које италијанске власти нису биле промениле, већ су, као и среске начелнике, задржале затечене, — народ је позван да се формира у батаљоне, а потом у одреде по срезовима. И тако је било. За команданте батаљона обично су били одређивани народни прваци, учитељи или, понегде, и сами Претседници општина. Понегде били су бирани и официри за команданте тих првих народних батаљона. Али њима је повераван оперативни сектор, било у једном граду, било на појединим линијама према окупатору. Притом су се истакли, например, одмах, доцнији главни команданти Дражини за Црну Гору и Санџак: ка-

80


петан Павле Ђуришић, мајор Ђорђе Лашић и пуковник Бајо Станишић. У Беранском срезу тада је живо и запажено учешће узео приликом напада на италијански гарнизон Словекац капетан Рудолф Перхинек, који ће доцније играти видну улогу у Штабу Лимско - санџачких одреда Југословенске војске у Отаџбини под командом Павла Ђуришића. Напад на италијанске трупе извршен је ноћу између 12 и 13 јула на територији читаве Црне Горе и Санџака ( изузев Пријепоља, Пљеваља и Сјенице ), у тренутку кад су Италијани припремали проглашење Краљевине без ма и привидног пристанка народа, и без пристанка потомака династије Петровића - Његоша. Пошто је принц Михаило Петровић - Његош био одлучно одбио понуду да ступи на црногорски престо, италијанска Влада се носила мишљу да одреди неког принца нз Савојске куће, док не би пронашла неког из споредне линије породице Петровнћа - Његоша. Но, и тај план био је осујећен. Устаничка пушка са црногорских брда и врлети помела је и разбила све Мусолинијеве намере о издвајању Црне Горе из оквира Југославије. Ја ћу се овде задржати иа оним моментима устанка који су се одиграли у крају Црне Горе и Санџака у коме сам ја тада, — а и доцније за све време рата, — радио. To је онај део Црне Горе који сачињавају Васојевићи ( са варошима Беране и Андријевица), затим Морача, Ровци ( са Колашин ом ), Дробњаци и Ускоци ( са Шавником и Жабљаком), потом територија Срезова: бјелопољског, пљеваљског, сјеничког и једним делом гутинског. Наше јединице отпочеле су једновремено борбу против италијанеких гарнизона у Беранама, Андријевици, Колашину и Бијелом Пољу. Италијански гарнизони ( по један батаљон ) у Колашину, Андријевици и Бијелом Пољу предали су се после петодневне опсаде ових вароши и делимичне паљбе митраљеске, бацачке и друге. Међутим, пук у Беранама давао је отпор непгго дуже, захваљујући нашим војничким касарнама у којима су се Италијани били утврдили. Али и овај пук морао се предати после једнонедељне борбе. Крајем месеца јула сва територија Црне Горе, — изузев Цетиња, Подгорице, Бара и Никшића, — као и већи део старог Раса ( Срезови: берански, бјелопољски и делови сјенич-


81

к о г ), били су ослобођени од окупаторских трупа. На тој територији завојевачи више нису имали власти. Народ је повратно националну слободу сам себи, личном борбом, на овом делу Југославије. У ослобођеним варошима, по селима, по свим местима, захориле су се патриотске југословенске песме. Клицало се у славу савезничке победе, пркосило се окупаторима, демонстрирало против њих, викало се: „Живела Југославија! Живео Краљ Петар! Живела слободна југословенска Влада у иностранству!” И сви су се ови покличи дизали и ове заносне манифеетације вршиле пред заробљеним италијанским јединицама; наређивало се њиховим официрима да ове манифестације пренесу Риму и Берлину путем својих радио станица. Са италијанским официрима и војницима поступало се савршено човечно. У Беранама су офидири били смештени у хотелима; исто тако и у Бијелом Пољу. Заробљеннцима нико од народа, а још мање од војске, није рекао ни грке речн. Један једини испад, колико знам, био је учињен у Бјелопољском срезу. Један наш сељак, тада војник, убио је једног Италијана у тренутку кад су италијански заробљеници спровођени за оближње село, где су имали да сачекају развој догађаја. Тај наш војник, Радосав Ковачевић, извршио је ово убиство зато што му је априла те године био погину© брат у Албанији, на фронту према Италијанима. Наш војни суд при Команди народне војске у Бијелом Пољу одмах је Ковачевића осудио на смрт. Да није умакао у шуму, био би стрељан. Сутрадан после избијања устанка, на Црну Гору и Санџак напале су италијанске трупе из Албаније, уз помоћ целокупне ондашње албанске војске, затим уз помоћ наше арнаутске мањине и великог дела заведених санџачких Муслимана. Италијанске трупе и албанска војска с великим делом наших наоружаних Муслимана наступале су против нас: од Скадра и ед Тиране према Старој Црној Гори, од Метохије преко Чакора и Рожаја, и од Тутина према Пештери и Бијелом Пољу. Усто, један батаљои Немаца, уз помоћ неких пештерских Муслимана, такође је надирао према Бијелом Пољу у правцу наше ослобођене територије. Од Босне, преко Фоче и Прибоја, загрозила нам је била опаеност од Немаца и од Усташа. За нашу ослободилачку војску, а посебно за њено воћство, поставило се било тада ново тевдко питање: како се одупрети

82


огромној окупаторској војсци, помогнутој једним делом и нашом националном и верском мањином. Италијани су тада упутили читавих седам дивизија своје војске на Црну Гору; албанске регуларне војске било је тада око две дивизије; поврх свега, уз њих, још и наши Арнаути из Метохије и са Косова, као и нешто домаћих заведених Муслимана. Одупрети се толикој оружаној сили, није било ни лако, ни вероватно, с обзиром на наше малобројне снаге, слабо наоружане и војнички неорганизоване, а осим тога већ подривене народном неслогом, сукобом између Комуниста и демократских група. Али упркос свему томе, ми смо издржали борбу на свим фронтовима све до 15 августа те године и сачували од нових упада целокупну ослобођену територију. Писац ових редова имао је част да у то време буде од народа изабран у Срезу бјелопољском за једног од команданата побуњеничке војске. У тренутку кад су Италијани и Арнаути са нешто Немаца загрозили нашу територију преко Пештери, ja сам са шест батаљона народне војеке задржао непријатељско надирање на Пештерској Висоравни од Гиљеве па до планине Лађевца. Наш је фронт штитио ослобођену територију. И фронт према Рожајама у Срезу беранском, и онај на Чакору у Срезу андријевичком, штитили су нашу територију. Фронтом наше војске према Рожајама, откуда су наваљивали Италијани и Арнаути, командовао је капетан Павле Ђуришић; фронтом на Чакору, мајор Ђорђе Лашић. Стање на фронту на коме сам се ја налазио, a то је био простор Корита — Крушчица, било је врло тешко. Да нам Берански срез није послао један Брзавски батаљон у помоћ под командом капетана Илије Зечевића, не бисмо се могли одупрети надмоћнијој навали непријатеља. Али нас је овај батаљон јако помогао, те смо у жестокој бици на сам Илин - дан сломили Италијане и Арнауте и протерали их према Тутину. У тој борби погинуо је и капетан Зечевић. На његово место за Команданта витешког Брзавског батаљона изабран је наредник - водник Радојко Фемић, који ће се лично и са својим батаљоном доцније свуда прославити у равногорским одредима. Хоћу да напоменем ово: Ја уопште нисам био официр, нити сам имао неке стручне спреме за вођење рата, изузев герилског. Али сам биран тада, а и доцније, у Покрету, као народни човек. Операције баш овом приликом водили су моји

У СТАН АК У ЦРНОЈ ГОРИ

83

официри: Зечевић, Обрадовић, Шћекић, Томовић и други. Ја сам био само личност од народног поверења и одлучивао сам онда кад официри нису могли да се сложе у неком питању. To је потребно да подвучем, како неко од оних читалаца који ме зна не би посумњао у то да сам и ја, као нестручњак, имао неких војничких амбиција. Улога Комунистичке партије у овом устанку није била онаква каквом је данас претстављају Титови Комунисти. Историја коју пишу Титовци, тврди како је Комунистичка партија дигла и устанак у Црној Гори и устанак у Србији против окупатора. Та је њихова историја тачна колико и она да су Комунисти извели преврат од 27 марта. У оружаним борбама у овом устанку чланови Комунистичке партије нису узимали оног учешћа колико то они претстављају. Њихов је главни циљ био већ тада: домоћи се власти. Они су у томе и успевали. Например, на ослобођеној територији постављена је народна власт. Али, увек, нашли су се Комунисти да у тим одборима, Командама места и другде заузму главне положаје. Приликом разоружавања италијанских јединица, Комунисти би се нашли први да се докопају главног оружја, материјала и новца. И како су у варошима, у Командама места, били комунистички интелектуалци, то су они, где год су могли, главно аутоматско оружје давали само члановима Комунистичке партије. Са Комунистима ја сам дошао у оштар сукоб у питању деобе заплењеног оружја, материјала и начина ратовања. Кад смо заузимали Бијело Поље од Италијана, ја сам наредио својој најповерљивијој чети, Затонској, да приликом разоружавања непријатеља зграби једноставно све аутоматско оружје и да се са њиме одмах упути на фронт у Пештери, где су вођене борбе против Арнаута и Италијана. Члан Команде места у Бијелом Пољу, Комунист, тражио је да вратим то оружје, што ја нисам учинио. Затим, настала су друга разна питања због којих се умало не искласмо већ тада. За време устанка, у Црној Гори налазили су се и многи чланови воћства Комунистичке партије Југославије, међу њима: Милован Ђилас, Моша Пијаде, Арсо Јовановић, Блажо Јовановић, Никола Куч, Радоња Голубовић, Рифат Бурџовић ( Муслиман из Бијелог Поља ), Павле Жижић и многи други. Баш док су вођене борбе, они су негде у Црној Гори, сами на


84

своју руку, кришом од претставника свих демократских странака и народних првака, основали Врховни штаб и себе прогласили за неку врсту Врховне команде — мада нису имали никаква додира с народним масама, изузев с незнатним бројем чланова Комунистичке партије, а ови су се могли на прсте избројати. Тај случај многе нас, из демократског воћства устанка, озлоједио је и забринуо. За нас је то био јасан доказ да Комунисти хоће да искористе устанак за своје најулсе политичке циљеве. Сасвим природно, ми смо са своје стране почели водити одбранбену пропаганду против њих. Први посао тога Врховног штаба био је да разашаље политичке комесаре на фронтове. Тако су два комесара стигла к мени на фронт у Пештери. To су били Душан Кораћ и Митар Тмушић. ( Овај последњи био је доцније министар у црногорској Влад и .) Долазак Комесара на фронт изазвао је нерасположење и револт код официра и војника. Морао сам да умирујем људе, јер су хтели да побију Комесаре. To нисам могао дозволити: судбина устанка била је неизвеена. Али сам Комесаре багателисао. Они су једне ноћи кришом напустили фронт. * • *

Половином августа Црна Гора и део Санџака налазили су се у обручу између десетак окупаторских дивизија. Претила нам је највећа опасност од доласка Немаца и Усташа. Италијански фронт од Скадра и онај од Метохије почео је да се шири према нама. Бомбардовања су настављена против нас. Ш то је најгоре било: Арнаути, па чак и сами Италијани, палили су православна села на простору од Метохије према Васојевићима и Горњем Санџаку. Комунисти, видевши опаеност, разбежали су се по планинама, не рекавши никоме ништа. Са собом су однели све аутоматско оружје, новац и заплењени ратни материјал. Ми смо продужили без њих да држимо фронт према Метохији и у Пештери. Најзад су Италијани затражили преговоре с нама. Ми смо им послали на Чакор преговараче, да на равној ратној нози преговарају. Наши услови били су ови: (1) На сваки покушај италијанске Владе да Црну Гору прогласи за независну државу, ми ћемо дизати устанак.

85


(2) Забрана Арнаутима и арнаутској војсци да улазе на нашу територију; хитно обустављање паљења српских села. У накнаду, понудили смо им враћање заробљеника. (3) Италијанске трупе у Црној Гори сматраће се све до свршетка рата непријатељским окупаторским трупама. Нашу делегацију предводио је Милутин Јелић, бивши Народни посланик Радикалне странке, из Васојевића. Италијани су делимично прихватили наше услове: обуставили су паљење наших села, вратили натраг албанске трупе. Они су ушли само у вароши које смо месец дана раније били од њих отели. Ми смо своје јединице повукли на села, у планине. Нико се није разоружао; напротив, још боље се свако и наоружао и спремио за нову борбу, која ће поново отпочети, против Италијана, на Пљевљима, децембра 1941. Али то је последњи наш заједнички напад у Црној Гори и Санџаку са Комунистима на окупаторе. Битка на Пљевљима заслужује посебно поглавље у историји овога устанка. #

#

*

Јулским устанком у Црној Гори и Санџаку постигао се главни циљ: Италијани су спречени да Црну Гору прогласе за Краљевину под њиховим окриљем. Црна Гора са целим Санџаком постала је поново само окупациона зона. За њеног Војног гувернера доведен је Александар Пирцио Бироли,5 који ће доцније, посредно, чинити знатне услуге нашим јединицама. Ради постизања тога циља, морали смо у току устанка да претрпимо и велике жртве и страшна искушења са самим Комунистима. Устанком у Црној Гори италијанска политика била је потпуно поремећена. Мусолини је тек тада видео да на Балкану неће моћи да шири своје замишљено Римско Царство. Његов министар Мацолини побегао је, једноставно, са Цетиња. Римска Влада била је принуђена да се одрече сваког даљег покушаја проглашења Црне Горе за независну државу. Поред тога, углед црногорских Зеленаша, сепаратиста, јако је пао код Италијана, јер се устанком доказало да они скоро никог немају у Црној Гори. 3 Ђенерал Alessandro Pirzio Biroll, Војни гувернер Црне Горе до лета 1943.

86


Јулски устанак био је нека врста припреме за коначно сједињавање свих националних снага Југославије у један јединствен национални Равногорски покрет. Тај устанак показао је колико је у Црној Гори и Саиџаку јака идеја националног и државног јединства. Зато овај устанак, поред онога у Западној Србији нешто доцније под Михаиловићем, претставља једну од најсветлијих и најславнијих страница Југославије у Другом светском рату. Милан Бандовић

КОРИТА — БИЛЕЋА — ГРАХОВО — ЉУБОМИР Мај 1941 — фебруар 1942

Писало се, пшпе се и писаће се ( а и говори се, говорило се и говориће с е ) за дуго времена, па и кроз вјекове послије нас, о Павелићевим Усташама и о Титовим Партизанима, као о највећим непријатељима српског народа. Отац сину а дјед унуку причаће о чудима која су починили ти манијаци XX вијека. Преостали дио нашег народа, као и покољења послије нас, сјећаће се са ужасом те најстрашније ере у ионако бурној историји напаћеног али витешког српског народа. А тешко да ће се наћи само једно перо које ће моћи све то да забиљежи, а још много теже да то и довољно убједљиво прикаже онима који се нијесу непосредно на терену са тим упознавали, а поготову онима који су то из даљине, или још и са нехатом и равнодушно посматрали. Али, доживимо ли икада златну слободу, за коју све дадосмо, па је и упркое томе не добисмо, пружићемо ипак могућности и пријатељима и непријатељима нашим да виде и да се увјере: да је постојао више него један Дакау, и више него једна Катинска Шума. He буде ли пак ни живих свједока, проговориће гробови хиљада и хиљада расејаних по јамама и јаругама, по кланцима и потоцима, као и са дна ријека, језера, па и самог нашег Јадрана. Проговориће и расијане кости мученика и витезова широм Југославије, а које још и данас развлаче гладни пси, вуци и лиеице, или се бар играју њима. Културни свијет ће морати са стидом установити ( уколико то није и досад) да је много хваљени X X вијек у понечем заостао чак и иза доба Тимура, Џингис - Кана, као и ма ког султана или кајзера, као што далеко заостаје, и у засјенак пада, Албанска Голгота према последњој Голготи нашег народа, — Голготи која, како по своме трајању тако и по ја-

88


чини патњи и сразмјерном броју жртава, надмашује можда и све Голготе других народа, изузев пољског народа. А сама несрећна Црна Гора можда се може у томе такмичити и са Пољском. Но, као што се то и из наслова види, ја не мислим да износим какав општи преглед догађаја у Јутославији из времена Другог светског рата. To ће да учине други и позванији за то. А ја се овдје ограничавам само на дјелимични приказ борби и страдања народа у мом завичају, као и у ближој ми и добро познатој околини. И, за овај пут, само у раздобљу од наја 1941 до фебруара 1942. Али и за тих девет мјесеци одиграло се и на томе ограниченом простору толико борби и страдања становншхггва тога краја, да би се можда могла о томе читава књига написати. Зато ја нећу сада ни покушавати да о евему томе пишем, него ћу се задржати на пршсазу само четнри догађаја из тога периода. А то с у : (1) Први велики и изненадни покољ Срба Херцеговаца у томв крају од стране Павелићевих Усташа ( село Корита); (2) Наш први већи и истовремено витешки одговор злочинду Павелићу и његовим хордама ( Билећа — Моштанска Рогожина); (3) Први велики и изненадни покол. Срба Црногораца у томе крају од стране Титових Партизана — Комуниста ( Грах о в о ); (4) Први велики покољ Срба Херцеговаца у томе крају од стране Титових Партизана — Комуниста ( Љ убомир). Терен поменутих догађаја је гранични крај Црне Горе и Херцеговине.

УСТАШКИ ПОКОЉ КОРИЋАНА

Ја еам у уводу прво поменуо Павелићеве Усташе, па Титове Партизане — Комунисте. To сам учинио из простог разлога што су Павелићеве Усташе почели први са масовним покољима обесправл>еног и незаштићеног српеког становништва, које им ( бар колико ми је то и до данас познато) није ништа дуговало, нити им се било ма чиме замјерило, изузев ако еу били криви што су били Срби и вјере православне. И не само да су Павелнћеве Усташе били ти који су почели

КОРИТА-БИЛЕЋА-ГРАХОВО-ЉУБОМИР

89

први са покољем Срба у моме крају, него су то они били и свуда докле су стизали у онда окупираној и од вишеструких непријатеља распарчаној Југославији, а гдје је било макар к једног Србина, Српкиље илн српског дјетета. А прво село у моме крају које је доживело ту злу и наопаку судбину, било је село Корита. Село Корита се налази на граници Црне Горе и Херцеговине, а на тромеђи Гатачког, Никшићког и Билећког среза. И ја мислим да ни данас, након пуних петнаест година, не може бити ни иоле одраслијег дјетета, бар у Иеточној Херцеговини, као ни у западном дијелу Црне Горе, а да не зна за злогласну Коритску Јаму, у селу Коритима. Само једне ноћи маја мјесеца 1941 г., Усташе су бацили у ту јаму 163 Србина ( и само из тога села! ), док су других тринаест Срба ( из истога села ) стријељали крај зграде мјесне основне школе. Дакле, само једне ноћи н само из тога села масакрирано је 176 Срба. И то све одраслих мушкараца, младића, средовјечних и старијих људи. Из самог броја тих жртава може се видјети да је село Корита, по броју свог становништва, било једно од најјачих ерпских села у Херцеговини. И са сто по сто српским и православним становништвом. Нажалост, ја нијееам запамтио све појединости ( уколико су се могле и онда сазнатн) о томе покољу. Заузети борбом за одбрану својих голих жиЕота, ми се често нијесмо могли много трудити да сазнамо и запамтимо све детаље о усташким, као ни касније о комунистичким злочииима Уосталом, вјеровали смо да ћемо ускоро доживјети заслужену слободу, те да ћемо несметано и са много више могућности приступити и испитивању свих над народом извршених злочина ( и окупаторских, и усташких, и комунистич к и х). Али захваљујући нашим ондашњим великим и јаким пријатељима, зло се замијени са горим и трајнијим. Но, да се не удаљујем од теме. Да испричам бар оно и онолико колико ми је још остало у сјећању од онога што сам тих дана и мјесеци чуо и видио: Органи новоуспостављених усташких власти били су позвали све одрасле мушкарце из тога села, да дсђу у зграду мјесне основне школе, гдје ће им се тобож дати нека важна и хитна саопштења. Несрећни људи, не слутећи кишта нарочито рђаво, а плашећи се да у случају свог кеодзива могу

90

КЊИГА 0

ДРАЖИ

бити интерниране њихове породице, скоро сви су дошли. Они су то упоређивали са оним што је и како је бивало у тим крајевима током Првог свјетског рата и окупације, док о злу које их је очекивало нијесу ни сањали. Али, одмах чим су се одазвали позиву, били су сви задржани у згради основне школе, док су споља и наоколо постављени наоружани стражари. Мајкама, женама, сестрама и ћеркама заточених, било је дозвољено да им могу доносити храну и преобуку, што је још више уливало вјере жртвама да не треба да се плаше бар за своје животе. И многи од њих, а поготову старији, били су склони да вјерују да је ријеч само о некој привременој мјери предострожности нових власти. А неки су у својој нади за срећан завршетак ишли и даље, вјерујући да то њихово скупно лишавање слободе може бити чак и каква забуна. Иначе, и да су се иколико плашили језиве смрти, која је већ била ту, крај њих, они су, бар по ономе како сам ја био обавијештен, могли и голоруки напасти стражаре, и свакако већина (ако не и сви ) избјећи тада смрт. Млађи људи су и предлагали да се то учини; али су их опет старији стишавали са напоменом: шта у том случају може да задеси њихове домове и породице. Али сва та и друга њихова размишљања и разговори нијесу дуго трајали. Наступила је и страшна ноћ. За њих, за њихове породице, као и за њихово село Корита, заиста страшна ноћ... Ноћ када су их почели у жицу везивати, а затим товарити у камионе, који су их одвозили у страшну и још дотад неслуВену форму језиве смрти. Зграда основне школе, у којој су били затворени, удаљена је за свега неколико стотина метара од колског пута Еилећа — Гацко. Али су камиони могли да прилазе ( служећи се још давно прије тога изграђеним путем) до саме школске зграде. Напуњени камиони везаних робова, долазећи од школе на колски пут Билећа — Гацко, скретали су надесно, тј. у правцу Гацка. Али то скретање је било за свега око један километар, па су се онда заусгављали. А мјесто гдје су се заустављали била је ивица провалије, — ивица злокобне Коритске Јаме. Ту су Усташе просто збацивали из камиона несрећне у жицу везане људе и, кога ножем кога маљем ( али обично маљем или чекићем ), обарали на земљу. Сама јама удаљена је од западне ивице колског пута Билећа — Гацко за свега око пет, шест метара. Изнад ње, и као проду-


жење њене сјеверне стране, диже се неколико метара висока литица ( коса ), која је уствари продужење једног нижег планинског превоја и камењара, који преко Кобиље Главе везује црногорску планину Троглав са херцеговачким планинама Дједом и Бабом. Отвор јаме је отприлике око четири метра у пречнику; дубина је око четрдесет метара, а дно јаме је, колико се и тога сјећам, шире од отвора. Још док сам туда раније и неколико пута пјешке пролазио, па и на десет годииа прије рата, онда младићка радозналост нагонила ме је да се надвирим над њене камените и гребенасте стране и њено дно, које сам могао, а особито за вријеме љетњих и сунчаних дана, доста добро и јасно видјети. Пошто би, као што већ поменух, ове невине људе оборили ножевима и маљевима на земљу, Усташе су их бацали у поменутут јаму. А неки су од тих Срба - Корићана, видећи шта се од њих ради, успијевали да избјегну бар усташки нож и чекић, те да сами и право скоче у ту провалију. Међу та 163 Србина који су били те мајске ноћи жртве усташког дивљаштва, био је и врло угледни и честити Србин, бански вијећник Новак Јакшић. Међу њима су били и 48 све браће и рођака — Сворцана. А међу тих 48 био је и снажни Богдан Сворцан, који се, колико ми је то познато, једини у предратној Југославији ( мада не званично) са успјехом такмичио у нашем старом српском витешком спорту — бацању камена с рамена — са дотада званичним југословенским рекордером у бацању кугле, копља и дискоса. И, како сам и то касније чуо, њега је у јаму бацио некакав Усташа — Муслиман из Фазлагића Куле, који се раније без успјеха такмичио са Богданом у томе спорту. Бацајући га у провалију, овај Усташа му је, наводно, добацио: „ В а л а ј , што си пребацивао — пребацивао. Више нећеш!” ( Фазлагића Кула је веће муслиманско насеље, које се налази сјеверозападно и недалеко од села Корита.) Пошто су их све побацали у провалију, Усташе су за њима обурвавали камење и бацали бомбе. Послије тога страшног пировања Павелићеве хорде над невиним Србима — Корићанима, џелати су напустили то село, које је, ето, послије њиховог похода остало скоро пусто уколико се тиче мушких глава, али са стотинама уплаканих и у црно завијених жена и дјеце. ( Али ни овај ожалошћени оста-

92

КЊИГА О ДРАЖИ ■ ■ ^ ш и и н м м н м в м е

так становништва села Корита није касније био поштеђен од Титових комунистичких банди. Најприје око 22 јануара, а затим око 2 марта 1942 г., као и касније, Комунисти су докусуривали и са остатком недужних и честитих Срба — Корићана, који су и надал>е били продужили са одлуком: да радије умиру, него да се приклоне било чијој тиранији или безбожништву.) За тај дотад нечувено дивљачки покољ брзо се прочуло кроз Црну Гору и Херцеговину. И први који су оргакизовали ( и не без опасности по своје животе) прилазак Коригској Јами, као и вађење евентуално живих, били су: дугогодишњи Претсједник Вучедолске општине, резервни капетан Ристо Матов Бјелица и млади свјештеник из исте општине, а родом из Боке Которске, Василије Поповић. И тај њихов подухват није остао без резултата. Они су имали толико среће да су тројицу Корићана затекли у животу на дну те провалије. Успјели су, помоћу конопа, и да их живе извуку из јаме. А та тројица били су: два брата Јакшића, Душан и Аћим, а трећи је био Милија Бјелица. Њихова срећа у несрећи била је толика: да су доцније сва три оздравили. И сва три ушли у борбене редове. Два брата Јакшића пришли су нашем националном покрету. Али, несрећним случајем, негдје око 10 јануара 1944 г., обадвојица падају живи у руке Титовим Партизанима у селу Ковачима ( Општина вучедолска). И, бар како сам ја касније о томе чуо, одријеђен је био да их стријеља један од Титових Партизана који их је раније као Павелићев Усташа био бацио у Коритску Јаму. Подижући пушку, овај Усташо - Партизан им је довикнуо: „Досад сам убио 38, а са вама двојицом биће равно 40!” Душан, смртно погођен, пада; али Аћим, срећним случајем и користећи се маглом, спасава се бјекством. О даљој његовој судбини не знам. А шта је било са трећим, из јаме извађеним, са Милијом Бјелицом? Е, он је био потражио срећу међу Титовим Партизанима, те је тако ( макар и посредно ) учествовао и у уморству својих поред Бога највећих добротвора: Претсједника Бјелице и свјештеника Поповића, које Комунисти, негдје концем јануара 1942 г. ( и послије вишедневног мучења), бацају у неку од многобројних јама, званих безданица, крај села Горњег Поља, око 10 км сјеверно од Никшића.


93

Пошто се Коритска Јама налазила крај самог колског пута, то се већ у љетњим данима у пролазу крај ње осјећао тежак задах од многобројних лешева који су се распадали. А будући да су се неколико наредних година тим путем највише служили Италијани, они су у јаму бацали веће количине негашеног креча. To је, углавном, што сам имао рећи о првом већем покољу. извршеним над невиним и голоруким становништвом мога краја у току Другог свјетског рата и окупације.

БОРБЕ

ОКО

БИЛЕЋЕ

( Моштанска Рогожина) Послије трагедије која је задесила село Корита, српско становништво граничног дијела Херцеговине прави збјегове ио планинама ( Видуши и д р .), док неки од њих налазе уточишта и no суседним селима Црне Горе. А било их је, напримјер, да до моје родитељске куће стижу не само из сусједног среза Билећког, него и из Требињског, Гатачког, Невесињског, Столачког и др., јер су Усташе истих дана вршили покоље Срба и по другим срезовима Херцеговине. И како у Херцеговини, тако и у Еосни. Уколико су српска насеља била даље од матичних српских покрајина Црне Горе и Србије, утолико су Усташе комотније и безочније настављали са својим срамним и крвавим пировањем. Али, Срби избјегли испред усташког огња, ножа и јаме, нијесу били обичне избјеглице, него су они за нас били и први гласници о злу које их је задесило. Преко њих је долазио вапај и нама Црногорцима да им помогнемо. И, наравно, ми смо својој браћи помогли, уколико смо то као и сами поробљени могли да учинимо. Али та наша помоћ била је више морална него ма/геријална. Па, ипак, то је било за оне дане и у оним приликама велика помоћ. Долазак у тим данима чак и једне тројке из Црне Горе међу Србе Херцеговце значио је много. Од тога се је кроз даља села стварао у причи и читави батаљон. Али и те приче су биле од користи, јер су подизале морал остацима становништва, а поготову одраслим мушкарцима, који су већ били спремни да се боре на живот и смрт. Сваки од њих, како је већ који знао и могао, старао се је да дође до било каквог

94


оружја. Војничка пушка је тих дана за све нас, а нарочито за Херцеговце, била најскупља ствар. Мада недовољно наоружани, и „о свом круху и руху” , Срби Херцеговци су се заиста показали као ненадмашни јунаци кроз све касније наметнуте им борбе и мегдане, о чему ће се једном више и посебно писати. Али и ја ћу покушати овом приликом, и као учесник, да дам бар краћи приказ једног низа борби, — једне праве битке, у којој су Херцеговци већ показали да су достојни потомци косовских хероја, као и оних из Невесињског устанка и битке на Вучијем Долу. И да су не само храбри, не само јунаци, него и нешто више, — витезови. У Билећи је тих дана стационирао јачи усташки гарнизон, који је имао и своје посаде по околним брдима. Али то није могло да омете додир између Црногораца и Херцеговаца. Организују се мања одјељења ( а доцније и чете) наоружаних граничара Црногораца, који стижу као помоћ Херцеговцима. Тако, поред Претсједника Бјелице и свјештеника Поповића, ту помоћ организују и воде чете: стари Четник Симо Ераковић, свјештеник Ристо Јарамаз, поручници: Дамјан Мићовић, Иван Јаничић ( каснији Командант Вучедолске бригаде ), Никола Миловић, Стеван Мићовић, Михаило Вујичић, као и потпоручник Рако Лалић, и други. У то вријеке, међу Србима у граничном крају Херцеговине истичу се у свом организовању отпора и вођењу борби против Усташа и окупатора: свјештеник ( касније војвода) Радојица Перишић, студент права ( јединац син свјештеника Риста Бјелетића) Милорад Бјелетић, професор Богословије Неђељко Јокановић, поручник Јован Мишељић, поручник Милорад Поповић, војвода Петар Самарџић, поручник Милош Куреш ( каснији Командант Билећке бригаде ), угледни сељак Митар Давидовић, рез. поручник Стево Старовић, поручник Василије Гутић, жандармериеки наредници Алекса Киспћ и Сава Ковач, и други. Било је још, итекако, заслужних имена, а поготову у данима послије ових описаних догађаја. Али ја сада наведох само имена оних о којима сам онда знао, нли их и лично познавао и био у вези са њима. Долази и до низа борби и сукоба са Усташама, од којих ћу овом приликом покушати да дам само кратак преглед борби око Билеће, и то само у времену од 21 до 28 августа 1941 г.


95

У тим борбама сам учествовао и ја. И, узгред речено, био сам у братским личним и војничким односима и често у вези са поручником Јованом Мишељићем, ондашњим командантом и главним руководиоцем свих борби око Билеће, а особито у борбама на путу Требиње — Билећа ( положај: Моштанска Рогожина ), које су углавном водили Херцеговци. Ево кратког прегледа тих борби: Око 8 часова изјутра 21 августа 1941 г., поручник Јован Мишељић, са свега око 150 бораца, дочекује на Моску ( село на колском путу Требиње — Билећа) око 200 Усташа, који су ишли са једним својим сатником ( капетаном) да појачају већ угрожени усташки гарнизон у Билећи. Поручник Мишељић био је о овоме благовремено обавијештен, па је посјео положај: брдо Лисац и друм Требиње — Билећа. Послије око једночасовне борбе, Усташе су се повукли у правцу Требиња, остављајући на положајима дванаест мртвих, док су своје рањене успјели да повуку. Том приликом су заплијењена и два камиона са ратним материјалом. Наши нијесу имали кикаквих губитака. Усташе 22 августа полазе из Требиња са јачим снагама. Предводио их је један потпуковник, чије име нијесам запамтио. И овог дана, око шест сати изјутра, дочекује их поручник Јован Мишељић са својим борцима. И опет на ранијим положајима ( Моштанска Рогожина ): брдо Лисац и његове падине у продужењу десно и закључно са брдом Леутаром, које доминира свим поменутим положајима. Војничка срећа је и овога пута била на страни поробљених и обесправљених Срба Херцеговаца. Као и дан раније, тако и овога пута, и опет после једночасовне борбе, Усташе су нагнате у дивље бјекство у правцу Требиња, остављајући на положајима око десет мртвих и сто и пет заробљених, од којих 99 војника, 5 официра и једног љекара ( др Садиковић, из Љ убуш ког). У току борбе мислим да је погинуо и њихов потпуковник. Па и ратни плијен је био већи него дан раније. Заплијењен је један топ калибра 105 мм, као и четири мања топа од 37 мм и већи број бацача мина. Такође заплијењена су и двоја кола са коњском запрегом и ратним материјалом. Остатак Усташа добјежао је у Требиње. Од њих су, како сам касније чуо, многи тамо стигли без пушке, а многи и без шлема или капе.

96


Од 23 до 26 августа, Усташе у Требињу припремају се за поновни покушај продора у п р а Е ц у Билеће. Усташки гарнизон из Билеће врши нападе у правцу села Паника и Чепелнице, тј. у правцу Требиња. Очигледна им је камјера да се у том правцу и пробију кроз нашу опсаду. Али ту су храбри Херцеговци, који им не дају ни стопу напријед. За то вријеме воде се мање борбе источно од Билеће, на положајима: Чукнића Градина — Златиште — Каменица — Хаџибсгово Брдо. Ова д в а последња положаја доминирала су осталим положајима око Билеће. Иаша претстражарска одјел>ења стизала су и до самих зидина утврђења билећког логора. У таквом стању Усташе су се морале осјећати прилично нелагодно. А можда већ нијееу били у изобиљу ни са храном ни са муницијом. Стизао им је у помоћ један авион, који је своје бомбе бацао по селима западно од Билеће. Па и то је, колико сам могао са свог положаја уочити, чикио више насумце, неголи на какве уочене циљеве. Тек, и што је за нас било главно, ми од тога бомбардовања нијесмо имали никаквих жртава. Навече 27 августа стиже на наш положај Каменицу, као преговарач у име усташког гарнизона, Управкик билећке поште Петар Вуковић ( Х рват). Командант кашег положаја на Каменици био је стари капетан у пекзији Василије Шекарић - Беле. Тих дана сам се углавном и ја налазио иа томе положају, и као помоћник и замјеник капетана Шетсарића. Усташе су проко свога преговарача Вуковића тражнле од нас много. Бар много с обзиром на нашу и њихову ситуацију тих дана и на тим положајима. Они су тражили од нас: да им дозволимо напуштање логора, слободан пут до Требиња, као и да не дирамо у њихово оружје и другу ратиу спрему. Случај је био да се ја нијееам налазио на том положају у часу када је пр<> говарач био стигао. He знајући да ли ћу у најкраћем потребном времену и ја бити ту, капетан Шекарић је одмах и сам донно одлуку: да ми са тога пололсаја не можемо дати усташком преговарачу коначан одговор. — а поготову не без договора са неким од херцеговачких старјешина, — те је, задржавши преговарача, упутио курире до најближих херцеговачких положаја ( на Хаџибегово Брдо ). Рано изјутра 28 августа ја сам поново стигао на положај Каменицу. Капетан Шекарић ме срете и насамо ми рече о


97

усташком преговарачу, као и о случају да још увијек нема никаквог одговора са положаја Хаџибегово Брдо, гдје је онда требало да буду као старјешине положаја: др Косто Грубачић v учитељ Томо Вујовић. ( Први је касније био помоћник Митре Ђилас, а оба су били родом из села Баљака, крај Билеће, и оба моји бивши другови кроз нижу средњу школу.) Колико је саботажа ове двојице доцнијих Комуниста помогла Усташама, видјећемо мало касније. Август 28 био је освануо диван и ведар, као што су то били и ранији дани тих наших борби. Капетан Шекарић и ја одлучисмо одмах да отпремимо назад преговарача уз наш захтјев у име свих бораца око Билеће: да одмах билећки гарнизон преда све оружје и ратну спрему, па тек после тога да могу ићи за Требиње. Али је већ све било доцкан. Саботажом Комуниста било је изгубљено драгоцјено вријеме. Преговарач Вуковић није још био ни на половини пута, а нама се са леђа појави један моторизовани италијански батаљон, који се почео развијати за борбу. Долазили су из Црне Горе, прелазећи покрајинску границу на око два километра источно од нас. Истовремено је и од Требиња наступала једна велика италијанска моторизована колона. Усташе су, дакле, били немоћни да спасу свој гарнизон у Билећи, па су позивали у помоћ и Италијане, и то не само из Требиња, него и из Никшића. Налазећи се скоро опкољени, као и пред неупоредиво боље наоружаним и вишеструко бројнијим непријатељем ( Италијанима и Усташама), ми смо сс морали брзо извлачити из борбе и напуштати своје положаје, што смо — ради давања мање мете непријатељу — чинили у мањим групицама, па и појединачно. Спуштајући се низ сјеверно источну падину брда Влахиње, уђох у село Баљке, гдје наиђох на зграду основне школе. Ту, у школском дворишту, видјех једну групу од око 20— 30 заробљених Павелићевих војншса. Чуваше их само један од наших бораца, који је, чини ми се, био раније жандармериски наредник. И звао се Грубачић ( можда Богдан), а био је родом из тог села. Уђох у двориште међу заробљенике. Све то бијаху млађи људи. И, признајем, мени нимало не изгледаху као људи који су били припремљени да живе Србе спал>ују, или да невино и дотада мирно српско становништво кољу и у јаме бацају. Пошто их мало одобровољих, цочевде ме увјеравати да су они силом

9S

КЊИГА O ДРАЖИ

мобилисани Славонци и Војвођани, као и да нијесу по свом осјећању и убјеђењу Усташе, него — Комунисти. Да ли су били Славонци и Војвођани, то ја нијесам имао ту времена ни да провјеравам; а што се тиче њиховог исказа да су Комунисти, то им тада баш нимало нијесам могао вјеровати. Зато се насмијах и рекох им: „Та откуда сад одједном да се од Павелићевих војника и Католика претворити у безбожне Комунисте? И зашто то баш мени говорите? Ја нијесам Комунист. Зар не видите на моме грбу и Краљев монограм?” ( Ја сам био у официрској униформи, али без еполета.) Но, прије но што су ми они могли ма шта на то одговорити, појави се преда мном Косто Грубачић ( син Илијин ). У самој његовој појави, и без иједне ријечи, ја добих одговор на сва моја питања. Би ми јасно да су ти заробл>еници били прошли кроз прве часове његовог преваспитавања. И, послије уобичајеног поздрава, — а пропуштајући моје интересовање гдје се он ( или његов замјеник) налазио прошле ноћи и јутра, — упитах га насамо: „Ш та мислиш, Косто, сада да урадимо са овим заробљеницима ? Да ли да их водимо са собом?” — „Не” , одговори он, „него ћемо их све пустити нека иду за Билећу.” — ,,У реду” , рекох му ја, „ово је терен Херцеговине и твоје родно мјеето; према томе, ти можда имаш веће право у томе одлучивању него ја” . Одмах су сви пуштени. И, колико ми је касније било познато, сви су здраво стигли у најближи им ( билећки) гарнизон. Доцније сам сазнао да је слично било поступљено и са осталим заробљеницима, изузимајући тринаесторицу њих, који су били откривени као џелати. Приликом нашег повлачења из тих борби, Италијани су били успјели да заробе шест наших бораца, од којих су двоЈица касније уепјели да побјегну: Илија Инић, из села Делеуше, и још један чијег се имена сад не сјећам. Са осталом четворицом не знам шта је било: да ли су били предати Усташама и стријељани, или су их Италијани били упутили некуд у интернацију. Сви остали наши губици током тих осмодневних борби на положајнма од Требиња до Билеће били су само: један погинуо ( Обрад Чукнић), један заробљен (Пеко Чукнић) и један рањен ( Ђорђо Ш утоњ а). Усташки губици су, по нашим ондашњим процјенама, били: око 800 погинулих, рањених и заробљених.

ХОРИТА-БИЛЕЋА-ГРАХОВО-ЉУБОМИР

99

ГРАХОВСКА ТРАГЕДИЈА

Послије 22 јуна, а особито послије 13 јула 1941 г., када је већ Грахово било у нашим рукама и када се прешло у напад иа варошицу Вилусе, у нашим борбеним редовима, као и ван њих, почело је све више да се запажа размимоилажење између нас Националиста с једне стране и Комуниста с друге стране. Ови потоњи су хтјели пошто - пото да имају сва командна мјеста у својим рукама и тако да несметано заведу комунистичку владавину. Искоришћавајући то, Италијани са јаким снагама из Боке Которске и другом војском од Никшића заузимају поново Грахово, које ( иако као опсађена посада, којој се авионима дотурала храна и муниција) држе све до 1 јануара 1942 г. Befi тих дана је Сава Ковачевић - Мизара ( или само „Мизара” , како га је народ звао) био најпознатија и најпопуларнија личност у комунистичким редовима у граничном дијелу Црне Горе и Херцеговине, а страх и трепет сваког поштеног Србина и Српкиње у томе крају. Пред његовим пакленим намјерама, а касније пакленим и наопаким радом, све су више падала у засјенак зла почињена од окупатора. Он је тих дана у већем дијелу Среза никшићког „ведрио и облачио” , како се то у народу каже. Доласком тешке зиме 1941/42 г., барометар његова ауторитета је још и више порастао. Велики снијег, који је био преравнио мање вртаче и удолине овога кршевитога краја, отежавао је рад недовол>но организованих родољуба, којима част и разум нијесу дозвољавали да се ни против својих непријатеља служе Комунистима сличним средствима и методима. Али су часно, јавно и неустрашиво устајали и критиковали наопаки програм и рад Комунистичке партије, док су нам Комунисти довикивали и ово: „Ђенерал Зима је наш велики савезник и помоћник у уништаваљу вас Четника. He уздајте се у Енглезе и Американце да ће вам помоћи. Они ако и покушају доћи, ми ћемо их силом свог оружја одагнати!” Док су нам Комунисти тако и слично добацивали, дотле је, као и касније, Радио - Москва завршавао све своје дуге ( али за дуго времена и мршаве ) емисије узвиком: „Пролетери свију земаља, уједините се!” Да би трагедија нас Националиста била још већа, нн најинтелигентнији међу нама нијесу могли вјеровати да наша

100


дојучерашња браћа могу приступити извршењу онога што су говорили — покољу свога рођеног народа. И да ће за један такав наопаки подухват користити се баш најкритичнијим данима српског народа: непријатељском окупацијом, општим нередовним и хаотичним стањем ( када је људски живот био јевтинији од пушчаног метка), а нарочито покољем српског становништва од стране Павелићевих банди, чији су свирепост и дивљаштво зграњавали и саме окупаторе. Али, и нажалост, када је нама Србима била потребна највећа међусобна слога, л>убав и разумијевање, да бисмо првенствено помогли одбрани своје обесправљене и онда ван сваког закона стављене браће у злогласној Незавиеној Држави Хрватској, — небрат и изрод, домаћи Комунист, дао нам је нож у леђа. Најприје појединци, дочекивани из засједе, као и на друге тајанствене начине, а касније ( преваром и изненађењем) и читаве групе истакнутих родољуба антикомуниста, постају жртвама ових звјерова. Прва мени позната жртва у моме крају од стране Комуниста био је земл>орадник Сава Раков Папић, из села Коравлице, Никшићки срез. Убрзо за њим убијен је мучки истакнути Националист и огорчени комунистички противник учитељ Марко Павићевић. Вођ ових комунистичких банди мога краја био је Сава Ковачевић - Мизара ( погинуо 1943). Он је био земљорадник из села Нудола, Граховске општине, израније задојен комунистичком литературом и пропагандом. Он је био и необичан фанатик, који је у себи гледао неку велику способност, ако не чак и генијалност богомданог револуционара. To и такво мишљење код њега вјешто су подржавали неки интелектуалци и старији сљедбеници Марксове идеологије, као што су били: истерани гимназијалац Павле Петров Ковачевић, геометар Димитрије Стеванов Булајић, професор Петар Комнекић, професор сарајевске Вогословије Андрија Копривица, професор цетињске Богословије Трифко Ђукановић - Зубац, Трифков брат љекар, професор Владо Видовић, др Косто Грубачић ( сумњивог доктората), студент Томаш Перовић, бивши чиновник Државног монопола Миле Вукотин Килибарда и учитељи Стеван Голубов Ковачевић и Јован Костов Копривица. Било их је још, али онда мање важних и мање опасних.


101

Поред ових Комуниста из Грахова и околине, била је још једна група истакнутих Комуниста, који су дошли из других крајева, и много оласнији од ових „домаћих” . На првом мјесту Моша Пијаде, који се нашао у Грахову првих дана по капитулацији Југославије, а послије Јулског устанка пошао за Пипере. Затим, ту је Фјодор Махин, звани „Филип Махин” , који се по народу претстављао као бивши руски царски официр; уствари био је намјерно убачени совјетски ђенералштабни официр. Даље, Петар Драпшин, родом из Бачке, познат под именом „Петар Илић - Шпанац” . Ту су још : адвокат Бора Јашин Продановић, учитељица Марија Кош, родом из Шибеника, и други. Робот Мизара, којим су управљали ови поменути, имао је, поред многих других, једнога великог и тада можда најјачег противника у Никпгаћком срезу. To је био истакнути родољуб и поштени Србин, судија Окружног суда, Новица Савин Ковачевић. Као човјек високе културе и интелигенције, великог угледа и поштовања у свом крају, Новица Ковачевић се храбро ставио насупрот побјешњелом Мизари, који је пријетио огњем и мачем. Мизара је већ знао да би му били узалудни сви покушаји да од себе много интелигентнијег и разумнијег судију Ковачевића придобије за свој рад. Па ипак, он у више махова покушава да преко „пријатељских” позива примами на састанак ( уствари у замку) судију Ковачевића, који је већ прилично познавао неискреност подмуклог Мизаре. Стало ми је да на овом мјесту поменем угледног и цијењеног др Божа Булајића, данас у Канади. Међу првима који су отворено указивали на опасноет од Комуниста био је др Булајић, и то оних дана док је судија Ковачевић још вјеровао да Комунисти неће убијати и да ће се, можда, моћи с њима разговарати. Кад нису могли да дођу главе др Б. Булајићу, Комунисти су дивљачки уморили његову узорну и у народу тога краја поштовану супругу Ружу. Уз ова два имена, стављам и име угледног Граховљанина Андрије Миловића, који је доцније погинуо у свом родном мјесту. He наилазећи, и поред јаке пропаганде, на довољан одзив у народу, Мизара почиње са мањим препадима на италијанске окупаторске снаге док оне пролазе кроз национално и антикомунистички расположена српска села, а затим се повлачи, остављајући огњу и мачу неприправно, изненађено и неза-

102

КЊИГА 0

ДРАЖИ

штићено становништво. Лелек и врнсак робља парао је српско небо плаво и дубоко се коснуо сваког правог и свјесног родољуба. У огњу пламте читава села. Мизара, наравно, не поштеђује ни „своје” Грахово, него га 1 јануара 1942 оставља на милост и немилост Италијанима. Увиђајући да се тога дана г,10же спријечити паљење домова, пљачка и убијање, судија Ковачевић је заступао жељу већине Граховљака: да се Италијани пошто - пото нападну. Али Мизара то онемогућава, цинички образлажући: да ће кроз изгореле куће и погибију жена и дјеце „створити боље пролетере” . Користећи се тим и таквим стањем, опсађена посада излази из Грахова и почиње са паљењем, пљачком и убијањем жена и дјеце. Том приликом запалили су око четрдесет кућа и убили три жене и једно дијете. Али се Италијани не заустављају на томе. Њима је већ био досадио живот у мјесецима опсађеном Грахову. Зато су се спремали да тога јутра изврше и спуштање у Боку Которску. Да би ту своју намјеру и оетварили са што мање жртава, они су са собом гонили мирно становништво и стоку, те се тиме бочно и фронтално обезбјеђивали од наших напада. Помоћу таквог обезбјеђења, као н помоћу већ раније поменутог Мизариног става, они су успјели да стигну у Боку здраво и весело. И не помишљајући на оно што је дан раније говорио, пакошћу и злобом задојени Мизара настоји да овај успјех Италијана припише у гријех Нациоиалистима, те у ту сврху ( и са својим доглавницима) држи ватрене говоре против судије Ковачевића, који је наводно са још неколико „петоколонаша” учинио страшну издају у пропуштању Италијана за Боку. Да би се стало на пут наопаком раду тога лудака своје р.рсте, велики број угледних људи из Грахова и околине окупљали су се око судије Ковачевића, као и око његовог брата учитеља Блажа, који je по идеологији био Комунист, али као еволуционар није се слагао са радом револуционара, па је до краја свог живота остао са Националистима. Тражио се излаз из тако тешке ситуације, гдје несложну браћу туче и уништава окупатор. И окупило се око седамдесет Граховљана код куће судије Ковачевића, у селу Доњој Спили, што је, колико се сјећам, било око 3 јануара 1942 г. Ту је, на крају, уевојеа предлог капетана Ђорђија Марковића: да одатле сви заједно пођу на састанак који је Мизара опет затражио.


103

И пошли су у правцу попаљеног Грахова, од којега су у томе часу били удаљени само око седам километара. Дошли су у село Челину, крај саме варошице Грахова. Ту су застали и сдатле упутили позив Мизари да изиђе пред њих. Али овај није хтео изићи, него им је послао геометра Димитрија Симова Ковачевића „Сердаревића” . Овај им је том приликом пренио и ову Савину поруку: „Сава ( Мизара ) и Павле ( Ковачевић ) дају вам Бога и тврду Божју вјеру да можете слободно ући у варош и да се ниједноме ништа рђаво неће десити!” Послије ове поруке, капетан Марковић, као и многи други, савјетују судији Ковачевићу да не вјерује Мизариној заклетви и његовој часној ријечи, хе да не улазе у варош, него да мјесто њих пође само учитељ Блажо Ковачевић. Новица опет није хтио на то пристати. He плашећи се замке, јер је он раније Мизари и услуге чинио, одлучује и против воље већине да уђе у варош и да се „спусти на танко уже Мизарино” . Прихваћен је на крају и од осталих тај кобни предлог и примање „вјере од певјере” . Кад су већ били ушли у полупопаљено Грахово, наједанпут су се чули са свих страна ( иза зидина, ограда и припремљених заклона ) повици: „Доље оружје, издајници!” Неки еу Комунисти одмах и припуцали, па је том приликом Комунист Димитрије Булајић теже ранио Благоја Петрова Ковачевића. Хладне цјеви аутоматских и полуаутоматских оруђа биле су и даље уперене на изненађене људе на улици. Једна мала несмотреност, и братска крв би могла још више попрекати улице ионако тужног Грахова. Судија Ковачевић савјетује својим људима да одложе оружје, а да ће он већ разговарати са Савом. Али све се друкчије одиграва. Пошто су их разоружали, Мизара прилази судији Ковачевићу и почиње га немилосрдно шамарати уз повике: „Издајниче народноослободилачке борбе, мало ли си појео и опљачао народне имовине?” У помахниталости почео је да туче и остале око себе, обарајући неке на земљу и газећи их чизмама. Послије подужег злоетављања, издвојили су их око тридесет и затворили их, док су остале, пошто су им одржали лекцију како се морају слушати партизанска наређења, пустили да без оружја иду својим кућама. Сада се не сјећам имена свих тада похапшених. Наводим само следеће: Новица Савин, Блажо Савин, Вељко Савин — браћа Ковачевићи; Иван Јованов, Лазо Јованов, Станко Јо-

104


ванов, Мирко Јованов — браћа Ковачевићи; Јанко Баћов, Миле Баћов, Петар Баћов — браћа Ковачевићи; Мирко Петров Благоје Петров, Милутин Петров — браћа Ковачевићи; Бајо Алексин и Мирко Алексин — браћа Марковићи; Ђорђије Марковић, Иван Јаничић, Марко и Никола Р. Еулајићи; Стево Милов Ковачевић, Лука Савин Ковачевић, Крсто Новичин Ковачевић, Марко Крстов Ковачевић, Новак Кривокапић и други. Одмах је образован тзв. суд за суђење овим родољубима. Колико сам могао дознати, „судски колегиум” сачињавала су следећа лица: Сава Ковачевић - Мизара, Павле Петров Ковачевић ( доцније убица свога оц а ), геометар Димитрије С. Булајић, Мато Антуновић ( свршени теолог), бивши Претсједник Рисанске општине правник Никола Ђурковић, правник из Жупе Никшићке Миленко Ђуровић и некаква учитељица Марија Кош из Шибеника. И већ на православну Нову Годину, 14 јануара 1942, око 10 сати прије подне, прочитана је пресуда окривљенима, којом њих осморицу „народни суд” осуђујв на смрт стријељањем, док је једанаест осуђено на смрт условно за годину дана. На смрт осуђени били су: судија Новица С. Ковачевић, његов брат учитељ Блажо, капетан Ђорђије Марковић, трговац Мирко Ј. Ковачевић, трговац Марко М. Булајић, земљорадник Петар Б. Ковачевић, кмет Никола В. Булајић и Марко Крстов Ковачевић, земљорадник. У приеуству „судија” , осуђени су изведени за зграду мјесне основне школе и ту око 10.30 стријељани. Водом џелата командовао је неки Коста Бакоч из Грахова. Имена свих џелата нијесу ми позната; али сигурно знам да су међу њима били: Мирко Симов Булајић, Стеван Марков Видовић, Петар Вучуревић, Чиле Петров Ковачевић, Јован Симов Ковачевић, Рађо Булајић, Душан Ристов Вујичић, Косто Јованов Вучетић, Михаило Мирков Вујичић и Вукосава Јованова Вујичић, — сви из Граховске општине и сви чланови Комунистичке партије-1 1 На можда читав мјесец дана ( тачан датум не знам ) прије Мизариног састанка са судијом Ковачевићем, Мизара је тражио састанак и са мном. Том приликом, Мизара је био прешао више од три четвртине растојања између Грахова и моје куће. ( Растојање је ок о 20 км. ) Дошавши у село Враћеновце, он је послао до мене геометра Влада Т. Комненића, мога нначе дал>ег рођака, али свога присталицу и брата проф есора Петра Комненића. И мада је Мизара преко овога нарочито инсистирао да дођем „на састанак и д огов ор ” , ја сам то одбио уз одговор: „Ж ао ми је, Владо, али ја Сави не могу ићи на састанак ма гдје ван мога села. Ако он стварно и искрено


105

Јадни народ из околине Грахова није ништа знао о суђењу, нити је тих дана вјеровао у могућност такве пресуде од стране својих рођака, комшија и кумова. И послије извршеног стријељања, многи нијесу за неколико дана вјеровали. По сазнању о тој трагедији, страх је обузео становништво, без обзира на пол и године. А излаза нигдје. Спаса нигдје. Живот сваког поштеног Србина и Српкиње у том крају постао је најјевтинија ствар. Робље тиранина Мизаре и његове банде није смјело, осим кријући и шапатом, поменути ни име Господа Бога.'2Настала је права паника, коју је тешко описати. Страх са одраслих прелазио је и на дјецу од три до четири годике. Имао сам прилику да лично посматрам душевну поремећеност дјеце као резултат тог комунистичког бестидног и бездушног рада. А и како да то не буде? Ево, примјера ради, што сам својим счима гледао и својим ушима слушао: Један учитељ, на мјесту гдје га и његови ђачићи слушају, поред осталога говори и ово: „Па ни Христа не би било да се није Јосиф примицао Марији!” Свега неколико мјесеци доцније, по нашем протјеривању Комуниста, гледам другог учитеља у мом крају, који је, не сматрајући се бар много кривим, остао ту. Није хтио да отступа са осталим Комунистима. Ја сам тих дана био командант једног батаљона. Један од мојих бораца познао је на том учитељу кишну кабаницу свога брата, кога је стријељала „казнена експедиција” , у којој је био присутан као борац и овај учитељ. Кабаница бијаше са још видним траговима крви. Мјесто ма какве освете или тужбе, све што је овај наш борац тражио од тога учитеља било је да му врати ту кабаницу. A шта бива? Мјесто да одмах преда кабаницу и да нашег ожалошћеног борца и све нас моли за опроштај, он се обраћа мени и тражи да не само њега, него и кишну кабаницу узмем у заштиту. Наравно, морао је предати кабаницу. Али на томе се и свршило. Па, и поред тога, када су Комунисти доцније ухватили овога борца, нијесу имали много милости према жели да разговара са мном, онда нека дође м ојој кући, или ма гдје у моје село Пилатовце. М оже и сам доћи, јер му дајем часну ријеч да му се неће ништа рђаво десити. Али ни у коме случају да не долази у моје село са више од десет својих љ уди” . Као што сам и очекивао, није дошао. Али сам знао да сам већ тиме ставл>ен у списак „издајника за ликвидирање” , како су се то Комунисти за нас изражавали. ( Примједба Пишчева. ) 2 Послије Титова доласка на власт, замијењено је у Београду име Милешевске улице и дато јо ј је име Саве Ковачевића. ( Примједба П иш чева.)

106


њему. Ја овај доживљај наводим и као један од многобројних примјера нашег човјекољубља. Можда смо у томе као хришћани и претјеривали, као што су, на другој страни, претјеривали безбожници у своме крволоштву. У тешким часовима по њих, они су били не мало вјешти у апеловању на „болесну сентименталност” нас „буржуја” , како су нас још звали када нијесу били у невољи. Али, на крају ( а сви већ знамо како ), Бог је предао наш несрећни народ у руке антихриста, у чијим се рукама још и данас налази. Погинули, а поготову стријељани, родољуби нијесу се смјели никаквим видним знаком жалити. Око лешева погинулих и стријељаних, као и око њихових опљачканих ( или и запаљених) домова, окретала су се комунистичка кола са пјесмом. Корота је забрањена, док је црвена боја постала јако цијењена. Црвена звијезда је замијенила двоглавог бијелог орла, а укрштени срп и чекић замијенише крст и круну. Брат брату, син оцу и кум куму постадоше преконоћ највећи непријатељи. И мјесто свјетлости, дође тама; мјесто разума, дође помрачење ума; мјесто морала, дође неморал; мјесто молитве Богу, дође пљување на лик Богочовјека; мјеето љубави, дође мржња, убијање, клање, хаос и анархија, док побожни говораху: „Молимо се Богу, ово су дани Страшнога суда! Господ опет мора доћи на земљу!”

Л»УВОМИРСКА ТРАГЕДИЈА

Већ крајем јануара 1942 Комунисти су сломили и последњи отпор недовољно организованих Националиста у Западној Црној Гори, који су покушавали по сваку цијену да избјегну проливање братске крви, како се то тада говорило. Још се држао чврсто свјештеник ( доцније војвода) Радојица Перишић, у селу Казанцима, и са својим храбрим Голијанима и дијелом Гачана затварао Комунистима сјеверни правац иродора у Херцеговину. О овоме већ палом витезу, који је и за живота био ушао у легенду, вјерујем да ће други писати посебно. Друга препрека продирању Комуниста из Црне Горе у националну и послије усташких покоља већ прилично организовану Херцеговину, био је храбри Гранични батаљон Милорада Бјелетнћа. Овај батал>он је затварао средњи правац


107

продора у Херцеговину и одупирао се храбро Комунистима све до почетка марта 1942 г. ( О овоме батаљону, као и о његовом храбром Команданту, могло би се и посебно писати.) Али разбијањем групе отпора храбрих поручника Јована Мишељића ( погинуо у Кифином Селу, крај Невесиња, фебруара 1942 ) и Милоша Куреша, који су са Мирушанима и Завођанима бранили прелаз ријеке Требишњице, био је отворен пут за упад у Јужну Херцеговину. Прва отпорна тачка за Комунисте на том правцу било је село Љубомир, у подножју планине Видуше. Вођ те мале групе отпора био је храбри ЈБубомирац Сава Ковач. He сматрајући да ће Љубомирци дати макакав оружани отпор, негдје средином фебруара 1942, полази за Љубомир комунистички „Командант за Јужну Херцеговину” , ваздухопловни капетан Ђоко Путица, који том приликом и гине од ЈБубомираца. Чувши за ово, побјешњели Сава Ковачевић - Мизара скупљао је у Грахову војску „од зла оца и од горе мајке” и спремао се да уништи то гнијездо Дражиноваца. За Команданта „казнене експедиције” одредио је геометра Димитрија Стеванова Булајића, који је 19 фебруара 1942 кренуо из Грахова са око 150 бораца, а успут кроз Херцеговину мобилисао је отприлике још толико. Прешао је ријеку Требишњицу, код манастира Добићева, и преко села Дубочана и села Моска стигао до Љубомира и почео га у току ноћи 19/20 фебруара опкољавати. Талас страха пред овим страшним домаћим злом обузимао је несрећно и већ дотле од Усташа десетковано становништво Херцеговине. Окупатор се пред тим повукао у градове и иза бункера посматрао шта се ради. Тешка зима са великим снијегом одузимала је и посљедњу наду ма на какав спас. У тако тешким приликама, долази и та зимска ноћ 19/20 фебруара. Око тридесет најодважнијих ЈБубомираца, заједно са Савом Ховачем успијева да се пробије кроз обруч опсаде и да сз преко снијегом завијене Видуше пребаци на терен Граничног батаљона. Шта је послије тога и у току наредног ( 20 фебруара) дана доживјело становништво ЈБубомира, писаће се једном више. Ја се ограничавам на кратак и непотпун прнказ: Комунисти су одмах истјерали из кућа жене, дјецу и старце. И све то стјерали у ЈБубомирску Котлину крај цркве и школеке зграде. Дотјерали су и чобане са још неопл>ачканим


108

дијелом стоке. Све становништво Љубомира и сва стока, било је ту збијено. Хладни сјеверац подизао је густе праменове сувог снијега и, обасипајући промрзле старце, застрашене к промрзле жене и дјецу, онемогућавао је и човјеку и животињи да види даље од неколико корачаји испред себе. На тај скуп и међу ту застрашену гомилу долази и Сава Ковачевић - Мизара. Крај њега је и једна млада дјевојка, плавуша, за коју рекоше да је студенткиња Драгида Правида, родом из Требиња. И мјесто самарићанске дужности, мјесто милосрђа, које би прије и боље одговарало овој младој студенткињи, она узима парабелум и, падајући у хистерични занос, почиње да стријеља ово немоћно робље. Врисак дјеце, кукњава жена и дјевојака, као и блека и рика застрашеног стада, сливали су се у неку тешко објашњиву и до неба вапијућу дисхармонију људских и животињских гласова, кроз које су се, као и кроз снажне звиждуке мећаве и узвитлане покретне купе снијега, повремено чули потмули пуцњи парабелума младе студенткиње Драгице Правице.3 Леш до леша пада. Један... пет... десет... Пристиже у помоћ и Мизара, и наставља улогу гладијатора новим оружјем — дреновом батином; њоме буквално разбија главе немоћном хереговачком робљу. И број невиних жртава расте: петнаест... двадесет... Зауставља се на двадесет и шест. Мртвих леже двадесет и шест Љубомираца, међу којима и три жене. Малочас бијели снијежни покривач, већ је црвено обојен крвљу херцеговачког робља, — робља новог и црвеног Атиле. #

*

*

За вријеме ових страдања и борби, о којима овом приликом пишем, ми нијесмо могли много знати о Дражи и о устанку у Србији. To су, наравно, и Комунисти много ометали. И устанак, како у Црној Гори тако и у Херцеговини, избио је независно од устанка у Србији. Главни повод за устанак у Црној Гори био је, као што се већ зна, настојање окупаторске ( а нарочито Мусолинијеве) политике да успостави „само3 Драгица Р. Правица родом је из села Бијелач ( Срез Требиње ). Ова звердевојка ухваћена је јуна 1942 у селу Пољице ( Општина Џивар, Срез Требнње ) и с рељана у Љ убомиру, на самом месту својих злочина. —■ Са њ оч је стрељан и њен брат Раде, судски приправник, у то време Команданг Јужно-хррцеговачког партизанског одреда.


109

сталност и независност” Црне Горе, док су у Херцеговини главни разлог за устанак били масовни усташки покољи Срба. #* # И, на крају, моје извињење читаоцу ових редака. Пишући о овоме петнаест година после догађаја, хил>аде километара далеко од своје Отаџбине и мјеста збивања, као и без икаквог помоћног приручника или измјене сјећања са којим од преживјелих бораца, жалим што овај мој приказ не може бити потпунији. Али, и овакав какав је, можда ће послужити неупознатом читаоцу за добијање што јасније слике о минулим горким али и славним данима, — данима борби и страдања српског народа. Лондон, 1 јула 1956.

Василије Б. Комненић

МОЛИ TBA

Помилуј, Свемоћни, невине што гину, Теби су пружене њине чисте руке: За твоју су они пали величину, На твој знак принели све сузе и муке. Свака беше за те рана која тишта, А свака реч ехо твога страшног слова; И сада ти кличу само с губилишта, И сад су нам гробља већа од градова. Благослови, Благи, оне што су пали Под нож кривоклетца у подножју крста; Ни велики преци нису друго знали Тим путем у сенци твог великог прста. Благослови, Добри, њихов траг што сјаји, Трубу мртвих увек пуну твога даха, И на вечној бразди њиних корачаји Мач мртвих позлаћен златом твога праха. Јован Дучић

ЗАПАДНИ СРПСКИ КРАЈЕВИ И ДРАЖА

Оружани отпор ерпског народа у крајевима западно од Дрине, кренуо је из оних истих моралних извора из кога је он потекао и у Србији и Црној Гори: живе националне и слободарске свести српеког народа. Кад су устаници из ових кра]ева прихватили за оружје, они су само оживели у евојим срцима успомене и традиције својих оцева и дедова, који су се кроз цео деветнаести век, и пре тога, вођени истом слбодарском свешћу, дизали на оружје у готово непрекидном низу устанака. Ко је учествовао у овом последњем устанку, или пратио његов развој, и читао историју претходних устанака у Крајини и Херцеговини, нарочито оних од 1875 и оног последњег од 1882 у Херцеговини, он ће за ту непрекинуту везу српског слободарског отпора наћи обиље примера. У борбама године 1941, исте планине примају српске збегове, иста места бележе крваве окршаје, па и знатан број четничких вођа из овог рата носи презимена која нас потсећају на прваке устанака из 1875 и 1882. Али околности и услови под којима је вођен устанак од 1941, били су далеко неповољнији од оних из 1875, иако су и тада прилике биле тешке и, поткрај, трагичне. Пре свега, већ пре него је кренуо устанак, усташки покољи тешко су обезглавили српски народ у крајевима палим под Независну Државу Хрватску и лишили га најбољих људи који су га водили у миру и који су били међу првим предодређени да му се ставе на чело у новим борбама. Није се имало времена ни за најосновнији договор, ни за прављење ма каквих планова, јер су покољи налагали хитну и неодложну акцију. Није се такав договор ни могао правити на било каквој широкој основи због прилика које су тада владале. Југоелавија, а нарочито њено српско подручје, била је разбијена многобројним окулацијама у парампарчад. Везе, не само између појединих делова


112

земље, него између самих срезова, биле су често немогућне. Села су се дизала на ноге независно једно од другог. Повезивање је долазило касније. У Херцеговини, устаници нису задуго знали шта се ради у Босни, акамоли у Србији. Све саобраћајне везе и средетва били су у рукама непријатеља. Окупационе демаркационе линије, и насеља непријатељски расположеног муслиманског и католичког становништва, били су задуго непролазна препрека за обједињавање акције. За разлику од прилика у Србији и Црној Гори, где су српеки борци на великом и непрекидном подручју насељеном само Србима били окружени симпатијама целог становништва, српски борци у западним крајевима кретали су се по живом угљевљу једног терена где су српска насеља била измешана и испресецана католичким и муслиманским, где је сваки други кланац могао да буде заседа а сваки други човек ухода. Градови и варошице, из којих су у деветнаестом веку устаницима долазили иницијативе, упутства и материјална помоћ, били су 1941 гробнице српског народа. Пошто је тамо поубијан цвет српског света, Усташе су приграбиле у своје руке и њихову имовину. Стварањем „Понове” , која је поставила у све радње и привредна предузећа „отсутних” Срба своје комесаре, лишен је српски народ преконоћи своје деценијама муком течене имовине, а устаници потребне материјалне помоћи. Српски људи су кренули у прве борбе готово голоруки. Прве варошице ослобађане су од Усташа више вилама, полугама и кочевима него пушкама. Прво оружје дошло је од побеђених Усташа. Недостатак оружја и муниције, и овде као и на целом подручју српског националног отпора, остаће до трагичног краја главни узрок многих невол>а. # #* Требало је много родољубиве свести и јунаштва да се под таквим приликама издржи и одржи. Српски борци из наших западних крајева показали су да им не недостаје ни једног ни другог. Њихови сјајни подвизи мораће остати сачувани и забележени. Али оно што је наше људе у тим часовима тиштило као тешка мора, било је осећање осамљености и одвојености појединих борбених „џепова” једног од другог и од опште српске целине. После нашег војничког слома, као да је атомска бомба пала на српско подручје Југославије. Краљ и Влада

ЗАПАДНИ СРПСКИ КРАЈЕВИ И ДРАЖА

113

били су ван земље; од војне и политичке организације није остало ни камена на камену. Јединство српског народа разбијено је распарчавањем српског територија под разне окупационе области, строго одвојене једна од друге. Под тим условима није било могуће остварити било какву заједничку организацију која би обухватила цео српски народ у тим првим месецима ропства. Зато је постојала дубока ?ежња да се оствари бар морално јединство народа кроз једну стожерну личност која би символисала то јединстЕо и уклонила на тај начин оно тешко осећање разбијености и одвојености појединих крајева и области српских. To снажно осећање, које је мучило сва српска срца, та брига да се успостави морална повезаност и јединство Српства, кључ је и оне крупне загонетке: како је Дража Михаиловић, готово преконоћи, постао символ српског јединства и вођ општег народног оружаног отпора, у последњем српском селу у Херцеговини, Крајини, Банији, Лики, Далмацији и Кордуну. Постао је то онда кад између самих тих крајева није било никакве друге везе. Кад се, после месеци мучних борби и славних подвига, у гападним нашим крајевима први пут чуло за име Драже Михаиловића, могли су се на прсте руку избројати људи који су икад били чули за њега и још мање га лично познавали. Није се извесно знало ни шта он ради у Србији, сем тога да се ставио на чело оружаног отпора. Српски народ у западним крајевима није чекао на знак из Србије да се дигне на оружје. Није га могао због изложених прилика ни добити. Борио се он и пре него је сазнао за Дражу, натеран нагоном за самоодржањем. Али кад је тај глас и то име дошло, као блага вест за узнемирена срца српског народа, оно је морало доћи из Србије да би имало морално дејство. Кроз нешто мање од четрдесет година, са доласком краља Петра на престо, Србија је за све Србе била Пијемонт и лучоноша слободе. Наша је историска срећа била што се српски народ није преварио кад је готово слепо прихватио Дражу као символ јединства и идеал слободарства. Тај човек, дотле готово непознат широким народним масама, показао се дораслим и историској улози коју су му наметнули српски народ и ток догађаја, и огромним и надљудским задацима који су стајали пред њим. Србија краља Петра, Цвнјића и Скерлића, Србија Балканских ратова, Цера и Кајмакчалана, нашла је у њему

114


дивног претставника. Зато је српски народ и могао да га прихвати са поуздањем, да пође за њим са љубављу и да га до дана данашњега помиње са поносом. И не само српски народ. Српство Драже Михаиловића било је оног духовног и моралног кова какво је у прве деценије овога века могло да покрене стваралачке снаге српског народа на свим пољима националног живота, и Српству и Србији створи углед у свету. Својом ширином и својим слободарством, својим историским и смелим визијама, оно је могло да од Србије учини не само Пијемоит српског народа, него и духовно и политичко средиште према коме су стремиле све тежње и идеали младих југословенских генерација тога времена. Само оно, такво, могло је оепособити Србију да изврши своју југословенску мисију. Стога је такав Србин Дража Михаиловић могао да под своју заставу окупи и леп број младих хрватских и словеначких идеалиста и патриота. Од Љубл>ане, од Сушака, Крка, Шибеника, Сплита па до Дубровника, ти млади борци сврставали су се у редове своје ерпске браће, лили крв и давали животе, у дубокој вери да их дају за заједнички идеал слободне Југославије. Тај идеал био је исписан и на заставама Дражигшм, и дубоко урезан у његовом срцу. Српски народ наших западних крајева изнео је из ове последње трагедије жалосну славу да је дао највећи број жртава. Борећи се под најтрагичнијим условима, српски борци Херцеговине и Босне, Крајине и Лике, Кордуна, Баније и Далмације, нису се ниједног часа изневерили својој српској ду/кности, нити својој југословенској отаџбини. Нису се они нк својим херојством, прегарањем и пожртвованошћу постидели пред својом дивном браћом из Србије и Црне Горе. Онс моралне снаге које су их носиле, славно и часно, кроз страшну Голготу српског народа, они су црпли из истих извора српске традиције и националне филозофије. Они су у Дражи гледали символ највећих моралних вредности српског народа. У тој његовој мисији лежи његова трајна и главна историска заслуга и величина. IP

H wr

Тако je и Дража схватио своју улогу и одредио свој однос према оружаном отпору српског народа у западним крајевима. Тај однос је морао да буде друкчији од оног према оружаном отпору у Србији, из много разумљивих разлога. Србија је

ЗАПАДПИ СРПСКИ КРАЈЕВИ И ДРАЖА

115

била Дражи „под руком” . Са свим Командантима и већином бораца, нарочито у почетку, он је био у сталном личном додиру. Он је био непрекидно обавештаван о свему што се на том подручју догађа, о кретању и намерама непријатеља, о расположењу народа и о снагама којима располаже. Међутим, требало је да прође неколико месеци да њему тек стигну први опширни извештаји шта се уопште дешава у западним крајевима; а још толико, да се успостави додир са борбеним снагама у тим крајевима, одвојеним од његова Штаба и Србије тешким препрекама. Догађаји су се тамо развијали муњевитом брзином, ситуације се мењале из дана у дан. Одлуке су се морале доносити на лицу места и неодложно. Створити слику свега што се догађа тамо, било је задуго тешко и људима који су у тим догађајима учествовали изблиза. Са Равне Горе је то тада било готово немогуће. Под таквим условима, о једном нормалном командовању и „слушању” није могло ни за Дражу ни ма за ког разумног човека бити ни говора. Али је Дража тим борцима био потребнији као морални потстрек, као символ јединства и несаломљиве воље да се сачува част и слобода. По нашем сазнању, Дража је свој однос према оружаном покрету отпора у западним крајевима и Црној Гори први пут службено одредио у писмима упућеним вођама тог отпора војводи Илији Трифуновићу - Бирчанину и ђенералу Блажу Ћукановићу, у априлу 1942 године. Писма су писана на оснозу једног извештаја који је Дражи однео из Херцеговине одлични четнички борац Видак Ковачевић. Видак се одлучио на тај пут, скопчан са много опасности, јер је било неопходно потребно да Дража буде обавештен о догађајима који су се десили или припремали у то време. Трагична погибија мајора Бошка Тодоровића; тешка криза у четничким редовима у Херцеговини која је уследила том догађају; припреме италијанских окупационих снага да прошире окупацију на целу Босну, па чак и на Србију; покушаји Усташа да то осујете лудим планом о „измирењу са Србима” и многи други догађаји, ређали су се у периоду од три прва месеца те године. Пре Видакова одласка у Сјенички крај, где се налазио Дража, писац ових редака имао је прилику да посети и војводу Бирчанина у Сплиту, и ђенерала Ћукановића на Цетињу. Са обојицом је разговарао о питању обједињавања команде под воћством Дражиним. Обојица су стајала пред тешким

?16


одлукама, обојица су били срећни и спремни да се ставе под Дражину команду; али до тога часа нису имали са њим правог додира. Шта Дража мисли, кахсо он гледа на акцију у Црној Гори и западним крајевима, била су питања која су мучила и Војводу и Ђенерала. Ђенерала Ђукановића су позвали црногорски национални борци да се стави на чело покрета. Такав се позив није могао одбити у оним тешким часовима кад су Комунисти претили да истребе све што национално мисли и осећа у Црној Гори. Најбољи људи су већ били пали жртвом њихове зликовачке подмуклости. Али је старог, честитог Ђенерала мучила, поред свега тога, брига како да се одлучи, с обзиром на присуство окупатора у земљи и на изгледе тешког братоубилачког рата. ,,Ја сам спреман, јер видим да нема друге; али кад бих имао неку реч од Драже, сва моја мука би отпала” , говорио је тада писцу ових редака. Како је писац већ био у договору са Видаком у вези његоЕе посете Дражи, он је могао да Ђенералу даде обећање да ће Дражу известити о Ђенераловом расположењу. Видаку је писац потанко испричао своје разговоре са обојицом вођа отпора и замолио га да то пренесе Дражи и тражи безусловно писма у којима би им дао упутства и савете у погледу даљег држања. Видак се вратио под конац априла 1942. Затекао је писца ових редака тешко рањена после атентата који су на њега извршили Комунисти. Носио је писма и за Бирчанина и за Ђукановића. Немамо, нажалост, текста тих писама; али њихов смисао нам је остао у сећању. Оба писма су била готово истог садржаја. У њима Дража поздравља борбу српеког народа у западним крајевима и Црној Гори. Одмах после тога он истиче чињеницу да њему није могуће, због недостатка веза и непознавања прилика насталих после покоља и окупације, с једне стране, и грађанског рата који су отворили Комунисти у тим крајевима с друге стране, да сам и лично наређује и одређује шта треба радити. Али он има поверења у националну свест српског народа и лично зна високи патриотизам Бирчанина и Ђукановића, па их моли да они раде по својој савести и свом најбољем знању. Касније ће се Бирчанин наћи с Дражом у гатачком крају и бити у могућности да подробније одреди међусобни однос. Постепено ће се везе између Врховне команде и борачких ореда у западним крајевима појачавати и јединствена орга-

ЗАПАДНИ СРПСКИ КРАЈЕВИ И ДРАЖ А

117

низација и команда полако изграђивати. Али ће увек остати објективни фактори које смо горе истакли; они ће директно командовање, које је било могуће на територији Србије ( у мери у којој је то уопште могуће у герилском ратовању), чинити немогућим у удаљеним западним крајевима, са компликованим и многобројним проблемима. Дражино утицање неће моћи да иде даље од општих директива и увек ће се комбиновати са принципом који је истакнут у поменутим писмима — делегирањем команде на бази поверења. Али оно чему никакве физичке запреке нксу могле да стану на пут, и што непријатељске армије нису могле да спрече и омету, то је била она дубока морална веза, оно духовно јединство народа, онај из крви и пепела васкрсли дух слободарства, оличени у Дражи Михаиловићу. Томе символу и том духу српски борци у западним крајевима нису се ниједног часа изневерили. Као што се нису постидели ни у јунаштву ни у прегалаштву пред својим прецима, који су по тим истим планинама пре неколико поколења лили крв за исте идеале слободе и уједињења са својом српском браћом у свом нагону за одржањем. Иако су, пре него је права борба и почела, били лишена 600.000 својих најбољих људи, Срби западних крајева су у једном налету, коме нема примера у овом ратовању, готово голоруки, очистили за неколико недеља безброј градова и села од усташких злочинаца. И ако тада то чудовиште од државе није раскомадано у парампарчад, и ако српеки борци нису осванули и на Јелачића тргу и усред Сарајева, усташки зликовци имали су за то да захвале само чињеници што су на путу том налету стајали немачки тенкови, немачке моторизоване јединице, у чијој је сенци та срамна држава могла да настави своје бедно постојање. Само захваљујући овом јуначком отпору ометен је зликовачки план усташке државе да потпуно и заувек истреби српски народ из тих западних крајева. Захваљујући отпору српских бораца, та нова држава није могла да стаке на ноге све до свог јадног слома. А ако је реч о везивању непрнјатељских снага, отпор српских бораца у западним крајевима везао је не само све војне снаге Независне Државе Хрватске, него и неколико немачких дивизија које су морале да штите сами живот ове од њих створене државе.

118


Отпор српског народа у тим крајевима, под овако невероватно неповољним условима, показао је једном заувек сваком ко уме да мисли, да се од Дрине до Книна, од Глине па до Српских Моравица, где год Срби живе, не може створити, a још мање одржати икаква држава која би хтела да оспори српском народу право на његов слободан национални развој и која би и покушала да га одвоји од остале српске браће. Није то могла успети ни Аустро - Угарска Монархија, није то могла учинити ни НДХ кад је уза њу стајала најмоћнија европска сила, армија Хитлеровог Рајха. Борећи се за голи биолошки опстанак и само постојање као нације, стиснут са свих страна и изнутра и споља непријатељима, српски народ у западним крајевима остао је веран својим обавезама, које су га и по традицији и по жизотним интересима српског народа везивале за снаге слободе и демократије у свету. О десетогодишњици Дражине мученичке смрти, српски борци из западних крајева и цео српски народ тих покрајина могу да са тугом али и поносом баце поглед на овај мучии период и да светла образа стану пред суд историје. Радмило Грђић

ПРВИ СУКОБ СА ПАРТИЗАНИМА „Не пуцајте у њих!”

Југословенским Комунистима ( као и осталима по свету) требало је једва мало више од месец дана, после Хитлеровог напада на Совјете, да се од једног колосека пребаце на други и да од рата за који су све доскора питали „Pour qui et pour quoi?” начине отаџбинске ратове. У Србији, већ у августу 1941 године, верници су се почели сакупљати у одреде које је народ звао „пилићарима” , а који су, лутајући селима, палили општинске архиве и покушавали да се дочепају у народу скривеног оружја. Бројно стање једног таквог одреда крајем лета 1941 године износило је петнаест „другова” и једна или две „другарице” . Другови су се и одећом, а и начином говора, разликовали од мештана, које су паљењем архива „ослобађали” . Другарице су носиле чакшире скијашког кроја и пиштољ преко кошуље, чији су крајеви били извучени. Средином августа 1941 годиие, наш Командант и нас неколицина, који смо се тих дана код њега затекли, имали смо прилике да у селу Планиници, Среза колубарског, видимо први пут на делу један такав „Народноослободилачки одред” , Колубарски. Планиница лежи у присоју Сувобора, недалеко од села Струганика, родног места војводе Мишића, а поред бановинског пута најгоре врсте, који пз Чачка, преко Сувобора, силази на Ваљево. Село броји стотинак домова, углавном Ћировића. Као и мештани околних села, и Планинчани су разбацано оружје војске која је ту скоро капитулирала, прикупили, — колико су смели и могли, — подмазали, па, завијено у џакове или шаргије, или положено у на брзину скле-

120


пане сандуке, закопали у штале, у забране и воћњаке, да тамо чека „да му време дође” . Обилазећи села у циљу организадије и образовања војске која се из пепела рађала, наши људи прикупљали су п о датке о скривеном оружју. Саветовали су народу да га стрпљиво чува и крије све до дана док његова употреба не буде оправдана, тј. кад оно што узмемо можемо и одбранити, и кад изгледи на крајњи успех буду сигурнији. За разлику од овог гледишта, Ценхрални комитет Комуннстичке партије Југославије поставио је циљеве, који би се, без имало извијања, могли свести на ово: помоћи Стаљину и дочепати се власти. Само се по себи разуме да за ове задатке не треба бирати ередства, а још мање штитити интересе народа, или његово живо тело. Ш то випхе жртава у првом, то мање отпора при извршењу другог задатка. При свему томе, Комунисти нису скидали с ума чињеницу да ће се спољни непријатељ сразмерно брзо повући, а да ће стварна препрека завођењу комунистичке днктатуре бити они који су ту рођени и који ту заувек остају. Тако снабдевен упутствима свог Централног комитета, ,.Колубарски народноослободилачки одред” обрео се те летњс ноћн, баш пред саму поноћ, у селу Планиници, свега два сата хода низ планину од колиба у којима се одмарало људство наше Врховне команде, на дрвеним сењиштима, или на земљи прекривеној сламом и папрати. Опасачи и реденици, груба одела, буве и разна гамад коју је стока свуда посејала, нису дозвољавали уморним телима заслужени починак. ЈБуди су се, баш као на роштиљу, превртали, час лево, час десно, на трбух, па на леђа, и нападнуте делове тела бранили чешањем. Те и такве муке, првих недел>а, па и првих месеци, трајале би до у зору, која је долазила као неко спасење. Стога није чудо што је већина људства била на ногама и под оружјем свега неколико тренутака од часа кад се планином заорио узвик наше заседе код Уеамљених Букви. Стража је зауставила голобрадо сељаче, уплашено и задихано, које је као дивокоза с камена на камен устрчавало уз планину, јер га је зло које се те ноћи сручило на Планиницу, натерало да нас у невреме потражи.

ПРВИ СУКОБ СА ПАРТИЗАНИМА

121

— У село је стигла група наоружаних људи. Има их двадесетак, а и једна девојка је са њима. Веле: „Ми смо Партизани!” отпоче младић у часу кад и Командант стиже. Па пошто га војнички, доношењем руке до шајкаче, поздрави, иастави: Кажу „Долазимо да извршимо мобилизацију!” Хоће младеж собом да поведу. Пошто им и пушке требају, сада домаћине по селу, са пиштољем у потил,ак, терају да им скривено оружје прокажу. Скидају и обућу, јер кажу да је њима потребнија. Код Општине су прво запалили архиву. „Кад архива изгори” , кажу они, „непријатељ нам ништа не може!” Остали су код школе. У школско двориште су силу народа утерали. Ја се некако извукох из гомиле, баш кад су Кмету батине ударали. Пожурите, људи, да не буде доцкан! Командантово присуство задржа нас да не полетимо ка селу. Чекали смо његово наређење. Наслоњен лактом на колена, са нераздвојном лулом у зубима, Дража је зурио некуд у дал>ину. Померао је полако поглед с лева у десно, као да je по терену тражио познате му тачке на линији са које је и он, као млад потпоручник, полетео у славну Сувоборску офанзиву. Сећање на те дане, кад је цео народ бранио срећну земљу Србију, а само један непријатељ био на видику, надахнуло је можда ово чудно и кратко наређење: — И ако пуцате, не пуцајте у њих! # # * Погнутих глава, дубоко у мислима, епуштали смо се ка селу, иза „Подофицирске групе” , на коју је пао задатак да изврши кратко и чудно наређење и која је пред нама журним, скоро трчећим кораком одмицала. Из мисли нас тргоше прве пушке и понека бомба, чији се прасак страховито проламао котлином којом силазимо. Убрзасмо корак. Сретосмо и прве рањенике. Један, наслоњен на друга, покушава да крочи. Други, левом подржава рањену десну руку, и напиње се да се насмеши. Ранили их Партизани, који су се забарикадирали у школи, док се голорук народ на све стране разбежао. Наши скоро и не пуцају; а ако пуцају, не греше се о наређење, јер зрна лете изнад школског крова. Па и таква уливају страх почетнику у борби. Потрбушке, подофицири до-

КЊИГА О ДРАЖ11

122

пузаше до школе и позваше Партизане да предаду оружје. По замрлој ватри рекло би се да су они у школи већ спремни к на такав корак. Још пуцањ или два, последњи издисаји умируће чарке, па „Подофицирска група” улете у школу. Ту их дочекаше руке дигнуте небу. * * * Зачељем на челу, челом на зачељу, и са „робљем” у средини колоне, пењали смо се нашим колибама. Непроспаване ноћи и сунце на врхунцу учинише ноге тешким као олово и натераше грозницу у образ, па у очи, и онда у цело тело. Зној је цурио, а грло се сушило. Жагор је умукао. Само, ту и тамо, једнолико клепетање чутурица и лупа ручних бомби што се клате о опасачу. И без суза у очима, и без жалосног нарицања, личили смо на поворку која покојника искрено оплакује. На заравни испод Бабине Главе, а поред саме Мијајлове трлс,1 колона стаде. Као по команди, људство се просу у хлад храстовине. Чело и зачеље, као покошено снопље; а они у средини, бојажљиво, као да се нећкају. Освежена поветарцем, савладана умором, колона је спавала најслађим сном. У оближњој колиби, једна жена, која јутрос из Београда стиже да обиђе сина, помаже лекару, који, ето, превија прве ране братоубилачке борбе. Сунце одмакло, силази западу. Опружена и доскора непомична тела уморних војника сада се већ мешкоље. Неки се протегне и испружи руке, други гласно зевне. И празна црева почињу да крче. Мирис свежег хлеба, који се ту, у близини, под црепом пече, голица ноздрве. Полако, један по један, лено, скоро пијано, исправљамо се на клецаве ноге. V*'• Л

-V-

'X' »V-

Командант је стајао у групи колубарских Партизана. Партизанка Ружа синовица је његовог доброг друга, кога је овај рат затекао далеко на страни. Ружа ће сутра мајци у Београд, са женом што је дошла сину у посету. А Ружини другови — већ су на слободи. Изненађени крајњим исходом, можда само у пози лажног стида, слушају, 1 Трлa,

колиба у планини.

ПРВИ СУКОБ СА ПАРТИЗАНИМА

123

рекло би се пажљиво и скрушено, речи које им Михаиловић упућује на растанку: — Идите кућама и учините све што је у вашој моћи да грађански рат остане само неиспуњена жеља немилосрдних завојевача. Најстрашније и најопасније зло које један народ може задесити, то је међусобна борба његових синова! Окупатор је у земљи. Боримо се, сложно и разумно, да њега истерамо. А када он преко наших граница побегне, суверени народ, овај што трпи и земљу чува, народ из Планинице и околних села, народ из градова великих и малих, нека каже евоје. Његовим одлукама сви се морамо покорити. Сунце је утонуло за обзорјем, кроз крвави пламен у коме се цео запад купа. Народ каже: биће невремена. Партизани, један по један, примају хлеб што се пуши и голица ноздрве, тек испод црепа извучен. Силазећи низ косу, одлазили су група по група. Прођоше поред заседе код Усамљених Букви и изгубише се у сумрак, који све више и више обавија Гору... #* # Два и по месеца после овог догађаја, ударише нам на Краљеву у леђа. Дероко са још неколицином паде први. И једна илузија пала је са њима. Па ипак, грађански рат под окупацијом у Србији 1941 године завршио се онако како је народ хтео. И то за цигло неколико недеља. Међутим, Стаљинове хорде и савезничка помоћ, после три пуне године, силом их вратише натраг, пошто народу везаше руке и запушише уста. Али, кад народ опет прего;:ори, друмови ће пожелет „другова” ... Звонимир Вучковић

ЗАРОБЉЕНИЦИ САЗНАЈУ О МИХАИЛ0В1ШУ

Није у Вестфалији август као код нас. Није топао, нема воћа, нема грожђа, не шуште кукурузи који еазревају. Ни месечина није онако топла и мека као код нас кад се простре по пољима и виноградима. Робујемо већ четири месеца. Бог једини зна колико ћемо још. Истина, данима се већ понавља срцу мила прича да је Шваба у поверењу рекао неком нашем човеку како је Немачка на ивици пропасти и да ћемо врло брзо бити слободни. И додавало се како о томе не треба много говорити, али да је ово рекао „озбиљан човек” , који „има деце” . Гладни смо. Петина црног хлеба и парченце маргарина плаћа се пет стотина динара у хартији или педесет у сребру. Увелико дајемо: налив-пера, кожне торбе, чизме, табакере, прстење, бурме. Робујемо, гладујемо и тугујемо... У логору нас има из свих крајева, свих занимања, свих узраста — од јунака из Балканских ратова до оних којима је заробљенички логор први гарнизон. Неки су по други пут у заробљеништву. Из искуства тврде да је само прве три године тешко, а после се човек навикне на живот у овој необичној кући. Робујемо, гладујемо и тугујемо... Пред 14 бараком потпоручник из 66 класе седи на столичици, наслоњен леђима на бараку. У столичицу урезана два слова. Можда почетна слова његовог имена и презимена, или можда почетна слова њему милог бића. Тамо у Отаџбини има врло много трагедија. Али су оне некако распоређене на већи простор и често их носе заједнички њих неколико. Тамо важи он о: да је подељена радост двоструко већа, а подељена туга упола мања. Али овде, на овом парчету земље дугачком само четири стотине метара а широком нешто мање, живи безброј трагедија, патњи, јада, болова. И носите их сами. Млади потпоручник пева: „Ој, Мораво, ој Мораво, моје село равно” ... У очима окупљених нека

ЗАРОБЉЕНИЦИ САЗНАЈУ О МИХАИЛОВИЋУ

125

магла; само што не кане суза. Покрену нас и понесу мисли, па не знамо више шта је стварност: овај логор, жице, глад, малаксалост или Морава, село, наши мили... — Излази на збор! Збор! Брже! Збо-о-о-ор! Почели смо мрзовољно да се постројавамо. А кад су нас пребројали, кад се склопио рачун и језуитско лице поручника Хока дало знак да можемо да будемо вољно, пошли смо на разне стране. Отскора почела је да долази пошта. Многи још нису добили одговор на прву карту, писану на формулару од хпест редова. Али стижу „дивља” писма и карте. To су писма писана на обичној хартији и послата ,,на срећу” . — „Нисам знао да ми је жена толико глупа! Ко јој и даде за професора?!” вајка се један капетан. „Толика писма дођоше, само она не пише! А ко зна... Млада је... Мене нема... Можда ме никад није ни волела...” . Скоро шапће и као да разговара сам са собом. И те вечери крајем августа 1941 поче да се прича по логору: Стигло је писмо из Србије. У завијеном облику објашњено је да је избио покрет отпора и да је на челу покрета пуковник Драгољуб Михаиловић. Настала је необична живост и ужурбаност. Желимо што пре да сазнамо ко је тај Михаиловић, из које је класе, одакле је, где је био, и стотину других ствари. Млад ђенералштабни официр, с упадљиво лепо очуваном униформом и акселбендерима, објашњава већој окупљеној групи да је Дража Михаиловић ђенералштабни пуковник, да је у рат ушао 1912 као поднаредник а изишао као поручник одликован Карађорђевом звездом. По завршеној припреми за ђенералштабну струку, био је Начелник Штаба Краљеве гарде. Био је наставник тактике на Вишој школи и код ђенералштабних приправника. Нарочито се бавио студијом герилског ратовања. — „А јесте ли га ви видели?” пита радознало лалинским акцентом један капетан. — „Не прекидајте, молим вас!” „Ћ ути!” чују се гласови. Сазнајемо како су снажан утисак оставила предавања пуковника Михаиловића о борби оклопних јединица и одбрани сд њих. Чујемо како је лично Недић, као Министар војске, казнио Дражу због извештаја и Дражиног противнемачког

126


става. У јесен 1940 официрима Београдског гарнизона држао је неки ђенерал предавање о Дунаву. Он је говорио како сс врше прелази великих река, с обзиром на искуства из рата који је био у току. Показујући на гумене чамце, ђенерал је рекао како су Немци лако и брзо прешли Албертов Канал у Белгији и друге реке, наоружани овим чамцима... — „ ... И пацифизмом Француза и Белгијанаца!” добаци неко ђенералу. Сви су се окренули да виде ко то каже. Био је то Дража. — ,,А јесте ли ви то чули?” јави се опет онај симпатични Лала. — „Јестс. Ја сам лично чуо код Ада Х ује!” Отада стизало је све више вести. Ми смо били поносни што смо дали овог великог герилца, и душом се окупили око њега. Време је одмицало. Ми смо робовали, гладовали, туговали; али смо знали да неко брани српско име и народну част. Енглески и амерички авиони летели су дању и ноћу преко логора, сирене су језиво свирале „мале” и „велике” узбуне, тајна радио - служба обавештавала нас је да је стање на фронту друкчије но што каже званични немачки војни извештај. Див са Равне Горе водио је борбу. У логору смо подељени. Једни мисле да је Бог производ људске маште, да је мајка жена којој се дугује извесна количгша млека, да је свеједно ако на нашој родној груди живе Кинези. Друга група не мисли тако. Дража Михаиловић био је идол за оне који су у њсму видели браниоца српске прошлости и вечне српскс борбе против ролства. У оној општој пустоши око нас, Дража је био нешто стварно, видљиво, уобличено, светло и узвишено, бескрајно велико и души блиско. Ми смо на њега преносили сву своју искрену љубав. Кроз ту љубав хтели смо из хладие туђине, из бодљикавих жица, изнурени, гладни, али часни и верни прошлости и српском елободарском духу, да му кажемо колико нам је драг и сав наш. Миодраг Ал. Пурковић

УСТАНАК У ЗАПАДНОЈ СРБИЈИ

[ Већ у мају 1941 осетило се у Србији постојањ е покрета отпора. Вршене су, све чешће и смелије, разне саботажне акције. Бацани су у ваздух мостови на путевима и пропусти на пругама, сечене телеграфско - телефонске линије, возови избацивани из колосека. Током лета учестали су и нападн на^ немачка возила по друмовима, на страже које су чувале индустриска и војна постројењ а. У августу су герилски одреди стали заузимати и поједина значајнија насеља: Богатић, Ковиљача, Лозница итд. Западна Србија, нарочито, чннила се Немцима као вулкан лред ерупцију. Србија је била једно од три подручја на Балкану која су Немци окупирали непосредно и у њима завели своју војну управу. ( Србија, са Банатом; обласг Солуна, с острвима Лемнос, Митилена, Киос и Скирос; мала област око Атине и Пиреја, поред острва Крит, Цитера и Мелос. ) До краја јуна, Немци су били повукли главнину својих трупа употребљених за рат против Грчке и Југославије. Немачка X I I армија, која je са I I армијом нзвршила освајање Балкана, била је претворена, са веома ослабљеним љ удством, у Команду Југо - Истока. Фелдмаршал Лист ( W ilhelm L is t ) постао је, већ 9 јуна, Војним заповедником Југо - Истока — Wehrmaehtbefehlshaber, Suedost. Био је подређен непосредно Хитлеру. Немачку окупаторску снагу на Балкану, почетком августа 1941, чинили су: 5 и 6 планинска дивизија ( X V I I I планински корпус ) — на Криту и у обласги Атине; 164 пеш. дивизија и 125 пеш. пук — ■ у области Солуна и на острвима; у Србији и оном делу НДХ који је операционо стајао под њ иховом контролом, Немци су држали четири дивизије ( L X V корпусна к ом ан д а): 704, 714 и 717 пеш. дивизија, са Ш табом у Београду, и 718 пеш. дивизија, са Ш табом у Бања - Луци. Поред тих трупа, под командом Листовом, постојали су и многобројни одреди Гестапа, потчињени непосредно Химлеру. ■Међутим, све те немачке снаге постајале су недовољним услед комешања и све агресивније активности у Србији. Стога је, почетком септембра, фелдмаршал Лист затражио од Хитлера: да се у Србију пошаљу још једна пешадиска дивизија и јаче оклопне јединице, као неопходно појачање; да се постави специјални Командант операција у Србији; за то место лредложно је Команданта X V I I I планинског корпуса, ђенерал - лајтнанта Франца Беме ( Franz Boehme ). Новонасталу ситуацију у Србији и на Балкану уопште, Хитлер је схватно врло озбиљно. Он је 16 септембра потписао своју чувену наредбу о репресалијама на устаничким подручјима ( 100 одн. 50 за једнога ). Истога лана издао је Команданту Југо - Истока директиву за угушење иобуна. Ш то се тиче Србије, прописао је ов о: Ђенерал Франц Беме одређен је за Команданта свих немачких снага у Србији; све војне и грађанске власти дужне су поступати по његовим тражењима; у Србију се имају да упуте као појачање: одмах једна пешадиска дивизија, а затим још једна са Источног фронта, чим буде слободна, као и већи број тенкова и оклопних возова у случају потребе. Беме је био овлашћен тражити noMoli од маџарских, румунских и бугарских трупа, поред Павелићевих.

128


Током устанка у Западној Србији, Неици су довукли ова појачања са стране: 5 септембра, из области Солуна, 125 пеш. пук; око 25 септембра, из Немачке, 342 пеш. дивизију; у другој половини новембра, из Немачке, 113 пеш. дивизију. Избијање грађанског рата између Титових и Михаиловићевих одреда у ноћи 1/2 новембра знатно је олакшало посао Немаца. Устаници су напустили опсаде Краљева и Ваљева, који су били пред падом. Крајем новембра ђенерал Беме напао је О слобођену територију са свих страна. Оставивши у резерви 717 и 718 пеш. дивизију, он је у тој завршној операцији за сламање устанка употребио: 125 пеш. пук и 113, 342, 704 и 714 пеш. дивизију, поред оклопних јединица. Тито са својим Комунистима напустио је Ужице 29 новембра и отишао у Новопазарски Санџак. Немачке трупе избиле су на Равну Гору 6 децембра 1941. Тако је завршен устанак у Западној Србији, устанак који је народу Србије наметнуо тешке жртве и страдања, али чије је морално дејство у слободном свету било неслућено велико. Спојен са нешто ранијим устанком у Ц рној Гори, он је повратио Југославији добар део престижа изгубљеног у брзом априлском слому. Са чисто војног гледишта, последице тога устанка биле су трајне. Немци су, због саме чињенице да на југословенском простору постоји ттокрет отпора који свакога часа мож е дићи народ на оруж је, држали отада већи број трупа и у самој Србији и у осталим деловима Југославије. Кад су крајем јануара 1942, због потреба на руском фронту, повучене из Србије 113 и 342 пеш. дивизија, немачка Врховна команда затражила је да бугарске трупе иојачају у Србији првобитну немачку окупациону снагу. Бутари су тада пребацили из Тракије у Србију свој Први корпус ( четири пешадиске дивизије: 22, 24, 25 и 27 ). Бугарске трЈТТе у Србији у бр зо су, у оперативном погледу, потпале и од команду немачког Заповедника Србије. У даљем развоју рата, Балканско П олуосгрво, а посебно Југославија, везиваће све знатнији број непријатељских дивизија. ]

Напустивши 13 априла 1941 године већ потпуно безначајан положај Начелника Штаба VI армије, ђенералштаб ни пуковник Драгољуб Михаиловић, од другова и пријатеља звани Д р а ж a , формира једну борбену моторизовану јединицу и код Брода на Сави успешно задржава 14 априла прелаз једне јаке немачке колоне преко реке. После више часова борбе, Михаиловић се пред много надмоћнијим непријатељем повлачи ка Добоју. Следећег дана Врховна команда издаје наредбу о обустави непријатељстава. Михаиловић одбија да наређење изврши. Напротив, он се одлучује да крене ка Србији, у нади да ће наићи на неки неразбијен фронт или организован отпор и са људством му се прикључити. Одмах предузима потребне мере осигурања, уклањајући остатак јединице са комуникација којима су већ увелико јуриле немачке моторизоване и оклопне јединице. Командант једног дивизиона артиљерије, који је ту у близини био на положају, мајор Ђурић, ставља му се на расположење. Још један мајор, Миодраг Палошевић, са неколико официра и војника Првог јуришног батаљона ( који је на бнјел.инском

Снимак

из јануара

1942

Снимак из 1933

s

CQ

EC

o CX o d o f—

d

o

3 o Ш

fC

= 4 w a*

<

o

X Ш ~ s

<< n

o E

s ta 43

m a

o to s

a*

ta

> 3

O n > > н

s

3


129

аеродрому био десеткован митраљезима из авиона у ниском л ету), прикључује се Михаиловићу током кретања ка Србији и ставља му се под команду. Командир Жандармериске чете из Винковаца, капетан Милојко Узелац, звани Тарас, који се повлачи на ју г са неколико жандарма, такође је био наишао на Михаиловића и ушао у састав колоне која се кроз планине и шуме Источне Босне пробијала ка Дрини. Мање групице и појединци придолазили су дуж целога пута. Али, колона, и поред прилива, бројно није јачала. Малодушни и поколебани отпадају и беже из групе, обично ноћу или са дужих застаиака. Стотинак најодлучнијих, само, прешло је, после неколико сукоба с усташком милицијом, преко Дрине у Србију. Уочи Ђурђевдана чета успева да се пузањем извуче из немачког обруча код Калуђерских Бара, да би половином маја, преко Косјерића и Тометиног Поља, избила на Југозападне падине Сувобора, код сточарских колиба, на полупошумљену висораван која је на секцији Војногеографског института носила назив Р а в на Г op a . Одмах је донесена одлука да се ту задржи и отпочне са радом који је ситуација ( непостојање фронта) налагала. Био је то први отпор освајачу не само у Југославији или на Балкану, него и у целој покореној Европи. Герила у Другом светском рату била је лансирана. Време када је отпочела само по себи је доказ, јасан као сунце, да је била уперена против нападача и освајача, за демократију и слободу. При одлучивању да се покрет поведе са планине Сувобора, пуковника Михаиловића руководе следеће чињенице: — Хомогеност становништва и његов јасан национални и демократски став; — Испресецаност и заклоњеност терена у односу на комуникације и велика насеља кроз која су се кретале окупаторске јаче снаге; — Релативна близина важнијим центрима, нарочито престоници, и мање - више средишни положај у односу на државну целину; и — Одлично познавање терена, на коме је још као млад потпоручник 1914 године учествовао са својим водом у победоносној Сувоборској офанзиви. Идеја о отпору родила се код Михаиловића без сумње већ у часу када је донео одлуку да се не дредаје. Како је спро-

130


вести у дело, о томе је размишљао и саветовао се путем од Добоја до Равне Горе; а прве одлуке о томе биле су донете чим је стигао на Равну Гору. Да би се ма шта могло радити, требало је повратити Ееру разочараном народу. Тек после тога било би могућно приступити организацији, примити на себе историску одговорност за вођење оружане акције. Муњевити рат ( Blitzkrieg) несумњиво је био створио велику забуну. Народ је изгледао пренеражен и ошамућен. Неповерење у официре и другу „господу” оштро се испољавало. Ако се томе дода чињеница да је Михаиловић за народне масе био потпуно непозната личност, постаће свакоме јасним да се почело од ничега. Па ипак, захваљујући традицији и духу народном, уздисање и клонулост нису дуго трајали. Безгранични такт пуковника Михаиловића, његова ретка споеобност да се у народ укључи и да га потпуно схвати, сигурно су много допринели да се на почетне резултате није дуго чекало. Већ крајем маја почело се радити од Београда до Сјенице и од Лознице до Ниша. Најхрабрији и најодлучнији извлачили су пушке из скровишта и сврставали се у одреде, који су на све стране ницали. Њихова оданост Равној Гори, с малим изузецима неких Пећанчевих присталица, била је потпуна. Михаиловић, такорећи преконоћ, постаје познат; његово име иде шапатом од уста до уста. Име Равне Горе и песме које су тих дана у народу спеване, беху најбољи лек ојађеној и увређеној души Србиновој. Одушевљење се рађало; али је ситуација изискивала и крајњу опрезност. Преурањеном акцијом и кекорнсним ангажовањем могли су се сви резултати зачас уништити, а поверење у покрет, које је из дана у дан расло, неповратно проћердати. Мере предострожности, с друге стране, нису се могле лако и брзо применити: дисциплина какву захтева један оружани покрет, нарочито у својој конспиративној фази, увелико је недостајала. Читав сплет тешких околности у самом почетку скоро је уништио покрет. Уз највеће самоодрицање и с ретком одлучношћу, почетне препреке су ипак савладане. Само Провиђење спасло је тих дана Дражу од смрти коју му је припремао Војко Чвркић, ранији министар у Влади Драгише Цвет-


131

ковића. Кронија судбине је хтела да два Србина, извршилац атектата и стражар пред Командантовом колибом, буду прзе жртзе сахрањене иа Равној Гори.1 * * # Основна замисао о задатку покрета сводила се на ово: — Извршити организовање и формирање гериле на целој држазној територији; — Потребно снабдевање осигурати у самој земљи, као и прзко Савезника ваздушним и поморским путем; — У погодном тренутку, кад изгледи на успех оружане акције буду повојбки, кренути на устанак; — У међувремену вршити смишљене акције саботерског, обавештајног, пропагандног итд. карактера. Борба се у том периоду могла прихватити само у случају нужне одбране. Међутим, догађаји у такозваној Незавиеној Држави Хрватској наметнули су герили одмах још један веома важан задатак: заштиту српског живља, западно од Дрине, од усташких покоља. Развој међународне ситуације утицао је, исто тако, сасвим разумљиво, на отступање од основног плана. У року од непуна четири месеца, од маја до септембра 1941, догађаји су првобитни план из основа изменили. Први оружани одреди, образовани већ крајем маја и даље у току лета, добијали су називе према крају у коме су никли. ЕБихова јачина, с малим изузецима, износила је од педесет до двеста људи. Почетком јуна 1941 на земљишту Западне Србије било је десетак таквих одреда. Ускоро је ухваћена веза са Крајинон и Хозиољем, са Копаоником, Источном Босном, Санџаком и даље на западу и југу. Организациске припреме увелико су се развијале. Већ поетојећи одреди одлазили су у крајеве где одреда још није било. На скривеним местима, по шумама и забранима, сазивани су, ноћу, зборови; ту се договарало и одлучивало шта које село или општина треба да учине. После једног таквог састанка обично је осниван нови одред, од двадесет до тридесет младића. Одред је онда, обилазећи села и засеоке у свом реону, из дана у дан бројно растао. Природно је да оваква акција није могла проћи сасвим незапажена од окупатора. Одред или одредић налетео би ту 1 О том атентату в. напомену 1 уз чланак Р. Л. Кнежевић:

Слово

3.


132

и тамо на окупаторске снаге; у циљу извлачења, био би приморан да борбу прихвати. Први такав случај десио се почетком јуна на Руднику. Прве жртве немачког терора обешене су истога месеца у Пожези. Догађај који је Михаиловићев план из темеља изменио, десио се 22 јуна 1941: Немачка је тога дана напала Совјетски Савез. Сушта је истина да је Комунистима Југославије требало прилично времена да се поврате од створеног изненађења. Тек У ЈУЛУ> по упутствима из Москве, њихови људи у Србији ступају на позорницу. Уместо да се прикључе већ постојећем покрету отпора, они организују засебне партизанске одреде. Ти први њихови одреди јаки су по десетак људи. У самом почетку, опрезни су и тактични. Народ их посматра с неповерењем, али се не може рећи да је и непријатељски расположен према њима. Србија је тада знала само за једнога непријатеља: окупатора. Тек у даљем раду на стварању њихоеих одреда, — услед отимања становништву оружја, обуће, хране и другога, — однос између Партизана и народа веома ее заоштрио. ### Код такве ситуације, Врховна команда Југословенске војске у Отаџбини нашла се пред дилемом: Уништити одреде који су се тек почели појављивати, — или тражити начине да се са њима до могућих граница сарађује. Одлучити се на прво, у ономе времену, личило би неупућеном народу на издајство. Рачунало се да би од тога само окупатор имао користи. У инструкцијама које је пуковник Михаиловић тих дана упутио јединицама под својом командом, прихваћена је друга алтернатива. Ако се не може, и где се не може, са Партизанима сарађивати, ту их ваља толерисати и по сваку цену избећи проливање крви. Преко Краљевске Владе у изгнанству, са којом је нешто доцније ухваћена веза, покушало се утицати на Партизане да ступају у састав непартиске, општенародне војске. У напорима да то питање уреди, Михаиловић је све до краја показивао најбољу вољу и највеће стрпљење. У два маха састао се са шефом Партизана Титом: у Струганику (19 септембра) и у Брајићима (26 октобра). На тим састанцима Комунисти су на све пристајали; сваки грађанин


133

може се по слободној вољи определити за ову или ону војску; насиља и отимања оружја биће онемогућени; нико не може бити осуђен ни кажњен пре пресуде Мешовитог суда, итд. Но, као и увек у доцнијем раду, Комунисти ниједно обећање нису одржали. Продужили су са старом праксом, увек бацајући сву одговорност на једног или другог неодговорног команданта. Истрагом би се доцније утврдило, да је тај или онај „неодговорни” командант баш тих дана био у Титовом Штабу и добио упутства за рад на терену. Методи које су Комунисти употребљавали за одржавање дисциплине у својим редовима, искључивали су неодговорне команданте. Партизански план акције дијаметрално се разликовао од нашега. Они су хтели да неприпремљен и слабо наоружан народ изведу на бојиште што пре. Њихова замисао оправдала је доцније речи које им се у народу приписују: „Кад нестане Срба, довешћемо Кинезе. Совјетски Савез је нападнут, и ми га морамо до последњега бранити.” Њихово превремено излетање било је планирано у њиховом Врховном штабу. Њихово играње са ватром из дана у дан постајало је све опаснијим. Огањ је могао свакога часа да плане. Убијање изолованих војника или жандарма, од њихове стране, није могло користити ни народу, ни слободи, па чак ни Стаљину. На измаку лета, ватра је планула. Прво једна, па неколико, и на крају Србија се нашла у устанку. Алтернатива пред нама, који нисмо желели устанак пре но што буде добро припремљен и усклађен у општи савезнички план, била је — теориски говорећи — ова: ( а ) Спречити Партизане силом оружја да народ гурну у скупу а бескорисну војничку пустоловину; ( б ) Заједно с Партизанима ударити на окупатора. У народу је било добро познато наше настојање да Партизане убедимо у потребу да се тренутак за акцију правилно одреди и стрпљиво сачека. Но, при свем том, ако би се наша Врховна команда одлучила да их силом оружја спречи да крену превремену акцију протнв окупатора, народ би могао поверовати у евентуалну оптужбу да смо пошли путем издајства; шампионима слободе постали би искључиво Партизани. Поћи с Партизанима у акцију, имало је ова преимућства: Партизанима се не би такорећи поклонио монопол родољубља

134

КЉИГА О ДРАЖИ

и борбености, а од непријатеља заплењеко оружје не би пало само у њихове руке. С друге стране, команда би стзарно била наша: јер смо ми Партизане и бројно, и наоружањем, и подршком у народу знатно превазилазили. ћаше учешће у усганку било би, према гоме, јемством: да ће цела та акдија бити вођена само с циљем да се народној борои за оелобођење од окупатора да прави смисао, те да се не изметне у средство за остварење других, нашем народу туђих циљева. Та недоумица, међутим, није дуго трајала. Како се додније обелоданило, енглеска Влада je, по тражењу Москве, молила Михаиловића да народ у Србији дигне на устанак. Надирање Хитлерових трупа вршило се тако неодољкво, a губици совјетске војске били су тако велики, да се и најмање одвлачење немачких трупа из Русије чинило Москви као крупна помоћ. To је време кад је Стаљин запомагао да се где било у Европи отвори ма шта што би значило војничку диверзију. На Михаиловића је то тражење савезничке енглеоке Владе утицало пресудно. Тако је покрет Драже Михаиловића, силом догађаја, пре него сопственом иницијативом, наведен да током септембра 1941 ступи у акцију и да њоме руководи, уз огромне жртве. Устанак у Западној Србији, кратко речено, дело је српскога народа; али је, услед стицаја изложених околности, дигнут исувише рано. Коштао је скупо. Србија је била део Балкана окупиран најјачим немачким снагама. Тешко је било утврдити тачно бројно стање окупаторских трупа, јер су се Немци често и брзо кретали из гарнизона у гарнизон и стварали утисак да се бескрајне колоне непрекидно крећу, не у круг, него у једном одређеном правцу, и да им је људски резервоар не само неисцрпан, већ и снабдевен ратним материјалом какав се дотад код нас није видео. На основу досад изнетог, разумљиво је што је устанак избио на терену где је покрет отпора започео и где је оргакизациски и наоружањем био најјачи. # ## Просторија на којој су устаничке борбе беснеле, геометриски је личила на круг чији је центар био Сувобор, а на чијој су се периферији налазиле вароши: Крагујевац, Чачак, Краљево, Ивањица, Вишеград и Ваљево. Пречник круга пре-


135

лазио је сто километара. Крајем октобра 1941, површина коју је обухватао била је очишћена од непријатеља. У поробљеној Европи, острво „слободе или смрти” , светлошћу запаљених буктиња, уливало је нове наде уплашеном човечанству. Фама о непобедној германској армади доживела је тежак ударац у часу кад су победничке Хитлерове армије стајале пред Москвом и на путу ка Пирамидама. Немачке снаге поседале су углавном већа насељена места, те су се и борбе с окупатором водиле претежно око тих шеста или комуникација које су их везивале. Догађаји су се развијали филмском брзином, овим редом: Средином месеца септембра 1941, немачки гарнизони у У ж и ц у и У ж и ч к о ј П о ж е з и осећали су се изолованим у односу на своје јаче снаге и угроженим герилом чији су одреди већ господарили тереном и допирали до на периферију вароши. Стога су се повукли ка Чачку, у састав своје дивизије, претрпевши извеене мање губитке у ОвчарскоКабларској Клисури. Рано јутром 29 септембра на препад је, после краћег окршаја, заузет Г о р њ и М и л а н о в а ц . Таковски четнички одред заробио је том приликом преко стотину немачких официра и војника,2 запленио већу количину оружја и муниције. По уговору који је био направљен с Пархизанима, рзвршена је подела плена на потпуно равне делове. Заробљени непријатељски војници одведени су у набрзо начињене заробљеничке логоре у непосредној близини Равне Горе. Поступак према њима био је најкоректнији. У зору 2 октобра, мањи одреди из околине Чачка, — предвођени Љубићким, Јеличким и Таковским одредом, a потпомогнути са две партизанске јединице Чачанског округа, — заузимају Ч а ч а к , после борбе која је трајала од пола ноћи до у свитање. Главнина немачког гарнизона, под заштитом артиљерије и ниско летећих Штука, повукла се, уз врло велике губитке, долином Западне Мораве у Краљево. Огромне количине ратног материјала, а нарочито муниције, пале су устаницима у руке. У Техничком заводу Немци су сставили скоро неоштећену батерију хаубица, коју, прикљештени са свих страна, кису могли да извуку. Авионске и ру2 Ш еста чета 920 пеш. пука.

136


чне бомбе, погонски, телеграфско - телефонски, санитетски п разни други материјал, чинили су део плена који је у оној перспективи изгледао неоцењив. И у Милановцу и у Чачку успостављене су посебне Команде места, према договору са партизанским претставницима. Већ сама та чињеница, да свака варош има две Команде места, четничку и партизанску, указује довољно на конфузну ситуацију коју је таква подела власти изазвала. Створена је општа забуна, како у народу, тако и у војсци. Из тога су се рађали свађе и сукоби, из дана у дан све оштрији, тако да су нас за мање од два месеца одвели у грађански рат. Један одред са планине Рудника напада и заузима 3 октобра барутану у варошици С т р а г а р и . И том приликом заплењено је нешто оружја: иако Партизана нигде у близини кије било, оно је подељено са њима. Преко четрдесет немачких заробљеника одведено је у логор у селу Планиници, испод Равне Горе. Одмах по паду Горњег Милановца и Чачка отпочеле су припреме за даљу акцију. Краљево, Крагујевац и Ваљево, — у којима су немачки гарнизони били не само врло јаки, већ су за послењих неколико недеља били непрекидно појачавани, — постављени су за циљеве намераване офанзиве. Опсада К р а љ е в а изведена је у току првих дана месеца октобра и трајала је око месец дана. Преко три хиљаде Четника и око хиљаду Партизана опседали су Краљево. Командант операција био је мајор Радослав Ђурић, а Начелник Штаба капетан Јован Дероко. ЈБубићки, Трнавски, Јелички, Жички, Ибарски и многи други мањи четнички одреди, претрпели су у борбама око Краљева велике губитке. Јелички одред преполовљен је у нападима на варош. Командант одреда поручник Јован Бојовић пао је на челу своје јединице у једном јуришу. Немци су се били утврдили и из специјално саграђених бункера давали су жилав отпор. Много наших истакнутих официра изгубило је живот у препадима на та утврђења. ( Лаушевић, Дејановић, Сима Узелац и други.) Дероку је ипак некако полазило за руком да аеродром у Краљеву потпуно паралише. Веза немачког гарнизона са Београдом и Нишом била је прекинута. Свакога часа очекивана је предаја града. Борбена акција Партизана, међутим, једва се осеђала. Ниједан партизански официр није пао у опсади Кра-

У С Т А Н А К У ЗАПАДНОЈ СРБИЈИ

137

љева, а и општи губици били су им безначајни. Правдајући се недостатком људства и недовољном обуком, избегавали су свако јаче ангажовање. Сву своју снагу и средства трошили су на пропаганду и уређење позадине. Ово последње сводило се на политичку обуку кадра, ликвидацију народних првака и истакнутих домаћина, реквизиције и разне пљачке и отимања. Једном речју, „уређење позадине” у ондашњем речнику значило је систематско припремање да нас у за њих најпогоднијем часу нападну. Тај час је ускоро дошао, и то баш на Краљеву. Док је, како народ пева, ватра на Краљеву на све стране севала, и наши одреди били чврсто везани у непрекидним борбама са Немцима, — Партизани су нас напали у леђа. Мучки из заседе прво је убијен капетан Дероко, најбол>и од наших, човек који се најискреније залагао за сарадњу. Братоубилачка борба, започета у Ужичком крају у ноћи 1 - 2 новембра препадом на наше одреде тамо, добила је свој пуни замах код Краљева и зачас се пренела на целу ослобођену територију. Немци су одрешене руке трљали задовољно. Опсада К р а г у ј е в ц а отпочела је напоредо с опсадом Краљева. У почетку се сводила на затварање свих комуникација које воде у град. По евентуалном заузећу Краљева, Крагујевац би био нападнут врло јаким снагама. Акцијама око Крагујевца руководио је мајор Миодраг Палошевић. Њему су, по договору, имале да се потчине све партизанске јединице на том реону. У циљу да се затвори друм Крагујевац — Баре — Милановац, вођени су разговори у вили др Кићевца у Топоници ( Срез гружански) између М. Палошевића с једне стране и партизанског претставника Владимира Дедијера с друге стране. Решено је да партизанске снаге поседну сектор који би обухватио и горепоменути правац. Неколико дана доцније, једна немачка моторизована оклопна колона, из Крагујевца, пробила се великом брзином правцем који су Партизани затварали, све до села Бара ( 22 км од Крагујевца ).3 Партизани не само да нису покушали да се колони супротставе, него чак нису испалили ни метка да 3 Трећи батаљон 749 пеш. пука. Батаљон је ишао ка Горњем Милановцу, да ослободи заробљене Немце. Та акција трајала је од 14 до 17 октобра. Опширније о томе, у уводн ој белешци пред написом К р а г у ј е в а ч к а трагедија.

38

КЊИГА О ДРАЖМ

њен покрет успоре. Изненађени, Палошевићеви одреди прзтрпели су тешке губитке у борбама кс-д Љул>ака и Еелог Пања. Поручник Миодраг Мојсиловић, у је/дном покушају да Немце противнападом колико - толико задржи, гике п о г о ђ е н е з кемачког тенка. Тек на Рапај - Брду успеле су једиипце мајора Палошевића да се прикупе за организован отпор. Еорба је трајала двадесет и четири сата, губици су на обе стране били велики. Само из Таковског одреда погинуло је преко двадесет људи. Два немачка тенка, заробљена на Рапај - Ерду, упућена су одмах на фронт код Краљева, где еу у непријатељеким редовима створили највеће изненађење. И поред скоро потпуног отсуства партизанских јединица у акцији око Крагујевца, и тешких губитака у неравним борбама с непријатељем, наш притисак на Крагујевац из дана у дан постајао је већи. Чекало се само на пад Краљева, па да се удари на саму варош. Међутим, догађаји који су се после Дерокове погибије заошијали у Западној Србији, онемогућили су и на овоме фронту, за дужи период, сваку акцију проткв окупатора. У Подрињу, мајор Веселин Мисита, с одредом од преко ]едне хиљаде људи, био је заузео К о в и љ а ч у . Потом, при освајању Л о з н и ц е , пао је погођен непријатељским метком у чедо.4 Капетан Драгослав Рачић, са Церским одредом, води борбе Зг околини Ш а п ц a . У покушају да заузме варош, одбијен је појачањем које су Немци морали да довуку. Рачићев одред нанео је непријатељу велике губитке. Али је и Рачић услед кзбијања грађанског рата морао да обустави акцију код Шапца. Одредима Југословенске војске у Отаџбини, формираним и у дејству у околини В а љ е в a , командовао је мајор Александар Мишић, син војводе Мишића, победника са Сувобора. Начелник Штаба ваљевских јединица био је Словенац мајор Иво Фрегл. На Ваљеву, скоро као и на Краљеву, воде се тешке борбе. Поручник Нешко Недић и Воја Поповић са својим одредом, а уз помоћ неколико мањих одреда и Михаиловићевих и партизанских, врше опсаду вароши. Недипев Помоћник поручник Станоје Летица пресечен је ту рафалом 4 Августа 31, 1941.


139

из немачког митраљеза. Пуковник Михаиловић често одлази на ваљевски фронт, и није реткост видети га на челу неког одреда ангажоваког у борби. У редовима својих Еојника Ваљеваца биће у децембру и онога дана5 кад су немачке колоке, користећи се међусобном борбом Четника и Партизана, провалиле на ослобођену територију, у близики Равне Горе. Мајор Мишић био је тада уз Михаиловића. У критичном часу, праћен Начелником Штаба мајором Фреглом, Мишић излеће пред Немце, да би, у насталој забуии, добио време потребко да се Врховна команда извуче. Животима својим, мајори Мишић и Фрегл омогућили еу пуковнику Михаиловићу да започету борбу настави. У Источној Србији, јединице са Хомоља и из Крајине", под командом потпуковника Велимира Пилетића и мајора Синише Оцокољића, такође ступају у дејетво. П е т р о в а ц на Млави и околне варошице ослобођени су од окупатора. Непријатељски конвоји на Дунаву кападани су са великим успехом. Снаге са Копаоника и из Топлице, једиим делом ангажоване у борбама код Краљева и у долшш Ибра, угрожазају долину Велике Мораве и за Немце од жквотног значаја железничку пругу Београд — Солун. Рушељем објеката и скидањем колосека, та линија је у извесним периодкма скоро потпуко паралисана. И ту, у долини Велике Мораве, почетни успеси нису до краја експлоатиеани због избијања грађанског рата. * * # На ослобођеној територији, међутим, у договору с Партизанима, постављају се народне власти и приступа се организацији снабдевања, успостави веза и комуникација, стварању поштанске службе ( Врховна комакда, тога ради, издаје специјалну серију поштанских марака ) и свега другог што је за живот и рад војске потребно. Угледале су дан и прве званичне новнне Југословенске војске у Отаџбини, С л о б о д a и л и с м р т , под уредништвом познатог књижевника Драгише Васића. Створена је држава у држави. Али су њени дани бкли избројани. 5 Децембра 6, 1941.

140

КЊИГА О ДРАЖН

Почетком новембра 1941, вољом Комунистичке партије, избио је грађански рат на целој ослобођеној територији. Цигло месец дана доцније, нешто пред Светог Николу, пет иемачких дивизија крећу се са периферије ослобођене територије ка жаришту устанка, ка Равној Гори, дан - два пре почетка офанзиве бомбардованој из авиона. Партизани, тучени на свима фроктовима, одбачени од сгорченог народа Србије, били су већ побегли преко Увда f преко Дрине, — да се у Србију, која их је прозрела, врате и њоме овладају тек у јесен 1944 под заштитом Црвене армије. Одреди Југословенске војске у Отаџбини, по инструкцијама Врховне ксшанде, разбијају се у најситније делове и везују сваки за свој терен у Србији, Михаиловићу оданијој више но икада, — да ту презиме и боље се организују за нове напоре у тешкој борби за слободу. Звонимир Вучковић

КРАГУЈЕВАЧКА ТРАГЕДША

{ Хитлера је довела до беснила вест да је у окупираној Србији плануо устанак ширсжих размера. Дао је упутства ђенералу Кајтелу (W ilhelm K eitel) за израду једне наредбе о сузбијањ у устанака на окупираним подручјима. Кајтел је, између осталог, предвидео узнмање и стрељање талаца из редова грађанског становништва. Да би застрашио народ, унео је да се за једног рањеног Немца сгреља пет, а за једног убијеног десет грађана. Хитлер је својом руком учинио исправку и повисио цифре на педесет, односно сто. To је чувена наредба од 16 септембра 1941. Као образложење за њену изузетну оштрину, ту стоји ов о: „М ора се имати у виду да људски живот, често, у тим земљама нема вредности, те да се оне могу застрашити само крајњом свирепошћу на име испаштања за ж ивот једног немачког војника. Уопште узев, педесет до сто особа морају бити осуђене на смрт у таквим случајевима.” (T h e Trial o f Germ an M ajor W ar Criminals, I — X X I I .London, 1946 - 1950. Видети књ V I, c. 22-23 и 139, као и књ. X I , с. 71-72.) 5а Команданта у Србији, са задатком да устанак угуши у крви, постављен је, половином септембра 1941, ђенерал Франц Беме (Franz B oehm e), Командант X V III планинског корпуса. У једној наредби својим јединицама, он је цитирао горњи докуменат и истакао да се против Срба има да иоступи „са највећом безобзирнош ћу” . „За целу Србију” , речено је ту, ” има се створити застрашујући пример, који мора најтеже погодити целокупно становништво.” ( Зборник докумената и материјала о октобарском покољ у 1941 године у Крагујевцу. Крагујевац, издавачко предузеће „С ветлост” , 1953, in - 4, с. 82 -|-Л6 с, фотографских снимака. — Навод је са с. 6 6 .) Приликом заузимања Горњ ег Милановца, 29 септембра, Таковски четнички одред, под командом Звонимира Вучковића, заробио је преко сто немачких официра и војника (6 чета 920 пука). У Крагујевцу су се тада налазила, поред неких техничких груиа, и два немачка батаљона у пуном саставу: П1 батаљон 749 и I батаљон 724 пешадиског пука. Батаљон III/74 9 д оби о је наређење да у времену од 14 до 17 октобра изврши акцију у правцу Горњ ег Милановца, са задатком да ослободи заробљену чету 6/920. На путу ка Милановцу, немачки батаљон сукобио се с одредима Миодрага Палошевића. Борба се водила код Љуљака, Белог Пања и на Рапај - Брду. Према Извештају који је немачки Крајскомандант, рез. KaneTan Бишофхаузен (von Bischofhauzen), поднео увече 20 октобра 1941 „Фелдкомандантури 610 Панчево I, ради обавештења Заповеднику Србије” (З борник, с. 74-76 ), „непријатељ је имао 87 мртвих” ; Немци „9 мртвих и 27 рањених (од последњих је доцније још један у м р о )” . Немачки батаљон се пробио до Горњег Милановца, потпуно порушио варош н одвео око четрдесет мушкараца као таоце; „при повратку су порушена и успугна села” (Зборник, с. 74). По доласку у Крагујевац, батаљон је добио наређење од Команданта 749 пука да изврши одмазду према споменутом кљ учу. Окружни командант Бишофхаузен предложио је тада Команданту места м ајору Кенигу „да се у ближој и даљ ој околини Крагујевца опколе она села која су Крајскомандантури била одавно позната да су заражена комунизмом, и да се из њих извуче потребан број л>уди за стрељање.” (Зборник, с. 75.) Бишофхаузен је у свом И зветта ју нарс)чито истакао „да за све време

Ш


постојањ а Крајскомандантуре ни једно једнно немачко војно лпце илн Фолксдојчер нпје у граду убијено или рањено” . ( Зборник, с. 75. ) У спровођењу тога, током 19 октобра претресена су п спаљена села Грошнпца, Милатовац, Мечковац и Маршпћ, „при чему је одмах на лицу места, у селима, без сопстзенпх губитака, стрељано 422 мушкарца, међу којима и један non у чпјем се црквеиом торњ у нашла скривена муниција.” (Зборник, с.75.) Бпшофхаузен даље пзлаже овако (Зборник, с. 75.): „Да бп се попунио предвиђени број од 2.300, поново је наређено прочешљавање Крагујевца за 20.X.41. Према овоме, данас су, без обзпра на личност, извршена хапшења мушкараца између 16 и 60 година, по улицама, трговима, радионнцама, становима, трговинама итд. „По исказу г. мајора Кенига, од ових који се налазе у немачким рукама, биће ослобођени: „ (а ) који имају специјалну легитимацију Крајскомандантуре или нске друге у Крагујевцу распоређене трупне јединице; „ ( б ј који припадају једном по живот важном занимању или предузсћу (лекари, апотекари, пекари, месари, трговци животним намирппцама, техничари, радници електричног и водоводног постројења, и тд .); „ ( в ) који се могу легитимисати као припадници Љ отпћева покрета.” Из Извештаја се види да је Бишофхаузен тгакушао да спречи тај покољ: „И зјутра 20.X.41 у 6 часова затражио сам хитно радиограмом један авион од Заповедника Србије Одељ. I /ц , не бих ли личном интервенцијом у Београду постигао да се наведена наређења правилно спроведу у њ иховом духу. Нажалост, авион ннје послат, тако да више није била могућа интервенција више Команде, јер су у међувремену стрељања била утврђена за 21.X. у 7 часова.” Бпшофхаузен је свој Извештај завршио овим речнма: „Стрељање делом погпуно невиннх из овдашњег града може, по мом убеђењу, имати управо ужасне последице... М етодом који је овде примењен, нипошто нећемо поново придобити добронамерне елементе.” (Зборник, с. 75-76.) Пронађен је и Извештај који је мајор Кениг поднео вишој власти за период од 17 до 25 октобра. О во је Кенигово казиваље о Крагујевцу (З борник, с. 69): „18.X.1941 г. пруга за Лапово опет на више места подигнута у ваздух, до 30 метара шина скинута и бачена уз насип. Увече ухапшено по списку бб Комуниста и Јевреја и предато у сабирни логор. „Према нарсђењу дивизије треба осветити 9 погинулих и 26 раљених III батаљона 749 пука. На основу тога извршиће се, у времену од 19.X.1941 до 21.X.1941 г., хапшење и стрељање одговарајућег броја мушкараца. „19.X.1941 г. I батаљон 724 п. п. са 3 четом и 50 војнпка техничког батаљона врши акцију у Грошници, 245 мушкараца стрељано а село спаљено. Муниција нађена на разним местима, па и ка црквеном торњу. III батаљон 749 п. п. стрељао је 182 мушкарца у Мечковцу. 20.X.1941 г. у Крагујевцу врше се хапшења 3.200 мушкараца од 16 до 50 година старости. Увече ће се позади сабирног логора стрељати Комунисти и Јевреји који су били ухапшени 18.X.1941 г., као и 53 осуђеника из месног затвора у Крагујевцу. ,,21.Х.1941 г. у 7 часова сабирање и стрељање притвореника. „Тиме је акција завршена. Укупно стрељано 2.300 Срба различите старости и позива. Наредних дана код становништва је, из разумљивих разлога, запажено врло велико узбуђење. Предузете су мере сигурности.” Стрељање крагујевачког грађанства извршено је 21 октобра, од 7 часова ујутру 'до 2 часа по подне, покрај Ердоглиеког и Сушичког потока, код

КРАГУЈЕВАЧКА

ТРАГЕДИЈА

143 ■B IX ?

Шумарица и Илиних Вода. Било је похватано око десет хиљада мушких глава. Стрељано је око седам хиљада, не рачунајућн убијене по селима током 19 октобра. (Б рој ових знатно је већи него што су забележили Кенпг и Бишофхаузен.) Старост побијенпх креће се углавном од 14 до преко 80 година. Код Ердоглиског погока, међутим, „нађено је пегнаест лешева мале дечице од 8 до 10 година, пет Српчића и десет Циганчића” . (Зборник, с. 23.) Међу побијенпма било је десетак свештеннка и триста ђака са дваестином професора. Неколико дана доцнпје, лешеви су „наслагани као цепаннце” (Зборник, с. 25) у 33 јаме. Те хумке су, данас, обележене по једним надгробним каменом, који унакарађује партизанска звезда, и чнне као некн појас око Крагујевца, срца бесмртне Шумадије. Немцима је у њ иховом џелатском послу помогао Пети добровољачки одред, под командом Марисава Петровића. Страхиња Јањић, који је тада постављен за Претседника Општине у Крагујевцу, позвао је после покоља проф есоре и учитеље у Општину и упозорио их: „Пазите шта радите. Ваша леђа су хартија, а ова тољага је моје перо” . (Зборник, с. 48.) Треба нстаћи да су се над тим злочиначкпм радом својих првака згрозили и неки ЈБотнћевци, и одбили да, у својству чланова покрета 3 б о р , буду издвојени и ослобођени стрељања. У захвалноме сећању Крагујевчана дуго и дуго ће живети, — • поред Лазара Пантелића, Милоја Павловића и других, — и име Јована Калафатића, наставника веронауке, припадника 3 б о р a . Калафатић је одбио да буде ослобођен кад су га прозвали, и јуначки је погинуо са својим ђацима. Марисав Петровић и Страхиња Јан>ић срећно су преживели окупацију, и данас се, под лажним именима, налазе: први негде у Шпанији; други, у Хамилтону, Канада. У продуж ењ у ове белешке доносимо опис крагујевачке трагедије, како га је дао један од преживелих учесника према забелешкама начињеним непосредно после догађаја. Тај опис био је први пут објављен у београдском листу Д е м о к р а т и ј а , 1 новембра 1945, под насловом: Како смо убијани, Крагујевац 20 и 21 октобар 1941.]

У петак 11 априла 1941 Хитлерове хорде ушле су у Крагујевац. Приликом уласка Немаца неке војкичке групе давале су неорганизован отпор. Али све је било узалудно. Још немачке главне трупе нису биле ушле у Крагујевац, а на све стране се растрчали дотадашњи наши житељи • —■ Фолксдојчери. Одмах се стављају у службу Хитлероваца. На челу ових банди били су: Телер, који је више од двадесет година водио у Крагујевцу једну врло уноспу трговачку радљу; инж. Алексеј Фурлов, запослен на једном од главних места у Војно - техничком заводу; Мика Алексић, потпуковннк у пензији, познати крагујевачки Љотићевац. ПРВА ПОТКАЗИВАЊА

Прва њихова брига била је да саставе и предаду Немцима списак од четрдесет најугледнијих непоузданих Крагујевчана. На челу списка иалазили су се: Јова Јовановић „Каја-


144

фа” , учитељ; покојни Драгољуб Миловановић - Бена, адвокат; Воја Станковић, судија; Реља Јелић, свештеник; писац ових редова, и још многи други. Поменута тројица су списак предали немачком Крајскоманданту [ Команданту округа ] др Сиберу. Овај је раније био судија Управног суда у Минхену и био је разборит човек. Мотивација уз списак је гласила: „Све су ово велики Срби и националисти, огорчени противници Немаца и творци и организатори демонстрација против закључивања и потписивања Тројног пакта” . Ове људе су узели Немци као таоце за случај да се ма шта у то време догоди неком Немцу у Крагујевцу и округу. Срећом за њих, није се ништа десило за време њиховог стажа у таоштву, па су, по издржаном времену, пуштени. Други таоци за време др Сибера нису узимани. Телер је убијен у августу 1941, на путу између Београда, Тополе и Крагујевца. Фурлов и Алексић су побегли и не зна се где су. Сибер је био бољи од свих Немаца који су током окупације долазили у Крагујевац. За његово време није било нарочитих прогона нашег живља. Место њега, дошао је убрзо злоћудни старац барон фон Бишофхаузен, капетан, пијаница. Његовим доласком у Крагујевац, режим се из дана у дан погоршавао. Целу власт узели су у руке злогласни капетан Вагнер, окрутан Прус, и потпоручник Кемпфе, дугогодишњи заступник многих трговачких кућа у Југославији, ненадмашив у крволоштву. С њима дошао је за Ортскоманданта [ Командант места ] крвави капетан Цимерман. Њих тројица отпочели су хајку на наш несрећни народ. Прво почиње са врбовањем радника за Немачку. Одзив није био никакав. Онда репресалије: хапшења, оптуживања и скраћивање полициског часа. ^

ПРОГОНИ ПОЧИЊУ

Нападом Немачке на Совјетски Савез, ситуација постаје далеко тежа. Преконоћи похапшени су сви Комунисти који нису успели да се склоне у шуму. Покојни Драгољуб Миловановић - Бена организује све виђеније људе из разних политичких партија, да предузму све да се ови ослободе. Немци за њихово пуштање тражшга су потписе и јемства виђених грађана у Крагујевцу. Гаранције су дате без резерве и окле-

S < 5 S £ £ u f а. О >5

S £ W п Ц°Ј о 0. < in S ГЈ S Е — > о ш s « 3" < ш к

У ПЛАНИНИЦИ

CQ

КРОЗ КОШТУНИЋЕ, НА ПУТУ ЗА ЛОГОР

ГЈ

ПРОЛАЗЕ

б и' м а> CN >>

ЛАЗАР

ПАНТЕЛИЋ


ТРАГЕДИЈА

145

Еања. Они су спасени и пуштени. Одмах после тога, Немци

су тражили да се врате и они побегли у шуму. Обећали смо им са своје стране да ћемо на њих утицати да се врате. Немци су обећавали да им неће ништа урадити. Нисмо насели, нисмо им веровали, и тобож смо учинили све, али нисмо успели. У августу акција на све стране. Немци су узнемирени, почињу прва стрељања и вешања код К р с т a , насред Крагујевца. Убијени су, и мртви обешени, матурант Божидар Петровић и радник Стеван Зарић. Долази септембар. Треба да почне нова школска година. Зграде средњих школа, гимназија и Учитељске школе, посела је војска. Директори школа, на заједничком састанку, доносе одлуку: да се рад у свим крагујевачким средњим школама одложи на неодређено време, до преузимања школских зграда за школске сврхе. Ова одлука је пала само ради тога, да ђаци у овој страшној олуји не буду на окупу. Основне школе су радиле. Првог октобра Бишофхаузен је позвао најхитније све директоре. Чим су ступили на врата канцеларије, пијан, црвен у лицу, Бишофхаузен је дрекнуо: — Саботери, зашто не радите у школама? Хоћете да покажете народу како су Немци против српских школа! — Наш Министар просвете наредио је да рад у школама не почне пре његовог наређења! Сав бесан, Крајскомандант је узвикнуо: — Ја сам ваш Мшшстар! Затим је наставио: — Ја сам наредио Општини да добује да сутра мора почети рад. Сви прошлогодишњи ђаци морају и ове године да иду у школу. Моје наређење мора бити извршено, или ћу вас све стрељати. Излазите напоље! Сутрадан отпочео је рад. Ђака нема ни половина од уписаних. Скоро ниједног са села. Ради се као од беде. Бишофхаузен је обавештен о стању ( вероватно преко своје тумачице Кире Спиранске, бившег суплента Друге мушке гимназије). Поново позива директоре 17 октобра и, у присуству Спиранске, која служи као тумач, издире се на њих: — Ви ћете саботирати све док вас не пострељам. Зашто ке долазе сви ђаци? Ви их одвраћате. Ја о томе имам непобитне додатке.

146


Издаје кобно каређење: „Одмах путем београдског Радија позвати све ђаке средњих и стручних школа у Крагујезцу да у року од два дана дођу у школу. Ко не дође, сматраће се саботером; кућа ће му се упалити, родитељи интернирати или стрељати.” На примедбу једног од директора како по селима људи немају радио - апарате, он је иронично добацио: — Знамо ми да у целој Србији не само свака кућа, већ и сваки грм има радио - апарат. У понедеоник до дванаест сати да ми донееете списак ђака и њихових родитеља или старатеља. Ко се усуди да некога прикрије, наредићу да се стреља. Можете ићи! Изјутра, 18 октобра, освануо је убијен Никола Николић, један од месних првака Демократске странке.

КАЗНЕНА ЕКСПЕДИЦИЈА ДОЛАЗИ

Дошле су нове немачке трупе. Под шлемовима су. Шапатом се проносе вести: то је казнена експедиција крвавог мајора Кенига, који је извршио покољ у Краљеву. Сва су лица преплашена и забринута. Улице пусте. Само се чује тешки бат чизама. Пронесе се вест с уха на ухо: Сад ће бити зло. На путу између Крагујевца и Горњег Милановца водила се битка између „Ш умских” и Немаца. Погинуло је десет Немаца, двадесет и шест их је рањено. Увече са станице уђе у варош чета Добровољаца. У војничким су униформама, под шлемовима. Позади строја воде једног полуобученог, босог младића, измршавела и болна лица. Двојица позади њега држе пушке с бајонетима на готовс. По један са стране, исто тако с пушкама на готовс. Чује се шапат међу познаницима: „Кад Србин Србину ради овако, а шта ли ће тек Шваба ?” У суботу вече 18-ог настаје масовно хапшење Јевреја и свих „сумњивих” . Интервенције узалудне. Нико неће да вас чује. Немци не примају никога. У недељу 19-ог они нови Немци отидоше, нико не зна куд. Преварили смо се. Ове хорде су отишле у Грошницу, Мечковац и Маршић, три околна села, тамо похватали сељаке

ЧРАГУ.1ЕВАЧКА

ТРАГЕДИЈА

147

и код грошничке цркве их побили. У Крагујевцу нико не зна шта се дешава по селима, иако је Мечковац удаљен свега два километра. ЛОВ Н А Љ У Д Е

Освиће кобни понедеоник 20 октобар. Сви излази из Крагујевца су блокирани. На сваком раскршћу групе Немаца крај постављених тешких митраљеза. Око седам сати с периферије креће обруч центру града. Претреса се свака кућа. Купе се и одводе мушкарци од шеснаест до шездесет година, без обзира на звање и занимање. На питање „Куда?” , Немац кратко одговара: „На легитимисање у Крајскомандантуру!” Гомилају се дуги редови, окружени са свих страиа Немцима. Чим се скупи група од неколико стотина, одмах се спроведе под јаком стражом горе у шупе. Испред уласка у зграду, претресу их све, и све им ствари од вредности узму, као: златне сатове, ланчеве и друго, ако претстављају веђу вредност. Тако непрекидно, док нису дошли до центра вароши. Из иадлештава су одводили све чиновнике, из школа све ђаке старије од шеснаест година, заједно са наставницима. Страшно је било видети како се сатански смеју „културтрегери” Европе, који прате у смрт српски ЦЕет, српску средњошколску омладину. Купљење је трајало до иза подне. Било је нас горе у баракама око десет до дванаест хиљада. У једној бараци могло је стати кеколико стотина душа, а нас стрпали до четири хш&аде. Сви један уз другог. Доле ђубре, смрад гуши. Испред барака, видимо кроз брвна, на пољани зјапе упрте у нас цеви преко педесет тешких митраљеза. Иза сваког лежи немачки подофицир. To су цеви смрти, које ће сутра угасити на хиљаде српских живота. Бена није са нама. Сви се надамо у њега да нас спасе. И заиста је покушао. Са неколико пријатеља, који нису одведени, отрчао је у Ортскомаидантуру и молио милост за нас. Одатле га упуте у Општину. У Општини је наишао на кордон Добровољаца, на челу са злогласним Марисавом Петровићем, Страхињом Јањићем, Симеуном Керечким и Срећком Симеуновићем. Дошли су да преузму Опвдтину, као што су мало

148


раније преузели и Претстојништво полицпје. Видећи Бену, Марисав је узвикнуо: — И ти ми долија! — Марисаве, по Богу брате, ради од мене шта хоћеш, само спаси оне тамо у баракама! На то му је овај одговорио: — Ти и твоја Странка сте нас до овога довели. He само што њих нећу спасти, но ћу и тебе њима одвести! Марисав нареди те Бену, његовог сина, и секретара Општине покојног Бору Тричковића, одмах спроведу у Добровољачки Штаб, у школу Краља Петра, и затворе. Тамо су нашли преко стотину других затвореника, које су Добровољци похапсили. Међу њима је био и Андрија Божић, свештеник из Бадњевца, код Крагујевца, први еусед Марисава Петровића. Они су били политички завађени. Сад је дошло Марисаву да се свети. — Видиш бре, none Андро, рече му Марисав, да ти од мене зависи живот? Ако је мени воља, ти ћеш бити стрељан; а ако је мени воља, бићеш пуштен. Поп Андра му одговори: — Вала, Марисаве, кад мој живот зависи од тебе, и не треба ми! Више волим да будем стрељан но да живим твојом милошћу! Сутрадан, 21-ог, Марисав је рано у зору поставио у камион non - Андру, Бену са сином, Бору Тричковића, Бошка Васикића, капетана, и још многе друге, и предао их Немцима, који су их одмах стрељали.

ПРЕСУДА У ОРТСКОМАНДАНТУРИ

У четири сата по подне 20-ог одржана је чувена седница у Ортскомандантури на којој су били: мајор Кениг, шеф Казнене експедиције; капетан фон Бишофхаузен, Крајскомандант; капетан Цимерман, Ортскомандант1;Марисав Петровић, Командант Шумадиског добровољачког одреда; Страхиња Јањић, Марисавов новопостављени Претседник Општине; Сто1 Према Извештају капетана Бишофхаузена, Командант места у то време био је мајор Кениг, Командант I батаљона 724 пеш, пука. Биће да је Цимерман био Командант П 1 батаљона 749 пеш. пука.


ТРАГЕДИЈА

149

шић, новопостављени Претстојник полиције; инж. Симеун Керечки и Срећко Симеуновић. Седница је трајала свега неколико минута. За тих неколико минута донета је смртна пресуда за две хиљаде и три стотине људи. Пре пет часова стигли су горе к нама и Немци и Добровољци. Улазе у бараку, вичу: — Ко хоће да се јави добровољно у Недићеву војску? У бараци тајац. Од четири хиљаде нас, јавља се свега пет до шест. Њих пуштају напоље. — Ко има уговор за рад у Немачкој ? Опет се јавља врло мали број, ни десет. И 1 б и х пуштају. — Ко је ту немачке народности ? И њих пуштају. — Руси избеглице, Бугари, Хрвати, и сви који нису поданици Србије! И њих пуштају, У бараци се не познаје да је неко изишао. Пуштају лекаре и апотекаре. Врата се поново залупише и закључаше.

СУДБОНОСНА ПРОЗИВКА

Мало доцније улази Марисав Петрозић са својим Добровољцима. Са њима су и два Немца, подофицира. Држе у руци велики табак хартије. Почиње прозивање. Како кога прозову, излази капоље. До нас у средиии бараке провлачи се један дечак Добровољац. Нека ни седамнаест година, интелигентан I-: доброћудан, избеглица. Око нас старијих, група од преко сто и педесет ђака. Шапућемо: — Спаси ову децу, они су ђаци, твоји другови! — Спашћу их, не брините! И заиста, како кекога прозову, овај дечко је увек избацио по неколико ђака, тако да је све који су били око нас спасао. Замолимо га да спасе и покојног Милоја Павловића. Он га изведе сам напоље и уведе у групу спасених. Али, на несрећу, у том тренутку наиђе Марисав, угледа Милоја, приђе му и рече:


150

— Ти, Милоје Павловићу, ниси достојан да будеш спасен. Ти си десет генерација у својој школи васпитао у комунистичком духу. Дело твога рада је данашњица! Милоје му одговори: — Марисаве, ово није место за дискусију о тој ствари. — Сад ћу наредити да те врате натраг у бараку! узвикну љутито Марисав. Није прошло ни пет минута, а један подофицир прилази групи за пуштање и викну: — Милоје Павлозић! Милоје одговори: ,,Ја!” и изиђе из групе. Подофицир га зграби за леђа и угура натраг у бараку, која се до сутра више није отварала. Мало доцније спроводе у две групе, једну за другом, оне затворене још у суботу вече. He уводе их у бараке, воде их преко потока. „Куда ће са њима?” питамо се. Нисмо дуго остали у неизвесности. Проломише се митраљееки рафали. Они су поубијани. У таквом очајању проводимо стојећи бесконачну ноћ... Пред зору у непосредној близини зачусмо силну детонацију. Следи нам се крв у жилама. Слутимо да ће и ово донети још веће зло. Помишљамо и на оне друге који су преостали. И заиста, та експлозија била је за многе трагична. Она је сутрадан више но утростручила број жртава. To је био дигнут један мостић у Петровцу, у непосредној близини Крагујевца.

КАСАПНИЦА

Освиће уторник, најцрњи дан у историји Крагујевца. Дан ведар, сунчан, просто ти мило да живиш. Чује се звук аутомобилских мотора. Долазе. Скидају се Немци под шлемовима. За њима Добровољци. Почињу припреме за стрељање. Образују две групе, у једној су све радници, у другој Горњомилановчани. Врше лреметачину и одузимају све. Легитимације бацају на гомиле. Радницима наређују да узму своје пословне књижице и да их отворе као да читају. Једне воде једним, a друге другим правцем. Раднике можемо пратити погледом, a Горњомилановчани се изгубише на другој страни. Раднике поведоше у поток. Поређаше их фронтално по три, окренуте


ТРАГЕДИЈА

151

леђима. Скидоше два тешка митраљеза. Поставише их иза њих на непуних пет метара. Вођ даде знак пиштаљком. Митраљези заклокоташе. Несрећници не падају појединачно, већ као кад се обори цео плот ка огради и одједанпут се сруши. Многи од нас посматрача затвори очи пред ужасним призором. Потом се Немци размилеше и почеше газити лешеве и пуцати у главе оних који су давали знаке живота. Исто се догодило и са Милановчанима. Али њих нисмо могли видети; само смо чули пуцњеве. Придолази нова група Немаца. Отварају се бараке. Сви нагрнемо натраг, неће нико на врата. Свако жели да макар и за тренутак одложи смрт. Немци с бајонетима упадају унутра. Чизме су им крваве; одвајају групе ка вратима. Тамо их лоређају по тројицу. Одвајају већину за стрељање. Одабирају млађе и крупније, а слабије и старије на страну. Наређују им да седе по пољани. Ко би устао, биће одмах убијен. Око њих и барака обруч наперених митраљеза. Почињу да воде у групама по пет до седам стотина особа. Ш то је и Немце много зачудило, нико нити кука нити моли за милост. Сви иду чврсто и стоички. У једној групи Милета Новаковић, суплент, младић који је тек почео живот. Насмејан, пре би се рекло да иде на свадбу него на губилиште. При поласку окреће се, и онима на пољани виче: — Збогом, браћо, само јуначки, да се ови скотови не сите! Ако неко од вас жив остане, нека је проклет ако нас не освети! Шваба се обрецну на њега и замахну кундаком. Новаковић се окрете и рече: — Шта тражиш од мене, швапски гаде? Зар ти је мало моја смрт ?

ЈЕДАН ХЕРОЈСКИ ГЕСТ

Диван је и гест покојног Лазе Пантелића, вршиоца дужности Директора Прве мушке гимназије. Мали растом, Лаза је био одвојен у групу за нестрељање. Али, у тај мах извели су једну групу за стрељање у којој је било и тридесет и пет ђака његове школе. — Куда ће ова деца? упитао је Лаза једног Немца. — На стрељање!

152


— Ја сам њихов директор. Молим вас, пуетите њих, a мене водите! — He може! — Онда мени није место овде. Мени је меето са мојим ђацима. И без оклевања Лаза је пошао с њима. Сви су га загрлили и пошли загрљени заједно у смрт. Нама преосталима та успомена неће никад изићи кз главе. Дело Лазино је достојно историје. Цело јутро проводе непрекидно групе од сто педесет до две стотине педесет људи. Непрекидно клокоћу шест тешких митраљеза; race на стотине живота. Око 11 сати у баракама нема више ни трећине. Одведоше једну групу од близу три стотине људи. Неколико минута затим, проломише се у непосредној близини пуцњи митраљеза и пушака. Куршуми на све стране. Бију и наше бараке. Ми сви легли потрбушке један уз другог, један преко другог. Тај кркљанац трајао је преко десет минута. Доцкије смо сазнали да је један снажан младић зграбио за гушу једног Немца, оборио га и почео зубима да га коље. Остали се разбегли. Немци су за њима пуцали и, како је била равница без заклона, није се нико спасао. Други Немац, пуцајући на оног који је оборио Немца, убио је и њега и Немца заједно. Та је група сахрањена на самом путу. Иза овог застали су са стрељањем, да би донели из вароши конопце и њима везивали друге. У претпоследњој групи одвели су Милоја Павловића. Бејаше на челу групе. У тој групи био је и покојии Јован Чунковић, професор, избеглица из Призрена, сик старог проте Марка Чунковића. Он је имао велкку грбу на леђима. Провели су их поред саме наше бараке. Чунковић се спотаче, да падне. Немац до њега замахку бајонетом и проби га у грбу; бајонет изиђе с друге стране. Несрећни Чунковић паде. Наредише двојици, које одвезаше, да га узму и понесу до места где ће их побити, и ту га дотукоше. Стрељање је завршено између два и три сата по подне. На гомилама лежало је између шест и осам хиљада најбољих наших синова. Иетог дана Немци су по Крагујевцу излепили плакатс чији је садржај на немачком и српском гласио:

КРЛГУЈЕВАЧКА

ТРАГЕДИЈА

153

„За убијених десет и рањених двадесет и шест Немаца између Крагујевца и Горњег Милановца, од разбојничких банди, данас је у Крагујевцу, за одмазду, стрељано две хиљаде три стотине Комуниста и присталица Драже Михаиловића и његових помагача.” 2 Сетимо се и овог октобра с пијететом ових мученичких синова нашег напаћеног народа, поклонимо се њиховим сенима и патничком Крагујевцу. Октобар 1945.

Ј. Ш.

2 fieh споменути Зборник докумената доноси фотографски снимак Обзнане коју су Немци издали том приликом. Текст гласи: „Месна Командантура Крагујевац. Крагујевац, 21 октобар 1941. ОБЗНАНА. Кукавички и подмукли препади у току прошле недеље на немачке војнике, којом приликом је погинуло 10 а рањено 26 немачких војника, морали су бити кажњени. Због тога је за сваког погинулог немачког војника стрељано 100, а за сваког рањеног 50 становника, и то пре свега комунаста, бандита и њихових помагача, укупно 2.300. У будуће he се за сваки сличан случај, па била то само саботажа, поступити са истом строгошћу. С т а р е ш и н а М е с н е К о м а н д е .” Писац је текст објаве препричао у основи тачно, али по сећању.

КРВАВА БАЈКА

Било je t o y некој земљи сељака На брдовитом Балкану, Умрла је мученичком смрћу Чета ђака У једном дану. Исте су године Сви били рођени, Исто су им текли школеки дани, Иа исте свечаности Заједно су вођени, Од истих болести сви пелцовани, И сви умрли у истом дану. Било је то у некој земљи сељака На брдовитом Балкану, Умрла је мученичком смрћу Чета ђака У једном дану. А педееет пет минута Пре смртног трена, Седела је у ђачкој клупи Чета малена И исте задатке тешке Решавала: колико може Путник ако иде пешке... И тако редом. Мисли су им биле пуне истих бројки, И по свескама у школској торби Бесмислених лежало безброј Петица и двојки.

КРВАВА БЛЈКА

155

Прегршт истих снова И истих тајни Родољубивих и љубавних Стискали су у дну џепова. И чинило се сваком Да ће дуго, Да ће врло дуго Трчати испод свода плава Док еве задатке на свету He поевршава. Било је то у некој земљи еељака На брдовитом Балкану, Умрла је јуначком смрћу Чета ђака У једном дану. Дечака редови цели Узели се за руке, И са школског задњег часа Иа стрељање пошли мирно Као да смрт није нншта. Другова редови цели Истога часа се узнели До вечног боравишта. Десанка Максимовић

СЕЋАЊА ЈЕДНОГ КОМАНДАНТА Прилог историји устанка у Србији 1941

Капитулација југословенске војске, 17 априла 1941, затекла ме је као Команданта IV батаљона Другог пука Краљеве гарде у с. Дудовици код Љига. Слом без иједне уређене битке, скрхао нас је све и душевно и физички. He сретоемо Немце нигде озбиљно. Тенкови и Штуке срушише Југославију такорећи без борбе, уз помоћ Усташа и немачких и маџарских мањина. Уместо да батаљон предам Немцима, како је било наређеио из Врховне команде, постројим га, одржим говор о слому, и распустим све кућама. Плакали смо и ја и све људство. Командант дивизије, сутрадан, нареди исто: распустити људство кућама, не предаја Немцима. Ђенерал Јован Антић, Командант Сремске дивизије, био је сломљен и беспомоћан као и ми, као цела војска, као цео српски народ. Мислећи да ће се Грчка држати, еа капетаном Владом Јанковићем и два подофицира Словенца кренемо преко Ваљева, долином Ибра, ка Грчкој. У Ушћу сазнасмо о зверствима Арнаута и о немогућности да се пробијемо даље ка југу. Преко Крушевца и Варварина кренем за Београд, возом од Варварина. У Београд стигнем почетком маја. Одатле одем у с. Драгиње, где ми је била породица. Ту сазнам да су Немци наредили да се сви војни обвезници јаве. Поново ее вратим у Београд, где сам могао боље да се кријем. У заробљеништво кисам хтео ни жив ни мртав. По доласку у Београд разболим се. У болници сам остао до краја маја. При изласку из болнице, око 30 маја, среткем у Зориној улици мајора Велимира Пилетића. Он ме упита: да ли идем на конференцију код мајора Бошка П. Тодоровића, Господар Јованова бр. 10. Кажем да не, и он ми саветова да одем сутра. Сутрадан одем до Бошка. Тамо затекнем још три официра: поручници Сарановац и Николић, трећега се не сећам. Бошко

СЕЋАЊА ЈЕДНОГ КОМАНДАНТА

157

нам свима рече: да је пуковник Михаиловић на Равној Гори; да се врши војничка организација Србије, како би се иарод припремио за „устанак, када за то дође време” . Он, Бошко, одлази кроз три дана на Равну Гору поново. Сутрадан, код кафане „Жагубице” , сретне ме поручник из Краљеве гарде Ж. Лазовић. Рече ми: да га је послао пуковник Михаиловић да ме нађе и каже да дођем на Равну Гору. Раетасмо се нагло, јер приметих да га неко прати. He даде ми шифру за пут на Равну Гору, ни правац пута. Чујем те вечери да ће Немци блокирати Београд, те возом одем поново у Драгиње. Ту ми non Милош Јевтић рече да се у забрану Алексића налазе петнаест жандарма који су напустили службу и неће да служе окупатора. Састао сам се с њима и рекао да буду ту, а да ћу ја, после разговора по околним селима са виђеним л>удима, да одем са њима на Равну Гору. Учитељ, рез. капетан Сава Илић одмах се придружи мени. Био је син попа из Владимираца. После десетак дака рада по селима, крајем јуна имао сам мали одред од 27 жандарма, са капетаногд Савом Илићем. Уочи нашег поласка за Равну Гору, 1 јула, стиже у Драгиње жандарм. наредник Бижић, да буде старешина у Драгињу и ради с Немцима. Сви ми рекоше да је „немачки шпијун” . Бижић ме позва на састанак. Рече ми да су сви његови поклани од Усташа, негде око Бијељине; позива ме да идем са њим у тај крај, да се боримо против Усташа. Упитао сам га: да ли он хоће да иде са мном. На то ми он одговори: да баш тражи некога таквог. Хоће са мном „и у ватру и у воду” . Сутрадан кренемо за Равну Гору и са њим. Ишли емо правцем у току ноћи, Драгиње — Миличиици — Гола Глава — Близански Висови — с. Попучке. У току ноћи идућег дака прелазимо Колубару и уђемо у с. Пауне, а затим у с. Брежђе. Ту су већ и non и сељаци знали за Равну Гвру и за „пуковника Дражу” . Из с. Брежђа кретосмо 3 јула уз падине Сувобора ка Равној Гори. Ускоро наиђосмо на заседе. Оне нас упуте право у Штаб код Драже. Мој одред био је у униформама и наоружан, а ја у цивилном оделу и без оружја. * * * На око педесет корака од Штаба, једна проста колиба; гауставим људство, а ја уђем у колибу. Дража је седео на

158


слами на поду. Поклоним се и поздравим се с њим. Знао сам га одраније. Нареди ми да постројим људе. После Дражиног иригодног говора, одржаног пошто сам војнички предао рапорт, дадосмо вољно. Војницима је рекао неколико речи и додао да ће вечерати „шта је Бог дао” . Ту сам срео још и ове официре: капетана Миленка Рељића, поручника Јована Је ловца и Симу Узслца, Павла Мешковића и маринског подофицира, мислим Фрању Секичара. Дража је ушао у колибу, затим изишао огрнут планинеком пелерином и позвао ме да седнемо на једку оборену букву, тридесетак корака од колибе. Ту ми је говорио о рату који смо изгубили, о издајству већег броја хрватских јединица, о клању Срба у Хрватској, о избеглицама. Разговор је трајао око два сата. Отишли смо затим на вечеру у један хладњак. Војници су били унаоколо. За вечером сам видео Драгишу Васића. Он се пољуби са мном, иако се нисмо познавали. Било је укупно тридесетак људи око вењака где смо вечерали. Ту је био и капетан Милојко Узелац - „Тарас” , са још неколико офидира. Сутрадан, на једној стази од око двеста метара, шетали смо се поново пуковник Михаиловић и ја. Том приликом ми је рекао углавком ово: He треба гомилати трупе на Равну Гору, јер нема ни хране, а изазвали бисмо Немце да нас нападну; циљ, засада, није борба, већ организовање. Рекао је да је његова намера да се цела земља војнички организује, тако да „кад дође време” цела земл>а скочи на устанак. Организацију је замислио овако: Цела ће се земља организовати за прво време у ове једш-гаце: „ П р в е ч е т е ” , најстарије људство, са задатком да обезбеђују села и срезове одакле су; „ Д р у г е ч е т е ” , људетво средњих година, ненаоружано, са задатком да у с е о ј и м местима секу телеграфске линије, кидају сувоземне комуиикације, руше мостове и дижу препреке на путевима, врше саботажу на возовима; ,, Т р е ћ е ч е т е ” , људство најмлађих годишта, наоружано, да образују стварно борачке јединице. Села су имала да образују чете, срезови батаљоне, и тако даље. Истакао је, затим, да у Босни „ври” и да тамо што пре треба „заштитити српски живаљ од Усташа” . Рекао ми је: да ја истога дана кренем с одредом у долину р. Борине, где ћу наћи потпуковника Веселина Миситу; са њим


159 ■Ш Е9

да се договорим, образујем две чете и лично пребацим преко Дрине у Босну ради заштите Срба и борбе против Усташа; да се, затим, вратим на Равну Гору, где ћу добити „спецкјалан задатак” . * * * Те вечери кренем преко с. Брежђа, Рајковића и Пауна у Попучке. Ту сам преданио са људством код неког домаћина Милисава. У току ноћи 6/7 јула кренем преко Близакских Висова на Столице. На то брдо стигнемо 7 јула. Ту распустим људство, да оде кућама, одмори се три дана, па да затим сви дођу у с. Каону, код манастира. Са одредом дођем на утоку р. Борине у Дрину 11 јула. Ту, у с. Батру, нађем потпуковкнка Миситу. Са њим је био и Риста Ћуковић, капетан. За неколико дана опремимо две чете од по 40 бораца, и ја их лично пребацим преко Дрине у току ноћи 15/16 јула: једну под командом капетана Ристе Ћуковића, а другу капетана Саве Илића. Четама сам дао задатак: да у с. Козлуку и Тршићу побију усташке посаде, да се повуку на Мајевицу и да одатле нападају Усташе, штитећи српски живаљ. Јездимир Дангић се у то доба борио очајно око Зворника, на оној страни Дрине, против Усташа. Саопштио сам командирима чета да ће даља наређења добијати преко потпуковника Мисите. Пред зору чујем бомбе и пушке: то је показивало да су извршили напад на усташке станице. На Равну Гору вратио сам се крајем јула. Тамо сам остао неколшсо дана и добио нов задатак од пук. Михаиловића: да спроведем војну оганизацију у Рађевини. "љ 7 Г љ 7? љ"П" Организацију Рађевике вршио сам из с, Става, из куће кога брата од тетке Симе Симића. ( Погинуо у Босни 1943. ) Ту се већ налазила једна група Комуниста, под командом поручника Драгојла Дудића, официра 63 класе, сина Мкше из с. Клинаца. После неколико дана поручник Дудић позва ме на састанак. Ту ми неки „Шпакац” понуди да будем „Командант свих Титових одреда у том крају” . Рекао сам му да сам ја у организацији пуковника Михаиловића; затражио сам да ми даду пет дана на размишљање. Дан пре тога, дедан од Комуниста из Става убије свога кума. To разочара сељаке до највеће мере и окрене их све против Комуниста. После два дана добио сам једну цедуљицу, писану ћирилицом, потпи-


160

сану тобож од Тита, а писао је неко са највише четири разреда осповне школе. Говорио сам са рез. капетаном Михаилом Поповићем, бившим Претседником Општике; он ми саветова да се уклоним из села, јер ће ме Комукисти убити. Половином августа спустим се у с. Батар, затим у с. Д. Бадања, па се око 30 августа вратим опет у Батар. Ту нађем потпуковника Миситу. Исте вечери ми Мисита рече да има састанак „са неким енглеским инжињером у Зајачи” , и да ће доћи сутрадан да говори са мном. Ујутро 31 августа чуо сам борбу која је трајала цео дан. Око десет сати пуче глас да је Мисита погинуо. Поподне поручник из Миситина Штаба доби писмо од калуђера Георгија Бојића: Мисита погинуо при нападу на Лозницу, а команду над одредом примио потпуковник Н. Радовановић. Мислим да се звао Жељински четнички одред. Решим се да одем одмах на Равну Гору, да известим о погибији Миситиној и о раду у Рађевини. Сазнао сам да је калуђер Бојић био обавештен да ће Комунисти наггасти Лозницу и заузети је, па је са Миситом у току ноћи сдлучио да они нападну пре Комуниста. Даду узбуну звонима. Ујутру нападну Лозницу и Мисита погине у самом почетку напада, 31 августа пре подне. На путу за Равну Гору чујем да се код Крупња воде тешке борбе с Немцима. Нападају Комунисти и Четници под командом поручника Митра Мартиновића и свештеника Владе Зечевића. To су после Комунисти прогласили за „прву ослобођену територију” . Завели су ту „народну власт” и до^екали ту Тита 16 еептембра, кад је дошао из Београда. * •• На Равну Гору стигао сам 5 септембра. Поднео сам Дражи извештај и донео му П р о г л а с Косте Пећанца, који сам скинуо успут са неке бандере. Дража је саслушао и рекао ми да ће сутра, 6 септембра, прославити Краљев рођендан на Равној Гори. Дража је 6 септембра одржао пригодан говор. Било је доста света. Видео сам тада оба брата Тодоровића, Жарка и Бошка, потпуковника Драгослава Павловића и друге, поред осталих које сам раније навео. Предвече овога дана говорио сам са рез. мајором Александром Мишићем. Он се био вратио из Београда, где се са-

СЕЋЛЊЛ ЈЕДНОГ КОМАНДАНТА

161

стао са ђенералом Миланом Недићем, који је 29 августа образовао такозвану Српску Владу. Ужасно је грдио и псовао Недића. Сутрадан, пуковник Михаиловић ме позва и прочита ми писмо калуђера Георгија Бојића. Овај је тражио да се одреди један официр да прими Миситине јединице. На крају читања пуковник Михаиловић ме упита шта желим: да примим Миг-итине јединице, оетанем и организујем интендантуру на Равној Гори, или будем код њега у Штабу. Имао сам утисак да и он жели да одем на место Миситино, те се одмах одлучих за борачку јединицу. При изласку, Дража ми рече: да ће ми дати наређење и да треба да кренем одмах. У претсобљу колибе, Штаба Дражиног, видех потпуковника Жику Ђурића. Почнем са њим разговор. Дража ме позва у собу: „Пази шта говориш, јер он долази од министра Аћимовића” . Изишао сам опет и говорио са Ђурићем дуже. Излагао ми је потребу сарадње између Драже и Аћимовића, за кога је тврдио да је „родољуб” . По подне сам добио наређење: да примим Миситине јединице, поред одреда капетана Рачића и поручника Митра Мартиновића. * * # Те вечери кренем коњем, у цивилном оделу и без оружја, са једним пратиоцем. У Драгиње стигнем 8 септембра. Ујутру упутим људе да пронађу поручника Мартиновића и кажу му да је ставл.ен под моју команду. Он је пошао са Равне Горе два дана пре мога доласка тамо. Са свештеником Јевтићем одем 9 септембра на р. Добраву и ту ухватим везу са поручницима Милованом Братићем, Мирком Смиљанићем и још једним, сви под командом Рачићевом. Обрадовали се моме доласку. Смиљанић ми даде један револвер Маузер у знак пажње. Тако се и ја наоружам сада. Предвече се вратим у Драгиње. Ту ми саопштише: да је псручник Мартиновић, кога су нашли код Осечине, одбио да се стави под моју команду. Рачића нађем 10 септембра у Белој Реци и саопштим му наређење. Он ми одговори: „Ево, да идемо пред људе сада. Они вас неће примити, а могу лако и да вас убију!” Био сам изненађен таквим одговором. Рекао сам му само да идем у Лозницу да примим Миситину команду. Он је то, сав срећан, примио, дао ми ауто и пуковника С. Крејаковића као пратњу. У Дозницу стигнем 10

КЊИГЛ 0

162

ДРАЖИ

септембра увече, нађем Команданта места потпуковника Манојловића, a 11 септембра одем у Штаб Миситин. Ту ми потпуковник Н. Радовановић преда команду. И калуђер Бојић и потпуковник Радовановић јако су ми се обрадовали. Било је укупно 1600 бораца, у 16 чета. Дао сам им име „Јадарски четнички одред” , са задатком да држе Дрину од села Бадовинаца до Крупња. Десно од Бадовинаца према Шапцу држао је капетан Драгослав Рачић. У Лозници сам провео време од 10 септембра до 9 октобра, чувајући Дрину од Усташа. Вршили смо и маље саботаже на путевима, помагали сељацима да скину жетву са ада на Дрини. Код Зворника је мајор Јездимир Дангић водио још увек оштре борбе против Усташа. Наредник - водник Стеван Микић - Косовац радио је у Ковиљачи бомбе „Геџа” за мој одред. Од 9 до 25 октобра, Немци из Прњавора непрекидно су упућивали казнене експедиције против нас. Нападали су по дану; ноћу се враћали у Прњавор. Помагало их је девет Штука. Окршаји су били жестоки. Само једног дана имао сам код Шора и Лешнице 106 мртвих и рањених. Немци су Лозницу преотели 11 октобра, а Крупањ 20 октобра. Комунисти из тога краја сви су се, после тога, сручили око Ужица, у своју „Ужичку Републику” . *3 г Ф м.

м,

м.

Треба истаћи овде рад Комуниста. Они су све до 22 јуна били велики пријатељи са Гестапом. Тек после напада на Русију и позива Стаљиновог 2 јула да се дигну на „оружани отпор” , Комуниети су се осетили на терену. Цео месец јули, мали комунистички одреди, од 10 до 30 људи, нападали су жандармериске станице, разоружавали жандарме, пљачкали новац из државних установа. У с. Бела Црква код Ваљева, неки Жика Јовановић, Командант Ваљевског партизанског одреда, јачине 10 Комуниста, убије на једном збору два Србина жандарма. Тај догађај Тито слави као „почетак устанка у Србији” . За Тита и Комуиисте, устанак је почео убијањем Срба жандарма, који су скоро листом били тајно потчињени организацији пуковника Михаиловића, а само формално били под Недићевом Владом. Цео август Комунисти су нападали Жандармериске станице и палили општинске архиве. Тако

163

С.ЕЋАЊА ЈЕДНОГ КОМАНДАНТА

су напали у јулу станице у Рачи, Пецкој, Каменици; у августу, у Мионици, В. Плани, Сврљигу, Книћу, Лајковцу, Бајиној Башти. У Бајиној Башти и Власотинцима опљачкали су пореске управе и однели сав државни новац. Немце су напали тек 1 септембра у Крупњу и 10 септембра код ЈБига. Тако су они за три месеца Немце напали само двапут; иначе су убијали Србе, и то назвали борбом против окупатора. Тек 16 септембра Тито је у Крупњу донео одлуку да се почне са нападима на Немце. Тито је са Крупња отишао у Ужице 24 септембра. Већ 27 септембра проглашена је „Ужичка Република” . Народ је тада јасно видео шта хоће Комунисти. У току септембра и октобра Комунисти и четнички одреди пуковника Михаиловића радили су заједно против окупатора. Шабац, Краљево, Ваљево и Крушевац опсађивали су заједнички и Комунисти и Четници. Четници су били у већини, jep је народ скоро сав ишао пре у Четнике но с Комунистима. Око 10 октобра примио сам у Лозници наређење пуковника Михаиловића у коме је стајало: да Комунисте треба да сматрамо као своје савезнике и да са њима најприсније сарађујемо. Ни данас ми није јасно зашто је ово био наредио. Да би се, међутим, постигла пуна сарадња између Михаиловићевих четничких одреда и Титових комунистичко партизанских одреда, састали су се у с. Брајићима Тито и пуковник Михаиловић 26 октобра. До споразума није дошло, јер је пуковник Михаиловић био против ликвидације власти изабраних од народа и завођења комунистичких власти у виду „Народних одбора” ; а изнад свега није могао да прими убијање Срба под видом „саботера” , „шпијуна” или „народних непријатеља” . *

*

*

#

Када је једна јака немачка казнена експедиција продрла друмом Лозница — Ваљево и дошла у висину Крупња и Става, са одредом сам почео да се повлачим 25 октобра правцем: манастир Троноша — Зајача — планина Борања— Суводање — Дудовица — Близански Висови — Попучке. На дан 31 октобра стигао сам у с. Пауне. Ту сам нашао пуковника Михаиловића са „Марком” , капетаном Хатсоном. Са Дражом је био и свештеник Милош Јевтић из Брдарица. Сутрадан бра-

164


кио сам Пауне од Немаца, док се Дража повукао ка Струганику. У току иоћи 2/3 новембра повукао сам се с одредом до с. Планинице. Одатле сам 3 новембра био упућен у с. Кључ код Мионице. Око 5 новембра дођем с одредои у с. Плаииницу поново. Ту затекнем Ваљевски четнички одред под командом рез. погучника Војина Поповића, са Начелииком Штаба поручником Нешком Недићем. Ту добијемо наређење да кренемо ка Субје.т-у, близу Косјерића, огранку Сувобора са јужне стране Равне Г оре, према Ужицу и Чачку, к да са те стране заштитимо Равну Гору од напада Комуниста са југа. Као што је познато, Тито је био издао парочбу за илп-°д на Четипке код Пожеге, Ивањице и Трешњице, и тако је 2 тторембра започео грађапски рат. Неки партизански одреди нападали су према Прањанима и пошли ка Равној Гори да униште Штаб пуковника Михаиговића. Партизани су ушли v Пожегу 3 новембра. На Субјелу, како нам је речено, био је капетан Драгослав Рачић са Церским четничким одредом. Стога нисмо предузели никакво обезбеђење, крећући се у том правцу. На Субјелу, међутим, није било Рачића. Он се већ био повукао, те тако ми паднемо под ужасну изненадну ватру Комуниста. Настане крвава борба, скоро изблиза и у мешавини. Била је ноћ. Ујутру осванемо на Тометином Пољу. Био је 6 новембар. Ту затекнемо Четнички одред рез. потпуковника Свете Протића из Ваљева ( адвокат, умро у Маутхаузену) и Пожешки четнички одред под мајором Манојлом Кораћем, коме је Начелник Штаба био капетан Милош Глишић. Комунисти нису гонили. Све наше снаге повучемо натраг према с. Планиници, где нађемо Црногорски четнички одред ( мобилисан око Ваљева) под командом поручника Младена Младеновића. Пуковник Михаиловић упути нам мајора А. Мишића да се договоримо о даљем раду. Са Јадарским четничким одредом одем у с. Брајиће. Ту ми пуковник Михаиловић нареди: да са одредом заузмем Таково. Код с. Савинца нападну ме Комунисти. Ипак, успемо да овладамо Таковом. Одатле нас Комунисти потисну, пошто капетан Тихомир Дејановић погине при његовој одбрани. Ту сам са Церским одредом Д. Рачића и одредом поручника Радована Радовановића из Мрчајеваца водио борбе с Комунистима све до 21 новембра, када нас је пуковник Дража извеетио: да су


165

његови делегати успели 20 новембра у Чачку да обуставе непријатељства до 27 новембра, с тим да се види ко је крив за гшчетак грађанског рата. * # Пук. Михаиловић позове 30 новембра у с. Брајиће мене и Рачића. Раковића је већ био упутио 27 новембра за Команданта Четничке бригаде у Чачак. Стигли смо 1 децембра. Дража је са мајором Захаријем Остојићем био над мапама. Ту нам саопшти: да је израђена нова четничка формација; да ја одем е. постанем Командаит Јадарске четничке бригаде, а Рачић Церске четничке бригаде ( менк су припали срезови: Јадарски, Рађевски и Азбуковачки, а Рачићу: Крупањски, Мачвански и Поцерски) ; да истога дана кренемо на своје тереие са одре,гима. Рачић је отишао одмах. Ја сам, по одобрењу Дражином, имао да одморим људе и пођем тек 5 децембра. Немци су већ били кренули са пет дивизија: из Ваљева ка Ужиду 23 новембра, и из Краљева и Крагујевца у правцу Ужица, Чачка и Г. Милановца. Ужице су заузели 29 новембра. Тито је побегао највећом брзином са свима Комукистима Србије за Санџак. Стигао је 4 децембра у Нову Варош. Са одредом креием 5 децембра из села Бершићи, где смо били на одмору од 1 децембра, и око 4 сата по подне заноћим у с. Брајићима. Ту нас нападне један одред Немаца на камионима; али се брзо повукао. Пуковник Михаиловић ми нареди да сутрадан прођем кроз Струганик, где ће он извршити емотру. Сутрадан рансгповедем одред ка Струганшсу. Дотрча курир и јави да један немачки брзи одред тенкова и пешадије иде према нама, са правца Мионице. Чух и лупу тенкова. Мој одред био је на путу у колони ( јачина око 350 љ уди). Лево и десно чистина; не могу да склошш одред нигде. Да примим борбу, изгинућемо сви. Прибегнем лукавству. Са поручником Петром Тодоровићем и поднаредником Митром Братићем изиђем пред колону тенковску испред одреда. Покажем лажне објаве К. Пећанца и изјавим да сам се борио с Комунистима и враћам одред у Мионицу. Би им сумњиво. Док сам се ја објашњавао преко тумача, пола одреда је било нестало. Друга половина била је разоружана и са мнсм спроведена у Мионкцу. Тамошњи Пећанчев војвода Брајовић био је потпуно у служби нашој. Ње-

166


га ће доцније Немци да открију и стрељају. Увече, немачки мајор из Мионице позва Брајовића и мене на саслушање. Ја му кажем: да сам са одредом водио борбе против Комуниста код Рудника; да су то „Владине трупе” , и да о томе зна мајор Милан Калабић, Командант Владиних трупа у том делу Србије. Немачки мајор затражи радијом везу са мајором Калабићем. Овај потврди да ме зна лично и да је тачно да сам са „Владиним трупама” водио борбу против Комуниста. Захваљујући Калабићу, после дужих напора, ослободим цео одред од Немаца. To је део засебне приче. Важно је да сам на Бадње вече 1941 био слободан у Ваљеву, са свима људима. Сутрадан 25 децембра отишли смо сви за с. Драгиње. Одреду сам дао 10 дана одмора код кућа. Треба истаћи да су 6 децембра од исте немачке колоне заробљени мајори Александар Мишић и Иво Фрегл. Пуковник Михаиловић избегао је заробљавање и сигурну смрт пуким случајем и срећом. Причалн су ми да га је пратилац затрпао неким лишћем у кречани, и тако је остао незапажен. Сви из пратње су похватани. To ми је после причао Радован Ковачевић, који је држао благајну на Равној Гори. Док сам био у затвору Среског суда у Ваљеву, 17 децембра, говорио сам са мајорима Мишићем и Фреглом. Тога дана били су, кажу, на суђењу; али још не знају пресуду. Они су неколико дана доцније, како сам чуо, стрељани. Тако се завршио, децембра 1941, један део ужасних српских страдања. Ми смо своје људство били повели у борбу против окупатора, а били смо приморани да много крви пролијемо бранећи се од Комуниста, који су нас подло напали и отворили грађански рат, олакшавајући на тај начин Немцима да брзо и лотпуно угуше устанак у Западној Србији. Војислав Д. Пантелић

ИЗ ИСТОРШЕ РАВНЕ ГОРЕ 1941

Са годинама које ми проводимо у емиграцији, а народ у ропству код комунизмом, многе чињенице и успомене у опасности су да буду заборављене. Овом приликом нека ми буде допуштено да изнесем неколико података који су ми остали у сећању из рукописа књиге И с т о р и ј а Р а в н е Г о р е од Драгише Васића, некада најближег Чичиног сарадника.

ВАСИЋЕВ ДОЛАЗАК НА РАВНУ ГОРУ

По објављеној капитулацији, Драгиша Васић се упутио, заједно са др Младеном Жујовићем, из Пријепоља преко Голије у своје родно место Горњи Милановац. Будући познати по свом антинемачком ставу, они нису хтели да иду за Београд, где је заиста Гестапо одмах по свом доласку тражио да их ухапси и извршио претрес њихове заједничке адвокатске канцсларије. У Горњем Милановцу они су чули да се пуковник Дража Михаиловић са Штабом^ својих Четника налази на Равној Гори. Жујовић је одмах ишао на састанак са Дражом и потом се пребацио у свој родни крај, на Космај. Васић је прешао у село Трепчу код Милановца, где га је затекла и прва партизанска акција. Комунистичком акцијом у том крају руководио је учитељ Средоје Урошевић, доцнији Командант Друге пролетерске бригаде. Како се у селу знало да је Васић у вези са пуковником Михаиловићем, и како је Васић сељацима гоЕорио против комунистичке акције, то је Урошевић једне ноћи опколио кућу у којој је Васић становао, упао у његову собу к наредио својим Партизанима да га стражарно спроведу. Сел,аци, који су ујутру чулн за хапшење, дошли су групно на челу са Претседником Општине да протеетују, и Урошевић


’ 68

се нашао принуђен да пусти Васића. Ускоро потом Васић је отишао на Равну Гору.

РАЗГОВОРИ СА ТИТОМ

Почетком јула месеца партизанске групе почеле су да се појављују у пределу Равне Горе, нарочито са ваљевске стране. У селу Планиници дошло је до првог сукоба, при чему су тамошњи Четниди брзо разоружали партизанску групу која се била склонила у школску зграду.1 Затим је један од вођа ваљевских Комуниста др Јовановић, дошао у име свога одреда да води разговоре на Равној Гори, па за њим Милош Минић, адвокатски приправник из Чачка, који је долазио у име Главног партизанског штаба за Србију. Он се претставио под лажним именом, али су га познали, и сам Васић му је рекао: „Како хоћете да ми имамо поверења према вама, кад ви немате ни толико смелости да кажете своје право име?” Најзад је дошло до састанка у вили војводе Мишића, у селу Струганику, 19 септембра, где су Четнике прехстављали: Дража Михаиловић, Драгиша Васић и Војводин снн мајор Александар, а Партизане: Тито, Сретен Жујовић, који се појављизао под лажним именом Животић, и Митар Бакић. Са тог састанка Васић је био забележио неколико занимљивих детаља. За време разговора о акцији против Немаца, Дража је у једном моменту упитао Тита: ,,А како ће се организовати одбрана у случају немачког напада на слободну територију?” Тито је на то почео да говори како треба прокопати путеве, наслагати балване, итд. И, хтевши да покаже у једном тренутку правце евентуалног немачког напредовања, утврдило се да он уопште не уме да чита географску карту. На то је Дража узео ту географску карту, разастро је пред себе, и одржао прави час из стратегије и герилског ратовања. За време заједничке вечере Мишић се окренуо Титу и рекао му: „Сад кад смо у овако малом кругу, можете ли нам рећи своје право име?” Тито је на то одговорио: „Чуће се !” и, нагнувши се према Васићу, који му је био сусед за столом, 1 В. у ов ој књизи Вучковића.

Први

сукоб

са

Партизанима,

од Звонимира

ИЗ ИСТОРИЈЕ РАВНЕ ГОРЕ 1941

169

шапнуо му је неразговетно једно име.2 Оно што је највише падало у очи код Тита, био је његов руски нагласак у говору и Васић, који је боравио у Совјетском Савезу и чија је жена Рускиња, није могао да се отме утиеку да је посреди Рус. Када је Тито долазио по други пут, у село Брајиће, 26 октобра, односи између Четника и Партизана на територији ослобођеној од Немаца већ су се били увелико погоршали. На овом другом састанку од четничке стране био је присутан и капетан Милорад Митић, који је био официр за везу еа партизанским Врховним штабом. Митић је у овом евојству успео да сакупи у Ужицу низ података, који су речито говорили да Комунисти не поштују одредбе закљученог споразума. To се нарочито тицало испоруке оружја из ужичке фабрике. И када је Митић износио тачне бројке орул<ја лоелатог Партизанима и неизвршених обавеза према Четницима, Тито и његови пратиоци нису могли ништа од тога да побију. Тито је на озом састанку тражио да се Дража одрекне тројице својих команданата: Вучка Игњатовића, Филипа Ајдачића и Милутина Јанковића. Вучко Игњатовић, гардиски капетан, родом из ваљевског краја, организовао је заједно са капетаном Милошем Глишићем Пожешки четнички одред. Увидевши убрзо циљеве Комуниста, Игњатовић их је избацио из Ужичке Пожеге и завео чисто четничку власт. Комунисти кз Црногорског среза, под воћством Мита Игумановића, ухватили су неколико Ајдачићевих Четника и све их побили. Међу њима био је и Филипов побратим. To је Филипа навело да изврши одмазду; он је^похватао Штаб партизанског одреда и све их до једног побио. Наравно да Дража није хтео ни да чује о емењивању ових својих команданата. С друге стране, Дража није дозволио Вучку Игњатовићу да постави заседу и побије цео Титов караван од два - три аутомобила на путу између Пожеге и Равне Горе. Када су Комунисти предлагали Дражи да састанак буде у Косјерићу, где су они владали, уместо у Брајићима, Дража није на то пристао. Он је у том свом неповерењу бно у праву, јер се утврдило да су му Комунисти спремали заседу. 2 В. у ов ој књизи И з п р в и х месеца, од Јакше В. Ђелевнћа. По њему, то питање је Титу поставио Д. Васић, на састанку у Брајићима, 26 октобра 1941.

170


Ускоро је овој међусобној сарадњи Четника и Партизана, која је тешко ишла од првог дана свог рађања, дошао крај. Коренита реформа која се извела у тако кратком вргмену у расположењу народа, нарочито села, према Партизакима, лако је објашњива: у септембру меседу Партизани су за село били покрет који хоће да се бори против Немаца; у октобру, они еу се, захваљујући својој успостављеној власти, показали као покрет који служи ствар комунизма. Та сарадња од 19 септембра до 2 новембра 1941 најкраћа је сарадња која је у историји забележена између комунистичког и демократског табора. Другима је требало пет година, или ће требати јогц више, да би на делу ухватили ко су и шта су Комунисти и пружили им отпор. Када је реч о избијању сукоба, потребно је узгред побити једку од многих љотићевских клевета. Још у својим чланцима 0 Дражи Михаиловићу, објављеним под окупацијом 1941 г., ЈБотић је тврдио да је Дражу навео нарочито Васић на сарадњу са Комунистима. Ово је не само потпуна измишљотина, него је штавише чињеница: да је Васић тај који је дао одобрење за сукоб са Партизанима. To се десило овако: Уочи 1 новембра дошли су на Равну Гору Вучко Игњатовић и Милош Глишић и, говорећи да је последњи час, тражили да им се дозволи да се оружјем одупру Комунистима. Дража тренутно није био на Равној Гори. Како с њим није могла да се ухвати ни телефонска веза, а Игњатовић и Глишић хтели су да пођу са готовом одлуком, обратили су се Ваеићу да им он да дозволу и потом изложи ствар Дражи. Васић је тако и учинио и Дража се са тим еагласио.

ПОКУШАЈ АТЕНТАТА НА ДРАЖ У

Од самог почетка акције на Равној Гори, Немци су као један од начина да се боре против Покрета узимали и извршење атентата на Дражу. Прва два покушаја падају већ у лето 1941. Први пуг је дошао на Равну Гору један тип који се претставио као изасланик принца Ђорђа. Он је изазвао сумњу; и после првих саслушања, утврдило се да га је послао београдски Гестапо са задатком да организује атентат на Дражу. Одмах затим изведен је пред преки суд, осуђен на

ИЗ ИСТОРИЈЕ РАВНЕ ГОРЕ 1941

171

смрт, стрељан и закопан на самој Равној Гори. У току лета десио се други покушај атентата, у који је био умешан као потстрекач бивши јерезовски министар Војко Чвркић. Поднаредник по имену Поповић, ухваћен, одао је имена осталих саучесника.1 Био је изведен пред суд и поручник Предраг Раковић; али је жири, састављен од Драже, Васића и Драгослава Павловића, донео одлуку да је он невин. Ови покушаји атентата навели су Дражу да састави својом руком један докуменат, чији сам текст видео приложен уз рукопис Васићеве И с т о р и ј е Р а в н е Г о р е . У њему је Дража приближно рекао да, ако он било којим случајем погине, воћство покрета оставља Драгиши Васићу, Драгославу Павловићу и Јездимиру Дангићу. Акт је био писан стприлике у септембру 1941. После немачког напада на Равну Гору, псчетком децембра 1941, у почетку 1942 опет Немди и њихови агенти предузели су покушаје да убију Дражу. Тако је почетком године дошао у Горњи Милановац капетан Терзић, који се хвалио да ће ухватити Дражу. У марту месецу Терзић је био убијен.4 Када је Дража, крајем марта 1942 прешао преко Мораве, пребацујући се из таковског краја ка Драгачеву и Голији, љотићевски вођ у Западној Србији non Драгутин Булић, чим je чуо за тај прелаз, обавестио је немачку Команду у Чачку. И non Булић није био боље среће. Два - три месеца доцкије убила га је једна четничка тројка.5 Најзад, у мају 1942, Немци су, сазнавши да је Дражин Штаб примио транспорт од Еиглеза, бацили на Голију један пакет на коме јс стајало напиеано: Министру војске, морнарице и ваздухопловства Дражи Михаиловићу. Сељаци, који су пакет нашли, донели су га у Штаб, где је било на окупу око десетак официра, међу којима: Остојић, Лалатовић, Калабић. Они су почели да дреше пакет; али како је то тешко ишло, Остојићу је пао у очи натпис на пошиљци, који никад раније није постојао. Он је узео цео пакет и, убедивши остале да има нечег сумњивог, изашао папоље и бацио пакет у оближње стене. У истом часу одје3 О Чвркићу и о „принцу” Ђ орђу, в. у овој књизи Р. Л. Кнежевић: 3 и Ј. В. Ђелевић: И з п р в и х м е с е ц а . 4 П одробније о томе, Звоеимир Вучковић: Д н е в н и к ј е д н о г з л о ч и н ц а , Американски Србобран, 24 - 25 април 1946. 5 У Чачку, 30 јула 1942.

Сло в о ратног

172


кнула је јака детонација и велики део стеке ерушио се од експлозивног дејства овог немачког поклона Дралш.’5 Наравпо да ни о овим догађајима, као ни о безбројним другим. никс, чак ни Михаиловић, није ни словца поменуо на суђењу које су Титовци држали. Ако је Дража био сарадник окупатора, зашто се онда тај исти окупатор толико трудио да убије свога сарадника ? Бранко Лазић

6 О томе покуш ају Михаиловић је послао овај извештај Влади (бр. 196, 24 мај 1942): „Н оћу између 16 и 17 маја Немци извели скакање падобранаца у селу Брњице, код Голије. Ноћу блокирали село и ухватили једног падобранца. Падобранац се претставио као Србин и успео да преда једном сељаку [ као ] важна документа један пакетић у тврдом картону адресован на моје име. Овај пакетић била је паклена машина, која је без жртава активирана. Због тога, убудуће, при дотуру макаквог материјала, кутије и пакете увек обележите словом распознавања, што ћете нам јавити. Предњи случај не објављивати преко радија, да би Немци били у неизвесности” .

ОТАЦ И СИН

[ Реч је овде о Николи Калабићу, познатом јунаку из Михаиловићева покрета отпора, и њ еговом оцу Милану, који је био један од Команданата Недићевих оружаних одреда у јесен 1941, у време устанка у Западној Србији. Кад је Михаиловић пошао из Србије за Црну Гору, с пролећа 1942, одредио је потпоручника П. Мешковића, писца овог чланка, да буде његова веза са Миланом Калабићем. Гестапо је крајем 1942 открио да је Недићев Окружни начелник Калабић одавно Михаиловићев присталица. Смртна казна није га мимоишла. „Немци су стрељали мајора Милана Калабића, као једног од наших сарадника” , јавио је Михаиловић југословенској Влади ( депеша бр. 1185 од 23 дедембра 1942 ). „У ж асно су га мучили и ваљали по стаклу. Калабића је сматрао Недић за свог најбољ ег пријатеља, али није предузео никакве кораке да га спасе. Уствари, Калабић је био наш најоданији сарадник и учинио је велике услуге нашој ствари” . ]

Пре рата био је Никола Калабић борац против комунизма и као такав познат међу геометрима. Његова борбена природа избила је и по доласку Немаца у Југославију. Решен да борбу настави, он прилази Кости Пећанцу, који га поставља за „војводу” у Ваљеву. Калабић међу првима, преко капетана Вукићевића, ступа у додир са равногорском организацијом у Ваљеву. Настојава да дође до присне сарадње између Пећанца и Михаиловића. Преко њега се добија канал за одлазак Пећанцу. Услед Пећанчеве издаје и ступања под заштиту Немаца, Калабић се од Пећанца одваја и потпуно прилази Равногорском покрету. Дугогодишња служба у Ваљеву и околини, одлично познавање људи и велика популарност, као и везе преко тазбине у селу Рајковићу код Ваљева, умногоме олакшавају посао Калабићу. Али због свога рада он убрзо долази у сукоб са Божом Матићем, вођом Збораша у Ваљеву, и Гестапо почиње да мотри на њега. Пећанац, са своје странр, гони га због ,,дезертерства” . Комуниети у два маха врше атентат на њега, без успеха. Али му је, због та три непријатеља који су се на н>ега наврзли, свака акција у Ваљеву онемогућена, а живот у све

174


већој опасности. По Михаиловићевом наређењу, Калабић шаље породицу у своју тазбину, а он прелази у Градац. Ту чека пратњу, да би се провукао кроз партизанске редове. Прихвата га Славко Рашевић, са водом војника из села Осеченице. При уласку у село Клинци, родно место и седиште комунистичког вођа Драгојла Дудића, настаје сукоб с Партизанима. Дудић захтева безусловну предају Калабићеву. Расправа око тога траје два сата. Пристиже Милош Радосављевић, из Пауна, са целим одредом, и Калабићу обезбеђује даљи пут за Равну Гору. Одмах по доласку на Равну Гору, Калабић прима дужност Командира Пратеће чете. Кад је у новембру 1941 образована Горска гарда, Калабић прима команду над њом, са чином рез. капетана II класе. Михаиловић има у њега од првог дана неограничено поверење. И с правом. Захваљујући Калабићу, Равна Гора је средином новембра спасена можда од катастрофе. To је време кад су за наш покрет били наступили црни дани, због оскудице у мунидији. На другом еастанку Михаиловић — Тито, у Брајићима (26 октобра), било је договорено да се оружје и муниција израђени у Ужицу деле напола. Тај споразум, међутим, остао је мртво слово на хартији. Ми смо примили само шеет стотина пушака, тзв. „Партизанки” , и десетину сандука муниције. С друге стране, током борби с Немцима, исцрпен је већи део резервне муниције; метак је постајао скупа реткост. Од Пољске страже и Жандармерије нисмо могли добити ништа: ни они за себе нису имали довољно. Обећана и дуго очекивана помоћ из Лондона, разочарала је и највеће песимисте. Уелед свега тога, ми смо несташицу муниције осећали све трагичније, — утолико више, што су је Партизани имали у изобиљу. По избијању грађанског рата између нас и Партизана, Тито је скоро све своје снаге упутио у правцу Равне Горе. Операције води Арса Јовановић. Већина јединица састављена је од омладине, под воћством комесара и „другарица” . Вучко Игњатовић са хиљаду и триста војника задаје тешке ударце Комунистима око Пожеге, и Равна Гора је у први мах под слабим притиском. Бију се, углавном, борбе локалног значаја. Међутим, Комунисти су тачно знали наше стање у погледу муниције. Кад су просудили да је наступило време за отсудну

О ТАЦ И СИН

175

битку, начинили су јак обруч: Горњи Милановац, Чачак, Ужице, Ваљево, Мионица, Рудник. Пред њиховим налетима, Вучко Игњатовић први остаје без муниције. Са целим одредом: појављује се на Равној Гори. Михаиловић не може да му да ни метка. Вучко одлази у правцу ЈБига, у неизвесност. Тамо, у Љигу, Командант Недићевог Једанаестог оружаног одреда је мајор Милан Калабић, отац Николин. Дознајемо да је Вучко дошао некако до оружја и упутио се ка Белановици. Драгослав Рачић и Војислав Пантелић воде огорчене борбе, и такође преклињу за муницију. Михаиловић не може да у том погледу помогне никоме. He спава. Из Брајића узима да лично руководи операцијама. Рањеника све више. У Брајићима, заселак Бајићи, оснива се још једна болница: др Душан Мушкатировић врши најтеже операције скоро без икаквих средстава. Михаиловић се растрже: обилази јединице, храбри и теши, дели последњи залогај хлеба. Недостатак муниције, трзавице... Комунисти довлаче из Босне све више партизанских јединица, концентришу их према Равној Гори. На фронтовима постоји нада, неугасла вера у добар исход нама натурене борбе. Ужа околина Михаиловићева, међутим, свесна је критичног положаја. Михаиловић делом закопава, делом уништава најповерљивију архиву. Припрема се евакуација. Средином новембра, Чича позива у Брајиће на саветовање своје најближе сараднике, и износи им праву ситуацију. Помишља се на пребацивање у Хомоље. Тада, Никола Калабић чини предлог да се оде његовом оцу и затражи муниција. Милан Калабић je, по нашим подацима, имао муниције на претек: делом добијене од Недића, делом заплењене од Партизана. Николин предлог састојао се у овоме: Отићи његовом оцу, позвати га да приступи равногорском покрету, и на случај повољног одзива, снабдети се од њега оружјем и муницијом. Замисао је изгледала примамљива. Али сви смо знали страшни ризик тога подухвата: Недићев Командант Милан Калабић јавно је претио да ће сина својом руком убити ако га гдегод ухвати. После дужег расправљања, Никола Калабић и ја кренули смо за ЈБиг. Прва заседа на коју смо наишли, а којој се Никола казао, спровела нас је у Команду. На глас да му је стигао син, Отац испада из собе с упереним револвером: „Дајте тога зликовца, да га убијем!” Никола стоји као кип, с места се не миче. За-


растао у браду, прљав, поцепан, неиспаван, — право страшило. Стари застаје пред тим призором. Мртва тишина неколико секунада. Никола расклапа, мирно, хаљетак на грудима: „Боље ме убиј ти, него Комунисти.” Преовлађује очинска љубав. Отац и син се грле. Разговор траје дуго. Стари Калабић пристаје на све, и са целим својим људством постаје од тога дана наш. Одмах издаје наређење да се осам камиона муниције упуте у село Ба. Никола и ја хрлимо натраг. Извештавамо Михаиловића о резултату. Телефонска централа у Брајићима укључује све линије, и једно опште, радосно „Шљиве су ту !” бруји дуж целог фронта. У токи ноћи, сељаци колима разносе „шљиве” на разне стсеке бојишта. Војници грабе муницију; нико више нкје уггоран; све нееугласице изглађују се за трен ока; настаје општа живост. Прелази се у жесток иапад на Комуниете. Никола КалаЗић и Вучко Игњатовић ударају свом снагом код Белановице, ради пробоја комунистичког фронта. Михаиловићу се вратила ведрина. Облака је нестало, први зраци сунчеви су на помолу. Комунисти узмичу ка целој линији. Тито шаље курира на Равну Гору: предлаже Михаиловићу ,,да се прекине братоубилачка борба и окрене оружје против окупатора” .1 Михаиловнћ прихвата, и шаље изасланике ради преговора. To чини утолико радије, што братоубилачки рат није ни хтео ни започео он, и што је борба против завојевача била од почетка његов једини циљ. Павле Мешковић

1 Из исказа мајора Радослава Ђурића на суђењу ђенералу Михаиловићу. ( Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом. Београд, 1946; с. 410.)

ИЗ ПРВИХ МЕСЕЦА

Улице су биле пуне страних униформи и војних возила када сам месеца јуна ушао у Београд. Врвело је од избеглица, — из Хрватске, Босне и Херцеговине, Срема, са Косова и Метохије. Ту је и известан број Хрвата и Словенаца, исправних Југословена, који су од Усташа и Немаца били гоњени као и Срби. Порушена престоница није имала довољно места ни за своје редовне становнике; али је осећање заједничке несреће, солидарности, човечности и, изнад свега, мржње према окупатору, уједињавало и збијало све: за свакога се налазило место, комад хлеба, добра реч. Шапутало се, с поносом, да постоји „неки” ђенералштабни пуковник Дража Михаиловић који није признао капитулацију, који је продужио борбу. Крајем јуна срео сам се са Станојем Летицом, поручником Краљеве гарде. Ми смо, званично, били на слободи, али са немачком дозволом. Били смо дужни да се повремено јављамо иемачким властима, на Дедињу. Нерадо смо одлазили тамо, стално у страху да нас не ухапсе, запосле или одведу у заробљеништво. Нас официра у том положају било је око две хиљаде. Већ почетком јула, Летица и ја успели смо да се повежемо са коњичким капетаном Серафимом Неготинцем. „То што сте чули о Дражи, истина је” , рекао нам је он. „Ми смо у вези са њим. Наш је задатак да у Београду почнемо организовање, а у исто време и да сузбијамо вести о његовом постојању. Та предострожност је потребна да би се он што лакше организовао на терену, по селима” . Обећао нам је да ће наша имена послати Дражи. Рекао нам је да се одлазак на Равну Гору врши по тројкама. * * * Београдски подземни штаб имао је у свом саставу мало људи. Командант је у то време био потпуковник Душан Макојловић. Серафим Неготинац, кога смо звалц „ађутант” , био

178

КЉИГЛ О ДРЛЖИ

је нека врста Начелника Штаба. Поручник Векослав Фаркаш старао се за радио - материјал, нама толико потребан. Инжењерски поручник Зоран Васиљевић био је убачен у Телефонску централу као обичан радник: да хвата разговоре и врши интелигентне саботаже. ( Доцније откривен и стрељан.) Правник Воја Андрић организује омладину: скоро сва курирска служба вршена је преко његових скаута, гимназиста и студената. Ту је и рез. коњички поручник Александар - Саша Николајевић: преко његове банке примљена је прва већа пошиљка новца из Турске. О сакупљању новца од трговаца старао се вазд. капетан II класе Бративоје Урошевић ( конспиративно име: Матић). Снабдевање је спадало у надлежност капетана I класе Стојана Станислава, доцнијег главног интенданта Равногорског штаба. Обавештајна служба била је у рукама два брата мајора Бошка и Жарка Тодоровића, и капетана Александра Михајловића; с њима су тесно сарађивали: капетан II класе Ненад Митровић и његова вереница, поручник Пипан и пуковник Бранислав Пантић. За техничке детаље слања људи на Равну Гору био је одговоран поручник Жика Лазовић: он је припремао водиче, преноћишта, снабдевање успут. Ради лакшег рада, Београд ie био подељен на реоне и секције. Београдски штаб постао је временом права кошница. Долазио је и одлазио све већи број људи са терена, нови чланови чекали су на задатке или на упућивање у унутрашњост. Наше организовање отежано је развојем ситуације у Србији. Комесарску управу заменила је крајем августа Недићева Влада. Недић је одмах позвао официре да се добровољно уписују у одреде које је он стварао за одржање реда. Како је сдзив био никакав, промењена је тактика: позиви су слати официрима поименично. Ко би се оглушио, био је изложен санкцијама. Довили смо се. Убацили смо једног подофицира у Недићев Кабинет. Он нам је СЕакодневно достављао списак оних који су имали да буду позвати на службу. Позив, најчешће, није могао бити уручен официру због отеутности; тако се није постављало ни питање одговорности за неодазивање. Крајем августа, Летица и ја добили смо наређење да будемо спремни за покрет. Моје прво осећање било је радосг што ћемо у шуму, ,,на терен” . Али се наметнула и мисао о онима што остају у Штабу. Чинили су ми се великим. Они су

ИЗ Г1РВИХ МЕСЕЦА

179

имали да с непријатељем воде оштру и жилаву борбу, без оруж ја: интелигенцијом, живцима, постојаним карактером. Борити се с пушком у руци и погинути, било је можда лакше него бити, беспомоћно, претучен дреновом тољагом по окупаторским затворима. Уговореног дана, око 10 септембра, Летица и ја отишли смо Неготинцу. Тамо је већ био трећи члан наше тројке, арт. капетан II класе Јован Дероко. За свакога од нас, на једној шеснаестини табака било је откуцано: име и презиме, чин, и примедба „Упућује се на теренски рад” . Потпис: капетан Неготинац; печат: округао, са српским огњилом. Морали смо научити напамет правац кретања и успутне станице, с именима водича. Требало је да се користимо возом до најдаље могуће тачке. Саветовано нам је да оружје не носимо. Сутрадан је наша тројка седела у путничком возу, у три разна вагона. * * * Обронцима и косама, Летица, ја и наш водич пели смо се ка Равној Гори. Са Дероком смо се били растали у Краљеву; он је имао да дође за нама. Стигли смо у подне. Задржала нас је спољна претстража, са поручником Урошем Катанићем. Од тога тренутка, престајала је водичева улога. Упућени смо даље сами. Наишли смо, потом, на унутрашњу претстражу, чији је Командир био наредник Гојко Ајваз. Један његов Четник спровео нас је у тзв. Г о р њ и д е о Ш т а б a . Било је неколико колиба. У њима пуно Четника, у униформама војничким и четничким, грађанском оделу, али скоро сваки са југословенском кокардом или четничким знаком ( махом само мртвачка глава). Официри су изгледали слично. Јављамо се капетану Милојку Узелцу, као лицу одговорном за унутрашњу сигурност Штаба. Тражи нам уговорену шифру, упут. Извињавамо се: речено нам је у Београду да то само Дражи можемо показати; њему ћемо, ако жели, показати официрске легитимације. „Иза тих легитимација могу се крити издајници и покварењаци!” љути се он. Ниска раста, округао, са брчинама, прави жандармериски официр. Улази у колибу, чујемо неки телефонски разговор, враћа се насмејан: „Ш то не кажете одмах да сте активни чланови! Овамо, да се изљубимо!” Полетели смо као деца и спустили по један пољубац на његове огромне бркове,

(80


Узелац нас је повео ка Д о њ е м ш т а б у . Успут нам је показао „ З е л е н и салон” , мали пропланак с пањевима и кеком оградом, а нешто даље, укривен у грању, — један аутомобил. To је Београдски подземни штаб послао Дражи на дар о Краљевом рођендану. Пред Доњим штабом задржало иас је нешто налик на божићну јелку: виде се очи, нос, брада и шубара; остало, све, у оружју, бомбама, муницији. „Добар дан! Ја сам Ратко [ Ковачевић ]. Сад ћу мог Старог да известим” . Док смо чекали, приметих једну особу у кратком кожном капуту, с парабелумом о пасу, гардиским чакширама и ловачким чизмама. Кад нам је пришао, препознали смо потпуковника Драгослава Павловића. Брада, бркови и велика шубара потпуно су га изменили. — Изволите код Команданта! Док нам је отварао врата од колибе, Ратко је сав звецкао од оружја на себи. Упали смо у мрак. Кроз друга врата пробијала је еветлост. Закуцасмо. — Изволите, господо. Добар дан и добро дошли! Пред нама је етајао у униформи, с Белим орлом на грудима, један пуковник средњег раста, гргураве и густе косе, с наочарима, глатко обријан, са лулом у зубима. To је био Михаиловић. После поздрава, сели смо на душему покривену шареницом. Летица му је споменуо како народ гледа с незадовољством на издвајање Партизана, на извесне њихове потезе. — Чиним све да их убедим да је еарадња потребна у борби против окупатора. Њих нема много; али начин како поступају, води уништењу народа. Није паметно убити Немца из заседе, побећи, а оставити стотину талаца да буду стрељани. И њима и нама потребно је времена за солидну организацију, а потом за смишљену акцију. Земљу треба да прекријемо мрежом командних рамова: кад дође час, да целу Југославију имамо на ногама. Самим својим постојањем и умешним акцијама мањег обима, везаћемо известан број окупаторових дивизија. Герилско ратовање, по дефиницији, искључује заузимање и држање већих насеља. Село је основни чинилац код нас, и села треба повезати. Ако њих држимо, лако ће нам доцније бити да уђемо у градове. Наша акција великог стила доћи ће доцније, у вези са стањем и потребама савезничких фронтова... Партизане воде Комунисти. Комунисти више мисле


181

на отимање власти него на борбу против окупатора. Још се не откривају пред народом, често кажу да нема разлике између нас и њих, па се и код Партизана може да наиђе на краљевске амблеме. Ја бих желео да ми сарађујемо против окупатора онако како нам војна ситуација диктира, а питања полихике да оставимо за после рата... У извесним деловима земље постоје групе које раде независно од нас. Са њима хватам додир, повезујемо се. Овде, у Србији, имамо Пећанчеве Четнике, па кове одреде Недићеве и ЈБотићеве. Са њима не желим никакву сарадњу, они су се предали окупатору. Недићеве одреде, ако би се дало, бушио бих одоздо; тако да једног дана њихови команданти остану без војске. Дража је излагао мирним, одмереним гласом, и жмиркао својим благим очима. Палећи лулу огромним упаљачем, устао је. Разговор је био завршен. Изишао сам из колибе с осећањем да сам разговарао са старијим другом, братом. Летица је, после нашег заједничког ручка са Михаиловићем, одмах кренуо на један задатак. Ја сам имао да оетанем неко време у колибама Горњег штаба. Упознао сам се с новим лицима. Резервни капетан I класе Илија Орељ био је нека врста Команданта официрског депоа, тј. оних који су чекали да им се доделе задаци. Он једини ословљавао је Михаиловића са „ти” : бнли су другови кз ранијих ратова. Капетан Миленко Рељић старао се о исхрани људства, уз припомоћ поручника Јована Јеловца и Комадинића. Сва тројица били су незадовољни: уместо што купе жито и намирнице, хтели би у одред, да се боре. Ту је и један зубни лекар, Јеврејин из Чехословачке, са женом. Он је неговао рањеке и болесне и кад нису зуби били у питању. Две жене су се налазиле у тој средини. Једна од њих, Мица, претстављала се као „Четник, курир и кувар” : карабином је руковала исто тако спретно као и кутлачом. Друга, Драгица, важила је као вештак у провлачењу кроз окупатореке контроле докумената и пртљага. Често је као курир одлазила у Београд. Многи официри на Равној Гори њој имају да захвале што су од породнца добили своје униформе. ## # Из Горњег штаба послат сам на један хсраћи задатак. По повратку, наређено ми је да примим дужпост Михаилови-

:82


ћевог ађутанта. Ту функцију дотле је обављао поручник Сима Узелац; али му је одобрено да образује О д р е д с м р т и , за најопасније подухвате, и отишао је. Истом наредбом, за ордонанс - официра одређен је потпоручник Павле Мешковић. Михаиловићеву личну пратњу чинила је тзв. Подофицирска група. Била је састављена од двадесет до тридесет подофицира. Њоме је командовао наредник - водиик Божа Перовић, човек који је свакоме импоновао својом озбиљношћу II достојанственим држањем. Михаиловић је волео, често, да се извуче, — и непраћен да оде било у Струганик кући мајора Александра Мишића, било у оближња села на разговоре са сељацима. Штаб Михаиловићев звао се у то доба: Команда Четничких одреда југословенске војске. Горски штаб бр. 1. Доцније ће се то променити у: Команда Југословенске војске у Отаџбини. Горски штаб бр. 1. Он нимало није личио на редовне штабове, било у рату или у миру. Често се дешавало да скоро цео Горски штаб бр. 1 пође са Михаиловићем на терен, у борбу, као помоћ или као изненађење. To је била, онда, борбена јединица. По повратку, поново је постајао руководним војним телом. Званичних назива у Штабу није било много, јер су хитне потребе ситуације чиниле да је мало ко био стално на једној дужности. Крајем септембра, изгледало је овако: Комакдант, пуковник Д. Михаиловић; Начелник Штаба, потпуковник Д. Павловић; Официр на служби, рез. мајор Драгиша Васић; Комаидант радио - телефонских веза, поручник Јоже Певец; Командант Подофицирске групе, и заставник, наредник - водник Божа Перовић; писар Штаба, наредник - водник Воја, звани Вођа; теренски курир, Станислава Вучићевић, жена ретке храбрости и предузимљивости; ађутант, потпоручник Јакша Ђелевић. Том оперативном Штабу придодато је доцније и Судско одељење. Ми смо боравили у Доњем штабу; помоћни део, у Горњем штабу. ## * Током септембра увелико се радило на хватању везе путем радија са Владом. Михаиловић је био, пре тога, упутио један меморандум Влади преко Турске; али без успеха. Наша аматерска радио - станица ( Саша Тодоровић, Јоже Певец и Дејан ...) слала је међународном шифром на све стране ову по-


183

руку: „Живану Кнежевићу, потпуковнику, Лондон. Јави се лично преко Радио - Лондока. Слушам те свакога дана. Хитно је. Твој кум Драго, 50 класа На ту мисао дошао је био потпуковник Драгослав Павловић; Михаиловић се сагласио. Дата су потом и потребна допунска обавештења. Друга једна порука гласила је: „Ја сам на месту које <;е зове по имену пука твоје Пете чете и моје Четврте чете. Твој кум Драго, 50 класа из Париза” . Средином септембра, један француски брод у околини Малте одговорио је на наш позив и обећао да ће пренети даље. Један од најсрећнијих дана Равне Горе био је 25 септембар. Тога дана се са Радио-Лондона чуло: „За Кума 50. Примили смо ваша саопштења и вршимо аранжмаке. Свима вама желимо најбоље” . Потом нам је саопштено у који се дан и час, и на којој таласној дужини, наша станица има да јави. Било је неопходно да се низом питања и одговора лнчне природе поуздано утврди идентитет обеју страна. У одређени дан и сат, Павловић, као главна личност, био је први код радио - станице. Куцање тастера почело је. Падала су кратка питања, са још краћим роковима за одговор. Скренута је пажња да ће се веза прекинути ако одговори не буду прецизни. Све је било добро, док није постављено питање како се зове нека Живаноза тетка. Павловић није могао да се сети. Нервозно је гризао усне. Онда је праснуо: „Нека се сваки од вас присети неке своје тетке, стрине, ујне, свеједно, — име ми треба, и то брзо. Говорите гласно та имена!” Слушао је читаву бујицу, и гледао у сат. „Стој! Сетио сам се! Куцај брзо!” Тастер је пренео одговор и на то последње питање. Испит је био положен, сигурна веза успостављена. Телеграми су се имали слати доста примитивном шифром. Уговорено је време. Пошто је наша станица била слаба, Малта ће бити међу - станица између нас и Каира. Настала је неописана радост, љубљење. Павловић је задовољно гладио браду једном руком, а другом са три прста увијао „бајиновац” у цигар - папир. Конадинићево усхићење било је толико, да нам је обећао дуплу порцију ратлука уз уобичајену порцију недопеченог млеба. Михаиловић, који је био отсутан, стигао је у току ноћи. Био је к он врло задовољан. Кздиктирао ми је први поздравни телеграм, потписан: Д. Михаиловић, Д. Павловнћ, Д. Васић.

184

КЊИГА 0

ДРАЖИ

Taj крај септембра био је и у другом погледу повољан за наш покрет. У борби против Немаца постизао се успех за успехом. Наш Таковски одред, под командом поручника Звонимира Вучковића, заузео је 29 септембра Горњи Милановац. Том приликом заробљено је преко сто немачких војника и официра. Упућени су одмах за Планиницу, где је било места за њихов смештај. ( За Команданта заробљеничког логора одређен је поручник Станоје Летица.) Потпуковник Павловић сачекао их је на Равној Гори. Преко тумача Ј. Певеца, рекао им је да је ратна срећа променљива и да ће се с њима поступати потпуно у духу Женевске конвенције о заробљеницима. Неколико дана доцније, стигло је још педесетак заробљеника из Страгара. Одмах по ослобођењу Милановца, штампане су наше прве новине, С л о б о д а и л и с м р т . Главни уредник био је Драгиша Васић, а његови сарадници професор Милан Бојчевић и новинар Сотировић. Лист је био разграбљен. Међутим, брзо је наступило разочарење. Било је дивних чланака, али нигде није споменут Краљ; један напис ( Сотировићев ) чинио се сувише левичарским. Дигли су се оштри протести са свих страна. Васић је био киван на Сотировића, који је уредио тај први број, и тражио његово стављање под суд. Свршило се тиме, што је Сотировић био оштро укорен, разоружан и стављен под присмотру. Првих дана октобра угледао је свет у Горњем Милановцу мали приручник У п у т за ч е т н и ч к о ратовање. To делце било је плод сарадње Павловићеве и моје, по упутствима Михаиловићевим. Оно је неко време служило и као кључ за шифру између Горског штаба бр. 1 и одредских команданата. * * * Некако у то време пада и епизода са лажним „принцем” Ђорђем Петровићем. Ухватио га је наш Ваљевски одред у околини Ваљева: кретање тога човека, кога нико није познавао, учинило се било сумњивим. Упућен је нама на Равну Гору. Није било тешко установити да то није Краљевић Ђорђе. Али је тај човек упорно ћутао. Иследник, капетан Дероко, није успео да ишта сазна о њему. Познао га је, међутим, потпуковник Павловић. „Принц” је, као особени знак, имао један


185

прст знатно краћи од осталих. Био је опасан професионални шпијун у италијанској и немачкој служби. Говорио је десетак језика. Немајући куд, дао је опширан исказ о својој прошлој делатности (48 куцаних страница). Најновији задатак био му је: да задобије поверење Равногораца и онда обавештава своје господаре. Осуђен је на смрт и стрељан. * * *

У Брајиће, где је привремено био пренет Горски штаб, стигли су 25 октобра енглески капетан Хатсон ( Duane Tyrrell H u d s o n ) и мајори Захарија Остојић и Мирко Лалатовић. Месец дана раније, једна енглеска подморница искрцала је у црногорском приморју њих и вазд. наредника Вељка Драгићевића, с једном радио - станицом. Дошли су нам преко Ужица, где се Драгићевић задржао с радио - станицом. 1-Бихов долазак изазвао је неописану радост. Хатсон је донео поруку да се Југословени имају да боре за своју слободу, а не за циљеве совјетске или енглеске; захтевао је појачану акцију и складну сарадњу са Партизанима, с тим да они приме Михаиловићеву команду. Донео је шифру; али је цела наша веза с Владом имала да се ослања на енглеску службу, тј. није могла бити непосредна. Михакловић му је одмах поставио захтев: за оружје и муницију, авиогшма, и за директну везу са југословенском Владом. „Марко” , како смо звали Хатсона, био је и пре рата у нашој земљи на неком послу. Говорио је српски. Изразио је жељу да обнови своја ранија познанства у Београду. Хтео је и да успостави додир с Партизанима. Дража се са тим није слагао: он је наш однос с Партизанима сматрао нашом, унутрашњом ствари. На Хатсона је гледао искључиво као на официра за везу између њега и Енглеза, официра чије је пословање ограничено самом његовом функцијом. Придао му је неколико енглеских војника који су били побегли с воза кад су преко Југославије спровођени из Грчке у заробљеништво. Хатсон је, разуме се, био слободан да се креће куд год и кад год је хтео. Једном приликом, како су Партизани правили тешкоће око предаје радио - станице, Марко је отишао у Ужице, да лично интервенише. Кад се враћао, с партлзанском пратњом, нападне га Божа Јаворски, командант једног дизљег одреда: заплени станицу и зароби Марка. Марко успе да уте-


186

кне у току ноћи и дође у наш Штаб. Имали смо муке док смо повратили радио - станицу. Као први савезнички претставшпс код Михаиловића, Хатсон је уживао велику популарноет међу одредима. Висок, сув, огромних стопала, крзтао се у пуној униформи по терену и борбеним линијама; често је сам залазио у шуме и лугове. Прочула се његова неугасива жеђ за млеком: „Мајка, дај млеко!” Испио би целу карлицу. Приликом једне од тих његових усамљеничких шетњи, опљачкају га сеоски лопови. У питању су били и крупна свота, и углед наше организације. Кривци су пронађени после три дана, и Марко је добио натраг својих триста хиљада динара. Остојић и Лалатовић донели су нам вести о нашима на Средњем Истоку. Свађе, борбе о положаје... Били су срећни што су могли да се врате у земљу, да корисио послуже народу. Остојић је био окретан, одлучан, оштар, хтео одмах у бој; Лалатовић, интелигентан и тих, сличан угашеном вулкану... док не букне, био је пре тип кабинетског радника. Њих двојица су се одлично допуњавали. Остојић је учествовао у операцијама, Лалатовић их планирао и разрађивао. # ## У својим напорима да среди односе с Партизанима, Михаиловић се 26 октобра састао с Титом у Брајићима. Тито је дошао једним аутобусом са два пријатеља. Њихових имена се не сећам. Пратнло их је триестак одлично обучених и наоружаних Партизана. Носио је пиштољ о појасу и шајкачу на глави, с југословенском тробојком и партизанском звездом. Уз Михаиловића су били Васић и Павловић. Присуствовао сам и ја. Доцније је позван и капетан Митић, наш официр за везу у Ужицу. Расправљало се о отклањању прикривеног и неприкривеног непријатељства, о сарадњи против Немаца, о организовању ослобођене територије, о деоби пушака и муниције из ужичке фабрике, о питању да ли су извесни одреди на терену Титови или дивљи, итд. Почело се жалбама с обе стране. После диекусије о војном положају, ништа се кснкретно није постигло у погледу држања извесних линија, ни заједничке команде; Тито није признавао за евоје Боротин и Левијев одред; додирнуо је питање Пожеге и пропуштања возова за Ужице; дошло се до споразума да нам Тито преда дванаест


187

хиљада пушака, као и део своте од седамдесет девет милиона динара заплењених у филијали Народне банке у Ужицу; закључнло се да се жалбе претресају у мешовитим комисијама, да се узајамни напади обуставе, а сарадња појача. Практичних резултата није било, јер је недељу дана доцније избио прави рат између нас. На седници се није водио записник, нити је потписан какав споразум. Свако је бележио што му се чинило важним. Тито је говорио мало; али један од његових није престајао. Васић се у једном тренутку љутнуо и изишао из собе. Васић је питао Тита како му је право име: „Чуће се једнога дана!” гласио је одговор. * # # Као последица наше везе с Лондоном, стигао нам је 9 новембра први, „символични авион” , како смо га назвали. Михаиловић је још раније био предвидео уређење аеродрома, не само за бацање материјала, већ и за слетање. Летилиште код Пожеге било је за то оепособљено. Вазд. капетан Момчило Петровић са својим одредом вршио је обезбеђење. Партизани су знали да се свакога дана очекују авиони с оружјем и муницијом. To је могао бити један од разлога што су кас напали. Ако Дража не би успео да на време обустави слање, оружја би се докопали они. У сваком случају, омешће нас. Међутим, по губитку Пожеге, удешено је да нам се материјал баци на Равну Гору. Било је вече. Простор је био обележен гасним лампама. Михаиловић и Хатсон присуствовали су спуштању падобрана. Комора је стајала близу, спремна за утовар и разношење. Стварна помоћ била је кезнатна. Али је долазак ариона имао у народу силно морално дејство. Земљом ее пронела вест да нам је „преко сто авиона” донело оружја. ## * Првих дана децембра, наша обавештајна служба јавила је Горском штабу да је неколико немачких дивизија почело концентричан покрет ка Равној Гори. Устанак у Србији био је сломљен. Пред само напуштање Ужица, Тито је имао телефонски разговор са Михаиловићем. Питао га је о дал>им намерама. Михаиловић му је рекао да се враћа на своју првобитну замисао: повратак одреда на њихове територије и вођење подесних герилских акција, док се не створе прилике за општи устанак. У том смислу Михаило-

188


вић је издао упутства својим Командантима одреда кад пх је сазвао на заједничку конференцију, мислим 30 носембра. Био је пети децембар. Сва важнија документа смо закопали. Спремило се да се понесе само најпотребније. Радио - станица је демантирана. Са нама су, поред Подофицирске групе, батаљон Краљссе гарде1, одред наредника Јанковића и већи број курира, укупно кешто преко триста л>уди. Немци су хитро наступали са правца Ваљева ка Струганику. Мајор Мишић хоће да им са својим трупама пружи отпор, иако су бескрајно надмоћнији; остаје упоран при тој евојој одлуци. Михаиловић, са Подофицирском групом и мајором Оетојићем, јури ка Сгруганику, да се тамо нађе на лицу места. Јавио нам се отуда телефоном око једанаест сати. Уговореном шифром, издао нам је наређење за покрет Штаба у правцу Јавора, где је требало да га чекамо. Имали смо да се провучемо кроз немачки обруч, у току ноћи, по могућству без борбе. Кренули смо сат доцније. Ту су: потпуковник Павловић, Хатсон, Драгиша Васип, Мирко Лалатовић, Никола Калабић, Милојко Узелац са делом Горњег штаба, групица офидира који су се затекли с нама ( капетан В. Додић, Власта Ђорђеви ћ )... Павловић командује целином. У претходници је Јанковићев одред; на зачељу и боковима, делови Гарде. Марш je без изненађења. Око осам увече, док смо ми улазили у Каменицу с једне стране, Немци су наступали с друге стране. Небом су светлеле немачке ракете разних боја, са свих праваца; али ватре није било; очигледно, немачки уговорени знаци за везу. Ситуација је била озбиљна. Једини пролаз, био је набујали поток. Колоном један по један, без шума, прегазили смо га, с муком, мокри до голе коже. У неко доба стигли смо на Гојну Гору. Ту су нам се придружили мајор Палошевић и капетан Орељ, с малим бројем Четника. 1 Г орска гарда Краља Петра Другог образована је неколико недеља пре тога од људства из разних одреда. Њен задатак: обезбеђење Краљеве личности, кад се Краљ врати у земљу; дотле, она има да служи као ударни маљ, под Михаиловићевом командом. Створене су, за. први мах, три чете са по седамдесет људи отприлике. Командант Гарде био је кратко време потпуковник Павловић, поред редовне дужности, а потом (све до краја) капетан Никола Калабић. Командири су били: рез. поручници Васкћ и Ђурић, арт. потпоручник Павловић. (Примедба Пишчева.)


189

У току дана догледима смо посматрали како се пале села у пределу Равне Горе. Равну Гору су Немци засипали артиљериском ватром и бомбама. По подне стигла нам је вест да је Михаиловић ухваћен или убијен. Лалатовић са неколико добровољаца одлази натраг за Равну Гору, у немачки обруч, да провери и обавести нас куриром о правом стању. Ми се кроз скег и ледена беспућа пробијамо у правцу Овчара и Каблара. Задржали смо се у манастиру на Каблару, ради одмора после напорних маршева. Ту нам је стигла кратка Лалатовићева порук а : да је Дража жив и да су се Немци повукли са Равне Горе. Истим путем вратили смо се на Равну Гору. # * # Тамо смо затекли Лалатовића. Чули смо од њега о свееној жртви Мишића и Фрегла. Остојић и Михаиловић крили су се по селима, али су држали везу с нама. Почели су стизати курири са свих страна, да се обавесте о ситуацији и приме упутства о даљем раду. Требало је да неко из Штаба оде у Београд, с инструкцијама и новим шифрама. Михаиловић је одредио мене. Пошао сам са Равне Горе 4 јануара; на Бадњи дан стигао сам у престоницу. Немци су тих дана били покупили више стотина наших официра, као Дражине симпатизере. Неготинац се крио, Протекло је пет дана док сам пронашао њега и Андрића. Предао сам шифре. Договорили смо се да Неготииац и ја кренемо еутрадан за Равну Гору. На састанак с Неготинцем нисам отншао. Ухапсила ме је Српска тајна полиција и одмах предала Гестапоу. У затвору Гестапоа наишао сам на старе знанце. Ту су већ билн: пуксвиици Б. Пантић, Ј. Тришић, Крејаковић; потпуковник Лучић; капетани Бративоје Урошевић, Ненад Митровић, Стојан Станислав; рез. поручник Александар - Саша Николајевић. Неколико дана доцније приспео је капетан Илија Орељ. У затвору сам сазнао за Михаиловићево постављење за Министра војске, морнарице и ваздухопловства. После два месеца у Гестапоу, преведен сам у војни затвор немачке војске. И ту је било познатих: жанд. ђенерал Милутин Стефановић, капетан Лазар Дабетић, поручник Душан Дутина. Потом сам одведен у заробљеништво, у Немачку. Јакша В. Ђелевић

НА

МОСТУ

[ Половином марта 1941, кад се сазнало да ће се потписати Тројни пакт, поручници Краљеве гарде Звонимир Вучковић, Момчило Смиљанић и Сава Конвалинка напустили су Београд и отишли у Грчку, — да се гамо, као добровољ ци, боре и за слободу своје земље. На граници, оставили су, са својим сабљама, и писмо ове садржине за кнеза Павла: „Ваше Краљевско Внсочанство! Издају коју спремате осудиће цели народ. Ми смо за њу сазнали пре њеног извршења. И зато је одмах осуђујемо, напуштајући Краљ еву гарду којом Ви командујете. Одлазимо у Грчку. Ставићемо се пријатељима на расположење за борбу против тираније. А ако Вас народ казни у часу издаје за Ваш злочин, вратићемо ее у земљу да се као и наши одеви са вековним непријатељем наше слободе до последњег даха боримо. Поручници: Смиљанић, Конвалинка, Вучиовић” . После преврата од 27 марта, сва тројица вратила су се у Југославију. Вучковић је у Михаиловићевом покрету отпора Командант Таковског одреда. По избијању грађанског рата, Вучковић се нашао у борби, код села Каменица (Пожешки срез), са једном партизанском јединидом. У току сукоба, од једног заробљеника сазнаје да партизанском јединицом командује његов друг и пријатељ Момчило Смиљанић. ]

Дође курир на коњу. — Чича је наредио да одмах кренете за Прањане. Комунисти од Ужица надиру ка Равној Гори. Сад су негде око Дружетића. Нису баш јаки, али имају много муниције. Фабрика у Ужицу је у љиховим рукама. Гунђали смо сви, и ја и војници. И све гунђајући стигли смо у Прањане. Узору предузесмо извиђање. Целим одредом у правцу села Дружетића. На средини пута, код села Каменице, сукобисмо се у сусрету. Измешали смо се потпуно. Ни по чему се нисмо разликовали. Одело исто, псовке исте. У таквим гужвама увек је највише жртава. Најгоре је кад пуцаш у своје. Л када почне, редовно траје до мрака. Доцније су измишљене неке ознаке; али ни то није помогло. У свакој борби било је забуне. Особито када се сукобимо у каквом селу. Јуримо се око куће, као деца кад играју жмурке. Час ми јуримо њих, час они јуре нас. И у тој борби гину сви одреда: и ми и они, и сељаци и деца, и краве и овце, и све што је живо. Страшно и жалосно; али било је тако. У тој првој збрци једва саад

НА МОСТУ

191

ce снашао. Развих одред у стрелце. Комунисти урадише исто. Ширина фронта тачно нам се поклапала. Пушкарали смо се, али се скоро нико није кретао. Доведоше ми два заробљеника. Бледи и уплашени. Један, дечко од шеснаест година, поче да плаче. Сажалих се на њега. Дадох му парче проје и почех га испитивати. — Одакле си, младићу? — Из Севојне. — А како ти је име ? — Милош. Презимена није могао да се сети. — Из које си јединице ? Ни то није умео да ми одговори. — Па ко ти је Командант ? — Друг Момчило... — Који Момчило? — Један високи, има гардиску униформу. — Да није Смиљанић? изрекох ја скоро случајно. — Јест, јест, Смиљанић из Равни. Више нисам слушао. Заборавих да нас гађају. Скочнх из заклона. Хтео сам одмах да појурим доле. — Ма јеси ли ти сигуран да је то поручник Момчило Смиљанић ? поново се обратих Милошу. Дечко се зачуди и, рекао бих, још више уплаши, па поче да муца: — Јесам, друже... господине... Даље га нисам слушао. Његов глас се губио, као у магли, пред успоменама које провалише снажно у мени. Момчило, мој нераздвојни друг, мој брат, сада је ту, недалеко од мене. Видех нас како заједно са поручником Савом седимо у возу, којим смо напустили Београд у намери да се пребацимо у Грчку. Осећали смо исто. Нисмо могли да се помиримо са мишљу да ће наша земља потписати Тројни пакт. Иако официри Краљеве гарде, осећали смо да нас никаква обавеза не везује за оне који пактирају са Хитлером. Затнм, прелаз границе, са писмом које смо оставили на нашим сабљама. Па онда заггрепашћени Грци и њихово одушевл>ење. Солун и Атина, свуда гаједно, свуда нераздвојни, уверени да смо добро поступили. Најзад 27 март, наш повратак у земљу, и растанак ради одласка на фронт. Још сам осећао његов братски загрљај на

192


растанку. Отада се нисмо видели. Много сам мислио на њега, распитивао се на све стране. Чудио сам се што нам не долази, и претпостављао да је морао погинути. А сада — пушчана зрна са његове стране! He, то није могућно. To је обмана, лаж. Дисао сам узбуђено. Жеља да га видим, говорим са њим, била је јача од свега. Сзукох се са гребена и написах на једној цедуљи: „Момчило, ја сам овде. Престани да пуцаш. Треба да се видимо. Миого штошта имам да ти кажем. И ти мени сигурно. Састаћемо се на средини. Код ћуприје на Смрдуши. И то одмах. Пожури. Твој Звонко.” Наредих нашима да прекину ватру. И они с друге стране ућуташе се. — Милошу, ти си слободан. Ово писмо однеси твоме Команданту. А онда иди кући. Мајка ти је сигурно много забринута. Милош ме пољуби у руку, промуца нешто и крену уз врзину, колебајући се, као да не верује да је то све истина. Видех га кад стиже до њихове линије. — ЈБубиша, ту је Момчило. Сад ћемо до њега. Али Љубиша, наш бивши заједнички посилни, није ме разумео. Дуго је требало да му објасним. — Е, ако је он тамо, Гоеподине, немој да му верујеш. Да поведемо ми једну тројку са пушкомитраљезом. Ватра беше потпуно престала. ЈБубиша и ја кренусмо напред. Мало несигурно, приближавали смо се мосту. Стигосмо. Наелонисмо се на ограду дрвене ћуприје, да се бар коллко толико заклонипо. Погледао сам кришом у правцу Комуниста. Још га нема; можда неће ни доћи. Љубиша се узврпољио: — Ово је превара, Господине Поручниче. Треба да се вратимо. За мене, ништа; али ако ви погинете, шта ћемо онда ? покушавао је он да ме убеди. Истовремено, и свој страх да оправда. Можда бих га и послушао, да лево од себе не зачух звеку оружја и жагор гласова. Група од десетак људи приближавала нам се. Момчило, виши од свих, ишао је последњи. Потрчах му усусрет, сам, без ЈБубише, кога као да је нешто приковало за земљу. Раздвојих групу и полетех ка Момчилу. Гледао ме је хладно, и као да ме не познаје. Кад хтедох да га загрлим, одмаче главу. Застао сам као укопан. Да ли је то

НА МОСТУ

193

Момчило, или сам у узбуђењу пришао другоме? Јест, то је Момчило. Чух га како ми рече: — Здраво, друже! За кога се бориш? За капитал... За Енглезе... За Краља... За злато... За ђубре... као што сте сви ви са Равне Горе... Колико је говорио, ја не знам. Био сам сломљен, ничега се више не сећам. Да ли ме је Љубиша водио, или сам се сам довукао до наших ? Освестише ме ЈБубишине речи: — Јесте ли видели какви су они? Мене су хтели и да разоружају. Господин Поручник ни „здраво” ми не рече. Mo ran су нас и побити. Такви су они. Ко тамо уђе, он више није човек. — Ни човек, ни друг! одјекивало је у мени. Требало је да лично искусим, да бих дошао до тога сазнања. Нешто се тога дана срушило у мени. Наставили смо борбу. Крвнички и без милости. Четрнаест мртвих, двоструки број рањених и неколико заробљених, били су моји губици. Момчилови, свакако приближни. Али сам Прањане изгубио. Спремао сам се да Прањане преотмем у току ноћи и по сваку цену. Храбрио сам војнике: „Сад или никад!” Та намера је, међутим, била осујећена. Курир из Главног штаба донео ми је депешу: „Прнмирје са Комунистима. Немци надиру са свих страна.” ЈЕ,

[ Пошто се извукао из Струганика, где умало није био ааробљен од Немаца 6 децембра 1941, Михаиловић се крио по селима у околиии, најчешће у Таковском срезу. Са њиме су Захарија Остојић, Звонимир Вучковнћ, наредник Фрања Сенмчар, његов стални пратилац поднаредник Благоје Ковачевић. Михаиловић је био „чика-Ђока” , О стојић „чика-Бранко” , Вучковић „В учко” . Тако су провели отприлике четири месеца у Теочину, Леваји, Луњевици, Вујетинцима, манастиру Враћевшници... Негде током јануара налазе се у Луњевици. ]

У Горњем Милановцу живи прота Страњаковић.1 Његова жена Милица сестра је Момчилова. Из једиог писма које од ње добих, сазиадох за судбину свога друга. Рањен, крије се око своје куће, у Равнима. Сви његови „другови” беху побегли из Србије. О њему, болесном, нису повели рачуна: оставили су га да се сам сналази. Размишљао сам шта да урадим. Био сам свестан да желим да га спаеем. Одлучих да се поверим Чичи, 1 Убијен од Комуниста, у Милановцу, септембра 1944,

194

КЊИГА 0

ДРАЖИ

који се затекао ту у кући, са Сеничарем и радио - телеграфистом Лекићем.2 Био сам сигуран да ће ме он разумети, дати прави савет. — Доведи га код себе. Наша је дужност да му помогнемо. Само, пожури, да не буде доцкан. Одмах сам упутио наредника Крсту Кљајића3 са десетак војника у Равни, по Момчила. — Водите рачуна о њему. Ништа му се не сме успут десити! наредих им пред полазак. По мом рачуну, требало им је четири дана да обаве посао. Вратили су се дан раније. Сачекао сам их пред колибом. Неодлучан и збуњен, без ока и шаке, Момчило је стајао преда мном. „Друж е!” — „Друже!” истргло нам се из груди. Плакао је у мом загрљају. Осећали смо се опет исто, као пре... Причао ми је своју несрећу. После оне борбе код Прањана, отишао је за Ужице. Дали су му четири топа да брани Ужице од правца Ваљева. Он га је бранио. Кад су „другови” напустили места и изгубили се, он је остао, сам. Из једног топа гађао је непрекидно. Неки сељак извукао га је испод лафета. Без ока и без једне шаке. — Опрости ми за оно... Мислио сам да су у праву. А како и не бих? Заглуше те са свих страна. Ето, овај ваш Чича црњи је од ђавола кад њих слушаш. А они побегоше од Немаца пре него што су их и видели. Шта могу? Ђаво је био ушао у мене. Разговарао је, потом, и са Михаиловићем. Чича се интересовао за његове ране; не за друго. Момчило се навраћао на политику... To га је, изгледа, мучило више него ране. Био се разочарао у људе с којима се до недавно борио. Али као да је у њему још било трагова вере у комунизам, у благодети које би он, остварен, могао донети људима. Једне ноћи, Калабићев курир из Милановца јави нам да се Немци спремају у потеру за нама. Морали смо мењати село. — Нађи му кућу где ће се одморити. Он је више мртав него жив! рече ми Остојић, показујући на Момчила. 2 Из села Шилопај, Срез качерски. 3 Србин (Славонац) из околине Липика. Био у Таковском одреду, под Вучковићевом командом; доцније, Командант Прве таковске бригаде. Погинуо 1943 у селу Црнућу, код Рудника, од заседе коју с у му постаоили ЈЂотићевци.

НА МОСТУ

195

Склонио сам га у једну породицу која се знала и била пријатељ са Смиљанићима одраније. Поверио сам га Василију, домаћину: — Дај му своје рубље, смести га у кревет. Ја идем на дуже путовање. Загрлих се с Момчилом на растанку. Те ноћи смо се пребацили у село Јабланицу, пет километара даље. To је село на тромеђи срезова Љубићког, Гружанског и Таковског. Ту смо провели два дана, у једној трли4 на огранку планине Вујан. Онда, село Борач. После пет дана отсутности, нашли смо се натраг у Луњевици. Отшпао сам да обиђем Момчила. Дочекала ме је Василијева жена, плачући. Момчила више није било међу живима. Ми смо се били једва одмакли од села, кад је банула потера. Неко је Момчила издао. Убили су га у кревету. Стезао сам песнице од бола и очајања. Звонимир Вучковић

*

Т р л a , (у том крају) колиба у планини.

МИШИЋБВА ЖРТВА

Пошто је издао последња наређења и упутства, Михаиловић са својом пратњом, у току 5 децембра, одлази за Струганик, да тамо сачека догађаје. На том је отсеку мајор Алекеандар Мишић имао одабрано људство, с великим бројем активних подофицира. Мишићев Начелник Штаба, од првих дана операција, био је ђенералштабни мајор Иво Фрегл, Словенац. У самом почетку наше акције, био је ступио у Мишићев одред неки Брајевић, железнички чиновник из Диваца ( код Ваљева), иначе „војвода” Косте Пећанца. Као резервни поручник, Брајевић је добијао врло деликатне задатке. Он их је решавао с успехом, и на тај начин стекао неограничено Мишићево поверење. О Чичином доласку у Струганик није знао нико сем најближих Мишићевих сарадника, међу којима и Брајевић. При сваком доласку у Струганик, пратња је остајала да гоћи у кафани; Михаиловић, са поднаредником Ђуром Станковићем, спавао је код Мишића, чија се кућа налазила испод кафане, поред самог потока. Тако је било и ове ноћи. Михаиловић је намеравао да у тој ували сачека догађаје, па да сви заједно оду у правцу који је само он знао. У току ноћи, поменути Брајевић скида маску; одлази у Мионицу и извештава Немце о боравку Чичином у Струганику. У саму зору 6 децембра, Немци, вероватно вођени од Брајевића, појављују се пред кафаном у Струганику. Целу Чичину пратњу заробљавају без отпора. Ту им пада у руке и Р. Ковачевић, чија је једина дужност била да носи архиву и новац у куферчету на леђима. У развијеном строју, Немци почињу да се спуштају литицом у правцу Мишићеве куће.

МИШИЋЕВА ЖРТВА

197

Нико у кући и не слути о блиској опасности. Чича је седао за. сто да доручкује. Поднаредник Ђура, који је био изишао у двориште да види што се камење руши литицом, улетео је и викнуо: „Немци!” Чича искаче са ранцем кроз прозор. Имао је само толико времена да викне осталима у кући: ,,3а мном!” Мајори Александар Мишић, Иво Фрегл и Захарија Остојић такође скачу кроз прозор. Поднаредник Ђура излази кроз кухињу на задња врата и хвата један пропланак. До пропланка није ни стигао: један пушкомитраљески рафал обара овог младог јунака из Босне, који је од првог дана био у Чичиној пратњи. Немци, не видевши никога, опкољавају кућу. Тако остављају бегунце кратко време на миру. Аца Мишић, тешки реуматичар и срчани болесник, није могао дуго да трчи. Није помогло храбрење и преклињање Чичино да настави. После неколико стотина метара, Мишић сустаје и виче Михаиловићу: „Дражо, ја не могу даље! Ти се спасавај! Ја морам да паднем у руке непријатељу!” Преклињање Чичино нема успеха. Мајор Фрегл, иако најмлађи и најздравији, долази пред Чичу и у ставу мирно моли га за дозволу да остане са својим Командантом. Чича се братски љуби са обојицом, па одлази низ поток с осталима. Неколико минута доцније, прва група Немаца из потере наилази на Мишића и Фрегла. Видевши их обојицу у официрској униформи, Немци питају није ли један од њих Дража Михаиловић. Мишић иступа, показује на своје груди и каже одлучно: „Ја сам Дража Михаиловић!” Уверени да је тако, обрадовани, немачки војници спроводе обојицу до кафане. Ту им издајник Брајевић објашњава кобну грешку. За то време, Чича је са својим пратиоцима прилично измакао. Да би се одморили и заварали гонитеље, они лежу у један јарак и покривају се сувим лишћем. Пола сата доцније туда су прошли Немци, прескачући преко скривених бегунаца. Чича ту остаје до дубоко у ноћ. Када се уверио да нема више непријатеља у близини, он се диже и креће у правцу Горњег Лајковца. Нигде живе душе; нигде светлости. Најзад, преморен од марша, наилази на једну кућу у којој се види светлост. Улази у двориште. Спремао се да закуца на врата, кад спази да и у дворишту, из једне мале стаје, нешто свет-

.98


луца. Био је у недоумици где да сврати. Реши се ипак за стају. На његово куцање, отварају се врата. Домаћин, пребледео, гледа у Чичу, не верујући својим очима. Пошто се прибрао од чуда, домаћин му рече да су у оној кући прекопута Немци који су били у потери за њим. Чича није био застрашен тим открићем: знао је да га домаћин неће предати гониоцима. Улази хладнокрвно у кућу, седа, пали лулу и моли домаћина за чашицу ракије. Домаћин је срећан што види Чичу у својој кући, нуди га ракијом и пита шта још да му спреми. Михаиловић не жели ништа. Пола сата доцније, опрашта се од домаћина и познатим путањама одлази у правцу Маљена. Павле Мешковић

КРОЗ ИГЛЕНЕ УШИ

Почетком зиме 1941, под великим притиском Немаца, Дража је морао да бира: да прими од стране непријатеља жељену фронталну борбу и да буде збрисан заједно са ослобођеном територијом — Равном Гором и широким појасом добро организованих села, све до прилаза већих градова; или да се са што мање штете изманеврише из немачког обруча и пресели у недра народа широм Србије, где ће наставити организовање борбе против окупатора и одбрану од комунизма. Он се определио за друго решење. Догађаји о којима се овде говори, описују тај историски обрт наше недавне прошлости и прилике тога доба. У току новембра долазио је неколико пута до мене, у Ниш, капетан Ненад Митровић,1 један од најповерљивијих Дражиних курира, доносио упутства и поруке из Главног штаба и понављао захтев да са Драгим Црвенићем2 дођем на Равну Гору. У то доба то више није било лако. Непријатељи нас пратили у стопу. Дуго нам је требало док смо најзад добили лажна одобрења и легитимације за путовање од нашег једномишљеника Лужајића,3 који је као чиновник нишке полиције успевао да нас снабдева тим потребама. Четвртог децембра 1941 стигли смо у Београд и одмах отишли на Славију, у стан пуковника Манојловића, — Штаб наше прве Команде Београда. Тамо смо примили упутства и заменили нишке легитимације новим, лажним, које су нам „одобравале” путовање до Кадине Луке. 1 Извршио самоубиство у подруму београдског Гестапоа, 1942 г. (Пишчева примедба.) 2 Бивши трговац из Ниша; погинуо у Босни 1945. (Пишчева примедба.) — Црвенића помиње Михаиловић у с в ојој депеши бр. 265 од 27 јуна 1942, као човека који му је „веза са Бугарима” . 3 Чиновник нишке полиције; стрељан од стране Гестапоа на „Б у б њ у ” више Ниша, 1942 г. (Пишчева примедба.)

200


Петог децембра 1941, око два сата по подне, напустили смо Немцима загушену станицу Кадина Лука и, прошав журно кроз разваљена дворишта, заобишли немачке страже. Газећи до Бога лепљива грања, избили смо далеко нзван села, на раскаљани друм, који нас је водио у правцу села Ба. Уколико смо одмицали, сумаглица сипила. Барице по путу прекривала ледена кора. Блато се стезало. О наша ознојена леђа висили празни „руксаци” , а о истегнуте руке клатиле се котарице, са неком срчом, која је требала да послужи као нека „роба” , доказ пред Немцима да се бавимо „трговином” . Око нас све је било тихо, нигде крештавих врана. На више места морали смо да газимо воду, поред попаљених и порушених мостова. Обрвани бригом, нисмо имали ни потребе ни повода за било какав разговор. Одједном, иза једне окуке, искрсла прва „тројка” , сељачки одевена, брадом урасла. — Ево наших! сав срећан обратих се Црвенићу. Он убрза испред мене. Изљуби се са једним, а са осталима срдачно рукова. И ја им приђох и поздравих се. На рукаву свакога од њих видела се плава трака, са јасно оцртаним орлом и грбом Краљевине Југославије. У то доба, то су били једини знаци припадника нове Југословенске војске. Најмлађи међу њима, тек огарављених наусница, упозна нас да је цео простор, у пречнику око стотину километара, од прошле ноћи обручен јаким немачким снагама, које се концентришу за чишћење овог простора и освајања Равне Горе. Уверавао нас је да се напад Немаца очекује у току идуће ноћи. — Па шта мислите да радите? питао је нерасположено Црвенић. — Чекамо наређење. Извршене су све припреме за реоргакизовање наше целе снаге у мале, лако покретљиве групе. Наравно, смешкао се неодређено, уколико будемо имали услова да наше повлачење извршимо „мирољубивим” путем... — А ако вам то не буде могуће? гледао га Црвенић забринуто. — Па, у том случају, једни ће да приме борбу и држе непријатеља, док се други, под заштитом мрака, буду провлачили кроз немачке редове, у правцу додељене им територије, где ће наставити даљи рад на организовању нашег покрета.


201

Например, прсио се кочоперно, ја одлазим чак на Голију! — To значи да ви очекујете борбу сваког часа? — Да! одговори вођ патроле, очевидно расположен Црвенићевим нерасположењем и страхом. — Реците ми, онда, нервирао се Црвенић, зашто нас је Чича звао баш сада ? — Зато што вас треба, сада! — Ма, знам, знам! вајкао се Црвенић. Али ако, као што кажете, дође до окршаја, како ћемо да се извучемо ми? — Као тарана из лонца! слатко се смејао младић. Морам признати да ни мени није годила ова шала. У заједници са њима, настависмо даље. Пред нама, лежала велика гомила свеже, изроване земље. Цео пут био раскопан, од окомите стене, испод које се вијугао, до ивице друма, којим се протезале свеже узоране њиве. — Шта је ово? подругљиво питао Црвенић, указујући руком на ров. — Клопка за тенкове. — Добру сте рупу ископали. Могли бисте у њу да сахраните цео Хитлеров Ђенералштаб. Наравно, под условом да пристане добровољно да легне у њу. — Ово је тачно израђено по мери коју смо узели од оног немачког тенка! показивао нам гвоздени колос, који је мало даље лежао изврнут, потамнео од ватре, разваљених врата. — А шта ви мислите? наетавио ЦрЕенић злурадо. Шта бих радио ја кад бих, например, био у кожи тог, како га ви замишљате излапелог Швабе, који ће са својим тенком да стигне пред ову тако дивно скројену „клопку” ? He добив одговора, усхићено додаде: Једноставно! Нагло скрену према њиви, у жељи да заобиђе рупу. — Стој! повуче га младић за рукав. Несрећниче један, тамо је све минирано! Пажљиво прошавши показаним путељком, заобиђосмо ово меето и настависмо даље. На улазу у село Ба, сазнасмо од Четника да је Командант места мајор Миодраг Палошевић отишао на специјалан задатак, а да га за то време замењује мајор Драгутин Чечовић.4 У школекој згради упознали смо се 4 Сада живи у Енглеској. (Пишчева примедба.)

?02


ca овим наочитим и расним јунаком, у групи већег броја старих пријатеља, са којима се редом изљубисмо. О нашем доласку био је одмах обавештен Чича, преко телефона, којим је била повезана цела ослобођена територија. После мршаве вечере, полегасмо по разастртој слами простране учионице и, у пријатном разговору са тада још у свету иезнаним именима, чекали смо позив телефонисте, да ступимо у везу са Врховном командом. Из суседне одаје, плавила песма, у којој је доминирао глас „Попа” [ др Миливоја Поповића], једног од малобројних из групе честитих сарадника Политике.5 У неко доба позва ме телефонист у оближње одељење. — Брзо, Чича је на телефону! пружао ми слушалицу. — Ало, ало, Господине Пуковниче! Ало! понављао сам. — Ало, јесте ли то ви, Господине Докторе? одговарао ми благо. — Јесам! сав сам трептао од одушевљења. — Е, добро ми дошли! Ноћас и зором имамо да полажемо тежак испит. Жалим што нисте стигли бар дан раније, а уједно додајем да би ми било драже да сте неком срећом задоцнили, бар за још један дан. Уосталом, држимо се оне народне: Онако је најбоље — како је ! — Господине Пуковниче, ја бих вас молио да ме одредите на нову дужност међу вама. Чича је ћутао. — Тешко ми је да се и даље одржим у Нишу! наставих. — He, то никако! Морате остати тамо где сте, бар до пролећа. И ми ћемо, једним делом, у градове. Ја сам у ту сврху предузео потребне мере! једва је допирао глас. Али бојим се да нас брзина догађаја не омете. Засада, највише ме брине судбина болнице, која је остала у механи више Струганика. Ви, као „легалац” , можда бисте им могли бити од помоћи. — Веома радо! одговорих. — Е, онда зором, еа једном тројком, похитајте к њима, уколико вас не омету Швабе... Разместите их по најближим кућама. Чуваће их народ. — Разумем! 5 Стрељан од Немаца 25 јануара 1943. (Михаиловићева депеша Влади Бр. 1347, 4 фебруара 1943.)

КРОЗ ИГЛЕНЕ У ШИ

20}

— После тога, најкраћим путем, правац Ниш. Тамо сте ми потребни. Спремите склониште за четири официра, основу свог будућег Штаба. — Извршићу наређење! — Поздравите Црвенића. Желим вам добру срећу и очекујем добре вести. С вером у Бога, за Крал>а и Отаџбину! — С вером у Бога, за Краља и Отаџбину! одговорих и спустих слушалицу. Исте ноћи поскакасмо буновни. Напољу тресле детонације. — Покрет! Покрет!... преносила се команда. Све се ускомеша. Изиђох у двориште. Војници се постројавали. Неки притезали опанке, препасивали се, журно пунили чутурице на оближњем бунару. Киша сипила. Било ми је зима, од узбуђења и мраза. — Јесу ли сви ту? пита дежурног мајор Чечовић. — Нема још две десетине! — Д увај! нареди Чечовић трубачу. Труба је језиво цвилела. — На парове разбројс! неко промукло командовао, кашљао. — Први! Други! Први! Други! разни гласови понављали исте речи, губећи се дуж постројених. — Ја морам до Струганика! обратих се Мајору, који је замишљено ходао испред низа пушкомитраљеза, положених на ногарима. — Знам! отсечно одговорио и понова се обратио дежурном. Одредите једну тројку од најбољих познавалаца свих странпутица до Струганика, да прати Доктора. Кад изврше задатак, нека пођу за нама. Окренуо се мени, срдачно пружио руку: — Докторе, добра вам срећа! — И вама добра срећа! отпоздравих са истом срдачношћу. — Покрет! паде команда. Старешине на своја места! Остали за њима! Правац за мном. Састанак уговорено место! Маса се заталаса, жагор појача. Једна цигарета повремено севала. — Мир! Цигару гаси! преносила се команда. Замало, вода и блато језиво су пиштали под теретом разваљених опанака. Затим све опусте, сем ветра који је разносио кишу и лавеж паса.

204

КЊИГА 0

ДРАЖИ

Ко зна колико бисмо дуго тако стојали, да нас из суседног дворишта не тргну зов петла. Из комшилука отегоше ге одговори његових колега. Време пролази, гласно размишљам. „Ко од вас најбоље познаје пут до Струганика?” обратих се људима који су имали да нас прате. — Милован! одговорише углас двојица, указујући на трећег, бркатог. — Е, Миловане, кад је тако, онда ти напред. Ми ћемо за тобом. А ти, Драги, баци те котарице са срчом! Излазећи из дворишта, заглибисмо се у дебело блато. Ишао сам за Милованом у стопу, користећи се његовим искуством у ходу кроз блато. Тако је ишло све док је ћутао. Кад год би се послужио својим богатим списком псовки, што је значило да је згазио тамо где није желео, покушавао сам да се спасем његове невоље, служећи се не само рукама и ногама, већ и приткама нахерених ограда. Пошто прегазисмо неко раскршће, на коме је, имао сам такав утисак, било сакупљено све блато овога света, ударисмо уз брдо, тврду камену подлогу. Село остајало за нама. Сањива светлост почела да се буди, осветљавајући нас, оближње стење и кржљаво дрвеће, оцртавајући све јаче, уколико је време одмицало, контуре околних брда, испод сивог, плачног хоризонта. Ишли смо журно, дуже узбрдо, краће низбрдо. Низ леђа, нелагодно ми се лепила кошуља, натопљена знојем и кишом. Уколико смо одмицали, топовска ватра јачала, из правца у коме смо ишли. Одједном, тутњава престаде. Застасмо. Један од пратилаца, опирући се шакама о тле, опружи се, приносећи ухо земљи. — Ово је рђав знак! брижно је вртео главом Црвенић. Значи, Швабе наступају. Онај што је слушао пренос звука кроз земљу, нагло се исправи, бришући руке о чакшире, и нерасположено рекао: „Изгледа ми да се моторизација примиче од Струганика!” — Како би било да се вратимо? предлагао Црвенић. Ја примих овај предлог; и таман зинух у жељи да га поткрепим, осетих оштар поглед наших пратилаца. To ме збуни и натера у повлачење. Један од њих уочи нашу невољу, покуша да нас оправда: ,,Па знаш како је... Овај...” , почеша се иза ува и завали шај-


205

качу далеко, на теме. „Ми вас разумемо .Ви сте варошани, ви сте мекушци... Али, шта можемо... У ово тешко доба, сви морамо да будемо тврди, итекако тврди! Поготову када су у питању наши рањеници!...” — Тако је! Тако је! окуражих себе, одобрих њима. У томе часу, са недалеке вододерине, вешто је стрчавао један сељак. Раскомадано камење ронило се за његовим стопама. Кад нас угледа, застаде за часак, очевидно изненађен. — Ходи вамо! махао руком један од наших. Упадљиво храмљући, нерасположено и споро, прилазио нам је непознати. — Шта има ново ? питао је Црвенић. — А ко сте ви? сумњиво нас премеравао. —Ми смо Палошеви. Ово су доктори. Идемо да преселимо рањенике из струганичке меане. — Е, браћо, задоцнили сте! Горе је зло! Швабе ухватиле у Струганику мајора Мишића и мајора Фрегла са петнаест Четника.6 — А шта је са Чичом ? — Нестао! задовољно се прсио. Са целом војском. Ама баш као да су у земљу пропали. Вала ти, Боже! крстио се. До ноћас сам их гледао, ево овако ( показа руком преко н а с) као ово што вас видим: било их је ка’ на гори листа! Кад одјутрос, нигде ниједнога! Чуде се Швабе. Кажу: Сву ноћ смо тукли Михаиловићеве положаје. Преврнусмо и брда, али од Четника не могасмо да исцедимо ни капи крви... А ја, смејем ли се, смејем! Све му се лице растегло. — Како се смејеш ? љутио се један из пратње. — Овако!... поново стидљиво откри плитке зубе, а раширеним шакама блажено тапшао преко својих раздрљених груди... У души! — Маните се глупости! умеша се Црвенић. Где су Немци ? — Ено их горе! упери палац иза леђа новодошли. Мене уватили код меане и потерали да их водим. Ја их уведох у прву кућу. Зна се, намигну, на ракију... Док се они замајаше, ја ти заждим. Да ме нисте задржали, већ бих био код куће. — А шта је било са рањеницима? упитах. « Видети у о в ој књизи чланак шковића.

Мишићева

жртва,

од Павла Ме-


— Ноћас их извукосмо из велике муке, све овако, — испружи своје жилаве руке, — чак до Брајића. Тамо их прихватише други, а мени рекоше: Ти, соколе, да идеш кући и да чекаш наш позив. Овако сакат, правдао се, нисам ни за шта боље него за оно што сам: некад болничар, некад гробар. — А шта ћемо сада ? заколута Црвенић очима. — Сад ћемо се захвалити Богу за овако добре вести! одговорих. И захвалити се овој браћи за њихову доброту да нас доведу довде, а ми ћемо поћи натраг, сецујући на ову карту. Из џепа извадих траку са црвеним крстом, коју иглом причврстих за леви рукав. — Е, па, браћо, нек вам је срећан пут! заграјаше пратиоци, рукујући се с нама. Пошто нам још једном показаше пут, с напоменом да је најбоље да се спуштамо између два гребена који се искидано протезаху са наших страна, изгубише се хитро, једним просеком. Спуштајући се наниже, говорио сам Црвенићу, који је ишао за мном, једва назирући, како се сам жалио, због велике дебљине својих наочара: — Од сада, па до Београда, ја сам београдски лекар, a ти си брат једног тешког болесника коме ме ти водиш. Јесмо ли се разумели ? застадох. — Јесмо! Говори даље! — Дошли смо, наставих, као што јесмо — синоћ; што можемо потврдити „уредним исправама” и возним картама од Београда до Кадине Луке. — Довде је добро. Настави даље! брзао ме Црвенић. — Све остало, препусти мени! — Сад ми је мало лакше. Пожуримо се, што пре, из ове пустиње! набирао обрве, погрбљен и, као увек, рашчупан. Ништа не видим! мрштио се. А и ноге ме издају. — Бар да имаш добре ноге! покушах да се нашалим. Па да се послужимо примером из оне приче слепца и богаља: ја да узјашим тебе, а ти да носиш мене. Односно, ти да ме служиш ногама, а ја тебе очима. Овако, ваљда нећеш тражити још и да те носим ?! — Докторе, молим те, поштеди ме глупих вицева! стиште ме за мишицу, на свој омиљен начин. — Баш нисам више ни за ш та! ронђао.


207

— Море ћути, ти си бар донекле срећан! — По чему ? гледао ме разрогачено. — По томе што би ти се сада тресле гаће, да те служе очи... — Шта је то, шта то видиш? зурио у даљину, истежући свој пиргави врат. — Зар не видиш? показах му руком на расејане стубове дима, који, у дољи, избијаху на много места, стварајући под ниским небом огромне, тамносиве печурке. — Ух! хукну Црвенић болно. To села горе! Што не одосмо са Четницима! Они ће се лакше извући. Овако, у непознатом крају, печени смо... — Они имају свој циљ, а ми имамо свој, сасвим други. Ми морамо да се вратимо у „легални живот” . Ми не смемо да скрећемо ни у какво скривено место. Најмање да дозволимо да нас Немци тамо нађу. Ми једино можемо да се спасемо на карту „несрећно залуталих” и „невиних” људи, који не беже и немају потребе да се крију. — To је лако говорити. Сад ћу да те видим, на делу. — He брини! прекидох га. На ту прилику нећеш дуго чекати. Ево Немаца, у стрељачком етроју, иду нам усусрет! једва изговорих, грозничаво посматрајући како нам се хитро, преко покрханог стења, примичу немачки планинци. Од најближих допирала вика. ЈТепо угледах како ме један од њих спокојно узима на нишан. Задржах дах. Подигох руке и стадох, укочен, чекајући бол његова зрна. Чинило ми се да отвор на мене уперене пушке волшебно расте. Расте у облику цеви највећег топа, који циља у моју главу, са жељом да је разнесе. Склопих очне капке. Почеках... Ништа се не деси. Помислих: бол долази са закашњењем... Пред очима, прохуја ми сва прошлост. Понова отворих очи. Ловац на мене као да се сажалио. Спустио пушку, продужио да ми прилази обазриво. Ја, сав у ватри, оеећао сам како у вратним жилама и слепоочницама дивља мој крвоток. За неко време нисам ништа могао да чујем осим себе. — Ја сам лекар! Ја сам лекар! понављао сам на немачком. — Шта радите овде ? дерао се противник. — Бшга смо код болесника... Залутали смо... Враћамо се кући! говорио сам без везе.

208

КЊИГА О ДРАЖП

Са страна, приђоше нам још двојица. Прво нас претресоше око појаса, под мишкама и дуж ногавица. Затим повадише све из наших џепова. Један, све нађене ствари предаде другоме; а овај, у укоченом ставу, уступи новоприспелом, намргођеном, вероватно официру. Био сам свестан да од тог часа све зависи од вредности мог лукавства. — Дозволите да вам објасним наш случај и да докажем да смо ми мирољубиви грађани, синоћ стигли из Београда! ослободих се мало. И да смо само стицајем несрећних ратних неприлика запали у ову невољу. Ја потпуно разумем вашу сумњу на нас. Али, молим вас да се ставите у мој положај: шта бисте радили да вас неко као лекара зове у помоћ? — Ја не бих ишао у помоћ бандитима! осорно ме пресече онај што је држао наша документа. — Потпуно се слажем са вама. Исто тако бих и ја урадио! Поготову, кад бих се налазио, као што сам до јуче био, далеко сд њих, под вашом заштитом, у Београду. Напетост његовог четвртастог лица мало попустила. — Али, у моме случају, наставих прибирање, имао сам да укажем хитну лекарску помоћ једном старом, напрасно оболелом родитељу, а не бандиту. На лицу мога непријатеља почеше да ничу први знаци болећивости. Његова до малочас тако горопадна физиономија, натопи се нечим људским. — Ја знам, упорно продужих, да је вама јако тешко да под данашњим околностима верујете мени. Али ја нажалост немам другог сведочанства, немоћно раширих руке, до да додам чињеницу: да сте нас, ево, затекли насред пута, у ходу ка вама, а не у бежању од вас! И заћутах. Осећао сам да се у њему кува моја добро запржена чорба. — He верујем, убедљиво закључих, да би иједан бандит у свету овако нешто чинио. Од доле, стизали, у таласима, нови редови Немаца. — Добро! одговори он полузадовољно и понова се уозбил>и, одајући утисак новог нерасположења што сам успео да откријем на његовом лицу нешто од невојничке болећивости. Добро! опет он понови, па настави: Сиђите доле, у село Ва. Тамо, у школској згради, налази се наш Штаб. Изнесите свој случај! Окренуо се једном војнику, на чијем је рукаву, као и


209

на моме, лежао црвени крст, и оштро наредио: Одведите господу у Штаб, а ви се одмах вратите! — Хвала вам! поклоних се дубоко, посматрајући испод мишке, позади, како се Црвенић пресамитио у положај мудрог мандарина. Они одоше навише, заједно с неким мазгама, претовареним тешким оруђем и сандуцима муниције. Ми продужисмо наниже, у друштву нама очигледно расположеног пратиоца. Ноге ми клецале, а целим бићем триумфовала дотада непозната срећа. Сад, Милане, настави овако, па се не бој! Успећеш! закључих задовољно, и наставих да обрађујем мог „колегу” . У року од неколико минута, сазнао сам: да је он Бечлија, студент медицине и, што је за нас било најважније, да је вољан да нас помогне „до крајњих граница” , како то рече. Као отворено питање остало је само да утврдим колико далеко иде та његова „крајња граница” и у којој мери она може да буде од користи по нас. У ту сврху, пошто га претходно још више размлачих, почех офанзиву: — Ви сте припадник једне велике нације. Усто и мој колега. Утолико вам је лакше да ме схватите и уистини, овако недужног, колегијално помогнете. Нажалост, као што вам је познато из искуства, бојим се да ваше гледиште неће делити и ваше старешине. А ако ме ви не помогнете, они ће мој проблем упростити на тај начин што ће узети један табак хартије и на његово прочеље написати „Рапорт” . Испод тога, ставиће мога пријатеља и моје име, опкољено оптужујућим, стереотипним материјалом. На крају, то ће потписати и послати „на надлежност” . А знате ли шта то значи? Он ме тупо гледао. — To значи, понових, бесплатан подвоз и почасна стража за мог полуслепог пријатеља и мене, до најближег концентрационог логора, у коме ћемо бити „збринути” као таоци. Тамо, опет, под вашом заштитом, — горко се насмејах, — чекаћемо одлуку неке „више рачунице” , по којој ћемо, иако недужни, бити кажњени смрћу, за недела почињена од стране других. Је ли то оно за што се бори Немачки Рајх? Је ли то „цивилизовани поредак” којим хоћете да усрећите нецивилизовани Балкан? Ако је тако, онда ми заиста није ни најмање жао ако морам овога часа да умрем. Ако није тако, онда вас

210


молим да ми пружите могућност да се користим цивилизованим правима исправних грађана: да пред одговорним властима положим свој рачун. Ја се тога не бојим, окуражено наставих. Напротив, ја вас молим да ме упутите тамо! — Па куда то хоћете? киселило се лице мога „колеге” . — Молим вас да ме упутите тамо где ћу, пре но што будем осуђен, моћи да будем саслушан. Да будем јаснији, желим да стигнем тамо где је седиште ваше оперативне акције. — У Кадиној Луци! замшпљено одговори он, и брже настави: Ја тамо не могу. To је далеко. Морам да се вратим горе, што пре. — Ви немате потребе да губите и даље своје драгоцено време. Напишите једноставно један кратак упут, у име господина који вас је послао, на адресу Команде којој треба да се пријавимо. Са тим документом ми ћемо наставити дал>е и без ваше помоћи. — Жалим, али ја немам право на то! одговори снуждено и замисли се, гледајући у групу радио - телеграфиста који еу окруживали једну мазгу, натоварену апаратима, из којих се клатило некблико антена. Чекајте, орасположи се, да покушам нешто код мога пријатеља! Прескочи преко шанца и отрча ка њима. Поред нас пролазили и радознало нас загледали бесконачни редови немачких планинаца. Осећали смо се као риба на жеравици. Недалеко гореле нечије куће. У кршу, догоревале појате. Гушио нас задах паљевине. Неколико минута доцније поново угледасмо задовољсте о м озарен лик нашег, у невољи, пријатеља. — И он је Бечлија! намигнуо шеретски на мене. Реците му све, слободно, он вам може помоћи. Рекао сам му: да је ваша мајка Бечлика и да сте ви бечки ђак. Остало гарантирајте. Ходите! вукао ме за рукав у правцу једнога из оне групе који нам је прилазио усусрет. Руковасмо се, скренусмо устрану и поседасмо на неко камење поред пута. Без одлагања, почех офанзиву. Он ме пажљиво слушао, нервозно пушио. Понављајући раније коришћену одбрану, увео сам и сва друга појачања која су ми као олуја на памет стизала. На крају, кад употребих и последњи адут, ућутах, чекајући резултат.


211

— Саосећам са вама, одговорио ми Аустријанац, и желим да вам помогнем. Притом, изоставио је оно што сам ја очекивао да чујем — „до крајњих граница” . — Мрка капа! размишљао сам и посматрао Црвенића, који ми је упућивао неке гримасе, вероватно у жељи да из моје мимике сазна резултат нашег разговора. To ме је љутило, из не знам кога разлога. Померих се, тако да ми он више није могао да пиљи у лице. — Да ли сте вољни да нам омогућите пролазак кроз село Ба? наставих притисак. — Јесам! замислио се он. To је за вас најопаснији део пута. Окренуо се и руком махнуо према војницима, који су нас радознало посматрали. Један од њих дотрча и стаде као укопан. — Узмите ова два господина и одведите их колима до наше главне Радио - станице, која се налази негде на путу, е оне стране села Б а! — Добро је, помислих. Главно је да прођемо кроз село Б а! — Ако тамо не нађемо станицу, шта да радимо са цивилима ? питао је војник. — У том случају оставите их на друму за Кадину Луку. Даље, они ће сами наћи оно што траже. — Разумем! салутирао. Мој нови пријатељ рукова се са мном. Приметив на мени забуну, додао ми смешећи се: He брините! Ја знам да наша Станица није тамо. Главно је да вас проведемо кроз село Ба. Пошто се поздрависмо и са „колегом” , отрчах са Црвенићем у правцу полутеретног аутомобила који нас је чекао на друму. Хитро ускочисмо под арњеве. Очас прошишасмо кроз село Ба, препуно немачком војском. — Нигде не видим нашу Станицу! жалио се неколико пута шофер. Кад сам оценио да смо скоро стигли до Кадине Луке, обратих се возачу: — Хвала вам за доброту. Ми ћемо даље сами. Ви се можете вратити. Искочисмо из кола, опет у дебело блато. Настависмо журно друмом. Одједном, иза једне окуке, појавише се неки коњалици, у касу, нама усусрет. Опет ми се кожа најежи. Очас,

212


били су пред нама: Немци. Један од њих оштро нас упита: — Одакле долазите? — Из села Б а! одговорих. — Куда идете ? — У Кадину Луку. — Исправе! дрекну. Пружих своју легитимацију. Црвенић извади своју и задржа у руци, снебивајући се. — Имате одобрење за путовање од Београда до Кадине Луке. Ко вас је овластио да идете у село Ба? праскао Немац. — У Кадиној Луци нисмо нашли жељене намирнице. Па, не знајући да ће доћи до ових компликација, скочисмо до Ба, верујући да ћемо тамо наћи нешто од хране! правдао сам се невешто. — Д а! Знао сам да ћете то ређи! Гледао на нас са великом дозом одвратности. Ви сте сви једнаки: или шпијуни или бандити! Саже се, истрже легитимацију из Црвенићевих руку. „Ортаци, а?” Мрко нас посматрао. Извадио нотес и оловку. Уписао наша имена и још нешто, отргао тај листић и пружио мени. Са овим упутом, право у Кадину Луку, у Команду места! Ваше легитимације задржавам. Немојте, претио главом и кажипрстом, да вас ђаво одведе другим путем. Иначе, побићемо вас! Промрмљах нешто у име захвалности, и заперјах. Црвенић ме једва стизао. — Дај да видим шта је написао онај гад! цвилео Црвенић иза мене. — To није важно, пожури! Изгубићемо воз, пожури! Равница се отегла. Однекуд, сунце припекло. Журно смо грабили. Зној киптао, блато прскало. Убрзо, појавшпе се први воћњаци. — Стигосмо, хвала Богу! Успорих. На улазу у село, блистало неколико немачких шлемова. Упутисмо се право к њима. — Молим вас, обратих се учтиво једном од њих, о чијем је врату блистала велика полукружна метална ллоча, знак припадника „Фелджандармерије” . Где је Команда места? Пружих цедуљу. Жмарци ми јурили телом. Он принесе објаву чкиљавим очима. Прекопута станице! одговори дубоким гласом, пружајући ми упут натраг.

КРОЗ ИГЛЕНЕ УШ И

213

— Хвала лепо! Учтиво узех објаву и наставих пут, прво одмерено, док не зађосмо за прву кривину, а затим брже. Са моста, који нас је одвајао од железничке станице, оштро нас посматрала два ока, под дубоком немачком кацигом. Најзад, према нама, из полусрушене станице, разлегао се дах из тек приспелог воза. — Пожури! добацих Црвенићу и скренух са друма у полуразваљен станични нужник. Црвенић утрча за мном. Сав се претворих у ухо. Да ли нас је ко видео? Мучиле ме мисли. Све је било тихо, само је локомотива бректала. Извадих објаву која нас је довела до Кадине Луке, исцепах на ситне делиће и расух око себе. Пажљиво, све чучећи, привукох се разваљеним вратима. Погледах низ перон. У том часу Шеф станице махао је црвеним барјачетом, давао знак за полазак воза. — За мном у воз! довикнух Црвенићу. Вртоглаво потрчах преко простора који ме је одвајао од воза већ у покрету. Стигох га. Десну руку грозничаво залепих за ручку од једних врата. Воз ме занесе, ошину душмански преко леђа. Рука ме не издаде. Потрчах у стопу за возом, решен да га не пустим, по цену живота. Трчећи све брже, једва успех да се провучем између воза који је одлазио и водене црпке која је наилазила и чији ме опуштени олук одалами преко главе. Угледах звезде. Продужих да трчим, прикупљајући последњу снагу да ускочим на папучу воза. Згрчих руке, отскочих и задржах се на папучи. Воз ме носио. Дувао сам брже од локомотиве, прикован уз врата. Ветар ми годио. Одједном, врата се отшкрииула, нечија рука се помолила. Зграбих је као дављеник сламку. Улегох у воз. Преда мном је стајао мој спасилац: Пећанчев „Четник” , сав искићен грбовима и мртвачким главама. — Ала су те Швабе искитиле! помислих, и гласно изразих неколико речи у знак захвалности. Он ме нерасположено гледао: — Одакле долазиш? Размишљао сам: Досада, спасао сам се лукавством; еада, једино се могу спасти истином. — Дај исправе! Немајући куд, пружих му нишку легитимацију.


— Знам где си био, а и на теби се то види! мрзовољно махао главом, загледајући моје блатом попрскане панталоне. Уредићу те! Достојанствено скинуо ланац са појаса, један крај омотао око моје десне руке и закључао катанцем, а други задовољно привукао себи. Ходи! откључао врата од оближњег купеа. Уђи! затворио врата за мном. Гурнуо ме у један угао. Опружио се у други. Револвер који му је лежао о лојасу, са стране, довукао на трбух, под раширену шаку. Упутио ми презрив поглед, шмркнуо и рекао: До Лајковца ћемо овако, еватовски. Тамо, предаћу те Команди. — Немачкој Команди? додадох. — He немачкој, већ четничкој! поправио ме набусито. Кроз даскама закован прозор, шкрто се расипала светлост преко куршумима избушених зидова. Посматрао сам свога непријатеља, у жељи да што брже и што више одгонетнем о њему. Његово као пун месец наливено лице, није ми одавало ниједну криминалну црту. Засада, то је најважније; остало, видећемо! размишљао сам. Воз тутњао, тресао се, цвилео, јурио усусрет мојој пропасти. Морао сам и ја да пожурим. — Одакле си, брале? упитах једва чујно. Понових гласније. — Избеглица! једва одговори. — А од кога си избегао ? — Од кога сам избегао ? зграњавао се. — Да, од кога си избегао ? — Од Усташа! гледао ме разрогачено. — А ко су Усташе? правио сам се да не знам. — Па где си ти досад био? бунио се. Зар ти не знаш шта раде Усташе? — А шта раде ? — Кољу Србе! продерао се. — А ко су Усташе? понових. — Па сви рђави Хрвати! — А има ли добрих Хрвата ? — Има! — А за које Хрвате мислиш да су добри ? — Па, вала, зна се: они што су нас крили и бранили од Усташа.

кроз

и гл Е н е

уш и

21.-)

— А шта мислиш: да ли и међу Србима има добрих и рђавих? наставих. — Има! — А каква је разлика између рђавих Срба и рђавих Хрвата? Он ме збуњено гледао, закованих уста. Најзад промуцао: Рђави Срби... Рђави Срби... поновио, узмучио се, ућутао. — Рђави Срби, помогох га, и рђави Хрвати, јесу једно те исто: рђави људи. Је л’ тако ? — Јесте, тако је! снуждено одобрио. Али да ти знаш шта су радиле Усташе! — Чуо сам о томе. А да ли ти знаш шта радиш, сада? Он ме је укочено гледао. — Да ли си свестан зашто си ме везао и куда ме водиш? Видиш, као што си ти донедавна бежао од Усташа, тако ево и ја сада бежим од Немаца. — А зашто бежиш ? чудио се. — Зато што ме гоне. — А зашто те гоне? — Зато што, као и сви добри Срби, помажем Дражу у његовој борби против Немаца и рђавих Срба. Дубоко спуштене главе, мој пратилац је беспомоћно кршио своје кратке прсте. — Зар не, осећајући да га освајам, наставих још жешће, да ти је неко рекао, кад си бежао од Усташа, да ћеш ти као Србин против Србина радити ово што сад чиниш, зацело одговорио би м у: Ти си суманут! Ти си бена! Па ипак, ево, као што видиш и чујеш, зазвечах ланцем, — ово је истина. Он окренуо главу. — Погледај, погледај! и даље сам звецкао ланцем. Ово није ружан сан. Ово је горка истина. Заћутах, у жељи да му дам времена да размисли о себи и о мени. Он, ћутао као заливен, мучио се. — Јесу ли ти живи родитељи? прекинух нелагодно ћутање. — Нису. Побиле их Усташе! — Ускоро, када неко упита моје дете: „Имаш ли оца?” , знаш ли шта ће му одговорити? Одговориће му: Немам! Ухватили га Пећанчеви Четници кад се враћао од Драже, и предали га Немцима, да га стрељају.

i!16


Он ce сав пресамитио. Заронио главу међу шаке. — Слушај, брале, почех слободном руком да вадим сав новац из џепова и да му гурам под мишку. — Шта то радиш? бранио се мрзовољно. Мени не требају твоје паре! Глас га издавао. Низ лице, суза стизала сузу. — Узми, узми! настојао сам и даље. Требаће ти за ракију. Требаће ти да успаваш своју црну савест. — Кумим те Богом, не мучи ме више! дигао обе руке, унео ми се у лице. Реци ми, реци, где је Дража ? Хоћу к њему! Дрхтавим рукама откључавао катанац. Ланац се скотрљао на под. Он га дигао, скупио у клупче и пружио мени. Ево ти, вежи ме! — Ланац! изговорих са гађењем. He постоји у списку H a mer оружја. Тиме се ми не служимо! Он, љутито тресну ланцем о земљу, истргао свој револвер из футроле и положио га на моја колена. Убиј ме! — He, напротив! Загрлих га. Ходи да ее побратимимо. Он гласно јецао: — О, мајко! о, мајко! Јадан ли сам! — Немој тако, тешио сам га. Прибери се, чуће нас непријатељи! — Хоћу да ме водиш Дражи! понављао он. — Стрпи се. Дража није више тако близу. Под притиском душмана, морао је да се повуче даље, у планине. Али, то не мари. У свакоме од нас живи његов дух. Он нас је све објединио за вечита времена. Отсада: ти си наш, а ми смо твоји! Понова утонух у његов загрљај. — Добро! опет рашири руке. Шта хоћеш да радим? — Засад, остани где си, али не вршећи оно што си малочас са мном хтео; већ ово што сад хоћеш. — Хоћу, хоћу, итекако! гледао ме сав уплакан. Хоћу, тако ми Бога великога! Скинуо шубару, прекрстио се, из појаса истргао каму и са револвером положио на моја колена. Хоћу да се закунем. Гледао у мене као у божанство. — Заклињем се Богом свемогућим, говорио сам тихо, а он понављао, да ћу убудуће служити само интересима српскога народа, у борби коју води Дража Михаиловић, против свих непријатеља слободе! Последњу реч нагласих, прекрстих се и пољубих оружје. Он ме је у свему следио. Воз се задиха, успори, затетура, стаде.


217

Мој нови пријатељ хитро уденуо оружје за појас. — Чекај да видим где смо! Рукама брисао влажан нос, искочи у ходник, журно се вратио. — Умало да заборавим! Извадио из џепа моју исправу. Ево ти легитимација. Збогом, брале! Стигли смо у Лајковац. Ја морам да сиђем. Молим те, примакао ми се уху, не заборави: Јави Дражи да Личанин Јово Плазина хоће да изврши свако његово наређење! — Хвала ти, брате Јово, у његово и у моје име! — Хвала вам обојици! А теби нека је и срећан пут! Руковасмо се као стари знанци. — Чекај! довикнух на растанку и понова се обазрех на обе стране. Буди паметан. Никоме се не поверавај о овоме што смо се договорили. Још за неко време, стрпи се. Послаћу ти човека под шифром „Милан 1903” . Он ће те увести у нашу организацију. Мој Јово, накривљене шубаре, отрчао преко шина, у правцу оближње зграде, на којој је висила велика табла: Штаб четничке команде. Испред ње, лењо је шетао наоружани Шваба, брижљиво умотан у огромну бунду. Продужих кроз воз, у жељи да нађем Црвенића. У једном буџаку, затекох свог сапатника, згуреног као две паре сира. Седох прекопута. Опружих ногу, дотакох га. Он ми једва приметно намигну н окрену главу, правећи се да ме не познаје. Наљутих се на себе. Опет сам заборавио његово старо иравило: „Запамти, у возу се не познајемо!” Скупих се, више због зиме но због разлога „тактике” . Кроз полупана окна, северац водио коло. Са стране, промицали црни костури попаљених, разорених и опустелих насеља. Др Милан Шијачки

МИХАИЛОВИЋ — БРИГАДНИ ЂЕИЕРАЛ

ми ПЕТ АР

II

По милоети Божјој и вољи народној Краљ Југославије На предлог Нашег Претседника Министарског савета и Министра војске, решили смо и решавамо: Д А СЕ УНАПРЕДИ: На основу члана 98 Закона о устројству војске и морнарице, а за осведочену храброст и за особите заслуге стечене за Отаџбину у овоме рату: У чин ђенералштабног бригадног ђенерала, ђенералштабни пуковник МИХАИЛОВИЋ. М. Драгољуб. Наш Претседник Министарског савета и Министар војске нека изврши овај Указ. ПЕТАР Ђ. Бр. 83 7 децембра 1941, Лондон. Претседник Министарског савета, Министар унутрашњих послова, Министар ваздухопловства и морнарице и Заступник Министра војске, Армиски ђенерал, Д. Т. С И М О В И Ћ

с. р.

Службене новине, бр. 3, децембар 1941. )

I I с.

ЂЕНЕРАЛ МИХАИЛОВИЋ МИНИСТАР ВОЈНИ

f Почетиом јануара 1942 дош ло је до промена у југословенској Влади у Лондону. Испали су дотадашњи Претседник ђенерал Душан Симовић и Министар војни ђенерал Богољ уб Илић. Нови Претседник, проф есор Слободан Јовановић, увео је у своју Владу, као Министра војног, предводника покрета отпора, ђенерала Дратељуба Михаиловића. ]

Прошлога рата, у Лондону, биле су се стекле све оне савезничке Владе које, ни после војног слома, нису сматрале рат за изгубљен. Међу тим Владама нашла се и наша, југословенска Влада. Све те избегличке Владе служиле су општој савезничкој ствари како је која могла. Оне које су биле успеле извести из земље један део своје војске, ставиле су ту војску Великим Савезницима на расположење. Друге опет ставиле су им на расположење своје насеобине или своје бродовље. Најзад, било је и таквих Влада које су општој савезничкој ствари служиле својом герилом. Прошлога рата герила се сматрала као једно средство борбе које није за потцењивање. Од малих Савезника, Југословени су први почели герилу већег замаха, — и у тој герили истрајали су све до свршетка рата. На тај начин, један део непријатељских трупа остао је везан за наше земљиште, и није могао бити употребљен на главним фронтовима. Југословенска герила избила је прво у Србији, — тако рећи одмах иза капитулације југословенске војске. Њу је организовао пуковник Дража Михаиловић с народним првацима и млађим српским официрима. Наша лондонска Влада покушала је одмах да с њоме дође у везу. Она није одобравала капитулацију наше војске, која је без њена знања била извршена. Према томе, она је не само хтела, него је чак била и дужна да се солидарише с оним народним првацима и официрима који су, и после капитулације, били решени да продуже рат.

220


За Михаиловићевом герилом стале су се јављати и друге. Наша Влада држала је да све те гериле ваља ујединити под једном командом, — и то под командом Драже Михаиловића, који је уливао поверење, како својом високом војном спремом, тако и својим моралним особинама. Да би одала признање његовој патриотској иницијативи, а и да би га још више уздигла изнад осталих вођа гериле, Влада га је већ 1941 предложила, а Краљ произвео за ђенерала. Британска команда на Средњем Истоку потпуно се слагала с нашом Владом у оцени Михаиловића. Она је, такође, већ 1941, стала убацивати своје официре у његов Штаб. Све до првих месеца 1943 његова герила била је у Југославији једина с којом је Британска команда одржавала овакве везе. Кад је почетком 1942 дошло до промена у нашој Влади, ђенерал Михаиловић, већ увелико познат и у земљи, и ван ње, постао је Министар војни. Било је за свакога јасно да он, без помоћи Савезника, нарочито без помоћи у оружју и муницији, није у стању постићи оне успехе који би, иначе, снази његовог покрета у народу одговарали. Наша је Влада мислила да ће он, као њен члан, — што ће рећи као члан једне признате савезничке Владе, — моћи с више права и с више успеха апеловати на Савезнике за подршку. У исто време, Влада је рачунала да ће он, као Министар војни, и као заступник Краља, Врховног команданта, моћи завести ред и дисциплину у нашој герили и осем тога бити јемац да она, иако чисто српског порекла, неће се развијати у антијугословенском правцу. Међу члановима наше Владе није било никога ко би приговарао избору ђенерала Михаиловића за Министра војног. Велики Савезници нису налазили ничега зазорног у томе што се наша избегличка Влада тако отворено изједначила с оружаним отпором у земљи. Чак ни совјетска Влада није чинила никакве резерве. To њено држање могло је пробудити наде да Михаиловићев ауторитет неће бити безусловно оспораван ни од комунистичке гериле, која се после немачког напада на Русију била јавила, и која је очигледно стајала под утицајем Москве. Ова се нада није испунила, али код Велике Британије и код Сједињених Америчких Држава положај ђенерала Михаиловића изгледао је потпуно учвршћен. Његова сарадња с британским и америчким Командама, и поред свих трења која

МИНИСТАР

ВОЈНИ

221

су у сарадњама ове врсте неизбежна, остала је, све до Техерана, стална и присна. После Техерана, савезничка политика кренула је другим правцем, и судбина ђенерала Михаиловића била је запечаћена, а с том променом и судбина наше земље. Слободан Јовановић

ОЗРЕН 7 фебруар 1942

Озрен - планина лежи између реке Босне, реке Криваје н реке Спрече. На западу од ове планине налазе се Добој и Маглај, а на истоку Тузла. Становници Озрен - планине су Срби, док су са свију страна опкољени Хрватима и Муслиманима. Чим је успостављена Независна Држава Хрватска, Усташе су покушале у овом крају да одводе Србе, али су одмах наишле на отпор. Ни окупатор им ништа није могао! Овај крај није се покорио никоме, мада су на њега ишле казнене експедиције Усташа, Немаца, Бугара и Комуниста. Независна Држава Хрватска била је немоћна према овој планини, која је скривала у својој унутрашњости Дражине војнике. Од првих дана, народ овога краја дигао се на оружје да брани и своју и осталих Срба слободу. Одмах су се сврстали у равногорске редове, под командом ђенерала Драже Михаиловића, не признајући капитулацију, и отпочели су борбу на живот и смрт противу свих који су покушали да им одузму слободу. Тако је никао Озренски четнички одред.

СИТУАЦИЈА 7 ФЕБРУАРА 1942 ГОДИНЕ

Усташе и Зелени муслимански кадар из села Деветака држе: заселак Бориће — Скресци (4 1 1 ) — с. Милино Село. Зелени муслимански кадар из села Турије држи: заселак Симићи — Кота 358 — заселак Варешевина — с. Доња Бријесница.

ОЗРЕН

Четници : Један вод, 2., 3. и 6. чета 4. батаљона држе положај Велико Брдо ( к. 325 ). 1. чета 1. батаљона, 4. чета 4. батаљона и Ударна чета држе положај: Тумаре ( 358 ) — с. Тумаре. Велики снег. У 4.30 Четници нападају, и т о : Са Великог Брда ( 325 ) на заселак Бориће — Скресци (4 1 1 ). Борба је трајала до 11 часова. Напад је успео и Зелени муслимански кадар је враћен у село Деветак, а наши су заузели положај: заселак Бориће — Скресци ( 411) — с. Милино Село. Са Тумаре ( 358 ) на заселак Симићи — Кота 358 — заселак Варешевина — с. Доња Бријесница. У 12 часова зузето је к с. Д. Бријесница, а Зелени муслимански кадар пребачен је преко реке Турије — заселак Симићи — заселак Карићи. Ударна чета спустила се на саму реку Турију и заузела моет код засеока Церик; 4. чета 4. батаљона заузела је заселак Ђурићи — Кота 327. Истога дана у 14 часова Зелени муслимански кадар прелази у напад и успева да потисне 4. чету 4. батаљона на лин ију: заселак Гребићи — заселак Пивићи. Ударна чета Озренског четничког одреда, под командом Милоша Купреса, није се повукла, већ је до 16.30 водила борбу и сва је са својим командиром храбро изгинула на своме положају, бранећи слободу тога краја. Од целе Ударне чете остала су два рањеника на положају и заробљени су од Зеленог кадра. Рањенике су одвели у Тузлу, лечили, мучили и двапута изводили на стрељање. У току ноћи Зелени муслимански кадар повукао се са својих положаја у село Турију. Губици код непријатеља: 41 мртав; за рањене се не зна. Губици код нас: 58 мртвих, 7 рањених, 2 заробљена. Изгубљено: 11 пушкомитраљеза, 1 митраљета и 48 пушака. Истог дана у 6 часова, 1. чета 3. батаљона испод села Текућице срушила је теретни воз који је ишао из Добоја за Тузлу, a 1. чета 2. батаљона срушила је испод с. Липца теретнп воз којн је ишао из Маглаја за Добој. Сергије Живановић

ПРВИ ПУТ КОД МИХАИЛОВИЋА

Март 1942. Непрегледна маса голе, босе, гладне и још од усташког покоља преостале деце, жена, стараца, рањеника и бслесиика, била је највећа брига свакога још здравога борца. Они се морају пребацити преко Дрине по сваку цену, јер то су били последњи живи остаци српске сиротиње из ојађене Босне. Без муниције, хлеба, одеће и обуће, опкољени са три стране крвожедним непријатељем, а позади набујалом Дрином, били смо у тешком положају. И сада, као и увек кад дође тешко, тражи се снаге код оног који је у оваквим прилшсама једини у стању да је да, да је улије за нова прегнућа. Мора се ићи Чичи, да се траже савети, упутства, охрабрење. — Никола! замишљено повика Петар Баћовић. Иди Чичи, изнеси му ситуацију и потражи упутства. ( У то доба нисмо имали радио - станицу.) Где се сад налази Чича? Знамо само толико да је негде на простору: Ивањица — Нова Варош — Сјеница. Стева Поповић је први водич.1 После неколико дана и ноћи путовања, нашли смо се негде у околини Ивањице. Тада ја упитах мога водича: — Је ли, пријатељу, колико има још ? — He брини, Господине. Стићи ћеш једног дана тамо куд си наумио! прекиде ме он. — А колико има још до тамо ? — Видећеш! додаде опоро. — Како се зове ово место ? — He знам! ’ — А како се ти зовеш ? — Равногорац! 1 Стева Поповић, код Рудог.

индустријалац (прерада дрвета), из села Штрпци,

I1PB11 ! IN 1' КОД МПХЛПЛОВН Г1Л

225

To бејаху ргдовни одговори препредених водича. Идући тако сатима, данима и ноћима, увек питајући исто и добијајући исте одговоре, прнблкжазасмо се једној колиби, испред које нас зауставк глас: — Стој! — Стали см о! одговори мој водич. — Ко иде? — Марко! — Јеси ли ти, дроњо ? — Идите! рече стражар пропустивши нас. Испред колибе кађе се још неколико брадатих људи. Зауставише нас више пријатељски, да би неприметно провсрилн мој идентитет. На улазу у саму колибу, водич ми строго поверљиво шапну: — Е, овде ћеш, пријатељу, сазнати нешто више о ономе што тражиш. У колибу се могло ући тек пола сагнуто. Унутра, у полумраку, бејаху на ногама две високе и лепе мушке фигуре, обучене у старо сељачко одело. Један зарастао у браду, а други голобрад. — Помаже Бог, браћо! — Бог ти помогао и добро дошао! одговорише заједно. Одмах затим прилази ми онај брадати и, љубећи се са мном, претстави се : — Мајор Вешовић. А затим онај голобради, иа рђавом српском језику: — Ја ем чико Марко.2 Пошто сам им укратко саопштио циљ свога доласка, рекоше ми да морам ноћас овде преноћити, а да ће они по куриру обавестити Чичу о мом доласку, и да ћу сутра продужити и всроватно стићи до циља. Продужио сам у свануће идућег дана. Пут је био врло рђав; боље рећи, није га ни било. Ишли смо пртином која је била помрзла. После два до три часа пута, испаде пред нас један брадоња. — О, ти си, Миле ? — Ја, Радојко. — Добро. Знамо за господина Капетака. 2 М а р к о , надимак тадањег ен! леског официра за всзу Хатсона.

223

КЊИГЛ О ДРАЖИ

Продужујемо даље и наилазимо на другу и трећу заседу. Од последње заседе, идући уз један поток кроз проређене смрче, на удаљењу око пет стотина метара, виде се две колибе и остаци неке разрушене пилане. Умор ме тера да, ваљда по хиљадити пут досад, упитам: — Јесмо ли стигли већ, пријатељу? — Видећемо, господине! одговори дечко. — Зар овде није Чича ? запитах зачуђено. — He знам! одговори он. У том смо се већ приближили колибама, испред којих се појави неколико брадатих људи. Један старији, у врло похабаном сељачком оделу, нађе се први испред мене. — Добар дан, стари! — Добра ти срећа! одговори, љубећи се са мном. Одмах се ту нађоше мајор Остојић, Лалатовић, Тарас и други. Поред претстављања, љубљење је редовна ствар и са познатим и непознатим. Главну пажњу обратих сада на мајора Остојића, кога сам одмах познао. И док сам се ја са свима редом љубио и разговарао, на старца, који је био први у пртини, нисам вшпе ни пажње обраћао. Ја бих остао још дуго испред колибе, да овај старац не рече благим гласом: — Пустите човека у колибу, да се огрсје! Имаћете кад причати. На то Захарија додаде: — Хајде у колибу, ти си мокар. У колибу се улазило полусагнуто. Два прозорчића слабо осветљаваху унутрашњост ове брвнаре без патоса. Насред колибе горела је вахра. Уз сама брвна била је слама на којој се седело и спавало. Онај стари уђе одмах после мене и рече ми: „Свуци ту доламицу, да ти се мало осуши, па ходи, седи оЕде!” Намеети мало сламе у једном углу где је седео. Пошто сам обесио доламицу о један дрвени клин, седох ка понуђено ми место. Старац напуни лулу, пружи ми кесу да савијем. Кад сам рекао да ке пушим, додаде весело: — Паметно, једна брига мање. А сад нам испричај шта има ново у Босни. Шта се десило на Борикама и ко је све погинуо ?

ПРВИ ПУТ КОД ЛШХАИЛОВИЋА

227

— Ах, шта се десило. Ми смо држали опсаду Рогатице, док су Комунисти на простору од Феризовића до Горажда одузимали од народа жито и стоку и терали у Горажде, а нама етално обећавали да ће нам помоћи напад на Рогатицу. За општи напад на варош, када је Сулејман Филиповић са својим Усташама и Немцима требало да добије заслужену казну, прикупљани су остаци наших снага на Борикама, под командом Булована и Иенадића. Уочи дана напада, Комунисти са свим својим снагама од Горажда, под изговором да нам иду у помоћ, изненада нападну наше снаге на Борикама, покол.у све старешинско особље и виђеније Четнике, а остале одведу у Горажде. — Зар и Булована и Ненадића? упаде старац тужно.3 — И њих! И њих! Сви официри су поклани на столовима, срца им извађена, и страховито су измрцварени, као оно Теслићев син. — Па разуме се, исто као и Теслићев син, јер су то шегрти истог касапина! додаде доста немирно старац. А што се нисте обезбедили од Партизана ? — А што? Ко је веровао да ће нас браћа напасти док се ми боримо са крвницима ?! — Зар Жабљак, Колашин, Шавник, Фоча, Чајниче и друга места у Босни и Херцеговини нису били довољни да вас убеде ко су Комунисти ? — Знам, то су били црногорско - херцеговачки Комунисти, које је водио Моша Пијаде. Ко је веровао да су ови исти, и да ће нас напасти, када су нам стално помоћ обећавали и о братству говорили! — О, тешко нама док ви у Комунистима браћу гледате и њихов морал по покрајинама и националностима цените! додаде старац суво. У то доба наредник Лазић већ је донео ручак. На једну малу трпезу са три ноге извадио је из канте од гаса неколико кила обарених кромпира. Ниједан није био већи од ока. Ја и инж. Л>убо Лазаревић ( из Липова ) као гости имали смо 3 Б о р и к е , село у Рогатичком срезу. О ко две хиљаде Четника држало је Рогатицу под опсадом, а у Борикама се прикупљале снаге за јуриш, кад су их Комунисти мучки напали. — Потпоручник М и о д р а г Б у л о в а н , син далматинског проте Илије. — Н е н а ди ћ , резервнц официр, из познате лљеваљске породице.

К1БПГЛ О ДРЛЖИ

228

првенство. Последњи је узео онај старац. Док смо се забављали љуштењем кромпира, старац није губио времена да би се што боље упознао са ситуацијом у Босни: како са муницијом, храном, има ли много избеглица, да ли се припремило довољно сплавова за њихово пребацивање преко Дрине итд. — Немам много времена, јер се у току данашњег дана морам вратити! обратих се мајору Остојићу. Господине Мајоре, молим вас, ја бих хтео што пре код Господина Министра! Приметих да се код присутних развукоше усне. Тарас се насмеја полугласно. „Ама да није ово Чича Дража ? He, није ово онај наш наставник из тактике!” ломишљао сам у себи, упоран да што пре одем Михаиловићу. — Па ти баш хоћеш код Господина Министра? запита старац мирно. — Д а! рекох.

— Добро, Зарија, отиди с њим! Ја и Зарија одосмо у једну другу одају исте колибе, истог уређења, осим што је ова имала један мали сто, на коме се налазила радио - станица са много међусобно повезаних џепних батерија. Одмах после нас улази онај старац, сада са наочарима, и смешећи се рече ми: — Добро! Кад ме ти не познајеш, ваљда ме неће познати ни Немци и њихови плаћеници. Осетих како ме обли зној. Чича примети моју збуњеност и благим гласом, њему само својственим, настави: — Ништа, ништа! Жалим што и у Босни скупо платисмо док Комунисте упознадосте. И овде у Србији, да не би Краљева, Чачка и Ужица, не бисмо их још упознали. Али Бог је велики. Божја и народна казна стићи ће их кад - тад, јер „крв је људска рана наопака” .4 — Знам, Господине Министре. Није само то. Они сарађују са Усташама, а преко њих са Немцима и Италијанима. Ми бисмо ослободили Рогатицу, да их Сулејман Филиповић није * Михаиловић је волео да спомене тај стих, узет из Г о р с к о г Ту Владика отписује Везиру (стихови 1140-2): Крв је љ удска рана наопака, Ha нос вам је почела скакати: Препунисте мјешину гријеха.

вијенца.

ПРВИ ПУТ КОД МИХАИЛОВИЋА

229

позвао у помоћ, а они се позиву одазвали. А на сва уста трубе да се боре против окупатора, за Стаљина и нови поредак. — Знам, Никола. 0 свему томе извештени су наша Влада и наши Савезници. Али шта се може? По сваку цену спасите од усташког ножа преосталу српску нејач у Босни, а са оперативним снагама пребаците се на Златар. Одатле ћемо, ако Бог да, за твој Дурмитор. Дурмитор ће нам послужити као стожер за везу и операције. He угледајте се на рад Комуниста. Наши су циљеви различити. И док ми водимо троструки рат: ослободилачки, верски и идеолошки, да бисмо народу донели истинску слободу, дотле се Комунисти боре да народу наметну диктатуру и ропство попут, или горе, од Хитлеровог и Мусолинијевог. Ми ћемо на свом путу имати много препрека, горких часова и искушења. Имаћемо безброј жртава; али знамо да ће, без обзира шта се у блиској или даљој будућности буде догодило, поштен и истрајан рад за слободу на крају победити... Узми радио - станицу и остали материјал, поздрави све борце у Босни. До скорог виђења на Златару и Дурмитору! Никола Ш. Бојовић

ЗНАЧАЈ МИХАИЛОВИЋЕВЕ ГЕРИЛЕ

[ Ова оцена о значају и вредности Михаиловићева покрета отпора лрочитана је 30 априла 1942, у оквиру Усмених новина, приређених од стране Удружења југословенскнх новинара у Лондону. ]

Од стране приређивача Усмених новина додељена ми је част да на крају ове вечери посвећене ђенералу Михаиловићу кажем неколико речи о њему као војнику. Посао ми је олакшан утолико, што тај човек — до рата непознат ширим круговима — данас претставља име које је ушло у срца и маште људи на свима континентима. Читали сте да су једне америчке новине, тумачећи осећања и схватања Американаца, међу три велике војсковође овога рата убројале и шефа српске гериле: Тимошенко— Михаиловић— Мак Артур. По оној крвавој потки трагичне наше стварности, потки на којој се оцртава лик великога војника, уобразшва народна извезла је читаве легенде. Чак и кад овај рат буде прохујао, кад се буду заравниле небројене хумке које данас ничу по несрећној Европи, а смрт и заборав однесу нас савременике, са свима нашим боловима и невољама, — остаће за поколења, високо издвојена, фигура тога човека који је из понора очајања дигао у небеске висине дух свога народа. Сећате се сви првих даиа априла прошле године. Нисмо имали илузију о томе да ће наша војничка снага моћи да дуго одолева страховитој немачкој ратној машини. Али је краткотрајност и неорганизованост нашег отпора — и поред свег херојства дивизија које су се бориле нарочито у Јужној Србији и на бугарској граници — запрепастила и странце, којима су из недавне прошлости добро биле познате наше ратничке врлине, и нас саме, грађане исто толико колико и Еојнике. Треба рећи, правде ради, a то је констатација коју су чинили сви познаваоци, да никад ми у својој историји нисмо

ЗНАЧАЈ ДРАЖИНЕ ГЕРИЛЕ

231

располагали бољим и за борбу одушевљенијим људским материјалом. Изгубили смо, међутим, рат за цигло неколико дана, а да читаве дивизије нису имале прилике да ступе у борбу с непријатељем. Било је, тамо где се борило, примера дивног јунаштва, примера који ће доцније извесно улазити у читанке. Пропаст наша имала је сигурно више узрока, и војничких и политичких, у сваком случају веома сложених. Биће ту и нешто од оне библиске истине: „Наши оци једоше кисело грожђе, а нама зуби трну” . Наша војничка катастрофа и ово што се сада збива, умногоме је испаштање за двадесет година грехова и пропуста сваке врсте. Али, поред тих грехова прошлости, има сигурно пуно наших властитих непосредних одговорности; грехова прошлости, а разуме се и пресудних објективних разлога, као што је например огромна надмоћност кепријатеља у борним колима и авионима, а наша слабост баш у тим савременим борбеним средствима. Није сад ни време е и прилика да се врши анализа тога замршеног сплета и постављају одговорности. Али стоји: ма какви и ма колико многобројни били узроци наше слабости и слома, народ и војска нису могли доћи себи од чуђења што је земља, за коју се рачунало да располаже са најмање милион храбрих бајонета, когла изгубити рат за једну десетину дана. Сумња и очајање почели су нагризати сва срца. Није требало много, па да народ буде душевно потпуно сломљен за можда дужи времекски период. Осећали смо се сви унижени и осрамоћени пред самим собом. Схватили смо да прошлост, ма колико да је испуњена славом јунаштва, не може да сама по себи искупи и спере срамоту данашњег поколења. Али није прошло неколико недеља од потписа војничке капитулације, a no тек олисталим горама Западне Србије почели су се окупљати људи решени да продуже борбу противу завојевача, упркос томе што км је из Врховне команде наређено да положе оружје, упркос свему, — људи који су били свесни истине да је коначно пропао само онај народ који се помири са својом пропашћу. И убрзо, из средине тих људи који се прибирају, изнад тих мањих и већих групица које се организују и повезују, избија, као из земље, ни од кога одређен, никаквим указом постављен — Вођ, ђенералштабни пу-

232


ковник Драгољуб Михаиловић, познаг широм целога сеета под именом „Дража” , борац и прегалац. Његову акцију у крупним линијама зкате; зна је цео свет који се данас бори за слободу. Та јуначка акција обухвата прво Србију, углавном окај њен део између Саве, Дрине и двеју Морава, део који је у целој нашој псторији одувек колевка и огњиште наше револуционарне националне динамике. Ова акцнја убрзо се преноси на један део Босне, на Црну Гору. Најжилавији и најборбенији постаје отпор у Србији, где казнене експедиције не само разорише села и градове, већ и уннштише много невиних живота људи, жена и деце, и угасише потпуно и за вечита времена многа наша огњишта. Са војничке тачке гледишта, акција ђенерала Михаиловића има овај значај: 1. На територији Југославије налазн се стално привезано: 15 талијанских, 7 бугарских, 4 мађарске и сада само 3, а било је 8 немачких дивизија, — што чш-ш укупно 29 до 35 дивизија. To је импозантна снага и, према томе, југословенски фронт, иако нестабилан, по снагама које привезује и не дозвољава им употребу на другом бојишху — стварно поетоји. To нам признају отворено и сви каши Савезници. Привезивање ове импозантне снаге биће од значаја нарочито сутра, када се буде делила правда према поднетим жртвама и доприносу за општу победу. 2. Главна комуникација којом тече снабдевање снага у Грчкој, на острвима и према Турској, — пролази Моравско Вардарском Долином и од Ниша преко Софије и долине Марице. Ове комуникације потпуно су угрожене. Оне добијају свој првокласни значај у операцијама које би полазиле из Грчке и Бугарске према Египту и Малој Азији. Герилске снаге дуж ових комуникација добијају изванредну важност и за наше Савезнике. 3. На случај савезничког десанта било код Солуна или негде на обали Јадранског Мора, савезничке снаге наишле би на одличне борце и имале погодан терен за брз развој операција и продирање у правцу севера. Непријатељске трупе, које би браниле и спречавале овај десант, имале би потпуно несигурну позадину. Постојање ђенерала Драже и његових одреда може утицати на одлуку Савезника при избору места за ис-

ЗНАЧАЈ ДРАЖИНЕ ГЕРИЛЕ

233

крцавање у Европу с југа: преко Италије или Југославије. При десанту преко Италије, Савезници би морали да баце велике падобранске снаге у позадину места десанта, док ове ладобранце већ имају на лицу места у Југославији. 4. Дражини одреди и још већа и разгранатија организација на целој територији Југославије, — позната само малом броју људи, — биће сутра, при слому, сигуран елеменат реда и мира, и то баш у данима када је хаос увек могућан. За нашу чисто југословенску ствар, ово је један од најпогоднијих елемената. У том погледу, и поред свих често забрињујућих извештаја, треба бити оптимист. Ово нарочито зато што највећи део организованих одреда уопште није ступио у дејство, држи се притајено и чека отсудни час. Дело ђенерала Михаиловића, поред чије се акције развијају и друге борбене делатности у скоро свим деловима наше земље, поучно је у много погледа. Ми истичемо само најважније, оно што је најсуштаственије у свему. Акција коју је ђенерал Михаиловић кренуо прошлога пролећа, учинила је да се српски народ врло брзо пренуо и прибрао од страховитог душевног слома у који га је бацио краткотрајни отпор, неславно завршен капитулацијом. Та акција је целом иностраном свету документовано показала да у нашем народу још постоје, и да никако трајно не могу бити сломљене, оне ратничке и духовне вредности које су одувек биле наш понос и јемство нашега опстанка на оној опасној географској раскрсници на којој живимо столећима. Укратко речено, та акција повратила је и код других и код нас самих поштовање према нама као народу. Жртве су наше у тој борби биле превелике, не увек у сразмери са материјално постизаним резултатима, али су биле и остале свете: јер су од оних милиона погружених, обесвешћених и малаксалих појединаца поново створиле нацију, колектив свестан свога права и своје дужности да живи, да се бори и да мре за слободу. Ђенерал Михаиловић, који је од самог почетка један од главних организатора и главни херој националне акције, символ је и оваплоћење те свести и тога духа. Легендарни Дража показује шта један истински војнички шеф — ако је хладнокрван, способан и спреман на сваку жртву — може да створи

234


кад му на расположењу стоји народ тако самопрггсран и тако високих квалитета као што је наш и бко у прошлости и остао до данашњега дана. Каква год била даља лична судбииа ђенерала Мпх аиловића у герилској борби која непрестано траје и може опет силно да букне у СЕаком часу, чак и да он изгуби главу у то:.:е ратовану, — остају његово дело и његов пример, да жиаи народ бодре, снаже и одржавају његову непомирљизу отпорност према ропству и касиљу. Живан Л. Киежевић

„ ПРАШТАЊЕ ЈЕ НАЈВЕЋА ОСВЕТА ”

Био је 5 јуни 1942. Са осматрачнице Црни Врх код Фоче гледали смо борбу Југословенске војске у Отаџбини против Францетићевих Црних легија и Мусолинијевих Црних кошуља, као и гоњење ка Калиновику њихових верних савезника у рату против нас, Комуниста. Кроз потмулу тутњаву обостраног оружја, док смо били утонули у напето посматрање бојишне ситуације, прену нас глас: — Господине Капетане, курир! Наређење: оставити опсаду око Фоче; Момчиловић1 ће продужити гоњење Комуниста ка Калиновику и Улогу; ја морам да идем под Дурмитор. Тамо је стигао Чича. Као муња пролетеше ми кроз главу његове речи у марту исте године: „Дурмитор ће нам послужити као стожер за везу и операције.” Пошли смо око пола ноћи 5/6 јуна. Лепу јунску ноћ у долини племените међе Дрине рушили су с времена на време одјеци осветничког и крвничког оружја. Уколико смо одмицали, и ови одјеци малаксаваху, док код Шћепан - Поља нисмо чули само шуштање набујале Дрине. Расвит нас је затекао на Шћепан - Пољу, ушћу Пиве и Tape, две најпомамније реке Балкана, чији величанствени кањони привлаче не само наше, него и стране туристе. Бејах утонуо у мисли о ономе што смо видели и преживели у току протекле године. Слике запаљених српских кућа и у њима на десетине изгорелих лешева, бурад усирене српске крви, ниске направљене од извађених српских очију, — све то са посветом Поглавнику Павелићу од његових верних Усташа, или од његовог „усташког цвијећа” , како он називаше 1 Капетан

Ј! и л о р з д

М о м чил о вић,

Командант Рогатичког корпуса.

236

КЊНГА О ДРАЖП

Усташе муслиманског порекла, — лебђаху ми пред очима, док сам се пео окомитим стазама сурога Дурмитора. У мојој души сукобљавала се зебња са радошћу: радоет што ћу се у свом родном месту састати са Чичом, Чика - Бранком, мирним Мирком, шаљивим Тарасом, џиновским Ниџом,- а зебња да ће се обистинити гласови да су Комунисти, за време своје тромесечне страховладе у овом крају, поубијали сзе моје најближе рођаке, истребили породицу Џаковића, поубијали све официре, свештенике и виђеније сељаке, — чији број , по сагнању, изношаше неколико стотина. Пратиоци, украшени дугачким брадама и косом, укрштеним реденицима и осталом четничком спремом, кретали су се дубоко утонули, по свим изгледима, у сличне мисли. Густа магла, која је пред излазак сунца редовни посетилац ових величанствених кањона, почела је да нас обавија, тако да смо се за цео сат хода једва извукли из њених праменова. Из дубоког размишљања о свему преживелом у току последње године, тргну нас песма чобанчетова: Без извора нема воде, Ни живота без слободе. О слободо, сунце жарко, За тебе је мријет слатко.

Чобанче је после тромесечне комунис^ичке страховладе v своме крају први пут слободно истерало преосталих неколико оваца и сада је весело певало оно што су му стари кроз векове певали. Из груди потамнелих брадатих осветника, уз вишеструко одјекивање о суро дурмиторско стење, заори се иста песма. * * # После доста дугог и тешког пута најзад смо стигли у село Крш, Општина шаранска, где је био смештен тих дана и Чичин Штаб. Била је недеља. Народ се искупио први пут после комунистичке страховладе на јутрење код мале цркве св. Ђорђа у истом селу. " Чика-Бранко, Захарија Остојић. — Мирко Лалатовић.. — Т a р а с , М илојко Узелац. — Никола Калабић.

ПРАШТАЊЕ ЈЕ НАЈВЕЋА ОСВЕТА

237

Отишли смо и ми. Неко је рекао сељанима да је ту Чича. По завршетку службе људи се сјатили око нас. Један од најетаријих Шаранаца, Синан Џаковић, обрати нам се гласно: — Ко је овде Дража Михаиловић, највећи ерлски јунак? — Ја сам Михаиловић, одговори Чича, али не највећи српски јунак, него као и сваки од ових овде. И показа руком на присутне Четнике. Неко из народа додаде: He краси га рухо ни од ’јело, Hero памет и јуначко дјело.

Дража је био сувише скромно, скоро бедно обучен. Гомила света се повећава. Неколико силуета у црнини од главе до пете, немоћно покушавају да се пробију кроз гомилу и приђу ближе. Чује се њихов скоро вапијући глас: — Пустите нас код осветника! — Пустите и х! рече Чича. Гомила се растави и црне силуете падоше на колена пред Чичу. — Осветите ове кукавице! — Нама су поубијали оцеве, мужеве и браћу; опљачкали све што смо у кућама имали! вапију удовице из братстава Караџића, Јауковића и Симићевића.3 — Нама су убили мужеве и синове; запалили и опљачкали куће! запомажу попадије свештеника Шаулића и Кећојевића. — Мени су убили два сина и мужа! кука несрећна мајка Даковића. — Чико, мени су побили браћу, стричеве и рођаке! плачким глаеом прилази један дечко из породице Џаковића, има тринаест година. Дај ми пушку да их светим. — Авај, браћо, ако Бога знате! запомаже стара мајка Миливоја и Филипа Томића. Мени су поубијали синове, опљачкалк све што смо имали. Остало ми је двадесеторо сирочади, најстарије петнаест година, без игде ичега. — Браћо! запомаже Божана Томић, мени су убили брата; па кад је дошла мајка да га сахрани, убили су је маљем у з Према подацима добијеним од Писца, од братства Караџића побијено их је 25, од Јауковића 17, а од Симићевића 9.

2o8


главу, и бацили их у бунар. Осветите, или дајте пушке да ми светимо! И богзна докле би ова ојађена гомила набрајала својз жртве, да их Чича благим, само њему својетвеним гласом не прекиде. — Драга браћо и еестре, знамо и учествујемо у превеликом вашем болу. Будите убеђени да ће сваки зликовац добити заслужену Божју и народну казну, јер „крв је људска рана наопака” . Ми данас немамо временске могућности да испитујемо поједине случајеве; али вас уверавам да ће се за сваки случај повести потребан судски поступак и донети праведно решење. — Бог и ви! чују се гласови с једне стране. А са друге стране: — Дајте нам пушке, ми ћемо им сами судити! ,,На какву беду наиђоемо само после неколико месеци комунистичке владавине!” верујем да је била мисао свакога од нас. „Ш та би било ако би ови зликовци владали мало дуже ?” У ушима нам је звонило: „Осветите ове кукавице!” „Дај пушку да светим!” „Бог и ви!” „Помозите, браћо по Богу!” „Двадесеторо сирочади без игде ичега!” „Само у једном селу!” ##* Из ових мисли отрже нас једна четничка патрола, која доведе свезаног младића. Један као бор висок Четник упита: — Ко је, молим вас, капетан Бојан?4 — Ја сам! — Господике Капетане, капетан Иван Ружић послао је убицу ваше мајке. Јуче смо га заробили. Он јој је и очи вадио... — Морао сам, друже! брани се и без питања везани. — Јадна моја мајко! прошапута узбуђено капетан Бојан. — Mope, убијте разбојника! Што сте га и довели? чује се глас присутних, који се умешаше у овај догађај. — Молим вас , браћо, оставите га мени. Он ми је убио мајку; ја имам толико снаге да га убијем, ако га треба убити! доста узбуђено одврати Бојан. — Како се зовеш, младићу? упита капетан Бојан. — Друже Капетане... * Реч је о самсме Писцу.

ПРАШТАЊЕ ЈЕ НАЈВЕЋА ОСВЕТА

239

— Какав „друже” , није он Комунист! навалише присутни. — Капетане! понови свезани. Ја се зовем Петар Даниловић, из села Јунче код Жабљака. Син сам Милутина Даниловића. — Колико имаш година ? — Седамнаест, одговори младић. Немој ме убити, друже Капетане, молим те! Нисам крив! жалио се свезани. — Опет ти „друже” ! навалише на њега. Он ее примаче ближе капетану Бојану. па више пријатељски: — Немој ме убити. Нисам крив. Морао сам је убити. Да је нисам убио, убили би они мене. Тако су Петра Милића убили, што јој није хтео вадити очи. И ја сам морао. Присутни навалише да га линчују. Капетан Бојан их моли да младића оставе. Чича се измакао подаље, и као да га не интересује овај немили случај. Капетан Бојан затражи кључ од стражара. Отвори катанац и пусти младића. — Нека ти је проста крв моје мајке! Слободан си! Верујем да ниси разбојник и да ћеш постати добар Србин. Међу присутнима, као да је бацио бомбу. — Како слободан ? Разбојника пустити! — Ти немаш на то права! Има да се преда суду и да буде осуђен. — Данас је убио твоју мајку, сутра ће онога, прекосутра овога, а и тебе ће, чим му допадкеш шака! навалише опет присутни, да га линчују. Окривљени побеже код капетана Бојана: — He дај ме, молим те! Чича се окрену и прекиде ову тешку ситуацију. — Бојане, слажем се с тобогл. Праштање је највећа освета, ако има наде да ће од онога коме се прашта постати добар члан друштва. Лако је човека убити, теже га је преваспитати. Али ако убијете права човека, или човека који би могао постати добар члан друштва, како ћете га доцније оживети? Наша је света дужност да преваспитавамо; не да убијамо. Ми се не смемо угледати на Комунисте, који сматрају да ће моћи путем страха и терора наметнути евету своју диктатуру. Наши су циљеви различити, па и наши поступци морају бити разли-

210


чити. Ми идемо трновитим хришћанским путем, јер смо свесни да је било и да ће бити идеја и идеологија, али није било и нема изгледа да ће бити у будућности савршеније кауке од Христове. Ми смо убеђени да у свету има више добрих него злих људи, и да ће, после многих горких и тешких часова добро најзад победити. Ето, тако је кроз муке, борбе и патње васпитавао своје Равногорце наш неумрли Чича, да би и сам пао као жртва свог великог дела, у борби добра против зла.5 Никола Ш. Бојовић

s Кад је Уредник ове књиге упитао капетана Бојовићз шта је доцније било (.■а Данилошгћем, Бојовић се смрачио. „О стао је у селу, неузнемираван. После се опет придружио Комунистима, и гађао ме из пушке 1943 године” .

ПРЕНОШЕЊЕ ВРХОВНЕ КОМАНДЕ У ЗЕМЉУ Јуни 1942

После потписа војне капитулације 17 априла 1941, на Средњем Истоку ( у Египту и Трансјорданији) нашло се као ггребеглице не више од неколико стотина официра, подофицира и војника, углавном из ваздухопловства. Према реферату који је Претседник Владе Слободан Јовановић поднео 23 фебруара 1942 Министареком савету, бројно стање југословенског војног особља у слободном свету износило је 1,072 лица: 246 официра, 2 војна чиновника, 327 подофицира, 25 музиканата, 472 каплара и редова. У тај број урачунато је и 411 истарских Словенаца који су, као италијански војници, били заробљени током борби у Либији и Египту, па се онда изјаснили за прелазак у југословенску војску. Ти Словенци, према споразуму склопљеном од стране министра Михе Крека и професора Рудолфа са британском Командом на Средњем Истоку, нису могли бити ни у ком случају упогребљени за операције на афричком војишту протнв Италијана. Испред те снаге од цигло једног полубатаљона, била је подигнута импозантна војничка фасада. Та фасада, нормално предвиђена за велику војску каква је постојала у Југославији или пре тога у Србији, била је преко сваке кере, до бола, нереална. По напуштању земље, Претседник Владе армиски ђенерал Душан Симовић нашао је за упутно да у лето 1941 поред Министарства војске створи још и потпуно ново Министарство ваздухопловства и морнарице. Крајем годике 1941, наша војничка слика у иностранству изгледала је озако: У Л о н д о н у , седишту Крал>а и Владе, Претседник Владе и Министар унутрашњих послова ђенерал Симовић био је и Министар ваздухопловства и морнарице. а усто и Помоћник .Врховног команданта. ( Тај положај била је, без икакве војни-

242

КЊПГЛ О ДРЛЖИ

чке потребе, устројила Цветковићева Влада ради ђенерала Петра Пешића. ) При Претседништву Владе постојао је и Војни кабинет, у коке су стварно били сасређени сви војни послози, и што се тиче избегличке војеке и за рад с покретом отпора у земљи. Шефом Војног кабинета био је дивизиски ђенерал Милорад Радовић. У Е г и п т у су се налазили Министарство војске, Врховна команда, Команда ваздухопловства и Команда Оперативних трупа. Армиски ђенерал Богољуо Илић био ј е : Министар војске, Заступник Врховног команданта и Начелник Штаба Врховне команде. Командант ваздухопловства био је бриг. ђенерал Боривоје Ј. Мирковић. ( Усто још и Први ађутант Њ. В. Краља.) Командант Оперативних трупа био је бриг. ђенерал Драган Ј. Мирковић. Главни део људства тих Оперативних трупа, како је изнето, чинили су заробљепи Словенци, за операције уопште неупотребљиви због поменутог Споразума. У Југославији, међутим, до тога времена никла је једна нова војска. Пуковник Драгољуб Михаиловић, који је с групом сфицира одбио да призна капитулацију, побо је југословенску заставу 13 маја на Равној Гори, на Сувобору, и одатле започео стварање Југословенске војске у Отаџбини. Његова организација ширила се постепено из Србије и у друге крајеве. Покрет отпора је до краја 1941 захватио скоро целу земљу. Десетине Осовинских дивизија нашле су се том акцијом приковане за Југославију, уместо да буду упућене пред Москву, где се тукла једна од пресудних битака. Тамо у Југославији, са етотинама хиљада бораца, била је наша југословенска војска, наш југоеловенски фронт. Васколики свет, и пријатељ и непријатељ, знао је само за једну југословенску војску, једну праву и велику борбену снагу која се покривала славом; та војска налазила се, и крварила, у слободним планинама Југославије. Влада Слободана Јовановића, образована 11 јануара 1942, узела је ђенерала Михаиловића за свог Министра војске, морнарице и ваздухопловства. Тиме је јасно показала: да она као главну снагу Југоелавије сматра Југословенску војску у Отаџбини, под командом ђекерала Михаиловића; да је тежиште нашег војничког отпора у Југославији, и да тим снагама које се херојски боре, треба што пре помоћи свима средствима. Као логична лоследица таквог схватања, предузет је одмах

ПРЕНОШЕЊЕ ВРХОВНЕ КОМАНДЕ У ЗЕМ Љ У

243

читав киз мера. Министарство војске и Министарство ваздухопловства и морнарице поново су спојени у једно Министарство војске, морнарпце и ваздухопловства. Оно је преието у саму земљу, а у Лондону је Претседник Владе био само Заступник Министра војног. Укинуто је потпуно излишно звање Помоћника Врховног команданта. Извршена је п неопходна реорганизација у Египту: Команда ваздухопловства и Команда Оперативних трупа укинуте су, а њихова надлежност прешла је на Одељења у Врховној команди. Намера је била да се наше лилипутанске и, практично, само символичне снаге на Средњем Истоку сведу на ранг бригаде; имала се образовати, ту, Команда југословенских трупа под једним пуковником, а све остало требало је пребацити у земљу, у што скоријем року. Немили догађаји који су настали у Каиру код једног дела наших трупа ( тзв. „Каирска афера” ), са циљем да се обори Влада Слободана Јовановића, омели су за извесно време извођење тога плана. Пред почетак лета 1942, међутим, критична војна ситуација наших Савезника на Средњем Истоку, где је Ромел све моћније надирао ка Суецу, и значај који су услед тога добијали просторија и снаге под Михаиловићевом контролом, налагали су да се седиште југословенске Врховне команде пренесе у земљу без одлагања. Ово су основни документи у вези са тим преношењем.

1. Реферат Претседиику Министарског савста и Заступнику Министра војске, морнарице и ваздухопловства. Молим да се Врховна команда пребаци из Каира у окупирану Отаџбину и за Начелника Штаба именује Министар војске, морнарице и ваздухопловства дивизиски ђенерал Драгољуб М. Михаиловић, а да се досадања Врховна команда у Каиру претвори у Команду југословенских трупа на Блиском Истоку. Ово из следећих разлога: (1) Министар војеке, морнарице и ваздухопловства дивизиски ђенерал Драгсљуб М. Михаиловић има потпуно организован свој Штаб, који је упознат са целом организацијом која треба да ступи у дејство у Југославији у от-

244

КЉПГА О ДРЛЖИ

судном часу. Овај Штаб раеполаже са четири ђенералштабна официра и два официра са вишом спремом. Према томе потпуно је способан да на себе прими улогу Врховне команде у окупираној Отаџбини. (2) Борбом у окупираној Отаџбини већ више од године дана, Штаб ђенерала Михаиловића не само да се одржао, него се показао и потпуно дорастао да узме на себе улогу Врховне команде. Овај Штаб је не само организовао потребне снаге и успешно водио борбу са окупаторима, него је васпостављена и веза са извесним бугарским и румунским круговима за заједничко дејство у отсудном часу. Према томе сви су изгледи да ће се овај Штаб моћи да одржи у окупираној Отаџбини. (3) Ђенерал Михаиловић као Министар војске, морнарице и ваздухопловства, по Закону о устројству војске и морнарице има чисто административну власт, и то на „Позадњој просторији” . Међутим, појам фронта као устаљене линије на земљишту не постоји и ђенерал Михаиловић га ствара онамо где му је потребно да наметне непријатељу борбу. Поред чисто административне власти, ђенерал Михаиловић руководи и операцијама у нашој земљи, коју је улогу вршила Врховна команда на такозваној „ В о ј и ш н о ј просторији” . Како се данас цела наша Отаџбина мора сматрати као Војишна просторија, то је неопходно потребно, за законско дејство ђенерала Михаиловића, да се у његовим рукама сасреди и положај Начелника Штаба Врховне команде, иако се Врховни командант не налази у материјалној вези са овим Штабом. (4) Главна наша снага, која сада води операције у окупираној Отаџбини, и која ће сутра у отсудном часу играти главну улогу, — налази се у земљи. Ту су њени извори и људски, а делом и у материјалу. Снага ван Отаџбине, — један батаљон од око 800 војника, 105 морнара и око 200 ваздухопловаца, — минимална је у односу на снаге у земљи. Образовање Врховне команде у Каиру имало је чисто репрезентативни карактер, поред немогућности да се она постави у земљи. (5) Садања наша Врховна команда у Каиру потчињена је у најбуквалнијем смислу енглеској Команди на Блисксм


245

Истоку. Последњи догађаји у Каиру и насилна смена наше Врховне команде 5 марта ове године, показали су сву незгоду да се једна тако висока институција, као што је Штаб Врховног команданта 1Б. В. Краља, налази под командом Штаба не енглеске Врховне команде, већ Штаба на једном од многобројних војишта Велике Британије. Образовањем Врховне команде од Штаба ђенерала Михаиловића избегле би се све незгодне последице потчињавања овога Штаба ма коме савезничком Штабу. (6) Ако би Врховна команда и даље остала у Каиру, изгледало би да од тренутка преношења операција на Југославију ђенерал Михаиловић стварно има да се потчини са својим одредима Врховној команди, која претставља највиши командни орган у рату за руковођење операцијама. He треба нарочито подвлачити потребу да ђенерал Михаиловић прими под своју команду трупе које ће се искрцати у Југославији, кад дође час, и да он руководи операцијама у нашој земљи са нашим снагама које је он организовао и које ће доћи са Блиског Истока. (7) Иако је ауторитет ђенерала Михаиловића подигнут на врло велику висину наименовањем његовим за Министра војске, морнарице и ваздухопловства, ипак би његов ауторитет још више био појачан наименовањем и за Начелника Штаба Врховне команде. Ово утолико пре, што је неопходко потребно да се од првог тренутка слома Немачке осети дејство једне тако велике институције као што је Штаб Врховне команде, а ђенерал Михаиловић са својим Штабом биће на лицу места пре но што се ма који други Штаб уопште могне да образује у Југославији. С обзиром на евентуалност нереда, врло је корисно да цела територија наше Отаџбине потпадне од првог тренутка под власт Врховне команде, која ће бити у могућности применом ратних закона да спречи сваку анархију. (8) Наименовањем ђенерала Михаиловића за Начелника Штаба Врховне команде, и тиме стварним преношењем Врховне команде у окупирану Отаџбину, показала би се целом свету, а нарочито нашем народу: наша дубока вера да су судбоносни догађаји на прагу и да се час ослобођења приближује.

КЊИГА О ДРАЖ11

246

Ово би врло повољно деловало на морал нашег народа, а пред светом ово би био јединствен случај у историји ратова да се на освојеној и окупираној територији налази Врховна команда која руководи операцијама читавог једног народа, и то већ пуну годину дана. Ово би био један доказ више колико наш народ још увек даје отпор окупатору, кад чак има и Врховну команду образовану на окупираној територији. (9) Најзад, преношењем Врховне команде у окупирану Отаџбину, дао би се повод светској штампи да се у њој оживе борбе које наш народ још увек води у Југославији. Једина незгода била би ако би се Штаб ђенерала Михаиловића уништио, јер би његовим уништењем била уништена Врховна команда. Међутим, ово је само питање форме, јер ништа не би сметало да се поново образује Штаб Врховне комаиде ван Отаџбине, као што је био и образован после капитулације војске, која је била наређена без знања Владе и Врховног команданта. Ако се Господин Министар изволи сложити са овим расматрањима, молим да се досадања Врховна команда у Каиру укине и претвори у Команду југословенских трупа на Блиском Истоку, а да се Штаб ђеиерала Михаиловића претвори у Штаб Врховне команде и ђенерал Михаиловић именује за Начелника Штаба. 8 јуна 1942, Лондон. Шеф Војног кабинета, мајор, Живан Л. Кнежевић, с. р. 2. Претседништво Владе Краљевине Југославије Стр. Пов. В. К. Бр. 526 9 јуна 1942. Приликом мог реферисања Њ. В. Краљу на дан 8 јуна, Њ. В. Краљ изволео је наредити: да се пзврши преношење Врховне команде у окупирану Отаџбнну и за Начелника Штаба имекује дивизиски ђенерал Драгољуб М. Михаило-


247

вић, а да се досадања Врховна команда у Каиру претвори у Команду југословенских трупа на Блиском Истоку. Претседник Министарског савета и Заступник Министра војске, морнарице и ваздухопловства, Слободан Јовановић, с.р.

3. Претседник Владе Слободан Јовановић упутио је свима нашим претставницима на страни овај телеграм, 15 јуна 1942: Указом Њ. В. Краља В. К. Бр. 661 од 10 јуна решено је: да се од досадашњег Штаба нашег Министра војске, морнарице и ваздухопловства у окупираној Отаџбини образује Штаб Врховне команде са свима правима и дужностима по Уредби о формацији војске и морнарице у мобилно и ратно доба, а да се досадања Врховна команда у Каиру укине и образује Команда југословенских трупа на Блиском Истоку. Указом Њ. В. Краља В. К. Бр. 662 од 10 јуна за Начелника Штаба Врховне команде у окупираној Отаџбини наименован је дивизиски ђенерал Драгољуб М. Михаиловић, Министар војске, морнарице и ваздухопловства, тако да је сад у његовим рукама сасређено све. Врховна команда у Каиру имала је престати да дејствује 1 јула 1942. Тога дана образована је у Каиру Команда југословенских трупа на Средњем Истоку, са пуковником Миодрагом Ракићем као Командантом. *

#

*

Саопштење Владе народу и војсци у Југославији о преношењу Врховне команде у земљу, извршено је преко лонронског Радија, путем Војне емисије, 9 јула увече. У међувремену је Михаиловић 17 јуна био уиапређен за армиског ђенерала. „То је јединствен случај у историји ратова” , подвучено је том приликом у Војној емисији, „да се на окупираној територији налазе активни Министар војеке и Врховна конанда, која руководи борбом и организовањем читавог једног

248


х.арода... Наименовање ђенерала Михаиловића видни је знак највишег поверења и признања борцима који већ пуну годину дана воде неравну борбу с окупаторима, штитећи наш народ и везујући на југословенском фронту непрекидно преко тридесет три Осовинске дивизије... Мкхаиловић је најдостојнији да дође на место прослављених војвода Путника, Мишића, Бојовића и Степановића... Нека се сви Срби, Хрвати и Словенци окупе сложно и с љубављу око наше Врховне команде и њеног Мачелника Штаба ђенерала Драже; нека престану са братоубилачким ратом и окрену се противу јединих и правих непријатеља нашег народа: против Немаца, Маџара, Бугара, Италнјана и Усгаша... У слози нам лежи спас. Заједничком Сорбом свих Срба, Хрвата и Словенаца може се обновити Југославија.” To лето 1942, то је време највеће Михаиловићеве славе. До?ле у међународном животу није ни њега ни његов покрет отпора оспорио нико. Краљ Петар, који се у то доба налазио у Америци у званичној посети Владама Сједињених Америчких Држава и Канаде, није пропустио ниједну прилику а да не истакне значај велике народне борбе, називајући Михаиловића својим „првим војником” , „најбољим војником” , „верним и најдражим пријател>ем” . Претседник САД Рузвелт и Краљ Петар, у заједничкој изјави од 24 јула, подвукли су како „красни подвизи ђенерала Михаиловића и његових одважних људи, пример самоникле и несебичне воље за победом” , значе потстрек слободним народима у борби за победу над силама зла. 0 преношењу Врховне команде и о свом унапређењу Михаиловић је, разуме се, био обавештен одмах. Он је Краљу захвалио 28 јуна овим телеграмом: У име Југословенске војске у Отаџбини, уз коју је и цео наш народ, поздрављам Врховног команданта, чије име служи као символ јединства и слободе, о нашем светом и поносном националном празнику Видовдану, који нам је кроз векове служио као извор славе и снаге. Кроз наше кршне горе и питоме равнице тога дана пролама се громогласно и пркосно: Живео Краљ Петар Други! Живела велика Југославија. Захваљујем се на унапређењу у чин армиског ђенерала. Сматрам да је то признање палим и

ПРЕНОШЕЊЕ ВРХОВИЕ КОМАНДЕ У ЗЕМ Љ У

249

живим борцима за слободу и васкрс Отаџбине. Образовао сам Врховну команду и у делој Србији, Јужној Србији, Источној Босни и Црној Гори поставио Команданте и Начелнике Штабова. Михаиловићев покрет отпора калазио се у пуном јеку реорганизозања. Пред њим су стајали крупни задаци. Један од првих послова Врховне команде у земљи, и један од најзакашнијих у историји балканске гериле, било је припремање и вршење саботаже највећег обима, углавном у долинама Мораве и Ибра, у вези с операцијама на Средњем Истоку. Та акција трајаће кроз целу другу половкну 1942 године, и народу Србије наметнуће тешке жртве и страдања; али ће знатно допринети победи над Ромелом, који се налазио на доглед Суеца и Пирамида, у најкритичнијем часу целога рата. Велимир Р. Тошковић

СЛ OB O

3

Највише муке Михаиловићевој организацији задавали су Љотићевци, са својим Добровољцима и иначе. За њих једино може се рећи да су се сасвим отпадили од народне целине, као иверје од кладе, одвојили и пристали уз немачког окупа;ора, у чијој су победи гледали своју победу. Димитрије Љотић, човек од признате личне исправности, био је у својим политичким схватањима фанатик до те мере, да је потпуно био изгубио осећање за стварност у свету и, у погледу националног морала, за границу која дели допуштено од недопуштенога кад је народ у рату. Под немачком окупацијом, он је у Србији направио ону исту грешку коју и његов учитељ Шарл Морас ( Charles Maurras) у Француској. Обадвојица су из идеолошких разлога колаборирали с Немдима, јер им је главно било да уведу свој систем, споредно на који начин. Дража Михаиловић, са својим покретом отпора, био је за Љотића један од кеимара оног другог, либералног и демократског света, чији је слом он свесрдно желео. Са кривоумљем типичним за скоро све фанатике, Љотић је у једном меморандуму Немцима тврдио како Михаиловића и његову акцију финансирају Јевреји. To је све што је он видео од велике нациокалне борбе под Дражом, Вечито та његова опсесија о Редитељу иза кулиса, међународном Јеврејству као узрочнику свега зла у свету. Тек кад се имају у виду та морбидна схватања, постаје разумљив рад Д. Љотића и његових следбеника. Никакве границе нису за њих постојале. И стога, док се Недићев лик почш&е да оцртава као лик жртве која је себе свесно принела на ломачу, руководни елој Љотићеваца, у иароду омражен и презрен, не може да отре са свог чела жиг службе непријатељу. Први озбиљан покушај убиства Драже Михаиловића припремили су они у

СЛОВО 3

251

заједници са Војком Чвркићем, у лето 1941.1 Њихова улога у крагујевачком покољу иеториска је чињеница, а Марисава Петровића народ је унео у песму. Михаиловић их је овако описивао (10 маја 1942): „Стварно, наоружане банде. Команданти носе офидирске чинове, а нису ни војску служили. Нај1 По причању очевица било је овако: Једнога дана рупио је на Равну Гору Војко Чвркић, бквши Народни посланик Јерезе, са неким наредником Поповићем, родом из Чачка или из околине Чачка, и једним Босандем. Рекао је Дражи Михаиловићу да су му Немци запалили кућу и да га гоне, те је дош ао да се склони код њега. Михаиловпћ није мислио д обр о о Чвркићевој прошлости, али је хтео ипак да га спасе. Рекао му је: „Нећу да вас народ види код мене; али ћу вас заштитити пошто вас Немци гоне” . Као место боравка одредпо је Чвркићу оближње село Каменнцу. Њ егова два пратиоца задржао је на Равној Гори. Кратко време после гога, кад је Михаиловић са мајором Мишићем отишао до Стругашша да неким послом тамо предани, наредник Поповић замоли Командира страже да, иако му није био ред, оде са својим другом Босандем у заседу, ради осигурања правца Струганик— Равна Гора. О добрено му је. Почео се спуштати сумрак, кад се одједном зачуо пушкомитраљески рафал. Очевидац је истрчао нз колибе и дао узбуну. Потпуковник Драгослав Павловић појурио је у правцу заседе. Наредник Поповић рапортирао му је: да су била наишла два човека и он их je по правилу зауставио на педесет метара, они су нагли у бекство, а он је пуцао. Павловић га је похвалпо и сменио са страже. Михапловић се вратио дватри сата доцније. Требало је да стигне отприлике у време инцидента с пушкомитраљезом; али се морао задржати због Мишића. Сутрадан ујутру нашли су убијеног човека. Доктор, један Јеврејин, установио је одмах да је рана дошла с грудн, не са леђа. Изјава наредника Поповића о бекству није могла бити тачна. Наишао је један Четник, који је у друш тву с убијеним био у трснутку пудњаве. По њему, наредник Поповић викнуо је „С тој” и одмах пуцао. Овај је, међутим, то порицао с упорношћу. Али је Босанац одао да је Поповић имао намеру да убије Михаиловића и да је пуцао мислећи да иду Дража и Мишић. Преки суд је обојиц у осудио на смрт. Клечали су на ивици раке док се читала пресуда. Наишао је Дража. О братио се нареднику Поповићу: „Синко, имаш ли што да каж еш ?” Наредник је затражно комад хартије да пише мајци. Молио је да му опрости за бол који he јо ј нанети; нека не жали на ове што he га стрељати, јер они нксу криви. На крају: „Да није било Војка, све се ово не би десило, и ти би још имала сина” . Тада је настало поновно испитивање. Наредник Поповић је објаснио: како га је у једном селу крај Чачка, у кући Претседника Општине ЈБотићевца и у присуству неког интендантског поручника, Војко Чвркић убедио: да је Дража енглески агент, да као такав пма да извршава што му Енглези нареде, без обзира на жртве које he то донети народу, да је против Краља и да га треба ликвидирати у интересу српског народа; обећао му је 50.000 динара и чин потпоручника, ако то учини. Тако су са Војком дошли на Равну Гору. О бојица осуђених су стрељани. Чвркић је утекао из Каменице лре но што су дошли по њега. Доцнија истрага утврдила је тачност Поповићева исказа. Пронађен је и интендантски поручник, који је све потврдио. Војка Чвркића је Суд осудио на смрт у отсуству. Он се дуго крио по Србији, прелазио је и у Банат. Најзад су га пронашли. Смртна казна над Чвркићем извршена је у лето 1942, у селу Рошци, Западна Србија. (Разуме се по себи да је на Суду речено име села, име Претседнпка Општине, име интендантског поручника, итд. Те конкретне појединости оч:;:::длц нпје запамтио, а без значаја су у овом контексту овде.)

већи немачки сарадници. Са њима заједно врше пљачке жиеотних намирница... У Краљеву ове банде хватале, а Кемци вршили стрељање ђака читавих разреда гимназије са наставницима. Крагујевац Љотићево дело. Нажалост, има тамо и официра и попова... Најомрзнутији у народу, синоним издајства” . Јездимира Дангића, који је веровао да и Љотићевци „спасавају Српство” , Немци су ухватили на превару само уз иомоћ Хенриха Лаутиера, алиас Милоша Војиовића. Кад се средином 1943 Михаиловић из Црне Горе вратио у Србију, Добровољци су се растрчали да га пошто - пото ухвате или убију. С Немцима заједно начинили су 23 и 24 септембра 1943 поход у ту сврху на Сечу Реку и Косјерић, које су од беса попалили и опљачкали.2 Ту им је изгубио главу Лаутнер. Те јесени, у борби с Кесеровићем, који их туче до ноге, погинуо им је још један командант батал>она, Душан Марковић, a Марисав био рањен. Србе су узимали за таоце, као и Немци.3 Свога Добровољца, младог наредника Зорана М. Јовановића, стрељали су само зато што је прешао Михаиловићу, па био 2 В. у овој књнзи, Б. Лазић: Б о р б а к о д С е ч е Р е к е . 8 О во је текст документа о узимању и стрељ ањ у талаца: НАРЕДБА БР. 10, ОД 22 ЈАНУАРА 1944 У више махова д о сада приликом пуштања Добровољ аца на отсуство дешавало се је, да су исти одвођени од стране Д. М. Да би се овоме стало на пут и да би се у земљи завео ред и поредак, а у вези наређења Претседника Министарског савета Пов. бр. 59 од 16 јануара текуће године, Н а р е ђ у ј е м :

1. Да се из дотичног места где се овакав случај буде догодио одмах похапсе десет таоца - присталица и симпатизера Драже Михаиловића за еваког одведеног Добровољ ца. 2. Да се таоци држе у затвору све дотле док се одведени Д обровољ ац нс јави у св оју Команду. 3. Одмах по јављању одведеног Д обровољ ца таоце пустити. 4. У случају да се одведени Д обровољ ац не јави у своју Команду у року од петнаест дана од дана одвођења, таоце стрељати. 5. У случају да се одведени Д обровољ ац у предвиђеном року врати без опреме са којом је одведен, таоце задржати у затвору све до повратка целокупне опреме, а највише десет дана, рачунајући дан повратка Д обровољца као први дан; а ако се опрема и по истеку и овог рока не врати, предложити мере материјалне природе као репресалије за упропашћену опрему. 6. О во наређење чувати као наређење трајне вредности и по истом тачно поступати. Командант, пуковник К о с т а М у ш и ц к и , с . р.

СЛОВО 3

253

ухваћен.4 Да посведоче љубав према Краљу Петру, и покажу народу како је он тобож солидаран с њима, растурали су по Србији једну фотомонтажу, као фотографију Краљеву у униформи поручника код Марисава Петровића.5 У почетку су се претварали пред народом као да су они што и Михаиловић: само су, због Немаца, поделили улоге. Михаиловић је вриснуо ( 26 маја 1942 ) и тражио од Владе да то преко радија оповргне у његово име: „Недић, Пећанац, па чак и Љотић, тајно од Немаца преко својих агената пред народом изјављују да сарађују са мном. Категорички одбнјам и помисао за ма какву сарадњу с њима...” Годину дана доцније прорицао је: „Недић и Љотић намеравају да се спасу прелазећи на нашу страну у послењем моменту” .6 У рвању с Недићевом Владом, Љотићевцима и оним елементима који су били склони да своју бригу за Српство олако изједначе са гоњењем или потказивањем Дражиноваца ( a то је значило мучилишта Гестапа и раке у Јајинцима), Михаи4 О во је текст документа о томе: НАРЕДБА БР. 15 КОМАНДАНТА

СРПСКОГ ДОБРОВОЉ АЧКОГ КОРПУСА ЗА 6. П.

1944

На дан 23 октобра 1943 године побегао је из Ш колске чете Српског добровољ ачког корпуса у Београду наредник Јовановић М. Зоран, поневши са собом један пушкомитраљез „Бровинг” са 100 метака и једну пушку, и повео собом Д обровољ це Радовића Ј. Миодрага и Гаврића Василија, које је успео био да наговори да са њим побегну. Јовановнћ М. Зоран је ово бекство учинио у споразуму са одметницима. На дан 31 јануара 1944 године органи Првог пука ухапсили су Јовановића М. Зорана и исти је изведен пред Преки суд Ш таба Корпуса, ко.ји га је осудио на с м р т . (Смртна казна је извршена на дан 5. 2. 1944 год.) Српски добровољ ци су војска одлучних српских родољ уба који непоколебиво иду својим путем изграђивања Нове Србије и бољ е судбине српског народа по цену сваког напора и сваке жртве. Свако колебање на овом путу може српску заједницу да повуче у страховиту несрећу чије се све последице не могу предвидети. А напуштање нашкх редова и дужности коју је сваки д обровољ н о преузео датом обавезом, и прилазак безумним одметницима, не може имати другу последицу него смртну казну за издајнике својих другова у борби. Сваки Србин треба да зна, да су Д обровољ ци једина сигурна гаранција за одржање и бољ у будућност Српства. Колебљ ивост у редовима Добровољаца слаби нашу ударну снагу; зато, ради спаса целине, кажњаваће се свако овако злочино дело са свом строгош ћу Закона, јер нестанком Добровољаца, нестаће са површине земље десетине и стотине хиљада живота и милијарде народног иметка — као последица оног што би неминовно наступило. Командант, пуковник, К о с т а М у ш и ц к и , с. р. 5 Та творевина пресликана је у листу Равногорскн борац, апрнл 1949. 6 Депеша бр. 1576, 24 мај 1943.

254


ловић је дошао ка једну оригиналиу идеју, скоро педагошку меру, ради поправке оних на кривој стази. Владу у Лондону замолио је 21 априда 1942 ( депеша бр. 142 ) да прзко радија сбјави ово: „Ш еф тројки у Југославији издао је наредбу да се почне са радом против издајника. Издајници су се одали сами својим доеадашњим радом. Знак: слово 3, поновити: слово 3.” Нова порука од 7 маја ( бр. 158 ) очигледно је имала за сврху да популарише тајанственог Шефа тројки и опомене наше људе да буду опрезкији него што су по природи: ,,Шеф тројки у Југославији наређује да се што више ради, а ништа не прича, јер непријатељ слуша и много дознаје због лаковерности нашег света” . Михаиловић је истом депешом пихао: „Ш та је са објавом name депеше бр. 142?” Претседник Владс желео је да сазна нешто више о томе, и упитао је са евоје етране 15 маја: „Шта значи шеф тројки и слово 3 ? ” Одговор је гласио: „Слово 3 је знак за издајнике, чији рад и кретање треба да прате тројке, и да им страхом онемогуће издајнички рад...” ( бр. 321, 27 јули ). Први списак од двадееет имена која је требало огласкти преко Радио - Локдона, достављен је 25 наја. Нова имена пристизала су све до 16 септембра. Прво читање имена лица која се на тај начин жигошу, било је 2 јуна, а последње 11 септембра 1942. Саопштавање је вршено нај~ чешће у вечерњој емисији. Увод или крај, како кад, једнолично ке 15 маја: „Шта значи Шеф тројки и слово 3 ? ” Одговор је лица (или: ови народни издајници) етаве под слово 3” . Уз свако име ишло је и образложење о кривици. To објављивање преко радија обустављено je по тражењу Форењ офиса. Слову 3 Комукисти су дали светски публицитет приликом еуђења Михаиловићу. Оптужница је тврдила: „Осуђене на смрт стављао је [ Михаилозић ] под слово 3... За извршење смртних осуда по методи слова 3 ( слово 3 је почетно слово од речи заклати, а лице стављено под слово 3 морало је бити заклано) Михаиловнћ је дао директиву да свака његова бри~ гада формира ,црне тројке’, које су конспнративно радиле” . Те тројке носиле су ,,г.ао знак распознавања детелину са четири листа, израђену од сизог картот-та” .7 Михаиловић је на суђењу, поред све своје ошамућености, био у тој ствари категоричан и јасан: „Ја сам у 1942, тежећи да заплашим оне који су по ва7 Издајник н ратни злочпнац Дража Мнхаиловић пред судом 1946), с. 54 и 96-97.

(Београт

CJIOBO 3

255

рошима радили против нас из редова Недићеваца, Љотићеваца, Пећанчевих, измислио то слово 3, тако као једно малерозно слово које би могло да се различито тумачи. З а п л а ш и т и , то је моје мишљење било. И стварно успели емо да у миого случајева заплашимо... Наређење за стављање под слово 3 ишло је само преко Радио - Лондона, а на основу података које су старешине са терена достављале о појединим личностима из квислиншких редова које су заслужиле да се тако с њима поступи... Никаква наређења нисак давао сем оних која сам давао Радио - Лондону... Ниједан од квисликга који је убијен није био заклан, већ су сви били уоијени пушкол... Слово 3 нк.је примењивано нк на кога другог, само на оне који су по списку достављени прег.о Радио - Лсшдона и преко наше Владе. Ни на кога више” . — Зашто је избор Михаиловићев пао баш на слово 3? Његово казивање на суђењу открива једиу црту карактеристичну за његова духовна интересовања. Већ смо навели где каже како је 3 „малерозно слово” . Али није само тс. Он је, видело се, рачунао да ће метод застрашивања деловати утолико јаче, уколико се више створи неодређена, злослутна атмосфера тајанства. 3 је, изгледа, за то душу дало. Оно је не само „малерозно” , него и „мистериозно слово. Има то у кодексима” 8 црне мађије. Ту настаје поље истраживања за оне које занима та грана људске делатности. Да је Михаиловић могао на суђењу да има нормалну одбрану, ова би установила без муке на основу докумената: да је било случајева да се кривад поправи, и онда се са њега ,скидало” слово 3 ( бр. 480, 27 август 1942 ); да је број оних који су преко радија оглашени па доцније стварно убијени од хројки, био сасвим незнатан. ( Драгутин Булић, у Чачку, 30 јула 1942; Цека Ђорђевић, под Авалом, 18 маја 1944. — Војко Чвркић, убијен у с. Рошци јула 1942, није никад био оглашен лреко радија. Пуковник Милош Масаловић, убијен у Београду 9 марта 1944, није уопште био ни предложен ни стављен под слово 3 .) Стављање под слово 3, једна у основи педагошка мера по Михаиловићевој замисли, није, разуме се, давало имунитет кривцима и јемство за безбедност у будућности. Булић ч Чвркић устрељени су не због оглашавања преко лондонског Радија, већ по непосредном налогу Михаиловићеве органи8 Иста књига, с. 351, 352, 353, 356.

КЊПГЛ О ДРАЖН

255

зације, јер су обојнца били умешани у покушаје убиства самог Михаиловића. Цека Ђорђевић, који је продужио да чини велико зло, ликвидиран је тек 1944, после једне нове опомене, по наређењу Дражине Београдске организације. Додајмо да је у једном једином случају Михаиловић желео да једна личност буде оглашена и убијена; али је тада имало да се изриком каже: „Ш еф тројки наредио је да изгуби главу” 9 To није никад објављено. ^

:д:

;К:

Треба овде навести у целини писмо г. Слободана Јованоиића, штамлано 15 јула 1946 године у лондонском листу The Times, да би се снглеска јавност упознала с правом истином о тој ствари: Господнне Уредниче, У оптужници против ђенерала Михаиловића нарочито су, изгледа, истакнута убиства извршена под т. зв. словом 3. Јавни тужилац у Београду тврди да је југословенска Влада у Лондону, поступајући по предлозима ђенерала Михаиловића, оглашавала преко лондонског Радија имена оних које је требало побити. Према оптужници, та оглашавања преко радија претстављала су наређења за убијање Титових присталица и симпатизера. На једној конференцији за штампу, одржаној са страним дописницима у Београду 1 октобра 1945, др Недељковић, Претседник југословенске Комисије за утврђивање ратних злочииа, изјавио је да је број оних на које је примењено слово 3 „изванредно велики. По нашим подацима о жртвама, покупљеним на терену, цифра закланих прелази дсеет хиљада... Никада ниједан Немац и ниједан колаборациониста кису били стављеки под слово 3” . Као заступник Министра војске од јануара 1942 до јуна 1943, имам да изјавим следеће: 1. 3 је прво слово речи з а с т р а ш и т и . Лицима стављеним под слово 3 давано је упозорење да се за њихо9 Дспеша ДМ Влади бр. 648 од 16 септембра 1942. — В. Живан Л. Кнежевић Д о ку мента о лаж нм а Титовог с у д а у Б е о г р а д у , Американскн Србобран, 8 и 9 јули 1946.

СЛОБО 3

257

ва недела зна и изван земље и да ће их после рата сустићи казна. 2. Објављивање имена лица стављених под слово 3 вршено је преко Радија Лондон, по предлозима које је ђенерал Михаиловић достављао југоеловенској Влади путем бритакских власти. 3. Укупно је 75 особа стављено под слово 3. 4. Из списка лица стављених под слово 3, који се може наћи у архиви Радија Лондон, јасно излази да је слово 3 примењивано само на квислиншке елементе познате по евојој служби непријатељу. Тако је било примењено на Претседника тзв. Српске Владе, Милана Недића, и на највалшије колабораторе. 5. Супротно тврђењима др Недељковића, на списку лица ставл,ених под слово 3 нема ииједног јединог члана из Титовог покрета. Слободан Јовановић # # * Објављујемо овде потпун списак лица стављених под слово 3, по ћирилском азбучном реду презимена. Њих има укупио 75. Томе додајемо и списак од 25 имена, која је Михаиловић послао Влади, али никад нису била оглашена. Поред сваког имена наведени су у загради: број и датум телеграма којим је Михаиловић доставио предлог; затим, после тачке и запете, датуми кад је извршено оглашавање преко радија. 1. Аћимовић Милан, Недићев министар ( бр. 310, 15 јули 1942; 30 јули, па 1, 7, 23 и 29 август ); 2. Бабић Карло, наредник из Степојевца ( бр. 521, 29 август; 11 септембар ); 3. Богдановић Новак, полициски агент ( бр. 385, 12 авг у ст; 29 и 31 август ); 4. Браловић Раде, из Краљева ( бр. 395, 12 август; 23 и 29 август); 5. Булић Драгутин, професор у Чачку ( бр. 202, 25 м ај; 2 и 8 јуни ); 6. Веселиновић Радослав, инжењер, Дирис ( бр. 204, 25 -vaj; 2 и 8 јуни );

258


7. Вуковић Ђида, Хортијев посланик ( бр. 203, 25 м ај; 2 и В ју н и ); 8. Грбић Милован, Претседник Општине попучке, код Ваљева ( бр. 202, 25 м ај; 2 и 8 јуни ); 9. Грујић Милан, пуковник у пензији ( бр. 396, 14 август; 29 август); 10. Губарев Никола, полициски агент ( бр. 368, 8 август; 29 и 31 август ); 11. Дедић Рафаило, нижи војни чиновник ( бр. 452, 24 август; 11 септембар ); 12. Динић Танасије, пуковник ( бр. 203, 25 м ај; 2 и 8 јун и ); 13. Добричић Д. Никола, пеш. капетан II класе ( бр. 369, 8 август; 29 август); 14. Докић Ђура, ђенерал, Недићев министар ( бр. 310, 15 јули; 7, 23 и 29 август ); 15. Ђорђевић Душан, Недићев министар ( бр. 310, 15 јули; 7, 23 и 29 август ); 16. Ђорђевић Цека, Аћимовићев Помоћник МУД ( бр. 201, 25 м ај; 2 и 8 јуни, па 30 јули, па 1, 7, 23 и 29 август); 17. Живановић Мирко, шеф полиције у Нишу ( бр. 366, 8 август; 23 и 29 август ); 18. Здравковић Д. Милорад, арт. мајор ( бр. 369, 8 август; 29 август); 19. Зотовић Мирослав, новинар из Ниша ( бр. 366, 8 август; 23 и 29 август ); 20. Јанковић др Велмар, Јонићев Помоћник МП ( бр. 204, 25 м ај; 2 и 8 јуни, па 7, 23 и 29 август ); 21. Јанковски Ђорђе, ваздух. капетан ( бр. 452, 24 август; 11 септембар); 22. Јањић Страхиња, ражаловани потпоручник ( бр. 522, 29 авгусг; 11 септембар ); 23. Јеремић Воја, из Краљева ( бр. 395, 12 август; 23 и 29 август); 24. Јонић Велибор, Недићев министар ( бр. 310, 15 јули; 7, 23 и 29 август ); 25. Којадиновић Бата, срески начелник у Љубовији ( бр. 203, 25 м ај; 2 и 8 јуни ); 26. Коларевић Н. Милош, пеш. капетан ( бр. 369, 8 август; 29 август);

СЛОВО 3

259

27. Костић Јосиф, ђенерал, Недићев министар ( бр. 310, 15 јули; 7, 23 и 29 август ); 28. Котур Ђура, Мијушковићев Помоћник МСП ( бр. 310, 15 јул и ; 7, 23 и 29 август ); 29. Кузмановић Огњен, Недићев министар ( бр. 310,15 јули; 7, 23 и 29 август ); 30. Кујунџић Богољуб, Недићев министар ( бр. 310, 15 јули; 7, 23 и 29 август ); 31. Лазаревић Момчило, срески начелник у Власотинцима ( бр. 272, 28 јуни; 18 јули ); 32. Марјановић Миљко, Претседник Општине пожешке ( бр. 202, 25 м ај; 2 и 8 јуни ); 33. Марјановић др Чеда, Недићев министар ( бр. 310, 15 Јули; 7, 23 и 29 август ); 34. Марковић Жика, агент Специјалне полиције у Београду ( бр. 368, 8 август ; 31 август ); 35. Матић Божа, из Ваљева ( бр. 201, 25 м ај; 2 и 8 јуни ); 36. Матић Љубивоје, учитељ из Попучака, поред Ваљева ( бр. 202, 25 м ај; 2 и 8 јуни ); 37. Мијушковић др Јован, Недићев министар ( бр. 310, 15 јул и ; 7, 23 и 29 август ) ; 38. Михаиловић Анђелко, трговац из Ваљева и б. Народни посланик ( бр. 202, 25 м ај; 2 и 8 јуни ); 39. Младеновић Т. Борисав, пеш. поручник ( бр. 369, 8 август; 29 август ); 40. Недић Ђ. Милан, ђенерал ( бр. 310, 15 јули; 7, 23 и 29 август); 41. Нововић Н. Војислав, пеш. капетан II класе ( бр. 426, 22 август; 11 септембар ); 42. Обућина Драгослав, свештеник у Краљеву ( бр. 395, 12 август; 23 и 29 август ); 43. Олћан Михаило, Недићев министар ( бр. 310, 15 јули; 7, 23 и 29 август ); 44. Пантовић Тадија, из Претока у Гружи ( бр. 249,17 јуни; 3 и 9 јули ); 45. Папић Негован, из Мионице ( бр. 201, 25 м ај; 2 и 8 јун и ); 46. Перић Ђорђе, Недићев шеф пропаганде ( бр. 203, 25 мај; 2 и 8 јуни );

260


47. Першић Драго, из Краљева ( бр. 395, 12 август; 23 и 29 август); 48. Петрић Живадин, срески начелник, Лебане ( бр. 272, 2 8 јуни;18 ју л и ) ; 49. Петровић Милован, Претседник Општине Бранковина ( бр. 202, 25 м ај; 2 и 8 ју н и ); 50. Поповић Драгутин, из Лебана ( бр. 272, 28 јуни; 18 ју л и ); 51. Поповић Душан, Начелник Среза крагујевачког ( бр. 370, 8 август; 23 и 29 август ); 52. Поповић Милан, б. сенатор, Хортијев посланик ( бр. 203, 25 м ај; 2 и 8 ју н и ); 53. Поповић Светислав, полициски агент ( бр. 385, 12 август; 29 и 31 август ); 54. Продановић Милован, из Кнића, арт. капетан I класе ( бр. 369, 8 август; 29 август. Пре тога, дато само његово презиме, бр. 249 од 17 јуна, а оглашено 3 и 9 јула ); 55. Рајовић Богдан, шеф станице Иверак ( бр. 201, 25 м ај; 2 и 8 јуни ); 56. Редић Драги, потпуковник ( бр. 231, 9 јуни; 3 и 9 јул и ); 57. Ритеков Анатолије, свештеник у Краљеву ( бр. 395, 12 август; 23 и 29 август ); 58. Савић Радован, полициски агент у Нишу ( бр. 366, 8 август; 23 и 29 август ); 59. Свеншек Ф. Рудолф, пеш. капетан ( бр. 231, 9 јуни; 3 и 9 јули ) ; 60. Срб А. Ђорђе, пеш. капетан II класе ( бр. 426, 22 август; 11 септембар ); 61. Стефановић С. Миодраг, арт. капетан I класе ( бр. 369, 8 август; 29 август ); 62. Стојановић Александар, ђенерал ( бр. 203, 25 м ај; 2 и 8 јуни, па 7, 23 и 29 август); 63. Стојићевић Јован, из Дражевца ( бр. 521, 29 август; 11 септембар); 64. Стојковић Драгић, судски чиновник у Власотинцима ( бр. 272, 28 јуни; 18 јули ); 65. Столе Врњачки, Пећанчев војвода, право име: Стојановић, кафеџија из Београда ( бр. 360, 5 август; 23 и 29 авг у с т );

261

СЛОВО 3

66. Стругаревић Емилија, из Врњаца ( бр. 362, 5 август; 23 и 29 август ); 67. Тадић Драгић, трговац у Ваљеву ( бр. 203, 25 м ај; 2 и 8 ју н и ); 68. Тешић Рајко, капетан из Милановца ( бр. 202, 25 м ај; 2 и 8 ју н и ); 69. Тодоровић Алекса, из Краљева ( бр. 395, 12 август; 23 и 29 август ); 70. Тојић Миодраг, пеш. мајор, Помоћник Команданта СДС у Крагујевцу ( бр. 361, 5 август; 29 август ); 71. Ћоројевић ( ?; или можда Ђорђевић) Буда, инспектор Министарства финансија ( бр. 204, 25 м ај; 2 и 8 ју н и ); 72. Филиповић Стојан, полициски агент ( бр. 385, 12 август; 29 и 31 август ); 73. Чолић Л. Михаило, жанд. поручник у пензији ( бр. 404, 17 август; 11 септембар ); 74. Швебел Рудолф, Потпретседник Општине крагујевачке бр. 370, 8 август; 23 и 29 август ); 75. Шкава Јован, Пећанчев војвода из Ваљева ( бр. 201, 25 м ај; 2 и 8 јуни ); * * *

Поред ових седамдесет пет имена, која су била оглашена преко лондонског Радија, ђенерал Михаиловић је доставио још двадесет пет имена за жигосање, односно за стављање под с л о во 3. To, међутим, није могло бити учињено. Потребно је и њих ишчепркати из прашине архива: скоро сва узета су из кругова на које је Михаиловић мислио да се још може на неки начин утицати опоменама ове врсте. Ни у овом списку нема ниједног члана или присталице Комунистичке странке. Неоглашена имена су ова: 1. Анђелић Милисав, адвокат из Бијелог Поља, Потпретседник црногорске Скупштине од 12 јула 1941 ( бр. 621, 12 септембар); 2. Божовић Божа, војни чиновник, Крушевачки округ ( бр. 581, 4 септембар ); 3. Бојевић Радивоје, војни чиновник, Крушевачки округ ( бр. 581, 4 септембар );

262


4. Бурић Богдан, свештеник из Никшића ( бр. 539, 1 септембар); 5. Вељковић Светозар, кројач, Крушевачки округ ( бр. 581, 4 септембар ); 6. Вучинић Душан, адвокат из Подгорице, Дрљевићев МУД ( бр. 620, 12 септембар ); 7. Дрљевић Милан, Расински војвода ( бр. 581, 4 еептемб а р ); 8. Дрљевић др Секула ( бр. 620,12 септембар ); 9. Ђуровић Машан, из Рашке ( бр. 344, 5 август ); 10. Јакшић Арсо, свештеник из Никшића ( бр. 539, 1 сеп'Iембар); 11. Јовановић Белов Јован, из Црнојевића Ријеке ( бр. 620, 12 септембар); 12. Кудовец Петар, резервни капетан, Крушевачки округ ( бр. 581, 4 септембар ) ; 13. Ломпар Петар, Дрљевићев министар ( бр. 620, 12 септембар); 14. Матић Велибор, полицајац, Крушевачки округ ( бр. 581, 4 септембар); 15. Милошевић Михаило, Претседник Општине недокуске, Срез Бијело Поље ( бр. 621,12 септембар ); 16. Митровић....... инжењер из „Аеропута” ( бр. 357, 5 авг у с т ); 17. Ненадић Воја, учитељ из Пљеваља, б. Народни посланик ( бр. 621,12 септембар ); 18. Перовић Данило Тунгуз, професор из Берана, Дрљевићев министар ( бр. 620,12 септембар ); 19. Петковић Петко, каменорезац, Крушевачки округ ( бр. 581, 4 септембар ); 20. Пламенац Петар, Дрљевићев министар ( бр. 620, 12 септембар); 21. Половић Лазар, из Београда ( бр. 649, 16 септембар); 22. Сондермајер Тадија ( бр. 357, 5 август ); 23. Стефановић Милан, наредник, Крушевачки округ ( бр. 581, 4 септембар ); 24. Сугаревић Јордан, кројач, Крушевачки округ ( бр. 581, 4 септембар); 25. Чвркић Војко, б. Народни посланлк и министар ( бр 226, 6 јуни).

СЛОВО 3

263

* #* Опомене даване путем радија овим стављањем под слово 3, вероватно због евоје неодређености и тајанствености имале су, по Михаиловићевим речима, „велико морално дејство” . .\ли, не само морално. Милан АћимовиН, донекле можда и због слова 3, напустио је у јесен 1942 Недићеву Владу, и потом тајно био један од најоданијих сарадника. Михаиловићевих. Тадија Сондермајер, — који није, уосталом, био оглашен, и за кога подаци нису били тачни, како се показало, —• био је од користи доцније. Потпуковник Драгутин Редић погинуо је негде крајем 1944 у Босни, борећи се у Михаиловићевим редовима. Што се тиче главнине осталих, има разлога лретпоставци да им је стављање под слово 3 утерало страх у кости — и памет у главу. Радоје Л. Кнежевић

0СЛОБОЂЕЊЕ ФОЧЕ 19 август 1942

[ О слобођсњ е Фоче 19 августа 1942 било је једна од крупних војничких акција током те године. Посада је била састављена од Усташа и Домобрана, укупно око три и по хиљаде бораца. Напад је вршило око две хиљаде двесга Четника. Фоча је остала у Мпхаиловићевој власти до краја априла 1943: тада се њен Командант капетан Бајо Никић придружио Комунистима. ]

Међу местима у Југославији која би се могла прозвати мученицима у прошлом рату и револуцији, Фоча би заслужно стајала на челу. С обзиром на свој географски положај, као тромеђа српеких покрајина, била је циљ свих зараћених страна на овоме простору. Крајем маја 1942 године успели смо да уђемо у Фочу, која је дотада већ неколико пута прелазила из руке у руку. Но, комунистичка акција учинила је да се њеко трајнкје ослобођење морало одложити, пошто су Комунисти и Усташе и овом приликом, као и увек, имали заједнички главни циљ: борбу против Четника. У јулу месецу исте године Врховна команда Југословенске војске у Отаџбини нареди мени и Ивану Ружићу да пропратимо капетана Милорада Момчиловића за Херцеговину, протерамо Комунисте који су били на простору Фоча — Калиновик, и ослободимо Фочу. Комунисте протерасмо, један батаљон Усташа који је ишао од Калиновика Фочи у помоћ заробисмо; али нам Врховна команда, услед нетачног обавештења, не од мене или Ружића, нареди да се повучемо a да око Фоче оставимо опсаду. Кукњава преосталог српског живља у Фочи и околини, као и стални губици малобројне опсаде, били су из дана у дан све већи и већи. Поред тога, за даље операције Врховне команде Фоча је била врло важна раекреница, те је решено

ОСЛОБОЂЕЊЕ ФОЧЕ

265

г м а н м т н а в п ш ш м

да се коначно ослободи. Командно особље и једшшце које су у овој операцији учествовале одредила је Врховна команда. За Команданта операција био је одређен ђшт. мајор Захарија Остојић, Помоћник и Начелник Штаба ђенерала Дра;ке Михаиловића. За Начелника Штаба ове операције одређен сам био ја, као Командант Горског штаба бр. 121 Југословенске војске у Отаџбини. За Команданта јединица са територије Калиновика одређен је резервни капетан Војислав Лукачевић. Воја Лукачевић био је послат раније да реорганизује јединице којима ће командовати у току напада иа Фочу. Мајор Остојић наишао је на Жабљак под Дурмитором, где је био мој Штаб, 3 августа. Пошто смо издали авизо заповести Дурмиторцнма, Васојевићима и Пљевљацима, креиули сх.10 са мојом Пратећом четом и стигли у долину Дрнне, где је Лукачевић већ био поставио неке мање јединице. Кључ овога положаја био је Бајов Крш. На том отсеку налазиле су се смештене и две усташке хаубице 105 мм, са дејством ватре на супротне отсеке. Пошто смо извршили детаљан распоред на овом отсеку, мајор Остојић ми рече да треба да идемо на састанак са политичким првацима из тога краја. Предложих му, као боље, да он иде на конференцију са пола пратње, a ја са остатком да пређем на другу страну Дрине и извршим распоред. Остојић се сложи. У року од ДЕа дана извршили смо распоред, па се вратисмо у село Равне Њкве, где је заповешћу било одређено место Штаба. Мајор Остојић стиже сутрадан. Показах му заповест коју сам већ био написао и распоред на карти. Однос

снага

Материјални Наше снаге у нападу. Бројно слабије, слабије наоружане, са мало муниције, у односу на људством јачег браниоца, добро наоружаног, са довољно муниције и у добрим утврђењима — Ћеловина и Бајов Крш, сталне фортификације, и Табкја, пол5ске фортификације. Можда су ово и били разлози што су неки


2GG

наши политички прваци из тога краја били непомирљиви противници ове акије. Морални Квалитет трупа које бране Фочу, усташки кољачи, храбри само да силују жене, да по црквама кољу жене и децу, као к на превару и без оружја похватане Србе. Насупрот њима, трупе које нападају Фочу најбоље су наше војничко људство, на највећем моралном нивоу, боре се за најсветије идеале своје нације и човечанства. Никаква сува материјална војничка рачуница није смела доћи, нкти је бар код мене у сличним случајевима долазила у обзир. Распоред На отсеку: река Дрина — Црни Врх — река Чехотина ( положај Табија) биле су Прва дурмиторска бригада од пет батаљона, Фочанека бригада од три батаљона, један вод митраљеза и један топ 65 мм. Командант сам био ја, а Команданти подотсека: капетан Вајо Никић, капетан Момчило Ћоровић и поручник Драго Бојовић. На отсеку: река Чехотина — Ћеловина — река Дрина ( положај Ћеловина), Друга дурмиторска бригада од четири батаљона. Командант капетан Иван Ружић; Команданти подотсека: капетани Марко Полексић, Лазар Полексић и Митар Пејовић. На отсеку: Бајов Крш, јединице са територије КалиноЕика.

Командант капетан Војислав Лукачевић. Обезбеђење од Италијана, са правца Пљеваља, Прва пљеваљска бригада, на положају Викоч. Командант интендантски поручник Јован Јеловац. Осматрачница: Црни Врх. Т ок

напада

Дан напада био је 19 август, Преображење. Почетак напада у 4 часа.

ОСЛОБОЂЕЊ Е ФОЧЕ

267

У први сумрак уочи дана напада, када је и последња припрема била извршена, курир из Херцеговине донео је депешу Министра војске, морнарице и ваздухопловства. ( Пошто ми нисмо имали радио - станице, служили смо се станицом Команде Херцеговине.) Нисам био у Штабу. Дотрча Четник: „Господине Капетане, зове вас г. Мајор!” Остојић је већ био депешу дешифровао и исписао је на једном повећем парчету хартије. Пружи ми је, гледајући ме веома озбиљно. Опет одустати од напада... „То је резултат Миљевине...1 He, не, и не!” Мајор Остојић гледао ме је мирно. Изгледа да му се свидела оволика моја сигурност и упорност. „Ш та ће бити ако Фочу не ослободимо, а имаднемо и сувише губитака ?” упита ОстојиН. „Фочу ћемо сигурно ослободити; а где се добија, ту се и гине!” Додадох при томе још једну народну изреку. Остојић се није много двоумио. Написао је депешу ( није ме интересовало шта ) и послао је исте ноћи по истом куриру. Напад је почео тачно у одређено време. Усташе, будући добро наоружани и са довољно муниције, отворили су паклену ватру. Наше јединице су у току ноћи подишле доста близу. He могући у првом налету упасти у усташке ровове, почеле еу, пошто се разданило, да трпе губитке. Наш тобџија успео је да својим брђанчићем уништи неколико митраљеских гнезда и да доста добро неутралише усташке хаубице. Осматрачница на Црном Врху била је у јакој усташкој митраљеској ватри. На осматрачници су били присутни и наши Каирци који се тих дана падобранима беху спустили на територију Херцеговине.2 ( Један од њих, Фемић, чујем да је преживео и да се данас налази негде у емиграцији.) Борба није умањивала своју жестину. Покушаји наших јединица са делимичним јуришима на Ћеловину и Табију остали су безуспешни. У 9.30 добилн смо прве курире. Курир од поручника Бојовића: „Доспео сам до групе кућа на самој ивици вароши. Усташи су ми пресекли 1 Миљевина, село на средокраћи између Фоче и Калиновика, на колском путу који везује та два места. — Дватри дана раније, у Миљевини се одрж ао састанак политичких првака из те области с мајором 3. О стојићем. Цивили су били против тога да се изврши јуриш на Фочу. Њ ихови разлози: Фоча је јако утврђена, њен гарнизон је знатно јачи бројем од нападача и много бољ е наоружан, и држаће се док из Пљеваља не стигну италијанске снаге, к оје he онда попалити села. Како се Остојић није са љима сложио, они су послали депешу Михаиловићу, са својим разлозима. 2 Каирци,

две

личности

недавно пристигле

из Каира

(Египат).

268


отступницу” . Курир извештава да се једва пробио. Други курир од капетана Ћоровића: „Језерски батаљон претрпео губитке. Повукао се позади полазног положаја” . Рекох куриру поручника Бојовића да саопшти: Да се Драго не обазире на то што су му Усташе пресекле отступницу, да по цену каквих било жртава продре у варош и о томе кас успеху обавеети на тај начин, што ће запалити једну кућу. Мајор Остојић ме хтрекиде: „Не, не, нипошто! Ако запали једну кућу, изгореће сва варош, и шта смо онда направили? Нека се Драго утврди тамо где га ти затечеш!” рече Остојић куриру. Ја потом одох Језерском батаљону. Пошто изнесмо рањене, батаљон заузе своје место. Још сам се налазио код Језерског батаљона, када дође курир: „Хитно вас тражи Мајор!” Вратих се задњом падином Цриог Врха. Наиђох на курире који су ме гледали иеувише невесело. Помислих да је мајор Остојић рањен. Међутим, Остојић је био здрав. Пружи ми извештаје. Отсек Бајов Крш: Воја Лукачевић рањен. Отсек Ћеловина: Иван Ружић извештава да се Ћеловина овим оруђима не може заузети. „Наш топ не наноси јој никакве штете. Имам свега још десет граната за бацач.” Командант подотсека на Табији капетан Никић: „Трпим ватру са Табије и Ћеловине. Морам се повући позади полазног положаја” . Мајор Остојић био је потпуно миран, док је на осматрачници владала потпуна малаксалоет. Било је 11 часова. У резерви смо имали свега моју пратњу, шездесет преживелих бораца Батаљона смрти. Њихови аутомати већ су били на положају Табија. Реших се да са овима извршим јуриш на Табију, јер сам био убеђен, ако успемо да скинемо усташку заставу са челног рова и начнемо усташке ровове, да се Усташе неће моћи одржати и да ћемо се на њиховим леђима сручити у варош. Одлуку саопштих Остојићу. He рече ми ни речи. Наиђох на вођа митраљеза потпоручника Митра Остојића ( преживео, сада у Америци). Наредих му да сасреди ватру свих оруђа на челни ров, и да је помера уколико ми упаднемо у ровове. Узгред. узех аутоматска оруђа Пратеће чете. Када се приближисмо на 150 метара, наредих Милораду Рајаку ( преживео, и сада у Чикагу) да лаким аутоматима туче челни ров. Онима који су ме пратили нисам имао потребе да издајем заповест. Познавали су ме, а ја сам њих знао из безброј оваквих случајева. Митар и Милорад успели су да Усташама из челног

ОСЛОБОЂЕЊЕ ФОЧЕ

269

рова набију нос у земљу. Пошли смо на јуриш са доста велике даљине. После треска наших бомби, упадосмо у челни ров. Прва мисао била ми је усташка застава. Док сам је вукао, један Усташа из суседног рова уперио је пушкомитраљез; но Милорад Вуковић га уграби, али не без примедбе: „Бога ми си луд! Вучеш ту смрдљиву крпу, а он ти уперио митраљез у груди” . У том треиутку остали Четници из Пратеће чете, са громогласгшм узвиком „Јуриш, Четници!” , који надвлада сав тресак многобројних оруђа, упадоше у суседне ровове. На овај знак, као планннска лавина, полете на целом фронту неколико стотина Дурмнторада. Усташи не сачекаше у рововима. Оцрташе се две линије, као на егзерциришту: линија црних кабаница усташких кољача, и линија сингавог3 сукненог одела дурмиторских осветника. Бојао сам се да Усташе не даду отпср на ивици вароши. Али су Дурмиторци гонили тако брзо, да су нас Усташе такорећи на својим леђима унеле у варош. Велика гомила Усташа навалила је у бекство ка мосту на Дрини. Међутим, потпоручник Остојлћ, по својој иницијативи, чим смо ми упали у ровове, померио је митраљезе и поставио их на саму ивицу вароши, саередивши ватру свих оруђа на сам мост. Потпоручник Владо Булатовић, наш тобџија, не остаде им такође дужан: са два пуна поготка, у најкритичнијем трекутку погоди мост. Мост се сруши. Две велшсе рупе на њему, са Митровим снопом, учинише да су усташки кољачи који су наилазили добили заслужену казну. У варош смо ушли у један час после подне. Командант Језерског батаљона, поручник Милан Стезовић, приведе ми Команданта хрватског Домобрана. Прететави ми се: „Ја сам хрватски натпоручник Штимец” . Знао сам да је био наш жандармериски официр, те му замерих на таквом претстављању. После саслушања од стране Преког суда, он и Домобрани били су пуштени на слободу. Како сам чуо, Штимец је преживео и налази се у емиграцији. Одмах по ослобођењу Фоче, Врховна команда наредила нам је да предузмемо акцију чишћења наведене територије. Као посада у Фочи остао је Дробњачки батаљон са командантом капетаном Лазаром Полексићем ( преживео, калази се у Канади). 3 Сингав ,

сур, сиве боје.

270


Морални и материјални успех био је велики, губици минимални. Борци су били срећни, јер су извршили своју дужност ослобађајући српску нејач од кољача. Чича је био необично задовољан нашом одлуком. To је потврдио не само предлозима за одликовања и унапређења, него и лично мени, на конференцији вишег командног особља у селу Горња Поља код Мојковца. После одликовања и унапређења, нису имали разлога да се љуте ни они који ову акцију нису желели, били они са простора Калиновика или Колашина. Равногорски команданти и борци који су учествовали у овој акцији доказали су још једном: да су у рату, а нарочито у револуцији, пресудни морал и јунаштво, и да ни данас није сасвим застарела она народна — ,,Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака.” Никола Ш. Бојовић

ЗА ПОБЕДУ НАД РОМЕЛОМ

Преврат извршен у Београду 27 марта 1941 пореметио је многе немачке планове. Између осталога, навео је Хитлера да свој напад на Совјетски Савез одложи за неких шест недеља, до 22 јуна. Услед те промене, немачка војска стигла је пред Москву тек у зиму. Страшна студен, тада, зауставила ie Немгге кад им је победа била на дохват руке. Ђенерал Снелјко, бар колико и Жуковљеве армије, није им дао да макну ки корака даље. По констатацији немачких војних стручњака, преврат од 27 марта био је, тако, од судбоносних последица за даљи ток рата.1 У лето и јесен 1942 Немци су тукли две друге велике битке, од прееудног значаја за победу или пораз. Једна се водила на руским степама, друга на афричкој пржини. To претставља најкритичнији период целога рата. У Русији, Немци су на лини. ји Москва—Лењинград били у одбрани; али на југу кидисали су свом снагом и неодољиво надирали према Кавказу и Стаљинграду. Предвиђајући ту тешку ситуацију, Руси су настојали да је олакшају на тај начин, што би Енглезе и Американце склонили да у Европи отворе Други фронт: то би из Русије, по њиховом рачуну, одвукло око четрдесет немачких дивизија. Због тога је Министар спољних послова Молотов био дошао у Лондон 20 маја (1942), а десетак дана доцније нашао се у Вашинктону. Током разговора са Молотовом, 30 маја — 1 јуна, Претседник Рузвелт обећао је отварање Другог фронта за август. У том смислу дато је 12 јуна једно саопштење јавности, наиме да је „постигнута пуна еагласноет у односу на хитне задатке отварања Другог фронта у Европи 1942 године” . Реч је ту уствари била о операцији о којој су се Лондон и Вашинктон већ били договорили нешто раније: да се поло1 В. ст у д и ју вице - адмирала Kurt Assmann: T h e Foreign Affairs, New York, January 1950, s. 309-326.

Battle

for

Moscow

272


вином септембра искрца у Француској пет дивизија, просто „као жртва, да би се избегао претстојећи слом руског фронта” 2. Међутим су се за Енглеску ствари биле нагло погоршале. Управо у времену кад је Молотов боравио у Лондону, Ромел је 26 маја отпочео своју велику офанзиву, која ће га 3 јула довести до утврђене линије код Ел Аламеина и угрозити цео положај Савезника на Средњем Истоку. Стога Черчил није хтео да договор Рузвелт — Молотов прими као апсолутну обавезу. У једном писменом акту који је предао Молотову на његовом повратку из Вашинктона, он је подвукао да не може дати „никакво обећање” у погледу отварања Другог фронта у Европи.3 Рузвелт је, међутим, због престижа своје земље, колико и из жеље да спречи војнички слом Совјета, био решен да отпочне рат с Немцима на копну. Он је категорички изјавио: „Сувоземне снаге Сједињених Америчких Држава морају се поставити у положај да се боре против немачких сувоземних снага ма где у 1942 години” 4. Инвазија Северне Африке, планкрана за почетак новембра 1942 као заједничка англо - америчка операција под командом ђенерала Ајзенхауера ( Dwight D. Eisenhower), имала је да се повеже с нападом британске Осме армије на Ромела, код Ел Аламеина, и да доведе до потиуног чишћења Африке од војничких снага Осовине. За први мах, одржање Енглеза пред Александријом било је од животне важности за успех тог плана. Утврђену линију код Ел Аламеина Ромел није могао да изманеврише: он је имао да је пробија. У таквом рату, према речима Ромеловим, „победа иде оној страни која може да испали више муниције” .5 Комуникације за снабдевање Ромелове војске ишле су преко Италије и Југославије. Одједном су, стога, герилске снаге у долинама Мораве, Ибра и Вардара добиле изванредну важност за фронт у Африци. Оне су дошле у могућност да непосредно утичу на ток битке за Африку. Пресецањем комуникација којима је текао материјал за Ромела, герилске снаге умањиле би Ромелове изгледе на успешно продужење офанзиве ка Суецу, а потом би, у доцнијој фази кад почне 2

W. S. Churchill: The Hinge o f Fate (London, 1948), s. 281-282.

3 Иста књига, c. 305.

4 R. E. Sherwood: Roosevelt and Hopkins (New York, 1948), s. 603. s The Rommel Papers (London, 1953), c. 254.

ЗАСТАВЕ ГОРСКЕ ГАРДЕ

МАРКО

МУЗИКРАВИЋ, РАДЕ, КОМАНДАНТ БЖГАДЕ МУЗИКРАВИЋА И „ЧИКА - Ж И К А ” ( ЛАЗОВИЋ )

КОД

ЗА ПОБЕДУ НАД РОМЕЛОМ

273

гоњење, отежале Ромелу да се било где задржи и организује одбрану. У јулу месецу 1942, централном просторијом Југославије и Балкана, којом су ишле пруге ка Бугарској и Солуну, господарили су одреди ђенерала Михаиловића. Они су држали под својом сталиом контролом област између Босне и Неретве на западу, Саве и Дунава на северу и бугарске границе на истоку, са везом с герилама у Албанији и Грчкој. С објавом Југословенске војске у Отаџбини путовало се несметано од Неготина и Врања до Дубровника и Мостара. Михаиловићева организација тада, с угледом неоспореним у свету, била је и на врхунцу своје моћи у земљи. Рачуна се да је у оперативним јединицама било шездесет хиљада, а у територијалним сто четрдесет хиљада бораца. У то доба је Тито са својих неколико хшвада људи, после протеривања из Црне Горе и Херцеговине, бежао према западном делу земље. Полако се груписао око Јајца, и ту и у околини Бихаћа остаће дуже време, без икакве могућности да помогне Савезницима, чак и кад би хтео. Схватајући важност наших герилских снага, и могућност да наш народ још једном одигра еудбоносну улогу у помагању Савезника, Јовановићева Влада пренела је 10 јуна 1942 Врховну команду у Југославију, а Михаиловића именовала Начелником Штаба. Михаиловић је већ раније, после Ромелове зимске офанзиве ( 21 јануар — 7 фебруар 1942 ) која га је довела на линију Газала — Бир Хакем, јасно уочио опасности и сагледао своју евентуалну улогу у одбрани Суецког Канала. У априлу је тражио од британске Команде на Средњем Истоку што веће количине оружја. Овако је обележио подручје где му се то оружје може да баца падобранима: Хомоље и Крајина, Рудник, Гружа, Копаоник, Овчар, Јелица, Драгачево, Ужице, Нова Варош, Космај, Авала, Рашка, Нози Пазар... Извештавајући Савезкике о ратном материјалу који се превозио за Ромела пругама ка Солуну, долинама Мораве и Ибра, Михаиловић је 7 маја тражио да му се шаље „најбољи експлозив” за рушење тих пруга. Немци, помогнути ЈБотићевцима, чине највеће напоре не би ли уништили Михаиловићев Штаб. Покушавају се, тада, и два атентата на његов живот. У јуну је Михаиловић тражио да му се оружје и експлозив шаљу па Медведник и на

274

КЊПГА О ДРАЖМ

Мајевицу, да би покидао пруге у Босни, и тако спречио снабдевање Ромела преко Далмације. Током маја и јуна Михаиловићеве снаге овладале су свим планинама дуж пруга Београд — Скопље. У многобројним окршајима гину хиљаде официра н војника, а више хиљада бива стрељано као таоци због рушења пруге. Као призиање за те скупе подвиге, фелдмаршал лорд Милн, у име Удружења ратника из Првог светског рата, шаље Михаиловићу 27 јула депешу у којој каже: „Са напрегнутом пажњом пратимо храбри отпор југословенске војске под вашом командом и изражавамо безгранично дивљење за сјајна јуначка дела...” Српски железничари тада су већ били чврсто организовани, упућени у послове који се од њих очекују, спремни на сваку жртву. Михаиловић је преко капетака Хатсона обавестио 4 августа британску Команду на Средњем Истоку: да ће почети на железницагла саботажу широких размера. На узаном простору између Дрине и двеју Морава тада је било груписано пег немачких дивизија ; ту је и Први корпус бугарске војске, састављен од четири дивизије, увек на расположењу Немцима. Акција се, при свем том, спроводи с успехом и без страха. У раздобљу 12 - 22 август, преко Ниша је прошло ка југу 52.000 Немаца, 90 топова, 40 возова ратног материјала. Ништа боље од тога не указује на важност саобраћајнице Београд — Скопље. Возови почињу да испадају из шина; локомотиве отказују послушност и данима етоје на пругама; возови, с подметнутим и темпираним пакленим машинама, одлећу у ваздух на страној територији или далеко од насеља. У једној депеши из почетка августа, британски Команданти на Средњем Истоку одају признање Михаиловићу овим речима: „Са дивљењем пратимо од вас вођене операције, које су од неоцењиве вредности за нашу савезничку ствар. Учннићемо све да вам се оружје достави што пре.” Потписници: ђенерал С. Ј. Е. Auchinleck, адмирал Н. Harwood, ваздухопловни ђенерал A. W. Tedder. Дан утврђен за напад на Ромела ближио се. Претседнпк југословенске Владе поручио је Михаиловићу 26 септембра да још више појача своју акцију: „Британска Влада известила lie да је њен Врховни командант на Средњем Истоку ђенерат Александар послао вама лично телеграм у коме је тражио да нападнете колико вам буде могућно непријатељеке комупикационе линије. Ја сам уверен да су непријатељске линије у

ЗА ПОхЗЕДУ НАД РОМЕЛОМ II ■IIIIIW I—

III II ■!!!■ ■ ■ ■ I H I W W iH —IIU IIM

275

М 1Ч

овој критичној ситуацији јако оптерећене и да бисте сталннм нападима могли учшшти нову услугу савезничкој ствари. Предузмите саботалсу највећег обима, у циљу да се што више омете дотур материјала ка Солуну. Ово је од нарочите важности за општу савезничку ствар.” Михаиловић је на то одговорио 30 септембра: „Примко сам поруку ђенерала Александра којом се моли да насгавим нападе на саобраћај у Југославији. И пре него што сам примио поруку, предузео сам био све врсте саботаже. Досад су резултати врло добри и саобраћај много страда. Наставићу да чиним све што је у мојој моћи да помогнем у савлађивању заједничког непријатеља и да га казним како заслужује. Молим да се кишта не објаиљује преко радија с нашој саботажи” . Док се тукла битка код Ел Аламеина, Михаиловић је нздао наређење о грађаиској непослушкости у Србији. „Да бкх што више ометао рад непријатељев” , кзвестио је Владу 7 новембра, „наредио сам тзв. грађанску непослушност. Сви чиновниди морају што више да саботирају свој рад, исто тако и радници, а сељаци не смеју предавати жито нити слушати општннске власти...” Многи претседиици општина поднели су тада оставке кадлежним Едастима ; они иоји су се оглушили о Мкхаиловићева наређења, били су у неким местима од нароца побијени. Резултати саботаже били су сјајни: ,,На прузи Ниш — Солун, од 362 локомотиве било је избачено 112; од 166 локомотива уског колосека, избачено 50; од 6.000 вагона избачено 3.000 на нормалнхш колосецима, а на уском 35% .” 6 To све изазвало је дивљачке репресалије од стране Немаца и Бугара. Прва већа група Михаиловићевих присталица стрељана је 11 јула 1642 ( 760 лица). Потом се нижу дуги, крвави спискови. Из села Милошевца, код Орашја, одводи се за Бањицу 600 душа. Од 25 до 27 децембра побијено је у Јајинцима 2.300 људи. Немци то све и објављују, не би ли застрашили Србију. Казнене екепедиције пале села, масакрирају становништво, спаљују цркве, бомбардују какастире. Одводе у интернадију владику Николаја Велимировића. Као једна од најзверскијих, остала је запамћена казнена ег.спедиција у области Копаоника, од 8 до 16 октобра. Неколико хиљада Немаца и Бугара блокирали су тада село Крива Река и еело Мачковац. Драгутин Кесеравић са својим Штабом бко се извукао из нес Дспеша Влади, бр. 1902, 22 јануар 1943.

276

КЊИГА О ДРЛЖИ

иријатељског обруча. Тада се десило ово: 70 кућа је спаљено; у цркву је сатерано 120 душа, па је црква запаљена; Претседник Општине Радован Трифуновић заклан је са целом породицом; исто тако Борка Симић са четворо деце и Борка Мнтросић са двоје деце; деца Миланка Миличић (1 година ), Вера Никетић ( 6 месеци ) и Михаило Николпћ ( 5 година ) бацаки су увис и дочекнвани на ножеве; у школском дворишту и спечени су на ражњу Јанко Цветковић и Миладин Риљак; са тим је ишло силовање девојчица и бацање ж и е н х у ватру. Око 690 људских бића изгубило је тако главу. Ове појединости потребно је изнети, да би се видео бес непријатеља доведеног до очајања, као и страшна страдања народа у борби за слободу. Битка код Ел Аламеина, вођена од 23 октобра до 4 новембра, завршила се Ромеловим поразом. Неколико дана доцније, 8 новембра, Ајзенхауерова војска искрцала се у Северној Африци. Ромел је раније, на либиском бојишту, умео да се заустави у повлачењу и да с успехом пређе у противнапад кад се његовим противницима чинило да је тучен. Ту тактику иије хребало искључивати ни сад. Стога је ометање комуникација којима су Ромелу могли бити послати појачања и материјал, било и дал>е нужно за крајњи иеход битке за Африку. Стога Зе британска Команда на Средњем Истоку колила да Михакловић продужи своју акцију без предаха. По њиховом тражењу, Претседник Владе Јовановић упутио је 6 новембра 1942 следећу депешу ђенералу Михаиловићу: „Савезничке трупе прешле су у офанзиву у Египту, разбиле непријатеља и врше гоњење. Од животне је важности да се по сваку цену прекину комуникације са бојшптем у Либији. Истичу да сте ви у јединствено повољном положају да прекинете комуникације ка Солуну и Грчкој, што би у највећој мери помогло садањој борби у Египту. Акција сада предузета против комуникација ка Грчкој, у великој мери доприноси ослобођењу наше земље. Енглези инсистирају да тражим од вас да удвостручите напоре и раскинете све немачке комуникациоке линије и створите највише могућу дезорганизацију и неред међу окупаторским снагама у нашој земљи. Подвлаче да би то значило најкориснији и најнепосреднији допринос успеху велике офанзиве

ЗА ПОБЕДУ НЛД РОМЕЛОМ

277

која је успешно почела у Африци. Верујем да ћете без одлагања предузети сваку акцију у вашој моћи да остварите ове циљеве” . Михаиловић је продужио. Битка код Ел Аламеина једна је од прекретних у историји Другог светеког рата. Без ње, не би било могуће избацивање Осовине из Африке. Главним разлогом свога неуспеха Ромел је сматрао оскудицу у оружју, муницији и гориву за моторна возила. „Ужасни услови снабдевања пре битке” , каже он, „били су узроком целе те жалосне историје” .7 Хитлер је учинио исту констатацију у својој поруци немачком народу о Новој Години 1944.8 Војсковођа који је тукао Ромела, ђенерал Александар, истиче у свом службеном извештају о борбама у Африци како је несташица горива била ,,од животне важности” за развој битке.9 Несумњиво, битку код Ел Аламеина добили су на првом меету јунаштво и техничка опремљеност британског војника, под командом необично способних старешина. Али је и оскудица Ромелових трупа у материјалу претстављала чинилац првог реда. Одреди ђенерала Михаиловића, помогнути од целог народа Србије, допринели су повољном исходу битке. To их је стало око двадесет хиљада жртава. Признања највећих савезничких Команданата нису изостала: она тај допринос утврђују као неоспорну историску чињеницу. У долинама Мораве и Ибра, од јула до новембра 1942, узидан је крупан камен у темеље савезничке победе над Осовином у Африци. Живан Л. Кнежевић

'< The Rommel Papers, с. 363. s The New York Times, 22 јануар 1944. " The African Campaign from El Alamein to Tunis (Supplement ito the London Gazette, 3rd February 1948), by Field-Marshal the ViscountAlexander o f Tunis, c 844.

В0ЈШ1 ЧАС ДМЕРИЧКЕ ВОЈСКЕ 1 новембра 1942

Најпопуларнији војсковођи у Другом светском рату крајем 1942 били су у Америци Мак Артур, Тимошенко и ђенерал Михаиловић. Овоме су допринеле вести о раду Четника у Југославији, о борбама против Осовинских дивизија, о вези ђеиерала Михаиловића са савезничким Командантима у Средоземљу и, нарочито, о доприносу Југословенске војске у Отаџбини победи код Ел Аламеина у Африци. Треба се сетити да је Ромел, пустињеки вук, био дошао пред врата Александрије и епремао се за офанзиву против Суеца. Заустављен почетком јула 1942, он је бесно нападао од 31 августа до 3 септембра, без успеха. Даљи исход зависио је од дотурања материјала преко Југославије, долинама Мораве и Вардара ка Солуну, па даље бродовима у Северну Африку, или пак, преко Италије. Михаиловић је и пре но што су то Савезници затражили од њега, био предузео снажне нападе и саботажу у Србији. Тако је у знатној мери омео дотур војног материјала Ромеловим снагама у Африци. Ромел није могао даље да макке, на првом месту због отпора Британаца, али и због оскудице материјала. Тај материјал или је пропадао или се врло споро превозио преко територије коју је контролисао ђенерал Михаиловић. Због те акције, која је Савезннцима огромно корпстила I' Северној Африци, ђенерал Михаиловић добиће највеће похвале од свих Команданата војеке, ваздухопловства и морнарице у Средоземљу. У Америци, његовој слави кије било краја. Због тога је Минкстарство војске у Вашинктону хтело да учини изузетну част Југословенској војсци у Отаџбинн. Оно се обратило југословенској Влади у Лондону с молбом да и ђенерал Михаиловић, поред Краља, достави поруку амз-

ВОЈНИ ЧАС АМЕРИЧКЕ ВОЈСКЕ

279

ричком народу и америчгсој војсци. Михаиловић се томе одазвао. Војни час америчког Мшгастаретва војске одржан 1 новембра 1942 године, био је посвећен борби Четника под командом ђенерала Михаиловића. У то доба б о р б а з а А ф р и к у била је још у пуиом јеку. Ову емисију Војног часа слушали су амерички народ и америчка оружана сила на свима континентима. Том приликом прочитане су поруке Њ. В. Краља ГГетра и ђенерала Михаиловића америчком народу и војеци.

КРАЉЕВА

ПОРУКА

У својој поруци, Њ. В. Краљ рекао је ово: Ђенерал Михаиловић отпочео је пре годину дана борбу против Осовинских завојевача, прикупљајући одреде југословенске војске и организујући грађанске елементе прво у планинама Западне Србије, затим на територији целе Југославије. Његова борба не само да није престала ни једног часа, већ је — и поред супротних уверавања — свакога дана све упорнија и све тежа за непријатеља. Ђенерал Михаиловић са својом невидљивом војском понос је Мога народа и символ духа слободе који — и поред свега притиска и свих зверстава — веје неодољиво целом Европом. Он је заиста заслужио да се име његово и његових бораца помиње само са дивљењем и са захвалношћу.

ПОРУКА

ЂЕНЕРАЛА

МИХАИЛОВИЋА

После поруке Њ. В. Краља, прочитана је порука ђенерала Михаиловића америчком народу и америчкој оружаној сили ка сузу, мору и у ваздуху. За СЕе савезничке војске, у то време кад истина још није била затрпана заинтересованом политичком пропагаидом, ђенерал Михаиловић и његови војници били су пример како се треба борити за слободу свога народа и својих огњишта.


280

Порука ђенерала Михаиловића гласи: Америчком народу и јуначкој америчкој војној сили на суву, на мору н у ваздуху, из слободких планина Југоелавије, са својим борцима за слободу наше Отаџбине и слободу свих поробљених народа у Европи, — шаљем поздраз са дубоксш вером: да је победа Уједињенкх карода потпуно осигурана. Југословенски борци, који се већ више од године и по дана боре под мојом командом противу сила мрака и зла, дубоко су убеђени да ће њихова борба уродити плодом и не жале жртава за наш заједнички циљ. Као и 1918 године, Сједињеке Америчке Државе, својом храбром оружаном силом и огроахном пронзводљом ратног материјала свих врста, допринеће п о н о е о оелобођењу Европе. Велика Британија и Русија, заједно са Америком и осталим Уједињеним народима, поново He сигурно извојевати победу над Силама Осовине, и свет ослободити од тираније и ропства. Вама је свима позиато да се број изгинулих Југоеловена ближи милиону. Вама је евима познато да су читави крајеви Србнје, Босне и Херцеговине и Словеначке стављени под огањ и мач, разорени. Вама је свима познато да, и поред свега овога, наш народ већ пуну годину и по дана непрекидно се бори, везујући за Југославкју стално преко тридесет Осовинских дивизија. Вама је свима познато да југословенске мајке и жене одржавају морал наших бораца. Тај морал никада није био виши но данас код људи који се боре под најтежим ратним околностима, без обуће, без одеће, гладни, без оружја и муниције. Будите уверени да ћемо ми и даље водити крваву и неравну борбу против окупатора све донде, док наш народ не буде поново слободан или док и последњи Југословен не буде пао на пољу славе и части. Четници под мојом командом убеђени су, данас више но икад, да ће Русија, Велика Британија и Америка учинити све да помогну наш народ у овој крвавој борби у којој ми не бројимо и не меримо жртзе. Ми смо испуњени надом да ће Америка не само поново допринети ослобођењу Европе, него да ће нарочито учинити све да се опљачканим и изгладнелим народима Европе одмах после победе укаже

ВОЈНН ЧАС АМЕРИЧКЕ ВОЈСКЕ

2S1

најпунија помоћ и потпора. Са дубоком Еерок, ми настављамо борбу по планинама Југославије, прожети надом у скоро ослобођење нашег народа и васкрс наше Отаџбике Југославије. Тај Војни час америчког Министарства војске, посвећен 1 новембра 1942 Михаиловићевом покрету отпора против Осовике, треба да остаке забележен. Све док, са проласком опасности, нису дошли политички пазари између Великих, пазари због којих је Југославија крајем рата лишена најдрагоценијег плода победе, слободног развоја у слободној држави, — борба нашег народа под Михаиловићем наилазила је на најпуније признање. Како је истакао један члан Владе Слободана Јовановића ( Милан Грол, у говору од 27 марта 1942 ): „У свих пет делова света саосећа се са патљама нашег народа, одаје се дубока пошта жртвама, велича се дух пожртвовања, а јунак народни Дража Михаиловић пружа се као пример деци у школама, војницима у логорима, народу у цркзама!” Светиелав Ч. Вохоска

САВЕЗНИЧКА ПРИЗНАЊА

[ Борба Михаиловићевих одреда против завојевача, и акција вођена током 1942 године у долинама Ибра и М ораве у вези са битком за Африку, изазвали су дивљење код највећих савезничких чинилаца. Најзначајнијн савезнички Команданти одали су признање Михаиловићу. Боље но ико, они су били у стању да г.роцене и значај и цену те борбе. ]

ОКИНЛЕК,

ХАРВУД,

ТЕДЕР

Британски Команданти на Средњем Истоку Са дивљењем пратимо од вас вођене операције, које су од неоцењиве вредноети за нашу савезничку ствар. Учинићемо све да вам се оружје достави што пре. Августа 1942. С. Ј. Auchinleck Н. Harwood A. W. Tedder

АНТОНИ

ИДН

Британски Министар иностраних послова Мислим да ће ми сваки мој сукародник казати данас, да је Југославија већ осветлала образ у овом рату, Није наш посао покушавати да будемо историчари и да пишемо историју овога рата... Али се извесни датуми, мислим, већ увелико издвајају као обележне тачке у развоју и овога Ееликог светског судара. Један од тих датума био је 27 март прошле године, датум преврата у Југославији... Добро уређене војске — југословенске војске воде бсрбу против иепријатеља на сопственом тлу, под необично храбрим


283

Еоћством ђенерала Михаиловића. To је једна важна војничка

чињеница. У овом часу, непријатељске дивизије које су преко потребне на руском војишту, или потребне на египатском војишту, задржаване су борбама у Југославији. Али није само то. Тај отпор предзнак је онога што ће тек доћи. He знам да ли сте запазили један чланак у дакашњем Т а ј м е у од његовог цариградеког дописника. Ту се говори о врењу испод површине на Балкану. О томе нема сумње. И, пре или после, кад кудне одређени час, то врење ће избити, и Балкан ће се осветити онима који еу га тирански угњетавали тако дуго. 24 септембра 1942.1 Anthony Eden

ЂЕНЕ РАЛ

ЖИРО

Командант француских снага у Северној Африци Поново сам ступио у борбу прзхив наших заједкичких непријател>а. Вама лично и херојској југословенској војсци желим у овом тренутку да изразим и подвучем традиционално братство по оружју које влада између француске војске и ваше војске. Изражавам вам своје најдубље дивљење. Ваш херојски отпор и ваши успеси пробудили су и покренули националку свест свих оних који се боре против нападача. Ваш отпор и ваш пример воде ка победи, која почиње да се рађа. 11 новембра 1942.2 General Giraud

ЂЕНЕРАЛ

АЛАН

БРУК

Начелник британеког Ђенералштаба У име Царског ђенералштаба не могу да пропустим двадесет четврту годишњицу од уједшвења Срба, Хрвата и Сло1 При отеарању Југословенског дома у Лондону. Цео Иднов говор, на ечглеском, штампан је у Службеним новинама, бр. 10 од 24 новембра 1942. 2 Т:леграм Г.’ ихпгловићу, кад је ђенерал Ж иро примио команду.

венаца, а да не изразим честитање за дивне п о тх в а те југосло • венске војске. H e мислим само ка сп а ге к о је су се п р и д р у ж и л е редовима наше војске на Средњем Истоку у овом п о б е д о н с сн о н часу, него и на ваше непобедиве Четнике, п од ва ш ом ксш аидом, који се боре дан и ноћ п од најтежим ратн им ок ол п оет^ ма. Уверен сам, Господине Миниетре, да ће ускоро д о ћ и дан када ће све ваше снаге моћи да буду уједињеие у је д н о ј с ;:о б о д н о ј и победничкој Југославији; д аи када ће н еп р и ја тељ , п р о т и з кога се заједнички боримо р а к е уз раме, битп сатрзен заувек. 1 децембра 1942.3 A lla n Brook

С А М Н Е Р .. В Е Л С

Државни потеекретар САД Влада Сједињених Америчких Држава има потпуно поверење у патриотизам ђенерала Михаиловића и велико дивљење за вештину, истрајност и храброст са којом он и југословенски патриоти окупљени око њега настављају борбу за ослобођење своје земље. Ми сматрамо да војна акција на коју се позивате претставља чињеиицу у оријентисању воћстза рата од стране Уједињених народа против Оеовине. 4 јануара 1943.4 Sumner W elles

ЂЕНЕРАЛ

АЈЗЕНХАУЕР

Командант англо - америчке војске у Северној Африци Америчке оружане снаге у Еврогга и Африцн поздрављају своју браћу по оружју одличне и храбре војне јединице под 3 Телеграм Михаиловићу. 4 О дговор југословенској Влади на питање: како Влада САД гледа на покрет ђенерала Михаиловића.


285

вашом одлучном командом. Ти јукачни људи који су приступили вашим редовима, у свсм завичају, да би пепријатеља нзагнали нз Отаџбике, боре се с пуном оданошћу и саиепрггором за заједничку стЕар Уједињених народа. Нека би им та борба донела потпун успех. 13 јануара 1943.5 D w i g h t D . E ise n h o w e r

Ђ ЕНЕ Р А Л

Д Е Г О /I

Предводник Слободне Француске Ђенерал Charles de Gaulle одликовао је ђенерала Михаиловића Ратним крстом, 2 фебруара 1943, с овом похЕалком каредбом: Легендарни јунак, символ најчистијега родољубља и највиших југословенских војничких врлина, тај ђенерал није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без сустајања не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначни јуриш који ће довести до ослобођења његове Отаџбине и делог сзета, раме уз раме с онима који никад нису сматралн да се једна велика земља може да покори суровом завојевачу. 2 фебруара 1943.6 Charles de Gaulle ЛО Р Д

С Е Л Б О Р II

Британски Министар блокаде

Бркљантно је оно што је ђенерал Михаиловић учинио и још увек чини. Имате разлога да будете горди иа њега. Черчил је сад у Каиру начинио анкету код војких власти о акцији 5 Телеграм Михаиловићу. 6 Похвална наредба за све француске сувоземне, поморске и вазлухопловне јединнце, на дан 2 фебруара 1942.

286


ђенерала Михаиловића, и извештаји које нам је о томе послао заиста су ласкавл за Ђенерала. Ми ћемо му дотурити помоћ у оружју. 5 фебруара 1943.7 Lord Selborn

' Viscount Wolmer, Earl of Selborn, Minister of Economic Warfare, y разговору c југословсг.скнм Помоћником Министра иностраних послова В. Миланои:'.ћем (МпшстарстБо иностраних послова, Стр. пов., бр. 37, 9 фебруар 1943.)

„ ЗАКЛЕТИ ИЕПРИЈАТЕЉИ ОСОВИНЕ ” Хитлер о Михаиловићу и његовом покрету, 16. II. 1943

[ Половином фебруара 1943 војнички положај Италије и Немачке ушао је у кри-ичну фазу. Ромел, потучен код Ел Аламеина, био је у пуном повлачењу; са тим се срушио Хитлеров сан да, негде у Азији, пружи руку Јапанцима. Ајзенхауерова војска успешно је напредовала у Северној Африцп: коначно избадивање Осовине с афричког континета било је само питање неколико меседа. У Русији, битка за Стаљинград завршила се 3 фебруара капитулацијом ђенерала фон Паулуса: ту, у рушевинама Стаљинграда, коначно је покопана Хитлерова замисао о Уралу као источном бедему Рајха. Черчил ;i Рузвелт, пак, на састанку у Казабланци, објавили су своју чувен\г формулу о „безусловн ој предаји” ( unconditional su rren der) Немачке као једином решењу које узимају у обзир за окончање рата. Први пут, Хитлер је био нринуђен да мисли не више о офанзиви пут бескрајних простора Русије и Азије, већ на одбрану. Пред њега се, с трагичном збиљом, поставило питање: Шта ће да ураде англо - гмеричке армије кад потпуно овладају Афркком и буду слободне? Са које ће стране да кидишу на њ егову „европску тврђаву” ? Хитлер је рачунао да до савезничког јуриша најпре може доћи на Балкану. Ту је већ годинама све врило, у Грчкој, у Албанији, и нарочито у Југославији. Нису ли југословенске герилске снаге допринеле победи над Ромелом? „Крајњи неуспех у много чем победничке офанзиве у Либији против Енглеза” , писао је Хитлер Мусолинијиу 16 фебруара 1943, „наступио је као последица немогућности да се реши питање транспорта између Италије и Грчке с једне стране ч Тобрука и Марса - Матруха с друге стране” .1 О бе југословенске гериле, Михаиловићева и Титова, претстављале су озбиљну опасност у позадини немачких трупа на случај савезничког искрцавања на Балкану. Мусолини је држао да he се те две гериле међусобно паралисати до краја, н био је склон да помогне час једну час другу у њ иховој међусобној борби, више илч мање заобилазним путевима. Те исте тактике придржавали су се дотле и Немци.2 Али је сада, по суду Хитлеровом, дош ао тренутак који јо Les Lef.tres Secretes eehang-ees par Hitler et Mussolini (Paris, 1S46), c. 146. - У св о јо ј књизи Die geheime Front, Валтер Хаген (W alter Hagen) открио je да je Тигов Врховни штаб одржавао куририма везе с италијанским ђенералом Роатом (M ario R oatta) и да су једнога, чак, Немци ухватили (с. 257). Исти писац је изнео како је Титов ђенерал Велебнт, доцнији Амбасадор Југославнје у Лондону, био Титов акредитованн претставник код немачког Војног заповедника у Загребу, у лето и јесен 1942, под лажним именом „ДР Петровић” (с. 264). У герилама су такви додири не ретка појава: свака страна, идући за сопственим циљевима, покушава да искористи ону другу. Познат је и овај случај: У јесен 1942, кад је акција Михаиловићевих трупа у долинама Ибра и М ораве била на врхунцу, Гестапо је неколико десетина ухваћених Комуниста, уместо да их стреља као што су они очекивали, наоружао и упутио слободне на Јастребац н Копаоник, — да се тамо боре против Михаиловнћевих снага. 1

288


наметао крај таквим методима. Он је био уверен да би обадве гериле притекле у помоћ Савезницима и скочиле за врат Италијанима и Немцима. Стога је био решен да низом опсежних војних операција ликвидира и Михаиловићев и Титов покрет пре него што до евентуалног искрцавања дсфе. Већ од јесени 1942 приступио је Хитлер извођењу војних промена на југословенском простору. У октобру је образована специјална К о м а н д a н е м а ч к и х т р у п а у Х р в а т с к о ј ; Командант: див. ђенерал Литерс (Rudolph Lueters). У децембру је пребачена из Немачке још једна дивизија. Тако је крајем 1942 немачких дивизија у Југославији било шест: 187 у Хрватској, 714 у Западној Босви, 718 у Источној Босни, 717 у Северозапад ној Србпји, 7 СС дивизија „Еуген Савојски” (недавно створена од ју гословенских и нешто румунских Ф олксдојчера) у Југозападној Србији, 704 у И сточчој Србији. Треба додати да се у Србији, под немачким Војним заповедником у оперативном погледу, још увек налазио бугарски I корпус. Тада је и немачка Команда на Балкану подигнута на ранг групе армија: од 28 децембра постојала је Армиска група Е; Командант: вазд. ђенерал Лер (Alexander Loehr).3 У првој половини 1943 Немци и Италијани извели с у две замашне војничке акције у Западној Југославији, с циљем да униште све герилске снаге. Операцијама је руководио Командант немачких трупа у Хрватско-ј, 1,енерал Литерс. Прво је почела офанзива против Титових Партизана, — операцијт WEISS. Биле су употребљене ове Осовинске снаге: један италијански корпус (Пети корпус Друге ар м и је); три немачке дивизије и један пук (717, 369, 7 СС „Еуген Савојски” , један пук из 187 дивизије). Партизани су у јануару потерани са севера ка југу, углавном из области Бихаћа ка Херцеговини, где су имали да их сачекају Италијани. Партизани су претрпели велике губитке, али су успели да п робију немачко - италијански обруч и растуре се н а јв е тш делом по Босни. Затим је, у времену мај - јуни, извршена офанзива против Михаиловићевих одреда у Црној Гори и Херцеговиии, — операција SCHWARZ. Поред снага којима је располагала офанзива против Тита, ђенерал Литерс је за ову другу операцију добио још и Прву планинску дивизију (доведену из Русије) и један пук 104 дивизије. Немци су напали са линије Пећ — Нови Пазар — Вишеград — Сарајево — Имотски. Успели су да 14 маја, код Колашина, заробе Павла Ђуришића са четири хиљаде људи. „М ајора Павла Ђуришића, који се нашао између Немаца и Комуниста, заробили су Н емц -1 н одвели у ропсгво у Немачку” , известио је Михаиловић Владу. „Т о је велики губитак за нашу народну ствар. У Ц рној Гори њ егове јединице настављају бор бу против Немаца” .4 Сам ђенерал Михаиловић једва се спасао заробљавања, тог истог дана.5 Тада је напустио Црну Гору и преш ао у Србију. О бе операције, „Б ело” и „Ц рно” , нису постигле свој крајњи циљ: да униште покрет отпора. 3 Ово су били немачки Војни заповедници Југоистока: (1) Фелдмаршал Wilhelm List, 9 јуни - 25 октобар 1941; (2) Див. ђеиерал W alter Kuntae, као В. д , 25 октобар 1941 - 8 август 1942; (3) Арм. ђенерал Alexander Loehr, 8 август 1942 - 26 јули 1943; (4) Фелдмаршал M aximilian von Weichs, 26 јули 1943 до краја. Ш таб се налазио: у Атини, до 25 октобра 1941; у Солуну, до 26 јула 1943; у Београду, до краја септембра 1944. О д °6 јула 1943, сутрадан по Мусолинијевом паду, на Балкану су Немцч имали две армиске групе: А р м и с к а група Е, ђенерал Loehr, за Грчку и острва; А р м и с к а г р у п а Р , фелдмаршал von Weichs, за Југославију и Албанију. Врховну команду над обема имао je von Weichs. 4 Депеша бр. 1587, 29 мај 1943. 5 В. у о в ој књизи М. Бандовић: Н е м а ч к а о ф а н з и в а п р о т и в Мн ~ х а и л о в и ћ а , мај 1943.

ИЗА

МИХАИЛОВИЋА, ДРАГИША

ВАСИЋ.

Д. МИХАИЛОВИЋ/ПО ПОВРАТКУ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ, У СРБИЈУ, У ЛЕТО 1943, У СЕЛУ ЈЕЛЕН - ДО, ПРЕД ВОЈНИЦИМА II ТАКОВСКЕ БРИГАДЕ.

ХИТЛЕРОВО ПИСМО МУСОЛИНИЈ^

239

Крагко време после тога, Врховни заповедник немачких трупа у Србији објавно je у листу Н о в о Време, 21 јула 1943: да ће награду од сто хнљада рајхсмарака у злату добити „онај који доведе жива или мртва вођу банди Дражу Михаиловића” , односно „комунистичког вођу Тита” . Потребно је овде упозорити читаоца на једну необичну појаву. Неке књиге к>је су о југословенском покрету отпора објављене после рата, иако наизглед писане с претензијама на објективност, продужавају да износе онс срамотне тезе савезничке пропаганде из времена рата на штету Михаиловићеву. ( Напр. књига W hirlwind од Stephen C lissold.) Сви они писци који су за време рата били званично уплетени у сламање или брљање Михаиловићева покрета, ниједном речи не спомињу: да је, поред операције WEISS, уперене против Тита, изведена и операција SCHW ARZ, против Михаиловпћевих тр^па у Црној Гори, Херцеговини и Санџаку. Изношење тога факта. који је утврђен од немачких војних писаца, очигледно би разголитило сву неоснованост и злонамерност ратне и поратне пропаганде против једног изневереног, али јуначког савезника. He спомиње се, исто тако, ни Хитлерово пиомо Мусолинију од 16 фебруара 1943. У складу са том техником je н ов о. Савезничка информативна служба на Западу обавестила је својс. јавности 1943 године, само о уценн расписаној за Тита. Прећутала је о Михаилсвићу, иако су на истом плакату објавл>ене обе уцене, јер је већ била поведена протнв њега кампања каљања. To се продужило и после рата, нагр. амерички часопис Life, у серији чланака којима се популарисао Тито, после његова расцепа с Коминформом. (Life, 21. IV. — 12. V. 1953. На с. 110 свеске од 5 маја донет је само део плаката о Титу.) У продужењ у се налази, из Хитлерова писма од 16 фебруара 1943 упућеног Мусолинију, онај део који се односи на Балкан и иа покрете отпора у Југославији. Тај текст преведен је из књиге наведене под (1 ), с. 149 - 154.]

Фирероиа Врховна команда 16 фебруара 1943 Дуче, С и т у а ц и ј а н а Б а л к а н у . — Ја сматрам да више не треба да бринемо о могућности савезничког искрцавања на Криту или на Додекакеским Острвима. Утврђивање и снабдевање Крита тако су успешно извршени, да би свако искрцавање имало као неизбежну последицу неуспех и тешке губитке. При свем том, Дуче, ја сам забринут ситуацијом на Балкану. Ма колико била примамљива замисао да се један протнв другог искористе дватри опречна елемента, мени се чшш да од тога не можз бити користи, кад су ти елементи сагласни у једном: у својој безграничној мржњи према Италији и Немачкој. Италијанска политика, како ми је била у своје враме опноана, рачунала је на устанак у Грчкој у корист и т а л и ја н с к и х јединица које су наступале као претходница. Резултати су донели потпуно разочарење. He само да су се Грци смесга ујединили против италијанских трупа, него су се и сами Ал-

290


банци показали мало достојним поверења. Ако би до савезничког искрцавања дошло ма где на Балкану, Дуче, Комунисти, Михаиловићеве присталице и све друге комитаџије одмах би се удружили да нашим непријатељима помогну нападима на немачке и италијанске трупе. Сматрам као врло незгодно, Дуче, што је локална политичка активност, — након што смо ми оружјем освојили целу ту област, — довела сад до стварања оружаних организација спремних да се окрену против нас ако им се укаже прилика. У сваком тренутку, Дуче, могу вам пред очи изиети о томе документа, за чију исправност лично јемчим а која не могу да се обескрепе изјавама полузваничних агенција. Та документа изобилно пружају доказе о лукавости ових народа и одишу вечном мржњом не само према Немачкој, него можда још више према Италији. Ширење бунтовничких организација Титових предмет је за чуђење и бригу. Остало нам је једва толико времена да угушимо побуну, ако желимо да отклонимо опасност напада у нашој позадини на случај англо - саксонског искрцавања на Балкану. Врло срдачно инсистирам, Дуче, да издате потребна упутства како би се извели брза и гипка сарадња између наших локалних Команди и договорна употреба свих средстава која су им на расположењу. Независно од операција које се сад врше против Комуниста, ја разазнајем, Дуче, посебну опасност у дугорочним плановима које граде Михаиловићеве присталице о уништењу или разоружању ваших снага у Херцеговини и Црној Гори, као и у све успешнијем англо - саксонском настојавању да. дође до сарадње, уперене против нас, између Комуниста и Михаиловићевих присталица. С погледом на опасности које крије у себи Михаиловићев покрет, ја сам наредио да се униште све његове присталице на подручјима окупираним од мојих трупа. Било би желети да и ваша Друга армија сматра Михаиловића и његове официре као заклете непријатеље Осовине, те вас молим, Дуче, да у том смислу издате упутства својим Ксшандантима. У сваком случају, ликвидирање Михаиловићева покрета неће више бити лак посао, с обзиром на снагс којима он сад располаже и на велики број наоружаннх Четника.

ХПТЛЕРОВО I II1СЛ10 М УСОДПНШ У

За почетак, треба да сс потпуко прзстаке с иоиоруком оружја и материјала. Одреди који се налазс пован Мнхамловићеве територије, троЗа да буду разоружанп јсдак по јгдан. Потом треба брижљиво олколити областл поеедпуге од нлгових бакди, да би се отпор осласио глађу и недостатком оружја и мунлције. Преостале снаге моћи ће тада да буду коначно уништене концентричним нападима.1 Ако се покаже да је ЕеногуНко, Дуче, разору:кати н Коглуиисте и Четнике и завести ред у се;-1љи, на случај савезнкчког искрцавања избиће устанак, саобраћаЈЕе линијс с Пслопокезом биће покидане, и каших неколико не?5гчкЕх дизизија имаае да се туку против Комуниста и Чстиика. С аме италија1:о::е трупе не могу да осујете п ек р ц азањ е на Пелопопезу или на Јадрану, Ја мислим, Дуче, да игла поелова који се не могу обазитц само политичком вештином. Потрсбка јс ту и сила, ма колино то стало људских живота. Пацафикација оне балкапске области спада у танве послове. Ако би се догађаји развили i:a::o сам кзложио, ки биегто дакле иа случај искрцавања ииали немачкс дивизије присиљене да се боре протнв герплских баиди, н бплн без трупа за успешну одбрану од ипвазпоне војске, Ја знам да се ђенерал Роага нпмало ке слаже са мном у том погледу. Па ипак, у меке не постоји ни севка сумн»е о томе да ће се, у случају кризе, цело оно вошгачко тклзо, са ссојом политичком потксм, камах покидати н открити сурову стварност, — тј. безграничиу мржн>у свих Албанаца, СрЗа итд.. иротив Кемачке и Италпје, — и њпкову живу >кел»у да притекну у помоћ приспелкм Британцима п Ажрикапцима.

Ваш Адолф Хитлер

1 Југословенски Комунистн излали су један лревод таше преппске из.чеђу Хитлера и Мусолинија: Тајна ппсма Хитлер— Мусолини (1940 - 1943), превео лр Боглан Крнзман. Загрсб. Новпнарско издавачхо нрстузеће, 1953, с. X V + 126. Мада је то пзишло у збпрцп „Документи п свлдочапстиа” , с научнмм претснзијама, нз пмсма од 16. II. 1943 нзостављсмо ic cue што с ч односи на Мпхаиловпћа и њ егов покрст. Комунистнчка иаучна испша!

НЕМАЧКА ОФАКЗИВА HA 03PE1I 26 - 29 април 1943

Озренски четнички одред се од почетка окупације налазио у борби противу Немаца и Усташа. Јединице овога корпуса су свакодневно рушиле железничку пругу Добој — Маглај и на тај начин онемогућивале правилан саобраћај за снабдевање трупа. Усто, вршени су напади и на непријатељеке саобраћајне колоне по главним друмовима и конфисковања хране и оружја за потребе четничких бораца. Немачка Главна команда за Југо - Ксток решила је да великом офанзивом, једном за свагда, умири и упокори овај немиран и бунтован крај, да уништи све четничке снаге које се налазе на Озрен - планини и тако омогући редовно снабдевање својих трупа и нормалан саобраћај у овим пределима земље. Ценећи по карти, Озрен - планину је било лако опколити. За ову офанзиву Немци су употребили своје СС дивизије, Усташе из Добоја, Маглаја и Тузле, укључујући ту и Зелени муслимански кадар из села око планине Озрена. Концентрација свих ових снага за извршење плана отпочела је 15 априла 1943. Транспорти немачких механкзованих јединица искрцавају се у Маглају и Добоју и поседају реку Босну. Јаче снаге групишу на Омеровом Пољу код Маглаја и у Добоју. Долином реке, од Добоја до Завидовића, било је распоређено 180 топова. Други транспорти искрцали су се у Завидовићу и одмах кренули долином реке Криваје, коју поседају од Завидовића до села Рибнице. Идућег дана Немци из Добоја моторизованим и механизоганим јединицама поседају реку Спречу од Добоја до села Пурачића. Јаче снаге групишу у Грачаници и Пурачићу. Усташе и Зелени муслимански кадар чинили су „гарнирунг”

НЕМАЧКА ОФАНЗИВА НА ОЗРЕН

293

немачким снагама са све три стране. Укупна јачина немачких и усташких снага, са Зеленим кадром, била је око 45.000. Преко евоје обавештајне службе Озренски четнички корпус био је на врене упознат са циљевима ове немачке офанзиве и 16 априла 1943, у 21 час, Командант Корпуса Цвијетин Тодић издаје наређење да се одмах отпочне са рушењем железничке пруге долином Спрече и реке Босне, да се порушени материјал одмах баца у реке, а истовремено да се прекопају и онеспособе сви друмови који изводе из долина ових река на Озрен - планину. У току исте ноћи задатак је био извршен.

СИТУАЦИЈА 26 И 27 АПРИЛА 1943

У 8 часова Немци нападају наше положаје са свију страна, при чему опет дејетвује артиљерија и авијација. Пред мрак Немци држе положаје: Орашје — Гавран Вис ( 383) — К. 408 — 503 — Крчмарица ( 68 2) — Главетина — Борова Глава ( 653 ) — В. Вис ( 564 ) — заселак Кнежевићи — заселак Кусељ — с. Буковица — с. Васиљевци — заселак Врела — Озренски манастир — К. 335 — река Спреча — заселак Потоци — Вис ( 323 ) — Гребље Брдо ( 428 ) — Мрђани. До 15 часова наше јединице држе положаје: Мали Гостиљ ( 639 ) — Калило ( 568 ) — Велики Бријег ( 782 ) — Рајчево ( 588) — К. 566 — Старчева К. ( 621) — Боротница ( 616 ) — Кобиловац (694) — Јаруге — К. 5Е7 — Липова Глава (672) — К. 506 — изнад Озренског манастира — Оштра Глава — Крстац ( 471) — Стражице ( 379 ) — Велики Бријег <214 ) — река Спреча — Илијино Брдо ( 260 ) — Грич — Дуга Коса — К. 454 — Гостиљ ( 774 ). У 15 часова стиже наређење Команданта Озренског корпуса да све јединице са линије од Озренског манастира — долином реке Спрече — Гоетиљ (77 4) — до РајчеЕа (558), напусте своје положаје и да се повуку до села Брезици. Са војском су се тада повукли старци, жене и деца, јер нису смели у с е о ји м селима да сачекају непријатеља. У току ноћи Немци врше ноћни напад на целом фронту, г.аузнмају наш положај и под борбом долазе на линију: Брезици — К. 593 — К. 588 — К. 492 — заселак Врела — Петро-

КЊПГА О ДРАЖ11

п&чка Руднна — Толизсрић — К. 630 — Јаписка Коса ( 666 ) — Грсгепнда ( TS1 )■ Каше ј^дшшце с у заузеле липију: К. 827 — Липова Коса — Ј ад:)ш.:а К о са — Б а ш и н а Еоса — К. 633 — Липова Глава ( 072 ) — Озрок Ка:,: ( 852 ). У оваквои распореду освануо је 27 април 1943. Еећ у ссапуће утзрдило се да се око нашш: јединица налаза три помачка обр уч а . У 8 часова Кемци продужују капад на целом фронту. Артил^ерија к авијацнја обилио помажу. У 10 часова Немци заузимају Липову Главу ( 672 ) и К. 683, а наши се повлаче ка Озрен Кам ( 852 ). Од 10 до 14 часова Пемцп туку артиљеријом и авијацијом Краљицу ( 884 ) и О зрен Е а м ( 852 ). У 14 часова Немци на целом фронту прелазе у напад и заузимају Озрен Кам, К. 772, Башину Косу и Јадрину Косу. У то вреке око н а ш ег положаја Немци пале шуму, која гори. У 15 часава Немци са Озрен Кама ( 852) нападају Краљицу ( 884 ) са задатком да је пресеку. Видевши овакву ситуацију, Командант Озренског четничког корпуса одржао је зојишдима и народу кратак говор, у коме је, између осталога, рекао: „Погледајте око себе. Сзуда су Немци и Усташе, који хоће живе да нас спале. Погледајте ову нашу српску сиротињу, која у нас гледа и очекује епас од немачког и усташког покол>а. Ко је Србин, нека крене га мком. Обруч непријатељскк мора се пробити!” Одмах затим извукао је све пушкомитрал>езе из стрељачг:ог строја и наредло: Командант 3. батаљона, 'Ђорђе Цвија1?овнћ, и Ксмандант 4. батаљона, Милош Лукпћ, да одброје по сто пушкомитраљеза и узму их под своју команду, а сто узима сам Цвијетин Тодић. Наши са Краљице (884) прелазе у напад у три колоне, и то: Командант 4. батаљона у правцу Петровачке Рудине; Командант 3. батаљона у правцу Озрен Кам ( 852 ); Командант Озренеког корпуса у правцу Коте 772. Позади пушкомитраљееког строја кретао се стрељачки строј стрелаца с пушкама, за њима старци, жене и деца, који с-у н аи уетп л !! еп оје долгоис.

НЕМАЧКА ОФАНЗПВА НЛ ОЗРЕН

295

Напад је био необично тежак. Требало је савладати ватру шуме, која је сва у пламену око наших положаја, и пробити ари немачка обруча. Напад је дслимично успео. Наше јединице заузимају: Петорачгсу Рудину, Озрен Кам, К. 772, и бацају Немце на линију: К. 506 — К. 618 — Липова Глава (672) — К. 683. Командант 4. батаљона упада у немачке ровове, храбро гине, али и немачки положај пада. Немци гину, а Четниди заробљавају, поред осталог, једанаест тешких митраљеза и један пушкомитраљез. Команду над батаљоном одмах преузима Стеван Софренић, и батаљон продужава напад. Командант 3. батаљона са својим скагама заробљава триста немачких војника, међу којима и једног лекара. Сви су одведени на Краљицу и стрељани. Командант Озренског корпуса био је у овом нападу рањен, али и поред тога продужио је борбу. Стало се. У оваквом распореду обе стране сачекале су ноћ. У 21 час наши прелазе понова у напад правцем: Озрен Кам — Кота 683 — Каменичка Коса — К. 537 — К. 423 — Тумарско Брдо ( 555 ). Напад успева. Наше јединице 28 априла пробијају сва три немачка обруча, бацају непријатеља лево и десно и отварају пут стрелцима с пушкама, старцима, женама и деци. У 4 часа у зору избијају наши на Тумарско Брдо (555), где одмах заузимају распоред према непријатељу. Чим су се наше јединице пробиле, Немци несметано у току ноћи заузимају Краљицу (884) и долазе у село Брезици. Борба је 29 априла престала на целом фронту. Краљица (884) решила је Еелику немачку офанзиву у корист Четника. Четници су и даље остали господари ове лепе ерпске планине, која им је и даље омогућавала вођење борбе против удружених непријатеља српског народа. Горда Крал>ица остала је и даље вечно будни стражар овог буктовног краја и стална опомена непријатељу да Србин неће трпети туђпнску власт на својој груди.

296

К1БИГА О ДРЛЖП

Истога дана све непријатељске снаге почеле су са убрзаним повлачењем ка Добоју, Маглају и Тузли. Губици у току целе офанзиве код непријатеља: 457 мртвих; за рањене се не зна. Код нас: 87 мртвих, међу којима Командант 1. батаљона Јово Бајкановић и Командант 4. батаљона Милош Лукић; 95 рањених, међу којима и Командант Озренског корпуса Цвијетин Тодић; 187 заробљених. Плен: 21 тешки митраљез, 5 пушкомитраљеза и 273 пушке, муниције и другог материјала. Усташе и Муслимани пљачкали су и палили наша села. Тако су Усташе запалиле и цркву Мала Госпа у селу БољаниЋу, где су ухватили Драгића Тешановића са два брата, Радом и Милошем. Њих је одмах стрељао неки Муслиман из Сарајева звани Реџо, који је био у немачкој војсди. На Гостил>у код Бољанића заробили су осамнаест младића Четника, и ту их све обесили. У селу Бачини запалили су цркву. У селу Доња Пакленица убили су четири старца преко шездесет и пет година. У селу Сочковцу ухватили су старог Неду Сарића, који је имао седамдесет и три године, са још четири Србина, и све су их стрељали. Оставили су лешеве на путу. Ово је само један одломак из неЗројених борби против пепријатеља српског народа; али је и он довољан да укаже на значај и величину четничке равногорске борбе. Сергије Живановић

НЕМАЧКА ОФАНЗИВА ПРОТИВ МИХАИЛОВИЋА Мај 1943

Долазак Драже Михаиловића у Црну Гору и Санџак, у месецу јуну 1942, значио је стабилизацију, политичку и војну, Равногорског покрета како у земљи тако и у иностранству. У току 1941 г. Дражине јединице подносе тешке борбе с немачком војском у Србији. Крајем 1941 г. Дражин покрет доживљава болно разочарење у покушају споразума са Комунистичком партијом Југославије о заједничкој борби против окупатора. И на велико изненађење и српеког народа и самог Драже, па и Савезника, а против воље свију, Равногорски покрет крајем позне јесени 1941, стиче новог, опасног војничког и политичког непријатеља у комунистичким одредима, које је предводио Тито. To је био непријатељ с леђа, штетан и подмукао; опасан за будућност Југославије, што се показало и доказало после рата. Равногорски покрет, на чијем је челу био ђенерал Михаиловић, налазио се у врло тешкој ситуацији за све време рата. Требало је у најтежим данима за народ спасти идеју државног јединства, коју је озбиљно нагризао криминални усташки покрет, чији је задатак био рушење Југославије и уништење српског народа. Требало је бранити српски народ од много и много непријатеља, који су се појавили у лиду окупатора, Усташа, окупаторских слугу, окупаторских помагача из редова националних мањина и комунистичких одреда. Поред тога требало је, кроз тако тешку борбу, стварати услове за будућу демократизацију земље по принципу неприкосновеке народне, суверене воље. Све су ове идеје о бољој будућности наше земље и нашег народа лежале на срцу Драже Михаиловића. Он је на њима сагоревао своје честито биће, своју велику и племениту душу,

298

КЊНГА О ДРАЖП

II умарао своју хришћанску савест. Он је био свестан ратног зихора, који га је, изданог и остављеног од скоро свнх за које се борио, однео у далеке сфере вечности и царство оиих који умиру за правду и срећу свога народа. Јединице Југословенске војске у Отаџбини прошле су кроз тешка искушења у току 1941 и почетком 1942 г. Али у току 1942 г. јединице Југословенске војске у Отаџбини rioетижу велике успехе широм целе земље. Око тог покрета скупља се 80% српског народа. Година 1942 је година успеха и уздигнућа Равногорског покрета. Та је година била одлучна у обрачуну са Титовим јединицама, које су биле лоражене и из Србије иетребљене. Њихова очајна повика да су нас тада номагали окупатори, само је невољни покушај скривања њихове немоћи пред надмоћношћу четничких снага. Санџак ( стари Рас ), са целом долином Лима и Затарјем, претстављао је кулу и неосвојиву тврђаву Југословенске војске у Отаџбини. Зато је Дража и дошао у јуну 1942 на ову територију и ту сместио свој Штаб. Италијанеке окупаторске јединице биле су распоређене по већим градовима и, учаурене као пуж у коружби, логоровале су не излазећи из села. Јединице Југословенске војске у Отаџбини, од маја до августа, воде крваве борбе са усташком војском у вароши Фочи. Наше јединице под командом 3. Остојића, В. Лукачевића, Н. Ш. Бојовића и И. Ружића, избацују из Фоче усташку дивизију. На многим местима, у Босни, Лики и Северној Далмацији, четничке снаге разбијају усташке банде и тако спречавају масовне покоље српског становништва. У Србији организује се и последње село у јединице Југословенске војске у Отаџбини, а равногорски дух овлађује целом Србијом. По Србији током 1942 г. четничке снаге нападају немачке колоне, руше мостове и важне саобраћајне чворове, а истовремено воде борбе са фашистичким одредима Димитрија Љотића. Те су борбе биле тешке и проузроковале су и честе војничке губитке. Јединице Лимско — санџачких одреда Југословеиске војске у Отаџбини, под командом војводе Павла Ђуришића, у долини Лима и Санџака издржавале су тешке борбе на неколико страна t o i c o m 1942 и у првој половини 1943 г. Од Метохије су у Санџак продирале албанске фашистичке чете; у самом Санпаку муслиманска милиција, коју је Мусолини плаћао и нао-

ОФАНЗИВА ПРОТИВ МИХАИЛОВИЋА

299

ружавао, непрестано је нападала наше јединице, а при сваком и најкраћем упаду у српска села пљачкала и палила куће српских националиста. Грађански рат је у току 1942 у Санџаку пламтео свом жестином. Окупатори су помагали албанске и муслиманске милиције, које су наше одреде нападале с леђа, кад год смо водили борбе с Партизанима. Почетком 1943 г., у јануару и фебруару, дошло је до борби између наших одреда из Лимско — санџачких јединица и муслиманске фашистичке милиције. У тим борбаиа поражене оу све муслиманске плаћене банде, и народ је мало предахнуо, јер се ослободио ових насилника. Ове муслимаиске фашистичке јединице уносиле су злу крв између Муслимана и Православних у Санџаку, онако као што су то радили Муслимани - Усташе по Босни и Херцеговини. Међутим, тежње полптике Равногорског покрета и лично Драже Михаиловића биле су против сваке борбе између Муслимана и Православних. Одмах по завршетку поменутих борби у Санџаку, писац свих редова посетио је муфтију Шећеркадића у Пљевљима, предао му писмо и изручио личну поруку ђенерала Драже. Муфтија је био тип класичног Динарца, нешто налик на средњовековне турске везире. Као да је био непосрс-дни потомак Србина - Муслимана Великог везира Соколовића. После нашег дугог разговора, седи муфтија рекао ми је: „Поздрави џенерала Дражу и све Србе у планинама. Дина ми, да ме кијесу ноге издале, дошао бих код Џенерала, јер не могу да гледам овај песниф1 латински око мене. Нека џенерал Дража спречи ове борбе, које потпаљује окупатор, да би нас истријебио из наше лијепе земље!” Овај пример сусрета са муфтијом Шећеркадићем навео сам због лажне пропаганде која се досад водила о нашем односу са Муслиманима за време рата. Сви знамо да је у току рата цео свет чуо за славу и велпчину Драже Михаиловића, као што је, после рата, чуо за љегову мученичку смрт. Почетком 1943 г. сви непријатељи Југославије, непријатељи Срба и демократије, уортачили су се били у борби против покрета коме је на челу био ђенерал Дража, јер слава и уепесн Дражине војске почели су да претстављају страх за све непри1 П е с н и ф , гад, прљавштина. Реч у употреби v Санпаку, и код Православних и код Муслимана. Муфтија мисли на Усташе католичке вере.

300

КЉИГА О ДРАЖИ

јатеље наше Отаџбине. Зато је створен план о коначком уннштењу ђенерала Драже и војних јединица којима је он командовао. Немачка Врховна команда за Југоисток добила је наређеље да овај план спроведе у дело. Месеца маја 1943 г. упале су у Санџак и Црну Гору две кемачке СС дивизије, са тежњом да безусловко заробе ђекерала Михаиловића. Сем ових својих дивизија, Немци су имали као помоћне трупе: једну хрватску дивизију, једну бугарску дивизију и преко десет хиљада људи муслиманско — арнаутске милиције. Између 11 и 12 маја 1943 г. Немци су изненада, пред први сутон, ушли у Санџак и Црну Гору. 0 њиховом доласку нису били обавештени ни Италијани, под чијом је окупацијом била ова територија.2 Штаб Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини најдуже је био у селу Липову код Колашина: од децембра 3942 до априла 1943. У Колашину је био и Штаб Лимско - санџачких четничких одреда од марта до маја 1943 г. Колашин ie био елободан град. У њему, за све ово време, није било окупаторских трупа. Зато су Немци и јурили одмах у правцу Колашина, надајући се да ће тамо заробити Дражу и енглеску Војну мисију. Штаб Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини тих дана налазио се на десној обали реке Лима, у селу Затону ( Дубова), Срез бјелопољски, а делови војске у селима: Бистрици, Ивању и Костеници. Немци су морали сазнати за распоред наших јединица, јер су свој борбени нападачки распоред прилагодили тако да наше снаге изненаде и потпуно стегну у свој обухватни обруч. Узору 14 маја 1943 г. једна немачка СС дивизија, у чијем је саставу био и један планински пук, упала је у Колашин. Овде је заробила Павла Ђуришића, скоро све штапске официре и око четири хиљаде војника Лимско - санџачких одреда Југословенске војске у Отаџбини. Немци су Павла, заједно са оба његова ађутанта, Радомиром - Рајом Поповићем и Букумиром, пренели авионом у Немачку и тамо интернирали у логор ратних заробљеника. Војнике и остале официре интернирали су делом у Грчку, а делом у Немачку. Истога дана требало је да немачке трупе упадну у села Затон и Бистрицу, где се налазио ђенерал Дралса са Штабом. L To је тзв. операција SCHWARZ. В. о томе у овој књизи уводну белешку иепред нлписа ,,3аклети непркјагељп О совине” .

ОФАНЗИВА НРОТИВ МИХАИЛОБИЋА

301

У том правцу се већ кретала друга немачка СС дивизија, која је наступала од Рожаја, Новог Пазара и Сјенице, уз помоћ муслиманске милиције. Тако се Врховна команда нашла у врло опасној и критичној ситуацији. Већ 13 маја имали еу се подаци о циљу доласка немачких трупа, које је прикупила наша добро оргагшзована обавештајна служба, и стога је у Колашину донета одлука о повлачењу наших снага из Колашина и околине. Ово повлачење требало је да буде исте вечери, јер до тога часа немачке трупе нису биле прешле Трешњевик у правцу Колашина. Те исте воћи, 13 маја, писац ових редова враћа се из Колашина, прелази своје село Затон, где су се налазили делови Штаба Врховне команде Југословенске војеке у Отаџбини, продужује у село Бољану и ту налази ђенерала Дражу. После детаљног упознавања са ситуацијом и добивеним подацима обавештајне службе, ђенерал Дража наређује одмах спрему за покрет Штаба и свих јединица са ове зоне. Правац покрета: планина Јадовик, западно од Сјенице, а потом у правцу Златара. Узору 14 маја Врховна команда напушта сва села у којима је логоровала. Немачке трупе стижу у село Затон, Бистрицу, Пећарску и Костеницу истога дана у 6 часова ујутру, у размаку од свега два часа по извршеном покрету наших јединица. Немачка војска наступала је од Пештерске Висоравни преко Ђаловића Клисуре, тако да је мало требало да буде напред и пресече правац пролаза Штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини. Тога дана дошло је до местимичних сукоба између наших јединица: Бјелопољске, Пештерске и Колашинске бригаде у долини Лима са немачким СС трупама и фашистичком муслиманском милицијом. Наше су јединице јако страдале у том сукобу, исто као и оне у Колашину, које су сачињавале наше елитне Јуришне бригаде, и Беранска, Аидријевичка, Колашинска и друге. Већи део наших јединица био је том приликом заробљен и одведен у немачко - италијанско ропство. Најтеже је било народу долиие Лима и Санџака да поднесе иапад муслиманско - арнаутских чета, које су заједно са Немцима похарале и попалиле велики број српских села у овим крајевима. Дана 14 маја 1943 г. Мусолини смењује ђенерала Ментаетија ( Luigi Mentasti), Команданта италијанских трупа за Црну

302


Гору и Санџак, и место њега поставља фашисту - ђенерала Роикаљо. Истовремено извршена је и смена већег броја официра из свих италијанских дивизија у Црној Гори и Санџаку; a то све no плану опште офанзиве противу четничких снага, што су захтевали Хитлер и Мусолини. Тако су и Италијани без одлагања отпочели борЗу против наших преосталих једииица у Црној Гори и Санџаку, да би допунили офанзиву немачких војних трупа. Прогон присталица Равногорског поврета узима замах оштар и свестран, при чему су пале многе националне жртве. Неколико дана после поменуте немачке офанзиве, и писац овог чланка допао је у непријатељске руке, при покушају иа одбрани паљевину српских села, коју су вршиле немачке СС дивизије, италијанске трупе, муслиманска милиција и усташ ке банде, које су наетупале од Дрине. Десет дана после покушаја немачких СС дивизија да заробе Врховну команду Југословенске војске у Отаџбини, ка дан 26 маја, писац овог чланка, везан у једном ланцу са пећким протом Тихомиром Балшлћем, спроведен је од Бијелог Поља га затвор у Подгорици. Са нама било је још тридесет заробљених бораца, а до затвора пратио нас је један батал>он италијанске колоне. Пролазили смо кроз тешко прозирну маглу од дима, који је потицао од попаљених српских кућа са десне обале Лима. Пролазећи кроз своје село Затон, посматрао сам како догорева моја кућа, коју су претходног дана упалиле иепријатељске трупе. Недалеко од куће седела је моја стара мајка. Када је спазила непријатељску војску која нас је везане спроводила, дала нам је разумети да не очајава, јер верујс у коначну српску победу. Ни ми нисмо очајавали, иако смо били у кеизвесности г.а евоју даљу судбину; али смо веровали у праведну победу Савезника и заслужено ослобођење иаше Отаџбине. Били смо срећни што смо знали да је овом приликом спасен ђенерал Дража, символ наше тадашње националне борбе. Милан Бандовић

HE ЦЕЛИВАХ ГА У РУКУ Мај 1943

Мој непосредни претпостављени био је капетан Мнхаило Мика Стојадиновић. Са њим сам служио пре рата у Пуку за везу у Пожаревцу. Мика се налазио у Врховној команди, у евојству Команданта Радио-телеграфског центра. Ја сам му био Помоћник, и као такав морао сам остати у Београду. Мика ми нипошто није хтео дозволити да се за сталко преселим у Врховну команду, да „одем у шуму” . Имао је обичај рећи да за мене постоји мања опасност у Београду, будући да сам Словеиац и да ми је презиме мађарско. Стварно, постојала је потреба да неко из Радио - телеграфског центра Врховне команде буде стално у Београду, где смо имали своју тајну радионицу радио - станице и неку врсту „слагалишта” резервног радио материјала: цеви, батерија, акумулатора, резервних делова, итд. Одатле су снабдевани, посредно или непосредно, Врховна команда и многи корпуси на терену. Свему томе камуфлажа је била моја служба у Штабу Српске државне страже. Као и многи други активни официри и подофицири са службом у Српској државној стражи, и ја сам неколико пута покушао да одем у шуму; али одговор је увек гласио: издржи у Београду док можеш. А било је много посла по градовима, нарочито у Београду: набавка батерија за Калабићеве одреде, акумулатора за Лазовнћеве, цокула или муниције за Раковићеве, итд. Или ме је звао Нинковић да поправим његову радио - станицу, или који други командант да му на неки начин створим радио - телеграфисту. Некако се ипак излазило свакоме усусрет, набављале се радио - станице и цокуле, издавале лажне објаве за пут и легитимације, набављало оружје и муниција, мењале златне фунте и долари на цркој бсрзи, обављала обавештајна служба. Али су услед тога, током

П04

КЊИГА O ДРАЖП

овога рада, многи официри и подофицири, којима је служба у Српској државној стражи била само камуфлажа за правн рад, изгубили главе или били хапшени па слати у концентрациоке логоре. Тек један незнатан број успео је да благоврег.:ено побегне у „шуму” , захваљујући, вал>да, развијеном шестом чулу, којим су могли да предосете опасност. Ја сам, додуше, заглавио и био ухапшсн фебруара 1944, провео два месеца у самици бункера у Ратничком дому, око месец дана на Бањици, па потом до краја у логору принудног рада, у руднику челичне руде, у близини Луксембурга. Маја месеца 1943, као и често пре тога, морао сам на пут. To није био никакав проблем, јер су нам одвратно зелеиа униформа Српске државне страже, разне објаве и „наређења” за ,,службени пут” , олакшавали кретање по целој Србији. Окупатор нам није правио сметње. Морали смо се чувати једино његових слугу, Љотићеваца, који су знали да ће се Српска државна стража, ка један миг Дражин, претворити у Југословенску војску у Отаџбини, тј. скинути маску и приказати се у правој боји. И пре тога одлазио сам често до овог или оног корпуса,најчешће до Раковићевог, где сам се „водио по списку” . Али сад je циљ пута била Врховна команда. Она се тада налазила у селу Липово. Са собом сам морао да носим знатан број извештаја: извештај из Недићевог Министарства саобраћаја од каших људи о стању возног парка, на основу чега се добијала З'асна слика о штети проузрокованој услед тзв. „мистериозне саботаже” ( запаљених осовина итд. ); затим извештај од нашег човека који је био с великом муком убачен у злогласни Трећи отсек Управе града Београда, са којим сам био једина веза. Тим отсеком је управљао по злу чувени Никола Губарев, и задатак му је био искључиво: борба противу „Организације ДМ” . Одатле добијени подаци били су драгоцени, јер је Губарев био под непосредном командом Гестапоа за Балкан, коме је седиште било у Београду. Затим, извештај од новинара Миодрага Инђића, који се кретао у „вишим круговима” окупираног Београда, и од виших немачких управних чиновника и других, који су били често његови гости, сазнавао ствари од особите важности не само по „Организацију ДМ” , већ много чешће по Савезнике. Инђић је доцније откривен од стране Немаца и стрељан. На крају носио сам извештаје о разним Љотићевим

HE ЦЕЛППЛХ ГЛ У 1‘ УКУ

305

прљавим делима, његове строго поверљиве инструкције, копије његових поверљивих меморандума и извештаја Гестапоу, и уопште о раду целе зборашхе банде. Копије ових извештаја, меморандуми и многи други драгоцени докумеити, налазе се и дандањи у Београду, закопани у једном подруму, сваки докуменат у једној дебелој запечаћеној боци. Пуковник Брана Живковић, Начелник Првог одељења Српске државне страже, који је био Командант дела Југословенске војске у Отаџбинп камуфлираког у виду Српске државне страже ( Недићез „ђснерал” Боривоје Јонић био је фигура; испред његовог носа радило се све, a он није видео ни наслућивао иишта), потписао је наређењс за мој „службени пут” у околину Чачка и Ужица, „ради подизања телефонских линија га потребе Српеке државне страже” . У униформи поручншса Српске државне страже, са објавом за бесплатну вожњу, „елаборатом за подизање телефонских линија” , у који су били убачени извештаји, и са молбом - захтевом на српском и немачком језику „свима и свакоме да ми изиђу усусрет и помоћ укажу” , кренуо сам на пут. У Чачак сам стнгао по подне и у Љубићу нашао Раковићевог курира С. Б., који ме је чекао. С. Б. сам познавао још израиије, јер су сн и Новица Живковић ( сада у Америци ) често долазилн разним пословима до мене у Београд. С. Б. ми је саопштио да сам задоцнио свега за неколико дана, јер је Раковић са око пет стотина људи отишао за Црну Гору. Да сам дошао раније, могао сам кренути заједно са Раковићем; а овако, ни он, С. Б., није могао поћи, јер је морао чекати на мене. Предвече смо крзнули возом за Ужичку Пожегу. Тамо смо ухватили везу са нашим људима и преноћили. Рано узору кренули смо С. Б., ја и један водич из Пожеге, камионом који је превозио неку робу, за Ариље. На кепун километар пред Ариљем наишли смо на наше. Они су нас обавестили да је Ариље блокирано од стране Бугара. Скикули смо се с камиона и кренули пешице у брда. Од тога тренутка ункформа Српске државне страже и разне објаве постали су без вредности, јер кикаква обавештења ке би убедила Бугаре, а још мање Немце, да ме је „службени пут” нанео у планине. Пешачили смо целог дана. Мењали смо водиче од села до села. Предвече заноћисмо у једној сеоској кући.

306

КЊИГА 0 ДРАЖ И

Сутрадан прешли смо тадашњу „српску границу” , коју су чували Бугари. Понекад, на даљини мањој од пушкомета, могли смо запазити чете Бугара у покрету. Раздвајала нас је само дубока јаруга. Кретали смо се дању, користећи се јаругама и шумицама, а обилазећи чистине. Нас тројица: С. Б.. ја и водич претстављали смо малу мету и имали смо преглед терена. Ноћу је за нас тројицу постојала опасност да наиђемо на бугарску или муслиманску заседу. Извештаји које сам носио на себи, а на чију ми је важност указано, приморали су нас да се крећемо обазриво. Уосталом, од нас тројице, ја сам имао револвер, a С. Б. и водич по једну пушку са по педесет метака. Стигли смо у Санџак. Запањила ме је лепота тога краја, који ме је умногоме потсећао на Словеначку. Само, нажалост, те лепохе Санџака нису биле уживане у предратној Југославији, јер је било „модерније” ићи у Швајцарску. Предвече, избегавајући муслимаиека насеља, заноћили смо на обали Увца. Сутрадан узору прешли смо Увац и кренули ка селу Милошев До. Кретали смо се полако, опрезно обилазећи чистине. По подне смо стигли у близину села Милошев До, које се налази између Сјенице и Пријепоља. Морали смо сачекати мрак, и тек под његовим окриљегл прешли смо друм. Преноћили смо на другој страни пута, а узору продужили у правцу села Бродарева, на левој обали Лима. Убрзо затим приметили смо пред собом, у даљини, колоиу војника у сивомаслинастим униформама. Силазила је са супротне падине и кретала се к нама. Голим оком нисмо могли да видимо ко је у питању. Притајили смо се иза једне стеке. Кад се колона приближила, видели смо да нису у питању ни Немци, ни Бугари. Официри и највећи број војника носили су сивомаслинасте униформе и шајкаче с двоглавим белим орлом. Изишли смо из склоништа. Упутио сам се једном официру. Овај ме је одвео Машану Ђуровићу, чији је то одред био. У разговору са Машаном Ђуровићем остао сам кратко време, јер је било очигледно да се њему журило, као да га кеко гони. Рекох Машану да идем у Врховну команду, Чичи. Од њега сазнадох да је Чича кренуо из Црне Горе за Србију, и да ћу га вероватно срести успут. Машан ме је замолио да Чичи пренесем његову поруку: „Ако сам му потребан, нека ме тражи по Голији!” Додао је још неколико неукусних речи

IIE ЦЕЛ1ШЛХ ГА У РУКУ

307

на рачун Чиче и његотзс околине. Нагласио је да његову поруку слободно дословно пренесем. Нисам разумео у чему -је ствар, али сам му обећао да ћу пренети, и продужили смо пут. С времена на време одмарали смо се, каткад свраћали у коју од ретких кућа, где бисмо били понуђени млеком, сиром и мучно сварљивим,као о л о е о тешким,овсеним хлебом. Ниједан домаћин није хтео примити новац; али скоро сваки нас је питао имамо ли пушчане метпе, који су у том крају били драгоценији од злата. Наилазили смо на порушене и изгореле куће и на људе који су у њима некада становали. Само, они су сад обитавали у импровизираним склоништш.та, начињеним од неколико десетина дугачких мотки, Еезаних при врху, раширених у облику округлог шатора и олепљених блатом. У оваквим еклоништима становало је до петнаест људских бића. To су били преживели Ср5и, којима су Муслимани, до јуче њихови суседи, попалили куће, одузели сву покретну имовину, и побили све што им је под пож дошло. Ови мученици нису хтели за себе ца подижу нове куће, па су чак и зиму проЕодили у тим блатом олепљеним колибама. Зашто подизати нову кућу, кад ће и њу Муслимани запалити? Када смо се, по подне, приближили једној групи кућа на раскрсници, наишли смо на неколико Раковићевих Четника. Они су били у пратњи капетана Мике. У том је наишао и капетан Серафим Неготинац, чија је сестра од тетке била моја вереница. Изљубих се с Миком и Серафимом. Рекоше ми да сам прошао Чичу и његову пратњу, јер сам ишао другом падином и брдо нас је раздвајало. Вратио сам се натраг са њима. Разговарали смо о новостима. Убрзо затим наишли смо на Чичу и његову пратњу. Седео је на камену. Отирао је зној са чела и издавао наређења Кесеровићу, Раковићу и још некима. Недалско од њега, одвојени пострани, налазили су се чланови Британске мисије. Пуковник Бели издавао је нека наређења на мени непознатом језику. Успео сам да ухватим Раковићев поглед. Он се издвојио. Изљубисмо се. Одмах ме је питао да ли сам му донео секције Југославије 1:100.000. За озе секције ме је јурио неколико месеци. Једва сам успео да пронађем комплет код супруге једног вишег официра, који је био у заробљеништву. Дајући

308

КЊ И ГА О Д Р А Ж И

му секције, питао сам га да ли да се јавим Чичи сад или доцније. Ухвативши тренутак кад је Чича био сам, Раковић ме одведе њему. — Господине Министре, ја сам поручник Фаркаш. Дошао сам из Београда. Донео сам вам писмо од господина К. и неколико извештаја. Предао сам му кратко писмо од господина К. и неколико извештаја. — Молим вас, јавите ми се одмах чим стигнемо у оближње село. Тамо ћемо преноћити. Како рекосте да се зовете? — Фаркаш, Господине Министре! Извадивши из горњег левог џепа свој нотес, Чича га је прелиставао, тражећи нешто. — Фаркаш? А да! Ви радите под надимком „Тип” ? Пошто сам му потврдио, отпустио ме је, поновно нагласивши да му се јавим одмах по доласку у оближње село. После два сата стигли смо. Једна кућа у ередини овог разбацаног планинског села била је припремљена за Чичу, a друге, удаљене више унапред, за остале: Драгишу Васића, Мољевића, Виловића. Једна групица кућа, потпуно одвојена, била је одређена за Вританску мисију. Наша радио - станица била је већ постављена; а набрзо подигнута амбуланта Ра~ ковићевог корпуса, смештена у близини Врховне команде, пружала је прву помоћ неколицини лако рањених. У разговору са болничаркама, које сам познавао, јер су ми често долазиле у Београд за разни материјал, сачекао сам да се Чича смести. Потом сам се упутио кући у којој се он налазио. Пошто ме је ордонанс пријавио, ушао сам. У собици су се налазили поред Чиче неколико Команданата: Кесеровић, Раковић, Катанић, неколицина које нисам познавао, и Лалатовић. Предао сам Михаиловићу извештаје и испричао му о сусрету с Машаном Ђуровићем. Чувши Машанову поруку, Михаиловић није рекао ништа. Али се умешао капетан Катанић: — Наћи ћу ја њега и на Голији! И укратко објасни да због Машановог кукавичког напуштања положаја умало нису сви изгинули и били опкољени од Немаца. Мени је тада било јасно зашто је Машан журио. Доцније, кад сам се Ератио у Београд, чуо сам да је Катанић убио Машана, помогнут Машановим официрима.

HE ЦЕЛИВАХ ГА У РУКУ

309

Разговор је текао невезано. На Чичином лицу огледао се умор. Неколико последњих дана скоро се није ни одмарао. Прелаз из Црне Горе у Србију био је опасан. Зато су и позвати Кесеровић и Раковић са својим људима. Сви смо се спремали да га напуетимо, како би се могао одморити. Било је очигледно да му је одмор био потребан. Али, баш у том тренутку улази Чичин ордонанс, и саопштава како један сељак моли да буде примљен. Дошљак је занолио Михаиловића да присуствује даћи коју даје своме сину. Син му је погинуо пре две године као Четник. Иако уморан, иако је једва отварао тешке очне капке, Чича је кренуо са евима нама ка кући која није била далеко. Тамо су га већ чекали сви виђенији људи из тога села. Сео је у чело стола. Наредио ми је да седнем с његове десне стране. — Ви ћехе пити место мене, јер ја не смем. Сели смо за сто. Домаћица и женска чељад служили су јела. Судећи по трпези, домаћин је за овај дан спремио све најбоље. ЈБуди су разговарали с Командантима и Михаиловићем. Били су забринути. Молили су Михаиловића да им остави неког у тој околини, јер ће их „Турци” нападати, а они немају довојбно ни муниције ни оружја. Чича је одмах наредио да и м се остави нешто пушчане муниције, а једном капетану наредио је да остане у томе крају. Чича је одговарао на разна питања. Кад је ћутао, поглед му је био уперен негде у дал>ину. Бог зна куда су му мисли лутале. За време тужбалице и нарицања жена, поглед му је био упрт у једну тачку; чинило ми се да су му се очи замаглиле. Скинуо је наочаре; пажљиЕо и лагано их је брисао марамицом, погледа упртог у земљу. Понекад би му заиграли мишићи на образу. Напољу је већ увелико био мрак када смо изишли. Чича се лаганим, тешким корацима, погурен под теретом брига, очију упртих у земљу, упутио своме преноћишту. #

*

#

Сутрадан ујутру зауставио ме је Чичин ордонанс.

310

КЊИГА О ДРАЖ И

■ —■ Господине Поручниче, Чика - Ђока је наредио да му се одмах јавите! Упутио сам се с ордонансом у Михаиловићев стан. У соби се налазило неколико Команданата. — Јесте ли доручковали? упитао ме је Чича. Кад сам рекао да нисам, позвао ме је за сто. Доручак Начелника Штаба Врховне команде и Министра војске, морнарице и ваздухопловства састојао се од кезамашћеног качамака, посутог са мало шећера. Из једне, не баш велике зделе захватали смо дрвеним кашикама. У току доручка Михаиловић ми је рекао да је скоро целу ноћ, до три сата ујутру, читао извештаје. Разрогачио сам очи, сетивши се колико је био уморан јуче. Ни јутрос са његовог лица нису ишчезли трагови умора. У њему, у том наизглед слабачком, мршавом и уморном телу, лежао је неисцрпан извор енергије, безмерно осећање дужности служења своме народу. — Онај ЈБотићев Меморандум немачком Команданту Србије велика је глупост. Замислите, — рече Михаиловић обраћајући се присутнима, — та будала тврди да мене финансирају Јевреји! Ту будалу не треба убијати. Њему треба ударити педесет по туру. Једино га батине могу излечити. За време доручка давао ми је извесна упутетва и поруке. Поновио сам сваку његову инструкцију. Питао ме је желим ли да се вратим у Србију са његовим Штабом. Нисам га разумео, па рекох: — Ја бих волео да останем у вашем Штабу, Господине Министре! — Ни говора о томе! Ни говора. Останите где сте! Замолио сам га, ако му нисам више потребан, да ми дозволи да идем с првом групом испред Штаба, коју је водио Драгиша Васић. У тој групи налазили су се поручник Грба и капетан Мика, са којима сам успут хтео да расправим још неке ствари, које сам имао да посвршавам по Београду, у својству Помоћника Команданта радио - телеграфског центра Врховне команде. Михаиловић је одобрио. Опраштајући се са Чичом, нешто ме је стегло у грлу. Иако сам етајао у ставу „мирно” пред својим Министром, дубоко осећање поштовања и безгранична љубав гурали су ме да се сагнем његовој руци и да је целивам. Нисам га целивао у руку... Војници смо!

f lli ЦЕЛИВАХ ГА У РУКУ

311

*

# *

Знао сам пуковника Дражу Михаиловића из ЈБубљане, пре рата. Њега су и тада волели његови млађи и потчињени. Виђао сам га неколико пута пре овог сусрета. Али ово није био тај исти човек. Стежући му десниду, гледао сам пред собом човека коме је Провиђење доделило свету и тешку мисију. Његово цело биће, кроз питоме и умне очи, зрачило је неисцрпну енергију и огромну ЈБубав. И дандањи сам под утиском тог сусрета. И дандањи јасно стоји преда мном уморни мученички лик. И дандањи осећам у души својој благу, продорну светлоет оних очију. Данас је тело његово мртво. Али његов дух живи и живеће вечно. Зло је однело победу над трошним и смртним, али ће дух његов указивати пут нама и поколењима после нас. У мраку којим Зло жели да прекрије свет, Дражин дух, као сунце, бори се са мраком; тај дух је оличено Добро. Хвала ти, о Господе, на еветлоети, топлини, вери и нади, којима сећање на тог великана испуњава наше душе. Векослав А. Фаркаш

БОРБА КОД СЕЧЕ РЕКЕ 23 - 24 септембар 1943

У Западној Србији гомилале су се од краја 1942 г. окупаторске јединице једна за другом. Поред дотадашњих немачких трупа дођоше крајем године пукови дивизије Фолксдојчера „Принц Еуген”. Затим се појавише бугарске окупаторске трупе. Најзад наиђоше и поставише своје гарнизоне средином 1943 г. и Љотићевци. Сви су они ишли за истим циљем: спречити ширење Дражкиог покрета у овим крајевима. Сви они у томе нису успели. Али сви су они успели нешто друго — да успоставе терор над становништвом и да оставе крваве трагове за собом. Узору 14 јула 1943 г. Немци бануше и блокираше села Гојну Гору и Каменицу у Пожешком срезу. Овога пута били су сигурни да ће ухватити живог Дражу ( за кога су лажно рекли који месец раније да је у једној енглеској подморници напустио зем љ у). У томе су се преварили. За одмазду свог неуспеха, запалили су Каменицу. Одвели су попа Рајка Недића са мноштвом сељака и све их месец дана доцније стрељали на Бањици. У Гојној Гори запалише све зграде једног од најбољих домаћина, Драгутииа Трифуновића. Следећег месеца наиђоше Бугари. И они су хтели да нађу Дражу и његове Четнике. Уместо тога, уопште не зађоше у шуму, већ се дадоше у пљачку. Једну кућу близу Општине Гојне Горе, пошто су је опљачкали, запалили су. У њој се налазила болесна старица, једина која није могла да побегне од Бугара. Сутрадан, када се избегла породица вратила, нашла је место куће згариште и у пепелу неколико угл>енисаних костију сагореле старице. Најзад је био ред и на Љотићевце да окушају своју срећу у „уништењу четничких баиди”. У Ужицу и Ужичкој Пожези

БОРБА К О Д СЕЧЕ РЕКЕ

313

налазио се Четврти љотићевски пук. Командант му је био Хенрих Лаутнер. Љотићевци су за њега говорили да је Словенац. Уствари, он је био Немац. У хатар истине, треба признатк да он пре рата није био познат као Љотићевац, већ као германофил и прохитлеровац. Љотићевац је постао тек под окупацијом, вероватно зато што је сматрао да бити пронацист к Љотићевац, јесте једно исто. Љотићевци су били у сталном ратном стању не само са Четницима, већ са читавим становништвом. Ниједан Љотићевац није смео сам из Пожеге да изиђе ни до првог села Глумча, иако у њему није било Четника. Међутим, били су тамо сељаци, и то је било довољно за Љотићевце. У Пожези, у своме гарнизону, ограђеном бодл.икавом жицом, они су са свих страна начичкали митраљезе, што пре њих нису радили ни Немци ни Бугари. Једне ноћи један Љотићевац на стражи чуо је сумњиво шушкање. Осуо je митраљески рафал и настала је узбуна: мислили су да је почео напад на њихов гарнизон. Сутрадан, утврдило се да је била у питању једна коза. Командант Хенрих Лаутнер говорио је да се заклео да he умирити и покорити Срез црногорски ( Коејерић). Није ни слутио да ће му ту бити гробница. Сећам се када сам, средином 1943, у једном разговору с Драгишом Васићем поетавио питање који су, по њему, најтежи губици међу равногорским Командангима које је он знао. Одговорио ми је без двоумице: Бошко Тодоровић, Јован Дероко и капетан Младеновић ( Командант Црногорске бригаде, погинуо у јануару 1942). Када сам му поставио питање коју бригаду сматра најбољом, он ми је одговорио: Црногорску. Командант ове бригаде Филип Ајдачић био је поднаредник када је избио рат 1941 г. У Четнике је ступио чим је Дража дошао на Равну Гору. Био је у почетку пратилац једног од првих четничких команданата, капетана Момчила Петровића. Од избијања комунистичке акције, Филип им је био трн у оку. На другом састанку са Дражом, у Брајићима, Филип је био један од три команданта за које је Тито тражио да их се Дража одрекне и осуди их. Филип је био тип идеалног народног команданта. Сједињавао је у ееби неустрашиву личну храброст са високим смислом за командовање, ретку бистрину са изузетном способношћу опхођења са народом, лично поштење и енергију. Према нама из омладине показивао је пуно разуме-

314

КЊИГА О ДРЛ Ж П

вање. Први омладинци из доцнијег Штаба 501, који су одлазили у шуму у лето 1942, ишли су Филипу и ту остајали ,.лп били упућивани даље. На дан 22 септембра 1943 г. Црногорска брпгада доСила је заставу Четвртог пешадиског пука „Сгеван Немаља*’ од једног пријатеља из Ужица, и истог дана у Сечој Рецп, у прнсуству Команданта Пожешког корпуеа Милоша Марковића, пред постројеним људством Црногорске бригаде, застава ;је освећена. После освећења заставе била је заједничка вечера са Командантом Корпуса, свим војкицима бригаде и сељацима. Сече Реке. Око 6 часова по подне стигло је обавештење да је на Варду дошло петнаест камиона Немаца и Љотићеваца, са неколико борних кола и тенкова. Да се не би проливала крв и да не би било одмазде према становништву, решено је да се колона пропусти да прође путем Варда — Сеча Река — Косјерић. Али ако немачко - љотићевска колона почке да пл>ачка, одводи и убија мирно становништво и нападне на Четнике, да се онда борба мора примити. После завршене вечере 1 и 2 батаљон Црногорске бригаде заноћили су у селима Сече Реке, лево од пута Варда — Сеча Река — Косјерић. Лаутнер је заноћио у Варди. Рано ујутру колона борних кола и тенкова пошла је са Варде у правцу Сече Реке, праћена Љотићевцима и Немцима. Приликом наиласка у прво село испод Варде ( Руду Б укву), Љотићевци и Немци покупили су све виђеније грађане, попљачкали куће, и плен у људству и материјалу потерали пред собом. Претходнице немачке и зборашке у свом наступању опазиле су четничку патролу из 3 батаљона Црногорске бригаде и осуле ватру. Трећи батаљон, под командом потпоручника Максимовића, одговорио је ватром. Борбу која је отпочела тачно у 7 сати ујутру 23 септембра, прихватиле су и остале јединице Црногорске бригаде. Пет тенкова са двоје борних кола и пет камиона пробили су се од Руде Букве у правцу Сече Реке. Борба је трајала cue од 7 ујутру до 3 по подне. У борби је са стране Немаца погинуло осам војника. Љотићеваца је погинуло тридесет и оеам. Међу њима и Лаутнер. Заплењена су троја борна кола и пет камиона, оштећена два тенка. Са стране Четника бнло је четири мртва и четири рањена. Погинули су били они који су са пушкама јуришали и скакали иа тенкове.

БОРБА К О Д СЕЧЕ РЕКЕ

315

Око 4 часа по подне појавило се шест немачких авиона Штука, који су бомбардовали и митраљирали варошицу Косјерић и села Косјерић, Брајковиће и Галовиће. Од бомбардовања је које рањено које убијено шеснаест жена и деце. Истог дана предвече дошло је појачање у Косјерић — 165 камиона Немаца и Бугара. Варошица је блокирана, сви грађани из кућа и кафана одвођени и трпани у кафану Боже Николића. Како су се људи били већ склонили, то је међу ова 203 грађанина био само један човек ( и он инвалид), а све остало жене и деца. После извршеног хапшења, настала је општа пљачка у Косјерићу, у којој су се такмичиле разне окупаторске трупе. Сутрадан, 24 септембра ујутру, једна колона предвођена Добровољцем — Зборашем поручником Филиповићем, отишла је у правцу Сече Реке и том приликом запалила све куће, стаје и воденице од Косјерића до Руде Букве. У самој Сечој Реци запаљене су Општина и школа, и оне су до темеља изгореле, док је црква само оштећена. По повратку колоне из Сече Реке, запаљене су све куће поред пута у селу Косјерић, као к у варошици Косјерић. Овога дана запаљено је укупно у општинама Сеча Река и Косјерић 142 дома и убијено осам жена и деце. У паљењу су предњачили ЈБотићевци, предвођени поручником Филиповићем и капларом Вељићем, који су сами својом руком у селу и варошици Косјерић запалили четрнаест домова. После извршене паљевине, окупаторско љотићевска војска се повукла у правцу Ужица, односећи са собом опљачкане ствари и заплењену стоку. За време борбе на Сечој Реци налазио сам се код Драгише Васића у Гојној Гори, у кући Михаила Јоцовића. Сутрадан стиже извештај потписан од Начелника Штаба Пожешког корпуса Матијашевића. На коверти је стајало: Чичи бр. 2. Тако су тада звали Драгишу Васића. Он узе извештај, прочита га наглас и као први коментар рече: „Ево вам још једног доказа да је Црногорска бригада најбоља!” Тачно недељу дана после тога би организована велика блокада четири среза: Љубићког, Таковског, Пожешког и Црногорског. У њој су учествовали: Немци, Бугари и Љотићевци. Укупно 15.000 њихових војника заједно. Од Љотићеваца ту су били следећи пукови: Први Илије Мичашевића, Други Марисава Петровића ( доведен из Крушевца ) и Четврти Лаут-

316

КЊ И ГА 0

ДРАЖ П

неров. Од укупно пет пукова колико су Љотићевци тада имали, три су дакле била послата да учествују у блокади четничких крајева. У једној новој љотићевској историји њихових дана, вероватно ће се објашњавати да ове њихове јединице нису у блокади палиле, убијале, хапсиле, већ ишле да хватају Еезу са Дражом Михаиловићем. Или ће, можда, наћи неко „Дражино писмо” упућено ЈБотићевцима са наређењем да морају да учествују у тој блокади, да би спасавали „српске главе”. Бранко Лазић

ПОКРЕТ ОТПОРА У СЛОВЕНАЧКОЈ 1941 — 1943 Извод из опширног извештаја

ТРАЖЕЊЕ ПУТА 1941 година Један мали круг млађих официра тражио је пута и начина да узме учешћа у ослободилачкој акцији, нарочито после вести о успешним борбама против окупатора у Србији. BeU маја месеца 1941 почео се окупљати око др Векослава Бучара и мајора Ивана Фрегла мали круг активних официра, чије сам воћство, после одласка мајора Фрегла за Србију, преузео ја. Ступили смо у везу са комунистичким вођама Борисом Кидричем и Алешем Беблером и говорили о могућности заједничке акције у оквиру О с л о б о д и л а ч к е ф р о н т е (ОФ) ,којој смо присуствовали као национална група. Знало се да и у Србији национ&лне снаге сарађују са партизанским јединицама. Првих дана септембра мајор Жарко Тодоровић известио ме је писмом: да ме пуковник Драгољуб Михаиловић поетавља за претставника Југословенске војске у Словеначкој. Примио сам и прга упутства за рад и организацију. Тиме је звапично отпочео Равногорски покрет у Словеначкој. Од тога дана, па све до краја, рад у организацији у Словеначкој, за разлику од Србије, биће обележен не толико нспрекидним борбеним акцијама против непријатеља, колико очајним hsпорима да се Покрет ојача и одржи. Требало је организовати

318

КЊ ИГА О Д РА Ж И

јединице ЈВО које ће бити спремне за одлучну акцију кад за то добију наређење од Врховног команданта. Реших се да идем у Србију и састанем се са Дражом Михаиловипем, који је већ био постављен као законити Комаидант ЈВО. Др Драго Марушић и инжењер др Душан Сернец тражили су да са мном пође и пуковник Раде Авшић. Желели су да Михаиловић одреди пуковника Авшића за Команданта Словеначке, а њима да у име Владе политичка овлашћења: да претстављају Владу у Словеначкој. Хтели су да они дођу до водећег утицаја у ОФ. На пут смо кренули почетком новембра. Лажна документа набавила нам је београдска организација под воћством мајора Жарка Тодоровића. У Србији смо затекли промењену ситуацију. После великих заједничких успеха против Немаца, дошло је до изнснадног пздајничког партизанског напада на Четнике. После Авшићевог и мог рзферата пуковник Михаиловић је ипак дозволио проужење наше сарадње с Комунистима, али уз потребну опрезу и осигурану еамосталност организације војске с обзиром на комунистичко вероломство у Србији. Добили смо истоветна писмена овлашћења за рад: Авшић као Командант, а ја као Начелник Штаба ЈВО у Словеначкој. Никаква овлахпћења ?шсу дата за Марушића и Сернеца, јер је Михаиловић желео да сачува војнички карактер своје организације. Вратили смо се са Равне Горе у Словеначку. Комунисти су у међувремену већ почели пропаганду против Четника. На два састанка са Борисом Кидричем нисам могао постићи ни споразум ни компромлс, јер Комунисти нису никако дозвол>авали организовање јединица ЈВО. Између мене и Комуниста дошло је до дефинитивног прекида, док је Раде Авшић са тројком бивших министара и банова пришао Комунистима, злоупотребљавајући примљена овлашћења у корист Парти зана, обмањујући неупућене особе. Овим је нанет знатан ударац Организацији, јер је у редове активних официра унета пометња и већина се држала пострани. За мене је пут био коначно обележен: радити за Крал»а и Југославију, организовати законску војну силу под воћстеом Драгољуба Михаиловића и борити се против непријатеља у границама могућности, задржавајући одбранбени став према Партизанима.

ПОКРЕТ ОТПОРА У СЛОВЕНАЧКОЈ

ПРВИ ПОКУШАЈ И РАЗОЧАРЕЊЕ

1942 година После Авшићевог издајетва поверена јс мени дужност Заступника Команданта, док се не нађе погоднија старија личност. Образовао сам од активких официра мали Штаб. Као прва организована група пришла је нашој војсци С о к о л с к а л е г и ј a ( око 1000 чланова ), са соколским Саветом на челу. Они ниеу хтели прићи, због Комуниста, Ослободилачкој фронти. Због тога су Комухгасти напали и уништили штампарију листа Н а п р е ј З а с т а в а С л а в е , а особље издали италијанској полицијн, која их је затворила. Ова Легија дала те највећи број борада у Слозеначкој и поднела највеће жртве. Нажалост, њено воћство ( др Фран Михалич, инж. Ладислав Бевц и други ) није било довољно борбено и дуго се опирало захтеви~,1а Команде Словеначке за формирање јединица на терену и отпочињање борбе, те се је изгубио први повољан тренутак почетком 1942. Ставила ми се на расположење и једна мања група под именом П о б р а т и м , која се доцније стопила, са другим групама, у Н а р о д н у л е г и ј у . Гесло Побратима било је „Краљ и Слобода”. Оии су већ имали организовану обавештајну и пропагаидну службу, те сам њихов апарат само допунио и проширио за потребе тајне штампе ЈВО. Почео је ца се штампа службени лист С в о б о д а и л и с м р т , који је кзлазио недељно у три хиљаде примерака. Трећа и најјача група била је С л о в е н с к а л е г и ј а , борбена организација Клерикалне странке,1 коју је војнички организовао потпуковник Ернест Петерлин, клерикални кандидат за положај Команданта Словеначке. Бројала је око 3 0.000 чланова. Ова грула могла ми је бити стављена на расположење само уз пристанак Клерикалне странке и под сталном контролом исте To је био и остао извор сталних неспоразум?. тешкоћа и коначног разлаза. Делили су нас разлика у коначним циљевима ( Југославија, одн. самостална Совеначка ) и гледање на тактику према непријатељу. Пред завршетак зиме 1941/42 све политичке странке заузеле су коначно опрсдел,ен став: противокупаторски у погледу 1 Тачан назив: Словенска људска странка.

020

КЊ ИГА О ДРА Ж И

кепријатеља; за шга против Комуниста, јер су Комунисти од били сваки компромис. Ђенерал Михаиловић је постао Министар војни у Влади у Лондону. Покрет ђенерала Михаиловића у Србији био је народни покрет и као такав дубоко демократски, за разлику од комунистичког тоталитарног покрета. Било је природно моје тражење наслона и сарадње са политичким струјама. Крајем зиме, уз моју амтивну сарадљу, дошло је до коалиције клерикалне, либералне и еоцијалистичке политичке струје под именом С л о в е н с к а з а в е з а . Комунисти, позванк у сарадњу, одбили су н повели најоштрију борбу против ње. Као члан Извршног одбора Словенске завезе ( СЗ ) сарађивао сам у воћству лично или преко претставника. Војнички део програма Завезе био је: Једина законита оружана сила јесте ЈВО под воћством ђенерала Михаиловића, и од њега именованих покрајинских Команданата; ниједна странка не може држати своје посебне формације, а уколико их је дотада било, имају се ставити на расположење Краљевекој југословенској ројсци у Словеначкој; одговорност за организацију, воћство и употребу војних јединица припада закопито поставл^еном Команданту; С л о в е н с к а з а в е з а ће свим средствима морално и материјалио подупирати ЈВ у Словеначкој. Моју еарадњу у СЗ одобрио је, доцкије, и ђенерал Михаиловић. После формираља Словенске завезе стајале су ми на расположмБу, бар привидно, Словенска, Соколска и Народка лешја. Оружја и onpeiie било је у приличним количинама. Иовчана, средства посредством сабирне акције Словенске завезе и кепосредном помоћи Владе у Лондону била су вишемање обезбеђена. Среднном марта 1942, Италијани одводе у интернацију све официре и подофицире. Изгубио сам одједном цео Штаб. Избегли смо хапшење само ја, капетан Јосип Лесјак, Милан Крањц, као и поручник Марјан Стрниша. На расположење ми се ставио и Србин капеган Добривоје Васиљевић. За поновно организсвање Главног л помоћних Штабова, морао сам да употребим чланоЕе Легија, без војничке спреме, али са пуно енергије и воље за рад. После постављања Главног и окружних Штабова, почетком пролећа 1942 предложио сам СлоЕенској завези: активкрање широм Словеначке почетних малих наоружаних јединица, састављених од добровољаца који

IIOKPET OTIIOPA У СЛОВШАЧКОЛ

321

cy билц угрожени било од Италијана, било од Комуниста. Оне су имале да послуже као језгро за даљу постепгну мобилизацију, по мери могућности отпора против окупатора. Према Партизанима заузет је чисто одбранбени став. После дугачких расправа на седиици Пленума Слозенске завезе продро г.ам био са својим предлогом. Издао сам и наређење за мобилнзацију првих кадрова истога дана. Сутрадан, међутим, политичко воћство Словенске завезе саопштило ми је: да се мој предлог не може привзсти у дело због страха од окупаторских репресалија и комунисткчке освете. Крајем пролећа 1942, готово све сакривено оружје и опрема пали су у руке Комунистима; маса некомунистичка била Џ насилно мобилисана од стране Партизана и окупаторске репресалије погађале су баш не - Комунисте. Маеовие италијанске рације у Љубљани, потпомогнуте комуниетичким агентима, готово су преполовиле бројно стање Соколске и Народие легије; по селима је иста судбина задесила Словенску легију. Наша организација претрпела је губитке које ни у најтежим борбама не би доживела. Најзад је сеоско становништво, у циљу самоодбране од Комуниста, било принуђено да прими оружје од окупатора, пошто је претходно љегово полктичко воћство одбило да се поелулси сопственим. Нисам успео да помоћу Словенске завезе извршим наређење ђенерала Михаиловића о активирању потребних ефектива за герилску акцију против окупатора. Решио сам да радим на своју руку, сам. Послао сам на терен поручника Милана Крањца и капетана Јанка Дебељака у циљу прикупљања добровољаца за прве одреде Краљевске југословенске војске. Средином маја 1942 успело се створити неколико мањих јединица. Оне су се концентрисале у планини Горјанци код Новог Места, као одред јачине 100 бораца, наоружаних пушкама и бомбама. Тај одред је извршио, сам или уз садејство Партизана, више успешних акција лротив Италијана. Крајем маја 1942 поново сам отишао у Србију, на састанак са ђенералом Михаиловићем. Путовао сам тамо и натраг пун лесец дана, да бих са Михакловићем био цигло два сата. Саотали смо се у Санџаку. у планинама изнад с. Шаховићи. После реферата, ђенерал Михаиловић дао ми је ново писмено Овлашћење: именовао ме је за Команданта Словеначке и свог лолитичког делегата, са правом постављања војних и цивил-

322

КЊИГЛ О ДРАЖИ

них лица на места од интереса за војску у ратном стању. Уговорили смо и све потребно за успостављање радио - везо између Врховне команде и Команде Словеначке и одредили кључеве за шифру. Крајем јуна вратио сам се у Љубљану. Реферисао сам Словеначкој завези о своме путу и његовим резултатима. Издао сам наређење за васпостављање радио - везе с Врховном командом. Потом сам оти:пао у Горјанце, да обиђем Одред. До одреда сам стигао 9 јула. Спремали су се да нападну италијанске бункере у Шмихелу, код Новог Места, у циљу отимања митраљеза, којих Одред није уопште имао. Управо тог дана, напали су Партизани на Одред, и т и м е о т в о р и л и ратно стање између Четника и Партизана у С л о в е н а ч к о ј . Напад је био крваво одбијен. После овог пораза, Партизани су почели прикупљати јаке снаге у Горјанцима са циљем да униште овај Одред. Стога сам издао каређење да се Одред пребаци у Нотрањску. Ја сам се вратио у Љубљану. Веза са Врховном командом била је васпостављена. Треба истаћи сјајне способности радиомеханичара Виктора Хасла, Ивана Брицеља, Винка Штембова и Мирка Сакеа у Главном центру везе. Радио - службу и шифру водила је гђа Јованка Кристоф, Српкиња из Кордуна. Јулл и авгусг провео сам у слању обавештења потребних Савезницима, преко ђенерала Михаиловића. У ово доба, Италијани од сеоског становништва образују такозване С е о с к е с т р а ж е , за одбраку од Партизана. Сеоске страже достижу број од око 10.000 бораца наоружаних ггушкама и распоређених у стотину малих групица. Комуиисти су до краја 1942 били потпуно сузбијени. Израдио сам план да у току зиме 1942/43 извршим потребне припреме за придобијање Сеоских стража за Југословенску војеку, одлазак у шуме с пролећа 1943 и акцију против окупатора. Овај план изнео сам претставницима Словенскс, Соколеке и Народне легије, које су биле чланови организациског дела нашег Штаба. Успели смо да већину старешинских места попунимо члановима Легија, пре сЕега Словеначке легије, која је тако задобила одлучујући уткцај у Сеоским стражама. Ова Легија је нажалост припадала прво Клерикалиој странци, па организацији ЈВО,

IIOKI’HT OT1IOPA У СЛОВЕНАЧКОЛ

323

У t o време враћа ce изненада из италијанске интернацијо потпуковник Ернест Петерлин. Иако сам био упозорен од стране ђенерала Михаиловића, ипак сам се састао са Петерлнном: Клерикална странка је имала пуно поверење у њсга, а она је још сарађивала с нама. Изложио сам му моју намеру да одвојим Сеоске страже од Италијана. Обепао је пуну сарадњу: али ништа није учинио у корист ЈВ у Словеиачкој: био је само техиички иззршилац саботаже развоја ЈВ у Словеначкој. За придобијање Сеоских стража упутло сам у рејон НовотМеста f код Л е г и ј е с м р т и ) рез. капетана Јанка Дебељака, у рејон Св. Јовшт — Ровте бившег капетана Павла Воонера; v околшга Љубљане радко је активии капетан Jociai Лесјак. У августу је бнла стигла до мене вест, да је Одред ка Горјанцима, у покрету ка Нотрањекој, био запао у тешке јсдномесечне борбе с Комунистима и Италијанима. Био је опкољен између реке Крке и Мирне од стране Партизана и Италијана. Да би избегао уништење, Одред је примио италијанску понуду, престао бити Јединица ЈВ и под именом Л е г и ј е с м р т и водио даље борбе под Италијанима, против Комуниста. Тако је први Одред ЈВ престао да постоји као јединица наша. Крајем августа, Комунисти денунцирају те Италијаки хапсе чланове нашег Штаба др Антона Крошеља, Алфреда Краља, инжењера Емера Фаноуша, Петровића. Половином септембра одлазим лично у рејон Новог Места, да покушам и вратим Легију смрти у нашу организацију. Партизани су тада били у пуном расулу; њихов број је достизао једва дветри хиљаде раштрканих и деморалисаиих бораца. Три месеца сам путовао по Сеоским стражама и припремао их да пређу у наше редове. Међутим, Клерикална странка, а преко ње и Словенска завеза, одупирали су се овој мојој намери. Средином децембра сам ипак успео да из Ссоских стража одвојим педесет бораца одлично наоружапих. Локални политички фактори спречили су даљи мој рад. Постојала је опасност да ме Сеоске страже ухапсе и предаду Италијанима. Морао сам побећи, водећи собом само потпоручника Марјана Павличч, једног од првих четничких старешина у Словеначкој. Капетана Јосипа Лесјака, 3 новембра 1942, ззерски убија Сеоска стража у с. Бизовик. У овом убиству учествују чланокн клерикалие групе С т р а ж а и чланови групе свештеника


324

Главача, који је извршко издајство као дотадањи члан нашег Штаба. Под утицајем ове трагедије и капетан Павле Воснер одустао је од своје акције у области Св. Јовшт — Ровте. Годгша 1942 завршила се неуспехом за нашу Организацију Била је пропуштена драгоцена година за постављање солидног темеља на коме се следеће године могла изградити победа. Требало је све почети изнова.

ДРУГИ ПОКУШАЈ

1943 година Упутства ђенерала Михаиловића била су: да се што про створе активне јединице ЈВ у Словеначкој и отпочне на терену акција против окупатора, бар малим герилским акцијама, пропагандом и обавештајном службом, садејствујући на тај начин са Савезницима. Словенска завеза пристала је да образујем у Љубљанској области четнички одред „од тридесет бораца”, под условом се омах пребацим у Приморје. Фебруара 1943 тај Одред од тридесет бораца прикупио се близу Св. Јошта код Врхнике. Крајем фебруара отишао сам лично на терен и образовао П р в и с л о в е н а ч к и ч е т н и ч к и о д р е д ; за Коман данта сам поставио поручника Марјана Стрнишу. Овај официр, пун идеализма, остао је све до своје мученичке смрти један од најпоучданијих и иајодушевљенијих бораца и радника у нашем Покрету. Првом половином марта са Одредом кренуо сам у Приморје. Стигли смо у планине иза Идрије. Становништво нас је примило одушевљено. Вратили смо се у рејон Св. Три Краља крајем марта. Битка за Тунис ближила се крају. Покрсти трупа и материјала кроз Словеначку за Италију били су све обимнији. Подаци о овим покретима достављани су Савезницима преко Штаба ђенерала Михакловића. Учинио сам предлог Михаиловићу: да Савезници упуте код мене једну Мисију за достављање лодатака потребних савезничкој Команди. Михаиловић је усвојио. И 17 марта један Либератор из Каира спустио је три падобранца и материјал. Двојица су били Словенци заробљеници из Африке: Богомир Колар — „Чртомир” и Вен-


325

цељ Ферјанчич — „Адам” ; трећи је био послан из Лондона у сарадњи са др Креком: Антон Божнар — „Блаж”. По тражењу из Каира, организовао сам специјалну обавештајну службу и створио читаву мрежу осматрача, који су контролисали све немачке покрете трупа и пренос материјала за Италију и обратно. Тако је британска Команда у Каиру имала дневне билтене о саобраћају кроз Словеначку. Шифровање и дешифровање вршили су телеграфисти; они су имали пуну слободу рада и кретања. У Савезничкој Команди радио је као тумач проф. Иван Рудолф. Из Каира смо добијали више пута честитања, похвале, обећања; али никакву стварну помоћ у оружју или новцу. Овом се везом служио и др Миха Крек, који је посебном шифром стајао у вези са својом Странком преко др Милоша Старе. И поред инструкција ђенерала Михаиловића, садржај ових депеша није ми никада био саопштаван. Преко ове станице ишли су и извештаји британског Интелиџенса из Љубљане. Улога наших малих снага свела се на чување радио - станица које су користиле само Савезницима. Утеха је била да су ти извештаји уштедили многе жиЕоте брчтанских и америчких бораца у Африци. Команду над Одредом примио је мајор Данило Копривица — „Борут”. Упролеће 1943 вратила се из италијанске интернације пећа група актиЕних официра, као резултат добротворне акције бискупа Рожмана. По инструкцијама ђенерала Михаиловића, позвао сам их да ступе у Организацију. За свога заменика узео сам, по његовом пристанку, пуковника Ивана Презља. Он је имао држати везу и са Словенском завезом. За Команданта ЈБубљане одредио сам потпуковника Франца Кренера; за Организациске послове потпуковника Јанка Сирника; Интендатуру сам поверио мајору Албину Држану; Пропаганду, мајору Андреју Глушичу; Обавештајну службу, мајору Ладиславу Крижу. Свк ови шефови добили су потребан број старешина. Они су имали сменити људство из Легија. Са капетаном Иловаром организовао сам бекство тридесет млађих официра из Љубљане који су изјавили жељу да ступе v борачке једикице. Одред је достигао сада бројно стање од сто бораца. Да бих приступио акцијама против непријатеља, у духу стално понавл,аних захтева ђенерала Михаиловића, решио

КЊ ИГА О ДРАЖ И

сам да прнступим поново акцији одвајања Сеоских стража оц Италијана и њиховог укључивања у јединице ЈВ у Словеначкој. На састапку Команданата Сеоских стража између Врхнике и Ровте (капетан Павле Воснер и наредник Худник ) и чланова мога Штаба др Албина Смајда и др Ивана Јанежа. кзнео сам им план: да Воснер са људима приђе Одреду; да Худник са хиљаду бораца оде у Крим планину, па затим крене у Долељско између Крке и Мирне, и ту организује снагу од две хиљаде бораца, који су имали прићи из Сеоских стража. Међутим, делегати Словенске легије Албин Смајд, Франц Маловрх и Тоне Духовнкк ( иако чланови мога Штаба у имс Словенеке легије ), преко својих курира, забранили су својим присталицама да одлазе у Четнике, а преко италијанских власти предузели мере контроле и опрезе. Ова акција је довела до напада Италијана из Логатеца на наш Одред, при чему су били принуђени на сарадњу и Сеоске страже капетана Воснера. Тако је Сеоска стража, уместо борбе против Комуниста, могла добити карактер чисто квислиншке организације, која се бори иротив законите оружане силе. Због ове акције и нмсоректног држања делегата Словенске легије у нашем Штабу, искључио сам писменим актом из Организације Албина Смајда, Франца Маловрха и Тонета Ду>:овника. Истовремено сам затражио нове претставнике Сло венске легије за мој Штаб. На ово је Словенска легија прекинула сваку везу са :-:ашом Организацијом. На седници Слоненске завезе, претставници клерикалне групе др Милош Старе и Марко Крањц еолидарисали су се са својом Легијом. Отада су претставницн Клерикалне странке почели јавну и тајну пропаганду против Организације. Она је успешно конкурисала комунистичкој пропаганди против нас. Становништву је наређено да нам не даје више хране; Сеоске страже су претиле да ће нас напасти; на Видовдан 1943 забрањено је било евештеницима да држе помене у нашим јединицама; више нам од Словенске завезе није даван новац слат преко ње од Владо из Лондона; преко Италијана су затварани они који су хтели прићи јединицама ЈВО ( капетан Петер Дебевец, Командант Сеоске страже у Хотедржици ); Краљ Петар и Михаиловић у итражарској литератури претстављани су као туђинци; дп Креку ?лати су извештаји у Лондон у којима се Михаиловић сматра као највећа препрека уређењу прилика у Југославији;


327

ширенн су по земљи леци о мојим диктаторским намерама. Из Одреда је дезертирао у Љубљану др Ловрич - Логар и пригнао да је од почетка био у Четницима као шпијун Смајдсв. За Команданта одреда мајора Данила Копривицу - „Борута” говорили су, да њему као Србину нема места на водећим положајима у Словеначкој. Потпуковник Франц Кренер чинио је све да епречи више официре да иду у Четнике. Духовни вођ све акције био је пуковник Владимир Ваухник, а извршиоци потпуковници Ернест Петерлин и Франц Кренер. Ваухнику ниш.та није било шкодило што је био ступио у Павелићеву Еојску као Начелник Главног ђенералштаба и стога био лишен чина од стране Владе у Лондону. Он је све то тумачио везама са британским Интелиџенсом. Сталне борбе с Италијанима принудиле су ме да Одред пребацим у пл. Крим, а у реону Св. Три Краља оставим само два мала одреда — Приморски и Горењски. Долењски одред одвео сам на Крим, где су нас Италијани нападали из ваздуха. Око Новог Места формиран је нов четнички Одред од сто бораца, наоружан тајно од стране капетана Јанка Дебељака. Сутрадан поеле пада Мусолинија, 26 јула, одржана је седница Словенске завезе. Поред мене и осталих редовних чланова Пленума Словенске завезе ( Марко Крањц, др Милош Старе, проф. Јакоб Солар, др Целестин Јеленц, инж. Јанко Мачковшек, др Кристоф, др Крсто Казафура, Андре Уршић ), овој изванредној седници присуствовали су још : Иван Авсеник, др Отмар Пиркмајер, пуковници Владимир Ваухник, Ивап Презељ, Антон Клинар и Ернест Петерлин, а доцније је био позван и делегат Словенске легије др Албин Смајд. На седници је одлучено: Да једна половииа од укупног бројног стања Сеоских стража (5000 бораца ) на револуционаран начин прекине везе с Италијанима и прикључи се одмах одредима ЈВ под мојом командом. Остат&к је имао да остане на својим местима и дође у шуму тек на случај италијанске реакције или немачке интервенције. На овој седници Словенске завезе Авсеник је тражио да приђу одмах само 25% од укупног броја. Петерлин је био Командант Сеоских стража у Словеначкој, па је сада поставио услов: ца остатком Стража командује Петерлин. Пристао ca:.i и на то. Антон Клинар имао је да извести ђенерала Гамбару, Команданта Једанаестог корпуса у Љубљани: ,,Да је


Словенека завеза одлуч.чла да узме у своје руке народне интересе и да ће убудуће издавати упутства словеначком народу без обзира ка приеуетзо италијанских трупа.” Пуковник Клинар није био нашао у току дана ђенерала Гамбару. Истог дана увече бнла је друга седница Словенске завезе. Кад сам упитао Петерлина је ли отпослао наређење Сеоским <трджама, на моје велчко изненађење одговорио је др Милош Старе: да ие може бити још говора о томе и да јутрос није било ништа дефинитивно решено. Јанко Мачковшек је прочитао записник јутарње седнице, из кога се видело да су одлуке биле дефинитивне! Милош Старе је сада захтевао да се прелаз Сеоских стража изврши само ако ја будем примио „Војни савет1’ као орган Слов^т?ске завезе. Имали су ући као чланови, поред м.ане, још Клинар, Ваухник, Презељ и Петерлин! Под мојом командом имали би остати само активни четнички одреди; организација војске уопште, Легије, Команда ЈБубљане, Сеоске страже, пали би под надлежност Војног савета. У жељи да добијем бар 2.500 стражара, примио сам и тај услов, везујући га за накнадни пристанак ђекерала Михаиловића. Понудио сам евоју оставку Михаиловићу у вези са тешкоћама. Наредио ми је да останем где сам и покушам сарадњу са Војиим саветом. Потпиеао сам текст о образовању Војног савета. Дао сам поново Петерлиу наређење где упутити Стражаре, дајући му места наших одреда. Пожурио сам у околину Новог Места, верујући да ћу тамо већ затећи хиљаде борз.ца. Затекао сам их једва око педесет, који су раније били прпшли Четницима. На посебном састанку Клерикалне странке и Словенске легије донето је друго решење и Петерлин је издао наређење Сеоским етражама: да су Сеоске страже постале „Словеиека народна војека”, да је Потерлин одређен за Команданта и да Сеоске страже о с т а н у н а с в о ј и м м е с т г м a . Ово је било отворено издајство ЈВ! Долењски четнички одред већ је био нарастао на двеста бораца. У Љубљани сам тражио хитан састанак Словенске завезе и Војног савета. Изнео сам копију Петерлиновог наређења. ?Ларко Крањц, претставник Клерикалне групе, сложио се еа Петерлкном. Дошло је до оштрих дискусија. Нађен је компроипс, јер је претставник либералне групе др Крсто Казафура з.-шретио напуштањем Словенске завезе. Решено је да 2.500


329

стражара пређе у јединице ЈВ у року од четрнаест дана. Ни сво ниЈе остварено. Клерикална група, Ваухник и Петерлин, решили су: да се појачање Четника изведе приливом из Легија, а не из Стража. Легије су се обавезале упутити у наше одреде 400 бораца из Словенске, и 200 из Соколске и Народне. Примио сам и то решење, да се бар нешто учини. Међутим, из Словенске легије није дошао нико. Изговарали су се да немају новаца да опреме људе. Тражеио ми је пола милиона лира п исплатко сам. Опет ништа. Међутим, Словеиска легкја је на брду Орле код Љубљане образовала групицу С л о в е н а ч к и х Ч е т н и к а под командом др Бранка Јана. Они нису имали никакве везе са ЈВО. Од Четника из организације ЈВО тражили су да приђу њима! Тако је највећа предратна политичка странка, користећи се мекоћом осталих партнера у Словенској завези, спречила у ноеледњем тренутку, још могућном, победу ЈВ у Словеначкој. Они су тиме потписали, тада, смртну пресуду десетини хиљада својих присталица, — који нису смели да победе или погину за Југославију, у оквиру ЈВО под ђенералом Михаиловићем. да би, па крају рата, умрли за своје политичко воћство, које се једино уклонило из катастрофе. После овога замолио сам ђенерала Михаиловића да известан број четничких одреда из Лике пребаци у Словеначку. Михаиловић је наредио Команданту Личког четничког корпуса мајору Славку Бјелајцу да одмах пошаље у Словеначку, на расположење Команди Словеначке, четничку групу из Српских Моравица. Хтео сам јужно од Кочевја да имам једну снагу од 200 - 300 словеначких и 2000 - 3000 личких Четника за акцију против Немаца и утицај на Сеоске страже да приђу јединкцама ЈВ у Словеначкој. Па састанку са мајором Бјелајцем решили смо да се у простор јужно од Кочевја упути 300 личкнл Четника под командом мајора Маровића и ту сједине са Долењским одредом. Крајем августа 1943 распоред одреда ЈВ у Словеначкој био је следећи: (1) П р и м о р с к и о д р е д , 50 бораца, код Св. Три Краља, држао је радио - станицу са Каиром; (2) Г о р е њ с к и о д р е д , 50 бораца, код с. Совре; (3) Д о л е њ с к и о д р е д код Рибнице, са 200 бораца; (4) Љ у б љ а н с к и о д р е д , 50 бораца, код с. Св. Павел, држао и радио - станицу за везу са ђенералом Михаиловићем; (5) Г л а в н и ш т а б ,

330

КЊ И ГА О ДРА Ж П

у Љубљани, са више радио - станица за везу са ђенерало:.! Михаиловићем и одредима у Словеначкој. После мога повратка из Лике, Долењски одред преСачен је у с. Грчарице. Наредио сам да ту дође и Љубљанеки одред, да би се извукао из домашаја Немаца, који су дошли у Словсначку почетком септембра. Од мајора Бјелајца добно сам дгпешу 7 септембра: да је упутио 300 бораца ка Грчарицама га сједињење са словеначким четничким одредима. Међутим, партизанске снаге 8 септембра опколиле су Грчарице и Долењски одред и борбе су биле почеле. Истог дана објављена је италијанека капитулација. Четнички одред мајора Маровића, уместо да хита ка Грчарицама, вратио се у Српске Моравице. Италијани су пришли Партизанима са борним колима и артиљеријом, и напали Долењски одред опкољен са свих страна. Мајор Данило Копривица - Борут био је тешко рањен у груди још 8 септембра и лежао без свести у амбуланти. Село Грчарице било је запаљено италијанском артиљеријом, док су четири хиљаде Партизана бесно нападали. Одред се борио два дана и две ноћи. Пошто су сви официри и велики број бораца изгинули, а мајор Борут извршио самоубиство, Одред се предао. Мали број заробљених Партизани су везали жицом, одвели у Кочевје и ту побили. Рањенике су поклали на њихопим лежиштима у амбуланти. Само се десетак Четника спасло. Ј Б у б љ а н с к и о д р е д , чувши за судбину Долењског одреда, повукао се у с. Запоток, где је било већ дзе хиљадс Стражара. Неколико дана доцније, ова маса јс била нападнута од Партизана. Повлачила се ка ЈБубљани, где су већ били стигли Немци. ЈБубљански одред је био разоружан од стране Немаца. П р и м о р с к и и Г о р е њ с к и о д р е д покушали су да разоружају Италијане на својим секторима; али су их Немци напали и они су се морали повући. У то време добио сам последњу депешу од личких Четкика из Српских Моравица ( 2.000 бораца). Тражили су директиве од мене, јер су били пзгубшш везу са мајором Славком Бјелајцем. Преко телеграфисте Винка Штембова каредио сам да крену према Кочевју, где сам хтео да упутим преостали Долењеки и Приморски одред на сједињење. Међутим, Штембов није послао тај телеграм, већ је јавио: да се наши одреди


331

повлаче ка Приморју, гга да и лички Четници то учине! Зашто је ово Штембов учинио, није ми јасно. Кад ми је то рекао, било је већ доцкан: веза са Српским Моравицама није више радила. Пошто лички Четници нису могли доћи, а Сеоске страже нису хтеле прићи, решио сам да распустим Долењски и Приморски одред, у циљу спречавања даљих узалудних жртава. Привремено сам распустио и целу Организацију ЈВ у Словеначкој. О томе сам обавестио Министра војске ђенерала Михаиловића и замолио га да у Словеначку пошаље новог претставника, пошто није било више никаквог изгледа да ћу ја моћи лридобити Клерикалну странку и њене масе за нашу политику. Петерлин је био одбио да упути помоћ Долењском одреду у Грчарицама, и Сеоске страже су за време партизанских напада стајале скрштених руку. Партизани су сад ликвидиралп Сеоске страже једну по једну, уз помоћ италијанског оружја, док нису завладали целом љубљанском покрајином, сем Љубљане, коју су држали Немци. Остатак Сеоских стража спасао се уништења од Партизана и Италијана пркласкољ Немцима и образовањем такозваних С л о в е н с к и х д о м о б р а н а ц а , под командом ђенерала Лава Рупника. пуковника Франца Кренера и потпуковника Ернеста Петерлина. Таг:о је жалосно завршила Сеоска стража, јачине преко десет хиљада бораца. Чим су дошли у Љубљану, Немци су ухапсили пуковника Ивана Презља, као и телеграфисту Винка Штембова; запленили су и радио - станице. За свога заменика, наместо Презља, гдредио сам пуковника Антона Клинара. Међутим је он, због неприлкка које су му правили Домобранци, напустио свој положај a повукао се у Јесенице. После распуштања Организације решио сам да се склоним у Италију. Пре него што сам отишао из Словеначке, писменим актом обавестио сам Словенску завезу о свом иступању из њ е: истакао сам да то чиним у знак протеста против њене политике и њеног неспособног и злонамерног воћства, које је онемогућило успешан рад ЈВ у Словеначкој. ЈБубљану сам напустио 26 септембра 1943. У Рим сам стигао 12 октобра. Набавио сам лажну легитимацију и постао „професор Аркади Бруно”, из Рагузе. Је-

332

КЊ ИГА 0

ДРАЖ И

дном радио - станицом одржавао сам стално везу са ђенералок Михаиловићем и Владом у Каиру. Обавестио сам их о снтуацији у Словеначкој и о своме иступању из Словенске завезс. ( Са мном је, у мом стану био радио - телеграфист Изан Брицељ. Пуковнику Клинару, у Љубљани, јавио can да ее у Piri могу склонити они официри и војници којима прети опасност од Немаца или пак оц принудног увршћивања у редове Ру пникових Домобранаца Известан број их је и дошао. За њихово издржавање тражио сам од југословенске Владе и погодним путем и добио потребна новчана средетва. Мојим доласком у Рим био је завршен и мој рад као непосредно одговорног лица за развој ЈВ у Словеначкој. Тај рад био се чавршио неуспехом. Део одговорности за неуспех свакако пада и на мене. Пскушавао сам много, те сам и грешио. Претпостављао сам да моји политички и војни сарадници свп поштено мисле о покрету ђенерала Михаиловића, чији су про~ грам били усвојили. Није на одмет да додам: да ми је Ђенерал Михаиловић личним писмом одао признање, после свега што се тамо збило, за мој рад као његовог претставника у Словеначкој. Почетком децембра 1943 тешко сам се разболео од запалења плућа. У постељк сам лежао до половине јануара 1944. Имао ca?vi радост да крајем децембра 1943, о Божићу, добијем од ђенерала Михаиловлћа честитку за унапређење у чин потпуковника, као и његове добре жеље за моје скоро оздрављење. Уједно сам примио и наређење да, по оздрављењу, не чекам на Савезнике у Риму; требало је да се, враћајући се у Словеначку, стално задржавам иза немачких линија у повлачењу, са циљем да Савезницима шаљем податке о Немцима. To наређење потпуио је изменило мој план о сачекивању Савезшлса и стављању на расположење нашој Влади, било за рад у ипостранству билс за повратак у земљу код Михаиловића; за рад у Словеначкој нисам више имао воље, после искуства ранијих година. Наређење Михаиловићево требало ј 1 пзвршити. Мој рад у том правцу претставља ново поглавл.е.

9 децембар 1946, Рим. Карло Новак

У ДРАЖИИОМ ШТАБУ Септембар — октобар 1943

ПАДОБРАНОМ У ЗЕМ Љ У

Већ неколико дана налазио сам се у једном од многооројних савезничких војничких логора у Северној Африци, чекајући наређење за покрет. Гледајући како сваке вечери поједине групе Командоса напуштају логор, одлазећи са сличним задацима који су и мене очекивали, моје нестрпљењо почело је да расте. Кад ме је Командант логора најзад обавестио да ће моја група кренути на задатак сутра увече, узбуђење је достигло врхунац; не од страха, лошто се сваки од вас за овакав задатак лично јавио, молио да буде примљек и толико дуго чекао, већ од радости што ћу кроз тако кратко време бити опет у Отаџбини. Пошто сам журно завршио паковање својих ствари и продао их на аеродрому, скоро целог дана сам шетао са Луком 1 и Командантом, разговарајући о свим појединостима нашег вечерашњег пута. Око девет часова увече дошао је најзад Командант логора и повео нас камионом ка аеродрому. Нашли смо се ускоро поред великог четворомоторног бомбардера типа Халифакс, који је у мраку личио на какво чудовиште. Око авиона, на трави, седело је неколико младића. To је била наша посада, која ће имати да ово чудовиште пренесе из афричке пустиње негде у срце наше земље. Требало је да цео пут траје око пет часова, уколико не наступе непредвиђене околности. Из групе младића која је седела пред авионом, чим ми дођосмо, издвоји се један и приђе нам. To је био падобрански 1 Л у к a , потпуковник Л ука Балетић.

334

КЊИГЛ О ДРАЖ И

инструктор који ће нас на овом задатку пратити, дати сва техничка објашњења и помоћи нам при скоку. Он одмах, по дужности, узе да нам даје почетна објашњења, ствари Koje смо и сами већ одлично знали, пошто смо пре доласка на овај курс имали да извршимо веома тежак тренинг. Ушли смо најзад у авион. Тешка врата затворила су се за нама. Хука великих мотора испунила је убрзо просхор и потисла све. Летимо на дванаест хиљада стопа. Док Лука дрема на свом седкшту, ја разговарам с инструктором. Прича ми о своме селу у Шкотској, жени и детету које је тамо оставио и које већ више од године дана није видео. Рат му је досадио, оувишо дуго траје. Он, који је у почетку тако одушевљено ушао у падобранце, после неколико скокова почео је да рагмишља о опасности свога посла. Ништа горе од тога, јер добар падобранац може бити само онај који не мисли стално да ће баш он бити тај коме се падобран неће отворити или који ће бити прзшишан непријатељским рафалом приликом спуштања. И онда, добија писма од жене; пише му да се чува. Пита се, како да се чува када је увек у тако опасном положају. Осећање дужности и стида спречава га да се одрекне онога за шта се добровол>но јавио. To је јаче од жеље да се остане читав и да се врати у евоје планинско село у Шкотској. Па ипак, само пре неколико дана имао је тако страшан задатак над Римом. Није то било бомбардовање о коме се толико пише, већ просто бацање летака италијанском народу: да престане са борбом. Да, али бомбардери су увек заштићени масом ловачких апарата; a његов авион ишао је потпуно сам. У мору противавионског баража осећао се као изгубљен; и само га је, он је у то убеђен, његова молитва спасла пропасти. Отпочео сам и ја да причам свој живот. He без гордости, иабрајам му све кроза шта сам прошао: рат, заробљеништво; бекства, Француска, прелаз преко Шпаније, Енглеска и најзац Африка. Слуша ме са свим знацима дивљења; то ми даје право задовољство, што сам га ипак импресионирао. У рату, међу људима које носи ветар десно и лево као лишће, то је једина забава: као случајно, импресионирати један другога; и као природно, бити импресиониран. С времена на време прекидали смо разговор, отварали крата на трупу авиона и бацали светлеће бомбе, које сам ја

У ДРАЖ И Н ОМ Ш ТАБУ

335

претходно темпирао. Гледајући како бомба пропада у бездан испод нас, помишљао сам да ћу и ја, кроз врло кратко време. поћи као и она, у мрклу ноћ. Летимо скоро већ два сата. Осећам се прилично уморан. Лежем на клупу, поред Луке. Мој нови шкотски пријател. покрива ме својом бундом. Лежим и трудим се да заспим; алн ми сан тешко долази на очи. He знам колико сам остао као у неком полусну. Одједном ме је тргла јака светлост која је засенила авион. Скочио сам. Мој пријатељ чучао је поред ирозора и нешто осматрао. Пришао сам му. Од јаке светлости иисам могао ништа да осмотрим. Објаснио ми је да смо ухваћени у немачки рефлекторски сиоп, негде изнад албанске обале. Свестан опасности, очекивао сам да ћемо свакога часа бити погођени. Велики авион почео је нагло да мења правац. Није се више могло остати у стојећем ставу. Скрећући час на једну, час на другу страну, авион је после неколико тренутака успео да се ослободи опасног загрљаја светлости. Одахнули смо. Нисам више могао да лежим. Сео сам поред прозора и зурио у помрчину испод нас. Сада смо летели изнад копна. Скинули смо појасеве за спасавање. Далеко доле, с времена ка време, приметио бих слабо треперење светлости. Свакако поједииа насеља. Да ли је то још Албанија, или је већ наша земља? Авион је мирно летео; мотори једнолично певају своју ттесму. Било је око три сата изјутра када ми је инструктор прилхао и рекао да је време за облачење. Навлачим комбинезоне; остаткг униформе пакујем у балу. Више нисам узбуђен. Миран са:.1 као да ћу имати да се најнормалније спустим на један од сталних аеродрома. Намештам падобран. Инструктор ми толико затеже потеге, да сам приморан да легнем, поред отвора кроз који ћу скакати, како бих лакше дисао. „Ватре! Ватре!” чуо сам одједном. Погледао сам кроз прозор. Дубоко доле приметио сам ситне светле тачке, поређане у облику правоугаоника. Срце ми је снажно почело да удара. Најзад смо ту. Кроз који минут бићу доле. Авион је почео нагло да се спушта. Познато пиштање иотора и снажан притисак у ушима. Инструктор је отворио капак рупе кроз коју ћу искочити. Већ је 3.30. Месеца још нема, TI помрчина је потпуна. Сада седим поред отвора, док авион кружећи узима потребан правац и висину. Више моје

КЊ И ГА О ДРАЖ И

336

главе, инструктор везује врпцу падобрана која треба да га аутоматски отвори када будем искочио. Приметио је да га гледам, осмехује ми се. Узбуђен сам. Преко пута мене седи Лука. Блед је и озбиљан. Можда сам и ја блед, само то не могу да видим. Свакако да јесам, ако човек бледи од срећног узбуђења. Покушавам да шалама насмејем Луку; без успеха. Ја сам број један. To значи да ћу скакати први. Спустили омо се већ доста ниско. Мислим да смо на висини око хиљаду и по стопа. Авион је пројурио изнад ватара, које сам сад јасно видео, ч заокренуо правећи последњи круг. Чскам напрегнуто. Одједном, црвена светлост изнад моје главе упалила се. Припремио сам се за скок. Састављених ногу, спуштених кроз отвор, леђима окренут моторима, седим потпуно исправљеи, ослањајући се рукама о ИЕИце Рупе. Зелена светлост, и одједком мрак. Страховит ветар баца мг под pen авиона. Неколико тренутака падам нагло. Потом, мали трзај. Падаље је сада лакше, одмереније; али љуљање 1C огромно. Љуљам се врло опасно: капред, назад. Покушавам да то смањим. He знам на којој сам висини. Где ли су те ватре? питам се стално у себи. Да ме није пилот бацио на погрешно место? Авион изнад моје главе непрестано зуји. Сада ће вероватно Лука иекочити. Где ли ће, Боже, он пасти? Сећам се свих савета које су нам на обуци давали. Ноге држлм чврсто приљубљене. Посматрам земљу; али ништа не мпгу да разазнам. По времену колико већ падам, треба да саг.т одаБно стигао. Шта је то ноћас са мном? Са које ли ме је висине пилот избацио? Почео сам да малакеавам. Очекујући да ћу на земљу стићи као и обично на обуци, не видећи ништа 01:о себе, ја сам све мишиће већ давно био папрегао за завршни део скока. Та превремена напрегнутост исцрпла ме је. Земље нс51а па нема. Шта се то дешава са мном ? Одједном, благ удар у земљу, баш у тренутку кад сам био у вертикалном положају љуљања. Пао сам и преврнуо се хитро. Скок је био завршен. * * *

Уобичајеним покретом ослободио сам се веза. Падобран, као да је наједном изгубио ону моћ коју је у ваздуху имао? лагано, као мртав, пао је без шума поред мене. Устао сам и осврнуо се око себе. Чинило ми се да сам на дну кањона неке

У ДРАЖ И П ОМ ШТАБУ

реке. Нигде никога; потпуно сам. He знајући за часак шта да радим, почео сам да скупљам падобран. Звук авионског мстора допирао је још до мене. Сигурно је сада бацао матерпјал. Али 1'де ? —• Ооој! Падобранац, ооој! разлегло се далско rope, са врха кањона. Опазио сам иеколико слабих светлости, ка:;о еу се спуштале низ падину. — Ооој, брате, где си? поновило се неколико пута у кратким размацима. Одазвао сам се, после краћег двоумљења. Светлости су иагло потрчале у правцу мога гласа. Приближавали су ми се са више праваца. Још нисам могао да разазнам људе; назирао еам само силуете. Нагонски сам подигао митраљету, спремат: на све. Они су ми се приближавали, у поцепаним, грубим сеЈБачким оделима. Пушке су држали преко рамена. Прилазкли су с поверењем, као брат брату. Један од њих се издвојио, пришао ми, стао мирно, по војнички, и поздравио ме: — Господике Капетане, ја сам наредник Петровић, Командант I батаљона Златибореке бригаде. Добро наи дошли! Загрлио сам га. И против моје воље, сузе ми овлажилс очи. Руковао сам се и с осталим брадоњама. Узели еу моје ствари, и еви смо полако кренули узбрдо. Затекао сам Луку поред ватара. Изгледа да се при скоку добро угрувао, јер још није могао да се потпуно снађе и одговори на питања која му је енглески мајор Гринлис ( Н. S. К. Greenlees) постављао. Мало затим, кренули смо ка логору Савезничке мисије. Осећао сам се као поново рођен. Дивна јесења ноћ, пуна мириса четинара, раздрагала ме. Пева све у мени. Пешачим с таквом лакоћом, као никад пре тога. Толико сам занесен и срећан, да као кроз маглу чујем питања која ми Гринлис упућује, и на која вероватио нешто одговараи. Иако је већ два сата изјутра ( по српском планинском времену ), нкко у логору не спава. Очекују каш долазак. После поздрава и уобичајених питања о скоку, прилазимо сви казану поставл^еном на великој ватри поред шатора. Мирис ,,шумадиског чаја”, који се из казана тако опојно шири, изазнва слатке успомене. Навалили смо својски. Нико није на спаваљс ни мислио. Ипак, по еавету свих, улазим у један од падобрана

КЊ ИГА О Д Р А Ж И

338

пачињен шатор. Лежем на дебели слој чисте сламе, не бих ли се колико - толико одморио за сутрашње напоре.

ПРВИ ДАН У ЧИЧИНОМ ШТАБУ

Са првим зрацима септембарског сунца, које се појавило иза једног од многобројних висова Златибора, угледао сам групу колиба, скривену у једном малом планинском седлу. Нико живи не би могао помислити да се у тим колибама налази Главни штаб целокупне националне герилске акције v земљи, да се овде решава судбина целог једног народа, да ту живи вођ народног устанка, ђенерал Дража Михаиловић. Праћен официрима који су ми изишли усусрет, зауставио сам се пред једном од тих колиба. Пред вратима је група брадоња слушала јутарњу емисију. — Помози Бог! — Бог ти помогао! одговорише они, и помакоше се да ми направе места на клупи. Као да је за ове горштаке - ратнике била најприроднија ствар што сам ја још синоћ вечерао у Бенгазију, а данас сам с њима у слободним српским планинама. Моје самољубље било је повређено. Ипак сам се трудио да покажем да ме њихово држање ништа не чуди. Сматрао сам да ћу после завршене емисије бити засут питањима; али се и то предвиђање не оствари. Сем неколико најобичнијих питања, нико се даље није много интересовао. Можда ме чак ни толико не би испитивали да нису били мало зачуђени што ме ту на врху планине виде у афричком тропском оделу. Много више их је занимало да ли су ноћашњи авиони донели оружја, муниције, лекова и обуће. Како на то нисам могао да им одговорим, наставгапе да разговарају о својим стварима. Упустио сам се и сам у жив разговор с официрима који су месец дана раније искочили овде, као и ја. Потпуковник Павле Новаковић прекинуо је овај разговор ухвативши ме за руку. Привео ме једном брадоњи који је с осталима седео на клупи: — Господине Ђенерале, ово је капетан Тодоровић, који је ноћас дошао из Каира! рече он.

У ДРАЖ И Н ОМ ШТАБУ

339

Разрогачио сам очи. Брзо сам, војнички, поздравио брадоњу пред кога ме је довео. Погледао сам га боље. Никада га не бих познао, иако сам га раније врло често виђао. Једина сличност биле су његове нераздвојне наочари. Прихватио сам пружену руку и срдачно је стиснуо. — Причаћемо о свему доцније, рече Чича. А сада пођи да присуствујеш нашем јутарњем раду. Следовах примеру осталих. Живот у шуми почињао је за мене врло чудновато. ^ Улазећи са јаке јутарње светлости у колибу коју г.ш је кривоноги Јанко показао, нисам у првсм трзнутку могао нипгга да разазнам. Љут днм са огњишта, помешан са дуваиским димом, испуњавао је целу одају, а мали прозори са стране пропуштали врло слабо светлост, те је у колиби била полутама. Сви су се окренули вратима кад сам улазио к, одговоривши ми на поздрав, наставили прекинут рад. Стао сам уза сама Ерата, старајући се да својим присуством не ометам рад. Почео сам лагано да разгледам по одаји. Два грубо истесана сеоска кревета, испуњена сламом и прекривена дебелим прекривкама, један мали сто, рукотворпна чобана који за време лета проводе овде своје даке, три троношца и неколшсо пањева који замењују столице. To је сав намештај, У једиом углу огњиште, но без баџе, те сав дим остаје у собн; а у другом ствари ( ранац и пар чизама ). Сто прекривен картама ( војне секције, размере 1 :100.000 ) налазно се уз кревет; от-со стола на креветима и пањевима седело је коколико официра; познао сам их одмах и порсд густих брада и грубих ссосгсих одела. Комаидаит је седео на кревету, за столом; подбочен на руке опаљене сунцем и ветром, посматрао је хартлје пред собом. Нешто да бисмо упростили, а нешто из милоште, када смо између себе о њему говорили, звали бисмо га просто Ч и чa. Двојица од присутних били су ми непозиати. Никада их раније нисам видео; био сам сигураи да тшсу официри. Обојнца су већ били старији, свакако преко педесете. Један оц 1ћих, сродњег раста. кошчат и сув, скоро аскетског изгледа, но са врло благим и интересантним цртама лица, уоквиреног

340

КЊ И ГА О ДРА Ж И

потпуно седом косом, седео је поред Чиче на кревету, ослањајући се на штап у чији је врх упро своје плаве очи, и пажљиво слушао читање извештаја. Други мањи, просед, п о грбљен, седео је на пању поред првога. Када сам шапатом затражио обавештење о њима, капетан Аћим Слијепчевић ми је одговорио да су то др Стеван Мољевић и Ђура Виловић, чланови Централног националног комитета, политичког тела четничког покрета. Ето то је био оперативни део Чичиног Главног штаба. ггри свом редовном јутарњем поелу, негде у слободним српским планинама. Никада раније нисам био ни у једном Главном штабу. Читао сам много о раду великих Команданата и њихових Штабова, за време прошлог Светског рата; али ово што сам сада гледао, не само да није било слично ономе што сам знао и замишљао, већ се ни по чему није могло ни упоредтгги. He само што је овај Главни штаб био смештен у бедној планинској колиби, те није имао сву удобност која се може видети по осталим штабовима, већ еу га његов састав и природа посла разликовали од осталих. Борбе са окупатором и заштита становништва, питање снабдевања ратним материјалом, збрињавање многобројних избеглица, обезбеђење иехране опљачканих и опустошених крајева и, најзад, још и наметнути грађански рат, — учинили су да овај малобројни Штаб има да се бави проблемима који у осталим зараћеним земљама ангажују цео државни апарат. Па ипак, и поред тешких услова за живот и рад, сав тај посао обављао се некако лако и природно. Никад нисам могао ни замислити да тако демократски дух влада међу овим људима шуме, које сам пре доласка замишљао да су огрубели у новом начину живота и да силом околности само драконским казнама могу одржавахи и спровести дисциплину. Осетио сам одмах да нешто више држи и загрева озе људе, који су овде у задимљеној атмосфери планинске колибе слушали лажљиво онога у кога су имали пуно поверење и према коме оу гајили безграничну љубав. Чича је читао извештаје теренских команданата, примљене у току ноћи. Сви присутни бележили су потребне податке, како би по свршеном читању имали преглед ситуације у земљи. Иисам могао да учествујем у претресању појединих питања, не могући да се тако брзо уживим у ситуацију, пошто

341

У ДРАЖ И Н ОМ Ш ТАБУ

су ми чак и поједини изрази, одомаћени у овом новом начину ратовања, били непознати. Будући отсутан од рада, моја пажња је почела да се сасређује на Чичу. Посматрао сам га пажљиво. Ни густа коса и брада нису успели да измене израз његовог лица. Његове очи су изражавале неку врсту мирне меланхолије, коју је с часа на час расветљавао хумор, чак и кад не би проговорио нк реч, већ се само насмешио на неку примедбу сабеседника. Чича је средњег раста, лепо развијен и здрав чоЕек. Слаба ксхрана и скоро трогодишњи напори нису ослабили његову физичку кондицију, мада он никад не тражи олакшице за себе. Једе исто што и Четници, често само по дватри печена кромпира дневно. Обучен је као и остали, врло скромно: сеЈвачко одело од грубог сукна, на глави шубара, на ногама војничке цокуле. Воли дуван и његов чибук не престаје да се дими за све време рада. Алкохол не мари. Необично много воли музику, коју хармоникаш Драшко тако вешто изводи у свежим планинским вечерима. Право је уживање слушати Чичине дискусије са др Мољевићем из области економије и социологије. Смксао за организацију> лична храброст и дар за непосредно обраћање маси, створили су од њега вођа једног целог народа. Заиста, његов почетак био је врло тежак: вратити поново веру у себе једном поробљеном, али јуначком народу. Нико за њега раније није знао. Али свако који га је једном видео, чуо и посматрао у акцији, следовао га је слепо. Данас, његова лична храброст испуњава све. Остали око њега, такође одлични борци и вођи, налазе се ипак у његовој сенци. Народ му је поклонио душу. Ушао је већ у сеоску легенду. Њему се песме певају, на њега се позивају, у њега се куну. Јутарњи посао приближавао се крају. Чича је диктирао наређења, а потом билтен и извештаје за радио - службу. Кафа „Југо - Санџак” ( пародија на име чувене кафе „Југо - Бразил”, пошто ова није имала ничег сем јечма), коју је Јанко донео за све, означавала је да је рад завршен. * * *

Излазим из колибе и жудно гутам чист планински ваздух. Прилази ми др Мољевић. Интересују га моји утисци. Видевши да их ја сам не могу да средим, почиње он.

КЊИГЛ О ДРЛЖП

i-12

— Бидиге и сами, рекао је, под каквим условш,ха живимо 31 радш.Јо. Па ипак је то велики корак унапред према нашем 'лочетку. Када сам се ја придружио Чичи, покрет се тек рађао. Потребно је било придобити народ, тако тешко разочаран у СЕе. У разговору који смо наставили шетајући се кроз шуму, он ме је потсетио ка све недостатке наше бивше државе, да 6x1 ми после објасиио оно што њих води у овој тешкој борби. — Питате се вероватно, настављао је др Мољевић, шта смо то ми моглхг обећати српском сељахсу, који је својим здравим нагоном ссетио одмах сиу опасност од комунизма и отресао га се одлучно, после краћег искуства са њим. Ево шта: економску независност селу и сељаку кроз задругарство, да би кроз економску независност могао заиста постати равноправан грађанин земље; учествовање у добити, заједно са послодазцем, радника који кроз синдикате и остале радничке организације поред потребног осигурања има да оствари и своје стручно образовање; да би, пак, чинозник могао да заузме своје право место, целокупна државна администрација има да буде реорганизовака и упрошћеиа. За ову ргорганизацију ми смо спрзмили све потребне планове, водећи у првом месту рачуна да у њиховом спровођењу имамо рачунати на недовољан број интелектуалаца, и то баш у оиом периоду, када рад има бити иајактнвнији. О осталхш законима који ће одредиги личну слободу појединца и његове дужности према заједницк, као п његове одговорности, није потребно ни да вам говорим, пошто је то разумљиво за једну демократски уређену земљу. Можда с.ам вас разочарао, ако сте очекивали да чујете какве сложене планове о будућем уређењу земље. Али народ нас је разумео. Уверио се да смо доброкамерни и решени да по свагсу цену спроведема све оно што сам вам малочас рекао. # # # Прлближавали смо се неосетно великом дрвету у чијег.т је хладу био начињен сто, око кога су сви седели и зесело се смејали. Ручали су. Сели смо и ми, и Јапко нам је ускоро принео две порције пиринча са месом, као и велики комад хлеба. Јео сам са највећим апетитом; било је преко очекизања добро. Баш тај добар ручак, који није свакодневан, био је

У ДРАЖ И Н О М Ш ТАБУ

343

повод шалама и смеху на рачун интенданта Штаба, чувеног Чика - Тараса.2 Чика - Тарас, иначе активни мајор, још од првих дана је са Чичом и од њега се никако не одваја. Мали и дебео, он врло комично изгледа са великом и густом брадом, утолико пре што је увек намрштен, што опет одудара од његовог спољњег изгледа. Седећи на једном крају стола, он је стално мумлао на шаљиве примедбе које су са свих страна падале. Неко добаци како се једном на Равној Гори Чика - Тарас страшно уплашио. На то он одмах реагира: — Уплашио би се и ти, бато, да си био сам испред целог лартизанског батаљона. — Причај, Чика - Тарасе. Молим те, причај како је било! чуло се са више страна. Он поче: — Било је то почетком децембра 1941 г, Наши односи са Партизанима већ су били покварени. Међусобне борбе биле су отпочеле. Баш у то време наиђе и прва велика инвазија непријатељева и Главни штаб је морао да евакуише Равну Гору. Чича ми је наредио да са још двојицом останем, закопам архиву, а потом да стигнем колону, која је зором била напуетила Равну Гору. Било је врло хладно и гуета магла је обавила планину. Имали смо велике тешкоће да ископамо јаме за архиву. Завршивши посао, ушли смо у колибу да се мало огрејемо, поједемо нешто, а потом кренемо за колоном. Оддедном, чуо сам неке кораке око колибе и гласове више људи. Неколико од њих уђе скоро унутра. Пребледео сам кад сам на њиховим шајкачама видео петокраке звезде. Сви су били доста млади. Довели су ме пред Команданта батаљона да ме испита и да му дам потребне податке. Командант батаљона, бивши студент, родом Црногорац. Помислио сам: „Балавче један, ја проведох двае’ст година у војсци док догурах до капетана, а ти преконоћи, ни вшне ни мање, него Командант батаљона.” На његова питања одакле сам, одгоЕорио сам да сам из оближњег села Т. Мислио сам да ће све добро проћи, кад један младић из Командантове пратње проговори: 2 Чика-Тарас,

Милојко Узелац.

З-Н


—■ Лаже тај матори, друже Командакте! To је капетан Узелац, из лнчие праизе Драже Михаиловића. Срце ми је пргетало да куца. Знао сам шта ме очекује. .Међу?'ш, и дал>е сам најенергичније тврдио да сам из села Т. к да никада ђенерала Михаиловића нисам ни видео. Ипак сам био затворен у колкбу, док не буду проверили податке. Зноо <ам шта то значи: први сумрак и јаруга. Иако је у колиби било веома хладно, зној ми је цурио са чела. Сваки час вршила ми се мала нужда, и ја сам молио етражара да из колибе излазим. Дозвољавао мк је то, смезући се и говорећи да ноћас више нећу осећати кикакву потребу. Али уколико су моји изласци учестали, његова је пажња слабила. Решио сам да покушам бекство. Магла је била густа и пружила би доста добру прилику. Када сам још једном изишао, погледао сам пажљиво око себе. Стражар је тог тренутка гледао нешто у правцу колибе. Потрчао сам нагло низбрдо и потонуо у густ застор маглс. — Стој! Стој! Неколико пуцњева је одјекнуло. Ни сам не знам како сам, овако дебео, могао тако дуго да трчим. Дах ми је заетајао у грлу, зној цурио са чела, али сам и даље трчао. У једној јарузи заетао сам, прикрио се, и сачекао пад мрака. По ноћи сам наетавио кретање и после дужег лутања стигао у село Т., одакле сам са путовођом наставио пут за Главни штаб. Од о е о г догађаја заклео сам се да се више од Чиче нећу никада одвајати. Изгледа да сам баксуз кад сам без њега. Последње речи Чика - Тарасове пропраћене су опет смехом. На то је он реагирао својнм познатим гунђањем у браду. * * *

Мој нови ордонанс Мита помогао ми је у подизању шатора. Са великом радозналошћу посматрао је сваку ситницу коју сам из ранца вадио, не заборављајући да се стално диви свему н да напомиње како он баш ништа нема. Смејао сам се у себн његозој невештој тактици н уживао унапред у његовом изненађењу и радости кад му будем дао ствари које су заиста Гшле потребне.

У ДРАЖ И Н ОМ ШТАБУ

345

Капетан Слијепчевић ме је прекинуо у послу и ја сам се ускоро придружио групи официра испод великог дрвета. Схватио сам одмах њихово узбуђење, јер се очекивао долазак Шефа Савезничке мисије, енглеског бригадира Армстронга ( С. D. Armstrong ). Када се ускоро група од око петнаестак савезничких официра појазила пред колибом, нико од присутних ни је могао да прикрије радост, као да је овај долазак већ значио крај њихових напора и борби. Поздрављајући савезничког Команданта, Чича је истицао евоју радост што ће сада бити у стању да Савезницима покажо своје тешкоће и потребе. Савезници могу да нду куд хоће и да виде све што желе. На све што имамо, ми можемо бити само лоносни: на морал и храброст наших бораца, на оданост на,рода, чак и на слабо оружје, јер је отето кепријатељу. Уз љуту, коју Јанко није заборавио, разговори су се наставили све до вечери. Мрак је лагано обавијао врхове Златибора, а вечерњи поветарац разносио мирис четинара. Планина је тонула у сан. Само се је још испод великог дрвета чуо жив разговор. Велике наде везивале су се за блиску будућкост. Мита ме је чекао пред шатором, гладећи једном крпом томиган који сам му био поклонио. — Лаку ноћ, Господине Капетане! рекао ми је. Сутра ћемо бити један корак ближе слободи! Лежећи на слами, потпуно обучен, слушао сам тихи звук хармонтгке и пријатан Драшков глас, који је певао: Планино, мајко љубави, Пданино, цвете убавн! У теби живот проводе Синовм наше слободе.

ЗАПИСИ О БОРАВКУ

Синоћ смо дошли на планину Торник. Место се зове Брестовац. Налази се баш поред старе српско - аустриске границе, tj. поред суве границе Србије и Восне. To је једна зараваи, висине око 1100 метара, али доста узана. Западне њене падине стрмо се спуштају ка Јаблаиичкој Реци, док се источне, преко

КЊ И ГА 0

346

ДРАЖ И

таласастих коса и ћубастих врхова, протежу ка долшш р-еке Дрине, у коју ће се, код Вардишта, стрмо еручитк. Сзсга неколико породица, одвојених на по десет до петнаест минута хода. На западној падини платоа, десет мииута од места Главног штаба, била је смештена Савезничка мнеија. СлсдеИу косу заузео је Штаб Златиборског корпуса; а још мало подаље, пргко потока, био је Штаб Златиборске бригаде, на чијој смо се територији налазили. Штабне чете Златиборске бригаде и корпуса давале су непосредно обезбеђење за место Главног штаба. Становање под шаторима било је врло пријатно, пошто је време било изванредно лепо. * * *

Живот у Штабу тече нормално и без нарочитих узбуђења. Цела територија Санџака и Источне Босне под контролом је Четника. He само села, већ и вароши, као Прибој, Рудо, Вишеград, Бијело Поље, Пријепоље, Пљевља итд., у нашим су рукама. Врло често одлазим да посетим капетана Јоже Певеца, Шефа Центра везе при Главном штабу, и његове симпатичне сараднике. Са својим радио - етаницама он је био удаљен двадесетак минута хода, на једној лепој коси. Као и увек, н>е1'ово је место привлачна тачка за све, особито за савезничке официре. *## Одлазећи јутрос на редовну конференцију са Чичом, затекао сам пред улазом у његову колибу двојицу брадоња. Упознали смо сз. To су били Комакдаити 1 и 2 рачанске бригаде. Дошли су да лично поднесу извештај да су њихове територијр ослобођене од непријатеља. Бајина Еашта, последље упориште непријатељево, заузета је била јуче и застава немачког гарнизона била је наслоњена сада уз Чичину колибу Ручајући тога дана с овим јунацима, слушао сам појединости о нападу на Бајину Башту. Непријатељ је, после великих губитака, отступио за Ужице. Плен је био доста велик, не само у оружју и муницији, већ и у прзвозним средствима. Питао еам се докле ће то трајати, јер није било тешко предо-

У ДРАЖ ИНОМ ШТАБУ

347

сетити нову непријатељеку казнену експедицију. Команданту Прве рачанске бригаде поклонио сам свој парабелум, честитајући му на успеху који је постигао. Курир Цане дошао je. Ocelia се мала нервоза у Штабу, јер сваки очекује понеку вест од својих, које тако дуго није видео. Мали, ситан човечуљак, аскетски мршав. На глави :сожна капа. Воли много да прича, што би се, слободније речено, могло иазвати брбљањем, и то баш о стваркма које су најповерљивије, те даје утисак неозбиљног човека, коме се ни најпростији задатак не може поверити. Па ипак је он један од најспособнијих и најхрабријих курира Златиборског корпуса. ГТридружио сам се и ја осталима и послао кући писмо. Нико од мојих и не слути да се налазпм у земљи. Обрадовао сам се врло много кад ми је Чича наредио да имам да пратим савезничке официре који иду у Прибој на преговоре с италијанским Командантом. To ће бити први град који ћу поново видети. После капитулације Италије, када су Четници избацили Немце из Санџака и Босне, италијанеке трупе које су се ту гатекле, ставиле су се под нашу команду, не желећл да узму и саме учешНа у борби, нити да се предају Немциша. Гарнизон у Прибоју био је јачине једког пука пешадије, са доста бацача бомби и тешких аутоматских оруђа. Требало је да испитамо сутра могућност мирног разоружања овог гарнизоиа. *## Кренули смо рано. Јутарња магла обавнјала је планину и отежавала покрет. Иако је земљиште било врло стрмо, ипак еам јахао. Спуштамо се у долину Увца. Ни слутио нисам да је нашз место тако неприступачно. Чак ни козје стазе нема. Коњи једва иду. Пролазимо кроз појас спољних стража Златиборске бригаде. Пропуштају нас, пошто познају наредника који је у нашој пратњи. На брвну прелазимо Увац и ускоро смо у селу Штрпци па друму Прибој — Бијело Брдо. Село је раштркано; поред пута, само школа, општина и кафана, као и лепа црква. Претседник Општине, који испред нас излази, Словенац је, мада је село српско. Он живи овде већ више од двадесет година и сви га воле и хвале се с њим.

348

КЊ НГА О ДРАЖ И

Наш долазак ствара догађај. Зујање аутомобилског мг.тора приморава ме да сваки час скачем и гледам где је најближи заклон. Сељаци ми смешећи се гозсре да су то паша возила, која врше контролу саобраћаја на друму. Одлучио сам да пут за Прибој наставим аутомобнлом, у коме цпљу телефонирам Команданту места и траж т: кола. Коње остављамо код Претседника, у чијој кући проводизмо cpei.ie цо доласка аутомобила. Врло је пријатно бити поново у једној лепој и домаћинској кући. Један стари камион, оправљан и преправљан више пута, баш прави ратни плен, кашљући и трескајући се страховито вози нас ка вароши. Идемо долином Лима. Пролазећи школу на Увцу, видимо трагове скорих борби: ровове и рушевине, спаљене куће. Сада је мир. Долазимо до пред варош. Улаз у н>у брани неколико бункера усађених у планинеке обронке са обе стране Лима. Врло је тешко прићи вароши када се сдавде дејствује. Поред саме peice, мала пољана на којој вежбају регрути Прибојске бригаде, баш као у мирно време. На самом улазу, поред пута, такође бункер - стражара: италијански и наш стражар затварају пролаз. Поздрављају нас прописно, пошто су зауставили камион и вндели ко је унутра. Иако није пазарни дан, у вароши пуно сељака. Особито око зграде Среза. Сазнао сам касније да су то младићи из 'околлих села, дошли на регрутацију. Командант Среза, поручнит. П., излази нам усусрет. Врло је радостан што има прилике да види савезничке официре о којима је досад само слушао. У игалијанској касарни очекује нас Командант Пука c.t целим Штабом. Већина официра говори помало српски, ађутант врло добро. Командант пристаје да преда оружје Четницима; лли се жали да нема везе са Веранама, где се налази његова дивизија, од које мора да сачека наређења. Износе чак и послужење: италијански вермут, а ораси за мезе. Извињавају се што немају ничег другог; ратно је време, снабдевање сасвим престало. Варош, коју сам кренуо да обиђем, пуна је италијанских појникз. Када се зна да су они до јуче били окупатори, њихок изглед даје сада заиста жалосну слику. С времена на време, покоји брадоња, наоружан до зуба, журно промакне улицог.т. — За име Бога, јеси ли ти то, Борко ?

У ДРАЖ ИНОМ Ш ТАБУ

349

Један брадоња у ковом сељачком оделу прилази ми. Иде тешко, са штакама. Погледао сам га боље. — Радомане, брате, опрости !3 Пољубили смо се. Нисмо се видели већ више од три годике; последњи пут у Београду, пред рат. А раније, били смо нераздвојни, још из школских клупа. Сада је Командант Милешевског корпуса, познати јунак шуме. Од првих дана је у шуми, четири пута рањаван. Последњи пут приликом напада на његова родна Пљевља. Рана му је сада добро и нада се да ће за који дан натраг у свој корпус. Остатак дана провели смо заједно. Није могао да ме се довољно нагледа. Приредио нам је царски ручак и био много при руци у свршавању послова, Растали смо се касно увече, када смо кренули за планину. # * *

Добио сам новог ордонанса. Тек му је осамнаест година, а већ јо две године у шуми. Дошао сам, као добровољац, што већина оада чини. Командант Златиборске бригаде послао ми је дивног коња. Дизан трогодни алат, чистокрвни Енглез, само у доста бедној кондицији. Заплењен је са још двадесет коња приликом упада у државну ергелу Љубичево, да би се предухитрили Немци. Направио сам требовање материјала који Савезници треба да нам баце авионима. Са енглеским мајором Гринлисом ( Н.С. Kenneth Greenlees ) изабрао сам просторију за бацање, проучили смо и наредили све мере за обезбеђење исте. Време изванредно лепо, месечина повољиа. Очекујемо долазак свакога дана. # # *

Јутрос је мајор Гринлис кренуо ка просторији за пријеат материјала. Ја треба да му се ноћас придружим. Гринлис се морао да врати са пола пута, пошто су Бугари отпочели са блокадом просторије ка којој смо се налазили. Са две дивизије, наступајући са правца од Ужица и Чајетине, тога јутра веп су били стигли на место куда је требало да идемо Гринлис и ја. Командант Златиборске бригаде упутио је два своја батаљона усусрет непријатељу, како би борбом створили време 3 Радоман,

капетан I класе Радоман Раилић.

350


да се Главни штаб извучо. Нмамо сигурна два до три часа, a то је сасвим довољно. Чујемо борбу, која се водл на око 4 км. од нашег места. Наређујем припрему за покрет, пошто сам од Чиче примио потребна упутства за кретање. Потсрст је почео. Иа челу колоне, као и увек, Чича са (!Војим пратиоцима. У тренчкоту, са папуљачом на глави, прописно каоружан, Чича пешачи одлично. Спуштамо се ка друму. Бијело Брдо. Иде доста споро, јер је колона дугачка a пут рђав; товари често спадају. Пошто смо прешли преко друма и кроз еело, отпочело је пењање Маршујемо већ пет сати; узбрдица је врло велкка, људи се тешко крећу, сваки час застају. — Ево Еећ више од две годипе како сам у Штабу! вајка се једак омладинац, врло екмпатнчан pi храбар дечко. Никада ми, Господине Капетане, покрет није био тежи него вечерас, нити сам икада видео већи успон. Није ми тешко да идем: али овај проклети ранад, то је најгори изум света. Бацио бих га одазно, али знам како ће ми требати кад стигнемо на преноћиште. Узшдам му ранац и псред његових енергичних протеста. Никако да стигнемо. Ала је ово нека велика планина! Тек сада видим да нисам имао ни појма шта значи покрег на планинском земљишту. — Нисам ки сањао да ова наша земља има двапута вишз узбрдо псго низбрдо! прави неко виц иза мене у мраку. — Мсре, мани ћорава посла! одговара му другн стењући. Само да ми је једном да стигнем! Најзад емо на врху. Колона је стала да се прикупи. Већ ie поноћ. Хладан планински ветар продире до у срж. Копачарн који су раније послати, ие долазе још, и Чича почиње да ее љути. Људи су уморни и ознојени, потребно је одмах их еместити. Позива ме најзад и издаје потребна наређења за смештај Савезничке мисије. Кренуо сам са путовођом. На ћувику изнад кућа одређених за Главни штаб назирало се такође неколико кућа. Домаћини су врло љубазни, очарани што у своје домове могу да приме савезничке официре. Смештамо се некако, ко у соби, ко у дворишту иа мало ссна, како бисмо се колико - толико

У ДРАЖ ИНОМ ШТАБУ

351

могли одморпти. Ђаволски ie хладно; штавише, снег је почео да промнче. *#* Наше ново место је еело Доњи Разанци, родно меето чувеног великог везира Мехмед - паше Соколозића. Село је на лланини Варди, висине око 1400 метара. Са нашег ћувика лружа се диван видик ка долики Лима и Дрине. Највишп врх Варде заклања нам Србију. Место је окружено старом буковом шумом. Рано изјутра пошао сам у обилазак, како бих знао где се који део Штаба сместио. Са нашег ћувика спушта се узана стаза, кроз шуму, ка селу Горњи Раванци. Звук мотора радио - станице показивао је да се капетан Певец већ смеетио, мада је дошао читава два сата после нас. Јужну косу од нашег ћувика заузео је батаљон Врховне команде, мајора Миљана Јанкетића; најисточнију, баш испод самог врха Варде, посела је Штабна чета Златиборског корпуса. На врху планине објавиица Златиборског корпуса осматра даноноћно све стазе које воде нашем планинском гнезду. * • *

Известили смо о промени места и поново очекујемо долазак авиона. Нервозни смо, јер мееечина пролази. Место за бацање сада је врло близу, евега око двадесет минута хода од нашег логора. Није пријатно седети сЕаке ноћи поред ватре и чекати на долазак авиона кога нема и нема. Вечерас је најављен као сигурко. После искуства у чекању, енглески мајор Џон и амерички капетан Мансфилд : W . R. M an sfield ) не верују више, те ка место бацања долазимо само енглески мајор Гринлис и ја. Стражари већ праве вицеве на рачун тога авиона који се никако не појављује. Већ је један с-ат. Изгледа да смо опет чекали узалуд. Крекули смо натраг у логор. Месечина је била изванредна, види се као по дану. Спремајући се за починак, чуо сам одједном звук мотора. Авион долази! сенуло ми је кроз мозак и већ следећег трснутка .јурио сам низ падину ка месту бацања. Гринлис је трчао лспред мене. Тешко дишући, трчкмо узбрдо. Стижем у последњем часу да прихватим једног енглеског поручника, који је


352

нскочио са још једним официром. Изнад моје главе авиоп јтоново надлеће. Сада баца материјал. Прикупити материјал разбацан на простору од једног квадратког килсшетра, није нимало лака ствар на овако покривеном земљишту, по ноћи и са оно мало људи са којима сам располагао. Раднмо целе ноћи. Помагачима остављам три падобрана, од којих ће направити потребно рубље. Највећи део био је експлозив, оружја ништа, мало муинције и бомби. Остатак, резервна храна за Мисију и приватна пошта официра. Толико дуго очекивани авион неће ншсога одушевити. S

*

%

Још траје леио врсме, иако јс већ крај октобра. Курир Цане вратио се из Београда и донео ми писмо од мојих. Богу хвала, сви су у добром здрављу. О осталом не вреди ни миелити; прегураће се некако. Данашњи ручак прекинут је наређењем о спреми за п о крет. Знали смо само да је нека колоиа прешла Лим. Пошто сам наредио потребно, кренуо сам ка Главиом штабу, да се подробније обавестим. Изнад моје главе чуо се звук авионског мотора. Нисам обраћао пажњу, јер је то била скоро редовна појава. Али, ово иије било као обично. Апион се спуштао, и одједном кло - кло - кло... Митраљези су почели своју песму. Један Me 110 тукао је место Савезничке мисије. У недоумици шта да радим, продужио сам ка месту Главног штаба, пошто сам еамо тамо могао добити потребна наређења. Чича је већ био у извиђању. Комора се полако паковала. Официри који су били са Чичом, били су спремни. Пошто ми нико ништа није могао да објасни, оставио сам патролу за везу и кренуо на,траг у Савезничку мисију. Тамо је све било у реду. Нико није био погођен. Наредио сам товарење. Сумрак је већ освајао. Одједном, на косз, три до четири стотине мета,ра од Савезничпе мисије, запраштале су пушке. ПрЕО једна, па затим: ћак - ћук. ћак - ћук, учестало са свих страна. Бацио сам поглед ка месту Главног штаба. Оданде су две до три десетине трчале ка месту где је борба почела, комора је товарена. Осећао сам ;,-питне погледе свих уперене на мене. Остати и даље на месту, 5ила је лудост к ризик да савезнички официри падну у руке непријатељу. Међутим, о ситуацији појма нисам имао. На

У ДРАЖ ИНОМ ШГАБУ

353

редио еам ипак покрет ка месту Штаба Златиборског корпуса. Циљ ми је био да се докопам шуме, удаљеке две до три стотине метара: она ће нас заклонити од непрпјатеља, који је већ лочео да избија на косу. Зрна су звиждала око нас. Енглескол пуковнику Белију ( S. W. Bailey ) саопштио сам да ћу ја сам да изјашем унапред, како бих сазнао шта се дешава на месту корпусног Штаба, куда претпостављам да ће се сви повући. Замолио сам га да колону поЕеде путем кроз шуглу, за мком. Ако са тога правца чују борбу, да окрену на југ. Касам кроз шуму. Митраљету држим у руци, као да бп ми она нешто помогла, кад ме иза сваког дрвета може свако из заседе оборити. Одговорност за савезничке официре тиштл ме силно. Више бих волео да сам се морао придружити онима који су отрчали на косу где се водила борба. Место корпусног Штаба је пусто. Осећам да се борба прпближује. Слаба Чичина пратња неће моћи дуго да одолева непријател>у. Колона из Главног штаба одједном избија из шуме. Питају ме за Чичу и ситуацију, оно што и сам тражим. Један курир са положаја доноси ми наређење од Чиче да Миспју водим правац Будимлија, куда ће се цео Штаб повући. Сазнао сам да нас је напао један партизански батаљон, али да Чичина пратља храбро одолеза. Чича, као и увек, у прм/л борбеном реду. Очајан сам што не смем да се придружим групк официра која одлази Чичи, у борбу. Ноћ се спуетила. Са ватрене линије, свега до триста метара од нас, равномерно клокотање пушака и поврзмено штентање митраљеза. С времена на време, бацач бомби проломи ваздух. Изгледа да имају само један, бар тако ценим по брзини гађања. Решио сам да на овом месту сачекам Чичин долазак, мада је колона дугачка а покрет ће бити веома тежак. Други курир од Чиче доноси изрично наређење да се одмах, без икаквог одлагања, крене. Спуштамо се лагано. Покрет необично тежак, јер је покрчина потпуна, а пута нигде нема. Тихпм гласом журим кољовоце. По правцу ватре изгледа да непријатељ лсели да избије на највишу тачку н пресече нам пут. Сваки час неко застане, товари падају, колона се кида, веза се губи. У мраку једва назирем онога испред себе. — Веза! Веза! чују се тихи гласови војкика. После више сачекивања и прикупл.ања, најзад стижемо. Али, добар део

354

КЊ И ГА О ДРА Ж И

колоне остао је негде у путу. Шаљем патроле да га пронађу, но резултата нема. — Да ли сте сви ту? чујем глас Чиче, који се последњи са положаја повукао. Зове ме у стругару, где је смештен Штаб мајора Лукачевића. У дворишту стругаре капетан Душан Радовић - Кондор формира један одред којим ће задржати неко време непријатеља. Сви војници, ма из које јединице били, курири и ордонанси, увршћени су у исти. Пошто је примио наређење од мајора Лукачевића, капетан Радовић журно креће да поседне одређеки му положај. У великој, лепо намештеној и чистој соби, налазио се Чича са официрима Штаба. Најзад, после толико времена, ионово електрична светлост. Стругара има своју централу. Када сам улазио, Чича је издавао мајору Лукачевићу следећа наређења: (а) да одмах камионима пребаци део Церског корпуса који се налазио у Рогатици, и с њим да разбије непријатеља у селу Доњи Раванци; (б) да у току ноћи разоружа италијански гарнизон у Прибоју и испразни магацине; и (в) да упути појачања гарнизону у Вишеград. Мајор Драгослав Рачић, Командант Церско - мајевичке групе корпуса, стиже после пола часа, а ускоро и његова колона почиње да се прикупља око Будимлије. Раније га нисам видео, и на мене је направио јак утисак. У грубом сељачком оделу, с великом косом и брадом, он се ничим, сем држањем, није разликовао од својих људи. Изгубљени део колоне дошао је најзад. У току покрета променили су правац и били стигли у село Бијело Брдо. Болница из Будимлије евакуише се за Добрун. Док мајор Лукачевић са својим људима остаје да сачека непријатеља, ми, са Чичом на челу, крећемо лагано ка Д о бруну. Борислав Ј. Тодоровић

БОЈ НА ВИШЕГРАДУ 7 - 8 октобар 1943*

Вишеград лежи око четрдесет пет миља источко од Сарајева, на немирној Дрини, која се кроз тесне кањоне пробија ка северу до сзог ушћа у Саву. Становништво ту, мешавииа је Муслимана, Хрвата и Срба. Они су живели у миру и благоетању све док крвожедне усташке легије не пронесоше смрг кроз њихове улице и домове. Велика стругара на ивици града била је реквирирана и појачаном производњом радила је за Немце, док се у текстилани на другој обали реке налазшта, фабрика муниције. Известан број српских занатлија и радника био је поштеђен смрти да би као робови радили за нове господаре. Одатле су железницом упућивани ка северу и истоку грађа за мостовс и прагови за поправку од Четника разорено пруге. Другог октобра [ 1943 године ] претставници Мисије, — бригадир Армстронг, Марко, мајор Џон и ја, — кренули су са потпуковником Остојићем из Министровог Штаба са мањом четом пратилаца да би се придружили четничким одредима прздвиђеним за напад на тај град. Наш циљ био је двојак: ( 1 ) уништење немачко - усташког гарнизона и заплсњинањс њиховог материјала, и (2 ) рушење великог челичног моста који лежи шест миља југозападно од града, ради пресецањи железнпчке везс између Дубровника на обали и Београда преко Краљева. Напад на град, под командом потпуковника Остојића, пружао је одличну пртхлику за проучавање гернлске тактике Четника, њихове обуке и борачке издржљивости официра и војника. Из књиге Albert В. Seitz: Mihailovic, Hoax or Hero. Leigh House Publishers, Columbus, Ohio, U. S. A.; 1953, in-8, s, 143.

'*

356


У току напада, који је почео око два часа изјутра, Марко и ја, пошто смо се одвојили од своје групе, спустили смо се низ ладину да бисмо испробали — ја свој карабин, а он митраљету Берету. Отстојање је било прилично велико за тачно гађање, док је гладан желудац лагано привлачио наше мисли. Најзад смо навалили на један оближњи шљивик, не марећи много за непријатне последице једења шљиве на празан стомак. Док смо се приближавали једном дрвету пуном рода, рафали некаквог митраљеза почеше да секу гране изнад наше главе. Марко и ја смо наизменично покушавали да ућуткамо тога кујиног сина док је други пунио капу шљивама. He треба сметнути с ума да су Четници били наоружани иушкама, лаким митраљезима и ручним бомбама и да су се заповести у борби преносиле искључиво гласом, куриром илл сигналним пиштољем. По тако брдовитом терену, једном куриру је требало, како сам се лично уверио, пола сата да би превалио око хиљаду метара отстојања. Па ипак, с изузетком спорих веза, напад на град добро је извршен. У почетку борбе заузета је електрична централа и прекинута струја. Посматрао сам Четнике како под заштитом пушчане ватре евојих другова налећу на непријатељске бетонске бункере, трзају осигурач са ручке бомбе, држе је у руци око две секунде ( бомба је подешена да експлодира после пет секунди ) и убаЧУЈУ их кроз пушкарнице. To није посао за слабића. Многи су оставили главу пред бункерима. Два војника рањеног стомака донета су на превијалиште. Ништа нису имали да им олакшају муке, сем гутљаја ракије. Видео сам их доцније мртве како леже потрбушке поред једне добро брањене зграде где их је хук борбе довео с осмејком на лицу. Чињеница да су многи Усташи имали са собом своје породицс, није умањила разјареност борбе. У већем броју случајева, жене су умирале поред својих мужева, док су њихова деца, захваћена убилачком унакрсном ватром, лежала мртва, очију широм отворених од страха. Једна батерија, по свој прилици 105 мм. калибра, постављена на узвишењу с друге стране реке на ивици једне њиве кукуруза, задавала нам је доста јада, све док је четничка бригада на тој страни није ућуткала. Четници су се докопали затварача, док је посада „гребла” узбрдо. Идућег дана је мајор Џон разорио та оруђа стављањем по једне бомбе у цев и ле-

БОЈ НА ВИШ ЕГРАДУ

357

жиште сваког оруђа. Бомбе је потом експлодирао пушчаном ватром. Старо гвожђе. Кренули смо потом ка положају наше „артиљерије”. Она се еаетојала од једног јединог бацача бомби калибра 46 мм. без нишанских справа. Оруђе су послуживала два бивша кадровца, и то тако вешто, да је њихова ватра засипала касариу и радње преко реке. ### Идућег јутра, после триумфалног уласка, разгледали смо град. Коњи су фрктали пред згариштима кућа и радњи спаљених у току борбе. На све стране лежали су мртви Немци и Усташи, челични шлемови и црне чизме, на многима пуно ручних бомби. Око три стотине педесет Немаца и Усташа с већим бројем грађана пали су под нашом ватром. Неколико стотина непријатељских војника избегло је у брда. Већина од њих погинула је доцније од Четника који су их немилосрдно гонили, вођенн жељом да освете своје невине које су Усташе својевремено на зверски начин убшш. Неколико џамија било је тешко оштећено од стране вандала, као и једна римокатоличка капела. To је заиста било за жаљење, пошто су у питању биле старе ретке грађевине. Када сам нешто доцније ушао у једну српску цркву, чији су дивнн прозори били полупани а дрворез унакажен ножевима других вандала; када сам видео људски измет свуда по поду, осетио сам да је боље да ништа не кажем. Турци су током тркнаестог или четрнаестог века подигли преко дубоке, брзе Дрине мост, масиван али врло лепог изгледа. Преко тог моста прешли смо до места где је био смештен номачки гарнизон, Ту су се налазиле велике коњушнице пуне јахаће и теглеће стоке, од које је око шездесет грла сстало у животу и поред тешке ватре. Била је ту такође једна добра болница, лепо опремљена, затим радње и слагалишта. Пре напуштања, Немци су запалили све зграде, али су ее неустрашиви Срби ипак пробили и из запаљених зграда извлачили тешке сандуке муниције и бомби за бацаче. Наш се плен састојао из два пољска топа, великог броја аутоматског оружја, око пет стотина пушака, два железничка воза, два аутомобила, чстири моторна чамца, три гумеиа чамца,

.558

К Њ И ГА О ДРА Ж И

седам велпких и дванаест мањих бацача, једне радио - станице и GrpoMiie количине муниције. Највећи део санитетског материјала који нам је био тако потребан, био је уништен пожаром. Мајор Џон и ја нашли смо две нацистичке заставе величине око два са седам метара. Неколико иоћи лежао сам на кукаетом крсту који сам сместио у доњи део свога џака за спавање. Доцније ме је мој посилни Десимир убедио да скинем кукасти крст са заставе, коју је он потом, као изврсну тканину, продао за мед и кајмак у селу. Те зиме, кукасти крст претворен у капуљачу, штитио ме је од снежних вејавица. По повратку у град обедовали смо свечано у градском хотелу. Сви Срби били су јако раздрагани док смо им ми честитали на добро обављеном послу. Идућег поподнева кренули смо планинском стазом ка мосту у правцу Сарајева. Прошли смо поред тврђаве и радионица које су само дан раније биле под ватром. Угљенисани остаци гомиле грађе, и зграде које су још увек лагано гореле, искључпвали су за извесно време сваку могућност оправке пруге и мостова. Са собом смо носили око шест стотина педесет фунти експлозива на теретним коњима. Пратила су нас два бивша југословенска инжењериска официра. Када смо коначно оставили за леђима све те рушевине, лакнуло ми је. Пошто смо се у једном планинском засеоку, високо изнад кланца, одмарали до поноћи, кренули смо ка положају одакле је око два сата изјутра требало да пређемо у напад. На коси изнад моста лежали смо потрбушке у очекивању знака за јуриш на бункере који су бранили приступ мосту с сбе стране реке. Ништа се није догађало. Марко и ја псовали смо густу маглу од којс се, сем слабе светлости с обе стране моста, ништа није видело. Изгледало је као да је само небо желело да прикрије наш прилаз до места одакле ручне бомбо и ватра аутоматског оружја могу да уздрмају ноћ, бункере и посаду. Коначно је упорна пушчана ватра с друге стране моста почела да добија у снази; али, и поред тога, преживелн непријатељ нијс се повукао низ реку све до 10.30 чаеова пре подне, напустивши мост, наш циљ. Мост, дивног изгледа, дуг око четири стотине педесет стопа, висио је око стотину стопа изнад бучних таласа Лима. Мајор Џон је трљао руке у радосном ишчекивању.

БОЈ НА ВИШ ЕГРАДУ

359

Пошто смо узели све потребне податке, одлучили смо да ће четири стотине педесет фунти експлозива бити довољно га обављање посла. Потом смо поставили своју радионицу у једном од два тунела на нашој страни реке, пошто смо уклонили мртве Немце који су нам лежали на путу. Приметивши како одељење пионира ради погрешно на постављању упаљача, латио сам се лично тог посла. Док су Марко и Џон, после неспоразума с инжењериским официрима, сами завршавали постављање пуњења, упаљачи су били готови. Поставили смо их, повезали брзогорећим штапином, како бисмо обезбедили истовремену детонацију, темпирали упаљаче на два минута и потом се одмакли пажљиво, али журно, некп у тунел а неки до куће у подножју падине. Екоплозија је одјекнула. Огроман комад гвожђа умало не погоди једног Четника на улазу у тунел у коме сам се налазио. Када смо погледали, мост напола превијен лежао је у кориту реке. • • • Недељу дана касније, чули смо како Радио - Лондон јавља да су Партизани подигли у ваздух овај мост. Наиван свет је веровао. Алберт Б. Сајц ( Превео Б. Ј. Т . )

TAKO CE ЧИЧА БОРИО

Било je to y јесен 1943 г., када cy Четници ђенерала Драже Михаиловића, после крвавих и тешких борби, кмали у својим рукама: Србију, Санџак, већи део Црне Горе, Херцеговине, Босне, Лике, Далмације и Словеначке; и баш у току једне четничке офанзиве, у којој су ослобођени од Немаца и Усташа: Фоча, Горажде, Чајниче, Пљевља, Пријепоље, Прибој, Рудо, Вишеград, Рогатица и Пале, и вршено опкољавање и припремање напада на Сарајево, које су у то време држали Немци и њихове слуге Усташе. Како је овом приликом била ангажозана главнина четничких снага, Комунистима то добро дође и послуже се лукавством и нападом с леђа на наше позадинске делове. Једна комуниетичка јединица, од око седам до осам стотина људи, пребацила се 3 новембра 1943 изненадно преко Лима, у близини Рудога, и пошто је потиснула незнатне позадинске четничке делове, одмах се упутила да заузме све главне доминирајуће коте између Рудога и Вшпеграда које би Комунистима после послужиле као ослонци за заузимање овог дела Босне. Врховна четничка команда са Дражом Михаиловпћем налазила се баш позади најглавније коте, која је доминирала околином Рудога. Комунисти ударе прво ка омладинце Штаба 501, који су тих дана били при Врховној команди и тога момента на њеном обезбеђењу. Омладинци су били за кратко време потиснути, а борбу је примио најужи део Штаба са Дражом на челу, где је било само тридесет и оедам бораца. Пушчани и митраљески меци почели су падати као из решета по овој бројем малој, али духом великој, групици људи. Иако тако малобројни према тој непријатељској снази, распоредили су се јунаци са својим омиљеним Командантом као пчеле око матице. Видећи њега, наЈЕећег јунака данашњице, пред собом, борили смо се, не мислећи на смрт. Никаква

TAKO CE ЧИЧА БОРИО

361

ce команда није могла чути, јер су уши биле заглушене од тутњаве оружја и експлозија. Она нам није била ни потребна, јер тога тренутка срца су нам говорила шта треба да чинимо. Чича, као младић од двадесет година, са парабелумом у руци, не тражећи заклона, као да не чује експлозију граната и звиждук митраљеских рафала. Очи сзаког борца брижљиво су пратиле Чичу и са највећим задовољством, без имало страха и жал>ења, хрлили смо у живот или смрт. Звезда водшва коју нам даде Бог у најтежим данима наше историје, била је међу нама и свако је мислио да у њеном присуству ником ништа не мол<е да се догоди. Као деца око свог оца, трчали смо испрсд њега, желећи да својим грудима задржимо метке упућене њему. Борба је почела око два сата по подке и несмањеном жестином трајала је све до мрака, проширујући се и на наше лево крило, где су били делови Златиборског корпуса. Врховна команда имала је више радио - станица, међу којима и неколико енглеских, које су до почетка напада журно отправљале депеше, тј. одржавале везу са јединицама у земљи и са иностранством. Одмах су товарене и упућене у правцу Бијелог Брда, где су били наши јачи делови. Комунисти су жестоко наваљивали, не жалећи жртава, знајући да се пред њима налази четничка Врховна команда, јер су таква обавештења добили од заробл>ених мештана. Тридесет и седам бораца значило је 37 аутоматских оруђа, што пушкомитраљеза, што „машингевера”, који су нештедимице сипали ватру. Срећа је била што смо две ноћи раније примили три ваздушна транспорта материјала, тако да се код нас затекла већа количина добрих енглеских бо:,ши. Партизани су нам подилазили, али им непрестане експлозије наших бомби нису дозвољавале да пређу преко простора који је био разривен снажним детонацијама. Земља је кидана, а око нас ie лебдео облак жућкасте прашине као лагана магла. Успели смо да задржимо Партизане до првог мрака, кад нам је стигао извештај да су радио - станице на сигурном кесту у позадини. Тек тада је Чича наредио извлачење. Ошамућени Комунисти нису покушавали да пођу за нама. На првом одмору, лежећи негде око железничке станице у Добруну, размишљао сам о прошлом дану. Никако ми није

362

КЊИГА о д р а ж и

избијала из главе Чичина фигура са његовим парабелумом, како на коти Варда Рашића, изнад Раванаца, не узимајући заклоне, пуца на Комунисте. Дивио сам му се и веровао да је Богом одређен да води наш Трећи устанак. Та слика остала је вечито урезана у моме сећању. Чедомир Радовић

АМЕРИКАНЦИ КОД МИХАИЛОВИЋА, 1943 Поводом књиге пуковника Сајца *

Први савезнички официри за везу у Штабу Драже Михаиловића били су Енглези. Од октобра 1941 до краја маја 1944 ■гри су човека вршила функцију шефа Британске мисије: капетан Хатсон, пуковник Бели и бригадир Армстронг (Duane Turrell Hudson, S.W.Bailey, C.D.Armstrong). Хатсон ce ca два jyгословенска мајора и једним наредником искрцао подморницом у Петровцу, Паштровићи, 22 септембра 1941, а на Равну Гору стигао је 25 октобра, у пуном јеку устанка у Западној Србији. Пуковник Бели убачен је у Југославију падобраном, ка католички Божић децембра 1942, и прикључио се одмах Штабу ДМ у селу Липово, код Колашина, на огранцима плаиине Сињајевина. Бригадир Армстронг, с пратњом од неколико официра, спустио се падобраном 27 септембра 1943, недалеко од Прибоја, на планину Торник, где се отскора налазио Дражин Штаб. Треба, потпуности ради, споменути да је, нарочито 1942 и 1943, био по један енглески официр ( а каткад и више њ и х ) и уз главније Михаиловићеве Команданте у Србији. Хатсон и Бели били су грађанска лица, до рата запослени у нашој земљи по рудницима са енглеским капиталом, и обојица су добро владали српскохрватским. Хатсон се појавио у доба кад је Михаиловићева слава била на пуном успону; Бели, после првих совјетских оптужби, док је Михаиловић још увек уживао подршку Британаца, с циљем да чини дискретне припреме за евентуално искрцавање на Балкану, али и да у исто време буде „очи и уши” који мотре с неповерењем; Армстронг, по струци официр, потпуковник с привременим * Albert В. Seitz: Mihailovic, Hoax or Hero. Leigh House Publishers, Columbus, Ohio, U. S. A.; 1953, in-8, s. 143.

364

КЊ И ГА О ДРАЖМ

чином бригадира, послат је из Каира као човек „чврсте руке”, у времену кад је британска политика већ била решена да раскрсти с Михаиловићем и да евоју искључиву подршку пренесе на московеког штићеника. Из истог авиона из кога и Армстрокг, ка Торник се спуетио и амерички пуковник Алберт Б. Сајц. Затекао је ту једнога свог млађег колегу, поручника Мансфилда (W a lte r R. M a n sfie ld ), који је 18 августа пао из облака на планиду Чемерница, код Ивањице, покрај Штаба ДМ. Меродавни чиниоци у САД нису били вољни да совјетске оптужбе против Михаиловића приме г.а готов новац, те су већ у пролеће 1943 били одлучили да пошаљу своје поематраче у Штаб и Михаиловићев и Титов. Сајц и Мансфилд код Михаиловића, а мајор Фариш с капетаном Поповићем код Тита ( L in n M .F a rish , E li Popovich), имали cy задатак да самостално утврде чињенично стање на терену, па да о томе својој Влади поднесу извештај. Балкан је, према раније постигнутим договорима, спадао у сферу британске војне активности. Стога су амерички официри били у саставу Британске мисије и подређени њеном шефу. На самом почетку своје књиге, Сајц се горко жали како у прво време ни он ни Мансфилд нису уживали довољно слободе у своме кретању и општењу. Већ после првог њиховог састанка са Михаиловићем, „Бригадир ми је издао наређења! Ја сам ту просто да Југословенима дам опсену о Савезницима. Мисија је британска, и цела парада има да остане британска парада. Биће ми дозвољено да се видим и разговарам са Михаиловићем само по нахођењу Бригадировом. Валтеру се неће допустити да буде у близини Штаба. Ако и кад ми се закаже пријем код Министра, пратиће ме пуковник Б., а разговор ће се водити на српскохрватском.1 Забрањено ми је чак и да се обраћам Михаиловићу непосредно на француском. Даље, сваки извештај за моје претпостављене у Каиру биће подлонсан Бригадировој цензури” ( с. 13). Сајцова жалба Каиру изменила је ту процеД.УРУ утолико, што је Бригадир био дужан да извештаје, пошто их прочита, шаље без икаквих измена. Од тројице шефова Британске мисије, ниједан до данас није објавио ништа — колико нам је познато — о своме бавл>ењу код Михаиловића, ако се изузме оиа кратка изјава коју 1 Пуковник Сајц није знао српскохрватски.

АМЕРИКАНЦИ К О Д МИХАИЛОВИЋА

365

су 11 маја 1946 дали Армстронг и Бели, са два друга официра, у корист Михаиловићеву. (Текст се може наћи у Y u g o s l a v I n f o r m a t i o n S h e e t , L ondon, N o. 4, May 31, 1946.) Од Американаца, Мансфилд је штампао три чланка ( А м е р и к а н СКИ С р б о б р а н , 5 јануар 1945 ; A m e r i c a n M e r c u r y , јуни 1946; лондонско О с л о б о ђ е њ е , 9 јули 1949 ) и одржао један говор у Канади. ( Текст у Г л а с у к а н а д с к и х С р б a , 9 јули 1953. ) Пуковник Сајц је први који казује јавноети, исцрпно, своје доживљаје и своје закључке. Каква су била искуства те прве, истражне америчке Мисије? Сајц и Мансфилд провели су отприлике по шеет месеци на територији Србије, Источне Босне, Санџака и Црне Горе. Њ их двојица покривају време од 18 августа 1943 до 15 марта 1944. ( Мансфилд: 18 авг. 1943 — 14 феб. 1944; С ајц: 27 сепх. 1943 — 15 март 1944. ) To је судбоносно полугодиште. У њему се стварно преломнла даља судбина Југославије за читав низ година. Најкрупнији су догађаји: на међународном плану, капитулација Италије и конференција у Техерану; а на југословенском, прво ликвидација народне Владе од 27 марта, потом отказивање подршке Михаиловићу и пуна помоћ Титу. У боравку Сајца и Мансфилда у нашој земл.и разазнају се три јасно одељена отсека: са Михаиловићевим Штабом, — инслекција Михаиловићевог људства у Србији, — пут на југ, ради изласка из земље. 1. Пред почетак лета 1943, после успешне акције немачких трупа против четничких и партизанских снага у Херцеговини, Црној Гори и Санџаку, Михаиловић је прешао у Србију. Његов Штаб био је принуђен да често меља место; али се од почетка августа до краја октобра налазио стално у оној планинској области која се простире широко око тромеђе Србије, Босне и Санџака. Мансфилд је затекао Штаб на планшга Чемерница, код Ивањице; Сајц и Армстронг, у селу Брестовац, на планини Торник. Потом ће се ређати села Д. Раванци ( под планином В арда), Будимлија и Добрун ( око Прибоја и Вишеграда). Најзад ће Михаиловић сунути на север, да 5 новембра стигне у заселак Матићи, односно заселак Протићи, Поцерина. У Матићима су се сместили савезнички официри ■

266


у Протићима, Михаиловић. Ту ће се, два дана доцније, Сајц, Мансфилд и Хатсон заувек одвојити од њега. Цео тај тромесечни период био је испуњен тешким борбама. На глас о капитулацији Италије, Михаиловић је издао наређење својим трупама да се свуда секу комуникације и нападају Немци. Многи мањи кемачки гарнизони били су уништени, вароши ослобођене. Лукачевић је, са преко хил>аду бораца, и Белијем, кренуо за Беране, седиште дивизије „Венеција” ; успут је, 11 септембра, преотео Пријепоље од Немаца. Прибој, Гацко, Рудо... пали су под борбом. Седмог и осмог октобра, у присуству Бритаиске мисије и америчких официра, Остојић је са три хиљаде лавова извршио легендарни јуриш на Вишеград, брањеи од Немаца и Усташа. Потом је отео Рогатицу и почео надирати ка Сарајеву. У септембру, кад је Лукачевић, после победе код Пријепоља, гонио Немце ка Пљевљима, Партизани су га напали с бока, и Немци су се извукли. Историја се поновила у октобру: две партизанске дивизије удариле су у позадину Остојићевих трупа у време најљућег окршаја с Немцима и Усташама, после победе код Рогатице: марш ка Сарајеву морао је услед тога бити претворен у поЕлачење.

Тим носиоцима грађанског рата, међутим, лондонски В.В. С. придавао је славу туђих победа. За Гацко је јавио да су га заузели Партизани, за Вишеград је величао Титове хероје, за Рогатицу слично... Армстронг, који је својим очима посматрао бој на Вишеграду, осетио се постиђеним, и затражио ie да В.В.С. каже истину. Узалуд: јер се та истина косила са службеном линијом британске политике, која је, — упорним понављањем да се Михаиловић „не бори”, и да извесни његоЕи Команданти „шурују с непријатељем”, — припремала своје и савезничко јавно мнење за напуштање Михаиловићева покрета отпора, за пребацивање искључиве помоћи на Тита, у Техерану, и за доцније погодбе са Стаљином о подели Источне Европе и Балкана на интересне сфере. Михаиловић, беспомоћан, питао је Мансфилда: да ли је могућно да се доведу амерички посматрачи, који би ишли свуда где Четници изводе сперације, да виде својим очима и да јављају што су видели. У почетку Сајцове књиге, који се односи на овај периоп, има неколико страница које ће остати, и које ниједан историчар неће моћи да обиђе. To је, пре свега, приказ првог разговора,

АМЕРИКАНЦИ К О Д М ИХАИЛОВИЋА

367

и прве чарке, између Армстронга и Михаиловића ( с, 11 -13 ); затим, опис вишеградског догађаја ( с. 27 - 35 ), — поштено казивање војника и реалисте, који не осећа потребу да идеализује људе ни кад одаје признање њиховом делу. 2. И Сајц и Мансфилд, током прва два месеца уз Михаиловића, уверили су се да су тврђења савезничког радија и штампе о Михаиловићевој „неактивности” само плод безобзирне и несавесне пропаганде. А да су Партизани ти који грађанском рату дају првенство, и подевају кавгу мучки нападаЈући у борби с Немцима ангажоване Четнике, о томе су и Британска мисија и они имали пред собом неколико примера. Остајало им је да провере: је ли Михаиловић доиста онако популаран у Србији како се причало, коликим бројем бораца и каквом опремом располажу његови Команданти, и какво је расположење у народу уопште. Сајц је израдио план инспекције. Она је имала да се изврши на простору Дрина — Сава — В. Морава — граница према Санџаку, и да траје отприлике шест недеља. На крају, Сајц и Мансфилд имали су да се пробију на југ ради изласка из Југославије, да би што пре својој Влади поднели извештај о затеченом чињеничном стању. Надлежна власт у Каиру дала је потребно одобрење и упутства. Инспекциону групу сачињавали су Сајц, Мансфилд и Хатсон ( овај последњи сада већ потпуковник по чину ). Михаиловић им је придао као сталног официра за везу капетана Борислава - Борка Тодоровића, чију помоћ Сајц истиче са захвалношћу. Обилазак је имао да обухвати територије осам Команданата. Пред сам полазак Михаиловић је рекао Сајцу: да може ићи куда год хоће, да може разговарати са киме год и кад год буде хтео. Дао је и једно писмо, налог свима да се Сајцу пружају без одлагања сва обавештења и сви подаци које буде зажелео. Тако је Сајц добио уствари неограничена овлашћења. „Све што је Михаиловић тражио”, бележи Сајц, „било је да при повратку у Америку поднесем непристрастан извештај о ономе што сам установио” ( с. 44 ). Група је кренула на пут 7 новембра2, а завршила свој посао 19 децембра 1943, присуствовањем заклетви 1.200 младих Четника на планини Голија. Линија кретања: на север ка 2 У Сајцовој књизи погрешно се као датум поласка даје шести новембар.

368


Шапцу, на исток ка Владимирцима, на југ ка Ваљеву, на исток ка Тополи, на југ ка Горњем Милановцу и Рашкој. Свуда су их сачекивали и проводили Команданти. Преглед трупа извршен је у селима од којих се главна наводе мало нпже у заградама. Обиђене су области: мајора Драгоелава Рачића ( Доња Ораовица, Ставе, Синошевићи, Свилеува), мајора Милутина Миловановића ( Тулари, Дупљај, Струганик ), капетаиа Слободана Нинковића, капетана Николе Калабића ( Влакча, Страгари), мајора Душана Смиљанића ( Каменица, Љуљаци, Коњуша ), капетана Звонимира - Звонка Вучковића ( Брусница, Прањани, Крстац, Котралса, Луке ), капетана Милоша Марколића и мајора Радомира Цветића ( Рудно, Голија ). Сви ти Михаиловићеви прзаци оставили су на Сајца неизгладив утисак. Он их је описао редом, са симпатијом. Али су му срце спленили ова тројица: Рачић, с којим се за оно неколико заједничких дана збратио, и даровао му свој сат; Калабић, разборит и гоеподствен, с нечим од средњовековног витеза, и коме за успомену оставља свој реЕолвер; Вучковић, уман, углађен, одређен — чини му се — за далеке домете, и који добија Сајцов доглед на уздарје. ( ОЕе карактеристике појединаца су према С ајцу.) Овај пут разбио је код те групе савезничких официра све сумње, ако их је било, о томе са ким је Србија. Сајц, који упадљиво не мари кићену фразу ни бонбаст придев, каже да су сељаци „гледали на Михаиловића скоро као на Бога” ( с. 56 ). Што се тиче бројног стања бораца у појединим областима, он спомиње једино за Рачића да је имао око 4.000 наоружаних л>уди, а око 13.000 обучених али без оружја. Иначе износи укупне податке за ту ч е т в р т и н у Србије коју су обишли, податке, он то истиче, утврђене у заједници с Мансфилдом и Хатсоном. Ту је било 10. 395 наоружаних људи са 238 официра, и 71.767 ненаоружаних али извежбаних људи. По томс рачуну, ако би био снабдевен оружјем, Михаиловић је, закључује Сајц, могао да баци у ватру, у Србији, преко 300.000 људи ( с. 81). Слаба тачка, међутим, била је оскудица у оруж ју и муницији. Сајц каже да је највећи део оних под оружјем имао просечно не више но по тридесст метака! Недостатак санитетског материјала и лекова био је скоро потпун. У првој болници на коју су наишли, лекар је ране испирао ракијом,

СЕРИ А ПОШТАНСКИХ МАРАКА КОЈЕ ЈЕ МИХАИЛОВИЋЕВ ГОРСКИ ШТАБ ИЗДАО У ЈЕСЕН 7941 ГОДИНЕ


369 ■ H I

а већ употребљену газу искувавао за друге рањенике. Операције су се вршиле на живом, устрепталом месу. Србија je, по Сајцу, била чиста од Партизана. За народ, ту, „Партизан је значио просто једно страшило на западу”. Према њима је свуда запазио „мржњу” ( с. 81). О ђенералу Недићу Сајц не даје неки одређен суд, нити га нарочито оптужује. О Љотићевцима, који су тога лета и јесени учествовали у више немачко - бугарских похода у Западној Србији против Михаиловића ( тада су опљачкали и попалили Сечу Реку и Косјерић ), Сајцово мишљење сасвим је у складу са мишљењем других савезничких посматрача. Љотићевци су „одурни разбојници”, „unsavory bandits”, који су ширили по Србији „смрт и уништење” ( с. 25 ). 3. По завршеној инспекцкји, оба Американца са Хатсоном задржали су се у селу Рудно у очекивању поруке од Михаиловића да им је обезбеђен канал ка мору. Изненада, јавио им се писмом енглески капетан Вед ( John Wade), који је са неколико људи био дотле при Кесеровнћевом Штабу. Од њега су сазнали о Техеранској конференцији, о одлуци да се и формално напусти Михаиловићев покрет отпора. Вед се спремао да пређе на партизанску територију у Црној Гори и придружи се Пеку Дапчевићу. Дапчевићев Штаб у Колашину имао је да служи као нека врста сабирног цеитра за разне британеке официре с Михаиловићеве територије. Тада су се Сајц и Мансфилд растали. Сајц и Хатсон пошли су са Ведовом групом 24 децембра, из села Средња Река. После три дана кланцања наишли су ка једну партизанску бригаду, која их је упутила у Штаб своје дивизије, село Негбина код Нове Вароши. Ту су провели око три недеље, очекујући да им Дапчевић јави да је пут к њему слободан. Њихово даље кретање је ово: Рудо — Устибар — Јабука ( не босанска, већ између Пријспоља и Пл>евал>а) — Шаховићи — Мојковац — Колашин, где су стпгли 31 јануара 1944. Два дана доцније, после разговора и ручка с Дапчевићем, који је на Сајца оставио добар утисак и уверавао га како он није Комунист (!), пребацили су се преко Андријевице у Беране. У тој вароши Сајц и Хатсон остали су од 3 фебруара до 15 марта, када су по њих и неколицину других д о л е т е л е две Савоје, да их истога дана прснесу у Бари. Укупно јс

370


Сајц провео на партизанској територији два и по месеца. Вишемање конфиниран прво у Негбини, потом у Беранама, он нема богзнашта да каже о свом боравку међу Црвенима. Мансфилдова даља судбина била је ова. Он је већ 25 децембра добио вест од Михаиловића: да В. Лукачевић има да изиђе из земље, са свима потребним подацима, и да ће их он отпратити преко Херцеговине. Како је ситуација у Санџаку била врло променљива, услед распламсалих борби између Четника и Партизана, Мансфилд и Тодоровић могли су да стварно крену тек 14 јануара 1944. Њихов пут: Средња Река — Штитково — Нова Варош — Прибој ( где их је сачекао 3. Остојић и предао им писма од Михаиловића за Рузвелта, Ајзенхауера и Донована) — Рудо — Горажде — Калиновик — Улог — Кифино Село ( ту негде стижу Лукачевића, у друштву са Белијем ) — Љубиње — Старо Слано — на једно место 5 км. јужно од Цавтата, где су се крили до поласка. На дан 14 фебруара дошао je по њих један моторни чамац: Мансфилд и Тодоровић, заједно са Белијем, Лукачевићем и Баћовићем, прешли су тада у Италију. ” Сајц каже у својој књизи како се, чим је стигао у Вашинктон, заложио да се Михаиловићу шаље оружје и материјал. Њ егова је замисао била, пошто су г л а в н е снаге Тита и Михаиловића биле удал.ене једна од друге и у посебним областима, да би требало разграничити њихове зоне дејства. Политика искључивог помагања Тита чинила му се непаметном и неправедном, „сем ако би се имала намера да Партизани униште Михаиловића и створе комунистичку државу” ( с. 129 ). Што се тиче оптужби против Михаиловићевог покрета, Сајц је категоричан у највећој могућој мери: „Басна о сарадњи”, бележи он, „није се могла узети озбиљно; ја сам био са премного четничких првака у времену кад их је зацело рђаво обавештени или лажљиви Тифлис оптуживао за сарадњу” ( с. 128). Чињеница је да су Сајцов и Мансфилдов извештај тако деловали на Рузвелта и његове саветнике, да су наређене хитне припреме за слање помоћи Михаиловићу. Лична интервенција Черчилова половином априла омела је извршење тога плана. Догађаји у Југославији развијали су се, даље, познатим фаталним током.


371

Значај Сајцове књиге је крупан. Сајц је прзи од савезкичких шефова Мисије код Михаиловића који је отворено изложио оно што је видео у Србији, Источној Боски, Санџаку и Црној Гори, у времену кад су протиз Михаиловића подизане фантастичне оптужбе и над њим преломљен штап, — да би се на тај начин дало неко привидно оправдање једном међународном пазару, који ће остати као неуклонива тамна мрља у том иначе епском и светлом раздобљу л>удске иеторије. Суд Сајцов је документован и без ограничења повољан. Нема сумње да ће његов исказ јако тежити на теразијама при стварању коначног закључка о савезничкој политици на Балкану у завршним годинама рата. Варалица или херој? Тако гласи наслов књиге овог поштеног америчког официра о Дражи Михаиловићу. Срби као целина никад ни за тренутак нису осетили потребу да себи поставе то питање о Михаиловићу, — јунаку и жртви. Неће је осетити ни странци који буду прочитали Сајца. Радоје Л. Ккежевић

БЕЛЕШКЕ ОФИЦИРА ЗА ВЕЗУ

РАСТАНАК С КОМАНДАНТОМ

Освануо је диван новембарски дан. У пространој, гостинекој соби велике сеоске куће у засеоку Матићи, окупљали су се лагано енглески и амерички официри. Неки су већ седели око дугачког стола, док су други стојали у угловима и измењивали уобичајене речи, које су се махом односиле на живот у шуми, згоде и незгоде прошле ноћи или самог тог јутра. Очекивао се ђенерал Армстронг ( С. D. Armstrong) па да доручак почне, — доручак обично састављен од црне укусне погаче и топлог млека, које се овде још у изобиљу могло наћи. С пуковником Сајцом ( Albert В. Seitz) измењивао сам значајне погледе. Он је добро знао шта су ти погледи значили. По завршеном доручку имао је он, заједно са капетаном Мансфилдом. да од ђенерала Армстронга затражи дозволу за одлазак у заселак Протиће, у циљу лекарског прегледа. Тај лекарски преглед био је само изговор, како би два америчка официра могла неометано да оду у Врховну команду и виде Чичу. Досад то никако није било могуће извести. Кад год су, ма под каквим изговором, Сајц или Мансфилд желели да оду у Главни штаб, Ђенерал им је придавао једног или два пратиоца. Наређење да амерички официри не могу насамо разговарати с ђенералом Михаиловићем извршавано је дословно. У том наређењу, чија је примена спречавала америчке официре да изразе своје мишљење по било коме питању, лежала је клица Сајцове одлуке да на своју руку изиђе из земље, пошто се претходно лично увери о снази, организацији, борбености и потребама наших бораца. За време пребацивања Врховне команде из Босне у Србију и мучннх ноћних покрета кроз планинске стазе и путељке, лојединрсти ове одлуке биле су израђене. На таквом покрету

БЕЛЕШ КЕ ОФИЦИРА ЗА ВЕЗУ

373 ■■■■

обично сам се кретао с њима двојицом, тихо расправљајући начине на које би се њихова одлука могла привести у дело. Густа тама и општа замореност били су нам најбоље јемство да нас нико, ама баш нико, неће прислушкивати, још мање ометати у припремама намераваног пута. Када се пред зору покрет завршавао и ми се спремали за преданиште, одлазио сам Чичи, извештавао га о нашим разговорима, да бих с ноб и м упутствима био спреман за следећи ноћни покрет. Ипак се од ђенерала Армстронга није могло све прикрити. Неочекивани одлазак нас тројице могао га је узбудити до те мере, да би својим извештајима савезничкој Главној команди иа Блиском Истоку, на чијем смо разумевању ми изграђивали последњи корак нашег потхвата, могао све омести. С друге стране, преглед наших борачких снага који смо имали у виду, била је давнашња жеља ђенерала Армстронга. To је и била основа на којод му се Сајц приближио. Ђенерал је врло радо пристао на један такав преглед који je, по његовом мишљењу, требало да се обави од стране једне мешовите англо - америчке војне мисије; ова би ce, по завршеном обиласку, вратила у Врховну команду и поднела му опширан извештај о нађеном стању. На захтев енглеског потпуковника Хатсона ( Duane Tyrrell Hudson), бригадир Армстронг је њега одредио да заједно с пуковником Сајцом и Мансфилдом изврши поменути обилазак. Такво је било стање тог ведрог новембарског јутра, дана када је требало да се опростимо од Чиче и кренемо ка Церскомајевичкој групи корпуса, првој групи борачких јединица нд нашем путу. Бригадир и остали чланови Мисије знали су да тога дана у Врховну команду долази мајор Д. Рачић, да би нас прихватио и пропратио кроз своју територију. Није стога било тешко пуковнику Сајцу и капетану Мансфилду да, после завршеног доручка, добију дозволу и сами оду на лекарски преглед. Још су сви официри седели за столом, уз последњи гутљај топлог млека, кад сам изишао и журно се упутио у заселак Протиће. Чичу сам затекао самог. Седео је за дугим столом, на коме су се још видели остаци јутарњег обеда. Читао је извештаје који су му са радио - станице били послати. — А, ти си то! рече, не дижући главе с рукописа. Седи! настави замишљено.

КЊИГА О ДРАЖ И 4Ш К Ш

Ћутао сам, чекајући да он први почне. Припаљујући цигарету и повлачећи дубок дим кроз своју дугачку муштиклу, Чича најзад рече: — А је л ’ све готово ? Долазе ли она дЕојица ? — Готово је! одговорих ја брзо. Чим Рачић дође, можемо кренутн. — Да ли си схватио шифру? настави он испитивање. Знаш, твоје ћу депеше ја лично дешифровати, па је потребно да се у томе добро увежбаш. He чекајући мој одговор, он настави даљс: — Пре него што пођеш, јави се Мирку1 да ти да наређење за Команданте корпуса и личну објаву за тебе. Ти ћеш бити делсгат Врховие команде. Ја ћу о томе већ обавестити Владу, ико вас срећа послужи и стигнете тамо куд сте наумили. Слушао сам нетремице, старајући се да сваку реч дубоко у M osaic урежем. — Имаш ли новаца ? настави Чича даље. — Двадесет и шест долара у новчаницама од по једног долара! одговорих без премишљања. — To је мало, сасвим мало! Ви идете на далек и мучан пут. Требаће вам више новаца. Ја немам баш ништа да ти дам. — Није ни потребно! упадох му ја први пут у реч. Амерички официри имају доста новаца. Ја знам да ће они бити срећни да тај новац утроше за своје потребе. — Гледај шта радиш. Али не заборави да за све што будете тражили, било за себе или своју пратњу, морате поштено платити. Ми нисмо Партизани, да претимо и отимамо. Врата се нагло отворише и Сајц, озарена лица, уђе у собу. За њим је ишао Мансфилд. — Добро јутро! срочи Сајц на српском, после краћег презнојавања. Чича се журно подиже и насмејана лица приђе им усусрет. После срдачног руковања, поседасмо сви око стола. Сајц је сав еијао од радости. Замишљајући да је већ у Вашинктону, он живо поче да износи своје планове и начин на који мисли да их у дело спроведе. Старао сам се да са својим штурпк знањем енглеског језика пратим његова излагања и пренесем ' Потпуковник Мирко Лалатовић, Начелник Оперативног одељ ењ а Врховне команде. (Пишчева примедба.)


375

их Чичи и осталима. Сајц је објашњаЕао на који ће начин прикупити податке о броју, вредности и борбеним потребама наших бораца. Затим, како ће на основу тога снажно побитл лажи које је Б и - Б и - С и [ лондонски Радио ] упорно трубио преко свих својих програма. На крају је изјавио жељу да добије једну Чичину слику с потписом. Чича се благонаклоно смешкао овом закључку, док је потписивао неколико фотографија. Потом, он лагано поче да износи своје погледе. — Од првих дана вашег доласка, ја сам у вама видео више од обичног савезника. To осећање било је истоветно код свих мојих људи. Ваша одлука да на своју руку изиђете из земље, с истином о нама и нашој борби, сведочи најбоље да се ми нлсмо преварили. На данашњем растанку, ја немам шта много да вам кажем. Били сте овде, и видели сте. За неколико наредних недеља видећете много више. Убеђен сам да ћете оно што будете видели, верно пренети својим претпостављенима, ма колико та истина била непријатиа званичним претставницима савезничке политике. Ипак, пре но што стиснемо руке, ја желим да вам кажем хвала. To говорим у своје лично име и у име народа који вас је овде тако топло пригрлио. Сајц се више није смешио. На лицу му се јасно оцртавало узбуђење. Трептао је непрестано, да би избегао сузе које еу навирале. Свечаност и простота овог великог тренутка беше нас све опхрвала. — Када се поново будемо видели, настави Чича ведријим гласом, надајмо се да ће то бити под далеко срећнијим околностима. Јанко2 се одједном појави с кафама. Пригушени жамор лагано испуни собу. У лаком разговору, испуњеном добрим жељама за успех нашег пута, време је брзо прошло. Коначно, час растанка беше куцнуо. Ваљало се враћати натраг у Савезиичку мисију. С Чичом и Сајцом на челу изађосмо сви пред кућу. Капетан Мансфилд се беше ужурбао да узме неколико снимака на растанку. Чича је са задовољством пристао да позира. Остали су се такође придружили групи. Обасјани зрацима прохладног новембарског сунца, они су 2 Ја нко ,

Михаиловићев посилни.

КЊИГА О ДРАЖ И

одисалн неукротивом надом у успех нашег пута, од кога сз7 очекивали тако много. — Вратићу се ја поново! понављао је Сајц, снажно стежући Чичину руку. Ако не успем, вратићу се да као проот борац ојачам ваше редове I II две сузе лагано су се скотрљале низ његове образе. Док ме је снажно грлио, Чича ми је говорио: — Пази шта радиш! Ни длака с главе не сме им нестати. Они морају стићи тамо куд су наумили! Удаљавао сам се лагано. Сајц и Мансфилд кренуше др>гим пугем, како заједно не бисмо стигли у Савезничку мисију. Чича са својом групом одмахивао нам је руком. Обасјан сунцем, у грубом сукненом оделу, он је истииски личио на оно што је српски народ изразио речју Ч и ч a . За дивно чудо, 1 а силуета се није умањивала. Напротив, она је у мојим очима бивала све већом, док су ми у ушима одјекивале последње речи: „Пази шта радиш! Ни длака с главе не сме им нестати!” ДВА БОЖИЋА

Божић 1943/4 године затекао ме на граници Србије и Санџака. Од првобитне Америчке мисије, која је под мојим воћством напустила Шхаб Врховне команде 7 новембра 1943 у камери да избије на јадранску обалу и потом се пребаци у Италију, остао је само капетан Валтер Мансфилд. Остао је на своју личну одговорност. Његов Командант, пукотшпк Сајц, напустио ме је такорећи без збогом. Сајц се повео за мишљењем британског потпуковника Хатсона, да ће му једино комунистички одреди омогућити брз излазак из земље, и тимз озбиљно довео у питање крајњи успех нашег потхвата. Какав је задатак наша Мисија имала да постигне ? Савезнички став после капитулације Италије није остављао никакву сумњу у њихове будуће намере према нациоиалном покрету отпора под командом ђенерала Михаиловића. Емисије Радио - Лондона већ су одраније указивале „с које стране ветар почиње да дува”. Узалуд се бригадир Армстронг упињао да лично или преко мене убеди ђенерала Михаиловића да емисије Радио - Лондона немају никакве везе с одлукама


377

војних чинилаца. Предавање италијанског оружја Партизанима било је у складу с емисијама Би - Би - Си, а не са детињастим изјавама бригадира Армстронга. Ипак је у Штабу ћенерала Михаиловића још провејавала нада да је савезничкн став последица њихове необавештености и да би упућивање једне непристрасне мисије, која би са собом понела необориве доказе о правом стању ствари у окупираној Југославији, коиачно отворило очи Савезницима. О томе се у Врховној команди живо расправљало за време пребацивања из Босне у Србију, крајем октобра 1943. Пуковник Сајц био је у току тих разговора. Штавише, он је својим држањем потстицао наде ђенерала Михаиловића и његових сарадника. Сви су се слагали о потреби брзог упућивања једне такве Мисије. Сајц и Мансфилд приетали су без оклевања да се прихвате тог посла. Све то ипак ннје било изводљиво, док се не добије саглаеност бригадира Армстронга, шефа Англо - америчке мисије у Штабу ђенерала Михаиловића. Међутим, односи између пуковника Сајца и бригадира Армстронга нису били најсрдачнији. Сајц је сматрао да му Бригадир скучава могућности рада. Осећао се немоћним да своја запажања достави у потпуности америчкој Команди на Блиском Истоку. Бунио се против касарнске дисциплине бригадира Армстронга, која је тако чудно одударала од средине у којој смо радили. Бригадир је са своје стране сматрао да Сајц жели да се меша у туђа посла. За њега су амерички официри били само посматрачи без права да утичу на рад Мисије. Желео је да их се на неки начин ослободи, ако не стално, оно бар привремено. Та жеља га је и навела те је брзо одобрио поднети му предлог о обиласку извесног броја једшшца Југословенске појске у Отаџбини од стране америчких официра. Како, мођутим, није веровао Сајцу, иако је желео да га се отресе, он је као услов поставио да потпуковник Хатсон пође са нама у тај обилазак. План за обилазак србијанских корпуса родио се за време дугих маршева у току пребацивања Врховне команде из Босне у Србију. Веровали смо да ће Бригадир одобрити такав обилазак, о чијој важности он није у том тренутку ни сањао. Нама ;ie било јасно да без убедљивих доказа наш пут не би био вредан жртава које је ради његовог успешног обављања требало поднети. Американци су и поред очигледних наклоности ве-

378


ровали само у оно што виде. Требало им је према томе омогућити да виде све, да говоре са еваким, да учествују у догађајима. Ђенерал Михаиловић је радосно поздравио Сајцову одлуку. После неколико заједничких састаиака, израђен је у најгрубљим потезима план кретања. Мени је у аманет поверио њихову сигурност, и у исто време наредио да омогућим да виде све што желе. У том смислу Михаиловић ми је издао писмено овлашћење за Команданте корпуса. И обилазак је почео. Од Поцерине, преко Тамнаве, Колубаре, Рудника, Тпнова, Драгачева, до Голије и Јавора. Потпуковнику Хатсону, званом Марку, било је још у почехку јасно с каквим се циљем овај обилазак врши. Како je по сваку цену желео да изиђе из земље, правио се невешт. Нема сумње да му се Сајц, уз чашицу ракије, поверио још од првих дана. Марко је ипак ћутао. С времена на време гонио нас је да убрзамо кретање. Стално је изражавао бојазан да ће нас епорост омести у изласку из земље. По доласку на Голију, стадосмо. Ђенерал Михаиловић нам је наређивао да причекамо док се у Санџаку стање не рашчисти. Немци су у то време вршили операције „чишћења” већег замаха, те су јединице Југословенске војске у Отаџбини и партизански одреди били у сталном покрету. Изгледи на пробијање били су врло слаби. Ваљало је чекати. Прва недеља прође брзо. Присуствовали смо заклетви регрута Студеничке бригаде, обишли месне Команданте, посетили историску Студеницу и потом се бацили на сређивање прикупљених података. Затим, чекање почело да нас притискује као мора. Марко је почео да губи живце. Његово нестрпљење утицало је и на остале. Свакога дана очекивали смо с напетошћу долазак наређења за даљи покрет. Како оно није долазило, Марко је губио веру да ће икада изићи из ових планина. Неуморно је убеђивао Сајца да би прелазак Комунистима био једино паметно решење. „Зар вам није жарка жеља”, говорио је он, „да што пре псшогнете Михаиловићу? Послужимо се ратним лукавством. Пошто Партизани држе у својим рукама путеве гсоји воде ка обали, пређимо к њима, иекористимо их за своју сврху!” Узалуд сам ја указивао на бесмисленост таквог предлога. Сајц је лагано падао под Марков утицај. У таквом расположењу, као гром из ведра неба, пуче вест да је у оближње село приспео британски капетан Вед ( John Wade ) са двојицом


379

својих колега. Ова група напустила је Кесеровићеве одреде у намери да се придружи Партизанима. Марко живахну. Док сам ја слао извештај Врховној команди, он је са Сајцом и Мансфилдом узбудљиво расправљао. Било је јасно чему је Марко циљао. Сајц убрзо потврди моје сумње. Желео је, како ми он тада рече, да се посаветује са Ведом у погледу могућности даљег кретања. Сматрао је да не би бкло пожељно да учествујем у тим разговорима, пошто би се Вед можда устручавао да преда мном говори отворено. После неколико сати вратили су се само Сајц и Мансфилд. Марко је остао са Ведом не рекавши ни збогом, још мање хвала, ако ни за шта друго оно бар што смо му сачували главу за све време боравка с нама. Моја радост због повратка Сајца и Мансфилда била је кратка. Сајц ми саопшти да ће и он поћи у село Средњу Реку, где се Вед налазио, пошто он, Вед, има радио - везу с Каиром. Замолио ме да и ја сутра пређек у село Средњу Реку, где ће ме он чекати. Кад сутрадан, на сам амерички Бадњд дан, стигох у Средњу Реку, од Сајца и Марка није било ни трага ни гласа. Додуше, Мансфилд ме је чекао; али ми и он рече да ће, ако у току дана не дође наређење од ђенерала Михаиловића, и он морати да крене за Сајцом. Што већ није био с њима, иако му је Сајц то изрично наредио, треба захвалити његовој дубокој вери у нашу способност да му омогућимо сигуран пролаз до јадранске обале. Ни по коју цену нисам смео допустити да се и он поколеба. Мансфилд нам је сад био једина нада да ће истина о нашој борби допрети до ушију одговорних чинилаца. Замолио сам га да ту, у Средњој Реци, прославимо његов Божић и да после тога одлучимо шта нам ваља радити. Приетао де. Наш домаћин био је срећан, ја пун наде да ће толико очекивано наређење за покрет ипак стићи. Усред божићњег обеда стиже курир из Врховне команде. Донео нам је вест да Воја Лукачерић долази да нас поведе даље; Воја нам је носио писмо ђенерала Михаиловића за ђенерала Ајзенхауера и Претседника Рузвелта. Нашој радости није било краја. Смејали смо се Сајцу и Марку, који су тако непромишљено кренулп у нове лустоловине. У очекивању Лукачевића, пређосмо у село Вионицу. Снег је почео да засипа са свих страна. Од Воје ни трага ни гласа. Мансфилд поново почиње да се колеба. Одлучих да кренемо

380


ка селу Штиткову, где се, према казивању мештана, налазе Лукачевић и Вук Калаитовић. Већ други дан ломимо се завејаним планинским стазама. Још једно тешко разочарање. Село Штитково, напуштено оц свих и свакога; Воја и Калаитовић, око Нове Вароши; Паргизани, на оближњем вису; немачка артиљерија, у оближњем селу Басаре. У селу, сем жена и нејачи, нигде никога. Све штеник нам саветује да се што пре вратимо ка Јазору, ако не желимо да паднемо Немцима у руке. Снег пада, враћамо се истим путем, преморени, сломљени. Мансфилд се тешко колеба. Без везе ма са киме. Нас седморица у овој снежној пустињи. Десно и лево чује се клокотање митраљеза, позади лотмулн одјеци бацача. Борба. Неко сада гине. За кога? Зашто? Снег шкрипи под ногама. Наша мала колона тоне у планински сутон. У засеоку Бојовићи натрчасмо на енглеског капетана Мура ( Moore). Опет иста песма. И њему је наређено да пређе Партизанима. Позва нас да му се придружимо. Мансфилду није много требало. Осетих сву опасност. Убеђивао сам, позивао се на задату реч, молио. Ватрено сам доказивао да нас Лукачевићев извештај очекује у селу Вионици. Воја није знао да смо ми на своју руку кренули ка селу Штиткову. Његов курир мора да буде у селу Вионици. Коначно, Мансфилд пристаде да се врати са мном у село Вионицу; Муру је рекао да ће му се придружити у току ноћи ако је моје тврђење нетачно. У Вионици, од курира и извештаја ни помена. Мансфилд је сграховито љут. Ја, наоко ведар и расположен, стално тврдим да ће извештај стићи сваког тренутка. Бог ми иде на руку. Почиње страховита снежна вејавица. Мансфилд хоће да се врати Муру. Нико неће да се прими за путовођа при оваквој непогоди. Мора да се сачека јутро. Мансфилд је очигледно љут на мене, Мура, Чичу, и све што је у вези с нама. Та га љутина напушта доласком курира, који нам доноси наређење да пређемо у Штаб Моравичке бригаде. Тамо сазнајемо да се Сајц и Марко још окрећу око села Штиткова са једном партизанском бригадом. Поповић, Командант Моравичке бригаде, треба да нас изведе у правцу села Братљева, одакле ћемо заобилазним путем опет на село Штитково, у позадину партизанских одреда који покушавају да се пребаце на терен Јаворског корпуса.


381

Бозкић нас је затекао у Штабу бригаде. За мене је био весео и светао и поред телесног замора, нервне изнурености, претстојеће борбе и огромне неизвесности која је пред ттама лежала. Веселио сам се и Богу захваљивао на извештају којп ми тога дана стиже и у коме ми Лукачевић заказује састанак у селу Штиткозу за 10 јануар. Сада сам бар имао шта да покажем Мансфилду, да га убедим да ћемо коначно кренути напред, да више нисмо сами и да ће његово стрпљење уродити плодом. Био сам радостан као да је наш задатак већ обављен или, у најмању руку, да смо већ на обали, са свим опасностима далеко позади нас. Ш та нас је даље чекало, није ме у том тренутку много бринуло. Важно је било да ћемо Мансфилд и ја заједно продужити пут; био сам уверен да ћемо и заједно стићп на циљ. Док сам се планинском стазом пео ка селу Братљеву, осећао сам нову снагу, иако нас је вејавица бесно засипала са свих страна. Наше присуство давало је нову снагу Поповићу и његовим борцима. И они су веровали у наш крајњи успех, успех који ће њихову борбу и тешке жртве претставити у правој светлости. Те наде нисмо смели изневерити. Вера у успех даће нам снаге да савладамо сва будућа искушења н тешкоће. Божић је учинио своје. Мансфилд и ја осећали смо се препорођеним. Пред тим божићним духом, све тешкоће су ишчезавале, а наша околина добијала неизмерно лепши изглед. И покрет се настављао. ПРОБИЈАЊЕ КА МОРУ

Покушај да се 11 јануара 1944 у току ноћи пробијемо кроз комунистички положај око засеока Вуловића код Јавора свршио се неуспехом. Вратили смо се премрзли и преморени у Штаб Моравичке бригаде. Поручник Поповић, Командант бригаде, поздравио нас је смешећи се, као да је тиме хтео рећи: „Зар вам нисам говорио да је боље да сачекате који дан овде?’’ Нама се међутим није чекало. Ваљало је што пре стићи до мора. Из ове снежне дивљине оно је у нашој уобразиљи почело да добија изглед сбећане земље до које никад нећемо стићи. Колико пута смо Макофилд и ја као деца понављали шта ћемо радити када једном стигномо на јадранску обалу. Жеља

382


да тамо стигнемо пре пуковника Сајца и Хатсона бодрила је наше уморно тело. Хтели смо пошто - пото да докажемо да је МихаилоЕић господар у поробљеној Југославији. Најбољи flo ra s биЈ/о би наше благовремено стизање на обалу и потом брз излазак из земље са целокупним доказним материјалом. Замолих Поповића да одмах пошаље патролу на врх Јавора. Ако тамо никога не буде, што се могло очекивати с обзиром на врло дубок снег, тим правцем бисмо онда лако заобишли комунистички положај. Иако обилазан и неоспорно тежак, гај се пут засада указивао као једино решељс. Рано следећег дана изиђох на положај. Било је тихо. Четници, шћућурени иза снежних грудобрана, дремали су прибијени један уз другог. Поповића сам нашао у једном заклону. Саопшти ми да је врх Јавора иепоседнут. Нисам чекао даља обавештења. Чим Милогдир, наш пратилац, опреми товарног коња који је носио бисаге пуне докумената, опростисмо се поново од Поповића. Нисмо се одмакли ни стотину метара, a пушке заклокоташе. Ускоро нас стиже Поповићев курир: „Калаитовић нам долази у помоћ!” рече задихано. „Као да га је Господ послао!” изустих полугласно. Удвојих корак ка врху Јавора. Код порушене зграде царинарнице избисмо око два часа ло подне. Десно, доле, борба се још увек водила. Отстојање лзмеђу нас и Комуниста било је око хиљаду метара. Нас петорица с једним товарним коњем. Ако нас је ико издалека посматрао, марали смо личити на посаду бацача бомби. У герилској борби таква мала јединица улива доста респекта. Неометано смо почели да се спуштамо ка селу Лепојевици. Код првих кућа наиђосмо на неколико баба. Чим их ословисмо, као из земље изби пред нас група сељана. Пред нашом појавом, мислећи да смо Комунисти, били су се благовремено склонили. Сада су се срамежљиво приближавали, радознало нас гледали и запиткивали. Један од њих се драговољно јави за путовођу. На путу ка селу Божетићи, путовођа, доста говорљив човек, рече нам измеђз7 осталог да је у току јучерашњег дана видео у селу Штиткову једног енглеског пуковника са још двојицом енглеских офкдира. Са собом су косили радио - станицу. Распитивали еу се за мајора Лукачевића. По његовом опису није било сумње да је то био пуковник Бели ( S. W Bailey). Сетих се наших разговора за вроме поЕлачења Врхов-


383

ие команде из Босне у Србију. Његова жеља да заједно с нама изиђе из земље била je, изгледа, на путу остварења. Када рекох Мансфилду шта ми је путовођа казао, он се смрачи. Плашио се да Бели не омете његов излазак из земље или му да какво друго наређење. Закључисмо да је најбоље ако се Белију прикључимо тек када стигнемо на обалу. Дотле, да наставимо на своју руку. У село Штитково банусмо у сам мрак. На све стране војници Милешевског корпуса. Пре него што се пробисмо до првих кућа, стиже нас капетан Драгор Павловић, Командант бригаде. Сав радостан што нас види живе и здраве, обавести ме да нас Вук Калаитовић чека уврх села. Пошто нам даде пратиоца, извини се да мора на положај и нестаде га у мраку. Калаитовића затекосмо при вечери. Кад уђосмо, журно устаде и похита нам усусрет. Висок, кошчат, изгледао нам је прилично отар за своје године. При разговору нервозно се трзао. Био је очигледно преморен. Његов корпус био је у непрекидним борбама одкра ја августа. Мансфилд га је познавао одраније. Остали смо с њим дубоко у ноћ. Калаитовић нам је давао податке о стању и раду свог корпуса, а Мансфилд је журно бележио, постављајући му хиљаду унакрсних питања. Калаитовић кас је такође обавестио да је пуковник Бели кренуо зором тога дана ка Новој Вароши на еастанак са Лукачевићем. Такође, да нас је Лукачевић замолио да кренемо истим путем. По куриру сам послао у току ноћи извештај Лукачевићу и истакао Мансфнлдову жељу да Бели ништа не зна о нашем присуству и правцу кретања. После ретко удобног одмора ( спавали смо у кревету после толико дугог времсна), кренули смо зором ка селу Комаране. Тамо је требало да Лукачевић остави извештај о свом правцу кретања. Покрет није био тако тежак. Међутим, по доласку у Комаране, од Лукачевића ни трага ни гласа. Морали смо ту да пренсћимо. Супротно прошлој ноћи, били смо збијени у једном себичку са пратиоцима и свим укућанима. Од смрада се једва дисало. Усред ноћи Лукачевићев курир ме обавести да зором кренемо ка селу Радојни. Зора ми донесе неку ватруштину. Дрхтао сам док сам се презнојавао. Није се имало куда. Ваљало је ићи напред. Дан ie био ретко легх. Једап од оних светлих зимских дана када све около блиста, а снег шкрипи под ногама. Шест сати марша

384


отеже се, бар за мене, у недоглед. Од Лукачевића опет ништа. Мансфилд почиње да се љути. Нисам имао снаге за дугачка објашњења. Чекали смо ћутећи. Наши домаћини учинили су све да нас одобровоље. У току ноћи, ништа од Воје не стиже. Један од курира нас усмено обавести да пређемо у Нову Варош To је међутим било у супротности с раније примљеним наређењем. Д а бих избегао неспоразум, одлучих да чекам. Дак нам је прошао у разговору са српским избеглицама из Бачке који су овде нашли склониште од маџарског безвлашћа. Ту их је сместио Калаитовићев Командант среза. Мансфилд није тражио никакво објашњење. И детету је било јасно ко господари сеоским пределима већине поробљене Југославије. Воја нас није заборавио. Његов извештај стиже у току ноћи. Следеће јутро затече нас у покрету ка Бањи. У манастиру Прибоју требало је да затекнемо толико очекивана Чичина писма. По доласку у манастир, иста прича: ни Воје, ни курира, ни писама. На срећу, тамо кас је чекао потпуковник Захарија Остојић, чика - Бранко. Пошто сам га упознао с нашим задатком н положајем, он нам, преко свог Начелникд Штаба капетана Глумца, даде све потребне податке за даљи покрет, укључујући н скицу правца кретања ка Баћовићу. Преко његове радио - станице известио сам потпуковника Баћовића о нашем доласку. Надао сам се да ћемо до краја јануара стићи у Баћовићев Штаб. Главно питање за нас било је: где и како прећи Дрину. Чика - Бранко ми на карти обележи распоред непријатељских снага. Позва и Команданта Прибојске бригаде, од кога сазнасмо да је Воја све податке за нас оставио у Команди среза у Прибоју. После ручкз са старим игуманом, кренусмо лагано ка граду. У Прибој смо ушли у први мрак; напустили смо га пре свитања. Коначно су Чичина писма била у нашим рукама. Мансфилд је видно задовољан. Лим смо прешли на привремеипм мосту у покрету ка селу Северпн. Кретали смо се брзо, тако да су нас натоварени коњи с муком пратили. У Северииу сазнадосмо да су га Лукачевић и Бели напустили хе зоре. После краћег одмора, с новим путовођом кренусмо ка селу Заборак. Насред пута сретосмо једну груггу Четника. 0.1 њих сазнадох да су Лукачевић и Бели већ напустили Заборак у правцу ка Чајничу. Није ми била јасна улога Воје Лука чевића. Од Чиче ништа нисам примно у вези с тнм. Знао сам

Снимак из карта 1944 fC

s

CQ Ш ГГ

< >,

id

e;

U aa

< u s 1

МИЛУТИН

МИЛОВАНОВИЋ

oa s 2 03

t:

s

w

£co

CD


385

долико пуковник Бели воли н цени Воју, и само би се у њега поуздао у тако опасном покрету. Да ли ће Воја само до обале, или даље с нама? Волео сам да и он изиђе. Његово искуство било је далеко веће од мог, његово разлагање убедљиво. Због Мансфилда, требало је њега и Белија пошто - пото прећи у овој трци ка мору. У Заборку се заустависмо у кући чија је једна половина служила као сеоска механа. Сеоски четовођа нас обавести да ће Командант Дрикског корпуса мајор Драшковић3 стићи ускоро. Грејали смо се и сушили поред ватре кад Драшковић стиже. Био је то озбиљан човек, хладан и сталожен. Давао је утисак човека који зна шта хоће и уме да до тога дође. Говорио је тихим гласом, скоро шапатом. Осмејак није краско тмурно лице овога ратника. — За вас је најбоље да озде преноћите и зором кренете ка Горижду. Тамо је и Лукачевићева група отишла! рече пошто саслуша наш план за даљи покрет. He идите ка Чајничу. Дрину не можете прећп код Фоче. Тамо се концентришу јаке немачке снаге. Ми емо се извукли из шкрипца и чврсто држимо своја брда. Партизани су у пуном повлачењу, готово у кереду. Остаци њихових дивизчја вероватно ће покушати да се пробију ка Калиновику, а потом у Западну Босну. Када једном прођете област Калиновика, ваш ће покрет ка обали бити права шала. Остатак вечери Мансфилд је испитивао Драшковића на свој уобичајени начин. Пре сванућа, у пратњи Стојана Шубаре, Команданта среза, кренусмо ка Горажду. Живописна долина Дрине пуче пред нашим очима када се после четири сата крзтања почесмо да спуштамо с планинског венца. Снег је лагано нестајао, да би на последњим обронцима, пред еамим уласком у град, био замењен зеленилом. Како је оно лепо изгледало после снежне дивљине. Све је то утицало на наше расположење. Певушећи сачекасмо долазак курира који нас обавести да је пут слободан. У једиој од кућа на ивици града очекивао нас је поручнш: Вучковић, Командант бригаде. Пошто нисмо могли сачекати мрак да бисмо неопажено прошли кроз град, он нам прибави сеоске огртаче, те ми, после краћег одмора, настависмо пут. г Алекса Б. Драшковић.

386


Нико иа нас није обраћао пажњу, иако Мансфилд није могао да одоли срцу, па је свакога часа покушавао да узме покоји снимак у пролазу. Када се коначно докопасмо планинске стазе на другом крају града, застасмо да сачекамо своје коње и пратиоце. Већ у суседном селу сазнасмо да се група пуковника Белија налази памо на четири сата хода испред нас. Ако бисмо наставили покрет, могли смо их у току ноћи престићи и потом безбрижно наставити ка Баћовићевом Штабу. У село Шашци стигосмо око шест по подне. Сеоски четовођа нас је скоро преклињао да у току ноћи не идемо даље. Објашњавао је како пут одатле води кроз муслиманска села која чува њихова милиција. Доказивао је да нас двојица са шесторицом пратилаца немамо изгледа да се пробијемо. Ноћ је била тамна. Месец је излазио тек око поноћи. Наредих пратиоцима да се разместе. С Мансфилдом уђох у кућу старешине села и после мало проје и сира легосмо поред огњишта. Око један сат по поноћи бшш смо спремни за по крет. Напољу је све блистало од месечине. Мраз је стезао. Наш домаћин поче поново да нас преклиње да пут одложимо. Када га запитах за обилазан пут, рече нам да бисмо могли да на Превилу и даље у Калиновик доспемо и преко планинског гребена. — Ма ко ће, господине, сада преко плаиине ? рече брижно. Снег је дубок, а звери гладне. Рекао сам му да су зверови мање опасни од људи. Дао нам је путовођу за село Црнце и, гледајући брижно, пожелео нам срећан пут. Стари је имао право. Дубок снег и успон чинили су покрет веома напорним. Ипак се одмицало. Шесточасовни одмор дао нам је нову снагу. Рана зора дочека нас у селу Црнци. Месни Командант нас лепо прими, даде нам мало да се заложимо и рече да је група пуковника Белија пре два сата напустила село. Од њега такође сазнадох да су лартизански делови већ избили у област Калиновика. Затражих му две тројке. Он лично пође с неколидином најбољих војника. Хктали смо ка Превили. Пред самим превојем наиђосмо на Јабучки батаљон Калиновичке бригаде. Командант, отресит сељак, пружи нам драгоцене податке о кретању комунистичких делова и раепореду јединица капетана Милорада Момчиловића. Момчиловић, друг из гцколских клупа. У памети ми је остао као тих, повучен


387

младић. Није се ничим нарочнто истицао. Био је део златне средине из које мање ~ вцше поникоше сви хероји овог рата. Рат га је брзо истурио у прве редове. Област његова корпуса била је вечито раскршће свих и свакога: Немаца, Усташа, Партизана. Борбе г о т о е о i-шкада нису престајале. Момчиловић је рањаван неколико пута. Чича га је убрајао у мали круг оних којима се може да хтовери „немогуће”. Размишљао сагл о свему томе док смо журно одмицали планинском стазом. Моје две тројке очкгледно еу биле заморене. Митраљезац се сав погрбио под терзтоад оруђа. Захвално ме је погледао кад сам му рекао да појаше једног од товариих коња. Око подне избисмо пред муслиманско село Јабуку. Усусрет нам је ишла једна патрола милиције. Послах путовођу да им саопшти да два немачка официра желе да прођу кроз село. Мансфилд и ја носили смо америчке униформе које сељани никада нису Еидели. Надао сам се да ћемо код њих проћи као официри какве нарочите струке неадачке војске. Патрола се радо одазва нашем позиву да иам покаже лролаз. Узаном стазом пели смо се лагано ка првим сеоским кућама. Челном делу, где ее Мансфилд налазио, наредио сам да кроз село прође без икаквог задржаваља и разговора. Био сам на зачел>у наше мале колоне, заштитница. Кад избих усред села, запањих се видевши Мансфилда опкољеног гомилом мештана који су га радознало загледали. ЈБутито наредих покрет. Гомила се растави. Успон је био велики, а скег дубок. Чинило ми се да се никада нећемо извући из тог проклетог села. На лицу мештана чцтало се неповерење. Још нисмо одмакли ни две стотине метара, а за нама припуцаше пушке. Удвојисмо кораке. О каквом прихватању борбе није могло бити ни речи. Око ушију нам је звиждало. Шумарак на врху брега као да нам је долазио усуерет. Ускоро нас прими у своја недра. Паљба за нама лагано се гасила. На уласку у српско село Мрежницу наиђосмо на Лукачевићевог курира који се враћао ка Превили с извештајем да није успео да успоетави везу с Момчилознћ?вим Штабом. Било је јасно да смо Белија и аегову пратњу оставили за собом. Близггаа Комуннста огледала се па лицима сељана у Мрежници. Ћутећи су нас посматралп. Страх је избијао т Тћихопих очију. Када Старешшш саопштпх сво.ју одлутсу о наегапку покрета, поче да мс прсклиње:

388


— Тако ти Бога, господине, не чини глупост. Па вас је само деветорица, а на брегу преко потока има неколико стотина Партизана. ’Оћеш на Осију, а потом на Калиновик. Свуда око Осије су они; наши су даље позади. Никада се пробити нећеш, мој господине. Када ја остах при своме, уведе нас у кућу и понуди мало сланог сира и хлеба. Жваћући лагано комад овсенице, размишљао сам о нашем положају. Сељак је био у праву. Ипак, у пробоју нам је лежао једини спас. Остати овде између муслкманског села с једне и Партизана с друге стране, с Белијем за нашим стопама, није се могло. Послах једног сељака да извиди распоред партизанског батаљона на узвишењу преко потока. Ваљало је кретати се брзо. Били смо већ прилично исцрпени. Коњи под теретом ранчева и бисага понајвише. Растеретих их делимично, поделивши најважнији материјал између Мансфилда и мене. Послати сељак ме ускоро обавести да се партизански батаљон налази на самом врху. Наредих му да пође са нама као путовођа. Ћутали смо. Осећао сам погледе сељана. Путовођа се нервозно врлољио. Учиних распоред за покрет: једна тројка на челу; затим ја и Мансфилд; друга тројка, коњи и коначно тројка у заштитници. Кретање у колони по један. Узана стаза нас је водила падином брега на чијем је врху био размештен партизански батаљон. Наш положај није био нимало завидан Ишли смо брзо. Нико није изостајао, нико се није жалио. Нисмо одмакли ни пет стотина метара, а са виса се заори: — Стоој! Х еј! Стозј! — Напред, напред! полугласно сам бодрио челну тројку. Горе на вису трчали су Партизани. Када ни на други позив не стасмо, припуцаше пушке. Није се имало куд. Борба се морала примити, — Преко потока! Преко потока! довикивао сам војницима. Коњовоцима наредих да прикрију коње, осталима да што пре избију на суседну косу. Од посусталог пратиоца зграбих митраљез. По дубоком снегу скакао сам као зец. Дисао сам тешко. Пред очима су ми избијали светлаци, хладан зној низ лице. Најзад стигох до заклона на суседној коси. Мансфилд се сручи поред мене. Око ушију је звиждало. У потоку се коњовоци


389

мучили да умире коње. Тројка с ранчевима замицала је ка селу. Остала шесторица трчала су ка положај лево од мене. Пушкомитраљез ме је снажно дрмусао. Одједном Партизани обуставшде ватру. По групама почешс да се пребацују уназад. Нисам могао да схватим њихово повлачење. Свакако су осмотрили долазак Лукачевићеве колоне. Још покоја пушка, па се све утиша. Док смо се прикупљали, прве Лукачевићеве патроле избише на вис изнад Мрежнице. Мансфилд се узнемири. Уморни војници желели су да предахну. Наредих покрет, Мрак се већ увелико спуштао када стигосмо пред село Осију. Послата патрола обавести ме да у селу нема Партизана, али да је становништво доста узнемирено њиховим присуством на околним висовима. По исказу мештана, наша прва јединица налази се у селу Добро Поље. To ми исто потврди домаћин куће у коју уђосмо. Преморени војници свалише се покрај огњишта. Мансфилд је дремао. Даље се није могло. Јео сам лагано „пуру” коју нам је домаћица спремила. Домаћин ме је преклињао да не остајем овде у току ноћи. Наша тешко уморна група била би лак плен за Партизане, који свакога часа могу банути. — Наставите покрет до Доброг Поља. To је само три сата хода одавде. Тамо је наша бригада. Под њеном заштитом бићете сигурнији! звучале су ми у ушима речи нашег домаћина. Био је у праву. Али како наставити покрет с премореним војницима по дубоком снегу? Ако пак останем до сутра, чак и ако нас Партизани у иеђувремену не открију, изгледи за пробој по дану били су врло слаби. А затим, пуковник Бели, Мансфилд. Све ми се мешало по глави... — Кућа ће ми бити разорена до темеља ако вас овде нађу! лагано, као за себе, говорио је наш домаћин. Ја ћу у шуму, али шта ће ови сиротани? рече дрхтавим гласом. Поглед ми паде на троје малишана шћућурених у углу. Ћутали су под грубим покривачем. Паметне очи уплашено су нас посматрале. Пура ми застаде у грлу. Негде у близини одјекну митрал>ески рафал. Наш домаћхш истрча пред врата. — Партизани пале Крбљине... — Нахрани и опреми наше коње! узвратих уместо одговора. Када их натовариш, пробуди војнике. Ти ћеш с нама као путовођа до Доброг Поља.

390


Уморне ноге опет су газиле дубок снег. Мрак и снежни покривач скризали су наш покрет. Неопажено се пробисмо кроз партизанеки иоложај. Покрет се отеже у недоглед. Иза мене Мансфилд је тешко днсао. Кретали смо се ка засеоку Бојановићи. Тамо је требало да наиђемо на делове Друге сарајевске бригаде. Заселак лежи на врху једног ћувика. Тешком муком успесмо се уз његове стрме падине. Чудно ми је било да нас нико није заустављао. У кући сеоеког старешине све је мирно епаЕало. Бунован и уплашен, он се једва снађе. Од њега сазнадох да се бригада пред мрак повукла ка селу Трнову. Наредих ку да Мансфилду и меки простре мало чисте сламе и потом одмах прикупи све способно људство у засеоку. Док се он устрча, написах наређење Команданту бригаде да одмах крене ка нама. Курир с наређењем неста журно у мрак. Шесторица буновних сељака, које је наш домаћин довео, посматрали су ме ћутећи. Наредих им да узму пушке мојих војника и поставе стражаре на прилазе засеоку. Знак за узбуну: три узастопна. пуцња. Мала соба у коју нас домаћин уведе била је као леденица. Тек наложена лимена пећ димила се ужасно. Мансфилд се сручи на сламу и покри некаквим старим ћебетом. Извалих се поред њега. Од цвокотања кисам могао ока склопити. Колико сам тако лежао, ни сам не знам. Одједном, три оштра пуцња запараша ми уши. Док сам дрмусао Мансфилда, одвртао сам поклопац с ручне бомбе... Сручисмо се поред великог смета испред куће. Нисмо дисали. — He пуцајте, браћо! викку неко одоздо. — Ко си ти ? дрекнух колико ме грло доноси. — Курир мајора Лукачевића. Лакну ми. Отресајући снег, лагано се вратих у собу. Уско ро се пред кућом чуше гласови. У собу упаде до зуба наоружан човек. Претстави се као поручник Војиновић, Командант Друге сарајевске бригаде. Загрлих га снажно. Није могао да верује да смо се сами, без ичије пратње, пробили довде. Обавестио ме је да се Момчиловић с две бригаде налази позади Калиновика и да ће бити тешко да се с њим састанем. Наредио сам му да ме с бригадом отпрати до Калиновика. Док смо i-авршили разговор, дан је већ увелико био освојио. Домаћини су журно спремали по кући. Данас им је било крсно име, Се .


391

Јован. Ноћ као да је сднела њихов страх. Ватра је весело пуцкарала. Седох на под поред огњишта. Пробудио сам се око подне. Напољу диван зимски дан. Поздравили смо се са својим досадашњим пратиоцима из Дринског корпуса који су се спремали за повратак. С Војиновићем и његовом Штабном чехом кренусмо после ручка за с. Крбљине. Дочека нас запомагање жена чије су куће Партизани прошле ноћи запалили. Згаришта су се још пушила. Тужно су изгледала према снежној белини. Војиновић ce постара да погорелце смести у друге куће. Тешко је било посматрати ове несрећнике чији је грех био што су били Срби. По мом налогу Војиновић је упутио патролу ка Калиновику. Настависмо покрет ка с. Шивоље. Код првих кућа наиђосмо на нашу патролу. Напред се није могло. Док смо расматрали свој положај, заштитница из с. Крбљине обавести нас да нека непозната јединица иде к нама. Десно од нас издизао се Ручњак. Релативне висине око четири стотине метара, веома стрмих страна, покривених дубоким снегом, претстављао је за нас једини отворен правац. Наредих покрет. Тек што се ухватисмо косе, а на врху Ручњака избише неки оружани људи. Наста довикивање, једини знак распознавања у овом несрећном грађанском рату. На нашу срећу био је то Калиновички батаљон истоимене бригаде. Она иас прихвати на самом врху II пође као наша пратња ка с. Влахоље. Командант батаљона, отресит сељак из с. Јажићи, водио је своје л.уде одважно и мудро. Док смо се кретали гребеном, он ми је показивао запаљене куће у свом селу. — И моја гори! рече, као да се ради о сасвим обичној ствари. Зауставили смо се пред селом Влахоље у очекивању извештаја наше унапред упућене тројке. Мрак се већ спустио. Коначно, после више од сата чекања по мразу, добисмо извештај да можемо у село. Други батаљон бригаде у међувремену посео је прилазе селу. Њ егов Командант упаде ускоро у кућу где смо се зауставили. Оштро нае је испитивао и разгледао наше исправе. Када се најзад увери да смо ми они за које се издајемо, рече да ће нас одмах отпратити до села Божановића и тамо предати Јуритином батаљону Калиновичке бригаде. Двочасовни покрет доведе нас до циља. Међутим, од Јуришног батаљона ни трага ни гласа. Наши пратиоци једва су се кре-

'192


тали од умора. Послах латролу да ухвати додир с батаљоном. С остатком уђох у прзу кућу. Уморни војници попадаше по поду. Нисам имао баш пикога за стражу, иако су партизански делови били на пушкоме-ту од нас. Наредих Команданту батаљона да издвоји десеторицу најодморнијих за које је сигуран да ће издржати ноћни покрет до с. Вуквице. Јавише се сви да с нама пођу. Иако преморени, осећали су се постиђени да нас напусте. Изабрах петнаесторицу. У село Еуквицу стигосмо у четири сата изјутра. Послах патроле на све стране да ухвате везу с нашим деловима. Са нама осташе само Командант батаљона и две тројке, као наше лично обезбеђење. Чим тројке кренуше, опружих ce по поду. Тело ми је бучало од умора. Као из даљине допирао је до мене шапат наших пратилаца који су мирно разговарали о нашем тешком положају. Тргао ме је говор споља. Поред мене, Мансфилд је мирно спавао. Послате тројке обавештавале су да су партизански делови напустили околна села. Загорски батаљон требало је да стигне свакога часа. Први зраци јутарњег сунца осветлили су делове батаљона који се лагано прикупљао на узвишењу изнад села. Пут ка Баћовићу био је отворен. **# У Улог стигосмо без икаквих тешкоћа. Које диван дан, a које сазнање да смо се срећно пробили кроз партизански обруч. учинили су овај покрет веома пријатним. Захваљујући поручнику Рудану,4 Команданту батаљона, и остатак дана био је такође пријатан. Идућег јутра кренусмо преко Морина, ка с. Плужинама, где сам очекивао да ћу наћи Прву невесињску бригаду. Покрет доста напоран, особито у почетку, а потом лак и пријатан. Страх нашег путовође да ће нас сметови омести у кретању, иије се остварио. У селу Плужинама починусмо мало у кући старог Херцеговца Раде Бухе. Ту нас затече батаљон Невесиљске бригаде. Ускоро се покрет настави поред Кифиног Села на с. Тртине. Дан је био необично топао, право пролеће. Наши пратиоии су сваког часа застајали да би пили Еоду из малих увала у камену. После краћег одмора у с. Тртине 4 Коста М. Рудан.

UliJlEUIKE ОФИЦИРА ЗА ВЕЗУ

393

и доласка поручника Шиповца, Команданта бригаде, кренусмо ка селу Оџаци. Преноћили смо у кући Команданта батал>она Шурке. С поручником Шиповцем договарао сам се о нашем даљем покрету. Саопштио сам му да желим да се састанем с капетаном Поповићем, Командантом корпуеа. Одлучили смо да идућег јутра крснемо преко планине Хргуд ка Љубињу и даље Требињу. Према извештајима којима је Шиповац располагао, Баћовић се налазио јужно од Требиња у селу Зупцима. У гоку ноћи стиже извештај да је једна партизанска колона дошла у село Дабрицу. To потврди и капетан Поповић, који нас обрадова својим доласком идућег јутра. Од њега сазнадох да су Бели и Лукачевић на један дан марша позади нас. Затражих од Поповића да нареди Столачкој бригади да нам изиђе усусрет на врх Хргуда. Такође, да Воји Лукачевићу да тачан правац нашег покрета. С неколико десетина људи III батаљона Невесињске бригаде кренусмо ускоро ка Хргуду. Још у почетку било је јасно да нас војници нерадо прате. Уколико се мрак спуштао, ово је постајало све очигледније. Људи су се жалили на умор, недостатак муниције, непознавање земљишта. Кроз камењар који нас је са свих страна окруживао, колона се отезала. Када избисмо на Медену Главу, мрак беше потпуно освојио. Застадох да се прикупимо. После чекања од око пола часа, бк ми јасно да су нас пратиоци напустили. Сем Команданта батаљона, шест пратилаца и нас двојице, нигде никога није било. Командант батаљона ie правдао своје људе. Мансфилд и ја смо љутито ћутали. Без путовођа, даље се није могло. Кренусмо натраг. После четрнаест часова кретања обресмо се тамо одакле смо јутрос пошли. Рано изјутра дође Командант бригаде Шиповац. С неверицом је слушао о нашем јучерашњем искуетву. Више ништа нисмо могли да урадшдо. Претходница Лукачевићеве групе улазила је у наше двориште. Воја се искрено обрадова нашем састанку, Бели се држао као Енглез. Нисам знао да ли је љут или не. Њихова група била је приличио гломазна. Поред Белија, капетана Лофтса, два енглеска подофицира, радио станице, још неколико десетина Војине Штабне чете. Док сз Мансфилд разговарао с Белијем, Лукачевић и ја смо чинилк план за даљи покрет. Одлучили смо да ја са Шуркиним батаљоном кренем као претходница правцем Медена Глава —

394


Крушчица ( к. 1102 м. ) — ЈБубиње. Лукачевић с остатком групе на један километар позади нас. ИзЕештаји су још увек говорили о присуству делоБа партизанске бригаде Владе Шегрта на Хргуду. Мансфилд се придружио мени и ускоро смо напредовали ка Меденој Глави. Он ми саопшти разговср с Белијем. Требало је да и он изиђе, по наређењу бригадира Армстронга, ради објашњавања етања у Југославији Команданту савезничких снага у Средоземљу, а потом лично г. Черчилу. Било му је мило што се наша Мисија поклапа с његовом. Бели се надао да ће му британска Команда у Каиру послати брзи борбени чамац за прелаз у Бари. Чим дође код Баћовића, он ће покушати да успостави радио - везу с Каиром, пошто оу му батерије сада биле празне. Сагласили смо се да је за нас далеко повољније што ће Бели моћи да успостави везу с Каиром тек по избијању на јадранску обалу. У подножју Крушчице наиђосмо на неколико сељака. Од њих сазнасмо да се на врху налази партизанска бригада која је прошле ноћи дошла из Дабар - ГГол>а. ЛСелео сам да избегнем борбу, те наредих промену правца. Кретали смо се ка планини Ћук. После једночасовног покрета, кспесмо ее на врх. Краћк одмор, а после даље ка селу Влаховићи и Ранковци. Спуштањз је било прилично тешко. Оштар камен парао је стопала. Доле, на путу за Столац, осмотрих покрет некакве колоне. Један њен део упути се стазсм којом смо се ми епуштали. Били су већ прилично близу кад каша челна тројка откри да су то Партизани. Наредих да се не отвара ватра. Кад нам приђоше на око стотинак метара, Партизани видеше да су се преварилк. У трен ока прснуше лево и десно и почеше да нас гађају. Коњи који су носили њихов бацач бомби, преплашено се прибише уза стену. Ш урка је већ био у дејству. Из стојећег става сипао је ватру из своје митраљете. Страховита граја подиже се с обе стране. — Напред! Напред! викао је Ш урка док је скакутао од стене до стене. Војници су га следовали у корак. У лаким херцеговачким опанцима, лако су скакали с камена на камен. Пушке су клокотале, камен прштао на све стране. Под нашом навалом Партизани окренуше пете. Напустише бацач, побацаше пушке и за тилн час нестаде их иза превоја. Двојица нам падоше у руке: један средовечан, други готово дете. По-


395

ведосмо их са собом. Наредих журан покрет ка узвишењу у правцу села Влаховићи. Плашио сам се да други партизанскк одред избкје тамо пре нас и потпуко нас укочи. Знојава лица, дишући тешко, војници у стрељачком строју журно су грабили узбрдо. С гребена нас поздрави неколико пушака. Наставили смо без задржавања, одговарајући на ватру у току кретања. После кепуних петнаест минута били смо на врху. Био је непоседнут. Док смо се прикупљали, разговарао сам са заробљеним Партизанима. Били су из села Дабрице. Клели су се да су мобилисани на силу. Послушасмо савет једног остаријег сељака и после краћег одмора кренусмо ка с. Обуско. Приближујући се коси изнад села, опазих неколико осматрача чије главе несташе иза гребена чим им се приближисмо. Наредих развијање у стрелце. To је успоравало покрет, али се друкчије није могло. На коси не затекосмо никога, у селу само старце и децу. Када видеше ко смо, деца се растрчаше по оближњем шумарку вичући: — Х ееј! Х ееј! вратите ce! To су наш и! Ускоро смо били опкољеии сељанима, оним истим што су с косе осматрали наш покрет па, не знајући ко иде, склонили се у шумарак. Ко је могао да им замери? Пошто смо се заложили некаквом манџом, настависмо покрет ка с. Ранковцн. Киша је лагано сипила, ноћ мрачка, а путовођа несигуран. Тек око једног сата по поноћи, пошто сам упутио курире Баћовићу и Команданту среза у Љуоињу, уђох у колибу где је требало да проведем остатак ноћи. Киша није престајала. Тражени пратиоци нису се појављивали. Морао сам да задржим Шуркин батаљон, иако се он прилично удаљио са своје територије. Следећи циљ — с. Доња Ивица. Пре поласка замолих Воју да пошаље једну патролу да нам припреми преноћиште, што он учини. Поново на челу с претходницом. Код села Доња Катавица добисмо извештај да је партизанска бригада прешла у с. Жрвањ, које је лежало на нашем кретању. Требало је или водити борбу, или кренути другим правдем. Одлучих да пођемо преко села Доњи Градац. Пут нас је водио стрмом падином. Са Шурком и једном тројком био сам на челу колоне. Остатак је ишао око стотинак метара позади. Камењар је пружао врло добар заклон. Нисмо сдмакли ни неколико стотина метара, када се доле испод нас

396


одједном појави једна чета Немаца. Кретала се такође у правпу села Доњи Градац. У трен ока поелах курира с наређењем да се позадњи део што пре врати иза гребена. Да Немци на би опазили тај покрег, упутих једну тројку њима уеусрет. Вођи наредих да на све могуће начине привуче пажњу Немаца на себе и да се потом повуче у главнину иза брега. Чим тројка крену, ја се опрезно повукох у главнину. Положај нам није био нимало завидан. Изгледало је да борбу морамо примити. Сагласисмо се да би пробој кроз партизанске редове ипак био лакши. He губећи време, кренусмо опет у правцу села Жрвањ. У колони по један ишли смо источном падином косе изнад села Градац. Мансфилд је био са мном на челу колоне. Сумрак је лагано освајао. Лукачевић с једном тројком ускоро ми се придружи. Ишли смо ћутећи. Нога је тражила сигуран ослонац на стрмом камењару. Одједном, Мансфилд ме снажно стиште за руку. — Немци!... Горе на коси!... У магновењу, опазих једну немачку десетину која се лагано спуштала ка стази којом смо се кретали. Иако смо од њих били удаљени непуне две стотине метара, изгледало је да нас још нису опазили. Пригушеним гласом, наредих хитно повлачење ка првом заклону. — Приметили су нае свакако! рече Лукачевић. Још ниеу сигурни ко смо, те због тога не отварају ватру. Одох да их разуверим. Пре него што сам когао ма шта да кажем, Лукачевић је с двојицом верних пратилаца грабио ка немачкој десетини. Нисмо губили време. Убрзо замакосмо за гребен. Зауставих колону у селу Доња Катавица. Опет на истом месту, опкољени са свих страна. Воја у рукама Немаца, једна његова десетина у селу Доња Ивица, Шуркин батаљон развучен и премореи. Објасних пуковнику Белију наш тежак положај. Отворен је био једиио пут ка селу Ранковци, одакле смо јуче дошли. За нас је било најважније да Немци не открију наше присуство. Можда би било паметно повући се и сачекати док се Немци врате у своје гарнизоне. Усред разговора, у кућу уђе један сељак и извести нас да се једна јака немачка колона креће од Љубиња у правцу села Ранковци. Сада се заиста није имало куд. Пробој кроз немачки положај био је једино решење. Само. како о томе обавестити Воју Лукачевића ?

БЕЈ1ЕШКЕ ОФИЦИРА ЗА ВЕЗУ

397

Срећа нам се опет осмехну. Патрола наредника Шурке доведе ми једног младог, наоко врло отреситог сељака. Без устезања се прзтетави и рече да је он био путовођа немачке колоне размештене у селу Доњи Градац. Објасни ми како је од Немаца затражио дозволу да оде у суседно село и потражи нешто боље за храну. Тамо је наишао на Шурку, који га је одмах овамо спровео. Звао се Богдан. Очи су му врдале као на зејтину, док је говорио готово без предаха. Није уливао велико поверење. Давао хли је утисак да би нас мирне душе продао за „златно дугме”. Наредих му да изиђе у суседну собу, да бих наставио разговор с Белијем. Одлучисмо да га искористимо у нашем покушају пробоја кроз немачки положај. — Д а ли ти је познат немачки распоред? упитах га кад поново уђе. — Како не! одговори као из пушке. Па ја сам их распоређивао! настави разметл>иво. Гледајући га право у очи, саопштих му нашу одлуку да се у току ноћи пробијемо кроз немачки положај и да њега искористимо као путовођу. — Пристајем! одговори Богдан без размишљања. Само би требало да се претходно вратим, како Немцима не би било сумњиво моје отсуство. Потом ћу вас наћи на уговореном месту. Није веровао својим ушима кад сам му рекао да се од нас не сме макнути. Наредих двојици Четника да га не пуштају из вида. Док се Богдан врпољио, писао сам извештај Лукачевићу. Рекао сам му да ћемо га чекати у селу Доња Забица сутра до зоре. Одредих једну тројку да са овим извештајем остане у селу до поноћи. Ако Лукачевић до тог времена не дође, да извештај оставе код каквог поузданог сељака, а они да крену ка селу Доња Забида. Мрачна ноћ прими нас у свој загрљај. Кретали смо се лагано, бешумно. Свакк час неко се оклгоне или падне. П о лугласне псовке, шапат. Позади, из мрака, чух како неко пита за мене. Ускоро ми приђе један од Лукачевићевих пратилаца. Испрекиданим гласом ми рече да се Воја срећно извукао. Наредих му да обавести Лукачевића о правцу нашег покрета и месту састанка. На челу колоне је путовођа Богдан, праћен у стопу двојицом Четника. Стално ме запиткује о свему и свачему. Скрс-

398


ћем му пажњу да не говори гласно. Застасмо у селу где је био Шуркин батаљон. Наредих му да издвоји тридесеторицу најепоеобнијих, а оетатак да врати у село Доњу Катавицу, да тамо сачекају његов повратак. Док се батаљон преуређивао, Богдан понозо поче да износи стотину разлога против својега остајања с нама. Ускоро вастависмо покрет. Глаено наредих Шурки да иде позади Богдана и да га без размишљања убије чим ма шта сумњиво примети. Сада смо се кретали у потпуној ти~ шини. Око поноћи етигосмо у село Доња Забкца. Још смо се размештали у великој хладној соби, кад Лукачевић са пратиоцима бану на врата. Радосно смо га поздравили. Заборависмо на умор у жељи да чујемо његову причу. — Кад приђох вођи немачке патроле, поче Воја, претставих му се као Командант одреда којн сарађује с Немцима. Рекох му неодређено да се моји људн налазе ка околним ви совима и да бих желео да ле он одзеде код немачког Команданта, како бих од њега добио инструкције за даљи рад. Вођа патрол« посматрао ме је с неповерењем. У џеповима свог кожног капута држао сам сдврнуте бомбе. Мислио сам, ако ма шта покуша, сзи ћемо у ваздух. Немачки подофицир најзад ми поверова и ја се ускоро нађох пред Командантом батаљона. Њему сам на карти објашњавао положај својих људи и вероватан распоред Дражиних и партнзанских делова. На крају ми рече да узору пошаљем своје људе да приме муницију. Док је он слао телефонски извештај Штабу дивизије у Љубињу, размишљао сам icaico ћу се извз^ћи. Пратиоци су ме чекали пред кућом. Пред зградом у којој се налазио Командант батаљона, био је само један стражар. Из размишљања ме трже Мајоров глас. Питао ме је о вама, затим о мени и савезничким официрима. Рекао сам му да сам чуо да се та група налази у околкки Хргуда. ГХозва ме да вечерам с њим. Захвалих се на позиву и рекох му да ћу му се придружити чин издам наређење за пријем муниције. Изишао сам. С пратио цима сам одмах крекуо ка с. Доња Катавица. Захваљујући овом путовођи, ту Воја показа руком на млађег сељака чије присустзо тек сада пршгетиско, лако сам Еас нашао. Било је јасно да ће Немци већ зором кренути v потеру га нама. Ваљало је наставити покрет. Још зора нијс забелела, кад се опростих од Шурке и н.сгових људи који гу нас такг;гожртвовано пратили од ссла Оџацн. Путовођа Богдан беше

БЕЈ1ЕШКЕ ОФИЦИРА ЗА ВЕЗУ

399

утекао у току ноћи. To ме није много бринуло. Немци как више неће моћи да нашкоде. Пут нас је водио ка реци Требишњици, коју је требало да пређемо код села Ст. Слано. После напорног покрета избиемо око подне на узвишење изнад моста. Задржах савезничке официре позади, док сам се с челнпм делом колоне полако спуштао ка мосту. Крегање је бпло тешко због оштрог камена и великог нагиба. Доле под нашитт ногама пружало се велико Попово Поље. Требишњица као сребрна трака вијугала је кроз врбак. Куће села Ст. Слано личиле су на играчке. Ведар дан, видик јасан. Код моста није било ни живе душе. Сачеках на једном ћувику Мансфплда и Белија. Видик је био ванредан. Својим догледом Мансфилд је пажљиво испитивао околину. — Тамо је Хум, а овамо Дубровник! говорио сам. Требиње је позади, а мало удеско су Зупцн, куда ми идемо... — Mope, море! као суманут дрекну Мансфилд. Погледах у показаном правцу. Далеко, иза једног од брежуљака који су затварали западну страну Поповог Поља, иазирала се плава пучина Јадрана. Нехотице ми поглед клизну на ноге. Ђонови на ципелама били су потпуно поцепани. ЈБути херцеговачкн камен учинио је своје. Али, ко би још о томе водио бригу? Зар нисмо на домаку мора? Сунце се клонило западу. Чело колоне примицало се мосту. Неколико сељака на улазу у мост посматрало нас је с приметним чуђењем. Кад им приђоемо, скидоше своје херцеговачке капице. Млад месец беше добро искочио кад стигосмо у село Доње Мионице. Следећег јутра покрет се настави. Земљиште је постајало питомије, те табани нису толико бридели. Пређосмо друм Требиње •— Хум и докопасмо се ретко пошумљене падине уз коју нас је пут водио. Ускоро са зачеља наста довикивање. Јавише нам да за нама иде поручник Нино Свилокос, Командант Дубровачке бригаде. По доласку, Свилокос нас упозори на тајносг покрета. Рече нам да би било дсбро да саЕезнички официри поскидају све знаке да се сељани у својој радости не би разметали присуством Енглеза и Американаца. Настависмо покрет ка селу Пољице. Тамо је, како нам Свилокос рече, требало да Баћовић дође у току сутрашњег дана. Пуковник Бели је објашњавао Свилокосу какви су му


400

акумулатори потребни за радио - станицу. Сви су били расположени, говорљиви. — Сутра ћу покушати везу с Каиром! рече Бели прилазећи ми. Свакако ће нам послати какво превозно средство да се што пре пребаци:то. Било би добро кад би и Воја с нама пошао. Рекао сам му да то од мене не зависи и да би требало да Воја обавести Чичу и чоступи по његовом наређењу. Понудио сам да извештај пошаљем својом шифром, После једночасовког кретања стигосмо у село Пол>ице. Мансфллд и ја сместисмо се у кућу Марића. У кући до нас били су Бели и Лукачевић. Домаћину сам Мансфилда претставио као Словенца који услед повреде тешко може да говори. Велики марш био је завршен. Осамнаеет дана непрекидног кретања, пробијања кроз непријатељске редове, верања преко стрмих снежних литица, гажења љутог камена. Осамнаест дана напрегнуте пажње, осамнаест ноћи бдења, нада, очекивања. Више од четири стотине километара било је за нашим леђима. Четири стотине километара чији се сваки корак утиснуо у моју душу. Бројна села и сељани низали су се прец мојим очима док сам опружен на слами покушавао да пређем у царство снова. Њихова гостољубивост, готовост да нам угоде, да нас заштите и почасте, отворили су очи савезничкој Мисији боље него икакав извештај ма од кога од нас. Тим добрим гељацима требало је сада помоћи. Требало је што пре упознати Велике Савезнике са њиховим правим стањем, њиховим тежњама и стремљењима. Требало је прећи море од чије смо обале били удаљени непуна три сата хода. To је био наш следећи задатак.

ЋИЛИПИ — БАРИ — КАИРО

Потпуковник Петар Баћовић стижз у с. П сјбицс сутрадан по нашем доласку. Био ie то човек од неких четрдесет пет година. Лепе, правилне црте, улепшане благим погледом црких очију. Дуга коса, равно порезана на врату. Бријао се и тимз по изгледу још више отскакао од Команданата које смо дотла срели. Говорио је благим гласом и приметно заносећи херцеговачким нагласком. Јсш од првих речи видело се да распо-


401

лаже богатим речником и да се њиме врло спретно служи. Све у свему, личио је пре на сеоског учу него на четничког Команданта Источне Босне, Херцеговине и Боке Которске. Из првог разговора показало се да је Баћовић врло добро опремљен оружјем. Подвукао је да му ништа сем санитетског материјала и обуће не треба. С видним уживањем причао је како је, у име ђенерала Монтгомерија, разоружао италијанску дивизију Венеција. Пријатно изненађени таквим стањем ствари, Мансфилд и ја смо желели да знамо шта је урађено да нам се олакша прелаз преко мора. Дуж целог покрета ка обали, ми смо, у духу упутстава из Врховне команде, рачунали с Баћовићевом помоћи. Сматрали смо да ће он без муке успетл да обезбеди потребна средства. Стога нас је његов одговор прилично расхладио. Баћовић, мада је још увек убеђен у своје могућности, препоручио нам је да пуковнкк Бели успостави радио - везу с Каиром и одатле затражи превозно средство. #»# Од доласка у с. Пољице пуковник Бели је видно изменио своје држање. Није пропуштао прилику да истакне како је он најстарији савезнички официр и како, с обзиром на то да ћемо вероватно користити савезничко превозно средство, треба још сада да преузме команду над нашом малом групом. Бели је у разговору навал>ивао да поред њега, Мансфилда и енглеских официра, само Воја и ја пођемо. Није желео да нам се и Баћовић придружи, иако је овај неколико пута дотада поновио своју жељу да пође са нама. Ваљало је чекати акумулаторе, по које је Баћовићев ађутант поручник Јовановић, прерушен у сеоско одело, отишао у Требиње. У међувремену је у село стигао марински официр из Штаба Источне Босне и Херцеговине поручник Враголов, да нас обавести о најпогоднијем месту за укрцавање. Као добар познавалац тог дела обале, Враголов је препоручио једно скривено место код села Ћилипи, удаљено око пет сати хода од Пољица. Док је он Белија упознавао с лојединостима прилаза, ја сам разговарас са својим школским другом капетаном Данилом Салатићем, Начелником Штаба Команде Источне Босне, Херцеговине и Боке Которске, који на моју велику радост дође да нас обиђе. Д а нисам знао да долази, никада у

402


овом човеку дуге црне косе и густе браде не бих препознао свог школског друга Данила. Без предаха сам слушао његову повест. Борбе с Усташама, напади Комуниста, спаљена села, тешке лфтве исклесали су дубоке бразде на његовом челу. Само живе црне очи сијале су истим жаром као пре једанаеет година у згради Војне академије у Београду. Наш разговор је живо текао. Би ми много жао када он, с првим сумраком, рече да мора натраг у Штаб. Још један стисак руке и његове лаке ноге газиле су хитро преко камените стазе. Огртач се лепршао за њим. У сумраку стварао је слику правог горског змаја. To је био мој школски друг Данило Салатић. Исте вечери стигоше извештаји из Врховне команде. Смејали смо се слатко када сазнадоемо да се Сајц и Марко још увек врте око села Рудо у Санџаку. Марко, који је толико желео да што пре из земље изиђе, плаћао је сада своје неповерење у Чичу. Другим депешама Чича ме је упознао с мисијом пуковника Белија. Јављао је такође да је Владу у Каиру обавестио о моме изласку у својству делегата Врховне команде и офицпра за везу с Американцима. После неколико јалових покушаја, радио - веза с Каиром коначно је успостављена предвече 1 фебруара. Пуковник Бели нас је радосно обавестио да је Команда у Каиру прихватила његов план за излазак из земље. Савезничка команда у Барнју обавештена је да нам обезбеди прелаз мора. Д а бисмо одржали тајност покрета, одлучили смо да у току ноћи пређемо у село Кремен До. Пред полазак растеретили смо се сувишног пртљага. За себе смо задржали по један ранац, који смо углавном нспунили документима, белешкама и фотографијама. Пратиоце с товарним коњима вратили смо у Штаб мајора Цветића на пл. Голију. Воја Лукачевић се опростио од своје пратње. Са собом је задржао само четворицу својих официра, и поред примедбе пуковника Белија да чамац може да прими највишо девет особа. Поред тајности, покрет до села Кремен До пружио ми је још једну корисну лекдију. Коначно сам увидео да моје ного не могу да поднесу кретање по л>утом херцеговачком камену у лаким опанцнма. Мојој радости није било краја када ми наш домаћин идућег дана донесе опанке постављене дебелом гумом.


403

Идућег дана по прелазу у с. Кремен До, поручник Враголов доведе једног наизглед врло отреситог сељака. Претстави га као путовођу до места укрцавања. Дон Лука је врло лепо изгледао у конавоској ношњи. Пријатно га је било слушати када је износио тешкоће покрета ка обалл и опаености које нам је Еаљало савладати. У току разговора стигоше депеше из Каира. Јављали су да ће 4 фебруара око девет увече један брзи борбени чамац бити на месту које смо означили. Покушај ће бити поновљен у току две идуће вечери. Како нас је Лука обавестио, до места покрета ваљало је пешачити добрих пет сахата. Пошто пре пада мрака не бисмо смели да кренемо, било је јасно да морамо учинити још један скок пре него што се коначно отиснемо ка обали. Одлучили смо да предвече 3 фебруара пређемо у село Доњу Главску. Дан нам прође у грозничавом ишчекиван>у. По десети пут разгледали смо спаковане ствари. Воја се дуго опраштао са својпм официрима, које је слао у Баћовићев Штаб. Он им је обећавао да ће ce по доласку у Каиро старати да и њих преведе, како би се потом сви заједно вратили у земљу. Тешко је било оставити за собом људе с којима је скоро три године делио добро и зло. Одлазио је сам у њему непознат свет да пријатеље упозна са истином, да од њих затражи разумевање и саосећање. Одлазио је да људима у слободи опише тежак живот под окупацијом к све страхоте грађанског рата. Колико је он желео да са собом поведе своје најближе сараднике, те живе сведоке великих борби и тешких страдања; да са њима заједно укаже Великим Савезницима на тешке грешке које су чинили, а потом да се победоносно са савезничком помоћи у земљу врате. Морао је да их остави, јер мали чамац једва је могао да прими нас деветорицу. Ћутао је за време целог покрета ка селу Д. Главска. Мансфилд као и обично газио је поред мене. Још у почетку даде ми знак да мало успорим. Полугласно ми је говорио о расправи коју је тога дана имао с пуковником Белијем поводом моје улоге. Бели му је изразио отворену бојазан да би сваки мој поступак ван оквира дужности официра за везу јако отежао његову мисију. Испитивао је Мансфилда: да ли сам ја од Чиче добио какав нарочити задатак, имам ли поверљиву шифру, носим ли писма и поруке за водеће савезничке личности? У таквом случају, наглашавао је Бели, он не би

404


могао да ме прими у британски брзи борбени чамац којим је требало да се пребацимо у Бари. Иако је Мансфилд разуверио Белија, нисам могао да се отресем мисли да нас у слободном свету очекују нове тешкоће. Зашто би се иначе Бели плашиз моје делатности, ако би се она поклапала с његовим обећаљима ? Зар доказни материјал који сам са собом носио не би само појачао његове изјаве у прилог истине? Мансфилд се смејао мојим сумњама. Завидео сам му на његовој безбрижности. Преноћили смо у селу Доња Главска. Лепо време одједном се промени. Јак ветар поздрави н&с рано изјутра. Густи облаци тумарали су на све стране. Враголов је зловољно мумлао. Без престанка је понављао да чамац неће доћи. Морало се ипак ићи, јер је састанак био заказан. Пре поласка начинисмо распоред укрцаваља. Ја сам био седми по реду. Поделисмо се у две групе за покрет. Пуковник Бели придружи се мени на челу прве групе. Киша је падала као из кабла када напустисмо село Доњу Главску. Снажан ветар шибао нас је млазевима воде, густа помрчина и љут камен чинили су покрет скоро немогућим. Пуковник Бели је тешко тумарао. Његове потпуно замагљене наочаре ништа му нису помагале. Падао ie сваки час и гадно псовао. Коначно се ухвати за руку једног подофицнра и н&етави с посртањем. Спуштали смо се с терасе на терасу и зл о каним олуцима и каменитим стазама. Пролазили смо покреј кућа које су у помрчини изгледале као легло духова. Око осам увече киша престаде и мало се избистри. Ветар, међутим, није престајао. Нешто пре једанаест етигосмо на обалу. Таласи су бесно ударали о стење. Било је и лаику јасно да по таквом времеку нико не може пристати уз обалу. Шћућурени уз стење, знојави и прозебли, чекали смо до скоро један сат по поноћи. Шјор Лука нас потом уведе у своју кућу. Тамо нас приме као да смо им рођени. Морао сам да се дивим овом врсном сељаку, који је ста вљао свој живот на коцку да би нас примио и помогао у нашем потхвату. У непосредној близини усташке милиције, он је био свестан опасности. Ипак се ни за тренутак није поколебао. Штавише, учинио је све да наш боравак у његовој кући буде што пријатнији.


405

Целог идућег дана провели смо у једном собичку чија је врата шјор Лука закључао. Он нам је доносио обед и обавештавао о свима појединостима. Када се добро смрачило прешли смо на обалу. Опет чекање до једног сата по поноГш. Опет повратак у кућу дон Луке. Све се то поновило и трспег дана. Када чамац не стиже, морали смо натраг. Требало је поново успоставити везу с Каиром, видети шта се догодило, израдити нове планове и уговорене знаке. Зора идућег дана дочека нас поново у селу Доња Главска. После преданка настависмо покрет ка с. Пољице. Наша стара домаћица обрадова се као да јој је родбина у посету дошла. # # #

У потери за акумулаторима. Неколико покушаја сврши се без успеха. Баћовићев ађутант поручник Јовановић неуморно трчи. Одлази прерушен у Требиње, враћа се, одлази поново. Време нам не иде на руку. Бар је лакше чекати. A тако смо у неку руку и безбеднијн. Неће Немци по невремену по селима. Јовановић је најзад пронашао добре акумулаторе. Радио - веза с Каиром успостављена је десетог фебруара. Обавестили су нас да ће покушај бити понављан почев од 12 фебруара све док нас не прихвате. Ваљало је чекати да се време колико толико поправи. Четрнаести фебруар освануо је леп. Снег се топио. Извсштај с обале повољан. Одлучили смо да се у три групе пребацимо у село Горњу Главску. Чим је измењао депеше с Каиром, пуковник Бели с радио - станицом напустио је с. Пољиде. Каиро је јављао да ће брод бити данас или сутра на заказаном месту. С Војом сам напустио село Пољице у поеледњој групи око два сата по подне. Време је опет почело да прети. Облаци су се гомилали. Пред самим селом ухвати нас скег. Отишли смо у кућу Милишића. Тамо смо затекли све у једној соби. Ћутали су суморно. Рђаво време значило је поново одлагањв. Каиро је, међутим, јављао да је бродић кренуо из Барија. Ваљало је ићи на заказано место. Бели је имао још једну уговорену измену депеша с Каиром. Оставили смо га да то обави, а ми лагано кренули с нашим старим путовођом Луком ка месту где је с пуковником Белијем требало да се састанемо.


406

С првим сумраком време се пролепша. Снег је бко влажак, пут рђав, покрет ужасно тежак. На уговореном месту сачекасмо Белија. Донео је добре вести. Ваљало је хитати ка обали. Ускоро се смрачи као у рогу. Газили смо насумце. Сваки час нога поклизне, пад, псовка. Кроз села провлачимо се као авети. Идемо без предаха. Шум мора улива нову снагу. Знојави, изгребсни и изубијани, избијамо на обалу око десет сати. С једне етене Враголов је давао сигнале. Сео сам поред њега и почео да мењам чарапе. — Мотор, мотор! дрекну Мансфилд поред мене. Чујем мотор! понављао је он као еуманут. Скочио сам бос. Зурим у помрчину. Ускоро се из мрака издвоји мала силуета борбеног чамца. Пре него што сам лрикупио ствари, два енглеска подофицира прилазили су у малом чамцу на веслима нашој стени. Пуковник Бели с Мансфилдом уђе први. Пратили смо их очима како се малим лествицама веру на палубу брзог борбеног чамца. Време је лагано одмиЦало. Мали чамац споро је саобраћао између наше стене к бродића. На срећу, од Немаца ни трага ни гласа. Скочио сам лако у руке двојици енглеских подофицира. На палуби бродића чекао ме је насмејани Мансфилд. Још неколико минута и мотори су поново снажно залупали. С обале је дон Лука махао марамом. Обриси су се губили у мраку. Отаџбина је остајала за нама. * * *

Брзи борбени чамац грабио је журно по усталаеаном мору. Опружен по палуби, покушавао сам да средим утиске. Мисли су се, међутим, врзмале кроз мозак без икаквог реда, скакале с једног предмета на други, мешале се и утапале у нешто саовим десето. Лукачевић, Баћовић, Враголов и Јовановић седели су поред мене ћутећи, сваки утонуо у своје мисли. За њих је то био први излаз у страни свет. Ко зна шта су све они очекивали да тамо виде и каквим су се мислима заносили. Пуковник Бели је био са капетаном брода, од кога се целога пута није одвајао. Мансфилд се негде одмарао. Сан никако да ме узме под своје. Око два сата по поноћи, један од морнара нам рече да сиђемо у унутрашњост бродића. Mope је постајало бурније,


407

таласи у најмању руку могли би нас добро окупати, ако ке и збрисати с палубе. Наставили смо бдење у маленој кабини поред машина. Рано јутро затече ме у полудремежу. Ускоро мотори почеше да се спорије окрећу. Још који часак па ее СЕе утиша. Испео сам се узаним степеницама горе на палубу. Пред очима се у јутарњој магли назирала прљава обала Барија. Један енглески официр, вероватно из Команде луке, дође мањим чамцем на бродић. После разговора с пуковником Белијем, он нам објасни да ћемо ми, југословенски официри, поћи с њима. Рече нам како му је дужност да се постара за наш смештај и заштиту. Објасни нам како ће нас сместити у један официрски логор поред Барија пошто би наше осгајаљ« у граду изазвало незадовољство код бројних Партизана и дозело у опасност нашу безбедност.Рекох му да се ми не плашимо од партизанских испада, али да ћемо се радо повиновати наређењу које је имао у погледу нашег смештаја. После поздрава с Мансфилдом и Белијем, кренусмо џипом ка том логору. Дан нам је прошао у чишћењу, сређивању опреме и одмору. Британски официр у логору снабдео нас је новом униформом. Никако ми се није свиђало што сам био одвојен од Мансфилда. Ипак сам се радоЕао што сам све докуменхе к целокупни доказни материјал ставио у његов пртљаг. Око поноћи нам дежурни официр у логору саопшти да ћемо зором на аеродром, где нас очекује авион за Каиро. To нас развесели до те мере, да смо чак почели да певамо. Иако смо сви били преморени, нико није могао ока склопити. Сваки је с нестрпљењем очекивао да се што пре ослободи л>убазног гостопримства наших домаћина. Још зора не беше сванула када ее наш аутомобил заустави поред велнког хангара. Чудио ме је релативан мир. Очекивао сам много већу ужурбаност, с обзиром на близину фронта. Нагађали смо који од авиона треба да нас прими, правили планове за рад у Каиру. Одговарао сам на море питања својих другова. Усред разговора бану Мансфилд. Издвоји ме устрану и поче забринутим гласом да ме упознаје са стањем које је затекао у амеркчкој Команди у Барију. Према његовим речима, Американци су били под великим утицајем Титове пропаганде којој су били изложени преко лондонског Радија и британских званичних претставника. Требало


408

је, како ми он рече, што пре изнети истину пред одговорне америчке државнике, што пре стићи у Вашинктон. Говорио ми је потом о исходу конференције у Техерану, која је, како рапомену, такође донела закључке под утицајем Титове пропаганде. Наши изгледи били су незнатни, тврдио је Мансфилд. Команда на Средњем Истоку већ је далеко загазила у Титове воде. Ипак смо морали да учинимо и последњи покушај у интересу истине и спасења оних који су се у земљи борили за слободу. Пуковника Белија приметио сам тек у авиону. Сем поздрава, нисмо измењали ниједну реч. Пажња ми је била управљена на Лукачевића, који никако није подносио лет. Овај високи брадати човек, који је у себи сједињавао све врлине великог герилског вође, личио је сада на дете. Беспомоћно је лежао на поду авиона и тешко повраћао при сваком понкрању. На несрећу, лет је био доста буран. За Воју је ово неколико сати било вероЕатно теже него све трогодишње патње у шуми. Лакнуло нам је свима када се авион, после краћег задржавања на Малти, предвече спустио на војни аеродром Каира.

ЗАТВОР И ШТРАЈК ГЛАЂУ

Пријатно пролећно вече поздрави наше прве кораке изван ратишта. Веселс смо ћеретали док смо се приближавали чекаоници, где је требало да прођемо преглед надлежних власти. Особито ме је веселило што је амерички Командант дошао да сачека Мансфилда и мене. Рече да је дошао да нас поведе у америчку Команду. Пошто је Мансфилд имао све документе и ствари код себе, било је логично да заједно наставимо посао око припреме извешта.ја о стању у поробљеној Југославији. Баћовићу и Лукачевићу сам давао потребна обавештења и обећао да ћу по њих доћи идућег јутра да их одведем у Команду југословенске војске на Средњем Истоку. Док нас је војна полиција прегледала, амерички пуковник живо је говорио с пуковником Белијем. Он ми ускоро приђе и саопшти да је пуковник Бели изразио жељу да ја у току ноћи останем у британској Команди. Како даље рече, Енглези ће ме ујутру вратити у америчку Команду, где ћу потом наставити свој


409

посао с Мансфилдом. Иако ми се то није свиђало, није ми дру. го остајало већ да пристанем на одлуку донету без моје сагласности. Опростих се с Мансфилдом и његовим Командантом. Пуковник Бели је избегавао моје погледе. И он се ускоро негде удаљи док је нас петорицу један енглески капетан смештао у аутомобил којим је требало да одемо у Каиро. Вожња потраја прилично дуго. Очекивао сам да ћемо бити одведени у Команду Средњег Истока. Бих прилично изненађен када аутомобил прође кроз главни део града и упути се ка предграђу Хелиополису. Најзад стадосмо пред већу кућу, сграђену високим зидом, Енглески капетан измења речи са стражаром на вратима; аутомобил уђе кроз тешке вратнице. У мраку се није могло много да разазна. Мислио сам да смо доведени у какав британски војни хотел каквих је било прплично много по Каиру. Нешто ме текну у срце када нас из великог ходника разведоше по собама. Свакога у посебну собу. У соби: кревет и столица. На прозору решетке. Било је јасно у каквом се хотелу налазим. Иза мене врата се затворише. Брава шкљоцну. Још увек у неверици седох на кревет. Зароних главу у руке. Колико сам тако седео, не знам. С времена на време, неко . је привиривао кроз баџу на вратима. Умор и очајање најзад ме савладаше. Отпасах појас с пиштољем и бомбама и сручих се на кревет. Зрак сунца који је кроз малени прозор у врху зида продро у моју ћелију, натера ме да отворим очи. У магновењу бих свестан свога положаја. Потиштеност поче да уступа место огорчењу. Маших се појаса. Није га било на месту где сам га ноћас спустио. Загледах у све углове, под кревет, столицу. Појас с пшптољем и бомбама није био више у ћелији. Наши савезници - чувари искористили су прилику да ме у току спавања разоружају. Бес је навирао у мени. Почех снажно да лупам у челична врата. Стражар се појави. Рекох му да позове Команданта. Он оде. Уместо Команданта, донесе ми доручакОко једанаеет, брава шкљоцну. Енглески подофицир, онај исти што нас је ноћас развео по ћелијама, појави се смешећи се. Учтиво ме запита да ли бих желео да изиђем у једночасовну шетњу. Ускоро се нађох у ограђеном дворишту. Тамо затекох Воју, Баћовића, Јовановића и Враголова. Ишли су у

410


круг с рукама на леђима. Два наоружана Црнца пратили су сваки њихов покрет. Придружих им се. Воја је дрхтао од Јвутине. Умиривао сам га како сам најбоље умео. Никако Hiqe могао да схвати да људи с којима се борио за заједничку ствар, чију је Мисију под најтежим условима извео из окупиране Југославије, могу тако да поступају — Зашто сам се борио против Немаца? Зашто сам рањаЕан толико пута? понављао је он пригушеним гласом. — He марим што нас затварају! упаде Баћовић. Али тнме они испољавају свој став према целом покрету отпора, према народу који им је нрискочио у помоћ у најтежим тренуцима, који није презао од борбе када су изгледи на успех били шгштавни, који није бројао жртве и који још увек гине... — Где ли је сада Бели, да га запитам да ли се тако враћа гостоприметво ? настављао је Воја. Рекох им да ћу по повратку у ћелију написати писмо ђснералу Вилсону, затражити објашњење за овакав поступак, и затражити да нас одмах пусте и ставе на расположење нашој Влади у Каиру. Поново у ћелији, затражих од стражара хартију и перо. Када му објаених зашто ми то треба, донесе чак и један еточић. Покушао сам да пишем хладно, учтиво. Срџба је, међутим. пробијала кроз сваку реч. Молио сам да нам се без одлагања пружи објашњење о нашем лишавању слободе, да нам се саопшти оптужница и потом да будемо изведени пред војни суд, како бисмо јавно могли да се од такве оптужбе бранимо; нагласио сам да се подаци о сваком појединцу могу добити код ггуковника Белија и капетана Мансфилда; и најзад, да ће Ha ma Влада у Каиру радо дати сва потребна обавештења у вези с нама. Захтевао сам да се претставиик наше Владе одмах стави с нама у везу. Пупа два дана прођоше откако сам упутио писмо Командч Средњег Истока. Нико, међутим, није долазио, никакве вестч ни од кога нисам чуо. Сем подофицира и Зулукафера којг су нас чували при јутарњој шетњи, нико се за нас није интересовао. Били смо напуштени од свих и свакога. Потиштеност ie узимала маха. Јутарње шетње обављане су скоро у потпуној тишини. По моггу ми се стално врзмало: Зашто, зашто, зашто? Зашто наши Савезници, у које смо се клели, чију смо


411

децу штитили од тешкоћа и зла рата, за чије смо се добро залагали и нештедимице гинули, поступају тако према нама, људима послатим од Чиче да изнесемо истину пред слободни свет? Д а ли је тај свет желео истину, или је нашим Савезницима ишло у рачун да се она прикрије, па нас, њене живе сведоке, уклањају с позорнице? Колико ће нас тако држати? Како изићи одавде? Ш трајк глађу! секу ми кроз главу. Сетих се како сам читао и слушао о британској осетљивоети према том оруђу. Зашто га не бих испробао? Саопштих своју одлуку Лукачевићу и Баћовићу. Воја рече да ће и он покушати. Баћовић капомену да му болест стомака то не дозвољаза. Први дан прође без велике муке. Штавише, смејао car.i се чуђењу стражара када је долазио по тањире и затицао нетакнут обед. На његова питања одговарао сам да нисам болестан и да ми није потребан лекар. Једноставно, не желим да једем док сам бесправно лишен слободе. Знао сам да ће он тс пренети подофициру. Идућег дана око подне глад је почела да мучи стомак. Лежас сам на кревету скоро непомичан. Нисам хтео ни воду да узимам. Негде сам читао да то само појачава грчеве. Престао сам да излазим на уобичајену шетњу у дворишту затвора. Подофицир - апсанџија у два маха je по кушао да ме одврати од даљег штрајка. Нисам му више одговарао. Мучила ме је и помисао о јелу. Поред кревета, служавник с топлом храном. Њен мирис је продирао у сваку моју пору. Покушавао сам да мислим о другим стварима... Нико ме више није узнемиравао. Јутро трећег дана било је најтеже. Стражар је редовно доносио сваки дан обед и остављао га поред кревета. С тешком муком сам успео да не дирнем макар парче хлеба. По подне ми је већ било лакше. Бол је уступио местсслабостн. Више нисам устајао из кревета. Мозак ми је радио чудном брзином. Био сам сам, потпуно сам у целом свету... Када идућег јутра шкрипну брава на мојим вратима, нисам чак ни главу окренуо. Покренух се тек када чух непознати глас. У ћелији је био један британски поручник. Он ме љубазно поздрави и рече да жели да са мном говори у вези сг. писмом које сам пре недељу дана упутио Команди Средњег Истока. Била је то одлична прилика да се ослободим терета који ме је притискивао откако сам ступио у овај „хотел”. Британски поручник врпољио се у столици. Тешко је било ухва-

412


тити му поглед. Покушао је да поступак сзојих претпостављених правда мерама безбедности. Подробно ме је испитивао о шифри са Чичом, мом задатку овде, везама с Американцима Одговарао сам без премишљања, непосредно, кратко. Отишао је после дужег извињавања. У ћелији смо остали глад и ја. Око подне врата се поново отворише. Командант затвора, британски капетан, уђе смешећи се. У рукама је носио мој појас и све личне ствари. Рече ми да ће кроз пола сата доћи аутомобил да ме одведе у југословенску Команду. Затражих чашу млека, затим још једну. Посматрао ме је, као да је хтео рећи: зашто сте се мучили, ствари су ишле својим током. Лично сам био убеђен да су четири дана гладовања одигралп своју улогу. Рече ми да ће Лукачевић и Баћовић остати још који дан, пошто њихово саслушање још није завршено. Упињао сам се да одржим спољашњи мир. Обучен у одело које сам у шуми носио, прописно наоружан, чекао сам пред вратима на долазак аутомобила. Зулукафери су ме с чуђењем посматрали. Такви ме погледи дочекаше када ступих у зграду Претседништва Владе у Каиру. Нисам ни мислио на пресвлачење. Ваљало је помоћи Воји и Баћовићу. Глад ме више није морила. Нова снага ширила се телом. Борислав Ј. Тодоровиа

ИСПРАВКЕ

С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С.

1, 7 и 10 р. одозго, треба: Владимир ( не: Велимир ) 27, 5 р. одоздо, треба: 16 септембра ( не: 6 септембра ) 27, 7 р. одоздо, треба: Ђенерал ( не: Ђенарл ) 44, 7 р. одоздо, треба: потпоручник ( не: поручник ) 47, 10 р. одоздо, треба: одбијем ( не: добијем ) 68, 12 р. одозго је изврнут! 77, 5 р. одоздо, треба: су се ( н е: су с ) 91, 15 р. одозго, треба: поменуту ( н е: поменутут ) 98, 7 р. одозго, треба: претвориге ( н е: претворити ) 103, 10 р. одоздо, треба: опљачкао ( н е: опљачао ) 111, 8 р. одозго, треба: слободарском ( не: слбодарском ) 116, 1 р. одоздо, треба: одреда ( не: ореда ) 119, 1 р. одоздо, треба: саргије ( не: шаргије ) 126, 2 р. одозго, треба: на Дунаву ( н е: о Дунаву ) 126, 12 р. одозго, треба: код Аде Хује ( не: код Ада Хује ) 128, 12 р. одоздо, треба: Друге армије ( не: VI армије ) 160, 16 р. одоздо, треба: Ратка ( не: Митра ) 176, 13 р. одозго, треба: У току ( не: у токи ) 227, у напомени, треба: поручник Милорад Булован, син војног проте Илије ( не: потпоручник Миодраг. . . ) 254, 17 р. одоздо, погрешно уметнут, треба да гласи: је гласио: „Шеф тројки у Југославији наредио је да се ова 284, 12 р. одозго, треба: Alan Brooke ( не: Allan Brook ) 287, 7 р. одозго, треба: континента ( н е: континета ) 287, 23 р. одоздо, треба: Мусолинију ( не: Мусолинијиу ) 324, 17 р. одозго, треба: одмах ( н е: омах ) 327, 18 р. одоздо, треба: Шолар ( н е: Солар ) 366, над линијом, треба: 366 ( н е: 266 ) 401, 8 р. одозго, треба: Тауринезе ( н е: Венеција )

Покрет отпора у Словеначкој ( с. 317 - 3 2 2 ). —. Свуда треба да стоји: Словенска звеаа. Поједина имена на Словеначком: Osvobodilna fronta, Slovensko domobranstvo, VaSke StraZe ( за сеоске стр аж е).

Knjiga o Drazi sv1 1941-1943 Radoje Knezevic

Recommend Documents