КЊИГА 0 ДРАЖИ
ДРАГОЉУБ . ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ 19 4 6
Књига о Дражи
Уредио РА Д О ЈЕ Л. КНЕЖЕВИЋ.
СBECKА
ДРУГА
1944 — 1946
ВИНДЗОР, КАНАДА Српска народна одбрана 1956
И з д а њ е
и ш т а м п а
AVALA, Printing and Publishing Company ltd. Windsor,Ont, Canada
САДРЖАJ
О написима у овој књизи .......................................................... 1. Идеје водиље. — Д р Живко Топаловић ........................ 2. Обезбеђење Конгреса. — Звонимир Вучковић .............. 3. Михаиловић на Башком конгресу: говор од 27. I. 1944 4. Одлуке Баш ког конгреса, 27. I. 1944 ............................ 5. Баш ко светосавље. — Д р Ж ивко Топаловић ................ 6. Сећања на Светосавски конгрес. — Милоје Р. Николић 7. Д ух Баш ког конгреса. — Звонимир Вучковић ............ 8 . 2 7 .1. 1944. — Адам Прибићевић ......................................... 9. Идеологија Драж ина покрета. — Адам Прибићевић .. 10. Растанак са земљом. — Д р Живко Топаловић ............ 11. Ситуација у Југославији маја 1944. — Д р Живко Топаловић ........................................................................ 12. Напад на Србију у пролеће 1944. — Зв. Вучковић .... 13. I омладинска бригада „М. Наумовић”. — Зоран Хођера ............................................................................... 14. Спасавање америчких авијатичара. — Зв. Вучковић .. 15. Три Драж ина говора, јул а 1944 ......................................... 16. Организација Источне Србије. — Миодраг Ратковић .. 17. Краљев говор од 12 септембра 1944 ................................. 18. Покушаји смењивања Д. Михаиловића. — Д р Ж. Топаловић........................................................................... 19. Изгубљена победа. — Д р Милан Д. Ш ијачки ............ 20. Совјетски упад у Србију 1944. — Ж иван Л. Кнежевић 21. Дражино писмо од 18 новембра 1944 ................................ 22. Последњи покушај. — Д р Ж ивко Топаловић .............. 23. Ситуација у Југославији новембра 1944. — Д р Ж. Топаловић ........................................................................ 24. Растанак са Михаиловићем. — Јован Црвенчанин .... УП
IX 1 5 8 10 16 , 21 26 29 33 56 70 76 80 85 91 99 118 120 136 147 171 175 181 199
25. Голгота. — Александар Милошевић ................................. 26. На Вучјаку. — Д р Милан Ш ијачки ................................. (а) Михаиловић обилази болницу .... 247 (б) Прослава 27 марта .......................... 249 (в) П рва равногорска олимпијада ..... 250 27. Драж ино писмо од 18 марта 1945 ......................................... 28. Крваво пролеће. — Д р Милан Д. Ш ијачки ................ 29. Допринос приморских Хрвата. — Радмило Грђић ..... 30. Једна промашена шанса. — Федор Р ајић ...................... 31. Суђење ђенералу Михаиловићу: ....................................... (а) За праведно суђење, ЈНО ................ 274 (б) Краљева изјава од 16 ју л а 1946 .... 276 (в) Оцена о суђењу, ЈНО .................... 277 S2. С М ихаиловићева еуђења. — Радоје Л. Кнежевић ..... 33. Смрт Д раж е Михаиловића — Др. М. Ал. Пурковић .... 34. Правни осврт на суђење. — Евгеније Јуриш ић ......... 35. Извеш тај Истражне комисије Комитета за праведно суђеље Михаиловићу, Њ ујорк, м аја 1946 .............. 36. И зјава пуковника P. X. М агдауела ................................... 37. Михаиловићево дело. — Слободан Јовановић .............. 38. Д раж ин мит. — Слободан Јовановић ............................... 39. Беседа о Дражи. — Епископ Н иколај ............................ 40. Д раж а Михаиловић. — Д р Милан Гавриловић ......... 41. На дан Дражине смрти. — Адам Прибићевић .............. 42. Три заслуге Дражине. — Коста Ст. Павловић ............ 43. О десетогодишњици смрти. — Радоје Л. Кнежевић .... 44. Сећање на Д. Михаиловића. — Џаспер Рутем ............ 45. Михаиловић и Тито. — В. Р. Мансфилд ........................ 46. Једно сећање и један говор. — В. Р. Мансфилд ......... 47. У светском сукобу идеолошких фронтова. — Марко КрстиВ. .................................................................. Именик личности ........................................................................... Именик места ................................................................................... Садржај Књиге о Д раж и ( I - I I ) по писцима ....................
УШ
207 245
253 255 262 269 274
282 287 289 296 310 318 321 324 327 329 332 336 342 345 357 364 373 391 407
СК И Ц Е
и
сн и
мц и
Драгољуб - Д раж а М ихаиловић............према насловној страни У селу Ба, крајем јануара 1944 ................................................. 64 У селу Ба, почетком 1944 ................................ ............................. 65 Ђенерал Мирослав Трифуновић ............................................... 80 Група спасених америчких авијатичара ................................. 81 Совјетски упад у Србију 1944 год. ( скица ) ........................ 160 Рањеници на слами у П р ањ ан и м а............................................. 176 Четник - пушкомитраљезац, босоног по камену ................ 177 Михаиловић у с. Српска Грапска у Ист. Б о с н и .................... 272 Ш табна чета Николе К а л а б и ћ а ................................................. 273 Д раж а Михаиловић ( барељеф Доре Гордин) .................... 298
IX
О НАПИСИМА У ОВОЈ БЊИЗИ
Написи објављени у
Књизи
о
Дражи
делом се штампају овде
први пут, а делом су пренети из разних листова и часописа. Првс обележавамо ознаком „изворно” ; за друге се наводи публикацнја из које су узети. Понегде су извршене исправке и измене, значајннје увек с пишчевнм одобрењем, уколико их није већ сам писац учинио. У неколико случајева, више написа од истог писца, кад се односе на исги догађај или на уж и временски период, груписани су под једним
општим насловом, обично
новим; првобитни наслови тако груписаних чланака задржани су безмало свуда као наслови одељака. Ниже наведени редни бројеви указују на број под којим је напис забележен у
Садржају.
конгреса,
од Звонимира Вучковића.
Тако, бр. 2 означава чланак
Ово су скраћенице: A C = Американски Србобран, Питсбург, САД; Г К С = Глас канадских Срба, Виндзор, Канада; Д М = Демократска Мисао, Виндзор, Канада; H P = Наша реч, Париз, Француска; Осл. = Ослобођење, Лондон, Енглеска; Пор. = Порука, Лондон, Енглеска; Разв. = Развигор, Јоханесбург, Јужна Африка; Р Б = Равногорски борац, Лондон, Енглеска; Род. = Родољ уб, Оснабркк, Немачка; Синд. = Синдикалнст, Париз, Француска; Слоб. = Слобода, Чикаго, САД; С Н = Службене новине, Лондон, Енглеска.
XI
Обезбеђење
1. ГКС, 28 јануар 1954. — 2. ГКС, 28 јануар 1954. — 3. Род., 24 нове.мбар 1945. — 4. Синд., новембар 1952. — 5. Пор., 1 фебруар 1955. — 6. Календар AC, 1947, под насловом: Орашац, Таково, Равна Гора (Сећање на Св. Савски конгрес под Равном Гором 1944 у селу Ба). — 7. ДМ, фебруар 1955. — 8. ГКС, 28 јануар 1954. —• 9. ДМ, јацуар-август 1955. — 10. Пор., 16 јуни 195Г>. — 11. Изворно. — 12. ДМ, фсбруар 1956, под насловом: Маклпн и 'Гито у пролеће 1944. — 13. HP, 15 новсмбар 1949. —■ 14. Изворно. (на енглеском у Yugoslav Observer, Lansing, Mich., U. S. A., June 1956, лод насловом: Five Hundred who knew th e truth.) — 15. ГКС, 3, 10 и 17 март 1955, под насловол: Из дневника преводиода, Три говора Драже Михаиловнћа. 16. Изворно. — 17. СН, 25 октобар 1944. — 18. Синд., новембар и децембар 1952. — 19. AC, 19, 20, 22 и 23 децембар 1955, из написа: Истине и неистине, одељак: Изгубљена победа. — 20. Изворно. — 21. Изворно. — 22. Пор., 16 јуни 1956. — 23. Изворно. — 24. РБ, март 1955, под насловом: Последње виђење и растанак са Чичом. —■ 25. Изворно. —• 26. (a) AC, 23 и 27 децембар 1955, пз написа: Истине и неистине; (б) ГКС, 6 јануар 1949, лод насловом: На Вучјаку; (в) AC, 27 децембар 1955, из напнса: Истнне и неистине. — 27. AC, 21 март 1956. — 28. ГКС, 18 јуни 1953. —. 29. ГКС, 3 јануар 1952, иод насловом: Хрваги - Југословени Далмације и Хрватског Прцморја за слободу и јединство Југославије. — 30. ДЛ1, децембар 1955- — 31. (а) и (в) Пор., 1 август - 16 сепгембар 1955; (б ) изворно. — 32. AC, 14 и 15 а м уст 1946. — 33. Род., 19 јули 1946. — 34. Изворно. — 35 и 36. Превод с енглеског брошуре: Report of Commission of Inguiry of the Committee for a fair tr ia l for Draja Mihailovich.
(Arthur Garfield Hays, Chairman; Members of the
Commission Adolph Berle, Charles Poletti, Theodore K iendl.) New York, N. Y„ M ay 1946, in-8, p. 16. Ha c. 12 - 16 те брошуре штампан je: Statem ent of Colonel Robert H. McDowell to Commission of Inquiry into case of Draja Michailovich. —. 37. Flop., 16 септембар 1952, y чланку: У спомен Д. Михаиловићу, одељак: Говор г. Слободана Јовановића. — 38. Разв., јули 1952. — 39. Слоб., 28 јули 1954. — 40. Осл. 9 јули 1949. — 41. ГКС, 15 јули 1954. — 42. РБ, август 1955. — 43. ГКС, 12 јули 1956- —■44. Осл., 9 јули 1949. — 45. American Mercury, June 1946. — 46. (а) Осл„ 9 јули 1949, под насловом: Успомена на ђенерала Драгољуба - Дражу Мнхаиловића; (б ) ГКС, 9 јулн 1953, под насловом: Сведочење очевидца и пријатеља из тешкнх дана. — 47. G azette de Lausanne, 14 juin 1946, под насловом: Le M ouvement D. M ichallovitch et 1» guerre ideologique. Српскохрватски текст y AC, јуни 1946.
XII
И С П Р А В К Е
С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С. С.
68, 106, 114, 129, 159, 165, 169, 173, 177, 178, 178, 179, 179, 181, 202, 208, 210, 221, 250, 319, 334, 345, 355, 358,
16 р. одозго, треба: за офанзивни удар (не: н а . . . ) 2 р. одоздо, треба: с појединим (не: појединими) 16 р. одоздо, треба: Бугари (не: Румуни) 17 р. одозго, треба: Енглеске”... (не: Енглеске...) 5 р. одоздо, треба: 20 (не: 29) 3 р. одоздо, треба: Колев (не: К о л ев— ) 8 р. одозго, треба: савезничком (не: савезичком) 1 р. одозго, треба: противу (не: пртиву) 13 р. одозго, треба: Потпуковник. (не: Потпуковник,) 11 р. одоздо, треба: Потпуковник. (не: Потпуковник,) 3 р. одоздо, треба: Александар (не: Александер) 21 р. одзго, треба: Трифуновића, (не: Трифуновића.) 3 р. одоздо,'греба: Потпуковник. (не: Потпуковник,) 8 р. одозго, треба: Tisserant (не: Tisserand) 6 р. одоздо, треба: Yugoslavia”, (не: Yugoslavia.) 17 р. одоздо, треба: после - првих... (не: после првих...) 4 р. одоздо, треба: јужно (не: северно) 16 р. одозго, треба: мирно марш ује (не: маршује) 15 р.одоздо, треба: инж.Василије (не: професор Стеван) 6 р. одоздо, треба: п у т а: (не:пута.) 10 р. одозго, треба: језику, (не: језику) 17 р. одоздо, треба: судбина (не: субина) 9 р. одоздо, треба: да су (н е : да је) 10 р. одоздо, треба: подређивао (не: претпостављао) ХШ
C. С. С. С.
380, 387, 388, 395,
20 p. одоздо, треба: Л уж ајић Душан 7 р. одозго, треба: Tisserant (не: Tisserand) 2 р. одозго, треба: Ферјанчич (не: Ферјанчић) 5 р. одозго, треба: Добрићево (не: Добићево) (Исту исправку учинити и у Свесци I, с. 107)
С. 398, 12 р. одозго, треба: Ла Мадалена (не: Л а Маделена) С. 405, 12 р. одозго, треба: Чепелица (не: Чепелница) (Исту исправку учинити и у свесци I, с. 96.)
XIV
ИДЕЈЕ
ВОДИЉЕ
Крајем 1942 г. било је јасно да ће Немци изгубити рат. Али је будућност Југославије ипак била неизвесна. Над њом су висиле две велике опасности, два облика грађанског рата: рат до истраге између два нарасла покрета отпора окупатору, Михаиловићевог и Титовог; и, с друге стране, наставак клањ а као последица страшних злочина који су се у почетку окупације збили у тзв. „Независној држави Хрватекој”. И кад нестане окупатора, Немаца и И талијана, може, услед унутрашњих оружаних сукоба, или се држава растурити и пропасти пли се у њој за дуга времена зацарити било лева, било десна диктатура. За демократске политичаре постављало се питање: Како избећи грађански рат у оба његова вида, како обезбедитп опстанак Југославије и миран демократски поредак у њ ој? Бриге није било од оних домаћих снага које су на власт довели окупатори и у Србији и у Хрватској и у Словеначкој. Оне ће ишчезнути заједно с окупаторима. Остаће као стварна снага, која ће формирати будућу Југославију, два оружана табора, Михаиловићев и Титов. Ни један ни други нису били опаеност за целину државе. Оба су била југословенска. Михаиловићев покрет отпора звао се „Југословенска војска у Отаџбини”, Титов „Народноослободилачка војска Југославије”. Али су Михаиловићев покрет чинили у огромној већини Срби, међу њима многи из крајева где је извршено масовно клање и протеривање Срба. Отуда је код масе Хрвата, не само оних који су учеетвовали у клањима него и код оних којима су руке остале чисте, постојао страх од слепе освете Срба, од маеовног клањ а Хрвата какво је Павелићев режнм био приредис Србкма. Та опаекоет морала је бити отклоњена и тај страх морао је ишчезнути, ако се хтело избећи да маса Хрвата не тражи свој спас у прикључењу Титовом покрету или можда прикључењу некој другој држави.
КЊИГА О ДРАЖИ
Говори, публикације и поступци великог броја Михаиловићезих прететавника кроз 1941 и 1942 г. порађали су сумњу у њихов демократизам. Били су то махом млађи официри, који су се борили протиз Хитлера ради ослобођења своје отаџбпне, али којима је импсновао немачки режим тога доба: ева сила, и кокапда у рукама једног вођа. Н ије ли тим путем Хитлер од побеђене Немачке био начинио светску силу првога реда? Ми смо се пнтали: Д а ли се е з Драж иног покрета неће створити режим војничке диктатуре ? Да, међутим, други, Титов, покрет отпора неминовно води ка искључивој диктатури комукистичке мањине, то је унапред било јасно, иако се тај покрет завијао у демократску и народњачку фразеологију. Ђенерали Д раж а Михаиловић и Мирослав Трифуновић, његов Помоћник, осећали су сву опасноет која прети њиховом нокрету ако он буде жигосан и у свом народу и у иностранству као антидемократски. Зато су од почетка 1943 г. стали тражити везе са демократским политичарима у Србији. Обратили су се мени. Разговори су вођени усмено преко двојице инжењера курира и преко Д раж иног повереника у Београду, адвоката Вујакца. Моја критика њихове штампе и поступака извесних Командаката била је врло оштра. П ослали смо мога пријатеља Јову Јакш ића да проведе месец дана у Дражином Ш табу, види и позна људе и њихов начин мишљења и рада. После дужих преговора, Михаиловић је молио да се с њим састане делегација демократских странака српских, хрватских и словеначких, — чије ће савете он у целини прихватити. После тога створен је у Београду одбор од по два претставника свих политичких странака које су чиниле Удружену опозицију за време диктаторског режима. Тај је Одбор мене изабрао за Прегседника. Одбор смо проширили претставницима три словеначке политичке странке који су се налазили у Београду, једким претставником спортеко - културних покрета и једним претставником Хрвата југословенски оријентисаних. Н едостајали су нам једино претставници Хрватске сељачке странке. Пошто смо на више тајних састанака претресли низ иачелних питања, одлучили смо да прихватимо сусрет са ђенералом Михакловићем у његовом Ш табу н а врху планине Медведник, у селу Ораовица. У тој делегацији били смо ја, др Владимир Белајчић, Бранислав Ивковић и др Александар
И ДЕЈЕ В О Д И Љ Е
3
Поповић - Ш аца.1 Изостазљам сву драматику тога нашег пута кроз снежне планине. Резултат дводневних већања био је о в а ј: Створиће се, као орган демократског покрета народног отпора, политичка организација под именом „Југословенска демократска народна заједница”. Њ ен програм припремиће Одбор политичких партија у Београду, а усвојиће га народки демократски Конгрес, који се има сазвати у селу Ба. Основи будућег програма биће: Одржање државног јединства Југославије; Претварање централистичке државе у федералистичку; Изградња државе на оеновима политичке, социјалне и економске демократије и правде; У практичној политици: верност Савезницима и захтев да они буду лојални према савезнику Краљевини Југославији л њеној законитој В лади; Тежња да се прекине грађански рат са покретом отпора под Титовом командом. Тога ради, тајно захтевати посредовање Савезника да дође до епоразума између два покрега отпора; позвати Комунистичку партију Југославије на политичку сарадњу; тражити на терену и у иностранству додир са њеним претставницима; прихватити плебисцит у питању облика владавине у држави. Пред Конгресом ђенерал Михаиловић има да изјави: (1) Д а ни он, ни војска под његовом командом, не теже никаквој диктатури, већ су само органи државне законите власти; (2) Д а неће и не може бити никакве колективне одмазде за злочине почињсне у току рата, већ ће по законима које ће донети изабрано Народно претставништво то питање бити ликвидирано по начелу личне одговорности. Овај споразум претстављао је врло велики успех народних демократских снага. Али је он значио само половгшу успеха. Ваљало је за иста начела придобити и другу страну, и наћн за љих подршку код В елтсих Савезника. 1 На суђењу члановима политичког и војног руководства организације Драже Михжгловнћа, одржаном у Београду од 28 јула до 6 августа 1945, Б. 11вковић је осуђен па двс, a А. Иоповић на десет годниа принудног радаГипаловиН I! Белајчнћ већ су билн ван зс.ч.ђс.
4
КЊИГА О ДРАЖИ
Први велики практичан корак унапред био је Конгрес у селу Ба. Свака група учесника припремала је пут својих делегата. Д а би се одржала тајност, заједнички Одбор у Београду престао је да ради пошто је мени поверио да претстављаи све српске демократске странке око израде програма Конгреса и његовог заступања на Конгресу. Познату резолуцију Конгреса показао сам апотекару Драгољубу Лазићу, претставнику Демократа, и Словенцу претставнику Клерикалаца у Београду. Проглас народу, који сам ја потписао у име свих политичких партија и који је разаслат по земљи на дан отварања Конгреса, локазао сам претходно једино Адаму Прибићевићу. Ноћу уочи Конгреса састао се Припремни одбор у учитељевој соби школе у селу Ба. Ту је једна група делегата покуш ала да квари споразум о оснивању Југословенске демократске народне заједнице као нове политичке организације. Ђенерал Михаиловић је противу тога иступио свим својим ауторитетом. Он је до кр аја остао веран задатој речи. И пред судом који му је у Београду смрт припремао, он је рекао: „За мене је обавезно само оно што је решено на Конгресу у селу Б а.” Д р Ж ивко Топаловић
ОБЕЗБЕЂЕЊЕ КОНГРЕСА
Н а последњи дан 1943 године стигао сам, по позиву, у Врховну команду, размештену по колибама Пашине Равни, неколико сати хода од Коејерића. Иако се у народу већ увелико говорило о претстојећем збору народних претставника, ја ниједног часа нисам помислио да мој пут кроз снег и мећаву, преко многих препрека до на врх Пашине Равни, има неку везу са послом који ће „цивили” обавити. Истина, присуство још увек тврдог окупатора по градовима, раскрсницама и аеродромима у земљи, захтевало је и извесну војничку акцију, можда много већу него што би се на први поглед помиелило. И са добро организованим прихватом и потребним мерама предострожности, Конгрес је из разумљивих разлога претстављао приличан ризик. Без нужног осигурања, овакав подухват није се могао ни замислити. Наређење за прихват делегата и заштиту Конгреса издато ми је на Нову годину 1944. Истога дана и истим путем којим сам се до Ш таба попео, кренуо сам на извршење. Село Ба, на југоисточним падинама Сувобора у подножју Рајца, личи на тврђаву чије је бедеме природа изградила. Узаним пролазом из котлине на североисток вијуга сеоеки путић и везује мештане са осталим светом. Заборављено и у заветрини, село је кроз протекле ратне године остало релативно мирно. Непријатељи су га обилазили, а и пријатељима је ретко успутно било. Н а неколико дана пред Светога Саву село је изненада оживело. Као на знак трубе, са свих страна путићем и преко планина промицали су људи у ш ајкачама и у шеширима, у шубарама и качкетима, на састанак у Ба. На сам дан Светога Саве Б а је личио на Ћ абу свих вера и безмало свих мишљења окупиране Отаџбине.
<)
КЊИГА О ДРАЖП
Политичке партије, националне организације, покрајинска претставништва и разне делегације преплавили су село. Две хиљаде војника Качерског и Таковског среза вршило је непосредно осигурање Конгреса. Јединице избачене на истакнуте тачке изнад села, нису могле имати тежак задатак. Мање непријатељске снаге избегавале су сукоб на терену на коме само ми можемо имати предности. Веће снаге непријатељ морао би прво прикупити, па, и прикупљене и добро вођене, тешко би се пре заврш етка Конгреса пробиле до села. Наше резерве у приправности на Руднику, око Ваљева, Пожеге и Чачка биле су спремне да по потреби брзо интервенишу. Распоред снага за обезбеђење, комбинован са добром обавештајном службом, давао је гаранције против непријатељског изненађења са земље. Против изненађења из ваздуха, врло, врло мало се могло учинити. Међутим, на такво изнеиађење морало се је из већ стеченог искуства рачунати. Десетак старомодних митраљеза, распоређених на ћувицима изнад села, тешко би извршило поверени им задатак. Неколико добро пласираних бомби запечатило би судбину и Конгреса и села. Али Светосавски конгрес, захваљ ујући можда свом заштитнику, одржао се и завршио неузнемирен из ваздуха. Сеоска школа, иако једна од већих у крају, била је недовољна да прими делегате. Разбијањем унутрашњих зидова проблем просторија за пленарна заседања решен је на једини могући начин. У тој сали свечаном службом Божјом отворен је Конгрес. Последњега дана Д раж а се растао са делегатима. Нека места из његове изјаве свежа су ми у сећању: „Војска и ја верни смо законитом поретку Југославије и сматрамо да је искључиво право слободног и на демократски начин изабраног Народног претставништва да уставним путем изврши организацију државе”. Пред сам разлаз, бригаде са осигурања, — остављајући само најнуж нији део људства на поседнутим положајима, — извршиле су дефиле пред народним претставницима и својим Командантом. Н а челу јединица лепрш але су се, уморно, изрешетане заставе из Великог рата, отете од непријатеља, из задужбине на Опленцу. Резултати постигнути на скупу и Командантова изјава, штампани су одмах од Централног националног комитета у бро-
ОБЕЗБЕЂЕЊЕ КОНГРЕСА
7
шурама у земљи, а доцније и у иностранству. Њ и х су читали и материјал познају сви они који су се за судбину своје земље интересовали. Демократска и федеративна Југоелавија није још остварена. Н а онима који се још судбином своје земље интересују, леж и задатак постављен од народа пре десет година у селу Ба. Путеви су дуги и тешки, али циљ није неостварљив. ЕБему треба ићи и паметно и одважно, без предрасуда и ускогрудости, без страети и личних амбиција, без свега онога што нас је ван земље, бар на први поглед, у парампарчад разбило. Сећам се са пијететом учесника који су нас, насиљем непријатеља, заувек напустили. Сећам се минулих дана са покосом и тугом, али и са надом да ће неки од нас једном опет овратити у Б а преко сувоборских страна, или сеоским путем из Кадине Луке, без страха од непријатеља, пун вере у будућност. Звонимир Вучковић
МИХ ЛИЛОВИЋ НА БАШКОМ КОНГРЕС У Говор одржан 27 јануара 1944
Захваљујем вам на позиву, драга браћо. Сматрам за дужност, и као човек, и као одговорни руковалац данашњом борбом за право на живот нашег троименог народа, да се поклоним палим борцима и невиним жртвама у овој борби. Мислим да ћу бити тумач и ваших жел>а ако са овог историског скупа будем изјавио, да ће породице палих жртава вазда бити предмет нашег старања и залагањ а за њихову будућност. У име Краљевске Владе и Југоеловенске војске поздрављам вас као претставнике организација демократског народа Југославије и желим вам срећан рад на овом великом народном и државном послу. Наш бројем мали, али духовно велики народ, који је кроз целу своју историју увек био као и данас предмет дивљења целог света у борби за свој опстанак, натерао је жилавом борбом и своје непријатеље да га поштују. П релазећи преко историјата и узрока привременог губитка државе, и у прошлом и у овом наметнутом му рату, опомињем свет на чињеницу: да је наш народ излазио из сваке оружане борбе као победилац, јер је живео и умирао за слободу. У овом рату противници и нападачи измислили су ново сруђе. Они живе у заблуди да ће моћи клеветама против водећих људи таквог народа и обманама неупућеног света постићи оно што бруталном силом оружја не могу. Као војник који по рођењу и особинама припада оваквом слободарском и јуначком народу, нисам хтео нити сам могао да напустим свога Краља и своју Отаџбину.
МИХАИЛОВИЋ НА КОНГРЕСУ
у
Ја сам се заклео да ћу за Крал>а и Отаџбину живот дати. Ј а сам своју заклетву испунио. И био еам сигуран да ни народ коме припадам неће се никад помирити са ропским животом. Југословенска војска под мојим воћством, и ја лично, били смо и доживотно остајемо верни и одани Врховном команданту Њ . В. Краљу Петру II. Ми, војска и ја лично, верни смо сада и бићемо верни и убудуће уставном и законском поретку Југославије, као што смо били и бићемо доживотни браниоци њене територијалне неприкосновенсти. Ми, војска и ја лично, сматрамо да је искључиво право слободног и на демократским начелима изабраног Народног претставништва да уставним путем изврши организацију државе. Најенергичније и са гнушањем одбијам тенденциозне гласове, ма са које стране долазили, да војска и ја лично имамо ма какве диктаторске тежње и намере. Најенергичније и са гнушањем одбијам и злонамерне гласове о колективној одмазди ма према коме. Питање поступка са ратним злочинцима решено је на међусавезничким конференцијама, чије одлуке обавезују и нас. А наши закони довољна су гарантија за све и свакога да ће правда бити задовољена. Према томе, невини не могу страдати, јер ће уживати заштиту, како моју лично, тако и наше војске. Никакве произвољне поступке приликом преласка у редовно стање, војска и ја нећемо толерирати. Надам се да сам на овај начин одговорио жељама и расположењу нашег народа, који ви данас на овом великом народном конгресу у импозантном броју претстављате. Живео југословенски демократски народ! Ж ивела Краљевина Југославија!
ОДЛУКЕ БАШ КОГ К О Ш ТЕС А Н а Светог Саву, 27. I. 1944
Претставници Равногорског покрета; претставници и припадници свих демократских странака у Југославији: Радикалне, Демократске, Српске земљорадничке, Социјалистичке, Републиканске, Југословенске националне, које су у редовним и нередовним приликама на свим изборима добијале поверење огромне већине народа ( изузев Хрватске сељачке странке, са чијим је легалним претставницима засада додир онемогућен насиљем окупатора); као и претставници свих великих народних неполитичких, културних, спортских, витешких, социјалних и других организација које такође окупљ ају огромну већину народа, нарочито омладину; На великом народном конгресу одржаном у дане 25, 26, 27 и 28 јануара 1944 године у слободним југословенским планинама, — a no саелушању изјава претставника југословенске Краљевске Владе Министра војске, морнарице и ваздухопловства и Команданта Југословенске војске у Отаџбини, армиског ђенерала Д раж е Михаиловића; — као и по саслуш ању реферата др Стевана Мољевића, адвоката из Бањ а - Луке, члана Ц ентралног националног комитета Југославије, — и реферата др Ж ивка Топаловића, новинара из Београда, ш ефа Социјалдемократске странке Југославије, — инжењера Владимира Предавца, из Д угог Села код Загреба, — Антона Крејчиа, из Марибора, бившег Народног посланика Југословенске националне странке и пуномоћника осталих демократских странака у Словенији, — Мустафе М улалића, бившег Народног посланика и публицисте из Лијевна, — Велимира Јојића, директора гимназије и бившег Народног посланика Демократске странке из Андријевице, — као и изјава претставника неполитичких народних скупина, доносе следећу
ОДЛУКЕ БАШКОГ КОНГРЕСА
11
РЕЗОЛУЦИЈУ : 1. 27 марта 1941 године Југославија је својим ставом и својим уласком у рат створила преокрет и увелико пореметила планове непријатеља. Уз огромне жртве, народ Југославије допринео је свој удео општој народној ствари и олакш ао полож ај и Великој Британији и Совјетском Савезу. Иако побеђена од огромно надмоћног непријатеља, југословенска војска се окупила око првог покретача народног отпора ђенерала Д раж е Михаиловића и давала отпор непријатељу, везујући његове знатне снаге на Балкану. Захваљ ујући томе, југословенски отпор је и данас у пуноме обиму организован. Конгрес са одушевљењем и нарочитим признањем поздравља југословенску народну војску, која се, под командом ђенерала Д раж е Михаиловића, организовала у Отаџбини. Ова права народна војска, под командом народних старешина и под отручним воћством народних официра, јесте истинити бранитељ народних слобода и залога државне будућности свих Југословена. 2. Конгрес поздравља и подвлачи изјаву Команданта Југословенске војске у Отаџбини ђенерала М ихаиловића: да он и војска под његовом командом јесу и остају верни свом Врховном заповеднику Њ . В. Краљ у Петру II и уставном и законитом поретку Југославије, као и да ће поштовати искључиво право слободног и на демократски начин изабраног Народног претставништва да уставним путем врши организацију државе. Ово тим пре, што је наш народ за демократију давао своје жртве, извојевао себи демократију и у њој живео онда када су неки од оних који сада хоће да га уче демократији, живели v најцрњем ропству. И само кроз демократију Србија је била способна за велике напоре које је имала да издржи у великим ослободилачким ратовима 1912 — 1918 г. Н аш народ је, доследан себи и својој демократској прошлости, 27 марта 1941 прекинуо лаж ну игру са двадесетогодишњом демократијом и. по цену најскупљих жртава, стављајући у питање и своју државу и свој народни опстанак, придружио се Великим Демократијама Запада у борби за слободу и равноправност свих
12
КЊИГА О ДРАЖН
народа, и малих као и великих, против нацизма и фашизма и свих врста диктатуре. Исто тако, Конгрес поздравља изјаву ђенерала Михаиловића: да су лаж ни сви гласови да ће Југословенска војска вршити колективну одмазду, јер да Југославија има своје позитивне законе, по којима ће сви кривци одговарати за ратне злочине, и да ће они који нису криви имати законску заштиту. Конгрес сматра да су овом изјавом оповргнути сви лажни гласови о недемократским и диктаторским тежњама ђенерала М ихаиловића и његове војске, као и лаж ни гласови да ће бити вршена колективна одмазда или ма какви произвољни и незаконити поступци приликом преласка у редовно сташе. 3. Конгрес истиче као историски важну и судбоноену чињеницу за будућност и Срба и Хрвата и С ловенаца: да они, у овом најкритичнијем тренутку свога живота, судбински повежу све своје снаге и уистини сложно и братски учине отпор непријатељу, подједнако као и свима насртајима на њихову слободу и независност који могу доћи ма са које стране. У том смислу Кокгрес са радошћу и одобравањем прима кзјаву присутних претставника и припадника демократских стран ака: да су се оне вољно потчиниле народној дисциплини; да су се, све до обнове државе и нормализовања прилика у њој, одрекле сваке посебне партиске и политичке делатности, л да заједно са припадницима Равногорског покрета чине Југословенску демократску народну заједницу и усвајају њен ирограм. Конгрес са радошћу и одобравањем поздравља изјаву великих неполитичких, националних, социјалних, уметничких и осталих скупина и удружења, женских и мушких, који се такође саглаш авају са овом општом народном акцијом. Конгрес овлаш ћује Организациони одбор да, у договору са претставницима свих именованих група, прошири Централни национални комитет, који постаје народно воћство и помагач Краљевске Владе и државне оружане силе у извршењу њихових задатака на ослобођењу народа и обнови државе. 4. Конгрес поставља следећи општенародни програм: (а) Д а се у целини обнови Југословенска Д рж ава и прошири на територије на којима живе Срби, Хрвати, Словенци,
ОДЛУКЕ БАШКОГ КОНГРЕСА
13
а да се као минимално тражење будућој Југославији одреде границе према тражењу југословенске делегације на конференцији мира после Првог светеког рата. (б) Југославија треба да буде уређена као федеративна држава, у облику уставне и парламентарне наследне монархије, са народном династијом Карађорђевића и Краљем Петром II на челу. (в) Конгрес сматра да је солидност будуће Југославије условљена стварањем, на демократеки начии, једне српске јединице у државној заједници, која би на демократским основама окупила цео српски народ, на његовој територији. Исто начело треба да важи и за Хрвате и за Словенце. (г) У свима федеративним јединицама заједничке државе има се народу дати могућност за задовољење посебних покрајинских: економских, културиих, социјалних и других интереса и потреба кроз широке народке самоуправе. Разграничење између Срба и Хрвата извршено без легитимних претставника српског народа, као и сва друга факгичка стања створена пред рат или у рату, под притиском насиља и диктатом окупатора, не признају се. (д) Конгрес израж ава жељу да се још у току стварања овакве државне организације обезбеде предуслови за корените реформе: привредне, социјалне и општекултурне, које дух времена намеће и које буду одговарале потребама народа српског, хрватског и словеначког, са циљем да се основна начела демократије проведу не само на политичком, него и на привредном, социјалном и општекултурном пољу. (ђ) Држ ављ ани Југославије уживаће сва она политичка права и слободе који ће гарантовати њихов одлучујући утицај на пословање државе и самоуправних тела. Сваком Југословену биће обезбеђен културни успон и сигурност од свих врста незгода у животу. 5. Конгрес констатује да је Краљ Петар II народни Крал. no Уставу и законима Југославије, и да је он по њима обавезан на вршење свих краљевских дужности, те сматра да нико, ни У земљи ни на страни, нема права да га од ових дужности разрешава или на њихово вршење утиче; да чак ни он сам не може да напусти вршење ових дужности, нарочито дужности Врховног команданта војске, и нарочито данас када је земља
14
КЊИГА О ДРАЖИ
у рату, све дотле док га слободно изабрано Кародно претставништво легалним путем од вршења ових дужности не би ослободило. Стога Конгрес најодлучније протестује против познатих одлука усташко - комунистичке мањине, која, у тежњи да наметне своје превратничке идеје и оствари политику свршеног чина, чини безуспешан покуш ај узурпирања народних права п прејудицирања народне воље. 6. Коигрес најодлучније оеуђује акцију Комунистичке странке Југославије, која се одвојила од опште кародне заједнице, створила своју партиску војску и чини напоре да рушењем државног уставног поретка дограби и узурпира власт и заведе своју диктатуру у Југославији. Комунистичка страшса је иш чезавајућа мањина, и њене покушаје политичке и социјалне револуције одлучно осуђује и одбија огромна већина народа у Југославији. Партизанско војно воћство је својом војном нестручношћу и безобзирношћу према народним жртвама у велшсој мери допринело упропашћењу масе нашег народа, нарочито његове омладине. Комунистичка акција која изазива грађакски рат, слаби отпорну снагу народа против окупатора. Комунистичка странка Југославије, да би попунила своје слабе редове, на једној страни врши насилну мобилизацију народа, угроженог и од окупатора и од Усташа, а на другој прима у своје редозе ратне злочинце и ослобађа их кривичне одговорности за почињене злочине. Она тиме вређа све оне светле жртве што, нсзаштлћено већ близу три године, страдају, једне од окупатора, а друге од њихових слугу, највише Усташа. Конгрес осуђује покуш ај комунистичког Већа да једностраним одлукама присвоји себи право да мења уставни по редак Југославије. Те одлуке су без икакве вредности, и Влада Рибар — Броз — Пијаде није никаква народна Влада, већ једнострана творевина Комуиистичке стракке Југославије. Конгрес позива Комунистичку странку Југославије да обустави своју штетну разбијачку акцију на војном и политичком пољу и да се, као све остале народне скупине, потчини у ослободилачком рату општој народној дисциплини. Сви еоцијални и политички преображаји у нашој држави имају
ОДЛУКЕ БАШКОГ КОНГРЕСА
15
се спрозодити после обнове државе демократским методима е законским средствима. Конгрес ж али што су, услед кедовољне обазештености о нашим стварним приликама, неки од наших Савезника придали незаслужен значај посебној комуниетичкој акцији, и изражава наду да ће ова псгреш ка бити исправљена у општем интересу југословеиске и опште савезничке ствари, утолико пре што ова акција све више постаје и усташка, и бива подрж авана од немачких еателита и ратннх криваца у овом рату. 7. Конгрес израж ава пуно иоверење народа Југославије: да ће Удружени народи под воћетвом Великих Савезника Америке, Велике Британије и Ссшјетског Савеза, добити овај светски рат, у који је Југоелавија ступила још у априлу 1941 године, ради борбе за слободу и демократију. Целокупан народ Југославије остаће им веран и бориће се са њима заједно до победе демократије над нацизмом, фашизмом и свим врстама тираније и диктатуре. Конгрес сматра Атлантску повељу као идејну основу борбе за начела народие и социјалне правде свих народа и свих друштвених слојсса. Конгрес очекује да ће сви СаЕезници остати доследнц овим начелима, уговорима о савезу и датим обећањима, да ће поштовати наш у народну чает и поступати према нашој народној држави и њеним легалним претставницима као са равноправним савезницима. Здружени овим теж 1Ба.ма, народии претставници позивају сав народ да се окупи у ову Југословенску демократску народну заједниц у и пошогне Југословенску војску у борби за обнову Југославије и победу светске демократије.
Б АШКО
СВЕХОСАВЉЕ
Са династијом Немањића ( крајем 12 и почетком 13 века ) српска средњовековна држава иш чупала се испод потчињености Византији. У то време су једна за другом две од најмногобројнијих крсташ ких пљ ачкаш ких војсака из Западне Европе прешле једна преко Србије, а друга преко Б алкана; ова потоња је у низу крвавих борби освојила Цариград. Византиска власт пренета је дубоко у М алу Азију, у Никеју, делом на југ Грчке. Немањићи су искористили ову историску прилику, која им се пружила слабошћу Византије, да прошире своју државу на југ и истргну је испод сваког вазалства. У црквеном погледу они се нису приклонили Западу и на то их нико није могао присилити. Крсташи су се годинама клали по Малој Азији и тако је Балканско Полуострво остало мирно. Немањићи су најпре пливали између католичанства и православља. И сам Стеван Првовенчани се двапут крунисао, и као православац и од стране римског Папе. Н ајзад су се властела са династијом одлучила за источно хришћанство. У оно време П апа је делио круне владарске, био моћна световна власт. Владари су морали признавати П апу као вишу духовну власт над собом. У православљу онога доба, међутим, цар је био и највиш а црквена власт, а црквене установе потчињене држави. Уз политичко ослобођење од Византије, ваљало је и да се Црква у самосталној српекој држави ослободи потчињености Цариградској патријаршији. Тако је трећи Немањин син Сава био посвећен стварању самосталне независне српске православне Цркве. Византиска Црква негодовала је против отцепљења Српске Цркве, па је средином XIV века, неколико година после прогласа Српске Патријаршије, бацила чак и проклетство на њу. Али та анатсма из Ц ариграда није наносила никакве штетс овој док
liALLlKO С В Е Т О С А В Љ Е
17
cy Немањићи имали снаге да војском бране државу. Сава je постао поглавар Српске Цркве и њен светац. Отуда је у црквеном предању самостална Српска православна Црква названа — еветоеавском. To је име добила по кмену њеног првог архиепископа, Саве Немањића.
Кад се у Србији током 19 века оснажила и утврдила монархија и кахиске војводе биле потчињене кнежевској власти, нова династија, иако је никла из сељачких опанака, осетила је потребу да се уздигне тиме што ће себе сматрати продужењем и наследником Немањића. Тако је култ Немањића оживео у Србији од половине 19 века, а са њиме у првоме реду култ светога Саве. Сави је намењека просветна улога због тога што је он био оснивач манастира, јединих ш кола у старој феудалној држави, из којих су излазили не само свештениди него и прва народна интелигенција. Из ње су краљеви добијали своје прво плаћено чиковништво, независно од племића, и могли су тако лоетепено снажити своју централистичку власт. У новој Србији Сава Немањић је оглашен за школског патрона. Њ егов дан је прослављан одмах иза Бож ића као леп зимски школски и дечји празник. Та везаност за српску децу створила је Сави кроз низ генерација велику популарност. Она је трајно негована и од стране Цркве и од стране државних просветних установа као символ српске државне и црквене независности, као прослава ослобођења од туђинске власти. Име Саве Немањића уткало се, постало саставни део српеке националне револуције, символ борбе српског народа за ослобођење од туђинске власти и за стварање своје слободне државе. Историска истраживања су потврдила истину да је Сава Немањић у основи био државник, а много мање цркзено лиие и л и књишки ровац. Он је у новој српској држави по визактиским примерима организовао власт и израђивао законе, старао се да се сузбије феудална разбијеност а јача државни центар. Он је у краљевској породици мирио заЕађену браћу међу собом. Он је све чинио не само да ојача младу српску државу, него и да услостави везе између њс и Бугарске, која со још много раније била ослободила испод византискс власти.
КЊИГА О ДРАЖИ
18
Савг је уистини био први проповедиик Југословенства, политххчхсог савеза Јуж них Словека. Taico ie за име Саве Немањића као политичара везана исторпсна намена српске држ аве: да помогке ослоЗођење сзих Јуж кпх Словена и њихово уједињ екл у једну слободну државлу заједницу. Било је разложно увеети Савин - дан као пшолсга: празиик у све школе у Југославијп, умањ ујућн његов верски, а наглаш ујући његов нацнонално - поллтпчки карактер. Ова би се традиција и утврдила да није Југославија одвећ брзо била разбијена. ^ ^* Сасвим је разумљиво шго је кародни Конгрес, отворен на Савик - дан 27 јануара 1944 годкнс, под планином Сувобором у селу Ба, започео евој рад прославом Савин - дана. За то је било много политнчких разлога, а један од разлога била је чињенкца што се Копгрес састао у школској згради. Прослава Савин - дана није нимало вређала осећања присутних Католика и Муслимана међу делегатима. Њ ихово присуство, пак, иотврђивало је југословенски дух и карактер овога збора. Био је то заиста величанствен догађај, какав човек само једном дожиеи, па он у њему сзетли све док му се мозак смрћу не загаси. Рано мрачно јутро у плакинској котлини убацивало је слабу СЕетлост кроз отворене прозоре и врата школске зграде. Унутра је стајало око три стотине људи, гологлави и тесно при~ бијени један уз другога. Око малог стола, на који је положен крст, кадионица, колач и кољиво, сабраше се десетак свештеника и калуђера. Отпеваше пуним гласом црквени обред. Један je од њих све црквеке пееме и моллтве изговарао не на старослозенс:сом, вел на чистом српском књижевном језику. Та 1,1X 1 со ногина дспала. Сви присутни били су прошли кроз ш колу и сви су знали наизуст химиу светом Сави. Сви су у хору певали: Усклпкнпмо с љубављу свегитељу Сави, Српске Цркве и школе светнтељској глави.
То су и језичко и музички најлепш и стихови једном наmeivi свецу. Далеко уз пусту планину разноснла се кроз отвореие прозоре ова песма.
19
БАШКО СВЕТОСАВЉЕ
**% На крају богослужења узе реч једно чудо од калуђера, Р aпајић из манастира /Бубостиње. Одржао је беседу о Сави Немањићу уз пуно разумевање душе скупа коме говори и историске истине. Саву као црквеног човека оставио ]е сасвим пострани. Приказао нам је Саву државника и вечитог бунтовника. — Бунио се против потчињености свога народа вкзантиској власти и искористио је знање што га је стекао код византиских учитеља да помогне ослобођењу српске државе и српске Цркве. — У слободној држави бунио се против самовоље плсмства и старао се да је обузда успостављеним законом. — Устао је против своје рођене браће која су се отимала око престола. — Повредио је самртни мир свога оца, јер је ради мира у држави узео ковчег са очевим моштима да на њему измири браћу. — Бунио се противу нових династичких борби у Србији п у знак протеста напустио земљу, да тиме врш к притисак на завађене духове, да мири, да сјсдињује. — Залагао се за српско - бугарско братство и јединетво, и умро као вечити бунтовник и као највећи држазник Јужних Словена. Калуђер је говорио из душе, лепо, складно, г.гушки и јукачки. Дао нам је визију старих тешких борби, да се држ аза створи, очува и народ оелободи. Нисмо лк се и ми за то иа овај Конгрес окупкли? He стоји лп завршење тога истог задатка управо пред нама? Калуђерова беседа узрсла је у општу песму: iepoM onax
Да се н nuic. свс з с м л е скоро уједиле. Сунш. пиаидс, слоб^дс, да иам сиима слшс! Да ж к ш ш о сви у слозп, свети Саво, Ти псмозн:
1 Реч је о Јовану ( до замонашења: Б ранку) Рапајићу. Бпо је родом из Корешгце, Лика, и у то времс »мао око трндесст и пет годнна. Погннуо ју пролсћс 1945 у Боснч, ... F>. о љ с ч у чланак Зноннмнрп Вучковића: Д ■> Л о п а м - Б р а н к о Р a п а ј и b . у часопису Демократска мисао (Виндзор, Канада), јуни 19.55.
20
КЊИГА О ДРАЖИ
Србизам и његово светосавље размахали су се, уш ли и стопили се са широком борбом свих Јуж них Словена, који на Балкану хоће да створе сзоју заједничку слободну и независну државу на обалама сва три мора. To је био дух СаЕе Немањића и дух Конгреса у селу Ба. To је био први глас овога Конгреса. Зато је и он с правом назван с в е т о с а в с к и м . Д р Ж ивко Топаловић
СЕЋ А Њ А НА СВЕТОСАВСБИ КОНГРЕС
Узору 25 јануара 1944 био сам на београдској железничкој станици. Трудио сам се да будем обичан путник, али нека лака дрхтавица пролазила ми је телом. Приликом уласка у дворану железничке станице, видео сам вођа пута како мирно пуши и безазлено посматра путнике. Ни „Добро јутро” нисам му назвао. Мали потез и несмотреност могли су нас открити. Gчекујемо да се образује композиција од сточних вагона. Сваки минут као година, а сат као вечност. Н ајзад уш ли смо у воз и измешали се са светом. Негде између Обреновца и Лајковца пришао ми је неопажено вођ пута и рекао да сиђем на железничкој станици Срчаник, испред Горњег Милановца. „Будите опрезни. Чека вас одређено лице”. Пут сам провео у разговору са сељацима. Разговарали смо о свему, али разговор је долазио до правог израж аја тек кад би се почело говорити о стању у земљи. Ретко ко од сељака да није споменуо Чичу и Четнике. Народ је Дражи, из љубави и поштовања, дао име Ч и ч a . Н а лицима им се читало да су у Организацији, да су поносни због тога и да су готови извршити свако наређење кад је у питању Отаџбина. Хтео сам да испитам снагу њиховог убеђења и вере. Говорио сам како смо дали доста жртава, како нам је земља разорена и опустошена, да нам то сутра нико неће признати, и томе слично. Један старац шездесетих година, поцепан и погурен под теретом многих ратова у којима је учествовао, блага лица и ситних очију, погледао ме је прекорно и рекао: ,,Е мој синко! He л>ути се, Господине, што ти тако кажем, син можеш да ми будеш. Морам ти рећи да грешиш. Ш та би било с нама ако бисмо седели скрштених руку? Немац би све однео, a то је већа пустош од њиховог разарања. Ч и ч а кас штити и уједно чува нам образ пред светом. Јесте, ми смо мали народ, али частан и поштен. Нико, синко, није нас никад покорио,
КЊИГА О ДРАЖ11
нити ће нас икада покорити. Боље је часно погинути, него кечасно живети”. Ободрен његовим речима, продужио сам даље н око 3 сата по подне стигао сам ка железкичку станицу Срчаник. Ilpexvia добивеним упутствима, кренуо сам десно главним друмом. Недалеко од станице срео сам човека који ми је, не говорећи ништа, показао правац ка једком дрвету. Кад сам дошао на одређено место, окренуо сам се, али непознатог човека није било. Видео сам добро наоружану „тројку”. Претставили су ми се као војници Првог равкогорског корпуса. У сутон стигли смо у историеко Таково, где сам нашао вођа пута и многе друге делегате из свих крајева земље. У Такову смо преноћили. Рано ујутру 26 јануара кренули смо у пратњи целог батаљона. П очела је да пада киш а праћена снегом; али расположење је расло. Причало се наглас, ш алило и емејало. Нико иије осећао да је пут тежак, јер смо се пели уз планину и наилазили на снег дебео по један метар. Када је командант батаљона наредио војницима одмор, пошли смо к ми за њиховим хфимером и поседали. А после кратког одмора наставили смо пут. Угледали смо сеоце на потоку приковано уз литице планине. To је било село Б a , које је сутрадан ушло у историју. Силна војека била је опасала село са свих страна, тако да је било апсолутно немогуће ући кеопажен. Село је било у кланцу и имало је само један улаз, који је чувало око десет хиљада добро наоружаних Четника. Тек смо ту у селу сазнали да ће се сутра, на Св. Саву, одржати доцније чувени Светосавски конгрес. Н а Светог Саву рано изјутра скупили смо се у школи. Учионица је била дивно искићена нашим и савезничким заставама и ћилимима. Испред претседничког стола виеила је икона св. Саве, а на столу била је велика свећа са спремљеном водицом и крстом. Нешто пре 10 часова три свештеника почела су водоосвећење. Било је 274 делегата из целе земље, већи број официра, цела Врховна команда с ђенералом Михаиловићем на челу. После водоосвећења јеромонах Јован Рапајић одржао је дивну беседу о св. Сави, која је на присутне оставила снажан утисак.
СЕЋАЊА НА БАШКИ КОНГРЕС
Затим је Конгрес почео рад. Први говорник био је др Ж ивко Топаловић, који је предложио да се пошаљу поздравни телеграми нашим Великим Савезницима. Читање телеграма изазвало је буру одушевљења. Затим је замолио да делегати изаберу неколико лнца која ће позвати ђенерала Мнхаиловића да, у име југословенске Владе, узме учеш ћа у раду Конгреса, После неколико тренутака појавио се ђенерал Мпхаиловић, што је изазвало аплаузе и клицање. Ђенерал Михаиловић пришао је говорничком столу и, дижући руку, дао знак да жели да говори. У сали је настао тајац. Ђенерал Михаиловић изгледао је овако: средње висине, с наочарима, дуге косе и браде; коса my је прогрушана. Обучен је у просто енглеско војничко одело, без икаквих знакова на раменима. Преко одела кожни прслук с белим оковратником. Боре на лицу означавају његове патње и страдања. Поглед му је пун ведрине. С времена на време из очију избијају варнице. У његовом гласу каткад се помоли туга, али је војник брзо угушује. Говори тихо и одмереио, с вештином каквог старог парламентарца. Понекад се из његових покрета опажа његово душевно расположење. Њ егов говор и речи одају старог војника и државника, али његови покрети говоре речи које се не чују, али које се осећају: ,.Ми смо дали прзко милиок жртава. Ушли смо у рат и жртвовали Отаџбину и данас нико да нам призна. О жртве неопојане, о згаришта наша, ко ће Еас подићи? Сирочићи наши, ко ће вас прихватити ? О српски народе, ко ти јаму копа, зар они за које си ти дао све?” Њ егове еу речи течне и оштре, и секу као бритка сабља. Тајац је. Чини нам се да је и природа гамрла. Гробна тишина... Слушаоци су се слили с осећањем овог великог војника и државника. Он говори с ауторитетом који је добио од свог народа. „ ... Наш народ излазио је увек као победилац из сваког оружаног сукоба, јер је живео и умирао за слободу...’” ” ... Ми верујемо да само једна слободна и демократски изабрана Скупштина од претставника народа има право да одлучује о уставном начину организације државе...” Крај говора вожда М ихаилозића поздрављен је бурним пљееком. После говора највећег Еојсковође и творца гериле на Валкану, говорио је др Живко Топаловић. У име декократских странака одао је пуно призкање ђенералу М ихаилозићу и
2-1
К Њ Н ГЛ
О Д1'ЛЖ11
љеговим борцима. На овом историском скупу он је изјавио да све демократске снаге желе да помогну Равкогорски покрет, који је народни и демократски. За њим ређају се многи говорници, претставници народа us свих крајева земље. Најинтересантнији, и најболнији у истс; време, био је говор једног сељака тридесетих година из срца Ш умадије. С огромним душевним напором износи појединости стрељања у Крагујевцу. На крају бол и сузе прекидају га и загуш ују. Он плаче над судбином оних који су побијени недужни и невини; он ж али стотине и стотине хиљада оних који су устали, борили се и пали за слободу. После завршеног рада и одмора наступа дефиле трупа. Подигнута је импровизирана трибина, окићека народним ћилимима. Њ у красе две заставе из прошлог рата: Другог пешадиског и Десетог Таковског пука. Око 4 сата по подне на трибину се пење ђенерал Михаиловић с Претседништвом Конгреса. Десно од трибине стоји музика. Почео је дефиле... Уз пратњу музике појављ ују се разни одреди који ируж ају шаренило: види се покоја нова југословенска униформа, до ње енглеска, а онда ново шумадиско одело до човека који је сав у дроњцима и готово бос. А ли и онај у новом оделу и онај у просјачким дроњцима корачају уздигнуте главе. Горди су и пуни збиље, а са лица им се чита крајњ а одлука: победити или умрети. Сад ђенерал Михаиловић обилази војску постројену у облику слова П и кратким говором захваљ ује војницима који су обезбедили сигурност овог историског састанка. Крај говора поздрављен је трокраким: Живео Краљ Петар! После тога Михаиловић је примио разне делегације. Прво је примио свештенство и молио да Ц рква и даље пружа помсћ народној организацији, као што су и наши стари неумрли свештеници стајали с народом и с њим делили добро и зло. Затим су уш ли новинари, па делегати Београда, и тако редом. Доцкан увече отишли смо на спавање, задовољни оним што смо видели и урадили. У расвит зоре, пробуђени од дежурних, устали смо, помолили се Богу и пошли на доручак. Пролазећи поред школе, приметили смо стражу и људе који су излазили и улазили. Упитали смо ађутанта, мајора пок. Терзића, и он нам је одговорио да Михаиловић још прима поједине делегације и да уопште није ни спавао. Видевши нашу зачуђеност,
25
СЕЋАЊА НА БАШКИ КОНГРЕС
рече нам кроз смех: „Ах, хо није први пут да Чича остане у разговору по целу ноћ!” После доручка напустили смо село Ба, а у нашим ушима звониле су речи: „Ми верујемо да само једна слободно и демократски изабрана Скупштина од претставника народа има право да одлучује о уставном начину организовања државе...” # ## Недалеко од Београда налази се село Јајинци. Оно је постало гробницом српског народа за време окупације Немаца. Тамо, поред многих хиљ ада мученика, његових бивших бораца, нао је изрешетан куршумима бесмртни херој Д раж а Михаиловић. Њ егов гроб и његово тело крвници у великом страху уништили еу исто онако као што су стари Турци спалили тело св. Саве. А ли је ветар са Врачара, с тим светим пепелом св. Саве, разнео по делом Српству и дух св. Саве. Тако и сада ветар са Равне Горе разноси снажно и дух великога Драж е широм целе наше драге земље, широм Балкана, широм целог света. Милоје Р. Николић
ДУХ
БАШ ЕОГ
K O H IT E C A
Само неколико сати хода од старе дашчане црквице у којој је на Цвети 1815 године Милош са народом подигао Други устанак, лежи нова ш кола села Ба, чије је и име тешко заборавити. У њој је народ на Савин - дан 1944 г. одобрио борбу и рад своје војске у устанку под бесмртним Чичом. И као што је трошна таковска црквица у периоду између два велика рата била од свију, сем сиромашних мештана, занемарена, тако су и битни проблеми народа у истом временском раздобљу били потиснути устрану иктересима и махинацијама професионалшгх политичких шићарџија. И да нијс било несреће, рата и устанка, да ли би се нашло мудрости и храбрости да се ти проблеми узму на дневни ред ? У новој башкој школи та питања су била поштено и без етраха стављена на тапет. Без страха зато, јер они који по својој вољи стављају не само своје главе у торбу, већ и животе својих породица, нису се плаш или да иа скупу, до кога су се најчешће пешке и кроз непријатељске редоЕе често стотинама километара пробијали, изнесу оно што им је душу дуги низ годииа притискивало. И забрани на скуповима народа, пркосећи непријатељу, народни претставници свих слојева и свих политичких погледа н струја које демократија може да загрли, наш ли су се на окупу. О Башком конгресу писано је и писаће се. Историја ће правилно оценити његоз знгчај. Оно што бих ја желео да подвучем, то је дух којим су делегатк били прожети, а који нама у емиграцији тако видно недостаје. У демократији Краља Qслободиоца и демократији коју је Баш ки конгрес народу понудио, било је места и употребе за сваког морално здравог
Д У Х БА1ПКОГ K O H 1 T E C A
сина нашег народа, без обзира на његове погледе, ово или оно опречно гледиште. Михаиловић је више пута поковио ову, или њој сличну, давно изречену мисао, која ми се чинила као надахнуће у раду Конгреса: „Ја се са вама не слажем, али се борим за то да бисте могли и своје мишљење да наи изнесете. Борим се против оних који теже да насиљем то право нашем човеку одузму.” У нашој емиграцији групе које теже да насиљем народу запуше уста, чине демократији највећу несрећу. Сви до последњега иоминално смо за Дражу, али многи нападају Конгрес у Б а и теже да пренебрегну чињенкцу да је Д раж а његов пионир. Без Драж е и његове војеке, Конгрес у Б а био би само пуста ж ељ а и неостварена демократска тежња народа. Са Дражом и његовом војском, Конгрес је био стварноет коју нико никада неће моћи да порекне. Претконгресии састанци дали су примера како се ситио жртвује за веће, лично за опште и партиско за народно. Др Живко Топаловић и Драгиш а Васић, који би у слободној земљи скоро сигурно седели на супротним клупама у Парламенту, заједнички и без трунке антагокизма правнли су резолуцију. Демократи и Радикали, Земљорадници и Републиканци, нису ни у једном часу правили тешкоћа посебним захтевима у том општенародном послу. Међу делегатима Србима и оним Хрватима који су хтели и могли доћи, Словенцима и Муслиманима, и поред страховитих усташких покоља и злочиначких настоЈања окупатора да завади наше народе, није било ни трунке кетрпељивости. Сви одреда дошли су зато, да народном отпору дају више снаге и смисла и да пред слободним светом оповргну лаж и које је комунистичка пропаганда упорно и вешто, као и увек, успела да прошири. Иако је судбина хтела да се рат тако несрећно по наш народ заврши, успех општекародног Конгреса у Ба није ткме умањен. Он је добио свој значај у чињеници што је на њему народ, први пут после много година и последњи пут у својој новијој историји, кроз уста својих претставника слободно и снажно проговорио.
28
КЊИГА О ДРАЖИ
Д ух делегата са Конгреса у Ва треба данас, у нашој тешкој стварности, да нам буде надахнуће у остварењу великог фронта који би био у стању да допринесе уништењу насилничког режима у земљи и народу обезбеди право достојно људи, — да кроз слободно изабране претставнике слободко проговори. Звонимир Вучковић
27.
I.
1944
Приговарало ce Д раж и Михаиловићу што није, за времена, образовао неку врсту политичког тела уз свој покрет и развио демократски реформни програм, који би његов покрет претстављао достојно у демократском свету. Инострани демократски свет стајао је под утиском што је у нашој земљи Еладала дванаест година диктатура. Тај утисак није могао избрисати војнички преврат од 27 марта 1941. Војнички преврати нису у демократским земљама никад сматрани као залога демократије. Потребна су била друга јемства. A то јемство није давала ни парола, сувише широка и нејасна, „За Краљ а и Отаџбину”. Она не каж е много. П ита се: какав краљ и како уређена отаџбина ? У Великој Британији су били на власти и Лабуристи. У Сједињеним Америчким Држ авама је чврсто држ ала власт Демократска странка, која је свуда у свету симпатисала грађанској левици, па чак и Комунистима пре него грађанекој десници. To је била погрешна политика, која је Западу нанела непоправљиву штету у Европи и Азији, па и код нас. Али, ми смо морали тој политици прилагодити се и одбити, поштопото, са себе љ агу реакционарства. У првом реду из земље, са поља борбе, требало је Западним Демократијама јасно и недвоумно да дамо јемство: да се ни код нас неће нико борити за оно што је било и што је сваки демократа морао оштро осудити. Д раж а је ово осећао. Једном је рекао др Белајчићу и мени да он, при почетку покрета, није мислио свом покрету дати ни полузваничну, а још мање званичну боју. Њ ем у није користило, већ шкодило, што је именован ђенералом и Министром војним.
30
КЊИГА О ДРАЖИ
Обо је тачно и непобитно. Озваничивши свој покрет, он је изгубио самосталност и слободу акције. Постао је зависан од политике Владе и Савезника и сзију меиа до којих у таквом стању трајно долази. Покрет је тако изгубио и свој општеиародни карактер, преко потребан у оваквом стању, и претстављао само странке које су у Влади. Лишио се и свога револуционарног чара1. Огромна већина народа претпостављала је и оно старо тадањој окупаторској и претећој комунистичкој тиранији. Али, огромна већина желела је и ново: бољи, правичнији поредак, лолитички, економски и социјалии, као што и други народи теже за њим, и где он није био с толико недостатака као наш. Тако покрет није имао оне погонске снаге коју даје ж ар вере у светлију будућност кад се извојује слобода, оне свежине коју пружа новина. Он је идејно - политички био узан. Тако је било у земљи. А ван земље, у демократском свету, идејна неразрађепоет покрета није могла изазвати истинсккх оимпатија према њему, оних дубљих, које се развијају из духовне сродности, а не само из пролазних војничких и политичких интереса. Нас су, иронично, Британци и Американци у И талији — а биће тако и другде — звали ројалистима, у најбољем случају националистима, а не демократима. Гледали су у н а га реакционаре. Тада су падале у њиховој штампи изјаве како 1 Ово гледиште, да је било грешка што је Михаиловнћ уведен у Владу као Министар војни, приличмо је раширено. Свакако, постављање Михапловпћево за Минпстра војног није могло бпти н без пзвесних незгода, које сг овде помињу. Алн се чини да препмућства јако претежу. Шта је навело политичке љ уде у Лондону да Мнхапловића уведу у Владу? Разлога за то бнло је неколпко. Ђенерал Снмовић важио је, у очпма народа у земљп п У иностранству, као војнпчкп носплац преврата од 27 марта, то јест бунта против Осовине и пристајања под заставу слободпог света. Њ егово уклањање из Владе било је, стога, крупна ствар. Ваљало је унапред помрсити рачуне Осовинске пропаганде, којз би Симовићеву смену вероватно настојала да ппетстави као пзвесно скретање курса услед жртаса н репресалнја у Западпој Србијн током устанка. Сам ђенг.рал Спмовић иаговештавао је гако нешго пред свој пад енглескпм пријатељима (не сасвпм без успеха), у жељи да код њнх појача свој положај према политичким групама. Уголико пре могло се очекпватн слнчно сплеткарење од страие Осовине, да бп се међу народ унели забуна и колебање. To је, онда, могла бити вода на млин Неднћев и Љотићев. Увођење Михаиловићево у Владу, свакако признање великом војничком предводнику народа у борби, имало је да пред целим светом недвосмнслено обзнани нстовстовање Краља н Владе с отпором завојевачима, и то с онпм покретом отпора који јс у Лугославији гледао своју праву и једину Отаџбину. He треба сметати с у.ча да је у го време к
2 7 . I. 194 4
31
ce њихови момци нису борили за то да дижу у седло европску реакцију, и како ће нама ка Баллан чак Совјети донети фукдаменталке социјалне реформе. А да је Драж ин покрег већ 1942 сбјавио свету свој програм о преуређењу државе у федерацију, о врло нужним политичким, социјалним и економекхш реформана, наш а слика у свету испала би еимпатичиија. Д а је тада одбачена и сама помисао на колективну одмазду, која кам је у свету много штете учинила, а код куће све Хрвате који су били против П авелића нужно терала у табор Еомуниста, унутрашњи фронт био би још чвршћи и шири. 27 јануар 1944 дошао је прекасно. Због чега је дошао прекасно ? He само зато што у интелигенцији пре рата још није била искристалиеала се ни сазрела мисао о потреби дубоких реформи. ( У тешким револуционарним временима брзо се сазрева, па би се стигло.) Hero само зато што је Драж ин покрет био озваничен тиме што је он постао ђенерал и Министар војни у југословенској Влади. Министри војни нису били нарочито омиљени ни у интелигенцији, ни у масама. Као вођи револуције, чинили су се и неприродни. П оложај Министра војног није додавао Дражину гласу ни угледу. Д алеко је више вредела његова титула „Чича” Д раж а. А везао му је руке и у војној и политичкој акцији. британска Влада сматрала Михаиловића као јединог могућег Команданта уједињених снага у Југославији. To је имало и да убрза процес окупљања око Михаиловића свпх оних многобројних група отпора које су широм земље настале из разнпх побуда, али све имале то заједничко: што нису биле војска ниједне полптичке партије и нису желеле грађаиски рат и револуцију. To кристалнсање око Михаиловнћа доприпело би даљем изоловању Комуниста, свело их на њ ихову партиску снагу и с.коро поништило изгледе на трајан грађансжи рат ширих разлера. Та полптика показала се здравом на делу током 1942 и 1943, и она би коначно уродила плодом да се у њено спровођење нису унели доцније елементи међународног шпекулисања, изван утицаја југословенске Владе и народа. Поред тога, по речима Слободана Јовановића, „наша је Влада мислила да ће он [ Михаиловић ], као њен члан, — што ће рећп као члан једне признате савезничке Владе, — моћи с више права и с више успеха апеловати на Савезнике за подршку. У исто време, Влада је рачунала да he он, као Министар војни и као заступник Краља, Врховног ко.манданта, моћи завести ред и дисциплину у нашој герили, а осем тога бити јемац да она, иако чисто српског порекла, неће се развијати у анти-југословенском празцу”. ( Опширније о томе у написима: О р г а н и з о в а њ е о т п о р а , од Р. Л. Кнежевпћа, Порука од 16 јуна 1953, и у овој споменици: Ђенерал Михаиловић, -М и н и г, т а р в о ј н и , од С. Јовановнћа.)
32
КЊИГА О ДРАЖИ
Како је Д раж а могао окружити се неком револуционариом Владом, као Тито, кад је био члан Владе у Лондону? To би била ребелија. Како је могао иступити са радикалнкм реформним програмом, као Министар војни, на своју руку, све да га је могао без савета грађанских сарадника саставити? И то би била ребелија. Он тако није могао ни земљи ни иностранству рећи нове речи. А нова реч се тражила. У јесен 1943 већ је постајало јасно да ће нас Запад напустити. Морало се мислити на то да се створи нека замена лондонском воћству, кад га Запад онемогући. И због тога је дошло до Конгреса у Ба. Но, не само да је он дошао касно, већ ни његова реч, у новим приликама, из основа измењеним, није била — нова реч. А на ту се реч чекало. Пред сам мој улазак у авион на прањанском аеродрому 10 августа 1944, пришао ми је један млађи калуђер. To је био Личанин Рапајић, верни ученик Њ еговог Преосвештенства епископа Н иколаја, калуђер кога су, како се чуло, после убили Комунисти. Рекао ми је забринуто како смо комунистичку опасност дочекали без икаква програма, осим речи ,, За Краља и Отаџбину!” Али, то да није довољан одговор на комунистичко јеванђеље. Кад је тако мислио он, није тешко замислити ш та еу мислили многи други. Но, увидело се у чему је грешка и, да се догађаји на ратишту нису сувише брзо развијали, не би се остало само код закљ учака Конгреса у Ба. Програм покрета израђивао се, и нова идеологија. Политичко воћство у земљи имало би слободне руке и дало други правац догађајима. И пак је Конгрес у Б а догађај историске важности, иако његов циљ није био постигнут. Њ егова резолуција је докуменат демократизма покрета и државништва. Она је спрала са покрета мрљу да је реакционаран. А велика је срећа кад народ не вуче за собом прљавог трага. Ш то га не вучемо, паслуга је Д раж е и његових сарадника, односно Конгреса у Ба. Сазван је на Св. Саву и надахнут био његовим духом. Адам Прибићевић
ИДЕОЛОГИЈА ДРАЖИНА ПОКРЕТА
У почетку децембра 1943 г. дошао ми је један истакнути члан Драж ине организације у Београду и рекао да у Врховној команди мисле на израду програма Равногорског покрета. Они мисле да узму за подлогу један мој чланак, који сам, пре рата, као уводник објавио у свом листу Сељачко коло. Питао ме имам ли ја ишта против тога. Ј а сам рекао да не могу имати. Објављена мисао постаје евојина свакога ко се с њом слаже. Ј а нисам узео „копирајт” ка мисли које сам у чланку набацио, као програм друштвене реформе у нашој држави. Мене радује што Врховна команда те мисли прихваћа. Моје је мишљење било да је Д раж а учинио највећу логрешку када је ушао у лондонску Владу. Тиме се је везао за стару политику. Односно, ни за какву политику осим спољашње, јер је Влада била састављена од идејно веома разрожних делова, који нису могли имати заједничких погледа на питања економска, друштвена, културна. To је била Влада слична онима које се састављају за нужду, у време мира, да отправљају послове. Требало јој је оставити да отправља спољашње послове. Истина је, у рату Владе имају да воде бригу само о том да добију рат. Ратно стање није време за спрозођење великих рефорама, које увек пролазно растројавају унутраш њу стабилност, толико потребну у рату, као и иеопходно потребну солидарност. Али, ми смо били у другом положају. Н а нашем подручју сударале су се две револуционарне м исли: фаш истичка ( нац и сти ч ка) и комунистичка. Обадве су убацивале у наш народ идеологије које су угрожавале нашу државну самосталност, наш слободарски демократски дух и цело наше културно наслеђе, наш начин живота. Ма која да трајно победи, ми ке
34
КЊИГА О ДРАЖИ
бисмо били они Срби који смо били кроз целу нашу историју. Духозно и моралко, ми бисмо постали нешто слично јужноаиеричким местицима.1 Еило је кеопходно погребио да ми, насупрот обе идеологије, потврдигло своје политичко, друштвеио и културно гледиште. а противу комукизма да иступимо с радикалним, револуцнонаршш програмом, којп ће народу пружити све вслике еконоЈжске и друштвене тековине а да не угрози његових политичких слобода и слободког културног развитка. Ми смо били отпочели с реформама, за демократске владавиие, до г. 1926. Али је реакција, која је отпочела тада с Узуновићем, а заврш ила се диктатуром, учкнила крај реформама. Баба вештица је силом успавала кл ад у принцезу, a није се нашао витез да је ослободи пре но што је каетупила катастрофа. Свакоме мисаоком човеку било је јасно да ће ово насилно заустављање природног друштвеног развитка једаред морати завршити се експлозијом. Ми смо се зато морали журити да што пре изиђемо усуерет неопходним потребама народног хсивота и развитка, у правцу што више демократије, полип:ичке, економске, социјалне и културне. Али, ми смо носили за собом и ружно каслеђе из минулих летнаеет годика, које нам је, у очима демократског сзета, Енатно окрњило углед стечен у борбама за ослобођење. И с тога разлога било је потребно показати напредном свету, одлучним демократским реформним ставом, да та владазина није дошла по вољи народа, који се у слободним горама враћа на свој пут који га је из горе ослободио столетног ропства. Требало је убедити напредни свет да 27 март 1941 г. није био само замена Цветковића Симовићем, већ да је реч о реформи целог економског и друштвеног система. Д а Д раж а кије ушао у Владу, можда би раније, 1912, нли бар с почетка 1943, дошло до израде реформног програма његова покрета. Тада би се биле ствари развијале другим правцем и код нас у земљи и у свету. Ми бисмо тако избилп из уста аргумеите оној прокомунистичкој банди која се била скупила око Рузвелта, и предала нас најцрњој реакцији откад је света, да нас ослободи наше реакције. Тада не би могао Њ у с в и к ( N e w s w e e k ) писати да је долазак Совјета потребан 1 Местици
су мешанци између белих љ уди и Индијанаца.
ИДЕОЛОГИЈА ДРАЖИНА ПОКРЕТА
35
на Б алкану ради спровођења „фундаменталних социјалних рефорама”, иако смо ми били увели неке социјалне реформе којих није било ни у Сједињеним Америчким Д рж авама: напредно радничко законодавство, социјална медицинска служба, заш тита ситног поседа, аграрна реформа. У децембру 1943 г. већ је било касно, јер су већ биле пале са нас неповољне одлуке на пољу међународне политике. Л ли би још имало значаја за стање у земљи. Д а бих продужио изградњу идеолошке основе за покрет, која иде даље од крилатице ,,3а Краља и Отаџбину”, ја сам се састао с оним чланом Команде Београда и рекао н у да ћу ја разрадити онај свој чланак у нацрт за израду програма покрета, јер се бојим да ће се она иначе отегнути, а догађаји се развијају брзо. Тако сам се дао на посао у јануару 1944. Мој нацрт за израду програма примљен је. Додан му је увод с прелазним уредбама и закљ учни део, који се односи на ш колу и цркву. Требало је времена док се он проучио и примио и употпунио уводом и закључком. За претрес и примање овога нацрта изабрана је демократска процедура, као да смо се налазили усред мира. Њ ега je требало послати свим организацијама покрета, да га претресу и ставе своје пркмедбе. Кад би се све то свршило, онда би се сав материјал морао проучити у политичком воћству и донети коначни програм, јер мој нацрт није био формално програм, већ само нацрт за израду програма. Али, догађаји су се развијали брзо и пребацивали једни преко других, као таласи на узбурканом мору. Тако програм није добио свој коначни облик и формулацију. Али, ипак је значајно да је Драж ин покрет пред свет и народ хтео изићи са радикалнкм и демократским реформним лрограмом, демантујући злонамерне тврдње да је он реакционаран покрет или чак тоталитаран војничкк - кеиалистички, само монархистички. Можда је негде у земљи сачуван неки примерак Нацрта програма, припремљен за растурањз међу организације. Ипак, све ако јеете, неће се рано доћи до њега, па ћу ја овде у неколико одељака изнети, скраћено, његову садржину, његове главне мисли водиље. Ј а сам тврдо убеђен да ће наш а демократија,
36
КЊИГА О ДРАЖИ
када узме у руке воћство државе, решавати о нашем економском и социјалном питању у сличном смеру, вођена сличним идејама, јер је пут демократије, свуда у свету и у сва времена, био иети: рад за благостање најш ирих слојева народа.
Д Е М О К Р A Т И ЛA
Истаћи ћу одмах да се Нацрт није освртао на Хрвате и Слосепце. Драж ин покрет стао је на гледиште федерације трију јединица: српске, хрзатске и словеначке. Хрватима и Словенцика иризнато је чак и право на своју војску, са хрватском н словеначком заетавом, али са символом државног јединства на њима. Једино је врховно воћство требало да буде јединствено. Унутрашње уређење њихових јединица било је њихова ствар. Ми смо заузели одлучно демократско начело: Уставна, парламентарна монархија. Знали смо да ће га заузети и Хрвати и Словеици. Федерације су и њих и нас обезбеђивале од краљевске диктатуре убудуће. И то је наглашено у Нацрту. Краљ Александар се и противио федеративном уређењу само с разлога што би оно онемогућило лични краљевски режим и свело владара на улогу западно и северноевропских уставних владара. А хоће ли хрватска демократија бити сељачка, a слозеначка католичка, нас се нкје нимало тицало. Ми смо били за дег.гократију општег, западноевропског типа. Код оваког уређења, Срби који би остали на хрватској територији и ХрЕати на српској, могли су бити потпуно мирни.
ДЕМОКРАТИЈА И СРПСКИ НАРОДНИ ДУХ
Занимљиво је да су Срби и у Средњем веку имали неку врсту демократије, да српска монархија никад није била апсолутна. Апсолутизам је почео уводити деспот Стефан, по угледу на Бајазита. Српски владари радили су упоредо са Сабором, у ком су били заступљени велика н м ала властела и Црква. Владар је био толико ограничен, да није могао Хиландару поклонити једног села без Сабора, акамоли каквом ули-
ИДЕОЛОГИЈА ДРАЖИНА ПОКРЕТА
37
зици или љубазници, како су чинили западноевропски владари у то време. Стога су Срби и после Карађорђева устанка увели усгаиову Народне скупштине и борили се док нису, после смрти кнеза Михаила, увели Народну скупштину као трајну уетанову, Парламенат. А карактеристично је да су Срби постизали велике успехе само под слободарским режимима: за прво време Карађорђево, док он није утврдио своју личну владавину, па после увођења Устава и за владавине крал>а Петра I. Други народи постизавали су велике успехе чак под деспотском владавином. Срби чине чудан изузетак. И згледа да деспотска владавина разара у њима људско достојанство, снижава их на робље, убија тако њихов морал и чини их неспособним за велика дела. Они нису кадрн да делегирај;,своје највише људске особине другима и остану епособни за велика дела као роботи. Овом српском демократизму има Еише извора. Први је урођени егалитаризам, који се изразио у организоЕању апсолутно демократски уређене породице, породичне задруге. У њој се бирао старешина. Право гласа имао је сваки одрасли мушкарац и удовица или неудата дезојка. Господар задруге водио је самостално само текуће поелове. О свима важнијим пословима реш авала је скупштина свију задругара са правом гласа. Имовина је припадала свшла члановима задруге. Нико се из задруге није могао избацити. У велшсим задругама постоја л а је чак и посебна просторија, задружна саборница за саветовање. To није ауторитативна породица римска, већ апсолутно демократска српска. Ту отац није могао детета избаштииити, акамоли да је имао право над његовим животом или смрти, гао некад у старије време мира у Риму. Није ни ауторитативна породица Немаца или Чеха, где је код племића и сел>ака наслеђивао прворођени син, а млађи бивали обепггећени новцем, без дела земље. Код Срба није постојала породична диктатура. Та демократска породица постала је, природно, Србима узорак демократске државе. Други извор српском демократизму је у нестанку племства, богате буржоазије и моћне Цркве, које су Турци уништи-
38
КЊИГА О ДРАЖИ
ли. Сви смо постали мали л>уди, једнаки, и народне гомиле су тешко подносиле издизање новог горњег реда са економским, друштвеним, политичким, некад и легализованим привилегијама. To је корен њихову нерасположењу према „господи”. А већ народна песма, која је врш ила магично дејство на српску душу, са својим радикалним демократизмом, појачавал а је демократски дух у народу. Д а се политички живот развија нормално, без трвења и потреса, без сувишног трошења снаге у унутрашњим борбама, политичка, економска и друштвена организација државе мора бити политички израз народног духа. Ето због чега бисмо ми морали бити за демократију у својој кући, и кад је нигде у свету не би било, и без обзира на општу демократску доктрину и предности демократије над недемократијама. Онако, као демократска Ш вајцарска усред феудалне и после апсолутистичке Европе. А ли крајњ и српски индивидуализам и егалитаризам изражаЕа. се код нас у политичкој герили или хајдучији, односно у силној партиској поцепканости која омета правилко функционисање демократије и некад је и подрива, тако да народ спас од пустошења политичке гериле прима привремено и од „чврсте руке”. Демократија није анархија. Наш народ добро зна да је анархија највећа несрећа, и зато каж е: Бољ а је најгора власт него никаква. А за народ је и збуњена, пометена и нестабилна власт никаква власт. Народ је дао израза томе свом мишљењу у класичној пословици: Д ва хајдука — седам капетана. Данас је у нас скоро свако капетан. Сваки славохлепник, шпекулант, незадовољник, организовао би са 1%, градећи на нашем индивидуализму, своју хајдучку политичку чету, или се одвојио од друге, у којој је био прости хајдук, да постане самостални харамбаша. И као што су се хајдучке чете звале: Јевђевићева, Цепиграбићева, Главашева, Тадићева, тако су и партије називане: Пашићевци, Радићевци, Франковци, Мачековци, Пижоновци, Прибићевићевци, Давидовићевци, Љотићевци, итд., по харамбашама, a не начелима и програмима. А колико би било смешно кад би се биле у Британији партије звале: Чемберленовци, Черчиловци, Балдвиновци, Атлијевци, Магдоналдовци или Лојдџорџевци, или у Сједињеним Америчким Д рж авам а: Тафтовци,
ИДЕОЛОГИЈА ДРАЖИНА ПОКРЕТА
39
Вилсоновци, Кулиџевци! И често би парткје слабиле н распадале се кад умре шеф, како су често хајдучке дружине кад погине харамбаша. Ово је била велика слабост наше демократије. Није :.:огло бити стабилних Влада ни планског вођења дрлсавних послова на дуже време. Услед партиеке раздробљеиости, повећавала се плоха трзења међусобна у народу и уносило у народ још више бесне страначке нетрпзљивости, загризекости и озлојеђености. Владари су могли изиграватн схранке проткв странака. Ерој комбинација био је кеограничен. Развијала се презасићеноет политичким кавгама, огађеност на политкку, незадовољство демократским поретком. A то је терало воду па млин реакције. Многи одлични умс-ви и карактери нису хтелл улазити у ову одвратну сајамску кавгу, Стајали су постраки. А тиме је наш политички живот био оспромашен. Тако и мног:\: поштени пословни људи, истински ствараоци и органкзатори, чије би искуство било драгоцено у вођењу држазннх послова. Није то била сва невоља. Због зечног страха од отцепљивања, странке су биле кочене кад би требало узести неке непопуларне мере или примити велике одговорности. Тако су обилазиле решавање тешких питања или правиле штетне компромисе. Као кад би се нервоза лечила пијењсм јаке црне кафе, ми смо напустили начело просте или релативне већине код избора, увели кобни пропорционални изборни ред; па нам ни то није било доста, већ смо увели посланике ,,по остатку” ! Д а анархија постаие в ећ а! Последице беху коалиционе Владе, кризе, нестабилноет владавине. А ли је била последица и крајњ а иегација демократије. Код раздробљености страначке, мале стракке добивале су, нудећи се великима ради стварања већхше у Парламенту, утицај који им није припадао, и уцељивале. Као месар када Ееликом комаду меса на тезуљи дода коску или комадић џигерице или слезине, да „претегне”. Пошто је то образложено опширније него овде, Нацрт програма тражио је да се донесе кзборни ред, или друге мере, којима ће се ггарод привикавагк да ступа у великнм фсрмацијаиа. Зато се предлагао висок количник, који би искључивао мале странке, или начело просте апсолутне или релативне
КЊИГА О ДРАЖИ
40
већине, или уредба да Влада, кад је прими Параменат после избора, остаје до нових избора као у Ш вајцарској, да посланици који се отдепе од странке губе мандате и подвргну се новом избору. Сваки нови покрет преврео би и сазрео у раду, пре но што би постигао снагу да се изрази у Парламенту. У овом би помогле и широке самоуправе, о којима морамо к са других разлога говорити.
САМОУПРАВЕ И ДЕМОКРАТИЈА
Стварно, истинска демократија не може се положити на поуздану основу без широких самоуправа, потпуно слободних од полиције. Један француски социолог назвао је демократију демопедијом [ просвећивањем народа ]. Демократија је у неиросвећеном народу у опасности од демагогије или реакције. Њ ена основа је тамо помична и несигурна. У првобитном друштву, у ком је делокруг државне власти био узан и држава била малена, могла се и замислити демократија без просвећености масе. Али у савременој држави, чија је структура врло замршена, а делокруг државне власти врло опсежан, задирући у све гране живота друштва и појединаца, немогуће је замислити успешно функционисање демократије без просвећеноети грађана. Непросвећени народи живели су увек под деспотијом г л и јачом или блажом тиранијом. To није ћуд случаја што само просвећени народи имају истинску демократију. Н авеш ћу само један пример да осветлим ово питање: Године 1938 имао сам састанак са члановима С е љ а ч к о г к о л а у једном личком селу, уз саму Удбину. Секретар је био млад, интелигентан сељак. Упитао сам га колико плаћа пореза. Рекао ми ј е : — Па, не плаћам много. Само 45 динара. У мене је земље мало, а личка је земља слаба, у ниској класи. — А колико трошите шећера годишње ? Погледао ме је мало зачуђен, као питајући, па рече: — He знам право. А ли биће десет кила за годину. He бих ја трошио толико, али моја мати, као и све бабе, воли црну каву. А мати је мати. Тако купујем за њу.
ИДЕОЛОГИЈА ДРАЖИНА ПОКРЕТА
41
— А знате ли ви колико плаћате пореза на тај шећер? — He плаћам ништа! — Варате се! рекох. Плаћате преко 90 динара, двапут вшпе него на целу земљу. Управо, држави плати трговац трошарину од преко 9 динара на килу, а вама урачуна у цену шећера. И ви псујете трговца што је шећер скуп, а ке Владу и Министра финансија. He треба навађати даљих примера. Ово је довољно. Овакав сељак не може контролисати рада Владе; а без дејствене контроле не може бити истинске демократије, она је мртво слово на папиру. У Чешкој није било никога ко није знао што су непосредни и посредни порези. А како се народ спрема за вештину управљања државом? Дизањем опште разине образовања. А join брже и успешније и радом у самоуправама. Оне су школа државништва. Самоуправа би морала бити органски изграђена, од вруа до дна. To значи, не само самоуправа општина, већ и ерезова, округа, области и покрајина. А над наравним делокругом самоуправних јединица треба да врше надзор виша еамоуправна тела, а не полиција. На самом врху самоуправне пирамиде били би савези еамоуправних тела: савези сеоских и градских општина, итд. Тешко је замислити колико би људи из народа, еуделујући у раду самоуправних тела, свршило практичну школу државништва. Демократска организација заступстава сталешких интереса: радничких, пољопривредних, трговачких, занатских, индустријских комора и претставништава слободних интелектуалних занимања, приватних, самоуправних и државних чиновника, — попунила би ову демократску самоуправну грађевину и послужила као друга школа практичног државништва за широке редове народа. Са ових разлога ваљало би и добар део кривичног, грађанског и управног судовања предати у надлежност народним, месним судовима и поротама. Тако би се грађанство у држави стално саветовало о мерама боље организације и унапређења свога жизота. У држави би стално кипело од рада на општим пословима. Најспособнији људи који су прошли кроз ову школу практичног самоуправног рада, улазили би у Парламенат, као људи са практи-
42
КЊИГА О ДРАЖИ
чном претспремом за вођење опшхих послова, а не као кеискусни теоретичари. Оваква оргакизација самоуправног живота деловала би благотворно и на државну управу. Изузела би знатан део државне управе из лолумртвих руку бирократије, спречила самовољства државне управне власти или ограничила њену некомпетентност, довела државну управу на њеном неоспорном подручју у додир са дневним, стварним животом народа, уносећи у устајалу, прашњаву и мемљиву атмосферу каицеларија свежи дах поља и живо било народног живота, колање крви и бијење дамара народног колектива. Самоуправе би учиниле много да се задовоље амбиције многих појединаца у нашем народу који горе од жеље да ге истакну и дале им прилике да покажу шта вреде, пре но што се убаце на места са којих би више штете могли учинити. Ван спора је да би оне деловале ублажавајући на наше политичке страети. Многи месни и покрајински пословн, о којима решавају самоуправна тела, општег су практичног интереса и вежу све грађане у једну интересну средкну, готово рођачке природе, без обзира на партиске и идеолошке поделе. Ту делује и интимни блиски, опипљиви месни патриотизам. Та сарадња, која затупљује опреке и умерава борбе, обухваћа стотине хиљада грађана у самоуправним телима. Ђенерал Дража је био за покрајинске самоуправе, јер је знао да поједина питања покрајинска, с највише познавања и љубави, могу решавати само домаћи л>уди; као што је зкго и то, колико стваралачког садржи у себи љубав за свој завичај, родни крај. Зато је лично, на Конгресу у Ба, интервенисао кад су се неки противили покрајинеким самоуправама. Напослетку је у Нацрту програма истакнуто оно што ми ie потврдио и мој земљак, богат фармер у Сједирвеним Америчким Државама, године 1950, кад сам био гоет код њега. Само кроз самоуправу осећа се грађанин непосредним носиоцем државног суверенитета. To није делегирани сузеренитет, који он преноси на свог посланика, који га може и на зло употребити. Грађанин се само тако може осетпти као субјекат државне власти у пуној мери. Разуме се, то скалси његов грађански понос, подјарује плам његова патриотизгта и јача његову љубав према отаџбини.
ИДЕОЛОГИЈА ДРАЖИНА ПОКРЕТА
43
То сам само претпостављао 1944 г. и то је унесено у Нацрт програма. Али 1950 г. чух то из уста поамерикањеног мог сељака, Бановца. Он је био горд на своје американство. Гледао је са висине на наше прилике, више пута немајући право но имајући, али често са правом. Ми смо се због тога у шали пријатељеки кошкали. Једиога дана видим он се спрема некуда с госпођом и старијом дедом. Нисам радозналица и не запитах га куда ће. Кад се вратио, запита ме он: — Знаш ли ти, Србине брате, ђе смо били ? — Како ћу знати кад нисам питао куда ћете ? — Па бирали смо котарске пријестојнике ( начелнике среске) и другу неку господу. А бираш ли их ти у твојој ваљеној Југославији? — А за коју сте партију гласали ? — Ја знам за коју сам, а за коју су они — не знам! To је њихов посао. Код нас је слобода и за жену и за дјецу, и никоме се не чини сила, као тамо код вас што се ради. Ваке ти земље нема на свијету, па говорили ви шта ’оћете! Е, то треба дати нашем народу, који је, откад га је, био лишен непосредног вршења државне власти, — вечито њен објекат.
ЕКОНОМСКЕ И ДРУШТВЕНЕ РЕФОРМЕ КАО БАЗА ДЕМОКРАТИЈЕ
Демократија се може декретом поставити на власт, алч се њиме не може на власти обезбедити. Од вође јужноамеричке револуције Симона Боливара, пре 130 година, до данас, декретиране су у Јужној Америци, као и у Средњој, стотине демократских Устава, а да демократије нема нигде, осим у Уругвају. Мисли се: трајно, а не само пролазно. Колико је Устава демократских на Балкану погажено! Демократија мора имати широку интелектуалну, економску и социјалну базу, да може опстојати. Где је нема, она је само пролазна појава. Поред што шире и дубље просвећености, као опште претпоставке демократског поретка, потребни су и друштвени сло~
44
КЊИГА О ДРАЖИ
јеви чнји је интерес везан за демократију. Сваки поредак мора имати своје друштвене носиоце. Тако и демократски. Кроз целу људску историју, носилац демократског поретка био је бројак, имућан и просвећен средњи слој: грађански, сељачки, радшгчки и слој интелектуалких слободних позива. Демократију угрожавају: незнање и беда с лева, а велики монополистички капитал с десна. Зато треба уклонити опасноет с лева дизањем благостања и просвећивањем, а с деска искључењем мамутског, монополистичког капитала. Пошто је Начело, у Нацрту програма, постављеио геперално, прешло се на мере којима га је могуће у живст увеети.
СЕ Л О
Село је постављено на прво место, не с разлога демагошких, па не ни само стога што је сељачкн сталеж најбројнији. Земља је материјална подлога државе. Сел>ак је биолошка подлога и резерва народа. Где год је нестајало сељака, пропадала је држава и нестајао народ. Сви наши друштвени слојеви били су уништени; остало је само село и из њега се обновпли уништени друштвени слојеви. Обратног случаја није било. Сад покушавају Јевреји да обнове сељаштво. А зашто су осетили потребу за својим тлом? Зато што је модерно време слабило и код њих верска убеђења, те је асимилација Јевреја, њихово претапање у друге народе угрозило њихов опстанак, па су утекли својој земљи да се спасу. Вук је, још пре сто година, забележио српску пословицу. „Чије поље, тог је град”. Сви градови које су, у Средњем веку, основали немачки „биргери” по Пољској, Чешкој, Маџарској, Хрватској, утонули су у ненемачком мору када су сељаци стали надирати из села у градове. To се догодило и у Далмацији латинским и талијанским градовима, па и Дубровнику. Напослетку, сељак је дете природе, у којој влада закон еволуције, тихог, мирног развитка. Он је најуравкотеженији слој друштва и зато чврст ослонац демократије, која исповеда аачело еволуције. Због тога, ми видлмо да је комунизам брзо сатро све друштвене слојеве, осим сељачког. Сел>ак је умера-
ИДЕОЛОГИЈА ДРАЖИНА ПОКРЕТА
45
вајући друштвени чинилац, досад недовољно оцењене вредности. Ми смо знали да не би било могуће, а ни добро, одржати стару сразмеру између сељака и осталих сталежа. Чисто аграрне земље су сиромашне земље, и њихови сељаци бедни. Потребно је умножити и број домаћих купаца сељачких производа, развити и градску радиност. Бедан сељак није поуздана база демократије. Наша политика мора ићи за тим да омогући што већем броју сељака одржавање на земљи. Нацрт програма предвиђао је зато ове мере: 1. Земља земљораднику! Нико не може имати земље, изузевши за кућу, башту, воћњак и виноград до одређене површине, осим онога који је са својом породицом обрађује. Богат сељак могао би најмити правника и отворити канцеларију, или медицинара и отворити ординацију, или ципеларског калфу и отворити ципеларију. Али не даду адвокати, лекари и ципелари. He може ни у сељачки занат нико, купујући земљу и унајмљујући за рад сељаке. У царекој Русији нико, ни цар, није могао купити од сељака „надјелне земље”, оне коју су сељаци добили 1863 г. код ослобођења; а сељак је могао од свахога, па су сељаци од 1863 до 1914 прекупили од племића скоро половицу њихове земље. С овом мером остало би више земље за сељаке. 2. Ни сељак не сме имати много земље. И за њега треба одредити максимум површине поседа. И на овај начин остаће вшпе земље за сељаке. 3. Површина обрадиве земље повећаће се исушивањем мочварног тла, спречавањем поплава, зауздавањем бујица, комасацијом, удобравањем пустолина, пошумљавањем. 4. Дићи ће се принос земље, односно омогућиће се сељацима да живе и на мањој површини: натапањем; дизањем разине општег и стручног образовања сељака; реорганизацијом државне и самоуправне пољопривредне наставе у истом смеру; организацијом практичних предавања, општих и специјалних курсева, екскурзија, конзулентске службе ( давање практичних савета ), изложаба, омладинских пољопривреднпх клубова и утакмица међу њима; установом узорних ратара. пољопривредних шегрта ( који иду у праксу у напредне краје в е ); заменом синова између сељака, ради праксе, итд.
КЊИГА О ДРАЖИ
46
5. Потребно је оснивање Пољопривредне академије, као духовног воћства наше привреде. Она би научпо проучавала услове производње пољопривреде и жпвота на селу н дазала, на основу тога проучавања, предлоге за пољопрнвредпе реформе. Она би издавала добра дела, домаћа или преведена. 6. Ради везе с напрецима науке у СЕету, треба узеетп уетанову пољопривредних аташеа. Али то би морали бш п наши најбољи стручњаци, окушани на практичном раду, а пе господски синчићи, чија је сврха плата у страној доброј валути, или то да улове добре миразуше, чији је идеал да живе v Риму, Паризу, Вашинктону и другде. 7. Ни земља ни знање није доста без организације јевтиног пољопривредног кредита. У царској Русији плаћао је сељак државном „Сељеком банку” 5% интереса, а племић „Дворјанском банку” 7%. Код нас је капиталиста плаћао Народној банци 6% интереса, а сељак локалном новчаном заводу 24— 40%! 8. He вреди ни знати ни производити, ако неправична финансиска, пореска, царинска политика експлоатише село. Трошаринска политика наших градова оголила је наше село, 9. Држава мора свима могућим средствима помоћи развитак слободнога земљорадничког задругарства: кредитног, произвођачког, прерађивачког, као и оног за заједничку продају и куповину. 10. Потребно је помоћи развитак сељачке кућне индустрије, особито у пасивним крајевима. А што се тиче индустрије уопште, онда ону која прерађује домаће сељачке производе. 11. Мора се организовати добра поштанска служба, да сел>ак може добити уредно новине и књигу. 12. Ниједна законска основа која се односи на село, не сме се поднети Парламенту пре но што добије мишљење Сазеза земљорадничких задруга и земљорадничких комора о њој. Ово је скраћени приказ Програма и његова образложења о питању села.
Р А Д Н ИК
Нацрт програма узео је у обзир сЕе мерз којима је сзр::а ра се појача економски и друштвени положај радништва, како
ИДЕОЛОГИЈА ДРАЖИНА ПОКРЕТА
47
се то чини у свима демократским друштвима. Како је радник градски човек, као и водећи слој грађанства, те мере су познатије далеко више но оне којима је сврха да се поправи положај села. Зато се нећемо на њима заустављати. Но, како је претпоставка демократије што више економски и друштзено слободких грађана, Нацрт програка имао је у виду и мере којима би се радниди економски и друштзено осамосталили. Данас, свуда у свету, огроман део индустрије није у рукака појединаца предузимача, већ анонимних акциских друштава. Акционари бирају Управне одборе и менаџерс, који воде прздузеће. Зашто држава не би отворила и раднпцима могућност да воде предузећа, бирајући Управне одборе, састављене од најспособнијих радника и стручњака с којима и капиталист ради: инжењера, чиновника, финансиских стручњака итд. ? Тако би се од немирних бунтовних пролетера стварали задовољни самостални сопственици, а демократија обезбеђивала од диктатуре с левице. Кад би радници знали да, после оног што се даје држави, г.7а ко водио предузеће, све друго остаје њима, они би радили с великом вољом и чували своје добро. На чело предузећа не би долазили највећи партијци, као код Комуниста, већ најбољи радници и организатори. Друга је ствар комунизам, а друга слободно задругарство, идеал истинске демократије. Баш с овог разлога је Нацрт прзграма био и за заједкичко обрађивање земље, где то сељаци хоће. У Аустро - Угарској је Савез ерпских земљорадничких задруга у Загребу узимао на хиљаде јутара земље у закуп од великих спахија. Ту земљу давао је на обраду сеоским задругама. Неке земљорадничке задруге парцелирале су земл>у и давале у индивидуалну обраду задругарима. Друге су обрађивале земљу с успехом, заједнички. Наш друштвени и политички идеал мора бити што већи број самосталних, слободних грађана. По Нацрту програма, ниједна законска основа која задире у интересе радништва, не би се смела поднети Парламенту без претходног консултовања Радничких комора и Савеза синдиката.
КЊИГА О ДРАЖИ
48
ЗАНАТЛИЈА И ТРГОВАЦ
Занатлија и мали и средњи трговац били су, и у Средљсм веку, главна снага европских градских република. Они су се јатили под заставе демократије и у ново доба. Мисли се да је време заната прошло и да га је на смрт осудила индустрија. Но, то не стоји. Чак су се неки занаги развили уз индустрију, као њена допуна, напр. машинска браварија, радионице механичара, и др. Леп број заната граничи се с уметношћу, предмет производње носи на себи отисак индивидуалног духа занатлије и ке може бити предмет безимене масовне индустриске производње. Неке занате је развитак уништио шга ослабио. Кад је ауто, трактор и камион скоро упропастио коњарство, страдао је и занат седлара. Али друге је родио. Индустрија је ослабила неке занате. Али не услед свог апсолутног преимућства у производњи квалитетне робе. Она је долазила до јевтинијег кредита, а купујући навелико и до јевтинијих сировина. На крају, продавала је навелико, па и тако вшде зарађивала. Напослетку, индустриски капитал вршио је политички и финансиеки утицај на вођење унутрашње државне политике и државну администрацију, у своју корист, а на штету заната. У неким крајевима Хрватске била је развијена кућна занатска железна индустрија. Под притиском тешког опорезовања, које је извршила држава у служби велике железне индустрије, она је била потпуно уништена. Сва оруђа: чекићи, наковњи итд. била су продана на бубањ, за дужну порезу. Окат број ципелара који је производио једнак број ципела као једка фабрика обуће, био је оптерећен већом порезом и прирезом него фабрика. Зато је Нацрт програма тражио да се за занатство организује јевтин кредит, подупре занатско задругарство за набавку сировина и заједничку продају, спроведе правична пореска полктика према њему, посвети велика пажња занатском школству и другим мераиа за дизање стручног и општег образоЕања занатлија, а посебко развитку уметкичког занатства: вез, ћилимарство, резбарија, и остало.
ИДЕОЛОГИЈА ДРАЖИНА ПОКРЕТА
49
Све то вреди и за ситног и средњег трговца. По свом интересу он је демократ, јер би га диктатура с левице напречац уништила, а она с десна постепено удавила. Сзима својим интересима он је везан за свој народ и своју земљу, док је велики капиталист великим делом везан за туђину и њене интересе. Зато је мали занатлија вољно помагао сваку патриотску акцију. Прве наше гимназије, у Сремским Карловцима е Новом Саду, основале су занатлије, Матицу српску трговци и занатлије. Међутим, ми смо овог демократу и патриоту занемарили a потлачили. Пустили смо чак да индустрија отвара своје продавнице и заради од произвођачког монопола дода и зараду од монополистичке продаје. Картели, искључујући међу се конкуренцију, претворили су велики број трговаца стварно у експлоатисане намештенике. Велики магазини били су, сразмерно, мање опорезовани, што је пре рата статистички непобитно утврђено. Велика предузећа нису имала преимућства само у кредитирању, набавци и продаји навелкко, већ и у корупцији код опорезовања, у сумњивом билансирању, у погодностима код транспортовања и корупцији. Кад би занат и средња и мала трговина били економски инфериорнији према индустрији и великој трговини, ми бисмо их морали штитити, с разлога политичких и друштвених, и зато је Нацрт програма ту заштиту тражио. Ми смо штитили и своју индустрију од надмоћније туђе, и кукуруз свога сељака од кукуруза аргентинског. Надрт је тражио да се свака законска основа која задире у интересе трговине и заната, даде на мшпљење занатским и трговачким коморама пре но што се изнесе пред Парламенат. ИНДУСТРИЈА
Нацрт програма био је за индустријализацију земље и за деконцентрацију индустрије. Али, не реметећи равнотежу између пољске привреде и индустрије. Развивши индустрију, ослободили бисмо се експлоатације своје земље од стране индустриских земаља, јер индустриске земље увек експлоатишу аграрне просторе. Али, то није једини разлог.
50
КЊИГА О ДРАЖИ
Наша земља била је пољопривредно пренастањена. У њој je долазило на 1 км. 40 сел>ака, иако је земља била великим делом горовита или каменита, док у Сједињеним Америчким Државама долази само 7. Индустрија би запошљавала вишак сеосксг становништва, те не би морао ићн у туђе земље на зараду. У исто време, индустрнја би олакшала живот оном сељаштву које остане на селу. Индустрија ствара за пољску призреду јако домаће тржиште с вишим ценама. Тако изазива интензивирање пољопривреде, односно улагање више капитала у јединицу површине, да се дигне принос. Немогућа је интензивна пољска привреда уз ниске цене пољопривредних производа. Са друге стране, она помаже селу тиме, што село долази до јевтинијих индустриских производа у индустријализованој земљи но кад се они увозе са стране. Тако бисмо имали јако домаће тржиште за производе пољске привреде, па не бисмо за њихов извоз морали плаћати економским и политичким уступцима. На крају, индустрија треба и одбрани земље. Пажња се мора посветити, у првом реду, индустрији која прерађује аграрне производе, и друге наше сировине. А деконцентрација индустрије потребна је с више разлога. Најпре зато, да индустрија буде на корист становништву целе земље, а не само крајевима око места у којима је сасређена с-ва индустрија. Тако би сељаштво добило свуда месно тржиште за своје производе близу куће, а сувишак радне снаге могао би се запослити ближе својој кући. Уједно би и радништво живело у повољним условима за здравље душе и тела, ближе селу, и не би кидало своју везу са селом. Код нас би било лакше ову деконцентрацију плански извести, јер наш је индустриски развитак тек у зачетку и индустрија се није још згомилала око великих железничккх чворова или лука. А тај развитак помоћи ће развитак аутострада и опасност од нападаја из ваздуха, услед које ће и индустриске земље морати распршити многа своја индустриска средишта. Индустријама у забитним крајевима мораће се дати нарочите повластице, да се оспособе за конкуренцију. И индуетриске коморе треба питати за мишљење о свима законским основама везаним за интересе индустрије.
ИДЕОЛОГИЈА ДРАЖИНА ПОКРЕТА
51
ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ПОЗИВИ
Овај назив уобичајен је за позиве за које треба школска спрема. С неправом, јер треба више интелигенције управнику неког већег предузећа или економије но среском начелнику, коме је све пропиеано, док први морају сами тражити свој пут. Слободни позиви: адвоката, лекара, инжењера, апотекара и слично, били су имућни, организовани и није им требала заштита. Нацрт је посветио пажњу државном чиновништву, icoje је не само најбројније у реду интелектуалних позива, већ се налазило у најтежем положају. Услед политичке непросвећености, државни апарат могао је да игра велику улогу у расподели политичких снага. To је заводило режиме на злоупотребу управног апарата у политичким борбама. Тако су тај апарат обраћали у свој партиски апарат, градећи га од слуге државе господарем народа, служећи режиму као ловачки пас, који нагони зверку на заседу. To се постизавало на два начина: намештањем својих људи или отпуштањем и шиканирањем оних који нису хтели у „своје”. Било је болно гледати колико је тако било унижено људско достојанство великог дела интелигенције. Он се сматрао као путнички пртљаг сваке Владе, оиако како су исте папуче стајале у хотелу на расположењу сваком путнику. Године 1935 морао је гласати за франкофила Јевтића, a 1938 за германофила Стојадиновића. Наши сељаци, видећи ово, саветовали би честитом чиновнику, кога би заволели: — Гласајте ви за Владу. Ми вам нећемо замерити. Ми не морамо за њу гласати, а ви морате. Нама више вал>а да ви останете међу нама но што нам ваља ваш глас. Ово стање било је кобно за нашу државну управу, јер се код примања у службу или унапређења узимао обзир на послушност према режиму, а не на способност. Вршило се одабирање према горем. Добра управа је за широке слојеве од прворазредне вредности. Обичан човек цени добру управу далеко више од доброг Устава, јер и под њим може управа бити рђава. Ништа не веже народ за управу колико добра управа. За Аустрију је рекао један енглески државннк да она није држава, већ добра државна администрација. Хтео је рећи да добра адми-
52
КЊИГА О ДРАЖИ
нистрација може држати у животу и неприродну државну творевину. Тако је Нацрт програма тражио озакоњење евију мера потребних да се државном и самоуправном чиновништву врати људска и грађанска слобода, како би се сав могао посветити улози да служи држави и народу, а не режиму. Он је предвиђао и то да треба тражити мишљење свију чиновничких организација код доношења закона који се тичу и положаја чиновкика. Ово консултовање свију друштвених редова тражило се да законодавне мере испадну потпуније и целисходније. Али и са цкљем да се у грађанству дубоко укорени уверење да он није само објекат државне власти, те да сваки државни интерес оеети као свој.
ДЕМОКРАТИЈА И ВЕЛИКИ КАПИТАЛ
Велики капитал је увек антидемократски расположен. Да би повећао своје добитке, он настоји да подреди својим интересима државно законодавство и администрацију, државну спољашњу и унутрашњу, у првом реду економску политику, и до бије утицај на јавно мишљење, монополишући велику штампу. Та политика је, природно, у трајном сукобу с политичким, економским и културним интерееима широких слојева народа. Навешћу само три примера из нашег живота пре рата, да бацим млаз светлости на ову чињеницу. Обележје здраве економије је: производња што више добара по што нижој цени, односно велики промет уз мању зараду. To појачава потрошњу добара и храни стално њихову производњу. Но, наш капитал је радио противно. Он је, служећи се картелима, ограничавао производњу, да понуда робе буде мања и њена цена већа, како би се дошло до већег профита. Картели су чак затварали неке фабрике, да се произведе мање робе, a власницима фабрика плаћали, из свог повишеног профита, отштету за нерад. Узмимо други случај. Имали смо три хемиске фабрике које су производиле Еештачка ђубрива: у Суботици, Копривници и Храстнику, кад се десио овај случај. Производња је
ИДЕОЛОГИЈА ДРАЖИНА ПОКРЕТА
53
била заштићена високом царином, те је најфиније ђубре еуперфосфат стајало сто динара сто кила. У све три фабрике ie био уложен страни капитал. Сировина је довожена кз иностранства. Талијани су нам нудили, ако пустимо слободан увоз, сто кила по педесет динара. Но, држава није дала. Зашто? Страни капитал се увио у тогу патриотску. Бајаги, у елучају рата, ове фабрике би производиле отровие гасове и допринеле одбрани Отаџбине. Оео је прихваћено и царина је остала непромењена. Али фабрике нису биле негде у Средњој Босни или Санџаку, Еећ близу границе и биле би брзо избачене из производње ако би плануо рат. Ово је било на огромну штету пољске привреде. Триста килограма суперфосфата повећава род на хектару за четири стотине килограма. Да је суперфоефат био по педесет пара кила, исплатило би се ђубрити са њим. Ако је по један днкар килограм, није се то исплаћивало, кад је пшеница била динар или мање један килограм. Остало би 80 - 100 динара на хектар од сувишка рода. Али се мора рачунати интерес на триста динара даних за суперфосфат, од 12% најмање, па трошак на допрему ђубрета, на његово разбацивање, већи издатак за ;кетву оног вишка рода, за везивање снопова, садевање, вожење на гумно, 5 до 7% на ујам код вршидбе за вршалицу, трошак одвожења вишка на тржиште. Тако није било профита, и зато се код нас трошило врло мало вештачког ђубрива. Три фабрике биле су јаче од дваиаест милиона сељака, од којих је огроман део био недохрањен, а још већи поцепан. Па да узмемо Бонову и Лескозачку фабрику црепа. Оне су поделиле државу на два дела. Бон продаје цреп од Велике Кикинде до среза Приштина, а од Приштине до Грчке Лесковачка фабрика. Постоји ли ту слобода грађакина да купује цреп који хоће? А већ за цену да не пита, кад су се модерне капиталистичке спахије споразумеле о њој и искључиле конкуренцију. Цена се диктира. А кад у земљу улази страни крупни капитал, зло бшза иесравњено веће. Он крчи пут политичком надирању страних великих држава, уплеће се у наше унутрашње послове, служи се корупцијом политичара, државног апарата и штампе, да повећа своју добит и смањи издатке. После убиства у Народној скупштини 20 јуна 1928, страни капиталисти који су уложили свој капитал у земљи, забри-
54
КЊИГА О ДРАЖИ
нули су се били да ће доћи до тешких нереда у држави, који би угрозили њихов капитал. Зато су и они вршили утицај да се код нас уведе диктатура. Један, који је био финансиски интересиран у нашој земљи, чак је говорио у Њ ујорку на неком интимном ручку кашггалиста, да је он увео у прву диктаторску Владу једног политичара чврсте руке. Пали смо били на разину централно и јужноамеричких држава, којима често североамеричке капиталисте руше и постављају режиме. Али, приватан капитал је мање опасан од државног. Прво је мањи од њега, па ма била реч о америчком друштву Џенерал моторс, које има стотине хиљада радника. Друго, приватне капиталисте немају сви исте интересе: велика и мала предузећа, финансиски и индустриски капитал, итд. Приватна предузећа су у међусобној борби, конкуришу међу се, што их слаби. Против њих се може водити политичка борба у Парламенту и јавном мишљењу. Ту борбу може водити радништво штрајком. Државни капитализам иде упоредо с апсолутном диктатуром, односно са смрћу грађанске слободе, како видимо и у комунистичким државама. Против њега је немогућа борба. Није тешко замислити шта би се десило код нас и на целом Балкану кад би партија на власти имала на располагању не само сав административни и државни апарат, већ и оволики капитал, који претстављају сва подржављена велика индустриска. рударска, трговачка и финансиска предузећа, с огромном армијом њихових радника. У том случају режим би био опаснији за грађанску слободу него сва та предузећа кад би остала у рукама крупних капиталиста. С овога разлога, у Нацрту програма за Дражин покрет није се тражило подржављење крупних предузећа, већ социјализирање њихово. Изричито је подвучена опасност од толике снаге уједињене у једној руци и тражено да „проклета” моћ крупног капитала остане и даље подељена. Тако се предлагало да крупна предузећа узму у своје руке држава, самоуправна тела и раднички синдикати. Дрлсава да узме она за чије се вођење држава већ показала способном: велике банке, велика осигуравајућа друштва, и сличко. Разуме се, уз јемства од злоупотребе за политичке сврхе режима. Остало, други. Ми нисмо били мишљења да радници не би били способни да воде Еелика предузећа. Она еу данас постала тако велика, да један човек не може ни да их води, ни да обезбеди капи-
ИДЕОЛОГИЈА ДРАЖИНА ПОКРЕТА
55
талом. У рукама су огромног броја акционара, које у вођењу претстављају Управни одбори. Зашто се не би могли саставити способни Управни одбори од радника, инжењера, финанслских и других стручњака ? Само овим путем иде се у истинску индустриску демократију. Адам Прибићевић
PACTAHAK CA ЗЕМЈБОМ
У априлу и мају 1943 године спустиле су се у разне крајеве Југославије и код Михаиловића и код Тита групе енглеских официра. У групи која је радила у Хомољу налазио се мајор, доцније потпуковник Џаспер Рутем ( Jasper Rootham). Он је 1946 објавио свој дневник, где је описао доживљаје за време од године дана бављења у Југославији. Рутемова књига ■је савршено објективан приказ тадањег стања у нашој земљи. Објављујем овде из својих бележака растанак Енглеске војне мисије са Србијом. Упоређења ради, превешћу најпре једну страницу из Рутемове књиге.
ПРИКУПЉАЊЕ ЕНГЛЕЗА
Рутему је 15 децембра 1943 наређено из Каира од стране британске Врховне команде за Средњи Исток: да сам одлучи коме ће одреду Партизана прећи. Дата су му три места — сто до две стотине километара далеко од Хомоља. Рутем пише: „Никада дотад нисам осетио оштрији сукоб између осећања дужности и лкчне части, нити сам примио тако непријатан налог. Ја нисам хтео да напуштам Србе нити организацију Михаиловићеву, која их је претстављала. Уколико сам их ја познао, они су сви били на нашој страни. He знам шта се дешавало у другим крајевима Југославије, али овде ја нисам видео ни трага од било какве сарадње с Немцима” (с. 177). Зато је група Енглеза одлучила да се сакупи у планини Лисаку и да ту сачека развој догађаја. У марту 1944 наређено је свима енглескин групама да се сакупе у близини Врховне команде Михаиловићеве, где се налазио и њихов Командант ђенерал Арметронг ( С. D. Armstrong), ради евакуације из Југославије.
PACTAHAK CA ЗЕМЉОМ
57
Ругем није хтео крити од Михаиловићевог Команданта у области Хомоља ( пуковника Велимира Пилетића ) да је добио наређење за одлазак. Овај је то сматрао за велику грешку, али није променио своје држање према Енглезима. Рутем пише да му је дужност указати на невиђено каваљерство Срба према Енглезима, који су их напуштали. Бугари су сазнали за место боравка Енглеза у Хомољу. Напали су то место узору 28 мар • та 1944, пред сам одлазак Мисије. Српски Командант Хомол>а са двадесет војника прискочио је у помоћ, два сата водио огорчену борбу против чете од двеста Бугара и тако спасао енглеску групу од пропасти. Рутем пише: ,,Он је знао да ми одлазимо и да ништа више од нас нема очекивати. Он је стао ка чело евојих људи да заштити наше повлачење. Можда није упутно помињати самог Ђенерала, али се не може заборавити да су то били такозвани колаборационисти из оргакизације Михаиловићеве, који су без икаква другог разлога сем осећања части и каваљерства спасли 28 марта 1944 Вритаиску мисију у Источној Србији” ( с. 207 ). Затим: Кад смо пролазили кроз богату долину Мораве, која је цвет српскога народа, наишли смо на такве изливе љубави, какве никада нисам видео према једној страној земљи. „Овде су Енглези”, пронело се муњевитом брзином и свет је трчао за нама по улицама. Једно јутро ушли смо у цркву. Свештеник је по свршетку службе рекао: „Наша ^ала црква данас је дожквела велику част: међу нама су два претставника нашег великог савезника Енглеске”. Позвао је народ да трипут ускликне: Ж и в е л а Е н г л е с к а ! У једном градићу били смо у кући. Чула се вика споља и узвици: „Енглези! Хоћемо да видимо Енглезе!” Одвели су нас у кафану где се набила маса света. Морао сам нешто да кажем овим раздраганим људима. Лице ми се смешило, а срце ми је било ледено. Нисам им могао обећати нашу помоћ. На улици ме је учитељица иитала: „Зашто Радио Лондон једнако слави Тита, а ништа не вели о Михаиловићу?” ( с. 191 ). Пре него што сам ушао у авион, поздравио сам се са два своја верна чувара Србина, који ме за цело време бављења у Србији нису напустили. „Збогом, господине Мајоре! Желимо да нађете своју породицу код куће живу и здраву!” Осетио сам да је за мене велика част што сам упознао ова два човека. Један је био жандарм, а други прост сељак, оба прави витезк.
( С. 221, M i s s F i r e ) .
Рутему као човеку и официру свака част. Али ја морам да допуним његов приказ одласка са аеродрома. Он вели да су Енглези оставили много ствари у Југославији, јер им је било наређено да сваки може понети само један џачић. Помиње исто тако инцидент који се десио друге ноћи, али недовољно јасно. Ево како је то било.
КЊИГА О ДРАЖИ
58
ПРВИ ПОЛЕТ
У ноћи 29 маја аеродром код Прањана опколило је око хиљаду војника. Одговорни Командант био је капетан Звонко Вучковић. Дошла је и цела Енглеска војна мисија, око шездесет официра и војника са ђенералом Арметронгом на челу. Енглези су носили собом велики део своје спреме, целокупно своје оружје и све своје радио - станице. Мисија је лицитацијом продала сељацима око двадесет својих товарних коња. Пале су у очи и вређале све присутне две чињенице: отеуство ђеиерала Михаиловића, који се налазио у планинама на два сата хода од аеродрома, и то да Енглези неће да оставе Југословенима бар оно оружје које су имали на рукама. Ја сам кроз четири месеца улагао велике напоре да доведем до личног састанка између ђекерала Армстронга и Михаиловића. Сваки дан у 11 пре подне долазио је у стан Михаиловићев ађутант Енглеске мисије мајор Гринлис ( Н. S. Ken neth Greenlees), да саопшти жељу ђенерала Армстронга да посети Михаиловића. Сваки дан му је дат исти одговор: „Заузет!” Мајор Гринлис је лепо приман, задржаван на ручку, могао је лично увек разговарати и са Михаиловићем, добијао је сва обавештења која је желео. Све потребе Миснје су одмах задовољаване. Али — два ђенерала нису се састајала. Михаиловић је то правдао личним незгодним особинама ђенерала Армстронга. Ђенерали су, међутим, општили писмено. Михаиловић је написао лично писмо Армстронгу, молећи га да се заложи да Мисија добије дозволу пз Каира да собом поведе у Италију мене и моју супругу. Армстронг је то учинио и брзо је добио дозволу, јер је за то имао и личних и политичких разлога. На дан одласка, 29 маја, ја сам се опростио с Дражом и опет га молио да те ноћи дође на аеродром и испрати Енглезе. „Кога је молити, није га дражити”. Дража је написао лепо учтиво писмо ђенералу Армстронгу и пожелео му срећан одлазак. Дао ми је то писмо да му предам, али лично није хтео доћи. Овакав однос био је створен општом ситуацијом, али је доносио много штете. Кад сам ја доцније у Италији тежио да изведем своју мисију признавања оба покрета отпора, била су ми затворена врата Врховног команданта са мотивацијом: Тако је Михаиловић поступао према ђенералу Армстронгу.
PACTAHAK CA ЗЕМЉОМ
59
Примали cy ме нижи Комакданти; ђенерал Вилсон ( General Sir Henry Maitland Wilson ), никада. O томе нисмо разговарали чекајући долазак авиона у лепој ноћи 29 маја са пуном месечином. На опште дивљење, спуетила су се два авиона тачно на почетку аеродрома, да се зауставе пред његовнм крајем. Настао је утовар. Помагали су наиш војници. Говорило се шапатом. У том се зачу енажна внка: „Камо мој пушка? Ко је украо мој пушка?” Капетан Вучковић дошао је да извести да је са гомиле товарене у први авион нестала при утовару машинска пушка капетана „Пере”. Тај „Пера” - Енглез био је један од оних који су се бавили у Подрињу. Безобзирно је искоришћавао гоетопримство и начинио је чешће пакости домаћинима. Наши га војници нису волели. При утовару, један наш војник који није имао пушку узео је Перину чим је Пера ушао у авион. А Пера је из авиона надао дреку на аеродрому где је требало чувати тишину, где је за спас Перин хиљаду људи кроз месец дана рило и равнало земљу да начини аеродром, а других хиљаду чувало приступне путеве од Немаца. Опште је осећање било: Ми се овде голоруки боримо, а они одлазе у своју земљу и неће да нам оставе ни оних педесет машинских пушака које би за нас биле драгоцене! Али ту мисао нико није изрекао. Ја сам препоручио капетану Вучковићу да понуди Пери у замену с в о ј у машинску пушку, пошто у ноћи није било могуће вршити иетрагу о нестанку, а и утовар је ваљало свршити брзо. Пера је добио пушку и Империја је спасена! При узлетању, први авион закачио је крилом једну крушку, али је успео да са њеним гранама долети до Барија. Други авион је, опет, једним точком сишао са тврдог терена и зарио се. Ваљало га је дуго откопавати и извлачити. И ои је срећно одлетео. У њему је био и потпуковник Рутем. Те ноћи више није било могуће примати нове авионе. Узору ће већ немачки авион прелетети цео овај простор. Пре зоре се све мора испразнити, људи и стока склонити. Свега на четрдесет километара далеко налазе се немачки гарнизони у Чачку и Горњем Милановцу. Разишли смо се иза поноћи сваки ка својем селу, радосни што веза са Италијом добро функционише. Ваљало је после Енглеске мисије лослати у Италију око пет стотина америчких авијатичара које су Михаилови-
КЊИГА О ДРАЖИ
60
ћеве трупе спасле од Немаца када су после бомбардовања пали на територије ових трупа. ЛУКАЧЕВИЋ
И БАЋОВИЂ
Следеће ноћи 30 маја био је опет исти скуп и исти поредак ка аеродрому. Месечина опет јасна. Спуетио се најпре један авион и у реду отишао. Крушка је била раније отсечена. Потом се спустила још два авиоиа. Последњглм авиопом трзбало је да лете: ђенерал Армстронг, ја и моја супруга, Начелник Штаба Мисије потпуковник Хауард ( Bert Howard ), потпукозник Гринвуд ( Е. S. Greenwood ), мајор Гринлис и један спаеепи енглески авијатичар. Али је сад настала већа незгода кего оиа са ПериЕом пушком. Из другог авпона, како се спустио, изишла су два српска официра: мајори Воја Лукачезић и Петар Баћовић. Они еу били отпратили у фебруару, за Египат, део Енглеске мисије са пуковником Белијем ( S. W. Bailey ).1 Лукачевић је бпо примљен од енглеског Краља и претстављао Дражу на венчању Краља Петра у Лондону, где је енглески Краљ био кум. Обојица су легли потрбушке и стали љубити земљу ч е м су скочилн из аероплана. Викали су: „Браћо, спасавајте! He пуштајте из руку ђенерала Армстронга!” Ово је изазвало опште запрепашћење. Испричали су следеће. У Каиру је тадања Влада ( Пурићева ) дала пошил.-ке. Понели су собом једну велику радио - станицу. Спаковано им је као пртљаг двадесет и пет милиона етарих југословенскнх динара, према којима је свет у Србији имао више поверења него према новим Недићевим динарима. Дато им је да предаду Дражи тридесет хиљада папирних долара и триста педесет златних енглесккх фунти. За све Команданте Корпуса код Драже носили су по један златан сат, а затим већи број поклона к пуно писама које су југословенски официри и војници ван отаџбине слали својима у отаџбкну. Сав овај пртљаг стигао је у Бари. У Барију, међутим, енглеска Команда их је сместила у хотел одакле нису могли изићи два дана. Из хотела су те 1 В. у овој књизи Б. Ј. Тодоровић: Б е л е ш к е о ф и ц и р а з а в е з у . Белијева група се из Југославије борбеним чамцем пребацила у Бари (Италија); а иотом авионом у Каиро (Египат).
PACTAHAK CA ЗЕМЉОМ
61
ноћи 30 маја одвезени аутом до самог улаза у авион. У посебном камиону је ношен њихов пртљаг. Пре улаза у авион затражено им је да предаду Команданту аеродрома своје лично оружје — јер је то пропис. Вратиће им се при излазу. Кад су они ушли у авион, врата су била затворена, авион је одмах стављен у покрет, — а цео пртљаг остао је у Барију! Тако су нам Енглези са своје територије вратили два разоружана српека официра.
ПРЕКИД ЕВАКУАЦИЈЕ
Лукачевић и Баћовић су одлучно захтевали: да се из Варија најпре упути један авион са њиховим пртљагом, па да тек њиме путује ђенерал Армстронг. Ова двојица официра уживали су велики углед. Поступак са њима био је невиђено унижавајући. Узбуђење међу присутним војницима било ie огромно. Несрећа се могла лако десити. Капетан Вучковић, млад, бујан, неискусан, сав је горео од узбуђења. Ја сам био најстарији официр на месту. Моја одговорност била је огромна. Молио сам ђенерала Армстронга да одмах дође у везу са Баријем и издејетвује слање пртљага. Али веза са аеродромом у Барију ничему није служила. Поступак према нашим официрима ствар је војне полиције, до које се те ноћи није могло доспети. Ваљало је добити времена да се духови умире и нађе решење. Ђенерал Армстронг је пристао на мој предлог: да један авион иде са људством и пртљагом; да други авион који би носио њега и лица одређена за пут са њим, лети натраг у Барп празан; пилот би однео извештај о ономе што се десило на аеродрому у Србији, вратио се следеће ноћи са пртљагом наших официра, и однео Ђенерала и нас. Округао и светао месец се клонио залазу кад су оба авиона одлетела, један пун, други празан. Ми смо за њим гледали тешка ерца. Остали смо у великој неизвесноети, ни у Србији, ки у Италији. Од свих нас најзабринутији био је ђенерал Армстронг. Он је од мене захтевао да се ке враћам у Прањане на преданиште, него да идем са њим у његово село. Ја сам, насавно, пристао.
КЊИГА О ДРАЖИ
62
Био је то један од најтежих ноћних маршева, иако је ноћ била блага. После пуне месечине настао је потпун, гусх ирак. Три цела сата ишли смо кроз шуме, спуштали се у дубока рочна корита, пели се на другу страну. Ишлп ег.то сви пешке, иако смо имали мале брдске коњиће. Ђенерал Армстрокг био је продао свога коња. За цело време од С ог сбла, није испустио из руку узду на коњу моје супруге. Она је где се могло јахала. У нама двома видео је ђенерал Армстрокг заштиту од незгоде у коју је запао. Постао је таоцем увређених хајдука у планинаиа. ±-Ј
ШТА ДА СЕ РАДИ?
Заказали смо састанак код мене 31 маја у подне. Енглези су имали дотле да уреде стЕар са Баријем, ми међу собом. Дража је извештен о инциденту још те ноћи. Послао ми ie писмо да ми оставља слободне руке да уредим ствар. Иако смо били преморени, мало смо могли спавати. Ђенерал Армстронг дошао је рано ујутро да ми саопшти како МУ је, док се умивао, извучен из џепа у блузи један свежањ од педесет златних фунти. To је могао учинити пли војник који га је служио или укућани где је становао. Међутим, он је имао пуно поверење и у једне и друге, јер га дотад никад ничим нису оштетили. Није тражио предузимање никаквих мера. He знам да ли је ово био само измишљени трик Ђенералов да нас обавеже на што већу пажњу, или истина. У сваком случају, опет једна непријатност. Још горе су, међутим, биле вести из Барија. Око 10 сати је стигао извештај да је пртљаг наших официра послат из Барија у Бриндизи и да је немогуће вратити га и послати га истог дана. Ш та да се ради? Снемо ли држати у ропству пет енглееких официра и дати повода Команди у Каиру да из тога створи међународну аферу и можда огласи како хоћемо да их предамо Немцима? Лукачевић и Баћовић дошли су око 11 сати са групог.х официра из одвојеног дела Врховне команде. Ја им кисам саопштио право стање ствари. Тражио сам да ми најпре, без обзира на одговор из Барија, видимо своју ситуацкју. Синоћ смо, рекао сам, следујући своме осећању достојанства, учи-
PACTAHAK CA ЗЕМЉОМ
63
нили једну политичку грешку. Ђенерал Армстронг је не само војна, него и политичка личност. Он је претставник енглеске Војске и енглеске Владе на нашем тлу. Ако су неки енглескн органи у Италији учинили грешку одузимањем пртљага нашим офидирима, то не значи да ми имамо право задржати шефа Енглеске војне миеије као таоца за тај пртљаг. Енглези су наши савезници и ми од њих имамо да тражимо натраг не само тај пртљаг, него много друге помоћи која нам је нужна ради провођења отпора у земљи. Ми желимо акцијом у Италији да код Врховне команде изгладимо сукобе, и то почињемо најтежим сукобом: заробљавањем Ђеиерала. Ми немамо никога ван земље да нас брани. Све наше везе иду преко Енглеза. Још је ово инцидент који се може објаснити саобраћајним тешкоћама. Али ако ми још једну ноћ и дан задржимо Ђенерала као таоца, онда стојимо пред опасношћу да то објави или енглеска, или немачка, или Титова обавештајна служба. Сви они који мрзе акцију ђенерала Михаиловића раструбиће по свету како је он пустио само један део Енглеске мисије, a Ш ефа п његов Штаб предао Немцима. Чиме ћете се ви из пустиње и планине бранити од такве клевете? Знате ли колико огромну штету можете нанети и Михаиловићу и целој народној ствари ако би се створила таква ситуација? Мој је категоричан захтев ово: Ми имамо енергично да захтевамо да се цео пртљаг Лукачевићев и Баћовићев донесе или баци из авиона у нашу земљу. Али независно од тога кад ће и како ће ово питање бити уређено, енглеском ђенералу треба саопштити да је он што се нас тиче потпуно слободан и да свој одлазак из наше земље може уредити кад год хоће. Најбоље би било, кад је главни део Мисије већ отишао, да и ђенерал са својим Штабом оде одмах, то ће рећи следеће ноћи, и да он нашу одлуку саопшти радиом у Каиро овога часа, још пре заказаног састанка у подне. Сви присутни су ћутали и размишљали. Болела их ie немоћ у којој се налазимо. Болела их је увреда коју нам Савезници наносе. Официри из Штаба наше Врховне команде један по један одобрили су мој предлог. Лукачевић и Баћовић слегли су раменима: „Нека нам бар врате наше личне револвере!” рекли су. „Срамота је да нас на превару разоружају.” Ја сам одмах отишао код ђенерала Армстронга и питао га: је ли вољан дати своју официрску реч да ће се лично по-
КЊИГА О ДРАЖИ
64
старати, чим стигне у Бари, да се цео пртљаг пошаље авионс.м у земљу — ако не буде било могуће испратити га ове ноћи. Ђенерал је пристао.
С ОНЕ СТРАНЕ МОРА
Тиме је инцидент уређен. Енглези су сели да шифрују депеше у Каиро, а ми да пишемо извештај Дражи. У поднс смо ми и Енглези ручали заједно, а предвече смо опет кренули ка аеродрому. Опет исти поредак. Ватре су запаљене у 21 сат. Прошао је читав сат, а авион се не чује. Енглески радиофонист тражио је са аеродрома везу и за Каиро и за Бари. Ш та су разговарали, не знам; тек, ми смо почели губити веру у добар свршетак ствари. У 23 сата чула се хука авиона Он је долетео право над аеродром, кружио је неколико пута около и, уместо да се спусти, одлетео је натраг у Вари. После један сат стигла су три авиона. Два су остала кружећи у висини, а трећи се спустио сасма ниско. Начинио је тако из низине неколико кругова да тачно види стање на аеродрому, и најзад се спустио. Команда у Каиру била је препуна неповерења према Михаиловићу. Тамо су заиста мислили да овде постоји нека веза с Немцима. Зато су поред једног транспортног послали и два авиона у пратњи, снабдевена свакако оружјем и бомбама да нападну — ако би на аеродрому били Немци или ако енглески официри не би безбедно одлетели из Србије. Било ми је из тога јасно да је ситуација Михаиловићева очајно лоша и да мени претстоји одвећ тешка мисија у Италији. Утовар се свршио брзо и у највећем реду. Моја супруга и ја ушли смо последњи у авион. Он је одлетео четврт сата пошто се спустио. Авион је био прост транспортни, без седишта. Оставили смо широка бочна врата отворена. Ја сам стајао на средини и држао се чврсто рукама за гвоздене пречаге изнад главе. Гледао сам у простор под собом. Црногорске планине биле су обасјане месечином. На Јадранском Приморју оцртавала се лшш ја светлости. Над Јадраном је било мрачн .. Осећао сам да та мрачна провалија гута и мој народ.
У селу Ба, крајем јануара 1944 Михаиловићу с десне стране: с брадом, Александар Аксентијевић, чла« Централног надионалеог комитета. Михаиловићу с леве стране: тадањи Претседник Општине села Ба.
У селу Ба, почетком 1944. Десно, Михаиловић у разговору. Лево, покрај кућ",, капетан Звонимир Вучков''ћ.
PACTAHAK CA ЗЕМЉОМ
65
После једног сата летења кроз ноћ, спустили смо се у море светлости на бариском аеродрому. Ту је настала дуга конференција између ђенерала Армстронга и тамошње Команде, о томе шта се десило и о томе шта ће са нама. Нас двоје су најзад метнули у један ауто и одвезли у неку развал>ену зграду поред енглеске војске и италијанских заробљеника, 10 км далеко од Барија. Место је било страшно нечисто, спавали смо на даскама. Све што је официр командант могао учинити, то је да нам стави на расположење, уместо по два, по три ћебета. Ту смо остали двадесет дана на испитивању. To Енглези зову: Patriotic School! Верујем да се ђенерал Армстронг старао да нас узме у заштиту и да се осећао захвалним за све оно што је у Србији било учињено за њега и његове официре. Верујем да је тражио хотел за нас — али ред је ред! Ми долазимо од Драже, и први пут ступамо на британско тле. Ђенерал је дошао сутрадан у посету са букетом цвећа. Мајор Гринлис долазио је еваки дан и доносио нам воће. Неколико дана доцније издејетвовао је кредит да нам купи пољске кревете. Ја сам добио једно војничко летње одело, јер сам дошао из планине у капуту и панталонама начињеним од џакова. To је сва имовина коју смо из земље донели. А пртљаг Лукачевићев и Баћовићев никада није враћен. Др Живко Топаловић
СИТУАЦИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ МАЈА 1944
Меморандум др Живка Топаловића [ Дошав у Италију као нзасланик Михаиловићева покрета отпора, др Ж. Топаловић је сматрао за потребно да изложи сташе у Југослвији какво је било крајем маја 1944. To је учинио у једном Меморандуму који је био предат савезничким Владама и објављен на енглеском и француском, ради правилног обавештења западне јавности. Овај српскохрватски текст Меморандума потиче од самога др Топалоаића. ]
Напустио сам југословенску територију последњег дана маја 1944 године. Тада је стање било овако:
АКЦИЈА НЕМАЦА, НЕДИЋЕВАЦА И ЉОТИЋЕВАЦА ПРОТИВ ЂЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА
Током месеца марта Немци су вршили гоњење одреда ђенерала Михаиловића на простору између градова Београда, Смедерева, Крагујевца и Чачка. Погинуло је или похзатано око триста Четника у заштитничким борбама, док су се главне снаге извукле ка Западној и Источној Србији. Непријател>у је задано много губитака. На железницама и транспортним камионима опљачкано је доста новог оружја. Очскивала се велика акција против свих трупа ђенерала Михаиловића у Србији. Недић и ЈБотић, и известан број њихових војних и полнтичких сарадника, енергично су тражили од Немаца да сломе војничке снаге Михаиловићеве пре наступања пролећа, јер се само на тај начин може да избегне народни устанак који Михаиловић спрема у вези са очекиваним искрцавањем Савезника на Балкану. Са стране МихаилоЕићевих одрепа ловећана је казнена акција против свих оних Срба који су били у отвореној служби Немцима. У Недићевој Влади и међу
СИТУАЦИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ МАЈА 1944
67
његовим сарадницима избио је расцеп око тога: треба ли, или не, да и Недићеве и ЈБотићеве оружане снаге заједко са Немцима нападну на војне одреде Михаиловићеве. Вслики број политичких сарадника Недића, готово сви командантк Српске државне страже и известан број команданата Добровољачког корпуса ( Љотићевци ), изјаснили су се против такве оружане акције са мотивацијом: да је сав народ у Србији уз Михаиловића; да би се у току борби и њихове снаге прикључиле Михаиловићу и да би таква борба имала за једини резултат опустошавање много српских села. У овој дубокој режимској кризи, Недић је дао оставку, коју му Немци нису уважили. Али он дуго времена није долазио у своју канцеларију, нити напуштао своју кућу. Послове Претседништва Владе водили су Државни потсекретари Цека Ђорђевић и Ш еф кабинета пуковник Милош Масаловић. Они су одлучно тражили уништење Михаиловићевих снага и стајали у елужби Немаца. Они су организовали једну посебну групу терориста, од сто педесет до двеста, под командом старог комитског војводе Блашка. Њима су Немци дали најбоље аутоматско оружје и средства за брзе покрете. Први им је задатак био да убију ђенерала Михаиловића, а потом и све његове важније сараднике. Одговор на ово био је да еу одреди ђенерала Михаиловића најпре ликвидкрали војводу Блашка и већи део његових терориста, а потом су у Београду убили пуковника Масаловића к Државног потсекретара Цеку Ђорђевића.
АКЦИЈА ТИТОВИХ ТРУПА ПРОТИВ МИХАИЛОВИЋА
Управо када се очекивао велики сукоб између Иемаца и њихових сарадника у Србији са трупама ђенерала Михаиловића, наступила је офанзива Титових трупа на Србију. To је пореметило унутрашњу борбу у Србији и приморало ђенерала Михаиловића да повуче своје трупе испред Немаца и групише их на јаче планинске положаје у правцу удара Титових снага. Током месеца априла покушавале су Титозе јединице из Источне Босне да се пребаце преко реке Дрине и заузму Западну Србију. Те су се групе више пута пребациле преко реке, али су после борбе од неколико дана свуда уништаване, доспевши највише двадесет до четрдесет километара у унутрашњост
68
КЊИГА О ДРАЖИ
Србије. Далеко снажнији напад извршен је у априлу и мају из Црне Горе преко Новопазарског Санџака у правцу градова Рудо — Ивањица — Рашка. Напад су вршиле две Титове дивизије. По правцу кретања видело се јасно да је њихов цил> био да се пробију ка једином упоришту што га је Тито имао на територији Србије, на планини Јастребац у југо - источној Србији. Вороа изкеђу Титових и Михаиловићевих снага водила се на планинском простору између реке Ибра и Дрине са променљизом срећом пуних пет недеља, и завршила се катастрофалним поразом Титових трупа, које су избачеке из Србије и Санџака и пребачене ггреко Лима у Црну Гору. Обе вбјеке, Михаиловићева и Титова, хитно су предузеле епремање за даље вођење грађанског рата: Титови одреди за офанзивни удар из планине Јастрепца, куда су им Савезници одашиљали велику помоћ у оружју, а Михаиловићеви одреди ка офанзивни удар ка Средњој и Северној Црној Гори, чије би чишћење од Титоваца довршило завлађивање Михаиловићевих трупа иад готово целокупним српским простором у Југославији. Грађански рат у Југославији налази се, дакле, у својој највишој фази. Већ је било ангажовано у борби са обе стране више од тридесет хиљада људи, а припремало се за следећи сукоб двапута толико. Грађански рат гутао је безмало све живе борбене снаге народне револуције, све оружје и сва материјална средства створена у самој земљи или добијена од Савезника. Немци су задовољно трљали руке. Народна револуцкја Југословена гута своју децу. Она се троши у узајамној борби две револуционарне војске, које због те борбе обустављају или своде на најмању меру рат против окупатора.
ИЗМЕЂУ ДВА ДЕЛА НАРОДНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Већ од почетка 1943 године сви разумни Југословеки били су забринути чињеницом да наша велика народна ослободилачка борба против окупатора иде све више ка опасној стракпутици. Она се раздвојила на два дела обележена именима вођа: Михаиловић — Тито. Међу њима је било разлике у схватањима како треба водити народно - ослободилачку борбу против окупатора. Али су те разлике и сувише безна-
СИТУАЦИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ МАЈА 1944
69
чајне, да би се због њих могле створити две посебне војске, које су се са страшћу и упорношћу толико завадиле, да су запуштале ону борбу ради које су и узеле оружје: борбу против окупатора, и предавале се све потпуније борби између себе. Нестајало је све више народно - ослободилачког рата, а растао је у огромним размерама грађански рат. Борба се развијала н подела вршила на унутрашњим социјалним и политичким проблемима, око тога: какав ће бити будући економски и социјални поредак Југославије, какав њен унутрашњи политички и народносни уређај, каква њена међународна оријентација будућности после рата. Р1звесна снага Титовог покрета, организациона снага која га држи и развнтак my управља и одређује, јесте Комунистичка странка, к.оја је започела комунистичку револуцију бољшевичког типа. Ова социјално - политичка револуција надовезује се на општу народну револуцију. уткива се у њу, тежи да уз народну револуцију створи свој партиски оружани апарат, који ће Комунистичкој странци омогућити да после рата освоји политичку власт у Југославији и тако, по бољшевичком примеру иекоришћавања туђин снага, оствари свој социјални и политички програм. Ова комунистичка акција, уткана у народну револуцију од самога почетка, добила је моћну међународну потпору од својих пријатеља у иностранству, који су развојем рата постали врло моћан регулатор свих збивања у свету. Друга страна народне револуције, демократско - национална и некомунистичка, баш зато је и постала врло одлучна у побијању оне стране под комунистичким воћством, јер верује да је то отпочињање грађанског рата око нашег друштвеног поретка, зачетак ликвидације наше државне самосталности, наметање једне нове власти и новог друштвеног и политичког поретка, без слободно изражене народне воље и без везе са нашом народиом традицијом и нашом историјом. Чињеница је са којом сви морамо рачунати: да су током 1943 на територији Југославије стајале једна према другој формиране две врло озбиљне војске, као два дела народне ослободилачке револуције, једна под Михаиловићем, друга под Титом. Врло озбилзни и врло репрезентативни људи међу Србима, Хрватима и Словенцима у окупираној земљи састајали су се к договарали у току целе 1943 г. Они су се сагласили на то,
70
КЊИГА О ДРАЖИ
да уједине еве снаге демократеких политичких и неполитичких народних покрета на један заједнички народни и демократски нрограм. Сагласили су се да се етарају да на том програму уједине оба оружана апарата народне револуције, Михаиловићев и Титов. Овај процес духовнога, политкчкога, организационог и војнкчког уједињавања народа, веома је добро напредовао у току 1943. Он је довео до оснивања Југословенске народне демсжратске заједнице. Ту су се окупиле све срттске и све словеначке народне и демократске скупине, изузев Комуниста и незкатног дела аутсајдера. Ту је већ ушао један део Хрвата и створени су предуслови да се постигне сагласност и са претставницима Хрватске сељачке странке, за чијим вођом др Влатком Мачеком несумњиво стоји велика већина хрватског народа. Крајњи циљ овог народног груписања није да руши Комунистичку странку, него да је придобије за сарадњу и потчињавање општој народној дисциплини. Крајњи војнички циљ овог народног груписаља по сили прилика не може бити и није рушење једне од војких формација, а уздизање друге; већ је циљ прекид рата међу њима и укопчавање сбе ове формације у општу акцију светске демократије. To се може постићи ако се и једна и друга војна организација наше народне револуције прилагоди општем ратном плану, утврђеном са Савезницима, и посвети искључиво војној акцији; и ако обе признају основна начела демократије, по којима војни апарат не може и не сме да се бави политичким проблемигла, те да оставе слободној одлуци народа и народних претставника сва питања о будућем политичком и социјалном поретку у Југославији.
ПОСТУПАК ВЕЛИКИХ САВЕЗНИКА
За успех овога значајнога посла око унутрашњег смирења, прекида грађанског рата, враћања народне револуције са странпутице ка народноослободилачкој борби противу окуиатора, од отсуднога је значаја држање наших Великих Савезника. Хоће ли и они помоћи ове тежње за измирење, или ће се ставити на једну од борних страна и решење југословенске кризе тражити на тај начин што ће заоштрити грађански рат и иомоћи једној страки да оружаном руком и у крви за
СИТУАЦИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ МАЈА 1944
71
дави другу страну? To је питање које смо с б и м и , присталице народпе демократије и мирног развића у Југославији, са страхом себи постављали. Каше етраховање било је, нажалост, врло оправдано. Баш кад је наш посао унутрашњег прибирања великих народних скупина показивао врло видне резултате крајем 1943 и почетком 1944 г., Велики Савезници су пошли обрнутлм путем. Они су признали Тита, али се нису старалл да и Михаиловићу створе нулше предуслозе за успешну борбу, већ су га одбацили и дали једнострану помоћ Титу. Њему су предали огромну масу италијанског оружја и стали му вршити ведике лиферације. Сав савезничкк пропагандни апарат ставио се на страну Ткта. Резултат: огромно појачање грађанског рата и катастрофално смањење борбе и борбене снаге против окупатора, — стање које сам оставио у земљи када сам овамо кренуо. ЈЕДНОСТРАНО ПОТПОМАГАЊЕ ЈЕ ПОГРЕШКА
He улазим у нагађања зашто су Велики Савезници овако једнострано се определили. Допуштам себи слободу да речем да сва југословенска демократија, до данас сакупљена у Југословенску демократску народну заједницу, а посебно и нарочито сва радничка и социјалистичка демократија, којој имам част такође припадати, сматра ову политику Великих Савезника веома штетном по садашњост и будућност свих народа Југоелавије, као и по ратне напоре и циљеве самих Великих Савезника. Ево зашто ми имамо такво уверење. Покрет ђенерала Михаиловића усвојио је онај демократеки народни програм који су израдиле уједињене демократске скупине. На народном конгресу одржаном крајем 1943 г.1 у слободним српским планинама, створен је један заједнички народни програм и основана Југословенска демократска народна заједница. Социјалне, политичке и моралне идеје за хсоје се бори војска под командом Крал>а Петра II и ђенерала Михаиловића, јесу идеје које усваја огромна већина Срба, Хрвата и Словенаца. Идеје које претсхавља Тито, намећу се силом, и то само тамо где Савезници помогну давањем Титу 1 Стварно, крајем јануара 1944, пошто се мисли на скуп у селу Ба,
72
КЊИГА О ДРАЖИ
модерног оружја које немају његови противници. Кад би Савезници ставили Тита и његове противнике у народу у исти положај: да обе подједнако помажу или обе не помажу, брзо би се показало да је надмоћна она страна уз коју стоји велика народна маса. Једнострано помагање и наметање Тита од стране Савезника, личи ка насилно освајање и дубоко вређа осећања правде и достојанства велике већине народа у борби која неће оно што титизам идеолошки претставља. На овај се начин не јача л>убав и поверење народа према Великим Савезнлцима и не обезбеђује се миран развитак, већ се ствара стање које ће изазвати све нове побуне и сукобе, док најзад не пробије оно што народна већина хоће. Имам утисак да Савезници потцењују војничку снагу ђенерала Михаиловића. Тај покрет је војнички обухватио и у потпуности организовао сву војну силу Србије и велике делове Црне Горе, Босне, Херцеговине и Далмације. Оспособљена је за војну службу сва младеж од осамнаест до двадесет и четири године, која редовно отслужује свој војни рок у шуми. Како нема довољно оружја, није уопште увођена у војну акциЗУ главна сила Србије, војска која је пре рата прошла кроз редовну војну обуку и тзв. „Солунци”, који ће одлучно и као челик стајати на бранику српске историје и српске традиције и који, сем за Краља Петра, неће да знају ни за каквог другог господара у држави. У овоме су сви сагласни, изузев Комуниста. Сада војека ђенерала Михаиловића располаже са 170.000 пушака. Она се за кратко време може мобилизацијом да подигне на 500.000 људи, већ формираних у војне јединице. Ови ће се људи бранити као лавови против сваког новог оевајача, јер ту сдбрану везују за целу своју велику прошлост, која једино и зна за такве одбране. Много ће крви морати да проспе онај који хоће да покори Србију. А Тито у садашњем облику долази само као освајач. Ја ово говорим као пријатељ и са огромним болом у души саветујем Савезнике и молим их: не идите тим страшним путем борбе са српским народом на живот и смрт. Молим да ми се верује: Срби ће се бранити. Срби се неће предати. Срби ће се бранити и тада кад силом буду потчињени. He намећите им Тита савезничким оружјем! Употребите савезничко оружје на то да се истера окупатор и да онда под заштитом Савезника и Тито и његови противници пусте народу да слободно
СИТУАЦИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ МАЈА 1944
73
одлучи: хоће ли Краља Петра или Тита за државног погла« вара, и хоће ли онакву уставну, демократску и федеративну Југославију какву желе противтитовци, или какву желе Титовци. А ако се савезничко оружје, савезничка сила и ауторитет употребе на то да нам се силом наметну Тито и титизам, — онда је то зло рађење. А зло добра никада неће да донесе. Да напоменем и ту важну чињеницу, да савезничко наметање титизма Југословенима изазива страх и неповерење у свим суседним балканским државама. Национални покрет у Југославији ужива симпатије свих народних демократија на Балкану, изузев Комуниста. Насилно поступање са Југословенима изазива оправдан страх, да савезничка победа неће донети слободу националног самоопредељења малим народима, већ оружану интервенцију из иностранства у њихове унутрашње послове и гашење државне независности. Покрет ђенерала Михаиловића због тога наилази на знатну потпору свих демократских, националних снага у свима суседним државама. Своју ситуацију на Балкану Савезници неће уредити, него ће је до крајности компликовати и ослабити насилним ломљењем слободне народне војске у Југославији.
ДУЖНОСТ ПРАВИХ ПРИЈАТЕЉА
Тито претставља једну озбиљну војничку снагу. Комунисти, који тај покрет воде, успели еу да му привуку знатан део омладине. Тамо где завлада титизам, то је управо власт деце над родитељима. У томе је слабост титизма, али и н>егова борбена снага. Он је такође око себе прикупио знатан део социјално упропашћених, којих је нажалост много у једно« рату где су Немци и Италијани еистематски гурали у крваво расправљање око свих старих верских и националних спорова: једно племе против другога, један народ против другога, једну веру против друге, а сами безобзирно три пуне године пљачкали, палили и убијали. Титизам се под воћством Комунистичке партије оснажио и развио из разорене државе, разореног друттва, разорених религија, разорених стотина хиљада породица, из пожара, пустоши, беде, дивл>ег међусобног клања, мржње и жеље за осветом. Титизам је сакупио око себе, поред снага које знају шта хоће ( Комуниста) и масу незадовољни-
74
КЊИГА О ДРАЖИ
ка који просто хоће да даду израза евоме незадовољстзу. Из овога скупа у коме су једино Комунисти конструктивни и сложни ( и зато у њему искључиво и вл адају ), не може изићи ништа позитивно. Али као рушилачка снага, као бориена сила у рату, ова око Тита сакупљена војека јесте фактор са којим се мора рачунати. Међутим, далеко је бројнија она друга сила у живим народима која је нање бучна и коју чпни још неупропашћена еељачка и грађанска маса. Над душама те масе влада нацнонално осећање српско, хрватско, словеначко, албанско; владају вере православна, католичка, муслиманека, јеврејска; владају историске традиције; влада жеља и потреба за својом кародном државом; влада поверење у покрете којима су кроз дуге године припадали и у људе који су их водили. Ко мо;;се озбиљно веровати да је титизам са својом омладином у стању да збрише целу ову вековима стварану народну традицију? II ко може веровати да ће се она велика већина зрелих људи и жена у народу просто подврћи новоме воћству новотара, деце и деструктивних незадовољника ? He. Традиционални народни покрети су и данас у Југославији знатно јачи од револуционарних подухвата, и они могу из себе дати и дају знатне борбене оружане снаге. Те снаге не треба одбацивати. Са њима се мора у првом реду рачунати. Таква је војска ђенерала Михаиловића, такве су националне војске Хрвата и Словенаца које су у формирању. Из општих прилика у којима су се нашли, створила су се досад два велика пола у народној борби Југословена и формирале су се две војске. Није разумна политика упућивати једну од тих војски против друге. Разумна је политика раздвојити их и каналисати, управити њихову акцију ка општим циљевима. Срећом, Савезници имају велики ауторитет над обадве војске. Дужност је Савезника да озбиљно интервенишу н прекину борбу која се води међу тим војскама. Дужност ie Савезника да их раздвоје у посебне оперативне зоне и укопчају их у договором утврђени општи план ратне акције на Балкану. Дужност је Савезнкка да после победе помогну да се народима Југославије и грађанима Југославије обезбеди унутрашњи мир, тако да они без улотребе оружја у политичкој борби у миру и демократским путевима могу решити све сдорне политичке и социјалне проблеме. Од Савезника и при-
СИТУАЦИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ МАЈА 1944
75
јатеља ми очекујемо, не да нас завађају, него да нас мире и да нас иззеду из унутрашње револуције на стазе демократског мирног развића. Није нимало тешко наћи практичне путеве да се то постигне, само ако има добре воље и правог пријатељства. Није тачно тврђење да одреди ђенерала Мнхаиловића иеће да се боре са Немцима. Ово тврђење је само изговор да се оправда једнострано опредељивање за Тита. Борба за ослобођење од неначког окупатора је управо највиши идеал свих бораца окупљених око Михаиловића. Тога ради су они и започели народну револуцију први и једини у свету. Ту борбу никад нису прекидали; али су је водили према реалним могућностима. Међутим је кажалост истина да Савезници никада нису Михаиловићу створили материјалне предуслове за успешност и ефикаскост његове борбе. Тако занемаривање једнога народа у оружаној борби доЕело је најзад до те незероватне ситуације: да се онемогућује сарадња највернијег и најприроднијег савезника, бујног, демократског национализма једног младог и борбеног народа.
ЛИЧНИ
ПОДАЦИ
Писац овог Мемоара има педесет и девет година. Био је адвокат у Београду, потом Шеф Секције за међународне везе радника у Међународном бироу рада у Женеви, потом централни секретар Радничких комора у Југославији, новинар и публициста. Објавио је велики број брошура о економским, социјалним и политичким проблемима, био дуго година уредник радничког и социјалистичког листа Р а д н и ч к е новине у Београду и написао много чланака у великим домаћим листовима, као и у немачким, француским и руским социјалистичким ревијама и новинама. Прегседник је Главног одбора Социјалдемократске странке Југославије и овлашћен је да у иностранству по националним питањима претставља радничке тредунионе социјалистичког правца. Био је Претседник Националног конгреса у слободним планинама, на коме су се ујединиле све демократске снаге. Последњнх осам месеци провео је у шуми, у з Главни штаб ђенерала Михаиловића. Дошао је из Југославије са својом супругом уз Војну мисију Велике Британије и Америке, која је била придодата трупама ђенерала Михаиловића.
НАИАД НА СРЕИЈУ У ПРОЈЖ&Е 1944 План Тита и Маклена
По свој прилици у нашој емиграцији данас нема човека коме не би било јасно да за злу судбину која је снашла нашу земљу имамо да захвалимо, поред несрећног географског положаја, још и себичној и кратковидој политици Великих Сила, односно њихових шефова. Данас, Западне Силе дозвољавају себи понижење за поиижењзм, да би Тита и његове дивизије ако не везале за себе, а оно бар држале на отстојању од Совјета. Међутим, да у Техерану и Јалти судбина Јутославије, a то је онда значило њених снага националног отпора, није била запечаћена, ситуација би, не само за нас, била далеко ведрија. Из података са којима смо се до данас могли упознати, видимо да се Черчил, после своје и Рузвелтове погодбе са Стаљином, журио да грађански рат у Југославији оконча што пре, у корист Тита и његовог комунистичког покрета, пруж ајући му максималну моралну и материјалну помоћ. Али је за спровођење те одлуке изабрао најнепогоднији тренутак. На измаку 1943 и почетком 1944 године, када је требало да Черчилова замисао буде остварена, Југословенска војска у Отаџбини била је у зениту своје моћи. Њ ена потенцијална снага била је таква да је, у случају наговештаваног савезничког искрцавања на Балкану, Балкански фронт могао бити ликвидиран у року од неколико недеља, а можда и дана. У Србији Дража је био суверени господар. У осталим деловима Југославије, снаге које су се потчињавале његовој команди биле су јаке — негде једнаке партизанским одредима, а местимично и надмоћније. Наше снаге контролисале су стратешки виталну Моравско - Вардарску Долину и биле у стању
НАПАД НА СРБИЈУ У ПРОЛЕЋЕ 1944
1'7
да паралишу сваки покрет окупаторских трупа. Подршка народа на терену који је контролисала Југословенска војска у Отаџбини била је готово стопроцентна. У часу припремане мобилизације били смо у стању да мобилишемо милион обвезника. Једини недостатак био је у оружју и опреми. Титу је у то време била „душа у носу”. Његови одреди и акције били су на издисају, разбијени, без подршке народа, — изузев у неким деловима Независне Државе Хрватске, у којима националне снаге нису успеле да се организују, а српски живаљ бежао испред усташког ножа у партизанске редове. Титове снаге биле су изоловане на терену који није претстављао никакву стратешку важност. Партизани тада ни за окупагора нису значили никакву опасност, јер му ни на једном месту нису угрожавали виталне комуникације или путеве снабдевања. У таквој ситуацији, Черчил је додао на партизански кантар нашег грађанског рата, тиме што је омогућио да италијанска војска, после капитулације, преда своје наоружање и опрему комуниетичким одредима. To је био пресудан моменат у развоју грађанског рата у Југославији. Партизанска снага је тада нагло скочила и постала скоро равна снази ЈугослоЕенске војске у Отаџбини, иако ни тада није успела да у народу ухвати дубљи корен, што јој је практично одузимало сваку могућнсст спонтане и успешне акције против непријатеља. Стратешке комуникације и области још увек су биле изван 'Гитовог домашаја. Међутим, Чзрчил је био упоран у својим намерама. Послао ;е у Титов Врховни штаб бригадира Фицрој Маклена ( Fitzroy Maclean) са Војном мисијом, којој се доцније придружио и Черчилов син Рандолф. Први задатак Макленов био је: спремање напада партизанских снага на Србију, разбијање Југоснввенске војске у Отаџбини и овлађивање стратешки битном Моравско - Вардарском Долином. Да би се, овим путем, грађански рат што пре окончао, Британска мисија у Штабу наше Врховне команде није, и поред већ стварно прекинутих односа, била одмах повучена. Она је, преко своје Команде на Средњем Истоку, снабдевала потребним подацима Титов Врховни штаб, односно Маклена, који је узимао учешћа у стварању плана за инвазију Србије.
78
КЊИГА О ДРАЖИ
Иако је у том периоду ужнвао пуну подршку Сазезкика. односно Енглеза, Титов и Макленов покушај ликвндирањо Драже Михаиловића и овлађивања Моравско - Вардарепогл Долином остао је без успеха. У пролеће 1944 године, отпочео је селики комуиистички напад на Србију. Тај напад, по Макленовој замисли, требало је да оконча грађански рат у корист Парткзана и потзрди их као једину снагу отпора у Југославији. Напад Комуниста, који су предводиле њихове најелитније јединице: Прва пролетерска, Друга и Четврта Крајишка дивизија, поред јединица мобилисаних у Посавини, почео је преко Дрине ка Лиму. Циљ му је био освајање Равне Горе, продор у Шумадију и успостављање комунистичке контроле над Србијом. Пошто су наши мањи одреди на простору између Дрине и Лима били принуђени да се повуку пред далеко надмоћнијим партизанским енагама, снабдевеним прворазредним италијанским и енглеским оружјем и опремом, корпуси на простору пзмеђу Рудника и Златибора, на брзину и делимично прикупљени, пошли еу Комунистима усуерет. Фронт према неприЈатељскнм јединицама које наступају образовали су делови Златиборског, Јаворског, Пожешког, Другог и Првог равногорског корпуса. Само десет километара у позадини одбранбене линије коју су запоселе јединице под мојом командом, налазила се Врховна команда у селу Горачићима у Драгачеву, са већим бројем спасених америчких авијатичара, који су били прикупљени и чекали пребацивање за своје базе у Италији. Ту се налазила и Британска војна мисија, тачно обавештена о распореду наших снага и у сталној вези са својом Командом иа Средњем Истоку. Но, и поред најбрижљивијих припрема, овај покушај безбожника и непријатеља слободе разбио се о чврсту одлуку целог народа да се комунизму супротстави. После овога неуспеха, Британска војна кисија при Михаиловићевом Штабу напустила је нашу земљу 31 маја 1944. План Макленов био је осујећен. Тито је, подвијека репа, морао да бежи из Србије, у забптке делове северо - западне Босне. После Дрварског десанта, крајем маја 1944, Тито ће
НАПАД НА СРБИЈУ У ПРОЛЕЋЕ 1944
79
провести једно време на острву Вису, под заштитом британске флоте и авијације, пре но што — кришом од Енглеза — клисне из Југославије у Штаб Тољбухинове армије. Само улазак Црвене армије у Србију омогућио је Титу да се врати у области из којих га је народ вилама и секирама 1941 године истерао. Звонимир Вучковић
ПРВА ОМЛАДИНСКА БРИГАДА „МИХАИЛО НАУМОВИЋ ’ Омладина у покрету Драже Михаиловића
Другог јуна 1944 г. образована је од Другог батаљона јуришне бригаде „Крста Кљајић” и омладинаца из других борбених јединица Првог равногорског корпуса — Прва омладинска бригада. Она чини нову појаву у покрету отпора ђенерала Михаиловића, јер је то била прва искл>учиво омладинска борбена јединица са својим омладинским командним кадром. Њено стварање и њене акције бележе значајан датум у борби српске омладине за слободу свога народа, јер долазе као плод напора демократски настројене сеоске, интелектуалне и градске омладине на организационом плану и истовремено претстављају остварење њених општих гледања на улогу коју младе генерације треба да имају у борби покрета Драже Михаиловића. У борбама за време окупације, српска омладина је дала свој велики удео. Растурена по свим јединицама националног отпора, она је од самог почетка борбе учествовала у операцијама против окупаторских снага, а доцније и против Комуниста, и својим одушевљењем и борбеношћу доприноси умногоме њиховом успеху. Та акција је била спонтана и неорганизована и у њој је учествовала омладина из свих друштвених слојева нашег народа. Неорганизованост у борбеним редовима, као последица територијалне разбијеиости, а делом и неразумевања надлежних, дала је могућности извесним мањим кружоцима београдске чаршије да, захваљујући евојим везама са извесним политичким личностима у воћству Покрета, стекну повлашћен положај. Тако долази до стварања ЈугослоЕенске равногорске
Ђенерал Мирослав Трифуновић Мај 1944
Група спасених америчких авијатичара. Стоје, с лева на десно: George G. Koch Jr, Charles L. Davis, Joseph E. Buchler, G eorge Salopa Jr., George R. Hurd Jr. Клече, c лева на десно: Bernard Larvin, Frederick A. Zuercher, John F. O’Grady Jr., David E. La Bissoniere.
ПРВА ОМЛАДИНСКА БРИГАДА „МИХАИЛО НАУМОВИЋ”
81
омладине и образовања тзв. Јурао штабова. Ови штабови, a нарочито Штаб 501, ограничавају свој рад на пропаганду п на извесне курирске дужности. На војничку активност обраћа се пажња само утолико, уколико долази до потребе осигурања пропагандног рата. На тај начин, пошто су постали официјелна омладинска организација, Штаб 501 и један део осталих Јурао штабова остављају утисак, преко своје пропагандне делатности, као да читава омладина стоји на њиховом гледишту, што никако није био случај. Српска омладина, растурена по борачким јединицама и неповезана, није могла да да израза својим схватањима, како по најважнијим националним, политичким и еоцијалним питањима борбе српског народа, тако и у основним питањима омладинског организовања. Она је стојала на гледишту да омладина заслужује већу улогу у покрету, него што је пропаганда и курирска служба. Она је сматрала да омладина треба да узме о р г а н и з о в а н о учешће у борби српског народа. Требало је да српска омладина добије извесну слободу у организовању и свом и д е о л о ш к о м и н а ц и о н а л н о м и з г р а ђ и в а њ у и д а образује своје омладинске борбене јединице. На тај начин би био најбоље искоришћен њен младалачки занос, жар и идеализам, и њене јединице би претстављале најелитније трупе у покрету отпора и његовој борби. Демократски настројена српска омладина је сматрала да је то једини начин успешне борбе са идеолошким комунистичким покретом. Први омладински конгрес у Прањанима, 14 и 15 јануара 1944, сазван захваљујући подршци ђенерала Михаиловића, значио је преокрет на плану званичне омладинске политике. Делегати који су претстављали омладину борачких јединица из свих српских крајева и све националне организације, устали су против дотадањег рада Јурао штабова. Одлуком Конгреса они су укинути и формиран је јединствени Врховни омладинскк штаб за Србију. Нарочита пажња је обраћена на омладину из јединица и донесена је одлука о стварању а у т о н о м н и х б о р б е н и х о м л а д и н с к и х о д р е д а , коју је Врховна команда пстврдила. Прва омладинска бригада претставља прву реализацију ових одлука донесених на Конгресу.
82
КЊИГА О ДРАЖИ
СТРУКТУРА И БОРБА ПРВЕ ОМЛАДИНСКЕ БРИГАДЕ
Почетком јуна месеца долази до концентрације елитних јединица из Србије у оквир Четврте групе јуришних корпуса, ради прлпремања операција великог стила у Санџаку и Јужној Србији. Прва омладинска бригада сбразује од с б о ј и х добровољаца Ј у р и ш н и о д р е д , који под именом Прве чете улази у састав Треће јуришне бригаде Првог јуришног корпуса. У операцијама против Партизана у Жупи и Топлици, Прва чета учествује у свим борбама и одликује се приликом освајања Бруса. Наредбом Команданта Србије од 20 јуна унапређгк је за наредника Михаило Кренцеровић и одликован Златном Обилићевом медаљом за храброет, а седам старијих бораца унапређено је у чин поднаредника. У току јула и августа месеца Прва чета учествује у свим операцијама и борбама у околини Куршумлије, код Блаца, на Лепој Гори, Гајтану, у Јабланици, на Јастрепцу и Копаонику. Приликом јуриша на врх Јаворца, 19 јула, погинуо је командир чете Михаило Наумовић. У борбама на Копаонику, 7 августа, погинуо је Иван Лазаревић, а рањен Зоран Хођера. Командант Треће јуришне бригаде својом наредбом од 19 августа похваљује борце Прве чете. У наредби се истиче: „У евим борбама које је водила Бригада у овом раздобљу, омладинцл су учесхвовали добровољно и показали пуну борЗену вредносТ; одушевљење, самопрегор и крајње залагање за победу Ра~ вногорског покрета и Југословенске војске, истичући првенствено борачку и идејну свест. Предњачилл су и служили за пример свима осталим војницима у погледу морала, дисциплине и воље за победу. Мишљења сам да изгинуле треба предложити за висока одликовања, а све остале предложити за заслужену похвалу — награду.” Крајем августа пристиже и Друга чета Прзе омладинске бригаде и учествује и она у борбама против концентрисаних партизанских снага из Јужне Србије, Санџака и Боске. За то време остале јединице Прве омладинске бригаде врше операције у Западној Србији. У јулу месецу, приликом ноћног препада ради заплењивања оружја и муниције, долази до борбе са Немцима у Горњем Милановцу, којом пршшког. један омладинац бива рањен а тројица заробљени и отеранч
ПРВА ОМЛАДИНСКА БРИГАДА „МИХАИЛО НАУМОВИЋ”
83
у логор Гестапоа у Крагујевцу. Истовремено Бригада врши операције против локалних партизанских одреда. У јулу и августу месецу Прва омладинска бригада обезбеђује аеродром код Прањака приликом доласка америчке Војне хлисије пуковника Магдауела и евакуисања око три стотине спасених савезничких авијатичара који су били оборени над Србијом. Овде ваља нагласити да су борци Прве омладинске бригаде још пре њеног формирања учествовали у саетаву Штабне чете Команданта Корпуса и Јуришног батаљона у осигуравању америчке Војне мисије пуковника Сајца и калетана Мансфилда, новембра 1943, као и у обезбеђењу евакуације делокупне британске Војне мисије са аеродрома код Прањана, крајем маја 1944. Шестог септембра 1944 ђенерал Михаиловић, у приеуству пуковника Магдауела врши смотру Прве омладинске бригаде и похваљује њене борце. Михаило Наумовић и Иван Лазаревић бивају одликовани златном Обилићевом медаљом за храброст, а Вригада добија име Прва омладинска јуришна бригада „Михаило Наумовић”. На предлог Команданта Треће јуришне бригаде и Првог равногорског корпуса, ђенерал Мнггаиловић унапређује у чнн потпоручника Марка Крстића и Михаила Кренцеровића, у чин наредника четворицу и у чин иоднаредника деветорицу. Истога дана потпоручник Марко Крстић бива постављен за вршиоца дужности Команданта Прве омладинске бригаде. Упоредо са борбеном акцијом, Прва омладинска бригада врши и културну и националну делатност међу борцима покрета отпора и у народу. Она то чини и примером кроз борбу и кроз заједнички живот и патље, и зато постиже завидне резултате. У местима ослобођеним од Партизана, она истиче националне и демократске пароле, приређуЈе народне зборове и приредбе, и организује хорове и омладинске састанке. Структура Прве омладинске бригаде је била разнолика. Највећи њен део је чинила сеоска омладина, затим интелектуална студентска и средњошколска, као и радничка из Београда и унутрашњости. Тако се кроз њену борбу стварало чврсто зедикство свих друштвених слојева демократски настројене српске омладине. Командни кадар Бригаде чинили су они омладинци који су се нарочито истакли у борбама својом храброшћу и способношћу. Зато су они уживали ве-
84
КЊИГА О ДРАЖИ
лики ауторитет и поред тога што се ни по чему нису издвајали од обичних бораца. Крајем лета 1944, када Дража МихаиловнП објавл>ује општу мобилизацију, под заставу Прве омладинске бригаде јавља се преко осам стотина младића од осамнаест до двадесет и једне године. Пошто пије било довољно оружја за све, само један део ступа у борбене једикице, док остадк spine обуку и помажу у обрађивању имања породицама чији се храниоцк налазе у борби. У вези са пројектом о масовној покоћи ђенералу Михаиловићу од страие Претседника Рузвелта, Прва омладинска бригада припрема план о образсвању 0 м л а д и н с к о г к о р п у с a . Међутим, због измене ситуације ка међународном плану, предвиђена помоћ није стигла. Средиком септембра Прва омладикска бригада врши оспгурање америчке Војне мисије и болнице рањених авијатичара. Приликом операција на Маљену и Сувобору, после упада партизанских јединица у Занадну Србију, Прва омладинска бригада води борбу с Партизанима и спасава болницу и комору америчтсе Мисије од заробљавања. Настају трагични дани повлачења из Србије. На основу упутства Команданта Првог равногорског корпуса и сходно одлукама на Умци 27 септембра, Команда Бригаде даје слободу својим борцима. Један део се пребацује на терен Западне Србије, док се други повлачи са трупама ђенерала Михапловића у Босну. У тим иеториским данима трагичне епопејз српског народа, читава плејада омладинаца из Бригаде и смладинских Штабова полаже своје животе на олтар Отаџбине. Зоран Хођера
СПАСАВАЊЕ АМЕРИЧКИХ АВШАТИЧАРА
У Штаб герилске јединице којом сам за време прошлог рата командозао, етиже првих дана 1944 године депеша ове садржине из Главног штаба Југоеловенеке војске у Отаџбини: „Формације савезничких авиона, дејствујући на објекте непријатељске територије, прелећу нашу земљу. Из оштећених авиона посада се скакањем спасава. Предузмите потребке мере да их од непријатеља сачувате. Спасени авијатичари из свих крајева биће вама упућени. Припремите заштиту, снабдевање и евакуацију истих. — Ђенерал Михаиловић.” Већ тих дана око двадесет авијатичара, који су искочили на оближњу планину Златибор, налазило ее са нама. Од њих двадесет, иајбоље ми је остао у сећању један мали црвенокоси Ирац по имену Gus Т. Brown из Тексаса. ( Sgt. — Assistant En gineer, 700 Dowie, L u 1i n g , Texas.) Личио je на филмског глумца Mickey Rooney, чији cy филмови пред рат у нашој земљи били врло популарни. Сместили смо их у сељачке куће у Прањанима, у непосредној близини Равне Горе, на којој је у мају 1941 планула прва пушка у устанку на окупатора. На северо - источној страни села, које је потоцима и увалама испрееецано, а воћњацима и шумом покривено, налазила се гола зараван Галовића Брдо, где је сеоска младеж недељом и празииком играла коло. На тој заравни, око 800 метара дужике и 300 метара ширине, одлучисмо подићи аеродром. Више стотина људи, двеста кола и двапут толико волова, радили су пук месец даиа. Екскавација и насипање, нивелација и разна мерења, нису били нимало лаки послови с обзиром на алат којим се располагало. Непријатељ је имао посаде у оближњим градовима, једва за 40 км удаљеним, и опасност од његових напада била је стална. Један шпијун у народу био би више него довољан, па да цео план буде уништен за неко-
КЊИГА О ДРАЖИ
86
лико часова. Крајем априла посао је био завршен. Али тек тада наступило је разочарење. Комисија састављена у г л а Е н о м од енглеских официра при нашем Главном штабу, нашла је да аеродром не испуњава потребне услове. Американци се са тгш нису слагали; али били су у мањинк. Остало је да се нађе ново решење за евакуацију посада оборених Либератора. У Штабу моје јединице радио је, као експерт за експлозиве, марински поручник Фрања Сеничар.1 Његов предлог да двадесеторицу младића одведе до мора и лађом пребаци преко Јадрана , са устезањем је прихваћен. Другог избора нлје било. После дугог и мучног пробијања кроз непријатељеке редове. преко високих планина и дубоких река, група је чамцем приспела у Бари у јуну 1944 године. У међувремену требало је да нас напусти и СаЕезничка мисија код ђенерала Михаиловића, са британским бригадиром Армстронгом на челу. To је било последица техеранског решења Савезника: да се одрекну Михаиловића у корист Комуниста Тита. Одлука да лете с аеродрома за који су упорно тврдилл да није адекватан, била је ипак чудна. Први савезнички авиони слетели су на наш аеродром 29 маја 1944. Тих дана евакуисано је четрдесет накнадно спасених савезничких авијатичара, Американаца и нешто Енглеза. У ноћи између 31 маја и 1 јуна одлетели су у Италију: Енглеска мисија при Михаиловићевом Штабу, капетан Џорџ Мусулин ( који је био у њеном саставу) и др Живко Топаловић као политички изасланик демократског покрета отпора. * * * Формална веза са Савезницима и Комакдом у Казерти прекинута је тога дана. Међутим ХУ ваздухопловни корпус (15 Air Force) са база у Фођи продужио је свој задатак. Фор мације све веће и веће надлетале су нашу земљу. * * * У малим двоколицама, са два војника, пењао сам се на брдо иза кога су Прањани. Двадесет километара, колико ми је још требало до села, прећи ћу за три сата. Нисмо се журили, а дан је био диван. Код једног извора на пропланку застадосмо 1 О Сеничару в. Р. Л. Кнежевић:
Почеци
покрета
отпораГ"’
СПАСАВАЊЕ АМЕРИЧКИХ АВИЈАТИЧАРА
87
да се напијемо. Хука мотора из неодређеног правца трже нас из мисли. „Немачка моторизована колона!” — било је прво на шта помислисмо, и нагонски тргосмо коња устрану. На срећу, били су авиони. Из дубине са видика кретали су се северу. У групама од стотину и више, летели су ускоро над нама. Велики, светли и пуни жизота, гурали су Либератори ка одређеном цил>у. Гледајући их, срца су нам куцала јаче. He само од радости, него и од сумње. Било би страшно ако се понови оно што се недавно десило, лицем на наш Ускрс. Неколико хиљада грађана и само неколико окупаторских војника, погинуло је у поробљеној престоници тога празника, од савезничких бомби. Чекаћемо на њихов повратак и по протеклом времеиу оценићемо докле еу летели. Једанаест је сати. Ако се врате до подне, Београд је опет страдао. Коњић је оборене главе вукао кола узбрдо. Нас тројица зурили смо у небо, плаво и без иједног облачка. Сунце је стизало зениту кад смо прешли гребен. Либератори се још нису чули. Били смо задовољни. Село је већ пред нама. За један сат бићемо у Штабу. Најзад, ослушнусмо хуку мотора, опет из дубине. Били су авионски, нисмо се преварили. Враћали су се уморни и у неуредном распореду. Један, последњи, видно заостаје и ниско лети. Све ниже и ниже. Неки час пре но што нам над главама прелете, испусти за собом неколико белих облачића. Падобранци. На дветри стотине метара од нас, који већ јуримо ка њима, падали су на земљу. Чобани и сељаци са њива већ су око њих. Осам војника лежало је разбацано по коси посутој глоговим жбуњем, упетљано у конопце белих падобрана. Сигурно су се уплашили кад нас угледаше: коса до рамена и брада скоро до паса; а комунистичка пропаганда, њихово најмоћније оружје, ширила је свету причу о Михаиловићевом издајству, причу коју су и они зацело чули. Потрудисмо се, ако ничим а оно стиском руке, да их уверимо да су код пријатеља. Двојица од њих нису се могла дићи. Поломили су ноге при судару са земљом. На колима их пренесосмо до најближе куће. Превијали су се од бола. Лекар је више од дан хода далеко. Знали емо да у селу живи један чича код кога су сељаци и из врло удаљених крајева долазили да траже помоћ, кад им чељаде или стока оболи. Послали смо по њега. Неколико чашица ракије било је све што смо рањеницима могли пружити за
КЊИГА О ДРАЖИ
88
ублажење болова. Са крупним грашкама зноја на челу, стоички су трпели док је „лекар” вратио кости на право место и неким картоном стегао да срасту. Предвече, пилот и су - пилот доведени су у саетав групе. Последњи су искочили из авиона и пали иа 10 км ваздушне линије од нас. Цела посада, спасена и на окупу, Еесело је седала за вечеру, осим два рањеника, који још неколиг.о недеља проведоше у кревету. Преко радио - станице, Врховна команда је већ сутрадан упутила депешу у слободни свет2 да су спасени и налазе се на сигурном месту:
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.
Lt. Joseph Buchler, pilot, Long Island, N. Y.; Lt. Robert Cole, co-pilot, Syracuse, N. Y.; Lt. George Salopa Jr., navigator, Cleveland, Ohio; Lt. Charles Davis, radio-operator, Washington, D. C.; Sgt. Frederick A. Zuercher, Milwaukee, Wise.; Sgt. John O’Grady, Clifton, N. J.; Sgt. George G. Koch Jr., Savannah, Ga.; Sgt. George R. Hurd Jr., Fort Worth, Texas; Sgt. David E. La Bissoniere, Milwaukee, Wise.; Sgt. Bernard Larvin, Austin, Texas.
Једнога дана ти авијатичари ме замолише да их одведем до Михаиловића. Искористио сам прилику кад није био далеко и одвео сам их њему. Преко тумача разговарали су уз чашицу ракије као стари пријатељи. Поручник R. Cole у име својих другова дао му је за успомену један авијатичарски прстен. Дража га прими, па скиде свој са руке: „Ево да измењамо”. Тек предвече вратисмо се у Прањане.
**# Много овакЕих група падало је широм целе земље. Још једне која се спустила на територији моје јединице, добро се сећам. Скочили су у саму Овчарско - Кабларску Клисуру, на средини друма Пожега —- Чачак. У борби која се развила између наших и окупатора потрчалих у потеру, погинуло је 2 Депеша је од 14 јуна 1944.
СПАСАВАЊЕ АМЕРИЧКИХ АВИЈАТИЧАРА
89
десет војника из Доњег Драгачева. Али је посада Либератора била спасена. Сва десеторица стигли су сутрадан у подне у Прањане. У јулу 1944 бројно стање америчких авијатичара износило је више од две стотине. Ради лакше заштите и осигурања, поделисмо их у четири групе по педесет особа. Наши људи чинили су заштиту и кретали се на простору од Рудника до планине Јавор. Због прекинуте везе са Савезницима њихова евакуација претстављала је велики проблем. По наређењу Врховне команде, а на предлог самих авијатичара, издвојен је из сваке групе најстарији, дакле укупно четворица; они су образовали скипу која је радио - материјалом узетим из разбијених авиона покушала да ступи у додир са својим Штабом у Барију. После дугих и мучних напора, веза је некако успостављена, око 20 јула. И пета група авијатичара била је већ образована, јер је број из дана у дан растао. Најзад, депешом из Барија јавише нам да очекујемо авионе ноћу 1 августа. Дан пре тога стигао је ђенерал Михаиловић са својом пратњом у близину аеродрома. Хтео је да авијатичарима пожели добру срећу. У забрану на ивици аеродрома дуго је са свима разговарао. У једном разговору којега се још делимично сећам, објашњавао им је нашу борбу и наша стремљења. Чинило ми се да га разумеју, и још више ми се чипило да би хтели да нам помогну. На крају, један по један, прилазили су за последњи поздрав. Многи са новчаницом и пером у руци Хтели су потлис да понесу за успомену. Следеће ноћи на аеродрому било је врло свечано. После више неде.ља у шуми, све групе биле су сакупљене поред аеродрома. Ломаче су стајале наслагане. Очекивали смо само појаву авиона, па да ватра плане по ивицама аеродрома. Војници шумадиских корпуса, под командом мајора Александра Милошевића и капетана Марка Музикравића, поседали су положаје кроз које би се непријатељ морао да пробије пре него што би дошао до аеродрома. Стотине и стотине војника биле су спремне да се за спас савезника супротставе непријатељу. Тачно у поноћ зачусмо авион. Убрзо затим осмотрили смо црвени сигнал. Ватре су запаљене. Осветљени аеродром
90
КЊИГА О ДРАЖИ
у своме шаренилу личио је на индијански логор у коме славе победу. Авион нас је надлетао; али тежњу да се спусти нисмо приметили. Само неколико бала материјала, избачених из њега, пало је на земљу. У томе, са ивице аеродрома зачу се нека ларма. Капетан Џорџ Мусулин са поручником Мајк Рајачићем и једним радио - телеграфистом ( Sgt. Gobi) искочпо је из авиона. Послали су га из Команде да уепостави у кају прекинуту везу и олакша евакуацију авијатичара који убудуће падну. Седам дана доцније, 9 августа ноћу и 10 августа узору, шеснаест транспортних авиона, праћених брзим ловцима, спустили су се на наш аеродром. Још три Американца: поручнкк Ник Лалић, мајор др Жак Мнтрани и један болничар били су у твима. Колико радости и колико нада унесоше у наше редогзе ови нама несуђени весници слободе! У току од осам часова, двеста педесет и два Американца са успехом су евакуисана из земље којој скори крај рата, и поред свих жртава, неће донети слободу. Још трипут до краја рата, из Мачве и из Босне, враћени еу у своје Команде амерички авијатичари, у групама од педесет до шездесет. Укупан број оних којима су Михаиловић и његова војскг помогли у нужди, прелази пет стотина л>уди. Звонимир Вучковић.
ТРИ ДРАЖ1ША ГОВОРА
[ Ова три Мнхаиловићева говора одржана су током јула 1944: п р в и , 16 јула, на пзвору реке Каменице (недалеко од Прањана), члановима Комитета спасених америчких авијатичара; д р у г и , 22 јула, на аеродрому Ирањани, официрима и војницима четири корпуса — два шумадиска и два равногорска; т р е ћ и , опет 22 јула, два сата додније, у шуми крај аеродрома Прањани, као опроштај с америчким и савезничким авијатичарима који су чекали на евакуисање. Евакуисање тих авијатичара, услед недоласка авиона, извршиће се тек у н оћ п 9 /10 августа. Михаиловићеве речи Американцима преводио је др Радоје Вукчевић, који је сва три говора и забележио. Објавио их је у Гласу канадских Срба од 3, 10 и 17 марта 1955. ]
ГОВОР ОД 16 ЈУЛА 1944, АВИЈАТИЧАРИМА
Непосредна веза с вашом Командом синоћ је успостављена. Ње, као што знате, није било, откако је 29 маја британска Војна мисија напустила нашу земљу. Пошто сада непосредну везу поверавамо вама, то ви имате пуну слободу да кажете што сте видели и да тражите што бисте желели. Нека вас у том контакту са својим властима и у приказу истине с терена не воде ни лично пријатељетво ни симпатије, већ гола стварност, коју видите властитим очима. Ваши претходници из америчке војске, који су делили нашу судбину до пре који месец, када су враћени ради извештаја, имали су храброст да исправе неверне извештаје из земље, који су наше борбе и победе поклањали другима.1 На вама је сада да кажете својима где је та „ратна флота маршала Тита, која је пре неки дан упловила у реке Ибар и Вардар”, и чији је тај делија који овакве бајке сервира еветској јавности, преко Радио - Лондона. 1 Реч је о пуковнику А. Сајцу и капетану В. Мансфилду. Видети у овој књизи, свеска прва, Р. Л. Кнежевић: А м е р и к а н ц и код Михаиловића, 1943.
92
КЊИГА О ДРАЖИ
Наша Отаџбина и њена националка Еојска, чврето је повезала своју судбину са Западом. He тражи се милост, већ само правда и истина; а њих знате и ви као и ја. Многи еу од ваших официра прешли цео пут од Тимока и Ђердапа, од Вардара и Струме, од Саве и Дунава, до наше Равке Горе, улазећи у сто1 'ине домова, и разгозарајући с хнљадама грађана. Виделп сте 11 НОГО, чули доста; па пошто истину знате, а непосредну вегу имате, реците све, све што впдеете и дознасте у нашој негда срећној и напредној земљи, њеиим топлим хришћакским домозима и њеним леденим високим плашшама. Све што желите, ми ћемо вам рећи; а с нашкх лица читате да немамо шта да кријемо, нити се нкакзог прекора плашимо. Прекор чујемо сваког дака, а он се сзоди на шггање: Зашто иема заједничког фронта између нас југословенсхих патриота и Комуниста, кад се оба крила боре протиг, окупатора, а ослсбођење Отаџбине је заједничка ствар? To је заиста трагедија. Али за њу нисмо криви ми, већ опи. Ја сам лично с Титом потписао уговор о заједкичкој борби, без тра:кења икаквог потчињавања, већ само лојалне сарадње. Али Комунисти су тај уговор искористили да би се у многим местима домогли власти, завели гсрор и побили хшваде невиних, чији је грех бко само у томе што не воле комунизам и што за њих људи нису мрави, већ браћа. Како су за нсртве бирали највиђеније домаћине, то им је, поред њихових унакажених или изрешетаних тела, било лакше остале убедити да ће и они проћи исто тако као што су прошли већи, ако ие буду слушали и душу продали. Ја не кажем да је то био једини посао Комуииста; али им је био и остао најглавнији. Где год дођу, они наш кацконални отпор претварају у грађански рат; јер док ми гдислимо на ослобођеље Отаџбине, они мисле на оевојење власти. He може им се оспорити ни борба протлву окупатора, и то само откада их је у њу позвала Црвена интернационала. Али та је борба сведена само на одбрану живота, свог, а ке народног; а главка њихова борба састоји се у сталним нападима на моју војеку и националне л>уде. За време сваке борбе с Кемцима и њиховим савезницима, нађемо их иза себе, те тако целу њихову борбу осећамо на својој кожи, много теже ми иего окупатори. Вишеград, где су били и ваши офихтири на опасним местима, само је један од живих сведока љихове тактике и про-
ТРИ ДРА Ж И Н А ГОВОРА
93
пагаиде. Пре и после тога, хиљаде су пале по страшном нацистичком кљ учу: за сваког њнховог, стотину наших. Али где год су они, својим планским кепадима, изазвали пустошења, за поткусуривање рачуна нашли су се — наши људи, јер су они евоје на врегме попукли са опаеног попрпшта. Један јединствени борбени фрокт, свих који желе добра својој Отаџбини, наша је жеља и потреба. Ако га још нема, то није наша кривица; то је кривица оних који се не боре за Југославију, већ за своју интернационалу, и који су својим терорсш посејали страшне трагове сзуда где су дошли, те их се парод плаши као и окупатора. Али ако наши моћки Савезници могу да их уразуме, ми смо спремни за такав план, на свакој разумној и правичној основи, која обезбеђује не наше посебне >:чеље и програме, већ интерес заједнкце и слободу Отаџбине. Ви знате да у француском покрету отпора не поетоји посебни комунистички фронт, који би национални рат претварао у грађански и место Француске мислио само на — комуну. Зашто, онда, све то у Југославији, кад се рат води за слободу и демократију, и кад је савезник —■Југославија, а не њека комунистичка или терористичка мала партија ? Добро је мобилисати све борбене снаге; али је зло једном ништавилу дати цену које нема, или ребелу слати високе екисаре, и тиме га кураксити на братоубиство и рушење верног савезника. Зло је још веће што ти емисари не проверавају вести које шаљу, нити то могу, јер су Комуниети вешти цензори и велики агитатори, да не кажем лажови. Буде ли план о евакуисању успео, нека вам буде срећан пут. He буде ли, остаћемо заједно, на заједничком демокрагском фронту, у заједничкој борби, до смрти или победе. Тада бисте још више видели, и још боље схватили наше жалбе и НП6Ј16. Свемоћна је и правична Америка; то знате и ви, и ми. Зато будите поносни што сте њени официри и ратници, као што смо поносни ми што csio њени верни и вечити савезници. ГОВОР ОД 22 ЈУЛА 1944, КОРПУСИМА
Ви сте делови једине Еојске на свету која ни за један час, акамоли дан, не погну ни главу ни заставу испред крутог и немилосрдног германског освајача.
94
КЊ11ГА О ДРА Ж И
Наша борба нема равне у историји, баш зато шхо је стпочела оног дана када против силне Гермапије на бојном пол=-у није било никог, изузев још неспремне Брктанијз и нас, та;:,а јединих њених несаломљивих савезника. Круг каших сабораца у свету сада је велики. Али то ипак кити ће зиачнтп, г.ц-л: сме да значи: да је тиме умањека каша улога к наша заоЈЛта. Док су се други испитивали којем ће се свсту прнволе'г.1, или се тек спремали за тешку, судбоноску борбу, нн смо у ту борбу улетели од свих први, голих руку, али челична ерца, добре воље и натчовечанске вере. У тој борби подједнако епо мислили на своју Отаџбину и савезничку судбкну: пуна победа или безнадеждан крај. Наш пут ка том великом, човечанском циљу био је триовит и крвав. Ко то боље зна од наше мкле Шумадије и вас Шумадинаца, чији главни град само за два дана и три иоћи тирани претворише у голему долину лелека и плача? И док смо противу силног непријатеља, чије су се хорде Европом разигравале, водили борбу на живот и смрт, деси се нешто што историја досад не забележи. Одрођена браћа: Усташе у Хрватској и Босни са једне, а за њима и Комунисти у целој земљи са друге стране, нападоше на жшзоте и сва наша добра у нашем најтежем часу. Први нам мучки поклаше преко седам стотина и педесет хиљада најбољих синова и деце, а други преузеше да испод своје „ослободилачке заставе” српске покрајине ослобађају од националног српског становништва. Резултат те паклене и мучке, вољне или невољне сарадње, видимо широм целе Охаџбине: у попаљеним домовима, порушеним селима, препуним гробљима и језивим јамама. Томе треба додати и две стотине педесет хиљада ерпских синова побијених од германских освајача, од тога сто двадесет хиљада стрељаних само код Бањице крај Београда.2 Наше пагње и наше сузе досад не нађоше правог родитеља, нити наш вапај правог судију. He нађоше га; али ће га наћи, јер је Бог велики п праведан, а наши моћни Савезници вољни да све чују и по правди цене. Трагови непријатељских грозних дела, ту су. Нека дођу, виде и увере се: да смо ми једини били и остајемо уз мајку Југославију, а они нам нож у срце зарили, не због демокра2 У селу Јајинци.
ТРИ ДРА Ж И Н А ГОВОРА
95
тпје у Југославији, коју они нису хтели ни волели, већ због с е о ј и х скучених, сатанских жеља и партиских интереса. Где би данас била наша слава и сила, да ове небратске немани не осакатише тела и још теже узбуркаше душе, увек истим путевима руку под руку, данас под једном, сутра под другом заставом, увек на штету и наше југословенске и наше савезничке ствари. Али ако они изгубише главе, ми ипак остадосмо при свести и одлуци: за сваки злочин пуна лична, али никад колективна одговорност. Губу из своје торине у Хрватској ће чистити закон и Хрвати, са којима очувасмо везе и братство, без обзнра на све препреке које окупатор између нас посеја, a 'соје ми сложно и братски уклањамо са пута заједничке, националне будућности, среће и славе. Горе главе, синови дичне Шумадије! Многи су пред нама грешили и греше. Али грехови нису вечити. Вечита је само вера у Савезнике, са којима смо повезани својом борбом и заједничком жељом: да се нацистичка тиранија за вечита времена уклони, уморном свету врати мир, а поробљеним народима изгубљена слобода. И тада, ми ћемо бити своји господари, на својем подручју, у оквиру наше препорођене Југославије, под скиптром нашег младог Краља Петра II, без жеље да неправду другима чинимо, а без воље да пред неправдом других — малих и великих — своју поносну главу погнемо.
ГОВОР ОД 22 ЈУЛА 1944, АВИЈАТИЧАРИМА
Веза с вашом Командом у Фођи уродила је плодом, и ви ћете за који дан бити далеко од нас. Даљина ипак неће ослабити наше симпатије, јер нас за вечита времена вежу тешки дани и заједничка страдања, исти идеали и иста вера у победу добра над злом. Ни тамо, преко мора, далеко од нас, не заборавите да смо ми и даље остали на заједничком бојном пољу, увек исти, непомирљиви борци против нацистичке немани и њених апетита. С њом смо се у коштац ухватили кад на попришту, широм целог европског континента и Северне Африке, није било
96
КЊИГА О ДРАЖИ miMvrwrrrffmnnrBniTT*,*” ,~
~
~
т
никог више сем добре воље и смелих подвпга Велике БриганлЈе, нашег тада јединог савезника. Времена су се променила, и људи с њш.:а. А нк :-:пак niiwio изгубили веру, ни у Савезнике, ни у празду, ки у псоеду домократије, а најмање у Велику Брптанију. Она im p вкшс са?-:а у свету, јер испред себе има свемоћну Амери:;у, А:ж смо cli: : остали ми, њени верни савезници, на немирно:,: Балкапу, укерени да је све ово само сан или иекушење, које верне и зал>ане не слаби, већ челичи. Од свих савезничких војсака у свету, ми смо једина која се бори не само на једном, чак ни на два, већ пажалост на три фронта. Први је фронт против огсупатора, силног, свирепог и до зуба наоружаног, који за сваку своју главу тражи наших — стотину; други је против Усташа, који су по злочинима прешли своје господаре, стављајући под нож све што је српско: жене, децу, старце, све без разлике, и све што је иацнонално и југословенско, не штедећи ни своје Југославији верне хрватске сународнике; а трећи фронт, најжалоснији и сада већ најтежи, то је фронт који су слуге Црвене интернационале отвориле против националне Југославије, слабећи њене снаге и претварајући национални рат у грађански рат истребљења. Док ми подносимо троструке ударце, Савезници кас напуштају ; а последњима још и помажу, да ударци што теже погоде. Сада је у њиховим рукама огромно италијанско оружје, које није окренуто ни противу окупатора, ни противу погромлија, већ против нас, Југословенске војске у Отаџбини. A то је оружје било на домаку наших руку, које су га кзгубиле благодарећи нелојалним поступцима и судбоносним савезничким одлукама два месеца пре Техерана. Здрава људска логика не може да схвати откуда таква благонаклоност према Комунистима, кад се зна да би они сутра све своје заштитнике побацали у Јадранско Mope, само кад би могли. Још једно: Они су по западним планикама Босне, ван сваког стратегиског значаја. А ја и моји ту емо, где се одлучује судбина целог Подунавља, као што смо ту, уз долину Мораве и Вардара, били кад су се њима кретали пуни возови ка Северној Африци, кретали несметано, — док их ми нис.мо пореметили и покидали. Место да дође дело после великих похвала, наше су тешкоће почеле баш тада када је завршека наша улога на бал-
ТРИ ДРА Ж И Н А ГОВОРА
97
канском фронту, у вези с битком за Суец. Али борба из Африке пренета је у Европу, те је и сада Дунав с Београдом, где су сви чворови, важнији од пустих западних планина. Сви ви знате, а Краљево и Крагујевац сведоче, шта то значи — стотина за једнога. Тај закон не важи за подручје тзв. Независне Хрватске, која је с друге стране баријере, већ за непријатељске земље Србију и Црну Гору, које су под немачком влашћу. Да тог страшног закона, с језивим последицама, нема, — ми бисмо отели преко ноћи градове, исто тако као што смо им отели села и планине. Али зар се с празним пушкама иде на тенкове, а с голим рукама на тврде бункере? Наше националне снаге, наша легендарна верност и наша добра воља, да уз Правду и Слободу будемо и останемо, нису за потцењивање. Наше јединице распоређене су широм целе државе. У самој Србији има нас деведесет хиљада под оружјем, али само с пушкама, без довољно муниције. На сваку пушку пада од три до десет метака, a то значи — голоруки. Према мобилизационом списку, ми само у Србији имамо пола милиона бораца, спремних преконоћи за сваки подвиг и за сваку жртву. Данас сте од те војске видели само четири хиљаде, под којима се тресла голема пољана. Испод свих наших пет стотина хиљада — тресло би се све од Солуна до Беча... Само да је оружја, оружја и ништа више! A то оружје могле би нам обезбедити највише две савезничке дивизије, прислоњене уз наше планине, тамо негде између Бојане и Улциња. Чим би се оне ту појавиле, цео простор од Јадрана до Ђердапа преконоћи би се нашао у нашим чврстим рукама, све, све, и села и градови, с Београдом на челу. Таквим препадом, окупатора бисмо избили из седла, да више не може за сваког евог тражити стотину наших, јер би све мисли и рад морао концентрисати на спасавање голих живота и грешних глава. Цео државни апарат Србије и Црне Горе, које би поново постале поприште великих догађаја, у нашој је власти. He питајте ништа више. Али све, од последњег поштара и железничара до самих врхова, сем мале шачице непоправљивих, уз нас је, a то значи — уз вас, за једну једину ноћ. Зато ми не тражимо ништа више него долазак, чување обале, и материјал; све друго биће наша брига.
98
КЊИГА О ДРАЖИ
Буде ли се то прихватило, Југославија је опет на ногама, а све непријатељске силе на Балкану у бекству или у нашим рукама. Ми смо уверени да ћете ви, наши ратни другови и сапатници, бити најбољи израз наших осећања, и највернији амбасадори наше праведне ствари. Помогнете ли ту нашу жел.у, помогли сте Слободу и Америку, која је једина нада, и наша и ваша и целога света.
ОРГАНИЗАЦИЈА и с т о ч н е с р б и ј е
Одмах после појаве пуковника Драгољуба - Драже Михаиловића на Равној Гори, 13 маја 1941, први његов претставник за хомољски сектор био је жанд. капетан I класе Миодраг Јовановић, чије је седиште било у Жагубици. Августа 1941 Михаиловић је именовао за Команданта Иеточне Србије онда ђшт. мајора Велимира Пилетића, а за његовог Начелника Штаба капехана Синишу Оцокољића - Пазарца. Одмах по доласку мајор Пилетић образовао је свој Штаб у манастиру Горњаку. Потом је почео да образује одреде по хомољском сектору, да би то доцније проширио на целу Источну Србију. Први одред на хомољском сектору, коме је на челу био жанд. поручник Јагош Живковић, био је Горњачки одред. Затим је створен Крепољински одред у селу Крепољину, на челу са коњичким капетаном Михаилом Пејчићем. Убрзо затим, мајор Пилетић образује Жагубички одред, на челу са Славком Перићем, за кога је доцније утврђено да је био убачени немачки шпијун и да му јс право име Ернест Пипан. Као немачки шпијун изведен је пред преки суд, на коме је све признао, и био осуђен. На његово место, Командантом Жагубичког одреда постао је потпоручник Блаж а Радовановић. У селу Бела Река образовао је капетан Банковић Белоречки одред; у селу Јасиковцу, по наређењу мајора Пилетића, образоЕао је вазд. капетан II класе Никола Гојнић Гавранскк одред; у селу Лазници образован је Лазнички одред, на челу с рез. поручником Небојшом Анђелићем, Комунистом убаченим у наше редове. Он је успео да остане прикривен у нашој средини све до 2 августа 1943.
100
КЊИГА О ДРА Ж И
На хомољском сектору образовано је још неколико мањих одреда: Осанички, Милатовачки, Рибарски, Изварички, Суводолски, Јошанички и Црновршки. Сви су ти одреди билк под командом подофицира, већином родом из тих крајева. ( Како се за њихову судбину не зна, не износимо њихова им ена.) На челу Црновршког одреда био је жакд. наредник Видоје Стамениковић. Седиште овог одреда било је на Црном Врху ( околина Борског Рудника ). Сви ови одреди водили су борбе против Немаца и Комуниста на територији Источне Србије у времену од августа 1941 до новембра 1942. Нарочита заслуга свих ових одреда је у томе, што су они успели да потпуно очисте целу Источну Србију од Комуниста, који су били врло јаки од јула 1941 до половине 1942, када су потпуно уништени. Овде морам да напоменем, да је мајор Пилетић чикио све што је у његовој моћи да Комунисте придобије за заједничку акцију против окупатора. У томе није успео, пошто је циљ Комуниста био да униште националне одреде под Михаиловићевом командом; борба против окупатора за њих је долазила иа друго место. Ово Пилетићево залагање да се престане с Зратоубилачком борбом ишло је до те мере, да је почело да се сумња у његову националну исправноет, наравно без разлога. Колико је Пилетић био популаран у Источној Србији, најбољи је доказ што је окупатор често слао потере према хомољском сектору, желећи да тај део очисти од националних одреда. Због тога је био пронет глас да је мајор Пилетић погинуо, само да би окупатор смањио потере на том сектору, пошто су крајем 1941 те потере биле скоро свакодкевне. У новембру 1942, када је Врховна команда наредила преформирање Југословенске војске у Отаџбини у чете, батаљоне, бригаде и корпусе, ови су одреди послужили као језгро за прелаз на нову формацију, која је ступила на снагу 1 јануара 1943. Према овом наређењу Врховне команде, одмах су отпочеле припреме за образовање корпуса на територији Источне Србије, и то: К р а ј и н с к и к о р п у с , на челу са ђшт. мајором Велимиром Пилетићем, који је дотле био Командант Источне
О РГАНИЗАЦИЈА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
101
Србије. Начелник Штаба Корпуса био је вазд. капетан II класе Никола Гојнић. Интендант корпуса био је инт. поручник Данило Ивков. На служби у Штабу Корпуса био је један Словенац коњички поручник. Половином 1943, за Начелника интендантуре, а истовремено шефа пропаганде, дошао је адвокат л рез. мајор Александар Трифунац. Овај корпус обухватао је срезове: Кључки ( Кладово), Брзопаланачки ( Јабуковац ), Поречки ( Доњи Милановац ), Звишки ( Кучево) и Голубачки ( Голубац). У саставу Крајинског корпуса било је пет бригада, које су носиле називе среза где су биле образоване, дакле Кључка, Брзопаланачка. Поречка, Звишка и Голубачка бригада. (1) Командант Поречке бригаде био је арт. капетан I класе ( са положеним мајорским испитом ) Миодраг Ратковић. Начелннк Штаба бригаде био је потпоручник Радоје Милошевић. На служби у Штабу бригаде био је правник и бивши срески начелник Н. Н., који је половином 1943 прешао у Тиг,1очки корпус, где је био Начелник Обавештајног и пропггандног оделења. Почетком 1944 дошао је за Помоћника Команданта Бригаде пеш. капетан II класе Н. Н .; његова жена лекар примила ■е дужност лекара у Бригади. Брнгада је захватала територију Поречког среза. У свом саставу имала је пет батаљона, а сваки батаљон четири чете. Командант 1 Горњанског батаљона био је коњички потпоручник Н. Н.. са седиштем у околини села Горњана. Командант 2 Рудноглавског батаљона био је адвокат рез. поручник Н. Н., са седиштем у околини села Рудне Главе. Командант 3 Мирочког батаљона био је арт. капетан II класе Милорад Милојковић, са седиштем у околини села Мироча. Конандант 4 Доњомилановачког батаљона био је наредник Стева Тијеглић, са седиштем у околини Доњег Милановца. Командант Јуришког батаљона био је рез. наредник Жарко Костић, родом из села Црнајке. ЈБудство овог батаљона крајем 1941 било је под командом војводе Косте Пећанца. Када је половином 1942 било добро енабдевено оружјем и муницијом, напушта војводу Пећанца и ставља се под команду Команданта Источне Србије. Наравно да су они били од почетка тајно под командом Ко-
102
КЊИГА О ДРАЖИ
манданта Источне Србије мајора Пилетића, и њихова је велика заслуга за уништење комунистичких одреда на територији Источне Србије. Припадали су Четницима Косте Пе ћанца само зато, што су тако врло лако могли да дођу до оруж ја и муниције. Крајем 1941 многи су одлазили у Четнике Косте Пећанца само да би дошли до оружја и муниције. Због свог видног учешћа у борбама против Комуниста, највећи део људства Јуришног батаљона и данас се налази по хомољским шумама, што им, као домороцима, није тешко. Командири чета били су подофицири; како се за њ и х о е у судбину не зна, не износе се њихова имена, као што се не износе ни имена официра за чију се судбину не зна. У еаставу Штаба Бригаде била је Пратећа чета, која је била јачине око сто и педесет активних бораца. Сваки батаљон био је јачине осамдесет до сто људи, док је Јуршшш батаљон имао око три стотине људи. Поречка бригада била је, дакле, јака око осам стотина људи. Остало људство Бригаде било је код својих кућа по селима, увек спремно да на позив у року од двадесет и четири сата буду на зборном месту Бригаде. Јачина тако мобилисане Поречке бригаде била је око две и по хиљаде људи, од којих је 2/3 било без оружја. Све људство које је било код својих кућа, позивано је двапут годишње за вежбу по групама, те су тако обнављали своје војничко знање стечено у кадру. Способни младићи од навршене осамнаесте године и старији, који нису служили војску, долазили су у своје батаљоне еваке недеље и празника, када се у пољу није радило, и с њима је извођена детаљна обука, нарочито у руковању оружјем. После завршене обуке, полагали су заклетву и одмах уписивани у опискове обвезника. Поред чета и батаљона, свако село имало је свога Команданта села, који је био мештанин и уједно најугледнији домаћин. Дужност Команданта села, поред осталог, била је и та, да на највишим тачкама око села постави осматраче, радн осматрања правца откуда би могао да наиђе непријатељ. Ти осматрачи, чим би приметили непријатеља, одмах би уговореиим знаком ставили до знања мештанима да се непријатељ приближава. У том случају, све споеобно мушко становништво напушта село и одлази у брда и шуме. Ван села остаје
О РГАНИЗАЦИЈА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
103
све донде док се понова не да знак да је непријатељ напустио село. Дужност Команданта села била је да води листу осматрача. и дежурног код телефона у општини, који је био у сталној г>ези са осталим селима на територији среза и са најближим селом еуседног среза. На тај иачин Командант села знао је сваког тренутка стање у погледу сигурности на територији целог среза, као и суседног среза. Ради хитног обавештења о ситуацији, Командант села имао је по два дежурна курира на коњима, које је одмах упућивао да обавести најближег Команданта батаљона, а у хитним случајевима једновремено и Команданта бригаде. Овако организована обавештајна служба радила је одлично и никад се није десило да је непријатељ изненадио село или неку јединицу; увек је на време био свако обавештен. (2) Командант Голубачке бригаде био је инж. капетан II класе Крста Рончевић. Бригада је захватала територију Голубачког среза и била је организована на исти начин као и Поречка бригада. У Бригади је био један Командант батаљона пеш. капетан II класе Јован Брковић, а други поручник Саватије Рогљић. На служби у Штабу Бригаде био је шумарски инжењер Атанасијевић, биши шеф Шумске управе у Голупцу. Имена осталих официра и подофицира, пошто не знам њихову судбину, не износим. (3) Командант Звишке бригаде био је Воја Јевремовић Триброђанин, бивши војвода Косте Пећанца. Управо, он је био крајем 1941 код Пећанца, док није извукао оружје и муницију; чим је то добио, ставио се са целокупним људством, оружјем и муницијом на расположење Команданту Источне Србије мајору Велимиру Пилетићу. (4) Командант Брзопаланачке бригаде био је пеш. капетан II класе Миленко Тимић. Шеф Пропагандног оделења Бригаде, један професор; професоров рођени брат, лекар Бригаде. (5) Командант Кључке бригаде био је рез. поручник Небојша Анђелић. Према бројном стању и пространству, овај срез требало је да образује две бригаде; али, како није било довољно старешинског особља, остала је до краја само једна бригада.
104
КЊИГА О ДРАЖИ
Помоћник Команданта бригаде био је рез. потпоручник Славко Карановић, бивши полициски писар пре рата. На служби у Штабу Бригаде био је млад учитељ, родом из Текије, и зато су га сви звали Текијанац. Његовог се имена не сећам. Командант 1 батаљона ( Петровоселског) био је пеш. поручиик Драгутлн Бурић, један од ретко храбрих наших младих официра. Све су бригаде биле организоване по истом обрасцу. Нигде не износим имена, пошто је судбина многих неизвесна. Сем Поречке бригаде, која је имала пет батаљона, све остале бригаде Крајинског корпуса имале су по четири батаљона и биле су без Јуришног батаљона. Почетком 1944, Крајински корпус образовао је и своју радионицу бомби на територији Брзопаланачке бригаде, у непосредној околини села Реке ( околина Брзе П аланке). Шеф ове радионице био је један инжењер. Исто тако почетком 1944, Крајински корпус дошао је до своје штампарије, која је била смештена у околини села Штубика; али, иако је имао своју штампарију, није издавао свој лист. Истовремено са организовањем Крајинског корпуса, организовани су у Источној Србији и ови корпуси: Млавски ( Пожаревац ), Тимочки ( Зајечар ), Делиградски ( Алексинац), Књажевачки ( Књажевац ), Чегарски ( Ниш ), и Пиротски ( Пир о т). Командант М л а в с к о г к о р п у с а био је капетан II класе Синиша Оцокољић - Пазарац, дотле Начелник Штаба Команданта Источне Србије, мајора Пилетића. Седиште Корпуса било је у околини манастира Горњака. Корпус је обухватао срезове: Жагубички, Млавски, Рамски, Жабарски и Пожаревачки. И овај корпус имао је своју радионицу у којој су израђиване офанзивне и дефанзивне бомбе. Седиште радиониде било је у околини села Јасикова; шеф радионице био је један инжењер. Овај Корпус издавао је свој лист под именом Г о р њ а к . Командант Т и м о ч к о г к о р п у с а био је пеш. потпуковник Љубомир Јовановић - Патак. Помоћник Команданта био је један пеш. мајор. Начелник Штаба био је капетан II класе Борко, чкјег се презимена не еећам. Тај Борко успео ic
ОРГАН ИЗАЦ ИЈА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
105
до краја да остане прикривен Комунист у нашим редовима. У последње време, његови поступци били су такви, да је Командант почео да сумња у његову националну исправност. Кад се случај открио и на преком суду Борковим признањем утврдио, осуђен је на смрт негде око Дели - Јована. Шеф Обавештајног и пропагандног одељења Тимочког корпуса био је један бивши срески начелник, који је у мају 1943 прешао из Поречке бригаде Крајикског корпуса у Штаб Тимочког корпуса. Начелник интендантуре Тимочког корпуса био је инт. капетан II класе Јовановић. Тимочки корпус обухватао је срезове: Неготински ( Неготин, Крајина ), Крајински ( Салаш, Крајина ), Зајечарски ( Зајечар ), Борски ( Бор ) и Бољевачки ( Бољевац ). Пошто су срезови и по пространству и по броју становништва били велики, то је Тимочки корпус имао у свом саставу осам бригада, п то: 1 и 2 неготинску ( Неготнн ), Крајинску ( Салаш ), Зајечарску ( Зајечар), Борску ( Б о р ), 1 и 2 бољевачку и Омладинску бригаду. Наводим имена само оног старешинског особља за чију се судбину сигурно зна. Командант 1 неготинске бригаде био је капетан Недељко Поповић. Командант Зајечарске бригаде, пеш. капетан I класе Леонида Петровић. Командант 3 батаљона Зајечарске бригаде пеш. наредник познат под именом „Горњак”. Командир 1 чето 3 батаљона, жанд. поднаредник Милорад Ђорђевић. Командир 3 чете 3 батаљона Зајечарске бригаде, пеш. поднаредник Душан Радаковић. Командант 1 бољевачке бригаде, инт. поручник Раде Петровић - Кент. Командант Омладинске бригаде Тимочког корпуса био је рез. поручнш-с „Тића”. Тимочки корпус издавао је редовно свој лист Г л а с Т и мокa . Почетком 1944, Тимочки корпус створио је своју радионицу бомби, материјала и бацача. Радионицом је управљао један инжењер; налазила се у околини села Сикола, Крајински срез. Половином 1944, на територији Тимочког корпуса била је постављена и велика радио - станнца Врховне команде „Равка Гора”. Била је у Бољевачком срезу.
КЊИГА О ДРАЖИ
106
н а п н н м
м
о ш
м
Командант Д е л и г р а д с к о г к о р п у с а био је првс арт. капетан II класе Јован Јовановић; Начелник Штаба, његов брат арт. капетан II класе Предраг Јовановић. Када је крајем 1943 смењен капетан Јовановић, за Комачданта постављен је вазд. мајор Брана Петровић. Крајем јула 1944, то место заузео је мајор Весић. Делиградски корпус обухватао је срззове: Сокобањски ( Соко Бања ), Алексиначки ( Алексинац ), Моравски ( Житковац ) и Ражањски ( Ражањ ). У Одељењу за пропаганду Делиградског корпуса били су : професор Војислав Драгутиновић и још један. Средином 1944, Драгутиновић је прешао у Великоморавску групу корпуса. Почетком 1944, Моравска бригада улази у састав Јастребачког корпуса, који је тих дана образован на челу с арт. мајором Ђорђем Андоновићем. После овога, у саставу Делиградског корпуса остају три бригаде: Сокобањска, Алексиначка и Ражањска. Командант К њ а ж е в а ч к о г к о р п у с а био је арт. мајор Божидар Миладиновић. Начелник Штаба, један Словенац капетан I класе. Шеф Пропагандног отсека био је студент Слободан Малдини. Овај Корпус обухватао је срезове: Тимочки ( Краљевс Село ), Заглавски ( Књажевац ) и Сврљишки ( Сврљиг ). Имена етарешинског особља Ч е г а р с к о г и П и р о т с к о г к о р п у с а не износе се, из већ поменутих разлога. ### После образовања корпуса на територији Источне Србије, све везе: с Врховном командом, између појединих корпуса, бригада са Штабом корпуса, бригада међусобно — биле су ca rlo преко курира. Убрзо после стварања корпуса и бригада, почеле су да се подижу радио - станице. За врло кратко време, сви корпуси на тернторији Источне Србије били су у радио - телеграфској вези с Врховном командом и у међусобној вези. Да би тајност везе била загарантована, Врховна команда израдила је шифру за општење корпуса с њом. Тиме се добила стална и сигурна веза. Управо, Врховна команда одредила је тачно време кад he радити с појединими корпусима, као и време сваком кордусу кад ће предавати њој извештаје.
О РГАН ИЗАЦ ИЈА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
107
Затим је свака бригада у корпусу добила исто тако своју радио - станицу, за везу с корпусом и за везу између бригада. И ту је било одређено време за општење. Ова радио - телеграфска веза била је за краћа и хитка наређења и за краће и хитне извештаје. Све оетало ишло јс и даље преко курира. Ове радио - станице радили су стручњаци тако, што су од два радио - апарата узимали делове и састављали станицу Станице су биле у шуми и радиле су на батерији. Анодне батерије набављали смо на илегалан начин у Румунији, или су прављене од батерија за џепне лампе. И поред нашег најстрожег вођења рачуна да имамо резервне анодие батерије, дегаавало се да v најодлучнијим тренуцима батерије откажу послушност. Тако је 26 маја 1943, кад су иемачке трупе блокирале моју бригаду, баш тад отказала батерија. Због тога, Штаб Корпуса није знао за судбину моје бригаде за све време блокаде, од 26 маја до 1 јуна. У овом немачком подухвату моја бригада није изгубила ниједног војника, нити је ико био рањен; непријатељ је имао и мртвих и рањених. Радио - телеграфисти су били најчешће ваздухопловнн подофицири, или подофицири из предратних Одељења за везу. Иначе, младићи који су имали смисла за радио - телеграфију, свршавали су течајеве у шуми. Радио - станице служиле су нам и за слушање страних вести ( Америке, Лондона ), тако да смо увек имали најновије вести о ратној ситуацији. Да би и народ био упозиат са стањем, свака бригада издавала је једанпут недељно свој шапирографисани билтен, који је Командант села делио мештанима. #*# Почетком 1943 дошла је британска Војна мисија, на чијем су челу били мајори Џаспер Рутем ( Jasper Rootham) и Е. С. Гринвуд ( Е. S. Greenwood ). Мисија се спуетила падобранима на територију Крајинског корпуса. Остала је све до краја 1943, имала је своју радио - станицу и била је у непосредној вези са својом Владом у Лондону. За време боравка ове Мисије, Крајински корпус примио ;|е неколико пошиљки оружја, муниције, експлозивног материјала, одеће и обуће. Али све је то било исувише мало да за-
108
КЊ ИГА О ДРАЖ И
довољи потребе само једне бригаде, акамолп целог Крајинског корпуса. Британска Војна мисија била је повремсно на територијама свих бригада Крајинског корпуса, а најдуже се задржалала на територији моје, Поречке бригаде, Еероватно зато што је на овој теритзрији стално био и Штаб Крајинског корпуса. Поред тога, на овој територији био је од краја августа 1943 и Штаб Команде Источне Србије, на чијем је челу био пуковник Драгослав Павловић. У октобру 1943 Поречка бригада имала је задатак да па Дунаву код села Бол.етина потопи извесне немачке бродове. У тој акцији учествовали су и мајори Џаспер Рутем и Е. Гринвуд. Није се успело у потапању бродова, чиме би саобраћај на том делу Дунава био обустављен ( што је и био циљ ) док ее потопљени бродови не би извадили. Али су ипак два немачка брода тешко ошгећена и због тога су морала да остану дуже времена на румунској страни ради оправке. Тај задатак на Дунаву нијо успео због тога, што топчић који је имала Поречка бригада није био довољан да потопи бродове, иако је имао панцирну муницију; могао је само да их оштети. Почетком 1944, британска Војна мисија отишла је у В р ховну команду, задржавши се успут извесно време на територији Великоморавске групе корпуса, ради испитивања земљишта за привремени аеродром. ##* Пошто је у свим јединицама на територији Србије био известан број совјетских официра, подофицира и војника, Врховиа команда наредила је да се они сви упуте Команданту Крајинског корпуса потпуковнику Пилетићу, да од њих образује руску јединицу. Тако је у другој половини 1943 образован Руски корпус, који је бројао око триста совјетских официра, лодофицира и војника. Командно особље у Корпусу били су совјетски официри и подофицири. Када је почетком септембра 1944 совјетска војска стигла до наше границе, припадници овог Руског корпуса молили су да им омогућимо прелаз на румунску територију, да би се пријавили совјетској војсци. која је већ била у Турн - Северину. Међутим, убрзо после тога сазнали смо да су сви ти совјетски официри, подофицири и војницк, чим су се пријавили Команди, били лишени слободе;
ОРГАН ИЗАЦ ИЈА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
109
то што су били у националним редовима ђенерала Михаиловића, сигурно им је била отежавајућа околност. Поред овог Руског корпуса, у свим јединицама Крајинског корпуса било је припадника других народности, који су бежали из Борског и осталих рудника и налазили уточишта у нашим јединицама. Тако је у мојој Поречкој бригади било: 30 Пољака, око 20 наших и маџарских Јевреја, осам Холанђана, неколико Грка, Румуна, па чак и немачких војних бегунаца. Странаца је било и у осталим бригадама Крајинског корпуса. У првој половини 1944, Врховна команда образовала јо К о м а н д у С р б и ј е , на челу с ђенералом Мирославом Трифуновићем. Начелник Штаба ове Команде био је мајор под имеиом Виктор. Он је убрзо отишао за Команданта Пиротског корпуса, а на његово место дошао је капетан I класе Славко Милошевић, дотле Начелник Штаба Великоморавске групе корпуса, на чијем је челу био вазд. лотпуковник Тодор Гогић. У августу 1944 за Начелника Штаба Команде Србије дошао je ђшт. мајор Живорад Андрић. Капетан Милошевић вратио се на стару дужност у Великоморавској групи корпуса. Од јуна до краја августа 1944, за време операција противу Комуниста око Соко Бање, седиште Команде Србије било је у околини Параћина. #*# На територији Поречке бригаде ( околина Мајданпека ) био је и Штаб Бугарског заграничног комитета, на чијем је «елу био бугарски новинар Стефан Србаков, који је истовремено био и стални делегат Бугарског покрета отпора при Штабу наше Врховне команде. Везу с Врховном командом Србаков је одржавао преко радио - станице корпуса на територији Источне Србије. Имао је за ту сврху посебну шифру Врховне команде -*
*
*
После Светосавског конгреса у селу Ба 1944, приступило се одмах образовању сеоских и среских равногорских одбора, у које су улазили најугледнији домаћини, свештеници, учитељи, ако их је било по селима. Ти одбори били су нека врста цивилннх полигичких власти, поред тога што су имали и да
110
КЊИГА О ДРАЖИ
васпитавају равногорску омладину. Ово организовање било ;јс врло брзо извршено, не само на подручју Источне Србије, него на целој територији Србије. У вези с равногорским одборима, биле су организоване и среске команде на територији сваке бригаде. У Штабу Среске команде били су, поред Команданта среза, још ађутант, благајник, интендант и равногорска иошта. Организовањсм поште била је омогућена приватна преписка међу појединцима. Тако је војник Поречке бригаде могао слободно да се дописује са својом породицом из најудаљенијнх крајева поробљене Југославије. У ту сврху, Врховна команда била је издала серију равногорских поштанских марака. Тако је свако писмо, нама предато, било снабдевено равкогорском поштанском марком. Седиште равногорске поште Команде среза Поречке бригаде, било је на територији села Клокочевца. Пошта се служила предратним поштанским жигом Клокочевачке општине. Хтео бих подвући да је на свакој равногорској марци било исписано: Ј у г о с л а в и ј а , Р a в н а Г о р а , 1 9 4 1 , и цена. И то показује да се Равногорски народни покрет борио за ослобођење Југославије, не г>а ствауање Велике Србије. Вредност марака била је: 1, 11/2> 2 и 4 динара. Приватна писма преносили су курири од једне поште до друге. Тако је курир равногорске поште Команде Среза поречког носио приватну пошту до следеће поште у другом срезу; тамо је примао приспелу пошту за своју Команду среза, итд. Особље Команде среза, почев од самог Команданта, било је одређивано од највиђенијих грађана дотичног среза. Њихова имена не могу још да буду изнесена. *** У мају 1944 на територији Делиградског корпуса ( Соко Бања ) појављује се 23 партизанска дивизија, добро наоружана и бројно врло јака. Њен задатак био је да се на територији Делиградског корпуса снабде оружјем, муницијом, опремом од стране Западних Савезника, па да онда уништи националне снаге Источне Србије и сачека совјетску војску на нашој источној граници. У Штабу ове дивизије била су и два брктанска официра. Одмах чим се појавила ова дивизија, Врховна команда наредила је да се образују Јуришни корпусп
О РГАН ИЗАЦ ИЈА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
111
са територија: Млавског, Крајинског, Тимочког, Књажевачког, Делиградског и Великоморавске групе корпуса. За Команданта Осме групе Јуришних корпуса Врховна команда одредила је потпуковника Велимира Пилетића, с тим да ова група Јуришних корпуса већ почетком јуна 1944 ступи у акцију. Заменик Команданта Осме групе Јуришних корпуса био је арт. потпуковник Миодраг Ратковић, поред редовне дужности. Крајински корпус одмах је образовао Крајински јуришни корпус, за чијег је Команданта одређен арт. капетан I класо Мираш Савић. Истовремено образовано је и пет Јуришних бригада: Поречка, Кључка, Брзопаланачка, Звишка и Голубачка. За Команданта Поречке јуришне бригаде био је одређен арт. капетан II класе Милорад Милојковић; за Команданта Кључке, пеш. поручник Драгутин Бурић; на челу Брзопаланачке, Звишке и Голубачке били су по један потпоручник. Јачина сваке јуришне бригаде била је 150 војника, тако да је Крајински јуришни корпус био јачине 800 војника са старешинским особљем. Свака Јуришна бригада имала је у свом саставу три јуршпне чете, јачине од 50 војника. Командири чета били су старији подофицири. Почетком јуна 1944, Крајински јуришни корпус одлази на територију Делиградског корпуса и улази у састав Осме групе Јуришних корпуса под командом потпуковника Пилег"ића. За Начелника Штаба Осме групе Јуришних корпуса одређен је потпуковник Синиша Пазарац, Командант Млавског корпуса. Одмах после образовања Осме групе Јуришних корпуса, долази до првог судара наших јединица и 23 партизанске дивизије. Али како Комунисти нису хтели борбу, јер је требало по предвиђеном плану сваке друге или треће ноћи да примају авионске пошиљке оружја, муниције и опреме, био им је потребан мир и терен слободан од националних снага. Зато се Партизанска дивизија под борбом извукла из тог првог сукоба, отступајући по деловима у разним правцима, како би затурила траг на коме ће месту примити авионске пошиљке оружја и опреме. Међутим, како је нашим јединицама био циљ уништење 23 партизанске дивизије, после три дана дошло је до другог сукоба код села Мозгова ( Срез алексиначки). Како су Пар-
112
КЊ ИГА О ДРА Ж И
тизани по сваку цену хтели на том делу терена да приме извесне авконске пошиљке, развила се очајна борба. После целог дана борбе, Партизани су били принуђени да отступе. Таг.о Дивизија није примила ниједну пошиљку. У овом другом сукобу с Партизанима, Командант Крај и н с к о г јуришног корпуса капетан Мираш Савић ишчашн когу, а Командант Кључке јуришне бригаде поручник Бурић буде рањен од бацача. Поред тога, у овој борби било је још неколико мртвих и рањених подофицира и војника на нашој страни, док је код Партизана број мртвих и рањених био много већи. После случаја с капетаном Мирашем Савићем, Командант Осме групе Јуришних корпуса наредио је депешом Заступнику Команданта да своју дужност преда рез. мајору Александру Трифунцу, а дужност Команданта Поречке бригаде Помоћнику те Бригаде, и одмах дође у Соко - Бању да прими дужност Команданта Крајинског јуришног корпуса. Неколико дана пошто сам примио дужност Команданта Крајинског јуришног корпуса, дошло је до сукоба с Партизанима код села Врмџе ( Срез сокобањеки). Партизани су бшш успели да пркме неколико пошиљки оружја и мунидије. Борба тога дана почела је по подне нашим нападом на партизанске положаје код села Врмџе. Добро наоружани Партизанк иружали су врло жилав отпор. Са каквом је жестином вођена борба, кајбољи је доказ што је Књажевачки корпус, који је био на левом крилу према селу Врмџи, двапут заузимао исто село, а Партизани га противнападом поново заузимали. Кад је пред пад мрака Књажевачки корпус успео да и трећи пут заузме еело Врмџу, Партизани су натерани у дивље бекство. Међутим, у току ноћи, Партизани су се опет концентрисали и нападну нас ујутру зором. Борба је и тога дана вођена с истом жестином као и претходног. По подне, кад нам је било нестало муниције, били смо принуђени да отступимо ка Бољевцу. Чим су Партизани осетили наше повлачење, и сами су се повукли према Буковику. После нашег повлачења, имали смо прилике те исте ноћи да чујемо звуке савезничких авиона, који су спуштали оружје и муницију Партизанима негде према Буковику. После ове борбе код села Врмџе, имали смо још неколико сукоба с овом 23 партизанском дивизијом и они су се обично
О РГАНИЗАЦИЈА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
113
свршавали нашим повлачењем због немања муниције и повлачењем Партизана ради пријема оружја, муниције и опреме од страле Западних Савезника. Ово саЕезничко помагање било је Партизанима од користи у сваком погледу, а нарочито у моралном, док је за нас било обратно. Партизани су за врлс кратко време били тако наоружани и опремљени, да им заиста нисмо могли ништа, иако смо бројно били много јачи. Шта је значила помоћ Партизанима у оружју и муницији, га јбољи је доказ што смо при заробљавању Партизана у борбама имали прилике да видимо: да је сваки њихов војник иаоружан пушком имао у торбици по триста метака, док је наш имао у најсрећнијем случају само двадесет. Партизани су имали на сваки пушкомитраљез и митраљез неограничен број метака, док је код нас било у најсрећнијем случају сто метака, а било је тренутака кад није било ниједног. Партизанске старешине ишле су од војника до војника и говориле им да у борби не штеде муницију, док смо ми морали да говоримо својима да штеде сваки метак. Када је Командант Србије ђенерал Трифуновић видео да с наоружањем стојимо врло слабо у односу према 23 партизанској дивизији, а нарочито с муницијом, наредио је крајем јула 1944 да се одмах приступи стварању Комбинованог јуришног корпуса, на тај начин што ће сваки Јуришни корпус образовати по један батаљон од најбољих бораца; да тај ју* ришни батаљон буде наоружан што већим бројем аутоматског оружја, којим је дотле располагао цео дотични Јуришни корпус; да се сва муниција којом располаже Јуришни корпус преда новообразованом Јуришном батаљону. Тако је Комбиновани јуришни корпус био образован од: Крајинског јуришног батаљона, Млавског, Тимочког, Књажевачког, Делиградског и Јуришног батаљона Великоморавске групе корпуса. Сваки јуришни батаљон био је јачине од сто војника, што значи да је Комбиновани јуришни корпус био јачине око 700 војника, заједно са старешииским особљем. За Команданта Комбинованог јуришног корпуса одређен је пеш. мајор Бора Станисављевић, дотле Командант Иванкоi-ачког корпуса ( П араћин). После образовања Комбинованог јуришног корпуса, све остале јединице вратиле су се свака на свој терен, док је Комбиновани јуришни корпус остао да лродужт: борбу против 23 партизанске дивизије.
114
КЊИГА О ДРАЖИ
#
*
*
У прзој половини августа 1944, Врховна команда одређује са Команданта Јуришног корпуса арт. потпуковкика Миодрагз Ратковнћа, дотле Команданта Поречке бригаде. Дотадаљи Комакдант Ерајинског корпуса одређује се на службу у Врховну коланду, с тим да, по предаји дужности Команданта Крајиночох' корпуса, остане на терену тог Корпуса док не обави задагазс који ће му Врховна команда накнадно доделити, па онда да иде у Врховну команду. Истим наређењем Врховне команде; Командакт Тимочког корпуса потпуковник Љуба ЈоЕаиовић био је одређен за Команданта групе корпуса у чији састав улазе корпуси: Млавски, Крајински и Тимочки. Тако сам средином августа 1944 примио дужност Команданта Крајкнског корпуеа, док је потпуковник Пнлетић остас ка терену Брзопаланачке бригаде, да сачека наређење Врховне команде ради извршења задатка који је имао да обави пре одласка у Врховну команду. Дужност Команданта Поречке бригаде предао сам арт. капетану II класе Милораду Милојковићу, дотадањем Команданту Поречке јуришне бригаде. После пријема дужности Команданта Крајинског корпуса, иочели смо да радимо на плану за ослобођење среских места од окупатора. Ово је било изводљиво нарочито после 23 августа 1944, када су Румуни отказали гостопримство немачкој војсци и прогласили примирје са Савезницима. Тако, Командант 1 батаљона Поречке бригаде, један кој б и ч к и потпоручиик, са петнаест војника ослобађа Мајданпек, у коме је било око пет стотина војника руских емиграната, ноји су за време рата били немачки војници и, нажалост, v једно и окупатори у Србији. Кад је тај потпоручник ноћу 25/26 августа телефоном наредио руском Команданту у Мајданпеку да у року од два сата напусти Мајданпек, руски Командант је то без поговора извршио. Тако је 26 августа ујутру Мајданпек био потпуно ослобођен. — Два дана доцкије, Звишка бригада ослободила је Кучево, где је било око две стотике Бугара окупатора. Када ми је Командант Звишке бригаде упутио By rape заробљенике, Командир те бугарске чете није могао ндкако себи да опрости што је дозволио да га разоружа тако мали број Четника. Претпостављао је да је ту неколико хи-
О РГАН ИЗАЦ ИЈА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
115
љада Четкика, а било их је око двадесет војника с једним наредником као командантом батаљона. После ослобођења Мајданпека и Кучева, требало је ослобађати Доњи Милановац, у коме је било кеколико хиљада Немаца и Руса окупатора. Око Доњег Милановца био је поставл>ен лојас нагазних мина, тако да му се од тнх мина није могло ирићи. Због тога сам ступио у везу с румунским командантом Граничног корпуса, који ми је обећао да ће артиљеријом разорити мински појас. Само, требало је сачекати неколико дана, јер тренутно није имао артшверије. Крајем августа, Командант Млавског корпуса потпуковник Синиша Оцокољић - Пазарац напао је Пожаревац, где је био доста велики немачки гарнизон. Овај напад био је добро организован и, после дуге одбране, Млавски корпус савладао је немачки отпор. Када су малаксали Немци Еећ били спремни да се предаду, дошло им је у помоћ неколико камиона Добровољаца - ЈБотићеваца. Они су напали Млавски корпус, који се, уз велике губитке, једва извукао из Пожаревца. Благодарећи Љотићевцима, Млавски корпус није успео да ослободи Пожаревац, а још мање да дође до огромног немачког оружја и мункције, што нам је тада било потребније од хлеба. # * *
Почетком септембра 1944, баш на сам рођендан Њ . В. Краља Петра, по подне, обавести ме дежурни официр да један господин жели да га примим; рекао је да долази из Вр ховне команде и предао је своју објаву. Објава је гласила на лице које је пре рата било на служби у Министарству иностраних послова. Објаву је потписао ђенерал Михаиловић. Тај господин предао ми је Михаиловићево наређење: он је одређивао делегате за вршење преговора са совјетском војском, која је већ била стигла до Турн - Северина. У делегацију за преговоре са совјетском војском, Михаиловић је именовао потпуковнике Велимира Пилетића и Љубу Јозановнћа - Патка, адвоката Александра Тркфунца и доносиоца тог наређења. Рекао сам да се адвокат Трифунац већ неколико дана налази у Румунији, куда је отишао да извуче од Румуна нешто оружја и мунидије.
116
КЊ И ГА О ДРА Ж И
Како у наређењу Врховне команде ништа није стајало у коме смислу имају да се врше преговори, доносилац ми је на моје питање углавном одговорио ово: Три су главна питања о којима треба да разговарамо и утаначимо: да се замоли совјетска армија за посредовање код Партшана да између нас престану непријатељства, те да заједничким снагама ослободимо земљу од окупатора; по ослобођењу земље од окупатора, да се наше и партизанске снаге повуку у касарне и тамо остану све док се не обаве потпуно слободни избори од једне привремене и неутралне Владе, без нашег и партизанског утицаја, под потпуном контролом Западних Савезника и Совјета; да се никакве кривице и злочини почињени на територији Југославије, за време окупатора и под његовом заштитом, не кажњавају сада, већ да се то остави редовним судовима после извршених слободних избора. Одговорио сам му да би то било идеално, ако би Совјети прихватили. Ако би и прихватили, има ли јемства да ће обећањс и да изврше? На то ми тај господин рече: „Главно је да Совјети то прихвате, а ту су Западни Савезници који ће настати с е и м силама да се то и спроведе!” — ,,Дај Боже”, рекох, ,,да то Совјети прихвате, али ја у то не верујем.” Осећао сам да и он сам у то не верује. После скромне вечере коју сам могао томе господину да дам, он је отишао у правцу Брзе Паланке, где се налазио потпуковник Пилетић. Размишљао сам о мисији овога господина, кога је упугио ђенерал Михаиловић. Михаиловић је овим демократским поступком показао, не знам по који пут г>ећ, да се он не бори за власт, већ само и једино за потпуну слободу свога народа. Али, с обзиром на природу Совјета, ја нисам веровао у успех. Тих дана је Комбиновани јуришни корпус био потпуно разбијен од стране 23 партизанске дивизије код Бољевца. Том приликом погинуо је и Командант Корпуса мајор Бора Станисављевић. Стога сам 9 септембра отишао потпуковнику Пилетићу, који ме је и сам био депешом позвао да му одмах претстанем. Како потпуковник ЈБуба Јовановић није био дошао ради одласка на преговоре са совјетском армијом, потпуковник Пилети ‘1 одредио је мене за случај да потпуковник Јовановић не стигне на време.
О РГАН ИЗАЦ ИЈА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
117
Сутрадан, 10 септембра, у току ноћи, прешли смо Дунав код Трајанове Табле, да на румунској страни обавимо преговоре са совјетском армијом без утицаја нашнх Партизана. Пошто је поменути господин, делегат Врховне команде, сматрао да се преговори имају водити на нашем земљишту, није прешао Дунав. Потпуковник Пилетић одредио је уместо њега савегнигса Министарства унутрашњих послова Михаила Крстића. Пре поласка добили смо детаљна упутства од делегата Врховне команде у вези са преговорима. Када смо 11 септембра дошли у везу с нашим румунским пријатељима, имали смо шта да чујемо о тој победоносној совјетекој армији. Изгубили смо вољу да са њом уопште разговарамо. Али, како су у Букурешту већ биле Војне мисије Америке и Велике Британије, желели смо на сваки начин да са њима дођемо у везу, ако не буде дошло до преговора са совјетском армијом. Међутим, после неколико дана нашег бављења у Крајови, с-тудент ЈБуба Мирић, ађутант код потпуковника Пилетића, оптужи нас совјетској армији као енглеске шлијуне. По тој његовој оптужби, совјетска армија нас све похапси 1 октобра 1944 и авиоком пребаци у Москву. Ту нас стрпају у затвор као енглеске шпијуне. Тако се наши преговори са соЕЈетском армијом претворе у саслушања од стране НКВД. To је предмет за посебно поглавље. Миодраг Ратковић
КРАЉЕВ ГОВОР ОД 12 СЕИТЕМБРА 1944
[ На цан 12 селтембра 19-44, преко лондонског Радија, Краљ Петар позвао је Србе, Хрвате и Словенце да приступе „Народноослободилачкој војсци под маршалом Титом”, иначе „неће успети да се ослободе издајннчког жига ни пред народом, ни пред исторнјом”. Краљеве речи биле су од судбоносног значаја за даљи развој прилпка у Југославији. Тај говор, ма како се судило о њему, лретставља историски документ који није могућно обкћи кад се говори о покрету отпора у нашој земљи. Није га обишао ни сам Краљ Печар кад ја објашњавао своју улогу у догађајима тога доба. Како је дошло д о тога говора? У августу 1943 Краљ је, силом своје власти, био разрешио у Лондону Владу образовану у земљи 27 марта 1941, Владу састављену од претставника свих главних политичких странака српских, хрватских и словеначких. Од 10 августа 1943 водио је послове сам, са својом чиновничком Владом. Тако је постао лично изложен притисцима које је раније примала на себе народна Влада, — за краљеве вазда заклон и громобран. О притиску који је вршен на њ ега у пролеће 1944, притиску коме је он једно време одолевао, Краљ пише доста опширно у својој књизи мемоара — Ж и в о т једног Краља. (L a Vie d ’un Roi. Paris, 1955; c 160-168.) Био je „пун горчине и очајања што је био присиљен” да, супротно савегу који су му били дала шефови српских политичких странака, постави 1 јуна 1944 др Ивана Шубаи.ића за свога Претседника Владе. О д тога часа, Краљ је невољно лостао инструменгом у туђим рукама. За свој говор од 12 септембра 1944 он каже у својој књизи: „Имао сам осећање да сам изневерио своје најбоље пријатеље, а указао подршку једном покрету који је био у основи непријатељ монархије и демократских начела.” ]
Драги моји Срби, Хрвати и Словенци, У овим судбоносшш и за Југославију великим данима, када победоносне армије Совјетског Савеза стоје на нашој граници с једне стране, а америчке и британске с друге стране, када је дан наше слободе у пуном сванућу, позивам све Србе, Хрвате и Словенце да се уједините и приступите Народносслободилачкој војсци под маршалом Титом. Са мојим пуним знањем и одобрењем, Краљевска Влада др Ивана Шубашића закључила је важне и корисне споразуме са тогд нашом народном војском, која је једнодушно призната, подржавана и
КРАЉ ЕВ ГОВОР О Д 12 СЕПТЕМБРА 1944.
119
помагана од наших Великих Савезника, Велике Британије, Совјете::ог Савеза и Сједињених Држава Амершсе. Само тако уједињени у борби, моћи ћете сачувати неокал.аку част и славу Југославије и завршити коначном победом најлепшу легенду храбрости и љубави за слободу, којом сте до сада задивљавали свет. Ваша братска слога и јединство разбиће све непријатељске планове, а наша Отаџбина дочекаће тешко заслужену слободу и упутиће се срећнијој будућности мира и правде у кругу Уједињених народа и целог слободољубивог човечанетва. Сви они, који се ослањају на непријатеља против интереса свог властитог народа и његове будућности, и који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига, ни пред народом, ни пред историјом. Овом мојом поруком вама, одлучно осуђујем злоупотребу имена Крал>а и ауторитета Круне, којом се покушало оправдати сарадњу са непријатељем и изазвати раздор међу борОеним ?тародом у најтежитл часовима његове историје, корнстећи тиме само непријатељу. Клањајући се жртвама, поздрављајући вашу борбу и одајући захвалност нашим Великим Савезницима, позивам вас да свесрдно поздравите победоносне савезничке армије, које би дошле да вам пруже помоћ у потпуном извојевању ослобођсња наше зсмље. Живела наша велика слободна федеративна Југославија! ( Службене новине, бр. 20, од 25 октобра 1944.)
ПОКУШАЈИ СМЕЊИВАЊА Д. МИХАИЛОВИЋА
СПОРАЗУМ МЕЂУ САВЕЗНИЦИМА
У другој половини 1943 године Савезници су одусталн од војне акције на Балкану. To је добило званично признање одлукама Конференције у Техерану крајем 1943. Америчка Влада признала је енглеској Влади политичко воћство у свима питањима која се тичу Блиског Истока и Балкана. Европа је пресечена преко пола, отприлике линијом од Берлина до Трста. Источна половина призната је као операциона база Руса, западна као операциона база Англо - Американаца. Рат је ваљало тек завршити општим нападом на Европу. Стаљин још није истицао своје захтеве да загосподари Балканом. Стаљину је тада било једино важно да се осигура да ни на Балкан ни у Југославију неће ући никаква војска Западних Сила. Обавезу да поштује и енглески утицај у Југославији он је мислио изиграти на тај начин, што је од Савезника добио пристанак: да ће се Југославија сама ослободити, без уласка савезничких трупа; и то на тај начин што ће се ј е д и н о Т и т у пружити свеетрана помоћ у оружју и што ће му се дати политичка подршка и признање. Стаљину је било важно да Комунисти добију оружано господарство над Југоелавијом. Западни Савезници, пак, веровали су да мало значи: ко ће запосестл војском ослобођену државу, пошто ће после ослобођења народ слободним изборима одредити себи Владу. Јер на то су се обавезали и Стаљин и Тито. У духу оваквих епоразума Савезници су наредили да све италијанске трупе на Балкану, јачине од близу 200.000 људи, предају своје оружје Титу. Тако је у септембру 1943 и у следећим месецима
ПОКУШАЈИ СМЕЊИВАЊА Д. МИХАИЛОВИЋА
121
Тито стекао врло велику оружану надмоћност над Михаиловићем, чије су јединице биле слабо наоружане. ГРАЂАНСКИ РАТ
Од тога тренутка, за оба покрета отпора у земљп животно питање је било: хоће ли победити или пропастн у домаћем грађанском рату. Борба против окупатора, који је био у сталном повлачењу са Балкана, дошла је и за једне и за друге у други ред. Тито је захтевао од Западних Савезника да узму учешћа у овоме грађанском рату, да му помогну потући и уништити Михаиловића. Тито се није задовољио само тиме што су Савезници обуставили сваку помоћ Михаиловићу; што су кроз своју пропаганду ширили комунпстичке оптужбс да је Михаиловић издао Савезнике и прешао на страну Немаца; што су по Титовим захтевима бомбардовали по Србији градозе без војничке важности. Тадањи Претседник енглеске Владе Винстон Черчил ( Winston S. Churchill) прихЕатио је план да лнквидира у Титову корист целокупну акцију Драже Михаиловића у Југославији, као и акцију југословенске емигрантске Владе. Остало је све до данас заиста неразумљиво: како је један тако искусан и далековид политичар, као што је Черчил, могао пристати да у Југославији ликвидира све друге оружане снаге сем комунистичких и да тако, у крајњој линији, укшпти сваки будући британски утицај у тој држави и на Балкану. Черчил је на тај начин сопственом руком, својим оружјем и својим авионима, уништио једине западњачке и британске пријатеље у Југославији. Титовци, наоружани енглеским оружјем, баш су у то време певали по Далмацпји: А кад дођу дебели Енглези, Коснће их наши митраљези.
Разумљиво је да Черчил није могао наћи ниједнога српског или словеначког политичара који би му послужио да изведе ликвидацију Владе у емиграцији и ликвидацију Михаиловићевог покрета у земљи. За то се послужио хрватсктт
122
КЊ ИГА О ДРАЖ И
политичарем др Иваном Шубашићем, бившгш Еапсм Баповине Хрватске. Шубашић се хвалио подршкогл Мачековаца у земљи и емиграцији. Његов утицај на Србе бпо је, кеђутим, раван нули. Смешно је било и псшислити да ШуСапгаћ ноже ликвидирати Дражу Михаиловића. Ваљало је, дакле, да ш ;.о да власт и углед Шубашићу, и то иеко ко пма у~ицаја. м угледа код Срба. За тај неразумни и у оенови рђави ноеап, Черчил је изабрао и добио ништа мање него југоеловенеког Краља Петра. Черчилу је у то време један крал> добро пселужпз. To је био италијански Краљ Емакуило (Vittorio Ее-лиеie Ш di Savoia). Мусолини је двадесет година господдр\к> К-галијом н њеном војском. Краљ му се покоравао, док се без зпања г.,е~ говог није ставио у везу са Западним Владака; и кад је Мусолини, после пријатељског разговора с Краљегд, пошао пз Двора, стрпан је у амбулантна кола и п«:слат па острго Ла Мадалена, а Краљ је војсци наредио капптулацију.1 Ихалијански народ је поздравио слом Мусолпшпевог фашпеткчпзг режима; али се није радовао слому војске. Монархија ie тај слом платила престолом, јер је тај поетупатс ематрак као дело народне издаје. Она већина која je no saa^yiTeisy прикир.га изгласала републику у Италији, није била еастављена од самих републиканаца. Било је ту много грађана огорченлх шх Кгаљеву издају. Черчил је покушавао да спасе граљезетзо у IIталији, али му није могао помоћи. He саио Еманупло, него и његов син изгубили су престо. Кад је Черчил успео да за своје циљеве искористи једког старог краља, зашто не би тако исто учииио и са младим и неуким Краљем Петром? Тај млади човек, уместо да учи из зле судбнне снога оца и да се окани диктатуре, продужио је од 1943 краљевску диг,1 Мусолини је био ухапшен 25 јула 1943, после ауднјенипјс, по изласку из Краљевог приватног дома „Вила Савоја”, у Риму. Као заточенлк поебачен је на острво Понца (28 јули — 8 август), па на острво Ла Мадалеиа (8 - 28 август), и најзад на планину Гран - Саео. Одзтле су га 32 септембра избавили Хитлерови падобранци и одвели у Минхен. Занимљиво је, с гледишта људске психологије, држање краљиие Јелене, кћери црногорског краља Николе, тим поводом. Опа је исте вечери замерила Краљу, своме мужу, што је хапшеље извршено на прагу његове куће. „Могли су га ухапсити где год су и кад год су хтсли, али ке овде. Овде је Мусолини био наш гост. Погажена су правила краљевског гостољубља: то није добро.” (Paolo Monelli: M u s s o l i n i . London, 1953, c. 219.)
ПОКУШ АЈИ СМ ЕЊ ИВАЊ А Д . МИХАИЛОВИЋА
123
татуру и у емиграцији. Он се није окружио већим бројем одговорних државника, није одмах створио неку врсту Народне скупштине, као што је она постојала у емиграцији за време Првог светског рата. Краљ Петар се тада окружио са неколико личних послушника и самовласно узео на себе претстављање државе у иностранству и вршење неограничене и неконтролисане власти. Под таквим околностима Черчилу није било тешко да га потчини и употреби за своје циљеве. На поступке овог младог човека не само да није имао утицаја ниједан озбиљан политички човек, него чак ни његова рођена мајка.
ДВА АУТОРИТЕТА
Трагедија Југоелавије и отпор у земљи под командом ђенерала Михаиловића били су створили Краљу Петру огромну популарност. Отпор непријатељу вршио се у његово име. Притом је прост и поштен сељачки свет у Краљевој младости видео заштиту за себе. Он је веровао у сентименталност, у очинска осећања Черчила и Рузвелта. „Чуваће нас наши СаЕезници”, говориле су старе жене сељанке. „Рећи ће: Грехота пе да што узмемо од овога сирочета; ми смо му старагељи!” На Михаиловићевој територији налазила се разграната енглеека обавештајна мисија. Њ ен члан потпуковник Џаспер Рутем ( Jasper Rootham) објавио је своје забелешке, које је водио ш дана у дан у току читаве године дана.2 Он се бавио у области Хомоља, дела Средње и дела Западне Србије ( април 1943 — мај 1944 ). Ево шта он вели у својој књизи на с. 147-8: У току нашег бављења у Југославији ми смо прошли или отсели у тридесет села и три или четири варошице од пет хиљада стаиовника. Имали смо безброј могућности да разговарамо са сељацима које смо сретали. Путовали смо често сами у пратњи својих посилних, без икаква надзора од стране српских официра. Могу рећи да нам је дата изванредна слобода да се обавештавамо у непосредном разговору са народом о томе шта он мисли. To смо могли, јер су неки од нас течно говорили српски. Најдубље и најшире биле су распрострте две оданости: династији Карађорђевића и лично Михаиловићу. Краљ Петар је поштован због његова оца, и то је осећање појачано чињеницом што је живео у туђини. Војници су певали о њему много песама, и свако је о њ ему говорио: „наш млади Краљ”.
2 Jasper Rootham:
Mi s s
Fire.
London, Chatto and Windus, 1946.
КЊ ИГА О ДРАЖ И
124
Али као личност, као легендарни херој, Михаиловић се уздигао много внше. За ове љ уде, он је био продуж ењ е њихових народних хероја из прошлостн. За њих се у Михаиловићу спајало јунаштво Валаса, лукавост Глендауера, стрпљење Бруса и сељачке врлине Цинцинатуса.3 Он је био сељачки син, као и они; борио се на Солунском фронту. Али је био мудрији од њих, од народа. Много је путовао, видео стране земље и знао како да поступа у великим полнтичким питањима, која они сељаци нису разумевали. Он је био „Чика - Дража”, који се за њих бринуо и чувао њихове интересе. Он нпје од њих тражио непотребне жртве. Наредиће им да се боре и гину само кад је нужно. За њих је он оличавао душ у народа. Сушта је истина да је у оном делу земљ е где смо ми живели и који смо пропутовали Дража Михаиловић, колико се могло видети, био за народ неоспорпви вођ покрета, којн је био заснован и могао постојати једино на подршци народа. Кад би нас на маршевима ноћу зауставила патрола питањем: „Ко иде?”, одговор би био исто тако често: „Дражина војска”, као и: „Војници Краља Петра”.
На с. 171 своје књиге Рутем даље пише: Нозембра 29 [ 1943 ] стигла нам је депеша од Врховне команде Средњег Истока, у којој се пита: (1) каква би била реакција локалних команданата на случај да Михаиловић буде смењен; (2) да ли je по нашем знању ма који од тих команданата примио од Михаиловића наређење да сарађује са Осовино.м. To је био страшан ударац. Знали смо да са енглеског становишта Михаиловић није задовољавао. Знали смо да многи од Михаиловићевих иристалица нису били задовољни његовом политиком. Али никад нисмо чули да су чињени предлози за сарадњу са Осовином, нити да се помишљало на смену Михаиловићеву. Ја и Ерик [ потпуковник Гринвуд, — Е. S. G reenw ood] сели смо да смислимо одговор. Он је гласио: (1) ако би Михаиловић бно смењеи, његова организација би се одржала једино ако би њега заменио Краљ Петар лично и ако би се знатно повећала количина оружја и спреме коју ми дајемо; (2) немамо никаквих доказа, нити верујемо у то, да команданти које ми познајемо имају наредбу да сарађују са Осовином; чак и да приме такву наредбу, мислимо да би остали верни нама.
Черчилу је, дакле, било јасно: Ако хоће да растури противтитовске снаге у земљи, он мора уклонити са чела покрета отпора Дражу Михаиловића. Ваља га сменити као Команданта, и његов ће се заменик потчинити Титу. Али Михаиловић је имао дубок корен у народу. Противу њега се могло иступкти 3 To су све позната имена љ у д и који с у се борили за о сл обођ ењ е своје зем љ е од туђина. Sir W illiam W allace (1272 - 1305), ш котски народни јунак, д и зао устанке против Енглеза ради осл обођ ењ а Ш котске. И здајом ухваћен, и погубљ ен . — Robert Bruce (1274 - 1329) наставио је Валасову бор бу, крунисао се за краља Ш котске, и нагнао енглеског краља Е дварда 1П да се одрекне претензија на шкотски престо, 1328. — Owen Glendower (1359-1415), легендарни јунак Велса у устанцима против Енглеза. — Cincinnatus (V век пре Х риста), угледан човек из времена Римске Републике, чувен са једноставности и скромности свога ж ивота. ГТо п ози ву својих суграђана, у два маха остављ ао свој ратарски посао да би постао диктатором, у данима националне угрож ености. О ба пута се, после п о б ед е, вратио своме плугу.
ПОКУШАЈИ СМЕЊИВАЊА Д. МИХАИЛОВИЋА
125
еамо лпчним ангажовањем Краља Петра. Само сукоб ова два ауторитета могао би поколебати народ и унети расуло у војни покрет. Да ли тим опасним маневром Краљ Петар неће бити упропашћен? Черчил се уздао да ће га ипак спасти, као што је чврсто веровао да ће спасти и италијанског краља. За то ће се постарати и Шубашић, велики политичар и велики монархист. Ко ће кога надмудрити и искористлти: Черчил и Шубашић Стаљина и Тита, или обрнуто ? ТРАЖЕЊЕ ДОДИРА
Основни политички циљ акције у којој је конгрес у селу г а само једна епизода, био је: обуставити грађански рат у земљи. Са конгреса су упућени позиви на договор и споразун на две стране: ка Хрватској сељачкој странци и ка Комунистичкој партији Југославије. У земљи није било могуће доћи до било каквог додира са претставницима Партизана, иако су они тражени и на терену Србије и у Београду. Енглеска мисија, која је двапут посредовала, није могла постићи ништа, јер је енглеска Влада одбила посредовање. Одбила је то чак и после писменог тражења ђенерала Михаиловића. Одбила је и захтев совјетске Владе да се нађе компромис и споразум између два покрета отпора у земљи. У петој свесци својих Мемоара Черчил саопштава да је у децембру 1943 г. наредио своме Министру иностраних дела Идну( Sir Anthony Eden) да изведе одрицање британске Владе од ђенерала Михаиловића и по могућству одрицање Краља Петра од ђенерала Михаиловића. Черчил на с. 414 пише да је 21 децембра 1943 примио совјетску ноту у којој се каж е: Совјетска Влада је свесна да у садашње време постоје врло напети односи између маршала Тита и његовог Националног комитета ослобођења Југославије с једне стране и Краља Петра и његове Владе с друге стране. Узајамни напади и тешке оптужбе са обе стране, нарочито они до којих је дошло недавно, довели су до отворених непријатељстава, која ометају борбу за ослобођењ е Југославије... Совјетска Влада је спремна да учини све што је могућно да би се нашао компромис између двеју страна, са сврхом да се све снаге југословенског народа уједине, у интересу опште савезничке ствари.
Владимир Дедијер, у своме Дневнику ( књ. I I ), тврди да је шеф Совјетске мисије код Тита у пролеће 1944 г. непрестано
126
КЊИГА О ДРАЖИ
каваљивао да се склопи споразум са Краљем Петром. На то је Тито пристао, јер главни циљ споразума био је да се преко Краља Петра ликвидира Михаиловић. Ш та смо ми у земљи могли да радимо? Морало се покушати да се ван земље постигне оно што се није могло постићн у земљи и из земље. Нико још није знао и није могао веровати да се енглеска Влада коначно решила да ликвндира Михаиловића. Тако је дошло до одлуке да се упути у иностранство једна војно - политичка делегација. Југословенека Влада у Каиру сматрала је да је то прерано. Лични односи између ђенерала Михаиловића и шефа Енглеске мисије бригадног ђенерала Армстронга ( С. D. Arm strong ) били су одавно прекинути. Успео сам, свега, да се успостави измена писама међу њима. Енглеска мисија је са недвосмисленом радошћу примила предлог ђенерала Михаиловића о моме одласку у иностранство. На то је одмах дала пристанак и савезничка Врховна команда у Каиру. Пошто су претходно савладане мање тешкоће, ноћу између 31 маја и 1 јуна 1944 пребачени смо авионом из области између Чачка и Милановца у Бари, Италија, ђенерал Армстронг, његов Штаб, ја и моја супруга.
У БАРИЈУ
Поред све енглеске љубазности, ми смо по доласку у Бари изолирани. Смештени смо у један логор на десет километара од Барија. Ту је првога дана заподео разговор са мном „капетан Пера”, енглески обавештајац који је радио у области Подриња и добро говорио српски. Он је отпочео простачким грдњама против Михаиловића и оптужбама о проневери новца. Ја сам га слушао дватри минута, а затим сам га најурио. Рекао сам му да ћу га ишамарати ако се још усуди да у мом присуству говори такве лажи. Сутрадан је дошао мајор Гринлис ( Н. S. Kenneth Greenlees), ађутант ђенерала Армстронга, озбиљан човек, добар друг и пријатељ. Он ми је саопштио да је подробно испитао ситуацију и утврдио да је са званичне енглеске стране ђенерал Михаиловић дефинитивно одбачен а да би требало да ја о тој чињеници водим рачуна.
ПОКУШАЛП СМЕЉИВАЊА д . м и х а и л о в и ћ а
127
Трећега дана дошао је са ађутантом ђенерал Армстронг п са њим један господин у цивилу. Накнадно сам сазнао да јс то био мајор Рајс ( Rice ), шеф енглеске обавештајне службе у Барију. Тзснерал је најпре учннио посету мојој супрузи и предао јој букет цзећа, а потои је молио мене за разговор. Пвтао је шта желим. — Желим да лично испитам ситуацију овде и да дам обавештења о стању у земљи. Тога ради ми је нужна веза са Лабуристима у Лондону, са југословенском Владом и са Краљ'ги Петром. Желим да Краљ к Влада спроводе исту политику :соју води народко демократско воћство у земљи. — Мандат га састав Владе добио је др Иван Шубашић. Бнсте ли билн вољни да сарађујете с њим ? питао ме је Ђенерал. — Ако се програмски сагласимо, д а ! Ми хоћемо признање оба покрета отпора од етране Савезника, над њима заједничку еазезнкчку Команду која пе им одређивати операционе задатке, и прекид грађанског рата на целој линији. Идућег дана био сам примљен код претставника британског Мкниетаретва спољних послова и код пуковника Дикина ( F. W. Deakin ), блиског Черчиловог сарадника, који је дуже времена прозео код Тита. Дикин ме је предусрео речима: „Ако желите да говорите што о Михаиловићу, губите своје време!” Петнаест узастопних дана долазио је свако после подне у логор г. Клисолд ( Stephen Clissold ), енглески конзул у Загребу, да разговара са мном. Дао ми је часну реч да ће ти рззговори остати строго поверљива ствар. Реч, наравно, није одржао, и еспољио се доцније као велики Титов пријатељ. Ја уосталом нисам имао никаквих тајни. Све што је тада у зе:дљи полптички рађено, рађено је јавно. Нешто пред средину јуна, дошао је у логор мајор Гринлис аутомобилсм, да ме води на саетанак са Претседником југоелозенске Владе др Иваном Шубашићем, који је дошао из Лондона.
РАЗГОВОР CA ШУБАШИЋЕМ
Састали смо се сами у хотелској соби. Шубашић ми је рекао да му је Главнокомандујући ђенерал Вилсон ( Sir Henry
128
КЊИГА О ДРАЖИ
Maitland Wilson ) дао свој лични авион на расположење да дођс овамо. После три године испитивања, вели, Америкапци и Енглези нашли су да је он погодна личност за решење југоеловенеког проблема. И Краљ му је дао пуно поверење. Из Лондона је најпре пошао на конференцију са ђенералом Вилсоном, а сада жели да дође у додир са људима из земље. Радује се моме доласку, и ето сам ја први с којим почиње разговор. Ја сам Шубашићу подробно изложио стање у земљи и потребу да се ангажовањем Савезника прекине грађанеки рат. Шубашић је све писао што сам му говорио и трајно се показивао врло задовољан. На крају је питао: бих ли ја лично узео учешћа у његовој Влади? Одговорио сам му да бих то учикио, али под условом признања оба покрета и равноправног учешћа обе стране отпора у тој Влади. Шубашић ми је заблагодарио на обавештењима и понудио пет стотина долара, које сам примио. Рекао ми је да следећег дана иде авионом на острво Вис, где ће се састати са Титом. Изложиће њему моје захтеве. Кад се отуда врати у Бари, донеће ми одговор. Шубашић се вратио после дватри дана. Опет су ме Енглези одвезли у хотел. Наш разговор је, међутим, тада био кратак. Шубашић није имао ништа важно да каже, сем својих утисака са Виса, описа Тита, његових сарадника и његових војних јединица. Рекао је да још не зна шта ће конкретно учинити. Сада се враћа да поднесе извештај о свему што је са обе стране чуо и видео ђенералу Вилсону и Краљу Петру, гга ће и мене потом обавеститиг. После свих ових испитивања било ми је јасно да је Шубашић желео да мене лично придобије за своју комбинацију.4 У томе није успео. 4 Ради
јаснијег разумевања потребно је рећи неке датуме. Шуђашић је постављен 1 јуна 1944 за Претседника Владе и министра свих ресора. У Штаб ђенерала Вилсона, Казерта код Напуља, дошао је, 12 јуна, са Малте, '-де се видео с Краљем Петром. Сутрадан, у друштву с Амбасадоро\< Стнвенсоном (Ralph. Stevenson), отпловио је британским разарачем за острво Вис. Тамо се, после бекства из Дрвара, отпре десетак дана налазио Тито с осталим комунпстичким првацима. Разговори на Вису трајали су три дана. Постигнути споразум потписан је 16 јуна. Шубашић се потом вратио у Казерту, где се 20 јуна састао с Краљем, да Га извести о резултату своје мисије. Шубашић је попунио Владу 7 јула: у њ у је — поред Ј. Шутеја, С. Косановића и И. Цанкара — увео Д. Марушића и С. Вукосављевића, које је Тито послао из земље, иако их није признавао као своје званичне претставнике у Влади.
ПОКУШАЈИ СМЕ1БИВАЊА Д. МИХАИЛОВИЋА
129
Мајор Гринлис нас је, после Шубашићева одласка, извео логора, еместио у слободан стан са посебном кујном и послугом и два енглеска подофицира ради обезбеђења. Истога вечера дошао је из Рима у Бари владика Иринеј Ђорђевић, и прзноћио са нама. Разговарали смо целу ноћ. Он је сутрадан отпутовао натраг, са обећањем да ће о свему обавестити Краља Петра. Два дана после тога ми смо војним аутомобилом превезени у Напуљ, где нас је прихватила југословенска Амбасада — Крек и Смиљанић . 1,з
ШУБАШИЋ НА ВИСУ
О боравку Шубапгаћа на острву Вису, где се Тито склонио после напада на Дрвар, пише опширно у своме Дневнику Владимир Дедијер. На с. 188-9, III књига, он вели: Влатко Велебит [ у Лондону ] срео се са Шубашићем, који му је изјавио да је душом и телом за Народноослободилачки покрет, па се чак и заплакао... Черчил је у Доњ ем дому изјавио 24 маја 1944 „да је обустављено свако снабдевање Четника Драже Михаиловића од стране Енглеске... Пре овога говора Черчил је послао један телеграм Титу у коме га је известио да ће Пурић пасти, да ће биги створена нова Влада у којој неће бити Драже Михаиловића, само не зна како he одјекнути у Србији што ће Претседник Владе бити Хрват, па моли Тита да не објављује наше мишљење макар за три недеље... На нас у Италији навалили су новинари са свих страна. Нарочито су били упорни амерички репортери. Они су говорили да су сви Срби против Шубашићеве Владе, јер у њ ој није заступљен Дража Михаиловић. У то време доведени су из Србије Живко Топаловић, Адам Прибићевић и Радоје Вукчевић „како би се чула реч Срба”. Изгледа да су Американци имали у овоме посла.
Д а најпре исправим једну грешку Дедијерову. У то време у Барију сам био само ја. Адам Прибићевић је дошао два месеца доцније. И Дедијер и Титова Влада у најновијој публикацији против мене хоће да претставе како је Радоје Вукчевић био члан политичке делегације. To, међутим, није тачно. Делегати су били поред мене Адам Прибићевић и др Топаловићеви састанци са Шубашићем морали су, према томе, бити: први, 12 или 13 јуна, а други између 17 и 19 јуна. Шубашић je, по повратку с Виса, Топаловићу затајио да је већ направио споразум са Титом, и вајкао се како тобож „још не зна шта ће конкретно учинити”. Текстови свих споразума Тито — Шубашић, с уводном белешком, објављени су у Поруци бр. 11, 16 март 1953.
ш
КЊИГА О ДРАЖИ
Владимир Белајчић. О Радоју се лично старао Адам Прибићевић, као о своме сроднику и пријатељу. Шубашић је, вели даље Дедијер, примљен са свима почастима. Чекала га је почасна чета. Одведен је затим у једну иећину, где је заседавао Централни комитет Комунистичке партије На састанку је Шубашић доказивао да је Краљ Врховни командант војске; али о томе Комунисти нису хтели да чују. Шубашић је потом одустао од свих својих предлога и признао да је „Национални комитет једина власт у земљи, да је Народноослобод1шачка војска под когдандом Тита једина војска у земљи” ( књ. III, с. 192 ). Уочи поласка са Виса Шубашић је давао платонске изјаве како је он наш човек, како ће сместа дати оставку кад ми затражимо, говорио је да је он дошао на Вис да прими директиве. Међугим, кад је дошао у Италију послао нам је поруку да му се праве велике тешкоће у погледу формирања Владе, да „они” неће да пристану на ликвидацију Драже Михаиловића и пита нас да ли да се састане у Италији са Дражиним претставником Живком Топаловићем. Ми смо одговорили да такав састанак нема никаквог смисла. После је Шубашић кренуо у Лондон у пратњи Влатка Велебита ( књ. III, с. 194).
Шубашић, дакле, на Вису није смео да каже да се већ састао са мном. После другог састанка са мном он тек тражи дозволу од Тита за тај састанак. He каже ко су то „они” што ке пристају на ликвидацију Драже Михаиловића. Шубашић је 16 јуна 1944 закључио први писмени споразум са Титом. На основу тог споразума издала је Шубашићева Влада 8 августа проглас у коме се вели: ,,Влада позива сав наш народ да се окупи у уједињеном борбеком фронту под воћством Маршала Тита”. Тито пак у своме прогласу од 17 августа рекао је: „Сврха тога Споразума јеете: ојачати ослободилачке напоре народа Југославије у крвавом рату против окупатора и његових помагача, мобилизирати у тој борби све који данас још стоје пострани, организирати највећу могућу материјалну помоћ нашим борцима на фронту и народу у позадини, онемогућити издајницима наших народа попут Драже Михаиловића да покривају своја издајства ауторитетом легитимне Владе”. Тај свој главни циљ Тито је постигао у иностранству помоћу Шубашића, Краља Петра и Черчила. Али ваљало је то постићи и у земљи.
131
ПОКУШАЈИ СМЕЊИВАЊА Д. МИХАИЛОВИЋА
ДВА ЂЕНЕРАЛА „ЗАМЕНИКА”
Крајем јуна добио сам преко Амбасаде у Напуљу хитан ггозиз да дођем у Казерту, где се налазила Врховна команда Италијанеког фронта. Тамо сам затекао Стивенсона, енглеског Амбасадора на нашем Двору, једног официра из Врховне команде, др Ивана Шубашића и Михаила Константиновића, бившег Цветковићевог министра и професора Универзитета. Сви су они знали мој Меморандум предат савезничким Амбасадорима у Напуљу, где су јасно били изложени захтеви за прекидом грађанског рата.5 Тај Меморандум штампан је на Еише места и на више језика. Али за време ручка, који је служен у вили Амбасадоровој, нисмо говорили о политици. За столом је било постављено за две особе више, које нису стигле за ручак. Ја сам био веома изненађен Константиновићевим присуством у овоме друштву. По завршеном ручку Константиновић ме је замолио да пређемо у посебну собу ради краћег разговора. Он ми је тамо, после низа празних комплимената, стао излагати да су напори ђенерала Михаиловића пропали и да треба наћи пута и начина за ликвидацију његовог предузећа. Пре свега, ваљало би Михаиловића, као Команданта Југословенске војске у Отаџбини, заменити другим неким официром у земљи шга из емиграције. Брзо сам прекинуо Константиновића. Рекао сам му да не треба да губимо време око лудих разговора. Михаиловић може бити побеђен или убијен, али не и емењен. Ја имам више него ико крктичан став према њему у многим стварима; али насштно разбијање његовог покрета води право ка установи мањинске комунистичке диктатуре у земљи и руске власти над Балканом. Ја се стидим за Константиновића, бившег југос-ловенског министра, што се тако неозбиљно игра судбином државе и народа. Зар сви ми нисмо поднели тешке жртве да државу створимо, и сад треба да је улудо прокоцкамо? Са тим се моја национална и демократска свест не слаже. Сви ми политички људи које је подигла Србија и Југославија, морамо имати данас осећање националне одговорности. Ја њега на ту одговорност опомињем у име оних великих народних маса 5 Штампан у овој књтаи:
Ситуација
у
Југославији
маја
1944.
132
КЊИГА О ДРАЖИ
које хоће државу самосталну, смирену и са обезбеђеним слободама грађана. Константиновић је био блед, погнут. Ћутао је као заливен. II ја сам заћутао, прокрстарио неколико пута преко собе, па сам изишао на врата која су водила на веранду. У том тренутку на веранду су са друге стране ушла двојица од најстаријих југословенских ђенерала у емиграцији: Милојко Јанковић, бивши Командант Ваздухопловства, и Тзорђе Глишић, бивши Војни изасланик у Паризу. — Упутио нас је г. Претседник Шубашић к вама, рекли су. —- Жао ми је што вам најпре није дао ручати, одговорио сам. Ви се свакако журите да смените Дражу Михаиловића у команди. На то ћете још причекати и ви и они који вас шаљу. Ђенерали су лочели да ме умирују, и међу нама се тако етојећк на отвореној веранди развио разговор. Рекао сам им да само онај ко је учинио ђенерала Михаиловића и Тита вођима народног устанка, може да их смењује. Никакве наредбе, па ма чије биле, то не могу постићи. Михаиловић ће се покорити само одлуци народа и његових претставника. Нека се успостави једна Влада у коју ће иарод имати поверења, и тек та Влада ће имати ауторитета да ствара нов поредак у земљи. Они, ђенерали, ако имају главе за бацање, могу да пробају да оду у земљу. Њ их Енглези могу негде спустити или искрцати на обалу, али ће на десетом кораку бити заробљеници или Титови или Михаиловићеви. Обадва ђенерала су одмах рекли: „Не, не, ми не идемо!”6 6 0 тој ствари написао је два чланка и ђенерал Ђорђе С. Глишић: К а к о ми је понуђено да сменим генерала Дражу Ми хаиловића и Зашто нисам сменио генерала Дражу. (Срлска застава, Буенас - Ајрес, бр. 28, 25 јули 1954 и бр. 29, 25 август 1954.) Ђенерал Глишић каже углавном ово: Он и ђенерал Милојко Б. Јанковић, савезничким успесима ослобођени нталијанског ропства, били су једним енглеским авионом пребачени 2 јула 1944 из Рима у Казерту, ради састанка са Шубашићем. Шубашић је упитао Јанковнћа да ли би желео бити Министар војни у његовој Влади; Глишићу је саопштио да he бити пребачен у Југославију, пошто је одређен да замени Дражу Михаиловића као Команданта Југословенске војске у Отаџбини. Јанковић је ћутао. Глишић је Шубашићу одговорио: да „на положај генераЛа Драже не одређују се официри само краљевским указом... Он је вођа народног покрета, и њега је народ преко својих претставника за таквог признао”. Шубашнћ им је на то рекао: да размисле о његовим предлозима, па да му коначно одговоре „кроз неколико дана”, кад их буде позвао. (До тога, међутим, никад није дошло.) После опроштаја са Шубашићем, пише Глишић, „Јанковић и ја изишли смо на терасу виле и ту се срели са др Живком Топаловићем”. Глишић истиче, да је он Шубашићеву понуду одбио одмах, пре разговора са Топаловићем.
ПОКУШАЈИ СМЕЊИВАЊА Д. МИХАИЛОВИЋА
133
Врховна команда ђенерала Вилсона свакако је желела моје лично ангажовање у смени Драже Михаиловића. После овог састанка у Казерти, врата Врховне команде била су за мене затворена. Ни Шубашића више нисам видео.
КРАЉ ПЕТАР
Смењивање Михаиловића и његово евентуално извођење из земље, показало се неостварљивим. После тога није остало ништа друго него да се против Михаиловића дигне лично Краљ Петар. Он је, нажалост, то учинио 12 септембра 1944 године, и позвао војску и народ да се потчине Титу; а свакоме ономе ко се томе не покори, ставио издајнички жиг.7 Дотада ја сам ценио Краља Петра. Сматрао сам сарадњу с њим политички нужном. До септембра ми није било могуће састати се са њим. Од тада су састанак и сарадња постали морално немогућним. Михаиловић је авионом којим су из земље дошли Американци послао писмо у коме вели: „Најтежи и најстрашнији удар нанео нам је Краљ, чијим смо се именом заклињали. Бог и народ нека му суде!” Михаиловић је био дубоко религиозан. Ове су речи за њега биле пуне значаја. Знам да су краљеви најневернији сој људи. Знам да је еаставни део њихова заната да безобзирно искоришћују пријатеље и бацају их као исцеђен лимун ако то захтева „државни интерес”. Ш та су, међутим, држава и Династија добили напуштањем ђенерала Михаиловића ? Комунистичку диктатуру у земљк. Године су прошле. Михаиловића су болесна ухватили и убили. Његов покрет је у крви сломљен. Диктатура се у земљи учврстила, створила је своје самосталне органе силе и власти. Незадовољство према новој диктатури чини да се током времена заборављају стари греси и издаје. Овим се поправља положај Краља Петра. Емигранти опет повезују Дражу Михаиловића и Краља Петра. Између њих, међутим, лежи поток народне и Дражине крви, дубљи од Дунава. 7 В.
у овој књизи:
Краљев
говор
од
12
септембра
1944.
134
КЊИГА О ДРАЖИ
Зар не могу монархисти водити своју пропаганду без тога везивања, без вређања успомене човека који је срамоћен туђим гресима и који је свесно остао у земљи да погине? Мени је учињен предлог са меродавне стране: да Михаиловић изиђе из земље са пет хиљада л>уди, које би сам одабрао. Ја сам му ту поруку доставио и саветовао да је прими. Он је одбио, јер је с правом мислио да, кад су под његовом командом и по његовом позиву погинуле стотине хиљада људи, ваља и он да подели њихову судбину. Ко има поштовања према Дражи Михаиловићу, ма се и не слагао са његовом војном и политичком акцијом, не може имати поштовања према онима који су се на њега каменом бацили. СВЕДОК ИЛИ РАТНИ ЗЛОЧИНАЦ
Пре отпочињања процеса Дражи Михаиловићу бавио се у Риму крагујевачки адвокат Миша Јовановић. Био је партизански капетан. Он се познавао са мојом супрутом. Са њом је заједно говорио на великом збору Удружене опозиције у Кра гујевцу приликом последњих избора 1938. Миша се двапута састајао са мојом супругом и наваљивао да ми ступимо у еарадњу с Комунистима. Подвлачио је да би боље било да Живко буде Претседник Народне скупштине уместо емигрант. Земљи су данас потребни искусни политички људи. Тражио је састанак са мном. Ми смо се састали у једном римском парку и разговарали смо два сата. Ја сам му изложио да је искључена свака наша сарадња са једним терористичким режимом. Саветовао сам да промене пут којим иду. Они маневришу са измирењем с Краљем Петром да би угушили силом један народни покрет у земљи. Паметније би било да су они пошли једним обрнутим путем: да се поштено измире са својим противником у грађанеком рату, да стишају земљу, и да тако обезбеде стварање једног истински демократског режима у земљи. Из терора којим они владају, не може нићи ништа добро ни за социјализам ни за демократију у земљи. Миша је обећавао да се све може променити ако се људп заиста сакупе на сарадњу. Старе супротности је лако ликви-
ПОКУШАЈИ СМЕЊИВАЊА Д. МИХАИЛОВИЋА
135
дирати и заборавити. Зашто се ја например не бих јавио као сведок кад се буде судило Дражи Михаиловићу ? Даљи је разговор био излишан. После тога сам на листу „ратних злочинаца” којима је суђено на Михаиловићевом процесу био стављен и ја. А један од државних тужилаца био је баш капетан Миша Јовановић,5 који ми је у Риму предлагао да будем сведок. Др Живко Топаловић
8 Капетан Милош Јовановић био је Помоћник Војног тужиоца на суђењ у ђенералу Михаиловићу, са којим је био оптужен и др Живко Топаловић. Сада је Врховни државни тужилац HP Србије у Београду.
ИЗГУБЉЕНА ПОБЕДА Србија, септембар - октобар 1944
Богата јесен 1944 одевала је Србију у празнично рухо. Ни најстарији људи нису запамтили такав берићет. Старице журно ткале, девојке ситно везле кићене пешкире и друге дарове за ослободиоце. Регрути, са дрвеним пушкама, прсили се у оштром војничком ходу. Лева, десна!... Лева, лева! орила се команда преко запрашених сеоских ледина. Из хладовине прастарих записа, пратиле их многе радоснидама овлажене очи старих јунака са Куманова, Скадра, Брегалнице и Кајмакчалана. — Е, вала ти, Боже! крстили се добри старци. Иако су боси, боље марширају него што смо некада ми у добрим цокулама. Сви истакнути ћувици широм Србије бејаху окићени гомилама сувог прућа, спремни да на знак Дражин ватром објаве устанак Србије. У Горским штабовима, дању врило као у кошницама; ноћу, многи бдели око гомила сламе поређаних у виду слова П. Када год би затутњали амерички Либератори, запламтеле бк сламе: доказ да се ту налази војска њиховог верног Савезника, нашег Краља Петра II. Они, немарно одлетали, одлазили у таму, тражећи ватре v виду петокраких звезда. Таквих, сем на Радану, у то доба, још није било у Србији. Комунисти, чак из Тифлиса, неистинама лажног радија „Слободна Југославија” гушише иетину слободара Југославије. Радио - Лондон подгрејавао је и у наше уши шибао тај кужни отров.
ИЗГУБЉЕНА ПОБЕДА
137
Као одговор на то, многи од нас изломкше и оно мало преосталих, по цену живота једва сачуваних радио - апарата.... #*# Тихо, у жељи да овлада Србијом, наредио је евојим трупама да је нападну. Дуж јужних и западкпх делова Срби;,е, сударише се две велике војеке. Једна, вођона фанатизованим Комунистима, — који су преваром и силом, где год су прошлк, мобилисали народ Југославије, — опремљена материјалом и оружјем италијанских дивпзија и америчкпм наоружањем по уговору о „Зајму и најму”. Та страшна стихија фанатика и страхом гоњених сручила се на живи зид српског народа. Ова комунистичка инвазија спречила је Србију да се ослободи Нациста без много српске крви, и уједно обавезала Лугославију, у слободном свету, великим дугом за набавку опреме, оружја и муниције којима су Комунисти поробилн народ Југославије. Вреди забележити да се не заборавк: да су браниоци Србије, сем решености да изгину у одбраки слободе, и оно мало оружја и муниције прикупљених у даиима распада Југослави]е, као и оружја и муниције које су у току рата иожевима отели од окупатора, примили од својих Савезника у току три године дана, свега, у опреми и оружју — за потребе једва ■једног батаљона, и муниције — за свега два сата редовке борбе! За време док су се једни Срби рвали са ,, ослободиоцима”, други су опседали мобилизациона места. „Дајте нам оружје!” тражио је народ. Све што је било кадро да носи пушку, похитало је к нама. У шљивацима села Драшкова Кутина, 1 септембра 1944, маса од више хиљада нишких радника, разних годншта, у друштву распаљене омладине, притисла око кене. Требало је да одаберем двеста војника за толико пушака, које је неколико дана пре тога заменик Команданта Железничког одреда Милан Поповић запленио од Бугара. Сви су желели да буду принљени. Тешко је било издвојити само две стотине одабраних. У жељи да то решење извршим што брже, и са што мање приговора, после поздравне речи и краћег излагања наше ситуације, рекох им: „Браћо, међу вама, зацело, ика болесних. Немојте се устручавати. Ја сам ваш пријатељ и ваш лекар. Будите искрени. Сви који су
138
КЊИГА О ДРАЖИ
слабог здравља, нека се издвоје на леву страну! Ослободићу их војне обавезе. Остали, који сматрају да могу издржати тешке надоре нашег живота, нека се одвоје на десну страну’’ Маса се усталаса. На левој страни остала једва десетина увелих, срамом окованих; а на десној, ликовали остали, радосни што ће ући у бор5у. Видећи да са тим нисам успео, наставих: „Сви који код куће имају неког оболелог; сви храниоци; сви они који помажу самохране и иезбринуте породице заробљеника и оних чији су храниоци већ са нама, као и они који имају какав хитан посао, нека се издвоје на леву страну!” После дужег комешања, стотинак нерасположених окушг се на левој страни. Остали, на десној страни, још се више усправише што осташе као борци. — Браћо, од овога часа, сви који сте се добровољно огласили споеобним, постали сте равногорски борци. Нека вам је са срећом! Овога пута задржаћу свега две стотине од вас, за специјалне задатке. У обзир долазе само млади, снажни, самци. Сви остали, нека се врате евојим домовима. Сем болесних г. привремено ослобођених из специјалних разлога, од овога часа ви сте војници обвезници на отсуству. Чекаћете позив. Маса се таласа. Сто за којим је мој ађутант Никица Рајковић вршио администрацију, поигравао је под притиском младих људи и омладине. — Полако, полако! узбуђен до сржи, умиривао сам наш добри народ; народ који нам је приносио своје животе. Курир Недељко Голубовић пробијао се до мене. — Чика - Докторе, траже те у Ш табу! шапутао ми на ухо. — Браћо, морам на дужност. Бог нека вас прати! Својим драгим однесите наше поздраве! Једва сам се пробијао. Сви су хтели да се са мном рукују, сви су желели да што боље изразе своју спремност и одлучност у борби за нашу праведну ствар. На крају ми је пошло за руком да са капетаном Тришом Поповићем избијем на чистину. Из гологлаве масе осу се у небо молитва Богу, наша државна химна. *• • У то време Совјети су се гомилали на левој обали Дунава, код Турн - Северина. У вези с тим, кроз народ су почеле да круже лротивуречне, често фантастичне вести и приче.
ИЗГУБЉЕНА ПОБЕДА
133
Почетком септембра 1944 Михаиловић је наредио потпуновнику Велимиру Пилетићу, Команданту Крајине, да одмах. образује Војно - политичку мисију, и да преко ње ступи у везу са совјетском Командом, ради заједничке борбе против Немаца. Док су се на југу и западу Сроије водили и даље к р Е а в и окршаји са Партизанима, на истоку, дуж десне обале Дунава; потпуковник Пилетић заЕршио је са чишћењем немачких упоришта. Упутио је 2 септембра ултиматум контра - адмиралу немачке Подунавске флотиле, захтевајући безусловну предају. Ово је могао да постави, јер је доминирао дунавском пловидбом, а усто координирао је ову акцију са румунскотд сбалском артиљеријом. Сутрадан, немајући куд, Немци су своју флотилу потопили. И поред све жестине са којом су пролетерске дивизије кидисале на Србију, после почетних успеха биле су задржане од стране бранилаца. Нажалост, због недостатка оружја и велике оскудице у муницији, браниоци ннсу могли да избаце нападаче. Борбе се настављале за сваки педаљ земл>е. Усусрет Совјетима, 10 септембра, потпуковник Пилетић, са групом најбољих официра и одабраних војника, прешао ја Дунав. Совјети су их силом задржали. Тако је Крајински корпус остао без командног особља, а њихов Командант и његови сарадници без војске. Сви ови догађаји гонили су српски народ у фронт пуког' јединства. У селу Гаџин Хан, недалеко од Ниша, одржан је 5 септембра значајан састанак свих српских борбених јединица на том простору. Томе договору били су присутни: Командант Другог гвозденог пука, пуковник Радован Кусовац; делегат Врховне команде, пуковник Милутин Радојевић; обласни Командант Српске државне страже мајор Петар Мартиновић, и окружни Командант мајор Велимир Велимировић; тактички Командант Другог гвозденог пука, мајор Милутин Буквић; Командант Чегарског корпуса, капетан Мирко Ћирковић; окружнк Командант Организације Драже Михаиловића, др Милан Д. Шијачки, и други. На томе састанку донето је шест једнодушних одлука. Прва, најважнија, гласила је:
140
КЊИГА О ДРАЖИ
„Да заједннчки Командант свих српских нацночалних снага на територпјн Округа нишког н дела Округа зајечарског, буде досадањи делегат Врховнс команде луковник г. Милутпн Радојевић, којему се непосредно чотчпњавају све српске снаге у погледу операција, дислокација и свпх задатака које тренутна ситуацпја намеће српском националном фронту и покрету.”
Ова историска одлука била је први покушај ове врсте, да се дотада поцепане и кепријатељима завађене српске снагс обједине и ставе под комакду ђенерала Драже Михаиловића. Значај ових одлука био је утолико већи, што еу оне поред локалног смирења тежиле ширењу јединства српског народа. To се манифестовало у 4. одлуци: ,,Сви дедегати гореименовани предлажу и моле: да се прошири делокруг рада за :едничког Команданта пуковника г. Радојевића и на остале секторе, јер објсдпњавањем Командн постићи ће се заједнички циљ. Оквир ове Јединстиене Команде треба да буде цела Источна Србија.”
Ова акција знатно је појачака у народу појавом летка следеће садржине: П оз ив
свимa
Ср би м a ,
а посебно Србима из Нишке области, округа: Нишког, Зајечарског и
Лесковачког. Браћо Срби и сестре Српкиње! Доста је било узалудног проливања братске крви у ојађеној, порушеној и намученој Србији. Сптуација спољно - политичка и војннчка, као и унутрашња, јасна је свима паметшш и разумним Србима. Сви Срби на окуп, раме уз раме у један јединствен фронт, да заједнички сложио дочекамо и поздравнмо нашег Краља! За ово вас моли и преклиње напаћени и нзнурени српски народ. Од данас, не треба и не смеју да падају у међусобној борби и међусобним обрачунима српске главе. Ово народ жели, ово народ тражи, ово Краљ наређује. Кругни интереси, државни и народни, императивно налажу безусловну слогу, народни пут и народно спасење. Пређимо у данашњим приликама преко досадањих зађевица и обрачуна, јер у томе лежи наш спас и наш опстанак. Српска земља без Срба не може бити. Наше државно и политичко уређење биће онакво, како одлуче народ и Краљ. У ово нме поздрављамо српски народ са узвиком: Живео Краљ Петар II! Живео српски народ! Живела српска слога! 10 септембра 1944, у Нишкој Бањи. Да се изда и оштампа: 1. Пређашњи Претседник Народне скупштине и шеф Радикалне странке, А ц а С т а н о ј е в и ћ ( с. р . ) ; 2. Пуковник, М и л у т и н Р а д о ј е в и ћ ( с. р . ), Командант Источне Србије ДМ; 3. Мајор, П е т а р М а р т и н о в и ћ ( с. р . ) , Командант Нишке области.
ИЗГУБЉЕНА ПОБЕДА
141
КРАЉЕВ ГОВОР
Партизани су све више увиђали да Србију не могу савла дати силом, поготову све дотле док њу, у нке Краља Петра, брани ђенерал Михаиловић. Знајући да њега не могу одвојитн од народа, обновили су своју акцију на Черчила, са циљем да он појача притисак на нашег Краља, од кога ее захтевало да смени Дражу и на његово место постави Тита! На дан 12 септембра, објавио је Радио - Лондон оно што je Тито желео, а Черчил најзад у дело спровео. За сваку похвалу је била одлука Српске државне страже, да упркос наше тако трагичне ситуације остане при одлуци донетој у Гаџином Хану. Касније, ти одреди ушли су у састав наших снага, у Варварину. Тога дана, на повратку са збора у Прзој Кутини ( Срез ниш ки), сретох чика - Васу Стајића, бившег књиговесца из Ниша, старог Четника војводе Вука, најхрабркјег међу храбрима. — Ш та има ново ? продирао ме орловски. Слегох раменима, уместо одговора. — Е, моје докторче! смркао се. He ваља нам работа! Још нам се грђе пише. Јаком иду црна времена! гризао је седе, цуваном пожутеле бркове. Ћутао је и чекао мој одговор. Ћутао сам као заливен. Незадовољан, прекором зие ошину, и настави: Сећам се као данас, када нас оно Четрнаесте потера Поћорек све до Сувобора. Ко зна где бисмо ее задржали, да међу нас не стиже Краљ Петар, па нам овако рече: „Ако је ко међу вама уморан и неће више да се бори, нека иде слободно кући; од мене му просто било! Само нека мени преда своју пушку, јер ЗУ је од мене добио, а не да нас Шваба бије кашим оружјем. А ја ћу са осталом браћом остати овде, док не победико или не изгинемо!” Поћута мало, па наставн: — Тако је било некада. А видиш ли, болан брајко, шта се данас збива! Јадна нам мајка! Саз се тресао од муке и љутито грчио пушку. Видиш ли ово? Ово нисам добио на реверс, из нечијег магацина, већ платио својом крвљу. Ово кећу предати Титу! Зграбио пушку за цев и треснуо је из све снаге о оближњу етену. Кундак се раскомадао. — А сада? гледао ме сав скрхан. Опрости ми, Докторе, што те остављам. Идем да извршим наређење!
КЊИГА О ДРАЖИ
142
Отада, више га нисам видео. Месец цео. Месец дана касније, у Нишу, Партизани еу осудили и стрељали нашег драгог чика - Васу. # =& У то доба, Титовци престаше са нападима на Србију. Покушавали су на све могуће начине да разним лукавствима што боље и што брже уновче кобну одлуку Лондона. Њихове уходе размилеле се на све стране. У мој Штаб дошла Мара Стаменковић, моја познаница из Ниша, члан једне чувене свештеиичке породице, тајни Комунист. — Чика - Докторе, оставите кољаче. Ваше место није са њима. Ви знате, ја нисам Комунист. У име овог напаћеног народа и наређења нашег Краља, ја вас преклињем ( изговарала је испрекидано и ломила прсте), дођите сутра у подне у манастир св. Аранђела, више Горњег Матејевца. Да се, пре свега, заједно захвалимо Богу за овако срећан исход; а после, да чујете истину из уста чланова Краљеве мисије пре неки дан стигле из ослобођене Италије... Тако је говорила ова издајник жена. Извештај о томе догађају одмах сам доставио пуковнику Милутину Радојевићу, Команданту кашег сектора. Исте ноћи добио сам од њега одговор и писмо које су њему Партизанк упутили. Поред осталог, у њему је било: „Ви одбијате да извршите Краљево наређење, а ваш Командант округа др Шијачки крије од вас да ће бити са нама, сутра у подне.” И у осталим деловима Србије поступали су слично. Неколико дана доцније морао сам ићи у Команду Србије. Комунисти, који су у то време контролисали десну обалу Ни:лаве, сазнавши за моје отсуство, засуше сва села око Ниша, нама наклоњена, лажним иаређењем ове садржине: Окружна команда Нишког Положај, 16 септембра 1944. Општини ............................
Наређење Куцнуо је час потпуног ослобођења! По изричитој жељи нашег Краља, уклоњена је свађа између леве и десне обале Нишаве. Она нас више не раставља. Она нас отсада спаја. Браћа се измирила!
ИЗГУБЉЕНА ПОБЕДА
143
Сви војни обвезници, како способни тако и остали, због болести и других узрока привремено ослобођени на дан 1 септембра, у Драшковој Кутини, нека се безусловно јаве на дан 17 септембра у село Малча, у дворишту Општине, најдаље до два часа по подне. Тамо ће их чекати специјална Савезничка мисија, ради важног саопштења. Сваки недолазак сматраће се издајом и биће кажњен смрћу. С вером у Бога за Краља и Отаџбину, Санитетски поручник, Др Милан Шијачки Командант Округа нишког
Многи повероваше. Утолико лакше, што су сличне поруке биле учестале преко Радио - Лондона сваког дана. Сутрадан, пре заказаног времена, слегао се народ око Малчанске општине. Из Ниша стигао и цео одред Градске страже, са оружјем. Многи су забринуто лутали погледима, тражећи некога од нас. „Где је Доктор?” Нервоза је расла све више. — Сад ће доћи. Причекајте још мало! умиривали их непознати. Задржао се у Каменици, има важну седницу... Време је споро одмицало. Нестрпљење брзо расло. Најзад, када је за Комунисте даље одлагање постало беспредметно, испрсио се један од њих. Његов груби глас парао је небеса: — Нека Градска стража положи своје оружје овде! упирао прстом на проетор иепред себе. А затим: Нека у пратњи одређених одмах крене у Каменицу, где ће примитк ново приспело оружје. Остали, нека чекају! Снуждена Градска стража послушно је укамарила своје оружје и тромо одгегала. Оружју прискочи група непознатих „сељака”. За трен ока, оружје је било уклоњено. Језа притисла народ. Маса се ускомеша. — Опкољени смо! зацвилеше уплашени пред појавом таласа до зуба наоружаних Комуниста. Горе, из правца винограда, парали оштри рафали. — Издајници су платили свој дуг! Смрт фашизму, слобода народу! грмео је испред општинских врата човек у енгле ској униформи, окружен наоружаном пратњом. Другови, пролетери, честитам! Од овога часа, ви сте укључени у велику армију Народноослободилачке војске! — Али, Господине, ја сам болестан! сузо се искашљавао један сушичави. — Ћ ути! устреми се на њега.
144
КНзИГА О ДРАЖИ
— Овде нема господе; овде смо сви једнаки, другови! Сада немамо времена да се лечимо. Када победимо, послаћемс те у најбољи санаторијум, па се лечи, док ти ке досадн! II смејао се заједљиво. Из масе, осуше жалбе: Моје срце је слабо! Ја патим о;; астме! Ја сам падавичар!... — Умукни! Ниједну реч вкше! лупао је и млатарао рукама. Ви нисте народ, ви сте непријатељи народа! Само пре две недел>е, када су вас кољачи звали, сви сте били здрази! Данас, сви сте болесни! Ја вас добро познајем. Сви у строј! крештало је и даље. Тако се најзад и у нишком крају почела да ствара преварама и насиљем „ослободилачка војска” комунистичких тирана. У осталим деловима Србије дешавале се сличне етвари. Порастом такве „војске” Партизани, уместо да јачају, постајали су све слабији, све се више разводњавали, у мору насилно мобилисаних. Са таквом „армијом” нису могли даље. У страху да се убрзо потпуно не утопе, хитно су тражили извор новог касиља. Куд ће чума, него у свој род! каже народ. Совјетска агенција ТАСС објавила је 28 септембра следеће саопштење: „Пре неколико дана, Совјетска Команда, имајући у виду интересе развијања борбених операција против немачких и маџарских трупа у Маџарској, обратила се Националном комитету ослобођења Југославије и Врховном штабу НОВ и ПО Југославије с молбом да даду пристанак на привремени улазак совјегских трупа на југословенску територију, која се граничи са Маџарском.” ( Д н е в н и к Владимира Дедијера, књ. 3, с. 25 8 .)
Руски Комунисти направили уговор са југословенскшл Комунистима, да уђу на југословенску територију „која се граничи са Маџарском”, — то значи да не прелазе у Србију; али одједном мељају мишљење, чине обрнуто: ђенерал Жданов прелази Дунав, напада Србију код Кључа, и преко Жагубице удара на Карађорђеву Тополу, у леђа главних снага главног непријатеља Комуниста ђенерала Драже Михаиловића. Бугарска Шеста дивизнја, која је пре непун месец дана напустила Србију као „окупацкона војска”, упала је 14 октобра у Ниш. Овога пута, уместо са Немцима, дошла је у за-
ИЗГУБЉЕНА ПОБЕДА
145
једници са новим савезницима, Титовим Партизанима, као ,.ослободилачка војска”, са совјетским тенковима. Наша ситуација сваког часа бивала је све очајнија. Наш отпор против Титовог надирања ка Београду, малаксавао. Морали смо хитно извлачити своје снаге из совјетско - бугарско Титовог обруча. Вршили смо кондентрацију дуж Западне Мораве, у правду Чачка и Краљева, преко којих су Немци извлачили своје снаге из Грчке, ка Сарајеву. И под овако тешкиг.: околностима, нисмо одустајали од жеље да пресечемо Немцима отступницу. На дан кишовитог 15 октобра извршили смо напад на целој линији од Крушевца преко Краљева до Чачка, које су бранили добро утврђени Немци. Тог целог дана и идуће ноћи, водила се непрекидна борба. Прилив рањеника у моју амбуланту код цркве села Буковице непрекидно је растао. Октобра 17, раздрагани омладинци дотерали у црквену лорту гомилу снуждених, до гуше каљавих Немаца. За њима ишла дуга поворка воловских кола, претоварених муницијом и скупоценим намирницама, пленом из немачких поизвртаних композиција, које су лежале дуж разрушених пруга и порушених пропуста. Песма је освајала сва наша срда. — Слобода! Слобода свиће! орило се. Те ноћи и цео идући дан, наши настављали да нападају. Немци се очајно бране. Борбе се наставиле и преко следеће коћи, у којој смо трпели од топовске ватре којом нас засипашс Немци из блиндираних возова, са пруге Краљево — Рашка. Ујутру, дуж целог фронта, борба почиње да малаксава. Око подне, само се чуо још покоји пуцањ. Остатак дана мучиле нас коморџиске вести. У сумрак пало је наређење: Покрет. — Зашто ? питали смо се у чуду. — Наређење! Два дана доцније, 21 октобра, окупљени на брдашцу више Жандармериске станице код села Каоне, сазнали смо за главни разлог престанка борбе и нашег повлачења са фронта Крушевац — Крал>ево — Чачак. Удружена пропаганда наших непријатеља и заведених пријатеља, успела је да код извесног нашег командног особља стЕори уверење: да су Руси наши савезници. Ту заблуду скупс смо платили: на дан 13 октобра 1944 изгубио је главу и свој
146
КЊИГА О ДРАЖИ
Корпус Командант Темнићког корпуса мајор Милић Раусављевић - „Раус” ; дан доцније, у од нас ослобођеном Крушевцу страдала је готово цела група Кесеровићевих корпуса ( Топлички корпус Мила Јулинца, I косовски корпус мајора Блаже Брајевића, Делиградски корпус мајора Властимира Д. Васића, и корпус „КееероЕићевог бича” електроинжењера Николе Гордића). — Овде се врши само смена ропства! Засада, овде нам нема места! Ићи ћемо тамо где слободе има! разбарушене косе н браде грмео је наш омиљени Палош, потпуковник Миодраг Палошевић, указујући прстом на хоризонт окићен Јавор - планином. При смирају дивног дана 25 октобра 1944, за нама су остајале шуме драге нам Србије; пред нама расла пустош ветром кошеног, снегом прекривеног Санџака. Тако је водећи део Равногорског покрета пошао на Босанску Голготу, без довољно одеће, оскудне обуће, без резерве у храни, без најпотребнијих лекова и, што је најгоре, са смрвљеним надама. За разлику од Албанске Голготе, која је трајала непуна три месеца, Босанска Голгота испијала нас је глађу, гризла нас мразевима, комадала нас савезничким бомбама, сушила нас пегавим и трбушним тифусом и растакала нас неизвесношћу пуних шест месеца. Поред тога, од 10 јануара 1945, када се наше јако проређене јединице спуштале долином Спрече, трпели смо и од свакодневних усташких напада. Путем од Кожуха за Модричу, никако нисмо могли дању проћи од усташке ватре, којом су нас засипали са леве обале реке Босне. У црквеној порти варошице Модриче и данас лежи тридесет гардиста Николе Калабића, изгинулих у одбрани од Усташа. Др Милан Д. Шијачки
СОВЈЕТСКИ УПАД У СРБИЈУ 1944
Догађаји који су се одиграли у Југоелавији у јееен 1944, не могу се разумети ако се не би изнеле главне одлуке Западних Савезника донете 1943 у вези с европским ратиштем. Те одлуке из 1943 биле су од судбоносног значаја не само за Михаиловићев покрет отпора у Југославији, него и за слободу Балкана и целе Источне Европе.
ПОЛИТИЧКА
ПРЕДИГРА
Питање слободе и самосталности држава на Балкану и у Источној Европи сводило се на то: да ли ће когод, и нарочито ко ће први у тај простор доћи са својим трупама. Од отварања Другог фронта, како се показало, у својој основи зависило је све. У години 1942, и поред совјетских захтева и Рузвелтова инсистирања, британска Влада није пристала да Други фронт отвори искрцавањем већег броја дивизија у Француској: по суду Черчиловом, пораз би био неизбежан, Ламанш би се претворио у „реку крви”, судбина целога рата дошла би у питање. Годину дана доцније, у мају 1943, на енглеско - америчкој конференцији у Вашинктону, отварање Другог фронта опет је одложено, за мај 1944. Стаљина је то озловољило до крајње мере. Он је, у знак протеста, повукао тада СЕоје Амбасадоре из Вашинктона и Лондона. Код Западних Савезника, нарочито код Енглеза, завладао је страх да Совјети не склопе сепаратни мир с Немцима.1 Како се процењивао положај који ће Совјети имати у Европи у часу немачког слома, и какви су се закључци изводили из тога, показује ово. На енглеско - америчкој конференцији у Кебеку, прочитан 1 R. Е. Sherwood: Roosevelt and Hopkins (New York, 1948), c. 734.
148
КЊИГА О ДРАЖИ
је у августу 1943 један елаборат о „Руском положају” у поратној Европи. Ту стоји: Русија ће имати доминирајући положај у поратној Европи. Са смрвљеном Немачком, у Европи неће бити ннједне силе кадре да се супротстави огромним совјетским војним снагама... Закључак из горе изложеног је очевидан. Пошто је Русија огсудан чинилац у рату, мора јој се помоћи у сваком правцу II учинити сваки напор да се задобије њено пријатељство. Исто тако, пошто ће она неоспорно доминнратн Европом по слому Осовине, још је неопходније развнти и одржати најпријатељскије односе са Русијом .2
Та процена ситуације, по Хари Хопкинсу, имала је пресудан утицај на све одлуке донете неколико месеци доцније на Тројној конференцији у Техерану (Стаљин,Рузвелт,Черчил).3 ## # Судбина Балкана, па и МихаиловићеЕе гериле, била је запечаћена стварно у мају 1943 одлагањем Другог фронта. Д а би се отклонила опасност од сепаратног мира и задобило пријатељство Совјетеке Русије, требало је одобровољити Стаљина. У недостатку Другог фронта, учињени су му уступци на Балкану. Већ 28 маја 1943, британска Команда на Средњем Истоку учинила је први одлучан потез у том правцу. Преко пуковника Белија ( S. W. Bailey) саопштила је ђенералу Михаиловићу следеће три тачке: (1) Михаиловићеве трупе западно од Копаоника не претстављају никакву снагу; оне су или уништене, пли сарађују с Осовином; (2) Партизани претстављају етЕарну снагу у свима крајевима, где само квислинзи претстављају Михаиловића; (3) Михаиловић има да се одмах, са свима верним официрима и војницима, повуче на планину Копаоник, крчећи себи пут у том правцу ако треба и оружјем.4 Достављајући југословенској Влади на решење ту наредбу британске Команде, Михаиловић је учинио ове примедбе: Без основа је тврђење да ја не претстављам никакву снагу западно од Копаоника... Неистина је да су моје јединице у Црној Гори, Херцеговини и Босни уништене или у сарадњи с Осовнном... Одлуку о повлачењу на Копаоник примио сам са запрепашћењем... Требало би да сто хиљада бора2 Иста књига, с. 748. 8 Иста књига, с. 749. 4 Михаиловићева депеша југословенској Влади, бр. 1598 од 1 јуна 1943.
Видети Lt. Colonel Zivan L. Knezevich: Why the Allies abandoned the Yugoslav Army of General Mihailovich (Washington, April 1945), c. 60-63.
СОВЈЕТСКИ УПАД У СРБИЈУ 1944
149
ца повучем у изгнанство на Копаоник. Он је исувише мали да прими и десет хиљада бораца, гладних, без одела, без обуће и муниције, који у Херцеговини бране своја огњишта и узалуд чекају помоћ од Савезника... Југословенској војсцн додељ ен је простор ограничен: бугарском границом на истоку, Дунавом на северу, Великом Моравом и Ибром на западу н Скоиљем на југу. Преостали простор додељ ује се Комунистима под командом провалника Јосипа Броза Тита. Захваљујем на тој понуди. Устав Југославије и војнп пропнси налажу да такав захтев доставим на решење Врховном команданту Њ . В. Краљу и Владп. Желим нагласити да моји борцн и ја нисмо признали капитулацију коју нам је натурио непријатељ; још мање ћемо примити капнтулацију пред Савезницима.
Југославију је у то време претстављала у Лондону Влада професора Слободана Јовановића. Влада је била састављена од шефова и приака демократских странака које су 27 марта 1941 одбациле Тројни пакт и практично превеле Југославију на страну Запада. Њен ауторитет, због тога, био је знатан, а њен глас значио нешто у свету у свима питањима која су се тицала Југославије. Влада је најлојалније сарађивала са британском Владом. Најновији пример те складне сарадље била је акција Михаиловићевих одреда у долинама Ибра и Мораве, којима су ншле железничке пруге са севера на југ, ка Солуну и Јегејском Мору. Та акција, од крупне користи за извојевање победе над Ромелом, донела је Михаиловићевој герили признање од највећих савезничких Команданата, — од Окинлека и Тедера, Харвуда и Алана Брука, Жироа, Дегола и Ајзенхауера.5 Сви су они у ђенералу Михаиловићу гледали једног од најжилавијих противника Осовине. Сад је, очигледно, војнички посао био свршен: Осовина је дотрајавала своје последње дане у Африци, Балкан је губио од своје важиости у односу на Средњи Исток, и потребе високе политике добиле су превагу. Енглеска и Сједињене Америчке Државе могле су налазити оправдања да својим интересима и добром односу са Совјетским Савезом жртвују један храбар, савезнички народ ка Балкану. Али је југословенска Влада имала право и дужност да се томе супротстави. Сигурна у патриотизам и снагу ђенерала Михаиловића, Јовановићева Влада није могла да прими одлуку чији би крајњи резултат био катастрофалан за слободу и самосталност Југославије, и у потпуној супротности с идеалима ради којих је био одбачен пакт са Хитлером и Мусолинијем у марту 1941. Сабијање Михаиловићевих 8 В. у овој књизи написе Живан Л. Кнежевић:
мелом
и Савезничка
признања.
За
победу
над
Ро-
150
КЊИГА О ДРАЖИ
снага на узани простор Копаоника, у џеп са три стране затворен рекама ( Ибар, Западна и Јужна Морава), у једну с непријатељског гледишта идеалну мишоловку, неминовно би довело до уништења демократске гериле и до препуштања Југославије на милост и немилост комунистичкој герили. Са тих разлога Јовановићева Влада одбила је тај захтев. Настала су мучна објашњења са британском Владом. Резултат је био, да је британска Команда на Средњем Истоку опозвала своју наредбу о Копаонику. * * *
Али су и дани Јовановићеве Владе били избројани. Јовановићева Влада, Влада 27 марта, није пристајала да демократски покрет отпора жртвује интересима, боље рећи заблудама Великих Савезника. Стога је та Влада морала да оде. Њ у је имала да замени: прво, једна Влада састављена од неколицине државних чиновника, без политичког значаја и без ауторитета; а потом Влада која ће ући у игру и слушати, бити нека врста Високог комесаријата за Југославију. Један спрег сила у коме су поред домаћих учествовали закулисно и моћни инострани чиниоци, оборио је током јуна 1943 Јовановићеву Владу. После прелазне, краткотрајне Владе радикалског првака Милоша Трифуновића (2 6 јуни - 10 август 1943), старање о пословима Југоелавије предато је једној чиновничкој Влади. Та промена извршена је управо у време споменуте Кебечке конференције. Пурићева Влада, доведена на власт 10 августа 1943, била је одана ствари Михаиловићеве гериле. Али је она била потпуно кемоћна да пред светом како ваља заступа интересе Југославије, будући без политичког ауторитета. Њено право на опстанак није се заснивало на политичким снагама Југославије, ни на моралном капиталу који је претстављао 27 март, као што је био случај са претходним Владама. Њен мандат извирао је искључиво из подршке младога Краља, жељног да нађе Владу која би пристала на његову женидбу, и из милости иностраних чинилаца, чији је циљ био да, уклањањем бедема политичке Владе, сломе Михаиловића. Конституционална слабост Пурићеве Владе и њена потпуна парализа дошли су до изражаја у самом почетку, у низу пропуста и грешака којима се и ослабио углед младога Краља,
СОВЈЕТСКИ УПАД У СРБИЈУ 1944
151
и погоршао положај Михаиловићев. Следећа два примера говоре врло речито у томе погледу. (1) Кебечка конференција донела је одлуку: да се крал>еви Југославије и Грчке, два еавезничка владара, имају пре повратка у своје земље да подБргну плебисцитима ( „free choice” )! Пурић је то примио без протеета, иако је та одлука наносила тежак ударац Краљевом престижу. (2) У Краљевим говорима упућеним земљи 6 септембра и 1 децембра 1943, није споменуто име ђенерала Михаиловића, нити је народ позван да се окупља око његовог покрета отпора. Тај факат био је утолико упадљивији, што су од 1 децембра 1941 па све до пада Јовановићеве Владе сви Краљеви говори то чинили. Хајка против ђенерала Михаиловића у штампи Енглеске и Америке поведена је после Кебечке конференције жешће ио дотле. Михаиловић је оптуживан углавном за две ствари: да се више не бори, већ чак почиње да шурује са Осовином; да има намеру да у поратној Југославији заведе своју диктатуру. Јавно мишљење на Западу није било склоно да те оптужбе прими као основане докле год је Михаиловић био члан Владе поникле из 27 марта. Та Влада, која је због мартовског државног удара важила у евету као символ отпора Осовини и претстављала сзе демократске странке Југославије, била јс Михаиловићу јсмац од вредности прсд слободним светом. Резоновање је било просто и убедљиво: Зар би та Влада и часа трпела у својој средини Михаиловића, кад би те оптужбе биле тачне? Са довођењем чиновничке Владе, то јемство је отпало. Пропаганда непријатељска према Михаиловићу наилазила је отсад свуда на приправније уши. Уклањање политичке Владе претстављало је, стога, мајсторски потез. To је био први корак ка утирању пута комунистичкој диктатури над Југославијом. #*# Половином септембра 1943, убрзо после Кебечке конференције, британска Влада послала је у Југославију код Тита бригадира Фицрој Маклена ( Fitzroy Maclean). Недељу дана пре тога, Италија је била капитулирала. Према савезничкој одлуци, италијанска војска у Југославији имала је да своје оружје преда комуннстпчкој герили. Последице су се одмах осетиле.
152
КЊИГА О ДРАЖИ
Дванаест италијанских дивизија предале су оружје Партизанима. Савезници су се већ тада, сасвим отворено, определили за Тита. Њему је, услед тога, и како је постајало јаснкм којој се страни у рату приклања победа, пришло у то време око осамдесет хиљада Усташа и Павелићевих војника.0 Тито се, на тај начин, са својом ударном снагом скоро изравнао с Југословенском војском у Отаџбини. На ток устаљене политике Савезника у вези са Балканом, ништа није утицало што су се, приликом италијанске капитулације, савезничке мисије код Михаиловића увериле: да Михаиловићеве снаге чврсго владају Србијом, Босном до Врбаса, Херцеговином и Црном Гором. Д а су се тада Савезници искрцали на Балкану, они би од нашег јужног Приморја избили на Саву и Дунав брзином тенка, без икаквих губитака. Савезничка пропаганда, међутим, само је још више појачала кампању против Михаиловића. Типичан је пример у вези са бојем на Вишеграду ( почетком октобра 1943). Вишеград је освојило, у присуству америчких п енглеских официра, неколико хиљада Михаиловићевих бораца уз тешке губитке. Радио Лондон, међутим, приписао је тај успех Титу; и одбио је тражење бригадира Армстронга да се то исправи. ### На Конференцији у Техерану, Тројица Великих донели су 1 децембра (1943 ) одлуку „да се Партизани у Југославији помогну оружјем и опремом до највеће могућне мере, као и операцијама Командоса”. Тиме су се и формално определили у корист комунистичке гериле. Ђенерал Михаиловић је депешом од 3 децембра обавестио југословснску В ладу: да је заробио Комесара XIX партизанске дивизије Осуру Родића и да је овај изјавио: „Британска Команда на Средњем Истоку закључила је споразум са Партизанима, да Партнзани униште Четнике, а они ће Немце. Ми смо признати као претставници југословенеког народа. Само са нашим воћством Савезници ће убудуће да преговарају”.7 У току зиме 1943 - 1944, Партизанима је достављен огро ман ратни материјал, поред споменутог оружја од дванаест италијанских дивизија на Балкану. Бригадир Маклен каже « The New York Times, 3 јануар 1944. 7 Депеша Михаиловићева југословенској Влади, 3 децембра 1944, отворено преко Америке.
СОВЈЕТСКИ УПАД У СРБИЈУ 1944
153
у својој књизи: „Западни Савезници д о с т е б и л и су Партизанима : преко 100.000 пушака; преко 50.000 пушкомитраљеза и митраљеза; 1.380 бацача; 324.000 бомби за бацаче; 636.000 ручних граната; преко 97.500.000 метака; 700 радио-апарата; 175.000 пари одела и 260.000 пари чизама.”®(Током целе 1944.) #
*
Почетком 1944, Тито са свсјим Партизанима налазио се у истој, војнички неважној и забаченој области око Дрвара, као и крајем 1942 и крајем 1943. Уз њега је сад, поред бригадира Фицрој Маклена, и син британског Претседника Владе Рандолф Черчил ( Randolph Churchill). Велики Савезници утртсују се у изграђивању и снаге и престкжа Титовог. Совјети су од Усташа заробљених код Стаљинграда образовали „југоеловенску војску”, под командом пуковника Марка Месића,0 а у Штаб Титов послали једну своју Војну мисију. У ЈГондону, у свом првом великом говору после Техерана, Винстон Черчкл саопштио је 22 фебруара Скупштини да су неки Михаиловићеви Команданти чинили нагодбе ( „accommodations” ) с Италијанима и Немцима. Додао је да се, поред Михаиловића, „један нов и још много опаснији шампион појавио на позорници... У маршалу Титу Партизани су нашли изванредног предводника, славног у борби за слободу... Има више од четврт милиона бораца”. Пред микрофон Радио - Лондона изведен је и ђенерал Душан Т. Симовић да, жалосна слава, позове Југословене на прилажење Титовој герили. У Вашинктону, совјетски лист Р а т и р а д н и н а р о д назива МихаилоЕића „Хитлеровим агентом” и тврди како Тито располаже са триста хиљада бораца.10 У једном тренутку, међутим, чује се глас истине. Пуковник Алберт Сајц и капетан Валтер Мансфилд ( Albert Seitz, Walter R. Mansfield ), два америчка официра који су уз Михаиловића провели више месеца, стижу у Вашинктон у пролеће 1944, с капетаном Бориславом Ј. Тодоровићем, и подносе извештај о правом стању ствари. To импресионира Рузвелта. Он издаје наређење да се Михаиловићу пошаљу оружје и опрема. Тај план, међутим, био је опозван на личну e Fitzroy Maclean: Eastern Approaches (London, 1949), c. 461. a The New York Times, 9 јануар 1944. io War and Working People, 8 март 1944.
154
КЊИГА О ДРАЖИ
интервенцију В. Черчила.11 Претседника британске Владе ништа није могло да поколеба. У свом говору пред Скупштином 24 маја 1944 истакао је свој циљ, да се сва снага Србије лодредл „војноме воћству маршала Тита”. Сутрадан по томе говору, један батаљон немачких п адо бранаца био је бачен на Титов Штаб у Дрвару (25 м ај; операција Roesselsprung). Маклен бележи у својој књизи: Тито је позвао Вивијана [ мајор Vivian S treet], Вивијан је затекао Маршала уморна и потиштена. Маршал је преко воље дошао до закључка да не може да руководи операцијама својих снага у Југославији док је гоњен кроз шуме и стално у покрету... Већ је изгубио команду над скоро свима својим јединицама. Затражио је од Вивијана да уреди све: да се он и његов Штаб ваздушним путем евакуишу у Италију”.12
Балканско Еаздухопловство, недавно створено да, измећу осталог, помаже Тита где год он затражи, послало је једну Дакоту на Купрешко Поље. Маклен то овако описује: Чкм се [ Дакота ] спустила, ускочили су сви у авион: Тито, његов пас Тигар, шесторо из његовог Штаба, Вивијан и руска Мисија. Полетели су одмах... Сат-два доцније спустили су се у Бари... Његова оригинална маршалска униформа пала је у руке Немцима за време напада на Дрвар и одаслата да украси неки музеј негде у Немачкој.13
То бекство чувано је као ратна тајна. Оно није зауставило ни омело извођење утврђеног плана. У Лондону, Пурићева Влада смењена је дејством оне исте туђе Силе која ју је и довела. Њ у je 1 јуна 1944 заменио др Иван Шубашић. Енглеска морнарица запосела је острво Вис у Јадранском Мору близу југословенске обале. Ту је пребацила из Барија Тита и његов Штаб. Неколико дана доцније ту је довела и новог југословенског Претседника Владе, с енглеским Амбасадором Стивенсоном ( Ralph Stevenson ). Споразум Тито — Шубашић склопљсн је 16 јуна. Тај споразум имао је као главну тачку: да ће отсад Краљевска Влада признавати само Титову герилу и позвати Србе, Хрвате и Словенце да се ставе под Титову команду.14 11 W. R. Mansfield у листу American Mercury, jyira 1946. (В. овде с. 345-356.) 12 Fitzroy Miaclean: Eastern Approaches, с. 453. 13 Иста књига, с. 454 - 455. 14 Текстови свих споразума Тито — Шубашић, овога као и доцнијих, штампани су у лондонској Поруци, 16 март 1953.
СОВЈЕТСКИ УПАД У СРБИЈУ 1944
155
Тако су одлуке донесене у Техерану добиле формалку санкцију и југословенске Краљевске Владе, односно Високога комесаријата коме је била поверена та функција.
1ТАРТИЗАНМ И СРБИЈА 1944 ГОДИНЕ
Насељена и верски и етнички хомогеним становништвом, у средишту Балканског Полуострва, Србија је претстављала кичму Михаиловићева покрета отпора. Партизана у њој скоро и није било од краја 1941. Ссвјетскнм трупама, чије се избијање на југословенску границу предвиђало за крај лета, Комунисти нису могли поћи усусрет и пружити им руку све док не би овладали Србијом, или бар знатним њеним делом. Додир са совјетском војском, међутим, био им је неопходан да би своју власт могли да натуре Србији, па потом и осталим деловима Југославије. Стога покушавају у два маха продор у Србију, у пролеће и у лето 1944. Они су притом не само снабдевани оружјем и муницијом из савезничких слагалишта, него и иа/јделотворније помагани акцијом савезничке авијације. У априлу 1944 образовано је у Италији тзв. Балканско ваздухопловство, у јачини корпуса. Сврха му је била да „планира, повезује и, знатним делом, врши бомбардовања на Балкану”.13 Тактичко и стратегиско бомбардовање вршило се кратким путем, чим би се затражило. Уствари, Балканско ваздухопловство, под командом вице - маршала Вилијама Елиота ( Air Force Vice - Marshal William Elliot), уколико ce његово дејство односило на Југославију, тући ће објекте које му Тито означи преко бригадира Фицрој Маклена, — углавном веће вароши у Србији и Црној Гори. Та демократска упоришта имала су да буду претворена у прах и пепео, а дух Срба дн буде сломљен, како би са што мање отпора или без отпора примили завођење комунистичке власти. Бомбардовања су каткад припремала и навештавала навалу Партизана на област чије је главно насеље тучено. Чудним случајем, бомбардовања вароши вршена су у свечаним приликама, о великим празнипима, кад је грађанетво било сакупл>ено на молитву по црквама и испуњавало улице. Престоница Београд, која је 27 марi5 Fitzroy Maclean: Eastern Approaches, c. 414
КЊИГА О ДРАЖИ
156
аа 1941 с одушевљењем прихватила обарање Владе наклоњене Осовини, бомбардована је од Балканског ваздухопловства на сам дан православног Ускрса, у подне, кад је народ излазио из цркава и махањем поздрављао савезничке авионе, веснике слободе, на путу ( веровало с е ) за петролејска поља у Румулији. Напад је поновљен и сутрадан 17 априла. Резултат: 1.161 мртвих и 1.468 рањених, људи, жена и деце. Београд ће бити до половине септембра тучен, тако, укупно тринаест пута. У Црној Гори, Никшић је бомбардован на Цвети 1944, опет један велики хришћански празник. Подгорица је 5 маја срушена до темеља, а у њеним развалинама лежало две хи.љаде лешева. На Краљев рођендан, 6 септембра, у 11.30 пре подне, кад је народ био окупљен по црквама, сручена је на Лесковад кшпа бомби. Бригадир Маклен дао је о томе један знаменит опис. Лесковац је, каже, био „седиште јаког немачког гарнизона”, и ту се прикупило много непријатељских оклопних возила. Вице - маршал Елиот одлучио је да га туче са педесет Летећих тврђава. Маклен, са једног брега дватри километра далеко од вароши, посматрао је „беле куће Лесковца под топлим јесењим сунцем” : Стојећи ту и чекајући, ја сам се трудио да мислим на немачки гарнизон и тенковске посаде, а не на живаљ састављен од малих сељака, трговаца и железничких радника, на старце, жене и децу који ће се у том тренутку [ 11.30 ] затећи послом на улици... Ц ео Лесковац[ пошто су га надлетели авиони ] као да се дигао у вазд ух у вихору прашине, дима и рушевина. Ломљава је ужасно парала уши... Оно што је остало од Лесковца, лежало је покривено густим димом; неколико грађевина пламтело је жестоко. И сами Партизани били су потиштени.
Бригадир је, зацело, био уверен да је ту један немачки гарнизон посреди. За Комунисте, који су ту операцију тражили иреко Маклена, то је био чист терористички акт. Акт двоструко користан, као и ускршње бомбардовање Београда: масакрирао је непокорну Србију, тако отпорну према комунизму; у исти мах, уништавао је и симпатије према Енглеској, ваздашњем такмацу и непријатељу Москве. Сличну судбину доживели су Ниш, Ваљево, Краљево, Косовска Митровица... *# * Први покушај продора учињен је у месецима март - мај 1944.
Комуниста у Србију
ie Ktzroy Maclean: Eastern Approaches, c. 486 - 487.
15?
СОВЈЕТСКИ УПАД У СРБИЈУ 1944
Две Титове дивизије, Друга пролетерска и Пета крајишка, упадају 16 марта код Руда у Србију. Задржане на Лиму, отскачу у долину Ибра код варошице Ушће (19 априла). Ту их заустављају корпуси мајора Драгутина Кесеровића. Тада крећу на север, прелазе Западну Мораву између Ужица и Пожеге (20 априла) и стижу на Маљен и Повљен (2 мај ). Ту их четнички корпуси између Златибора и Рудника туку до ноге. Остаци беже у Санџак, одакле су и дошли. Неколико комунистичких јединица, избегавајући борбу по сваку цену и провлачећи се ноћу гудурама и шумама, стигло је јужно од Лесковца. Ту су са својим присталицама око Црне Траве образовали 21 и 22 српску дивизију, под командом Штаба Србије Коче Поповића. Због јаких бугарских снага у тој области, више наклоњених Партизанима него Четницима, те две дивизије нису могле бити уништене или протеране. Али их, при покушају да се пробију даље у Србију у правцу Дунава, туку корпуси потпуковника Велимира Пилетића, у времену од 12 јуна до 6 јула, на планинама Радану и Гајтану. Тако се ова прва операција завршила по Комунисте несрећно.17 # &# Д р у г и п о к у ш а ј п р о д о р а извршен је у месецима јули - септембар 1944. Прво искуство са нападом на Србију опоменуло је Комунисте да ће Михаиловићева војска бранити сваку стопу земље. Стога је нова партизанска офанзива припремљена с великом пажњом и за њу је предвиђен много већи број дивизија. У изради плана за овлађивање Србијом узела је учешћа и британска Команда у Италији. Бригадир Маклен каже у евојој књизи: После Шубашићева одласка ништа ме више није задржавало на Вису... Предложио сам обојици [ ђснералу Вилсону и Титу ] план срачунат на то да на случај повлачења Немаца што мање њих успе да умакне. Операција је названа „Ратвик” (Ratweek)... Ако би се Немци повукли, њихов главни пут ка северу морао би ићи Вардарском Долином и пругом Београд—Солун... Партизани су у Србији још увек били у неку руку непозната количина... 17 В. у овој књизњ Звонимир Вучковић: Н а п а д н а С р б и ј у у п р о л е ћ е 1 9 4 4 и М. Ратковић: О р г а н и з а д и ј а И с т о ч н е С р бије.
158
КЊИГА О ДРАЖИ
Пре но што је г. Черчил отишао из Италије, добио сам од њега и ђенерала Вилсона одобрењ е да напустим Тита и свој Штаб на Вису, на неодређено време, да бих отишао у Србију, те да лично координирам операције тамо... [ Маклен је имао да се придружи Кочи Поповићу, јужно од Лесковца. ] Тито је послао са мном Сретена Жујовића, пореклом Србина. Њ егово присуство указивало је на важност коју Тито придаје претстојећим операцијама у Србији,,. Џон Хеникер ( John Heimiker - M a jo r) приспео je априла месеца у Србију. Нашао је да Партизани нису ни многобројни ни добро опремљени... Били су принуђени да дејствују у сасвим малим групама без једне средишне организације... Нашао сам Кочу... Извађене су мапе и сместа смо се дали на посао. Показао ми је најновији распоред својих и непријатељских снага... Од Балканског ваздухопловства нам је погврђено дa he тући где год буде требало .18
О том другом покушају продирања у Србију, драгоцене податке даје И н ф о р м а т и в н и п р и р у ч н и к о Ј у г о с л а в и ј и . 19 Тито је, према израђеном плану, наредио концентрацију кајвећег броја дивизија из Западне Босне ка Србији. Образоване су четири групе: (1) Н а п р о с т о р у Б е р а н е — А н д р и ј е в и ц а — К о л а ш и н : Оперативна група, доцније названа Јужна ударна група дивизија ( 2, 5 и 17 дивизија ), — са задатком да у јулу продре преко Копаоника ка Јужноморавској долини ir Крушевцу. (2) Н а простору Фоча — П љ е в љ а — Ша вн и к : Први пролетерски корпус ( 1 и 2 пролетерска дивизија ) и Дванаести ударни корпус (1 6 и 36 дивизија ), оба под командом Пека Дапчевића, — са задатком да преко Лима упадну у Србију, преко Tape и Златибора избију у Долину Западне Мораве, одатле изврше напад на линију Рудник — Сувобор — Борања, и надиру даље ка Београду усусрет трупама Црвене војске. (3) Н а п р о е т о р у З в о р н и к — В и ш е г р а д : Једанаеста крајишка и Двадесет осма славонска дивизија, — са задатком да упадну у Србију и надиру ка Шапцу. (4) Ј у ж н о од Л е с к о в ц а : Четрнаести корпус (23, 25 и 45 дивизија) и Тринаести корпус, под командом Коче Поповића, — са задатком да се пробију у Србију и ухвате везу са совјетским трупама. Све те јединице биле су одлично опремљене, наоружане до зуба најмодернијим оружјем, и снабдеване у току покрета као is Fitzroy Maclean: Eastern Approaches, c. 470 - 481. I, св. 16-19 (Београд, 1951), c. 545-746.
19 Књига
СОВЈЕТСКИ УПАД У СРБИЈУ 1944
159
no сату. Британске мисије биле су придате свакој већој партнзанској јединици и оне су руководиле њиховим снабдевањем оружјем, опремом и храном. Дапчевићева група је током јула и августа водила оштре борбе у Санџаку и на Лиму. Није успела да продре у Србију. Јужна ударна група дивизија, међутим, допрла је 24 јула до Ибра према Копаонику. Ту јој приђу бугарске јединице, те са њиховом помоћу овлада 5 августа Копаоником, а затим се сручи на Брус и Александровац ( 9 августа ). Поповићева група кренула је такође у напад. Управо у време овог партизанског јуршпа на Србију, Шубашићева Влада објавила је преко лондонског Радија Д е к л а р а ц и ј у од 8 августа. Њоме се признају Титов Национални комитет, Титова Народноослободилачка војска, и сав народ позива „да се окупи у уједињеном борбеном фронту под воћством маршала Тита”.20 Михаиловић је 10 августа протестовао депешом што Шубашићева Влада помаже уништавање Срба. У међувремену, да заустави најезду, Михаиловић је прикупио Другу и Четврту групу корпуса и Горску гарду, и ставио их под своју личну команду. Налет те војске, половином августа, био је тако силовит, да је партизанска Јужна ударна група била потиснута као орканом. Јединице ЈВО избиле су брзо на Копаоник и Радан. Ту су с изненађењем угледале и беле кечиће Арнаута раме уз раме с осталим Титовим борцима. Настало је једно од најкрвавијих гушања и клања током целог рата. Битку је добио Михаиловић. На Копаонику су Михаиловићеве трупе заплениле више магацина оружја, муниције, одела, обуће и белог хлеба. Ту cv заробиле и једну Британску мисију, од шест лица, с једним мајором као шефом. Она је руководила снабдевањем партизанске Јужне ударне групе за све време покрета, и бомбардерима Балканског ваздухопловства означавала циљеве. Ти „савезнички официри” упућени су Михаиловићу на Равну Гору. Биће евакуисани нешто доцније са спасеним америчким авијатичарима.21 29 Информативни приручник, с. 686; или Порука бр. 11, 16 март 1953. 21 Треба истаћи ово. Док је дванаест Михаиловићевих корпуса водило борбу на живот и смрт са Партизанима између Ибра и Јужне Мораве, четири друга четничка корпуса била су паралисана обезбеђивањем (од Немаца) аеродрома на Прањанима. Долазећи по америчке авијатичаре, Лнбератори су бацали
160
КЊИГА О ДРАЖИ шшшштшшшшшатш— ш втш — ш в л
Друга и Четврта група корпуса, са Горском гардом, продужила је борбе са Партизанима у Топлици. Међутим је Дапчевићева група најзад успела да продрс у Србију. Њен Први пролетерски корпус избио је на Златибор ( 22 август ), а Дванаести ударни корпус на Тару ( 26 август ). Дапчевић је прешао Западну Мораву 30 августа и почео надирање ка Сувобору и Равној Гори. Михаиловић je 1 септембра наредио општу мобилизацију у Србији. Преко четири стотине хиљада бораца дошло је на зборна места: врло мали број са оружјем, већина босонога. Брзо су разоружани мањи немачки гарнизони у Србији. Притом је заробљено преко четири хиљаде Немаца. У долини Јужне Мораве, Поповићева група ( седам дивизи ја ) тапкала је јужно од Лесковца. Била је немоћна да пробије зид Михаиловићевих трупа и упути се ка Дунаву, усусрет совјетској војсци. Њен положај се нешто побољшао кад ;je 23 августа нова бугарска Влада Ивана Багрјанова прогласила повлачење Бугарске из рата. Тада су бугарске дивизије почеле да напуштају долине Западне и Јужне Мораве,22 и Партизани су могли лакше да заобилазе Михаиловићеве јединице на планинама. У то време, у Поповићев Штаб стиже бригадир Маклен да лично руководи операцијама Балканског заздухопловства у Србији. Описано је, већ, бомбардовање Лесковца 6 септембра. Дапчевићева група надирала је полако из долине Западие Мораве ка линији Сувобор — Маљен — Повљен — Крупањ. Са њом су вођени крвави бојеви ( 3-6 септембар око Пожеге, 7-8 септембар око Јелове Г оре). Партизанска огромна премоћ у наоружању долазила је до изражаја све више. Дапчевић избија предњим деловима на Равну Гору 11 септембра. Том приликом запленио је радио - станицу којом је Михаиловић општио с Америком. Тек 21 септембра Партизани стају чврсто на вододелницу Сувобор — Повљен — Крупањ. товаре муниције, оружја и хране Дапчевићевим дивизијама на Лиму. Ниједну иглу и ниједан завој нису донели Михаиловићевим борцима у знак захвадностн за спасавање. Никоја друга војска на свету не би се помирила са таквом парадоксалном и у аналима рата верујемо нечувеном ситуацијом. 22 Неке бугарске дивизије предале су оружје и опрему Партизанима: напр. 29 дивизија код Куманова и 15 дивизија код Битоља. (Информативни приручник, с. 687.)
S0VJET5K1 UPADU SRRI.TU (septembar - decembar 1344)”
R u.
2 .* .д о д о 4о о о
Совјетски упад y Србију, 1944 год.
СОВЈЕТСКИ УПАД У СРБИЈУ 1944
161
Током ових борби Партизани су на свим правцима билк снабдепани у покрету од стране савезничких авиона из Италије. Циљеве које су Партизани означавали, засипало је бомбама Балканско ваздухопловство. Али су Михаиловићеве трупе чиниле чуда од јунаштва. Решеност да не пусте Комунисте ка Дунаву и Сави, спојена с вером у победу на крају, устостручавала је њихову снагу. Под тим околностима бачен је у дејство Краљ Петар. Преко лондонског Радија, он је 12 септембра позвао цео народ да се придружи Титу. При свем том, борба се наставила. Напредовање Дапчевићеве групе је успорено, па задржано. На другим фронтовима, остале три комунистичке 1 ’рупе нису могле да се помере дубље у Србију, на север. Пред Дапчевићем је расла сабласт пораза, сличног ономе који јо само месец дана раније претрпела Јужна ударна група после крупних почетних успеха. Тада се на балканској позорници појавио један нов чинилац: Црвена војска.
СОВЈЕТСКИ УПАД У СРБИЈУ
У мају 1944, погодбом између британске и совјетске Владе, Румунија и Бугарска ушле су у сферу Совјетског Савеза, a Грчка Велике Британије. Југославија такође, судећи по депешк Черчиловој Рузвелту од 8 јуна 1944, припала је енглеској зони утицаја.23 To би остало тајном између два партнера, да Стаљин није затражио за то и изричну сагласност Сједињених Америчких Држава. Вашинктон се томе одмах успротивио, будући у начелу противан подели Европе на интересне сфере Великих Сила. Корделу Халу ( Cordell H ull), америчком Министру ииостраних послова, то се чинило повратком на лоше методе прошлости и у супротности са принципима Атлантске повеље. Међутим, после дужег опирања, на поновљена Черчилова инсистирања, Претседник Рузвелт дао је 12 јуна 1944 свој пристанак, под условом да се тај споразум односи само на војне операције и да не важи дуже од три месеца.24 Догађаји на Балкану овако су се потом развијали. The Memoirs of Cordell Hull (London, 1948, Hodder and Stoughton), П, c. 1453 Communist takeover and occupation of Rumania. Special Report No. 11, U. S. 88-rd Congress (Washington, 1955), s. 6.
162
КЊИГА О ДРАЖИ
Созјетска војска продрла је дубоко у Румунију 20 августа. Три дана доцније, румунски Краљ Михаило прогласио је примирје са Савезницима. Совјетским трупама више није пружан отпор, и оне су се 6 септембра нашле на југословенскоЈ граници према Кладову. С Румунима је Совјетска Влада закључила примирје 12 ссптембра. Одмах је дванаест румунских дивизија упућено у Маџарску, на фронт према Немцима. У отсуству националне војске, без већих тешкоћа се утирао пут пуном завођењу комунистичке власти у Румунији, И Еугарска је пошла примером Румуније. Влада Ивана Вагрјанова прогласила је 23 августа „повлачење Бугарске из рата”.-5 Убрзо затим учињен је други потез. Нова Влада Косте Муравјева, образована 2 септембра од претставника свих странака сем комунистичког Отечественог фронта ( који је ускратио своје учеш ће), прекинула је истога дана дипломатске односе с Немачком. Совјети, који су дотле с Бугарском одржавали нормалке односе, објавили су јој рат у поноћ 5 септембра, да би могли упасти са својим трупама и претећи Западне Савезнике. Под притиском догађаја, бугарска Влада је 8 септембра објавила рат Немачкој, и од Совјета затражшта примирје. Међутим је сутрадан, у Софији, Министар војшт ђенерал Маринов, совјетеки агент, похапсио све министре п образовао Владу састављену од претставника Отечественог фронта, под претседништвом Кимона Георгијева. Црвена војска преплавила је Бугарску. Маршал Тољбухин, Командант Трећег украјинског фронта, ставио је 16 септембра под своју команду бугарске армије, које су углавном биле прикупљене на југословенској граници. # *
*
У то доба, у Србији, комунистичке дивизије упињале су се да продру ка Београду и даље на исток ка Дунаву, усусрет совјетској војсци. Међутим, напредовање Дапчевићеве групе ( седам дивизија) било је успорено, па задржано; према њима се вршило груписање Михаиловићевих снага за противнапад. Група Коче Поповића ( седам дивизија) немоћно се вртела око Лесковца. Лесковац је могао да буде претворен у хрпу 25 Communist takeover and occupation of Bulgaria. Special Report No 7, U. S.
83-rd Congress (Washington, 1955); c. 7.
163
СОВЈЕТСКИ УГ1АД У СРБИЈУ 1944
рушевина; али, за пут ка Дунаву, требало јс пробити живи бедем Михаиловићевих бораца. Пред том ситуацијом Титу није остајао други нзбор. Он је збацио са себе маску демократе који је 14 августа, под плавим напуљским небом, уверавао Черчила како он не мисли у Југославији заводити комунизам. Једнога јутра, кришом се изгубио с острва Виса. Совјетским авионом пребацио се у Москву. Одатле је послат у Вршац, у Штаб маршала Тољбухина. To бекство са Виса, први час очигледне наставе дат од Тита Енглезима, Маклен описује овако: Једне вечери, у другој половини септембра, добио сам лични радио сигнал од ђенерала Вилсона... Гласио је сасвим кратко. Речено ми је да је Тито мистериозно нестао са Виса и да се одмах јавим Вилсону. Додато је да he се један авион Балканског ваздухопловства слустити првом приликом по мене у село Бојник... Тито је био отишао. По једиом љутитом телеграму Черчиловом, био се „извукао као тарана из лонца”... У Лондону и Казерти тај нестанак кришом осетили су као велику увреду, нарочито с погледом на то што без наше подршке Тито никад не би био у стању остати на Вису... Одлучих да се вратим тамо [ у Србију ]... Неколико ноћи доцније спустио сам се код Ваљева... За Дапчевићев Први корпус Ваљево је било тврд орах... Партизани су претрпели тешке губитке и нису успели да истерају непријатеља, све док пар Бофајтера, позватих из Италије, није својим рокетима задао смртни ударац опседнутоме гарнизону.. . У то време су се у Ваљеву вршила многобројна хапшења и суђења за колаборацију с непријатељем... Отворено сам рекао Црноме шта о Титовом понашању мисле Савезници; додао сам да бих био захвалан ако би он могао да му одмах достави једну моју поруку. Он је на то пристао, објаснивши ми да је у радио - вези с јМаршалом, који је сад у Војводини... Тражио сам скори разговор са Титом... Неколико сати доцније, стигао ми је пријатељски одговор од Тита: он се надао да ћемо се наћи за који дан... У ноћи 19 октобра припремили см'о се да у свануће кренемо на фронт, ка Б еогр аду.. . Дваестак миља јуж но од Београда избили смо на друм и ушли у непрекидну колону камиона, тенкова и топова Црвене армије који су куљали ка северу, у битку .26
*# # Убрзо после Титова нестанка с острва Виса, војска маршала Тољбухина упала је у Србију код Зајечара, 22 септембра.27 Код Западиих Савезника, нарочито у Лондону, то је изазвало изненађење и пометњу. Договором између Тројице Великих у Техерану, кад је донесена одлука да се помаже Титова герила, било је решено: 26 Fitzroy Maclean: Eastern Approaches, 497 - 505. 27 Информативни приручник, с. 687.
164
КЊИГА О ДРАЖИ
да се Југославија ослободи сопственим снагама, и да ничије трупе не улазе у њу. У мају 1944, према Споразуму Черчил — Стаљин, Југоелавија је имала да пређе у зону утицаја Енглеске. Сва моћ Велике Британије, оружана и пропагандна, била je стављена од тога тренутка на Титов тас теразија. МихаилоЕићев покрет отпора каљан је свим средствима савезничке пропаганде ( Qui veut noyer son chien 1’accuse de la rage! ); Влада Југославије претворена je y не више него послушни Високи комесаријат; непокорна Србија, која није хтела Тита ни пс коју цену, бомбардована је савезничком авијацијом из дапа у дан... Черчил је имао погодбу са Стаљином; веровао је да ће Тито искупити Стаљинову реч. Утолико пре, што је Тито њему, Черчилу, имао разлога да буде захвалан: и за спас од пропастн у Дрвару, и за отворено залагаље да комунистичка герила превлада у грађанском рату у Југославији. Отуда срдња кад је Тито клиснуо са Виса; а запрепашћење кад је Стаљин, погазивши погодбу, трупама ушао у Југославију. Тито, Комунист, био је само логичан. Ок ни у ком случају не би хтео да Југоелавију стави под утицај други сем Москвиног. Ако је, у својој беспримерној безазлености, плутократски Запад хтео да га оружјем помаже у његовоме рату против демократског отпора, и да својом пропагандом изграђује његов престиж у свету, — утолико боље. Њему је то годило и користило. Међутим су догађаји натерали Тита да прекине своју игру заваравања. Њему је крајем августа 1944 постало јасним да, ни уза сву помоћ и сарадњу с енглеске етране, он н е м a с н а г е да се натури Србији и да у њој заведе своју диктатуру. Отуда, као неизбежно, и његово бекство са Виса, и одлука Москве да војнички интервенише у Југославији. Да би се колико - толико дао пристојан вид стварима, н пилула обложила шећерном облакдом, московски Радио је 28 септембра објавио ово саопштење: Пре неколико дзна, Совјетска Команда, имајући у виду интересе развијан>а борбених операција против немачких и маџарских трупа у Маџарској, обратила се Националном комитету народног ослобођења Југославије и Врховном штабу НОВ и ПОЈ с молбом: Да даду пристанак на привремени улазак совјетских трупа на југословенску територију која се граничи са Маџарском. Совјетска Команда саопштила је том приликом да he совјетске трупе, пошто изврше своје оперативне задатке, бити повучене из Југославије. Национални комитет и Врховни штаб Југославије пристали су да задовољ е молбу Совјетске Команде . Совјетска Команда примила је услов
СОВЈЕТСКИ УПАД У СРБИЈУ 1944
165
кој.и је постављен с југословенске стране: Да ће на територији Југославије, у областнма где ће се налазити једпнице Црвене армије, дедовати администрација Нацпоналног комитета ослобођења Југославнје .28
# ## Два корпуса Црвене армије ( шест дивизија) надирала су од 22 септембра у срце Србије, у простор од долине Западне Мораве на југу, до Саве и Дунава на северу. To, зацело, није била „територија која се граничи са Маџарском”. Совјетски IV о к л о п н и к о р п у с надирао је двема колонама: једна, правцем Пожаревац — Смедерево — Београд; цруга, правцем Неготин — Смедеревска Паланка — Београд. Совјетски L X V I I I м о т о р и з о в а н и к о р п у с надирао је једном дивизијом (113) правцем Зајечар — Параћин — Крагујевац — Рудник; другом (223), правцем Књажевац — Крушевац — Краљево — Чачак, долином Западне Мораве. * * Џ По договору с маршалом Тољбухином, који је од 16 септембра командовао и трупама бугарске војске, Тито је 5 октобра склопио у Софији споразум са Владом Отечественог фронта. To ie тзв. Споразум Тито — Терпешев, ,,о заједничкој сарадњи у борби против Немаца”.-’9 У званичном саопштењу о томе, каже се: „Национални комитет народног ослобођења Југославије дао је могућност Новој Бугарској да њена војска, у заједници са НОВ Југославије, учествује у завршним борбама против Немаца”.30 Сврха Споразума Тито — Терпешев била је: да бугарске трупе, под совјетском командом, овладају јужним делом преткумановске Србије и Македонијом, и евојим бајонетима омогуће Комунистичкој партији Југославије да у тим областима заведе своју диктатуру. Истовремено, сходно рецепту иримењеном у Румунији, несметаио ће се приступити и бољшевизирању Бугарске док је бугарска војска изван граница евоје земље. 2S Информативни приручник, с. 689. 29 и ста књига, с. 690. — Бугарска је тада још увек бнла у рату с Енглеском
и САД. Те две земље потписаће примирје с Бугарском тек 12 октобра 1944. Добри Колев — Терпешев био је Врховни заповедник револуционарних снага Бугарске. -?0 Иста књига, с. 718.
КЊИГА 0
166
ДРАЖИ
# * * Три бугарске армије, под Тољбухиновом командом, прешле су 8 октобра 1944 југословенску границу. Њихова нова мисија била је да „ослободе” Србију, која је до пре неколико недеља стењала под њиховом окупацијом и крвавила под њиховим репресалијама. Бугарска Д р у г а а р м и ј а упутила се, трима колонама, према Нишу, Лесковцу и Врању и даље ка Ибру и Дрини. Бугарска П р в а а р м и ј а надирала је ка Скопл,у, Тетову и даље према албанској граници. Бугарска Ч е т в р т а а р м и ј а наступала је трима колонама: једна, у правцу Штипа, Велеса и албанске границе; друга, ка Прилепу, Битољу, Охриду и тромеђи Албанија — Грчка — Југославија; трећа, према Струмици, Ђевђелији и грчкој граници. # * * Половином октобра Црвена војска избила је у долину Велике Мораве, а бугарска Друга и Прва армија у долину Јужне Мораве. Група Пека Дапчевића, и поред приласка Јужне ударне групе избијањем према Руднику, само интервенцијом Тољбухиновом спасена је од претстојећег пораза. Ова група једва је успела да се до 12 октобра провуче на положаје 30 км. јужно од Београда.31 Где год је могла, избегла је судар са Михаиловићевим снагама. Потом се упутила од Обреновца ка Београду. Совјетски IV о к л о п н и к о р п у с , пошто је код Болеча уништио две немачке дивизије, почео је надирање главном колоном правцем Авала — Београд, а помоћном правцем Смедерево — Београд. Трупе Црвене армије, на линији јужно од Београда, почеле су 14 октобра битку за освајање југословенске престонице. Београд је пао 20 октобра. Највећи део совјетских трупа прешао је истога дана у Земун. Њихово напредовање вршило се, под борбом, до Шида (1 6 децембра ). Ту је немачки XXXIV корпус успео да их задржи. Линија се стабилизовала. Тако је образован тзв. Сремски фронт. 31 Информативни приручник, с. 691.
СОВЈЕТСКИ УПАД У СРБИЈУ 1944
167
Совјетски L X V I I I м о т о р и з о в а н и к о р п у с заузео је: Параћин (15 октобра ), Крагујевац ( 21 октобра ), Краљево ( 29 новембра ), Чачак ( 3 децембра ), Пожегу (12 децембра ), Ужице (1 6 децембра ) и крајем године избио на Дрину. Ту су их задржали немачки XXI и XIV корпус. Фронт на Дринч остаће све до краја априла 1945. Вредно је споменути да је совјетска 223 дивизија ушла 14 октобра у Крушевац, који је већ био ослобођен од Немаца снагама мајора Драгутина Кесеровића ( Ресавски четнички корпус). Совјетски Командант, кад су братимљења и здра1шце били у току, покушао је да на превару разоружа Четнике. Кесеровић је умакао. Али су Красноармејци ухапсили поручника Крамера ( Ellsworth „Bob” Kramer), америчког официра при Кесеровићевом Штабу, и многе Четнике узели у ропство. Док су Совјети вршили окупацију Северне Србије, бугарека Друга, Прва и Четврта армија чиниле су тај посао јужно од Западне Мораве. Напредовање је ишло сразмерно брзо у преткумановској Србији: Немци су ту пружали слаб отпор, јер су се концентрисали према Београду, да ту дадну битку Црвеној војсци, и према областима Копаоник — Златибор, да би са те стране заштитили своју лииију повлачења кроз Новопазарски Санџак. Бугарска војска ушла је у Врање и Лесковац 11 октобра, а у Ниш 14 октобра, уз „помоћ совјетских тенкова”.32 Али је у Македонији бугарско наступање било задржано у самом почетку. Немачка армиска група Е, која је дотад гхоседала Грчку и острва, почела је половином октобра своје извлччење из Грчке. Она је Вардарском Долином, преко Санџака, отступала за Босну. Последње немачке јединице евакуисале су Грчку и прешле у Југославију 2 новембра. Немци су се неузнемиравано повлачили на север. Бугарске трупе наступале су за Немцима, поседале вароши и већа насеља, и својим присуством свуда обезбеђивале завођење комунистичке власти. Тако је бугарска војска уш ла: у Штип 10 новембра, у Скопље 13 новембра, у Косовску Митровицу 19 новембра, у Рашку 26 новембра. Савезничке трупе, које су наступале за Немцима у Грчкој, с-тале су као укопане на грчко - југословенској граници. 32 Информативни приручник, с. 690.
КЊИГА О ДРАЖИ
168
На Конгресу Комунистичке партије у Београду 1948 године, Тито је споменуо и „ д в е б р а т с к е а л б а н с к е Чи в и з и ј е ” које су 1944 допринеле ослобођењу Југославије. Њихово дејство се осетило углавном у области Косова и Метохије. Али су биле употребљене и за борбе у ужој Србији ( напр. на Копаонику, августа 1944 ). Није казано да ли су, и на коме правцу, употребљене д в е и т а л и ј а н с к е д и в и з и ј е у Југославији приликом тога ослобођења. Реч је о партизанским дивизијама „Тауринезе” ( образована 15 октобра 194333 ) и „Гарибалди” ( образо вана 27 новембра 194334 ). # # * Чим су совјетске трупе избиле на Дунав према Кладову ( 6 септембра ), Михаиловић је одлучио да им упути једну делегацију н понуди сарадњу за борбу против Немаца. За тај п р Е И додир са Црвеном војском били су одређени потпуковници Велимир Пилетић и Миодраг Ратковић, и резервни мајор адвокат Александар Трифунац. Делегација се пребацила у Турн - Северин 10 септембра. Није се вратила натраг. Сва три њена члана ухапшена су и упућена у Москву, на саслушавања у злогласној ЈБубљанки, као енглески шпијуни. To је једна суморна и поучна историја за себе. Поступак са том делегацијом показао је да Совјети неће никакве разговоре с демократским покретом отпора. Убрзо је дошло до упада совјетских трупа у Србију. Михаиловић, потпуно напуштен од Западних Савезника к од Краљевске Владе, није ни могао ни хтео да под тим условима води рат са совјетским и бугарским армијама. Распустио је војску, и са неколико десетина хиљада наоружаних л,уди почео повлачење ка планинама Источне Босне. Учинио је један последњи покушај да са својим снагама корисно учествује у борби против Немаца. Преко свог изасланика др Живка Топаловића поднео је ове понуде савезничкој Команди у Италији: (1) 2 1 о к т о б р a , да се са 50.000 бораца „стави под команду ђенерала Вилсона ради продужења борбе против освајача” ; (2) 1 3 н о в е м б р а , да се стави 33 Иста књига, с. 675. 34 Иста књига, с. 677.
СОВЈЕТСКИ УПАД У СРБИЈУ 1944
169
иод Вилсонову команду са „50.000 оружаних и увежбаних људи ради борбе против заједничког непријатеља, било на Балкану, било ма на коме другом бојишту” ; односно да, ако буде добио оружје и муницију, онемогући пролаз Немаца кроз Санџак ка Босни и Италији; (3) 2 9 н о в е м б р а , да се 45.000 његових бораца, који се налазе „под командом ђенерала Трифуновића ,на простору између река Tape и Пиве”, употребе под савезичком командом за уништење око 40.000 немачких војника у Северној Албанији. Сва три предлога остала су без одговора.35 џ & Док су совјетске и бугарске армије продирале у Србију, Партизани маршала Тита су у њиховој позадини и под њиховим окриљем вршили чисто полициску службу. Лешинари за стопама бугарских завојевача, Тринаести корпус Коче Поповића успоставиће комуниетичку власт јужно од Западне Мораве до грчке границе, као што ће његов Четрнаести корпус то исто учинити у Источној Србији у позадини Црвене војске. Дапчевићева група одиграће сличну џелатску улогу у престоници Београду и, делом, на територији Србије и Војводине. У свакој вароши побијено je по дветри стотине људи, у сваком селу по неколико дееетина најугледнијих домаћина. Терором и крвљу заводила се и учвршћивала комунистичка диктатура. Око шездесет хиљада Михаиловићевих приеталица покупљено је и одведено на принудни рад по логорима широм Совјетског Савеза. Србији је и на други начин оточена крв. Мобилисано је око 150.000 младића, још недораслих за војну службу. Без претходне војничке обуке, слабо одевени, делом босоноги, усред зиме, послати су с пушкама на Сремски фронт. Тамо су, преко брисаних простора, преко неочишћених минских поља, бацани таласима на утврђене немачке положаје. Сремски фронт постао је касапницом младих нараштаја Србије. Комунистичка пар■гија вршила је тим методом једну од најгрознијих „чистки” евојих потенцијалних непријатеља. Права улога Титових Партизана у освајању Србије и Југославије верно је приказана у оптужбама Коминформа, кад су завађена браћа један другоме кресали истине: 35 В. у овој књизи др Живко Топаловић:
Последњи
покушај.
КЊИГА О ДРАЖИ
170
Девето. —; Да су немачки падобранци разбили партизански Штаб у Југославији, да је после тога настала тешка криза у Народноослободилачком покрету, и да је затим Совјетска армија дошла у помоћ, ослободила Југославију и створила услов да Компартија дође на власт. Десето. — Да је Компартија Југославије пробила уши својом хвалисавошћу о успесима у рагу, иако нема већих. заслуга од Компартпја Пољске, Чсхословачке, Румуније, Маџарске, Албаније, итд.36
Претседник британске Владе В. Черчил, са својс стране, у говору пред Скупштином 19 јануара 1945, сматрао је потребним да истакне: да је „Титова Влада устоличена у Веограду уз помоћ Руса”. Та изјава .може се узсти као узорак за u n d e r sta te m e n t п se lf - effacem ent.
ik.
Тако је демократској Србији, а потом Југославији, ујесен 1944 наметнута комунистичка диктатура. Србија је у себи имала моралне снаге да 1914 одбаци понижавајући ултиматум Аустро - Угарске; да се 1941 успротиви Хитлеру, који је хтео да Југославију начини својим најамниicom; да, по војном слому државе, изнедри прву велику герилу у поробљеној Европи. Ни 1944 није Србија хтсла да се одрекне свога права на живот под слободним сунцем. Радије него да драговсљно прими комунистичку диктатуру иа коју су је осудили, она се изложила томе да буде е о ј н и ч к и покорена, преплављена туђинским војскама. Између Запада и Истока, који су се погађали и о њену кожу, превиђајући њене заслугс за победу и њене жртве, Србија се, са целом Југославијом, кад су Европом забрујала победна звона, нашла као Исус разапета на крсту. И као Исус у својој агонији, она је морала, себи самој ире него другима, поставити питање: „Господе, Господе, зашто си ме оставио?” Живан Л. КиежевиЈј.
s« Београдска Политика, 30 јуни 1948.
ДРАЖИНО ПИСМО ОД 18 НОВЕМБРА 1944
I Ово писмо, у коме ђенерал Михаиловић излаже своје погледе на ситуацију У Југославији половином новембра 1944, послато је нашем Амбасадору у Вашииктону r. К. Фотићу преко пољске обавешта јне службе. Писмо је штампано npevt пут у чикашкој С л о б о д и од 22 јула 1953, са извесним скраћењима. Овде је дат цео текст. ]
18 новембра 1941 Поштовани и драги Господине Фотићу, Народ, војска и ја лично, са узбуђењем смо пратили Вашу одлучну борбу и залагање до крајњег пожртвовања. Остављени од свих и свакога, имали смо у Вама, и имамо га и данас, чврст ослонац у велнкој слободарској Америци, која једина у свету штити пнтересе малих народа. Добио сам извештај од мајора Боре Тодоровића и пуковника Жике Кнежевића о успеху Вашег рада, а нарочито у вези са извештајима које су из земље поднели пуковник Сајц, капетан Маисфилд и мајор Бора Тодоровић. Наш Централни национални комитет, ценећи Ваше напоре и Ваше залагање, увео Вас je у свој састав, и Централни комитет заједно са мном Вас моли да и даље продужите и да нас што више помогнете у тешкој борби коју водимо и у којој страда цео један народ; страда незаслужено и само ^ато што се бори за праву слободу и права човека. У току овог пролећа успели смо да из немачких шака спасемо око 400 америчких авијатичара, присилно спуштених по разним крајевима Југославије. До сада су преко 350 рапатрирани у Италију. Имамо их још и имаћемо их и убудуће. Добили смо и писмено признање од 15. америчког ваздухопловног корпуса. Амерички пуковник Мак Даул, поводом ове наше сарадње, дошао је у месецу августу код мене са читавом својом Мисијом и он је имао прилике да се на лицу места увери о стварном
172
КЊИГА О ДРАЖИ ■ ■ ■ ■ ■ Н Н
П
Н
Н Н
Н
М
стању у земљи На дан 1 новембра о. г. пуковник Мак Даул отишао је од мене у Вашинктон, као велики наш пријатељ, и он већ треба да је у Вашинктону. Пуковник Мак Даул је заједно са мном прешао Западну Србију, све до Мачве, одакле смо се заједно пребацили у Семберију и Босанском Посавином дошли до реке Босне, све до наспрам Добоја. Одатле смо отишли на Добојски Озрен и са Озрена пуковник Мак Даул је одлетео за Италију. Пуковник Мак Даул је имао прклике да види велике наше војничке снаге, као и чврсту повезаност нзмеђу народа и војске. У Босни је био одушевљен нашим радом на зближењу са Муслиманима и Католицима. Учествовао је на зборовима где су све ове вероисповести биле заступл>ене, и ја верујом да ће његов реферат, поред реферата Сајца и Мансфилда, бнти још једна потврда стварног стања у земљи у нашу корист. Са мном заједно обилазио је и болнице наших рањеника, који су у највише случајева евоје ране задо били од Партизана. Тада ми је казао да би био читав скандал у Америци, када би јавност дознала да се овде убијају нацисналистл америчким оружјем, које је пренето америчким авионима. Сматрам да Мак Даулово име треба чувати, како га не би онемогућили у раду. У своје време покушао сам да успоставим везу са Бугарима. Писао сам утицајним личностима за које сам претпостављао да ће доћи на чело управе, и у томе се нисам преварио, Бугари. под садашњим приликама, притиснути Русијом, не смеју сада ништа у том смислу да предузму. Бугарске трупе, међутим, претвориле су се сада у „ослободилачку војску” Југа Србије н Јужне Србије. Покушали смо да ступимо у везу са Русима, али нам нису ништа одговорили, јер им Тито више конвенира. Тито, и поред свих помоћи у пропаганди и наоружању, не може успоставити власт на целој територији. Ми смо борбу противу Тита морали продужити, док смо борбу са Русима избегли и покушали да чак у борби сарађујемо са њима противу окупатора. Чудновато је заустављање Енглеза на грчко — југословенској граници. Очекивали смо да ће они ући у Јужну Србију. Краљ нам је задао страховити ударац. Нарочито се ол одразио на колебљиве војничке старешине у извесном броју, али на народ његов говор оставио је обратно дејство. Народ
ДРАЖИНО ПИСМО ОД 18. XI. 1944
173
је почео да гунђа пртиву Краља и Династије, и протести су падали на све стране, и то јавно. Сматрам да би требало да потражимо што јачи наслон на Америку, јер Америка има великих економских интереса на Балкану, а и ми исто тако имали би интерес да се економски везујемо за њу. Пошто се Француока све више и више ојачава, то би са њом требало да се ступи у што ближи додир, јер узајамне симпатије постоје, и само их треба обновити и оживети, па да нам се и она нађе сада у помоћи. Са Пољацима смо везани заједничком несрећном судбином; и са њихове стране постоји већ тежња да нам се што више приближе. И ми треба са те стране да покажемо за њих највеће симпатије. Колико год можете, покушајте да нам ове везе остварите, а у исто време и помоћ са њихове стране. Покушајте колико год можете да их ангажујете за нашу ствар. Било би врло важно ако би у Америци могли да учините зајам на рачуп државе, како за помоћ нама у земљи, тако и за Вашу акцију у Америци, као и за акцију дела Централног комитета под воћетвом др Живка Топаловића у Италији. Требало би по сваку цену спречити да Америка помоћ Југославији даје преко Комуниста, већ уколико би та помоћ лошла, да иде само преко америчких МисиЈа, а да се дели народу преко специјалних одбора, који не би били комунистички. To наравно важи за оне покрајине у којима Комунисти држе власт, а за покрајине у којима ми држимо власт, ми ћемо сз старати да ова помоћ буде дељена преко независних одбора и преко поштених људи. Молим Вас да продужите и даље као и досада са Вашом помоћи у погледу шговања меморандума, апела, писама итд. Сада је актуелно да ли ће савезничке трупе улазити у Југославију, јер народ тражи неки ослонац, пошто не жели да се наслања на Русе. Међутим, ако народ из очајања буде на то приморан, онда ће Савезници занавек изгубити утицај у овом простору. И поред све слле и пропаганде, Тито не може успети да угуши право осећање у народу и грађански рат ће се продужити не по жељи нашег воћства, већ по потреби коју сам народ осећа, да би се заштитио од усташко - комунистичке стеге. Руси пак воде реалну политику и, ако увиде стварно стање у земљи, могли би пружити тражени ослонац народу и
174
КЊИГА О ДРАЖИ
тако би могло доћи до обрта у ситуацији који не би био у складу са интересима ни народа ни наших правих Савезника. Покушајте, ако имате могућности, да поново утичехе па Краља, да се заложи за националну ствар у интересу Круне и Народа. Тито се Краљу полако већ одужује за услуге које му је учинио, јер преко радија Лондона бучи како је државнк новац трошен за помоћ Дражи Михаиловићу, издржавање разних Влада и издржавање Краља и Краљевске породице. У прилогу писма шаљем Вам ситуацију у земљи, да бисте се упознали са стварним стањем. Будите уверени, драги г. Фотићу, да је Ваше име у вези са Вашим радом пренето кроз све редове народа и војске. Сви моји сарадници и чланови Централног националног комитета шаљу Вам најсрдачније поздраве. Ја Вас молим да од мено примите уверење о мом дубоком поштоваљу и братским осећањима. ( Из архиве ђенерала Д. Михаиловића )
Ваш Драг. М. Мнхаиловић ( с. р. )
ПОСЛЕДЊИ ПОКУШАЈ
Ту скоро ми је једаи савезничкк новинар рекао: — Разумем и одобравам тактику ђенерала Михаиловићакоји је у спровођењу отпора окупатору увек помишљао на то да му ваља своме народу уштедети жртве и патње. Тито, пак, водио је рачуна једино о успону свога угледа и своје војне снаге. Тога ради наметао је војсци и народу најтеже жртве. Али, вели Американац, ако је Михаиловићева тактика била оправдана током прве три године окупације, она није била оправдана четврте године. Зашто он, кад му је то тражено од стране Западних Савезника, није у завршној фази рата поступио исто као Тито, већ се учинио војнички бескорисним? Мој саговорник био је изненађен кад сам му рекао да се године 1944 Михаиловић одрекао свог положаја самосталног еавезничког Команданта, понудио ставити се под команду Команданта Средњег Истока и изразио готовост борити се не само на територији Југославије, већ и другде, и нудио сарадњу ширу него Тито. Што до сарадње није дошло, објашњење треба тражити у тадањој политици британске Владе, која се била потпуно везала за Тита. Михаиловићу се чини највећа неправда кад се тврди како се он својом борбеном тактиком пред крај рата учинио „војнички бескорисним”. Овде објављујем три документа који се налазе у савезкичкој ратној архиви, и чији је оригинал на енглеском језику. Они се односе ка ситуацију у месецима октобру и новембру 1944 године. Михаиловић je 1 септембра прогласио мобилизацију свега народа и општи напад на немачке јединице. Спровођење те мобилизације било је ометано истовремено великим нападом партизанских снага из Санџака на Западну Србију у правцу Ваљева и Јадра и на долину Западне Мораве од Копаоника, Михаиловићеве снаге у Србији, међутим, нису биле уништене.
КЊИГА О ДРАЖИ
176
Оне су зауставнле партизанску офанзиву и сакупљале се дуи. долине Западне Мораве, на простору од Горњег Милановца до Крутаевца и Сталаћа. Главни разлог са кога је Тито захтевао да совјетска војска уђе у Србију, јзсте то, што он својим снагама није био у стању да Србију отме од Михаиловића. Крајем септембра руска команда је објавила да ради операција у Јужној Маџарској мора послати своје трупе у граничне области између Маџарске и Југославије. Та „гранична област са Маџарском” била је, међутим, долина Западне Мораве и градови: Крушевац, Краљево Чачак, Милановац. Једновремено су бугарске трупе под созјетском командом кренуле ка Нишу, Прокупљу, Косову и Скопљу. Овај руско - бугарски продор у Србију приморао је Мпхаиловића и његове трупе да Србију напусте. Михаиловић се са нешто људства крајем септембра пребацио из Мачве у Босну; његове трупе су се повукле делом у Источну Босну, делом у Новопазарски Санџак и северну Црну Гору. Повлачење се проводи током месеца октобра и новембра. За ђенерала Миха иловића поставл.а се тада питање шта да предузме. Са 50.000 људи о и није могао дочекати зиму у планинама где је владала велика оскудица хране. Тито се уствари био ставио под руску команду, иако то није било званично. Тада се ђенерал Михаиловић, по савету својих сарадника, одлучио да се он стаки под команду ђенерала Вилсона, савезничког Главнокомандујућег у Средоземљу, и да прихвати сваки захтев који би му овај поставио. Ја сам са Михаиловићем био у трајној радио - телеграфској вези и он ме је често питао за савет шта да ради. По његовом овлашћењу ја сам 21 октобра 1944 посетио британског Амбасадора у Риму, саопштио му ситуацију у Југославији и поруку Михаиловића, и предао му, као потврду нашег разговора, писмен Мемоар, који је гласио: МЕ МО A Р предан после усменог разговора британском Амбасадору у Риму. Молим Вас да известите ђенерала Вилсона, Главнокомандујућег у Италији, да се ђенерал Дража Михаиловић са 50.000 војника под његовом командом налази у Босни. Михаиловић је вољан да се стави под команду ђенерала Вилсона ради продужења борбе против освајача.
Под каквим условима се борило . . . Четници, тешко рањени; на слами, Прањани, септембра 1944.
Под каквим условима се борило . . . Четник, — пушкомитраљезац, на Гојној Гори, септембра 1944, босоног по оштром камену.
ПОСЛЕДЊИ ПОКУШАЈ
177
Ако овај предлог не би био прихватљив, ђенерал Михаиловић би желео да зна: да ли се савезнички Командант ма у ком облику интересује за судбину југословенске националне војске, која је прва отпочела рат за ослобођење на Балкану и увек била најодлучнији поборник демократије. Ђенерал Михаиловић ме пожурује да му пошаљем извешће у току следећа два дана: какав сам одговор примио од савезничког Команданта, баш и ажо би тај одговор био негативан. Са изразом дубоког поштовања, 21 октобра 1944, Р и м .
Др.
t Живко Топаловић Потпуковник,
, (с. р.)
Одговор на ову понуду није дошао. Добио сам из земље гшсмо ( авионски саобраћај се још увек одржавао ) са молбом да се обратим директно ђенералу Вилсону. Ја сам му упутио ово писмо: Потпуковник др Живко Топаловић,
Via Capodistria, 13а/8 Рим, Италија
Његовој Екселенцији Господину X. Метланду Вилсону, Главном команданту савезничких трупа у Средоземљу, Казерта. , Поштовани Господине, Ђенерал Дража Михаиловић ме је молио да Вам доставим следећи његов апел: „Пре двадесет дана ја сам молио свога пријатеља др Живка Топаловића да Вас извести као савезничког Врховног команданта у Средоземљу, да сам ја вољан да ставим под Вашу команду 50.000 оружаних и увежбаних људи ради борбе против заједничког непријатеља, било на Балкану, било ма на коме другом бојишту, према Вашем нахођењу. Јако жалим што досад нисам примио никакав одговор на своју понуду. ,Желим сада да Вас обавестим да сам ставио 20.000 људи под командом ђенерала Трифуновића на територију између река Tape и Лима. Како се Немци провлаче кроз Новопазарски Санџак ка Босни и ка фронту у Италији, моје трупе би могле онемогућити овај пролаз. Имам намеру да затворим ову важну саобраћајну артерију. Како су моје трупе без муниције, ја Вас молим да што пре пошаљете своју Мисију код ђенерала Трифуновића, да га снабдете погодним оружјем и војничком спремом и да га употребите за извршење ове веома важне војне операције. „И даље остајем при својој ранијој понуди, те сам В а м н a пуном расположењу са о с т а т к о м с в о ј и х трупа к о ј е се с а д а н а л а з е у Б о с н и . „Немци су се повукли са целе далматинске обале. После тога Усташе су позвале Партизане и предале им сву власт. За време повлачења Немаца, који су се несметано кретали ка северозападу, ниједна партизанска пушка није опаљена на непријатеља у повлачењу.
178
КЊИГА О ДРАЖИ
Међупгм, партпзанска војска поступа са масом народа rope него што бл 1 о чмшла ма која казаена експедпцпја. Сзакога дана се врше масовиа убиства, највећим дело.м Срба, а убијају се и виђенн и утнцајни Хрватп, поглавнто присталице др Влптка „Мачека. „И Усташе свуда сарађују са Комукистима при нападнма на српска села. У пламену су сва српска села у околннн Задра, Обровца, Бенковца и Скрадина. Народ у масама бежи у планину. Чгтници се боре да заштпћују народ н унутрашшн рат добија гпгантеке размере. „У окпм деловпма Србпје који су усле.д руског капредоваља пали под власт Партпзана, влада апсолутно безакоње и терор. У маси се истрсбљују угледни нацпоналистп. У Крагујевцу су јавно стрељали внше од двеста људи. У Београду се такође врше массвна хапшења и убијања. Становништво се прпсиљаза да истпче заставе са црвеном звездом. Никоме се не дозвољава да папушта град. По еелнма се врше невиђене реквизпцпје, а има много пљачки и крађа. Српски народ је до највеће мере запрепашћен тиме што су га љегови Савезници овако напустилн и принудили да води грађански рат. Ја Вас због тога молим да пошаљете своје Миспје у све веће градове у земљи, да би се учинио крај овоме страшном стању створеном у име победе Савезника и у име ослобођења земљ е.” Узимам слободу, поштованп Господпне, да додам, да би ефективна интервенција Савезника ради прекидања грађанског рата наишла на одобравање обе противничке стране. Влада др Шубашића нема никаквог ауторитега. Она је немоћна да ма шта допринесе зближавању у народу и консолпдацпји државе, јер та Влада не претставља никога, ни политпчки ни национално. Једино што је учинила та Влада, јесте да је растурила установе и порушила ауторитете који су раннје постојали и који би могли веома добро и успешно послужити да се рсше проблемп око којих се води унутрашња борба. Користим се овом приликом, поштовани Господнне, да Вам изразим своје дубоко уважење. 13 новембра 1944, Р и м Др.
Живко Топаловић Погпуковник,
(с. р.)
*** Овом понудом демантована је тврдња да су трупе ђенерала Михаиловића војнички бескорисне. Предложено је коккретко да се употребе: или да спречавају пребацивање немачккх трупа нз области Скадра и Далмацијз на кема-пси фронт у Италији, или да се пребаце у Италију и тамо употребе за борбу против Немаца. У то време владао је велики застој на италипанском фронту, па је услед тога ђенерала Еилсона заменио маршал Александер, кога је Мнхаилозпћ скатрао г:ао свога пријатеља. По Михаиловићевом захтеву упутио сам му ово писмо:
ПОСЛЕДЊИ ПОКУШАЈ
179
Погпуковник др Живко Топаловић, V ia C a p o d istria , 1 3 а /8 Врховном команданту Савезничких операција у Средоземљу, Врло поштованом Господину Харолду Александру, Фелдмаршалу. Поштовани Господине, Тринаестог новембра имао сам слободу да упутим један рапорт у погледу употребе војних снага у Југославији које се налазе под командом ђенерала Трифуновића. Као допуну тога рапорта, дужност ми је да Вам упутим следећа обавештења: 1. Ђенерал Трифуновић се сада налази у околини Сјенице. Он је послао три официра у Бари, са налогом да преко мене поднесу рапорт савезничком Врховном команданту о ситуацији у Југославији. Ови се официри сада налазе у Барију, а њ ихове информације приложене су уз ово писмо. 2. Из тих обавештења види се да постоје три важне групе снага: A. Група од 10 до 12,000 бораца под непосредном командом ђенерала Михаиловића на Мајевици планини; Б. Група од око 45.000 бораца, од којих су 30.000 Србијанци, a 15.000 Црногорци, под командом ђенерала Трифуновића, на простору између река Tape и Пиве; B. У близини Скадра, у Северној Албанији, има сабрано око 40.000 Немаца и више од 100.000 цивилног становништва. Сада најважнији проблем са војног гледишта, и најважнији такође за ово цивилно становништво, јесте да се униште оне германске снаге око Скадра. Чини ми се да се само собом намеће разумно решење овог проблема: партизанске снаге у Црној Гори и снаге под командом ђенерала Трифуновића треба да буду стављене под савезничку Команду и употребљ ене за уништење немачког гарнизона у Скадру, и то пре него што падне велики снег. Нека ми је дозвољ ено да се користим овом приликом и замолим Врховног савезничког команданта да ми омогући, на најпогоднији начин, да дођем у непосредан и неслужбени додир са јединицама ђенерала Михаиловића у диљу сабирања нужних информација. Тешко је замислити да се савезничке Команде неће тицати судбина више стотина хиљада југословенских грађана и знатних војних снага. Молим Вас да примите изразе мога дубоког поштовања. 29 новембра 1944, Р и м
Д р
Ж ив ко Т о п а ло в ић Погпуковник,
(с. р.)
*** Препис ових писама предаван је истог дана енглеском и америчком Амбасадору у Риму.
180
КЊИГА О ДРАЖИ
Савезничка Команда остала је глува ка све ове покудс. Пустила је да унутрашњи грађански рат узме најкрвавије облике и да се збуду страшки помори десехина хшвада људп у зиму 1944/45 по босанским планинама. Др Живко Топаловић
СИТУАЦИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ НОВЕМБРА 1944 Меморандум др ЛСивка Топаловића
[ Француски Комитет народног ослобођења, створен у Алжиру, тек је крајем 1944 успоставио у Риму своје дипломатско претставништво. Први политички претставник Француске био је тада млад дкпломат, Кув де Мирвил (Couve de M urville), добар познаник југословенског Помоћника министра Милоја Смиљанића. Са њим смо, на нарочито инсистирање кардинала Тисерана (Tisserand), Француза по пореклу и великог поштоваоца Срба, успоставили одмах блиске везе. Г. Кув де Мирвил тражио је од мене један посебан Меморандум који би се употребио као основа за изграђившБе француске политике према стању у Југославији. Израдио сам тај Меморандум и Смиљанић га је превео на француски. Г. Кув де Мирвил био је њиме дубоко импресиониран, послао га је својој Влади и, док је био у Риму, чинио нам све услуге које смо му тражили. Нажалост, његов утицај био је тада веома ограничен. И ђенерал Дегол био је дошао у сукоб са Черчилом и Рузвелтом. Овде објављујем текст тога апела упућеног званичним претставницима Француске у новембру 1944 године. ■ — Ж. Т. ]
С.АВЕЗНИЦИ НАПУШТАЈУ ПОЛИТИКУ СПОРАЗУМА
Дошао сам из Југославије са циљем да савезничким звакичним местима и савезничкој јавности дам обавештења о стваркој ситуацији у мојој земљи. Надао сам се да ће та обав е ш т е њ а п о х л о ћ и да се не учинн опасна грешка која се почетком 1944 годике тек назирала. Савезничке Владе су мислиле да lie повећати рагне успехе југословенских карода и створити унутратпње јединство на тај начин, што ће прећи преко свих з а и л е т е н и х унутрашњнх проблема Југославије. ( Ти проблеми су постојали у свиг.та дрзкавама на истом ступњу историског р а з в и т к а , и морају постојати у једној младој држави пуној националних и верских разноврсности, са различитим култ у р и и м и п о л и т и ч к и м традицијама.) Нарочито су савезничке Владе в е р о Е а л е да ће прекинути грађански рат у Југославији ако ее сдлуче за једну, а против друге снаге у нашој нацио-
182
КЊИГА О ДРАЖИ
налној револуцији. Моји пријатељи у земљи, a то су све сабране демократске, грађанске, сељачке, радничке и политичке снаге, били су уверени да би такав поступак Савезника био кобан за будућност наше државе и народа. Сматрали су исто тако да пружањем истинских обаЕештења о стварном положају треба помоћи СаЕезницима да не учине ову опасну грешку. У ту сврху ја сам израдио Меморандум о политичкој и војничкој ситуацији у Југоелавији, каква је била у почетку 1944 године. У њему се одлучно залагало за то да Савезници ваља да помогну политику коју воде демократски народни политнчки покрети у земљи. Ови покрети имају пуног права говорити у име огромне већиие Срба, Хрвата и Словенаца. Они препоручују политику уједињавања националних снага и стављања ггсд заједничку команду Савезника обе велике војничке формације у Југославији ( Титове и Михаиловићеве) ради упохребе у борби против окупатора. Тај Меморандум наишао је на интересовање савезничких службених кругова и, мада иије био намењен јавноети, објављен је без мога знања у једном угледном часопису у Лондону. ( Nineteenth Century.) Али практичан резултат те акције био је раван нули. Влада Велике Британије, уз одобрење обе друге еавезничке Владе, одлучно је у Југославији повела политику пружања једностраке помоћи Титу; политику распуштања и у земљи и у иностранству свега старог војног и административног апарата и наметаља нове револуционарно - титовске цивилне власти и његовог војног апарата, без обзира на све последице које ће из тога произићи. После осам месеци провођења једне такве политике на крајње одлучан и безобзиран начин, постигнути су извесни крупни резултати. Али су ти резултати далеко од онога што су Савезници очекивали. Они су у врло великој мери чак супротни жељама Савезника. Борбена снага Југословена не само што није повећана, већ је смањена. Грађански рат не еамо што није престао, већ се распламтео до ужаса. Око Југославије избила је распра међу Савезницима и стално расте узајамно неповерење. А пред народима Југославије, чије су жртве беспримерно високе, уместо жуђене слободе после нацистичко - фашистичке окупације јавља се авет једне страховладе и безобзирне партиске диктатуре. Све су озо, међутим, само логичне последице једне скроз погрешне политике коју
СИТУАЦИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ НОВЕМБРА 1944
183
су Савезници почетком 1944 год. повели у Југославији, Све je ово паетупило само зато што су Савезници у Југославији учинили оио што нису учинили ни у једиој другој савезкичкој земљи: да својим оружјем, својом пропагандом и својим политичким ауторихетом разоре једпу псстојећу савезничку војну и постојепу држаЕку органкзацију и да, без обзира ка народиу вол>у, каметну југословенсккм народима једну кову, под поеебнш/i ратним прзликама створзну власт оружаке мањике. И док у свима другсш државама на сзету редовна Влада оргаиизује гемљу и редозна војска инкорпорира у себе нередовне партизакеке групе, у Југославији све иде обрнуто. Резултат наравно и не може бпти друго него: нли једна нова туђа окупација, или хаос и иесреће, бескрајне несреће народа са којим еапезничхе Владе Ерше оласне пслитичке експерименте.
ФРАНЦУЗИ НИСУ ТУ
Кроз све ове три године тешких мука и невоља, широке масе народа у Југославији, а у целт ји сав ерпеки народ, са болнкм уздахом су гозорили: Несрећа је каша што кема нашег правог и једлно некористољубиБог пријатеља и савезкика, нема Француза. Како је све другачије било у Првом светском рату, кад је Француска водила кале европске карсде у борбу за слободу! Како се тада злало шта је верност, савезништво, задана реч! У нашем великом страдању била нам је утеха и био нам ie зрачак наде сталзи успон великога француског народа под воћством његовог велнког шефа ђенерала Дегола и груписаh»s око њега демократске и содијалнстичке Француске. Јер та деголовска и ео”ијалистнчко - демократска политика у Франдуској, то је управо наша народна југословенека и наша српска политиха. Е?о то хоће. токе тежи к то је и у својој земљи хтела да оствари каша кародиа револуција. Данас ie, cperico.i, развитак веднксга рата већ довео дотле да је Француека васкрсла као угледна Велика Сила. И ми измученк Југоелозени ссећако да ће нас отуда огрејати топло сунцз. Из мрака се диже наша сзстра, ослободител>ица народа, иоситељица праве слободе, једнакостп и братетза међу народима.
184
КНзИГА О ДРАЖИ
Ово што ја данас пишем у пуној сагласности са својим пријатељима у земљи, намењено је вама, Французима. Вама можемо рећи пуну истину. Вама се можемо поверити. Знамо да ћете нам ви помоћи колико год будете у стању, и да за вашу доброту треба само једно истинито обавештење о фактима. Ја молим да овај мој Меморандум сматрате само продужењем и еаставним делом мога првог Меморандума, који вам такође овде прилажем.
САВЕЗНИЧКО ОРУЖЈЕ УПОТРЕБЉЕНО ЗА ГРАЂАНСКИ РАТ
Титове војне формације постале су озбиљан војни фактор тек када су им Савезници и италијанска војна команда предали наоружање безмало свих двеста хиљада окупационих италијанеких трупа на Балкану. Из италијанске катастрофе на Балкану никла је реална снага Титове војске. Ово велико наоружање Титова војска је, међутим, врло брзо изгубила у првим озбиљним операцијама против Немаца. Тако су енглески сервиси морали стално слати велике количине: и хране и оружја и муниције, да партизанске трупе спасу од потпуног раетројства. После великих пораза већ у почетку 1944 године, Тито је борбу против Немаца до крајности занемарио. Сукоб са Немцима показао је све ништавило ове војске у озбиљном ратовању. Зато су Титове трупе већ од марта 1944 године систематски избегавале сваки озбиљнији сукоб са Немцима и ограничиле се само на ситне саботаже, иако је руска радио станица Слободна Југославија измислила праве бајке о борбама Титових трупа и о некаквих двадесет, тридесет немачких дивизијз, у Југославији са којима се Тито бори. Тито је, међутим, повео са свима својим снагама други један рат: рат унутрашњи противу трупа ђенерала Михаиловића, које су му сметале да завлада земљом онда кад Савезници буду отерали Немце из Југославије. Почев од марта 1944 год. Тито врши концентрацију својих трупа према Србији и у низу офанзивних напада покушава да тамо уништи Михаиловићеве трупе. Немци су мирно седели у градским гарнизонима, или се возили главним комуникацијама, док je по српским планинама беснео рат између две југословенске војске. Све оно силно савезничко оружје и мунидију коју је добио ради борбе са Нем-
СИТУАЦИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ НОВЕМБРА 1944
185
цима, Тито је употребио да сломи националну војску. Још вшпе: он је безобзирно ометао вођење борбе против Немаца. Срећа је што лажи званичне пропаганде нису једини извор за обавештавања. На енергично тражење Титово повукла се из Југославије крајем маја 1944 год. енглеска Војна мисија, која је пратила трупе ђенерала Михаиловића. Али је после кратког прекида дошла тамо америчка Војна миеија, под воћством пуковника Магдауела ( Robert McDowell). Официри ове Мисије видели су својим очима ове стварне чињенице: На дан 1 септембра 1944 год. ђенерал Михаиловић је прогласио општу мобилизацију својих трупа. Та је мобилизација изванредно успела. Одмах су предузети напади на немачке и бугарске гарнизоне по Србији и највепи део њен потпупо је ослобођен. Међутим, Титовци су редовно нападали ове трупе с леђа, чим би се сукобиле с Немцима. За СЕе то време званична пропаганда је тврдила како Михаиловићеве трупе сарађују с Немцима. После безбројних Титових протеста, које је нажалост помогла и енглеска Влада, пуковник Магдауел са неколико официра вратио се из Југославије почетком месеца новембра 1944 год. Али су ови људи поштено поступили и према својој земљи и према Савезницима, па су без околишења рекли пуну истину и потврдили ово што је напред речено. Догађаји на терену потврдили с.у јасно две чињенице: (а) да су Титове групе савршено неспоеобне за озбиљну борбу противу Немаца и (б) да су исто тако неспособне да савладају трупе ђенерала Михаиловића и освоје Србију. Официри америчке Војне мисије потврдили су исто тако чињениду која је одмах пала у очи свакоме посетиоцу српских крајева. To је чињеница: да се око ђенерала Михаиловића и његових трупа сабрала огромна већина српског народа и да је она у њему и његовој борби гледала оваллоћење своје борбене традиције, залогу своје будућности, своје воћство, своју организовану и уједињену народну војску. Онај ко је хтео да сломи и потчини Србе, морао је најпре сломити Михаиловићеву војску. Онај ко је хтео освојити и потчинити Југославију, морао је у њој најпре освојити и потчинити њену жижу, основу на којој је историски саграђена: Србију, и у њој Михаиловићеву војску. Сви незадовољници постојањем Југославије споља и унутра, незадовољници националним и политичким поретком у НјОЈ, груписали су се око Тита. И поред свега тога, и поред све
18G
КЊИГА О ДРАЖИ
помоћи коју су добили из иностранства, они нису могли оезојити Србију, кити у њеним планинама разбити Михаиловићеву зојску.
НОВА ОКУПАЦИЈА СРБИЈЕ
To је била ситуација која је Тита натерала да, без знања и пристанка енглеских и амернчких војних и политичких власти, напусти острво Вис и одлети у Москву. Тамо је, протнзио споразуму да бар у оној фази рата ииједна страна савезничка војска ие улази у Југославију, одлучено да руске трупе уђу у Србију. Званично је објављено да их је тамо Тито позвао. И руске су трупе ушле. Михаиловићеве трупе су им отвориле и олакшале пут у Србију. Дочекизале су Русе као савезнике. Руси су ту помоћ искоришћавали, а потом су Михаиловићеве трупе разоружавали и омогућавали да се иза њихових леђа организује власт Титоваца. Та власт је инсталирана у Србији у време кад су руске трупе окупирале Србију. Како за ову војно - политичку операцију није било довољно руских трупа, ангажоване су бугарске трупе, које су стављене под руску команду. По изричитим условима примирја, бугареке су се трупе биле повукле из Југославије. Британска и америчка Влада нису хтеле потписати примирје са Бугареком све дотле дот: се бугарске трупе не повуку из Југославије. А потом се десио јединствен случај у свету: да се у Југославију вољом Савезника повраћа окупаторска војна сила која је ту господарила три године! И чему она служи? Да иде иза Немаца, који се повлаче без икаквих борби, и да спречи иисталирање оне власти ксју народ хоће, а омогући да се народу наметне власт Титоваца. После горког искуетва са разоружавањем, Михаиловићеве се трупе сасвим природно повлаче пред Русима. Н>ика се онемогућава борба противу Немаца. Савезници одбијају да овој војсци, која је у октобру 1944 имала више од сто хиљада првокласних бораца, даду нужну муницију, а позивају бугарску окупаторску војску да ослобађа Србију! По осећању масе српског народа и по стварним чшвеницама, Србија се не ослобађа, него се поново оеваја. Њој се кесто једне окупације намеће друга. Место Недићеве фашистичке Владе, коју је наметнуо први окупатор, поставл>ају Руси силом
СИТУАЦИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ НОВЕМБРА 1944
187
оружја комунистичку Владу, као други окупатор. И, да н о срећа буде већа, престоница Београд, чије је становништво са деведесет процената било уз Михаиловићеву нарсдну војску, безобзирно је рушен и освајан на начин који нимало не води рачуна о страховитој судбини становника у крви загушене нрестонице. Круна свега су, наравко, масовка стрељања. Припадници народне војске ђенерала Михаиловића проглашени су за гестаповце и стрељају их где год би пали у руке Партизанима. У Београду је затворено седамнаест хиљада грађана. Народ по селима са плачем дочекује руске трупе. Нигде радости ни весеља, сем код малога брзја Комуниега. Народна маса има осећање да се на српски народ навал.ује кова страшна несрећа, нова окупација. Ето то је први резултат досадашње савезкичке политике: да се у Југославији призна само Титова војска.
ПОГРЕШАН ПУТ КА СПОРАЗУМУ
Идеја г. Черчила била је да створи споразум између Тита и Краља Петра. Веровало се да ће то бити пут да се у земљи уједине обе борне снаге за борбу против окупатора, а да одлуку о будућем социјалном и политичком поретку у Југославији донесе народ после рата. Несумњиво су савезкичке Владе, тежећи да створе неки споразум у Југоелавији, имале најбоље намере да нам помогну. Али пут и начин како се томе споразуму ишло, били су савршено погрешни. Није суштина унуарашњег спора у томе хоће ли Тито признати Петра за краља, а Краљ Петар Тита за маршала. На терену су у сукобу две организсване војске са више стотина хиљада бораца. Обе војске имају организоване политичке покрете. To су два дела нашега народа, чији су претставници свакоме познати. Ко хоће мир у Југославији, има да га тражи кроз наравнање ова два велика војно - политичка организка. To, међутим, нико није покушао да чини. Ни војни ни политички прететавници великог националног покрета у земљи кису ни саслушани. Крал. је одредио др Ивана Шубашића да као његов мандатор склапа споразум с Титом и Титовом политичком формацијом. Г. Шубашић се већ раније био јавно декларисао као противник ђене-
188
КЊИГА О ДРАЖИ
рала Михаиловића и његове политичке формације. По ком праву је г. Шубашић могао заступати према Титу другу борбену страну, чији је био јавни и декларисани протизник ? Под видом „епоразума”, договарале су се уствари две групе противншса Михаиловићеве војнополитичке организације како да заједнички иступе. А како су и Тито и Шубашић Хрвати, и кано је Михаиловкћев покрет претежно српски, то су Шубашићева Влада и њен „споразум” са Титом схваћени као изразито антиерпска политика. Овакав начин споразумевања био је уствари продужење на политичком терену оне исте политике која је већ била спроведена на војничком терену: признање само једне фориације, титовске, а одбацивање друге, кациокално демократске. И то признање и одбацивање не само од стране Савезкика, него и од Краља Петра.
КРАЉ ПЕТАР ЛИКВИДИРА ВО.ЈСКУ
У почетку г. Шубашић није експонирао личио Краља Петра. Очевидно је то било незгодно с обзиром на то што је Краљ Петар положио заклетву Уставу Југославије, коју је потчињавањем титовском Уставу требало да погази. Краљ је био официр војске чију је законкту формацију требало да одбаци. Заиста је било врло тешко да се Краљ обрати својим официрима и војницима са наредбом да пређу у једну другу зојску, која је њега лично, Краља Петра, огласила за ратног злочинца и свргнула га са престола. Али су морали бити бачени устрану сви ови обзири деликатности према Краљевој личности. Г. Шубашић није могао заклонити Краља. Шубашићева Влада дочекана је и у Србији и у Словеначкој са најодлучнијим одбијањем, а у Хрватској са хладном резервисаношћу. Узалуд је та Влада говорила у име Кралва. У Србији и у Словеначкој нико није могао веровати да ће Краљ Петар напустити свој народни покрет, коме је био на челу кад је у марту 1941 отпочела народна револуција у Београду збацивањем Намеснишгва. Краљ ћути, — значи не одобрава поступак Владе. Кад су пропали сви Титови покушаји да силом освоји Србију, онда је најзад и Крал> Петар изведен на сцену да у два говора преко лондонског Радија лично по-
СИТУАЦИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ НОВЕМБРА 1944
189
здрави и прослави Тита.1 На те поздраве Тито није према Краљу Петру показао нимало више љубазности, али је зато Краљ Петар срушио свој велики углед у народним масама и у народној војсци. Овим Краљевим иступањем нанета је национално - демократском покрету огромна штета. Његова правно - политичка основа била је у одржању легитимности и континуелности Југословенске државности. Државни Устав, државна организација и друштвени поредак у Југославији не могу се мењати кикаквим ударима за време рата. Сада се, међутим, носилац државне суверености, Командант војске и шеф егзекутиве сам одрекао уставности и законитости и потчинио се једној новој револуционарној војно - политичкој формацији. Шта је после овога наступило ? ПрЕо, Краљ и Влада г. Шубашића наредили су ликвидацију целокупне југословенске војске у земљи и ван земље, л прелаз свих официра и војника под Титову команду. Три године су ови људи стајали у борби са Титовом војском. Са обе стране су пале хиљаде жртава. Нико југословенску државну војску, обновљену у земљи од стране ђенерала Михаиловића, није победио. Она се напротив одбранила од свнх напада Титоваца. А Врховни командант те војске наређује, као да се ништа није било десило, да ти људи просто иду у смрт, предајући се својим противницима! Какав је могао бити одговор те војске на Крал.еву наредбу до то: да са огромним болом, и осећањем да је издана, ту наредбу не послуша. Исто тако, Еећи део југословенских официра и војника ван Отаџбине нису могли да се покоре овој наредби. Она није унела ред, него хаос у војни апарат. Прави удар је, међутим, југоеловенској војсци задан тиме, што је после Краљеве капитулације изгубила легитимитег пред Савезницима. Овако је исто поступљено и са цивилним државним апаратом. Он је принципијелно сав одбачен. Чиновници су изгубили сва своја стечена права. У нови апарат улазе само они који признају и које прими Титов режим. Од великога значаја је растурање дипломатског кора у иностранству. Он је готово у целини замењен Титовцима. Тиме је и у иностранству нестало легитимне југословенске државе. 1 Говор од 12 септембра и говор од 20 октобра 1944, по паду Београда.
КЊИГА О ДРАЖИ
190
ТРИ АУТОРМТЕТА
Али, рећи ће приеталице политике „споразума”, све је ово само привремено. Титов апарат завлађује војеком и државом као ратни апарат. Чим прилике допусте, приступиће се слободном народном одлучивању. To је, такође, основна мисао у споразуму Шубашић — Тито. Ти који тако мисле, треба да виде под којим се околноетима припрема то будуће народно одлучивање. Из народне ослободилачке борбе, иако је она добила облик грађанског рата, никла су три велика ауторитета: Крал.а Петра, ђенерала Михаиловића и Јосипа Броза - Тита. Та три ауторитета, поред низа људи који су се уз њих истакли као народни и војнички вођи, и поред низа још живих народних вођа из времена мира, били су веома потребни да би се из сплета југословенских супротности опет створила једна сређена држава. Политиком Шубашић — Титовог „споразума” еистематски су рушена два ауторитета, а подизан само трећи. Велики је био ауторитет Краља Петра без икакве његове личне заслуге. Иеторија је поставила то дете на чело народне побуне против насртаја Немачке на Југославију. To што су га Титовци детронирали, само је појачало љубав огромне већине Срба и Словенаца, а можда и већине Хрвата, према њему. Али је сам Краљ пресекао грану на којој је седео, одвојио се од свога народа у борби и дао се бескрајко понизити. Само какви крупни потези, које би Краљ можда извео у даљем развоју о е о г великог револуционарног процеса у Југославији, могу вероватно спасти његов срушени углед. А организовати југословенску државу са свим њеним хетерогеностима и са федерализмом који се мора прихватити до апсурдума, без једне централне личности која све повезује, — биће врло тешко. Комунисти се ревносно старају да рекламом и прогласом за „народног хероја” прибаве један владарски ауторитет Титу. Али је Тито иодвише једностран партијац, иодвише силом наметнут, праћен са много клетви од жртава грађанског рата, да би могао слободном вољом народа бити прихваћен као шеф државе. По обавештењима која имамо, на Краља је извршен веома тежак морални притисак да би се потчинио Титу. Речено му је да, ако то не учини, биће и он и Дража Михаиловић оглашени за колаборанте са Немцима.
СИТУАЦИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ НОВЕМБРА 1944
191
Овом оптужбом о колаборацији и тобожњом својом борбом протпв колаборациониста, служе се Комукисти у свим земљама. Они су с тпм оптужбама усталн и против ђенерала Михаиловкћа. Све што је он, међутик, радио, одиграло се пред очктла српског иарода и српски народ никада ни за трекутак није имао разлога да посумња у свога војничког вођа. Поступак Краљев само је уздигао углед ђенерала Михаиловића. Он је остао јздини велики, вођ Срба. Може се у будућности десити шха се хоће. Тзенерал Михаиловић ће остати у нашој историји записан као велики народни јунак. Он и као политичар стоји знатно више од просечних официра и подложан је разумном савету и демократским схватањима. Лично је један светао карактер и скроман човек. У народној борби поднео је огромне личне жртве и претрпео личне напоре више него иједан војник и борац у обе војске. Храбар човек, частан и веран пријатељ. Ко жели консолидацију југословенске државе, тај мора рачунати са искоришћавањем огромног ауторитета који има ђенерал Михаиловић. И да су Савезници уместо једностраног наметања Тита прихватили политику стварнога помирења у Југославији, они би, искоришћујући ауторитет и Тита и Михаиловића, заиста у огромној мери олакшали свој ратни напор на Балкану, консолидовали Југоелавију, а њеним народика уштедели безбројне жртве. Ие може се замерити ђенералу Миханловићу да то измирење није хтео. Основни захтев мој и мојих пријатеља за сарадњу са ђенералом Михаиловићем био је, да се тежи ликвидацији грађанског рата путем измирења. Ђенерал Михаиловић се у децембру 1943 године службено обратио британској Војној мисији при његовом Штабу са молбом да британска Влада посредује да дође до преговора између двеју страна. Британска Влада је одбила ово посредовање. Ја сам у сагласности са ђенералом Михаиловићем покушао такво посредовање преко познатих Комуниста у земљи. Нисам имао успеха. Комунисти еу били с правом опијени изгледима на апсолутну победу, кад су иза себе имали потпуну потпору не само Совјетског Савеза, него и Велике Британије и Америке са свима њиховим материјалним средстЕима, угледом и авијацијом, која је сваки дан летела над небом Балкана. Величина угледа ђенерала Михаиловића и висина морала његових бораца, најбол>е се огледају
КЊИГА О ДРАЖИ
192
у факту што се онн још поносно држе у планинама, иако је цео свет, и Савезници и непријатељи, скочио противу н>их.
РЕЗУЛТАТ ШУБАШИЋЕВА СПОРАЗУМА: ЛИКВИДАЦИЈА СТАРЕ ДРЖАВЕ
Комунисти су у целом овом процесу водили једну охворену и јасну политику. Зато су и успели. Да ли је и г. Черчил јасно видео куд води и шта ради? Комунисти имају своју утврђену политичку стратегију, коју су искуством развили још у Првом светском рату. Национално јединство у рату треба искористити да се повежу са најширом народном масом; али упоредо са тим процесом треба стварати свој оружани апарат. Друго правило јесте: сав организовани апарат старе државе треба дискредитовати и растурити. У новој држави треба све из основа ново стварати. По овим основним линијама, у Југославији су Комунисти до врхунца искористили и унутрашње народне снаге и помоћ Савезника да створе нов војни апарат, под својом командом. А сав стари војни и административни апарат, почевши од Крал>а до последњег пандура, систематски су дискредитовали и ликвидирали. Стара се држава постепено топила и нестајала. За овај посао ликвидације старог апарата Комунисти су одлично искористили тзв. политику споразума. Г. Черчил је иетински тежио споразуму поделом власти између дела старог државног апарата и новог. Тито је телшо и постигао: да се призна цуна власт само његовом аларату у земљи и његовој војсци. На овај начин нестало је основних елемената да заиста може доћи до функционисања демократије у Југославији. Тлтовци нскоршпћују у земљи своју свевласт да побију своје активне политичке противнике. To уноси опште осећање страха у широку народну масу. Нико се вшпе не усуђује чинити ма какву опозицију. Титовци су створили тзв. „Ослободилачки фронт”. На његову челу етоји Комунистичка странка, и то се званично утврђује. Комунистичка странка монополише себи право на искључиво претстављање и воћство народа, јер сматра да је само она организовала народни отпор. Све друге странке, уз које је и пре рата и у току рата била огромна већина, Комунисти називају или пасивистима или колабора-
СИТУАЦИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ НОВЕМБРА 1944
193
ционистима и одричу им право на постојање. Некомунистичке народне снаге не смеју се организовати у посебне политичке целине, већ имају приступити „Ослободилачком фронту” само у функцији псшременог саветодавца и техничког помагача око реконструкције привреде и државе. Органе народне власти иоставл-а воћство „Ослободилачког фронта”. Изнад тога воћства стоји као стварни господар Централни комитет Комунистичке странке, ослоњен на највиши војни апарат нове војске са Титом на челу. Постављени органи државне власти су, дакле, потпуно одвојени од народне масе, а тако исто и врховно воћство државе. Претставници новог режима се старају, како они веле, да „повежу врховно воћство и органе државне власти са народом”. Јер без тога се не може обезбедити сарадња широких народних слојева на отправљању неполитичких, привредних и културних послова. To повезивање се врши помоћу тзв. „Народноослободилачких одбора”, који се бирају по већим радионицама, по квартовима градова, по сеоеким насељима. 'Ги се одбори повезују регионално и из њих се стзарају одбори вишег реда. Избор одборника врши се на тај начин што ее наредбом сви становници позову на састанак, где један изасланик комунистичког форума изговори агитациони говор „о задацима народне власти” и потом прочита листу одборника. Наравно да се нико од присутних не усуђује истицати какву другу листу. И тако у „Народноослободилачке одборе” улазе као претставници народа поред активних Комуниста само слаби и потпуно послушни елементи из некомунистичке средине. Ко се јавно не сагласи са новим режимом у његовој целини, ке може уопште бити биран. Па и ови привидни народни претставници стварно ни о чему не одлучују. Њих с времена на време сазивају да приме на знање оно што су већ одлучили и у највише случајева и спровели виши органи или од њих имеиована државна власт. У ослобођеном делу Југославије демократија није обновљена. Ту је заведен једнопартиски систем, који само камуфлира евоју везу са народом, а уствари завлађује над народном масом и изнуђава њен пристанак на одлуке диктатуре. Уводи се у живот један нов уставни поредак. Земља се дели на федеративне јединице. Постављају се покрајинске Владе, издају се закони, дају помиловања, врше производства у војсци и цивилном апарату. О свему томе не пита се никакво
КЊИГА О ДРАЖИ
194
заступство које би имало политичког права претстављати народ. Али оно што је нарочито интересантно, то је чињеница да на основу споразума Шубашић — Тито постоји „легална краљевска Влада” на челу са г. Шубашићем. Та Влада, међутим, нема никаква утицаја на оно што се у земљи стварно спроводи. Претседник г. Шубашић је већ више од месец дана на путу, а његови министри у Лондону старају се једино да доврше растурање старе војске и дипломатије. Можда ће једанпут у Југославији доћи до каквих народних гласања. Али ће то бити тада кад сзи здрави основи демократије буду потпуно разорени; кад нови апарат диктатуре потпуно загосподари широком народном маеом, која ће поред дужности рада имати дужност и да гласањем одобрава све поступке врховног апарата. Ова нова врста демократије намеће се југословенским народима силом, која се формирала у току рата уз помоћ наших Западних Савезника. Разорење демократсккх институција и уништење услова да југословенски народ може слободним одлукама уређивати своју државу, — ето то је резултат досадање савезничке политике у Југославији, РАЗОЧАРЕЊЕ У САВЕЗНИКЕ
He мање важан резултат јесте и савршено губљење позерења у савезништво, у међународну правду, у поштење, у вредност уговора и обећања других држава. Помисао на Енглезе и њихово поступање изазива дубок бол у срцима свих Срба. Људи се у чуду питају: Је ли ово могућно што се са нама ради ? Ми смо народ који у своје делање увек уноси осећања и фантазију и верује да принципи заиста вреде. Ми не умемо правити политичке рачуне без осећајне подлоге, без љубави према савезницима. Французи, који су исти такви, зато су нам и постали и остали тако драги. Свако дете у Србији зна да смо ми на енглеско обећање и енглееку веру срушили Владу у Београду 27 марта 1941 г. и ушли у рат са Немачком у пуном сазнању да ћемо бити побеђени. Свако дете у Србији зна да смо ми прихватили енглески савет да дижемо народни устанак први у свету и да нас је следовање тој ПОЛ1ГГИЦИ довело дотле да изгубимо 20% свог становништва. Свако се дете у Србији живо сећа Черчилових обећања:
СИТУАЦИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ НОВЕМБРА 1944
195
да ће на.м сила Велике Британије опет ослободити државу 'и вратити Краља Петра на престо. И после три године беспримерних жртава, ми смо дочекали да нам Енглези својим материјалним средствима и својом пропагандом разоре сву стару државну организацију и да Енглези безобзирно распирују грађански рат у нашој земљи. Дочекали смо да у месецу новембру 1944 г. сто хиљада војника под командом ђенерала Михаиловића, после узалудних покушаја да организују сарадњу са руским Командантима, напуштају Србију и обраћају се енглеској Команди са поруком: Ви, који сте нас водили и у рат и у национални устанак, узмите нас под своју команду и употребите нас за борбу противу Немаца на Балкану или у Италији! На те позиве упућене енглеској Команди и писмено и усмено, и тајно и јавно, није добијен никакав одговор. На све очајне апеле: Учините ма шта бар у последњем часу да престане страховито клање у земљи, и реците бар куда националне трупе треба да се повуку, — са енглеске стране само ледено ћутање. Ми потпуно разумемо да се у једној великој коалицији може десити да ратна ситуација захтева жртвовање интерееа једнога малог народа ради задовољења интереса једне велике Силе. Али у нашем случају, ми нисмо жртвовани услед неумитног развитка ратне ситуације на Балкану и у Европи. Нама су сами Енглези пуну годину дана стварали Тита и његову војску. Руси су Титу од нашег уласка у рат давали само моралну и политичку помоћ. Али по тој руској помоћи, Тито никад не би освојио власт над Југославијом. Он је до успеха дошао само зато што су му Енглези дали не само пропагандну помоћ, већ и огромне количине оружја, муниције, хране и идела. Опште осећање нашег народа јесте да су нам Енглези наметнули Титову власт и да су плод енглеске политике све оне последице које су наступиле из Титовог господарства над Југославијом. С друге стране, створена је велика трагедија са Русима. ЈБубав према Русима као народу, то је историска традиција код Срба. И поред свих политичких опречности, маса српског народа никад није могла претпоставити да Руси могу доћи у Србију као освајачи, разоружавати народну војску, стварати концентрационе логоре и наметати један насилнички политички режим. Царска Русија је међу балканским сељаштвом
КЊИГА О ДРАЖИ
196
водила демократску политику и увек ишла са широким народним слојевима, помагала њихове тежње за унутрашњом демократијом и националнкм уједињењем. Сад нам, пак, нова Русија долази као осзајач који руши нашу демократију. Наш народ доживљује тешко разочарање и са стране овог савезника и пита се: Има ли уопште правде на свету ?
ЗАКЉУЧАК
Шта сад да се ради ? 1. Организовати пријатељску сарадњу свих Великих Савезника на сређивању унутрашњег положаја у Југославији. Демократске савезничке силе могу имати стварног утицаја у земљи само тако ако и њихове трупе буду у Југославији, поред руских. Нека трупе свих Савезника, изрично и француске трупе, a no могућству и пољске трупе, такође уђу у Југославију, а нека се одмах повуку бугарске трупе. 2. Упутити одмах у Југославију савезничке војне, политичке и каритативне Мисије, међу њима и француске Мисије, које ће се заједиички старати да се створе услози за прекид грађанеког рата и унутрашње измирење. Тога ради је нужиа једна коалициона Влада уз учешће оба борбена народна фронта. Само таква Влада, која би дала амнестију, пустила затворенике, и организовала редовну судску власт, могла би довести до правог унутрашњег умирења. 3. Централни проблем јесте проблем војске. Ми имамо три војеке: Титову, Михаиловићеву, која je још врло јака и концентрисала се у централном планинском делу Југославије, и најзад у ропству су и иностранству око ДЕеста хиљада официра и војника од старе југословенске војеке. Треба одбациги мисао насилног растурања или просте ликвидације ма које од ове три групе. Савезници би требали да одмах прихвате Михаиловићеве трупе и преузму бригу за наше заробљенике у Немачкој. Уједињавање оружаних снага у Југославији не може се постићи без активне сарадње наших Великих Савезника; а док се овај проблем не реши, земља не може доћи до своје унутрашње консолидације. 4. Народ у Југославији очекује да ће меродавни енглескн кругови увидети лоше последице досадашње енглеске звани-
СИТУАЦИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ НОВЕМРБА 1944
197
чне политике и да ће грешке исправити старањем да се у Југославнји заиста прекине грађански рат и успоставе елементн демократије. Остали Савезници ваља да активно пораде да енглеска Влада прихвати ову нозу политику. 5. Цео народ у Југославији, а у првом реду Срби, желе да изиђу из данашњег лажног и неприродног положаја у коме се налазе према Русији. Ми нећемо ни непријатељство ни сукоб са Совјетским Савезом. Ми одлучно оеуђујемо политику старих Влада, која је била остентативно противсовјетска, политику која је у знатној мери наметана туђим утицајима, најпре француским, а потом немачшш. После искустава која је наш народ стекао у овом рату, совјетека Влада може врло брзо стећи искрено пријатељство свих ЈугослоЕена, а нарочито Срба према Русији. Али политичка мудрост захтева да совјетска Влада не тражи од малих балканских националних држава ништа друго до гарантије за искрено пријатељство, гарантије да оие неће водити антисовјетску политику, нити се претварати у инструмент неке туђе антисовјетске политике. За то могу бити дане пуне гарантије и унутрашњим политичким поретком у овим земљама, и мирољубивим уређењем целога Балкана, и новим међународним уговорима. Међутим, тога ради ни Југославији, ни осталим балканским националним државама није потребан један насилнички режим комунистичке мањине. Ако совјетска Влада то увиди, онда смо сигурни да ћемо поћи путем унутрашњег смирења и у Југославијк. На совјетској Влади лежи данас велика одговорност за мир или немир у Југославији. Само њена политика, помогнута од осталих Савезника, може обуздати победничку охолоет Титоваца и пократити у стање мира узбуркано друзитво у Југославији. Народ у Југославији ће радо прихватити врло висок ступањ и политичке и социјалне демократије, и усвојити многе велике тековине развитка нове Русије, ако му се само оне не намећу насилном владавином једне мањине. А без сређене Југославије, централне и најважније државе на Балкану, нема мира ни на Балкаку, ни у Југоисточкој Европи. Са овим жељама ми се обраћамо нашим француским пријатељима. Никада нисмо могли заборавити да је ЈугославиЈа створена активном помоћу коју су Французи пружили нашим лародима. У овоме Другом светском рату заједнички смо цали
198
КЊИГА
о
драж и
у одбрани од истог нападача. Треба да се заједнички дигнемо. Ми смо страшно разбнјени. Из хаоса у који нас ;је довео ток овога рата, ми не можемо да изиђемо без помоћи кашег старог и великог пријатеља, наше Фраицуске. Молимо вас како брат брата моли, или верни ратни друг верног ратног друга; молимо вас који знате шта је част и у рату и у миру, који знате да ie највећа срамота останити друга и пријатеља у невољи, молимо вас, Французе: Помозите i-iaivi! Др Живко Топаловић
PACTAHAK CA МИХАИЛОЈВИЋЕМ Округлица, 20 новембар 1944
Концем месеца октобра 1944 г. Штаб Врховне команде Јухчзслозенске војске у Отаџбини стигао је, после веома напорних маршева, у Округлицу ( Срез Вареш, Б осна). На ову територију Штаб је дошао на основу одлука донетих у селу Вољанићу — територија Озренског корпуса — из следећих разлога: — Округлица се налази у централном делу Босне, те је, мада непогодна за смештај и исхрану, била најзгоднија за еастанак Команданата већих јединица са Командантом крал>евске Југословенске војске у Отаџбини ђенералом Дражом Михаиловићем; — Да се Штаб што више приближи територији планине Романије. Ту се очекивало (а) скоро пристизање снага Југословенске војске у Отаџбини вођених од стране Команданта Србије, бригадног ђенерала Мирослава Трифуновића — Чика Марка, преко Санџака, и (б) сједињење са Штабом Врховне команде оних трупа које су долазиле из Црне Горе под командом храброг команданта Павла Ђуришића, а које је трупе Михаиловић желео да лично пресретне и дочека у области Романије. Услед јако ограниченог броја зграда за становање, Штаб јв био размешген са одељењима по појединим засеоцима. Само део оперативног дела Штаба могао је бити смештен у самој Округлици: ђенерал Михаиловић са Начелником Штаба и најнужнијим особљем у згради Шумарске управе; затим остатак америчке Војне мисије, са поручником Николом Лалићем, Одељење за шифру, Центар везе и болница. Ја сам са Обавештајним одељењем био смештен у засеоку Станојевићц,
КЊИГА О ДРАЖИ
200
По завршеној конференцији виших Команданата ( са ближих територија) са ђенералом Михаиловићем и одласку Команданата на њихове терене, рад у Штабу био је, с обзиром на долазак великог броја трупа и њиховог великог бројног стања, уеретсређен на изради плана за довоз хране из Посавине, Требаве и Озрена на територије које нису имале довољно хране ни за исхрану становништва, акамоли и толико великог броја трупа. Организована су слагалишта хране у: Српској Грапској, Бољанићу ( главно слагалиште), Отоку и Округлици. Исхрана Штаба и његових делова у ово доба била је врло скромна, јер је цео крај био пасиван, а зима почела те године врло рано. На Малу Госпојину био је пао толики снег, да је иокрио на њивама сав овас, који се у доба нашег доласка потпуно смрзао, па га је народ чупао из леда, сушио на земљаним пећима и полувлажан кувао и јео. Наша срећа је била што смо у тој јакој зими, а са врло слабим смештајем и исхраном, бшш на територији богатој дрветом, те је добар огрев унеколико допуњавао недостатак потребних калорија за исхрану. * # * Двадесетог новембра око 4,30 ујутру пробудио ме је пуковник Драгослав Павловић: „Устаните одмах, да примитс хитно писмо од ђенерала Михаиловића, адресовано на личност. Ордонанс није хтео да га преда мени. Каже како има наређење да га преда лично и у руке Начелнику Обавештајног одељења, пуковнику Црвенчанину” . Дигох се одмах, сиђох доле — спавао сам обучен — и примих коверат писан руком ђенерала Михаиловића. Осећао сам да садржина писма неће бити најповољнија по мене. Није ме нимало изненадило наређење упућено ми на личност и хитно, јер сам таква наређења од њега врло често примао; али ме је јако изненадило што је адреса на коверту била писана његовом руком, а не писаћом машином као дотад. Отворих коверат и прочитах врло кратак, али заповедан садржај писма: „По пријему овог наређења, крените одмах за Округлицу, са свима личним стварима, само са једним пратиоцем, и одмах се јавите Потпиеаном” . Потпис је био: Армиски ђенерал, Драг М. Михаиловић.
PACTAHAK CA МИХАИЛОВИЋЕМ
201
Пошто прочитах писмо, пружих га пуковнику Павловићу, да види и он. Кад га је прочитао, запктах га какав закључак изводи из садржине писма. Он се мало замисли и рече: „Јако сам изненађен како садржином, тако још и начином на којк ]е писано. He могу да донесем никакав закључак о томе. Али сматрам да је наређење врло поверљиве природе, када га је он својом руком писао. С обзиром на еве то, молим вас да ја будем тај ваш једини пратилац” . Ја усвојих. Све особље Одељења било је будно и очима ме пктало о садржини наређења. Ја им га укратко саопштих. Одмах наредих да ми се спремр коњ. Покупих оно мало прња, као и сзој дневник и забелешке (ј важнијим догађајима. Да сам тада могао и наслутити какву ће судбину дочекати мој дневник и моје забелешке, не бих то понео собом; али, не знајући, понесох. Око пет часова кренуо сам са пуковником Павловићем и сеизом, који је водио коња, за Округлицу. Снег је бло јакс клизав и залеђен; једва смо корачали, како ми, тако и коњ са стварима. Сваког часа понеко од нас забадао je нос у снег. Услед тога је кретање било врло споро и ми смо тек после два н по часа стигли у Округлицу. Приближавајући се шумарској згради, пуковник Павловић ми рече: „Ено Јанка пред зградом. Сигурно нас чека!” А Јанко, кад кас примети, приђе нам и рече м в : „Задоцнили сте доста. Чича вас чека више од једнога сата!” To је само појачало моје дотадање сумње о разлогу позивања. Улазећи у зграду, хтедох да се поздравим са неким офнцирима који беху у дворишту; али ми Јанко рече ( Јанко је био Михаиловићев лични ордонанс и чувао га је и неговао као најрођенијег): „Чича ми је наредио да вам кажем да ни са ким не стајете и не говорите пре но што се њему јавите. Због тога сам вас и чекао да вам то кажем и одведем вас право њему.” Ушав у еобу, видео сам Михаиловића како седи за столом, према вратима. Када ме угледа, рече: „Где си толико дуго? Да ти се није што на путу десило?” Ја му се прописно јавих и одговорих да је пут био јако клизав те смо због тога задоцнили. Сем њега, тада у соби није било никога од наших официра; али је са његове десне стране седео за столом тадањн Шеф америчке Војне мисије, поручник Никола ЈТалић. ЛалиЕ
202
КЊИГА О ДРАЖИ
ме је главом поздравио и гледао ме насмејан, загонетно климајући главом. Тада ме Михаиловић запита: „Где су ти, Јовче, ствари?” Ја му, не придајући никакву пажњу томе, одговорих: „Ено их на коњу!” Тада он нареди Јанку да оде по њих. Пођох да их донесем ја, али ми он не даде: „Донеће их Јанко! А ти сад добро слушај што ћу ти наредити. Седи, и утуви што ти будем еаопштио. Напомињем ти да не желим да чујем од тебе ниједне речи негодовања на наређење које ћу ти сада рећи. Само ме саслушај, и изврши.” Занемео сам због ове примедбе, јер је за мене свака његова жеља била светиња; пре бих се убио но што бих и помислио да његово наређење не извршим. Покушах да му то кажем; али ми он даде знак руком да ћутим, ла рече: „Одлучио сам да те са поручником Лалићем и остатком америчких авијатичара, који ће се ускоро прнкупити у селу Бољанићу, где је подигнут привремен аеродром, пошаљем за Италију. He покушавај да се овом наређењу ма у ком облику успротивиш, јер ћу тада бити принуђен да те силом натерам на његово извршење. За извршење ове своје одлуке добио сам већ и одобрење од Штаба савезничке Врховне команде у Барију, у Италији.” Окрену се поручнику Лалићу: „Прочитајте му депешу коју сте поводом овог питања добили!” Кад ја зауотих да нешто кажем, он ми озбиљним гласом рече: „Не говори ништа, но слушај и изврши!” Поручник Лалић тада извади из ташне депешу и прочита је. Депеша је гласила: „Депешом број 69 144 од 14 новембра 1944 године савезничка Врховна команда у Италији ( Бари) одобрила је одлазак у Италију, авионом, ваздухопловном пуковнику Јовану Црвенчанину ” . Испод ње је стајало: „Према горњем, ако би долазио авион на Озрон или Требаву, нико не сме чинити сметње одласку именованог. Поручник америчке војске, Ник А. Лалић, 1st It, S. С. A. С. R. U. in Yugoslavia. Запрепашћен Михаиловићевим наређењем да идем за Италију, а још више и већ добивеним одобрењем, разрогачешш очима гледао сам у Михаиловића, поручника Лалића и Јанка, који је нечујно ушао у собу и држао моје бисаге и торбу, начињену од старога џака. ( Њу сам ја прогласио за ранац и
PACTAHAK CA МИХАИЛОВИЋЕМ
203
као ранац носио.) Нисам још никако могао да дођем себи, нити шта било да кажем, кад чух Михаиловићев глас: „Повади све из торбе и остави овде на столицу!” Тада се освестих и рекох му: „Ничег другог немам осим: пара рубља, чарапа. приборз. за умизање и бријање, свог дневника и забележака.” На то се он наемеја, а с њим и поручник Лалић, који је такође знао каква се судбина спрема мом дневнику и мојим забелешкама, па ми одговори: „Нисам те питао шта имаш у торби, него сам ти рекао да из ње све повадиш и ставиш на столицу!” Још више збуњен овим, повадих све и поређах на столицу, и не сањајући шта ће даље да буде. МихаиловиИ ме је извесно време гледао право у очи, као да је и очима хтео да ми каже да ће тек сад тражити од мене највећу жртву. Рече ми благим, топлим и дрхтавим гласом: .Довче, покупи све те писане ствари и баци их у пећ која је иред тобом!” Ја се на то пробудих као из летаргичног сна. И, не покушавајући да се уздржим, болно узвикнух: „Зар имаш срца да и то од мене захтеваш? Ти знаш најбоље са колико сам труда и напрезања, упропашћујући своје већ и онако слабе очи, све ово писао! Зар сад то да бацим у ватру и сагорим! Е то, Дражо, не могу, па ради са мном што год ти је воља!” Он ме је тужно гледао својим светитељским погледом. Па, дрхћућим гласом, изговарајући реч по реч, рече ми, скоро у слоговима: „Знам да ти је ту жртву најтеже учинити. Али, Јовче, веруј ми: овако, тебе ради, мора да буде. Ако стигнеш у Италију са било каквим писаним стварима, Енглези ће ти их одузе.ти и због њих ћеш можда, месец или два дана, бити на политичком испитивању у логору у Карбонарима. Тако су прошли сви наши који су августа месеца америчким авионима отишли с америчким авијатичарима за Италију. Ето зашто желим и тражим од тебе и ту жртву. Ако их и понесеш, они ће ти битк одузети, а ти ћеш имати много више и веће неугодности. Ако не будеш имао ничег писменог, имаћеш врло мало или нимало непријатности, јер ће морати да се задовоље оним што им будеш усмено казао.” Изговарајући ове последње речи, очи су му биле пуне суза. Чинило ми се да ће се заплакати. Али се он уздржа, иако су му образи већ подрхтавали.
КЊИГА O ДРАЖИ
204 м ш м ш п а!
Тога тренутка осетио сам искреност бола друга и етарзшине. Он је био ушао у дубину моје душе, саосећао мој бол чри подиошењу ове, за мене највеће жртве, — коју је он захтевао од мене у тежњи да ми у границама својих могућностг.: смањи и олакша будуће патње. Побеђен овим његовим истинским саучешћем, ја сам дрхтавом руком покупио дневник и ^абелешке, бацио их у усијану пећ. Али ми тада нешто заигра у подгрлцу, Крупне сузе почеше се котрљати низ лице. У том часу Дража се диже са столице, приђе ми, загрли ме и пољуби. Лагано, узбуђеним гласом, рече ми: „Хвала ти, Јовче! Ово je најбоље решење и овако је морало бити!”
РАСТАНАК
Мало после тога Јанко унесе кафу. Дража ми рече: „Сада треба да пожуриш и стигнеш ђенерала Божића. Он је пола сата пред твој долазак кренуо ка Озрену, да тамо образује главно слагалиште хране. Пошто си сам, мислим да ћеш га затећи код Лазовићевог Штаба; то је на два сата удаљења одавде” Говорећи то, он приђе свом столу, извади из њега и пружи ми готову објаву за одлазак. Она је гласила: „Објава за ђенералштабног пуковника Јована Црвенчалина, Иачелника Обавештајног одељења Врховне команде и Помоћника Потписатог, који се упућује на Осјечане — Требава. Начелник Штаба Врховне команде, армиски ђенерал Драг. М. Михаиловић.” Потом ми приђе, стави ми руке ка рамена и рече: „Јовче, ти одлазиш у туђу земљу, у туђ свет, где има наших људи. У аманет ти стављам да будеш са њима и међу њима. Реци им да им преко тебе шаљем поруку: да наша света борба још није завршена и да ће она трајати све донде док наша лепа, свега пуна Отаџбина не буде ослобођена. Реци им да км преко тебе достављам аманет: да живе у највећој л.убави и братској слози. А ако то, из буди којих разлога, не буде могуће, тада им реци да им поручујем и да их молим: да се бар међусобно трпе и да наш прљави веш никад и ни no коју цену не износе пред странцима. Ти лично, када год будеш са страним људима, нарочито са људима великих и пријател>ских нација, неуморно им говори о нашој праведној бор-
PACTAHAK CA МИХАИЛОВИЋЕМ
205
Си, o борби целог српског народа против диктатуре сваке врсте, а нарочито против комунизма, који је највећа опасност за цео цивилизовани хришћански свет, и против кога је први борбу почео српеки народ.” После ових речи загрлио ме је, пољубио у оба образа; онда ме је пустио из загрљаја. Узбуђен, скоро грцајући, продужио ie: „Јовче, носи мој аманет у глави, у души и срцу! Нека ти је срећан пут, и нека те Бог чува и срећа прати! A сад иди, што пре!” Одговорио еам му у сузама. „Дражо, остабио сам породицу, кућу, све што ми је било мило и драго; али је најтежи дан у моме животу данае, када се са тобом и га светом грудом српске земље растајем. Чуваћу твој аманет, данас ми од тебе дат, и проносићу га речима, пером и делом, кроз цео свој живот!” Поново се загрлисмо. Истрчах из његове собе, пошто сам поручнику ЈТалићу рекао: „Довиђења!” Нашавши се у дворишту, никога нисам видео пред собом. Викнух евоме пратиоцу: „Бранко, поведи коња за мном!” Нисам ни запазио ни осетио да је уз мене био мој верни сарадник, одличан официр у миру, један од првобораца и хероја Југословенске војске у Отаџбини, пешадиски пуковник Драгоелав Павловић. Он ме замоли да ме прати до Јасеничког корпуса, тј. до капетана Жике Лазовића. Али му, по изласку из Округлице, рекох да се врати, а мене остави мојим тешким и туробним мислима. Опраштајући се од овога уистини одличног борца и верног еарадника ђенерала Драгољуба Михаиловића, ставих му у аманет да се никад не удаљује од Чиче, па ма га то и живота стало. Он ми се закле да ће до своје смрти остати уз Чичу, увек му бити веран и одан сарадник; што je, по мом дубоком уверењу, и учинио. Ако је жив, нека му Господ Бог да снаге да до краја истраје у борби протиз комунизма; а ако је и он светла жртва ове свете борбе, нека му Бог да рајско насеље! Опростивши се од њега, кренуо сам до Лазовићевог корпуеа. Лазовић ме је са још неколико пратилаца испратио до иреко планине Звијезде, где сустигох колону Команданта погадине, дивизиског ђенерала Живорада Божића. Са његовом колоном пређох Озрен и стигох у наређено ми место, селп Осјечане, родно место Команданта Требавског корпуса проте Саве Божића. Ту 4 децембра добих наређење да кренем за
206
КЊИГА О ДРАЖИ
село Бол>анић, у које стиже и поручник Лалић с америчким авијатвчарима. Било је то што описах последње виђење и расхаиак са мојим врло присним другом из ране младости, Војке академије, Балканских и Светских ратова, из мирнодопсксг живота и службовања заједничког у Београду и другим местима; крај мога службовања код њега, и под његовом командом, као Начелника Штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини; најтежи дан у моме бурном животу, дан вечитог растанка са добрим другом, највећим херојем Другог светског рата. Тај дан никада нећу заборавити, нарочито последње тренутке иашег опраштања. Јован Црвенчанин
ГО Л ГО Т A ЦРНА ЈЕСЕН
Половина 1944 била је, неоспорно, сасвим видљиво обележила којој се страни у сукобу Другог светског рата ближи катастрофа. Скора победа на бојном пољу била је посве јасна. Није се само знало шта ће ко и како заграбити. Али се јасно оцртавало да Совјети знају шта хоће и да добро припремају околности да своја хтења претворе у стварност. Наравно, стремљења Силних горе одражавала су се и код Малих доле. To је довело и до нарочитих подузећа и на терену код нас. Комунисти су покушавали да се концентришу и продру у Србију, из које су били протерани, и безмало уништени, још у зиму 1941/42. Чича је, пак, са својим сарадницима и Командантима приступио мерама у складу са тим општим развојем: Предвидети све да се и на нашем простору Немцима да одлучан завршни ударац, а са Комунистима изврши последњи обрачун. Формирање Четврте групе јуришних к о р п у с а . — Такав развој ситуације и истављени циљеви, сходно њој, захтевали су и нарочите војне формације, као и њихово груписање. Чича је 27 маја 1944 наредио формирање Четврте групе јуришних корпуса. За Команданта је одредио мајора Драгослава Рачића, Команданта Церско - мајевичке групе корпуса; за његовог Помоћника, мајора Душана Смиљанића, Комакданта Шумадиске групе корпуса; а за Начелника штаба, капетана Нешка Недића, Команданта Ваљевског корпуса. Ову групу јуришних корпуса сачињавале су следеће снаге: Летеће брнгаде Првог и Другог шумадиског корпуса, део
208
КЊИГА О ДРАЖИ
снага Опленачке групе корпуса ( Горске гарде), Церсксг корпуса, Пожешког без неких делова, неких јединица Прзог и Другог равногорског, као и из Расинско - копаоничке групе корпуса потпуковкика Драгутина Кесеровића, под чију команду је био стављен и Други косовски корпус капетана Жике Марковића. Све ове енаге су биле групксане у пет јуришних корпуса. Ова група корпуса била је, већ истог меседа, иокцсктрисана у области Копаоника и Топлице. Тако, у једном подесном иоложају за дејство: према Моравској Долини на Немце, а на запад противу Комуниста, који су већ показивали смер ка том простору у покушају да тим правцем из Црне Горе продру у Србију. Уистини, ускоро је и дошло до окршаја са Комунистима на овом простору. Формирање Западно - моравске групе. — Са друге стране, већ крајем јуна 1944 год., потребе су захтевале једну нову већу формацију у области Прањана, где се налазила и Врховна команда. Наређен је био покрет ПГумадиске групе корпуса, без Летећих бригада, под командом капетана Александра Милошевића, Команданта Другог шумадиског корпуса, да се групише у околини манастира Каленића; одатле, само неколико дана после првих дана јула, ка Врховкој команди у околину Прањана. Ту, одмах по пристизању Шумадиске групе корпуса, формирана је Западно - моравска група. За Команданта је био одређен капетан, касније тих дана већ мајор, Александар Милошевић. За Начелника Штаба био је одређен капетан Звонко Вучковић. У састав ове групе ушле су следеће јединице: Први и Други шумадиски корпус, без Летећих бригада, и делови Првог и Другог равногорског, Пожешког и Ваљевског. Била је то једна завидна снага бројне јачине око седам и по хиљада људи. Задатак Западно - моравске групе био је: да се нађе ту у једном централном положају, непосредно при руци Врховне команде, а и на њеном обезбеђењу. Евакуација америчких авијатичара. — Откада су Западни Савезници у току 1944 почели да упућују
ГОЛГОТА
209
своје бомбардерске ескадриле на циљеве преко Југославије, а нажалост и на градове у Југославији где није било циљева, многи су авијатичари из оштећених авиона морали парашутирати. Јединице Равногорског покрета, народ цео, спасавали су их да не падну у руке непријатељу. Било је то, често, уз борбу и велике жртве. Врој њихов је брзо растао. Врховна команда, руковођена обзирима везе, да буду у њеној близини, и ггодесношћу терена, једним општим актом наредила је: да се сви спасени авијатичари упућују у Прањаие, а да ту Командант Првог равногорског корпуса организује њихов пријем, смештај, исхрану, као и безбедност. Питање евакуације тих првих дана било је исувише и неодређено, и неизвесно из много разлога. Сасвим појмљиво, када се има у виду да је то била једна посве нова појава, као и какав је био однос и веза еа Енглезима и Американцима. Ипак, није дуго прошло, а услови су били створени за њихову евакуацију. Једна од највећих, по целој организацији и успеху уистини подвиг, била је евакуација у ноћи 9/10 августа 1944. Од поноћи до ујутру тога дана, евакуисано је 252 авијатичара у шеснаест транспортних авиона, праћених ловцима. Тим транспоргима одлегели су у иностранство и Адам Прибићевић, Владимир Белајчић к капетаи Звонко Вучковић. Обезбеђење ове евакуације вршила је Западно - моравска група. Био је то војнички потез са свим предвиђањима могућег напада са земље и из ваздуха. Срећа је хтела, а више ситуација код непријатеља, да до напада није дошло. Али, и поред тога, све је то тако замашно и Еелико било, да прететавља јединствен подвиг на понос целог Равкогорског покрета, а посебице за јединице Западно - моравске групе. Никако за мање групице, п. још мање за појединце. Општа м о б и л и з а ц и ј а . — Западно - моравека група је и даље остала на том простору и у истој улози. Са запада, са Лима и Дрине, већ су стизали извештаји у другој половини августа о покушају продирања мањих комунистичких делова. Наше јединицс на том простору су их онемогућавале. Али је сваким даном било све јасније да ће и тим правцем са јаким снагама покушати продор.
210
КЊИГА О ДРАЖИ
Били смо примили наређење за општу мобилизацију и упутства за даљи поступак са људством. Предвиђена је била за 1 сеггтембар 1944 у 0 часова. Дошла је ноћ уочи 1 септембра. Тачно у 0 часова забрујала су звона. Тамо где њих није било, заклепетала су клепала, или се разлегао одјек гонгова. Још одраније у сваком иесту било је понешто од тога спремљено за узбуну. Налазио сам се са Штабом у селу Глумцу, одмах уз Ужичку Пожегу. Била је то дивна, већ јесењег мириса ноћ. Свемиром се разлегала песма цврчака, а у дубини на западу чула се потмула пуцњава. Иначе, ноћ је била тиха и чудно тајанствена. Као да је и она слутила почетак једне, срамом Оез такмаца, припремљене трагедије. Звук звона је изгледео тежак и жалостан. Као да је већ оглашавао душе оних који оу још били живи... Неки сат само, и све је било оживело. Као у најбољој мирнодопској припреми, равногорски борци журили су сваки на своје зборно место. Био је то цео народ нашег села, сзе што је у овом хаосу могло макар како да користи борби противу окупатора и противу Комуниста. Сакупљало се на збориштима и чекало. Али опреме, оружја и муниције није било... Д о к их ми с п а е а в а м о , о ни б а ц а ј у о р у ж ј е и м у н и ц и ј у К о м у н и с т и м а . — Вести о продору Комуниста преко Лима и Дрине, стигле су већ сутрадан 2 септембра. Подрински корпус и Први милешевски нису их могли зауставити у њиховом продору, и већ 3 септембра беху пред Ужичком Пожегом. Посада, један батаљон Љотићеваца и нешто Немаца, напустила је возом одмах по подне варошицу к Комунисти уђоше у њу. Били смо на положајима северно од Пожеге. У току ноћи иас нападоше с леђа. Повукли смо се ка положајима у висини села Јежевице у току 4 септембра, да сутрадан ујутро дође до крваве борбе. Били су потучени и уз страховите губитке повукли су се назад. Пожегу смо повратили и у њој осванули б септембра 1944. Тога дана наше надирање они су зауставнли северно од Пожеге код Рупељева. Чим је ноћ пала, из даљине су се чули звуци авионског мотора. Били су то транспорти оружја и муниције за Кому-
ГОЛГОТА
211
нисте. Будући да нас је ноћ затекла на блиском отстојању и у борбеном распореду, све бачено из авиона пало је нама у руке: 12 пушкомитраљеза - бренгала, нових, нетакнутих, још конзервираних машћу, десетак лаких бацача и огромна количина муниције. Наш човек је мрдао главом и гласно мислио: „За нас наши Комунисти ништа не значе. Али се борити против енглеских магацина, немогуће је.” Расформирање 3 aп адно-моравске групе и формирање Шестог јуришног корпуса. — У току 6 септембра у околину Пожеге пристигли су делови Четврте групе јуришних корпуса. Ситуација у Топлици и на Копаонику била је изгубљена. Силна помоћ у оружју и мукицији, дотурана сваке ноћи Комунистима, решила је питање у њихову корист. Доласком ових снага расформирана је Западно - моравска група на дан 7 септембра. Из Групе јуришних корпуса враћене су Летеће бригаде у свој органски састав, па је од Првог и Другог шумадиског и Другог равногорског корпуса формиран Шести јуришни корпус. За његовог Команданта био је одређен мајор Александар Милошевић, Командант Другог шумадиског корпуса. Ј е л о в а Г о р а . Б и т к а за п р о д о р Ц р в е н и х у С р б и ј у . — Мајор Драгослав Рачић био је и даље Командант операција у улози Команданта Четврте групе јуршпних корпуса. Настале су крваве и ужасне борбе на простору оц Ваљева до Ужичке Пожеге, са циљем да се заустави продор Комуниста из Босне и Санџака у Србију и они потуку. И ту на том простору, на Јеловој Гори, вођена је у неку руку главна битка за продор у Србију. Почетни распоред наших снага био је следећи: — Никола Калабић био је са својим корпусом на правцу који изводи ка Варди код саме Варде; — Пожешки корпус био је на Дрмановини у близини Косјерића. За њим у резерви био је Церски корпус и са н>им Рачић са евојим Ш табом; — Према Јеловој Гори, са правца села Рибашевине био је упућен Шести јуришни корпус. У току 7 септембра увече
212
КЊИГА О ДРАЖИ
он је био подишао Јеловој Гори и без контакта са Комунистима ту и заноћио. У току 8 септембра још од јутра Шести јуришни продужаса лодилажзње ЈелоЕој Гори, убрзо долази у додир са Комунистима и прелази у напад. Комунисти су је били посели, па се лако и утврдили. Напад Шестог јуришног био је силовит, али су они издржали све до мрака. Тада, уз припомоћ делова Пожешког корпуса, борба се претворила у борбу гушу за гушу и Јелова Гора је пала. Али комунистичке снаге нису биле тучене, јер су оне ишле за тим да се повуку са циљем да што јаче ухвате контакт са совјетеком војском. Зато су избегавале јаче борбено укопчавање. Отпор на Јеловој Гори био је последица присуства њиховог Врховног штаба ( без Т ита) и страних мисија. Наше снаге груписане у том пределу биле су бројко јачс од комунистичких. Али њихов циљ провлачења и избегавања борби учииио је, да се на једном великом простору створи низ мањих сукоба и да нас натера на поделу снага. Помоћ у оружју и мушшији од отране Западннх Савезника чинила их је увек способним за борбу. И они су журили, лровлачећи се тако, a борбу су водили само тамо где је било неизбежно или са циљем да то покажу страним мисијама, као што је то био напад ка Ваљево. И у тим таквим сукобима цела маса, и једних и других, померала се ка северу. Још ј е д н а е в а к у а ц и ј а а в и ј а т и ч а р а . — У времену око 17 септембра, Врхозна команда са Чичом и Америчком мисијом под воћством пуковника Robert Н. McDowell-a налазила се у селу Свилеуви, у близини Коцељева. Био се опет прикупио један број спасених авијатичара. Требало их је евакуисати. Ту у истом селу импровизиран је аеродром и једно пре подне тих дана они су били евакуисани авионима за Италију. Нечувено у иеторији: помагали смо онога који је омогућио, муницијом, оружјем, опремом и моралном подршко^^ашем непријатељу да нас, ту баш и тих дана, надвлада. Ч и ч а ј е у в е к б и о в е л и к и . — По завршеној евакуацији авијатичара, истога дана ја се спустих са положаја
ГОЛГОТА
213
у Врховну команду. Она је била још у селу Свилеуви у једној сеоекој кући. Било је то првих поподневних часова. Чичу кађох на самом улазу у кућу. Седео је на степеништу. У дворишту куће, кућевна чељад је нешто пословала. Пред њим су били једна мала бела кокица и петлић; „цврце” , како их на селу називају. Играли су се. Чича је гледао у њих, али није био присутан ^бивању. Брижно чело је више него ишта говорило да су његове мисли предалеко: у збрци свега што се збива; у вихору ужаса у коме је тешко било рећи ко нам је већи непријатељ — пстомишљеници по уверењу и убеђењу, или стварки непријатељ. И свакако му се кроз овакве догађаје натурао закл.учак: да прнјатељетва међу народима кема; да су та времена прошла, а да постоји само сува себична рачуница, која, само нокатшто одражена у истом смеру, тренутно остави утисак пријатељства. Али он је био сигуран да јс оно гито чинимо наше најеветије право, право човека које се ни у које рачуне не може уденути; и, као и увек, уверен свим евојим бићем да је то ток сутрашњице, ма какве тренутне ситуације и промене биле. Зато је био, и сада у овом ужасном болу страдања његовог народа, icao и доцније када су му џелати приносили нож грлу, миран и узвишен. Велики. Јер га је Провиђење за велико и предодредило. Када му приђох и поздравих се, његове душевне отсутности нестаде. Појава са благошћу у изразу и погледу, која не само да је одједном стварала пријатеља него и толнко освајала да је присутном било драго и у смрт поћи, била је опет ту. Снажна духовна фигура, за коју је народ саткао своје мшве у имену ,,Чича” којим га је звао. А оно и „Министар” и „Начелник Штаба Врховне команде” и „Командант” било је исувише бледо. Чак толико, да није ни поетојало. Нова д и с л о ц и р а њ а . — Изнесох му ситуацију. Људство је имало много губитака и преморено је. Муниције није било. Потребна је била попуна и замена. „И остале јединице имају исту потребу. Евакуацију и све групе америчких авијатичара извршили смо данас. Рачић се са својима већ упутио у Поцерину ради попуне и замене. И ја ћу са Врховном командом кренути тамо — ка западу.
214
КЊИГА О ДРАЖИ
На директном обезбеђењу Врховне команде остаће преостале снаге Смедеревског корпуса капетана Живана Лазовићс,. Ваша јединица више није потребна за обезбеђење. Расформирајте Шести јуришни корпус и пробијте се на свој терен са Шумадиском групом, ради попуне и замене. За даљи рад уследиће наређење. Збогом и срећан пут!” Б о љ ш е в и ц и д о л а з е . — Пропаст Немаца била је више него сигурна. И док су се Западни Савезници упињали. на добро ерачунат захтев Стаљинов, да овога пута немачку војну силу туку до потпуног уништења, дотле су Бољшевици вршили потезе у складу са својим циљевима. Беху се спуетили на Дунав код Прахова. И на један добро смишљен изговор, — обезбеђење бока при нападу на Пешту, јер по споразуму никоје савезничке снаге нису имале да улазе у Југославију, — Совјети су прешли Дунав и ушли у Хомоље. Тито је то одобрио. Плитак дипломатски изговор, док их је у самој ствари позвао да га помогну да дође до власти. И тако, док су Западни Савезници помагали наше Комунисте морално и материјално, Совјети су то учинили живом силом. Само, ова друга помоћ беше посве логична. П о в л а ч е њ е из С р б и ј е п р е д С о в ј е т и м а . — Већ први сусрети са снагама совјетске војске говорили су јасно да су нам Совјети непријатељи, као и ради чега су овамо дошли. Тући се са њима, мада је и до тога долазило, било је ван сваке здраве логике. Ништа друго није остајало него повући се на запад испред њих. И Чича је наређивао једно такво постепено узмицање. Замисао да и на нашем простору дамо последњи одлучан ударац окупатору, онемогућили су баш они у складу с чијим циљевима би то посве било. Грађански рат, који су Западни Савезници потпомогли евојом моралном и материјалном подршком Комунистима, беше узео исувише маха. Немац је за Комунисте био сасвим споредан, и тада као и увек. Већ је наше узмицање испред С овје?^ ка западу било предузето. Половином октобра 1944, Шумадиска група корпуса налазила се у висини Крал>ева.
ГОЛГОТА
215
И Краљево и Чачак били су важни немачки гарнизони. Било је решено да их нападнемо. Наређење за напад издао је Рачић. Напад на Краљево, започет 15 октобра по подне, извршила je Шумадиска група корпуса под командом мајора Душана Смиљанића; на Чачак: Други Равногорски корпус и делови Јужно - моравске групе са деловима из Источне Србије, који се испред Совјета беху ту повукли. Пруга Краљево — Чачак била је порушена. Неколико возова уништено. Исто тако пруга у долини Ибра, као и један воз. Али су гарнизони давали јак отпор, нарочито у Краљеву, због специјалие важности железничке пруге по њих, у то време. И док смо ми тако још једном враћали заслужени дуг Немцима, Радио - Лондон је јављао: „Јаке снаге Народноослободилачке војске опколиле су Краљево и Чачак и воде огорчене борбе. Пруга у долини Ибра је прекинута.” Сутрадан, када се беше већ увелико одјутрило, и док је напад настављен, одједном стиже вест да је примећена једна колона преко Ибра у покрету са правца Крушевца. Осмотрих је и ја. По свем изгледу није се дало закључити да су Партизани, па се бојазан да можемо бити нападнути с леђа смањила. Неколико тројки кретоше у извиђање. He дуго, и извештај смо имали: људство из Топличког корпуса мајора Стеве Јововића, а из групе Кесеровићевих корпуса. У покушају да буду разоружани од самих Руса у Крушевцу, успели су, чак II уз борбу, да се извуку. Крушевац беше Кесеровић заузео. И у њему ослобођеном, са већим бројем заробљених Немаца, тенкова и осталог материјала, сачекао совјетске трупе. Код Споменика, усред Крушевца, одржани су говори у славу победе и ослобођења. ГоЕорили су Кесеровић, један Американац ( Kramer) који је био код њега, као и руски Командант. Потом је био заједнички ручак. И док се то славље збивало, Бољшевици су покушали да разоружају Кесеровићеве јединице. Поступак доличан једино Комунистима. Обустава напада и о к у п љ а њ е око Ивањ и ц е . — Обустависмо нападе на Краљево 16 октобра по подне. Свисмо јединице у маршевску колону и кретосмо правцем ка западу.
216
КЊИГА О ДРАЖИ
Још истог дана стигосмо у оближње село Врдила. Извесни делови су продужили до у суседно село Каону, где смо се сутрадан сви прикупили. Ту је већ био Никола Калабић, са неким деловпма сво.је јединице. И ми се ту задржасмо. Није нам се даље ишло. Поред нас су пролазили делови из Кесеровићеве групе корпуса и продужавали ка Ивањици и даље преко Јавора ка Сјеници. Дан касније наишао је и Штаб Команде Србије, као и сам Командант ђенерал Мирослав Трифуновић. Задржао се чраће, па је истога дана продужио за ИЕањицу и даље. Стигао беше и Палошевић. Сакупљеном људству одржа један говор, говор „синовима крваве Шумадије” , како им се обратио. Истовремено кад је Шумадиска група корпуса обуставила напад на Краљево, обустављен је био и напад на Чачак. Све Јединицс- које су тамо учествовале, сем Другог равногорског корпуса, кренуле су такође ка Ивањици. Други равногорски корнус је остао и продужио напад. По пристизању совјетеких јединица, споразумео се некако са њима, да ту наивност врло брзо скупо плаги. Сутрадан, Калабић је продужио за Ивањицу са делом своје јединице; са осталим се спојио код Ивањице, да их онда даље упути ка Сјеници преко Јавора. Шумадиска група корпуса је прешла у село Луке на правцу ка Ивањици, и ту се задржала. Са правца Ужичке Пожеге и Чачка беху већ пристигли Церски, Пожешки и Авалски корпус и Посаво - тамнавска група корпуса. Комуниста није било, сем неких тројки од мештана, којн су сада испољавали своју опредељеност. Оии су, у свом циљу да се што пре споје са Совјетима, већ били са њима. А ови су, приспев у Рачу Крагујевачку 8 октобра, поделили своје снаге у две колоне: једну су упутили на Крагујевац, а одатле на Чачак; а другу преко Наталинаца и Тополе ка Београду. Наши су Комунисти за њима као „народни ослободиоци” успостављали власт. Смрт је гутала све оно што им се, било због чега, није свидело. Тако око 17 октобра у околини Ивањице и на правцу ка Сјеници беше прикупљен највећи део србијанеких јединица, са оно људства што се затекло ^има. Недостајали су из ближе околине само Први и Другк равногорски. Други је остао у нападу на Чачак, док се Први још раније, убрзо по
ГОЛГОТА
217
одласку капетана Звонка Вучковића у иностранство, беше осуо и као корпусна целина није више постојао. К о л е б а њ е у д а љ е м у з м и ц а њ у . — Присуетво јединица Црвене армије дочаравало нам је ситуацију у свој могућој грозоти. Било је јасно да су ту само ради тога да попну Комунисте на власт. Питање: Ш т а с а д а ?, иако је постојало Чичино наређење да се испред Совјета склонимо, неминозно се наметало свакоме од нас, и војнику и старешини. Сваки је тражио одговор који би уливао бар неку наду. Алн тога није било, a никоме се није ишло даље. Било је очајно тешко душевно стање код свих. До данас, пред окрутним и зверским Немцима били смо ту, борили се и бранили своја огњишта, своје миле и драге. А сада, када се свим тим кедаћама ближио крај a окупатору сигурна пропаст, ми морамо да одемо. Стварно, Еише него очај! Али другога није било. Тући се са Бољшевицима било би више него лудост. Колебање је брзо сазрело у одлучност — удаљити се од Совјета. К о н ф е р е н ц и ј а К о м а н д а н а т а у Ивањици, 2 1 о к т о б р а 1 9 4 4 . — Таква ситуација навела је Комапдакта операција мајора Драгослава Рачића да сазове конференцију свих Команданата група корпуса и корпуса чије су јединице ту биле или и само њих без ових. Та конференција одржана је 21 октобра 1944 у Ивањици у једном хотелу. Њој су били присутни: мајор Драгослав Рачић, Командант Церско - мајевичке групе корпуса; мајор Душан Смиљанић, Командант Шумадиске групе корпуса; мајор Лале Комарчевић, Командант ПосаЕо - тамнавске групе корпуса; капетан Никола Калабић, Командант Опленачке групе корпуса ( Горске гарде); мајор Синиша Оцокољић, Командант Млавске групе корпуса; мајор Света Трифковић, Командант Авалског корпуса; мајор Милош Марковић, Командант Пожешког корпуса; мајор Стева Јововић, Командант Топличког корпуса; капетан Марко Музикравић, Командант Првог шумадиског; мајор Алексакдар Милошевић, Командант Другог шумадиског корпуса; капетак Нешко Недић, Комаидант Ваљевског корпуса; капетан Драгомир - Гага Топаловић,
218
КЊ ИГА О ДРАЖИ
Командант Рудничког корпуса; капетан Воја Туфегџић, Командант Церског корпуса; мајор Блажа Брајевић, Командант Првог косовског корпуса; ( Други косовски корпус мајора Жике Марковића остао је на свом терену и никуда није крет а о ); капетан Вук Калаитовић, Командант Првог милешевског корпуса; потпуковник Миодраг Палошевић и Драгиша Васић. На тој конференцији расмотрена је ситуација која је, овде у Србији, била свакоме јасна. Иставл>ало се питање: Шта даље да се ради? Сва расматрања сводила су се на две могућности: (1) Са јединицама, овакЕе какве су, удаљити сс од совјетских трупа и (2) Остати и даље у Сриији и продужити борбу. Друга могућност, у складу са жељом да не напуштамо марод, тражила је као неминовно осипање у герилу; док се код прве могло да поступи двојако: (а) урадити онако како је Чича наређивао, што је већ било у поступку, или (б) кренути са свим снагама у Црну Гору, у вези с извесним обавештењима која нам је дао Рачић. Рачић је лично био у вези са Павлом Ђуришићем, и Павле му је то предлагао. Павле је тврдио да има спремљене хране и дувана за шест месеци за све србијанске снаге. Предлог је поткрепљивао претпоставком: Бићемс близу мора и можемо владати једним делом обале; у случају евентуалног искрцавања Западних Савезника, бићемо први ту. Никоје друге претпоставке није било, нити је могло бити у онаквој општој ситуацији и њеном познавању од наше стране. Она могућност, да се одатле крене пут Грчке у некаквом споразуму са Албанцима, појавила се тек у иностранству. Тај Ђуришићев предлог био је одбачен одмах, из тзише посве оправданих разлога: није био учињен са знањем Чичиним; у могућност искрцавања Западних Савезника на Јадрану пре се могло неверовати нсго веровати; ићи зими у провалије ^рногорског терена са великим снагама, значило би дати Црв£.Ј§?.1а могућност да нас лакше униште, јер бисмо били лишени покретљивости; и, најзад, сумњало се и у постојање храие. После једног краћег излагања Драгише Васића, којим се дотакао личности Чичине, остало се при онсм што је Еећ било у извршавању: Радити онако како је Чича наређивао.
219
ГОЛГОТА
Тако, коначно кретосмо пут Босанске Голготе. За нама су остали Комунисти, да уз помоћ Совјета организују своју власт и припреме се за дефинитивни обрачун са нама.
ПУТ КА БОСАНСКОЈ ГОЛГОТИ
Покрет пут Босне, онакав какав је испао, проистицао је нз неминовности да се удаљимо од еовјетских војних јединица. Али је у томе, у почетку, лежала и једна основана када. У другој половини августа дошао је код Чиче пукозник Robert Н. McDowell. Он му је еаопштио да, по споразуму СаЕезника, у Југославију неће ући ниједна војска. Када су, пак, Совјети ушли, он је уверавао да ће ући и Западни Савезници. Саветовао је да сву бригу посветимо томе да себе сачувамо. Савезници су могли доћи само преко Јадранске обале. Наш покрет ка Босни значио би и покрет усусрет н>има. Та могућност будила је извесне наде. П у т ем з а С ј е н и ц у . — После конференције у Иваљици, све јединице су се упутиле, која пре која после, ка Сјеници. Једне друмом преко Јавора; друге уз Моравицу, па преко Хајдучке Воде и Ступске Чесме. Борби је било на Јавору, где су извесни делови Комуниста - мештана правили заседе. У Сјеници и око ње задржале су се све јединице неколико дана. Неке и до две недеље. И, на наше велико изненађење, тамо је била и Српска државна стража. На дан пре напада Шумадиске групе корпуса на Краљево 15 октобра, она беше у Краљеву. Одатле су, због намераваног напада, на-врат-напос продужили возом на југ, за Косовеку Митровицу. Дошли су до Рашке возом. Како се даље на југ, ваљда за Грчку, није могло, стоварили су се са возова и преко Новог Пазара и Дуге Пољане дошли у Сјеницу. Ту код Сјенице примљено је наређење Врховне команде: да се упути натраг у Србију потребно старешинско особље, са неопходном пратњом и средствима за везу, тако да буду покривена сва места Команданата корпуса и бригада. На основу тог наређења одређени су заступници Команданата корлуса и бригада, и са потребном пратњом и сред-
220
КЊИГА О ДРАЖИ
ствнма за везу упућени натраг. To људство из Првог и Другог шумадиског корпуса и Горске гарде отишло је скупа. У току зиме 1944/45 безмало сви су изгинули. Једнога дана, док смо још били у Сјеници и околини, небом се заблисташе Либератори. Убрзо, њихов товар бомби „поздравио” је Сјеницу, у којој ни трага ни гласа иије било од Немаца. Рушевине и многобројне жртве грађанског становништва и равногорских војника, то је био резултат њиховог похода. П о к р е т к а П р и ј е п о љ у . — Н е у једном континуитету, већ повремепо, вршен је покрет дубље у Санџак правцем: Сјенкца — Пријепоље — Пљевља. Моја група корпуса, Ш умадиска, кретала се међу последњима. Покрет од Сјенице прсдузели смо 2 новембра. Тих дана појавише се и Немци. Они су повлачили своје снаге из Грчке. Покрет преко Краљева био им је онемогућен. Зато су они од Рашке скренули ка Новом Пазару, па преко Сјенице и даље поред Пријепоља — Рудог — Устипраче или Рогатице ка Сарајеву. Беше то по нас велика незгода, али не н без извесних преимућстава. Друмом више нисмо могли. Алн кам се зато пружила прилика да се на разне начине, од препада до најобичније куповине, снабдемо оружјем, муницијом. као и разном опремом. To нам је касније изванредно користило. После два дана стигли смо у близину Пријепоља. Ту у селу Кошевине, југоиеточно и над самим Пријепољем, задржасмо се. Били смо мирни. Немци нису ни знали за наше нрисуство, а ми нисмо имали потреба да их нападнемо. У онаквој ситуацији, било би чак и глупо. Комуниста није било. Немци су се кретали у непрекидној колони, и дању и ноћу; кроз Вакуф, остављајући Пријепоље лево, скретали су низ Лим за Рудо. После неколико дана тешке јесење кише, беше се пролепшало. Небо ведро и дивно плаво. А топлина јесењег сунца необично је годила бићима искиданим физички и, нарочито, лсихички... Пред нама се беласао вијугави Лим. Изгледао је тих и миран. Као да је и он уживао под топлином ивањсгсог сунца... Пријепоље, под нама, лежало је такође спокојно. Изгледало је да никог живог у њему нема. Само што се над њим
1'ОЛГОТА
221
дизала блага замагљеност. Нешто дима, а више паре из ки1пом добро натопљене варошице. Све је то, тако, остављало утисак смлаћених живаца. И уистини, пред грозним збивањима и питањем без одговора: шта ће бити ?, тако је и било. Једног таквог дана, тек што је подне било превалило, ту тишину наједанпут поремети звук авионских мотора. Прво у даљини, па све ближе. На позадини плаветно чистог неба засветлуцаше се бомбардери, све ближе и све видкије. А онда, кад беху на ваздушном домету Пријепоља, свемиром се разлеже оно језиво ломљење ваздуха које оставља лет бомби. Једна ескадрила, па друга. Са велике висине „теписи” њихових бомби сручише се на Пријепоље. Стару турску касабу покри густ облак прашине и дима; диже се високо, високо у плаво небо. Доле, у његовом дну, у разореној варошици, чули се врисак, вапај и запомагање самртника... У даљини се догледом добро видела немачка колона како маршује низ Лим. Ми на брду горе, пред тим призором, немо смо гледали једни друге. И неумитно ми ее натурала мисао: како мали и немоћни грозно страдају под орканом укрштених интереса и суве рачунице моћних; а онда: груба сила је све — и право ц правда. Ка П ље в љ и м а и Ч а ј н и ч у . — Од Пријепоља преко Пљеваљске Јабуке продужисмо за Пљевља. Ту стигосмо 16 новембра по подне. Преноћисмо. Јутро нас је поздравило густим пахуљицама снега. Захтевао сам од Команданта групе корпуса да се не задржавамо у вароши. Пљевља беху пуна ројске. Он нареди да одмах продужимо за Чајниче, преко Метал>ке. У том покрету смо оставили већи број јединица у Пљевљима, и другде успут у покрету, тако да од Чајнича наша Шумадиска група корпуса изби на чело у дал>ем покрету ка Горажду. У л а з и м о у Б о с н у . — После преноћишта у Бољанићима, попесмо се на гребен Ковач пл. и, спуштајући се кроз Метаљку, стигосмо у Чајниче. Тако уђосмо у Босну. Ту се мало задржасмо да предахнемо, па настависмо за Горажде. Дан је био леп и ведар. Пред његов смирај приближавали смо се варошици. Био сам на челу предње трупе прет-
КЊИГЛ О ДРАЖИ
222
ходнице. Испред нас само патроле претходнице. Оне већ улазс у део варошице на десној обали Дрине. Звук авионеккх мотора привуче нам пажњу. Упресмо поглед у небо. На видику се указа једно одељење лакших бомбардера. Беху већ над варошицом. Сручише свој терет. Бомбе падоше на део с оне стране Дрине. Прашина од ћерпича се диже увис. Беше нам то добродошлица. Варошица безмало пуста и порушена. Од оружаних снага, никога. Од мештана, видео се само понеко од старијих и деце. Све постаје јасно човеку када чује да је она током рата око сто шесет пута променила господара. Ређали су се: Усташе, Четници, Партизани, па овај или онај окупатор. Мостови на Дрини били су порушени. Онај за обични саобраћај потпуно; на железничком био је срушен само један распон. ЈБудство Шумадиске групе корпуса, под руководством инжењера Милисава Јанковића, предузело је да тај распон оправи. To је било учињено за дватри дана, те пређосмо на ону страну. У то време пристизаху и остале јединице. Били смо у Босни.
БОСАНСКА ГОЛГОТА
О с н о в н а з а м и с а о . — Захукталост светска, нарочито на Западу, сада кад је непријатељу брзо ишло низбрдо, није допуштала да се мисли и о нашој ситуацији. To је изгледало иеувише ситно, поготову што је томе већ био дат један ток. Основна намера Чичина била је да се овде у Босни, после нашег склањања испред Совјета, сачека неки моменат опште ситуације који би нам нудио бар какво даље дејство са повољним изгледима; једновремено, да се што боље припремимо за оно што је само од нас зависило: продужити борбу без обзира на спољну ситуацију. Та замисао наметала је као неминовно: сачувати већ постојеће снаге и ојачати их што је могуће више. Сачувати снаге, значило је прехранити их и презимитн на најбољи начин; локалне борбе са нашим Комунистима тако вршити и примати, да од њих што је могуће мање трпимо. Ојачати их, значило је обновити и попунити јединице у Босни и другим покрајинама, и све те снаге концентрисати на начин најподеснији с погледом на предвиђања и намере.
ГОЛГОТА
223
Л о к а л н а с и т у а ц и ј а у з и м у 1 9 4 4 / 4 5 . __ Зима је већ била ту, а Босна спаљена и пуста; јединице њене, као и других околних покрајина, у највећем делу осуте. Постављени циљ, као и друге околности, изазвали су низ покрета, напада и других сукоба са Комунистима: почев од онога похода на Калиновик Шумадиске групе корпуса са Пожешким, — преко тешких борби око Фоче, Горажда, на Соколцу, Романији, области река Криваја и Спреча, на Озрену, око Тузле, — па до устаљеног фронта на Озрену и Требави. Све је то значило једновремено и борбу против зиме, глади и болештина. Били су то натчовечански напори не једног лутања, како би неки противници хтели да је, већ свесне борбе за права човека у обесправљеном положају. Била је то борба Равногорског покрета, борба целог једног народа, немоћна у области укрштених хтења Моћних, али светла и узвишена за сва времена. Цео тај сплет збивања, у складу са поставл.еним цил>ем, постепено је довео све постојеће јединице, до друге половине фебруара 1945, на устаљени фронт на линији: Озрен — Грачаница — Требава — Градачац, и у његову позадину на непосредно десну ( а нешто босанских снага и на л еву) обалу реке Босне низводно од Руданке. С т в а р н о с т с по ља пред п ро ле ће 1945. — Светско бојиште остављало је утисак да су Силама Тројног пакта избројани месеци, ако не и недеље. Док су Совјети тежили да што више зграбе, устоличивши Тита у Србији и бушећи по Грчкој, дотле се кроз све војничке поступке видело да Западне Савезнике највише занима одлука да немачку војну силу туку до уништења. Пуковник Robert Н. McDowell беше одлетео. Његова уверавања да ће и Западни Савезници својим оружаним снагама ући у Југославију, због уласка Совјета, нису се остварила; данас је јасно да нико није ни мислио о томе. Све у свему, расположење Запада према нама најбоље карактерише одговор Черчилов Фицрој Маклену кад га је овај упозорио да је Тито Комунист и изразио бригу о дал>ем развоју догађаја у Југославији: „Да ли ви имате намеру да живите у Југославији после рата?” To, више него јасно, показује циничну небригу о нашој судбини. Да су нас бар оставили саме себи!
224
КЊИГА О ДРАЖ11
С т в а р но с т у н у т ра пред пролеће 1945. — Било нам је познато да су Комунисти у Србији, под окриљем Совјета, све предузели да свој положај што боље учврсте и припреме се за што скоријп обрачун са нама. Још у току зиме то се осећало по снагама које су упућивали у Босну. Ближило се пролеће, а и спољна ситуација је то убрзавала. Наша основна замисао, да се снаге очувају н ојачају, била је далеко од стварности. Највећи број јединица у Санџаку, Босни и Херцеговини, беше се осуо. Због локалних узрока, који нису имали везе с Комунистима, било је немогуће реорганизовати их. Све се било свело на мала бројна стања осутих у герилу, сем изузетака, као што су то биле снаге са Озрена, Требаве и Мајевице, као и Посавине у овом пределу. Србијанске снаге Равногорског покрета, употребљене као језгра у том реорганизовању, биле су превише изложене и борбама и покретима. Зима и глад су још више угрожавали ионако тешку ситуацију. Природно је да су се тим тако тешким околностима придружиле и болештине. Пегавац је косио. Све то јако их је проредило и многе учинило неспособним. Али је морал и даље био изванредан. Оне су заједно са Озренцима и Требавцима држале устаљен фронт Озрен — Требава. Српске државне страже, као ни Граничне страже, више није било с нама. Мисао о напуштању Отаџбине није их, ваљда, ниједног тренутка остављала. После неуспелог покушаја на југ преко Косова у првој половини октобра 1944, они су отишли на север првих дана јануара 1945. У то време, крајем фебруара 1945, у област Требаве и долину реке Босне беху пристигле и снаге црногорских јединица, са масом небораца. У исто време били су ту и преостали делови санџачких и херцеговачких јединица. Црногорско воћство било је незадовољно. Неборци су борачке јединице чинили тешко споеобним за борбу, — сем ако би ове дигле рукс од небораца. У њих је постојала намера да се пребаце у Словеначку, где су се већ делом налазиле Ђујићеве и Јевђевићеве снаге, као и неке јединице Љотићеваца. Чича је покушао да их од тога одврати. Нису га, нажалост, послушали, и највећи део њих to ie доцније главом платио. Тако је остала неостварена Чичина замисао да, ојачани и подесно групнсаки, сачекамо тренутак у коме бисмо —- ако
ГОЛГОТА
225
ништа друго — своју судбину имали колико - толико у својим рукама. Чича је ванредно добро познавао спољну ситуацију и менталитет Западњака. Он је био свестан да, за догледно време, за промену своје судбине морамо рачунати искључиво на себе. Подесан час ближио се са наиласком пролећа. Рат је био ири крају. Са јаким снагама могли смо да продужимо борбу, — ако не са богзна каквим изгледима на успех, а оно бар да заинтересујемо за себе светску јавност и даље радимо према ситуацији. Тако је Чича, — са србијанским јединицама, и онима с Озрена, Требаве, Мајевиде и из Посавине, — остао до краја доследан евојој основној намери.
Токдогађаја О ф а н з и в а К о м у н и с т а . П о в л а ч е њ е на лев у о б а л у р. Б о с н е . — Наше снаге су држале положај на линији: Озрен — Грачаница — Требава ( Сплетена Липа — Плоча 450) — Градачац. Положај беше устаљен, па и лако утврђен. Прве знаке претстојећег преласка у напад Комунисти су показали почетком марта 1945. Напоредо са пребацивањем из Србије нових јединица, они су са фронта вршили насилна лзвиђања и покушавали да заузму поједине теренске тачке подесне за прелаз у напад. У току 9 и 10 марта ујутро црногорске јединице, у одлуци да крену за Словеначку, повукле су се са положаја на Требави. Користећи то, Комунисти избише на напуштену Плочу (4 5 0 ), која је била кључ левог крила положаја на Требави. Њен пад је значио и пад Градачца и страховито угрожавање позадине, где беху све болнице и Врховна команда. Шумадиска група хитно је упућена 10 марта са наређењем да Плочу (450 ) поврати. Јуришем, уз велике обостране губитке, Плоча је била повраћена пред подне 10 марта. По ватри која се осећала дуж целога фронта, било је јасно да су Комунисти прешли у општи напад. По подне паде варошица Градачац. Леви бок наших снага на Плочи убрзо је био исувише угрожен. Предвече оне су морале да је напусте.
226
КЊИГА О ДРАЖИ
Повлачењем на целом фронту на Требави на узастопне иоложаје, издржали смо 11 и 12 март. Ноћу 12/13 било је наређено свим јединицама да се на положајима ужег мостобрана. где смо већ били, издржи и 13 март по цену свега. Позадина je са три скеле пребацивана преко реке Босне на њену леву обалу. Ноћ 13/14 била је предвиђена за прелаз и борачких делова. Издржасмо. Ноћу 13/14 марта пређоше и борачки делови, свак на свом правцу, на леву обалу. Био сам у заштитници према средњој скели код села Копривне. Знак за повлачење и задњих тројки, а у исто време и за рушење скеле, биле су три беле ракетле. Ту, крај скеле, нађох се са мајором Милошем Марковићем, Командантом Пожешког корпуса. Опалисмо три беле, сачекасмо тројке и укрцасмо се на скелу. Већ се добро раздањивало. С оне стране, крај саме воде, нађосмо Чичу. Умивао се. Рапортирах му. Био je задовољан, јер је прелаз успео онако како се нико није надао... Беше мокро и магловито јутро 14 марта 1945 године. Н а В у ч ј а к у . — Црвени нису ни покушавали прелаз р. Босне. Њена одбрана била је лака. Смештени на Вучјаку, у пределу села Подновље и Дуго Поље, ми смо били мирни. Само је повремено било сукоба с Усташама. Нама је била потребна храна. У богатим посавским селима набављали смо је само уз борбу, јер то беше друга држава. Пролеће је дошло рано. Смештени под ведрим небом, вашију је брзо нестало. Пегавца више није било. Реконвалесценти су се опорављали; али не брзо. Хране није било довољно. Притисак Комуниста на Требави убрзо беше попустио. Њихове јединице су биле негде повучене, те се Требавци попа Саве Божића вратише натраг. На Вучјаку беху само србијанске снаге и нешто од оних из Средње Босне. Преформација и остале активности. — Још пре конференције Команданата група корпуса одржане у Модричи 10 марта 1945, била је наређена преформација. To су захтевала бројна стања јединица, која се беху борбама и болестима јако смањила. Офанзива предузета од стране Комуниста била је то прекинула, па је довршено овде на Вучјаку.
ГОЛГОТА
227
Дотадањи корпуси претворени су у бригаде. Извршено је ново груписање: — Ш у м а д и с к и ј у р и ш н и к о р п у с : Командант, потпуковник Душан Смиљанић; Начелник Штаба, мајор Александар Милошевић. У састав су ушле: Прва шумадиска бригада, под командом капетана Марка Музикравића; Друга шумадиска бригада, под командом капетана Милутина Милутиновића; и Тимочка бригада, под командом мајора Аце Миленовића. — Група потпуковника Драгутина Кес е р о в и ћ а : У састав су ушле преформиране јединице из његове групе корпуса и Пожешког корпуса. — Г р у п а п о т п у к о в н и к а Д р а г о с л а в а Рач и ћ a : У састав су ушле преформиране јединице његове групе корпуса, Церског и Мајевичког. — Г р у п а м а ј о р а Н и к о л е К а л а б и ћ а : У састав су ушли преформирани његови корпуси, бригада поручника Филипа Ајдачића из Пожешког корпуса и снаге из Посавине које су припадале Требави. — Г р у п а к а п е т а н а Н е ш к а Н е д и ћ а : У састав су ушле преформиране јединице из Посаво - тамнавске групе корпуса и Јужноморавске групе корпуса. — А в а л с к и к о р п у с , под командом потпуковника Свете Трифковића: У састав су ушле његове јединице као и раније. — Група Командоса, под командом пуковника Драгослава Павловића. — Ђ а ч к а г р у п а , под командом потпуковника Миодрага Палошевића. — В р х о в н а к о м а н д а , у коју су били повучени Команданти расформираних јединица: потпуковник Синиша Оцокољић, Командант Млавске групе корпуса; потпуковник Љуба Јовановић, Командант Тимочке групе корпуса; и потпуковник Владимир Комарчевић, Командант Посаво - тамнавске групе корпуса. Командант Јужноморавске групе мајор Блажа Брајевић беше напустио своју јединицу и прикључио се Црногорцима. Командант Рудничког корпуса капетан Драгомир - Гага Топаловић учинио је то исто са нешто свог људства, зато што није хтео да уђе под команду капетана Нешка Недића.
228
КЊИГА О ДРАЖИ
На Вучјаку смо остали пун месец дана. Поред бриге да се људство опорави, приступило се и многим другим активностима политичког обележја. To је читав низ радњи и покушаја да се, бар како, ток наше изузетно тешке ситуације измени. Све је то једна целина за себе; циљ ових излагања није да и то обухвати. Чича је остао доследан основној замисли, иако му прицреме за њено остварење, које је требало учинити у току зиме, нису ни на изглед нудиле ма какав успех. Он није хтео да напусти свој народ и своју Отаџбину. Остао је на путу великог к узвишеног, на чему је одувек наша борба и почивала. Тако ie он, и овога пута, пред историјом отворио она врата кроз која су Срби одувек и пролазили, ма како то и страдалачки било. Ту баш, у онаквој ситуацији, и лежи сва величина његовог духа. Н а т р а г у С р б и ј у . — Основна замисао била је : Са Вучјака кренути право на запад, и тако оставити утисак да ћемо и ми за Црногорцима. Од планине Мотајице скренути на југ, па брзим покретима општим правцем: Мотајица — источније од Котор - Вароши — између Травника и Зенице, избити у област босанске Фојнице. Одавде, преко Иван - планине — западних падина Бјелашнице, обићи Калиновик нешто западније, и одмах јужно од њега скренути на исток, преко Зеленгоре избити на Дрину код Брода, ту је прећи, и онда даље кроз Санџак у Србију. П о к р е т и б о р б е с У с т а ш а м а . — Са Вучјака, из Подновља и Дугог Поља, покрет ка западу био је предузет 13 априла 1945. Тога дана избили смо у висину села Добра Вода. Још одраније, у борбама између мештана Срба и Усташа, Усташе, попаливши сва српска села, беху своја, па и српска у томе захвату, заштитили подижући чак и бетонски утврђене ослоне тачке на подесним теренским местима. У овом покрету, мн се бесмо приближили једној таквој утврђеној линији. IIспитујући ситуацију, остали смо ту до сутрадан увече. Ноћу 14/15 априла, користећи мештане Србе као путовође, извршили смо распоред за напад и подилажење усташкој линији:
ГОЛГОТА
229
— Десна колона под командом потпуковника Кесеровића, еастава: његова група, Авалски корпус и група капетана Нешка Недића; — Средња колона, под командом мајора Николе Калабића, састава: претходница, Калабићева група без Посаваца са Требаве; Врховна команда, све болнице и неборци; заштитница, Посавци и Командоси под командом пуковника Драгослава Павловића; — Лева колона, под командом потпуковника Драгослава Рачића, састава: Рачићева група и Шумадиски јуришни корпус. Претходница из Рачићеве групе, а заштитница из Шумадиског јуришног корпуса. Наређење је било да, када избијемо на друм Босански Брод — Дервента, десна и лева колона формирају сталне побочнице док Средња колона не пређе поменути друм и реку Укрину. Такође, да у току дана 15 априла, до часа одређеног :;а напад, привучемо неопажено лаке бацаче, да бисмо што лакше уништили посаде у утврђеним тачкама. Почетак напада био је наређен за 11 часова и 35 минута, знаком једне беле ракетле са падобраном из Средње колоне. Тачно у то време, на целом фронту као да се земља беше проломила. Изненађење је било такво, да се Усташе нису снашле ни да повуку за обарачу својих аутомата. Ретко ко да је од њих умакао. Ми смо продужилч постављеном циљу, док су мештани Срби за нама чинили своје. Све је горело. А испред нас, ту и тамо, чуле су се огромне експлозије. Усташе су уништавале своје магацине муниције. Села су била пуста. Све становништво било је евакуисано. Лева колона је имала правац: с. Добра Вода — с. Жеравац — с. Лужане — с. Семшибегови — с. Градац. У први мрак заштитница Леве колоне изби на друм и образова сталну побочницу. Са правца Босански Брод поче да дејствује далекометна артиљерија. Тукли су Немци, али је ватра била нерегулисапа. Усташе се беху побојале за свој гарнизон у Дервенти, па су биле затражиле помоћ из Брода, и она им је била упућена и у живој снази. Касније у ноћ, у Дервенти се разлеже страховита експлочија. И тамо Усташе запалише своје магацине муниције. Мало лосле тога, једна колона на аутомобилима удари на нашу ло-
230
КЊИГА О ДРАЖИ
бочницу. Ноћна борба се разви; и они беху задржани до времена прорачунатог за пролаз Средње колоне. Било је око 11 часова; ми повукосмо побочницу. Пређосмо реку Укрину код железничке станице Лужане и продужисмо преко села Семшибегови за Градац. На наше велико изненађење, ту наиђосмо на Домобранце. Били су то покатоличени Срби у домобранској униформи. Средња колона није била цела прешла друм и реку Укрину. Наишавши успут на напуштена богата села, исувише се задржала због хране. Усташка колона, повлачећи се из Дервенте, уз помоћ оних из Брода, а пошто су наше побочнице биле повучене, пресекла ју је. Отсечене су остале безмало све болнице, као и њихова заштита. Оно што је било у близини друма, изгинуло је, док су се остали делови повукли назад на Вучјак. Сутрадан, ми смо продужили једним силовитим покретом и избили у висину узвишице Марковац, северно од Дервенте, и у простор села Бијело Брдо. Усташе су давале слаб отпор, док у оелима није било живља. Зауставили смо се ту, да би било решено питање болница и осталих који су били отсечени. Наша снага, а свакако и освете Срба мештана за чињено им зло, навели су усташко свештенство из тога краја да тога дана дођу у Врховну команду и понуде своје услуге. Затражено је да одмах омогуће несметан долазак болесних и осталих отсечених. Обећали су, и то је било учињено. Лично капетан Нешко Недић отишао је натраг и довео све оне који су хтели да пођу. Ишчекујући долазак отсечених, задржали смо се ту три дана. У току 19 априла, они су стигли. Истога дана по подне примљена је директива за даљи покрет. Циљ назначен њоме, био је област босанске Фојнице. Распоред снага у том марш маневру исти каквим смо и кренули. Покрет је настављен право на запад. У току 20 априла, без борби, избисмо у висину села Д. Лепеница и западније. Већ с вечери, слабије снаге Комуниста - мештана нападоше Десну Кесеровићеву и Средњу Калабићеву колону. Више мање, узнемиравање је трајало целу ноћ. Сутрадан продужисмо још западу, да у току истога дана скренемо на југ и заноћимо у пределу села Драговићи. У току
ГОЛГОТА
231
дана није било борби. Комунисти су били преслаби за дневнс сукобе. Ноћ је такође проведена на миру. Ујутро 22 априла освануо је диван дан. Свежина јутра у пределу росних ливада попрсканих живописним забранима, чинила је склад пролећњем буђењу. На једној од тих ливада построји се цела Лева колона. На десном крилу Туфегџићев Церски корпус, до њега Лекин Мајевички, а на левом Дујин Шумаднски јуришни. Рачић прими рапорт и нареди покрет. Шумадиски је опет био на зачељу и давао заштитницу. Гледао сам како се развијамо у колону. Био је то последњи лут када смо се могли ускупно погледати. Последњи заувек. Код Мајевичана ми падоше у очи и неки неборци, а међу њима једна крупна, већ у годинама, сељанка. Капетан Лека беше баш ту крај ње. Нешто јој је тако говорио, као да ју је убеђивао у потребу нечега... He прође дуго, и ред беше на њих да крену Опет кратко објашњавање и она пристаде те јо ј капетан Лека и још неки помогоше да се попне на коња... Старица није могла даље пешице, а остати није хтела. Пошла је са сином у победу или смрт... Била је то мајка капетана Леке. Код села Деветине пређосмо друм Бања - Лука — Прњавор. Ту нас стигоше Требавци попа Саве Божића са правца Прњавора. Одатле смо се спустили у долину реке Турјанице и продужили уз њу. Заноћили смо на јуто - источним падинама Црнога Врха. Ноћ се спуштала, а са њом већ поче и борба. Но, на нашу срећу, то беше само краће узнемиравање. Ноћ проведосмо без борбе, али на великој опрези. За сутрадан, пред нама је била планина Узломац. Освануо ;ie дан тмуран, магловит, и киша већ почињаше... Продужисмо ка селу Д. Сњеготина. Киша све јача. Већ смо мокри до коже. Почињемо да се пењемо на Узломац, да бисмо се преко Мариног Гроба и Матракове Косе пребацили у долину Врбање. Мало пењања, и из кише улазимо у снег. Све се на нама леди... Тако мокри, док се на нама све смрзавало, пролазимо покрај једне појате. Ћутке, са последњом поштом. Свакако нико није ни мислио о себи, о свом промрзлом телу, већ о ономе што се збивало у ограђеном простору појате. А тамо, саборци су закопавали свог мртвог друга. Ток мисли наједном прекиде глас са чела колоне: Ватра! Стварно, пред нама је била огромна ватра. Наложили су је предњи делови, да би је
232
КЊИГА О ДРАЖИ
наилазећи потстакли дотурајући дрва, себе огрејали и још више распаљену оставили за потоње. Избијамо на врх Узломца. Лево од нас јака борба, и све ближе нама. Обезбеђујемо се још боље са те стране и мичемо полако напред са оружјем на „готовс” . Још увек не знамо ко је тамо. Наједном, извесни делови упадоше у нашу колону из једне дубодолине јако пошумљене. Били су то Озренци Цвијетина Тодића. Избили су ка нама са правца реке Усоре. Настаде кратка, али јака борба. Комунисти су били одбијени. Озренци се прикључише нашој колони и продужише са нама. Време је и даље било ужасно. Час ледена киша, да је за часак нашег пењања замени снег, и да се опет, при спуштању, то понови. Ипак, колона је сигурно одмицала напред. Увече смо били с оне стране Узломца, у долини реке Врбање, код села Хрваћана. Пређосмо речицу, и ту у првим селима заноћисмо. Освануо је нешто бољи дан. Магловит, али без кише. Продужисмо уз Врбању да се, одвајајући се од ње, попнемо у село Борци и ту преноћимо. Борби није било. Одавде смо, чим се разданило, продужили ка планини Очауш и избили у долину В. Усоре у село Очауш. Ту је наша Лева колона заноћила. Истога дана, 25 априла, Десна колона избила је у предео села Шипраге у долини Врбање; Средња колона у међупро стор Десне и Леве колоне. Ту заноћисмо. Н а р е ђ е њ е за о д м о р и о с т а в љ а њ е изнем о г л и х . — Комунисти су већ сасвим могли да имају претставу о нашем покрету, као и његовом циљу. Извештаји које смо имали, већ су показивали и њихово груписање, које се сводило на сачекивање на подесним теренским отсецима. Та околност је нас нагонила да се у даљем покрету што више држимо планинских венаца. To је отежавало покрет и доводило у питање присуство рањених, болесних и изнемоглих. При таквој ситуацији, ништа нам друго није остајало него да неспособне оставимо. У овом пределу, где смо сада били, нудиле су се извесне повољности. Ту је још увек било јаких наших мештанских снага под командом Тешановића. Још у току ноћи стигло је наређење којим је било регулисано привођење у дело те намере. Распоред јединица за
ГОЛГОТА
233
одмор, попуна храном и међусобно обезбеђење били су предвиђени по следећем: Десна колона, Кесеровићева и Нешка Недића група без Авалског корпуса, у селу Шипраге и околини; Средња колона, Врховна команда и Калабићева група, у селу Бјелобучје ( јужније село ); Лева колона, у селима Очауш и Младиковина; Авалски корпус, у селу Блатница. Ноћ 25/26 априла прошла је у сразмерном миру. Код леве колоне посве. Сутрадан, у размештају снага Леве колоне Шумадиски јуришни корпус пребацио се у село Младиковину. Рачићева ipyna је остала у селу Очауш. Око подне на њу налете једна група Комуниста. После кратке борбе све се утиша и остатак дана су све колоие провеле у миру. Краћи маршеви последња два дана, као и задржавање са мањим покретима за размештај у току 26, пружили су Комунистима времена да групишу извесне своје снаге упућене дз Котор - Вароша и Теслића. Чим падне ноћ 26/27, насташе борбе г.а целој просторији. Нарочито јаке код Десне колоне у ТТТипрагама и код Авалског корпуса. Тако, час овде час онде, тра.јало је целу ноћ. Узору 27 априла нападоше на Шумадиски јуришни корпус са три правца: из долпне р. Усоре, са правца Теслића и слабијим снагама са пл. Борије. Разви се огорчена борба, да би се постепено, због напада са три правца, претворила у борбу у мешавини. Благодарећи близини пл. Борије и дану, испало је да корпус није доживео трагедију какву је могао. Д а љ и п о к р е т . — О неком планском одмору, попуни храном и склањању рањених, болесних и изнемоглих, није могло бити речи ни код једне колоне. Покрет је уз борбу продужен. Средња колона, будући да је најмање била изложена, избила је у току 30 априла преко Вучје Планине на В. Раван на источној падини Влашића. Тамо су се били прикупили: Деена колона без Нешкове групе, која се задржала у борбама у Шипрагама; Рачићева група, као и Авалски корпус. Пред само вече стигао је и Шумадиски корпус, за који се веровало да је у борбама у селу Младиковини био ликвидиран.
'234
КЊИГА О ДРАЖИ
Већ је било издато наређење за даљи покрст. Усиљеним маршем долином реке Биле у току ноћи 30 април/1 мај, требало је да се спустимо са пл. Влашића и пређемо пут Травиик — Зеннца, реку Лашву, и да се добро ухватимо Крушчичке планине. Циљ оваквог марша био је да се избегне могућност гругшсања Комуниста и затварање простора пзмеђу Травника н Зенице. Тај пролаз био je по нас врло осетљив, јер су се оии логли тамо брзо груписати превозним средствима. Покрет је био више него усиљен. He само да није било засталака, него се ишло брзо колико год је било могуће. Ујутро, када се већ развидељавало, прелазили су друм и реку Лашву, нешто узводније од ушћа реке Биле, и задњи делови, I полако се пели падином Крушчичке планине. Марш је успео преко очекивања. He само да није било борби, него је наша изненадна појава била као гром из ведра неба. Толико страшна, да су Комунисти побегли из Травншса. To нам се исплатило, јер смо се цео тај дан и следећу ноћ одмарали, храном делимично снабдели и сачекали Нешка Недића. Покрет је сутрадан настављен чим се разданило; али и борба исто тако. Правац је био ка пл. Враници. Још се нисмо били издужили у колоне, Комунисти нас нападоше из заседа које су били заузели join у току ноћи. Разви се борба, у којој смо ми, онако још збијени, доста трпели. Али брзо и умуче, јер у њиховој позадини поче нека друга пуцњава. Био је то капетан Нешко Недић са својим већ јако проређеним снагама. Беше нас сустигао и помогао, не више капетан Нешко, већ од Влашић планине мајор, што он, вероватно, још није ни знао. Продужисмо даље. Опет у три колоне, само са другим распоредом. У Десној је био и даље Кесеровић с Авалским, али без Нешка. У Средњој Калабић и Врховна команда, с тим што је у њену заштитницу дошао Шумадиски јуришни корпус. У Левој је био Рачић са Нешком. Покрет колона био је на доста блиском међусобном растојању. Учестале борбе оу то захтевале. Пред крај дана Десна и Средња колона дохватпше се пл. Вранице. Свака на свом правцу је и заноћила. Рачићева Лева имала је правац ка босанекој Фојници.
ГОЛГОТА
235
Ж и в е о К р а љ ! — Код Средње колоне у току ноћи беше мирно; али чим освану 3 мај, ми бесмо нападнути. Билк смо већ кренули са места преноћишта. Грешком путовође Турчина почесмо нагло да се спуштамо једним тешким уееком неке вододерине. У њу још не беху ушли позадњи делови заштитнице у којој беше Шумадиски јуришни корпус. Колона застаде. Настаде комешање и противуречни извештаји са чела, одакле се видела нека варош у долини и очито погрешан правац. Ишли смо ка друму Бугојно — Г. Вакуф. Требало је назад и сасвим другим правцем. Извући из провалије 2 - 3.000 л>уди, није била лака ствар. Умеша се и Чича. Нареди на лево круг и свака јединица на место свог лреноћишта. Тек што људство на ту заповест крену, Комунисти створише јаку ватру у нас баш на излазу. Маса, на челу са капетаном Милутином Милутиновићем, Командантом Друге шумадиске бригаде, гурну правцем одакле је ватра долазила... Из хиљаду грла разлеже се: Живео Краљ! Ужасно стравично одјекнуше дубодолине Вранице... Орканским налетом, нс пуцајући, помешано људство из разних јединица полете напред... Ватра умукну... Избезумљене комунистичке тројке су стајале с аутоматима у рукама, не пуцајуПи... Страх их беше скаменио... Издужисмо се у колону и кретосмо вииге ка југо - истоку, да ускоро наиђемо на један теренски отсек поседнут од Комуниста. Разви се борба. Али их наш налет брзо разби. Неке заробисмо. Муслиманска бригада из Призрена. Све младићи са новим руским наоружањем. Покрет даље доведе нас на тек подигнуте од дасака бараке. У некима беше спреме. Разне спреме и материјала: војничке, амова, седала и свега другог. И даље, ту у области босанске Фојнице, било је и по селима много чега. Хране такође. Стзе довезено из Сарајева и других места. Обавештења зашто је то ту, јасно су нам говорила да су се Комунисти спремали за упорну и дугу борбу у грађанском рату, па су стварали потребне центре спреме и других потреба у планинама. Сутрадан, 4 маја, избили смо у висину Фојнице. Лева, Рачићева колона уђе у њу. Тешка експлозија се разлеже, a онда црни облаци дима покрише варошицу. Комунистички магацини муниције били су запаљени.
236
КЊИГА О ДРАЖИ
Продужавамо покрет и ноћу, и улазимо у јако пошумљену Прогорелицу. Тешка, страховито тешка ноћ! Дан нам опет донесе борбу код свих колона. Комунисти, јаче груписани, почеше све више да нас нападају и по дану. Ипак напредујемо Предвече избијамо на падине Битовње. Ту заноћисмо. Ускрс и Ђурђевдан. Последња депеша. — Освануо је 6 мај. Диван пролећњи дан. Иако у планини, где још беше овде и онде снега, он нам је дочаравао сву лепоту низина искићених бехарима процветалог дрвећа. Помисао ла празнике Васкрс и Ђурђевдан, чинила нас је брижним и немим. Свако се забављао самим собом и није журио. Нико није журио. Ни борби није било. Полако, у неком побожном ћутању, постројисмо се на једном пропланку. Хтели смо да заповест за тај дан буде прочитана пред стројем. Продужићемо и данас ка постављеном циљу. Тачно у 11 часова, све колоне ће се зауставити на местима где се буду нашле. У сећању на дан васкрса Богочовека, помолићемо се Богу. Свештеници he одржати кратку службу Божју. А онда, покрет даље. Наша борба и наше патње су за права човека Богом дана. To је пут Господа Исуса Христа на коме је и он страдао, али и воскресао. Векови то нису променили ни оборили, неће ни појаве данашњнце. Ми мож емо у тој борби и изпш ути; али је њена победа сигурна, победа и благодети за прежмвеле и потоње. Уверен у вашу реш еност да истрајете до краја, ја вам упућујем, драги моји саборци, мој поздрав: Христос воскресе! Ђенерал Драг. М. Михаиловић
Побожну тишину проломи отпоздрав „Ваистину воскресе!” Лица се разведрише, а лаки жубор обузе колону. Кретосмо. Већ видимо комунистичке колоне како се журно пребацују на правац нашег покрета. Лева колона је већ ступила у борбу. Ми скрећемо ка њој, да јој помогнемо и избегнемо сусрет с Комунистима. Пењемо се уз Битовњу и избијамо на њен врх. Улазимо у шуму. Борба малаксава и ми успоравамо ход... Већ је подне. Борба је онемогућила да се скупно помолимо Богу. Наређен је био застанак. Ближе челу колоне, на једном пропланку, радио - станица Врховне команде била је у погону. Приђох Певецу и запитах га шта има ново. „Добили смо делешу од ђенерала Дамјановића” , одговори ми. „Јавља нам да
ГОЛГОТА
237
се Западни Савезници интересују где смо, шта радимо и колико смо јаки” . У близини је био Чича. Крај њега: потпуковник Миликић; мајор Милан Стојановић, Начелник Ађутантског оделења; пуковник Дуја Смиљанић; и потпуковник Никола Калабић. Приђох им. Чича је диктирао одговор: „У планинама Босне продужавамо борбу против сада једног мање непријатеља” . Дан се већ ближио смирају. Наређен је покрет и ноћу, и ми продужавамо гребеном Битовње, да бисмо се у току ноћи еиустили и осванули на железничкој прузи Сарајево — Коњиц код с. Драгочаја. Јака борба код Десне колоне. Командант Пожешког мајор Милош Марковић, као њена претходница, беше зашао међу бункере на прузи. Комунисти су били у њима. Њега са нешто људства заробише. Лева, Рачићева колона такође у борби; али сигурно напредује ка селу Брадина, где је прешла пругу. Средња колона пређе пругу код села Драгочаја без борбе. Са друге стране, у планинским засеоцима, имала је да се задржи до мрака, за кад је био наређен покрет. Али пред мрак и ми ступисмо у борбу, те због тога раније кренусмо. Даљи правац за све колоне водио је гребеном Бјелашнице и. њеним југо - западним падинама на Ловницу планину. У току ноћи и сутрадан 8 маја, до подне, избили смо у висину: Чуховићи — Г. Лукомир — Бобовица. Код Чуховића застаде Средња колона. Над нама се појавише авиони и почеше да нас туку митраљезима и бомбама, Чим би утрошили шаржу, враћали би се, и опет долазили. Отада то се непрестано понављало сваког дана. Пошто се, растурени због појаве авиона, прикуписмо, продужисмо одмах даље, гледајући да се крећемо кроз пошумљене пределе. Са краћим задржавањем продужавамо и ноћу. Сутрадан 9 маја подилазимо пл. Височици. Пењемо се на њу и прелазимо њен још под снегом голи гребен. Авиони, као и јуче, прате нас и туку; али са слабим резултатима. Спуштамо се са њеног гребена , и падином продужавамо правцем ка варошици Обаљ. Негде југо - источније од села Оџаци, заноћиле су све колоне. У току ноћи није било покрета, а ни нарочитих борби. Заузеће Обља и прелаз друма Калинов и к — У л о г . — За сутрадан, пред нама је био обилазак
238
КЊИГА О ДРАЖИ
Калиновика са запада и југа, и скретање на исток ка Броду на Дрини. To је значило и заузимање варошице Обаљ. Јасно је било да ће нас Комунисги на том простору сачекати, свакако јачим снагама. Наше колоне, већ у току покрета 9 маја, смањивале су евоја растојања и ишле ка груписању којз би нам, за сутра, омогућило заједничко залагање. У таквом једном груписању се и заноћило. Ујутро 10 маја освануо је леп дан. Ми журно кретосмо. Требало је не дати времена Комунистима да се групишу. ПраЕац је био Обаљ. Кретали смо се доста близу Неретве, јер она ту чини велику кривину са избочином ка истоку. Испред Средње колоне избила је Десна Кесеровићева. Ворба је убрзо почела. Комунисти су били посели сав друм од Обља ка Калиновику. Чим угледаше наше снаге, отворише ватру са тог правца из немачких флакова ( брзометних топова ). Кесеровићева колона се упутила ка селу Сочани. Кад је избила на речицу Хотовска, на узвишици ( к. 948) образовала је сталну побочницу. Претпостављало се у почетку да ће тим правцем његова колона моћи и да продужи, те су ту сталну побочнкцу пристижуће јединице требале да смењују. Међутим, због природе корита Језерице, он је ту остао и даље као побочница. Срздња колона са Врховном командом, пропустивиш испред себе Десну, продужила је правцем ка Обљу. У свом иокрету избила је на Језерицу, притоку Неретвину. Ужасан кањон са необично стрмом десном обалом. Можда до две етотине метара право отсечена гола стена, сем што је на једном месту, ближе Неретви, мало блажа и обрасла дивљим ситногорјем. Ту се једино некако могло доле. Тој природној несрећи нико се није надао. Комунисти су изгледа знали за то, и њихов притисак са лева постајао је све јачи, У прво време, док Рачић није стигао и Ајдачић са својом бригадом прешао, друге није било, и туда, преко тога кањона, морало се, јер омо били преслаби да потиснемо њиховс; снаге које су нападале са лева. У таквој ситуацији, Чича нареди Филипу Ајдачићу да се са својом брнгадом спусти низ део обале са прорашћем, да пређе на другу страну и нападне Обаљ. За њим се одмах упутио и Калабић са остатком својих снага, и лично Чича. После н>их и Шумадиски јуришни. Спу-
ГОЛГОТА
239 ■ М
стили смо се, прешли брзу речицу са по најмање десет ухваће:шх под руке, избили на другу страну и заузели Обаљ. Али Језерица оста гробница многих и много чега. Само један неодмерен корак, склизнуће, одваљен камичак или ишчупана кржљава биљка, значили су пад у провалију и грозну смрт. Све тешке бацаче и аутомате, радио - станице и сву другу спрему, са којом се није смело низ стрмину или у брзу воду, лрогутала је бујица занавек. А јадни коњи, исувише научени већ да свуда наиђу, остали су сви до једнога ту. Тупи ударци љихових тела строваљених низ стрмину, пљусак у брзу бујипу или тешко самртничко стењање јадних животиња закачених о стење на суновратној падини, никада преживелима неће лзбледети у сећању. Док смо се ми спустили и прегазили Језерицу, беше и Рачић стигао са евојом колоном. Побочница, коју је и даље Кесеровићева колона држала, попуштала је, и простор уз Језерицу, у који сада и Рачић са својима стиже, беше се исувипге смањио, а хиљаде људи на њему. Био сам већ са оне стране и за тренутак ми паде у очи Рачић. Журно је прилазио провалији. Ужаснут свакако збил.ом, још брже се вратио у средину људства. Попе се на једпу узвишену стену. Међу л.удством које га је пратило, иаста тајац. Он, са пиштољем у руци, узвикну, колико га је глас носио, да би надјачао и шум воде и јеку пуцњаве: „Браћо! Тамо је сигурна смрт! ( Показујући на Језерицу. ) А овамо, можда, и живот! ( Показујући ка нашој побочници и Комунистима.) Напред!” Скочи са стене и крену тамо. Још једном, на овом путу свршетка Босанске Голготе, захори се оно стихиско „Живео Краљ!” из грла хиљада људи, који више нису мислили на живот... И кретоше... Напад Ајдачићеве бригаде на Обаљ, и пристизање осталих снага из Чика - Перине групе, као и Дујиног Шумадиског јуришног корпуса на ово место, олакшаше нашу ситуацију на левом крилу. Рачићев налет са свима скупа успе. Комунисти беху потиснути, а наш мајор Нешко тешко рањен... Обаљ је био заузет и друмом овладано на правцу нашег покрета. Ноћ већ увелико беше пала. Ту и заноћисмо. Ноћ 10/11 маја проведена је углавном на миру, сем што је Средња колона морала да овлада узвишењем Катмуш радн безбедности у току ноћи и лакшег покрета сутра. Чича је бно
240
КЊИГА О ДРАЖИ
лично наредио капетану Милутину Милутиновићу, Командаиту Друге шумадиске јуришне бригаде, да то у току ноћи учини. На препад, тачно у пола ноћи, Катмуш је био у нашим рукама. Сутрадан, на прво развидељавање, покрет је предузет. Правац је био ка југо - истоку. Преко пл. Лелије ући у Зеленгору и продужити даље ка Броду на Дрини. Борба је одмах почела на свим правцима, свуда. Било је јасно да су Комунисти овај простор ка Дрини и саму Дрину, као јаку препреку, изабрали да нас сачекају. Груписали су јаке снаге. Било је на том простору, у области Зеленгоре, неколико дивизија за повезану борбу и више бригада бачених у герилу. Десна обала Дрине је била јако поседнута, човек до човека. Тако, из сваког шумарка, бора, јелке или стене, вребала нас је цев њихових оруђа, док су из ваздуха авиони митраљирали и бацали бомбе. Капетан Милутиновић држао је Катмуш, док су се све колоне развијале и упућивале ка пл. Лелији, правцем Зеленгоре. Та слика једног уредног марша у колонама била је само на почетку, да се постепено, али врло брзо, пређе у борбени распоред и уђе у борбу где се није нити знао нити имао фронт. Нашег распореда по колонама није више било. Чак и формациске јединице често нису биле скупне. Сукоби и садејства иовлачили су нас час овамо, час онамо, па су они са десна прелазили на лево и обратно. Нападани смо са свих страна, и споља и тројкама изнутра, и непрекидно авионима из ваздуха. У том хаосу једно се само сигурно уочавало: да се цела та маса полако помера ка истоку, ка Дрини. Избисмо на Лелију и предвече уђосмо у Зеленгору. Борба је малаксавала. Смирај дана и шума учинили су то... Тако како смо се нашли у шуми, и заноћисмо. Онде где је било ве зе између јединица, извршено је заједничко обезбеђење. Иначе; обезбеђивао се свако за себе у виду „јеж а” . Ноћ је прошла у релативном миру. Сем повремених рафала ту и тамо, нарочитих борби није било; али их већ прво свитање донесе. Комунисти нас нападоше са свих страна. Опет ледан црн дан, али не као јучерашњи. Свуда шума. Дивна шума... Уз борбу крећемо се напред. Исти циљ — Дрина... Свемир ври од пуцњаве. На махове све јаче и јаче, да би наједном престало, и дочарало сву грозоту
ГОЛГОТА
241
еха дубодолинама планинских провалија, и опет поновило још црње и језивије. Тако целога дана. Већ давно немамо муниције. Још понеки метак. Гађамо само у циљ, и зато се опрезно крећемо... Једно време, Шумадиски јуришни беше у колони са Кесеровићем, да предвече дође опет у заштитницу Врховне команде... Већ пада мрак, а ми и даље продужавамо. Наилазимо на једну стрмину. Као огроман зид према нама. Скрећемо налево и долином једне планинске речиде улазимо у село Врбницу. Продужавамо покрет. Мало напред и заседа. Њихов плотун у ноћи изгледаше као ватрени зид. Скретосмо десно, и самим коритом речице, користећи њен шум, обиђосмо је... Још неку стотину метара напред, и на једном подесном узвишењу заноћисмо. Колона је била искидана. Са мном беше капетан Миле Милутиновић, Командант Друге шумадиске јуришне бригаде, и нешто људства. Ноћ је прошла без борбе, сем што су њену тишину повремено реметили пуцњи, које је изазивао и најмањи шушањ. Т р и н а е с т и м а ј 1 9 4 5 . — Рано јутро... Са ћувика пошумљеног разноликим ситногорјем, где се у току ноћи бесмо зауставили, погледом сам извиђао околину и тражио везу... Сунце се рађало и својим благим првим зрацима обасјавало каменити врх горостаеног мркосивог Маглића. Сутјеска се сурвавала низ стење и заглушним шумом понављала своју вечиту песму... Развигорац је пирколио и њихао прве нежне зелене листиће планинског прорашћа... Иначе, владала је тишина пролећног јутра у планини и нигде се нико није видео. Својом опојном моћи, кроз слатки сан, јутро је учинило мртво затишје на фронту. Био је то предах ван човекове моћи... Но за неки тренутак само још све то беше. Оштри звиждуци смртносних зрна пробудише све. Оживе сваки шумарак и свака стена. Чича је био наредио да се у том простору прикупимо и средимо, те да би издао наређење за прелаз Дрине. To је, у већ општем смеру ка Дрини, тога јутра стављало све у покрет, Кретале су се јединице готово са свих страна уз оштру борбу. Још увек сам био на првобитном месту. Крај њега је водила планинска стаза. Наиђе прво пуковник Дуја Смиљанић са извесним бројем људи и задржа се ту. После њега, неки
242
КЊИГА О ДРАЖИ
делови из Калабићеве групе. У хом се разлеже јак пуцањ бомбе у непосредној близини. Неколицина се у трчећем кораку приближавала, а за њима један коњ са опремом без јахача. До мене стиже вест да ђенерал Трифуновић овога тренутка погибе. За овом групом наилазио је Чича са Калабићем. Са њима, лоред пратње, девојчица од својих четрнаест година и један дечко нешто млађи. Деца тек погинулог ђенерала Мирослава Трифуновића, Команданта Србије. Бледа и испијена од глади н умора. На њиховим лицима се није видео бол. Можда, јадна деца, нису ни била свесна да њега више нема. Или их је грозна смрт, која је косила сваког тренутка ту крај њих, учинила тупим. Чича се заустави код нас и лично, показујући на самом терену, наређиваше ко шта да поседне ради обезбеђивања прикупљања. Капетан Миле Милутиновић са својим људством упути се на косу на правцу са кога је наишао Чича. Мајор Аца Миленовић, Командант Тимочке јуришне бригаде, већ избијаше на врх чуке нешто даље и удесно од капетана Милутиновића. Калабић се упути на камениту косу која се надовезиваше на положај мајора Аце Миленовића и кружно затвараше просторију села са северне стране. Филипа Ајдачића са његовом бригадом Калабић упути да заузме један вис нешто улево од правца ка Дрини, са кога смо трпели јаку ватру из тешких аутомата. Остали делови, који су пристизали, упућивали су се у простор села. Чича остаде још неки тренутак ту крај нас, па и он продужи у унутрашњост села. Сунце већ беше високо отскочило. Са правца ушћа Сутјеске у Дрину разлеже се ураганска пуцњава. To беху нападнути пуковник Кесеровић и његов Командант потпуковник Јововић; они беху у току ноћи са својим деловима продрли до Дрине. Борба и код нас поче да ојачава. Делови упућени за оЗезбеђење добише ватру са теренских отсека које су имали да поседну. Њихова упорност да изврше добијено наређење, и комунистичка да нам задају последњи ударац, претвори се у страховити сукоб коме се није знао фронт; сукоб који се постепено, на једном узаном простору, сли у борбу у мешавини... Свемир обузе збрка пуцњева свих могућих аутоматских оруђа, топова, бацача, авионских митраљеза и бомби бацаних из а-
ГОЛГОТА
243
виона. Збрка пуцњева који су долазили са свих страна... Ојачан ехо кроз шумске пределе и планинске провалије претварао би се у нешто тако сложено, чему се није могло дати обележје. С часа на час, изгледало је да се земља затреса и пада у грчевитост пред титанском снагом унутрашњих сила; као да пред вулканском ерупцијом напреже сву своју снагу, док све у њој крчи и пуца, да не дозволи еатанској лави да прогута оно што на њеном шару битише. А онда би се то снажно, губећи се негде у даљине, цепало у урлике ужаса налик на нешто што кида месо, ломи кости и изазива људско јечање у самртничком ропцу најтежих мука... А мешавина људи се збијала н ширила у тој пуцњави. Таласала тамо и амо, гушу за гушу, водила борбу на живот и смрт. У нашем покрету досад, пробијајући се кроз врлети босанских планина, правећи пртину кроз снежне намете, голи, боси, гладни, без одмора уз непрекидну борбу, губили смо енагу. Она је постепено али сигурно нестајала и овога дана; наша снага и наш елан срели су се са немогућностима. Ускупне војничке јединице, са по метком два у пушци и аутомату, претстављале су само подесну мету противнику. Прикупљање се није могло извршити нити ускупно организовати прелаз Дрине. Цела маса у овом тренутку, најкрвавијем тренутку наше Босанске Голготе, поче окретати ка северу и напуштати правац ка Дрини. Чинила је то не по наређењу, већ по нагону ка линији мањег отпора. И ми, Дуја, капетан Миле и ја, са нешто људства, потиснути са ћувика где сам освануо, кретали смо се под борбом, трпећи ватру са свих страна, правцем куда Чича беше отишао. Изнемогли, са последњом снагом, и помажући један другога, често вукући се потрбушке преко оштрога стења, једва успесмо међу последњима да се дочепамо шуме на једној коси и напустимо голет селску. У том тренутку ближило се подне, a борба је малаксавала. Учинисмо неколико корака дубље у шуму, и наиђосмо на Чичу. Стајао је сам. Крај њега, на корак - два, дејствовао је један пушкомитрал.ез на вис који је требало Ајдачић да заузме. Био је окренут ка правцу дејства пушкомитраљеза — ка масиву Маглића. На ногама му беху енглеске војничке цокуле, изнад којих се видео на сељачким чарапама диван вез шумадиског села. Чакшире на левом колену поцепане. О
244
КЊИГА О ДРАЖИ
левом рукаву војничке блузе, испод рамена, прошивена красно извезена круна и грб са натписом: „Своме Чичи — Јарушичанке” ... Лице му је упола осветљавало сунце. Мркобакарна боја нарочито је истицала ионако већ јако одражене боре на измученом и измршавелом лицу. Израз му је био миран, више еветитељски. Из њега се јасно читала и у овом тренутку, најцрњем од најцрњих, безгранична вера у победу равногорске мисли, победу правде и истине, победу моралних величина човекових... Тог тренутка наш бесмртни Чича изгледао ми је у свем свом бићу као масив Маглића. Застадосмо у његовој непосредној близини... Он нам приђе и нареди: „По тројкама, петоркама, десетинама, како се може, и снагом свог личног залагања и умења, продужите сваки на евоју надлежну територију. Наставите борбу за добро нашега народа. Ја ћу бити са вама. Наша је победа!” Пружи руку Дуји, па мени. Поздрависмо се и пољубисмо... На лицу његовом, исцрпеном од глади, мука и туге, оеети се грчевитост. Очи заблисташе... И он је осећао душом и срцем обичног смртника. Борба замре... Сутјеска је и даље шуморила својим шумом, а масив Маглића пркосио... Верни сведоци крвавог тринаестог маја 1945 остаће вечно на овом месту. Причаће причу мртвих, и напајаће поколења равногорском мишљу... Александар Милошевић
НА ВУЧЈАКУ Босна, март 1945
У току фебруара 1945, оно што је успело да преживи огањ пегавца полако се крепило по гостољубивим домовима и школама Православних и Муслимана, у варошицама Модрича и Градачац, и по селима: Грапска, Кожух, Врањак, Толиса, Горња и Доња Слатина. Нажалост, притисак Партизана са Требаве приморао нас је средином фебруара да се повучемо са тог простора и окупимо преостале у опустошеној варошици Модрича. Наше стање било је више него очајно. Све зграде биле су претрпане тифусарима и рањеницима. Сваког јутра морали смо газити живе, да бисмо извукли мртве. Тих дана несреће и јада, дотукла нас вест: да су Партизани, недалеко од нас, у школи села Комарице, поклали триста педесет тифусара и рањеника из групе Павла Ђуришића. Почетком марта, када су партизански минобацачи почели да косе по нама, Дража је окупио све способне за борбу и, у часу када су се Партизани најмање надали, извршио противнапад на целој линији од села Кожуха до села Толисе. Непријатељ, изненађен, отступао је у нереду. Ту ситуацију искористио је Михаиловић и наредио да, уз заштиту и помоћ групе капетана Нешка Недића, припремимо сеобу наших „болница” преко реке Босне, на Вучјак, кружно заштићен реком Босном и венцем оголелих планина. Тешко рањене, као и заражене пегавцем, потрпасмо у кола. Свеснији, ослобођени тифусног лудила, ухватшие се са стране кола, за лотре. За њима, и остали, придржавајући се међусобно. Тако, као нека дуга колона пијаних слепаца, тетурајући се, кретосмо из попаљених и опустошених насеља и попадасмо у гомилу јада и очаја на обалу реке Босне.
246
КЊИГА О ДРАЖИ
Прокопута нас, на другој обали, лежале су чађаве рушевине некада напредног села Подновља. Тутњава Кочиних обруча бивала је све јача и ближа. Ватра се није смела ложити, а ветар је немилице шибао, откривајући са наших свенулих тела и оно мало честим парењем сагореле одеће. Чекали смо да падне наређење о пребацивању на другу обалу. Сви смо дрхтали од зиме и изнемоглости. Поред нас, у громкој песми, пројезди одред, на жилавим босанским коњићима. Пред њима је јахао капетан Нешко Недић. Сви оживесмо. Сви осетисмо како нас божанствена топлина осваја. Стиже скела. Коњаници се укрцаше и с песмом пребацшпе преко набујале реке. На другој обали брзо се изгубише у тек пролисталим врбацима. Време споро одмиче. He знамо које је доба. Густа магла, а затим и тама, паде по нама. Мраз почео да стеже. Снажнији заиграше. Слабији, згурени, згужвани, и сплетени један у другог, утонуше у мрак. Зима, љута зима, освоји сваки кутак, прекидана пригушеним вапајем самртника. У свануће, почеше да нас пребацују. Прво најтеже болеснике, за њима снажније, и најзад прездравеле. Око екеле владала је савршена дисциплина. Болница за болницом, по прозивци, као на некаквом маневру, пребацивала се преко реке. За то време Чича нас је обилазио, уносећи спокојство и делећи снагу. Одлазио у обилазак положаја и опет се међу нас враћао. Било нас је око дееет хиљада болесних. До мрака, били смо сви на другој обали, смештени по остацима бивших насеља и колибама начињеним од свежег грања. Наши мртви другови остали су на другој обали, у песку. Сутрадан, одбацивши Партизане једним снажним налетом неколико километара уназад, последњи остаци наших, на челу са Чичом, неометано се пребацише преко реке, к нама. На Вучјаку, док смо по остацима погорелих насеља, ретким кућама и многобројним колибама начињеним од грања, неговали болесне и крепили оздрављене, а од мртвих се доетојно опраштали, дотле су наши остали, још за борбу способни, на положајима одолевали нападима Усташа и Комуниста.
НА ВУЧЈАКУ
247
% #
Село Подновље лежи у равници. С једне стране ограђено је реком Босном, а са осталих китљастим венцем планино Вучјак. Капетан Нешко Недић, у заједници са месним Четницима иотпоручника Бранка Ковачевића, очистио је сав тај простор и омогућио да све доминантне положаје, у виду једног полукруга, наслоњене на реку Босну, поседну наше за борбу способне јединице: обалу Босне, потпуковник Драгослав Рачић, са својим Мачванима; од реке Босне до с. Дугог Поља, потпуковник Душан Смиљанић, са евојим бесмртним Шумадинцима, неустрашивим Ужичанима и верним Тимочанима; до њега, потпуковник Миодраг Палошевић - Палош, с пуком омладинаца; до њега, чувени мајор Никола Калабић, са Горском Краљевом гардом; а одатле па до реке Босне, бранио је потпуковник Драгутин Кесеровић, са потомцима „Гвозденог пука” , Копаоничанима и тврдим Козјацима - Јужносрбијанцима. На томе уском простору, једни су даноноћно одбијали нападе Усташа и Партизана, а други, лишени свих лекова и најпотребније хране, настављали борбу против свирепог пегавог тифуса. Поред сваког бивака, сваке земунице, сваког кућерка, ницале су хумке као печурке. Врховна команда, са члановима Централног националног комитета, била је смештена у једном шумарку, испод цркве, у селу Дуго Поље. У њој је врило као у кошници.
МИХАИЛОВИЋ ОБИЛАЗИ БОЛНИЦУ
У мојој „болници” Шумадиске групе корпуса, чији сам био једини лекар, поред рањеника главнину су сачињавали тифусари и премрзли, чије грозне ране нисмо имали чиме дз покривамо. Живи се људи распадали. Бесвесне, предавао сам Богу; остале, лечио утехом, понеком коцком шећера, и убризгавао хиперманганом обојену воду, под видом „лека за срце” . Једнога дана, неочекивано, у оквиру шталских врата једне од мојих „болница” појавио се тужан лик нашег Чиче.
248
КЊИГА О ДРАЖИ
— Помози Бог, јунаци! — Бог ти помогао! одговарало се пригушено. Чича се упутио узаном стазом, између два реда на танком слоју сламе густо положених болесника. Упутих се за њим. У дну одаје, један од болесника покушавао је да се исправи, ослањајући се о уздрхтала колена и лактове. — Лези, брале! Даће Бог, биће боље! тешио Чича, покушавајући, уз моју помоћ, да га натраг положи. Он се бесвесно отргну из наших руку и седе. Из његовог подбулог лика, покривеног дугом, улепљеном и умршеном косом и брадом, зрачио је бол мученика. Чича ме погледа тужно. Његове густе веђе залучише се у знаку питања. — To је Милија из Гојне Горе! рекох му. Милијина вилица поигравала је. Очевидно се напрезао, у жељи да нешто каже. Немоћ га обори, и он се пресели у вечност. Чичино сузно око, хитро, скриваше његов бол. При изласку, на вратима, Чича нас још једним погледом обгрли. Неколико присебних дигоше руке. — Бог нека те чува! неко изусти. — Збогом, Чича! прихватише остали. Михаиловип, савладан неком безграничном тугом, извади из своје торбице три парчета шећера и, пружајући ми, рече: — Докторе, немам вшпе. Разделите најпотребитијим! — Дозволите да вас испратим. — He, хвала! Овде сте потребнији. Још увек збуњен, приђох једноме од свесних. Дадох му парче шећера. Он га пољуби и стави на узбуркане груди свога бесвесног суседа, поред комадића проје. „Нека, нека њему буде. Можда ће се освестити... Молим те, Докторе, дај му дош један шприц, знаш онај црвени лек за срце. Жао ми га је! Стално понавља у бунилу: „Нано, мила нано, дај ми сомуна и шећера!” — Он то више неће моћи да користи! једва изустих. ■=— Нека, нека му буде! Јединац је у мајке! Севап је.
НА ВУЧЈАКУ
249
ПРОСЛАВА 27 МАРТА
Марта 25 добисмо распис, шапирографом умножен, којим се позивају све старешике да пошаљу изасланства на прославу 27 марта код цркве у Дугом Пољу. Јављено је да ће се тога дана одржати свечано благодарење за покој палих и славу лсивих оледбеника 27 марта 1941; поеле тога, биће весеље. Освануо је диван дан, 27 март 1945. Са с е и х страна, кроз бехар расцветаних шљивака, последњих остатака некадашњих насеља, примицале су се дуге, хитре колоне, с војничким заставама на челу, уз стрме вододерине свежим зеленилом оперважене. Горе, под етаром, шиндром покривеном црквом, окруженом тек побусаним гробљем, таласала се огромна маса чудно наоружаних, још чудније одевених. Пробих се с тешком муком и, уз подршку других, освојих једно мало место у цркви. Црква је била препуна. Службу је служило на српском језику десет свештеника, већина њих у четничкој одори. У првом реду стајао је Чича, окружен својим Командантима и члановима Централног националног комитета. На јектенија божанствено је одговарао хор Рачићевих Четника, богословаца и калуђсрг. дугих коса и светитељских лица. Кроз уска црквена окна пробијала се два злаћана млаза треперљиве светлости и расипала се преко чупавих глава. Са многих болом избразданих лица, преданих молитви, отицали су потоци суза. Одједном, прште тежак одјек. За њим други, трећи. Мине еу падале. Неки се почеше окретати. Чича се не маче. Један див, окован реденицима, уз звекет бомби које му поиграваху око струка, проби се кроз масу и нешто шапну над ухом потпуковника Кесеровића. Кесеровић немарно махну руком. Служба је одмицала, а божанствена песма све умирила. По завршеној молитви, пред дверима, у сјају лелујавих светлости многих свећа, смерно стаде дивна, светачка фигура. У ватром оштећеној одежди, са проседом косом и дугом брадом, личио је на Стевана Немању. Говорио је. Говорио је дуго и течно, о Христовим мукама и о нама; о правди и неправди; о пропасти и спасењу; о ропству и слободи. Најзад је завршио овако: „Ми знамо само за један пут. To је пут слободе! На томе путу истрајаћемо до краја или до последњег, на челу
250
КЊИГА О ДРАЖИ
са нашим Чичом, у чијој се неустрашивој десници пркосно вије наш народни стег, са извезеним С л о б о д а и л и с м р т ! Народна химна затресе цркву и сва тела. Са песмом народа, диже се у небо! На вратима цркве појави се он, наш Вожд. За њим покуља свет из цркве. Mope узбурканог народа заталаса ее. Старо, младо, деца и много жена, притискоше са свих страна. Иако стидљиво, свако се трудио да му што ближе приђе, да га види, да га чује, да га осети. Док је питао и слушао једне, други су неетрпљиво чекали. Ишао је од једнз групе до друге, распитивао се о њима, њиховом здрављу и њиховим невољама, стрпљиво елушајући, са добром речи за свакога. Потом приђе капији ново никлог гробља. Ту га је чекала повећа група, са свештеницима на челу. Тада се обави обрер освећења још једног српског гробља. Под лиснатим крошњама свежег зеленила, поседасмо и настависмо разговоре, делећи „што је Бог дао” : мало сира, млада лука, и понеки мршави комадичак овнујског меса, којс су нам сестре у понуду донеле. По подне одржана је свечана Академија. Говорио је на отворенсм пољу профееор Стеван Станковић, Претседник Централног националног комитета, о значају тога великог датума. После љега узео је реч сенатор Милутин Драговић, из Ја~ бланице. На крају, настало је народно весеље. Бескрајно Краљево коло, од кога се тресла земља, повео је Чича. Млађи прихватише и наставише све дс првог сутона. Тада се, кличући Краљу, Дражи, Савезницима, растурисмо: једни на починак, крај великих ватара, други на мртву стражу...
ПРВА РАВНОГОРСКА ОЛИМПИЈАДА
У то доба требало нам је више од месец дана да измилимо из огња пегавца. Број нових гробова осетно је опадао. Глас распеваних славуја све чешће био праћен тугом шумадиских двојница. Нека чудна снага уливала се однекуд у наше костуре. Почесмо да мичемо, да се вучемо, да обилазимо једни друге.
НА ВУЧЈАКУ
251
Крајем марта, на пољани испод цркве и гробља наших, у селу Дуго Поље, приредили смо Равногорску олимпијаду, на којој смо се такмичили у свим спортским дисциплинама. По „болницама” остали само они који нису имали ни толикс снаге да се уз помоћ прездравелих некако довуку до места такмичења. На терен се улазило кроз велики, зеленилом украшен славолук, на коме је коломазом било исписано: Прва равногорска олимпијада. На дан прославе, свака је група ишла на своје одређено место. Целим тереном су владали савршена дисциплина и ред. Целом организацијом, на челу Олимписког одбора, руководио 1е београдски адвокат, омиљени др Војин - Бата Андрић. Такмичари се одвајали према дисциплинама. На одређеким просторима стављали пушке у купе. Поред њих, брзо ницале гомиле остатака обуће и горње одеће. Доња, остајала на такмичарима, уместо дресова. Сви са заврнутим ногавицама до колена; а они који су имали и кошуље, заврнутих рукава до рамена. Тако, трчећим кораком, лепршавих дугих коса, а многи и брада до појаса, пројурили преко терена, праћени громогласним одобравањем својих раздраганих другова, све до почасног места. Ту је, пољским цвећем и народом окружен, седео на једној клупи наш Чича. Око њега су били чланови Централног националног комитета, као и група спасених америчких авијатичара. Више Чиче, на високом јарболу, лепршала се југословенска застава. Настало је такмичење: бацање камена с рамена; трчање па сто, двеста и пет стотина метара; скакање у висину и даљину. После сваког завршеног такмичења, победиоци — тројица најбољих — истицали се на једно узвишење, са кога су из Чичиних руку примали: честитке, дипломе и новчане награде, а од брадатих навијача буру овација. Тако је протекао цео дан у спортској грозници. Најбржи тркачи, Шумадинци; у бацању камена с рамена, првенство освојили Јужносрбијанци; у скакању у даљину, Војвођани, а у висину — из Расине равне. Највећи број бодова однела је Горска Краљева гарда. Остала два дана протекоше у фудбалском такмичењу. Учествовало је осам репрезентација, састављених из разних група корпуса: Горске Краљеве гарде, Шумадиске, Авалске, Смедеревске, Крајинске, Копаоничке, Златиборске, Мајевичке
КЊИГА О
252
ДРАЖИ
и Јужносрбијанске групе корпуса. Тих дана поново су оживела већ давно заборављена имена некад чувених асова зеленог поља. Последњег дана, пред подне, укрстили се победници нз утакмице прошлог дана. Најзад, у сумрак, на високом јарболу, залепршала се војничка застава Шумадиске групе корпуса — као символ њихове коначне победе на тој Олимпијади. У томе часу, сви се дигоше. Из грла двадесет хиљада знаних и незнаних јунака, разливала се државна хидша. У почетку tiixo , затим све јаче и јаче. На крају, тресао се Вучјак с а : — Живео Дража! — Живео Краљ! . — Живела Југославија! Раздрагани Шумадинци, на челу са својим племенитим Команцантом Душаном - Дујом Смиљанићем, хитали су ка евојим „кућама” , положајима на мртвој стражи, и сложно певали: Ни у срећи, ни несрећи, Није нико од нас већи. Ни у вољи, ни невољи, Није нико од нас бољи...
Др Милан Д. Шијачки
ДРАЖИНО ПИСМО ОД 18 МАРТА 1945 [ О во писмо упућено је Епископу жичком др Николају Велимировићу. ]
Ваше Преоевештенетво, Са великом радошћу примио сам Ваше поруке и Ваиг; мудре савете који одговарају потпуно и нашем гледању на данашњу еитуацију. С?. радошћу могу да Вас обавестим, да ја непоколебљиво стојим на становишту и видим потребу да данас цео српски народ мора бити уједињен у борби за потпуну елободу нашег народа. Могу да Вас обавестим, да је то јединство на терену већ давно остварено и данас сав српски народ је уједиљен под заставом на којој је написано „Са вером у Бога за Краља и нашу прадедовску веру, која нас је, кроз нашу тешку али славну историју, водила и извела на прави пут” . Могу Вам јавити да наш народ подноси данас тешка страдања и искушења, алн га то челичи за нове задатке пред којима се налази. Ми смо испуњени вером и надом да су искушења, која је Господ Бог доделио као казну нашем народу, при крају, и да свиће зора која ће озарити и испунити радошћу васколики наш народ. Са нама су сви честити синови нашег народа и ми данас, водећи ову тешку али часну борбу, само вршимо оно што наш народ жели и тражи од нас. Дубоко смо уверени да ћемо уз помоћ Господа Бога и наше свете Цркве, и са Вашим благословом и моралном помоћи, ускоро видети остварене наше идеале. Ваш дарак у марамицама много ме је обрадовао и ја Вам од срца благодарим на овој Вашој лепој пажњи. Коста ме је обавестно о свима разговорима са Вама, а његов познаник је рекао, да ће Вам бити пружена могућност да
КЊИГА О ДРАЖИ
254
одете у иностранство. Ја мислим да би то било од велике користи за нашу националну ствар, јер бисте Ви, Вашим имено:.: и ауторитетом, који је на нашу срећу велики, могли утицатн па оне кругове који још нису променили своје гледање на наш проблем. По моме мишљењу, корисно би било да одете у Швајцарску и даље у Америку, јер бисте одатле без сметње могли да успоставите везе на свима странама. Мислим да засада још није моменат да идете у Енглеску, јер се бојим да би Вам рад тамо био спутаван, пошто њихова висока политика још није скренула са досадашње лнније, иако се очекује да ће доскора до тога доћи. Подвлачим да сам дубоко уверен да ће Ваш рад у иностранству бити од велнке користи и да ће утицати и на оне кругове који још нису своје гледиште променили. Моји борци и ја смо Вам дубоко захвални на благослову н поздравима и молимс Вас да се молите Господу Богу за успех наше борбе, као и за Ваш благослов у нашем даљем раду. Шаљем Вам синовске поздраве мојих бораца и личне моје, љубећи Вам десницу. 18 марта 1945 г. Босна
Драг.
М.
Ваш одани, Михаиловић,
с-.
р.
КРВАВО ПРОЛЕЋЕ Покољ болесника и рањеника, Босна, април 1945
После дугих борби, глади, изнурености и страшног помора пегавца, преживели следбеници ђенерала Михаиловића спремали су се за покрет. На Вучјаку, почетак априла 1945 китио је бехаром опустеле воћњаке. Морало се даље, из два разлога: понестало хране, непријатељи угрожавали. Са десне обале Восне и са југа, притискивали Партизани; са запада, нагомилавале се од Сарајева отступајуће Усташе; а на северу претила набујала и хладна Сава. После извршених припрема, у току ноћи између 8 и 9 априла наређено нам је да се до 8 часова изјутра све болниде окупе у Дугом Пољу, пред црквом, на пољани. Сутрадан у тачно заказано време, били смо на одређеном месту. Мањина — била потоварена у воловским колима, што је могло више, и на оно мало усахле кљусади. Остале, поређасмо дуж кола, са обе стране, да се помажу како могу, придржавајући се за канате и колске мотке. У свему, цела наша колона од преко три хиљаде рањених, болесних и полупрездравелих, располагала је са око стотину мањих босанских кола ( она која смо повели из Србије, већ давно остала напуштена, у беспућу ), к са приближним бројем коњића, од којих је већина била натоварена са оно мало хране, казанима за кување и понеким „Српским буретом” — нашом једином справом у борби против несносних вашију. Борбене јединице биле су већ давно одмакле, навише, уз јаруге, у правцу села Добра Вода, нашег циља. Са нама су били, ради заштите болница, једино „командоси” пуковника Драгослава Павловића и Рачићева Ђачка чета. Најзад, кренуло се. Ишло се споро и тегобно, због велике изнуреноети и оштрог успона. На неким местима морало се
256
КЊИГА О ДРАЖИ
презати по два пара волова, уз многе клетве и псовке. У сумрак, пошто превалиемс простор од свега неколико километара, попадасмо, болесни и „здрави” , под колибе свеже насеченог грања, међу преосталу чељад у затеченим земуницама, и по оскудној слами малобројних зграда. Ту проведосмо два дана Трећег, у рано јутро, кренусмо наниже, у истом поретку као што смо дошли. За нама, лоред сваког „конака” , осташе ново свеже хумке наших најмилијих. Био је красан Божји дан: ваздухом струјала мирисна свежина, пољем споро пловиле покидане вреже једва видљиве паучине, а из модрог неба такмичиле се радосне шеве са песмом заљубљених славуја, скривених у набујалу грању. Све је било тако свечано и заносно, као што то може бити само у пролеће, под нашим небом. Многи из те дуге колоне богаља, уживајући у тој красоти, нису ни сањали да је то било њихово последње јутро. Ишло се полако, храмљући, уз шкрипу неподмазаних осовина, без говора, корак по корак, као на спроводу. На једној пошумљеној, јаругама испресецаној висоравни, затекосмо предње делове наше колоне — развашарене око распламталих ватри. Спремало се јело: неосољена пројина чорба. Придружисмо им се. Мало касније, сви се окреписмо подељеном храном. Сунце се пењало. Бивало топлије. У нама, неизвесност све више расла. Сиђох до пуковника Павловића, и сазнах: Усташе не дозвољавају болеснима пролаз кроз село Жеравац, чији се димњаци пуше пред нама. Ми, колима не можемо кроз беспуће — ни лево, ни десно, већ једино кроз Жеравац. У питању је само пролаз друмом болесних и рањених, у току од свега два сата. Усташе никако не пристају на то, иако су сељаци вољни, с обзнром на то да србијанске трупе у току свог целог трагичног пута кроз Санџак и Босну нису опљачкале ни злоставиле ниједно муслиманско ни хрватско насеље. Тачно у 11 часова, лепо смо пратили наше тројке како се пребацују преко чистине, у правцу Жеравца. Одједном, ватра их дочека из низа усташких бункера, који су господарили селом. Са наше стране, просу се огањ из стотине, ниже нас постављених, минобацача. Десетак минута доцније, из Жеравца покуљаше облаци прљавог дима, у ведро небо. Село је горело. Усташе и народ — отступали у нереду.
КРВАВО ПРОЛЕЋЕ
257
— Покрет! преносила се команда. Пожури! ... Пази! Нека се нико главом не шали да се удаљи из колоне! наређивали нам. Још мање да ико почини какву штету селу! У случају неуспеха, зборно место — село Добра Вода! Пошло се бржим темпом. Убрзо, изнемогли почеше да малаксавају. — He могу даље... Убиј ме! падали задувани, с обе стране пута. Ми их купили, трпали у претоварена кола, не обазирући се на молбе и жалбе других, испод њих. — Пожури! Пожури! преношена комаида. — Лакше! Кумим вас Богом, лакше! Еапили изнемогли. Ш то смо се више приближавали селу, ваздух постајао опорији, затрован љутином запаљеног села. Из горећих домова, попут кокица на ватри, праштала муниција. Уђосмо у село. Са обе стране друма огањ пустошио куће, стаје, и пржио бехар околних воћки. Задржасмо се на једном раскршћу. Недалеко, кроз прозоре овеће зграде, лизао огањ по крову друге, мање. Поред ње, урлао и манитао, везан, повећи шаров. — Таквог сам и ја код куће оставио. Ваљао ми је много. Грехота је да страда! гласно размишљао неко поред мене, у шумадиским опанцима. Морам да га спасем. Прескочи нахерену ограду, дохвати ланац и ишчупа колац, са којим пас отскака. — Е, благо њему! гласно завидео један згурен чичица, под огромном дотрајалом шајкачом. — Докле ћемо овако? Шта еада чекамо? бунио се Вуле. — Ћ ут! Немци пролазе! Гаси цигарете, да те ја не угасим! наређивао промукао глас у пролазу. Неки поседаше. Други полегаше, попречке, у шанчево пуне бујне, мокре траве. Ноћ лено одмицала. На небу ниједке звезде. Пси болно завијали. — Тамо на твоју главу, да Бог да! одговорио неко. Дремасмо. Земља испијала. Влага се упијала. — Зима ми! грчила се моја ћерка у крилу своје мајке. Скинух капут и положих преко детета. — А ти? брижно ме гледала жена. — He брини! Идем са Вулетом, под шаторско крило. У неко доба стиже наређење: Покрет! — Покрет! губило се даље у позадину.
258
КЊИГА О ДРАЖИ
Колона сањивих, буновних и трапавих, таласала се наниже. У почетку, болно осећаемо сваки камичак. Убрзо, опет отупесмо. Најзад избисмо на главни друм Добој — Босански Брод. С:сретосмо у правцу Добоја. После скоро седам месеци пешачења кроз беспућа Санџака и Босне, незграпно ударисмо целим глабо обувеним стопалама, по друму равном као тепсија. Мучило нас је неко чудно предосећање. После једно пет километара хода, скренусмо с главиог друма, сеоским, излоканим, али мекшим путем. Одједном, над нама, из ракетла, просу се бљештава светлост, праћена низањем дугих митраљеских рафала и детонацијама тешких минобацача. — Лези! Лези! грозничаво понављали. — Јао! Јао, мајко! Мајко, што ме роди? разлегало се. — Лези! Ватра се за часак утиша. Ракетле понова учесташе; за њима опет огањ. Неки се дизали, бежали, падали, бауљали четворокошке. Волови поизвртани, праћакали се. Кола испретурана. Коњићи, као суманути јурили, газили вршптали. — Татице! Татице! грлила ме, као дављеник, престрашена ћерка. — He бој се! He бој се! миловао сам је. Држи се Маме и мене. С времена иа време чула се дрека подивљалих непријатеља. Уколико је време одмицало, њихови се гласови приближавали. Није се смело више чекати. Улучих таму. — Држи дете! рекох жени. Са мном! ухватих је за руку и полусагнут потрчах, вукући их, у правцу једне куће, која се ту однекле етворила. Лепљива ораница мучно нас задржаЕала. Трчасмо, падасмо, трчасмо, и најзад попадасмо преко неких изгинулих, у самом дворишту. — Докторе, докторе, докторе Шијачки! богорадили избезумљени. Од страха и суза, обневидех. Протрљах очи. Блатне руке још их више подљутише. Око нас ровали тешки минобацачи. Земља бљувала земљу, преко нас. Пред кућом, на улазу, гушала се маса паником обезглавл>ених, у жељи да се дочепа њеног заклона. Гомила блата пљесну као шамар преко мога лица. Готов сам! помиелих и почеках да осетим бол. Опипах лице, груди, руке, ноге. Ништа ме није болело. Претима уклс-
КРВАВО ПРОЛЕЋЕ
259
них блато с очних дупљи. Рукавом обрисах лице. Понова прсгледах: целим просторсм владала час светлсст, час тама, густа као тесто. Врисак прекидан заглушним експлозијама тешких минобацача, мутио разум. — Докторе, помози, помози! запомагали, саплитали се и гужвали рањеници и иеке поманитале жене. Једна од њих, кидала све са себе. — Смирите се, смирите с е ! покушавао сам да стишам себе и њих. Ево нам помоћ стиже, не брините! Из торбе извадих оно мало завоја и, уз помоћ наше ретко племените сестре Вуке Станисављевић, покушавах да зауставим крв из покиданих тела. — Напред, напред! разлегала се команда. — Урааа!... проламало се. Наши јуришали. Охрабрисмо се. — Кољу нас,кољу! запомагао неко. Докторе,погледај! Сав сам исечен! ван себе показивао руке са којих је текла крв. Светлост утрну. Маса се заталаса, понесе нас кроз двориште, преко некакве ограде, у шанац пун блата и воде. Поизвртасмо се, један преко другог. — Бебо, Драга, Вукице! пипах око себе. — 'Гата! Докторе! грлиле ме и понављале: Боже, спаси нас, Боже! — Докторе! Докторе Шијачки! Помози! Перо...Јово...Дамјане, збогом брате! Душане, не остављај ме! Чуо се очај оних који су тражили помоћ, који су се опраштали, и оних који су се погубили. Помоћи ниоткуда. Светлост понова обасја. Пред нама, назирали се неки, у бежању. За њима, бауљали израњављени. — Чим се понова замрачи, говорих око себе, за мном! Држимо се за руке по неколико, да се не погубимо. Чим нао ракетле открију, лезимо. Када овлада тама, наставимо даље. Правац: повише оних ватри — Добра Вода! Мрак п о н о е о овлара. Полусагнути, претрчасмо главшг друм. Једва се ослободисмо неких жица. Заглибисмо се у м о чварно тло. Нов млаз светлости натера нас у блато. Лежасмо, чекасмо да се поново смрачи. Тада, настависмо трком, што даље. Пред нама, расла нека неправилна, камена ограда. Од ње, раздвајало нас још свега неколико десетика метара. Размишљао сам: само да се домогнемо њеног заклона. Одједном,
260
КЊИГА О ДРАЖИ
са њене целе дужине, осу ватра. Као по команди, сви попадасмо. Неки почеше да бауљају натраг. — He натраг! оштро опоменух. Лези, не мичи! Музика свнх могућих зрна пиштала преко нас. Тама нас сакри! Држећи се за руке, трком, кзбегосмо ову замку. Дограбисмо се неког шумарка, у коме, кајзад, оданусмо. Нисмо знали које је време, нити колико смо били у паклу. У мраку, наниже, чуо се још понеки пуцањ. По његовој јачкни ценили смо да смо од разбојишта удаљени око два километра. У кратким размацима, у групицама, стизали и други једва преживелк. Почекасмо још мало. Дрхтавица тресла кашим исцрпеним телима. Превијајући нечију хладку, малаксалу руку, гласно размишљах: Боже, има ли још кога преживелог? Колико пас има? — Има око стотина! одговори неко промукло. Боље да кренемо! — Добро! сложих се. Цело ми је тело бридело, као да сам прошао кроз шибу линча. Отсада, наставићемо у колони по један. Растојање пет метара. Нико не сме бити остављен. Помагаћемо се на смену, разлагао сам. Ја ћу бити у прочељу. Ако наиђем на Усташе, ви екрените десно: што даље од главног друма и Жеравца, чије ватре треба да вам служе за оријентацију, до зборног места — Добре Еоде. У име Б ож је! пр*крстих се. Остали уследише. — 'Ми ћемо с тобом! пратила ме жена, дете и Вука. Ишло се обазриво. У сумњи, страху и мрачној шуми, многа су нам места Језиво претила. У само свануће, потпуно иецрпени, попадасмо око наЈближих ватри првих претстража жарко жељеног села Добре Воде. — Где су остали ? иитали нас. — Где су остали ? питали ми. Из страхотпих прича пет стотина преживелих мученика, који су појединачно и у групицама стизали све до подне, добили смо истиниту слику: како су лешинари једног народа савладали и побили преко две и по хиљаде болесних, рањених и изнемоглих слободара другог народа. После нашег извршеног пробоја кроз село Жеравац, Усташе су пропустиле нашу целу борбену групу да неометано прође кроз њихову територију на путу за планкну Мотајицу, заваравајући ту четничку групу утиеком да еу побегли. Међу-
КРВАВО ПРОЛЕЋЕ
261
тим, уистину, оии су сачекали да те наше снаге пређу преко реке Врбаса, а онда густо посели њену десну обалу, да нашима онемогуће повратак к нама у помоћ. Када смо наишли ми богаљи, напали нас, паклено смишљено: нашу целу колону сасекли у неколнко маљих група, а онда — оно што је још остало у животу, а није могло да бекш — клали. Нарочито је било страшно за оне који су у томс часу још били ка чистини друма Добој — Босански Брод. Др Милан Д. Шијачки
ДОПРШШС
ПРИМОРСКИХ
ХРВАТА
Кад је, после оних несрећних хитаца у Народној скуггштини и смрти Стјепана Радића, дошао на чело ХСС др Влатко Мачек, — и разумљиви одјек тога догађаја у хрватским масама и лична оријентација новога шефа, од једне странке створили су Хрватски народни покрет. Тај покрет је обухватио сва политичка струјања међу Хрватима, осим југословенски оријентисаних група; у њему су, сада, националистичка расположења потисла устрану сељачку идеологију Странке, нарочито у оним крајевима, као што су Далмација и хрватски крајеви Боене и Херцеговине, где индоктринација хрватских се љачких маса у духу идеологије Анте Радића није никад ухватила чврста корена. Хрватски народни покрет постао је оквир за окупљање разнородних политичких струја и окриље за снажење екстремних крила покрета, усташко - клерикалног и комуниотичког. Резултат таквог развоја показали су први општински избори у Бановини Хрватској, у којима је др Мачек морао да се послужи методима због којих је тако често критиковао реакционарне режиме у земљи, да би спречио да врло важне општине у Далмацији не падну у руке екстремиста, ојачаних политиком покрета. ( Ни методи коде је бан Шубашић морао каеније да употребљава усред Загреба, против деловања тих екстремистичких елемената, нису билн далеко од метода београдске Главњаче.) Слабост ХСС у односу на снаге тих елемената била је нарочито очигледна у Далмацији. Године 1942, на једној седници тајног Демократског блока у Сплиту, један народни посланик ХСС претставио је тадашње стање у Хрватском гго крету у Далмацији овим речима: „Десница нам је отишла у Усташе, а левица у Комунисте. Ни сам не знам колико је остало с нама.” Међутим, да је остало врло мало, доказује чиње!1ица што се ХСС за цело време рата није могла ни у ком прав-
ЛОПРИНОС ПРИМОРСКИХ ХРВАТА
263
цу да афирмише у Далмацији. А опредељење једног великог броја страначких организација ХСС и њених заступника према режиму после стварања НДХ, великим делом је резултат еволуције страначке политике после смрти Стјепана Радића. Међутим, поред два динамичка језгра у крилу самог Хрватског покрета, усташко - клерикалног и комунистичког, постојао је ван тога покрета снажан југословенски национални покрет, који је у својим редовима окупио најбољи део интелигенције Далмације и Хрватског Прилорја, велики број грађанства и нарочито омладине. Југословенска традицијз тих крајева не почиње од јуче; она је испунила многе лепе странице народне борбе Југославије и српско - хрватског јединства. После Првог рата, југословенство Далмације и Хрватског Приморја изразило се кроз снажну соколску организацију, која је, од Сушака па до Дубровника, у стотине варошица и села, снажила патриотску свест народа. У тим соколским организацијама радило је на стотине интелектуалаца и студеиата, и на хиљаде радника, трговаца, закатлија, сељака, рибара. Снага и иетинитост свссти посведочила се после стварања Бановине Хрватске, кад су ти југословенски патриоти били прогоњени и од власти и од усташко - клерикалних и комунистичких елемената, који су се сакривали иза нове власти. Соколи су избациваии из државних и општинских служби. њихове радње бојкотоване, они физички нападани, њихови слетови, као онај на Сушаку, нападани од руље иза које је стајала полиција. Уза све то, Соколска организација у Далмацији је не само остала чврсто на ногама, кего и постала средиште за прибирање свега што је било искрено за слободу и јединство Југославије. Уочи самог рата, у марту 1941, само Соколско друштво у Сплиту бројало је преко 4.000 чланова и поносило се најбољим нараштајем у целој соколској организацији Југославије. Кад је избио рат и проглашена НДХ, први посао усташкоклерикалних злочинаца био је да похапсе на стотине Хрвата - Југословена од Сушака до Дубровника, и да их припреме за страшну судбину која је задесила др Отона Гавранчића, оснивача хрватског и потстарешину југословенског Сокола, који је уморен најстрашнијим мукама у логору Јасеновац. Само бекство Усташа испред доласка италијанске војске у те
264
КЊИГА О ДРАЖИ
крајеве. спасло је највећем делу тих Југословена живот. Одмах затим Далмација се диже да изврши своју дужност. Вођен старим непријатељством према италијанским претензијама на Далмацију и мржњом на Усташе, један део не - Комуниста Југословена пришао је првих дана „Народноослободилачком покрету” , чији циљеви њима, као и многим другима у том времену, нису били јасни. За њих се може рећи да су били у тешкој заблуди, да су из те заблуде касније починили и много зла, али им се не може оспорити ни добра намера ни југословенеки патриотизам. Велик број њих данас окајава своју грешку гледајући и осећајући на својој кожи последице своје заблуде. Најсвеснији део остао је на националној линији. Ти Хрвати - Југословени, дубоко потресени усхашко - клерикалним покољима над српским народом, хитали су да учине све и дадну крајње жртве као доказ за алиби свој и хрватског народа тих крајева у овом ужасном злочину. „Судбина српског народа” , гласила је једна од резолуција тих родољуба, „од данас је наша судбина, његов пут ка Голготи и наш пут.” Мало времена после окупације Далмације од стране Италије, у Сплиту је почело окупљање националних људи. У септембру 1941 стигао је у Сплит, протеран из Црне Горе, Претседник Народне одбране, војвода Илија Трифуновић Бирчанхга, око кога се одмах прибирају истакнути националисти Сплита. Када пок. Бирчанин, у марту 1942, добива од Драже Михаиловића писмено овлашћење за вођење војне и политичке акције у Далмацији и ХерцегоЕИни, њему се стављају на расположење најодличнији Хрвати - Југословени, међу њима др Јакша Рачић, један од најзнаменитијих градоначелника Сплита, чија је заслуга, међу много других, и уређење бисера Сплита, Марјана; Силвије Алфиревић, Генерални секретар Јадранске страже; Јерко Матулић, одлични и пожртвовани националист; књижевник Ђура Виловић, и многи други. Ту своју патриотску одлуку платили су сви својим животима. Старк Рачић пао је као жртва једног комунистичког атентата, Матулић и Алфиревић свирепо убијени после доласка комунистичке власти у Сплит, Виловић осуђен на дугогодишњу робију. Поред њих су пали као жртве комунистичких злочинаца истакнути јавни радници Сплита: др Мадираца Ћиро, Омеро Анте, Пезељ Челимир, адвокат др Царевић, чија
ДОПРИНОС ПРИМОРСКИХ ХРВАТА
265
су два сина била у редовима бораца Драже Михакловића, и велик број других. У исто време са доласком пок. Бирчанииа, оснозан је у Сплиту тајни Д е м о к р а т с к и б л о к свих демократских група и странака, чији је покретач и душа био Нико Бартуловић, сјајан интелектуалац, књижевник п повинар, са чијит.х је именом везака сва национална борба младе Далмације по~ следњих деценија. Држање претставника ХСС у том блоку парализовало је сваку одлучнију акцију тога блока. Стога је у новембру 1942 дсшло до стварања организације Југословенски револуционарни покрет ( ЈУ— РЕ—ПО ). у коме сс налазио цвет сплитских патриота. Покрет усваја, поеле неколико тајнпх састанака, резолуцију у којој излаже своје погледе на ситуацију и упућује је Дражи Михаиловићу. Писац ових редака, који је учествовао на тим састанцима, и по жељи сплитских другова и усмено реферисао о том покрету Дражи Михаиловићу, живо се сећа са колико је радости Михаиловић примио ову поруку сплитских националиста. Касније ће се Бартуловић наћи са пок. МихаилоБићем на терену под врло драматским околностима. Ни Бартуловића више нема. Њему је нестало сваког трага после доласка Комуниста у Далмацију. Уз ове групе старијих националиста, формирала се и група младих Хрвата Југословена, највећим делом студсната и радника, који се јављају у борбене редове Југословенске нојске у Отаџбини на Книнском сектору. Њима придолазе млади борци из Шибеника и осталих оближњих места који формирају најпре О д р е д В о ј в о д е Б и р ч а н и н а , a онда Сплитско - Ш и б е н и чк у бригаду, која броји 200 бораца и учествује у свима борбама. Целу ствар војничкн води мајор Марин Студе, коме ће се касније Комур и с т и свирепо осветити, побивши му пет чланова породиде, Ти националисти дали су и три команданта бригада: Јанкова Иву, Команданта Врличке бригаде, Мараса Иву, Команданта Скрадинске бригаде, и Геричића Иву, Команданта Мосећке бригаде. У борбама је пао велики број тих младих идеалиста. Да споменем само неколико нама познатих: Лаукић Драго, Роков Петар, Античевић Иво, Зане Анте, Билић Анте, Баковић Звонко, Шкеро Маријан, Љубенко Петар, Маричић Данко, Марас Иво, Царевић Душан и Динко, Бркљачић Илија, Дра-
266
КЊИГА О ДРАЖИ
шковић Зденко, Шандрк Анте, Царић Иван и Јуре, Шандрк Лоде, и други. На Сушаку, на Крку, у Каству и Истри вршило се, у исто време, организовање Хрвата - Југословена у истом духу и са истим циљем. На Сушаку су створени организација ЈУ— РЕПО и оружане јединице тога покрста, које су се ставиле под команду Личко - кордунашког отсека Југословенске војске у Отаџбини. Преко својих илегалних листова X р в а т с к и р е в о л у ц и о н а р и С л о в е н с к и ј у г , који су се ширили и по целој Истри, покрет је пропагирао мисао судбинске повезаности Срба и Хрвата, нарочито оштро жигосао усташке е л о ч и н с и позивао народ да буде спреман и да се, у даном моменту, стави на расположење народном вођи Дражи Михаиловићу. Догађаји који су следили, показали су колико су ти млади борци били искрено одани идејама које су проповедали. На острву Крку је нарочито снажна организација тих југословенских патриота. У самом Александровцу приступа организацији 120 лица, трговаца, занатлија, рибара и сељака; у Врбнику 60, у граду Крку 25, у Малинској 10, итд. Од тих учествовало је са оружјем у руци у борбама Југословенске војске у Отаџбини 115 бораца, од којих је Е е л и к број погинуо у борбама са Комунистима. Међу погинулима је и одлични патриота, поручник бојног брода Вранић Крешимир, који је до смрти остао веран заклетви датој Краљу и Отаџбини. Са њим је мученичком смрћу погинуо и рез. поручник Тоне ТТТусте. Када је вођен путем који ће бити крај његовог младог живота, Тоне, неустрашив и несаломл>ив, успео је да нским сакупљеним мештаника добацн последње речи: „Поручите Краљу да радо дајем жлвот за Југославију.” Пре тога, а после повратка са посете Дражи Михаиловићу, мученички је убијен његов брат, дивни Алтео Шусте, организатор одреда Јурепо. Велики број тих Хрвата - Југословена погииуо је мученичком смрћу, заједно са српским борцима из Лике и Кордуна. приликом комунистичког препада на Лошињ. Тај препад јс по својој подлости и свирепости један од најогавнијих глочина почињених од југословенских Комуниста у дугој серији злочина којима су се пењали до власти. Ту је погинуо, на преваран начин, и после ужасних мучења, цвет хрватсккх бораца под гаставом Драже Михаиловића. Међу њима је погинуо и одлични југословенски националист, велики учењак и историк и
ДОПРИНОС ПРИМОРСКИХ ХРВАТА
267
још већи човек и хришћанин, католички свештеник Јерко Гршковић. Његова мученичка смрт је оплакана од целог Приморја л жигосана као најодвратнији злочин, од свих слободних људи. Поред мучки и зверски убијених Вранића и Шустса, ту је убпјен и млади Силвио Мицулинић, чији је изнакажени леш пронађен са стотину других у једној рупчаги у Локвама у Горском Котару. Ту су лежали „брат до брата” хрватски југословенски националисти са Крка и Приморја: Марачић Никола, земљорадник; Марачић Валентин, земљорадник; Жиц Мичетић Петар, земљорадник; Орлић Никола - Ладић, морнар; Орлић Иван, земљорадник; Жиц Антон, земљорадкик; Орлић Никола, земљорадник; Орлић П. Никола, земљорадник; Орлић М. Иван, земљорадник; Жиц Станко Шимунов, земљорадник; Жиц Мичетић Антун; Жиц Антон Дунизерић, земљорадник; Накарада Ђуро, земљорадник; Жиц Петар, машинист; Жиц Фрањо, предузимач; Брусић Фрањо, димничар; Жиц Никола, ковач; Жиц Гајетан, шофер; Карабајић Иван, зидар; Орлић Јусто, зидар; Жиц Владимир, рибар; Брусић Клеменс, чиновник; Бон Луцнјан, пекар; Жиц Владе, радник; Карабајић Осип, радник; Карабајић Петар, студент; Полонијо Антон, земљорадник; Полонијо Мартин, земљорадник; Миховилиа Божо, земљорадник; Тринајстић Петар, машинист; и још седамнаест других до чијкх имена нисмо, на нашу жалост, могли доћи. Са још стотину српских другова у борби, они су на подмукао начин заробљенн на Лошињској тврђави и после мучења поубијани. На путу са Лошин,а, положио је свој живот, подло преварен, један од највећпх идеалиста, најборбенији организатор акције, вредни и свакоме мили Миливоје Жиц. У исто време ухваћени су и после мучења стрељани вредни и борбени Николета Јурина, трговац и старешина Соколског друштва, са братом студентом; др Станић, др Краљић, др Гулин и студент Никола Лузина. Г. 194.5 поубијани су тамо Орлић Франо, бродоградитељ; Орлић Иван, студент; Карабајић Иван, земљорадник; Жиц Антон, земљорадник; Карабајић Јосип и Жиц Филка, сестра Миливоја и Владе Жица, све чланови органигације Драже Михаиловића. Поубијан је и велики број других, чија имена нисмо могли дознати. Многи су са организатором ЛУ— РЕ—ПО др Божом Францићем, адвокатом Владимирок Краљетом, штампаром. осуђени на дугу робију; а многима се
268
КЊИГА О ДРАЖИ
траг не зна. Остаци те дивне легије живе сада у Аргентини, где с неемањеним идеализмом настављају дело своје пале браће, створивши од Соколског друштва у Буенос - Ајресу жариште целог националног живота Југословена у Аргентини. Ми нисмо овим рсцима ни изблиза обухватили сав онај патриотски напор којн су хрватска Далмација и Хрватско Приморје учинили за време рата у борби за слободу и јединство Југославије, а још мање побројали сјајне жртве и дивне примере који су у том раздобљу дати. Овај чланак је само скроман потицај да се то учинн темељитије и да се потпуно осветли тај замах југословенског патриотизма Далмације и Хрватског Приморја. Написали смо ове ретке да најпре, бар донекле, одужимо лични дуг овим друговима из тешких и великих данз, са којима смо друговали, радили и подносили мучне часове. Ми их се сећамо са дубоким пијететом, братском тугом, нежношћу и другарским поносом. Ми знамо шта је њих терало у борбу и смрт: била је то једна ватрена жеља да после усташких злочина, својим мукама, својом крвљу и својим животима цементирају тешке пукотине које су усташки злочинци направшш у темељима српско - хрватског братства и да сперу са образа далматинског хрватства тешку љагу тих злочина. У томе је историска величина и смисао њихове борбе, у томе лежи морална важност и циљ њихове свесне жртве. Потребно је да се сетимо Лошињске трагедије у којој су, у самртном загрљају, хрватски и српеки борци пали за исти идеал слободе. Треба да се сетимо свих жртава које су Хрвати југослозенски националисти Далмације и Хрватског Приморја дали у борби, под заставом свог Команданта Драже Михаиловића, за идеал коме је и он мученички допринео своју жртву, за слободу, част и величину Југославије. Радмило Грђић
ЈЕДНА ПРОМ АШ ЕНА Ш АН С А
Комунистичка окупација сручила се на Београд и Србију изненада. Све до половине септембра 1944 никоме није падало напамет да ће догађаји узети ток којим су их упутили велики врачи из Техерана. Мали човек, сељак, грађанин, био је импресиониран снагом и замахом који је достигла Дражина организација, Та чињеница уливала је велико поверење и наде у хсоначни исход рата, који се, у ружичастом облику, указивао на обзорју. Ненадано, дошли су црни облаци. У јеку мобилизације коју је Југословенека војска у Отаџбини спроводила почетком септембра, дошао је Краљев позив да народ одбаци Дражу и пружи подршку комунистичком покрету отпора. Убрзо, тенкови Тољбухинови протутњали су кроз Србију; за њима су се ушуњали партизански одреди и успоставили „народну власт” . Изгледало је да је све пропало. Али, оно што је било најважније — дух и морал српског народа, нису били сломљени. У Србији и Београду, где су од краја 1941, па све до доласка Црвене армије, број и акдије Партизана били сведени на минимум, Комунисти су завели окрутни терор. Али, ни после масакра у Београду, ни после егземпларног убијања иајвиђенијих сеоских домаћина и људи из народа, слободарски дух у српеким масама, а нарочито код омладнне, није био сломљен. Већ првих дана након успостављања „народне власти” , у омладинским редовима почело је прегруписавање. Стале су ницати тајне илегалне организадије, повезивале се групе, вршене су разне акције саботаже и активног отпора режиму који је окрутном силом заменио окупацију спољних непријатеља. Наравно, то организовање и те акције, у великој ве-
270
КЊИГА О ДРАЖИ
ћини случајева, обављани су стихиски, на своју руку, чеото са крајњим недостатком озбиљности. Нарочитс корпсгп од свега тога није било. Али, оно што је важно, п што впл>г от;_>гнути из заборава, био је дух који је прожпмао najiioiin доо омладине. Био је то дух отпора, револта и одлучке реше^сетл, у најлепшим традицијама српског слободарства. За ирзих шест месеци комунистичке владавике, у Ееограду само, одр жано је неколико суђења омладинцима који су организошли 'гајне „контрареволуционарне” групе. To је бодрило дух, дизало главе, крепило наду и загревало срца. Требало је само н е ш т о , да тај спонтани дух отпора и бунта повеже и организује у снажну и целисходну акцију и усмери ка оелобођењу 36МЉ0.
А то н е ш т о лебдело је у ваздуху. Пред најездом Црвене армије, Дража је обуставио мобилизацију и са главнином Југословенске Еојске у Отаџбинп напустио Србију. Прешао је у Босну, у намери да изврши концентрацију целокупних снага, извуче се из области операдија Црвене армије и продужи грађански рат после свршетка еветског сукоба који се ближио, и тиме питање Југославије, њене слободе и опстанка, у најоштријем облику постави на тапет. Догађаји који су уследили у Грчкој, и њихов исход, показали су пуну оправданост таквог Дражиног става. Чињеница да Дража у Србији није имао већих пораза у сукобима са Партизанима, који су уз помоћ јединица Црвене армије окупирали Србију и Београд, уливала је наду да је његова снага неокрњена и да је, иако се тренутно изгубила са видика, способна и спремна да у датом тренутку, ослањадући се на дух, расположење и морал огромне већине српског народа, нанесе одлучујући ударац Комунистима. У том уверењу и са том надом, омладина Србије и Београда, иако у масама гоњена на Сремску кланицу, била је спремна и чекала свој тренутак. Поред епидемичног ницања организација, растурања летака, прикупљања оружја, скривања илегалаца и истакнутих Равногораца, — стваране су илегалне ћелије по јединицама насилном мобилизацијом створене „Југословеиске армије” . Мени је лично било познато да су у 21 ербијанској, 6 личкој, 4 крајишкој, 2 пролетерској и 51 војвођанској дивизији постојале такве организације, састављене махом од омладинаца од 16 до 22 године старости, са циљег,'
ЈЕДНА ПРОМЛШЕНА ШАНСА
271
ликвидирања комесара и комунистичких старешина и привођењем тих јединица у националне редове, чим искрене прва прилика, односно, чим се Дражине трупе буду показале. Ми тада нисмо имали појма о томе шта се дешава у Босни. У тренутку када се концентрација Дражиних снага није о стварила; када су, десетковани тифусом, глађу и непрекидним нападима Комуниста, одреди који су до краја верно остали уз Дражу били разбијени у данас мало знаној бици на Зеленгори, no Београду и међу мобилисаном омладином кружили су леци са потписом „Врховна команда Југословенеке војске у Отаџбини — Положај” , у којима се народ позивао на приправност за одлучни судар са Комунистима. Ови леци били су, кришом, од једне групе омладинаца, штампани у штампарији 21 дивизије, у селу Мартинцима, у Срему. 24 маја 1945 год. у ћелији бр. 10 београдске УДБЕ ( тада још ОЗНЕ ), нашао сам се са мојим старијим школским другом кз Треће мушке гимназије у Београду, Дудом Аранђеловићем, који ме је пролећа 1944 године увео у Југословенску равногооску омладину. Он ми је ту, у ћелији ОЗНЕ, испричао следеће: Средином априла ( ако се не варам 18 ), једна чета из састаЕа 4 крајишке бригаде, која је из Срема надирала у Славонију, пребачена је код Жупање у Босну. Људству, које је махом било саетављено од „новомобилисаних” београдских средњошколаца, међу којима се налазио и Дуда, речено је да иду у „хитну акцију против четничких бандита” . Поведешх лецима, нетачним вестима и нагађањима о положају Дражиних снага, у психози која је владала, омладинска национална ћелија у тој чети сматрала је да се ради о очекиваном отво реном сукобу са Дражином главнином и да је „дошао тренутак” . Извршен је „преврат” , којом приликом су били убијенк комесар чете Жувела, официр за везу поручник КНОЈ-а Ракочевиђ и још четири Комунисте. У року од неколико дана, пошто нигде није наишла на Четнике, ова чета била је разоружана од КНОЈ-а и Милиције. Стрељано је било 46 омладипаца. Аранђеловић и неки Влада, чијег се презимена не сећам, дотерани су у Београд као коловође. ( У истој ћелији, бр. 10, у којој нас је случај саставно, налазио се, између осталих, и истакнути члан Равногорског покрета из Херцеговине — Милан Шантић. )
272
КЊИГА О ДРАЖИ
Дуда ми је, сав у ожиљцима и ранама, говорио како је у кеприлици: тукли су га и мучили да ода везу са Дражином Командом, које уопште није било, јер ју је он, у одушевљељу и заносу, измислио. Иследници му то нису веровали... Кад сам, после годину дана, пожурио да видим његове родитеље, саопштили су ми како им је јуна 1945, из Команде Београда, јавл>ено да је њихов син „погинуо у завршним борбама с окупатором” ... Ово није био усамљен случај. Све је то, скупа с атентатом на Пенезића и Перовића, пакленом машином у београдској радио - станици, „минирањем земунског моста” , паљењем новина у рукама колпортера и сличним акцијама, било бесциљно, кеозбил.но и некорисно. Али је, све то заједно, показивало дух и расположење омладине и читавог српског народа и указивали на потенцијалну снагу, која је, да се оно н е ш т о остварило, могла да поетане одлучујући чинилац у спречавању комунизирања Југоелавије. За то време, остаци Југословенске војске у Отаџбини пропадали су у Босни. Јединице Д. Рачића, Н. Калабића, Д. Смиљанића, Нешка Недића, Аце Милошевића, Д. Кесеровића и других, очајнички су покушавале да се, заједно са својим Командантом, после тешких губитака које су им нанели зима и тифус, врате у Србију и принесу искру у наелектрисане духове. Њихова судбина била је запечаћена на Зеленгори, половином маја 1945, где је стварно било уништено језгро Равногорског покрета и Југословенске војске у Отаџбини. Тиме је нестало оне потенцијалне силе која је борбени дух и спремност српског народа, а у првом реду омладине, на жртву у одбрани слободе, могла повезати у одлучну акцију за ослобођење земље. Да је Дражи пошло за руком да повеже и концентрише своје трупе, као и снаге које су током рата признавале његову команду; да је та сила у даном тренутку ушла у отворени и општи сукоб са Комунистима, — планула би цела Србија, у којој су равногорске организације, иако обезглављене, функционисале све до трагичног краја Драже Михаиловића; букнула би сва српска села и градови, велики део Титове „Југословенске армије” окренуо би цеви на тлачитеље свога народа. Спас и слобода дошли би изнутра, а не — као што су многи у то време јалово веровали — споља, од стране Савезника,
% •
Михаиловић у с. Српска Грапска ( Источна Босна ), октобра 1944. Михаиловићу с леве страке: пуковник Магдауел; мало дал>е, г-ца др Лела 5 . ; *■■■;. : % ■ • Поповић, лекар у одреду Славољуба Врањешевића. Михаиловићу с десне стране: потпуковник Славољуб Врањешевић; испад копља од заставе, с наочарима поручник Ник Лалић, а њему с лева капетан Џон Милодраговић.
ШТАБНА ЧЕТА НИКОЛЕ КАЛАБИЋА, КОМАНДАНТА ГОРСКЕ ГАРДЕ, КОД СЈЕНИЦЕ, НОВЕМБРА 1944
ЈЕДНА ПРОМАШЕНА ШАНСА
273
који су већ много раније оборили палац над судбином наше земље. Једна велика шанса, у вртлогу догађаја и стицајем разних околнссти, објективних и субјективних, пропала је. Историји остаје да је процени, а нама да извучемо поуке! Федор Рајић
СУЂЕЊЕ ЂЕНЕРАЛУ МИХАИЛОВИЋУ
ЗА ПРАВЕДНО СУЂЕЊ Е [ Титов Министар унутрашњих дела Александар Ранковић саопштио је 24 марта 1946: да се од 13 марта ђенерал Дража Михаиловић налази у рукама комунистичких власти. Д одао је да he му бити суђено „за издају и злочине извршене против народа” . T o је био повод да се у слободноме свету покрене акција за праведно суђење ђенералу Михаиловићу. Чули су се, у свима земљама, утицајни гласови у том правцу. Исти захтев једнодуш но је поставила и југословенска емиграција, нарочито њен српски део. Влада Сједињених Америчких Држава упутила је југословенској Владн две Ноте: једну 30 марта, другу 14 маја, са захтевом да се на суђењу допусти саслушање оних многобројних америчких официра и војника који су имали прилике да буду у Југославији током рата у непосредном додиру са Михаиловићевим снагама. Југословенска Влада је тај захтев одбила одговором од 5 априла на прву америчку ноту. Тежиште је одговора у реченици: „Злочини издајника Драже Михаиловића против народа Југославије сувише су велики и страшни, да би се могло илп да би требало дозволити да се расправља о томе је ли он крив или не” . Енглески текстовн тих двеју Нота могу се наћи у лондонском Y u g o s l a v I n f o r m a t i o n S h e e t , бр. 1 од 26 априла 1946 и бр. 4 од 31 маја 1946. Британски официри који су током рата бнли прндати Ш табу ђенерала Михаиловића, дали су 11 маја 1946 једну изјаву којом потврђују да се покрет ђенерала Михаиловића борио против Немаца. Навели су десет примера борбн којима су, између 8 јуна 1943 и 14 фебруара 1944, лично присуство^али чланови Британске војне мисије. Ту изјаву су потписали: бригадир С. D. Armstrong, пуковник S. W . B-ailey, потпуковник Е. S. Greenwood и мајор Н. S. К. Greenlees. Енглески текст те изјаве може се наћн у лондонском Yugoslav Information Sheet бр. 4 од 31 маја 1946. У Њ ујорку је велики број врло истакнутих личности у јавном ж ивоту САД основао Комитет за праведно суђење Дражи Михаиловићу ( Committee for a fair trial for Draja M ihailovich). Почасни Претседник била je позната новинарка Dorothy Thompson, стварни Претседник George Creel, a секретар David Martin. Taj Комитет je образовао Истражну комисију, чији је Извештај унет у ову књигу. У продуж ењ у доноснмо текст апела који је Југословенски народнн одбор, састављен од шефова и првака политичких странака, упутио 26 марта 1946 Организацији Уједињених народа. Тај текст је репрезентатнван за гласове подигнуте са југословенске стране у слободном свету. ]
Радио - Београд објавио је да се ђенерал Дража Миханловић налази у рукама власти од 13 марта 1946. Објављујући ту вест, Титов Министар унутрашњих дела, који је нстовремено
СУЂЕЊ Е ЂЕНЕРАЛУ МИХАИЛОВИЋУ
275
и шеф тајне полиције ОЗНЕ, обележио је ђенерала Михаиловића као шефа квислиншких и разбојничких формација Југославије. Сматрамо за дужност потсетити вас да је ђенерал Дража Михаиловић кроз цео рат био организатор и руководилац кационалног југословенског отпора окупатору. За војничке услуге учињене савезничкој ствари, нарочито у најкритичније време кад је Ромел стајао код Ел Аламеина, ђенерал Михаиловић добио је честитке и признања од главних војних шефова савезничких. Ђенерал Ајзенхауер, ђенерал Окинлек, маршал Тедер, адмирал Харвуд, ђенерал Дегол — истакли су значај војничког доприноса ђенерала Михаиловића општој савезкичкој ствари. Национални покрет отпора ђенерала Михаиловића био је, нажалост, натеран да се бори, у нужној самоодбрани, и против комунистичких одреда којима је командовао Јосип Броз Тито. Покушаји ђенерала Михаиловића и дотадашњих југослокенских Влада у Лондону да се, интервенцијом Лондона и Москве, оствари јединство свих снага отпора насупрот Немцима и Италијанима, разбили су се и 1941 и доцније. Узрок тога неуспеха лежи у чињеници што Титов герилски покрет није имао као главни циљ борбу против окупатора, већ против националног покрета отпора, у коме је видео једину озбиљну препреку за успостављање комунистичке власти у тренутку немачког слома. У лето 1943 године постојала је идеја код сакезничких Команданата да се територија Југославије подели у две зоне, у којима би деловали одвојено покрети Тита и Михаиловића, под врховним заповедништвом савезничке Команде. Тај план, међутим, коначно је одбачен на конференцији у Техерану. Тада је Михаиловић жртвован из разлога високог политичког опортунитета, а сва помоћ бачена на Титов покрет отпора. Моћна машина пропаганде добила је од тога тренутка за цил> да покрет ђенерала Михаиловића приказује у негативној светлости, или чак и као колаборационисту, а Титов покрет као некомпромисно борбен, демократски и некомунистички. За измишљене „конкретне доказе” старала се тифлиска станица Слободна Југославија. У јесен 1944, напуштен од Великих Савезника, и пошто су му пропали покушаји сарадње са совјетском војском, ђене-
КЊИГА О ДРАЖИ
276
рал Михаиловић распустио је главнину својих мобилисаних војника. Титов режим, југословенском народу наметнут споља, одржава се само применом најбруталнијег терора. У Југославији су данас сви редовни судови растурени и кривични закони укинути. Уместо тога, установљени су тзв. Народни судови, који нису ништа друго него одбори Комунистичке странке. Стога, после хватања ђенерала Михаиловића од стране Титових власти, ЈугослоЕенски народни одбор сматра за дужност да апелује на Савет безбедности и све држ аве чланице Уједињених нација да се, у духу начела П овељ е о заштити основних права и слободе појединаца и народа, предузму најхитнији кораци ради образовања једне Међународне анкетне комисије. Та К ом исија би — у отсуству судова у Југославији — иепитал а оптужбе подигнуте од Титова режима против Михаиловића и њ его вог покрета отпора и стЕорила јем ства за неприетрасно суђење.
Долепотписаним члановима Југословенског народног одбора част је напоменути да су они спремни да претстану тој Комисији као сведоци. Лондон, 26 марта 1946. Слободан Јовановић, Јован Бањанин, Већеслав Вилдер, др Милан Гавриловић, Радоје Л. Кнежевић, Крста Милетић.
КРАЉЕВА ИЗЈАВА ОД 16 ЈУЛА 1946
Ја зам искрено желео да се супарничке стране грађанског рата у Мојој земљи изглире и да заједнички приступе обнови Југославије, која је тако страховито страдала овог еветског рата. Да бих олакшао то измирење, Ја сам пристао да се народу остави да решава о Моме повратку у земљу. По савету Савезкика, а у вези одлука донетих на Јалти, пристао сам такође да се изврши спајање Моје законите Владе са Титовом Владом. Насупрот свима Мојим очекивањима, Титова стракка је завела у Југоелавији своју диктатуру, диктатуру која се мало разлккује од тоталитарних режима против којих су Уједињени на-
СУЂЕЊ Е ЂЕНЕРЛЛУ МИХАИЛОВИЋУ
277
роди ратовали. Та се диктатура одржава терором тајне полиције и револуционарних судова. И суд, и полиција, уместо да дају заштите грађанима, постали еу само средства њиховог гоњења л застрашивања. Процес ђенерала Михаиловића дошао је послс читавог низа сличних процеса. Тај војник, који је у Југославији први почео борбу против окупатора, и који је био увек веран СаЕезницима, изведеи је пред суд својих политичких противника, чија је пресуда само једак акт партиске освете. Противу овакве злоупотребе судске власти, Ја апелујем на осећања правичности, законитости и човечности целог цивилизованог света. Ја протестујем што се грађански рат у Мојој земљи продужује и дал>е, у виду гоњења и истребљења не Партизана од Партизана. Ја сам чврсто уверен да спас Југославије лежи само у начелима демократије, која обезбеђује правду и слободу свима и свакоме. П е т а р II,
с. р.
У Лондону, 16 јула 1946 год.
ОЦЕНА О
СУЂЕЊ У
[ На сам дан кад је Комунистичка партија осудила у Београду ђенерала Михаиловића на смрт, Југословенски народни од б ор у Лондону дао је штампи и великим новинским агенцијама ову оцену о суђењу. ]
Једна оружана мањина, која је узурпирала власт у Југославији војничком и политичком помоћи Савезника, ставила је на оптуженичку клупу цео један савезнички народ у лицу ђенерала Драгољуба - Драже Михаиловића и политичких људи из свих народних странака. Истицање још и пре него што је суђење почело: да о самом факту издаје ђенерала Михаиловића не може бити ни говора, било је довољно јаеан знак за праве намере Титове Владе. Да истраживање материјалне истине и утврђивање историских чињеница није био циљ ни Владе ни Суда, видело се и по упорном одбијању да се саслушају понуђени сведоци, спаеени савезнички авијатичари, као и официри британских и америчких Војних мисија код двају герилоких покрета у Југославији за време рата. Начин на који је вођен цео процес још јаче је илустровао лраву природу тога суђења. Мобилисана светина која прису-
278
КЊИГА О ДРАЖИ
ствује седницама и дочекује главног оптуженика урлањем, звиждуцима и повицима „На вешала с њиме!” ; Јавни тужилац који приводи лажне сведоке да се врло прецизним детаљима утврди убиство од стране Четника четири америчка авијатичара, који се само три дана доцније јављају из Америке с протестом да су живи и желе доћи у Београд да сведоче у корист ђенерала Михаиловића; изношење очигледно кривотворених докумената, као што је тобожње Михаиловићево писмо бандиту Павелићу; Претседник Суда који себе у току целог претреса оматра само двојником Јавног тужиоца; скандал са историјом слова „3 ” , које је тобож значило смртну пресуду изрицану хиљадама људи искључиво из Титова герилског покрета, кад је оно уствари значило нешто друго и обухватпло не више од седамдесет и пет лица, све саме познате непријатељске сараднике и ниједнога члана Титове гериле; да и не истичемо оно чудно признавање оптуженика свих кривица које су хтеле да им се ставе на терет, — све је то запажено и забележено од стране дописника светске штампе, тако да се суђење ђенералу Михаиловићу окренуло на штету и постало бруком Титова режима. Једна од битних тенденција београдског процеса, за нарочито унутрашњу употребу, била је не само да се „докаже” сарадња Михаиловићева с непријатељем, већ и да се извргне руглу и осрамоти све што је претходило Титову тоталитарном режиму и што није хтело да му се приклони кад је снагом савезничког оружја устоличен у Београду. Та тенденција испољила се видно у почетку већ самим саставом групе оптужекика. Шеф и вођи прве гериле у Европи у току овог рата; људи који су извршили државни удар од 27 марта 1941 и своју земљу отргли од Осовине; чланови југословенске Владе 27-ог марта који су примили рат са Осовином и све време учествовали у њему као савезничка Влада у Лондону; и национално исправни државни чиновници, — изведени су на оптуженичку клупу , као учесници у истој кривици издаје земље и сарадње е непријатељем, заједно са опште познатим немачким агентима или сарадницима. Ток процеса је још више подвукао ту тенренцију. На н>ему су Јавни тужилац и Претседник Суда покушали да уплету и обешчасте многа угледна имена ранијег југословенског националног живота — политичке л.уде из свих странака, претставнике Православне и Католичке Цркве,
СУЂЕЉ Е ЂЕИЕРАЛУ МИХАИЛОВИЋУ
279
с-Ее друштвене рсдове, еву нашу прошлост и сву традицију. Тако су о еи м процесом, посредно, лоложени основи и за низ нових процеса политичким противницнма комунизма у Југославији и ван ње. Друга не мање битна тенденција београдског процеса срачуната је на пропаганду у иностранству против два Велика Савезника, Енглеске и Америке. Као што је требало прнказати повезаност у земљи свих некомуниста на делу издаје Отаџбине, тако је исто било потребно да се, на међународном плану, укаже на солидарност југословенских издајника са Западним Савезницима. На претресу је испало да су наводну Михаиловићеву сарадњу са окупатором официри и шефови Војних мвгсија Енглеске it Америке не само толерирали, већ су чак за њу потстрек давали и омогућивали је. Тако су овим процесом положени основи за интензивирање пропаганде против два Велика Савезника, заступника оних демократских схватања због чијег је сумрака Европа осуђена на лагану и неизбежну агонију, под Титом, Георгкјевим, Грозом, Бјерутом и другима. Настојало се да се овим процесом створи утисак: да су се против удружених сила нацизма и фашизма борили, без задњих намера и без компромиса, — у Југославији исшвучиво Комунистичка странка, а у Европи искључиво Совјетска Русија, док су сви остали, из мржње према комунизму, били у дослуху са Немцима и Италијанима. To фалсификовање историје исувише је грубо да би могло успети ма где. Београдски процес није могао потрти неколико историских истина: да је ђенерал Михаиловић, чим је непријатељ окупирао Југославију, први у Европи организовао герилску војну против Хитлера, док су Титови Партизани осетили потребу за борбом против Немаца тек после 22 јуна 1941; да је ђенерал Михаиловић водио против Немаца акције широких размера, без обзира на тежину репресалија над цивилним становништвом, у 1941 и 1942, кад су резултати ( ма како скупи ) били са војничког гледишта драгоцени за остали ток рата, јер су приковали за Југославију већи број непријатељских дивизија и омели саобраћај на битним пругама у времену када су се тукле битке за Москву и код Ел Аламеина. Пошто «у минуле те две велике кризе у историји овога рата, Михаиловић је, настављајући са саботалсама и акцијама мањег обима ( мада и тад знатно већег но било где у Европи ), стао се орга-
280
КЊИГА О ДРАЖИ
низовати да би имао довољно снаге да непријатељу зада на Балкану одлучан ударац крајем рата или током искрцавања Савезника на Балкан. Титова герила омела је тај план изазивањем и распиривањем грађанског рата, са циљем да се на крају дочепа власти. Та братоубилачка борба, за коју одговорност пада на Комунистичку странку, потпуно је концем рата паралисала борбену снагу Југоелавијс. У данима кад је непријатељу, који се повлачио са југа Балкана, требало задати смртни ударац, то није практично било могућно, и немачке дивизије успеле су извући се из клопке и организовати у Југсславији фронт који су држале до последњег минута рата. To им је могло поћи за руком само стога, што је ђенерал Михаиловић био напуштен од Савезника према одлукама Техерана и приморан да се повуче у босанске планине, а Титови ореди су се задржали као посадне трупе у градовима Србије, да над њом обезбеде своју власт. Остаје у историји жалосна чињеница: да је од октобра 1944 до априла 1945 Титова армија тапкала у месту на Дрини и у Срему, где је — ненаоружан и необучен — био с предумишљајем бачен да улудо изгине цвет српске омладине. Дојучерашње сателитске окупаторске трупе употребљене су да ослобађају Југославију од Немаца. Тако се догодило да су а р н а у т с к е трупепреузеле одНемацаСарајево, а б у г а р с к е трупе Скопље и Марибор, и предале их на управу Титу. Те истине београдски процес није успео да обеснажи. Ми смо уверени да овај процес, који претставља врхунац у досадашњем низу терористичких аката Титова режима, мора бити озбиљан потстрек за што чвршће збијање редова целог југословенског народа, да би се извојевала отета му основна грађанска и човечанска права. Срби, Хрвати и Словенци жртва су истога насиља, суровијег од свег што су они досад препатили у историји. Иста бездушна тиранија стала им је свима ногом за врат. Око два милиона људских жртава за протеклих пет година, са другим милионима начетих плућа и разбијених нерава, да би се данас имало да живи у земљи препуних затвора и начичканој концентрационим логорима, без суда, без могућности да се слободно изрази своја мисао, без права на спокојан сан, у земљи привредног хаоса и неспособности влаетодржаца да организују и ставе у погон било какав друштвени ред, — to ie једно стање са којим југословенски народ не може да се помири. Ни овим процесом, ни наредним сличним,
СУЂЕЊ Е ЂЕНЕРАЛУ МИХАИЛОВИЋУ
281
Титов режим не може успети да пажњу света одврати са грозне стварности: петнаест милиона Југословена сведено је на улогу робова од стране једне до зуба наоружане тиранске мањине, која се одржава на власти оним истим методима нацизма н фашизма који су већ једном угрозили и срушили светски мир. Ми се обраћамо за помоћ светској савести. Скоро цела Европа, Југославија међу првима, грца у привредној беди, спутаних руку и ногу, без свежа ваздуха који би јој омогућио да се врати животу. На слободним народима света, нарочито на Великим Савезницима, лежи дужност да контролисаним спровођењем начела сложно договорених у Јалти учине крај неонацистичким режимима, као што је Титов, и тиме спасу свет од нових потреса и крвопролића. У Лондону, 15 јула 1946. Слободан Јовановић, бивши Претседник свепартиске Владе; Јов. Бањанин, Потпретседник Југословенске националне странке; Већеслав Вилдер, Претседник Извршног одбора Самосталне демократске странке; др Милан Гавриловић, Претседник Српске земљорадничке странке; Радоје Л. Кнежевић, члан Извршног одбора Демократске странке; Крста Љ. Милетић, члан Извршног одбора Радикалне странке.
С МИХАИЛОВИЋЕВА СУЋЕЊА
Са самим начином на који је припремљено и изЕедено суђење ђенералу Дражи Михаиловићу, светска јавност је д о вољно добро упозната. Разбор тога великог војника био је че.сто замагљен у току испитивања, и он је само на махове успевао да се отме омамљености. „Има тренутака” , бележи љегове речи дописник Д е ј л и Т е л е г р а ф а , 14 јуна, ,,када сам толико уморан, да кажем д а и кад мислим н е Руководилац суђења је ту прекинуо седницу, да би се Михаиловић, чија је свест почињала да се бистри као у болесника после наркозе, одморио... Упитан, после тога прекида, да ли је преко Недића примао оружје и муницију од Немаца, Михаиловић одговара: „НЕ” . Затим се трза и каже: „Да” . Па одмахнувши руком додаје: „Све ми је то тако свеједно! Та ја не желим да задржавам ток суђења!” ( Д е ј л и Т е л е г р а ф , 14 јуна 1946.) Новине су све то марљиво забележиле, читаоци су то запазили. Али се јавност светска није узбунила, заокупљена брпгом и страхом око данас и сутра. У овим временима прекретним, кад Велики одлучују о интересима својим и судбинама туђим за читаве деценије, немају кад они да мисле на правду Божју. О томе ће, доцније, историчари и попови. Правда, тачно је речено, држи земље и градове. Али је сад настао један од часова кад се на ту истину заборавило. Глуво је доба овладало светом и лакше је данас камен оживети но људску еавест пробудкти и ставити у покрет. У то глуво доба савести човечанства, запечаћена је судбина једног великог борца и великог страдалника за слободу Балкана и света. * # * Па ипак, и поред све оне оловне море која је притиснула Југославију и наднела се над целим суђењем, над савешћу
С МИХАИЛОВИЋЕВА СУЂЕЊ А
283
судија и сведока, било је у току претреса тренутака који човеку враћају веру у људе, тренутака који су предзнаци нових раскошних зора. Ређали су се, један за другим, у дугом низу, узнемирени и лажни сведоци; промицали некадашњи Михаиловићеви саборци а потом пребеглице, који су кривом сведоџбом имали да искупе прошлост и оправдају данашње положаје; казивали евоју реч ранији Михаиловићеви другови у лондонској Влади, казивали је смућено, без широких погледа на догађаје, не као лравдољубиви сведоци сви, већ као кривци који би да сав терет за све оетаве другима... Али је у томе мутваку синуо први светао зрак: мушку реч, за коју не беху кадри људи, нађе у своме срцу жена. Видосава Тукуљац стала је пред судије не као приведени и премрли сведок Оптужбе, него као еведок Одбране, да рекне истину у корист јунака, мученика, већ за распеће одређена; да је рекне истине ради; да опасност на своју главу навуче без неке стварне користи за Оптуженога; али да истину каже по души, по правди, како је народна песма учила. И почела је своје казивање о Ђ е н е р а л у , који седи ту, крај н>е, на клупи, оборене главе и одлутале мксли, помирен са подлошћу л>уди. — Немојте рећи „ђенерал Михаиловић” ! опомиње Руководилац суђења. Реците „Оптужени” . — Оптужен од Комунистичке странке, али не од мене! одбија Видосава Тукуљац, добри тумач целог једног спутаног народа, и право гледа на скрђену гомилу чији је задатак да бучи на истину. Ђеиерал Михаиловић се пренуо на својој клупи, осетио у тој жени дах здравих зелених планина и неукротиви дух народа коме је он био вођ и идол. Тукуљчева је прошла лагано порсд Ђенерала, поклонила, му се, осмехнула му се, и с пркосним оком светини напустила судницу. Оптуженику је блеснуо пред лицем суд Иеторије. #
#
*
Адвокат Драгић Јоксимовић дао је праву реч одбране. Свога клијента ђенерала Михаиловића он није хтео да брани правозаступничким смицалицама, и да лицемерно апелује на милост судија који уствари, он то зна, имају само да прочи-
284
КЊИГЛ О ДРАЖИ
тају, као пресуду, раније дотелеграфисани напис. Захватио је дубоко, гледао у небо, говорио за будућност. Пошто је ука:с о на многе неуредности поступка, Јоксимовић узима да сс бори са Јавним тужиоцем, стопу по стопу, упорно, аналишући, дискутујући, наводећи — себи у поткрепу — раније чланко гоиијалнога Маршала. У светлости докумената, он утврђујс да је Михаиловић тај који је први у поробљекој Европи почео I ерилску борбу против Хитлера; Комунисти су се јавили доцније, после Хитлерова напада на Совјете; покушана је сарадња Михаиловићевих Четника са Партизанима, било неколико састанака између шефова двеју герила; за сукоб који Јс избио између њих, почетна кривица није на Михаиловићу и његовим одредима; има о томе признање Титово у једном старом чланку... Ту се Тужилац нервира. Руководилац суђења протестује: „Није ли већ сам Оптужени признао што његов адвокат сад пориче?” — О во су чињенице! узвраћа Јоксимовић, и не тиче ме се шта је ђенерал Михаиловић досад, овде, казао! Те речи, непојамне у временима и наравима нормалним и пред правим Судом, Оптужба разуме сасвим добро, осећа их као пљуску посред лица. — Сарадња ђенерала Михаиловића са Немцима, са не~ пријатељем, апсолутно није ничим доказана... ( Гомила урла, Тужилац устаје и батрга се, стенографи бесне, прилазе Адвокату, и витлају му својим белешкама у лице.) Све до марта 1945 југословенска Влада у Лондону била је једина законита Влада Југославије, призната од Русије, од Сједињених Држава, од Велике Британије; а ђенерал Михаиловић био је скоро све до краја њен законити претставник у земљи... Србија је била од великог стратегиског значаја, положај ђенерала Михаиловића изванредно тежак, репресалије ужасне. Али је Ђенерал деловао нашироко, без премишљања, кад год је било пресудно, и резултат вредео жртве... Н е у с т р а ш и в и б о р а ц и ч о в е ч н и з а ш т и т н и к , — т о је прави лик његов за све време! Било то коме криво данас или не, ђенерал Михаиловић био је уистину Г о с п о д а р и Г о р с к и ц а р С р б и ј е ! ( Прекинут олујом протеста од гомиле која махнита на толику смелост, жгољави и жилави Јоксимовић наставља јогунасто, не марећи за буку суднице, за сутрашње срдње Маршалове. )
С МИХАИЛОВИЋЕВА СУЂЕЊ А
285
Михаиловић се не може сматрати издајником, акамоли тек једним од најподлијих издајника у историји наших народа... Он није и не може бити одговоран за злочине које су други починили, без његова знања, супротно његовим наређењима... Нема за њега одговорности ни по Божјим ни по људским законима. . . Из свега што сам рекао произилази да ђенерал Михаиловић није крив. Тражим да буде ослобођен као невин по свима делима која му оптужница ставља на терет. Одважност са којом је Драгић Јоксимовић бранио част Михаиловићеву, остаће занавек као светла тачка, као један од најдаљих дсмета у повесници наше адвокатуре. #
#
*
Завршна реч ђенерала Михаиловића није имала у светској штампи публицитет који заслужује. Ту, на ивици гроба, омамљени дух се разбистрио, нашао снаге да се исправи и узвине. Као личност из неке античке драме, ђенерал Михаиловић је на догађаје, на људе, на свој покрет, на његов развој и последњу фазу, бацио широк поглед филозофа који посматра са Божјих висина. И сумњалице, и професионалне пањкалице, нису могли а не бити узбуђенима читајући ту претсмртну иеповеет. — Када је избио рат и наш се фронт сломио, ја сам остао сам са једним душевно скршеним народом, и са наслеђем двадесетогодишње трулежи... Отишао сам у гору. Желео сам да продужим отпор. И тако постадох побуњеник против Хитлерове Немачке. У то време, Енглеска и ја стајасмо сами на мегдану... У земљи требало је повезати, усмерити у једном правцу. Неки од мојих команданата желели су да имамо чисто ерпску војску: недавна искуства била су тешка, тачно је, и упућивала на другачије но што је било. Али ја сам им доказао величину идеје Југославије... И Тужилац, и Руководилац суђења, и дотле развикана гомила, занемели су и нетремице зурили у Човека чија су уста казивала истину, сушту, чисту, велику, за преко гроба, за историју. Дописник лондонског Т а ј м с а записује у свом чланку: „Говорио је преко четири сата, без фраза, без кивности на политичке противнике или личне непријатеље, јасно и подробно. To је војник од заната подносио извештај, неодољив баш својом једноставношћу” .
КЊИГА О ДРАЖИ
■286
Н Н Н Н Н Ш М И Н М М Ш
!
Ђенерал Михаиловић изложио је потом једну „тужку лсторију” , каже исти дописник, — историју непослушности у самој његовој организацији, нелојалности, ситних амбиција које су се вулале око њега, хотећи да искористе његов голеии углед, радећи му истовремено и о глави и о части, њему и целом покрету. Обнажио је нагизданог пуковника Радослава Ђурића, чији образ поцрне у крилу милоснице, сведока коме у џепу звецкају тридесет сребрника. Споменуо је и друге неке, којн еу хтели да прљаве своје канте, са утиснутим знаком снопа и секире, вежу за сунчане кочије Михаиловићеве и Српства. Ко све то, ма како тужно, било би преброђено, исцељено или отсечено, да не дође онај „пресудни ударац” у леђа септембрз 1944, да не беше игре интереса Великих. Обрели смо се, тада одједном, као сламка међу вихорима! Олујни ветри су нас понели, и разбили брижљиво припремано дело, пребили нам и ноге и руке. — Имао сам против себе Комунистнчку странку, која спроводи своје циљеве без компромиса... Ја сам војник и хтео сам организовати отпор Осовини и у нашој земљи и у околнима, за устанак целога Балкана... Веровао сам да корачам правим путем, и позивао сам стране новинаре и мисије из Црвене војске, да дођу к мени, да виде све што зажеле. . . Али је Судбина била немилосрдна према мени кад ме је бацила у тај хевитлац [ игре Великих ]... Ја сам много хтео, много започео; али је наишао вихор светски, и однео мене и моје дело. *
#
#
Био је гробни тајац, и мрак као у томруку, кад је ђенерал Дража Михаиловић, први герилац Европе, заставник слободе своје земље, изговорио последње речи које је забележила Ксторија. Нешто велико лебдело је у ваздуху, над свима главама. Окренуо се последњи лист једне трагичне епопеје. Такав је био видљиви растанак Михаиловићев са светом. Јули
1946.
Радоје Л. Кнежевић
СМРТ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА
Отворила су се врата небеска и примила још једну велику душу. Српеки народ изгубио је још једног свог сина, најбољег међу најбољима. Суђен је и осуђен у име слободе и правде. „ 0 слободо, колико је неправде учињено у твоје име!” Две горе у размаку од седам стотина педесет година етоје пред српским народом, или — можда — српски народ пред љима: Света Гора и Равна Гора. Године 1191 одлази један младић, пун идеала, на Св. Гору, Тамо стиче знања и искуства и припрема се за велики посао: да спроведе национално формирање српског народа. Некадањи кнежевић Растко долази као монах Сава и — по чудној случајности — ствара седиште у Жичи, у блиском простору Равне Горе. Из Жиче зраче мисли св. Саве. Иде легенда од властелинског двора до себрове колибе о човеку који с крстом и књигом у руци остварује велико дело. Године 1941 одлази на Равну Гору један човек у напону мушке снаге, с јасним сазнањем шта се изгубило и шта се мора повратити. Равна Гора брани светогорске тековине. С пушком у руци Равногорски борац брани оно што је с крстом и књигом створио Светогорски борац. Равна Гора устала је у одбрану седам векова историје, традиције, постојања. Да би уништио популарност св. Саве код народа, Синан паша наредио је да се спали Савино тело. А Дражу Михаиловића у праскозорје једног јулског дана кришом, као каквог тешког злочинца, стрељају. Да се не зна ни на ком је месту стрел>ан! И мртвога њега се плаше, пошто добро знају да је тај горостас са Равне Горе и мртав страшан и опасан, јер је силан дух његов, јер је знао, јер је смео да стане на браник свог народа. А мртви Равногорски див почива мирно, први пут после толиких мука.
288
КЊИГА О ДРАЖИ
И нова легенда, као антички мит, понова иде кроз град и село. Побожно и са страхопоштовањем помиње се име једног новог мученика и праведника. Дух Равногорског дива није погинуо, јер милиони мисло, осећају и желе оно што и он, те Иако су одлетели ждрали, Остали су тићи ждраловићи. Хранићемо тиће ждраловиће, Наше племе погинути неће! Јули 17, 1946.
Миодраг Ал. Пурковић
Bronze 'by Dora, Gor&ne ДРАЖА
МИХАИЛОВИЋ
ПРАВНИ ОСВРТ НА СУЂЕЊЕ
0 десетогодишњици суђења Дражи Михаиловићу и његовог судског убиства, вредно је потсетити се на овај изразити пример „титовског” политичког правосуђа. Једновремено ћемо покушати да осветлимо правну и политичко - социолошку страну „револуционарног” суђења, чијим је законима било подвргнуто и ово обрачунавање југословенске Комунистичке партије са својим противником. Ј у г о с л а в и ј а 1 9 4 6 . — Чини нам се да би најпре требало да се осврнемо на стање у земљи у тренутку суђења, како бисмо боље разумели значај и поступак приликом овог суђења. У то доба је Југославијом владао пуни терор Комунистичке партије, преко тајне полиције, успешно допуњаван иживљавањима разнородних, потиснутих или разуларених порива појединаца. Био је то крвав обрачун Партије са својим противницима. Нема сумње да је у то доба најопаснији противник Партије био Дража Михаиловић, боље рећи оно што је он претстављао, нарочито у српском народу. Сви они који су играли на карту окупатора, били су безопасни противници: прво, јер нису никада имали јаче подршке у народу; друго, јер су поразом Осовине остали без икакве наде. Михаиловић је, пак, претстављао наду целокупне борбене опозиције српског народа, бројне и свеже емиграције у чијим очима је он био могућа алтернатива за Југославију од стране западног дела Великих Сила. И не само то. У тренутку пораза нацистичке Немачке, после дуге окупације, једнодушно помогнути војно и политички од свих сила победница у рату, оснажени тренутном подршком Краља и приличног броја грађанеких политичара,
290
КЊИГА О ДРАЖИ
Партизани су претстављали не само победника, већ су имали још и ореол ослободиоца. Међутим, одмах по заузећу власти, они су прешли у општи напад не само против својих бивших непријатеља, већ можда још и више против тренутних савезника, будућих противника. Масовна и често бесмислена убиства, хапшења и прогони, пљачкање и искоришћавање свих слојева народа, брзо су открили право лице нових властодржаца, скоројевића, насилника и славољубаца. He само код прогоњених, већ и код извесног броја пријатељеки наклоњених људи, па и код извесних Комуниста, све ово је изазивало природну реакцију. Све то, као и уобичајена осека после првог налета револуције, наводило је властодршце на страх од губл>ења новостечених положаја, а потлачене на сумњу у трајност нове власти, што је водило право у нова насиља, стварајући зачарани круг. Велики успех краткотрајне легалне Опозиције у народу и омладини широм Југославије, а напосе у Србији, све је хитније наметао потребу да се Михаиловић уништи и тиме зада смртни ударац отвореном и наоружаном отпору. Једновремено, нестанак Михаиловићев значио је за Комунисте и смањење нада прикривене Опозидије, наметао отпору поновно организовање на другим основама, и самим тим уназађивао га за низ година. П р а в о с у ђ е р е в о л у ц и ј е . — Свако организовано друштво има известан правни поредак. Тај правни поредак заснива се на извесним основним потребама, осећањима, веровањима и схватањима друштва, изражавајући једновремено један однос власти. Први обриси правног поретка одражавају се у организовању заједничке одбране, у решавању питања освете и сукоба на једној општој уместо личној основи. У прво време, повреда закона је и повреда божанства, a свакако и увреда величанства односно напад на власт. Доцније, са повећањем организације и већим бројем друштвенкх односа, број правних прописа се увећава, али казка постаје блажа; а онај који прекрши те прописе, од непријатеља - врага постаје преступником и кривцем. У свом примитивном ступњу, друштво се брани само од најтежих, најопаснијих напада; а уједно, услед своје младости
ПРАВНИ ОСВРТ НА СУЂЕЊ Е
291
и краткотрајности, сваким нападом осећа се угроженим у сво-
јој бити, тј. власт се осећа угроженом. Доцније, власт се осећа сигурнијом, све већи број прихвата основе тога друштва или им се повињава, те тиме и одбрана поретка постаје блажом. Најзад, везе се потпуно разлабаве, власт се осећа потпуно сигурном и друштво пропада или се појављују диктатори. Било како му драго, свако друштво оштро кажњава нападе на своје основе: божанство, владара, власт. Међутим, одлика је и разлика међу друштвима нижег и вишег ступња, краћег или дужег века, што дају или не дају прилике и непријатељима да им буде суђено по закону. Од Француске револуције наовамо, до краја I светског рата, све је више продирала свест о потреби да казна ( одбрана друштва ) буде стављена на друге, човечније основе ( последица устаљења извесног друштвеног стања ). Појавом сумњи у основе на којима је ово друштво ( широко говорећи) почивало у XIX веку, рушењем рациокализма у филозофији, дошло је до тешких поремећаја и револуција. Међу осталим последицама ових поремећаја појавили су се на политичком плану комунизам, та нова вера безверника, и фашизам у разним видовима, као ванбрачно дете националног шовинизма и социјализма. Правни поредак земаља у којима су ти нови облици власти настали, вратио се натраг у најпримитивнији ступањ. Исти случај поновио се и у Југославији. Смеша огорчења, фанатизма, неукости, потпириЕаних окупацијом, грађанским ратом и свесно гураиих до свога врхунца од стране воћства Комуниста, створила је основу „титовског” поретка, који у својој суштини не претставља ништа друго до једно робовско друштЕо најстарије прошлости, са најмодернијом техником очувања и обезбеђења власти свима средствима, а нарочито полкцијом. У таквом „новом” југословенском друштву, власт се одржава најгрубљим средствима. И док обичан криминал скоро несметано цвета ( а и данас има размере и облике несхватљиве за једно социјалистичко друштво ), целокупан апарат власти је био усретсређен на уништавање политичких непријатеља. Титовска власт има прилично разумевања за обичног преступника, а немилосрдна је према политичком противнику.
292
КЊИГА О ДРАЖИ
С у ђ е њ е М и х а и л о в и ћ у . — Закони који су примењени у Михаиловићевом случају, имали су повратну снагу, тј. примењивани су на дела почињена не само пре њиховог ступања, већ што je горе и пре постојања самог поретка и власти против којих су та дела почињена. Међутим, ако и оставимо по страни питање важности и време постанка нових закона; ако и не уђемо у расправу са питањем законодавства о ратним злочинима ( на чијим је основама и Дража Михаиловић био делимично суђен, а који полазе од претпоставке да постоје извесни злочини који, мада непредвиђени постојећим законодавством, толико вређају осећање човечности, да починиоци морају бити кажњени у име човечанства ), једно питање се мора поставити и озбиљно расмотрити, a то је питање доказног поступка. Јер ако закони могу да се мењају, требало би да чињенице буду доказиве и доказане да би се суђење могло тим именом назвати. Укратко: да ли су вршени и извршени они злочини за које је Дража Михаиловић одговарао; да ли је, уколико еу они доказани, њих вршио, хтео или наредио сам Михаиловић ? Поступак, доказни, у овом случају, руководио се следећим начелима: Оптужени се претпоставља кривим самим подизањем оптужнице; заједничка одговорност ( тј. ако је неко дело учинио неки Михаиловићев потчињени, Дража одговара, без обзира да ли је то учињено без или пак против његовог наређења) ; признања, изјаве Оптуженог, узимају се у обзир само ако му иду на штету. Поред горњих основа, само суђење и суд додали су још и следеће тешкоће: Суд је саслушао огроман број сведока и узео у обзир велики број докумената. У корист Михаиловића дозвољено је довођење свега два потпуно безначајна сведока, од којих је једној ( обе су биле жене ) прећено да ће и сама бити изведена пред суд. Суд није лрихватио ниједан предлог Одбране, док је предлоге Оптужбе не само прихватао, већ и служио се њима као руководним начелима. На крају, послужили су се „титовске” судије и поеледњим средством, извртањем чињеница ( поред већ поменутог одбијања да саслушају и такве документе као што је Хитлерова преписка са Мусолинијем и т. с л .). Даћемо о овом последњем два примера: Немци су уценили главе Михаиловића и Тита на истом плакату за време окупације; Титу је то приписано
ПРАВНИ ОСВРТ НА СУЂЕЊ Е
293
у заслугу; кад је Бранилац поменуо да је и Дража био уцењен. Суд је ово одбио са мотивацијом: да је то најбољи доказ колаборације са Немцима, који су то учинили као услугу Дражи. Ш то се тиче стрељања припадника ЈВО, присталида Михаилозићевих од стране Немаца у Крагујевцу, ова чињеница је од~ бачена јер су ти људи умрли у заблуди. Није претерано рећи да под таквим условима питање осуде Оптуженога претставља чисто временско питање, тј. колико је времена потребно суду да изведе свој поетупак и осуди Оптуженог. Судство је ионако по схватањима Комуниста само једно средство класне борбе, а судијина је прва дужноет, чак и по цену сукоба са законом, да се повинује партиској директиви, која за њега јесте највиши закон.1 Радио Београд у евојој емисији 29 маја 1945 напомиње да судијама није потребно одговарајуће образовање, већ је битно да су им погледи демократски и да буду призржени Влади. Нема сумње да су директиве Партије и жеље Владе биле да Михаиловић мора бити убијен. Михаиловићеве судије можда нису имале образовање правника, а још мање правне логике; али су свакако били одлични Комунисти. Суд је прихватио све тачке Оптужнице. Међу овима је једна од првих била оптужба да је Михаиловић основао своју организацију, ЈВО, да би се борио против народно . ослободилачког покрета. Међутим, Михаиловић је засновао свој покрет отпора пре но што је и мисао о партизанском покрету настала, итд. Суд је нашао све доказе Оптужнице задовољавајућим; све примедбе и предлоге Одбране Суд је одбацио и осудио Дражу Михаиловића на смрт. Али оставимо по страни комунистичка правна схватања. Са чисто правне тачке гледишта, следећа основна замерка може да буде стављена на пресуду: Нова „титовска” Југославија жели да буде у међународном свету, и користи међународно, наслеђе прве Југославије; отуда њој карактер победничке Силе и све повластице које из тога произилазе. Међутим, пресудом против Михаиловића, осуђене су све емигрантске 1 Уџбеник кривичног поступка, А. Вишински, 1934, цитирано у B evae de science crim inelle et droit penal compare, y д вобр оју април - јуни, 1948, чланак проф. Ј. G raven -a: С овјетско кривично право; с. 260.
294
КЊИГА О ДРАЖИ
Владе у Лондону. Особину Силе победнице добиле су оне државе чије су Владе ( не покрети отпора, као нпр. Италија ) учествовале у рату против Осовине. Закључак: ако су те Владе, а нарочито њихов Министар рата, биле сарадници непријатеља, данашња Југославија не би могла бити стављена у ред Сила победница. Ово последње би могло послужити у случају да се приђе ревизији става према Титу. „ Ч у д о в и ш н е м е т о д е . ” — У једном свом говору, у доба сукоба са СССР, говорећи о процесима политичким људима у Совјетеком Савезу и сателитима, Тито је изјавио да „они” имају „чудовишне методе” , које угхотребљавају за изнуђење признања. Заиста није било бољег познаваоца тих чудовишних метода. Данас, када у свим земљама под комунистичком влашћу излазе писана документа о научном начину мучења и изнуђивања признања у комунистичким земљама, нико више не сумња да комунистичка полиција има на расположењу заиста „чудовишна средства” . Овде ћемо још само напоменути дватри примера општепознатих средстава утидања на вољу код људи. За време II светског рата немачки војници добијали су пилуле за охрабривање, као и пилуле за умртвљавање воље и порива. У САД употребљава се по дозволи и жељи оптуженога серум истине ( penthotal). Најзад, постоји данас примена утицаја на потсвест човека у сну сталним понављањем истих речи. Укратко речено, ухапшеноме се ломе воља и снага нееаницом ( одржава се у будном стању убризгавањем разних инјекција ). Када су човекова воља и свест потпуно помућени, дозвољава му се да спава и у сну се утиче на њега ( да и не говоримо о осталим дивљачким и простијим начинима који прате ово ). На суђењу које је јавно, а које служи далеко више за убеђивање маса и као платформа за нова суђења, оптужени је обична лутка у рукама тужиочевим. Тако је напр. Михаиловић заспао за време суђења, што је нечувено чак и у парницама где су у питању мање новчане своте. На питање браниоца, Михаиловић изјављује да му није увек јасна разлика између одречног и потврдног одговора. Најзад, завршићемо овај део речима пок. Јоксимовића једном његовом пријатељу: „Ја сам Дражу познавао и пре рата; ово је сасвим други чоЕек.
ПРАВНИ ОСВРТ НА СУЂЕЊЕ
295
Он ми је рекао: Знате, Јоксимовићу, једва чекам да се ово чудо сврши, јер имам намеру да се после бавим радиотелеграфијом.” Није никакво чудо, већ је напротив сасвим природно и по жел.и Партије, што се Михаиловић „слабо држао” на суђењу. Успех им је био потпун. т * *
Ми смо покушали да у неколико потеза дамо неколико најважнијих црта суђења Дражи Михаиловићу. Тај човек из народа својом личном судбином и несрећом заиста је отеловљавао тешку несрећу и коб једног малог народа у великом зихору II светског рата. Дража је желео да стоји усправно у оркану, а пао је погођен у леђа, издан и остављен. Он је желео да служи верно своме народу, и за њега је дао свој живот. Евгеније Јуришић
ИЗВЕШТАЈ ИСТРАЖНЕ КОМИСИЈЕ КОМИТЕТА ЗА ПРАВЕДНО СУЂЕЊЕ МИХАИЛОВИЛУ по предмету сведочанстава америчког и савезничког војног особља
Долепотписани, чланови Комисије за испитивање по овом предмету, подносимо следећи извештај: Претходно, да бисмо избегли сваку могућност неспоразума, подвлачимо чињеницу да су функције ове Комисије биле ограничене на то да се пружи прилика америчким официрима, који то зажеле, да сведоче под заклетвом о фактима која су им позната по предметима оптужбе против ђенерала Михаиловића, и да се о томе даде извештај. У нашем задатку није било да формулишемо или изражавамо било какво гледиште о било коме питању југословенске унутрашње политике. Међутим, ми смо убеђени, из разлога који су овде на крају изложени, да сведочанства дата пред нама претстављају доказни материјал по питању кривице или невиности ђенерала Михаиловића као ратног злочинца, као и да би, према стандардима правосуђа који су одавно усвојени у цивилизованим земљама, одбацивање оваквих сведочанстава на суђењу против ђенерала Михаиловића било штетно до те мере, да може спречнти могућност за Михаиловића да буде праведно суђен. Ова Комисија започела је са јавним саслушањима, у просторијама Адвокатског удружења њујоршке области, 13 маја 1946. Та саслушања су се наставила 14, 15, 16, 17 и 18 маја 3946. Записник је водио, и сведоке по пропису заклињао, г. Clarence Bonynge, правоважни Јавни бележник Државе Њујорк, озваничени стенограф - записничар Државе Њујорк и члан њујоршке Адвокатске коморе. Један примерак преписа Записника приложен је овом Извештају.
АМЕРИЧКО СУЂЕЊ Е ДРАЖИ
297
У одељцима I до VII ми смо укратко изнели најкарактеристичнија сведочанства.
I. ИСТОРИСКА ПОЗАДИНА
Шестог априла 1941, Немачка је напала Југоелавију. У то време, Дража Михаиловић, предмет овог испитивања, био је активни пуковник југословенске војске. Тринаестог априла 1941, Немци су заузели Београд. Убрзо затим окупирали су и остале делове Југославије; осамнаестог априла 1941 југословенска војска званично је капитулирала. Југословенска Влада придружила се другим Владама у изгнанству у Лондону. Пуковник Михаиловић није се предао, него је одмах отишао у планине да организује и продужи отпор против непријатељских окупаторских снага. Југословенска Влада унапредила га је за ђенерала и поставила за Министра е о ј н о г . У т о м својству, он је командовао сувоземним снагама једне Владе коју су Сједињене Државе признавале као савезника у прошлом рату. Двадесет четвртог марта 1946, садашња југословенска Влада, на челу са маршалом Титом, објавила је да је ђенсрал Михаиловић ухваћен 13 марта и да ће убрзо бити суђен под оптужбом издајства, сарадње са Немцима и предавања савезничког особља Немцима. Такве оптужбе против ђенерала Михаиловића су од особито велике важности за Сједињене Државе из разлога што је у време наведене сарадње с непријатељем ђенерал Михаиловић не само био сматран као савезник од стране Сједињених Држава, него је и имао за саветнике америчке официре који су радили под командом Заједничког главног ђенералштаба. Тридесетог марта 1946, Влада Сједињених Држава упутила је једну Ноту југословенској Влади, саопштавајући да ;е ђенерал Михаиловић „без одговарајуће помоћи и борећи се под најтежим околностима допринео својим војним снагама материјално савезничкој ствари” , и да чланови америчких оружаних снага који су служили у Југославији за време рата желе да сведоче на суђењу. Сједињене Државе хтеле су знати да ли ће њихово сведочење бити примљено.
КЊИГА О ДРАЖИ
298
Петог априла 1946, југословенска Влада о д г о з о р и л а је на ту Ноту, саопштавајући углавном да је искључиво у надлежности Војног суда да одреди који ће сведоци бити позвани, и додајући: „Злочини издајника Драже Михаиловића против народа Југославије сувише су велики и страшни, да би се могло или да би требало дозволити да се расправља о томе је ли он крив или не” . Двадесет другог априла 1846, Мпнистар унутрашњих дела садашње југоеловенеке Владе изјавио ј е : I I
„ . . . очекује се да ће Дража Михаиловић бити оптужен за сарадњу с окупаторима, за помагање Сила Осовине у борби против Уједињених нација, као и за стварне злочине против нашег народа, као што су убиства, злонамерна паљевина, пљачка и предавање Немцима чланова наше Народноослободилачке војске и савезничких ваздухопловаца.”
Долепотписана Комисија за пспитивање била је на то изабрана ради прикупљања сведочанстава америчких офкцира, сада у Сједињенкм Државама, који би ишта могли знатн о предметима оптужбе, у цил>у да се њихова сведочанстза доставе југословенској Влади и југословенском Суду. Комисија је тако и поступила, у одређено време и на одређеном месту. Заседања Комисије била су јавна. Сва лица која су што знала по предметима важним за испитивање, била су позвана да сведоче. Југословенска Влада била је позвана да пошаље претставника и да узме учешћа у поступку. Према добивеним доказима, Комисија је једногласно нашла следеће:
II. ИСПИТАНИ СВЕДОЦИ
Сви сведоци који су изишли пред Комисију били су амерички држављани. Са два долеозиачена изузетка,* сви они били * Жена једног америчког пуковника који се сада налази у иностранству, и један официр на служби у Секцији за избеглице и евакуацију при Ш табу X V -те ваздухопловне снаге у Италији. Сведочанства оба ова сведока била су потврђена исказима сведока који су у то време били у Југославији.
АМЕРИЧКО СУЂЕЊ Е ДРАЖИ
299
су чланови оружаних снага Сједињених Држава и били су у Југославији за време прошлог рата. Ови сведоци деле се на три категорије: (1) Чланови Америчких мисија званично придодатих ђенералу Михаиловићу. (2) Чланови Америчких мисија званичко придодатих маршалу Титу. (3) Амерички ваздухопловци који су били оборени услед непријатељске акције у Југославији. Није било шшакве противуречкости у свсдочењу ове три врсте сведока.
III. ДЕФИНИЦИЈЕ
Званични назив снага под командом ђенерала Михаиловића био је „Југословенска војска у Отаџбини” . Незванично, те снаге су биле познате као „Четници” . Снаге под командом Тита биле су познате као „Партизани” . Сведочанства показују да су се у различита времена герилске банде, које су организовали и плаћали Немци, али које ђенерал Михаиловић није признавао кити контролисао, криле под именом „ Ч е т н и к а ” . Где год се кзраз „Четник” употребљава у овом Извештају, треба разумети — ако није другојаче речено — да се то односи на праве четничке снаге под командом ђенерала Михаиловића.
IV. НАВОДНА САРАДЊА СА НЕПРИЈАТЕЉЕМ
Никакав доказ није изнет пред Комисију који би показивао било какву сарадњу између ђенерала Михаиловића и Сила Осовине. Напротив, свим доказима се снажно побијало постојање такве врсте сарадње. У вези с тим, треба поменути да еу сведоци свих категорија непрестано мотрили да ли има сарадње, да су били у пуној могућности да то открију, и да би они то свакако открили да је сарадња поетојала. Члановима Америчких мисија, како код Михаиловића тако и код Тита, било је нарочито наређено да мотре на сваки знак сарадње Михаиловића са Силама Осовине и да о томе подносе извештаЈе.
300
КЊИГА О ДРАЖИ
Што се тиче могућности за посматрање, сви су сведоци дали исказе да им је на Михаиловићевој територији било допуштено да се крећу слободно, и без пратње, где год су зажелели, да разговарају без икаквог ограничења како са грађанима тако и са војницима, и да виде што год зажеле. Неколико оведока су дали и исказе, да је лично Михаиловић тражио од њих, као личну услугу, да сами независно посматрају шта се догађа и да известе тачно о ономе што су видели кад напусте Југославију. Поетоје битни докази који показују да су оптужбе о сарадњи биле обична појава у Титовим Штабовима. У вези с тим, могу се навести следећи примери из исказа еведока: (1) Један амерички официр* који се спустио на Титово подручје са једном Англо - америчком мисијом у којој се налазио Randolph Churchill, син британског Премијера, дао је исказ : да je по његовом доласку локални Титов Командант постројио своје трупе и одржао им говор чији је смисао био да долазак Англо - америчке мисије у Титов Врховни штаб јасно доказује да ђенерал Михаиловић сарађује с непријатељем. (2) Исти амерички официр видео је доцније један амерички бомбардер кад је падао услед немачке акције. Осам чланова посаде ( тројица од њих тешко рањени ) спустили су се падобраном на четничку територију. После кратког времена, Партизани су напали Четнике и натерали их да се повуку, одводећи са собом петорицу иеповређених Американаца. Партизани су потом известили овог америчког официра да су Четници виђени где одводе Американце у најближи немачки гарнизон. Пошто је доцније спровео истрагу, амерички официр је открио да су свих пет Американаца били безбедно евакуисани са четничке територије. Она три рањена Американца које су Четници били приморани да оставе за собом, негоЕао је један четнички лекар који се ноћу погајно вратио кроз партизанске линије да би им пружио помоћ. * Да би текст био што краћи, имена сведока изостављена су у овом Извештају. Имена као и пуни искази сведока могу се наћи у додатку који садржи препис сведочанстава.
АМЕРИЧКО СУЂЕЊ Е ДРАЖИ
301
(3) Један други амерички официр видео је на делу у Титовом Врховном штабу један фотографски атеље у коме је направљена и њему показана лажна фогографија којом се хтело да покаже како се Четници и Немци братиме. Један пример тобожње сарадње једног од Команданата ђенерала Михаиловића, као и оно што се догодило затим, према сведочанству једног америчког официра који се налазио на дужности код Тига, заслужује пажњу : Један Михаиловићев Командант Корпуса био је оптужен да држи у свом Штабу једну шпијунку на плати код Немаца. Због тог прекршаја Михаиловић је наредио да му суди Преки оуд. Пре но што је наредба могла да се изврши, кривац је побегао у Титов Штаб, где је био примљен на пријатељски начин, а затим се сазнало да је добио чин дивизиског ђенерала. Насупрот томе, може се изнети следећи догађај, о којем ie дао сведочанство један амерички официр придодат Михаиловићевим снагама: У септембру 1944, овај амерички официр налазио се на дужности код једног Михаиловићевог Команданта четничког корпуса. Овај амерички официр, с одобрењем Команданта четничког корпуса, покушао је да води преговоре за предају једног немачког гарнизона. У исто време, он је покушао да преговара и са локалиим партизанским Командантом да се створи примирје и да се партизанске снаге удруже са четничким ради заједничког напада на Немце. Партизански Командант је одбацио понуду. Четници, пошто су одбили партизанске нападе, приступили су нападу и заузимању града и заробили немачки гарнизон. Затим су град предали Русима, који су напредовали ту у близини. Неколико сати доцније, овог америчког официра су Руси одвели у затвор где су се налазили његови пређашњи немачки противници, а затим су приступили разоружавању и хапшењу Четника који су освојили град. Према београдским новинама, Командант четничког корпуса био је доцније стрељан, пошто је „признао” да је крив за сарадњу с непријатељем.
302
КЊИГА О ДРАЖИ
V. ОПЕРАЦИЈЕ ПРОТИВ НЕПРИЈАТЕЉА
Сведочанствима америчких офкцира пред Комиеијом псказало се не само отсуство сарадње између ђенерала М и х а и л о вића и Сила Осовине, него се утврдило да је Михаиловић са својим људима наставио да води борбу како против Немаца, тако и против Италијака, чак и онда кад су Савезници престали да му шаљу помоћ и када су сву своју подршку пренели на Тита, па чак и после италијанске предаје. Амерички официри дали су еведочанства о многобројним одређеним војним операцијама те врсте, у којима су и сами учеетвовали са ђенералом Михаиловићем или са трупама које су оперисале под његовом командом. Међу примерима таквих операција помињу се ови: (1) Бар у две прилике, када су амерички официри били присутни, немачке снаге су директно напале на Михаиловићев Главни штаб и биле одбијене, са губицима, од стране одреда којима је командовао лично ђенерал Михаиловић ; (2) У иеколико прилика, амерички официри узели су учешћа са Михаиловићевим трупама у нападима на немачке и италијанске гарнизоне; (3) У другим приликама, ђенерал Михаиловић је командовао трупама које су рушиле одређене војне објекте, по препоруци америчких и британских официра придодатих његовом Штабу. У једној таквој прилици, за једну операцију коју су заједнички испланирали ђенерал Михаиловић и амерички официр на терену, дошла је путем радија из Каира контранаредба, с образложењем да су Савезници почели да пребацују своју подршку на маршала Тита и да из политичких разлога не желе да Михаиловићеве трупе изврше ту операцију. (4) Са помоћу водича које је дао ђенерал Михаиловић, једном америчком официру било је омогућено да уђе у београдски атар, који су у то време држале три немачке дивизије, да пропутује тај атар у циљу скупљања обавештеља о непријатељским снагама и да се затим безбедно врати у Михаиловићев Штаб.
АМЕРИЧКО СУЂЕЊ Е ДРАЖИ
303
(5) У разним приликама, у прнсуетву америчких официра, Михаиловићеве трупе које су биле ангажоване у борби против Немаца, биле су примораке да прекину борбу са непријатељем да би се брапиле од партизанских напада на њихова крила или позадину. Члановима Америчких мисија при ђенералу Михаиловићу било је дозвољено да разгледају рапорте и наредбе о операцијама, о онима које су имале да се изврше или пак које су биле у извршењу, као и да слободно присуствују конференцијама ђенерала МихаиловиИа и његовог Штаба. Сведочанствима тих чланова утврђује се: да су не само ђенерал Михаиловић, него и цело особље под његовом командом као и грађанска лица на његовом подручју, гајили осећање оштрог непријатељства према Немцима и да су их за предузимање војних операција ширих размера од оних које су вршили, спречавали нзмеђу осталог ови фактори: (1) Недовољно снабдевање и недовољна опрема; (2) Репресалије које су вршили Немци; (3) Партизански напади. Изгледа да чињенице у потпуности потврђују изјаву садржану у Ноти америчког Министарства ииостраних поелова, преданој садашњој југословенској Влади 30 марта 1946, да је ђенерал Михаиловић са својим снагама „без одговарајуће помоћи и борећи се под најтежим околностима” материјално допринео савезиичкој ствари. Сведсчанства показују да су Михаиловићеве снаге имале мало или нимало војие опреме, имајући као оружје углавном пушке и друго лако оружје разних калибара, а усто сасвим недовољне залихе муниције. Незнатан износ помоћи, која се у већој мери састојала из немачке опреме заплењене у Сев. Африци, био је бачен из авкона британског ваздухопловства у разним приликама пре октобра 1943 године; али та тако послата помоћ била је еасвим недовољна за опремање шш одржање било каквкх знатнијих снага или за омогућавање ђенералу Михаиловићу да води велике војне операције. Од октобра 1943 па надаље, чак и та помоћ престала је да се шал>е, вероватно због промене савезничке политике у корист маршала Тита. Политика немачких војних снага изгледа да се руководила дивљачким репресалијама против грађанског становништва кад год су Четници присту-
304
КЊИГА О ДРАЖИ
пили непријатељској акцији. Рушење каквог дела железничке пруге, што би могло лако да се поправи, било је праћено паљењем читавог села у суседству и стрељањем већег броја тамошњих сељака. Под таквим околностима, и с обзиром на недоЕОЉно наоружање, ђенерал Михаиловић је говорио члановима Америчке војне мисије: да је његова политика да очува војничку снагу, да изводи само оне операције које могу донети важке војничке користи, као и да позове народ на општу мобилизацију и најпуније напоре једино у вези са неком великом савезничком офаизивом. Изгледа да су сврха и дејство његових операција били да се привеже знатан број Осовинских трупа, које би иначе могле да се употребе на другом месту против Савезника, He изгледа да су било он, било чланови Америчке или Британске мисије, били икад обавештавани о савезничким плановима тако да би му се омогућило да употреби своје војне снаге на најкориснији начин. Упркос гореистакнутим тешкоћама, у време савезничких искрцавања у Италију, ђенерал Михаиловић дао је наредбу за повећање операција, што је довело до заробљавања знатних Осовинских снага и других последица. Отприлике годину дана доцније, септембра 1944, он је наредио општу мобилизацију и саопштио америчким официрима у своме Штабу ла ће предузети освајање Београда, који су у то време Немци чврсто држали. Његови планови за општу офанзиву у то време били су покварени партизанским нападом широких размера на његов Штаб, што га је приморало на повлачење. После септембра 1943, вероватно због промене савезничке политике, Радио - Лондон, чије су емисије за Југославију биле главни извор обавештења из спољног света, изгледа да ја прихватио политику да све активности отпора приписује маршалу Титу и Партизанима, не помињући ђенерала Михаиловића или Четнике. Амерички официри сведочили су о више примера, где су они учествовали са Четницима у операцијама против Немаца или у заробљавању немачких гарнизона, па еу слушали како Радио - Лондон убрзо затим за сваку од тих операција каже да су је извеле партизанске трупе под командом маршала Тита. Немачке окупационе власти растуриле су подједнаке понуде награде за предавање, живих или мртвих, било ђенерала
АМЕРИЧКО СУЂЕЊ Е ДРАЖИ
305
Михаиловића, било маршала Тита, Обећана сума (100 хил>ада златних Рајхсмарака) била је иста за обојицу. На неким плакатима су Немци ђенерала Михаиловића означили као „британског агента” , а маршала Тита као „руског агента” .
VI. НЕПРИЈАТЕЉСТВА ИЗМЕЂУ ЧЕТНИКА И ПАРТИЗАНА
У саопштењу Министарства унутрашњих дела садашње југословенске Владе, које је већ поменуто у овом Извештају, каже се да се, поред оптужаба за сарадњу с непријатељем, очекује да ће ђенерал Михаиловић бити оптужен за „стварне злочине против нашег народа, као што су убиства, злонамерна паљевина, пљачка и предавање Немцима чланова наше Народноослободклачке војске” . Никаквих сведочанстава није било пред Комисијом којима би се могле подржати ове оптужбе; а више сведока дали су изјаве да нису никад ни видели ни чули за било који пример те врсте. Нема никакве сумње да су између Четника и Партизана постојала непријатељства која су у суштини претстављала грађански рат. Никаква сведочанства нису дата пред Комисијом која би јој омогућила да пронађе прави почетак илн узроке ове борбе. Постоје неке индикације у сведочанствима да су, за кратко време после немачке најезде 1941, обе стране сарађивале против Сила Осовине и да су се уздржавале од непријатељстава једна према другој; али да је ујесен 1941 таква сарадња престала и да су непријатељства почела. Ђенерал Михаиловић, који је у то време, као и дуго времена после тога, дејствовао у својству законито постављеног Министра војног признате југословенске Владе, тврдио је да су његове снаге, за време вођења операција против Немаца, биле нападане у позадини од стране Партизана. Упркос тешкоћама које су стваране овим партизанским нападима, он je по свим изгледима продужавао да чини најбоље што је могао ради продужавања борбе против Немаца, чак и након повлачења помоћи од стране Савезника.
306
КЊИГА О ДРАЖИ
VII. СПАСАВАЊЕ САВЕЗНИЧКИХ АВИЈАТИЧАРА
Сведочанствима америчког војног особља пред овом Комисијом доказана је лажност оптужбе да су ђенерал Михаиловић или његове војне снаге предавали савезничке авијатичаре Немцима. Напротив, сведочанствима је утврђено ван сваке сумње: да су ђенерал Михаиловић и његови људи ( како војници, тако и грађани ) чинили све напоре да спасу, заштите и врате на савезничку територију савезничке авијатичаре свих народности који су били оборени у подручјима под њиховом контролом, као и то да су ти напори били успешни. Ова сведочанства указују да је преко 500 савезничких авијатичара било тако спасено или репатрирано. У огромној већини ти су авијатичари били Американци; али се и са другим савезничким војним особљем, укључујући Британце, Французе и Русе, поступало на сличан начин. Сви многобројни сведоци који су били испитани по овом предмету, укључујући официре из Мисије за спасавање ваздухопловних посада, као и известан број самих авијатичара, једнодушно су истицали у изјавама да не знају, нити су икад чули, за било који пример да Четници нису поступили на најбољи начин са неким савезничким авијатичарем, или да су неког савезничког авијатичара икада предали или препустили непријатељу. Сви су били пуни лризнања за сарадњу и помоћ коју су добијали. Један официр са службом у Штабу Петнаесте ваздухопловне снаге у Италији посведочио је, на основу званичних архива и испитивања, да није био позиат ниједан случај предавања савезничког особља непријатељу од стране Четника. У једном случају, по коме је лично вршио истрагу један амерички официр придодат Штабу маршала Тита, показало се да је лажна оптужба, да су савезнички авијатичари били предани Немцима, дошла од стране партизанских трупа. У једном другом случају, по коме је опет лично вршио истрагу један други амерички официр, такође придодат Штабу маршала Тита, партизанске трупе су привеле претученог заробљеног Четника, кога су оптужиле да је убио једног америчког авијатичара. Заробљеник је изјавио да је оптужба лажна, а доцније се утврдило да је авијатичар у питању био безбедно евакуисан уз помоћ Четника.
АМЕРИЧКО СУЂ ЕЊ Е ДРАЖИ
30?
Тамо где се радило о спасавању америчких авијатичара, показало се да ђенерал Михаиловић и његове снаге нису штедели напора, нису се никад колебали да заметну борбу са Немцима, нити су презали од репресалија. Један спасени авијатичар изјавио је да су биле издате инструкције од стране ђенерала Михаиловића у којима се истицало да је један једини амерички авијатичар, који се спасе и врати на савезничку територију, важнији за савезничку ствар него 150 четничких бораца. Сведочанства показују да су ове инструкције спроводили у дело поштено и драговољно како четничке снаге, тако и сељаци. Немачке власти нудиле су богате награде за предавање сваког савезничког авијатичара; али излази да није било ниједног случаја где би те понуде имале било каквог дејства. У Ноти југословенске Владе америчком Министарству иностраних послова од 5 априла 1946 изјављује се поред осталог: „Влада ФНРЈ признаје и верује да је Дража Михаиловић показивао наоко као да има лојално држање према Америци, и да је известан број америчких авијатичара, који су били оборени над територијом под његовом контролом, био спасен. Али зар би могао да чини другојаче, особито кад је очекивао помоћ у храни и оружју за ту услугу ?” Закључак који би се извео из цитиране друге реченице, показује се као супротан стварном стању. Стварно стање показује да је велика већина савезничких авијатичара у питању била спасена и рапатрирана после октобра 1943, када је савезничка помоћ била пребачена на Партизане и када је било укинуто свако снабдевање ђенерала Михаиловића. Један амерички официр на служби у Мисији за спасавање ваздухопловних посада, сведочио је да је он лично рекао ђенералу Михаиловићу да у накнаду за спасавање савезничких авијатичара не може очекивати никакву даљу савезничку помоћ. Показало се да су Четници наставили са неумањеним напорима спасавање савезничких авијатичара, и поред овог саопштења и укидања савезничке помоћи. У циљу евакуације америчких авијатичара, ђенерал Михаиловић је наредио да се изгради авионска писта на једном
308
КЊИГА О ДРАЖИ
пољу близу Прањана, а усто је распоредио око писте већи број својих иначе оскудних снага да би поље заштитио од немачких папада и обезбедио савезничким авијатичарима, који су ту сабирани, да сачекају на евакуацију. Посао се на овом аеродрому изводио с одличним успехом, и велики број америчких авиона је ту долетао, спуштао се и евакуисао савезничко војно особље. Можда су прилике под којима је овај аеродром напуштен вредне помена. Амерички авиони који су слетали на аеродром ради евакуације америчких авијатичара са четничке територије, стизали су празни, или носећи само малу количину намирница нарочито одређених за хитне потребе америчких авијатичара који су чекали на евакуацију. Међутим, пре спуштања на овај четнички аеродром, ти авиони су, према добијеним инструкцијама, кружили над партизанском територијом и бацали Партизанима товаре са намирницама, оружјем и муницијом. У септембру 1944, служећи се овом америчком помоћу, Партизани су напали на аеродром, и Америчка мисија за спасавање, заједно са ђенералом Михаиловићем и његовим трупама, морала је да се повуче. Ђенерал Михаиловић је после тога, у току свога повлачења, изградио другу авионску писту, која је исто тако послужила за евакуацију савезничког војног особља. Има такође доказа да су Четници, кад им је услед недостатка средстава било немогуће да евакуишу америчке авијатичаре непосредно са своје територије, уређивали пребацивање тих авијатичара преко фронта на партизанску територију, одакле су могли да буду евакуисани, те се евакуација у таквим случајевима приписивала у заслугу Партизанима. Више спасених авијатичара, као и чланови Америчких мисија, имали су прилике да дуго разговарају са ђенералом Михаиловићем. У току тих разговора, чак и после савезничког пребацивања помоћи на маршала Тита, ђенерал Михаиловић је једнако изражавао, на речит начин, своје дивљење према Сједињеним Државама и своју наду у послератно уређење на темељу начела Атлантске повеље. Последњи амерички официр на служби у Штабу ђенерала Михаиловића, у време кад су већ одавно били укинути свако савезничко признање и свака помоћ, понудио је ђенералу Михаиловићу да се са њим авионом евакуише на савезничку територију. Ђенерал је одбио,
АМЕРИЧКО СУЂЕЊ Е ДРАЖИ
309
рекавши да он сматра да је његова дужност да остане у својој земљи до краја.
VIII. ЗАКЉУЧЦИ И ПРЕПОРУКЕ КОМИСИЈЕ
По мишљењу ове Комисије, сведочанства која је америчко војно особље дало пред њом претстављају, према опште примљеним стандардима правосуђа у цивилизованим земљама, важан доказни материјал, по питању кривице или невиности ђенерала Михаиловића. Сведоци који су дали своје изјаве били су у одличном положају да знају за сарадњу с непријател>ем, да је ње уопште било; њихова је била и дужиост да о томе известе; али у њиховим сведочанствима није било ни трага од тога. Напротив, постоје обилна сведочанства о фактима која се не слажу са постојањем сарадње. Углавном сви сведоци који су се појавили пред Комисијом, изјављивали су јавпо под заклетвом да су спремни на одлазак у Југославију, ако им се за то пружи прилика, да сведоче на сваком суђењу ђенералу Михаиловићу на исти начин и у истом смислу као што су сведочили пред овом Комисијом. Пошто изгледа да таква прилика може да се не укаже, Комисија препоручује: да се један препис овог Извештаја, као и датих сведочанстава и доказног материјала, преда америчком Министарству иностраних послова, с молбом да се спроведе југословенској Влади, а да се други један препис пошаље непосредно Суду који води овај случај. Њујорк, Њ. Ј., 24 маја 1946. С поштовањем, Претседник, A r th u r G a r fie ld H a y s;
Чланови Комисије: C h arles P o le tti, A d o l p h B erle, ( Превео H. Л. К . )
T h e o d o r e K ie n d l.
ИЗЈАВА ПУКОВНИКА P. X. МАГДАУЕЛА пред Комисијом за испитивање случаја Драже Михаиловића
I. ЛИЧНИ ПОДАЦИ
Долепотписани, за време двадесетпетогодишњег боравка на Блиском Истоку и у околним земљама, стекао је широко опште знање и о Југославији. Пре овог рата, као професор на Мичиганском Универзитету, предавао је Модерну историју Балкана. За време рата, бавио се обавештајном службом за Балкан, од јесени 1942; био је у тесном додиру са савезничким сервисима надлежним за то подручје; усто била су му доступна сва обавештења с тим у вези. Долепотписанога је запослила Војска због његовог широког личног искуства и научног рада у прошлости, као и због тога што је створио себи научни углед путем објективног испитивања и расматрања научних проблема. Долепотписани је био упућен у мисију код ђенерала Михаиловића августа 1944, а напустио је Михаиловићеву територију 1 новембра 1944. За то време готово сталног путовања по Западној Србији и Источној Босни, долепотписани, придодати му амерички официри, као и спасени амерички авијатичари са којима се он сусретао, имали су сви пуну слободу кретања и додира са становништвом. За разлику од ситуације која је владала тамо где су амерички официри били придодати југословенским партизанским Штабовима, америчком војном особљу на Михаиловићевој територији било је с једне стране допуштено да присуствују важним Штабним конференцијама, а с друге стране могло је да бира само правац кретања, место коначења и сапутнике, без пратње Михаиловићевих официра или људи.
ИЗЈАВА ПУКОВНИКА МАГДАУЕЛА
311
Напослетку, треба истаћи да је долепотписани био целог живота либералних схватања, човек кадикад обележаван као „ружичаст” или Комунист. Године 1942, пре но што је Тито био уопште признат, долепотписани се заузимао за војну помоћ ГГартизанима на истој основи као и Националистима. После мисије код Михаиловића, понудио се добровољно да се врати у Југославију ради даљег испитивања ситуације у друштву са Партизанима и савезничким официрима који су подржавали Партизане. Ова понуда била је одбијена.
II. КРАТАК ПРЕГЛЕД ЗАКЉУЧАКА
(а) Долепотписани није видео нити чуо апсолутно ништа што би ђенерала Михаиловића лично, или официре под његовом командом, довело у везу са било каквом врстом сарадње с Немцима. Ту долазе у обзир не само лична запажања, већ и сва документа која је прегледао, као и разговори које је е о д и о са америчким, савезничким и , чак, непријатељским официрима. Овде треба укључити одговорне званичне британске претставнике на врло високим положајима. С друге стране, врло велики број прикупљених доказа поткрепљује закључак, са којим се долепотписани потпуно слаже, да се ђенерал Михаиловић, пре рата познати љути антиНацист, искрено посветио задаћи истеривања Немаца и њихових сателита из Југославије. To што је учинио релативно мало у том погледу, има се приписати приликама које нису зависиле од њега, нарочито грађанском рату који је подјаривала југословенска Комунистичка партија. (б) Докази на основу којих је ђенерал Михаиловић оптужен, делимично су лажни, а делимично претстављају извртање истине. Без обзира на заступнике које су нашли, његови тужиоци су мали број југословенских Комуниста, који су, путем обмањивања, обешчастили и разорили народни покрет отпора на чијем су челу били и који су, за време рата, били неједанпут доказано криви за крупне фалсификате и лажно претстављање ствари. Прави злочин за који је ђенерал Михаиловић оптужен, то је, што је он у свести 80% југословенског
312
КЊИГА О ДРАЖИ
итановништва постао, и остао, символ једноставног, постојаног југословенског сељачког отпора против тираније, било туђинске или домаће. (ц) Природа покрета који је водио ђенерал Михаиловић, у великој је мери схваћена криво ван граница Југославије. Као што је Ђенерал често подвлачио долепотписаном, национални покрет отпора против најезде Сила Осовине створио се спонтано широм целе земље. Као у америчкој Револуцији, приврженост присталица у сваком срезу ишла је у првом реду месним првацима, којих је било и којих има на хиљаде. Улога ђенерала Михаиловића састојала се у наетојању да координира све активности, и Ђенерал је био истински збуњен иностраном пропагандом која је погрешно приказивала његов положај. Овакав облик организације даје снагу једном покрету, јер му корен пушта широко на све стране; али је, у исто време, извор слабости, јер координација и дисциплина трпе од тога. Ђенерал Михаиловић је имао пуну контролу једино над својим сопственим малим снагама и над снагама неколицине других првака. Он је имао делимичну контролу над многобројним групама чији су прваци примили општу стратегиску линију коју је прописао Ђенерал, али није имао никакву контролу над било којим другим групама Четника. (д) Израз „Четник” одговара речи „герилац” . Било је Четника под командом Михаиловића, а л и ч е т н и ч к е с у г р у п е б и л е т а к о ђ е с т в а р а н е од с т р а н е с р п с к е м а р и о н е т с к е В л а д е , од с т р а н е Н е м а ц а , к а о и о д с т р а н е И т а л и ј а н а , а неке групе нису признавале никакво више покровитељство. (е) Поред ових група под покровитељством Осовине, разни прваци отпора, укл>учујући и Комунисте и Националисте, у разна времена су правили погодбе са властима Осовине. Као што je горе речено, ни Михаиловић, ни они који су били под његовом непосредном командом, не могу се оптужити за погодбе те врсте. Али извесни прваци, како комунистички, тако и националистички, правили су примирја или споразуме о невршењу операција у извесним подручјима, или су замењивали намирнице за муницију, и тако даље. Немачке власти непреетано су настојале да повећају меру сарадње. Југословенски комунистички прваци данас се праве да не знају за свој сопетвени доеије о погодбама и о повременој отвореној сарадњи
ИЗЈАВА ПУКОВНИКА МАГДАУЕЛА
313
са Осовином, а потурају Михаиловићу дела са којима он није имао везе. (ф) Односни допринос савезничкој ствари, који су дали Националисти и Михаиловић с једне стране и Партизани и њихови комунистички вођи с друге, претставља спорно питање. Докази с обе стране које има долепотписани, могу се укратко изложити како следује: (1) Кроз цео период Осовинске окупације Балкана, просечно узев, Осовинске трупе биле су подједнако моћно концентрисане на националистичкој, као и на партизакској територији. (2) Осовинске репресалије против Националиста, нарочито против људи за које се знало да су привржени Михаиловићу, биле су просечно теже од оних које су биле предузимане против Комуниста. Има пуно доказа да су се, у свему узев, Немци бојали више Михаиловића и да су показивали више жучности према Михаиловићу него према Титу; Михаиловићеви Срби трпели су веће репресалије него Чеси или западно - европске групе отпора. (3) Михаиловић је био особито активан против Осовине за време 1941 и 1942 године, када је дао прави стварни и признати допринос англо - америчким борбама у Африци, нападајући непрекидно немачке саобраћајне линије. За време 1943 и прве половине 1944 године, жестина немачких репресалија навела га је да усвоји опрезнију политику, сличну оној коју су Савезници прописали за друге групе отпора у Европи. У исто време, Националисти су били стално нападани од стране група које су предводили Комунисти. (4) Када је долепотписани стигао у Михаиловићев Штаб, августа 1944, већ је била нарзђсна општа националистичка мобилизација. Долепотписаноме су показани планови и наредбе издате за општи напад на снаге Осовине; усто, заједно са другим америчким официрима, долепотписани је лично разгледао распоред трупа извршен за ту офанзиву. Све је очевидно сведочило да је Михаиловић распоредио своје трупе подесно за главну акцију против немачких гарнизона, слагалишта и саобраћајних линија; али, чинећи то, морао је оставити позадину и лево
314
КЊИГА О ДРАЖИ
крило изложене нападу концентрисаних главних партизанских снага, које тек што су биле започеле са нападима против Националиста. Према ономе колико је малој групи америчких официра било могућно да обиђу фронт и да посматрају, у септембру су националистичке снаге удариле на немачке и бугарске снаге у размерама које су им допуштали њихова војничка опрема и наоружање. Осовински покрети трупа били су потпуно испрекидани, а знатне количине муниције и знатан број заробљеника пали су у руке Националистима. У томе часу, од Комуниста предвођене Титове снаге напале су Михаиловићеве снаге на широком фронту. Очевидац тога напада био је лично долепотписани са својим Штабом. Нападајући Михаиловићеве снаге, Титове снаге прошле су кроз низ немачких гарнизона у долини Западне Мораве не обазирући се на Немце зарад овог напада против људи већ заузетих борбом против Немаца. После тога, главни напори Титових снага у Западној Србији били су усмерени не против Немаца, већ на заробљавање ђенерала Михаиловића и Америчке мисије. Те серије напада присилиле су ђенерала Михаиловића на повлачење у Босну. (5) Постоје озбиљни докази, укључујући ту запажања једног америчког официра придодатог на службу долепотписаном, да су снаге ђенерала Михаиловића, за време октобра, биле реорганизоване у Србији и да су допринеле у веома знатној мери поразу немачких снага, подразумевајући ту и њихове операције у заједници са совјетским снагама до времена када су комунистичке сплетке и напади довели до њиховог растурања. (6) Ратна саопштења која су издавале југословенске снаге под комунистичким воћством, давала су постојано лажну слику војних операција. У Каиру, за време прве половине 1944, долепотписани је био непосредно у вези са једним Савезничким одбором за оцењивање стања Осовинских саобраћајних линија на Балкану. Тај одбор имао је на располагању све изворе информација. Комунистичка ратна саопштења о њиховим операцијама против немачких саобраћајних веза, показала су се тако
ИЗЈАВА ПУКОВНИКА МАГДАУЕЛА
315
постојано непоуздана, да су њихова сведочанства на крају била сматрана безвредним. Услед горњег искуства, долепотписани је држао једну групу официра у циљу оцењивања ових комунистичких ратних саопштења на бази њихових сопствених података. To опсежно проучавање открило је да су комунистичке тврдње о ослобађању територије у Југославији и о поразима Осовинских снага биле постојано у контрадикцији са наредним ратним саопштењима. Било је очевидно да су те тврдње биле објављиване у циљу пропаганде, и то је довело у озбиљну сумњу сва тврђења југословенских Комуниста о доприносу саЕезничкој ствари, сем оних о којима су се стварно уверили лично савезнички официри. Пре одласка долепотписаног у Југоелавију позади фронта, њему су биле показане званичне мапе југословенског комунистичког Врховног штаба, на којима су биле означене територије које су држали Михаиловић и Тито. Подручје у које је долепотписани имао намеру да се спусти ради контакта са Михаиловићем, било је ту означено као део једног ширег подручја Западне Србије које су тобож ослободиле и држе Титове снаге. Америчка мисија за спасавање авијатичара и долепотписани са својом групом спустили су се на то подручје и пропутовали целу Западну Србију и добар део Централне Србије. Осим градова, које су држали Немци, читавим пределом господариле су и управљале Михаиловићеве снаге. Није било знакова да су Комунисти ту икада били у чврстом поседу. Доцније, кад се долепотписани повукао у Североисточну Босну са Михаиловићем, нашао је да цело то подручје, изузев градова које је држала Осовина, држе Михаиловићеве снаге. Становништво, као у Западној Србији, отворено је носило краљевске значке; постојале су националистичке болнице и школе. При свем том, баш у време кад је долепотписани путовао по том подручју, слушао је америчке радио - емисије где наводе југословенска комунистичка ратна саопштења у описима о „ослобођењу” тога поручја од стране Комуниста. Доцније, поново у сливу реке Босне око Добоја, долепотписани је провео неколико недеља путујући слобо-
316
КЊИГА О ДРАЖИ
дно и наилазећи свуда на заједничку националистичку управу створену од Срба, Хрвата и Муслимана који су били против немачких марионетских режима. За ово време долепотписани је поново чуо радио - емисије са ратним саопштењима у којима се тврдило да Комунисти воде операције у овом подручју. Долепотписани је убеђен на основу свих доказа, да је маса у покрету који је водио Тито са другим комунистичким првацима хтела да даје отпор Осовини исто онако као што су то чинили Националисти. Међутим, стварни отпор против Осовине био је строго ограничен првенством које су комунистички вођи насилу дали грађанском рату и настојањима да униште Михаиловићев утицај. Под тим околностима, ниједна југословенска група отпора није могла дати неки знатнији допринос током 1944 и 1945 године.
III. НЕМАЧКИ ПРЕТСТАВНИЦИ У МИХАИЛОВИЋЕВОМ ШТАБУ
Много се прашине дигло у вези с извештајима о посетама које је Штабу ђенерала Михаиловића чинио неки Хер Штеркер, чиновник немачког Министарства иностраних послова, ујесен 1944. Следеће је веран приказ тога случаја. Немачки службени кругови ступили су у додир са долепотписаним, ради разговора о предаји немачких снага. Као што се данас зна, било је пуно таквих немачких додира за време последњих месеца немачког отпора, а њихов је значај био мали услед тога што Нацисти нису били вољни увидети да Савезници озбиљно мисле кад захтевају безусловну предају. Долепотписани је имао налог да саслуша и даље пренесе сваку немачку понуду. Ђенерал Михаиловић никако није хтео да има било какав додир са Немцима, али је пристао на Штеркеров долазак тек на наваљивање долепотписанога. Долепотписани је имао два састанка са Штеркером. Како је Ђенерал био са долепотписаним и пре и после тих састанака, није могао доћи у прилику да се посебно састане са Штеркером. У времену између та два еастанка, југословенски Комунисти су се трудили да заробе Михаиловића тако упорно и стално, да је Немцима морало бити јасно да Ђенерал није у стању да им помогне или да од
ИЗЈАВА ПУКОВНИКА МАГДАУЕЛА
3i7
њих помоћ прими. Долепотписани је убеђен да је овај случај само један пример настојања која се данас чине да се углед ђенерала Михаиловића убије извртањем чињеница. Вашинктон, 7 јуни 1946. ( Превео Н. Л. К . )
Robert Н. McDowell
МИХАИЛОВИЋЕВО ДЕЛО
Главно дело ђенерала Михаиловића, по коме он улази у историју Другог светског рата, јесте његова герилска војна противу немачке војне силе у нашој земљи. У Другом рату гериле су се јављале у свима заузетим земљама. Герила ђенерала Михаиловића била је најранија. Герила, као што се у Другом рату показало, може много, али не може све. Она не може да туче главну непријатељску снагу; она сама собом не може да ослободи земљу. Али, као помоћно средство редовне војске, она може да учини много. С чисто војног гледишта, герила ђенерала Михаиловића највише је вредела онда када се била везала за савезничке операције у Северној Африци. У тој прилици, Михаиловић je, по признању самих савезничких команданата, учинио њима врло велике услуге. Михаиловић је тачно знао шта герила може, а шта не може. Своју главну акцију он је припремао за онај тренутак када почне искрцавање савезничких трупа на Балканском Полуострву. Дотле, било је довољно што је његова герила била успела везати известан број непријатељских дивизија. Овај његов план био је поремећен појавом комунистичке гериле. Као што се зна, Комунисти се нису ставили у покрет чим су Немци продрли у нашу земљу; они су учинили то тек неколико недеља доцније, онда када су Немци заратили са Русијом. Докле је Михаиловић имао један првенствено војни план, Комунисти су имали један првенствено политички, или, тачније речено, партиски план. Они су се спремали да, после слома Немачке, дограбе власт у Југоелавији. Једина организована војна снага која би им се у том тренутку могла одупрети био је ђенерал Михаиловић. Зато су Комунисти прегли да га, ако је могућно, још пре немачког слома униште. Они су изазвали прави грађански рат између Михаиловићеве и своје гериле. Ко год за време непријатељске окупације изазива
МИХАИЛОВИЋЕВО ДЕЛО
319
грађански рат, тај уствари служи непријатељу. To је што треба имати на уму, када је реч о комунистичким самохвалама да су сви други осим Комуниста сарађивали с непријатељем. У грађанском рату победили су Комунисти. Они су победили захваљујући војној помоћи Совјетског Савеза и политичким погрешкама Савезника. Да тога није било, ђенерал Михаиловић не би доживео катастрофу. У данашње доба светских ратова, све је тако везано једно с другим, да ничији успех не зависи више само од његових личних напора. Шта ће бити с нама, често зависи од догађаја у сасвим другом делу света. Михаиловићева судбина била је запечаћена већ у Техерану, кад је пропао план о искрцавању Британаца и Американаца на Балканском Полуострву. Шта човек да ради у тако неизвесним временима, када није могућно израчунавати услове успеха? Ако се не варам, баш је Винстон Черчил (Winston Churchill) рекао, да у таквим временима остаје само једно, a то је испунити дужност. Ако се више не зна шта може донети успех, зна се шта дужност налаже. Ђенерал Михаиловић није постигао успех, али је своју дужност испунио. Ђенерала Михаиловића, уосталоме, не треба судити само по његовим делима. Треба узети у обзир и његову личност, која је била у извесном смислу и већа од његових дела. Колико је то тачно, види се већ по томе, што он није ушао само у историју, него и у народно предање. Има доста њих који су ушли у историју и добили у њој угледно место, али који нису оставили трага у народном предању. У историји Србије XIX века било је знаменитих државника и војвода о којима су се историчари много бавили, али о којима у народу нема ни прича ни песама. Он је ушао у ред оних легендарних личности које имају поколењима да служе за пример. Те су личности једна врста народне савести. Познији нарадггаји морају да пазе да се покажу достојни тако великих предака. Владика Данило у Г о р с к о м в и ј е н ц у каже оним Црногорцима који су скренули с права пута. Су чим ћете изаћ пред Милоша И пред друге српске витезове Који живе доклен сунца грије?
У те витезове који су својим примером обележили познијим нараштајима пут дужности, спада и ђенерал Михаиловић.
320
КЊИГА О ДРАЖИ
За живота он је био гоњен, клеветан, мучен, и најзад уморен. Његово је тело разнето на комаде, и он нема гроба. Али ови помени који му се чине широм целе наше емиграције показују да он и даље живи у души српског карода, и да пе ту живети увек, докле српско име буде трајало, јер он је дао своме народу све што смртни човек може дати. Нека је вечна слава ђенералу Михаиловићу! Слободан Јовановић
ДРАЖИН
МИТ
Има историских личности које више занимају историчаре него народ, али има и других које више занимају народ него историчаре. Например, о Краљевићу Марку историчари мало што знају, па и то што знају не чини им се ни важно, ни врло занимл>иво. Међутим, тог истог Марка народ је опевао у већем броју песама него кога било владара или јунака из нашег Средњег века. Које су личности кадре учинити јак утисак на народ, и ставити у покрет његову машту, не може се унапред знати, Без сумње, много зависи од њихових личних особина; али доста зависи и од даних прилнка, да не кажемо случаја. У Првом устанку, осим самога Карађорђа, једино је Хајдук Вељко успео привући народну пажњу не само на своја дела, него и на своју личност. Од осталих јунака тога доба, народ памти поједине подвиге; али њихова личност није остала жива у његовом сећању. И например, народ памти јуначку смрт једног Стевана Синђелкћа или једног Танаска Рајића; али њихове личности нису оставиле таквог трага у кародном предању, као што је оставила Вељкова личност. Од владалаца Србије XIX века, у народу се може бити само Милошева личноет зна. Њега народ није онако опевао као Краљевића Марка, али га је испричао у многобројним анегдотама. ( Неке од њих сабрао је Милан Милићевић у спису К н е з М и л о ш у п р и ч а м а . ) О д државника предратне Србије, ни о Илији Гарашанину, ни о Јовану Ристићу нема народних прича; има их донекле само о Пашићу. Као и о Милошу, тако и о Пашићу, народне приче су поглавито хумористичке. Могло би се рећи да приче о Пашићу нису постале у еамом народу, него у варошким каванским разговорима; али, ма где да су постале, важно је да су се оне по народу рашириле. Ако их народ није родио, он их је усвојио.
322
КЊИГА О ДРАЖИ
Народне песме и приповетке о појединим историским личностима одговарају тек упола истини. У њима има тачног опажања, али има и уметничког прерађивања. Кад се заинтересује за једну личност, народ ради с њом као што би и један уметник радио. Он је своди на две, три основне црте; и те црте, да би их начинио што јаснијим, појачава и увеличава. На тај начин, та лкчност губи доста од своје историске етварности и прелази у област народног мита. Међу савременим Србима ђенерал Дража Михаиловић је јамачно једини чија ће успомена остати не само у аналима историје, него и у народном предању. Народ га је брзо заволео, што се види и по надимку који му је дао. Народну љубав Михаиловић је без сумње заслужио својим родољубљем и својим ретким моралним особинама, о којима сведоче сви они који су е њиме имали заједно да раде. Али зашто је његова лична вредност учинила тако јак утисак на народ, то се не може разумети ако се не узме у обзир и оно душевно стање у коме се народ налазио после нашег пораза од 1941. Тај пораз био је тежак удар за народ. Он није могао доћи к себи да је за мање од месец дана изгубио војску и државу. Он није схватио да у савременом рату бој не бије „срце у јунака” , већ га бије „свијетло оружје” . У поређењу са модерно наоружаним Немцима, ми смо изгледали скоро голоруки. Нас нису савладали Немци, него њихова борна кола и њихово ваздухопловство. Народ је највише болело што је могло изгледати да ее рат с Немцима свршио и без праве борбе. Наша је иеторија пуна катастрофа; али катастрофи је увек претходила борба, у којој је част оружја била спасена. После пораза од 1941, народ је стао губити веру у себе сама и очајавати о својој будућности. To је било душевно стање у коме се народ налазио када је Дража Михаиловић почео своју герилску војну. Он је доносио народу управо оно што је народу тада било најпотребније, — доносио је борбу. Народ се одједном пренуо. Њему се чинило да још није све изгубљено, да прави рат тек настаје, и да ћемо га водити онако како су га и наши стари водили у Првом и Другом устанку, — из шумских склоништа, на хајдучки начин. Познати Његошеви стихови о Карађорђу дали би се и на ђенерала Михаиловића применити:
323
ДРАЖИН МИТ
Из мртвијех Срба дозва, дуну ж ивот српској души.
У једном тренутку кад је народ стао губити веру у себе сама, ђенерал Михаиловић му је ту веру повратио. У народној машти он је постао оличење наших старих врлина и нашег старог јунаштва. To је већ био почетак његовог претварања од историске личности у митску личност. Историчари ће још дуго времена прикупљати податке о животу и раду ђенерала Михаиловића. Они ће још дуго времена претресати његове војне и његове политичке карте, — и по својој старој навици, они ће, након свршених догађаја, доказивати да је ово или оно вал.ало друкчије урадити. Историска перспектива из које ће се ђенерал Михаиловић посматрати, мењаће се непрестано; али што се неће мењати, то је његов мит, то је она његова слика коју је народна машта створила. Народ га је ставио у исти ред с јунацима из народних песама, — и то је било сасвим право; јер је у једној од најтежих криза у народном животу ђенерал Михаиловић схватио народну душу боље него ико други. Слободан Јовановић
БЕСЕДА О ДРАЖИ У цркви Христова Васкрсења у Чикагу, 18 јула 1954.
Рече Господ: „О д ове љубави нико нема веће него кад ко ж ивот свој положи за пријатеље своје.’' (Јован, X V , 13.)
Поштована Господо ерпска, браћо и сеетре, У свима временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријател.е своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ каш највећом љубављу. У ширем обиму, таква се љубав може односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео један народ. У најширем обиму, она се односи искључиво на Сина Божијега Исуса Христа, који је положио живот свој на крсту за васцели род људски. Према томе, Божије je, а не човечије, положити живот свој за све човечанство; док је за обичне велике људе: положитк живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове човечије: положити живот свој за цео један народ. Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим тиме, што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека него за Бога. Покошен је Дража косом смрти после петогодишње мучне одбране живота свога народа, осуђеног на смрт и на потпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога српског народа, или речено видовданским језиком: за крст часни и слободу златну. Увек и за увек два узвишена и непро-
БЕСЕДА О ДРАЖИ
325
менљива начела у свима великим српским борбама од св. Саве до наших дана. У борби коју је Усуд досудио њему и његовој генерацији, он није могао дати ништа веће него што је дао, тј. живот свој. Зато ће правична историја ставити њега на равно са косовским витезима, како њега тако и сву његову изгинулу војску, све његове храбре војводе, барјактаре, капетане и ратнике. Јер, сви они са својим вођом остварише ону љубав коју Христос назива највећом, положивши живот за народ свој, исто као и велики Кнез на Косову са својом крстоносном војском и Карађорђе са својим устаницима. Увек и за увек иста војска, исти народ, иста начела. Но застанимо у данашњи дан, и учинимо једно сравњење себе са народним јунаком коме чинимо овај помен. По свима описима, Дража је био народни човек у буквалном смислу. Да ли су сви они који њега сада славе, народни људи, или пак туђинци српском народу у свему осим српског имена ? Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, постио, причешћивао се и држао крсну славу. Да ли тако чине сви они који се крепко држе за његов шињел и диче негдашњим познанством с њим? Дража је био у законитом браку с венчаном женом. Како се могу онда хвалити Дражом неки који се жене ( или полуж ене) туђинкама, док њихове законите супруге у Отаџбини, верне и чисте као весталке, чувају огњиште, пале крсне свеће, васпитавају децу и очекују састанак са њима ? Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. Шта, дакле, имају заједничкога са Дражом они који раздиру организам српскога народа, цепају Српство и разбијају га у ситно иверје, које није ни за какву зидарију, него само за огањ, а све Еичу: „Дража, Дража!” „Ја и Дража!” „Ми и Дража!” Дража, да је избегао у иностранство ( хвала Богу те није! ), свакако би се срцем прибио уз све српске националне организације у слободном свету. Како, онда, да схватимо оне који одричу свој дуг Српској народној обрани и нису учлањени ни у Српску православну цркву, нити у једну српску родољубиву организацију ? Тешко ми је, заиста тешко, што морам да упутим са олтара ову оштру опомену ( не само ради Српства, него и ради тих
326
КЊИГА О ДРАЖИ
сам их) онима који морално поклекнуше у страном свету, који надвладаше у рату већа зла, док сада у миру подлегоше мањим. Њима довикујем: „На прави пут, браћо! Ваш Командант је жив, и он вас из оног света види на странпутици и жалости се!” Но, колико ми је тешко учинити ову опомену неколиким, толико ми чини радост што са овога места могу да похвалим сву ону огромну већину српских ратника који до данас не поклекнуше, него осташе на висини Дражине побожности, родољубља и поштења. To су Дражини јунаци, који са својим елавним Командантом пођоше кроз крв и огањ; којима су ране једино одликовање, а Дражин пример звезда светлиља на путу живота. Њима припада првенство, али не искључиво, у прослављању великог српског сина мученика. Јер, Дража Михаиловић припада целом српском народу, никако једној партији, и не само једној нашој генерацији, него и будућим. Народ који у страховитом мраку робовања и страдања издиже из своје средине велике људе, велике по љубави, праведности и храбрости, који му светле у ноћи, далек је од пропасти а близак васкрсењу, већој слави и пунијем животу. Такве људе, многе и многе, на челу са Дражом Михаиловићем, даровао је Бог Србима у овој мученичкој генерацији. Да се радујемо и веселимо с благодарношћу Свевишњем. Јер, док су код неких других народа у прошлом Светском рату вођи били крволоци и стрвинари, неморални злочинци какве сунце није видело од постанка света, дотле су вођи српског народа, на челу са Дражом, били људи богољубиви, правдољубиви и народољубиви. Имена оних првих на небу се неће споменути, а у историји света спомињаће се с одвратношћу и проклетством; док ће имена ових других на небу бити песма бесмртних духова, а на земљи слава и похвала поколења и поколења. Дража Михаиловић био је легендарна личиост и за време свога живота; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. А који се зову Дражини, нека подражавају Дражу. Бог да му дарује вечни живот у ејају Небеске Србије! Амин, Боже, д а ј! Слава му! Епископ Николај
ДРАЖ А МИХАИЛОВИЋ
Дража Михаиловић је ушао у иеторију, ону коју никакав светски вихор није могао однети, па ни онај који је однео њега, толике животе с њиме, и с њима свима и слободу наше земље. Он је ушао у ону историју која вечито живи и од које народи вечито живе. Једна светиљка више на мрачном путу духовног успона нашег народа, да осветли неизвесну будућност и покаже пут слободе, пут самопрегора и жртве, славе и величине, спону између данашњих поколења и оних која Долазе. Једно кандило више, да обасја пале и поучи живе на примеру мртвих, — нераздвојна спона између живих и мртвих, између данаших поколења и оних која су прошла. У тој нераскидној вези између прошлости, садашњице и будућности и лежи бит једног народа, све оно што један народ чини народом, не гомилом. А тај заједнички пут успона ка заједничком идеалу, идеалу слободе, чини га достојним имена које носи, непостидним пред онима иза себе и онима испред себе, пред самим собом и пред свима другима, и даје иу духовну снагу да победи као заједница несаломљиве моралне подлоге, не као заједница дивље, пљачкашке хорде старих и нових варвара. Велики значај овог народног човека и дубоки смисао његовог живота и смрти и лежи у томе, што се он јавља у мутним сременима опште збуњености, када се у густом мраку који је покрио нашу земљу запалило одједном неколико светиљака, појавило неколико путоказа с пламеним крилатицама, и када је у општој забуни народ имао опет да бира којим путем да пође. Једни су га позивали да пође с „изабраним” народом, као да је Бог послао Хитлера да подави милионе само зато што нису Немци. Други, да се мири са судбином, јер покорну главу сабља не сече, као да је икада идеал српског народа био да се мири с ропством. И то све у тренутку када су око
328
КЊИГА О ДРАЖИ
њега и између њега трећи позивали своје да пођу на н> с победником, иза победника, јер тако ће се најлакше доћи до мрвице, као да се мародерство, пљачкање мртвих и рањених иза туђз победе, икада могло уздићи на раван народне борбе за слободом, и када су га и они позивали само да промени веру и име па да ужива све благодети слугу слугиних. Четврти су га звали да пође с њима, јер њихов пут води право у рај на земљи, пошто онај на небу људи без душе нису могли наћи. Први су рачунали на сујету људску, јер је ласкаво за њу када те „изабрани” народ прима у своје друштво, ма и као слугу. Други су рачунали са слабошћу људском, јер је слабости људској увек мила глава на раменима, ма била и покорна и на вечкто пресавијеној кичми. Трећи су рачунали на нагон лаке пљачке, а најлакша је пљачка мародерство, и на мржњу, на заеиет и мржњу бољега од себе, на варварство које ее најлакшо раепламти у дивљаку када може да убија без тренутнси ризика и опљачка без непосредне казне, јер дивљи човек не види далеко. Четврти су ишли на просту превару добродушних и добросрдачних, вешто продавали пакао за рај, зликовачку деспотију за праву слободу. Усред тих заводљивих али варљивих пламенова, засијао је и пламен на Равној Гори, и не на једној Равној Гори. И он је указивао на известан пут, али на онај јединствени, ваздашњи наш пут, на наш судбински пут слободе, истинске слободе, народне слободе. И народ је осетио да је то његов пут, онај исти којим је пошао и у Први светски рат, којим је ишао и у овај Други. На једној тешкој раскрсници, у пуном мраку, с толико разних путева пред собом, народ се није дао завести. Нагонски је разазнао прави пламен од лажног, свој пламен сд туђег. Зато тај народ мора живети. Зато ће тај народ извојевати себи слободу, довршити дело Дражино. Зато је светиљка К0ЗУ Зе Дража упалио постала великим народним светиоником коју "никакав вихор угасити не може, исто онако као што не може угасити оно кандило које данас гори у души народној пред ликом Дражиним и његових мученика. Др Милан Гавриловић
ИА ДАН ДРАЖИНЕ СМРТИ
Ретко су кад савременици били способни да осете и оцене пуну вредност истински великих људи. Стојите ли испод саме високе планине, некад јој не можете ни врха сагледати, a увек вам недостаје могућност испоређења. Потребан је известан размак у простору, да запазите њену истинску величину. Код људи је потребан известан размак у времену. Време је велики уметник, који на слици испушта појединости и подвлачи главне црте духовне на лицу: био то апостолски занос или херојски став, или снага воље, или анђеоска чиетота. Сликар није фотограф. И време тако стире са човека све што је безначајно или у његову животу или на његову телу, све оно чиме су његову личност замагљивали и мржња и завист и неразумевање његових савременика, и даје потомству његов духовни лик, у његовим основним, великим цртама, које претстављају оно што је достојно вечности. Тако он постаје легенда и мит, служећи као надахнуће и углед најбољим међу људима и целом свом народу у будућности. Тако је Дражина величина историска и вечна, у том што је он претстављао уједињене све истински најбол>е врлине српског народа: храброст, страсну љубав слободе, широкогрудост, човечност и несавладљиву тежњу према напретку, а ниједне српске мане, осим једне племените: безазлености, која је његову делу шкодила, како је и целом нашем народу, не једаред, у прошлости. Сетите се 1941 године. Хитлер је подредио сву Западну и Средњу Европу; једина Велика Британија држи се, али стрепи. Још нису у рату ни Совјетски Савез ни Сједињене Америчке Државе. А један српски пуковник одмеће се у шуму. He да се уклони заробљењу, или да поведе само једну хајдучку чету,
330
КЊИГА О ДРАЖИ
већ да организује војнички отпор колосу који је прегазио његову Отаџбину и пред којим је у страху цео свет. Није се он одметнуо као Комунисти кад је Хитлер напао Совјетски Савез и владало у народу опште уверење да ће СЕе бити готово „до Митровдана” . „Па то је луд човек!” говоршга су разумни. Доиста; али болестан од светог лудила, оног које је Милоша, са два побратима, одвело међу десетине хиљада Турака, да им, усред њих, убије цара. Шта би било од човечанства, у каквој би срамној морачи иструнуло, да није било таквих луђака: учитеља вере, пророка, апостола, политичких и социјалних реформатора, ратних хероја? И Синђелић је био луд, и Танаско Рајић, и она двадесет и четири Црногорца што су одбранили Острог од турске војске, и Трипко Џаковић, који је сам дочекао турску војску на тарском мосту. Није тешко замислити како ће потомство судити о Дражи, кад буде гледало из далеког историског размака на њега и на Хитлера. Он је био официр, а у Централном комитету покрета су и Социјалне демократе и Републиканци. Павелић коље Србе, а он у Централном комитету има и Хрвате и ради на споразуму са Хрватском сељачком странком. Бугари окупирали половицу Србије, а он ради с подземном Бугарском. Део Муслимана Усташа клао је Србе, а он је у Централном комитету имао Муслимане и издавао за Муслимане лист. Био је Шумадинац, а за своје претставнике на страни изаслао је једног Шумадинца, два Србина пречанина, једног Хрвата и једног Словенца. Никад тако пре рата не би поступила ниједна Влада. Ђенералштабни пуковник и дипломата, а примао је радикалне политичке, социјалне, економске и културне реформе, и безгранично волео сељаке, стојећи тако без премца у својој друштвеној средини. Био је човечни патриота и није хтео плаћати симпатије Савезника са хшвадама непотребно жртвованих српских живота, како су чинили Комунисти. У њему су се уједињавале врлине српских хероја, без њихових мана: био је луд за правдом, као Марко, али без његове жестине; обухваћао је духом сав Балкан, као Душан,
НА ДАН ДРАЖИНЕ СМРТИ
331
али без жеље за српском хегемонијом; није био мањи јунак од Карађорђа, јер се дигао против највеће силе у свету, у часу њена највећег напона, а не против Турске у часу распада, али није био немилосрдан као Карађорђе; био је мудар као Милош, али без његове лукавштине и подмуклости. И, уза све то, био је невероватно скроман и једноставан, без помпе и позе, као истински хришћанин. Био је само преблаг за дивље време и безазлено веровао у правичност Великих „Савезника” , као и наш народ. Ето, то ће бити суд времена о овом ретком човеку, и зато ће време туговати над његовом судбином, као над судбином евију великих мученика за велике људске идеале. И зато he увек праведно време рећи: — Слава њему, а стид и срамота његовим непосредним и посредним убицама! Адам Прибићевић
ТРИ ЗАСЛУГЕ ДРАЖИНЕ
Двадесет и пети март! Двадесет и седми март! Шести април! Седамнаести април! Догађаји се ређају невероватном брзином: југословенска Влада приступа Тројном пакту; српски народ пркосно се одупире Хитлеру; Немачка напада Југославију; југоеловенска војска капитулира; ствара се „Независна Држава Хрватска” ; Крал> и Влада напуштају земљу. Неколико дана после тога, примам прве вести из земље. Један пријатељ описује ми, још крајем априла, муке које су га мориле: „Издржао сам два дана и две ноћи бомбардовања. Добро је кад сам остао жив. Али све то није ништа према страшним моралним мукама, које се теже подносе. Страшна нас судбина постиже! Изгубисмо оно чиме смо се деценијама поносили; изгубисмо војничку славу и углед. Издадоше нас Хрвати, а Главна команда показа се скроз неспособна за данашњи рат. He може човек да се освести шта се зби од наше лепе земље.” Речитије се није могло описати тренутно расположење Срба. За дванаест дана, од 6 до 17 априла, изгубили су веру у Западне Демократије, изгубили су веру у могућност обнављања заједничке државе и, што је било најтеже, изгубили су веру у саме себе. „Изгубисмо оно чиме смо се деценијама поносили; изгубисмо војничку славу и углед.” И одједном, после пораза, у окупираној и раскомаданој држави, појављује се отпор, и то оружани. Устанак дижу редовна војска и њени официри. Целим отпором командује један ђенералштабац, члан те бивше Главне команде „која се показала скроз неспособном” . To је био ђенерал, тада још пуковник, Михаиловић. И сам је на суду
ТРИ ЗАСЛУГЕ ДРАЖИНЕ
333
изјавио: „Када је дошао рат и наш фронт био разбијен, нисам стишао у заробљеништво, већ сам остао са народом сломљена духа, напуштен од свих. Нисам положио оружје, већ сам отишао у брда да прикупим и реорганизујем остатке наше војске, позивајући народ да угуши свој бол и тугу. Хтео сам да наставим борбу.” И наставио ју је, романтичарски, онако како ју је српеки народ увек водио. Витешки су се борили и он и српски народ, не жалећи жртве; и доживели су нова разочарења. Али српски народ, благодарећи ђенералу Михаиловићу, повратио је веру у самог себе и није ни до данас клонуо духом. Незапамћени покољи Срба природно је да су у њих убили веРУ У могућност обнавл>ања заједничке државе. Југословенска национална идеја била је пропала, али је ваљало спасти југословенску државну идеју. Требало је повратити Србима веру у могућност обнављања Југославије. „И поред наваљивања неких мојих официра” , рекао је ђенерал Михаиловић у својој последњој одбрани, „да се наши одреди назову српеком војском, издао сам, маја 1941, проглас да су одреди под мојом командом Југословенска војска у Отаџбини, истичући притом југословенску државну идеју” . Несумњиво да су ту Југословенску војску у Отаџбини сачињавали искл»учиво Срби и нешто мало Словенаца.1 Друкчије није могло ни да буде у раскомаданој и од толиких спољних и унутрашњих непријатеља окупираној земљи. Срби су се борили, и то им нико не може оспорити, али су се борили под југословенском заставом, јер су знали да се многобројни Срби, расути од Трста до Ђевђелије, могу наћи у границама једне државе само у оквиру Југославије. Иако је, према његовом телеграму од 10 августа 1942 године, од усташке руке било већ пало шест стотина хиљада српских глава, Михаиловић за ове злочине никада није хтео да криви целокупни хрватски народ, већ је увек подвлачио да су та зверства, ма колико их било, дело Усташа; а морало их је бити доста кад је шест стотина хиљада невиних Срба платило главом. Иако су за многа убиства били непосредно одговорни чланови католичког клира, никад Михаиловић није оптуживао Католичку цркву као такву, већ оне фратре и свештенике, па и највише прелате, чије су руке биле умрљане српском крвљу. 1 Видети у о в ој књизи (свеска друга) напис Радмила Грђића: приморских Хрвата.
Допринос
334
КЊИГА О ДРАЖИ
И опет благодарећи ђенералу Михаиловићу, из мртве југословенске националне идеје васкрсла је државна идеја, не Еише као некад производ осећања, већ производ разума. Од мучког напада на Београд, 6 априла, до капитулације наше војске 17 априла, нигде се у Југославији, на њеном небу ни у њеним водама, нису појавили ниједан е о ј н и к , ниједан авион, ниједан брод Западних Демократија. Али српски народ држи „вера у невероватно” ; и кад је, уочи 25 марта и после њега, слушао преко лондонског Радија позиве које му је, на српском језику упућивао један члан британске Владе, тај исти српски народ поверовао је, противно сваком здравом разуму, да ће помоћ на време стићи. Та помоћ није стигла, јер није ни могла стићи, али је разочарење било дубоко. Изгубила се била вера у Западне Демократије, па можда код неких и вера у саму демократију. Ђенерал Михаиловић, међутим, у њу никад није престајао да верује. Међу његовим сарадницима, чак и најближима, било је лутања, колебања, двоумљења. Али је, најзад, победило оно што је одувек била главна одлика Срба. Победило је начело демократије. И та победа је недвосмислено изражена у резолуцији донетој у селу Ба, која је показала да су Срби остали оно што су увек били: демократи. Није ли и Михаиловићева борба против комунизма доказ његове привржености демократији? Српски народ и Михаиловић борили су се против сваке врсте тоталитаризма: прво против правог фашизма, а доцније против црвенога. Пре рата широким слојевима непознат официр, један од многобројних пуковника југословенске војске, Дража Михаиловић, сам и празних руку, дигао се против окупатора. Светско јавно мнење, чувени државници, савезнички војсковођи, почели су да га славе као највећег јунака тадашњице. Кад се Михаиловић успротивио комунизму, том другом, црвеном, облику фашизма, један део тог истог светског јавног мнења почео је да га назива издајником. Државници који су га славили, грудили су се да се заборави да су то икада чинили, док су савезнички војсковођи по команди заћутали. У очима Комуниста, он је и данас издајник. За честит свет, остао је један од највећих јунака нашег времена. За многе странце, он претставља велики знак питања: издајник или издани јунак ? Србин који је још за живота one-
ТРИ ЗАСЛУГЕ ДРАЖИНЕ
ван у народним песмама, зна се шта је. Срби знају шта је Србин који је још за живота ушао у легенду. Они су априла 1941 године били изгубили веру у демократију, веру у могућност обнављања заједничке државе и веру у саме себе. И све ове три вере повратио им је човек кога је народ из благодарности и милоште назвао „Чичом” . По нашем мишљењу, у том повраћају вере лежи величина ђенерала Драгољуба Михаиловића. Коста Ст. Павловић
О ДЕСЕТОГОДИШЊИЦИ СМРТИ
[ Из говора одржаног
1 јула 1956, у Нијагара Фалсу, Канада, на
Српском дану који је приредила Српска народна одбрана у Канади. ]
Кроз целу своју историју, српски народ борио се за своју државу и своју слободу. Од те линије није никад отступао. За то није никад жалио жртава. Кад је у марту 1941 тадашња југословенска Влада потписала Тројни пакт са Хитлером, и тако постала његовим савезником у борби против слободног света, цео се српски народ усталасао. Режим који је тада владао Југославијом, био је већ раније одузео народу његова основна грађанска права; а сад је и држава била на путу да изгуби своју самосталност. To Срби нису могли да прихвате. Стога је интервенцијом војске, и уз пуну подршку народа, не само збачена тадашња Влада, већ је оборен цео онај с и с т е м неодговорне владавине, извор многих зала. На управу државе доведена је права народна Влада, у којој су били заступљени сви делови народа. Преврат од 27 марта, који је извршио ту историску промену, значио је, тако, враћање на наш традиционални пут, — чувања државне самосталности и поретка слободе унутра у држави. Десет дана доцније, Хитлер је напао нашу земљу зато што је одбила да буде његовим сателитом и најамником. Наш брзи војнички слом, — последица страшне немачке премоћи у наоружању, а донекле и унутрашњег расула, — био је за пријатеље Југославије у свету изненађење; за наш народ, права душевна катастрофа. * * *
Тада се, убрзо, десило нешто неочекивано, без примера у окупираној Европи.
337
О ДЕСЕТОГОДИШЊИЦИ СМРТИ
Један пуковник југословенске војске, Драгољуб - Дража Михаиловић, на сам дан када је потписано примирје између наше Врховне команде и немачке оружане силе, одметнуо се у шуму са неколико десетина официра и војника. Вододелницом река Спрече и Криваје упутио се из Босне ка Србији, — да одатле организује борбу против завојевача. Још за време мира, Михаиловић је знао, и своје старешине на то упозоравао: да југословенска војска, технички слабо опремљена, и са врло развученом државном границом, неће моћи дуго да одолева на чврсто постављеним фронтовима; и да је герилско ратовање једино могућни вид борбе једног малог народа као што је наш, са тако страшно надмоћном силом као што је био Хитлеров Рајх. Али, нада све, пуковник Михаиловић знао је то, да држава у војном сукобу тренутно и може пасти пред јачим, — као што је била пала Србија 1915 године, ■ — али да је коначно пропао само онај народ који под поразом клоне, и пораз прими као нешто неизменљиво. Михаиловић, јунак из прошлих ратова, Балканских и Првог светског, син народа хајдука и витезова, није био од оних људи који погну главу под ударцима судбине. Као ђенерал Дегол у Француској, годину дана пре тога, пуковник Михаиловић подигао је оборену заставу, решен да са народом продужи борбу за државу и за слободу. Наша тробојница, плаво-бело-црвено, постала је од тога часа, у његовим рукама, символом отпора и јунаштва у подјармљеној Европи. Слободни свет, — у Енглеској, која је у том часу са својим Комонвелтом стајала као једина стварна препрека између Хитлера и победе; у Сједињеним Америчким Државама, које су тада већ биле арсеналом Демократија и омогућавале Енглеској да успешно одолева; као и свуда другде, — слободни свет стао је задивљен и омађијан пред појавом гериле у земљи војнички потпуно покореној, кад зрачка није било на видику целом. Име Југославије, — пронесено широм света превратом од 27 марта, — отскочило је тада врло високо у заједници слободољубивих народа. * * *
Није овде место, нити има потребе, да се вама излаже историјат подвига и постигнућа наше гериле током рата. Ви сте, сви, то пратили с поносом, из дана у дан, и све вам је то у свежем памћењу и данас. Ви то знате све као и ја, а неки и
338
КЊИГА О ДРАЖИ
много боље, — мислим на оне Дражине команданте и борце који су, захваљујући срећном стицају околности, могли најзад да дођу на овај континент и буду данас овде међу нама. Потсетимо се само да, мада је до јесени 1941 цела наша земља била у борби и пламену, покрет отпора није никао свуда одједном, и не свуда са истом почетном побудом. Док је Михаиловић са своје Равне Горе вршио планско окупљање иарода за борбу са завојевачем, — скочила је на ноге Црна Гора,. 13 јула 1941, та српска облает која је у јуначким прегнућима живела одискони и није никад мерила кад је ваљало бранити и чувати слободу. Тај устанак у Црној Гори, прва оружана побуна у поробљеној Европи, имао је за сврху да спречи проглашење посебне Црне Горе, као Краљевине, под једним чланом из породице Петровић . Његош. Храбри народ Црне Горе нашао је и достојног претставника у унуку краља Николе, принцу Михаилу: ои је одбио Осовинске понуде да се прими за краља Црне Горе, са изјавом да је Цриа Горз заувек неразлучиви део Српства и да његова лојалност припада Југославији и кући Карађорђевића. Тај устанак постигао је свој ци.њ. Италијани су морали обећати да кеће чинити нове покушаје да од Црне Горе образују посебну државу. Црна Гора је остала до краја рата окупираним подручјем. Истовремено са тим, у оним деловкма Западне Југославије од којих су Хитлер и Мусолини начинили Независну Државу Хрватску, догађале су се страшне ствари. Павелић је веровао у немачку победу, веровао да ће његова држава остати, и дао се на посао да ту државу отреби од Срба, не би ли тако створио етнички чистом ону просторију на којој Срби и Хрвати живе измешани вековима. Покољи и зверства тада извршени над Србима, у размерама за које још није знала историја, превазилазе све што здрава машта може да замисли. Сва она земља где Срби и Хрвати живе помешано, претворила се тада у море крви и ватре, у шуму црних марама. Ако су тада многи угледни људи на хрватској страни ћутали, било што су се бојали, било што нису имали могућности да проговоре, не заборавимо сес тле примере међу Хрватима. Сетимо се с признањем пок. Желимира Мажуранића, или Првислава Грисогона, чије су днвно писмо многи од вас имали прилике да читају; у своје време, то писмо било је више него стилска вежба; било је као акт
О ДЕСЕТОГОДИШЊИЦИ СМРТИ
339
јунаштва на бојном пољу.1 Али су ти покољи довели у кризу сам опстанак Југославије;они су имали последиде које трају и данас, а у српским душама изазвали су одјеке који ће се преносити кроз векове. Ти покољи учинили су да су Срби са територије НДХ морали дићи се на оружје и повести борбу са домаћим злом, по нагону самоодржања, и пре него што се нзвршило организовање за борбу против туђинца завојевача. Устанак у Западној Србији, који Михаиловић у првом тренутку није хтео, — јер је као војник од заната знао да се „ослобођена територија” не може да одржи, — плануо је у августу и септембру 1941, не под притиском Комунистичке партије, како Комунисти тврде, а многи верују. Тај устанак je дигнут јер су од Михаиловића то захтевали Савезници, не би ли се, ма и мало, олакшао немачки притисак на руском фронту. Михаиловић није никад хтео да народ гура у некорисне војничке авантуре, јер њему није било свеједно да ли 1 Др Желимир Мажуранић, раније Претседник Сената Краљевине Југославије и једна од најугледнијих личности у јавном ж ивоту Хрвата између два светска рата, извршио је, на почетку раха, самоубиство, — из осећања грозе и стида због покољ а к оје је Независна Држава Хрватска организовала ради истребљења Срба са територије те државе. У продуж ењ у се доноси текст познатога писма које је др Првислав Грисогоно упутио 20 јануара 1942, из Београда, надбискупу А лојзију Степинцу у вези с покољима и насилним католичењем Срба на територији НДХ. Текст је аутентичан. С одобрењ ем г. Грисогона био је објављен у Гласу канадских Срба од 5 априла 1951. „Преузвишени, Прошло је неколико дана да ми је дош ао под руку један дактилографирани препис писма, упућеног Вама, које кола по Београду, а на коме, опет дактилографиран, стоји потпис Др Грисогоно са белешком с. р. Очевидно је онај који је тај потпис откуцавао имао намеру да као аутора писма наговести мене. Како ја нити сам то писмо састављао нити о њ ему усгаште нешто знао, док ми га неки знанац није показао, желим саопштити Вашој Преузвишености да ја са тим писмом немам никакве везе, нити хоћу — сада, када знам да оно циркулише и помишљам да је послато и адресатору, — да ћутањем узимам на неки начин накнадно неку редакторску одговорност. После ове изјаве, коју сам дужан себи и другима, мислим да имам право замолити Вашу Преузвишеност да ову м оју ограду никако не схвати као неко солидарисање са осудљивим држањем извеснога дела католичког свештенства и католичког епископата у садањ ој Независној Држави Хрватској, за време ове страховите кризе. Ова моја садашња геста, на к оју ме тера злоуттотреба м ојега имена, дужи ме да прецизирам м оје мишљење. К од данашње немогућности да се добаве барем приближно подаци о држашу целокупног католичког клера у нашим крајевима, као ни о истинеком ставу црквенога старешинства према томе држању, мислим да није могућно објективно створити неки коначни суд нити предвиђања за будуће животне прилике између вероисповести у овим кра-
340
КЊИГА О ДРАЖИ
ће Југославија бити насељена Југословенима или Кинезима. Али је на тај устанак пристао, и ејајно га водио, као на акцију потребну тада у оквиру општег савезничког плана, без обзира на жртве. Те јееени светом се пронело име Драже Михаиловића, а за српски народ је сазнао и онај ко никад о њему није био чуо. Током 1942 године извршило се везивање демократских борбених снага целе земље око тада већ ђенерала и Министра војног Михаиловића. Та година, 1942, претставља врхунац славе Михаиловићеве. Оно што је наступило доцније, и што сви добро знате, једна је од тамних мрља у иначе јунаштвом испуњеној и светлој епохи. Многе појаве у савезничкој пропаганди показале су већ средином 1943 да п о л и т и к а иде испред р а т a , лукавство испред јунаштва, а разлог тренутне згоде ( expediency) кспред истине. На Михаиловића и на борбу српског народа бачена је у иностранству, из политичких разјевима помешане вероисповести. Запрепаштење које је осетила већина хрватске католичке интелигенције, међу њима и велики број свештеника, због нехуманог и некршћанског држања превеликог броја католичких свештених лица, осећам и ја. Једнако осетио сам и болну недоумицу због изостанка, са позваних водећих месга католичке хијерархије, ма какове видљиве манифестације кршћанске или хумане симпатије са жртвама једног нечувеног режима покоља и безакоња протпв сународњака имена српскога и вероисповести православне. Исто гако осетио сам бодну недоумицу како и зашто позвани кругови Католичке Цркве у Југославији нису осетили дуж ност да на видљив начин десолидаришу Католичку Цркву од принудног терорисгичког католичења хришћана православаца и од преузимања њ ихове имовине. Али, како рекох, тај инстинктивни болни осећај запрепаштења не може да измени пзостанак обаоеш тености и документованости који ће моћи да се стекну с временом. A то је ипак потребито, кад сам уверен да се велик број католичких свештеника није огрешио о своје кршћанске и хумане дужности, кад ми је и из властитог знаша познато да су многи католички свештеници и црквени достојанственици на највишим мјестима спремно и активно придонели своје симпатије за прогоњенс Србе православне, и, напокон, кад је у питању једна тако угледна хпсториска ннституција какова је Католичка Црква, која је у свим временима врло често предњачила примерима високе етичке и хумане узвишености. О но са чиме не треба да се чека, то је недвосмислена и бескомпромисна морална осуда према појединим свештенидима који су, не обазирући се на своје одело и познв, ма на који начин учествовали и помагали усташка безакоња, то без обзира на к ојој се степеници хијерархијске љествице ти свештеници налазнли. Хоћу да се надам да су ово осећаји и мисли већег дела католичког свештенства, као што су без сумње осећаји и мисли огромне већине Хрвата католика. Потписујем се, Преузвишени, са изразом дужнога поштовања, Др Првислав Грисогоно, с. р.”
О ДЕСЕТОГОЛИШЊИЦИ СМРТИ
341
лога, сенка, и покушало се упрљати његов светли лик. Михаиловић је на крају ухваћен и убијен. Завеса се спустила над његовим земним животом. ^
*
Време промиче, и носи истину. Сложена је та истина. Проблеми наши у земљи под окупацијом били су и многобројни и замршени. Али, једно је сигурно: У оној нашој безмерној несрећи, на страни Драже Михаиловића и његова покрета отпора, од почетка до самог краја, Све је свето и честито бпло И миломе Богу приступачно.
To у широкоме свету увиђа све већи број људи. Изграђује се увелико кула саздана само на истини. У нашем народу, та кула истине, јунаштва и моралне лепоте, кула Драже Михаиловића и његових бораца, трајаће, као потстрек, докле је српскога народа. Та кула стајаће и зрачиће кроз векове, као сунце под чијом топлином и светлошћу расту и развијају се поколења. О овој десетој годишњици смрти ђенерала Михаиловића, сетимо се, овако сакупљени, са захвалношћу, и Михаиловића и његових знаних и незнаних јунака из свих крајева где наш народ живи. Михаиловић њих све оличава својим именом. Он је само врх оне пирамиде чији су основи врло широки и иду с краја на крај наше земље. Ми данас свима њима, и њему самоме, захвални одајемо дужно признање речима: Нека је слава и хвала Дражи Михаиловићу! Радоје Л. Кнежевић
СЕЋЛЉЕ НА ДРАЖУ МИХАИЛОВИЋА
Навршава се три године откако је Дража Михаиловић платио највећом казном оно што би једни назвали његовом храброшћу, други његовом упорношћу, а трећи још и данас његовом тврдоглавошћу. Ја лично, пошто сам о томе могао да размишљам три године, радије бих то назвао његовом преданошћу једном и једином циљу. Има вшпе британских официра који су служили у Југословенекој војсци у Отаџбини и с којима је Михаиловић био у много приснијим односима но са мном. Због тога се, с извесним устезањем, усуђујем да говорим у име свих нас. Али с правом могу да тврдим да сам добро упознао покрет коме је Михаиловић био на челу и мислим да могу такође рећи: да је раздобље у коме сам био у личном додиру с њиме, вероватно било необично подесно да га покаже онаквим какав је уистини био. Само невоља показује човека и крв која у њему тече; a кад сам први пут срео Михаиловића, невоља се несумњиво сурвала и на њега и на његове. Одлука да се опозове Британска мисија која је била код њега, била је већ пала, а партизанска офанзива са Запада, према Србији, била је у пуном јеку. Михаиловић је, истина, још био Министар војни југословенске Владе у изгнанству; али се и самој тој Влади ближио крај. Михаиловић је стварно био сам; војнички, без подршке Западних Савезника, он је стварно био поражен. И заиста, када данас на то мислим, ја верујем да је и он, тада, морао бити свестан да је поражен; кад велим поражен, мислим: за тај тренутак и у тактичком смислу. Михаиловић је био човек обазрива и објективна духа. Мислим да је, 1939, био један од водећих умова у југословенекој војсци и да је био далеко свеснији него већина његових претпостављених о природи катастрофе која ће снаћи Југославију. Према томе, не могу
СЕЋАЊЕ НА ДРАЖУ МИХАИЛОВИЋА
343
веровати да није оценио ситуацију, одмерио чињенице које су ишле у прилог и оне које су биле противу његова циља, и дошао до скоро неизбежног закључка: да би, само чудом, његова ствар могла победити, и да ће тај пораз за њега значити смрт или бекство. И тако, кад погледам уназад, менн се чини да је на Михаиловића, када сам га први пут видео у априлу 1944, већ била насилна смрт бацила своју сен. Већ је, верујем, био размислио о могућностима бекства и одбацио их, већ размислио о стварној неизбежности смрти и примио је. Само тако могу себи да објасним мирноћу којом је тада одисао. Несумњиво је могућно да је био окружен само људима који су му говорили оно што су мислили да он жели да чује, те да је, према томе, живео у једном нзстварном свету. Али ја у то не верујем. Лично познајем више од једног југословенског официра који је сматрао својом дужношћу да Михаиловићу каже и ствари које су му могле бити одвратне. И ми Британди добијали смо своја наређења; и ми смо му, такође, говорили ствари које су му морале бити одвратне и које су, врло често, и нама самима биле одвратне. To су му доказивале и његове сопствене уши, слушајући емисије лондонског Радија, и његове сопствене очи, гледајући Партизане у Ивањици и испред саме Пожеге. He! Он је све то знао; Знао је и прихватио је неизбежно: страхоте тифусне заразе у Босни, стални покрет, покварену храну, осипање присталица, постепено сужавање обруча хајкача, хватање, суђење и, најзад, мрачни крај. Да учини то, да поступи као што је поступио, и да нађе у свом срцу речи које су одјекнуле широм света: „Вихор светски однео је мене и моје дело” , изговорене v последњој одбрани пред судом, — Михаиловић је морао има,ти једно снажно унутрашње убеђење. Нисам ни Србин ни Југословен, и било би смело са моје стране кад бих хтео да испитујем у чему се састојало то унутрашње убеђење. Али ја га позиам када на њ наиђем, што се не догађа врло често; али кад наиђем, ја му се поклоним. Ја се том осећању клањам и данас кад пишем о Дражи Михаиловићу. Упркос грешкама које је чинио, — а не верујем да би ми замерио што кажем да их је било више, — ја држим да је у Михаиловићу било усађено дубоко морално осећање, које
344
КЊИГА О ДРАЖИ
је пресудно утицало на његову судбину и повест, на повест догађаја од 1941 до 1946, која је у себи имала нечег епског. Свака повест има свој почетак, средину и крај. Почетак на Равној Гори био је славан; у средини је било много чега што је било лепо, али исто тако и грешака, по мом личном схватању, што ја жалим; а крај ? Несумњиво, крај је био просто — крај, и то трагичан крај. Да ли је баш било само тако? Ако ми се допусти да сада испољим оку смелост од које сам побегао само неколико реди раније, и да покушам да истражујем мало дубље, рекао бих: да је оно морално осећање, које je по мом уверењу Михаиловић имао, било осећање које је делио с многим другим Југословенима. To је била вера у слободу. А слобода не умире. Јули 1949. ( Превео К. Ст. П .)
Џаспер Рутем
М11ХАИЛ0ВИЋ И ТИТО
Големи бомбардер грмео је у ноћи изнад планина од Немаца окупиране Југославије. Одједном, угледасмо знакз које су герилци поставили доле на земљи: пет ватара у облику крста. Кад је светлост изнад моје главе постала зелена, скочио сам. Моја мисија је почињала, Падобран ме је спуштао код ђенерала Драже Михаиловића и његових герилаца, у својству америчког официра за везу. Гомила одрпаних брадоња, обучених почев од народне ношње до заплењених непријатељских униформи, повела ме је планинском стазом до шуме, где ме је ђенерал Михаиловић очекивао. Преда мном је стајао човек од својих четрдесет пет година, солидно грађен, с проседом брадом, обучен као и његови герилци: кожна кабаница, црна шубара са војном кокардом, сељачке чакшире. Насмешио се срдачно и поздравио ме одличним француским језиком. Субина ми је била одредила да наредних шест месеци будем врло често с овим човеком и његовим војницима. У току 1942 - 1943 године Михаиловић је био слављен као храбар родољуб који се са својом четничком герилом, упркос свим тешкоћама борио против нацистичких окупатора и онда када је остатак света био такорећи пред падом под притиском Сила Осовине. Изненадно, у септембру 1943, он је био напуштен у корист комунистичког герилског вођа Тита. Док пишем ове редове, Михаиловић лежи, заробљен од свог политичког противника Тита, у затвору у Београду, где очекује суђење као ратни злочинац, оптужен због издаје и сарадње с Нацистима. Откуда тај преокрет ? Америка досад није о томе чула праву истину; мада се од 1943 године до децембра 1944, када су оптужбе против Михаиловића избиле на јавност, код њега налазило неколико Американаца, чланова америчке ратне обавештајне службе, познате под именом Команда за прикуп-
346
КЊИГА О ДРАЖИ
љање стратегиских података ( Office of Strategic Services ), у к л .у чујући групе вођене од стране пуковника Магдауела ( R. Н. McDowell), потпуковника Сајца ( Albert В. Seitz), поручника Крамера, Мусулина и Лалића ( Ellsworth Kramer, George Musulin, Nick Lalich). Сви cy они пролазили без икакве сметње кроз делове Србије и Босне држане од стране Михаиловићевих герилаца. Насупрот Титу, Михаиловић је од тих официра тражко да свуда долазе у лични додир са што већим бројем Југословена. Поред тога, преко 425 америчких авијатичара оборених иад Михаиловићевом територијом били су прихваћени од његових одреда и у потпуној безбедноети отпраћени у Италију. Шта су ти Американци уствари видели ? Они су установили ово: да су Нацисти у априлу 1941 године муњевитом брзином осзојили Југославију, што им је било олакшано издајстЕом оних Хрвата који су, повевши се за немачккм обећањем о стварању независне Хрватске, напустили југословенску војску. Михаиловић, високо образован српски пукозкик, командовао је у то време јединицом на босанском фронту. Потстакнут традиционалним осећањем родољубља, чиме се одликују неустрашиви Срби, он је, заједно с хиљадама других, прешао у брда и шуме, решен да настави борбу како је најбоље могао. У току маја и јуна 1941 године, нацистичке окупационе снаге, помогнуте хрватским издајицама и Усташама, у намери да угуше и најмању помисао на отлор од стране овог слободољубивог народа, приредиле су један од најстрашнијих покоља у иеторији. Тешко је било наћи иједну српеку породицу која није изгубила бар једног члана. Белике групе српских сељака, вођене нагоном самоодржања, отишле су у шуму и придружиле се војницима. Михаиловић, који је у то време био на челу одреда на Равиој Гори, постао је временом вођ целог покрета. Пошто се оргакизовао, он је осветнички прешао у напад; у току прекретних година 1941 и 1942, његови су људи, користећи се заплењеним оружјем, извршили низ напада на немачкз гарнизоне широм Србије и осталих покрајина, опседајући читаве градове, као напр. Ваљево и Крагујевац. Тај отпор у прави час штетио је офанзиви Нациста у Руеији, јер их је принудио да одвоје немачке јединице за балканско војиште. У то време, када је Ромел био у Египту, а Батан пао у непријатељске руке, Михаиловић је од Савезника као помоћ
МИХАИЛОВИЋ И ТИТО
347
добијао само гласна признања. С недовољним наоружањем, издржавајући се од онога што им је земља могла да пружи, смрзавајући се у својим поцепаним униформама, Михаиловићеви су људи најзад били заустављени сиетематским немачким противнападима. Одмазда Нациста поново је десетковала Србе, непријатељ је одводио хиљаде невиних талаца. To је Михаиловићу послужило за наук. Отада ће се његов програм изражавати у напорима да одржи целину своје организације, поред свих тих тешкоћа, све до дана Устанка, када ће му Савезници, у припремама за инвазију Европе, послати потребно оружје. У том су раздобљу, почетком 1943 године, британски официри били падобраном убацивани код њега. Раздрагани поразом Ромела код Ел Аламеина, они су од Михаиловића тражили да отпочне нову општу офанзиву. Михаиловић је запитао: „Да ли ћете ми дати оружје?” Британци су на то одговорили са мање од четрдесет авиона материјала у току наредних шест месеца, — такорећи ништа за војску од 50.000 људи. Они једноставно нису могли да одвоје више. Пошто њихов први план није успео, Британци су покушали да убеде српског вођу о потреби саботаже главне железничке пруге која води долином Ибра за Грчку и којом су се Немци користили. Немци су на саботаже одговарали тешким репресалијама према невином становништву. Американци су видели читаве варошице спаљене због једне једине заседе. Још увек ми је пред очима жалосни изглед села Страгари, спаљеног зато што је капетан Калабић из заседе напао једну колону немачких камиона. Читао сам немачке објаве са именима погубљених лица. Једна таква објава, у новембру 1943, наводила је имена двеста двадесет три Србина које је оберкомандант Улам, у Београду, „морао” да стреља због „гнусних поступака разбојника Драже Михаиловића” . Михаиловић је питао Британце: „Ш та ћете учинити да заштитите мој народ од тешких одмазда ? Да ли је то део општег савезничког плана за Балкан? Када дан искрцавања дође, спреман сам да пређем свуда у напад, бзз обзира на одмазду.” Британци на то нису одговорили. Ти официри вероватно нису знали да је час искрцавања преко годину и по дана далеко. У међувремену су Британци осматрали Тита, бившег совјетског агента у Југославији. После нацистичког напада на Русију, Тито је организовао ју гословенске Комунисте, сада
348
КЊИГА О ДРАЖИ
прозване Партизанима, и почео да води кампању ради стављања под своју команду слабо повезаних четничких одреда. У почетку су покушали да се увуку у четничке редове на мирољубив начин, ширењем комунистичке пропаганде. Американци су видели њихове летке, са ознаком црвене звезде, српа и чекића и Стаљиновом сликом. Изузев у неколико случајева, ова кампања претрпела је неуспех. Амерички официри су сви сагласни у томе да српски сељак, задојен традицијом родољубља, гледа на комунизам као на нешто страно, њему непотребно. Поред тога, сељак - малопоседник питао се: „Какве користи комунизам може да нам донесе?” Кратак покушај сарадње између Тита и Михаиловића, с јесени 1941 у пределу Ужица, завршио се неуспехом. После тога, према исказима сељака очевидаца из свих крајева земље, Титови герилци су почели да нападају усамљене четничке групе у намери да их ставе под своју власт или разбију. Поткрај 1942 године редови Партизана су се ојачали приливом незадовољних Хрвата. ( Тито је Хрват ). Немци су почели с нападима на Партизане. To је било довољно да убеди Британце. Британске мисије, којима су били придати амерички официри, убачене су тада ладобраном код Тита. Према причању многих од тих официра, Тито је испољио особине одличног трговачког путника у придобијању посетилаца с важним везама, као напр. Рандолфа Черчила ( Randolph Churchill). За разлику од Михаиловића, он је обећао за одмах општи напад против Немаца, без обзира на савезничко искрцавање, као и јаку, уједињену послератну Југославију, пријатељски наклоњену Великој Британији. Тито се показао и као одличан глумац. Савезничким мисијама он је приређивао приказ својих снага. Свакога дана су из Титова Штаба издавана званична саопштења о успешним нападима на немачке гарнизоне. Свакога дана је он подносио жалбе против Четника који су, тврдио је он, у сарадњи с Немцима, нападали партизанске одреде. Британци су били убеђени. Тито је био њихов човек. После искрцавања у Италију, септембра 1943, Британци су могли да балканским герилцима дотурају знатне количине материјала путем падобрана. Од тога доба, све су пошиљке ишле Титу, док се Михаиловићу није послала ни једна једина пушка. Радио-Лондон и нарочита совјетска станица „Слободна
МИХАИЛОВИЋ И ТИТО
349
Југославија” свакодневно су објављивали Титова званична саопштења, дајући им тако светски публицитет. Американци придати Михаиловићу увидели су сву лажност података које је Тито давао, а Британци саопштавали. Ево неколико од многобројних примера: (1) Октобар 1943: Пошто су Михаиловићеве снаге преотеле Вишеград од Немаца и почеле надирати ка Рогатици, Радио - Лондон јавио је како су Партизани после сјајне победе над Немцима заузели тај град. Американци нису ту видели ниједног јединог Партизана све док четнички одреди нису били нападнути од Партизана. (2) Август 1944: Тито је у више махова јавио о ослобођењу средишног дела Северне Србије, предела око Лазаревда, Белановице и ЈБига. Америчка мисија се уверила да је та област била под влашћу Четника који су се борили против Немаца; Партизана ту није било. (3) Септембар 1944: Једно Титово саопштење јавило је о заробљавању неколико чланова Михаиловићевог Штаба. Америчка мисија у то време при Михаиловићевом Штабу запазила је да су сви чланови Штаба ту на окупу. (4) Октобар 1944: Тито је јавио о ослобођењу Грачанице у Источној Босни и рушењу железничке пруге код Добоја. Америчка мисија која се у тој области налазила дееет дана установила је да су пругу разорили четнички одреди и да Партизана уопште није било у околини. Према нашем правосудном систему, окривљеник има право да зна какав му се злочин приписује у дело. Ниједна образложена оптужба против Михаиловића досад није била објављена, — уместо тога, он се оптужује у најопштијим цртама због „сарадње” с непријатељем, што потиче од његовог противника Тита још од 1943 године. „Сарадња” значи „заједнички рад” с непријатељем. Амерички официри код Михаиловића брижљиво су трагали за ма и најмањим доказом такве сарадње. Ево шта су они нашли. Америчка мисија код Михаиловића никад га у току 1943 и 1944 није видела да сарађује с Немцима. Уместо тога, она је видела како Михаиловићеви л>уди нападају, убијају и заробљавају Немце, с оно мало јада од оружја што су имали, и притом одбијају партизанске нападе. Она је запазила да су четнички одреди, исто као и српски сељак, дубоко и страсно мрзелл
350
КЊ И ГА О Д Р А Ж И
Нацисте, који су их поробили и опљачкали. Српски народ је обожавао Михаиловића зато што је он био претставник тс мржње. Срби су осећали да се пред њима налази друго зло, исто тако велико као сви ужаси фашизма. To зло било је комунизам, чији је претставник био Тито са својим партизанским одредима: они су били решени да пошто - пото натуре то зло Србима. Америчке мисије су се увериле да су Партизани стално нападали Четнике и тиме јасно показивали да је њихов главни циљ уништење Четника, а тек потом Немаца. Ево шта сам ја лично видео. Шестог септембра 1943 године, само две недеље после мог спуштања у Југославију, док сам са Михаиловићевим Штабом логоровао на планини Чемерници, око три стотине Немаца извршили су, под заштитом ране магле, изненадан напад на нас. Изгледало је као да се сам пакао сручио на нас: са свих страна одјекивала је паљба, пушчана, митраљеска, ручне бомбе. После двочасовне борбе Немци су били одбијени, и ја лично видео сам и испитивао неколико заробљених Немаца. Неки дан доцније, кад смо примили прве вести преко радија о савезничком искрцавању у Италију, Михаиловић, мислећи да је час коначног јуриша куцнуо, издао је преко свога радија наређење свима својим командантима да пређу у напад на Немце свуда. Лично сам читао те заповести за време одашиљања преко радија. Пуковник Бели ( S. W. Bailey), британски официр за везу, повео је одред од хиљаду Четника ка Беранама: ту је, после крваве борбе с Немцима код Пријепоља, издејствовао предају италијанске дивизије „Венеција” , око хиљаду људи. Потпуковник Хатсон ( Duane Tyrrell Hudson) и ја, заједно с мањим одредом Четника, успели смо да коначно уредимо предају италијанског гарнизона у Прибоју, јачине око хиљаду осам стотина људи. У току наредне две недеље, око три хиљаде Четника прикупило се за напад на Вишеград, важан град на прузи Београд — Сарајево. После шесточасовне борбе, коју су посматрали британски и амерички официри, Четници су успели да разоре и последњи немачки бункер и заузму град. У року од два сата, они су подигли у ваздух огроман челични железнички мост преко Дрине.
МИХАИЛОВИЋ И ТИТО
351
За време зиме 1943 - 44, Михаиловић де, у недостатку потребног материјала, а изложен сталним нападима Партизана, био приморан да привремено смањи своју делатност. После савезничког искрцавања у Нормандији, он је, у току лета и јесени 1944 године, ирешао у офанзиву ради чишћења северо-источне и северо-западне Србије од немачких гарнизона и пресецања главних немачких комуникација јужно и западно од Београда, како би немачке снаге могле бити опкољене и уништене. Амерички официри Еидели су велики број тих напада. Где год су се налазили, амерички официри су видели колико су Партизани нападали Четнике. To није била четничка пропаганда. Никад нећу заборавити месец децембар 1943 године, код с. Штиткова. Из једног планинског засеока посматрао сам један партизански одред , јачине преко хиљаду л>уди, како се у колони по један лагано пробија кроз кланац у правцу нас. Напустили смо журно свој положај, али тек пошто је у с. Штиткову почела борба. Наше трупе су већ биле одевене дроњцима. Војници су имали мање од по петнаест метака на пушку. Ти партизански напади били су управљени против сељака наклоњених Четннцима, као и према самим четничким јединицама. У јануару 1944 године, посматрао сам с једног узвишења поред Калиновика како је један партизански одред ушао у варошицу. За тили час, пламен је лизао небу, док су нападачи пуцали на куће становника наклоњених Четницима. Чак и када су Четници вршили нападе на немачке гарнизоне, Партизани су их нападали с леђа. Ево једног сликовитог примера: Октобра 1943, после успешног заузећа Вишеграда, гонили смо остатке немачких трупа преко Рогатице ка Сарајеву; победа нам се тада измигољила из руку, јер је једна партизанска колона ударила у наш десни бок и натерала нас на повлачење. Постоје подаци о десетинама протеста које је Михаиловић упућивао Савезницима због тих партизанских напада. Он нас је преклињао да му упутимо што више америчких посматрача, који би се на лкцу места уверили о правом стању ствари. Да ли тако поступа један издајник или колаборатер ? За све то време, Савезници су нагињали све више према Титу на штету Михаиловића. Амерички пилоти из Петнаестог ваздухопловног корпуса причали су ми доцније како их је
352
КЊИГА О ДРЛЖИ
партизанска обавештајна служба извештавала да је територија држана од стране Четника уствари немачка територија. Америчке миеије су посматрале како су амерички авиони митраљирали четничке трупе, с уверењем да гађају Немце. За врсме ноћи могли смо чути америчке транспортне авиове С - 47 кагсо бадају опрему и материјал Партизанима. И поред тога, вођ Срба је настављао да Савезницима указује помоћ колико год је могао. Михаиловић је 1944 године, у сарадњи с једним америчким тимом на чијем су се челу налазили поручници Џорџ Мусулин и Ник Лалић, спасао преко 425 авијатичара Петнаестог ваздухопловног корпуса оборених од стране Немаца. Четници су, каткада под немачком ватром, радили на подизању летилишта у близини Равне Горе на које су се амерички авиони С - 47 спустили ради одвођења спасених авијатичара у Италију. У рукама су нам имена, чинови и серијски бројеви тих Американаца, који су вечно захвални Михаиловићу за евој живот. Да је он био колаборатер, зар не би те авијатичаре предао Немцима? Према процени америчке Команде ваздухопловства, обука посаде за четрдесет бомбардера стаје око десет милиона долара. Замислите колико би Михаиловић могао да добије оружја од Немаца за те авијатичаре? У светлости тих чињеница, оптужбе против Михаиловића не могу да се одрже. Највећи део оптужбе заснива се на неистини, остатак је чисто извртање истине. У ову последњу категорију спадају и Титове оптужбе о тобожњем потписивању уговора о примирју између четничког вође и непријател.а, и о лиферовању оружја њему. Ухваћене немачке депеше откриле су да су неколицина од многобројних Михаиловићевих команданата, тешко притиснути са свих страна и у недостатку оружја, прибегли локалном примирју с Немцима да би избегли потпуно уништење. Можда су они, ако се хоће, чак и примили нешто оружја од Немаца. Нема сумње да су они добили оружја немачке израде, јер су неке присталице Милана Недића, квислиншког Претседника Српеке Владе, напустили Нацисте и пришли Четницима чим је партизанска звезда почела да сија. Ако локална примирја и мање трансакције у оружју претстављају колаборацију, онда се на сваку герилу у свету може да свали таква кривица, укључујући ту и Партизане. У Фран-
МИХАИЛОВИЋ И ТИТО
353
дуској су извесним члановима Макија1 давана упутства да еклапају примирја с Немцима ако су у опасности да буду уништени, како би пред савезничко иекрцавање они могли да уништавају непријатеља оружјем од њега примљеним. Савезници су допуштали кинеским оружаним снагама2 да код Јапанаца стварају утисак сарадње, еда би на тај начин непријател>у нанели већу штету устанком у прави час, него што би то било могуће ако би ударили одмах. Док сам командовао једним одредом кинеских герилаца, ја сам лично послао једног од својих повереника да се погађа с Јапанцима за кинин који нам је био тако потребан, како не бих изгубио од маларије двојицу својих најбољих људи. To свакако не значи да ја нисам мрзео Јапанце. Да су Срби мрзели Немце, било је исто тако очевидно. Партизани су, такођер, закључивали локална примирја с Немцима када је било потребно да очувају свој положај. Од једног америчког посматрача код Тита сазнао сам: да су у једном словеначком граду Немци, који су држали део града у коме се налазила електрична централа, допустили Партизанима коришћење електричне струје у замену за воду из водовода који је био у рукама Титових л>уди. И поред своје оправданости, четничка примирја с Немцима била су ретка и малобројна. После шестомесечког пажљивог трагања, једини доказ неког споразума између Четника и Немаца на који сам наишао, био је код Невесиња ( Херцеговина ), у јануару 1944: ту, чинило се, Немци нису нападали локалне четничке одреде. У тој облаети Четници су били изложени офанзиви далеко надмоћнијих партизанских одреда који су скоро избегавали Немце. Локални командант с ким сам говорио, мрзео је Нацисте исто толико колико и Комунисте. Сва његова нада лежала је у томе, да одржи своје снаге како би у даном часу могао да се ослободи и једних и других. Тито је 5 априла 1946 године устврдио како се Михаиловић у августу 1941 године састао у Љигу с претставницима Немада ради планирања заједничке офанзиве против Партизана. Стојан Прибићевић, иначе Титов присталица3, у чланку објављеном у листу The New York Herald Tribune оД априла 1946, 1 2 и 3
М а к и (t h e nraquis = честа, ш и бљ е), тј. француски Покрет отпора. Капетан Мансфилд је, после повратка из Југославије, био упућен у Кнну, тамо предводио један одред кинеских герилаца против јапанских окупатора. У чланку стоји „а Nazi sympathizer” ; али то је очигледно омашка пера.
354
КЊИГА О ДРАЖИ
не слаже се с Титом и каже да је Михаиловић прибегао сарадњи тек додније. Прибићевић тврди да ее Михаиловић састао с Рибентроповим изаслаником у Београду Штеркером ( Herr Staerker ) 16 септембра 1944 у с. Бадовиндима, у циљу да добије немачког оружја. Тај састанак је уистини одржан, али ие између Штеркера и Михаиловића и не у ту сврху. To је био састанак између Шефа Америчке мисије и једног немачког изасланика ради договора о потпуној предаји нацистнчких снага на Балкану. Састанак није уродио плодом, пошто су Немци одбили да прихвате безусловну предају. Михаиловић ее чак није ни налазио међу преговарачима.4 Шта је Америка радила у вези с том југословенском ситуацијом? Наша је политика била да избегнемо уплитање у локалну политику и да помажемо и Михаиловића и Тита, ако се обојида боре против Немаца. Главни предлагач таквог става био је ђенерал Донован ( William }. Donovan), директор ратне обавештајке службе Office of Strategic Services. Спутан донекле директивама које су надзор над везама с југословенским герилцима давале Британцима, ђенерал Донован је у почетку био приморан да своје посматраче придода Британским мисијама код Тита и Михаиловића. Он је Каирској конференцији5 поднео једноставан, ефикаеан план за окончање грађанског рата у Југославији: добити сагласност и Тита и Михаиловића да ће се потчињавати наређењима Команде савезничких снага иа Средњем Истоку, под претњом бојкота ако их не буду извршавали. Ради остварења тога циља, он је предложио да се лично падобраном пребаци у Југославију. Годину дана доцније Заједнички савезнички ђеиералштаб вратио му је назад тај план. Упролеће 1944 године Британци су били наредили повлачење свих савезничких мисија с Михаиловићеве територије. Донован се тада обратио Претседнику Рузвелту. Он је доказивао да је, и поред тврдње о колаборацији, за Американце важније но икада да имају своје претставнике код Михаиловића ради спасавања америчких авијатичара, прикупљања важних података, помагања четничког отпора против Немаца 4 В. о том е у ов ој књизи напис Изјава пуковника Магдауела, П 316 - 317. 5 Каирска конференција одржана је од 23 до 26 новембра 1943 између Британаца и Амерггканаца, ради размене гледишта и договора уочи Техеранске конференције. После Техерана, та двојна већања настављена су у Каиру од 3 до 6 децембра 1943.
МИХАИЛОВИЋ И ТИТО
355
и омогућавања операција његовог Офкса у Аустрији. Претседник Рузвелт се сагласио с тим планом, па га је опозвао на личну интервенцију британског Претседника Владе Черчила. Донован је, међутим, остајао упорно при своме. Неколико месеци доцније, и поред британског противљења, он је коначно добио Претседников пристанак за упућива&е Магдауелове Мисије као и Тима за спасавање авијатичара, под командом поручника Мусулина. Ето доказа на које су наишли амерички официри. Укратко, то се у погледу на Михаиловића своди на ово: (1) Године 1941, без савезничке помоћи, Михаиловић се борио против Нациста кад су они били на врхунцу своје моћи, и на тај начин ометао немачко надирање у Русију. (2) У току 1943 и 1944 године, управо када су га његови политички противници оптуживали због колаборације, он је настављао борбу против Немаца, опет без савезничке помоћи и упркос сталним нападима комунистичких одреда са свих страна под Титовом командом. (3) Током 1944 године, он је епасао преко 425 америчких авијатичара и потом их пребацио у Италију, иако је врло лако могао да их преда Немцима, да је с њима сарађивао, како су га оптуживали. (4) Током 1943 године, нацистичке окупационе снаге убијале су невине српске таоце у одмазду за нападе Михаиловићевих Четника, што јасно показује да га Нацисти нису ематрали својим сарадником. (5) На све оптужбе о сарадњи, Михаиловић је одговарао сталним молбама за упућивање што већег броја савезничких посматрача да би се утврдила лаж тих оптужби. (6) Постоје очигледни докази да је шачица локалних команданата који су с Немцима закл>учивали мања примирја, или погодбе, то чинили искључиво ради одржавања својих снага до тренутка када би могли да их окрену против Нациста. До таквих споразума долазило је углавном због партизанских напора за уништењем Четника који су одбијали да прихвате комунизам. Друге гериле широм света прибегавале еу сличној пракси, и то им нико иоле искрен није приписивао у издајство или колаборацију.
КЊИГА О ДРАЖИ
356
(7) Михаиловић је остао одан својој отаџбини од почетка до краја рата. Он никад није покушао да је напусти, чак ни када се Тито докопао власти, иако је то лако могао да учини. Докази које су Американци лично видели, захтевају да се он ослободи сваке оптужбе. * * *
Дете које су Савезници одгајили сада је одрасло. Према изјави једног претставника америчког Министарства иностраних послова, који се недавно вратио из Београда, у Југославији постоји влада терора. Тајна полиција ОЗНА, организована по угледу на руски ГПУ, свуда је и на сваком месту, да би у зачетку угушила сваки израз слободне мисли. Само титовским листовима допуштено је излажење. Титове слике су свуда. Врло често улицама Београда пролазе поворке деце која носе транспаренте у славу Тита. Лицима која не „улазе у бразду” одузимају се карте за храну и она се хапсе. Ли Уајт ( Leigh White), амерички дописник с Балкана известио је да су недавни избори обична превара. Њ уболд Нојс ( Newbold Noyes - Jr.), дописник вашинктонског листа Star, јавља по изласку из Југославије: „ Тито је увео полициски режим; права човека и владавина закона, како их ми схвагамо, не постоје. . . Режим маршала Тита не допушта критику, ни домаћу ни страну. „ Укратко, садашња Влада има еве одлике днкгагуре која почиње да бива позната под именом „титоталитаризам” . Винстон Черчил( Winston S. Churchill) најзад је признао да је британска политика према Југославији била погрешна. Ништа ту грешку не потврђује боље него садашња судбина ђенерала Михаиловића.” Јуни 1946. ( Превео: Б. Ј. Т . )
Валтер Р. Мансфилд
ЈЕДНО СЕЋАЊЕ И ЈЕДАН ГОВОР
Уколико време више одмиче и појединости поверљивих ратних докумената добијају шири публицитет, утолико дивовска фигура ђенерала Драже Михаиловића добија у јачини. Требало је да прођу пуне три године, године испуњене горким науцима за Западне Демократије, па да се схвати једна у еуштини тако проста истина. Истина: да један народ, запојен идеалима слободе и демократије, не греши у великим одлукама. Трагична судбина ђенерала Драже Михаиловића и његовог покрета резултат је моралног пораза Демократија, насталог после једног сјајно добијеног рата. Високи принципи, ради чије се одбране загазило у рат, били су привлачна снага како за наше војнике расуте по евима бојиштима света, тако исто и за наше најоданије савезнике, герилске покрете у окупираним земљама. Кад кажем герилске покрете, ја поглавито мислим на покрете прожете идејама тгв. Атлантске повеље, покрете створене током рата спонтаном жељом народних маса у циљу рушења тоталитарних освајача и остварења истинских демократских слобода. Рат је завршен, ти принципи нису били остварени, и морални пораз био јс меизбежан. Имао сам прилике да лично, у току шестомесечног боравка у слободним српским планинама, посматрам живот и рад јединица ђенерала Михаиловића и српског народа уопште. Имао сам срећу да будем први амерички официр међу њима, и без претеривања могу рећи: да сам био примљен са срдачношћу и топлином која далеко премаша уобичајене савезничке односе. Иако лично нисам био у могућности да ни у чем допринесем њиховој борби, иако сам често био сведок лажне савезничке пропаганде, — никада ми ниједна реч прекора није била упућена ни од Михаиловића, ни од његових бораца. Уколико су дани пролазили, ја сам био све сигурнији да је ђенерал Михаиловић у моме присуству видео интересовање и добре
358
КЊИГА О ДРАЖ И
намере једног великог савезника за његову праведну борбу. И он и његови борци, а исто тако и последњи српски сељак с ким сам долазио у додир, били су првенствено заинтересовани у томе да истина о њиховој праведној ствари продре у широке слојеве слободног света; у моме присуству међу њима, видели су најбоље јемство за остварење тога. У хрпи утисака који су ме запљуснули од првог корака у слободним српским планинама, два су ипак оставила најјачи траг у мени. Први је био гесло „Слобода или смрт!” Оно је не само било исписано на заставама јединица и амблемима појединих бораца, већ и дубоко утиснуто у срцу сваког појединца. Други је пак био: огромна популарност личности ђенерала Михаиловића, популарност која је далеко премашала оно што ми под тим појмом разумемо у Сједињеним Америчким Државама. Нема сумње да је гесло „Слобода или смрт” недвосмислено изражавало циљеве и срж Михаиловићева покрета. Као пгго ми је у више махова било објашњено, оно је било израз традиционалног српеког слободарског духа, израз истављен у први ред у часовима великих искушења, када су слободне видике прекривали тешки облаци насиља и угњетавања. Слушајући о томе од свих и свакога с ким сам било какав додир имао, никако нисам могао избећи поређење с америчким народом који се тек ствара и који је своје стремљење изразио речима неумрлог Патрика Хенрија: „Дај ми слободу, или ми дај смрт!” Склон сам веровати да мало ко од Американаца мисли на Патрика Хенрија данас кад је слобода постала нешто природно, нешто што се не осећа, као год што људи ретко кад мисле на ваздух који их окружује, или га примећују. Али суочен с народом коме је тај саставни део данашњег живота био ускраћен, и који је повраћају изгубљене елободе претпостављао све оетало, Патрик Хенри ми никако није избијао из главе. Мислећи на њега, ја сам лагано схватао колико смо ми Американци блиски томе малом народу, о коме тако рећи ништа нисмо знали. Треба ли се онда чудити што сам се ја у слободним српским планинама осећао као код своје куће? Друга ствар коју сам од првог дана покушавао да схватим, била је скоро апостолска популарност ђенерала Михаиловића. ТТТто је он међу својим борцима уживао углед нечег вишег него што су други, то би се још могло и схватити. Борци и у
ЈЕДНО СЕЋАЊЕ И ЈЕДАН ГОВОР
359
осталим војскама склони су обожавању великих вођа, вођа који при доиошењу судбоносних одлука посматрају ствари очима простих војника а расуђују мозгом стратега. Али, углед ђенерала Михаиловића био је нешто више него популарност великог војника. У селу и у граду, у пољу и у шуми, његово је име уливало чудну снагу, челичило срца и давало наде. Улазећи у какво забачено планинеко село, посматрао сам сељане како се озарена лица приближују нашој групи у нади да ће видети Дражу Михаиловића и стиснути му руку. По луговима којима смо пролазили, чобанчићи су нам певали песме о Дражи. Посматрао сам лица ђака виших школа, који су пешачили по неколико стотина километара, кријући се од свих и сваког, само да би могли бити у близини ђенерала Драже. Од оних који су се некако спасли, слушао сам како су се, по тамницама Гестапоа, ухваћени борци и курири челичили његовим именом. Гледао сам борце како умиру с његовим именом на уснама. Што сам више о томе размишљао, то сам бивао све убеђенији: да је српски народ у Дражи Михаиловићу видео оличење оних особина које су га кроз векове проводиле кроз тешка искушења, помажући му да се као народ одржи на оној балканској ветрометини. Какав је, онда, био човек Дража Михаиловић ? При првом сусрету, на мене је оставио утисак сасвим лросечног човека. Обучен у скромно сељачко одело, он се ничим није разликовао од његовог Јанка, војника који је водио рачуна о његовом личном пртљагу. Ведра духа, он је врло често уносио расположење међу присутне. На раду је био бескрајно миран и прибран. Покојипут, дао би ипак одушке свом темпераменту, и праснуо на непотребне грехпке својих потчињених. О људима се очииски старао; али их је у одлучним часовима, без премишљања, водио на најстрашнија места. У борби је био хладан као стена. Према плашљивцима строг, према шићарџијама немилосрдан. До крајњих граница одан истинској слободи и демократији. Такав је човек био Дража Михаиловић. Побројане особине, и многе друге које нисам запазио, начиниле су од њега оно што је српски народ обухватио изразом Ч и ч a . Када сам на свом тромесечном путу кроз Србију залазио у села, говорио и дружио се с бордима и простим народом,
КЊИГА О ДРАЖИ
360
почео сам схватати зашто је тај народ баш Дражу Михаиловича истакао као тумача својих стремљења. Особине које сам ја видео у Дражи Михаиловићу, на њих сам наилазио на сваком кораку. Ево су се навршиле три године како је тај великан пао као жртва једне међународне завере, чији је последњи чин био режирао тадањи московски трабант Тито. Нема сумње да је Тито био свестан улоге Драже Михаиловића када је припремао монструм - процес у Београду. Знао је он добро: да је пред тај свој „народни суд” он изводио српски народ. Ипак, нож његових џелата пао је на Дражину главу. Српски народ, иако тешко погођен, исцрпен и искрвављен, остао је да каже последњу реч у тешком рвању за слободу и демократију. И уколико се појмови буду рашчишћавали, а истина одвајала од лажи, лик Драже Михаиловића сијаће све јаче као идеја водиља у тој борби. Јули 1949.
КАНАДСКИМ
СРБИМА
[ О во је текст говора који је Валтер Р. Мансфилд, први амерички официр за везу код Михаиловића, одрж ао на Српском дану у Канади, о Видовдаиу 1953. ]
Ево ме опет међу вама, старим знанцима из великих и тешких дана, када су за идеале падале главе, у духу ваше херојске традиције. Нема народа који би више него ви ценио људске слободе и човечанска права, ценио и за њих све дао, била реч о Косову, Солунском фронту или Равној Гори. Прва отвар коју сам с вашом браћом научио у вашим планинама, било је: С л о б о д а и л и с м р т , велики закон и идеал, за велика времена и људе. Да је дело било у складу с идеалом, уверио сам се сам кад сам с вама бранио и с вама ослобађао ерпске крајеве. Нисам имао прилике да пречесто сретнем велике људе. •Тедан од тих велккана, мој добри и никад заборављени Чича, живеће у мојим визијама док ме буде било. Гледао сам га са свих страна које могу да осветле дух и добра воља, увек у тешким приликама кад се све види верније. Било да прах гори пред очима, глад завија, смрт вреба или неправда боли, он
ЈЕДНО СЕЋАЊЕ И ЈЕДАН ГОВОР
361
је увек био велик и искрен, како онда кад је све било у знаку победе, тако и онда кад је пораз свуда пустошио. Цео, и духом и телом, био је саздан од љубави према земљи, народу и ствари слободе, жртвујући им и себе и славу живих. Уноћ 18 августа 1943 спустио сам се из ваздуха на падине планине Чемерницс, где су ме његови горостаеи дочекали и одвели своме Ђенералу. Преда мном је стајао кротки праведник, прав као храст, проседе браде, продорних очију, благих као плаво небо, са отвореним осмехом на лицу, и радошћу у срцу. Ни по оделу, ни по животу, између њега и свих његових нема разлике било у чему. Ја сам тога часа осетио човека рођеног за друге, који се више бринуо о ближњима, међу њима и о мени, него о себи. Отада смо добро и зло делили нераздвојни, увек у покрету, између живота и смрти, заседа, блиске смрти, и њеног надлетања. И сад чујем његов благи глас: „Добар дан, Бошко!” ( Тако ме је он звао.) „Како је данас? Све ће се добро свршити!” Присебност, храброст и сналажење, током свих операција, између Ивањице и Дрине, Златибора, Ваљева и Шапца, остали су увек легендарни. Сећам се једне ноћи код Рудог, када је страховита борба беснела пуна три сата, а Немци нас ватром обасипалии са земље и из ваздуха. Тада је Чича ишао од једног до другог, с краја на крај бојног поља, уносећи веру и снагу у наша малаксала тела. Њему имамо да захвалимо за ломљење челичног обруча, а ја још и за живот; јер без таквог ђенерала, не бих данас био међу вама. Поред тог витешког срда лежале су све велике врлине, међу њима ратно частољубље и још ређа хришћанска милост. Зато Чича није, зарад своје славе, пред чељусти страшног германског Крона бацао рођену децу; никада, кад би он могао да се ту баци. Штедео је невину крв и избегавао безнадежне битке по сваку цену, — мада је увек лакше друге својој слави жртвовати, или је пак градити на хиљадама невиних и непотребних гробова. „Кад дође дан за општи устанак, сви ћемо за победу и слободу дати све. Али се за тај дан морамо прибирати, да бисмо јаче ударили и сигурније победили!” Пре тога дана изабрали су Тита, — и тако се страшно огрешили о Бога, и о верност, и о правду, и о победу, и о слободу. Током тешке зиме 1943, заједно смо се пробијали кроз Долину смрти. А већ тада видици су се мењали, и Радио -
362
КЊИГА О ДРЛЖИ
ЈТондон славио човека који је у Југославију послат с мисијом да ослободилачки рат претвори у братоубилачки, а на рушевинама државе подигне комунистичку Ћеле - Кулу. Нема зверског средства и пута који та црвена неман није опробала. А наивни Савезници, да би угодили Совјетима, змију су све више грејали и снажили у својим недрнма. За њен рачун, бајке су претварали у историју, а туђу славу у црвено перје. Били смо у Рогатици, после победе Остојићеве војске на Вишеграду. А исте ноћи Радио - Лондон, који је претходно Вишеград поклонио Титу, јавио је како су ,,у Рогатицу ушли Титови победоносни Партизани” . Међутим, Немци су после Вишеграда бежали пред н а м а ка Сарајеву; у Рогатици смо били ми; а око ње, на домаку пушке или топа, нигде ниједног живог Немца, ниједног Титовог комунца. Кад смо се растали у братском загрљају и војничком осећању, био је насмејан; али је туга сенчила божанствено лепе очи, јер смо већ знали какви се дани ваљају иза брда. Шта је дошло с издајом верног савезника и поклона Југославије белосветском комунизму, познато нам је свима: рај, пролазни рај, и мир за крволоке; а ропство, беда, смрт, тамнице, логори, лудачки експерименти за народ. Кад је 1948 у последњем часу избегао смртни Стаљинов загрљај, Тито је скупу главу пацова једва изнео из преплављеног подрума, да би данас опет уживао благодети Запада, који је он већ једном ружно преварио. Није чудо што људи који су све издали у Техерану и Јалти, и ову издају према Слободи и Правди правдају наивно. Јер Тито није мањи комунист зато што га је Кремљ отерао а Демократија пригрлила, пошто у свом лудачком комунизму иде стопама свог учитеља и духовног оца Стаљина. По човечанство није мање опасан ако сада своју пустош лечи млеком демократије; напротив, саме демократске Силе таквим мажењем чине велико зло, јер се слободки свет не бори против Русије, већ противу комунизма, страха, терора и његових тортура. Кад му се толико даје, морали бисмо запитати: Зашто Тито не укида концентрационе логоре, не отвара тешке затворе, не враћа отете слободе, не прилази Северо - атлантској одбранбеној заједници, итд. ? Изгледа да је и одговор ту: Зато што се улагује Москви која га је отерала из Црвене интернационале; она њега, а не он њу.
ЈЕДНО СЕЋАЊЕ И ЈЕДАН ГОВОР
363
Куда ствари воде, каже нам последња измена амбасадора, уговор о Ђердапу, итд. Јер је, стварно, тај човек што се с комунизмом толико размеће, сва људска права зверски гази, a некад је обарао и наше мирне авионе изнад Словеначке, — више уз колено Маљенкову него Черчилу. Историја све исправља, и мртЕе праведнике диже из гроба. To и она и сви ми дугујемо Чичи, великом савезнику, ретком праведнику и мученнку. Његове жеље и српске жртве не могу бити узалудне. Још има дана за мегдана, за борбу за идеале ради којих се Чича борио и умро а Косово било освећено. Нема мира у свету без слободе. Срби су мир и правду ваљано заслужили; на то можемо увек мирне савести и поносна чела потсетити што чешће нове људе у Вашшштону. Опет се за Србију спрема слобода, коју јој је Чича обећао, а ја у том обећању са њим био и веру ухватио. „Слобода или смрт!” — одјекују све српске планине, јер је ропства било и сувише. Правда и истина увек побеђују. У то име, остајте ми здраво! ( Превео P. В . )
Валтер Р. Мансфилд
y CBETCKOM СУКОБУ ИДЕОДОШКИХ ФГОНТОВА
Покрет Драже Михаиловића не може се посматрати искључиво са југс-словенског гледишта, као што се и грађански рат у ЈугославиЈи не може објаснити локалним узроцима. Покрет Драже Михаиловића је претстављао, као што је опште познато, спонтани народни устанак. Он није био унапред организован и припремљен, нити је на његово формирање гла ко са стране утицао. Он је на свом почетку имао иекључиво национални карагегер, изражавајући у себи националну ?ежњу ерпског народа да се одупре свакој агресији и окупацији. Сваки народ у Езропи реагирао је према немачкој окупацији на свој сопствени начин. Српски народ је са Дражом Михаиловићем започео герилску борбу, дотле готово непознату у свету, јер је у капитулацији видео националну срамоту која му јс изгледала као дело издаје и саботаже. Широким народним елојевима се чинило да је отпор могао бити кродужен. Ако је окупација била неминовна, онда је непријатељ имао што скупље да је плати. Народ је очекивао апел за продужење отпора. Уекоро је овај и дошао. Дража Михаиловић није капитулирао. Као што се Француска одазвала позиву ђенерала Дегола ( Charles de Gaulle ), тако се српски народ одазвао Дражи Михаиловићу. Комунистичка партија Југославије, као уосталом све комунистичке партије у Европц, тада је ћутала. Опредељивање српског народа за покрст Драже Михаиловића било је чисто национално: борба против немачке окупације. Тешке успомене на немачку окупацију у току Првог светског рата само су појачавале ту вољу за отпором. Овакав начин опредељивања био је природан у народу који има велику традицију националпе и ослободилачке борбе. Усташки покољи Срба у Независној Држави Хрватској само су појачали тај вид националног опредељивања. To јс за српски народ био Трећи устанак и, као у устанцима 1804
У СУКОБУ ИДЕОЛОШКИХ ФРОНТОВА
365
и 1815 под Турцима, борба за голи живот и националну независност. Покрет Драже Михаиловића добијао је све више широко народно обележје, окупљајући сељаке, интелигенцију, омладину, официре и, током времена, све демократске политичке странке. Главну снагу покрета чинио је сељак. Јединетво покрета оличавало се једино у воћству, које је било војничко, јер су то захтевале ратне прилике. Дража Михаиловић је улогу вође једног народног покрета потпуно испунио. Он је схватао супротности које су постојале у једном тако ш иро ком народном покрету, и преко њих је прелазио. Није зато чудо што су у покрету за који се каже да је био искључиво монархпетички, истакнута места у политичком воћству ималп републиканци; тто су у покрету који се од стране противника означавао покретом великосрпеке буржоазије, највећи део војске и командног кадра чинили сељаци или сељачки синови у првом колену, а „реакционарност” му се састојала ваљда у томе, што су видну улогу у покрету играли Земљорадници, Демократи и Социјалисти. Народни демократски карактер покрета Драже Михаиловића најбоље се манпфестовао у његовој подземној штампп, која није била уједначена и униформисана, већ је имала потпуну слободу писања. Било је листова који су имали изразито српски национални правац, као што су били бројни они који су заступали тезу југоеловенског федералпзма и они који су се залагали за социјалне реформе после ослобођења у емислу социјалнзације и решазања аграрног питања. Ово је само п о јачавало демократско обележје покрета Драже Михаиловића. Национални покрет је захтевао миникум јединства, али није наметао, нити је то могао, укалупљена мишљења. Он је био у војном погледу јединетвен, а у политичком сагласаи само у основним питакима. Покрет се залагао за остварење демократије после ослобођења, којој је био привржен највећи део сељачког света и интелигенције. Отуда су његове симпатије и тражења каслона на Западне Демократије. Пог.рет Драже Михаиловића је већ по својој конструкцији и народном обележју претпостављао слободу опредељиваља га све своје припаднике после завршене националне борбе. Даљи развој догађаја под окупацијом није дозволио да национални карактер покрета Драже Михаиловића остане
366
КЊИГА О ДРА/K I1
доминантан. На Западу, у Француској, Белгији и другим окупираним земљама Европе, створени националнп фронт отпора задржао је свој националки и ослободилачки карактер ди краја рата. To што је било могуће на Западу, на Балкаку ie током окупације отишло у други плаи. Пре него ма где на свету, на Балкану је отпочело јасно дкференцирање кдеолошких фронтова. Напоредо са националним, спонтаним устаничким покретом Драже Михаилозића, развијао се и други, Титов покрет бно је саспим различит и по мстивима борбе и по организацији и по методима. Он није имао широки кародни карактер. Основ му је чинила једна мала, добро оргаиизована партија која се борила за власт. Он није био ни спонтан ни независан, већ укључен у општи ланац борбе једног интернационалног покрета. Титов покрет је био унапред организован и диригован. Он се није појавио као реакција на немачку окупацију, што најбоље показује мирноћа са којом ју је дочекао. Он отпочиње борбу 22 јуна 1941, када је Немачка напала СССР, шти опет показује колико је био мало везан за пационалне интересе свога народа. У идеолошком погледу, он је припадао идеолошком свету европског Истока, чији је експонент сстао до данас. Борба против окупатора, борба за демократију и слободу, биле су само средства за задобијахве народног поверења, освајање власти и успостављање диктатуре једне малобројне партпје. Између та два покрета дошло је до краткотрајне сарадње у првој фази борбе. Стварање сличних народних фронтова у борби против окупатора, извршено је доцније на Западу и остало је непромењено до краја рата. У Југославији такав фронт није остао дугог века. Први пут у свету дошло је до сукоба и распада народног фронта који је још из доба Народног фронта у Француској, преко онога у шпанском грађанском рату, до народних фрснтова данас, служио комунистичкпм партијама као пут за долазак до демократске легитимације. Иародни фронтови су претстављали тактичко напуштање искључиво револуционарие борбе комунистичких партија у свету и њихово укључиваље у демократскк фронт у борби против фашизма. Помажући демократски фронт, они су га користили и својом активношћу и организованошћу. Убрзо су преузели воћство. Онхх су ушли у демократски фронт, иако му нису припадали ни по својој идеологији, ни по својим методима
У СУКОБУ ИДЕОЛОШКИХ ФРОНТОВА
367
борбе, ни по свсјим цпљевима. Они су демократским и либералним локреткма указ!?вали на опасност од фашизма, чинећи све да се њихове старе револуциснарне пароле забораве или бар да се више не узимају озбшвко. Они су постали браниоци буржоажих политичких и националних слобода и ватрени поскоцк антифашистичког покрета у свету. За све то време, они се иису нимало изменили. Остали су једииствени, дисциплиновани, организовани, фанатично верни револуционарном рушењу буржоаског поретка и успостави диктатуре својих партија, које ће ликвидирати последње слободе и завести иови тоталитарни поредак. За комунистичке партије прелазак из политике народног фронта у грађански рат, у коме ће се прекинути тактички савез са демократским покретима, био је лак. Они су се за тај прелаз спремали. Тако је Титов покрет у Југославији ушао у грађански рат потпуно спреман. Он је био стваран и руковођен за идеолошку борбу. Покрет Драже Михаиловића био је демократски и национални; за њега је идеолошка борба била кова ствар. Идеолошка борба је само компликовала позицију и ситуацију у којој се борио. Он за такву идеолошку борбу није био припремљен ни психолошки ни организационо. 'У покрету Драже Михаиловића озбиљност сукоба почела се осећати тек када је овај избио и када су се указале размере к последиде које може кмати. Грађански рат у Југославији је, за разлику од других грађанских ратсва, започео под окупацијом у присуству фашистичког непријатеља, који је такође претендовао на свој пдеолошки фронт и покушавао да створи себи привржене квислиншке покрете. Грађански рат у Југославији није само карактеристичан по томе што се народни фронт распада у тренутку када у читавом свету долази до његовог пуног замаха, већ и по томе што су се први пут после Првог светског рата јаеио оцртали идеолошки фронтови. Место два, фашистичког и антифашистичког фронта, који је обухватио либерално демократске социјалистичке и комунистичке покрете, појаЕљују се трл јасно диференцпрака фронта: фашистичко окупаторски, комунистички и демократскл. Од шпанског грађанског рата до грађанског рата у Југославији протекла је једна епоха и започела друга, која је са војном пропашћу
368
КЊИГА О ДРЛЖИ
фашизма забележила појаву једног новог и много опаскијсг тоталитаризма. Грађански рат у Југославији је јасно показао да, насупро? фашистичком фронту, расте и јача једак други не мање тоталптаран и антидемократски покрет који je по свом интернационалном карактеру још опаснији. Тако се народни и демократски покрет Драже Михаиловића нашао притиснут између дза тоталитарна покрета. Та борба је била изузетно тешка и захтевала је огромне жртве, у првом реду од српеког народа. Велитгина покрета Драже Михаиловића, и његова лично, била је у томе, што је упркос најтежим околностима настављао борбу на два фронта, остајући доследан националним и демократ'•чим циљевима своје борбе. Устанички и нациокални карактер покрета захтевао је борбу против окупатора, док је народни и демократски наметао отпор према Титовом тоталитарном покрету. Уколико је током рата немачки окупатор постајао слабији, утолико је грађански рат више долазио до изражаја и постао битним обележјем једног новог еукоба између два идеолошка табора која су на Западу била још увек уједињена у борби против фашизма. Док је Титов покрет за све време грађанског рата уживао моралну и доцније материјалну помоћ Истока и најзад, од 1943 године, био обимно помаган од Западних Савезника, — дотле је покрет Драже Михаиловића у најодлучнијем моменту ie идеолошке борбе био напуштен. Ово напуштање било је још трагичније, што је долазило од Западних Савезника, који су у покрету Драже Михаиловића имали верног савезника, који je по своме демократском карактеру и циљевима своје борбе био последње упориште демократизма и утицаја Заладних Демократија на Балкану. Једном учињена грешка није се могла исправити. Завршетак великог светског сукоба затекао је покрет Драже Михаиловића напуштен од свих и у јеку грађанског рата, чије су последице далеко премашале уоке границе Југославије. Покрет Драже Михаиловића је до краја уживао потпуну и недвосмислену подршку српског народа и свих демократских политичких снага у земљи. Отуда је Дража Михаиловић претпоставио да отпор настави. Као што није капитулирао 17 априла 1941 године, када је фашизам завлађивао Југославијом, тако Дража Михаиловић није капитулирао ни октобра 1944 године, када је Титов покрет, уз по-
У СУКОБУ ИДЕОЛОШКИХ ФРОНТОВА
369
моћ совјетских тенкова, завладао земљом. Оба пута компромис пије био могућ. Сваки компромис претстављао је безусловну капитулацију и био унапред осуђен на пропаст. Отпор и борба су се иаметали као основ сваке егзистенције ке само појединаца и читавог народа, него и демократских идеја. Грађанеки рат у Југославији извео је многе ствари на чистину. Данас се најјасније види његов значај не само за Југослазију, него и за читав свет. Он је у свој трагичности открио појаву новог тоталитаризма који се дотле кроз дуге године заклањао иза демократског фронта. Први пут су у стварности дошли до изражаја прави циљеви новог тоталитаризма, који жели да завлада народима. Али, значај грађанског рата у Југославији није само у томе. Оно што је данас битно више за свет који још живи у слободи и изван Гвоздене завесе него за Југославију, јесте потпуно отрежњавање духова које је донео грађански рат. Трагедија Југославије је у томе што је то отрежњавање дошло много пре него на Западу, те није могло наићи на разумевање и подршку. У току грађанског рата у Југославији увидело се: да није довољно бити свестан опасности коју крију тоталитаризми, били они леви или десни, већ да је потребно одупрети се истом снагом, вером и средствима; није довољно бити присталица слободе и демократије, него треба показати исту спремност на жртву и залагања у њиховој одбрани. После завршетка Другог светског рата и пада фашизма, још увек у свету постоје два фронта. Оно што се у малим размерама дешавало у Југославији у току грађанског рата, понавља се у једном другом виду у светекој пслитици. Сада свет много лакше разуме зашто је трајна сарадња између два опречна устаничка покрета у Југославији била неостварљива, када види на какве се велике тешкоће иаилази у стварању једне присне и далекосежне сарадње између Западног и Источног света на пољу изградње мира. Грађански рат у Југославији забележио је један нови моменат у историји борбе против тоталитаризама. Демократски покрети треба да потраже у себи снагу за борбу против њих. Они треба да им дорасту и да их туку, схватајући опасност на време. Грешке се увек плаћају. Западне Демократије су у одлучном часу отказале помоћ Дражи Михаиловићу, али су зато дошле у положај да доцније на пољу велике светске
370
КЊИГА О ДРАЖИ
политике индиректно бране Франка. Круг тоталитаризма, ако би се ишло старим путевима, стално би се понављао. Актуелни догађаји дају све више за право Дражи Михаиловићу и српском народу. Рат против фашизма био је идеолошки рат, али се он није претворио у светски грађански рат. Фашизам је имао упоришта у неколкко европеких држава ( Немачка, Италија, Шпанија ) и у Јапану. Он је располагао Петом колоном, која је била јака, али није могла никада да oicyira широке масе других народа. Он је, на крају, ипак остао зезан за своје националне оквире, у којима је и војнички тучен. Нсви тоталитаризам, по својој идеолошкој основи, има интернационални карактер. Сваки рат који би био поведен под његовом заставом, претстављао би нови идеолошки и, штавише, еветеки грађански рат. Прве клице тога светског грађанског рата избиле су у Југославији. Тамо је уместо капитулације н о е и тоталитаризам наишао на отпор. Први пут се његовом макијавелизму супротставила сељачка и демократска снага, српског сељачког народа. Он није успео да је разоружа, успава или уништи. Један мали народ на Балкану давао је и стално даје велике жртве за слободу и једно боље доба. Његова борба данас има међународни значај, јер се води за мир и слободу читавог света. Дража Михаиловић је оличавао ту борбу од почетка до краја. Он је први почео герилску борбу против фашизма и први се одупро надирању новог тоталитаризма. Он је био и остао не само национални јунак свога народа, већ и претеча демократског отпора у садашњем светском грађанском рату, — његова прва велика жртва. Марко Крстић
И М Е Н И Ц И
ИМЕНИК
личности
Надимци и лажна имена дати су под наводницима, — сем у неколико случајева где је надимак потиснуо право име и стекао право грађанства, као Стаљин, Тито итд., или где претставља устаљен књижевни псеудоним. АВРАМОВИЋ Лазар I 10 Авсеник Иван I 327 Авшич Раде I 318-9 ,,Адам” , в. Ферјанчич Венцељ Ајваз Гојко I 10, 12, 30, 35, 70, 179 Ајдачић Филип I 56-7, 169, 313-4; — I I 227, 238-9, 242-3 Ајзенхауер (Dwight D. Eisenhower), ђенерал, доцније Претседник САД, I 272, 276, 284-5, 287, 370, 379; — II 149, 275 Александар (Карађорђевић), краљ Југославије, I I 36 Александар (Sir Harold Alexander, па Field - Marshal the Viscount Alexan der o f Tu nis), ђенерал па фелдмаршал, I 274-5, 277; — II 178-9 Алексић Мика I 143-4 Алфиревић др Силвије II 264 Андоновић Ђорђе II 106 Андрић, потпоручник, I 11, 35, 43 Андрић др Војин (Воја, Бата) I 178-9; — II 251 Андрић Ж иворад II 109 Анђелић Милосав I 261 Анђелић Небојш а П 99, 103 Анђелковић Љ убиша В. I 56 Антић Јован I 156 Античевић Иво II 265 Антуновић Мато I 104 Аранђеловић Дуда II 271-2 Армстронг (С. D. Arm strong), бригадир, бригадни ђенерал, I 345, 355,
363-7, 372-3, 376-7, 394; — П 56, 58, 60-3, 65, 86, 126-7, 152, 274 Асман (Kurt Assm ann), вице-адмирал, I 271 Атанасијевић, шумароки инжењер, II 103 Атила, краљ Хуна, I 108 Аћимовић Милан I 161, 257-8, 263 БАБИЋ Карло I 257 Багрјанов Иван II 160, 162 Бадер (Paul Bader), див. ђенерал, I 26-7 Бајазит, турски султан, II 36 Бајкановић Јово I 296 Бакић Митар I 168 Бзковић Звонко II 265 Бакоч Коста I 104 Балетић Лука I 333-7 Балшић 'Гихомир I 302 Бандовић Милан I 86, 288, 302 Банковић, капетан, II 99 Бањанин Јован II 276, 281 Бартуловић Нико II 265 Баћовић Петар I 244, 370, 384, 386, 392-5, 399-401, 403, 405-6, 408-12; — II 60-3, 65 Беблер Алеш I 317 Бевц Ладислав I 319 Белајчић др Владимир II 2-3, 29, 130, 209 Бели (S. W . Bailey), пуковник, I 307, 353, 363-6, 370, 382-9, 393-4, 396-7,
374
399-410; — II 60, 148, 274, 350 Беме Франц (F ra n z Boehme), див. ђенерал, I 127-8, 141 „Бена” , в. Миловановнћ Драгољуб Бенјамин („Џили” ) I 12 Берле Адолф (Adolph Berle), II 309 Бижић, жанд, наредник, I 157 Билић Анте II 265 Бирчанин, четнички војвода, в. Трифуновић Бирчанин Илија Бихлер (Joseph Buchler) II 88 Бишофхаузен (von Bischofhauzen), I 141-5, 148 Бјелајац Славко Н. I 329-30 Бјелетић Милорад I 94, 106 Бјелетић Ристо I 94 Бјелица Милија I 92 Бјелица Ристо М. I 92, 94 Бјерут (Boleslaw B iem t), Претседник Пољске Републике, П 279 „Блаж” , в. Божнар Антон Блашко, четнички војвода, II 67 Богдан, водич, I 397-8 Богдановић Новак I 257 Божић, из Заовина, I 29, 37, 42 Божић Андрија (Андра) I 58, 148 Божић Ж иворад II 204-5 Божић Сава II 205, 226, 231 Божнар Антон („Блаж ” ) I 325 Божовић Божа I 261 ,,Бојан” , в. Бојовић Никола Ш. Бојевић Радивоје I 261 Бојић Георгије I 160-2 Бојовић Драго I 266-8 Бојовић Јован I 55-7, 62, 136 Бојовић Никола Ш. („Б оја н ” ) I 224, 229, 238-40, 270, 298 Бојовић Петар, војвода, I 248 Бојчевић Мнлан I 55, 184 Боливар Симон II 43 Бон Луцијан II 267 Боненџ (Clarence Bonynge) II 296 Бонефати Луиђи (Luigi Bonefatti) I 7 Борко, капетан, II 104 Борота I 186
КЊИГА О ДРАЖИ
„Б орут” , в. Копривица Данило „Б ош ко” , в. Мансфилд Валтер ,,Брадоња” (право име: Радпвоје Јовановнћ), арт. поручник, I 69, 70 Брајевић, в. Брајовић, Пећанчев војвода Брајевић Блажа II 146, 218, 227 Брајовић, Пећанчев војвода, I 165-6, 196 Браловић Раде I 257 Бранко, редов, II 205 Брангеовић Бора I 3 Бранковић Јеврем I 3 Братић Милован I 161 Братић Митар I 165 Браун (Gus Т. Brow n) II 85 Брицељ Иван I 322, 332 Бркљачић Илија I I 265 Брковић Јован II 103 Броз Јосип, в. Тито Брук Алан (Sir Alan Brooke, па Field. Marshal the Visoount Alanbrooke of Brookebcrough), ђенерал na фелдмаршал, I 283-4; — II 149 „Бруно Аркади” , в. Новак Карло Брус (Robert B ru ce), краљ Ш котске, II 124 Брусић Клеменс II 267 Брусић Фрањо II 267 Буквић Милутин II 139 Букумира Дмитар I 300 Булајић др Божа I 101 Булајић Димитрије С. I 100, 103-4, 107 Булајић Марко P. I 104 Булајић Мирко С. I 104 Булајић Никола P. I 104 Булајић Рађо I 104 Булајић Ружа I 101 Булатовић Бладо I 269 Булић Драгутин I 171, 255, 257 Булован Илија Ђ . I 227 Булован Милорад И.* I 227 Бурић Богдан I 262 Бурић Драгутин II 104, 111-2 Бурџовић Рифат I 83
* Ово је један пример карактеристичан за тешкоће с којима у р е д н и к књиге као што је ова има да се носи. Потребно је објаснити га.
ИМЕНИК
личности
375
Буха Раде I 392 Бучар др Векослав I 317
Виловић др Ђура I 308, 340; — II 264 Вилсон (Sir Henry Maitland Wilson, па Field-M arshal Lord W ilson o f Libya), ВАГНЕР, капетан, I 144 ђенерал па фелдмаршал, I 410; — Вајкс (Maximilian von W e ich s, ђенеII 59, 127-8, 133, 157-8, 163, 168-9, рал па фелдмаршал, I 7, 288 176-8 Валас (Sir William Wallace) II 124 Вшшшски Андреј Јануарјевић II 293 Влада, омладинац, II 271 Васикић Бошко I 148 Василије, нз Луњевице, I 195 Воја „Вођа” , наредник-водник, I 182 Васиљевић Д обривоје I 320 Војиновић, поручник, I 390-1 Војновић Милош, в. Лаутнер Хенрих Васиљевић Зоран I 178 Васић, рез. поручник, I 188 Воснер Павле X 323-4, 326 Васић Драгиша В. (,,Чика - Baca” ) I Вохоска Светислав Ч. I 281 55, 139, 158, 167-71, 182-4, 186-8, 308,Враголоз, поручник, I 401, 403-4, 406, 310, 313, 315; — II 27, 218 409 Вранић Крешимир II 266 Ваухвик Владимир I 327-9 Вед Џон (John W ade) I 369, 378-9 Вујанац др Војнслав II 2 Велебит др Владимир (Влатко; „др Вујичић Вукосава Ј. I 104 Вујичић Душам P. I 104 Петровић” ) I 287; — II 129-30 Вујкчић Михаило М. I 94, 104 Велимировић Велимир II 139 Велимировић Николај, в. Николај, е- Вујовић Томо I 97 пископ Вук, в. Караџић Вук Вук (П оповић), четнички војвода,И Величковпћ Божа I 12 Велс Самнер (Sumner W elles) I 284 141 Вукићевић, капетан, I 173 Велчев Дамјан I 3, 48 Вукица, в. Станисављевић Вука Вељић, каплар, I 315 Вуковић Милорад I 269 Вељко, в. Хајдук - Всљко Вуковић Петар I 96-7 Вељковић Светозар I 262 Вукомановић, поручник, I 55 Веселиновић Радослав, I 257 Вукосављевнћ Сретен II 128 Весић Властимир Д., II 106, 146 Вешовић, мајор, I 225 Вукчевић др Радоје II 91, 129-30, 363 Видовић Владо I 100 Вуле II 257 Видовић Стеван М. I 104 Вучетић Косто Ј. I 104 Виктор, мајор, II 109 Вучетић Стеван Ј. I 74 Вилдер Већеслав II 276, 281 Вучинић Душаи I 77, 262 Писац Н. Ш. Бојовић споменуо је у свом напису само презиме: Булован. Упитан за име, одговортго је да не зна. Уредник је прегледао телеграме које је ђенерал Михаиловић, шифроване, слао Влади у Лондои. Установио Је да је једном депешом п о т п о р у ч н и к М и о д р а г И. Булован предложен за оддиковање Карађорђевом звездом IV реда с мачевима. Указ о одликовању потписан је 18 јуна 1942 и објављен v Службеним новинама бр. 8 од 8 августа 1942 године. Тако је дошло до тога да се у Књизи о Дражи I 227 дало у напомени име и чин младога Булована као: потпоручник Миодраг. Кад је Прва свеска била већ у штампи, Уредник је од Булованова оца, некадашњег војног проте Илије (који сад живи као изгнаник v Аустралији), сазнао да се његов син звао М к л о р а д и да je по чину био п о р у ч н и к . Нема сумње да је у питању син проте Булована. Првобитна грешка морала је настати при шифровању или дешифровању Михаиловићева телеграма.
376
Вучићевић, капетан, I 55 Вучићевић Станислава I 182 „В учко” , в. Вучковић Звонимир Вучковић, поручник, X 385 Вучковић Звонимир А. (Звонко, „Вучко” ) I 9, 55-7, 62, 73, 123, 140-1, 168, 171, 184, 190, 192-5, 368; — II 7, 19, 28, 58-9, 61, 79, 90, 157, 208-9, 217 Вучуревић Петар I 104 ГАВРАНЧИЋ др Отон II 263 Гавриловић др Милан II 276, 281, 328 Гамбарa (Gastone G am bara), ђенерал, I 327-8 Гарашанин Илија II 321 Георгијев Кимон II 162, 279 Геричић Ива II 265 Главач Франц I 324 Главаш, хајдук, II 38 Глендауер (Owen Glendower) II 124 Глишић Ђорђе С. II 132 Глишић Милош I 55-6, 62, 164, 169-70 Глумац, капетан, I 384 Глушич Андреј I 325 Гоби (G ob i), наредник, II 90 Гогић Тодор II 109 Гојнић Никола II 99, 101 Голубовић Недељко II 138 Голубовић Радоња I 83 Гордић Никола П 146 „Горњ ак” , пеш. наредник, II 105 Гравен (A. G raven) II 293 Грба, поручннк, I 310 Грбић Милован I 258 Грђић Радмнло I 118; — II 267, 333 Гринвуд (Eric S. G reenw ood) II 60, 107-8, 124, 274 Гринлис (Н. S. Kenneth Greenlees) I 337, 349, 351; — I I 58, 65, 126-7, 129, 274 Грисогоно др Првислав II 338-40 Гроза (Petre Groza) II 279 Грол Милан I 281 Грубачић др К осто I 97-8, 100 Грујић Милан I 258 Гршковић Јерко II 267 Губарев Никола I 258, 304
КЊИГА О ДРАЖИ
Гулин др II 267 Гутић Василије I 94 ДАБЕТИЋ Лазар I 189 Давидовић Митар I 94 Даковићи I 237 Дамјановнћ Лека П 231 Дамјановић Мнодраг I 31; — II 236 Дангић Језднмир С. I 55, 159, 162, 171, 252 Данило, владика црногорски, I 228; — II 319 Даниловић Милутин I 239-40 Даниловић Петар I 239 Дапчевић Пеко I 369; — II 158-63, 166, 169 Дебевец Петер I 326 Дебељак Јанко I 321, 323, 327 Девис Чарлс (Charles Davis) П 88 Дегол (Charles de G aulle), ђенерал, I 285; — II 149, 181, 183, 275, 336-7, 364 Дедијер Владимир I 137; — П 125, 129-30 Дедић Рафаило I 258 Дејан, радио-телеграфист, I 182 Дејановић Петар 1 9, 11, 23, 35, 43 Дејановић Тихомир I 136, 164 Д ероко Јован I 136-8, 179, 313 Десимир, посилни, I 358 Дикин (P. W . D eakin) II 127 Динић Танасије I 258 Добричић Никола Д. I 258 Додић Владислав Д. I 188 Докић Ђ ура I 258 Донован (William Ј. D onovan), ђенерал, I 370; — >11 354-5 Драга П 259 Драгићевић Вељко I 185 Драгица, курир, I 181 Драговић Милутин П 250 Драгутиновић Војислав II 106 Драпшин Петар („Петар Илић - Шпанац” ) I 101 Драшко, хармоникаш, I 341, 345 Драшковић Алекса Б. I 385 Драшковић Зденко II 266 Држан Албин I 325 Дрљевић Милан I 262
ИМЕНИК
личности
Дрљевић др Секула I 262 „Д роњ а” , в. Трифуновић Мирослав Дудић Драгојло I 60-2, 159, 174 Дудић Миша I 159 Дутина Душан I 189 Духовник Тоне I 326 Дуче, в. Мусолини Дучић Јован I 110 Душан, српски цар, II 330 ЂЕЛЕВИЋ Јакша В. I 169, 171, 182, 189 Ђилас Милован I 83 Ђилас Митра I 97 „Ђ ок а” , в. Јовановић Добросав Ђорђе (Карађорђевић), краљевић, I 170-1, 184 Ђ орђе VI, краљ Велике Британије, II 60 Ђорђевић Власта I 188 Ђорђевић Душан I 258 Ђорђевић др Иринеј II 129 Ђорђевић Милорад П 105 Ђорђевић Цветан (Цека) I 255-6, 258; — II 67 Ђујић Момчило, четнички војвода II 224 Ђукановић Блажо I 115-6 Ђукановић - Зубац Трифко I 100 Ђурић, рез. поручник, I 189 Ђурић Жика I 161 Ђурић Радослав Ђ. I 55, 128, 136, 176; — II 286 'Буришић Павле И. I 79, 80, 82, 288, 298, 300; — II 199, 218, 245 Ђурковић Никола I 104 Ђуровић Машан I 262, 306, 308 Ђуровић Миленко I 104 ЕДВАРД I II (Edward III), краљ Енглеске, II 124 Елиот Вилијам (W illiam Elliot), вазд. ђенерал, II 155-6 Емануило (Vittorio Emanuele III di Savoia), краљ Италије, I 74; — II 122 Ераковић Симо I 94
377
Живановић Мирко I 258 Живановић Сергије I 223, 296 Живић, поручник, I 11, 35, 43 Живковић Брана I 305 Живковић Јагош II 99 Живковић Новица I 305 „Ж ивотић” , в. Ж ујовић Сретен Жижић Павле I 83 Ж иро (Henri G irau d), ђенерал, I 283; — II 149 Жиц Антон П 267 Жнц Владе II 267 Ж иц Владимир II 267 Ж иц Гајетан II 267 Ж иц Миливоје II 267 Ж иц Никола II 267 Ж иц Петар П 267 Ж иц Станко Ш. II 267 Жиц Филка II 267 Жиц Фрањо II 267 Жиц - Дунизерић Антон П 267 Жиц - Мичетић Антун II 267 Жиц - Мичетић Петар II 267 Жувела, политком, II 271 Ж ујовић др Младен I 167 Ж ујовић Сретен („Ц рни” , „Ж ивотић” ) I 168; — II 158, 163 Ж уков Георгиј Константиновић, маршал, I 271 ЗАНЕ Анте II 265 Зарић Стеван I 145 Здравковић Милорад Д. I 258 Зека, в. Чика - Зека Зечевић Влада I 160 Зечевић Илија I 82-3 Зирхер (Frederick A. Zuercher), II 88 Зотовић Мирослав I 258
ИВАНОВИЋ Михаило I 74, 77 Ивков Данило II 101 Ивковић Бранислав II 2-3 Игић, капетан, I 23 Игњаговић Вучко I 55-7, 62, 169-70, 174-6 Игумановић Мита I 169 ЖДАНОВ Андреј Александровић, ђе- Идн (Anthony Eden) I 282-3; — II 125 Илић Б огољ уб I 219, 242 нерал, II 144
378
КЊИГА О ДРАЖИ
Јеремић Воја I 258 Јован, јеванђелнст, II 324 Јовановић, поручннк, I 401, 405-6, 409 Јовановић Арса I 83, 174 Јовановпћ Блажо I 83 Јовановић Добросав ( „Ђ ок а” ) II 105 Јовановић Живота I 2 Јовановић Жикица (,,Шпанац” ) I 60-2, 159, 162, 168 Јовановић Зоран М. I 252-3 Јовановић Јова („Кајафа” ) I 143 Јовановнћ Јован, арт. капетан, II 106 Јоваиовић Јован Белов I 262 ЈАВОРАЦ, в. Јаворскп Божа Јовановић Љ убомир (Љ уба, „Патак” ) Јаворски Божа I 62, 185 15 5-6 ; — II 104, 114-6, 227 Јакшић Арсо I 262 Јовановић Милош (Миша) II 134-5 Јакшпћ Аћим I 92 Јовановић Миодраг (Миле) I 56; — Јакшић Д^шан I 92 II 99 Јакшић Јова II 2 Јовановић Предраг II 106 Јакшић Новак I 91 Јовановић Слободан I 4, 219, 221, 241 Јан др Бранко I 329 -3, 247, 256-7, 273-4, 276, 281; — П Јанеж др Иван I 326 30-1, 149-51, 276, 281, 320, 323 Јаничић Ир.ан I 94, 104 Лововић Стева II 215, 217, 242 Јанкетић Миљан М. I 351 Јојић Велимир II 10 Јанко, посилни Михапловићев, I 339, Јокановнћ Неђељко I 94 341-2, 345, 375; — II 201-2, 204, 359 Јоксимовић Драгић II 283-5, 294-5 Јанков Ива II 265 Јонић Боривоје I 305 Јанковић др Велмар I 258 Јонић Велибор I 258 Јанковић Влада I 156 Јосиф (муж Богородичин) I 105 Јанков‘Ић Милисав II 222 Јоцовић Михаило I 315 Јанковић Милојко Б. II 132 Јулинац Миле II 146 Јанковић Милутин I 56-7, 62, 169, 188 Јуришић Евгеније II 295 Јанковић Радивоје I 7 Јанковоки Ђорђе I 258 КАЗАФУРА др Крсто I 327-8 Јањић Страхиња I 143, 147-8, 258 Кајтел (Wilhelm Keitel), ђенерал па Јарамаз Ристо I 94 фелдмаршал, I 141 Јауковићи I 237 Калабић Милан I 166, 173, 175-6, 194 Јевђевић, хајдук, II 38 Калабић Никола М. (Ннџа, „Чика- ПеЈевђевић Доброслав II 224 ра” ) I 40, 65, 171, 173-6, 188, 236, 303, Јевремовић Војислав (Воја, ,,Трибро368; — II 146, 211, 216-7, 227, 229-30, ђанин” ) I 56; — II 103 233-4, 237-9, 242, 247, 272, 347 Јевтић Богољ уб II 51 Калаитовић Вук К. I 380, 382-4; — Јевтић Милош I 157, 161-3 II 218 Јелана, италијанска краљииа, II 122 Калафатић Јован I 143 Јеленц др Целестин I 327 Карабајић Иван, зидар, II 267 Јелић Милутин I 85 Карабајић Иван, земљорадник, II 267 Јелић Реља I 144 Карабајић Јосип II 267 Јеловац Јован P. I 158, 181, 266 Карабајић Осип II 267 Илнћ Божндар, Дебарац, I 10-1, 35, 37. 40, 43 Илић Бора I 11, 21-2, 29, 35 „Илић Петар” („Ш панац” ), в. Драпшмн Петар Илић Сава I 157, 159 Иличковић Јован I 74 Иловар, капетан, I 325 Инђић Миодраг I 304 Инић Илија I 98 И сус Христос I 105; — II 170, 236, 249, 324-5
ИМЕНИК
личности
Карабајић Петар II 267 Карађорђе II 37, 144, 321-2, 325. 331 Карађорђевићи, дннастија, I 74; — II 13, 123, 338 Карановић Славко II 104 Караџић Вук II 44 Караџићн I 237 Катаннћ Урош К. I 179, 308 „Катић” , в. Манојловић Душан Кемпфе, потпоручннк, I 144 Кениг (K oenig), мајор, I 142-3, 146, 148 Керечки Спмеун I 147, 149 Кесеровић Драгутпн P. I 40, 55-7, 252, 275, 307-9, 369, 379; — II 146, 157. 167, 208, 215-6, 227, 229-30, 233-4, 238-9, 241-2, 247, 249, 272 Кеслер, поручник, I 16 Кећојевнћ, свештеник, I 237 Кидрич Борис I 317-8 Киендл Теодор (Theodore Kiendl) II 309 Килибарда В. Миле I 100 Кисић Алекса I 94 Кићевац др I 137 Клинар Антон I 327-8, 331-2 Клисолд Стивн (Stephen Clissold) I 289; — II 127 Кљајић Крста I 194; — II 80 Кнежевић Живан Л. I 183, 234, 246, 256, 277; — II 148-9, 170-1 Кнежевић Никола Л, II 309, 317 Кнежевић Радоје Л. I 2, 14, 63, 131, 171, 263, 371; — II 31, 86, 91, 276, 281, 286, 341 Кнез, в. Лазар, српски кнез Ковач Сава I 94, 107 Ковачевић Благоје I 193 Ковачевић Благоје П. I 103-4 Ковачевић Блажо С. I 102-4 Ковачевић Бранко II 247 Ковачевић Вељко С. I 103 Ковачевић Видак Н. I 115-6 Ковачевић Димитрије С. 1 103 Ковачевић Иван Ј. I 103 Ковачевпћ Јанко Б. I 104 Ковачевић Јован С. I 104 Ковачевић Крсто Н. I 104 Козачевић Лазо Ј. I 103
379
Ковачевић Лука С. I 104 Ковачевић Марко К. I 104 Ковачевпћ Миле Б. I 104 Ковачевић Мплутин П. I 104 Ковачевић Мпрко Ј. I 104 Ковачевпћ Мирко П. I 104 Ковачевић Новица С. I 101-4 Ковачевнћ Павле П. I 100, 103-4 Ковачевнћ Пегар Б. I 104 Ковачевић Радован (Ратко) I 59, 180, 196 Ковачевић Радосав I 81 Ковачевић Станко Ј. I 104 Ковачевић Стеван Г. I 100 Ковачевић Стево М. I 104 Ковачевић Чиле П. I 104 Ковачевић Сава („М изара” ) I 99-105, 107-8 Којадиновић Бата I 258 Којић Миодраг I 56 Кол Роберт (Robert Cole) II 88 Колар Богомир („Ч ргом ир” ) I 324 Коларевић Милош Н. I 258 Комадинпћ, интендант, I 181, 183 Комарчевић Владимир (Лале) II 217, 227 Комненић Василије Б. I 109 Комненић Владо Т. I 104 Комненић Петар Т. I 100, 104 Конвалинка Сава I 190-1 „К ондор” , в. Радовић Душан Константиновић др Мнхаило II 131-2 Копривица Андрија I 100 Копривица Данило („Б ор у т” ) I 325, 327, 330 Копривица Јован К. I 100 Кораћ Душан I 84 Кораћ Јагош I 79 Кораћ Манојло I 164 Косановић Сава II 128 Коста II 253 Костић Ж арко II 101 Костић Јосиф I 259 Котур Ђура I 259 Кох Џорџ (George G. Koch) II 88 Кош Марнја I 101, 104 Краљ Алфред I 323 Краљ Владимир II 267
380
Краљевић Марко II 321, 330 Краљић др П 267 Крамер (Ellsworth „B ob” K ram er) II 167, 215, 346 Крањц Марко I 326-8 Крањц Милан I 320-1 Крејаковић С. I 161, 189 Крејчи Антон II 10 Крек др Миха I 241, 325-6; — II 129 Кренер Франц I 325, 327, 331 Кренцеровпћ Михаило II 82-3 Кривокапић Новак I 104 Криж Ладислав I 325 Кризман др Богдан I 291 Крил Џорџ (George Creel) II 274 Кристоф др Борис I 327 Кристоф Јованка (рођ. Рибар) I 322 Крон II 361 Крошељ др Антон I 323 Крстић др Марко, из Пауна, I 62 Крстић Марко П 83, 370 Крстић Михаило II 117 Кув де Мирвил (Jacques Maurice Couve de M urville) II 181 Кудовец Петар II 262 Кузмановић Огњен I 259 Кујунџић др Богољ уб I 259 Кунце (W alter K untze), див. ђенерал, I 288 Купрес Милош I 223 Куреш Милош Т. I 94, 107 К усовац Радоваи I I 139 Куч Никола I 83
КЊИГА О ДРАЖИ
226, 236, 308, 374 Лалић Ник (Nick A. Lalich) II 90, 199, 201-3, 205-6, 346, 352 Ларвин (Bernard Larvin) II 88 Лаукић Драго II 265 Лаутнер Хенрих (alias Војновић Милош) I 252, 313-5 Лаушевић Душан I 136 Лашић Ђ орђе М. I 80, 82 Леви I 186 Лека, капетан, в. Дамјановић Лека Лекић, из Шилопаја, I 194 Ленац Владимир (Влада) I 11, 17, 22, 29, 30, 35 Лер (Alexander L oeh r), арм. ђенерал, I 288 Лесјак Јосип I 320 ,323 Летица Станоје С. I 138, 177-81, 184 Лист (W ilhelm L ist), фелдмаршал, I
127, 288 Литерс (R udolf Lue*ters; у тексту погрешно: R u dolph ), див. ђенерал, I 288 Ловрич - Логар др I 327 Ломпар Петар I 262 Лофтс, капетан, I 393 Лужај.ић, полициски чиновник, I 199 Лузина Никола II 267 Лука (дон, ш јор) I 403-6 Лукачевић Војислав С. (В оја) I 265-6, 268, 298, 354, 366, 370, 379-85, 387, 389-90, 393-8, 400-3, 405-6, 408-12; — II 60-3, 65 Лукић Милош I 294, 296 ЛАБИСОНИЈЕР (David Е. La BissoniЛучић Радивоје Ј. I 189 ere) II 88 Лазар, српски кнез, II 325 ЉОТИЋ Димитрије I 41, 142, 170, 181, Лазаревић Иван I I 82-3 250, 252-3, 298, 304, 310; — II 30, 66-7 Лазаревић Љ убо I 227 Љ убенко Петар II 265 Лазаревић Момчило I 259 Љ убиша, посилни, I 192-3 Лазаревић Тихомир I 15 МАГДАУЕЛ (Robert Н. M cD ow ell), Лазић, наредник, I 227 Лазић Бранко (право име: др Бранипуковник, II 83, 171-2, 185, 212, 219, слав Страњаковић) I 2, 172, 252, 316 223, 310, 317, 346, 354-5 Магдић, ђенерал, I 18 Лазић Драгољ уб II 4 Лазовић Живан (Ж ика) I 56, 157, 178, Мадираца др Ћиро II 264 Мажуранић др Желимир (Ж ељ ко) II 303; — II 204-5, 214 338-9 Лалатовић Мирко И. I 171, 185-6, 188-9,
ИМЕНИК
личности
Мак Артур ( Douglas MacArthur ), ђенерал, I 230, 278 Мак Даул, в. Магдауел Маклен Фицрој (Fitzroy Maclean), бригадир, бригадни ђенерал, II 76-8, 151-8, 160, 163, 223 Максимовић, потпоручник, I 314 Максимовић Десанка I 155 Малдини Слободан II 106 Маловрх Франц I 326 Маљенков Георгиј Максимилијановић II 363 Манојловић Душан („Катић” ) I 162, 177, 199 Мансфилд Валтер („Б ош к о” ; Walter R. M ansfield) I 351, 364-70, 372-7, 379-81, 383-90, 392-4, 396, 399-401, 403-4, 406-10; — II 83, 91, 153-4, 171-2, 353, 356, 360-1, 363 Марас Иво II 265 Марачић Валентин II 267 Марачић Никола II 267 Марија, Богородица, I 105 Маринковић Сава I 15 Маринов, ђенерал, II 162 Марићи, из Пољица, I 400 Маричић Данко II 265 Марјановић Миљко I 259 Марјавовић др Чеда I 259 Марко, в. Краљевић Марко „М арко” , в. Хатсон Марковић Бајо A. 1 104 Марковић Душан I 252 Марковић Ђ орђије I 102-4 Марковић Жика, полициски агент, I 259 Марковић Жика, капетан па мајор, П 208, 218 Марковић Милош М. I 314, 368; — II 217, 226, 237 Марковић Мирко A. I 104 Маровић Василије I 329-30 Мартин Девид (David M artin) II 274 Мартиновић Петар П 139-40 М артш овић Ратко (у I 160 погрешно стоји: Митар) I 11, 35, 43, 160-1 Марушић др Драго I 318; — I I 128 Марушић Мирко I 20
381
Масаловић Милош I 255; — П 67 Матијашевић Милорад I 315 Матић Божа I 68, 173, 259 Матић Велибор I 262 Матић Љ убивоје I 259 Матулић Јерко II 264 Махин Ф јодор I 101 Мацолини tSerafino M azzolini), гроф, I 74, 77, 85 Мачек др Влатко II 70, 178, 262 Мачковшек Јанмо I 327-8 Ментасти (Luigi M entasti), ђенерал, I 301 Месић Марко II 153 Мешковић Павле I 7-14, 29, 33-9, 43, 63, 70, 158, 173, 176, 182, 198, 205 „Мизара” , в. Ковачевић Сава Мијајло, в. Чича - Михаило Мијушковић др Јован I 259 Микић - Косовац Стеван I 162 Миладиновић Божидар II 106 Милановић Владимир I 286 Миленовић Аца II 227, 242 Милетић Крста Љ . I I 276, 281 Миликић Душан II 237 Милисав, из Попучака, I 159 Милић Петар I 239 Милићевић Милан Ђ. I I 321 Миличић Миланка I 276 Милишићи I 405 Милн (George Francis M ilne), фелдмаршал, I 274 Милован, сељак, I 204 Миловановић Д рагољ уб („Б ена” ) I 144, 147-8 Миловановић Милутин I 368 Миловић Андрија I 101 Миловић Никола I 94 Милојковић Милорад II 101, 111, 114 Миломир, сељак, I 382 Милосављевић Драгослав В. I 2, 14, 52 Милош, из Севојне, I 191-2 Милош, в. (1) Обилић Милош; (2) Обреновић Милош Милошевић Александар М. II 89, 208, 211, 217, 227, 244, 272 Милошевић Михаило I 262 Милошевић Радоје I I 101
382
КЊИГА О ДРАЖИ
Милошевић Славко II 109 Милутиновић Милутин (Миле) II 227, 235, 240-3 Миљковић Драгослав I 7 Минић Милош I 168 Мнрић Љ уба I I 117 Мирковић Боривоје Ј. I 242 Мирковић Драган Ј. I 242 Мисита Веселин В. (Веса) I 51, 56, 138, 158-62 Мита, посилни, I 344-5 Митар, четовођа, I 9, 24, 26 Мнтпћ Милорад I 169, 186 Митрани др (D r Jacques M itrani) II
Михаиловић Драгомир I 1 Михаиловпћ Јелица (жена Драже Мих а и л о в и ћ а )I3 Михаиловић Јелица (сестра Драже Мнхаиловнћа I 1 Михапловић Мпханло I 1 Мпхаиловић Смиљана I 1 Михаиловнћ Станица I 1 хМихајловић Александар (Саша) I 56, 178 Михалич др Фран I 319 МиховилиН Божо II 267 Мнца, курир, I 181 Мицулинић Силвио II 267 90 Мичашевић Илија I 315 Митровић, инжењер, I 262 Мишељић Јован I 94-5, 107 Митровић Борка I 276 Мишић Александар Ж. (Аца) I 13, 30, Митровић Мнгар I 19 56, 62, 138-9, 160, 164, 166, 168, 182, Митровић Ненад I 178, 189, 199 188-9, 196-7, 205, 251 Мкћовић Дамјан I 94 Мишић Живојин, војвода, I 168, 248 Мићовић Стеван I 94 Младеновић Борисав Т. I 259 Михаило (О бреновић), српски кнез, Младеновић Младен В. I 164, 313 II 37 М ојсиловић Миодраг М. I 138 Михашго (Пегровић - Њ егош ), кнез, М олотов Вјачеслав Михаиловић I I 74, 77, 80; —
ИМЕНИК личности
383
НАЈБЕРГЕР Стјепан I 17 Њ ЕГОШ (Петар Петровић), владика Накарада Ђ уро II 267 црногорски, II 322 Наполеон (Napoleon Bonaparte), цар Француза I, 76 ОБИЛИЋ Милош П 319, 330 Обрадовић, официр, I 83 Наумовић Михаило II 80, 82-3 Неготинац Серафим М. I 177, 179, 189, Обреновић Милош, српски кнез, П 26, 321, 331 307 Обућина Драгослав I 259 Недељковић др Душан I 256 Недић Милан Ђ. I 4, 41, 49, 57, 125, Огреди Џон (John O ’ G rady) П 88 149, 161-2, 173, 175, 178, 181, 250, Окинлек (Sir Claude Ј. Auchirdeck), 253, 257-9, 304-5, 369; — II 30, 60, ђенерал па фелдмаршал, I 274, 282; — II 149, 275 66-7, 186, 282, 352 Олћан Михаило I 259 Недић Нешко I 55-6, 62, 138, 164; — Омеро Анте II 264 II 207, 217, 227, 229-30, 233-4, 239, Орељ Илија Д. I 181, 188-9 245-7, 272 Орлић Иван, земљорадник, II 267 Недић Рајко I 312 Орлић Иван, студент, II 267 Немања Стеван, српски владалац, II Орлић Иван М., земљорадник, II 267 16, 249 Орлић Јусто II 267 Немањић Сава, в. Св. Сава Орлић Никола II 267 Немањићи, династија, II 16-7 Орлић Никола П. II 267 Ненадић, рез. официр, I 227 Орлић Франо II 267 Нанадић Воја I 262 Орлић - Ладић Никола II 267 Никетић Вера I 276 О стојић Захарија И. (Зарија, Заре; Никић Бајо В. I 264, 266, 268 „Чика - Бранко” ) I 165, 171, 185-6, Никодије, в. Чика - Коде 188-9, 193-4, 197, 226, 228, 236, 265, Никола (Петровић - Њ егош ), краљ 267-8, 298, 355, 366, 370, 384; — Црне Горе, II 122, 338 II 362 Николај, епископ, I 275; — II 32, 253, OcTojHih Митар I 268-9 327 Оцокољић Симеон Д. („Синиша ПаНиколајевић Александар (Саша) I 178, зарац” ) I 55-6, 139; — II 99, 104 189 111, 115, 217, 227 Николета Јурина II 267 Николић, поручник, I 156 Николић Божа I 315 Николић Милоје P. II 25 Николић Михаило I 276 Николић Никола I 146 Нкнковић Слободан В. I 56, 303, 368 Новак Карло („Б руно Аркади” ) I 331-2
ПАВЕЛИЋ др Анте, Поглавник НДХ, I 74, 87-8, 91, 97-8, 100, 127, 235, 327; — II 1, 152, 278, 330, 338 Павићевић Марко I 100 Павле Карађорђевић, кнез, I 190 Павлич Марјан I 323 Павловић, арт. потпоручник, I 188 Павловић, капетан, I 21 Павловић Драгор I 383 Новаковић Љ уба I 26, 68-70 Павловић Драгослав Т. I 55-6, 71, 160, Новаковић Милета I 151 171, 180, 182-4, 186, 188, 251; — II Новаковић Павле Б. I 338 108, 200-1, 205, 227, 229, 256 Нововић Војислав Н. I 259 Павловић Коста Ст. II 335, 344 Н ојс Њ уболд (Newbold Noyes Jr.) II Павловић Милоје I 143, 149-50, 152 356 Пажииа Илија Т. I 11, 21, 29, 35, 37, 42
384
„Пазарац Синиша” , в. Оцокољић Симеон „Палош” , в. Палошевић Миодраг Палошевић М иодраг („Палош” ) I 7, 10-1, 26-9, 35-9, 41-3, 53, 56, 58, 64-5, 67, 71, 128, 137-8, 141, 188, 201, 205; — II 146, 216, 218, 227, 247 Пантелић Војислав Д. I 55-7, 175 Пантелић Лазар М. (Лаза) I 143, 151-2 Пантић, судија, I 61-2 Пантић Бранислав I 178-9 Пантовић Тадија I 259 Папић Негован I 259 Папић Сава P. I 100 Парезановић Лука I 37 „Патак” , в. Јовановић Љ убомир Паулус (Friedrich von Paulus), ђенерал па фелдмаршал, I 287 Пашић Никола II 321 Певец Јожеф Ј. (Јож е) I 182, 184, 346, 351; — II 236 Пезељ Челимир II 264 Пејовић Митар I 266 Пејчић Михаило I 99 Пенезић Слободан II 272 „Пера капетан” , енглески официр, II 59, 126 Перић Ђорђе I 259 „Перић Славко” , в. Пипан Ернест Перишић Радојица I 94, 106, Перовић Божа I 7, 12, 16, 28, 30, 43, 182 Перовић ( ? Пуниша) II 272 Перовић Томаш I 100 Перовић - Тунгуз Данило I 262 Перхинек Рудолф I 80 Першић Драго I 260 Петар I (Карађорђевић), Ослободилац, краљ Југославије, I 113, 180, 188; — II 26, 37, 141 Петар II (Карађорђевић), Краљ Југославије, I 13, 24, 60-1, 74, 81, 98, 112, 160, 184, 193, 218, 220, 246-8, 251, 253, 278-9, 326; — II 9, 11, 13, 24, 30-1, 60, 71-3, 95, 115, 118, 122-30, 133-4, 136, 140-3, 149-51, 156, 161, 172-4, 187-91, 195, 235, 239, 250, 252, 266, 269, 276-7, 289, 332 Петерлин Ернест I 319, 323, 327-9
КЊНГА О ДРАЖИ
Петковић Петко I 262 Петрић Живадин I 260 Петровић, наредник, I 337 Петровић (у Сдовеначкој) I 323 „Петровић др” , в. Велебит Владпмпр Петровић Божвдар I 145 Петровић Брана II 106 Петровић Леонида II 105 Петровић Марнсав I 143, 147-50, 251-3, 315 Петровић Милован I 260 Петровић Момчнло Д. I 55-7, 62, 187, 313 Петровнћ Радомир (Раде, „Кент” ) II 105 Петровић - Њ егош, династија, I 74, 80; — II 338 Пећанац Коста I 26-7, 36-7, 39, 42, 64-8, 70, 130, 160, 165, 173, 181, 196, 213, 215, 253, 255, 260-1; — II 101-3 Пешић Петар I 242 Пијаде Моша I 83, 101, 227; — II 14 Пилетић Велимир Ј. I 55-7, 139, 156; — II 57, 99, 100, 102-4, 108, 111, 114-7, 139, 157, 168 Пипан Ернест („Славко Перић” ) II 99 Пипан Славко I 55-6, 178 Пиркмајер др Отмар I 327 Пирцио Бироли (Alessandro Pirzio B ir o li), ђенерал, I 85 Плазина Јово I 217 Пламенац Петар I 262 Полексић Лазар I 266, 269 Полексић Марко I 266 Полети Чарлс (Charles Poletti) П 309 Полонијо Антон II 267 Полонијо Мартин II 267 ,,Поп” , в. Поповић др Миливоје Попадићи, братство, I 79 Поповић, наредник, I 171, 251 Поповић, поручник, I 380-2 Поповић, капетан, I 393 Поповић Александар („Ш аца” ) II 2-3 Поповић Аца I 64-5 Поповић Василије I 92, 94 Поповић Војин (В оја) I 55-6, 62, 138, 164 Поповић Драгутин I 260
ИМЕНИК
личности
Поповић Душан I 260 Поповић Ели (Eli Popovich) I 364 Поповнћ Коча (Константпн) II 157-60, 162, 169, 246 Поповнћ Лазар I 262 Поповић Милан, б. сенатор, I 260 Поповић Мплан П 137 Поповић др Миливоје („П оп” ) I 202 Поповић Милорад I 94 Поповић Михаило I 160 Поповић Недељко II 105 Поповић Радо.мир (Раја) I 300 Поповић Светнслав I 260 Поповић Стева I 224 Поповић Триша II 138 Поћорек (Oskar Potiorek), ђенерал, II 141 Правица Драгица P. I 108 Правица Раде P. I 108 Предавец Владимир II 10 Презељ Иван I 325, 327-8, 331 Прибићевић Адам П 4, 32, 55, 129-30, 209, 331 Прибићевић Стојан II 353-4 „Принц Ђ орђе” , в. Ђорђе, краљевић Продановић Бора Ј. I 101 Продановић Милован I 260 Протић Света I 164 Пурић др Божидар II 60,129,150-1,154 Пурковић др М иодраг Ал. I 5, 126; — II 288 Путица Ђ ок о I 107 Путник Радомир, војвода, I 248 РАДАКОВИЋ Душан II 105 Радић Анте II 262 Радић Сгјепан II 262-3 Радовановић Блажа II 99 Радовановић Никола I 160, 162 Радовановић Радован I 164 Радовановић Стеван I 40 Радовић Душан („К он д ор ” ) I 354 Радовић Милорад I 242 Радовић Новица I 77 Радовић Чедомир I 362 Радојевић Милутин Б. II 139-40, 142 Радосављевић Милош I 174 Радосављевић Моле I 61-2
385
Раилић Радоман I 349 Рајак Милорад I 268 Рајаковић Светислав (Света) I 15 Рајачић Мајк (Michael „Mike” Rayacich) II 90 Рајић Танаско II 321, 330 Рајић Федор II 273 Рајковић Никица II 138 Рајовић Богдан I 260 Рајс (? Rice), мајор, II 127 Ракић Милан I 61-2 Ракић Мподраг К. I 247 Раковић Предраг I 55-6, 62, 165, 171, 303-5, 307-9 Ракочевић, поручник КНОЈ-а, П 271 Рамадан, професор, I 11, 40, 43 Рамковић Александар II 274 Рапајић др Јован (д о замонашења: Бранко) II 19, 22, 32 Растко (Немашић), в. Св. Сава Ратковић Миодраг II 101, 111, 114, 117, 157, 168 „Р аус” , в. Раусављевић Милић Раусављевић Милић Т. („Р а ус” ) II 146 Рачић Драгослав С. I 40, 55-7, 138, 161-2, 164-5, 175, 354, 368, 373-4; — II 207 , 211, 213, 215, 217-8, 227, 229, 231, 233-5, 237-9, 247, 249, 255, 272 Рачић др Јакша II 264 Рашевнћ Славко II 174 Редић Драгутин (Драги) I 260, 263 Рељић Миленко A. I 10-1, 26, 29, 35-7, 158, 181 Реџо из Сарајева, I 296 Р'ибар др Иван II 14 Рибентроп (Joachim von Rlbbentrop) II 354 Риљак Миладин I 276 Риста, из с. Кусаче, I 25 Ристић, поднаредник, I 39 Ристић Јован II 321 Ритеков Анатолије I 260 Роата (Mario Roatta), ђенерал, I 287, 291 Рогљић Саватије II 103 Рожман Грегориј, бискуп, I 325 Роков Петар II 265
КЊИГА О ДРАЖИ
386
Ромел (E rw in R o m m e l), ђенерал па фелдмаршал, I 243, 249, 272-4, 276-8, 287; — II 149, 275, 346-7 Ронкаљо, ђенерал, I 302 Рончевпћ Крста I 56; — II 103 Рудан Коста М. I 392 Рудолф Иван I 242, 325 Ружа, партизанка, I 122 Ружнћ Иван I 238, 264, 266, 268, 298 Рузвслт (Franklin Delano Roosevelt), Претседнпк САД, I 248, 271-2, 287, 370, 379; — II 34, 76, 84, 123, 147-8, 153, 161, 181, 354-5 Руни Микн (Rooney M ickey) II 85 Рупник Лав I 331 Рутем Џаспер (Jasper R ootham ) 56-7, 59, 107-8, 123-4, 344
II
САВА (Немањић), в. Св. Сава Савић Мираш II 111-2 Савић Радован I 260 Савојска кућа I 76, 80 Садиковић др I 95 Сајц Алберт (А-lbert В. Seitz), пуковник, I 355, 359, 363-80, 382, 402; — I I 83, 91, 153, 171-2, 346 Сакс Мирко I 322 Салатић Данило Н. I 401-2 Салопа Џорџ (George Salopa Jr.) II 88 Самарџић Петар I 94 Сарановац, коњ. поручник, I 156 Сарић Неда I 296 Свеншек Рудолф Ф. I 260 Свети Сава II 5, 10, 16-8, 20, 22, 25-6, 32, 287, 325 Свилокос Нино I 399 Сворцан Богдан I 91 Сворцани I 91 Селборн, лорд (Viscount Wolmer, Earl o f Selborne), I 285-6 Сеничар Фрања I 9, 11-2, 23-4, 30, 158, 193-4; — II 86 Сернец др Душан I 318 Сибер др I 144 Симеуновић Срећко I 147, 149 Симић Борка I 276 Симић Сима I 159
Симнћевићи I 237 Симовић Душан Т. I 218-9, 241; — II 30, 34, 130, 153 Синан - паша II 287 Синђелић Стеван II 321, 330 Сирник Јанко I 325 Скерлнћ Јован I 113 Слијепчевић Аћим С. I 340, 345 Смајд др Албин I 326-7 Смиљакић Душан У. (Д уја) I 55-6, 368; — II 207, 215, 217, 227, 231, 237, 239, 241, 243-4, 247, 252, 272 Смнљанић Милоје II 129, 181 Смиљанић Мнрко I 161 Смиљанић Момчило I 190-5 Смиљанићи I 195 Соколовић М ехмед - паша I 299, 351 Соидермајер Тадија I 262-3 Сотировић, новинар, I 184 Софренић Стеван I 295 Спајић Фета I 19 Спаситељ, в. Исус Христос Спиранска Кира I 145 Срб Ђорђе A. I 260 Србаков Стефан I 109 Сретеновић Павле I 66 Стајић Baca II 141 Стаљин Јосип Висарионовић I 123, 133-4, 162, 229, 366; — II 76, 120, 125, 147-8, 161, 164, 214, 348, 362 Стаменикозић Видоје II 100 Стаменковић Мара II 142 Станисављевић Бора I I 113, 116 Станисављевић Вука (Вукица; „С естра - Вука” ) II 259-60 Станислав Стојан I 178-9 Станић др II 267 Станишић Бајо Ј. I 80 Станковић Василије (Baca) II 250 Станковић Воја I 144 Станковић Ђура I 12, 30, 196-7 Станковић Мирко I 7-11, 14, 21-2, 26-7, 29, 35-43, 58 Станковић Мирослав, в. Станковић Мирко Станојевић Аца II 140 Старе др Милош I 325-8 Старовић Стево I 94
ИМЕНИК личности
Стеван Првовенчани, српски владалац, II 16 Стевовић Милан I 269 Степановић Степан, војвода, I 248 Степинац др Алојзије, надбискуп, П 339 Стефан (Високи), српски деспот, II 36 Стефановић Милан I 262 Стефановић Милутин I 189 Стефановић Миодраг С. I 261 Стивенсон (Ralph Stevenson) II 128, 131, 154 Стојадиновић др Милан II 51 Стојадиновић Михаило (Мика) I 303} 307, 310 Стојановић, кафеџија, I 260 Стојановић Александар I 260 Стојановић Милан П 237 Стојановић Радован I 55 Стојићевић Јован I 260 Стојковић Драгић I 260 „Столе Врњачки” , в. Стојановић, кафеџија Стошић, претстојник полиције у Крагујевцу, I 149 Страњаковић Д обривоје I 193 Страњаковић Милида I 193 Стрит Вивијан (Vivian Street) II 154 Стрниша Марјан I 320, 324 Стругаревић Емилија I 261 Студе Марин II 265 Сугаревић Јордан I 262 ТАДИЋ, хајдук, II 38 Тадић Драгић I 261 „Тарас” , в. Узелац М илојко Тедер (A. W . T edder), вазд. ђенерал, I 274, 282; — II 149, 275 Телер, из Крагујевца, I 143-4 Терзић, капетан, I 171 Терзић Љ убиш а II 24 Терпешев Д обри Колев II 165 Теслић Петар I 227 Тешановић II 232 Тешановић Драгић I 296 Тешановић Милош I 296 Тешановић Раде I 296 Тешановић Урош I 2
387
Тешић Рајко I 261 Тијеглић Стева II 101 Тимић Миленко П 103 Тимошенко Семјон Константиновић, маршал, I 230, 278 Тимур, татарски кан, I 87 Тисеран (Tisserand), кардинал, П 181 Тито (Јосип Броз ) I 3, 33, 62, 87, 92, 128, 132-3, 159-60, 162-5, 168-9, 174, 176, 186-7, 273, 287-90, 297-8, 313, 365-6, 370, 407-8; — II 1-3, 14, 32, 56-7, 63, 67-79, 92, 118, 120-1, 124-30, 132, 137, 141, 145, 149, 152-5, 157-9, 161, 163-5, 168-70, 172, 174-6, 182, 18496, 212, 214, 223, 272, 274-81, 284, 292, 294, 297, 299-305, 308, 311, 313-6, 345-56, 360-2, 366-8 „Тића” , рез. поручник, II 105 Тмушић Митар I 84 Тодић Цвијетин I 293-4, 296; — П 232 Тодоровић Алемса I 261 Тодоровић Борислав Ј. (Б орко) I 338, 348, 354, 359, 369-70, 412; — II 60, 153, 171, 356 Тодоровић Бошко П. I 55-6, 115, 156-7, 160, 178, 313 Тодоровић Душ ко I 55 Тодоровић Ж арко П. I 55-6, 160, 178, 317-8 Тодоровић Петар I 165 Тодоровић Саша I 55, 182 Тојић Миодраг I 261 Тољ бухин Ф јодор, маршал, 162-3, 165-6, 269
П
79,
Томашевићи I 62 Томић Божана I 237 Томић Миливоје I 237 Томић Филип I 237 Томовић, официр, I 83 Томпсон Д ороти (Dorothy Thom pson) II 274 Топаловић Драгомир М. (Гага) I 55-6; — II 217, 227 Топаловић др Ж ивко П 3, 4, 10, 20, 23, 27, 65-6, 86, 129-30, 132, 134-5, 168-9, 173, 177-81, 198 Тошковић Велимир P. I 249
388
„Трпброђанин” , в. Јевремовић Војислав Тринајстић Петар II 267 Трифковић Света II 217, 227 Трифунац Александар II 101, 112, 115, 168 Трнфуновпћ Душан I 46 Трпфуповпћ Драгутин I 312 Трнфуновић Милош II 150 Трнфуновић Мирослав Ј. („Д р ољ а” , ,,Др. О ља” , „Чика - М арко” ) I 56, 59; — II 2, 109, 113, 169, 177, 179, 199, 216, 242 Трифуновпћ Радован I 276 Трифуновпћ - Бнрчаннн Илнја I 115-6; — II 264-5 Тричковнћ Бора I 148 Тришић Јован I 2, 189 Трупац Јосип I 17 Тукуљац Видосава II 283 Туфегџић Војнслав (В оја) II 218, 231
КЊИГА О ДРАЖИ
Фемић Радојко М. I 82 Ферјанчић Венцељ („А дам ” ) I 325 Филиповић, поручннк, I 315 Филнповпћ Стојан I 261 Филпповић Сулејман I 227-8 Фирер, в. Хитлер Адолф Фотпћ Константин II 171, 174 Франко (Francisco Bahamonde Fran c o ), ђенерал, II 370 Францетић Јурај I 235 Францић др Божа II 267 Фрегл Иван Е. (И во) I 56, 138-9, 166, 189, 196-7, 205, 317 Фурлов Алексеј I 143-4
ХАГЕН Валтер (W alter Hagen; лраво име: D r W ilhelm Hoettl) I 287 Хајдук - Вељко (Петровић) II 321 Хал Кордел (Cordell Hull) II 161 Харвуд (Sir Н. H arw ood), вице-адмирал, I 274, 282; — II 149, 275 Хасл Виктор I 322 ЋИРКОВИЋ Мнрко II 139 Хатсон („М арко” ; Duane Tyrrell Hud Ћировићи I 119 son) I 163, 185-8, 225, 274, 355-6, Ћоповићи I 79 358-9, 363, 366-9, 373, 376-80, 382, Ћоровић Момчило I 266, 268 402; — II 350 Ћ оројевић (? Ђорђевић) Буда I 261 Хауард (Bert Howard) II 60 Ћоспћ Угљеша I 17 X ejc Артур Гарфилд (Arthur G arfield Ћуковић Риста I 159 Hays) II 309 Хеннкер Џон (John H en n iker-M ajor)) УАЈТ Ли (Leigh White) II 356 II 158 Узелац М илојко Т. („Т арас” , „Чика - Хенри Патрик (Patrick H enry) II 358 Тарас” ) I 9, 11, 23, 29, 35-7, 58, 66-7, Херд Џорџ (George R. Hurd) II 88 129, 158, 179-80, 226, 228, 236, 343-4Химлер (Heinrich Himmler) I 127 Узелац Сима I 55, 136, 158, 182, 188 Хитлер (Adolf H itler), Фирер, I 7, 32, Узуновић Никола II 34 46-7, 49, 51, 60, 75-6, 118-9, 127, Укмар Рудолф I 16 134-5, 141, 143, 191, 201, 229, 271, Улам, оберкомандант, II 347 277, 287-9, 291, 302; — II 2, 122, 149, Улман, поднаредник, I 12, 22 153, 170, 279, 284-5, 292, 327, 329-30, Унгар Александар I 20 332, 336-8 Урошевић Бративоје I 178-9 Хођера Зоран C. II 82, 84 Урошевић Средоје I 167 Хопкинс Хари (Harry L. Hopkins) II Уршич Андре I 327 147-8 Хорти (Miklos H orthy), адмирал, I 258, 260 ФАНОУШ Емер I 323 Худник, наредник, I 326 Фариш (Linn М. Parish) I 364 Фаркаш Векослав A. I 178, 308, 311 ЦАНЕ, курир, I 347, 352 Фемић I 267
И М ЕН ИК личности
Цанкар др Исидор II 128 Царевић др II 264 Царевић Динко II 265 Царевић Душан II 265 Царић Иван II 266 Царнћ Јуре II 266 Цветић Радомир P. I 368, 402 Цветковић Драгпша I 130, 242; — II 34, 131 Цветковић Јанко I 276 Цвијановнћ Ђорђе I 294 Цвнјић Јован I 113 Цепиграбпп, хајдук, II 38 Цигановић, капетан, I 17 Цимерман, капетап, I 144, 148 Цннцар - Марковпћ Александар I 7 Цинцинатус (Cincinnatus) II 124 Црвенић Драги I 199-201, 203-7, 209, 211-3, 217 Црвенчанин Јован ( Ј о в ч е ) II 200, 202-6
ЧВРКИЋ Војко I 130, 171, 251, 255, 262 Чековић Рзднша М. I 55-6, 62 Черчил Винстон (Winston S. Churchill) I 272, 287, 370, 394; — II 76-7, 121-5, 129-30, 141, 147-8, 153-4, 158, 161, 163-4, 170, 181, 187, 192, 194, 223, 319 355-6, 363 Черчил Рандолф (Randolph Churchill) II 77, 153, 300, 348 Чечовић Драгутин I 201, 203 ,,Чика - Бранко” , в. Остојић Захарија „Чика - Васа” , в. Васић Драгнша „Чика - Ђ ока” , в. .Михаиловић Драгољ уб Чика - Зека, водич, I 27, 37 Чика - Коде, механџија, I 10, 36-7, 39 „Чика - Марко” , в. Трифуновић Мирослав „Чика - Пера” , в. Калабнћ Никола „Чика - Тарас” , в. Узелац Милојко Чича, в. Михаиловић Драгољуб Чича - Михаило, Мијајло, I 67, 122
389
Чолић Л. Мпхапло I 261 „Чртомнр” , в. Колар Богомнр Чукнић Обрад I 98 Чукннћ Пгко I 98 Чунковић Јован I 152 Чунковић Марко I 152 ЏАКОВИЋ Синан I 237 Џаковић Трипко II 330 Џаковићи I 236 Џингис - Кан I 87 Џон (Joh n ), мајор, I 351, 355-6, 358-9 ШАНДРК Анте II 266 Шандрк Лоде II 266 Шантић Милан 271 Шаулић, свештеник, I 237 Ш вебел Рудолф I 261 Ш егрт Влада I 394 Шекарић Василије (Беле) I 96-7 Ш ервуд (R. Е. Sherwood) I 272; —■ П 147 Шећеркадић Дервиш I 299 Шијачки Ђура I 12 Шијачки др Милан Д. I 55-6, 209, 217; — II 139, 142-3, 146, 252, 258-9, 261 Шиповац, поручнпк, I 393 Шкава Јован I 261 Ш керо Маријан II 265 Шолар Јакоб I 327 Шпанац, в. (1) Драпшин Петар; (2) Јовановић Жикица Ш тембов Винко I 322, 330-1 Штеркер (Herr Staerker) II 316, 354 Штимец, натпоручник, I 269 Шћекић, официр, I 83 Ш убара Стојан I 385 Шубашић др Иван 1 4 ; — II 118, 122, 125, 127-33, 154, 157, 159, 178, 187-90, 192, 194, 262 Шурка, наредник, I 393-8 Ш усте Алтео II 266 Ш усте Тоне II 266 Ш утеј др Јурај II 128 Ш утоњ а Ђ орђо I 98
ИМЕНИЕ
Скраћенице:
вш. =
МЕСТА
варошида;
зс. =
заселак;
л. =
локалитет;
м. = манастир; пл. = планина; р. = река; с. = село. АВАЛА, пл. I 255, 273; — II 166 Ада Хуја I 126 Азбуковачки срез I 165 Азија I 287 Албанија I 3, 74, 81, 273, 287-8, 335; — II 166 Албанија Северна I 169, 179 Албертов Канал (у Белгији) I 126 Александрија (у Египту) I 278 Александровац II 159, 266 Алексинац II 104, 106 Алексиначки срез II 106, 111 Алжир (у Сев. Афрнци) II 181 Америка I 248, 268, 278, 315, 367; — II 15, 43, 75, 93, 96, 98, 107, 117, 119, 160, 171-3, 191, 254, 278-9, 307, 345, 354 В. и: Сједињене Америчке Државе Андријевица, вш. I 78, 80, 369; —• II 10, 58 Ариље, вш. I 305 Ариљски срез I 56 Арханђео св., м. II 142 Атина (у Грчкој) I 74, 127, 191, 288 Аустралија I 14 Аустрија П 51, 355 Аустро - Угарска I 36, 118; — II 47, 170 Африка (и: Ссверна Африка) I 272, 276-9, 282-4, 287, 324, 333; — II 95-6, 303, 318
БА, с., I 32, 176, 200-1, 208, 211-2; — II 3-5, 7, 18, 20, 22, 25-8, 32, 42, 109 Баба, пл., I 91 Бабина Глава, л., I 122 Бадњевац, с. I 58, 148 Бадовинци, с., I 162; — II 354 Бајина Башта, вш., I 10, 12, 27, 29, 37-9, 42, 163, 346 Бајићи, зс., I 175-6 Бајов Крш, л., I 265-6, 268 Балкан I 74, 85, 127, 129, 134, 154-5, 209, 235, 273, 283, 287-90, 304, 363-4, 366, 371; — II 11, 16, 20, 23, 25, 31, 35, 43, 54, 63, 73-4, 76, 96, 98, 120-1, 147, 149, 152, 161, 173, 177, 191, 195, 197, 280, 282, 285, 310, 313-4, 330, 338, 347, 354, 366, 368, 370 Балканско П олуострво I 128; — II 16, 155, 318-9 Баљке, с., I 97 Банат I 127, 251 Банија I 113-4 Бановина Хрватска II 262-3, 288 Бања, с., I 384 Бања Лука I 21-2, 127; — II 10, 231 Бањица, л., I 275, 304, 312; — II 94 Бар I 80 Барања I 15 Баре, с., I 137 Бари (у Италији) I 369, 402, 404-5, 407 — II 59-65, 86, 89, 126-7, 129, 154, 179, 202
Овај Именик места љубазно је израдио др Миодраг Ал. Пурковић,
392
Барлово, с., I 42, 65 Батан П 346 Батар, с., I 159-60 Бачка I 101, 384 Башина Коса I 294 Белановица, вш, I 175-6; — И349 Бела Река, с „ I 161; — II 99 Бела Црква (П одринска), с. I 162 Белгија I 126; — II 366 Бели Пањ, л., I 138, 141 Бенгази (у Либији) I 338 Бенковац, вш., I 178 Београд I 1, 7, 45-9, 51, 55, 57-8, 63, 105, 122, 127, 130, 136, 139, 142, 144, 156-7, 160, 167, 177-9, 181, 185, 189-91, 199, 206, 208, 212, 253, 255-6, 259-60, 262, 271, 274, 288, 303-5, 308, 310, 349, 352, 355, 402; — II 2-4, 10, 24-5, 33, 35, 66-7, 75, 83, 87, 94, 97, 125, 145, 155-8, 162-3, 165-70, 178, 194, 206, 216, 269-72, 274, 277-8, 297, 304, 334, 339, 345, 350-1, 356, 360 Беране I 78, 80-1, 262, 348, 366, 369-70; — П 158, 350 Берански срез I 80 Берлин (у Немачкој) I 81 Бершићи, с. I 165 Беч (у Аустрији) II 97 Бизовик, с. I 323 Бијелач, с., I 108 Бијело Брдо, с., (код Вишеграда) I 350, 354, 361 Бијело Брдо, с., (код Дервенте) II 230 Бијело Поље I 79-81, 83, 201, 302, 346-7 Бијељина I 7-8, 28, 35, 157 Билећа, вш„ I 87-90, 93-8 Бир Хакем (у Либији) I 273 Бистрица, с , I 300-1 Битовња, пл„ II 236-7 Битољ I 7, 46; — II 160, 166 Бихаћ I 273, 288 Бјелашница, пл., II 228, 237 Бјелобучје, с., II 233 Бјелопољски срез I 80 Блаце, вш., П 82 Близански Висови, л. I 157, 159, 163 Блиски Исток I 243-5, 247, 373, 408; II 120, 310
КЊИГА О ДРАЖИ
В. и : Средњи Исток Бобовица II 237 Богатић, вш., I 127 Богословац I 2 Божановићи, с., I 391 Божетићи, с., I 382 Бојана, p., П 97 Бојник, с., II 163 Бока К огорска I 92, 99, 102, 401 Болеч, с., II 166 Бољана, с., I 301 Бољанић, с„ I 296; — II 199-200, 202 Бољанићи, с., II 221 Бољевац, вш., II 105, 112, 116 Бол>евачки срез, II 105 Бор II 104 Борања, пл., I 163; — II 158 Борач, с., I 15, 195 Борија, пл„ П 233 Борике, с„ I 226-7 Борина, p. I 158-9 Борићи, зс., I 222-3 Борова Глава, л., I 293 Боротница, л., I 293 Борски Рудник II 109-110 Борски срез II 104 Борци, с., П 232 Босански Брод I 15, 20-1, 25, 128; — II 229-30, 258, 261 Босански Шамац I 51 Босна (Источна Б., Западна Б.) I 3-5, 7, 10-2, 14, 17, 26, 28, 34-6, 40, 50, 55, 70, 81, 93, 112, 114-5, 129, 131, 159, 175, 177, 197, 199, 224, 228-9, 232, 263, 269, 274, 280, 288, 298-9, 345-7, 360, 365, 371-2, 377, 383, 385, 401; — II 19, 53, 67, 72, 82, 84, 89, 94, 96, 152, 158, 167,’ l76-7, 199, 219, 221-4, 237, 245, 254, 256, 258, 262, 270-1, 310, 315, 337, 343, 346, 349 Босна, p., I 14, 25, 222, 273, 292-3; — II 146, 172, 223, 225-6, 245, 247, 315 Брајићи, с „ I 32, 54, 132, 164-5, 169, 174-5, 185-6, 206, 313 Брајковићи, с., I 315 Бранковина, с., I 260 Братљево, с., I 380-1 Брдарица, с., 1 163
ИМЕНИК МЕСТА
Брегалница, p., II 136 Брежђе, с„ I 54, 157, 159 Брезици, с.. I 293, 295 Бресје, с., I 17 Брестовац, с., I 345, 365 Брза Паланка II 104 Брзопаланачки срез II 101 Бриндизи (у Италији) II 62 Британија, в. Велика Британија Брњице, с., I 172 Брод, в. (1) Босански Брод и (2) Стари Брод Бродарево, с., I 306 Брус II 159 Брусница, с., I 368 Брчко I 8-9, 15, 17-9, 36, 58 Бубањ, л„ I 199 Бугарска I 232, 273; — II 17, 160-2, 168, 186 Бугојно II 235 Будимлија, с., I 315, 353 Буђево, с., I 79 Буенос - Ајрес (у Аргентини) II 132, 268 Буковик II 112 Буковица, с. I 61, 293, 392; — II 145 Букуља, пл., I 26 Букурешт (у Румунији) II 117
ВАКУФ II 220 Валпово, вш., I 15 Ваљево I 12, 30-1, 54-5, 58, 60-3, 65, 119, 128, 134, 136, 138, 156, 163-6, 173, 175, 184, 188, 194, 258-9, 261, 368; — П 6, 156, 163, 175, 212, 346, 361 Ваљевски срез I 56 Барварин I 156; — II 141 Варда, пл., I 314, 351, 365; — II 211 Варда Рашпћа, л., I 362 Вардар, p., I 272, 278; — II 96, 191-2 Вардарска Долина II 167 Вардиште I 346 Вареш II 199 Варешевина, зс., I 22-3 Васиљевци, с., I 293 Вашинктон (у САД) I 271-2, 278, 370,
393
408; — II 46, 147, 153, 164, 172, 317, 363 Вежња - Заовине, с.. I 10, 26, 36-7, 39 Велес II 165 Велпка Британија I 220, 245, 280; — II 11, 15, 29, 38, 75, 94, 96, 117, 119, 161, 164, 191, 195, 284, 329, 348 В. и: Енглеска Велика Кикинда II 53 Велика Плана, вш „ I 163 Велика Раван II 233 Велика Усора, p., II 232 Вслики Бријег, л., I 293 Велики Вис, л., I 293 Велико Брдо, л., I 223 Вестфалија I 124 Видуша, пл., I 93, 107 Византија II 16 Викоч, л., I 266 Вилуси, вш., I 99 Виндзор (у Канади) I 10; — I I 19 Винковци I 7, 17-9, 35, 129 Вионица, с., I 380 Вировитица I 15 Вис, острзо, I 293; — II 79, 124, 12830, 154, 157-8, 163 Височица, пл., II 237 Впшеград I 40, 134, 288, 346, 354-5, 360, 365-6; — II 92, 152, 158, 349-51 362 Владимирци, с., I 157, 368 Влакча, с., I 360 Власенички срез I 36 Власотинци, вш., I 66, 163, 259-60 Влахиња, брдо, I 97 Влаховићи, с., I 394-5 Влахоље, с., I 391 Влашић, пл., II 233-4 Водно, с., I 36 Војводина II 169 Врањак, с., II 245 Врање I 273; — II 166-7 Врапче, с., I 40 Врачар, л., II 25 Враћевшница, м., I 193 Врбања, p., II 231-2 Врбас, p., II 152, 261 Врбник II 266
394
Врбница, с., II 241 Врдила, с., II 216 Врежањ, в. Вежња - Заовине Врела, зс., I 293 Врњачка Баша I 56 Врњци I 261 Врмџа II 112 Врхника, вш., I 324 Вршац II 163 Вујан, пл., I 195 Вујегинци, с., I 193 Вуловићи, зс., I 381 Вучја Планина II 233 Вучјак, пл., II 226, 228, 245-7, 252, Вучји Д о I 94
КЊИГА О ДРАЖИ
Горњак, м. П 99, 104 Горњане, с. II 101 Горње Драпшине, с. I 23 Горње Поље, с. I 92 Горњи Вакуф II 235 Горњм Лајковац I 197 Горњи Лукомир П 237 Горњи Матејевац II 142 Горњи Милановац I 31, 54, 58, 61, 66, 135-7, 141, 146, 153, 165, 167, 171, 175, 184, 193-4, 261, 368; — II 21, 59, 82, 126, 176 Горњи Раванци, с. I 351 Горски Котар II 267 1'остиљ, в. Мали Гостиљ Граб, p. I 31 ГАВРАН ВИС, л„ I 293 Граб, с. I 61 Газала (у Либији) I 273 Градац, с. I 174, 396; — II 229-30 Гајтан, пл., I 273; — П 82, 157 Градачац, вш. II 223-5, 245 Галовића Брдо, л., II 85 Гран - Сасо (у Италији), пл. П 122 Галовићи, зс. I 315 Грапека, с. II 245 Гатачки срез I 89, 93 Грахово I 87-8, 99, 101-5, 107 Гацко I 90, 366 Граховска општина I 104 Гаџин Хан, с. П 139, 141 Грачаница, вш. I 7-8, 20, 292; — II 223, Германија II 94 225, 349 Гиљева I 82 Грделица I 66 Главетина, л. I 293 Гребићи, зс. I 223 Глина I 118 Гребље Брдо I 293 Глумац, с. II 210 Грич I 293 Глумач, с. I 313 Грошница, с. I 142, 146 Говедарски Камен, л. I 2 Гружа I 56, 259, 273 Гојна Гора, с. I 11-2, 30, 188, 312, 315 ; Гружански срез I 195 — II 248 Грчарице, с. I 330 Гола Глава I 157 Грчка I 74, 127, 156, 185, 190-1, 232, Голдштајнова Пустара I 17 273, 276, 287, 289, 300; — II 16, 53, Голија, пл. I 167, 171-2, 201, 308, 367-8 145, 150, 161, 166-7, 218-20, 223 270, 378, 402 347 Голубац II 101, 103 Голубачки срез II 101, 103 ДАБАР - ПОЉЕ I 394 Горажде I 227, 360, 370, 385; — [ Дабрица, с. I 393, 395 221-3 Далмација I 55, 113-4, 274, 298, 360; Горачићи, с. II 78 — II 44, 72, 121, 178, 262-5, 268 Горјанка, лл. I 321 Дахау (у Н емачкој) I 87 Горјанци, пл. I 323 Деветак, с. I 222-3 Горничево I 2 Деветине, с. II 231 Горња Главска I 405 Дедиње, л. I 177 Горња Поља, с. I 270 Делеуша, с. I 98 Горша Слатина, с. II 245 Делиград I 72
ИМЕНИК МЕСТА
Дели - Јован, пл. II 105 Дервента I 8, 15, 20, 50; — II 229-; 30 Дивци, с. I 196 Д јед, пл. I 91 Д обићево, м. I 107 Д о б о ј I 4, 8-9, 14-5, 20-2, 28-9, 35, 40, 50, 128, 130, 222-3, 292, 296; — II 172, 258, 261, 315, 349 Добрава, p. I 161 Д обра Вода II 228-9, 255, 257, 259 Д обро Поље I 2, 389 Д обрун I 354, 361, 365 Додеканез (Додеканеска Острва) I 74, 289 Д олењ ско I 326 Дољевац, с. I 66 Доњ а Бадања, с. I 160 Доњ а Бријешица, с. I 222-3 Доњ а Врбена 1 2 Д оњ а Главска, с. 1 403-5 Доњ а Забица I 397-8 Доњ а Ивица, с. I 395-6 Доњ а Катовица, с. 1 395-6 Доњ а Лепеница II 230 Д оњ а Мионица, с. I 399 Д оњ а Ораовица, с. I 368 Доња Слатина П 245 Д оњ а Сњеготина I I 231 Доњ а Спила, с. I 102 Д оњ е Драгачево П 89 Д оњ и Градад 1 395-7 Доњи Милановац I I 101,115 Доњи Михољац I 50 Доњ и Раванци, с. I 351, 354, 365 Драва, p. 1 15, 50 Драгачево I 171, 273, 378; — II 78 В. и: Д оњ е Драгачево Драгиње, с. I 156-7, 161, 166 Драговићи, с. П 230 Драгочај, с, П 237 Дражевац, с. I 260 Драча, p. I 11, 29, 42 Драшкова Кутина, с. I I 137, 143 Дрвар II 128, 154, 164 Дрина, p. I 10-2, 26, 28, 35-6, 44, 111, 118, 129, 131, 140, 159, 162, 224, 228, 232, 235, 265-6, 269, 274, 346, 351, 355, 357, 367, 384-5; — I I 67-8,
395
78, 166-7, 209-10, 222, 228, 240-3, 280, 350, 361 Дружетићи, с. I 190 Д убово, с. I 300 Дубочани, с. I 107 Дубровник I 114, 273, 355, 399; — II 44, 263 Дуга Коса, л., I 293 Дуга Пољана П 219 Д уго Поље II 226, 228, 247, 249, 251, 255 Д уго Село II 10 Дудовица, с., I 156, 163, Дунав, p., I 15, 126, 139, 273; — II 92, 97, 108, 115, 117, 133, 138-9, 144, 149, 152, 157, 160, 163, 168, 214 Дупљај, с., I 368 Дурмитор, пл„ I 229, 235-6, 265 ЂАКОВО I 14, 50 Ђаловића Клисура I 301 Ђевђелија П 166, 333 Ђердап II 92, 97, 363 Ђурићи, зс., I 223 Ђ уров Камен I 2 ЕВРОПА I 129, 134-5, 147, 230, 233, 271-2, 279-80, 284, 366; — II 33, 94, 97, 120, 147-8, 161, 195, 197, 278-9, 281, 284, 286, 313, 329, 336-8, 347, 364, 366 Европа Западна II 16 Европа Источна II 147, 366 Египат I 76, 232, 241-3, 267, 276; — II 60, 346 Ел Аламеин (у Египту) I 272, 275-8, 287; — II 275, 279, 347 Енглеска I 272, 334; — II 57, 156, 165, 254, 279, 285, 337 В. и: Велика Британија Ердоглиски поток I 142-3 ЖАБАРСКИ СРЕЗ П 104 Ж абљак I 80, 227, 239, 265 Жагубица, вш., II 144 ,,Жагубица” , кафана у Београду I 157 Ж агубички срез П 104
396
Женева (у Ш вајцарској) II 75 Жепа, с. I 9, 25 Жепче, с. I 25 Жеравац, с. II 229, 256, 260 Ж иова I 2 Житковац II 106 Жича, м. II 287 Ж рвањ, с. I 395-6 Ж упа II 271 Жупа Никшићка I 104 Ж упања, вш. I 17, 19
КЊИГА 0 ДРАЖИ
Ивањица, вш. I 1, 134, 164, 224, 365; — II 68. 215-7, 219, 343, 361 Иверак I 260 Идрија I 324 Илипгно Брдо I 293 Илине Взде, л. I 143 Имотски I 288 Истра II 266 Италија I 8, 74, 76, 233, 272, 287, 289-91, 324-5, 347, 365-6, 370; — II 30, 59, 61, 63, 66, 78, 122, 130, 142, 151, 154-5, 157-8, 163, 168, 171-3, 176-8, 195, 202-3, 212, 294, 298, 304, 346, 348, ЗАБЕЛА, затвор у Пожаревцу, I 54, 66 350, 352, 355, 370 Заборак, с. I 384-5 Забран Алексића I 157 ЈАБЛАНИЦА II 82, 250 ЗавидсшЛи, с. I 9, 13, 24, 292 Јаблаиица, с. I 195 Заглавски срез II 106 Јабланичка Река, I 345 Заграђе, с. I 27, 43 Јабука (у Санџаку), с. I 369 Загреб I 7. 287; — II 10, 47 Јабука (у Босни), с. I 387 Задар II 178 Јабуковац II 101 Зајача, с. I 160, 163 Зајечар I 56, 63; — II 104-5, 163, 165 Јавор, пл. I 188, 378, 380-2; — II 89, 146, 216, 219 Зајечарски округ II 140 Јаворац, врх, II 82 Зајечарски срез II 105 Ладар II 175 Заовине, с. I 11, 28, 35-6, 163, 165 Јадарски срез I 165 Запоток, с, I 329 Јадовик, пл. I 301 Затарје I 298 Јадран (Јадранско M ope) I 74, 87, Затон, с. I 79, 300-2 232, 291, 399; — П 64, 86, 96-7, 154 Звијезда, пл. П 205 Јадранска Обала II 219 Зворник I 9, 25, 159, 162; — II 158 Јадранско Приморје II 64 Звишки срез II 101 Јадрина Коса I 294 Зеленгора, пл. II 228, 240 Јажићи, с. I 391 Зелено Брдо I 2 Јајинци, л. I 253, 275; — II 25, 94 Земун I 48 Јајце I 273 Зеница II 228, 234 Јалта (у Русији) II 76, 276, 281, 362 Златар, пл., I 229, 301 Златибор, пл. I 27, 338, 345; — II 71, Јапан I I 370 Јаписка Коса I 294 78, 105, 157-8, 167, 361 Јаруге I 293 Златиште, л. I 96 Јасеновац II 263 Зорина улица у Београду I 156 Јасиковац, с., II 99 Зулци, с. I 393, 399 Јасиково, с. II 104 Јастребац, пл„ I 287; — II 68, 82 ИБАР, p. I 139, 156, 249, 272-3, 277, Јегејско Aiope II 149 282, 287; — П 68, 91, 149, 157, 159,Јежевица, с. П 210 166, 215, 347 Језерица, р. П 238-9 Иван - Планина II 228 Јелица, пл. I 57, 62, 273 Ивање, с. I 300 Јелова Гора I 12, 30; — II 160, 211-2
ИМЕНИК МЕСТА
Јесенице I 331 Јужноморавска Долина II 158 Јунча, с. I 239 Југославија I 5, 7, 24, 51-2, 74-7, 80-1, 86-7, 89, 91, 101, 111-2, 114, 120, 127-9, 132, 144, 156, 180, 185, 190, 200, 232-3, 241-3, 245-7, 254, 264, 272-3, 275, 278-84, 287-8, 299, 307, 326, 329, 363, 365, 367, 370, 377, 394, 408, 410; — II 1, 3, 10-2, 14-5, 18, 30-1, 43, 56-7, 60, 66, 68-71, 73-6, 93-6, 98, 110, 118, 120-1, 123, 125, 130-2, 137, 144, 149-51, 154, 161, 164-5, 16771, 175-6, 179, 181-97, 209, 219, 223, 263, 268, 272, 275-7, 279-82, 284-5, 289-91, 293-4, 297-300, 309, 311, 315, 318, 332, 336-40, 345-50, 353-4, 356, 362, 364, 366-70
397
Каона, с. I 159; — II 145, 216 Карбонарн (у Италији) II 203 Карићи, зс. I 223 Кастав, вш. II 266 Катинска Шума (у Русији) I 87 Катмуш, л. II 239-40 Качерски срез II 6 Кебек (у Канади) II 147, 150-1 Кина II 353 Кифино Село, с., I 107, 370, 392 Кладово II 104, 162, 168 Кладањски срез I 36 Клинци, с. I 159, 174 Клокочевац, с. II 110 Кључ, с. I 164; — II 144 Кључки срез II 101 'Кнежевићи, зс. I 293 Книн I 118 Кнић I 163, 260 Књажевац II 104, 106, 165 КАБЛАР, пл. I 119 Кобиловац, л. I 293 Кавадар I 2 Кобиља Глава, л. I 91 Кавказ (у Русији), пл., I 271 Кадина Лука, с. I 199-200, 206, 210-2; Ковач, пл. II 221 Ковачи, с I 92 — II 7 Ковиљача I 127, 138, 162 Казабланка (у М ароку) I 287 Казерта (у Италији) II 128, 131-3, 163, Кожух, с. II 146, 245 Козјак, пл. I 2 177 Каиро (у Епгпту) I 183, 243-7, 267, Козлук, с. I 159 285, 324-5, 329, 332, 338, 364, 367, Колашин I 78, 80, 227, 270, 288, 300-1, 363, 369; — И 158 379, 394, 400-3, 405, 407-10, 412; — II 56, 58, 60, 63-4, 126, 302, 314, 354Колубара, p. I 157, 378 Кајмакчалан (у Грчкој), пл. I 51, 113; Колубарски срез I 53, 56, 119 Комаране, с. I 383 — II 136 Комарица, с, II 245 Каленић, м. II 208 Кондар, пл. I 27 Калило, л. I 293 Калиновик I 235, 265-7, 270, 370, 385-6, Коњиц II 237 Коњуша, с. I 368 388, 390; — II 223, 228, 237-8, 351 Калуђерске Баре I 10-1, 27, 29, 38-9, Копаоник, пл. I 26, 56, 131, 139, 273, 275, 287; — II 82, 148-50, 158-9, 129 167-8, 175, 208, 211 Каменица, p. II 91 Каменица (код Билећа), с. I 96 Копривна, с. II 226 Каменица (Нишки срез), с. II 143 Копривница II 52 Каменица (Пожешки срез), с. I 163, Коравлица, с. I 100 188, 190, 251, 312, 368 Кордун I 113-4, 322 Каменичка Коса, л. I 295 Кореница II 19 Каменско, с. I 25 Корита, с. I 82, 87-93 Канада I 101, 248, 269, 365; — II 19, Косјерић и Косјерићи I 12, 30, 129, 336, 360 164, 169, 252, 313-5, 369; — II 5, 211
398
КЊИГА О ДРАЖИ
Космај, пл. I 56, 167, 273 К осово I 51, 82, 177; — II 168, 325, 360, 363 К осовска Митровица II 156, 167, 219 Костеница, с. I 300-1 К отор - Варош II 228, 233 Котража, с. I 368 Коцељево, с. II 212 Кочевје I 329-30 Кошевине, с. II 220 Коштуннћп, с. I 32, 69 Крагујевац I 40-1, 58, 63, 134, 137-48, 153, 165, 252; — II 24, 66, 83, 97, 134, 165, 167, 178, 216, 293, 346
Куманово II 136, 160 Купрешко Поље II 154 Куршумлија I 42, 65; — II 82 Кусаче, с. I 9, 25-6 Кусељ, зс. I 293 Кучево II 101, 115 Кучков Камон I 2
Крбљине, с. I 389, 391 Кремен До, с. I 402-3 Кремљ (у Русији), л, II 362 Кремна, с. I 27, 38-9 Крепољин, с. II 99 Крива Река, с. I 275 Криваја, p. I 9, 22, 222, 292; — II 223 Крим, пл. I 326-7 Крит, острво, I 127, 289 Крк I 114; — II 266 Крка, p. I 323, 326 Крст, л. у Крагујевцу, I 145 Крстац, л. I 293 Крстац, с. I 368 Крупањ I 160, 162-3; — II 160 Крупањски срез I 165 Крушевац I 56, 156, 163, 315; — II 145-6, 158, 165, 167, 176, 215 Крушчица, пл. I 82 Крушчица, л. I 394 Крушчичка Планина II 234 Крчмарица, л., I 293 Крф, острво I 2 Крш, с. I 236
Леутар, брдо, I 95 Лешница, с. I 162 Либија I 241, 276, 287 Лијевно II 10 Лика I 55, 113-4, 298, 329-30, 360; — II 19
ЛАЂЕВАЦ, пл. I 82 Лазаревац, вш., II 349 Лазница, с. II 99 Лајковац I 163, 214, 217; — II 21 Ла Маделена, острво, II 122 Лапово I 142 Лашва, p. II 234 Крајина (Босанска) I 111, 113-4 Крајина (Неготинска) I 72, 131, 139, Лебане I 260 Леваја, с. I 193 273; — II 139 Лелија, пл. II 240 Крајински срез II 105 Лемнос, острво, I 127 Краљево I 56, 61, 63-4, 123-8, 134-9, Лењинград (у Русији) I 271 146, 163, 165, 179, 228, 252, 257-61, 355; — II 97, 145, 156, 165, 167, 176, Лепа Гора П 82 Лепојевица, с. I 382 214-5, 219 Лесковац I 66; — II 53, 156-8, 160, Краљево Село II 106 162, 166-7 Краљица л. I 294-5
Лим, p. I 298, 300-2, 306, 348, 351-2, 358, 360, 384; — II 68, 78, 157-9, 177, 209-10, 220-1 Липац, с. I 223 Липик I 194 Липова Глава I 293-5 Липова Коса I 294 Липово, с., I 227, 300, 304, 363 Лисак, пл. II 56 Лисац, брдо, I 95 Ловница, пл. II 237 Лозкица I 51, 127, 130, 138, 160-3 Локве II 267 Лондон (у Енглеској) I 14, 40, 59, 174, 183, 187, 218-9, 230, 241, 243, 254, 256-7, 271-2, 278, 283, 287, 320, 325-7; — II 30, 32, 57, 60, 91, 107, 127, 129-30, 136, 142, 147, 153-4,
ИМЕНИК МЕСТА
399
163, 182, 194, 215, 275, 277-8, 284, Мачвански срез I 165 304, 348-9 Мачковац, с. I 275 Лошињска тврђава II 267 Маџарска I 15, 47; — II 44, 144, 162, Лужане, с. II 229-30 164-5, 176 Луке, с. I 368; — II 216 Медведник, пл. I 273; — II 2 Луксембург I 304 Медена Глава I 393 Луњевица, с., I 193, 195 Мелос, острво, I 127 Метаљка II 221 ЉИГ, вш „ I 23; — II 349, 353 М етохија I 81-2, 84, 177, 298; — II 168 Љиг, p. I 156, 163, 175 Мечковац, с. I 142, 146-7 Љ убнње, с. I 378, 393-6, 398 Мнјајлова Трла, л. I 122 Милановац, в. Горњи Милановац и Љ убић I 305 Љубићки срез I 53, 56, 195, 305 Доњи Милановац Љ убљана I 4, 74, 114, 311, 321-3, 325, Милатовац, с. I 142 327-8, 330-2 Мнлино Село, с. I 222-3 Љ убљанска област I 324 Миличинци, с. I 157 Љ убовија, вш., I 10, 258 Милошев До, с. I 306 Љ убомир I 87, 107-8 Милошевац I 275 Љ убомирска Котлина I 107 Миљевина, с. I 267 Љ убушки I 95 Минхан (у Немачкој) I 144; — II 122 Љ уљаци, с. I 138, 141, 368 Мионица, вш. I 54, 163-6, 175, 196, 259 Мирна, p. I 323, 326 МАГЛАЈ I 9, 21, 222-3, 292, 296 Мироч, пл. II 101 Маглић, пл. II 243-4 Мислово, с. I 9, 25 Мајдавпек II 109, 114-5 Митилена, острво, I 127 Мајевица, пл. I 159, 274; — II 179, Млавски срез II 104 224-5 Младиковина, с. II 233 Македонија II 165, 167 Модрича, вш. II 146, 226, 245 Мала Азија I 232; — II 16 М озгово, с. II 111 В. и: Азија М ојковац I 270, 369 Мала Госпа, црква, I 296 Морава (Велика М орава), p. I 139, Мали Гостиљ I 293, 296 171, 232, 262, 272-4, 277-8, 282, Малинска II 266 287, 367; — II 57, 96, 149, 166 Малта, острво, I 183, 408 Морава Западна I 65, 135; — II 145, Малча, с. II 143 157-8, 160, 165, 167, 169, 175-6 Маљен (Велики и Мали), пл. I 11-2, Морава Јужна II 43, 159-60, 166 30, 67, 198; — II 84, 160 Моравица, p. II 219 М арибор II 280 М оравска Долина II 208 Марин Гроб, л. II 231 Моравски срез П 106 Марица, p. I 232 М оравско - Вардарска Долина I 232; Марковац, л. II 230 — II 77-8 Марса - Матрух (у Либији) I 287 Морача област, I 80 Мартинци, с. II 271 Морин, с. I 392 Маршић, с. I 142, 146 М осква (у Русији) I 132, 134-5, 220, Матићи, зс. I 365, 372 242, 271; — П 117, 156, 163, 168, Матракова Коса II 231 186, 275, 279, 362 Маутхаузен (у А устрији) I 164 М оско, с. I 95, 107 Мачва I 2, 56, 62-3; — II 89, 172, 176 Мославина I 50
400
КЊИГА О ДРАЖИ
М остар I 4, 273 Мотајица, пл. II 228, 260 Моштанска Рогожина I 88, 93, 95 Мрежница, с. I 387, 389 Мрђани, I 293 Мрсаћ, с. I 64 Мрчајевци, с. I 164 Мујач, л. I 70
ЊУЈОРК (у САД) II 54, 274, 309 Њ ујорк (у САД), држава, II 269, 309
Нови Пазар I 301; — II 219 Нови Сад II 49 Н ово М есто I 321-3 Нормандија II 351 Нотрањска I 323 Нудол, с. I 100
Пауни, с. I 62, 157, 159 Пашина Раван II 5, 163-4, 174 Паштровићи I 363 Пелопонез I 291 Перт (у Аустралији) I 14 Петровац (код Крагујевца) I 150
ОБАЉ, вш. II 237-9 Обреновац I 56; —■II 21, 166 О бровац II 178 О буско, с. I 395 Овчар, пл. I 189, 273 Овчарско - Кабларска Клнсура I 135; НАГ1УЉ (у Италији) II 128-9, 131 — II 88 Огулил I 74 Наталинци II 216 Озрен, м, I 293 Невеснње I 107; — II 353 Озрен, пл. I 222, 292, 293; — II 172, Невесињски срез I 93 Негбина, с. I 369-70 200, 205, 223-5 Неготин I 273; — П 105, 165 Озрен Кам, л. I 294-5 Округлица, с. II 199-201, 205 Неготински срез II 105 О лово, с. I 9, 25 Недокуси, с. I 262 Независна Држава Хрватска I 74, 100, Омерово Поље, л. I 292 111, 117-8, 127, 131, 222; — II 1, 77,Опленац, л., II 6 Ораовица, с. II 2 97, 332, 336, 338-9, 364 Орашје, л. I 293 В. и; Хрватска Немачка I 47-9, 60, 124, 128, 149, 287- Орашје, с. I 275 91, 300; — II 154, 190, 194, 289, 318, Осеченица, с. I >174 Осечина, с. I 161 366, 370 Осјечани, с. II 204-5 В. и; Германија, Рајх Осија, л. I 388 Неокази (у Грчкој), с. I 2 Осијек I 15-6, 35 Неретва, p. 1 273; — II 238 Островица, л. I 11, 29 Нијагара Фалс (у Канади) II 336 Никеја (у Малој Азији, Турска) II 16 О стровско Језеро I 2 О строг II 330 Николићн, е. I 11, 39, 43 Ннкшић I 78, 80, 92, 97, 99, 262; — Оток II 200 Охрид I 65; — II 166 II 156 Очауш, пл. II 232 Никшићки срез I 89, 99, 111 Ниш I 7, 56, 63, 66, 130, 136, 199, 202-3, Очауш, с. II 232-3 232, 258, 260, 274-5; — II 104, 139, Оџаци, с. I 393, 398 Оштра Глава, л. I 293 141-4, 156, 166-7 Нишава, p. II 142 Нишка Бања II 140 ПАЛЕ I 360 Нишки округ П 140 Паник, с., I 96 Нншки срез II 141 Параћин И 109, 113, 165-6 Нова Варош I 224, 273, 369-70, 380, Париз (у Француској) I 183; — II 46, 383-4 132
ИМЕНИК МЕСТА
Петровац на Млави 1 139 Петровац у Паштровићима I 363 Петровачка Рудина I 293-5 Петрово Село I 9, 23 Пећ I 288 Пећарска, с. I 301 Пецка, с. I 163 Пешта (у М аџарској) II 214 Пештери, с. I 79, 81-4 Пештерска Висораван I 82, 301 Пива, p. I 235; — I I 169, 179 , Пивићи, зс. I 223 Пилатовци, с. I 105 Пипери I 101 Пирамиде (у Египту) I 135, 249 Пиреј (у Грчкој) 1 127 Пирот I I 104 Питсбург (у САД) I 14 Планинида, с. I 12, 32, 63, 69, 119-20, 123, 136, 164, 168, 184 Плехане, с. I 21 Плоча 450, л. П 225 Плужине, с. I 312 Пљеваљски срез I 80 Пљевља I 78-9, 85, 262, 266-7, 299, 346, 349. 360, 366, 369; — П 158, 220-1 Повљен, пл. I 27; — П 157, 160 Подгорица I 78, 82, 262, 302; — П 156 Подриње I 138; — I I 59, 126 Подунавље II 96, 226, 228, 246-7 Пожаревац I 1-2, 54, 63, 303; — П 104, 115, 165
401
Поцерски срез 1 165 Праг (у Ч ехословачкој) I 3, 47 Прањани, с. I 164, 190, 193-4, 368; — П 58, 61, 83, 85-6, 88-9, 91, 159, 208-9, 308 П рахово II 214 Прва Кутина, с. ГЕ 141 Превила, с. I 386-7 Преток, с. I 259 Прибој I 81, 346-7, 354, 360, 363-6, 370, 384; — П 350 Прибој, м. I 384 Призрен 1 152; — П 235 Пријелоље I 79, 167, 306, 346, 360, 366, 369; — I I 220-1, 350 Прилеп I I 166 Приморје I 324; — I I 152, 263, 268 Приштина I 46; — П 53 Прњавор I 21, 162; — I I 231 Прокупље I 64 Протићи, зс. I 365-6, 372-3 Пурачић, с. I 292
РАВАНЦИ, с. I 362 В. и: Горњ и Раванци, Д оњ и Раванци Равна Гора I 4, 7-16, 21, 27-34, 36, 39-41, 43-4, 51-62, 65-6, 69-71, 79, 115, 126, 128-31, 135-6, 139-40, 15761, 164, 166-71, 174-9, 181, 183-4, 187, 189-90, 193, 199-200, 242, 251, 313, 318, 343, 363; — П 25, 78, 85, 92, 99, 110, 159-60, 287, 328, 338, 344, Пожаревачки срез I I 104 346, 352, 360 Пожега (Ужичка) I 62, 132, 135, 164, Равне Њиве, с. I 265 169, 174, 186-7, 259; — II 6, 88, 157, Равни, с. I 191,193-4 160, 167, 210-1, 216 Рагуза I 331 Пожешки срез I 56, 312, 315 Радан, пл., II 136, 157, 159 Полом, с. I 32 Радојна, с. I 383 Пољице, с. I 108, 399-401, 405 Рађевина I 159-60 Пољска I 47-8, 88; — II 44 Ражањ П 106 П опово Поље I 399 Ражашски срез П 106 Попучка општина I 258 Рајад, л„ I 70; — I I 5 Попучке, с. 1 157, 159, 163 Рајковићи, с. 1 159, 173 Поречки срез II 101 Рајх I 118 Посавина I I 78, 172, 200, 224-5 В. и: Германија, Немачка Рајчево I 293 Потоци, зс. I 293 Рамски срез П 104 Поцерина I 56, 365, 378; — П 213
402
КЊИГА О ДРАЖИ
Рапај - Брдо I 138, 141 Санџак I 74, 77-81, 84-6, 128, 131, 165, Рас I 298 289, 297-302, 306, 321, 346-7, 360, Расина II 251 365, 367, 370-1, 376, 378, 402; — П Ратничкп дом у Београду I 304 53, 68, 82, 146, 157, 159, 167, 175-7, Рача, вш. II 216 224, 228, 256, 258 Рача, м. I 11, 26, 36, 39 Сарајево I 3, 9, 15, 21, 25, 28, 40, 50, Рача, p. I 11, 163 117, 288, 296, 355, 358, 360, 366; — Рашка I 262, 273, 368; — II 68, 145, II 145, 235, 237, 255, 280, 350-1, 362 167 Света Гора (у Грчкој) П 287 Река, с. II 104 Света Три Краља I 324, 327, 329 Рибница (у Босни), с. I 291 Свети Јовшт - Ровте I 323-4 Рибница (у Словеначкој), с. I 329 Свети Павељ I 329 Рибница (чачанска), с. I 1 Свилеува, с. I 368; — II 212-3 Рибничка Бања I 1 Сврљиг I 163 Рим (у Италији) I 74, 81, 331-2, 334; Сврљишки срез II 101, 106 — II 37, 46, 122, 129, 132, 134-5,Северин, с. I 384 176-9, 181 Севојна, с. I 191 Римска Република II 124 Семшибегови, с. П 229-30 Рисанска општина I 104 Сеча Река I 11, 252, 314-5, 369 Р обаје, с. I 62 Сиколе, с. II 105 Рогатица I 26, 227-8, 354, 360, 366; — Симин Хан I 24-5 Симићи, зс. I 222-3 II 349, 351, 362 Рогатички срез I 227 Симовића Колибе, л. I 8, 26, 41 Рож ај I 301 Синошевићи, с. I 368 Сјеверско, с I 9, 26 Рож аји I 81-2 Романија, пл. II 199, 223 Сједињене Америчке Државе I 220, 272, 280, 284; — II 29, 35, 38, 42, Рошци, с. I 251 Руда Буква, с. I 314-5 50, 149, 161, 165, 274, 284, 297-9, Руданка II 223 308, 329, 337, 358 В. и: Америка Рудно, с. I 368-9 Рудник, пл. I 11, 27, 29, 37, 42, 56, 70, Сјеница I 79, 130, 224, 301, 306; — II 132 136, 166, 175, 194, 273, 378; — 179, 216, 219-20 Сјенички крај 1115 II 6, 61, 78, 89, 157-8, 165-6 Рудо, вш. I 224, 346, 360, 366, 369-70, Сјенички срез I 80-1 402; — II 68, 157, 220, 361 Скадар (у Албанији) I 81, 84; — II Румунија I 47; —- I I 107, 115, 156, 136, 178 161-2, 165 Скирос, острво, I 127 Скопље I 3, 274; — П 149, 165, 167, Рупељево, с. II 210 Русија I 60, 63, 134, 162, 220, 250, 280 287-8; — II 45-6, 148, 172, 195, 197, Скрадин II 178 284, 318, 346-7, 352, 362 Скресци, л. I 222-3 В. и: Совјетски Савез „Славија” у Београду, л. I 199 Ручњак, пл. I 391 Славковица, с. I 32 САВА, p. I 15, 17, 19, 50, 232, 273, Славонија I 15, 18 355, 367; — П 92, 152, 165, 255 Славонска равница I 19 Савинац, с. I 164 Словеначка I 74, 280, 306, 317-24, 326-7, 329-32, 360; — П 1, 10, 188, „С авоја” , вила II 122 Салаш, с. II 105 225, 363
ИМЕНИК МЕСГА
403
Словенија, в. Словеначка 57, 66, 99-104, 106, 108, 110, 140, 157, Смедерево П 66, 165-6 169 Смедеревска Паланка II 165 Србија Јужна I 12, 30, 230, 249; — Смрдуша, л. I 192 II 82, 172 Совре, с. I 329 Србија Северна I I 167, 349, 351 Совјетски Савез I 119, 132-3, 169, Србија Средња П 123 271; — II 11, 15, 118-9, 161, 169, Средња Река, с. I 369-70, 379 191, 197, 279, 294, 329, 362, 366 Средњи Исток I 186, 220, 241, 243, В. и: Русија 247, 249, 272-4, 276, 284, 408-11; — Соко - Бања I 56, 68; — П 106, 109, II 77-8, 148-9, 152, 175, 354 112 В. и; Блиски Исток Средоземље I 278; — П 176-7, 179 Сокобањски срез II 106, 112 С р е м 1 177; — I I 271, 280 Соколад 1 2 ; — II 223 Солун (у Грчкој) I 63, 127-8, 139, 191, Сремски Карловци П 49 232, 273, 275-6, 278, 288; — П 97, Српска Грапска I I 200 Српске Моравице I 118, 329-30 149, 157 Срчаник П 21-2 Солун, с. I 25 Ставе, с. 1 159, 163 Солунска област I 74 Софија (у Бугарској) I 3, 47-8, 63. Сталаћ I I 176 Стаљинград (у Русији) I 271, 287 232; — II 165 Станојевићи, зс. I I 199 Сочани, с. П 238 Стара Црна Гора I 81 Сочковац, с. I 296 Стари Брод I 10, 26, 28, 41; — II 228, Сплетена Липа, л. П 225 238, 240 Сплит I 74, 114-5; — П 262-5 Старо Слано I 370, 399 ,,Споменик” , л. у Крушевцу II 215 Спреча, p. I 9, 14, 22, 50, 222, 292-3; Старчева Кота I 293 Степојевац I 257 — П 14, 223 Србија I 1, 4-5, 10, 16, 24, 26, 28-9, 32, Столац I 394 36-7, 55, 58-61, 70, 72, 76, 79, 81, 93, Столачки срез I 93 108, 111-5, 119, 121, 123, 125, 127-9, Столице, брдо, I 159 132-4, 140-1, 146, 149, 157, 165-6, 168, Страгари, вш., 1 136, 184, 368; — I I 347 173, 178, 181, 187, 193, 199, 219, 228, Стражице, л. I 293 232, 241-2, 249-52, 275, 277, 280, 289, Струганик, с. I 12, 62, 119, 132, 163, 165, 168, 182, 188, 193, 196, 202-5, 297-8, 304, 306, 309-10, 317-8, 320-1, 251, 368 345, 351, 360, 363, 365, 367-9, 371-2, 376-7, 383; — II 1-2, 11, 16-7, 19, Струмица II 166 56, 60-8, 72, 76-9, 81-2, 84, 97, 109-10, Ступска Чесма II 219 125-6, 129, 131, 135-7, 139, 141-2, Субјел, с .,1 11; — П 164 144, 147, 152, 154-70, 172, 175-8, Суботица II 52 184-6, 188, 194-5, 199, 207, 211, 214, Сувобор, пл. I 4, 8, 12-3, 30, 33, 53, 218-9, 223-5, 228, 242, 255, 269-70, 70, 119, 129, 134, 138, 157, 164, 242; 272, 280, 284, 290, 314, 330, 337, 342, — I I 5, 18, 84, 141, 158, 160 346, 359, 363 Суводање I 163 Србија Западна I 63, 71-2, 127-8, 131, Суец, Суецки Канал (у Египту) I 249, 134, 138, 166, 171, 173, 231, 251, 279, 272-3, 278; — П 97 312, 369; — П 30, 66-7, 82, 84, 123, Сутјеска II 244 Сушак I 114; — П 263, 266 172, 175, 310, 314-5, 339 Србија Источна I 72, 139, 288; — П Сушички поток I 142
404
ТАБИЈА, л. I 265-8 Таково, вш., I 54, 164, 378; — II 22 Таковски срез I 53, 56, 193, 195, 315; — II 6 Тамнава, p. I 378 Тара, пл. I 10, 27, 36-7, 39 Тара, p. I 235; — И 158, 160, 169, 177, 179 Текија II 104 Текућица, с. I 223 Теочин, с. I 193 Теслнћ, с. I 22; — II 233 Т етово II 165 Техеран (у Персији) I 221, 365-6, 408; — II 76, 96, 120, 152-3, 155, 163, 275, 280, 319, 354, 362 Тимок, p. II 92 Тимочки срез П 106 Тирана (у Албанији) I 48, 81 Тисовица, с. I 1 Тифлис (у Русији) I 370; — II 136 Тобрук (у Либији) I 287 Толиверић I 294 Толиса, с. II 245 Тометино Поље I 11-2, 30, 129, 164 Топола, вш. I 144, 368; — II 144, 216 Топлица I 139 Топоница I 137; — II 160, 208, 211 Торник, пл. I 345, 363-5 Травник I 23; — П 228, 234 Тракија I 74, 128 Трансјорданија I 241 Требава, пл„ П 200, 204, 223-6, 245 Требиње I 95-8, 108, 393, 399, 401, 405 Требињски срез I 93 Требишњица, p. I 107, 399 Трепча, с. код Младеновца, I 167 Трешњица, л. I 164 Трново, с. I 390 Троглав, пл. I 91 Тројанова Табла II 117 Троноша, м. I 163 Трст (у Италији) I I 120, 333 Трстеник I 56 Трстеница, л. I 294 Тртине, с. I 392 Тршић, с. I 159 Тузла I 40, 222-3, 296; — II 223
КЊИГА О ДРАЖИ
Тулари, с. I 368 Тумаре, с. I 223 Тумарско Брдо I 295 Тунис (у Сев. Африци) I 324 Турија, p. I 223 Турија, с. I 222 Турјаница, р. П 231 Турн - Северин (у РумуниЈи) I I 108, 115, 138, 168 Турска I 1, 178, 182, 232; — II 331 Тутин I Si-2 Тутински срез I 80 ЋЕЛЕ - КУЛА, л., II 362 Ћеловина, л. I 265-8 Ћилипи, с. I 400-1 Ћук, пл. I 394 Ћуприја I 63 УВАЦ I 140, 306, 347-8 Удбина II 40 Ужице I 10, 12, 29-30, 39, 57, 61-4, 128, 135, 162-5, 169, 174-5, 185-7, 190, 194, 228, 273, 305, 312, 314-5, 346, 349; — II 157,167, 348 Ужичка Пожега, в.: Пожега Ужички округ I 36 Ужички срез I 56 Узломац, пл,, II 231-2 Укрина, p. II 229-30 Улог, с. I 235, 370, 392; — П 237 Улцињ II 97 Умка П 84 Урал (у Русији) пл., I 287 Уругвај I 76; — П 43 Усамљене Букве, л. I 120, 123 Усора, p. I I 232-3 Устибар I 369 Ушће, вш. 1 156; • — П 157 ФАЗЛАГИЋА КУЛА, с. I 91 Феризовићи I 227 Филаделфија (у САД) I 9 Фођа (у Италији) П 86 Фојница II 228, 230 Фоча I 81, 227, 235, 254-7, 269, 298, 305, 360; — П 158, 223
ИМЕНИК МЕСТА
405
Француска I 48-9, 250, 272, 334; — II Црнуће, с. I 194 93, 173, 181, 183, 198, 366 Црнци, с. I 386 ХАЈДУЧКА ВОДА П 219 Хамилтон (у Канади) I 143 Хан - Пијесак I 8-10, 13, 24-6, 28, 34-5, 41 Хаџибегово Брдо, л. I 96-7 Хелиополис (у Египту) I 409 Херцеговина I 55, 88-9, 92-3, 98-9, 106-9, 111-5, 177, 227, 264, 267, 273, 280, 288-90, 299, 360, 365, 401; — II 72, 152, 224, 262, 264, 271, 353 Хиландар (у Грчкој), м. II 36 Хиос, острво, I 127 Х омољ е I 56-7, 72, 139, 175, 273; — П 56-7, 123 Хотедржица, с . I 326 Хотовска, р. П 238 Храстник I I 52 Хрватска I 74, 177; — П 1, 44, 48, 94-5, 188, 268 В. и: Бановина Хрватска, Независна Држава Хрватска Хрваћани, с. II 232 Хргуд, пл. I 393-4, 398 Хум I 399
ЧАЈЕТИНА, вш. I 349 Чајниче, вш. I 227, 360, 384; — II 221 Чакор, пл. I 81-2, 84 Челина, с. I 103 Чачак I 1, 31, 56, 61, 64, 119, 134-6, 164-5, 168, 171, 175, 228, 251, 255, 257, 305; — П 6, 59, 66, 88, 126, 145, 165, 176, 215-6, 266 Чемерница, пл., I 364-5; — II 350, 361 Чепелница, с. I 96 Чехословачва I 47, 181; ■ — I I 41, 44 Чехотина, p. I 266 Чешка, в.: Чехословачка Чикаго (у САД) I 268; — П 324 Чукнића Градина, л. I 96 Чуховићи, л. II 237 ЏИВАР, с. I 118
Ш АБАЦ I 61, 63, 138, 162-3, 368; — П 158, 361 Шавник I 80, 227; — I I 158 Шаранска општина I 236 Шаховићи, с., I 321, 369 Швајцарска I 46, 306; — I I 38, 40, 254 ЦАВТАТ I 370 Шеварлије, с. I 9, 21, 35 Цариград (у Т у р ск ој) П 16, 164 Ш ибеник I 101, 104, 114; — II 265 Цер, пл. I 113 Ш ивоље, с. 391 Церик, зс. I 223 Ш ид П 166 Цетиње I 77, 80, 85, 115 Шилопај, с. I 194 Цитера, острво, I 127 Црна Гора I 55, 72, 74-89, 92-3, 97, Шипраге, с. I I 232-3 99, 106, 108-9, 111-2, 114-6, 118, Ш котска I 334; — II 124 173, 232, 249, 252, 273, 288-90, 297, Ш љивовац, с. I 27 300-2, 305-6, 309, 360, 365, 369, 371; Шмихел I 322 — II 68, 72, 97, 152, 155-6, 176, 179,Ш ор, с. I 162 199, 208, 218, 264,, 338 Шпанија I 143, 334; — II 370 Црнајка, с. П 101 Ш гип П 166-7 ’ Црна Река I 2 Ш титково, с „ I 370, 380-3; — I I 351 Црна Трава, с. II 157 Штрпци, с. I 224, 347 Црни Врх, пл. I 235, 266-8; — П 100 Ш тубик, с. I I 104 Црни Врх у Босни II 231 Ш умадија I 54, 143; — II 24, 78, 94-5 Црногорски срез I 169, 313, 315 Шумарице, л. I 143 Црнојевића Ријека I 262 Шћепан - Поље I 235
САДРЖАЈ
ПО
ПИСЦИМА
В а н д о в и ћ Милан Устанак у Црној Гори 1 7 4 Немачка офанзива против Михаиловића (1943) Вашки
конгрес
Одлуке, 2 7 .1.1944 II 10 Б о ј о в и ћ Никола Ш. Први пут код Михаиловића I 224 „ Праштање је највећа освета ” I 235 Ослобођење Фоче ( Август 1942 ) I 264 В е л и м и р о в и ћ др Николај Беседа о Дражи II 324 В о х о с к а Светислав Ч. Војни час америчке војске (1 . XI. 1942 ) I 278 В у ч к о в и ћ Звонимир Герилска формација ЈВО I 71 Први сукоб са Партизанима I 119 Устанак у Западној Србији I 127 На мосту I 190 Обезбеђење Конгреса II 5 Дух Башког конгреса II 26 Напад на Србију у пролеће 1944 II 76 Спасавање америчких авијатичара II 85 Г а в р и л о в и ћ др Милан Дража Михаиловић II 327
I 297
408
КЊИГА О ДРАЖИ
Г р ђ и ћ Радмило Западни српски крајеви и Дража I 111 Допринос приморских Хрвата II 262 Д у ч и ћ Јован Молитва I 110 Ђ е л е в и ћ ЈакшаВ. Из првих месеца I 177 Ж и в а н о в и ћ Сергије Озрен I 222 Немачка офанзива на Озрен ( Април 1943 ) I 292 Ј о в а н о в и ћ Слободан Ђенерал Михаиловић Министар војни I 219 Михаиловићево дело II 318 Дражин мит II 321 Ј у г о с л о в е н с к и народни одбор За праведно суђење ( 26. III. 1946) II 274 Оцена о суђењу (15. VII. 1946 ) I I 277 Ј у р и ш и ћ Евгеније Правни осврт на суђење II 289 К н е ж е в и ћ Живан Л. Значај Михаиловићеве гериле I 230 За победу над Ромелом I 271 Совјетски упад у Србију 1944 II 147 К н е ж е в и ћ Радоје Л. Почеци покрета отпора I 7 Слово 3 I 250 Американци код Михаиловића 1943 I 363 С Михаиловићева суђења II 282 О десетогодишњици смрти II 336 К о м и т е т заправедно суђење ДМ Извештај Истражне комисије II 296
САДРЖАЈ ПО ПИСДИМА
К о м н е н и ћ Василије Б. Корита - Билећа - Грахово - Љубомир I 87 К р с т и ћ Марко У светском сукобу идеолошких фронтова II 364 Л а з и ћ Бранко Из историје Равне Горе I 167 Борба код Сече Реке ( Септембар 1943 ) I 312 М а г д а у е л Роберт ( Robert Н. MdDowell) Изјава II 310 М а к с и м о в и ћ Десанка Крвава бајка I 154 М а н с ф и л д Валтер ( Walter R, Mansfield ) Михаиловић и Тито II 345 Једно сећање и један говор II 357 М е ш к о в и ћ Павле Од Босне до Равне Горе I 28 Спорење два сведока I 40 На Равној Гори I 53 Отацисин I 173 Мишићева жртва I 196 М и л о с а в љ е в и ћ Драгослав В. Михаиловић до Равне Горе I 44 М и л о ш е в и ћ Александар Голгота II 207 М и х а и л о в и ћ Драгољуб М. Говор на Башком конгресу II 8 Три говора ( Јули 1944 ) II 91 Писмо од 18. XI. 1944 II 171 Писмо од 18, Ш. 1945 I I 253 Н и к о л и ћ Милоје Р. Сећања на Светосавски конгрес II 21
409
КЊИГА О ДРАЖИ
410
Н о в а к Карло Покрет отпора у Словеначкој (1941 -1943 ) I 317 П а в л о в и ћ Коста Ст. Три заслуге Дражине II 332 П а н т е л и ћ Војислав Д. Сећања једног команданта I 156 П е т a р II, Краљ Југославије Михаиловић — бригадни ђенерал ( Указ ) I 218 Говор од 12 септембра 1944 II 118 Изјава од 16 јула 1946 II 276 П р и б и ћ е в и ћ Адам
27.1.1944 И 29 Идеологија Дражина покрета II 33 На дан Дражине смрти I I 329 П у р к о в и ћ дрМ иодрагАл. Драгољуб Михаиловић I 1 Заробљеници сазнају о Михаиловићу I 124 Смрт Драже Михаиловића II 287 Р а д о в и ћ Чедомир Тако се Чича борио I 360 Р а ј и ћ Федор Једна промашена шанса II 269 Р а т к о в и ћ Миодраг Организација Источне Србије II 99 Р у т е м Џаспер ( Jasper Rootham) Сећање на Д. Михаиловића II 342 С а ј ц Алберт ( Albert В. Seitz) Бој на Вишеграду I 355
САДРЖАЈ ПО ПИСЦИМА
С т а н к о в и ћ Мирко Са Дражом од Брчког до Равне Горе I 15 Спорење два сведока I 34 Т о д о р о в и ћ БориславЈ. У Дражином Штабу I 333 Белешке официра за везу I 372 Т о п а л о в и ћ др Живко Идеје водиље II 1 Башко светосавље II 16 Растанак са земл>ом II 56 Ситуација у Југославији маја 1944 II 70 Покушаји смењивања Д. Михаиловића II 120 Последњи покушај П 175 Ситуација у Југославији новембра 1944 II 181 Т о ш к о в и ћ Велимир Р. Преношење Врховне команде у земљу I 241 Ф а р к а ш Векослав А. He целивах га у руку I 303 Х и т л е р Адолф „Заклети непријатељи Осовине” I 287 X о ђ е р а Зоран I омладинска бригада „Михаило Наумовић” II 80 Ц р в е н ч а н и н Јован Растанак са Михаиловићем И 199 Ш. Ј. Крагујевачка трагедија I 141 Ш и ј а ч к и др Милан Д. Кроз иглене уши I 199 Изгубљена победа II 136 На Вучјаку И 245 Крваво пролеће II 255
411
