Knez Lazar

Матурски Рад Лазар Хребељанови Хребељановић ћ

УВОД како чудн чудно о звуч звучал ало, о, више више од чети четири ри деце децени није је живо живота та Ла Лаза зара ра Ма како Хребељановића обавијено је тамом, а око његовог порекла плела се легенда. Прибац Хребељановић (или Хребљановић) имао је троје деце: две кћери и једног сина. Лазар Хребљановић рођен је 1329. године у Прилепцу покрај познатог рударског средишта Новог Брда. Ту се налазила баштина властеоске породице Хребељановића. Драгана, старија сестра Лазарева, била је удата за челн челник икаа Мусу Мусу,, који који је влад владао ао Горњ Горњим им Ибро Ибром м и Звеч Звечан аном ом,, а млађ млађаа за хвостанског војводу Алтомана. Родо Родона наче челн лник ик поро породи дице це Хреб Хребељ ељан анов овић ић није није позн познат ат саст састав авља љачи чима ма родослова. Занимљиво је такође да кнез Лазар није добио презиме по оцу Прибцу, што је био устаљени обичај у средњовековној Србији. Лаза Ла зар р није није дире директ ктни ни пото потома мак к свет светор ород одни них х краљ краљев еваа српс српски ких, х, али али је рођењем и васпитањем припадао п рипадао племићкој породици, која је уживала углед на двору. Прибац је службовао на царском двору, обављао је послове слуге или пехарника. Аутор “Похвале о Кнезу Лазару'' пише да су цар и његов велики слуга по изгледу и нарави слични, као једна душа у два тела. Намера је писца Похвале да се моћни српски владар и његов слуга прикажу тако блискима, да би се на тај начин успоставила веза међу двема владарским лозама. Служећи верно цару Душану, Прибац је напредовао у служби и омогућио сину Лазару да се домогне државне почасти. Прибац Хребељановић је напредовао у служби. Припадао је делу до тада непо непозн знат атее влас власте теле ле,, коју коју је српс српски ки цар цар узди уздига гао. о. Због Због свог свогаа вите витештв штваа и честитости добио је угледну службу на двору. Лазар Хребељановић постао је стави тавила лац ц на двору вору силно илногг цара цара Душа Душана на.. Са овим вим звањ звањем ем јављ јављаа се у диплом дипломатс атској кој грађи грађи само само једном, једном, јула 1363. 1363. Похвал Похвални ни спис саставље састављен н у слав славу у Косо Косовс вско когг Муче Мученик никаа гово говори ри како како је цар цар Душан Душан подари подарио о Ла Лаза зару ру ставилачки чин и дао му своју сродницу за жену. Око 1353. године Лазар се оженио Милицом, кћерком кнеза Вратка, у народној песми познатог као ЈугБогдан. С Милицом Лазар је имао осморо деце: Мару, Стефана, Драгану, Вука, Јелу, Теодору, Добривоја и Оливеру. Тек после смрти цара Душана у време владавине цара Уроша, код којег је наставио да ради као и код његовог

Матурски Рад Лазар Хребељановић

оца на дужности ставиоца о Лазару се нешто више сазнаје и јављају се документи у којима се помиње и његово име.

Време после смрти цара Душана После смрти силног цара Душана, његова држава, етнички веома разнолика, с моћним феудалним господарима, међу којима је и било доста Грка који су тежили да се осамостале од централне власти и да себи приграбе што више територија, почела се убрзо распадати на феудалне области. Душанов син Урош, иако је за очева живота управљао делом царевине (такозваним српским земљама) био је недорастао за огромно наследство. У веома сложеној ситуацији у држави није се сналазио,нити је показивао познате очеве црте. Сл.1: Цар Душан Силни

Није био добар војник ни војсковођа, ни мудар државник ни вешт тактичар. Иако је улагао доста напора и показао неке резултате, народно предање му је зато дало надимак Нејаки Урош. Српски летописци, пишући о њему, писали су са видљивим саучешћем, сведочећи да је био красан и достојан по изгледу, али млад смислом, да је одбацивао савете старијих, а примао и волео савете младих, и да је због тога лоше прошао. Због свега овога Урош није успео да се одупре спољњим непријатељима, ни да држи у стези феудалне господаре, међу којима су се истицали Мрњавчевићи, Растислалићи, Балшићи, Дејановићи и други који су само формално, или нису никако признавали његову централну власт. 1 Против Уроша је међу првима устао његов стриц, Душанов полубрат, деспот и епирски намесник Симеун - Синиша, који је претендовао да наследи цара Душана. Позивао се на то да га је цар Душан као брата својевремено назначио за наследника. Управо Симеун је највише допринео распаду Душановог царства озбиљно пореметивши ред и односе у држави. На (www.wikipedia.com )

1

Станојевић Станоје, Сви српски владари, Београд Видовдан 1989, 34.

2


њега су се касније угледали и други. Тако се Симеун убрзо после Душанове смрти (1356. године), сам прогласио за цара и уз помоћ свога таста, деспота Јована Комнина из Валоне, настојао да ово и оствари. Са војском од око 5.000 људи кренуо је из Костура према северу, тражећи од властеле преко чије је територије прелазио да га признају за цара. Сл.2: Стефан Урош V Нејаки (www.wikipedia.c om)

Међутим, највећи број властеле у овим крајевима остао је уз Уроша, јер је он био стварни наследник свога оца. Осим тога, десило се то непосредно после Душанове смрти док је још деловао ауторитет његовог реда и поретка. Са друге стране, Симеун и није био популаран код српске властеле. По мајци и васпитању сматран је полугрком. 2

Раскол међу Србима Вукашин Мрњавчевић се 1365. године прогласио за краља, а његов брат Угљеша за деспота. Вукашин је постао савладар цара Уроша. Наступило је време нетрпељивих и прекомерно моћних обласних господара. Царски ауторитет беше угрожен, а државно јединство доведено у питање. У смутном времену ставилац Лазар није одбегао од цара Уроша. Бранио је легитимитет царства и ослабљеног владара. Самовољна српска властела је ужурбано формирала самосталне феудалне области, мењајући политичку карту царства. Сл.3 : Европа у XIV веку (www.edmaps.com) 2

Ћоровић Владимир, Историја српског народа, Друга књига, Београд 1997, 68.

3


Лазар напушта двор цара Уроша свакако после 1365. године. Личност која се помиње у которском привилегију као cоnте Лазаро је српски кнез Лазар. Са том титулом се први пут јавља тек 1371. године. Титула "кнез" у средњовековној Србији није прецизан и устаљен појам. У доба развијеног феудализма та титула била је нижа од кефалије, војводе и севаста. Ову титулу узимају обласни господари у српским земљама. Крајем седме деценије XIV века Хребељановић је прикупљао политичку и војну снагу и потребно искуство за организовање феудалне области. Његова моћ је била преслаба за осионог краља Вукашина. Политичко и државно осамостаљивање започео је међу неугодним суседима. Центар окупљања области није била његова баштина у близини Новог Брда. Тај рударски град је поседовао краљ Вукашин. Са севера Лазара су угрожавали Растиславићи, господари Кучева и Браничева, са запада амбициозни жупан Никола Алтомановић, синовац захумског кнеза Војислава Војиновића. Мудри и стрпљиви рашки кнез успео је да опстане у опасном окружењу. Највећа опасност претила му је од краља Вукашина, који је био опседнут освајачком политиком. Мавро Орбин казује да су се 1369. године цар Урош и жупан Никола сукобили са краљем Вукашином на Косову пољу. 3 Кнез Лазар је мудро избегао сукоб против Сл.4: Грб Војиновића Мрњавчевића. Захумски жупан је до ногу потучен, а цар Урош са делом властеле заробљен. Те немирне 1369. сукоб на Косову пољу наговестио је распад државе и неизвесну будућност српског народа. Међународном урушењу Србије на Косову претходио је међусрпски раскол и сукоб, такође на Косову и око Косова. Киван на кнеза Лазара, захумски жупан је заметнуо кавгу. Кнез је, међутим, сузбио 1370. године и освојио му богати град Рудник. Ратоборни и непредвидиви Алтомановић је пркосио осталим обласним господарима, тражећи нове сукобе. Сл.5:Грб Мрњавчевића

За разлику од њега, Лазар је оновременицима остао у лепом сећању. Дубровчани га у документима помињу као врлог човека и владара и после његове погибије. Поуздани Мавро Орбин, такође, хвали узорног рашког кнеза. Лазар се ретко појављује у историјским документима. Његова 3

Веселиновић Андрија, Радош Љушић, Српске Династије, Београд 2001, 75.

4


благородност га искључује из крвавих политичких и војних догађања на простору српског царства. Прва сачувана повеља кнеза Лазара из 1375/76. године је доказ да се кнез дуже време налазио у сенци осталих српских господара.4

Обрачун са Алтомановићем Смрт цара Душана и расап Мрњавчевића у боју на Марици трајно су ослабили српску државу. Прекинута је рестаурација царства и онемогућено сабирање раздељених феудалних целина. Турци су уништили најјачу феудалну државу на Балкану. Мало после српског расула, почетком децембра 1371. упокоји се цар Урош, потоњи владар лозе Немањића. Обезглављена Србија остала је без династије и господара. Обласни господари јагмили су се за баштину Немањића. О продужењу светородне лозе старала се једино Српска црква, која је тражила личност примерних врлина, наличника првих Немањића. Начелство српско припало је Лазару, који се иза "великих и благочестивих краљева назива господарем и владаоцем над свим Србима", сведочи патријарх Данило Трећи. Овај избор благословен је од архијереја, свештенства и сабора српског. Кнез Лазар је добио после Маричке битке на управу Ново Брдо, Топлицу и Рудник. Престоницу премешта у град Крушевац, на реци Расини. Област између три Мораве постаје ново средиште државног, политичког и духовног живота код Срба. Пораз Мрњавчевића искористио је велики жупан Никола Алтомановић. Од Дубровачке општине примао је светодмитарски доходак који се раније исплаћивао српском цару. Кнезу Лазару преотео је Приштину, Ново Брдо и "многа друга места". Сукобио се и са краљем Лудвигом. Угарски владар је у договору са босанским баном Твртком и српским кнезом Лазаром одлучио да уклони осионог жупана. Упутио је у Србију хиљаду коњаника под вођством Николе Горјанског. У јесен 1373. године опколише Алтомановића у граду Ужицу. И тако "пакосни Никола" би заробљен са свом својом имовином. Као заробљеник био је предан на чување Стефану Мусићу, кнежевском сестрићу, који га је ослепео. Николину државу поделише противници. Кнезу Лазару и

4

Јиричек Константин, Историја Срба, Београд 1985, 66.

5


сродницима припадоше северне области, а остатак изделише Твртко и Балшићи.5

Сл.6 :

Грб Балшића

(www.rodoslovlje.com)

Најмоћнији српски великаш У јесен 1377. године босански бан Твртко се крунисао сугубим венцем, постао је краљ Срба и Босне и претендент на немањићко наслеђе. Околне државе су признале краљевину. Кнез Лазар се сагласио са Твртковим крунисањем. Пошто је проширио свој феудални посед и ојачао власт, Лазар је постао најмоћнији српски великаш на простору некадашњег Душановог царства. Његове земље обухватале су централне делове Србије. Биле су економски јаче од других. Поседовао је два најбогатија рударска средишта средњовековне Србије - Ново Брдо и Рудник. Успостављањем сродничких веза углед кнеза Лазара се проширио изван граница његове државе. Честитог и христољубивог Лазара уважавали су веома монаси Светогорци. 6

Самодржац свих Срба Лазар Хребељановић се на повељама потписивао као кнез. Народно предање га је запамтило као цара. Писци Лазаревог житија кажу да се он "из прекомерне кроткости и смерности није хтео да узвисује достојанством вишим од кнеза". Титула самодржац преузета је из Византије и подразумевала је световну власт са црквеним благословом. 5 6

www.wikipedia.com С. Станојевић, наведено дело, 39.

6


Када је хиландарски монах старац Исаија посетио кнеза Лазара крајем 1374. године, изнео му је потребу измирења сестринских цркава. Српски патријарх Сава IV је подржао монаха Исаију и кнеза Лазара у труду око измирења српске цркве и Цариградске патријаршије. Посланство које је отишло у Цариград чинили су, поред Исаије, атоски монаси и светогорски прот Теофан. Српски емисари су посетили Свету гору. Сл 7: Кнез Сл.8: Кнегиња Милица .

Лазар

Хребељановић (www.znanje.org)

(www.wikipedia.com)

У Цариграду су их примили цареви Јован и Манојло и патријарх Филотеј. Скинуто је проклетство са царева Душана и Уроша, упокојеног патријарха Јоаникија и српског патријарха Саве и свих мртвих и живих архијереја. После повратка, у цркви Светих архангела код Призрена, служена је, поводом измирења, заједничка литургија, којој су присуствовали цариградски свештеномонаси Матија и Мојсеј. Патријарх српски Сава IV није дочекао толико жељени дан, упокојио се 29. априла 1375. године. Измирење цркава значајније је уздигло углед богољубивог кнеза. Начелство српско припало је Лазару, наличнику првих Немањића и настављачу богоугодне светородне лозе. После Маричке битке, јужније српске земље признале су власт султана. Политички и војнички добро организована, држава рашког кнеза је уливала наду да се може одолети и турским нападима. Границе српске државе померају се на север. Угарски вазал Радич Бранковић потиснут је 1379. Његове области Кучево и Браничево, кнез Лазар је припојио својој држави. Крајем осме деценије Лазар је значајно проширио своју област према северу и границу померио на реке Саву и Дунав.7

7

Ређеп Јелка, Житије кнеза Лазара, Нови Сад 2010, 77.

7


Кнез са царским угледом Народно предање га је запамтило као цара српског, али је историјски најверодостојнији стих који каже, "наша круно, славни кнез Лазаре, ти цар јеси ал` се зовеш кнезом". Познати учењаци Шафарик и Ђура Даничић следили су траг предања. Ђурађ Бранковић у својим хроникама помиње Лазарево венчање за царство. У руском летописном своду из времена руског цара Ивана Грозног, српски кнез се појављује са царским звањем. Преписивачи руског свода користили су "Путопис ђакона Игњатија" и Житије деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа. Историја Лазара Хребељановића препознаје као кнеза, а народ као мученика и богоугодног цара. Непознати аутор "Житија кнеза Лазара" записује да српски владар "из прекомерне кроткости и смерности, особина које су одликовале косовског великомученика, није хтео да се узвиси достојанством вишим од кнеза". У појединим документима и похвалним списима, Лазар се помиње као "велики кнез". Владимир Мошин је утврдио да та титула подразумева власт над свим српским земљама. "Слово о кнезу Лазару" патријарха Данила Трећег има несумњиву историјску вредност. Српски владар се у "Слову" појављује као велики кнез. Придев "велики" је епитет везан за одређену личност, а не део титуле. У канцеларијском приручнику Цариградске патријаршије из 1386. године пише "преузвишени велики кнеже, у господу премили и вазљубљени господине". Лазар се директно не помиње, али се неспорно мисли на њега. У повељи коју је издао 1388. године у интитулацији пише: "велики кнез Лазар". Историјски извори настали после Косовског боја помињу титулу велики кнез. Стефан Лазаревић је поклонио манастиру Хиландару неколико села и цркву у Ибру "у помен вечни и душевну ползу себи и родитељима мојим, светопочившем великом кнезу Лазару".

Под благословом цркве Кнез Лазар је због духовног и политичког прегнућа заслужио благослов и првенство у владарству. У интитулацијама у повељама појављује се као

8


"самодржац" или "самодржавни господин". Поп Марко записује "у дане благовернога и христољубивог кнеза Лазара, самодржац све српске земље". Ктиторски натпис у Новој Павлици, задужбини браће Мусића, потврђује ову титулу, "самодржац све српске земље". Патријарх Спиридон и Црква су у кнезу Лазару препознали наследника светородне лозе Немањића. Црква је благословила кнеза, али нема података о његовом крунисању за самодржца свих Срба. У подељеној и завађеној Србији установа сабора се није поштовала као у време немањићких владара. Сабор у Пећи 1375. године, када је устоличен патријарх Јефрем, одржан је у крњем саставу. То указује да је институција државног сабора изгубила на значају. Поштовање које му је указивала Српска црква уважавали су и обласни господари. Краљ Срба и Босне Твртко Котроманић имао је амбиције као и кнез Лазар, али не и подршку Цркве. Владар Рашке је својим прегнућем и политичким понашањем наликовао првим Немањићима, као што је и Српска патријаршија у његово време подсећала на Српску аутокефалну архиепископију с почетка 13. века. Самодржац свих Срба је задужио Цркву великим и значајним поклонима. Светогорске манастире богато је даривао. Као градитељ, могао се мерити са Немањићима а неке од њих је и превазишао.8 Сл.9 : Свети цар Лазар и царица Милица фреска из манастира Љубостиња (крај 14. века ) (www.pravoslavlje.rs)

Србија земља наде 8

В. Ћоровић, наведено дело, 122.

9


Лазар Хребељановић је преко сродничких веза створио "породични савез" који је требало да прерасте у велику државу. Рано се ородио са познатим великашима, Вуком Бранковићем, господарем Косова, бугарским царевићем Јованом Александром, Николом Горјанским, мачванским баном, и утицајним зетским господаром, Ђурађом Страцимировићем Балшићем. Али турска опасност са истока онемогућила је његове намере. Држава самодржца свих Срба, достигла је завидну величину уочи боја на Косову. Простирала се од изворишта Јужне Мораве до Дунава, Саве и Дрине са престоним градом Крушевцем. Лазару су припадали Ниш, Ужице и богата рударска средишта, Ново Брдо и Рудник. Држави је прикључио Мачву, Кучево и Браничево, крајеве које Немањићи раније нису успели да задрже. Област Кучева и Браничева није била спорна, јер кнез Лазар није раскидао вазалне односе према угарском краљу Лудвигу Првом. После смрти Лудвига Првог, заједно са краљем Твртком кнез Лазар иступио је против Жигмунда Луксембуршког, претендента на угарски престо. Користећи кризу у Угарској, нападао је Београд и Голубац. Измирио се са новим краљем Жигмундом, прихватајући вазалне обавезе. Повеља из 1406. године то потврђује. Кнез Лазар, "љубезни господин", одржавао је срдачне односе са локалном феудалном властелом. Поштовали су га челник Муса, господар око Копаоника, Цреп Вукославић, управник краја око Параћина и Лешја, кефалија Гојислав, намесник Новог Брда. Кнежеви послушници били су челник Михо, жупан Петар, логотет Ненад, логотет Новак и властелин, Витомир који се истакао у борби против Турака. Непослушну властелу Николу Зоића и Новака Белоцрквића без муке је покорио. Пред одлучујући окршај са Турцима, Моравска Србија је била земља спасења и наде, сведоче Константин Филозоф и монахиња Јефимија. Придошли духовници и избеглице унели су духовну живост на простор Лазареве државе. Захваљујући њима оживљавају стара и подижу се нова верска седишта. Лазар постаде ктитор и добротвор многих цркава и манастира, и то не само у својој држави него и далеко ван њених граница. Као прво славно дело које учини, после измирења цркава, беше 10


подизање дивне цркве светог Стефана у славном граду Крушевцу, познате и до данас под именом Лазарица. Сл.10: Црква Лазарица

Затим, као што пише за њега патријарх Данило III, "овај христољубиви владар горе и хумове своје државе испуни обитељима монашких жилишта", где се настанише и живљаху монаси "који себе Богу ородише усамљеношћу и сваким молитвеним тиховањем". Ово је било после 1371. године, када су, бежећи испред Турака, многи монаси из освојених крајева Балканског полуострва и Свете горе дошли у слободну Лазареву државу, и овај монахољубиви владар дао им је да се настане у његовим моравским крајевима особито око Крушевца и Сталаћа. 9

Против турске најезде Турци су 1354. године освојили Галипоље, значајно упориште на Балкану. Заобилазећи Цариград поступно су освајали утврђена места у долини реке Марице. Византија је била прежаљена, Бугарско царство подељено. Угарски краљ није показивао интересовање за крсташки поход који је заговарао папа. Српски господари у Македонији, браћа Драгаш и краљ Марко после Маричке битке постали су турски вазали. Преко њихове територије Турци су несметано наваљивали на слободне српске земље. Добро организована одбрана у Моравској Србији осујетила је турски напад 1381. године на Дубравици, код Параћина. Властела кнежева, Витомир и Цреп Вукославић разбише Турке. Султан Мурат предводио је значајне снаге 1386. године, у походу на Србију. Дочекао га је кнез Лазар код Плочника у Топлици. Султан се повукао, али је у повратку освојио Ниш, бележе летописи. Турски заповедник Шахин 1388. године напао је Босну. Војсковођа краља Твртка, Влатко Вуковић дочекао га је код Билеће и страховито поразио. Напади су проузроковали пометењу, страх и расуло становништва. Султан Мурат се спремио за одлучујућу битку против самодржца свих Срба, кнеза Лазара. Сакупио је војску из малоазијских и европских делова 9

www.lazarica.rs

11


Османлијског царства уз опробане војсковође: Али-пашу, Евреноса Јахшиа и Шахина. Султан је повео у рат двојицу синова Бајазита и Јакуба. Византијски цар је помогао са помоћним трупама султанов напад на Србију. Ту обавезу су вероватно морали да испоштују и турски вазали, Константин Драгаш и краљ Марко. Кнезу се приклонио његов зет, Вук Бранковић. На његовој баштини се заметнула Косовска битка. Краљ Твртко није лично учествовао у боју, али је на Косово послао одреде под вођством војводе Влатка Вуковића. На основу вести из једног италијанског летописа, може се претпоставити да је одред Хрвата помогао кнезу Лазару у сукобу против Турака. Ђурађ Страцимировић Балшић, зет кнеза Лазара, из страха од турске одмазде, није помагао српску одбрану на Косову пољу, као ни друга два Лазарева зета - Јован Александар, бугарски царевић и мачвански бан Никола Горјански. Преко области Константина Драгаша, војска султана Мурата је избила на Косово поље. Дан уочи битке, у понедељак кнез Лазар је сабрао војску и причестио је у цркви Самодрежи. За то време војска султана Мурата, са војсковођама Евреносом, Сариџем и Балабаном и многим трупама турских емира из Мале Азије и Персије, беше се слегла на Косово поље, између града Приштине и река Лаба и Ситнице. Са војском су били и Муратови синови Јакуб и Бајазит. На дан боја на Видовдан, у уторак 15. јуна 1389. године, на светог пророка Божјег Амоса, свечарску славу кнеза Лазара, честити кнез Лазар још једном се помоли Богу и изговори охрабрујућу беседу својој војсци пре самог окршаја. Сл.11: Црква у Самодрежи

То је овако описао потоњи патријарх српски Данило III: "Када се Мурат устреми као велики лав са великом силом, он сакупи безбројно и неизрециво мноштво војске многе себи у помоћ и приближи се земљама српским. А благочестиви и свехвални кнез Лазар, увидевши свирепи наилазак овог гордог и охолог, најпре Бога из дубине срца у помоћ себи

12


призва, говорећи: "Боже, законпреступници устадоше на ме и судиште крепких заиска душу моју. Мржњом неправедном омрзнуше на нас, и оружје извукоше и напрегоше лукове своје, да нас устрељају, закољу и усмрте. А Ти нас, Господе, не остави, већ нам помози; и да уђе оружје њихово у срца њихова, и лукови њихови да се сломе. Нека разумеју да си Ти Бог, једини Творитељ преславних чудеса. " Затим посла по благороднике своје, велможе и војводе и војнике, велике и мале. Призвавши их себи, рече им о наиласку безбројних иноплеменика. Када се сви утишаше, он им тихим и спокојним гласом свима скупа говораше: "Ви, о другови и браћо моја, велможе и благородни, војници, војводе, велики и мали, сами сте знали и видели колика нам је добра Бог у животу свом даровао, и ничега красног и слатког овога света, славе и богатства и свега што је људима потребно не лиши нас; него, штавише, Он нам и умножи. Зато ако нам што невољно и болно буде, да не будемо недобротворни и неблагодарни Њему за ово. Ако нам мач, или рана, или хиљаде смрти догоди се, поднесимо то слатко за Христа и за благочестиву веру нашег отачаства. Боље нам је у подвигу смрти, неголи стидан и ропски живот. Боље нам је у боју од мача смрт поднети, неголи плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, постарајмо се, дакле, да ускоро подвиг страдалачки примимо, да бисмо поживели вечно на небесима. Именујемо себе војницима Христовим, страдалцима за веру, како бисмо се уписали у књигу живота. Не поштедимо тела наша у борењу, да од Подвигополоника светле венце примимо. Страдања рађају славу, а трудови посредују за починак." 10

Бој на Косову

10

А. Веселиновић, Р. Љушић, наведено дело, 94.

13


Сл. 12: Бој на Косову, Адам Стефановић, уље на платну, 1870. (www.wikipedia.com)

Косовска битка (бој на Косову) је вођена на Видовдан 15. јуна 1389. године или 28. јуна по Грегоријанском календару недалеко од Приштине, између српских и османских снага. Српске снаге је предводио кнез Лазар Хребељановић и међу њима су биле и снаге његових сродника и савезника, док се на челу турске војске налазио султан Мурат I са синовима Јакубом и Бајазитом. Порази код Плочника и Билеће натерали су султана Мурата на озбиљне припреме за борбу са Србима. Мада растројени и тешко погођени поразом на Марици, Срби су још увек представљали главну војничку силу Балкана. Турске припреме за напад вршене су дуго и већ у фебруару 1389. године знало се за њих у Млецима, а и у самој Србији. Кнез Лазар Хребељановић је створио средиште у Крушевцу, држећи најбогатији и најплоднији део српске државе, цео слив Јужне и Западне Мораве. Испред њега, према Турцима, налазило се у Косово под влашћу Лазаревог зета Вука Бранковића, које је штитило Србију с југа. Лазар се надао, да ће у савезу са Босном и Бугарском моћи обезбедити своје подручје од судбине јужне српске државе. Пред опасношћу од Турака, која се јавила у свој озбиљности, кнез Лазар је потражио помоћи код својих савезника. Велику бригу задавало му је држање угарског краља Жигмунда. Раније, Лазар је једно време, притешњен од Николе Алтомановића, пристајао да буде угарски вазал, али се после Лајошеве смрти, с Твртком заједно, ставио на страну Жигмундових

14


противника. С тога је Лазар имао разлога да се боји од његове освете. Да би га ублажио, Лазар је, преко свог зета Николе Гаре, поново понудио Жигмунду да му постане вазал. Жигмунд је то примио, али до склапања уговора није дошло, јер је већ пре тога пала одлука на Косову. Сл.13: Територије српских великаша у периоду од 1375. до 1395: Кнез Лазар Краљ Марко

Вук Бранковић

Константин Драгаш

Зета

Припреме за битку Дуга припремања и на српској и на турској страни говорила су јасно да се ради о великој и одлучној борби. То се видело већ и по том, што су на бојно поље кренула и оба владара лично, кнез Лазар и султан Мурат са два сина, Бајазитом и Јакубом. У Лазаревој војсци једно крило водио је Вук Бранковић, а друго су сачињавали босански одреди под заповедништвом победника код Билеће, војводе Влатка Вуковића. Са одредима из Босне, дошли су у помоћ Лазару, као старом савезнику, и хрватски „крсташи“, под вођством Ивана Палижне, који је као врански приор имао под собом крсташе витезове Јовановце. Српски властелини с југа нису смели да се у овом одлучном часу определе за Лазара, делом из страха од огромне турске снаге, делом због недостатка свести о потреби националне солидарности, а делом и из себичних интереса, не увиђајући да ће Лазарев слом само отежати и њихов положај. Константин Драгаш је и угостио турску војску која је преко његове области полазила на Косово и дао јој је и своје помоћне чете. У Турској војсци било је и Срба и Грка који су дошли из покорених области, што је показао пример Константина Драгаша. Одлучна борба на Косову збила се на Видовдан, у уторак, 15. јуна 1389. по старом, а 28. јуна 1389. по новом календару. Непознато је кад је погинуо султан Мурат. Ни сами српски извори не слажу се међусобно. Најважнији извор, Константин Филозоф, казује да су једног српског племића неки завидници тужили кнезу Лазару да ће му учинити неверу. Да покаже ко је вера тај племић, коме је, по доцније уписаном тексту, било име Милош, у згодном часу потрчао је Турцима претварајући се, да хоће да се преда. Кад је дошао до султана, Милош је зарио мач у Мурата. Турци су га, разјарени, сасекли на месту. Други извор, Јефимијина 15


Похвала кнезу Лазару, писана на самом почетку 15. века, саопштава да је Мурат погинуо после борбе. Трећи извор, „Герасимов летопис“ (Герасим је брат Вука Бранковића), каже да је Милош пробо копљем Мурата. Народно предање је развило верзију да је Милош извршио своје дело пре почетка борбе. Из других извора добија се да Милош свој подвиг није извршио сам, него да је имао и друштва. Једно писмо босанског краља Твртка помиње дванаест племића завереника, а народна песма два Милошева побратима Милана Топлицу и Ивана Косанчића, два иначе историјски сасвим непозната лица. Ни о самом Милошу историја не зна никаквих појединости. Његово презиме Кобиловић или Кобилић, које се од 18. века мења у Обилић, унели су, по народном предању, тек писци од друге половине 15. века. Међутим, турски извори тврде да је Мурат погинуо или после битке или мало пре њеног свршетка на превару од једног српског скривеног завереника или рањеног борца, док је посматрао исход борбе, која је већ била одлучена у турску корист. 11 Сл.14: Бој на Косову, руска минијатура О самом току борбе зна се сигурно, да су Срби из почетка напредовали и да су потисли одељење султанова сина Јакуба. Влатко Вуковић са Босанцима имао је толико успеха, да је свом краљу, у два маха, слао вести о хришћанској победи. Добро се држало и крило Вука Бранковића. Има сазнања да је Влатко Вуковић уз помоћ једног Хрватског одреда однео победу на левом крилу где је потукао Капичи - Пашу, а Вук Бранковић је на десном крилу поразио Јакуба, млађег сина Султана Мурата. Главна борба водила се око Мазгита и Газиместан. Ту је Кнез Лазар у почетку борбе потукао Сариџа - Пашу, међутим након Муратове смрти Бајазит преузима команду и појачан резервом Турске војске и јањичарима улази у срце Лазаревих снага слама њихов отпор а рањеног Лазара је заробио и посекао као одмазду за Муратову главу. За то време Влатко Вуковић се након своје победе повлечи са Косова и враћа у Босну, а Вук Бранковић након победе на десном крилу пристиже у помоћ обезглављеном центру Српске војске и одолева Бајазитовим нападима. Бајазиту је било прече да погуби брата Јакуба наводно за казну због пораза, а у ствари да га уклони као такмаца за престо, али и да сачува војску, јер је на Косову до тада већ изгубио и више војске него што се надао, за походе на Цариград и Солун и борбе за превласт у муслиманском свету против Тимурлена, па је услед недовршене битке и још отпорне Српске 11

Група аутора, Историја српског народа II , Београд, 1982, 77.

16


војске одлучио да оде кући да би осигурао свој престо. Није сигурно да ли Муратово турбе на Косову показује баш место његове погибије, али је врло вероватно да је на простору око њега развијана главна снага коњице. Исход ове битке се може окарактерисати или без победника или као Српска Пирова победа. Такође није јасно зашто је народни певач оптужио Вука Бранковића као издајицу. Он је, зна се, и пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а од Турака нити је што тражио ни добио. Њему је народно предање ставило на терет каснији сукоб његових синова са Лазаревим наследником Стефаном и једну каснију заједничку битку Турака, Султана Сулејмана I сина Бајазита, и Ђурађа Бранковића, сина Вука Бранковића, на Косову код Грачанице, против Лазаревих синова Стефана и Вука Лазаревића 1402, у којој су Лазаревићи потукли Ђурађа и Сулејмана I, а вероватно му се није хтело опростити што и он на Косову није нашао смрт уз Лазара и остале српске витезове. 12

Последице Погибија

оба владара, дотле нечувена у историји Балкана, и чињеница што Бајазит чак није остао у Србији, изазвала је утисак да је српска победа потпуна. Босански краљ чак је и неколико недеља касније, јављао пријатељима о победи хришћана и примао честитке. Ни у добро обавештеним Млецима до краја јула још се није знао прави обрачун борбе. Међутим, по Србију последицу су одмах биле видљиве. 12

www.wikipedia.org

17


Без Лазара и без војске, земља је ост-ала обезглављена са женом а престолу и са још непунолетном Лазаревом мушком децом. На српски престо, након пунолетства, је дошао Лазарев син Стефан Лазаревић који је свестан своје немоћи водио мудру политику у почетку као Турски вазал што је доласком на престо 1392. наследио, што је последица не Косовске битке већ надирања Угара са севера. Милица која је тада управљала Србијом 1390. понудила Бајазиту вазалство и ћерку Оливеру, а Бајазит је заузврат бранио Србију од Угара јер је Стефан 1390. имао тек 14. година. Бајазит I, као нови султан, је узео за жену Лазареву кћерку Оливеру. Срби су били приморани да плаћају данак Турцима и обавезали су се да ратују у корист Турске. Лазарев син Стефан ће се борити на страни Турака 1402. бици код Ангоре између Бајазита и Тамерланових Монгола. Монголи ће нанети тежак пораз Турцима и заробити Бајазита. Након Бајазитове смрти Србија више није турски вазал, а деспот Стефан се чврсто везује за угарског краља Жигмунда. Много касније, након две мање битке, Турци ће 1459. коначно заузети остатке Србије. Лазарева погибија се већ крајем 14. века, схватила као свесна жртва да се очува народна и државна слобода и да послужи као пример за доцнија поколења. Ниједан српски владар није добио толико похвалних слова, и тако топлих, као Лазар. Прва жена списатељ у српској књижевности, монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше, је извезла Лазару на свиленом покрову за његово тело молитву и признање за учињену жртву. Таква схватања ушла су и у широке народне кругове. Косовска битка се често славила у српској историји и предмет је српске народне епске поезије. Сл.15: Косовка девојка, Урош Предић,1919.

13

Лоза Лазаревића

13

В. Ћоровић, наведено дело, 173.

18


19

Knez Lazar

Recommend Documents