Kerol Marineli
Engleski doktor, italijanska mlada
1. - IZVINI ako ti je ovo neugodno! - Hju Armstrong je uputio usiljen osmeh svom usplahirenom pacijentu. - Nije mi neugodno. - Bonita je nekako uspela da prozbori drhtavim usnama, vrteći glavom kad joj je Deb, glavna sestra, dala da udahne još malo anestezije. Bonita je držala svoju ruku malo dalje od tela, previše se bojeći da je pomeri a još više uplašena da je neko drugi ne dodirne. Putovanje do bolnice je bilo kratko ali pakleno jer je improvizovani povez koji joj je prijateljica stavila veoma malo pomogao i svakako nije ublažavao bol - osetila je i najmanji trzaj. Svaki pokret, očekivan ili stvaran, takode je bio pravo mučenje dok joj je Deb pomagala da izađe iz kola i popne se na kolica. - Baš me puno boli. - Dobro! - reče Hju, dok je Bonita drhtala na kolicima. - Nije dobro to što te boli, naravno! - Prepotentno se nasmejao. - Mislim, dobro je što ti nije neugodno. Nesreće se stalno događaju, inače mi ne bismo imali posla! On je mislio da je duhovit! Bonita se silno trudila da ne obraća pažnju na činjenicu da sedi ukočena u kolicima na Urgentnom odeljenju gde radi, obučena u košarkaški dres, s dugim smeđim loknama potpuno vlažnim i ufrćkanim, sa iščašenim ramenom i sa svojim najvećim neprijateljem Hjuom Prokletim Armstrongom kao jedinim doktorom na odeljenju! Takve je ona sreće. Ali opet, ceo dan je bio samo serija grešaka. Danas čak nije ni trebalo da igra košarku, prestala je da se time bavi prošle godine pošto se onesvestila, a zatim dve nedelje kasnije povredila koleno. Ali jedan rani jutarnji poziv u kome joj saopštavaju da timu nedostaje jedan igrač i mole je da uskoči, zatekao ju je potpuno nespremnu. Trebalo je da kaže ne - centarfor čak i nije njena pozicija! A što se tiče činjenice da joj Hju Armstrong ukazuje pomoć - pa, on čak ne bi trebalo ni da je na dužnosti, pomislila je Bonita, držeći svoju ruku tako pažljivo da je počeo da je boli vrat zbog nastojanja da ostane 2
mirna. Endru Brauni je dežurni specijalista danas, samo što se on zadržao u Risasu a Hju je slučajno svratio jer je dobio poziv na pejdžeru, na pola puta između venčanja i svadbenog prijema kome danas treba da prisustvuje. Obučen u svečano sivo odelo, potpuno svestan da izgleda fantastično, namirisan kolonjskom vodom, sa Amber, svojom zanosnom devojkom, koja ga je verno pratila, video je kako Bonitu voze kolicima kroz odeljenje. Naravno, s obzirom na to da je ona tu zaposlena, a niko drugi nije bio slobodan, bilo je ispravno da se on pozabavi njom, jedino ispravno daje ne ostave da čeka. Ona je tu zaposlena. A pošto je danas takođe i pacijent, bar jednom je bio ljubazan prema njoj, a za uzvrat, ona će trpeti njegove nadmene pokušaje da bude duhovit, ako je to značilo da će njeno rame biti brzo namešteno. Nije uopšte bilo važno što oni mrze jedno drugo. - Udahni ovo nekoliko puta, a onda ćeš verovatno moći da mi daš ruku. Bonita je znala da pravi scenu, ali joj je bilo veoma teško da skupi hrabrost. Pošto je jecala, plakala i bila crvena u licu, mnogo njih se iznenađeno okretalo da je pogleda otkad je stigla. Hju skoro da joj je bio namestio infuziju odmah kad je stigla, što je samo po sebi bilo uspeh - vene su joj bile neupadljive i slabe, pa ipak je nekako uspeo da nađe jednu na njenoj zdravoj ruci. A onda se ona iznenada pomerila. Što je izazvalo još bola, nateralo je da zacvili a Hju je prosiktao ljutito kad se mala plastična cevčica iskrivila pod njegovim prstima a njena vena se spljoštila. - Hajde, dušo! - Deb ju je tešila. - Ti si jedna od Acetijevih - ovo ne bi trebalo da ti bude strano! Ne za ovu Aceti! Pošto je dobila devojčicu posle tri snažna sina, trebalo je da je njena majka, činilo se Boniti, drži pod staklenim zvonom, obučenu u roze i da je upiše na balet. Umesto toga, sve dok je pubertet nije snažno prodrmao, ona je odgajana kao jedan od dečaka, odrasla u staroj odeći svoje braće i bila primorana da se igra njihovim igračkama. Bila je
3
stalni izvor nerviranja za majku zato što joj se nije svideo takav život i, što je najstrašnije od svega, nije imala sklonosti prema konjima. Svakako da je njenoj majci i trojici braće moglo daiskoči rame ili da se dislocira čašica kolena kad padnu s konja i da oni to podnesu dostojanstveno, ali Bonita nije bila takva. Kao i njenom ocu, Sicilijanacu Luiđiju, emocije su bila Bonitina jača strana, i Hju je to znao. Samo se malo nasmešio kad je Bonita prevrnula očima na Debin komentar i nije ništa rekao. Niti je ispravio niti komentarisao činjenicu za koju je znao da nije tačna. - Zar ne možete učiniti baš ništa protiv bola? Nestrpljiv da je pošalje na snimanje, Hju je pokušavao da uradi baš to, znala je Bonita. Imao je na licu masku i trudio se da bude strpljiv, ali ju je miris sličan gumi, kao i iščekivanje bola, samo još više plašilo. - Hajde, sada. - Pokušao je još jednom da bude fin. - Znam da si uznemirena, znam da imaš bolove, ali ako bi samo nekoliko puta duboko udahnula iz ovoga i pružila mi svoju ruku, mogli bismo da ubacimo infuziju i damo ti nešto mnogo jače protiv bolova. - Što je bila jedina stvar koju je Bonita želela da čuje. Oh, i ona je imala priliku da vidi mnogo iščašenih ramena tokom godine dok je ovde radila, znala je da to boli, samo nije shvatala koliki je to bol. - Stvarno mislim da nije u pitanju samo iščašenje ramena... - Bonita je drhtala. - To je mnogo gore nego samo obično iščašenje - mislim da možda imam frakturu ili su možda povređeni nervi. - Hajde da ti nešto ubrizgamo za bol, uradićemo snimak a onda ću ja postaviti svoju dijagnozu! - Oh, izvini, zaboravila sam da sam ja samo obična sestra. - Bonita je rekla nervozno. - Izvini što izražavam svoje mišljenje! - To je sasvim u redu, sestro! — Namignuo je. Hju ju je uvek spuštao na zemlju. Dok je odrastala, jasno joj je stavljao do znanja da je ona za njega napast, trpeo je sa dosadom njene mladalačke izlive besa i grohotom se nasmejao kad je objavila da će biti medicinska sestra. Zašto nije mogao da ostane u Engleskoj, gde mu je i mesto? Kad mu je bilo osamnaest godina došao je u Australiju da tu provede godinu dana pre upisa na fakultet. Nameravao je da se vrati u Englesku da studira medicinu, ali se Hju zaljubio u tu zemlju i posle
4
jednogodišnjeg putovanja po njoj, započeo svoje studiranje u Australiji. Na medicinskom fakultetu je upoznao njenog brata Pola i postao skoro član porodice Aceti tokom svih godina studiranja. Bonitini roditelji su imali prostrani dom na poluostrvu Mornington, gde su držali vinariju, gajili grožđe i proizvodili flaširano vino. Uporedno sa školom jahanja njene majke i vinarija se uspešno proširila tokom godina. Osim što je bio plav, Hju se odlično ukalapao u njenu porodicu. Redovno bi dolazio na večere, ponekad prenoćio, skupljao voće tokom raspusta između semestara, radio u vinskom podrumu, trenirao konje - ne zato što je to morao da radi, kako je kasnije otkrila porodica Aceti. Materijalne prilike njegove porodice omogućavale su mu da provede šest godina studija medicine samo u učenju i izlascima. Međutim, Hju je uspeo da uskladi sve tri stvari posao, studiranje i izlaske i zaista je majstorski obavljao sve to! Bio je skoro kao počasni sin u domu porodice Aceti. Jedan jedini put kad je Bonita videla svoju majku daplače bilo je kad se Hjuov otac razboleo i Hju se na brzinu vratio u Englesku, ne za raspust već da živi tamo. Oh, ostao je on u kontaktu s njima, jer su duhovite razglednice i pisma redovno stizala u njihovo poštansko sanduče, a njihova majka Karmela ih je sreć-na čitala naglas. Pol im je često slao Hjuove imejlove, zabavljajući ih najnovijim pričama o uspehu, unapređenjima, devojkama, smrtnim slučajevima u porodici, veridbama i raskidima, ali nije bilo direktnog kontakta između Hjua i Bonite. Njegovo ime bi samo iskrslo u razgovoru, ili u i-mejlu, iz druge ruke koja je izražavala njegov neverovatan smisao za humor. Bonita je pratila kako Hju stasava od mladića u zrelu osobu, saznajući od trećih lica, saznajući o njegovom životu samo zato što nije bio tu. Sve do pre šest meseci. Sve dok nije stigla kući i zatekla ga za porodičnim trpezarijskim stolom - iznenadni gost, sa iznenađujućim novostima. Vratio se. I ne samo da se vratio - već je dobio zaposlenje kao specijalista u urgentnom odeljenju njihovog malog grada. Sto je, naravno, oduševilo sve. Endru Brauni je bio uzbuđen što jedan tako izvrstan lekar iz
5
Londona počinje tu da živi, njena porodica oduševljena što se izgubljeni sin vratio, sve sestre i pomoćno osoblje našli su dodatni razlog da ujutru nanesu još jedan sloj maškare. Njena majka je odavno počela da smanjuje obim posla u školi za jahanje, tako da je preostalo još samo nekoliko konja za jahanje, i Hju je odmah kupio jednog Ramona, veoma dobrog konja - što je na zadovoljstvo njenih roditelja značilo da će ih redovno posećivati, plaćati naknadu za ispašu i navraćati na kafu posle jahanja! Da, Hjuov povratak je oduševio sve, samo nju nije... Ošamućena od anestezije, zurila je u njegovu svilenkastu plavu kosu, koja mu je padala preko visokog glatkog čela, puna, mrzovoljna usta iz kojih su bez muke izlazile podrugljive šale, tamnozelene oči koje su se borale na uglovima kad se smejao - i nikada ga nije više mrzela. - Potrebna mi je tvoja zdrava ruka! - rekao je Hju, sada ljubaznim glasom, blago je naginjući napred, ali je svaki pokret bio bolan. - Samo udahni nekoliko puta anesteziju. by voki - Ne pomaže! - Njene reči su bile prigušene zbog maske koju je Deb pričvrstila preko njenog lica. -I neće ako nastaviš da pričaš umesto da dišeš. Hajde, Boni! - Mrzela je kad je tako zove. Tako je zovu članovi njene porodice, i to je u redu, ali ovde na poslu ona je Bonita. Okrenula je lice u stranu da mu to kaže ali on nije slušao. - Pusti da povez preuzme težinu - rekao je Hju, pokušavajući da pomeri njenu zdravu ruku, ali se ona plašila da je pusti, prestrašena od najmanjeg pokreta, dok su joj suze peckale smeđe oči, odlučna da ne dozvoli da on vidi kako ona ponovo plače. Ali je bilo tako teško biti hrabar. - Ne volim anesteziju. - U redu! - Usiljeno se nasmejao i popustio, a zatim nastavio svojim zapovedničkim, nadmenim glasom, ponovo joj pridikujući. - Hajde da se malo odmorimo, hoćemo li? Odmah se vraćam. - Videla je kakoje zakolutao očima prema Deb, u znak izvinjenja što se njegov pacijent ne ponaša krotko, shvatila je Bonita, pre nego što, bez sumnje, ode da se izvini svojoj devojci Amber, što će se čekanje od pet minuta, koliko joj je obećao, pretvoriti u petnaest minuta.
6
- Žao mi je što stvaram probleme - doviknula je dok je on odlazio. Samo što nije zaplakala, ali je uspela da ubaci malo sarkazma pre nego što je izašao, jer joj je bilo mrsko koliko to boli, mrsko što se ponaša kao beba, mrsko što od sebe pravi budalu, naročito što je to pred njim! - Ne budi šašava - rekla je Deb. - Niko ne misli da si problem, zar ne, Hju? - Uopšte nije... - Hju je bio kratak, i nije dalje objašnjavao. Umesto toga, samo se gordo udaljio, nimalo impresioniran. - Videla sam ga kako koluta očima. - Zabrinut je zbog tebe! - Deb ju je tešila. - Rekla sam mu da ide na svadbeni prijem, da će Endru uskoro doći do tebe, ali je on insistirao da ti da nešto za ublažavanje bolova. Što je značilo ništa! On je ipak lekar, i ostaće da pomogne koleginici kao što bi psu na ulici - to ipak ništa ne znači! - U redu, onda! — Hju je brzo ušao sa malom medicinskom posudom. - Imam malo oralnog valijuma i on će te opustiti. Pa možemo još jednom pokušati kad počne da deluje. - Samo završi s tim - rekla je Bonita, odbivši tabletu i stisnuvši zube, odlučna u tome da ovog puta uspe. - Kako ti kažeš. - Hju je odložio medicinsku posudu i uzeo povez. - Sada nije važno da li zbog ovoga osećaš vrtoglavicu ili ti je muka, Boni, hoću da nekoliko puta duboko udahneš anesteziju i pustiš da povez preuzme težinu... - Kad je Deb navukla masku preko njenog lica, Bonita je uhvatila pogled njegovih tam-nozelenih očiju. - Svidelo ti se to ili ne, moraćeš da mi veruješ. Nikada. Oh, nije to rekla naglas, u stvari, nije mogla da kaže jer je Deb držala masku preko njenih usta, ali su njene braon oči sve rekle, pošto su se prvi put za šest godina oni zaista pogledali u oči. Iako su radili zajedno tih proteklih meseci, iako ga je viđala kod svojih roditelja i neobavezno ćaskala s njim, po prvi put za mnogo godina, pogledala ga je u oči i sedla se kad je to poslednji put uradila. Poslednji put kad je njegovo lice bilo ovako blizu. Poslednji put kad je te pune, senzualne usne osetila na svojim, i na neki način mu verovala.
7
Ali sada mu više ne veruje. Starija, mudrija, i mnogo ogorčenija, ne veruje ona Hjuu Armstrongu iako joj je tu ispred nosa. Imala je priliku da vidi kako se on ponašao prema ženama... kako se ponašao prema njoj. - Daj mi ruku, Boni. - Sada joj je odmicao ruku i, da li zbog anestezije, ili zato što je povez preuzimao težinu, ili samo zato što nije napravio ni najmanji trzaj prilikom pomeranja, ona se konačno opustila i nije je uopšte mnogo bolelo. Pa dobro, veruje mu kao lekaru, priznala je Bonita sebi kad je skinula masku. Tokom tih meseci dok je radila s njim, prema pacijentima se ponašao izuzetno pažljivo i stvarno se brinuo o njima - ona se jednostavno ne slaže s njim kao čovekom! - Dobra devojčica - rekao je Hju, obmotavajući povez oko njene ruke. - Pre deset godina bi to što kažeš možda bilo prikladno - odbrusila je Bonita. - Samo budi mirna - upozorio ju je Hju, a onda se malo nasmejao. - U stvari, ne bi bilo prikladno pre deset godina. - On je namignuo, zabadajući iglu u njeno meso. - Uvek si zapadala u nevolje! Bio je u pravu. Pre deset godina je imala četrnaest godina - i uprkos velikim naporima njene majke da je čuva kao neko dvopolno biće, počeli su da rade hormoni, a grudi su joj već bile prilično velike, a onda su često izbijale žučne rasprave s majkom zbog šminke, oblačenja, časopisa i momaka. Hju, koji ju je poznavao otkad je bila nezgrapna jedanaestogodišnjakinja, bio je svedok mnogih takvih rasprava i viđao je kako plače. Nije želela da razmišlja o tome, shvatila je da joj je lakše da se usredsredi na iglu nego na svoje misli, ili na njega, i mali ubod koji je on napravio na njenoj ruci svakako boli manje od preispitivanja sopstvene prošlosti. Igle joj nisu smetale. Bonita je gledala kako joj zabada iglu u ruku i kako je brzo pričvršćuje na mesto. Igle i krv joj nisu smetale, ali nikada nije posmatrala kako igla ide u njenu ruku, kao što nikada nije videla mali mlaz svoje krvi koji je potekao kad je on prikačio infuziju. Bilo je neverovatno toplo. Mogla je da oseti kako joj znoj curi između grudi. Vazduh je bio zagušljiv kad je pokušala da ga udahne a
8
pljuvačka joj se skupljala u ustima. Bonita je u očajanju pogledala u Deb i iznenada osetila mučninu - a onda, snažan pokret koji je izazvao tako bolan grč da više nije osećala mučninu, samo je jecala kad se 500 ml svetloplave tečnosti za sportiste izlilo u posudu koju je Deb žurno prinela i gurnula ispred nje. Oh, bio je to veoma uobičajen događaj na Urgentnom, ali je samo pogoršao krajnje ponižavajuću situaciju, posebno kad je Hju, sa prilično užasnutim izrazom lica, žustro ušao u sobu. - Dodaćemo nešto protiv mučnine u sredstvo za ublažavanje bolova, molim vas, Deb - rekao je polako i, oh, kako je bio usiljen njegov osmeh kad je ovlažio papirni ubrus i očistio dve sićušne - u stvari, Bonita je bila sigurna zamišljene - mrlje sa svog elegantnog svečanog odela. - Žao mi je. - Užasno posramljena, samo je sedela tamo dok je Deb brisala njeno lice, nos, usta, a Hju ubrizgavao blaženo sredstvo protiv bolova. - Žao mi je. Tvoje divno odelo... - Nije važno - Hju je promrmljao. Ali to jeste tako divno odelo, pomislila je Bonita, a osećanje užasa se polako smanjivalo kada je lek počeo da deluje. Tamnosivo, sa dugačkim sakoom, više je ličilo na kaput za jahanje. A pošto je Hju imao dugačke noge, lepo mu je stajalo. Ispod se mogao videti svetlosivi prsluk, koji je isticao njegov ravan stomak, kao i roze kravata. Iznad obrva mu je visila plava lokna dok je proveravao puls da se uveri da li je joj je cirkulacija u ruci u redu, i ona je ugledala negovane nokte i za trenutak spazila veoma skup sat. - Platiću da ti ga očiste. - Ne razmišljaj više o tome - rekao je Hju velikodušno. - Ja sam pogrešio jer nisam obukao mantil kad imam posla s tobom... Da li te boli? - Strašno... - Bonita je počela, ali kad je bolje razmislila, i nije bilo tako strašno. U stvari, mogla bi da se malo nasloni na jastuk. Uh, ona ne može da pomera ruku ili nešto slično, ali ako bude veoma mirna, biće podnošljivo. - Tako loše, ha? - Hju se nasmejao kad je ona brzo zatvorila oči. - O.K., hajde sada da pažljivo pogledamo to rame, molim te.
9
Ali čak ni lek za ublažavanje bolova iz infuzije nije mogao sasvim da odagna žaoku koju je osetila kad je Deb isekla njenu košarkašku majicu, pa se video prilično sivi sportski brushalter, niti očajanje dok je pokušavala da se seti da li je obrijala pazuh kad se tuširala tog jutra, dok ju je Hju tako nežno opipavao. - Izvini, dušo, ali moramo ovo da skinemo zbog snimanja. - rekla je Deb kad je isekla Bonitin brushalter i pažljivo ga svlačila, trudeći se što je više mogla da grudi ostanu pokrivene poveskom i peškirom. - Hju, možete li samo malo da pridržite peškir dok ja provučeni infuziju kroz ogrtač? - Ja ću provući infuziju! - odgovorio je Hju, ostavljajući Deb da drži peškir i s puno nade sačuva ono što je izgleda bila poslednja trunka Bonitinog dostojanstva. To je bila jedina dobra strana čitavog popodneva. - Dobro je što Bil nije na dužnosti - rekla je Deb, pokušavajući da je razveseli, dok je pokrivala svoju prijateljicu što je bolje mogla pohabanim ogrtačem, samo što u tome i nije bila naročito uspešna. - Nijedna žena ne želi da je bivši momak vidi ovakvu... Bitanga! dodala je, baš kao što bi svako ko radi na Urgentnom odeljenju rekao ovih dana kad se spomene Bilovo ime. Samo što Bil nije bitanga - ni slučajno. Glavna sestro na Urgentnom odeljenju, on je jedan divan mladić, i uz to veoma osećajan, razmišljala je Bonita ali je počela da joj otkazuje moć rasuđivanja. Bil je jedina osoba od svih koja bi razumela kako je strašno bilo ovo popodne za nju. Jedino Bil je znao za Hjua. - Pa, izgleda da nije ništa strašno! - Hju je napisao nalog. - Hajde da je pošaljemo na snimanje. - Prednje iščašenje. - Hju je stavio snimke na vizir čim se Bonita vratila. - Baš kao što sam i mislio. I nema frakture. Hajde da te odvezemo u operacionu salu da tamo namestimo rame. Uskoro ćeš se osećati bolje. Nije ona izgledala tako prestrašena zbog reči ,,operaciona sala". Na Urgentnom se nalazila jedna manja sala, koja se uglavnom koristila za ušivanje šavova, ali su se i tretmani kao što je ovaj obično obavljali
10
tamo. Ne, nije joj se zbog toga zavrtelo u glavi - bilo je to zato što će to Hju obaviti. - Ti bi trebalo da si na venčanju! - To nije tvoj problem. - Ne. - Bonita je zavrtela glavom, a lekovi za ublažavanje bolova su je ohrabrili da bude iskrena. — Ne želim da mi ti nameštaš rame. - Siguran sam da bi Endru to rado obavio da je ovde - rekao je Hju, proučavajući snimke dok je govorio - ali on je s nekim rođacima i zadržaće s njima neko vreme. Znaš da će što pre ga namestimo, biti manje natečeno i manja je mogućnost da se oštete nervi. - Znam sve to! U pitanju je... - Slušaj! - Pošto je uvek bio direktan, prekinuo je proučavanje snimaka i prišao. - Mogu da razumem da bi više volela da Endru to obavi. Znam da se ti i ja ne slažemo dobro, a da budem iskren, da, ima mnogo drugih mesta na kojima bih više voleo da sam sada, ali kad sve to ostavimo po strani, ti znaš da sam ja dobar lekar... - Što je bilo tako pompezno, tako dvosmisleno i što je tako mnogo ličilo na Hjua da je uopšte nije iznenadilo što to čuje od njega. -I ja znam da ramena treba vraćati što je pre to moguće. Znači... - Prisilio se da svoj nadmeni izraz lica pretvori u ohrabrujući osmeh, otkrivajući veoma lepe, bele zube dok je pogled njegovih zelenih očiju izražavao krajnju dosadu i da nimalo nije impresioniran njenim ponašanjem. - Ako mi dopustiš da to uradim, uskoro ćeš moći da ideš kući a ja mogu da stignem na svadbu baš na vreme kad se drže govori. Bilo bi detinjasto i glupo protiviti se i dalje, Bonita je razmišljala utučeno dok je svojom zdravom rukom i pod velikom dozom sredstava za umirenje jedva uspela da potpiše formular, a takođe je znala je da joj majka ovkvo ponašanje nikada ne bi oprostila. U maloj sali je bilo tiho, pošto je bila daleko od meteža na odeljenju. Iako je Bonita znala šta će se dogoditi, smirivala ju je sama činjenica što leži tamo i sluša kako Hju i Deb obavljaju pripreme. Neku utehu pružio joj je i signal sistema za oksigenaciju koji je čula kad je prikačen za njen prst, dok joj je Debi stvljala nazalnu masku. - Daćemo ti sedativ - objasnio je Hju - pa ćeš onda malo zadremati.
11
- Deb, hajde samo da proverimo njene podatke. Bila je to najgluplja, najsmešnija stvar koju neko može da uradi u ovom trenutku. Svi u sobi su znali da je ona Bonita Aceti i da ima dvadeset četiri godine, mada to možda i nije bilo tako besmisleno jer, kao što se ispostavilo, oni nisu znali da je alergična na penicilin i, mada je verovatnoća da će joj biti potreban bila izuzetno mala, Deb je ipak otrčala da donese crvenu traku, za svaki slučaj. Hju je skinuo svoj sako i prsluk i okačio ih. Njegova besprekorna košulja se malo izvukla iz pantalona i ona je, već pomalo ošamućena, spazila bakarnu boju njegove kože dok je vraćao košulju u pantalone. Bila je toliko iscrpljena da se nije ni potrudila da skrene pogled. - Dobro si? - pitao ju je Hju kad se okrenuo. - Fantastično! - Uskoro ćeš biti. - Zar nećeš da skineš cipele? - Bonita je čak pokušala da se našali. Prilikom jednog veoma teškog iščašenja kada mu je asistirala, videla je kako koristi stopalo kao oslonac da namesti ruku pacijentu, doduše, tada se radilo o zaista krupnom, mišićavom zemljoradniku. - To ne moram da radim kod mršavice kao što si ti. Samo će se jednostavno vratiti na svoje mesto. - Još uvek je mogla da vidi peškir prebačen preko kolica koji će Deb navući i počela je da je hvata nervoza jer se sedla bola koji je imala. - Boleće! - Uopšte neće boleti. Sačekaćemo dok sedativ ne počne da deluje, i u svakom slučaju - Hju ju je uveravao - to je sjajno sredstvo za amneziju - nećeš se ničega kasnije sećati! - Tvoja mama će uskoro doći, dušo - dodala je Deb, ali je to samo pogoršalo stvari. Nastupio je još jedan napad plača kad je pomislila na majku koja dolazi. - Ovo joj nije potrebno! - jecala je Bonita, pritiskajući papirni ubrus koji je Hju izvukao iz aparata i dodao joj - a šta će biti sa tatom koji je bolestan i sve ostalo... A i turistička je sezona; u radnji sada ima puno posla...
12
- Hej! — Hju je presekao ovaj izliv osećanja. - Ovo je možda baš ono što njoj treba. Ti ćeš imati nekoliko dana poštede zbog ramena - dobro će im doći to što ćeš baš sada biti s njima. - Sumnjam. - Tvom ocu će biti drago što si kod kuće... - Hju ju je tešio. - Dobro... Privukao je hoklicu nogom i nastavio da ćaska dok je ubacivao špric u infuziju, pričajući da bi je umirio, kao što bi uradio sa svakim nervoznim pacijentom. — Hajde da ti ubrizgamo ovaj lek. Sada razmišljaj samo o lepim stvarima - lek će sve srediti. Znam da baš sada ima problema kod kuće, ali bi ovo moglo na kraju da bude najbolja stvar koja se ikada... – Njegov glas se nekako usporavao, njegove usne su se otvarale normalnom brzinom ali su reči počele da zvuče nepovezano. Mogla je da vidi kako Deb odlazi do Rite na ulaznim vratima i priča s njom, mogla je da vidi Hjua kako netremice gleda u nju dok mirno i strpljivo čeka da sedativ počne da deluje, znala je da se sve odvija dobro zato što je Deb još uvek veselo čavrljala s Ritom a Hju nije izgledao nimalo uznemiren. Ponovo ju je gledao, sa očima uprtim u njene, pažljivo je posmatrajući. On stvarno ima divne oči, pomislila je Bonita - mada zelena boja nije u stvari precizan opis. Možda bi boja lešnika više odgovarala, jer je na unutrašnjim ivicama dužice bilo treperavo i zlatne boje. Smešio joj se, nekako blago, nežno, osmehom koji nije videla godinama; strpljiv, ljubazan osmeh koga se sećala iz prošlosti. Onaj osmeh zbog koga joj se stomak uvek grčio, pomislila je Bonita sanjalački. I mada je povremeno bio gad, mada je bilo teško raditi s njim na Urgentnom, viđati ga u svojoj porodici, ovih nekoliko proteklih meseci izgledalo je kao da se sva ta izmaglica koja ih je okruživala konačno razilazi i ostaje samo jednostavna istina. - Ja te zaista volim! Mogla je da vidi kako se malo mršti, da vidi kako baca pogled prema mestu gde je Deb još uvek ćaskala, a zatim joj upućuje jedan nadmoćan osmeh. Mogla je da oseti kako je njegova ruka tapše pokretom koji znači „hajde, hajde", kao da ona nema pojma šta govori,
13
kao da ona ni slučajno ne može da zna šta oseća. Znala je da je polako hvata san i iznenada joj je bilo veoma važno da on to shvati, važno da ona to pojasni. Pokušala je da digne glavu s jastuka, ali je ona bila isuviše teška. Mogla je samo da ga gleda i da se nada da će možda ta žudnja u njenim očima preneti njenu poruku dok je razgovetno i uzbuđeno izgovarala reči: - Hju, oduvek sam te volela.
14
2.
- SVE je gotovo! - Debino nasmejano lice je bilo prvo što je Bonita ugledala kad se probudila, a njen glas utešan kad je Boniti poželela dobrodošlicu u realan svet... - Sve je ponovo na svom mestu, pa bi trebalo da se osećaš mnogo bolje. Zasada se i dalje samo odmaraj! Po fazama se sećala detalja: obaranje na zemlju tokom utakmice; putovanje ovamo; Hju... Trgla se zbog scene koju je napravila kad je pokušao da joj ubaci infuziju i još više se naježila kad se setila da joj je bila muka. Hju nije sada primetio njen grč - jedva da ju je i pogledao dok je govorio. - Mrdaj prstima! - rekao je odsečno, udostojivši je samo kratkog pogleda, kad je uvukao prste ispod imobilizatora i ponovo proverio njen puls. - Kako se osećaš? - Lepo. - Bonita je treptala iznenađena, jer se zaista osećala dobro. Kružeći pogledom po poznatoj sobi s mesta gde je ležala, nastavila je da mrda prstima, čak se pomerila na jastuku, i nimalo je nije bolelo! Da li je dobro leglo? - Lako! - Usiljeno se nasmejao. - Uskočilo je pravo na mesto. - Koliko dugo nisam bila svesna? - upitala je Bonita, ali Hju nije slušao. Pošto je obavio svoju dužnost, ponovo je postao neljubazan i grub prema njoj. Nije se čak ni potrudio da odgovori na njeno pitanje, samo je popunio njen karton. - Nisi bila svesna samo desetak minuta. - Deb ju je obavestila. - Sve je prošlo zaista dobro. - Imaš posetioca! - Rita se iznenada pojavila na vratima sale, a iza nje se videla prilično upadljiva glava sa kovrdžama Bonitine majke. - Oh Boni! Sta se to, zaboga, dogodilo? - Karmela Aceti je bila prava Australijanka ali, s obzirom na to da je četrdeset četiri godine bila 15
udata za Luiđija, svakako je i ona počela da se ponaša impulsivno kao Italijanka. Kada je videla svoju ćerku bledu, ispijenu i u jadnom stanju, Karmela je ušla odlučnim korakom sa ispruženim rukama. U stvari, pošto se Bonita, svesna da joj je rame povredeno, zgrčila na pokretnom krevetu, pomislila je da je čudno što sada kada je njena majka želela da pokaže malo nežnosti, ona to ne želi! - Pažljivo, Karmela... - Kao daje Hju prtisnuo kočnice, Karmela se ukopala u mestu u poslednjem trenutku i Hju je bio primoran da je pridrži, što je verovatno poslednja stvar koju je želeo, s obzirom na to da je njena majka bila obučena u prljave farmerke i košulju, sa još prljavijim čizmama, i mirisala je na jak zadah konja! Nije to mnogo smetalo Hjuu, jer je on oduvek obožavao njenu majku - ćerka je bila ta s kojom on ima problema! - Žao mi je što sam te pozvao u bolnicu tek tako. Sigurno te je uplašilo. - Jeste - priznala je Karmela. - Zamisli, čovek bi pomislio da sam se na to navikla do sada, tri sina i onda Kalamiti Džejn ovde... - Ogorčeno je uzdahnula dok je zurila u ćerku. - Nakon što si se onesvestila prošle godine, rekla si da ove sezone nećeš igrati košarku. - Nedostajao je jedan igrač u timu! - Bonita je pro-gundala. - Inače bi morali da predaju utakmicu. - Pa, volela bih da jesu! - Karmela je uzdahnula, a njen kratak izliv ljubavi je uskoro nestao, i ponovo je bila osorna kao i ranije. Bonita nije mogla daje krivi. Njena majka ima muža koji boluje od neizlečive bolesti, treba da vodi vinariju, da trenira konje i brine se o njima, a sada ima još nesposobnu ćerku o kojoj treba da se stara. - Žao mi je, mama! - rekla je Bonita. - Samo nisam mislila da... - Ti nikada ne razmišljaš! - odbrusila je Karmela. - Pa, moraću da vas napustim, dame. Imam još jednog pacijenta da zbrinem, a zatim stvarno moram da idem. Endru će te pregledati sutra ujutru u deset u ambulanti - Hju je davao uputstva - samo da proveri da li je sve u redu. Potom lekar opšte prakse može da nastavi da te leci. - Biće mi dobro. - Treba da te ponovo pregledaju sutra! - presekao ju je Hju.
16
- Izgleda u redu - Bonita je bila uporna, jer je znala koliko posla ima njena majka nedeljom, koliko su joj svi dani baš sada naporni, ali Hju nije hteo to da prihvati. - Osećaš se dobro jer sam ti, dok si bila pod anestezijom, ubrizgao lokalni anestetik u rame da ti olakšam noć, ali moraš biti pregledana kad prestane njegovo dejstvo - da se proveri da nije uklešten neki nerv ili slično. Zbog čega si — dodao je, samo da je natera da pocrveni zbog njenog ranijeg ponašanja - ti sama bila zabrinuta. by voki Sada se čak nije ni pretvarao da je fin prema njoj. Samo je gordo otišao do sledećeg pacijenta, noseći njen karton ispod ruke. Naravno da se ne može očekivati od njega da sedi skrštenih ruku i čeka da se ona vrati sa snimanja. Bilo je tu puno posla, tako da je prirodno da on pomogne, Bonita je pomislila dok je Karmela pokušavala da joj pomogne da navuče farmerke koje su joj se činile previše tesne. Bonita nije čak ni probala da navuče majicu. - Ruka mi je imobilisana, mama! - Bonita je gunđala. - Kako bih to uopšte mogla da navučem? Moraću da idem kući u ovom ogrtaču. - Pa, izvini što sam se trudila - Karmela joj je odvratila dok je vezivala Bonitine košarkaške patike. - Ja sam žena farmera, a ne bolničarka! - Treba mi još jedan ogrtač - rekla je Bonita - da pokrijem svoju zadnjicu... - Samo drži ovo! - Karmela je rekla žustro. - Nećemo uzimati dva! Opraću ga i možeš ga vratiti sutra kad te dovedem na pregled. - Mogu uzeti taksi sutra - predložila je Bonita, grizući donju usnu. — Treba da ideš u crkvu. - Sutra moram ići samo na večernju misu - rekla je Karmela, pokušavajući, ali ne previše uporno, da predstavi da to nije važno, da Bonita nije tako velika nevolja koja se iznenada sručila na nju. - Zao mi je, mama. - Dosta s tim! - rekla je Karmela odlučno. - Mogu da se izborim sa svim osim sa tvojim suzama! Hajde samo da dođemo do kuće. Kuća! Bonita je znala da Karmela ne misli na mali stan koji je ona delila sa Emili. Išla je niz hodnik, vukući noge i stiskajući prorez bolničkog
17
mantila kao da je u pitanju život ili smrt. Nije pomoglo ni to što su sve njene kolege izašle da se pozdrave s njom, a Karmela je iskoristila priliku da kratko popriča sa Hjuom, koji je izlazio sa Amber. - Dolaziš na roštiljijadu, nadam se? - Bonitino srce se steglo kad je njena majka na kraju rekla. - I ti, takođe - Karmela se obratila osobi mrzovoljnog lica koja je stajala pored njega. - Ništa posebno, samo godišnja roštiljijada kod Acetijevih, puno hrane, puno vina... - Ja, u stvari, radim tog vikenda, Karmela - Hju je učtivo odbio poziv - mada ću videti šta mogu da učinim. - Pa, molim te, potrudi se! - Pošto je Karmela uvek bila otvorena, nikada joj ne bi palo na pamet da čita između redova, shvatila je Bonita. Čak ne bi ni pretpostavila da Hju pokušava da izvrda na fin način. A i zašto bi želeo da dođe? Možda je to tradicija ali su prošle godine otkad je Hju bio ovde. Bio je u Londonu, proveo jednu godinu u Francuskoj, za ime boga... Kao da on i Amber žude za rol-viršlama i čitavom gomilom ljudi u njenoj prodici. - Voleli bismo da te vidimo, posebno zato što Luiđi nije dobro. - U jednom trenutku, tako neuhvatljivom da je bio jedva primetan, Bonita se mogla zakleti da je videla majku kako posrče jer je znala, jer su svi znali, da će to biti poslednja ro-štiljijada porodice Aceti sa Luiđijem - ali se nije dugo kolebala. - Ti sačekaj u hodniku - Karmela je naredila Boniti. - Ja ću doterati kamionet... Zašto bi danas očekivala nešto bolje od kamioneta? Bonita je pomislila sa uzdahom dok je sedela na maloj klupi u holu i čekala svoju kočiju. Ceo dan je bio potpuna sramota od početka do gorkog kraja, pa zašto bi je majka poštedela sramote dovezavši kola? Oh, ne, dovezi pohabani kamionet sa psom vezanim pozadi i asovima i ručnim frižiderima i bog zna čime još nagomilanim i natrpanim. Skoro je mogla da čuje kako svira bendžo dok se ona penje u njega i da vidi jedva primetan zloban smešak na Amberinim usnama dok su prolazili u Hjuovim uglancanim srebrnim sportskim kolima na svom putu prema raskošnoj večeri uz šampanjac. - Šolja finog čaja. - Karmela je sa trzajem ubacila kamionet u prvu brzinu. - To će te uskoro oporaviti.
18
Dom. Kad je ugledala natpis na vratima vinskog podruma i nepregledne redove loze obasjane suncem dok su prilazile stazom, Bonita je osetila kako joj se želudac prevrće. Oh, dolazila je ona kući skoro svakog drugog dana otkad se stanje njenog oca pogoršalo, što je više nego što su činila njena braća. Riki i Marko su držali veterinarsku ambulantu za konje u blizini Bendiga, što je nekoliko sati vožnje odavde, i zbog brojnih obaveza nisu mogli tako često da dolaze. Njen brat Pol, hirurg u istoj bolnici u kojoj je radila Bonita, bio je neprekidno zauzet tih dana - i uspevao samo na brzinu da poseti roditelje jednom-dvaput nedeljno. I tako je Boniti preostalo da se bavi svakodnevnim poslovima, kao što su zakazivanje očevih pregleda i obavljanje kupovine, i to joj nije ni najmanje smetalo, i bilo joj drago da pomogne roditeljima koliko god može, ali to što treba ovde ponovo da živi potpuno je druga stvar. Dok je oprezno izlazila iz kamioneta, udisala poznati miris provrelog grožđa, slušala njištanje konja, posmatrala beskrajne nizove vinove loze - uprkos ogromnom prostoru, mogla je skoro da oseti kako se zidovi oko nje zatvaraju, poznati nervozan tup grč dok ju je majka grdila da požuri, i po ko zna koji put otkad su krenule ka kući, Bonita se zapitala da li će moći sve to da izdrži. Sa večerom može da se izbori. Što se tiče života ovde, nije bila sigurna. - Zdravo, tata! - Izgledao je tako sićušan u stolici, njen krupan, visok i snažan tata sada je samo senka. Njegova kosa je još uvek bila crna, ista kao i njena, ali je bila mlitava i začešljana unazad, otkrivajući njegovo ispijeno lice. Došla je do njega, poljubila ga i poma-zila svojom zdravom rukom, prestrašena koliko je krhak i da je čak, za nekoliko dana koliko ga nije videla, tako oslabio. Obrazi su mu bili upali, njegova široka ramena sada su bila povijena, i mogla je da oseti kako joj suze naviru na oči. Ali kad je ugledala majčin upozoravajući pogled, Bonita se suzdržala. — Žao mi je zbog svega ovoga, tata. - Nikada nemoj da ti bude žao! Dobro je da si kod kuće.
19
Bilo mu je veoma drago što je vidi, čak mu je bilo drago što je imala nezgodu jer je to značilo da će doći kući, i osećao se tako lepo što sedi tu a ona sedi preko puta na svom uobičajenom mestu na udobnoj sofi, i što može da razmeni s njom sve dnevne dogodovštine dok ne prestane dejstvo lekova. Rame je sada pomalo počelo da je boli, i Bonita je bila dirnuta kad joj je mama donela solju čaja i navaljivala da digne noge, čak joj pomogla da to uradi jer joj je bilo teško, uglavivši nekoliko jastuka iza Bonitih leđa, pre nego što joj je dala topao napitak. Možda i neće biti tako loše, razmišljala je Bonita, opuštajući se u poznatom okruženju. Mačka joj je skočila u krilo i glasno prela. Ovo je svakako bolje nego da pokušava da se oporavi u stanu i da se oseća kao nezvan gost dok se Emilin dečko časti hranom iz frižidera. Već nekoliko godina su delile stan i sve je dobro funkcionisalo dok Emili nije raskinula sa dugogodišnjim dečkom a Bonita sa Bilom. Ne, nekoliko nedelja kod kuće može biti baš ono što joj je potrebno da malo živne. - Hju se brinuo o njoj! - ponosno je rekla Karmela, umotavajući ćebe oko Luiđijevih nogu i sipajući mu lek. Sada je, sa Bonitom kojoj je bilo imobilisano rame, trem podsećao na dnevni boravak u staračkom domu. - Tako i treba! - Luiđi je klimnuo glavom. - Ne, on nije bio na dužnosti - objasnila je Karmela. — Krenuo je na svadbu i ostao da se uveri da je Bonita dobro. Kako stvari stoje, on se vratio onoj devojci s kojom je izlazio pre nego što je napustio Australiju, ona slatka devojka rendgenski tehničar... kako se ono zove, Boni? - Amber. - Bonita se trudila da joj glas zvuči bezbrižno, ali se činilo da joj je sama ta reč zastala u grlu. - To je ta. - Karmela je klimnula. - Možda se zbog nje i vratio. - Možda jednostavno voli da živi ovde! - odvaratila je Bonita. - Izgleda da nema porodicu tamo u Engleskoj. - Siroti momak! - Karmela je uvek bila preosetljiva kada je Hju bio u pitanju, ali nikada kada je reč o Boniti - Treba češće da ga pozivamo da jede s nama -može da dođe i lepo ruča kad trenira Ramona.
20
- Sigurna sam da ima drugih stvari kojima se bavi - odbrusila je Bonita, kad ju je majka prostrelila još jednim pogledom upozorenja, ali Bonitu to nije obeshrabrilo, a njeno sopstveno razočaranje se osetilo kad je izrekla ono što je očigledno. - Neće čak ni doći na roštiljijadu. - Hju ne dolazi? - Njen otac se namrštio i Bonita se odmah osetila krivom što ga uznemirava ali, do đavola, šta oni očekuju? Kao da će Hju da dovede Amber na jedan od njihovih skupova. - On radi, dušo - rekla je Karmela, osmehujući se mužu i istovremeno prostrelivši Bonitu pogledom! -Ti znaš koliko je on zauzet, ali je rekao da će svakako nastojati da dođe. Zašto ga stalno opravdavaju? Pomislila je Bonita, sada već prilično nervozna. Kao da je činjenica što mu je majka umrla kad je bio mali i što je odgajan u internatu dovoljno opravdanje da Hju bira kada i gde će se pojaviti, opravdanje da spava sa polovinom svojih koleginica sa medicine, a zatim da se pozabavi ostatkom bolničkog osoblja. Svaka avantura, svako slomljeno srce, svako zakašnjenje ili nedolazak su njena braća i roditelji ignorisali ili opraštali. Pa, sve osim jedne, pomislila je Bonita, i zatvorila je oči jer je u glavi počelo da joj dobuje. Pitala se kako bi njen otac mogao da oprosti kad bi znao kako se čarobni Hju poneo prema njegovoj rođenoj ćerki. - Koliko dugo je Hju rekao da ćeš odsustvovati s posla? - Karmela je upitala iako je videla da je Bonita zatvorila oči. - Dve nedelje u ovoj čudnoj napravi, a zatim, videćemo... Još dve do četiri nedelje... - Bonita je umorno uzdahnula i otvorila oči jer joj je na pamet pala nemoguća misao. - Zbog povrede kolena prošle godine, preostalo mi je još samo pet dana bolovanja. - Pa ne možeš se vratiti na posao pre nego što ti bude dobro - oni će to razumeti! - Znam - odgovorila je Bonita - samo... - I ne treba da brineš za novac. To ne znači da nećeš uopšte izlaziti ili slično. - Znam! - rekla je Bonita, iznervirana, jer njena majka nije ništa razumela, jer je ona razmišljala o kiriji koju će morati da plati, polovini
21
računa za struju koji je zakačen na frižideru, i činjenici da nadoknada za bolovanje ne uključuje dodatak za rad u smenama. - To ćemo resiti malo kasnije! - Karmela ju je prekinula u razmišljanju, uputivši joj umoran osmeh koji je pokazivao da je ona možda ipak shvatila, i da će o tome razgovarati kad otac nije prisutan. -1 ovde možeš nešto raditi - rekao je Luiđi kasnije, pošto je odremao na sofi, dok su večerali i dok je, sa mnogo manje uživanja nego što je to činila Bonita, pokušavao na silu da pojede malo domaće čorbe od pečuraka. - Možeš da radiš na kasi. - Neće biti u stanju da radi na kasi i da pakuje kese jednom rukom rekla je Karmela ljutito. - Uopšte ne može da radi u radnji. - Može da se javlja na telefon! - rekao je Luiđi. - Šta - i kaže im da pričekaju dok spusti slušalicu da bi zapisala porudžbine? Pomagač s jednom rukom na takvom mestu isto je toliko beskoristan kao i sise biku! - rekla je Karmela, onako kako je to obično i činila. - A ne može da pomaže ni pri degustaciji, jer neće moći da sipa. - Imam jednu ruku! - rekla je Bonita ogorčeno. -Sigurna sam da mogu da radim degustaciju! - Da li ćeš me zvati da dođem iz konjušnice i izvučem čep? odbrusila je Karmela. -1 u svakom slučaju, ti čak i ne voliš vino! Mušterije će znati da nemaš pojma o čemu govoriš. - Ti u stvari hoćeš da kažeš da sam beskorisna! - Bonita se narogušila, nadajući se da će njena majka ose-titi trunku krivice, ali se nije iznenadila kad se to nije desilo. - Manje-više, da! - odvratila je Karmela, a zatim se okrenula prema mužu. - Ti ćeš joj praviti društvo, Luiđi - sprečiti je da luta po kući i sažaljeva sebe. Uzevši još jednu kašiku čorbe, Bonita se spremala da majci odvrati nešto šaljivo, možda čak i jedno mrzovoljno izvini, ali joj je kašika zastala na pola puta jer je opet videla nešto u očima svoje majke, nešto što je već videla u bolnici. Sta li je ono Hju rekao kad je na nju počela da deluje anestezija?
22
Umočivši puter kiflu u čorbu, Bonita je pokušala da se priseti, ali je to bilo kao da pokušava da uhvati san, deliće razgovora; kao skupljanje vode mrežom; reči su joj izmicale... - Možda bi pomoglo... Najbolja stvar koja je ikada... - Mogla je te reči ponovo da čuje, da čuje njegov glas koji je uljuljkuje dok nije konačno zaspala. Da li njena majka, na svoj praktičan način, pomaže njima oboma da se izvuku iz teškoća? Govoreći im oboma da ne postoji ništa što ona može da uradi? Možda je i samo to što je ona ovde sa ocem na neki način pomoć... - Da li ti se javio tvoj mladić? - pitao je Luiđi, odgurnuvši skoro pun tanjir. - On nije više moj „mladić" - nasmejala se Bonita. - Gotovo je između mene i Bila, tata. - Sigurna si u vezi s tim? - proveravao je Luiđi. - Bili ste dugo zajedno. Možda će se predomisliti. - Neće se predomisliti. - Onda je on budala - rekao je Luiđi ljutito. - Koji bi muškarac raskinuo s devojkom u ovakvim okolnostima? - Hajde, Điđi - prekinula ga je Karmela, pozvavši ga po nadimku pojedi još malo čorbe. by voki Bilo je to prvi put, Bonita je shvatila, da su skoro priznali da je njen otac tako bolestan i, da, bilo je to pitanje koje je mučilo njenu porodicu i kolege - kako je Bilu uopšte palo na pamet da raskine s Bonitom sada kad se u njenom životu događa tako puno stvari? Samo što Bil nije bitanga kako su ga svi predstavljali. Bil, kao što se ispostavilo, poznaje nju skoro bolje nego ona sama sebe. Bil je, raskinuvši sa njom kad je morao, razrešio Bo-niti ogromnu dilemu - onu za koju ona sama nikada neće naći pravo rešenje. - Bil je dobar momak, tata. Samo nismo dobro funkcionisali zajedno, nismo bili jedno za drugo. - I trebalo ti je tri godine da to shvatiš! - rekao je Luiđi ljutito. - Trebalo je da uradi ono što se od njega očekivalo pre mnogo vremena.
23
- Zašto ne odeš da se okupaš? - rekla je Karmela, i ovog puta je Bonita bila zahvalna majci što je prekinula taj razgovor. Prema mišljenju njenog oca trebalo je da su ona i Bil odavno venčani - to šo su se zabavljali tri godine a nema čak ni prsten koji bi bacila na Bila, izgleda da njen otac nije mogao da razume. - Ja ću ti pomoći. Nije dolazilo u obzir da je majka kupa, i Bonita je odmah odmahnula glavom. - Umiću se nad česmom. - Kako hoćeš - rekla je Karmela, skupljajući tanjire, i praveći se da ne primećuje da je Luiđi pojeo samo dve kašike čorbe. - Ali, upozoravam te, neću imati vremena da ti pomognem ujutru. Ako hoćeš da ideš na kontrolu polovično oprana, onda je to tvoja stvar! Oh, i usput, kosa ti miriše na povraćku. Iako žena farmera, Karmela bi - Bonita je shvatila dok su išle prema svetoj sobi njenih roditelja, koja je bila na drugoj strani kuće u odnosu na „dečije" spavaće sobe - u stvari bila veoma dobra bolničarka. - Ovde imaš sve što ti treba! - Karmela se nasmeši-la kad je upalila svetio u svom kupatilu. U kadi je bila nameštena hoklica i držač za ruke koji je profesionalni terapeut tražio da se namesti, zajedno sa ručnim tušem. Mada iznemogla od napornog dana i s jednom povređenom rukom, Bonita bi mogla, u stvari, da se sama okupa. Karmela bi bila dobra bolničarka i zato što joj je, prisećala se Bonita, prvi put kad je morala da se svuče ispred svoje majke, umesto da kaže da to nema veze i da je to viđala i ranije, Karmela pridržala peškir. Sada kad je Bonita sela, Karmela joj je dala malo vremena pre nego što se pozabavila praktičnim stvarima i pokrila rame svoje ćerke velikom kesom za smeće. Zatim je ćaskala, brišući zamišljene mrlje sa tuša dok se njena ćerka kupala. - Da li hoćeš da ti ja operem kosu? - ponudila je Karmela. - Sva će se ukovrdžati! - Ako je osušiš samo trljajući je a ne staviš nešto pre toga, onda hoće. Karmela se nasmešila. Bonita je pogledala u pepeljastu kosu svoje majke sa opuštenim kovrdžama, isto tako dugačku i neposlušnu kao što je i njena. — Ja znam ponešto o kovrdžavoj kosi.
24
- Dobro, onda - rekla je Bonita, zatvarajući oči i puštajući da traje taj grozan dan dok joj je majka utrljavala šampon u kosu. I zaista joj je prijao taj osećaj što je čista, što je umotana u veliki peškir i čeka da njena majka nade nešto u čemu može da ide na spavanje. - Ovo će ti biti dobro! - Neće! - Bonita je pokazala na ogromnu flanel-sku spavaćicu koju je njena majka držala. - Grozna je. - Znam! - složila se Karmela. - To mi je poklon od Rikija za Božić. - Fuj! — Bonita je napravila grimasu, pitajući se šta je to zaboga spopalo njenog starijeg brata. - Sta misliš o ovoj? - Karmela je pokazala drugu spavaćicu, i Bonita je taman htela da se iskezi ali shvatila da je to poklon koji je ona kupila majci za rođendan pre nekoliko godina. - Sačekaj dok dođeš u moje godine. - Karmela se nasmejala, navukavši joj spavaćicu preko glave i pomogavši joj da provuče zdravu ruku. - Imam fioku punu spavaćica - a ja uopšte i ne nosim spavaćice. - Mama! Previše informacija, hvala! Možda je spavaćica bila užasna, ali je bilo lepo sedeti u sobi njene majke. Karmela joj nije trljala kosu da se osuši kao što je to radila kad je Bonita bila dete, već ju je tapkala a zatim usula polovinu bočice sredstva protiv kovrdžanja. U stvari, bilo je lepo pričati s majkom. - Da li si još uvek uznemirena zbog Bilija? - Ne. - Mada je gužvala spavaćicu svojom zdravom rukom, mada nije mogla da pogleda majku u oči dok je govorila, Bonitin odgovor je bio iskren. - Bio je u pravu kad je prekinuo. - Zbog čega je to uradio? - Prvi put je njena majka insistirala, ali Bonita jednostavno nije mogla da odgovori. - Vas dvoje ste izgledali tako srećno. - Bili smo. - Još uvek ne želiš o tome da pričaš? - rekla je Karmela. Zatim je promenila temu i brzo pogodila veoma osetljivu tačku koja nije imala nikakve veze sa Bonitinim ramenom! - Kako se osećaš sada kada vidiš Hjua posle toliko vremena?
25
- O.K. — rekla je Bonita vedro. - Mada je malo čudno to što radim s njim... - Zapazila je kako se oči njene majke malo skupljaju dok joj je sređivala kosu. - Mislim, poznavala sam ga kad je bio student medicine - čudno je to da je sada specijalista. - Oduvek sam mislila da će se vratiti - Karmela je razmišljala. - Kad je otišao u Englesku, naravno, brinula sam, ali smo uvek bili u kontaktu i stvarno je za-voleo Australiju. Iznenađena sam što je uopšte odlazio! - Njegov otac je bio na samrti - Bonita je naglasila. Za trenutak je osetila stezanje u grlu pitajući se, ne po prvi put, kako mora da je sve to bilo strašno za Hjua - majka mu je umrla kad je bio veoma mlad a nema ni braće ni sestara. Ma koliko ju je njena porodica povremeno izluđivala, Bonita ju je stvarno obožavala. Nije mogla da zamisli, čak ni za trenutak, da se sasvim sama brine o ocu. - Mislila sam da je tamo otišao na odmor - rekla je Karmela brecnuvši se. - Ne da živi tamo, mislim, jedva da su se i poznavali - zamisli da pošalješ petogodišnjaka u internat! Sigurna sam da je zbog toga ovakav. - Šta hoćeš da kažeš? - upitala je Bonita, pa je zažalila zbog toga, zažalila što nastavljaju takav razgovor, jer je srce skoro htelo da iskoči iz grudi kad je majka produžila. - Sa ženama - odgovorila je Karmela. - On je dobar u flertovanju, dobar u zakazivanju sastanaka, ali nema mnogo postojanosti - prvi znak vezivanja i on nestane. Pretpostavljam da je teško zbližiti se s nekim ako zaista nisi nikada bio blizak ni sa kim... Nekada ti se malo dopadao, zar ne? - Ne budi smešna... - Bonita je pokušala da se brani, a zatim odustala. Ipak je, od trenutka kad je ušla u pubertet, crvenela svaki put kad se pomene njegovo ime! - Bila sam tinejdžerka, mama - jurcali hormoni. U stvari ja nisam prva devojka kojoj se dopao drug njenog brata. - A sada? - Molim te! - Bonita se narugala. - Videla sam kako žene prolaze s njim. On jeste zgodan, ali je toga i svestan. I tako se nadmeno ponaša na poslu.
26
- Možda - složila se Karmela - ali i pored toga, on je ipak fin mladić. Uvek je bio u kontaktu sa nama, i otkad je došao, navraćao je više puta, ne samo da trenira Ramona već da vidi tvog oca. - Valjda. - Bonita je htela da slegne ramenima ali je bilo previše bolno, i ne samo zbog ramena. — Složiće-mo se jedino oko toga da se ne slažemo kada je Hju upitanju. - Zbog želje da skrene razgovor s tako neprijatne teme, njene oči su malo zasijale kad je ugledala fotografiju u masivnom srebrnom ramu na toaletnom stočiću svoje majke. - Teta Lučija! Bonita je sa ljubavlju posmatrala elegantnu figuru svoje omiljene tetke. - Nedostaje mi. - Obožavala si je, zar ne? - Karmela se nasmešila. — Želela si da budeš baš kao ona! - Uvek je bila tako glamurozna - nasmejala se Bonita. - Putovala preko okeana, slala nam divne poklone... - Pa je tvoj otac zaradio čir. Oh, i ona je. Bonita je mogla da se seti napetosti kad god bi teta Lučija dolazila. Cvrkutala je kao rajska ptica, okupila bi celu porodicu, obasula svoju omiljenu nećaku blistavim haljinama i cipelama, pila previše vina uz večeru i odbijala da pomogne oko suda. Činjenica da se nikada nije udavala bila je stalni trn u Luiđijevom oku; kao da je na neki način izneverio sestru, kao da je, time što se nije udala, i Lučija bila neuspešna. - Jadna teta... - uzdahnula je Bonita. - Bila je tako zaokupljena svojom karijerom. - Karijera, bože moj! - uzviknula je Karmela. - Nije radila ni jedan jedini dan u svom životu. - Bila je uspešna u prodaji. - Pre bih rekla u prodaji sebe! - Karmela je rekla s gađenjem. Pobegla s tim članom parlamenta. Ona je bila sponzoruša - ljubavnica! - Teta Lučija! - Bonita se nasmejala, šokirana, a ubrzo se i Karmela nasmejala. - Da li tata zna? - Tvoj tata nije želeo da sazna! - namignula je Karmela. - Zato nemoj uzalud da prolivaš suze za svojom tetkom koja je umrla mlada. Proživela je ta više nego bilo ko koga sam do sada upoznala.
27
- Bože moj! - Bonita je žmirkala, posmatrajući fotografiju. - Ne čudi me što si bila onako ljuta kad god bih rekla da želim da budem kao ona kad porastem. - Nikakvo čudo! - Karmela je prevrnula očima. -U krevet! - Osam je sati - Bonita se pobunila, ali joj u stvari nije bilo do svađe. Otišla je do salona i poljubila tatu za laku noć i srećna otišla u svoju staru spavuću sobu, uskočila u svoj mali krevet i ostala tako da leži. Razmišljala je o teti Lučiji i njenom otmenom momku, pa ju je to nasmejalo. Onda je pomislila na Hjua, pa joj je osmeh nestao s lica. Bil je bio u pravu što je prekinuo. Oh, bili su oni srećni, ili su bar polako napredovali, sve dok se Hju nije vratio - sve dok Hju nije strgao flaster koji je bila zalepila preko srca kad je otišao, i dok stara rana, bes, gorčina, čežnja nije počela da se izliva. I ma koliko se trudila da to sakrije, Bil je osetio pramenu, i napokon raskinuo... baš kao što je i ona želela da uradi. Koliko je plakala, ali njeni prijatelji i porodica nisu razumeli. Nije ona plakala zbog raskida - plakala je zbog razloga koji je izazvao prekid. Sada kad se Hju vratio, i mada nije mogla čak ni samoj sebi to da prizna, njena osećanja su bila ista. Sa Hjuom je doživela prvi pravi poljubac. Ne svoj prvi poljubac - oh, bilo ih je bezbroj, mlakih pokušaja u lokalnom disko-klubu. Ne, prvi pravi poljubac je bio sa Hjuom. Pravi, jer je to bio prvi poljubac koji ju je zaista uzdrmao. Pravi, jer dok ju je držao, dok ju je taj neodoljivi muškarac držao u rukama, razumela je sva upozoranja koja joj je otac davao, sve priče u kojima joj je majka objašnjavala da poljubac može da dovede do drugih stvari. Zatvorivši oči, prisetila se užasne svađe koju je imala s majkom. Imala je skoro osamnaest godina, bila je u završnom razredu srednje škole i učila kao luda za ispite. Bilo joj je dozvoljeno, nakon mnogo ubeđivanja, da ide na osamnaesti rođendan svoje najbolje drugarice, pa ipak je njena majka insistirala da se vrati kući do jedanaest. Bila je prva koja je otišla sa zabave, nije stigla kući pre dvanaest i stajala je
28
ljuta i prkosna u kuhinji dok ju je Karmela grdila. Ali se Bonita nije izvinila. Bonita je znala da nema zbog čega da se izvinjava. Ostavila je sve svoje prijatelje da se zabavljaju celu noć, domaći zadatak je već bila završila, a priđe je radila i pola radnog vremena u radnji. Bonita je znala da neće više moći tako, ne može da živi tako ni trenutak više, a nije ni htela. Rekla je majci da odlazi iz kuće, da će iznajmiti s nekim stan, da će imati svoj život. Nije čak ni znala da je Hju bio tu - pokušavao je da zaspi u salonu i čuo je svaku reč. Ali je sledećeg jutra, dok je njen brat Pol - jer je to bilo u redu da se on tako ponaša - bio u krevetu i lečio mamurluk, a njeni roditelji u crkvi, bez sumnje se moleći za njene umišljene grehove, Hju došao u kuhinju. Zatekao ju je u debeloj kućnoj haljini od somota, sa očima otečenim od plača, i pokušao da ublaži stvari. - Mrzim je - siktala je Bonita. - Samo se brine za tebe. - Zašto? - Srdžba, povredenost, bes, sve je to bilo u njenim recima dok je koračala kuhinjom. - Zato što sam devojka... -I zato što si najmlađa, zato što imaš tri starija brata, zato što su te dobili u kasnijim godinama. - Imaću osamnaest godina kroz nekoliko nedelja, mogla sam da se udam i imam decu do sada, da učim da vozim, iduće godine ću biti na fakultetu. Dosta mi je nje - otići ću. Danas, kad se vrate iz crkve, reći ću im sve. Zaposliću se, naći ću stan... - Nemoj da napuštaš kuću, Boni! - Hju je došao do mesta gde je ona stajala. - Ne sada. - A ti si baš to uradio! - Bonita je naglasila. Sada je bila besna, ronila je gorke suze, mlatarala rukama, i na neki način krivila njega. - Ti si napustio zemlju kad si imao osamnaest godina - meni ne dozvoljavaju da budem odsutna iz kuće duže od jedanaest! Nisam dete. - Dođi ovamo. - Tada ju je pomazio - i bilo joj je prijatno. Nisu se nikada dobro slagali. Oh, godinama je bila zaljubljena u njega, ali ju je on zadirkivao tako okrutno, bio povremeno tako užasno neprijatan, da nije bilo teško mrzeti ga. Ali kad ju je držao, po prvi put je osetila
29
da neko možda može da je razume. Njena braća to nisu mogla, samo su joj rekla da radi kako joj se kaže i da ne sekira mamu i tatu, ni njeni roditelji svakako nisu, niti njeni prijatelji, koji su joj rekli da samo kaže svojim roditeljima da njihova pravila za nju ne važe. Ali dok je stajala u kuhinji, Bonita je shvatila dve stvari. Armstrong* je prezime koje mu baš odgovara, jer se osećaš kao u raju kad te obgrle te snažne ruke. . I možda je, samo možda, Hju jedina osoba na ovom svetu koja je stvarno razume. - Tvoj tata je samo zabrinut da ćeš ti... - Nije tata problem - prekinula ga je Bonita, vrteći glavom koja je bila na njegovim grudima. - Mama je ta. Ona je ta koja me uvek napada prošle večeri me je nazvala kurvicom pre nego što sam izašla, samo zato što sam stavila karmin. - Da te je tata video da imaš karmin, ne bi ti uopšte dozvolio da ideš na zabavu! - objasnio je Hju strpljivo, samo što ona nije slušala, nije mogla da razume, odbijala je to da shvati. Njena majka je ta koja joj stvara probleme! - Jednostavno to više ne mogu da podnesem. - Nećeš morati još dugo to da podnosiš - rekao je Hju. - Završi sa ispitima, uzmi diplomu i možda će se stvari srediti kad odeš na fakultet, ali ne možeš tek tako sada sve da odbaciš. Zamalo da jeste. Tog jutra, sećajući se svađe, još tri meseca u školi je izgledalo beskonačno, i daleko lakše bi bilo jednostavno otići, pronaći posao, ili raditi bilo ha ako je to značilo da može da ode, da joj bude dozvoljeno da živi. I tada ju je on zagrlio. - Nemoj da prenagljuješ, jer ćeš onda zbog toga žaliti celog života. Ceo život je mnogo duže nego tri meseca... čak i njene zbrkane misli su mogle to da razluče. S glavom na njegovim grudima, mogla je da čuje ravnomerne otkucaje njegovog srca, da oseti kazaljke vremena koje su je tešile, samo što one nisu... _____________________ * Arm - ruka; strong - jak (Prim. prev.)
30
Klatno je zastalo na rubu vremena, dotaklo sledeću sekundu i vratilo se otkucavajući u drugačijem ritmu. Njegova usta su bila blizu, samo nekoliko centimetara daleko, i pričala joj, govorila joj da se drži, izgovarala razumne reči koje su je tešile. Tek odjednom je postala svesna toga... i iznenada je shvatila da je on posmatra onako kako nikada ranije to nije radio. Sve se tada promenilo. U očima im se pojavio strah jer su oboje shvatili da gledaju jedno u drugo onako kao to ne bi smeli. I zatim ju je on poljubio... ili je ona poljubila njega. Bez obzira na to koliko puta je Bonita vraćala u mislima tu sliku, nikako nije mogla da reši ko se prvi pomerio, samo su im se usne spojile, stapajući se u jedan izuzetan ukus. Njegove usne su u početku bile nežne, i polako osvajale njene, dok su njene nevešte usne bile nesigurne, naslađujući se opojnim uzbuđenjem, dodirom njegovih punih usana na njenim, zanosnim mirisom i nežnom svežinom njegovog jezika. I onda se ona opustila jer je iznenada shvatila da su im želje iste. Nestrpljenje je raslo u njoj, lančana reakcija koja je zapalila svaku ćeliju. Zudeći za dodirom, ona se pripila uz njega i on ju je prihvatio, dok su njegovi prsti mrsili njenu kosu - i bila je zahvalna što se iza nje nalazio kuhinjski pult na koji je mogla da se nasloni, ne zato da joj pruži oslonac već zato što je on mogao snažnije da je stisne. Ne prekidajući telesni kontakt, njegove usne su lagano krenule prema njenoj bradi, sočnim poljupcima obasule njen vrat, dok je još uvek držao njenu kosu, strasni, strasni poljupci koji su duboko prožimali celo njeno biće. Zatim su se njegove ruke sa kose spuštale preko njenih leđa i išle prema prednjem delu, do njenih dojki koje su gorele od želje da budu u njegovim rukama. I bile su, ali preko mekane tkanine njene kućne haljine. Čulo se njegovo tiho jecanje dok ju je još uvek ljubio, a njegov palac je milovao njenu bradavicu, dok ju je drugom rukom samo obuhvatio oko struka, i imala je osećaj kao da je miluje iznutra. Mogla je da čuje njihovo isprekidano dahtanje, mogla da oseti sve jaču čežnju, tu potrebu za još bližim dodirom, bestidnu, čudesnu, nagonsku potrebu koja je sada težila prema novom cilju, nežni poljubac koji se prelivao u opasnost.
31
Oh, njena majka je bila u pravu. Poljupci zaista mogu da dovedu do drugih stvari. Čudesnih drugih stvari kao kad se rastvori kućna haljina i začuje tiho jecanje iz njegovog grla pri dodiru njene kože prstima, nežno, nežno milovanje koje ga je uzbudilo. Bonita je to znala jer ga je osećala na sebi, i ona je želela još. Zelela je da oseti njegovu kožu na svojoj. Sklonivši njegovu majicu žurnim pokretima, ona se pripila uz njega, ljubeći ga dok je on još uvek ljubio nju. Zaboravila je da su u kuhinji; stvari kao što je vreme i mesto bile su sasvim beznačajne, dok on nije prekinuo kontakt, trgnuo glavu, zatim naglo odvojio svoje telo od njenog. - Boni... - Mogla je da čuje kako se bori da se uspravi, a ta jedna reč je zvučala kao izvinjenje, iako je to bilo bespotrebno. Ona istinski nije želela da se to prekine, obasula je njegovo lice vrelim, očajničkim poljupcima ali ju je on ponovo odgurnuo, i bez obzira na to koliko puta je ponavljala tu scenu u svojoj svesti, još uvek nije znala da li se povukao zato što je čuo kola njenih roditelja. Samo je znala da su njeni roditelji ubrzo bili u kuhinji, a Bonita je sva smetena pokušavala da se ponaša normalno, i dok je pravila piće, trudila se da bude ljuta na njih ali je njeno srce bilo raspevano, a Hju je, ovog puta ne tako smiren i pribran, sedeo za kuhinjskim stolom i pokušavao da ćaska s njenim ocem. Dok je sada zurila u plafon, a suze joj navirale na oči i zatim tekle vlažeći joj kosu, bilo joj je teško da po-veruje da je bila tako srećna - da je samo jedan jedini poljubac sve preokrenuo i da su sve teškoće u njenom životu iznenada postale podnošljivije. Sve dok joj, šest sati kasnije, nije potpuno slomio srce.
32
3.
- BONI! - Prilično oštro kucanje na vratima je prekinulo njene snove, ali je Bonita odlučila da se pravi kako ne čuje, sigurna da njena majka neće ući. Pošto je rasla u kući sa tri starija brata, jedna od nekoliko efektnih svađa koje su imali obezbedila joj je malo privatnosti. - Imaš posetioca! - Mmm... - Boni! - Njena majka je jače zakucala na vrata. -Probudi se, došao je Hju! -Oh! I s obzirom na to da je bio u njenoj sobi malo pre, iako u njenim snovima, Bonita se zarumenela od stida kad je promrmljala majci da uđe. Bila je zahvalna zato što je bar bio toliko pristojan da sačeka ispred vrata dok ju je Karmela malo sredila za posetu lekara. - Hju je zvao sinoć pošto si otišla na spavanje - objasnila je Karmela - i rekao da će doći da te pregleda, da bi nam uštedeo put do bolnice. - Mogla si da mi kažeš! - promrmljala je Bonita, dok joj je majka pomagala da ustane, što nije bilo lako, jer je lokalna anestezija koju joj je Hju dao odavno prestala da deluje i ona je bila ukočena od spavanja. Njena kosa je, i pored velike količine balzama, bez sumnje izgledala neobično raščupana! Ali Hju sigurno to neće ni primetiti - on je sasvim navikao da vidi ljude u najgorem izdanju, tešila se Bonita kad je on žustro ušao. Mirisao je na svoju omiljenu kolonjsku vodu i izgledao vrlo privlačno, čak i bez odela, obučen sportski. Zbog dugačkih nogu u crnim farmerkama i dugačkih ruku u sivoj majici, njena inače mala spavaća soba je izgledala još manja dok se naginjao nad njom. - Dozvoli samo da brzo pogledam tvoje rame a onda možeš ponovo na spavanje.
33
- Koliko je sati? - Bonita je pogledala na sat pored kreveta, i bilo joj je drago što je videla da je Karmela stavila tamo solju čaja. - Nema još ni osam. Možda zato što je shvatio da ne može da funkcioni-še bez gutljaja čaja, on joj je dodao solju. - Popij malo. - Hvala ti za ovo, Hju - rekla je Karmela. - Zaista si nam puno olakšao. Da li bi mogao da ostaneš na doručku? - Veoma rado - rekao je Hju spremno. - U stvari, zašto vi ne odete u crkvu? Ne smeta mi da još malo ostanem. - Ne treba mi dadilja. - Progunđala je Bonita. - Samo sam povredila rame. - Nisam ovde zbog tebe! - Hju je naglasio. - Hoću da popričam s tvojim tatom. - Da li si siguran? - protestovala je Karmela, ali ne previše - već je bila na pola puta prema vratima. - Ako malo požurim, mogu da stignem za misu u devet. Bilo je čudno ostati nasamo s njim, čudno što ga je majka ostavila s njom. - Ne mogu da verujem da me je zaista ostavila samu s muškarcem u spavaćoj sobi... - Bonita je pokušala da se našali ali se Hju nije nasmejao. - Ja nisam muškarac jutros - ubacio je - ja sam lekar. Bila je to Hjuova prva poseta Bonitinoj spavaćoj sobi. Ova kuća je njemu bila drugi dom dok je studirao, ali osim što bi provirio da kaže ćudljivoj, pegavoj tinejdžerki da završi domaći zadatak ili da je večera gotova, ili da njena majka želi da ona utiša muziku, nikada nije kročio nogom preko praga ove sobe. I bilo je posebno neugodno da to učini sada, naročito posle jučerašnjeg malog otkrića! Mislio je da je okončao priču s njom pre mnogo godina - ili, tačnije, veoma je svesno nije ni otpočeo. Posle povratka u Australiju, Boni mu je jasno stavila do znanja da ga ne voli i da mu nije oprostila - što je značilo da on zna na čemu je. Oh, svakako, ljudi govore čudne stvari kad su pod sedativima, ali je sada bio u pitanju način na koji je to rekla, o prekoj potrebi koja se čula u
34
njenom glasu, u izbezumljenom pogledu u njenim očima od koga mu se zavrtelo u glavi. I šale u vezi s tim da mu je dozvoljno da ude u njenu spavaću sobu, svakako nisu bile prikladne, ali je on osetio malu krivicu zbog svog osornog tona zbog koga se Bonino lice neprijatno zarumenelo. - Samo sam se šalila - promrmljala je. - Znam. - Nasmešio se. - Uzgred, užasna spavaćica. - Hvala. Možda je užasna, ali je isto tako bila ogromna, što je značilo da on treba samo malo da je pomeri da bi pregledao njeno rame. Hju je brzo proverio položaj i ukočenost, onda je proverio osetljivost u njenim prstima pre nego što je izjavio da će verovatno preživeti. - Imaš jednu veliku modricu tu. - Znam. - Koja će izgledati još gore u narednih nekoliko dana. - Znam i to. - Treba da uzimaš lekove za umirenje. - Obećavam da neću biti hrabra - našalila se, i ovog puta se stvarno nasmejao. - Da li sam juče bila strašna? - Jesi... - Osmeh mu je bio još veći. - Pa, reč stoik mi baš nešto ne pada na pamet. - Ja inače nisam takva! - Bonita se durila. - Ali je stvarno boleleo. Od sada ću saosećati mnogo više s pacijentima. - Ti si uvek ljubazna s pacijentima. - Bio je to prvi kompliment koji joj je uputio otkad su radili zajedno, i mora da se i sam Hju veoma iznenadio jer se brzo vratio na poslovni ton. - Dobro, od sada si problem svog lekara opšte prakse. Ja sam ti dao bolovanje sledeće četiri nedelje, ali zakaži pregled kod lekara opšte prakse ove nedelje. Neprekidno nosi imobilizator nekoliko dana, posle toga možeš da ga skineš i okupaš se ali moraš nositi povez ili nešto slično... znaš kako se to radi. - Evo! - spustio je doznaku za bolovanje i izveštaj za lekara opšte prakse na toaletni stočić. - Na mestu voljno! - Mnogo ti hvala... - Bonita je pokušala da bude ljubazna -...zbog jučerašnjeg dana i zato što si došao danas da me pregledaš.
35
- Drago mi je da mogu da pomognem. Znam koliko je tvoja mama sada zauzeta. - Pa, u svakom slučaju, hvala. - Zašto ne nastaviš da spavaš? Male su šanse za to! Pomislila je Bonita pošto je Hju sišao niz stepenice. Već je spavala dvanaest sati i, slušajući smeh i ćaskanje koje je dopiralo iz kuhinje, poželela je da ustane i da im se pridruži. Želela je da može da se smeje i šali i nadmudruje sa Hjuom kao što to radi ostatak njene porodice - čak i da se ponovo zadirkuju i šegače kao što su to radili nekada, kad je ona bila samo Polova mala dosadna sestra. Jedan poljubac, rekao joj je, slamajući joj srce. Jedan poljubac, koji za Hjua nije značio apsolutno ništa! Ali je to bilo više od poljupca, znala je da jeste, i sa suzama u očima mu to rekla. Grubo - izuzetno grubo - on joj je stavio jasno do znanja da ona greši! - Oh, za ime boga, to je ono što momci rade kad je tu neka devojka... Njegovo lice je bilo tvrdo i hladno i bezizražajno kao stena, kad joj je zario nož u srce. -To je ono što rade momci kad im se pruži prilika. Treba da budeš pažljivija... i treba da odrasteš, Boni. Treba da prestaneš da zbunjuješ svakoga i prevazideš tu glupu zaludenost koju osećaš prema meni već godinama i nastaviš sa svojim životom. Čak i šest godina kasnije, njegove reči su je još uvek bolele, terale je da pocrveni do temena glave, terale je da se sklupča i umre od sramote. Kako, razmišljala je Bonita, oprezno se izvlačeći iz kreveta, treba ona da zaboravi i nastavi kao ranije posle toga? - Oh, ustala si! Staviću jaja da se skuvaju. - Polako se krećući prema kuhinji, znala je da verovatno izgleda kao strašilo u spavaćici svoje majke i staroj kućnoj haljini preko zdrave ruke. Kosa joj je bez sumnje štrcala na sve strane, ali joj to nije smetalo da se pridruži Hjuu i ocu za stolom gde je njen otac, koji je jutros izgledao mnogo vedrije, čitao novine.
36
S velikom mukom, jer joj se ruka tresla zbog težine, Bonita je usula sebi solju čaja iz prepunog čajnika. Videla je kako se Hju zlobno smeška. - Zamoli i neko će ti pomoći! - Mogu i sama, hvala! - Bonita je rekla, i prosula skoro polovinu šolje dok je sipala. - Daj mi svoje ključeve, Boni, i ja ću otići do grada posle crkve doviknula je Karmela za šporetom. -Mogu da svratim do tvog stana i pokupim nešto tvojih stvari, toaletu i slično! - Ići ću i ja s tobom! - progundala je Bonita. - Nemamo vremena da se ti spremiš za crkvu, a ja se neću vraćati da bi tebe pokupila! Samo mi daj ključeve i reci šta treba da ti donesem! Hju se smejao kao lud zbog njene nelagode. Pošto njeni roditelji nisu mogli da ga vide, rugao joj se praveći užasnuti izraz lica dok se Bonita vrpoljila u stolici, zamišljajući kako njena majka obučena u svečano nedeljno odelo upada kod Emili i bog zna koga još s njom! I... Oh, ne, Bonita je pomislila, i oblio ju je hladan znoj. Njene pilule su u fioci pored kreveta... - U pomoć! - Mrzela je što to mora da uradi, ali je još više mrzela pomisao na majčin gnev, pa je bez glasa izgovorila ove reči okrenuta prema njemu, samo što on nije gledao u njenom pravcu. Hju je baš sebi nasuo solju čaja i smeškao se nekako za sebe, i onda, uhvativši njen izbezumljen pogled, njegov smešak se pretvorio u šeretski osmeh. - U stvari, Karmela... - Pogledao je u Bonitinu majku. -Ja idem danas u grad. Boni, zašto ne pozoveš svoju cimerku i zamoliš je da spakuje nešto tvojih stvari u kofer? Mogu ti ga doneti večeras. - Da li si siguran? - namrštila se Karmela. - Ne možemo tražiti od tebe da nam to učiniš! - Stvarno mi nije problem. - Hju je slegnuo ramenima. - Ionako idem u tom pravcu. - Pa, onda moraš ostati na večeri kad doneseš kofer! Svi momci će biti ovde - Karmela je rekla usput, uputivši se prema stolu, kao da je to uobičajen događaj što njena tri sina dolaze ove nedelje. - Biće divno kad svi budete na okupu.
37
- Ne bih ostao na večeri - rekao je Hju. - Samo ću ostaviti kofer. Ali njeni roditelji nisu mogli da naslute pravi smisao tih reči čak i kad bi ih one udarile brzinom od sto milja na sat. Ne ulazi njima u glavu da Hju možda ima milion drugih mesta na kojima bi radije bio tog retkog slobodnog vikenda! - Dođi na večeru! - naredio je Luiđi. - Biće kao u dobra stara vremena. Karmela se usiljeno nasmejala, i spustila dva kuva-na jajeta s ljuskom i parčetom tosta bez butera na sto. Bonita je shvatila da je svaki materinski instinkt koji je njena majka ispoljila prošle večeri izgleda nestao s vodom za kupanje, pošto je požurila da se spremi za crkvu i ostavila Bonitu da se sama snalazi sa doručkom. - Da li ti treba neka pomoć, Boni? - Hju se nacerio. - Oko jaja, mislim. - Molim te! - Bonita mu je uzvratila usiljeno se osmehnuvši. A onda se ukočila kad joj je prišao. Njegovi dugački prsti su držali nož i vesto ljuštili jaja. Cak je namazao buterom njen tost i isekao ga na komadiće. - Hvala ti! - Hju ju je podsetio da kaže kad je spustio nož. - Hvala ti. Karmeli je trebalo oko tri minuta da se spremi, a svoje uobičajene jahaće pantalone i majicu zamenila je elegantnom sivom haljinom i jednostavnim crnim cipelama, dok joj je kosa još uvek bila zavezana u konjski rep. Bonita se ugrizla za usnu da ne bi predložila majci da stavi malo šminke - previše puta su o tome pričale da bi to ponovila. Međutim, to je nerviralo Bonitu. Njena majka, kad bi se samo malo potrudila, bila je izuzetno zgodna žena. Pa ipak, možda joj i ne treba karmin, jer se lice njenog muža ozarilo kad je sišla obučena za crkvu. On je mogao da vidi kako je ona lepa i bez toga. - Vratiću se do deset i trideset, najkasnije do jedanaest. - Nemojte da žurite - uveravao ju je Hju. - Zašto ne ostaneš na jutarnjoj kafi posle službe? -predložila je Bonita, jer je videla podočnjake od umora oko očiju njene majke i znala da joj je potreban predah od kućnih poslova. To druženje u crkvi, Bonita je bila sigurna, bio je glavni razlog što je ona volela da ide tamo, ali je kao i obično rekla pogrešnu stvar. - Zašto bih se zadržavala da popijem kafu ili pojedem kolač? Poljubila je Luiđija. - Vratiću se u deset i trideset.
38
Što je u stvari Boniti savršeno odgovaralo! Nerviralo ju je to kako se Hju tako lako ponovo uklopio. Znala je da nije tu zbog nje, da je otkad se vratio u Australiju bio redovan posetilac, ali dok je pokušavala da se koncentriše na nedeljne novine, a on sedeo i igrao karte s njenim ocem i ćaskao s njim kao da su stari prijatelji, bolelo ju je što svi mislile kako je on divan. Hju ne može da pogreši. Kad bi samo znali! A to što se Hju vrzmao po kući, kad je ona savršeno sposobna da pazi na oca, samo ju je nerviralo. Pa ipak, kad je kazaljka na satu prošla deset i trideset i ona videla kao Hju pomera oca da bi mu namestio jastuke kad je Luiđi dobio napad kašlja, i smirenost s kojom je Hju stavio ocu masku na lice i dao mu raspršivač, Bonita je zaključila da je dobro što je on tu. I, da, bilo joj je drago što je on tu kad je nazvala Emili i zamolila je da spakuje kofer - bolje je da bilo ko svrati nedeljom, samo ne njena majka. - Izvoli. - Dala mu je svoj ključ svog stana. - Emili kaže da možda neće biti u stanu, ali će ostaviti kofer u hodniku. Ona zna šta meni treba, tako da ti ne... - Ne brini - prekinuo ju je. - Nemam želju da preturam po tvojim stvarima. Čudno, mislila je Bonita kasnije dok se vrzmala po kuhinji i pomagala majci da pripremi večeru, kako Hju može da je uteši i ponizi istovremeno. I bilo je skoro kao u stara vremena. Riki, bez svoje žene Harijet, koja je utrošila dva sata vožnje da bi stavila decu na spavanje; Marko, koji je bio Rikijev partner u veterinarskoj ambulanti, našao je zamenu da radi umesto obojice; i Pol, koji je makar za večeras zamolio kolegu da ga zameni, svi su došli kao da je najlakša stvar na svetu pobeći i svratiti na Kar-melino nedeljno pečenje. Da, skoro kao u stara vremena, jer su se momci dobroćudno šalili a Luiđi rekao Boniti da ide u kuhinju i pomogne majci. - Odmah! - Hju se zlobno nacerio kad je Bonita poslušno krenula ka kuhinji.
39
Karmela je sasvim jasno stavila do znanja Boniti tokom celog popodneva da ona više smeta nego što pomaže, ali joj je ipak dozvolila da promeša sos kad je ona počela da postavljala sto. - Pazi da se ne zgrudva, kao onaj sos sa sirom koji si napravila posle podne. I tako je ona stajala i mešala kad je Hju, zlatni dečak, ušao i ponudio se da izreže meso, dok je Luiđi uživao u društvu svojih sinova u salonu. - Boni! - zaurlala je Karmela kad je Bonita za sekund prestala da meša. - Prilično je teško da mešam i smanjim plin u isto vreme, sa... - Samo jednom rukom! - odbrusila je Karmela. -Poštedi me melodrame, Boni! I zaćutala je, stiskajući zube i nastavljajući da meša, jer je znala da je svađa nešto što sada baš nikome nije potrebno, ali je napetost bila nepodnošljiva, a toplota je u kuhinji rasla sa svakim jelom koje je Karmela iznosila. Karmela nije samo prihvatila veru svog muža kad se udala, prihvatila je i još nekoliko italijanskih običaja - kao na primer, pripremanje obilja hrane - ogroman komad junetine, grilovanu šargarepu, pečene krom-pire, pečenu bundevu, grašak, karfiol, sir i, naravno, u slučaju da neko želi nešto da gricne dok čekaju na kolač sa kajsijama, pripremila je i lazanje! - Svako bi pomislio da nam dolazi kraljevska porodica na večeru. Bonita je pokušala da se našali kako bi ublažila neprijatnu atmosferu. - Ovo je moja porodica! - Rekla je Karmela besno, uzevši sos i ostavljajući Bonitu da stoji. Bonita je pogledala u Hjua, koji joj je uputio jedva primetan osmeh. Nije znala da li to znači podršku ili razočaranje što je ponovo rekla nešto pogrešno i uznemirila mamu. - Ovo izgleda divno, mama! - Marko je rekao pravu stvar. - Ako ostane nešto lazanja, Harijet je zamolila da ponesem malo kući za nju! - Po Karmelinom osmehu i Riki je rekao pravu stvar. - I ja hoću da ponesem malo! - dodao je Pol. Oh, svi su večeras u formi, čak i Hju! - Kakvo je ovo smeće! - Luiđi se namrštio na bocu skupocenog vina koju je Hju doneo.
40
- O čemu vi to pričate - to je odlična kapljica! - rekao je Hju svojim nadmenim glasom dok je Bonita uzimala u ruku nož i viljušku. Hju je možda zvučao arogantno, ali je bio dovoljno bistar da ne testira njenog oca kada je u pitanju vino! Naravno, Luiđi se nasmejao jer je shvatio šalu mnogo pre nego ostali. Hju je, u stvari, doneo vino Luiđijevog najvećeg suparnika. Hju je to često radio, voleo je da zadirkuje njenog oca. - Za mojim stolom pijemo moje vino! - rekao je Luiđi odlučno, i naravno Hju ga je poslušao, uzevši bocu s pregrade za vino i napunivši svakome čašu. Bez obzira na Bonitin zabrinut pogled, jer njen otac prima morfijum, Hju je napunio i njegovu čašu do vrha. - Možda tata ne bi trebalo... — Ona nije završila rečenicu jer ju je Hju prostrelio pogledom u znak upozorenja. - Razumem. I baš kao što bi ona jedva i probala vino iz pune čaše, Bonita je shvatila, tako će i njen otac učiniti. Bio je to očajnički pokušaj da sve izgleda normalno - svi su se pretvarali da je to samo još jedno nedeljno veče, da to nije jedna od poslednjih nedeljnih večeri kada oni ovako sede za stolom. Ali je bila. Dok su se svi smejali i ćaskali, Bonita im se pridružila, iako se borila sa svojim mesom isto koliko i njen otac sa svojim sosom i pireom. Takode se borila i sa saznanjem da je ovo možda poslednji put da su svi ovako na okupu. Cak je i roštiljijada planirana za nekoliko nedelja bila neizvesna. - Boni! - rekla je Karmela, bar jednom je ne grdeći što ne jede dovoljno. - Budi malo od koristi i raskloni sto. I to je i uradila - rasklonila tanjire jednom rukom i zatim ostala malo u kuhinju i glasno izduvala nos u krpu za sude. - Nadam se da je nećeš upotrebiti da obrišeš sude. — Unoseći tanjire, Hju ju je zatekao na delu. - Kako si? - Odlično! - Boni se na silu nasmejala. - Stvarno?! - odgovorio je Hju, što je bila najlepša stvar koju je mogao da kaže, stavivši joj do znanja da zna koliko joj je večeras teško. - Hajde da iznesemo ovaj puding.
41
- Samo krem od vanile za tvog tatu... — Karmela je umarširala u kuhinju. - Hajde, Boni, izgnječi tati malo kajsija sa kolača. Sto je i uradila zdravom rukom dok je njena mama spretno servirala voćni kolač na preostalih šest tanjira i dodala tri Hjuu da ih ponese, ostavljajući Bonitu da odnese kolač ocu. Bilo je to samo još jedno nedeljno veče - skoro bi se moglo tako reći. Namestivši se udobno ispred televizora posle obilne večere, Bonita bar nije morala da pere sude. Savršeni Pol, hirurg, po prvi put je navukao gumene rukavice a da nije bila u pitanju operacija, dok su Marko i Riki proveravali raspored vakcinisanja konja sa Luiđijem. Hju je zaspao ispred televizora i, za razliku od ostalih, uspeo da izgleda fantastično dok je dremao - Hju nije hrkao otvorenih usta! Ispružio je svoje dugačke noge a ruke stavio ispod glave sa plavom kosom. Izgledao je isto kao onih nekoliko večeri U noćnoj smeni kad je dežurala s njim i zaticala ga u prostoriji za osoblje kako drema, a ipak svakog trenutka spreman da krene u akciju. Da li se on ikada u potpunosti opušta? Bonita je razmišljala, sklupčana na sofi, sklopljenih očiju, sa željom da je to samo još jedna nedelja, sa željom da se ponove večeri kao što je ova. Hju je imao premnogo obaveza, i profesionalno i privatno. Sa profesionalnim je upoznata iz prve ruke, znala je takode da je na postdiplomskim stidijama na Kraljevskom koledžu za hirurge, što će mnogo značiti za njegovu karijeru na Urgentnom. Što se tiče privatnog života, pa iz nezvaničnih bolničkih izvora je bila dobro obaveštena i o tome! Amber, rendgenski tehničar s kojom je izlazio pre nego što je otišao iz Australije, bila je sada njegova stalna partnerka. Kada se Hju malo pomerio u svojoj stolici i još više ispružio, Bonita je ugledala zategnute mišiće na stomaku, i po tom impresivnom izgledu bilo je jasno da on još uvek uspeva da pronađe vremena da se zdravo hrani i da vežba. A po lepim kovrdžavim dlačicama koje su virile ispod dugmeta na stomaku, mogla je da vidi da je prirodno plav! Mogao je da je natera da se zacrveni čak i kada je ne gleda! Brzo je zatvorila oči, sasvim odlučna da je ne uhvati kako ga posmatra s drugog kraja sobe. Trebalo joj je samo deset sekundi da zaspi, i bez
42
sumnje, pomislila je Bonita kad ju je majka probudila kasnije, mnogo manje prefinjeno od Hjua! - Idi i uzmi torbe iz Hjuovih kola! - naredila je Karmela. - On hoće da ide. - Mogu ih ja doneti, Karmela! - Boni može da ti pomogne, čak i s jednom rukom - nisi ti nosač! On je tako divan prema njima, pomislila je Bonita sa iznenadnim grčem u stomaku koji se svakako javio zbog zavisti. Zahvalio je njenim roditeljima i poljubio ih, i oni su bili tako divni prema njemu, natovarivši ga porcijama lazanja i junetine, još jednom mu zahvalivši, sa obožavanjem... Malo su oni znali o tome kakav gad ume da bude kad mu se prohte. - Večeras si nešto ćutljiva! - primetio je Hju dok su išli po šljunkovitoj stazi pored nekoliko kola i kamioneta Acetijevih, dok nisu stigli do njegovih kola. - Bolje je ćutati nego reći nešto pogrešno! - odgovorila je Bonita. - Kao na primer? - zastao je ali je Bonita nastavila da ide. - Čime sam te to sada uvredio? - Nisi uvek ti u pitanju, Hju! - Boni! - Zgrabio ju je za zdravu ruku i primorao je da stane. - Ne umem dobro da rešavam komplikovane zagonetke. - Samo mi je muka od toga kad vidim da svi ostali govore ili rade prave stvari. Pol će otići kući i kroz nekoliko dana navratiti na desetak minuta i moja mama će ga obasuti pažnjom. Riki i Marko će obećati da će pokušati da dodu sledećeg vikenda i mama će biti van sebe od sreće što ih vidi. Tebe ne mogu da se nagledaju kad svratiš. Samo sam im ja na smetnji! - Tvoja mama je tako srećna što si ovde, Boni! Zaista jeste - naglasio je ali ni sam u to nije verovao. -U pitanju je njeno ponašanje prema tebi i to se neće promeniti dok... - Do kada? - navaljivala je Bonita, ali je Hju zavr-teo glavom. - Samo imaj strpljenja. - Ja imam strpljenja. - Znam. - Ona mi ništa ne govori - čak mi nije ni rekla da on umire.
43
- I to znam - rekao je nežno. - Znam da ima rak creva. Znam da se proširio, ostalo samo nagađam... Traži da idem s njima na sve preglede, a onda mi kaže da ostanem u čekaonici. - Samo pokušava da te zaštiti. - Ja sam medicinska sestra! - viknula je Bonita. -Ja sam mu ćerka. Pokušala sam da razgovaram o tome sa Polom - on sigurno zna više, za ime boga, ali me on samo zavarava! Pokušavam da uradim ono što je najbolje za mamu i tatu, ali bez ikakvih informacija. I da se taj dan nije dogodio pre toliko mnogo godina, da je on stvarno bio prijatelj, bilo bi sasvim normalno da je uzme u naručje i pruži joj zagrljaj podrške. Ali to se dogodilo i oni nisu prijatelji, pa je on samo tako stajao i posmatrao dok je ona obrisala par suza zdravom rukom. A ona je želela tako mnogo da je on zagrli, samo da je... drži, želela je fizički kontakt u znak razumevanja koliko je njoj teško. Da se samo malo opusti u njegovom zagrljaju. I baš to je zbunilo Bonitu dok je stajala s njim tamo u tihoj noći - da očekuje utehu od čoveka koji ju je povredio najviše na svetu. To i činjenica da je tako ljubazan sa svima, samo s njom ne. Zbog toga se osećala usamljenom i zbunjenom. - Hajde da izvadimo tvoje torbe - njegov glas je bio promukao kad je prekinuo tišinu, podsećajući je samo na to koliko su njih dvoje udaljeni. Nije mogla da se nada da će je ikako utešiti dok su prelazili još nekoliko koraka do njegovih kola. - Ovoliko torbi! - Bonita je viknula zapanjeno kad je otvorio gepek. - Da li je ona potpuno ispraznila moju sobu? - Pa, bićeš odsutna izvesno vreme... - Kako je Emili? - pitala je Bonita. - Nisam je video. - Hju je brzo rekao, a zatim dodao Boniti neseser i uzeo kofer i još nekoliko torbi. - Jednostavno su bile u hodniku. - Sigurno je bila izašla. Sve do tog trenutka Bonita se trudila da vodi opušten razgovor, ali kad je Hju slegnuo ramenima, i iznenada se pozabavio složenim zadatkom zatvaranja gepeka, Bonita je shvatila da nešto nije u redu.
44
- Hju? -Šta? - Da li si video Emili? - Rekao sam ti da nisam. Ove stvari su bile u hodniku. Lagao je. Kad je Hju odneo torbe u kuću, još jednom se pozdravio s njenom porodicom i onda im mahnuo. Pol je odvukao njene torbe u spavaću sobu i ona je počela da se raspakuje. Jedino je ona znala da ju je Hju upravo slagao. Ali zašto, to još nije mogla da dokuči.
45
4.
Uzbuđenje zbog ponovnog boravka u roditeljskoj kući ubrzo je splasnulo. Pitanja koja su je izluđivala kad je bila tinejdžerka, izgleda da su ostala ista i sada kada ima dvadeset četiri godine. S kim si pričala telefonom? Koliko je to koštalo? S kim izlaziš? Kada ćeš doći kući? Ne bi se baš moglo reći da se odala noćnom životu. Prošle večeri, u čast Bonitinog skidanja imobilaizatora, nekoliko devojka sa košarke je došlo po nju i odvelo je u lokalnu krčmu da proslave. Teško bi se moglo reći da su ludovale. Lokalna muzička grupa, šnicla, za koju je Bonita, uplašena jer više nema imobilizator, tražila pomoć da bi je isekla, zalivena sa nekoliko voćnih sokova. Ali po zavesama koje su se pomerale kad su je dovezle i hladnog pogleda i uzrujanih reči koje joj je majka uputila kad je ušla u kuću, bilo je to isto kao da je došla kući pijana nakon bančenja. Njena majka se još uvek durila sledećeg popodneva kad su se zaustavila kola i začulo se kucanje na vratima. by voki - Imaš posetioca. Tokom proteklih nekoliko nedelja Bonita je imala nekoliko posetilaca, uglavnom prijateljice sa košarke i iz bolnice, ali zbog njih Karmela nije pućila usne s gađenjem. I pošto njena majka nije pozvala posetioca da uđe, Bonita je pogodila ko se nalazi ispred vrata. - Zdravo, Bil. - Zdravo. - Uputio joj je prijatan ali bojažljiv osmeh, bez sumnje zabrinut zbog načina na koji će ga primiti njena porodica. - Čuo sam šta se dogodilo. Pokušao sam nekoliko puta da te dobijem na mobilni...
46
- Emili nije spakovala moj punjač pa sam ja nekako odsečena od sveta. - Nisam želeo da te pozovem na kuću, a nisam znao da li da dođem do tebe, ali su prošle nedelje i nisi mi se javila. Samo sam hteo da se uverim da si dobro. - Dobro sam. - Bonita se nasmešila i taman htela da ga pozove unutra, ali se predomislila da ga ne bi još više zbunjivala. - Da li si za šetnju? Šetali su se kroz vinograde prema konjušnicama, poznatom stazom kojom su se šetali mnogo, mnogo puta, samo što se danas nisu držali za ruke. - Nisam znao da li treba da ostanem po strani -priznao je Bil. - Znam da u ovom trenutku nisam baš omiljen. Tvoja mama mi je zamalo zalupila vrata pred nosom. - Žao mi je - Bonita je progutala knedlu. - Kako je na poslu? - Ne baš sjajno - priznao je Bil. - Zato je bilo teško doznati kako se oporavljaš. Svi još uvek misle da samnajveći gad sto sam raskinuo s tobom. Priča se da je sigurno postojala neka druga... - Bil - Bonita ga je prekinula. - Bio si u pravu što si raskinuo. I... mislim da je postojao neko drugi. Samo što oni ne znaju da je to bilo sa moje strane. - Da li je trebalo da sačekam? Mislim, pošto je tvoj tata tako bolestan... Razmišljala je o tome, zaista je pokušavala da zamisli tih nekoliko poslednjih nedelja s Bilom u svom životu, i nije mogla. Hju, iako među njima nema ničega, jeste bitan u njenom životu. Njegov povratak ju je prodrmao... Pokušala je da pronađe način da se izbori sa očevom predstojećom smrti i Hjuovim povratkom, a sve vreme je zavaravala Bila - i ona je lagala, Bonita je priznala sebi. Iako nije bila fizički neverna, njene misli nisu bile upućene čoveku s kojim je izlazila. Iako nije bilo ničega između nje i Hjua, on je bio taj koji je obuzimao njene misli. Dok je tamo stajala, okrenuta prema Bilu, shvatila je razlog. Ona nije želela njegove ruke na sebi. Oh, želela je da budu prijatelji, povremeno joj je nedostajao, ali njegov zagrljaj nije mogao da je uteši.
47
I ako išta u ovom trenutku može da joj pruži olakšanje, onda je to da bude sama. Da zatvori vrata noću i da bude iskrena - bar prema sebi. - Bio si u pravu što si raskinuo u onom trenutku kad si to uradio. Bonita se tužno nasmešila. - Ne postoji ništa što bih mogla da ti pružim u ovom trenutku, Bile. - Znam. - Pogledao ju je u oči i prvi put Bonita nije skrenula pogled. - Ti si nameravala da prekineš, zar ne? Mislim, da ja nisam to uradio. - Mislim da bih to uradila. - Zbunjeno je zavrtela glavom. - Moram da se izborim s tim da gubim oca... - To shvatam - rekao je Bil. - Želim da znaš, nijednom kad smo bili zajedno... - Progutao je knedlu. - Bonita, bio sam očajan kad smo raskinuli, ali je to bila ispravna odluka, i sada to znam zato što... - Bil... - Podigla je ruku da ga prekine. Nije mogla da sluša o svojim greškama, o tome kako je odbacila dobru vezu zbog te čudne, nerazumne potrage za trunkom savršenstva koje je doživela pre tako mnogo godina. - Ne želim sada da pričam o tome. - Ali moramo. - Moramo? - Bonita se namrštila. - Treba da ti kažem nešto pre nego što to učini neko drugi. - Bil, Bil, koji ju je gledao u oči i tražio istinu pre nekoliko meseci, nije mogao da je pogleda sada. - Da li je Hju razgovarao s tobom? -Hju? - Kad je došao kod Emili... - Bil se skoro zagrcnuo zbog nelagodnosti. - Video me je tamo kad je došao da uzme tvoje stvari. Čudno, kad se u tvom životu događa toliko puno stvari, kad se boriš da ne potoneš, ti pretpostavljaš da je svet stao, i čeka strpljivo dok ti ne budeš spreman da nastaviš sa svojim životom. Ali dok je tamo stajala, Bonita je shvatila da je svet nastavio da se kreće, ljudi se i dalje smeju i žive i zaljubljuju se - čak i onda kada se tvoj sopstveni svet ruši. - Hju nije ništa rekao - kazala je Bonita, iznenada postiđena što je Hju prvi saznao. Sto je Hju sada sigurno sažaljeva. - Mislio sam da će me udariti - priznao je Bil. - Ali nije. Samo je marširao po stanu i trpao tvoje stvari.
48
- Hju je stavljao moje stvari! - Emili je htela da ih spakuje. Kao što sam rekao, nikada nismo planirali... - Tako je Hju ušao ujutru posle strasne noći. Niz kičmu joj je prošla hladna drhtavica. Smešno je što joj to smeta, s obzirom na okolnosti - ali joj je smetalo. Zbog pomisli da je Hju preturao po fioci za veš, po njenim stvarima za ličnu higijenu, Bonitu je oblio hladan znoj. Na brzinu je zahvalila bogu što ne vodi dnevnik. Dobro, na stočiću pored kreveta se nalazi jedna njegova fotografija stavila ju je kad je prekinula sa Bilom - ali je ona snimila tu fotografiju i na njoj su i njeni roditelji i braća, pa ju je umetnula između ostalih pet porodičnih fotografija jer je bila u paničnom strahu da bilo ko može nešto da posumnja. Čak iako ju je Hju video, sigurno nije o tome razmišljao. Ipak, sada ima važnijih stvari o kojima treba da brine, razmišljala je dok je polako išla pored Bila i pokušavala da shvati to što joj govori. Pokušavala je da pronikne kako se on oseća. - Pokušavao sam da smislim način kako da ti kažem - samo nisam znao kako. I Emili isto. - Čini mi se da je nisam mnogo viđala od svoje nesreće. — Bonita se namrštila, i iznenada joj je jedno pitanje postalo strašno važno. Kada? — prozborila je Bonita. - Kada ste vas dvoje počeli da se viđate? - Tada - rekao je Bil. - Onog dana kad si imala nesreću. - Što je bilo mesec dana pošto su oni raskinuli, ali nije mogla da sakrije malo gorčine i sumnje u svom glasu kad je ponovo progovorila. - Veoma zgodno... Bil, hoćeš da kažeš da si uhvaćen tada! - Govorim istinu, Bonita... - I tada ju je stvarno pogledao i znala je da ne laže - znala jer je Bil dobar momak, i Emili je zaista divna devojka čak iako, što je Bonita povremeno mislila, nije poznata po tome da ima jak lastiš na gaćicama. - To je poslednja stvar koju sam očekivao da će se desiti. Već su svi na poslu protiv mene, i zovu me gnjida što sam te ostavio. Sačekaj dok još ovo saznaju. Otišao sam te subote da uzmem preostale stvarčice i Emili je ispričala šta se desilo s tvojom rukom. Popio sam pivo... Emili je pričala i rekla da ne može da veruje da smo raskinuli. Ja joj nisam rekao za Hjua, naravno. - Zapazio je Bonitin zabrinut pogled. - Još uvek nisam. I nikada neću. Međutim, ono što
49
sam rekao jeste da ti nisi bila srećna, da to nije tako jednostavno, da me jednostavno više ne voliš. I ona je zatim pokušala da me malo uteši i ulije mi malo sa-mopozdanja, i... - Jedna stvar je vodila drugoj? - Bonita je produžila. - Nije bilo ničega, ničega među nama do tada. Stvarno mi je važno da to znaš. - Bilov glas je bio uzrujan i ma koliko je njemu bilo stalo da ona to sazna i njoj je, shvatila je Bonita, bilo to isto tako važno. - Nisam znao kako da ti to saopštim, zbog tvog tate i ostalog... Žao mi je. - Ne treba ni zbog čega da ti bude žao, Bil. - Pokušaj to da kažeš ostalima kad se sazna. - Ja ću im reći. - Bonita ga je pogledala odlučno. - Drago mi je, drago mi je zbog vas oboje, iskreno to govorim. Mada je osećaj nekako... - Bonita se mučila da nade pravu reč. - Proći će izvesno vreme dok ja to ne složim u glavi, pretpostavljam. - Iznenada joj je na pamet pala strašna misao. - Ne mogu da zamislim da se tamo vratim. - Ja se nisam uselio. - Bil se nevoljno nasmešio. - Molim te, nemoj se iseljavati zbog mene. Čak i ne volim da odlazim tamo puno. Jednostavno mi izgleda pogrešno. - Pa, nije. I stvarno nije, shvatila je Bonita dok su se lagano vraćali prema kući. Čovek ne bira u koga će se zaljubiti - kad bi život samo bio tako prijatan, razmišljala. Ona nije znala da li još uvek nešto oseća prema Hjuu, baš kao što ni Bil nije znao da li počinje da oseća nešto prema Emili. Život i ljubav ne dolaze uvek kao garantovano dobra kombinacija izbora. - Hju je došao. - Bil je glavom pokazao na srebrna kola na stazi prema kući, koja nisu bila tu kad su pošli u šetnju. - Hju je uvek ovde... - Bonita se samo kratko nasmešila. - Ili jaše Ramona u cik zore ili ćaska s tatom, on im je kao sin. -Ali tebi nije kao brat... - Bil se nasmejao, pun razumevanja. - Manje sam ga viđala kad sam radila s njim. Pa ipak... - Bonita je zastala za trenutak. - Mislim da svi dolaze češće ovih dana. - Kako je njemu?
50
- Odlično! Pa, prema maminim recima on je... -Suze su počele da joj naviru na oči. - Mada stalno gubi na kilaži. Patronažna sestra hoće da mu stavi nazoga-stričnu sondu i dopuni mu ishranu, ali on odbija. Pa ipak, kao da je nekako dobio novu snagu, pa organizuje roštiljijadu i slično. - To je u subotu, zar ne? - pitao je Bil. - Biće nekako čudno to što neću biti za tu priliku ovde. Kako se ti slažeš sa mamom? - Isto. - Bonita je slegla ramenima. - Sve što uradim izgleda da potvrđuje Hjuovo mišljenje o meni: da sam samo jedna nezrela devojčica Acetijevih. - Ti nezrela? - Bil se namrštio. - To ne liči na tebe. - To je stvar tačke gledišta. - Bonita se nasmejala usiljeno. — Stvari su malo zategnute u kući trenutno. Znaš kakvi su mama i tata - zrelost za njih znači skrasiti se i udati se. Nikako šetnja kroz vinograd s bivšim dečkom i otkriće daje s mojom prijateljicom... Nasmejala se jer se on trgnuo. - Šalim se. -1 sama se trgla. - Na neki način. Izgleda da oni misle da je moj život haotičan, dok je u stvari dosadan kao i obično. Čini se da Hju trenutno samo lovi svaku moju pepirku s mamom. Zbog toga što ponovo živim ovde, osećam se ponovo kao tinejdžerka. - Pa, nisi više. - Znam! Da sam igrala po njihovim pravilima, mi bismo sada bili u braku i živeli strašno nesrećno ili vodili brakorazvodnu parnicu. Ja ću se držati svojih pravila igre. - A to je? - Još ih nemam - priznala je Bonita sa osmehom. -Srećna sam sa ovakvim životom i videću dokle ću dogurati... - Nasmejala se malo više. - Nikada mi se nije dopadalo to što se zoveš Bil. Bil i Bonita zvuči kao dečja pesmica, jednostavno ima previše slova ,,B" da bi bilo savršeno! - Skoro da je tako. - Hvala ti - rekla je Bonita. - što si imao hrabrosti da dođeš. Znam koliko ti je bilo teško. - Kad se vraćaš na posao?
51
- Kroz nekoliko nedelja. - Bonita je slegla ramenima. - Samo lakše poslove. Stvarno, ne znam šta ću uraditi za stan. Zasada ću morati da vidim kako se budu odvijale stvari s tatom. Ne znam da li sam mami od neke koristi, ali ću možda ostati još malo. Jednostavno ne znam. Pozvaću Emili uskoro, a ti joj reci da sam dobro. Bilo je u redu da mu dozvoli da je zagrli za rastanak. U redu zato što je, kad ju je zagrlio a zbog čega se nije osećala nimalo neprijatno, to bila potvrda onoga što su oboje osećali. Među njima nije bilo ničeg drugog osim prijateljstva. - On je baš drzak - odbrusila je Karmela kad je Bonita ušla u kuću. - Pusti to, mama. - Da tek tako dođe pred ulazna vrata, šepureći se kao ćuran, posle svega što si propatila zbog njega... - Bil je dobar mladić. - I videvši Hjua kako igra karte s njenim tatom, razljutilo ju je to što je primetila kako mu se obrve malo izvijaju dok je branila Bila pred svojom majkom. Proključala je od muke kad je videla da Hju misli da zna bolje od nje šta se zaista događa. - Lepo! - frktala je Karmela. - Mogu da smislim još mnogo reči za njega... - I kad je zaustila da kaže neke od njih, da potkrepi svoju tvrdnju, Boniti je prekipelo. Suze, saznanje da njena majka pokazuje toliko mržnje, sve je isplivalo na površinu jer je Bonita smesta briznula u plač, glasne suze besa koje su poremetile tiho poslepodne koje se njena majka trudila da stvori - spontane suze prepune emocija koje u domu Acetijevih jednostavno ne smeju da se pokažu. - Pogledaj šta je uradio - povikala je Karmela. -Vidi kako te je iznervirao. - Ako još jednom dode ovde... - Luiđi je krenuo da govori, i zakašljao se pre nego što je nastavio - moraće sa mnom da ima posla! - Vi ne znate šta pričate - Bonita je jecala. - Niko od vas! - dodala je, gledajuću u Hjua, a zatim pobegla u svoju sobu.
52
5.
Nije bila sigurna koje je bilo manje od dva zla što je moglo da je zadesi kad je neko zakucao na vrata njene spavaće sobe oko sat vremena kasnije - da li je to Hju ili njena majka. Znala je da će to biti jedno od njih dvoje, da joj kažu da ostane jaka, da njenom ocu nije potreban stres baš sada. A sve što je Bonita znala bilo je da ne želi da čuje kako je mlada i glupa samo zato što nešto oseća. Ovakvi trenuci su u njenom životu bili bolni, toliko bolni da je jedva mogla da diše - to što živi ovde, boravi ovde, gleda kako njen tata vene, a pretvara se da to ne primećuje, i žrtvuje svoju vezu sa Bilom zbog čoveka koji je nikada neće voleti, i još sluša kako ljudi krive Bila za nešto što uopšte nije njegova greška. To je jedva mogla da podnese. - Hej! - bio je to Hju. Oči je pokrila rukom, ali je mogla da čuje kako spušta solju čaja i stoji pored njenog kreveta. Nije čak ni bilo vredno komentara to što je ušao u njenu spavaću sobu. Danas nije bio ni muškarac ni doktor - više kao veliki brat koji dolazi da joj održi lekciju. Kako se osećaš? - Odlično! - Njene pokrivene oči i natečene usne samo su pojačale ironiju te nabusite reči. — Pretpostavljam da su te poslali da me malo urazumiš? - Htela je tvoja majka - onda je tvoj otac mislio da on treba... - Hju je sklonio njenu ruku i nasmešio se gledajući je u lice mokro od suza. - Čak su razmišljali da pozovu Pola da dođe iz bolnice. - Pa, teško bi došli do njega. Nije dolazio već nedelju dana. - On ne zna kako da se ponaša prema tvom ocu. To ga nervira. - Jadan Pol! - Bonita se osmehnula pomalo tužno. - A pošto su druga dvojica u Bendigu, znam da je mnogo toga na tvojim plećima. - I ti! - rekla je Bonita. To nije shvatala ranije: redovne posete uprkos Hjuovim obavezama; njegovo strpljenje s njenim ocem koga je bilo sve
53
teže razume-ti. Luiđijeva pažnja bi počela da luta usred razgovora, a Hju bi strpljivo slušao o njegovim uspomenama u nedogled. - S tim živimo - rekao je ljubazno. - A ja stvarno mislim da ne mogu - priznala je Bonita. - Ti znaš da se mi nikada u stvari nismo slagali. Ja ih volim, naravno, ali sam otišla od kuće sa osamnaest zato što su takvi. Sada kad sam se vratila, oni se i dalje ponašaju kao da mi je četrnaest. - Takvi su - a tvoja mama samo pokušava da ti pomogne u vezi sa Bilom. - Tako što govori užasne stvari o njemu! Kako to pomaže? A sada će biti ljuta na mene što sam plakala. - Ona samo želi da sve bude pod kontrolom što je više moguće. - Ne treba mi predavanje, Hju. Stvarno ne treba da mi se govori koliko je moj tata bolestan, kako im ne treba nikakvo uzbuđenje, verovao to ili ne, nisam detinjasta - samo sam ono što jesam... - Uspela je da priguši jecaj, a zatim ponovo pokrila oči dok ju je on i dalje gledao. - Smučilo mi se da mi govore da je to zato što sam najmlađa ili nezrela kad sam, u stvari, zrelija nego ikada do sada. Nesrećna sam a nije mi dozvoljeno da to pokažem, a ne pomaže mi kad ovako govore o Bilu. - U redu... - Duboko je uzdahnuo. - Znam da misliš sve najbolje o Bilu, znam da ti je bilo vraški teško kad ste prekinuli, i verovatno se nadaš da će se on predomisliti, ali ti moraš da ideš napred, Boni. Mogla je da oseti zaštitnički ton u njegovom glasu, ton odraslog koji sve zna bolje. Gospodin - ili pre Doktor - Odrasli, koji zna da momak vara sirotu, malu Boni, da jadna, šlepa Boni nema pojma, kad je u stvari Bonita Aceti primila današnji obrt događaja sa većim dostojanstvom nego što bi većina žena to mogla. - Postoji nešto što treba da znaš... - Rekao je Hju blago, sa kiselim osmehom, kao lekar koji treba da saopšti fatalnu dijagnozu, ali ga je Bonita preduhitrila. - Znam za Bila i Emili. - Znaš? - Nije mogao da prikrije šok u svom glasu. - I ako te baš zanima, meni to ne smeta. - Malo je zavrtela glavom. -Pa, nije da mi ne smeta, ali je to u redu što se mene tiče. Nismo raskinuli zbog Emili.
54
- A zbog čega onda? - Da li mora da postoji razlog, Hju? - Pošto je ponovo sklonio njenu ruku, mogao je da vidi kako joj na oči ponovo naviru suze. - Nismo bili venčani, nismo bili vereni, nismo imali decu - zašto svako očekuje od mene da jasno definišem razlog zbog koga smo raskinuli? Nije nam išlo. - Ali čak i tako... - Zašto si ti prekinuo svoju vezu? - Bonita ga je čikala. - Ili bi se pre moglo reći veze? Imao si više devo-jaka nego što mogu i da se setim, Pol takođe i Riki i Marko u svoje vreme, pa se ne sećam da je ijednom od vas neko tražio da objasnite zašto te veze nisu trajale. Mogla je da oseti kako raste panika, užasna, strašna panika jer je ona sve to govorila da olakša svoj bol. Ništa od toga nije bilo pošteno, a svaki izlaz je bio ćorsokak jer se nije imalo kuda pobeći - nije čak imala ni stan da tamo pobegne, zahvaljujući prokletim Biliju i Emili. - Znam da je ovo teško za tebe. - Seo je na ivicu kreveta. - Sve ovo je veoma teško za tebe... - Želim da pomognem mami. - Pomažeš joj tako što si ovde. - Mnogo je ljutim. - Boni... Boni - ponovio je, i sačekao je da im se pogledi sretnu da bi dao značaj svojim recima. - Ona ic obožava - ti je plašiš... - Plašim je! - Pored svih drugih stvari, reći tako nešto smešno! - Kako ja uopšte mogu da je plašim? - Ti govoriš ono što ona oseća. - Hjuovo objašnjenje je samo pojačalo njenu zbunjenost. - Ti podižeš iako mnogo poklopaca, a ona ide sumanuto za tobom i vraća ih. - Ne... - On nije razumeo. Ljuta, Bonita je zatresla glavom na jastuku jer je Hju govorio gluposti. - Ne znaš o čemu pričaš. -Ali znam. - Možda ipak treba da se vratim u stan - Bonita je rekla izbezumljeno. - Ne možeš. - Zašto? - Njene oči boje čokolade su se iznenada široko otvorile. Mada to može da bude neprijatno za Bila i Emili! Trebalo je o tome da
55
razmišljaju. Mogu da budu u Bilijevom stanu ako ne mogu da podnesu mene u blizini! - Ne možeš - ponovio je Hju. - Pa ne mogu ni ovde da ostanem. Prošle večeri sam izašla prvi put posle mnogo nedelja. Prvi put - naglasila je Bonita. - Samo s drugaricama, samo da slušam muziku, došla sam kući do deset i trideset i ona je još uvek ljuta na mene. - Onda ne talasaj. - Predlažeš da ne izlazim? - rekla je Bonita. Čekala je da se nasmeje, da kaže: „Naravno, ne!", a umesto toga, ostala je zapanjena i u neverici kad je Hju samo slegnuo ramenima. - Možda bi mogla da se nalaziš s prijateljicama za ručak? - Ne mogu da poverujem! - Tako naglo se uspravila da ju je rame zabolelo. - Ti! Ti od svih ljudi! Da li bi to rekao Polu? - zahtevala je odgovor od njegovog mrkog lica. - Ne čudi me što ljudi kažu da sam nezrela - nije mi dozvoljeno da odrastem. - Boni... - Hvala ti na razgovoru punom podrške. - Osmeh-nula se podrugljivo kad je on bespomoćno zatvorio oči. — Oh, izvini što sam te razočarala. Da li si očekivao da odeš dole šepureći se i kažeš da je sve u redu... da ću za deset minuta štrcati da oribam pod i da ću svoje prijatelje viđati samo preko dana... by voki - Boni, molim te! - Zaista bi bilo bolje za sve da se iselim - rekla je Bonita, samo malo mirnije ovog puta. - Tati baš sada nije potrebna napetost a mama i ja se ne slažemo - biće svima lakše! - Ništa od svega toga nije lako - rekao je Hju, i zgrabio je za ruku kad je krenula da ustane. - Saslušaj me samo trenutak, Boni. - Dovoljno sam čula. - Molim te. - U njegovom glasu se čulo naređenje koje ju je zaustavilo - nateralo da promeni mišljenje na pola puta pri silasku s krevera. Hju je slobodnom rukom prošao kroz kosu i duboko uzdahnuo. Sto se tiče Hjua, on se osećao kao da treba da skače padobranom prvi put!
56
Stajao je na granici između toga da bude umešan i da se drži podalje od svega. Poznavao je Boni od njene jedanaeste godine - držao jezik za zubima u toliko mnogo situacija, ali je mogao da oseti da se sada situacija komplikuje. Acetijevi su bili prva prava porodica koju je video na delu. Čudna dinamika koja je u njemu u početku izazvala znatiželju. Smene moći koje su Hjuu izgledale kao naučni eksperiment. Kao objektivnom posmatra-ču, njemu je sve to izgledalo pomalo zabavno. Prigušeno bi se nasmejao kad bi plahovita, mala devojčica dovodila u pitanje ono što se u ovoj kući smatralo nepisanim pravilom. Onda više nije bilo prigušenih osmeha, samo istinska potreba da problem sagleda sa svih strana - i da ih sve obožava. - Da li mogu da ti verujem? - Sto bi značilo? - Posmatrao je kako se njene oči sužavaju. - Samo ne želim da ponavljaš ono što je rečeno... - Nikada ne treba da se zabavljam! Sumorno se nasmejao na njenu upadicu. - Pol se bori. - Svi se mi borimo! - On je hirurg, Boni... - pogled tih zelenih očiju se zadržao na njoj. -...I ovo nije predavanje tipa „ti si samo medicinska sestra". Moraš da me saslušaš. I po prvi put je to uradila, posmatrajući ga kako guta knedle, zapažajući oklevanje u njegovom glasu, pažljiv odabir reči dok je pokušavao da otkrije nešto a da ne izneveri poverenje svog prijatelja. I ako je to moguće, da ne rasturi porodicu. - On misli... - Hju je sklopio oči. - Da je trebalo da zna? - Znala je da postoji još nešto kad je klimnuo glavom, i znala da to ne želi da kaže. Zato je o tome počela da razmišlja. Sedela je na krevetu i razmišljala kako mora da se oseća hirurg hirurg koji je operisao pacijente s rakom creva svakog dana, hirurg kod čijeg oca je rak već bio u poodmaklom stadijumu kad je otkriven.
57
- Kod tate su postojali simptomi za različite stvari — Bonita je prošaptala. - Kad bi mama stavila mnogo butera na njegov tost, on je mislio da ima srčani udar. Kad bi prihvatali svaku žalbu ozbiljno, ceo život bi proveo na ispitivanjima. A jedan jedini put kad je stvarno imao simptome, jednom kad stvarno nešto nije bilo u redu - pa, bio je suviše uplašen da kaže bilo šta. - Bonita se zagrcnula. - Previše uplašen da bilo šta preduzme. To nije Polova greška. - To je ono što on treba da čuje. - Čuće. - Bonita je klimnula. - Ja znam kako teški mogu biti tata i mama... - Sto me vraća na tebe. Piljio je u njeno ljubopitljivo lice i mogao skoro da oseti sekiru u svojoj ruci dok se spremao da je upotrebi. - Ti treba da ostaneš u kući. - Ne mogu, Hju. - Suze su joj padale niz obraze. -Neću se sjuriti dole sa koferom, ali moram da odem. Ne mogu ostati u nedogled. Tata može da pozivi još nekoliko meseci... - Mrzela je kada je blago klimnuo glavom. - A ne mogu tek tako da ostavim mamu neposredno posle toga. - Ostani, Boni. - Kako? Lično si ti rekao da ne treba da izlazim, da samo budem u kući da održavam mir. Ali, koliko dugo? Mama i ja... - Nije u pitanju tvoja mama. - Skoro je bio spreman na njenu reakciju zbog tih reči, posmatrao kako se mršti dok je pokušavala da shvati. Tvoja mama je u ovome na tvojoj strani, Boni, uvek je bila na tvojoj strani. Problem je tvoj tata - tvoj tata koji se uzrujava ako ti izađeš. - Pogrešno si to shvatio! Tata je spavao kad sam sinoć došla kući. Zato što mu je ona rekla da si dobro - isto kao što si ti njemu rekla da je tvoja mama dobro kad je zakasnila pet minuta iz crkve pre nekoliko nedelja. - Pogrešno si razumeo! - insistirala je Bonita, ali ovog puta manje ubedljivo. - Boni, da li se sećaš zabave na koju si išla, onda kad smo... Zažmurela je, jer nije mogla da veruje da će to sada da pomene. To je bila zabranjena tema, nešto o čemu se nikad ne diskutuje, najogoljeniji
58
i najbol-niji deo nje same, a evo njega, kao to poteže, baš danas od svih dana. - Sećaš se koliko si očajnički želela da ideš... - Srce joj je luđački tuklo u grudima jer je mračna prošlost iznenada izašla na videlo, i plašila se da je se priseća, naročito sa Hjuom, ali je on nastavio. - Tvoj tata nije hteo da te pusti da ideš. - Mama nije htela! - Kao uplašena mačkica ona se borila da pobegne, nije želela da to čuje, ali je nekako znala da mora, znala da nema bežanja. Hju prokleti Armstrong, sa visinom od sto devedest centimetara, bio je na njenom krevetu i blokirao je sve izlaze! - Tvoj tata je bespogovorno odbio da te pusti da ideš. Znam jer sam čuo raspravu. Ona ga je molila, preklinjala ga da te pusti, da ti veruje. -I onda sam zakasnila kući. - Čuo sam i tu svađu - rekao je Hju. - Tvoj tata je tražio adresu, bio je spreman da ode, nađe te i dovede kući. Tvoja mama je odbila da mu je da, i tvrdila je da ćeš se uskoro vratiti kući. Otišao je u krevet besan, i rekao da ide na njenu dušu ako se tebi išta desi. - Ona je znala — nastavio je Hju - kako bi ti bila ponižena kad bi se pojavili tvoji roditelji. Boni, ona je provela sve ove godine pokušavajući da ti omogući da budeš ono što jesi dok te je grdila da bi nekako umirila tvog tatu. Ti i tvoja majka ste mnogo sličnije nego što ti možeš da zamisliš... - Slične! - Boni je brzo izustila neverovantnu reč. - Ona nije uopšte kao ja. - Ali je bila - rekao je Hju tiho. - Kad je upoznala tvog tatu, po svim pričama, ona je bila ta mlada, nestrpljiva osoba... - Sada nismo slične! - Tvoja mama bi bez sumnje volela malo predaha, volela bi da ostane u crkvi na kafi i kolačima, ali zna da bi to uznemirilo tvog tatu. To isto bi se dogodilo i prošle noći kad si izašla. - Znači, ja ne treba da izlazim? - Ne — jednostavno je rekao. I to je bilo tako nepravedno, samo što je sada počela da uvida razlog. - Ne možeš sada da promeniš svog tatu. -Ne. - Bilo to ispravno ili ne, takav je. I ako ti želiš da učiniš ovih nekoliko poslednjih dana...
59
- Dana! - Nedelja možda... - Hju je zavrteo glavom bespomoćno. - Ali neće još dugo - ne govorim ti ništa što ti ne znaš. Oh, ali joj je rekao. Hju joj je rekao mnoge stvari koje nije znala i bilo joj je drago zbog toga jer je sada, kad je saznala istinu, sve bilo drugačije. Ponestalo je vetra u njenim prkosnim jedrima i ona se ponovo opustila na krevetu. To što je čula istinu, sagledala istinu, nije umanjilo njenu 60ljubav prema ocu, već je samo povećalo njenu ljubav prema majci. - Samo polako s njom sada. Nemoj pokušavati da menjaš stvari. - Neću. - Tako se ona ponaša kada si ti u pitanju - nastavio je Hju. - Ona ne želi gužvu i dramu. Potrebno joj je da tvoj tata vidi da si ti dobro. I nije reč o tome da si najmlađa ili nezrela, reč je o tebi takvoj kakva si... i njenom nastojanju da budeš svoja u odnosu sa svojim staromodnim italijanskim tatom. - To misliš? - Znam. - Nasmešio joj se. - Volim tvog tatu, Boni, on mi je bio više otac nego što je moj rođeni otac to ikada bio. Ne postoji čovek kome se više divim, ali on je izuzetno težak čovek. - Tata?! -Da. - Tata?! - upitala je ponovo, a on je to potvrdio klimanjem glave. - A tvoja mama radi ono što je oduvek radila - pokušava da ti omogući budeš svoja i da nekako održi mir. Ona ima tebe, Boni. Sto je imalo još manje smisla! I Bonita se povukla, ponovo zauzela svoju uobičajenu mrzovoljnu pozu ležeći na jastuku, zureći u plafon, samo što se sada naslonila malo snažnije pa se trgla zbog toga. - Kako je tvoje rame? - upitao je Hju. - Bolno - priznala je Bonita - ali samo zato što je juče dolazio fizioterapeut - lagane dužnosti na poslu će biti lake posle vojničkih vežbi koje mi je nametnula. - Još uvek joj se smešio ali je ona samo želela da on ode, želela da razmisli o onome što joj je rekao, a da je njegovo prisustvo ne ometa. Hvala ti na razgovoru podrške. Možeš sada da ideš - kaži im da sam dobro...
60
- Da li si? - Biću. - Ti si stvarno žilavo malo stvorenje... - nasmejao se - ispod svega. - Ispod čega? - Suza i drame! - Ja sam polu-Italijanka! A Hju je tako retko bio nežan, ali kad je bio takav, bilo je lako zaboraviti kako ume da bude zao povremeno. Veoma, veoma lako zaboraviti kad su njegovi prsti bili na njenom povređenom ramenu i nežno ublažavali njen bol. Iznenadio ju je. Samo je lagano milovao njeno rame, pa ipak ju je iznenadio. On nije lekar u njenoj sobi a nije ni brat - on je Hju, netremice je posmatra i dalje mazeći njeno rame, zbog čega je ona jedva disala. - Izaći ćeš i popričati s njima? - upitao je Hju, kao da se razgovor normalno nastavlja, kao da taj emocionalni naboj u vazduhu nije prisutan. Samo je njegov glas sada bio malo grublji a Bonitin je, kad je uspela da progovori, bio slabašan i bez daha. - Uskoro! - Dobro - Hju je klimnuo. - Ja uskoro idem - radim večeras. - U redu. Bio je to sasvim običan razgovor, samo što ju je on ljubio. Oh, on je nije poljubio, niti je ona njega poljubila, ali su se ljubili, svako od njih vraćajući uspomene dok su tako zurili, prisećajući se ponovo tog jutra kad ju je poslednji put tešio - zaboravljajući kako se to loše završilo. - Navratiću sutra ujutru kad se probudim... - Njegovi prsti su prelazili preko njenog ramena dubokim, čvrstim pokretima, i bilo je to kao da struja ponovo teče posle prekida, a celo njeno telo je dobovalo kao da je ponovo oživelo. Osetila je navalu energije u svom telu, uzbuđenje koje je iscrpljuje jer je i dalje zurio u nju, dok su njegovi prsti još uvek delovali svojom ne-žnom magijom. - Da proverim da li se situacija sredila. Njegova plava kosa je potamnela zbog jahanja, a od mešavine mirisa muškarca i životinje i kolonjske vode vrtelo joj se u glavi. Želela je da
61
legne pored nje i skoro da je mogla da vidi suludo isprepletane noge u farmerkama na krevetu, mogla da ga oseti na svojim usnama, želela da se njegova ruka spusti niže. Želela je tako silno da se zagnjuri u njega i potraži utočište, ali se nije usuđivala. - Bićemo mi dobro - rekla je umesto svega toga. - Onda ja odoh. A zatim je osetila njegove ruke, i to je bila savršena sreća, ne lek za njen bol već uteha. Nestvarna, savršena tišina kojom je bila okružena nakratko je odagnala paniku, zaustavila sulude misli koje su jurcale njenom glavom, i ona se zagnjurila u njega, udisala njegov miris dok ju je držao, slušala divne otkucaje njegovog srca u svom uhu. Hju, čovek koji je umeo da je uteši. Njegove ruke, one koje su znale kako to da urade. I tu, u njegovim rukama, došla je neka neizreciva, tajanstvena potvrda da, bez obzira na to šta je to između njih, ipak postoji nešto. Da uprkos grubim šalama, čavrljanjima i zadirkivanjima, na neki način oni opsta-ju, sve dok se on nije povukao. Sve dok nije ustao i uradio pravu stvar. - Odlično se držiš. — Promrsio je njenu kosu kao brat, ponovo u svojoj uobičajenoj ulozi. Bonita je trep-nula kao da se probudila iz sna. - Izdržaćeš ti ovo. I izdržala je. Kad je čula zvuk njegovih kola kako odlaze, sišla je i izvinila se svojim roditeljima zato što ih je nasekirala. -I nama je žao! - Karmela je brzo pogledala u Luiđija, koji je sedeo smrknutog lica. - Svoje mišljenje o Bilu zadržaćemo za sebe. - Hvala vam - rekla je Bonita, posmatrajući svoju majku sada potpuno drugim očima. Ružičaste naočare kroz koje je do sada posmatrala svog oca malo su potamnele, ali joj nije bilo bolno da vidi, da bude svedok one prave ljubavi između svojih roditelja. To davanje i primanje koje je u stvari bilo obostrano. I Bonita je odustala od pokušaja da nagovori majku da izađe kako bi joj olakšala život, jer je sada shvatila da joj to samo otežava stvari.
62
Shvatila je da ma koliko njenoj majci bio potreban odmor i predah, ovde u kući je mesto na kome njen otac želi da Karmela bude. I da je u stvari Luiđi taj koji je brinuo ako sos nije savršen ili u prelivu ima grudvica - brinuo se da će Bonita, ako to ne može da uradi kako treba, bože sačuvaj, i ona moža ostati tužna stara usedelica kao teta Lučija! Na neki način su Hjuove mudre reči sprečile predstojeću eksploziju. Spokojstvo se spustilo na porodicu, blago spokojstvo kao u majčinoj utrobi jer su zabravili vratanca i šćućurili se da zajedno dočekaju oluju. I Bonita se trudila da ne preispituje svoja osećanja previše, odbila je da se bavi mislima o tome šta se dogodilo, a da se u stvari nije dogodilo sa Hjuom. Jednostavno nije mogla sebe da prisili da gleda napred jer ako bi se radovala budućnosti, to bi bilo bez njenog tate, i ona nije bila spremna da ide tamo, pa se bavila samo sadašnjicom, bavila se onim čime je mogla. Čuvala je to što ima jer se jedan život polako bližio svom kraju. Bonita se suzdržavala da ne zaplače jer je iz dana u dan njen otac kopneo. Ušunjala bi se uveče u krevet i udisala Hjuov miris na jastuku, zamišljala njegove ruke oko sebe i napajala se njegovom snagom. Budila se svakog jutra i razgrtala zavese hrabra i uplašena, pitajući se da li je taj dan poslednji dan za njenog oca.
63
6.
Roštiljijada porodice Aceti je značila mnogo više od samog roštilja. Jagnje na ražnju je bilo je glavno jelo, ali je Karmela kuvala danima pre toga. Ogromne lazanje s paradajzom i šunkom, domaće knedle koje se služe sa sosom od mesa ili karbonara sosom, kanoli i tiramisu za desert - na zadovoljstvo njenog oca, Bonita je morala da nauči kako da pravi milione arančini kuglica porodice Aceti - najvažniji ritual prilikom dokazivanja zrelosti koji je Bonita do sada uspevala da izbegne! I mada nije baš klicala od zadovoljstva što će dan provesti u kuhinji zbog prekora svoje majke, bilo je iznenađujuće prijatno - pravljenje kuglica od pirinča sa slaninom i bosiljkom i sa malo mocarele, zatim umakanje malih kuglica u prezle - ali je ipak najvažnije od svega bilo oduševeljenje njenog oca, kad je u jednom trenutku samo provirio u kuhinju i video kako njegove žene rade. - Ovde treba još bosiljka! - rekao je Luiđi, kad je probao pirinač. - Ali je veoma dobro. — I na njegovom licu se bilo nečega, a to Bonita nije odmah mogla da pročita... ponos...? Zadovoljstvo? Bilo je to u stvari olakšanje, shvatila je Bonita kad je on izašao vukući noge a Karmela malo prevrnula očima. - Sada znaš kako da nahraniš čoveka da ne bi završila kao teta Lučija - putovanje avionom po svetu i odsedanje u hotelima sa pet zvezdica! - Blago meni, onda! - rekla je Bonita, i nasmešila se majci. Niz lice su joj curile neobjašnjive suze kad je Karmela uzvratila osmeh, jer se u tom trenutku činilo da obe govore bez reči, da razumeju jedna drugu. Da, blago meni, pomislila je Bonita, kad je dve stotine malih kuglica bilo pažljivo isprženo u puno ulja, i zatim ocedeno na slojevima kuhinjskog papira, pa na kraju izneto na montažne stolove sledećeg dana, jer sve to zamalo da se nije dogodilo. Bez Hjuove podrške, ti
64
blagosloveni dani provedeni sa porodicom su mogli biti izgubljeni u besmislenim prepirkama. Hjuova iskrenost joj je u stvari dala mogućnost da vidi svoje roditelje u pravom svetlu, dok je još uvek bilo vremena da ih posmatra, i bar zbog toga mu je bila zahvalna. - Nadam se da ima dovoljno hrane! On se sigurno šali! Neverovatno zgodan i potpuno opušten na Ramonu, koji je bio prvoklasan konj po svim standardima, Hju se odvojio od grupe koja se pripremala da krene i nagnuo se nad nju dok je nosila po-služavnike prema već prepunim stolovima. Očigledno je uspeo da nade zamenu da bi udovoljio Karmelinom zahtevu, i zbog Luiđijevog sve lošijeg stanja. Bonita nije bila iznenađena što ga vidi, ali joj je umnogome laknulo što Amber nije došla. Nije bila sigurna da li bi mogla da podnese Amberin uobičajeno hladan pozdrav, ili da je pogleda u oči posle onoga što se desilo. Činjenica što Amber nije bila sa Hjuom poštedela je Bonitu čestog rumenila u licu. Oh, ništa se nije desilo, tehnički. U stvari, što više Bonita o tome mislila - i, uh, što je više o tome razmišljala - sve više je bila ubedena da ona umišlja stvari, da ju je Hju dodirivao po ramenu, baš kao što bi to uradila njena majka, daje veliko seksualno uzbuđenje koje se osećalo u vazduhu bio samo plod njene bujne mašte. Posebno zato što se odmah ponovo vratio svom uobičajenom načinu ponašanja. U stvari, pošto je više gledao u arančini nego u nju, Bonita je shvatila sa velikim razočaranjem da joj je prišao samo zato da što pre dođe do hrane! - Šta imaš tu? - Arančini - rekla je Bonita. - Ali ne može da se ruča pre jahanja! Bila je to porodična tradicija tokom roštiljijade da svi momci jašu vratolomnom brzinom dok žene postave hranu, i zaista, to je jedini put kad Boniti nije smetala očigledna podela poslova prema polu koja je postojala u njenoj porodici - mnogo više je volela da čvrsto stoji nogama na zemlji. A pošto ove godine njen tata nije jahao, bila je veoma srećna da ostane i provede nekoliko dragocenih sati s njim.
65
- Znači, nećeš nam se pridružiti? - upitao ju je Hju, ironično, znao je da bi Bonita sve učinila da izbegne jahanje konja! - Znaš da bih volela - Bonita se slatko nasmejala. - Ali zbog ramena i svega... - Ne koristiš valjda to još uvek kao izgovor?! - Hju se nacerio, jer otkad je skinut povez nije bilo izgovora, prema recima njene majke, i Bonita se ozbiljno pitala da li bi možda bilo lakše da se ranije vratila na posao nego što je ostala kod kuće. - Hajde, Boni - rekao je Hju, posmatrajući male arančini kuglice u činiji koju je nosila. - Daj mi par komada... umirem od gladi. - Moraćeš da sačekaš, kao i svi ostali! - Bonita se i dalje smejala. - Daj Hjuu nešto da jede! - odbrusila je Karmela, iznenadivši Bonitu, dok je gurala kolica sa Luiđijem preko trave. - Hvala, Karmela - rekao je Hju zgrabivši nekoliko komada i žvaćući željno. - Prevazišli ste sebe, kao i uvek! - Bonita ih je pravila! - Stvarno? - Ona ume da kuva i lepa je - rekao je Luiđi u prolazu, i Karmela je nastavila da ga gura, dok je Bonitu oblilo rumenilo. - Pa, to je, onda, dobro! - Hju sezadovoljno smejao. - Osećam kao da me nudi na prodaju! - Bonita je uzdahnula. - Zaboravlja da doda da sam pametna i da imam posao. - Ah, ali umeš li da održavaš kuću? - Hju se nasmejao, okrenuvši Ramona samo snagon svojih nogu. - U svakom slučaju... - namignuo joj jepreko ramena - ...s takvim telom, uskoro ćeš biti prodita. Zinula je od zaprepašćenja! Otvorenih usta, Bonita je same stajala tamo i po-smatrala ga kako sa Ramonom kreće u impresivan kas da bi se pridružio grupi. I mada je kaskala i smejala se veselo s prijateljima i rođacima dok je pomagala da se postavi sto, njeno srce je luđački tuklo u grudnom košu jer nije mogla da veruje u ono što se upravo desilo. Oh, ali to je samo sitnica! Možda i ne zaslužuje previše razmišljanja jer dolazi sa usana momka kakav je Hju i zbog činjenice da njeni roditelji nisu tako daleko, ali je on bez sumnje flertovao. A to znači, shvatila je Bonita, dok je koračala između stolova, da nije imala priviđenja pre nekoliko dana!
66
Prekini sa tim!, Bonita je prekorevala sebe, pridru-živši se majci i tetkama, ćaskajući s njima dok je pripremala piće - zaokupivši se onim što je važno. Potrudivši se da današnji dan bude što je moguće lepši.
Karmeline pripreme u vojničkom stilu isplatile su se. Roštilj Acetijevih je održan u ranu jesen. Berba grožđa skoro da je bila gotova, još su samo poneki poslednji zreli grozdovi visili spremni na lozi, a Karmela i Luiđi su organizovali tu svečanost još otkad se pamti za porodicu, stalne radnike i sezonske radnike koji bi dolazili da beru voće između januara i aprila. Uprkos sve lošijem zdravlju, uprkos činjenici da je vinarija sada uposlila stručnjaka za pravljenje vina, Luiđi je još uvek pomagao oko važnih odluka kao, recimo, kada da se ubere grožđe. A ovogodišnja berba grožđa će biti, Bonita je znala, za mnoge izuzetno dragocena tokom mnogih budućih godina. Svi koje je Luiđi voleo bili su tu na toj zemlji, jeli su, vrzmali se okolo, pričali, jeli, pili, oh, i jeli, i osmeh na licu njenog oca, ponos u njegovim očima dok je po-smatrao ljude koje je obožavao sve zajedno, jer su svi uživali, bio je, Bonita je shvatila, najbolji lek od svih. by voki Čak ih je i vreme poslužilo. Rana jesen, pa je moglo da ispadne svakako, pa ipak je sunce grejalo, ali nije bilo previše toplo, i kad je videla svog oca kako se smeje sa sinovima, Bonita se za trenutak zapitala da li ona možda bespotrebno brine -možda će ovaj slabašan čovek koga je poljubila sinoć za laku noć u stvari poživeti još dosta godina. - Bio je ovo za njega divan dan. - Bonita i Hju su prali sude. Ona je zurila kroz mračan prozor prema bašti. Posmatrala je kako njen otac sedi na kauču od trske sa svojom porodicom, čula smeh i žagor kako dopire u kuću. - Čak ne izgleda ni umoran. - Radovao se ovome dugo - Hjuove oči su pratile njen pogled. - Možda mu je baš ovo bilo potrebno - rekla je Bonita. - Možda će mu baš ovo uliti malo dodatne snage... - Glas joj je zamro, čekala je, nadala se, očajna da Hju ovo potvrdi, da zanemari činjenicu da uprkos obilnoj hrani, uprkos tome što je Luiđi napravio mali napor da iseče
67
jagnjetinu, on sam nije pojeo ni trunku hrane. - Možda će ipak biti malo jači! Sada kad je... - Boni. - Hju ju je ovde zaustavio. - Tvoj tata neće ozdraviti. - Ti to ne znaš. - Ja to znam - rekao je Hju odlučno - a znaš i ti to isto. - Zar ne mogu da imam bar jedan lep dan? - Imala si lep dan - naglasio je Hju. - Da li si mu rekla? - Rekla mu šta? - Sve ono što želiš. - Kao na primer? - Da ga voliš? Stisnuvši dršku vinske čaše koju je prala, za trenutak je mislila da će je polomiti. - Ne treba to da mu govorim. Tata zna da ga volim. - Da li si mu, ipak, rekla? - navaljivao je Hju. - Mislim da jesam. - Počela je brže da pere, provlačeći čaše kroz sapunicu i pokušavajući odlučno da ne misli o tome - zaista se mnogo trudila. Bilo je iz mnogo razloga lakše koncentrisati se na to nego na Hjua. - Da li si ti to uradio? - Videla je kako je njegova ruka zastala kad je uzeo tacnu za sušenje posuda. - Tvoj tata je umirao kad si se vratio u Englesku. Da li si mu rekao da ga voliš? - Pokušao sam. - Hju je slegnuo ramenima. - Znaš, kad sam se vratio kući, stvarno sam želeo da stvari stoje drugačije. Video sam kako tvoja porodica funkcioniše i imao sam tu ideju da, ako bismo mi samo... Odmahnuo je glavom. - Pokušao sam da mu kažem, ali je bilo mnogo kasno; mi jednostavno nismo vodili takve razgovore, nikada. - Nikada? - Kratko je zavrteo glavom, i prvi put se Bonita zainteresovala. Toliko puta se pitala kakva je njegova prošlost, čula ponešto od braće i roditelja, ali joj se nikada nije činilo zgodno da pita... Sve do sada. - A kako je bilo kad je tvoja mama bila živa? - Bo-niti je zastao dah pošto je izgovorila to pitanje - bio je ovo jedan od prvih razgovora koji su vodili bez uobičajenih žaoka i nije bila rada da ga završi time što će suviše zadirati u njegov život, pa ipak je izgledalo u redu da pita. Osećala je da je u redu da zna malo više o čoveku na koga neprekidno
68
misli. I umesto da se povuče, kao što je obično radio, Hju se u stvari otvorio. - Samo nagađam. - Nevoljno se nasmejao. - Čudno je što to pitaš jer sam pre nego što sam došao ovamo, slagao stvari u kutije, sređivao ih, i naišao na neke fotografije. Mamu sam prepoznao. Moj otac je izgledao sasvim drugačije od onog čoveka koga sam zapamtio. - Kako? - pitala je Bonita. - Mlađi? - Srećniji. - Hju je slegnuo ramenima. - Stvarno sasvim drugačija osoba. Kad je mama umrla, ja sam otišao u internat i viđao sam ga samo za vreme raspusta, a čak i tada je radio. Tada bi o meni brinula neka tetka ili dadilja. - Rekao je to bez trunke sete, samo iznoseći činjenice. - Da li si bio usamljen? - Ne! - Odmahnuo je glavom, i snažno obrisao ta-njir dok je o tome razmišljao za trenutak. - Nije to bila usamljenost, jednostavno je tako bilo. I ne samo sa mnom - većina mojih školskih drugova je poticala iz sličnih porodica. Tek kada sam došao u Australiju i upoznao tvoju porodicu, shvatio sam da te stvari treba da budu drugačije. - Treba da budu? - proveravala je Bonita. - Da li se sećaš svađe koju sam imao s tvojim roditeljima? - Zapazio je kako se Bonita mršti. - Ti si vero-vatno bila prezauzeta treskajući vratima da bi to zapazila. Boravio sam ovde tokom letnjeg raspusta i otišao sam na vikend s nekom devojkom... - Namrštio se pokušavajući da se seti njenog imena, ali je brzo odustao. - Divno smo se provodili i produžili boravak za jedan dan - kunem ti se da mi nije palo na pamet da telefoniram i obavestim o tome tvoje roditelje. Imao sam dvadeset dve godine, nikada do tada nisam mora nikome da se javljam! Vratio sam se i tvoja mama je plakala, tvoj otac je vikao na mene i govorio mi kako sam bezosećajan... - Iznenada se nasmejao. - Bilo je to divno! Znaš, do tog trenutka sam ponekad mislio da mogu da nestanem na šest meseci a da niko i ne primeti. Ja bih primetila, mislila je Bonita dok je on govorio. Primetila sam. Tih paklenih meseci kad se vratio u Ujedinjeno Kraljevstvo, toliko je nedostajao Boniti da je to stvarno bilo bolno. Ponekad je noću tako gorko plakala da je jedva mogla da diše.
69
- Treba da mu kažeš. - Hju je prekinuo njene misli. - Treba to da kažeš dok još imaš priliku. - Mislim da treba! - Rekao sam tvom tati šta on meni znači - rekao je Hju da bi je ubedio. - Ti si mu rekao! - Bonita je zatreptala. - Kako? Mislim, ako počneš tako da pričaš, onda govoriš da... - On umire - Hju je završio ono što ona nije mogla. - On to zna, Boni. Da li postoji nešto što žališ što mu nisi rekla? - Možda. - Kao na primer? - Da čak i kad je mrzovoljan, čak i kad je ljut... - suze su kapale u sapunicu - da čak i kad sam ja nabusita, kad sam ljuta, da sam oduvek znala da brine o meni... - Reci mu. - Kad je završio brisanje posuda, bacio je krpu. - Razmisliću o tome. - Zatvorila je oči kad je videla njegove začuđene obrve, znala da možda u stvari nema vremena da razmišlja o tome, i nije bila naročito zahvalana Hjuu što joj je to naglasio. - Idem da se pozdravim i onda odoh kući. - Nećeš ostati? - Ne. - Odmahnuo je glavom. - Sutra sam na dužnosti od sedam ujutru. Ti razmisli o ovome što sam ti rekao, Boni, ali nemoj razmišljati previše dugo. I pošto njeni roditelji nisu bili tu, pošto nije morao da se pretvara da je učtiv, nije je prijateljski poljubio u obraz, samo je brzo rekao „laku noć". I tek tako iznenada nestao. Gledala je kako prilazi da poljubi njenu majku, rukuje se s njenom braćom i zatim grli njenog oca. Posmatrala je kako izdašno obasipa pažnjom sve osim nje - ali je to sada nije bolelo. Kad je videla kako njen otac grli njega, i videla neskrivenu ljubav između dva čoveka koje je obožavala, u grlu joj se nešto steglo. On je rekao njenom tati koliko mu znači, uspeo je u onome što je njoj bilo teško i da pokuša... ali je nekako znala da to mora da uradi. Zato je kasnije, kad je Hju bio odavno otišao a zvuk kola njene braće bio jedva čujan na putu, Bonita otišla do majke kako bi joj pomogla u
70
pospremanju. Luiđi je sedeo u svom ligeštulu kao i obično, i ona je sačekala da njena majka pokupi preostale tanjire i unese ih unutra. - Bio je ovo divan dan - započela je Bonita. - Bio je to najlepši dan — nasmešio se Luiđi. - Hvala ti. Izgledalo je to kao govor - najgora vrsta govora kad mu je prišla, dok je on potapšao jastuk pored sebe. - Zbog čega? - Zbog toga što me voliš. - Tebe je tako lako voleti. - Čak i kad sam bila užasna. - Bonita se zagrcnu-la. - Čak i ka... - Uvek. - Privukao ju je sebi, držao je tako blizu da je mogla da čuje slabašne otkucaje njegovog srca. Pošto se malo opirala, on ju je pomilovao, stisnuo je još čvršće. - Rođena ljuta! - Još uvek ju je držao. - Babica je rekla da moramo biti srećni što smo dobili ćerku. Ja sam bio, dok te nisam uzeo... -I nije mogla da se ne nasmeje kad je njen otac progovorio. - Bila si jedno malo prgavo stvorenje i nije moglo da te smiri ništa šta god da sam pokušao. Izašla nogama i prkosna. „Imamo problem", rekao sam tvojoj majci. Ti si promenila naš svet. Podigao je njenu bradu i one iste zelenkastosmede oči koje je mogla da vidi svakog jutra u ogledalu, posmatrale su je netremice - samo što je ta bleda boja govorila Boniti da ga uskoro neće biti. - Bili smo previše stari za bebu - tvojoj majci je bilo četrdeset godina, meni pedeset. Naši dečaci su bili u školi, sve je išlo uhodanim tokom, a onda si došla ti. - Stavio je ruku na njen obraz. - Ti - najbolja nesreća koja nam se ikada dogodila. Ponekad, kad sam ja bio mrgodan, kad je tvoja majka bila ljuta... - Zao mi je... - Meni je žao - prekinuo ju je Luiđi, izvinjavajući se iako nije bilo nikakvog razloga za izvinjenje. - Plašio sam se da te pustim da odrasteš, plašio se da te pustim da odeš, plašio zbog grešaka koje bi mogla da napraviš, i želeo sam da te poštedim i najmanjeg bola... Pa ipak, sada vidim da sam preterivao. Ti nisi bila nepažljiva niti sklona
71
velikim greškama, već si tačno znala šta želiš od života. Ti si stvarno bila dobra devojka... - Ne uvek! - Dobro! - nasmešio se Luiđi. - To znači da si ži-vela! Oh, nedostajaće joj zauvek, nije mogla da podnese to što je u njegovom zagrljaju a da to neće potrajati, da je svaki dan koji uživaju jedan dan bliže trenutku kad će ostati bez njega. Tatina devojčica uskoro neće više biti tatina devojčica. Mogla je da vidi kako ih njena majka posmatra kroz kuhinjski prozor. Montažni stolovi su svi bili rasklonjeni a ona se još uvek pravila da je u poslu, nastojeći da produži njihov zajednički trenutak koji ne može da potraje, da potraje onoliko dugo koliko bi oni želeli. - Volim te, tata. To je bila jedina stvar koju je mogla da kaže.
72
7.
- BONI! Brzo otvorivši oči, Bonita je istog trenutka bila spremna da ustane. Prepoznala je taj hitan poziv za pomoć, jer ga je mnogo puta čula na poslu i pribojavala ga se cele prošle nedelje. Luiđi je prosto iskopneo posle roštilja, tog poslednjeg trzaja života koji ga je potpuno iscrpeo. Bonita je spavala na smenu sa majkom, patronažna sestra je dolazila dva puta dnevno da pomogne oko lekova i da okrene njenog oca, porodični lekar je dolazio svakodnevno, boce sa kiseonikom su dopremane, porodica, prijatelji - svi su dolazili. U kući je bilo kao u košnici. Osim tog jutra kad je samo njih troje bilo u kući, i dok je trčala kroz kuću, Bonita se pripremila za najgore, odlučna da bude jaka. Ali je bilo teško biti jak kad je slika koju je videla bila gora od najgoreg scenarija koji je predvidela. - Ne može da diše... - vikala je Karmela prestravljenim glasom i unezverenog pogleda dok je grlila muža, kad je Bonita utrčala u sobu. - U redu je... - Uspravivši ga, Bonita je zgrabila jastuke, ugurala ih ispod njegove glave, začula užasno škripanje iz njegovih grudi, i osetila da je njegova koža oblivena hladnim znojem. Pa ipak su njene ruke bile prilično mirne, podešavajući dotok kiseonika iz boce koja je bila pored kreveta i ponovo opipavajući očev slab puls. - Mama, zovi hitnu pomoć! - Ne. - Karmela je zatresla glavom. - On to ne želi. On želi da umre ovde - mi smo planirali... - Mama, on ne može da diše, u pitanju je srce... -Sama je okretala broj hitne pomoći, ali ju je Karmela zaustavila. -Ne! - Potrebna mu je intervencija. - Bonita je pokušala da zvuči pribrano. - Ne treba da bude ovako... Potrebno mu je nešto da istisne ovu 73
tečnost iz njegovih pluća... - bukvalno se gušio od nje, Bonita je mogla to da čuje. - Molim te, Boni, pozovi lekara, reci mu da dode ovamo! Šta da radi, šta da radi... U njenoj glavi je zavladao pravi košmar jer je svaki razuman odgovor bio nemoguć pošto je u pitanju bio njen otac. On želi da ostane ovde, Bonita je to znala, i sama ta pomisao ju je naterala da okrene jedan od mnogih brojeva u imeniku pored telefona. - Javila se telefonska sekretarica - rekla je Bonita, ostavivši hitnu, zbrkanu poruku i moleći doktora da dode. - Moraćemo da zovemo hitnu pomoć. - Pol! - Karmela ju je požurivala. - Pozovi Pola! On će znati šta da učini. Ali Pol je bio u operacionoj sali, miran glas operatera na telefonskoj centrali je samo povećao Bonitinu uzrujanost jer ju je, po drugi put, ostavio da čeka. - Dajte mi vezu sa odeljenjem za sestre u Urgentnoj službi. - Glavna sestra Bakster... - Bil! - Samo to što je začula njegov ljubazan, smiren glas mnogo joj je pomoglo. Zatvorila je oči i zamislila odeljenje Urgentne službe, znala da ako ne može da dode do Pola, onda će mu neko uskoro javiti. Tata ne može da diše... neće da mi daju vezu sa Polom. - Da li si zvala hitnu pomoć? - Mama to ne želi. On želi da bude u kući. Molim te, Bil, možeš li samo da kažeš Polu? - Tvoj tata mora da dode ovamo - Bil nije hteo da raspravlja o tome, naročito kad je Bonita opisala simptome, a Bil je sigurno mogao i sam da čuje strašne zvukove koji su dolazili iz Luiđijevih grudi. - Endru je sada ovde... čekaće ga, Bonita. Mogu ja da pozovem hitnu pomoć... Samo sačekaj trenutak... - Čulo se tiho mrmljanje, a zatim ogromno olakšanje za Bonitu kad je začula odsečan engleski naglasak preko telefona. - Dolazim!
74
Posekao se jutros kad se brijao... bilo je toliko lakše baviti se sitnim detaljima dok je pripremala diuretik za Hjua. A kosa mu je još uvek bila vlažna od tuširanja... Verovatno nije ni kafu popio. Pa ipak je bio tako koncentrisan, tako potpuno pribran i siguran jer se ponašao kao da je u sobi za hitne slučajeve a ne u spavaćoj sobi njenih roditelja. Ušao je krupnim koracima u kuću, rekao Karmeli da malo pričeka napolju i sada nestrpljivo pucketao prstima dok se Bonita borila da izvuče veliku dozu diuretika u bo-lusu koji je sigurno zgrabio kad je istrčao da pomogne. - Morfijum - rekao je Hju, ali je sigurno video njenu drhtavu ruku dok je radila sa diuretikom, pa ga je sam izvukao, dajući Luiđiju infuziju bolusa i istovremeno pričajući s njim. Ponovo je brzo izvukao stetoskop i poslušao pluća puna vode. - Ovo je bolje, Luiđi. Lek će sada brzo delovati i vi ćete moći da dišete mnogo lakše. Čudno je da zvuči kao lekar, pomislila je Bonita, isto kao kad je došao u njenu sobu onog jutra i pregledao njeno rame. Hladnokrvna uzdržanost koja joj je tako smetala onog dana iznenada je imala više smisla. Jer je ta hladnokrvnost zaista potrebna - posebno u danima kakav je ovaj danas, jer je u pitanju neko do koga vam je mnogo stalo. - Šta je to? - pitala je Bonita kad je izvukao drugi lek. - Atropin - odgovorio je Hju. - On će pomoći da se izvuče sekret. - A šta radiš sada? - Pitala je Bonita pošto je izvukao veliko belo pakovanje. - Možeš li i ti da sačekaš ispred sa svojom mamom? Ovo nema smisla - ona je medicinska sestra, njegova ćerka. Kakvo pravo ima Hju da joj kaže da izađe? - Radije bih ostala s tatom. - Uskoro ću te pozvati - rekao je Hju odlučno, i tek tada je shvatila da on otvara pakovanje s kateterom. - Diuretik bi uskoro trebalo da počne da deluje. - Razgovarao je s njom kao sa rođakom, govoreći joj da izađe, požurujući je kao što bi uradio s gomilom posmatrača. I tako je stajala u hodniku i pokušavala da dode do vazduha dok je on brzo namestio kateter. I Bonita je shvatila da se on brine o svom pacijentu, ali isto tako i o njoj. by voki
75
Njen otac ne bi želeo da je ona sada unutra. Nije ni bilo potrebe da ona bude tamo. Jer je Hju bio tamo. - Nije mogao da diše... - Karmela je sedela za stolom kad je Bonita ušla u kuhinju dok su joj noge klecale. - Nikada nisam mislila da ću početi da paničim... rekli su mi šta mogu da očekujem i mislila sam da sam spremna... - Ovo je bio hitan slučaj, mama. - Zamalo da nisam pozvala hitnu pomoć - tvoj otac me je naterao da obećam da to neću učiniti, da će moći da umre u kući. - Bilo je to prvi put da je njena majka priznala Boniti da on umire. Nije rekla „nije dobro" ili „ne tako dobro danas". Možda je, shvatila je Bonita, ovo prvi put da su zaista iskrene. - Bila sam toliko blizu da ga izneverim. - Ti ga nikada nisi izneverila, mama - rekla je Bonita, uzevši Karmelinu hladnu ruku u svoju. To je bilo u redu, posebno zato što je Karmela čvrsto stisnula Bonitu ruku. -Akutno uz hronično - Bonita je pogledala u svoju mamu. - Tako se to zove - akutni napad pored hronične bolesti. - To ima smisla, pretpostavljam - pribrana, praktična Karmela je klimnula glavom. - Mislim, kad sve drugo otkazuje, moglo se i očekivati da srce popušta. I šta će biti sada? - Prvi put ju je njena majka pitala za mišljenje i to je bio jedini put da Bonita nije mogla da joj odgovori. - Koliko mu je, po tvom mišljenju, još preostalo? - Ne znam, mama. Jednostavno nije znala šta da kaže. Danas nije mogla da bude i medicinska sestra i ćerka i uz to da bude objektivna. - Mnogo mu je lakše. - Hju je ušao u kuhinju gde su one sedele kao na iglama. - Da li ste pozvale momke? Hjuov dolazak i njegove reči su pružile utehu Boniti, a njegovo pitanje joj je dalo odgovor koga se pribojavala - to je to. - Trebalo bi da stignu za nekoliko sati, zavisi od saobraćaja odgovorila je Bonita neobično piskavim glasom. - Dobro.
76
- Boni mi je objasnila o akutnom uz hronično. — Kao i uvek dobra domaćica, Karmela je sipala Hjuu solju čaja. - Da li je imao srčani udar? - Izgleda da je Luiđi imao srčani napad. - Hju je klimnuo. - Ali ga neću podvrgavati testovima. Njegova pluća su bila puna tečnosti zato nije mogao da diše i stvarao je toliku buku. Dao sam mu veliku dozu diuretika koji će izbaciti tečnost, i još malo morfi-juma da mu smanji bol, a isto tako i raspršivač da mu proširi disajne puteve. Takode ima kateter jer će doći do velike diureze, mislim, doći će do izlivanja velike količine tečnosti i nisam želeo da se brine zbog boce. - Znači, lakše mu je - rekla je Karmela. - Mnogo - odgovorio je Hju. - Međutim... - Neće umreti od raka. - Karmela je ustala. - Da li će to biti danas? - Ne znam, Karmela - rekao je Hju nežno. - Ali mislim da hoće. - Njegov lekar bi trebalo uskoro da stigne. Znam da moraš da se vratiš naposao, ali da li bi mogao da ostaneš dok on ne dođe? Želim da sedim pored svog muža. - Naravno. - Da li mogu ja da ga vidim? - Bonita je progovorila prvi put otkad je ušao u kuhinju. - Samo na trenutak. Hju je obavio odličan posao. Njen otac, koji je bio bez daha i uznemiren, sada je ležao savršeno mirno, podignut na gomili jastuka, a njegovo disanje je bilo plitko ali ne otežano. Bonita ga je poljubila, ponovo mu rekla da ga voli, ali nije mogla da sedi pored njegovog kreveta i samo čeka. Takođe je osetila da njena majka želi da bude sama s njim. - Ja ću sačekati u salonu dok ne dođe njegov lekar ili Pol, pa me zovi ako ti nešto treba - rekao je Hju ljubazno Karmeli. - Ali čim oni stignu, ja ću morati da idem. - Hvala ti, Hju. - Karmela je prihvatila njegov zagrljaj a i sama ga zagrlila. - Bio si divan. - I vi, takođe. - Hju se nasmešio, a Bonita je po-smatrala, njeno grlo stisnuto zbog suza dok se Hju opraštao s njenim tatom, ne kao njegov lekar već kao prijatelj. Nagnuo se preko kreveta, a njegove jake ruke su zagrlile Luiđijevo krhko telo, i zahvalio mu, takođe, na svemu.
77
- Da li ćeš biti dobro kad odeš? - upitala ga je Bonita dok su stajali u salonu. - Nemam drugog izbora - odgovorio je Hju, protr-ljavši čelo rukom. Izgledao je tako umoran i ožalošćen kao i sama Bonita. - Idem da pozovem momke na mobilni - rekla je Bonita. - Reći ću im da se smirio. Pol bi trebalo uskoro da dođe - očigledno je bio usred operacije. Čeka da neko dođe i zameni ga. - Bil je zamolio da ga pozoveš. - Hjuove usne su se malo napućile ...kad ugrabiš priliku. Brine za tebe. - Pozvaću ga. - Bonita je slabašno klimnula glavom. - Tvoja mama želi sveštenika - rekao je Hju ljubazno. - Pozvaću i njega.
Hju je sedeo mirno na sofi dok je ona obavljala telefonske pozive. Neka čudna tišina se spustila na kuću i Bonita je znala da ona neće potrajati, znala je da će kroz sat ili dva ovo mesto biti puno. Prvi put otkad ju je majka probudila, Bonita je shvatila da na sebi ima samo laganu spavaćicu. Popela se na sprat i navukla farmerke i majicu, ali se nije potrudila da se očešlja već je samo vezala kosu u rep i ponovo sišla. - Kako si? - Ne znam. Navala adrenalina koja ju je izbacila iz kreveta i ubacila u akciju odavno se smanjila i sve što je sada osećala bila je iscrpljenost. Stajala je tamo, ne znajući šta da uradi, gde da ide, kako da se ponaša, kako da nešto oseća, dok je Hju nije uhvatio za zglob ruke i povukao je na svoja kolena. - Dodi ovamo. I odmah je osetila sigurnost. Sve što je osećala jeste da je to u redu. I mada nije mogao sve da promeni, on je dovoljno učinio tog jutra pretvorio je pakao u nešto skoro podnošljivo. Bar za jedan trenutak.
78
U stvari, nije znala ko drži koga, jer su njegove ruke stiskale nju isto tako čvrsto kao i njene njega. Za trenutak je to bilo utočište jer su se u tišini zagrlili iščekujući ono što dolazi. - Sećaš se kad sam ja prolazila kroz... - Izvini? - Osetila je kako su se njegove ruke ukočile, blaga tišina u sobi je za trenutak popustila, nagnavši Bonitu da se trgne i namršti. Kad si mi namestio rame, i kad si rekao da je to za moje dobro, da provedem vreme sa mamom i tatom. Bio si u pravu. - Sećaš se toga? - Mislim da se sećam. - Čega se još sećaš? Gledali su se u oči. - Ničega. - Ničega? - proveravao je Hju. - Ne možeš da se se-tiš ničega drugog? - Da si mi rekao da mrdam prstima. - Bonita se nasmešila. — Ali si bio u pravu. Drago mi je što sam povredila rame jer sam provela ovih nekoliko nedjelja ovde. Da sam bila u stanu, propustila bih tako mnogo stvari. - Tako dobro si se držala. I to joj je veoma značilo - majčine grdnje, mada sada to može da razume, očekivanja njene braće da će ona biti tu, čak i kad je to prihvatila, sve ju je to povremeno nerviralo. Ali to što Hju misli da se ona dobro držala toliko joj je značilo. - Ovo je teško i za tebe. - Još uvek su se gledali, razgovarali kao skoro nikada do tada, i ona stvarno nije želela da se to prekine, nije želela da on ode. - Ne brini za mene. - Hjuov glas je bio dubok, i ona je mogla da oseti njegov bol, ali i još nešto. - Ali ja brinem. Bila je iskrena onoliko koliko je to mogla biti s njim. Onoliko blizu koliko je mogla da mu otkrije da on živi u njenim mislima, ali je to zasad bilo dovoljno. - Imala sam tu tetku. - Bonita je naslonila glavu na njegove grudi. - Teta Lučija... - Onu glamuroznu! - rekao je Hju, i Bonita se stvarno nasmejala. - Kako znaš?
79
- Čuo sam kako u tvojoj porodici pričaju o njoj. Tvoj tata mi je pričao o njoj baš pre nekoliko dana. - Ona je bila sestra mog tate i mislim da je moja mama nije volela nikada se nije udavala, uvek je nosila nakit i divne haljine i letela na egzotična mesta. Bila sam srećna kad nam je dolazila u posetu. Uvek mi je slala nešto lepo za rođendan - haljinu ili šminku ili bižuteriju. Mnogo sam razmišljala o njoj u poslednje vreme. Kad je umrla, mislila sam da to nikada neću preboleti, iskreno sam mislila da nikada neću prestati da plačem. - Ali jesi. - A prestaću i posle tate - šmrktala je Bonita. - Ja jednostavno ne želim to da uradim. - Znam. - Kako je to izgledalo s tvojim ocem? - pitala ga je Bonita, i osetila kako se ukočio, čula dugi, umoran uzdah pre nego što je odgovorio. - Ovo je u stvari teže. Ona je iznenada podigla glavu - ponovo ga pogledala - i bol koji je ona danas doživela mogao se videti i na njegovom licu, patnja koju je osećala ogledala se u njegovim očima. I ta njena želja nije bila neobuzdana, ili drska, ili čak posebno hrabra, jer je gledajući ga, Bonita znala da će njen poljubac biti uzvraćen. Poljupci - čudna, slatka stvar, javila se misao u njenoj glavi kad su se njihove usne spojile. Samo to divno predavanje, to slatko priznanje koje se bolje izražava bez reči. Njihov poljubac nije bio način da pobegnu, već pre da prežive - mali predah u jednom mučnom danu - poljubac koji neće voditi ničemu drugom jer je zasada bio apsolutno dovoljan. - Ti i ja - rekao je Hju kada se poljubac neizbe-žno završio moraćemo da obavimo jedan ozbiljan razgovor. - Znam. - U njoj je tinjao jedan plamičak i to u danu u kome nikada ne bi očekivala da će se tako osećati, mali prozor u budućnost koji je do sada bio tako mutan i zamagljen da se nikada nije nadala da će kroz njega nešto videti. - Samo ne sada, uh? - rekao je Hju kad su se začula prva kola od mnogobrojnih koja će stići tog dana. - Hajde da ovo obavimo.
80
Hju nije pričao samo sa lekarom opšte prakse. Razgovarao je sa Rikijem a zatim i sa Polom kad je ovaj stigao. I Bonita je bila tako zahvalna Hjuu što ju je upozorio u vezi sa Polom, tako joj je bilo drago što to zna, jer su mudre reči nestale iz njene glave mnogo pre nego što je videla Polovo ojađeno lice. - Nikako nisam mogao da se izvučem. - Znam. - Zagrlila je brata koji je sedeo na sofi, s glavom zaronjenom u ruke. - Moj šef je operisao u privatnoj bolnici - nisam mogao da nađem nikoga da me zameni. - Mora da ti je bilo užasno! - Mom rođenom ocu je potreban lekar a ja nisam čak ni mogao da budem ovde. - Sada si ovde - rekla je Bonita nežno, uhvativši Hjuov pogled dok je tapšao svog prijatelja po ramenu a zatim otišao na posao. Oh, pojavio se kasnije pod izgovorom da ide na pauzu za ručak. Bonita se najviše obradovala njemu od svih posetilaca koji su dolazili i odlazili, dok su čekali nešto što niko nije želeo da se desi. Karmela je povremeno izlazila, ali je čitav dan bio kao dugotrajna, tiha izmaglica nepodnošljiv bol. Ali Hju je bio u pravu - Luiđi se nije mučio, u svom sopstvenom krevetu, okružen ljudima koji su ga najviše voleli. - Ja idem na spavanje. - Karmela je bila ta koja je označila kraj tog dan u ime svih. - I svi vi to treba da uradite. Hju je bio dežuran u bolnici pa je odavno otišao, Pol je sada brinuo o svemu a lekar opšte prakse je dolazio i odlazio, a patronažna sestra je pomogla Karmeli da okupa Luiđija. Kad je poljubila oca za laku noć, bilo je to više nego što je Bonita mogla da podnese. Nije želela da ide na spavanje ali je bila previše iscrpljena - a pored toga, njena majka je želela da budu sami. Tako je rekla ocu da ga voli, što je, zahvaljujući Hjuu, ona znala da on već zna. Uvukavši se medu hladne čaršave, ležala je iščekujući nešto s krajnjim oprezom, ne znajući u stvari šta čeka, jer se nije plašila što će zaspati, već onoga šta će biti kad se probudi.
81
- Izvoli... - Solja čaja pored njenog kreveta je bila tako uobičajena, nešto što se podrazumevalo u njenoj kući, tako da je za delić sekunde Bonita osetila smirenost. Samo što njena majka nije kucala, shvatila je Bonita. Sada je sedela na krevetu pored nje, i igrala se kosom svoje ćerke. - Njega više nema, Boni. Kako je samo želela da to porekne, ali je znala da je beznadežno to poricati. Bonita je zurila u umorno lice svoje majke i silno želela da zna šta bi trebalo reći. Osetila je da se nešto zgrčilo u njenoj utrobi, stravična praznina, dok je njen um pokušavao da prihvati tu istinu da je, dok je ona spavala, njen otac je otišao. - Kada? - Pre otprilike jednog sata - rekla je Karmela. -Spavao je, samo je tako otišao. Gde?!, želela je da vrisne. - I ti mi nisi rekla! - To što joj ona nije rekla, što su njena braća, lekar, svi znali, bilo je previše, a ona je ipak krivila svoju majku. - Sada ću reći tvojoj braći a zatim ću pozvati lekara. - Nisi nikome rekla? - Htela sam da budem neko vreme sa tvojim tatom - rekla je Karmela - pre nego što sve drugo započne. I tako je zaista sve krenulo. Prijatelji, porodica, posetioci, pogrebni službenici, sveštenici i cveće, kuća je bila ispunjena užurbanim aktivnostima, a Bonitina utroba se grčila, želeći da se njen tata bavi time, želeći da njen tata vodi glavnu reč, kao što je to uvek činio. Hju je bio divan, priskačući gde zatreba, vozeći ljude gde treba, smirujući izlive Karmelinog besa kada je tugom ophrvani Pol nestao tog dana i otišao da jaše, Riki morao da se vrati deci, a Marko morao da se pobrine za najbolju kobilu u Bendigu koja je trebalo da se oždrebi. Hju je bio glavni za sve. On je učestvovao u svemu a ipak ostajao po strani - deo porodice, ali ne baš savim. Neko na koga su svi mogli da se oslone jer za njega nije bilo tako bolno. - U redu? - Proveravao je tog jutra kad je trebalo da bude sahrana.
82
- Mislim da jeste. - Ona nije znala kako da se ponaša, nije znala šta se od nje očekuje danas. Nove crne cipele su je već žuljale, nova pamučna crna haljina je već bila izgužvana kao maramica u njenoj ruci. Mala Italija je sedela jadikujući u salonu dok je njena majka sedela na spratu, bleda i čvrsto stisnutih usana, njena braća tiho razgovorila sa ujacima a Bonita nije znala gde je njeno mesto u svemu tome. Suze koje je proli-vala tako lako danas su se tekle bez prestanka. - Ne znam šta da radim. - Samo budi tu ako zatrebaš majci. Kako je ona? - Sprema se... - Bonitin glas se utišao kad se pojavila njena majka, i Bonita je osetila kako suze nezadrživo teku iz njenih očiju kad je videla, možda po prvi put, kako je njena majka zaista lepa. Retko, tako retko se Karmela trudila oko svog izgleda, ali danas jeste. Njene pepeljaste lokne su bile umotane u pundu, nosila je elegantan crni kostim i crne antilop cipele - bilo je to prizor nenametljive elegancije. I prvi put posle mnogo godina se našminkala, njene tamne oči istaknute maškarom, malo karmina preko njenih punih usana. - Izgledaš divno, mama. - Bonita je stisnula Karmelinu ruku dok su stajale i čekale kola. - Želela sam da izgledam lepo zbog njega, ovaj poslednji put... Karmela je malo naklonila glavu i zatim se nasmešila i stegla Bonitinu ruku. — U svakom slučaju, više ne može da mi prigovara što stavljam karmin! Sve je prošlo kao u nekom magnovenju. Pogrebna povorka je bila samo čudna, nejasna skupina poznatih lica Acetijevi su bili cenjena porodica i crkva je bila puna, ali Bonita, čak ni kad su se vratili kući, nije mogla tačno da se seti ko je bio ili šta je rekao. Držala je majku pod ruku pošto su njena braća, zajedno sa Hjuom, počasnim sinom, nosili kovčeg s njenim ocem na njegovo poslednje putovanje. Osećala je užasnu usamljenost i bolnu setu dok je radila ono što bi njen otac od nje očekivao - služila piće i hranu - sve vreme želeći da svi odu što pre. Želela je da se taj dan završi, ali istovremeno nije želela da prođe. Ali moralo je da dođe do toga. - Hvala ti, dušo! - Bonita je videla kako se njena majka pozdravlja sa Rikijem, njegovom ženom i de-com. Poslednji gosti su konačno otišli,
83
Marko je otišao na spavanje pre jednog sata a Pol je ispijao bocu vina i spremao se da uskoro ide u krevet. - Biće bolje da pozovem taksi! - Hju je izvukao svoj telefon, ali je Karmela odmahnula glavom. - Otkad ti to pozivaš taksi, Hju? - Vi treba sada da budete sa svojom porodicom. - I ti si moja porodica. - Karmela se umorno nasmešila. - Toliko da ti neće smetati ako ne promenim čaršave u Rikijevoj sobi. Ostani — rekla je Karmela. -U stvari, idem da promenim čaršave. - Ne brinite za čaršave, za ime boga. - Hju je ustao i Bonita je zapazila da njena majka, koja se ceo dan junački držala, iznenada izgleda tako sićušna, smetena i zbunjena i izgubljena. - Vi sednite. — Hju je odveo Karmelu do stolice. - Bio je ovo dugačak dan. - U stvari... - predomislivši se onog trenutka kad je sela, Karmela je ponovo ustala. - Ako vama dvoma ne smeta, ja bih ipak otišla na spavanje. - Popij prvo solju čaja... - Bonita je s mukom ustala jer ju je bolela svaka koščica i namrštila se zabrinuta zbog majke jer je ona odbila čaj. Bonita ju je poljubila za laku noć, i mogla da oseti umor u njenom telu dok ju je grlila. - Idi u krevet a ja ću ti doneti čaj. - Ne. - Karmela je odlučno odmahnula glavom. -Sada želim da budem sama. - Pusti je - rekao je Hju tiho dok je Karmela polako odlazila nesigurnim koracima. - Čak nije ni plakala... samo izgleda tako izgubljena... - Nisi ni ti plakala. - Jesam... - Bonita je malo slegla ramenima. - Ja sam kao slavina koja pomalo ćurka. - Mislio sam... - Nije uspeo da dovrši. Jecaj se pro-neo tihom kućom, Karmelin bolni jecaj koji je Bonitu naterao da poskoči i pretrči preko sobe u pravcu spavaće sobe svojih roditelja, ali ju je Hju uhvatio za ruke. - Ostavi je. - Čuješ li je! - jecala je Bonita, jedva kadra da podnese tužbalicu svoje majke. - Kako mogu da je pustim?
84
- Kakav je... - Marko je već bio u hodniku, a Pol je išao za njim. - Zar ćeš samo tako da stojiš? - Pol je pitao Bonitu, ali se Hju umešao. - Šta želiš da ona uradi, Pole? Ode i uteši je, ili joj kaže da se pribere i prestane da plače? Vaša mama je izričito rekla da želi da bude sama. U vazduhu se osećala srdžba, samo se niko nije osećao odgovornim. Čuo se jeziv zvuk plakanja njihove majke i nije bilo ničega što bi iko od njih mogao da uradi da odagna njen bol. - Ja to ne mogu da uradim. - Marko se vratio prema spavaćoj sobi a Pol je seo pored Hjua i Bonite, čekajući dok se plač nije stišao, dok nisu ostali samo tihi, bolni jecaji. by voki - U pravu si. - Pol je držao glavu rukama, i Bonita je mogla da vidi njegove suze. - Samo joj je bilo potrebno da to izbaci iz sebe. - Biće ona dobro! - rekla je Bonita. - Znate, mislio sam da pomažem... to što sam ovde nekoliko dana i tako... - rekao je Pol, postavši i od vina i od tuge je preterano sentimentalan. - Možda treba malo da je ostavimo samu.. - Videćemo kako je ujutru - rekao je Hju svom prijatelju. - Idi sada na spavanje, Pol. A Boniti je bilo tako drago što je Hju ostao, tako drago što je, iako ga smatraju članom porodice, onaj mali deo koji ne pripada porodici bio tu večeras kad je trebalo. - Hvala ti. - Bleda, potresena, još uvek ošamućena zbog bola svoje majke, zbog tuge čitavog dana, Bonita je sedela nema. - Ovo joj je bilo potrebno. - Šta tebi treba, Boni? - pitao je Hju, spazivši kako se njene braon oči trzaju zbog toga, posmatrao je kako je to radila celog dana dok je pokušavala da nade svoju ulogu, svoje mesto da ostane jaka iako izgubljena. - Ti si dovoljno učinio - prozborila je Bonita. - Pomogao si tati na samom kraju, bio ovde ove nedelje, sve ono što si danas uradio... - Ne govorim o tome. Mislio sam na tebe. Da li postoji nešto što mogu da učinim? - Video je kako joj se blago rumenilo razliva po obrazima i imao je osećaj kao da je obmanjuje. Bilo je to kao da danas rešavate jučerašnju ukrštenicu a već imate odgovore. Ali ako je stvarno mislila ono što je kazala, ako ga zaista voli, onda je ovo jedna
85
od onih večeri u njenom živtou kada joj je on potreban. Jedna noć koju svakako ne bi trebalo da provede sama. I Hju je shvatio, čim je prvi grč bola popustio u njegovom stomaku, da je i ona njemu potrebna. Nije mogao da podnese pomisao da noćas spava sam, da leži sam i razmišlja, kad bi mogao da bude s njom. - Dobro sam. — Te dve reči su ga osvestile - od njega se to večeras ne očekuje. - Ličiš na majku više nego što si toga svesna. - Hju se nasmešio, ustao i poljubio je u obraz. - Sve držiš u sebi. - Ja? - Nasmešila se brzo u neverici. -Jer, ako ti stvarno nešto treba... -I onda je zastao, jer sada nije bio pravi trenutak da navaljuje. - Laku noć, Bonita. Nije odgovorila, samo je sedela potpuno mirna dok je on išao prema vratima. - Ostani sa mnom večeras. - Rekla je to odlučnije nego išta drugo tokom cele te nedelje. Kad se okrenuo, na njenom licu nije video ni trunku sumnje, jer su njene želje bile savršeno jasne. - Pitao si me da li možeš nešto da učiniš, i možeš - ne želim da budem sama. I bilo bi nemoguće reći joj ne, ostaviti je u njenom bolu - zbog čega mu je bilo izuzetno lako da se vrati do nje. - Onda ne moraš biti sama. Bila je to najlakša od svih odluka, kako i zašto nisu uopšte bili važni. U tom trenutku Hjuu je bilo sasvim prirodno da je uzme za ruku, da ugasi svetio i odvede je u njenu sobu. Bilo je savršeno prirodno da se svuku, jer ovaj poljubac nije mogao da dovede do nečeg drugog; reč je samo o tome da budu zajedno, da budu što je moguće bliže jedno drugom, o tome da leži u njenom uzanom krevetu i drži je. Iako je bila malo stidljiva i zbunjena, Bonita se opustila kad se njegovo telo pripilo uz njeno, jake ruke se obavile oko nje, i nije rekao baš ništa kad je počela da plače, samo ju je i dalje držao. Bilo je tako prijatno Jcad te neko drži, dok je patnja još uvek tu. I tako bolno pustiti da sve to izađe iz tebe. Ali je isto tako bile utešno boriti se sa svim tim strašnim mislima u glav; sa Hjuom pored sebe, znati da je u redu sada plakati, što je i činila, dok nije nastupio predah.
86
Blaženi, blaženi predah.
Kad se okrenula i videla ga pored sebe u krevetu, bilo joj je teško da shvati da ie Hju tu, da svojim prstima dodiruje njegovu kožu, ijegovo vitko, zategnuto, toplo telo. Jednom ili dva puta u životu je okusila raj, i sada ga ponovo proba - izdišući izazovni, opojni miris njegovog tela. I ovo nije bio Hju u svojim dvadestim godinama i neki šašavi, nekontrolisani poljubac na brzinu u kuhinji, ovo je bio Hju u svojim tridesetim, koji je pritiska na jastuk i ljubi je tako strasno da nije želela ni da diše. To je bio Hju koji je pronašao spas za njenu dušu i pomagao joj da izlije svoj jad, da otera svoje strahove, svoj užas, svoju tugu sve dok je njegova usta, njegov miris, njegov zagrljaj nisu na trenutak odveli u tiho, mirno mesto, gde su postojali samo njih dvoje i gde nije postojalo ništa drugo. I kad je ponovo počela da plače, to nije bilo ništa strašno, jer je sunce njegovih poljubaca zaronilo ispod oblaka njene tuge, on ju je samo držao, puštajući je da oseti potreban bol, koji je ublažavao svojim prisustvom, jer je nailazio u malim odmerenim dozama. Njegove usne su još uvek čekale, a njegovo telo je bilo strpljivo i mirno. Uvidela je da je taj prvi poljubac zaista nešto značio. Znala je jer su njegove ruke krenule prema njenim grudima, baš kao što su to i tada učinile, čula uzdah zadovoljstva kada ju je konačno držao onako kako je želeo, dok su se njegove usne spuštale prema njenom vratu, kao što su to jednom uradile, samo što ovog puta nije uopšte žurio, naslađujući se svakim dodirom, svakim ukusom. - Da li znaš koliko sam ovo želeo? — Njegove usne su sada bile na njenoj bradavici, njegov jezik kružio oko njene areole, pa ju je zatim uzeo u usta, njegovo telo je bilo zategnuto i uzbuđeno pa ipak nekako opušteno, jer je ovo njihova noć. Mogla je da oseti njegovu erekciju na svom boku, mogla da oseti lepotu poljubaca na svojim grudima, toplotu njegovih dugih nogu isprepletanih s njenim. I kad je izgledalo pogrešno osećati se dobro večeras i kada je ona počela da jeca, gorko se kajući, on ju je samo držao i govorio joj da ne ide nikuda. - Ne mogu da prestanem da mislim...
87
- Ne moraš ni o čemu da misliš. - Želim da... - Iznenada je osetila neodoljivu potrebu. Tako očajnički joj je bilo potrebno ovakvo utočište, ali isključivo iz sebičnih razloga. - Pa, kad budeš spremna, onda ćemo... Bio je tako beskrajno strpljiv, i to ju je uzbuđivalo; tako spor i bez žurbe, zadovoljan što je ljubi. Zadovoljan da joj dopusti da istražuje njegovo telo natenane. Njeni prsti su s nevericom dodirivali njegovu baršunastu kožu, osećala je silnu, žestoku vrelinu njegovog uzbuđenja koje je odlagala tako dugo. - Ti sigurno želiš... - Hej. - Smešio se dok ju je ljubio, šapućući joj u uvo, od čega joj se u dubini stomaka grčilo. - O tebi puno razmišljam u poslednje vreme, pa imaš vremena koliko god hoćeš. U početku nije razumela šta je hteo da kaže, gledajući ga pravo u oči i tražeći u njima objašnjenje. Onda je shvatila da je o njoj razmišljao u svojoj samoći kad mu je bilo teško, i od te pomisli joj se grč u stomaku pretvorio u vrelu kuglu. Zamišljala je kako su se njihove uzburkane misli mogle sresti povremeno, i sve što je sada želela bilo je da njih dvoje budu zajedno. Želela je da oseti težinu njegovog tela na sebi, želela da je on prožme. Nežno pomeranje njegovih nogu medu njenim bilo je sve što je želela, njeno grlo se steglo od slatkog iščekivanja; a zatim strasno prodiranje kad je ušao u nju, čisto opojno blaženstvo kad je njeno telo počelo da prati njegov ritam, gledajući ga u oči i osećajući njegove pokrete u sebi. - Ovaj krevet! — mogla je da čuje ritmično škripanje i nasmejala se, s glavom na njegovim grudima kad su se okrenuli. Strašna buka se nastavila, i jedino bi prestajala kad se skoro uopšte nisu pomerali, ali čak i kada su njihova tela bila sasvim mirna, u njima je besnela bura. Ponovo su se pogledali, ali misleći samo jedno o drugom... Međutim, ona se sada nije smejala, samo je netremice posmatrala muškarca koga je obožavala od jedanaeste godine i mrzela od osamnaeste i volela mnogo duže, i sada znala zašto. Na svako pitanje koje je ikada postavila sebi dobila je odgovor dok se kretao duboko u njoj. Jer oni jesu jedno za drugo.
88
- Pst... — Svojim usnama ju je smirivao. Nije čak ni bila svesna da plače, ali su to sada bile drugačije suze, izazvane strahom zbog reakcije njenog tela. Nisu se ljubili, samo disali jednim dahom. Dok ga je čvrsto držala u zagrljaju, mogla je da oseti kako raste uzbuđenje u njemu dok se bližio vrhuncu a zatim polako popušta, i spontanu reakciju svog sopstvenog tela kad je nastupio orgazam, uvlačeći ga dublje, crpeći svaki delić njegove snage do potpunog zadovoljstva. - Boni... - Ječeći, bez daha, iscrpljena, shvatila je da je zaborav najbolji lek za bol, i on joj je to pružio. Hju je podelio s njom tu dugu usamljenu noć, i u stvari oduzeo deo bola od nje. I dalje ga je delio, čvrsto je držeći u zagrljaju, ljubeći guste kovrdže na njenom potiljku, a njegova vrela, nežna ruka je milovala njen stomak malim kružnim pokretima. Bonita je sklopila oči, sada konačno u stanju da se opusti, jer je znala da će on ostati budan dok ona sasvim ne zaspi.
89
8.
- Boni! - Oboje su se trenutno probudili začuvši glas njene majke ispred vrata. Ležali su nepomično, isprepletanih ruku i nogu. Njihovi prestrašeni pogledi su ostali prikovani za kvaku na vratima. - Evo, sad ću! - Bonita se potrudila da joj glas zvuči normalno pa se iskobeljala iz toplog kreveta na kome je Hju ostao da leži, potpuno ukočenog izraza lica i tela. Prethodne noći nije popila ni kap alkohola, iz straha da bi piće moglo osloboditi emocije koje je držala pod kontrolom, ali i pored toga, dok je hodala prema vratima činilo joj se kao da se spotiče preko flaša šampanjca i osećala je onu vrstu strašnog mamurluka kao posle veoma burne i raskalašne noći. - Ne moraš da ustaješ - začula je Karmelin glas kroz vrata. - Krenula sam u konjušnicu. Samo sam htela da ti se javim da ne brineš gde sam... - Glas joj se polako gubio dok se udaljavala niz hodnik. Bonita se okrete prema Hjuu i u njegovom zabrinutom pogledu pročita sve strahove koje je možda i sama mogla osetiti da je samo imala vremena da razmišlja. Znaci užasa i kajanja zbog onog što se dogodilo jasno su se očitavali na njegovom napetom i ukočenom licu; i dalje je nepomično ležao, ne usuđujući se da je pogleda u oči. - Ona nema pojma da si ti ovde. - Znam... - Ustao je iz kreveta i navukao pantalone. Videla je njegova mišićava ramena i vrat dok se užurbano oblačio, i tek kad je rukom prošao kroz kosu usudio se da se okrene prema njoj. - Boni, izvini, nije trebalo da rizikujemo... Nisam smeo... - Prestrašeno je odmahnuo glavom. - Hju, sve je u redu - rekla Bonita, jer je tako i osećala. Istina, moglo im se ovo dogoditi i na nekom boljem mestu, ali prošla noć nije bila od onih noći kad se razumno razmišlja. Sinoć je u pitanju bio opstanak, potreba da budeš sa osobom koju voliš. 90
- Ne, nije u redu. Tvoj otac... - Nije završio rečenicu, a napetost je izbijala iz celog njegovog tela. - Pogledaj napolje i proveri hodnik, otići ću u Rikijevu sobu. Biće čudno da se zajedno pojavimo. Ja ću doći malo... kasnije ćemo razgovarati... - Svakako. Znala je da se on užasno oseća, da su ih emocije sinoć ponele i odvele u krevet, ali se kod Bonite ništa nije promenilo. Mada je bila podjednako uznemirena kao i ranije, njena razmišljanja su bila kristalno jasna i sve što je osećala sinoć osećala je i sada na jutarnjoj svetlosti ovog novog prohladnog dana. Bilo joj je žao samo zbog njega. - Kasnije. - Brzo ju je poljubio i ponovio. - Kasnije ćemo pričati. Tuširanjem nije mogla da spere svoje sumnje. Pošto se očešljala i obukla, Bonita se pripremila za silazak u kuhinju. Mada je sve oko nje izgledalo isto, njoj se ipak činilo da je nekako novo i drugačije; majka je izašla, oca više nema, samo joj je Pol, koji je već pristavio čajnik, uputio sumoran osmeh dok mu je prilazila. by voki - Jesi li videla mamu? - upitao je čim je ugledao Bonitu. - Nisam; samo mi je kucnula na vrata. Otišla je u konjušnjicu. - Kako ti je izgledala? - Ne znam. Samo mi je pokucala na vrata i rekla mi da ne brinem, da ide u šetnju ili nešto slično. Zvučala mi je dobro. - Izvini, Boni. - Pol se jedva primetno osmehnuo. - Sinoć sam te izgrdio. Bila si u pravu kad si je ostavila samu. - Nema potrebe da se izvinjavaš. - Bonita je uz osmeh primila njegovo izvinjenje. - Da budem iskrena, ni sama nisam znala šta da radim; Hju mi je rekao da ne treba da idem kod nje. - Baš je sjajan, zar ne? - Pol joj se pridružio za stolom. - Čuj, Boni, juče sam razgovarao sa Rikijem i Markom... Kad se vraćaš na posao? - U ponedeljak - Bonita je odgovorila. - Ponudili su mi još jednu nedelju odsustva zbog smrtnog slučaja u porodici, ali počeću da radim u ponedeljak. - Da li to znači da se vraćaš u stan preko vikenda? - Ne znam, Pol - oprezno je odgovorila Bonita. Znala je da će ovaj trenutak doći; što zbog ramena, što zbog drugih stvari, poslednjih
91
nekoliko nedelja osećala je veliki pritisak, ali sad je morala da donese odluku i Bonita je mogla da pretpostavi šta će uslediti. - Kao što sam već rekao, pričali smo... Stvar je u tome da mi mislimo da mama ne treba da bude sama u ovom trenutku... - Znači, useljavaš se - prekinu ga Bonita. - Moram biti blizu bolnice... stalno me zovu. A Riki i Marko su u Bendigu. Na neki način ovo je i očekivala, ali ju je ipak zabo-lelo. Tačno je da je jedan od njih doktor, druga dvojica veterinari, ali s kojim pravom oni pretpostavljaju da su njen život i njen posao manje vredni od njihovog? - Možeš li ostati ovde još nekoliko nedelja? - Već sam ceo mesec odsutna! - Znam - reče Pol. - Vidi, nemoj pogrešno da me razumeš... - Dok joj se obraćao, Pol joj je, sav zbunjen, preko stola dobacio ček, i ona shvati da je stvarno malo nedostajalo da ga pogrešno razume. - Znamo da su ti sad prihodi umanjeni a da računi i dalje pristižu. Uzmi ovo da prebrodiš ovaj period, plati Emili kiriju i bar neke račune. Razgovarao sam sa svojim šefom i za dve nedelje idem na dvonedeljni odmor, Marko planira isto to posle mene, a i Riki će pokušati da izdejstvuje odmor za sebe, mada je tek počeo sa praksom, ali ako ne uspe, Harijet će sa decom doći ovde. Svi znamo da mnogo tražimo od tebe, ali kad bismo imali te dve hedelje da organizujemo stvari, to bi značilo da mama neće biti sama nekoliko narednih meseci. Nikad do tada nije osetila toliku bliskost s njima. Oh, nije u pitanju novac, već ono što je bilo u pozadini tog čina i što su shvatili koliko je ona sama mnogo učinila. 92oca više nema, samo joj je Pol, koji je već pristavio čaj-nik, uputio sumoran osmeh dok mu je prilazila. - Jesi li videla mamu? - upitao je čim je ugledao Bonitu. - Nisam; samo mi je kucnula na vrata. Otišla je u konjušnjicu. - Kako ti je izgledala? - Ne znam. Samo mi je pokucala na vrata i rekla mi da ne brinem, da ide u šetnju ili nešto slično. Zvučala mi je dobro.
92
- Izvini, Boni. - Pol se jedva primetno osmehnuo. - Sinoć sam te izgrdio. Bila si u pravu kad si je ostavila samu. - Nema potrebe da se izvinjavaš. - Bonita je uz osmeh primila njegovo izvinjenje. - Da budem iskrena, ni sama nisam znala šta da radim; Hju mi je rekao da ne treba da idem kod nje. - Baš je sjajan, zar ne? - Pol joj se pridružio za stolom. - Čuj, Boni, juče sam razgovarao sa Rikijem i Markom... Kad se vraćaš na posao? - U ponedeljak - Bonita je odgovorila. - Ponudili su mi još jednu nedelju odsustva zbog smrtnog slučaja u porodici, ali počeću da radim u ponedeljak. - Da li to znači da se vraćaš u stan preko vikenda? - Ne znam, Pol - oprezno je odgovorila Bonita. Znala je da će ovaj trenutak doći; što zbog ramena, što zbog drugih stvari, poslednjih nekoliko nedelja osećala je veliki pritisak, ali sad je morala da donese odluku i Bonita je mogla da pretpostavi šta će uslediti. - Kao što sam već rekao, pričali smo... Stvar je u tome da mi mislimo da mama ne treba da bude sama u ovom trenutku... - Znači, useljavaš se - prekinu ga Bonita. - Moram biti blizu bolnice... stalno me zovu. A Riki i Marko su u Bendigu. Na neki način ovo je i očekivala, ali ju je ipak zabolelo. Tačno je da je jedan od njih doktor, druga dvojica veterinari, ali s kojim pravom oni pretpostavljaju da su njen život i njen posao manje vredni od njihovog? - Možeš li ostati ovde još nekoliko nedelja? - Već sam ceo mesec odsutna! - Znam - reče Pol. - Vidi, nemoj pogrešno da me razumeš... - Dok joj se obraćao, Pol joj je, sav zbunjen, preko stola dobacio ček, i ona shvati da je stvarno malo nedostajalo da ga pogrešno razume. - Znamo da su ti sad prihodi umanjeni a da računi i dalje pristižu. Uzmi ovo da prebrodiš ovaj period, plati Emili kiriju i bar neke račune. Razgovarao sam sa svojim šefom i za dve nedelje idem na dvonedeljni odmor, Marko planira isto to posle mene, a i Riki će pokušati da izdejstvuje odmor za sebe, mada je tek počeo sa praksom, ali ako ne uspe, Harijet će sa decom doći ovde. Svi znamo da mnogo
93
tražimo od tebe, ali kad bismo imali te dve hedelje da organizujemo stvari, to bi značilo da mama neće biti sama nekoliko narednih meseci. Nikad do tada nije osetila toliku bliskost s njima. Oh, nije u pitanju novac, već ono što je bilo u pozadini tog čina i što su shvatili koliko je ona sama mnogo učinila. - Stavi ga u džep - rekao je Pol pružajući joj ček. -Nemoj da ga mama vidi - misliće da je u pitanju milosrđe ili nešto slično. - Mogu ja da se snađem. - Pa, onda ti to bolje polazi za rukom nego meni. Skoro joj je bilo neprijatno zbog ogromnog olakšanja koje je u tom trenutku osetila. Ne samo zbog toga što neće morati da čeka platu da bi Emili dala novac za kiriju već što će sad imati vremena da razmisli kakvu odluku da donese. Nekoliko puta je odlazila u stan, a to je uvek izgledalo kao kad ponovo kreneš u školu posle letnjeg raspusta i ustanoviš da su se svi tvoji prijatelji promenili ili da si i ti sam odrastao i promenio se. Nije u pitanju bio samo Bil. Druženje i izlaženje sa devojkama, zbrka i nered koji vlada kad s nekim deliš stan, sve joj se to sad više nije dopadalo. Možda je za sve najbolje rešenje da nekoliko nede-lja provede kod kuće, dok ponovo ne počne da radi. - Da li je Hju ovde prenoćio? - Molim? - reče zbunjena Bonita, zatečena pitanjem kojim je Pol prekinuo njeno razmišljanje. - Hju. Pominjao je da će uzeti taksi; samo sam pitao da li je ostao ovde. - Nisam sigurna. - Pošto je osetila da crveni, Bonita navuče kosu preko lica da bi prikrila svoje rumene obraze i usredsredi pažnju na čaj ispred sebe. - Pretpostavljam da jeste. - On obično prvi ustane. - Pol je zevnuo, bacivši pogled na sat. - Znaš šta, ako je stvarno ostao, nema sumnje da je već otišao kući. Amber su se verovatno smučile naše porodične drame koje ga stalno odvajaju od nje. - Amber? - Bonita je bila svesna povišenog tona u svom glasu i potrudila se da ga kontroliše, a pri tom je u svoju solju dodala još
94
jednu, sasvim suvišnu ka-šičicu šećera. - Nisam znala da se i dalje viđa s njom. - Oh, da! - potvrdio je Pol. - Njih dvoje su glavna tema u bolnici. Baš je srećković - ona je stvarno zanosna. - Nisam mislila da je to medu njima tako ozbiljno - dodade Bonita, ponašajući se kao neko ko je i sam s tim upoznat, kao da je iz razgovora po bolničkim kuloarima lično saznala tu važnu vest. - Ti si bila malo izvan događanja zbog tvog ramena, to i sama znaš! — nasmejao se Pol. — On je zaluđen njom - očigledno se zato i vratio u Australiju. Čini se da je Hju konačno našao svoju prvu gospođu Armstong - pa, bar za neko vreme... - Kako to misliš? - Osetila je kako joj se želudac grči. S nadom da će umiriti nervozu u stomaku, otpi-la je veliki gutljaj čaja, ali se jedva uzdržala da ga ne povrati. - Znaš, možda se čoveku iznenadni poriv da postane veran dopadne prvih pet minuta, ili malo duže, ali sam siguran da će on brzo iščiliti. Da li ti zaista možeš da zamisliš Hjua da ceo život prevede samo s jednom ženom? - Nasmejao se, zapravo mu je bila smešna i sama pomisao na to, a Bonita je bila toliko zbunjena i potresena da nije mogla ni da se pretvara da joj je sme-šno. — Po onome što sam ja čuo, namerava uskoro da je zaprosi. Već je kupio i prsten; neki ogroman. - Zdravo, Marko! - Boniti je bilo drago kad im se Marko pridružio jer je već počela da oseća kako ne-kontrolisano i ubrzano diše. - Baš sam pričao Boni vesti o Hjuu! - rekao je Pol. - Srećković - promumlao je Marko. - Prsten je zaista fantastičan... Ko bi to pomislio? Ko nije pomislio? Nije čudo što je Hju bio onako užasnut kad se jutros probudio. Čak ni čoveku koji ima morala koliko i mačka lutalica ne bi bilo svejedno. A možda se samo brinuo kako će se ona ponašati. Da li će imati neke prohteve, pričati o tome drugima... reći Amber! - Boni? - Pol se namrštio primetivši njeno bledo lice. - Hej, izvini, brbljamo tu o glupostima. Ali takvi smo ti mi. - Dobro jutro! - Karmela, blago natečenih očiju, pomalo uzrujana ali ipak pribrana, ušla je u kuhinju i prvi put otkako pamte, nije krenula
95
ka frižideru i počela da sprema doručak već im se pridružila za kuhinjskim stolom. - Kako si, mama? - upitao ju je Pol, a Karmela je razmišljala nekoliko trenutaka pre nego što je odgovorila. - Snalazim se, dragi moj. A ti? - Pokušavam da zaboravim - priznao je Pol. - A onda se strašno uznemirim kad se iznenada setim. - Kako si ti, Bon... - glas joj je zamro kad je ugledala bolan izraz na Bonitinom licu. - Znam da ti je teško, draga. Bila si sjajna juče... i ne samo juče... — Ponovo nije završila rečenicu, jer im se Hju pridružio za stolom. Poljubio je Karmelu u obraz, a Bonita nije imala pojma da li je on gledao u nju jer je ona izbegavala da pogleda u njegovom pravcu. - Da li neko želi doručak? - upitala je Karmela, i sada je zvučala kao ona stara Karmela, ali je Pol odmahnuo glavom. - Pojeo sam tost. Idem malo da jašem... da probam da razbistrim misli. - Pa, meni je pomoglo - odvrati Karmela uz osmeh. - A ti, Hju? Šta bi ti želeo? - Ne mogu ništa, hvala... treba da budem na poslu za pola sata. - Pojedi bar jedan tost. Ali nije mogao... samo je na brzinu ispio solju kafe i uputio se ka spavaćoj sobi da se spakuje. - Bio nam je od velike pomoći! - reče Karmela uz osmeh dok se Hju udaljavao. - On je obožavao tvog oca... sve bi učinio da svima nama olakša stvari. Sve. Čak i da spava s njom ako je to ono što joj treba... do vraga, šta znači jedna noć seksa za muškarca kao što je Hju? Zašto nije bila u stanju da vidi ono što je bilo očigledno? Sam joj je rekao. Baš dok je stajao u ovoj kuhinji, rekao joj je... ali je ona odbila da poveruje. To je ono što muškarci rade, surovo je samu sebe podsetila. Kad su u prilici.
96
Pa, poštedeće ga napora da joj ponovo slomi srce. Prolazeći hodnikom, pokucala je na vrata Rikijeve sobe, i uz jedva primetan osmeh, pogledala Hjua kad se okrenuo prema njoj s mesta na kome je stajao i pako-vao se. - Mogu li te pozvati kasnije? - upitao je. - Možda možemo večeras negde da izađemo, da se sklonimo odavde. - Mislim da to nije dobra ideja. - Biće nam lakše da razgovaramo, ne samo zato što ti je mama ovde nego i zbog drugih stvari. - Sinoć ti nije smetalo. - Sto se tiče onog sinoć... - Posmatrala je kako provlači ruku kroz kosu i pući usne na trenutak dok se trudi da pronađe prave reči; uočila je nagle pokrete njegovih očiju i pomeranje Adamove jabučice dok je gutao pljuvačku. - Nisam bio sasvim iskren prema tebi, Boni. Ima stvari o kojima je trebalo da razgovaramo, stvari koje ne znaš... Oh, ali zna ona. Pevušili su oni istu melodiju... samo što su sad reči pesme bile drugačije. Ovo je bila malo zrelija verzija jer su prošle godine, otkako je tu pesmu prvi put čula; tada su se poljubili, a sad su vodili ljubav. Hej, pa možda mu ona povremeno može poslužiti kao razonoda, na primer, kad Amber zatrudni ili kad naiđu problemi u nekoj njenoj vezi; tada mogu biti prijatelji koji jedan drugom pomažu, imaju seks bez obaveza... Poželela je da ga ošamari. Nije želela da čuje šta je hteo da joj kaže. Ovog puta će ona voditi igru. - Zapravo, htela sam da ti zahvalim za sinoćno veće. - Videla je kako se stvaraju dve bore iznad njegovog pravilnog nosa zbog blage ironije u njenom glasu. - Bilo je sjajno. - Znam. - Baš ono što mi je trebalo. - Boni... - Ne želim više o tome da pričam. - Nasmešila se kad je videla kako je zbunjen, nasmešila se što je skrenula vetar s jedara tog kučkinog sina tako što je prva počela.
97
- Doći ću po tebe večeras... možemo otići na večeru. - Bolje nemoj. - Bonita je odmahnula glavom. -Mami će svašta pasti na pamet ako zajedno izađemo, a ja to ne želim. - Boni... - Bonita! - ispravila ga je. - Slušaj, sinoć je bilo sjajno, i sve ostalo, ali, nazovimo stvari pravim imenom. Ja sam bila uznemirena, nisam mogla da spavam, a ti si bio tu... - Zao mi je ako misliš da sam iskoristio priliku. - Oboje smo iskoristili priliku - prekinula ga je Bonita. Ali Hju nije pristajao na takav rasplet, nije prihvatio njeno objašnjenje. - Pričaćemo večeras. Moram sad na posao, ali ću ti se kasnije javiti. Možemo se negde naći, ako ti je tako lakše. - Ne želim da se bilo gde nađemo, jer nemamo o čemu da razgovaramo. Hajde da zaboravimo da se išta dogodilo. - Ali dogodilo se. - Dobro, ali nije trebalo - presekla ga je. - Ne želim da tome pridajem veliki značaj, jer nema veliki značaj! - Ne verujem ti Boni. Znam koliko ti se sviđam. - Oh, znaš, zaista?! - Da! - Nije joj dozvolio da se elegantno izvuče iz ove situacije i nepokolebljivo, razmetljivo, suprotstavio joj se iznoseći istinu. - Sama si mi to rekla kad sam ti davao anesteziju zbog ramena. Vidi, ne znam šta se dešava u tvojoj glavi, ali znam da si jutros uznemirena, a znam i istinu! - Istinu! - Na usnama joj se pojavi osmeh pun ne-verice - ako se nekad ranije žalila što ima tri brata, sad je prvi put za dvadeset i četiri godine zapravo bila zahvalna na tome. Zahvalna zato što je znala kako funkcionišu njihovi umovi, zahvalna Marku - ili je to bio Pol? koji joj je rekao da bez obzira na to o kome je reč, nikad ne treba muškarcu da prizna koliko joj je do njega stalo. Bila je zahvalna i za to što je uspevala da se kontroliše, iako se iznutra raspadala. - Prošle godine sam izvadila umnjake i rekla sam i doktorki Lau da sam zaljubljena u nju. Uzgred da pomenem, ona je udata i ima troje dece.
98
- Lažeš, Boni, i to ne baš mnogo uspešno. Ja znam šta sam čuo i znam da sinoć nisi bila sa mnom samo zato što si bila uzrujana i što sam se ja zadesio pored tebe. - Ali jesi - istrajavala je Bonita, a osveta zaista više prija kad se servira hladna, jer je njen glas bio hladan kao led dok je ponavljala iste one reči koje je on upotrebio pre mnogo godina i koje su je pogodile kao nož u srce. - To je ono što ljudi rade kad im se ukaže prilika... - Koliko dugo si čekala da izgovoriš tu rečenicu? - Hju je ovo rekao kroz stisnute zube, oči su mu bile samo dva proreza, lice belo kao kreč, a glas hrapav. - Šest prokletih godina! - Koliko čovek može da pogreši? - Hju je krupnim korakom krenuo da se udaljava, a onda je zastao i dobacio joj još jedan pogled. - Znaš, jedno vreme sam zapravo mislio da si odrasla. Međutim, pogrešio sam; ti si i dalje ono isto sebično derište koje tako dobro pamtim.
99
9.
Četiri dana nakon očeve sahrane, dok su joj noge drhtale kao kod tek rođenog ždrebeta, Bonita je prošla kroz vrata Urgentnog centra, moleći se da izdrži celu smenu a da ne brižne u plač. Sve što joj se nekad činilo bliskim sada joj je izgledalo drugačije, novo - čak i njene kolege, mada su svi bili ljubazni i očigledno im je bilo drago što je vide, delovali su pomalo čudno dok su joj izjavljivali dobrodošlicu. Zbog oca, zbog činjenice da je Bil danas šef smene i da je Emili sutra dežurna, očekivala je da će je snažan osećaj nelagodnosti pratiti na svakom koraku. I pored toga, znala je da je to samo pitanje vremena kad će sve doći na svoje mesto i Bonita je bila zahvalna Bilu kad joj je rekao da će je postepeno opterećivati poslom, i to ne samo zbog povređenog ramena. - Neko vreme izbegavaj odeljenja reanimacije i trijaže - ljubazno joj je rekao Bil. - Normalno bih ti do-delio odeljenje B gde su pokretni bolesnici ali nekoliko sestara je na bolovanju zbog ovog gripa koji trenutno vlada, tako da sve pacijente primamo ovde - ali ti preuzmi samo one lakše. Da li danas želiš da radiš u ambulanti ili da te zadužim za kolica sa instrumentima i lekovima u odeljenju A? - Grip? - namrštila se Bonita. - Otkud grip u ovo doba godine? Zar nije malo prerano za njega? - Nije, ako uzmeš u obzir koliko je članova osoblja na bolovanju! odgovorio je Bil. - Vakcine su već stigle, pa prema tome, zakaži u ambulanti da je primiš - onda nećeš moći da se izvlačiš. - Oh, ja neću ići na bolovanje. - Blago se osmeh-nula Bonita Iskoristila sam sve dane predviđene za bolovanje! - Dobro, gde želiš da radiš? - Ići ću na odeljenje A - rekla je Bonita i pogledavši na tablu na kojoj je Bil upisivao najnovija zaduženja, primetila je da je Hju određen da 1 00
radi na dva odeljenja. Oh, znala je da će morati da ga sretne, ali je želela da ga vidi što je moguće kasnije. Bezbroj puta se u međuvremenu pitala kako će uspeti da izdrži da radi s njim, kako će reagovati kad ga vidi. Odlučila je da se potrudi da se ponaša uzdržano i profesionalno i nadala se da će se i on slično ophoditi. by voki Prvih nekoliko pacijenata bili su sasvim jednostavni. Jedan osmogodišnjak je imao krvarenje iz nosa; pošto ga je pregledao lekar na Prijemnom odeljenju, poslat je na Odeljenje za uho, grlo i nos. Bonita je pričala s njim i s njegovom majkom dok ga je u kolicima vozila do odeljenja da ga pregleda specijalista. Zatim je došao četrnaestogodišnji dečak sa bolovima u stomaku koga je, kako joj je saopštio lekar opšte prakse, trebalo da primi Pol, pa ga je Bonita, po svim propisima odmah pozvala. - Zdravo, Pol, ovde je Malkom Luis, tvoj pacijent koji ima bolove u stomaku. - Kako je on? - Ne oseća se baš najbolje, mada su svi nalazi u redu - odgovorila je Bonita. - Koliko ćeš se ti još zadržati? - Upravo krećem u vizitu. Možeš li, umesto mene, da organizuješ snimanje abdomena? - Prvo bi trebalo da ga pregledaš? - podsetila ga je Bonita, mada je odmah shvatila da nema svrhe da to pominje. Ako su hirurzi pošli u vizitu, onda će Pol biti odsutan bar još jedan sat, a prva stvar koju će tražiti da se uradi kad stigne na odeljenje, biće snimanje stomaka! Zaista je glupo da do tada ostavi pacijenta da tu leži. - Samo pitaj Hjua da ti napiše nalog. Nema šanse! - Kako si ti? — upitao je Pol pošto mu Bonita nije ništa odgovorila. — Kako ti izgleda povratak na posao? - Zasad je u redu! Nežno me slamaju. - Kako je mama bila jutros? - Srećna što će me se osloboditi - odvratila je Bonita i prekinula vezu. Zatim je, kako propis nalaže, otišla po nalog za snimanje. Kad ga je Endru potpisao, organizovala je dečakov odlazak rendgen. Budući da je dečakova majka bila trudna a Malkom razdražljiv, Bonita je rekla Bilu da će i ona poći s njima.
1 01
- Neće to dugo trajati - uveravala je Bonita dečaka čije su oči bile pune suza i predala nalog dežurnom službeniku. Pošto je došao u pratnji medicinske sestre, dečaka su prozvali da uđe sobu za snimanje broj dva posle samo desetak minuta čekanja. Sad se Bonita unervozila i očajnički se trudila da to sakrije. U glavi je smišljala jedan scenario za drugim - kako će izgledati kad vidi Hjua, kako bi se on sve mogao ponašati kad vidi nju. Tešila se činjenicom da, budući da se oni nikad nisu dobro slagali na poslu, niko neće ništa ni primetiti. Međutim, jedna stvar joj je promakla; zabrinuta i zamišljena, nije predvidela mogućnost da se nade oči u oči sa Amber. - Snimanje abdomena u stojećem i ležećem položaju - pročitala je Amber nalog ne pogledavši u Bonitu, koja je naglo pocrvenela. Ali Amber nije ništa primetila; kad je završila sa pregledanjem dokumentacije, obratila se pacijentu sa osmehom. - Znam da ovi aparati izgledaju zastrašujuće, ali to su zapravo samo velike kamere. - Amber je ljubazno ćaskala sa Malkolmom dok je Bonita navlačila zaštitni mantil, zadovoljna što joj se crvenilo povlači i rešena da se ponaša normalno. Amber je smestila pacijenta i rekla mu da pridrži hladan držač za film preko stomaka, čak ga je i zasmejala kad ga je upitala da možda nije trudan. Ali stomak ga je suviše boleo. Stalno je ispuštao držač i vrpoljio se i posle nekoliko pokušaja da ga namesti, Bonita je predložila da ona drži film i ostane pored njega dok se ne uradi rendgenski snimak. Ime Amber joj sasvim odgovara, pomislila je Bonita kad ju je ova devojka pogledala tim očima boje ćilibara i postavila i njoj ono isto, sasvim opravdano pitanje, ali sad bez trunke osmeha na licu. — Postoji li bilo kakva mogućnost da si ti trudna? U tom trenutku Bonita je bila ubeđena da ona zna šta se desilo; mogla se zakleti daje u njenim očima prepoznala izazov kad joj je uputila to pitanje. — Nikakva - odvratila je Bonita držeći film na Malkolmovim grudima, istovremeno osećajući bol u ramenu zbog težine olovne kecelje. Sramota, krivica i očaj prostrujaše njenim telom dok je obarala pogled, trudeći se da ne gleda u Amber.
1 02
- Sad nemoj da dišeš - Amber je doviknula pošto je otišla iza paravana, spremna za snimanje, i mada su te reči naravno bile upućene Malkolmu, Bonita je i sama zaustavila dah. -Je li sve u redu? - upitao je Bil, uputivši joj zabrinut pogled kad se sa Malkolmom vratila na odeljenje. Dečaku su se bolovi pojačali i Bonita je upravo krenula da pozove nekog hirurga u trenutku kad joj se Bil obratio. - Nisam baš sigurna... - priznala je Bonita, grickajući donju usnu, shvativši u tom momentu da je Bil možda jedina osoba s kojom zapravo može da razgovara o svojoj situaciji. - Ne možemo ovde da pričamo. Postoji li neka šansa da zajedno odemo na ručak...? -Glas joj je polako zamirao kad je shvatila da im se Hju pridružio u prostoriji za osoblje. To je bio prvi put da se sretnu na poslu, nije ga videla od onog jutra posle sahrane i izgledao je užasno u poređenju sa uobičajenim standardima besprekornosti koji inače važe za Hjua. Odelo mu je bilo izvrsno, bela košulja čista i ispeglana ali kravata koju je stavio nije se nimalo slagala s košuljom i izgledalo je kao da će da ga udavi i da je čvor vezao petogodišnji dečak. Bio je to samo jedan sitan detalj ali ga je ona odmah zapazila. Lice mu je bilo sivo, a njegova obično besprekorno očešljana plava kosa sad je bila manje uredna; delovala je razbarušeno i nepodšišano. Oko očiju su mu se pojavile bore koje ranije nije primetila, mada je drugima sigurno izgledao božanstveno. Iako je u sebi bezbroj puta ponavila kako će se ponašati kad ga vidi, instikt je preovladao i ona je zaboravila na sve što je planirala. - Jesi li dobro? - upitala ga je Bonita, namrštivši se kad je pogledala njegovo napeto lice, i mada je uveliko bila naviknuta na njegovo veoma hladno ophođenje prema njoj u bolnici, prezir u njegovom glasu, kad je progovorio, podsetio ju je na njihov poslednji, nimalo prijatan razgovor. - Kad završiš razgovor o planovima za ručak, možeš li mi odgovoriti na pitanje zašto ovog pacijenta, koji se na odeljenju nalazi već ceo sat, nije pregledao lekar? -Svi su do sada već navikli na osornost s kojom joj se Hju obraćao. Još iz vremena kad su radili u dispanzeru, on je od samog početka ima taj neprijateljski stav. Namrštio se dok je čitao
1 03
pacijentov karton u kome su bila upisana samo opšta zapažanja ali ne i lekarski nalaz. - On je slučaj za hirurga - kruto je odgovorila Bonita. - Zato iznad vrata odeljenja i stoji natpis na kome piše Hirurgija. - A ko je onda naredio da se napravi rendgenski snimak? - Endru - odgovorila je Bonita. - Hirurzi su u viziti i Pol je zamolio da pripremimo snimak abdomena dok on ne dođe. - Budući da je Endru Braun bio njegov pretpostavljeni, bila je ubeđena da će prestati da je preslišava, ali se opet prevararila. - Znači, pacijent sve vreme trpi bolove? - Tek malopre je postao ovako uznemiren - strpljivo je objasnila Bonita. - Upravo sam se spremala da pozovem lekara da dođe. - Pa onda ga pozovi! - preseče je Hju i ostade da stoji na istom mestu dok je ona telefonirala Polu. Lice joj se zažarilo dok joj je Pol govorio da će stići čim bude mogao, ali se nije baš nadao da će uspeti brzo da se izvuče. - Moraš odmah poslati nekoga da ga pregleda - navaljivala je Bonita, želeći da je Pol bar ovih nekoliko minuta shvati ozbiljno. - Dečak ima problema sa stolicom, Boni. Poslaću nekoga čim budem mogao. - Mogu li ja da ga čujem? - prekinu je Hju uzevši joj slušalicu iz ruke, pomalo grubo se obrati svom najboljem prijatelju. - Pole, shvatam da je tvoja ekipa zauzeta, ali i mi smo. Nismo mi servis za čuvanje dece. Ovde se nalazi pacijent koga obavezno treba da pregleda doktor! Ako neko iz tvoje ekipe ne dođe dole za pet minuta, ja ću preuzeti pacijenta, pregledaću ga i daću mu analgetik, a onda će, kad konačno neko dođe, biti mnogo teže da se ustanovi dijagnoza. Kad je završio razgovor, okrenuo se u nameri da ode, a onda se predomislio. - Ubuduće, da li možeš da se postaraš da se propisana procedura poštuje? Pre nego što se pacijent pošalje na snimanje, mora da ga pregleda lekar. - Molim te da se prvo meni obratiš ako imaš neke primedbe u vezi sa bolničkim osobljem - umešao se Bil.
1 04
Hju je namerno spustio glavu kad je s visine pogledao Bila, uz neobično arogantan izraz lica. A dva bika sigurno ne bi trebalo da dele isti pašnjak, shvatila je Bonita dok je iščekivala Hjuov neprijatan odgovor. - Nemam ja problema sa sestrama — iz Hjuovog glasa izbijao je podsmeh. - Meni se ne dopada kad se na odeljenju ne poštuje propisana procedura. - Tvoj primarijus je naredio da se uradi rendgenski snimak — hrabro se usprotivio Bil. - Kao trenutno rešenje - odvratio je Hju. - A zbog toga četrnaestogodišnji dečak trpi bolove. Budi uveren da ću to raspraviti sa Endruom! Procedure su sigurno propisane s razlogom! - Auuu! - zaprepašćeno se nasmejao Bil kad je Hju izašao. - Šta ga je to razbesnelo? - Ručak? - Bonita se trgla. - Svakako! - Bil je klimnuo glavom.
- Ni govora! - Bonita je Bilu ispričala celu tužnu priču dok su sedeli za ručkom tokom koga je ona pojela samo zalogaj salate sa piletinom i avokadom i popila gutljaj nazovikapućina u kantini. - Ma nema šanse da joj je on to ispričao. Zaista je izgledalo čudno, pomislila je Bonita, da ona vodi ovakav razgovor sa Bilom, da ima toliko po-verenja u njega posle svega što se dogodilo, ali imala je. Ako je nešto naučila za one tri godine zabavljanja s njim, onda je to da je Bil veoma dobar čovek - i ona je u svom srcu znala da on nikome neće ništa reći, znala je to zato što kada mu je ona jednom poklonila srce, on se prema njoj ponašao sa mnogo obzira. - Nisi video kako me je samo pogledala. - Verovatno ona ima na umu samo činjenicu da se vi jedno drugom dopadate. - To nije tačno! - Ma hajde, Bonita, to sam i ja shvatio! Amber se verovatno oseća onako kako sam se ja osećao pre nekoliko meseci. Sumnjam da joj je
1 05
po povratku kući sve ispričao... - Bil je odmahnuo glavom. - Kažeš da će se venčati? - Izgleda daje već kupio prsten! - besno je rekla Bonita. - Smišlja način kako da je zaprosi. Svi to znaju. - Pa, ja ne znam - zamišljeno je odgovorio Bil. -Mada, Emili i ja nismo baš mnogo prisutni u društvenom životu; jedva da s nekim i razgovaramo. Zar ti nije palo na pamet da ga pitaš da li se vida s njom? - Nije mi ništa slično palo na pamet! Toliko puta je dolazio, ali nikad s njom. Ne, te noći uopšte nisam razmišljala... - Zao mi je - Bil joj je prijateljski stisnuo ruku. -To je stvarno neprijatno. Nemoj sebe da kriviš. - Oni će se venčati. Da li možeš i da zamisliš koliko se loše osećam? - On treba loše da se oseća! - tvrdio je Bil, a onda je brzo pustio njenu ruku. - Mi o vuku, a vuk na vrata. Hju je prošao pored njih noseći poslužavnik, i mada je bio zgodan čovek, sad je onako siv u licu, izgledao nekako užasno. Nisu se iznenadili što ih nije pitao da im se pridruži za stolom. Taj dan je bio nepodnošljiv. U dva sata posle podne, Endru ih je obavestio da je Hju dobio grip i da sad imaju još jednog doktora manje u bolnici. Bil je lako gurnu rukom. - Možda stvarno hara grip. - Moguće. - A stvarno je izgledao užasno - dodao je Bil. - I to sasvim lepo objašnjava njegovo loše raspoloženje. Samo što Bonita nije bila ubedena u to. Njen prvi dan na poslu posle dužeg odsustva bio je neprijatan i dug, ali noć je bila još duža. Zureći u plafon, prisećala se svega što se odigralo u njenoj sobi, jer je izbegavala da misli o tome još od onog mučnog razgovora sa Hjuom, ali sad je shvatila da se s tim mora suočiti. Mora iskreno da proceni sebe i ono što je učinila. Pretpostavila je da se on više ne vida sa Amber. Pretpostavila je da Hju poštuje ista pravila ponašanja kao i ona. Kakva budala! Kako je samo bila glupa, šlepa i u zabludi.
1 06
A moguće je da je Hju prosto takav, razmišljala je Bonita - možda su naklonost i intimnost bili njegov recept za ublažavanje bola - možda je on nju tešio na jedini način na koji je umeo. Pružio joj je privremeno olakšanje, kao što je onda umrtvio bol u njenom ramenu, omamio je na brzinu da bi otkrio šta ona oseća. Bonita je mislila da ne može osetiti jači bol od onog kad je izgubila oca, ali ovo je bilo još gore. Osećala se kao da je izgubila sebe samu.
1 07
10.
- Oslabila si - primetila je Karmela, podigavši pogled sa pisama zahvalnosti koje je pisala u trenutku kad se Bonita pojavila na vratima posle duge i zamorne sme-ne u ambulanti. — Nisam - slagala je Bonita. Znala je da jeste oslabila i bez merenja, jer joj je uniforma postala široka a hrana je bila nešto o čemu uopšte nije razmišljala. Još uvek su joj na poslu davali lakša zaduženja i sve se više uhodavala u radu na odeljenju B i u ambulanti, mada je već očekivala premeštaj. Posle razgovora sa Deb, dogovorile su se da bi sutra mogla da se vrati na odeljenje A, i da radeći sa težim bolesnicima testira i rame i svoje mentalno stanje! Bonita je osetila veliko olakšanje. Rutinski poslovi joj nisu baš mnogo pomogli da zaboravi na svoje probleme i mada je Hju trebalo da se uskoro vrati na posao, ona se stalno brinula kako će reagovati kad ga vidi. U stvari, sad je prešla iz jedne faze u drugu, i umesto zbunjenosti osećala je bes. Neprestani bes kog se morala osloboditi. Prilika joj se ukazala kad je najmanje očekivala. — Ne hraniš se kako treba! — bila je uporna Karmela. - Jutros nisi doručkovala pre nego što si otišla na posao. — Zato što sam kasnila. - A u frižideru si ostavila ručak koji sam ti pripremila! - Mama, molim te. - Bonita je uzela bananu iz činije sa voćem i odmah je pojela, samo da bi dokazala majci da iznenada nije postala anoreksična. - Vidiš! - Progutavši poslednji zalogaj, izplazila je jezik da joj pokaže da je sve pojela. - A sad prestani da brineš. - Nisam ja zabrinuta. - Karmela joj uputi umoran osmeh. — Pa dobro, jesam malo. Prosto mi ne ličiš na sebe; svako veče provodiš kod kuće snuždena. Samo si jedno veče izašla napolje otkako si ovde.
1 08
- Bila sam bolesna! — istakla je Bonita. — A i kad pomislim na tatu, prosto nisam raspoložena da uveče izlazim s drugaricama. - Nisi čak ništa preduzela ni u vezi sa povratkom u stan. Ah, to! - Zapravo... - Bonita je nervozno progurala knedlu. - Razmišljam o tome da se iselim odande. - Pa gde nameravaš da odeš? - polako je upitala Karmela. - Da se vratim ovde. - Ne! - Karmela je odmahnula glavom. - Ne dolazi u obzir. Meni ne treba bebisiterka. - Ma ne zbog toga... - poče Bonita, ali zastade jer nije znala kako da objasni majci. Naravno, postoji jed-nostava opcija. Njena mama bi odmah shvatila kad bi saznala da se Emili sad viđa s Bilom. Ali Bonita nije htela da igra na kartu samilosti. Nije mogla da ocrni Emili zbog nečega što je i sama uradila. - Pričaćemo o tome kasnije. Imaš li za mene neko zaduženje? by voki - Zapravo, imam! — Karmela je ustala i otišla u kuhinju, da bi se nekoliko trenutaka kasnije vratila, noseći dve velike šerpe gulaša. - Možeš li ovo da odneseš Hjuu? - Hjuu?! - Ima grip i... - Vraća se na posao za nekoliko dana - brzo joj je Bonita upala u reč. - Što znači da sigurno neće biti raspoložen za kuvanje, a biće mu potrebno da pojede nešto kvalitetno kad se vrati kući. Hajde, Bonita, mnogo toga je uradio za nas poslednjih nekoliko nedelja, a ja imam toliko zamrznute hrane da ne znam šta ću s njom. - Poneću mu hranu kad se vrati na posao. - U redu! - reče Karmela mučeničkim glasom koji je tako dobro uvežbala. — Sama ću mu odneti, mada sam stvarno planirala da danas napišem ova pisma zahvalnosti svima koji su mi se našli oko sahrane tvog oca. Kako samo to uspeva? Mislila je da je niko ne bi uspeo nagovoriti da ode do Hjua, a bio je dovoljan samo jedan majčin bolan uzdah i evo, ona već pali kola i
1 09
kreće prema luksuznim apartmanima u zalivu gde Hju stanuje, dok dve šerpe zvekeću na zadnjem sedištu. Na osnovu adrese koju joj je majka dala kao i prele-pom pogledu na blistavi zaliv koji se pružao pred njom dok je vozila putem pored obale, mogla je da pretpostavi da je reč o luksuznim stanovima. To je znak sudbine, zaključila je Bonita čim se parkirala i krenula prema apartmanima. Znak da nešto treba da preduzme u vezi sa tom groznom mučninom i nelagodnošću koja će je opet spopasti čim se on vrati na posao. Ovo je prava prilika, uveravala je sebe Bonita dok se liftom pela na njegov sprat; da istera stvari na čistac, da sazna kako on misli da se nose sa činjenicom da se, bez obzira na to da li im se to sviđa ili ne, njihovi životni putevi povremeno ukrštaju. Može ona to! Polako je umirila disanje i pokucala na vrata prilično žustro, što i nije baš bilo tako lako s obzirom na to da je držala dve šerpe. Možda je i činjenica da nije kod kuće takođe neki znak, pomislila je Bonita nekoliko trenutaka kasnije. Spustila je šerpe na pod i potražila u tašni olovku i hartiju, osećajući pravo olakšanje što će umesto susreta moći da mu ostavi poruku. Dragi Hju, počela je i odmah precrtala. Hju, mama je želela... - Mogu li ti pomoći, Bonita? Postoje žene koje mogu da obuku beli šorts i uzanu i kratku majicu i da pri tom izgledaju očaravajuće, i mada Bonita nije spadala u tu kategoriju, Amber sigurno jeste! Dok je čučala i pisala, ugledala je glatke, dugačke prelpanule noge. Ponovo je uzela šerpe i ustala, a pogled joj je pao na Amberine podjednako glatke i preplanule prekrštene ruke. - Izvini, mislila sam da niko nije kod kuće. - Hju spava - a ja sam bila na balkonu. - Mama me je zamolila da mu ovo donesem... - Bonita joj je pružila dve posude, nadajući se, nadajući se, da su poklopci dobro namešteni i da paradajz sos neće izleteti iz šerpe i isflekati njenu lepu majicu, ali Amber je i dalje držala skrštene ruke. - Samo malo gulaša za Hjua, pošto je bolestan.
1 10
- Od tvoje mame? - upita Amber, uzimajući šerpe i, hvala bogu, osmehujući se. - Da, zabrinuta je za njega. - Hju nju zaista mnogo ceni. Odneću mu ih - reče Amber. Bonita klimnu glavom i okrete se da pode, ali je Amberine reči zadržaše. Ako ikad ponovo dođeš ovde, Bonita... - nešto u njenom glasu je signaliziralo Boniti da ne treba se okreće — ... onda će se ovaj gulaš naći na tebi!
Neodrživo. Ta reč se često koristila na odeljenju hitne pomoći. U slučajevima kada treba da se izbore s nekom situacijom pre nego što dođe do kobnih posledica - zbog nedostatka osoblja ili navale pacijenata, zbog pacijenta koji je zadobio opasne povrede ili kad jedva daje znake života. Tokom sledećih nekoliko dana, Bonita je došla do krajnje neprijatnog zaključka jer je njena situacija upravo takva - neodrživa. Bez obzira na to da li je Hju u nastupu grize savesti priznao Amber šta se dogodilo, ona je očigledno znala da nešto postoji među njima ili je postojalo. I mada se noć koju je provela sa Hjuom neće nikad više ponoviti, mada Bonita nije mogla baš ništa da učini kako bi izbrisala to što se dogodilo, mogla je da uradi nešto za Amber - da isključi sebe iz te jednačine. To bi mogla učiniti i sebe radi, takođe. Zaljubila se kad je bila u onom osetljivom dobu, sa svojih jedanaest godina. Da, u početku je to izgledalo kao zanesenost luckaste devojčice, i ma koliko da su njeni roditelji možda mislili da je nezrela, Bonita je zapravo bila vrlo pametna. Ljubav koja se rodila u njoj tog prvog dana kad je videla Hjua za stolom na večeri kod porodice Aceti, pretvorila se u ljubav koja je trajala više od jedne decenije. Ta ljubav je, i pored onoga što se desilo, u Boniti i dalje opstajala. Ali nerazborite odluke su dovele do gorkih posledica i sad je morala s njima da se suoči. Preseljenje u grad, kao što je rekla majci, moglo bi
1 11
biti dobro za njenu karijeru, a u Univerzitetskoj bolnici su tražili sestre. U pitanju je samo sat vožnje do tamo, pa može da dođe kući kad ima slobodne dane. Ima dvadeset i četiri godine i pravi je trenutak da svom ranjenom srcu pomogne tako što će promeniti ambijent. Sačekala je da na odeljenju nastupi malo zatišje i zamolila je Deb za kratak razgovor u kancelariji, dok opet ne počne gužva. Da li je razumna? Da. Da li pati? Naravno. - Mislim da grešiš - Deb joj se ljubazno osmehnula. - Ne bi trebalo da sad donosiš neke tako važne odluke. - Ali moram sad da donesem važnu odluku - istakla je Bonita, jer je tako osećala. Bez obzira na Hjua i Amber, uprkos činjenici da je u dobrim odnosima sa Bilom i Emili, nije mogla da nastavi da živi u tom stanu. I bez obzira na to što se zasada ona i mama dobro slažu, boravak u njenoj kući je ipak samo privremeno rešenje. - Mogla bih Bilu da slomim vrat. - Bil mi je prijatelj - odlučno je rekla Bonita. - Niko sem Bila i mene ne zna šta je bilo medu nama. Mnogo smo se trudili da ne mešamo privatni život i posao, i sad kad više nismo zajedno, odjednom svi misle da imaju pravo da kažu svoje mišljenje. Pa, to ne pomaže, i budući da ovde treba da provedem još mesec dana, zaista bih ti bila zahvalna da ga ne kriviš. Bil to ne zaslužuje, a meni nimalo ne pomažeš. - Onda u redu - Deb je klimnula glavom. - Razgovaraću sa ostalima. Tako ti je to u manjim bolnicama - svako zna šta se ostalima dešava. - Ili misli da zna - odgovorila je Bonita, završavajući time razgovor. Kad je izašla iz kancelarije, otišla je na sprat gde je razgovarala sa Emili koja se upravo spremala da ode na pauzu. Boniti više nije bilo važno šta ko misli. Bila je spremna da nastavi svoj život. - Kako je protekao razgovor sa Deb? - pokušala je da sazna Emili. - Odlično. - Ideš li i ti na kafu? - Još ne - odgovorila je Bonita. - Zašto?
1 12
- Zelela bih da porazgovaramo o stanu. - Emili je šarala nogom po podu. — O tome kad se vraćaš? - Ne vraćam se. - Oh - Emili je pocrvenela, ali se brzo pribrala. -A šta je sa kirijom? Dogovorile smo se da otkazni rok bude mesec dana. - Pa prošao je ceo mesec - odvratila je Bonita malo prkosno, ispravivši se. -Oh. - Doći ću sutra kombijem da pokupim ostatak stvari. - Bonita se okrenula i uputila prema najbližem odeljenju da završi svoj posao. Ali Hju je već bio tamo! Sedamdesetčetvorogodišnja Edna Vilijams se tog jutra onesvestila u radnji. Dijagnostikovali su slabost u levoj strani i već je na sebi imala bolničku spavaćicu, ali Bonita je unapred mogla reći da njena odeća koju su spakovali u kesu ispod kolica izgleda besprekorno. Kosa gospode Vilijams je bila uredno podšišana, nokti nalakirani, a lice divno našminkano. Bonita je jasno videla da je njoj veoma neprijatno što se tu nalazi i bila je krajnje zabrinuta što ima poteškoća sa govorom. Hju se prema njoj veoma ljubazno ponašao. - Pokušajte da se ne nervirate, gospodo Vilijams - umirivao ju je, a njegov engleski akcenat je delovao nekako blago. Rekao joj je da se nasloni na jastuke i zamolio Bonitu da zamrači sobu dok je pažljivo pregledao oči gospode Vilijams, sve vreme je hvaleći kako se dobro drži. Kad su se u sobi ponovo upalila svetla, obavio je detaljan neurološki pregled. A kad je vrlo zabrinuta gospoda Vilijams pokušala da postavi pitanje, njene reči su bile nepovezane i nejasne, a izraz lica bolan usled nemogućnosti da svojim recima da smisao; Hju je sve vreme bio beskrajno strpljiv, kao što je svojevremeno bio i sa Bonitinim ocem. - Moramo da idemo na skener. To je nešto kao rendgenski snimak mozga - mirno joj je objasnio Hju. - Ja znam da vi sad ne možete dobro da govorite, ali želim da me saslušate. Kad vas je bolničar doveo ovde, niste mogli da pokrećete desnu stranu tela. Otkako ste ovde, već je došlo do blagog poboljšanja, što je ohrabrujuće. Sad će vas odvesti na
1 13
na rendgen, i kad vidim snimke, znaću više o tome kakva je vaša situacija, pa ću onda doći i lepo sa vama porazgovarati. - Hoćeš li ti poći s njom? - upitao je Bonitu. - Naravno. Kad su ostale same, gospoda Vilijams je iskrivila usta u osmeh, a Bonita joj se predstavila. Pogledavši njenu identiflkacionu karticu, starija žena se nasmeši, klimnu glavom i blago je dodirnu. - Da li poznajete moju mamu? - upitala ju je Bonita, nimalo iznenađena kad je gospođa Vilijems ponovo klimnula glavom. - Onda ću morati posebno da brinem o vama da mi mama ne prigovori. Boniti je odlazak na odeljenje za rendgen, na kome se radi skeniranje, bio svakodnevni posao ali je znala koliko zastrašujuće to mora da izgleda gospodi Vilijams. I mada se osećala pomalo neprijatno kad je shvatila da je Amber tog dana dežurna, pacijentkinja nije mogla primetiti njenu nelagodnost. Između nje i Amber je vladao prećutni dogovor da budu formalane i korektne. I kao i obično, Amber je bila veoma ljubazna dok se obraćala pacijentu, objašnjavajući gospodi Vilijams kakvo je snimanje u pitanju. - Trudite se da budete što mirniji - rekla je Amber. - Ja ću s vama razgovarati pomoću mikrofona. Mi vas vidimo i čujemo sve vreme, a vi samo ležite mirno i opušteno pa ćemo sve završiti što je moguće brže. Celokupno snimanje trajalo je oko dvadeset minuta ali je to vreme za Bonitu bila prava agonija. Stajala je iza Amberine plave kose dok je ova pritiskala dugmad na kontrolnoj tabli a snimci se pojavljivali na ekranu. Nijedna od njih se nije ni potrudila da bilo šta kaže. - Sve ide odlično, gospodo Vilijams - kazala je Amber nagnuvši se napred dok je govorila u mikrofon. -Potrebno je da ostanete mirni još samo malo i onda smo gotovi. - Kako je gospoda? - upitao je Hju ušavši u prostoriju po završetku snimanja. Krivica je strašna stvar kad s njom morate da živite, pomislila je Bonita kad je videla Hjua i Amber zajedno. Znala je da ta uznemirenost koju oseća danas nema veze sa Hjuom, već da se razlog nalazi isključivo u njoj samoj. Ona je samo pretpostavila da je sve između nje i Hjua završeno, kao što je to bio slučaj s njom i Bilom -
1 14
toliko je bila utonula u svoj bol i patnju da nije ni razmišljala da ona može biti kriva za bol koji neko drugi oseća. - Kako ti izgleda? - Hju se namrštio dok je proučavao snimke. Specijalista Dag će uskoro doći da je pregleda. Zaista sam mislio da je imala slog. - Pa, iako meni zapravo nije dozvoljeno da komentarišem - reče Amber - čini mi se da je sve u redu. Izgleda da nema nikakvih akutnih simptoma. - To je u svakom slučaju olakšavajuće. Dobro, hajde onda da je vratimo na odeljenje. I nema potrebe da zoveš pratioca - dodao je videvši da Amber podiže slušalicu. - Bonita i ja ćemo je vratiti. To je bilo sasvim razumljivo, budući da je on išao u tom pravcu, ali Hju nije odmah krenuo, već je nastavio da ćaska sa Amber i da pregleda snimke, a Bonita je postajala sve nervoznija. - Potrebna mi je pomoć da gospodu Vilijams pre-mestim na kolica obratila mu se Bonita uz uzdržani osmeh. Pa, ako je Hju želeo da izigrava pratioca, onda neka i obavi njegov posao. Ali u međuvremenu je gospodi Vilijams bilo bolje. Uspela je da legne na kolica skoro sama, uz minimalnu Bonitinu pomoć i čak jasno rekla: - Hvala - kad ju je Bonita pokrila ćebetom. - Verovatno je u pitanju napad prolazne ishemije -rekao je Hju kad su je smestili na odeljenje. - Napad u početku izgleda kao slog, ali pacijent se obično sasvim oporavi. U svakom slučaju, smatra se opasnim upozorenjem. Na sreću, primena odgovarajuće terapije će pomoći gospodi Vilijams da izbegne slog. Njen neurološki pregled je u redu - dok je govorio, Hju nijednom nije pogledao u Bonitu - iako je i dalje hipertonična. Dag želi da se uradi kolor dopler vratne arterije. - Onda će taj uput morati da traži od Doma zdravlja - podsetila ga je Bonita - jer je takav propis. - Hoćemo li mi uvek ovako razgovarati, Bonita? -Reči koje joj je uputio bile su podjednako direktne kao i njegov pogled. - Znam da sam ja počeo tu glupost s poštovanjem propisa, ali želim da s tim ovog trenutka prekinemo. Ako ćemo raditi zajedno kao tim, onda moramo nešto učiniti.
1 15
- Ja sam već učinila - rekla je Bonita, a oči su joj sevnule. - Upravo sam dala otkaz. Nije sačekala da vidi njegovu reakciju - samo je nastavila da radi. A hvala bogu, imala je pune ruke posla. Kad je došlo vreme ručka, sad već mnogo živahnija gospoda Vilijams sedela je na kolicima okružena rodbinom i jela sendvič. Bonita se u međuvremenu potrudila da organizuje kolor dopler vratne arterije. - Hvala ti - rekao je Hju. - Primljena je na odeljenje. Divna starica drago mi je da nije imala slog. - I meni. Hladno ali učtivo. To je u svakom slučaju bilo poboljšanje u odnosu na njihov poslednji susret. Sigurno će u takvoj atmosferi uspeti da provede još jedan mesec. Mada joj je taj period iz ove perspektive izgledao kao beskonačan. Sledeći pacijent je bio farmer od šezdeset i četiri godine koji je iznenada osetio jak bol u grudima. - Brus Imz - veselo ga je predstavio bolničar - obojica su bili podjednako dobro raspoloženi. Pacijent je bio krupan, mišićav, čvrst i postojan tip muškaraca. Čak je uspeo da ispriča nekoliko šala dok su ga premeštali sa ambulantnih nosila na krevet u sobi za re-animacije. - Ovaj krevet baš nije napravljen da se na njemu spava - rekao je Brus uz širok osmeh, ali Bonita je primeti-la blesak straha u njegovim očima dok je pogledom prelazio po prostoriji. - Da li mi zaista treba ova maska? - Zasada, da - odgovorila je Bonita, stavljajući oksi-metar na njegov prst da proveri saturaciju kiseonika. - Nemojte se plašiti ovih aparata - rekla je Bonita. Pričvrstila je flasterom infuziju koju mu je bolničar stavio kako bi bila sigurna da se neće izvući, zatim obrijala nekoliko mesta na Brusovim grudima pre nego što je stavila elektrode. - Oni nam pomažu da bolje pratimo vaše stanje. Evo doktora koji će vas sad pregledati. Prerano se vratio na posao sa bolovanja - Bonita je došla do tog zaključka gledajući ga kako iz aparata sipa vodu u čašu pre nego što se uputio ka Brusu. Boja kože mu je imala nekako bolesno sivu nijansu i mada je opušteno razgovarao s pacijentom, po kapljicama
1 16
znoja koje su izbijale na njegovom čelu, Bonita je znala da jedva stoji na nogama. - Da li vam se nešto slično i ranije desilo? - upitao ga je Hju dok je beležio podatke u njegovom kartonu, ali je Brus odmahnuo glavom. Da li ste imali neke srčane smetnje? - Nikakve. - Da li ste popili bilo kakav lek? - Ne. Oh, u kolima hitne pomoći su mi dali aspirin. - Ko je vaš lekar opšte prakse? - Nisam išao doktoru već dvadeset godina, hvala bogu. Bez uvrede nasmejao se Brus. - Jednostavno, ne volim lekare! - Ne ljutim se. - Hju mu je uzvratio osmeh. - Zdrav je ko dren. - U tom trenutku im se pridružila i njegova supruga. Bonita je po njenom osmehu i načinu na koji ga je gledala znala da mu je to žena i pre nego što se predstavila. Iznenada je Bonitu podestila na njenu majku. U normalnim okolnostima bi zamolila gospođu Imz da sedne u čekaonicu i malo sačeka dok oni ne obave pregled i urade EKG, ali umesto toga je privukla stolicu krevetu i rekla joj da sedne. Bila je svesna toga da su očeva bolest i smrt promenili način na koji je negovala pacijente. - U redu, samo se malo nagnite napred. Boni - pozvao ju je Hju kad je uzeo stetoskop da posluša Brusova pluća - možeš li da se pobrineš da se portabl rendgen za pluća hitno dopremi ovde i da uzmeš morfljum? - Naravno. Tiho je obavila potrebne pozive, spakovala uzorke krvi koje je Hju uzeo i pozvala bolničkog službenika. Stegla je zube i naterala sebe da se osmehne kad se Amber pojavila u svojoj zaštitnoj olovnoj kecelji da obavi rendgensko snimanje. - Da li biste sačekali napolju dok traje snimanje, gospodo Imz? upitala je Bonita i sama oblačeći olovnu kecelju. - Ovo će trajati samo nekoliko trenutaka. - Naravno. Mogla bih za to vreme pozvati Hanu -rekla je mužu, poljubivši ga nežno u obraz. - Vraćam se brzo, dragi.
1 17
Sve se odigralo tako munjevito! Bonita se namrštila kad su se na ekranu pojavili talasi koji su ukazivali na nepravilan rad srca, ali i pre nego što je alarm na aparatu zapištao, gospođa Imz je usplahireno uzviknula muževljevo ime. - Brus! - Odmah potom viknula je još glasnije. - Brus! - Molim vas sačekajte napolju - odlučno je rekla Bonita. Sad su se na ekranu pojavile talasaste linije ventrikularne fibrilacije i alarm je zamro. Brusove oči su se sklopile i vilica mu se odjednom opustila dok ga je Bonita glasno dozivala. Prodrmala ga je snažno za rame, brzo spustila krevet u vodoravni položaj i izvukla jastuke ispod njegove glave. Svi su dotrčali začuvši vrisak gospođe Imz i pre nego što je Bonita stigla da pritisne dugme za hitne slučajeve. Bonita je uključila mašinu i počela masažu srca. Deb je objavila da imaju hitan slučaj i preuzela kontrolu nad disajnim putevima pacijenta dok je Hju prislanjao elektrode defibrilatora. U međuvremenu, Bil, koji se upravo vratio sa ručka, poveo je gospođu Imz u sobu za posetioce. Hju je svima rekao da se udalje, izveo je nekoliko elektrošokova, naredio intravensko davanje lidokaina, a Bonita je i dalje Brusu masirala srce. Ukoliko se uopšte može govoriti o tome koji je infarkt manje opasan, onda je to infarkt miokarda, naročito ako se desi u prisustvu drugih ljudi. Srce je još uvek aktivno, sa malim fibrilacijama, a lekovi se daju u kombinciji sa defibrilatorom. U praksi se ponekad dešava da srce počne ponovo normalno da kuca dok kardiolozi i anesteziolozi stignu - samo što se ovog puta kod Brusa stvari nisu tako odvijale. Pokušavali su iznova i iznova. Amber već odavno beše otišla, a Bonita je sad klečala na krevetu i rame je počelo da je boli. Pokušavala je da shvati kako se za samo nekoliko minuta sve promenilo. - Neka Deb preuzme masažu - naredio je Hju, a Bonita je sačekala da Deb stane pored nje, pa su brzo zamenile ruke kako ne bi došlo do prekida masaže. Sad je Bonita preuzela ubrizgavanje lekova, zapisivala je detalje, ali kako su minuti prolazili, situacija je izgledala sve beznadežnija.
1 18
Brus je sad bio u asistoliji - bez masaže srca, linija na monitoru je bila ravna. Ali oni su se i dalje trudili. Anesteziolog je uradio intubaciju, dali su mu od lekova sve što bi moglo pomoći, ali njegova boja lica i nivo kiseonika su bili užasni. Bonita je primetila kad je Hju pogledao kardiologa i ovaj samo odmahnuo glavom. - Idem da porazgovaram s njegovom ženom. - Hjuov glas je bio tih i odmeren, ali je imao notu oštrine koja nije bila uobičajena u obraćanju kolegama. - Nastavite dok se ne vratim. by voki Postoji još jedan aspekt kada je reč o bolničarskoj službi o kome Bonita nikad nije razmišljala do tog trenutka. Da će se možda naći u situaciji, iako je smrt takoreći svakodnevna pojava u njihovom poslu, da se sa tim problemom suoči u isto vreme kad pokušava da sa izbori sa sopstvenim bolom. Drugi zaposleni su izgleda to već naučili. Deb je predložila da se Bonita vrati na odeljenje, što je ona i uradila, ali joj se činilo da je dalje sve obavljala nekako automatski. Videla je gospođu Imz dok je hodala oslonjena na Hjua, bledu, preplašenu, ali na neki način ipak dostojanstvenu, i ta slika, koja ju je podsetila na njenu majku, bila je nešto što je jedva mogla podneti. Pa zatim i slika spuštenih zavesa dok su Brusa na kolicima iznosili iz sobe reanimacije u drugu sobu. Pa slika kad Hjuu daje formular da napiše podatke o smrti pacijenta. Svest o strašnoj konačnosti svega. - Zašto ne odeš na pauzu i popiješ kafu? - predložio joj je Bil kasnije kad je Brusova rodbina počela da pristiže. - Dobro sam - odvratila je Bonita, odmahujuću glavom. - Hajde - Bil joj se saosećajno osmehnuo. - Odvešću te u kantinu. - Rekla je da je dobro! - oštro se umešao Hju. - Umesto da ponovo ideš na pauzu, Bil, da li bi, molim te, mogao da vratiš rezultate krvi u sobu dva, a takode bih voleo da znam zašto pedijatriski tim još nije nije sišao da pregleda ono dete. - Gospoda Imz želi da razgovara s tobom, Hju! - Deb se pojavila na vratima bolničke sobe u kojoj je Hju pisao izveštaj o Brusovom slučaju. - Želi da joj još jednom objasniš šta se dogodilo.
1 19
- Zar ne može kardiolog da razgovara s njom? - Hju je odbrusio, što je bilo vrlo netipično za njega. Osoblje je bilo naviknuto na njegovu blagu aroganciju, ali taj ton nikad nije koristio kad su u pitanju pacijenti ili njihova rodbina. - Vratio se na odeljenje. - Sjajno. - Hju je zviznuo kroz stisnute zube. -Deb, možeš li poći sa mnom? Dok je Luiđijeva smrt bila očekivana, Brusova je bila iznenadna. Mnogo su tugovali i pre nego što je Luiđi umro, ali Brusova porodica se odjednom našla u ovoj tragičnoj situaciji. I ma koliko da su se kolege trudile da Boniti olakšaju situaciju, i dalje ju je bolelo. Stigla je i njegova trudna ćerka. Sin s kojim se nikad nije dobro slagao uleteo je u Urgentni centar, uznemiren i spreman na svađu, zahtevajući od Bonite da mu objasni šta se dogodilo i zašto ga ranije nisu pozvali. To je bila kap koja je prelila čašu. Sve to je bilo previše za nju, desilo se prebrzo i vratilo bolna sećanja. Nije želela Bilovo društvo i kantinu. Nije želela da bude u bolničkoj sobi i da je sažaljevaju. Niti je htela da ode u kupatilo i tiho se isplače. Zato je izašla i krenula ka jedinom mestu u Centru u kome je vladao mir. Otvorila je vrata prostorije u kojoj su držali opremu i, ne paleći svetio, uputila se ka ogromnoj stolici koju je dežurno osoblje ponekad korisrilo da se u njoj opruzi. Trgla se kad je shvatila da tu neko već sedi. Osetila se kao uljez koji se neprimećeno ušunjao. Sto je još gore, osetila se kao da se ona ušunjala tamo gde se jedan uljez već nalazio. Sve što je znala, sve što je mislila da je sigurno, bilo je zbrkano i rasuto. Zaprepastila se i užasnula kad je ugledala Hjua, onog jakog, energičnog Hjua punog samopouzdanja, kako sad sedi povijen i drži glavu među rukama. Sto je najgore od svega, plakao je. - Izvini! - Zakašljao se, šmrknuo, i obrisao lice rukom, a zatim naglo skočio sa stolice kao da ga je ujela. - Šta ti je?
1 20
- Dobro sam! - To je bio najsmešniji odgovor koji je mogao izustiti. To je zbog ovog prokletog gripa. - Hju? - Uhvatila ga je za ruku kad je krenuo. - Nije u pitanju grip. - Nikad ga nije videla da plače, nije nikad bio čak ni blizu toga. Pomislila je da je možda raskinuo sa Amber, da ga je smrt njenog oca, kao i ovo što se desilo Brusu Imzu, navela da se seti svog oca. U glavi su joj se misli uskomešale u pokušaju da shvati zbog čega je ovoliko potišten. - Nemaš ti grip, zar ne? - Pusti to sad, Boni. - Hju, reci mi. - Uplašila se što ga vidi takvog. Se-tivši se svih onih trenutaka kad je on nju tešio, želela je da i ona isto učini za njega. - Samo mi nedostaje - to je sve. On je tešio nju, sve njih, pružao im je svaku moguću podršku i mnogo toga za njih uradio. Možda je u jednoj situaciji uradio pogrešnu stvar, ali tome je i sama kumovala. Nije joj nijednom palo na pamet da možda i njega neko treba da teši. Da je Hju takode izgubio nekog ko mu je bio toliko drag. - Nedostaje mi tvoj tata. - Znam. - Samo sam... - Nikad ga nije čula da zamuckuje; ovaj snažan, elokventan čovek sad nije mogao da pronađe reci i ona ga je uzela za ruku kad je krenuo prema izlazu. - Bilo mi je potrebno neko vreme da se priberem. - Mogao si s nekim da razgovaraš. -Jesam... - Prošao je rukom kroz svoju razbarušenu kosu. - Amber je bila sjajna - trudila se da me razume. - Mislila sam na nekog s posla - progunđala je Bonita. - A šta je trebalo da im kažem? Da mi treba bolovanje zbog smrtnog slučaja jer je otac mog prijatelja upravo umro? - On je za tebe bio mnogo više nego otac prijatelja. - U tom trenutku su se sve slike, koje su joj dotad samo prolazile kroz glavu, konačno sklopile u celinu. Setila se kako je bio pored njega, pomagao, lečio ga, bio mu oslonac, bio jači od svih njih, kao da njega nije bolelo toliko mnogo kao njih. Bonita je sad shvatila da je on podjednako patio.
1 21
Možda čak i više jer je bio sam u svom bolu; jer, kako je to Hju jednom istakao, niko nije mogao da razume da je njemu teže pao gubitak Luiđija nego gubitak sopstvenog oca. - Pokušavam da pomognem Polu - teško mu je. A loše se osećam i zbog onog što se među nama dogodilo... Da, svakako! Čudno, daje samo pre pola sata to pomenuo, ona bi ga ošamarila, ali njegova tuga je bila toliko opipljiva da nije mogla da se ljuti. Shvatila je kroz kakav je pakao on prošao ovih poslednjih nedelja i meseci. - Ni ja se ne osećam ništa bolje! - dodade Bonita, ugušivši u sebi nalet besa. - Izneverio sam ga. Sve si nas izneverio, malo je nedostajalo da mu kaže, ali tih dana je mnogo radila na samokontroli, pa se uzdržala i samo je još jače stisla njegovu ruku i natera-la sebe da se blago i uzdržano osmehne. - Patnja nas navede da činimo čudne stvari. Sećam se da su mi na praksi za babice rekli da se mnogo beba rodi devet meseci posle sahrane nekog bliskog bića. - Nisi valjda trudna? — zvučao je kao da kaže „samo mi još to treba". - Ne, Hju. - Bonita se nije ni potrudila da se osmehne, ali je ispustila njegovu ruku. - Bar zbog toga ne moraš da brineš. I pored svega, nije ga mogla mrzeti - to bi značilo da mrzi čoveka koji je njenom ocu pomogao da svoje poslednje dane provede što je moguće lakše, da mrzi čoveka koji je pomogao njenoj porodici, čoveka kome je sada veoma teško i koji je, mada ona sad žali zbog toga, i nju tešio u to vreme njene neizmerne usamljenosti. - Odlaziš? - Teško mi pada da ostanem. - Sve sam zabrljao. - Nisi samo ti u pitanju - priznala je Bonita. - Tu su i Bil i Emili. Osim toga, Amber me strelja pogledom. Baš u tom trenutku Bili je uleteo u prostoriju. - Šta se, kog vraga, ovde događa? - Bila sam uznemirena! - Bonita je odgovorila umesto Hjua. - Što zbog gospodina Imza, što zbog drugih stvari...
1 22
- Imate dva minuta - upozorio ih je Bil, uzimajući dve flaše infuzije. - Došlo je do nesreće na putu uz obalu... dovešće ih otprilike za deset minuta. - Možemo li kasnije da razgovaramo? - Hju ju je preklinjao pogledom dok je govorio. — O tvom ocu, ali i o drugim stvarima. Dođi kasnije kod mene u stan. - Ne! - Uzviknula je i istovremeno odmahnula glavom. - Ne želim da se sretnem sa Amber. - Amber ne dolazi. Molim te - potrebno mi je da razgovaramo. - Ona zna, zar ne? - glas joj je drhtao dok je izgovarala to užasno pitanje, i sva se zgrčila kad je on klimnuo glavom. - Morao sam da joj kažem. - Zar si baš morao? Začuo se prodoran zvuk pejdžera koji mu je bio u džepu. - Ima jedan novi bar blizu mog stana... - Krenuo je prema vratima. Čekam te tamo u sedam sati. - Nije trebalo da joj kažeš! - Bonita ga je zgrabila za rukav kad je prolazio pored nje. - Morao sam! - Hju je sad prvi put povisio ton. -Morao sam nekome da kažem. - I sad me ona mrzi - Bonita je zajecala, a njegov pejdžer se ponovo oglasio. - Zar možeš da je kriviš? - Te reči su bile teške kao šamar - ali zapravo su bile sitnica u poređenju sa onim što je sledeće rekao, prava sitnica, jer je od naredne rečenice naglo ustuknula, zbunila se i osetila takvu vrtoglavicu kao da ju je neko oborio na pod. - S obzirom na sve što si učinila!
1 23
11.
- Lepo izgledaš - prokomentarisala je Karmela skidajući jednu od mnogih srebrnih narukvica da ne bi toliko zveckale. Bonita je ušla u dnevnu sobu u kojoj je majka ležala na kauču i čitala. - Mada si premšava, naravno! - Ti si veća Italijanka od samih Italijana! - nasme-jala se Bonita. Kakva je knjiga? - Dobra je - odgovorila je Karmela. - Hvala ti na njoj. Lepo je da se ovde sklupčam i... - Na trenutak je zastala. - Zaboravim. - A onda je napravila grimasu. - Mada nisam u stanju da stvarno zaboravim. - Da se isključiš? - predloži Bonita drugu reč, a Karmela klimnu glavom. - Ovo je mnogo bolje od onih knjiga koje si mi prvo kupila i koje te savetuju kako da se osloniš na sopstvene snage - prema njima ispadam sasvim luda. - Ti? - zapanjila se Bonita. - Ti si najrazboritija i duševno najzdravija osoba koju poznajem. - Pa, prema Ajnštajnu, ludost je stalno raditi jednu istu stvar i pri tom očekivati različite rezultate. - Umorno se osmehnula. - Mislila sam da ako skuvam nešto što je on voleo i ako jelo ispadne savršeno, njemu će možda biti bolje. Luda krava, zar ne? - Najbolja koju ja znam - odgovorila je Bonita. - Držaču se ljubavnih romana - namignula je Karmela. - Da li se večeras vraćaš ovamo? - Naravno - odovorila je Bonita, očekujući neminovna pitanja koja počinju s kim, gde i zašto, ali nijedno nije usledilo. - Lepo je što izlaziš. - Te reči su još više zbunile Bonitu. - Neću se kasno vratiti - rekla je Bonita, verujući da ako joj to obeća, onda će tako i biti. Prvi put je poželela da Karmela bude malo više 1 24
radoznala, da traži od nje da se vrati do deset, da zapravo insistira na tome. - Dobro, ali ako iz nekog razloga ne budeš mogla da dođeš, samo mi pošalji poruku. - Rekla sam ti, neću doći kasno - odlučno je ponovila Bonita. - Neće ti smetati da ostaneš sama? - Rekla sam ti već, ne treba mi bebisiterka. - Znam to. Ali ipak, ovo je prvo veče da ostaješ sama... - A tebi je potrebno negde malo da izađeš - odvratila je Karmela. Hvala ti, ipak... što boraviš ovde. Činilo joj se sasvim prirodnim da zagrli majku pre nego što krene, i osetila je pravo zadovoljstvo kad je i majka nju zagrlila. Srce joj je snažno tuklo u grudima, bilo je puno strepnje zbog onog što je čeka pa je poželela da ostane tu, da se privije uz majku i ne suoči se sa onim zastrašujućim svetom napolju i ponovo svoje srce izloži opasnostima. - Radije bih ostala ovde - priznala je Bonita i mada Karmela nije imala pojma čega se to ona boji, držala ju je i dalje čvrsto u zagrljaju. - Znaš da ne smeš. Ne možemo zauvek ostati ovde i samo tugovati; napolju te čeka život. Hajde, idi. - Izvukla se iz ćerkinog zagrljaja, nežno joj se osmehnula i poljubila je u obraz. - Biću ovde dok se ne vratiš i čekaću da mi ispričaš kako si se provela. Mada, ako bude kasno... - Neću doći kasno! - po ko zna koji put je Bonita ponovila. Zato što ne namerava da dode kasno. Ako ludost znači stalno raditi jednu istu stvar i pri tom očekivati različite rezultate, onda će o tome voditi računa. Popiće piće, večerati, razgovarati o njenom ocu, možda će malo razgovarati i o njima... ali ne postoji ništa što bi joj Hju mogao reći večeras što bi je navelo ponovo da se nada. Večeras će svako od njih krenuti svojim putem. Večeras je oproštajno veče. Pa zašto je onda, upitala se Bonita dok je oklevajući ulazila u novi, elegantno opremljen bar blizu Hjuovog stana, obukla svoj najlepši donji veš?
1 25
Ovo im je zapravo bio prvi put da negde izađu. Oh, bili su oni zajedno na raznim roštiljijadama ili jahanju i mnogo puta na večerama, ne bi ih mogla ni prebrojati, ali nikad ranije njih dvoje nisu izašli sami, samo njih dvoje. Nikad pre nije ušla u bar, naručila piće i čekala da on dode. Dogovorili su se da se nađu u sedam, ali je ona krenula u pola sedam, jer su joj nervi bili tako napregnuti da je ostala i minut duže kod kuće, nazvala bi ga i otkazala sastanak. by voki I tako je sad sedela za stolom i zurila u zaliv Port Filip, posmatrajući svoj odraz u prozorskom oknu, pitajući se da li se možda previše našminkala, pitajući se šta ona zapravo tu traži čekajući Hjua, i to u suknji. Ovo se jedva moglo nazvati sastankom. On je imao potrebu da razgovaraju o njenom ocu, a njoj je bilo važno da sazna zašto je sve rekao Amber, i da mu kaže nešto veoma važno. Hvala. Što je brinuo o njenoj porodici i njoj. Što ju je naterao da ocu kaže sve ono što je osećala da treba da mu kaže, tako da sad nema za čim da žali. I ma kako da je bilo pogrešno to što su bili zajedno, i ma koliko da je kratko trajalo, njihova veza je bila više od obične zanesenosti, više od čistog seksa, bila je to potreba. Možda ne samo njoj. Te noći su podjednako patili. Bonita je to sad shvatila. A patnja nagoni ljude da čine čudne stvari; da traže utehu u stvarima koje im nisu dozvoljene; da im se učini prihvatljivije da noć provedu u zagrljaju nekoga s kim ne bi smeli biti nego sami.
Tako je lepo izgledao. Bonita ga je posmatrala dok je ulazio u foaje i kako se drugi okreću za njim dok je prilazio njenom stolu, a kelnerica, kojoj je bila potrebna cela večnost da nju posluži, sad je odmah prišla. - Pivo, molim! - Videvši da je Bonitina čaša skoro prazna, upitao ju je uz osmeh. - Hoćeš još jedno piće?
1 26
- Samo čašu vode, molim vas. - Bonita je klimnu-la glavom kelnerici. Nadala se da je jedan džin-tonik dovoljan da joj ulije hrabrosr; posle drugog bi se možda rasplakala. - Kako ti je mama? - Dobro... - Jedva primetan osmeh joj se pojavi na licu. - Treba da joj pošaljem poruku ako odlučim da se zadržim! - Ipak ti je rekla. Kad je konačno spustio jelovnik na sto i pogledao je, videla je u njegovim očima sumnju, znala je da se pita da li je u redu da on to komentariše. Odlučila je da mu olakša situaciju. - Oduvek sam mislila da je tata popustljiv, a mama stroga. - Zato što je znala šta bi ga uznemirilo - rekao je Hju uz osmeh. - Sećam se kad sam te prvi put video; bila si na jahanju i vratila se sva blatnjava, neuredna i moram priznati da uopšte nisam obratio pažnju na tebe. Nekoliko godina kasnije, kad si se jedne večeri spremala da izađeš u bioskop sa svojim društvom, tvoj tata je bio protiv toga. A tvoja mama mu je onda rekla kako treba da ideš. Onda si se ti pojavila na stepenicama... - Nasmejao se kad je shvatio da se Bonita toga uopšte ne seća. - Tata ti je bio u konjušnici, a ti si se pojavila našminkana i na sebi si imala bluzu koja je bila preuska, pa se mama strašno razbesnela. Pojurila te je uz stepenice i naredila ti da skineš šminku. Da te je otac takvu video, ne bi ti ni dozvolio da izađeš. - Nije joj bilo lako sa mnom. - Nije ni tebi s njom... - Hju se osmehnuo i nastavio -...ali je ona zapravo činila sve da tebi bude lakše. - Da, to sad shvatam - priznala je Bonita, samo nije ona ovde došla da priča o svojoj majci. - Hvala ti. - Sa istom onom prirodnošću s kojom diše, uhvatila ga je za ruku. Činilo joj se da treba da ga dodirne, da reči nisu dovoljne i da on i kroz taj dodir treba da oseti njenu iskrenu zahvalnost. - Hvala ti što si mi pomogao da stvari sagledam jasnije pre nego što bude prekasno. - On te je toliko mnogo voleo - rekao je Hju. - I tebe je mnogo voleo - rekla je, i nimalo joj se nije dopalo što je Hju sklopio oči i što mu je na licu videla kajanje. Ona nije imala zbog čega
1 27
da se kaje, zahvaljujući ovom čoveku, jer ju je on naterao da kaže stvari koje su umalo ostale neizrečene. - Zašto misliš da si ga izneverio? Zato što si spavao sa mnom? Hju je klimnuo glavom. - Ti ne možeš ni da zamisliš koliko sam ja voleo tvog oca. Pol mi je javio da je bolestan, a onda mi je tvoja mama telefonirala - objasnio je Hju. - Sredinom prošle godine me je pozvala da mi kaže da bih ja verovatno želeo da znam da njemu nije baš dobro. U početku sam mislio da uzmem godišnji odmor... -Kelnerica je ponovo prišla stolu da uzme porudžbinu; brzo su pogledali u jelovnik i odabrali rižoto jer je to bilo prvo jelo na spisku, ne naručivši hleb, a Bonita je, mada joj se baš i nije pilo, pristala da naruče flašu vina. On se tako lako uklopio sa njima, zaključila je Bonita. Toliko puta se našao njenoj porodici, ali ona se nikad nije zapitala kako su se oni ponašali prema njemu. - Hteo si da dođeš na odmor? — proveravala je Bonita pošto je probao vino i kelnerica se udaljila. - Oduvek sam nameravao da se vratim. - Klimnuo je glavom. - Ali vest o tome koliko ti je tata bolestan ubrzala je stvari. -A zašto si uopšte otišao? - Prvi put mu je sad postavila to pitanje. - Činilo mi se da je bio pravi trenutak da odem. - Zato što si raskinuo sa Amber? - hrabro gaje upitala, namrštivši se kad je on odmahnuo glavom. - Pa zašto onda, zbog tvog tate? - upitala je Bonita, otpivši gutljaj vina i držeći ga u ustima dok je čekala njegov odgovor. - Zbog tvog tate. Progutala je knedlu kad je Hju nastavio. - On i ja smo se posvađali. - Zbog čega? - Zbog njegove porodice. - Hju se nervozno osmeh-nuo. - Govorio mi je o tome kako me je on dočekao raširenih ruku, kako se prema meni ophodio kao prema sinu i da bi zato trebalo da ga poštujem. Skoro je mogla čuti oca kako izgovara te reči i znala je da Hju govori istinu.
1 28
- Nisi baš dobra glumica, Bonita! Tog jutra, kad su ti se roditelji vratili, trebalo je da budeš ljuta i uzrujana, a ne da crveniš, osmehuješ se i čudno se ponašaš. - Znao je da smo se poljubili? - Ne! - Hju je uspeo nekako da se osmehne. - Da li uopšte možeš da zamisliš šta bi bilo da jeste? Prebio bi mi obe noge. U svojoj sedamnaestoj godini zamišljala je da je Hju prkosan i jak i da ne mari za ono šta njeni roditelji misle. U dvadeset i četvrtoj mnogo više je mislila o osećanjima roditelja. - Rekao mi je da su ti ostala još tri meseca do završetka škole i da nikako ne bi valjalo da ti misli odlaze na glupa zaljubljivanja. Stalno je ponavljao da je to najvažnije doba u tvom životu. Možeš li zamisliti kako mi je bilo dok sam to slušao, znajući pri tom šta se desilo, i šta bi se desilo da se oni nisu vratili u vreme kad su se vratili... Boni - kao što mi je tvoj otac rekao - ja sam bio poslednje što ti je u tom trenutku trebalo. - Ti si bio sve što mi je trebalo. - Gorke suze žaljenja navrle su joj na oči. - Ponizio si me, Hju, rekao si mi da je to što osećam samo glupa zanesenost. - Imala si samo sedamnaest godina! Kelnerica je spustila dva ogromna bela tanjira ispred njih. Odbili su ponuđeni mleveni biber i parmezan, mada je Bonita trenutak kasnije shvatila da bi ona zapravo to htela, samo da je zastala da razmisli. Međutim, nije razmišljala o hrani, nije konstatovala ni da joj se vino zapravo ne sviđa dok je slušajući Hjua pijuckala. - Da sam nastavio s tobom, da sam se oglušio o reči tvog oca, kakvo bi dobro iz svega toga proizišlo? Ti bi napustila dom, i ko zna kako bi se iskomplikovale stvari s tvojim ispitima i tvojim životom? - Stisnuo je zube i vilica mu se na trenutak ukočila pre nego što je nastavio. — Bilo bi nešto slično ovome što se sad dešava. Ne moraš da odeš zbog mene, Boni. Ne moraš da napustiš svoj posao i dom. To je poslednje što bi tvoj otac želeo. Ja ću naći drugi posao. Preseliću se u grad, vratiću se u Englesku... - Pa nije sve tako jednostavno!
1 29
- Može da bude! - uzvratio je Hju. - Zeleo sam da vidim tvog oca pre nego što umre, želeo sam da provedem s njim što je moguće više vremena, da pomognem tvojoj mami, da im pokažem da su oni zaista moja porodica. - A šta je sa Amber? - Amber? - Hju ju je zbunjeno pogledao i odmahnuo glavom. Amber i ja smo dobri prijatelji - mi smo se zabavljali pre mnogo godina. - A sada? - Prijatelji. - I ništa više od toga? - Bonita se namrštila kad je on odmahnuo glavom. — Baš ničeg nema medu vama? - Dobro, dobro - Hju se malo trgnuo. - Proveli smo jedno veče zajedno kad sam se vratio ovamo i kad sam bio pijan, ali smo se dogovorili da to nikad ne pomi-njemo... To mora da je istina, shvatila je Bonita, moralo je biti istina jer se ona osmehivala a on se sav zgrčio, a nijedan muškarac, naročito ne neko kao Hju, ne bi tako nešto priznao a da nije sasvim iskren. Potpuno iskren. - Pa zašto me onda ona toliko mrzi? - Zbog toga što se tako ponašaš prema meni. - Ja? - Pre nego što sam se vratio, upozorila me je da se viđaš s drugim. Kad ste ti i Bil raskinuli, pomislio sam da ću možda tada dobiti svoju šansu, ali ti si bila tako očajna zbog raskida i tako daleko od mene... - Zato što si se ti viđao sa Amber... - Mi smo prijatelji! - A venčanje? - Samo prijatelji! - Čula sam da se ženiš - Bonita je i dalje odbijala da poveruje u ono što čuje, a kroz glavu su joj prolazile činjenice koje su ga optuživale. Sta je s prstenom? -Ah, to!
1 30
- Da, to! - uzbuđeno i povišenim tonom rekla je Bonita. - Upozorila me je da ako opet dođem u tvoj stan, baciće šerpu... - Morala je da utiša glas jer je kelnerica ponovo prišla. - Da li je sve u redu? - Sve je odlično! - Hju je sačekao da se ona udalji i tek onda se suprotstavio Boniti, govoreći skoro šapa-rom, ali bes koji je iz njegovih reči izbijao bio je jednak njenom. - A šta si ti očekivala? Kako je trebalo da se ponaša, Bonita? Ona mi je prijateljica. Kad sam joj ispričao kako si se prema meni ponašala posle sahrane... i šta si mi sručila u lice kasnije, pa onda kako si držala Bila za ruku... - Ja sam mu tada pričala o tebi. - Meni? - On zna šta ja osećam prema tebi. Vino je zapravo bilo sasvim lepo, zaključila je Bonita, zgrabivši čašu kad je završila rečenicu. Divno je piti vino za vreme večere, jer vam to omogućava da nešto radite s rukama, daje vam mogućnost da napravite pauzu u priči dok otpijete neki gutljaj, dok ne odlučite da li možete biti hrabri, zaista hrabri. Samo što je spustila čašu na sto, uslužna kelnerica se odmah našla pored nje i ponovo ju je napunila do vrha. Bonita je samo želela da ona što pre ode, želela je da budu sami kad mu to kaže, jer se spremala da se upusti u najrizičniji poduhvat u svom životu. Nije više mogla ni trenutak da čeka... - Mi smo raskinuli zato što je on shvatio da ja volim tebe! Posmatrala ga je kako reaguje na tu njenu rečenicu. Kao što sunđer upija vodu, skoro je mogla videti kako on upija svaku njenu reč, videla je na njegovom licu prvo nevericu, sumnju, a odmah potom razmišljanje o mogućnostima koje ona otvara. Oboje su razmišljali u tišini, i bilo je glupo i da se pretvaraju da u toj situaciji mogu jesti. Hju je pozvao kelnericu i zatražio joj račun, da bi odmah zatim odustao od čekanja na račun i samo ostavio gomilu novca na stolu. Uhvatio je Bonitu za ruku i takoreći su istrčali iz restorana. - Raskinula si sa Bilom zbog mene? - Sad su hodali ulicom, on ju je vukao za ruku a njene potpetice su odzvanjale po pločniku. - Bil je znao da sam ja još luda za tobom.
1 31
- Još uvek? - Oduvek. Stigli su do njegovog stana; otključavši vrata, pozvao ju je da ude u deo njegovog sveta u koji dotad nikad nije zavirila. Prešavši prag, osetila je kao da se vraća kući. Tu je sačeka opojan miris limuna koji ju je uvek podsećao na njega. Njegove cipele u predsoblju. Njegove knjige na policama i uramljena fotografija njene porodice. Mnogo slika njene porodice... očeve, majčine, slike njene braće... i na svakoj je slici i ona. — Pre šest godina poljubio sam jednu devojku - rekao je Hju. - To je naizgled bio samo običan poljubac, ali je zapravo bila najnepromišljenija i najopasnija stvar koju sam učinio - i nije se ticala samo mene već i nje. Ta devojka je za mene bila zabranjeno voće, zato što je pripadala porodici koju sam obožavao; jedna svojeglava i prkosna tinejdžerka čiji su roditelji stalno jurili za njom ne bi li je zaštititili od muškaraca. A momak u koga su imali najviše poverenja nju je najviše želeo. U tom trenutku ju je poljubio da bi i delom potvrdio svoje reči. Nije to bio ukradeni poljubac, niti poljubac sa pri-mesom tuge, već prosto poljubac koji je trebalo da potvrdi da je ona s njim. Bonita mu je uzvratila poljubac, ne samo zato što je osećaj bio lep već zato što je sad kao odrasla devojka to želela, zato što je sad mogla da ga poljubi a da pri tom ne misli da u tome ima bilo čega pogrešnog. Bilo je potrebno da razgovaraju, ali je njihova potreba da budu zajedno bila još snažnija. Kad ju je poveo prema svom krevetu, znala je da je to i njen krevet. Gde god da su spavali, spavali su u svom domu. — Obukla si suknju? - Zbog tebe! - Priznala je Bonita dok ju je on svlačio obuzeta strašću koju je samo on mogao da izazove. San koji je toliko sanjala konačno se obistinio. Nije bilo potrebe da navuče zavese, jer je želela da ga gleda. Da mu svuče košulju i pređe prstima niz njegove snažne ruke koje su je
1 32
držale u naručju kad joj je bilo teško. Najzad je shvatila zašto ju je Hju ponekad gurao od sebe. Zbog osećanja krivice što su njih dvoje bili zajedno. Shvatila je da je voleo njenu porodicu, a da je o njoj brinuo i onda kad se ponašao hladno i nezainteresova-no; zbog toga joj je sad bilo lako da ga zagrli, da sama utone u njegov zagrljaj, da upre pogled u čoveka koji je celu deceniju živeo u njenim snovima i koji je sad te snove pretvorio u stvarnost. Da vodi ljubav s njim. Zato što je Hjuu bila potrebna. Osećala se lepo što zna da mu sad, dok je on drži za zadnjicu i povlači naniže prema svom nabreklom udu, ona sve uzvraća. Ovog puta krevet nije škripao, nije bilo opasnosti da će neko zakucati navrata; prepustila se želji da ga oseti, da istraži njegovo telo bez osećanja krivice. Osmehivala se zbog beskrajne sreće što je on u njenom telu i osećala se potpuno kao žena kad je svoje bokove prislonila uz njegove. Nije bilo razloga da jedno drugo ućutkuju dok se on ritmički kretao u njoj. Iz grla joj se oteo glasan uzvik kad je dostigla vrhunac; a najlepše od svega bilo je kad je legla pored njega na svojoj strani kreveta. by voki - To je moja strana - prošaputao joj je Hju na uvo. - Otkad to? - Bonita se glasno smejala kad ju je on povukao preko kreveta i lagano legao preko nje. Nije njoj stvarno bilo važno gde spava, mogao je da odabere koju god hoće stranu, samo da bude pored nje. - Jadničak... - Ležala je na njegovoj ruci i nije gledala u tavanicu već u njegove grudi, što je bio mnogo lepši prizor. Prešla je prstima preko njegovog ravnog stomaka koji je pre kratkog vremena dodirivao njen, još uvek jedva verujući da su njih dvoje tu zajedno. - Ko? - upitala je. -Bil. - Znam. Niko nije hteo da mi veruje kad sam govorila da je on dobar čovek. - I ti si sve vreme bila luda za mnom?
1 33
- Nisam! - Pjesnula ga je po grudima. - Tugovala sam oko šest meseci kad si se vratio u Englsku, ali posle toga mi je bilo sasvim dobro i bez tebe, samo da znaš! Ali sve si upropastio kad si se vratio! - Onda si shvatila koliko me želiš! - Pa, nije ti trebalo mnogo vremena! - široko se osmehnula. - Brzo si se opet uobrazio! A šta je s tobom? - Šta sa mnom? - Pa, jesi li mislio na mene? - Ponekad. - Hju je slegnuo ramenima. - Koliko često? - insistirala je Bonita na odgovoru. - Oh, kad sam pisao Polu, ili kad sam telefonirao tvojim roditeljima... - I... - I posle svaka tri meseca pošto bih otpočeo vezu s nekom devojkom priznao je Hju - kad ona ne bi uspela da me nasmeje, ili da me naljuti, ili da me... Nasmešio joj se. - Ti u meni budiš sve moguće emocije, Boni. - Jaoj! - Bonita se trgla i panično počela da izračunava. - Šest godina, podeljeno na periode od tri me-seca, pa s koliko si ti žena to bio? - S nekoliko njih sam bio i malo duže - iscerio se Hju. - Koliko duže? - Dok ne kupim prsten i ne počnu pripreme za svadbu; i ma koliko da sam sebe ubedivao da je to dobra odluka, ipak nisam mogao da poverujem... - Okrenuo se prema njoj i pogledao je. - Nijedna od njih nije bila ti... - Volela bih da je on to znao... Iza njegovih širokih leda videla je kako sunce zalazi nad zalivom; divne nijanse crvene i narandžaste. Ne samo da njen otac neće prisustvovati venčanju i videti unuke, već neće saznati da je Hju, koga je voleo, zavoleo njegovu ćerku. - Pa znao je! Hju je naglo prekinuo njena razmišljanja. - Kako? - Ja sam mu rekao. - Rekao si tati šta osećaš prema meni?
1 34
- On me je savetovao da te ne požurujem. Trebalo je sve da uradim kako valja... - Izgledao je apsolutno veličanstveno kad je onako go, bez trunke stida, otišao do komode, otvorio fioku i izvadio crnu kutiju. Trebalo je da ti dam vremena da preboliš Bila, da se zabavljam s tobom, i onda jednog dana... — Otvorio je kutiju i posmatrao je kako se namrštila kad je videla šta se u njoj nalazi. Masivan, blistavi nakit koji joj je nekako izgledao poznato. U mislima joj se javila maglovita slika devojčice koja ga proba. Kako se lepo obukla i kako je majka grdi što dira tude stvari. - Teta Lučija... - Tvoj tata ih je dao meni. Rekao mi je da ti ih dam kad dode vreme... a ako ne dođe, pa onda smo se dogovorili da ih vratim tvojoj majci. - On ih je tebi poverio... - Zastala je i pogledavši u čoveka koga je oduvek volela i koji je nju takode, na neki svoj način oduvek voleo, shvatila je kakvu je glupost izgovorila. Njen otac je njemu poverio nešto još mnogo važnije od nakita; poverio mu je da se brine o njoj samoj. - Znači, glasine po kuloarima u bolnici su bile tač-ne - reče Bonita uz osmeh. - Na neki način... - Stavio joj je prsten na ruku. -Da, bio sam ludo zaljubljen u jednu devojku, i da, uzeo sam prsten i smišljao sam način kako da joj to kažem. Amber je sve znala i pretpostavljam da je nekome rekla. - A taj neko je pak rekao nekom drugom. - Poljubila je njegova divna usta. - A taj je rekao nekom drugom. - Rekao je Hju uz-vrativši joj poljubac. - Sledeći put kad čuješ glasine, pitaj odmah onoga koga se tiču! Oh, mogla je neprestano da ga ljubi i ne bi ni prestala da se Hju nije izvukao iz zagrljaja. - Hajde, oblači se. Nije želela da se obuče, želela je da se sklupča u krevetu pored njega, da nadoknadi svaki trenutak koji su proveli razdvojeni, ali je Hju, kao i uvek, želeo da sve uradi kako treba.
1 35
Gume su zaškripale kad su stigli pred kuću; izašla je iz kola i videla mamu kako se pojavljuje na vratima, i mada je želela da bude sa Hjuom, želela je da bude i s majkom, da s njom podeli ovaj trenutak. - Nisam očekivala da ćeš se vratiti - nasmešila se Karmela zagrlivši svoju ćerku, a zatim i Hjua. - Ali mi je drago da si došla.
EPILOG
Zaista je čudno da se od sve dece porodice Aceti ispostavilo da je na kraju farmu najviše zavolelo ono dete koje ju je u početku najmanje volelo. Karmelu su mnogi savetovali da ne donosi nikakve važne odluke dok ne prođe godinu dana od Luiđijeve smrti - ona je taj savet u potpunosti prihvatila. Premda je i dalje želela da nadgleda posao, shvatila je da je kuća prevelika da u njoj živi sama, jer je bila sagrađena kao porodična kuća. Ali kako da je proda a da pri tom zadrži posao? Obe stvari su išle u paketu. Međutim, jednoj drugoj porodici koja se brzo širila nije smetalo da živi usred vinograda a da pri tom ne mora o njemu da vodi računa. Zbog blizanaca koje je očekivao da dobije, prostrana farmerska kuća na periferiji grada prezaposlenom lekaru je izgledala kao najbolji dom u koji će, kad se u njega vrati s posla, osećati kao da je zaista otišao kući, daleko od problema. Tako je Karmela zadržala kuću, što je značilo da je bila čest gost za trpezarijskim stolom, a osim toga, nikad nije prestala da iznenađuje svoju ćerku. Ova ponosna, nezavisna žena dobro se nosila sa životnim problemima. Uvek poštujući uspomenu na pokojnog muža, nastavila 1 36
je da vodi svoj život, uživajući u njemu. Preselila se u grad gde je kupila stan u jednoj maloj ulici u samom centru, na deset minuta hoda do crkve, i sa mnoštvo malih restorana i prijatelja u sused-stvu. U početku je redovno posećivala Hjua i Bonitu, a zatim je bila skoro stalno pored Bonite kad je ćerki najviše bila potrebna. A Bonita je sad zaista bila potrebna njena pomoć. - Nije prestala da plače! U šest posle podne, još uvek u pidžami i s kosom skupljenom u punđu, Bonita je otvorila vrata majci, a pogled joj je pri tom bio nekako divlji i razdražljiv. - Hladno joj je - rekla je Karmela uzimajući u ruke detence. Crvena u licu, sa malim repićem crne kovrdžave kose na vrhu glave, okrenula se šmrkćući prema baki kao da je danima nisu hranili! - Pa nije hladno! - Male devojčice su osetljive na hladnoću! - rekla je Karmela umotavajući dete u mekani pokrivač i privijajući je uza se dok se dete i dalje dralo. - Ti nahrani Aleksa! Kada je reč o Aleksu, čim bi ga podigla iz dečjeg kreveca, mleko joj je odmah nadolazilo. Toj preslatkoj bebi plave kosice bilo je dovoljno da se igra sa Boniti-nom kosom dok ga hrani pa da bude zadovoljan i srećan. Bonita je mogla da se zakune da je videla kako je podigao jednu obrvu i osmehnuo se zato što je njegova sestra i dalje plakala. - Možda ne bi trebalo da izađemo. - Danas vam je godišnjica braka - istakla je Karmela, trudeći da nadglasa dečju dreku. - Hju će razumeti... - Nemoj ni da pokušavaš! - prekinula je Karmela. -Idi gore, istuširaj se, spremi i malo se našminkaj! Aleks i Lučija će biti dobro. Lučija. Spustivši Aleksa nazad u krevetac, Bonita je prišla ćerki, pomazila njenu kovrdžavu i zamršenu kosicu i pogledala njeno lice crveno od plača. Osetila je onaj neobičan nespokoj koji je bio tako svojstven njenoj ćerki - i zbog toga ju je još više volela.
1 37
U toj maloj gospođici koja je sve radila na svoj način, na zadovoljstvo i razočaranje mnogih - stopile su se sve osobine njene tetke, bake i majke. - Hajde, idi i spremi se - insistirala je Karmela. Bonita je poslušala. I još uvek osećala zbunjenost. Još uvek bi je oblilo rumenilo kad je trebalo da se dotera za njega. A možda tako i treba da bude. Smučilo joj se da je stalno gleda aljkavo obučenu, u farmerkama i prevelikim majicama, pa je resila da kupi haljinu. Crnu - to je bio najsigurniji izbor s obzirom na to da je njoj mleko moglo da potekne iz grudi i kad mačka zamjauče. Haljina od lake vune, savršena za veče i prohladan vetar koji je duvao. A izrez je bio toliko dubok da se skoro mogao smatrati nepristojnim ali nadala se da će to razveseliti Hjua, koji je otišao na posao još pre dvanaest sati. Oh, samo kad bi njen otac mogao da ih vidi. Da vidi kako njegova svojeglava ćerka nije odlutala dalje od baštenske kapije! Drhtavim prstima nanela je ruž na usne i parfem. Malo se pomučila da namesti minđuše koje je izvadila iz kutije, i prijao joj je hladan dodir kamena na svojim grudima kad je stavila tetkinu ogrlicu. Osećala je da je mnogo jednostavnije da ne izađu. Oboje su bili tako umorni i bilo bi lakše odbaciti svaku pomisao da odu negde na večeru i da umesto toga pokušaju da ugrabe malo sna. Ali na kraju krajeva, i nije tako. Zbog ove ljubavi vredi se potruditi i naterati umorno telo da izađe u restoran s najdivnijim čovekom na svetu. Kad je sišla u dnevnu sobu, ugledala ga je kako ćaska s Karmelom koja mu je kuvala kafu, a kravata mu je bila prebačena preko ramena dok je grlio Aleksa i Gospođicu. Primetila je onaj blesak u njegovim očima dok je prilazila, njišući se u svojim novim cipelama sa visokim potpeticama, i znala je da on oseća isto što i ona. Da Hju Armstrong misli da je oženio najdivniju ženu na svetu!
1 38
Restoran je bio izvrstan - ili je tako izgledao dok su čekali na slobodan sto sedeći na visokim stolicama za šankom. - Prija ti što smo izašli? - proveravao je Hju. - Da! - Bonita se široko nasmešila, a onda je snažno izdahnula i tako oterala pramen kose sa lica. Ceo dan je provela pokušavajući da se sredi - depilira noge, popravi obrve, namaze nokte... stvari koje bi obično ranije uradila za pola sata, ali trudila se da izmuze dovoljno mleka da ostavi blizancima hranu... - Gladna? - upitao ju je Hju. - Ovde bi hrana trebalo da je izvrsna! - Umirem od gladi! - slagala je Bonita, jer ju je zasitio tost koji je pojela pre nego što je njena mama došla, zato što nije želela da izgleda kao prase za večerom. Odabrao je veoma luksuzan hotel sa pet zvezdica u Melburnu, a restoran je bio na takvom glasu da su svi umirali od želje da tu obeduju. Potrebno nam je ovako nešto, pomislila je Bonita. Večera udvoje, i da ne razgovaraju o blizancima. To je potrebno da se održi uzbuđenje u jednoj vezi. - Lažljivice! — Hju joj se nasmešio, zato što ju je dobro poznavao. - Počeće voda da mi curi na usta kad vidim jelovnik! - obećala je Bonita. - Sjajno izgledaš. — Tako nešto se očekivalo da muž kaže supruzi na proslavi prve godišnjice braka, ali zbog načina na koji je to rekao promašila je ivicu čaše kad je htela da otpije gutljaj. Nije njima zapravo potrebna nikakva pomoć da održe konverzaciju, pomislila je Bonita brišući bradu, a potom šišajući limun i osmehujući se Hjuu. Skoro je osećala krivicu zato što joj se sopstveni muž toliko dopada. Nije osećala solidarnost s drugim porodiljama dok je pohađala časove joge i slušala kako pričaju o tome da odbijaju intimne odnose s muževima; nju je bilo pomalo sramota kad joj je ginekolog rekao da mogu upražnjavati seks već nakon nekoliko nedelja posle porođaja, što su njih dvoje učinili i ranije! Ali te žene nisu pored sebe imale muškarca koji ih je jednostavno obožavao, želeo, čak i kad bi je video u najgorem izdanju. A trebalo je da nadoknade šest godina, Hju joj je jednom rekao.
1 39
- I ti sjajno izgledaš - rekla je Bonita uz osmeh, zureći u njegovo koleno koje se sad nekako našlo između njenih. - Na koliko sati si rezervisao sto? - upitala je dok je ispijala poslednje kapi svog džintonika. - Nisam. - Molim? - naglo ga je pogledala. - Razmišljao sam o tome - nastavio je Hju, a koleno je još dublje gurnuo među njene noge od čega joj se stomak zgrčio. - Znam da ne izlazimo često, a i kad se to dogodi, nikad ne sačekamo desert. - Pa, tačno... - složila se Bonita. - Uvek žurimo kući. - Sad je pritisak na unutrašnju stranu njenog kolena bivao sve jači. - Ali noćas ne moramo da žurimo, zato što tvoja mama čuva decu. - Tako je. - Bonita je postajala nestrpljiva. - Znam, takođe, koliko si umorna, i da ćeš morati da nahraniš blizance kad se vratimo, i budući da si takva kakva jesi, znam da ćeš se sekirati ako ne budemo vodili ljubav na dan kad proslavljamo našu prvu godišnjicu braka. - Pa to bi značilo da puštamo da nam stvari nekako izmaknu kontroli! - složila se Bonita, zvučeći podjednako ozbiljno dok je uzvraćala, pritiskajući svoje koleno o njegovo. - Zato sam uradio nešto drugo. - Iz malog džepa na sakou izvadio je hotelsku karticu. - Ukoliko stvarno umireš od gladi, možemo poručiti večeru da nam donesu u sobu... - Nisam gladna. - A ako si mnogo umorna, tu je krevet... - Kad malo bolje razmislim - kazala je Bonita skočivši sa stolice nisam baš ni toliko mnogo umorna! - Onda pripadam samo tebi, sve do ponoći! - reče Hju i povede je prema liftu. - U stvari, zaboravi ovo poslednje! - dodao je dok su po izlasku iz lifta na petom spratu žurnim korakom pratili strelice prema sobi 505. - I ja pripadam samo tebi.
by voki 1 40
