Karl May - Istok 4 - U Balkanskim Gudurama.pdf

Č  S HALEFOM, Omarom i Oskom u pratnji trojice t rojice zaptija krenuo sam iz Jedrena.  pot. Okren krenus usmo mo se i ugle ugleda dasm smo o  Nism  Nismoo du dugo go jaha jahali li ka kadd zač začusm usmo za sobo sobom m ko konj njsk skii to pot. konjanika koji je jašio u galopu da nas stigne. Odmah zaustavismo konje da ga

 poče  počeka kam mo a ub ubrz rzoo prep prepoz ozna nasm smoo Malh Malhem ema, a, Hu Hula lam mov ovaa vrat vratar ara. a. Jaha Jahaoo je na tešk teškoo natovarenom konju.  —  Selam!  — kratko nas pozdravi, skočivši s konja. Uzvratismo mu pozdrav, a  Selam! — kratko kad je vidio da ga začuđeno gledamo, reče mi:  —  Oprosti  Oprosti mi, efendijo, što sam prekinuo vaše žurno jahanje. Moj gospodar je

zapovjedio da pođem za vama.  upitah.  — Č  — Čemu? —  upitah.  —  Da  Da vam dovedem ovoga konja.  — Š  — Što si natovario?  — Živežne  — Živežne namirnice i druge stvari koje će vam možda ustrebati.  — Pa  — Pa već smo opskrbljeni za više dana!  Usprkos tome! Moj gospodar misli da bi ljudi koje progonite mogli skrenuti s  —  Usprkos ceste. Zađu li u planine naći ćete ondje samo hranu za konje i drugo ništa.  — Tvoj  — Tvoj gospodar je veoma dobrostiv, ali taj teško natovareni konj će nam samo usporiti jahanje.

 — Doveo  — Doveo sam vam ga. Moram slušati. Ostajte sad zdravo! Alah vam dao ugodno  puto  putova vanj nje! e!

Rekavši to, Malhem prebaci konju uzde preko vrata i žurno krenu prema Jedrenima. Halef okrenu konja prema gradu i upita:

 — Da  — Da pođem za njim sidi?  — Če  — Čemu?  —  Da  Da ga uhvatim i dovedem ovamo kako bi čuo što mu zapovijedaš!  —  Nemoj,  Nemoj, pusti ga! Ne smijemo gubiti vrijeme.  — Što  — Što li je to ovdje umotano u pokrivače i rogožine?  — U  — U ovom času to ne moramo znati. Pogledat ćemo uvečer. Uzmi konja za uzde! Krenimo dalje!  Nast  Nastav avil ilii smo smo prekinuti put. Ja sam jahao na čelu a ostali za mnom, i to zato jer sam ja morao tražiti tragove, iako se to činilo gotovo bezizglednim.  Naš  Naš pu putt ne nebi bism smoo nipo nipošt štoo mog ogli li na nazv zvati cestom, ali na njemu je ipak vladao živ  je prav  prom  promet et.. Mali Mali Ha Hadž džii imao imao je  pravo, o, reka rekavš všii da se ovdje trag progonjena čovjeka ne može lako otkriti kao u Sahari. Zato nisam pazio na sam put, već na njegov lijevi rub. S druge strane puta pružala se obala Arde. Dokle god ne nađem tragove koji bi mi rekli da su tri konjanika skrenula sa smjera kojim smo išli, mogao sam biti prilično siguran da se

traženi ljudi nalaze ispred nas.

Sreli smo konjanike, teška kola i pješake, ali ja nikog nisam ništa pitao. Buduća da su bjegunci projahali ovuda već prošle večeri, nije ih mogao sresti niti jedan od onih ljudi na koje koje smo sm o naišli.  jahali li jer jer se kraj kraj  Nisa  Nisam m se zaus zausta tavi vioo ni uz male ale skup skupin inee ku kuća ća kraj kraj ko koji jihh smo smo pro pro jaha njih nisu odvajali nikakvi putevi kojima bi Barud el Amazat mogao proći. Ali kad smo stigli u neko malo mjesto, nazvano 'Ortakej, gdje je u stranu skretalo nekoliko staza, zaustavio sam konja i upitao prvog prolaznika:  Selam! Postoji li u ovom mjestu, Alah ga blagoslovio, možda kakav bekdžija?  —  Selam!

Čovjek na koga sam se obratio nosio je o boku golemi saras, u desnici strašnu toljagu, oko fesa prljavu krpu i bio je bos. Neko me je vrijeme vri jeme promatrao, a zatim se okrenuo da isto tako pomno promotri i ostale. o stale.  No? —  nestrpljivo  nestrpljivo rekoh.  —  No?  — Javaš,  — Javaš, javaš —  polako,  polako, polako —  opomenu  opomenu me on. Podupro se o toljagu i  poče  počeoo vrlo vrlo po pomn mnoo prom promat atra rati ti lik moga malog Hadžija, ali Hadži pruži ruku prema

oblučju sedla te izvuče bič.  — Poznaš  — Poznaš li možda ovakvu stvarčicu? Odrpanac se isprsi, lativši se sablje.  — A  — A poznaš li ti ovo, mališanu? Mališan! Ni jedna druga riječ ne bi mogla tako duboko uvrijediti Halefa. On zamahnu bičem, ali ja brzo potjerah konja između njega i ugrožena čovjeka pa ga opomenuh:

 —  Ne  Ne žu žuri ri se, se, Ha Hale lefe fe!! Taj Taj čo čovj vjek ek će mi ve većć od odgo govo vori riti ti na moje oje pita pitanj nje. e. Izvukao sam iz džepa nešto sitniša, pokazao ga nosaču sarasa i ponovio:  Dakle, postoji li ovdje kakav bekdžija?  —  Dakle,  upita.  — Hoćeš  — Hoćeš li mi dati taj novac? —  upita.  — Hoću.  — Hoću.  Onda ovamo s njime — kratko  —  Onda  — kratko odgovori čovjek i pruži ruku.  —  Najprije  Najprije odgovori!  — Da,  — Da, ovdje postoji bekdžija. A sad mi daj novac! Bilo je to svega nekoliko  bakr  bakren enih ih para para..  Evo ti! —  rekoh.  rekoh. —  Gdje  Gdje stanuje bekd  —  Evo  bekdži žija ja?? On spremi novac, zakima glavom, naceri se i upita:  — Plaćaš  — Plaćaš li i za to pitanje?

 — Već  — Već si plaćen!  Za prvo pitanje, ali nisam za drugo.  —  Za stanu u je be  — Dobro,  — Dobro, evo ti još dva komada po pet para! Dakle, gd je stan bekd kdži žija ja??  — Tamo  — Tamo u posljednjoj kući —  izjavi  izjavi čovjek pokazuljući na neku zgradu sličnu staji.

Krenusmo u naznačenom smjeru. Kad smo stigli do truševne prizemne kolibe, sjahah s konja da uđem kroz rupu koja je služila tkao ulaz. U tom trenutku »pojavi se na njoj neka žena koju mora da je na namamio topot naših konja.  — Vaj!  — Vaj! Zatvori oči! — viknu — viknu ona i brzo se povuče.

Lice joj naime nije bilo pokriveno velom. Zbog toga se poplašila. I ona je bila  bosa  bosa.. Tij Tijelo elo joj joj je bilo bilo zavi zavije jeno no u star staru u pode podera ranu nu halj haljin inu, u, a kosa kosa joj joj je izgl izgled edal alaa kao kao da joj joj se na tjemenu nalazi tvornica pusta. Činilo se kao da se voda već nekoliko mjeseci nije

dodirnula njezina lica. Pomislio sam da se ta žena neće više pokazati, ali kad sam je nekoliko puta nestrpljivo pozvao, ipak se pojavila. Sad je pred licem držala dno neke  potr  potrga gane ne košare. Mogla nas je vidjeti kroz pukotine vrbinoga pletiva, ali mi nismo mogli uživati u njezinoj ljepoti.  — Što  — Što hoćete? —  boja  bojažl žlji jivo vo up upit ita. a.  —  Stanuje  Stanuje li ovdje bekdžija? —  upitah  upitah ponovo.  —  Stanuje.  Stanuje.  — Jesi  — Jesi li ti njegova žena?  ponosno odgovori ona. Posebno je naglasila  — Ja  — Ja sam njegova jedina žena —  ponosno činjenicu da je jedino ona bila vlasnik srca svoga ponoćnog paše.  — Je  — Je li on kod kuće?  Nije.  —  Nije.  A gdje se nalazi .tvoj gospodar?  —  A  — Izašao  — Izašao je.  —  Kamo?  Kamo?  — Da  — Da vrši svoju službu.  — Pa  — Pa sad još nije noć!  —  Moj  Moj gospodar ne čuva padišahove podanike samo noću, već i danju. On nije samo bekdžija, nego i kjajin sluga pa mora izvršavati njegove naloge. Kjaja je glavar sela. Uto se sjetih čovjeka s kojim smo maločas razgovarali. Okrenuo sam se, i zaista, on nam se polako i ponosno pri bliž  bližav avao ao.. To mi je ipa ipak bilo bilo odviše. Smrk nuo sam se što sam više mogao i pošao mu nekoliko koraka u susret.  upitah nosioca sarasa.  — Jesi  — Jesi li ti sam bekdžija? —  upitah  Jesam —  samosvjesno  samosvjesno izjavi on.  —  Jesam Hadži Halef Omar opazi da nisam više dobre volje pa prit  pritjjera era svog svogaa konj konjaa k danjem i noćnom čuvaru, držeći me pri tom neprekidno na oku. Znao sam što hoće pa sam mu kimnuo u znak odobrenja.  strogo ga  — Zašto  — Zašto to nisi rekao odmah kad sam maločas s tobom govorio? —  strogo upitah.

 —  Nije  Nije bilo bilo po potr treb ebno no.. Imaš Imaš li još još no nova vaca? Dovoljno za tebe. Pripazi, sad ču te za sva ostala pitanja odmah unaprijed platiti. Opet dadoh znak, a Halef ov ov bič pljesnu o leđa čuvara padišahovih podanika. Htio  je da od odsk skoč oči,i, ali ali mali ali Ha Hadž džii je tako tako sigu sigurn rnoo upravljao svojim konjem samim stegnima da je pritisnuo čovjeka o zid neprekidno ga udarajući. Izbijeni čovjek uopće i nije pomislio da se posluži svojim sarasom ili toljagom. Vikao je iz sveg glasa, a njegova »jedina« žena mu se pridružila. Pri tom je zaboravila da i dalje drži pred licem dno svoje košare. Odbacila ga je daleko, priskočila Halefovom konju, zgrabila za rep, a stala ga iz iz sve snage natezati vičući:  — Teško  — Teško tebi, teško tebi! Kako smiješ vrijeđati padišahova slugu i ljubimca?  Natr  Natrag ag!! Na Natr trag ag!! U po pom moć oć!! U po pom moć oć!!

 Na te kreštave povike oživje prostor ispred kuća i koliba. Muškarci, djeca i žene izjuriše napolje i pr iđose bliže da vide koji je uzrok te dreke. Domahnuo sam Halefu da prestane i on me posluša. Noćobdija je dobio odprilike dvanaest snažnih udaraca. Ispustio je toljagu, izvukao sablju iz korica i ljevicom stao trti leđa.  — Što si se to usudio? Hoćeš li da te skratim za glavu? Natjerat ću cijelu općinu na tebe da te razdere!

Halef se nasmije. Htio je nešto odgovoriti, ali nije dospio jer se neki čovjek  progura između gledalaca i osorno mi se obrati:  — Što se tu zbiva? Tko ste vi? Preda mnom se svakako nalazio veliki gospodin, seoski poglavar, no ja ga ipak upitah:

 —  A tko si ti?  — Ja sam kjaja ovoga sela. Tko vam daje pravo da tu čete moga redara?  —  Njegovo vladanje.  —  Kako to? Zatražio sam od njega obavještenja, a on je zahtijevao da mu svaki odgovor  pojedinačno platim.  — On može svoje odgovore prodavati kako god hoće.  — A ja ih mogu plaćati kako god želim. Dobio je unaprijed plaću a sad će mi morati odgovarati.

 —  Ni riječi! — viknu noćobdija.  —  Neće ti odgovoriti ni riječi —  potvrdi kjaja. —  Vi ste tvorno napali moga slugu. Smjesta pođite za mnom! Istražit ću tu stvar pa ćete dobiti svoju kaznu! Mali Hadži pokaza svoj bič i upita:  — Sida, treba li da i kjaja Ortakeja okuša lijepu kožu nilskog konja?  — Sad još ne treba, ali možda kasnije —  odgovorih.  — Što, pasji sine? Mene hoćeš bičevati? —  viknu glavar.  — Možda hoću —  mirno mu rekoh. — Ti si kjaja ovoga sela. Ali znaš li tko sam  ja i što sam? Glavar zašuti. Činilo se da ga je moje pitanje smelo. Nastavih:  — Ti si toga čovjeka nazvao redarom?  —  Jesam. On to i jeste.  —  Ne, on to nije. On je stanovnik ovoga mjesta i ti si ga učinio svojim slugom, ali redar nije. Pogledaj naprotiv 'ova tri konjanika koji nose sultanovu uniformu! Ti imaš  jednog noćobdiju, a ja imam uza se tri prava zaptija. Slutiš li sad da sam ja posve drugi čovjek nego što si ti? Da potkrjepi moje riječi, Halef je tako mahao kjaji pred licem da se ovaj  prestrašeno povukao. Uzmakoše i oni ljudi koji su stajali iza njega. Na svim njima sam razabirao da me smatraju nekim velikim gospodinom.  —  No, odgovaraj! —  zapovjedih mu.  — Ćelebim —  gospodaru, reci najprije tko si ti! —  ponizno zamoli kjaja. Halef ga smjesta napadne:

 —  Ti  Ti crve! Kako smiješ zatražiti da ti takav gospodin rekne tko je on. Ali ja ću ti u milosti saopćiti da stojiš pred Visokim i plemenitim Kara Ben Nemzi-bejem kome neka Alah poda još mnogo tisuća ljeta, ne računajući zime. Nadam se da si čuo za njega!  Nisam nikada —  uvjeravao  uvjeravao me je zaplašeni čovjek što je bila istina.  —  Nisam  — Š  — Što? Nikada? — zagrmi  — zagrmi mališan na njega. — Treba — Treba li možda da tvoj mozak tako dugo stišćem dok ne nadođeš na pravu misao? Razmisli malo!  — Da,  — Da, već sam čuo za njega —  priz  prizna na kjaj kjajaa sav sav up upla laše šen. n.  — Zar  — Zar možda samo jednom?  —  Ne,  Ne, mnogo, mnogo puta.  — To  — To je tvoja sreća, kjajo. Ja bih te zarobio i poslao u Stantbul da te dadu utopiti u Bosporu! A sad čuj što ttii želi reći ovaj uzvišeni efendija! Rekavši to, mališan povuče konja do ugrožena čovjeka. Oči su mu prividno još uvijek ljutito bljeskale, ali usne su mu se izdajnički trzale. Moj vrijedni Hadži morao se teško svladavati da ne prasne u glasan smijeh. Svi su pogledi bili upereni u moja usta. Smirio sam kjaju:

 —  Nisa  Nisam m do doša šaoo da va vam m na nam mesem esem ka kakv kvoo zlo, zlo, ali ali sam sam na navi vika kaoo na to da na svoja  pita  pitanj njaa smje smjest staa dab dabijem odgovor. Ovaj je čovjek odbio da mi dobrovoljno dade obavijesti i htio je od mene iznuditi novac. Zato sam dao da ga izbiju. Od njega zavisi

hoće li možda dobiti čak i bastonadu. Dok sam se okrenuo noćobdiji, glavar  sela  sela je naglo dao neki znak svom sluzi i šapnuo mu:  Alaha ti, odgovaraj brzo!  —  Alaha  Noćn  Noćnii zašt zaštit itni nikk sult sultan anov ovih ih po poda danl nlik ikaa stan stanee u tako tako čv čvrs rsti ti stav stav mir no kao da u meni gleda vladara svih vjernika.  Pitaj me, efendijo.  —  Pitaj  upitah ga.  — Jesi  — Jesi li noćas čuvao stražu? —  upitah  Jesam.  —  Jesam.  —  Kako  Kako dugo?  — Od  — Od večeri pa do jutra.  — Jesu  — Jesu li u selo došli kakvi stranci?  Nisu.  —  Nisu.  Nikakva stranci nisu projahali kroz Ortakej?  —  Nikakva  Nisu.  —  Nisu. Prije nego što je to odgovorio bekdžija upitno pogleda u kjaju. Nisam doduše mogao promatrati kjajino lice, ali sam ipak vidio dovoljno da ne povjerujem tom odgovora. Zato strogo rekoh:

 — Lažeš!  — Lažeš!  —  Gospodine,  Gospodine, govorim istinu! U istom trenutku maglio se okrenuh kjaji i opazih kako k ako je u znak opomene

 polo  položi žioo ruku ruku na usta usta.. Najpr ajprij ijee je šapn šapnuo uo no noćo ćobd bdij ijii da brzo brzo od odgo gova vara ra,, a sad sad ga je na nave veoo da šuti. To je bilo upadljivo. Upitao sam čuvara:  — Nisi razgovarao ni s kakvim strancem?  Nisam.  —  Nisam.

 —  Dobro.  Dobro. Kjaja, gdje je tvoj stan?  — Ona  — Ona kuća tamo prijeko —  odgovori  odgovori ovaj.  — Ti  — Ti i bekdžija, vi ćete me otpratiti onamo. Samo vas dvojica. Želim govoriti s vama.

I ne osvrćući se više, uđoh u kuću. Bila je sagrađena na bugarski način i sastojala se od jedne prostorije koja je pletivom od vrbovog pruća bila razdijeljena u više više odjela. U  pred  prednj njem em na nađo đohh nisk niskii tron tronož ožac ac i sjed sjedoh oh na njeg njega. a. Oba pozvana čovjeka nisu se usudila da mi se opru. Ušli su u kuću gotovo neposredno za mnom. Kroz otvor u zidu, koji je služio kao prozor, opazih da se seljaci i dalje okupljaju, držeći se podalje od mojih pratilaca. Kjaja i njegov podređeni očito su se vrlo nelagodno osjećali. Obojica su se bojali i to sam morao iskoristiti.

 — Bekdžijo,  — Bekdžijo, ostaješ li i sad kod onoga što si malo prije rekao? —  upitah.  upitah.  Ostajem.  —  Ostajem.  Premda si lagao?  —  Premda  Nisam lagao.  —  Nisam  Lagao si i to samo zato jer je tako zahtijevao kjaja. Glavar sela se prestrašeno  —  Lagao trgnu.

 —  Efendijo!  Efendijo!  — Š  — Što je? Što želiš reći?  —  Ja  Ja nisam s njime progovorio ni riječi! —  uvjeravao  uvjeravao me kjaja.  Ali domahnuo si mu.  —  Ali  Nisam, efendijo.  —  Nisam,  — Kažem  — Kažem vam da obojica lažete. Poznajete li onu poslovicu o Židovu koji se utopio jer je legao u bunar da spava?  Poznajemo.  —  Poznajemo.  — I  — I vi ćete proći kao onaj Židov. Srljate u opasnost koja će vas zgrabiti kao voda

u bunaru i ugušiti vas. Ja ne želim vašu nesreću pa ću vas opomenuti. Govorim s vama ovdje da vaši potčinjeni i prijatelji ne doznaju da ste rekli neistinu. Vidite da sam prema vama blag i prijazan, ali zato očekujem od vas istinu!  — Mi  — Mi smo ti je već rekli —  — živo živo ustvrdi kjaja.  —  Noća  Noćass da dakl klee nisu nisu nika nikakv kvii stra stranc ncii proj projah ahal alii kroz kroz Ortak rtakej ej??  Nisu.  —  Nisu.  — Kako  — Kako god hoćete. Ja sam samo mislio dobro, ali vi sami želite sebi zlo. Budući da lažete otpremit ću vas u Jedrene i to samom valiji. Zbog toga sam i poveo ona tri zaptije. Ondje će vam ubrzo suditi. Oprostite se od svoje obitelji. Opazio sam da su se obojica žestoko preplašila.  — Šališ  — Šališ se, efendijo? —  promuca  promuca glavar sela.  — Što  — Što ti pada na um? — odgovorih — odgovorih ustajući. —  Nem  Nemam više više što što da ka kaže žem m pa ću sad pozvati policajce. Krenuo sam prema vratima, ali mi kjaja ubrzo za krči put i u pita  pita::  Efendijo, je li istina na si nas htio spasiti?  —  Efendijo,  Svakako.  —  Svakako.

 — I  — I sad još?  —  Hm!  Hm! Ne znam. Poricali ste!  —  Ali  Ali ako sad priznamo?  — Onda  — Onda će možda još biti vremena.  — Ti  — Ti ćeš dakle biti obziran i nećeš nas uhapsiti?  — Vi  — Vi nemate pitati, već odgovarati. Razumijete li me? Onda ćete doznati što sam odlučio. Okrutan međutim nisam. Oni se pogledaše. Noćobdija malo podigne ruku kao da nijemo moli.  — I  — I nitko ovdje neće doznati što smo ti rekli, efendijo? —  upita  upita kjaja.  — Teško  — Teško da će doznati.  — Dobro,  — Dobro, onda ćeš čuti istinu. Nemoj izaći! Ostani ovdje i reci nam što želiš znati. Mi ćemo ti sad iskreno odgovoriti. Sjeo sam na svoje staro mjesto i obratio se noćobdiji:  Dakle, jesu  —  Dakle,  jesu li stra stranc ncii no noću ću proš prošla la kroz kroz selo selo??  Jesu.  —  Jesu.  Tko?  —  Tko?  —  Nako  Nakonn po pono noći ći proš prošla la su jedn jednaa vo volo lovs vska ka ko kola la,, a ka kasn snij ijee još tri tri ko konj njan anik ika. a.  —  Na  Na kakvim konjima?  —  Na  Na dva bijelca i jednom mrkovu.  —  Jesu  Jesu li razgovarali s tobom?  —  Jesu.  Jesu. Stajao sam usred ulice i oni su me oslovili.  Sva trojica?  —  Sva  Ne, samo jedan.  —  Ne,  — Š  — Šta je rekao?  — Zamolio  — Zamolio me da nikome ne kažem da sam ih vidio ako tko pita. Dao mi je  bakš  bakšiš iš..  Koliko?  —  Koliko?  —  Dva  Dva pijastera.  —  Ah,  Ah, to je zaista veoma mnogo —  nasmijah  nasmijah se. —  I  I zbog ta dva pijastera ogriješio si se o prorokovu zapovijed i slagao nam?  Efendijo, tome nisu bili krivi samo pijasteri.  —  Efendijo,  — A  — A što još?  Upitali su me kako se zove naš kjaja, a kad sam im rekao njegovo ime,  —  Upitali zatražili su da ih odvedem k njemu.  Jesi li ih poznavao, ili bar jednog od njih?  —  Jesi  Nisam.  —  Nisam.  — Čini  — Čini se međutim da su oni poznavala kjaju jer su zatražili da govore s njime. Jesi li ih odveo k njemu? njemu?  —  Jesam.  Jesam.

Sad sam se obratio glavaru sela koji je očito bio mnogo više za brin  brinut ut od njeg njegov ovog og  potč  potčin inje jeno nog. g. Njeg Njegov ov ne nesi sigu gurn rnii po pogl gled ed od odav avao ao je da ne nem ma čist čistuu savj savjes est.t.  upitah ga.  — Tvrdiš  — Tvrdiš li još uvtijek da nitko nije prošao prošao kroz selo? —  upitah  Efendijo, bojao sam se —  prizna  prizna glavar sela.  —  Efendijo,

 —  Tko  boji taj taj je ne nešt štoo skri skrivi vio! o! Time ime sam sam sebi sebi da daje ješš lošu lošu svje svjedo dodž džbu bu..  Tko se boji  — Efendijo, nisam svjestan nikakve krivnje!  — Čemu  — Čemu se onda bojiš? Izgledam li ja kao čovjek pred kojim kojim se treba bojati?  — Ah, efendijo, tebe se nisam bojao.  A koga si se onda bojao?  —  A  — Manaha  — Manaha el Barše.  — Ah,  — Ah, poznaš li ga?  Poznam.  —  Poznam.  —  Gdje  Gdje si ga upoznao?  —  U  U Masitanliju i u Ismilanu.  —  Kako  Kako si se sastao s njime?  — On  — On je bio ubirač glavarine u Skopju pa je došao u Seres da se ondje dogovori sa stanovnicima. Odande je pošao na glasoviti sa jam  jam u Miln Milnik iku. u.  Kad je to bilo?  —  Kad  Prije dvije godine. U to vrijeme imao je Mainah el Barša posla u Ismilanu i  —  Prije Masitanlijiu ipa sam ga vidio u oba mjesta.  Jesi li govorio s njim?  —  Jesi

 —  Nisa  Nisam m. Ali Ali ne neda davn vnoo sam sam ču čuoo da je Mana Manahh ub ubir irao ao ve veći ći po pore rezz ne nego go što što je smio smio  pa je zato zato po pobj bjeg egao ao.. Otiš Otišao ao je u plan planin ine. e. Kako sam već jednom spomenuo, otići u planine znači priključiti se razbojnicima. Zato sad rekoh strogo:

 — Onda  — Onda ti je bila dužnost da ga uhapsiš čim je došao k tebi.  O, efendijo, kako bih se to mogao usuditi?  —  O,  — Zašto  — Zašto ne?  To bi me stajalo glave. U planinama živi vrlo mnogo ljudi. Puni su ih svi  —  To klanci, saveznika imaju na stotine. Svi se oni među sobom poznaju i veoma su složni. Da sam ga uhapsio, došli bi njegovi prijatelji i ubili me.  — Ti  — Ti si kukavica i bojiš se izvršiti svoju dužnost. Ne bi smio više ni tr ena ena ostati glavar sela.

 — Varaš  — Varaš se, gospodine! Ne boj  bojim se ja za sebe sebe,, ali ali ti ljud ljudii bi sruš srušil ilaa cije cijelo lo na naše še seoce. Uto se otvoiriše vrata i pokaza se glava moga malog Halefa.  Sidi — reče  —  Sidi  — reče mi — moram — moram s tobom na čas govoriti.  bdija, a, reka rekao o je to zapa zapadn dnos osah ahar arsk  sk im Da ga ne razumiju kjaja i noćo bdij im narječjem svoje domovine.  upitah.  — Š  — Što je?. —   —  upitah.  — Dođi  — Dođi ovamo, brzo! —  pozo  pozove ve me mališ ališan an be bezz da dalj ljnjih razjašnjenja.

Pošao sam. Sigurno mi je imao nešto važno saopćiti.  —  Govori!  — šapnuh.  Govori! — šapnuh.  —  Sidi  Sidi —  tiho  tiho će on da ga ona dvojica nisu mogla razumjeti. —  Jedan  Jedan od seljana  primje jetn tno o sam sam poša mi je dao kradomice znak i iščezao iza kuće. Ne prim  pošaoo za njim njim pa on onii je rekao da će nam nešto saopćiti ako mu platimo deset pijastera.  Gdje je on sada?  —  Gdje

 — Još  — Još uvijek iza kuće.  —  Nije  Nije ti reka rekaoo ništ ništaa drugo?  —  Ni  Ni rije riječi či,, sidi sidi..  — Poći  — Poći ču k njemu. Ostani na čas ovdje da se ta dva čovjeka ne mogu sporazumjeti protiv nas.

Deset pijastera, otprilike dvije marke, niije bilo previše za vrijednu vijest. Nisam dakle izašao sprijeda na seosku ulicu, već sam na pustio kuću »kroz uski stražnji izlaz. Tu sam ugledao četvorokutnu ogradu iza koje je bilo nekoliko konja. U blizini je stajao neki čovjek, očito čekajući na mene. Kad me je ugledao, brzo mi priđe i tiho upita:  — Hoćeš  — Hoćeš li platiti, efendijo?  — Hoću.  — Hoću.  Onda mi daj!  —  Onda  —  Evo.  Evo. Dao sam mu taj mali iznos. On ga spremi u džep i reče:  Ta tri konjanika bila su ovdje! .  —  Ta  Znam.  —  Znam.  Kjaja je s njima zamijenio konja, jednog bijelca. Htjeli su imati tri bijelca pa su  —  Kjaja  jedn  jednog og mrkov rkovaa osta ostavi vili li ovdj ovdje. e. Eno Eno ga, ga, stoj stojii tamo tamo u kutu kutu..

Pogledao sam onamo. Boja konja odgovarala je onom što su mi o njemu rekli.  — Je  — Je li to sve što si mi htio kazati? —  upitah.  upitah.  —  Nije  Nije,, zna nam m i više više.. Ne Nepo posr sred edno no na nako konn po podn dnev evaa stig stigao ao je jeda jedann čo čovj vjek ek i rasp raspit itaao se za njih.  Kod koga?  —  Kod  Kod mene. Zato i znam. Kad je on došao, ja sam stajao na putu pa me je  —  Kod upitao za tri konjanika od kojih su dvojica jahala na dogatima. Nisam ništa znao pa sam ga uputio noćobdiji, a ovaj ga je odveo kjaji.

 — Je  — Je li se taj stranac dugo zadržavao?  —  Nije  Nije.. Čini Činilo lo se da se siln silnoo žu žuri ri..  — Možeš  — Možeš li mi ga opisati?  — Mogu.  — Mogu. Jahao je na starom kulašu koji se jako znojio. Na glavi je imao crveni njegove crvene fes, a budući da se zavio u dugački sivi biniš, mogao sam vidjeti samo njegove kundulare.  Je li stranac imao bradu?  —  Je  Nije. Bio je golobrad, osim malih svijetlih brčića.  —  Nije.  Kamo je odjahao?  —  Kamo

 — Prema  — Prema Mastanliju. Ipak još uvijek nisi čuo ono glavno. Kjaja ima naime u Ismilanu sestru čiji je muž Zutov brat. To je zaista bilo tako važno da sam od iznenađenja uzmak nuo nuo za korak.  Na jugu jugu Balk Balkan anaa vlas vlasti ti nisu nisu mogle ogle nika nikad d stat statii na kraj kraj razb razboj ojni niko kova vanj nju. u. I ja sam sam,  poče  počevš všii od Damas amaska ka,, stek stekao ao na tom tom po podr druč učju ju svoj svojee isku iskust stvo vo.. Spoč Spočetka sam smatrao Stambul glavnim stanom tih zločinaca, a ustu Davuda Araf ima ima ili Ibrahima Mamura vrhovnim vođom, no kasnije sam promijenio mišljenje. Upravo u posljednje vrijeme novine su gotovo neprekidno javljale o pobunama, napadajima, pale  paleži žim ma i drugim

događajima koji su se tumačili nezadovoljstvom stanovništva turskih pokrajina na Balkanu. Gore u planinama Sar Daga između Prizrena i Kalkandelena pročuo se neki Arbanas koji je s nezadovoljnicima, što ih je okupio ok o sebe, krstario prijeko do Kur  Kur   bečk  bečkee plan planin inee i do dolj ljee u do doli linu nu Babu Babuna na.. Prip Pripov ovij ijed edal aloo se da su ga vidj vidjel elii čak čak u klancima Perin Daga te da je i na osamljenoj Despot planini imao svoje pristalice.  Njeg  Njegov ovo o prav pravo o ime ime nije nije nitk nitko o znao znao.. Nazi Naziva vali li su ga El Asfar sfar,, Sara, Zut, već prema

 jezi  jeziku ku ko koji jim m su se služ služil ili.i. Sve Sve tri tri rije riječi či zn znač ačee isto isto:: žu žut.t. Možd Moždaa je tu bo boju ju do dobi bioo usli uslije jedd žutice. Činilo mi se da je taj Zut glava svih onih bandi tamo od crnogorske obale pa do bila je da dakl klee rođa rođaki kinj njaa kjaj kjajee iz Bospora. Žena toga hajdučkoga harambaše, Žuta, bila je takeja. To mi je zaista dalo povoda za razmišljanje, ali nisam htio da se odam. Or takeja.  — Imaš  — Imaš li još štogod reći? —  mirno  mirno ga upitah.  Nemam. Zar nisi zadovoljan?  —  Nemam.  — Jesam.  — Jesam. Ali kako to da mi odaješ svoga pretpostavljenog? pretpostavljenog?  — Efendijo,  — Efendijo, on nije dobar čovjek. Nitko ga ne voli i svi trpe zbog njegove nepravde.

 — Zna  — Zna li još tkogod da govoriš sa mnom?  —  Ne  Ne zn zna. a. Moli Molim m te da niko nikom m ne rekn rekneš eš..  — Šutjet  — Šutjet ću. Upravo sam htio prekinuti razgovor kad se sjetih da umalo što nisam zaboravio nešto veoma važno.  — Poznaješ  — Poznaješ li Ismilan? —  upitah  upitah ga.  Poznajem.  —  Poznajem.  — Onda  — Onda vjerojatno znaš i kjajinog šurjaka za kojeg si rekao da mu je sestra Zutova žena.  Da, poznajem.  —  Da,  — Što  — Što je on?  — On  — On je silahdžija, a istodobno ima i kavanu u kojoj svoje oružje izlaže na  prod  prodaj aju. u.

 —  Gdje  Gdje stanuje?  —  U  U ulici koja vodi u selo Catak.  — Hvala  — Hvala ti. Sad šuti kao što ću i ja.  brao je li prek prekid id Vratih se u kuću. Na kjajinom i noćobdijinom licu nisam raza brao našeg razgovora izazvao njihovo nepovjerenje. Halef se smjesta povuče.  No —  nastavih  nastavih prekinuti razgovor — sad  —  No  — sad bih volio znati što je taj bivši ubirač  pore  poreza za iz Skop Skopja ja htio htio od tebe tebe..  Upitao me je za put —  odgovori  odgovori kjaja.  —  Upitao  —  Kamo?  Kamo?  —  U  U Sof alu. Sofala se nalazila na jugu, a ja sam bio uvjeren da su bjegunci pojahali prema zapadu. Taj vrijedni kjaja me je dakle htio skrenuti s pravoga, traga. Nisam dopustio da opazi kako mu ne vjerujem. Upitah:

 — Zar  — Zar ne, Manah el Barša stigao je iz Jedrena?  Tako je.  —  Tako

 —  Onda  Onda je odande preko Samanke i Gingerlija pojahao ravno prema zapadu, a ovdje je odjednom krenuo na jug. Ako je iz Jedrena htio u Sofalu, onda bi mogao kra čim  pute  putem m prek prekoo Tatar atara, a, Ade de,, Šaha Šahand ndže že,, De Dem motik otikee i Mand Mandre re po poja jaha hati ti prem premaa jugu jugu.. Zašt Zaštoo je  poša  pošaoo u tom tom oštr oštrom om ku kutu tu tako tako zaob zaobil ilaz azni nim m pu pute tem m od više više ne nego go šesn šesnae aest st sati sati jaha jahanj nja? a?  To ga nisam pitao.  —  To  A ja to ne mogu shvatiti.  —  A  — Manah  — Manah el Barša ne smije dopustiti da ga itko vidi. Njega hvataju. Možda je htio zaptije zavesti u bludnju.

 — Možda.  — Možda.  — Zar  — Zar ga i ti tražiš, tražiš, efendijo? Želiš li ga uhvatiti?  — Želim.  — Želim.  — Onda  — Onda moraš poći oniim smjerom koji sam ti naveo.  — Vrlo  — Vrlo je dobro što si mi to to rekao. Stanuje li u tom južnom smjeru možda kakav tvoj rođak ili znanac na koga bih se u slučaju potrebe mogao obratiti?  Ne.  —  Ne.  Ali rođaka imaš?  —  Ali  Nemam.  —  Nemam. To je bila laž. Noćobdija, koji je svakako poznavao obiteljske prilike seoskog glavara, nije pokušao da oda istinu. Ta dva čovjeka smatrala su me nekim velikim gospodinom pa ipak su me zavarala. Kao stranac, upućen jedino sam na sebe, nisam imao protiv njih nikakve vlasti. Mogao sam se jedino pretvarati kao da mu vjerujem. Izvukao sam iz džepa bilježnicu, prelistao je i onda udesio lice kao da sam pronašao ono

što sam tražio.  kjaja iz Ortakeja, krut, bezobziran i nepravedan  — Da,  — Da, to je tačno, rekao sam —  kjaja službenik. K tome pridolazi da si pustio bjegunce da pobjegnu umjesto da ih uhapsiš. Ti ćeš...  prekinu me on. —  Efendijo,  Efendijo, to se nikako  — Krut? Bezobziran? Nepravedan? —  prekinu ne može odnositi na mene.  — A na koga drugoga? Danas nemam vremena da se dulje bavim s tobom, ali  budi  budi sigu sigura ran n da svak svaku u nepravdu sigurno staže kazna. Jesi li ikad čuo što je prorok rekao o u jun Vlahu?  Jesam, efendijo — malodušno  —  Jesam,  — malodušno će kjaja.

 — One  — One su oštrije od noža koji ti prodire u srce da te ubije. One prodiru još i dublje, prodiru ti u dušu i pred njima ne možeš ništa poricati. Sad odlazim, Alah te čuvao! On se duboko i s poštovanjem pokloni te odgovori:  — Blagoslovljene bile tvoje godine!  Noćo  Noćobd bdij ijaa se po pokl klon onii tako tako du dubo boko ko da umal umaloo što što lice licem m nije nije do dodi dirn rnuo uo tlo tlo i reče reče mi turski:

 —  Neka  Neka va vašš svrš svršet etaak bu bude de do doba bar, r, go gosp spod odin ine. e. Oslovio me dakle u množini umjesto u jednini što je bila velika uljudnost. Ali kad sam proš  prošao ao kroz kroz vrat vrata, a, začu začuhh kjaj kjajuu koji mi je upravo poželio blagoslovljene godine, kako ogorčeno mrmlja: »Idi do đavola«!

Dalo se predvidjeti da mu moja iskrena opomena neće mnogo koristiti. Uzjahao sam i mi izađosmo iz sela, ali ne prema zapadu već prema Demotiki. Kad nas više nitko nije mogao opaziti, skrenusmo na put koji nas je imao odvesti u Geren, selo udaljeno otprilike dva sata. Tek sad opazih da su uz nas samo još dva redara.

 — Gdje  — Gdje je tvoj potčinjeni? —  — upitah upitah onbašu zaptija.  Vratio se u Jedrene.  —  Vratio To je odgovorio tako mirno k ao ao da se radi o nečem nečem što se samo po sebi razumije.  — Zašto?  — Zašto?  — Dobio  — Dobio je vrtoglavicu. Nije više mogao izdržati.  — Kako  — Kako je došao do vrtoglavice?  ozbiljno odgovori onbaša.  — Zato  — Zato jer mu je konj trčao —  ozbiljno  —  Ta  Ta ti si rekao da umijete izvrsno jahati!  Umijemo,ali konj mora stajati. Ako trči onda  —  Umijemo,al onda se klima, trese i ljulja da je to strašno. To može izdržati samo kozački želudac. Moja su crijeva iščezla. Nema ih više. Skliznula su dolje u konjska crijeva. Više ih ne osjećam, osjećam samo još šalvare koje su mi se zalijepile ondje gdje sam jahanjem izgubio svoju dobru vlastitu kožu. Kad bih morao kazniti đavla, osudio bih ga da s vama odjaši u Melnik. Onamo bi stigao bez kože i kosti, i radije bi sjedio u najgoroj vatri pakla nego na konju. To je bila optužnica kojoj smo se morali nasmijati, no ipak mi je toga čovjeka bilo

žao. Zaista je bijedno izgledao. U to »kratko vrijeme što je sjedio na konju koža mu se izlizala na nekoliko mjesta. Njegov drug nije ništa bolje prošao jer je promrmljao u  brad  bradu: u:  Alaha mi, tako je!  —  Alaha  Nism  Nismoo do dodu duše še ču čuli li više više ne nego go taj taj jeda jedann uz uzda dah, h, ali ali na njeg njegov ovuu lic licu se jasn jasnoo razabiralo da je izvrgnut istim bolima kao i njegov pretpostavljeni.  upitah vođu te trojice junaka.  — Tko  — Tko je vašem drugu dopustio da se vrati? —  upitah  —  Ja  Ja —  odgovori  odgovori on, očito se začudivšd što sam ga tako nešto mogao upitati.  —  A  A ja sam mislio da sam ja onaj koga bi mogao upitati.  —  Ti?  Ti? Efendijo, jesi li ti onbaša ili ja?  Dakako da si ti, ali ti znaš čije zapovijedi moraš izvršavati.  —  Dakako  Kadijine. Ali kadija mi nije za povj  —  Kadijine.  povjed edio io da jašu jašući ći izbu izbuši šim m rupu rupu u leđi leđim ma ov ovog ogaa konja tako da će mi na kraju iz nje izviriti samo glava. Pjevat ću i klicati kao anđeo kad

se opet nađem u Jedrenima u svojoj kasarni. Uto se umiješa mali Hadži:  — Klipane,  — Klipane, kako smiješ s efendijom razgovarati tako bez poštovanja! On je tvoj  povjed edii da jaši jašiš, š, mora oraš jaha jahati ti pa sve sve da ti gospodar dokle god mu se prohtije. Ako ti on za povj i čitava uniforma priraste uz kožu. Zašto si toliko razjapio usta i ustvrdio da uumijete mijete tako izvrsno jahati?

 — Što  — Što je trebao taj mališan? —  l  juti  ljutito to od odvr vrat atii on onba baša ša.. —  Kako  Kako me je nazvao? Klipanom? A ja sam onbaša vladara svih vjernika. Kad se vratim u Jedrene, potužit ću se kadiji!

Halef mu je htio odgovoriti ali ga Osko pretekne. Uhvatio je onbašinog konja za uzde i nasmijao se rekavši mu srpski:  — Dođite,  — Dođite, preuzvišenosti! Čvrsto se prih  prihva vati tite te sedl sedla, a, blag blagor orod odni ni gosp gospod odin ine! e! Sad Sad

započinje trka!  Nare  Naredn dnog og tren trenut utka ka od odju juri rioo je s on onib ibaš ašom om u ga galo lopu pu.. Isto Istodo dobn bnoo Omar zgrabi uzde drugoga zaptije i pojuri za njima.

 — Prokletstvo!  — Prokletstvo! Nitkove! Ništarijo! Đavolov sine! Paklenski unuče! Vještačji oče! Šurjače opakoga! To i još mnogo čega drugoga čuli smo kako viču oba službenika javne sigurnosti čvrsto se prihvaćaju rukama o sedla i grive. Brzo po jaha  jahasm smoo za njim njimaa jer jer mi je bilo bilo žao žao te dvojice siromaha. Kad smo ih stigli, potpuno ih je izdao dah.

Sad su oba padišahova padišahova sluge stala psovati najoštrijim izrazima arapskog, turskog,  perz  perzij ijsk skog og,, rum rumun unjs jsko kogg i srps srpsko kogg jezi jezika ka.. Na tom tom po podr druč učju ju je Isto Istočn čnja jak, k, a po pogo goto tovu vu vojnik u jezičnom pogledu veoma veoma mnogostran. Morao sam se mnogo potruditi da ublažim njihovu srdžbu pa je proteklo prilično vremena prije nego što smo mirno mogli nastaviti put. Sad smo imali prilike da se porazgovorimo o onome što smo doživjeli u Ortakeju. Halefu je bilo kao i meni. I on je zapazio okolnost da je danas d anas popodne neki konjanik  pita  pitao o za ona ona tri tri bje bjegunc gunca. a.  —  Mora  — reče Hadži. —  Mora  Mora da ih poznaje — reče  Mora da zna za nijahov bijeg. Zašto nije odmah pojahao s njima, sidi?  — Vjerojatno  — Vjerojatno jer uopće nije namjeravao da pojaše s njima.  Ali zašto je taj čovjek onda  —  Ali onda pošao za bjeguncima?

 —  Nasl  Nasluć ućuj ujem em da ih ob obaavije vijest stii o on onom omee što što se da dana nass do dogo godi dilo lo..  — Što  — Što će Barud el Amazat reći na to?  — Prepast  — Prepast će se i razbjesniti, pretpostavivši da tome konjaniku uspije da ga stigne i da mu preda vijest.

 — Zašto  — Zašto da mu to ne uspije? Ta on je jahao tako brzo da mu se konj oznojio.  — Kako  — Kako smo čuli, kulaš je star. Upravo zato jer se toliko uzno jao  jao ne neće će du dugo go izdržati. Uostalom, ja ne namjeravam dopustiti da taj čovjek postigne svoj cilj.  — Zašto  — Zašto ne?  — Saopćit  — Saopćit će bjeguncima da sam slobodan i da ih progonimo. To nam nipošto ne može biti pravo. Što se oni sigurnije osjećaju, to će nemarnije bježati, i to brže i lakše ćemo ih stići. Zato bih želio brzo pojahati za onim konjanikom o kome je riječ, da ga spriječim u njegovoj namjeri.  On ima preveliku prednost.  —  On  — Misliš  — Misliš li možda da Ri ne umije više trčati?  —  Tvoj  Tvoj vranac, sidi? Oh, Ri znači vjetar i on leti poput vjetra. Već dugo vremena nije imao priliku da pokaže da ima čelične tetive. Koliko bi se sam samo vese veseli lio o da se  jedn  jednom om utrk utrkuj ujee s oluj olujom om!. !. Ali mi ostali ne bismo mogli držati korak s tobom.  Nije ni potrebno. Odjahat ću sam.  —  Nije  — Sam,  — Sam, sidi? A što ćemo mi?  — Doći  — Doći ćete za mnom što je brže moguće.

 —  Kamo?  — Ostanite neprekidno ina putu u Mastanli. I ja ću odjahati onamo, ali što ravnijim pravcem. Budući da ne znam gdje ću sresti toga konjanika, ne mogu ni kazati gdje ću čekati na vas.  — A znaš li je li jahač na kulašu krenuo ravnim smjerom?  — To sigurno nije učinio. Taj put je svakako pretežak za njegovo staro kljuse.  — A što onda ako ga pretekneš?  — Počekat ću ga.  — A kako ćeš doznati nalazi li se iza tebe ili ispred tebe?  —  Nadam se da ću doznati.  —  Ali ti ne poznaš taj kraj. Možeš dakle lako zalutati, a može te zadesiti i kakva nesreća. Povedi me sa sobom, sidi.  —  Ne brini, dragi moj Halefe. Imam dobroga konja i isto tako dobro oružje. Tebe ne mogu nikako povesti sa sobom jer moraš ostati vođa preostalih. To je polaskalo njegovoj taštini. Pristao je dakle na moj plan pa sam njemu, Osku i Omaru dao upute. Budući da smo pri tome morali uzeti u obzir sve mogućnosti i dogovoriti se o njima, nismo se neko vrijeme obazirali na oba zaptije. Kad sam se onda okrenuo prema njima, ugledao sam doduše onbašu umjetnika u jahanju, ali nisam vidio njegovoga druga.  —  Gdje je tvoj drug? — začuđeno upitah. Onbaša se također okretne i zapanjeno vikne:  —  Efendijo! Jahao je za mnom!  Nipošto nije hinio zapanjenost. Na licu sam mu vidio da je zaista bio uvjeren da se njegov drug nalazi iza njega.  —  A gdje je onda? —  nastavih.  —  Nestao je, ispario se, izgubio, uništen, izbrisan, probavljen! —  promuca neopisivo zapanjeni policajac.  —  Ali ti si morao ipak opaziti da je zaostao.  —  Kako da to opazim! Jesi li ti to opazio? Odmah ću se požuriti natrag i dovesti ga. Pokrenuo se da to učini. Tako bi se i on mogao posve lijepo izgubiti.  —  Stoj! —  zapovjedih mu stoga. — Ostat ćeš ovdje! Nemamo vremena da tražimo bjegunca ili da čekamo dok ga ti nađeš.

 — Ali i on treba da jaše s nama!  —  To kasnije obavi s njime kad se opet vratiš u Jedrene! A sad pođi za nama. Hadži Halefe Omaru i vas dvojica, dobro pripazite da taj onbaša za vrijeme moje odsutnosti vrši svoju dužnost. Sad sam potjerao svoga vranca pa ubrzo nisam više mogao vidjeti svoje drugove. U onom su kraju seoca izgrađena na bugarski način. Bugarska sela vrlo često leže  po strani od ceste ili od onoga što se naziva tim imenom, pa prema tome ostaju za većinu  putnika nevidljiva. Obično se protežu na nekom travniku ili uz rub potoka koji služi kao  jarak i prirodna zaštita.

Svako od tih sela, koja prilično gusto slijede jedno iza drugoga, obuhvaća svega nekoliko posjeda, livadama odijeljenih jedno od drugoga. Šest do deset koliba sačinjava  jedan posjed. Koli be su ugrađene u zemlju i pokrivene čunjolikim krovom od slame ili granja ili su pak sagrađene od vrbovoga pletera. U tom slučaju slične su velikim košarama. Postoje kolibe za ljude,za konje, za goveda, za svinje, ovce i kokoši. Životinje izlaze po miloj volji iz svojih nastambi i mirno se kreću između posjeda. Čvrsto građenih cesta po zapadnoevropskom uzoru uopće nema. Želi li putnik otići iz jednog sela u drugo, obično će uzalud tražiti cestu. Tko je stran u tim krajevima ili ne traži posve bliži cil j, taj mora, ako skrene s kolotečina volovskih taljiga koje ovdje vrijede kao cesta, raspolagati prirodnim nagonom ptice selice, a u stvari je u  još težem  položaju jer ptica može nesmetano letjeti u svakom smjeru, a čovjek nailazi na stotinu zapreka. Zaista je bilo smiono skrenuti s puta koji je vodio u Adačali. Znao sam samo da Mastanli leži prema zapadu pa sam mogao očekivati potoke bez mostova, neugodne

doline i predjele obrasle šumom. Tako sam između osamljenih oranica i ružičnjaka te preko travnika opaljenih suncem, prošao kraj nekoliko sela sve dok mi se nije javila potreba da se malo raspitam o  putu. Iza neke ograde od grubih vrbovih šiba ugledao sam nekog star ca kako skuplja ružine latice. Pritjerao sam konja do ograde i pozdravio ga. Nije opazio da dolazim pa se

 prestraši začuvši moj glas. Vidio sam da starac vjerojatno razmišlja o tome treba li da  priđe bliže ili da se povuče u ružino grmlje pa sam odlučio, da mu s nekoliko riječi vratim povjerenje. Prišao je bliže.  — Što hoćeš?'—  nepovjerljivo upita.  — Ja sam dilendžija —  odgovorih. —  Ne bi li mi htio pokloniti jednu džul es semavat? Vrt ti je pun tih najdivnijih ruža. On mi se prijazno nasmjehne.  — Jaše li prosjak na takvom konju? Još nikad te nisam vidio. Jesi li ovdje stranac?  —  Jesam.

 — I voliš ruže?  —  Vrlo ih volim.  — Zao čovjek nije prijatelj cvijeća. Dobit ćeš najljepše od mojih nebeskih ruža, upola pupoljke, a upola rascvale jer onda mirišu tako slatko i ushitno kao da dolaze ravno s Alahova prijestolja.

Čovjek je odrezao dva cvijeta i pružio mi ih preko ograde.  —  Evo ti, stranče! — reče. — Postoji samo jedan jedini miris koji nadmašuje miris tih ruža.  —  Koji?  —  To je miris džebeli tutuna.  — Poznaješ li ga?  —  Ne, ali čuo sam da ga slave kao najdivniji od svih miomirisa. Alah mi nije dopustio da ga upoznam. Mi ovdje pušimo samo bogdaj tutun.

 — Sačuvaj nas bože! Odvratno!  —  Da, veoma smo siromašni —  uzdahnu starac. — Ja sam stari čuvar ruža, a moram pušiti loš duhan.  —  A ipak je vaše ružino ulje skupo.  —  Sus — šuti! Ne bismo bili tako siromašni ali Babi humajun, Babi humajun! Ona ima uvijek otvorene ruke za ono što treba da ucuri u njih. Paše i ministri sigurno mogu pušiti džebeli. Kad bih ga bar jednom mogao pomirisati, samo pomirisati!  — Imaš li lulu?  — Alah! Pa valjda ću imati svoj čibuk!  — Dobro, onda dođi ovamo. Izvukao sam vrećicu s prsiju i otvorio je. Starac je bio veoma prijazan prema meni; morao sam ga obradovati. Pogled mu je bio upravljen u moju vrećicu.  — Tutun džebi! — reče. —  Zar ne, u njoj je duhan?  — Jeste. Ti si mi dao dvije od svojih najdivnijih ruža, a ja ću ti zato dati malo od svojega duhana.  —  O efendijo, kako si dobrostiv! Imao sam sa sobom nekoliko omota za pisma. Jednoga od njih napunih duhanom

i pružih ga starcu. On ga prinese nosu, omirisa i uzdignu obrve.  —  To je dobar duhan! —  kimne u znak priznanja.  — To je pravi džebeli! —  nasmjehnuh mu se.  — Džebeli! —  viknu on. — Efendijo, govoriš li istinu?  —  Govorim. Nisam te prevario.  — Onda ti nisi efendija, već paša, a možda i ministar. Nije li tako?  —  Nije, prijatelju moj. Džebeli se ne puši samo na Visokoj Porti. Bio sam ondje gdje on raste.  —  Sretniče! Ali ipak si veliki gospodin.  —  Nisam. Ja sam sir omašan pisac, ali Visoka Porta mi je ipak prepustila malo

džebelija.  — I od to malo daješ još meni? Alah te blagoslovio! Kamo si pošao?  —  U Mastanli.  — Onda si skrenuo s puta. Morao si od Ortakeja poći niz tok rijeke Arde, a zatim skrenuti u Geran te dalje u Derekej.

 —  Namjerno sam skrenuo s toga puta. Htio bih da što ravnijim pravcem odjašem u Mastanli.

 — To je za stranca vrlo teško.  — Možeš li mi možda opisati put?  — Pokušat ću. Eto —  pogledaj tamo prema jugozapadu! Upravo ondje gdje sunce objasjava vrhunce nalaze se planine Mastanli. Sad znaš smjer. Proći ćeš kroz  brojna sela, a među njima i kroz Košikavak. Ondje moraš prijeći rijeku Burgas pa će ti se Mastanli naći ravno prema zapadu. Jasnije ti to ne mogu reći. Sutra uvečer bit ćeš ondje. Osmijehnuo sam se.  —  Ti vjerojatno nisi konjanik.  —  Nisam.

 —  No, danas ću svakako stići do Košikavaka.  —  Nije moguće. Umi ješ li čarati?  —  Ne umijem, ali moj konj juri poput vjetra.  — Čuo sam da ima tako brzih konja. Hoćeš li prenoćiti u Košikavaku?  —  Vjerojatno.  —  To mi je drago. Nemoj otići u han jer na početku sela stanuje moj brat Simin, kovač, koji će te rado primiti. Možda bi mi ta ponuda mogla biti od koristi. Zato mu odgovorih:  — Hvala ti. Pozdravit ću tvoga brata bar kad projašim kraj njega.  —  Ne, nemoj tak o! Moraš ostati kod njega. Ti si mi dao od tvojega —  valahi! Kakva li mirisa! Kao iz Cabe svetog grada Meke.

Čuvar ruža je naime, dok smo govorili, izvukao lulu i napunio je. Sad je povukao  prvi dim i stao oduševljeno klicati.  —  Prija li ti? —  upitah.  —  Prija? Prija? Prolazi mi kroz nos kao zrake sunca kroz rumenilo zore. Tako lebdi duša pravednika u sedmo nebo. Počekaj, efendijo, donijet ču ti nešto. Čuvar otrča što god su ga nosile njegove stare noge i opet se ubrzo pojavi.  —  Pogodi, efendijo, što držim u ruci! — upita prije nego što je stigao do plota.  —  Ne vidim ništa.  —  Oh, to je maleno, ali je gotovo isto tako vrijedno kao i tvoj džebeli.  — Pokaži mi!  —  Evo. Što je to? Pružao mi je malenu čvirsto začepljenu bočicu.  — Što je u njoj? Reci, efendijo!  — Da nije ružina vodica? Od njega, siromašnog čuvara mogao sam samo to očekivati, ali mi on  povrijeđeno odgovora:  — Ružina vodica! Efendijo, želiš li me uvrijieđiti? To je ružino ulje, pravo ružino ulje kakvo još nikad u životu nisi vidio!  —  A odakle ti?  —  Odakle? Moje je!  —  Ta ti si samo čuvar ovoga vrta.  — Istina je, ja sam samo čuvar. Imaš pravo. Ali moj gospodar mi je dopustio da  jedan kut vrta zasadim za sebe. Odabrao sam najbolju vrstu i dugo sam štedio. Skupio sam dvije takve bočice. Jednu od njih htio sam danas prodati, ali su me prevarili. Ova druga je tvoja. Poklanjam ti je.

 — Što kažeš? — začudih se.  —  Tvoja je! — izjavi stari čuvar ruža smiješeći se.  — Kako se zoveš?  —  Jafis.  —  No, Jafise, ta si poludio!  — Zašto me vrijeđaš, efendijo?  — Jer želiš pokloniti to ulje.

 —  Ulje? Ulje? Oh, ne reci tu riječ. To je esencija, a nije obično ulje. U toj maloj  bočici stanuju, duše od deset tisuća ruža. Hoćeš li je odbiti, efendijo?  —  Ne mogu to primiti.  — Zašto ne? —  upita Jafis.  —  Ti si siromašan. Ne smijem te orobiti.  — Kako me možeš orobiti ako ti ja to poklanjam? Tvoj džebeli je isto tako skupocjen kao i ta esencija.

Da 'bi se dobila jedna unca takvoga ulja, treba šest stotina funti najboljih ružinih latica. Znao sam to, pa sam dakle ustrajao u svom odbijanju.  —  Pa ipak ne smijem primiti tvoj poklon.

 — Kaniš li me ražalostiti, efendijo?  —  Ne kanim.  —  Ili uvrijediti?  —  Ni to, Jafise.  —  No, onda ti kažem: ako ga ne primiš ja ću ulje smjesta izliti na zemlju. —  Vidio sam da starac govori ozbiljno.  —  Stoj! —  zamolih ga. — Ti si napravio ulje da ga prodaš?  —  Jesam.

 — Dobro, kupit ću ga od tebe. Vrtlar mi se nadmoćno nasmiješi i upita me:  —  Koliko bi mi ponudio? Izvadio sam onoliko novaca koliko sam prema svojim prilikama mogao dati i

 pružio mu ga.  —  Evo, ovoliko. Jafis ga primi u ruku, prebroji i, nakrenuvši glavu u ustranu, značajno se nasmiješivši, reče:  — Efendijo, tvoja dobrota je veća od tvoje novčarke.  — Zato te molim da zadržiš svoje ulje. Odviše si siromašan da mi ga pokloniš, a  ja nisam dovoljno bogat da ga kupim. On se nasmjehne.  —  Dovoljno sam bogat da poklonim ulje jer imam tvoj duhan, a ti si dovoljno

siromašan da ga uzmogneš od mene primiti. Vraćam ti dakle tvoj novac! Taj je poklon bio odviše dragocjen, a da bih ga mogao primiti. Mogao sam zamisliti da i onaj mali iznos što sam mu ga ponudio nije za njega ipak bio bez vrijednosti. Isto sam tako vidio da neće primiti bočicu. Zato sam odlučno odbio novac.  —  Nas obojica želimo obdariti jedan drugoga, pa je zato bolje da zadržimo ono što smo jedan od drugoga dobili. Kad se sretno vratim u domovinu, ja ću lijepim ženama, koje će uživati u miomirisu tvoga ulja, pripovijedati o uzgajaču oruža Jafisu koji  je bio tako prijazan prema meni.

Činilo se da je starca to obradovalo. Oči mu zasjaše. On mi zadovoljno kimnu i upita:

 — Jesu li žene tvoje zemlje prijateljice miomirisa, efendijo?  — Jesu. One vole cvijeće, svoje sestrice.

 — A moraš li dugo jahati prije nego što stigneš k njima?  — Možda još čitave tjedne. A zatim, kad sjašim s konja, moram se još dane i dane voziti brodom i željeznicom.  — To je veoma daleko. Hoćeš li možda stići u opasne krajeve, k zlim ljudima?  — Moguće. Moram proći kroz zemlju ljudi koji su otišli u planine. Jafis se najprije zamišljeno zagleda preda se, zatim me pomno omjeri i naposljetku reče:  — Efendijo, čovjekovo je lice kao površina vode. Jedna je voda čista, svjetla i  bistra pa se kupač rado povjerava njezinom sjajnom ogledalu. Druga je pak tamna, gusta i prljava; tko je ugleda naslućuje opasnost i brzo prolazi dalje. Prva je voda slična licu dobrog čovjeka, a druga licu opakoga. Tvoja duša je prijazna i svjetla, oči su ti bistre, a u tvom srcu ne vreba ni opasnost ni izdaja. Htio bih ti reći nešto što sam dosad rijetko saopćio čak i znancima, a ti si stranac.  Njegove su me riječi obradovale, premda nisam imao ni pojma što mi želi kazati.  — Riječi su ti tople i sunčane, kao zrake sunca što padaju u vodu —  rekoh mu. —  Samo nastavi!

 — Kojim smjerom kaniš pojahati dalje iz Mastanlija?  —  Najprije u Melnik. Ondje će se odlučiti kojim putemimam poći. Možda ću morati otići u Skoplje, a odande u planine Kistendila.  —  Pripazi dobro! —  izmakne se Jafisu.  — Smatraš li taj put tako opasnim?  — Veoma opasnim. Ako stigneš u Kistendil i odande pođeš na more, moraš  prijeći preko Šar planine u Prizren, a ondje su se sakrili bjegunci. Siromašni su. Imaju samo svoje oružje pa moraju živjeti od grabeža. Oduzet će ti sve što imaš, a možda i tvoj život.  — Umjet ću se ja obraniti. Jafis mirno odmahnu rukom.  — Mlada krv ima tisuću hrabrosti! A ti si još mlad. Imaš sa sobom doduše mnogo oružja, ali što će ta ono pomoći protiv pedeset neprijatelja?  —  Moj konj je brz.  —  Ja nisam poznavalac, ali vidim da je tvoj vranac lijep, ali i oni ljudi ikoji su  pošli u planine imaju brze konje. Lako će te stići.  —  Moj vranac je čistokrvan. Zove se Vjetar i juri poput vjetra.  — Onda će te pogoditi njihovi meci jer tane leti brže od najbržega konja. Hajduci se razumiju u konje. Odmah ću razabrati da je tvoj konj bolji od njihovih pa te neće dočekati na otvorenom, već iz zasjede. Kako ćeš se zaštititi pred njima?  — Opreznošću.  —  Ni opreznost te neće spasiti jer poslovica veli: opreznost je preduvjet za zločin. Ti si pošten čovjek, a oni će biti deset puta oprezniji od tebe. Dopusti mi da te opomenem.  —  Stoji li tvoja opomena u vezi s onim što si mi htio reći?  —  Stoji, efendijo.

 — Onda sam radoznao da to dočujem.

 —  No, povjerit ću ti da postoji papir koji ti pruža sigurnost i koji imaju prijatelji, znanci i saveznica ljudi iz planina.

 — Odakle to znaš, Jafise?  — To ovdje svatko zna, ali ih vrlo malo poznaje put kojim se dolazi do papira.  — A znaš li ti kako se može dobiti taj papir koji daje sigurnost?  —  Ne znam. Ja mirno ostajem u svom vrtu i ne zalazim među ljude, ali moj brat Sajmin je upućen. Smijem ti reći samo to jer imam povjerenja u tebe i jer ćeš ubrzo otputovati iz ove zemlje.  —  Onda bi bilo dobro da i Simin ima jednako povjerenje u mene.

 — On će ga i imati ako te ja pošaljem.  —  Ne bi li mi mogao dati nekoliko redaka za njega?  —  Ne umijem pisati, ali pokaži Siminu ružino ulje. On poznaje bočicu i znade da  je neću prodati ni pokloniti,nikom nedostojnom. A zatim, kad si mu je pokazao, reci da te k njemu šalje njegov ojekardaš i njegov jarikardaš. Nitko i ne sluti da smo imali različite majke. Kad god Siminu pošaljem kakvu pov jerljivu vijest, onda oje ili jari uvijek služe kao znak da može u glasnika imati povjerenja.  — Hvala ti. Ti dakle misliš da će mi on saopćiti potankosti o tom papiru koji daje sigurnost?  —  Nadam se. U ovom kraju...

Čuvar osluhnu. Odnekle izdaleka iz vrta čuo se glasan zvižduk kojd se ponovio.  —  Moj me gospodar zove —  nastavi on. —  Moram k njemu. Jesi li upamtio sve što sam ti rekao?  —  Sve.  —  Dobro, onda to nemoj putem zaboraviti! Neka Alah bude s tobom i neka ti dopusti da lijepim ženama tvoje domovine odneseš mirise iz moga vrta! Prije nego što sam uspio odgovoriti Jafis se udalji od ograde i u narednom trenutku utihnu šum njegovih koraka. Jesam li mogao naš susret nazvati srećom? Je li istina ono što je rekao o papiru sigurnosti? Ni je izgledao kao lažac. Svakako bi bilo dobr o da potražim njegova brata čija se kovačnica vjerojatno nalazila na putu kojim su morali proći moji pratioci i onaj konjanik kojeg sam htio uhvatiti. Pojahao sam dalje. Moj se konj za vrijeme toga razgovora odmorio pa je mogao  bolje pojuriti. Nastavim li ravnim pravcem, morao bih prijeći preko bregova, a to bi mi

svakako zadavalo velikih teškoća. Zato sam odlučio ostati na njihovu podnožju.

Č 

DOLAZEĆI s visoravni Tokačik, rijeka Burgas probija se na sjever prema Ardi u ko ju utiče kod Ade. Na toj maloj rijeci leži Košikavak. Tupi kut što ga tvori Burgas s Ardom, zatvara nizinu koja se prema jugu uspinje, a zatim prelazi u visoravan Tašlik. Htio sam da izbjegnem taj brijeg. Uspjelo mi je premda nisam poznavao taj kraj, nisam

 pronašao prave putove i morao sam prijeći ili bolje reći pregaziti nekoliko rječica koje su utjecale u Ardu.

Sunce se spuštalo sve niže i na kraju je iščezlo iza dalekih planina. Mogao sam računati samo s kratkim sumrakom pa sam potjerao vranca u galop sve dok nisam stigao do neke prilično široke rijeke i opazio da preko nje malo niže vodi most. Odjahao sam onamo i našao cestu. S one strane mosta prvi put sam u Turskoj opazio putokaz. Bio je to komad kamena koji je virio iz tla a na njemu su vapnom bile

ispisane dvije riječi. Da nisam već unaprijed pogodio svrhu toga kamena saznao bih to već od prve od dviju riječi u pisanih na kamenu: »Kulagus« što znači putokaz. Druga je glasila Derekej. Znao sam da je to ime nekog sela. Ali gdje je ležalo selo? Putokaz je bio ovdje, na njem je bilo zabilježeno ime, ali nažalost kamen je bio splošten, a na tom vodoravnom sploštenju stajale su samo te dvije riječi. Ono što sam maločas nazvao cestom vodilo je nadesno, duž rijeke, a isto takva tobožnja cesta vodila je i r avno. Koja od njih vodi u Derekej? Što mi je dakle koristio taj  prvi putokaz?

Zaključio sam da rijeka, na koju sam naišao, nije Burgas i da bih otišao odviše sjeverno pođem li uz nju. Zato sam odlučio da jašim ravno. U međuvremenu se potpuno smračilo. Nisam više vidio trči li moj konj još uvijek  po toj takozvanoj cesti, no znao sam da se u njega mogu pouzdati. Tako sam kasao otprilike pola sata kad odjednom moj konj tiho njisne i zakima glavom.  Napeo sam oči i s desne strane ugledao neki široki tamni predmet iz kojega je nešto stršilo prema mračnom nebu. Bila je to kuća s visokim dimnjakom. Da nije to

tražena kovačnica? U tom slučaju morao bih se nalaziti u blizini Košikavaka koga sam tražio. Prijahao sam bliže kući.  —  Bana bak — čujte! —  viknuh. Nitko mi nije odgovorio.  —  Hej, ljudi! Sve je ostalo mirno, a nisam vidio ni svjetla. Da kuća nije možda nenastanjena, da nije ruševina? Sjahao sam s konja i doveo ga posve do zida. Ri poče ponovo njiskati. To mi se učinilo sumnjivim. Premda je moj pastuh bio Arapin, ja sam mu kasnije dao još i indijansku školu. Ako je njiskao na taj način, da je kroz širom otvorene i ispružene nozdrve ispitljivo uvlačio zrak, a zatim ga izdisao u isprekidanim tihim mahovima, onda  je to bio siguran znak da je nešto »trulo u državi Danskoj«. Izvukao sam revolver i počeo kuću pretraživati izvana. Bila je prizemna i  podugačka. Vrata su bila zaključana. Nekoliko puta sam uzalud zakucao. Lijevo od njih

našao sam tri prozora sa zatvorenim kapcima, što je bila rijetkost u tom kraju, a nadesno druga mnogo šira vrata zatvorena lokotom. Kraj njih je ležao različit poljoprivredni alat i drugi predmeti koja su me uvjerili o tome da je ta kuća kovačnica. Sad sam krenuo dalje, oko ugla. Našao sam naslagana drva, očito određena da se upotrijebe kao gorivo. Iza kuće pružala se mala četvorina okružena kolcima zabijenim u zemlju onako kako se u sjevernoj Evropi ograđuje ispust za svinje ili guske. Činilo se da  je ta četvorina prazna jer u njoj nisam ništa opazio. Pa ipak je moj vranac upravo ovdje njiskao mnogo bojažljivije nego prije i kao da se plašio prići ogradi. To me je navelo da udvostručim oprez. Kuća je bila zaključana, dakle nastanjena. Zar će netko svoj stan u takvom kraju ostaviti noću bez nadzora? Bilo je moguće da se ovdje dogodilo nešto neobično pa sam preduzeo sebi da ću stvar potanko istražiti već i zbog toga jer sam sa Siminom htio razgovarati zbog onoga papira sigurnosti. Budući da me je konj smetao, a osim toga bi lako mogao zapasti i u kakvu nepredviđenu opasnost, morao sam ga osigurati. U tu svrhu nisam trebao mi klina, ni lasa, ni užeta, ni remena, već sam ga pustio da prednjim nogama stupi u uzde. Time je bio tako sputan da se nije mogao daleko udaljiti sve kad bi to protiv svog običaja i htio. Bude li Ri pak za vrijeme moje odsutnosti na bilo koji način ugrožen, bio sam uvjeren da će se stražnjim kopitima veoma hrabro braniti.

Tek sad sam prišao tik do ograde i izvadio žigicu od kojih sam u Jedrenima kupio malu zalihu. Zapalio sam je i posvijetlio preko ograde. Tu je ležala neka životinja, golema a obrasla gustom dlakom, upravo kao medvjed. Plamičak ugasnu, pa opet zavlada mrki mrak. Kakva li je to životinja? Je li živa ili mrtva? Stavio sam revolver za  pojas, skinuo opetušu i gurnuo životinju. Nije se ni pomakla. Udario sam je snažnije, ali ona je ipak ostala nepokretna. To nije bio san već smrt. Preskočio sam preko ograde visoke pun metar. Oprezno sam se sagnuo i dotaknuo životinju. Bila je hladna i ukočena, dakle mrtva. Krzno joj je na nekoliko mjesta bilo ljepljivo. Je li to od krvi? Opipao sam

tijelo. Medvjed nije bio jer sam osjetio dugačak čupav rep. Da ustanovim s kakvom to životinjom imam posla, opipah joj uši. Prestraših se. Glava te životinje bila je smrvljena; i onaj koji ju je ubio poslužio se sigurno veoma teškim oružjem! Zapalio sam još jednu žigicu i opazio da je ubijena životinja golemi pas kakvoga još nikada nisam vidio. Tko ga je ubio i zašto? Vlasnik životinje to sigurno nije učinio, a stranac koji takvo nešto radi, čini to svakako u zloj namjeri. Ovdje je bio izvršen zločin! Odmah mi se doduše nametnulo pitanje što se to zapravo mene tiče, ali kovačnica je bila vlasništvo vrtlareva brata pa sam se osjećao obaveznim da stvar potanje istražim. Imao sam zaista pravo pomislivši da bi mi mogla zaprijetiti opasnost. Možda se  počinitelji nalaze još u kući? Možda su samo zbog toga mirni jer su čuli topot kopita mojega konja i opazili me gdje se približavam? Ali kako da dođem do njih? Treba li da  počekom dok ne stignu moji pratioci? Što se dotle moglo zbiti u unutrašnjosti kuće? Ne, moramo sam se latiti posla sam.

Zapadnu užu stranu kuće nisam još pretražio. Tiho sam se ušuljao onamo i opazio dva prozora. Jedan od njih bio je iznutra pričvršćen, ali drugi se dao otvoriti. Razmišljao

sam: pokušam li ući mogao bih smjesta dobiti tane u glavu. Ali okolnost da od pet  prozora —  tri su se nalazila na prednjoj strani —  samo jedan nije bio zatvoren, navela me na pomisao da se u kući ne nalazi nitko. Da bi se otkriće što više odgodilo, počinitelji su zatvorili sve prozore a zatim izišli kroz ovaj. Mogli su kapke izvana čvrsto pritisnuti, ali ih nisu mogli zaključati. Tiho sam otvorio kapke ali samo toliko da sam mogao provući ruku i posegnuo u unutrašnjost. Prozorska stakla su u tim krajevima rijetka pa sam zato pronašao ono što sam i očekivao, samo prazan prozor koji nije bio zatvoren ni staklom niti bilo čim. Osluhnuo sam. Učinilo mi se kao da iz kuće čujem neku muklu prigušenu tutnjavu. Je li se netko nalazio u njoj? Da pozovem? —  Ne. Sad sam se vratio na protivni kraj kuće i donio odande cio rukovet granja što sam ga ondje našao. Načinio sam od toga gusti svežanj, zapalio ga i bacio kroz prozor. Oprezno se držeći po strani zavirio sam u kuću. Zgrada nije bila visoka pa je i prozor ležao nisko. Grančice su jasno gorjele i ja sam ugledao veliku četvrtastu prostoriju čiji se pod sastojao od nabijene ilovače, a  posvuda naokolo predmete kakvi se obično nalaze u rumelijskom stanu. Inače nije u sobi  bilo ničega živog. Bacio sam još malo grančica na vatru, skinuo fes sa glave, natakao ga na cijev svoje opetuše i polako ga gurnuo kroz otvor. To je iznutra moralo izgledali kao da želim ući u kuću. Moja lukavština imala je namamiti ljude koji bi možda mogli biti skriveni u kući, da me napadnu. Ali u kući se nije ništa pomaklo. Povukoh dakle o petušu natrag pa nju i medvjedarku naslonih na zid jer bi me obje puške mogle samo smetati, a zatim opet stavih fes na glavu. Jednim zamahom  prebacio sam gornji dio tijela kroz prozor. Bio sam spreman da ga brzo opet povučem, ali već prvi pogled bio mi je dovoljan da mi pokaže da u sobi nema nikoga. Sad sam  posve ušao u nju, pružio sam ruku i dohvatio svoje puške a zatim se ogledao. U tom trenutku ponovi se ona buka što sam je maločas spomenuo. To me je tim više uznemirilo jer se moja vatra upravo gasila šireći povrh toga oštar i jedak dim. Obradovao sam se kad sam u kutu ugledao hrpu dugačkih luči kojima se u tim  predjelima obično rasvjetljavaju kuće. Zapalio sam jedan Luč i stavio je u trupu određenu u tu svrhu u zidu, kako sam to razabrao po tome što je zid iznad rupe bio sav crn od dima. Zatim sam zatvorio kapke i  pričvrstio ih pomoću uzice privezane uz njih da bih prema van bio siguran. Zapalio sam i drugu luč i počeo pretraživati prostorijtu. Zidovi su bili od nabijene ilovače i okruživali sobu sa tri strane dok je četvrtu stranu sačinjavao pleter koji se  pružao od poda do stropa i u kojemu se nalazio jedan otvor. Prošao sam kroz ,ta vrata a našao se u drugoj, manjoj sobi. U njezinom sam podu gledao vrata od čvrstog vrbovog  pletera. Zar je ovdje postojao podrum? To je u tak vim kućama bilo rijetko. Sad sam  ponovo čuo onaj šum. Bilo je to neko šuškanje i lupanje, a dopiralo je ispod vrata u podu. Donio sam još nekoliko luči, a zatim podigao vrata. Vrbin pleter mogao je  podnijeti težinu čovjeka i bio je čvrsto pričvršćen uz pod. Posvijetlio sam dolje. Luč je tako slabo gorjela da sam tek s mnogo muke uspio razabrati da je podrum dublji od

čovjekove visine. Nisam ugledao ni ljestve ni stepenice, ali čim je svjetlo palo u podrum čuo sam odande jasno stenjanje.  —  Tko je to dolje? —  upitah glasno. Odgovorilo mi je dvostruko stenjanje. To je zvučilo opasno. Nisam imao vremena da tražim ljestve. Uzeo sam zapaljenu luč i skočio dolje. Tamo sam nogama udario o nek i predmet i pao. Luč se ugasila, ali ja sam je za nekoliko trenutaka ponovo zapalio i osvijetlio oko sebe. Nalazio sam se u četvorokutnoj  podrumskoj jami i prepoznao ljestve o koje sam udario. Malo dalje ležala je hr   pa ugljena i kojekakvi otpaci koji su se počela micati.  Našao sam rupu ,za luč, stavio je u nju i počeo odbacivati ugljen. Ruke mi naiđoše na ljudski lik pa ga izvukoh iz ugljena. Bio je to neki čovjek vezanih ruku i nogu, a glava mu je bila ovijena krpom. Brzo sam odriješio čvor na krpi. Pojavilo se plavičasto-crno lice, a kod slabe rasvjete nisam mogao odmah razabrati je li ta boja pos ljedica čađe ili je znak da se taj čovjek umalo nije ugušio. On sad duboko udahne i zastenje, a onda se zagleda u mene izbuljenih očiju, podlivenih krvlju i zastenje:

 — U pomoć! Milost, milost!  —  Budi miran, ja sam ti prijatelj! —  odgovorih. —  Donosim ti spas!  —  Najprije brzo spasi moju ženu! —  prigušeno će on. Taj čestiti čovjek više je mislio na svoju ženu nego na sebe.  —  Gdje je?  —  Ondje!  Nije mogao pomaknuti svezane ruke, ali pogled mu je bio sav pun straha uperen u drugu hrpu ugljena na kojoj su bile nabacane kojekakve već spomenute starudije. Uklonio sam sve to i izvukao ženu koja je bila isto tako vezana kao i njezin muž. Kad sam joj skinuo rubac s lica opazih da su joj usta pokrita gustom pjeno m. Umalo što

se nije ugušila.  — U pomoć, u pomoć! — zahropće ona. Tijelo joj se grčevito trzalo. Nožem smjesta prarezah konopce. Žena zamahnu rukama kao da se utaplja, zatopće nogama i udahne zrak. Ti su joj pokreti olakšali disanje. Promuklo je kriknula, a onda duboko udahne zrak koji joj je već dugo nedostajao. Sad sam prerezao i muškarčeve spone. On nije toliko pretrpio kao ona pa se smjesta uspravi. Dok sam pripaljivao novu luč, zastenje:  — Bože! Bili smo posve blizu smrti. Hvala ti, hvala! Zatim klekne k svojoj ženi koja je potresno jecala.

 — Šuti, ne plači! —  zamoli je on. —  Slobodni smo! Zagrlio ju je i poljupcima joj otro suze s obraza. I ona je njega zagrlila, ali je i

dalje jecala. Ne obazirući se na mene, on ju je umirivao, sve dok joj plač nije postao tiši i konačno posve prestao. Zatim čovjek uspravi svoju ženu i okrene se ponovo k meni. Ja sam bio upravo zabavljen time da po moću nove luči održim svjetlo.  —  Efendijo — reče — ti si naš spasilac, naš osloboditelj! Kako da ti zahvalim? Tko si ti i kako ti je uspjelo da nas pronađeš? .

 —  To je nekoliko pitanja —  odgovorih — na koja ću vam odgovoriti kasnije. Može li tvoja žena opet hodati?  — Moći će.  — Onda se popnimo gore jer ne smijem odviše dugo ostati ovdje.  — Imaš li kakve drugove gore?  —  Nemam, ali očekujem jednog konjanika kojeg ne smijem propustiti.  — Onda ćemo se uspeti pa ćemo ondje nastaviti razgovor. Prislonio sani ljestve i mi se uspesmo gore. Žena se očito morala jako napregnuti. Ja sam u većem odjelu opazio ležaj pa sam joj savjetovao da se odmoni. Bola je toliko iscrpena da je smjesta šutke legla.  — Dobro mi došao! — reče njezin muž. —  Smijem li doznati tko si?  —  Sad nemam vremena za duge razgovore. Reci ti meni kako se zoveš.  —  Zovem se Simin.  —  Onda si ti brat vrtlara Jafisa.  —  Jesam.  — To je dobro. Tražio sam te. Brzo zapali vatru u svojoj kovačnica. On me iznenađeno pogleda i upita:  — Imaš li kakav hitan posao za mene?  —  Nemam. Ali vatra na tvom ognjištu treba da osvijetli cestu.  — Zašto, efendijo?  — Zato da jahač o kome sam ti govorio ne bi mogao proći, a da ga mi ne opazimo.

 —  Tko je to?  — Kasnije, kasnije! Požuri! Iz onog manjeg dijela sobe u kojem su se nalazila vrata za podrum što smo ih

opet zatvorili, vodila su kućna vrata napolje. Imala su samo posve jednostavni drveni k račun. Povukli smo ga i izašli. Simin izvuče ključ iz džepa i otvori lokot na vratima kovačnice. Uskoro je na ognjištu zaplamsala vatra bacajući svoj sjaj daleko u noć. Upravo to sam i htio.

Dok je kovač bio zaposlen vatrom, ja sam otišao iza kuće da vidim što radi moj konj. Još uvijek se nalazio tik do kuće pa sam se s toga umiren vratio.  —  Evo, vatra gori — reče Simin. —Što zapovijedaš još?  — Odmakni se iz osvijetljenog područja! Sjest ćemo ovamo kraj vrata gdje je tamno. Ja sam naime malo prije, ogledavajući se, opazio drvenu kladu u blizini vrata koja

 je očito služila kao klupa. Povukao sam ga onamo. Sjedosmo jedan kraj drugoga i ja otpočeh razgovor.  — Dogovorimo se najprije o onome što je najpotrebnije. Ovuda će proći —  možda vrlo skoro —  'konjanik s kojim želim govoriti, ali on ne smije prije toga naslutiti da sam ovdje. Vjerojatno će se ovdje zaustaviti da te koješta upita. Molim te da ga navedeš da sjaše i da s tobom uđe u kuću.,  — Ti si moj spasilac. Učinit ću sve što tražiš i neću pitati zašto to tražiš. Znaš li možda što će me taj čovjek upitati?

 — Znam. Upitat će te jesu li ovuda prošla tri konjanika.  —  Tri .konjanika? —  brzo upita Simim. —  Kada?  —  Vjerojatno prije podne.  —  Kakvi konjanici?  — On će te upitati za dva bijela i jednog tamnog konja. Oni su međutim putem toga tamnog konja zamijenili za jednog dogata.

 — Dakle sva trojica jašu na bijelcima?  —  Tako je.  —  Ta valjda ne misliš na onog Manaha el Baršu iz Skopja? Simin je kod tih rijeci uzbuđen skočio s klupe. Tren kasnije sta jao sam i ja na nogama, toliko me je iznenadilo njegovo pitanje.

 — Poznaješ li ga? —  upitah ga.  — Već odavno, već odavno, ali danas je prvi put bio kod mene.  — Ah! Manah el Barša je bio kod tebe!  — Jeste. On i njegova dva pratioca su me iznenada napali, svezali i bacili dolje u  podrum gdje bih se ja i moja žena morali ugušiti da nisi ti došao.  —  To su dakle bili oni! Oni! No, onda ću ti reći da je taj čovjek kojeg očekujem njihov saveznik.,

 — Ubit ću ga, zadavit ću ga! — škrine kovač zubima.  — Želio bih uhvatiti toga konjanika.  — Ago, efendijo, kako da te nazovem? Još uvijek mi nisi rekao tko si.  —  Nazivaj me efendijom.  — Efendijo, pomoći ću ti ako kaniš uhvatiti toga čovjeka.  — Dobro. Ja doduše ne znam tačno hoćemo li ga ovdje još ugledati. Možda je već projahao. Sigur no se ni ti nisi obazreo na njega. —  Ah, otkad ste u podrumu?  — Bacili su nas onamo neposredno prije podneva.  —  Onda ga sigurno nisi mogao vidjeti sve da je i projašio ovuda...  —  Da se raspitam? —  brzo uskoči on.  —  Gdje? Kod koga?  — Požurit ću u Košikavak i upitati starog trgovca voćem koji sve do kasno uvečer sjedi na ulici uz svoje košare.  — Koliko će potrajati dok se vratiš?  —  Samo deset minuta. Selo je posve blizu.  —  Ali molim te da ipak prešutiš što si danas doživio.  —  Neću govoriti o tome ako ti to želiš.  — Dobro, požuri se! Ukratko sam Siminu opisao konjanika onako kako su ga meni opisali, a on zatim,

odjuri. Nije još prošlo spomenuto vrijeme i on se vrati.  — Još nije prošao — reče. Zatim je najprije otišao u kovačnicu da podjari vatru, a onda opet sjede uza me.  — Sad mi opširno ispripovjedi što si danas doživio! —  pozvah ga.  —  Zaista ništa dobra ,—  odgovori on. —  Stajao sam za svojim poslom u kovačnici kad naiđoše tri konjanika i zastadoše kraj mene. Jedan od njih kojeg nisam

 poznavao reče mi da je njegov konj izgubio potkovu. Ja sam kovač i potk ivač pa sam smjesta bio spreman da pribijem novu potkovu. Najprije sam gledao samo u čovjeka koji je sa mnom razgovarao, ali za vrijeme rada pade mi pogled i na drugu dvojicu pa sam u jednom od njih prepoznao poreznika Manaha el Baršu iz Skopja.  —  Je li i on tebe poznavao?  —  Jeste, efendijo.  —  Gdje ste se upoznali?  — Prije četiri godine u Rasluhu. Moraš naime zrnati da pozna jem sve bolesti konja a i lijekove za njih. U Rasluhu i u okolini izbila je u to vrijeme velika pošast među

konjima, a budući da nitko nije umio pomoći, poslali su po mene. Stanovao sam kao gost kod nekog bogatog trgovca konjima koji je u svojim stajama imao stotinu konja. K njemu je došao Manah el Barša da kupi konja. Pokazali su mu ih nekoliko. Jedan od njih

se bio prehladio pa mu je tekla slina. Ubirač poreza mu je rekao da to nije prehlada već slinavka, pa da će on taj slučaj prijaviti zdravstvenoj policiji. Manah el Barša je vjerojatno htio od trgovca iznuditi jednoga konja da time napla ti šutnju. Mene su poznavali kao stručnjaka pa sam rekao kakva je to bolest. Poreznik se  počeo prepirati sa mnom te me je naposljetku čak udario bičem. Zato sam mu raspalio žestoku zaušnicu kakvu sigurno još nikad nije dobio jer je kovačeva ruka čvrsta poput toljage. Manah el Barša je zatim sav bijesan otišao i prijavio me. On je bio poreznik, a ja običan siromašni kovač. Dobio sam dvadeset udaraca po tabanima a morao sam platiti i  pedeset pijastera globe. Nekoliko tjedana sam odležao bolestan dok se nisam mogao vratiti u domovinu. Sigurno ćeš mi povjerovati da ga baš ne volim.  —  To mogu zamisliti.  — Danas sam dakle potkivao konja. Manah el Barša me je promatrao mračnim  pogledom, a kad sam bio gotov upitao me je da li ga se još sjećam. Potvrdio sam jer nisam pomislio da bi mi to moglo naškoditi. Nato on sa svojim pratiocima izmijeni nekoliko riječi pa svi uđoše u kuću. Bio sam sam jer je moja žena otišla u polje do donese špinat za ručak. Što su ta trojica tražila u sobi? Zatvorio sam kovačnicu, premda  je vatra još gorjela i pošao za njima. Čim sam ušao sva trojica me napadaše. Razvila se žestoka borba, efendijo. Kovač ima čvrste mišiće i snažne tetive. Ali oni su me ipak oborili i svezali me konopcima što su ih našli u kući. Od bijesa sam rikao kao bik. Onda su mi kr   pom ovili glavu i bacili me u podrum. Upravo u času kad su me odvlačili onamo, stigla je moja žena. Prošla je jednako kao i ja. Pokrili su nas ugljenom da se ne bi gore ništa čulo a zatim odoše. Nisam se ni sjetio na svog Aja koji je bio iza k uće jer bih ga inače odriješio prije nego što sam ušao u kuću.  —  Tko je Aji?  —  Moj pas. Tako se zove jer je velik kao medvjed. Čuo sam ga gdje laje kad sam se vičući borio s razbojnicima, ali se nije mogao otkinuti. Da je bio uza me, razderao bi svu trojicu.

 — To znači da još nisi pogledao što je s njime?  —  Nisam. Pa ti znaš da još nisam zašao za kuću.  — Žao mi je što te moram ražalostiti.  — Ražalostiti? Zar se psu nešto dogodilo?

 — Jeste. Mrtav je. Kovač skoči na noge.  —  Mrtav? —  viknu. —  Aji je bio zdrav i veseo! Da ga nisu ona trojica ubili?  —  Smrvili su mu glavu. Simin je nekoliko trenutaka stajao nijemo i nepomično, a zatim sikne kroz stisnute usne:

 —  Neka te nitkove zadesi tisućustruki smrtni strah i prokletstvo! Viknuvši to, potrči odmah u kovačnicu, vrati se iz nje s luči i požuri iza kuće. Odande odjeknu njegov ljutiti glas. Nisam htio da slušam kako žestoko psuje pa sam ostao sjediti dok se nije vratio. Bio je tako bijesan da sam čuo još mnogo onih grubih izraza kojima obiluju istočnjački jezici. Dok je tako psovao ja sam oči i uši upravio onamo odakle je morao doći čovjek koga sam očekivao. Nisam međutim zapazio ništa. Ili sam ja zbog brzine svoga Rija stekao pred njim veliku prednost ili je njega nešto zadržalo. Malo po malo smirio se i moj ljutiti Simin. Sad je htio da i od mene nešto čuje pa  je počeo ispitivati:  — Hoćeš li sad imati vremena da mi rekneš svoje ime, efendijo?  —  Zovu me Kara Ben Nemzi.  — To znači dakle da si Alaman?  —  Jesam.  — Još nikad nisam vidio jednog Alamana. Ali tek jučer je kod mene bio neki čovjek iz grada Trsta u Avusturiji, s kojim sam mnogo razgovarao.  — Austrijanac? To me čudi. Što je htio?  — Trgovac. Kani nakupovati duhana i svilenih tkanina. Pukla mu je ostruga pa sam mu je popravio.  —  Je li govorio turski?  —  Samo toliko da sam shvatio što hoće od mene.

 — Pa ipak kažeš da si mnogo s njime razgovarao.  — Većinom smo se sporazumijevali gestama.  —  Je li ti rekao kako se zove?  —  Zove se Madi Arnaud. Vrlo je dobar pjevač pa mi je otpjevao mnogo pjesama koje su mi razveselile srce.

 — Odakle je došao taj čovjek?  —  Iz Girrnena gdje je kupovao robu.  —  A kamo ide?  —  Na velika godišnji sajam u Melnik. Ondje ima glasovitih oružara. I od njih bi htio kupovati.

 — Onda ću ga možda putem sresti.  — Kaniš li i ti u Melnik, efendijo?  —  Kanim.  — Jesi li i ti možda trgovac?  —  Nisam. Jašem u Melnik jer se nadam da ću ondje naći ona tri nitkova koji su te danas napali.

 — Što ćeš učiniti ako ih nađeš? . .

 — Uhvatit ću ih i predati policiji da budu kažnjeni.  — Hvala Alahu! Ja sam htio odmah sutra ujutro staviti prijavu.  — To možeš ipak učiniti; ali prije nego što tvoja prijava uspije, lupeži će se već vjerojatno nalaziti u mojitm rukama. Onda ću pred sucem spomenuti njihov današnji zločin.  — Pravo ćeš učiniti, efendijo. Izgleda da poznaš sva ta tri razbojnika. Ne smiju umaća zasluženoj kazni. Reci tko su bila ona dvo jica koja su se nalazila uz poreznika?  — To je dugačka pripovijest, ali ja ću ti je ukratko ispripovjediti. Rekao sam dakle Siminu sve što je bilo potrebno. Pažljivo me je saslušao, a zatim kazao:

 —  Da sam bar to znao! Zatvorio bih ih u podrum i postavio svoga psa da ih čuva dok ne dođeš.  —  Nisu li možda išta spomenuli po čemu bi mogao zaključiti kojim putem kane odavde krenuti dalje?

 —  Ni riječi. Samo kad su me svezali, čuo sam od onoga kojeg ti nazivaš Barud el Amazat da me žele učiniti neškodljivim kako ih ne bih mogao odati ako ovamo stignu njihovi progonitelji.

 — To sam i mislio. Manah el Barša vas nije napao samo zbog osvete, već i zbog opreza. Nisu vas htjeli ubiti, samo su željeli da na neko vrijeme iščeznete jer si ti  prepoznao poreznika.

 — A ipak umalo što se nismo ugušili!  —  Na sreću se to 'nije dogodilo. Onaj jahač, kojeg ovdje očekujem, požurio je za njima ili su ga za njima poslali da im rekne kako sam opet slobodan t e da ću ih sigurno  progoniti. To bi ih opomenulo, a upravo to želim spriječiti.  — Pomoći ću ti, efendijo! Što ćemo učiniti s njime?  — Bacit ćemo ga u tvoj podr um a onda ga predati policiji. Kako ga kaniš dovesti u podrum?  —  Nismo li dvojica protiv jednoga?  —  Nemoj misliti da ga se bojim — mirno promrmlja kovač. —  Htio sam samo

znati hoćemo li se poslužiti silom ili lukavštinom.  — Bez sile se to neće dati obaviti.  —  To mi je drago. Svakako ga ne kanim gladiti. Ali, efendijo, sad se sjećam da si me upitao jesam li ja Jafisov brat. Poznaješ li ga?  — Danas sam projahao kraj njegova vrta, razgovarao s njime i zamijenio s njime džebeli za bočicu ružinoga ulja.  —  Alah! Moj brat ima dakle taj duhan nad duhanima?  —  Nema baš mnogo! —  dobacih.  —  Je li ga dobio od tebe?  —  Jeste.  —  Ti si dakle imao taj duhan?  — Dakako. Inače ga Jafis ne bi mogao od mene dobiti. Simin je neko vrijeme šutio. Znao sam koje mu pitanje lebdi na usnama. Konačno prasnu.

 — I sad tog duhana više nema? Nestao je?  —  Nije baš do kraja. —  Da mu malo olakšam stvar, nastavih: — Pušiš li i ti?  —  Vrlo rado!  — Džebeli?  — Još nikad nisam ni omirisao taj duhan, a još manje sam ga pušio.  — Onda uđi u kuću i donesi svoj čabulk.  Nisam još do kraja izgovorio taj svoj poziv, a kovač je već iščezao kroz vrata. Isto tako brzo vratio se s lulom.

 — Kako je tvojoj ženi? — upitah ga. Kod takvih jednostavnih ljudi iznimno se može upitati za ženu što je inače na Istoku zabranjeno. Uostalom, na selima žene i djevojke često idu bez koprene.  —  Ne znam —  odgovori. —  Sigurno spava. Toliko mu je bilo stalo do duhana da je zaboravio ženu prema kojoj je još malo  prije pokazao toliko ljubavi.

 — Daj lulu ovamo! Ja ću ti je napuniti. Kad je Simin polako otpuhnuo slatki dim kroz no s, reče sav ushićen :  —  Efendijo, to su rajski mirisi! Ovako nije pušio ni sam prorok!  —  Nije. U njegovo vrijeme nije postojao džebeli.  — Da je postojao, Muhamed bi sjeme odnio na onaj svijet da ga zasije na polja sedmoga neba. Što ću učiniti ako sada naiđe onaj konjanik? Hoću li nastaviti pušenje ili ću ustati?

 — Svakako ćeš ustati.  — I odreći se tako sjajne lule?  — Možeš je kasnije opet pripaliti, a ja ću ti dati još malo duhana.  —  Efendijo, tvoja duša je puna prijaznosti kao što je more puno vodenih kapljica.  Nije li ti moj brat rekao da me pozdraviš?  —  Jeste. Rekao je da želi da ti je teko dobro kao što je njemu. Treba da ti izručim  pozdrav od onoga »koji je tvoj ojekardaš i tvoj jarikardaš. Kovač nape uši.  — Što to čujem? Jesu li to njegove riječi?  —  Jesu.  — Onda ste razgovarali o vrlo važnim sitvaniima.  — Govorila smo o onima koji su otišli u planine.  —  Je li ti moj brat nešto obećao?  — Obećao mi je nešto što ćeš po njegovom mišljenju ti ispuniti.  —  Kako dugo si razgovarao s njime?  — Četvrt sata.  — Onda se dogodilo pravo čudo, efendijo! Jafis se inače kloni ljudi. On nerado govori, šutljiv je i veoma suzdržljiv. Mora da te je brzo zavolio i da ti je poklonio veliko  povjerenje.

 — Rekao sam mu da ću možda morati pojahati u Sar planinu.  —  Onda je sigurno govorio o opasnosti koja te ondje čeka.  — Opomenuo me je i savjetovao mi da budem na oprezu.

 —  Sigurno je pri tome spomenuo papir sigurnosti.  —  Jeste, govorio je o njemu.  —  I rekao da ti ja mogu pribaviti taj papir?  —  Jeste.  —  Prevario se.  —  Ah? Zaista? Ti mi više ne možeš nabaviti takvu zaštitu?  —  Ne mogu.  —  Ali Jafis je to tako čvrsto ustvrdio.  — Moj brat je vjerovao da je sve još onako kao nekad.  — Onda ti više nisi upućen?  — To je pitanje na koje mogu odgovoriti samo prokušanom pri jatelju. Ali ti si nas spasio, dobio si ulje moga brata i njegovo prijat eljstvo pa ću ti reći istinu: da, ja sam  bio upućen i još uvijek sam upućen.  — Onda svakako moraš znati da više ne postoji papir sigunosti.  —  Ne postoji više. Ni jedan bjegunac ne ispostavlja više takve papire.  — Zašto?  —  Jer oni ne ispunjavaju svrhu. Ne pružaju više onu zaštitu što bi je trebalo  pružati.  — To znači da ih više ne poštuju?  —  Nije tako. Ni jedan čovjek iz planine neće prezreti zaštitno pismo što ga je ispostavio neki drugi čovjek iz planine. Ali tko vidi taj papir?  —  Ne treba li ga pokazati?  — Ako je to moguće, treba. Ali ima i drugih slučajeva. Ti jašiš kroz šumu. Dva ili tri bjegunca vidi te gdje dolaziš. Bolje si oboružan od njih pa zato odlučuju da se s tobom neće upustiti u otvorenu bor  bu. Napadaju te iz zasjede. Ne znaju da nosiš sa sobom papir koji te štiti. Imaš ga u džepu i pouzdavaš se u njegovo djelovanje, ali ipak te pogađa ubojičko tane onih ljudi koji bi za tebe stavili na kocku svoj život kad bi znali da stojiš  pod zaštitom.  —  To je lako shvatljivo. Ipak ti ljudi iz planine ne mogu biti bez prijatelja, a ako ih imaju, onda je potrebno i da ih štite. Nasluću jem dakle da je namjesto papira stupilo nešto bolje.  — Pravilno naslućuješ. Uviđaš dakle da ti ne mogu nabaviti papir sigurnosti?  —  Uviđam. Ne možeš mi dati ono što više ne postoji. Ali možda mi smiješ reći kakvim se znakom sada služe?  — Reći ču ti. Umiješ li šutjeti, efendijo?  —  Kao bilo tko drugi.  — Onda znaj da se sad zaštitnici i zaštićeni prepoznavaju po kopči. Te su riječi u meni odmah izazvale jednu slutnju.  —  Je li to srebrna kopča? —  upitah.  —  Jeste.  — Iskovana je u obliku prstena u kojem se nalazi čakan.  — Tako je. Odakle znaš to, efendijo?

 —  Naslućujem, jer tu kopču nose osobe za koje ili znadem ili naslućujem da su  bjegunci, odnosno da bar stoje u vezi s njima.  —  Mogu li doznati njihova imena?

 — Možeš. Manah el Barša imao je takvu kopču na fesu. Nekoliko ljudi koji su u Jedrenima slušali kako kadija vodi raspravu protiv Baruha el Amazata nosilo je tu kopču. Zatim sam danas, kad sam s bivšim dervišem jahao kroz grad, sreo čovjeka koji me je neobično pogledao, a zatim obavijestio saveznike bjegunaca. Vjerojatno imam njemu zahvaliti za ona dva hica ispaljena na mene i Ali Manaha Ben Baruta el Amazata. I taj je čovjek imao kopču.  —  Danas sam opazio da je ima i nekadan ji ubirač poreza iz Skopja.  — Možda te oni ne bi tako zlostavili —  dobacih — da si došao na pomisao da im

rekneš kako i ti imaš kopču.  —  Ne vjerujem — usprotivi se kovač —  pa zato to nisam ni pokušao. Ubirač  poreza me strašno mrzi a čovjek kao što je on žrtvovat će svojoj mržnji svaki obzir. Pred njime me ne bi zaštitila ni kopča.  —  Siguran sam da je ne dobiva svatko.  —  Ne dobiva —  izjavi Simin.  — Kakvi se zahtjevi postavljaju?  — Tko želi dobiti kopču mora pr ije svega biti čovjek koji može svojim  prijateljima da bude od koristi. Osim toga mora dokazati da ne osuđuje one koji su otišli u planine.

 —  Ne mora li ih svatko osuditi? Dosad sam susreo same zločince. Oni su se isključili iz društva koje stoji pr ed zaštitom zakona.  —  Nemaš pravo, efendijo. Istina je da je u planine pobjeglo i dosta pravih zločinaca, ubojica, varalica i razbojnika, ljudi koji mogu samo ondje naći utočište pred zakonom. Ali mnogo je više takvih ko ji su se u planine morah zakloniti pred nepravdom i nasiljem vlastodržaca. Ja sam Turčin, ali ne mogu uvijek da branim turske vlasti. Zakon  je dobar, ali društvo ne vrijedi ništa. Dobili smo mudre zakone, ali vlastodršci ih krivo  primjenjuju. Moć što je zak on daje pojedincima, zlorabljuje se. Kojekakvi namjesnici, načelnici, pisar i, oficiri i kjaje gnjetu i pljačkaju narod. Siluju žene i otimlju kćeri. Što  preostaje takvoj raji? Bježi u planine i odande se osvećuje zulumćarima. Mi takve ljude nazivamo hajducima. Cio narod je uz njih. Krivo mi je da je do toga došlo i da se narod ovih krajeva bori protiv turske vlasti. Turčin je dobar čovjek. Bio je a i još uvijek je čestit, vjeran, pošten i voli istinu. Kad bi bilo drukčije, tko ga je izmijenio? Začudio sam se što mi taj jednostavni čovjek, seoski kovač, govori tako nešto. Odakle mu takvi nazori? Je li to plod vlastitog razmišljanja ili je možda boravio u društvu ljudi s takvim nazorima?  — Hajduci se bore da nas, Turke, istjeraju odavde —  nastavi Simin. — Turčin je osvojio ovu zemlju. Je li to razlog da ga istjeraju iz nje? Odgovori mi, efendijo.  —  Samo nastavi!  — Nisu li Englezi, Nijemci, Rusi, Francuzi i svi drugi isto tako osvojili svoja carstva? Nije li pred kratko vrijeme Pruska bila tako malena kao posuda za pijesak kojim se posipava pismo, a sad je po stala tako velikom da obuhvaća milijune ljudi? Čime je

 postala tako velika? Pomoću baruta, bajuneta i mača, ali i pomoću diplomatskog pera. Svi ti narodi nisu nekad imali ove zemlje što ih danas posjeduju. Što bi rekao Amerikaly, kad bi Turčin došao k njemu i kazao: Moraš otići odavde, jer je ova zemlja nekad  pripadala crvenom narodu? Samo bi se nasmijao Turčinu. Simin se na čas prekinu, a zatim oduševljeno nastavi:  — Samo se ogledaj! Prebroji zločine koji se zbivaju. Skupi klevetnike, varalice i sve one koja se ogrešuju o zakon, ali su odviše lukavi a da bi se dali uhvatiti. Uđi u mračne kuće u kojima zaudara po opačini — tko su i odakle potječu ljudi što bi ih ondje mogao nabro jiti? Zašto su postali takvi? Ne prolazi li kroz čitavu Aziju golema krađa što  je izvode Inglisa? Ne nalaziš li na neprekidno tlačenje i manje naroda koji im se ispriječe ina putu? To rade kršćani. Turčin je sretan ako ga ostave na miru. Simin se tako zanio u svoj govor da je dopustio da mu dogori lula. Pripalio sam žigicu i pružio mu je.  —  Povuci! —  opomenuh ga. On ponovo pripali duhan i reče:

 — Vidiš li da sam zaboravio čak i džebeli! A sad mi kaži imam li pravo ili nemam ?

 — Mogao bih ti u mnogo čemu protusloviti.  — Onda to učini!  —  Nemamo vremena za to.  — Takvi ste vi Zapadnjaci. Osuđujete nas, a ne želite nas poučiti. Isto tako nas napadate ne pitajući ništa. Tko ima najbolje položaje u zemlji? Tko ima najveći utjecaj? Tko se neprekidno obogaćuje? Grk, Englez i Francuz. Tko jede naše meso? Tko siše sok našeg života, tko glođe naše kosti? Tko nepreikidno podjaruje zlovolju, nepovjerenje, nezadovoljstvo, neposlušnost? Nekad smo bili zdravi. Tko nas je tako oslabio i učinio nas bolesnima?  —  Simine, u mnogome ti dajem pravo, ali ipak pretjeruješ. Odakle ti takvi nazori?

 — Stekao sam ih svojim vlastitim očima i ušima. Učinio sam ono što čine obrtnički pomoćnici u vašim zemljama kad odlaze u svijet da nauče vaše nego što bi mogli naučiti kod kuće od svoga majstora. Radio sam u Beču, u Pešti i u Beogradu. Ondje sam dovoljno vidio i čuo da uzmognem samostalno misliti. Možeš ti oboriti moje riječi?  — Prije svega ti tražiš uzrok vaše bolesti izvan tijela same dr žave, a klica bolesti ležala je u njemu već od samog početka.  — Možeš li mi to dokazati, efendijo?  —  Mogu.  — Onda dokaži! —  Ah stoj! Iz daleka se začu topot konjskih kopita.  — Čuješ li? — upita kovač.  — Čujem.  — Možda je to onaj koga očekujemo?  —  Vrlo vjerojatno jeste.  — To mi je žao. Tre bao si mi najprije odgovoriti.

 — Iznijet ću ti svoje dokaze kad svršimo s onim čovjekom.  — A što ćemo sada?  — Taj čovjek me zasad ne smije vidjeti jer me možda poznaje. Moraš pokušati da ga namamiš u kuću.  — To će biti lako samo ako ne projaše kraj nas.  —  Nikako ne smije projahati. Dovoljno je tamno. Izaći ću nasred ceste. Ako  pokuša proći, uhvatit ću njegova konja. Ako pak sjaše ući ću u kuću odmah za njim.  —  A ako to nije on?  — Onda ga nećemo dirati. Topot se sve više približavao. Jasno smo čuli da je to samo jedan konj. Potrčao sam usred puta i čučnuo ondje. Jahač je stigao. Zaustavio se baš na osvijetljenom mjestu kamo je dopirale svjetlo ognjišta iz kovačnice. Ipak nisam mogao tačno razabrati lice toga čovjeka.  —  Hej! —  viknu glasno. Kad se nije nitko ipojavio, on pozove ponovo. Sad se kovač pokaza na vratima.  —  Tko je tu? —  upita Simin.  —  Stranac. Tko stanuje ovdje?  —  Ja — odgovori kovač.  —  A tko si ti?  — Ja sam vlasnik ove kuće.  —To mogu i zamisliti, budalo! Htio bih dakako da znam kako se zoveš.  —  Zovem se Simin.  — A što si?  — Kovač. Nemaš li očiju da to razabereš po vatri koja te osvjetljuje?  —  Ne vidim ništa drugo nego da ti ne samo što si budala nego si i prostak. Dođi ovamo. Moram te nešto upitati.  — Zar sam možda tvoj rob ili tvoj sluga da dolazim k tebi? Tko želi sa mnom razgovarati neka se potrudi k meni.  —  Ta ja sam na konju.

 — Onda sjaši i uđi u kuću.  —  To nije potrebno.  —  Potrebno je. Imam hunjavicu. Zar da se zbog tebe još jače nahladim i obolim umjesto da radim? —  nastavi Simin i uđe natrag u kuću. Jahač progunđa još nekoliko grubijanština, ali ipak pritjera konja bliže. Sve dosad nisam znao je li to baš onaj čovjek koga sam očekivao, ali sada, kad se zaustavio u blizini kovačnice da sjaše, jasno sam razabrao da mu je konj kulaš. Taj čovjek je nosio crveni fes, sivu kabanicu i imao male plave brkove. Kad je sjahao, ugledah crvene turske cipele. Bio je dakle onaj pravi! Svezao je konja na vratima kovačnice i ušao u kuću.

Odšuljao sam se za njiim. Kovač je ušao u veću prostoriju kuće, a kako je stranac krenuo onamo za njiim, mogao sam i ja ući pa sakriven iza pregradnog zida od vrbovih grana slušati sve što se govorilo. Stranac je stajao okrenut leđima prema meni a kovač

 pred njim držeći luč u ruci. Činilo se da se žena malo oporavila; otvorila je oči, poduprla glavu rukom i slušala što njih dvojica govore. Stranac je i dalje predbacivao kovaču što ga je tako neprijazno primio. To je ovoga ogorčilo. Onako u ljutnji dao se zavesti na neopreznost.  —  Ja sam prijazan samo prema poštenim ljudima — mrko će on.  — Zar možda misliš da ja nisam pošten?  —  Da, upravo to mislim.  — Ti si prostačina kakvog još nikad nisam vidio! Kako možeš znati jesam li ,pošten ili ne? Poznaješ li me možda?  —  Da, poznajem te! —  ustvrdi Simin.  —  Gde si me vidio?  —  Nisam te još vidio, ali čuo sam za te.  —  Gdje a od koga?  —  Ovdje od jednog efendije koji tačno znade da si lupež.  —  Kada?  —  Danas, pred malo vremena.  — Lažeš! —  trgne se stranac.  — Govorim ti istinu. To mogu i dokazati. Tačno znam što želiš od mene doznati.  — To je nemoguće!  — Pa ipak posve tačno znam! Htio si me upitati za Manaha el Baršu i za Baruda el Amazat.

Pridošlica se očito prestraši.  — Odakle znaš?  —  Upravo od onog efendije —  pobjedonosno će kovač.  —  A tko je on?  — To ne trebaš znati. Bude li on htio, doznat ćeš.  —  Gde je taj efendija?  — To ti ne moram reći.  —  Misliš li? A što onda ako te prisilim?  —  Ne bojim se —  prkosno će Simin.  —  Ne bojiš se ni ovoga? Stranac izvuče bodež i upravi ga prema kovaču.  —  Ne, ne bojim se noža — uporno će Simin. —  Nisam sam. Ja sam u tom času stupio u otvor u vrbovom pleteru koji je služio mjesto vrata. Izgovarajući posljednje riječi kovač pokaza na me. Stranac me ugleda, okrenu se i viknu:  — Do đavola! Činilo se da se žestoko prestrašio, a i ja sam se iznenadio jer sam u njemu  prepoznao onoga čovjeka koji me je tako neobično promatrao kad sam s dervišem  prolazio ulicama Jedrena. Posljednje ri ječi viknuo je rumunjski. Je li bio Rumunj? U takvim trenucima iznenađenja obično se čovjek služi svojim materinjim jezikom. Morao sam nastojati da popravimo ono što je kovač pokvario. Simin nije smio odati što zna o strancu. Morao je počekatl da ga ovaj pita, a tek onda bi bilo vrijeme da sam uzme riječ.

 —  To je zaista istina —  odgovorih mu rumunjski. — Đavo će te odnijeti! Čovjek iz Jedrena se sabere i spremi nož kojim se zaprijetio kovaču.  — Što hoćeš? — zareži. —  Ne poznajem te.  —  Nije ni potrebno. Dovoljno je da ja tebe poznajem. Udesio je začuđeno lice, zaklimao glavom i javio se najiskreni jim glasom:  —  Ne poznajem te!  — Ipak me poznaješ. Već si me vidio.  —  A gdje?  —  U Jedranima.  —  Kada?  — Pah! Govoriš li turski?  —  Govorim.  —  Onda se kani tog rumunjskoga. Ovaj čestiti kovač treba također da zna o čemu govorimo. Sigurno priznaješ da si bio prisutan kad je Barud el Amazat bio osuđen u Jedranima jer se ogriješio o zakon.  —  Nisam bio prisutan i ne znam ništa. Istina je da ga nisam opazio među gledaocima pa sam morao šutnjom prijeći  preko njegovog odgovora. No ipak sam pitao dalje:

 — Poznaješ li Baruda el Amazata?  —  Ne poznajem.  —  Ne poznaješ ni njegovoga sina Ali Manaha?  —  Ne.  — Zašto si se onda tako prestrašio kad si vidio da je moj zarobljenik?  —  Nisam vidio ni tebe ni njega.  — Ah, tako! Onda vjerojatno ne poznaješ ni handžiju Doksatija u Jedrenima?  —  Ne poznajem — drsko je taj čovjek poricao i dalje.  — I nisi li smjesta, kad si ugledao mene i Ali Manaha, požurio da opomeneš tvoje i njegove saveznike?

 —  Ne shvaćam kako mi možeš stavljati ovakva pitanja. Kažem ti da o svemu tome ne znam baš ništa!  —  A ja tvrdim da si upućen u uhapšenikov bijeg, da si skrivio Ali Manahovu smrt, iako nisi kriv tome što je drugo tane umjesto mene pogodilo zaptiju, te da si sad na  putu da opomeneš Manaha el Baršu i Baruda el Amazata. To su činjenioe.  — Pa ipak se varaš. Zamjenjuješ me s nekim. Gdje se navodno zbilo sve to o čemu govoriš? Kako naslućujem iz tvojih riječi, u Jedrenima?  —  Tako je.  —  I to nedavno? Gle, a ja već više od godine dana nisam bio a Jedrenima.  —  Ti si veliki lažac. Gdje si bio posljednjih dana?  —  U Mandiri.  — A odakle dolaziš danas?  — Iz Boldžibaka, gdje sam bio od jučer ujutro.  —  Bio si dakle u Mandri na Marici? Hm, na Marici si bio, ali dobar komad puta iznad Mandre, naime u Jedrenima.

 — Treba li da prisegnem da se varaš?  — To bi bilo krivokletstvo. Zar se možda Ortakej nalazi na putu od Mandre  preko Boldžibaka ovamo?  —  Ortakej? To mjesto ne poznam.  —  Dakle nisi bio ondje?  —  Nisam.  —  I nisi ondje nikoga pitao za ona tri jahača koja su jahala na dva bijelca i  jednom mrkovu?  —  Nisam.

 —  Nije li te neki čovjek uputio noćobdiji, a taj te je onda odveo kjaji?  —  Nije —  uporno je poricao glasnik.  — Čudno! Svi se mi varamo, samo ti ne. Nećeš li mi možda reći što si?  —  Agent za sve poslove.  — A kako se zoveš?  —  Pimosa.  —  Neobično ime. Nisam ga našao još ni u jednom jeziku. Nisi li ga možda izmislio?

On prijeteći smrknu obrve.  —  Gospodine —  upita me — tko ti daje pravo da tako govoriš sa mnom?  —  Ja ga sam uzimam. A kovač doda:  —  To je naime efendija o kome sam ti maločas govorio.  —  Vidim ja to —  odvrati navodni agent. —  Ali neka je on efendija svih efendija,  ja mu ipak ne dopuštam da neuljudno postupa sa mnom. Veoma tačno poznajem način kojim ljude njegovog k ova treba učiniti uljudnima.  —  No, kako se to čini? —  nasm ješih se.  —  Ovako! On položi ruku na pojas za kojim je bilo zataknuto njegovo oružje i napola izvuče  pištolj.  — Dobro, to je jezik čiju jasnoću svakako poštivam. Bit ću dakle uljudniji. Hoćeš li možda biti tako prijazan da mi rekneš gdje si rođen?  — Ja sam Arbanas i rođen sam u Lopatici na Ibru.  — Vladat ću se kao da ti vjerujem, ali te u sebi ipak smatram Rumunjem. Kamo ćeš?  —  U Ismilan — ustvrdi tobožnji agent Pimosa.  — Divno. Tako si pametan čovjek, a krenuo si toliko zaobilaznim putem. Kako si došao u Košikavak, ako si kanio iz Mandre preko Boldžibaka odjahati u Ismilan? Tvoj  put bi te poveo mnogo južnije.  — Imao sam posla u svim tim mjestima kroz koja sam projahao. Ali sad više ne dopuštam da me ispituješ. Jesi li ti možda policajac da me ispituješ kao kakva zločinca?  — Dobro, udovoljit ću ti i u tome. Sad mi samo još reci zašto si ovdje sjahao.  — Zar sam ja možda htio sjahati? Taj me je kovač prisilio jer mi vani nije htio odgovoriti na moja pitanja.  — Jesi li mu dakle stavio svoja pitanja?

 —  Nisam.  — Onda ga pitaj sada da doznaš što si htio znati. Pirnosa se smete, ali se brzo sabere i odbije:

 — Izgubio sam volju za to. Kad s čovjekom tako postupaju on otrese svoju odjeću i ode. Pri tom rukom zatrese rub kabanice kao da iz nje istresa gamad i okrenu se da

 pođe.  —  Nazivaš li to možda uljudnošću? —  nasmijah se.  —  Uz grubu kladu spada i tvrdi Min. To je opet bilo rumunjski, nov dokaz da je taj čovjek bio Rumunj.  — Čini se da se voliš služiti poslovicama —  dobacih zakrčivši mu put. —  Preduzeo sam sebi da budem prema tebi uljudan pa te dakle molim da još malo ostaneš.  — Što ću ovdje? Nemam vremena, moram otići.  — Treba da počekaš i druge goste koji će još doći. Oni bi htjeli da se ovdje sastanu s tobom.  —  Tko su ti ljudi?  —  Zaptije iz Jedrena.  —  Idi do vraga!

 —  Ne pada mi ni na um. Ostat ću kod tebe. Ovdje ima dosta mjesta. Budi tako ljubazan pa sjedi!

 — Jesi li lud! Miči se odavde! Pokušao je da prođe kraj mene, ali ga zgrabih za ruku.  —  Zaista te moram zamoliti da ostaneš kod nas —  rekoh pri tome. —  Zaptije, o kojima sam maločas govorio, htjeli bi govoriti s tobom. Oči mu  ljutito bljesnuše.  —  Skidaj ruku s mene! —  zapovjedi on.  —  Mani se toga! Pobrinut ćemo se za to da ne stigneš Manaha el Baršu. Stajao sam pred njim, a kovač koji je zapaljenu luč zataknuo u rupu u zidu, stajao  je iza njega. Stranac to nije opazio. Uvidio je da smo ga progledali a razabrao je i to da bi morao nastaviti put pa sam bio uvjeren da će to pokušati pa makar morao upotri jebiti i silu. Premda sam se držao ravnodušno, ipak sam oštro promatrao njegove obje ruke.  —  Ne poznajem toga čovjeka! —  ljutito viknu. — Hoću da idem, moram da idem! Ukloni se!

Pokušao je da prođe kraj mene, ali sam ga ja pretekao. Stao sam između njega i izlaza.

 —  Prokleo te Alah! Rekavši to, ustuknu za korak. Nož mu bljesne u ruci. Htio je da me ubode ali kovač mu naglo odostraga zgrabi ruku.  —  Pseto! — zaurla Pimosa okrenuvši se Siminu. Time je meni okrenuo leđa. Brzo isam ga obujmio rukama i tako mu čvrsto stisnuo laktove uz tijelo da se nije mogao maknuti.

 — Donesi uže, remen ili konopac! — doviknuh kovaču.  — To vam neće uspjeti! — zaškrinu Rumunj.

 Napeo je svu snagu da se oslobodi, ali uzalud. Stao se ritati nogama, no kovač žurno donese konopce. Nakon nekoliko trenutaka čovjek je ležao vezan na tlu.  —  Tako! — zadovoljno će Simin. — Tako će proći i tvoji saveznici koji su mene i moju ženu jednako svezali.  — Nemam ja nikakvih saveznika! — zasopljeno će zarobljenik.  —  Mi to bolje znamo!  —  Zahtijevan da me mjesta pustite!  —  Nije to tako hitno! — nasmiješi se Simin.

 — Vi me s nekim zamjenjujete. Ja sam pošten čovjek.  — Dokaži.  —  Propitajte se za me!  — Gdje bismo to mogli učiniti?  — Pođite u Džnibašli.  —  Oh, to i nije daleko! Kome?  — Bojadisaru Gošaku.  —  Njega poznajem —  izjavi Simin.  — A on poznaje mene. On će vam reći da ja nisam onaj čovjek kojim me smatrate.

Kovač me upitno pogleda.  —  Tako jako nam se ne žuri —  odbio sam. —  Najprije ćemo pogledati što ima u džepovima i u pojasu. Pretražili smo ga, a on se opirao i grdio nas. Našla smo veliki iznos novca i neke  beznačajne sitnice pa mu sve to stavismo natrag u džepove. Kovač koji je bio blage ćudi, upita:

 —  Da se nisi zabunio, efendijo?  —  Nisam, siguran sam u svoju stvar.. Sve ako i ništa ne nađemo, zadržat ćemo ga. Najprije ćemo pregledati i njegovog konja. Žena je dosad bila mirna, ali kad je opazila da želimo izaći, upita:  —  Treba li da pripazim na njega?  —  Pripazi — odgovori njezin muž. Ona ustane s ležaja, pripali svježu luč i reče:  —  Samo mirno izađite. Pokuša li da se makne ožeći ću ga ovom luči. Ne bih htjela da sam neosvećena ležala u podrumu!  —  Hrabra ženice! — zacereka se kovač. —  Nije li istina efendijo? Konj je još uvijek stajao privezan na vratima kovačnice. U bisagama se nalazila mala zaliha hrane, ali inače ne nađosmo ništa.  — Što ćeš sad? —  upita Simin.  —  Najprije ćemo konja odvesti onamo gdje se nalazi moj konj.  —  A zatim?  — Zatim ćemo zarobljenika baciti u onu istu jamu u kojoj si ti ležao sa svojom ženom.  — A što dalje?  — Onda ćemo počeka ti dok dođu moji ljudi.

 — Što će biti s tim zarobljenikom?  — Poslat ću ga u Jedrene. Kad smo se pobrinuli za konja i kad je kovačeva žena doznala što ćemo učiniti s agentom, očito je bilo vrlo zadovoljna. Zarobljenika smo usprkos njegovom otporu, koji se uostalom uglavnom sastojao od grdnji i prijetnja, smjestili na sigurno mjesto. Premda

 je bilo već vrlo kasno, dobra žena ipak je otišla da priredi jednostavnu večeru.  Nas dvojica sjedosmo međutim pred vrata pri čemu je kovač pripalio drugu lulu.  —  Neobična pustolovina — reče on. — Još nikad nisam bio zatvoren u podrumu niti sam dolje imao nekog zarobljenika. Vrijeme nam je brzo proteklo u razgovoru. Prošla je večera, a ja sam još uvijek uzalud čekao Halefa i one ostale. Žena je ponovo legla, a nas dvojica ostadosmo sjediti  pred vratima. Prošla je ponoć, pa još jedan sat, a mi smo uzalud čekala.  — Mora da su putem našli na kakav han —  pokušao je Simin razjasniti činjenicu

što oni još nisu stigli.  —  Nisu. Dobili su uputu da jašu do Mastanli ja. Sigurno ih je zadržala nekakva nepredviđena zgoda. Putem sigurno neće prenoćiti.  —  Da tvoji ljudi nisu izgubili put?  —  Ne vjerujem, a pogotovu ne moj Hadži Halef Omar.  — Onda moramo i dalje čekati. Svakako nam to nije tako teško kao onom čovjeku dolje u podrumu. Tko zna kako on provodi vrijeme?  — Tačno onako kao što si ga a ti provodio kad si maločas bio ondje.  — Ti dakle ne vjeruješ da je Arbanas?  —  Ne, on laže.  —  Ni da se zove Pimosa?  —  I u to sumnjam.  — Ali se ipak možeš prevariti!  —  Ne. Izvukao je nož i zaista bi me bio ubo. Zašto nije zatražio da ga odvedemo kjaji? To bi učinio svatko tko ima mirnu savjest. Kako sam čuo, ti poznaješ bojadisara o kome je govorio? Kakav je to čovjek.  — Debela okrugla lijenčina. To je bio neobičan odgovor. Bojadisara su nazvali Gošak što znači trom, lijen. Vjerojatno mu je to bio nadimak. Upitao sam dalje:  —  Je li imućan?

 —  Nije, baš zato jer je lijen. Uostalom, on ne samo što je bojadisar, već je i pekar.  —  Je li kao pekar marjiviji?  —  Nije. Kuća umalo što mu se nije srušila jer je odviše trom da bi nešto popravio.  Njegova žena sagradila je pećnicu, skucala korito za miješanje tijesta, a raznosi i pecivo mušterijama.  — Onda ona vjerojatno i peče.  — Da. Peče.  —  I sama bojadiše?  —  Tako je.  — A što radi njezin muž?

 — Jede, pije, puši i odr žaje kef.  — Onda nije čudo što ostaje siromašan. Zar ne, on stanuje u Džnibašliju?  —  Jeste, efendijo.  —  Je li to selo?  —  Prilčno veliko selo.  —  Je li daleko odavde?  —  Dva sata na konju. Čim prođeš kroz naš Košikavak prijeći ćeš mostom preko rijeke. Odande vodi put na jug u Džnibašli.  — Uživa li taj pekar i bojadisar možda zao glas?  —  Hm! Ne znam.  —  Govori jasnije!  — Prije nekoliko godina su mu odrezali uši.  — Zašto?  —  Ne znaš li koga kažnjavaju takvom kaznom?  —  Vjerojatno je pecivo izrađivao premaleno.  —  Ne, već preveliko. Pekara koji peče premaleno pecivo pribijaju uhom o vratnice pekarne, ali uho mu se ne reže.  — Ako je tako siromašan, onda se čudim da je pekao preveliko pecivo.  — Ah, usprkos tome nije uzimao previše brašna. Njegovo pecivo prelazilo je granicu. Ondje su ustanovili da je preteško. Raskidali su pecivo i pronašli da se u njemu nalazi koješta što bi na granici trebalo ocariniti.  —  Ah, tako! Gošak je dakle krijumčar.  — Čini se. Bar je to bio.  —  Hm! Onda bih ipak htio govoriti s njime.  — Zašto? Mislio sam da želiš smjesta nastaviti put čim stignu tvoji pratioci.  — To sam zaista i htio, ali naš zarobljenik se pozvao na pekara. Sad mi se čini da  bih od toga čovjeka mogao doznati nešto što bi mi bilo od koristi.  — Onda bi morao čekati do ujutro.  —  Tako je. Za to vrijeme mogli bi moji ljudi nastaviti dalje. A ja bih ih ubrzo stigao.

 — Zašto onda čekaš ovdje na njih? Mogao bi u kući dobro spavati.  — Oni bi projahali ovuda i ne bi se zaustavili budući da ne znaju da sam ovdje.  — Ja ću bdjeti, efendijo.  —  Ne mogu to tražiti od tebe.  — Zašto ne? Nisi li nas izbavio iz jame? Bez tebe bismo umrli od gladi ili bismo se ugušili. Pa zar ja ne bih mogao nekoliko sati bdjeti za tebe? Ti moraš sutra jahati pa nećeš moći spavati, a ja mogu nadoknaditi ono što sam propustio. Simin je imao pravo, a budući da me je nagovarao, ispunio sam mu želju.  Njegova žena mi je pripremila ležaj. Obećali su mi da neće dopustiti da se vani ugasi vatra i ja legoh na počinak.

 Ž  KAD SAM se probudio, bilo je oko mene j oš tamno. Ipak sam osjetio da sam se

 potpuno ispavao. Zagonetka se riješila kad sam ustao i ustanovio da su zatvoreni svi kapci na prozorima.

Otvorio sam jedan i opazio da je sunce već prilično visoko. Prema zapadnoevropskom računanju vremena moglo je biti između osam i devet sati. Izvana se čulo marljivo čekićanje i struganja. Izašao sam. Kovač je stajao za svojim poslom, a žena mu je navlačila mjeh.  —  Dobro jutro! — doviknu mi on smijući se. —  Vrlo si dobro spavao, efendijo.  —  Nažalost! Ali i ti si spavao!  —  Ja? Kako to?  —  Ne vidim svoje drugove.  —  Ni ja ih nisam vidio.  — Sigurno su noćas projahali kraj tvoje kuće.  — Oh, misliš da sam spavao?  — Bar to naslućujem.  —  Nisam sklopio oka! Pitaj moju ženu! Kad si zaspao, ona je izašla van k meni. Sjedili smo jedno uz drugo i uzalud čekali da dođu tvoji pratioci.  —  I vatra je cijelo vrijeme gorjela?  —  Sve dosad, efendijo. Govorim ti istinu!  — Zbog toga se sad brinem za drugove. Pojahat ću im u susret.  — A ja sam mislio da kaniš odjahati u Džnibašli!  —  Htio sam! Ah...  —  Ne brini, efendijo! Doći će oni. Tvoji su prijatelji vjerojatno bih toliko pametni  pa nisu htjeli noću jahati kroz nepoznati kraj.  —  Ne, zbog toga nisu zakasnili. Ili su naišli na neku nepredviđenu zapreku, ili su  promašili put.  —  No, u oba slučaja je bolje ako odjašiš u Džnibašli. Tvoji drugovi će ukloniti zapreku i doći za tobom. Ako su pak zašli na krivi put, pronaći će pravi. Kroz koja mjesta su imali proći?  —  Uputio sam ih da iz Derekeja od jašu u Mastamli.  — Onda svakako moraju proći ovuda. Ako treba da im netko pođe u susret, ja ću to rado učiniti. Uzet ću zarobljenikova konja.  —  To bi mogao učiniti! Uostalom —  jesi li već razgovarao s njime?  — Pogledao sam što radi.  — Što je rekao?  —  Psovao je iz sve snage. Tražio je da ga odmah pustim, a kad sam mu izjavio da ne mogu, zahtijevao je da govori s tobom.

 — Tu želju ću mu ispuniti. Hajdemo! Upravo smo htjeli podići podromska vrata kad priđe kovačeva žena.  —  Našla sam! — šapnu ona.

 — Što to? —  upitah ispustivši vrata.  — Njegovo lice, njegovu brazgotinu.  —  Da ne misliš zarobljenikovo lice i njegovu brazgotinu?  — Jeste, efendijo. Bila sam oboje zaboravila.  — To znači da si ga već vidjela?  —  Jesam, ali sam zaboravila gdje i kada. Cijele sam noći razmišljala o tome.  Naprezala sam mozak, ali se nisam uspjela dosjetiti. No sad sam se odjednom sjetila.  — Dođi u drugu sobu! On bi nas mogao čuti. Oboje pođoše za mnom u drugu sobu. Ondje se kovač začuđeno obrati svojoj

ženi:  — Ti sa ga već vidjela? Zaboravila si potankosti pa si cijelu noć sjedila kraj mene i razmišljala o tome? Zašto mi nisi ništa rekla?  — Nisam te htjela zbuniti. Da sam govorila, vjerojatno se ne bih dosjetila.  — Možda imaš pravo —  rekoh. —  Dobro da si se sjetila. Dakle, gdje si ga vidjela?

 —  U Topokli.  —  Kada?  —  Proljetos, kod svoje prijateljice.  —  Onda kad si bola u Topokli u posjetama? — začuđeno updta kovač.  —  Da, onda.  — Što je radio kod tvoje prijateljice?  —  Kupovao je barut i kapisle. — Okrenuvši se k meni nastavi: — Moraš naime znati da muž moje prijateljice ima sitničariju. Pozvali su me onamo jer je ona bila  bolesna i nije imala nikoga tko bi je njegovao. Sjedila sam kraj nje kad je netko došao  pred dućan i zatražio municiju. Htio ju je odmah okušati. Trgovac ga je zamolio da to ne čini jer da mu je žena bolesna pa ne može podnijeti pucnjavu. Ali taj čovjek je ipak nabio svoj pištolj i o palio u konjsku glavu na suprotnoj kući. Bugari naime vole iznad vrata ih ispod kućne strehe pričvrstiti konjske glave ili glave drugih većih životinja, goveda, mazga ili mula.  — Čuvši hitac mo ja je prijateljica glasno viknula od straha, ali se stranac nasmijao i opalio još nekoliko puta. Kad mu je trgovac zatim strogo zabranio pucanje, on mu se zaprijetio da će pucati u njega. Naposljetku je platio i otišao, ali prije toga je rekao da zapravo ne bi t rebao platiti budući da spada među zavjerenike.  —  Kakvi su to ljudi? —  upitah.  — To ne znaš? —upita kovač.  — Još nikad nisam čuo za njih.  — Zavjerenik je čovjek koji ne želi slušati padišaha već hoće samostalnu  bugarsku državu s vlastitim nezavisnim kraljem.  — To je posve shvatljivo, ali me čudi kako se ljudi usuđuju da to otvoreno reknu.  — Zašto ne? Padišah stanuje u Stambulu, a što se dalje odmičeš od toga grada, njegova vlast postaje sve slabija. Nađe li se netko u opasnosti odlazi u planine. Pripovijedaj dalje —  pozove Simin svo ju ženu.

 —  Virila sam kroz pukotinu u stijeni —  nastavi ona — i vidjela toga čovjeka. Na desnom obrazu nosio je veliki povoj. Kad smo onda upitale trgovca tko je taj stranac, rekao nam je da je to jedan od zavjerenika i da stanu je u selu Palača. Zove se Moskiam.

Zapravo je trgovac konjima. Tvrdi da je zavjerenik, ali to nije baš provjereno, pogotovu što se time i odviše razmeće. Trgovac nas je zamolio da o tome ništa ne govorimo. Čule smo još i to da je taj konjotržac rijetko kod kuće, nego da se neprekidno nalazi na putu.  —  I ti misliš da u njemu prepoznaješ našeg zarobljenika?  — Mislim. Ne nosi više povoj pa me je to u prvi čas zbunilo sve dok se nisam sjetila brazgotine na desnom obrazu. Sad tačno znam da je to Mosklan.  —  A on je rekao da se zove Pimosa te da potječe iz Lopatice na Ibru.  — To je laž.  —  Ni ja mu to nisam vjerovao. Govorio je rumunjski i to tako kako se govori u okolini Slatine.  —  Slatine? Da, da! — živo potvrdi žena. — Činilo se da ga trgovac bolje poznaje nego što nam je to htio priznati. Ljutio se na njega pa ga je nazivao Vlahom, kaurinom, raskolnikom iz Slatine.  —  Po tome se dade zaključiti da ga tačno poznaje te da zna i to da taj čovjek

 potječe iz Slatine. To je značajno. Možda bih kod debelog pekara u Džnibašliju mogao više doznati.  — Kaniš li zaista onamo, efendijo?  —  Kanim, a pogotovu sada.  —  Smijeli li to zarobljenik znati?.  — Svakako. On me je sam pozvao da pođem onamo.  — Hoćeš li mu reći da si doznao tko je on zapravo?  —  Neću. To bi bilo neoprezno pa to neću učiniti. Želite li još nešto reći?  —  Ništa — reče žena. — Rekla sam sve što znam. Ali dopusti mi da te upitam nešto što me zabrinjuje.  — Samo pitaj! Možda se uzalud skrbiš.  —  Nikako! Zarobili smo toga čovjeka pa će nam se osvetiti ili on sam ili njegovi  prijatelji. Nalazimo se dakle u opasnosti.  —  U tom pogledu zaista imaš pravo, ali možda bismo mogli cijelu tu stvar okrenuti tako da se ničega ne morate bojati. Njegovi saveznici su vas zlostavili pa ste dakle zaista imali povoda da se i vi prema tome vladate. U prvom redu moram sad  ponovo govoriti s njime. Zapalili smo luč, otvorili podrum, spustili ljestve i ja siđoh dolje. Zarobljenik je

ležao na hrpi ugljena a dočekao me grdnjama.  — Misliš li da ćeš tako poboljšati svoj položaj? —  upitah ga.  —  Pusti me! — zareži on. — Pusti me na slobodu! Nemaš pravo da me ovdje zadržavaš.  —  Sve dosad sam uvjeren da imam pravo.  —  Nije li te bojadisar Gošak uvjerio o protivnom?  —  Nisam još bio kod njega.

 — Zašto nisi? Zašto oklijevaš? Mora da je već davno prošlo podne. Već si imao dovoljno vremena da odjašiš u Džnibašli.  — Varaš se. Nije tako kasno kako misliš, ali ja ću odmah krenuti na put. Ti dakle tvrdiš da te on poznaje?  —  Poznaje. Pitaj samo za agenta Pimosu.  — Zna li Bošak da u posljednje vrijeme nisi bio u Jedrenima?  — Zna. Upitaš li ga on će ti potvrditi da sam u toku posljednjih dana bio u Mandri i u Boldžibaku.  — Kako on to može znati? Svezani čovjek je malo oklijevao s odgovorom, a onda reče:  — To ćeš čuti od njega.  — Volio bih da mi ti to odmah kažeš.  —  Zašto?  — Jer bi to bio najbolji način da raspršiš moje nepovjerenje.  — To ne uviđam.  — Moram li ti zaista razjašnjavati? Šutiš jer želiš spriječiti da se tvoja izjava kosi s njegovom. Reci mi dakle je li on možda bio s tobom u ta dva mjesta?  —  To ne trebam učiniti. Otiđi onamo i pitaj ga sam!  — Čini se da ne želiš popraviti svoj položaj. Što me zapravo tjera da odem tom Bošaku? Ništa!  — Ali ja zahtijevam da pođeš da bi uvidio da sam nevin.  — Da si zaista nekriv, onda bi mi sam rekao ono što te pitam.  — Kaži bojadisaru da se nalazim ovdje.  — Pa da te on spasi iz toga podruma? Misliš li da je moja glupost veća od tvoje mudrosti? Ipak ću, da bih izbjegao svakom predbacivanju, otići Bošaku. Možda ću kod njega čuti upravo protivno od onoga što bi mi on prema tvojoj želji imao reći. Jesi li gladan?

 —  Nisam.  — Hoćeš li piti?  —  Neću. Radije ću umrijeti od žeđi nego da od takvih ljudi kao što ste vi primim kapljicu vode.

 — Kako god hoćeš? Okrenuo sam se da se uspnem kad on otresito reče:  — Zahtijevam da mi skinete spone.  —  Ne možeš to zahtijevali od ljudi koji nisu vrijedni da ti ponude kapljicu vode.  —  To me boli.  —  Ne smeta ništa. Žeđa također boli, a ipak je želiš podnijeti samo da od nas ništa ne primiš. Uostalom, znam da ti spone ne zadavaju nikakve boli. Zato str  pljivo .čekaj dok se ne vratim. Mosklan mi ne odgovori ništa.

Kovač je iskoristio to vrijeme da mi izvede konja. Istodobno je doveo i zarobljenikova konja.

 — Zar zaista kaniš pojahati u susret mojim drugovima? —  upitah.

 — Kanim, ako dopustiš, efendijo.  —  Misliš li da nećeš biti ovdje potreban?  — Moja žena je ovdje. Ona će čuvati zarobljenika.  —  Nitko ne zna što se može dogoditi za vrijeme naše odsutnosti.  — A što bi se moglo dogoditi? Čini se da je potrebno da tvoji ljudi doznaju gdje si i da čekaš na njih. Odjahat ću samo do Derekeja. Ne nađem li ih ondje, vratit ću se natrag.

 — Mogli biste se mimoići!  — Moja žena će se pobrimuti za to da ne prođu ovuda a da se ne svrate.  —  No, kako god hoćeš. Ona se mora prvenstveno pobrinuti za to da nitko ne dozna za onog čovjeka u podrumu. Žena je stajala kraj nas i čula sve ,što smo govorili.  — Efendijo, odjaši bez brige u Džnibašli — reče. — Sve će biti upravo tako kao da si i sam ovdje.

 Nakon toga obećanja uzjahah konja, oprostih se i krenuh dalje. Selo Košikavak se nalazilo nedaleko od kovačnice. Nije bilo veliko pa sam brzo projahao kroz njega. Zatim sam prešao preko mosta i skrenuo prema jugozapadu, a ne prema jugu kako je rekao kovač. Projahao sam nekoliko oranica s kulkuruzom i pašnjake, a zatim zašao na neobrađeno tlo. Nije bilo izgrađenog puta. Ovdje svatko hoda, vozi se ili jaše kako mu se  prohtije. Zato se nisam začudio kad sam zdesna, u znatnoj udaljenosti ugledao jednog konjanika koji dao da se kretao istim smjerom.

Kad je prišao bliže, ugleda me. Kao da je čas oklijevao, a onda brzo odluči i  potjera konja kasom k meni.  —  Dobro jutro! —  pozdravi me na moje začuđenje najljepšim arapskim jezikom.  —  Dobro jutro i tebi! — odgovorih prijazno. Taj mi se konjanik svidio. Sigurno nije spadao među bogataše. Odjeća mu je bila

gotovo siromašna, no za kraj u kojem smo se nalazili neobično čista, a i konj mu je bio veoma uredan iako nije bio baš obilno ishranjen. Češagija je očito morala nadomjestiti  pomanjkanje zebi. To se poznavaocu konja uvijek ugodno doimlje. Uostalom, taj mladić  je bio lijepo građen a njegovo lice, ukrašeno brkovima, imalo je tako pošten izraz da se nipošto nisam ozlovoljio što je prekinuo moje misli.  — Ti govoriš arapski — nastavi on zadovoljno kimnuvši glavom i pokazujući da se raduje što me je pravo prosudio.  —  Govorim, i to vrlo rado.  — Hoćeš li biti tako ljubazan i reći mi odakle dolaziš?  — Iz Košikavaka.  —  Hvala ti.  — Želiš li me možda pratiti?  — Bio bih ti veoma zahvalan da mi to dopustiš. Bila je to ljubaznost koja je upravo osvajala srce. Sad sam ga upitao kako je došao na pomisao da me oslovi arapski. Njegove oči zasjaše i on pokaza na moga konja.  — Ovakvog nedžija može jahati samo Arapin. To je pravi pustinjski pastuh! Alaha mi! Crvene nozdrve! Da mu majka nije bila kobila iz uzgoja Koheli?

 — Dobre su ti oči. Njegov rodovnik pokazuje da imaš pravo.  — Ti si sretan i bogat čovjek. Kopita i gležnjeva pokazuju da se taj konj nije okotio u pješčanoj već u kamenoj pustinji.  — I to je tačno. Je li ovaj kraj tvoja domovina?  —  Jeste.  —  Kako si stekao takav oštar pogled što se tiče arapskih koinja?  — Ja sam hadžija. Kad sam u Meki obavio svoje molitve oti šao sam u Taif i stupio ondje u konjaništvo velikog šerifa od Meke. Tu probranu konjaničku četu poznavao sam samo po čuven ju, ali sam znao da ima izvrsne konje. Veliki šerif posjeduje sjajnu ergelu. Nije dakle čudo da se taj mladić mogao uvježbati u poznavanju konja. Uistinu je bilo neobično što sam naišao na nekadašnjeg konjanika velikog šerifa iz Meke.

 — Zašto nisi ostao ondje? —  upitah ga. Mladić pocrveni, zagleda se u zemlju, a onda podigne pogled i reče samo jednu riječ:  —  Ljubav.  —  Jao!  —  Da, da, tako je! Ja sam onu svoju riječ »jao« izgovorio u šali, ali njegovo se lice uozbiljilo i on je tako zamišljeno gledao pred sebe da sam lako mogao odgonetnuti kako mu je pri duši. Ipak mi nije palo ni na um da ga u toj stvari smetam pitanjima. Naprotiv, skrenuo sam razgovor i rekao:  — Što se tiče konja, to si pravilno prosudio, ali tvoje mišljenje o konjaniku je

 pogrešno.  —  Kako? Ta i ti si sigurno Beduin.  —  Sjedim li ja na konju kao Bedavi?  —  Ne sjediš. To sam odmah zapazio.  — I začudio si se?  —  Jesam.  —  Iskren si.  —  Zar ne treba da budem iskren?  —  Samo govori otvoreno!  — Nisam mogao shvatiti kako vlasnik takvog konja tako loše jaši.  —  Tako ti je to na svijetu. On me zabrinuto pogleda.  — Jesi li mi to možda zamjerio?  —  Nipošto! To što si rekao, rekli su mi već i drugi, ali ja to nisam nikome zamjerio.

 — Zašto se ne potrudiš da naučiš jahati?  — Oh, ja sam se već mnogo trudio!  —  Vjerojatno! — nasmiješi se on kao da mi ne vjeruje.  — Sumnjaš li u to? —  dobacih.  —  Sumnjam.

 —  No, reći ću ti da sam ,duge mjesece silazio sa sedla samo da spavam.  — Alah akbar, bog je velik! On stvara ljude i svakoga dariva posebnom sposobnošću, ali i posebnim nedostatkom. Poznavao sam jednog čovjeka koji nije mogao zviždati. Trudio se iz svih sila, ali mu to nije uspijevalo. Drugi zvižde već u kolijevci. Ti si u pogledu jahanja prošao upravo kao onaj čovjek sa zviždanjem. Sigurno ti je onda Alah dao koje drugo dobro svojstvo.  —  To je tačno —  razjasnih mu prijazno.  —  Smijem li upitati kakvo je to dobro svojstvo?

 — Zašto ne? Umijem piti.  —  Piti? —  zapanjeno upita moj pratilac.  — Tako je. Pio sam već u kolijevci.  — Šaljivčino!  — Zar mi ni to ne vjeruješ?  — Vjerujem, ali tom vještinom smo svi već zarana raspolagali, pa dakle nema razloga da se njome ponosiš. Jahanje je već malo teže.  —  To i ja vidim! Pogledao me je gotovo s izrazom saučešća a zatim reče:  — Je li ti hrptenjača zdrava? —  Jeste.  — I prsa su ti također zdrava?  —  Posve zdrava.  — Zašto si onda tako svinuo leđa i uvukao prsa?  — Vidio sam to od tisuće drugih.  —  Onda su to bili loši jahači.  —  Naprotiv, bih su vrlo dobri! Jahač koji voli svoga konja, štedi ga i nastoji da mu što više smanji teret. Ni Turci ni Arapi nemaju pojma k ako se to radi.  —  Ja to ne razumijem. Zar ti nisi Arapin? —  upita moj pratilac.  —  Nisam.  — A što si onda?  —  Alaman.  — U Stambulu sam vidio ljude iz Almanje. Prodavali su platno i noževe. Pili su  pivo i pjevali pjesme. Ali na konju nisam vidio još nijednog. Ima li u Almanji mnogo vojnika?

 — Više nego u osmanlijskoj državi.  — Ali konjaništvo mora da im je veoma slabo.  — Ono jaše upravo onako kao i ja;  — Žalosno, žalosno! To je rekao posve iskreno, a meni nije palo ni na um da se zbog toga na njega razljutim. No onda mora da mu se ipak učinilo da je zašao predaleko. Zato me upita:

 — Ti si ovdje stranac. Smijem li te upitati kamo si nakanio? Možda bih ti mogao  biti od koristi.  Ne bi bilo dobro da mu sve reknem pa zato izbjegoh potpuni odgovor.

 —  Najprije u Džnibašli.

 — Onda ćemo još četvrt sati jahati zajedno, a zatim se moj put nastavlja dalje u Kabač.  — Stanuješ li ondje?  — Stanujem. Možeš li pogoditi što sam?  —  Ne mogu. Ipak se čudim što si tako mlad stupio u službu velikog šerifa i onda opet napustio tu služ bu.  — Već si čuo zašto je došlo do toga. Prije sam bio urar, a sad sam knjižar.  — Imaš li svoj dućan?  —  Nemam. Moje je skladište ovdje u džepu. Prodajem ovakve stvari. On izvuče komadić ispisana papira. Na njemu se nalazila fatiha, prva sura Korana, ispisana rascjepanom trstikom pomo ću rastopljene gume slovima neshi, a zatim ukrašena zlatom. Bio je dakle pokretni prodavač knjiga, a sa sobom je nosio veliku zalihu takvih ceduljica.  —  Je li to napisano u Meki? —  upitah.  —  Jeste — ustvrdi mladić.

 — Jesu li »to napisala čuvari Cabe? Moj pratilac udesi lukavo lice i zakima glavom.  —   Razumijem — nasmiješih se. —  Tvoji kupci to vjeruju.

 — Vjeruju, ali tebi ću reći da sam sam napisao ove cedulje, iako u Meki. Donio sam sa sobom veliku zalihu i pravim s time posve dobre poslove.  —  Koliko stoji takav list?

 — Već prema kupčevom imutku. Siromah plaća jedan pijaster, a dobiva ga možda i badava dok sam od bogatih ljudi dobio već i deset i više pijastera. Od ubranoga novca živim sa svojim starim ocem koji je kljenut i kupujem materijal za svoj sat.  — Dakle još uvijek radiš u svojoj staroj struci?  —  Radim. Izr ađujem sat koga ću ponuditi na prodaju sultanu. U čitavoj zemlji neće biti sličnog. Kupi li ga on, bit ću imućan čovjek.  —  To je dakle umjetnina?  —  Jeste —   ponosno se nasmiješi urar.  — Hoće li ti uspjeti da ga završiš?  — Posve sigurno. U prvo sam vrijeme imao briga, ali sad sam uvjeren da će oni to uspjeti. A onda — onda ću se porazgovoriti s onim Bošakom! Posljednje riječi izgovorio je gotovo prijeteći. Mene je iznenadilo to ime Bošak! Tako se zvao onaj bojadisar i pekar kojemu sam krenuo.  — Bošak? Tko je to? —  pretvarao sam se kao da ne znam.  —  To je otac moje ljubavi.

 — Zašto već i prije ne govoriš s njime?  — Izbacit će me ako sad dođem. Ja sam za njega odviše siromašan.  — Zar je Bošak bogat?  —  Nije, ali njegova kći je najljepša djevojka u Rumeliji. Pokazao sam rukom  prema suncu i rekao:

 — Danas je vruće.

 — Ondje je vruće! —  ponovi zaprijetivši se stisnutom šakom u onom smjeru gdje se prema mom mišljenju nalazilo selo Džnibašli. —  Bio sam kod njezina oca, ali me je on potjerao.

 — Hoće li te potjerati i ta rumelijska ljepotica?  —  Neće. Mi se uvečer sastajemo i razgovaramo. .  —  Potajice?  — Potajice jer drukčije ne možemo.  — Što je njezin otac?  —  Pekar i bojadisar. Ona se zove Ikbala.  — Lijepa li imena! Želio bih da se ispuni na tebi.  — To će i biti jer je to Alahova volja, a i moja. Majka je naša saveznica.  —  To je dobro!  — Da, ona nas čuva kad se sastajemo dok pekar spava. Neka joj Alah zato dade dugačak život i mnogo unučadi! A stari neka žvače češnjak i pije crnilo sve dok se ne odluči da postane mojim tastom.  — Onda ćeš ga moći upotrijebiti kao tintarnicu kad potrošiš svoju zalihu pa budeš morao pisati nove cedulje. Gdje stanuje taj ljutiti otac tako slavljene kćeri?  — U Džnibašli ju.  — Znam. Ali u kojoj kući?  — Ako s ove strane stigneš u selo, onda je peta kuća zdesna. Pred vratima visi drveni kolač, žuta rukavica i crvena čarapa u znak da je Gošak pekar i bojadisar. Zašto  pitaš za njegov stan?  —  Htio bih da upoznam tog bijesnog čovjeka — našalih se.  — To je vrlo lako. Zatraži neka ti nešto oboji.  —  Ne znam što bi to moglo biti. Jedino da svoga vranca dadem obojiti u plavo, ali ni onda ne bih imao vremena da počekam dok se potpuno osuši.  — Onda kupi od njega slatkiša.  — Zar je Gošak i slastičar?  — Jeste. On peče sve.  — Ta valjda ne peče i čarape i rukavice. Moglo bi se dogoditi da zamijeni svoje obrte. Stoj! Jesi li nešto čuo? Obuzdao sam konja i stao osluškivati.  —  Nisam —  odgovori moj pratilac.  —  Bilo mi je kao da sam čuo neko dozivanje iz daljine —  dodah. I on je nepomično stajao i osluškivao. Onaj neobični zvuk se ponovi.  — To zvuči kao glas zazidana čovjeka.  —  Ne! —  usprotivi se on. —  To je zakreketala žaba.  — Još nikad nisam čuo žabu s takvim glasom.  —  Onda je to gubavica. Već često sam čuo gubavice da tako krekeću na livadi. Zov je dopro tamo slijeva iz onog trnjaka, tako niskoga da bismo morali vidjeti čovjeka da se nalazi u njemu. To je životinja i ništa drugo. Ali sad se moramo rastati! Moj put skreće ovamo oko Džnibašlija i dalje u Kabač.  — Smijem li prije toga doznati kako se zoveš?

 — Zovu  — Zovu me knjižar Alija.  — Hvala!  — Hvala! Kako je daleko iz Džnibašlija u Kabač?  — Onamo  — Onamo stižem za tri četvrt sata na konju. Kaniš li možda i u Kabač?  Moglo bi biti.  —  Moglo  — Onda  — Onda te molim da dođeš k meni da ti pokažem svoj sat. Možda ću te onda smjeti upitati ono što sam sad propustio.  — Zašto  — Zašto ne pitaš?  Sm je  —  Smi  ije li čo čovj vjek ek biti biti ne neul ulju juda dan? n?  —  I I ja sam pita  pitaoo za stva stvari ri ko koje je se tebe tebe tiču tiču..  — Ti  — Ti to smiješ jer ti si nešto drugo nego ja. Ti si inkognito, to je sigurno! Alija mi se pri tome tako s povjerenjem nasmiješio da sam se i ja morao nasmijati.

 — Varaš  — Varaš se!  —  Nika  Nikako ko.. Ti do dodu duše še ne umij umiješ eš jaha jahati ti,, ali ali to ništ ništaa ne smet smeta. a. Možd Moždaa si ka kaka kavv veliki učenjak ili kakav drugi efendija s padišahova dvora, premda si kršćanin. Da si musliman pozdravio bi moje cedulje s fatihom. Znam da padi šah ima uza se i kršćane, a  budu  budućći da nisi jahač, znači da si svoga vranca pozajmio iz padišahove staje. Imam li  prav  pravo? o?

 —  Nem  Nemaš. aš.  — Dobro.  — Dobro. Onda ću šutjeti.  — To  — To je najpametnije. Možeš li mi opisati svoj stan?  — Vrlo  — Vrlo lako. Kod mene je naime upravo tako kao i ovdje. Ako iz Džnibašlija stigneš u Kabač, onda je moja kuća peta zdesna. To je mala koliba. Moj otac je bio siromašan pastir. Kad sam pošao na hadžiluk u Meku, majka mi je bila još na životu. Umrla je, a malo kasnije udarila je moga oca kap. Sad se ne može ni pomaknuti ni govoriti, već samo tepa. Neprekidno moli Alaha da ga riješi muka kako mi ne bi dulje  samo  pada  padaoo na tere teret.t. Ja pa pakk molim olim Alah Alahaa da mi oc ocaa što što du dulj ljee od održ ržii na živo životu tu.. Čo Čovj vjeek  samo  jedn  jednom om ima ima oca oca i majku ajku.. Kad Kad oni oni umru umru,, onda onda je grob grob prim primio io onaj onaj najb najbol olji ji dio dio djet djetet eta, a, pa

mu nitko živ na svijetu nije više više tako dobar i vjeran kao što su bili roditelji. Jednom, kad sam bio još malen, neki je starac došao u našu kolibu i zamolio da ga primimo na noćenje. Dobio je ležaj, mlijeka i kruha. Više nismo imah ni sami. Ja sam nešto učinio što je razljutilo majku. Starac je izvadio komadić papira i olovku pa napisao nekoliko riječi i kazao mi da ih naučim napamet, da se uvijek ravnam po njima i da ih nikada ne zaboravim. Taj sam papirić nosio kao amajliju uza se sve dok se nije posve rastrgala. Sad ga više nemam, ali riječi su mi sve do danas ostale u pamćenju i u srcu pa će i dalje ostati ondje.

To me je dimulo pa upitah mladića čije su se oči ovlažile:  — Kako  — Kako glase te riječi?  — Oči  — Oči koje se rugaju ocu i kr krate ate se da slušaju majku iskljuvat će gavrani na  poto  potoku ku,, a mladi ladi će ih orlo orlovi vi prož proždr drij ijet eti.i. . ru-knjižaru ruku i r ekao: ekao: Pružio sam uraru — To  — To znači da voliš svoga oca?

 — Zašto  — Zašto pitaš, efendijo? Može li uopće postojati sin koji ne voli svoga oca? Može li dijete zaboraviti roditelje kojima zahvaljuje za sve?  — Imaš  — Imaš pravo. Moje je pitanje bilo suvišno. Možda ću upoznati tvoga oca pa ću  jice goji gojim m u sebi sebi,, onda onda mu i ja nešto napisati. Bude li se pak ispunila želja što je sad pota jice ću ti moći učiniti zaista veliku radost. Ostani kod kuće da te nađem ondje ako dođem! Ostaj mi zdravo!  —  I I ti mi ostaj zdravo! — odvrati  — odvrati on dodirnuvši rukom čelo. Zatim Alija odjaha kasom. Gledao sam za njim sve dok nije nestao iza daleka grmlja.

 NISA  NISAM M od odm mak akaao da dale leko ko ka kadd na zem zemlji lji ug ugle leda dahh ne nešt štoo što što sigurno ne bih ovdje nikad mogao potražiti, naime pravu pravcatu žemičku, svježu i lijepo pečenu. To pecivo stiglo je iz Evrope u Tursku gdje ga obično nazivaju frandžela, franačko pecivo. Uostalom, ta je fnandžela bila malo drukčija od naših žemičaka pa se umjesto od dvije polovine sastojala od osam dijelova. Sjahao sam i podigao žemičku, pravu mirisnu uspomenu na domovinu. Što da činim s njom? Otkinuo sam komadić i pružio ga svom vrancu. On još nikad nije vidio takvu stvar, ali to ga nije smetalo. Onjušio ju je, prihvatio pruženi komadić a zatim istrgao cijelu žemičku iz ruke i pojeo je.  Dobar tek ,ti želim, dobri moj konjiću!  —  Dobar Kad je pojeo neočekivanu posl  poslas asti ticu cu,, moj past pastuh uh prot protar aree svoj svoju u lije lijepu pu glav glavu uo moje rame. Zatim uzjahah i —  jedv  jedvaa dv dvad ades eset etak ak ko kora raka ka da dalj ljee leža ležala la je op opet et zem zemička ička..

Što bi to imalo značiti? Takva mana ne pada s neba. Opet sam sjahao, podigao žemičku i stavio je u bisage ali tek što sam se ponovo vinuo u sedlo, opet opajzilh žemičku. Da opet sjašem? Ne! Potjerao sam vranca i on se ispruži ventre a terre , a ja se nekog drusagnuh duboko, podigoh u galopu žemičku i ugledah još nekoliko komada nekog gog peciva. Opet sam obuzdao konja. Pokazalo se da je put i dalje u različitim udaljenostima  posu  posutt peci pecivo vom m. Zais Zaista ta bla blagosl goslov ovlj ljen enaa zeml zemlja ja,, ta Rum Rumelij elija! a! Osta Ostavi vio o sam sam peci pecivo vo na zem zemlji lji

i pokušao da stignem velikodušnog velikodušnog darovatelja tih slasnih stvari. Usred neobrađena polja nalazio se imali grm. Pojahao sam oko njega i zaista je ondje stajao dobročinitelj, ali u  posv  posvee zem zemaljs aljsko kom me liku liku.. Bila ila je to mazga azga..

Da, stajala je ovdje i žderala. A što je žderala? Nipošto žemičke koje su tako izvrsno prijale mom plemenitom konju, već slastice, skupe i slatke slatkiše kakve zapadnjačke dame grickaju nakon ručka, a istočnjačke ljepotice čitavog dana. Po treći  put  put sam sam skoč skočio io s ko konj nja. a. Mazg Mazgaa po pogl gled edaa na najp jpri rije je men ene, e, zati zatim m vran vranca ca,, a on onda da se po posv svee mirno okrenu u stranu kao da nije svjesna nikakve krivnje i kao da nema ni najmanje nem milos ilosrd rdno no suds sudski ki ka kažn žnja java va.. Ili Ili se mož ožda da razumijevanja za to da se pronevjeren je ne  pouz  pouzda dala la u pozn poznat atee olak olakot otne ne okol okolno nost sti? i? Meni Meni je bilo bilo svej svejed edno no jer jer nepo nepozn znav avan anje je zako zakona na

ne štiti pred kaznom. Počeo sam dakle pobliže ispitivati tu stvar sa slasticama. Mazga je na leđima nosila neobičnu napravu, upola tovarno, upola žensko sedlo. S obje strane sedla bila je pričvršćena po jedna košara. Njihov je sadržaj za vrijeme trka olabavio i jedan se njegov dio rasuo po zemlji. A mazga se zatim zaletila usred grmlja gdje je stala dok su se uzde vukle za njom.

Ondje je još uvijek bila zapletena, prava slika uhvaćenog zločinca. Ja sam pak bio osvetnička pravda. Zločinac je žvakao slastice! Zar je možda umišljao sebi da se proći  bez  bez kazn kaznee jer jer vjer vjeroj ojat atno no nije nije post postup upio io u zloj zloj namj namjer eri? i? Takv Takvee dosk dosko očice morao sam istjerati iz njega.

Obje košare strgle su se s mazginih leđa pa su sad ležale na tlu kraj ostataka nekadašnjeg sadržaja. Jahaćim bičem opalio sam mazgu po njezinoj njezinoj usnuloj savjesti da

 je zapa zapanj njen enoo skoč skočil ilaa u stra stranu nu i po pogl gled edal alaa me vrte vrteći ći prit pritom om ušim ušimaa ka kaoo da mi ne nešt štoo  pred  predba bacu cuje je.. Onda sam je oslobodio i odveo u stranu te čvrsto vezao. Sad sam spasio bar one slatkiše što su preostali. Pitao sam se: je li mazga sama ili  još  još s ne neki kim m tko tko se momen omenta taln lnoo ne nalazi tu? Bio sam spreman da prihvatim ovu drugu mogućnost. No možda je s njom bilo neko žensko biće? Ni na na sedlu ni na mazgi nije se moglo pronaći nešto pouzdano o tome. Jedna je stvar međutim bila neosporna: ako je netko jahao mazgu ona ga je sigurno izbacila sa sedla. Gdje li se sad nalazi? Morao sam se vratiti natrag da potražim trag. Učinio sam to bez oklijevanja. Prije nisam na to pazio, a sad sam jasno zamijetio mazgine tragove. Ubrzo su skrenuli s ravnog smjera na desno prema onom trnjaku iz kojega sam čuo onaj mukli zov dok se urar nalazio još kraj mene.

Sad ga opet začuh. Zvučao je, kako već rekoh, kao da doziva zazidani čovjek. Požurio sam bliže i pred šikarom skočih s konja. Sastojala se od samih vitica kupina i malina i činilo se da je nepro neprohodna.  — U  — U pomoć, u pomoć! — čuo — čuo sam sad prilično jasno.  Tko je tu? —  upitah.  upitah.  —  Tko  glasio je odgovor.  — Čileka!  — Čileka! —  glasio Bio je to ženski glas. I ime, koje znači »Jagoda«, reklo mi je da se radi o ženskom  bić  biću.  —  Odmah,  Odmah, odmah! —  odgovorih.  odgovorih. Potrčao sam po rubu trn jaka  jaka i na naša šaoo mjest jestoo na ko koje jem m je bio bio izvr izvrše šenn prod prodor  or . Tu je  bar  bar do done nekl klee bio bio utrt utrt pu put.t. Prob Probio io sam sam se da dalj ljee po pom mažuć ažućii sebi sebi no nože žem m i na naša šaoo se na rubu rubu udubine u obliku lijevka, ali ona nije, nije, kao što sam to očekivao, bila ispunjena trnjem, već ćilimovima i sličnim stvarima. Ovdje na toj strani je mazga ušla, a prijeko je opet izašla.  Na dn dnuu lije lijevk vka, a, na mek ekoj oj po podl dloz ozi,i, sjed sjedil ilaa je ne neka ka žena žena,, tako tako de debe bela la da slič slične ne u cije cijelo lom m svom životu još nisam ugledao.  neprekidno je vikala.  — U  — U pomoć, u pomoć —  neprekidno Ali čim me je ugledala, oštro zakrešti i pokrije lice uglom čilima.  — Št  — Što se ovdje dogodilo? —  upitah.  upitah.  — Odlazi odavde! Moja koprena, moja koprena! Zvala je u pomoć, ali me je ipak ipak potjerala jer nije imala vela na licu. Kad sam tačnije pogledao, opazih krpe prijeko potrebnog vela na trnju.  doviknuh ženi.  — Evo,  — Evo, uzmi moj džepni rupčić! —  dovi  — Okreni  — Okreni se, okreni se posve! Poslušao sam je.  Sad se opet okreni! —  zapovjedi  zapovjedi ona malo k kasnije. asnije.  —  Sad Kad sam se sad ponovo okrenuo prema njoj bila je pokrila lice mojim rupčićem  potp  potpun uno o nepotrebno jer sam unatoč toga vidio da je tamnocrveno s mlohavim, obješenim obrazima. Da je Čileka bila muškarac i da se pojavila na natjecanju n atjecanju u rvanju, ona bi već samom pojavom isključila iz natjecanja sve ostale rvače, ali pošto je bila dama, ja je kao dobro odgojen čovjek ne želim potanje opisivati. Istočnjak mjeri ljepotu žene prema jednadžbi: kvadrat polumjera puta Pi,  pom  pomno nože ženo no s kv kvad adra rato tom m po polu lum mjera jera da daje je,, izra izraže ženo no u milim ilimet etri rim ma, ku kubn bnii ko kori rije jenn stup stupnj njaa

ljepote. Prema toj jednadžbi sadržavala je udubina okružena tornjem blago neizmjerne vrijednosti.

Čileka je bila odjevena u plavi ogrtač kratkih rukava koji je nešto malo stradao uslijed trnja. Iz tih kratkih rukava virio je par veoma dugačkih, jarko crvenih rukavica, očito izvrsno rađenih jer su se pnilagođavale šaci i ruci bez ijednog i jednog nabora. Ženi je, ne znam kako, uspjelo da probuši ruku kroz moj rupćić. Kroz tu rupu me  je ne neko ko vrij vrijem emee prom promat atra rala la,, a on onda da tešk teškoo i grom gromov ovit itoo uz uzda dahn hnee i up upit ita: a:  Stranče, hoćeš li me spasiti?  —  Stran  — Hoću  — Hoću —  uljudno  uljudno odgovorih.  — Možeš  — Možeš li me nositi? Strašno sam se preplašio, ali onda se pok ušah ušah svladati i upitah:  Mora li to biti?  —  Mora  —  Mora.  Mora.  — Zar  — Zar ne možeš hodati?  Ne mogu — zastenje  —  Ne  — zastenje debela žena.  Jesi li se ozlijedila?  —  Jesi  Jesam.  —  Jesam.  —  Gdje?  Gdje?  —  Ne  Ne znam.  — Ta  — Ta to moraš osjetiti!  — Osjećam  — Osjećam posvuda — ustvrdi — ustvrdi »jagoda«.  — Jesi  — Jesi li već pokušala da ustaneš ?  Nisam.  —  Nisam.  — Zašto?  — Zašto?  Ne mogu.  —  Ne  — Samo  — Samo mirno pokušaj! Ja ću ti pomoći. Jama je do ćilimova bila duboka samo metar. Skočio sam dolje i »pružio joj ruku, ali ona glasno vikne:

 —  Nesr  Nesreć eća, a, ne nesr sreć eća! a! Ne do doti tiči či me! Nisa Nisam m od odje jeve vena na..  —  Gdje  Gdje nisi odjevena? —  upitah  upitah začuđeno.  Ovdje na rukama.  —  Ovdje  — Pa  — Pa imaš rukavice!  Rukavice? Stranče, jesi li slijep? To je samo crvena krapova boja!  —  Rukavice? I zaista, ova »jagoda« koja je sjedila usred kupina i malina, nije imala rukavica. Ruke su joj od krapovoga crvenila bile jarko crvene. Da, sad sam shvatio zašto je ta tobožnja tkanina tako sjajno i bez nabora pristajala. Ali istodobno sam shvatio i nešto drugo: gospođa »Jagoda« 'bila je pekarica. Imala je crvene ruke pa je dakle bila i bojadisarka. Preda mnom se nalazila žena  boja  bojadi disa sara ra Gošaka koga sam želio pohoditi, ona dobra žena koja je štitila svoju kćer dok se ova razgovarala sa svojim udvaračem. udvaračem. O dobra moja jagodo! Čovjek čiju si ljubav zaštitila pod svojim materinjim krilima smatrao te je jedva pred sa t žabom, debelom žabom, a tvoj glas koji zaziva u  pom  pomoć glas glasom om gu guba bavice, prek  prekri rive vene ne ljep ljeplj ljiv ivim im brad bradav avic icam ama! a! Zar Zar ljub ljubav av ne rasp raspol olaž ažee

 jačom sposobnošću naslućivanja? Ne umije li ona naslutiti i osjetiti blizinu svoje zaštitnice?

 — Ali kako da te podignem ako mi ne dopuštaš da te dotak nem?  — Podupri me sa stražnje strane! Obišao sam je u polukrugu tako da sam joj zašao s leđa i podbočio je rukama.  —  Ne, ne, ja sam škakljiva! — zakriješti ona tako glasno da sam od prepasti ustuknuo.  —  Gdje da te onda primam? —  zbunjeno upitah.  —  Ne znam.  —  Onda moramo drukčije pokušati.  —  A kako?

 — Eno, tamo leži uže. Zaboravili su ga ljudi koji su ovu robu donijeli ovamo. Užetom ću te povući uvis.  — Ali valjda me nećeš povući za vrat? —  prestraši se debela žena.  —  Neću. Ovit ću ti ga oko bokova.  —  Pokušaj! Donio sam uže, ovio ga Čileki oko tijela, okrenuo se tako da smo stajali leđa o leđa, sagnuo se, prevukao uže preko ramena i počeo brojiti:  —  Pazi! Jedan —  dva —  tri! Kod »tri« sam se polako uspravio. Uže se napelo i ja ga počeh povlačiti. Nije išlo.  — Pomozi, pomozi, diži se i ti! —  rekoh zasopljeno.  —  Ne mogu, ne mogu. Klizim iz užeta! — zasopče ona još teže od mene. Izvukao sam uže i odahnuo. Nespretne li žene! Uostalom, naslaga čilimova na koje je pala ta golema »jagoda« bila je zaista glatka, a osim toga je sačinjavala kosu ravan. Nipošto nije lako podići takav ter et koji je sam po sebi nepokretan pa moram  priznati da sam, ugledavši bodljikave vitice, došao na jednu zločinačku misao, ali sam je smjesta odbacio od sebe.  —  Nisi li bar primijetila jesi li ranjena? —  upitah je.  —  Ranjena sam — uvjeravala me Čileka.  —  Gdje?  —  Ne znam, posvuda. O Alahu! Što će reći ljudi kad čuju da sam s tobom bila  posve sama?

 —  Ne brini ništa! Nitko neće ništa doznati.  —  Nećeš nikome reći?  —  Neću. Uostalom, ovdje sam stranac.  —  Stranac? Nisi iz ovoga kraja?  —  Nisam.  —  Odakle si onda?  — Daleko odavde sa Zapada.  —  Onda nisi musliman?  —  Nisam.  — Dobro, onda pred tobom ne trebam koprenu. Ne mogu me uvrijediti oči Zapadnjaka koji gleda tisuću žena. Pruži mi ruke!

Pružio sam joj ih i Čileka ih uhvati. Povukao sam i ona se us pravi preda mnom, doduše malo sopćući, ali ipak sretno stojeća na nogama.  — Kako si dugo već ovdje? —  upitah.  —  Oh, vrlo, vrlo dugo!  — A kako si došla ovamo?  — Mazga mi se poplašila. Trnje ju je bolo po nogama.  —  Jesi li jahala na njoj?  —  Jesam. Siromašna, siromašna mazga! Sad mi je bilo žao što sam je smetao u gozbi. Pošteno je zaslužila slatkiše.  — Zašto si na njoj pojahala u ovo trnje? —  upitao sam dalje.  — Htjela sam. . . htjela sam. . . Čileka je još jače pocrvenjela, zašutjevši. Ogledao sam se. Dolje se nalazila prava mala zaliha.  — Či je su to stvari? —  upitah.  —  Ne . . . ne . . . ne znam! —  promuca Čileka.  —  Ali znala si da su ovdje?  —  Nisam.

 — Ja sam šutljiv čovjek, a k tome sam ovdje stranac. Mene se ne moraš bojati. Dobro da te nisam opazio prije kad se uza me nalazio još jedan mladić.  —  Dakle nisi bio sam?  —  Nisam. Uza me je bio neki mladić iz Kabača.  —  Gdje je sada?  — Otišao je kući.  — Znaš li kako se zove?  — Znam. To je bio knjižar Hadži Alija.  —  Taj, ah taj! Ne, Alija ne smije znati što si ovdje vidio. Poznaš li ga dobro?  — Danas sam ga prvi puta sreo ali mi se veoma svidio.  — A kako si me našao?  —  Ugledao sam pecivo na zemlji, a zatim sam otkrio mazgu. Zaplela se o grmlje. Odvezao sam je i krenuo njezinim tragom pa sam tako stigao ovamo.  — Ta mazga je veoma glupa. Sad moram pokupiti pecivo sa zemlje, a ja se tako

teško sagibam. Hoćeš li mi pomoći?  —  Vrlo rado —  uljudno odgovorili.  — Onda dođi!  — Hoće li ići? Hoćeš li se moći ovamo uspeti?  —  Neću. Ali ti ćeš me povući ili gurnuti.  —  Mislio sam da si škakljiva.  — Sad više nisam kad si ti Zapadnjak. Hm! Ta je žena imala neobične živce! Malo sam obišao po tom skladištu ćilimova da ga bolje promotrim, a onda upitah:  —  Spada li ovo mjesto još Košikavaku ili već Džnibašliju?  — Džnibašliju.

 —  Kakav je čovjek vaš kjaja?  —  Ja mu nisam prijateljica —  iskreno odgovori Čileka. Sad sam dosta znao. Sretni slučaj dao mi je u ruke adut pa sam odlučio da ga iskoristim u Alijinu korist.

 — Hoćeš li sa mnom? — upita debela Čileka. — Onda dođi! Povedi me! Otpratio sam je od ćilimova onamo gdje je počinjalo trnje.  — Moja odjeća će zapeti za njega — zajadikuje Čileka.  —  Napravit ću ti mjesta. Nožem ću odrezati trnje.  —  Ne, ne —  bojažljivo odbije bojadisarka. — To ne smiješ!  — Zašto ne smijem?  —  Zabranjeno je.  —  Tko je zabranio?  —  Onaj opaki kjaja. Znao sam što je na stvari. Ovo mjesto bilo je izvrsno skrovište za protuzakonite  poslove njezina muža. Seljani su sigurno smatrali da je gusta i neprohodna, ali mora da je ipak postojao prolaz. Budem li probio široki put kroz nju, onda će se skrovište lako otkriti. Čileka je pokušavala da to spriječi.  —  Kamo si jahala s pecivom?  — U Geldžik. Mazga mi je pobjegla. Čileka je znala da je ta roba donesena ovamo možda u toku posljednje noći pa je, ne mogavši odoljeti radoznalosti, skrenula s puta da je pogleda. Mazgu je odviše daleko zatjerala u trnje i uplašila ju je da je pobjegla, nesrećom ravno kroz trnje, preko one udubine.

 — Odakle dolaziš danas? — upita me Čileka.  — Iz Košikavaka.  —  A kamo si krenuo?  — U Džnibašli i u Kabač.  — Što ćeš u Kabaču?  — Posjetit ću knjižara Hadži Aliju.  —  Zaista? Reci mi, stranče, hoćeš li mi iskazati uslugu?  —  Vrlo rado.  — Htjela bih ti dati nešto za njega.  —  Lijepo.  — Ali nemam ovdje. Morao bi sa mnom poći u moj stan. To mi nije bilo pravo, no ipak rekoh:

 — Mislio sam da kaniš odjahati u Geldžik.  — Sad više ne mogu. Nemam više povjerenja u mazgu. Ali moram ti priznati da moj muž ne smije znati da sam ti dala poruku za Aliju.  — Šutjet ću. Tko je tvoj muž?  — Zove se Bošak te je bojadžija i ekmedžija. Uopće mu neću reći da smo oboje  bili ovdje, a ni ti to nećeš nikome spomenuti. Ta je žena smatrala razumljivim da ću šutjeti. Zatim nastavi:

 — Reći ću svom mužu samo da mi je mazga pobjegla i da me je zbacila, a ti da si  je uhvatio, i da si mene našao na putu. Zatim si me otpratio kući.  — Što da odnesem Aliji?  — To ću ti kasnije reći. A sad hajdemo odavde.  Nije bilo baš lako da tu neobičnu »jagodu« uzdignem iz jame i da je proguram kroz trnje, ali mi je ipak uspjelo.

 — Sad ćeš opet zatvoriti taj prolaz što smo ga ugazili — kratko i određeno zapovjedi Čileka. —  Nitko ne smije znati da se dade proći kroz trnje.  — Oprezna si gospodarica. Imaš pravo. Rekavši to, latio sam se mučnoga posla, pri čemu mi je trnje bolno prodiralo u kožu.  —  Dobro je tako —  pohvali me ona, pošto sam zadaću riješio na njezino zadovoljstvo. — Vrlo si spretan u tome. Hvala ti. Sad ćeš mi dopustiti da sjednem na tvoga konja.

 —  Ne bi li radije pošla pješice?  — Zašto?  —  Na mom konju još nikad nije sjedila žena.  —  Ali, pa ja mu neću ništa nauditi! —  uvjeravala me je ta golema dama.  — Vjerujem ti. Ali pogledaj samo ovo sedlo! Nije načinjeno za nježne ženske udove. Tako je usko da u njemu nećeš naći mjesta.  — Onda ga skini! Uzjahat ću konja na gola leđa. Tamo ima dovoljno mjesta.  —  To bi izisk ivalo odviše vremena. Morao bih voditi konja, a povrh toga ne  bismo mogli skupiti ni tvoje pecivo što ga je mazga prosula po zemlji. Mjesto na kojem sam je svezao nije daleko odavde.

 — Svezao si je? To je dobro. Poći ću dakle pješice ako misliš da je to bolje,  premda bi mi kretanje moglo škoditi. Često u hodu gubim dah pa moram dugo čekati dok mi se vrati. Od hodanja mi snažno lupa srce a onda moram kašljati i kihati i umalo što ne umrem.  Ne odgovorivši ništa, uzeo sam vranca za uzde. Čileka se oprla o moju ruku i mi krenusmo, ali tek što smo prešli tridesetak koraka, poče ona soptati i dahtati.  — Eto vidiš, već je počelo. Moram se bolje oprijeti o tebe. Nemojmo tako žuriti.  Nastavili smo upola sporije od pogreba. Kad smo stigli do mjesta na kojem je

ležala prva zemička, reče ona: — Evo, tu leži jedna frandžela. Poberi je! Pobrao sam je. Malo kasnije ponovi ona: — Eto još jedne frandžele! Poberi je! —  Opet sam je poslušao. Uskoro sam imao punu ruku peciva, morao sam voditi konja, a povrh toga još  podupirati i moju dobru damu. Još malo kasnije zastane ona, izvuče svoju ruku iz moje,  pljasnu dlanovima i vikne:

 — O Alahu! Tu leži cijela hrpa maslenih kolača! Mora da je u glavi te mazge  pravo gnijezdo štakora kad je ove skupe slastice pobacala na zemlju. Poberi ih!  — Vrlo rado. Samo mi najprije reci kamo da ih smjestim. Nemam više mjesta za njih.

 —  Stavi ih u svoj kaftan.

 — Alah! Ne vidiš li koju boju ima moj kaftan?  —  Bijel je. Bijel je kao snijeg na planini. Držim da je nov.  — Tako je. Kaftan je nov i ja sam za njega platio punih dvije stotine pijastera.  — To je dobro. Nipošto ne bih dopustila da se ovi kolačići stave u prljavi kaftan.  — Alah te obdario lijepim smislom za čistoću. Zato mu moraš biti zahvalna cio svoj život jer čistoća je najljepši ukras žene. Ali ja ti kažem da i ja uživam u tom istom  božjem daru. Zaboljela bi me duša a srce bi mi se ispunilo žalošću kad bi svoj lijepi novi ogrtač uprljao mrljama od maslaca.  — Oh, maslac je dobar! Mrlja od maslaca u kaftanu nije sramota. Maslac nije ni riblje ulje ni konjsko salo.

 — Ali nitko neće na tim mrljama vidjeti da potječu od maslaca.  — Gospodine, ti si otmjen čovjek, tebi može biti posve svejedno da li netko mrlje na tvom ogrtaču smatra tragovima maslaca ili ribljeg ulja. Skini kaftan i okreni ga pa se mrlje možda neće ni vidjeti.  — Zar ne znaš da je muškarcu zabranjeno da se razodijeva u prisutnosti žene?  —  Oh, ti si moj prijatelj, moj spasilac, a osim toga ispod ogr tača nosiš kaput i  prsluk.

 — Ipak se ne bih htio ogriješiti o zakone uljudnosti i morala. Dopusti da ovo jelo zavijem u pokrivač sa svoga konja.  — Je li čist?  — Jeste. Svakog ga dana isprašim.  —  Moram se uvjeriti. Stresi ga malo. Cio me je taj prizor beskrajno zabavljao. Posljednjih dana nisam dospio da

isprašim pokrivač. Bio je smotan i pričvršćen iza sedla pa su se na njem jasno razabirali tragovi prašine koja se skupila u toku jučerašnjega jahanja. Otkopčao sam pokrivač i razmotao ga.  —  Stresi ga! — zapovjedi ljupka Čileka.

Poslušao sam je i prašina se uzvinu u cijelom oblaku, ali žena ipak reče:  — Da, čist je. Stavi dakle u njega ove maslene kolače. Savinuo sam pokrivač napravivši od njega vreću da mogu strpati pecivo što sam ga podigao sa zemlje. Tako smo stigli do grmlja u kojem sam privezao mazgu. Ugledavši košare na tlu, Čileka pljesnu rukama i viknu:

 — O Alahu, O Aišo, o Fatimo! Kakvu je nesreću izazvala ova životinja! Obje košare leže na tlu a kraj njih moje najfinije pecivo! Ali gle, nije sve ovdje. Mnogo toga nedostaje. Gdje je?

Čileka me sumnjičavo pogleda.  —  Efendijo, ove su stvari slatke i prijaju vrlo dobro.  —  Vjerujem.  — Voliš li slatkiše?  — Kadšto.  —  Nisi li možda pojeo ovo što ovdje nedostaje?  —  Nisam.  — Reci mi istinu! Neću se ljutiti ako mi platiš.

 —  Nisam ja to pojeo, ljupka Čileko.  —  Ali kud je onda nestalo? Gdje je? Moram svom mužu položiti račun o svakom komadu.

 — Kažem ti da to nije nitko pojeo.  —  Nego što?  — Požderao je! — nasmiješih se.  — Požderao? A tko?  —  Tvoja mazga.  — O nesrećo, o drskosti! Zar zaista misliš da mazga može žderati slatkiše?  —  Zatekao sam je gdje ždere.  — I ti si to vidio svojim očima?  — Svojim vlastitim očima —  uvjeravao sam je.  — A meni nije nikad pokazala da voli slatkiše. Ta licemjerka! Ta lažna svetica! Efendijo, hoćeš li mi učiniti uslugu?  — Jednu jedinu? Nisam li ti već dokazao da ti rado stojim na usluzi?  — Jesi. Učinio si sve što sam od tebe zatražila. A sad učini još nešto. Uzmi bič i tako žestoko opali mazgu po glavi da joj odlete uši.  — To neću učiniti —  usprotivih se.  —  Nećeš? Zašto?  — To bi bilo mučenje životinje.  — Što te se tiče? Je li to tvoja mazga?  —  Nije —  morao sam priznati.  — Tako je. Moja je. A moje vlasništvo mogu mučiti kako god hoću. Udari dakle!  — Oprosti što to ipak ne činim. Jesi li rekla mazgi da ne smije pojesti kolače?  —  Nisam.  — Onda si teško pogriješila. Mazga je pomislila da smije jesti slatkiše jer oni  pripadaju njezinoj gazdarici. Kad je naredni put uzjašiš, nemoj propustiti a da joj to ne kažeš.  — To ću odmah učiniti —  ljutito će pekarica —  pa se nadam da će razumjeti moje riječi. Ona izvuče bič i priđe mazgi k oja ju je nepovjerljivo promatrala i zabrinuto strigla ušima.  — Što si to učinila? —  vikne. — Znaš li što si ti? Kradljivka, velika kradljivka. Evo ti tvoje kazne!

I ona žestoko opali mazgu po glavi.  —  Ti sladokušće! Čileka još jednom opali mazgu.  —  Ti podmukli nitkove! Treći udarac zazuji zrakom, ali činilo se da mazga nije bila do bro odgojena i da nije poštivala svoju gazdaricu. Brzo se okrenu i ritne se objema stražnjim nogama prema  pekarici. To je učinila tako brzo da sam jedva uspio da debelu ženu trgnem u stranu. Sad je sva srdžba iščezla. Čileka je drhtala od straha.  —  Efendijo —  promuca dršćući — što je to učinila? Ritnula se!  —  Jest.

 — Ta mrcina! Ta nezahvalna životinja! Je li me pogodila?  —  Mislim da nije. Boli li te štogod?  — Dakako da me boli. Cijelo moje tijelo je upravo jedna jedina kvrga.  — Jao! Takva kvrga se teško liječi.  —  Jeste, a ipak mi je kao da su me kopita promašila. Nije li tako?  — Držim da sam i ja to opazio.  — Hvala Alahu! Da me je mazga pogodila u prsa bila bih mrtva. A što onda da me je pogodila u lice? Mogla mi je izbiti zub, a možda i sve zube. Nikad više neću udariti tu neman.

 — Imaš pravo. Savjetovao sam ti da je ne udaraš, ali me nisi slušala.  — Jer mazga je moje vlasništvo. Kako se smije usuditi da me riće? — Ali dođi sada! Ne smijemo gubiti vrijeme. Sad ćeš staviti u ove košare sve što je preostalo, a zatim urediti sedlo. Onda ćemo krenuti. Poslušao sam i ovu zapovijed pitajući se kako ću uspjeti da tu tešku ženu dignem u sedlo. Ta morao sam se čestito napregnuti da joj pomognem da se uspravi na noge. Kad sam cijelo pecivo smjestio u košare, ona se u neprilici stade ogledavati.  — Što tražiš? —  upitah je.  — Stepenice, male stepenice.  — Stepenice? Odakle da ovdje na otvorenom polju smognem stepenice?  —  Ali ja ih trebam da se uspnem na mazgu.  —  Jao! To je zaista zlo. Sad sam se i ja stao prilično nemoćno ogledavati.  —  Eno — reče Čileka. —  Ondje vidim panj!.Odvedi me onamo! Uspjelo mi je da uz priličan napor podignem debelu ženu na panj, a onda na sedlo. Siromašna mazga umalo da se nije srušila pod tim teretom, ali snaga kao da joj se udvostručila kad je opazila da kreće kući. Ubrzo ugledah izdaleka nekoliko kuća koje su stajale jedna  podalje od druge.

 — Je li to Džnibašli? —  upitah.  —  Nije, to je tek Mali Džnibašli. Ali mi stanujemo ovdje —  odgovori. Stigosmo onamo i projahasmo kraj nekoliko bijednih zgrada dok nismo stigli do

 jedne malo veće kuće. Moja pratilica skrene na stražnju stranu. Ondje se nalazilo nekoliko jama u zemlji u kojima su bile bačve, pune obojenih tekućina. Nalazili smo se dakle u stanu bo jadisara i pekara Bošaka. Amazonka nekoliko puta oštro kriknu, a zatim se otvoriše vrata neke male daščare koja se nalazila u blizini i na njima se pojavi muškarac ptičjega lica. Čitava njegova odjeća sastojala se od neke vrste gaćica za kupanje. Nije me međutim iznenadilo to, već boja njegove kože. Tijelo mu je sjalo u svim bojama od posve tamno smeđe pa do jarko narančaste. Pri tome se taj čovjek držao tako ozbiljno i hladnokrvno kao da su te boje nešto posve obično.  —  Sigirdžik, moje stepenice! — zapovjedi pekarica. Sigirdžik znači čvorak. Tako se zvao taj čovjek. Vjerojatno je to bio nadimak od šale. Hm, uostalom, postoje i šareni čvorci kako to zna svaki poznavalac ptica. Onaj čovjek dostojanstveno uđe kroz

stražnja vrata u kuću pa zaista iznese iz nje male stepenice i postavi ih kraj mazge. Jahačica siđe.  — Što radi moj gospodar? —  upita ona.  —  Ne znam —  glasio je odgovor.  — Pa ipak mora nešto raditi.  —  Ne mora.  —  Budalo! Gdje je?  —  Ne znam — kratko odvrati pomoćnik.  —  Ta sigurno je kod kuće.  —  Nije.  — Dakle otišao je?  —  Jeste.  — Zašto to nisi odmah rekao? Odvedi mazgu. Šareni čovjek je tako ozbiljno odgovarao kao da se radi o vrlo važnim stvarima. Uzme mazgu za uzde i krenu dalje.  —  Najprije skini teret! —  viknu ona. Pomoćnik kimne glavom u znak da ju je razumio pa se lati posla.  — Uđi sa mnom u kuću, efendijo! —  pozove me ona. Privezao sam konja za kolčić zaboden u zemlju i krenuo za njom. Odmah osjetih snažan miris maslaca i vruće

lužine. Lijevo opazih uređaj koji sam smatrao krušnom peći jer se u kući sigurno nije mogla nalaziti jazavčeva jazbina. Desno su vodila vrata u sobu. Kad smo ušli, nađoh se sučelici živoj, iako pomlađenoj slici moje »jagode«. Nije  bilo nikakve sumnje da joj je to bila kći. Djevojka je bila odjevena u laganu bugarsku narodnu nošnju, ali je gotovo  jednako kao i njezina majka imala onu najveću ljepotu istočnjačke žene, gojaznost. Stajala je pred nekoliko zdjela s mlije kom s kojeg je skidala kožu i trpala je u širom otvorena usta.

 — Ikbalo, što radiš? —  upita je majka.  — Skidam kožu s mlijeka —  odgovori djevojka.  — A kuda je stavljaš?  —  U usta.  — Tu kožu s mlijeka treba da staviš na tanjur ili u lonac, a ne u usta.  — Što ću kad mi tako prija! Priznajem da je to bio valjani razlog. Majka ga je također prihvatila jer je prišla djevojci, nježno je potapšala po punom obrazu i rekla joj:  —  Ti pohlepnice! Tusta pohlepnica me začuđeno pogleda pa joj majka odmah razjasni:  — Taj efendija se želi kod nas odmoriti.  — Zašto?  —  Umoran je.  —  Neka leži vani u travi. Kako možeš bez koprene razgovarati sa strancem i dovesti ga k meni, premda znaš da ja u kući ne nosim vela?  —  Oh, on je moj spasilac!

 —  Zar si bila u opasnosti?  —  U velikoj opasnosti. Kćerka me pogleda manje strogo a zatim se okrenu majci:  —  Nikako se nisi mogla još vratiti. Mora da ti se putem nešto dogodilo.  — Zaista mi se nešto dogodilo.  — A što to? — začuđeno će Ikbala.  —  Nesreća. Nisam mislila na to da je danas jedan od pedeset nesretnih dana u godini jer bih inače ostala kod kuće. Tek što sam pola sata jahala kad se preda mnom otvori zemlja . . .  —  O Alahu! —  prestrašeno viknu kći.  —  . . . iz nje se uzdignu modri dim —  nastavi Čileka.  —  Jao!  —  . . . a iz tog dima izađe duh, sablast, pa pruži prema meni stotinu i četrdeset ruku . . .  — Alah te zaštitio! Na svijetu ima mnogo opakih sablasti!  —  Tako je, dijete moje. Moja mazga se isto tako poplašila kao i ja i pobjegla što

 je brže mogla. Ti znaš da sam ja dobra jahačica, ali ipak sam pala s nje.  — Kakve li nesreće! Je li mazga pobjegla?  — Nije. Dojahao je ovaj efendija, uhvatio mazgu, mene podigao sa zemlje i otpratio me kući. Gdje je tvoj otac?  — Otišao je u selo.  — Što će ondje?  — Otišao je da kupi grožđica i badema.  — Je li rekao kad će se vratiti?  — Rekao je da neće dugo ostati vani.  — Onda posluži ovog efendiju dok se on ne vrati. Moram obući drugu haljinu. Čileka je upravo htjela da izađe na druga vrata, ali je njezina kći uhvati za rukav.  —  Najprije mi reci što je bilo s duhom.  —  Nemam vremena. Pitaj efendiju, on će ti reći sve. Rekavši to, lukava žena umaknu prepustivši meni da završim bajku o duhovima. Ja sam već kod prvih riječi, što ih je majka izmijenila s kćer kom, sjeo na rogožinu. Mlada »jagoda« ostala je sa mnom na samu. Očito je bila u neprilici. Nakon male šutnje započe:  —  Jesi li gladan, efendijo?  —  Nisam, dijete moje.  — Ali sigurno si žedan,  — Vruće je. Hoćeš li mi dati gutljaj vode, ti kćeri ljupkosti? Ona posegnu za  jednom od onih zdjela s mlijekom s kojih je maločas svojim nježnim prstima skinula kožu pa mi pruži zdjelu.  —  Evo ti kravljega mlijeka! Svježe je i prijat će ti. Ili možda više voliš kozje?  — Jesi li već i s kozjeg mlijeka skinula kožu?  — Jesam. Sama sam to učinila.

 — Onda mi daj vode! Mlijeko pijem samo onda ako je koža još na njemu. Punašna djevojka izađe i donese mi glineni krčag pun vode koja je upravo tako mirisala i izgledala kao da je u njoj bila oprana stara vrećica za duhan ili kakav prljavi  pas.

 —  Odakle si zagrabila tu vodu? — sumnjičavo je upitah.  — Iz korita za miješanje tijesta —  glasio je odgovor.  — Zar nemaš druge vode?  — Imam. Nedaleko kuće teče potok.  —  Ne možeš li mi odande donijeti vode?  — Mogla bih, efendijo, ali hoćeš li je ti piti?  — Zašto je ne bih pio?  — U njoj su žabe i gubavice krupne kao jež kad se dobro ugoji.  —  Zar nemate u blizini bunar?  —  Imamo, ali u njemu su vodozemci, dugačk i i krupni kao jegulje.  — Jao! Onda radije uopće neću piti.  — Mogla bih ti donijeti dobroga voćnog soka, efendijo.  —  Je li zaista dobar?  — Sladak je kao šećer i med.  — Onda te molim da mi ga doneseš. Ikbala ponovo ode. Uskoro se vratila noseći u izdubljenoj tikvi tekućinu koja je  po svemu izgledala opasna za život. Omirisao sam je i to me je još učvrstilo u namjeri da  budem krajnje oprezan. .

 — Od kakvoga voća je napravljen ovaj sok? —  upitah.  — Od dudova, oskoruša i limunova. Kao začin su mu dodane žute gljive, a zaslađen je sirupom. Osvježit će te i ojačati kao rajsko piće. Dakle, dudovi koji su sami po sebi ogavnoga okusa, oskoruše kojima se hrane zimovke i druge ptice i kiseli limunovi! Začinjeno žutim gljivama i oslađeno šećerom. Okus se dade zamisliti, a djelovanje naslutiti. Tu bi me očekivao neumitni proljev ili nešto slično. Ali bio sam zaista žedan pa sam podigao tikvu na usne, zatvorio oči i nekoliko puta povukao. Djevojka me međutim smjesta uhvati za ruku.  —  Stoj, stoj! —  viknu. —  Samo jedan gutljaj, samo jedan gutljaj!  — Zašto? —  upitah. Tek kad sam spustio posudu, osjetih kako odvratan okus ima to piće.  — Dobit ćeš strašne grčeve u želucu, strašne grčeve! —  prizna Ikbala.  — Zašto mi onda to daješ?  —  Oh, sok je dobar, ali čovjek smije popiti samo jedan gutljaj, Evo ovako. Pripazi!

Ikbala uze tikvu pa zaista srčući gutne iz nje jedan polagani, dugačak gutljaj. Lice  joj se pri tome raširilo kao da pije nebeski nektar. Međutim, budući da je moj želudac uvijek bio zaista izvrstan, nije taj pokušaj umorstva što ga je izvela lijepa pekarova kći imao nikakvih posljedica.

Djevojka postavi tikvu na pod i odmah joj priđe neki stari mačak koji je dotad ležao u kutu pa najprije mudro i oprezno umoči brkove u voćni sok, zamišljeno strese

glavom, a onda ga ipak poče lizati, isprva polako i s nepovjerenjem, a zatim s očitim užitkom.  — Pij, mačkice moja — reče lijepa Pomakinja i pogladi ga.  —  Stoj, stoj —  viknuh i to tako glasno da se Ikbala prestrašeno trgnula.  — Što je, zašto tako vičeš? —  upita.  —  Nemoj svom ljubimcu dopustiti da pije taj sok!  — Zašto ne?  — Dobit će grčeve u želucu.  —  Neće. On je već navikao na voćni sok.  — Znači da ga češće pije.  —  Tako je.  —  Iz ove iste tikve?  — Da. Tek maločas je pio iz nje, moj dobri, moj dragi mačak! Dakle još i to! Najprije je iz tikve pio njezin ljubimac, zatim ja, a onda Čilekina kći. I ta krasna dirljiva naivnost kojom mi je to rekla! O Ikbala, kako malo su te dosada  preličili običaji zapadne Evrope! Mogao bih se razljutiti, ali sam ipak, daleko od svake osvetoljubivosti, poveo

razgovor o predmetu koji joj je sigurno bio najdraži.  — Zar Hadži Alija također kadšto pije taj voćni sok? To sam pitanje izgovorio posve ravnodušno, ali Ikbala me iznenađeno pogleda.  — Poznaješ li ga, ef endijo?  —  Da, poznajem.  —  Gdje si ga upoznao?  — Putem iz Košikavaka ovamo, i to danas, otprilike prije dva sata. .  —  Je li Alija govorio o meni?  — Jeste. Treba da ti predam njegove pozdrave.  —  Onda ti je rekao da me voli?  —  Priznao mi je to, a rekao mi je i da ti njega voliš.  — Da, istina je. Mi se volimo od srca. Alija se zbog mene vratio iz Arabije.  —  A sad ne smije uopće razgovarati s tobom?  —  Nažalost. Moj otac to ne dopušta.  — Ali tvoja majka je duh zaštitnik koji vas čuva.  —  Da, tako je. Da nema nje, naša bi tuga bila velika kao najviši minaret u cijelom carstvu vladara svih pravovjernih.  — Tvoj otac će sigurno postati prijazniji prema Aliji —  dobacih.

 —  Neće. Mosklan to ne dopušta.  —  Tko je taj Mosklan? — upitah kao da za njega još nisam čuo.  — On trguje konjima, a bavi se još i koječim drugim. Ali ti ga ne poznaš. Otac me želi prisiliti da se udam za njega.  — Ima li taj čovjek još kakvo drugo ime? —  upitah je. Ikbala je oklijevala s odgovorom.

 — Možeš biti iskrena sa mnom. Ja sam ti zaista sklon —  dobacih.  — Ne, Mosklan nema nikakvog drugog imena —  izjavi ona.

 — To veliš samo zato jer se bojiš i njega i svoga oca.  —  O ne! Zaista ne znam za neko drugo njegovo ime.  —  No, nisi li nikad vidjela čovjeka koji se zove Pimosa i potječe iz Lopatice? Djevojka se smete i upita mucajući:  —  A gdje sam ga mogla vidjeti?  — Ovdje, kod vas, u ovoj kući.  —  Nisam. Varaš se, efendijo.  —  Onda sam se prevario, a to nije dobro za tebe.  —  Nije dobro? Zašto?  — Da ti znaš tko je taj Pimosa i čime se bavi, mogao bih nagovoriti tvoga oca da te dade Hadži Aliji za ženu.  —  Kako bi to moglo biti?  —  No, priznat ću ti da sam došao ovamo da te vidim. Preduzeo sam sebi da ću, ako mi se dopadneš, odjahati k Aliji da ga dovedem tvome ocu kao zeta.  — To nije moguće! — žalosno će djevojka.  —  Naprotiv! Posve je lako moguće.  —  Kako bi to izveo?  — To ti sad ne mogu reći jer nisi iskrena. Htio sam prisiliti tvoga oca da još danas  pristane na vaš brak. Još danas, razumiješ li?  — I ti misliš da bi moj otac pristao?  — Da, posve sigurno. Ali ti nemaš povjerenja u mene pa sam ovdje izlišan. Odmah ću krenuti dalje. Htio sam ustati, ali djevojka priskoči i zadrži me.  — Efendijo, ostani sjediti! Tko si ti da smatraš da ćeš imati takvu vlast nad mojim ocem?

 — Ja sam efendija sa Zapada. Stojim u padišahovoj sjeni i mogu, ako hoću,  prisiliti tvoga oca da se pomiri s tvojom sklonosti prema Aliji. Međutim, sad nemam vremena. Moram otići!  — Ostani ovdje! Bit ću iskrena s tobom.  — To bi bilo pametno. U tvoju korist. Reci mi dakle poznaješ li onog Pimosu?  — Da, poznajem ga. Oprosti mi što sam maločas drukčije rekla.  — Opraštam ti. Znam da si to morala poreći iz o bzira prema svom ocu.  — Ali možeš li mi obećati da mu nećeš naškoditi?  — Obećajem! —  izjavih. —  A sad mi reci tko je taj Pimosa?  — On se ne zove Pimosa, već se katkad samo tako naziva. To je onaj Mosklan čijom ženom bih imala postati.  — To sam već znao. Čime se on još bavi, osim trgovinom konjima?  — Krijumčar je, a istodobno je i Žutov glasnik.  — Je li ga Žuti već kada poslao tvome ocu?  —  Jeste, efendijo.  —  U kojoj stvari?  —  To ne znam.  — Tvoj otac je krijumčar?

 —  Nije.  —  Reci mi istinu.  — On nije krijumčar. Ali krijumčari dolaze k njemu i onda. .  —  No? I onda . . .  —  . . . i onda otac ima uvijek mnogo robe.  —  . . . gdje? Ovdje u kući?  —  Ne, već vani na polju.  —  Na kojem mjestu?  — To ne smijem reći. Majka i ja smo se morale zakleti da nećemo ništa odati.  —  I ne trebaš odati jer ja i onako poznajem to mjesto isto tako dobro kao i ti.  — To nije moguće, efendijo. Ta ti si ovdje potpuno nepoznat.  — Pa ipak ga poznajem. To je ona jama vani u trnjaku. Ikbala začuđeno pljesnu rukama i viknu:

 — O Alah! Zaista znaš!  —  Vidiš li? Upravo danas ima ondje mnogo robe.  —  Jesi li je vidio?  — Jesam. Sami ćilimovi — nasmiješih se.  — Zaista, zaista, ti to znaš! Tko ti je odao to mjesto?  —  Nitko. Odakle su ti ćilimovi?  — Stigli su brodom preko mora. Iskrcani su u Makriju, a odande su na mazgama  preneseni u Gumurdžinu i dalje k nama.  —  A kamo treba da se otpreme?  — Prenijet će ih u Sofiju, a odande dalje, ne znam.  —  Sudjeluje li i Žut u tom krijumčarenju?  —  Ne sudjeluje. Glavni vođa je neki silakdžija iz Ismilana.  — Ah tako! Taj čovjek drži i kavanu?  —  Jeste —  potvrdi lijepa Pomakinja razrogačivši oči.  —  I stanuje u ulici koja vodi u selo Catak.  — Efendijo, poznaješ li i njega?  — Čuo sam za njega. Znaš li kako se zove?  —  Deselim.  — Dolazi li kadšto k vama? —  upitah dalje.  — Vrlo često. Doći će danas ili sutra.  —  Vjerojatno z bog ćilimova koji leže vani na polju?  —  Tako je. Treba ih otpremiti.  — Hoće li Deselim dovesti sa sobom potrebne ljude?  —  Nekolicinu će dovesti, a ostali stanuju ovdje u blizini.  — U Džnibašliju?  —  Ovdje i u susjednim mjestima.  — Tko će ih skupiti.  —  Moj otac.  —  Pa valjda ne on sam.  —  Ne, već će poslati našeg pomoćnika koji poznaje sve pouzdanike.

 — To je onaj čovjek koji je tvojoj majci pomogao da siđe s mazge?  —  Tako je. Lice mu je premazano svim bojama. Vrlo je lukav i hrabar čovjek. Ali čuj! Netko dolazi! Vani pred ulazom čulo se neobično soptanje i stenjanje.  —  To je moj otac — šapne Ikbala. —  Nemoj dopustiti da primijeti kako sam govorila s tobom.

Čas kasnije iščezla je u susjednoj prostoriji kamo je bila otišla i njezina majka.

 Đ

Č 

OSTAO sam posve sam u sobi, ne računajući mačka koji se opet povukao u kut. To mi nije bilo drago, ali nisam mogao ništa učiniti. Čuo sam nekoliko teških koraka, uzdaha i onda uđe gospodar kuće. Umalo se nisam prestrašio kad sam ga ugledao. Bio je gotovo isto tako debeo kao i visok pa se morao progurati kroz vrata. Nosio je bugarsku odjeću. Njegove hlače i njegova tunika te kratki ogrtač s rukavima bili su od vunene tkanine, dok Turčin ljeti nosi lanenu ili pamučnu tkaninu, laku i s mnogo nabora. Pekarove noge bile su prema  bugarskom običaju ovijene debelim trakama. Bugari i Pomaci ne vole nositi drugu obuću. Ta ga je odjeća još više iznakazila. Kratki ogrtač, trakama ovi jene noge, gotovo  pola metra visoki pojas ovijen oko trbuha, činili su ga još mnogo debljim i bezobličnijim nego što je zapravo bio. K tome je Bošak brijao glavu. Samo odozgo usred tjemena ostavio je dugačak uvojak kose koji je visio na zatiljak spleten u dva per čina. Nije nosio fes, već umjesto njega kapicu zabačenu na zatiljak, a u ruci je držao zauzlani rubac s nekoliko papirnatih vrećica. Kad bi netko upitao koje je boje bila njegova odjeća, ne bih mu to mogao reći. Sigurno je da je nekad postojala jedna temeljna boja, ali preko nje su se pružale pruge i mrlje svih mogućih boja, tako da se ona prava nije više razabirala. Vidjelo se samo da je taj čovjek jednostavno u odjeću otirao prste, bez obzira je li ih zaprljao pri miješanju tijesta ili bojadisanju.

Ruke su mu izgledale kao da je pomiješao prašinu s uljem i time premazao prste. Podlaktice nisam vidio. Vjerojatno su bile slične »jagodinim« čiji sam premaz u prvi čas smatrao rukavicama. A sad lice! Bilo je upravo jedinstveno. Očito je Bošak imao dvije ili tri navike koje se nisu slagale s njegovim po slom: šmrkao je duhan, volio je trti oči i češkati se iza

ušiju jer su mu nos, te predio oko očaju i ušiju bili premazani takoreći crnom tintom,  pekmezom od šljiva, malinovim sokom, žutanjkom i smrvljenom kredom. Kad istočnjačka ljepotica premaže trepavice kolom to daje njezinom pogledu neku neobičnu zamišljenu oštrinu. Činilo se da je pekar uvjeren da i on postaje lijep  pomoću spomenutih boja. Vjero jatno zbog toga, ili iz lijenosti — on već odavno nije umio svoje lice.

Bilo je zaista šaljivo s kakvim me je čuđenjem pogledao dok sam ja mirno ostao sjediti. Čelo mu se uzdiglo, usta širom otvorila, a uši ,kao da su mu se povukle prema natrag.

 —  Grom i pakao! Više nije uspio izustiti. Zasoptao je. Možda zbog pomanjkanja zraka ili od  prepasti.

 —  Dobro jutro! —  pozdravih ga polako ustajući.  — Što hoćeš ovdje? Što tražiš ovdje? —  prasnu debeljko.  —  Tebe —  odgovorih kratko.

 —  Mene? —  upita kao da ne vjeruje.  —  Da, tebe.  — Sigurno me zamjenjuješ s nekim.  — Teško. Tebe će svatko odmah prepoznati. Činilo se da Bošak ne osjeća uvredu sakrivenu u posljednjim riječima. On upita,  još uvijek u sumnji:  — Kome si pošao?  — Bojadžiji koji je istodobno i ekmekčija a zovu ga Bošak.  —  To sam odista ja.  — Vidiš li da se nisam prevario.  —  Ali rekao si da si me odmah prepoznao! Zar si me već vidio?  —  Nisam.  — Kako me onda možeš prepoznati?  — Po sjajnom dostojanstvu tvoga staleža koje se zapaža na tvom licu. Bojadisar nije ni ovaj put shvatio pravi smisao riječi jer mu se lice razvuklo u široki dobrodušni smiješak.  —  Ti si vrlo uljudan čovjek. Imaš pravo. Moj stalež je veoma važan. Bez nas bi ljudi morali umrijeti od gladi, a mi isto tako dajemo svakoj haljini pravu ljepotu. Šta želiš?  —  Htio bih da razgovaramo o jednom poslu.  — Jesi li možda trgovac brašnom?  —  Nisam.  — Prodaješ boje?  —  Ni to. K tebi me je doveo drugi posao.  — Onda mi reci o njemu nešto potanje!  — Hoću, čim se malo udobnije smjestiš. Skini ogrtač i sjedni k meni!  — Da, to ću učiniti. Počekaj malo! Bošak izađe kroz ona vrata kroz koja su izašle njegova žena i kći. Tu su svakako  bile dvije sobe, jedna iza druge, pa sam prema muklom zvuku glasova, koji su dopirali do mene, razabrao da se obitelj nalazi u stražnjoj prostoriji.

Kad se debeljko vratio, stane preda mnom i reče:  — Evo me. Bi li htio nešto pojesti?  —  Ne bih — odgovorih sjećajući se tragova prstiju obrisanih u njegove hlače.  —  Popiti?  —  Hvala.  — Dobro, onda ćemo se porazgovoriti o poslu. Bilo je upravo neopisivo kako je pekar nakon obilnog stenjanja uspio da sjedne na pod sučelice meni. Kad je napokon to učinio, lice mu postade ozbiljno i on glasno  pljesne tustim rukama.

Umalo da mu se nisam nasmijao u lice videći kako nastoji da se vlada poput velikog gospodina koji je navikao na zapovijedanje. Očito su vani čuli njegovo  pljeskanje jer je u sobu ušao bojadisarski pomoćnik koga je Ikbala nazvala lukavim i hrabrim.

Mora da je Bošak, dok se nalazio odostraga u kući, kroz prozor uputio  pomoćnika kako se ima vladati. Ovaj je sad prekrstio ruke na prsima, poklonio se, pa  pogledao svoga gospodara i majstora ponizno očekujući njegove naloge.  —  Donesi lulu — zapovjedi debeljko poput paše s tri bunčuka. Njegov  privremeni rob posluša. Donio je lulu koja je izgledala kao da je dugo ležala u mulju. Zatim izađe, a gospodar izvadi iz pojasa vrećicu s duhanom pa ga nabije u lulu.  — Pušiš li? —  upita.  — Pušim —  odgovorih. Pobojao sam se da će Bošak zapovjediti da mi donesu istu takvu lulu i da će je napuniti iz iste vrećice, ali sam bio ugodno razočaran kad je samo upitao:  — Imaš li žigice?  — Zar nemaš kresiva? —  upitah ga. On me je, naime, kod toga pogledao lukavo ili bolje reći glupo. U onom kraju se ne mogu posvuda dobiti žigice. Možeš pretražiti čitava sela, a da ih ne nađeš. Čovjek sa žigicama redovito je otmjen. Pekar je svakako htio da vidi spadam li i ja među njih. Zato sam mu tako i odgovorio.  —  Morao bih opet ustati — reče on. —  Na tebi vidim da imaš žigice.  —  Kako to možeš vidjeti?

 — Po čitavoj tvojoj odjeći. Bogat si. Da je rekao: čišći si od mene, imao bi pravo. Posegnuo sam za pojas, izvukao kutijicu s voštanim žigicama i dao mu jednu. On je začuđeno pogledao.  — To nije drvena žigica.  —  Nije. Ne volim drvene.  —  To je vosak?  —  Jest. Pogodio si.  —  Unutra je stijenj?  —  Dakako.  — Čudno, zaista čudno. Svijeća za pripaljivanje duhana! To još nisam vidio. Ne  bi li mi odmah poklonao cijeli omot?

Upravo je nevjerojatno kakav dojam može često polučiti takva sitnica. Odlučio sam da iskoristim tu priliku.

 — Ove žigice imaju za me veliku vrijednost —  odgovorih. — Možda ću ti ih  pokloniti, budem li zadovoljan s našim razgovorom.  — Onda počnimo. Ali najprije ću pripaliti lulu. Kad je to obavio, opazih da bojadisar ne puši baš loš duhan.  —  Tako, sad možemo razgovarati —  dobaci. —  Najprije reci tko si.  — Svakako moraš znati s kim govoriš. Ali možda će biti bol je da ti svoje ime reknem kasnije.

 — Zašto?  — Posao, o kojem se želim s tobom porazgovarati, nije običan. On zahtijeva lukavost i šutljivost, a ja još ne znam raspolažeš li ti tim svojstvima.  — Ah, sad naslućujem što si.  — Što?

 — Ti se baviš tajnom trgovinom — nasmiješi se Bošak i lukavo mi namigne.  — Hm. Možda i nisi baš pogriješio. Jeftino bih htio prodati robu koja je inače veoma skupa.  — Što to? —  upita debeljko i nagnu se k meni.

 — Ćilimovi  — Ah, ćilimovi! Oni su uvijek mogu prodati. Ali ikakvi ćilimovi?  —  Prava roba iz Smirne.  —  Alah! Koliko?  —  Otprilike stotinu komada.  — Kako ih želiš prodati?  — Sve poprijeko. Tražim po komadu trideset pijastera. Bošak izvadi lulu iz usta,  položi je na pod i pljesnu rukama.  — Trideset pijastera? Zaista trideset?  —  Ne više.  — I pravi ćilimovi iz Smirne?  —  Svakako.  —  Mogu li ih vidjeti?  —  Razumljivo je da ih kupac mora najprije vidjeti.  —  Gdje su?  — Zar zaista misliš da ću to odati prije nego što znam da je ku pac siguran?  —  Vrlo si oprezan. Reci mi bar nalazi li se to mjesto s ćilimovima daleko?  —  Ne nalazi.  —  Zatim mi reci zašto se obraćaš upravo meni?  — Ti si bojadisar, dakle stručnjak, pa ćeš moći prosuditi ima li moja roba zaista  pravu boju.  —  To je istina —  polaskano odvrati on.

 — Zato sam došao k tebi. Ne računam s time da ćeš sam kupiti ćilimove nego možda poznaš nekoga tko bi bio spreman da prihvati tako povoljan posao.  —  Nisi baš krivo naslutio.  — Znači da poznaš kupca?  —  Poznam jednoga — naglasi Bošak, namignuvši.  — A taj može platiti u gotovom? Tko je to?  — Jedan oružar.  — Jao! Oružar teško da će kupiti tako veliku količinu ćilimova.  — Onaj čovjek, kojeg sam spomenuo, može ih kupiti. On je istodobno kavanar i umije prodavati robu.  —  Gde stanuje?  —  U Ismilanu.  —  To je neugodno. Donde je vrlo daleko.

 —  Ništa ne smeta. Taj čovjek će danas ili sutra doći k meni.  — Do sutra ne mogu čekati.  — Zašto ne?  — To možeš i sam zamisliti.

 —  Kako?  — Ako tako jeftino prodajem tako skupu robu, onda mora da je tu nešto po srijedi.

 —  Hm, dakako —  prizna debeli pekar.  —  Moram je smjesta prodati jer bih je inače lako mogao izgubiti.  — Jesu li ti ušli u trag? Bošak pri tom stisnu oči, značajno mi namigne i mahnu rukom kao da nekoga hvata, grabi.  —  Ne, nije to —  izjavih. —  Nitko i ne sluti nešto o onome što namjeravam. Ali roba se nalazi na mjestu koje je vrlo nesigurno.  —  Onda je otpremi odande.

 —  Neka to učini kupac.  — Zar je čovjek kod koga si spremio robu nepouzdan?  —  Nisam je spremio kod nikog.  —  Nisi? A gdje si je onda spremio?  —  Na otvorenom polju.  — Alah akbar. Kako si došao na tu zamisao?  —  Nisam ja došao na nju, već drugi.  —  Ali ti si to dopustio.  —  Nisam ni to. Nikad mi ne bi palo na um da toliku vrijednost tako lakoumno ostavim.

 —  Onda te ne razumijem.  — Razjasnit ću ti to u povjerenju. Dojmio si me se kao čovjek koji neće izdati.  —  Ne, to ne bih nikad učinio! — stane me uvjeravati Bošak položivši ruku na srce.

 — Dobro. Vjerujem. Držim da se i ti slažeš sa mnom da je trideset pijastera vrlo malo.

 —  Hm! To ne mogu još sad reći jer ćilimove nisam vidio.  — Kažem ti da je cijena vrlo niska. Nitko ih neće tako jeftino prodati.  — Ali ti mora da si ih još jeftinije kupio.  —  Jesam —  potvrdih.  —  Koliko si platio?  — Čuj, to pitanje nije baš osobito pametno. Nijedan trgovac neće reći koliko uistinu zarađuje ali ja ću, kako rekoh, biti iskren s tobom.  —  No, koliko onda zarađuješ?  — Trideset pijastera, samo trideset pijastera. Bojadisar me zapanjeno pogleda.  —  Na cijeloj zalihi?  — Ta šta misliš! Valjda neću biti glup da se zadovoljim s tako malenom svotom?  Ne, toliko zarađujem na svakom pojedinom ćilimu.  —  To nije moguće. Ti prodaješ komad za trideset pijastera i isto toliko zarađuješ na njemu?  —  Tako je.  —  Onda mora da ti je netko poklonio robu?

 — To nitko ne čini.  — Onda nisam dovoljno pametan.  —  Neka te to ne smeta. Zato sam ja pametniji. Ćilimove nisam kupio a nisam ih ni dobio na poklon. Našao sam ih.  —  Našao? —  promuca on. —  Ali gdje?  —  Ovdje, posve u blizini. Bošak se silno prestraši i stane gutati slinu. Očito se morao jako napregnuti da me upita;

 — Ovdje u blizini? Efendijo, zar je to moguće?  —  Jeste. Ta rekao sam ti.  —  Smijem li znati gdje se nalazi to mjesto?  — Poznaš li put koji vodi u Košikavak?  —  Dakako da ga znam.  —  Taj put vodi kraj nekog grmlja. Prođeš li kraj njega i zakreneš li malo na desno, stići ćeš do udubine u zemlji. Čini se da je potpuno nedostupna jer je okružena gustim trnjakom. To je to mjesto. Ondje leže ćilimovi. Činilo se da se debeljko upravo skamenio. Nije se ni maknuo, samo su mu se prsa nadimala u uzbuđenom disanju. Izdavao ga je dah. Konačno se javi gotovo hropćući;  —  Efendijo, to bi bilo divno!  —  Tako je. Nitko ne bi mogao zamisliti da bi se na otvorenom polju mogla naći zaliha skupih ćilimova. Uostalom, ovdje rijetko pada kiša. Upravo sada je suho godišnje doba pa roba ne može stradati od vlage.  — Ali može od ljudi.  —  Kako to?  —  Mogao bi je netko otkriti.  —  Nikako. Vi ste ovdje prava djeca. Danas radite samo ono što ste radili jučer i  prije. Danas ne želite ništa više znati nego što ste znali već jučer. Ona udubina u tlu je oduvijek slovila kao nedostupna pa teško da bi ikome palo na um da pogleda je li to zaista tačno. Tr nje bode.  —  Ali kako si ušao onamo?  —  Na konju. Ti znaš da jahač ne vlada baš uvijek svojim konjem. Konj se kadšto  poplaši pa pojuri i ti se pri tome nađeš usred trnja.  —  Prokletstvo! —  izmakne se bojadisaru.  —  Kako? — upitah prividno iznenađen. — Ti se ljutiš zbog toga što sam to otkrio?

 —  Ne, nikako! Sjetio sam se samo kako to mora biti neugodno za čovjeka kome  pripadaju te stvari.  —  Trebao ih je bolje sakriti.

 — Ali, efendijo, kako si došao na pomisao da prodaš ćilimove?  —  Ni je li to najbolje što mogu učiniti?  —  Za tebe jeste. Samo —  pripadaju li ćilimovi stvarno tebi?  — Svakako. Našao sam ih.

 — To još nije razlog da ih smatraš svojim vlasništvom. Moraš ih ostaviti pravom vlasniku.

 —  Neka mi se samo javi. Čuvat će se da to ne učini.  — Vlasnik će ih odnijeti.  —  Ili on ili netko drugi. Vrlo bi lako mogao netko naići i biti pametniji od mene.  Ne, prodat ću ih. Bošak se oporavi od prepasti.  —  Sav jetujem ti da to ne učiniš —  opomenu me on. — Zak oniti vlasnik će se već  pobrinuti za to da ne izgubi svoje vlasništvo. Ti bi samo postao kradljivac, a ne izgledaš mi da si takav.

 —  Ne izgledam? Hm! Možda imaš pravo. U pravi čas si izrekao tu riječ. Zaista ne bih htio da budem kradljivac.  —  Dakle ostavi ćeš ćilimove tamo gdje jesu.

 — Ostavit ću ih.  — Obečaješ ?  — Zašto da obećam baš tebi? Jesu li to možda tvoji ćilimovi?  —  Nisu, ali ne bih volio da dužu opteretiš zločinom.  — Ti si pošten čovjek. Zaista mi želiš dobro.  — Tako je. Obećaj dakle da nećeš dirnuti u ćilimove.  — Dobro! Poslušat ću te! Obećajem ti. Bojadisar olakšano odahnu i ponovo posegnu za svojim čibukom.  — Slava Alahu! Spasio sam te s puta grijeha. Pri tome mi se ugasio duhan. Pokloni mi još jednu od tvojih voštanih žigica!  —  Evo! Drago mi je da si me zadr žao na putu poštenja. Iskušenje je bilo veliko. Pobrinut ćemo se za to da mu ne bi netko drugi možda podlegao.  — Kako ćeš to učiniti?  — Prijavit ću nalaz.  —  Alah! Kome?  —  Oblastima. Pekar smjesta ispusti pripaljenu lulu i uzdigne ruku kao da se brani od nečega.  —  To nije potrebno.  — Jest, jest. Sad ću otići kjaji. Neka on zaplijeni ćilimove.  — Što ti pada na um? Vlasnik će već doći po ćilimove.  — To ne može izmijeniti moju odluku. Dužnost mi je da tu stvar prijavim.  —  Nipošto! Sve se to tebe ne tiče.  —  Na protiv, mnogo me se tiče. Tko otkrije zločin mora ga pri javiti.  — Zašto bi se ovdje radilo o zločinu?  — Čestit čovjek ne sakriva svoje vlasništvo u polju. Budi siguran da to ne čini. Uostalom, slutim kome su namijenjeni ćilimovi.  — Sigurno se varaš.  —  Nikako, posve sam siguran u to.  — A tko bi trebao biti taj čovjek?  — Onaj isti koga si mi maločas predložio kao kupca.

 — Misliš li oružara?  — Tako je. Baš njega.  — Oh, taj čovjek nema s time nikakva posla Poznaš li ga možda?  —  Ne poznam, nisam ga još vidio;  —  Kako onda možeš posumnjati u njega ? Ja ti nisam rekao ni kako se zove.  —  Znam ja to. Zove se Deselim.  — Deselim? Nisam mislio toga čovjeka. Uopće ne poznajem nikoga tko bi se tako zvao.

 —  Ne poznaš li ni čovjeka koji se zove Pimosa?  — Pimosa? Oh, njega poznam.  —  Odakle je?.  —  Iz Lopatice na Ibru. Gdje si ga upoznao?  — To ću kasnije reći. Dolazi li ti on kadšto u pohode?  —  Dolazi.  —  Je li u posljednje vrijeme bio kod tebe?  —  Nije.  — Znaš li gdje je bio?  —  Ne znam.  —  Hm! Nisi li nedavno bio u Mandril i u Boldži baku? Njegovo lice pokazivalo  je posve drukčiji izraz nego ranije. Bilo je pravo lisičje lice. Taj debeljko je bio opasan čovjek. Oči mu bljesnuše kao da je nešto shvatio.  — Priznat ću ti istinu. Bio sam ondje, a i Pimosa je bio —  ustvrdi Bošak. Pogled što ga je pri tome upravio u mene bio je pogled pobjednika, ali ja mu ravnodušno položih ruku na rame i nasmijah se.

 — To nisi loše izveo, stari lukavće.  —  Nisam loše izveo? Kako to misliš?  — Pogodio si da sam nedavno razgovarao s Pimosom.  —  To mogu zamisliti.  —  Onda nisi bio baš lukav. Nisi smio priznati da si bio s njime.  — Istinu mogu reći.  —  Dobro, u redu. Osim toga pogodio si da mi je Pimosa kazao da je bio u Mandri i Boldžibaku pa si smjesta nastupio kao svjedok. A što onda ako ti dokažem da uopće nisi odlazio odavde?

 — To ne možeš.  — Treba samo da se ovdje raspitam. Ljudi su te vidjeli i znadu da nisi nikamo odlazio. Ali ja to neću učiniti: čemu da se toliko trudim? Odjahat ću u selo Palača pa držim da ću ondje doznati tko je zapravo taj Pimosa. Kao da je debeljko problijedio ispod boje koja mu je prekrivala lice. No unatoč toga odgovorio je što je sigurnije mogao:  —  Ni ondje nećeš doznati ništa drugo nego što sam ti rekao.  — Ah, trgovac konja Mosklan će mi sigurno dati bolje podatke. Uviđam da je moj posjet kod tebe završio. Sad ću otići kjaji.

Rekavši to ustadoh. Debeljko je također ustao i to tako brzo da ga je samo strah mogao natjerati na takvu neuobičajenu pokretljivost.  — Efendijo, nećeš otići prije nego što se sporazumijemo.  —  Sporazumijemo? O čemu?  — O ćilimovima.  — I o Žutom, zar ne?  — Alah iškina — Zaboga! Zašto spominješ Žutoga?  — A zašto si se ti prestrašio kad sam ga spomenuo? Zašto si rekao da se moramo sporazumjeti zbog ćilimova? Jesu li to tvoji ćilimovi?  —  Nisu, nisu!  —  Ili zar možda znaš tko ih je sakrio?  —  Ne znam.  — Onda možeš biti posve miran, a ja moram do kjaje da ga obavijestim o svom nalazu.

 —  To ti ne donosi nikakvu korist.  — Čovjek mora da vrši svoju dužnost i onda ako mu to ne donosi korist. Bošak se nalazno u najvećoj neprilici. Postavio se čak pred vrata da me ne pusti iz sobe.

 — Tko si ti zapravo da kao stranac dolaziš ovamo i da se miješaš u naše stvari?  —  prkosno će on.  —  Umi ješ li čitati? —  uzvratih pitanjem.  —  Umijem.  — Dobro, onda ću ti nešto pokazati. Izvukao sam svoju putnicu i pokazao mu papir, ali tako da je jasno mogao

razabrati samo pečat. Zatim ga upitah:  — Poznaješ li to?  — Poznajem. To je padišahov muhur.  —  No, onda tri kažem da sam uhapsio agenta Pimosu.  —  Efendijo! Zar si ti policajac? —  prestrašeno upita Bošak.  —  Na to ne moram odgovoriti, ali ću uhapsiti i tebe isto kao i Deselima iz Ismilana čim stigne ovamo.  — Uhapsit ćeš? Zašto?  —  Zbog ćilimova i s različitih drugih razloga.  — Efendijo, ja sam pošten čovjek.  — Zar se zaista usuđuješ da to tvrdiš? Očito kaniš što brže od juriti u propast.  Neka dakle bude po tvom. Protiv tebe bit će provedena istraga: izgubljen si. Pa ipak sam te htio spasiti. Došao sam k tebi da ti u povjerenju pokažem put koji vodi k spasu. Bojadisar se nasloni na zid ne znajući što da rekne.  — Trebalo bi da se sad dobro pogledaš u ogledalo —  nastavih. — Izgledaš kao utjelovljena krivnja i bojazan. Pođi sa mnom kjaji. Uto se pojaviše njegova žena i kći. Prisluškivale su u susjednoj sobi i čule sve. Sad obje počeše glasno jadikovati i nagovarati me. Pekar se vladao mirn o. Činilo se da

razmišl ja što bi bilo najbolje da učini. Neko sam vrijeme slušao jadikovke obih žena, a zatim ih umirili.

 — Šutite! Htio sam ga spasiti, ali on sam mi je to onemogućio. Još i sad bih bio spreman da odustanem od prijave, ali vi i same vi dite da me nije još ni jednom riječju zamolio da to učinim. To navede Bošaka da progovori:  —  Efendijo —  upita — što znaš o meni?  — Sve! Ne moram nabrajati pojedine tačke. To je stvar suca.  — I ti misliš da bi mogao odustati od prijave?  — Mogao bih. Ne smatram te zločincem. Mislim da si samo zaveden. Zato bih htio da sam prema tebi blag.

 — Što bih trebao učiniti?  — Treba da se odvojiš od onih koji te zavode.  — To ću rado učiniti! — obeća pekar.  — Da, tako govoriš sada, ali kad ja odem, nećeš održati obećanje.  — Održat ću. Mogu ti se zakleti.  — Onda zahtijevam da prekineš prijateljstvo s konjotršcem Mosklanom.  — Reći ću mu to.  — Dobro. Htio si mu dati svoju kćer za ženu.  —  Jesam, efendijo.  — Ona će prema tome izgubiti zaručnika. Potraži za nju kojeg drugog. Bošak naćuli uši. Najprije ispitlljivo pogleda obje žene, a zatim mene. Onda upita:

 — Jeste li vi razgovarali prije nego što sam došao?  —  Jesmo —  odgovorih po istini.  — Misliš li možda da bi joj knjižara Aliju trebao dati za muža?  —  Mislim.  — Valahi! Onda ste već govorili o njemu? Jesmo, a i ja sam već govorio s njime. To je dobar čovjek. Nije zločinac kao onaj Mosklan. Alija će usrećiti tvoju kćer. Sad nemam vremena da tu tratim mnogo riječi. Kazat ću ti slijedeće: ja ću izaći na nekoliko minuta, a ti se za to vrijeme porazgovori sa tvojima. Budeš li mi, kad se vratim, rekao da ćeš rado primiti Aliju za zeta odmah ću odjahati po njega. Ti mu onda daj svoj potpis i sve će biti u redu. Odbiješ li, otići ću kjaji, a tebe ću odmah povesti sa sobom. Pekaru je izbio znoj na čelu, no pak mi se činilo da je sad mnogo mirniji nego  prije. Žena i kći su ga htjele obasuti molbama, ali on ih odbije i upita:  — Želiš li dakle odjahati po Aliju?  — Želim.  — Odjahat ćeš dakle Aliji u Kabač?  — Svakako, ako kanim poći po njega.  — A ako mu onda dadem svoj potpis, hoćeš li šutjeti o svemu?  —  Kao grob.  — Sutjet ćeš i o Žutom? O konjotršcu?

 — Hoću.  —  Nećeš nikome reći ni za ćilimove?  — Samo jednom jedinom čovjeku..  —  Kome?  —  Aliji. Neka onda radi što hoće.  — Alija će šutjeti ako mu dam svoju kćer. Kad ćeš odjahati u Kabač?  — Čim se odlučiš. Ne mogu gubiti vrijeme. Dajem ti dakle nekoliko minuta pa  promisli o cijeloj stvari.

Izašao sam i prišao mom Riju. Budući da sam, izlazeći iz sobe, čuo kako su majka i kći odmah stale salijetati debeljka, bio sam siguran u svoju stvar. Po mom mišljenju nije mu preostalo ništa drugo nego da popusti pa sam se zaista upravo kraljevski radovao da ću Aliji tako skoro moći donijeti veselu vijest. Tako sam se malo udaljio od kuće. Onda mi se učini da čujem neko dozivanje. Okrenuo sam se i opazio da je pomoćnik prišao prozoru i da ondje razgovara s pekarom. Ali što me se to ticalo? Bošak mu je sigurno dao kakav poslovni nalog. Nekoliko minuta kasnije začuh konjski topot, ali ne ugledah konjanika. Uostalom, nisam ništa  posumnjao. Kasnije sam morao uvidjeti da sam bio neoprezan. Pekar je otpremio svoga

 pomoćnika da mi priredi stupicu. Djevojka je rekla za tog čovjeka da je lukav. On je to odista i bio. Odjahao je od kuće tako da ga nisam mogao opaziti.

Počekao sam otprilike četvrt sata, a zatim se vratio u sobu. Ondje me je žena zamolila da njenom mužu dadem još malo vremena jer da mu je veoma teško da donese odluku, budući da ne zna kako bi se bez štete mogao riješiti Mosklana. Ispunio sam joj molbu, izašao i počekao dok me nisu pozvali. Pekar mi pođe ususret.  — Efendijo, imaš pravo, učinit ću ono što si mi savjetovao. Hoćeš li poći po Aliju?

 — Da, odmah ću odjahati po njega.  — A hoćeš li onda danas i naredne dane ostati moj gost?  — Hvala ti; na žalost ne mogu. Moram otići.  — Kamo ćeš?  —  Daleko na Zapad, u svoju domovinu. Kako sam kasnije doznao, 'time sam načinio veliku grešku.  — Onda dođi opet u sobu. Moram ti nešto pokazati. Bio je veoma popustljiv, a obje su žene sjale od sreće. Nisam mu mogao odbiti molbu. Ikbala izađe na nekoliko časaka a donese neki predmet koji je bio ovijen u kudjelju i omotan uzicom.  —  Pogodi što je to, efendijo? — reče pekar?.  —  Tko bi to mogao znati? Bošak odstrani kudjelju a ispod nje se pojavi boca.  — To je sok od grožđa —  izjavi. — Smiješ li ga piti?  —  Smijem. Ali ostavi ga u boci. Sami se okrijepite njime.

 —  Nama je zabranjeno. To vino je iz Grčke. Dobio sam ga od nekog trgovca i spremio dok ne dođe netko tko ga smi je piti,

I dalje sam ustrajno odbijao. Činilo se da ga je to uvrijedilo. Neiko je vrijeme

razmišljao, a onda reče;  — Ako ga ti nećeš, onda ga ni ja više ne želim čuvati. Čileko, ne bismo li ga dali siromašnom bolesnom Sabanu? Ona odmah pristane i upita ne bi li smjela dodati i malo peciva. Bošak joj to dopusti, a zatim se obrati k meni:  —  Ali efendijo, ako taj siromah treba da dobije taj poklon moraš i ti nešto učiniti za nas.  —  Vrlo rado, samo ako mogu. Tko je taj Saban?  —  Nekad je bio četkar, ali sad je prosjak jer je bolestan i ne može raditi. On živi od milosrđa onih koje je Alah blagoslovio imutkom.  — Da, Saban je prosjak pa kadšto dobiva od nas poneki dar —  ponovi Ikbala. — 

Stanuje u svojoj kolibi usred šume, na pola puta odavde do Kabača. Moralo mi je udariti u oči već i to što je ponovila te riječi, a još više glas kojim ih  je izgovorila. Ikbala je naglo upala ocu u ri ječ. Opazio sam da želi privući moju  pozornost. Stajala je po strani iza pekara, a kad sam je pogledao, ona podignu desni kažiprst u znak upozorenja tako da to njezin otac nije opazio.  — Kakva je to šuma? —  mirno upitah.  —  Sami hrastovi i bukve —  odgovori pekar. — Samo gdjegdje nalazi se među

njima poneki čempres. Hoćeš li da ti opišem put?  —  Da, molim te, opiši ga.  — Odavde ćeš pojahati prema zapadu neprekidno duž kolotečina koje vode do visoravni. Odande kolotečine skreću na jug prema Terzi Erenu i Irdku. Ali naći ćeš također tragove koji će te odvesti desno do nekog potoka koji ispod Kabača utječe u Soudlu. Nedaleko mjesta na kojem ćeš naići na potok, nalazi se čistina a na njezinom rubu leži Sabanova koliba.  —  Stanuje li ondje sam?  —  Da, sam. Prosjak i tako sami u šumi, to je bilo upadljivo. A k tome držanje pekarove kćeri! Svakako sam morao bita na oprezu.

 — Misliš li da ću ga naći kod kuće? —  upitah.  — Mislim. Kako sam čuo, Saban ne može izaći. Vele da je bolestan. Zato mu i šaljem darove. Bi li htio ponijeti te stvari pa mu ih predati?  —  Vrlo rado, samo mi ih zamotaj. To je učinio. Za to vrijeme je djevojka izašla iz kuće i potajice mi dala znak. Pošao sam iza njom i našao je iza kuće.  — Želiš li mi nešto reći? —  upitah.  — Želim, efendijo. Htjela bih te opomenuti — šapne mi Ikbala.  —  Pred kime?  — Pred prosjakom. Saban nije dobar čovjek. Čuvaj ga se!  — Misliš li da mi tvoj otac kani nanijeti kakvo zlo?  —  Ne znam ništa. Mogu ti samo reći da ne volim toga prosjaka jer je Alijin neprijatelj.

 — Hm! Tvoja majka mi je htjela dati nešto za Aliju, ali tako da tvoj otac za to ne zna.

 — To više nije potrebno, efendijo. Nije ti htjela odmah reći da se radi o poruci. Trebao je da...

Djevojka pocrveni i obori oči.  —  No, što je on trebao, ljupka Ekbalo?  — Trebao je da večeras dođe... dođe... dođe k majci.  — K majci? Dakle ne u vaš stan?  —  Ne, efendijo.  —  Kome dakle? — upitah, doduše malo nametljivo, ali ipak vrlo ozbiljno.  — Alija je imao čekati na potoku.  — Tako, tako. Tvoja majka ugovara mali sastanak s knjižarom?  —  Jeste —  odvrati Ikbala tako mirno da sam se morao nasmijati.  — A ti si vjerojatno zaštitnica tih lijepih sastanaka? — našalih se.  —  O efendijo, ti vrlo dobro znaš da Alija ne dolazi majci, već meni!  —  No, to zaista mogu zamisliti. Ali budući da ga danas kanim dovesti k vama, tvoja majka mi više ne treba predati poruku određenu za njega.  —  Tako je, efendijo. Htio si mi dobro pa se moje srce tome raduje. Dao Alah, da uspiješ!  — On će radošću ispuniti i Aliju. U razgovoru sa mnom rekao je da si ti najljepša djevojka u Rumeliji, pa tako...  —  Je li to istina? —  naglo mi upade u riječ Ikbala ponovo pocrvenjevši.  —  Jeste, tako je rekao.  —  Oh, on samo silno laska i pretjeruje.  —  Ne, Alija nije pretjerao. Ti si još slađa od voćnog soka što si ga priredila. Uostaloim, rekla si neka Alah dade da uspij em. Možeš li u to sumnjati? Ta tvoj otac je  pristao.  — Tebi je rekao da pristaje, ali meni se čini da nije mislio ozbiljno. Oh, efendijo,

slutim opasnost. Zaštiti moga Aliju!  — A što bi mu moglo zaprijetiti?  —  Ne znam. Ali ti i Alija, vas obojica, morate jako paziti na sebe da vas ne zadesi kakvo zlo, jer bih gorko, gorko plakala.  —  Za njim! Za mnom vjerojatno ne bi ispustila ni jednu suzu.  —  Pa ti si za mene stranac! Ikbala je to izrekla tako iskreno, da sam se morao nasmijati.  —  Dobro —  odgovorih — ako plačeš samo za njim, onda reci svojoj majci da za

mnom spusti dvije ili tri suze ako nas zadesi kakva nesreća. A sad opet uđi u kuću da tvoj otac ne opazi kako smo potajice razgovarali. Ni ja mu ne vjerujem.

 — Efendijo, ja ću te izdaleka zaštićivati. Otišla je. Učinilo mi se da njezine riječi nemaju smisla, a ipak sam kasnije doznao da joj je uspjelo održati obećanje. Odvezao sam svoga konja i stao čekati. Ubrzo izađe pekar noseći darove namijenjene Sabami.

 — Gdje su tvoja žena i tvoja kći? —  upitah ga mirno, ali sam ga pri tome  prikriveno promatrao. — Zar se neće oprostiti od mene?  — Pa ti ćeš se vratiti, efendijo —  odgovori on. Pri tome je njegovim licem prešao takav lukav i zloradi izraz da sam mu u znak opomene položio ruku na r ame.  — Misliš li da ne zapažam da se u tvojim riječima skriva poruga? —  upitah ga ozbiljno.

 Njegovo lice smjeste poprimi izraz začuđenosti. On me pogleda.  —  Ne razumijem te — reče. —  Nadam se da me ne smatraš lašcem?  — Hm! U mojoj domovini ima poslovica koja veli da se nikome ne smije vjerovati tko ima prorezane uši.  —  Odnosi li se to na me? —  povrijeđeno će Bošak.  —  Vidim da su ti oba uha prorezana.  —  To ne znači da te varam. Prije su moje uši bile čitave. Ja sam vjeran pristalica  proroka pa ti se kunem Muhamedovoon bradom da ćemo se opet vidjeti ako se ti toga ne odrekneš.  —  Ne odričem se i nadam se da će se taj sastanak odviti prijateljski. Ne bude li tako, lako bi se moglo dogoditi nešto što ti ne bi bilo drago. Za vrijeme toga prijaznoga razgovora pričvrstio sam svežanj za sedlo, uzjahao i krenuo.

 NAKON nekoliko minuta projahao sam kroz selo Džnibašli, i našao se ponovo među kukuruzom i poljima obraslim vrbama, a iza njih u šumi. Jasno su se razabirali tragovi točkova velikih i nespretnih kola s volovskom spregom. Pratio sam ih i već sam skoro stigao do šume kad opazih jednog konjanika koji mi je kasom prilazio slijeva preko ravnice. Budući da sam jahao polaganije od njega, on me ubrzo stiže.  — Želim ti snetno putovanje —  pozdravi me.  —  Hvala ti —  odgovorih suzdržljivo. Upitno me je gledao, a ja sam to isto činio, samo što ga nisam promatrao tako napadno k ao on mene. Na tom konjaniku nije bilo ništa osobito. Konj mu je bio loš kao i odjeća, a ni njegovo lice nije pobuđivalo bolji dojam. Samo pištolji i nož, zadjenuti u njegov pojas, kao da su bili dobri.  — Odakle dolaziš? —  upita on.  — Iz Džnibašlija —  odgovonih kratko.

 — A kamo jašeš?  — U Kabač.  — I ja. Poznaješ li put?  —  Nadam se da ću ga naći.  —  Nadaš se? To znači da si ovdje stranac.  —  Jesam.  —  Smijem li ti se pridružiti? Ako mi to dopuštaš, ne možeš zalutati. Taj stranac mi se nije osobito svidio, ali to nije bio razlog da ga uvrijedim. Ipak je mogao biti dobar čovjek. Sve da i nije bilo tako, ne bi mi moglo ništa koristiti da ga odbijem. Time bih samo izazvao njegovu srdžbu ili njegovu osvetljivost. Učinio mi se kao čovjek koja bi u takvom slučaju bio spreman da me uvjeri o kakvoći svoga oružja. Zato sam prihvatio njegov prijedlog.  — Vrlo si ljubazan; ostanimo zajedno! On se zadovoljno osmjehne i pritjera svoga konja do Rija.  Netko vrijeme jahali smo šutke jedan kraj drugoga. Očito radoznalo promatrao je moga vranca i moje oružje, a pri tome mi se činilo kao da kadšto zabrinuto razgledava okolinu. Zar se ovdje tre balo nečega bojati? Smaitrao sam da je najbolje da ništa ne  pitam. Kasnije sam zaista doznao za razlog zbog kojega se tako zabrinuto ogledavao.  — Hoćeš li iz Kabača nastaviti dalje? —  prijazno upita.

 —  Neću.  —  Znači da ćeš ondje nekoga posjetiti?  —  Tako je.  —  Smijem li znati, koga? Ti si ovdje stranac pa bih ti možda mogao pokazati kuću toga čovjeka.  — Jašem knjižaru Hadž: Aliji.  — Oh, njega poznajem! Projahat ćemo kraj njegove kuće pa ću ti je pokazati.

Razgovor je i opet zastao. Nisam osjećao volje da ga nastavim, a i on kao da je  bio isto tako raspoložen. Tako smo projahali dobar komad puta ne rekavši više ni riječi. Put je vodio među šumskim drvećem malo uzbrdo. Stigli smo na visoravan što ju je spomenuo pekar, a isto tako i na ono mjesto gdje su se tragovi kola odvajali prema jugu. Ipak se vidjelo da su ovuda ljudi jahali i na zapad. I mi krenusmo prema zapadu pa se ubrzo pokaza potok što ga je spomenuo Bošak. Uskoro stigosmo na malu čistinu. Na njezinom rubu ugledah nisku duguljastu kolibu grubo sagrađenu od kamena i pokrivenu raskalanim drvom kao šindrama. Na krovu je bila rupa koja je služila umjesto dimnjaka. Veliki hrastovi pružali su svoje čvornate grane iznad te primitivne zgrade koja je pobuđivala dojam turobne

napuštenosti. Moj pratilac pokaza onako usput rukom prema kolibi i reče:  —  Ondje stanuje neki prosjak.  Nije ni pokušao da zaustavi konja. Ta je okolnost raspršila moju sumnju što sam  je dosad gajio. Zaustavio sam vranca i upitao:  —  Kako se zove taj prosjak?  —  Saban.

 —  Nije li nekad bio četkar?  —  Jeste.  — Onda moram na časak k njemu. Treba da mu odnesem dar.  —  Odnesi mu. Dobro će mu doći. Ja ću međutim polako jahati dalje, neprekidno duž potoka. Pođeš li za mnom nećeš moći zalutali. Taj čovjek zaista odjaše. Da je i on sjahao, to bi me navelo na oprez ali ovako sam se osjetio siguran. Pojahao sam prema kolibi i zaokružio oko nje da vidim ne nalazi li se možda netko u blizini. Premda su im se grane dodirivale stajali su hrastovi i bukve tako daleko jedno od drugoga da sam iz među njih mogao duboko zavir iti u šumu. Nisam našao ni traga ljudskom biču. Umalo što se nisam zastidio da sam bio tako nepovjerljiv. Siromašni bolesni  prosjak — što mi je on mogao nauditi? Zasjede nije bilo, bar ne u okolini kolibe. Mislio sam da mogu biti siguran. Ako sam se još ičega trebao paziti, onda je to bila koliba, a u njo j mi neće biti tešk o da se obranim od svake opasnosti. Sjahah pred većim otvorom bez vrata i ne privezan konja da bih u slučaju potrebe mogao smjeste skočiti na njega i odjuriti. Držeći u ruci revolver, uđoh. Činilo mi se da oprezniji ne bih mogao biti, ali sam se na prva pogled uvjerio da oprez nije potreban. Unutrašnjost kolibe sastojala se od jedne prostorije, tako niske, da umalo glavom

nisam dosegao strop. Ugledao sam začađeni kamen koji je sigurno služio kao ognjište, te nekoliko golih volovskih i konjskih lubanja koje su vjerojatno služile kao stolci. U lijevom kutu nepomično je ležao ljudski lik na ležaju. Kraj njega je stajao lonac, razbijena boca, nož, i još nekoliko drugih sitnica —  to je bilo sve što se nalazilo u kolibi. Čega bih se ovdje imao bojati? Spremio sam revolver, donio omot i s njime prišao ležaju. Onaj čovjek se još uvijek nije pomaknuo.  —  Dobar dan —  glasno ga pozdravih. Prosjak se polako okrenu, zagleda se u me kao da se probudio i upita:

 — Što zapovijedate, gospodine?  — Zoveš li se Saban?  —  Zovem, gospodine.  — Poznaješ li bojadisara Bošaka? On kao da se obradova, pa se uspravi u sjedeći stav.  —  Poznajem, gospodine. Taj je čovjek izgledao bolestan i bijedan. Bio je odjeven u prnje i kao da je bio sam kostur bez mesa. Pohlepno je gledao u za vežljaj u mojoj ruci.  — On ti šalje vina i peciva. Rekavši to, saučesno klekoh uz njegov ležaj da otvorim zavežljaj. Prosjakove oči se uperiše u mene i upravo zaplamtješe. Je li to zaista bila glad, ili nešto drugo, opasno? Nisam imao vremena da o tome do kraja promislim. Za sobom začuh neki zvuk i okrenuh glavu. Dva, tri, četiri čovjeka, proguraše se kroz vrata. Onaj na čelu držao je pušku za cijev. Sad skoči prema meni i podignu pušku na udarac.  Naglo istrgnuh revolver i htjedoh skočiti na noge, ali se tanke mršave prosjakove taške, kao krakovi hobotnice, oviše oko moga vrata i povukoše me dolje. Znam samo da sam brzo uperio revolversku ci jev u izdajnikovu glavu i opalio. Nišaniti nisam mogao. Zatim dobih odostraga strašan udarac po glavi. Umro sam: nisam više imao tijela, bio sam samo duh. Užasnom brzinom letio sam kroz vatru čiji žar me je htio progutati, a zatim kroz gromke valove, tako ledene da sam se od hladnoće ukočio, kroz beskrajne slojeve oblaka i magle, visoko iznad zemlje. Onda sam se sjetio da letim slobodno, onako kao što Mjesec leti oko Zemlje, bez svoje volje. U meni i oko mene bila je neopisiva praznina. Brzina se malo po malo smanjivala.

 Ne samo što sam osjećao već sam i mislio. Ali što sam mislio? Beskrajno glupe,  besmislene stvari. Govoriti nisam mogao i uzalud sam se naprezao da se javim.

Postepeno su mi se misli sređivale. Sjetio sam se svoga imena, svog zvanja i dobi života u kojoj sam umro. Ali gdje sam i kako sam umro, to mi nije bilo jasno. Padao sam i padao sve dublje. Nisam više jurio oko zemlje, već sam joj se približavao kao lako  perce koje polako pada s tornja dok ga dašak lahora nosi čas amo čas tamo. Što dublje sam padao to više se pojačavalo sjećanje na moj zemaljski život. U meni su se sve više i više, kao slike, pojavljivale osobe, doživljaji. Bivalo mi je sve jasnije. Sjetio sam se da sam bio pošao na daleko putovanje; bio sam u Stambulu, u Jedrenima, htio sam poći kući pa su me putem ubili u nekoj kameno j kolibi na pred brežju Tokačik Daga. Ubojice su zatim svezale moju lešinu i bacile je na ležaj, na kojem je prije toga ležao prosjak, a zatim sjele oko ognjišta i pripalile vatr u na kojoj je trebalo nešto ispeći. Bio sam mrtav, a ipak sam sve to svjesno do živio. Čuo sam čak i glasove ubojica, da, čuo sam ih i sada dok sam polako padao na zemlju, jasnije i sve jasnije što više sam  joj se približavao. Divnoga li čuda! Spustio sam se kroz krov kolibe na listinu smrdljiva ležaja, a ubojice su još sjedile ondje. Čuo sam ih gdje govore, osjećao miris mesa što su ga pekli ga žaru. Htio sam da ih pogledam, ali nisam mogao otvoriti oči, nisam se mogao ni pomaći. Jesam li zaista bio samo duh? Tamo gore gdje sam nekad imao tjeme nešto me je užasno žeglo i boljelo. Sad mi je bilo kao da još uvijek imam glavu samo što je bila deset

 puta, stotinu puta, tisuću puta veća nego prije i u njoj se nalazilo podzemno plameno more središta zemlje na čijim otocima Vulkan čekića i kuje s milijunima kiklopa.  Najprije sam osjetio samo tu glavu, ali ubrzo opazih da imam još i tijelo, ruke, noge. Ipak se nisam, mogao ni maknuti. Posve jasno čuo sam svaku riječ izgovorenu tamo uz vatru, čuo sam štoviše i topot konja. Dva su jahača sjašila pred kolibom.  —  Dolazi debeljko! — reče jedan od ljudi uz vatru.  Nije li to bio glas onog čovjeka koji me je dopratio ovamo? Kako je došao ovamo? Ta on je odjahao dalje!

 — Još je netko s njime! —  doda neka drugi glas.  —  Tko?  — Oružar Deselim iz Ismilana. Čuo sam kako su ljudi iz kolibe istrčali pa živahno i radosno pozdravili  pridošlioe.  —  Jeste li uhvatili onu budalu? —  upita vani neki glas. Poznao sam ga; bio je to glas debeloga pekara i bojadisara iz Džinbašlija. Je li mene mislio, spomenuvši budalu? Razljutio sam se. Oh, da mi je toga čovjeka dobiti malo u šake, ja bih ga —  ali, od jednom sam mogao stisnuti šaku!. Eto što može da postigne sr džba!  —  Da, nadmudrili smo ga. To je rekao prosjak. Moje ga tane dakle nije pogodilo.

 — Gdje je ta ovčja uš? To je bilo žestoko. Kad želimo istaći nečiju glupost, onda mu velimo da je tele, a ovaj Turčin je mene smatrao još glupljim nazvavši me onim pogrdnim imenom. Upravo me je zasvrbjelo u rukama i gle: sad sam mogao stisnuti obje šake, a ne samo jednu kao maločas. Bilo mi je kao da ipak nisam umro. U najmanju ruku je želja što sam je sad osjetio, bila veoma živa. Nipošto se nije odnosila na neku nadnaravnu stvar, već se sastojala u tome da sam toga drskoga debeljka stvarno od sveg srca želio čestito izlemati. Kako to da me sad odjednom glava nije više tako jako boljela? Osim toga mi se učinilo da se znatno i smanjila.  —  U kolibi je —  odgovori prosjak.  —  Je li svezan? — upita onaj čovjek koji me nazvao ovčjom uši i čiji glas nisam  poznavao.  —  Svezan je, ali to nije potrebno.

 — Zašto nije?  —  Jer je mrtav. Glasovi se stišaše u mrmljanje. Tek nakon nekog vremena začuh opet jasno izrečenu zapovijed:  — Pokažite mi ga! Zločinci uđoše u kolibu a prosjak reče:  — Eno ga, tamo leži.  Na lice mi se spusti ruka. Vonjala je po cipelarskoj smoli i po kiselom mlijeku.  Njuh dakle nisam izgubio. Nisam mrtav!  —  Hladan je kao smrt!

 —  Opipaj mu bilo! — čuh kako je rekao debeli pekar. Ruka s mirisom po smoli i mlijeku kliizne s moga lica i uhvati me za zglob ruke. Palac mi se ispitujući pritisne o gornji dio zgloba gdje se ne može osjetiti bilo. I zaista taj čovjek reče nakon stanke, ispunjene općom napetošću:  —  Nema uopće bila.  —  Opipaj mu srce!!  Narednog trenutka osjetih ruku na srcu. Činilo se da uopće nije bilo potrebno da se otkopča bilo koje dugme. Jesu li prsluk i kaput bili već otvoreni? Ili su me ti »dobri« ljudi možda već oslobodili tih dijelova odjeće? Volio bih se uvjeriti o to, ali nisam mogao otvoriti oči, a sve da sam i mogao, ipak mi ne bi palo ni na um da pokažem ma kakav znak života. Ruka je samo na čas ležala na srcu a zatim klizne prema želucu i zaustavi se.  —  Srce mu ne kuca.

 — Znači, mrtav je! —  odjeknu u cijelom krugu.  —  Tko ga je ubio? — upita čovjek čiji glas nisam poznavao.  —  Ja — začu se kratko.  —  Kako.  —  Umlatio sam ga. Taj čovjek je to rekao s takvim zadovoljstvom da sam se odmah smirio osjetivši kako mi krv kola po tijelu. Navrla je u sljepoočice. Tko još ima krvi koja mu kola po tijelu, taj ne može biti mrtav. Dakle, bio sam živ. Ležao sam na hrpi suhoga lišća, te sam se sigurno samo onesvijestio. Činilo se da je debeli pekar ipak još bio malo zabrinut. Nije htio da propusti ni  jedno sredstvo da bi se uvjerio da sam mrtav. Zato upita:  — Diše li?

 — Poslušatću! Osjetio sam kako se netko naginlje, a zatim neki nos ostrugnu o moj. Ćutio sam

zadah češnjaka, duhana i trulih jaja, a onda čuh:  —  Ne diše.  — Dobro, pođimo onda. Taj me je nalog napokon oslobodio brige da bi oni ipak mogli osjetiti da sam živ. Uostalom, ne bi li možda bilo bolje da ti ljudi opaze da sam živ? Nisam se mogao ni maknuti pa sam se nailazio u opasnosti da me zakopaju 'živog. Obuze me silan strah. Osjetio sam da sam se najprije sledio, a zatim kao da mi je

žarka plamen prošao čitavim tijelom. Počeo sam se znojiti. Oni ljudi su posjedali oko vatre. Šutjeli su. Možda su se zabavili jedući meso či ji je miris dopirao do mene. Moj položaj je bio beznadan. Udarac k undaka po zatiljku izazvao je kjenut.  Nisam liječnik pa ne znam posl jedice takvog strašnog udarca po glavi. Još su me služila osjetila sluha, njuha, a možda i vida i okusa, ali zatajili su živci koji upravljaju pokretima. Hoće li se opet oporaviti i to tako brzo kao što je bilo potrebno u mom položaju? Sve kad  bi i bilo tako, a nadao sam se da će tako i biti s obzirom na moju čvrstu građu tijela, ipak  je bilo malo izgleda da izbjegnem svojoj sudbini.

Da su bar moji dragovi bili negdje u blizini! Da je bar moj do bri Halef nešto

naslutio o opasnosti koja mi je prijetila! Obuze me osjećaj sličan bijesu ili očaju. Stegao sam šake i zadržao dah u prsima kao da se namjerice želim ugušiti. Napeo sam sve živce i mišiće kojima sam uopće vladao. Onda odjednom kao da je nešto snažno trgnulo mojim tijelom. Opet sam mogao pokretati noge, ruke, zatiljak, a i očne kapke. Čuvao sam se doduše da to pokažem, ali sam malo pomalo ispitao cijelo tijelo.  Nije mi bilo lako. Glava kao da mi je bila smrvljena. Zaista sam se morao veoma napregnuti da uzmognem logički misliti, a svi udovi kao da su bili puni olova. Ipak sam

se nadao da ću se u slučaju potrebe moći podići i bar donekle obraniti. Možda će se ta kljenutost brže izgubiti nego što se činilo. Osim toga imao sam povjerenja u djelovanje danoga trenutka, te u ono što ga čvrsta volja vrši na neposlušno tijelo. Jedno je bilo sigurno, a to je, da neću dopustiti da me pokopaju živog. Zato sam ostao ležati ispružen i samo malo poškiljio prema vatri koja je gorjela na kamenu. Ondje je sjedilo osam ljudi koji su noževima skidali meso s kostiju i stavljali velike komade u usta. Među njima se nalazio debeli pekar, ljubazni prosjak i onaj  poštovani konjanik koji mi se ponudio da će me odvesti u Kabač. Pekar je dakle na to mislio, rekavši da ćemo se opet vidjeti, ali pri tome sigurno nije držio da će me ubiti. Čekaj samo, ti brdo mesa nadam se da ću ti čvrsto moći dokazati da sam još na životu! A moj divni vodič se znao zaista izvrsno pretvarati! Zašto je samo tako zabrinuto zavirivao među drveće? Ah, sad mi je sinulo! Kad sam ono stajao iza pekarove kuće, njegov pomoćnik se udaljio. Gospodar ga je poslao da sakupi ove »džentlmene« i da  prosjaka obavi jesti da ću doći. Moj vodič me je počekao na polju, ali se bojao da bismo mogli sresti glasnika ili kojeg od te otmjene gospode pa da bih u tom slučaju možda mogao nešto posumnjati. Pekar - bojadisar mi je dakle samo u lukavoj proračunatosti  predao ovaj zavežljaj da ga izr učim prosjaku. Bilo je tako i nikako drukčije! Sad je bio ovdje s oružarom i kavanarom Deselimom iz Ismilana. Očekivao je da će taj čovjek stići danas ih sutra, a Žutov šurjak je stigao upravo u pravi čas da se napadajem na mene spasi od opasnosti koja mu je zaprijetila. Kako da umaknem tim razbojnicima? Osmorica protiv jednoga, a taj jedan bio je svezan i kljenut! Otvor u zidu koji je služio umjesto prozora, bio je premalen; kroza njega se nitko ne bi mogao provući. Spri jeda u kutu ležalo je moje or užje. Oduzeli su mi

ga, kao i sve ostalo što sam imao. Samo u hlačama i košulji ležao sam na hrpi lišća. Sad sam oprezno ispitao spone. Bile su od remenja i čvrste. Tu nisam mogao ništa učiniti. Sve da sam se i jače napeo, one bi mi samo razrezale kožu. Razmišl jao sam i razmišljao da pronađem mogućnost bijega, ali uzalud. Postojala je samo jedna nada, a i ona nije mnogo vrijedila: morao sam se pretvarati kao da sam mrtav. Sigurno će me odvući u šumu da me ondje zakopaju. Možda ćc pr i tome doći na pomisao da zadrže svoje remenje koje je ipak nešto vrijedilo, iako vrlo malo. Tako ću slobodno moći  pokrenuti ruke i noge. Možda razbojnici neće htjeti da grobu priušte ona dva komada odjeće u koja sam bio još odjeven. Budu li htjeli da mi ih skinu, morat će mi najprije razvezati spone. U tom slučaju sam se mogao bar nadati da, ako već ne uspijem umaći, a

ono barem neću poginuti bez obrane. Preostajalo mi je dakle samo da strpljivo čekam. Ti ljudi sigurno neće vječno šutjeti. Njihov razgovor mogao bi mi dati kakav koristan mig. Uto onaj čovjek čiji mi je glas bio nepoznat i koga sam smatrao oružarom iz Ismilana, odbaci posljednju kost, otare nož o hlače, zadjene ga za pojas i reče:  — Tako! Sad smo se najeli, sad možemo govoriti. Ja ću platiti toga Jarčića. Koliko je stajao?

 —  Ništa —  nasmije se prosjak. —  Ukrao sam ga.  — To bolje. Dan je dakle jeftino započeo. Došao sam da vam dam posla koji bi vam se isplatio. Ne znam tačno kako se sve to odigralo, a vi ste u međuvremenu obavili drugi posao koji se možda još više isplatio. Stigao sam k Bošakuupravo u času kad je ovaj htio krenuti, a jahali smo tako brzo da nismo putem mogli govoriti.

 — Alah! U cijelom svom životu nisam još nikada tako jahao —  potuži se debeljko. — Jedva i osjećam da sam živ.  — Živ si, prijatelju! Ali nisi li mogao ranije krenuti?  —  Nisam. Imam samo tu jednu mazgu, a moj glasnik koji je na njoj izjahao, vratio se kasno.  —  Dakle —  tko je taj stranac?  —  Neki Franak — odvrati Bošak.

 — Alah mu ubio dušu kao što ste vi ubili njegovo tijelo! — Kako je došao k te bi?  — Putem je sreo moju ženu i upitao je za mene. Znao je sve naše tajne i rek ao da će me dati kazniti ako svoju kćer ne dam knjižaru za ženu.  — Ona pripada Mosklaimi, našem savezniku —  izjavi Deselim.  —  Tko je uputio toga stranca?  —  Ne zmam. O tome je šutio. Govorio je o Mosklanu, Žutom, o svima,  poznavao je naše sk rovište u trnjaku, pa me je svojom prijetnjom prisilio da pristanem.  — Ali ti nećeš održati obećanje?  —  On me je na njega prisilio, pa ga ne moram održati.  — Imaš pravo.  —  Poslao sam svoga pomoćnika potajice Saibanu i ovim našim prijateljima te im  por učio što da čine. Saban se morao pretvarati kao da je bolestan. Murad je dočekao Franka da ga sigurno dovede ovamo a oni ostali su se sakrili u šumi da iza njega uđu u kolibu. To je sve što znam. Ostalo neka ti ispripovjede Saban ili Murad.  —  No, Sabane, kako je onda bilo? — upita oružar.  —  Vrlo dobro i vrlo lako —  odgovori prosjak. —  Stranac je došao s Muradom koji se pretvarao kao da želi projahati dalje. Sjahao je pred kolibom. Promatrao sam ga kroz prozor, a zatim brzo legao na ležaj. Stranac je ušao i donio mi ono što je pekar  predao za me.

 — Ali vino ćeš mi vratiti! —  ubaci debeljko. —  Ja sam ti ga poslao samo  prividno. Imam samo tu jedinu boou. Pecivo možeš zadržati.  — Što? Poslao si mu vina? Vi ste pravovjernici, a prorok je zabranio vino.  —  Ne, nije ga zabranio. Samo je rekao: neka je prokleto ono što čovjeka opija! Ta jedna boca vina ne može međutim opiti.  —  Vino je moje!

Glas kojim je to izrekao pokazao je da je debeljko čvrsto odlučio da spasi svoje vino. Uto dobaci prosjak, nasmijavši se:  —  Ne prepirite se zbog prorokovah zabrana. Nitko ne može po piti vino.  — Zašto? —  upita pekar.  — Jer je već popijeno.  — Što ti pada na um, Sabane? Tk o te je ovlastio da ga popiješ? — viknu Bošak.  —  Ti sam. Izričito si meni poslao to vino. Podijelio sam ga sa svojim drugom. Da si došao ranije, mogao bi i ti sudjelovati. Eno ondje leži boca, pa je uzmi i malo pomiriši, ako ti duša čezne za njegovim mirisom.  — Budi đavlov nasljednik, lopove! U cijelom svom životu nećeš od mene više dobiti milostinje!

 — Ja je i ne trebam, premda ljudi misle da sam prosjak. To ti isto tako dobro znaš kao i ja.

 —  Dosta prepiranja! — zapovjedi oružar. —  Nastavi, Sabane! Saban ga posluša.  —  Mora da je taj stranac povjerovao da spavam. Prišao je k meni i tako me glasno pozdravio da sam se mogao pretvarati kao da sam se probudio. Upitao me zovem li se Saban i poznajem li bojadisara Bošaka koji mi šalje poklon. Kleknuo je kraj mene da otvori zavežljaj u kome su bili zamotani Bošakovi darovi. Uto sam ugledao svoje drugove koji su tiho ušli. Brzo sam zgrabio stranca i povukao ga dolje k sebi. Onda je dobio udarac kundakom koji ga je odmah dotukao. Razodjenuli smo ga i sad možemo

razdijeliti sve što je imao uza se.  —  Nipošto još ni je sigurno hoćemo li razdijeliti njegovo vlasništvo, što je sve imao?

Oni nabrojiše. Nisu zaboravili ni najmanju sitnicu. Spomenuli su čak i gumbašnice koje sam imao u malom paketiću. U ovom kraju bile su prava rijetkost, pa su predstavljale neocjenjivu tekovinu.

 Neznatno podigavši očne kapke, opazih kako oružar iz Ismilana promatra moju medvjedarku.

 — Takva puška ne vrijedi ni deset para — reče. — Tko će je nositi? Teža je od  pet turskih pušaka. To je stara pucaljka iz vremena od prije dvije stotine godina. Taj val jani čovjek nije nikad imao u rukama takvu pušku. U još veću nepriliku je došao kad su mu pružili hernijevku. Stao ju je okretati na sve strane, opipavati i okušavati, a zatim se prezrivo nasmiješi i izreče svoj stručni sud:  —  Taj stranac mora da je imao štakore u glavi. Ova puška je samo igračka za dječake. Ne može se nabiti, pa se dakle ne može njome ni pucati. Ovdje je kundak, a tamo cijev. Između njih je željezna kugla s mnogo rupa. Čemu ta kugla služi? Da se u nju zataknu meci? Ne može se okretati. Gdje je čekić? Obarač se ne da ni pokretati. Da je taj čovjek još živ, pozvao bih ga da ispali hitac. Ne bi to mogao učiniti pa bi se osramotio. Tako su ocjenjivali svaki predmet i ja sam čuo sudove koji bi me natjerali na smijeh da je to dopuštao moj položaj. Upravo se Ismilanac htio podići s poda da pogleda

moga konja, kad začuh konjski topot. Ćuli su ga i ostala, pa prosjak izađe pred vrata.  —  Tko dolazi? —  upita Ismilanac.

 —  Neki stranac —  odgovori ovaj. —  Neki maleni čovjek koga još nikad nisam vidio.

Odmah zatim začudi pozdrav.  —  Neharak mubarak —  bio ti dan blagoslovljen!  —  Neharak sa'id —  neka ti je dan sretan! Tko si ti?  —  Putnik iz daleka,  — Odakle dolaziš? —  upita Saban dalje.  —  Iz Asemnara.  —  A kamo si nakanio?  — U Gumurdžinu, ako dopuštaš.  — Vrlo si uljudan jer ti za to nije potrebno moje dopuštenje.  — Uljudan sam jer želim da i ti budeš uljudan. Htio sam te nešto zamoliti.  —  Samo govori!  — Umoran sam a veoma gladan. Dopuštaš li mi da se odmorim u kolibi?  —  Ne mogu ti ponuditi ništa za jelo. Siromašan sam.  —  Ja imam kruha i mesa sa sobom, pa mogu i tebi dati. Dovoljno je za nas obojicu.

 Napeto sam čekao što će odgovoriti prosjak. Lako se dade zamisliti koliko sam se razveselio: odmah sam naime prepoznao glas toga stranca; bio je to gl as moga čestitog malog Hadži Halefa Omara. Gdje li je proveo noć? Kako je došao ovamo? Kako je doznao gdje me treba tražiti? Glavom su mi prolazile misli. Halef je svakako morao znati da sam ovdje sjahao  jer je opazio moga konja. Isto je tako morao razabrati da su sa mnom neprijateljski

 postupali. Prosjak je naime držao u ruci moj bodež. Lako se dalo zaključiti da su mi ga oduzeli.

Pobojao sam se za svog prijatelja, ali me je istodobno prožeo i neki osjećaj sigurnosti. Halef će sigurno i bez oklijevanja staviti na kocku svoj život da me oslobodi. Ismilanac je također ustao. On odgurne prosjaka, izađe iz kolibe, pogleda Hadžija i začuđeno reče:  — Što to vidim, stranče? Ti imaš kopču!  — Ah! Poznaješ li taj znak? —  upita Halef.  —  Ne vidiš li da ga i ja nosim?  — Da, zaista, sad ga i ja vidim. Onda smo dakle prijatelji.  — Odakle ti kopča?  — Misliš li da se ta tajna tako lako izdaje?  — Imaš pravo. Sjaši. Dobro si nam došao, premda ulaziš u kuću žalosti.  — Za kime žalite?  — Za jednim rođakom vlasnika ove kolibe. Tek nedavno je umro od kapi.  Njegovo tijelo leži tamo u kutu a mi smo se skupili da izmolimo molitve.  —  Neka mu Alah poda sve radosti raja! Učinilo mi se kao da Halef silazi s konja, onda začuh kako govori:  —  Krasnoga li konja! Čiji je taj crni ždrijebac?  —  Moj — izjavi oružar.

 — Zaista ti treba zavidjeti. Taj konj sigurno potječe od prorokove kobile. Halef uđe, pozdravi ostale, a zatim pogleda u moj kut. Vidio sam kako mu se r uka trgnula prema pojasu. Srećom se mogao toliko svladati da se ne oda.  —  Je li to pokojnik? —  upita pokazujući na me.  —  Jest.  — Dopustite da mu iskažem čast! Mališan mi se htio približiti, ali mu prosjak zakrči put.  —  Ostavi ga na miru! Mi smo već nad njim izmolila molitve za mrtve.  —  Ali ja nisam —  uzivrati Halef. —  Ja strogo poštujem propise vjere i držim zapovijedi korana.

Hadži nesmetano stupi bliže i klekne kraj mene kao na molitvu, okrenuvši leđa ostalima. Čuo sam kako je zašk ripao zubima. Budući da sam mogao zamisliti kako su  pogledi prisutnih upereni u me, zadržao sam oči čvrsto zatvorene, ali sam pritom šapnuo tako da me je samo on mogao čuti:  — Živ sam, Halefe! Duboko je, duboko odahnuo, kao da je s njega pao težak teret, ali je još neko vrijeme ostao na koljenima. Kad je ustao, osta stajati kraj mene i (reče:  —  Pa taj mrtvac je svezan!  —  Smeta li te to? — upita oružar.  —  Smeta. Ni neprijateljeva lešina se ne smije vezati. Mrtvac ne može više nikome naškoditi.  — To je tačno, ali morali smo svezati toga siromaha. Kad ga je uhvatio napadaj,  bjesnio je kao luđak. Ljutito je jurio amo-tamo, udarao oko sebe i mahao nožem, ugrožavajući naše živote.  — Ali sad je vaš prijatelj mrtav. Zašto mu ne skinete spone?  —  Nismo još pomislili na to.  — To je obeščašćenje preminulog. Tako njegova duša ne može otići s ovoga svijeta.

 —  Ne znaš li da se čovjek onečisti ako dodirne lešinu?  —  Ne trebate ga uopće dodirnuti. Nožem razrežite spone, a njega samoga  prihvatite kroz tkaninu. Hoćete li da ja to učinim umjesto vas?  — Zaista se mnogo brineš za njegovu dušu.  —  Brinem se samo za svoju. Ja sam pristalica nauka reda merdifah pa činim ono što dužnost nalaže pravom vjerniku.  — Radi što hoćeš. Halef izvuče nož. Dva reza —  i moje su ruke i noge bile slobodne.  —  Tako! —  izjavi on. — Sad mi je duša zadovoljna pa se mogu latiti jela. Hadži izađe k svome konju. Oni ljudi u kući su nešto šaputali dok se nije vratio i sjeo uz njih držeći u rukama kruh i meso.  —  Nemam mnogo — reče — ali ćemo podijeliti.  —  Jedi ti sam. Mi smo siti — reče Ismilanac. —  Uz to nam možeš reći tko si zapravo i što te vodi u Gumurdžinu.

 — Reći ću vam. Ali ja sam gost, a vi ste prije mene bili ovdje. Zato najprije smijem doznati kod koga se nalazim.

 — Kod dobrih prijatelja. To ćeš nam sigurno povjerovati jer to vidiš i po kopči.  —  Ne sumnjam u to. Uostalom, to ne bi bilo ni dobro za vas.  — Zašto?  —  Jer je opasno imati mene za neprijatelja.  —  Zaista? — nasmija se oružar. —  Jesi li tako opasan i stra šan?  —  Jesam —  ozbiljno odgovori Halef.  — Misliš li da si gorostas?  —  Ne mislim, ali još nikad se nisam bojao nijednog neprijatelja. No budući da ste vi prijatelji, ne morate me se bojati. Odgovori mu gromki smijeh, a jedan od njih stane ga uvjeravati:

 — Oh, mi te se nipošto ne bojimo.  —  Onda recite tko ste.  — Ja sam poljodjelac iz Kabača, a isto to su i svi ovi ostali. A ti?  — Moja domovina je Kurdistan. Ja sam lovac na medvjede. Nastade stanka, a zatim svi prasnuše u smijeh.  — Čemu se smijete? —  veoma ozbiljno upita Halef. — To je već drugi put što ste prasnuli u takav smijeh. Pravim vjernicima priliči da u blizini mrtvaca budu vrlo ozbiljni.  — Ta zar je to ovdje moguće? —  nastavi Deselim razgovor. —  Ti si dakle lovac na medvjede?

Ponovo se začu smijeh.  — A zašto da nisam? —  kratko uzvrati Halef.  — Ta ti si gotovo patuljak. Medvjed bi te proždro čim te ugleda, ali najeo se ne bi. Trebalo bi deset ljudi tvoje veličine da ga nasite.  — Moja bi kugla požderala njega, a ne on mene.  —  Zar je lov na medvjede tvoje zvanje?  — Jest. Imao sam dvije tetke koje sam vrlo volio. Jedna je od njih bila očeva, a druga majčina sestra. Medvjed ih je obje razderao. Zakleo sam se da ću ih osvetiti pa sam krenuo u svijet da ubijam medvjede gdje god ih samo nađem.  — Jesi li već kojega ubio?  — Vrlo mnogo! Moje tane nikad ne promaši.  — To znači da si dobar strijelac?  —  Bar tako ljudi tvrde. Poznam sve vrsti pušaka i iz svake mogu pogoditi cilj. Sad sam shvatio zašto je lukavi Hadži rekao da je lovac. Pokušavao je da u miru dobije u ruke moje puške. Možda je namjeravao izazvati protivnike da ga pozovu da  pokuša pucati iz pušaka. U tom slučaju morali su zajedno s njime izaći iz kolibe, a ja bi dobio priliku da ustanem.

 — Što kažeš? — upita oružar. — Tvrdiš da poznaješ sve vrste pušaka?  —  Tako je.  — Poznaješ li dakle i ovu ovdje? Deselim pokaže pri tome henrijevku.

Halef uze oružje u ruku, ogleda ga i odgovor i:  — Svakako. To je američka opetuša.  — Još nikad nismo vidjeli takve puške. Mislili smo da je igračka. A ti kažeš da se iz nje može više puta pucati bez punjenja.  —  Dvadeset i pet puta.  — Pretjeruješ! — nasmiješi se oružar.  —  Govorim istinu. U Americi je živio neki umjetnik puškar. On je izumio tu  pušku. Bio je međutim osobenjak pa je vjerovao da bi ubrzo bile iskorjenjene sve životinje kad bi bilo mnogo takvih pušaka. Zato je sačuvao svoju tajnu i izradio samo nekoliko pušaka. Ubrzo je umro. Drugi su pokušavali otkriti njegovu tajnu, ali tko god je rastavio pušku u dijelove, nije je više mogao sastaviti. Puška je postala neupotrebljiva. Ono nekoliko ljudi koji su imali takve puške, poginulo je u pustoši pa su njihove puške  bile izgubljene. Ova puška ovd je, možda je jedina koja je još preostala. Zovu je Henryjevom opetušom pa bih volio da znam kako je dospjela u vaše ruke.  — Ja sam je u Stambulu kupio od jednog Amerikalyja —  iz javi oružar.  — Od njega je bilo vrlo glupo što ti ju je prodao. U ovaj bu banj iza cijevi stavljaju se meci. On se kod svakog hica sam pomiče dalje, tako da pred cijev dolazi naredna rupa s metkom. Hoćete li da vam to pokažem?  — Da, pokaži.  — Kako je moguće da ti je Amerikaly prodao pušku, a nije ti rekao kako se njome rukuje?  —  Zaboravio sam ga pitati.

 — Onda si čovjek kojeg ne mogu shvatiti. Da nisi možda rođen u Arkillikur gdje cipele nemaju džonova, kola točkova, a lanci dna? Izađi sa mnom iz kolibe. Pokazat ću vam kako se puca iz te puške.  —  Zar je nabijena?  —  Jeste. Označite mi cilj, a ja ću ga pogoditi deset puta uzastopce. Halef izađe iz kolibe, a razbojnici za njim. Tako su napeto očekivali da vide taj  pokušaj, da na mene nisu mislili.  — Dakle, što da pogodim? — čuo sam Halefa gdje pita.  —  Pucaj u onu vranu tamo na grani.  —  Ne, ona bi odmah pala mrtva, a ja bih htio da nekoliko puta opalim u nišan. Prijeđimo prijeko. Pucat ću u kolibu. Vidite li onu šindru tamo gore što je vjetar umalo nije otrgnuo? Odvojila se od krova i pruža dobar cilj. Ja ću je deset puta pogoditi. Čuo sam kako su se koraci udaljili . Halef je odmamio naše neprijatelje što dalje od kolibe da mi olakša namjeru. Ondje je ležala moja odjeća, moj nož, što ga je prosjak  bacio, na boji, sat, novčanik, vrećica s metalnim novcem, sve lijepo na hrpi, a kraj toga je  puška bila naslonjena o zid. Smjesta sam skočio na noge i protegnuo ruke. Bile su kao od olova, teške i nepokretne, ali sam njima ipak mogao pomicati. Glava me strašno boljela, a kad sam to  bolno mjesto dodirnuo rukom, osjetih veliku kvrgu. Nisam međutim imao vremena da se obazirem na to. Što brže sam se odjenuo, pokupio sve svoje stvari i dohvatio medvjedarku.

Dakako da sam za sve to trebao više vremena nego obično, ali Halef je pucao s velikim stankama, tako da sam kod petoga hica već bio gotov. Svaki puta kad bi odapeo, čuo sam kako njegovi začuđeni gledaoci burno odobravaju. Sad sam sta jao usred sobe i mogao maloga strijelca pramatrati kroz prozor. Upravo je ispal io šesti hitac. Jasno sam razabrao da ne gleda gore u šindru na krovu već prema prozor u. Je li možda očekivao da ću mu dati znak? Brzo sam stupio do prozora i pokazao ruku, samo na dvije sekunde, no on ju je ipak opazio. Zakimao je glavom i okrenuo se gledaocima.  Nisam mogao razumjeti što im je rekao, ali sam opazio da je prebacio pušku  preko ramena i krenuo prema kolibi.  —  Deset hitaca, deset! — izačuh puškara kako dovikuje. —  A ti si opalio samo

šest puta!  —  To je dovoljno — odgovori Halef. Toliko se već približio kući da sam mogao razumjeti njegove riječi. —  Vidjeli ste da svakim metkom pogađam cilj. Dakle nećemo uzalud tratiti metke jer ću ih možda nužnije trebati iza drugu stvar.  —  Za koju?  —  Da vam njima prosviiram glave, vi lupeži! Rekavši to, on stade, podigne pušku na rame i nanišani na njih. Došao je čas za akcijiu. Hrabri mališan nije pokazivao ni traga zabrinutosti a pogotovu ne straha. Razbojnici su svoje puške ostavili u koli bi pa su ga dakle mogli napasti samo noževima. Zapanjili su se —   podjednako zbog njegovih riječi kao i zbog stava što ga je odjednom zauzeo. Sigurno su povjerovali da se radi o šali jer se Deselim nasmijao.  — Što? Nas kaniš postrijeljati, mali? ..Ako se želiš našaliti, onda izmisli nešto  pametnije! Veoma si dobar strijelac, ali ipak se ne bi usudio pucati u nas. Halef stavi prst u usta i oštro zazviždi, a zatim odgovori:

 — Šaliti? Tko vam kaže da se samo šalim? Pogledajte onamo prijeko. Ondje stoje dvojica koji će vam pokazati da mislim ozbiljno. Halef pokaza prema protivnom ru bu čistine. I ja pogledah onamo. Ondje su  podalje jedan od drugoga stajali Crnogorac Osko i Omar Ben Sadek, sin vodiča sa Sot el Džerita, s puškama spremnim za pucanje. Bili su se sakrili. Halefov zvižduk bio je za njih znak da izađu ispod drveća.  —  Ubio ih Alah! —  viknu Ismilanac. — Tko su ti ljudi? Što hoće od nas?  — Hoće mrtvo tijelo koje leži tamo u kolibi.  — A što ih se tiče taj mrtvac?  — Vrlo mnogo. Taj mrtvac nije rođak ovog prosjaka, već naš prijatelj i vođa. Ubili ste ga i mi smo došli da vam to plaitimo. Zaskočeni ljudi latiše se noževa, ali Halef im zaprijeti:  —  Ostavite noževe na mir u: oni van neće ništa pomoći. Ja imam u ovoj pušci još devetnaest metaka, a kod prvog mog hica pri pucat će i ona dvojica tamo. Prije nego što stignete do mene, svi ćete poginuti. Halef je to tako odlučno rekao da su ti ljudi morali uvidjeti da je položaj ozbiljan. Sad su stajali od njega samo deset do petnaest ko raka daleko. On je držao pušku uperenu  prema njima. Pojure li na njega, mogao bi pogoditi samo jednoga, ali nitko od njih nije htio da bude taj jedan.

Oni se zgledaše mrko, u neprilici, a zatim upita Deselim:  — A tko je taj čovjek koga nazivaš svojim prijateljem i vođom?  — On je još mnogo bolji strijelac i lovac od mene. Neranjiv je, a sve da ga i ubijete, njegova bi se duša ubrzo opet vratila u tijelo. Ako to ne vjerujete, pogledajte  prema kolibi!

Razbojnici se okrenuše. Stajao sam na vratima uperivši pušku u njih. Osko i Omar viknuše od radosti.  — Vadite li sad da ste izgubljeni ako se pokušate oprijeti? —  nastavi Halef.  — Eh, da su nam samo naše puške! —  ljutito će Ismilanac.  —  Ali ih nemate. A sve da ih i imate, ne bi vam ništa koristile. U našoj ste vlasti. Predate li se dobrovoljno, bit ćemo milosrdni prema vama.  — Kako možeš prema nama nastupiti neprijateljski kad i ti imaš kopču?  —  Vi ste mom drugu radili o glavi. Međutim, pošto i ja imam kopču, neka vam to  bude jamstvo da možete računati na naš obzir ako se predate. Uđite u kolibu! Ondje ćemo nastaviti razgovor. Deselim preleti pogledom preko kolibe. Učinilo mi se da vidim kako su mu oči naglo bljesnule.  —  Dobro — reče. — Pođimo u kolibu! Ondje će se sve razjasniti. Ja sam nevin.

Kad sam došao ovamo, bio je stranac već mrtav. Bar tako smo vjerovali. Samo uđite! Hajdemo, hajdemo!

Oružar gurne svoje drugove pred sobom. Halef spusti opetušu, a ja brzo stupih natrag da pokupim puške prativnika. Pobrao sam ih i stavio u kut. Dok sam bio tako zabavljen puškama, opazih da ljudi ulaze u kolibu. Na čelu je  bio debeli pekar- bojadisar. Lice mu je bilo kao u skrušenog grešnika. Upravo sam skidao k apslu s posljednje puške kad začuh krik. Vani prasnuše dva hica. Meci udariše o zid kuće, a istodobno začuh Halef a gdje viče:  — Sidi, sidi, izađi, izađi! Sm jesta sam poslušao taj poziv, ali u to viknu Murad, moj nekadanji vodič:  —  Stoj! Ne pustite ga da izađe! Razbojnici mi zakrčiše put, ali ja jednom od njih zatjerah cijevi svoje medvjedarke u trbuh da je kriknuo od boli, zateturao i pao, drugoga tresnuh šakom o lice i nađoh se pred kolibom. Sve je to bilo obavljeno u roku od tri sekunde, ali oružar je već  jurio preko čistine, sjedeći na mom vrancu i vitlajući mojom opetušom po zraku. Deselim je posve neočekivano istrgnuo Halefu opetušu, udario ga kundakom po glavi, a zatim se strelovito bacio na moga Rija. Osko i Omar su to opazili i opalili u njega, ali ga nisu pogodili.  —  Ostanite ovdje! —  doviknuh im. —  Ne pustite nikoga da izađe. Ustrijelite

svakog tko pokuša umaći! Kraj kolibe je stajala mazga debelog pekara, te Halefov i Ismilančev konj. Učinilo mi se da je Desilimov konj najsvježiji. Skočio sam na njega, podbo ga ostrugama da je sa

sve četiri noge poskočio uvis, naglim ga trzajem okrenuo i u galopu pojurio za kradljivcem.

Sad mi je bilo posve svejedno što se zbiva iza mene. Morao sam se opet domoći svoga konja! Imao sam medvjedarku u rukama pa sam odlučio da ću kradljivca, bude li  potrebno, oboriti metkom.

DESELIM je pojurio prema Kabaču. Nisam ga vidio. Trag je vodio kroz šumu. Ako mu odmah s početka dadem prednost, izgubit ću svoga Rija. Najvećom brzinom  potjerao sam dakle kljuse na kojem sam jahao.

Učinilo mi se doduše da pred sobom čujem topot kopita, ali zbog drveća nisam ništa razabirao. Tako sam jurio punih pet minuta pod rijetkim drvećem. Prema  proračunu prevalio sam za to kratko vrijeme gotovo pet kilometara. I sad — više nije bila zabuna — zaista čuo sam pred sobom topot kopita. Pred sobom? Ne, to je moglo biti samo iza mene. Okrenuo sam se i ugledao Halefa koji je jurio za mnom u divljem galopu.

Stajao je na stremenima i udarao svoga siromašnog konja bičem od nilskog konja da se čulo pljeskanje.  —  Hakudam! Naprijed! Brzo, jer inače ode Ri! —  doviknu Halef arapski, a to je  bio znak da je silno uzbuđen.  — Zašto si ostavio kolibu? —  viknuh. — Sad će oni ljudi pobjeći!  —  Osko i Omar su ondje! — ispriča se on. Više nismo mogli govoriti. Šuma se još više prorijedila i na posljetku izjahasmo na otvoreno polje gdje nam ništa nije sprečavalo pogled. Nalazili smo se na uzvisini. Dalje je ležalo selo, svakako Kabač, udaljeno otprilike pola sata jahanja. Slijeva je tekao široki potok koji je iza sela utjecao u rječicu Seudli. Iznad toga mjesta nalazio se drveni most. Sad ugledasmo i Ismilanca. Galopirao je daleko ispred nas. Nikako ga nismo

mogli dostići metkom. Ri je bio izvrstan trkač, a sad se samo poigravao. Da je oružar bio  bolji jahač mogao bi steći već trostruku ili petorostr uku prednost. Uostalom, nije pojahao  prema selu. Vjerojatno nije želio da ga ondje opaze. Začudio sam se videći da juri prema  potoku. Zar se zaista usuđivao da ga preskoči? 'Nisam vjerovao u to. Potok je imao veoma razmaknute i visoke obale.  —  Za njim! —  doviknuh Halef u. —  Potjeraj ga prema mostu! Ja sam skrenuo  prema selu. To je bio najravniji put do mosta. Možda mi usprkos slabom konju uspije da onamo stignem prije kradljivca.  Nažalost, moj konj je bio odviše spor. Nastojao sam da mu što više olakšam teret —  uzalud! Morao sam biti okrutan: izvukao sam nož i u bo konja nekoliko centimetara duboko u vrat. Konj glasno zastenje i napregne se iz sve snage. Upravo sam poletio  prema selu, ali se činilo da je konj posve podivljao. Nije htio više da sluša. Slije po je

 jurio naprijed, uvijek ravno, a budući da ovdje nije bilo više ni govora o putu, jedva sam uspio da se održim na sedlu. Svaki pad bi bio opasan. Posve nalijevo jahao je Ismilanac. Okrenuo se i ugledao Halefa, ali mene nije opazio. Uzdigao se u sedlu i podigao uvis ruku s ukradenom opetušom. Vrlo sam dobro mogao zamisliti kako se pri tome podrugljivo nasmijao. Njegova prednost pred Halefom

se povećavala. Srećom je sad moj konj sve brže grabio prema selu.

Odande su nas opazili. Ljudi su stajali pred vratima. U blizi ni prvih kuća ležala je

dugačka visoka hrpa kamenja. Nisam imao vremena da je objašim. Preskočih je. Konj se  pri tom javi dubokim soptavim glasom. Bilo je kao da je oslijepio i da sam ga pustio da

trči po svojoj volji, sigurno bi se glavom zaletio o najbliži zid. Nisam doduše izgubio vlast nad njime, ali nisam njime mogao ni potpuno upravljati. Mogao sam se ograničiti samo na to da spriječim nesreću. Sad sam proletio kraj prve kuće. Na putu mi se ispriječiše nes pretne taljige na dva točka natovarene poljskim plodinama. Nisam im mogao iz bjeći. Pritisak stegnima, skok  —  prešli smo ih! Gledaoci glasno kriknuše. Došao je zaokret, pa i ja moradoh zakrenuti. Jedva sam uspio navesti konja na to da zao krene oko ugla kad ugledah čovjeka gdje vodi k ravu. I on ugleda mene, prestrašeno viknu te spusti povodac i pobjegne. Krava se okrenula tako da mi je sprečavala put. Trenutak kasnije sam je preskočio.  —  Efendijo, efendijo! — čuh nekoga kako viče. Jureći cestom, opazih čovjeka koji mi je to doviknuo. Bio je to knjižar Alija. Stajao je pred svojom kućom razjapivši usta i pljesnu rukama. Smatrao je da sam loš  jahač pa je možda pomislio da mi se oteo konj. Tako sam odjurio dalje i izašao iz sela. Ondje ugledah most. Ismilanac još nije stigao. Osvrnuo sam se i ugledao ga gdje  juri duž potoka, a Halef podalje za njim. Uspjelo mi je da zaustavim svoga konja. Zatim  podigoh medvjedarku. Moj vranac mi je bio vredniji od života njegova jahača. Ako kradljivac dobrovoljno ne preda plijen, tane mu je bilo sigurno. Mo rao mi se samo još malo primaći. Sad me Deselim opazi i trgne se. Nije mogao shvatiti kako da se odjednom

nalazim ispred njega. Zatim brzo skrenu Rija nadesno. Budući da smo se Halef i ja nalazili pred njim, a potok mu je bio nalijevo, nije mu preostalo ništa drugo nego da  pobjegne poprijeko kroz selo. Smjesta sam se okrenuo, još jednom ubo svoga konja nožem i jurnuo natrag. Opazio sam kradljivca kako se pojavljuje iza neke kuće. Kanio je  projahati kraj suprotne kuće. Još četiri ili pet skokova moga Rija pa bi i konj i jahač iščezli. Uspravio sam se u stremenima, podigao pušku na rame i nanišanio usred galopa. Ali brzo spustih medvjedarku, jer sam razabrao da se ispred bjegunca pojavila zapreka koju on vjerojatno prije nije vidio.

Iza kuće kraj koje je oružar htio projahati pružala se visoka ograda od živih vrba.  Na njegovom mjestu ne bih dopustio da me zadrži ta zapreka, jer ako ne uzmognem  preko nje treba se probiti kroz nju. Ali on se poplašio i okrenu konja prema izlazu iz sela.  Nisam pošao za njim. Moja je zadaća bila da bjeguncu zakrčim put na otvorenu ravnicu i da ga potjeram prema vodi. Sad sam bio doduše dovoljno blizu da ga pogodim tanetom, ali taj konjokradica je ipak bio čovjek, pa sam morao bar pokušati da se domognem svoga konja ne žrtvujući ljudski život. Zato sam svoje kljuse potjerao ravno prema ogradi pred kojom se Deselim

 prestrašio. Za Rija ne bi taj skok bio previsok, ali moj konj nije mogao skočiti tako visoko. Prisilio sam ga dakle da se pro pne i probije kroz ogradu. Na ograđenom prostoru iza nje nalazila se otvorena jama. Preskočio sam je i probio se na protivnoj strani kroz ogradu.

Moj konj je sad bjesnio kao da je opsjednut đavlom. Kad sam se iza sela našao na istoj visini s prvom kućom, pojavi se oružar. Našao je put zakrčen pa je pojahao ravno na desno prema potoku kamo još maločas nije želio poći. Niže dolje pojavio se Halef  kojem također nije preostalo ništa drugo nego da se i on vrati. Sad sam za bjeguncem pojurio u udaljenosti od pedeset konj skih dužina. Podbo  je vranca ostrugama, ali ovaj nije bio naučen na to. Propne se i uskrati mu poslušnost.  —  Ri, stoj, stoj! — doviknuh nadajući se da će zvuk glasa potkrijepiti konja u otporu.

Ismilanac je međutim puščanom cijevi udario Rija po glavi, pa ovaj glasno zarza i  jurne, a ja dakako za njim. Vranac je silno gra bio. Udaljenost između nas poče se  povećavati. Bilo je jasno da preplašeni jahač želi preskočiti preko potoka. To je za njega  bio posljednji način da umak ne. Uspije li mu smioni skok, a ja ne opalim, izgubit ću vranca. Opet sam podigao medvjedarku i nanišanio. Tako smo jurili dalje. Odlučio sam da ću pucati u trenutku kad oružar sretno  preskoči na drugu obalu. Sad je bio od nje udaljen još pet konjskih dužina —  još četiri —  tri. Ri čvrsto zagrabi stražnjim kopitima pred prednja i preleti preko potoka u  besprijekornom luku, ali jahač izgubi stremen i sedlo, tresne strašnom snagom o zemlju i osta nepomično ležati.  Nisam imao vremena da obuzdam svoga konja. Jurio je divljom brzinom. Bio je loše uvježban, uzbuđen, pa bi utrčao ravno u potok da slomi vrat i noge. Obodrih ga glasnim poklikom — konj skoči i zaista se prebaci na drugu obalu, ali ondje posrnu i izvinu se naglavce. Znao sam da skačući preko potoka stavljam život na kocku. Zato

sam već prije skoka izvukao noge iz stremena i obim se rukama opro životinji o hrbat, zadržavši uzde u njima. Kad je konj posrnuo, ja se odbacih s njegovih leđa. Puška mi je omela taj skok pa sam pao i nekoliko trenutaka ostao nepomično ležati.  —  Alah! — viknu mali Hadži iza mene. — Sidi, živiš li još ili si već mrtav? Ležao sam tako da sam ga mogao vidjeti. Svega je još nešto malo bio udaljen od ruba potoka i upravo je htio natjerati konja na skok. Pri tome bi mogao slomiti vrat. To mi je smjesta vratilo sposobnost kretanja, pa podigoh ruku u znak opomene.  —  Ostani prijeko, Halefe! Ne budi lud!  —  Hvala proroku! — zaklikće Hadži. —  Moj sidi misli da sam lud! Nije dakle mrtav!

 —  Nisam, samo sam čestito tresnuo.  — Jesi li štogod slomio? —  upita me dalje.  —  Mislim da nisam. Vidjet ćemo! Polako se uspravih i pr užih. Noge i ruke su mi bile čitave, samo što mi je u glavi  br ujalo od pada i onog udarca kundakom. Halef sjaha, siđe niza stranu obalu i preskoči  preko vode. Nije bila široka pa je skok u sedlu samo zato bio opasan jer je potok tekao između strmih obala.  —  Allah je velik! —  dobaci Halef. —  To je bila potjera! Nikad ne bih mogao  povjerovati da ćemo na svojim konjima dostići tvoga Rija.  — Imao je lošega jaihača.

 — Tako je! Taj čovjek je sjeito na konju kao majmun na devi kako sam to vidio u Stambulu kod nekog pelivana koji je pokazivao i medvjeda. Eno, tamo stoji Ri. Dovest

ću ga. Vranac je mirno stajao i grickao sočne travke. Na njemu se nije zapažao nikakav

umor, dok je Ismilančev konj na kojem sam jahao ja stajao kraj nas sopćući. Slabine su mu se nadimale. Bio se već podigao na noge pa se činilo da nije stradao.  —  Kani se sad konja! —  odgovorih. —  Najprije moramo pogledati što je s  jahačem.  —  Volio bih da je slomio vrat! —  ljutito će Hadži.  — To ne bismo smjeli poželjeti —  umirih ga.  — Zašto ne bismo? Ta to je konjokradica!  — Ali je ipak čovjek! Ne miče se. Onesvijestio se.  — Možda ne samo što je izgubio svijest, već i dušu. Neka samo propadne u džehenem! —  nepomirljivo se ljutio Halef. Kleknuo sam kraj Deselima i pregledao ga.  —  No? Što mu je? — uipita mališan.  —  Mrtav je. Zaista je slomio vrat.  —  Sam je tome kriv. Sad više neće krasti konje, a panajmanje tvojega vranca! — 

 promrmlja mali Hadži. Pri tome priđe bliže i pokaza na oružarev fes.  — Uzmi njegovu kopču! — reče.  — Imaš pravo. Na to ne bih pomislio.  — A ipak je to važno. Tko zna da li bih te mogao s pasiti da nisam imao kopče.  —  Odakle si je dobio?  — Od kovačeva zarobljenika.  —  Jesi li bio kod Simina?  — Jesam, ali o tome ću ti kasnije pripovjedati. Sad imamo drugoga posla. Pogledaj samo ove ljude!

Činilo se da se sve stanovništvo sela skupilo uz potok. Tu su stajali brojni muškar ci, žene i djeca glasno razgovarajući. Takav rijetki događaj zaokupio je čitavu njihovu pažnju. Dva čovjeka siđoše do potoka i preskočiše preko vode. Prvi je bio kn jižar Alija.  — Što se to dogodilo? —  upita me on. — Zašto ste progonili ovog konjanika?  —  Nisi li opazio na čijem je konju jahao?  —  Na tvojem. Jesi li se okladio s njime ili ga je on htio kupiti od tebe pa je najprije želio da ispita njegovu brzinu?  —  Ni jedno ni drugo. Ukrao mi je konja.  —  Ali efendi jo, zaista ne znam što da mislim. Ta ti nisi umio jahati!  —  Ni sada ne umijem ništa bolje nego prije.  — Umiješ, umiješ. Jašiš kao padišahov konjušnik. Nitko se ne bi na tvom konju usudio izvesti takav skok.  —  No, možda sam u međuvremenu nešto naučio.

 —  Nisi. Zavarao si me ili si se samo našalio sa mnom. Najprije si sjedio na konju kao dječak, a zatim kad sam te vidio kako si se probio kroz ogradu i preskočio preko  potoka, pomislio sam da moraš slomiti vrat.  —  To prepuštam drugima, na primjer ovom čovjeku ovdje. Pri tome sam  pokazao na Ismlilanca.  —  Alah! Zar je mrtav?  —  Nažalost —  moradoh priznati.

 — Onda je skupo platio krađu! Tko je taj čovjek? Prišao je k mrtvom, sagnuo se k njegovom licu i začuđeno viknuo:  — Ta to je oružar Deselim iz Ismilana!  — Poznaš li ga?  — Poznam. On je istodobno kahvedžija pa sam kod njega već popio mnogi fildzan i ispušio brojne kile.  — Znači da ti je bio prijatelj?  —  Nije, već samo znanac. Uto je prišao i onaj drugi čovjek koji je iza Alije preskočio preko vode. I on je mrtvaca pogledao u lice. Zatim me upita:  — Ti si progonio toga čovjeka, i on je pri tome izgubio život?  —  Jesam.  —  Onda si ubojica. Moram te uhapsiti.

 — To nećeš učiniti — upadne knjižar. — Taj čovjek ne spada pod tvoju sudačku vlast.

Došljak udesi dostojanstveno lice i ozbiljno uzvrati:  — Ti si knjižar Alija i imaš da šutiš! Ja sam naprotiv kjaja ovoga sela pa imam da govorim. —  Dakle, tko si? Ovo je pitanje bilo upravljeno meni.  —  Stranac —  odgovorih.  —  Odakle? . . —  Iz Almanje.

 — Stojiš li i ti pod nekim kjajom?  — Ja sam podanik jednog moćnog kralja.  — To mi je svejedno. Ja sam kralj Kabača pa sam dakle isto što je i on. Hajde sad sa mnom!  —  Kao zarobljenik?  —  Dakako. Ti si ubojica!

 —  Nećeš li me najprije upitati kako je došlo do toga da progonim ovog čovjeka?  — To ću obaviti sutra čim nađem vremena i čim budem dovoljno sabran.  — Ja već i danas imam vremena i sabranosti, ali sutra ih neću imati.  — To me se ništa ne tiče. Naprijed! Seoski pomoćnik pokaza pri tome zapov jednim pokretom ruke prema potoku.  No sad mu priđe mali Halef i pokaza prema svom običaju bič od kože potočnoga konja koji mu je visio o pojasu.  —  Ti si dakle kjaja ovoga sela?  —  Jesam!

 — Jesi li već vidio ovakav bič?  — Često.  — A jesi li ga već okušao?  — Kako to misliš?  —  Oh, mislim samo ovo: ako ovom sidiju i efendiji, mom prijatelju i drugu, rekneš samo jednu jedinu neuljudnu riječ, oplest ću te ovim bičem po licu, da ćeš svoj radoznali nos zamijeniti s džamijom u Jedrenima što ju je sagradio sultan Murat, Alah ga  blagoslovio! Misliš li možda da smo došli u Kabač da se divimo tvojoj krasoti? Misliš li da držimo kako je takav jedan kjaja najdivniji čovjek na svijetu? Vidjeli smo mi kozičave stajske momke i varalice s odrezanim nosevima koji su bili ljepši i dostojanstveniji od tebe! Zašto ti je Alah dao krive noge i crvenu bradavicu na nosu? Zar možda zato da te odlikuje između ostalih vjernika? Čuvaj se moje srdžbe i budi na oprezu pred mojim gnjevom! Ja sam već i posve druge ljude nego što si ti svojim bičem naučio uljudnosti. Kjaja se više začudio nego što se prestrašio. Odmjerio je mališana od glave do  pete, a zatim ga upitao:  —  Stranče, jesi li lud?

 —  Nisam, ali ako želiš upoznati luđaka onda pogledaj ovamo u vodu! Samo luđak se može usuditi da gru bo postupa s mojim efendijom, sa silnim Kara Ben  Nemzijem.  —  A tko si ti?

 — Ja sam Hadži Halef Omar -aga, zaštitnik nevinih, osvetnik svake nepravde, te gospodar svih kjaja gdje god sja sunce. Sad vrijedni načelnik zaista nije znao kako da se vlada. Mali šanovo razmetanje ga se zaista dojmilo. On se okrenu k meni.

 — Efendijo, zar si zaista tako otmjen čovjek?  — Zar možda ne izgledam tako? —  upitah strogo.  — Tako je, izgledaš kao efendija, ali ipak si toga čovjeka natjerao u smrt.  —  Deselim je sam tome bio kriv. Ukrao mi je konja, pa sam ga progonio da mu ga opet oduzmem.

 — Zar da oružar iz Ismilana krade konje?  —  Ne vjeruješ li možda u ono što ti govori efendija? — upita Halef, priđe bliže kjaji i značajno pokaže prema svom pojasu.  —  Oh, ne sumnjam ja u to —  brzo odvrati načelnik — ali može li efendija dokazati da je taj vranac zaista njegovo vlasništvo?  —  Evo dokaza! — Halef pri tome lupi rukom po biču, ali ja pokazah rukom u knjižara.  — Upitaj Hadži Aliju! On zna da je taj konj moje vlasništvo.  —  Odakle to može znati! Ta on te ne pozna. Ti si stranac.  — Hadži Alija me pozna i vidio me je da jašem na tom vrancu.  —  Je li istina?  —  Jeste —  odvrati Alija kome je bilo upravljeno posljednje pitanje. Sad mi se kjaja pokloni i reče:

 — Vjerujem. Ipak ćeš morati poći sa mnom, efendijo.  —  Kao zarobljenik?  —  Ne potpuno, samo upola.  — Dobro! Koju polovicu želiš uhapsiti? Ona druga nema vremena da pođe s tobom, pa će pojahati dalje.  Načelnik me pogleda otvorenih ustiju, ali stanovnici Kabača, skupljeni na  protivnoj obali počeše se glasno smijati. Kjaja ljutito vikne:  — Što se vi smijete? Vi nerazboriti ljudi, vi podanici, robovi! Ne znate li da sam  ja sultanov opunomoćenik i predstavnik! Dat ću vas zatvoriti i svima opaliti bastonadu! Zatim se gospodar Kabača okrenu k meni i nastavi:  — Zašto me činiš smiješnim pred mojim ljudima?  — Zašto ti sam sebe činiš smiješnim preda mnom? Nije li smi ješno reći da sam ja upola zarobljenik.  —  Tvoja nevinost je tek upola dokazana.

 — Onda ću ti je ja potpuno dokazati! Vidiš li ovaj nož i ovu pušku? Svakoga tko me spriječi da otputujem, ustriijelit ću ih ću ga probosti nožem. Osim toga, evo ti i drugi dokaz. Umi ješ li čitati?  —  Umijem.  — Onda pročitaj ovaj moj ferman koji nosi padišahov pečat. Pružio sam mu  papir. Kad je kjaja ugledao pečat pritisnu ga o ćelo, usta i prsa.  — Imaš pravo, efendijo, nevin si. Možeš otputovati dalje.  — Dobro! Vi ćete pokopati Deselima kako se to pristoji, a njegovim ćete rođacima javiti da je poginuo kako bi mogli pohoditi njegov grob. Neka se na pristojan način pridruži svojim precima. Budem li čuo da to niste učinili, tužit ću vas vrhovnom sucu Rumelije.  —  Jesi li njegov prijatelj?  —  I to pitaš? —  odvrati Halef umjesto mene. —  Rumeli-kazi-as-keri je naš

 prijatelj i rođak. Moja žena ljubimica je kćer njegove najmilije žene. Teško vama ako ne  poslušate! Pošao je po Rija, a kjaja mi se duboko nakloni i reče:  —  Neka Alah najmilijoj ženi tvoga pratioca dade stotinu godina i tisuću djece, unuka i praunuka. Učinit ću ono što si zapovjedio.  — To i očekujem. Osim toga ćeš mrtvačeva konja i sve ono što ima uza se,  predati njegovim rođacima.  — Oni će dobiti sve, efendijo. Bio sam uvjeren u protivno, ali me se to nije ticalo. Mogao sam biti sretan što smijem nesmetano odjahati pa se vinuh na vranca kojeg umalo nisam sramotno izgubio. Mljacnuo sam jezikom — i Ri preskoči jednim skokom preko potoka. Ljudi se

raspršiše glasno viknuvši od prepasti. Halef je pješice pošao za mnom i na drugoj obali uzjahao svoga konja.  —  Efendijo, nisi li me htio pohoditi? —  upita Alija.  — Jesam; povedi nas! Htio bih pozdraviti tvoga oca.

Pojahali smo naprijed, a narod za nama pošto je kjaja ponaj prije odredio da jedan čovjek ostane kao stražar uz mrtvo tijelo. Kraj male knjižareve kućice sjahasmo i uđosmo u nju. Unutrašnjost kolibe je također bila razdijeljena u dvije nejednake  polovine. U onoj većoj ugledao sam na ležaju jednog starca koji nas je pozdravio samo očima jer nije mogao ni govoriti ni micati se.  — Oče, to je onaj efendija o kojem sam ti pripovijedao —  razjasni mu Alija. Prišao sam starcu i prijazno ga pozdravio. On mi zahvali sjajem koji mu je zatitrao u očima. Ležaj mu je bio uredan a i sam je bio čist što u onim krajevima nije bilo  baš uobičajeno. To me obraduje.  — Možeš li razumjeti moje riječi? —  upitah Alijinog oca. On potvrdi očima.  — Došao sam da iskažem poštovanje časnome ocu dobroga sina i da usrećim Aliju. U njegovom pogledu odrazilo se pitanje pa zato nastavih razja šnjavajući:

 — On voli Ikbalu, najljepšu kćer Rumelije. Njezin otac mu je ne želi dati, ali ja ću ga prisiliti da to učini. Alija će me sad otpratiti.  —  Je li to istina, efendijo? — iznenađeno upita Alija. —  Jesi li govorio s Ikbalom?

 — Govorio sam također s njezinom majkom i s njezinim ocem.  — A što je njih dvoje reklo?  — Oboje je reklo »da«, ali je pekar smislio izdaju. To ću ti kasnije ispripovjediti, a sad mi pokaži svoj sat!  —  Ne bi li najprije nešto pojeo, efendijo?  — Hvala ti. Nemamo vremena. Moram se brzo vratiti.  — Onda dođi! Odveo me je u manju prostoriju u kojoj se nalazio stol, rijetkost u ovim k rajevima. Na njemu sam ugledao umjetninu. Ura još nije imala kazala. Svi kotačići bili su rukom izrezbareni od drveta, sigurno veoma mučan posao.  — Znaš li u čemu se sastoji umjetnost? —  upita me on.  —  Znam — odgovorih pokazujući u kazaljku. —  Evo u ovome.  — Pogodio si. Taj sat ne samo da će pokazivati pune sate već i minute. Jesi li već

kad vidio tako nešto? O dobri moj Alijo, pomislio sam u sebi, cijelo tvoje umijeće ne vrijedi baš mnogo! Glasno mu pak rekoh:  — Jesam. Pogledaj moj sat. On pokazuje godine, mjesece, dane, sate, minute i sekunde. Alija mi uze sat iz ruke i sav zapanjen pogleda kazala.  — A ide li tvoj sat tačno, efendijo? —  upita.

 — Ide, dapače vrlo tačno.  — Ali ja ga ne mogu pročitati —  potišteno će urar.  —  Ne možeš zato jer su imena i brojk e napisane pismom što ga ti ne razumiješ. Ipak ga možeš bar čuti. Pritisnuh puce i sat poče otkucavati. Na prvi oštri i zvučni otkucaj Alija se trgne.

 —  Alah akbar! — začudi se urar iz Kabača —  mora da je taj sat izradio sam Alah ili pak šejtan!  —  Nije! Na pravio ga je samo jedan spretan čovjek kao svoje majstorsko djelo, ali ga nikad nije prodao. Kad je umro, dobio ga je njegov baštinik, a nakon njegove smrti ja.  — Može li se taj sat otvoriti?  — Može.  — Onda ga otvori da vidim kako je sastavljen.  —  Sad ne mogu, ali u Džnibašliju moći ćeš ga pogledati, ondje ćemo imati vremena.

 — Znači da kaniš smjesta krenuti, efendijo?  — Moram. Dovedi svoga konja; odjahat ćemo u Džnibašli. Dok je Alija zašao iza kuće i dok smo ga čekali htio sam upitati Halefa što je doživio, ali nas je okruživala gomila ljudi koji su tako glasno razgovarali o onome što se dogodilo i tako nas pomno promatrali da nismo mogli ni o čemu govoriti. Zatim stiže Alija na svom konju i mi kasom krenusmo natrag budući da nismo znali kako su u međuvremenu prošli Omar i Osko. Za vrijeme tog jahanja stadoh ispitivati svog malog Halefa:

 — Dugo sam čekao na vas, a vi niste došli. Zar ste možda zalutali?  —  Nismo, sidi. Ostali smo tačno na putu koji si nam propisao. Ali . . . Zapeo je i pogledao me postrance da ustanovi jesam li dosta dobro raspoložen da mi saopći jednu neugodnu stvar.  —  Jesi li dobre volje? —  upita.  —  Nisam, Halefe — odvratih da se malo našalim s njime. To je zvučalo tako neobično da se prestrašio.  —  Jao!  — Zašto jaučeš?  —  Jer te moram razljutiti, sidi!  — Čime?  — Doživjeli smo nesreću —  prizna Halef i opet me postrance pogleda.  —  Kako to?  —  Nestao je.  —  Tko je nestao?  —  Onaj posljednji.  —  Koji posljednji? Ta govori! — rekoh prividno ogorčen.  —  Posljednji zaptija. Rekavši to, Halef je tako teško uzdahnuo, da se to čulo usprkos topotu konjskih kopita.

 —  Hvala Alahu! —  kliknuh arapski i to tako veselo da me je Halef začuđeno  pogledao.  —  Kako? — upita. Očito mu je odlanulo.  —  To mi je drago, to mi je pravo.  —  Sidi, jesam li te pravo razumio? Ne ljutiš se što je on nestao?

 — Ne ljutim se. Naprotiv, ja sam i njemu ; tebi veoma zahvalan na tome —  nasmiješih se.  — Ali zašto?  — Jer nas je taj onbaša samo smetao i jer bi veoma usporio naše jahanje.  — Zašto si ga onda poveo sa sobom?  —  Nekoliko zaptija bi nam zaista moglo biti od koristi, ali budući da ti ljudi nisu umjeli jahati, a njihov vođa je radije zapovijedao nego slušao, onda je bolje da se ne moramo više ljutiti na njih.  — Lijepo, dobro! Skinuo si mi težak teret sa srca.  —  On je dakle pobjegao?  — Da, baš pobjegao —  prizna Halef.  — Već slutim: pobjegao je dakako s tovarnim konjem?  —  Da, s onim konjem koji je nosio darove što nam ih je donio dobri vratar Malhem.

 — Pusti ga neka bježi! Mališan se namršti.  — Što? Da ga pustim neka bježi? —  upita. — To nisam učinio. Jahali smo za njim dobar komad puta natrag. Htjeli smo ga uhvatiti, ali je bila noć i nismo mogli razabrati njegov trag.  — Dakle ste jahali slijepo. Jao! Time ste potratili dragocjeno vrijeme.  —  Nažalost! Jahali smo natrag gotovo do Genija pa možeš zamisliti koliko smo

izgubili vremena. Psovao sam i proklinjao da se Alah morao začuditi jer sam inače  pobožan čovjek. Ali noćas sam bio tako ljut, tako bijesan i pun gnjeva da bih bio ubio tisuću divova samo da su mi se ispriječili na putu.  — Tješimo se. Imamo mi i drugih briga.  — Da se tješimo? Sidi, više te ne poznajem. Ne znaš li kakvi su to bili darovi što nam ih je poslao naš gostoprimac Hulam?  — Vjerojatno živežne namirnice. Otvorio sam omote —  prizna mališan.  —  Ah, dakle si bio radoznao?  —  Radoznao? Ne govori tako! Uvijek je dobro znati što čovjek dobiva na dar i što nosi sa sobom. U omotima se nalazio izvrstan kolač sa tisuću grožđica i bademova debeo kao mlinski kamen. Nažalost je bio već malo zdrobljen. Osim toga su u omotu  bila dva sku pocjena pokrivača za konje, svakako za tebe i za mene. Nadalje sam našao nekoliko svilenih rubaca koji bi vrlo dobro pristajali kao ukras za glavu. Kako bih samo rado ponio jedan od njih svojoj Hani! A sad je ostala bez njega! O ti svjetlo ljubavi, sunce nade, ružo među kćerima! Tako se odjednom javila ljubav prema njegovoj dobroj Hani. Pokušao sam ga

utješiti.  —  Ne tuguj, Halefe! Sigurno je u knjizi života bilo zabilježeno da ćemo izgubiti kolač, pokrivače i rupce. I drugdje ima svilenih rubaca pa ću se pobrinuti za to da se ne vratiš praznih ruku najljepšoj kćeri Beni Araba.  — Alah dao! Radujem se da sam spasio bar vrećicu.  — Kakvu vrećicu?

 — Kad sam otvorio omot, našao sam vrećicu od mačkina krzna. Uzica je bila svezana i zapečaćena, ali je vrećica bila tako teška i zvečala je tako srebrno da sam uvjeren da se u njoj nalazi novac.

 — Ah, vrećicu si dakle uzeo? — nasmiješih se.  — Jesam. Evo je ovdje u mom pojasu. Na njoj visi komadić pergamena na kojem  piše: »Dostuma Kara Ben Nemzi efindim«. Vrećica je dakle određena za te be. Evo, uzmi je!

Halef izvuče vrećicu iz pojasa i pruži mi je. Odvagnuo sam je na dlanu. Da, u njoj se nalazio novac. Dostuma znači: mom prijatelju. Zar se možda radilo o prijateljskom  poklonu? Hm? Spremio sam vrećicu i rekao:  — Kasnije ćemo je otvoriti. Od tebe je svakako bilo vrlo mudro što si uzeo vrećicu. Sad moramo govoriti o nečemu drugom jer smo prešli već polovinu puta. Dakle kako je onbaša mogao pobjeći?  — Bilo je tamno. Sjahali smo kraj neke kuće u čijoj se blizini nalazio bunar. Htjeli smo napo jiti konje. Zaptija je vadio vodu, a ja sam otišao u kuću da upitam vlasnika za put. Osko i Omar su ta kođer ušli u kuću a kad smo se vratili k bunaru, iščezao je onbaša sa svojim kljusetom i s našim tovarnim konjem.  — Jeste li čuli topot kopita?  —  Nismo. Ali ipak smo pojurili za njim.  —  O ne, to niste učinili — odgovorih smijući se.  —  Nismo? Pojahali smo u galopu natrag, ali ga više nismo mogli stići.  — Znaš li ti uopće je li zaptija pojahao natrag? Sigurno je bio tako pametan da krene kojim drugim putem.  —  Ah! Taj varalica! Taj himbenik!

 — Možda je samo konje odveo u stranu i počekao da vidi što ćete učiniti. Prema tome se onda mogao ravnati.  —  Oh, na to nisam ni pomislio! Zar je zaista bio tako pametan? Ta lice mu je bilo vrlo glupo! Volio bih da je sad ovdje preda mnom. Da on prevari mene, mene, Hadži Omara Ben Hadži Abul Abas Ibn Hadži Davud al Gosara!

On izvuče bič iz pojasa i zamahne po zraku kao da će udariti grešnika koji se nalazi pred njim.  —  Simiri se! —  rekoh. —  Kad ste onda stigli u Kosikavak?

 — Jedan sat pošto si ti otišao. Ti si nas opisao kovaču pa nas je odmah prepoznao i zadržao. Od njega smo čuli što se dogodilo. Pokazao nam je zarobljenika. Čekali smo.  Nisi dolazio pa sam se zabrinuo. Zato sam odlučio da pođem za tobom u Džnibašli. Pri tome sam došao na pomisao koja bi te obradovala.  —  Na koju?  — Simin mi je pripovijedao o kopči. Zarobljenik ju je također imao. Ta kopča je znak raspoznavanja pa mi je mogla biti od koristi. Uzeo sam je od zarobljenika koji je tvrdio da je trgovački agent Pimosa i stavio je na svoj turban.

 — Izvrsno. I sam sam vidio kako je kopča djelovala.  — Hoćeš li dakle ikad više reći da nisam pametan?  —  Neću. Ti si utjelovljena mudrost — nasmiješih se mališanu.

 — Jesam, ali kadšto dopuštam zaptijama da pobjegnu. Stigavši u Džnibašli, odjahali smo ravno k pekaru. Ondje smo našli samo njegovu ženu i kćer. Sidi, kad sam ugledao staru, umalo što se nisam onesvijestio.  — Ali je dobra duša.  —  Jest. Čileka i Ikbala su me opomenule. Bošak je poslao pomoćnika da odnese neku vijest. Zatim je stigao oružar iz Ismilana i razgovarao nešto o tebi s pekarom a zatim su obojica žurno odjahala. Sve nam je to rekla Ikbala. Bojala se za svog Aliju koji sad jaše iza nas. Zamolila me je da pojašem za tobom što bih ja i onako bio učinio.  — Došao si u pravo vrijeme, dragi Halefe!  —  Jesam. Žurio sam se, ali sam ipak bio oprezan, čuo sam da je u šumi zarzao konj, pa sam zato sam pojahao naprijed. Ugledao sam čistinu s kolibom i opazio tvojega Rija te nekoliko drugih konja. Ti si se dakle nalazio u kolibi usred neprijatelja. Sigurno su te uhvatili. Tri konjanika bi tvoje protivnike navela na oprez dok im se jedan jedini

neće učiniti opasnim. Zato sam sakrio Oska i Omara iza drveća i rekao im što ima da rade, a onda sam odjahao do kolibe. Što se kasnije zbilo, znaš.  — Znam. Ali sad se brinem za oba naša pratioca.  —  Nije potrebno. Oni su hrabri.  — Ali se nalaze sučelice premoći. Njihovi neprijatelji su zaklonjeni u kolibi.  —  Ne samo da su u kolibi zaklonjeni, već su u njoj istodobno i zarobljeni.  — Ali kako dugo? Mogu kroz prozor ili kroz vrata svojim mecima pogoditi Omara i Oska.  —  Ne mogu. Ti si obojici dao upute, a i ja sam im doviknuo, prije nego što sam

 pojahao za tobom, da se zaklone iza drveća i da pucaju na svakoga kome bi palo na  pamet da izađe iz kolibe. Što ćeš učiniti s tim ljudima?  — To ovisi o tome kako će se vladati. Podbodi malo svoga konja! Alija se skromno držao iza nas. Opazivši da je moj razgovor s Halefom dovršen, on dojaše do mene i upita:  — Efendijo, smijem li doznati što se dogodilo i zašto treba da te pratim?  — Kasnije! Nadam se da ćeš još danas u prisutnosti njezina oca pozdraviti Ikbalu, najljepšu djevojku Rumelije. Sad ćemo se požuriti, ali nećemo ništa govoriti. U međuvremenu stigli smo u šumu, u blizinu čistine. Ondje obuzdasmo konje da nitko ne čuje da se približujemo. Neposredno ispred ruba čistine sjahah sa ždrijepca i  predah ga Halefu.  —  Ostani ovdje —  zapovjedih. — Ja ću se najprije malo ogledati. Daj mi

opetušu, Halefe!  — Tačno! Ja je još uvijek imam! Izvoli, sidi! Treba li da počekamo dok se vratiš?  — Da. Ustrebam li, pozvat ću vas. Šuljao sam se između stabala sve dok nisam ugledao čistinu i kolibu. Iz prozora virile su dvije puščane cijevi. Ljudi u zgradi su svoju tvrđavu stavili u stanje obrane.  Nažalost nisam bio dospio uk loniti njihovo oružje.

OPSADNE čete koje su se sastojale samo od Oska i Omara nisu se mogle opaziti. Obojica su očito bila sakrivena iza debelih stabala. Zakrenuo sam u luku sve dok se nisam našao u šumi nasuprot kolibe, pa ugledah oba tražena čovjeka kako leže na zemlji, s puškama spremnim na pucanje. Približio sam im se što sam više mogao a da me oni od  prijeko nisu ugledali. Moji me drugovi opaziše i javiše se prigušenim radosnim usklicima.  —  Je li koji umakao? —  upitah.  —  Nije —  odgovori Osko.  —  Jeste li pucali?  —  Pet puta.  —  A oni ljudi tamo?

 — Tri puta, ali nijedan metak nije pogodio. Oni ne mogu izaći, a mi ne možemo ući. Što da radimo?  — Ostat ćete ovdje dok ne stignem do kolibe.  — Što? Zar kaniš onamo?  —  Kanim.  —  Ti će te ljudi ustrijeliti.  —  Neće. Prišuljat ću im se odostraga. Tamo nema prozora, pa me dakle ne mogu vidjeti. Halef je uza me. Kad stignemo do kolibe, doći ćete za nama, dakako također sa stražnje strane. Onda ćemo vidjeti što se dade učiniti. Gdje su vam konji?  — Privezani su malo dublje u šumi.  — Ostavite ih ondje dok opsada ne bude završena. Vratio sam se Halefu i rekao mu što sam nakanio. Bio je s time sporazuman pa mi se lukavo nasmiješi.  — Vidiš li one puščane cijevi koje vire tamo ispod prozora, sidi?  —  Vidim, dakako!  — Te puške neće više dugo biti tako radoznale.  — Ah! Misliš li? I ja sam već pomislio na to.  — Odšuljat ćemo se onamo, naglo ih zgrabiti, a zatim ih izvući kroz prozor.  — Pokušat ćemo.  — A što ću ja raditi? —  upita Alija.  —  Kad stignemo do kolibe, ti ćeš za nama dovesti naše konje, ali također zaobilaznim putem. Iza kolibe svezat ćeš ih za drveće, a onda možeš doći k nama. Predađosmo Aliji uzde naših konja a mi u luku krenusmo prema stražnjoj strani kolibe. Sretno smo stigli onamo i ponajprije osluškujući zastali. Sve je bilo mirno.  —  Sad, sidi! — šapne Halef. Zavirio sam iza ugla. Obje puščane cijevi virile su otprilike četvrt metra kroz  prozor. Sagnuo sam se —  nekoliko tihih koraka, Halef uza me —  zahvat, trzaj, skok natrag. Nailazili srno se opet iza ugla držeći u rukama obje dugačke turske puške.

U kolibi je još nekoliko časaka ostalo sve mirno, vjerojatno zbog iznenađenja. Onda Osko i Omar glasno viknuše:  —  Aferim, aferim! Vrlo dobro, vrlo dobro! Zatim u kolibi sve zabruja. Čuli smo najrazličitije kletve, uzvike prepasti i začuđenja, zbrkana pitanja. Nismo odgovorili ništa.  — Obiđi kuću do suprotnog ugla — šapnuh Halefu. — Onda će se vrata nalaziti između nas. On se odšulja. Sad sam iz unutrašnjosti kolibe čuo neko tiho šaputanje. Napeo sam uši pa mi se učinilo kao da čujem »nalaze se sakriveni ispod prozora«. Naslućivao sam što će sad  poduzeti pa sam promatrao otvor prozora ispruživši iza ugla samo polovinu lica. I zaista! Pojavila se dvostruka cijev pištolja. Htjeli su da pucaju s prozora. To se nije dalo učiniti puškom pa su se dakle poslužili pištoljem. Uhvatio sam svoju medvjedarku za cijev i podigao kundak.

 Najprije sam ugledao cijev pištolja, zatim kokot a na kraju ruku koja je držala oružje. Vlasnik te ruke bio je ili previše smion ili veoma lakomislen. Mogao bih je smrviti metkom. Umjesto toga zamahnuh kundakom i udarih. Nisam udario jako ali kad sam pogodio ruk u, iz kolibe ipak odjeknu divlji krik. Ruka iščeznu, a pištolj pade na zemlju pod prozorom. Halef je s drugog ugla sve to promatrao.  —  Dobro, vrlo dobro, sidi —  glasno me pohvali. —Taj glupan će ubuduće svoju

ruku radije zadjenuti za pojas, Tako smo osvojili tri komada oružja.  — Mašalah, lovac na medvjede! — začuh kako je netko viknuo u kolibi. Halef a su očito prepoznali po glasu.  —  Da, to sam ja —  odgovori on. —  Samo izađite! Budući da ovdje nema medvjeda polazim u lov na smrdljive ježeve. Stanka. Protivnici su vijećali, a onda se začu pitanje:  —  Jesi li sam?  —  Nisam.'  — Tko je još uza te?  —  Onaj efendija kojeg ste uhvatili, a povrh toga još trojica. U taj čas opazimo Oska i Omara gdje nam se približuju, dok je Alija bio zabavljen privezivanjem naših triju konja. Halef je dakle govorio istinu. Nakon kratkog vremena ponovo se začu pitanje:  —  Gdje je Deselim?  —  Mrtav je.  — Lažeš!  — Reci to još jednom pa ću vam baciti vatru na krov i svi ćete izgorjeti. S takvim ništarijama se ne šalim!  —  A kako je umro?  —  Slomio je vrat. Htio je da na ukradenom vrancu kod Kabača preskoči preko  potoka ali je pao i slomio vrat. Konja smo opet dobili.  —  Ako je to istina, onda neka nam se javi i tvoj efendija.

 —  To i činim —  odgovorih.  —  Alaha mi, to je on! Čovjek koji se sad prestrašeno javio, bio je debeli pekar. Pre poznao sam ga po masnome glasu.  —  Da, to sam ja —  nastavih. —  Pitam vas hoćete li se predati?

 — Idi do đavola!  — To neću, ali ću učinit: nešto drugo. Htjeli ste me ubiti a sad se nalazite u mojim rukama. Ipak vam se ne želim osvećivati. Pošaljite mi Bošaka. Neka on bude  pregovarač. Reći ću mu pod kojim seuvjetima odričem osvete. Ne poslušate li tu zapovijed, poslat ču jednoga od svojih ljudi po kjaju iz Džnibašlija. On će vas uhapsiti pa možete i sami zamisliti što će se zatim desiti. U kući poče šaputanje.  — Izađi — začuh nekoga gdje govori.  — O Alahu! Ubit će me! —  branio se debeljko.  — Sjetite se i ćilimova što ste ih sakrili —  opomenuh ih. —  I oni su izgubljeni ako ne' uradite ono što tražim.  — Što ćeš učiniti s bojadžijom? — upita jedan od njih.  — Samo ću mu kazati pod kojim ću vas uvjetima pustiti na slobodu.  —  Nećeš mu učiniti ništa nažao?  —  Neću. Pošaljete li mi bojadžiju i ostanete li mirni dok ne završim razgovor s njime, neću ga ni taknuti, pa vam se može živ i zdrav vratiti.  — A ako se ne sporazumiješ s njime?  — Onda se ipak smije vratiti i saopćiti vam o čemu smo pregovarali. Uostalom,  budete li mirni moći ćete razumjeti svaku riječ našeg razgovora. Iz njega ćete razabrati da sam veoma obziran, pa ćete dapače vrlo rado izvršiti sve što tražim.  — Onda neka pođe k tebi. Činilo se da se debeljko opire, jer je iz kolibe odjeknula dulja poluglasna prepirka. Za to vrijeme postavio sam Oska i Omara na oba ugla koja smo zaposjeli Halef i ja.

Dobili su nalog da se posluže oružjem na najmanji znak neprijateljstva.  —  Alah vam oprostio! — začuh bojadisara gdje govori. —  Moram se žrtvovati za vas. Ako me u biju pobrinite mi se za ženu i di jete. To je zvučalo tako žalosno i tako je izražavalo predanost sud bini, da sam se jedva svladao da ne prasnem u glasan smijeh.

Sad Bošak izađe iz kolibe. Vidio sam već mnoge koji su predstavljali pravu sliku stida, straha i neprilike, ali takvu sliku kakvu je sad pružao debeljko zaista još nisam nikada ugledao. Nije se usudio da podigne pogled pa je dršćući zastao na vratima.  — Dođi ovamo, ovamo na ovu stranu kuće —  zapovjedih mu. —  Oba ova hrabra čovjeka će za to vrijeme pripaziti da tvoji drugovi ne poduzmu ništa neprijateljskoga  protiv nas.

 — Oni će mirno ostati u kolibi — stade me uvjeravati Bošak.  —  Nadam se već zbog tebe! Neće tise ništa dogoditi, ali ako oni pokušaju ma i najmanju sitnicu zatjerat ću ti ovaj nož među rebra —  zaprijetih se pokazujući mu svoj  bodež. Bojadisar se odmah objema rukama prihvati za želudac.

 —  Imaj u vidu, efendijo, da sam ja otac obitelji!  — A kad si ti mene izručio ubojicama, jesi li ti pitao za moju obitelj? — Hajde! Uhvatio sam debeljaka za ruku i povukao ga iza ugla. Ondje su stajali Halef i Alija.

 — Mašalah! —  viknu Halef. — Kakva li je hrpa mesine taj čovjek! Tome sam se začudio već kad smo se prvi puta sreli. Bojadisar ugleda onog drugog čovjeka i prestrašeno vikne:  —  Hadži Alija!  — Jeste, tvoj zet koga si na svoju sreću sreo ovdje — rekoh. —  Pozdravi ga kako se priliči među takvim rođacima. Mislio sam da će me Bošak odbiti, ali on ipak kratko pozdravi Aliju. Zatim rekoh  pokazujući na zemlju:  — Sjedi, Bošače! Možemo započeti s pregovorima. Bošak se smetano zagleda  preda se.

 — Ali kako ću onda ustati? Uto mali Halef položi ruku na svoj bič od kože potočnoga konja.  — Evo, kralju svih debelih, ovdje je dobro sredstvo da čovjek brzo sjedne i brzo ustane. Nismo sa sobom ponijeli divan. Za tren oka pljusnu pekar na zemlju poput vreće brašna i stade moljakati:

 — Ostavi svoj bič za pojasom. Već sjedim!  — Vidiš li kako je to brzo bilo? Nadam se da će nam i sve ostalo uspjeti isto tako  brzo. Sidi, reci mu što tražiš od njega?  —  Da, reci mi! —  ponovi debeljko stenjući od straha.  — U prvom redu tražim iskreno priznanje! —  rekoh. — Čim mi prvi put lažeš,  poslat ću te natrag u kolibu i pozvati kjaju. Ne smatram nikako sitnicom što ste pokušali da me ubijete! Znaš li što bi ti se dogodilo kad bih podnio prijavu?  —  Ne znam.  —  Odvukli bi te pred suca i osudili na smrt.  —  Tako je — upade Halef prijeteći. — Objesili bi te naglavce na vješala. Zatim  bi morao ispiti tri velike boce otrova i na kraju bi ti odrubili glavu, također obratno, naime počinjući od nogu. Debeljko je bio toliko prestrašen da nije ni primijetio kakve besmislice govori Halef. On sklopi ruke i promuca:

 — Aman! Milost! Valjda nećete to učiniti?  — Svakako ću učiniti ako me ne poslušaš —  odgovorih. —  Odgovaraj sada! Ti si mi svoj pristanak za Aliju i Ikbalu dao samo prividno?  —  Nisam —  jesam, jesam —  brzo doda Bošak opazivši da sam se prijeteći

namrštio.  — Zatim si izaslao svoga pomoćnika da sazove ljude koji se sada nalaze u kolibi?  —  Jesam, efendijo!  —  Oni su me trebali ubiti?  — To im nisam poručio.  — Ali su me trebali onemogućiti?

 —  Jeste —  jeste!  —  No, to je jedno te isto. Nadalje: oni ćilimovi koji leže u trnjaku nalaze se ondje  protiv volje vlasti?  —  Nije tako. —  Tako je, efendijo!

 — Dobro, onda me čuj! Zapravo bih morao prijaviti vaš pokušaj umorstva a isto tako reći kjaji gdje leže ćilimovi. Napadaj na mene ću oprostiti, a stvar sa ćilimovima me se ništa ne tiče jer sam stranac. No ipak ću Aliji kazati sve o tom skladištu ćilimova.  Neka on onda učini ono što mu je dužnost kao padišahovom podaniku.  — O efendijo, nemoj mu ništa pripovijedati!  — Alija će doznati sve, budi siguran u to! Tvoja je stvar hoće li on postupiti kao tvoj prijatelj ili neprijatelj. Ti si odlučio da ćeš svoju kćer dati Mosklanu iz Palače?  —  Jesam.  —  No, Mosklan je zarobljen. Sam sam ga uhvatio. Ikbala voli Aliju, a on voli nju. Očekujem da ćeš sad održati obećanje. Bošak se počeše iza svojih rascijepljenih ušiju.  —  No? —  upitah.  — Da, održat ću ga — zareži.  —  Zaklinješ li se prorokovom bradom?  —  To ne smijem!  — Zašto ne smiješ?  —  Jer ti nisi musliman.  —  Ali tvoj zet je musliman. Zakuni se njemu, a ne meni. Odluči se brzo!  — Efendijo, ako Mosklan opet izađe na slobodu, on će...  — Šuti! —  dreknu na njega mali Halef. — Što se nas tiče taj nitkov! Ne izmotavaj se tako, već budi kratak, jer ću te inače tako izdužiti s ovim bičem da ćeš se otegnuti dulje od dva stoljeća! Hoćeš li svoju kćer dati Aliji ili nećeš? —  Da ili ne?  —  Da —  da!  —  Zaklinješ li se Aliji da ćeš to učiniti? —  nastavi Halef.  —  Zaklinjean se.  —  To je tvoja sreća. Ne bih više ni časka oklijevao.  —  Efendijo, je li sada dobro? — obrati mi se zaplašeni čovjek. — Hoćeš li nas sad pustiti na slobodu?

 —  Neću. Još nismo završili.  — Što tražiš još, efendijo?  — Ti si mi već jednom dao riječ, ali je nisi namjeravao održati. Sad se želim osigurati. Svoj pristanak ćeš Aliji dati pismeno..  —  Ali kako?  — Ispostavit ćemo punovažnu mazbatu koju ćeš potpisati.  — Dobro, ispostavit ćemo je u mom stanu, samo nas najprije pusti na slobodu!  —  Ne, nemoj ga pustiti! — opomene Alija koji je sve dosad šutio. —  Poznam ga  ja. Ti znaš, efendijo, da ja prodajem karane. U bisagama imam uvijek papira, crnila i  pera. Neka odmah sada ispostavi mazbatu.  —  I ja tako mislim! — složih se s njime.

 —  Ne mogu —  usprotivi se bojadisar. —  Ne mogu pisati. Silno sam uzbuđen, sav dršćem. Tijelo mi je kao cijelo brdo vatre i potresa!  — Treba li da možda smirim taj potres? — upita Halef značajno se lativši biča.  —  O Alahu, Alahu! — zajauče debeli. —  Ja sam kao grm kojega mrve između dvije pećine.  —  Ili kao ovca koju navlače dva lava! —  nasmija se Halef. —  Efendija će ti dati samo jednu jedinu minutu vremena za razmišljanje.  —  Je li to istina, efendijo? — upita Bošak.  — Jeste. Kad ta minuta prođe možeš se vratiti u kolibu, a ja ću poslati po kjaju.  — No, neka bude! Neka se Mosklan ljuti na mene — ne mogu drukčije. Potpisat ću!  —  To mi nije dovoljno.  —  Nije? A što bi još htio? —  jauknu Bošak.  — Tvoji drugovi su pogriješili zajedno s tobom. Neka se i oni pobrinu za to da održiš riječ. Neka se i oni zakunu i potpišu jednako kao i ti. Treba da s nama pojašu k tebi, a ti ćeš pred svojom kućom objaviti zaruke svoje kćeri s Alijom.  — Moji prijatelji neće potpisati.  — Zašto neće?  —  Ne umiju pisati.  — Možda ne umiju tako dobro kao ti. Sve ako se zaista ne umiju potpisati neka na ispravu stave otisak prsta. Samo to tražim od njih a onda su slobodni.  — Oni to ipak neće učiniti jer...  — Stoj, Bošače! —  prekinu ga neki glas iz kuće. —  Zar da se zbog toga izvrgavamo opasnosti? Efendijo, je li to zaista sve što tražiš?  —  Jeste.  — I ti nećeš govoriti o onome što se ovdje dogodilo?  —  Neću. Prepoznao sam prasjakov glas. On je bio glavni krivac pa je zato i najrevnosnije

nastojao da izbjegne opasnosti. Tek što je čuo moj »neću«, on vikne:  — Onda neka bojadžija potpiše mazlbatu! I mi ćemo to učiniti.  — A što će Mosklan reći na to? —  tvrdoglavo dobaci debeljko.  —  Ne smije ništa reći. Znaš da me se boji. Ne smije se oprijeti.  —  Dobro! —  rekoh. — Složili smo se. Možeš se vratiti u kolibu, bojadži jo.  —  Onda ne moram potpisati? —  veselo upita on.  — U kući ćemo sastaviti mazbatu. Ja ću poći s tobom.  —  Alaha ti, ostani, sidi! —  opomene me Halef zgrabivši me za ruku.  —  Ne boj se. Ti mi ljudi neće više ništa nauditi. Idem u kolibu. Čujte, ako mi se išta desi, potpalite krov i osigurajte ulaz sa svojim puškama. Onda neće nitko umaći.  — Da, samo uđi, efendijo! Siguran si! —  doviknu prosjak iz zgrade.  —  Idem i ja s tobom, sidi! —  izjavi Halef.  —  Dobro, uvjeri se da se više ne moramo ni o čemu brinuti. Ustaj, Bošače!

Debeljko ustade stenjući i zatetura u kolibu, a mi za njim. Halef je izvukao pištolj, ali ga odmah opet zadjene za pojas opazivši da ljudi sjede u jednom kutu i da su puške naslonili u drugi kut. Dadoh znak Osku, Omaru i Aliji, pa i oni uđoše za nama. Debeljko se još uvijek nije htio pokoriti. Bojao se Mosklana, ali su ga ostali, osobito prosjak, nagovarali pa je tako napokon pristao. Alija ode sav radostan k svome konju i donese pribor za pisanje.  — Želiš li sastaviti ispravu, efendijo? —  upita me.

 —  Ne. Ti si zaručnik. Moraš se sam pobrinuti da ti zaručnica ne izmakne! Alija poče svoje stilističko remek djelo. Potrajalo je veoma dugo dok nije završio, a onda mi pruži papir. Pročitao sam ispisane retke i ustanovio da je Alija predvidio sve i sva, tako da ga Bošak zaista nije mogao prevariti. Kad je ovaj trebao da potpiše poče ponovo jadikovati.  — Sidi, ne bismo li toga debeljaka radije odmah objesili? —  upita me Halef. —  Ta i onako će ga objesiti! Ako smjesta ne potpiše, odjahat ću i dovest ću kjaju. Vi ćete dotle pripaziti na tu bačvu sala.  — Potpisat ću —  potpisat ću! —  brzo će Bošak. On zaista potpiše ispravu, a Alija se onda obrati ostalima te i oni ubrzo staviše na  papir svoj znak i dadoše mi usmeno obećanje. Naposljetku, kad je sve bilo u r edu, reče Alija:

 — Sad ćemo odjahati u Džnibašli. Vi ćete biti svjedoci da će Bošak položiti Ikbalinu ruku u moju.  —  Dopustite mi najprije da se odmorim! —  zastenje bojadisar. — Već sam sav klonuo od...  — Čuj! —  prekinu ga Halef prikazujući prema ulazu. I ja sam čuo topot konja u galopu. Uostalom, jahač je već bio ovdje. Meko šumsko tlo je dopuštalo da se čuje samo posve blizu to pot. Nismo imali vremena ni da

ustanemo, kad taj čovjek uđe u kolibu. Lako se dade zamisliti kako sam se začudio kad sam u njemu prepoznao Mosklana koji je za sebe tvrdio da je trgovački agent Pimosa. Kako je samo pobjegao kovaču? Da nije... Nije mi međutim preostalo vremena za takve misli, jer me je on smjesta prepoznao.  —  Prokleti nitkove, evo ti! —  zaurla Moslan na mene. Opazio sam pištolj u njegovoj ruci. Hitac bijesnu ali ja se brzo bacih u stranu —  i u narednom trenutku

tresnuh kundakom svoje opetuše strijelca po glavi da je ispustio oružje, kriknuo, i obim se rukama uhvatio za lice. Nisam ga naime pogodio po tjemenu već po licu, budući da se u tom trenutku malo pokrenuo u stranu. Gotovo istog trenutka Halef ga je oborio na tlo i kleknuo na njega. Sve se to odvilo tako strelovito da nitko od ostalih nije imao vremena da ustane. Sad su svi skočili na noge. Halef je držao ništariju a Osko mu je svezao ruke. Mosklan se gotovo nije ni branio. Pritisnuo je dlanove na lice i urlao prigušenim glasom. Udarac kundakom smrvio mu je prednje zube a možda mu je slomio i čeljust.

Međutim, još jedan je čovjek vikao od boli ili bolje reći vrištao kao da je na taknut na kolac: debeli pekar. Kad je Mosklan opalio u mene i kad sam se ja brzo izmakao

ustranu, debeljko je onako zapre pašten nehotice mahnuo rukom. Pri tome mu je ruka zašla u vatrenu liniju pa mu je metak pogodio mali prst.  —  Moj prst, moja ruka, moje tijelo! —  urlao je. — Pogođen sam, ustrijelio me je, mene, mene!

Pri tome je usprkos svom teškom tijelu skakao amo tamo.  — Pokaži —  zajpovjedih mu.  — Evo ti, evo! Teče mi krv, život teče iz mene! Mrtav sam, lešina sam! Opazio sam da je tane samo lako okrznulo pr st i odnijelo svega nešto malo kože i mesa.

 — Ta šuti! —  ukorih ga. — To uopće nije rana! To ništa ne boli! Jedva da i osjećaš.  — Što? Ne osjećam? — začudi se on. Bošak  pomnije pogleda prst, pa počeka hoće li ga zaista boljeti, a zatim odahne.  — Alah kerim! Ovaj put sam još sretao izbjegao smrti. Ali da me je pogodilo samo malo više na desno bio bih gotov.  — Da, dvije stope više desno!  — Samo dvije stope! Efendijo, tane je bilo namijenjeno tebi! Zašto si tako brzo izmakao glavu?  —  Dakako zato, da me ne pogodi!  —  Zato je Mosklan pogodio mene! Taj me je bijednik mogao ubiti. Obećao sam

mu svoju kćer, a on je pucao u mene. Zar nije umio bolje nišaniti? Nije li mogao bolje  pripaziti? Gotovo je između nas dvojice! Sabane, dođi ovamo i poveži me! Ali prosjak je čučao kraj Moslana ispitujući njegovu ranu. Ranjenik je pokušavao govoriti, ali nije mogao, iz grla mu se izvijalo samo hroptanje, a njegove oči bi nas sve redom probole da su mogle. Opazio je da nismo bili neprijateljski raspoloženi jedni  prema drugima.  —  Kako je? —  upitah Sabana.

 — Još ne znam. Ozlijeđena je i čeljust. Trebat će dovesti pravog liječnika. Mosklan mora da ostane ovdje. Vrlo sam dobro shvatio potajne prosjakove misli, pa mu odgovorih:

 — Onda ni ti ne možeš u Džnibašli jer moraš ostati ovdje. Mi ostali ćemo odmah krenuti.

 — Što? —  upite Halef. — Kaniš li toga čovjeka ostaviti ovdje, sidi?  —  Kanim.  —  Sjeti se da je pobjegao! Kako mu je uopće mogao uspjeti bijeg? Možda je ubio kovača?  — To ćemo doznati. Mosklan nam ne može pobjeći. Neka se Sa ban pobrine za njega dok ne pošaljemo poruku.  — A ja ću dovesti liječnika —  izjavi Murad.  —  Dovedi ga! —  odgovorih. — Vi ostali dođite s nama. Nitko se nije odupro. Znao sam što misle. Pokorili su se mojoj volji, ali ipak nisu htjeli ostaviti na cjedilu svoga ranjenoga saveznika. Osko i Omar dovedoše svoje konje pa uzjahasmo. Debeli  bojadisar je začudo bio najživlji.

Oni ostali su jahali za nama polaganije, sve polaganije. Kad smo izašli iz šume njih više nije bilo.  — Sidi, hoćemo li počeka ti dok dođu? —  upita Halef.  —  Nećemo. Drago mi je da sam ih se riješio.  — Ta oni moraju s nama k Bošaku!  —  Ja ih ne trebam! —  promrmlja debeljko. — Uopće ne tre bam prijatelja koji  puca u mene. —  Eno tamo opet dolazi neki konjanik! I ja sam već opazio toga čovjeka koji je jurio prema nama na neosedlanom konju. Kad nas je ugledao, obuzda konja u laganiji hod.

 —  Nije mu se dakle ništa desilo — olakšano odahnuh.  —  Tko je to? —  upita Osko iza mene.  — Kovač. Danas zaista jedan juri za drugim. Prava potjera! Potjerasmo konje. Kad me je Simin prepoznao, doviknu izdaleka:

 — Hamdulilah! Živ si! Veoma sam se brinuo za tebe.  —  A i ja za tebe. Jeli te zadesilo kakvo zlo?  —  Nije.  — A tvoju ženu?  —  Mosklan ju je šakom lupio po glavi, ali nije bilo tako teško kao što sam u prvi čas povjerovao. Sad se zaustavismo pred njim. Kovač je izgubio dah.  —  Jeste li vidjeli Mosklana? —  upita Simin.  — Jesmo. Pucao je u mene, ali me nije pogodio. Odakle mu samo oružje?  —  Ne znam. .  —  Kako ti je pobjegao?  —  Najprije su došli tvoji prijatelji —  poče kovač pripovijedati —  pa sam ih  poslao za tobom k Bošaku, koga nalazim ovdje uza te. Kasnije sam otišao u kovačnicu da radim, kad odjednom ugledah zarobljenika gdje bježi. Pohrlio sam k svojoj ženi. Ležala je u sobi i držala se rukama za glavu. Nije bila potpuno pri svijesti. On ju je udario šakom i oborio.  — Kako je to bilo moguće? Kako je Mosklan mogao pobjeći iz podruma?  — Efendijo, napravio sam veliku pogrešku. Hadži Halef Omar htio je da vidi zarobljenika. Dopustio sam mu to ali nisam uklonio ljestve iz podruma. Mosklan se oslobodio svojih spona i popeo se uz njih.  —  Zar je mogao otvoriti vrata?

 — Ta ona su samo od vrbina pruća. Jednostavno ih je probio. Lomnjavu nismo mogli čuti jer sam ja kovao. Njegov je konj stajao iza kuće. On je to otkrio i pobjegao.  — Ali kako je mogao pojahati za nama? Zar je mogao znati gdje se nalazim?  — Sigurno je čuo što sam govorio s tvojim pratiocima.  — Onda ste zaista bili veoma neoprezni.  — Imaš pravo. Htio sam ispraviti grešku pa sam zato svojoj ženi donio vode da ohladi glavu, otrčao u selo, uzeo prvoga konja na kojeg sam se namjerio i odjahao u Džnibašli. Ondje sam od pekareve žene čuo da si krenuo u Kabač, njezin muž s Deselimom za tobom, a iza njih onda tvoji prijatelji. Kasnije je onamo stigao Mosklan,

čuo to pa i on pošao za vama. Odmah sam odjahao dalje i iskreno se obradovao videći vas kako se vraćate. Sad ću doznati što se kod vas dogodilo. Ukratko sam mu ispripovjedio naš doživljaj. Kad sam završio on će zamišljeno:  — Alahova volja. Mosklan je dobio svoju kaznu i ja sam ga se riješio. Kako bi ga ti odveo od mene, efendijo?

 — To ne bi bilo teško, ali sada više nije potrebno —  odgovorih. Da iskreno priznam, našao bih se u neprilici. Mosklan nije mogao vječno ostati u kovačevom podrumu. Kako bih ga mogao pustiti i istodobno mu onemogućiti da se osveti? Zato sam sad rekao nekoliko riječi o toj osveti, ali me kovač odmah umiri:  —  Ne brini za mene! Ja sam od vas doznao toliko da se ne moram više bojati toga

konjotršca. Sad ne može govoriti, pa dakle ovaj čas ne može praviti nikakvih neprilika, a  ja ću se već znati od njega obraniti.  —  I ja! — zareži debeljko. — Pucao je na mene. Život mi je visio na niti. Možda  je htio i mene i tebe ustrijeliti jednim metkom, efendijo! — Ali eto, selo je ovdje. Jašimo  polaganije. Najprije bih te htio nešto upitati. Zaostao sam malo s Bošakoim i on mi reče:  — Hoćeš li Aliji propovijedati o ćilimovima?  — Hoću.  — On će dakle doznati i za mjesto na kojem leže.  — Ja ću mu ga štaviše pokazati.  —  Ne bi li ise radije toga odrekao?  —  Ne bih. Htio bih da te Alija prijavi.  —  Ok rutan si. Zar to zaista zahtijevaš od njega?  —  Zahtijevam.  — Hoćeš li ga prisiliti ako on to ne ushtjedne učiniti?  — Moram otputovati pa ga dakle ne mogu prisiliti, ali on će svakako učiniti ako mu ne budeš održao riječ. Ravnaj se dakle prema tome.  — Održat ću riječ.  — Onda odmah sada pozovi kjaju i tri susjeda kao svjedoke. To ti savjetujem.  — Misliš li?  — Mislim. Moraš dokazati Aliji da njegove zaruke shvaćaš ozbiljno.  — Poslušat ću te i —  o Alahu — kako će se one razveseliti, moja žena i kćerka! Tako je ipak naposljetku probila debeljkova prirođena dobrodušnost. Lice mu se upravo vidljivo razvedrilo i kad smo pred njegovom kućom skočili s konja, a on se upravo sktrlja sa svoje mazge, potrči ispred nas, naglo otvori vrata i mi ga čusmo gdje doziva:

 — Čilek a, Ikbala, dođite brzo, stigli smo! Žene dotrčaše. Najprije ugledaše gospodara kuće a zatim mene.  —  Efendijo, ti si ovdje! —  viknu najljupkija djevojka Rumelije. —  Ništa ti se nije dogodilo? Hvala Alahu! »Poslala sam čovjeka da te upozori na opasnost. Jesi li i ti održao riječ?  — Jesam. Dovodim ti tvoga željenoga.

 —  Gdje je, gdje?  —  Evo ga ovdje! Pri tom pokazah u malog Halefa koji je ušao za mnom. Oni ostali se još nisu bili

»pokazali.  — Idi do đavola! — smjesta upadne Halef, ali na sreću svojim arapskim narječem pa ga djevojka nije razumjela. Ikbala se zapanji.  —  Zar ovoga?

 — Da, slatka kćeri crvene »boje.  — Ta ja ga uopće ne poznajern!  — Ali on ti želi posvetiti svoj život! Gle, tu dolazi još jedan. Odaberi između njih dvojice. Alija se progurao iza Halefa. Ikbala smeteno i upitno pogleda svoga oca.

 — Koga poznaješ od te dvojice? — upita debeljko nasmijavši se.  —  Ovoga — odvrati djevojka pokazujući na Aliju.  —  Je li ti on dovoljan?  —  Jeste, potpuno dovoljan!  —  Onda ga uzmi! —  sa smiješkom će debeli pekar . Ikbala pokri dlanovima lice, glasno zajeca, ne znam da1 od stida ili od ushićenja,  pa pobježe natrag kroz vrata iz kojih je izašla.  — Vidiš li, efendijo, kakvu si nesreću izazvao? —  upita pekar napola zabrinut a napola nasmijan.

 — Pošalji za njom Sreću! —  nasmijali se i ja i pokazah na Aliju.  — To ne može biti —  odbije Bošak. —  Nijedan mladić ne smije prije svadbe ostati nasamo s odabranom djevojkom.

Dobri pekar nije ni slutio da je njegova Ikbala već često sa svojim vjernim Alijom ostajala nasamu vani izvan kuće, pod zaštitom šutljive Čileke i još šutljivijeg mjeseca.  — Onda pođi s njime! —  savjetovah mu.  —  Nemam vremena.  —  Ne bi li ga Čileka mogla otpratiti?  —  Ne može ni ona. Vi ste naši gosti pa vas treba počastiti. Imamo mnogo posla. Počastiti? Zar nas je možda kanio nahraniti i napojiti? Čime? Zar onim slatkišima što sam ih već vidio? Požurio sam da to smjesta odbijem.  — Zadovolji se našim pozdravom. Moje je vrijeme veoma kratko odmjereno. Moram otputovati.

 — Efendijo, to mi nećeš učiniti! Gledaj, dan je već gotovo na izmaku. Kamo ćeš sada?

Imao je pravo, Već je bilo kasno popodne. I Halef me tiho upita:  —  Zar zaista kaniš još danas otići, sidi?  —  To je prijeko potrebno.  —  Sam? Bez nas?  —  To se opet ne bih mogao usuditi.

 —  Onda se sjeti da smo neprekidno bili u sedlu i da nam se konji moraju odmoriti.

 —  No, dobro, onda ćemo još nek o vrijeme ostati ovdje, a prenoćit ćemo kod moga prijatelja Simina.

Čestiti kovač radosno klikne i reče:  —  Ne znaš, efendijo, kako si me obradovao!  —  Znam.  —  Nazvao si me svojim prijateljem!  —  To i jesi. Dokazao si mi. I kad se budem vratio u svoju do movinu ti ćeš spadati među one kojih ću se uvijek rado sjećati.  — Moram to reći svojoj ženi. Ah, kad bih barem znao kako joj je!  — Pozajmio si konja i moraš ga vratiti. Uzmi moga konja, pogledaj kako joj je i vrati se.

 —  Ni govora! Na takvom konju smije jahati samo otmjen čovjek. Lako ću dobiti drugoga konja i odmah ću se ovamo vratiti. Simin ode. To mi je bilo drago jer sam svoga vranca zaista i sam nužno trebao. Bilo je potrebno, zbog naše sigurnosti, da doznam što se u međuvremenu dogodilo u  prosjakovoj kolibi. Kad su svi sjeli a pekar sa ženom i kćerkom bio zabavljen  priređivanjem obećane gozbe rekoh Halef u:  —  Nemoj se ništa brinuti ako sada odem! Moram vidjeti kako je Mosklanu.  —  Jesi li lud, sidi? Kaniš li se vratiti u kolibu?  —  Kanim.  — Ubit će te.  — Koješta! Sad me više ne mogu zaskočiti. Uostalom, uvjeren sam da je koliba  prazna. Sigurno su odveli Mosklan a da ga ne uzmognemo pronaći.  —  On te se zapravo ne treba bojati. Nisi imao pravo da ga za tvoriš.  —  Istina je, ali Mosklan me se ipak boji. Pucao je u mene, a ni u drugom pogledu nema čistu savjest. Nemoj reći pekaru kamo sam odjahao.  — Ako se ubrzo ne vratiš doći ću za tobom.  —  Dobro, s time sam sporazuman. Izašao sam iz kuće i potiho sam se izgubio, ali nisam pošao prijašnjim putem. Mogao bih na njemu doživjeti kakav neugodan susret. Zato nisam pojahao prema jugu već prema zapadu, da bih stigao u šumu s one strane na kojoj je ležao Kabač. Ostavivši sjeverni rub šume nalijevo pojurio sam u galopu preko pašnjaka i na svojem brzom Riju uskoro stigao na mjesto gdje se šuma protezala prema jugu do Ka bača. Uto sam daleko, postrance od Kabača, ugleda četicu jahača koja se polako kretala. Ti su se ljudi bili zaustavili kod neke osamljene kuće, a onda su nastavili jahanje.  Naslutio sam da su to oni koje tražim. Do njih je moglo biti još otprilike dva kilometra.  —  Brzo, brzo! —  doviknuh svom vrancu. Ri nije trebao drugog podstica ja da pojuri većom brzinom. Bio je to pravi užitak ovako letjeti. Za nekoliko minuta stigao samo do ku će i sjahao. Držao sam se tako da je zgrada ostala između mene i one skupine konjanika tako da me oni nisu opazili.

Pred vratima je sjedila neka žena srednje dobri režući lubenice.  — Dobro veče —  pozdravih je arapski. Žena me pogleda kroz rastvor svoga rupca. Ponovih pozdrav turskim jezikom. Sad me je razumjela pa mi se prijazno zahvali.  — Hoćeš li mi dati da okušam tvoju lubenicu? Žedan sam —  zamolih je.  —  Vrlo rado, efendijo! Odreza dobar komad i dade mi. Opazivši s kolikim sam užitkom zagrizao tu

krišku, zadovoljno reče:  — Sama sam ih sadila. Prije nekoliko minuta morala sam cijelu jednu lubenicu razrezati za druge ljude. Nisu me tako prijazno zamolili kao ti.  —  Ali su ti sigurno platili..  —  Ne tražim plaću premda sam vrlo siromašna pa sam uzgojila svega nekoliko

lubenica. Povrh toga su me još i orobili.  —  Nezahvalnici! Što su ti oduzeli?  — Rubac za glavu. Jedan od njih bio je ranjen, pa su ga njime povezali.  —  Ne znaš li tko su bili ti ljudi?  — Među njima se nalazi prosjak Saban koji stanuje u šumi, a i njegov prijatelj Murad.

 —  A kamo su odjahali?  — Prijeko u Usundere. Ondje živi neki Sabanov rođak, liječnik -čudotvorac. Kod njega će smjestiti ranjenika.  —  Nisu li govorili o tome kako je taj čovjek ranjen?  —  Pao je s drveta licem ne kamen. Izbio je sve zube.  —  Siromah!  — Oh, nemoj ga žaliti! Poznajem ga, samo što mu ne znam ime. On zavodi naše ljude.

 — Zar i tvojega muža?  — Ja sam udovica. Moj gospodar je mrtav.  — Imaš li djece?  —  Imam, troje. Najmanje od njih leži bolesno od šarlaha, a obo je starije otišlo je na potok da hvata pijavice što ih prodajemo onom liječniku. Dobijem jednu paru za deset pijavica.

Siromašna žena! Kakve li bijedne plaće! Izvadio sam pet pijastera iz džepa i dao  joj ih.

 —  Evo ti! Kupi svom djetetu lijek. Pet pijastera je malenkost, ali za tu ženu je to bio veliki iznos. Upita me kao da ne vjeruje:

 —  Zar mi to poklanjaš?  —  Poklanjam.  —  Efendijo, zar si tako bogat?  —  Jesam.  — Onda je dobrota tvoga srca jednako velika kao i tvoj imutak. Neka ti Alah...

Dalje nisam ništa čuo jer sam skočio u sedlo i od jahao da se vratim svojim drugovima. Doznao sam dosta i znao da se nemamo više čega bojati. Kad sam u Džnibašliju iza kuće našeg debelog gostoprimca i mladenkinog oca sjahao s kon ja, ugledah na kolcu krvavu kožu a istodobno osjetih i miris pečenja. U toj koži se još prije kratkog vremena nalazila ovca.  Na uskoj strani kuće, u zavjetrini, našao sam pekara i njegovu ženu zabavljene neobičnim poslom.  Na podu je stajala niska posuda, neka vrsta korita. Preko njezina ruba bile su napete tri čvrste žice. Na srednju žicu bila je navučena zaklana ovca. Preko ovce i preko

obje druge žice naslagane su cjepanice, a zatim je ta cijela lomača zapaljena. Ovca je odozgo izgorjela, u sredini se pekla, a do dijela niže dolje nije uopće dopirala toplina. Iz onoga sloja koji se pekao kapala je mast na dno posude u kojoj sam opazio sloj

riže. Stranice te divne tave bile su isto tako lijepo crvene kao francuske vojničke hlače.  Ni uz najbolju volju nisam mogao istjerati misao na crvene ruke debele Čileke, na ogrtač njezinog muža koji je sjao u svim bojama, pa sam počeo sumnjati da se korito ko je je ovaj puta služio kao tava, inače upotrebljavalo kao posuda za bojadisanje tkanina.  —  Gdje si bio, efendijo? —  upita debeljko. — Dobro da si došao. Vama u čast zaklao sam ovcu. Susjed mi ju je prodao.  — Meso će ti izgorjeti. Ne bi li radije okrenuo pečenku?  —  Efendijo, vidi se da si stranac! Time bih samo mesu oduzeo onaj najbolji okus.

 — Hoće li se riža smekšati od tih kapljica masti?  —  Ni ne smije se smeškati. Mora pucketati pod zubima. Mekana ne prija.  —  Ne čini li ti se da komadići izgorjela drveta padaju u rižu?  — To ništa ne smeta. Vidi, ja ih opet vadim. Bošak posegne prstima u rižu nastojeći da iz n je izvadi tragove pepela. I nehotice sam se sjetio ljupk e »Minte« u Amadiji koja je otrla oči lukom. Za koga bih više volio da mi priredi jelo, ona ili taj de beli crveni bračni par ovdje u Džnibašliju? Odrekao sam se daljnjeg prodiranja u kuharske tajne ovoga bra čnog para, stresao se od jeze i vratio se u kuću.  Na vratima sobe susretoh Halefa.  —  Vratio si se, sidi — radosno će on. — Već mi je predugo potrajalo čekanje. Upravo sam htio uzjahati konja.  — Kako vidiš, nije mi se ništa dogodilo. Čime ste se dosad zabavljali? .

 — Oh, nije nam bilo dosadno. Pošao sam s pekarom da kupimo ovcu i dobro se zabavljao pri tome. On je pokušavao da je dobije na poklon jer da je određena za otmjenoga gospodina koga treba da ci jelo selo smatra gostom. Zbog toga je došlo do takve prepirke da su morali poslati čak po kjaju.  —  A tko je taj otmjeni gospodin?  — Ti si, a da tko druga? Zar možda ja?  — Ah, tako? I za mene je određena ta pečenka? Želim vam dobar tek! Uđimo u sobu! Upravo sam htio sjesti, kad iz susjedne prosto rije, očito određene za žene, začuh neobične zvukove. Učinilo mi se da čujem veoma žestoke zaušnice a osim toga

razabirao sam i neko stenjanje i uzdisanje tako da sam se upravo zabrinuo za osobe koje su se ondje nalazile.  —  Tko je tamo unutra? —  upitah Aliju.

 — Ikbala, zjenica mojih očiju.  — A tko još?  —  Ne znam.  — Što radi?  —  Zar ja to znam, efendijo? Čuo sam je da stenje. Bojim se da je nije zadesila neka nesreća. Htio bih joj pomoći, ali ja sam zaručnik i ne smijem k njoj. Misliš li ti da bih ja smio onamo?  — Mislim. Ti si stranac a osim toga vidio si već njezino lice. Ti je nećeš,  posramiti.

 —  Ne brini ništa! Najljepša djevojka Rumelije me se zaista ne mora bojati. Ušao sam dakle u susjednu sobu. Ondje je Ikbala sjedila na podu, kraj posude slične koritu u kojoj se nalazilo tijesto neobične boje. Obje ruke bile su joj do preko lakata oblijepljene tim tijestom jer je upravo istrgla iz korita komad težak nekoliko funti i  pokušavala da mu dade oblik kugle, tako da ga je jednom rukom okretala, a drugom s dlanom svom snagom pljeskala po njemu. To su bile one zaušnice što sam ih čuo u susjednoj sobi. Tako se zanijela u taj svoj posao da joj je cijelo lice bilo obliveno znojem i crveno od napora.  — Što radiš ovdje? —  upitah je.  —  Mijesim — odvrati važno ona.

 — Što mijesiš?  —  Topovske kugle.  —  Za koga?  — Svakako za vas kad ste naši goste.  —  Kako prijaju te kugle?  —  Kao rajsko jelo.  — A što si upotrijebila za njih?  — Mnogo toga: brašno, vodu, grožđice, bademe, maslinovo ulje, sol, papar i različito mirisavo bilje.  — Koliko će potrajati dok budu gotove?  — Kad meso bude pečeno, kugle se pirjaju u masti od pečenja i u riži.  — Ta to će prijati kao u sedmom nebu!  — Hoće. Okušaj tijesto! Sigurno još nisi nešto takvo jeo. Ikbala posegnu prstima u tijesto, izvuče punu šaku i pruži mi ga smiješeći se ljupko.  —  Hvala ti, cvijete gostoljubivosti! Kad bih već sada okušao, pokvario bih sam sebi užitak što ću ga osjetiti kasnije kad budem jeo te topovske kugle.  — Uzmi samo! Ti si tvorac moje sreće. Samo tebi zahvaljujem što se moj otac toliko izmijenio.

 Najljepša kći Rumelije mi živo domahnu da uzmem, ali ja sam isto tako živo odbio, pa se ona naposljetku odreče nuđenja, te sama mljackajući zagrize u tijesto.

Grožđice, bademovi, maslinovo ulje i papar! Okus mora da je strašan! A k tome voda od koje me je spopala jeza. I različito mirisavo bilje. Jao, moj Alijo, kakav li će tvoj želudac biti za nekoliko mjeseci! U tom času se veoma razveselio kad sam mu rekao da se odabranica njegovoga srca ne nalazi u opasnosti. Uostalom, sad se vratio i kovač, a u istom trenutku skočio je vani neki konjanik sa sedla. U njemu sam prepoznao jednoga od onih ljudi koje smo opsjedali u prosjakovoj kolibi. Čuo sam da se za me raspitkuje, pa mu izađoh u susret. On me odvede u stranu i reče:  —  Efendi jo, ti si bio velikodušan prema nama, a osim toga si i bogat. Htio bih ti

nešto reći.  —  Samo govori!  — Što ćeš mi dati za to?  —  Ne znam da li ono što mi kaniš reći, ima za mene uopće ikakvu vrijednost.  —  O, ima, vrlo veliku! — uvjeravao me taj čovjek.  —  Kakvu?  —  Nalaziš se u smrtnoj opasnosti.  —  Ne vjerujem.  — Ako ti ja to kažem, onda je istina, efendijo.  — Upravo zato jer mi to ti kažeš, nije istina. Čovjek me začuđeno pogleda.  — Zar zaista misliš da ti lažem?  —  Mislim. Vi ste me htjeli ubiti i porobiti. Ubo jice i razbojnici ne žacaju se ni laži.  —  Ali sad bih ti htio pomoći, pa ti govorim istinu —  stade me on uvjeravati.  — Samo zadrži za sebe! Ne želim je ćuti.  —  Ne kaniš mi dakle ništa dati? Imaj na umu da se radi o tvom životu.  — Za svoj život ne plaćam ni jedan jedini pijastar!  — Što? Zar tvoj život nema za tebe vrijednosti?  — Dapače, ima veoma veliku vrijednost, ali ti na njega ne možeš utjecati. Za svoj život brinem se ja sam, a tebi ne vjerujem. Sabanov ortak koji je očito trebao novaca, stade u neprilici ćupkati bradu kao da  bi iz nje mogao izmamiti kakvu dobru misao, ali očito, nije je pronašao:  —  Efendijo, ali ja trebam novaca —  prizna on nek ako potišteno.  —  I ja!  — Ti ih imaš, ali ja nemam.  —  No, da vidiš kako nisam tvrdoga srca, reći ću ti nešto. Ne dopuštam da me itko ucjenjuje, ali onima koji su u nevolji rado pomažem ako vidim da su toga dostojni. Ako mi saopćiš u kakvoj se o pasnosti nalazim spreman sam da ti dam bakšiš.  — Koliko mi nudiš? —  on brzo upita.  —  Nudim? Čovjek nudi samo onda ako se radi o nekom poslu, o nekoj cijeni, a ja sam ti već rekao da ne može biti govora o plaćanju. Obećajem ti poklon, ali visinu  poklona određuje onaj koji ga daje, a ne onaj koji ga prima. — Dakle, što ćeš mi reći?  —  Ništa! Htio je da se okrene i da ode, ali ga ja zgrabih za ruku i opomenuh ga:

 —  Rekao si da se nalazim u smrtnoj opasnosti. Vjerojatno dakle postoje ljudi koji  bi me željeli ubiti. Tebi je to poznato, pa si prema tome njihov ortak. Ne rekneš li mi sve što znaš, dat ću te uhapsiti.  —  Samo sam se našalio.  —  To je laž!  —  Efendijo! — vikne on prijeteća.  —  Ne prijeti mi! Htio si dobiti novaca bez obzira da li tvoje sa općenje sadrži istinu ili neistinu. Znaš li kako se kažnjava iznuđivanje?  —  O iznuđivanju ne može biti ni govora.  — Dobro! Ne želim se ljutiti zbog tebe. Za to nemam ni vremena ni volje. Možeš ići! . .  — To ćeš još požaliti, efendijo!  —  Misliš. Ti me uostalom smatraš glupljim nego što jesam. Već odavno znam što mi želiš reći.  — To je nemoguće.  — Koješta! Jedan je glasnik na putu.  Na njemu sam vidio da sam pogodio ono pravo.  —  Odakle to zanaš? —  upita;  —  To je moja tajna.  —  Onda ju je prosjak izbrbljao!  Nadmoćno mu se nasmi jah. Nije mi padalo na um da plaćam za tajnu koju sam već upola pogodio, a nadao sam se da ću je lukavštinom do kra ja doznati.  —  Nimalo se ne brineš? —  upita on dalje.  Najprije sam morao doznati tko je bio taj glasnik. Zato se nasmijah:

 — Misliš li da se bojim toga čovjeka?  —  Ne poznaš ti još Sa bana! Jednom si ga nadmudrio, ali drugi put ti to neće uspjeti. Dakle taj glasnik je bio prosjak! On je zarobljenika prenio u Usundere. Dalo se dakle pogoditi da mu je Mosklan dao nalog da naj prije odjaše u Palaču, odakle je on

 potjecao i gdje je možda imao i rođake, a zatim da vjerojatno odjaše dalje u Ismilan rođacima oružara koji je slomio vrat. Ljudi što smo ih nadmudrili sklopili su s nama mir. Što se njih osobno tiče, održat će riječ. U to sam bio uvjeren, ali su nam se mogli osvetiti pomoću drugih. Istodobno im  je opreznost nalagala da mi ne dopuste da umaknem. Budući da su pomoću debelog  pekara doznali, u kojem smjeru kanim nastaviti put, sve ostalo se dalo lako pogoditi.  —  Ja ga ni ne želim nadmudriti —  mirno izjavih.

 — A što ćeš onda učiniti?  —  Ne želim više imati nikakva posla sa Sabanom. Zadao mi je riječ da mi neće više smetati.

 — Saban će održati riječ. On sam te neće više napasti, ali će druge podbosti protiv tebe. Bratstvo je veliko.

 —  Ne bojim se i svakoga tko prema meni neprijateljski nastupi predat ću kadiji.  — Možeš li prijaviti metak?

 —  Ne budi smiješan. Radije mi reci kako dolaziš do toga da izdaješ Sabana koji ti  je bio prijatelj.

 — Prijatelj? Na to neću odgovoriti. Ta želiš zatvoriti svoje srce i svoju vrećicu s novcem. Uzalud sam dojahao k tebi.

Pošao je k svome konju ali nekako oklijevajući, pa sam vidio da očekuje da ću mu ipak nešto ponuditi. Ali ja ga samo još upitah:  — Zar kaniš otići? Ne bi li svratio ovamo? Ta znaš da se ovdje svetkuje.  — Za takve svečanosti nemam vremena. Nećeš mi dakle ništa dati? . . U pogledu mi je ležala prijetnja.  —  Neću!  —  Hoćeš li još danas odjahati odavde? Od njega je bilo vrlo naivno što je postavio to pitanje. Time mi je samo odao svoje namjere. Htio je zaraditi novaca, ali mu nije uspjelo, pa je sad bio spreman na sve.  — Misliš li da ću se odreći gozbe koja nas ovdje čeka? —  odgovorih. —  Osim

toga konji nam se moraju odmoriti prije nego što uzmognu dalje.  —  Neka te dakle Alah isto tako blagoslovi kao što si i ti mene blagoslovio! Rekavši to baci se u sedlo i odjaha. Iza ulaza naiđoh na Halef a, koji se ondje bio sakrio. U svijetlu luči utaknute u zid odmah sam razabrao da se ljuti.

 — Sidi, zašto si tom čovjeku dopustio da ode? —  upita me on.  — On mi ovdje ništa ne koristi.  — Ali ti drugdje škodi!  — Jesi li čuo njegove posljednje riječi?  —  Nažalost samo posljednje. Stao sam ovamo da te čuvam. Mogao sam vas vidjeti ali vas nisam mogao čuti. Na kraju sam ipak doznao da je od tebe htio novaca. Zašto?  — Izađi sa mnom pred kuću! Neka nitko ne čuje o čemu razgovaramo! Vani sam mu ispripovjedio sve što sam doznao i naslutio.  —  Oni nas kane napasti —  promrmlja mali Hadža.  — Možda i ne kane, dragi Halefe.  — A što bi drugo? Zašto je taj prosjak koji nije prosjak odjahao ispred nas?  — Očito treba da na nas podjari Mosklanove i Deselimove rođake. Dođemo li onda u Palaču, a pogotovu u Ismilan, možemo računati s dočekom koji bi nam mogao  biti neugodan.  —  Zato krenimo nekim drugim putem.

 — To ne bih htio. U prvom redu želim ostati bjeguncima u tragu a s druge strane mislim da bismo upravo u Ismilanu u Deselimovoj kući mogli doznati mnogo toga što bi nam bilo od koristi.

 — Dočekaju li nas ondje kao neprijatelje nećemo doznati ništa. Moglo bi se štoviše dogoditi da nas uhapse kao ubojice.  — Zato bih htio preteći toga prosjaka.  —  Ti? A kako? —  napeto upita Halef.  — Stići ću onamo prije njega.

 — Što ti pada na um, sidi! Pa valjda ne kaniš i noćas jahati is pred nas?  —  Upravo to kanim učiniti.  — To nije moguće. Ne puštam te da odeš. Zamisli samo u kak vu bi opasnost danas zapao da ja nisam stigao.

 — Spasio si me, pa ćeš me i sutra spasiti, ako to bude potrebno. To je polaskalo mom dobrom Halefu.

 — Misliš li? — samouvjereno će on.  — Da, svakako. Reći ću ti što sad kanim učiniti. Vi ćete prenoćiti kod kovača, a rano ujutro krenut ćete na put. Poći ćete drugim smjerom a ne onim što ste ga prvotno odabrali. U Ismilan ćete dojahati iz Košikavaka preko Mastanlija, Stajanove i Topoklija, a ja ću pojahati južnije preko Geldžika, Madena i Palače.  — Zašto tim putem?  — Jer je to isti onaj put kojim će krenuti i prosjak iz Usundera.  — Mrka je noć. Zalutat ćeš.  —  Nadam se da neću skrenuti s puta.  —  Ali prosjak ima veliku prednost.  — Ri je brz. Preteći ću ga.  — I pri tome ćeš po mraku slomiti vrat.  — Vidjet ćemo! U Ismilanu odjašite do kavane oružara Deselima. Ona se nalazi u ulici koja vodi u selo Čatak . Ondje ćete me naći.  —  Ako te tamo ne bude?  — Onda počekajte.  — A ako ne dođeš, sidi?  — Onda ćeš mi narednog jutra pojaha ti u susret do Palače. Možda će me ondje zadržati zbog Mosklana.  — Gdje ću te ondje naći?  — To zasad još ne znam. Palača je maleno selo pa ćeš odmah doznati. Halef se trudio da me odvrati od moje nakane, ali nije uspio.

Kad su ostali doznali da ih kanim napustiti, naišao sam na otpor kojemu sam  jedva bio dorastao. Ikbala i njezina majka Čileka pljesnuše rukama iznad glave čuvši da ne želim okušati njihove topovske kugle i njihovo pečenje. I Alija me je molio da ostanem. Poveo sam ga u stranu i rekao mu sve što je bilo potrebno da zna o ćilimovima.  —  Efendijo —  izjavi Alija — dobro je što si mi to rekao. Oni ljudi znaju da ovdje slavimo zaruke pa će pokušati da potajice izprazne tu jamu. Ja ću to spriječiti.  — Hoćeš li prijaviti svoga tasta?  — Hoću. Objesit će ga —  nasmija se Alija.  — Mene se ništa ne tiče što radiš. Pozdravi svoga starog oca i ostaj mi beskrajno sretan s Ikbalom, najljepšom djevojkom Rumelije. Kad je Bošak opazio da me ne može nagovoriti da ostanem, upita me kojim  putem kanim poći. Još uvijek mu nisam pravo vjerovao pa mu zato spomenuh neka sela kroz koja uopće nisam kanio projahati. Kovač je pošao za mnom do moga konja. Ondje sam mu saopćio svoje prave namjere. Trenutak je razmišljao a zatim reče:

 — Prosjak će ubrzo stići u Usundere. Malo će se zadržati ondje a zatim će krenuti. Svakako će odjahati u Maden i Palaču. Odavde do Madena moraš preći deset agača pa bi zapravo morao jahati preko Mastanlija i Geldžika, ali ja poznam taj kraj pa ću poći s tobom. Tako ćemo mnogo prije stići onamo. Krenut ćemo poprijekim putem.  — Zar zaista kaniš sa mnom?  — Kanim. Pratit ću te sve dok se ne uvjerim da više ne možeš zalutati.  —  To je od tebe vrlo ljubazno...  — Šuti! —  upade mi Simin u riječ. — Znaš što ti zahvaljujem.  —  Ali ja moram vrlo brzo jahati.  — Moj konj nije loš. To je najbolji konj onog čovjeka od koga sam ga pozajmio. Morat će se malo napregnuti. Kad se oprostim od tebe moći ću ga štedjeti. Halef je došao za nama da me upozori na nešto na što nisam pomislio, naime na vrećicu o kojoj smo govorili za vrijeme našeg jahanja iz Kabača do Sabanove kolibe. Izvadismo je i pregledasmo u svjetlu zapaljene luči. U vrećici se nalazilo stotinu austrijskih dukata i deset turskih zlatnih funti. Austrijski dukat vrijedi, već prema kra ju, 53 do 58 pijastera pa je dakle cio iznos vrijedio 5300 do 5800 pijastera turskog novca. Osim toga u vrećici bilo je još pedeset bešlika —  srebrnog novca po pet pijastera. Priložena je bila i ceduljica i na njoj napisano da zlatnici pri padaju meni, a srebrnjaci Halefu. Kako sam kasnije doznao, Omar Ben Sadek je već u Jedrenima od našeg go-

stoprimca dobio veći poklon u novcu čime mu se ovaj želio odužiti zaspašavanje Jakubovih dragulja. Možda bi poneko takav novčani dar mogao smatrati nametljivim. I  ja sam došao na sličnu pomisao, ali se ona nije dugo održala. U prvom redu darovatelj je  poslao svoj poklon u najboljoj namjeri. Znao je da nisam milijunaš. Zatim se glavni  poklon sastojao od drugih predmeta koje smo doduše zajedno s tovarnim konjem i ljubaznim slugom pravde izgubili. Treće, u vrećici se nalazio i prsten, određen za mene, divno izrađen i ukrašen krupnim hijacintom. Ja doduše ne podnosim prsten na prstu —  muškarac treba da se resi drugim ukrasima — ali taj prsten spada ipak među predmete što sam ih sačuvao kao dragu uspomenu. Halef je dakako odmah dobio svojih pedeset bešlika. Spremio ih je u džep smješkajući se.  — Sidi, taj je dobročinitelj vrlo razuman čovjek. Na Hulamovom mjestu ja bih možda bio još razboritiji. Kaf je bolji od nuna a i u abecedi stoji ispred njega. Sva slova arapske abecede označuje naime jedan broj. Kaf znači stotinu a nun  pedeset. Mali Hadži je opet jednom bio neskroman. Dvije stotine pedeset pijastera možda nije veoma mnogo za prijatelja i zaštitnika njegovog sidija, ali kao bakšiš za njegova pratioca ipak je bio obilan.

 Ne spominjem oproštaj koji je obuhvaćao nekoliko upravo čudesnih prizora. Debela Čileka ispustila je čak nekoliko suza. Kad sam već sjedio na konju priđe mi Bošakov pomoćnik i pruži mi ruku. Da li je htio da mu je stisnem za oproštaj ili je želio  bakšiš? Moj bič je obično čvršće sjedio na sedlu od biča hrabroga Hadži Halefa Omara, ali sad sam ga brzo dohv atio i toga lupeža nekoliko puta tako žestoko opleo po leđima da se brzim skokom spasio iza svoje debele gospodarice.  —  Jao! To je zapaprilo! — viknu on, prihvativši se rukom za leđa.

 — Želiš li još i soli? — upitah nasmiješivši se. Smjesta se Hadži našao iza njega, skinuo bič s pojasa i upitao:  — Treba li da posolim? Zaslužio je!  —  Nestao sam! — viknu ugroženi čovjek, pa zaista smjesta iščeznu. Zatim krenusmo.

Ć   NOĆ je bila tamna, jednako mračna kao i prijašnja. Svega je nekoliko zvijezda mutno svjetlucalo na nebu. Tek sad sam uvidio da je od mene bilo smiono što u takvoj noći jašem po nepoznatom predjelu i tako brzo koliko je bilo potrebno da stignem

 prosjaka ili da ga čak prestignem. Četvrt sata jahali smo Simin i ja šutke jedan kraj drugoga, svak zabavljen svojim mislima. Nismo jahali putem, već preko otvorena polja. Rija to nije ništa smetalo jer su mu oči bile priučene na takvu tamu. Zatim prijeđosmo na kršoviti teren. Jahali smo najbržim kasom pa je Simin morao upotrijebiti svu svoju vještinu u jahanju da se održi uza me. Tako su prolazili sati. Uspeli smo se na neko brdo — što bez puta i po toj tami nije nipošto bilo lako. Pred nama se nalazila rijetka šuma i velika strmina. Zato pojahasmo polaganije.  Naposljetku siđosmo opet u ravnicu i opazismo da se nalazimo na prilično ugaženom putu.  —  To je pat iz Usundera u Maden —  izjavi Simin. Ja ga isti čas zgrabih za uzde njegova konja.

 — Stoj! Učinilo mi se kao da ispred nas čujem njiskanje konja.  —  Nisam ništa čuo, a ni sad ne čujem.  —  Tlo je meko pa prigušuje topot kopita, ali moj je konj okrenuo uši naprijed i ispitljivo uvlači zrak kroz nozdrve. To je sigurno znak da se netko nalazi ispred nas. Čuj!  — Da, sad čujem. Konj je stupio na kamen i malo odskliznuo. Tko bi tako kasno mogao jahati po tom osamljenom kraju?

 — Možda je prosjak.  —  To je vrlo nevjerojatno — u sumnji će kovač.  — Zašto?  — Jer je u tom slučaju morao tek veoma kasno krenuti.  — Možda je zaista krenuo kasno.  — Saban želi stići prije tebe! —  dobaci Simin.  — Ali on misli da ću ja krenuti tek ujutro pa mu se dakle ni je žurilo. Možemo li ga ovdje obići da uopće ne opazi kako se nalazimo ispred njega?  — Možemo, ali bi bilo bolje da to ne učinimo.  — Istina, ako pojašimo u luku tako da preteknemo toga konjanika, onda uopće nećemo znati je li to zaista prosjak.  —  Zato moramo ravno k njemu.  —  Ali što da učinimo s njime? Mogu li ga spriječiti da nastavi svoj put? Samo silom — a ja ne bih želio prolijevati krv.  —  To nije potrebno, efendijo. Prepusti ga meni.  —  Kako da ti ga prepustim?  — Ti ćeš ga prisiliti da se vrati, a ja ću ostati uza njega i povesti ga sa sobom u Košikavak. Neće mi umaći.  — Ako te Saban upita s kojim ga pravom odvodiš sa sobom?  —  Nemam li možda pravo na to? Nije li te on htio ubiti, efendijo?

 —  To bi se moglo navesti kao razlog. Ali ti ćeš u njemu steći neprijatelja koji će nastojati da ti se osveti.

 —  Ne bojim se ja tog prosjaka. On mi je ionako već neprijatelj. Saban je neprijatelj svih poštenih ljudi. Moraš mi dopustiti da ti budem na usluzi i ne treba da se  brineš za mene. Ako je to zaista on, uhvatit ćemo ga i oprostiti se a da ne čuje kamo si krenuo.

 — Kako ću odavde stići u Maden?  — Ostani na ovom putu pa ćeš za pola sata stići onamo. Od Madena dalje ne možeš zalutati. Zapravo sam s tobom htio još razgovarati o kopči, ali tvoj mali Hadži ima kopču, a ti si uzeo Deselimovu. Te dvije su dovoljne. Sad dođi, efendijo. Simin potjera konja u znak da više ne želi čuti moje prigovore. Mogao sam zaista  biti zadovoljan ako prosjaka na taj način bez ikakve štete po mene spriječimo da preda svoju poruku.  Nije dugo potrajalo i mi smo se noćnome jahaču toliko približili da nas je morao

čuti. Opazismo da je ubrzao jahanje, kako ga ne bismo stigli.  —  Samo brzo za njim! — reče kovač. —  Saban nije dobar jahač. Lako ćemo ga stići ako je to on a ne tko drugi.  — A što onda ako skrene s puta?  —  Neće se usuditi. Po takvoj mrkoj noći, neće se to nitko usuditi. Ni ja to ne bih učinio da se nije radilo o tome da te otpratim. Simin je pravilno naslutio. Jahač ispred nas je opazio da smo brži od njega. Nije se usudio skretati s puta pa m i se dakle učinilo najboljim da zaustavi konja i da nas  počeka. Kovač je pojahao naprijed, a ja sam toliko zaostao za njim da jahač ispred nas nije mogao odmah razabrati moj lik. Bio se sklonio malo ust ranu da nas propusti. Ali kovač zaustavi konja kraj njega i pozdravi ga.  —  Dobro jutro!  —  Dobro jutro —  glasio je kratki odgovor.

 — Odakle dolaziš?  —  Iz Deridera. To je bila laž, a po glasu sam razabrao da se pred nama nalazi prosjak.  — Kamo ćeš?  —  Svugdje i nigdje. To je zvučilo prkosno, ali Simin se nije dao smesti već mu odgovori tako da se po glasu moglo jasno razabrati kako neće dopustiti da mu Saban izbjegne s odgovorom.  — To ćeš mi morati reći.  —  Morati? —  prkosno zareži Saban.  — Hoćeš. Poznaješ li me?  — Poznaješ li ti možda mene?  —  Ti si prosjak Saban.  —  Ah! A ti?  —  Noć je crna kao tvoja duša. Ne možeš me prepoznati. Ja sam Simin, kovač iz Košikavaka.

 —  Zato mi se tvoj glas učinio tako poznat! Odjaši dalje. S to bom nemam nikakva  posla!

 —  Ali ja s tobom imam. Poznaješ li čovjeka koji se nalazi ovdje uza me?  —  Ne poznajem. Gubite se!  — To ću učiniti —  odvratih — ali najprije ću se malo porazgovoriti s tobom, Sabane.

Rekavši to priđoh mu bliže i tako potjerah svoga konja do njegovoga da me je mogao prepoznati. Stajali smo tako da se glava jednoga konja nalazila uz rep drugoga.  —  Stranac! —  viknu Saban.  — Da, stranac! Sad mi sigurno vjeruješ da bih htio govoriti s tobom.  —  Ali ja ne bih s tobom! Opazio sam da je Saban posegnuo za pojas. Prihvatio sam opetu šu po sredini tako

da joj je kundak ležao na vratu mojega konja. Tako sam bio spreman da zadam udarac i desno i lijevo.  —  Reci dakle kamo si krenuo? — upitah motreći ga što sam oštrije mogao.

 — Što se to tebe tiče, ubojico! —  prkosno će on.  —  Ubojico?  —  Jeste. Tko je zbog tebe slomio vrat i kome si smrvio lice?  —  A koga ste vi namamili u svoju kolibu da ga ubijete? Znam kamo si krenuo, ali ćeš biti tako dobar da se vratiš natrag.  — Tko će me prisiliti?  — Ja. Sjaši!  — Oho! Kaniš li i mene ubiti? Branit ću se. Đavo te odnio. Saban podignu ruku prema meni. Ja smesta udarih, a on istodobno opali. Hitac  bijesnu ali me metak nije pogodio jer sam mu udarcem skrenuo ruku. Nije još dos pio da  je spusti kad ja opet potjerah konja korak naprijed pa ga odozdo tresnuh kundakom pod  pazuho da su mu noge ispale iz stremenova, te pade s konja na drugu stranu.

Brzo sam skočio sa sedla ali još nisam dotakao zemlju kad začuh kovača kako viče:  — Stoj, lopove, stoj, jer ću te inače zgaziti! Sabanov konj je ostao na mjestu. Htio sam ga obići kad bijesnu drugi hitac. Kovačev konj poskoči a on strelovito iščezne iz sedla. Je li bio pogođen? Brzo priskočih onamo.

Dva su čovjeka ležala na zemlji, jedan na drugome. Bilo je tako tamno da ih onako na tlu nisam mogao razlikovati. Zgr abio sam za ruku onoga koji je ležao gore.  —  Stoj, efendijo —  viknu on. —  To sam ja!  —  Ah, ti Simine! Je li te pogodio?  —  Nije. Vidio sam da kani pobjeći pa sam mu viknuo da ne bježi. Zatim je opalio u mene, a ja sam ga konjem oborio na tlo. Branio se samo jednom rukom. Mora da ga je moj konj kopitom udario u drugu.  —  Nije, to sam bio ja s kundakom.

 — Ujeda kao kuna. Morat ću mu začepiti usta!  Nisam mogao vidjeti što Simin radi ali začuh neko hroptanje. Zatim se uspravi.

 — Tako, sad će biti miran.  — Što si učinio? Valjda ga nisi ubio?  —  Nisam. Evo, vidi, još se trza. Samo sam mu u usta ugurao krpu.  — Onda ćemo mu svezati ruke.  —  Ali čime?  —  Njegovim pojasom.  — Da, ima dugačak i uzak sukneni pojas. Bit će štoviše dovoljno dugačak da ga svežemo na konja. Pomogao sam mu. On umalo da nije zadavio Sabana. Prije nego što je ovaj opet došao do daha, već je sjedio na konju, privezan svo jim pojasom. Svezali smo ga tako da se pojas pružao ispod konjskog trbuha od jedne njegove noge do druge. I ruke su mu bile čvrsto svezane komadićem pojasa. Ispostavilo se da je Saban imao dva pištolja; jednog sam mu ja izbio iz ruke, a drugi mu je ispao kad ga je Siminov konj oborio na zemlju. Oba pištolja su bila jednocjevna i ispaljena, ali nijedno tane nije pogodilo. Sad je Sa ban počeo psovati. Tražio je da ga pustimo na slobodu i zaprijetio nam se policijom, ali Simin mu se nasmija.  — Ono što si ranije učinio, mene se ništa ne tiče, ali ti si me htio ustrijeliti, pa te dakle sad vodim sa sobom da ti dokažem kako si upr avo ti onaj koji se ima bojati  policije. Možda ću ti oprostiti budeš li se putem dobro vladao, ali ako nastaviš tako

 psovati, ne očekuj ništa dobro.  — Vi ste me napali. Samo sam se branio. Moram nastaviti put.  — Za to imaš kasnije vremena. A sad šuti! Moći ćemo r azgovarati kasnije kad se oprostim od efendije.

Saban zašuti. Možda se ponadao da će iz našeg razgovora nešto doznati, ali Simin  je bio pametan pa ga je zaveo u bludnju rekavši mi:  — Dakle, efendijo, sad ćeš i sam pronaći put. Vrati se natrag i počekaj u kovačnici na mene. Ja ću u Geldžik. Sigurno mi neće biti lako da izađem na kraj s tim čovjekom pa moram nastojati da što prije stignem u selo. Možeš svojim ljudima reći da imamo Sabana kako ga ne bi bez potrebe tražili. Vidjet ćemo se opet kod mene. Govor eći to Simin je opet uzjahao. Sad dohvati uzde drugoga konja i odjaha  preko polja. Još sam neko vrijeme čuo kako Saban glasno psuje, a zatim sve utihnu.  Nisam mogao povjerovati da Saban smatra Siminove riječ; istinitim, ali ja sam ga se riješio, a to je za mene bilo najvažnije. Osim toga mi je Simin zaštedio oproštaj, a opraštanje nije nikad ugodno, osim ako se opraštaš od ljudi, prema kojima nemaš nikakvih sklonosti.  Nastavio sam istim smjerom kojim smo dosad jahali i zaista iza pola sata stigao u Maden.

Upravo je počelo svitati. Razmislio sam. Ovako kao što su sada stajale stvari nisam uopće više trebao odjahati u Palaču da se raspitam za rođake ranjenoga Mosklana. Glasnika kojeg je Mosklan otpremio k njima, prisilili smo da se vrati pa ga je sad čuvao čestiti kovač. Dakle ni u Ismilanu neće danas još nitko doznati za Deselimovu smrt. Zašto da naprežem svoga pastuha nakon takva dva naporna noćna jahanja? Odlučio sam da ću krenuti u Topoklu i ondje počekati drugove.

U Madenu su još spavali. Znao sam da Topokla leži otprilike u sjevernom smjeru  pa sam pojahao dalje. Put me je vodio kraj potoka za koji sam pretpostavljao da će se u  blizini Topokle spojiti s rječicom Ardom. Nisam dakle mogao zalutati.  Nedugo zatim stigoh u selo u kojem se nalazio han. U njemu su ljudi već bili  budni pa sam odlučio da ću dopustiti svom vrancu da se malo odmori. Han se nalazio malo postrance od puta okružen dubokom močvarom. Preko nje je bilo položeno debelo čvornato hrastovo stablo. Iza njega se nastavljala duboka jama u kojoj se valjalo nekoliko svinja. One su mi pokazale da su handžija i njegovi ljudi kršćani. Iz te jame stizao  bi putnik neposredno na široka vrata. Zbog visoke ograde od nabijene ilovače koja kao da je okruživala dvorište nisam mogao vidjeti što se nalazilo iza vrata. Zapravo bi trebalo biti vjeverica da se prijeđe preko stabla ali je moj Ri ipak uspio  prijeći. Zatim sam zastao pred jamom sa svinjama. Jednim skokom preskoči Ri preko nje i nahrupi kroz vrata. Dočekao me je krik prepasti iz nekoliko grla. Istodobno sam oborio nekog čovjeka koji je upravo u tom trenutku prolazio kraj ulaza.  Našao sam se u prilično velikom dvorištu koje kao da je bilo jedno jedino veliko gnojište. U protivnom kutu su stajali oni ljudi ko ji su bili kriknuli. Dvije sluge držale su neku postariju djevojku. Očito su upravo bili zabavljeni time da svoju žrtvu zavežu za ljestve prislonjene na zid. Prišao mi je neki visoki čovjek s bičem u ruci, držeći se veoma samosvjesno. Po njegovim širokim prsima, duguljastom licu i golemom jastrebovom nosu mogao sam zaključiti da je Ar menac.  —  Jesi li slijep? —  dreknu na mene. —Zar ne možeš pripaziti kad projahuješ kroz vrata?

 — Ukloni ono blato ispred vrata i zatrpaj jame, pa će ljudi moći da dođu k tebi a da ne slome vrat ni sebi ni drugome.  — Što? Kaniš li još biti i dr zak? — uzbuđeno viknu Armenac.

 —  Jesi li ti možda uljudan?  —  Treba li da te zagrlim i poljubim kad si mi slugu zgazio na mrtvo?  —  Na mrtvo? Eno ga stoji i vadi gnoj iz kose. Kod tebe pada čovjek tako meko da je pravi užitak ako te netko obori konjem. Jesi li ti handžija?  —  Jesam. A tko si ti?  —  Stranac.  —  To vidim. Imaš li putnicu?  —  Imam.  — Pokaži je!  —  Najprije operi ruke, jer ćeš je inače uprljati. Imaš li štogod da popijem?  — Rakije, šljivovice.  —  A hrane za konja?  —  Kukuruznu sačmu.  — Lijepo! Daj mu koliko god hoće. A meni donesi čašu rakije.  — Čaša nemam pa ćeš dobiti lončić. Uđi u sobu. Čovjek je govorio vrlo otresito. Svezao sam konja za stup i ušao u sobu. To je bila  prljava rupa s grubo istesanom klupom i nezgrapnim stolom. Nekoliko niskih drvenih

 predmeta neobična oblika koji su stajali naokolo dali su mi gradiva za razmišljanje. To su bile trokutne daske sa tri noge. Oštroumno sam pogodio da su to stolice. U sobi je sjedila žena i miješala u velikom drvenom kablu kiselo mlijeko. Pozdravio sam je. Ona se samo zablenu u mene svojim krupnim glupim očima, ali mi ne odgovori ništa. Za mnom je ušao i gostioničar. On skinu s čavla lončić i iz krčaga uli u njega neku tekućinu ,pa mi ga dodade.  —  Je li to zaista rakija? —  upitah omirisavši sadržaj lončića.  —  Jeste.  —  Nemaš li ništa drago?  — Nemam. Rakija ti vjerojatno nije dosta dobra?  — Loša je. I...  — Onda se gubi odavde ako ti kod mene ne prija! Nisam ti naredio da svratiš ovamo. Jesi li možda paša da stavljaš takve zahtjeve?  —  Nisam. Koliko stoji ta rakija?  —  Dva pijastera. Okušao sam je. Lonac je imao više od pola litre, no u njemu je bilo najviše dva prsta šljivovice. K tome je uz rub lončića bila priljepljena naslaga neke vrste smole koja se sigurno sastojala od pr ljavštine što su je ovdje ostavili brkovi od nekoliko stotina ljudi koji su pili iz istoga lončića. Šljivovica je bila od najlošije vrste koju sam ikad omirisao i okusio. I to da stoji dva pijastera? To je bila čista  prevara u toj zemlji šljivika. Ipak se suzdržah i ne rekoh ništa.  —  No, prija li? —  upita handžija.  —  Prija —  ali kako! On me je'krivo razumio pa dobaci:  —  Ako hoćeš još, reci ženi. Ona će ti dati. Ja moram izaći da održim sud. Izašao je a ja počeh bolje promatrati sobu. Nekoliko bijednih svet ačkih slika, jednostavno nalijepljenih na zidove, potvrdilo mi je da se nalazim kod armenskog kršćanina. Žena je još uvijek miješala po kabliću. Provirio sam kroz jednu od onih rupa koje se ovdje nazivaju prozorima. Vani je sunce  počelo zagrijavati svijet. U sobi je bilo tamno i zadimljeno. Sjetio sam se perzijskog pjesnika Hafisa:  Kad se miris tvoje kose oko moga groba vije tad tisuća divna cvijeća iz njegova humka klije. Ono žensko biće u čiju slavu je Haf ispjevao te stihove, sigurno nije bilo nimalo slično ženi koja je miješala ,po kabliću kiseloga mlijeka. A onda ovi miomirisi! Brrr! Ustao sam da izađem i da udahnem malo svježeg  zraka. Dugo nisam mogao ostati ovdje. To je bilo tako sigurno i čvrsto kao kalifornijska balzamska omorika. Upravo sam zakoraknuo prvim korakom iz sobe kad vani odjeknu oštri razvučeni krik. Za tren oka bio sam pred vratima. Još jedan isto tako užasan krik i  ja skočih preko dvorišta u kut gdje su onu ženu zaista svezali na ljestvu, i to tako

da su joj gola leđa bila izložena biču koji je jedan od slugu podigao na treći udarac. Ali prije nego što je uspio da udari istrgao sam mu bič iz ruku.  Na leđima bičevane žene razabirale su se dvije široke masnice na kojima će sigurno ubrzo popucati koža. Kraj nje je stajao i gostioničar držeći se kao zakonodavac koji uživa u poslušnom izvršavanju svojih zapovijedi. On priđe k meni i pruži ruke prema biču.  —  Stranče, što ti pada na um? —  dreknu na mene. —  Ovamo s bičem! Planuo sam od gnjeva zbog sramotnog kažnjavanja te žene. Bez obzira što  je učinila, nisam htio dopustiti da je tuku u mojoj prisutnosti. Osjetio sam kako mi se lice jarko zacrvenilo pa upitah handžiju povišenim glasom:  — Što je učinila ta djevojka?  —  To te se ništa ne tiče! —  prkosno odvrati on. — Što imaš ti da pitaš? Ovamo s bičem, jer ćeš ga inače i ti osjetiti.  — Što? Meni se prijetiš bičem? Evo ti odgovora! Raspalio sam ga po leđima da se smjesta sav zgrbio. Ali odmah se baci na mene i to s takvom snagom da je tresnuo na zemlju, jer sam munjevitom brzinom skočio u stranu.  —  Da me nisi ni taknuo jer ću te inače bičem po licu! —  zaprijetih mu se. Međutim, čim je ustao sa zemlje on ponovo skoči na mene. Ovaj put nisam uzmaknuo već podigoh desnu nogu i dočekah ga udarcem u želudac. Pri tome sam morao vrlo čvrsto stajati i sagnuti se naprijed jer bih inače i sam pao. Armenac  ponovo pade u blato. Ovaj put mu je bilo dosta jer se samo teško mukom uspio  podići. Pokušao je da nešto kaže ali je samo zajecao i odšepao u sobu a da me uopće nije ni pogledao. To mi je reklo dovoljno. Bilo je gore nego da mi se na najstrašniji način zaprijetio. Prišao sam k svom vrancu, uzeo opetušu i vratio se do ljestava. Ondje sam najprije provjerio može li me pogoditi hitac iz kakva prozora. Nije mogao. Zatim se postavih tako da je jedan od slugu neprekidno stajao između mene i vrata.  — Odvežite tu ženu! —  zapovjedih slugama. Već sam se čudio što nisu ni prstom maknuli da pomognu svom gospodaru. Sad su me odmah poslušali.  —  Odjenite je! Izbijena žena jedva je mogla pokrenuti ruke, tako su čvrsto bile svezane i tako su je žestoko  boljele masnice na leđima.  — Zašto ste je tukli? —  upitah. U blizini su stajale tri žene i četiri muškarca, po izgledu jedan suroviji od drugoga.  — Handžija je zapovjedio —  odgovori jedan.

 — Zašto?  —  Jer se šalila.  —  S kime?  —  Sa strancem.

 —  Je li ona gospodareva rođakinja?  —  Nije. Služavka je.  —  Odakle je? . . .  —  Iz Stajanove.  —  Ima li rođaka?  —  Ima majku.  —  I gostioničar  se usuđuje da daje batinati djevojku samo zato jer je bila  prijazna prema nekom strancu? To raspravljanje koje bi na svakom drugom mjestu bilo neugodno, ovdje je  bilo posve prirodno. Uostalom, djevojka se u međuvremenu bila izgubila iza nekih vrata.  —  Da, drugo nije ništa skrivila —  izjavi čovjek  koji je i dotad govorio. —  Handžija je veoma strog, a jutros je već zarana bio neobično divlji. U tom trenutku pojavi se on opet u dvorištu. U ruci je držao dugačku tursku  pušku. Činilo se da se prilično oporavio od moga udarca nogom, jer je opet mogao govoriti pa mi je već izdaleka prodorno doviknuo:  —  Pasji sine, sad ćemo obračunati! On podigne pušku i nanišani na mene. Žena je za njim izašla iz kuće. Sad glasno viknu od straha i zgrabi pušku.  — Što ćeš —  poviče. —  Pa valjda ga ne kaniš ubiti?  — Šuti! Gubi se odavde! —  zaurla on na ženu i gurnu je tako da je pala na zemlju. Time se cijev njegove puške pokrenula iz prijašnjeg položaja. I ja sam  podigao pušku na rame i nanišanio najtačnije u toj brzini. Nisam ga htio raniti  premda je on očito imao tu namjeru prema meni. Moj hitac prasnu prije njegovog. Armenac kriknu i ispusti pušku. Moje tane pogodilo je vatru njegove puške tik ispod njegova nosa. Nije mu se dogodilo ništa osim što ga je kundak žestoko udario po licu i što su ga ruke zaboljele od udarca. On zamahnu njima po zraku  proklinjući i urlajući:  —  Jeste li vidjeli? Pucao je u mene! To je ubojica! Zgrabite ga, uhvatite ga! Gostioničar  podigne oštećenu pušku sa zemlje i pojuri na mene zamahnuvši na udarac.  —  Natrag! —  opomenuh ga. — Inače ću ponovo pucati!  —  Dva puta pucati? Pokušaj samo! —  podrugljivo će on. Njegova je puška imala samo jednu cijev. Nije dakle mogao opaliti drugi put, a da  pušku prije toga ne nabije pa je mislio da se i ja nalazim u istom položaju. Opalio sam ponovo nanišanivši u cijev njegove puške i opet sam mu je izbio iz ruke. Opalio sam zatim  još dva hica, ali u zrak. Zaustio je da nešto prokune, ali nije mogao. Sav zapanjen zablenuo se u mene otvorenih usta.  — Đavolja puška! —  naposljetku promuca.  —  To je čarolija! To je vještac! —  javiše se i ostali. Zadržao sam pušku na ramenu ne rek avši ni riječi. Armenac podiže svoju  pušku i promotri je.

 —  Sramota! Upropaštena je!  —  Dosad je upropaštena samo tvoja puška —  rekoh. —  Namjerice nisam nišanio u tebe već u pušku, ali ako kreneš samo korak naprijed, neću te više štedjeti, pa ćeš i ti isto tako stradati.  —  Da se nisi usudio! —  zaprijeti mi se on.  —  Ja se ništa ne usuđujem! Napao si me puškom i nanišanio si na mene. Imao sam dakle pravo na nužnu obranu pa sam te mirno smio ustrijeliti.  —  Htio si me ustrijeliti i samo slučajno si pogodio pušk u. Neka nitko ne kaže da može pogoditi vatru puške ako moje lice leži na kundaku.  —  Sigurno još nisi vidio nijednog dobrog strijelca?  —  A prije toga si me udario. Znaš li što to znači? Nitko mi ne može zamjeriti ako te zbog toga ubijem. Takva uvreda časti može se oprati samo krvlju.  —  A čime treba oprati čast djevojke koju si tukao?  —  Zar služavka ima čast? —  odvrati handžija sa podrugljivim smiješkom.  —  I što se ti imaš upletati u moje stvari? Svoje sluge mogu kažnjavati kako god hoću. I zaista su u tim krajevima vladali takvi običaji, ali meni se to nije sviđalo. Osim toga sam tu stvar započeo pa sam je morao provesti do kraja. Zato sam bio uporan.

 —  U mojoj prisutnosti ne dopuštam nikakve nečovječnosti. A tebe sam udario bičem jer si se ogriješio o uljudnost koju si mi du žan. Na takve uvrede odgovaram samo bičem. To je moj običaj.  — Kakav si ti to zapravo veliki gospodin? Koliko konjskih repova u  bunčuku si dobio od padišaha? To ću odmah dati istražiti. Zatim se okrenu slugama i nastavi:  — Opominjem vas! Nemojte tom strancu dopustiti da ode! Ja ću se odmah vratiti!  — Kaniš li dovesti kjaju? —  upitah.  —  Kanim. Predat ću te sucu u ruke. On će ti pokazati kakvih divnih stanova ima u zatvoru.  —  Samo dovedi kjaju. Počekat ću ga s užitkom. Ne trebaš mi te ljude  postavljati kao stražare jer kad bih želio otići oni me ne bi mogli zadržati. Ali ostat ću da ti dokažem kako se zapravo ti sam nalaziš na putu u tamnicu. Handžija brzo izađe kroz prljavštinu i blato na dvorišna vrata a ja otvorih ona vrata iza kojih je nestala djevojka. Ugledao sam spremište za poljoprivredni alat. Djevojka je sjedila na hrpi sijena plačući i savijajući se od boli. Htio sam je nešto upitati kad osjetih da me je netko odostraga dodirnuo. Okrenuvši se opazih handžijevu ženu koja je pokušavala da me odvuče. Činilo se da se boji onoga što  bi mi djevojka mogla kazati.  —  Kakva posla imaš ovdje? — zakriješti krčmarica. —  Odlazi odavde!  —  Ne, već se ti gubi odavde! —  mrko dreknuh na nju. Žena prestrašeno uzmaknu i viknu:  —  Pravi ljudožder!

 —  Tako je —  osorno odgovorih. — Požderao sam već mnogo ljudi, ali ti mi ne bi išla u tek; odviše si prljava! Uplašila se i nije me više pokušala spriječiti da uđem u spremište.  — Vidiš da ti želim pomoći , —  rekoh djevojci —  pa moraš i ti meni reći zašto te je tvoj gospodar tako strašno kaznio.  —  Ako ti to reknem on će me dati još strasnije tući —  potuži se djevojka.  —  Pobrinut ću se da to ne uzmogne. Tko je bio onaj stranac s kojim si se šalila?  —  Bio je neki gospodin iz. . . iz. . zaboravila sam kako se zove mjesto što ga je spomenuo. Prenoćio je ovdje.  — Što je bio? Kako se zvao?  —  Zvao se Madi Arnaud i rekao je da će se vratiti. Madi Arnaud? Tako se zvao čovjek  o kojemu mi je pripovijedao Simin.  — Zašto se tvoj gospodar razljutio što si se prijazno razgovarala sa strancem?  —  Oh, nije se razljutio Zbog toga. Razljutio se zbog novčarke što sam je otkrila.  —  Zbog novčarke? Čije novčarke?  —  Madi Arnaud ju je izgubio i uzalud ju je tražio. Ja sam je našla u gospodarevoj spavaonici i htjela sam je vratiti strancu. Ali h andžija me je zaključao dok onaj čovjek  nije otišao,a kad sam mu rekla da je to tuđa lisnica i  prema tome ne pripada njemu, dao me je bičevati.  —  Onda je taj handžija kradljivac. Što je bilo u lisnici?  —  Nisam dospjela pogledati jer je došao gospodar.  — Znaš li gdje se sada nalazi?  —  Znam. Pripazila sam. Predao ju je svojoj ženi a ona ju je sakrila iza drva kraj ognjišta. Uto začuh kako vani piskutljivi glas pita:  —  Gdje je ubojica? Izašao sam i ugledao nekog malenog veoma mršavog muškarca koji je na glavi nosio vrlo veliku šubaru a na nogama goleme likove opanke. Bio je odjeven u grimizno crvene hlače i prsluk, te plavi kaput kratkih rukava. Ta gornja odjeća  bila mu je jako razderana, na hlačama i na prsluku nije bilo više dugmadi pa ih je  povezao jednostavnim konopcem od konoplje. Na nosu toga čovjeka bile su nataknute goleme naočare rožnatih rubova sa jednim i pol staklom, a u rukama je nosio tintarnicu, guščje pero i nekoliko listova zamašćenog papira.  —  Evo ga! — reče gostioničar  i pokaza u mene. Dakle taj čudesni čovječuljak  je bio gospodar sela! Dojmio me se  podjednako kao i znak njegova zvanja — guščje pero.  —  Dakle ti si ubojica? —  upita me kjaja strogo i dostojanstveno.  —  Nisam.  —  Ali ovaj handžija to tvrdi!  — Ubojica bih mogao biti samo onda da sam nekoga ubio.

 —  Htio si da ubiješ, a to je dovoljno. Dođite svi u sobu! Izvršit ću strogo  preslušavanje i neka krivac ne misli da će izbjeći unakrsnoj vatri mojih pitanja. Uzmite ga u sredinu!  —  To zabranjujem! —  uzbudih se. — Još ne znamo tko je krivac. Ja ću prvi

ući. U sobi sjedoh onamo gdje se nalazio lončić s mojom rakijom. To je bilo najudobnije mjesto.  —  Odlazi odavde! —  zapovjedi kjaja. —  To je moje mjesto.  —  Zar ne vidiš da je moje? Ja već sjedim ovdje.  —  Onda ustani!  — Među vama ne vidim nikoga pred kime bih morao ustati.  —  Ne vidiš li ni mene? Ne poslušaš li dobrovoljno, ja ću te potjerati onamo kamo spadaš!  —  Tko se usudi da me dirne, tome ću u trbuh sprašiti ovih šest metaka! Uperio sam revolver u njega. Seoski glavar odskoči natrag skokom na kojem bi mu mogao pozavidjeti svaki gimnastičar.  —  Taj čovjek  je zaista opasan —  dobaci. —  Zasad ćemo ga morati ostaviti da sjedi ondje. Mališan potraži drugo mjesto, položi preda se papire, postavi kraj njih tintarnicu, važno namršti čelo, okrenu pero prema svjetlu i pregleda mu šiljak. Rezultat toga ispitivanja bila je zapovijed:  —  Dajte mi nož! Gostioničar  donese nožinu s kojom bi mogao cijepati drva, a kjaja poče njome majstorski šiljiti pero. Zatim zapovjedi:  —  Dajte mi vode! Vodu je ulio u tintarnicu čiji se sadržaj već bio posve osušio, a zatim stade miješati po mulju koji se veoma polako topio. To me je zabavljalo. Pružih mu svoj lončić i ponudih mu:  —  To je težak  posao. Pij! Desilo se zaista ono što sam očekivao.  — Što je u njemu? —  upita kjaja.  —  Rakija. On uze lonac, zaviri u njega, pomirisa i nagnu.  — Hoćeš li još? —  upitah.  — Imaš li novaca?  —  Imam. Ja ću platiti.  —  Onda neka ga napune. Svi ćemo gucnuti iz njega. Lonac napuniše do vrha i on krenu od usta do usta. Kad je došao red na mene, reče kjaja:  —  Ovaj je ovdje zločinac; njemu ne treba dati ništa! To mi je bilo drago premda sam na slugama vidio da bi mi pri uštili gutljaj. Uopće se činilo da su uza me. Posljednji gutljaj ispio je dostojanstveni glavar sela. Zatim namjesti naočare.  —  Dakle, sad počinje preslušavanje. Ti si pucao u toga čovjeka? Zar  ne?

 —  Nisam pucao u njega već u njegovu pušku.  —  To je posve svejedno. Pucao si i to si evo sad priznao. Preslušavanje je završeno. Ne treba ni pisati. Plati rakiju a onda će te odvesti.  —  Kamo, kjajo?  —  To ćeš već doznati. Sad moraš poslušati bez pitanja.  —  Lijepo! Ali kad već ne smijem znati kamo me vodite onda želim da  postavim nekoliko pitanja.  —  A što bi još imao pitati? Ja sam gotov — odlučno će čovječuljak.  —  Kako god hoćeš! Onda sam i ja gotov pa ću nastaviti svoje putovanje.  —  To nećeš učiniti jer si moj zarobljenik.  — Čuj, ako se kaniš šaliti onda neka ti je šala bar dobra! Htio bih da znam tko će me zadržati! Zar možda ti? Mališan se ispravi.  —  Da, ja.,  —  Onda dođi ovamo i pokušaj. Ako te zgrabim slomit ću te kao trstiku. A  pokuša li me netko zadržati, ustrijelit ću ga.  — Čujete li? —  viknu on. —  Morat ćemo ga svezati.  —  To nije potrebno. Neću vam ništa nauditi jer znam da ni vi nećete meni. Završio si preslušavanje ne pitajući tko sam. Ne moraš li svojim pretpostavljenim  javiti kako se zovem?  —  Moram. Tko si dakle ti i kako se zoveš?  —  Gle, sad odjednom možeš pitati!  —  Ja samo nisam htio početi da te do kraja ne unesrećim. Jer kad jednom  počnem ispitivati onda će na vidjelo izaći i svi ostali zlo čini što si ih počinio.  —  Ipak me pitaj u Alahovo ime! Priznat ću ti sve svoje grijehe, a ti ih zabilježi. Umiješ li pisati? To mu je pitanje došlo neočekivano. Tek nakon kratkog razmišljanja reče:  —  Ovo crnilo je zaista odviše gusto a i pero je vrlo tupo. Moram skuhati novo crnilo. Čujem da si ovdje stranac.  —  To i jesam.  — Znači da imaš teskeru za devet pijastera? Teskera je obična putnica što je mora imati svaki putnik. Nju treba u svakom mjestu žigosati..  —  Da, imam je —  odgovorih.  — Pokaži je! Dao sam mu je ali tek što ju je kjaja pogledao, odmah reče:  —  Ona uopće nije žigosana! Zašto?  —  Jer je još nikome nisam pokazao.  — Onda si ti prava skitnica kakvoj nema para. Tvoja kazna biva sve teža.  —  Ne želiš li me upitati zašto još nisam pokazao teskeru?  —  No, zašto nisi? —  s visoka će kjaja.  —  Jer mogu pokazati nešto drugo, naime ovo ovdje. Pružio sam mu svoj  bujuruldu. Mališan  se vidljivo smete.

 —  No, zar ne kaniš pozdraviti pečat i potpis? — upitah. Mališan se  pokloni, pritisne ispravu o čelu i upita:  — Zašto nisi odmah spomenuo bujuruldu?  — Odviše si brzo završio preslušavanje. Uostalom, nisi se baš napregnuo sa svojim pozdravom. Ustani i skini cipele pa ću ti pokazati još jednu putnicu.  —  Alah! Da nemaš ferman?  —  Imam —  evo ga! Razvio sam veliki arak papira. Ferman je najvrednija putnica. Na njemu se, okruženi kaligrafski viticami, nalaze naslovi padišaha. U fermanu se zapovijeda vlastima da u svakom pogledu izađu ususret željama putnika. Nadalje se u tom pergamentu nalaze različite odredbe povoljne za njegova posjednika, na primjer, uz koju cijenu može dobiti konje, pratioce, vodiče i koješta drugo. Ferman je izazvao željeno djelovanje. Kjaja se sav izmijenio.  — Ljudi, pozdravite dostojanstvo, pečat i potpis vladara svih vjernika! S njegovih usana teče istina i blagoslov, a ono što on zapovjedi ima se izvršiti u svim mjestima svijeta. Klanjanju nije bilo kraja. Ja sam za to vrijeme opet spremio sve tri putnice u kožnati omot a zatim upitao kjaju:  — Što će reći padišah ako mu pišem da su me ovdje vrijeđali i da si mi rekao da sam ubojica.  — Budi milostiv, hasretlerim-beje! Pogriješio sam.  —  Oprostit ću ti, premda je bila velika pogreška što si me nazvao zločincem. Uistinu došao sam da otkrijem zločin. Pođi do ognjišta i ukloni ono drvo! Ondje ćeš naći nešto što ne spada u ovu kuću. Seoski je silnik smjesta poslušao. Handžija nije uspio da sakrije prepast, a njegovoj ženi se učinilo da bi bilo najbolje da iščezne. Tiho se išuljala kroz vrata. Kjaja je zaista pronašao lisnicu i predao mi je. Bila je stara i istrošena. Otvorio sam je i opazio da se u njoj nalazi i mala  bilježnica ispunjena na njemačkom  jeziku. Sama po sebi bilježnica je bila bezvrijedna. Možda se u ostalim pretincima lisnice nalazilo nešto bolje? Stao sam je pregledavati i pronašao staru dopisnicu sa slikom dviju isprepletenih ruku a ispod toga riječi: »Ni smrt nas ne može razdvojiti«, zatim poništenu željezničku kartu trećeg razreda iz sv. Petra u Sloveniji u Nabresinu, dvije stranice iz nekog rječnika, hrastov list na kojem je  bila naslikana ruža i ispisane riječi: »Tako si lijepa!« —  veoma otrcana bilježnica s naslovom »Tačne cijene svih igara karata u bojama i bez boja«, cjenik neke trgovine vina iz Budimpešte i — naposljetku nešto što je bilo zanimljivo, naime u  pa piriću zamotanih osamdeset forinti u austrijskom papirnatom novcu. Očito je taj novac i naveo handžiju da zadrži inače bezvrijednu lisnicu.,  —  Odakle ti ta lisnica? —  upitah ga.  —  Moja je —  odgovori Armenac.  —  A tko je ispisivao ove listove?

 —  Ja.  —  Koji je to jezik?  —  To je . . to je.. —  promuca gostioničar.  —  Perzijski, zar ne?  —  Jeste.  —  Onda ću ti reći da se ovim pismom ljudi služe u Almanji. Evo, pročitaj što stoji na ovoj strani. Armenac je zapao u najveću nepriliku.  —  Ne možeš pročitati! Ova je lisnica vlasništvo čovjeka koji se zove Madi Arnaud. Pobrinut ću se za to da je dobije natrag. Što se pak tiče tebe, zaslužio  si kaznu, ali ovisit će o tebi hoću li biti milosrdan. Budeš li otvoreno priznao da si  protupravno prisvojio lisnicu, oprostit ću ti kaznu. Govori dakle! Je li to zaista tvoja lisnica? Armencu je očito bilo teško da odgovori, ali ferman ga se veoma dojmio. Sad me je smatrao velikim gospodinom koga se valja bojati. Zato naposljetku oklijevajući prizna:  — Ne, ta lisnica pripada Madi Arnaudu.  — Znaš li kamo je otputovao?  —  U Ismilan.  —  Dobro, opraštam ti, ali postavljam kao uvjet da svakom od nas pokloniš lonac pun rakije. Znaš da bi inače dobio bastonadu i da bi duge tjedne odležao u zatvoru. Hoćeš li?  — Hoću — zareži on mrzovoljno. Mali kjaja tako živo posegnu za mojom rukom da je izvrnuo tintarnicu.  —  Efendijo, tvoja je dobrota velika, a tvoja mudrost još veća. Kažnjavaš ga, a istodobno nas obasipaš dobročinstvom. Nikad te nećemo zaboraviti!  —  Onda se pokažite dostojnim moje dobrote i uživajte u piću —  svima na radost i u zdravlje. Bičevana djevojka nije došla u sobu pa izađoh k njoj. Još uvijek je sjedila na sijenu. Rekao sam joj da je gostioničar  priznao krađu. Ali to je nju veoma zabrinulo.  —  Efendijo, sad ču loše proći —  jauknu.  — Handžija ne zna da si mi to ti rekla. Uostalom, zašto ostaješ kod njega ako je tako opak gospodar?  —  Moram. Unaprijed mi je platio trideset pijastera. Trebala sam taj novac za svoju majku, pa ne mogu prijeći drugom gospodaru, dok ne odslužim taj  predujam.  —  Ja ću ti dati taj novac. Hoćeš li odmah naći kakvu drugu službu?  — Hoću, odmah! Ali handžija neće dopustiti da odmah odem.  —  Pustit će te, ja ću mu zapovjediti.  —  Efendijo, kako da ti zahvalim?  — Šuti. Brinula si se za svoju majku i to treba nagraditi. Brini se i dalje za nju, a tko voli i poštuje roditelje, taj je dobar i pošten čovjek.

Dao sam joj nešto preko tog malog željenog iznosa. Lice joj se zažarilo srećom i davalo izraz potpuno suprotan gostioničarevom. S njime sam se sreo u kućnoj veži. Odlazio je da napuni krčag i promrmljao:  —  Efendijo, nije bilo potrebno da dadeš svim ljudima rakije. Bilo bi posve dosta da je kjaja dobio svoj lončić.  — Misliš li? Reći ću ti samo to da nitko od svih vas ne vrijedi ni po  prebijene pare, ali tvoja rakija je još gora od tebe. Time što je morate popiti, ja vas zapravo kažnjavam pa ću uživati u djelovanju rakije. Sad bih htio da se s tobom  porazgovorim o tvojoj služavci. Savjetujem ti da je otpustiš.  —  Ona mi duguje novaca.  —  Vratit će ti ih.  —  Jesi li joj ti dao novac?  —  Jesam.  —  Onda neka ide. Ne želim je više vidjeti, jer je ona kriva svemu što se dogodilo.  —  Dobro. Izjavi to i u sobi pred svima prisutnima.  —  Nije potrebno.  — Oh, ja to naprotiv smatram veoma potrebnim, jer ti ne vjerujem. Neću  prije odjahati odavde dok ona ne ode.  —  Rekao sam da može ići. Smatraš li me lašcem?  —  Smatram. Ti si kradljivac i nasilnik. Zato sam uvjeren da u miješ i lagati.  —  Eh, da mi je to netko drugi rekao! Neka, progutat ću. Pretrpio sam doduše veliku štetu, ali sam uvjeren da ćeš mi platiti pušku koju si oštetio.  — Šta ti pada na um? Ne kanim platiti ni tvoju pušku ni rakiju koju sam naručio ali nisam i popio. Za krmu koju si dao konju plaćam ti pet pijastera. Evo ti ih, i time smo izravnali račune!  Ne rekavši ni riječi, handžija uzme novac i ode. Sjeo sam na kamen u  blizini vrata i stao čekati. Nedugo zatim dođe služavka noseći u ruci mali zavežljaj. Rekla mi je da je vratila gospodaru novac i da joj je ovaj dopustio da ode. Zatim se oprosti od mene, iskreno mi za hvaljujući. Sad sam i ja odjahao iz toga mjesta koje umalo da mi nije postalo opasno.  Nitko se više nije brinuo za mene. Svi su se posvetili rakiji. Dok sam tako odjahao  bez oproštaja, s užitkom sam razmišljao o mogućnosti da bi duhovi rakije mogli shvatiti moju namjeru. Kakva prijateljska tučnjava između tih ljudi u sobi ne bi mogla ništa naškoditi stanovnicima ove prijazne gostionice. U Topokli sam našao drugi han čiji je vlasnik bio Turčin. Ovdje je sve bilo čisto, a handžija je kuhao dobru kavu. Budući da je ovuda vodio put iz Mastanlija i Stajanove, ostao sam ovdje da počekam svoje drugove. Smatrao sam da će tek podveče stići u Topoklu ali sam ih već popodne opazio kako jašu. Platio sam račun i brzo ih stigao. Začudili su se što me vide ovdje jer sam prvotno namjeravao da odjašem u Palaču. Kad sam im ispripovjedio što sam doživio Halef je požalio što nije bio prisutan.

Moji drugovi uopće nisu spavali, a na put su krenuli ranom zorom. Konji su im od dugoga puta bili veoma umorni, ali do Ismilana su mogli izd ržati. Ondje smo se po planu svi, i mi i konji trebali dulje vremena odmarati.

KAD SMO stigli u Ismilan raspitasmo se za kavanu oružara Deselima. Rekoše nam da to ne samo što je kavana već da je i han, te da ondje noći mnogo  putnika. Svakako je bilo opasno prenoćiti u kući čovjeka koji je zbog mene slomio vrat, ali taj nesretni slučaj nije ovdje još bio poznat, a budući da je Deselim  bio šurjak Žutoga očekivao sam da će se k njemu svratiti i naši bjegunci. Možda bi se ovdje moglo doznati nešto važno. Uz kuću se pružalo prilično veliko dvorište sa stajama i jednom niskom zgradom u kojoj su se nalazile spavaonice za strance. Bile su to male izbe s vrlo  primitivnim ležajima. Pokrivače i sve ostalo morao je svaki putnik donijeti sa sobom. Kad smo sjahali priđe nam neki čovjek  mrkoga lica, pozdravi nas i upita kanimo li prenoćiti. Potvrdio sam.  —  Onda morate spavati vani u dvorištu. Sve sobe su zaposjednute. Nema više mjesta —  osoro reče taj čovjek.  —  Zar ni za ovakve ljude nema? Rekavši to pokazah na svoju kopču. Bio sam radoznao hoće li to djelovati.  —  Ah, vi ste braća —  brzo odgovori on. —  To je nešto drugo, za vas ćemo naći mjesta. Morat ćete međutim spavati po dvojica zajedno, jer mogu osloboditi samo dvije sobice. Bili smo sporazumni i s time pa smo pošli za njim u staju da što bolje smjestimo konje. Pri tome mi se učinilo da iz daljine čujem pjevanje koje ovdje nije bilo uobičajeno, ali se nisam posebno obazirao na to. Zatim nas podaše u kavanu gdje smo čuli ugodnu vijest da mo žemo dobiti svježe pripravljeni pilav. To smo rado prihvatili. Bili smo jedini gosti u kavani, a mladić koji nas je dvorio kao da je razgovor smatrao grijehom. Tako smo jeli šutke i nesmetano. Zatim dođe onaj mrzovoljni čovjek  koji nas je primio, da nam dodijeli naše sobe.  —  Vi imate kopču — reče —  pa bih htio razgovarati s vama, ali sad nemam vremena, jer u dvorištu imamo predstavu s pjevanjem.  —  Tko to pjeva? —  upitah.  —  Neki strani pjevač. Doputovao je danas i prenoćit će ovdje. Sjeo je u vrt i zapjevao, a svi su gosti izašli za njim. Neprekidno pjeva a gosti ga slušaju. Stoga im kuham i kavu nosim u vrt, što nam zadaje mnogo posla.  — Znaš li odakle je taj pjevač i kako se zove?  —  On je iz zemlje Avustrurije i ima neko strano ime. Rekao je neka ga zovemo Madi Arnaud. Ako niste odviše umorni, možete i vi izaći u vrt da čujete, ali ga nećete razumjeti jer pjeva na nekom stranom jeziku. Pa ipak, zvuči lijepo, tako lijepo kako još nikad nisam čuo. Ima citru pa na strunama svira glasove svih  ptica.

Zatim nas povede preko dvorišta i otvori dvoja susjedna vrata u niskoj zgradi. Iz dvorišta se izravno ulazilo u sobice. U njih je stavio sijena i na sijeno  prostro pokrivače. Bila je to pažnja koju smo očito mogli zahvaliti kopči. Omar i Osko dobili su jednu sobicu dok sam ja s Halefom trebao spavati u drugoj. Naš vodič ode, a odoše i Omar i Osko da donesu naše stvari iz staje. Dok smo priređivali ležaj začusmo zvukove citre. Naša spavaonica imala je nasuprot prozoru otvor u zidu zatvoren kapcima. U sobici je u lončiću punom loja gorio stijenj. Citra je odsvirala uvod od osam taktova a zatim se čuo i glas. Iznenadih se čuvši kako netko njemačkim jezikom pjeva tirolsku pjesmicu:  Djevojka ima zubiće bijele poput svijeće jutrom ih stavlja u ustašca boliti  je neće. Osluhnuh. Dosjetio sam se nečega. Ta zar je to moguće? I Halef je osluhnuo.  —  Sidi, znaš li tko je pjevao? —  upita.  —  No, tko?  —  Onaj čovjek  u Džidi koji je s nama bio kod Maleka, šeika Ateiba i kod moje žene Hane, kraljice svih kćeri. Imao je golemu sablju i visoku bijelu ogrlicu.  —  Da, imaš pravo. Taj je čovjek  upravo tako pjevao. Uto se pjevač ponovo  javi:  Kuharice vrlo vole tuste guske klati da su s njima sve u rodu ne treba se  znati. Halef je bio sav oduševljen.  —  Sidi, ja ću izaći — reče. —  Moram znati, je li to zaista onaj čovjek  koji  je vidio Hanu.  —  Do, pođimo — složih se s njim.  Nedaleko naših vrata nalazila su se uska vratašca koja su vodila u vrt. Prošavši kroz njih opazismo da na livadi ispred nas gori nekoliko lojanica, čije je titravo svjetlo obasjavalo polukrug slušalaca.  Sučelice njima sjedio je Martin Albani, naš znanac iz Džide. Odmah sam ga prepoznao. Opazio nas je kako ulazimo ali nam je dobacio samo kratak pogled ne osvrćući se dalje na nas. Zapjevao je:  Da l' se tuku Turci s Rusom to ne trebam znat' samo kad sa svojom Gretom  ja ne vodim rat Polako sam krenuo dalje sve dok nisam došao pjevaču za leđa. Htio sam ga isto tako iznenaditi kao što je njegova prisutnost iznenadila mene. I ne opazivši da stojim iza njega poče on kiticu:  Na planini tetrijeb pjeva ' proljeće je, njegva hora a ja cmoknem svoju curu da odjekne cijela gora. . . Opazio sam da zahvaća u F duru. Sagnuo sam se, uzeo mu Citru iz ruke i nastavio jednakim glasom:  Kršna cura, istina je, nije neka šuša, tek na vratu ima kvrgu š to se zove  guša.

Martin Albani skoči na noge i zapanjeno se zagleda u mene.  — Što —  upita. —  Zar ste i vi Nijemac?  — Jesam. Dobar dan, gospodine Albani!  —  Vi me poznajete? Ta to je čudo nad čudesima!  — A vi mene ne poznajete? Ne bismo li zajedno izjahali na devama? Ne sjećate li se?  — Izjahali na devama? To sam se dosad svega jednom usudio učiniti —  stotinu mu gromova, sad mi je sinulo! To ste vi? Od radosti bih skočio na drvo kad bi se samo nalazilo u blizini. Kako ste stigli ovamo u Ismilan?  —  U potrazi za vama.  — Za mnom? Kako to? Odakle ste znali da se nalazim u Ismilanu?  —  Znao sam. Dolazite iz Cirmena i kanite u Melnik.  —  Zaista, on zna! Od koga ste to doznali?  —  Najprije mi vas je spomenuo kovač Simin u Košikavaku.  —  Jeste, kod njega sam bio.  —  To jest, on je govorio o nekom pjevaču koji se svratio s njemu, ali ja nisam imao ni pojma da ste to vi.  —  Ah tako! S njim sam vodio dug razgovor.  — Zar tako dobro vladate turskim jezikom?  —  Nipošto ne vladam, ali se ipak umijem sporazumjeti. Ne uspije li mi to riječima, služim se gestama. Mimika je međutim jezik koji svatko razumije. Ali sad sjedite i pripovijedajte mi što. . .  — Molim, ne biste li se okrenuli? Naime ovdje stoji  još netko tko bi vam htio poželiti dobro veče.  —  Gdje? Ovdje? Ah, ta to je gospodin Handži Ha —  Hi —  Ho —  s onim dugačkim imenom. Halef je opazio da se govori o njegovom imenu pa dostojanstveno reče:  — Hadži Halef Omar Ben Hadži Abul Abas Ibn Hadži Davud al Gosara.  —  Dobro, dobro! Nikako ne mogu upamtiti svo to mnoštvo hadžija pa  jednostavno ostanimo kod imena Halef. Dakle, dobro veče, gospodine Halefe! Albani mu pruži ruku a Halef je prihvati. Nije dakako razumio ni riječi.  —  Molim vas ne zaboravite da je naš dobri Halef Arapin —  rekoh. —  On vas ne razumije.  — Ah, tako! Kojim jezicima vlada?  —  Arapskim i turskim.  —  Upravo to je moja slaba strana, ali mi ćemo se već sporazumjeti. Sad je dosta pjevanja, pa ćemo razgovarati. Prisutni gosti su primijetili da je ovdje došlo do neočekivana susreta. S vidljivom zlovoljom razabraše da je pjevač spustio citru. Ali Tršćanin se odrekao zadovoljstva da mu se oni dive. Privukao me je k sebi na zemlju i upitao:  —  A sad mi pripovijedajte što ste odonda doživjeli!  —  Za to bi nam trebalo nekoliko večeri —  odgovorih. —  Najprije nam vi recite kako ste prošli.

 —  I dobro i loše —  odvrati on —  i to naizmjence. Bavio sam se koječime, dijelom sa srećom, a dijelom nesrećom. Sad sam poslovni drug svoga poslovnog druga i lutam naokolo da vidim kakve poslovne mogućnosti pruža ova zemlja.  —  Kamo ćete poći odavde?  —  Na godišnji sajam u Melnik.  —  I ja ću onamo.  —  To je divno! Hoćemo li ostati u društvu?  — Hoćemo, uz pretpostavku da imate dobroga konja. Meni se naime žuri.  —  Oh, imam vrlo dobrog konja. U tom pogledu nema razloga bojazni.  —  Nadam se da jašite bolje nego što ste onda jahali na devi koju smo za vas unajmili u Džidi.  —  Ne brinite ništa! —  stade se hvalisati Tršćanin. — Jašim kao Indijanac, kao Renz!  —  Imate li vlastitoga konja?  —  Nemam.  —  Jao! Dakle jašite na unajmljenom? — zamišljeno upitah.  — Da. Imam dvije mazge, jednu za sebe, a jednu za robu. Vlasnik mazgi  jaše na trećoj kao vodič i gonič.  —  Koliko plaćate?  — Plaćam dakako samo za svoje dvije mazge i to po deset pijastera na dan.  —  Da. To je obična cijena za strance koji ne poznaju prilike pa ih je dakle lako prevariti.  —  Kako to? Plaćam li previše?  — Previše. Ovdašnji ljudi dali bi samo polovinu.  —  Ah! Počekaj samo, lupežu! Od danas ćeš za svaku mazgu dobiti samo  pet pijastera dnevno.  — Nemojte se prenagliti. Kakvu putnicu imate?  —  Imam teksere.  —  Dakle nemate preporuku za službenike? U tom slučaju ne smijete odviše žestoko nastupiti. Gdje ste unajmili mazge i vodiča?  —  U Mastanliju.  —  Onda i dalje plaćajte ugovorenu cijenu dok ne unajmimo drugog vodiča. S njime ću ja pregovarati.  — Lijepo. Veoma sam vam zahvalan! Koliko je odavde do Melnika?  —  Otprilike dvadeset pet turskih agača ili stotinu dvadeset kilometara. Mislim zračnom linijom.  —  To bi bilo tri dana jahanja, a budući da radi planina moramo stalno zaobilaziti, trebat ćemo još više vremena.  —  Hm! Na svom vrancu stigao bih onamo za nepuna dva dana. Mazge su uostalom često tvrdoglave. Kakve su vaše?  —  Oh, vrlo dobre! To je izrekao nekako otegnuto tako da sam odmah naslutio da ne govori istinu. Bojao se da se ne up lašim i ne odbijeni njegovu pratnju.

 — Čujte, dragi Albani, ne pričate li vi meni neke bajke? —  upitah ga.  —  O ne, nikako!  —  Zar te mazge nemaju nikakvih pogrešaka?  —  No —  prizna Albani —  mazga na kojoj jašim ima malu mušicu. Kadšto se uspravlja na prednje noge a stražnjim maše po zraku. Ni tovarna mazga ne ide uvijek onako kako bi trebalo. Kadšto zastaje da bi s razumijevanjem promotrila okolinu. Ponekad znade i leći da održi vježbe u razmišljanju. Začudo liježe najradije gdje je najdublji mulj. Ali to ništa ne smeta jer ona uvijek nadoknadi izgubljeno vrijeme. Naime ponekad joj pade na um da bi malo oštrije kretanje koristilo njezinom zdravlju pa jurne kao brzovozna lokomotiva. Zatim rže od radosti gledajući kako trčimo natrag pobirući stvari što ih je izgubila. Međutim  pošto svako živo stvorenje ima svoje mušice, ja sam dovoljno čovječan  da i svojim mazgama priznam pravo na njih.  —  Najljepša hvala! Jedina dužnost takvih mazgi bila bi da slu šaju svoga gospodara.  —  Ne sudite prestrogo! Čovjek se posvuda namjerava na otpor. Uostalom, to su jedine pogreške što ih imaju moje mazge.  —  Onda mi se čini da je vaš vodič za sebe odabrao najbolju mazgu.  —  To je istina, ali mu to ne mogu zamjeriti. Svatko je sam sebi najbliži.  —  Premda tom principu biste i vi morali sebi biti najbliži. Zaista sam radoznao kako ćete s tim mazgama moći prijeći onaj teški put koji nas očekuje. Kamo kanite iz Melnika?  —  To još nije određeno. Ili ću krenuti na jug u Solun ili na zapad do Jadranskoga mora da bih se odande brodom vratio u Trst.  —  Savjetovao bih vam da odete u Solun.

 — Zašto?  —  Jer je to manje opasno.  —  Smatrate li da su ovdje ljudi zli?  —  Ne bih rekao da su baš zli, ali ovdje ima krajeva i ljudi koji nikako ne vole strance. Osim toga češće održavaju vježbe u pucanju i ubadanju a pri tome, začudo, najradije odabiru kao cilj neko živo biće.  —  To je zaista neugodno —  prizna Albani.  —  Vi imate uza se različitu robu a možda i novaca. To je veoma  primamljivo za razbojnike kojih, kako i sami znate, ima u Turskoj posvuda, pa bi se vrlo lako moglo dogoditi da vašu robu doživotno uzajme od vas. A moglo bi se također  dogoditi i to da pri ukrcavanju na brod opazite da su vas gore u planinama ubili a zatim zakopali u neki divlji klanac.  — Hvala vam na opomenama. Ja sam sebi cijelu stvar posve drukčije  predstavio. Dosad mi se nije dogodilo ništa osim što sam u Adačaliju izgubio lisnicu, što uostalom mogu pripisati samo svojoj nemarnosti i nipošto ne mogu staviti na račun ovdašnjeg stanovništva.  — Možda biste ipak mogli —  nasmjehnuh se.  — Znači, mislite da mi je lisnica ukradena.

 —  To je moguće. U protivnom slučaju mogao vam ju je nalaznik vratiti.  —  Hm. A je li me on poznavao? Uopće ne znam gdje mi je nestala.  —  Nadam se da gubitak nije bio velik.  — Nije. U lisnici je bilo osamdeset austrijskih papirnatih forinti. A to nije velika nesreća. Nažalost sam imao u njoj i nekoliko dragih uspomena, za kojima veoma žalim.  — Što je to bilo?  —  Kojekakve stvarčice koje vas ne mogu zanimati.  —  Zar možda i » Ni smrt nas ne može razdvojiti«?  —  Kako? Što ste to rekli?  — »Tako si lijepa«.  —  Ne razumijem vas!  — »Tačan cjenik svih vrsta igraćih karata«. To je svakako vrlo vrijedna uspomena na proigranu partiju sa sedam aduta i tri gole desetke. Vi ste kao Austrijanac proučavali skat.  —  Ta šta ne kažete! — začudi se Albani. —  Sve mi se čini da vi znate što je  bilo u lisnici!  —  Znam, otprilike.  —  Odakle znate?  — Oh, imao sam prilike da se zabavljam s nekom veoma lje puškastom mladom damom.  — Ljepuškastom? Mladom? Gdje to?  — Čini se da vi poznajete mnogo takvih dama?  —  Pa, prilično mnogo.  —  Ah, ta vi putujete da biste potražili ženu.  —  Sad znam o kome govorite: to je služavka one krčmarice s kablom kiselog mlijeka u...  —  Zar je ona i pred vama miješala kiselo mlijeko?  —  Od zore do mraka. Čini se da joj je to bila prava strast.  —  Svatko ima svojih slabosti. I hadžija je imao svoju.  —  Koju? Grubost?  — Ne, to mu je bila samo navika. Slabost mu je bila da ne vraća pronađene  predmete.  —  Zar je nešto pronašao? Izvukoh lisnicu i predadoh mu je.  —  Moja lisnica! — skoči Albani. —  Zar ju je gostioničar  pronašao?  —  Jeste i to još za vrijeme kad ste vi bili tamo.  —  Taj lupež! Ali kako to da ju je dao vama a preda mnom je zatajio da ju je

 pronašao?  —  Prisilio sam ga da mi je dade. Služavka mi je odala da je sakrio svoj  plijen. Sad sam svom zemljaku opširno ispripovijedao što sam doživio. On otvori lisnicu i ustanovi da iz nje nije ništa nestalo.  —  Zbog mene ste se izvrgli opasnosti — reče. —  Hvala!

 — Zbog vas? To nisam. Kad sam se zauzeo za  bičevanu ženu nisam još ni slutio da ste vi bili ondje. Ne dugujete mi dakle nikakvu zahvalnost.  — Siromašna devojka! On ju je dakle zaključao. A ja sam je tražio po svim kutevima i nisam je uspio pronaći.  —  Sigurno ste se htjeli oprostiti od nje.  —  Dakako. Ja vrlo volim opraštanje i uopće sve dirljive trenutke. Jeste li se začudili kad ste u knjižici našli njemačko pismo?  — Zaista sam se iznenadio. Ah dosta sad o tome! Sutra ću ranom zorom krenuti pa bih htio na počinak.  — Spavati? Nikako! Najprije morate ispripovjediti što ste doživjeli za to dugo vrijeme.  —  To je odviše za večeras. Uostalom, mi putujemo zajedno pa imamo vremena za pripovijedanje.  —  Gdje spavate?  —  Kad prođemo kroz ova vratašca, odmah iza prvih vrata.  —  A ja iza trećih.  — Onda smo susjedi, jer dva moja pratioca spavaju u sobi iz među nas. A sad laku noć!  —  Laku noć!  Najprije sam s Halefom otišao u staju da pogledam što rade konji. Bili su dobro spremljeni. Brzo sam još Riju rekao u uho običajnu suru i htio poći na spavanje kad u dvorištu sretosmo onog šutljivog čovjeka koji nas je dočekao. Zastao je uz nas.  —  Efendijo, gosti su otišli, jer je pjevanje prestalo. Sad imam vremena da govorim s tobom. Bi li možda htio poći sa mnom?  —  Dobro. Moj prijatelj će također  poći s nama.  —  On može jer ima kopču. Uveo nas je u prednju kuću, a zatim u neku malu sobu u kojoj sjedosmo na  jastuke položene duž zidova. Donio nam je kave u lijepim fildžanima i vanredno lijepo izrađene lule.. To je pobuđivalo dojam blagostanja. Kad su lule zapaljene on sjedne kraj nas i poče:  — Vi imate znakove, pa vas zato nisam pitao za putnice. Ali recite mi bar imena pod kojim bih vas mogao nazivati.  —  Moj prijatelj se zove Handži Halef Omar a mene zovu efendija Kara.  —  Odakle dolazite?  —  Iz Jedrena. Nužno bismo morali razgovarati s tri čovjeka koji su vjerojatno svratili ovamo.  —  Tko su ti ljudi?  —  Sigurno poznaješ Manaha el Baršu? Mislim njega i njegova dva  pratioca. On me oštro odmjeri.  —  Nadam se da ste prijatelji?  —  Zar bismo došli k tebi da smo neprijatelji?

 — Imaš pravo —  prizna on.  —  Ili zar bismo imali kopču?  — Ne biste, a ti bi pak ponajmanje imao svoju. Ovu dobro poznajem. To je zvučalo opasno, ali nisam dopustio da opazi kako sam u neprilici već upitah:

 —  Odakle?  —  Ova kopča je malo drukčija od običnih; to je kopča vođe. Bila je vlasništvo moga brata Deselima.  —  Ti si dakle kahvedžijin brat?  —  Jesam.  —  To mi je drago. Dobio sam kopču od tvoga brata.  —  Onda si dakle i ti vođa, pa si zamijenio kopču s njime. Prijatelji kadšto zamjenjuju kopče. Gdje si ga sreo?  —  U šumi kod Kabača, u Sabanovoj kolibi.  —  Zapravo nije kanio poći onamo!  —  Nije. Pošao je pekaru bojadisaru Bošaku u Džnibašli. I ja sam onamo došao kao gost.  —  A gdje je moj brat sada?  — Još uvijek je u Kabaču.  —  Smijem li znati tko si ti i što si zapravo? Postoje brojne i ra zličite efendije.

 — Reći ću ti samo jednu riječ, onda ćeš znati kako treba da me prosudiš, naime riječ »usta«. To je bio samo pokušaj, ali je potpuno uspio. Čovjek  se trgnu radosno iznenađen.  —  Da, to je dovoljno. Drugo i ne želim znati. Čime te mogu poslužiti?  —  Najprije reci je li se Manah el Barša svratio k tebi?  —  Bio je ovdje još s dvojicom.  —  Kada?  —  Ostao je jednu noć ovdje, pa je jučer  oko podne krenuo dalje.  — Znači da je vrlo brzo jahao. Bio je kod tvoga rođaka, kod kjaje iz Ortakeja; ondje je zamijenio jednog konja.  —  Jesi li i ti bio kod kjaje?  — Jesam. Rekao je da te pozdravim. Manah el Barša otišao je u Melnik. Znaš li možda gdje bih ga ondje mogao naći?  —  Znam. Rekao nam je gdje će odsjesti. U Melniku stanuje bogati trgovac zemaljskih plodina po imenu Glava. Manah el Barša će odsjesti kod njega. Kuću ćeš mu lako pronaći jer ga svi poznaju.  —  Je li Manah el Barša pitao za Žutoga?  —  Jeste. Pošao je k njemu.  —  I ja ću tamo.  —  Onda ćete zajedno odjahati onamo.

 —  I ja tako mislim. Ah Alahovi putevi su van naše moći, pa se događaji često zbivaju drukčije nego što to čovjek očekuje. Možda će Manah el Barša otputovati prije nego što stignem do njega. U tom slučaju bi mi bilo drago da znam gdje bih mogao naći Žutoga.  — Reći ću ti. Pojašeš li iz Melnika cestom u Radović, moraš odande skrenuti na sjever i prijeći preko Pljačkavice planine. Stići ćeš u Siganzi koji leži između Bregalnice i Sletovske. Ondje stanuje mesar Curak. Upitaj ga za kolibu u klancu. On će ti dati potrebne obavijesti. Kad dođeš onamo, moći ćeš doznati o Žutome sve što želiš, pa i ono što ja još danas ne znam.  —  Hvala ti! —  rekoh kratko i nastavih što sam ravnodušni je mogao:  —  Nadao sam se da ću konjotršca Mosklana naći u Palači, ali nije bio ondje.

 — Što, poznaješ li Mosklana?  —  Poznajem sve te ljude. On je jedan od Žutovih glasnika.  —  I to znaš? Efendijo, vidim da si istaknuti član našeg bratstva. Iskazao si nam veliku čast svrativši se ovamo. Raspolaži sa mnom kako god želiš. Spreman sam da ti učinim svaku uslugu.  —  Hvala ti! Ne treba ništa osim obavijesti što sam je već od tebe dobio. Sad dopusti da pođem na počinak.  —  Kad ćeš nas napustiti?  —  Sutra ranom zorom. Uostalom, ne trebaš nas buditi jer ćemo se i sami  probuditi na vrijeme. . Pozdravismo ga prijazno i malo kao s visokoga pa izađosmo.  —  Sidi — reče mi Halef putem tiho —  tako smo doznali sve što smo htjeli znati. On te je smatrao velikim lupežom a mene tvojim prijateljem i saveznikom. Ima ljudi koji umjesto mozga imaju u glavi kajganu. Kad bi znao da je njegov brat slomio vrat i da si Mosklanu izbio sve zube, sigurno nam ne bi zaželio  laku noć.  —  Dragi Halefe, ne smijemo se prerano radovati. Ne bi li on na bilo kakav način mogao još u toku noći primiti vijest o onome što se dogodilo?  —  Alah nas očuvao toga! Taj čovjek  bi nas zadavio.  —  Moramo dakle ipak biti oprezni. Zavukli smo se u hijenino duplje da spavamo s njome. Vidjet ćemo hoćemo li sretno izaći. Usprkos tome spavao sam dobro i čvrsto. Probudio sam se tek kad sam vani čuo glasno Albanijevo pjevanje. To je bio lakomislen i neoprezan čovjek  pa na žalost nije više dugo pjevao. S toga putovanja se sretno vratio kući ali se nedugo zatim prigodom kupanja utopio u moru. Kad sam izašao u dvorište upravo je pregovarao sa svratištarevim bratom zbog računa. Činilo mu se da je račun prevelik ali je ipak morao platiti koliko su od njega tražili. Odista su tražili vrlo mnogo. Predbacio sam to handžijinom bratu ali mi on tiho razjasni:  — Što hoćeš? Ako od toga stranca tražim više nego obično, onda je to i u tvoju korist. On je nevjernik pa mora platiti i za one koji imaju kopču, jer od njih ne uzimam novac.

 — Znači nećeš ga uzeti ni od mene?  —  Neću. Ti i tvoji pratioci ste moji gosti pa ne plaćate ništa. To mi u neku ruku nije bilo drago, jer nisam želio primati gostoprimstvo neprijatelja, ali ovdje sam ga ipak opreza radi morao prihvatiti. Otišao sam s Halefom, Oskom i Omarom u gostioneku sobu, gdje smo dobili kavu. Zatim osedlasmo konje, oprostismo se i krenusmo.

 Ž  JAHALI smo uz Ardu. Kako sam i pretpostavljao, Albanijev vodič je za sebe odabrao najbolju mazgu i sjedio je u dobrom turskom sedlu. Albaniju je naprotiv dao prkosnu životinju i posve neprikladno sedlo. Da je bar bilo tovarno, dalo bi se podnijeti, ali to je bio drveni samar oštrih bridova, tako širok  da su njegove noge stršile daleko izvan mazginoga tijela. To mora da mu je zadavalo  boli pa je zato koljena povukao sve do samog samara. Nije imao ni remenja ni stremenova. Umjesto njih je s obje strane te mučilačke naprave visjelo po jedno uže s nekoliko čvorova i omči, uređaj koji je bio više jeftin nego pouzdan.  Nismo još daleko odmakli od grada, kad nam ususret dođe neki čovjek  sa  psom. Pas zalaje na nas a Albani jeva mazga se smjesta propne na prednje noge i  poče se ritati stražnjima. Vidjelo se da je u tome uvježbana, jer je stvar izvela upravo umjetnički i s puno ukusa.  —  Ah, eh, oh! —  viknu jahač. —  Zar opet počinješ, mrcino? Albani se  pokužao zadržati na samaru ali mu to nije uspjelo. Kliznuo je preko mazgine glave i sjeo na zemlju prije nego što su je ponovo dodirnule stražnje mazgine noge. Skočio je i lupio mazgu šakom među uši, ali se njezin vlasnik smjesta umiješao:  — Zašto je tučeš?  Je li ona tvoja ili moja? Imaš li pravo da mučiš tuđu

životinju?  —  A imali ta životinja pravo da zbacuje stranog čovjeka? —  promrmlja Albani svojim lošim turskim jezikom.  —  Da te zbaci? Zar te je možda zbacila? Samo je dopustila da polako i lijepo klizneš s nje kako se ne bi ozlijedio. Prema tome bi joj morao biti zahvalan, a ti je naprotiv tučeš!  —  Uzajmio sam tu mazgu da jašem na njoj a ne da s nje klizim na zemlju. Morala bi me slušati. Plaćam, dakle imam pravo na nju. Ako me ne sluša, ja je kažnjavam.  —  Oho! Ako je samo još jednom udariš, odjahat ću natrag a tebe ostaviti na cesti. Uzjaši! Albani se ponovo uspe na samar. Ali mila mazga nije htjela dalje. Nije se ni maknula. Jahač je grdio i psovao a mazga kao da je u živala u njegovoj srdžbi. Vrtjela je repom i strigla ušima ali se nije ni makla s mjesta. Albani se nije usudio da je ponovo udari. Pozvao je vlasnika da potjera svoju mazgu ali ovaj nije ni  pokušao to učiniti.  —  Ostavi je samo! —  odvrati on. —  Ona želi da ostane stajati pa neka stoji. Već će jednom odlučiti da krene dalje. Mi ćemo dotle nastaviti put. Tako je bilo. Na prvom zavoju se ogledah. Tvrdoglava mazga  je još uvijek nepomično stajala i strigla svojim dugačkim ušima, ali tek kad smo zašli iza zavoja tako da nas više nije mogla vidjeti pojuri ona takvim galopom da je samar na kojem je Albani jašio visoko odskakivao, i škripao u svim sastavcima.

Zaletjevši se ovako mazga se nije više zaustavila, već projuri kraj nas, i ostavi nas daleko iza sebe. To je djelovalo zarazno. Tovarna mazga koju je vlasnik vodio za uzde otrgnu se odjednom i potrči za bjeguncem, a mi dakako za njima. Ubrzo smo se međutim morali zaustaviti da poberemo predmete koji su ispali sa samara tovarne mazge. Kad smo zatim opet stigli Albanija, on je ponovo sjedio na zemlji i gladio onaj dio tijela koji je zapravo spadao na sedlo. Obje su mazge stajale kraj njega, mahale repovima, strigle ušima i kesile zube. Mogli bismo upravo pomisliti da nam se podrugljivo i zlobno smiju. Ponovo privezasmo razasute stvari na samar. Albani uzjaha i mi krenusmo dalje, ali nije prošlo ni pola sata kad mazga opet zastade ne mičući se s mjesta.  —  Ona će već doći za nama. Krenimo samo dalje! —  dobaci gospodar i vlasnik mazge. Dosad sam šutio, ali sad mu rekoh:  — Želiš li možda da tovarna mazga opet pobjegne? Ako se to ponovi daleko ćemo stići. Neka je oplete bičem.  —  To ne dopuštam.  —  Tako, tako! Što ti je taj stranac rekao kad je unajmio mazge?  — Tražio je dva konja ili dvije mazge, jednu za jahanje a drugu za prtljagu.  —  Lijepo! Nije dakle izričito tražio onu mazgu koju si mu dao?  —  Nije.  —  No, dobro. Sjaši dakle i zamijeni mazgu s njime! Iznajmljivač mazge se silno začudio. Činilo se da moj prijedlog smatra bezumnim.  —  Kako misliš? Da mu dam ovu mazgu? Ta to je moja mazga!  —  I ona je druga tvoja, razumiješ li?  —  Ali ja jašem samo na ovoj i ni na kojoj drugoj.  —  Onda ćeš sad učiniti iznimku. Stranac je od tebe zatražio jednu mazgu za prtljagu a jednu za jahanje. K jahanju spada i jah ače sedlo. Ovdje međutim  postoji samo jedno takvo sedlo, a to je ono na kojem ti jašeš. Tko plati jahaču mazgu, mora je i dobiti. Ti ćeš se dakle zamijeniti s njime.  —  Ne pada mi ni na um!  —  Ali meni pada na um! —  odgovorih povišenim glasom. —  Ja imam sultanov ferman, a taj stranac je sad moj pratilac i stoji pod mojom zaštitom, dakle i pod padišahovom zaštitom. Ako ti sad izdam zapovijed, ti ćeš poslušati. Silazi dakle sa sedla! Albani sjaha, a vlasnik mazgi promrmlja:  —  On je zatražio dvije mazge, pa ih je i dobio. Ne dopuštam da mi itko išta zapovijeda!  —  Halef e! Mali Hadži je već davno čekao na taj moj poziv, prihvativši rukom držak   biča. Tek što sam to izgovorio, kad teški bič od kože potočnoga konja opali neposlušna čovjeka po leđima i to tako žestoko da je glasno kriknuo i skočio sa sedla. Sad nije više imao nikakva prigovora protiv »selidbe«.

Albani je dakako bio sporazuman s tom promjenom. Od nje je on imao koristi, ali mi ostali na žalost nismo, jer je mazga prije nego što smo stigli do narednoga sela dva puta pobjegla sa svojim gospodarom, pa i ona druga s  prtljagom jedanput. Srećom smo ondje našli nekog vlasnika konja koji je bio spreman da nam pomogne u neprilici. Vlasnika mazgi isplatismo. Kad smo  pojahali dalje, stao je za nama dovikivati kojekakve prijetnje, ali mi se nismo obazirali na njih. Da smo pošli ravno prema Melniku, put bi nas odveo u Boltište, ali ravni  put nije uvijek najkraći. Ovdje su se naime uzdizali najviši hrptovi planine s  brojnim klancima. Da izbjegnemo poteškoćama i gubitku vremena skrenusmo na sjever. Oko podne se zaustavismo u Nastanu a uveče stigosmo u Kara Bulak gdje smo prenoćili. Zatim krenusmo opet prema jugozapadu u smjeru Nevrekupa. Oko podne smo se nalazili na visoravni koja se strmo spuštala u dolinu Dospad Dere. Tu zapravo nije bilo puta pa smo se teško probijali kroz brojno i gusto grmlje. Dok smo tako jahali kraj jednog od tih guštika Ri odjednom odskoči u stranu što inače nije običavao. Nisam ga u tome spriječio, jer je napadno zanjiskao i okrenuo nozdrve prema grmlju.  —  Sidi, ovdje unutra se netko nalazi — reče Halef.  — Možda. Svakako je po srijedi nešto neobično. Halef je već skočio s konja i zašao u grmlje. Čuo sam kako je glasno viknuo, a zatim se vrati k nama.  — Dođi, sidi. Ondje se nalazi mrtvo tijelo. Pošao sam za njim, a pođoše i svi ostali. Naišli smo na malu čistinu okruženu gustim grmljem. Na njoj je ležalo mrtvo tijelo jedne žene i to u klečećem stavu, glavom naslonjeno na hrpu kamenja. Bilo joj je otprilike trideset godina. Imala je plemenito i fino lice ali izrazito mršavo. Na malom prsta desne ruke imala je zlatni prsten s ametistom bez ikakva urezana znaka. Nosila je tursku odje ću. Očito je nekada bila lijepa, pa je to bila čak  i u smrti. Usta su joj se smiješila a na licu joj ležao izraz smirenosti.  — Što ćeš učiniti? —  upita Halef.  — Možemo učiniti samo jedno: potražiti njezine rođake. Sigurno stanuju u  blizini jer žena nije mogla otići daleko od kuće. Mora da se nalazimo blizu Barutina. Hajdemo! Nju ćemo zasad ostaviti ovdje. Uzjahasmo i krenusmo dalje. Visoravan se sada još strmije spuštala a grmlje se prorijedilo. Uskoro ugledasmo građevinu u obliku kule, oko koje je stajalo više malih kuća. Vlasnik konja reče:  —  To mora da je juzbašina karaula. Karaule su stražarski tornjevi, obično s vojničkom posadom koja ima dužnost da zaštićuje cestu i okolinu. Potječu iz ranijih vremena ali nisu izgubili svoje značenje.

Kula se nalazi na uzvisini, a duboko dolje je zaista vodila neka vrst ceste do sela što smo ga ugledali u daljini.  —  To je Barutin —  izjavi vodič. — Još nikad nisam bio ovdje, ali sam čuo za tu karaulu. U njoj stanuje neki kapetan koji je pao u nemilost. Rijetko izlazi i živi kao pustinjak. On mrzi ljude ali njegova žena slovi kao prijateljica siromašnih i nesretnih.  — Pojašamo dakle onamo! Kad smo stigli do kule izađe nam na vratima ususret postariji čovjek, očito neki stari vojnik. Još nikad nisam vidio tako guste i du gačke brkove kakve ja on nosio.  —  Kome ste pošli? —  upita nas neprijazno.  — Čuo sam da ovdje stanuje neki oficir?  —  Stanuje.  —  Je li kod kuće?  —  Jeste. Ali on ne govori ni s kim. Poja šite dalje!  —  To ćemo i učiniti, ali najprije nam reci je li odavde negdje nestala koja

žena?  Na njegovu licu se smjesta ocrta napet izraz.  —  Jeste, jeste —  odvrati on. —  Gospodarica je iščezla. Tražili smo je već od jučer  ujutro, ali uzalud.  —  Mi smo je našli.  —  Gdje? Gdje je? Zašto nije došla s vama?  —  Odvedi me k svome gospodaru!

 — Dođi, dođi! Starac je odjednom postao prijazan. Sjahao sam i pošao za njim. Kula je  bila masivno građena, ali u prizemlju nije bilo prostorije za stanovanje. Uspesmo se uza stepenice i stigosmo u neku malu sobu u kojoj sam morao  počekati. Čuo sam iz susjedne sobe glasne poklike a onda se vrata naglo otvoriše i na pragu se  pojavi juzbaša. Nije mu bilo još ni pedeset godina. Bio je lijep čovjek. Oči su mu  bile crvene —  plakao je.  —  Našao si Haru? Gdje je? —  naglo viknu on.  — Najprije mi dopusti da te pozdravim —  odgovorih. —  Smijem li ući k tebi?.  —  Da, samo izvoli! Prostorija u koju sam sad ušao bila je prilično velika. Imala je tri visoka uska prozora slična puškarnicama. Duž zidova ležali su jastuci kao jedini namještaj, a iznad njih je posvuda naokolo visjelo brojno oružje i lule. U kutu su sjedila dva čvrsto zagrljena dječaka. I na njima se vidjelo da su plakali. Onaj mrzovoljni starac nije izišao. I on je htio čuti što ću reći.  —  Dobro mi došao! — reče kapetan. —  Dakle, gdje je moja žena?  —  Ovdje u blizini.

 —  To nije moguće! Posvuda smo je tražili, ali nismo je našli. Još i sada su svi moji ljudi u potrazi za njom.  Nisam mu odmah htio reći da je mrtva, pa ga najprije upitah:  —  Je li tvoja žena bila bolesna?  —  Jeste. Već je dugo bolesna. Zašto me pitaš? Zar je mrtva? Znam da ne može više dugo živjeti, jer mi je liječnik  rekao da boluje od sušice.  —  Jesi li dovoljno sabran da čuješ istinu? Oficir problijedi i okrenu se.  —  Ja sam muškarac — reče. —  Govori!  —  Ona je mrtva. Oba dječaka briznuše u glasan plač. Otac je šutio ali je naslonio glavu na zid. Vidio sam kako mu se prsa žestoko nadimlju. Borio se protiv jecanja i samo ga je uz najveći napor uspio obuzdati. Tek nakon duljeg vremena okrenu se k meni i upita:  —  Gdje si našao Haru?  —  U grmlju, deset minuta odavde.  — Hoćeš li nas odvesti onamo? Prije nego što sam mu dospio odgovoriti začuh iza sebe neki zvuk kao da se netko davi. Brzo sam se okrenuo. Tu je stajao onaj starac. Ugurao je u usta skut svoga koporama da mu se ne čuje plač, ali mu to nije uspjelo. Sad ga izvuče iz usta i glasno zajeca.  Ni kapetan se više nije mogao obuzdati, pa i on glasno zaplaka, a s njim i oba dječaka. Pristupio sam prozoru i zagledao se kroz njega ali nisam ništa vidio,  jer su i meni navrle suze na oči. Potrajalo je neko vrijeme dok se obojica nisu smirila. Juz baša se ispriča:  —  Ne smiješ nam se smijati, stran če. Vrlo sam volio majku svoje djece. A ovaj čovjek  ovdje bio je moj vodnik pa kad sam izgubio padišahovu milost Riza me nije napustio kao što su me napustili svi ostali. A Hara je bila moja utjeha u samoći. Kako ću živjeti bez nje? On se ponovo okrenu prema zidu, a ja upitah Rizu:  —  Imate li ovdje nosiljku?  —  Imamo, efendijo —  odgovori on.  —  Onda je pripremi i pobrini se za nekoliko ljudi. . Kapetan se međutim okrenuo od zida, prišao k meni i rekao:  —  Odvedi me k njoj, mene i djecu!  —  Ne bi li dječake radije ostavio ovdje? Oni će i onako dovoljno rano vidjeti pokojničino lice.  — Imaš pravo. Pođimo sami. Moji pratioci su još uvijek stajali vani pred vratima. Kad ih je kapetan ugledao, reče:  —  Mislio sam da si sam jer vas nisam vidio da dolazite. Moji ste gosti. Tamo prijeko je staja, ondje, je i stambena zgrada. U kuli stanujem samo ja.  Nikoga nema doduše u stanu ali vi samo pođite onamo i smjestite se kao da ste kod kuće.  —  Gdje je vodnik? —  upitah.

 —  Riza nije nikoga našao pa je vjerojatno izišao da potraži pomoć. Svi su se ljudi razišli da traže Haru. Krenimo sami. Moji pratioci pojahaše prema stambenoj zgradi. Halef je vodio Rija za uzde. Kapetan ugleda vranca. Bio je vojnik od glave do pete, pa je na trenutak zaboravio na svoju tugu.  —  Je li to tvoj konj? —  upita on me.  —  Jeste.  —  Onda mora da si bogat i otmjen čovjek. Oprosti mi ako sam zaboravio da ti iskažem dužnu čast.  —  Svi smo mi braća. Nemam ti što opraštati. Dođi! Uspesmo se uz brdo. Kad smo stigli do grmlja i kad sam zastao ondje, juzbaša se ispitljivo ogleda.  —  Je li ovdje?  —  Jeste. Ovdje u grmlju.  —  Ovdje u guštari? Tko bi pomislio! Kako si je ovdje mogao pronaći?  — : Otkrio ju je moj konj. Upravo ovdje je njisnuo. Hajde sa mnom. Probili smo se kroz grmlje do čistine. Nikad neću zaboraviti prizor koji je slijedio. Kad je kapetan ugledao mrtvo tijelo svoje žene, on glasno krikne i baci se kraj njega na zemlju. Uzeo ju je u naručaj, stao joj ljubiti usnice, gladiti joj obraze i kosu. Mora da ju je silno volio. Pogled mu je bio čvrsto uperen u njezino lice, kao da kani otkriti neku tajnu. Zatim reče:  — Otjerao sam Haru ovamo. Kao oficir ne volim bolesnike. Upravo se grozim od njih. Mora da je Hara to osjetila kad je i sama obolila, jer nije sa mnom htjela da govori o bolesti. Sve češće je počela izlaziti iz kuće. Sad vidim da je sama snosila svoju patnju i da se zaklanjala ovamo da je ne gledam. Oborio je glavu i zašutio. Onda poče ponovo:  —  Hara je mrtva, a možda sam ja tome kriv. Kad bi bar još jednom mogla otvoriti oči, još jednom progovoriti! Samo još jedan pogled, samo još jednu riječ! Ali ona je otišla bez oproštaja i nikad više neću vidjeti njezine oči ni čuti njezin glas. Upravo mi je tako kao da sam je ja ubio.  Nisam mu ništa odgovorio. On ustane i nastavi:  — Neka to mjesto ostane onako kakvo je sad. Često ću ga posjećivati ali nitko ga ne treba vidjeti. Sam ću iznijeti Haru. Dođi, efendijo!  Nije položio mrtvo tijelo odmah vani ispred grmlja već ga odnese dobar dio  puta dalje kako nitko ne bi mogao otkriti mjesto gdje mu je žena umrla. Zatim  pokri koprenom pokojničino lice i reče:  —  Ti si vidio njezino lice. To se protivi našem običaju, ali ti si stranac.  Nitko je drugi ne smije vidjeti. Kapetan je još dugo sjedio kraj svoje mrtve žene optužujući sam sebe. Teško je patio ali se malo pomalo smiri. Zatim stiže vodnik s dva čovjeka koji su nosili nosiljku. S njima je bio i Halef jer ih je on vodio. Mrtvo je tijelo prenijeto u kulu u onu sobu u kojoj sam razgovarao s kapetanom. Dječacima je bilo devet i

 jedanaest godina, pa su dakle mogli posve dobro shvatiti gubitak koji ih je zadesio. Upravo su potresno plakali. Morao sam otići da i ja ne zaplačem. U međuvremenu se vratiše stanovnici zgrada koje su l ežale oko kule. Svi su oni u neku ruku bili ovisni o kapetanu. Bio je imućan i sve su kuće bile njegovo

vlasništvo.  Na njegov nalog pripremljena nam je večera, ali on sam se nije pojavio. Kasnije sam mu poručio da ćemo krenuti a on me zamoli da dođem prije k njemu. Kad sam ušao u sobu u kuli sjedio je kraj tijela svoje žene. Bio je veoma umoran. Upita me:  —  Namjeravaš li me ostaviti?  —  Na žalost moram nastaviti svoj put.  —  Zar je to baš tako potrebno? Ne bi li danas mogao ostati kod mene? Otkako je Hara umrla, nemam više nikoga s kim bih mogao razgovarati. Ostani ovdje i nemoj me ostaviti samog s tužnim mislima.  Nisam mogao gubiti vremena, ali sam osjećao da mu ne smijem odbiti molbu, pa tako pristadoh. Moji pratioci se nisu mnogo opirali da ostanu ovdje i tako sam sjedio kod kapetana sve do mraka pa čak  i mnogo dulje. Razgovor nam je bio veoma ozbiljan i otegao se kroz cijelu noć sve do zore, kad nastavismo put. Projahali smo kroz Barutin, popodne prošli kroz Dubnicu i pred veče stigli u Nevrekup, nekada poznat zbog svojih rudnika željeza. Od svojih izmorenih konja nismo mogli više tražiti. Sutradan krenusmo dalje i u podne napokon stigosmo u Melnik.

RAZUMLJIVO je da nismo odjahali onamo gdje je bio odsjeo Manah el Barša. Potražili smo drugo svratište, ali sve su kuće bile već zaposjednute. Sajam  je započeo i odasvud su navrli stranci. Bu dući da je Albani isplatio vlasnika konja i ostao sam, on je lako našao prenoćište. Ali nama s konjima bilo je teže. Upravo su nas opet odbili iz jednoga hana kada nam  priđe neki čovjek  i reče nam:  —  Vjerojatno tražite prenoćište?  — Tražimo —  odgovorih. — Znaš li za kakvo?  —  Za vas znam ali ne znam za druge.  — Zašto samo za nas? —  upitah radoznalo.  —  Jer vi imate kopču, pa ste dakle braća. Moj gospodar će vas primiti. On  je kirijaš i stanuje nedaleko odavde. Pođite za mnom; vodit ću vas.  —  Vodi, a ja ću ti biti zahvalan. On krenu naprijed, a mi za njim.  —  Toga čovjeka sam već negdje vidio —  poluglasno mi dobaci Halef.  —  Gdje?  —  Na ulazu u grad. Stajao je ondje i činilo se da čeka nekoga. Sad sam se i  ja sjetio da smo projahali kraj njega. Pomislio sam da je to bio samo beznačajan susret, ali kasnije sam uvidio da je čekao upravo nas. Odveo nas je do neke kuće koja je imala tako širok  i visok ulaz da smo mogli ujahati u dvorište ne silazeći  s konja. U njemu su stajala dvoja kola za volovsku spregu, sigurno kirijaševo vlasništvo. Ravno pred nama, u stražnjem dijelu dvorišta stajala je niska da ščara. Naš vodič nam reče da je to staja i pozove nas da konje odvedemo onamo.  —  Ne misliš li da bismo se najprije morali razgovoriti s tvojim gospodarom? —  upitah ga.

 — Zašto?  —  Ne znamo još želi li nas uopće primiti.  —  Hamdi, moj gospodar, sigurno će vas primiti. Ima mjesta, a ljudi koji nose kopču su mu uvijek dobro došli.  —  Znači da je Hamdi također član bratstva.  —  Jeste. Eno ga dolazi. U dvorištu su pojavi neki debeo čovjek  niskoga stasa koji me se nije dobro dojmio. Bio je razrok. Ja se doduše ne obazirem na tu prirodnu pogre šku ali taj čovjek  je povrh toga hodao kao mačka, kao da se šulja a imao je i uglate svinute čeljusti, za koje sam po iskustvu znao, da su znak neiskrenih ljudi.  —  Koga mi to dovodiš, Esgare? —  upita Hamdi slugu.  —  Prijatelje. Imaju kopču, a u hanovima nisu našli mjesta. Hoćeš li dopustiti da ostanu ovdje?  —  Dobro mi došli. Koliko ćete ostati kod mene? —  obrati se Hamdi meni.  — Možda nekoliko dana —  odgovorih. —  Rado ćemo ti platiti jednako koliko bismo morali platiti u hanu.

 —  Ne govori o tome! Moji gosti ne plaćaju ništa. Odvedite konje u staju i dođite k meni u kuću. Naći ćete sve što trebate. Hamdi opet ode, ali meni se pri tome učinilo kao da je s Esgarom izmijenio veoma zadovoljan pogled. Staja je bila dugačka i imala je dva odjela. U jednom se nalazilo više volova a drugi je odjel bio dodijeljen nama. Sluga se uspe uz neke uske stepenice i reče:  —  Donijet ću sijena. Ili želite kakvu drugu hranu za vaše konje?  —  Donesi što imaš! Kad je Esgar iščezao provirih kroz rupu u dasci stražnje strane staje i ugledah prilično veliko dvorište. U njemu je stajao neki visoki snažni muškarac kao da nešto iščekuje. Činilo se da osluškuje prema nama. Uto sluga gore zakašlja, a čovjek  mu odgovori također  zakašljavši, a zatim izađe iz dvorišta. To mi je bilo sumnjivo, ali kad se Esgar vratio nisam dopustio da išta opazi na mome licu. Smjestili smo svoje konje a zatim otišli u sobu gdje nas je debeljko već očekivao. Sjedio je na jastuku pred tronoškom na kojem je stajao poslužavnik  s fildžanima. Ponovo nas pozdravi dobrodošlicom, a zatim pljesnu rukama. Pojavi se neki dje čak  i natoči fildžane. Sve se to odvilo tako glatko kao da su nas čekali. U blizini je stajala i posuda s duhanom. Napunismo lule i dobismo užareni ugljen da ih pripalimo.  — Imaš vrlo dobroga konja —  poče Hamdi. — Hoćeš li ga prodati?  —  Neću —  odgovoriti, začudivši se zbog toga uvoda.  — Šteta. Odmah bih ga zadržao.  —  Onda si bogat čovjek. Ne može svatko platiti takvoga konja.  — Prevoznici moraju imati novaca. —  Zatim Hamdi poče govoriti o nečemu drugom: —  Odakle dolaziš danas? —  upita me.  —  Iz Nevrekupa.  —  Kamo putuješ odavde?  —  U Seres.  Nije mi palo na um da mu reknem istinu. Na debeljkovome licu ocrta se izraz kao da nešto više zna, ali da to ne želi kazati, pa me upita:  —  Kojim se poslom baviš ovdje?  —  Htio bih kupiti pšenice i drugih žitarica. Ima li u vašem mjestu netko od koga bih to mogao kupiti, kakav trgovac plodinama? Hamdiju nije uspjelo da sakrije lukavi osmijeh. Odgovori mi:  —  Da, ima ga. Zove se Glava, i dobro će te poslužiti jer je i on brat. Tako sam naveo razgovor na toga Glavu kod koga je navodno imao odsjesti Manah el Barša.  —  Stanuje li daleko odavde? — upitah dalje.  —  U jednoj drugoj ulici. Dobro ga poznam. Bio sam kod njega nema tome ni četvrt sata.  —  Ima li mnogo posla?  —  Ima. Danas nećeš moći razgovarati s njime.  —  Vjerojatno ima mnogo gostiju u kući.

 — Još ih nema, ali ih očekuje. Doći će i oružar  Deselim iz Ismilana. Poznaš li možda toga čovjeka?  —  Poznam. On je također  brat.  —  Kad si ga upoznao?  —  Prije nekoliko dana, a svratio sam i u njegovu kuću.  —  To znači da si vidio i njegova brata. Hamdi je nastojao da mu pitanja zvuče bezazleno, no ipak mi se učinilo da me ispituje u posve određenu svrhu. Pitao me i za moje osobne prilike, a ja mu odgovorih ono što sam smatrao potrebnim. Kad sam malo kasnije spomenuo da ću izaći da pogledam Melnik i sajam, on mi se tako živo ponudio da me prati da ga nisam mogao odbiti premda bih mnogo radije pošao sam s Halefom. U gradu je bilo vrlo živo, no ipak se taj sajam nije dao usporediti sa sajmovima u srednjoj Evropi. Šutljivi Turčin nijemo prolazi kroz redove tezgi na kojima je izložena roba, a vlasnici robe šutke sjede kraj nje pa im ne pada na um da dozivaju kupce. Kad im koji kupac i priđe onda se cijela trgovina odvija posve mirno, gotovo skrovito kao da se radi o izmjeni neke važne tajne. Razlika leži posebno u tome što na sajmu nema žena. Vidiš gotovo same muškarce, pa se tek tu i tamo pojavi poneki lik okrugao poput balona, sa rasporom u feredži, iz kojeg svjetlucaju žarke crne oči. Žene inovjeraca ne moraju biti tako suzdržljive, ali i za njih se smatra da nije pristojno da zalaze u gužvu sajmišta. Tu nije bilo daščara i šatora s lakrdijašima, za plesanje i za kockanje. Pravovjernom muslimanu odvratne su sve hazardne igre jer ih koran zabranjuje,  pa ovdje ne možeš naći ni organce ni glazbe koje oživljavaju evropske sajmove. Ipak je i ovdje bilo nečega u čemu Turci veoma uživaju, naime šator  s kineskom igrom sjena. Ovdje ih nazivaju karages igrama. U taj je šator  ulazilo i iz njega izlazilo mnoštvo ljudi. Ulazili su ozbiljni i napetih lica a izlazili smiješeći se i veoma zadovoljni..  —  Nema ništa ljepšeg od takve igre sjena — reče prevoznik. — Uđimo! Činilo se da uopće nije moguće da nađemo mjesta ali uz pomoć laktova, kojima sam se bezobzirno poslužio, ipak smo se progurali naprijed. Tu se međutim nađosmo ukliješteni u mnoštvu koje je nijemo čekalo žuđeni užitak. Meni se već sad smučilo. Istočnjak  spava u odjeći koju rijetko skida. O nekoj redovitoj izmjeni rublja nema ni pojma. Zato i nije čudo da se njegova  prisutnost zamjećuje ne samo pogledom već i njuhom. A sad su svi ti ljudi bili tako strašno nagurani jedan do drugoga! Pjesnik Pakla raspolagao je upravo divnom sposobnošću predočavanja ali ipak nije predvidio jednu od najstrašnijih kazni: ubogu dušu ukliještenu među Istočnjacima, u očekivanju igre sjena, nesposobnu da pomakne ma samo i ruku da bi začepila nos. Prava sreća da u ono vrijeme još nisam ni slutio da postoje koma-bacili i druge slične nemani. Kakav golemi svijet bacila nas je morao ovdje okruživati!  Naposljetku odjeknu oštar zvižduk. Predstava je započela. Ono što sam vidio, bilo je veoma nepristojno, ali je bilo nagrađeno gromkim smijehom, dok se Istočnjak inače kloni glasnoga smijeha. Htio sam odmah izaći ali se nisam mogao

ni maknuti pa sam bio prisiljen da izdržim sve dok drugim zviždukom nije bilo dato na znanje gledaocima da su za svojih četvrt pijastera dovoljno vidjeli. Smjesta se cijelo mnoštvo u šatoru pokrenuo i polako se razdvoji u  pojedine osobe. Vani sam najprije duboko udahnuo čisti zrak. Morska bolest je  pravi užitak  prema onome što sam sad sretno prešao.  — Hoćemo li još jednom ući? —  upita Hamdi. Halef ispruži svih deset prstiju u znak obrane, a ja mu uopće ne odgovorih. Dok smo tako hodali naokolo opazih da se prevoznik pretjerano brine da nas ne izgubi. Isto je tako bojažljivo pokušavao spriječiti da se bilo s kime upustimo u razgovor. Nekoliko puta sam progovorio po koju riječ s ljudima koje smo sretali, ali Hamdi bi nas odmah prekidao i pokušavao da me odvede dalje. To mi se učinilo sumnjivim. Osjećao sam da to čini namjerno.  —  Nećemo li proći kraj Glavine kuće?

 —  Nećemo. Zašto?  —  Jer bih volio znati gdje stanuje budući da ću ga sutra posjetiti. Hoćeš li mi pokazati tu kuću?  — Hoću.  Nakon nekog vremena pokaže mi Hamdi neku kuću i reče da je Glavina i ja  je upamtih.

Kući smo se vratili u predvečerje. Ćuli smo da je sluga pao i da se tako ozlijedio da su pozvali liječnika. Prevoznik pođe k njemu a ja prijeđoh preko dvorišta u staju. Kad sam ušao onamo opazih da su konji bez nadzora jer su Osko i Omar  bili također izašli. Ri okrenu glavu prema meni, zarza i njisne tako kako to još nikad nije učinio. Pogladih mu glavu. On bi inače u takvoj prilici protro svoju finu njušku o moj obraz i poljubio me —  jer konj također  umije ljubiti —  ali ovaj put to nije učinio. I dalje je njištao i pokazivao neobično uzbuđenje. Pogledao sam ga. U staji je bilo već prilično tamno, ali sam ipak opazio da konj stoji samo na desnoj stražnjoj nozi. Podigao sam mu lijevo kopito i pogledao ga. Ri njisne i trgne nogom kao da ga boli.  — Šepa! — reče Halef. —  Samo nam je to još trebalo! Gdje se ozlijedio?  —  Odmah ćemo vidjeti. Izvedimo ga u dvorište. Ondje je još svijetlo. Vranac je tako teško šepao da mi se to učinilo čudnim. Kad sam maločas sjahao nisam primijetio ništa neobično. Odakle dakle odjednom neka ozljeda? Pogladio sam rukom niz bolesnu nogu ali Rija nije u njoj ništa boljelo. Mora da mu je bilo ozlijeđeno kopito. Podigao sam ga i stao pretraživati ali nisam uspio ništa otkriti. Počeo sam kopito opipavati vršcima prstiju, dugo vremena uzalud.  Naposljetku se konj trzne a ja osjetih ispod dlake malo ispupčenje. Odmakoh dlaku u stranu i ugledah —  gumbašnicu, zatjeranu siromašnoj životinji u živo meso iznad ruba kopita.  —  Evo, Halefe, igla!  —  Alah! Kako je to moguće? Gdje je Ri nagazio na iglu?

 — Nagazio? Na ovome mjestu ne može biti ni govora o nagaživanju. Pogledaj ovamo! Hadži ugleda glavicu čiode i u istom trenutku trgnu bič iz pojasa. Htio je da ode, ali ga zadržah.  —  Stoj, nikakvih gluposti!  —  Gluposti? Zar je možda glupost ako izbičujem čovjeka koji tako muči životinju i kuša je upropastiti?  — Počekaj! Najprije moramo odstraniti iglu. Prid rži nogu! Ri opazi da mu želim pomoći. Da odstranim iglu morao sam se poslužiti nožem. Vranca je to sigurno boljelo ali je ostao potpuno miran. Kad sam izvukao iglu, Halef pruži ruku i prihvati je.  —  Daj je meni! Otkrit ću ovog nitkova koji je to učinio pa ću mu tu iglu zabosti —  u —  reci mi, sidi, gdje će ga najviše boljeti.  —  Ne bi ni bila nikakva kazna da mu je jednostavno zabodeš bilo kamo u meso. Odvedimo Rija natrag u staju. Ri je opet stao na nogu. Nisam bio ništa manje ljut od Halefa, ali je ipak trebalo o tome promisliti. Zašto je taj zločinac ošepavio konja?  —  Znam zašto —  izjavi Halef.  —  No, zašto?  —  Da te navede na to da prodaš vranca.  —  Neće biti. Cigani se doduše kadšto služe tim trikom. Ako vlasnik konja ne pronađe iglu, on smatra da je konj neizlječiv pa ga prodaje uz bilo koju cijenu. Ovdje je međutim sigurno bilo po srijedi nešto drugo.  —  Hamdi te je upitao hoćeš li prodati vranca.  —  Ali mora da je po mom odgovoru opazio da mi to ne pada na um. A ako  je zaista povjerovao da će me tako podlim trikom navesti na prodaju onda se  prevario. Nikako se ne mogu osloboditi neke sumnje koja je doduše još neodređena, ali vjerojatno opravdana. Zašto se taj prevoznik tako upadljivo neprekidno držao uza me? Zašto je pokušavao spriječiti da bilo s kime razgovaram? Pa zatim, kakvo je to jaukanje što smo ga čuli vrativši se ovamo? Kako nam je rekao Hamdi, navodno se sluga Esgar ozlijedio. Hm!  —  Hm — zamišljeno pomrmlja i Halef. —  Sidi, došao sam na jednu misao.  —  Na koju?  — Razmišljao sam o tome, s kojeg bi razloga čovjek  ozlijedio konja, ako to ne čini u namjeri da njegova vlasnika navede na prodaju?  —  Da, i?  — Postoji samo jedan razlog: konj ne smije hodati. Zločinac kani spriječiti  jahača da brzo napreduje.  —  Tako je! I ja sam na to mislio. Ako pak treba nekog prisiliti da jaše  polako, što onda namjerava postići zločinac?  —  Da ga stigne ili da ga prestigne.  — Tako je. To je dokaz da nas namjerava slijediti kad odemo odavde.  — Ali kakva posla ima prevoznik s time?

 —  Nismo mu ništa učinili na žao. Hamdi je naš gostoprimac. On nas dakle mora zaštićivati umjesto da nam škodi.  —  Njegovo nam je gostoprimstvo dobro došlo jer nigdje nismo našli mjesta, ali mi se već dosadašnje  njegovo vladanje čini nametljivim. Ako nas je Esgar zaista čekao na cesti, onda mora da su bili obaviješteni da dolazimo. Obavijestiti su ga mogli samo iz Ismilana. Kod  juzbašine karaule izgubili smo mnogo vremena pa nas je kakav glasnik lako mogao preteći. U tom slučaju. . .  —  Gledaj, sidi! —  prekine me Halef. Odveli smo Rija natrag u staju. U njoj je bilo  prilično tamno, a i vani se već  počelo mračiti, no još je bilo dovoljno svijetlo da uzmognemo pregledati cijelo dvorište. Sprijeda na ulazu stajala je neka starica. Ogledala se na sve strane kao da nešto potajice sprema, a onda brzo prijeđe preko dvorišta i prekorači prag staje.  —  Esgare, jesi li ovdje? —  upita.  —  Njega nema.  —  Nema ga? Ovdje je tamno. Tko si ti?  —  Prevoznikov gost. Onda uđe u staju i naglo upita:  —  Reci, jesi li ti Zapadnjak i dolaziš li iz Ismilana?  —  Dolazim.  — Bježi, efendijo! Bježi iz te kuće i iz toga grada, ali brzo, još večeras!  — Zašto?  —  Tebi i tvojima prijeti velika opasnost.  —  Od koga? Kakvu to opasnost misliš?  —  Od trgovca Glave. Ne znam u čemu se opasnost sastoji. O tome će se oni tek dogovoriti. Ja sam Joka, Glavina služavka. Treba da Hamdi ju prenesem  poruku da dođe prijeko za jedan sat, kad se posve smrači.  —  Prijeko? Kome?  —  Glavi, mom gospodaru.  —  Rekla si »prijeko«? Ta Glava ne stanuje u blizini!  — Zar su ti zatajili gdje stanuje? To je dokaz da imam pravo što te opominjem. Glava stanuje ovdje tik do nas. Njegovo dvorište graniči s ovom stajom.

 — Ah, tako! Ovdje iza ovih dasaka nalazi se dakle vaše dvorište?  —  Tako je. Bježi! Ja nemam vremena. Došuljala sam se k tebi nadajući se da ću jednoga od vas naći u staji, ali me ovdje ne smije nitko opaziti. Moram odmah k prevozniku. Starica krenu da ode, ali ja je uhvatih za ruku i zamolih je:  —  Samo još trenutak! Već smo slutili da se nalazimo u opasnosti, a ti si to i  potvrdila. Zašto si se međutim izvrgla opasnosti da nas opomeneš?  —  Dolazili ste sa sajmišta i prošli kraj kuće. Odande su vas ugledali i netko  je rekao da si Zapadnjak. I ja sam dugo godina živjela ondje, pa volim ljude sa Zapada. Srce mi je naredilo da te opomenem i da ne dopustim da  pogineš.  —  Hvala ti! Reci mi međutim tko je bio taj čovjek  koji nas je ugledao?

 —  Bila su dvojica. Jutros su stigli iz Ismilana. Ne znam kako se zovu. Starijeg od njih nazivaju prosjakom, ali to nije nikakvo ime. Lice mu je opako. Mislim da sam ga već vidjela. Mora da se jednom svratio k mom bivšem gospodaru, tamo prijeko u staru kulu kod Barutina. Okrenula se da ode, ali njezine posljednje riječi su me navele da je zadržim.  —  Stoj! —  rekoh. —  Jesi li ti to služila kapetana i njegovu ženu?  —  Jesam. Poznaš li ih?  —  Ja dolazim odande. Bio sam gost tvog bivšeg gospodara. Njegova je žena umrla.  —  Umrla? Zaboga! Zar je to istina?  —  Jeste. Da imaš vremena pripovijedao bih ti o tome.  —  Oh — tužno će žena —  htjela bih da mi pripovijedaš, ali ne smijem više ni časka časiti. Vratit ću se ali ne ovamo. Hoćeš li još ostati u staji?  — Želiš li da ostanem?  —  Molim te —  odvrati žena. — Doći ću do ovog zida od dasaka, pa ćemo se moći porazgovoriti, ti ovdje a ja vani.  — Možeš ući i u staju. Ove daske nisu b aš velika zapreka. Lako mogu odstraniti jednu ili dvije samo ako izvučem čavle.  —  To će se kasnije opaziti.  —  Neće. Ja ću ih opet učvrstiti.  —  Dobro. Nikom ni riječi o tome da sam bila kod tebe. Sad idem a kad se tako smrači da me nitko ne uzmogne opaziti, ja ću se vratiti. Žena požuri iz staje.  — Čudni sticaj okolnosti — reče Halef. Imao je pravo. Upravo ta stara služavka morala se u pravi čas nalaziti prijeko kod trgovca žitarica.  — Misliš li ti da je to Saban, o kome je govorila? —  upita mali Hadži.  —  Vrlo vjerojatno.  —  Ali ti si pripovijedao da je kovač poveo prosjaka sa sobom.  —  Mora da mu je Saban nekako umakao. One večeri je bio ozli jeđen pa je od njega svakako bilo smiono i to što je odjahao u Melnik.  —  Tko bi mogao biti onaj drugi čovjek, sidi?  —  Slutim da je to naš gostoprimac iz Ismilana, brat kahvedžije Deselima koji je slomio vrat. Saban mu je sve ispripovjedio pa nas sada progone da nam se osvete.  —  To im neće biti lako! — zareži mališan.  — U prvom redu moramo nastojati da doznamo što su odlučili poduzeti  protiv nas. Nadam se da će nam služavka u tome pomoći.  —  Dobra, čestita žena. Nagradit ću je. Što da joj dam, sidi? Mi sliš li da bi  bilo dobro da joj dadem nekoliko onih srebrnjaka koji su se nalazili u vrećici?  —  Novac će biti najbolji poklon. Ona je svakako siromašna. Ali zadrži ti svoj novac, Halefe. Ja ću je sam nagraditi.  —  To sam znao — zahihoće Halef. —  Ja imam samo srebro, a ti zlato. Ja dajem poklone iz tvoga džepa. Ti si velikodušan čovjek pa plaćaš ono što je tvoj

 prijatelj i zaštitnik  namijenio drugima. Ali joj nemoj dati više od jednog zlatnika. Pred nama je još dugačak  put pa ne možemo znati koliko ćemo još novaca ustrebati.  —  Ti si veoma štedljiv domaćin. Sjeti se da nas je ta žena spasila.  —  To baš i nije. Opomenula nas je, ali mi smo i prije toga znali da se nalazimo u opasnosti. Bili bismo oprezni. Ali reci mi, sidi: zašto da čekamo dok ti ljudi s kopčom nešto ne odluče protiv nas? I ziđimo pred toga izdajničkog  prevoznika! Uhvatit ću ga za nos a onda ćemo potražiti drugog domaćina.  —  Ne možemo. Moramo uhvatiti Manaha el Baršu i Baruda el Amazata koji se nalaze ovdje. Oni ne smiju ni slutiti da bilo što znamo. Moram doznati zašto su zapravo došli u Melnik. Ako se baš želiš poslužiti svojim šakama, imat ćeš i kasnije prilike za to.  —  Da, ti ćeš počekati dok te ovdje ne prijave kao ubojicu! Onda će te objesiti a ja ću stajati ispod tvoga mrtvog tijela i plakati. Ja jesam doduše tvoj zaštitnik  ali ni od mene ne smiješ tražiti previše.  —  Ta velika opasnost o kojoj go voriš, Halefe, samo bi se još i pogoršala kad bismo sad napali prevoznika. Uostalom, sad nije vrijeme za uzaludno  brbljanje. Ne smijemo Hamdiji pokazati što znamo. Ostanemo li ovdje u staji on bi mogao lako da po čne sumnjati. Budu ći da se kanim ovdje sastati s onom staricom moram bar na kratko vrijeme poći k njemu. Ali najprije pregledajmo malo ove daske. Trulež je već izvršila pola posla. Nismo se morali odviše napregnuti da olabavimo nekoliko dasaka. Zatim odoh u sobu. U njoj je stajao Hamdi sa svojom ženom ali čim sam ja ušao ona ode. Očito su razgovarali o nečem veoma ozbiljnom što sam mogao razabrati prema domaćinovom licu;  —  Zar ti je Alah poslao brige? —  upitah ga. —  Ispisane su ti na licu.  —  Da, efendijo, imam briga —  potvrdi on. —  Moj sluga leži u krvi koja mu teče iz usta i nosa.  —  Odvedi me k njemu.,  —  Jesi li liječnik? Jedan je već bio ovdje, ali bolesnik trpi tolike boli da sam pozvao i alkimista. Upravo je otišao.  — Što misli on o toj bolesti?  —  Alkimist ju je odmah prepoznao; mnogo je mudriji od liječnika. On  jasno razabire sve bolesti i poznaje sva liječenja i sve lijekove. Rekao je da  bolesnik ima čir  na želucu što ga je dobio jedući kisele naranče. Čir je prodro sve do ispod kože. To što je sluga pao ili se udario, samo je pridonijelo da se ta unutarnja bolest pokazala. Alkimist će mu poslati nešto za ojačanje želuca, a kasnije mu izrezati čir.  — Hoće li mu to uspjeti?  —  Oh, on ima nož kojim može rezati i najdeblju kost, a želudac je mnogo

mekši.

 —  Da, čini se da je taj alkimist zaista velik liječnik, ali mi ipak dopusti da  pogledam bolesnika. Hamdi pristane. Bolesnik je ležao na starom pokrivaču i stenjao. Izgubio je mnogo krvi. Budući da je bio odjeven samo u hlače i jelek na golo tijelo, lako sam mogao razabrati ozljedu. Esgar glasno kriknu čim sam je dotakao.  — Razumiješ li se ti u čireve na želucu? —  upita me Hamdi.  —  Svakako, ali ovdje se ne radi o takvom čiru.  —  O čemu se onda radi? Od čega boluje Esgar?  — To je veoma opasna potkovasta bolest. Hamdi me glupo pogleda.  —  Potkovasta bolest? Još nikad nisam čuo za nju.  —  Pogledaj ovamo! Ne izgleda li ta oteklina upravo tako kao da ju je konj zadao potkovom? Ovo krvlju podliveno mjesto pokazuje oblik konjskog kopita. Za tu je bolest značajno da lomi rebra, a napada samo takve ljude koji nisu naučili da se oprezno služe čiodom. Prevoznik nije pravo znao kako da primi to moje razjašnjenje, pa se  pomogne pitanjem:  — Misliš li da su rebra slomljena?  —  Mislim. Ozlijeđena su i pluća kako to dokazuje ova krv. Tvoj alkimist je glupan. Onaj prvi liječnik  bio je pametniji. Ne pozoveš li najboljega liječnika koji  postoji u Melniku, ovaj će čovjek  morati da umre. Ostane li pak na životu neka se ubuduće više čuva stranih konja.  — Esgar nije dodirnuo ni jednog stranog konja!  —  Onda je konj dodirnuo njega i to tako da će dobro upamtiti moj savjet.  — Znaš li za kakvo sredstvo koje ba ga izliječilo?  —  Znam, ali to liječenje zahtijeva mnogo vremena. Pozovi li ječnika a dotle  položite bolesniku mokre krpe na prsa. To je najbolje sredstvo.  —  Kod nas živi jedan veoma pametan vojnički liječnik, ali sigurno zbog sajma neće imati vremena. Ne bi li bolesniku zasad bilo dovoljno da popije sok od rabarbare i da mu prilijepimo flaster?  —  Sam popij sok od rabarbare. Tebi neće naškoditi, ali za bolesnika je odviše jak.  — Govoriš veoma gorko, efendijo! Odmah ću sam poći da potražim

liječnika..  —  Kad ćeš se vratiti?  —  Ne znam tačno. Najprije moram otići k jednom prijatelju koji me neće odmah pustiti da se vratim. Večerat ćemo kad dođem. Ili zar si možda već sada gladan?

 —  Nisam. Tvoja je duša puna dobrostivosti, ali ja mogu počekati dok se vratiš. Hamdi smjesta ode. Znao sam da će najprije otići trgovcu Glavi. To mi je  bilo drago jer sam mogao porazgovoriti sa služavkom ne bojeći se da bi nas on mogao vidjeti.

Dakle sluga je zabo Riju iglu u kopito, a Ri ga je ritnuo. Nisam ga više morao kažnjavati. Dolje sam sreo Oska i Omara koji su se vratili iz grada. Osko me uhvati za ruku i reče:  — Efendijo, varaju nas. Taj prevoznik Hamdi je lažac i opasan čovjek.  —  Kako to?  —  Trgovac Glava stanuje tik kraj nas. Raspitali smo se za njega. Znaš li tko  je kod njega?  —  Tko?  —  Onaj naš domaćin iz Ismilana. Stajao je na vratima kuće.  —  Je li vas vidio?  — Jeste, ali je odmah uzmaknuo da se sakrije. Možda je pomislio da mi njega nismo opazili. Što ćemo učiniti?  — Možda ćemo još noćas morati izaći iz grada. Evo vam novaca. Kupite kruha, voća i malo pečenih pilića pa sve predajte Halefu. Ali nemojte dugo ostati vani! Oni odoše, a ja krenuh u staju. Već se posve smračilo pa nisam morao dugo čekati. Netko ubrzo vršcima prstiju zakuca na daske. Odmah sam one daske, koje su dolje bile izvučene i visjele samo na gornjim čavlima, odmaknuo u stranu i  provukao se u susjedno dvorište.  —  Alah! Ti izlaziš? — reče starica.  —  Da, tako je bolje. Bude li nas netko smetao, brzo ću se provući natrag.  Nema opasnosti. Je li prevoznik već došao k vama?  —  Nije. Nije još prošao urečeni sat. Efendijo, obećao si da ćeš mi  pripovijedati o mojoj dobroj gospodarici Hari! Zapravo sam imao važnijeg posla, ali je ta starica zaslužila da joj ispunim želju. Ispripovjedio sam joj najopširnije što sam mogao, s obzirom na vrijeme i  položaj u kojem smo se nalazili. Staru služavku teško je potresla vijest o gospodaričinoj smrti. Stala je poluglasno plakati. Zatim i ona poče pripovijedati o svom životu, o tome, kako ju je kapetan u srdžbi otjerao i kako ju je sudbina na kraju dovela do trgovca Glave., Starici je to pripovijedanje godilo pa sam je zato strpljivo slu šao, premda sam se pri tome u sebi borio s nemirom. Na žalost, na kraju sam je ipak morao  prekinuti i upozoriti na ono što se sada zbiva.  —  Jao — skrušeno će ona. —  Ja mislim samo na sebe a ne na tebe. Mogu li ti učiniti kakvu uslugu? Rado ću ti poslužiti!  — Možeš. Jesi li možda čula ime Manah el Barša ili Barud el Amazat?  —  Jesam. Obojica su s još jednim trećim sve do danas bili kod mojega gospodara.  —  Do danas? A gdje su sada?  —  Ne znam. Kad su stigla ona dvojica o kojima sam ti govorila, oni su se nešto potajice dogovarali, a zatim prva trojica odjahaše. Onda su poslali po  prevoznika. Nisu tačno znali kada ćete i odakle ćete doći. Hamdijin sluga morao

 je stati na put iz Nevrekupa, a naš na put koji vodi u Vesmu i Vlakavicu. Tako im niste mogli izbjeći. Ćula sam da ti se žele osvetiti. Trebalo je udesiti da odsjedneš kod prevoznika, a oni će se onda odlučiti što da se radi dalje. Sve sam to malo po malo doznala prisluškujući pa sam odlučila da te opomenem. Sretna sam da mi je to uspjelo i želim ti još pomoći..  —  Hvala ti! Ne znam koliko ću ostati ovdje i hoću li te još jednom vidjeti. Zato bih ti htio dati uspomenu na stranca kome si poklonila svoju sklonost! Utisnuh joj u ruku nešto novca što sam ga već prije bio pripremio. Šutjela  je. Očito to nije očekivala, ali sam bio siguran da ju je taj dar veoma razveselio.  —  Hvala ti, efendijo, hvala! Što bih danas mogla učiniti za tebe?  — Misliš li da bi mogla doznati što će ti ljudi odlučiti kod tvoga gospodara?  —  To će biti teško. Morala sam odnijeti vino i rogožine na doksat. Ondje će se dogovarati, a ondje ih ne mogu prisluškivati., Riječju »doksat« sigurno je mislila sobu u potkrovlju, koja je bila isturena iz ravnog zida kuće. Ti su nitkovi bili dakle vrlo oprezni  —  Zar pristalice proroka piju vino?  —  Ah, piju ga često dok posve ne izgube razum, samo što to nitko ne smije znati. Ta je sobica posve izdvojena. Do nje se moraš uspeti stepenicama. Rado bih  prisluškivala ali u slučaju potrebe odozgo ne možeš pobjeći. Da netko otvori vrata  bila bih izgubljena. Gospodar mi je zabranio da se danas uspnem gore.  —  I ne treba da se izlažeš takvoj opasnosti, ali bih ipak volio znati o čemu govore. Žena me je neko vrijeme zamišljeno gledala, a onda brzo reče:  —  Nečemu sam se dosjetila! Ipak ću prisluškivati! Leći ću na strop te sobe.  —  Kako to misliš, Joka?  —  Tamo gore nalazi se golubinjak. Zavući ću se u njega pa ću sve čuti. To je bilo veselo —  golubinjak!  —  Zar se može u njega? —  upitah.  — Može. Već mnogo godina nema u njemu golubova. Otvor mu je toliko velik da se čovjek može provući.  —  Od čega se sastoji pod?  —  Od kolaca položenih jedan uz drugi.  —  Jesu li čvrsti?  —  Vrlo čvrsti —  uvjeravala me je stara služavka —  ali između njih ima i šupljina kroz koje se može zaviriti u komoru i sve čuti. Uspet ću se onamo gore, a kasnije ću se vratiti da te obavijestim.  — Hm! Ne bih te htio nagovarati na takvu opasnost, a osim toga je....  —  Efendijo —  upade Joka —  ja to vrlo rado činim!  —  Vjerujem ti. Ali oni bi mogli govoriti o mnogo čemu što ti ne bi mogla  pravo razumjeti. Tvoj bi me izvještaj onda mogao zavesti u bludnju umjesto da mi  bude od koristi. Bilo bi mnogo bolje da se i sam uspnem u golubinjak.  —  Gore je veoma prljavo!

 —  To me neće smetati. Pitanje je samo mogu li se onamo sretno uspeti, a da me nitko ne opazi.  —  To ćeš sigurno moći.  —  Kako?  —  Tamno je pa zato i ne vidiš ljestve prislonjene o kuću. Uspneš li se gore stići ćeš onamo gdje gospodar sprema sijeno. Zatim još jedne male ljestve vode nešto više. Tamo također leži sijeno. Pođeš li onda ravno ispod krova, st ići ćeš  pod krov glavne zgrade i tačno na vrata golubinjaka. Uvuci se u njega i zatvori za sobom vrata, da nitko ne pomisli da se u njemu nalaziš. Lijevo od tih vrata spuštaju se stepenice u glavnu zgradu. Odvest ću te gore.  —  Dobro. Put natrag naći ću i sam. Kad oni ljudi svrše sa svojim dogovorom znat ću da si i ti otišao, pa ću opet doći ovamo. Možda ću ti ipak moći biti od bilo kakve koristi? Hoćeš li da te sad odvedeni gore? Onaj jedan sat će ubrzo proći.  —  Dobro. Ali počekaj još trenutak. Zavukao sam se natrag u staju i ondje naišao na Halefa koji je čekao.  —  Sidi, sve sam čuo — reče.  —  Dobro. Onda ti ne moram ništa razjašnjavati. Zar se Osko i Omar nisu  još vratili?  —  Nisu.  —  Poslao sam ih da kupe hrane. Ne znam kako će se svršiti ta pustolovina. Osedlaj konje i spremi sve kao da moramo krenuti svakog trenutka. Ali sve to treba izvesti tako da nitko ne primijeti.  —  Naslućuješ li kakvu opasnost?  —  Ne naslućujem, ali čovjek  treba da je na sve spreman.  —  Onda ću i ja s tobom gore.  —  To nije moguće.  —  Sidi, prijeti tiopasnost, a ja sam tvoj zaštitnik!  —  Najbolje ćeš me zaštiti ako izvršiš ono što ti kažem.  —  Onda uzmi bar sa sobom svoje puške.  — Puške u golubinjaku? Besmislica!  —  Vidim da srljaš u nesreću. Ali ja ću bdjeti nad tobom.  —  Učini to, ali ne miči se od konja. Imam nož i dva revolvera; to je dovoljno. Sad sam se opet izvukao u dvorište. Služavka me uze za ruku i odvede do ljestava. Ne rekavši ni riječi stade se uspinjata ispred mene, a ja za njom. Gore osjetih hrpu sijena. Joka me je odvukla nekoliko koraka dalje do drugih ljestava, malo nižih od onih prvih. Kad smo se uspeli uza njih nađosmo se na prostranom tavanu iznad sporedne zgrade. Starica me opet uze za ruku i povede dalje, neprekidno hodajući ispod sljemena kuće. Gazili smo po sijenu. Pošto sam bio viši od Joke nekoliko puta sam udario glavom o gredu. Ona mi je doduše neprekidno govorila »ovdje je bila greda«, ali bi to rekla uvijek onda kad bih je već i sam osjetio.

Odjednom se ispod nas tako strmo uruši sijeno da smo oboje izgubili ravnotežu i odskliznuli dolje. Opasno nije bilo jer je naše sklizalište bilo mekano. Joka je prestrašeno kriknula. Stadosmo osluškivati je li to tkogod čuo, ali kad je sve ostalo mirno, ona mi tiho reče:  —  Ravno ispred nas se nalazi golubinjak, a lijevo su stepenice. Ja ću se sad vratiti istim putem kojim smo došli.  —  Da li su oni ljudi već ovdje?  —  Nisu. Inače bismo ih čuli.  —  To je dobro, jer bi i oni čuli tvoj krik.  —  Evo, otvorila sam vrata. Sad idem. Pripazi da te ne zadesi kakva

nesreća! Čuo sam Joku kako se penje po sijenu, a onda se oko mene sve smiri. Bilo  je tiho i jezovito mračno. Sigurno se ne bih ni noću u američkoj prašumi osjećao tako potišteno kao u toj tamnoj, nepoznatoj uskoj prostoriji koja me je tištala. Desno je bio zid, lijevo stepenište, iza mene sjenik, a preda mnom tanki drveni zid s otvorenim vratašcima, tako malim da sam se tek s mukom mogao provući kroz njih. Ovdje je bilo vrlo opasno paliti vatru, no ipak sam morao vidjeti gdje se nalazim. Zato kresnuh voštanu žigicu. Brzo se ogledah izvan golubinjaka, a zatim  posvijetlih u njega. Starica je zaista govorila istinu. Posvuda je bilo sva sila  prljavštine, ali nju sam morao podnijeti. Srećom golubinjak je ipak bio toliko  prostran da sam se u njega mogao smjestiti. Činilo se da se tamo desno urušio komadić poda, ali lijeva polovina mi se učinila prilično pouzdanom. Zavukao sam se u golubinjak i zatvorio za sobom vrata. Nisam se  još pravo ni smjestio kad je odvratni zadah počeo djelovati. Opazio sam da nitko živ ne bi mogao ovdje izdržati ni dvije minute da ne otkiše cijelu Bachovu fugu, a to je bilo vrlo opasno. Stadoh opipavati oko sebe i na iđoh na neku uzicu. Povukoh i zaista se otvoriše  poklopci iznad letava i u golubinjak prodre bar toliko zraka koliko sam najnužnije trebao za disanje. Ova »raskoš« pobudila je u meni i daljnje želje. Izvukao sam se iz golubinjaka i donio nekoliko pregršti sijena da bih bar laktove mogao nasloniti na meku podlogu. To je bilo sve što sam mogao izvesti u pogledu udobnosti. Sad bi mi bilo drago da su došli ljudi koje sam čekao, ali je moja strpljivost bila stavljena na tešku kušnju. Primijetio sam da ovdje neću moći dulje izdržati ako ne  poduzmem potrebne mjere. Nisam imao dovoljno zraka. Miris sijena je bio mnogo bolji od oštra zadaha golubinjeg izmeta u kojem sam ležao. Zato ponovo otvorih vrata. Da spriječim kihanje, izvadih rupčić, složih ga preko nosa. Usta sam primakao što bliže otvorima iznad letava. Provirio sam van i opazio da se nalazim ispod zabata. Ugledao sam svjetla na sajmu i čuo buku. Dolazile su mi i prolazile kojekakve misli. Glasoviti Kara Ben Nemzi-efendija moga maloga Halefa u golubinjaku! Veselo sam se nasmijao sam sebi. Uslijed toga mi se potreslo tijelo a taj se pokret prenio i na pod golubinjaka —  zapucketao je. To bi zapravo moralo pobuditi moju sumnju, ali

 prutovi su maločas izdržali mnogo žešće pokrete, pa vjerojatno nije bilo razloga za bojazan. Sve ako čvrstoća golubinjaka i nije bila proračunata na tisuće godina  —  ja sam ležao nepomično i nije mi se moglo ništa dogoditi. Tako sam, gotovo nepomično, izdržao vjerojatno puni sat, a po ložaj mi je  postajao sve neudobniji. Budući da sam svezao rupčić ispred nosa, disao sam kroz usta. Oštra, jetka prašina prodirala mi je u grlo i dražila na kašalj. Ta nisam mogao začepiti i usta!  —  Onda —  najzad — odjeknuše ispod mene koraci i glasovi'. Vrata se otvoriše, sobica se rasvijetli i u nju uđe pet, šest ljudi pa sjedoše na slamarice  prostrte po podu. Sad, kad je svjetlo odozdo prodrlo kroz moju podlogu od kolaca, ona mi se nije više učinila tako pouzdanom. Bila je puna rupa koje su me zabrinjavale. Stara Joka je rekla da je »vrlo čvrsta«, ali se meni nije učinilo tako. Kroz oštećeni krov prodrla je kiša, promočila golubinje izmetane i pretvorila ih u  prilično čvrstu koru. Možda je to bio razlog da se izmet još nalazio u golubinjaku i da već odavno nije propao u sobicu. Ja sam se međutim bio kretao po toj kori, što je za mene bilo kobno jer sam na svoju prepast opazio bjeličastosivu naslagu, mjes timično prst debelu koja je dolje pokrila sve predmete. Kraj toga je odozgo neprekidno padala fina kiša  prašine. To mi je postalo jasno tek onda kad su ljudi sjeli. Onaj čovjek  koji je nosio svijeću, visok i silno mršav, svakako trgovac Glava, ljutito pogleda gore i stane psovati.  —  Prokleta bila ta mačka! Ubit ću je! Dade se zamisliti da se nisam ni maknuo i da sam se jedva usudio disati. Kraj Glave je sjedio moj ljubazni gostoprimac, prevoznik Hamdi, a kraj njega prosjak Saban i Deselimov brat iz Ismilana. Saban je imao povezanu ruku i debelu kvrgu na čelu. Zaključio sam da je vrijednom kovaču umakao tek nakon  borbe. Tu su bila i dvojica nepoznatih. Nosili su kopču, pa su dakle i oni bili članovi bratstva. Imali su tupa antipatična lica. Jedan je od njih osim običnoga oružja imao za pojasom još nešto što bih mogao smatrati praćkom. Onda još nisam znao da se to oružje još uvijek upotrebljava u ovim krajevima. Ta dva čovjeka su šutjela, dok su ostala četvorica žustro razgovarala. Saban je ispripovjedio ono što se odigralo u šumskoj kolibi, a zatim spomenuo naš susret pri kojem je pao u moje i u Siminove ruke. Kao zarobljenik  privezan uz konja morao je pratiti Simina bez otpora dok ujutru nisu stigli u selo i svratili k nekom Siminovom znancu. Ondje je međutim bio u posjetima neki Sabanov prijatelj pa ga je oslobodio spona tako da mu je uspjelo da odjuri na svom konju. Simin je pošao u potjeru za njim, pa ga je i stigao. Došlo je do tučnjave u kojoj je Saban dobio doduše nekoliko jakih udaraca, ali mu je ipak uspjelo umaknuti. Dakako da je sad najvećom brzinom nastavio svoj prekinuti  put u Ismilan i ondje u hanu doznao da sam ja već bio tamo i da sam odande krenuo dalje. Kad je Deselimov brat doznao da sam ja kriv tome što je Deselim slomio vrat, odmah je, željan osvete, uzjahao konja i zajedno sa Sabanom pošao u potjeru

za mnom. Znao je da ću u Melniku svratiti trgovcu Glavi i da će me ondje sigurno naći. Putem su se njih dvojica namjerila na otpuštena Albanijeva vodiča koji im je ispripovjedio daljnje pojedinosti. Doznali su da smo krenuli zaobilaznim putem i  požurili se da prije nas stignu u Melnik, što im je i uspjelo, budući da su  prosjakova konja bili zamijenili boljim. Kod Glave su našli Baruda el Amazata, Manaha el B aršu i tamničara koji je  pobjegao zajedno sa njima, pa su bjegunce obavijestili o svemu. Ta trojica su odmah krenula dalje da ih mi ne dostignemo, ali su prije toga tražili čvrsto obećanje da će nas njihovi ortaci spriječiti da nastavimo progon. Na obim istočnim ulazima u grad postavljeni su stražari da nas namame prevozniku. O svemu ostalome trebali su se sada dogovoriti.  —  Ti pasji sinovi ne smiju stići naše prijatelje! —  izjavi Glava.  —  Ne smiju ih stići? —  ljutito će Ismilanac. —  I samo to želiš spriječiti?  Ne treba ništa više učiniti? Nije li taj stranac ubio moga brata? Nije li me prevario i iz mene izmamio naše tajne? Nije li prisvojio kopču tako da sam ga smatrao članom našeg bratstva, pa čak i jednim od vođa? Dopustimo li da odjaše dalje, on će nam nanijeti još većih šteta. Mora ostati ovdje!  —  Kako ćemo ga navesti na to?  — Što? I to ti pitaš? Smiješno! Lijepim riječima i prijaznim izlikama neće nam to uspjeti. Moramo upotrijebiti silu,, a to možemo izvesti na dva načina. Ili ćemo ga optužiti tako da ga ovdje uhapse ili ćemo ga mi sami zadržati.  —  Zbog čega ćeš ga optužiti?  —  Zar nema dovoljno razloga?  —  Nijedan od tih razloga neće ti koristiti. Rekao si mi da taj kaurin ima tri  papira: teskere, bujuruldu i ferman. On ne samo što stoji pod zaštitom vlasti već je štoviše padišahov štićenik. Pokušamo li ga uhapsiti, pokazat će svoje putnice, pa će mu se svi pokloniti i upitati što zapovijeda. Kad bismo ga i uhapsili, on bi se tome mogao samo nasmijati. On je Franak, pa će se pozvati na svoj konzulat. Bude li se vicekonzul prestrašio pred nama, postoji i generalni konzul kome neće  pasti na um da se obazre na nas.  — Imaš pravo. Moramo se dakle sami latiti posla.  —  Ali kako? —  dobaci Hamdi. Saban odlučno odmahnu rukom i promrmlja:  — Čemu gubimo tolike riječi? Taj kaurin je izdajica i ubojica. Zabodite mu nož u tijelo! Onda će šutjeti i ne može ništa izbrbljati.  — Imaš pravo — složi se Ismilanac s njime. —  Moj brat je mrtav! Krv za krv! Učinili ste s njegovim konjem što je potrebno da ne bi mogao brzo odmicati. A zašto da uopće odjaše odavde? Moj nož je oštar. Kad zaspi, odšuljat ću se k njemu i zabosti mu oštricu u srce. Onda je naš račun izravnan. Ali prevoznik se naglo opre.  —  To ne može biti! Ja sam vaš prijatelj i pomagač. Bio sam spreman da ga  primim kod sebe kako bismo ga mogli tačno promatrati, pa ću i dalje činiti ono što

mi je dužnost. Ali kod mene ne smije umrijeti! Ne želim da me odvlače kod suca  jer je kod mene umoren padišahov štićenik.  —  Kukavice! —  promrmlja Deselimov brat.  — Šuti! I sam znaš da nisam kukavica. Imam već dosta štete zbog toga što mi je sluga teško ranjen. Ja bih štoviše povjerovao da taj stranac naslućuje što smo

učinili.  —  Kako bi mogao naslutiti?  —  Govorio je o čiodama. Možda je čak  otkrio iglu u nozi svoga konja. Ti stranački psi imaju oči kao đavoli. Oni vide sve što ne treba da vide. Uto jedan od onih nepoznatih muškaraca izvadi iz usta čibuk i reče:  —  Budite kratki! Riječi su za djecu i žene, a mi smo muškarci pa treba da vršimo djela. Manah el Barša će u ruševinama Ostromdže kod nekog saveznika  počekati na nas da ga obavijestimo na koji na čin smo te pasje sinove učinili neškodljivim. Moj brat koji sjedi ovdje kraj mene i ja, moramo odnijeti onamo glas pa nemam ni najmanje volje da čitavu vječnost čekam na njega. Te su riječi bile za mene vrlo važne jer su mi kazale gdje mogu potražiti  bjegunce. Sad sam silno napeto čekao na odluku što su je trebali donijeti. Čovjeka zaista prožimlju neobični osjećaji kad sluša na koji način mu žele oduzeti život. Zato sam se trudio da mi ne izbjegne nijedna riječ. To više sam se razljutio kad sam upravo sada vani u si jenu začuo neko šuškanje. Podigao sam glavu. Je li to možda bila mačka o kojoj je domaćin govorio? Šetala je po tavanu u najnezgodnije vrijeme. Dolje u sobi se glasovi  pojačaše, ali u istom trenutku je ispred golubinjaka postajalo gotovo još bučnije. Čuo sam neki štropot, zatim zlovoljni »ah«, a onda vani sve utihnu —  ali isto tako i ispod mene. Pogledao sam dolje i opazio da svi prisluškuju. I oni su čuli taj zvuk. Bila je  prava sreća da su upravo bili govorili glasnije nego prije.  — Što je to bilo? —  upita Saban.  —  Sigurno mačka —  odgovori trgovac.  —  Zar ovdje gore imaš toliko miševa?  — Miševa i štakora.  —  Ali ako je to bio čovjek  koji nas je prisluškivao?  —  Tko bi se to mogao usuditi?  —  Radije pogledaj!  —  Neće biti potrebno, ali ću ipak pogledati. Glava ustane i izađe iz sobice. Sad sam se nalazio u opasnosti. Noge sam  privukao k sebi što god sam više mogao. Glava nije dod uše ponio sa sobom svjetiljku, ali ako opazi da su vrata u golubinjaku otvorena, sigurno će nešto  posumnjati i posegnuti u golubinjak. Začuh škripanje stepenica. Glava se zaista uspinjao gore, ali srećom ne posve do vrha stepenica.  —  Je li netko ovdje? —  upita domaćin.  Nitko mu nije odgovorio ali u sijenu nešto tiho zašušti, tako da je i on to morao čuti.

 —  Tko je ovdje? —  ponovi.  —  Miau! —  odjeknu iz sijena. Zatim se začu ljutito puhanje. To je zaista bila mačka koju je maločas  prokleo. Glava nešto zlovoljno promrmlja u bradu i vrati se natrag u sobu.  —  Jeste li čuli? —  upita. —  Bila je mačka. Ja sam već bio položio ruku na nož. Sad sam se malo smirio ali ne za dugo  jer tek što je dolje započeo razgovor, začuh iza sebe neki tihi zvuk kao da netko opipava prostor oko sebe. Osluhnuh. Zatim osjetih kako mi je neka ruka dodirnula nogu.  —  Sidi! — šupnu netko u mraku. Sad sam prepoznao tu mačku.  —  Halef? —  odgovorih što sam tiše mogao.  —  Ja sam. Nisam li sjajno oponašao mačkin glas?  — Šta ti pada na um? I mene i sebe izvrgavaš najvećoj opasnosti!  —  Morao sam! Dugo te nije bilo pa sam se zabrinuo za tebe. Mogli su te lako uhvatiti!  —  Trebao si počekati dok to ne učine!  —  Zar da počekam dok te ne ubiju? Ne, ja sam tvoj prijatelj i zaštitnik.  — Koji me dovodi u nepriliku. Ostani sad sasvim miran.  — Vidiš li naše neprijatelje?  —  Vidim.  —  A čuješ li ih?  — Čujem, čujem! —  nestrpljivo odgovorih. —  Ali ih ne mogu čuti ako ti

govoriš.  —  Dobro, šutjet ću. Ali dvojica čuju više od jednoga. I ja ću slušati. Dolazim k tebi. Čuo sam kako se Halef sprema da se zavuče u golubinjak.  —  Jesi li lud? — šapnuh mu. —  Ne trebam te ovdje! Ostani vani!  Nažalost je u tom času Ismilanac tako glasno govorio da Halef nije mogao razumjeti moje riječi. Zavukao se k meni. Stvarno je do šao! Žestoko sam ga udario nogom ali mališan je mislio da čini ono što je najbolje u tim prilikama. Toliko je želio da i on osluškuje da je sigurno povjerovao da sam ga nenamjerno udario nogom. Sad je bio ovdje. Odmaknuo sam se nalijevo, što sam više mogao.  —  Alah! Kako ovdje zaudara! — šapne.  —  Ovamo k meni! Ovamo, ovamo posve k meni —  tiho mu zapovjedih. —  Tamo desno ćeš propasti. Halef naglo krenu prema meni. Pri tome je sigurno uzvitlao veliku količinu golubinjeg izmeta, jer je dolje trgovac počeo proklinjati. Do đavola s tom mačkom. Sad je tu gore, pa baca smeće na nas.  —  Puh! Oh — ah — uh —  prasnu Halef kome je oštra prašina prodrla u nos i pluća. Poslušavši moj nalog priljubio se tik uza me pa sam zato osjetio kako mu se tijelo grčevito napelo i iskrenulo.

 —  Pripazi! —  opomenuh ga, jer sam usprkos svog začepljenog nosa osjetio žestok  podražaj na kihanje.  —  Da, sidi! Nitko me neće čuti —  Oh — ih —  bh —  gh —  dhdhdh —   pomozi mi, Alahu! Mališan se uzalud borio protiv nesuzdržljivog podražaja za kihanje. Čuo sam upravo neopisivo soptanje, puhanje i stenjanje pa i nehotice posegnuh da mu rukom začepim usta.  —  O Ahahu —  al —  il —  el — ah —  haha —  ha —  haci, hacie! Prasnu i to tako snažno da mu se zatreslo čitavo tijelo, ali istodobro prasnu i ispod nas. Osjetio sam kako se čitav golubinjak uzgibao i zatresao.  — O sidi, sidi, o Muhamede, propadam! Halef je htio te riječi izreći tiho, ali budući da je već gubio tlo pod sobom, on u strahu glasno dreknu kao da doziva u  pomoć. Zgrabio me je za ruku. Opazio sam da će i mene povući dolje, pa se istrgnuh. U narednom trenutku zapraska sve oko mene kao da se ruši cijela zgrada: strašna lomljava, još užasniji gusti oblak golubinjeg izmeta —  a ispod mene krikovi, kletve, kašalj i kihanje. Odviše revni Halef srušio se dolje zajedno s polovinom golubinjaka. I ja sam ostao napol lebdeći u praznini. Nagli zamah tako me je odnio da sam s nogama izletio iz golubinjaka. Još jedan grčeviti napor  i ja se cijelim tijelom nađoh izvan njega. Strgnuo sam rubac s nosa pa stao kašljati i kihati kao da me netko za to plača. Uostalom sad je bilo posve svejedno da li me tko čuje ili ne čuje. Dolje se podigla prava paklenska buka. Halef se očito nalazio u opasnosti. Svijeća se nije ugasila. Jesu li ga uhvatili ili je imao toliko prisutnosti duha da im  brzo umakne? Sjurih niza stepenice štogod sam brže mogao po tami. Ravnao sam se po onoj paklenskoj buci. Osjetio sam pod rukom vrata sobice i ustanovio opipom da su se dala izvana zakračunati. Trebalo je samo umetnuti drveni klin koji je visio na uzici. Iznutra nisu bila zakračunana.  Otvorio sam ih i uletio u gustu  prašinu golubinjeg izmeta, koju je svjetlo svjetiljke jedva probijalo. Čim sam uspio otvoriti oči, ugledah pravi splet ruku, nogu i kolja koje je  palo odozgo —  sve to u pokretu. Čuo sam neopisivu buku, kihanje, kašljanje,  proklinjanje a k tome neko pljeskanje, kao da netko iz sve snage udara bičem. Uto opazih da su ti ljudi zgrabili jedni druge misleći da su uhvatili neočekivana uljeza. Onda odjeknu Halefov glas:  —  Sidi, gdje si? Jesi li i ti dolje?  —  Jesam, ovdje sam.  —  Pomozi, pomozi! Uhvatili su me! Bez razmišljanja skočih usred gužve. Da, uhvatili su Halefa. Zgrabih ga ljevicom, istrgoh iz njihovih šaka i izbacih kroz vra ta. Još nekoliko udaraca desnicom i oni uzmakoše. Smjesta sam opet bio vani, zatvorio vrata i zatakao klin.  —  Halefe!  —  Evo me!

 —  Jesi li ozlijeđen?  — Nisam. Hajdemo odavde!  — Da, ovamo niza stepenice. Zgrabio sam ga za ruku i povukao onamo gdje sam naslućivao stepenice. Pri tome sam se povodio i za glasovima koji su se odozdo začuli. Ljudi su dolje čuli buku pa su došli da vide što se dešava. Više smo skliznuli niza stepenice nego štrcali, pri tome smo oborili nekoliko ljudi, ali sretno stigosmo dolje i pretrčasmo preko dvorišta do mjesta gdje sam bio olabavio daske. Kad smo se ovuda prevukli zastadosmo da odahnemo, a mali Hadži reče:  —  Hvala Alahu! Nitko me više neće dovesti u golubinjak!  —  Nitko ti nije ni rekao da se uspneš u njega!  — Imaš pravo, sidi. Ja sam svemu kriv. Ali ipak je bilo i lijepo, jer sam zaposlio svoj bič, pa će ga se ti ljudi još dugo sjećati. Čuješ li kako viču? Slušaj!  — Čujem. Traže nas. Gdje je Osko? Gdje je Omar?  —  Ovdje smo! — odgovoriše njih dvojica iz blizine.  —  Jesu li konji spremni za pokret?  —  Jesu. Već dugo čekamo.  —  Napolje iz staje i napolje iz grada! Svaki od nas uhvati svoga konja. Kako sam pipajući ustanovio moje su  puške visjele u sedlu. U dvorištu uzjahasmo. Kućna vrata stajala su otvorena i nesmetano izađosmo  na ulicu. Halef je jahao kraj mene.  —  Kamo ćemo? —  upita me. — Poznaš li put? Ne bi li trebalo da nekog upitamo?  — Ne bi. Nitko ne smije znati kojim smjerom smo krenuli. Pojahat ćemo prema zapadu, ali sad najprije iz grada! Onda ćemo sigurno  pronaći put.  — Znači da moramo pobjeći?  —  Odjahat ćemo. To je u svakom slučaju dobro. Želiš li to nazvati  bijegom, samo nazovi. Znam gdje se nalazi Barud el Amazat. Ovdje nije, pa ćemo  potražiti i njega i njegove pratioce. Ubrzo je Melnik ležao iza nas. Kad smo danas s protivne strane ujahali u grad, nisam ni slutio da ćemo ga tako brzo napustiti. Od Martina Albanija nisam se nažalost  mogao oprostiti.

KAD SMO izašli iz Melnika, okruži nas tamna noć. Ipak smo ustanovili da se nalazimo na utrtom putu. Ispred nas se nalazila Struma koja iz Melnika teče  prema jugu u bogatu ravnicu Seresa. Kretali smo se po nepoznatom tlu. Znao sam samo da moramo odjahati u Ostromdžu koju zovu i Strumica prema istoimenoj rijeci na kojoj leži. Zatim smo morali krenuti prema Petridašu ali bilo mi je jasno da će naši neprijatelji to naslutiti i da će poći za nama. Zato ubrzo skrenuh prema zapadu.  —  Kamo ćeš, sidi? —  upita Halef. —  Skrenuo si s puta!  —  Imam i razloga za to. Pripazite! Tražim stazu koja u dosadanjem smjeru vodi do Strume. Htio bih zavesti u bludnju naše neprijatelje.  —  Onda moramo pripaziti. Vrlo je tamno. Sad je pred nama ležala neka zemlja na ugaru, a onda ubrzo opet opazih da se nalazimo na putu. Slijeva sam začuo škripanje i cvilenje teških kola s volovskom spregom. Krenusmo onamo i ubrzo ih stigosmo. Kola su vukla dva vola a ispred njih je išao kočijaš. Na golemom, u sredini svedenom jarmu visio je  papirnati fenjer.  —  Kamo? —  upitah vozara, pošto sam ga kratko pozdravio.  —  U Lebnicu —  odvrati ovaj pokazavši rukom naprijed. Tako sam dobio željenu obavijest. Ovaj put je vodio u Lebnicu na istoimenoj rječici koja utječe u Strumu.  —  A kamo ste vi krenuli? —  upita on.  —  U Mikrovu.  —  Onda pripazite. Put je loš. —  Jesi li ti mlinar?  —  Laku noć! —  rekoh ne odgovorivši na njegovo pitanje. Uostalom, ono je  bilo opravdano. U svijetlu fenjera opazio sam da Halef i ja izgledamo upravo kao da nas je netko ugurao u vreću brašna. Nismo još imali vremena da se očistimo. Uostalom, da ne pokvarimo odjeću, morali smo čekati do jutra. Zamalo začuh pred sobom konjski topot i mi stigosmo jednog osamljenog konjanika koji nas uljudno pozdravi.  —  Dolazite li i vi iz Melnika? —  upita nas kad smo mu uzvratili pozdrav. Potvrdismo.  —  Ja jašem u Lebnicu; a kamo ćete vi?  —  I mi idemo onamo —  odgovorih.  —  To mi je drago. Skelar ne bi prevezao mene samoga. Tako kasno noću ne prevozi jednog čovjeka samoga, ali kako i vi morate preći preko rijeke pristat će da nas preveze jer više zarađuje. Smijem li vam se pridružiti?  — Možeš ako hoćeš. Zapravo mi to nije bilo drago ali budući da nam je poslužio kao vodič nisam ga htio odbiti. Najposlije, nisam ni znao da postoji skela.

Šutjeli smo. Taj čovjek  je jahao malo postrance kraj Halefa i mene i  promatrao nas. Mora da je usprkos tami opazio naše puške, isto tako i njihove svijetle tobolce pa sigurno nije znao što da misli o nama. Kad smo stigli do rijeke, on skrenu prema skeli koju bez njega ne bismo tako lako pronašli. Na protivnoj obali oprosti se od nas kratkim pozdravom.  Nipošto nisam kanio ostati u Lebnici. Onamo sam pošao samo da obmanem naše protivnike i da izbjegnem Petridaš. Iz Petridaša vodi put uz Strumicu u Ostromdžu. Ondje se nalazila ruševina u kojoj je čekao Manah el Barša. Namjeravao sam još iste noći izaći na taj put. Zato smo odmah pojahali dalje prema Derbendu koji leži jugozapadno od Lebnice. Međutim, ubrzo sam opazio da Ri teško trči. Da nije onaj ubod iglom izazvao kakve teške posljedice? Oboli li moj plemeniti konj, onda sam sputan. Morao sam ga štediti i stavljati mu obloge. Zato se obradovah kad sam nakon nekog vremena malo postrance od puta ugledao odsjev vatre. Pojahasmo onamo. Usred otvorena polja stajala je dugačka niska koliba; bio je to veliki sahan. U takvim sahanima kolju se goveda, često u velikom broju da bi se otopio loj. Turčin ne voli govedinu. Sve do nedavno nije umio iskoristiti vrijednost stada rogate stoke. U sahanima topio se loj i prevozio se u veće gradove. Od svega mesa često su se samo volovski butovi rezali u trake i sušili da bi se prodavali kao hrana. Zaustavili smo se dakle pred jednom od tih koliba. Veći dio kolibe služio je kao klaonica i topionica loja, a manji kao spavaonica za mesare. Prvi odio imao je više širokih vrata koja su sad bila širom otvorena. U njemu je gorjelo nekoliko vatri a iznad njih su visjeli golemi kotlovi. Uz njih su sjedili mesari  —  divlji  prljavi likovi upravo natopljeni lojem. Vatra je svijetlila daleko u polje a svi su  predmeti u njezinu sjaju poprimali neki iskrivljeni oblik. Ti ljudi nas čuše gdje dolazimo i izađoše na vrata. Pozdravismo ih i ja upitah možemo li se malo odmoriti. Jedan od njih mi se približi, pogleda me, nasmija se i reče:  —  Crv brašnjak, upravo izašao iz škrinje s brašnom! Nema li ovdje kakav crvendać da ga pojede? Ostali se pridružiše njegovom smijehu pa i oni p riđoše bliže. Zaista veoma ljubazan doček! Htio sam mu oštro odgovoriti ali me Halef preteče:  — Što kažeš, žutokljunče? Radije poliži loj s lica i natari njime mozak prije nego što se rugaš drugima! Tvoj smijeh te ne čini nimalo ljepšim jer pri tome  pokazu ješ krokodilske zube i gubicu buldoga koji se nažderao hrena! Imaš li možda sina? To je došlo tako brzo i neočekivano, tako snažno i samosvjesno da je čovjek  upao u stupicu.  —  Imam —  zapanjeno odvrati.  —  No, onda je to siromašno dijete potomak čovjeka koji nema mozga u glavi jer spada u rod majmuna. Žao mi je mališana!

Tek sad je mesar postao svjestan onoga što mu je Halef rekao. On posegnu u vunenu krpu koju je nosio ovijenu oko pasa. U nju je bio zataknut dugačak  mesarski nož.  —  Jesam li pravo čuo? —  planu. — Što si rekao?  —  Vidim da ti razum nije dovoljno velik da shvatiš moje riječi premda su  bile posve jasne. Treba li možda da ti ih ponovim?  —  Bijedni patuljče! Hoćeš li da ti nož zabijem u trbuh? Već sam htio da svoga konja potjeram između njega i Halefa, kad ga jedan od njegovih drugova zgrabi za ruku i reče:  — Šuti —  oni imaju kopču! Smjesta se sve smirilo. Mesar nas tačnije promotri a zatim reče ispričavajući se:  —  Oprosti, nisam je vidio.  —  Onda drugi put bolje otvori svoje ljupke oči! —  dobaci Halef. —  Svatko može vidjeti da ovaj efendija, naš prijatelj i zapovjednik, nosi zapovjedničku kopču. Dočekao si nas s pogrdnim rije čima. Zapravo bih te trebao tako tresnuti po licu da se izvrneš sve do u onaj najudaljeniji kotao s lojem. Međutim sam milostivo raspoložen pa ću ti oprostiti. Dajte nam mjesta da se odmorimo, hranu za konje i četku za odjeću da uzmognete razabrati jesmo li zaista crvi  brašnjaci. Halef je bio neustrašiv čovjek. Usto je dosad sa svojim samosvjesnim nastupom uvijek imao sreće. Sve ako je kadšto i zapao u kakvu kratkotrajnu nevolju, uvijek bih se ja umiješao da ga spasim iz neprilike. Zato ni sada nije  pokazivao nikakva straha pred tim ljudima premda njihova vanjština nipošto nije izazivala povjerenje. Mesar kome je Halef uputio svoju kaznenu propovijed promatrao ga je s nekom vrstom zagrižene dobrohotnosti, otprilike onako kako bi američki pas sljednik krvi promatrao sitnoga psića dok laje na njega. Na njegovu se licu jasno razabirala misao: siromašni crviću! Dovoljno bi bilo da jednom zagrizem i gutnem pa da te požderem! Ali ja to neću učiniti, jer mi te je žao. Sjahasmo i dobismo za konje kukuruznu sačmu. Za nas je bilo mesa u obilju. Najprije sam se posvetio ždrijepcu i zamolio kakvu staru krpu da konju stavim oblog. Kad sam mu krpom ovio nogu upita me jedan od mesara je li konj  bolestan.  —  Jeste —  odgovorih. —  Nabo se iznad kopita.  —  I ti stavljaš samo vodu na to? Voda doduše hladi, ali ja znam bolje sredstvo.  —  Kako sredstvo?  — Mene u cijelom ovom kraju poznaju kao konjskog liječnika. Poznajem mast koja suzbija upalu i brzo liječi sve rane. Pokušaš li ovo sredstvo, pohvalit ćeš moje liječenje.  —  Dobro, iskušajmo ga.  Nisam se nimalo prenaglio. Čuo sam da se u mnogim od takvih sahana  provode liječenja kojih se ne bi trebao stidjeti ni najvještiji liječnik. I zaista nisam

 požalio svoje povjerenje. Ri je tri dana nosio mast na nozi a iza toga više se nije opazilo nikakvo djelovanje uboda. Halef je spavao sa mnom kod naših konja pod vedrim nebom dok su Osko i Omar radije spavali u kolibi. Neposredno nakon zore probudili su nas goniči koji su dotjerali nekoliko svezanih volova što su ih vlasnici prodali sahanu ili zbog njihove starosti ili zbog divljine. Tu više nije bilo govora o spavanju premda smo se odmarali svega dva sata. Volove je trebalo odmah zaklati. Htio sam vidjeti kako će to provesti. Vola su vezali u žetima oko rogova i podigli ga u vis. Gore na  poprečnoj gredi stajao je mesar. Ušicom sjekire udarao je nesretnu životinju po glavi dok nije uginula. Smrtna borba bila je strašna. Zamolio sam za dopuštenje da ustrijelim životinje posvećene smrti. Mesari se nasmijaše jer nisu povjerovali da bi metak mogao ubiti te goleme životinje čvrstih kostiju. Dokazao sam im protivno. Prvi bivol koje je dobio metak iz medvjedarke neko je vrijeme ostao nepomično stajati duboko oborene glave. Nije mu se trznuo ni vršak repa. Ukočeno me je gledao i stajao raskrečivši noge kao kip iz livena željeza.  —  Sjekire ovamo! Sjekire i užad! —  viknu jedan od mesara. —  Odmah će  podivljati.  —  Ostanite mirni —  odgovorih. —  Neće on podivljati već će pasti. Tako je i bilo. Posve iznenada, upravo kao da ga je baš u tom trenutku  pogodio metak, pala je golema životinja na tlo i nije se više ni makla. Tako su  prošle i ostale. To strijeljanje goveda nije bilo baš časna zadaća ali mi je pružila  bar to zadovoljstvo da su uginula bez muke. Čudio sam se da me nitko ne pita odakle smo došli i kamo idemo. Možda smo to imali zahvaliti mojoj zapovjedničkoj kopči. Ti ljudi se nisu usuđivali da nas išta pitaju. Prije nego što smo krenuli, snabdjeli smo se zalihom pastrme, trakama sušenoga goveđeg mesa. To se meso vrlo dugo drži te je ukusno i hranjivo. Kad sam upitao što smo dužni, odgovoriše mi neka i ne pomislim da im  platim. Nisu primili ništa i mi se veoma zadovoljno oprostismo od tih ljudi,  premda nas nisu nimalo miroljubivo primili. U toku jednog sata stigli smo u Derbend, a prije podneva bili smo već u Jenikeju, na lijevoj obali Strumice. Ovdje otpočinusmo a zatim pojahasmo dalje  prema Tekirliku. Konji su bili umorni — što nije bilo ni čudo jer se sve od Jedrena nisu temeljito odmorili. Zato smo jahali polako. Slijeva nam je bila rijeka a desno visovi koji su se uzdizali do visoravni Pljačkavice planine. Halef je za vrijeme  jahanja oborio glavu. Bio je neraspoložen što je kod njega bila velika rijetkost pa mi je zato i posebno udarilo u oči. Pitao sam ga koji je tome razlog, a on mi reče da ga bole prsa. Tome je mogao biti kriv naš jučerašnji doživljaj. Srušivši se u sobu možda  je Halef nesretno pao. Zabrinuo sam se za toga dragog mališana i odlučio da skratim današnje jahanje.

U Tekirliku upitah gdje je han. Pokazaše  mi kolibu izvana vrlo malo  privlačnu. Ipak smo sjahali, ostavili konje pod Omarovim nadzorom i ušli. Tu nam se ukazao ružan prizor. U malenoj zadimljenoj prostoriji sjedilo je nekoliko ljudi. Jedan od njih bio je živo zabavljen time da bodežom skrati nokte na nogama. Kraj njega je čučao drugi čovjek držeći u ruci predmet koji je prije mnogo godina vjerojatno bio četka, pa njime trljao dio odjeće što ga je sigurno  jedino on nazivao hlačama. Hlače su bile tako pune prljavštine, a njihov ih je vlasnik tako žestoko obrađivao da je bio sav ovijen gustim oblakom prašine. Sučelice njima treći je čovjek držao među ispruženim nogama čup mlijeka i oštricom noža rezuckao češnjak  u mlijeko. Uz treći zid čučao je još jedan čovjek  na podu, a u krilu mu je ležala glava petoga čovjeka koga je brijao. Taj peti bio je neki bradati Arbanas. Usred nasapunane glave virio mu je uvojak kose. Sve ono što je postrugao s Arbanasove lubanje otro bi brijač hladnokrvno o zid. Za vrijeme brijanja je cerio lice u kojekakve grimase da takvih nisam opazio ni u Sjedinjenim Državama kod crnačkih brijača, što već mnogo znači jer su ondje crni »barbersi« glasoviti zbog svoje mimike. Kad su nas ti ljudi vidjeli da ulazimo i odgovorili na naš pozdrav, oni nas najprije odmjeriše, a zatim onaj koji je obrezivao nokte i onaj koji je čistio hlače, nastaviše poslom; Čovjek  s mlijekom iskoristio je prekid za to da stavi u usta zaista po život opasnu količinu češnjaka. Brijač skoči na noge, duboko se pokloni i reče:  —  Dobro mi došli, vaš sluga vas pozdravlja! Budući da nismo bili tako prljavi kao čistač hlača, brijač nas je vjerojatno smatrao otmjenim ljudima.  —  Gdje je handžija? —  upitah.  —  Vani je.  —  Jesi li ti brijač?  —  Nikako. Ja sam hećim. To je izrekao takvim glasom da ponosniji i samosvjesniji uopće ne bi mogao biti. Zatim pokaza u Arbanasa i doda držeći se vrlo važno:  —  I ovome ću čovjeku pustiti krv. Prije nego sam mu mogao reći da je ta njegova izjava odmah udesetostručila moje poštovanje prema njemu, Arbanas ga žestoko udari nogom i viknu:  —  Pasji sine, koga ti služiš? Mene ili onoga ondje? Misliš li da mogu ležati ovdje dokle god se tebi prohtije! Pokazat ću ti da se pred tobom nalazi padišahov

službenik! »Liječnik« smjesta ponovo čučne, prihvati nasapunanu glavu i nastavi svoj  posao. Zapravo sam se trebao odmah okrenuti i otići ali riječi »pustiti krv« navele su me da ostanem. Htio sam da vidim kako će taj glasoviti »hećim« provesti  puštanje krvi. Sjedosmo dakle i mi što bliže jedan drugome da ne bismo dodirnuli one ostale.

Kad je ušao handžija i upitao nas što želimo, naručio sam rakiju kao jedino što se ovdje dalo piti. Brijač je dotle završio svoj posao i kaftanom otro sjajnu lubanju. Zatim Arbanas skine odjeću s gornjeg dijela tijela. Za nas je svakako značilo čast kad nam se udostojao ispričati:  —  Svrbi me koža. Temeljito pranje više bi mu koristilo od puštanja krvi. »Liječnik« izvuče iz kuta vreću i izvadi iz nje neke predmete što sam ih smatrao starim šupljim utezima za sat. U svakog je moglo stati po četiri decilitra. K tome je pridošao još neki alat, kao jaje jajetu sličan neupotrebljivim nožicama za čišćenje svijeća. Sad »liječnik« zapali rakiju i jedan od tih utega za sat podigne iznad plamena. Kad se zrak u njemu razrijedio uslijed topline, morao je Arbanas leći na trbuh, a brijač pokuša da mu tu golemu kupicu stavi na leđa. Rub posude bio se ugrijao. Arbanas osjeti bol i tako žestoko  raspali »liječniku« zaušnicu da se ovaj svom dužinom ispruži po podu.  — Što ti pada na pamet? —  razljuti se pacijent. —  Treba da mi pustiš krv, a ne da me pališ!  —  Jesam li ja tome kriv? —  glasila je isprika. —  Kupica za sisanje krvi mora biti vruća jer inače ne vuče. Brijač je ipak sad malo pripazio pa mu je uspjelo da dvije kupice pripije uz Arbanasova leđa. On me pobjedonosno pogleda ali ga ljutiti Arbanasov krik trgne iz zanesenosti.  — Hećime, želiš li me ubiti? Tko da izdrži tolike boli?  —  Strpi se samo još časak! Svrbe li te još leđa?  —  Ne svrbe. Sad me peku i bodu a i grizu!  — Vidiš, pomaže ti! Svrbeži više nema. Sad dolazi na red brus. Iz svoje vreće izvuče dugački komad željeza i stade brusiti onu stvarčicu koju sam smatrao štipaljkom za svijeće. Činio je to s tako poduzetnim izrazom lica kao da kani ubiti nilskoga konja. Zatim na nekoj gredi u zidu ispita oštrinu svoga instrumenta i klekne kraj žrtve. Kupice su se u međuvremenu ohladile i otpale ostavivši za sobom dva crvena natečena mjesta. Liječnik  pritisnu svoj instrument i poče brojati:  —  Bir —  iki — uč —  jedan —  dva —  tri! Alah, Alah! Što radiš? Je li to hvala što ti vraćam zdravlje? U istom trenutku kad je ubo Arbanasa, ovaj mu raspali novu zaušnicu, a zatim skoči na noge i zgrabi liječnika-čudotvorca za vrat.  —  Pasji sine, umalo da me nisi zaklao! —  zaurla. —  Kako možeš tako  prekomjerno prolijevati krv padišahovog sluge? Hoćeš li da te probodem ili da te zadavim? I ja sam ustao, ali ne možda zbog toga postupka koji me se nije ništa ticao, već s posve drugog razloga. Čovjek  koji je obrađivao noge, upravo je svršio tom djelatnošću i počeo drugu, na žalost nimalo ljepšu.

Skinuo je naime svijetlu tkaninu što ju je kao turban ovio oko glave, rasprostro je preda se, izvukao iz pojasa grubo izrezani drveni češalj, pa se posve hladnokrvno posvetio poslu koji se Istočnjacima doduše ne može dovoljno  preporučiti ali se ljudi ipak ne bi trebali njime baviti tako javno i bez ikakva žacanja. Nije bio musliman jer je imao svu kosu —  no kakvu kosu! Sad ju je žestoko pročešljavao —  ali dosta o tome! Kad se činilo da će se liječenje vrlo napeto završiti, nije htio da propusti taj krasni prizor. Ustao je i posve jednostavno istresao rubac i to upravo onamo gdje smo mi sjedili. Trenutak kasnije bio sam vani a i ostali također. Halef se nasmije i reče:  — Oprosti mu, sidi! Jednostavno nije mogao dulje izdržati. Platismo gostioničaru i napustismo to mjesto, značajno samo za sabirače kukaca. Ukoliko  je i postojao neki drugi han, sigurno da nije bio privlačniji pa moji drugovi  pristaše na moj prijedlog da noć radije provedemo negdje vani nego u kući. Vani ispred sela stigosmo nekog siromašno odjevenog čovjeka. Hodao je kraj taljiga na dva točka koje je vukao maleni mršavi magarac. Pozdravih ga i upitah koliko je daleko do Radove i ima li putem kakav han. Odgovorio nam je da moramo jahati cio sat ali da hana putem nema. Još smo se malo porazgovorili s njime; vladao se veoma skromno. Naposljetku me upita, očito sa strahom:  — Kaniš li ostati u Radovi, efendijo?  — Možda ću se putem zaustaviti.  —  Onda bi morao prenoćiti pod vedrim nebom!  —  To ništa ne smeta. Nebo je najbolji krov.  — Imaš pravo. Da nisam tako siromašan, ponudio bih ti svoj krov.  —  Gdje stanuješ?  — Nedaleko odavde. Moja koliba se nalazi uz potok, svega nekoliko minuta daleko odavle.  —  A što si ti?  —  Ja sam čerpčija Stavro. Podrijetlom sam Grk.  —  Upravo zato jer nisi bogat, svratit ću k tebi. Ni ja nisam bogat. Ne moraš se ničeg bojati. Imamo sa sobom mesa. Od tebe ćemo zamoliti samo uzavrelu vodu za kavu. Imaš li obitelj?  —  Imam ženu. Imao sam i kćer  ali je umrla.  Na licu mu se pri tome pokazao takav izraz tuge da ga više nisam ništa  pitao. Može se nekom činiti da nismo pravo postupili pavši na teret tome siromahu, ali ja sam često doživio da su upravo siromasi bili sretni i ponosni kad  bi nekom mogli iskazati gostoprimstvo. Taj je čovjek  bio veoma siromašan. To se vidjelo po njegovoj odjeći koja se sastojala od platnenog kaputića i isto takvih

hlača. Ubrzo stigosmo do potoka koji je utjecao u Strumicu i  pođosmo njegovom dolinom do kolibe sagrađene kraj duboke jame iz koje se očito kopala ilovača. Kućica je imala samo vrata i jedan prozor, ali je imala pravi dimnjak. Kraj vrata se

nalazila klupa za izradu opeke. Iza kućice pružao se mali povrtnjak a za njim se nastavljao mladi voćnjak. Sve zajedno je pobuđivalo veoma prijazan dojam. Po strani su bili jedan kraj drugoga svrstani dugački redovi opeke da bi se osušili na zraku. Sad je i žena izašla iz jame. Ćula nas je da dolazimo ali se činilo da se  prestrašila tolikih stranih ljudi.  — Dođi ovamo, Stasa! — reče njezin muž. —  Ovi efendije će noćas ostati kod nas.  —  Nebesa! Šališ se! —  viknu ona.  —  Ne šalim se. Pozdravi efendije dobrodošlicom.  — Dopusti, efendijo, da se najprije operem — reče Stasa. —  Iskapala sam ilovaču u jami. Žena priđe k potoku, opere ruke, otare ih o pregaču i pozdravi nas.  — Još nikad nismo imali tako otmjene goste. Ne znam što da vam  ponudim.  —  Imamo svega što trebamo —  umirio sam je. —  Odjahali bismo dalje ali kad nas je tvoj muž pozvao odlučio sam da ostanemo kod vas.  —  Onda uđite u našu kolibu. Znamo kakva nam je čast danas ukazana. To je zvučalo otvoreno, srdačno i ljubazno. I žena je bila sirotinjski odjevena, ali čista usprkos njezinom prljavom radu. Njezine hlače, jelek i  pregača, često poderani, bili su pomno pokrpani. To čovjek  rado vidi. I muž i žena imali su mršava lica i na njima se vidjelo da duševno pate. Odmah sam osjetio sklonost prema njima. Ušavši u kolibu najprije smo prošli kroz malu prostoriju koja je služila za spremanje alata ali i kao staja za magarca. Odande se ulazilo u sobu za stanovanje. U njoj je stajala prava pravcata peć sagrađena od opeke. Tu je bio i stol, klupa i nekoliko stolica što ih je izradio sam domaćin, a sve čisto i oprano. Na daskama obješenim o stijenu stajale su razne posude. U stražnjem kutu ugledah ležaj obrubljen smolastim grančicama koje su dopirale sve do stropa. Stasa pogleda muža kao da ga želi nešto upitati. On joj dade znak. Dok smo se mi smještali priđoh k prozoru i opazih da je žena, noseći u ruci motiku, prešla  preko potoka po kamenju koje je očito u tu svrhu bilo u njega uvaljeno i prijeko na drugoj obali počela kopati u blizini nekog grma. Odmah sam naslutio o čemu se radi. U tim krajevima, a još više prema Grčkoj, među kršćanima uobičajeno je da se čvrsto zatvoreni krčazi ili druge posude pune vina zakopaju u zemlju da bi se iskopali tek na kćerinoj svadbi. Vino postaje u njima izvrsno. Kod bogatih svadbi raspoloženje je sjajno jer ne smije ostati ni jedna kapljica vina.  —  Nemoj iskapati vino —  rekoh Stavri. —  Meni je milija voda a dva moja  pratioca su muslimani i ne smiju piti vino. Ostavi dakle vino u zemlji.  —  Odakle znaš da sam zakopao vino i da ga želim iskopati?  —  Nagađam da je tako.

 —  Imam samo jedan mali vrč. Mojoj ga je kćeri poklonio mladić s kojim se kasnije zaručila. Zakopali smo vino da bismo prigodom svadbe imali počasni gutljaj. No pošto je ona umrla htio sam ga vama ponuditi.  —  To ne dopuštam. Boljelo bi me srce dok bih ga pio.  — Uzmi ga ipak, efendijo. Rado ti ga dajemo!  —  Znam. Dar što se daje od srca ima stostruku vrijednost. Upravo je tako kao da sam ga popio. Stavro izađe i pozove ženu natrag a ona ga posluša krzmajući. Zamolio sam  je da nam zagrije vode, a mi dotle izvedosmo konje na čistinu obraslu gustom travom i sputasmo im prednje noge. Zatim dadoh Stasi kavu da nam je skuha. Vidio sam kako su joj oči pri tome radosno zasjale. Tko zna otkad ti siromašni ljudi nisu pili dobru kavu! Kad je kava bila skuhana i od nje zamirisala cijela soba pomogosmo tim ljudima iz neprilike izvadivši i svoje posuđe. Sad je došla na red naša zaliha mesa. Dok smo ispili kavu već se smračilo a i pečenje je bilo spremno za večeru. Pozvasmo i njih dvoje da sjednu k nama za stol, ali se oni nisu dali nagovoriti. Nisu htjeli ni dotaći meso.  —  Oprosti, gospodine! — reče Stavro. —  Danas ne smijemo jesti.  — Zašto ne smijete? Danas nije post.  — U ponedjeljak, srijedu i petak ne jedemo ništa.  —  Znam da kaluđeri kod vas poste ta tri dana, ali vi niste kalu đeri.  — Mi ipak postimo. Tako smo preduzeli sebi.  —  Zar zbog kakvog zavjeta?  —  Ne. Nismo se ništa zavjetovali, već smo se samo tako dogovorili.  —  Onda ću vam dati malo svoga brašna da nešto zgotovite.  —  Hvala. Ne jedemo ništa.  — Čak i vaši svećenici  jedu za vrijeme posta bar plodove mahunarki, korijenje i zelenje.  —  Ali mi ne jedemo ni zalogaja. Nemoj nam to zamjeriti, efendijo. Siromašni ljudi! Sjedili su jedno kraj drugoga na klupčici. Iz njihovih mršavih lica virila je patnja pa i kraj najbolje volje ipak nisu mogli skrenuti  pogled s jela. To me je boljelo i svaki mi je zalogaj zapinjao u grlu. Ustao sam i izišao. Kod takve boli, kod takvog odricanja ne mogu ni ja biti hladan i miran gledalac. Potražio sam mjesto prikladno za odmor i ubrzo našao zaista izvrsno mjestance. Te noći su sjale zvijezde i nije bilo tako mračno kao prijašnjih večeri. Iza kuće uzdizao se prema šumi obronak obrastao rijetkim grmljem. Gore, gdje je  počinjala šuma bila je mala čistinica. Ugledao sam je već odozdo kad smo stigli ovamo. Sad sam potražio to mjesto. Na njemu je rasla mekana trava na kojoj se sigurno dalo divno odmoriti. Ispod jednog makljena ugledah nešto četvorokutno i tamno. Priđoh bliže. To je bio grob. Nije li on stajao u nekoj vezi s vidljivom tugom naših domaćina? S njihovim postom? —  Svakako.

Moje saučešće  je još i poraslo, ali sam preduzeo sebi da neću ništa pitati.  Nije dobro povećavati krvave rane ili trgati okorjele. Sišao sam s brežuljka i dolje u blizini kuće susreo opekara koji me je očito tražio. .. .  — Otišao si, efendijo — reče Stavro. —  Jesi li se razljutio na mene?  —  Nisam. Zašto da se razljutim?  —  Jer sam odbio tvoje darove. — Sišao si odozgo. Jesi li na šao grob?  —  Jesam.  —  To je grob moje kćeri. Htio bih te nešto vrlo važno zapitati. Smijem li?  — Smiješ. Imam vremena.  —  Onda te molim da sa mnom dođeš onamo prijeko gdje se nalaze konji.  Nitko ne treba čuti što ću ti reći. Pođosmo na pašnjak  i sjedosmo jedan kraj drugoga. Stavro poče govoriti tek nakon odulje šutnje. Mora da mu je bilo teško da nađe pravi početak.  Naposljetku započe:  —  Kad si izašao razgovarali smo o tebi. Čuo sam da si pisac, da pišeš knjige te da si naučio sve znanosti koje postoje i da možeš odgovoriti na svako  pitanje. To se opet onaj moj vjetropir, mali Halef, odviše razmetao! Dakako, slikao me je što svjetlijim bojama, da bi više svjetla moglo pasti i na njega. Odbio sam dakle:  —  To nije tačno.  —  Svejedno si pametan čovjek, pa mi možeš nešto reći. Ima li sablasti?  —  Nema.  —  Oh, kad bih to bar mogao povjerovati! Postoje duše koje ne umiju naći mir pa se vraćaju kao sablasti. To znam. Zato sam tako nesretan i zato postim sa svojom ženom. Mi mislimo da bismo je možda time mogli iskupiti.  —  Nju? Koga?  —  Onu na čijem grobu si bio. Moju kćer  —  prizna Stavro.  —  Zar možda kaniš reći da ona luta kao sablast?  —  Da.  —  Nesretniće! Tko je bio tako zloban da uvjeri oca kako mu kćer  luta kao sablast?  —  Ja to tačno znam —  uvjeravao me je opekar.  —  Zar si je vidio?  —  Ja nisam, ali drugi su je vidjeli.  —  Ne vjeruj im!  —  Osim toga sam je čuo.  —  Ti si lud! U kojem se liku pojavljuje?  — Došla je kao šišmiš —  tiho odvrati Stavro približivši usta tik do moga uha. —  O tome se ne smije govoriti, bar ne smije glasno. Neizmjerno sam tužan. Kad sam čuo da si tako velik učenjak  pomislio sam da bi mi mogao dati kakvo sredstvo da mi se kćer  smiri.

 —  Nijedan učenjak  ne poznaje takvo sredstvo. Moraš samo čvrsto vjerovati da nema sablasti, pa ćeš se odmah osloboditi svoje brige.  —  Ne mogu, jer ja sablast čujem. Javlja se uvijek u njezin smrtni čas.  —  Kad je to?  —  Dva sata prije ponoći. Onda dozuji zrakom i zakuca na kapke na našem  prozoru.

 —  Kao šišmiš?  I kuca?  —  Ne znam. Ta ja sam je samo čuo. Ali drugi su je vidjeli kao netopira, a sad njezin zaručnik leži na smrtnoj postelji i mora umrijeti. U meni se porodi određena slutnja.  —  Da ne misliš možda da je tvoje dijete vukodlak? —  upitah.  —  Jeste, upravo to!  —  Zaboga! To je još strašnije nego što sam mislio!  —  Zar ne? Umrijet ću od jada! —  zajadikuje otac.  —  Da, samo umri od jada! Ali od jada zbog svoje gluposti! Jesi li me razumio? To je bilo grubo, ali svaki lijek nije sladak. Stavro je sjedio kraj mene i  plakao pa sam prema njemu osjetio živo saučešće.  Praznovjerje je u tim krajevima tako duboko ukorijenjeno, da su potrebna snažna sredstva ako se želiš  boriti protiv njega. Uostalom, htio sam ondje provesti svega nekoliko sati pa nisam dakle imao vremena da nadugo i naširoko raspredam s njime.  —  Efendijo, od tebe sam očekivao utjehu —  zabrinuto će opekar —  a ne takvu porugu!  —  Ne rugam ti se, ali sam sav ogorčen zbog tvoga praznovjerja. Pođi k svom popu i pitaj. On će ti razjasniti koliki je grijeh što vjeruješ da ti je kćerka vukodlak.  —  Bio sam kod njega.  —  No, pa što ti je rekao?  —  Ono isto što je rekao i Vlastanu koji je također  bio kod njega.  —  Tko je Vlastan?  —  Prije je bio moj najbolji prijatelj, a sad mi je najgori neprijatelj. Njegov sin je bio zaručnik  moje kćeri a sad ona ustaje iz groba pa mu iz tijela siše krv tako da mora polako umrijeti.  —  Hm! Vlastan je dakle bio kod popa? Što mu je ovaj rekao?  —  Priznao je da je moja kći vukodlak.  —  Od čega je umrla tvoja kći?  —  Od boginja. U ono vrijeme je više ljudi oboljelo od boginja, pa i moja kći. Boljela ju je glava i nije mogla jesti. Otišla je k Vlastanu da njeguje njegovu ženu, svoju buduću svekrvu koja je bila oboljela od boginja. Ubrzo se vratila kući, sva u groznici. Mora da joj se nešto dogodilo jer je bila silno preplašena, ali nisam mogao doznati zbog čega. U bunilu bolesti neprekidno je govorila da njezin zaručnik, Vlastanov sin, mora umrijeti. Onda su i kod nje izbile boginje pa je

umrla. Sad je moje dijete vukodlak pa će svoga zaručnika povući k sebi u grob ako se ne upotrijebi sredstvo što ga predlaže pop.  —  Kakvo sredstvo? —  upitah.  —  Treba raskopati njezin grob pa joj srce probosti šiljastim posvećenim kolcem premazanim mašću svinje zaklane osam dana prije Božića.  — Strašno, strašno! I ti vjeruješ da će to sredstvo pomoći?  —  Vjerujem, ali neću dopustiti da to učine. Neka svećenik  bdije kod  bolesnika pa sablast neće moći k njemu. Bude li tako bdio dvanaest noći redom, vukodlak se neće vratiti i duh moje kćeri bit će iskupljen. Ako joj pak lešinu  probodu u grobu, onda će njezina duša pripasti đavlu. Ljudi govore da je upravo grozno kako takav vukodlak viče i kako moli za milost kad ga žele probosti. To se obavlja uvijek u ponoć. Vukodlakova lešina naime ne trune već leži u grobu topla i crvena kao da je živa. Budući da ne želim dopustiti da se otvori kćerkin grob, Vlastan mi je postao smrtni neprijatelj.  —  Tko je on?  —  Vlastan peče crijepove dok ja samo izrađujem čerpiće. Obojica  potječemo iz okoline Drenove pa smo došli ovamo da zakupimo nalazište ilovače. On je imućan a ja siromašan, ali nije bio ohol, pa je njegov sin htio da mi postane zetom. Sad je svemu kraj.  — Stanuje li Vlastan daleko odavde?  — Četvrt sata uzvodno potokom.  —  Onda ću ga sutra ujutro pohoditi i kazati mu svoje mišljenje. Obojica ste nevjerojatno glupi.  —  Prema tome bi i svećenik  bio glup? —  uzvrati Stavro još uvijek 

sumnjajući.  — Možda je još i više od toga. Ali reci mi: jesi li ikada jurnuo iz kuće da vidiš vukodlaka?  —  Nisam. Kako bih to mogao učiniti? Svatko tko ugleda vukodlaka umire smjesta.

 —  No, onda bih volio da dođe danas!  — Danas je subota, a subotom je većinom dolazio.  —  Lijepo. Upitat ću vukodlaka zašto te ne pušta da u miru spavaš.  —  Efendijo, to bi bilo ludo! Morao bih pokopati još jednog mrtvaca.  — Možda.  —  Naime tebe.  — Teško. A sad prestanimo s tim razgovorom. Čujem svoje drugove gdje govore. Najeli su se pa me traže.  —  Nećeš im ništa reći o ovome, zar ne?  — Reći ću to samo malom Halefu, jer mi on mora pomoći da izliječimo vukodlaka.  —  Zaklinjem te, efendijo, ne budi nepromišljen. Ludo ćeš žrtvovati život!

 —  Bit ću naprotiv veoma promišljen. Već sam dugo godina čeznuo za tim da sretnem kakvu sablast pa bih se silno veselio kad bi mi se ta želja ispunila još danas.

 — Čujem da se nimalo ne bojiš, a nagađam koji je razlog tome. Hoćeš li mi možda pokazati čaroliju s kojom raspolažeš?  — Hoću rado. Evo je. Pružio sam Stavri šaku pod nos.  —  Otvori šaku da je vidim.  —  Samo pogledaj! U ruci nemam ništa. Sama šaka moja je amajlija. Na nju sam mislio.  Nismo nastavili razgovor jer smo se već sreli s ostalima. Izmijenili smo još nekoliko riječi pred kućom pa sam opekaru dao da okuša moga duhana a zatim  poželismo njemu i ženi laku noć. Oboje se veoma začudiše čuvši da želimo leći na  počinak  gore kraj groba. Živo su se tome usprotivili, ali bez uspjeha. Gdje umoran čovjek  zauvijek spava, možemo i mi mirno leći na kratak počinak. Osko i Omar uspeše se onamo, a ja sam još malo zaostao s Halefom pod izlikom da želimo vidjeti što rade konji.  —  Sidi, ti nešto potajice spremaš što ona dvojica ne treba da znaju? —  dobaci mališan.  —  Tako je. Jesi li već kad vidio sablast, Halefe?  —  Navodno postoje kojekakvi džinovi, u pustinji i u šumama, na  planinama i u dolinama, ali ja na žalost nisam vidio još nijednoga.  —  No, ja znam jednoga kojeg možeš pogledati.  —  Gdje? — živo će Halef.  —  Ovdje. Noću dolijeće zrakom i kuca Stavri na prozor.  — Mašalah! Misliš li da će i danas doći?  —  Ne znam, ali bih želio da dođe.  —  I ja. Mogli bismo toga duha upitati ima li uza se padišahovu putnicu. Hoćemo li?  — Hoćemo. Za pola sata je vrijeme kad obično dolazi. Ne dođe li izgubit ćemo svega nekoliko minuta.  —  Gdje ćemo ga počekati, sidi?  —  Ovdje uz potok, iza grmlja. Ovdje ćemo udobno ležati u travi, a kuća nam je tako blizu, nema ni pet koraka do nje. Počekat ćemo do trenutka kad duh  pokuša otići a onda ćemo ga zgrabiti s dvije strane.  — Hoćemo li se poslužiti oružjem ako se bude branio?  —  Nećemo ako ne moramo. Valjda ćemo nas dvojica uspjeti da uhvatimo  jednu sablast!  —  Posve tačno. Zapravo za to ne trebam ni tebe. Prijatelj sam ti i zaštitnik. Za to bi vrijeme ti mogao mirno spavati. Rekavši to on se zavuče iza jednog grma a ja legoh malo dalje iza drugoga. Bio sam čvrsto uvjeren da vukodlak neće doći pa zato s udaljenosti od više metara upitah Halefa bole li ga prsa i zamolih ga da se štedi bude li došlo do natezanja.

 — Šuti, sidi —  odgovori Halef. —  Tko želi uhvatiti džina ne smije ga opomenuti glasnim razgovorom. Treba da to naučiš. Poslušao sam ga, jer je mališan imao pravo. Kad smo već tu ležali, morali smo cijelu stvar shvatiti ozbiljno. Uostalom, ona je u svakom slučaju i bila ozbiljna. Već sam mnogo čuo i čitao o vukodlacima, i sad bi mi se zaista možda mogla pružiti prilika da takvom sablasnom krvoloku zavirim ispod letnih kožica i ovo dvoje čestitih ljudi oslobodim njihova straha i brige. Očito se radilo o grubom zavaravanju. Tako smo čekali više od pola sata. Već sam htio da odem kad se odjednom nešto došulja, brzo i potpuno nečujno, upravo s one strane gdje sam se nalazio. Bio je to tamni lik nekog muškarca koji je vještim pokretima kliznuo do prozora i časak  tu osluhnuo. Onda se javi nekim zujanjem i siktanjem. Glasno je zazviždao,  pojačao i spustio ton, a pri tom snažno brujao. To je zvučalo upravo kao da žestoki vjetar zavija kroz hridine. Zatim taj čovjek  dva, tri puta žestoko udari o kapke i okrene se da pobjegne. Uto odjeknu Halefov glas:  —  Stoj, huljo, sad te imamo! Skočio je prema njemu da ga zadrži, ali naša sablast imala je veliku  prisutnost duha. Udarila je Halefa šakom u lice i viknula:  — Eređ e tatarba! Rekavši to odskoči. Da je Halef držao jezik za zubima i da se nije prije vremena javio, sve bi se odvilo drukčije. Taj je čovjek  pobjegao na suprotnu stranu od one na kojoj sam ja ležao, tako da je imao prednost za više od polovine duljine kuće. Ipak sam brzo  potrčao za njim i u prolazu ljutito doviknuo Halefu da je glupan. Neoprezni mališan pojuri odmah za mnom. Bjegunac je trčao brzo. U prvim trenucima trebalo je trčati iz sve snage.  Naučio sam od Indijanaca da se više bacam unaprijed nego da skačem pa sam se ubrzo toliko približio sablasti da sam već pružio ruku za njom. Međutim, toga čovjeka nije ni sad bila napustila prisutnost duha. Naglo je skočio u stranu s puta, a ja sam projurio kraj njega. Dakako da sam i ja smjesta skrenuo u stranu. Bjegunac požuri preko potoka i umalo što nije stigao na protivnu stranu. Jurnuh da ga uhvatim snažnim skokom. Uspjelo mi je. Stigao sam na drugu obalu neposredno iza njega i u isti čas posegnuh za njim. Uhvatih ga za pojas i opreh se nogom da ga oborim na zemlju.  —  Az ištenert! —  viknu on. Bilo da je strelovito otkopčao pojas ili da je taj bio od starosti već posve trošan, tek meni u ruci ostade samo krpa, a moj duh odjuri u grmlje kamo nisam mogao za njim.  —  Jesi li ga uhvatio? —  upita Halef iza mene pa i on skoči preko potoka.  —  Nisam. Ali ću zato uhvatiti tebe i to za uši. Jučer  si mi propao kroz golubinjak, a danas si preuranjenom drekom otjerao ovog čovjeka!  —  Sidi, to je bilo od samoga oduševljenja! Ovaj džin je zaista pobjegao od  pustoga straha! To je bilo tako smiješno  da sam se usprkos srdžbi morao nasmijati.

 — Dakako da je pobjegao od straha a ne od smionosti. Sad ga potraži sam ako ga želiš upitati za padišahovu putnicu.  —  U zoru ćemo naći njegov trag.  —  Da, upravo onda kad moramo otići odavde.  —  Bar nešto si uhvatio od njega. Što je to?  —  Kako se čini, stara krpa što sam je duhu istrgao iz pojasa.  —  Jesi li razumio što je rekao?  —  Jesam. Govorio je madžarski. Upitat ču Stavru da li poznaje nekoga tko ovdje govori madžarski. Uostalom, u krpi ima nešto. Što je to?  Naime u krpi sam nešto osjetio, neki okrugli predmet s drškom. Izvukao sam ga i htio ga podići prema nebu da bih ga bolje mogao vidjeti, ali prodorni vonj koji se izvijao iz njega odmah mi je rekao da u ruci držim staru kratku lulu  posve natopljenu nikotinom.  — Što je to? —  upita Halef.  — Franačka lula.  —  Alah! Zar sablasti puše?  —  Kako se čini, kadšto puše, ali ne puše baš najbolji duhan.  — Pokaži je. Halef uze izgriženu lulu i omirisa je.  —  Jao! —  viknu. —  Kako to samo zaudara! Podigao je ruku da odbaci lulu, ali ga spriječih.  —  Stoj! Što ti pada na um? Trebam tu lulu.  — Očuvao te Alah! Kaniš li pušiti iz nje?  —  Ne kanim. Ona će mi samo poslužiti da doznam tko je bio taj duh.  — Imaš pravo —  prizna Halef. —  Ja bih bio bacio taj mali čibuk  i time  počinio veliku glupost.  —  Tako je —  nasmijah se. —  A sad se vratimo Stavru. Praznovjerni čovjek  čuo je glasni Halefov zov, riječi tajanstvenog noćnog posjetioca, a zatim naše korake. Silno se pr estrašio. Kad smo ušli k njemu lice mu je bilo bijelo poput krede, a žena mu je sva drhtala.  —  Jesi li vidio vukodlaka, efendijo? —  upita on naglo ustavši sa sjedala.  —  Jesam.  —  Onda moraš umrijeti. Tko ugleda vukodlaka taj ne ostaje na životu.  —  Onda ću vrlo brzo umrijeti, jer ne samo da sam ga vidio već sam ga i dodirnuo.  —  Nebesa!  —  Volio bih da sam ga mogao zadržati, ali mi je nažalost umakao.  —  Je li odletio kroz zrak?  —  Nije, već je posve ravno potrčao putem pa je čak  i preskočio preko  potoka. Pri tome je štoviše izrekao nekoliko riječi.  —  Koje riječi?  — Eređ a tatarba i az ištenert.  —  To ne može nitko razumijeti. Sigurno tako govore sablasti.

 —  Nipošto! To je madžarski; to tačno znam. Tvoj duh se stra šno preplašio  pa je u svom strahu viknuo nekoliko madžarskih riječi. — Živi li možda u blizini koji čovjek  podrijetlom iz Madžarske?  — Živi.  —  Tko je to?  —  To je Vlastanov sluga.  —  Ah, čudno! Poznaješ li ga dobro?  —  Svakako.  — Poznaješ li i ovaj predmet? Rekavši to pokazah Stavri lulu.  —  To je slugina lula —  odgovori on. —  Dobro je poznajem. On puši iz te glinene glave s cijevi od trstike. Ako je trstika sva pro žeta duhanskim sokom, a on nema duhana, onda uvijek odgrize koma dić cijevi pa je žvače. Govori da je to tek  pravi užitak. On mi je neprijatelj jer mu se svidjela moja kći, a mi smo ga izbacili. Zar je i on bio vani.  —  Ne znam sigurno, ali vjerujem da se vukodlak neće vratiti. Sutra ujutro ću ti ga pokazati. Nakanio sam odjahati odavde u ranu zoru, ali ću ostati nekoliko sati dulje da pođem s tobom Vlastanu.  — Što ti pada na um, efendijo? —  prestrašeno će Stavro. —  On bi nas izbacio.  —  Dajem ti riječ da će nas Vlastan doduše neprijazno primiti, ali da će nas vrlo prijazno otpustiti. Ti ćeš se potpuno izmiriti s njime.  —  Kako bi ti to moglo uspjeti?  —  O tome ću sad promisliti pa ću zato poći na počinak. Stavro to nije htio da dopusti. Naš doživljaj pred kućom je bio za njega zagonetan pa nije mogao sam sebi rastumačiti ono što sam mu o tome ispripovjedio. Zamolio me da mu razjasnim stvar, ali sam smatrao da je bolje počekati dok se ne uzmogne na činjenicama uvjeriti o tome da ne postoje vukodlaci i sablasti. Zatim sam izašao s Halefom ne odgovarajući mu na pitanja i uspeo se do već spomenute čistinice. Osko i Omar su već čvrsto spavali. Nismo razgovarali. Bio sam uvjeren da je onaj sluga, da se osveti što su ga odbili, proglasio mrtvu opekarovu kćer  vukodlakom. Htio sam sutradan uhvatiti tu ptičicu i prisiliti je da prizna. Budući da smo Halef i ja bili umorni, ubrzo smo zaspali, ali moj san bio je lagan. Nekako me prožimao osjećaj kao da se još nešto mora dogoditi. Jesam li to sanjao ili je bila stvarnost —  svakako čuo sam neko kotrljanje kao da je neki krupni kamen pomaknut iz svoga ležišta pa se kotrlja kroz granje. Uspravih se i osluhnuh. Da, zaista, približavali su nam se koraci nekolicine ljudi. Brzo sam probudio drugove. Nekoliko tihih riječi bilo je dovoljno da ih obavijestim, a zatim svi kliznusmo iza grmlja u smjeru protivnom od onoga iz kojeg su nam se približavali koraci koji su nas tako nemilo omeli u snu. Ispod makljena bilo je tamnije nego ispod otvorena neba punog zvijezda, no ipak su se prilično jasno mogle razabrati četiri prilike. Ona na čelu kao da je nosila neki alat pa ga je pred grobom bacila u travu. Iza nje su druge dvije vodile treću koju su brižno posjele na zemlju. Jedna od tih dviju bila je žena.

 — Hoćemo li odmah početi, gospodaru? —  upita onaj prvi.  — Hoćemo. Moramo se požuriti. Ponoć je već blizu. Ta đavolska vještica ne smije više ustati iz groba.  —  Nećemo li zbog toga nastradati? —  bojažljivo upita žena.  —  Nećemo. Već sam ti stotinu puta rekao da time činimo samo dobro djelo. Uzmi motiku, Andraš. Andraš je madžarsko ime. Odmah sam znao tko se pred nama nalazi, naime stari Vlastan sa ženom, sinom i slugom. Ovo mi se silno sviđalo. Odlučio sam da tim ljudima neću dopustiti da dodirnu grob, već da ću odmah obračunati s njima. Bilo je dovoljno da svojim  pratiocima šapnem nekoliko riječi. Skočili smo na noge —  uzvik iz četiri grla, i svaki od nas uhvatio je za vrat po jednu od tih pridošlica. Ja sam uhvatio slugu.  —  Nađ išten —  veliki bože! —  dreknu on. Oborio sam ga na zemlju i pritisnuo ga, izvukao nož i stavio mu šiljak  pod grlo.

 —  Oh, ja nesretnik, sve je izgubljeno! —  zastenje on madžarski. Iskustvo nam kazuje da se svaki čovjek, makar govorio i više jezika, u trenutku nevolje i nehotice služi svojim materinjim jezikom. To je učinio i ovaj Madžar. Nisam mu smio dopustiti da počne razmišljati.  —  Ti si bio vukodlak! —  dreknuh na njega.  —  Jesam —  sav užasnut promuca Andraš.  —  Iz osvete zbog toga jer te opekarova kćerka nije htjela? Ti si noću kucao na Stavrin prozor i glumio sablast?  —  Jesam. Ovo priznanje je bilo zapravo dovoljno da uvjeri ostale, ali sam se sjetio i toga da je Vlastanov sin bolestan. To je doduše mogla biti posljedica straha pred vukodlakom, ali meni je na jezik ipak navrlo pitanje:  —  A svom mladom gospodaru si potajice nešto davao?  —  Milost! —  zastenje sluga.  — Što si mu davao?  —  Otrov za štakore, ali svakog dana samo malo.  —  Trebao je dakle polako umrijeti?  —  Jeste.  — Zašto?  Reci istinu, jer ću ti inače zabosti nož u grlo.  —  Htio sam da me Vlastan prisvoji —  promuca Andraš. Sad mi je bilo sve jasno. Stavrina kći vratila se kući preplašena i sva užasnuta pa je još prije smrti rekla da njezin zaručnik  mora umrijeti, ali je zatajila odakle to zna. Stegao sam tom nitkovu još čvršće vrat i upitao ga:  — Zaručnica tvoga mladog gospodara te je uhvatila kad si mu davao otrov za štakore, a ti si je prijetnjama prisilio da šuti? Je li to bio strah pred mojim nožem ili je možda Andraš —  ovdje u blizini groba i zbog namjeravancg oskrvnuća lešine —  mislio da ima posla s nekim nadnaravnim bićima —  ukratko, on je sve priznao.

 —  Zaprijetio sam da ću joj ubiti roditelje ako me oda.  —  To je dosta. Siđite sad svi za mnom k Stavri i Stasi. Podigao sam slugu na noge i prisilio ga da ispred mene pođe niz obronak. Ostali pođoše za mnom.  Nitko nije rekao ni riječi. Naš čestiti domaćin nije još spavao. Neizmjerno se začudio kad je ugledao gdje mu u kuću ulazi smrtni neprijatelj.  —  Evo ti —  rekoh tresnuvši slugu u kut. —  Ovo je vukodlak! Dobro ga  pogledaj! Živi od starih čibuka i želi iskapati lešine. Stavro nas pogleda, jednog za dragim. Nije uspio izustiti ni ri ječi. Vlastan  je prvi progovorio. Pružio je Stavri obje ruke i rekao:  —  Oprosti! Bili smo prevareni.  —  Kako ste došli ovamo?  —  Htjeli smo raskopati grob. Sa sobom smo ponijeli posvećeni kolac da ga tvojoj kćeri probodemo kroz srce. Ni sam ne znam kako sam ... kako ... Više nisam čuo. Nisam se smatrao ovlaštenim da se nametnem kao svjedok oko izmirenja do kojega je moralo doći, pa sam izašao. Halef, Osko i Omar izađoše za mnom. Mali je Hadži stavljao kojekakve primjedbe o raskrinkanom vukodlaku. Istodobno smo čuli i glasove ljudi koji su govorili u sobi, najprije ljutito i prijeteći  — očito upućene sluzi a zatim smirenije i na kraju čak  radosne. Naposljetku nas  pozvaše da uđemo.  —  Gospodine — reče Stavro plačući od radosti —  vama moramo zahvaliti! Vi ste skinuli sa nas sramotu i žalost. Kako da vam se za to odužim? I njegova žena nam se jecajući zahvaljivala, ali ja rekoh:  — Samo vama samima zahvaljujete tu radost. Usprkos svom siromaštvu, vi ste gostoljubivo primili strance. Sad dolazi nagrada. Ne morate više postiti zbog onog ludog ogovaranja koje vam je ogor čilo život. Da mi nisi rekao što te tišti, sigurno ti ni pomoć ne bi tako brzo stigla.  —  Hajde da vidim jesi li zaista upućen u sve mudrosti. Poznaješ li otrove? Pogledao sam Vlastanova sina koji je sjedio sav blijed i upalih obraza. O či su mu međutim zasjale od radosti i nade.  — Upravo se toliko razumijem u otrove, njihovo djelovanje i  protusredstva, da vas mogu uvjeriti da će taj mladić ubrzo ozdraviti ako se obratite nekom pravom liječniku a ne nekom šarlatanu. Onog čovjek a koji čuči tamo u kutu predajte sucu; neka ga on kazni. Moj savjet je izazvao najveću radost, pa i kod bolesnika, jer je ovaj odmah  posve vedro ustao i zahvalio mi se.  Ne rekavši ni riječi dohvati Vlastan konopac, sveže sluzi ruke i odvede ga. I njegova žena pođe za njim. Kad su se otprilike za jedan sat vratili, žena je nosila punu ko šaru jela dok  je Vlastan dovukao golemi krčag.  —  Efendijo, nisi htio da popiješ svadbeno vino moga siromašnog neprijatelja, koji je sada zauvijek moj prijatelj, nisi ga htio popiti jer je on

siromašan. Ja sam naprotiv bogat. Od mene možete primiti i popiti ovo vino što sam ga upravo iskopao.  — Dobro, neka bude. Ali da bi nam to vino zaista prijalo, moraš nam obećati da ćeš se u svom bogatstvu zauzeti za svoga prijatelja kako ne bi morao raditi iznad svojih sila da bi životario.  —  Rado ti obećajem. Kad god budemo zajedno sjedili rado ćemo se sjećati i vas i ove večeri. I tako započe svečana večera. Moji muslimanski pratioci opa ziše kako nam  je dobro prijalo staro vino. Mora da se Halefu i Omaru skupljala slina u ustima. Halef mi šapne:  —  Sidi, ta tekućina izgleda tako crvena i gusta, a osim toga bila je zakopana u zemlji. Mislim da to uopće i nije više vino.  —  A što bi drugo bilo?  —  To je sad krv zemlje, pa je sigurno smijem piti.  —  Dakako — nasmiješih se.  —  Onda dopusti da i mi sebi natočimo. Htjeli bismo biti također veseli kao i vi. I on sebi natoči —  mnogo, mnogo puta. Moram reći samo još to da nije više bilo govora o spavanju. Kad smo ujutro opet krenuli na cestu i izjahali iz malene doline, dobaci mali Halef:  —  Kad se vratim kući svojoj Hani, najljepšoj među lijepima, naučit ću je da iz vina pravi krv zemlje, jer jedna kapljica takve krvi svladava sve patnje svijeta. Alah je velik, a Muhamed mu je prorok.

ZEMLJE pod sultanovim žezlom spadaju među one krajeve u kojima  putnik na svoju žalost, a možda i na svoju štetu doznaje da geografske karte kojima se mora u nuždi služiti, ne odgovaraju stvarnosti. Čak i čovjek  vrlo dobro upućen u čitanje geografskih karata često zapada u najveću nepriliku ako počini  pogrešku i povjeruje crtežima koji ne odgovaraju činjenicama. Tako je na primjer na brojnim geografskim kartama urisana dvostruka crta koja iz starog glasovitog Seresa vodi na sjever u Demir Hisar i Petridaš, a onda  preko Ostromdže  u Keprili i Skopje. Iz te dvostruke crte dalo bi se zaključiti da  postoji dobro očuvana široka cesta, a možda čak  i vojnička cesta, međutim kako to izgleda u stvarnosti!  Nema tu ni traga cesti u našem smislu. Kad smo iz pobočne doline zakrenuli u dolinu Strumice znao sam doduše da bi se prema geografskim kartama trebala uz obalu te rijeke nalaziti dobro izgra đena cesta, ali ono što smo našli ne bi se dalo usporediti ni sa srednjoevropskim poljskim putom. Putovi kojima se naši seljaci voze na polja, bolje su povučeni i više uređeni od te vojničke ceste. Od onog mjesta na kojem smo zakrenuli na tu takozvanu vojnu cestu, morali smo jahati otprilike četiri sata da stignemo u Ostromdžu štedeći konje. To mjesto je bio naš današnji cilj. Jednom sam imao u rukama neko staro geografsko djelo o Turskoj. Kad smo sad jahali prema Ostromdži sjetih se da bi se prema tom djelu Ostromdža morala nalaziti na podnožju nekog brežuljka na čijem se vrhu uzdiže stari urušeni dvorac. U blizini se nekada odr žavao glasoviti sajam, a podno brijega navodno su izvirali vrući izvori. Ali tko bi mogao povjerovati »panorami« evropske Turske koja je godine 1812. ugledala svjetlo svijeta! Iz novijih opisa bilo mi je poznato da taj grad ima sedam do osam tisuća stanovnika, većinom Turaka. Makedonaca i Bugara koji uzgajaju mnogo duhana i pamuka. Bio sam radoznao kako će grad izgledati.  Nažalost Halef je još uvijek osjećao boli u prsima. Činilo se da mu je ona  pustolovina u golubinjaku ipak nanijela neke lakše unutarnje ozljede. Nije se doduše tužio, ali ja sam konjima dopustio da hodaju samo polaganim korakom kako se ne bi morao naprezati. Desno i lijevo od rijeke širila se ravnica polagano se uzdižući prema Velici  planini, a malo dalje desno strmo su se spuštali obronci Pljačkavice. Stigosmo u Radovu, bijedno gnijezdo, čiji su se stanovnici bavili uzgojem  plemenite duhanske biljke, a zatim nas je cesta preko staroga mosta prevela na drugu obalu rijeke. Budući da smo jahali polagano, stigli smo tek neposredno nakon podneva u selo Dabilu, naše posljednje odmaralište prije Ostromdže. Opazio sam kako je Halef kadšto bolno stegao usnice. Zato sam se, dok smo jahali kroz selo stao ogledavati tražeći prikladno mjesto na kojem bismo se mogli odmoriti. Ugledao sam dugačak  prilično visoki zid iza kojeg su stajale tri

zgrade. Široka starinska vrata vodila su u dvorište. Gornji njihov dio bio je bijelo okrečen i ondje ugledah turskim riječima ispisan naslov: »Svratiste miru, sigurnosti i udobnosti«. Začudih se jer je takav naslov iznad turskog hana zaista  bio prava rijetkost. Jesmo li mogli imati povjerenja u njega?  — Hoćemo li svratiti ovamo? —  upitah Halefa.  —  Kako god hoćeš, sidi —  odvrati on. — Znaš da ja radim sve što želiš.  —  Onda dođi! Zakrenuli smo kroz vrata u dvorište zatvoreno s one tri niske zgrade i već spomenutim zidom. U sredini dvorišta ležalo je ono što se obično naziva »seljakovim zlatni rudnikom«, naime gnojište. Sudeći po njegovoj visini i opsegu dalo se  pretpostaviti da mu je vlasnik veoma bogat na spomenutom plemenitom metalu,  pogotovu što bi zapravo cijelo dvorište imalo pravo da se nazove zlatnim rudnikom, jer tek što smo prošli kroz vrata, kad naši konji već zagaziše u duboke  biljne i životinjske ostatke koji su žestoko zasmrdjeli.  —  O miomirisi, o užitku nosa! —  viknu Halef. —  Da, to je zaista svrati šte udobnosti. Tko ovdje legne, ležat će na mekom. Hoćeš li pokušati, sidi?  —  Ti si moj prijatelj i zaštitnik; ponovit ću sve što ti učiniš —  odgovorih. Time je naš razgovor bio završen,  jer se na nas zaletio cio čopor pasa  bijesno zavijajući. Činilo se kao da nas te nemani kane rastrgati. Stisnuh vranca stegnima i skočih ravno među njih. Oni se smjesta raštrkaše i pobjegoše. Uzalud smo se ogledavali tražeći pogledom ljude. Zgrade i nalijevo i nadesno sigurno su služile poljoprivrednim svrhama, dok se činilo da je zgrada ravno ispred nas bila određena za stanovanje. Uostalom, i to se samo činilo, jer nisam vidio ničega što bi moglo potvrditi moje naslućivanje. U zidovima su doduše bile rupe s kapcima, ali nije bilo prozora. Nisam ugledao ni dimnjaka. Vrata su bila uska i niska ali ipak odjahasmo do njih i skočismo  s konja. Tek sad se na vratima ukaza neko ljudsko  biće. Ne bih mogao reći da li muškarac ili žena. Taj lik je nosio široke, jarko crvene hlače, svezane iznad gležnjeva. Od vrata pa do koljena visila mu je ko šulja, stegnuta iznad bokova remenom. Naslućujem da je nekoć bila bijela, ali sad je izgledala kao da je desetini pokoljenja soboslikara služila kao radni haljetak i da je zatim još posebno  provučena kroz mulj u nekom ribnjaku. Vrat i lice te pojave bili su silno mršavi a sigurno je da su rijetko dolazili u dodir sa sapunom i vodom. Glava se kimala amo i tamo. Ispod krpe koja ju je pokrivala virilo je nekoliko sijedih, smršenih uvojaka kose.  —  Dobar dan! —  pozdravih. —  Tko si ti?  —  Ja sam prva služavka —  glasio je dostojanstveni odgovor.  —  Gdje ti je gospodar?  —  U kući. Pri tome je upraviteljica te gostoljubive kuće pokazala palcem preko ramena u unutrašnjost zgrade.

 —  Pozdravit ćemo ga.  —  Samo izvoli, gospodine! Ona izađe iz kuće da nam načini mjesta. Morao sam se sagnuti da ne udarim glavom o dovratak. Kako sam opazio, kuća nije imala predvorja. Sastojala se samo od četiri zida i slamnatoga krova iznad njih. Prema običaju u tim krajevima unutrašnjost kuće bila je vrbovim pleterom razdvojena u više odjela.  —  Lijevo! —  doviknu služavka za nama. Poslušali smo je i ušli u lijevi odjel, ali u njemu nismo našli handžiju. U tu je prostoriju svjetlo prodiralo kroz dva otvora u zidu čiji su kapci bili otvoreni. Kako sam već spomenuo, staklenih prozora nije bilo. U sredini sobe je stajao stol, a oko njega četiri klupe. Bio je bijelo izriban i tako čist, da sam se začudio. Sudeći po prvoj služavci ne bih očekivao takvu čistoću. Ni na klupama nije  bilo nikakvih mrlja. Budući da na zidu nisam ugledao svetačkih slika, zaključio sam da je vlasnik tog svratišta musliman. U rupama u zidu stajalo je nekoliko lonaca sa rascvalim cvije ćem koje je cijeloj prostoriji davalo prijatan izgled. Drvena posuda za vodu u kutu bila je tako čista da bi čovjek  upravo s užitkom mogao zagrabiti hladnu vodu iz nje. Zakucao sam drškom svog biča za jahanje po stolu. Smjesta se jedna od vrbinih stijena malo odmaknu u stranu pa se pojavi neki čovjek upitavši nas šta

želimo. Bio je odjeven u tursku odjeću, a na glavi je nosio crveni fes. Tijelo mu je  bilo snažno  a dugačka tamna brada koja mu se spuštala gotovo do prsiju, davala mu je dostojanstven izgled.  —  Jesi li ti handžija? —  upitah ga.  —  Jesam, ali više nikoga ne primam na konak.  —  Onda moraš ukloniti napis na tvojim vratima.  — Učinit ću to još danas. Dat ću ga premazati krečom. Rekao je to tako ogorčeno da se dalo zaključiti da je kao gostioničar  stekao loša iskustva.  —  Nismo mi došli da ostanemo kod tebe —  umirih ga. —  Htjeli bismo se samo odmoriti i nešto popiti.  —  S time sam sporazuman. Možete dobiti i nešto da prigrizete.  — Što nam možeš dati da popijemo?  —  Rakiju i vrlo dobro pivo koje vam preporučujem. Dakle, imao je pivo! To me je iznenadilo.  —  Tko ga je svario? —  upitah.  —  Ja sam.  —  Kako ga čuvaš?  —  U velikim krčazima. Svakog dana kuham svježe i dajem svojim ljudima da piju. To baš nije bila dobra preporuka. Mora da je to razabrao na mom licu jer

reče;  — Možeš ga mirno okušati. Posve je svježe, tek jutros sam ga napravio.

Handžija je dakle bio uvjeren da pivo to bolje prija što je svježije. Ja sam imao o tome drugo mišljenje, ali sam ipak naručio pivo jer sam bio radoznao što će mi ponuditi pod tim imenom. Donio je veliki vrč i stavio ga na stol.  —  Pij —  ohrabri me on. —  Pivo daje snagu i tjera brige. Skupio sam svu hrabrost, uhvatio vrč objema rukama i podigao ga na usta. I nije tako loše mirisalo! Smiono potegoh jednom, pa još jednom —  i nastavih. Bilo je slabo, veoma slabo, kao minhensko pivo razrijeđeno s petorostrukom količinom vode, ali ipak nije bilo loše. Sredstvo protiv žeđi i ništa više. I moji drugovi popiše malo pa izjaviše da im pivo prija, uostalom, možda samo zato jer ga nisam pokudio. To je očito razveselilo handžiju. Njegovo mrko lice se na nekoliko trenutaka razvedri, pa samosvjesno reče:  —  Da, ja sam pivar. U tome me nitko ne može oponašati.  —  A gdje si to naučio?  —  Od nekog stranca koji je potjecao iz zemlje piva. Dugo je radio u Stambulu a zapravo je po zvanju bio cipelar. Ali u onoj zemlji svi vare pivo pa se i on vrlo dobro razumio u to. Bio je veoma siromašan i vratio se u svoju domovinu. Smilio mi se pa sam ga na neko vrijeme primio u svoj han, hranio i pojio. Iz zahvalnosti mi je dao uputu kako se vari pivo.  —  Kako se zove zemlja iz koje potječe?  —  Zapamtio sam ime: zove se Elanka.  — Čini se da nisi baš posve dobro upamtio. Ne zove li se mo žda Erlangen?  —  Erla —  efendijo, imaš pravo! Ta se zemlja zove onako kako si rekao. Sad se sjećam. Riječ se ne da baš lako izgovoriti. Poznaš li ti tu zemlju?  — Poznam, ali Erlangen nije zemlja već grad u zemlji Bavariji.  —  Da, da, tako je. On je bio Bavariali. Sad se sjećam. Bavarija je dio Almanje gdje svi ljudi piju pivo pa već i dojenćad u koljevci dreči za njim.  —  Je li ti to rekao onaj postolar?  —  Jeste, efendijo.  —  Ne poznajem ga pa dakle ne znam ni to je li već u ranoj mladosti pio  pivo. Svakako ti je dokazao da to piće ne čini ljude nezahvalnima. Ne bismo li mogli dobiti nešto i da pojedemo?  —  Samo reci što ti srce želi, efendijo.  —  Ne znam što imaš.  —  Samo zatraži! Kruha, mesa, peradi, svega imam.  —  Hm! Možemo li dobiti kajganu?  —  Da, možete.  —  Tko će je pripremiti?  —  Moja kuća.  —  Nadam se da je neće pripremiti glavna služavka koja nas je vani

dočekala?  —  Nikako, efendijo. Znam zašto pitaš. Ona je prva i najmarljivija služavka u staji, ali nema nikakva posla s pripremom jela.

 —  No, onda pokušajmo! Handžija izađe da naruči ono što smo zatražili, a moji drugovi pokazaše koliko ih raduje što ta vrijedna stara služavka istodobno ne vrši i dužnost kuhinjske vile. Kad se gostioničar  vratio, sjede k nama i promotri nas pozornije nego prije.  —  Neprijazno sam vas dočekao — reče zatim. —  To mi ne smijete zamjeriti jer ima gostiju od kojih te prođe sva volja za vršenje gostioničarskog zvanja.  — Znači da si imao lošeg iskustva.  — Dapače, vrlo lošeg.  —  Vjerojatno tek nedavno.  —  Tako je, efendijo. Noćas su me okrali.  —  Zar gosti? Kako se to desilo?  —  Eto, ja uzgajam mnogo duhana. U određeno vrijeme dolazi k meni iz Soluna neki trgovac da ga kupi. Jučer  je bio ovdje pa mi je isplatio posljednji obrok za prošlogodišnju berbu. Iznosilo je stotinu funti. Upravo kad mi ih je sve u zlatnicima izbrojio ovamo na stol došla su tri stranca i upitala me mogu li kod mene spavati. Rekao sam im da su mi dobro došli i prenio novac u spavaonicu. Odande su mi ga ukrali.  —  Kako im je to uspjelo? Zar je tako lako ući u tvoju spavaonicu? Ima li ona isto tako samo zidove od šiblja kao ova soba ovdje?  —  O ne! Ona leži u stražnjem lijevom uglu kuće pa je okružena obim vanjskim zidovima te sa dva čvrsta zida od opeke koji se uzdižu sve do krova. Vrata su jaka, čak  okovana željezom. Sam sam proveo tu mjeru opreza jer u toj sobi čuvam sve što je vrijedno.  — Kako su onda kradljivci samo doprli onamo? Kako su uopće znali da ondje čuvaš novac?  —  Ne smiješ zaboraviti da se ovdje svi zidovi sastoje samo od pletera i da se lako dadu pomicati. Zato je i jedan od ono trojice mogao da se odšulja za mnom i pogleda kamo nosim novac. Zatim je brzo izašao iz kuće i pogledao kroz prozor kamo ga spremam. Kad sam novac zaključao učinilo mi se da vani čujem neki šum. Požurio sam do otvorena prozora i osluhnuo pa sam čuo korake koji su se udaljavali. Kad sam se potom vratio u sobu, jedan on one trojice nije bio u njoj. Došao je tek nakon nekoliko minuta.  —  Nije li ti bilo sumnjivo?  —  U prvi čas nije, efendijo. Koraci što sam ih čuo mogli su biti i koraci nekoga od mojih slugu jer oni u to vrijeme obično imaju posla iza kuće. Tek kasnije, kad sam otkrio da je nestao novac, istra žio sam stvar, a kad sam upitao sluge, rekao mi je jedan od nadničara da je upravo u to vrijeme otišao u konačište iza kuće i da je pri tome sreo nekog stranca koji je dolazio iz smjera moje spavaonice.  — Znaš li možda kako je izvršena krađa?

 — Još mi je zagonetno. Na spavanje sam pošao veoma kasno, nekoliko sati nakon ponoći. Kartao sam i dobio novaca pa sam ga htio staviti k ostalom novcu, ali kad sam otvorio ormarić, bio je prazan.  —  Hm! Je li ormarić bio zaključan?  Mislim, je li bio zaključan ključem?  —  Jeste.  —  A spavaonica?  —  Ne, ona nije. Ona je gotovo uvijek otvorena jer moj harem i djeca često ulaze onamo pa bi me stajalo previše truda da je svaki put zaključavam.  —  Kazao si da si se kartao. S kime si kartao?  —  S ona tri čovjeka.  —  A nisi kartao s trgovcem duhana?  —  Nisam. On je odjahao prije nego što se smrklo. Gosti nisu bili još umorni pa su me upitali bih li se htio malo pokartati s njima. Pristao sam i dobio gotovo čitavu funtu. Morao sam s njima piti rakije pa sam se pomalo opio i postao tako pospan da sam naposljetku prekinuo igru.  —  Jesi li onda odmah pošao u spavaonicu da staviš svoj dobitak u ormarić?  —  Nisam. Najprije sam im otvorio vrata. Rekli su da je već prekasno da  pođu na spavanje. Bližilo se jutro i oni su radije odmah krenuli. Za ono što su  pojeli i popili platili su više nego što sam tražio i odjahali.  —  Kamo? Jesu li ti to rekli?  —  Jesu. Htjeli su u Dojran.  —  Hm, dakle prema jugu preko Furkeja i Olivece. A odakle su došli?  —  Iz Melnika.  —  Ah, iz Melnika! Veliš da su bila trojica? Jesi li ih dobro pogledao?  —  Dakako! Ta gotovo sam šest sati kartao s njima. Naslutio sam da su ta tri kradljivca bili oni isti ljudi koje smo progonili. Zato nastavih:  — Znači da si pogledao i njihove konje.  —  Jesam. Bila su tri bijelca.  —  Kako je to lijepo! —  izmaknu se malom Halefu. —  Sidi, ja sam odmah naslutio, odmah!  —  Da, ti si oštrouman prijatelj i zaštitnik  svoga gospodara.  — Što je to naslutio? —  upita brzo handžija.  —  Nešto što ćeš i ti kasnije doznati —  odgovorih mu. —  Najprije te molim da mi dadeš još neke podatke.  —  Odnosi li se na ljude koji su me okrali? Onda me samo pitaj. Rado ću ti reći sve što želiš doznati. Lice mu je dobilo posve drugi izražaj. Halefove riječi navele su ga da nasluti da smo u nekoj vezi s kradljivcima pa je jedva dočekao da čuje nešto  potanje o tome. Razabiralo se na njemu da ga je počela ispunjavati nada, iako veoma neodređena.  —  Dakle oni su već bili otišli kad si otkrio da je novac nestao? —  rekoh. —  Jesi li odmah posumnjao u njih?

 —  Nisam. Najprije sam probudio sve svoje ljude i ispitao ih. Sve je to čestita čeljad među kojom nema nijednoga za koga bih mogao povjerovati da bi nešto takvo mogao učiniti. Uprkos tome sam ih sve tačno pretražio ali nisam  pronašao baš ništa što bi u meni pobudilo i najmanju sumnju. Tek onda sam  pomislio na ona tri stranca. Stao sam ispitivati i doznao od onog nadničara da je  jedan od njih upravo u vrijeme kad sam onaj novac nosio u spavaonicu, bio iza

kuće.  — Krađa ipak nije mogla biti izvršena u to vrijeme, već kasnije!  —  Svakako. To sam i ja rekao sam sebi.  —  Meni se čini da jedan jedini čovjek  ne bi bio dovoljan da uzme novac. U tu svrhu morala su surađivati najmanje dvojica. Ne možeš li se sjetiti da bi se  jednom dvojica istodobno udaljila?  — Sjećam se pače vrlo tačno. U prvi čas mi to nije palo u oči, i tek sam kasnije pomislio na to.  —  Je li to bilo rano ili kasno?  —  Prije nego što su moji pošli na spavanje.  —  Tvoja obitelj spava kod tebe u sobi?  —  Dakako, čitava.  —  Onda je krađa morala biti izvršena prije nego što su oni legli na počinak. Kradljivci su o tome dobro promislili. Pitam se kako im je samo uspjelo da otklone vašu pažnju tako da niste ništa primijetili? »  —  Jedan od njih počeo nam je pokazivati različite vještine s kartama. Budući da su mi se one veoma svidjele, dopustio mi je da sazovem sve svoje ljude. I moj harem je promatrao kroz pleter. Dok nas je jedan od njih time sjajno zabavljao, ona druga dvojica su izašla ali mi to nije, kako već rekoh, udarilo u oči. Kad su se vratili, izjavio je onaj čovjek  da nam je pokazao sve što je umio. Moji su ljudi zatim opet otišli, a mi smo nastavili kartanje. Čitalac se ni pošto ne smije čuditi da su ljudi u tom zabačenom turskom selu kartali. U Turskoj sam često vidio ljude gdje kartaju, pa sam štoviše i sam bio gledalac pri veoma spretnim vještinama sa kartama. Time su se gotovo uvijek  bavili Grci ili Armenci. Tur čin nije dovoljno strpljiv da bi dugotrajnom vježbom stekao potrebnu spretnost. Sad sam bio veoma radoznao da doznam koji je od one trojice bio vještak  s kartama. Zatražio sam od gostioničara da mi ga opiše i zaključio da je to morao biti tamnički ključar. Prema tome su Manah el Barša i Barud el Amazat izveli krađu. Dalo se pretpostaviti da je ključar  bio upućen u ono što smjeraju.  —  Kad si preslušao svoje ljude, došao si do uvjerenja da su te okrali stranci? —  nastavih s ispitivanjem. — Što si onda poduzeo?  — Poslao sam za njima sve svoje sluge na konjima.  —  Tako? A zašto nisi ti odjahao s njima?  —  Odmah sam odjurio u Ostromdžu šefu policije da podnesem prijavu i da ga zamolim da mi dade zaptije. Zaptije-mudiri ispunio mi je molbu tek nakon dugoga pregovaranja i pošto sam platio pet stotina pijastera. Morao sam se

obvezati da ću nadoknaditi sve troškove do kojih će doći pri progonu kradljivaca te da ću njemu, budu li kradljivci uhvaćeni, isplatiti nagradu od deset funti.  —  Taj časni čovjek  zna vrlo mudro upravljati svojom novčar kom. Neka vam ga Alah još dugo očuva!  —  Neka ga đavo odmah odnese! —  uzvrati handžija na moj blagoslov. —  Prorok želi da na zemlji vlada pravda. Sultanovi služ benici treba da nam služe ne tražeći nagrada od nas.  — Znaš li koje je mjere poduzeo zaptije-mudiri? —  nastavih s ispitivanjem.  —  Znam. Rekao je da će izaslati sve svoje policajce da traže lupeže. U svim mjestima odavde pa do Dojrana upriličit će se veliki lov na njih. On će sam stati na čelo zaptija.  —  Uvjeren sam da šef  policije sjedi sad kod kuće na jastuku, puši na svoj najmiliji čibuk  i pije kavu.  —  Kad bih to znao, on ne bi baš dobro prošao.  —  Doznat ćeš ako sad s nama odjašeš u Ostromdžu da ga potražiš.  —  Ja? Zašto? — začuđeno će handžija.  —  O tome kasnije. A sad još nešto drugo! Jesi li se uvjerio da je šef  policije održao obećanje i zaista izaslao sve svoje službenike?  — Nisam imao vremena za to jer sam se morao vratiti kući da dočekam sluge.  —  Zar su se već vratili?  —  Jesu. Razdijelili su se i odjahali do Furkeja i Velice ali nisu našli ni traga kradljivcima. Smatrali su da je pravilno da se vrate. Dobro sam ih izgrdio. Nisu marili za dobro svoga gospodara.  —  O ne, tvoji ljudi su imali pravo.  — Misliš li? Zašto?  —  Sve da su jahali do Dojrana i još dalje, ipak ne bi ništa našli. Kradljivci uopće nisu kanili u Dojran.  —  Ipak su to sva trojica rekla!  —  Lagali su ti da te zavedu u bludnju. Misliš li da je kradljivac toliko neoprezan da progonitelja navede na svoj trag?  —  U ono vrijeme kad su mi to rekli nisu me još bili okrali.  —  Ali su namjeravali. Osim toga imali su i drugi razlog da prešute pravi cilj svoga puta. Njih progone već i zbog drugih djela. Kazali su sami sebi da će njihovi progonitelji, ako stignu u Dabilu, svratiti ovamo k tebi. Zato su ti dali lažni smjer. Handžija me omjeri ispitljivim pogledom.  —  Efendijo —  upita —  jesi li ti službenik  policije?  —  Nisam. Zašto pitaš?  — Izgledaš tako a osim toga govoriš kao čovjek  koji sve tačno zna prije nego što mu itko išta kaže.

 — Varaš se —  usprotivih se. —  Mi smo jednostavni putnici te smo, kao i svi ostali, upućeni na zaštitu policije. Samo što smo proputovali kroz brojne zemlje i krajeve pa smo više toga vidjeli i do živjeli od tisuće drugih ljudi. Zato nam nije teško da se uživimo u tvoju stvar.  —  To bi moglo biti tačno —  ali gle, upravo donose vaše jelo. Posvetite mu se bez smetnje. Kad pojedete možemo nastaviti razgovor o mom velikom gubitku. Želite li možda da i vašim konjima dadem vode i hrane? Imam lijepog zdrobljenog kukuruza,  —  Da, daj im kukuruza i reci kakvom sluzi neka im skine sedla i neka ih  polije vodom. To će ih osvježiti. Donijeli su nas iz Jedrena ovamo a da se ni  jednom nisu odmorili.  —  Nedaleko iza ove kuće imam lijep ribnjak čija je voda bistra i čista. Želiš li da konjari otjeraju vaše konje u vodu?.  —  Neka to učine. Taj čovjek  kao da je bio poduzetan i za tamošnje prilike spretan  poljodjelac. Onih ukradenih stotinu zlatnih funti predstavljalo je utržak  jednog dijela njegove prošlogodišnje berbe duhana. Očito je bio veoma imućan. Okolnost da je uredio čak  i ribnjak dokazivala je da vrlo dobro umije iskoristiti svoj posjed. Osim toga znao je i živjeti drukčije nego što žive gotovo svi tamošnji stanovnici. O tome sam se odmah uvjerio, a istodobno sam i razabrao da nas ne smatra običnim putnicima. Jelo su pred nas iznijela dva veoma čisto odjevena dječaka. Sastojalo se od više velikih omleta, koji su se pušili i vrlo privlačno mirisali. Uz njih su poslužene dinje uložene u octu i začinjene paprom, te svježe voće. Jelo je na moje veliko začuđenje ležalo na čistim bijelim tanjurima od kamenine, a samo velika zdjela za dinju bila je pečena od žute gline. Handžija je provjerio jesmo li zaista u svakom pogledu dobro posluženi, a zatim, kad su pred nas stavili košaricu s noževima, vilicama i žlicama, zapovjedi:  —  Donesite četiri ubrusa i isto toliko ručnika. Ljudi koji ovdje jedu otmjena su gospoda koja su mnogo putovala. Neka ne kažu da su kod handžije Ibareka bili loše posluženi. Taj pažljivi čovjek  zvao se dakle Ibarek a imao je, štoviše, i ubruse! Sad je izašao iz sobe. Kad sam sad uzeo ubrus i svakome od svojih pratilaca dao po jedan,  potajice sam uživao u pogledima koji kao da su me nešto pitali. Moji prijatelji nisu znali što da počnu s tim bijelim, čistim predmetima. Jedini se Halef usudio izvrgnuti mom smijehu.  —  Sidi, što da učinimo s tim rupcima? —  upita me. —  Preko stola je već  prostrt veliki stolnjak.  —  To i nisu stolnjaci.  — Mašalah!  Da nisu možda džepni rupčići? Ta nitko od nas nema hunjavicu.

 —  Nisu ni to. Ovi rupci se vežu ovako kako vam ja pokazujem, da ne bismo  pri jelu uprljali odjeću.  — Alah akbar! Otmjeni ljudi mora da su veliki nespretnjako vići ako trebaju posebne zastore da bi jelo stavili u usta i da ga ne bi prosuli po odjeći.  Naučio sam pristojno jesti i moj jelek će uzalud čeznuti da okusi slasni sok ove dinje.  Namjerice sam ubrus svezao što nespretnije da bih ostalim dao primjer. Tako smo sad sva četvorica sjedili kao djeca kojoj majka trpa u usta gustu krupicu na mlijeku. Potajice to me je veoma zabavljalo. Za vrijeme jela opazio sam da sluge vode naše konje iza kuće. Handžija je dakle kao pravi musliman smatrao da je uljudno da nas ostavi da jedemo bez svjedoka. Ušao je u sobu tek kad smo bili gotovi i naredio dječacima da iznesu suđe i da unesu zdjelu s vodom. Zdjela je također  bila od bijele kamenine pa smo se sad mogli po služiti i ručnicima, Dok smo otirali ruke, Halef mi šapnu:  —  Sidi, ne bojiš li se?  — Čega da se bojim?  —  Koliko li će samo iznositi račun! To dobro jelo, hladno pivo, noževi, vilice i žlice, rubac za stol, umivaonik, ručnici, pa čak  i zastori za prsa od bijeloga  platna. Mislim da će taj vrijedni Ibarek od nas zatražiti upravo toliko koliko je od njega zatražio šef  policije.  —  Ništa ne brini. Uvjeren sam da nećemo morati ništa platiti.  — Misliš li da će naš domaćin doći sam na tu divnu čovjekoljubivu misao?  —  Posve sigurno. Morat ćemo samo slugama dati bakšiš.  —  Ako je Ibarek toliko razuman zaista ću od srca danas, sutra i prekosutra  prije spavanja zamoliti proroka da se kod anđela smrti zauzme za toga čestitog

handžiju.  — Zašto samo do prekosutra?  —  Tri puta je dovoljno. Dotle ćemo vjerojatno upoznati i druge ljude koji će nas dobro počastiti pa će dakle zaslužiti da molim i za njih. Moj mali Hadži se tako tiho i lukavo nasmiješio kao što je činio uvijek onda kad bi se pokazao kao pravi mudrijaš. Pošto smo oprali ruke, gostioničar  nas pozove da ponovo sjednemo za stol. Htio je da još jednom napuni već prilično ispražnjeni krčag s pivom pa nas je zamolio da prvo ispijemo ono što je još bilo u njemu, ali ja otklonih.  —  Volio bih da mi pokažeš ormarić iz kojega je ukraden novac. Hoćeš li?  — Hoću. Hajde! Pođi za mnom! I Halef pođe s nama. Očito je želio da pokaže svoju prirođenu oštroumnost. Bilo je dovoljno da Ibarek malo odmakne dvije tanke stijene od pletera i mi se nađosmo pred vratima njegove spavaonice. Nisu bila zaključana. Odmah se uvjerih da se s unutrašnje strane nalazi kračun. Naokolo, duž zidova, pružao se minderluk, niska široka klupa od dasaka na kojoj su ležali jastuci. Na minderu

spavala je cijela obitelj. Ljeti se uopće nije pokrivala, a zimi pokrivačima ili krznima. Nikome nije padalo ni na um da se razodjene. Taj loš običaj kod Istočnjaka da se ne služe posteljinom i da rijetko mijenjaju rublje, ne samo što je djelovao na osjetljivost za brojne bolesti, već i omogućavao silno razmnožavanje gamadi, uglavnom buha i uši. Zidovi su bili bijelo okrečeni. Jedini njihov ukras sastojao se u napisu tik ispod slamnatog krova; »Anđeli čuvaju san pravednika, a uz ležaj nepravednih predbacivanja stenju svoje bojažljive tužaljke.« Soba je imala svega jedan prozorski otvor. Ravno nasuprot njemu visio je spomenuti ormarić.  —  Ovdje je bio novac — reče handžija pokazujući ormarić. Opet sam ga zaključao onako kako je bio zaključan prije krađe.  — Otključaj! —  rekoh. Ibarek izvuče mali ključić iz pojasa i otključa. Ormarić je bio potpuno  prazan. Pretražio sam i ključ i bravu. Nije bila neka obična laka tvornička roba. Kad sam ga upitao gdje je nabavio bravu, odgovori mi Ibarek da ju je izradio neki  bravar u Ostromdži. Po mom mišljenju nije se dala otvoriti ni kukicom ni

otpiračem.  —  Jesi li posve siguran da si zaključao ormarić? —  upitah.  —  Da, posve siguran.  — Hm! Zar se u njemu nalazio samo novac?  —  Nije. Bilo je i nešto nakita te nekih zlatnih i srebrnih sitnica.  —  Jesu li i te stvari ukradene?  — Jesu, efendijo. Sve je nestalo.  — To pokazuje da kradljivci nisu imali vremena da odaberu što je najvrednije. Osim toga je krađa izvršena u mraku, pa lupeži nisu mogli vidjeti što  je za njih vrijedno a što nije.  —  Ah, nakit se većinom sastojao od velikih i malih zlatnika. Kradljivci su to unatoč tami sigurno opazili. Ostalo se sastojalo od kopča, spona, igala i  prstenja, sve stvari od vrijednosti.  — Uostalom, one bi mogle dovesti do toga da se kradljivci otkriju  —  dopunih ga. —  Oprezni kradljivac ne uzima takve stvari. Ako su ona dva čovjeka uzela sa sobom sav taj nakit, onda su samo dokazala da nisu ni oprezni ni profesionalni provalnici. Ipak treba ustanoviti kako su otvorili ormarić. Htio sam da što bolje pogledam, ali mali Halef je već bio to učinio.  — Već imam, sidi — nasmiješi se. —  Evo ga! On pokaza u unutrašnjost ormarića. Kad sam i ja pogledao onamo opazih da stražnja stijena ne pristaje tačno. Sad sam pogledao kako je ormarić bio  pričvršćen o zid. Jednostavno je visio na čavlu s kojeg se lako dao skinuti i nije, što bi bilo sigurnije, bio pribijen uza zid pomoću limene trake.

Skinuh ormarić i sad se jasno pokaza da je stražnja stijena bila otrgnuta. Opažali su se tragovi čvrste otporne oštrice noža. Pojedine strane ormarića nisu bile međusobno spojene čavlićima, već drvenim zubima. Mora dakle da su kradljivci, izbijajući stražnju stranu ormarića,  podigli veliku buku.  —  Zar niste ništa čuli? —  upitah.

 — Baš ništa.  —  Ta moralo se dobro čuti. Zar niste možda i sami podizali veliku buku?  —  Ne, nikako. Tako smo napeto pratili one vještine s kartama da smo bih veoma tihi. Možda su kradljivci imali zatvorena vrata.  —  Posve je sigurno da ih nisu otvorili. Uvjeren sam, štoviše, da su zatvorili kračun da ih nitko ne bi iznenadio.  —  No, onda mi nismo mogli ništa čuti.  —  Morali ste čuti! Osim zida u spavaonici ovdje nema nikakvih zidova već samo pleteri. Morali ste čuti da netko razbija ormar u stražnjoj sobi. Gotovo bih  pomislio da . . . Prišao sam k prozoru. Bio je upravo dovoljno velik da se kroz njega mogao  provući ne odviše debeo čovjek. I ormarić je bio tako malen da se lako mogao iznijeti kroz prozor.  — Iziđite sa mnom iz kuće! —  rekoh i izađoh iz sobe. Oni pođoše sa mnom oko kuće.  —  Jesi li već tražio vani ispod prozora? —  upitah gostioničara.  —  Nisam. Kako bih došao na tu pomisao! Ormarić je visio u sobi. Ondje je izvršena krađa. Što bih mogao tamo naći?  — Možda i nećemo tako uzalud tražiti kao što misliš. Pogledat ćemo. Prepustite to samo meni. Ne približujte se prozoru! Mogli biste otrti tragove. Kad sam stigao na mjesto ispred prozora, njih dvojica malo zaostadoše. Tik kraj zida bujno su rasle koprive. Neposredno ispred prozora bile su ugažene.  —  Aha! —  rekoh. —  Ovdje vidiš da je netko izašao  kroz prozor.  —  Sigurno već odavno. Možda koji od mojih dječaka?  —  Nije. Dječak  nije bio, jer ovdje u mekom tlu vidim trag velike muške cipele. Nije bilo ni odavno. Prekinute koprive nisu uvele već im se samo malo objesili listovi. Smatram da su tek jučer prekinute. I tragovi su svježi. Ovi visoki tanki rubovi otisaka morali bi biti suhi da su tragovi stari.  —  Kako to možeš znati? — začuđeno će Ibarek.  —  Da bi se to znalo nije potrebno ništa osim otvorenih očiju i malo razmišljanja. Pogledaj ovamo! Ovdje vidiš mjesto na kojem je stajao ormarić. Sigurno se uprljao od vlažnoga tla ali kradljivci su unatoč tami sve lijepo obrisali.  —  Odakle to znaš!  —  Odatle jer na ormariću nisam vidio ni traga prljavštine. Sve je vrlo  jednostavno. A sad pogledajmo dalje. Tražio sam po tlu ali uzalud. Zatim izvukoh nož i tik iznad tla posjekoh koprive, a zatim promotrih ogoljelo mjesto. Između stabljika moglo je nešto biti. I

gle, dobro sam slutio. Na dva mjesta je nešto zlatno zasvjetlucalo. Podigao sam te  predmete. Bili su jedan tanki prsten s tirkizom i krupna zlatna naušnica kakve u tim krajevima nose žene.  —  Ovdje su lupeži nešto izgubili! —  rekoh Ibareku. —  Poznaješ li taj nakit?  —  Ah, to je naš nakit. Nema li i druge naušnice?  —  Pomogni mi da potražimo. Ibarek me posluša ali sav trud je bio uzaludan. Nismo našli više ništa. Sad smo znali kako je izvedena krađa. Lupeži su se bojali da bi se mogla čuti buka. Zato je jedan od njih izašao  kroz prozor da bi vani otvorio orma rić što mu ga je onaj drugi pružio kroz prozor. O svemu ostalom mogli smo porazgovoriti u kući. Zato krenusmo natrag, ali prije toga skrenusmo na časak  da pogledamo konje. Sluge su ih bili već izveli iz ribnjaka pa su stajali na obali sa zobnicama  privezanim ispod glave i jeli kukuruznu sačmu. Rekao sam slugama da konje mogu ostaviti ovdje gdje unatoč blizine ribnjaka ipak nije bilo toliko muha i komaraca koliko na prljavom dvorištu. Kako se ubrzo pokazalo, bila je prava sreća da sam došao na tu zamisao. Tek što smo naime ušli u sobu i upravo htjeli da sjednemo za stol kad ugledasmo dva konjanika gdje ulaze u dvorište. Konji im nisu vrijedili ništa, a  povrh toga bili su očito iznurena, stara kljusad. Oba ta čovjeka tačno su odgovarala svojim konjima, tako su bili otrcani i propali.  — Dobivaš nove goste —  dobaci Halef handžiji.  —  Nije mi stalo do takvih ljudi —  promrmlja Ibarek. —  Odbit ću ih. Htio je da izađe i da izvrši ono što je kazao, no ja ga zadržah za ruku.  —  Stoj! Pusti ih u kuću!

 — Zašto?  —  Moram znati što ti ljudi govore.  — Poznaš li ih?  —  Poznam, ali oni nipošto ne smiju znati da se ovdje nalazimo. Zato ne smiju vidjeti ni nas ni naše konje.  —  To se lako dade spriječiti. Sklonite se samo u moju spavaonicu dok oni ne odu.

 —  Neka to moji drugovi učine, ali ja ću prisluškivati.  —  Ne znam doduše zašto to činiš, ali neće ti biti teško da slušaš što govore. Dođi ovamo! Ja ću te sakriti. Ibarek me odvede iza pletera. Ondje je ležalo nekoliko velikih svežnjeva oguljenog vrbovog pr uća od kojega su se izrađivali pleteri.  —  Sjedi iza tih svežnjeva. — reče. —  Tako ćeš moći kroz pleter gledati u gostionsku sobu. Stranci će ti sjediti tako blizu da ćeš čuti njihove riječi pa i onda ako ne budu odviše glasno govorili.  —  Ali ako pogledaju da li ih netko promatra?  —  Postavit ću svežnjeve tako da te neće moći opaziti.

 —  Dobro. No ipak ti moram reći da odavde treba da krenemo prije tih dvaju jahača koji kane u Ostromdžu. A i ti moraš s nama.  —  Ja? Zašto?  —  Da kradljivcima oduzmeš svoj novac.  —  Zar se oni nalaze u Ostromdži?  —  Imam razloga da tako mislim. Daj dakle odmah osedlati, pa svoga konja zajedno s našima otpremiti na takvo mjesto gdje ga ti ljudi neće opaziti. Čim  budem ovdje dosta čuo, odšuljat ću se u tvoju spavaonicu. Jedan od tvojih slugu neka bude spreman da nas odvede do konja i ti onda dođi brzo za nama. A sad  požuri prije nego što oni stignu. Sve to mogao sam mu reći samo zbog toga, jer se ona dva jahača nisu žurila da uđu u gostionicu. Polako su sjahala, a zatim zašla u neku sporednu zgradu, vjerojatno da »vide ne bi li ondje nešto našli što bi potajice mogli ponijeti sa sobom«, kako se izrazio Ibarek. Handžija ode, a ja sjedoh između stijene od pletera i svežnjeva vrbina pruća na pod. Šupljine u pleteru dopu štale su mi da pregledam gostionsku sobu. Uto začuh korake kako se približavaju.  —  Sidi, gdje si? —  upita glas maloga Hadži Halefa s onu stranu svežnjeva.  —  Ovdje sam. Što hoćeš? To je opet neoprezno od tebe.  —  Nije. Ta dva čovjeka još ne dolaze. Stoje u staji i pregledavaju gostioničareve konje. Rekao si da ih poznaš. Tko su oni?  —  Zar ih nisi i ti prepoznao? Sjeti se golubinjaka! Ta ti si pogledao ljude koji su sjedili u sobi ispod nas.  —  Na koje je onda tresnula mačka zajedno s kolcima, a ta mačka bio sam  ja! Da, te ljude sam tačno promotrio.  —  I ona dva otrcana čovjeka koja su sjedila lijevo uza zid? Bili su braća.  —  Jeste, sidi, sad se i ja sjećam. Jedan je od njih imao praćku. Misliš li da su to oni?  —  Oni su. Dobro sam im upamtio lica.  —  O Alahu! Rekli su da moraju u Ostromdžu kako bi onoj trojici lupeža  javili što se dogodilo s nama, a možda i to da su nas otpremili u raj.  —  Da, to su htjeli učiniti. Nalog za to dobili su od Manaha el Barše ili od Baruda el Amazata.  —  Oni dakle još nisu stigli u Ostromdžu, a ona tri razbojnika koje  progonimo a koji su također  okrali i Ibareka, još uvijek misle da im se više ne nalazimo na tragu. Dopusti mi, sidi, da ti stavim dobar i pametan prijedlog! Ne  bismo li učinili neškodljivim ta dva čovjeka koje želiš prisluškivati?  —  To bismo mogli učiniti, ali ne bismo smjeli, dragi Halef e. Ubiti ih ne smijemo, ali ćemo se, ustreba li, pobrinuti za to da oni pravodobno ne opomenu  bjegunce u Ostromdži. —  A sad odlazi da te ne vide! Reci handžiji neka se  pobrine da ih zadrži ovdje što dulje kad mi jednom odjašemo. Treba ih dobro nahraniti i napojiti, tako da dugo ostanu. Rado ću platiti sve što to bude stajalo. Idi i reci mu to!

 —  Da, sidi, nestajem jer se čini da netko dolazi. Ove posljednje riječi je šapnuo i odšuljao se. Naposljetku su u sobu ušla ona dva čovjeka koje smo očekivali. Našli su praznu prostoriju. Osko i Omar su također već davno izašli, a Ibarek je samo svratio ovamo da ukloni pivski krčag. Sad sam oba lopova mogao bolje promotriti nego prekjučer uvečer. Imali su prava lupeška lica. Postoje ljudi na kojima možeš odmah razabrati što treba da misliš o njima. I oni su spadali među takve. Odjeća im je bila bijedna, a povrh toga prljava i razderana, ali zato im je oružje bilo to bolje i činilo se da ga održavaju u redu. Dok je jedan od njih imao o razderani pojas ovješenu praćku, drugi je nosio hajdučki čakan kakvim su se u ono vrijeme služili Srbi, Grci i Bugari koji su se  pred Turcima odmetnuli u šume. Izvinuti džak  toga or užja bio je prevučen zrnatom kožom morskoga psa. To sam oružje poznavao samo po čuven ju pa sam tek tu i tamo u nekim zbirkama vidio takve sjekire, ali nikad nisam vidio kako se ljudi njime služe. Nisam ni slutio da ću veoma skoro postati njihov cilj. Oba skitnice ogledaše se po sobi.  —  Nikoga nema — zareži čovjek  s praćkom. —  Zar možda misle da ne možemo platiti rakiju što je kanimo popiti?  —  A zar je moramo platiti? —  nasmije se onaj drugi. —  Nismo li pobjegli u šume? Nemamo li kopču koje se svi boje? Ne platimo li dragovoljno, volio bih da vidim čovjeka koji bi nas mogao na to prisiliti!  — Šuti. Samo smo dvojica a taj Ibarek je bogat čovjek  pa ima mnogo slugu i nadničara kojima se ne možemo oprijeti. Zbog nekoliko gutljaja rakije ne želim se izvrgavati opasnosti, ali ljuti me da se nitko ne brine za nas. Da im možda nije  palo na pamet da nas smatraju skitnicama?  —  Hm. Zar smo možda nešto drugo?  —  Dakako da jesmo. Mi smo junaci iz planina i šuma koji imaju zadaću da se osvete zbog pretrpljenih nepravdi.  —  Sve to si pozajmio od pravih hajduka koji su se u planine odista odmetnuli da izbjegnu nepravdama i da se osvete za njih, ali ljude kao što smo mi nazivaju razbojnicima a ne junacima, što je meni uostalom svejedno. Možda samo zato nema nikoga u sobi jer svi ti ljudi stoje vani duž tih zidova da nas  promatraju kroz pleter. Ali to će im prisjesti. Pogledajmo malo! Oba skitnice priđoše pleterima. Kad su stigli do zida iza kojeg sam ja bio sakriven, reče jedan od njih:  —  Iza tih svežnjeva lako bi se mogao netko sakriti. Daj da malo  pogledamo. Moj nož je dovoljno dugačak.  Način na koji su ti ljudi ovdje nastupili, jasno je pokazao kakvi su. Onaj grubijan izvuče nož i stade njime zabadati izm eđu svežnjeva, ali na sreću  previsoko. Da nisam sjeo na pod sigurno bi me bio ubo.  —  Nema nikoga —  zadovoljno će on. —  Ne bih nikome ni savjetovao da se ovdje skriva. Hajde!

Oni se vratiše u sobu i glasno viknuše dozivajući poslugu. Gostioničar uđe,  pozdravi ih pa im se uljudno ispriča što nije mogao odmah doći.  —  Upravo se spremam za put —  razjasni im on. —  Tako ste morali

nažalost počekati.  —  A kamo kaniš? —  upita onaj čovjek  s praćkom.  —  U Tekirlik. Ibarek je bio toliko pametan da spomene upravo protivan smjer, no ona skitnica ga ipak upita:  — Što ćeš ondje? Putuješ li poslovno?  —  Ne, već sebi za zabavu. — Što da vam donesem?  —  Rakije. Ali donesi dosta. Žedni smo pa ćemo rado platiti. Ti su ljudi dakle pili rakiju da njome utaže žeđ!  —  Platiti? —  odvrati handžija nasmiješivši se. —  Vi ste danas moji prvi gosti, a ja se držim starog običaja da onima koji mi današnjega dana prvi dođu u kuću, dadem besplatno sve ono što pojedu i popiju.  —  Tako? Kakav je to dan danas?  —  Moj rođendan.  —  Onda ti želimo sreću i tisuću godina života. Ne moramo dakle platiti ono što pojedemo i popijemo?  —  Nikako ne morate — nasmiješi se Ibarek.  —  Onda nam donesi vrč pun rakije. Pit ćeš s nama.  —  Ne mogu, jer moram smjesta krenuti na put. Htio bih da današnji dan  provedem kod svojih rođaka koji žive u Tekirliku. Ali kucnut ću se ipak s vama. On izađe da donese rakije.  — Čuj — reče onaj s hajdučkom sjekirom. —  To smo dobro pogodili, zar ne?  —  Svakako —  radosno se naceri onaj drugi. —  To ćemo sad sebi od srca

 priuštiti.  —  Neka taj čovjek, kad nakon povratka dozna što smo sve pojeli i popili, ne uzmogne reći da nismo znali proslaviti njegov ro đendan. Radovao sam se što se gostioničar  dosjetio toj izlici da ih obojicu zadrži. Donio je vrč, po mom mišljenju dovoljno velik da se njegovim sadržajem opije deset ljudi. K tome stavi na stol čašu i maši se da utoči rakiju.  —  Stoj! —  zapovjedi mu čovjek  s praćkom. —  Ova čašica je za djecu, ali mi smo muškarci, pa ćemo odmah piti iz vrča. Što nam Alah daje, u tome treba do kraja uživati. On dva puta temeljito potegne, spusti vrč, potegnu još jednom, a lice mu se razvedri kao da je pio nektar. Njegov brat se povede za njegovim primjerom pa i on dobrano potegnu, mljacnu jezikom i pruži vrč Ibareku.  — Pij, prijatelju! Ovakve rakije nema više na cijelom svijetu. Ali nemoj  piti previše da ne bismo mi, kao tvoji gosti, ostali kratkih rukava. Handžija samo malo gucne i stade ih uvjeravati:  —  Nećete ostati kratkih rukava već možete dati da vam ponovo napune vrč.

 —  Zar i onda kad tebe više ne bude ovdje?  —  I onda. Zapovjedio sam slugi koji će vas dvoriti da vam dade sve što zatražite, dakako ako imamo.  —  Ti si pobožan i vrijedan sljedbenik prorokov pa vodiš zaslužan život, zbog čega će te jednom anđeo smrti položiti u Abrahamovo krilo,  —  Hvala. Sad zbilja moram da idem. Obratite se dakle na slugu kad me više ne bude.  —  Gdje li je on?  —  Vani na dvorištu. U kući nema nikoga. Svi ljudi su napolju, ali će se uskoro vratiti. Lukavac je to rekao zato da ih obojicu uljulja u sigurnost. Trebali su biti uvjereni da mogu mirno i glasno razgovarati.  —  Onda ti želimo sretan put — reče vlasnik sjekire —  no prije toga bih te htio još nešto upitati.  — Što to?  —  Nisu li se možda prije kratkog vremena svratila k tebi tri čovjeka, tri otmjena gospodina?  —  Hm! K meni svraća mnogo ljudi. Morate mi ih opisati.  —  To nije potrebno. Dovoljno je da ti kažemo kakve su konje jahali. Jahali su tri zelenka.  —  Da, tačno. Oni su jučer uvečer  bili ovdje.  —  Jesu li spavali ovdje?  —  Nisu. Htjeli su to doduše učiniti, ali smo malo kartali, gotovo sve do zore, pa im se onda učinilo da bi bilo bolje da odmah krenu dalje.  —  Jesu li ti rekli kamo putuju?  —  Jesu.  —  Zar možda u Ostromdžu?  —  O ne. Htjeli su u Dojran.  —  Tako? Jesu li i odjahali onamo?  —  Dakako. Ta rekli su da idu onamo. Zašto da se predomisle?  — Tačno. Pitao sam samo onako. Ali sad nastavimo! Nisu li k tebi svratili i drugi ljudi koji su stigli iz istog smjera? To se odnosilo na mene i moje pratioce. Znao sam kako bih ja odgovorio, ali sam bio veoma radoznao što će odgovoriti Ibarek. Svakako bi bilo najbolje da  prizna da smo bili ovdje. Ako je pak bio veoma lukav mogao je reći da smo za onom trojicom odjahali prema Dojranu. Tako bi te ljude doveo do uvjerenja da od nas zasad, i to bar za nekoliko dana, ne prijeti nikakva opasnost. Ipak nisam vjerovao da će biti oštrouman.  —  Od sinoć k meni nisu stigli nikakvi gosti —  izjavi Ibarek. — Već sam vam rekao da ste vi prvi.  —  Hm! Ali oni ljudi za koje pitamo, sigurno su stigli u Dabilu.  —  Onda su možda projahali kroz mjesto ne z adržavajući se u njemu.  —  Svakako. To nam je vrlo neugodno jer smo ih htjeli stići.

Moramo razgovarati s njima.  —  Jesu li to bili vaši znanci?  —  Bili su, štoviše, dobri prijatelji.  —  Onda morate požuriti za njima i ne smijete se dugo zadr žavati ovdje.  —  Nažalost. Htjeli bismo doduše iskazati čast tvom gostoprimstvu uživajući u tvojim darovima. Možda ćemo ta četiri čovjeka stići u Ostromdži.  —  Jesu li bila četvorica?  —  Jesu.  —  Je li među njima možda bio jedan koji je jahao na vrancu plemenite  pasmine?  —  Jeste, jeste. Jesi li ga vidio?  —  Jesam. Imao je dvije puške umjesto jedne.  —  To je tačno.  — A među onom ostalom trojicom bio je neki čovjek  niskoga stasa kome je umjesto brkova visilo s lica deset ili jedanaest du gačkih dlaka.  —  Posve tačno. Vidio si ih dakle. Ali gdje si ih vidio ako nisu svratili k tebi?  —  Vani pred vratima. Stajao sam ondje s nekim susjedom kad su oni došli. Htjeli su se svratiti k meni. Kad sam im rekao da sam ja handžija upita me onaj crnobradi koji je jahao na arapinu, nisu li se k meni možda svratila tri čovjeka koja su jahala na samim bijelcima.  —  Sejtan! Što si odgovorio?  —  Dakako, istinu.  —  Jao!

 — Zašto?  — Ah, to mi je samo onako izmaklo. Samo nastavi!  —  Taj me je čovjek  upitao kad su ona trojica stigla, kako dugo su ostala i kamo su odjahala.  —  Ah, izvrsno! A što si mu odgovorio?  —  Sve što sam znao. Rekao sam mu da su ta trojica za koje je pitao odjahali  prema jugu u Dojran. Zar to možda nisam smio učiniti?  —  Smio si, dakako! To je bilo posve pravo od tebe. A što je bilo onda?  —  Onaj mi čovjek reče da mora brzo pojahati za onom trojicom i da zato ne može svratiti k meni. Tačno se obavijestio o putu koji vodi u Dojran a onda odjuri sa svojim pratiocima galopom prema Furkeju. Mora da im se jako žurilo.  —  Ti dakle tačno znaš da su odjahali prema jugu?  —  Siguran sam u to kao što tebe vidim pred sobom. Još sam dugo stajao ondje i gledao za njima sve dok nisu iščezli iza brda. Onaj me je vranac upravo oduševio tako da nisam mogao skinuti pogled s njega.  —  Da, to je divan konj. To je istina.  —  Sad morate i vi odjahati u Dojran ako želite govoriti sa ta četiri čovjeka.  —  Tako je. Samo što nam se sad više ne žuri. Budući da su otišli onamo, znam da će počekati na nas.

 —  Onda mi je drago da sam ih vidio i da sam s njima razgovarao. Ali sad moram otići. Ne smijete mi zamjeriti što ne mogu ostati dulje s vama. Oba se lupeža veoma prijazno zahvališe handžiji i oprostiše se od njega kao da su mu poklonili veliku ljubav. Kad je izašao, lupi onaj čovjek s praćkom šakom o stol i viknu:  —  To je sreća! Riješili smo se te brige. Oni nisu odjahali u Ostromdžu.  —  Da, tome se možemo radovati. Kako je samo pametno bilo od Manaha el Barše i od Baruda el Amazata da su tom glupavom handžiji pripovijedali da žele u Dojran! Sad su i oni pasji sinovi koji su prisluškivali, također  odjahali onamo pa će nas uzalud tražiti.  — Još nikada nisam bio u Dojranu i ne znam koliko je donle.  — Mislim, oko sedam sati jahanja. Ti će klipani stići dakle u Dojran tek uvečer. Sutra će se raspitati a onda će dakako doznati da su nasamareni. Ali prije  prekosutra u podne neće moći stići u Ostromdžu. Možemo dakle ovdje jesti i piti koliko god nas je volja.  —  A što ako se gostioničar  danas vrati?  —  To mu neće pasti na um.  —  Ipak smo ga trebali pitati.

 — Zašto?  —  Kad bih znao da će se tek sutra vratiti predložio bih da cio dan ostanemo ovdje. Dobit ćemo badava sve što zatražimo, a to treba u punoj mjeri iskoristiti.  —  Uzalud se brineš. Handžija će svakako do sutra ostati ondje.  — Misliš li?  —  Kad čovjek  slavi rođendan onda se tek uvečer održava glavno slavlje.  —  To je istina.  —  A kad slavlje bude završeno, ponoć će sigurno već davno proći. Misliš li možda da će on uzjahati konja da bi sate i sate jahao kući?  — Imaš pravo — složi se i onaj drugi pa čestito potegnu iz vrča. —  Handžija će sutra dugo spavati. Ne trebamo očekivati da će se prije podneva vratiti. Možemo se dakle ovdje ugodno smjestiti i provesti cijelu noć. Sad se više ne trebamo bojati one proklete četvorice, pa nam se nikamo ne žuri.  —  Dobro! Ostanimo ovdje! Za služili smo nekoliko ugodnih sati. Kad se sjetim prekjučerašnje noći mogao bih poluditi. Taj čovjek koji jaše vranca nalazio nam se već u rukama a dopustili smo da nam umakne!  —  Da, bio je to krupan propust. Jedan jedini udarac nožem i mi bismo ga se riješili.  — Teško njemu i njegovim drugovima ako odu u Ostromdžu. Odletjet će u  pakao, sva četvorica!  — Um! Nas dvojicu se zapravo cijela ta stvar ništa ne tiče. Mi smo samo glasnici i primamo za to plaću.  —  Ali ja sam prijatelj onome tko me plaća i pomažem mu.  —  Zar i umorstvom?  — Zašto ne ako mi donosi novaca.

 —  I mene svrbi u prstima da tom čovjeku dadem metak ako se pojavi u Ostromdži.  — Slažem se s tobom.  —  Zamisli samo od kolike bi nam to bilo koristi! Bili bismo dobro plaćeni a osim toga bismo dobili sve što ima uza se. Samo njegov konj predstavlja za nas cio imetak. Za njega bi nam veoma mnogo platili.  —  A možda nam ne bi i ništa platili, jer se bojim da ne bismo mi dobili toga divnog vranca.  — Zašto ne bismo?  —  Jer bi Manah el Barša i Barud el Amazat bili isto tako pametni kao i mi.  —  Hm! To je tačno, ali mi bismo ih lako mogli prevariti.  —  Kako?  —  Tako da im prešutimo da je stranac otišao u Dojran. Reći ćemo im samo da je pobjegao i da je vjerojatno otišao u . . . u . . . u u bilo koje mjesto kome se dosjetimo. Onda bismo preksutra pojahali prema Dojranu i postaviti zasjedu toj četvorici stranaca.  — To je divna zamisao. Bojim se samo da se Manah i Barud neće dati zavarati.  —  Jedino onda ako budemo vrlo glupi.  — Znaš li ti uopće koliko će potrajati dok ih nađemo?  —  Nepuni sat.  — Uvjeren sam o protivnom. Znamo samo da trebamo doći k ruševinama ali ondje možemo dugo tražiti.  —  Jesi li zaboravio da se možemo obratiti starom Mubareku?  —  To dobro znam, ali u prvom redu se pita jesu li oni zaista tačno rekli gdje se nalaze, a u drugom redu mi uopće i ne poznajemo toga starca.  —  Navodno i on nosi kopču, znak našeg bratstva.  —  To još uvijek nije razlog da nam saopći sve tajne.  —  Zato imamo lozinku koju nam je rekao Barud el Amazat i koju će reći također  i starom Mubareku. To je znak da nam ima odati ili pokazati njihovo skrovište. Mi ćemo ih dakle odmah naći. To me ništa ne zabrinjuje. Pita se samo da li . . . gle, handžija je izjahao kroz vrata! Pij da vidimo hoće li nam sluga doista  ponovo napuniti vrč. Pili su i pili pa su na moje začuđen je, gotovo bih mogao reći na moju  prepast, zaista ispraznili vrč. Zatim jedan od njih priđe prozoru i viknu, na što odmah uđe sluga koji je od svoga gospodara dobio potrebne upute. Oba neobična gosta čula su od njega da će im donijeti sve što zatraže pa mu odmah zapovjediše da im ponajprije još jednom napuni vrč. Od dva vrča takve rakije morao bi se opiti i nosorog, pa sam dakle bio uvjeren da će njih dvojica ubrzo zapasti u takvo stanje u kojem za mene ne bi imalo smisla da ih

 prisluškujem.

Kad im je donesen puni vrč zaista su već šutke sjedili jedan kraj drugoga,  buljili preda se i često potezali iz njega. Uvidio sam da od njih neću više ništa doznati, i odlučio da odem.

Č   NISAM bio naročito zadovoljan svojim uspjehom. Što sam zapravo  postigao? Sad sam tačno znao da trebam Baruda el Amazata, Manaha el Baršu i tamničkog ključara koji je zajedno s njima pobjegao iz Jedrena,  potražiti u ruševinama u Ostromdži, ali te su ruševine mogle biti veoma prostrane. Uostalom, oni su se ondje mogli nalaziti možda samo noću ili samo u određeno vrijeme. Zatim sam čuo da ondje postoji neki stari Mubarek, tako zvani svetac, od kojega su upućeni uz pomoć lozinke mogli doznati gdje se nalaze ona tri čovjeka. Ali tko je bio taj »svetac«  koji je u tom raz bojničkom kolu očito zauzimao istaknuto mjesto? Gdje bih ga mogao naći? Također u ruševinama? I kakva li je to  bila riječ kojom bih mu se mogao legitimirati?  Nadao sam se da ću »sveca« lako pr onaći, ali doznati pravu ri ječ bilo je svakako teško, a možda i nemoguće. Uostalom, možda mi uspije da starca iznenadim i da mu tako istrgnem tajnu. Bio sam uvjeren da će obje pijanice u sobi sve do sutra biti za mene neopasni. Ubrzo će se toliko opiti da će izgubiti pamet. Sigurno neće dospjeti ni da naruče jelo već će ih posluga baciti u bilo kakav kut da ondje ispavaju svoje teško pijanstvo. To je za mene bilo od velike prednosti, jer su tako ljudi koje smo tražili ostali neopomenuti pa sam vrijeme od danas popodne pa do sutra o podne  —  jer prije sigurno ovi pijanci neće stići u Ostromdžu — moći da iskoristim i da  potražim ona tri bjegunca. Sada kad više ništa nisam mogao čuti izvukoh se nečujno iza svežnjeva  pruća pa pužući po podu izađoh u spavaonicu. Bila je iznutra zakračunata. Kad sam po tamošnjem običaju lako prstima zagrebao o vrata, Halef mi otvori. Uza njega su bili naši drugovi i jedan sluga.  —  Morali smo zakračunati vrata, sidi —  razjasni mi Halef šapćući. —  Onim bi lupežima inače moglo pasti na um da pogledaju nije li netko ovdje.  —  Posve pravo. Gdje su ukućani?  —  Sakrili su se jer je handžija rekao onim ljudima da se svi ukućani nalaze napolju.  —  Onda krenimo. Pođi naprijed i pobrini se za to da neopaženi odemo. Sluga, kome sam upravio ove posljednje riječi, pusti nas da izađemo, zaključa vrata, izvuče ključ i nečujno krene dalje. Pred kućom je čekao spreman i drugi sluga —  onaj koji je posluživao goste. Sad je otišao k onim pijanicama da se s njima upusti u glasan razgovor i  privuče pažnju, tako da bismo mogli neopazice izići iz kuće i dvorišta. Brzo smo stigli do stražnje strane kuće. Sluga nas odvede malo dolje u  polje gdje nas je čekao Ibarek s nekoliko slugu i našim konjima.  —  Najzad! — reče. —  Tebi se vrijeme nije toliko oteglo kao meni. A sad krenimo. Uzjašite.

 —  Najprije bih htio platiti. Reci mi što smo ti dužni.  —  Vi meni dužni? —  nasmije se. —  Ništa, baš ništa.  —  To ne smijemo primiti!  —  Smijete! Bili ste moji gosti.  — Nismo. K tebi smo stigli nepozvani pa smo naručili sve ono što smo  pojeli i popili.  —  Ne ljuti me, efendijo! Ti mi želiš iskazati nenaplativu uslugu, pa zar da za pivo i jaja tražim novaca? Neću nipošto! Već kod prvih njegovih riječi ne bih se dalje protivio, pa samo zbog Halefa nisam odmah popustio. Htio sam da vidim njegovo lice koje se neprekidno trzalo i  pomicalo. Mora da se bojao da ću ipak platiti, jer se naglo umiješao:  —  Sidi, ti poznaš koran i sva njegova tumačenja. Zar ne uviđaš da bi bilo  bezbožno odbiti otvorenu i darežljivu ruku? Tko daje milostinju, daje je Alahu, a tko odbije dar, taj vrijeđa Alaha. Nadam se da ćeš požaliti što ti je srce tako tvrdo i da ćeš iskazati čast proroku. Uzjaši i nemoj se više brinuti za pijastere koje nitko ne želi primiti! Sve je to izrekao tako ozbiljno i revno kao da se radi o vječnom prokletstvu ili blaženstvu. Nasmijao sam se, popustio, i samo slugama dao bakšiš, malenkost koja ih je međutim ipak oduševila. Zatim pojahasmo dalje, najprije komadić puta iza sela, a zatim skrenusmo na cestu koja je vodila u Ostromdžu.  Njome smo međutim jahali vrlo kratko vrijeme. Čim smo izašli iz sela rekoh Ibareku:  —  Je li ova cesta jedini put u Ostromdžu?  —  To je najravniji put. Ostali putovi su dulji.  —  Onda potražimo jedan od njih. Ovuda ne bih htio ići.

 — Zašto?  —  Jer sutra kad oba ova lupeža budu pojahala za nama. . .  —  Sutra? —  prekinu me handžija.  —  Da, jer oni sve dotle žele ostati kod tebe budući da ne moraju ništa  platiti. Ne očekuju da ćeš se vratiti prije sutra o podne, jer ćeš večeras, na svoj rođendan, sigurno dobro potegnuti iz boce.  —  Lopovi! Iznenadit ću ih i reći da danas i nemam rođendan.  —  Nećeš to učiniti. I za tebe je dobro ako oni ne stignu u Os tromdžu prije sutrašnjeg podneva. To ćeš još uvidjeti. Pođemo li ovom cestom mogli bi oni možda doznati da smo ipak pojahali u Ostromdžu a ne u Dojran, a to bi moglo  pokvariti sve moje planove.  —  Dobro! Ako želiš, pojašimo drugim smjerom. Odmah odavde vodi put nalijevo u polja i na oranice. Pojahat ćemo tako da stignemo na cestu iz Kusturlua. Skrenuli smo dakle u stranu samo što je ono, što je Ibarek nazvao putem,  bilo sve prije samo ne put. Na tlu se zapažalo  da su ovuda kadšto prolazili ljudi, ali  puta nije bilo.  Nadesno i nalijevo vidjeli smo polja na kojima se većinom uzgajao duhan, a ugledao sam i nekoliko malenih zakržljalih nasada pamuka. Zatim je ponovo

slijedila neobrađena zemlja i naposljetku šuma kroz koju smo jahali ne nalazeći  boljeg puta. Sve dosad smo šutjeli, ali sad handžija više nije mogao obuzdati radoznalost.  —  Jesi li čuo o čemu sam razgovarao s onim rakijašima? —  upita me.  — Čuo sam svaku riječ.  — No, kako si zadovoljan sa mnom?  — Upravo si izvrsno izveo svoju stvar. Moram te pohvaliti.  —  To mi je drago. Nije za mene bilo lako da pogodim ono pravo.  — Znam, pa sam se zbog toga dvostruko radovao tvojoj oštroumnosti. Dokazao si da si zaista bistar čovjek.  — Oduševljen sam, efendijo, kad to čujem iz tvojih usta, jer tvoja hvala ima desetorostruku vrijednost.  —  Tako? Čemu?  —  Jer si ti učenjak  koji zna sve, počevši od sunca da po zrnca pijeska, i  junak kojeg još nitko nije uspio pobijediti. Ti poznaješ careve i kraljeve, oni te  poštuju, a sad putuješ u padišahovoj sjeni.  —  Tko ti je to rekao?  —  Jedan koji zna. Odmah sam naslutio da se moj mali Hadži Halef opet razmetao. Nazivao se mojim prijateljem i zaštitnikom, i što je više hvalio mene to je veći bivao i odsjev koji je pri tom morao pasti i na njega. Pogledao sam ga i opazio da je,  bojeći se oluje, odmah zaostao čim je Ibarek počeo razgovarati sa mnom. Okolnost što handžija nije odmah izravno odgovorio na moje pitanje dokazala mi je da mu je Halef zabranio da ga spomene.  —  Tko je to tko zna nešto o čemu ni ja nemam ni pojma? —  upitah ga.  —  Ne smijem mu spomenuti ime.  —  Dobro! Onda ću ja to učiniti. Je li ti rekao kako se zove?  —  Jeste, efendijo.  —  To je vrlo dugačko ime. Ne zove li se možda taj mali vjetropir Hadži Halef Omar . . . i tako dalje. Ibarek smeteno zašuti, ali kad sam ga oštro pogledao, prizna.  —  Da, tako se zove.  —  No, onda ću ti reći da je on zaista golemi lažac.  —  Efendijo, ti to govoriš iz skromnosti.  —  Ne govorim. Neka ti to ne padne na um. Nisam nikako skroman. To možeš razabrati već i po tome što sam pojeo tvoju divnu kajganu a nisam je  platio...  — Šuti, efendijo! —  upade mi u riječ.  —  Ne, moram govoriti da bih ispravio pogreške toga Hadži Halefa Omara. On ti je lagao kao namazano. Da, ja poznam careve i kraljeve, naime po imenu, a kadšto sam ponekog i vidio, ali oni me ne poštuju. Uopće i ne znaju kako se zovem. Za njih ja ne postojim.

Ibarek me je gledao s takvim izrazom lica iz koga sam razabrao da mnogo više vjeruje mališanovom pretjeravanju nego mom otvorenom priznanju.  —  A što se tiče moje učenosti —  nastavih —  ona je vrlo tanko tkana. Kažeš da znam sve počevši od Sunca pa do zrnca pijeska. Da, zrnce pijeska poznam kao i svatko drugi, ali o Suncu ne znam ništa drugo osim da se Zemlja okreće oko njega, koliko smo od njega udaljeni, koliki opseg ono ima, kolika mu je vjerojatno težina i koji mu je promjer, koliko...  — Mašalah, mašalah! —  viknu taj čovjek, preplašeno me pogleda i odmakne se sa svojim konjem od mojega.  — Zašto vićeš? —  upitah ga.  —  To sve znaš? Sve to što si sad rekao?  —  Svakako.  —  Koliko je Sunce udaljeno od nas?  —  Otprilike trideset tri milijuna agača.  —  O Alahi, valahi, talahi! Efendijo, pred tobom me podilazi jeza! Ukočeno se zagledao u mene kad prijaha Halef, zaustavi konja i reče:  —  O, moj sidi zna i još mnogo više. On zna da ima zvijezda što ih mi još uopće ne vidimo i da više nema zvijezda što ih mi razabiremo svake noći. On mi  je to sam rekao i razjasnio, ali ja sam sve zaboravio jer mi je glava premalena za toliko mnoštvo sunaca i zvijezda.  —  Je li zaista istina? — začuđeno  viknu Turčin.  —  Jeste. Pitaj ga sam. Ibarek ispusti uside na koljena, podigne ruke k licu i okrenu ih tako da je svih deset prstiju pružio prema meni. Time se ljudi u zemljama oko Sredozemnog mora pokušavaju zaštititi od uroka i čarolija.  —  Ne! —  viknu. —  Neću ga pitati ništa. Ne želim ništa znati. Ne kanim ništa više čuti. Neka Alah sačuva moju glavu od takvih stvari i takvih brojki. Raspala bi se kao stari mužar  u koji su stavili odviše baruta. Radije pojašimo dalje. On dohvati uzde i potjera konja mrmljajući pri tome:  —  I ti tvog Halefa nazivaš lažljivcem? O tebi mi je on rekao još premalo! Smatrao sam svojom dužnošću da mu stvari prika žem u pravom svjetlu.  —  Ibareku — rastumačih mu —  ovo što si sad od mene čuo, zna u mojoj domovini svako dijete. Moje riječi nisu međutim nimalo djelovale.  — Mašalah! —  viknu on. — Hvala ti na takvoj zemlji u kojoj već djeca moraju vagati zvijezde. Kakve li sreće da nisam rođen u tim evropskim zemljama! Onaj postolar koji me je naučio da varim pivo, nije mi o tome ništa govorio, a to je od njega bilo veoma mudro. Razgovarajmo radije o nečemu drugom! —  Bio si zadovoljan sa mnom, pa se nadam da ću ponovo doći do svoga novca.  —  Ako me nada ne vara, dobit ćeš ga opet.  —  Nada? Ti se samo nadaš?

 —  Da, a što bih drugo?  —  Mislio sam da ti to tačno znaš, efendijo.  — Varaš se.  —  Ne, mogao bih se zakleti da ti to tačno znaš. Tko u pustinji, u šumi i u  polju umije čitati tragove ljudi koji su davno već nestali, taj također tačno zna gdje se nalazi moj ukradeni novac. Sad sam se ozbiljno razljutio. Mali Hadži me je svojim nepromišljenim hvaljenjem lako mogao dovesti u vrlo neugodan položaj.  —  To ti je dakako opet rekao Halef? —  upitah Ibareka i okrenuh se

mališanu:  —  Halefe, zašto zaostaješ? Dođi ovamo!  — Zašto da dođem, sidi? —  upita on prijazno, otprilike tako kao što čini  pas koji zna da ga zovu da bi dobio batine, a ipak maše repom.  —  Trebao bih da te opletem korbačem! Znaš li zašto?  —  Sidi, nikad ti ne bi udario svog vjernog Halefa. To dobro znam.  —  Upravo u tome i jeste nesreća što misliš da te ne mogu kazniti. Ali  postoje i druge kazne osim biča. Trebalo bi te osuditi na post dok mi jedemo  pečene piliće! To sam rekao prijeteći i ljutitim glasom. Za pečene piliće dao bi on pola života! Ali Halef se samo nasmiješi.  —  Sidi, ti radije sam ne bi ništa pojeo, al meni bi dao cijelu kokoš.  — Šuti! Ako ništa drugo ne pomogne, ja ću te otjerati.  —  Ti znaš, sidi, da bih ja ipak pošao za tobom. Ja sam tvoj drug. Zajedno smo gladovali i žeđali, znojili se i smrzavali, plakali se i smijali. Sidi, takva dva čovjeka se teško rastavljaju. Čestiti je Hadži zaista imao pravo. Znao je dobro do čega će doći kad udari u te žice. Moja se srdžba stišala smjesta.  —  Ali, Halefe, ne bi smio tako trabunjati!  — Zar sam trabunjao, sidi? Zaista ne znam. Ti si kao gomoljika. To je zalogaj za sladokusce i skupo se  plaća, pa ipak se skriva u zemlji da ne bi nitko govorio o njoj. Jedino ja te poznam, a budući da sad opet vidim kako ti lice  prijazno sja, srce mi je ponovo lako i radosno. Alah daje i oblake i sunce, a čovjek  mora da uzme ono što Alah daje. Lice mi se zaista sjalo. Nitko na svijetu ne može ostati ozbiljan ako ga netko na tako duhovit način usporedi s gomoljikom. Morao sam se nasmijati, a mali Hadži se nasmijao sa mom. Redovito se tako svršavalo, kad bih ga počeo grditi. Jahali smo dalje. Po pogledima što mi je dobacivao Turčin i po tome što je uvijek pomalo pritezao svoga konja opazio sam da prema meni osjeća upravo

strahopoštovanje. Šuma je prestala i mi smo sad jahali preko otvorenog širokog terena na kojem su naši konji mogli dobro zagrabiti. U handžiji Ibareku ponovo se porodi radoznalost.

 —  Efendijo, —  poče — hoću li se još danas moći vratiti?  — Teško —  jer sigurno želiš sa sobom ponijeto svoje novce.  —  Svakako.  —  Onda ćeš morati dulje ostati ondje. Najprije moramo uhvatiti one lupeže, a tek onda im oduzeti novac.  —  Ali ti znaš gdje se nalaze!  — Nemoj dopustiti da te Halef nasamari. Znam da su se sakrili u Ostromdži i ništa više. Valja ih potražiti.  —  Onda ćemo se raspitati za njih.  —  Bilo bi uzalud. Bjegunci sigurno neće dopustiti da ih itko zapazi.  —  Jao! Onda ih možda nećemo ni naći.  —  Vjerojatno ćemo ih naći. Imam njihov trag.  —  Ovdje na zemlji? Ibarek je čuo od Halefa da umijem vješto čitati tragove pa je pomislio da se  preda mnom na tlu nalazi nešto takvo.  —  Ne —  odgovorih i pokazati na svoje čelo. —  Ovdje se nalazi trag kojim moramo poći. Poznaš li ti možda Ostromdžu?  —  Poznam. Ta to je moj najb liži grad.  —  Ima li ondje neko brdo na kojem se nalazi ruševina?  —  Ima cijela hirpa ruševina.  —  Otkada potječe?  —  Ne zna se tačno. Bugari vele da su jednom imali veliku državu te da je  jedan od njihovih glasovitih knezova stanovao u toj tvr đavi. Zatim su stigli neprijatelji, pa osvojili i razorili tvrđavu.  —  Vjerojatno Turci.  —  Neki govore da su bili Turci, a drugi da su to učinili Grci.  —  To nam je svejedno. Dade li se 'lako uspeti na ruševine?  —  Da, vrlo lako.  —  I nije zabranjeno otići gore?  —  Nije. Svatko smije onamo, ali ipak vrlo malo ljudi odlazi gore.  — Zašto?  —  Jer gore stanuju zli duhovi.  —  Ah, tako. Dobro, onda ćemo ih malo pogledati.  —  Jesi li lud, efendijo?  —  Nisam, nipošto. Uvijek sam želio da ugledam kakvog duha pa se sad radujem da će mi se ta želja ispuniti.  —  Okani se toga, efendijo!  —  Ah! Pokušat ću.  —  Sjeti se da se danju ne nalaze duhovi.  —  Pa ja ih danju neću ni tražiti.  —  Alah! Kaniš li noću gore?  —  Vjerojatno.  —  Onda se nikad vise nećeš vratiti. Duhovi će te ubiti.

 —  Radoznao sam kako će to uraditi.  —  Ne rugaj se, efendijo! Zli duhovi nažalost ne pitaju umiješ li ti mjeriti Mjesec i zvijezde. Oni ne pitaju uopće ništa već te zgrabe za kiku i okrenu ti lice na leđa.  —  Oho!  —  Da, da! —  odvrati on.  —  Zar je već bilo takvih slučajeva?  — Već nekoliko.  —  Gore u ruševini?  —  Jeste. Ujutro su među ruševinama pronađeni ljudi čije je lice bilo iskrenuto na leđa.  —  Jesu li to bili poznati ljudi?  —  Nisu. Uvijek stranci. Samo jednom je to bio neki novi zaptija iz Ostromdže. Rekao je da ne vjeruje u duhove pa je zadjeo nož i pištolje za pojas i u sumraku se uspeo gore. S lijedećeg dana ležao je gore kao i svi ostali. Lice mu je  bilo plavičasto crveno, a jezik visio iz usta.  —  Je li tome već davno?  —  Odonda nisu prošle još ni dvije godine. Sam sam vidio toga ludo smionog čovjeka.  —  Dok je bio još živ?  —  Jeste, ali vidio sam i njegovo mrtvo tijelo.  —  Opiši oni ga.  — Strašno je izgledao.  — Zar je to cijeli opis? Htio bih da znam kako je izgledao njegov vrat.  — Užasno! Jasno se moglo vidjeti gdje su ga duhovi zgrabili pandžama.  —  Kakav su oblik imali tragovi tih pandži?  —  Kao dugačke uske uleknine podlivene krvlju, straga dvije a sprijeda osam.

 —  To sam i mislio.  —  Jesi li već kad vidio čovjeka kojeg su ubili duhovi?  —  Ne, nikada. Duhovi u mojoj domovini ne ubijaju nikoga. Oni su vrlo miroljubvi.  —  Kako je sretna tvoja domovina kad ondje žive samo miroljubivi duhovi!  Naši su mnogo gori. Odmah ti zavrnu vratom. Onda si mrtav. Zaklinjem te zato Alahom da se noću ne uspinješ na to opako brdo. Inače ćemo te morati dodati s njega kao lešinu.  —  Dobro, nećemo više govoriti o ruševinama. Reci mi radije poznaš li ti u Ostromdži čovjeka koga nazivaju starim Mubarekom?  —  Dakako da ga ipoznam.  —  Da li bi ga i ja mogao vidjeti?  — Možeš, ako je kod kuće. Svatko smije k njemu.  —  To znači da si i ti bio kod njega?  — Već često. Odnio sam mu mnogi pijaster za lijekove.

 —  Ah, to znači da je hećim ili ljekarnik?  —  On je svetac.  — Ali svetac valjda ne trguje lijekovima?  — Zašto da ne trguje? Tko će mu to zabraniti? Svi se naprotiv raduju što taj stari Mutbarek živi u gradu. Gdje god ne može pomoći ni hećim ni ljekarnik, on sigurno pomaže.  — Znači da je pomogao d tebi.  —  Pomogao mi je često, meni, mojima, a i mojoj stoci.  —  Dakle on je ujedno liječnik  i za ljude i životinje? To je čudno.  —  Oh, on sam je još čudniji.  —  Kako to?  —  Ima mu više od pet stotina godina.  —  Ne vjerujem.  —  Ne govori tako jer si izgubljen.  —  Zar je tako opasno govoriti o njemu bez poštovanja?  — Jeste. On ima svoga duha koji leti posvuda naokolo da čuje sve što se govori o njemu.

 — Čudesno! Znaš li možda dade li se taj duh vidjeti?  — Dakako! On je neprekidno uz Mubareka. To je veoma krupan gavran, crn kao noć.  —  Hm! Nema li također  i veliku crnu mačku?  —  Ima! Odakle to znaš?  —  Samo naslućujem. Jesi li bio u onoj prostoriji u kojoj priprema svoje lijekove? Nisi li ondje vidio nadjevene ptice i zmije, te žabe u čašama?  Netopire koji vise na stropu?  Na Ibarekovom licu ocrtavalo se veliko začuđen je.  —  Efendijo —  viknu —  zar ti poznaš Mubareka?  —  Ne poznam.  —  Pa ipak znaš kako izgleda u njegovoj sobi.  — Znam zato jer sam upoznao druge mubareke.  — Zar svaki mubarek ima takvu sobu?  — Većina ih ima. Da, da, bilo je više takvih koji su tvrdili da imaju po nekoliko stotina godina. Živi li taj čovjek već dugo kod vas?  —  Ne živi. U Ostromdži se nalazi tek šest godina.  —  Tako, tako! A otkad ima zlih duhova u ruševinama?  —  Oh, njih ima oduvijek.  —  I jesu li oni oduvijek zavrtali ljudima vratom?  —  Nisu. To je počelo tek unatrag nekoliko godina.  — Čudno! Ne znaš li možda koliko to traje?  —  Prvi čovjek  kojemu je lice iskrenuto na leđa bio je neki Grk koji je dan  prije pokušao da meni nešto proda. Narednoga jutra ležao je mrtav ispod ruševina. Koliko znam, odonda je proteklo pet ili šest godina.

 —  Dakle upravo toliko koliko i Mubarek živi u Ostromdži. Ima li možda taj svetac i drugih osobitih svojstava?  —  Nikad ne jede i ne pije.  —  Pa ipak živi?  —  On veli da je upravo zato proživio pet stotina godina jer niti jede niti  pije. Alah nikad ništa ne jede pa je zato vječan. Mubarek nije nikada imao ni zube  jer nikad nije jeo.  —  Onda već počinjem vjerovati da je veliki svetac.  —  To sigurno i jeste. Alah ga voli pa mu je podario sposobnost da se može učiniti nevidljivim.  —  Zaista? Jesi li već kad bio svjedok tome da se on učinio nevidljivim?  —  Svakako da jesam.  — Pričaj mi o tome!  —  Znao sam da je obolio sin moga susjeda i da će stari Mubarek doći k njemu. Jednog člana mog harema je veoma boljela glava pa sam želio da mu starac zapiše neku amajliju. Zato sam u vrijeme kad je Mubarek imao doći stao  pred kućna vrata. Kad se pojavio pozvah ga po imenu, ali mi on ne odgovori. Pozvao sam ga još jednom a kad mi i opet nije odgovorio, prešao sam preko puta,  pozdravio ga i rekao mu da moj harem treba njegovu pomoć. Mubarek me veoma mrko pogleda i upita me što ja smatram tko je on. Kad sam mu razjasnio da ga smatram glasovitim svecem, on mi se nasmije, ali mi ne odgovori ništa već pređe u susjedovo dvorište. Dugo sam čekao ali on se nije pojavio. Samo bogalj kojeg uopće nisam vidio da ulazi, izvukao se na štakama. Kad sam onda pohodio susjeda da ga upitam gdje je svetac, on mi reče da svetac uopće nije bio kod njega. Zakleo sam mu se da sam sveca vidio gdje ulazi a on se zakleo meni da je kod njega bio samo bogalj. Stari Mubarek je iščezao. Što misliš o tome, efendijo?  —  Zasad još ništa.  — Zašto zasada?  —  Da uzmognem stvoriti neki sud morao bih dulje vremena promatrati sveca, ali ta se stvar može rastumačiti i na jednostavniji način.  —  Kako to, efendijo?  —  Svetac je tvom susjedu ušao na prednja vrata i odmah izašao na stražnja.  —  To nije mogao. Dvorište se nalazi ispred kuće, a iza kuće nema ni vrata ni izlaza. Vrata kroz koja sam ga gledao gdje ulazi, jedini su put kojim je opet mogao izaći.  — Možda se ondje sakrio.  —  Gdje bi se mogao sakriti? Susjedova kućica je tako malena da bi se u njoj odmah dao pronaći svatko tko bi se pokušao sakriti.  — Onda je ta stvar veoma tajanstvena. Ne mogu je razjasniti.  — Ona se dade razjasniti, efendijo, i to onako kako sam ti već rekao. Mubarek može sebe učiniti nevidljivim. Ne vjeruješ li mi to? Sve je to bila nekakva sljeparija, ali čemu da se prepirem s handžijom koji  je doduše bio pametan čovjek, ali je ipak bio sav obuzet istočnjačkim

 praznovjerjem? Uostalom, možda je za cijelu našu stvar bilo i bolje da ga ostavim u njegovom mišljenju. Zato sam ostao oprezan i suzdržljiv.  —  Tko još nije razmišljao o tim stvarima i nije vidio ništa slično, ne može reći ni da ni ne.  —  Ali ja kažem da —  dobaci Halef koji je sve to slušao pogledavajući me od vremena do vremena lukavim pogledom.  — Misliš tako? —  upitah. —  To me čudi.  — Zašto, sidi?  —  Jer po mom mišljenju još nisi upoznao nikoga tko bi raspolagao sposobnošću da postane nevidljivim.  —  Zar ja? O, sidi, u tom se pogledu varaš.  —  Tako? A kad si ti upoznao takva čovjeka?  —  Vrlo često, a naposljetku i danas.  Naslutio sam da mališan kani opet splesti koju od svojih šala. Zato sam šutio, ali Turčin se odmah raspalio. Povjerovao je da može doći do nekog dokaza za svoje bajke pa ubrzo upita:  —  Danas? Zar možda putem?  —  Ne, nikako.  —  Onda vjerojatno kod mene?  —  Pogodio si.  —  Alah! Dakle je kod mene po tvojim riječima bio netko koji se isto tako  brzo umio učiniti nevidljivim?  —  Da, kod tebe.  —  Jesam li ga i ja vidio?  —  Dakako.  —  Zar je to bio možda jedan od onih dvaju skitnica?  —  Ne, nije.  —  No, tko je bio?  —  Kajgana. Vidio si je posve jasno kako ulazi u sobu k meni a onda je odjednom iščezla.  Na Ibarekovom licu se najprije ocrta zapanjenost, zatim razo čaranje, i naposljetku gnjev. On doviknu mališanu:  — Hadži Halefe, i ti tvrdiš da si bio u Meki, u prorokovom gradu?  —  Tako je.  —  To ti ne vjerujem, jer pobožni hadžije ne običavaju nasamariti vjernike. Smatrao sam te iskrenim i dobrim čovjekom, ali ti si samo vjetropir koji misli  jedino na šale.  — Čuj, sine ove lijepe riječne doline, znaš li kako se ja zovem?  — Čuo sam.  —  No, kako?  —  Halef.

 —  To je ime kojim me smiju zvati samo moji naprisniji prijatelji. Za sve ostale zovem se Hadži Halef Omar Ben Hadži Abul Abas Ibn Hadži Davud al Gosara. Upamti to!  —  Tako dugačko ime ne može nitko upamtiti, bar ga ja ne mogu.  —  To dokazuje jedino da je tvoja pamet veoma kratka. Nadam se da nije  prekratka a da ne bi upamtila ovo: Ja sam pobožni pristalica islama ali istodobno znam da se život ne može sastojati od samih molitvi. Alah želi da se njegova djeca raduju. Nije dakle nikakav grijeh ako se čovjek  malo našali  ne nanoseći  nikome štetu. Ako me pak ti zbog takve male šale odmah nazivaš vjetropirom, onda je to za mene uvreda koja se zapravo dade oprati samo krvlju. No bu dući da si naš domaćin pa smo ti dužni zahvalnost, progutat ću svoju srdžbu i oprostit ću ti. Sve je to iznio tako smiješno da se handžija morao nasmijati. Izmiriše se.  — Smatraš li i ti moje mišljenje smiješnim? —  upita me Ibarek.  —  Nipošto! Možda ću sresti starog Mubareka i to će mi omogućiti da stvorim svoje mišljenje. Gdje on zapravo stanuje?  —  Na brdu.  —  Ah! Zar možda kod ruševina?  —  Ne kod ruševina, već u njima.  —  Ta to je —  to je za me zaista veoma važno. Zašto se preselio onamo gore?  —  Da obuzda zle duhove..  —  Nažalost to mu nije uspjelo.  —  Uspjelo mu je.  —  Ta oni se još uvijek javljaju i izvrću ljudima lice na leđa.  —  Pojavljuju se samo neki, a to su vrlo moćni duhovi. Nitko, pa ni stari Mubarek ne može ih sve odjednom protjerati, pogotovu jer postoji samo jedna  jedina noć u godini u kojoj se čovjek može oprijeti duhovima.  —  Koja je to noć?  —  Ne znam. U svakoj od tih noći starcu je uspjelo da svlada po jednog duha, dakle svake godine jednoga.  —  To znači u svemu šest.  —  Tako je. Ako ih želiš vidjeti, ljudi će ti ih pokazati.  —  Ah, zar se ti duhovi još vide?  —  Vide se njihove lešine.  — Znači, da duhovi imaju tijelo?  —  Jeste, jer se inače ne bi mogli pokazati smrtnicima. Obično nemaju tijela, ali ako se žele učiniti vidljivim, onda trebaju tijelo i onda se dadu uhvatiti tako da im se začepe svi otvori na tijelu kako ne bi mogli uteći iz njega.  —  To mi je nešto novo. Moram tačno pregledati lešine tih duhova.  —  Odvest ću te onamo. Ako zatražiš, poći ću s tobom na brdo i u ruševine, ali samo danju. Noću ne idem gore.  — Možda nitko neće od tebe ni zatražiti takvo herojsko djelo. Ali sad bih te htio nešto drugo upitati. Jesi li već kada bio u Radoviću?

 —  Jesam, vrlo često, a odlazio sam i dalje.  — Poznaješ li mjesto Šiganzi?  —  Svega jednom sam kratko vrijeme bio ondje. To je malo gnijezdo i leži između dvije rijeke.  —  Znam kako se rijeke zovu. To su Bregalnica i Sletovska. Poznaš li možda koga odande?  —  Vrlo slabo.  — Možda mesara Ćurka?  —  Ne poznam.  — Šteta. Htio sam te upitati što znaš o njemu.  — Možemo u Ostromdži pitati za njega. Sigurno ču nekoga naći tko ga  poznaje.

 —  Prepusti to radije meni, jer ispitivanje treba provesti vrlo oprezno. Nitko ne smije znati da se zanimam za njega. Tamo gore u okolini Siganzija mora da  postoji mjesto koga nazivaju »k oliba u klancu«. Jesi li već čuo za njega?  — Možda sam čuo ali se ne mogu sjetiti.  — Onda neka bude kao da te nikad nisam ni pitao za njega.  —  Je li s time u vezi kakva tajna?  —  Svakako.  — Vidiš, i ti imaš tajne, jednako kao stari Mubarek. Već ćeš se začuditi njegovoj čarobnjačkoj snazi.  —  Tako dakle! Zar je on zaista takvo neobično biće?  —  Svakako! Na primjer, toliko je mršav da se, kad hoda, čuje kako mu klepeću kosti.  —  Nije moguće!  —  Istinu govorim. Svatko je to čuo.  —  Zar si čuo i ti, Ibareku?  —  I ja, na vlastite uši!  —  Zaista sam veoma radoznao hoću li i ja čuti to klopotanje.  — Čut ćeš ga samo ako dobro pripaziš.  —  Kako je obučen taj svetac?  —  On ima samo tri komada odjeće, naime neki stari šal kao pojas oko gologa tijela, zatim stari prostrani kaftan i neku krpu ovijenu oko glave.  —  Zar ne nosi cipele ili sandale?  —  Nikada, pa ni zimi.  —  Onda se čini da nije sklon nikakvoj raskoši —  stoj, što je to? Ovdje mora da se netko sakrio. Stigli smo u predio obrastao rijetkim grmljem. Moj vranac se javio njiskanjem, što je bio znak da se u blizini nalazi neki strani čovjek. Zaustavio sam se i ogledao. Nisam nikoga primijetio. I moji pratioci su zastali oklijevajući.  — Pojašimo dalje —  zovne nas Turčin. — Što nas se tiče ako se tu netko sakriva?

 —  Htio bih da znam tko se nalazi iza nas —  usprotivih mu se.  —  Pa valjda ga ne kaniš potražiti?  —  Ne kanim. Moj vranac će mi reći gdje je.  —  Alah! Kaniš li ga upitati, efendijo?  —  Svakako.  —  I on ti odgovara?  —  Jasno i razgovjetno.  — Upravo kao ona magarica iz Balaama. Kakva li čuda! A u moja čudesa niste htjeli vjerovati.  —  Ovo ovdje nije nikakvo čudo jer mi vranac ne odgovara mojim jezikom već svojim, kako ćeš odmah vidjeti. Pripazi samo! Razgovarali smo tiho. Potjerao sam vranca nekoliko koraka naprijed i on me posluša, ničim se ne opirući. Rado me je poslušao i onda kad sam skrenuo nalijevo, ali kad sam zatim pošao nadesno, Ri ponovo njisnu, strignu ušima i zavrtje repom u krugu.  — Vidiš li? —  upitah handžiju. —  Tamo desno je netko. To mi je rekao vranac. Pogledat ću tko bi to mogao biti. Bio sam uvjeren da ću pronaći neku skitnicu pa potjerah konja u grmlje. Poslušao me je bez opiranja. Nakon nekoliko koraka ugledah čovjeka koga je moj konj nanjušio. Bio je odjeven i naoružan kao zaptija, ali je lagodno ležao u mekoj travi i pušio čibuk. Izraz lica bio mu je toliko zadovoljan da se razabiralo da živi u miru s bogom, sa svijetom i sa samim sobom. Čak  kao da ga ni neočekivana  pojava petorice konjanika nije ni malo smela. Uostalom, omeli smo ga u veoma dubokom kefu.  —  Alah bio s tobom! —  pozdravih ga.  —  I svama! —  odgovori on. Sad je naime ugledao i moje pratioce koji su došli za mnom.  —  Tko si ti, prijatelju? —  upitah.  —  Ja sam policajac padišaha, vladara cijeloga svijeta. Blagoslovio ga Alah!  —  Pravo je tako. Onda će i na tebe otpasti dio toga blagoslova.  —  Ali vrlo bijedan dio, a i taj dijelić se ne isplaćuje na vrijeme.  —  Gdje si na dužnosti?  —  U Ostromdži.  —  Koliko drugova po zvanju imaš tamo?  — Još devet.  — Znači da vas je ondje deset zaptija. Imate li mnogo posla?  —  Vrlo mnogo. Ljudi su zli. Djela nepravednih ne dopuštaju nam da se odmorimo i da spavamo. Jurimo danju i noću da pohvatamo zločince.  — Čini mi se da smo te iznenadili za vrijeme takvoga du gačkog trka.  Nije dopustio da ga ova poruga izbaci iz ravnoteže već mi ravnodušno odgovori:

 — Jurio sam tako da sam se upravo uznojio, ali samo u mislima. Misli su  brže od čovjekovih nogu pa je zato bolje da se čovjek kreće u mislima nego na nogama. U tom mu slučaju ne može umaći nikakav zločinac. Ovo je zaista sjajno shvaćanje dužnosti.  —  Da, ja sve to uvijek ozbiljno shvaćam jer mi je to dužnost.  —  Ti si dakle upravo bio za nekim u potjeri?  —  Zar se to možda tebe tiče?  —  Ne tiče.  — Zašto onda pitaš?  —  Jer mi se sviđaš i jer si filozof od koga može čovjek  nešto naučiti.  —  Ne znam tko je taj fejlesuf, ali mora da sam ga već negdje vidio. Iz tvojih riječi dade se lako razabrati da je mudar i vrstan čovjek  jer si kazao da se od njega može nešto naučiti. Zato se radujem što si mi iskazao čast da me usporediš s njime. Umiješ se veoma fino vladati i dobro si odgojen. Jesi li iz daleka?  —  Jesam. Potječem iz strane zemlje koja leži daleko na zapadu.  — Ah! Poznajem je! Zove se Hindustan.  —  Ti si izvrstan geograf, ali ja sam zapad dosad tra žio u drugom smjeru.  —  Ne, zapad se nalazi u Hindustanu. To je jedina zemlja u kojoj može biti zapad, jer inače nigdje nema mjesta za njega. Ali bu dući da nisi odavde, moja je dužnost da od tebe zatražim putnicu. Imaš li je?  —  Imam je u džepu.  — Pokaži je. Zatraživši to od mene on mirno ostade ležati i dalje pušeći na čibuk. Zato ga upitah.  —  Ne bi li došao ovamo da je pogledaš?  — Ne, to ne bi bilo pristojno. Ne smijem povrijediti svoje dostojanstvo.  —  Tako je! Ali ni ja ne smijem povrijediti svoje.  —  Onda se pita koje je od ta dva dostojanstva veće. Svakako moje.

 — Zašto?  — U prvom redu ja sam zaptija a ti stranac. Zatim tvoja domovina leži na  posve krivom zapadu, pa prema tome moram pretpostaviti da je kod vas sve krivo, pa tako i putnica. Da bih pak pogledao lažnu putnicu neću pomaći ni prsta, a kamoli da se cio dignem. Morao sam se glasno nasmijati.  —  Ti si zaista neusporedivi službenik. Tvoje mišljenje o vlastitim dužnostima tako je izvrsno da bih mogao misliti da ti ga je šapnuo prorok.  —  Ako tako misliš, onda sjaši i legitimiraj se. Zaista sam sjahao, izvukao srebrnjak, pružio mu ga i rekao:  —  Evo moje putnice. On pogleda kovani novac. Na licu mu se ukaza radost i začuđenje pa prvi  put izvadi čibuk  iz usta i viknu:  —  Srebrnjak od deset pijastera! Nije moguće!  —  Pogledaj ga samo!

 —  Ovo još nikada nisam doživio, pa ni u Stambulu. Efendijo, ti si još mnogo bolje odgojen nego što sam mislio. Postigao si najviši stupanj naobrazbe  pa će ti se jednom otvoriti svi krugovi raja.  —  Onda misliš da je ta putnica dobra?  —  Vrlo je dobra. Nije lažna kao što sam se ispočetka bojao. Ne bi li se i tvoji pratioci legitimirali?  —  Nije potrebno.

 — Zašto?  —  Pogledaj malo tačnije tu putnicu. Ispostavljena je za sve nas.  —  To nije dobro. Padišah bi trebao izdati zapovijed da se svaki pojedinac ako je stranac treba iskazati takvim putnicama.  — Možda će to kasnije odrediti. Ti si dakle bio u Stambulu?  — Više godina.  —  Otkad si ovdje?  —  Tek dva tjedna.  —  Onda je razumljivo da ne poznaš jednog od mojih pratilaca koji živi ovdje u okolini. — Rekavši to pokazah na handžiju. —  Kako vidiš, nismo svi stranci. Hoćeš li nam dopustiti da krenemo dalje? Premda sam ga tako upitao, kanio sam zapravo još neko vrijeme ostati ovdje. On mi odgovori upravo onako kako sam oček ivao:  —  Vrlo rado. Ako želiš, možeš još malo i ostati. Volim razgovarati s ljudima čije me vladanje oduševljava.  —  Ni ja ništa manje ne uživam u tvom društvu. Smijem li možda znati tko  je bio onaj čovjek  za kime si maločas tako marljivo trčao u mislima?  —  Rado bih ti učinio po volji, ali teško govorim.  —  Nisam, stekao taj dojam.  —  Ipak je tako. Kad čovjek  tako juri u mislima, znoji se, a pluća mu gube dah. Nemaš li ništa što bi moglo ohladiti moj vru ći jezik? Dobro sam ga razumio ali sam ipak upitao:  — Što najradije upotrebljavaš?  — Hladni metal, na primjer malo srebra. To izvrsno hladi.  —  Kako velik bi morao biti taj komadić srebra?  — Bešlik  —  novac od pet pijastera.  —  Onda ti lako mogu pomoći. Evo ti bešlik! Izvukao sam iz džepa komad od pet pijastera i dao mu ga. On ga stavi za  pojas umjesto da ga je položio na jezik i nasmiješi se.  —  Sad mogu lakše govoriti. Veoma neobična stvar. Tko to nije sam iskusio, ne može razumjeti. Ako čovjek  mora dugo mjeseci čekati  prije nego što  primi plaću, onda mu je težak  i život i govor, pogotovu ako mora toliko skakati kao ja. Dobio sam naime zadaću da uhvatim tri zločinca a ne samo jednoga.  —  Malo odviše traže od tebe.  — Traže toliko da već od jutros ležim ovdje i razmišljam što da učinim da  bih uhvatio te nitkove. Nije li to nevolja?

 —  Velika nevolja.  —  Ipak se nadam da ću ovih dana doći na dobru zamisao.  —  Ali neće li ljudi pomisliti da progoniš zločince?  —  Pa ja ih progonim.  —  Da, u mislima! Ali ljudi sigurno misle da ih progoniš i nogama.  —  Ne, to ne misli nitko razborit. Da sam od ranoga jutra trčao bez stanke,  bio bih sad umoran i iznuren, a ipak ne bih uhvatio zločince. Radije sam legao ovdje i razmislio o tome kako daleko su mogli doći.  —  Zar ne znaš kamo su pobjegli?  —  Tko bi to znao? Rečeno mi je da su krenuli u Dojran, ali pametan čovjek  zna da oni neće odati kamo će se uputiti nakon izvršena djela.  — Imaš potpuno pravo. Zar ti nitko nije dao nikakve pobliže podatke?  —  Jeste, jeste. Lupeži jašu na bijelcima a ukrali su stotinu funti i nešto zlatnog nakita. Upravo razmišljam o tome kako bih uz pomoć bijelaca i tih stotinu funti došao do kradljivaca. Rekao je to tako podrugljivo da umalo što se nisam glasno nasmijao.  —  To vjerojatno znači da su i svi tvoji drugovi jednako kao i ti zaposleni razmišljanjem o tim bijelcima.  —  Ne pada im ni na um, jer oni o tome ništa i ne znaju?  —  Dakle im šef  policije to nije rekao?  —  Nije.  — Nije ih ni poslao u potragu za kradljivcima?  —  Nije.  —  Ali trebao je učiniti!  — Misliš? Zaptije-mudiri je drugog mišljenja. Pozvao me je jer sam ja naime njegov najbolji i najoštroumniji izvidnik pa mi je dao šest dana vremena da razmislim o toj stvari. Nadam se međutim da ću to već ovdje svladati. Zato sam se  povukao u samoću i ozbiljno razmišljam. Moji drugovi nisu doznali ništa budući da se ta stvar uopće ne treba razglasiti. Ako kradljivci doznaju da ih progonimo,  pobjeći će dalje i izgubiti nam se iz vida.  —  A ako dotle potroše novac?  —  Onda je to bila Alahova volja i tome neće nitko pametan prigovoriti. Za cijelo vrijeme ovog razgovora s okom zakona razabirao sam da je Ibarek uzbuđen. Bio je čvrsto uvjeren da je pokrenuta čitava policija da bi mu  pomogla da dođe do svog izgubljenog novca, i sad se silno začudio doznavši  da je o tome obaviješten samo jedan jedini zaptija. A i taj je dobio rok od šest dana ne možda da pohvata kradljivce, već da o toj stvari razmisli! Povukao se u samoću prepustivši se mirnom i tihom životu što mu ga je zaslađivao čibuk. Kako se lijepo i hladnokrvno izražavao, on je u mislima trčao za kradljivcima. Okradenom je sad bilo dosta svega. Nekoliko puta se htio uplesti u razgovor, ali sam ga u tome spriječio zamolivši ga pogledima i znacima da se ne

miješa. Sad međutim više nije mogao obuzdati srdžbu. Skoči s konja, priđe sluzi  pravde koji je sisao lulu i viknu:  — Što kažeš? Alah je tako htio?  —  Jeste —  odvrati zaptija ne sluteći ništa.  —  Da novac bude potrošen?  —  Ako novac iščezne,  onda je to Alah htio.  —  Tako! Lijepo! Zbilja divno! Znaš li gdje je novac ukraden?  —  Mislim u Dabili.  —  I ja to mislim. A kome je ukraden?  —  Nekom Ibareku.  — Poznaš li ga?  —  Ne poznam.  —  Onda ćeš ga upoznati!  — Možda. Ako mu dovedem kradljivce.  —  Ne! Upoznat ćeš ga odmah. Ja se naime zovem Ibarek te sam onaj čovjek  koji je okraden.  —  Ti? — začuđeno upita zaptija ne makavši se s mjesta. —  To je dobro. Raduje me! Moram ti nešto važno reći.  — Što to?  —  Nemoj ubuduće nikada novac stavljati onamo gdje ga kradljivci mogu

naći.  — Mašalah! Kakav je to čovjek! Efendijo, što kažeš na ovo? Što da radim? Sva ta ljutita pitanja bila su upravljena meni, ali nisam dospio da mu odgovorim. Moj mali Halef se žestoko razljutio zbog zaptijina vladanja i njegove ravnodušnosti. Premda ga se cijela stvar osobno nije ništa ticala, on je ipak bio odviše žestoke prirode a da bi mirno promatrao ovakav razvoj događaja. Već je dulje vremena poigravao u sedlu, a sad naglo sjaše, priđe tik do zaptije i ljutito viknu:  — Što da učiniš? Odmah ću ti pokazati. Znaš li kako se treba vladati prema stranom otmjenom efendiji i njegovim pratiocima?  —  Dobro znam. Što se dereš na mene?  —  Zato jer to ne znaš i jer ću te odmah o tome poučiti. Da si odmah ustao! Halef je to rekao zapovjednim tonom, ali čuvar  javne sigurnosti mu se  prezirno nasmiješi i zakima glavom.  — Što si rekao, mališanu? To je bila uvreda za moga malog Halefa. Još nikad nije bez otpora dopustio da ga netko nazove mališanom.  — Šta sam ja? —  ljutito viknu. — Mališan? Pokazat ću ti koliko sam visok i dugačak  ako se uračuna i moj bič. Ustani ili ću ti ja pomoći! I on trgne težak  bič iz pojasa. Tek sad se naposljetku zakolebala zaptijina ravnodušnost. Uspravi se,  prijeteći uzdigne ruku i opomenu:  —  Makni taj bič. Ja to ne podnosim, patuljče!

 — Što? Čak sam i patuljak? Čekaj malo, patuljak će ti odmah dokazati da umiješ veoma dobro podnijeti bič. Evo ti —  evo —  evo —  evo! Halef je zamahnuo, a kod svakog »evo« bič je opleo zaptijina leđa. Zaptija je još neko vrijeme ostao sjediti sav ukočen i začuđen zbog Halefove smionosti. Onda odjednom sko či na noge, zaurla od bijesa i baci se stisnutim pesnicama na Halefa. Mirno sam stajao i promatrao oslonivši se rukom o sedlo svoga konja. Zaptija je bio snažan čovjek, ali meni nije palo ni na um da Halefu priteknem u  pomoć. Poznavao sam ga. Sad kad se on latio te stvari, on će je i provesti do kraja. Svačije miješanje, pa i moje, samo bi ga uvrijedilo. Osim toga bio sam uvjeren da  je usprkos svom niskom stasu bio snažniji i mnogo spretniji od zaptije. Zuptija se pokušao baciti na Halefa ali je već nakon prvog koraka zateturao natrag jer ga je mališan dočekao unakrsnim udarcima, koji su tako brzo šibali  jedan za drugim, da je bič tako reći sačinjavao zid kroz koji neprijatelj nije mogao  prodrijeti. Udarci su pljuštali po zaptiji kao tuča; po leđima, ramenima, rukama,  bokovima i stegnima. Upravo su ga opleli sa svih strana. Pri tome je Halef mudro  pazio da ga ne pogodi po licu niti uopće po glavi. Što manje se zaptija umio braniti, to se glasnije derao. Na kraju se potpuno zaustavio, nepomično primao udarce i urlao kao tigar.  —  Tako! —  viknu Halef, naposljetku spustivši bič. —  Sad si dobio plaću za onaj dobar savjet što si ga malo prije htio dati okradenom čovjeku. Ako u tvome mozgu ima još i druge mudrosti, ti nam je samo reci! Odmah ćeš dobiti  plaću. A želiš li me još jednom nazvati patuljkom, učini to smjesta. Imam vremena da nastavim s isplatom. Zaptija mu nije odgovorio. Upravo se svijao od bolova. Njegovi su pogledi  bili puni bijesa upereni u mališana. Promucao je nekoliko nerazumljivih rije či, a onda kao da se odjednom sjetio svoga dostojanstva i svoje službe. Visoko se uspravi i vikne:  —  Stranče, ti mora da si lud! Kako možeš tući padišahovoga slugu?  — Šuti! Ja bih izmlatio i samog padišaha kad bi se usudio da se prema nama tako vlada kao što si se ti vladao. Što si ti zapravo? Vojnik, policajac, sluga svoga podanika! Nisi ništa drugo, baš ništa. Činilo se kao da Halef osjeća živu želju da ponovo mahne bičem, ali izbijeni čovjek  nije to nipošto htio dopustiti. Zato pokuša izgladiti stvar.  —  Samo ti psuj! Mene ne možeš uvrijediti. Naši propisi nam zapovijedaju da budemo obzirni prema narodu ako. . .  —  Prema kojem narodu? —  prekinu ga Hadži. —  Kakvi smo mi to narod?  —  A što ste onda?  — Što smo onda? Jesi li slijep? Pogledaj me! Zar se na meni ne vidi što sam  ja?  —  Ne vidim ništa.  —  Onda si slijep i glup. Reći ću ti tko sam ja. Ja sam naime Hadži Halef Omar Ben Hadži Abul Abas Ibn Hadži Davud al Gosara. A kako se ti zoveš?

 —  Zovem se Selim —  odgovori padišahov službenik.  —  Selim? Samo Selim?  —  A kako bih se inače još zvao? Selim je posve dovoljno.  —  Selim je posve dovoljno! Da, tebi je možda dovoljno, tebi koji si zaptija i ništa više! Teško da je zaptija znao da slobodni Arapi običavaju svojim imenima dodati imena svojih predaka. Što je onda takvo jedno ime dulje, njegov se vlasnik njime više ponosi.  —  Zar misliš da je zaptija baš nitko i ništa? —  upita izbatinani čovjek.  — Šuti! —  odgovori mališan. —  Zaptija koji se zove samo Selim, ne smije uopće ni pisnuti. Pogledaj samo kakvi ljudi stoje ovdje pred tobom. Onda pokaza na Omara i nastavi:  —  Ovaj ovdje je Omar Ben Sadek Ibn Saban Ilf el Habadži Ben Abu Musa Džafar  es Sofi Otalan Ibn Avisena Ali Nafis Abu Mervan el Hegali! Zatim pokaza u Oska i nastavi:  —  A ovaj glasoviti ratnik se zove Osko Abd el Latif Mefari Ben Muhamed Hasan el Džaseris Ibn Vahab Alfirat Biruni es Sejrafi. Znaš li sada? Morao sam se napregnuti da ne prasnem u glasan smijeh. Razumije se da se njih dvojica nisu tako zvala. Ali da bi  polučio bolji dojam mali je Halef naveo cijelo mnoštvo izmišljenih imena. Sve je to učinio tako ozbiljno, a arapska imena su mu tako brzo letjela iz usta da se zaptija sav ukočio kao da je svako ime metak koji ga je pogodio.  —  Ta odgovaraj mi! — uzbuđeno viknu Halef. —  Zar si izgubio dar govora, čovječe,  koji si zadovoljan s jednim jedinim imenom? Zar nemaš više nikakvih drugih imena i nemaš li predaka? Kako se zvao tvoj otac i djed tvoga djeda? Zar oni nisu izvršili nikakva djela ili su bili slabići pa se stidiš da nam spomeneš njihova imena? Ili zar se ti možda uopće nisi rodio već si se jednog oblačnog dana izvukao iz mišolovke? Pogledaj nas! Ovdje stoje muškarci! Zaptija još uvijek nije znao šta da zapravo odgovori. Halefove ri ječi zasipavale su ga kao tuča.  —  Pogledaj i ovoga ovdje! — reče Halef pokazajući na handžiju. —  On nije Arapin već je Turčin, a ipak se ne zove samo Selim već konakdžija Ibarek, dakle Ibarek, otac konačišta. Njemu je ukradeno stotinu funti. A što bi moglo biti ukradeno tebi, tebi koji ne maš ničega osim imena Selim?  —  Oho! —  Naposljetku odgovori redar. —  Ni ja nisam prosjak. Imam svoju službu i. . .  — Službu? Ne spominji mi svoju službu! Vidjeli smo što ona znači. Čini se da se tvoja služba sastoji u tome da ležiš u travi i Alahu kradeš dane i tjedne. Ali ja ću već pokrenuti vas lijenčine. Otići šu šefu policije i tako ću ga podbosti, da će se razmahati i rukama i nogama! Zapovijedam ti da smjesta požuriš u grad. Ne budeš li za pola sata kod zaptije-mudirija, dat ću da te udave u dubokoj vodi a povrh toga da te ustrijele iz topa. Mi sad krećemo. Nemoj misliti da sam to zapovjedio iz šale. Ja to mislim ozbiljno. Vidjet ćeš već.

Zaptija je stajao nepomično razjapivši usta od začuđenja.  — Što? —  siknu. —  Ti mi kaniš zapovijedati, zar ti?  —  Ja. Nisi li me čuo?  —  Zar mi ti imaš pravo zapovijedati?  —  Kakva li pitanja! Dakako. Ti si samo Selim, čovjek  bez imena, a ja sam naprotiv Hadži Halef Omar Ben Hadži Abul Abas Ibn. . .  —  Stoj, stoj! —  prekinu ga zaptija pokrivši obim rukama uši. —  Tvoje ime  je tako dugačka zmija da se čovjek  mora pobojati da će ga zdrobiti. Da, otići ću u grad, smjesta ću otići, ali ne zato jer si ti to zapovjedio već da te prijavim svom komandiru. Udario si padišahova slugu! Zato ćeš dobiti kaznu kakvu ovdje još nitko nije dobio. Zaptija skupi sve svoje stvari i nesta iza grmlja. Je li se bojao da će se moj mali Hadži ponovo razbjesniti ili je zaista žudio za osvetom zbog dobivenih  batina? Vjerojatno oboje.  —  Pobjegao je! —  zadovoljno će Halef. —  Kako sam to izveo, sidi? Pogledao me je kao da čeka nagradu, ali ga oštro ukorih.  — Loše, vrlo loše —  rekoh ozbiljno. — Počinio si već mnogo gluposti, ali nikada još takvu veliku kao ovu sada.  — Misliš li ozbiljno, sidi?  —  Svakako.  —  Ali taj lijeni lupež je zaista za služio batina!  —  Zar je tvoja dužnost bila da ga ti batinaš?  —  Od koga bi onda dobio batine?  — Od svog pretpostavljenog.  —  O, Alahu! Da ga je taj batinao, sigurno bi obojica pri tome zaspala. Ne, tko treba da se lati posla neka ga se lati brzo. Taj je čovjek ostao pred nama da leži na zemlji, kao da je pradjed sultana komu svi vjerni i nevjerni podanici moraju iskazivati poštovanje. Omeo sam ga u tom užitku.  — Ali nisi pomislio na posljedice.  — Kakve posljedice? Tuži li me svom komandiru lako bi se moglo dogoditi da i ovaj okuša moj bič.  —  Halefe —  opomenuh ga —  sad je dosta! Zaptija je zaslužio kaznu, to je istina, ali si morao počekati da vidiš što ću ja učiniti. Ne znamo kojim opasnostima idemo u susret, pa je bila upravo neshvatljiva ludost, da  još s  policijom dođemo u sukob. Ja sam se tomu čovjeku samo rugao. To si i ti mogao učiniti, ali ti si ga istukao. To ti nisam zapovjedio, pa se dakle neću osvrtati ni na  posljedice. Mene se cijela stvar ništa ne tiče. Brini se sam kako ćeš izvući glavu iz

omče. Uzjahao sam i potjerao konja. Ostali su šutke pošli za mnom. Halef je duboko oborio glavu. Počeo je slutiti da nam je možda nanio veliku štetu. Turčin koji je imao najviše uzroka da se ljuti, šutke je jahao kraj mene. Tek nakon duljeg vremena upita:  — Efendijo, bi li posljedice za Halefa zaista mogle biti loše?

 —  Svakako.  —  Ali ti ćeš mu pomoći.  —  Nipošto! —  izjavih budući da je Halef slušao što govorim. —  On je kriv zbog otpora protiv državne vlasti, a i zbog toga što je tjelesno povrijedio zaptiju. Uhapse li ga, neću ga moći spasiti.  — Onda neka Halef radije pobjegne!  —  Neka radi što god hoće. Postupio je bez moje suglasnosti, kao kakav dječak  koji ne umije promisliti o posljedicama svoga djela. Neka ih zato i sam snosi. Ne mogu mu pomoći.  Nije mi bilo lako izreći ove krute riječi. Možda su me one boljele jače nego što su boljele maloga Hadžija, ali sam smatrao potrebnim da ga jednom oštro ukorim. On me je vjerno pratio kroz sve opasnosti, i to kakve opasnosti! Koliko je  puta samo zajedno sa mnom stavio na kocku život! Napustio je domovinu, a što je  bilo još i više, napustio je i Hanu, cvijet među ženama. Čitavo moje srce je bilo  puno zahvalnosti prema njemu. A on je počeo bivati neoprezan. Okolnost da su nam uspjela mnoga smiona djela, da nas je pratila sreća tako da smo se uvijek umjeli izbaviti iz najvećih poteškoća, pretjerano je napuhnula njegovu samosvijest. Bio je sličan hrabrom malom psiću, toliko smionom da se usuđuje napasti čak i najvećeg leonberžana. Jedan jedini ugriz toga diva mogao bi ga ubiti. A upravo sada približavali smo se opasnom području Žutovih saveznika. Tu smo morali biti dvostruko oprezni. Potajice sam se radovao što je tako temeljito izmlatio lijenoga zaptiju, i dakako da sam odlučio spasiti ga od svih posljedica. Ipak sam smatrao potrebnim da malo obuzdam njegovu poduzetnost i preuzetnost.

 NAKON nekog vremena izađosmo na cestu koja iz Kusturla vodi u Ostromdžu i skrenusmo opet desno. Jašući između nasada duhana i pamuka  približili smo se nekoj r  ječici. Uskoro ugledasmo pred sobom brdo na čijim su se obroncima razabirale kuće nekoga grada. Gore na vrhuncu opazismo tamno zelenilo iz kojega su virili zidovi ruševina.  —  To je Ostromdža — reče Turčin.  —  Nazvana i Strumica prema rijeci koja protječe blizu grada —  dodah, iscrpivši time čitavo poznavanje toga kraja. Uto nam priđe Halef. Pogled na grad podsjetio ga je na posljedice njegovog  prenaglog čina.  —  Sidi —  poče on. Pretvarao sam se da ga ne čujem.  —  Sidi! I dalje sam netremice gledao u grad.  — Čuješ li me —  ili me ne želiš čuti?  — Čujem te.  — Misliš li da bih trebao pobjeći?  —  Ne mislim.  — I ne bih pobjegao. Radije bih glavu prosvirao tanetom. Ili misliš li da treba da dopustim da me zatvori ovdašnji šef  policije?  —  Kako god hoćeš!  —  Radije bih i njemu prosvirao tane kroz glavu!  —  Tada bi te pogotovu zatvorili.  —  Onda mi bar reci što će se po tvom mišljenju dogoditi.  —  Ne znam. Moramo počekati.  —  Da, počekajmo. Hoćeš li me uzeti u zaštitu?  —  Mislim da ja stojim pod tvojom zaštitom; ti se nazivaš mojim  prijateljem i zaštitnikom.  —  Oprosti mi to, sidi! Uvijek i jedino si ti bio moj zaštitnik.  —  Nisam, Halef. Vrlo sam često stajao pod tvojom zaštitom. To ti neću zaboraviti, pa ćemo dakle tek vidjeti hoće li se ovi ljudi usuditi da se ogr iješe o glasovitog Hadži Halefa Omara.  —  Hamdulilah! Sad mi je pao kamen sa srca, tako velik i težak kao ovo  brdo pred nama na kojem leži grad. Sve mogu podnijeti samo to ne da se moj sidi ljuti na mene. Ljutiš li se još?  —  Ne ljutim. Onaj pogled pun ljubavi i vjernosti što mi ga je suzdržljivo dobacio, prodro mi je duboko u srce. Kako je samo divan taj osjećaj sreće da imaš vjerna  prijatelja!

Sve više smo se približavali gradu. Neposredno prije nego što smo stigli do  prvih kuća ili bolje reći koliba ugledasmo da na nekom kamenu uz put sjedi  prosjak, pravo utjelovljenje jada i nesreće. Zapravo krivo kažem da je sjedio na putu, jer nije sjedio. Činilo se da ne može uopće sjediti. Ležao je bočke, svinutih leđa, dok su obje štake ležale kraj njega. Oko golih nogu ovio je krpe i svezao ih uzicom. Jedina odjeća sastojala mu se od neke neke stare prnje, upola velikog rupca, upola ogrtača, što ga je ovio oko  bokova. U taj rubac kao da je strpao sve darove što ih je dobivao: kruh, voće i drugo, jer mu je rubac oko pasa sačinjavao pretjerano debelu izbo činu. Tijelo mu  je bilo mršavo i prljave žućkastosmeđe  boje. Jasno su mu se razabirala rebra, a ključne kosti ispupčile mu se kao u kostura. Glava mu je bila pokrivena smršenom čupavom kosom koja već više godina nije osjetila češalj. Lice mu je bilo nabuhlo, ali njegove crte ipak oštro rezane. Koža na njemu bila je plavičastocrvene boje kao da je smrznuta. Oči su mu ležale duboko u dupljama. Odbijalo me je to lice. U njemu kao da je ležala neka suprotnost, ali ne bih mogao reći kakva. Djelovalo je bezosjećajno, tupo i glupo, a ipak kao da bi moglo  postati ogledalom žestokih duševnih poriva. Sve to nisam razabrao odmah nego tek kasnije kad smo zastali pred  prosjakom da mu damo milostinju. Pogledao sam ga tačno jer mi je Ibarek kazao tko je. Kad smo ga naime izdaleka ugledali gdje sjedi, reče mi handžija:  — To je bogalj Bursa o kome sam ti pripovijedao.  —  Zar onaj koji je bio kod tvog susjeda kad si smatrao da je svetac ušao k njemu?  —  Jeste, efendijo.  —  Prosi li on milostinju?  —  Prosi. Ne može raditi jer nema leđne moždine.  —  Onda ne bi mogao ni živjeti. Čini se da su mu samo noge kljenute.  —  U to se ja ništa ne razumijem. Ljudi tako govore. Hoda na štakama i vuče noge za sobom. Ne može ih pomaknuti. Osim toga je blesav i umije izgovoriti svega nekoliko riječi. Svatko mu ponešto daje. Zadržiš li se dulje ovdje češće ćeš ga vidjeti.  —  Gdje stanuje?  —  Nigdje. Jede ondje gdje nešto dobije, a spava gdje klone od umora. Jadan je to čovjek. Bogalj je sjedio okrenuv ši nam leđa. Kad je čuo topot naših konja, mučno se uspravi na štakama i okrene prema nama. Tek sad sam razabrao njegovo  bezizražajno glupo lice. U očima kao da mu nije bilo pogleda. Bile su mrtve i  prazne. Moglo mu je biti otprilike četrdeset godina, no to se dalo teško odrediti. Osjetio sam saučešće prema tome bijedniku i nisam imao ni pojma kakvu će istaknutu neprijateljsku ulogu još odigrati protiv mene. Zaustavismo se kraj njega. On nam pruži ruku i promuca bezvučnim glasom samo jedinu riječ:

 —  Ejlik, ejlik, ejlik —  milostinja, milostinja, milostinja! Ostali mu dadoše, a i ja mu pružih metalni novac od dva pijastera. Međutim umalo da se nisam  prestrašio kad sam mu s konja pru žio novac u ruku, čitavo mu se tijelo trznu kao da je htio skočiti na noge, a iz njegovih još maločas tako neživih očiju ošinu me  pogled, tako pun mržnje i gnjeva kakva još nikad nisam primijetio u očima nekog neprijatelja. Međutim očni kapci mu se smjesta spustiše, a lice opet poprimi tup izraz.

 — Šućur, šućur  —  hvala, hvala! —  promuca. To je bilo tako neobično, gotovo nevjerojatno, te bih možda i posumnjao u to da sam dobro vidio, da ga nisam tako oštro promatrao. Kakva li je posla imao sa mnom? Čemu to bezrazložno neprijateljstvo  protiv posve nepoznata stranca? Ako je pak iz tih očiju mogao zasvijetliti pogled  beznadne mržnje, zar je taj čovjek  zaista blesav? Pri tome me je  prožeo neodređeni osjećaj da sam to lice već jednom negdje vidio. Ali kada i gdje? Ne varam li se? Činilo mi se da i on mene pozna. Pojahali smo dalje, ja kao posljednji. I nehotice se  još jednom okrenuh  prema prosjaku. Što je to bilo? Nije više tako nemoćno ležao na kamenu, već je —  taj bogalj! —  sjedio snažno, gotovo bih mogao reći čvrsto, pa podigao desnu ruku sa štakom i prijeteći zamahnuo za nama. Za nama? Možda samo za mnom! Upravo me je prošla jeza. U tom trenutku izgledao je taj čovjek kao pravi đavao. Lice mu se iscerilo. Uto kao da se u meni porodi slutnja gdje sam ga vidio. Istočnjački grad — strašna gužva — užasna vika i urlanje —  tisuću ruku ispruža se za mnom! —  Nije li to bilo u Meki? —  Onda slika opet nesta i više nisam ništa znao kao ni prije.  —  Zar taj bogalj zaista ne može hodati? —  upitah Ibareka.  —  Samo na štakama —  odgovori ovaj. —  Noge mu vise na tijelu kao krpe.  —  Ne može ni uspravno sjediti?  —  Ne može. Nema više leđne moždine.  Nema leđne moždine! Kakve li besmislice! Ipak sam prešutio da sam ga maločas vidio kako čvrsto sjedi jer nisam smatrao potrebnim da tome muslimanu  povjerim tajnu koju sam i sam tek naslućivao. Ubrzo stigosmo u grad. Već sam bio upitao Ibareka za one vruće izvore i doznao od njega da oni postoje ali da nisu onakvi kakve sam očekivao. Voda je nekad tekla veoma obilno, a onda je gotovo potpuno presahla. Od vremena do vremena bilo je u obilju vruće vode, a zatim bi vrelo naglo presušilo. Navodno voda je upravo sada tekla vrlo oskudno. Kad smo stigli do prvih kućica grada upita me handžija:  —  Efendijo, želiš li možda odmah pogledati vruće izvore?  — Leže li možda na našem putu?  —  Ne leže. Ali treba projahati svega nekoliko koraka da stignemo do njih.  —  Onda nas povedi onamo! Ibarek skrene u stranu i mi obiđosmo nekoliko koliba te vrtova koji nipošto nisu zasluživali to ime.

Zatim začusmo glasno kreštanje nekog ženskog glasa.  —  Ovdje je izvor —  pokaza naš vodič.  —  Ondje gdje se toliko prepiru?  —  Da. Moraš naime znati da ljudi vjeruju kako ta voda koristi kod nekih  bolesti. Ako izvire oskudno, onda se prepiru žene koje su došle po nju. Zakrenusmo iza nekog oleandrovog grma i zaustavismo se pred izvorom. Voda je protjecala kroz žlijeb a po crvenkasto- žutoj boji na njegovom dnu mogao sam zaključiti da sadrži željeza.  Danas je u žlijebu bilo malo vode. Istjecala je iz okrugle jame u zemlji pokrivene crvenim talogom. Oko nje je tlo  bilo čvrsto ugaženo što je pokazivalo da ga mnogo ljudi posjećuje. Na rubu jame ležalo je nekoliko velikih kamenova, očito dovezenih ovamo da bi poslužili kao sjedala. Uz vrelo su se nalazila tri ženska bića: dvije odrasle žene i jedna djevojčica otprilike od osam godina. Jedna od tih žena bila je odjevena prilično dobro ali nemarno. Bila je debela. Maločas smo začuli upravo njezin oštar  glas. Stajala je okrenuvši nam leđa i nije zamijetila naš dolazak, jer je i dalje glasno grdila. Kraj njezinih nogu ležalo je nekoliko krpa i neki stari lonac s odbijenim ručkama. Taj se lonac izvrnuo pa je iz njega polako curila neka sivkasto smeđa masa koja nije baš mnogo zamamno izgledala. Druga žena sjedila je na kamenu. Bila je odjevena siromašno u tamošnju narodnu nošnju sa širokim šalvarama,  a oko gornjeg dijela tijela ovila je neki  pretpotopni rubac koji joj je pokrivao i ruke. Inače je izgledala prilično čisto, čišće od one druge žene koja mora da je, sudeći po njezinoj odjeći, pripadala  bogatijem staležu. Lice žene na kamenu bilo je mršavo. Nevolja je u njeg urezala svoje tužne bore. Djevojčica uz nju bila je odjevena u lijepo opranu pamučnu

košulju. Iz usta debele žene je tako navirala struja ljutitih riječi da je nikako nisam uspio razumjeti. Jasno su se razabirale samo posebn o naglašene riječi. Ni jedan trhonoša ne bi se mogao služiti snažnijim izrazima. Pri tome je šakama udarala čas po onoj drugoj ženi, čas po djetetu koje je plakalo. Ugledavši nas, napadnuta žena se trgnula što je i Ksantipu navelo na to da se okrene prema nama.  Nebesa! Kakvo li sam samo lice ugledao! Lice tetoviranog oto čanina s Južnog mora bilo bi pravi ideal ljepote prema ovome. Debela je žena naime  premazala lice nekom gustom crvenom masom i izgledala je strašno. Kad nas je opazila uzmakne od one druge žene i prekinu struju svojih riječi.  —  Mir s vama! —  pozdravih.  —  I s tobom!I s tobom! — odgovoriše obje žene. Iz tih riječi sam razabrao da nisu muslimanke.  —  Je li to izvor koji daje zdravlje?  —  Jeste, efendijo —  odgovori ona oblijepljena. —  Taj je izvor glasovit po cijeloj zemlji i daleko izvan njezinih granica.

 Na taj izvještaj nadoveže ona nabrajući stotine bolesti koje se dadu ovdje izliječiti a isto tako spomenu i brojna čudesa koja su se navodno tu odigrala. Pri tome je pokazala čudesan govornički dar. Riječi su joj neprestano poput bujice navirale iz usta pa nisam uspio uhvatiti ni jednu jedinu stanku koju bih mogao iskoristiti da je nešto upitam. Nije mi dakle preostalo ništa drugo nego da je  jednostavno pustim neka govori dok ne završi. Međutim morao sam još dugo čekati jer me je najprije stala pitati za nebrojene bolesti, tjelesne mane i nedostatke koje su me mogle dovesti ovamo, i ne čekajući  na odgovor.  —  O Alah, mašalah! —  javljao se pri tom Hadži Halef Omar pljeskajući rukama. Činilo se da ta žena ne smatra da se Halefovi poklici odnose na bujicu njezinih riječi već na nabrojene prednosti vrućega izvora pa da ju je to navelo da svoj popis nastavi daljnjom golemom govor ljivošću. Da bih je ušutkao dodirnuh slabine svoga vranca ostrugama. Nije bio navikao na to pa odskoči sa sve četiri noge u zrak. Govornica se prekinu, skoči natrag i prestrašeno kriknu. Iskoristio sam to da i ja dođem do riječi.  —  Kako se zoveš? —  upitah je.  —  Moj muž me zove Nohuda, ali krštena sam na ime Irena. Rođena sam u Radoviću kao i moji roditelji. Majka mi je umrla neposredno kako sam se rodila. Djed i baka stanovali su prijeko na drugoj strani rijeke. . . Opet sam podbo vranca jer sam se pobojao i to ne bez razloga da će se zajedno sa mnom uspeti uza s tepenište svojih predaka sve do Metuzalema. Srećom se prekinula, a ja sam imao upravo neizmjernu prisutnost duha da to iskoristim za primjedbu:  —  Draga Nohudo, moram ti reći da sam došao zbog glavobolje. Osjećam naime . . .  —  Zbog glavobolje? —  upadne mi brzo u riječ. —  Efendijo, onda je dobro što si došao. Kad bi znao koliko različitih glava, tisuće glava, ovdje . . . Vranac je sad skočio prema njoj tako da je blagoglagoljivo »zrno graška« moralo opet umetnuti stanku.  —  Glava me tako strašno boli —  da mi veliku muku zadaje već i zvuk ljudskoga glasa. Budi dakle tako dobra pa govori samo budem li te što upitao. Na tvom licu vidim kako se nježna i saučesna duša skriva u tvojim grudima. Zato se nadam da ćeš mi ispuniti molbu. Mora da sam dobro pogodio jer ona po loži obje ruke na srce i dahne  prigušenim glasom:  —  Efendijo, istina je: imaš pravo! Šutjet ću kao da ležim u grobu. Odgovorit ću samo na tvoja pitanja. Prepoznao si da imam nježno i dobro srce, pa neka te tvoja siromašna glava zbog mene ne boli. Mali Hadži se beskrajno smrknuo, što je činio uvijek samo onda ako je morao skupiti svu snagu da svlada smijeh. I na ostalim svojim pratiocima razabrao sam da se jedva obuzdavaju.

 —  Najprije te moram zamoliti da mi oprostiš što sam vas smetao, draga  Nohudo —  nastavih. —  Vi ste se zanijele u veoma živ razgovor. O čemu je bila riječ?  Njezine oči ponovo ljutito planuše. Činilo se da će iznova prasnuti, pa se zato prihvatih za glavu kao da me jače boli.  —  Ne boj se, efendijo! —  tiho će Nohuda. —  Neću ponovo počinjati  prepirku, pa ću ti samo reći da smo razgovarale o ovome ovdje. Ona pokaza u lonac.  — Što je to?  —  Moj lonac s ljepilom.  — Trebaš li taj lonac ovdje na izvoru?  —  Trebam ga vrlo nužno.  — Zašto si došla na vruću vodu?  — Zašto?  Ona pomlađuje.  —  Ah, tako! Kaniš li se pomladiti? Ti to ne trebaš.  — Misliš? Vrlo si dobar. Kad bi bar moj muž tako mislio! Čuo si da me naziva »zrnce graška«, ali kadšto mi veli i »stara mahuno«. Nije li to uvreda?  — Možda on i ne misli tako loše. Sigurno to smatra imenom od milja.  —  O ne! U tom pogledu ga i odviše dobro poznam. On je barbar,  bezobziran čovjek, nepažljiv tiranin, on je. . . Uhvatio sam se za glavu.  — Imaš pravo —  dobaci ona —  ne smijem glasno govoriti. Ali ja ću mu  pokazati i dokazati da nisam ni zrnce graška a pogotovu stara mahuna. Zato svakoga dana dolazim ovamo pa muljem ljepote premazujem lice. Ovdje je teško bilo ostati ozbiljan.  —  To je vrlo mudro od tebe —  rekoh joj. —  Ali kako se priređuje taj mulj?  —  Kuhaju se ružine latice s brašnom i vodom u kašu. Kaša se donosi ovamo pa se u jednakim dijelovima pomiješa s crvenim talogom ovoga izvora i time se premazuje lice. To sredstvo sigurno po maže.  —  Zar zaista?  —  Svakako! Ovom ljepilu ne može odoljeti nikakva bubuljica, nikakav nabor. Zato sam se i razljutila kad mi je ova djevojčica prevrnula lonac. Ali ja sam nježne ćudi kako si ti to posve pravilno uočio i zato sam šutjela pa ću joj oprostiti tu neopreznost.  — Činiš pravo. Blagost je najljepši ukras žene, a šutljivost još i povećava njezin čar.  —  To i ja kažem —  ustvrdi ona.  —  Da, draga Nohudo, šutljivost je najbolje sredstvo da ostaneš lijepa sve do duboke starosti. Ako ti nikakve ružne strasti ne iznakaze lice, može ljepota ostati na njemu. Sigurno znaš što je mudri Bahuvi rekao za ženu koja se neprekidno svađa i prepire.  —  Ne znam, efendijo, jer još nikad nisam razgovarala s tim mudracem.

 —  On kaže da je žensko lice koje pokreće srdžba, slično prljavoj vreći  punoj žaba i gubavica. Vreća se neprekidno pokreće jer te ružne životinje nikada ne ostaju na miru.  —  Ima pravo! I ja sam uvijek tako mislila pa se zato i neprekidno mirno vladam, a i ćud mi je blaga. Moj muž nije međutim s time nikako sporazuman već naprotiv želi da budem življa.  —  Onda mu ispripovijedaj pripovijest o vreći pa će se odmah složiti s tobom. Ali sad vidim da se osušila mast na tvojem licu. Morat ćeš ga premazati novom mašću.  —  Odmah, smjesta! Hvala ti!  —  Ali pri tome ne smiješ govoriti. Lice se ne smije pomicati.  —  Neću reći ni riječi.  Nohuda dohvati lonac pa ostacima ljepila koje se nalazilo u njemu doda žućkastocrveni talog s izvora. Pošto je sve to dobro izmi ješala golom rukom, ona sastruže osušeno ljepilo s lica i prema že ga novom naslagom »mulja ljepote«. Za moje drugove je to bila sjajna šala. Najsmješnije od svega bilo je što smo sada nas dvoje još samo šaputali da poštedimo moju siromašnu glavu. Imao sam tako vremena da tačnije promotrim i onu drugu ženu. Kad sam opazio njezine duboko upale obraze i duboko položene oči, meni se i nehotice izmaknu pitanje:  —  Jesi li gladna?  Nije mi odgovorila ali sam joj u očima pročitao da sam tačno pogodio.  —  I bolesna si? Od čega boluješ?  —  Efendijo, imam trganje u rukama.  — Pomaže li ovaj izvor protiv te bolesti?  —  Da, on pomaže protiv svih bolesti.  —  Kako si oboljela od toga?  —  Ja sabirem ljekovito bilje. Roditelji su mi nadjeli ime Maša, ali me zbog  bilja svi zovu Nebaca. Sebe i svoju djecu prehranjujem sabirući bilje što ga  prodajem ljekarniku. Po svakom sam vremenu vani po šumi i na polju, često od rane zore pa do kasno u noći. Pri tome sam se mnogo puta prehladila pa me sad trga u rukama tako da ih mogu pokretati samo uz najveće boli.  —  Nisi li upitala liječnika za savjet?  —  Posvuda su me odbili jer sam siromašna.  —  Ali nije li ti onaj ljekarnik kome si prodavala ljekovito bilje ipak mogao dati kakvo sredstvo?  —  Dao mi je, ali nije ništa pomoglo. Zbog toga se tako razljutio da ne smijem više k njemu.  —  To je zlo. Ali ovdje ipak živi čovjek  koji umije izliječiti najrazličitije  bolesti, naime stari Mubarek. Nisi li pošla k njemu?  — Učinila sam i to, ali me je on nažalost odbio, jer me mrzi.  — Mubarek te mrzi? Jesi li ga uvrijedila?  —  Nikada.

 — Onda nema razloga da bude tako neprijazan prema tebi.  —  On ipak misli da ima razloga budući da je kadšto —  ali gle, eto ga! —   Nebaca pokaže u smjeru iz kojeg smo došli. S onog mjesta na kojem smo se nalazili dobro se vidio čitav put koji nas je vodio u grad. Već za vrijeme razgovora nekoliko puta sam pogledao onamo, pa i  prema onom kamenu na kojem je sjedio kljenuti prosjak. On je nestao, ali sam sad zato opazio nekog visokog čovjeka koji je iz istog smjera polako dolazio. Držao se dostojanstveno. Kamo je to iščezao  prosjak? Cijela je krajina ležala otvorena pred nama. Morao bih ga svakako vidjeti pa bilo da je krenuo desno ili lijevo, ili pak ravno u ravnicu. Da je međutim pošao prema gradu, onda bismo ga pogotovu morali opaziti, to više što se bogalj na štakama može samo polako kretati. Ali bogalj je  bio iščezao  netragom.  Nedaleko kamena na kojem je sjedio bio je nasad pamuka. Biljke su bile  jedva metar visoke. Prosjak se nije mogao nalaziti iza njih, osim ako je ležao. To  pak nije smio učiniti, jer onda ne bi mogao sam ustati. Ovo nenadano iščeznuće navelo je da se zamislim. Za to vrijeme je onaj čovjek što sam ga spomenuo, polako prišao bliže. Oborio je glavu kao da mu je pogled prikovan uza zemlju. Kad se našao nedaleko  prvih kuća nije nastavio dalje kao što smo to mi učinili, već je odmah skrenuo u stranu, ravno prema nama. Budući da nisam pretpostavio da je zalutao s puta, duboko u misli, pomislih da namjerno prilazi k nama. Sad nas je žena upozorila na njega. Moji pratioci se također okrenuše k njemu.  —  Da, to je Mubarek! — reče handžija Ibarek. —  Efendijo, to je on. Pogledaj ga tačno.  — Već sam ga pogledao.  —  Sad ćeš moći čuti kako mu klopoću kosti.  —  Nadam se. Možda će nam učiniti i tu uslugu da odjednom iščezne.  —  Ako to hoće, onda i može —  ustrajao je gostioničar  u svom  praznovjerju.  —  Reci mu neka to učini.  —  Ne usuđujem se.  — Zašto se ne usuđuješ?  —  Mubarek bi mi mogao zamjeriti.  — Koješta! Ta on te poznaje.  —  Ništa ne smeta.  —  Zaradio je na tebi mnogo novaca.  —  Zato nas je izliječio. Nije nam dužan, nikakvu uslugu. Sad je stari »svetac« polako prošao kraj nas ne dižući pogled sa zemlje. Obje žene ustadoše s mnogo poštovanja, a Turčin podignu ruku na čelo u znak  pozdrava. Mi ostali se prividno nismo ni obazirali na njega. Pretvarao sam se kao da ga ne zapažam i upola se okrenuo, ali sam ga ipak oštro promatrao. Pri tom sam

opazio da je i on nas ispod spuštenih trepavica također oštro mjerio. Njegova zanesenost bila je dakle samo krinka. Je li se uvijek tako vladao ili sam takvo držanje, to potajno vrebanje imao pripisati samo sebi?  Napeto sam osluhnuo, i zaista, kad je prošao kraj nas, mogao sam kod svakog njegovog koraka čuti tihi klepet. Praznovjerna čovjeka moglo je ovo zaista ispuniti jezom. Mubarek je bio odjeven upravo onako kako nam ga je opisao handžija. Bio  je bos, oko glave imao je ovijen stari rubac, a oko tijela kaftan. Pojas mu nisam mogao vidjeti jer ga je pokrivao kaftan. Taj čovjek  je bio mršav, oči je imao duboko upale, jednako kao i onaj prosjak kraj kojega smo prošli. Koščato lice bilo  je zemljane boje, jagodične kosti bile su isturene a usta upala. Sigurno nije imao zubi. Šiljata brada bila mu je jako izbočena tako da mu se nos još više isticao. To je dakle bio taj glasoviti »svetac« kojeg je Alah obdario brojnim čudesnim svojstvima. Prošao je kraj nas kao dalaj-lama za koga su ostali ljudi toliko dostojni prezira da ih njegov pogled uopće ne može zapaziti. Mora da sam i njega —  bar tako mi se začudo učinilo — već jednom vidio i to u okolnostima koje za mene nisu mogle biti ugodne. Prevario sam se pomislivši da se svetac neće obazreti na nas. Već se bio nekoliko koraka udaljio, kad se odjednom okrene i sve nas obuhvati svojim  prodornim pogledom. Zatim se začu njegov škriputavi glas:

 —  Nebaćo! Sabiračica bilja se trgne.  —  Nebaćo, ovamo! On pokaza kažiprstom preda se u zemlju otprilike onako kako čovjek  doziva psa kad ga želi istući. Žena krenu polako i bojažljivo. Njegov se pogled upre prijeteći u nju, tako oštro kao da je kani probosti.  —  Koliko je vremena tvoj muž već mrtav? —  upita je.  —  Tri godine.  —  Jesi li molila za njegovu dušu?  —  Svakoga dana.  —  On nije bio pristalica slavnoga proroka čije je ime odviše sveto a da bih ga spomenuo pred tvojim ušima. Zato se peče u vatri paklenoj. Činilo se da starac očekuje odgovor, ali žena je šutjela.  —  Jesi li čula? —  upita je on naglasivši oštro riječi.  —  Jesam —  tiho odgovori sabiračica bilja.  —  A vjeruješ li u to? Ona je šutjela.  — Moraš vjerovati, jer ja sam ga sam vidio. Noćas me je Alahov anđeo odnio sa zemlje i uzdigao do blaženih. Duboko ispod mene ležao je pakao sa svojim užarenim ponorima. U njemu sam među brojnim drugim ljudima vidio i tvog muža. Bio je prikovan o stijenu. Paklene nemani glodale su mu tijelo a šiljati  plamenovi lizali lice. Čuo sam da urla od boli. Onda me je ugledao gdje lebdim

visoko iznad njega i zamolio mi da ti reknem kako su kolci, zabodeni kraj njega u stijenu, određeni  za tebe i za tvoju štenad. On zašuti. Žena je plakala.  Najradije bih toga šarlatana oborio šakom na zemlju, ali sam ostao miran. Halefova ruka stezala je držak  biča. Pogled mu je lutao amo tamo između mene i »sveca«. Trebao sam mu dati mig i moj mali Halef bi smjesta čestita izdevetao toga glasovitog čovjeka.  —  Samo još nešto —  nastavi stara varalica.  —  Ti si bila na policiji.  —  Ja da ti dadem odštetu! Ja da ti dadem novaca jer se tvoj dj ečak šulja oko moga stana? Učini samo još jedan takav korak pa ću ti poslati sve duhove da te muče dok život ne izleti iz tebe. Upamti to! Mubarek se okrene i pođe dalje.  —  Alah! — škrinu Halef. —  Dopusti mi, sidi, da požurim za tim nitkovom i da mu temeljito uštavim kožu.  —  Tako ti Alaha, šuti! —  opomenu Ibarek.  —  Da šutim? A tko bi mogao šutjeti na to?  —  Mubarek čuje svaku riječ.

 — Smiješno!  — Pogledaj onamo! Ondje sjedi njegov sluga. Ibarek pokaza na neko suho drvo na čijoj je grani sjedila vrana.  —  Jesi li lud? —  razljuti se Halef.  — Nisam. Ova ptica je duh kome je on zapovjedio da nas prisluškuje i da mu onda ponovi svaku našu riječ.  —  A ja ti kažem da je to posve obična vrana!  — Varaš se. Ne vidiš li kako radoznalo gleda dolje na nas?  — Vidim, dakako. Te ptice su uvijek radoznale. Spopada me želja da joj  pošaljem metak.  —  Ne čini toga! To bi bila tvoja smrt!  —  Besmislica! —  nasmije se Hadži praznovjernom Turčinu.  —  Metak ne bi pogodio pticu već tebe.  —  Moj metak ne gađa u obratnom smjeru. Halef zaista posegnu za puškom, ali obje žene pritrčaše zastrašeno k njemu i zamoliše da nipošto ne puca jer neće unesrećiti samo sebe, već i sve nas.  — Žene, pa zar vi nemate mozga? —  razljuti se mali Hadži.  — Moraš nam vjerovati, moraš! —  zamoli ga sabiračica  bilja. —  I drugi ljudi su bili tako neoprezni i ludo smioni kao i ti pa su to teško požalili.  —  Tako? A što im se dogodilo?  —  Oboljeli su . . .  —  Alahova volja.  —  Jedan je čak  poludio . . .  —  Ludilo se već otprije u njemu nalazilo.  —  A neki su umrli. . .

 —  Jer im je smrt već i prije glodala život.  —  Nikako, već zato jer su dirnuli u svečeve ptice. Budući da se tako opća pažnja upravila na Halefa, na mene se nije nitko ni osvrnuo. Zašao sam iza svoga konja, nanišanio iz opetuše u vranu i odapeo. Žene užasno vrisnuše. Tane je probilo vranu i smjesta je ubilo. Ptica je sad ležala pod drvetom ne mičući se.  —  Efendijo, što si učinio? —  viknu Ibarek. —  To te može stajati vječnog  blaženstva!  — Potrči onamo —  odgovorih mu ravnodušno — pa začepi ptici sve otvore tijela da duh ne uzmogne izaći iz nje! Onda ćeš imati jednu lešinu duha više, pa mi  je možeš pokazati. Oh, kakvi ste vi glupi ljudi! Halef je skočio s konja i donio vranu. Bila je puna gamadi. Pokazao ju je Ibareku i ženama i rekao:  —  Ako taj svetac ne mo že duhovima koji mu služe istrijebiti uši, onda uopće ništa ne umije. Stidite se! Jeste li ikada čuli za duha koji ima uši? Gdje to  piše? Gdje god je prorok govorio o duhovima nikad nije spomenuo da im treba trijebiti uši. Taj dokaz da vrana nije duh bio je tako kratak kao i jedinstven, ali je djelovao bolje i brže od bilo kakvog dugačkog  govora. Ono troje koje je vjerovalo u duhove pogledaše najprije jedno u drugo, a zatim u vranu. Naposljetku mi Turčin reče:  —  Efendijo, što misliš o tome? Može li duh imati gamadi?  —  Ne može.  —  Ali to je bio zao duh.  —  Koji je najgori duh?  —  Sejtan.  —  Tako je! A sad mi reci je li prorok ili koji od njegovih nasljednika naučavao  da vladara svih opakih duhova muče uši?  —  To zaista nije nigdje pisano. Osim toga bi gamad sigurno izgorjela kad  bi s đavolom došla u pakao.  —  Ovo si veoma oštroumno otkrio, pa si sad sam odgovorio na svoje  pitanje. Ta smiješna zgoda imala je za nas ipak veće značenje nego što je to itko mogao zamisliti. Stanovnici kućica koje su se nalazile iza nas vidjeli su sve što se dogodilo, a kasnije sam doznao da je vijest o tome kao požar  prohujala gradom.  Neki je stranac ustrijelio »svečevu« pticu, a zatim neozlijeđen otišao dalje. To je  bilo nečuveno! Tko ne poznaje praznovjerje u onim krajevima neće ovo smatrati vjerojatnim. K tome je pridolazilo poštovanje što ga je Mubarek uspio sebi  pribaviti. Nitko nije smio dirnuti u ono što je stajalo u vezi s njime. Halefov dokaz je djelovao. Obje žene i Ibarek se smiriše. Sabiračica bilja nije uostalom imala vremena da razmišlja o ubijenoj vrani. Za nju su mnogo važnije bile riječi koje joj je upravio starac. Vidjelo se da je nesretnu ženu silno  potištila vijest da joj se muž peče u paklu i da ondje očekuje i nju i njezinu djecu.

Da je utješi, Halef joj položi ruku na rame i rekne:  —  Nebaćo, ne žalosti se. Tvoj muž je na nebu. Ona začuđeno  pogleda

mališana.  —  Zar mi možda ne vjeruješ? —  upita on.  —  Odakle bi to mogao znati?  —  Vidio sam ga.  —  Ti?  —  Da, ja —  ozbiljno ustvrdi Halef.  —  Kada?  —  Noćas. Alahov anđeo je došao i odnio me sa ovoga svijeta. Ponio me je visoko gore u nebo tako da sam mogao sve razabrati. Vidio sam tvoga muža gdje tamo sjedi.  —  Ali kako si ti mogao zaviriti u nebo? —  prekinu žena mališana. —  Ta ti nisi kršćanin.  —  Zar je Mubarek možda kršćanin? Sad joj je sinulo.  —  Ta stara varalica —  bezobzirno nastavi Halef. —  Nimalo se više ne razumije u nebo od mene ili bilo koga drugoga. Svaka njegova riječ je laž i izmišljotina. On te je htio samo zastrašiti. Žena ga je ukočeno gledala očito razmišljajući o njegovim ri ječima. Sad se i ja umiješah.  — Radije govorimo malo o tvojoj bolesti. Na ovom izvoru ćeš uzalud tražiti zdravlje. Otkada se služiš tom vodom?  — Već preko godinu dana.  —  Je li ti bolest popustila?  —  Nije, efendijo.  —  Onda vidiš da imam pravo. Ovaj izvor ne liječi tvoju bolest.  — Bože! Što će biti od mene i moje djece? Radim vrlo malo pa već dugo gladujem. Sad mi oduzimaš i nadu u tu vodu. Ona gorko zaplače.  —  Ne plači, Mašo! — utješih je. — Reći ću ti bolje sredstvo.  —  Zar si ti hećim?  —  Jesam. U ovoj bolesti sam što više hećim- baši. Nisi li još nikada čula za strane liječnike koji dolaze sa Zapada?  — Već često. Čula sam da su veoma mudri ljudi i da umiju izliječiti sve  bolesti.  —  No, i ja dolazim odande pa ču izliječiti tvoju bolest. Kako si upotrebljavala ovu vodu ovdje?  —  Od jutra pa do večeri sjedila sam i stavljala obloge.  —  Time si samo pogoršala svoje stanje. Što je na stvari s dječakom što ga  je spomenuo Mubarek?  — Budući da sama jedva mogu hodati, poslala sam Kostu da traži ljekovito  bilje. Najvrednije biljke rastu na brdu ali Mubarek ne dopušta da ih ondje beremo.

Jednom je već otjerao dječaka, a kad nas je nevolja natjerala da još jednom  pokušamo s branjem, bacio je Kostu sa stijene tako da je slomio ruku.  —  I ti si ga tužila?  —  Nisam. Samo sam otišla na policiju i zamolila za potporu. Ono ostalo troje djece je maleno pa ne poznaje  još ljekovito bilje. Ne mogu ih slati da ga sabiru.  —  Ali policija te je odbila?  — Jeste. Zaptije-mudiri je rekao neka radim.  —  Jesi li mu kazala da ne možeš raditi?  —  Jesam, ali on me je izbacio i zaprijetio mi se bastonadom ako se vratim.  — Žena i bastonada! Ali ne brini, dobit ćeš potporu.  —  Efehdijo, možeš li to postići?  —  Nadam se da mogu.  —  Bila bih ti zahvalna do smrti.  —  Najprije mi reci gdje stanuješ —  nastavih.  —  Odmah ovdje u susjednoj kući.  —  To mi je drago. Odvedi me onamo da pogledam tvoju sobu. Moji  pratioci će dotle počekati. Moj hitac na vranu primamio je nekoliko radoznalih ljudi koji su stajali malo podalje od nas i sad začuđeno promatrali kako sam s Nebaćom otišao u njezin stan. Tko poznaje prljavštinu i otrcanost evropske Turske sigurno će mi  povjerovati da sam tim ljudi u svojoj urednoj odjeći izgledao kao kakav knez.  —  Ne živim sama, efendijo — reče mi skupljačica bilja. —  Zajedno sa mnom živi još jedna obitelj. Slutio sam što ću sad vidjeti, a ta se slutnja i obistinila. Nisam ušao u sobu već u rupu bez poda i s neožbukanim zidovima, tako vlažnu da su kapljice visjele na zidovima. Sve je bilo pljesnivo. U toj jami upravo užasna zadaha živjelo je desetak djece. Dvije male rupe služile su kao prozori i nisu propuštale više svjetla nego što je bilo potrebno da se razaberu lica. K tome smrdljivi pokrivači i odjeća, neizrecivi kućanski pribor, ukratko užasno. U kutu je sjedila neka starica i nešto žvakala.  Kad sam pobliže pogledao vidio sam da žvače komadić sirove bundeve.  Nedaleko od njih čučao je dječak  s rukom u povezu. To je bio Nebaćin sin Kosta. Odveo sam ga pred vrata da uzmognem bolje vidjeti i uklonio povez da  pregledam ruku. Ja nisam ni liječnik  ni kirurg, dakle nisam stručnjak, ali sam ipak sa zadovoljstvom opazio da onaj hećim koji je naravnao slomljenu ruku, nije  budala. Uostalom Kosta je izgledao kao utjelovljena glad.  —  Ovdje ne smijete ostati na stanu —  rekoh njegovoj majci —  ovdje nikad nećeš ozdraviti.  —  A kamo da pođem, efendijo?  —  Dalje, samo dalje.  —  To je lako reći. Jedva da mogu platiti i ovaj stan ovdje.  —  Onda ću se ja pobrinuti za drugi stan.

 —  Oh, kad bi to htio učiniti! . . .  —  Ja sam doduše ovdje stranac i ovaj čas sam stigao, ali se nadam da ću ti ipak moći da pomognem.  —  A hoćeš li mi dati i neko sredstvo protiv uloga?  —  Ne moram ti ga ja dati. Možeš i sama poslati po njega. Brezovo lišće je najbolje sredstvo za tvoju bolest.  —  Zar je to moguće? Brezovo lišće koristi protiv te opake bolesti?  —  Jeste, kako sam ti rekao. I sam sam to okušao. Postoje narodi koji uopće nemaju liječnika pa svoje bolesti liječe samo takvim jednostavnim sredstvima. Od njih sam naučio da brezovo lišće liječi uloge. Kad sam i sam od toga obolio iskušao sam ga i ustanovio da je izvrsno.  —  Kako se upotrebljava?  —  Treba počekati na kišu. Onda se mokro lišće zguli s grančica i brzo odnese kući da se ne osuši. Bolesnik mora odmah leći. Ako su noge bolesne, treba ih staviti u vreću punu lišća. Vreća se sveže iznad bokova. Bolesnik će uskoro zaspati i žestoko se uznoji pa stoga treba da bude pomno pokriven. Znoj bolesnih udova i voda iz lišća doslovno kaplju kroz vreću. Bolesnik spava dugo i duboko. Kad se probudi ustaje i opaža da je bolest iščezla, dakako samo ako je bila laka. Kod teških slučajeva, kao što je tvoj, treba liječenje više puta ponoviti. Maša me je pažljivo slušala, a zatim upita:  —  A možemo li lišće donijeti i onda ako nije na njega padala k iša pa ga radije ovlažiti vodom?  —  Ne. U tom slučaju lijek ne bi djelovao. Ovo je vrlo naporna kura pa zato ne smiješ u isto vrijeme gladovati. Siromašna žena žalosno obori pogled.  —  Efendijo, ako nemam ničega ne mogu ništa ni jesti. Nije mi do sebe samo kad ne bih morala gledati djecu kako pate.  —  Tome možemo pomoći. Neki mi je dobar prijatelj dao nešto novaca da  poklonim siromahu koji je toga vrijedan, ako za vrijeme svoga putovanja naiđem na takva čovjeka. Što misliš: treba li da novac dadem tebi ili da počekam dok mi se ne pruži kakva druga prilika? Sabiračica bilja me pogleda u lice. Oči su joj sjale.  —  Efendijo! Rekla je samo tu jednu riječ, ali ona je zvučala kao čitavo more molbe, stida i zahvalnosti.  —  Dakle, da počekam?  —  Koliko je to novaca?  —  Dvije funte.  — Funte? Taj novac ne poznam. Koliko je to para?  —  Para? Mnogo je više. .  —  Sigurno nekoliko pijastera?  — Dvije funte su dvije stotine pijastera.  —  Nebesa!

 Nebaća je pokušala pljesnuti rukama ali joj bol nije dopustila.  —  A budući da su to dva zlatnika morat će ti za njih, kad ih budeš razmijenila, isplatiti dvije stotine šesnaest  pijastera. Od onoga novca što mi ga je poklonio Halum iz Jedrena, izvadio sam dva zlatnika i pružio Maši. Ona uzmaknu za korak.  — Šališ se, efendijo!  —  Ne, govorim ozbiljno. Uzmi!  —  Ne smijem.  —  Tko ti brani?  —  Nitko. Ali tako bogati dar . . .  —  Ne govori dalje! Čovjek  koji mi je dao novac, bogat je. Evo, uzmi novac i kad ga ushtjedneš promijeniti, pođi kakvom poštenom čovjeku. Kupi hranu za sebe i za djecu. Ostaj mi zdravo. Sutra ću opet doći. Utisnuo sam ženi novac u ruke zgrčene od bola i požurio iz kuće. Pošla je za mnom, ali ja joj odlučno odmahnuh tako da se nije osudila prići mojim drugovima koji su me čekali. Pođosmo dalje. Dok sam uzjahivao konja opazih kako su se radoznali ljudi okupili oko bolesne sabiračice bilja, svakako da je ispituju. Od Nohude, »zrnca graška« koja se želila pomladiti, nisam se oprostio. I ona se priključila radoznalim gledaocima — unatoč svom oblijepljenom licu —  a ondje je, dakako, nisam potražio. Sad smo od izvora zakrenuli u neku usku uličicu na čijem sam. uglu ugledao otrcanog čovjeka koji nas je oštro promatrao. Nije mi baš posebno udario u oči jer su ovdje manje više svi ljudi bili otrcani.  Nisam znao kamo će nas Ibarek odvesti pa ga upitah, a on mi odgovori:  —  Odvest ću vas u han »Et tor el ahmar« gdje će vam se sigurno dopasti. Bio je to neobični naziv za gostionicu. Zvučao je upravo tako kao da se nalazimo u uličici kakvog srednjoevropskog gradića. Arapske riječi »Et tor el ahmar« znače naime »k  crvenom volu«.  — Poznaš li tog handžiju?  —  Poznam ga čak  vrlo dobro —  odvrati Ibarek nasmiješivši se. —  Handžija Bajro je naime moj šurjak. To me obradova jer sam mogao očekivati da će nas njegov šur   jak dočekati isto tako prijateljski kao i Ibarek.

OSTROMDŽA nije bila ništa osobito, bar koliko smo dosad od nje vidjeli. Turske kuće i kolibe imale su u gornjem katu prozore na ulice prekrivene gustim drvenim rešetkama, a inače gole zidove. Putevi su se sastojali od suhoga mulja na kojima se za vrućih dana dizala strašna prašina dok je po kiši čovjek  duboko tonuo u blato. Sredinom ulica protezala se kaldrma, često veoma zapuštena. Ovdje su svi gradovi bili posve slični jedni drugima. Kad sam se prvom prilikom ponovo okrenuo ugledah onog odrpanca koji je maločas stajao na uglu. Sad se polako vukao za nama; odmah sam bio uvjeren da nas slijedi. S kojeg razloga? I to sam slutio.  Naposljetku pokaza Ibarek na neka velika otvorena vrata iznad kojih se k očila ploča s natpisom »Et tor el ahmar«  —  Ovdje je! — reče.  — Ujašite u dvorište! Ja ću se pretvarati da sam nastavljam put.

 — Zašto?  —  Za nama ide neki čovjek  kome je svakako Mubarek da nalog da pripazi gdje ćemo svratiti. Tom bih čovjeku htio prirediti malo iznenađenje. Moji drugovi zakrenuše kroz otvorena vrata a ja pojahah još malo dalje.  Naš dolazak pobudio je pažnju. Posvuda su ljudi zastajkivali i ogledavali se za nama, no ja ipak nisam gubio s vida našeg progonitelja. Sad sam okrenuo konja i  pojahao u kratkom luku, što mi nije bilo teško, jer se han nije nalazio u ulici već na nekom malom trgu. Ljudi su postajkivali na njemu i gledali prema otvorenim vratima, no većinom u mene. Činilo se da moj divni vranac privlači svačiju  pažnju. Navedoh Rija da zaigra nogama i tako ga upravih prema onom mjestu gdje je stajao onaj sumnjivac. Taj čovjek  je bio obučen u široke hlače i kratki kaputić. Oba komada odjeće bila su međusobno spojena dugačkim širokim  pojasom što ga je nekoliko puta ovio oko bokova. Zatim oštro zazviždah.  Dao sam tako znak svom ždrijepcu da pojuri najbržim galopom. Poslušao me je i jurnuo naprijed. Ljudi oko mene preplašeno viknuše i raspršiše se. Možda su pomislili da mi se konj poplašio i da pokušava  pobjeći. Špijun se toliko zanio u svoju zadaću da nije odmah pomislio na bijeg, ali onda podigne od užasa obje ruke u zrak i zaurla iz sve snage jer je opazio da vranac juri ravno prema njemu. Možda je tom drekom htio poplašiti konja budući da je za njega bilo već prekasno da pobjegne. Bio je naime naslonjen na neki zid kraj kojega sam sad pojurio u galopu. Bio sam već kraj njega. On se pritisnuo uza zid, a ja se sagoh, zgrabih ga za pojas i trgoh u vis. Zamahnuvši  njime u širokom luku zdesna preko konjske glave prebacih ga nalijevo i  položih sebi poprijeko na koljena.  —  Alah, alah! —  poče on psovati i pokuša se osloboditi.  —  Budi miran —  doviknuh mu. — Inače će te odnijeti đavao! On smjesta zatvori usta a i oči. Nikako nije bio junak.

Sad upravih konja u han i kasom projahah kroz vrata. Tu je stajao Halef s mojim drugovima. Svi su oni vidjeli cijeli događaj pa su se glasno nasmijali i  požurili se da zatvore vrata i stave veliki kra čun. To je bilo i potrebno jer se na vrata naguralo već čitavo mnoštvo da dozna šta sve to znači. Spustio sam svoga zarobljenika na zemlju i sjahao. Uto mi zajedno s Ibarekom dođe u susret neki čovjek  odjeven u tursko ruho i pozdravi me. To je bio handžija Bajro. Dok sam se s njime pozdravljao na uobičajeni način, moj zarobljenik se opet snašao. Isprsi se,  priđe bliže i prijeteći me upita:  — Zašto si to učinio sa mnom? Duša mi je mogla umrijeti.  —  Sigurno ne bi bila nikakva šteta.  —  Ne rugaj se! Znaš li tko sam ja?  —  Ne, zasad još ne znam.  —  Ja sam skelar na rijeci Vodočnici.  —  Lijepo! Živiš dakle pred gradskim vratima na vodi. Nisi li se obradovao da za promjenu možeš tako lijepo jahati?  — Radovao se? Zar sam te zamolio da me poneseš?  —  Nisi, ali meni se tako prohtjelo.  —  Prijavit ću te!  —  Lijepo — nasmiješih se.  —  I dat ću te kazniti.

 — Još ljepše.  —  Smjesta ćeš poći sa mnom k zaptije-mudiriju.  — Kasnije, dragi prijatelju! Sad nemam vremena!  —  Ne mogu čekati. Moram biti kraj svoje skele.  —  Gdje je ta skela?  —  Na Vodočnici.  — Vjerojatno nedaleko puta koji vodi u Kusturlu?  —  Kako si došao na tu zamisao? Tamo uopće nema rijeke. Vodočnica teče sjeverno od grada.  —  To dobro znam. Ali skelar koji sad tvrdi da nema vremena bio je na  jugoistoku grada naslonjen na neki ugao, a zatim je polako odšetao za nama. Je li to istina ili nije?  —  Jeste. Ali što se to tebe tiče?  —  Vrlo mnogo, dragi moj. Zašto si pošao za nama?  —  Ja smijem poći za svakim za kim god hoću.  —  A ja smijem jahati s kim god hoću. Tako smo dakle obojica učinili ono što smo htjeli.  —  Ono s jahanjem je posve druga stvar. Mogao sam slomiti vrat.  —  Možda ne bi bilo šteta za tebe.  —  Efendijo, ne govori tako jer ću ti inače zabosti ovu oštricu u trbuh! Skelar koji nas je špijunirao posegne prijeteći za nožem čija mu je oštrica  bila zataknuta za pojas.  —  Ostavi to! —  dreknuh. —  Nitko se ne boji takve stvari. .

 —  Tako! A tko si ti da dopuštaš sebi da me vrijeđaš?  — Ja sam Kara Ben Nemzi-efendija hasretleri. Jesi li već kada čuo to ime?  —  Visoko sam se uspravio pred njim i potrudio se da pobudim što ponosniji i što zapovjedniji dojam. Okolnost da sam sam sebi nadjeo naslov hasret, što znači ekscelencija, zaista je bila razmetanje, ali mi se činilo da bih se ovom prilikom i ja mogao razmetati kao i moj mali Hadži. Nisam imao nikakve vlasti prema tom špijunu ali htio sam ga ipak prisiliti na to da mi rekne tko mu je naredio da me uhodi. Valjalo ga je dakle zaplašiti, a u tu svrhu trebao sam neko dostojanstvo kojim nažalost nisam raspolagao. Odmah sam opazio da sam pogodio u crno, jer se skelar duboko pokloni i ponizno odvrati:  —  Ne sultanum, tvoje uz višeno ime nisam još čuo.  —  Onda ga čuješ sada i znaš tko sam. Ravnaj se po tome! Mi sliš li da ja volim da za mnom trče uhode?  —  Hasret, ja te ne razumijem.  —  Ti me dobro razumiješ. Odgovori! Tko ti je dao nalog da pođeš za mnom i doznaš gdje ću sjahati?  —  Nitko, hasret. Sam sam po svojoj volji pošao za tobom.  —  Je li to bio najravniji put prema rijeci? On se očito smeo.  —  No, odgovori! —  navalih.  —  Hasret, uistinu, varaš se. Tim sam zaobilaznim putem zaista po šao bez ikakve posebne namjere.  —  Lijepo! Povjerovat ću ti, ali se varaš ako misliš da je to dobro za tebe. Skelara koji bi trebao da bude kraj svoje skele, a ipak se ski če po ulicama Ostromdže, ne trebamo jer je nepouzdan. Zapovjedit ću mudiru da te otpusti. Ima i drugih ljudi koji su dostojniji te službe. Skelar se prestraši.  —  O hasreti, ne čini toga —  stade me moliti.  —  Da, učinit ću, pogotovu jer jasno vidim da si mi lagao. Špijun je neko vrijeme gledao u zemlju, a onda oklijevajući reče:  —  Efendijo, bit ću iskren i priznat ću ti da sam zaista namjerno pošao za tobom.  —  Onda mi reci tko ti je to zapovjedio.  —  Nitko. Pošao sam samo iz radoznalosti.

 — Lažeš!  —  Ne lažem, efendijo.  —  Vidjet ćemo! Tko jednom laže taj laže i drugi put. Zatim se okrenuh Halefu i zapovjedih mu:  —  Hadži Halefe Omar-ago, dovedi odmah dva zaptije ovamo. Ovaj čovjek  ima dobiti bastonadu!  —  Odmah, sultanum! —  odvrati mališan pretvarajući se da će se požuriti.  —  Stoj! —  viknu zaplašeni  skelar. —  Ostani ovdje, ago! Priznat ću!  —  Prekasno! Ago, požuri! Skelar klone na zemlju i stade jadikovati uzdignutih ruku:

 — Ne bastonadu, nikako ne bastonadu! Ne bih je preživio!  — Zašto ne bi?  —  Moje noge su vrlo meke i osjetljive jer često stojim u vodi. Morao sam stegnuti zube da se ne nasmijem. Kako je poznato, bastonada se udara po golim tabanima, a oni su u njega bili i odviše osjetljivi.  —  Upravo zato što bi podnosio dvostruke boli, ti bi dvostruko morao izbjegavati sve što bi vlasti moglo navesti na to da te dadu izbatinati. Međutim ja sam sada milostivo raspoložen pa ću ipak vidjeti mogu li ti se smilovati.  — Pokušaj, efendijo, a ja ću ti sve otvoreno priznati.  —  Onda mi reci tko ti je to naložio.  —  Mubarek.  — Što ti je ponudio za to? Novaca?  —  Ne. Svetac nikad ne daje novaca. Obećao mi je amajliju za bogati ribolov, jer sam ja istodobno i skelar i ribar.  —  Kako je glasio nalog?  —  Da pođem za tobom a onda mu reknem gdje si odsjeo.  —  Kada i gdje si mu to imao reći?  — Večeras, gore u njegovoj kolibi na brijegu.  —  Zar se s njime može još tako kasno govoriti?  —  To mogu samo oni kojima je dao neki nalog. Treba samo zakucati i reći određenu riječ . . . Tu se skelar prestrašeno prekinu.  —  Dalje! —  zapovjedih.  —  Dalje nema ništa.  —  Zar mi opet kaniš lagati?  —  Nipošto, efendijo.  —  A ipak lažeš! Pomislio sam na ono što mi je maločas rekao, naime da Mubarek nikada ne daje novaca. Ako je skelar to tako tačno znao, onda je vjerojatno već često izvršavao starčeve naloge. Zato nastavih:  —  Ako se dakle kao obično zakuca alkom, on ne otvara?  —  Ne.  —  Ali ako uz to rekneš određenu riječ, pušta te da uđeš. Skelar  je šutio.  —  Govori! Treba li da ti dam otvoriti usta? Bastonada je veoma dobro sredstvo za to. Još uvijek je neodlučno gledao u zemlju. Činilo se da se jednako boji Mubareka kao i bastonade.  —  Dobro! Ako ne umiješ govoriti, mor aš sam sebi pripisati posljedice. Hadži Halefe Omar-ago! Tek što sam ponovo izrekao to ime, skelar prekinu razmišljanje i potišteno

reče:  —  Hasret, nemoj zvati zaptije! Reći ću ti sve. Neka se Mubarek ljuti na mene. Neću zbog njega dopustiti da me tuku do smrti.

 —  Kako se on može ljutiti na tebe?  —  Vrlo mi je strogo zapovjedio da nikome ništa ne reknem.  —  Zar ćeš mu kazati da si mi odao onu riječ?  —  Neću. To mi nije ni na kraj pameti. Ali ti ćeš mu to reći.  — Budi bez brige. Nemam nikakva razloga da izbrbljam što si mi kazao.  —  Onda će on to doznati pomoću svojih ptica. I opet te ptice! Činilo se da se stari lupež dobro razumio u to da za sebe iskoristi ljudsku glupost.  —  Ptica nema ovdje. Vidiš li koju? On se osvrnu. Nigdje nije bilo ni gavrana, ni čavke, ni vrane.  — Nema. Nije poslao pticu, vjerojatno jer nije znao gdje ćeš odsjesti.  —  Ipak joj je mogao zapovjediti da poleti za mnom. Onda ti ne bi zapao u nepriliku, a ptici ne bih mogao dati bastonadu. Tvoj stari svetac nije dakle baš tako mudar kao što ti to misliš. Ne moraš ga se bojati. Govori! Ako čovjek želi  potajice doći k njemu, mora kazati određenu riječ?  —  Tako je efendijo.,  —  Ima li više takvih riječi za različite osobe?  —  Nema. Svi znaju samo jednu riječ.  —  Kako glasi?

 — Sirdaš. Ta lozinka i nije bila baš loše odabrana jer je značila »pouzdanik«.  —  Je li to prava riječ? Nisi li je sam izmislio?  — Nisam, efendijo! Kako bih se mogao usuditi?  — Već si mi nekoliko puta lagao pa ne zaslužuješ  da ti povjerujem.  —  Sad ti kazujem istinu.  —  Odmah ću te jednim novim pitanjem staviti na kušnju. Jesi li za Mubareka već često izveo potajne naloge? Tek nakon kratke šutnje on prizna:  —  Jesam, efendijo.  —  Kakve?  Ne smijem ti reći!  —  Pa ni onda ako dobiješ bastonadu?

 — Zašto?  —  Zakleo sam se strogom zakletvom. Radije ću dopustiti da me ubiju nego da prekršim zakletvu i stignem u pakao. Riječi su mu sad zvučale i istinito i uvjerljivo. Zato sam iskoristio priliku da ga upitam:

 — Poznaš li možda riječ »En nasr«?  —  Poznam.  Nisam očekivao tako brzo priznanje.  —  Kako si je doznao?  —  Upravo kao i onu prvu riječ. Mubarek mi ju je rekao.  — Čemu je ta riječ služila?

 — Kao znak raspoznavanja između svih njegovih znanaca.  —  A sad više ne služi?  —  Ne služi, efendijo.  — Zašto više ne služi?  —  Jer je izdana.  —  Tko ju je izdao?  —  To ovdje nitko ne zna. Izdana je u Stambulu.  —  Kako?'  —  Ne smijem reći.  —  Mirno možeš o tome govoriti jer ja znam više nego što misliš. U Stambulu je postojala kuća za sastanke družbe »en nasr«. To je otkrio čovjek  koji  je stanovao u susjednoj pekarevoj kući. Nije li tako?  —  Efendijo, zar i to znaš? — začuđeno upita on.  —  Oh, znam ja i mnogo više. Kuća je izgorjela i došlo je do borbe.  —  To je tačno.  —  Mogu te upitati i za »ustu«. Jesi li čuo za njega?  — Tko ne poznaje toga zapovjednika?  —  Jesi li ga vidio?  —  Nisam.  — Znaš li tko je on?  —  Ne znam ni to.  —  Ne znaš li gdje bih ga mogao naći?  — To svakako znadu samo upućeni.  —  Mislio sam da i ti spadaš među njih.  —  O ne, efendijo. Skelar me je pri tome tako iskreno pogledao da sam bio uvjeren kako govori istinu.  —  No, pošto si mi dokazao da nisi posve pokvaren kako sam u prvi čas morao povjerovati, oprostit ću ti bastonadu.  —  Ali ćeš me zadržati ovdje? To je bilo više nego što sam mogao očekivati. Moje razmetanje pobudilo je neslućeni dojam. Ipak sam i dalje gledao strogo i rekao mu:  —  Zapravo bih te morao zatvoriti, ali budući da si bio iskren, oprostit ću ti. Slobodan si i možeš otići.  —  Mogu li i dalje ostati skelar?  — Možeš. Ako sam ti oprostio sve ostale kazne, onda ostani ono što si bio. Lice mu zasja od radosti.  —  Hasret! Duša mi je puna zahvalnosti prema tebi. Uslišaj mi još jednu molbu pa ću biti sretan!  — Što?  —  Nemoj reći Mubareku ništa o onome što sam ti odao. Tu sam mu želju lako mogao ispuniti. I meni je bilo stalo da starac o tome ništa ne dozna. Što manje bude slutio da poznajem njegove tajne, to sam sigurniji

da ću ga moći nadmudriti. Obećao sam dakle skelaru da ću šutjeti, a on ode veoma zadovoljan sretnim svr šetkom ove upadice. Moram spomenuti da se posljednji dio ovog razgovora odvio bez suvišnih svjedoka. Handžiju Bajra su nekamo pozvali a Ibarek je po šao s njime. Dakle ni  jedan od njih dvojice nije čuo tajnu lozinku. Ostala trojica koja su još uvijek stajala u blizini, Halef, Osko i Omar mogli su je upoznati. Zatim provjerih jesu li konji dobro smješteni. Pri tome je u mene buljilo cijelo mnoštvo ljudi koji su ušli kroz vrata,opet širom otvorena. Činilo se da im je neshvatljivo kako jahač u galopu može preda se u sedlo podići čovjeka. Ili zar sam im ja možda bio zanimljiv s nekog drugog razloga? Ubrzo se pokazalo da je tako. Halef mi je saopćio da ga je neki čovjek  upitao jesam li ja onaj strani hećim- baši koji je bolesnoj Ne baći poklonio reko dvije stotine pijastera i koji se usudio da ustrijeli jednu od Mubarekovih ptica. Tek što sam stigao u Ostromdžu, već sam bio glasovit. To mi međutim nipošto nije  bilo milo. Što manje su se ljudi obazirali na mene i što su manje o meni govorili, to sam lakše mogao riješiti svoju zadaću. Uđoh u kuću. Bila je gotovo jednako uređena kao i gostionica u Dabili, samo što su ovdje zidovi bili sagrađeni od opeka sušenih na suncu. Očito nas je Ibarek toplo preporučio jer nas je handžija uveo u posebnu sobu gdje smo najprije dobili vode da speremo prašinu, a zatim jelo koje je obzirom na tamošnje prilike  bilo vrlo pristojno. Oba šurjaka jela su sa nama. »Zastore za prsa«, kako se Halef izrazio, nismo ovaj put dobili. Razumljivo je da se razgovor poveo o krađi pa smo se  ponovo potanko porazgovorili o svim pojedinostima. Pri tome sam se sjetio da uopće nisam još vidio onog tamničkog ključara koji je također  pobjegao, dok sam ona druga dva bjegunca dobro poznavao. Zato upitah Ibareka:  —  Bi li mogao prepoznati sva tri kradljivca da ih opet vidiš?  —  Odmah.  —  Dakle si ih dobro promotrio? Možeš li mi opisati čovjeka koji je izvodio one vještine s kartama? Možda bih ga mogao sresti, a još nikad ga nisam vidio.  —  Oh, njega ćeš lako prepoznati! Ima siguran znak koji ne mo že ukloniti: rascijepanu usnicu. Uto u sobu uđe sluga,i stade nešto šaptati handžiji Barji koji se očito smeo i u neprilici se zagledao u mene.  — Što je? —  upitah.  —  Oprosti, efendijo, —  odgovori Bajro. —  Vani je . . . vani je nekoliko zaptija.  —  Zbog nas? —  Da, zbog vas.

 — Što hoće?  — Hoće da vas uhapse.  —  Alah akbar, bog je velik! —  viknu Halef. —  Neka samo uđu! Vidjet ćemo tko će s kime: oni s nama ili mi s njima.  —  Tako je —  pristadoh. —  Ali daj smjesta opet osedlati naše konje.

 —  Kanite li možda pobjeći? —  upita handžija.  —  Ne pada nam na pamet! Bajro izađe, a kroz otvorena vrata uđe deset zaptija naoru žanih do zubi.. Ispunilo se ono što sam očekivao. Među njima se nalazio onaj Selim s kojim smo razgovarali vani u grmlju. Tome se ne treba čuditi, jer smo mi jahali polagano, a zadržali smo se i kod toplog izvora. Zaptije zastadoše na vratima a naš stari znanac istupi naprijed. Mora da je bio zatražio dopuštenje da kao zasluženu zadovoljštinu vodi glavnu riječ. Kao da nije bilo više ni traga njegovoj nekadanjoj sklonosti prema filozofskom razmatranju jer je tresnuo kundakom puške o pod i  pobjednički nam doviknuo:  —  No! Već ta jedna riječ imala nas je smrviti. U njoj je ležao cio jedan svijet radosti, nadmoćnosti, poruge i zadovoljstva. Ali od nas se nije nitko ni maknuo. Mirno smo jeli dalje kao da smo se dogovorili.  —  No! —  ponovi junak. Kad ni sad nije dobio odgovor, on priđe korak bliže i upita pri jeteći:  —  Zar možda ne čujete? Sad je dobio odgovor, ali takav da s njime nije računao ni on a nisam računao ni ja. Mali Hadži naime ustade, uze veliki poslužavnik na kome nam je  bio donesen ukusni pilav koji je sav plivao u maslu, pa stupi pred redara, pruži mu  jelo dovoljno još za deset daljnjih osoba, pa i on reče samo jednu riječ:  —  Uzmi! Obojica su jedan drugome neko vrijeme gledali u oči. Miris najomiljenijeg  jela svih Turaka uzdigao se zaptiji u nos. Njegovo strogo lice postajalo je sve manje strogo. Usnice su mu se i nehotice otvorile, nozdrve zadrhtale, a oko usana mu poče poigravati zahvalni smije šak. Vršci njegovih brkova se trznuše —  nije  bilo sumnje, pilav je pobijedio. Koji turski zaptija može odoljeti brdu riže punom komadića mesa i oblivenom maslom! Zaptija ispusti pušku, prihvati poslužavnik, okrenu se k svojim drugovima i upita:  — Hoćete li?  — Hoćemo, hoćemo! —  brzo odgovori pet glasova.  —  Onda sjedite! Ostala petorica prisloniše puške uza zid i čučnuše kraj svoga druga. Bio je  pravi užitak  gledati kako su ozbiljno i dostojanstveno čučali uz poslužavnik,  prstima posezali u rižu, gnječili je dlanovima u kugle i te kugle bacali u širom otvorena usta. Halef je sjeo natrag na svoje mjesto. Na licu mu se nije pomakao ni jedan mišić. Uto handžija Bajro ponovo uđe u sobu. Kad je ugledao družbu koja je čučala oko poslužavnika i gnječila kuglice od riže on smjesta iščeznu, jer da je ostao samo još jednu sekundu, morao bi prasnuti u gromki smijeh. Kad je pilav iščezao, dostojanstveni zaptija donese poslužavnik natrag.  —  Alah vam platio —  zahvali se on, položi poslužavnik  na niski stol,  podigne svoju pušku, opet se isprsi i reče držeći se kao rimski diktator:

 —  No? Sad je bilo vrijeme da mu ja odgovorim.  — Što hoćete? —  kratko upitah.  —  Vas! —  glasio je još kraći odgovor.

 — Zašto?  — Da vas odvedemo zaptije-mudiriju.  — Što hoće on?  —  Da vam odmjeri kaznu —  odvrati Selim zakolutavši očima.  —  Zbog čega? —  upitah prijazno.  —  Zbog batina.  —  Kakvih batina?  —  Onih koje sam ja dobio —  ljutito će on.  —  Ta ti si već kažnjen. Čemu smo onda mi potrebni? Da sam mogao naslikati sliku koju je sad pružao zaptija, ona bi danas bila najdragocjenija uspomena na moj boravak u Turskoj. Prizor je bio upravo neopisiv. Čuvar  javne sigurnosti se sav izgubio, potpuno izgubio, no ipak se činilo da mora nešto reći. Smrknu se i povika:  — Hoćete li dobrovoljno s nama?

 —  Nećemo.  —  Dakle silom?  —  Nećemo — odlučno ponovih.  —  Alah! Alah! Kako ćete onda?  — Uopće nećemo. Sad je Selimova mudrost došla kraju. Rekao je da je najoštroumniji među svima svojim drugovima, ali je ipak velika razlika da li čovjek  u mislima polazi u  potjeru za tri zelenka ili treba da uhapsi petoricu ljudi koji ne dopuštaju da ih iz njihova mira omete ništa pa ni policija. Učinio je ono što je smatrao najpametnijim, a što je svakako i bilo najpametnije: naslonio se na zid i rekao  jednome od svojih drugova:  —  Govori ti. Taj čovjek  stupi naprijed. Počeo je posve drukčije. Vjerojatno je raspolagao posebnom nadarenošću za zornu poduku, jer je podignuo pušku, gurnuo mi kundak gotovo pod nos, a zatim ga pokazao u krugu i upitao:  —  Znate li što je to? Sale radi sam u odgovorio:  —  Znamo.  —  No, što je?  — Puščani kundak.  —  Tako je. A na drugoj strani se nalazi cijev iz koje se puca. Razumiješ li me?  —  Razumijem.  —  Onda znate sve!  —  Ne znamo. Znamo samo da iz tvoje puške dade pucati.  —  I to je dovoljno. Došli smo da vas uhapsimo.

 —  Ah! To si nam najprije morao reći.  —  Ta to je samo po sebi razumljivo. Ako smjesta ne pođete s nama latit ćemo se svojih pušaka?  —  Zar možda zato da nas postrijeljate?  —  Tako je.  —  No, spremni smo na to. Ustrijelite nas! Pripalio sam čibuk, a i moji drugovi pripališe svoje i mi zapušismo. Zaptije su buljili u nas. Takvo nešto nisu još doživjeli. Zatim se ponovi igra: zapovjednik nije znao što će! Okrenuo se, gurnuo narednog zaptiju u rebra i rekao:  —  Govori ti!  Njegov vrijedni drug smjesta je bio spreman da prihvati slobodno žezlo. Stupio je naprijed očito da održi ozbiljan govor. Već sam počeo bivati uvjeren da će redom jedan drugom predavati palicu sve dok na kraju ne otiđu umorni od neuspjeha. Ali nismo ipak mogli tako dobro proći jer upravo u času kad je treći general feldmaršal zinuo da započne svoj govor, otvoriše se širom vrata i na njima se pojavi lice i uniforma nekog čauša.  —  Gdje ste?  —  Ovdje!  —  To vidim! A gdje su oni ljudi?  —  Ovdje! Zaptija pri tome pokaza na nas.  — Zašto ih ne dovodite?  —  Neće da pođu.  — Zašto ih ne prisilite?  —  Ne možemo. Pitanja i odgovori su tako naglo i odlučno slijedili jedni za drugima kao da su bili uvježbani. Da pukneš od smijeha!  —  Onda ću vam pokazati kako se takvi ljudi prisiljavaju na poslušnost. Vodnik priđe bliže i izvuče sablju. Oči mu se zakolutaše kao kugle a ispod usana razabrasmo dugačke žute zube.  — Lupeži, jeste li čuli što tražim od vas! —  dreknu on na nas. Nitko mu ne odgovori ni riječi.  —  Jeste li čuli? —  zaurla čauš pocrvenjevši. Svi smo šutjeli.  —  Jeste li gluhi? —  zaurla zaptija još jače tako da mu zataji glas. Činilo se da je tako, jer nitko od nas nije trznuo ni obrvom. To je toliko smelo vodnika da je potpuno izgubio ravnotežu. Zamahnuo je sabljom da me  pljoštimice udari i dreknu:  —  Pasji sine! Naučit ćeš ti da govoriš! Sablja zviznu ali ne na moja leđa već na pod, a i čauš opazi, osvrnuvši se, da također  sjedi na podu. Kad je onda proklinjući skočio na noge i htio da navali na nas, odjednom se zaustavi i zagleda se u nas kao da smo sablasti. Mi smo naime još uvijek sjedili za stolom: nijemo, ukočeno, kruto, kao kakvi kumiri.

Samo ja sam se bio pomaknuo, jer sam mu šakom izbio sablju iz ruke a zatim ga morao još jednom udariti da ga oborim na pod. To se međutim tako strelovito odvilo, da nije uopće ulazilo u račun. Redarstveni vodnik nas još jednom obuhvati pogledom, jednog po jednoga, a onda se obrati svojim ljudima i upita:  —  Jesu li oni i prije bili takvi?  —  Jesu —  odgovori naš znanac iz šikare.  —  Ludi su!  —  Svakako! —  potvrdi Selim. Ti su mili ljudi dakle bili upravo sjajno istoga mišljenja. Oni se zgledaše i stadoše kimati glavama i tako bi kimali i dalje —  tko zna kako dugo —  da nisam naposljetku ustao i prišao čaušu da ga upitam:  —  Koga tražite ovdje?  Njegovo se lice smjesta razvedri jer je po tome pitanju razabrao da bar donekle umijemo govoriti.  —  Vas —  glasio je kratki odgovor.  —  Nas? Kako je to moguće? Ta ti si govorio o lupe žima i pasjim sinovima! Pri tome sam zaptiju tako oštro gledao u oči da je pocrvenio, zaista  pocrvenio.  —  Tko želi da nas vidi? —  pitao sam dalje.  —  Zaptija-mudiri.

 — Zašto?  — Želi vas ispitati.  Na čaušu sam vidio da nam je kanio odgovoriti nešto posve drugo, ali ta mu riječ nije prošla preko širokih usana.  —  To je nešto drugo. Maločas si nešto govorio o kažnjavanju. Pođi dakle i  javi zaptije-mudiriju da ćemo odmah doći.  —  To ne smijem, efendijo! —  odvrati on.  — Zašto?  — Moram vas dovesti sa sobom. Moram čak  da vas uhapsim.  —  Zna li mudir tko smo mi?  —  Ne zna, efendijo.  —  Onda otrči brzo k njemu i reci mu da mi nismo ljudi koji se dadu samo tako lako uhapsiti.  —  To pogotovu ne smijem. Učini mi uslugu, efendijo, i pođi sa mnom. Gospoda već dugo čekaju.  —  Kakva gospoda?  —  Prisjednici.  —  Ah tako! Onda ću ja iz obzira prema toj gospodi poći smjesta. Dođi s nama! Zaptije su sigurno sebi posve drukčije zamišljali to hapšenje. Pošao sam ispred njih u dvorište, iza mene moji drugovi, a za njima redari. U dvorištu su stajali naši osedlani konji. Vodniku kao da je svanulo. On priđe k meni i upita:

 — Zašto idete u dvorište? Ravni put ne vodi odavde do staja već kroz vrata iz kuće.  —  Ne vodi brige! —  odgovorih. —  Mi ćemo smjesta poći tim putem. Brzo priđoh svom vrancu i uzjahah.  —  Stoj! —  viknu on. —  Vi nam kanite pobjeći. Dolje s konja! Nemojte dopustiti ostalima da uzjašu.  Njegovi ljudi pokušaše uhvatiti konje, a on mene zgrabi za nogu da me svuče sa sedla. Podbodoh vranca da se propne i da se na stražnjim nogama zavrti  poput zvrka. Čauš me je morao ispustiti.  —  Pripazite, ljudi! —  opomenuh ih glasno. —  Moj se konj lako plaši. —  Potjerao sam Rija na nekoliko skokova tako da se zaletio među zaptije, a ovi se raspršiše vičući. Tako su moji prijatelji dobili vremena da uzjašu i mi u galopu  projurismo kroz vrata.  —  Ostaj mi zdravo! Doviđenja! —  doviknuh vodniku.  —  Dur, dur! Stoj, stoj! —  zaurla on trčeći za nama, a s njime i njegovi  podređeni. —  Ne dopustite im da pobjegnu! Držite ih, te kradljivce, lopove, razbojnike! Istina je, ovdje je bilo dovoljno ljudi da nas zadrže, jer se vijest da nas kane uhapsiti brzo proširila po Ostromdži i primamila veliki broj ljudi. Ali tim čestitim  padišahovim podanicima nije padalo ni na um da nas hvataju i da tako možda dođu pod kopita naših konja, već se naprotiv vičući razbježaše. Lako sam razabrao kojim putem moram krenuti da stignem na one mjesto koje bi kod nas nazvali sudištem, jer sam jasno opazio da su u tom smjeru išli ljudi koji su htjeli da prisustvuju cijeloj toj zgodi. Usprkos tome upitao sam, jašući, nekog starca koji je pred nama bojažljivo uzmakao:  —  Gdje stanuje kadija? On pokaza na neku ulicu koja je vodila na otvoreni trg.  — Skreni ovamo, efendijo. Nadesno ćeš vidjeti polumjesec i zvijezdu iznad jednih vrata. Poslušali smo ga i projahali kraj ljudi koji su kretali istim smjerom prema nekom dugačkom i visokom zidu, sa vratima u sredini. Kroz ta vrata uđosmo u veliko četvorokutno dvorište gdje nas dočeka prilično mnoštvo radoznalaca.  Nasuprot vrata stajala je službena i stambena zgrada, izgrađena od drveta i opeke. Grede su bile oličene zeleno a ostali dio zida plavo, što je pobuđivalo neobičan dojam. Dvorište je bilo prljavo, a dio duž kuće u širini od nekoliko metara pokriven nečim što je svakako imalo predstavljati pločnik, no taj je pločnik  izgledao upravo tako kao da ga je netko rastrgao da bi se njegovom građom poslužio za  podizanje barikada. Ispred kućnih vrati ju nalazio se stari naslonjač s pretpotopnim jastukom. U  blizini je ležala klupa čije su dvije noge stršale uvis. Nekoliko užeta i svežnjeva  palica debelih poput palca dopuštalo nam da naslutimo kako se nalazimo na  poprištu pravosuđa posvećenog bastonadi.. U blizini je stajalo nekoliko zaptija, a

tu je sjedio i naš stari znanac, bogalj Busra kraj koga smo projahali vani ispred grada.  Njegovo lice bilo je vrijedno pažnje. Sigurno je bio uvjeren da ćemo ovamo stići kao uhapšenici. Mi smo međutim ponosno dojahali na konjima bez ikakve  policijske pratnje. Na licu mu se odrazilo tako glupo čuđenje, da bi se tome možda nasmijao da nisam u njegovim očima koje su upravo gorjele od mržnje opazio nešto što nije nipošto bilo u skladu s hinjenom tupošću koju je pokazivao. Sjahasmo. Dobacio sam Osku uzde i prišao zaptijama.  —  Gdje je kodža- baša? To sam pitanje izgovorio u zapovjedničkom tonu. Zaptija me smjesta  pozdravi i odvrati:  —  U svom stanu. Želiš li govoriti s njime?

 — Želim.  —  Onda ću te najaviti. Reci mi kako se zoveš i šta te vodi ovamo.  —  To ću mu sam reći. Odgurnuo sam ga u stranu i krenuo prema vratima. Uto se ona otvoriše iznutra i iz njih izađe neki visoki mršavi čovjek, možda još mršaviji od prosjaka i starog Mubareka. Bio je odjeven u kaftan koji mu se vukao po podu, tako da mu nisam mogao vidjeti noge. Na glavi je nosio turban od bijeloga sukna. Vrat mu je  bio tako dugačak  i tanak da je jedva mogao nositi glavu, pa je ova kimala i ljuljala se amo-tamo, gore-dolje, kao da njegov dugački i oštri golemi nos osjeća posebnu sklonost prema adamovoj jabučici koja kao da je bolovala od guše. On me začuđeno pogleda svojim sitnim crveno obrubljenim očima bez trepavica i upita:  —  Kome si pošao?  — Kodža- baši.  —  To sam ja. Tko si ti?  —  Ja sam stranac koji ima razloga da ti se zbog nečega potuži. Htio je da odgovori ali nije dospio jer u tom trenutku dotrči kroz vrata vodnik u pratnji svojih ljudi. Kad nas je ugledao on za čuđeno zastane i viknu:  —  Alah, alah! Evo ih! Zajedno s njime naguralo se još više ljudi kroz vrata, ali nitko nije rekao ni riječi. Sve se odvilo tako mirno i nečujno kao da se nalazimo u džamiji. To mjesto sa koga je drvena klupa pružala prema nebu svoje dvije noge, bilo je tim ljudima sveto. Možda je već mnogi od njih bio privezan na nju a goli mu tabani stegnuti uz drvene noge. Takve uspomene su onda nezaboravne. Umjesto da mi odgovori, kodža- baša se obrati vodniku:  —  Zar ga još uvijek niste doveli? Želite li možda umjesto njega dobiti  bastonadu? Vodnik, sav zasopljen od brzoga trka pokaza na mene i odgovori:  —  Ta to je on, sultanum!  — Što, to je ovaj?  —  Jeste.

Kodža- baša se brzo okrenu k meni i odmjeri me od glave do pete. Pri tome mu se glava tresla kao da joj se životna zadaća sastoji u tome da tim neprekidnim njihanjem dokaže da se zemlja vrti. Lice mu poprimi strogi, mračni izraz i on me otresito upita:  —  Ti si dakle taj uhapšenik?  —  Ja? Nikako nisam —  mirno odgovorih.  —  Tako kaže ovaj vodnik zaptija.  —  Nije rekao istinu. Jesi li možda vidio kako smo ušli u dvorište?  — Jesam; stajao sam na prozoru.  — Onda si mogao opaziti da smo dojahali na konjima. Dobrovoljno sam došao k tebi. Tvoji zaptije su kasnije stigli za nama. Nazivaš li ti to hapšenjem?  —  Nazivam. Ti si doduše došao malo prije, ali policija je pošla po vas i tako ste uhapšeni. Vi ste moji zarobljenici.  —  U tom pogledu se silno varaš.  —  Ja sam kodža- baša —  strogo odgovori mršavi čovjek  —  i nikad se ne varam. Upamti to. Pri tome je tako opasno kimao glavom da sam se pobojao da će je baciti na mene. Čovjek  bi se zaista mogao poplašiti gledajući to.  —  No, onda ću ti dokazati da se ipak varaš —  odgovorih. —  Na cijelom svijetu ne postoji nijedan kodža- baša kome bih dopustio da me nazove svojim zarobljenikom.  Nekoliko brzih koraka dovedoše me do moga konja. Skočih u sedlo a moji drugovi se isto tako brzo vinuše na svoja sedla.  —  Sidi, kroz vrata? —  upita Halef.  —  Ne, ostajemo. Želim samo prokrčiti put do vrata. Vranac kao da je razumio što namjeravam. On poče skakutati, poprijeko držeći svoje divno tijelo, prema vratima i natrag, ritati se prednjim i stražnjim nogama i tako njiskati da je mnoštvo smjesta ispraznilo taj prostor i bo jažljivo se stislo uza zidove.  —  Zatvorite vrata! —  zapovjedi kodža- baša svojim zaptijama.  —  Zgazit ću svakoga tko dodirne vrata! —  zaprijetih se.  Nijedan zaptija nije se ni maknuo. Kodža- baša ponovi svoju zapovijed ali i opet bez uspjeha. Bio sam dohvatio svoj teški bič, a to se tim dobrim ljudima učinilo ipak odviše opasnim. Sad sam prijahao tako blizu kodža- baši da mu je vranac duhnuo u lice. On ustuknu i u obranu ispruži dugačke tanke ruke.  — Što se to usuđuješ? Zar ne znaš tko si ti, a tko sam ja? —  viknu.  —  Ja to tačno znam, ali ti nemaš ni pojma tko se nalazi pred tobom. Potužit ću se tvom pretpostavljenom, makređžu u Solunu. Neka te on pouči kako se imaš vladati prema otmjenom strancu. Te prijeteće riječi zapravo su bile razmetanje, ali ja sam se, s obzirom na dane okolnosti, ipak poslužio njima. Polučio sam namjera vani dojam jer me je starac upitao mnogo uljudnije nego maločas:  — Putuješ inkognito? To nisam znao. Zašto mi nisi odmah rekao?

 —  Jer me dosad uopće nisi ni pitao kako se zovem i što sam.  —  Onda mi reci tko si!  —  Kasnije. Najprije želim znati da li me zaista smatraš svojim uhapšenikom. Vladat ću se prema tvom odgovoru. Taj moj poziv doveo je kodža- bašu u nepriliku. Zar da vladar Ostromdže i okoline opozove svoje riječi? Bojažljivo me je pogledao oklijevajući s odgovorom. Pri tome mu je glava opasno zaklimala. Činilo se da će mu se slomiti vrat.

 —  No, odgovori! Inače ćemo odjahati.  —  Efendijo —  prizna on naposljetku —  vi stvarno niste bili svezani pa ću zato pretpostaviti da niste uhapšeni.  —  Dobro, to mi je zasad dovoljno. Ali nemoj da ti opet padne na um da odustaneš od tog mišljenja! Potužio bih se makredžu.  — Poznaš li ga?  —  Ne tiče te se da li ga poznam. Dovoljno je da to on i ja znamo. Dakle,  poslao si po mene. Iz toga zaključujem da mi želiš nešto saopćiti. Spreman sam da te saslušam. Upravo sam uživao promatrajući njegovo lice. Nas dvojica kao da smo zamijenili uloge. Ja sam s njime govorio s visoka i to ne samo u prenesenom smislu već i doslovno jer sam sjedio u sedlu. Na njegovu licu sukobljavali su se izrazi gnjeva i smetenosti boreći se za prevlast. U neprilici se ogledavao amo i tamo, a onda odgovori:  — Varaš se. Nisam ti poručio da želim s tobom govoriti, već sam zapovjedio da vas uhapse.  —  Zar si to zaista učinio? Gotovo ne bih mogao povjerovati. Vrhovno sudište vas je uputilo da postupate pravedno i oprezno. Što je bio razlog te zapovijedi?  — Vi ste zlostavili jednoga od mojih zaptija, a zatim si jednog stanovnika ovog okruga izvrgao smrtnoj opasnosti.  —  Hm! Čujem da ti događaji nisu prikazani u pravom svjetlu. Mi smo kaznili tog zaptiju jer je to zaslužio, a ja sam skelaru spasio život trgnuvši ga k sebi u sedlo. Da nisam imao toliko prisutnosti duha, moj bi ga konj zgazio.  —  To zaista zvuči posve drukčije od onoga što mi je saopćeno. Morat ću dakle istražiti šta je istina.  —  Ta istraga je suvišna. Ne vidiš li da tvoje riječi znače uvredu za mene? Želiš istražiti! Znači sumnjaš u moju izjavu. Ne znam što da mislim o tvojoj uljudnosti i promišljenosti. K odža- baša osjeti da je utjeran u tjesnac i odgovori prilično potišteno:  —  Sve da imaš i pravo, ipak se istraga mora obaviti baš zato da bi se tužiteljima dokazalo da si u pravu.  —  To priznajem.  —  Onda sjaši! Ja ću odmah započeti s preslušavanjem.

Sve je to izgovoreno tako glasno da su prisutni mogli razumjeti svaku riječ. Sad se ljudi naguraše bliže da bi uzmogli bolje čuti i vidjeti. Jedni su drugima došaptavali primjedbe, a pogledi što su nam ih dobacivali, jasno su govorili da  prema nama osjećaju poštovanje. S njihovim kodža- bašom nije još nitko razgovarao tako kao ja. Taj dostojanstveni službenik  sjede u stari naslonjač. Držao se vrlo važno nastojeći da stekne opće poštovanje pa ponovi:  — Sjaši i reci tvojim ljudima da i oni sjašu. To traži ugled vlasti.  —  U tom pogledu sam potpuno tvoga mišljenja, ali nigdje ne vidim ni traga kakvim vlastima.  — Što? Jesam li te pravo razumio? Vlast, to sam ja!  —  Zaista? Onda se ja vjerojatno nalazim u velikoj zabludi. Tko je mirovni sudac u Ostromdži?  —  Ja sam. Vršim obje dužnosti.  —  Spada li ta stvar pred mirovnog suca?  —  Ne spada, već pred kadiju.  —  Onda dakle imam pravo. Naib može odlučiti sam bez prisjednika, ali kodža- baša može samo onda nastupiti kao kadija ako su prisutni javni tužilac, njegov zamjenik, građanski poručnik  i sudski pisar. Sad mi reci gdje su ta gospoda! Vidim jedino tebe.  Njegova glava se poče opet opasno njihati amo-tamo.  —  U takvim stvarima običajem sam suditi —  izjavi on.  —  Ako to dopuštaju stanovnici Ostromdže, onda je to njihova stvar. Ali ja  poznam padišahove zakone i tražim da se ispune. Ti od mene tražiš da poštujem vlasti koje uopće ne postoje.  —  Dat ću pozvati te ljude —  stane me uvjeravati kadija.  —  Onda požuri! Nemam mnogo vremena.  —  Ipak ćeš morati počekati jer ne znam, hoćemo li moći odmah naći  baš-ćatiba, a zamjenik je javnog tužioca otišao u Kusturlu. Sigurno se neće vratiti  prije nekoliko sati.  —  To mi je neugodno. Vlasti čovjek  ne treba tražiti sa svih strana svijeta. Što će reći makredž kad mu to ispripovjedim?  —  Ne moraš mu pripovijedati. Bit ćeš zadovoljan s postupkom što ćemo ga kod tebe primijeniti.  —  Kako? Na koji to postupak misliš?  —  Zar ne znaš? —  upita kodža- baša žestoko klimajući glavom.  —  Ne znam.  —  Moram vas zadržati  ovdje dok se ne skupi sud, ali n ećete proći loše, bar koliko to dopuštaju okolnosti.  — Čuj me! Mi ćemo proći upravo onako kako nam se to sviđa. Ti nas želiš zadržati ovdje što znači da smo uhapšeni. Znaš, međutim, da ja to neću dopustiti.  —  Ali zakon to traži! —  ustrajao je službenik.  — Čini se da si ti skovao svoje vlastite zakone koje ja ne priznajem. Mene su prijavili tebi i ja izjavljujem da sam spreman da sud istraži tu stvar. Pripravan

sam dakle da izađem pred sud, ali ne dopuštam da me se liši slobode. Sad ću se vratiti u han i ondje počekati tvoj poziv.  —  To ne smijem dopustiti — reče kodža- baša i ustane sa stolice.  —  A što kaniš protiv toga poduzeti?  — Prisiliš li me, morat ću te silom zadržati.  — Koješta! Ti si mi već poslao svoje zaptije. Što su oni obavili? Ništa! I drugi put bi isto tako prošao. Ako si pametan nećeš dopustiti da pred vlastitim ljudima dspadneš smiješan. Dajem ti riječ da i ne mislim na bijeg. Počekat ću tvoj  poziv i poslušat ću ga. Mora da je sudac uvidio da je za njega bolje da izbjegne daljnje sukobe koji su mogli samo naškoditi njegovom ugledu. Zato mi nakon kratkog razmišljanja odgovori:  —  S obzirom na to što si otmjeni stranac, prihvatit ću tvoj prijedlog, ali moram od tebe zatražiti svečano obećanje da nećeš pobjeći.  — Obećajem ti. Odgovorio sam mu s doličnom ozbiljnošću, a zatim me kadija otpusti pošto me je prije toga dostojanstveno opomenuo.

KAD SMO krenuli, ljudi nam se s poštovanjem ukloniše s puta. Osmanlijski sudac se običava ovijati plaštem tiranske nepogrešivosti. Stari kodža- baša sigurno nije bio iznimka od toga pravila, ali danas je njegov ugled bio silno uzdrman. Po mračnom pogledu što nam ga je dobacio prije nego što je iščezao iza svojih vrata, vidio sam da to uviđa. U dvorištu je uostalom bio još jedan čovjek  koji nikako nije bio sporazuman s tim prethodnim rezultatom sudskog postupka. To je bio prosjak.  Nenamjerno sam ga pogledao pa bih se zapravo morao poplašiti munje koja je u mene sjevnula iz njegovih tamnih očiju. Čovjek koji je umio tako gledati, nipošto nije mogao biti tup. Sve više me je počelo obuzimati uvjerenje da je njegova  blesavost bila samo krinka. Njegova mržnja bio je svjestan, snažan osjećaj. To mu se razabiralo u pogledu. Kakva li je posla imao sa mnom? Gdje li sam ga sreo? Što sam mu skrivio? Sad sam bio posve siguran da ga ovdje nisam prvi put ugledao. Sigurno smo se jednom već negdje sreli. Ali gdje, kada, i pod kojim okolnostima? Toga se nikako nisam mogao sjetiti, premda sam napeto razmišljao o tome dok smo jahali kući. U meni se sve više jačalo uvjerenje da ću se s tim prosjakom bilo kako sukobiti. Počeo sam naslućivati da on stoji u nekoj vezi sa našim boravkom ovdje  pa sam preduzeo sebi da ću pomno pripaziti na njega. Dakako da su se Ibarek i njegov šurjak  Bajro vrlo razveselili zbog dosadašnjeg sretnog ishoda našeg krivičnog slučaja. Upitali su me da li se bojim kasnije rasprave, a ja sam ih stao uvjeravati da mi to ni ne pada na um. Kad sam zatim upitao Bajru nema li možda kakvog šutljivog i pouzdanog slugu, on mi dovede jednog čovjeka a ja mu dadoh nalog da brzo pođe u dvorište kodža- baše i ondje tajno pripazi na prosjaka. Bilo mi je stalo do toga da doznam hoće li ostati ondje ili otići. Halef je to čuo pa iskoristi prvu priliku kad sam s njime ostao nasamu, i upita me:  —  Sidi, zašto uhodiš bogalja? Postoji li neki posebni razlog?  —  Postoji. Čini mi se, štoviše, da i on ima neke posebne namjere u vezi s nama.  —  Kako to, sidi?  — Nisi li opazio da nam prosjak dobacuje veoma neobične poglede?  — Nisam. Nisam se osvrtao na njega.  — Onda pripazi ako ga opet sretnemo. Nekako mi se čini da smo ga već i  prije sreli.  —  Gdje?  —  Nažalost ne znam. Već sam razmišljao o tome ali se ne mogu sjetiti. Mora da je bilo daleko odavde.  —  Sigurno se varaš, sidi.

 — Teško.  — Teško.  —  Kako  Kako bi taj bogalj mogao tako daleko stići? Ta on ne može hodati.  — Možda  — Možda se samo pretvara.  Nikako. Na njemu se vidi koliko je bijedan. Čovjek često  —  Nikako. Čovjek često povjeruje da je nekog već jednom sreo, i to stoga jer su ljudi nalik jedan na drugoga. I kad je Mubarek prošao kraj nas meni se učinilo da sam ga već prije vidio.  Zaista? To je ipak čudno  —  Zaista? čudno —   — začuđeno začuđeno dobacih.  — Zašto?  — Zašto?  —  Jer  Jer sam i ja to isto pomislio za Mubareka Mubareka —  rekoh.  rekoh.  — Onda smo obojica jednom vidjeli nekoga tko mu je bio veoma sličan.  —  Nismo,  Nismo, Halefe. Mora da smo sreli baš njega. To su mi rekli njegovi neobuzdani pogledi. U njima je ležalo nešto kao prepast. Time se odao.  —  Sigurno  Sigurno se ipak varaš. Znam da se i ja varam. Onaj čovjek kojeg zamjenjujem s Mubarekom imao je dugačku bradu.  Zar se toga sjećaš?  —  Zar  — Sjećam,  — Sjećam, sidi. Kad bi Mubarek imao takvu bradu, bio bi posve sličan onom čovjeku.  —  A  A gdje si ti vidio toga bradatog čovjeka?  —  Upravo  Upravo to ne znam —  izjavi  izjavi Halef.  — Čudno.  — Čudno. Bilo kako bilo, moramo se dobro čuvati i prosjaka i Mubareka. Uostalom, možda se moramo čuvati samo jednog čovjeka.  Kako to misliš, sidi?  —  Kako  — Držim  — Držim da Mubarek i prosjak nisu dvije različite osobe. Ne bih doduše mogao reći kako sam došao na tu pomisao, ali ipak sam došao na nju i nikako ne mogu da je se oslobodim. Uto nas prekinuše. Došao je Bajro i javio da je kodža- baša  baša poslao glasnike u grad da skupi službenike potrebne za sudsku raspravu.  —  Tom  Tom prilikom vidjet ćeš i Mubareka —  doda  doda handžija.  —  Kakva  Kakva posla ima on s time?  —  On  On je baš-ćatib.  Vrhovni sudski pisar? Tko mu je povjerio tu dužnost?  —  Vrhovni  — Kodža  — Kodža- baša.  baša. Njih dvojica su vrlo dobri prijatelji.  Jao! Kad se slože lisica i vuk, ne rađa se ništa dobro.  —  Jao!  — Smatraš  — Smatraš li ti njih dvojicu zlim ljudima?  Dobrima ih ne smatram.  —  Dobrima  Vrlo se varaš, efendijo —  ustvrdi  ustvrdi Bajro.  —  Vrlo  —  Tako?  baši?  Tako? Imaš li ti bolje mišljenje o tvom kodža- baši?  — O njemu nemam. On je nasilan i nepravedan, ali vlast se nalazi u njegovim rukama pa protiv njega ne možemo ništa. Što se pak tiče Mubareka, on  je dobročinitelj čitavog ovog kraja. Ako nećeš da sebi stvoriš neprijatelja, ne govori ništa protiv njega.  Meni se naprotiv čini da je on prokletstvo čitavog tog kraja.  —  Meni  Sjeti se da je on svetac —  ozbiljno  ozbiljno se usprotivi handžija.  —  Sjeti

 — Možda  — Možda marabut? Nije.  —  Mubarek  Mubarek liječi sve bolesti. Da hoće, mogao bi probuditi čak i mrtve.  —  Je  Je li on o n to rekao?  Jeste, sam je to ustvrdio —  odvrati  odvrati Bajro.  —  Jeste,  Onda je besraman lažac.  —  Onda  Efendijo, nemoj da te itko čuje!  —  Efendijo,  Ja bih mu to rekao u lice da to rekne preda mnom.  —  Ja  — Onda bi bio izgubljen. Opominjem te.  — Zašto  — Zašto izgubljen? —  upitah  upitah ga.  —  Jer  Jer isto onako kao što te svetac može spasiti od smrti, on ti može i oduzeti život.  Dakle ubiti?  —  Dakle  —  Ne.  Ne. Mubarek te uopće ne dirne. On samo izgovori prokletstvo i ti moraš umrijeti.

 — Znači  — Znači da čara?  Tako je — odlučno  —  Tako  — odlučno potvrdi Bajro.  Svetac i čarobnjak! Kako se to dvoje slaže?  Prorok je osudio svako  —  Svetac čarobnjaštvo. Vi potuslovite sami sebi. Ah, eto dolazi tvoj sluga. Taj čovjek  nam  nam je javio da je prosjak upravo izišao  iz sudskog dvorišta.  —  Jesi  Jesi li pripazio kamo je pošao?  — Jesam. Polako se uspinje uz brdo. Vjerojatno kani Mubareku.  Odlazi li češće k njemu?  —  Odlazi  Vrlo često.  —  Vrlo  — Zašto  — Zašto ga svetac ne izliječi?  Zar ja to t o znam? Mora da ima svoje razloge zbog zbog kojih to ne čini.  —  Zar  Jesi li već ikada vidio da njih dvojica razgovaraju? Sluga je trenutak  —  Jesi razmišljao, a onda začuđeno izjavi:  —  Ne,  Ne, još nikada.  —  Ako  Ako prosjak tako često odlazi k njemu, onda sigurno razgovaraju.  —  Sigurno,  Sigurno, efendijo. Zaista je čudno da njih dvojicu još nikada nisam vidio zajedno.  Da, i meni se to čini čudnim, ali možda će mi uspjeti da to razjasnim.  —  Da, Volio bih vidjeti što taj prosjak radi gore na brdu. Je li to moguće?  Smije li te t e on vidjeti?  —  Smije  Ne smije.  —  Ne  Onda bih te morao sam povesti jer ti ne poznaješ ovaj kraj.  —  Onda  —  Dobro,  Dobro, povedi nas. Htio sam naime da i Halef pođe s nama. Uzeo sam dogled iz bisaga a zatim  pođoh za slugom. Poveo nas je iz dvorišta u vrt iza kojega se nastavljala otvorena krajina. Pokaza na lijevo.  — Vidi, tamo se bogalj uspinje na brijeg. Taj se siromah kreće polagano. Sigurno će trebati pola sata da stigne gore. Dotle ćemo mi već davno biti ondje.

Odveo nas je nadesno, gdje se prilično gusto grmlje uspinjalo uz brijeg. Pogledom sam obuhvatio cio predio. Pokriveni grmljem, mogli smo se nezapaženo uspeti na vrh. Naprotiv, ondje gdje je hodao prosjak, pružala su se  polja s lubenicama pa smo smo ga mogli i izdaleka dobro vidjeti. Slugu Slugu sam vratio natrag jer ga više nisam trebao kao vodiča. Njegova bi nam prisutnost mogla naime smetati. Brzo smo se uspinjali držeći se tik uz rub grmlja g rmlja da ne izgubimo prosjaka s vida. Znao je da ga iz grada g rada mogu promatrati, pa se prema tome i vladao. Veoma  polako šepao je na štakama uz brijeg i često se odmarao. Ubrzo smo stigli u šumu koja je sakrivala vrh brijega. Pod zaštitom šume skrenuh nalijevo sve dok nismo stigli tačno u onaj smjer kojim je pošao bogalj. Nastavi li istim pravcem morat će  proći kraj nas. Sjeo sam u mekanu mahovinu, a Halef kraj mene.  — Želiš  — Želiš li sad istražiti nešto posve određeno, sidi? —  upita  upita me.  — Da. Htio bih da znam kako se prosjak pretvara u Mubareka.  Uvidjet ćeš da si se grdno prevario.  —  Uvidjet n e vjerujem. Bogalj će posve sigurno proći ovuda. Čim  — Možda,  — Možda, ali u to ne nam se približi, sakrit ćemo se iza drveća i onda ga izdaleka pratiti.  počekati još nekoliko minuta a onda se povukosmo. Čim je Morali smo počekati još  prosjak stigao do do ruba šume i čim je sakriven iza drveća znao da ga iz grada više nitko ne može ugledati, on zastane i osvrnu se na sve strane. Ogledavao se poput čovjeka koji ima razloga da bude na oprezu. Činilo se da se uvjerio kako nitko nije u blizini, jer se odjednom uspravio i protegnuo se. Zatim zađe još zađe još malo dublje u šumu i zavuče se u neki guštik. Sve smo tačno promatrali. Taj je varalica mogao  posve lijepo lijepo stajati i hodati bez bez štapa.  Sidi, možda ipak imaš pravo — šapne  Hoćemo li  —  Sidi,  — šapne mali Hadži. —  Hadži. —  Ho onamo?  Ne, ostat ćemo ovdje.  —  Ne,  —  Ali  Ali ja sam mislio da kaniš u potragu za njim. On će krenuti dalje.  —  Ne,  Ne, neće. Samo će u guštari izmijeniti lik, a zatim će se kao Mubarek vratiti u grad.  A ja mislim da će se on kao »svetac« uspeti posve na vrh gdje mu se  —  A navodno nalazi kuća.  To taj šarlatan neće učiniti, jer za to nema vremena. Sigurno mu se  —  To veoma žuri da se priključi sudu. Pripazi samo! Izvukao sam dogled i upravio ga na ono mjesto iza kojeg sam nasl ućivao varalicu. Tačno! Njega samoga nisam doduše mogao ugledati, ali grane su se  pomicale. Iza njih njih se nalazio. Otprilike nakon pet minuta izađe iz njih kao Mubarek.  —  Alah  — reče Halef. —  Tko  Alah akbar! — reče  Tko bi i pomislio da imaš pravo, sidi!  —  Sam  Sam sam to pomislio. Postoje slutnje za koje je čovjek  uvjeren  uvjeren da se moraju ispuniti. Taj »svetac« je veliki grešnik. Možda će nam uspjeti da to i

dokažemo.  Zaista se vraća u grad. Hoćemo li za njim?  —  Zaista

 —  Ne  Ne pada mi na um. Pruža nam se zaista povoljna prilika da pretražimo njegov stan i ruševinu.  — Imaš  — Imaš pravo, sidi. Dođi! Požurimo!  Samo bez žurbe! Najprije ćemo se odšuljati na ono mjesto gde se  —  Samo  promijenio u Mubareka. Mubareka. Možda ćemo tamo doznati kako to obavlja. Starac je prešao dio puta uz rub šume a zatim izašao na otvoreno da bi kroz  polja s lubenicama sišao u grad. Odšuljasmo  se u guštaru ali ne nađosmo ništa. Trava i mahovina bile su ugažene, ali inače nismo mogli pronaći ništa. Kud li je samo sakrio štake?  —  Ta  Ta nisu mogle jednostavno nestati —  dobaci  dobaci Halef. —  Sigurno  Sigurno ih ne nose sa sobom.  Hm! Možda ih baš i nosi. Možda su građene na zglobove, i to tako da se  —  Hm! mogu rastaviti i nositi ispod kaftana.  Nije li to malo teško za njega?  —  Nije  Svakako.  —  Svakako.  Mogao 'bi ih i bolje sakriti.  —  Mogao  To bi bilo još nezgodni je. Svaki put kad bi se opet želio pretvoriti u  —  To  prosjaka, morao bi se vratiti u skrovište radi štaka. Ako ih međutim nosi uza se, onda se bilo gdje i bilo kada ponovo može pretvoriti u bogalja.  —  Sidi,  Sidi, meni se sve to čini tako neobičnim, tako neshvatljivim, gotovo kao u bajci.  To ti rado vjerujem. U velikim gradovima Zapada dešavaju se i posve  —  To druge stvari. Sad sam se sjetio da sam čuo kako mu klo poću kosti. Jesi li i ti to

čuo?  — Jesam, sidi. Ibarek nam je rekao. A zatim, kad je Mubarek prošao kraj nas, čuo sam kako klepeću.  To nisu bile kosti već štake.  —  To  —  Alah!  Alah! Sad mi je sinulo!  —  Meni  Meni je već i onda udarilo u oči da je prosjak iščezao i da je Mubarek došao s iste strane, a mi ga ipak nismo nigdje opazili. Sad sam našao rješenje te zagonetke. Pođimo dakle gore do njegove kolibe!

 — Hoćemo  — Hoćemo li poći ravno kroz šumu?  —  Nećemo.  Nećemo. Krenut ćemo stazom. Već sam odozdo opazio koja vodi na vrh i upamtio to.

 — Zašto  — Zašto želiš izaći na stazu na kojoj nas mogu opaziti?  —  Iz  Iz onoga smjera kojim je starac pošao, on nas ne može ugledati. Ako nas  pak drugi drugi opaze gdje se uspinjemo, to ništa ne smeta. Tražim tragove konja.  —  Zar  Zar ovdje gore?  —  Da.  Da. Ili možda misliš da su Barud el Amazat, Manah el Barša i pobjegli  ostavili konje negdje u gradu? tamnički ključar  ostavili  Sigurno da nisu — složi  U gradu se nisu ni pokazali.  —  Sigurno  — složi se Halef. —  U

 —  I I ja mislim tako. Bjegunci su pojahali na brdo pa su ondje sakrili konje, a i sami se sakrili.  —  Ako  Ako nisu opet otišli.  Ne, još su ovdje. Žele počekati onu braću koju je rakija zadržala u  —  Ne, Ibarekovom hanu. Mubarek ima sigurno skrovište za njih. Najbolji i najsigurniji vodiči bit će tragovi konjskih kopita.  — Hoćeš  — Hoćeš li ih otkriti, sidi?  Nadam se.  —  Nadam  —  Ali  Ali odonda je prošlo već mnogo vremena.  —  Ništa  Ništa ne smeta. Ona tri čovjeka koja tražimo nisu Indijanci, navikli da sakrivaju tragove.  Da, ti umiješ čitati sve tragove. Radoznao sam hoće li ti to i ovdje  —  Da, uspjeti. I ja sam bio u tom pogledu radoznao, ali sam imao mnogo manje  povjerenja u svoju svoju oštroumnost, nego što sam to pokazivao svom malom Halefu. Kad čovjek  jaše  jaše po praznoj pješčanoj pustinji i u velikoj preriji onda se trag može mnogo lakše otkriti i pratiti nego u obrađenom predjelu, a pogotovu u blizini nastanjena grada. Prošli smo uz rub šume ispod drveća dok nismo stigli do puta koji je vodio  prema vrhu. Nije to bio neki pravi pravi put. put. Nije bio ugažen a i tlo je bilo kamenito. Tek tu i tamo razabirao sam po čuperak  trave.  trave. Dok smo tako polagano hodali tom stazom, ja sam se ogledavao tra žeći otiske kopita. Nigdje nije bilo ničega. Zar ona trojica nisu pošli tim putem? Stigli su ovamo rano ujutro pa se dalo zamisliti da su zaokružili oko grada kako ih nitko ne bi vidio. Uspeli smo se već priličan već priličan komad uzbrdo kad nađoh prvi znak da su ovuda  prolazili konji. Zdesna Zdesna su izašli između drveća. U mekom tlu jasno su se dali razabrati otisci kopita. Sad smo mogli brže hodati. Bilo je dovoljno znakova da su konjanici odavde krenuli putem. Ubrzo stigosmo gore. Put je svršavao na čistini na čijem smo protivnom rubu ugledali zidove ruševina. Uz visoki napola urušeni zid prislanjala se koliba prilično grubo podignuta od kamenja.  Tamo unutra stanuje starac —  dobaci  dobaci Halef.  —  Tamo  Svakako.  —  Svakako.  — Hoćemo  — Hoćemo li ući? Krenuo je da izađe ispod drveća na čistinu, ali ga zadržah.  Stoj! Najprije se moramo uvjeriti da nas nitko ne promatra. Ljudi koje  —  Stoj! tražimo sakriveni su ovdje. Vrlo lako bi nas mogli ugledati, a onda bi nam sav trud bio uzalud. Ostani ovdje! Prišuljao sam se rubom čistine do kolibe i prišao vratima. Bila su zaključana. Koliko god sam prisluškivao i virio naokolo, nigdje nije bilo nikoga. S istim uspjehom obišao sam na drugu stranu, a zatim se vratio Halefu.  Zaista nas nitko ne gleda —  rekoh  rekoh mu. —  Sad  Sad se radi o tome da  —  Zaista otkrijemo skrovište one trojice. Konji nas moraju dovesti k njima.  Ali njih nema.  —  Ali

 — Već ćemo ih naći. Tlo se sastojalo od gole stijene. Na njemu nije bilo nikakva traga. Jedino ispod drveća mogli bismo naići na tragove. Usred čistine nalazio se izvor koji je izvirao iz kamena ali kao da nije otjecao nikamo. Uz rub izvora nalazila se uska  pruga zelenoga bilja. Pođosmo onamo. Konje treba napajati pa su se ljudi svakako služili ovim izvorom. Pretražio sam rub izvora. Tačno! Ustanovio sam da su vrhovi travki izgriženi. Jedan cvjetić žabljaka ležao je otrgnut kraj vode. Podsjećao me na domovinu.  —  To je žabokrijek —  dobaci Halef. — Zašto ga tako pažljivo gledaš?  —  On mi mora reći kad su ovdje napajali konje.  — Hoće li ti to zaista, reći?  — Hoće. Samo ga pažljivo pogledaj. Je li uvenuo?  —  Nije. Još je posve svjež.  —  Jer je ležao uz hladnu vodu. Da je l ežao prijeko na kamenu ne bi bio više tako svjež. Prašnici su se već spustili. Mora da je otrgnut prije otprilike sat i pol. U to vrijeme bili su dakle konji ovdje. Sad treba doznati odakle su konji došli i kamo su opet odvedeni.  —  Kako to kaniš doznati?  —  Bilo kako. Tu ispred nas nalazi se zid. Moramo potražiti otvore u njemu.  Najprije smo pošli prema kolibi i ondje se rastali. Halef je krenuo desno, a  ja lijevo da istražimo rub čistine. Na suprotnom kraju se ponovo sastadosmo. Ja nisam pronašao ništa, a ni on. U svoje oči sam se mogao pouzdati, a u njegove manje. Zato smo njegov dio još jednom pretražili. Ovdje je tlo ispod drveća bilo spočetka kameno.  — Tačno sam pazio, sidi —  ustvrdi Halef. —  Ovamo nisu konji ušli. Među crnogoricom stajalo je i nekoliko bjelogoričnih stabala. Jedan je  brijest nisko spuštao svoje grane i ondje sam našao ono što sam tražio. Pokazao sam Halefu jednu grančicu.  —  Gledaj. Što vidiš ovdje?  —  Netko je otrgnuo vršak grančice.  —  To je bio konj koji je odgrizao malo lišća.  —  Mogao je biti i čovjek.  — Teško. Pođimo dalje.  Nastavili smo tim smjerom. Ubrzo je tlo postalo mekše i mi opazismo jasne otiske kopita. Zatim stigosmo do raspukline u zidu iza koje se pružao otvoren  prostor okružen s četiri visoka zida. Kao da je ovdje nekad bila dvorana. Ravno nasuprot nama vodio je prazni otvor vratiju u sličnu, samo nešto manju postoriju, koja je imala tri takva otvora. Prošao sam kroz njih. Oba prva izlaza odnosno ulaza vodila su u male urušene sobe. Treći nas je poveo na neko veće mjesto, koje  je očito nekad bilo dvorište. Bilo je popločeno. Ovdje mi Halef pokaza, ponoseći se svojim oštrim vidom, posve siguran trag —  konjske izmetine.

 —  Bili su ovdje — reče radosno i pobjedonosno. — Vidiš li da ja umijem  pronaći tragove?  —  Da; divim ti se. Ali odsada govori tiho. Svakako se pribli žujemo konjima, a gdje su konji, ondje su vjerojatno i jahači. Ogledali smo se na sve strane, ali uzalud. Činilo se da dvorište ima samo  jedan ulaz, onaj kroz koji smo ušli. Posvuda naokolo uzdizali su se zidovi bez ikakvih otvora. Suprotni zid bio je obrastao gustim bršljanom.  —  Dalje ne možemo, jer dalje nema puta — reče Halef. — Tačno je da su konji bili ovdje, ali su već i otišli odavde.  — Sumnjam da je tako. Dopusti da pogledam. Polako sam pošao duž sva četiri zida. Kad sam stigao do sredine zida obrasla bršljanom, učini mi se da osjećam onaj posebni zadah konja. Čak i u velikim gradovima gdje zdravstvena policija strogo pazi na čistoću, može čovjek  samim njuhom prepoznati ona mjesta na ulicama na kojima se obično zadržavaju najamne kočije. Taj isti zadah osjetio sam i ovdje. Domahnuh Halefu da dođe k meni. I on je osjetio zadah. Kad smo sad pretražili bršljan otkrismo da tako savršeno sakriva izlaz da ga bez onog zadaha sigurno ne bismo otkrili. Dugačke  povijuše dale su se lako odmaknuti ustranu. Kad smo to učinili ugledasmo pred sobom malu prostoriju. Bila je prazna. Uđosmo. Nama sučelice bio je još jedan otvor iz kojega smo začuli dahtanje konja.  —  Sad oprezno! — šapnuh. —  Tamo vani su konji. Uzmi svoje pištolje! Treba biti spreman na sve. Zločinci će se braniti.  — Hoćemo li ih uhvatiti?  — Možda.  —  Ili ćemo poći po policiju?  — Već prema prilikama.  —  Stavio sam u džep remenje —  dobaci Halef. — Možemo ih svu trojicu svezati.

 —  Lijepo. Onda dođi! Ali tiho! Odšuljali smo se do ulaza i ja oprezno provirih. Tu su stajala tri jelenka i grickala malu zalihu kukuruznih klipova bačenih pred njih. Uski otvor u zidu vodio je dalje. Učinilo mi se kao da odande čujem prigušene glasove. Onda se začu glasan smijeh i ja jasno razabrah glas ali ne uspjeh razlučiti pojedine riječi.  —  Tu su! — šapnuh Halefu. —  Ostani ovdje! Ja ću pogledati!  —  Alaha ti, sidi, pripazi! —  opomene me on.  —  Ne brini! Ako prasne hitac, pohrli mi u pomoć! Najradije bih otpuzao naprijed, ali to bi moglo preplašiti konje. Uspravan lik ih sigurno neće utjerati u strah. Pošao sam dakle tiho dalje. Konji me ugledaše pa jedan od njih uznemireno njisne. Da sam bio na mjestu one trojice odmah bih taj njisak prepoznao kao znak opomene. Oni se nisu međutim ni osvrnuli na njega. Stigao sam do suprotnog zida i legao na zemlju. Polako se  pomičući naprijed, stigao sam glavom do ulaza. Upravo na tom mjestu ispao je

kamen iz zida pa mi je ta šupljina dopustila da provirim tako da me nitko nije mogao opaziti. Tu su sjedila sva trojica. Manah el Barša i Barud el Amazat okrenuli su mi leđa, dok je ključar  bio licem okrenut prema ulazu. Kartali su, vjerojatno s onim istim kartama s kojim su se poslužili da odvrate Ibarekovu pažnju s krađe. Puške su im bile naslonjene u kutu, a izvadili su i noževe i pištolje iz pojaseva. Ogledah se i opazih Halefa gdje stoji na prednjem ulazu. Na moj znak prišao je bliže. Onda  ponovo njisne konj, ali igrači se ni ne obazreše na to.  —  Hamdulilah! — šapne Halef. —  Imamo ih. Što ćeš učiniti?  —  Uhvatit ćemo ih kad nam se već pruža takva divna prilika. Jesi li sporazuman s time?  —  Ti ćeš preuzeti tamničara a ja obojicu ostalih.  — Zašto?  Njih dvojica su opasnija!  — Već ću svršiti s njima.  —  Onda počni! — živo će mališan.  —  Najprije izvadi remenje da ti se odmah nađe pri ruci. Halef toliko izvuče svoje remenje iz pojasa da ih je lako mogao dohvatiti. Uto se Barud el Amazat ljutito trgne:  — Što ti pada na um! Nećeš varati! Znamo da varaš na kartama, pa zato  pazimo. Još jednom promiješaj karte!  —  Ne bismo li radije prestali? —  upita Manah el Barša. — Zašto da jedan drugome oduzimamo novac?  — Imaš pravo. Osim toga je i dosadno. Otkako nam je Mubarek donio onu smiješnu vijest, ja više i ne pratim pažljivo igru.  —  Možda se prevario.  —  Neće biti. Tako smo mu tačno opisali stranca, da ga je morao odmah  prepoznati.  —  Proklet bio! Kakva posla ima s nama? Što smo mu učinili? Neka nas ostavi na miru!  —  Ostavit će nas on na miru! Sutra ujutro bit će mrtav. ...  —  Samo ako to uspije!  —  Uspjet će! Mubarek je moćan. On će već tako udesiti stvar da ti pasji sinovi budu zatvoreni. Onda ćemo noću otići onamo i poubijati ih.  —  A ako ih ne zatvore?  —  Onda ćemo ih potražiti u hanu. Mubarek nam mora stvoriti priliku. Pretvorit će se u prosjaka. Krasan plan! Ti su nas ljudi dakle namjeravali umoriti! Mubarek je već bio ovdje i javio da dolazimo.  — Zaista sam radoznao kako izgleda taj Franak — reče ključar. —  Ako ga se boje takvi ljudi kao što ste vi, mora da je opasan protivnik.  —  Pravi je šejtan! —  odvrati Manah el Barša. —  Za mnom je u Jedrenima trčao kroz dvadesetak ulica i uličica. Poduzeo sam sve da ga se riješim ali me je ipak pronašao. A onaj koji ga prati, isto je takav đavo. Da smo ga bar proboli onda

u staji u Jedrenima! Uostalom, htio bih da znam tko su ona druga dvojica. I oni moraju umrijeti. Sam đavo ih štiti, inače ne bi pobjegli iz Melnika!  —  Mora da su naši prijatelji ondje vrlo glupo izveli stvar.  —  Tko to zna. Glasnici još nisu stigli. Nama svakako ne preostaje n išta drugo nego da sami sebi pomognemo. Uostalom, neće biti badava. Sam konj onoga stranca vrijedan je da ubijemo svu četvoricu. Govore da ima i izvrsno oružje. Jedva čekam da se Mubarek vrati. Ako nam danas uspije da ih se riješimo, riješili smo se i svih briga. Ja ću onom nitkovu s pravim užitkom zabosti nož u srce.  —  To nećeš učiniti! Rekavši to ušao sam, prišao k njemu i udario ga šakom da je smjesta pao na zemlju. Ona druga dvojica se ukočeno zagledaše u mene, upravo skamenjeni od  prepasti. To je bilo dovoljno. Zgrabio sam Baruda za vrat i odalamio ga takvim udarcem da se smjesta ispružio po zemlji. Halef se bacio na ključara. Ovaj je bio toliko zaprepašten da nije ni pomislio na obranu. Pomogao sam Halefu da ga veže. Zatim smo onu drugu dvojicu položili jednog kraj drugoga, le đa uz leđa, tako da je glava jednoga bila uz noge drugoga. Oko obojice smo zatim tako čvrsto ovili remen da im je bilo nemoguće da se i pomaknu bez tuđe pomoći. Zatim smo im pretražili dže pove i pojase kao i sedla koja su ležala u blizini. Pronašli smo sve predmete ukradene Ibareku i još koješta drugo. Manah el Barša imao je uza se znatan iznos novca. Oba omamljena čovjeka nisu se ni makla. Ključar  nas je  promatrao ne govoreći ni riječi. Još nikad nas nije vidio ali je mogao zamisliti tko smo. Halef ga udari nogom i reče:  —  Nitkove, znaš li tko smo? Ključar  je šutio.  —  Jesi li me čuo? Pitam te znaš li tko smo. Odgovori jer ću te inače oplesti

 bičem.  —  Znam — zareži svezani tamničar  koji se uplašio biča.  —  Htio si da nas upoznaš. Tako si bar maločas rekao. Ta ti se želja brzo ispunila. Sigurno to nisi očekivao. Barud el Amazat brzo dođe k sebi, otvori oči i užasnuto se zagleda u mene.  —  Jao! —  viknu. —  Sad smo izgubljeni!  —  Tako je! —  nasmije se Halef. —  Sad ste izgubljeni. Zadesit će vas ona sudbina što ste je nama namijenili. Htjeli ste nas ubiti.  —  Nismo. Nije istina.  — Šuti. Ćuli smo sve! —  viknu mališan.  —  Njih su dvojica htjela, ja nisam.  —  Samo laži! Tačno znamo na čemu smo. Sad se i Manah el Barša počeo pomicati, naime koliko su mu dopuštale spone. On nas pogleda, pa zatvori oči.  —  No, zar nas ne možeš pozdraviti, porezniće iz Skopja! —  viknu Halef udarivši ga bičem. Manah el Barša otvori oči, pogleda Halefa, pa mene, a onda opet Halefa i zapovjedi:

 — Odvežite nas! Pustite nas na slobodu!  — Sačuvao nas Alah od toga! —  mrko odvrati Hadži.  —  Platit ću!  —  Nisi dosta bogat da to učiniš.  —  Veoma sam bogat.  — Misliš li na onaj novac što si ga stekao grabežom? Taj će ti novac oduzeti.

 —  Nitko ga neće naći.  — Onda neka ostane gdje jeste. Mi ga ne trebamo. Sidi, što ćemo s tim lupežima? Ne možemo ih odnijeti dolje u grad.  —  Ne možemo. Neka ostanu ovdje dok ne dođemo po njih.  —  Neće li se možda osloboditi?  —  Neće. Pobrinut ćemo se da ostanu čvrsto svezani.  —  Ali ćemo sa sobom ponijeti ono što smo našli kod njih?  —  Sve ćemo ostaviti ovdje. Policija mora sve naći onako kako smo i mi našli. Skinuli smo uzde sa sva tri konja da zarobljenike još čvršće svežemo tako da se ne uzmognu ni pokrenuti. To smo međutim izveli tako da im spone ne zadaju boli. Tamničara smo svezali uz onu dvojicu poprijeko tako da se nisu mogli valjati po tlu. Zatim odosmo. Svezani ljudi nisu više izrekli ni riječi. Prijetnje bi bile smiješne, a za molbe bili smo gluhi. Kad smo stigli na čistinu, priđe Halef Mubarekovoj kućici da vidi je li još uvijek zaključana.  —  Taj bi nam čovjek  mogao zaista napakostiti ako oslobodi ona tri lupeža  —  promrmlja Halef.  —  To mu neće uspjeti.  —  A što onda, sidi, ako se vrati u svoju kolibu i pođe k njima?  —  Kad se bude uspeo ovamo i mi ćemo biti uza njega.  —  Ti dakle ne smatraš da bi se moglo dogoditi da »svetac« stigne ovamo  prije nas?  —  Ne smatram. Stari će sjediti kod kodža- baše, nestrpljivo nas čekati i neće prije otići odande dok ne prođe sudska rasprava.  —  Kad bi znao što mu prijeti.  —  Ubrzo ćemo raskrinkati tu varalicu. Sad požurimo! Već se spušta noć. Dan je prošao i sunce se spustilo iza zapadnog obzorja. Kad smo stigli u han doznadosmo da je kodža- baša dao pozvati handžiju Ibareka. Ovaj se nije vratio. Iza toga su stigla još dva glasnika po nas. Javili su da su se članovi suda sastali u punom broju.  — Drži se hrabro, efendijo —  opomenu me handžija Bajro. —  Naći ćeš veliku skupštinu. Dvorište je dupkom puno ljudi. Svi su veoma radoznali kako ćeš se braniti.  — Već sam pokazao ljudima kako ću se otprilike držati.

 — Jeste, pa su zato dvostruko radoznali da vide čovjeka koji se ne boji kodža- baše. Kad smo htjeli krenuti pojavi se skelar.  —  Efendijo — reče mi — došao sam potajice da mi savjetuješ. Ne znam kako da se vladam.  —  Zar možda treba da nastupiš kao svjedok protiv mene?  — Tako je. Mubarek me sili na to. Upravo zbog toga me je potražio.  —  A što treba da iskažeš?  —  Da si mi ugrozio život i da si me ovdje u dvorištu zlostavljao.  —  Jesam li to učinio?  —  Nisi, efendijo.  —  Dakle te Mubarek navodi da daš lažan iskaz kao svjedok. To će okajati.  —  Efendijo, ne reci mu ništa o tome! On bi mi se osvetio.  —  Ne brini ništa! Neće imati prilike da se osvećuje.  —  Je li to istina?  —  Jeste. Samo reci punu istinu. Mubarek ti ne može ništa nauditi.  —  Onda ču brzo opet otići onamo — reče skelar. —  Potajice sam se odšuljao sa suda. Pošli smo polako za njim.