Јукио Мишима
РИ ПРИЧЕ 0 Л>УБАВИ ИСМРТИ
ЈукиоМишима ТРИ ПРИЧЕ 0 ЉУБАВИ И СМРТИ
Библиотека ЈАПАНСКА КЊИЖЕВНОСТ
Цртеже змајева у књизи и на корици специјално за ово издање урадио је сликар-графичар Љубивоје Лазић
Јукио Мишима
ТРИ ПРИЧЕ О
ЉУБАВИ х.
и
Приредио и превео: ДРАГАН МИЛЕНКОВИЋ
Београд 2009
Наслов оригинала -Е. >% & @
$р *» ЈГЛ
Ова књига објављена је у част почетка акције „Година Јукија Мишиме у Србији“, коју је иншџфало Српско-јапанско друпггво „Београд-Токио“. Акција ће трајати од 25. новембра 2009. до 25. новембра 2010. године, када се навршава четрдесет година од смрти чувеног јапанског писца.
Приповетке одабране за ову књигу - ,ДБубав свештеника из храма Шига“, „Патриотизам“ и „Јаја“ - сматрају се или најбољим или најкарактеристичнијим Мишиминим краћим прозним делима. Одабиране су за многе антологије савремене јапанске приповетке у Јапану и иностранству, а и сам писац посебно је био везан за њих. Објављујемо их редом који доба њихове радње презентује. Радња приповетке ,ЈБубав свештеника из храма Шига“ ( у оригиналу „Шигадера шјоонин но кои“ ) одиграва се у периоду Хеиан (794. до 1] 85.), а заснованаје на истинитом догађају, поменутом у тадашњим хроникама. Приповетка је први пут објављена 1954. године, кадаје Мишима имао двадесет девет година. „Патриотизам“ (у оригиналу „Јуукоку" )је засигурно прича Мишиминог живота. Говори о истинитом догађају из фебруара 1936. године, када је група официра покушала да се супротстави демократизацији земље и умањењу прерогатива цара Хирохитоа, па безуспешно покушала да му врати апсолутну власт. Мишима је у каснијем добу живота делио ставове официра, учесника неуспелог пуча, а веома се идентификовао са личношћу поручника Такејаме, главног јунака приповетке. Више пута се фотографисао за илустрације ове приче, режирао и играо главну улогу у филму, снимљеном по овом његовом омиљеном делу. Судбина поручника Такејаме и његове жене Реико, наравно, измишљена је, 5
али је у њој Мишима на известан начин предвидео и „проживео“ сопствену смрт, 25. новембра 1970. године, када је са групом следбеника извео неуспели државни удар и после тога извршио харакири. Приповетка „Јаја“ ( у оригиналу „Тамаго“ ) најнеобичнијаје и „најнемишимскија“ приповетка овог писца, али јој то није сметало да се нађе у његовом личном избору за сопствену збирку приповедака објављену 1968. године, а и да се касније појави у значајним страним антологијама савремене јапанске приповетке објављеним у иностранству. Иако су је јапански критичари у најбољим Мишиминим данима једва помињали, писацје био мишљења да му је ово једно од најуспешнијих дела, које одражава стање духа нације седамдесетих година Двадесетог века, када је Јапан почињао да се економски успиње, а друштвене вредности почеле да се мењају. Приповетка „Јаја“ може да се схвати и као пародија на студентске покрете тога доба у Јапану, као комична страна самога писца, или, најзад, као одличан доказ да Мишима, као већина Јапанаца, уствари није имао прави смисао за хумор. Иако је у причи „Јаја“ најмање љубави, а смрт се само помиње као могућност, одсуство емоција код јунака приче и апсурдност њиховог начина живота шворе нам да су и у овој Мишиминој прози главне теме ( одсуство) љубав (и) и смрт. Љубав ( уствари одсуство љубави ) и смрт биле су две главне теме писца Јукија Мишиме за његова не тако дуга живота, али и две његове главне целоживотне опсесије. Љубави је имао толико мало, а смрт је била свугде око њега. Поред три приповетке, које су окосница ове књиге, објављујемо и Мишимин есеј „Сунце и челик“ ( Таијо то тецу), који је пре три и по деценије превео Драгош Калајић ( преузето из часописа „Дело“, књига деветнаеста, година XIX, бр. 1, из јануара 1973, из специјалног броја часописа посвећеног Јапану ). 6
Остали кратки текстови „Начела самураја“ и „Ритуал харакирија“ нису Мишимини, већ се овде објављују да би се боље разумели пишчеви радови и његов живот. Ту су и текст Мишиминог пријатеља новинара листа „Маинићи шинбун“ Такаа Токуоке, којије биоједан од ретких позваних сведока пишчевог самоубиства у Токију 1970. године, као и поговор приређивача ове књиге и преводиоца свих текстова у књизи ( осим текста „Сунце и челик“ ). Драган Миленковић
7
ЉУБАВ СВЕШТЕНИКА ИЗ ХРАМА ШИГА
У Ешиновим „Основама спасен»а“ Десет задовољстава су само кап у океану, када се пореде са благодетима Земље чистоте. У њој тло је начињено од смарагда, а путеви који је пресецају оивичени су дебелим конопцимаод злата. Она је бескрајна и простире се унедоглед. У сваком од тих светих подручја постоји педесет милиона дворана и кула израђених од злата, сребра, лазура, кристала, корала, ахата и бисера, а у њима се свугде пружају дивни балдахини украшени драгуљима. У дворанама и кулама многобројни анђели непрекидно свирају свету музику и певају химне којима величају Татагату Буду1. У вртовима који окружују дворане, куле и еамостане налазе се златни и смарагдни рибњаци у којима верни могу даизведу ритуално прање. На дну и обаламазлатних рибњака је сребрни песак, а смарагдни рибњаци на дну и обалама имају песак од кристала. У рибњацима расту лотоси, чији се цветови искре у шареноликим бојама и, док поветарац пири над површином воде, величанствена светла се пружају у свим правцима. И дању и ноћу ваздух је испуњен крицима ждралова, гусака, мандаринских патака, паунова, папагаја и слаткогласих Калавинки2, које имају лица као најлепше жене. Сви они и безброј других птица окићених стотинама драгуља својим гласовима славили су Буду. ( Ма колико слатки били њихови гласови, са тако много птица на једном месту, мора да је све то било веома бучно.)
Поред обала рибњака и река су редови дрвећа Светог блага. То дрвеће има стабла од злата, гране од сребра, као и прелепе коралне цветове, који се огледају у води. У ваздуху виси на хиљаде конопаца од нанизаних драгуља, а са њих висе милијарде звона, која непрекидно одзвањају тако да се из њихове звоњаве чују речи Врхупског закона Буде. Свугде около су и необични музички инструменти, који свирају сами, без музичара, а њихова музика се простире кроз бескрајно ведро небо. Ако пожелите да једете, пред вама ће се одмах створити седам столова украшених драгуљима, на чијим сјајним површинама је постављено седам чинија од драгуља, испуњених до врха најукуснијим ђаконијама. Али, не треба ни да пружите руку да узмете то јело, јер је сам поглед на њихов диван изглед и боје и њихови мириси су довољни да, не отварајући уста, заситите свој желудац, а да духовно и физички останете чисти. Када, тако, не дотичући јело заситите себе, столови и чиније одмах нестају. Такође, бићете обучени, ако немате одећу, а да не морате да бојите тканину, да шијете, крпите, или је перете. Није вам потребно никакво осветљење, јер је небо стално обасјано свеприсутним светлом. У Земљи чистоте вам није потребно грејање нити хлађење, јер је целе године иста пријатна температура. Стотине хиљада пријатних мириса испуњавају ваздух, а латице лотоса, као киша, не- прекидно падају око вас. У књизи која говори о Капији за проверу, каже се да непозвани не могу да очекују да уђу дубоко у Земљу чистоте док у себи не открију снагу „спољне имагинације“, пробуде је у себи самоме и развијају је и јачају све време. Имагинативна снага ће нам омогућити да избегнемо 10
клопке земаљског живота и и тако постанемо способни да видимо Буду. Ако смо награђени богатом, снажном маштом, можемо да се концентришемо на један једини цвет лотоса и од њега се винемо до бескрајних хоризоната. Уз помоћ микроскопске опсервације и астрономске пројекције цвет лотоса може да постане основ читаве теорије свемира и помоћ нама да достигнемо Истину. Ми, као прво, морамо да будемо свесни чињенице да свака латица лотоса има осамдесет четири хиљаде капилара, а да из сваког капилара сија осамдесет четири хиљада светала. Треба знати и да сваки од тих цветова има површину од двеста педесет јојана. Пошто у Светим списима кажу да Јојана одговара дужини од стотину километара, можемо да закључимо да је један од мањих лотосових цветова дугачак двадесет пет хиљада километара. Сваки такав цвет има осамдесет четири хиљада латица, а између сваке латице се налази милион драгуља, који одају на хиљаде светлосних зрака. Изнад дивно украшених чашица цветова уздижу се по четири ступа окићена драгуљима, а сваки од тих стубова је сто милијарди пута већи од планине Сумеру, која се издиже изнад будистичког света. Са стубова се спуштају дуге драперије, а свака од њих украшена је са педесет хиљада милиона драгуља, док сваки од тих драгуља емитује осамдесет четири хиљада светала, свако светло има осамдесет четири хиљада различитих златних нијанси, а свака од тих златних нијанси се непрекидно мења. Да бисте могли да се концентришете на слику оваквог света, треба да, како се то каже, „размишљате о Лотосовом седишту на коме седи Буда, а концептуални свет, који лебди иза теме ове приче, је свет замишљен у оваквим димензијама.
11
Велики свештеник Храма Ш ига3 био је човек кога су красиле највеће вредности. Обрве су му биле потпуно беле, а већ је био у тако одмаклој старости да се мучно, уз помоћ штапа, кретао од једног дела храма до другог. У очима тог ученог естете овај свет је био само обична гомила ђубрета. Живео је далеко од тог света много дугих година, а мала борова садница коју је засадио када се уселио у своју калуђерску ћелију израсла је већ у огромно дрво, чије су се гране вијориле на ветру. Калуђер, који је успео да остави Нестални свет, био је сигурно уверен где ће провести свој живот после живота. Када би Велики свештеник угледао неког богаташа или племића, смешкао се са саучешћем и питао се како такви људи не препознају да су задовол>ства којима теже само празни снови. Када би запазио лепу жену, његова једина реакција била је жаљење људи који су још живели у свету обмана и које су носили таласи путених задовољстава. Од тренутка када човек више не одговара на надражаје из материјалног света, тај свет постаје потпуно уточиште мира. За Великог свештеника постојао је само свет мира, цртеж исписан на комаду папира, као нека далека страна земља. Када неко достигне такво стање духа у коме су зле страсти постојећег света потпуно у њему пожњевене, такав човек више нема никаквих страхова. Свештеник је дошао био дотле да се повремено питао да ли Пакао уопште треба да постоји. Он је добро знао да је постојећи свет изгубио сваку снагу над њим, али није могао и да схвати да је то резултат његових духовних вредности. Када се говори о материјалности, могло би да се каже да је свештеник био достигао такво стање у коме га 12
је буквално напустило његово рођено тело. У неким приликама, када је посматрао сопствено тело, за време купања например, свештеникје скоро сарадошћу примећивао да су му испупчене кости биле прекривене само набораном кожом. Када тело дође у такво стање, он је помишљао о своме телу као да припада некоме другом. Овакво тело, помишљао је, више је пригодно да се храни у Земљи чистоте него храном и пићима који припадају овом земаљском свету. Док је сањао, ноћу он је живео у Земљи чистоте, а када би се пробудио схватао би да бивствовање у садашњем свету значи бити везан за један тужан и несталан сан. У сезони цветања трешања много људи из престонице долазило је у село Шига. То уопште није сметало свештенику, јер је одавно достигао такво трансцедентално стање у коме врева и бука спољашњег света уопште не могу да га узнемире. Једне пролећне вечери, изашао је из своје монашке ћелије, ослањајући се на штап, и одшетао до језера. Било је то доба када тамне сенке лагано почињу да продиру и освајају простор које је дотле држала поподневна светлост. Није било ни таласића, да поремети мирну површину воде. Свештеник је сам стајао на обали и почео да изводи свети ритуал Контемтације над водом. У том тренутку двоколице које су вукли волови, које су, по изгледу, припадале особи веома високог ранга, прођоше језерском обалом и зауставише се на месту на коме је свештеник стајао. Кочија је припадала дворској дами из кварта Кјогоку у престоници, лепотици која је носила титулу Велике царске конкубине. Дама је дошла да ужива у лепотама предела у Шиги у пролеће, а, на повратку, застала је поред воде и подигла застор на кочији, да баци последњи поглед на језеро. 13
Случајно, Велики свештеник у том тренутку погледа у њеном правцу и би засењен њеном лепотом. Његове очи сретоше њене, а, пошто није скретао поглед, ни она то не учини. Дозволила му је да настави да је посматра, не зато што су јој назори били тако слободни, да би допустила свакоме да је дрско гледа, већ зато што је осетила да тако стари свештеник аскетских врлина не би могао да на њу гледа као обичан човек. После неколико тренутака, дама спусти застор. Њена кочија крену, а, кад је прошла кроз кланац Шига, настави низ друм према престоници. Ноћ је већ била пала, док се кочија кретала према граду путем који води Сребрном павиљону 4. Све док кочија не постаде тамна мрља која нестаје иза далеког дрвећа, Велики свештеник је стајао, као прикован за место на коме се нашао. У тренутку, који је трајао као трептај ока, свет стварности се осветнички обруши на свештеника. Оно за шта је био уверен да му је безбедно уточиште од таквих удараца, распало се на комаде. Вратио се у храм, стао пред статуу Великог Буде и призвао Свето име. Али нечисте мисли су сада бацале тамне сенке на њега. Лепота жене, говорио је себи, само је пролазна појава, привремени феномен састављен од меса, тела које ће ускоро бити уништено. Али, ма колико се трудио да је одагна од себе, неописива лепота која га је у трену освојила тамо поред језера, притискала му је срце снагом која као да је долазила из неке неизмерне даљине. Велики свештеник није био довољно млад, ни духовно ни физички, да поверује да је то ново осећање за њега само трик, којим се његово тело игра са њиме. Човеково тело не може да се тако брзо промени. Он је, пре, помишљао да је био изложен неком чудном префињеном отрову, који је у тренутку изменио његов дух. 14
Велики свештеник није никада прекршио свој завет телесне чистоће. Унутрашња борба, коју је у младости водио сам са собом против телесних жудњи, довела га је до стања у коме је о женама мислио само као о путеним створењима. Права телесност била је она коју је гајио у својој машти. Пошто је он на телесност гледао као идеалну апстракцију, пре него на физичку стварност, ослањао се на своју духовну снагу да је заузда. У тим напорима свештеник је постигао успех, успех у који нико, заиста, није могао да сумња. Али, лице жене која је подигла застор на кочији и посматрала површину језера било је сувише хармонично, сувише блиставо, да би могао да о њему мисли као чистој путености, па свештеник, ма колико размишљао, није могао да га назове ниједним јасним именом. Да би описао тај чудесни осећај, могао је само да помисли да је нешто необично и непознато, што је дубоко у њему лежало, најзад изашло на видело. То што је лежало у њему било је од овог света, нешто што је дуго мировало, али је изненада из таме изашло на површину и почело да живи. То је било као да је он дуго стајао поред великог пута према престоници са шакама којима је чврсто покривао уши, док су воловске запреге тутњале поред њега. Онда је, изненада, он склонио шаке са ушију и та бука је изненада испунила све око њега. Да би могао да запази плиму и осеку тог пролазног феномена, да би се бука кочија захуктала у његовим ушима, требало је да се врати у стварни свет. За човека као што је био Велики свештеник, који се одрекао свих односа са тим светом, то је значило да поново мора да успоставља старе односе са њим. Чак и када би гласно читао сутре5, повремено би самог себе чуо како дубоко уздише. Можда природа покушава 15
да скрене његов дух са правог пута, мислио је, погледавши повремено кроз прозор своје искушеничке ћелије на планине које су се уздизале према вечерњем небу. Али, уместо да се концентришу на лепоту природе, његове мисли би се, као праменови облака, растурале и нестајале. Покушао је да се усредсреди на месец, али су му мисли као раније наставиле да лутају. Када би стао пред статуу Буде, у очајничком покушају да поврати чистоту својих мисли, лице статуе би се транформисало и постајало исто као лице лепе госпе у кочији. Цео његов свет смањио се на потпуно мали простор, у коме је на једној страни било места само за њега, Великог свештеника, а на другој за Велику царску конкубину. *** Велика царска конкубина из Кјогокуа брзо је заборавила на свештеника кога је приметила да зури у њу поред језера Шига. Ипак, после неког времена, говоркања стигоше и до ње и она се сети тог догађаја. Један од сељака из околине десио се у близини и видео Великог свештеника како стоји и гледа за дамином кочијом која одлази у даљину. Он је то испричао дворјанину, који је дошао у Шигу да ужива у лепотама трешњевог цвета, и рекао му да се отада Велики свештеник понаша баш као да је полудео. Велика царска конкубина се правила да не верује у ове приче. Свештеникове врлине биле су познате широм престонице, па је ово што се догодило почело да храни њену таштину. Конкубина је била стварно уморна од љубави којом су је обасипали сви мушкарци овога света. Она је била све16
сна своје велике лепоте, али је такође била спремна да се подреди сили као што је религија, која њену лепоту и њен високи положај у друштву сматра безвредном и безначајном. Пошто јој је овај свет представљао досадно место, почела је да искрено верује у Земљу чистоте. Било је јасно да је неко као Велика царска конкубина био засењен ставовима Ђодо будизма, који је лепоту и светлост овога света одбацивао и сматрао прљавштином и скрнављењем. Кбнкубина је била у потпуности незаинтересована за савршену елеганцију дворског живота, елеганцију која је била потпуна супротност Закона и могла да се назове његовом дегенерацијом. Међу онима који су посебно ценили љубав, Велика царска конкубина сматрана је за праву персонификацију дворске префињености. Чињеница да су сви знали да она никада своју љубав није била дала некоме мушкарцу, додавалаје много њеној репутацији. Иако је она своје дужностипремавладаруизвршаваласанајвећомелеганцијом, нико није ни у тренутку помишљао да она цара воли из свег срца. Велика царска конкубинаувек је сањала о страсти која лежи иза граница немогућег. Велики свештеник храма Шига био је познат по својим врлинама и сви у престоници су знали да је стари свештеник потпуно ван овог света. Због тога је изненађење било веће, кад се прочу да је потпао под утицај чари Велике царске конкубине и да због тога ризикује сопствено спасење. То би била стварно велика жртва, да уживања у Земљи чистоте одбаци због тако тривијалног разлога. Велика царска конкубина била је потпуно индиферентна према шарму младих лепотана којих је било тушта и тма по двору, и згодних племића на које би тамо наишла. Физичке особине мушкараца за њу више нису ништа
значиле. Она је само размишљала о томе да жели да нађе мушкарца који може да јој пружи праву, снажну и најдубљу могућу љубав. Жена таквих особина стварно може да уплаши човека. Да је била обична куртизана, она би без сумње била задовољна богатствима и лепотама овога света. Али, Велика царска конкубина је до сада већ поседовала оно што јој овај свет може да пружи. Мушкарац кога је она чекала требало је да јој пружи богатство неког будућег света. Говоркања о залуђености Великог свештеника раширирише се кроз двор. Кажу да су, на крају, кроз шалу причу испричали и лично Његовом величанству. Велика царска конкубина нијеуопште обраћала пажње на та злобна оговарања и задржала је хладан и резервисан став према целом том догађају. Она је потпуно свесна да су постојала два разлога што су се људи на двору слободно шалили тим поводом, нешто што би иначе било забрањено. Један је био тај што су они, говорећи о свештениковој љубави према њој, уствари упућивали комплименте жени чија лепота је била толико велика да је могла да инспирише чистунца таквих великих врлина и одвуче га од његових молитви. Други разлог био је што су сви били свесни да старчева љубав према таквој дами нема никакве шансе да икада буде узвраћена. Велика царска конкубина успе да се сети лица старог свештеника, кога је видела испод застора своје кочије. То лице није личило ни на кога од оних мушкараца који су волели до сада. Што је најчудније, љубав према њој први пут се јавила у срцу човека који, ни по чему, није могао да замисли да ће бити вољен. Конкубина се сети стихова као што су „моја безнадежна љубав, без икакве будућности“, које су често исписивали они који су у Царској палати желели да кроз песму говоре о индиферентности вољених према њима.
У поређењу са безнадежном ситуацијом у којој се налазио заљубљени Велики свештеник, ни најбезнадежнији елегантни љубавник са двора му никако не би завидео, па се она скоро растужи, схвативши колико су банални ти поетски отпатци, без икаквог патоса и снаге, инспирисани обичном таштином. У овом тренутку и читаоцу може да буде јасно^да Велика царска конкубина није била оно што се за њу уопштено мислило - персонификација дворске елеганције - већ да је била људско биће које је право значење живота тражила у жељи да буде вољена. Иако на високом положају на Царском двору, она је, првенствено, била жена и сваки ауторитет на свету падао је пред том чињеницом. Мушкарци око ње посвећивали су своје животе и улагали своје напоре у један циљ - стицање политичког утицаја - док је она сањала о нечем сасвим другом, да свет себи потчини на чисто женски начин и женским средствима. Знала је многе жене из свог окружења, које су у једном тренутку изненада обријале главе и повукле се из јавног живота, али она није била таква особа и такав став је могао само да изазове смех код ње. Жена може да каже да напушта овај свет, мислила је она, али не може себи да одузме оне прерогативе цоје је чине женом. Само мушкарци стварно могу да се одрекну сопствених моћи и могућности, жене не, мислила је. Стари свештеник, кога је срела поред језера, у једном тренутку свог живота одрекао се Непостојаног света и свих животних задовољстава, и то га је чинило мушкарцем много више него било који квалитети које су поседовали мушкарци које је виђала на двору. А, тај човек који је успео да лако напусти Непостојани свет, ево, због ње је био спреман да се одрекне и неког будућег света, који је већ био пред њим. 19
Царска конкубина поче у том тренутку да размишља о светом лотосовом цвету, који је у њеној души пуној вере, одавно био уткан у дубине њеног женског срца, а који је био толико велики да се говорило да су његове димензије двеста педесет јојана. Тај бескрајно велики цвет био је много више по њеном укусу него они округли цветови лотоса које је могпа да виђа по језерцима у престоници. Ноћима у којима је слушала брујање ветра кроз дрвеће у њеном врту, шуштање грана било је буквално бљутаво у односу на дивну музику коју су у Земљи чистоте производили ветрови који су покретали гране дрвећа Светог блага. Исто тако, музика коју је често слушала у палати, ј звучалаје као бедна имитацијау поређењу са звуцима које ј су рајски инструменти који лебде у ваздуху производили, ј а да њихове струне нико видно није додиривао. ј
$$$ Велики свештеник храма Шига се рвао сам са собом. Док је био млад, он се успешно борио против своје путености, надајући се чарима будућег света. Али, безнадежна борба, у коју се упустио у својим позним годинама, деловала је као осуђена на пораз. Био је свестан, као што сунце јасно сија на небу, да никада неће моћи да оствари љубав према Великој царској конкубини. Истовремено, било му је потпуно јасно да, док је у раљама своје земаљске љубави, неће моћи ни педаљ да напредује према Земљи чистоте. Велики свештеник, који је увек имао веома слободан ум, отворен према свему, одједном је упао у ћорсокак неодлучности и у тренутку био бачен у потпуни мрак неделања. Храброст коју је увек поседовао у огромним количинама док се 20
]
борио у својим младалачким биткама, изненада је нестала, а самопоуздање и понос, које је увек поседовао, несташе суочени са чињеницом да је сам себи одузео предности по којима је био издвојен од људи у својој средини. Велики свештеник одједном још једанпут у животу осети страх, страх на који је као осећање одавно био заборавио. Док она кочија није дошла у његову близину покрај језера Шига, он је био уверен да оно што га чека у блиској будућности може да буде само нирвана. Али, изненада, он би грубо пробуђен у тами стварнога света, где је немогуће видети и на само један корак испред себе. Покушао је да се спасе медитирајући на различите начине, али свеузалуд. Покушао је са Контемплацијом хризантеме, Контемплацијом тоталног аспекта, Контемплацијом делова, али, сваког пута када би покушао да се концентрише, диван призор прелепе Царске конкубине појављивао се пред његовим очима. Контемплација воде, такође, била је неупотребљива, јер би се њено дивно лице јављало испод светлуцајућих таласића на језеру. То је, без сумње, била природна последица његове залуђености младом лепотицом. Свештеник је убрзо схватио да му концентрација доноси више штете него користи, па он покуша да отупи свој дух растресеношћу. Али, запањило га је то што је, парадоксално, духовна концентрација могла да га још дубље увуче у поноре заблуда. Како је његов дух почео да посрће под теретом напора којима је био подвргнут, свештеник је донео одлуку да побегне од психичких притисака тако што ће своје мисли намерно концентрисати на прилику Велике царске конкубине Велики свештеник тако пронађе ново задовољство у украшавању визије лепе даме свога срца на различите 21
начине, баш као што би украшавао неку статуу будистичког божанства дијадемама и балдахинима. Он је тако успео да предмет своје љубави претвори у блиставо, далеко и просто немогуће биће, које се све више удаљава од њега, а то му је доносило неизмерно задовољство. Али, зашто је то радио, ни сам није знао. Сигурно би било много природније да је Велику царску конкубину посматрао као обичну жену, особу која му је на домету руке, обично људеко биће са свим својим манама и недостацима. То би му, сигурно, макар у његовој машти, донело многе предности. Што је више размишљао о свим аспектима овог проблема, истина је била све даља. Оно што је он себи представљао као Велику царску конкубину није било створење од меса, нити је била обична визија. Не, она је за њега пре постала симбол реалности, симбол суштине свих ствари. Било је стварно чудно да човек његовог духа суштину ствари тражи у једној жени, али није било тешко прозрети разлог за то. Чак и сада, када се заљубио, Велики свештеник није одступао од свог дугогодишњег обичаја, који је установио током дугих година контемплације, да до закључака о суштини ствари дође константним нагомилавањем апстракција. Велика царска конкубина из Кјогокуа постала је за њега иста као и огромни лотосов цвет од две стотине и педесет јојана. Док је плутала по површини воде, окружена и придржавана од стране милијарди лотосових цветова, она је постајала већа и пространија од планине Сумеру, већа од читаве царевине. Штоје Велики свештеник више претварао предмет своје љубави у нешто далеко и немогуће, све је више издавао Буду. Јер је, заједно са немогућношћу остварења његове љубави, расла и немогућност постизања просветљења. 22
Што је више мислио о својој љубави као безнадежној ствари, све је јача била фантазија која ју је подржавала, а његове нечисте мисли постајале су све дубље и дубље, као корење престарог дрвећа. Раније, док је своју љубав сматрао имало могућом, парадоксално је било могуће и за њега да се ње ослободи. Али, сада, када је Велика царска конкубинапостала за њега дивотно и недокучиво створење, свештеникова љубав се претвори у бескрајно, мирно, непокретно језеро, које чврсто покрива читаву земљину површину. Надао се да ће бар још једанпут добити прилику да угледа њено лице, али се бојао да ће се, ако је икада поново сретне, њена фигура, која је за њега сада била као гигантски лотосов цвет, распасти и нестати без трага. Ако се то деси, слутио је, он може да се спасе. Ако се то догоди, знао је, моћи ће да ипак достигне просветљење. А, заразлику од претходних година, могућност да достигне просветљење за њега више није била бескрајна радост, већ неизмерни страх и бол. Свештеникова усамљена љубав почела је тада већ да ствара самообмањујуће трикове и преваре, које га доведоше до одлуке да оде и посети даму, како би, како је веровао, могао да се ослободи болести која му је притискала цело тело. Ошамућени свештеник чак је весеље које га је обузело када је донео одлуку да оде и да је види, погрешно протумачио као начин да се извуче из густе мреже своје љубави. *** Нико од људи из окружења Велике царске конкубине није сматрао чудним када је угледао прилику старог свештеника, како, ослоњен на штап у ј едном углу врта, туробно 23
посматра резиденцију. Калуђери и просјаци често су долазили пред дворове у престоници, покушавајући да ту добију милостињу. Једна од пратиља Велике царске конкубине помену појаву старца својој господарици, на шта госпођа погледа кроз засторе који су је одвајали од врта. Тамо, у сенци густог зеленог лишћа, погнуте главе, стајао је мршави стари свештеник у црној избледелој хаљини. Када је схватила да је то, без икакве сумње, свештеник кога је оне вечери угледала поред језера Шига, њено бледо лице још више побледе. После неколико тренутака неодлучности, она нареди да сви у резиденцији игноришу свештениково присуство, а њене пратиље се на то поклонише и одоше. Тога дана је Велика царска конкубина први пут у животу осетила душевни немир. Она је у свом животу упознала много људи који су одлучили да напусте овај свет, али никада није наишла на некога ко је одлучио да одустане од будућег света нирване. Призор је деловао злослутно и застрашујуће. Сво задовољство које је раније осећала помишљајући на љубав Великог свештеника према њој у трену је нестало. Чак и ако је он због ње одустао од будућег света, знала је добро да то њој неће донети спасење и живот за њу у нирвани. Велика царска конкубина погледа на своје богате елегантне хаљине, своје прелепе руке и тело, а онда се загледа у бедну прилику старог свештеника у изношеним хаљинама, помишљајући запањено да је просто немогуће да између њих двоје постоји било каква узрочна веза. Док ганије угледала, ималаје о њему дивне визије, али сада, када је био пред њом, изгледао је као неко ко је испузао вукући се из самог Пакла. Ништа није било остало од човека пуног врлина, који је за собом вукао сјај Земље чистоте. Сјај, који је обитавао у њему и који се јављао 24
увек када је мислила о величини и слави Земље чистоте, био је потпуно нестао. Иако је то без сумње био исти онај свештеник кога је видела поред језера Шига, био је, ипак, за њу сасвим други човек. Као многи људи који су живели на двору, Велика царска конкубина увек се чувала да је сопствене емоције не угрозе, посебно када је била у питању нека ствар која би дубље могла даје погоди. Сада, видевши доказ свештеникове љубави, она одједном изгуби сва топла осећања према њему, а страст која ју је пре тога дуго обузимала, изненада постаде безбојна приказа. Када је Велики свештеник дошао храмљући и ослањајући се на штап у престоницу, он је био потпуно заборавио на своју физичку исцрпљеност. Потајно, увукао се у врт резиденције Велике царске конкубине у кварту Кјогоку и стајао тамо посматрајући зграду. Иза тих застора, мислио је, седео је нико други него дама коју је волео. Сада, када је његов занос био добио чисту, безгрешну форму, будући свет поново поче да привлачи Великог свештеника. Никада му пре тога Земља чистоте није изгледала тако јасна, тако снажно оцртана у његовој машти, па његова чежња за нирваном постаде скоро сензуална. Остало му је било само да оде и формално се сусретне са Великом царском конкубином, изјави јој љубав и тиме се ослободи стега које су га везивале за овај свет, одвајајући га од могућности да стигне у Земљу чистоте. Само му је то било остало да уради. Једва је стајао и све га је болело док се ослањао на штап у углу врта. Сјајни зраци мајског сунца пробијали су се кроз лишће и пекли његову обријану главу. Неколико пута већ је осетио да губи свест и, да није било штапа, он би сигурно већ био на земљи. Када би дама његовог срца схватила ситуацију и позвала га формално унутра, све 25
је могло да се веома брзо заврши. Велики свештеник је чекао. Чекао је и подупирао своје исцрпљено тело штапом. Али, вечерњи облаци полако прекрише сунце, сумрак паде, а још није било гласа од Велике царске конкубине. Она, наравно,није могла ни да помисли да свештеник, чекајући њу и гледајући њу, уствари чека и мисли на Земљу чистоте. Повремено би погледала кроз засторе и увек га угледала како у истом положају, непомичан, стоји у углу врта. Већ су почела да се пале и вечерња светла, али свештеник је још био тамо. Велика царска конкубина се уплаши. Осетила је изненада да оно што види у врту може да буде инкарнација онога што се звало „дубока обмана“ и о чему је читала у светим сутрама. Поче да дрхти у страху да би могла да падне директно у Пакао. Сада, када је на странпутицу одвукла свештеника тако великих врлина, морала је да зна да Земља чистоте не може да је чека, већ да су за њу спремне дубине Пакла, о чијим грозотама је много пута детаљно слушала и она и сви у њеној околини. Узвишена љубав, о којој је била сањала, била је нестала, а сада јој је све више било јасно да је њена љубав ништа друго него пропаст за њу саму. Док је Велики свештеник њу гледао као на пут до Земље чистоте, за њу присуство свештеника постаде пут ка страшним областима Пакла. Али, та племенита госпа из кварта Кјогоку беше сувише поносна да би подлегла својим страховима без борбе, па она упрегну све снаге своје снажне воље. Велики свештеник ће, мислила је, пасти од изнемоглости раније или касније. Погледала би повремено, очекујући да ће га видети како лежи на земљи, али, на њено запрепашћење, он је и даље стајао непомичан и прав. Ноћ паде, а на месечини свештеникова појава поче да личи на гомилу као креда белих костију. 26
Дама од страха није могла да спава. Више није смела ни да гледа кроз засторе и окренула је леђа врту, али све време на телу осећала бол од погледа којим ју је пробадао свештеник. Онаје биласвеснаданије билау питању обична љубав. Од страха да буде вољена, од страха да не пропадне у Пакао, Велика царска конкубина још снажније поче да се моли да доспе у Земљу чистоте. Она се молила за Земљу чистоте, али то није била будистичка Земља чистоте, већ нека земља која је била само њена, Земља чистоте коју је она гајила дубоко у срцу и покушавала да је неоштећену сачува. То је била Земља чистоте, која је била другачија од оне којој је тежио свештеник и није имала никакве везе са његовом љубављу према њој. Помишљала је, чак, да ако је некоме икада помене, да ће та њена Земља чистоте нестати одмах и распасти се, као да никада није постојала. „Свепггеникова љубав“, говорилај е она себи, „нема никакве везе са мном“. То је био једнострани чин, у коме њена осећања нису уопште учествовала, па није било разлога да буде осујећена у жељи да буде примљена у своју Земљу чистоте. Чак и да стари свештеник падне и умре, то је неће много погодити, јер нема везе са њом, помислила је у једном тренутку. Али, када ноћ још више паде и ваздух постаде хладнији, самопоуздање поче да је напушта. Свештеник је и даље стајао у врту, а кад облаци сакрише месец, он поче да личи на старо квргаво дрво. „Она прилика тамо напољу нема никакве везе са мном“, мислила је конкубина, потпуно ван себе од једа, док су јој те речи одјекивале у срцу. „Зашто је, небеса, то све уопште морало да ми се деси?!“ 27
У том тренутку Велика царска конкубина изнада као да заборави на сопствену велику лепоту, или, било би боље рећи да је натерала себе да је заборави. Дође јутро и бели трагови почеше да просецају ноћну тмину, а свештеникова појава указа се у јутарњем праскозорју. Стајао је и даље на истом месту. Велика царска конкубина осети да је поражена. Она позва слушкињу и рече јој да позове свештеника да приђе њеној резиденцији и клекне напољу пред засторима њене одаје. Велики свештеник био је већ потпуно онемоћао, на самој ивици тренутка у коме би његово тело једноставно могло да се распадне. Да га је неко питао, он не би знао да одговори да ли ту стоји чекајући на Велику царску конкубину или на будући свет. Па, када виде прилику служавке која му се приближава кроз врт, није био свестан да је тренутак који је ишчекивао био коначно дошао. Служавка му пренесе господаричину поруку, а, кад је завршила, свештеник испусти самртни, нељудски крик. Служавка покуша да га ухвати за руку и поведе, али он извуче своју шаку из њене и крете невероватно чврстим оштрим корацима према резиденцији. Са друге стране застора била је тама и конкубина није могла да се види. Свештеник клече и, покривајући рукама лице, поче да јеца. Дуго је остао у том положају, док му се тело грчевито тресло. Онда, док зора још не беше како треба сванула, бела нежна женска рука се промоли иза спуштеног застора. Свештеник је ухвати и принесе лицу, притискајући је на своје чело и образе. Велика царска конкубина осети хладни додир свештеникове руке, али и росу која се била угрејала на његовом лицу. Онда њену руку облише његове топле сузе. Док су 28
бледи зраци јутарњег сунца почели да продиру иза њеног застора, конкубинина снажна вера убеди је да рука која држи њену у својој не припада никоме другоме него Буди. Онда, невероватна визија обузе девојчино срце: смарагдно тло Земље чистоте, милиони кула украшених са седам драгуља, анђели који свирају прелепу музику, златни рибњаци застрти сребрним песком, блистави лотосови цветови и ти преслатки гаасови Калавинки - све то било је живо пред њом. Ако је ово начин да достигне Земљу чистоте, мислила је, зашто да не прихвати свештеникову љубав? Чекала је нестрпљиво да човек са Будиним шакама затражи од ње да подигне застор који их је раздвајао. Очекивала је да ће он то рећи и да ће она подићи застор, да би се њено невероватно лепо тело најзад појавило пред њим, као онога дана на обали језера Шига, а она ће га онда позвати да уђе код ње унутра. Велика царска конкубина је чекала. Али, Велики свештеник из храма Шига није рекао ни реч. Није од ње тражио ништа. После извесног времена његове старе руке попустише стисак и конкубинина снежно бела рука би остављена да лежи сама на јутарњем сунцу. Свештеник устаде и оде, а срце Велике царске конкубине се следи. Неколико дана после тога, до двора стиже вест да је Велики свештеник из храма Шига достигао просветљење и да је његов дух ослобођен у његовој ћелији у манастиру. Када је то чула, Велика царска конкубина из кварта Кјогоку поче да калиграфским знацима преписује сутре на свицима папира, да преписује сутре једну за другом. Без престанка.
29
1. Ешин ( или Геншин) је оснивач будистичке секте Ђодо, којије живео од 942. до 1017. године. У његовом спису „Основе спасења“ ( Ођо јошју) до детаља се говори о томе како изгледа будистички Рај, а и описују се начини на које обичан човек или свето лице могу да заслуже спасење за живота. Татагата на језику пали и на санскриту значи „и онај који је отишао ( татагата) и онај који је дошао ( татаагата) што значи да је то неко ко је изван свега постојећег, а други га тумаче и као „онај који је нашао истину". Кажу да је Буца за време живота тим именом називао самога себе. 2. Калавинка је врста врапца, који се спомиње у сутри Сангата, светом спису Махајана будизма. 3. Будистички храм Шига и даље постоји у истоименој области близу града Кјота. 4. Сребрни павиљонје чувеназграда ( део будистичког храма) Гинкакуђи у Кјоту. Постоји и зграда Кинкакуђи ( Златни павиљон), који је био тема једног од Мишиминих романа. 5. Сутре су свети будистички текстови.
ПАТРИОТИЗАМ
Једанаесте године ере Шјова (1936)1, двадесет осмог фебруара (трећег дана Фебруарског инцидента)2, дубоко погођен што су његове најближе колеге биле са бунтовницима од самог почетка и озлојеђен што су се царске трупе припремале да нападну царске трупе, поручник Шинђи Такејама, официр пешадијског пука Царске гарде, узео је официрски мач и церемонијално се распорио у соби величине осам ђоа 3 у својој кући у шестом блоку Аобаћо у кварту Јоцуја. Са њиме се убила и његова жена Реико, која је, заривши бодеж у грло, пратила мужа у смрт. Поручниково опроштајно писмо садржавало је само једну реченицу: “Живеле царске трупе!” У женином писму је, после извињења родитељима за недоследно понашање детета које одлази у гроб пре родитеља, између осталог било забележено: “Дан који је суђен војниковој жени дошао је...” Последњи тренуци храброг мужа и жене беху такви да би и демоне расплакали. Треба рећи да је мужу било тридесет, а жени двадесет три године, а беше прошло само пола године од њиховог венчања.
II Они који су били на венчању поручника Такејаме, или они који би видели венчану слику младе и младожење, 31
узвикивали су од дивљења гледајући лепи пар. Величанствен у службеној униформи, поручник је у левој руци стезао мач, у десној држао шапку и са изразом снаге и мушкости заштитнички стајао поред младе. Било је нечег снажног у изразу његовог лица; тамне обрве и широм отворене крупне очи изражавале су чистоту и самоувереност младости. За лепоту младе у белој горњој хаљини није било достојног поређења. У округлим очима, између меких обрва, у фином облику носа и у пуним уснама, било је истовремено чулности и префињености. Једном руком, која је стидљиво извиривала из рукава горње хаљине, држала је лепезу, а врхови прстију, нежно састављени, беху као пупољци беле-раде. После њиховог самоубиства, људи би гледајући слику младог пара тужно приметили да сувише често проклетство лежи на таквим, наизглед, беспрекорним паровима. Можда је то била само уобразиља, али гледајући слику после трагедије, изгледало је да су двоје младих, стојећи испред златног застора, обоје зурили са истом ведрином у смрт која је била пред њима. *** Уз помоћ свог кума натпоручника Озекија, сместили су се у новом дому у Аобаћоу у Јоцуји. Тај њихов нови дом беше мала стара трособна кућа са баштицом позади. Пошто у приземљу, у собама од шест и четири и по ђоа, ниј е било довољно сунца, собу од осам ђоаупотребљавали су и као спаваћу и собу за примање. Пошто нису имали служавку, када би муж био одсутан, Реико је остајала сама. 32
Како је у земљи било ванредно стање, брачног путовања ниј е било. Прву ноћ после венчања младенци су провели у тој кући. Пре него што су легли, Шинђи јој је, седећи усправно на поду и положивши војнички мач испред себе, одржао лекцију. Жена која се уда за војника треба да буде свесна да мужевљева смрт може да уследи сваког часа. Може то да се деси сутра, можда прекосутра. Ма када се то десило - питао је - да ли је спремна да је прихвати? Реико је устала, отворила фиоку на комоди и оданде извадила оно што је сматрала својом највећом драгоценошћу - бодеж који јој је дала мајка4. Села је поново без речи и спустила бодеж на под исто онако као што је њен муж спустио мач. Разумели су се одмах без иједне речи и поручник никада више није покушао да проверава одлучност своје жене. Првих неколико месеци брака Реикина лепота била је све већа и већа и све блиставија, сијајући мирно као месец после кише. А пошто су обоје имали млада крепка тела, њихов однос је био страствен. И то се није догађало само ноћу. Много пута, враћајући се кући право са вежбања и не желећи да губи време чак ни да би скинуо блатом улепљену униформу, поручник је гурао своју жену на под одмах, чим би ушао у кућу. Ни Реико није била мање ватрена и само месец дана после прве брачне ноћи она је сазнала шта је срећа. Видевши то, поручник је био врло задовољан. Реикино тело беше чисто и бело, а њене набујале дојке пружале су чврст и одлучан отпор. Али, када би већ попустиле, те дојке беху штедре у својој присној и привлачној топлоти. Чак и у постељи ово двоје су били страховито, чак језиво озбиљни. Усред дивље и опојне страсти њихова срца беху сталожена и уздржана.
Преко дана, у кратким предасима у току вежби, поручник је мислио о жени, а Реико, целог дана сама у кући, сећала се лика свог мужа. Чак и када нису били заједно било им је потребно само да погледају венчану слику и да се поново увере у своју срећу. Реико се, чак, нимало није чудила што је човек, који јој је до пре неколико месеци био потпуно непознат, могао да постане сунце око кога се окретао цео њен свет. Све ово имало је моралну подлогу и било је у складу са Образовним едиктом5 који је прописивао да “муж и жена треба да се слажу”. Никада се Реико није успротивила мужу, нити је поручник икада имао разлога да укори жену. На кућном олтару је, поред плочице са записом из великог светилингга Исе, стајала фотографија њихових царских величанстава и свако јутро, пре него што би кренуо на дужност, поручник би заједно са женом застајао на том посвећеном месту и обоје би се дубоко поклонили. У обредној посуди6 Реико је увек мењала воду, а света гранчица сакакија7 била је увек свежа и зелена. Живели су своје животе под достојанственом заштитом богова и били испуњени великом срећом од које је дрхтао сваки делић њихових тела.
III Иако је резиденција чувара државног печата Саитоа била у близини, ниједно од ово двоје није чуло пуцњаву ујутру двадесет шестог фебруара. Тек када се трагични догађај, који је трајао само десетак минута, завршио, труба која је позивала на збор у мрачно снежно јутро узнемирилаје поручников сан. Скочивши из постеље, без речи облачећи униформу и опасујући мач који му је додала же34'
на, поручник је истрчао на снегом покривене улице у још мрачно јутро. И није се вратио кући до вечери двадесет осмог. Реико је тек касније, из вести са радија, сазнала праве размере ове изненадне ерупције насиља. Следећа два дана провела је потпуно сама, у миру и иза закључаних врата. Када је без речи истрчао из куће тог снежног јутра, Реико је на поручниковом лицу видела његову решеност да умре. А ако јој се муж уопште не врати, већ је била донела одлуку да умре и она. Полако је почела да вади своје ствари и да их ређа около. Свечана кимона8 је одабрала за поклоне пријатељицама из школских дана чија је имена и адресе исписала на дебелом папиру у који их је, сваки посебно, завила. Пошто ју је муж стално приморавао да не мисли на сутрашњицу, Реико није чак ни писала дневник, па јој је сада било ускраћено задовољство које би могла да има поново читајући записе о срећи коју је упознала последњих неколико месеци и када би га лагано, лист по лист, предавала ватри. На радију је поређала фигурице од порцелана: пса, зеца, веверицу, медведа и лисицу, а поред њих једну вазу и крчаг. То беше једина Реикина колекција и, како је помислила, тешко да ће неко такве ствари примити као опроштајни поклон. Нити би, опет, било прикладно затражити да јој их ставе у мртвачки ковчег. Док су јој те мисли пролазиле кроз главу, Реики се учини да су изрази на лицима животињица постали пуни очаја и беспомоћности. Реико узе веверицу у руку и загледа се у њу. И онда, мисли јој скренуше далеко ван сфере тих детињастих осећања. Зурила је у даљину, негде где су светли као сунце били принципи које је отеловљавао њен муж. Била је 35
спремна и са радошћу је очекивала да до уништења буде одвучена тим сунчаним колима, али сада, у тих неколико тренутака самоће, дозволила је себи луксуз да ужива у невиној привржености ситницама. Била је ипак свесна да је време када је волела те ствари већ далека прошлост. Сада, она је волела само успомену на време када их је волела. Њихово место у њеном срцу беше већ замењено много јачом страшћу, много махнитијом срећом... Јер Реико никада - чак ни у себи - није о тим узвишенијим радостима пути мислила као о обичном задовољству. Фебруарска хладноћа и ледени додир порцеланске веверице укочили су Реикине танке прсте, али и поред тога у ногама, испод шара које су се равномерно понављале на њеном свиленом кимону, она је, док је размишљала о снажном поручниковом загрљају, осећала топлу влажну пут која је могла да растапа и снегове. Ни најмање се није плашила смрти која је лебдела у њеним мислима и, док је чекала сама код куће, Реико је једноставно веровала да било шта да је њен муж осећао или мислио у том тренутку, његове боли и бриге, да је то сигурно води - баш као и снаге у његовом телу - у сигурну добродошлу смрт. Осетила је да тело може да јој се са лакоћом истопи и претвори у најобичнију честицу мужевљевих мисли. Слушајући честе вести на радију чула је како се међу онима који су се побунили помињу имена неколицине мужевљевих колега. То су биле вести смрти. Помно је пратила развој догађаја и, док је све мање било наде да се инцидент мирно оконча, забринуто је мислила зашто цар не интервенише и увиђала како оно, што је у почетку било покрет да се нацији врати понос, лагано прераста у нешто што је носило срамотни жиг побуне. Из пука није било никаквих вести. Чинило се да у сваком тренутку 36
могу да почну борбе на градским улицама на којима је још било остатака снега. Пред залазак сунца двадесет осмог фебруара Реико уплашена зачу бесно лупање на улазним вратима. Потрчала је низ степенице и док је дрхтавим прстима покушавала да повуче засун, прилика која се нејасно видела кроз дебело мутно стакло није давала гласа од себе. Реико је знала да је то њен муж. Никада реза није толико чврсто била заглављена, опирала се и врата никако нису могла да се отворе. И док још није била свесна како је успела да отвори врата - пред њом је стајао поручник, њен муж, на бетонском поду у кабаници каки боје и чизмама пуним блатњавог снега са улице. Затворивши врата за собом спустио је резу, а да Реики не би јасно због чега. “Добродошао кући”. Реико се дубоко поклонила, али јој муж ништа није одговорио. И када је већ отпасао мач и почео да скида кабаницу, Реико ј е стала иза њега да му помогне. Кабаница је била хладна и влажна и беше изгубила мирис коња који се обично ширио када је била изложена сунцу. Учинила јој се необично тешка док јој је лежала на руци. Окачила ју је на вешалицу и, завивши мач и опасач у рукаве свога кимона, она сачека да муж изује чизме и уђе за њим у дневну собу, просторију од шест ђоа у приземљу. На јасној светлости лампе лице њеног мужа, обрасло већ прилично густом брадом, било је готово до непрепознатљивости бледо и мршаво. Образи му бејаху упали - више нису били онако сјајни и затегнути. Када је био у уобичајеном добром расположењу он би се пресвлачио и терао је да му одмах донесе вечеру, али сада је само сео поред стола још у униформи док му је глава снуждено клонула. Реико се уздржала да га не запита да ли да спре37
ми вечеру. После извесног времена поручник је проговорио. “Ништа нисам знао. Нису ме звали да им се придружим. Ваљда зато што сам се скоро оженио. И Кано и Хонма и Јамагући”. Реико се за тренутак сетила лица младих увек расположених официра, пријатеља њеног мужа, који су им често долазили у кућу. “Сутра ће вероватно стићи Царско наређење. Мислим да ће их прогласити побуњеницима. И ја ћу командовати јединицом која ће имати налог да их нападне... Не могу то да урадим. Немогућно је учинити тако нешто.” Наставио је: “Ослободили су ме вечерас дужности и дозволили ми да ову ноћ проведем код куће. А сутра ујутру морам да одем и да их нападнем. Не могу да то учиним, Реико!” Реико је седела исправљеног тела и спуштеног погледа. Било јој је јасно да њен муж говори о смрти. Поручник је већ био одлучио. Свака реч, дубоко укорењена у смрти, јасно се видела и разумела, постављена испред те тамне и непомичне позадине. Иако је поручник говорио као да је у дилеми, више није било места неодлучности. У тишини кој а ј е л ежал а међу њима бил о ј е чак ј асноће, као што је јасан и бистар поток који хране снегови који се топе. Док је седео у кући после дводневних искушења и гледао лице своје лепе жене, поручник по први пут осети праву смиреност. Јер одједном је схватио, иако Реико ништа није рекла, да она зна да иза његових речи стоји већ донета одлука. “Добро...”, рекао је поручник а очи су му се широко отвориле и упркос умору који је осећао, поглед му је био снажан и јасан. Он први пут те вечери погледа у очи своју жену и рече: “Вечерас ћу да распорим стомак”. 38
Реико није ни трепнула. Њене округле очи одавало су такву напетост, тако натегнуту као звоно што одзвања. “Спремна сам”, рекла је она, “и тражим дозволу да идем с тобом”. Поручник је био скоро хипнотисан снагом тих очију. Његове речи потекле су лако и брзо, као монолог човека у делиријуму, и никако ни сам није могао да схвати како тако обичним речима може да се некоме да дозвола у ситуацији која је озбиљна као ова. “Добро, идемо заједно. Али желим да ми будеш сведок пре тога, сведок мога самоубиства. У реду?” Како је то изрекао, бујица среће изненада нагрну из њихових срца. Реико је била дубоко дирнута поверењем које јој је поклонио муж. Ма шта да се десило, за поручника беше важно да не буде неправилности у његовој смрти. Због тога му је био потребан сведок. Чињеница да је за сведока изабрао своју жену, био је један од симбола тог поверења. Други, још значајнији симбол, било је то што он, иако се заветовао да умру заједно, није тражио да најпре убије жену; он је одлагао њену смрт до времена када више неће бити у стању да се увери у њу. Да је поручник био сумњичави муж он би, несумњиво, као обично у таквим самоубиствима, најпре убио жену па себе. Када је Реико рекла: “Тражим дозволу да идем с тобом”, поручник то осети као последњи плод образовања које је сам пружио жени, почевши од прве брачне ноћи, што ју је научило да, када дође тај тренутак, каже оно што је неопходно рећи, без икакве сенке оклевања. Ово је ласкало поручниковом мишљењу о себи као самопоузданом човеку. Он није био толико романтичан ни ташт да помисли да је те речи изговорила спонтано, из љубави према мужу. 39
Са срећом која је обилно извирала у њиховим срцима насмешили су се једно на друго, а Реико помисли да све изгледа као да се вратила њихова прва брачна ноћ. Пред њеним очима није било ни бола ни смрти и учинило јој се као да види како се огромно бескрајно пространство отвара пред њом. “Вода је топла, хоћеш ли сада да се окупаш? “Даа, да...” “А вечера?” Ове речи беху изговорене тако, таквим присним тоном, да поручнику, за само део секунде, паде на ум да је све ово обична халуцинација. “Мислим да нам вечера неће бити потребна, али могла би да загрејеш мало сакеа. “Добро”. Намерно остављена отворена фиока комоде из које је Реико извадил а мужевљев кућни огртач9 припремајући га када буде изашао из купатила, привукла је поручникову пажњу. Устао је, дошао до комоде и погледао унутра. Читао ј еј едно поједно име исписано на наслаганим пакетима са поклонима за пријатељице. Поручника не наљути уопште ова отворена демонстрација херојске решености његове жене, већ му срце би испуњено нежношћу И понашајући се као муж коме жена детињасто показује оно што је купила у граду, поручник јој приђе обгрливши је с леђа и пољуби је у врат. Реико је осетила како је по врату гребе поручникова необријана брада. То осећање, да није само обична ствар међу толиким стварима на свету, било је за Реико све, али сада, када је ускоро требало да нестане заувек, имало је сасвим непознату свежину. Сваки тренутак је добијао своју виталну снагу и осећаји у сваком делићу њеног тела били су поново пробуђени. Одговарајући на мужевљево 40
\
ј
миловање, Реико се подигла на прсте омогућавајући тако да живот проструји кроз цело њено тело. “Најпре купање, па кад загрејеш саке, припреми постељу на спрату, хоћеш ли?” Поручник је шапутао све ово жени на ухо, а Реико је без речи климнула главом. Збацивши униформу, поручник оде у купатило. А Реико, слушајући пљускање воде, поче у дневној соби да припрема мангал да на њему загреје саке. После тога, узевши мужевљев огртач, појас и доње рубље, Реико оде у купатило да га пита каква је вода. У облацима магле водене паре на поду је прекрштених ногу седео поручник и бријао се.10 Моглаје да назре таласасто кретање мишића на његовим влажним снажним леђима док је покретао руке. Ништа није указивало да се нешто посебно дешава. Реико је радила свој уобичајени посао и припремала од остатака хране мезе које ће јести уз ракију. Руке јој нису дрхтале. Чак јој је све полазило за руком много боље него обично. С времена на време, истина, осетила би болно и снажно куцање срца дубоко у грудима, које се, као светлост из даљине, изненада појачавало и онда поново нестајало. Бријући се у купатилу, поручник је најзад осетио како му из тела, као да је излечен, нестаје безнадежни умор који је осећао после дана неодлучности и, упркос смрти која је стајала пред њим, испуњава га угодним ишчекивањем. До њега су нејасно допирали звуци уобичајених послова које је жена обављала. Здрава физичка жудња, потискивана током два дана, поново се појављивала. Поручник је био уверен да није било ничега нечистог у срећи коју су њих двоје осетили када су одлучили да умру. Обоје су у том тренутку, мада, наравно, не сасвим свесно и јасно, осетили да су она њихова нормална задовољства која су имали само за себе поново под заштитом 41
правичности и Свете Силе и да су потпуно и непобитно морална. Гледајући једно другом у очи и откривајући у њима часну смрт, осетили су се поново сигурни иза челичних зидова које нико није могао да уништи и заштићени непробојним оклопом лепоте и истине. И зато, далеко од могућности да види било какву нелогичност или конфликт између бујања свога тела и искрености свога патриотизма, поручник је чак почео да о тим стварима размишља као о једној јединој. Приближивши лице сасвим уз тамно, полуразбијено и замагљено огледало на зиду, поручник се бријао са великом пажњом. То ће бити његово самртно лице, и не сме да буде никаквих ружних остатака немарности. Лепо избријано лице засија поново младалачким сјајем и изгледало је као да обасјава таму огледала. Чак је осетио да има неке отмености у повезаности тог светлог здравог лица са смрћу. Оно ће, баш овакво каквим га сада види, бити његово самртно лице. Оно је, у ствари, већ било одвојено; није више било његова приватна ствар већ је постало биста изнад успомене на мртвог војника. Покушао је да затвори очи и све је наједном било завијено у таму, и он више није био биће које гледа и живи. Изашавши из купатила, са траговима бријања који су овде-онде избијали у облику црвених и модрих печата на глатким образима, поручник седе поред већ добро разгореног мангала. Приметио је да је Реико, иако је до тада имала много посла, успела и да улепша лице. Лице јој беше весело, а усне влажне и није било нигде туге. Видевши ову црту страствене природе своје младе жене, он схвати да је изабрао жену коју је требало да изабере. Испивши чашу сакеа он понуди и Реико. Реико до тада никад није пила, али сада је прихватила без оклевања и стидљиво насула и себи. 42
“Дођи овамо”, рече поручник. Реико му се примакла и наслонила на крило, а он ју је загрлио. Груди су јој се надимале док су се у њима мешали туга, срећа и јаки саке, и изазивали у њој снажну реакцију. Поручник је погледа. То је последње лице које гледа на овоме свету, последњи пут гледа лице своје жене. Очима путника који се опрашта од предивних видика које више неће угледати, поручник је помно испитивао њено лице. Било је то лице које је бескрајно дуго могао да гледа. Његове црте биле су обичне, али не и хладне, а усне чврсто стиснуте. Поручник је спонтано пољуби. Иако јој се ниједна црта није померила нити се зачуо јецај, он је изненада приметио како испод спуштених трепавица бујају сузе и преливају се као сјајни поток. Кад јој је мало касније поручник предложио да пређу у горњу собу, жена му рече да ће доћи када се и она окупа. Попевши се сам уз степенице до спаваће собе у којој већ беше топло од гасне грејалице, поручник се извали на постељину раширених руку и ногу. Време док је чекао жену не беше ни краће ни дуже него што је било обично. Ставио је руке на потиљак и загледао се у тамну таваницу до које није допирала светлост стоне лампе. Није му било јасно да ли он то ишчекује смрт или дивљу екстазу осећања. Те две ствари су се мешале као да је објекат телесне жеље била баш сама смрт. Али ма шта да је било, било је сигурно да поручник никада није осетио слободу као тада. Напољу се чуо звук аутомобила и шкрипање гума које су клизиле по снегу. Звук његове сирене одбијао се од зидова околних кућа... Док је слушао те звуке, осетио је као да се његова кућа издиже као усамљено острво у том друштвеном океану који је напољу јурио за својим свако43
дневним пословима. Свугде око њега, силна и без реда, простирала се земља због које је патио. Он ће умрети за њу. Али, да ли ће та велика земља, за коју се он жртвује толико да ће уништити самог себе, марити имало за то? Није знао и то није било важно. Његово бојно поље без славе, бојно поље на коме нико није могао да оствари вредна јуначка дела, то беху први борбени редови духа. Реикини кораци зачуше се на степеништу. Старе степенице у тој старој кући јако су шкрипале. Увек је поручник чекајући је у постељи чуо тај звук и он у њему изазва пријатне успомене. Помисливши да их више никада неће чути, усредсредио се и слушао их, трудећи се да сваки делић тренутка тог драгоценог времена буде испуњен звуком меких корака на шкрипавом степеништу. Тренуци као да су се претворили у драгуље кој и су светлели неком унутарњом искричавом светлошћу. Око огртача Реико беше опасана једноставним појасом11чија црвена боја не беше тако сјајна у тами и када се поручникова рука пружи према њему, Реико му поможе да га одвеже. Док је још у огртачу стајала пред њим поручник са обе стране завуче руке у отворе иза рукава намеравајући да је загрли, али када су му прсти дотакли њено топло тело и кад је она рукама притиснула његове руке под својим пазусима, цело тело поче одједном да му гори. За само неколико тренутака њих двоје су лежали голи поред ужарене грејалице. Нису говорили ништа, али њихова срца, њихова тела и узбуркане груди гореле су од сазнања да је то био последњипут. Као дасу речи “последњи пут” невидљивом четкицом биле исписане на сваком делићу њихових тела. Поручник привуче жену себи и поче страсно да је љуби. Док су њихови језици испитивали уста дотичући једно другом меку влажну унутрашњост, они су осећали 44
ј
ј
ј ј
као да је још непозната агонија смрти прекалила њихова осећања до снаге ужареног челика. Агонија коју још нису знали, још далеки болови смрти, истанчали су њихово осећање задовољства. “Ово је последњи пут како гледам твоје тело”, рече поручник, “пусти ме да га лепо погледам”. И онда искрену штитник стоне лампе тако да светлост обасја пуном снагом Реикино испружено тело. Реико је лежала мирно затворених очију, док је светлост ниске лампе откривала дивне облине њеног белог тела. Поручник, не без себичности, уживао је у помисли да никада неће видети како се та лепота распада у смрти. Поручник је пуштао да му се овај незаборавни призор заувек уреже у памћење. Једном руком миловао јој је косу, а другом гладио дивно лице љубећи је тамо где би му поглед пао. Тиха хладноћа високог уског чела, затворене очи дугих трепавица испод слабо наглашених обрва, лепо обликован нос, сјај зуба који су светлели између пуних лепих усана, меки образи и мала паметна брада... све је то у поручниковој глави постајало визија мртвог бљештавог лица и он је непрестано притискао усне на њен бели врат - место које ће Реико ускоро ударити сопственом руком - а грло се благо црвенело под његовим пољупцима. Враћајући се на уста, благо је притиснуо своје усне на њене и покретао их је по Реикиним ритмично благим кружним покретима, као кад мали чамац кружи по води. А кад би затворио очи, свет око њега постајао је колевка која се љуља. Усне су му верно ишле тамо где су их водиле очи. Високе набујале дојке имале су на врху брадавице као пупољке дивље трешње, које су се стврднуле када се поручникове усне затворише над њима. Руке су јој се благо повијале сужавајући се према чланцима и не губећи притом 45
своју заокругљеност и симетрију, а на њима су били и они нежни прсти који су држали лепезу на венчању. Док их је поручник љубио, један по један прст повлачио се и одмицао од свога суседа као да се стиди... Природна удубина која је лежала између груди и стомака носила је у својим цртама не само мекоћу него и еластичну чврстину и док је само наговештавала богате облине које су се одатле шириле према боковима, имала је сама по себи изглед обузданости и добре дисциплине. Белина и богатство стомака и бокова били су као млеко које се мрешка у пуној великој чинији, а нагла удубина осенченог пупка могла је да буде и свежи траг капи кише која тек што беше пала. Тамо где су сенке биле гушће, длаке су биле бујније, нежне и осетљиве, и док је узбуђење расло у више не пасивном телу, над тим делом лебдео је мирис, као миомирис цвећа, који беше све продорнији. После извесног времена, Реико је најзад проговорила дрхтавим гласом: “Покажи ми... дозволи и мени да још једанпут, последњи пут, добро погледам.” Никада раниј е није чуо из уста свој е жене тако директан и недвосмислен захтев. То је било нешто што је њена стидљивост желела да крије до краја, али је изненада раскинула све везе уздржљивости које су је везивале. Поручник је послушно легао на леђа и предао се жени. Она окретно диже своје бело, уздрхтало, тело и - горећи од невине жеље да узврати мужу оно што јој је пружио - положила је своја два бела прста на поручникове очи које су зуриле у њу и лагано их склопила. Изненада препл ављена нежношћу, образа зацрвенелих од вртоглаве навале емоција, онаје обавиларуке око поручникове кратко ошишане косе. Чекињасте длаке су јој болно гребле дојке, а велики нос био је хладан када се за46
рио у њено месо. Али дах му је био топао. Попуштајући мало загрљај она се загледала у мужевно лице. Јаке обрве, затворене очи, снажан нос, лепе усне чврсто стиснуте... плавичасти лепо избријани образи од којих се одбијала светлост и који су лако светлуцали. Реико је љубила све то једно по једно. Љубилаје широки врат, јака уздигнута рамена, снажне груди са једнаким круговима као штитовима и црвенкастосмеђе брадавице. Из пазуха, наткриљених раменима и грудима, из простора обраслог длаком, дизао се сладак и меланхоличан мирис у коме беше неке ароме младе смрти. Поручникова гола кожа била је ужарена као поље зрелог жита, а свугде су се истицали обли мишићи који су на стомаку окружавали мали невини пупак. Гледајући тај младалачки чврст стомак, стидљиво прекривен јаким длакама, Реико помисли како ће ускоро тај стомак сурово бити расечен мачем и положи главу на њега плачући ожалошћено и купајући га пољупцима. А поручник, на додир жениних суза осетио се спремним да издржи храбро и најгоре муке које га очекују. Каква су усхићења њих двоје доживели после оваквих страсних миловања, може лако да се замисли. Поручник се подигао и слабо тело своје жене, исцрпљено тугом и сузама, узео у чврст загрљај. Лица су им била страсно припијена; груди мокре од зноја приљубљене; сваки делић два млада тела постао је толико једно да се чинило невероватним да ће се икад раздвојити. Са висина понирали су у бездане, а из бездана развијали би крила на којима би се поново винули у вртоглаве висине. Поручник је дахтао као пуковски заставник на дугом маршу... И како се један круг завршавао, готово одмах рађао би се нови талас страсти и они би се без трага умора - једним покретом, без даха - поново уздизали до самог врхунца.
47
IV
Када је поручник одлучио да престане, то није било због умора. Није желео да изгуби снагу која му је била потребна за самоубиство а, с друге стране, било би му жао да презасићеношћу упропасти лепоту ових последњих тренутака. Пошто је поручник очигледно одлучио да престане и Реико је са уобичајеном покорношћу учинила што и он. Лежали су на леђима са испреплетаним прстима и зурили у тамну таваницу. Соба је била топла, па чак ни када је зној престао да им избија из пора, нису осетили хладноћу. Напољу, у тихој ноћи, престали су да се чују звуци аутомобила, чак ни бука возова и трамваја са станице Јоцуја није допирала до њих. Пошто би прво одјекивали кроз део града опасан опкопом12, почели би да се губе у парку обраслом густим дрвећем, према улици која је пролазила испред палате Акасака13. Тешко је било веровати да, у напетости која је обузела цео тај кварт, две групе царске војске тешко завађене и раздвојене, стоје једна према другој спремне за битку. Осећајући топлоту која је још избијала из њихових тела, двоје младих су поново у мислима преживљавали сласти које су осетили и сећали се сваког тренутка. Сећали су се укуса пољубаца којих се никада нису заситили, додира голих тела, сваког детаља вртоглавих блаженстава. Али из таме таванице помаљало се лице смрти. Ова задовољства неће више никада осетити - то им је било последњи пут. У исто време обоје су схватили да радост таквог интензитета не би никада више могли да осете, чак и када би доживели дубоку старост. Задовољство испреплетености прстију ускоро ће такође нестати. Чак ће им и шаре на дрвету које су сада гле48
дали на плафону бити одузете. Осећали су како их смрт окружује и све им се више приближава. Сада нема оклевања. Морају да нађу храбрости и сами досегну смрт. “Добро, хајде да се сада припремимо”, рече поручник. Тон одлучности у гласу био је недвосмислен, али у исто време Реико схвати да никада глас њеног мужа није био тако топао и нежан као тада. Чекало их је много ствари да ураде пошто устану. Поручник, који никада до тада није помагао у намештању постеље, сада је весело одгурнуо помична врата плакара, пренео сам душеке и сместио их унутра. Реико је угасила гасну грејалицу и склонила стону лампу. Док је поручник био у купатилу она је средила собу очистивши је и обрисавши све, и када се не би обратила пажња на сто од црвенкастог дрвета, соба је изгледала као просторија за пријем, спремна за дочек неког важног госта. “Ала се овде пило, зар не? Са Каном, Хонмом и Ногућијем...” “Да, сви су они волели да попију.” “Ускоро ћемо их поново видети на другом свету.” Задиркиваће ме сигурно када буду видели да сам повео и тебе.” Пошавши низ степениште, поручник се осврнуо да погледа ту тиху чисту собу која је сада била јако осветљена сијалицом са таванице. Кроз главу су му пролазиле слике младих официра који су ту пили, смејали се и безазлено хвалисали. Никада није помишљао да ће једног дана у тој соби распорити стомак. У доњим двема собама млади муж и жена почеше мирно и ведро са припремама. Поручник је отишао у клозет, а онда у купатило Да се опере. За то време Реико је склонила разбацану мужевљеву одећу, однела му у купатило чисту униформу и белу тканину за око бедара, а онда 49
извадила папир и ставила на сто у дневној соби - за опроштајна писма. Онда је скинула поклопац са кутије за писање и почела да струже прах за мастило.14 Већ је била одлучила шта ће написати у свом писму. Реико је снажно притиснула прстима позлаћена слова на камену за мастило и вода је у удубљењу изненада постала црна као да се по њој раширио црни облак. Она је престала да мисли да су ти увек понављани покрети: тај притисак њених прстију, тај звук који се појављивао и губио, да је све то било у ствари само припрема за смрт. То је иначе била дужност домаћице, обично убијање времена, док смрт једном не стане пред њу. Али сада, као да је из све лакших покрета - док је стругала камен за мастило о плочу - и из мириса иструганог праха, провејавала нека неизрецива туга. Уредно обучен, у униформи коју је навукао на голо тело, поручник је изашао из купатила. Без речи је сео за сто, усправан, узео четкицу и загледао се неодлучно у хартију испред себе. Реико је узела бели свилени кимоно и отипша у купатило. Када се поново појавила у дневној соби, одевена и са лако нашминканим лицем, опроштајна порука је већ била стављена на сто испод лампе. Црним дебелим потезима четкице било је једноставно написано: “Живеле царске трупе - поручник Шинђи Такејама.” Док је Реико седела преко пута и писала своју поруку, поручник ју је у тишини посматрао. Дубоко озбиљан, гледао је одмерене покрете бледих прстију који су вукли четкицу. Са опроштајним писмом у рукама, поручниковим мачем заденутим за појас и Реикиним бодежом у рукаву белог кимона, њих двоје стадоше пред кућни олтар и почеше тихо да се моле. Онда су угасили сва светла у при50
земљу и док су се пењали уз степенице, поручник се окренуо према лепој у бело обученој прилици своје жене, која се спуштених очију пењала као да излази из таме која је остајала иза њих. Опропггајна писма ставили су у удубљење у горњој соби.15 Намеравали су да најпре уклоне калиграфски натпис који је тамо висио, али пошто га је исписао њихов кум натпоручник Озеки и пошто су у његовом тексту била чак два знака која су означавала искреност, оставили су га. И ако буде испрскан крвљу, осећали су да ће натпоручник Озеки разумети. Окренут леђима удубљењу у зиду, поручник је ставио мач испред себе и сео. Реико је села испред њега на удаљености од једне ширине татамија. Пошто јој је кожа била сасвим бела, руж на њеним уснама чинио ју је изузетно заводљивом. Преко татамија који их је раздвајао зурили су непрестано једно у друго. Видевши поручника како клечи испред ње са мачем пред собом, Реико се сети њихове прве ноћи и обузе је туга. Поручник проговори промуклим гласом. “Пошто немам никога да ми помогне16 мораћу да дубоко заријем мач. Неће бити баш пријатно, али немој да те ухвати паника. Смрт било које врсте је тешко посматрати. Не смеш да се обесхрабриш када то видиш, јел’ то Уреду?” “У реду је”, потврди Реико и дубоко се поклони. Гледајући витку фигуру своје жене поручник је осетио чудно задовољство. Оно што је намеравао да учини било је нешто ван оквира породичних односа, његова војничка дужност. Зато му је била потребна одлучност, исто као и храброст у борби. То беше смрт не мање вредна од смрти у првим борбеним редовима. Он је сада намеравао да покаже како би се владао на бојном пољу. 51
Ова мисао за тренутак одведе поручника у чудне фантазије. Усамљена смрт на бојном пољу... смрт пред очима лепе жене... у смрти која га је ишчекивала биле су обе ове димензије које су се спајале у иначе, неспојиво јединство. То беше толико слатко да се речима није могло исказати. Ово мора да је највећи домет среће коју човек може да постигне - помислио је. Да његову смрт, сваки њен тренутак, посматрају ове лепе очи, то је као да га у смрт односи лаки мирисави поветарац. Било је у овоме нечега што беше посебна милост. Није потпуно разумео шта је то било, али то беше нешто што други људи не схватају* јер њему је било дато оно што дотле никоме не беше дато. У бљештавој фигури своје жене у белом, која је изгледала као невеста, поручнику се чинило да види визију свега онога што је волео и онога за шта даје свој живот - царски дом, нацију, војну заставу. Све то, са женом која је седела пред њим, било је сада ту и посматрало га је помно јасним и мирним очима. Реико је такође гледала мужа који ће убрзо умрети и мислила да никада у животу није видела нешто тако дивно. Поручнику је униформа увек лепо стајала, али је у тренутку док је размишљао о смрти са његовим јаким обрвама и чврсто стегнутим уснама, одавао оно најлепше у мушкој лепоти. “Време је да се иде”, рече најзад поручник. Реико се прострла пред њим у дубоком поклону. Није могла да дигне главу. Није желела да шминку поквари сузама, а није могла да их задржи. Када је подигла главу, кроз сузе је нејасно видела мужа како обавија белу тканину око голог сечива мача, остављајући да вири двадесетак сантиметара оштрице. Стављајући тако увијен мач поред себе, поручник се са колена спустио на под и прекрстио ноге испред себе, 52
откопчавајући копче на оковратнику блузе. Његове очи нису више виделе жену. Лагано, једно по једно, откопчавао је месингану дугмад и откривао тамносмеђа прса и стомак. Одвезао је каиш и откопчао дугмад на панталонама. Указала се чиста белина појаса обавијеног око бедара. Поручникје гурнуо тканину надоле обемарукама да би још више ослободио стомак и онда дохватио тканином обавијени мач. Левом руком је масирао трбух гледајући у њега док је то радио. Да би проверио оштрину мача, поручник преви један преклоп панталона откривши део бедара, и повуче лагано сечивом преко коже. Крв одједном покуља из ране и неколико црвених пруга појави се светлуцајући на јакој светлости. То је било први пут да Реико види мужевљеву крв, и она одједном осети снажно лупање у грудима. Погледала је мужа у лице, док је он посматрао крв као да је мирно процењује. Иако је знала да је то празна утеха, Реико за тренутак осети извесно олакшање. Поручник је посматрао жену, фиксирајући је као кобац. Онда, окрећући мач према себи, мало се издиже и горњим делом тела прекри врх мача, Нагло затезање униформе на раменима показивало је да је за то употребио сву снагу, јер је желео да мач забоде дубоко у леву страну стомака. Његов оштар крик проби тишину која је дотле владала у соби. Иако је уложио сву своју снагу у ударац, поручнику се учини као да му је неко други зарио у стомак дебелу гвоздену шипку. Тешко је дисао, у грудима му је дивље ударало, а однекуд далеко - чинило му се ван њега - извирао је страшан и мучан бол, као да се земља отворила да упије вријући поток од истопљене стене. Бол је долазио ближе страшном брзином. Поручник загризе доњу усну и инстинктивно јекну. 53
“Је ли то сеппуку17?”, мислио је. Било је то осећање потпуног хаоса, као да му је небо пало на главу и свет се пијано тетурао. Његова одлучност и храброст које су изгледале толико јаке пре него што је зарио мач, смањиле су се на нешто што је личило на влат челика, танку као влат косе, и на њега се навали тешко осећање да треба да прелази преко те влати припијен очајнички уз њу. Стегнута шака му се овлажила и кад је погледао, видео је да му је и рука и тканина око мача сва обливена крвљу. И бела тканина око бедара била је тамноцрвена. Погоди га као апсурд чињеница да се, упркос грозним боловима, ствари које могу да се виде - још виде, и ствари које постоје - још постоје. У тренутку када је поручник зарио мач у леву страну стомака и када је видела како самртничко бледило нагло прекрива његово лице као изненада спуштена завеса, Реико је морала да се бори, да се обузда да му не притекне у помоћ. Ма шта да се деси, она мора да гледа, мора да буде његов сведок. То је била дужност коју јој је поверио муж. Испред себе, наудаљености од само једног татамија, могла је јасно да види како од бола гризе доњу усну. Бол је био ту, пред њеним очима, а Реико није имала начина да га спречи. Зној засја на мужевљевом челу. Поручник затвори очи, па их поново отвори као да нешто испробава. Очи му беху изгубиле сјај и изгледале су невине и празне као очи неке мале животиње. Болови пред Реикиним очима горели су као летње сунце, удаљени потпуно од туге која ју је одвлачила. Бол је растао све више и више. Реико је осетила да је њен муж већ постао човек који се налази у неком другом свету, човек чије је цело биће прерасло у бол - затвореник у кавезу бола, а ниједна рука није могла да допре до њега. 54
Али Реико није уопште осећала бол, јер њена туга није била бол. Мислећи о томе, Реико је почела да осећа као да је неко подигао сурови стаклени зид између ње и њеног мужа. Од њиховог венчања мужевљево постојање било је и њено постојање и сваки њешв дах био је и њен дах. Али сада, док је мужевљев бол био опипљива стварност, Реико у својој тузи није могла да нађе никакав доказ сопственог постојања. Држећи мач само десном руком, поручник је почео да га вуче на десну страну кроз цео трбух. Али, када је сечиво зашло у црева, њихов меки отпор почео је да га потискује напоље, па поручник схвати да ће морати да настави обема рукама и на тај начин сечиво задржи дубоко у трбуху. Вукао је сечиво кроз стомак, али оно није секло лако како је очекивао. Усредсредио је сву снагу тела у десну руку и повукао поново. Појавио се рез од десетак сантиметара. Бол се пробијао лагано из унутрашњих дубина, док цео стомак није од њега одзвањао као дивља звоњава звона. Или, као хиљаде звона која звоне на сваки његов удисај и на сваки откуцај његовог срца, потресајући цело његово биће. Поручник није више могао да се уздржава од стењања. Али, дотле је мач већ зашао у удубину пупка и видевши то он је осетио задовољство и приметио како му се враћа храброст. Крви је било све више. Сада је шикљала из ране, као да је испумпава сваки откуцај срца. Татами испред поручника био је натопљен крвљу, а све је више крви капало и из превоја поручникових каки панталона. Једна кап, као птица, прелете до Реико и спусти се на површину њеног белог свиленог кимона. Када је мач дошао до десне стране стомака, сечиво је већ секло плиће - клизаво од крви и сала. Али изненада, 55
обузет нападом повраћања, поручник је промукло крикнуо. Повраћање је ужасни бол учинило још грознијим, а стомак - који је до тада био чврст и читав - изненада се покренуо отварајући широку рану - и црева провалише напоље, као да и сама рана повраћа. Као да не маре за патње свог господара, црева су одавала утисак крепког здравља и скоро непријатне виталности, када исклизнуше и просуше се на све стране. Поручникова глава клону, рамена се опустише, очи претворише у уске прорезе, а танак млаз пљувачке пође му на уста. Светло се ухвати у злату његових еполета и оне засјаше. Крви је било свуда. Поручник је био у њој до колена и тако седео згрчен и равнодушан, једном руком ослоњен о под. Оштар мирис испунио је собу, а поручник, опуштене главе, мучио се да повраћа док су му се рамена тресла. Сечиво мача, које су црева потпуно потисла, још увек је држао у десној руци. Било би тешко замислити јуначнији призор од онога који је одавао поручник у том тренутку, када је поново скупио снагу и забацио главу. Покрет је био нагао и он потиљком удари о стуб у удубљењу зида. Реико је до тада седела опуштене главе и зурила у плиму крви око својих ногу, али је овај звук изненади и примора да дигне главу. Поручниково лице није било лице живог човека. Очи су му биле празне, кожа исушена, некада тако сјајни образи и усне беху боје сувог блата. Само се десна рука покретала. Ревносно стежући мач лебдела је дрхтаво у ваздуху - као рука марионете - и покушавала да врх мача управи према дну врата. Реико је гледала како њен муж чини тај последњи безнадежни напор који јој је раздирао срце. Светлуцајући, умазан крвљу и масноћом, врх мача је појурио према врату неколико пута, али више није било снаге да га води. 56
Врх сечива ударао је у оковратник и копче на њему. Иако су копче биле откачене, тесни војнички оковратник се поново затварао и тако штитио врат. Реико није могла више да издржи. Покушала је да помогне мужу, али није могла да устане. Пузећи на коленима кроз крв, док јој је бели кимоно постајао све црвенији, она дође до њега и раствори му оковратник. Дрхтаво сечиво најзад дође до голог меса на врату. У том тренутку Реики се чинило да је она гурнула мужа напред, али није било тако. Поручник је сам раније испланирао овај покрет. Последњом снагом он се баци на сечиво, а оно му проби врат изашавши на другу страну. Снажан млаз крви шикну. Поручник је сада мирно лежао са плавим челиком који је штрчао с друге стране његовог врата.
V У чарапама које су се клизале натопљене крвљу, Реико лагано сиђе низ степенице. Соба на спрату била је потпуно тиха. Упаливши светло, она затвори главни довод гаса и просу воду на полуизшрели угаљ који је тињао у мангалу. Затим стаде пред велико огледало у соби од четири и по ђоа и подиже доњи део свог кимона. Крв на њему изгледала је као исликана смела и лепа шара. Када је села пред огледало, осетила је на бедрима хладноћу од мужевљеве крви и задрхтала. Онда је лагано и дуго наставила да се уређује. Ставила је поново црвену боју на образе и дебело намазала усне ружем. То више није било шминкање да би се задовољио муж. Тој е било улепшавање за свет који оставља за собом и било је нечег чаробног и спектакуларног у њеним покретима четком. Када је 57
устала, татами испред огледала био је влажан од крви, а да она тога није била ни свесна. Враћајући се из клозета, Реико је застала на бетонском поду поред улаза. Кад је њен муж претходне ноћи ставио резу на врата то је било због припрема за смрт. Размишљала је кратко о том једноставном проблему. Да ли да остави врата отворена? Ако буду затворена може да прође и неколико дана док суседи не схвате да се нешто необично десило и сазнају за њихово самоубиство. Није јој се свиђала мисао да њихова тела почну да труну пре него што их нађу. Ипак јој се учинило да је најбоље да остави врата отворена... Скинула је резу и отворила прозорчић на вратима на коме је стакло било замрзнуто... Изненада хладан ветар продре унутра. Није било никога на улици у поноћ, а звезде су трептале између дрвећа испред куће преко пута. Остављајући тако врата, Реико се попе уз степенице. Ишла је тамо-амо и чарапе јој се више нису клизале. Већ на пола пута ноздрве јој испуни необичан мирис. Поручник је лежао лицем у мору крви. Врх мача који је штрчао из његовог врата био је још упадљивији него раније. Реико је непажљиво прешла преко крви. Села је поред поручниковог тела и нетремице гледала у његово лице које је образом лежало на татамију. Очи су му биле широм отворене, као да је нешто било привукло поручникову пажњу. Она му је подигла главу придржавајући је рукавом кимона, обрисала му усне и спустила на њих последњи пољубац. Онда је устала и из комоде узела нови бели чаршав и појас од хаљине. Да не би упрљала хаљину, обавила је чаршав око паса и везала га појасом око бедара. Реико је села на корак од поручниковог тела. Извадивши бодеж из рукава, разгледала је помно сечиво тупог 58
сјаја и принела га уснама. Укус углачаног челика био је помало сладак. Реико није оклевала. Када је помислила да ће бол који је отворио јаз између ње и њеног мужа постати и део њених осећања, она пред собом виде само срећу што ће ући у краљевство које је њен муж већ освојио. На лицу њеног мужа било је нечег необјашњивог, што је гледала први пут. Она ће сада решити ту загонетку. Реико је помислила да ће и она, најзад, моћи да осети праву горчину и сласт тог великог моралног принципа у који је он веровао. Оно што је до тада осећала само нејасно кроз пример свога мужа, моћи ће да окуси сопственим устима. Реико је прислонила врх бодежа на врат и снажно притиснула. Рана је била плитка. Глава јој је горела а руке неконтролисано дрхтале. Она снажно повуче сечиво у страну. Топла течност јој потече у уста и све јој постаде црвено испред очију од крви која шикну. Онда је скупила снагу и зарила врх бодежа дубоко у грло.
59
ОБЈАШЊЕЊА
1. Године ере Шјова рачунају се од ступања на власт до смрти цара Хирохита ( 1926 - 1989 ). Цар Хирохито се посмртно назива Цар Шјова. 2. Фебруарски инцидент је назив за побуну јапанских официра 26. фебруара 1936. године, у покушају да се цару врати апсолутна власт и Јапану и “његова изгубљена част.” Око 1500 побуњених војника, предвођених млађим официрима, заузели су зграду парламента, седишта војске и полиције и убили министра финансија Такахашија, чувара државног печата Саитоа и генерала Ватанабеа. Напали су и резиденцију премијера Окаде, али је премијер успео да побегне, јер су побуњеници грешком убили његовог зета. Нападнуто је и рањено више других државних функционера. Побуњеници су говорили да све што раде је у име цара, па су у почетку уживали симпатије дела високих официра, али, када је цар Хирохито, шокиран убиствима својих блиских саветника и сарадника у влади, 28. фебруара издао наређење да се побуна угуши, подршке побуњеницима су престале. Када се чуло за царево наређење, већина побуњених војника се предала, а два млађа официра међу вођама побуне извршила су харакири. 3. Ђо (9 0 ~ 180 см ) је јапанска мера за површину пода. Под у јапанској кући прекривен је рамовима у облику правоугаоника стандардне величине на којима је разапета танко плетена бамбусова асура (татами). Према димензијама татамија граде се и просторије у јапанским кућама. 4. Мајка је невести, која иде у мужевљеву кућу, давала бодеж којим је требало да се убије, ако на било који начин осрамоти име породице, или ако муж пожели да је из било ког разлога врати родитељима. 5. Едикт о образовању издао је цар Муцухито ( посмртно Меиђи) 1890. године. У њему су прописане норме понашања у породици и друштву. 6. Светилиште Исе је најстарији храм старе вере шинто у Јапану. Плочица из светилишта и посуда у којој увек има воде као понуда боговима, део је кућног олтара пред којим се свакодневно изводе ритуали у јапанској кући. 60
7. Врста врбе, сматра се светим дрветом у Јапану. 8. Кимоно на јапанском значи одећа. Личи на дуги огртач са широким рукавима. Женски кимоно обично је украшен везом. Свечани кимоно се обично прави од најлепше свиле. 9. Јуката - огртач од лаког памучног материјала, нека врста пењоара, коју Европљани обично погрешно називају кимоно. 10. Јапанци се купају тако што се из каде у којој се налази врела вода пљускају, седећи или на клупици или на поду. У каду улазе тек кад су довољно чисти, само да се релаксирају. 11. Писац употребљава реч “Нагоја оби”, што означава врсту једноставног уског појаса који је почео да се носи у Нагоји. 12. Јоцуја је један од токијских градских центара, а део града опасан опкопом је део око царске палате у Токију. 13. Јавна зградау европском стилу, која је садарезиденцијаза стране државнике и друге угледне госте у посети Јапану. 14. Јапанци за писање четкицом користе туш у чврстом стању који истружу и растворе у води непосредно пре писања 15. Токонома - удубљење у зиду у јапанској кући које се сматра неком врстом кућног олтара. У њемује обично обешена слика или калиграфски натпис. 16. По утврђеној церемонији самоубистварасецањем стомака (харакири), самоубица засече стомак на одређен начин, а асистент или помоћник, кога обично бира међу најбољим пријатељима, одсече му главу мачем. 17. Сеппуку је други назив за харакири ( други начин читања истог идеограма )
61
ЈАЈА
Ћукићи, Ђатаро, Мосуке, Сацуо и Ингоро су више од свега волели да се забављају. Петорица студената били су крупни, кочоперни, плаховити и бучни, и сувише лењи да би уопште ишли на предавања. Били су чланови веслачког тима и живели су као да им се живот састоји само од веслања и забаве, као да су на спортским припремама. Зај едно су становали у огромној соби од двадесет татамиј а у једној кући за издавање и делили стамбене трошкове. Прича се да је покојни власник имао елефантијазис, који се непрекидно погоршавао, па је у кући изградио и једну тако велику просторију, мисливши да ће његово тело постати толико огромно, да неће моћи да борави у соби нормалне величине. Петорица момака свакодневно су се такмичили ко ће спавати дуже и никада им није падало на памет да склањају постељину1. Ћокићи је имао веома лошу навику да се према стварима које су припадале његовим друговима односи веома опуштено. Изгледало би као да дрема, али већ неколико тренутака пошто нико ниј е обратио пажњу на њега, кутиј а са печеним кестенима испод стола његовог цимера би се испразнила. Догодио му се и један необичан инцидент, када је, уместо своје, обукао студентску униформу свога друга и, нашавши пун новчаник у џепу, отишао и предао га полицији, уверен да је некоме узео новчаник док је био пијан. Ђатаро је био непоправљиви женскарош. Било је најимпресивније то што женама није дозвољавао да се одвоје 63
од њега. Једне вечери пратио је младу жену чак до улаза у Царску палату, али, нажалост, чувари га нису пустили да за њом уђе унутра. Није оклевао, скочио је у воду, препливао канал око палате и доспео до великог каменог зида, који је опкољава. Кад се попео На врх зида, видео је девојку коју је пратио, како улази у палату. Наставио је да је тврдоглаво прати и, какав је, могао је да допре до царичине спаваће собе и види њену белу царску ногу, док излази из постеље. У соби, девојка је узела клешта у руке и њима извадила треску која се забила у њено царско стопало. Испало је да је девојка била дворјанка, која је била изашла из палате, како би купила клешта и помогла царици. Девојка је налетела на Ђатароа док се враћала према својим одајама, припретила му клештима, које су у његовим очима изгледале огромне као баштенске маказе за подрезивање дрвећа, па је уплашен побегао колико су га ноге носиле2. Мосуке је био лакомислени младић, који је уживао у томе да људима говори лажи, а лажи су му биле невероватне, па понекад нису ни биле лажи. «Сунце излази на истоку, па тако и месец. Истина је, видео сам својим очима», говорио би уверљиво. Или: «Данас сам видео једног старца и, можеш ли да верујеш, био је стар! То је истина, видео сам га својим очима». Нико од другова му више ништа није веровао, нити га је узимао озбиљно, али су га сви помно слушали и правили да му верују. Баш пре неки дан Мосуке је свима испричао занимљиву анегдоту коју је прочитао у Плутарховим «Упоредним животописима». «Антоније и Клеопатра су отишли да пецају, а Антоније није могао ништа да упеца. Он је, да Клеопатра не чује, наредио једном рибару да зарони и закачи му рибу на удицу. Извукао ју је сувише брзо, па је Клео64
патра посумњала и схватила у чему је ствар. Она му је честитала, али је следећег дана, када су опет отишли на пецање, једном гњурцу дала усољену харингу да закачи на Антонијеву удицу. Када ју је извукао и сви видели шта је ухватио, сви су се лудо смејали!». Мосукеови другови нису били толико наивни да поверују да би у Плутарховим «Упоредним животописима», макар их читао од корица до корица, могао да наиђеш на такву причу. Само су се погледали и учинили све да се не насмеју. Сацуо је био од насилне сорте, који је волео да се потуче и упадне у сукобе. Док је био у основној школи, добио је тифусну грозницу и нису му дали да једе ништа осим пиринчане каше. Сачекао је да болничарка изађе из собе, па је испузао из кревета, ухватио врапца који му је стао на прозор, испекао га на свом врелом телу и појео. Када је појео десетак врабаца, одмах се опоравио. У средњој школи прво је прикупио енергију тако што се најео укусног сукијакија, који је припремио од змија ухваћених у шумарку поред школе, а онда је кренуо у херојску мисију да упадне у спаваћу собу увек љутитог директора школе, док је овај спавао. Сковао је план да по директоровој ћелавој глави поспе барут, у уши му забије свеће и запали их обе одједном. У тој школи се још препричава како су искре севале око директорове главе и како је ватромет сипао из његових ушију, стварајући изнад њега огромни облак у боји, који је личио на вишебојну хризантему. Прича се опет лепо завршила, јер су на директоровој ћелавој глави после овог ватромета поново почели да расту црни чуперци косе, глувоћа му је била излечена, а Сацуо је од њега добио почасну диплому као признање за изузетне заслуге. Ингоро је чудесно много пио. Кадаје био мали, пао је у пуну кацу са сакеом у породичној пецари. Био је у 65
опасности да се удави, али је брзо реаговао и почео да пије саке из каце. За само неколико тренутака већ је могао да стоји, а ниво сакеа опао је негде око његовог појаса. Уместо да се удави, дечак је одлучио да је боље да пије него да се утопи и тако се спасао. Пошто су оваква петорица живела заједно, можете да замислите какав су хаос и узнемирење изазивали у суседству. Нису се бојали ничега. Нису имали времена да сањаре као слабићи, нити су имали када да мисле као мудраци. Сва петорица мислила су једно исто - да се свет састоји од чамаца и њихових тела. И ничега више. Што се тиче жена, пића и хране, те ствари су припадале другом свету, али су лако могае да се наруче, кад им је било неопходно. Ван тог свог уверења, свет им ништа није значио. Ако би та петорица самоуверених момака широко отворених уста погледали у небо и насмејали се, сунце би, узнемирено тОликом демонстрацијом самоуверења, сигурно доживело шок, и пало у уста једног од њих петорице, опекавши му језик. Али, то није било све. Да би одржали темпо својих активности, они су се трудили да не запусте своје физичке активности и физичку спремност, па су свакога дана ујутру за доручак пили жива јаја наште срца. Газдарица им је доносила доручак и сервирала на великом пространом ниском столу усред њихове собе. Њих петорица би на њену појаву ногама одгурнули постељину устрану и окупљали се око стола у најбољем расположењу. Док су седели тамо и гледали у поређане ђаконије, били су очигледно спремни да, ако треба, прогутају и читав сто. Док им је газдарица сипала кувани пиринач у чиније, Ћукићи би чешао леђа својим штапићима за јело, Ђатаро би умакао штапиће у супу мисо и исписивао чудне шаре и цртеже по столу, неуглађени Мосуке је стављао своје 66
ј ! ј ј
I
ј
1 ј
штапиће у углове уста, правећи се да су му то избачени очњаци, Сацуо би штапићима убијао муве на површини стола, а Ингоро се једноставно правио као да га пиринач уопште не интересује. За доручак су увек практиковали чудан обичај. Узвикнувши у хору својим промуклим гласовима «Ударај!», они би једним ударцем разбијали јаје о ивицу чиније и испијали их у једном гутљају. Пре него што би тај јутарњи ритуал почео, газдарица, која је већ била у годинама и пазила на своје бубне опне, увек би побегла у приземље. Суседи су се сада већ били навикли, али су у почетку, кад су се петорица тек уселила, бежали од кућа када би се зачули застрашујући урлици и детонације. Звуци тог свакодневног ритуала са разбијањем јаја чули су се километрима уоколо у свим правцима. Ћукићи би испио своје јаје без иједне речи. Ђатаро би, лижући језиком усне, мрмљао: «Меко је као жена». Мосуке би симпатично изјавио: «Пилићи су постали од јаја - то је, знаш, истина». Сацуо би се смејуљио и објавио да «живе ствари имају изванредан укус». А Ингоро би увек , дурећи се, рекао: « Хоћу ликер од јаја». Са изразом крајњег задовољства, петорица момака би рашчепила уста широко као да су климава врата неког магацина, и убацивали у њих хране колико су могли. А онда би се извалили, како ко стигне, на под, и подигли високо своје длакаве ноге према плафону. Они који пуше димили су цигарете, а чело најближег друга користили би као пепељару. Једне вечери били су позвани на вечеру код неког стариј ег чл ана веслачког тима. После кркања таквих специј а67
литета као што је слоново месо са сусамовим семенкама, пресно соколово месо, печена мачка, фини конзоме од маховина са буба швабама, месо са жирафиног врата исецкано у танке комаде3, а после тога је свако појео по десет чинија куваног пиринча. А онда, када су се добро најели, кренули су кући, загрљени, жустро певајући. Наравно, алкохол је је добро натопио њихова тела, као што сок маслиновог дрвећа продре све до најдаљих делова лишћа, или као што герилци умеју да продру чак до кревета у којима у касарнама спавају њихови непријатељи. Да би постигао исти степен пијанства као његови другови, Ингоро је морао да припреми посебно велике количине алкохола. Те вечери је попио тридесет пет литара сакеа, двадесет осам флаша пива, двадееет и два литра шоћуа4, три флаше коњака и пет флаша вискија. То је све попио за вечером, која је трајала пет часова. Ингоро је на крају озбиљно почео да размишља о томе да би требало да закуца клин у свој стомак, окачи на њега отварач за флаше са црвеном платненом траком, а, кад попије све што је намеравао и прогута и флаше и другу амбалажу, извуче клин и пусти да алкохол истече напоље, ван његовог тела. Онда би, као змиј а, кој а кад испиј е садржину јаја испљуне његову љуску, и он могао да избљује празне флаше и другу амбалажу коју је прогутао. Али, баш док је био пустио својој машти на вољу, његови другови запеваше њихову веслачку песму, он запева са њима, повремено подригујући. «Наш чамац је рођен на гневу богова. Облика је као сирена са глатким стомаком која се подсмева таласима. Јури брзо, драги наш чамче! 68
Баш ту је Ингоро подригнуо, као да их прати на неком музичком инструменту, а сви се насмејаше и наставише да певају. Наши такмаци нас никада неће стићи. Они који се усуде да покушају да нас стигну. Јури брзо, драги наш чамче! Следила су ритмичка подригивања. Уморан од трке он стиже на мирну обалу купа се под зрацима сунца освежен он мрмља: «Људи ми нису потребни». Јури брзо, драги наш чамче! Опет ритмичка подригивања. Смејући се весело, певали су и певали, раме уз раме, спуштајући се низ брдо. Прошло је већ било доста времена откако су кренули из куће свога друга и већ је била касна ноћ. Није било ни месеца ни звезда на небу, само понека улична светиљка постављена на високе бетонске зидове са обе стране улице. У подножју брда чекала их је широка улица којом су пролазили трамваји, али нису могли да чују ни ехо пролазака возова, нити звуке сирена аутомобила. Пошто је већ било прошло више од два сата од поласка последњег воза метроа, петорица младића планирали су
69
да нађу неки стари такси и убеде таксисту да их превезе јевтиније. Било им је јасно, међутим, да би сувише погађаша и прегањања могло да разљути таксисту, да их он пријави полицији, или да чак избије туча. Али, широка улица према којој су ходали изгледала је још далеко, као да никако нису могли да стигну до ње. Најзад схватише да су можда пошли у погрешном правцу, кад су дошли до једне прљаве мале улице, претрпане дрвеним кућицама. Улица је била толико уска, да њих петорица нису више могли да ходају један уз другог, па се поделише у две групе. «Па, ништа, ако наставимо овако ваљда ћемо стићи до те велике улице», рече један од њих. Тако њих петорица наставише да ходају, певајући као и пре. На обе стране улице ређале су се поспане куће, поређане у потпуном нереду. Оно што им је изгледало да су осветљени прозори био је уствари само одсјај далеких уличних осветљења. Повремено су се виделе рекламе за салоне за масажу, за гинеколошке ординације, али текстови на њима нису увек могли да се перочитају у мраку. Тек су повремено могли да прочитају «Добродошли нови пацијенти» или «Кућне посете по подне, осим недељом». Наравно, било је природно да је Сацуо стално желео да их разбије, или скине са постоља, али пошто је био стешњен између другова и није могао да руке покреће слободно, одустао је од те намере. На једној страни улице пружао се ниски камени зид, на коме је било трагова маховине. Мирисао је на хумус, а земља којом су ступали била је необично клизава. «Ниси ли чуо полицијску пиштаљку?» запита неко од њих. «Хеј, у праву си!» 70
Сад су већ јасно могли да чују звиждање, не само један-два звиждука, него више њих, који као да су се дозивали. Изненада се зачу и топот корака и то корака много особа, па их то натера да стану. Неколико полицајаца је у кордону ишло према њима, не дозвољавајући им да прођу. Шапке су били спустили на очи, стезали су чврсто у шакама своје палице и ишли уз улицу према петорици другова. Корак по корак, приближавали су се без речи. Пошто су то били храбри момци и знали да се увек снађу, и овога пута покушаше да нађу излаз из ове ситуације, али одмах открише да су и иза њих полицајци, исто тако спуштених шапки, који су ишли према њима. Изгледало је као да их има све више и више и да им се непрекидно приближавају и већ им дахћу за врат. «Да ли нешто није уреду», најзад проговори Ћукићи пријатељским поспаним тоном, «ми смо на путу према нашем стану». «Ви сте ухапшени!» одговори један полицајац. Ћукићи и другови се згледаше и у трену се залетеше на полицајце који су их опкољавали. Њихов изненадни напад на полицајце стварно је био спектакуларан, јер су грабили једног по једног и ударцем их обарали на земљу. Док су полицајци падали, чули су се чудни звуци као да се разбијају неке љуске, а земља под њиховим ногама постајаше све клизавија и клизавија. Почевши да се клизају, другови падоше један за другим, а други полицајци им везаше руке лисицама. Полицајци су их спроводили, држећи по двојица једног од момака за руке. Улица се полако ширила, омогућавајући им да слободније ходају, а пут се сада успињао. На углу улице, испод уличног стуба са светиљком на врху, Ћукићи погледа у једног од полицајаца који су га 71
спроводили, али је изгледао чудно, јер му је лице било потпуно без икаквих црта. Стешњени међу полицајцима, другови су и даље ходали. Сви су ћутали, па Ћукићи помисли да мора да су и његови другови открили оно што је и он, да полицајци уопште немају лица. Али, схвативши да је до пре само неког времена био попио велике количине алкохола, помисли да се он можда ипак вара. Погледао је сада према полицајцу са своје леве стране, па схвати да је и он исти као овај са десне, јер ни он није имао никаквих црта лица, било је бело и потпуно округло. Учинило му се да су на округлом лицу назначени образи, али је то можда била само варка. «Господе, ово нису људи, они су јаја!» схвати Ћукићи. Он нагло спусти своју тврду главу према полицајцу, сигуран да ће моћи да му разбије лице-љуску, али полицајац вешто избеже Ћукићијев напад. На врху брда, угледаше зграду која као да је стајала на некој великој стени. Ниједан од петорице никада није видео такву зграду у крају кроз који су пролазили, иако су често ишли у посету своме другу код кога су пре тога били на вечери. Огромна зграда изгледала је издалека као велики стадион за бејзбол, конкавног облика, али је, за разлику од правог стадиона, била прекривена кровом. Била је неправилног облика, као да су конструктори желели да се побуне против правилног круга, а висока кула у облику рога издизала се изнад крова, без икаквих стубова који би је подупирали. Прошли су кроз тешка врата и ушли у зграду. Унутра је изгледало као у неком великом амфитеатру, али је било мрачно и хладно. У почетку нису видели ништа, али су осећали да их унутра чека читава гомила. Уместо звукова који би одавали људску гужву, чуло се звецкање као трење фигура од слоноваче којима се игра кинески шах5. 72
Младиће су одвели до средине просторије, где су успели да разазнају бели високи подијум испред себе, на коме су седела тројица судија. Златан вез на њиховим црним тогама светлуцао је, а лица судија била су исто као код полицајаца, округла површина гигантских јаја. Окружни тужилац, службени бранилац, писари и судски службеници и чувари, сви су такође били јаја. Петорица студената, чије су се очи већ биле привикле на таму, схватише брзо да су и хиљаде присутних у публици такође били исти - то су била јаја. Без икаквог увода, тужилац је почео да излаже свој став. Није имао уста, а његов јаки глас као да је излазио из унутрашњости његовог облог тела. «Тражим смртну казну за петорицу оптужених, Ћукићија, Ђатароа, Мосукеа, Сацуа и Ингороа, који су се тотално незаконито понашали. Оптужени су кршили права јаја, газили наш понос и намерно чинили незаконите акте против нас. Не само да су употребљавали јаја као храну, него су тиме што су намерно свакога боговетног јутра разбијали јаја и звуцима које су производили док су нам разбијали љуске, ширили пропаганду да су јаја створена да би их људи конзумирали. Историја понижавања нас јаја, кроз коришћење наших тела за исхрану, је веома дуга, али нико кроз ту историју се није тако понижавајући понашао према нама, испијајући нас тако дрско и безобразно као што су ова петорица...» Устаде бранилац, али он је већ на први поглед одавао безвољност. «Одговарајући на оптужбе, волео бих да приметим да су наше љуске много тврђе од коже оптужених, тако да разбијање љуски јаја од стране некога ко има тако танку кожу не може да се схвати као агресивни чин јачег према слабијем. Пре бих њихово понашање окарактерисао само као обично кршење закона». •73
«Оно што је тврдо, истовремено је и крто», одговори тужилац, коме глас постаде испуњен емоцијама. «Иако смо ми напреднија бића, оптужени су опседнути извесном идеологијом, а свака идеологија, ма каква била, може да прерасте у насиље». «Али, као што сте вероватно свесни, моји брањеници су чланови веслачког тима. У друштву је нормално да чланови одређених групација буду подложни идеологијама. Тако да, као чланови спортског тима, они морају да оличавају бруталну снагу...» «То сте добро рекли - брутална снага и сила су у корену свих идеологија. Да неко бруталном снагом у прошлости није разбио љуску неког јајета, коме би уопште пало на памет да једе јаја? Ми њихову снагу и њено коришћење морамо да посматрамо као опасни идеолошки акт. Значи да су они акт насиља починили верујући да јаја треба јести!» Док је говорио, тужиочева љуска је поцрвенела од љутине. «Оптужбатражи смртну казну за петорицу оптужених. За Ћукићија тражимо смртну казну тако што ће се од њега направити омлет, за Ђатароа смрт тако што ће се од њега направити кајгана, за Мосукеа смрт кувањем, да се скува као тврдо кувано јаје, за Сацуа смрт печењем, као кад се јаја пеку, а за Ингороа смрт уз помоћ ликера од јаја». Публика је овај тужиочев захтев дочекала овацијама. Њихови редови њихали су се, док су јаја-посматрачи ударали један од другог, стварајући необичне звуке, а чудни гласови који су се јављали унутар љуски присутних, одавали су њихово одушевљење. Оптужени су негодовали, а једино је Ингоро деловао као да је задовољан својом пресудом. 74
«Тужилац је могао да тражи смртне казне какве хоће, али ме баш интересује како намерава да од оптужених начини јаја и казни их као да су јаја», рече слабашним гласом јаје-бранилац. «Да ли људска бића у својим телима имају довољно протеина да би се од њих направио омлет?» «Апсолутно!», инсистирао је тужилац. «Научно је доказано да ће се људска бића, која су у континуитету дуго времена конзумирали нас јаја свакодневно, претворити у омлет ако их ставимо у тигањ». «Онда Ви схватате да постоји могућност да јаја која су конзумирана од стране људи једног дана могу да поново постану јаја?» «Наравно», био је сигуран тужилац, «тако егзекуција људи као да су јаја постаје могућа». «Али, онда», рече мирно бранилац, «егзекуција људи који су конзумирали јаја претвориће се у покољ јаја која су већ једанпут убијена, а ту егзекуцију ће, апсурдно, учинити јаја. Ми ћемо тако примити на себе кривицу убијања јаја да би се конзумирала, уствари учинићемо исту онакву грешку какву чине људи. Уместо смртне казне за ове људе, ја позивам да нађемо начин да васкрснемо јаја која су у телима мојих брањеника и раширимо вест светом да је то могуће». «То је потпуно неприхватљиво!» викну бесно тужилац, ударајући главом о један од стубова и претећи да је разбије, «ми тражимо освету» Тражимо да се њима учини исто што су учинили јајима, да се од њих направи омлет, да се направе тврдо кувана јаја...!» Петорица студената су била већ уморна од ове бесмислене дебате, али нађоше снаге да се поврате од првог изненађења и да пажљивије погледају око себе. Њихово пијанство је полако ишчилело. Ђатаро чак поче да гледа 75
по гомили, како би нашао згодну девојку коју би могао да покуша да заведе, али је био разочаран кад схвати да јаја-девојке, иако су биле различитих димензија, карактерише потпуно одсуство индивидуалности. Личиле су као јаје јајету. Женскајаја су очигледно покушавале да индивидуалност постигну различитом одећом и појавом, а њихова одећа је била стварно рзноврсна. Једна од њих имала је на себи класични кимоно од дванаест делова, а на глави неку врсту капице. Нервозан, Мосуке је почео да ногама лупа по поду, али брзо престаде, јер је схватио да његове ципеле док ударају о под одају неке металне звуке. «Под је метални», шапну он друговима. Нису му одмах поверовали, али схватише да је у праву кад и сами лупнуше ногама о под. Мосуке је био одушевљен, схвативши да је торањ који су видели пре него што су ушли у зграду уствари био нека врста металне стазе која се извијала из средине просторије у којој су стајали. Мосуке најзад схвати и пбче да шапуће друговима, истим оним тоном којим је увек изговарао своје лажи:» Друштво, гледајте! Ова зградаје уствари један велики дубоки метални тигањ!» Четворица погледаше увис, али никако нису могли да споје изглед онога што су видели са овим што је Мосуке покушавао да им каже. Чинило им се да су то једноставно његове уобичајене глупости. За то време, главни судија консултовао се на белом подијуму са другом двојицом, окрећући се сад према једном, сад према другом. На крају, главни судија устаде да објави пресуду. Гомила показа знаке узбуђења и напетости, а кроз просторију као да проструја нека чудна хладноћа. Глас главног судије био је исто онако снажан као и тужиочев, али некако монотон. 76
«Мишљење које је исказао бранилац, разликује се од моралних ставова која важе међу нама јајима и нагиње хуманитаризму, што не можемо да прихватимо. Због тога, суд прихвата захтев тужиоца и осуђује петорицу оптужених на смрт! Пресуда ће бити извршена одмах, у складу са Чланом 82 Кривичног законика јаја». Уместо да гласно поздраве пресуду, присутни залупаше љускама о љуске у знак одобравања. Десеторица полицајаца опколише студенте. «Шта чекамо, зграбимо их?!» просикта Мосуке, а остала четворица схватише да немају друге, него морају да верују своме другу. Потрчали су, иако везани лисицама, право према делу просторије који се уздизао прематорњу. Тло се уздизало пред њима и схватише да је Мосуке био у праву, јер су се налазили у једном огромном џиновском тигању. Успели су да се попењу до врха торња и да свом својом тежином почну да притискају онај део који је личио на дршку тигања. Пошто је свако од њих имао бар по деведесет килограма, њихова заједничка тежина постаде толико велика да је претегла и преврнула тигањ. Хиљаде јаја паде и разби се као у некој страшној експлозији, а њен одјек се вероватно чуо стотине километара около, будећи заспале људе и приморавајући их да изађу на улицу да би сазнали шта се то тако страшно догодило у рану зору. Хиљаде јаја сударало се међусобно, ударало о ивице тигања, падало на земљу и разбијало се, а течност жуманаца и беланаца испуни улицу. Догодило се да је једна празна цистерна управо пролазила улицом, па студенти позваше возача камиона да стане и заједнички напунише унутрашњост цистерне разбијеним јајима. Схвативши да су захваљујући својој сналажљивости дошли до вели77
ке количине Јестивих ЈаЈа, они их превезоше до свога стана. Од тог дана Ћукићи, Ђатаро, Мосуке, Сацуо и Ингоро имали су довољно јаја да једу омлет сваког јутра. Иако су свакога дана јели омлете димензија овећег јастука, количина јаја у њиховом поседу као да се није смањивала. Њихове комшије морале су и даље да слушају како они гутају јаја, али су макар били поштеђени звукова разбијања њихових љуски. Наши срећни младићи осећали су се као да им је нешто било одузето, јер сада дуго неће имати задовољство да разбијају јаја свакога јутра, али су схватили да човек, кад разбије толико велику количину јаја одједном, треба да за то плати неку цену. 1. Соба од двадесет татамија ( ђоа) је превелика за нормалне услове живота у јапанској кући. Најчешће просторије за становање су величине 6 до 8 татамија, тако да је ова соба величине омање школске учионице. У јапанским кућама се, иначе, постељина се сваког јутра склања у плакаре, а у соби се онда обављају друге активности. 2. Овакав догађај је потпуно немогућ у Јапану. Нико из Царске палате не излази пешице, тек тако, због неких неочекиваних потреба, нико не сме да се приближи зидинама Царске палате у Токију, а камоли да плива по каналу или се пење на опкопе. Цела ова сцена је потпуно апсурдна. 3. Ова јела, као и сукијаки од змијског меса поменут пре тога, не постоје у Јапану. Очигледно је да Мишима ову приповетку користи да испроба свој смисао за пародију, гротескно и свој смисао за ( црни) хумор. 4. Шоћу је јако јапанско алкохолно пиће које се прави од јечма, слатког кромпира или пиринча. 5. Маџонг ( Јапанци назив ове игре изговарају као мађан).
78
СУНЦЕИЧЕЛИК
И светлост се још шири и људи славе дан. Ја се клонгш сунца и бацам душу у тамни бездан. Имао сам петнаест година када сам написао ову песму. Заиста, колико су ми били драги моје уточиште, моја тамна собица, мој сто препун књига! Како сам волео самопонирање, обавијен мислима. Каквим заносом сам ослушкивао, као крхких буба бруј у снопу мојих нерава! Непријатељство према Сунцу је било моја једина побуна против духа епохе. Жудео сам, ватрено, за ноћима Новалиса, за сумрацима Јејтса. Ипак, од краја рата, почео сам да наслућујем како се приближава ера у којој ће непријатељство према Сунцу бити исто што и следити стадо. У то време дела написана или представљена публици била су прожета ноћним мислима, премда је њихова ноћ била далеко мање естетска од моје. У та времена, да би се заиста заслужио у глед, морала се изложити густа, збиј ена, не лака тмина. Према тој тмини чак је и прилично мила ноћ, у коју сам се заогрнуо од ране младости, изгледала као нешто посве слабо. 79
Мало-помало,почехдасумњамуноћ,укојусамполагао толико поверења током рата; почех да наслућујем како би једног дана и ја могао да се придружим поклоницима Сунца. Можда ће тако бити. А ако ће заиста тако бити, питао сам се тада, није ли моје упорно непријатељство према Сунцу и велики значај који сам поклањао мојој малој, личној, ноћи, друто до жеља да се следи стадо? Имао сам утисак да су сви они људи који су се препуштали ноћним мислима имали, без изузетка, суву и тамну кожу, опуштену трбушину. Целу једну епоху они су настојали да обавију широким мраком ноћи идеја, одбијајући све изразе Сунца које сам ја видео. Одбијали су и живот као и смрт, како сам их ја видео, пошто је у животу, као и у смрти, Сунце имало свој удео. Године хиљаду девет стотина педесет друге, на горњој палуби брода којим сам први пут кренуо изван Јапана, први пут сам пружио Сунцу руку помирења. Од тога дана, од Сунца се више нисам могао одвојити. Сунце се придружило основним правцима мог живота. Лагано је преплануло моју кожу, означивши ме припадником неке друге расе. Неко може да примети да мисли суштински припадају ноћи и да литерарно стваралаштво има потребу за грозничавом тмином ноћи. И заиста, ја тада још увек нисам био изгубио стару навику да радим до касно у ноћ и да се окружујем особама чија је кожа недвосмислено сведочила о њиховој ноћној мисли. Но, зашто људи увек треба да истражују дубину амбиса? А и мисли - зашто - увек морају да се попут олова спуштају доле? Зар не би било могуће да мисли промене правац и да се успињу све више, ка површини? Зашто би та површина, која обезбеђује постојање човека у простору, морала бити препуштена толиком презиру, на 80
ћудљиву милост и немилост чула? Ја нисам могао да прихватим законе који су владали покретом мисли: сваким продором у дубину она се излагала нестанку у невидљивим амбисима, а када је циљала висинама излагала се губљењу у исто тако невидљивим, бескрајним небесима, неправедно занемарујући телесни облик. Ако је закон мисли да како горе тако и доле истражује дубину, чинило ми се посве нелогично да људи не открију одређену дубину „површине”, дубине те виталне границе која јамчи наш облик и посебност, одељујући нашу унутрашњост од наше спољашности? Сунце је привлачило, скоро повлачило за собом моје мисли из њихове ноћи унутрашњих осећања, из набреклих мишица прекривених препланулом кожом. И налагало ми је да саградим нов, темељни дом у коме ће мој ум живети у потпуној безбедности, успињући се, све више, ка површини. Тај дом били су: блистава препланула кожа и снажни, јако затегнути мишићи. Дошао сам до уверења да управо зато што је захтеван један такав дом, осредњи интелектуалац није успевао да се свикне на мисао усмерену облицима и површини. Из те ноћне визије, производа унутрашњих, болесних органа, обриси се појављују скоро пре него што заинтересовани може да схвати одакле прво долазе: из саме визије или из унутрашњих органа као први, слаби симптоми болести. Ипак, у далеким, за око невидљивим скровиштима, тело лагано ствара и управља своју мисао. С друге стране, у односу на свима доступну површину, ако тело треба да ствара идеје и влада својим идејама, онда обука тела мора да претходи вежбању мисли. За мене, потреба да извежбам своје тело могла је бити предвиђена од тренутка када сам први пут осетио привлачност дубине површине. Био сам свестан да су миши81
ћи били једина ствар која је могла оправдати једну такву идеју. Ко поклања пажњу једном остарелом теоретичару физичке културе? Могла би се чак и прихватити вербална играрија ноћних мисли бледуњавог интелектуалца у његовом скромном кабинету, али шта може бити бедније и мрскије од његових уста која говоре било у похвалу или у покуду тела? Био сам у тој мери упознат са бедом тог типа да сам једног дана, скоро изненада, одлучио да стекнем потпуно моју, широку мускулатуру. На овом месту желео бих да упозорим на чињеницу да је све то, као што се види, било плод мог „ума”. Као што мишићи које сматрамо непослушним, кроз физичку вежбу постају спремни, на исти начин се умним вежбама може извршити аналогни преображај. И тело, као и ум, наклоњени су аутоматизму по једној урођеној и неизбежној тенденцији која се може сматрати природним законом; али ја сам већ био искусио да се и велика бујица може скренути копањем малог канала. Ево другог примера заједничких врлина нашег тела и ума: тенденција да одмах стварајуједан њихов универзум, један њихов „лажни ред”, сваки пут, и у извесном посебном моменту када овладају неком изузетном идејом. Премда оно што се дешава, у ствари, представља неку врсту мртве тачке, то се доживљава као да показује експлозију бујне, центрипеталне активности. Та делатност тела и ума, који стварају сопствени универзум у малом и за кратко време - није друго до илузија. Ипак, пролазно осећање среће у људском животу дугује много управо таквој врсти „лажног реда”. Тиме се живот штити пред хаосом који га окружује, попут јежа што се затвара у непробојно, бодљикаво клупко. Тада се за мене појавила могућност да срушим једну врсту „лажног реда”, стварајући уместо ње другу врсту, 82
да упутим ка самом себи ту формативну функцију чврстине и да је преуредим у смислу који одговара мојим циљевима. Одлучих да ту идеју одмах спроведем у дело. Ипак, пре него „идеја”, звао бих је новим поводом који ми је Сунце пружало, свакодневно. Нађох се тако пред масама челика: тешке, чврсте, хладне, као да је у њима још увек била згуснута суштина ноћи. Тог дана је почела моја присност са челиком, која ће трајати целу следећу деценију. Природа челика је чудна. Приметио сам да је повећање тежине челика имало за последицу принцип теразија: тиме се повећавала и маса мишића на другом тасу теразија, као да је дужност челика била да управо одржава тачну равнотежу. Корак по корак, и особине мојих мишића почеле су да се све више приближавају особинама челика. Опазио сам да је тај лагани развој био веома сличан оном васпитном развоју који интелектуално уобличава мозак хранећи га све тежим проблемима. И постоје у томе визија класичног идеала тела била стално присутна као модел и коначни циљ, сам поступак је веома подсећао на класични идеал васпитања. Али од то двоје, шта је заиста личило на друго? Зар се већ нисам служио речима у настојању да имитирам класични физички тип? По мени, лепота се увек повлачи од плена: једино што сматрам значајним је оно што је некад постојало или што би требало да постоји. Својим бескрајно разноврсним и мистериозним поступцима, челик је успостављао класичну равнотежу коју је тело почело да губи, реинтегришући тело његовом природном облику: облику који би требало увек да има. Премда су још увек витални елементи тела, снопови мишића су постали, у ствари, непотребни у савременом 83
животу; са практичне стране гледано они су, наравно, сувишни; развијена мускулатура је за већину људи исто тако сувишна као и класично образовање. Постепено, мишићи су постали нешто блиско класичној Хелади. Ускрснуће мртвог језика захтевало је челичну дисциплину; да би се тишина смрти преобратила у говор живота, помоћ челика је од суштинског значаја. Челик ме је верно научио подударностима између духа и тела: тако ми је изгледало да слаба осећања одговарају млитавим мишићима, да сентиментализам одговара обешеном трбуху, а преосетљивост једној бледој, надражљивој кожи. Мислио сам да рељефни мишићи, увучен, затегнут стомак и чврста кожа одговарају неустрашивом, борбеном духу, снази једног неумољивог суда и кршној грађи тела. Желим одмах подвући да то не важи за обичне људе. Чак је и моје ограничено искуство довољно да би ми пружило безброј примера бојажљивих духова прекривених снажним мишићима; али, као што сам већ опазио, речи су долазиле пре мишића, тако да су неустрашивост, неумољивост, кршност и сви ти амблеми етичког карактера сажети у речима, имали потребу да се изразе у спољним, телесним знацима. Рекох себи да из тог разлога морам да се кроз неку врсту васпитног развоја наоружам свим тим физичким особинама. Иза васпитног развоја се скривала друга, романтична замисао. Тај романтични покрет, скривена струја у мени од самог детињства и која је имала смисао само као разарање класичног савршенства - лежала је унутра, у очекивању. Као што је теми увертире неке опере суђено да се касније понавља током целог дела, тако је и тај романтични покрет био за мене један коначни модел пре него што сам уопште могао да га делом изразим. Посебно сам гајио романтични покрет према смрти, али сам за средство истовремено захтевао једно апсолутно 84
класично тело. Кроз осећај судбине веровао сам да се искључиви разлог неизвршивости мог романтичног покрета смрти оснива, у ствари, на ужасно једноставној чињеници да ми недостају неопходне физичке врлине. За племениту смрт биле су неопходне снажна трагична структура и скулпторска мускулатура. Свако упоређење између слабих, млитавих мишића и смрти - изгледало ми је немогуће, неумесно. Са осамнаест година, чезнући за одласком из живота, осећао сам се недостојним тог пута. Укратко, нисам имао мускулатуру доличну трагичној смрти. Чињеница да ми је управо моја телесна неподобност за рат омогућила да га преживим, дубоко је вређала мој романтични понос. Уз све то, те пуке интелектуалне гимнастике биле су не друго до прелудиј једног људског живота који до тог тренутка ништа значајно није учинио. Једнога дана, морао сам нешто створити или уништити. У том се моменту појављује челик: челик ми је осветлио пут. У тачки у којој су многи људи задовољни степеном културе до ког су могли досећи, требало је да откријем да ми је интелект - далеко од тога да буде само једно неутрално културно добро - у ствари био подарен искључиво као оружје, као средство опстанка. Стога се физичке дисциплине, које су потом постале неопходне за мој опстанак, могу у извесном смислу упоредити са начином на који се једна особа, чије је тело било једини облик живота, баца, френетичним надирањем, ка интелектуалном образовању, у тренутку када је младост већ на самртном одру. Челик ме је научио многим и различитим стварима. Челик ми је подарио нову и у потпуности различиту врсту спознаје: спознају у коју ме ни књиге нити искуство света нису могли упутити. Открих да су мишићи били 85
утолико снага уколико облик и да је сваки мускуларни сноп мистфиозно одговоран за правце у којима извршава своју снагу, као да су мишићи светлосни зраци телесног облика. Од овог концепта облика ништа се боље није могло сложити са дефиницијом уметничког дела коју сам дуго гајио: облик налаже снагу а концепт органско дело чији се светлосни зраци шире у свим.правцима. Мишићи које сам тако створио били су истоветно и истовремено једноставно постојање и уметничко дело; имали су, такође и, парадоксално, апстрактну природу. Њихова једина, фатална, мана била је нераздвојива испреплетаност са жилама животних процеса, тако да су, као и сам живот морали опадати заједно са животом. О тој њиховој чудно апстрактној природи говорићу касније. Оно што је овде важно истаћи јесте чињеница да су за мене мишићи садржавали једну од најжељенијих врлина: њихова дужност је била управо супротна дужности речи. То произлази у пуној јасноћи из самог разматрања порекла речи. Надасве, попут ковања новца, речи постају струје између припадника једне расе као опште средство општења, осећања и потреба. Све док остају неискрвљене манипулацијом, оне су заједничко добро и зато могу изражавати не друго до свима својствена осећања. Али када речи постану посебне и људи почну да их чак и неприметно употребљавају на лични и посебан начин, тада отпочиње њихов преображај у уметност. И управо речи те врсте се сручише на мене као рој инсеката, загосподаривши мојом личношћу, са жељом да ме поробе. Ипак, упркос пљачки непријатеља, окренух њихову универзалност, као оружје и слабост истовремено, против њих самих, те сам на известан начин 86
успео да речи употребљавам ради универзализације моје персоналности. Али тај успех је суштински био у супротности са пореклом и првим развојем речи; он је уследио из чињенице да сам ја био различит од осталих. Заиста, ништа није чудније од егзалтације вербалних уметности. На први поглед изгледа као да се оне напрежу да буду универзалне; међутим, оне, уствари, настоје, суптилно, да издају темељну дужност речи, дужност универзалне употребљивости. Егзалтација индивидуалног стила у литератури је управо једна таква издаја. Епске поеме давних времена можда су изузетак, али је зато свако литерарно дело са именом аутора у заглављу не друго до „перверзија речи”. Азурно небо које сви видимо, мистериозно азурно небо коме на истоветни начин прилазе сви носиоци реликвија на процесији, да ли оно може бити описано речима!? Као што сам већ раније рекао, ту су почивале моје најдубље сумње; и насупрот томе, оно што сам нашао у мишићима кроз челик било је рађање тријумфа типског: тријумф спознаје да је један једнак другима. Корак по корак, како је неумољива тежина челика огољавала моје мишиће њихове индивидуалности и оригиналности, који су били последица дегенерације, и како су се они постепено развијали - мислио сам да мишићи морају почети да попримају универзални изглед до оне тачке где ће се подударити са општим типом и где престаје свака индивидуална разлика. Тако досегнута универзалност не би могла бити подложна ни личној декаденцији, нити издаји. То је у мојим очима била њена најпожељнија врлина. Осим тога, ти тако наочити мишићи, тако рељефни под додиром, почели су да попримају једну својствену, 87
апстракну врлину. Мишићи, чија је посебна суштина управо некомуникација, теоријски, не би требало да поседују апстрактне врлине својствене средствима комуникација. Па ипак... Једног летњег дана, загрејан вежбама, освежавао сам мишиће на свежем лахору који је улазио кроз отворен прозор. Зној, као да је, зачаран, нестаде, и свежина проже површину мишића као дах ментола. Тренутак касније био сам ослобођен осећања постојања мишића; и на исти начин на који речи, са својим апстрактним дејством, могу здробити конкретни свет до те мере да нам изгледа да и саме речи никада нису постојале - моји мишићи су у том моменту здробили нешто у мом бићу, што је било као да и сами мишићи исто тако никад нису постојали. Шта су они то здробили? То је био осећај постојања у који нормално, премда млако, верујемо; тај осећај мишићи су, дробећи га, преобразили у неку врсту кристалног осећања моћи. На то мислим када говорим о њиховој „апстрактној природи”. Као што ми је то челик, коме сам се обраћао, упорно указивао, однос између челика и мишића је био међузависан: веома сличан односу који постоји између нас самих и света. Укратко, у истој и тачној мери у којој осећај постојања (због чега снага не може бити снага без предмета снаге) представља основни однос између нас и света ми зависимо од света и ја зависим од челика. И тачно као што мишићи попримају све више сличности са челиком, тако и нас свет уобличава. И премда челик и свет не могу имати неки смисао сопственог постојања, једна залудна аналогија, наводи нас, ненамерно, на илузију да га имају. У противном, осећали бисмо се немоћним да владамо нашим сопственим смислом постојања и Атлас би, на
пример, био наведен да мало-помало, глобус на својим плећима почне да сматра нечим блиским себи. Зато наш смисао постојања трага за неким предметом и може живети једино у једном лажном свету релативности. Прилично је тачно да сам при подизању одређене тежине челика био спреман да верујем у своју снагу. Знојећи се и дахћући напрезао сам се да освојим извесни доказ моје снаге. У то време, та снага је припадала мени и такође челику. Мој смисао постојања се осмишљавао самим собом. Ипак, далеко од челика, моји мишићи као да су падали у апсолутну осамљеност; њихови набрекли обриси нису били друго до зуби, створени да се ухвате у зупце са челиком. Прође свежи лахор, зној нестаде, а са њима, у нежном ваздуху ишчезну и постојање мишића. Па ипак, они су управо у том тренутку извршили своју суштинску дужност, дробећи, невидљивим робусним зубима, тај релативни и неодређени осећај постојања уместо кога су успостављали један нов, мистериозни осећај моћи, кристалан, неупоредив: он није захтевао неки предмет. Ни мишићи нису више постојали. Био сам прожет осећањем снаге, кристалним колико и лаким. У том чистом осећању снаге, које ниједна књига и ниједна интелектуална анализа не могу објаснити, није чудно да сам могао открити истинску супротност речи. И заиста, постепено, то ће постати упориште целокупне моје мисли. Током тог истог периода, какав је био мој однос према речима? Од мог стила већ сам био створио нешто што је истовремено било својствено и мојим мишићима: стил је постао гибак и слободан; ослободио сам га сваког ласкавог улепшавања. Међутим, „мускуларни” орнамент је био брижљиво сачуван: наиме, онај орнамент, који 89
премда више није у употреби у модерној епохи, ипак још изгледа, као и увек, неопходан, са циљем престижа и отмености. Нисам имао склоности нити за стил чисто функционалан нити за стил искључиво сензуалан. Упркос томе, био сам на једном усамљеном, личном острву. Као што је моје тело било изоловано, тако је и мој стил додиривао сферу херметичности. Био је то стил који није привлачио већ је, напротив, одбијао. Више него ичем другом, био сам посвећен отмености, премда ту врлину мој стил није морао увек имати. Мој идеални стил је морао имати свечану лепоту глатког дрвета, на улазу у дом самураја, у једном зимском дану. У мом стилу, ако то заиста треба истаћи, постепено сам се удаљавао од моде тренутка. Богат антитезама, заоденут тешком и античком свечаношћу, њему није недостајала и извесна племенитост; али је свуда одржавао исти церемонијал, свуда исти, озбиљни ход, на пример, прелазећи неку туђу спаваћу собу, свуда исти ритам. Попут неког отменог ратника он је корачао истурених груди, забачених рамена, презрив према држању других, због њиховог начина клањања, седења и, нека ми Небо опрости, због љуљања њихових кукова. Природно, знао сам да постоје извесне истине у овом свету које човек не може видети ако не исправи своје држање. Али такве истине се могу препустити другима. Негде у себи припремао сам уједињење уметности и живота, стила и етоса акције. Ако је стил био сличан мускулатури и узорима држања, његова дужност је била, природно, да обузда хирове имагинације. Свака истина која би се могла сматрати последицом - није ме се тицала. Нити ме је имало бринуло што су страх и ужас од збрке и неодређености претили мом стилу. Решио сам да бирам само једну посебну истину, избегавши да стре90
мим некој општој истини. Нисам познавао заморне и ружне истине. Кроз процес дипломатске селекције у духу, настојао сам да надвисим морбидне утицаје које на људе врши њихова попустљивост према имагинацији. С друге стране, било је наравно опасно потцењивати или игнорисати њен утицај. Никад се није знало када те нездраве снаге једне невидљиве имагинације могу кренути у подли атак на добро утврђену тврђаву стила. Дању и ноћу, бдео сам на стражи на њеним бедемима. С времена на време, један црвени пламен би светлуцао као неки знак у бескрајној, тамној равници која се ширила испред мог погледа кроз ноћ. Уверавао бих себе да је то нека ватра. Потом, као што се муњевито појављивао, пламен је исто тако и ишчезавао. Као одбрану и оружје против имагинације и њој својствене осећајности имао сам стил. Оно што сам захтевао од свог стила била је напрегнутост ноћне страже, како на копну тако и на мору. Више од свега презирао сам пораз. А постоји ли гори пораз од оног у коме смо изнутра нагризени и учмали услед дејства киселина секреције осећајности, све док се на крају, тим путем не изгубе сопствене ознаке, док се не расточимо и растопимо или док исто то не погоди друштво у коме живимо и у коме тако мењамо сопствени стил да бисмо се прилагодили? Сви знају да понекад, прилично иронично, ничу ремек-дела усред таквог пораза, усред смрти духа. Премда сам се могао повући за један корак и признати да су та ремек-дела победе, знао сам, напротив, да су те победе постигнутебезборбе,победенеизборенеједномпосебном врстом уметности. Ја сам, међутим, тражио управо борбу као такву, без обзира на исход. Нисам могао разумети пораз, а још мање победу без борбе. Истовремено, чак сам сувише добро познавао варљиву природу сваке врсте 91
сукоба у уметности. Ако сам хтео борбу, осећао сам да морам предузети офанзиву на пољу изван уметности; у уметности, морао сам бранити своју тврђаву. Требало је бити смели бранилац у уметности и врсни борац изван уметности. Циљ мог живота је био да освојим све атрибуте самураја. Током послератног периода, када су све традиционалне вредности биле изврнуте, често сам мислио и другима откривао да је управо више него икад то моменат за оживљавање античког, нипонског идеала спајања књижевне и борилачке вештине, уметности и акције. Након извесног времена моји интереси су изгубили из вида тај посебни идеал. Потом, док сам постепено од Сунца и челика учио тајну гоњења речи телом (а не тела речима), два су пола у мени почела да се уравнотежују те је генератор мог ума, ако се тако може рећи, склизнуо са монофазне на двофазну струју. Усвајајући два супротна елемента (два елемента која су алтернативно протицала у супротним правцима), ум је пронашао систем који је одавао утисак још ширег процепа у персоналности, или је, у пракси, сваког тренутка стварао виталну равнотежу кроз њено рушење и обнављање. Усвојити двоструку поларност и прихватити контрадикцију или сударе: то је била моја мешавина „уметности и акције”. Чинило ми се да, на тај начин, моја стара наклоност за све оно што се противи литерарним канонима почиње да даје плодове. Принцип мача, како је изгледало, претпостављао је чак и у савезу са смрћу не песимизам и немоћ већ, напротив, несавладиву енергију: свет физичког савршенства и вољу за борбу. Ништа мучније до успети то одвојити од принципа литературе. У литератури, смрт је под надзором али, истовремено, она се употребљава као покретачка снага наме92
њена стварању залудних маштарија. Ту се живот чува као причува, сливен у тачној мери са смрћу, обрађиван у рукавицама, расипа кроз уметничка дела која садрже магично и вечно трајање. Могло би се рећи да акција вене у пупољку; литература је бесмртни цвет. А сваки бесмртни цвет је наравно - вештачки цвет. Слити уметност и акцију је исто што и ујединити цвет који вене и цвет који никад не вене: измешати у једној личности две најопречније тежње човечанства, уз одговарајуће снове извршења тих тежњи. Какав је онда исход? Да бисмо се у потпуности зближили са тим двема идејама, од којих, ако је једна истинска друга мора бити лажна, и да бисмо у потпуности спознали њихове изворе и мистерије - треба потајно распршити крајње снове једне, који се односе на другу. Када акција саму себе сматра реалном а уметност лажном, она уводи ту лаж под свој ауторитет, који тиме добија коначно јемство истине; надајући се некој користи од лажи, она је ставља на рачун својих снова. Тим путем се долази до стварања епских поема. С друге стране, када уметност себе сматра реалном а акцију лажном, та лаж се посматра као крајња тачка уметничког света фантазије; она мора схватити да лаж не подржава њену смрт, да је реалност смрти с напором дошла иза реалности сопствене сфере. Та смрт је ужасна смрт: то је смрт која пада на људско биће које никада није живело. Ипак, у крајњој консеквенци, оно бар може сањарити о постојању у свету акције (лажи) једне смрти која је смрт других а не њена. Распршавањем ова два крајња сна ја циљам на спознају две скривене истине: цвет лажи сниван од човека акције није ништа друго до један вештачки цвет; смрт, подржана од лажи којој уметност тежи, не пружа никакву посебну благодет. 93
Укратко, двоструко приближавање запречава сваки пут спаса кроз снове: две тајне, које се не би смеле суочити, претражују једна другу унутар тела, које се томе не може супротставити, крах коначних принципа живота и смрти мора бити прихваћен. * Ипак, где су разлике? Ако су најдубљи извори морбидне имагинације - оне похотне, ноћне имагинације која нагони на препуштање страстима сензуалности - ако су један и сви извори у смрти, како се таква смрт може разликовати од херојске смрти? Шта одваја херојску смрт од декадентне смрти? Двоструко, сурово одбијање спасења доказује да су оне коначно једнаке и да литерарна етика и етика акције нису ништа друго до поетски напори отпора против смрти и заборава. Разлика се може појавити у облику постојања или непостојањаидеје части, постојања или непостојања формалне естетике смрти која иде у корак са смрћу; другим речима, у трагичној природи приближавања смрти и лепоти тела усмереног својој пропасти. Тако, где год је нека лепа смрт, људи су осуђени на неједнакост степена среће одмерених према неједнакости и степенима среће одређених самим рођењем, премда је та неједнакост данас замрачена чињеницом да је у модерном човеку ишчезла жеља античких Хелена да живе „у лепоти” и да умру „у лепоти”. Зашто би човек морао бити придружен лепоти само кроз херојску, трагичну смрт? У нормалном животу, друштво врши будан надзор како људи не би узели учешћа у лепоти; физичка лепота мушкарца (када се посматра као „предмет” у себи, без посредника) презрена је, а про-
фесија мушког глумца (која подразумева трајност оног „бити виђен”) далеко је од тога да буде заиста поштована. Једно строго правило се успоставља када су у питању људи: у нормалним околностима човек не сме допустити да буде објективизиран; он може бити објективизиран само кроз супремну акцију која је, претпостављам, моменат смрти, моменат у коме су допуштени лепота предмета и оно „бити виђен” а да чак и нисмо заиста виђени. Таква лепота је лепота „ескадриле самоубица” којој се признаје не само лепота у духовном већ и у ултрахеројском смислу. Поред тога, у овом случају је неопходна покретачка сила, односно херојска акција чији интензитет превазилази могућности обичног смртника, тако да „објективизација” без покретачке силе овде није могућа. Ма колико пуке речи могу да се приближе овом моменту супремне акције, која делује као водитељ ка лепоти, оне тај моменат не могу досећи више него што неко летеће тело може да досегне брзину светлости. Али, оно што овде настојим да опишем није лепота. Говорити о лепоти, значи ићи у „дубину”. Није то била моја намера: оно што сам настојао да учиним јесте да унапред припремим један велики извор идеја, као коцке од најтврђе слоноваче, и да ограничим дужност сваке. Потом сам открио да нај веће дубине имагинациј е почивај у у смрти. Не обзирући се на неопходност припремања одбране против узурпације имагинације, можда је било сасвим природно да сам ја морао зачети идеју о обртању те имагинације (која ме је тако дуго мучила) против ње саме, преображујући имагинацију у нешто што сам могао употребити као оружје противнапада. У погледу уметности, као такве, мој стил је већ био саградио утврђења, овде, тамо, свуда, и већ је са успехом одолевао узурпацији имагинације. Ако сам желео припремити један такав 95
противнапад, он се морао одвијати у било ком пољу изван уметности, Више од било чега другог, управо то ме је покренуло ка идеји самурајског пута. * Да би се то остварило, неопходне су вежбе тела, снага, борбеност и технике борбе. Њихов развој би се могао поверити истом типу метода који је раније служио развоју имагинације. Зар имагинација и уметност мачевања нису исто, јер су технике гајене дружењем са смрћу? Поред тога, обе су биле такве технике које су све већом сензибилношћу водиле све ближе смрти. Сад потпуно разумем да ме је та врста задатка, у коме је глачање имагинације значило исто што и чишћење мача, дуго времена привлачила са дистанце; и само због слабости или кукавичлука нисам му пришао. Имати пред собом, дан за даном, исту идеју смрти, усредсредити сваки тренутак на неизбежну смрт, убедити себе да и најгора наслућивања коинцидирају са сопственим сном славе... ако је то било све, онда је то било довољно пребацити у свет тела оно што сам дуго чинио у свету духа. Већ сам открио са колико пажње сам се припремао да прихватим једну тако одлучну промену, спреман да је прихватим у сваком моменту. У мени се већ одомаћила теорија по којој се свака ствар може обновити. И пошто је већ изгледало јасно да тело, привидно заробљено временом у свом развоју и паду, корак по корак, може бити обновљено, није било нимало чудно да сам у себи зачео и идеју да се и само време може обновити. Идеја да време може бити обновљено за мене је значила да лепа смрт, коју сам раније избегавао, постаје мо96
гућа. Чињеница да сам током последње деценије изучио снагу, бол, борбу и освајање самог себе - била је вреднија од свега осталог: добио сам храброст да све то примам радосно. Почео сам да сањам о својим самурајским способностима. Све што нам је остављено „на слободу избора” је само избор метода који треба испробати онда када будемо стављени лице у лице пред ону празнину у прогресији времена, у интервалу очекивања „апсолута”. Наједан или други начин, ми се морамо припремити. Да та припрема има смисао „спиритуалног развоја”, избија из саме жеље која се у већој или мањој мери крије у свим људским бићима, из жеље да се само биће, премда без успеха, обликује према узору слике „апсолута” који ће доћи. Можда је најприроднија и најдостојнија међу свим жељама управо та жеља да и тело и дух, једнако, досегну сличност са апсолутом. Таква намера се по правилу окончава потпуним неуспехом. Ма колико може бити дуга и интензивна физичка вежба, тело фатално иде, корак по корак, ка декаденцији; ма колико да се нагомилавају вербалне акције, дух неће спознати циљ. Пошто је већ изгубио осећај за континуитет живота, услед циља који му сваког тренутка намећу речи - дух није више у могућности да спозна један истински циљ. „Време” је непосредно одговорно за ту патњу и неуспех; ипак, премда веома ретко, исто то време потпомаже и спашава намеру. Ту почива мистериозно значење једне преране смрти којој су Хелени жудели, као знаку наклоности богова. У сваком случају, ја сам већ био изгубио оно јутарње лице које је само младости својствено: лице које се и из најдубљих понора напора ноћи помаља свеже и живахно, да би дисало на површини, у зору. Нажалост, наивна 97
навика да се излаже сопствено лице заслепљујућој светлости зоре, у многих особа опстаје све до краја живота. Навика остаје - лице нестаје. И пре него што то приметимо, право лице је опустошено немиром и осећањима. Не примећује се да оно са напором вуче за собом напоре претходне ноћи, као какав тежак ланац; не увиђа се вулгарност излагања таквог лица зрацима сунца. Тако људи губе мушкост. Једном изгубивши природну блиставост младости, мушко лице ратника зато мора постати маска: та маска мора бити брижљиво уобличена. Војска то јасно истиче. Јутарње лице команданта је такво да јасно говори људима; лице у коме други могу одмах препознати критеријум акције која предстоји. То је било једно оптимистичко лице, способно да прикрије приватни умор личности, способно да упркос чак и очајању личности, улије храброст другима. Стога је то била маска, препуна енергије, која је одбијала и стресала са себе ружне снове претходне ноћи. То је било и једино лице којим су људи дугог живота могли учинити чин послушности јутарњем сунцу. Зато ме је лице интелектуалца, чија је младост прошла - испуњавало ужасом; било је ружно и непромишљено... Будући да сам се од почетка мог литерарног рада интересовао за методе способне више да ме скрију него открију, изненадила ме је дужност униформе у војсци. Управо као што је мишица најбољи прекривач невидљивости за речи, најбољи прекривач невидљивости за тело је униформа. Ипак, војничка униформа је тако скројена да не пристаје неком усахлом телу или избаченом трбуху. Персоналност, нивелисана униформом, имала ј е изузетну једноставност и јасне врлине. У очима других човек који носи униформу постаје зато и једноставно, ратник. 98
] ј
ј I 1 ј ј
<
ј ј
! | ј ј
ј ј
1
Било какви били његова персоналност и његове интимне мисли, био он сањалица или нихилиста, великодушан или шкрт, ма колико био дубок амбис прљавштине испод те униформе, ма колико он био жртва вулгарне амбиције - он је још увек, био и остао, једноставно, борац. Пре или касније, униформу ће пробушити метак и она ће бити умрљана крвљу; у том погледу, она је изузетно добро пристајала једној посебној врлини мишића због чега је самопотврда непоколебљиво означавала самоуништење. * ... У војсци ништа не привлачи више од саме чињенице да је и најбаналнија дужност, у крајњој анализи, еманација нечег далеко племенитијег и славнијег, повезана, на известан начин, са самом смрћу. Књижевник мора да напабирчи своју славу остацима које налази у себи, са којима је присан у најмањим појединостима, и које поново мора да гланца да би их изложио публици. Увек нас зову два различита гласа. Један долази изнутра, други споља. Овај последњи је свакодневна дужност. Ако се део духа који одговара дужности подудари са унутрашњим гласом, досеже се супремна срећа. Више од било чега заједничка патња је крајња супротност вербалном изразу. Ни најснажнији ^Уећзсћтегг1 који се из срца усамљеног писца истрже до небеса посутих звездама као циркуска шатра - није у стању да створи заједничку патњу. Ма колико вербални израз био у стању да изрази задовољство или тугу, он ипак не може изразити заједничку патњу; ма колико идеје могу лако запалити пламен среће, само тела, у истим околностима, могу доживети заједничку патњу. Само кроз групу, делећи патњу са друговима, разумео сам да тело може досећи онај супремни животни врх до 99
кога сама индивидуа никад не може допрети. И да би тело досегло тај врх где се назире божанско, било је неопходно уништити индивидуалност. Била је такође неоправдана и трагична врлина групе: она врлина која је стално подстицала групу из искушења клонулости и обамрлости, водећи је ка све вишој заједничкој патњи и самим тим ка смрти, јер је смрт коначна патња. Група мора бити отворена према смрти: што наравно значи да мора бити заједница самураја. Кроз бледу светлост зоре трчао сам испред групе. Био сам го, до појаса, у леденом ваздуху, а око чела носио сам памучни завој са црвеним, сунчаним симболом. Кроз заједничку патњу, повике узајамног подстицања, кроз заједнички корак и хор гласова, осећао сам како избија, као зној што ми је лагано прекривао кожу перлама, осећао сам како избија она трагична врлина, потврда јединства. Био је то дрхтави пламен тела на оштром лахору, могло би се рећи, пламен племенитости. Осећај подвргавања тела једном циљу давао је мишићима нову виталност. Били смо сједињени у потрази за славом и смрћу; то више није било само моје лично трагање. Удари срца преносили су се на групу; делили смо исти, брзи пулс. Самосвест је била већ далека, као и удаљена бука града. Ја сам им припадао, они су ми припадали: заједно се стварало једно одлучно „ми”. Припадати: постоји ли жешћи облик живота? Наш мали круг јединствености био је средство за суочавање оног широког, далеког и звезданог круга јединствености. И предвиђајући да је том подражавању трагедије (на исти начин као и мојој уској срећи) суђено да се распрши на ветру, да нестане у ништавилу, у већој мери и од самих мишића који једноставно постоје, добих једну визију, која би се, да сам остао сам, ограничила на мишиће и 100
речи, а коЈа ме Је сад, подражавана снагом групе, водила ка далекој земљи, одакле нема повратка. Можда сам тако добио поверење у друге, једно обострано поверење; и свако од нас, предајући се тој огромној снази, припадао је свему. На тај начин, група је за мене постала мост: мост, који једном постављен, није више допуштао повратак.
1. Овоје немачкареч, која буквално значи свет-бол или свет-брижност и означава врсту осећања човека који схвата да физичка реалност не може да задовољи све захтеве ума. То је била истовремено ознака начина размишљања уметника у доба романтизма, који су уопштено имали песимистички поглед на свет.
( Превео: Драгош Калајић)
НАЧЕЛА САМУРАЈА
1. Немам родитеље: небо и земља су моји родитељи. 2. Немам божанске моћи: оданост је моја моћ. 3. Немам посед: послушност је мој посед. 4. Немам магијску моћ: душевна снага је моја магија. 5. Немам ни живот: вечност је мој живот и моја смрт. 6. Немам тело: снага је моје тело. 7. Немам очи: моје очи су сев грома. 8. Немам уши: моје уши су осећајност. 9. Немам удове: моји удови су спремност. 10. Немам планове: моји планови су прилика. 11. Немам чудеса: моја чудеса су закон ( Дарма ). 12. Немам захтеве: моји захтеви су прилагођавање. 13. Немам пријатеље: моји пријатељи су мој дух. 14. Немам непријатеље: моји непријатељи су небудност. 15. Немам оклоп: добра воља и исправност су мој оклоп. 16. Немам замак: непоколебљиви дух је мој замак. 17. Немам мач: сан духа је мој мач.
103
РИТУАЛ ХАРАКИРИЈА
Харакири је једна од јапанских речи које су, уз речи самурај, гејша и неке друге, постале интернационалне. Овај појам буквално означава расецање стомака ( хара-стомак, киру-сећи ), а употребљава се да означи ритуално самоубиство, које су у Средњем веку у Јапану вршили припадници ратничке класе самураји. Харакири, који се често означава и као сеппуку ( сеппуку је само другачији начин читања кинеских идеограма за овај појам ) је у почетку успостављен као казна припадницима ратничке класе, како се њихова част не би повредила егзекуцијом од стране џелата. Касније су самураји почели да врше харакири и у знак протеста против неке одлуке господара, феудалца коме су били подређени, а коме официјелно нису смели да се супротставе. Самураји су, такође, обичајавали да се на овакав начин убију и ако би у боју били толико угрожени да је постојала опасност од заробљавања, које су по сваку цену желели да избегну. Временом је успостављен чврст ритуал за харакири. Харакири се обављао на тачно одређен начин, на посебним местима. У почетку је важило правило да може да се врши само у кућама племића који дају одобрење за то. Харакири је у почетку вршио појединац, потпуно сам, али су самураји временом постали мање издржљиви, па нису могли да сами изведу све потребне радње ( стомак је требало исећи три пута унакрст, а после се мач заривао 105
у врат). Због тога је уведена институција асистента, који је после расецања стомака одсецао главу самурају који врши харакири. Симболика харакирија лежи у веровању да је дух човека у његовом стомаку и да се расецањем дух ослобађа и спаја са универзумом. Драган Миленковић
КАКО СЕ УБИО ЈУКИО МИШИМА Пише: Такао Токуока, 1974.
Небо над Токијом било је ведро и ваздух освежавајуће хладњикав тог двадесет петог новембра 1970. године, док сам стајао испод балкона зграде Штаба за исток Јапанских снага самоодбране. На балкону стајао је Јукио Мишима, вичући, боље рећи једва извлачећи из себе преосталим атомима снаге сваку од својих последњих речи. Касније је много људи говорило да нису скоро ништа могли да разумеју, због буке коју су стварали хеликоптери са новинарима и телевизијским сниматељима који су лебдели изнад њега. Али ја се тог дана и тог догађаја сећам на сасвим другачији начин. Његове речи ми уопште нису биле нејасне и чак ми се чинило да је његов глас надјачавао зујање хеликоптера и увреде које су му добацивали млади војници постројени на писти у дворишту. И дан-данас сам у стању да верујем да они који су тврдили да нису могли да чују Мишиму у ствари нису ни обраћали много пажње том писцу који је одлучио да умре, већ су их више занимали хеликоптери. Мишима је очигледно припремао и своја плућа за тај тренутак. Он је дуго тренирао карате, боксовао и дизао терете и његово тело било је спремно да пренесе слушаоцима његову последњу поруку гласно и јасно. Али можда је моје памћење ипак на неки начин помућено и можда Мишима тога дана стварно и није могао да се чује. Можда сам ја био само изузетак међу онима који 107
су га слушали, због тога што сам тај исти његов глас чуо један час и четрдесет минута пре тога. Тада је звучао сасвим смирено, као и обично, и мора да је то учинило да будем потпуно припремљен за његов глас и оно што је Мишима желео да каже. “Да ли би био тако љубазан да у једанаест сати дођеш на Ићигају (Штаб за исток Јапанских снага самоодбране)?” питао ме је тог јутра телефоном. “Татенокаи (Друштво штита - Мишимина приватна војска) је уговорио састанак тамо и један од мојих људи ће те сачекати”. Глас му је деловао толико мирно да нисам никако могао да помислим ништа необично. Отишао сам до Ићигаје, тамо ме је сачекао младић, члан Татенокаија, и дао ми писмо у коме ме Мишима званично позива да посматрам последње тренутке његовог живота. На крају говора Мишима је три пута гласно узвикнуо “Нека живи цар\” и вратио се у канцеларију команданта Штаба за исток где је, како сам касније сазнао, извршио сеппуку, а један од његових верних пратилаца одрубио му је главу. Још док сам слушао његов говор, схватио сам да намерава да умре, али мој разум се све то време борио са мојим шестим чулом. Све време ми је пред очима био мали трицикл Мишиминог сина у башти њихове куће. Човек у четрдесетим годинама живота, ожењен, са децом, и уз славу великог писца какву је уживао, није никако могао да помисли на самоубиство. Данас, четири године после тога, Мишимине смрти се сећају скоро само десничари. И ове године на дан 25. новембра, као и претходне три, они ће одржати свој годишњи скуп “патриота”. Тај скуп добио је назив према Мишиминој причи “Патриотизам” која говори о једном официру Царске армије, који се убио у време “догађаја од 26. фебруара” (побуна царске гарде у фебруару 1936. године). 108
И ове године велики број тих десничара ће држати говоре о том, како они кажу, умрлом патриоти. Њихови говори биће пуни ватре патриотизма која ће се ширити салом у којој се редовно састају. Изгледа да је та ватра резултат веровања говорника и његових слушалаца да на њих врши притисак онај супротни-левичарски камп. Али, нешто у мени стално наводи на питање: “Да ли је Мишима стварно био десничар?” Чудесни живот тога писца био је без сумње подељен на четири “струје”. Једна од њих била је струја “акције”, друга “писања”, трећа “позоришта” и четврта “тела”. Свако зна да су се Мишимине акциј е састој але од учествовања у војним вежбама Јапанских одбрамбених снага и тренирања старих јапанских борилачких вештина - који могу да се схвате као симптоми његових десничарских тенденција. Права опсесија и приврженост јапанском самурајском мачу, његово Друштво штита, његов последњи говор на Ићигаји и неки од његових есеја, укључујући и “Сунце и челик”, говорили су искључиво о десничарским наклоностима човека чији се сваки говор завршавао: “Нека живи цар!” Насупрот тим симптомима, ипак ја лично верујем да је Мишима и све оно што је он осећао и мислио било много сложеније него што је обичан политички фанатизам. Имам много разлога да тако мислим. Неколико месеци пред његову смрт слушао сам Мишиму како страсно напада једног од десничарских мислилаца који данас тврди да је био најбољи пријатељ Мишиме-куна (суфикс који даје присност у обраћању). Дугогодишњи пишчев пријатељ и преводилац на енглески језик, доктор Доналд Кин, ми је једном такође рекао да би требало да мало пажљивије прочитам неке делове “Мора плодности”, Мишиминог последњег и 109
најзначајнијег дела. У тој тетралогији, посебно у “Одбеглом коњу” и “Храму зоре” он описује једног десничара као одвратну и непријатну особу. Свима нам је јасно да је његов политички став био далеко од тога да буде сличан главном току јапанских интелектуалаца који су углавном били наклоњени левичарству. Али, истовремено, и у најобичнијим разговорима, као и у својим делима, није се уопште трудио да сакрије презир према конвенционалним десничарима. Ако можемо да гарантујемо да је његово “самоубиство било нешто исто онолико испланирано у дубини срца као што се планира уметничко дело” (Албер Ками), онда његово самоубиство, исто онолико колико његова књижевна достигнућа, може да укаже на нешто много дубље од онога до чега један непопустљиви десничар може да проникне. Зар он првенствено није био уметник? Зар већина његових идеја нису биле апстрактне идеје уметника? Да ли је могуће да он буде тенноист ( поборник цара), кад му је тенно (цар) значио искључиво као апстрактно отеловљење јапанске традиционалне културе? Мишима је без сумње говорио много о акцији и патриотизму, али сам ја склон да верујем да он није баш био онакав десничар какав данашњи десничари мисле да је био. Неки идеолошки хеликоптери - ако тако могу да се изразим - су у ово време веома бучни, тутњећи ваздухом и покушавајући да заглуше, а већ су и заглушили, праву Мишимину поруку. Мислим да ја могу да га чујем много јасније него многи људи у Јапану. За мене Мишима је довољно гласан. “М а т 1сћ1 БаПу Уакио, 25. новембра 1974.
МИШИМА САВРЕМЕНИК
Питајте било кога у свету да вам наведе три јапанска књижевника које зна и будите сигурни да ће се међу њима наћиимеписцакојисе зове ЈукиоМишима( 1925-1970). Први јапански писац који је још у раној младости стекао третман „живог класика“ и први јапански књижевник који је, после Другог светског рата и продора таласа јапанске културе у свет, истовремено добио највиша признања и у иностранству и код куће. Дугогодишњи кандидат за Нобелову награду за књижевност, аутор четрдесет романа, осамнаест позоришних драма, двадесет томова кратких прича и исто толико томова есеја, за нешто више од две деценије писања и за писца кратког животног доба (окончао је живот у четрдесет шестој години) постигао је славу која не тамни ни данас, скоро четири деценије после његовог спектакуларног самоубиства харакиријем. Јукио Мишима је за живота током више од две деценије био у врху популарности међу писцима у Јапану, земљи хиљадугодишње књижевне традиције, у којој назив професионалног писца носи преко сто хиљада људи. Његова дела штампана су и ( рас )продавана у милионским тиражима. Курири из неколико издавачких предузећа, из редакција часописа и листова, чекали су годинама сваког дана у његовом предсобљу на рукописе, које је овај изузетно плодни писац исписивао у грчу, већином без икаквих каснијих исправки и коректура. Његови есе111
ји, чланци и коментари били су тражено ударно штиво у најугледнијим јапанским листовима и часописима, који су, такође, изузетно тиражни у Јапану. Један од књижевних часописа за које је Мишима редовно писао био је и месечник „Бунгеи шунђу“, који је имао тираж од преко милион примерака. Мишима се окушао и као режисер и глумац у филму снимљеном по његовој приповеци „Патриотизам“, коју објављујемо у овој књизи. Дириговао је симфонијским оркестром, пилотирао борбеним авионом типа „Фантом“, бавио се јапанским традиционалним мачевањем кендом и имао малу приватну армију, састављену од студената и младих десничара, коју је сам обучавао, финансирао и предводио. Био је један од људи са такозваном жеђу за животом, личност која је обележила своје доба у Јапану, па и у свету. Тај човек, међутим, ни до данас, по признању његових многобрОјних биографа, никада у потпуности није био објашњен и схваћен. У младости је ( право име му је било Кимитаке Хираока ) стекао веома широко и квалитетно образовање, најбоље које је могуће у Јапану, земљи дуге образовне традиције. Дипломирао је на средњој школи Гакушјуин, образовној установи за јапанску елиту, коју су могла да похађају само чланови породица нове аристократије и припадници царске куће, а касније дипломирао на Царском универзитету у Токију. Упис у елитне образовне установе омогућио му је податак да је чукундеда његове бабе Нацу био феудалац ( феудални систем у Јапану укинут је тек 1868. године), а њен отац био припадник нове елите после отварања Јапана према свету и друштвених реформи у тој земљи на крају Деветнаестог века. Баба је дечаку помогла да заволи традиционално позориште кабуки, а основу његовог каснијег китњастог 112
списатељског стила поставило је читање кинеских и јапанских кдасика још у раном добу, на шта га је такође она навела. Баба Нацу је, међутим, спартански васпитавала Кимитакеа, одвојивши га од мајке још као бебу, што је код њега условило низ траума којих се није ослободио до краја живота. Детињство лишено љубави створило је од дечака личност која све емоције крије иза добро замишљене маске, али вероватно и било основ његовог каснијег хомосексуализма ( упркос томе што је био ожењен и имао двоје деце) и страха од пролазности славе. Неки познаваоци Мишиме тврде да је главни разлог за пишчево самоубиство лежао у његовој сумњи у квалитет сопствених књижевних радова, нараслој последњих година живота. Спектакуларни херостратски харакири пред очима читаве домаће и светске јавности, сматрају ти познаваоци, био је начин да се Мишима обезбеди од вечитог заборава, ако једног дана интересовање за његова дела почне да копни. Истина је да данас, скоро четири деценије после пишчевог самоубиства, поново постепено расте интересовање за његово књижњевно дело, које је једно време било прилично спласнуло. За будућност сигурно да неће остати сви многобројни томови које је исписао ( сви се слажу да је био претерано плодан и да је често углед и популарност користио за протурање осредњих текстова издавачима), али романи „Златни павиљон“, „Морнар који је изневерио море“, „После банкета“, драма „Рокумеикан“ и приче као што су „Патриотизам“ и „Љубав свештеника из храма Шига“, сигурно заувек остају својина јапанске и светске књижевне баштине. Поред љубитеља књижевности, на Мишиму на скуповима редовно подсећају јапански националисти, који 113
се окупљају у новембру ( самоубиство је, после неуспелог покушаја пуча, извршио 25. новембра 1970. године), али познаваоци великог писца све чешће тврде ( што каже и један од аутора текстова у овој књизи, Мишимин пријатељ Такао Токуока, новинар дневног листа „Маинићи шинбун“ ) да је пишчево десничарство такође било само једна од маски иза које се крила његова сувише рањива и осетљива, комплексна, душа. *** Раних седамдесетих година Двадесетог века, када сам се, заједно са много својих вршњака, београдских студената, почео да интересујем за јапанску културу, писац Јукио Мишима није био један од мојих приоритета. Био сам задивљен филмовима режисера Акире Куросаве, Кенђија Мизогућија, Канетоа Шиндоа, приповеткама писца касног Средњег века Акинарија Уеде из његове књиге „Приче кише и месеца“, кратким причама Рјуносукеа Акутагаве и романима Ђунићира Танизакија, па и судбином ,Детрдесет седам верних самураја“, са којима нас је прво упознао Хорхе Луис Борхес у својој књизи кратке прозе „Маштарије“. Пре него што сам 1974. године кренуо на студије јапанског језика и књижевности у Токију, а Мишима тада већ био мртав скоро четири године, од њега сам прочитао само превод романа „После банкета“, који је на мене оставио јак утисак, и делове романа „Морнар који је изневерио море“, који ме тада није импресионирао. Тако се догодило да сам, боравећи у Токију до 1976. године, на постдипломским студијама на универзитету Васеда, проводио дане и дане, кретао се улицама, универзитетским кампусом, улазио у антикварнице, кафане и 114
ресторане у којима је много времена својевремено провео и сам Јукио Мишима, дружећи се са својим „кадетима“ из „Друштва штита“, а да тога нисам био ( нити сам можда желео да будем) свестан. Студирао сам на универзитету на коме и Мишимин саборац и љубавник Морита, који је заједно са њим извршио самоубиство, али нисам ни помишљао да уђем у неку од просторија у којима су се млади националисти састајали и да од неког од њих нешто о Мишими сазнам из прве руке. Тада сам био заинтересован за потпуно други круг књижевника, који су такође велики део времена проводили у том крају Токија, а Мишима, покојник, за мене је био само један од добрих писаца, које сам, на неки начин, несвесно очигледно, остављао за касније. Догађало се да, док читам књигу у паркићу Универзитета Васеда, одједном на мене налете две супротстављене групе студената, левичара и десничара, који се палицама и моткама беспомучно туку, борећи се око својих политичких ставова и несазрелих личности, али сам се, док сам сакривао књигу у недра, да ми у гужви негде не испадне, није ни падало на памет да је једна од тих група, закрвављених очију и грлених гласова, уствари група Мишимин следбеника, које сам, да сам пожелео, тада могао да упознам. Пред сам крај боравка у Токију, у пролеће 1976. године, први пут у животу узео сам у руке Мишимину приповетку „Патриотизам“ и помислио да је то нешто најбоље што сам до тада прочитао. Схватио сам да, без обзира на одбојност коју сам до тада имао према Јукију Мишими, тај писац заслужује да му посветим више пажње. Пред повратак у Београд купио сам још неке његове књиге и биографију, коју је на енглеском језику написао Американац Џон Нејтен ( дугогодишњи преводилац Мишиминих романа на енглески језик, Нејтен 115
је један од ретких Мишиминих биографа, из Јапана и иностранства, који је после Мишимине смрти остварио добар контакт са покојниковом женом Јоко), и кренуо на пут. Стигао сам у Београд, нисам био ни распаковао ствари како треба, када је стигао позив за служење војске.у шест стотина километара од Београда удаљеном Титовом Велесу у Македонији. На поласку, махинално, у торбу сам ставио књигу са Мишимином приповетком и његову бЦографију и отпутовао на југ. Нашао сам се у чуду када сам разврстан у инжењеријску чету, чији је официр веома озбиљно схватао задатке обуке војника и свакодневно нас терао на маршеве по околним брдима, ангажовао нас на градњи моста преко оближње реке и на градњи пута у војном вежбалишту „Криволак“, које је много касније претворено у америчку војну базу. Свакодневно у блату или води до гуше, међу момцима много млађим од мене и опседнутим празном свакодневницом, стављао сам Мишимине књиге у џепове војничке блузе и на терену, док су други време проводили у младалачком задиркивању и беспослицама, одлучио да у тим условима време „убијем“ преводећи Мишиму. Био је то амбијент на коме би ми и чувени писац позавидео. У војничким цокулама и шињелу, сав мокар од кише, или од гажења преко реке, често са много ракије у себи, која је била једини начин да се болести и стварност дезинфикују, у блокчићима купљеним у градској књижари, на полеђинама из Јапана примљених писама, на маргинама новина, понекад и на комадима тоалет папира, исписивао сам редове превода приповетке „Патриотизам“ и, чим сам тај превод завршио, наставио да исписујем и редове несвакодневне и болне Мишимине биографије. 116
Војнички дани су празни и суморни, али у инжињеријској чети гарнизона у Титовом Велесу као да се неко потрудио да нам дани буду напорни и занимљиви. Узбуне усред ноћи, вежбе минирања граничних прелаза, осорни и глупи нижи официри који су малтретирали војнике и побуна која је због тога избила, премештаји усред зиме на висоравни којима бришу ветрови, то је био амбијент у коме сам окончао превод потресне Мишимине приповетке, са којом се он у животу и сам толико поистовећивао, и где сам завршио превођење прве половине биографије аутора Џона Нејтена. У Београду, док сам, после првог опуштања после повратка из војске, почео да сређујем те рукописе, примерак првог дела биографије, прекуцан писаћом машином „Бисер“ на полеђини неких очевих хартија, из руке ми је једанпут узео Драган Монашевић, брат мог друга из војске Владимира, сапатника и саборца из Титовог Велеса. Влада је, због жене Енглескиње, официру за безбедност у гарнизону био исто толико сумњив као ја, војник који се свакодневно дописује са неким у Јапану, или као Зијад Бурек, бегунац из Легије странаца, па смо, и због тога, били постали нераздвојни. „Да ти ја преведем ово остало, ти то никад нећеш завршити“, рекао ми је Драган, најбољи студент филозофије Београдског универзитета у то време, озбиљан момак кога су се и професори ( због његових знањ а) прибојавали и, да није прерано умро, један од најбољих српских интелектуалаца тих бурних београдских година. Најпознатија имена тадашње београдске интелектуалне чаршије сматрале су Драгана Монашевића не само потпуно равноправним сговорником, него некада и човеком изнад себе, а он, који је могао све да их надвиси, повремено се исказивао само превођењем и невероватним искричавим коментарима на рачун савременика. 117
Тако је, уз помоћ Драгана Монашевића, завршен рукопис Мишимине биографије, који је у своје руке узела Снежана Митровић, уредник „Партизанске књиге“, тада једне од водећих издавачких кућа, да од тога направи прву такву књигу о Мишими код нас. Књига се појавила 1985. године, да ли случајно, у време када је режисер Пол Шредер уз помоћ Френсиса Кополе снимио филм о Мишими, па је књига веома брзо распродата и била читана и преношена из руке у руку међу поштоваоцима великог писца, јер је некако баш у то време и издавачка кућа која ју је издала, престала да постоји. Али, ту мој живот са Мишимом није био завршен. У време бомбардовања Србије од стране НАТО-а 1999. године, пред зградом америчке амбасаде у Токију свакодневно су демонстриралиприпадници организације „Иссуикаи“, јапански националисти, који се противе супремацији САД у свету. Њихови шлемови и огорчена лица била су често на нашим екранима, јер је у то време било веома ретко да неко у свету тако здушно подржава Србе. Представници те организације, чије име банално значи „Друштво прве среде у месецу“ ( јер су се тада редовно састајали ), су лета 1999.године, непосредно после завршетка бомбардовања Србије, посетили Београд и пожелели да се упознају са мном, као Мишиминим преводиоцем. Тада сам сазнао да ти људи уствари представљају и најтврђи део некадашњег „Друштва штита“, групе студената који су били окупљени око Јукија Мишиме, и да, заједно са Мишимом, славе и његовог главног кадета и љубавника Мориту, који се убио заједно са њим 25. новембра 1970. године. Следеће године, тачно на тридесетогодишњицу Мишимине и Моритине смрти, 25. новембра 2000. године, 118
био сам позван на церемонију у Токију, на којој је, уз присуство шинто свештеника, обележена смрт великог писца, али, за групу „Иссуикаи“, и великог десничара и националисте. После говора и обраћања гостију, међу којима сам био и ја, препричавајући своје догодовштине у вези са Мишимом, у сали је угашена светлост и, у потпуном мраку, зачуо се грлени глас свештеника који је, молитвама, призивао Мишимин и Моритин дух да нам се придруже. У тренутку, духови су били са нама и то се осећало у масном и густом мраку, који се није повукао чак ни када је светло било поново упаљено. Скоро деценију после тог догађаја, у лето 2009. године, одлучио сам да довршим превођење две Мишимине приповетке „Љубав свештеника из храма Шига“ и „Јаја“, започето давно, и да друге текстове у вези са Мишимом, које сам раније имао објављене у једном другом издању, објединим у овој књизи. Нека то буде мој мали допринос напорима да се заокружи представљање најзначајнијих дела Јукија Мишиме на српском језику. Драган Миленковић
119
САДРЖАЈ
Љубав свештеника из храма Ш ига.................................... 9 Патриотизам........................................................................ 31 Ј а ја ........................................................................................63 Сунце и челик..................................................................... 79 Начела самураја................................................................. 103 Ритуал харакирија............................................................. 105 Како се убио Јукио Мишима............................................107 Мишима савременик.......................................................... 111
1948%- ј . - з ' л ^ е т 5 - К 1 Н 1 .
(* И еЛ ,ет)
со-3-#^*?'
19743-4 Л 4 ' $ 1 9 7 6 * 6 / 1 * Г в * . * & * > 4 * & < * И
» А * А * ^ А * в М * * Ж * I Т ® *о /9774®^ 4*л^.
* * + « * I т и љ и и ^ з г л л « *?>&а<Ф. а№ Д .& *-**>*#тлва*к**А в \9 9 гц -^$ 19954
I X 9 > л ј Г 4 ( Ј п * Ш * Јг I Т а
«М кд*1*. 2004*лКЛ"<#г«|$1^Л$к, »ЈА4-&
Ј г 1 Т Л А к * * о а*.д.**>дс*«$*#**>** > -к ^ е ' Т ^ < С ^ - ^ Ч $ /с а -ф.-$* 7- - V <С ( / с # 4 0 1994%-а V
Г -Јв *» Ј
•)**$№ -џ
*> и м *т а ^.ИЈЛ Ж Л 1Гј№ »1»
К“в а - ^ л з ^ т • а 4 - М п Д А ^ * * * > 1 /с - & Л € т — В 4 '№ '& ?>-& *•% X I $> & о
%
Јукио Мишима ТРИ ПРИЧЕ О ЉУБАВИ И СМРТИ Београд 2009. Издавач СЈД „Београд-Токио“ Меше Селимовића 13,11 160 Београд Уредник Предраг Мијатовић Дизајн корица и прелом Ненад Симоновић Превод и поговор Драган Миленковић ( Есеј „Сунце и челик“ превео је Драгош Калајић) Штампа „Графичар“, Ужице Тираж 500 примерака Наруџбине књига на тел. 011-343-1294 или 061-607-8648
С1Р - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.521-32 821.521.09 Мишима Ј. МИШИМА, Јукио, 1925-1970 Три приче о љубави и смрти / Јукио Мишима ; приредио и превео Драган Миленковић. Београд: Српско-јаланско друштво "Београд-Токио", 2009 (Ужице: Графичар). 123 стр.; 20 с т . - (Бибпиотека Јапанска књижевност) Насл. изворника на јап. језику и писму. Право име аутора: Кимитаке Хираока. - Тираж 500. - Сгр. 5-7: Предговор / Драган Миленковић. - Стр. 111-119: Мишима савременик / Драган Миленковић. Садржи и: Како се убио Јукио Мишима / пише Такао Токуока. 18В1Ч 978-86-87651-03-6 а) Мишима, Јукио (1925-1970) СОВ188.3К-Ш 170557708
Јукио М ишима је већ у раној младости у Јапану стекао третман „ж ивог класика“ . Био је први јапански писац после II светског рата, који је истовремено добио највиша признања и у иностранству и код куће. Д о к ј е био жив, његово име је годинама стајало на листи номинација за Нобелову награду, а после смрти, ево већ скоро четири деценије, М иш има је и даље најпревођенији јапански писац.
Приповетке одабране за ову књигу: „Љ убав свештеника из храм а Ш ига“, „Патриотизам“ и „Јаја“, као и есеј „Суице и челик“, сматрају се или најбољим или најкарактеристичнијим М ишиминим краћим прозним делима.
