Jelica Stojanovic, Putevima Srpskog Jezika

Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори Одјељење за српски језик и књижевност

Посебна издања Књига 1

Јелица Стојановић Путевима српског језика и ћирилице

Уредник Јелица Стојановић

Никшић 2011

САДРЖАЈ Уводно слово ПИСМО И ПРАВОПИС СРПСКИХ СПОМЕНИКА 12. И 13. ВИЈЕКА Правопис најстаријих српских споменика у свијетлу терминологије Најстарији српски споменици и правописне тенденције Правописне одлике ћирилских повеља и писама из 12. и 13. вијека Правопис најстаријих сачуваних споменика са подручја Зете О правописним тенденцијама у 12. и 13. вијеку на основу представљене споменичке грађе Закључне напомене СРПСКИ ЈЕЗИК И ДРЖАВНО-НАЦИОНАЛНИ ПРОЈЕКТИ У 19. И 20. ВИЈЕКУ КОНТИНУИТЕТ, РАСПРОСТИРАЊЕ И СТАТУС СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ − КРОЗ ВЈЕКОВЕ И ДАНАС Историјски континуитет ћирилице на просторима српске писмености Именовање ћирилице и српски језик Подривање српске ћирилице у прошлости Српски језик у контексту двају писама (ћирилице и латинице) Ћирилица и савремене технологије Садашње (не)прилике и ћирилица О писменима ФИЛОЛОШКА МИСАО МИЛАНА РЕШЕТАРА И СТАЊЕ У ФИЛОЛОГИЈИ ДАНАС Милан Решетар и његова научна интересовања Језик дубровачке поезије Језик дубровачке прозе

7 9 9 14 25 28 29 30 33 65 65 69 73 80 84 86 94 103 103 106 111

Говор Дубровника. Научни одговори и полемике са колегама и њиховим различитим прилозима и ставовима, које су износили и давали у вези са говором и језиком Дубровника Именовање језика и писма Дијалекти у БиХ Однос српски – хрватски Каснија кретања и однос према језику и књижевности Дубровника ЊЕГОШЕВ ЈЕЗИК У (КОН)ТЕКСТУ (НЕ)ВРЕМЕНĀ И ВРЕМЕНĀ (И КАО ПЕЧАТ ЊЕГОВОГ ВРЕМЕНА) ИДЕНТИТЕТ И СТАТУС СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ЦРНОЈ ГОРИ (ИСТОРИЈСКИ И САВРЕМЕНИ АСПЕКТ) Кратка историјскојезичка скица Црне Горе Дијалекатска слика Црне Горе Именовање језика на простору садашње Црне Горе Опредјељење друштвеног колектива Актуелна дешавања у вези са језиком и језичком политиком Српски језик у Црној Гори у огледалу лингвистике и политике Име језика – општи принципи и процеси у Црној Гори Стандардизација (и нормирање) језика – општи принципи и процеси у Црној Гори Закони, прописи и наредбе као „методолошке основе“ „црногорског језика“ Тенденције у свијету у вези са именовањем језика са „(пост)српскохрватског простора“ Термин „стандарднојезички“ – општи принципи и црногорске прилике Општи погледи Из рецензија

114 126 131 132 133

139

147 147 163 165 169 170 191 192 212 226 230 234 236 239

Уводно слово Језик је наша невиљива црква, Још неоељена и неразвојена, Свака реч је у њој самојавна икона Раи наше саса објављена.

(Матија Бећковић, из поеме Кажа) Радови сабрани у овој књизи настајали су од 2006. године до данас. Настајали су у најтежем времену у историји по вјековно насљеђе српског језика и ћирилице у Црној Гори, − у годинама у којима се огољена политика надомјешта и намеће науци, фалсификати истини. Центар наших интересовања односи се, прије свега, на језичку ситуацију у Црној Гори данас, али, како се садашњи процеси не могу разумјети и схватити без повезивања са другим просторима и временима, то смо (ради комплекснијег увида и сагледавања узрока и посљедица данашње ситуације у Црној Гори) своје поље интересовања проширили и на овај план. Пажња је у једним радовима усмјерена на процесе у историји српског језика и писма, а у другим на савремена језичка кретања. Много тога што се данас дешава са српским језиком и ћирилицом посљедица је који вијек раније започетих процеса (нарочито испољених у 19. и 20. вијеку, − „вјековима политике“), што нам расвјетљава и умногоме појашњава и данашњу ситуацију, и наговјештава којим путем може да се крене даље. Прилози везани за историјскојезичку проблематику углавном се односе на спољашњу историју српског језика, на комплексан однос језика и спољашњих фактора који су утицали на историјске процесе, а који су у посљедње вријеме више него икад раније скренули питање језика са поља лингвистике у поље политике, нарочито у Црној Гори. Посљедњих година политика према језику у Црној Гори (иза које стоји званична власт) потпуно се одвојила и отуђила од језика и његове суштине, од науке о језику, од историјског континуитета и препознатљивог језичког тока, од човјека који тим језиком говори и потреба заједнице, од сазнања и спо-

знања, од дубље, више и шире парадигме, истргла је језик из контекста, ослањајући се на нејасне, искривљене и у бити промашене политичке и идеолошке пројекције, постављене као самодовољне и самообјашњујуће, и тиме почела да производи виртуелну језичку стварност. То је имало за посљедицу низ потпуно погрешних потеза, крајње идеолошко-политички обојених, који немају паралела у свјетској лингвистичкој цивилизацијској теорији и пракси, а који су у сукобу са лингвистиком, са комуникацијским и друштвеним потребама, језичким културноисторијским трајањем, и у раскораку са оним што носи структурно-генетски код језика. Како смо свакодневним животом и радом судионици и свједоци свега овога, циљ нам је био да забиљежимо, пренесемо и документујемо збиљу о актерима и догађајима, те да их сагледамо у контексту лингвистике и језичке политике. Оно што се потпуно потиснуло и занемарило, нарочито посљедњих година и нарочито у Црној Гори, јесте да циљ науке, у овом случају науке о језику, односно оног ко се бави науком, треба да буде интелектуални труд и интелектуално поштење, одговорност пред историјом и човјеком. Наука треба да узима за полазиште постојеће чињенице и доступну грађу (у случају језика оличене у богатом историјском насљеђу и садашњем потенцијалу и потребама), те да их представља и предочава аргументовано, истинитоносно, праведно и слободно. Она треба да се заснива на знању, али на знању које захтијева једно дубље трагање и утемељење, како каже Николај Берђајев: Својим коренима наука ие у убину коју је немоуће јеносавно научно исражии, а својим врхунцем наука се узиже ка небу (Берђајев, Философија слободе, Логос, Београд 2006, 35). Посленику на пољу науке такав принцип треба да буде опредјељење, обавеза и водиља, нарочито у временима и на просторима (као сада и овдје) гдје „рука политичара држи нож над науком“ и уперен прст пријетње над знањем и слободом. О Васкрсу, 2011. године

АУТОР

ПИСМО И ПРАВОПИС СРПСКИХ СПОМЕНИКА 12. И 13. ВИЈЕКА1 1. Правопис најстаријих српских споменика у свијетлу терминологије

1.1. Први ћирилски споменици писани српском редакцијом, који су нам сачувани, припадају крају или, најраније, посљедњој четвртини 12. вијека. Подручје ћирилске писмености (и српског језика) обухватало је и распростирало се кроз 13. вијек на широке просторе: Рашку, Захумље, Зету, Босну, чак и Далмацију. Ћирилицом се и српским језиком од 13. вијека писало и у српској канцеларији у Дубровачкој републици. Од најранијих времена у српском се језику формирају два језичка типа: српскословенски (њиме су писани споменици углавном црквене садржине, споменици писани овим типом се чвршће држи устаљене норме, задржава се више црта старословенског језика, мање се уносе иновације из говора) и српски народни језик (њиме су писани споменици свјетовне садржине: различите повеље, писма, законици...; ближи је живом народном говору, уносе се и језичке особености дијалекатског типа). За многе споменике карактеристични су прелазни типови, мијешање ових двају токова (као нпр. у манастирским повељама, законицима...). У раду ћемо представити основне правописне тенденције српских језичких простора 12. и 13. вијека, карактеристике правописних одлика које се могу извести на основу испитаних старих споменика (писане српскословенским типом, српским народним, као и у натписима), и, у складу са тим, осврнути се на постојећа 1 Рад је изложен на Научном скупу Ђурђеви ступови у црквеном животу и историји. У сусрет осамстогодишњици будимљанске епархије, одржаног у Беранама од 15-17. октобра 2010. године и предат је за штампу за зборник са тог скупа.

различита терминолошких одређења (тј. називе) у вези са правописним одликама најстаријих споменика. 1.2. Према најстаријим сачуваним споменицима српског језика (са краја 12. вијека) већ је препознатљива и јасно формирана српска редакција старословенског језика, која се разликује од прасловенског (и старословенског), а и од других редакција старословенског језика. То подразумијева већ њену дужу посебност и развој у времену, тако да је српска редакција морала настати (или бити у настанку) негдје током 11. вијека, а могуће и самим почетком тог вијека. Међутим, више од 100 година је расцјепа између најмлађих старословенских и најстаријих српских споменика. О том периоду о развоју српске писмености и језика може се судити на основу посредних извора. Како у најстаријим споменицима имамо већ јасно и чврсто препознатљиву српску редакцију, засигурно јој је, умногоме, претходио дужи период развоја и посебности. Простори српског језика наслиједили су и глагољску и ћирилску правописну и писану традицију. Глагољица је била присутна и у српским крајевима, током 10, 11. и 12. вијека упоредо се, засигурно, употребљавала са ћирилицом. О присуству глагољице код Срба, осим Маријино јеванђеља2, свједоче и два 2 Маријино јеванђеље, глагољски старословенски споменик, настао почетком 11. вијека, посједује многе језичке црте које су одлика искључиво штокавског дијалекта (тј. српског језика), како из области фонетике тако и из области лексике, и које свједоче да је настао на српском језичком подручју. Писар Маријиног јеванђеља, очевидно, у свом говору није имао носне самогласнике (макар не потпуно очуване), те је замјењивао назално ѫ и оу (коупѣлi умјесто старословенског кѫпeлi). Среће се још једна гласовна појава својствене управо српским говорима. То је прелазак вь у у на почетку ријечи (оуsелеnѫѭ умјесто старословенског въsелеnѫѭ)... Српске језичке црте огледају се и у лексичком слоју: кокоtъ наспрам распрострањеног kоуrъ, као особеност, прије свега, говора српског подручја, такође и ;rѣvii што се у другим споменицима јавља као onоуща, плесnьcе, саnъдалiя, sапогъ (касније српско: цревље; као и чр- > цр: црв), итд. Иначе, Маријино јеванђеље је код Срба присутно у богослужењу све до 13/14. вијека о чему нам свједоче забиљешке на маргинама из тог периода (на готово свакој страни), којима се упућује на читање у склопу литургије, као и четири записа са опширнијим литургијским назначењима на српском језику (са језичким особинама 13/14. вијека).

познија српске глагољска споменика из 12. вијека – Гршковићев оломак аосола3 и Михановићев оломак аосола4. Међутим, ћирилица веома рано преузима примат, прије свега због своје практичности и једноставности, и што се тиче облика слова, а и што се тиче правописних рјешења. Средином и крајем 12. вијека, од када су нам познати први српски сачувани ћирилски споменици, већ је, углавном, ћирилица дошла на смјену глагољици, иако не у потпуности. Ћирилица остаје као једино писмо, иако ће се трагови глагољице још дуго одржати у ћирилском правопису, а и у самим текстовима, на што указују у ћирилском тексту извјесна слова и цијеле ријечи исписане глагољицом. О присуству и употреби глагољице (у раном периоду) у великој мјери говори и присуство глагољских правописних одлика и тенденција – на широком српском језичком простору у најранијим споменицима, а и даље у времену, иако на 3 „На основу језичких црта и одлика глагољског писма В. Јагић је поре-

кло Гршковићево оломка налазио управо у областима, у којима су живели Срби после покрштавања ’негде у јужну Босну или у стари Хум, Зету и Дукљу, крај 12. века, настао на чисто штокавским крајевима’“, Петар Ђорђић, Ка очецима срске исменоси, Откровење, Београд 2001, 26-28. Карактеришу га језичке особине које се јављају у најстаријим сачуваним српским крајевима као промјена въ > оу (и обрнуто) оу у въ, такође и Фilipь као Пilipь... „Имајући у виду литургијску намену ових упутстава, В. Јагић закључује: ’на основу ових бележака тврдим да је овај глаголски споменик чинио службу у некој православној српској цркви’. Ћирилска упутства су настала најкасније почетком 14. века“ (Ђорђић, исто). 4 „Одломак је настао ’негдје у првој половици 12. виека’. Одломак је првобитно био залепљен на унутрашње стране предњих корица као подставни лист Номоканона (Крмчије) светога Саве, који је 1262. године, по налогу зетског митрополита Неофита, преписао писар Богдан за цркву светог Михаила у месту Иловици... Стављајући повез Иловичко номоканона у време настанка преписа, Владимир Мошин сматра да је глагољски одломак ’дошао у крмчију при првом увезивању’. Овај обичај коричења старих пергаментских листова одржао се код Срба у познијем периоду... На основу палеографских и језичких одлика В. Јагић је мислио да је Михановићев оломак постао негде ’у старој Зети и Диоклетији’. Студију В. Јагића, међутим, после тринаест деценија, треба посматрати у светлости новијих истраживања... Најпре, Михановићев оломак има језичке одлике које га просторно и временски приближавају другом одломку, Гршковићевом, а преко њега и најстаријим српским ћирилским рукописима...“ (Ђорђић 2001: 29-30).

ограниченијем простору. Све се то рефлектовало у постојању двије правописне тенденције у српском језику и правопису, архаичније (глагољске) и новије, прогресивније, и ближе српском језичком систему (ћирилске правописне традиције). Највидљивије разлике између ове двије правописне традиције огледају се у томе што ћирилица уводи два нова слова (графеме): я и ѥ за означавање гласовне вриједности [ја] и [је] на почетку ријечи и послије самогласника (односно ['а] и ['е] послије палаталних сугласника), а глагољица наспрам тога има ѣ [=ја] и е [=је]. Уз то, глагољица употребљава „ђерв“ (ђ) за грчко [g`], а ћирилица : ћирилски правопис глагољски правопис ясли [= јасли] ѣсли [= јасли] поясь [= појас] поѣsь [= појас] ѥдииь [= једин] едииь [=једин] мoѥго [= мојего] моего [= мојего] аигеlъ aнђelъ Споменици писани и једном и другом правописном традицијом, са мањом или већом доминацијом правописних црта једне или друге, сачувани су са свих српских простора, али је на истоку (на простору Рашке) глагољска правописна традиција уступала рано мјесто новијој (модернијој и практичнијој ћирилској правописној традицији), што се у заслуге (у великој мјери) приписује Светом Сави и његовој „правописној реформи“, за коју се у науци углавном уопштио назив „рашки правопис“. У ствари, рашки правопис је сређен и кодификован тако да што боље одговара српској редакцији старословенског језика. Овај рад на језичкој реформи везује се за име Светог Саве, и круг људи око њега, у манастиру Хиландару. У најстаријим списима Светог Саве, од времена његовог доласка у Свету Гору, сретамо употребу лигатура я и ѥ, на почетку ријечи и, углавном, послије самогласника, а ово уопштавање је произашло и под утицајем руске редакције са којом се Свети Сава сретао у Светој Гори, а за коју је такође карактеристична ова тенденција. Ова правописна црта присутна је већ у најранијим списима, који су потекли од Светог Саве након његовог одласка у Свету Гору, или су писани под његовим утицајем. Интересантно је да се мање-више исте

такве правописне одлике могу наћи у истом периоду и независно од Светог Саве, као што је, нпр., правопис Глигорија дијака у Мирослављевом јеванђељу, или Хиланарска овеља Сефана Првовенчано, што је посљедица сличних тенденција и утицаја, - као и код Светог Саве.

1.3. За српске споменике са глагољском (архаичнијом) правописном традицијом, с обзиром да је присутнија и дуже задржана на западнијим подручјима српског језика (прије свега у Хуму, а још дуже у Босни), Александар Белић је, да би је разликовао од рашког (новијег, прогресивнијег) правописа, увео услован (неодређен, и не сасвим адекватан термин − поготово ако се узму у обзир каснија његова погрешна тумачења и примјене): зетско-хумски правопис (или школа), што је потом у знатној мјери и по инерцији прихваћано, без прецизирања шта тај термин представља, поготово с обзиром на реално стање на различитим српским језичким подручјима и у различитим споменицима.5 Белић је, као што је општепознато, дошао до закључка да је „почетак ћирилске редакције наших споменика извршен у Зети..., а та се редакција касније проширила и на Хум и на Рашку“6. На основу чега је Белић дошао до овог закључка, односно шта наводи као главни аргумент за овакву претпоставку?! Прије свега, на основу тога што се у Мирослављевом јеванђељу („чији главни текст припада знатно старијем времену“, − према Белићу [Белић 1999: 364]) употребљава једино ь: „Та околност што су ћирилски текстови задржали ь показује да је наша редакција постала у оним крајевима у којима се полугласник изговарао као глас близак звуку е (као ä или сл.)“, а то је, како налазимо код Белића, могла бити (једино) Зета (Белић 1999: 365).7 Међутим, ово је, како су показала многа истраживања 5 „Називе зетско-хумски/босански и рашки (старији и млађи) правопис

увео је у нашу науку Александар Белић као називе за две правописне традиције којима се одликују најстарији сачувани српски ћирилски споменици“, Бранкица Чигоја, Најсарији срски ћирилски наиси, ЧИП штампа, Београд 1994, 85. 6 Александар Белић, Исорија срско језика, Изабрана ела Алексанра Белића, Седми том, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1999, 364. 7 „Почетак стварања српске редакције старословенских споменика пада у Зету око краја 11. века, дакле у време када је међу нашим покрајинама Зета

(Ивић, Јерковић, Грицкат...), сасвим непоуздан (да не кажемо неутемељен) аргумент, − употреба ь не иде у прилог било ком подручју, и изговор полугласника (у правцу предњег реда) не мора бити (и није) у основи биљежења полугласника анким јером, − анко јер се (готово искључиво) употребљава на свим просторима српског језика, од истока до запада (споменици у којима се пише ебело јер си ријетки, односно појединачни). „Нема разлога за схватање (Белић 1939: 224, а за њим и низ других аутора, поред осталих Мошин 1963 и Богдановић 1970, 97) да се у уопштавању ь место ь и ъ огледа изговор полугласа сличан вокалу е. У ствари је од двају графема одабрана једна, и то она простија и лакша. У сваком случају, у средини где је нестало разликовања гласовних вредности ь и ъ више се није знало у чему је разлика између звукова које су та слова некад означавала. Поготово је неоправдано на основу тога стављати порекло српског једнојеровог правописа у Зету, с позивом на стање у неким данашњим говорима те области ä < ь, ъ. Нема доказа да је у 12. веку (односно још раније) изговор полугласа у Зети био друкчији него другде. Латиничко репродуковање штокавског и чакавског полугласа са i и е, као и често писање е место ь код дубровачких ћирилских писара 12-14. века упућује на полуглас као предњи ред... С друге стране и на подручју зетско-ловћенског дијалекта има тачака (Доброта, Кртоле, итд.) где незамењен полуглас има вредност ə, а не ä.“ 8 Са подручја Рашке такође је у најстаријим споменицима писано анко јер: као и у Мир,9 − и у Вук, Повељи Кулина бана..., Немањиној Хиланарској овељи, и Хиланарској овељи Сефана Првовенчано... [даље Хиланарска овеља 1 и Хиланарска овеља 2]), па се сматра да је на одабир анко, а не ебело јера, могла утицати функционалност (лакше писање, заузимање мањег простора, једноставнија морфологија имала превласт. Зато се у нашој редакцији ћирилице одомаћило ь место старог ь и ъ, јер је полугласник у Зети у то време био реда е“ (Белић 1999: 365). 8 Павле Ивић – Вера Јерковић, Правоис срскохрваских ћирилских овеља и исама 12. и 13. века, Филозофски факултет у Новом Саду, Институт за јужнословенске језике, Нови Сад 1981, 103-104. 9 Ст. М. Куљбакин, Палеорафска и језичка исиивања о Мирослављевом јеванђељу, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци 1925.

слова...).10 Обиљежавање анким јером одлика је и неких споменика Преславске школе, па се употреба овог знака доводи, и може довести (због многих веза и утицаја), у везу и са Преславском школом...11 Значи, овај Белићев аргумент, као основни − да је употреба анко јера показатељ изговора ь у правцу предњег реда и, везано за то, да је Зета исходиште оног што он назива зетско-хумским правописом – није поуздан, у ствари, не иде било ком подручју у прилог нити је показатељ изговора. Међутим, и сам Белић је овај термин употријебио опрезно говорећи о тенденцијама у оквиру широких српских језичких простора: „Ја бих ову епоху у развитку наше ортографије назвао зетско-хумском. Она је тада заузимала све покрајине (Истицање наше!) и у непосредној близини (Рашку, Босну и др.)... Та зетско-хумска редакција сачувала се неко време у Хуму, 10 Мали је број споменика са ебелим јером, али их има и са источнијих и са западнијих простора српског језика: Темнићки наис (настао највјероватније у 11. вијеку, мада га неки стављају и у 10. вијек, пронађен близу Варварина, има углавном ебело јер: аnгiясъ, ѥклъдiк, осим два пута: irакль, куrionь); Хумска лоча из 12. вијека (къrасmirъ, сinъ brеtъ); Наис ребињско жуана Гра (1173-1189: моистръ, въ, /оуpаnъ rадоmirъ); Поваљски наис (1184, познат као најстарији ћирилски споменик с подручја средње Далмације: crkvъ vъло/i, али и bre;ько); Наис Кулина бана (1185, пронађен код Високог, и један и други: banъ коулinь)... (Чигоја 1994). 11 „Полазећи од хипотезе И. Галебова о извесној измени језика словенских богослужбених књига и других текстова у време цара Сименона (893-927) – и то, поред осталог, уношењем једног јединог полугласника (место ранијих ь и ъ) или његовог рефлекса (ë/å) из народног говора околине Преслава поменутог времена, што се означавало словом ь – може се даље претпоставити да су и Срби, примивши словенско богослужење (најкасније до друге деценије XI века), примили и ову ‘преславску’ ћирилицу са знаком ь. Постојање познатог епиграфског споменика Темнићко наиса, нађеног у централној Србији у околини Варварина – чији се настанак везује више за X а мање за XI век... и у којем се пишу оба полугласника... – не би морало бити у колизији са изнесеном претпоставком о усвајању од стране Срба ’преславске’ ћирилице само са ь (место старијих двају). Ово, пре свега, зато што појава Темнићко наиса на српском језичком простору, с једне, и примање словенског богослужења с одговарајућим ћириличким писањем, с друге стране, не морају бити појаве истовремене и истог порекла. Старије ћириличко писање у Темнићком наису потиче свакако из друге средине неголи оно ’преславско’“, Александар Младеновић, Исорија срско језика. Оабрани раови, Чигоја штампа, Београд 2008, 46.

16

Јелица Стојановић

а знатно дуже у Босни... Али та се зетско-хумска редакција није дуго задржала у самом Хуму и Зети у непромењеном облику. Чим се државни центар – за време Немањино – преселио у Рашку, добила је та азбука неке мале измене које се могу лепо пратити у Немањиној повељи Хиландару од 1199. године, али које су се, вероватно, и знатно раније налазиле у споменицима световног карактера“ (Белић 1999: 365). Овако одређење и именовање правописних „школа“ увелико је доведено у питање, те је показана његова неадекватност и неутемељеност с обзиром на ситуацију из споменичке грађе. Како налазимо код Родић-Јовановић: „Сви сачувани зетски споменици сагласни су са рашким. То је још једна чињеница која би била добар разлог да се поново размисли о ваљаности термина зетско-хумски правопис, нарочито о првом делу сложенице“.12 И даље: „Правопис наших најстаријих сачуваних ћирилских натписа из 12. и 13. века такође потврђује постојање наведеног правописног двојства, и то конзервативнијег хумскобосанског подручја, док се зетско подручје не разликује од рашког у главној особини (употреба прејотованих вокала). У нашој литератури поред Белићевих термина зетско-хумски (босански), рашки (старији и млађи) правопис, поједини аутори, који су се бавили правописом наших старих ћирилских споменика, опрезније одређују ово правописно двојство“ (Родић − Јовановић 1986: 9-12). Тако, нпр., Вера Јерковић, наводећи правописне карактеристике неких споменика, правописне праксе именује као: а) норма глагољице (очито замењује Белићев термин зетско-хумски); б) „искључиво ћирилска особина“ (очигледно Савин, или млађи рашки правопис); в) ненормализовано писање прејотованих вокала (потврда ћирилско-глагољске симбиозе) – што би могло донекле одговарати Белићевом термину старији рашки правопис.13 Другачије од А. Белића, Олга Недељковић сматра да „рашка школа“ није касније настала из „зетске“ већ да су обје наста12 Никола Родић – Гордана Јовановић, Мирослављево јеванђеље. Криичко

изање, Српска академија наука и уметности, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, I одељење − књига XXXIII Београд 1986, 9-12. 13 Вера Јерковић, Срењовековне орорафске школе ко Срба, Југословенски семинар за стране слависте 31, Београд 1980, 23.

Писмо и правопис српских споменика 12. и 13. вијека

ле у исто вријеме. Тако би (према Олги Недељковић) српска редакција била истовремено појава са великог зетско-хумскобосанско-рашког простора, који О. Недељковић зове штокавско-јадранско подручје.14 Александар Белић правописне тенденције дијели, на неки начин, у три типа: зетско-хумски/босански правопис, старији рашки и млађи рашки правопис, узимајући у обзир употребу прејотованих вокала и ђерва, иако, и сам Белић, ове називе узима с опрезом и недореченошћу: „Хумско-зетска ортографија добила је за време Немањино малу измену у замени знака ђ словима к и  за ћ и ђ, и према томе је ми називамо рашком редакцијом наше ортографије. Све друго је било као у хумскозетској ортографији. Ту су рашку ортографију употребљавали Дубровчани у односима са Рашком, па су је применили и у писму Кулина бана од 1189. год. Како се та ортографија находи у Немањиној овељи од 1199. год., вероватно је да се она у Рашкој употребљавала и онда када је Растко добијао своје образовање и зато је врло вероватно да је он том ортографијом писао када је око 1192 год. отишао у Св. Гору“ (Белић 1999: 395). Шта нам у склопу овакве подјеле показује ситуација у споменицима краја 12. и 13. вијека са простора српског језика?

2. Најстарији српски споменици и правописне тенденције

2.1. Што се тиче најстаријих споменика српског језика, Белић у зетско-хумски правопис убраја: текст главног писара Мирослављево јеванђеља, Хумску лочу, Киорски наис кнеза Мирослава. Код Вере Јерковић овај се тип одређује као норма глагољице (што је, према нашем мишљењу, адекватнији термин). То је, у суштини, архаичнији правопис (у знатној мјери насљеђе глагољске правописна традиције), што се не би могло превасходно везати за подручје Хума, а поготово Зете (ако му је територијални аспект правописних одлика споменика са одређеног подручја у основи назива). Шта карактерише правопис ових споменика или дјелова споменика? Глав14 Олга Недељковић, Свеи Сава и рашка равоисна школа, Међународни

научни скуп Сава Немањић, 1979, 177-187.

17

18


ног писара Мирослављево јеванђеља (ѣко 12а, ѣвѣ 25а, ѣсti 124а, Iliѣ 2б, b=/iѣ 6б, коrавлѣ 150а, волѣ; еmю 30a, его 14б, есtь 56a, priеmлеtь 163б..., Куљбакин 1925), Хумску лочу (Чигоја 1994, 61) и Киорски наис кнеза Мирослава, карактерише одсуство лигатура я и ѥ (мада се я срета у одређеним позицијама у Мир15), такође их нема ни у Хумској лочи и Киорском наису кнеза Мирослава, иако има мало услова у којима би оне могле бити употријебљене (ега у Хумској плочи, ѣ „ја“ у Киорском наису); лигатура ю се у Мир код главног писара употребљава уз оу и у, − у великој мјери неуједначено и без досљедног разграничења16, а у ХПл и КтНКМ нема валидних показатеља у вези са употребом ове лигатуре. Што се тиче ђерва, употребљава се у Мир у ријечима страног поријекла (нпр. еваnђелiе 47а7..., аnьђль 316а12..., ђеоnѣ 6б, ђеоrгiѣ 335а18, srьђѣi 307а6-7), али сретамо и евnглiе 307а, 145б, 351а; ђеоrгiѣ 335а18 (дакле г наспрам могуће употребе ђерва); у Хумској лочи сретамо ђерв у ријечи аrhаnђела, док у Киорском наису кнеза Мирослава нема примјера гдје би се могло јавити ђерв. Са овим типом се слажу и други старији натписи: лигатура нема ни у Наису ребињско жуана Гра (1173-1187) код Требиња (велiега, еmоу, еговѣmi, brаѣ, zдraвiе), Поваљском наису (1184) из средње Далмације (ѣz, rадonѣ, еi), Наису Кулина бана (1185) код Високог (егда, zагоriе), Киорско-наробном наису суије Греше (1180-1204) код Зенице (ѣ, егова), Киорском наису Лаа (1218) из Петровца на Млави (ѣкoва), па ни у онима са источнијег подручја: Наробном наису рво иумана 15 „Они ретки случајеви са ], које налазимо у тексту Јеванђеља, то јест код главне руке, − готово су сви ограничени једном погодбом, као што је тачно напоменуо Љ. Стојановић: испред овога ] стоји ѣ: tвoѣ якo 216а7...“ (Куљбакин 1925: 18). 16 „...ѫ се употребљава у значењу ѫ и ѭ; како се ти знаци у Мирослављеву јеванђељу замењују гласовима оу и ю, то се и ѫ замењује у свим положајима или гласом оу или гласом ю. Tако је дошло да се једини јотовани знак ю неправилно употребљава у МЈ, јер је у свести његова преписивача било да у извесном положају оно има вредност звука ю (исп. mоѫ = mою), па је тако и место вѫдѫ добивено вюdю поред воудоу и сл. С друге стране, звук е употребљава се у значењу е и ѥ, па је тако могло и само оу да значи ю, на пр. у лоудiе и сл... Јотовани се вокали, углавноме, нису употребљавали, и онај једини, који се употребљавао (ю), - није се употребљавао правилно“ (Белић 1999: 363).


Ињаија (1197) − Богородична црква (iгnаtiе), Наробном наису Иумана Дионисија (1208-1212) − Богородичина црква (своегo, дiоniсiѣ), − у којима није било примјера гдје би се могло јавити ђерв. Како је присуство, односно одсуство (или мање присуство) ђерва, код Белића основни параметар за разликовање „зетско-хумске“ и „старије рашке редакције“, то је ове споменике немогуће, према овом критеријуму сврстати у неку од ове двије групе. Овдје би се могао убројити (једнако као и Киорски наис) и Поис велико жуана Сефана Немање и њеово браа кнеза Мирослава (с краком формулом заклеве), из 1186. године, која је записана под латински писаним уговором са Дубровником – гдје имамо у два примјера написано ѣzь. 2.2. Код Белића за сљедећу групу споменика (односно за њихове правописне одлике) налазимо термин старија рашка ортографија. Према Белићу, овим типом је писана: Повеља Кулина бана17 и Немањина овеља манасиру Хиланару, а овим се правописним одликама придружује и текст другог писара Вуканово јеванђеља18, дакле споменици са различитих подручја. Главна измјена, према Белићу, којом се старија раш17 „Иако је та повеља упућена Дубровчанима, она је писана рашком ортографијом. То видимо по употреби у Кулиновој овељи к и  у значењу ћ и ђ: trьгuюке 25, pоmокь 210, tiсuка 213, еваnьгеliе 11. Истина, има једном и гrађаmь, али ја мислим да је то унио при преписивању Радоје дијак, а да је у оригиналу било грагам... (Управо у Повељи Кулина бана која се чува у Петрограду, и која се сматра најстаријом, написано је grађаmь, Ј.С., видјети: Невенка Гошић, Со еесе оина убликовања и роучавања Повеље бана Кулина, Со оина овеље Кулина бана, Сарајево, 1989, 45-19). ...Како је Кулинова овеља написана на десет година пре Немањине, то се из овога може закључити да је ортографија коју налазимо у њој била у употреби у рашкој када је Св. Сава био код куће (он је од оца отишао око 1192 год). То значи да је св. Сава када је у Хиландар пошао – морао поћи, или је врло вероватно пошао, са том ортографијом. Али то не значи да је послије 7-8 година, када је написана Немањина повеља Хиландару, Сава и даље остао са том ортографијом и да је баш св. Сава ту повељу написао. Ја мислим да од св. Саве у Немањиној повељи потиче свега једно место: оу Мilеяhь 317, тј. назив места где се Хиландар налази... Ова рашка измена старије редакције јавља се доцније и у хумским повељама, а делимично и другде“ (Белић 1999: 366-367). 18 Видјети: Јосип Врана, Вуканово еванђеље, Научно дело, Београд 1967.

19

20


ка ортографија одликује од зетско-хумске јесте употреба к и г умјесто јединог ђ у гласовној вриједности ћ и ђ (Белић 1999: 364). Међутим, како смо видјели, ни у споменицима претходног типа није досљедна употреба ђерва, као што неће бити напозната ни споменицима које Белић убраја у старију рашку ортографију. Шта карактерише (и[ли] повезује) правопис ових споменика? Не употребљавају се прејотовани вокали я и ѥ (са незнатним изузецима у Вук, као што је било и у Мир), ю се употребљава иза вокала и на почетку ријечи (и све је ово, према Белићевој подјели, и у духу зетско-хумске редакције). И ови споменици знају за употребу ђерва, − ХП1 у једном примјеру, ђMrьгевo; Повеља Кулина бана такође у једном − гraђamь; уз бројније примјере са к и , те је разлика (у односу на прву скупину) ту, углавном, у фреквенцији употребе. У ову би групу ишао и Киорски наис Сефана Немање (1170-1171, пронађен у околини Новог Пазара). Натпис се убраја међу најстарије ћирилске ктиторске натписе са нашег језичког подручја, са обликом геоrгiѣ, као и Наробни наис Марије Дивице (11. 3. 1231), који се налази на јужној страни камене надгробне плоче на средњовјековном гробљу у засеоку Видоштаку код Стоца), мада има и један примјер са лигатуром я: b%о&/iя, m%а&riѣ, подru/iе. Према изложеном материјалу, види се да оно што Белић дијели на зетско-хумски и старији рашки правопис припада једној у знатној мјери сличној, готово подударној групи (разлике се највише тичу фреквенције у употреби одређених правописних рјешења), а одликује их архаичнији правописни слој, са доминацијом глагољског правописног насљеђа (ѣ и е у гласовној вриједности ја и је, са појединачним присуством ћирилских правописних рјешења, тј. лигатура я и ѥ; а и е иза палаталних сугласника, ю на почетку ријечи и иза вокала, оу иза палаталних сугласника, а понекад и ю)19, као и присуство ђерва 19 У Немањиној овељи потпуно исправно се употребљава ю иза вокала и на почетку ријечи: пrѣmоудrосtiю 18, сvoю 114, а иза палаталних сугласника оу (нпр. Неmanоу 114), ријетко ю (zеmlю11); у Повељи Кулина бана такође је употребљено ю на почетку ријечи и слога (пrisezaю, владаniю...); код другог писара Вук једном је употребљено ю, а у два примјера под утицајем старијег предлошка ѫ, које је, како смо видјели, у Мир могло имати и гласовну вриједност ју (vеliю 10a24,


(у првој скупини досљедније, у другој рјеђе, али је познато објема скупинама), и то не само у духу глагољске традиције (у ријечима страног поријекла) него и у домаћим српским ријечима. 2.3. Рашки правопис и реформа Светог Саве, млађа рашка ортографија, како налазимо код Александра Белића (искључиво ћирилска особина правописа, код Вере Јерковић), везана је за сљедеће најстарије споменике: дио који је писао Глигорије дијак у Мирослављевом јеванђељу (дакле, најстаријем српскословенском споменику); већи дио Вуканово јеванђеља, Хиланарска овеља Сефана Првовенчано, споменици везани за Светог Саву и његову реформу: Карејски иик, Хиланарски иик, Крмчију..., а и други споменици (све учесталије и досљедније у времену). „Чиме се одликују ови споменици Савине школе, да тако назовемо њихове заједничке особине, од ортографије Немањине овеље? Пре свега употребом ѥ и я место е и ѣ... (на почетку ријечи и слога, не иза палаталних вокала, или ријетко, Ј. С.) У том је правцу нарочито поучна употреба ю иза сугласника (КТ има правилну употребу док ХТ не употребљава, а ХП2 ограничено употребљава ю у овој позицији). Св. Сава је повод за такву ортографију морао наћи у оној ортографији чијим се утицајима подвргао. То је могла бити у то време једино руска ортографија црквених рукописа у манастиру Пантелејмону и по другим манастирима Св. Горе где је било доста Руса вичних црквеном језику... У руским се споменицима тога времена једино ю потпуно правилно употребљавало и иза вокала и иза сугласника. Зато се та особина јавља у потпуно развијеном степену и код св. Саве. Међутим у значењу је употребљавало се у руској азбуци и е и ѥ, а послије сугласника није се уопште писало ѥ... То исто вреди и за я. Руски су споменици поред я у значењу ја употребљавали A (Ту је, с обзиром да A није одговарало у тој функцији српском језику, Св. Сава употребљавао а, Ј. С.)...“ (Белић 1999: 364). Из досадашњег излагања јасно је какву је ортографију св. Сава понео у Св. Гору (на основу приказаних одлика правописа споменика претходног периода, Ј.С.)... Истина у Савиној дѣлаѫще 10г15, prѣbъваѫще 10г17), док примјера са могућом употребом иза палаталних сугласника нема.

21

22


ортографији има доста знакова везе са ранијом ортографијом, али су измене биле већ знатне. Споменици који нам могу дати грађу о томе јесу: Карејски иик и Хиланарска овеља Сефана Првовенчано. За све те споменике може се рећи да су изишли из једне школе: из Хиландарске и Савине школе... Најрадикалнији је у томе Карејски иик, тако да се у њему види учитељева рука; а ХТ (Хиландарски типик) и ХП2 иду за њим...“ (Белић 1999: 371). Основна је црта, дакле, ове Савине прераде старије ортографије (Немањиног периода) – употреба лигатура я и ѥ... Одлика ових рукописа је употреба лигатура я и ѥ на почетку ријечи и слога (у неким споменицима досљедније у другим мање досљедно: мање досљедно у ХП2, нарочито у ХТ, а досљедније у КТ и код Глигорија дијака − гдје се ѣ уопште не употребљава у гласовној вриједности ја), док се иза палаталних сугласника ове лигатуре веома ријетко употребљавају (што је у великој мјери у складу са руском ортографијом). Слично је стање и у већем дијелу Вук (код 1. и 4. писара, и старца Симеона). У ову групу могу се сврстати и натписи: Наробни наис Рабе Анасасије (13. вијек, пронађена у поду црквице Св. Николе у Студеници): fеrьваrя, b%о&еiя, аnаstасiя. Глигорије дијак лигатуру ] употребљава сасвим правилно у свим позицијама, на почетку ријечи, иза вокала и послије сугласника, и ни једном није употријебио ја у овој гласовној вриједности, док е употребљава у гласовној вриједности и е и је, ријетко лигатуру ѥ, а иза палаталних сугласника само е (якo 358б, яrосtiю 360а, tвоя 358б, diякь 360а, пrослaвlяaѥ 358б, nQnя 360а, ѥzQci 359а, сQѥ 360а, есi 359а, tvоея 360а, евiгелiе 360а, оусtrqеmлеniя 358б). У ХП2 (1200-1202) − лигатура ѥ се употребљава готово увијек на почетку ријечи, иза вокала нешто рјеђе, иза сугласника никад – у тим се положајима употребљава е (ѥlma 661, ѥ/e 703, еgо 6912, еmоu 6820, milеѥ 6932, спаsеniѥ 698, пiсaniе 6720, свoѥi 662, nеmь 6819, rаzвлеnь 693...). У гласовној вриједности ја најчешће се употребљава ѣ, знатно рјеђе я, и то и у почетку ријечи и иза вокала; иза сугласника никада се не употребљава ни ѣ ни я, већ


искључиво а (ѣкo 6611, якo 6726, яасnou 6871, ясnоmь 6737, деѣniѣ 7031, rасtѣя[е 6819, дѣлаniѣ 7031, воnа 6925, поmi[лающu 6812...).

Други дио Вуканова јеванђеља (1. и 4. писар, старац Симеон): „Опћа је карактеристика графије ових двају писара употреба јотованих слова я, ѥ и слова ю на почетку ријечи и иза самогласника, а слова а, е и оу иза палаталних и депалатализованих сугласника...: явлаѥ[i 5д19, tвorа[е sе 3д6, zеmло; 6a16, priѥmлоу 9б8, ... яковлѣ 10a25, волѣ 12a18, mола[е 11б10.... али и 4. писар ѥrоусалimlяnь 15a23/24, сhrаnяе 24г22-23)...“ (Врана 1967: 30-32). Правопис старца Симеона, тј. други дио Вуканово јеванђеља, одликује употреба јотованих слова я и ѥ на почетку ријечи и иза самогласника, иако има и примјера са јаом = ја, као и е за је, на почетку ријечи у свега неколика примјера (ѥgо 107a14, crьсtво;ѥtь 107a16, iсаnьnая 106д13, яко 106г22, пrѣдаѥtь сe 161д13, ѥго, якo 161г11..., едinь 98д2/3, iѣкова 79г9/10). Иза палаталних сугласника l’, n’ и r’ старац Симеон пише ја. Дакле, правопис ових писара слаже се умногоме са правописом Хил. овеље Сефана Немање (а и Карејским ииком и сл., односно са реформом Светог Саве). У споменицима који су настали под окриљем Светог Саве (било да их је он писао било учествовао у њиховом настајању) имамо, као одлику његовог правописа, употребу лигатура я и ѥ: „...Нема никакве сумње да је заједничка црта ортографије и КТ и ХП2 и ХТ употреба я и ѥ, само са том разликом што се код св. Саве, дакле у КТ, не употребљава више никад ѣ у значењу я, међутим у оба остала споменика има још доста остатака од употребе ѣ у значењу я...“ (Белић 1999: 370): Карејски типик: бrаtiѥ 57, ѥсtь 57, подобаѥtь 56, пri[ьсtвiѥ 1212, zаѥдnо 1112, ѥдinь 1112, али понегдје - поеtь 1011, пѣваеmь 113; вь nеi 92, глаголеmоѥ 124 (само једном ѥ – gllѥtь 52). Знак ѣ у значењу я уопште се у КТ не употребљава, већ я и то у почетку ријечи и донекле иза сугласника: bогоboяzniвa 85, mоя 57, яkо 52 и сл. (иако је иза сугласника чешће а: явлаetь 59, ве;еrьna 93). Хиланарски иик: Рјеђе се, у односу на претходни споменик, употребљава лигатура је, недосљедна је употреба и ли-

23

24


гатуре ја (употребљава се напоредо са ја и а): есmь 1620, есtе 2517, ѥсtь 1918, ѥgdа 565, rаzоуmѣваеmь 2123, сvоѥгo 2118, вь nеmь пohоуlenouю 2218, ѣко 149, яко 506, яkо/е 393, келiѣmь 3427, сiяюtь1520, дiявоla 1516, вола 6612, волѣ 3519, оу;iteлѣ 173 (Белић 1999: 381). Нема ђерва. Лигатура ю се употребљава на почетку ријечи и слога у свим овим рукописима док се иза палаталних сугласника употребљава и ю и оу. Код Глигорија дијака употребљава се ю и иза вокала и иза сугласника: mою 395б, вьспою 359б, zеmlю 359а, lюдie 359а..., док у ријечима ;юдеса 358б, knеzю 360а иде за старијим рукописима што се тиче писања лигатуре иза палаталних сугласника. У другом дијелу Вукановог јеванђеља (1. и 4. писар, старац Симеон) употребљава се ю на почетку ријечи и иза самогласника, а ou и ю иза палаталних и депалатализованих сугласника (ю/e 25б15, вѣrоую 26a4, ю 43д23, ѥю 44в9, свою 49a11, prославlю 25a10, пriдю 25б8, mолю 25б8, люbлю 25б20, gлаgолоу 5a12, вьzьлоуbi[e 8a4/5, лоуboдѣяniя 43г9, glоуща 44б1, д[ю 43д23). Код Вране налазимо: „Да је писање слова ю иза сугласника l’ и n’, и др. за Симеона нешто ново, може се закључити из неколико случајева у којима он то слово пише и иза непалаталног сугласника л; тако, нпр., люnа 55в22, gлюbini 60д22-23, люkаво 94д11....“ (Врана 1967: 36). Што се тиче споменика који су настали под окриљем Светог Саве, између њих је знатна разлика у употреби ю: „Св. Сава (тј. КТ) употребљава тај знак потпуно правилно у свим положајима у којима му је и место, и у почетку речи, и иза вокала и иза сугласника: lюbo 86, gnю 612... У Хиланарском иику ю се употребљава на нарочит начин. У почетку речи и иза вокала употребљава се правилно ю (ю/е 14018, пrѣmоудrосью 669, izьmѣnаю 691), али се иза сугласника употребљава само када је он л, и то не увек, иначе оу: лоуbлоу 2112“ (Белић 1999: 370). Несумњива је сличност правописних рјешења између Глигорија дијака и Светог Саве, иако су они дошли до ових рјешења независно један од другог, али (највјероватније) под заједничким утицајем руских књига у Светој Гори. Рад Глиго-


рија дијака на Мирослављевом јеванђељу „пада вероватно приближно у време рада Савина у Св. Гори...“, и Глигорије дијак је (вјероватно) „дошао до своје ћирилице под утицајем руске ортографије на Атону. Ако сада испоредимо ортографију дијака Глигорија са Савином, видећемо да се оне потпуно или готово потпуно слажу. И Глигорије дијак као и св. Сава никад не употребљава ѣ у значењу я; и Глигорије дијак као и св. Сава употребљава потпуно правилно ю и иза вокала и иза сугласника; и Глигорија дијак као и св. Сава употребљава я потпуно досљедно иза вокала, само Глигорије употребљава... обилније я иза сугласника“, као и е у значењу е и ѥ... (Ј.С.). „Св. Сава, истина, чешће неголи он употребљава ѥ иза вокала, али ту и св. Сава још увек употребљава е, а иза сугласника увек ставља само е (само једном ѥ)... На тај начин и св. Сава и Глигорије дијак налазили су се под утицајем више праваца, тенденција тадашње руске православне школе неголи непосредног угледања. Писцима наших споменика је остало да се у току даљег развитка ослободе и тих тенденција, и глагољских тенденција, и раније зетско-хумске и касније рашке или Немањине ортографије. Они су из себе, из нашег језика, имали да извуку грађу за правилно конструисање употребе нејотованих и јотованих вокала у својој ортографији. И они су то, невероватно брзо, послије овог времена, цигло за коју десетину година, са успехом извршили“ (Белић 1999: 371).

3. Правописне одлике ћирилских повеља и писама из 12. и 13. вијека Сличну ситуацију налазимо и у другим ћирилским повељама и писмима 12. и 13. вијека − са свих подручја докле је допирао српски језик и са којих су из овог периода сачувани текстови овог типа (Рашке, Хума, Босне, Дубровника, Далмације), о чему говоре истраживања Павла Ивића и Вере Јерковић (Ивић – Јерковић 1981). У њиховом раду представљене су, како се каже, „разлике између двају основних правописних школа..., рашке и оне конзервативније, која се често назива погрешним именом зетско-хумска или зетско-босанска, иако нема доказа да је она икад имала упориште у Зети. Проблем назива те шко-

25

26


ле ни иначе није једноставан зато што има и рашких споменика тако писаних, посебно у најранијем периоду. Ипак, ми ћемо ту школу условно назвати хумско-босанском“ (Ивић – Јерковић 1981:193).20 Како налазимо у њиховом раду, „правопис најстаријих рашких текстова није био ’рашки’: углавном се писало ѣ и е тамо где би правила рашке ортографије захтевала лигатуре я односно ѥ. Познат је, уосталом, и један непобитан доказ о постојању ’рашке’ ортографије у доба настанка М.Ј.: то је правопис Глигорија дијака... Све ово упозорава на релативност временских и регионалних одређења када је реч о најстаријем периоду... Период који је следио већ показује одређену географску репартицију: у Рашкој постепено преовладава оно што данас зовемо рашким правописом, док у Хуму, а поготово у Босни, господари ортографија са ѣ и е тамо где по рашким правилима долази я и ѥ, и уз то са (не баш досљедном) употребом ђерва, насупрот рашком редовном писању  за ђ... Што се тиче хумских докумената углавном одговарају ’хумско-босанском узусу’, али се разликују двије повеље великог кнеза Андрије, − једна се уклапа у рашки правопис, а и друга у великој мери (Ивић − Јерковић 1981: 214). У Дубровнику су присутније одлике ’рашке ортографије’ у односу на Хум, а у Далмацији је већи број примера ’на хумско-босански начин’, али се ’јављају и лигатурни знаци’ (Ивић − Јерковић 1981: 216-217)... Судећи према нашем материјалу, истина нимало обилном, Босна је једина област у којој се у 12. и 13. веку доследно употребљавао хумско-босански правопис без икаквих рашких примеса“ (Ивић − Јерковић 1981: 216). Дакле, како видимо, одлике рашког правописа се кроз 13. вијек шире и на остале српске просторе, а касније и на по20 Разлике између ових двају основних правописних школа тичу се „првенствено писања гласовних група ја и је и ’а и ’е, као и обележавања сугласника ђ. Хумско-босански писари употребљавали су једноставна слова ѣ и е за ја и је, а често и ђ за ђ, док је рашки правопис имао лигатуре я и E у вредности ја и је уз редовно обележавање гласа ђ словом ...“ (Ивић – Јерковић 1981:193) И код Вране (1967: 24) налазимо да је Зета, као и Рашка, од давнина била подручје гдје су се писале лигатуре я и ѥ.


дручје Босне, гдје су такође, зависно од писара, предлошка и сл., присутне и познате неке од ових црта. Тако и у Дивошевом јеванђељу (које је настало крајем 13. вијека, или нешто раније, и, према Ирени Грицкат, припада „босанском типу“21), иако су углавном присутне особине архаичније глагољске традиције, сретају се (иако не често) и лигатуре я и ѥ (иако се ѥ појављује чешће него я). „Треба имати у виду да је традиција писања ѥ, супротно случају са я, временом надирала у босанске јеванђеља... Од прејотованих самогласника најчешће се у писању јавља ю: и у вредности ју, а и иза палаталних сугласника“ (Грицкат 1961: 257).22 Дакле, нема углавном ничега у правопису на западу у 12. и 13. вијеку што раније није било у Рашкој (на истоку), као што нема ничега на источнијем простору што се (у овом или оном облику и обиму), у мањој или већој мјери, није раширило на запад. Овај правопис је након Светог Саве, такође за вријеме Немањића, довршен и дограђен (лигатуре се почињу употребљавати и у позицији иза палаталних сугласника, нпр. – воля, поклanяti…).23 21 Ирена Грицкат, Дивошево јеванђеље, Јужнословенски филолог XXV, Београд 1961-1962, 227-293. 22 „Слово я нађено је у целој књизи само у овим примерима: сvnnяmi (Мт 7,6), сѣяnoе (Мт 13,9 и 13,22), оусѣя (Мт 13,25), сьгrѣ[еniя (Мт 3,28), ѣдѣяhоу (Лк 6,1). У босанским јеванђељима ] је било током времена истиснуто, а прелазна позиција, у којој се оно још извесно време задржало, биле су групе ѣя и яя, у којима је друго ја понекад представљено као я: у Мир, Ман, − и, као што се види, и у Див... Треба имати у виду да је традиција писања ѥ, супротно случају са я, временом надирала у босанска јеванђеља: тог слова нема у главнини текста Мир, али га већ има у гдегде у Гри-Гиљф и Ман; у Ник се jaвља чак и са извесном досљедношћу. Примери у Див: ѥi као узвик Мт 11,9, два пута у Лк 13,34, ѥi Јв 4,13, ѥ (као заменица Лк 6,18; 11,28; 22,45), tvоrещеѥ Мт 13,41, W nеѥ Мр 2,21, ѥю Мр 6,17, коупMющеѥ Мр 11,15, еѥ Мр 14,9, вьnѣ[nеѥ i вьnоуtrеnеѥ Лк 11,40, tвoѥ Лк 15,30, ѥstь Лк 18,25, arhierѣѥ Лк 23,13, ѥ/е Лк 23,27, ѥвrѣiскQ Јв 5,2, сѣдещеѥ Јв 2,14, люbодѣicѥ Мт 21,23, prnесѥ[i Мт 5,24, mльвitѥ Мр 5,39“ (Грицкат 1961-1962: 253). 23 У Бјелоољском чеворојеванђељу (с краја 13. почетка 14. вијека) имамо досљедно спроведене особине рашког правописа, лигатуре я, ѥ, ю досљедно се пишу, како на почетку ријечи и слога тако и иза палаталних сугласника, једино се недосљедно употребљава лигатура ѥ послије палаталних сугласника (ядѣhоу

27

28


4. Правопис најстаријих сачуваних споменика са подручја Зете Најстарији споменици са подручја Зете су из друге половине 13. вијека. Павле Ивић и Вера Јерковић (према томе) у представљању правописа ћирилских повеља 12. и 13. вијека немају ни један са подручја Зете. Што се тиче најстаријих сачуваних споменика са подручја Зете, можемо констатовати да ни један не садржи правописне одлике оног што је Белић назвао зетско-хумска редакција. Иловичка крмчија, настала у средишту Зетске епископије у Превлаци тиватској 1262. године (као најстарији сачувани препис Крмчије Свео Саве), коју је по заповијести зетског епископа Неофита за цркву Светог Архангела Михаила на мјесту званом Иловица преписао поп Богдан, најближа је Савином Карејском иику, дакле, има одлика рашке ортографије (уз рефлектовање руске подлоге са које је, највјероватније, преписана). Главне црте ортографије Савине Крмчије су: я, ю, ѥ се употребљавају правилно у почетку ријечи и иза вокала, а ю се обично правилно ставља и иза сугласника (ѥго 94, ѥrеsь 96, пriѥtьnь 94, яkо 93, bояђanь 106, послаniя 93, двоѥ 95, людеmь 95, Солоmоnю 96...). За я иза сугласника постоји тројак начин писања: ѣ, а, я24 (иако је најчешћа замјена са я): „Најтипичнија особина Савине ортографије је овде сачувана: е се редовно употребљава у значењу ѥ иза сугласника“ (Белић 1999: 385). Сличне су правописне одлике и у Морачком наису (1252, ктиторски натпис Стефана, сина кнеза Вукана, урезан на над17,27, сѣяti 4,3, вolя 6,9, ѥmо; 5,29, tвоѥgo 4,6, bli/nѥѥ 9,9, Wvaлenь 4,6). Изузеци су присутни у занемарљивом броју. Видјети: Јелица Стојановић, Орорафија и језик Бјелоољско чеворојеванђеља (13/14. вијек), Универзитет Црне Горе, Подгорица 2002. 24 Први начин је доста распрострањен: vолѣ, tvоѣ, яvлѣюt sе... Да је овај начин, који је идентичан са начином у Хиландарском типику, био још обичнији у овом споменику и да су доцнији писари, а можда и преписивач Иловичке крмчије, замењивали тако ѣ са я, види се по погрешкама које су чинили: они су замењивали механички овим я и оно ѣ које је стајало на месту етимолошког ѣ... Само се то може, и у извесној мери мора, приписати доцнијим преписивачима. Тако нам остаје за првобитно обележавање я иза сугласника у овом споменику онај начин који је примењен у Хиландарском типику“ (Белић 1999: 385).


вратник главног западног портала Богородичне цркве, који представља једно од најљепших и врхунских остварења ћирилске средњовјековне калиграфије): я се употребљава досљедно на почетку ријечи и послије вокала; за гласовну вриједност је чешће је е него лигатура ѥ, употребљено је ю иза л (примјера у којима би се јавила ова лигатура више нема, као што нема ни примјера у којима би се, евентуално, јавило ђерв): prѣсtQѥ, оуспеniя, сIя, е, велiега едinосоущnоу, люде. Слично стање је и у Наису зеско еискоа Неофиа (1262, плоча са натписом узидана је у западном зиду цркве Св. Петра у селу Богданишићима у Боки Которској): сtQе, я, ѥpiскopь, mлtiю, krаля, kraя, nеmаnе. У манастиру Врањини на једној гробници (1262) у запису налазимо ѥпiskupь.25 Дакле, према ономе што налазимо у споменичкој грађи, споменици са подручја Зете немају одлике тзв. зетско-хумског правописа, већ одлике млађег рашког правописа, па је и термин зетско-хумски правопис (примијењен на споменике са подручја Зете) у том смислу неадекватан и неутемељен.

5. О правописним тенденцијама у 12. и 13. вијеку на основу представљене споменичке грађе Према свему представљеном може се констатовати да се углавном у споменицима 12. и 13. вијека издвајају двије правописне тенденције: 1) Прво је старији (архаичнији) правопис српске писмености (старији српски правопис): у који би се могло сврстати и оно што се означава као „зетско-хумски“/„хумско-босански“// „норма глагољице“ (у које спада Немањина овеља Хиланару, Хумска лоча, Наробни наис кнеза Мирослава); као и оно што се означава као „старији рашки правопис“ (гдје спадају: дио Мирослављево јеванђеља које је писао главни писар, Повеља Кулина бана, писмо другог писара Вуканово јеванђеља). И једнима и другима је заједничко одсуство лигатура, а, донекле их раздваја, донекле спаја, писање ђерва (код прве ску25 Љуба Стојановић, Сари срски заиси и наиси, Књиа 1, Београд

1982, 7.

29

30


пине ђерв се пише, али има изузетака у којима није написано ђерв, код друге скупине ђерв се не пише, али има појединачних примјера у којима је писано ђерв). Споменици са овим правописом јављају се са свих простора српског језика (Рашка, Хум, Босна), осим са простора тадашње Зете (па је назив „зетски“ тиме неадекватан, ако се посматра стање у споменичком материјалу са овог подручја). 2) Друго је млађи правопис српске писмености, „рашки правопис“ (оно што се назива „млађи рашки правопис“/ „искључиво ћирилске особине“, „правопис Светог Саве“) − млађи српски правопис, који постаје веома доминантан рано у Рашкој (њиме су писани неки споменици иза којих не стоји Свети Сава: дио Мирослављево јеванђеља који је писао Глигорије дијак, Хиланарска овеља Сефана Првовенчано, већи дио Вуканово јеванђеља, неке повеље и писма, иако он превасходно доминира у споменицима који се везују за Светог Саву: Карејски иик, Хиланарски иик...), − али не једино у Рашкој (њиме је писан и дио Мирослављево јеванђеља чији је писар Глигорије дијак). Карактеристичан је и за најстарије споменике са подручја Зете (из 13. вијека: Иловичка крмчија, Морачки наис, Наис зеско еискоа Неофиа), а кроз 13. вијек његове се одлике могу срести и у Хуму, Дубровнику, Далмацији, а од 14. вијека, каткад и раније (иако спорадично) и у Босни.

6. Закључне напомене Овим радом жељели смо да скренемо пажњу на неадекватност и непрецизност неких термина којима се именују (то јест покушавају именовати) правописне одлике српског језика у најстаријем периоду писмености, а и касније, те да на основу ситуације у споменичкој грађи покажемо да ови термини не само да су условни, него су, у много чему, погрешни и неутемељени, тј. нијесу у складу са реалним стањем у споменицима. Дакле, према ономе што налазимо у споменичкој грађи, споменици са подручја Зете немају одлике тзв. зетско-хумског правописа, већ одлике млађег рашког правописа (па је и термин зетско-хумски правопис, што се тиче споменика са подручја


Зете, у том смислу непримјенљив). Према свему представљеном, може се констатовати да се углавном у споменицима 12. и 13. вијека издвајају двије правописне тенденције: прво је старији (архаичнији) правопис српске писмености, насљеђе глагољских правописних тенденција (старији српски правопис), а друго је млађи правопис српске писмености, који има одлике, прије свега, ћирилске правописне традиције, назван „рашки правопис“ (млађи српски правопис, који се везује и за реформу Светог Саве, али и за правопис неких споменика који су изван утицаја Светог Саве, и настали су прије или паралелно са његовом реформом). Овај правопис постаје веома доминантан рано у Рашкој, али се брзо распростире (или је од почетка присутан) и на осталим подручјима српског језика и одлика његовог правописа. Стање у споменичкој грађи жељели смо да представимо у складу са оним што нам пружа и показује корпус и сагледамо (у контексту тога) терминолошку неуједначеност, понекад и промашаје (што се тиче терминолошких поставки и одређења, а нарочито њихове примјене и злоупотребе у новије вријеме, гдје се преко ових условних [узгред и, најчешће, без претенциозности датих] термина [за означавање правописних тенденција] покушава пројектовати нека нова језичка [не]реалност).26

Цитирана литература Белић 1999: Александар Белић, Исорија срско језика, Изабрана ела Алексанра Белића, Седми том, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд. Врана 1967: Јосип Врана, Вуканово еванђеље, Научно дело, Београд. Гошић 1989: Невенка Гошић, Со еесе оина убликовања и роучавања Повеље бана Кулина, Со оина овеље Кулина бана, Сарајево. 26 Тако се данас у Црној Гори од „протагониста“ и заговорника „црногор-

ског језика“ почиње употребљавати термин „зетска редакција“ (изведена наспрам именовања „зетско-хумски правопис/школа“), а потом се из њега изводи (као историјски континуант) „црногорски језик“ (којем се, на овај начин, покушава пронаћи историчност), а потом се и споменици са подручја Хума (нпр. Мирослављево јеванђеље, а и други) подводе под зетску редакцију. (О овоме више у прилогу: Срски језик и ржавно-национални ројеки у 19. и 20. вијеку).

31

32


Грицкат 1961-1962: Ирена Грицкат, Дивошево јеванђеље, Јужнословенски филолог XXV, Београд. Ђорђић 2001: Петар Ђорђић, Ка очецима срске исменоси, Откровење, Београд. Ивић – Јерковић 1981: Павле Ивић – Вера Јерковић, Правоис срскохрваских ћирилских овеља и исама XII и XIII века, Филозофски факултет у Новом Саду, Институт за јужнословенске језике, Нови Сад. Јерковић 1980: Вера Јерковић, Срењовековне орорафске школе ко Срба, Југословенски семинар за стране слависте 31, Београд. Куљбакин 1925: Ст. М. Куљбакин, Палеорафска и језичка исиивања о Мирослављевом јеванђељу, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци. Младеновић 2008: Александар Младеновић, Исорија срско језика. Оабрани раови, Чигоја штампа, Београд. Недељковић 1979: Олга Недељковић, Свеи Сава и рашка равоисна школа, Међународни научни скуп Сава Немањић. Родић – Јовановић 1986: Никола Родић – Гордана Јовановић, Мирослављево јеванђеље. Криичко изање, САНУ, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, I одељење – књига XXXIII, Београд. Стојановић 2002: Јелица Стојановић, Орорафија и језик Бјелоољско чеворојеванђеља (13/14. вијек),Универзитет Црне Горе, Подгорица. Стојановић 1982: Љуба Стојановић, Сари срски заиси и наиси, Књиа 1, Београд. Чигоја 1994: Бранкица Чигоја, Најсарији срски ћирилски наиси, ЧИП штампа, Београд.

СРПСКИ ЈЕЗИК И ДРЖАВНО-НАЦИОНАЛНИ ПРОЈЕКТИ У 19. И 20. ВИЈЕКУ1 Деветнаести вијек је, поред много чега другог што је собом носио, и вијек стварања, отварања, усложњавања, па и рјешавања и реализације многих државних, националних, а везано за њих и језичких питања, проблема и пројеката. У овом вијеку дошло је и на јужнословенском језичком простору (посебно једном његовом дијелу) до стварања једне нове језичке ситуације (опет повезане са државним и националним питањима и изазовима), која је, чини се, више него икад раније била неусаглашена са унутрашњим (природним) током језика, односно, спољашњи фактори (прије свега, државни и национални) почели су битно да утичу на језичка кретања, да усмјеравају и креирају једну, у знатној мјери, нову језичку политику. Као производ и посљедица свега тога дошло је и до формирања (и форсирања) новог назива за језик, који до тада, као назив, није постојао: српскохрватски. Чега је он производ; шта је покривао (или требало да покрива); на што се односио; шта му одговара у језичком, системском и генетскоисторијском смислу; које је он функције и опсег задобио (или требало да задобије); какав је (или како је замишљен, и[ли] зацртан) његов територијални оквир и опсег; какве су језичке (и, везано за њих, изванјезичке) прилике у 19. вијеку, као и процеси и дешавања током 19. и 20. вијека, те посљедице и резултати свега тога данас, − покушаћемо да представимо у овом раду. Иначе, 19. и 20. вијек су у историји познати као вјекови политике: „Понајприје постоји особна одлика историје 19. и 20. вијека. То су, можда, први вјекови у историји које бисмо могли означити као вјекове политике. Наполеон, како га Хегел преноси, 1 Рад је објављен у Зборнику радова Језички систем и употреба језика, са Међународног научног скупа Српски језик, књижевност, уметност, који је одржан у Крагујевцу 30. и 31. октобра 2009, 11-30.

34


каже: ’У модерним временима политика заузима мјесто античког фатума’“,2 што се на посебан начин рефлектовало на овим нашим просторима, нарочито у односу на српски језик. На просторима на којима је у званичној употреби био српскохрватски језик, настајање и(ли) формирање различитих нација и држава (на старим, дјелимично новим, или готово потпуно новим основама) доводило је до усложњавања језичке политике, што је неријетко доводило до потирања и(ли) занемаривања научних критерија зарад политичких (а и политикантских) пројеката (за што је језик служио као једно од најважнијих средстава). Ово се односи како на период и процесе који су довели до уопштавања и ширења назива за језик – срскохрваски у 19. вијеку тако и на процесе након потискивања и(ли) укидања оваквог именовања (углавном посљедњих деценија). Језичком систему и научном вредновању често се надомјештају задати и исконструисани политички државно-национални пројекти који (како се показало) имају за циљ стварање нових „језика“, односно нових имена за језик. Истовремено се јавља проблем − не само новог (на)именовања него и образложења новог имена. С обзиром на непостојање научно и историјски јасних и утемељених критеријума за различита именовање једног (истог) језика, име језика покушава се оправдати и образложити некад националним некад државним предзнаком (често и према тренутној потреби и стицају околности), а често се покушава новоформирана и новонастала језичка ситуација пројектовати и на историјскојезички план. О овим процесима и стању у 19. вијеку доста је писано и говорено, као и о новијим дешавањима у посљедњим деценијама 20. вијека, који су започети у Хрватској, настављени на простору БиХ. Међутим, о дешавањима у Црној Гори (која су добила на замаху посљедњих година) знатно се мање говорило. Зато ћемо посебну пажњу и акценат ставити на представљању процеса у Црној Гори и упоредити их и повезати са ширим (и давно започетим) пројектима изван Црне Горе.

1. Да бисмо боље разумјели ово што се данас дешава са српским језиком, неопходно је да се вратимо нешто уназад у 2 Корнелијус Касториадис, Усон безначајноси, Градац, Чачак 1999, 162.

Српски језик и државно-национални пројекти у 19. и 20. вијеку

вријеме предилирског и илирског покрета те прихватања Вукове реформе српског језика на просторима данашње Хрватске. У састав Хрватске, како је познато, ушле су различите територије (међусобно расцјепкане и удаљене), са различитим типовима језика и књижевности: „Невоље у кругу католика у српскохрватској језичкој области биле су сасвим другачије од оних код православних. Ту су проблеми извирали из територијалне расцепканости књижевног језика, као уосталом и саме књижевности. Постојала је једна кајкавска, једна славонска, једна бачка буњевачка, једна далматинска, једна дубровачка итд. И свака од тих ситних литерарних продукција, намењена пре свега публици завичајног региона, имала је властити тип књижевног језика. Тескоба амбијената на које су се ослањале те такозване покрајинске књижевности у другој половини 18. века осуђивала их је да заиста буду провинцијалне у сваком смислу речи, па и оном најгорем. Све је ово у зачараним круговима узајамних условљености испреплетено с одсуством заједничке народне свести... Разједињености овакве врсте код православних није било...“.3 Простор садашње Хрватске је, како налазимо код Павла Ивића, дуго био подијељен државним границама и административно уситњен. У разним крајевима у употреби су били регионални књижевни језици, засновани углавном на завичајним дијалектима.4 Почетком 19. вијека релативно најживље је било 3 Павле Ивић, Срски наро и њеов језик, Издавачка књижарница Зорана

Стојановића, Сремски Карловци − Нови Сад 2001, 188. 4 „Сасвим недавно изражено је схватање (Далибор Брозовић) да ’хрватски језички стандард’ не почиње од илираца или хрватских вуковаца већ од славонских или далматинских писаца 18. века, таквих као Рељковић или Качић Миошић, чији је језик близак данашњем књижевном језику. Наравно, овде реч ’хрватски’ треба схватити у једном широком смислу јер већина писаца о којима је реч није се осећала Хрватима и то је име примењивала на становнике одређених других крајева који су сами имали хрватску свест и свој, другачији, тип књижевног језика. Ипак, они који овако проширују значење речи ’хрватски’ полазе од чињенице да су се етничке формације којима су припадали ови списатељи касније уклопили у хрватску нацију, као што су и даљи изданци литературе у њиховим регионима ушли у састав хрватске књижевности, утолико једноставније што су регионалне литературе католика српскохрватсог језика биле повезане понекад конкретним везама... Међутим, слабост схватања ис-

35

36


писање на кајкавском у сјеверозападној Хрватској, са Загребом као културним центром; богата је била и чакавска књижевност (писана различитим варијатетима); писало се и на штокавском икавском у Славонији, Лици, Далмацији (Ивић 2001: 162). 1.1. Потребу обједињавања стварањем једног књижевног језика (али заснованог на мјешавини дијалеката) први је званично изнио Иван Деркос, који каже: „Предлажем, дакле, спајање ових трију краљевстава: Хрватске, Далмације и Славоније с обзиром на њихова поднарјечја“ (Ивић 2001: 192). Прелазни период између три краљевстава (сва три укључена у назив: Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација) са три наречја, различито именована, − било је узимање, форсирање и прихватање (иако накратко) неодређеног и онеодређеног имена „илирског“ (које се раније, углавном, у Бечу односило на Србе, а које се показало неопходно [и јако подесно] за прелазну фазу, када је исфорсирано и језичко и народносно заједништво са Србима): „С кајкавским књижевним језиком препородни покрет је напустио, додуше привремено, и хрватско име, замјењујући га илирским, књишког порекла и неодређеног садржаја, али баш зато широким и широко прихватљивим... Прелазак на штокавштину и усвајање илирског имена уклонили су главне преграде које су могле стајати између Загреба и оних католика српскохрватског језика који нису имали хрватског опредељења. Свест о националном јединству почела се брзо ширити. Кад је доцније напуштено илирско име и поново пригрљено хрватско, подручје обухваћено тим именом било је већ знатно пространије. Процес се наставио и даље кроз 19. век и прве деценије двадестог, местимично све до у међуратну епоху...“ (Ивић 2001:190-194). Један број научника од имена и кредибилитета стао је иза овакве идеје: „У Хрватској ступају на сцену Штросмајер, Рачки, Јагић: Ватрослав Јагић, познати хрватски лингвиста, који је поседовао велики ауторитет и његово је мишљење било од такнутог задарског лингвисте лежи у идеји о стандарду у језику, и то истом (реч је његова) од 18. века до данас... Језик ових писаца није ни ’нормиран’, и то не само због тога што се није држао неких писаних норми, каквих тада није ни било, већ и због тога што између појединих писаца унутар далматинске или славонске скупине постоје крупне језичке разлике (да не говоримо о разликама између тих двају скупина)“ (Ивић 2001: 162-163).


великог значаја, наступао је са позиција да су Срби и Хрвати један народ који требају да имају један језик; Рачки још 1861. године употребљава израз ’хрватски или српски језик’, хрватски Сабор 1867. гласа огромном већином за законску основу по којој се ’језик хрватски илити српски изјављује језиком службеним у троједној краљевини, а свакому је просто служити се писмом латинским илити кирилским. У Србији и Црној Гори у правној употреби је и даље остао назив ’српски језик’... Југословенско име, и у односу на језик, често је у употреби. Оснива се Југословенска академија знаности и умјетности, у коју долази да ради, на позив из Загреба, највећи српски филолог Ђуро Даничић. Са разних страна се понавља да су Срби и Хрвати ’један народ’ који има или бар треба да има ’један језик’..., (уосталом, још 1861. била је издана Вуку Караџићу ћирилска диплома почасног грађанина града Загреба)“ (Ивић 2001: 195-203). Истовремено, промјеном назива часопис (1863. године) Даница Хрваска, Славонска и Далмаинска у Даница Илирска, створени су услови за постепено обједињавање простора, које ће имати за циљ (временом, − што се данас рефлектује), након илирског, уопштавање хрватског имена за државу, нацију, језик. Што се тиче Дубровника, он је у почетку био романски град, попут већине градова на приморју, у коме се првобитно говорило далматским језиком, локалним дијалектом латинског језика. Дубровчани су се служили и другим романским језицима, а бројни писани споменици свједоче да су италијански и латински у Дубровнику били језици државне администрације и учености. Од најранијих времена у Дубровачкој републици је живјело и словенско становништво. Писани споменици показују да је већ од 12. вијека у Дубровнику присутан језик источнохерцеговачког типа, а током 14. и 15. вијека овај говор је сасвим преовладао (Ивић 2001: 298).5 О ширини и бројности употребе назива „lingua serviana“ у Дубровнику налазимо податке код П. Ивића у раду О значењу из5 „По Вуковом суду ’у Дубровнику се говори српски’ (Пантић 1983:126), и ’данашњи је дубровачки језик прави језик ерцеговачки (Копитар и Вук 1980:119)“, Милош Ковачевић, Зашо је Вук изабрао баш ијекавицу, часопис за књижевност и културу Нова Зора, 24, 2009/2010, 94.

37

38


раза lingua serviana у убровачким окуменима 15-18. века: „Овим није ниуколико исцрпен списак дубровачких докумената у којима долази израз lingua serviana, најчешће примењен на текстове који су писали Дубровчани за Дубровчане... Досад је нађено шездесетак примјера за означавање тог језика изразом ’lingua serviana’, најчешће у службеним списима... Подаци о сразмерно раној појави израза lingua serviana сугерирају идеју да је то име за српскохрватски језик продрло у Дубровник још знатно раније, паралелно са продирањем самог језика, још у доба док је залеђе Дубровника припадало српској држави и док се дубровачка територија постепено ширила на рачун те државе, уз стално присељавање бивших српских поданика и њихових потомака у сам град“ (Исто). 1.2. Прелазак на штокавштину био је историјски потез од стране Хрватске. Како налазимо код Павла Ивића: „Прелазак на штокавштину и усвајање илирског имена уклонили су главне преграде које су могле стајати између Загреба и оних католика српскохрватског језика који нису имали хрватско опредељење“ (Ивић 2001: 194).6 Или код Сњежане Кордић: 6 „Општепознато је да је српски књижевни језик овакав каквог га знамо и

имамо створио Вук Стефановић Караџић, и то за све језичким критеријумом обједињене Србе: и Србе ’грчкога’ и Србе ’римскога’ и Србе ’мухамеданскога закона’, тј. вјере. Али у таласу југословенства, а потом и у заносу братства и јединства, Вуков(ски) српски књижевни језик добио је, уз српски пристанак, мимо сваке научне лингвистичке логике, сложеничко име српскохрватски, не због тога што је он (етно)лингвистички и хрватски, него због тога што су га као свој књижевни језик, како би то рекао отац илирског покрета Људевит Гај, ’пригрлили’ и Хрвати. Прихватање тог сложеничког назива наметало је и укорјењивало привид о равноправном српском и хрватском учешћу у датоме језику... Научно је са њемачким и енглеским језиком готово подударан српски језик. Наиме, ни он се не остварује само у једној држави нити само код једног народа. Ни на почетку своје стандардизације српски језик није био језик који је створен само за Србију, него је то био језик који је Вук Стеф. Караџић стандардизовао за све Србе ’без разлике вјерозакона и мјеста становања’. Његова граматичка структура је, без обзира на све те различите националне и територијалне употребе, иста, тако да је он на структурном плану и даље један језик. Уз структурну истост српски језик је и на комуникативном плану (на плану разумљивости његових говорника) такође један језик. Али он је, због своје националне и територијалне ’некомпактности’ нужно варијантно раслојен језик“, Милош Ковачевић, Онос срскоа језика и њеово исма


„Formiranje hrvatske nacije potpomognuto je i vještim političkim potezom zagrebačkih filologa, koji su uzdigli u rang standardnog jezika štokavski, a ne teritorijalno bitno ograničeniji kajkavski... Da se Zagreb u 19. st. odlučio za kajkavski, ne samo da je upitno da li bi došlo do ujedinjenja Dalmacije, Hrvatske i Slavonije u trojednu kraljevinu... Jedino je čakavska osnovica, koja je teritoriajalno najograničenija, mogla poslužiti za izgradnju jednog Ausbaujezika (тј. посебног, Ј.С.), ali da se taj dijalekat uzeo za osnovicu standardiziranja, također je upitno da li bi došlo do ujedinjenja teritorija na kojem se danas prostire Hrvatska“.7 Дакле, средином тридесетих година у Загребу се схватило да до уједињења може доћи напуштањем кајкавског па је 1835. године Људевит Гај (рођени кајкавац) прешао на штокавски. „Приклонивши се штокавштини, илирци су први изашли из уских оквира кајаквског ’хорватства’. Тиме су дали снажан импулс осталим хрватским крајевима да крену истим путем, али су утицали и на суседне народе. ‘Zadržati kajkavštinu kao književni jezik – veli A. Barac – značilo bi napustiti svaku pomisao na sjedinjavanje sa Hrvatima čakavcima i štokavcima, sa svim posljedicama koje bi u tom slučaju nadošle u hrvatskom narodnom životu i književnosti’.“8 Илирци су напустили икавско писање, које је преовладавало код штокаваца католика у доба пред појаву илирског покрета.9 рема мањинским језицима и њиховим исмима, Симпозијум о ћирилици 2007: Обавезе у школсву, сруци и равоису у вези са срским језиком и њеовим исмом осле оношења ново Усава Реублике Србије (Филологија и лингвистика), Политика, 33195, 5. 3. 2006, 9. 7 Snježana Kordić: Mitovi jezičkih ideologa, Književna republika, Zagreb 2003. 8 Радоје Симић: О нашем књижевном језику, НИП „Универзитетска ријеч“, Никшић 1991, 337. 9 „Вуков језик није наишао на топао пријем код српских интелектуалаца неспремних да напусте славеносрпски... Он је привукао велику пажњу у хрватским интелектуалним круговима. Хрвати су били у другачијем положају од Срба, кад је реч о употреби њиховог књижевног језика као симбола националног идентитета. Живећи у делу Хабзбуршког Царства којим се управљало из Будимпеште, Хрвати су претрпели знатан притисак после указа Јосифа II, 1790. године, којим се немачки језик проглашава повлаштеним предметом у свим школама. Мађари су такође били врло осетљиви на питање језика као симбола националног идентитета, пошто ни мађарски језик још није био признат као званичан језик њиховог дела царства... Многим хрватским интелектуалцима по-

39

40


У раду: Čije je kolo?, код Људевита Гаја налазимо: „Ta n. p. sav svet znade i priznaje, da smo mi književnost ilirsku podigli i uveli; nu nama još ni izdaleka nije naum palo ikada tvarditi, da to nije serbski već ilirski jezik; pače ponosimo se i hvalimo Bogu Velikome, što mi Hervati s bratjom Serbljima sada jedan književni jezik imamo“.10 Срби нијесу били спремни да се идентификују са илирским именом нити да напусте српско, ни за етнос ни за језик. „Вуково схватање да су штокавци у ствари Срби... наслањало се на погледе тадашњег најистакнутијег слависте, бечког професора Франца Миклошича, Словенца (и не само њега, Ј. С.), који је до краја живота разликовао ‘српски језик’ (тј. штокавски) од ‘хрватског’ (тј. чакавског)... Вуку је (на такво виђење – Ј.С.) одговорио Богослав Шулек (хрватски филолог) 1856. године упозоравајући да наречје не може бити мерило народности јер постоје историјски докази да је и међу штокавским католицима одраније хрватско име понегде (Истицање наше!) било у употреби. Истовремено је реалистично признао ‘да Славонци не зову свој језик хрватским, него славонским или шокачким’... стало је јасно да нешто мора брзо да се уради како би се обезбедио књижевни језик који би симболизовао национални идентитет, уколико не желе да буду асимиловани или од Мађара или од стане Аустријанаца. Њихова почетна замисао била је ’илирска солуција’. Све је ово било засновано на теорији, углавном при том у вези са Јоханом Хердером, да су сви Јужни Словени једног народа... Првобитно је Људевит Гај планирао да стандардизује хрватско-славонски, кајкавски дијалекат са азбуком заснованој на чешкој, али је ускоро одустао од замисли да заснује књижевни језик на кајкавштини, па је прешао на штокавски дијалекат, прихватајући језик који је кодификовао Вук, али писан латиницом. То је заправо, значило прихватање Вуковог језика од стране хрватских интелектуалаца и означило крај Илирског покрета. ...Хрватски припадници Илирског покрета нису се много узрујавали због чињенице да се језик звао ‘српски’ и да је писан ћириличном азбуком – на крају, веровали су да ће то бити један језик који ће користити сви Јужни Словени. Њихова веза са Србима, са којима су се идентификовали, значила је да од њихове асимилације у Аустријанце или у Мађаре неће бити ништа и да ће сачувати своје словенско етничко биће. (Истицања наша!) У том периоду наилазимо све чешће изјаве да су Срби и Хрвати један народ и да је њихов језик јединствен”, Кенет Нејлор, Социолинвисички роблеми међу јужним Словенима, Просвета, Београд 1996, 18-19. 10 Петар Милосављевић, Срски филолошки рорам, Требник, Београд 2000, 169.


За Миклошичем је пошао и његов ученик Даничић, објављујући 1857. расправу Разлике између эзика Србскога и Хрватскогъ.“11 Међутим, успостављене су многе везе између српске и хрватске стране, а од посебног су значаја биле везе илираца са Вуком, који је међу њима уживао посебан углед. Све је то резултирало потписивањем Бечко књижевно оовора 1850. године. Бечким књижевним оовором прихваћена су сва Вукова правописна начела (али о имену језика у самом Бечком договору нема ни ријечи).12 Сљедећи корак, након опредјељења за штокавштину, било је и њено усвајање, као и усвајање имена за језик српскохрватски – иако закратко, али довољно за сљедећу фазу, актуелну од седамдесетих година 20. вијека када почиње наглашено форсирање имена за језик − хрватски, као и покушај форсирања и стварања његове посебитости и различитости у односу на српски језик. 1.3. Не тако дуго након што је српскохрватски (односно хрватскосрпски, и сл.), и формалноправно (у Уставу и уставима, и законским актима) и нормативно-стандардолошки, задобио свој оквир, први су са њим „раскинули“ Хрвати, управо они који су исфорсирали језичко „заједништво“, преко назива за језик илирски, а затим српскохрватски. Године 1967. појављује се (од широког круга хрватских лингвиста, књижевника, културних посленика) Декларација о називу и оложају хрваскоа књижевноа језика, у којој се тражи да се хрватски језик уставом прогласи за самосталан те „досљедну примјену хрватског књижевног језика у школству, новинарству, јавном и политич11 Павле Ивић, Преле исорије срско језика, Издавачка књижарница

Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад 1998, 195-203, 231. 12 „Тај документ који су од Срба потписали Вук и Даничић, а од Хрвата Иван Кукуљевић, Димитрије Деметар, Иван Мажуранић, Винко Пацел и Стјепан Пејаковић, а осим тога Словенац Франц Миклошич, садржи сажето изложене Вукове погледе. Договор је допуштао и екавско и ијекавско ‘наречје’, под условом да се у употреби не мешају али је препоручивао ијекавицу, имплицитно одбацујући знак ě. Вуку је било поверено да напише Главна равила за јужно наречје... Ни код Хрвата ни код Срба договор није одмах остварен... Ипак, текст је остао делотворан као програмски манифест од пресудног значаја за правац развоја у наредним деценијама.“ (Милосављевић 2000: 130-131).

41

42


ком животу кад се год ради о хрватском становништву“, што, како налазимо код Павла Ивића, „значи и ван Хрватске – али истовремено ’да службеници, наставници и јавни радници, без обзира откуд потјецали, службено употребљавају језик средине у којој дјелују’ − што би, осим озакоњења нетрпељивости, очигледно обухватало и обавезу Срба у Хрватској да се служе ’хрватским’ књижевним језиком.... Истовремено је Декларација тражила пенетрацију ’хрватског књижевног језика’ у Босну и Херцеговину. Другим речима, Хрвати ван Хрватске добили би оно што се ускраћивало другом народу у Хрватској“ (Ивић 2001: 227-229). Намјере овог типа, неколике деценије касније, испољиле су се и у случају „босанског језика“ (о чему ће бити ријечи даље у раду). Почетком 1974. године, када су доношени нови устави република у оквиру СФРЈ, једино Устав Хрватске посебно именује језик, и то на сљедећи начин: „У Социјалистичкој Републици Хрватској у јавној је употреби хрватски књижевни језик – стандардни облик народног језика Хрвата и Срба у Хрватској, који се назива хрватски или српски“. Даље је процес, у посљедњим деценијама, водио ка покушају вјештачког одвајања, те покушаја доказивања посебитости (лингвистичке и сваке друге) хрватског језика (о чему је доста писано). 1.4. Хрвати су, такође, идући за Вуком, усвојили и ијекавско наречје (тј. [и]јекавски изговор јаа) а, заједно са њим, и све друге особености источнохерцеговачког дијалекта, иако, како констатује Павле Ивић: „На земљишту тадашње Хрватске ијекавски су говорили само Срби и, ту и тамо, Хрвати у њиховом суседству и под њиховим утицајем. Крајеви где је католички живаљ аутохтоно у већој маси говорио ијекавски – дубровачко приморје, делови централне и источне Босне итд. - били су далеко изван граница Хрватске. Па и у удаљенијим крајевима католици са ијекавским дијалектом нису нарочито бројни (Истицања наша!). Њихов удео међу католицима нашег језика не премаша једну десетину. Највећи део штокаваца католика има икавске говоре, па је и међу самим илирцима било таквих икаваца (Вјекослав Бабукић, Игњат Алојзе Брлић), али њихов говор није био узет као узор. Победили су, очигледно, други мотиви“ (Ивић 2001: 196). Прихватање ијекавског изго-


вора, као превасходно српског, није било без противника. Анте Старчевић, кајкавац, залагао се за екавски изговор, и сам говорио екавски. Управо је Анте Старчевић „Вукову ијекавштину називао ’блејањем’, спотичући се о њу где год је стигао, остајао доследан екавштини коју ће Срби прихватити, као и он, док ће ијекавштина остати баштина Вукова и племенито наслеђе времена, када је Вук тако дубоко пустио корена у хрватском културном животу“.13 Круг око Зоре алмаинске одбацивао је ијекавски изговор јата сматрајући га особином „слидитељах одципљине Церкве източне“: „Још од 1844. трајао је спор са Заарским сисаељским круом окупљеним око Зоре алмаинске. Ти браниоци традиционалног икавског књижевног језика Далмације, предвођени Антом Кузманићем одбацили су ’рогато ě’, а поготово ијекавски изговор, за који су наглашавали да је особина ’слидитељах одципљине Церкве източне’“ (Ивић 2001: 196). Међутим, то није засметало Хрватима (макар једном дијелу) да (не)знатно касније (један вијек потом) иступе са новим пројектом према којем се све што је ијекавско, на овај или онај начин (јавно или скривено), почиње подводити под „хрватско“, а да се српском језику „оставља“ екавски изговор јаа (односно − да се само екавско третира као српско). „Još 70-ih godina u Hrvatskoj je proturena teza da je ijekavski (’hercegovački’) jezički tip hrvatski, a ekavski srpski, što je imalo za cilj cijepanje i u samom srpskom korpusu, jer se srpski književni jezik u svim drugim pokrajinama osim Srbije razvijao na ijekavskom izgovoru.“14 Тако се је још 1984. године у Минхену појавила „Карта хрватског језика са додатком српског“ Тома Матисића гдје је све што је ијекавско подведено под Хрватско.15 У складу са таквом језичком политиком може се (бар донекле) „схватити“ и подржавање од стране Хрватске, и(ли) неких хрватских лингвиста и струја, „идеја и процеса“ везаних 13 Виктор Новак, Вук и Хрваи, САНУ, Београд 1967, 346 (Преузето од:

Ковачевић 2009/2010: 94). 14 Miloš Okuka: Srpski na kriznom putu, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Sarajevo 2006, 45. 15 Видјети: Петар Милосављевић: Иеја јуословенсва и срска мисао, Књиготворница Логос, Ваљево 2007, 93.

43

44


за тзв. босански и црногорски језик. Није тешко примијетити да се покривањем ових територија различитим именовањима српског језика, српском језику (углавном) оставља само простор екавског изговора јата. Како се чини, важно је (макар за почетак) само да се не зове српски (језик, а дијелекат – херцеговачки, односно – источнохерцеговачки). 1.5. Често се, такође, покушава и дијалекат (који је Вук одабрао за књижевни/стандардни) именовати другачије од заживјелог и устаљеног − хецеговачки (или: источнохерцеговачки) па се надомјештају разна наименовања за овај дијалекат, нпр. код Далибора Брозовића и Стјепана Бабића налазимо називе: новoшокавски сусав, санарна новошокавшина, срењoјужнославенски сисем...16

2. Процеси започети у Хрватској имали су нове димензије и другачије тенденције на простору Босне и Херцеговине. 2.1. Пројекат босанског језика, као „земаљског“ (тј. државног) језика на простору Босне и Херцеговине започет је (силовито) у тзв. Калајево вријеме. „Ubrzo su austrougarske vlasti, dolaskom na vlast novog ’Vrhovnog poglavara’ Bosne i Hercegovine, Benjamina Kalaja (1883-1903), ustanovile ciljnu, konzistentnu jezičku politiku u svojoj novoj pokrajini: odlučno insistiranje na njegovanju i podsticanju bosanskog patriotizma, bosanske svijesti, bosanskog imena u svim dokumentima, tj. zvanično inaugurisanje nove bosanske nacije. U skladu s tim, austrougarska uprava je svjesno i planski izgrađivala jezičku politiku u Bosni i Hercegovini i djelovala na njenom prevođenju u praksi. Tako je godine 1890. i zvanično ustoličen i sankcionisan naziv – bosanski jezik“ (Okuka 2006: 83).17 16 Милош Ковачевић, Срски језик и срски језици, СКЗ – БИГЗ, Београд 2003, 150. 17 „Политичке циљеве које је требало остварити у Босни и Херцеговини преко назива босански језик откривају се у једном писму земаљског поглавара Шека ’gospodinu k.k. tajnom sаvjetniku, zajedničkom ministru finansija etc. etc. etc.’ Бењамину Калају (од 11. фебруара 1884). Ту се, поред осталог, каже: ’Razlozi koji su ponukali Zemaljsku vladu da nakon bukvara sastavi udžbenik geografije nisu samo didaktičke već i političke naravi, jer, s jedne strane, tačno poznavanje domovine budi ljubav prema njoj, a, s druge strane, u udžbenicima će Bosna i Hercegovina biti prikazana kao sastavni dio Austrougarske Monarhije, čime će se učenicima razviti svijest o pripadnosti njihove zemlje austrougarskoj carevini“.


Већ од Берлинског конгреса започео је један други процес, − распарчавање велике српске државе Херцеговине чије су територије присаједињене различитим ентитетима, а и покушај потискивања и неутралисања назива Херцеговина и херцеговачки. На то је скренута пажња и након појављивања Gramatike bosanskog jezika 1890. године. У броју 17/1890. српски часопис Босанска вила појаву граматике пропратио је иронично, уз опаску: „Inače Hercegovci su u pravu da protestuju, zašto će oni učiti bosanski, a ne hercegovački“ (Okuka 2006: 84). Подршку за овај пројекат нашли су (не у Миклошичу) него у хрватском лингвисти Ватрославу Јагићу, који је и сам касније, на неки начин, признао своју грешку. „Izložen napadima sa svih strana Kalaj, stari prepredeni političar, vukao je tihe i mudre poteze... Mnoge stvari su mu išle na ruku, tako i činjenica da je odnedavno Vatroslav Jagić, naučnik svjetskog autoriteta, postao Miklošičev nasljednik na Bečkoj slavistici. Kalajev pokušaj da se Miklošič uvuče u njegovu politiku bosanstva i bosanskog jezika završio je fijaskom...“ (Okuka 2006: 83-87). Међутим, Јагић је, макар накратко, дао подршку оваквој политици: „’Smatram za sasvim opravdano, što se mudra uprava zemlje služi izrazom, koji odgovara nazivu zemlje...’ Reakcije na Jagićev govor bile su oštre i u srpskim i u hrvatskim novinama... Međutim, mnogo godina kasnije, u svojim Spomenima (1934), Jagić se ispovijeda i brani: ’Ja sam, đavo me napastvovao, ne da ugodim Kalaju već da osvetlim svu bedu i nevolju radi imena, progovorio nekoliko reči, kojih je bio smisao, da se nema pitati, kako on jezik zove, već kakvim se on jezikom služi, a u tom pogledu da je jezik čitave bosanske uprave, kao službeno glasilo, onaj isti lepi i pravilni jezik, koji vlada u Beogradu kao srpski, a u Zagrebu kao hrvatski jezik... Eto tako je bilo u stvari, no Kalajevi organi, tj. zapravo čitava službena korespodencija nije htela doneti svega što sam kazao, već samo što je išlo na Kalajev mlin, tj. da sam branio njegov ’bosanski jezik’“ (Исто). И даље: „Pri popisu stanovništva Bosne i Hercegovine, u udžbeniku geografije se kaže da svi stanovnici Bosne i Hercegоvine govore jednim jezikom (Svekoliko domaće stanovništvo govori jednim jezikom); time se željelo izbjeći da jezik koji se ovdje govori nazovu srpskim ili hrvatskim, kao što se to svugdje koristi izvan zemlje, čime se želi iskazati pripadnost ovdašnjeg stanovništva srpskoj ili hrvatskoj naciji, što se pak u ovom slučaju željelo po svaku cijenu izbjeći’“, Милан Шипка, Језик и олиика, Београдска књига, Београд 2006, 148-149.

45

46


Јагићев млађи колега на бечкој катедри, Милан Решетар (Србин католик из Дубровника), остао је привржен научној истини. Наиме, Решетар је послан да прикупи дијалекатски материјал из БиХ, али му није било допуштено да презентује и употријеби сакупљени материјал, и то „зато што се није сложио с мишљењем владиног саветника Хоровица да се дијалекат у тој области разликује од дијалеката у другим крајевима“ (Ивић 2001: 274-275). О томе Решетар (након што му је ускраћен материјал за научну одбрану) каже: „Ja mislim da je tomu bio ovo uzrok: kad sam se vratio s puta (tj. iz Bosne, M.O.) u Beč, odsečni šef Horovic razgovarao je sa mnom o mome putu, te me zapita jesam li se uverio da se u Bosni i Hercegovini govori jednim dijalektom, koji se razlikuje od svih susednih krajeva, na što mu čisto i bistro odgovorih, naprotiv da sam se uverio da je onako kako smo mi filolozi i mislili i znali da je, to jest da se u Bosni i Hercegovini ne govori jednim dijalektom, već se dijalekti raznih krajeva BiH pomalo prelivaju i mešaju sa dijalektima susednih zemalja’ (Jagić, Spomenici: 241)“ (Оkuka 2006: 91). Након неуспјеха своје политике, Калај је 1901. године изјавио да се неће више упуштати „u staru prepirku, kako treba da se zove jezik zemaljski, da li srpski ili hrvatski, ili srpskohrvatski“ (Оkuka 2006: 91), тако да је официјелно установљен термин српско-хрватски у БиХ, убрзо, 1907. године.18 2.2. Некадашњи Калајев пројекат поново је на дјелу у новије вријеме у Босни и Херцеговини. Само су му границе (од протагониста) постале још растегљивије и прилагођене новијим пројектованим потребама и приликама. Сада су „укрштена“ два параметра и аршина који се покушавају примијенити зависно од ситуације до ситуације, како протагонистима одговара: једном се протежу тзв. „државни“ предуслови за именовање језика: − име језика = називу једног дијела државе, − босански; други пут се потенцира име за језик изведено од назива једног дијела државе (Босна), сада проширено изван граница Босне и Херцеговине на све просторе гдје живе они који се национално изјашњавају као Муслимани/Бошњаци. 18 „Jednim drugim aktom iste godine Vlada je dozvolila Muslimanima i dalje da mogu svoj jezik nazivati bosanskim u službenim spisima, školskim svjedočanstvima itd.“ (Оkuka 2006: 93).


Како налазимо код Милоша Ковачевића: „Босански Муслимани су, наиме, током посљедње а ратне деценије 20. вијека своје дотадашње етничко име Муслиман замијенили етномимом (етничким именом) Бошњак, а истовремено су и за назив језика одабрали глотоним босански језик. Тиме су они узурпирали право на обје битне творенице (и етноним и ктетик) од именице Босна, насилно им мијењајући значење, или подводећи под њихово значење и нежељена значења која не само да задиру него и негирају уставна права Срба (а и Хрвата) као конститутивних народа у Босни и Херцеговини... Термин босански језик тако се јавља термином за ’земаљски језик’, тј. термином за језик свих Босанаца, односно свих становника БиХ... Осим тога, Муслимани су избором етнонима Бошњаци и глотонима босански језик директно исказали тежњу ка унитарној БиХ“.19 Тако се помоћу именовања језика „босански“, покушава овакво именовање наметнути и територијално и етнички (још проширено у односу на Калајево вријеме): „Житељи, односно становници Босне (а назив Босна узима се и као скраћено име за цијелу Босну и Херцеговину) нису само Муслимани, него, уз њих, још и Срби и Хрвати. Пошто су Муслимани етнику (становнику територије) Бошњак сада приписали значење етнонима (имена етничке скупине, народа) они су тиме заправо свјесно или несвјесно на двострук начин негирали равноправност Срба (и Хрвата) у БиХ. Најприје тиме што језичком везом топонима Босна и етнонима Бошњак свјесно натурају тезу о себи као једином аутохтоном народу у Босни и Херцеговини, што директно угрожава равноправни статус Срба као једног од констутивног народа у Босни и Херцеговини. С друге стране, претварањем етника (имена територије) Бошњак у етноним (име народа), Муслимани онемогућавају Србима (и Хрватима) употребу дате именице у значењу етника, јер се то значење сада мијеша са значењем народа, тако да се при њеној употреби ствара језичка недоумица да ли се ради о становнику Босне или припаднику једног од народа у Босни. Муслимани су се побринули да Србима ускрате и могућност употребе другог синонимног, и много раширенијег, етника – Босанац“ (Ковачевић 2007: 152). 19 Милош Ковачевић, Србисичке еме, ФИЛУМ, Крагујевац 2007, 152.

47

48


Наметањем имена за језик „босански“ и ван територије БиХ (свуда гдје живе Муслимани/Бошњаци – како се национално изјашњавају) показује се једна друга врста претензије. У књизи Босански језик (Сарајево 1991) Сенахид Халиловић каже да босанску варијанту (како је он назива) конституишу „bosanskomuslimanski standardnojezički tip, bosanskosrpski i bosanskohrvatski standardnojezički tip... Bosanski Muslimani imaju zato neotuđivo pravo da svoj jezik nazivaju svojim imenom, koje se odnosi i na jezik u Sandžaku, Kosovu i Crnoj Gori, te u dijaspori (Makedonija i Turska) kad su u pitanju Muslimani“.20 О овоме налазимо код Милоша Окуке сљедеће: „Halilivić je ovdje pomiješao lingvističke, geografske i sociolingvističke kriterijume. Vremenom se, naime, od nejasnoća i nekih formalnih obzira prema Srbima i Hrvatima prešlo na jasnu liniju: muslimansku komponentu u standardnom jeziku, koja se poistovjećuje sa bosanskom komponenetom uopšte, kao da tamo i ne postoje Srbi i Hrvati. Tako Fahrudin Rizvanbegović u Ljiljanu od 18. do 25. 8. 1993. godine kaže da su se Muslimani konačno ’osvijestili’ i uvidjeli da bosanski jezik ’ima višestoljetnu tradiciju, baš kao i bosanska državnost’, da su shvatili da se ’naziv bosanski jezik sužava na muslimanski krug i to ponajprije uslijed jačanja srpske i hrvatske nacionalne svijesti kao preovladavajuće kod bosanskog katoličkog i pravoslavnog stanovništva’“ (Okuka 2006: 314). 2.3. О намјерама, токовима и тежњама, у вези са „босанским језиком“, што видљиво што скривено, говори и тзв. Повеља о босанском језику и Биљешке уз Повељу. Али, она иде и корак даље – пројектујући садашње тежње и конструкције на историјски план. Тако се у Повељи „босански језик“ пројектује на „босанско средњовјековље“, гдје у другој тачки, између осталог, стоји: „Korišćenjem naziva bosanski jezik Bošnjaci slijede nominaciju svoga jezika čiji se kontinuitet može pratiti od bosanskog srednjovjekovlja. Druga je stvar što je kod Bošnjaka bilo došlo do prekida svijesti o tome da su i oni baštinici književne baštine bosanskog srednjovjekovlja, koju čine crkvene knjige, upravno-pravni spisi i posebno bosanska epigrafika... Simbolično je taj odnos na zgusnut i slikovit način sadržan u odjeku životnih putanja djece posljednje bosanske kraljice Katarine i Hercega Stjepana Vukčića Kosače...“21 20 Senahid Halilović, Bosanski jezik, Sarajevo 1998. 21 Bilješke uz Povelju o bosanskom jeziku (1), 12. oktobar 2002. godine, Vijeće

Kongresa bošnjačkih intelektualaca KBI: BOŠNJACI I JEZIK BOSANSKI, Uvod-


Нигдје се, наравно, не помиње херцеговачко „средњовјековље“ и то да су херцегвачки властелини себе називали „херцегом од Светог Саве“, и насљедницима државне традиције српске династије Немањић (нпр. управо у Повељи поменути Стјепан [Стефан] Вукчић Косача, који је ту титулу понио 1449. године),22 „чиме се очигледно везао за традицију и наслеђе Немањића, јер је у свом поседу држао манастир Милешеву, где је био гроб св. Саве, а и зато што је Растко Немањић владао Хумničar: Munib Maglajlić http://vkbi.open.net.ba/, везано за прву тачку – Naš jezik bosanski. 22 О односу према српском и православном насљеђу говоре и задужбине Сандаља Хранића, претходника и стрица Стјепана Вукчића Косаче, нарочито црква Светог Стефана на Шћепан Пољу: „У подножју Соко града, у средишњем делу Шћепан Поља налазе се остаци некада монументалне цркве, задужбине великог војводе Сандаља Хранића, за коју се сматра да је била посвећена св. Стефану... Гроб великог војводе Сандаља Хранића налазио се уз јужни зид западног травеја, на традиционалном месту намењеном сахрани ктитора. Био је то обичај столећима практикован у земљама византијског православног света и посебно доследно поштован у српским земљама... Обликом своје основе једнобродног храма подељеног на три травеја, са правоугаоним певничким просторима, црква Светог Стефана се ослања на традиције старијег рашког градитељства, што је у раздобљу у којем настаје представљало значајну новину. У Србији последњих деценија XIV и почетка XV века доминантни план цркве био је триконхос заснован на светогорским узорима. (Истицања наша!) Одлука ктитора, великог војводе Сандаља, да својој задужбини да обличје старијег рашког наслеђа... имала је без сумње дубље значење. Ослањањем на старије традиције, што се огледа у храмовној посвети св. Стефану, покровитељу државе и династије Немањића, ктитор је исказивао тежњу ка јачем утемељењу своје власти у областима које су у претходним раздобљима биле део српске државе. Подизањем задужбине и надгробног храма намењеном свом вечном покоју, Сандаљ се сврстао уз своје претходнике, српске владаре и велможе. То показује и избор традиционалног положаја за место сахране уз јужни зид западног травеја, као и за живота припремљено гробно место. Значајну улогу и важан узор у тим хтењима имао је манастир Милешева, који је током прве половине XV века, све до турских освајања, био у области под влашћу великог војводе Сандаља и његовог наследника херцега Стефана. Ово знаменито светилиште са гробом св. Саве било је православно духовно средиште државе Косача, које је исказано и у титули Сандаљевог наследника – ’херцега од св. Саве’“, Марко Поповић, Соко ра на Шћеан Пољем, Зборник радова са Научног скупа Шћепан Поље и њеове свеиње кроз вјекове, Свевиђе – Манастир Заграђе 2010, 21-26.

49

50


ском земљом. Стефан је, иначе, био православни црквени човек, а његов духовник и скоро стални поверљиви пратилац био му је милешевски епископ Давид“23. Православно и српско насљеђе видљиво је и код претходника и код потомака Стјепана Вукчића Косаче. Како налазимо у историјској грађи: „Порекло породице Косача везује се за подручје горње Дрине, односно област која је стално била део државе Немањића, где није било, нити је могло бити... богумила. Као поседници дела исконских српских земаља које су припале Босни, после несрећне деобе између бана Твртка и кнеза Лазара..., Косаче су се врло брзо на тој територији осамосталиле формирајући посебност земље касније назване Херцеговином... Сачувана су значајна сведочанства о њиховом нескривеном ортодоксном хришћанском опредељењу... За време владавине великог војводе Сандаља и његовог наследника херцега Стефана, дуге готово седам деценија, подигнут је читав низ православних храмова. На том подручју током прве половине XV века долази до својеврсне ’ренесансе’ рашког градитељства... Подизањем задужбина уз ’столно место’ над Соколом и храмова намењених свом вечном покоју, Косаче се исказују као последњи настављачи немањићких традиција ранијих векова у времену које је претходило коначном турском освајању српских земаља“ (Поповић 2010: 36-37).24 Традицију наставља 23 Епископ Атанасије Јевтић, О херцеу Сефану Косачи (1435-1466) и њеовом есамену, Зборник радова са Научног скупа Шћеан Поље и њеове свеиње кроз вјекове, Свевиђе – Манастир Заграђе 2010, 145, 146. 24 И даље: „Утврђено је да племе Косаче потиче из Горње Дрине, где су му и посведочене баштине. У Подрињу су били градови у којима су се Косаче највише задржавале, а Стјепан Вукчић је у развијеној херцешкој интитулацији увек истицао и титулу кнез рински. С разлогом се верује да је сведочанство о пореклу племена сачувано и у имену села Косаче у близини Фоче. Горње Подриње с Фочом од давнина је, све до 1373. године, улазило у састав српске средоњовековне државе и било је под окриљем западних епископија српске аутокефалне цркве. Стога је у тој области православље имало дубоке, повремено озлеђиване, али увек изнова обновљене корене... Врло је вероватно да је херцег Стјепан као задужбинар надмашио стрица, иако нису до краја познати ни сви Сандаљеви ни сви херцегови ктиторки подухвати“, Драган Војводић, Киорска еланос Сјеана Вукчића Косаче, Зборник радова са Научног скупа Шћеан Поље и њеове свеиње кроз вјекове, Свевиђе – Манастир Заграђе 2010, 83-84.


и Стјепанов син Влатко: „Задужбинарска чежња покретала је и Стјепановог сина херцега Влатка. Он ће – изгледа, уз помоћ свог рођака Ивана Црнојевића, православног господара Зете – почети да гради у пролеће 1473. године храм Светог Стефана Првомученика под градом Новим. Занимљиво је да је, као владалац, други ’херцег од светога Саве’ прегао да подигне цркву управо небеском заштитнику српских средњовековних држава и владара. Посвећујући храм том светоме, чије су име носили његов отац и његов најмлађи брат, Влатко је следио пример свог претка Сандаља Хранића“ (Војводић 2010: 85). Наравно, у оквиру пројеката „босанског средњовјековља“ нема ни помена о томе да су босански владари себе сматрали краљевима Србаља (нпр. краљ Твртко у својим повељама), нити да се краљ Твртко крунисао на гробу Светог Саве, те да кроз сва времена (чак и на турском двору) језик доминантно носи предзнак српски (понекад и босански у територијалном смислу, као и нпр. дубровачки, славонски...). „Босанство“ је, према Биљешкама, потиснуло српско и хрватско „национално (па и националистичко)“ дјеловање, те прекинуло овај „идеални континуитет“ назива „босански“ почев од „средњовјековља“.25 25 „Naime, i kada je riječ o mogućim značenjima sintagme bosanski jezik, i kada je riječ o istom povodom sintagme bosansko književno srednjovjekovlje, nadaje se potreba razmatranja odnosa baštine i baštinika i posljedica koje iz tih odnosa proističu. Međutim, dok je taj odnos u primjeru književne baštine bosanskog srednjovjekovlja i njezinih baštinika uokviren i statičan, odnos baštine i baštinika kada je riječ o jezičkom naslijeđu otvoren je i dinamičan i promjene društvenopolitičkih okvira u protoku vremena djelovale su na jezičku sliku u Bosni od pada Bosanskog kraljevstva do naših dana. Temeljno različit položaj baštinika jezika bosanskoga tokom četiri stoljeća osmanske vladavine bio je vododjelnica i za neke tokove u jezičkom razvoju, koji ipak nije vodio rastakanju bitnog zajedničkog jezgra. Međutim, narastajuća nacionalna (pa i nacionalistička) propaganda iz srpskih i hrvatskih matičnih središta već potkraj osmanske vladavine odsudno i ubrzano slabila je snagu bosanstva i kod Srba i kod Hrvata u Bosni. Kada takva kretanja u austrougarskom razdoblju dovode do odluke vlasti da službeni naziv za jezik više ne bude bosanski, nego od 1907. srpskohrvatski, dolazi do nekih promjena koje ovdje treba istaći. Za tok ove rasprave od bitne je važnosti odluka austrougarskih vlasti da Bošnjacima ostavi mogućnost da u svojim autonomnim djelatnostima koje se tiču vjere, vjerskog školstva i publicistike mogu i dalje svoj jezik imenovati bosanskim. Dakako, pogubno je to i za Bosnu, koja bez dobrovoljnog bosanstva sva tri (konstitutivna) naroda koji je nastanjuju ne može postati država, i za Bošnjake,

51

52


2.4. О покушају пројекције назива за језик „босански“ на цјелокупни простор Босне и Херцеговине (а затим и шире) говоре и новије појаве књижења и подвођења писаца под „босански језик“ са цјелкокупног простора БиХ – свих националних опредјељења. Године 2007. дјела српских и хрватских писаца који живе и раде у БиХ, Народна и универзитетска библиотека БиХ каталогизирала је Коераивном онлајн библиорафском сисему и сервису (COBISS), као књиге на босанском језику, док старе картице преправљају под босански језик. У библиотеци у Сарајеву Петар Кочић је каталогизиран под босански језик, а и 54 књиге Ива Андрића: „U NUB BIH ističu kako je njima veoma teško određivati jezik književnika koji svoja djela donose... ’Nečuveno je da su ljudi u NUB BiH u posljednjih godinu dana, pored toga što na novim karticama stavljaju srpskim i hrvatskim književnicima da pišu na bosanskom jeziku, i stare kartice prepravljaju u bosanski jezik, što je neprimjereno, jer ti pisci pišu svojim jezikom. NUB BiH po ovome što se tamo radi ne može više biti nacionalna, ona je nosilac jedne ideje i jedne politike i to je politika bosanske nacije i bosanskog jezika’, tvrdi Ranko Risojević, književnik i direktor NUB RS. ’Nekako ćemo se snaći sa savremenicima, ali šta ćemo sa klasicima? U Sarajevu je Petar Kočić katalogizovan pod kod bosanskog jezika, a on je bio glavni protivnik nekadašnjeg vještačkog pravljenja bosanskog jezika’, istakao je Risojević. Čak 54 knjige Ive Andrća su podvedene pod bosanski jezik, što je nelogično ako se koji bez toga ne mogu imati državu (Истицање наше!). Dakako, Bošnjaci i da su politički svjesniji i jači ne mogu sami ostvariti rečeni san: moraju to u većini htjeti također Srbi i Hrvati, a oni to danas ne žele. Dakle, tek u promijenjenim odnosima snaga u Bosni, koji bi doveli do ostvarenja sna o Bosni kao normalnoj i djelujućoj, a ne frankenštajn-državi, moglo bi biti govora o proširenju i popunjavanju sintagme bosanski jezik drugačije nego to čini Povelja, za šta se zalaže I. Lovrenović, a posredno i M. Jeftić. Do tih željenih – da li i ostvarivih? – prilika dovoljna je prva tačka Povelje, koja glasi: ’Bosanski jezik jeste jezik Bošnjaka i svih onih koji ga pod tim imenom osjećaju svojim’... Naime, nakon dugog razdoblja imenovanja jezika bosanskim, sredinom XIX stoljeća počinje se ostvarivati vododjelnica u jeziku na koju je načelno već ukazano, pri čemu se nacionalne nominacije – vjerovatno pod uticajem djelovanja Vuka Karadžića – najranije dogoditi kod Srba, bosanski će se Hrvati, nakon prolaznog ilirskog imenovanja jezika, okrenuti ka hrvatskom imenovanju, dok će Bošnjaci bosansko imenovanje jezika još čvršće i prisnije vezati uz svoje narodnosno osjećanje“ (Bilješke 2002: у вези са Prvom tačkom).


zna da je on, osim rane poezije, pisao ekavicom’, istakao je Risojević, dodajući da je upoznat sa postojećom listom“.26 Ово се спроводи без икаквог правила и критеријума, односно свака се појединачна одлика у језику писца тумачи према идеолошкој потреби и нахођењу, односно како одговара задатој пројекцији: „Андрић је био за њега (тј. Демировића, Ј.С.) босанскохерцеговачки писац стога што је на првом месту Андрићево дело ’уроњено у босанску традицију’, док се Селимовић мора убројити у босанскохерцеговачке писце стога јер је писао ијекавски и то ’босанском’ варијантом тог изговора. Док је у другом случају ’босанска’ ијекавица пресудни критеријум за сврставање писаца по национално-регионалној припадности, у случају Андрића његова србијанска екавица не игра никакву улогу чак се и не спомиње од стране Демировића“.27 Овдје ћемо навести и један сегмент из рада Хасније Муратагић-Туне, у којем, цитирајући Радована Вучковића из 1977. године (издвојено из ширег контекста, и[ли] доведено у нови) − у зборнику ЦАНУ, у раду O rječnicima kao dodacima književnim djelima, даје цитат сљедеће садржине: „Književni kritičari veoma često uspoređuju Ivu Andrića i Mešu Selimovića, te govore o velikoj sličnosti kada je jezik u pitanju. Radovan Vučković piše: ’bez sumnje, ako se ide za utvrđivanjem izbora etničko-istorijske strukture djela i leksičko-sintaksičkog sklopa jezika Andrić i Selimović spadaju u pisce koji moraju imati zajedničkih svojstava jer su svoja glavna romansijerska djela, budući da su rođeni u Bosni, stvorili na bazi zajedničke istorijske prošlosti te zemlje i jezika, koji je često nazivan bosanski...’“28. И овај цитат се уклапа у контекст свега онога о чему смо говорили у раду.

3. Политика према језику у Црној Гори по апсурдним одлукама заиста премашују све остале, мада јој се може наћи 26 Djela srpskih i hrvatskih pisaca zavedena pod bosanski jezik (autori: Andrea

Basara, Mirsada Lingo), Nezavisne novine Beta, 09. 09. 2007. 27 Владислав Б. Сотировић, Судбина дејтонске БиХ и Република Српска. Босански језик, Бошњаци и Босна и Херцеговина, Нова српска политичка мисао. Часопис за политичку теорију и друштвена истраживања, Београд, 2. јул 2009. 28 Hasnija Muratagić-Tuna: O rječnicima kao dodacima književnim djelima, Седми лингвистички скуп „Бошковићеви дани“, САНУ, Подгорица 2008, 97.

53

54


„заједничка линија“ са досад помињаним. Процеси на овим различитим територијама започињали су у таласима, најприје на подручју које је обухваћено границама данашње Хрватске, потом БиХ, у новије вриjeме Црне Горe. Посљедњих неколико године на дјелу је својеврстан експеримент у вези са статусом и идентитетом српског језика у Црној Гори. „Црногорски језик“ се наметао формално (и на силу), прво као име (у школском систему као наставни предмет, потом у многим периферним сферама: билбордима, банкоматима, јеловницима..., како би се народ, за почетак, навикавао на име као такво), потом формално-правним поступцима, наметањем имена преко Устава и различитих законских аката, и, на крају, преко потпуно промашеног и безуспјешног покушаја стандардизовања. 3.1. Оно што пројекте „црногорског језика“ повезује са пројектима „босанског језика“ (и још одраније хрватског) јесте поистовјећивање „језика“ са државом. Прије референдума основно „образложење“ за новонаименовање било је да је именовање језика (некакво неодређено) демократско право (народа, нације, групе појединаца − од нпр. 20%) „да зове језик својим именом“. Након референдума, у Црној Гори је (у складу са новонасталом позицијом) „наступио“ нови „аргумент“: „Име језика једнако је (треба или мора да буде једнако) имену државе“29. 3.2. Оно што Црну Гору може такође повезати са процесима везано за пројекат босанског језика (а, наравно, и са хрватском ситуацијом) јесте изостављање имена Херцеговина и херцеговачки. Покушава се пренебрегнути чињеница да је Вук за 29 „’Jezik ide sa državom, dijeli ime sa njom pri čemu mu snagu i afirmaciju

daje upravo država’, ocijenila je prof. dr Rajka Glušica, profesor Opšte lingvistike na Filozofskom fakultetu i prorektor za društvene nauke na Univerzitetu Crne Gore... ’U nizu argumenata koji snažno podupiru predlog da crnogorski jezik postane ustavna kategorija Glušica izdvaja dva, po njenom mišljenju, veoma važna i to: postojanje naroda koji svoj maternji jezik smatra i naziva crnogorskim i realnost nezavisne i stabilne države Crne Gore koja će narodu koji tako želi omogućiti da u crnogorskoj državi svoj jezik naziva crnogorskim imenom i koja će zrelom i mudrom jezičkom politikom taj jezik podržavati i njegovati’“, Rajka Glušica, Država daje snagu jeziku, U žiži, Crnogorska dijaspora, Centar za iseljenike 2004, интернет адреса: [email protected].


основицу језика узео управо источнохерцеговачки дијалекат. То се у Црној Гори испољава у многим сегментима. (Познато је да „традиција“ изостављања именовања дијалекта − источнохерцеговачки почиње са Војиславом Никчевићем!) Навешћемо само неке примјере. Савјет за нормирање „црногорског језика“, бјежећи од помена херцеговачки, прокламовао је „прво начело“ „модела за црногорску стандардно-језичку норму“ проглашавајући да за основу „језика“ узима „општи језички слој који припада аутохтоним црногорским грађанима“. Зар ово не подсјећа на период када је од Решетара очекивано да прикаже дијалекатску јединственост и аутохтоност босанскохерцеговачког простора! Међутим, свака од предложених (па и дублетних) језичких црта, око којих се споре заговорници „црногорског језика“ (било да припадају стандардном српском језику или дијалектима српског језика), припада источнохерцеговачком дијалекту. Тако је „предложен“ четвороакценатски систем, систем од седам падежа, јекавско јотовање (типа ђе, ћераи, с’еси...)..., а то су све „аутохтони“ облици, прије свега, источнохерцеговачког дијалекта. „Реформатори“ нијесу узели (тј. покушали да узму) ни једну језичку одлику која припада само зетско-рашком дијалекту (дакле, и говорима Старе Црне Горе, − као што је двоакценатски систем, редукован број падежа − најчешће на четири, итд...), а да та црта није заступљена у источнохерцеговачком дијалекту. Илустративан примјер за ово јесте и Уџбеник маерње језика за рви разре оше имназије („ауторке“: Рајка Глушица и Дејана Шеваљевић, Подгорица 2006). Наводимо само два примјера из овог уџбеника који то добро илуструју. 1) Познато је да источнохерцеговачки дијалекат, захвата и више од половине територије садашње Црне Горе, тј. стару Херцеговину. Али, источнохерцеговачког дијалекта, у овом уџбенику нема у номенклатури дијалеката којима се представља простор Црне Горе. У том уџбенику сретамо „неонаименовање“ дијалеката у Црној Гори, − простор Црне Горе се (чим га „отцијепе” од цјелокупног штокавског дијалекта) дијели на два дијалекатска типа (затворена у границама Црне Горе): „говоре сјеверозападне Црне Горе”, (што је, заправо, дио источнохерцеговачког дијалекта − који припада данашњој Црној Гори), и „зетско-горњополимски”

55

56


(опет ново наименовање „дијалекта”, омеђен у границама Црне Горе), дакле, према оваквом представљању ово би требало да буду „два аутохтона црногорска дијалекта“ (управо у складу са „аутохтоним црногорским грађанима“ из „првог начела“ „Савјета за стандардизацију црногорског језика“, за који је гласала и „ауторка“ овог уџбеника, Рајка Глушица. О овоме више у прилогу: Срски језик у Црној Гори у олеалу линвисике и олиике). Шта се овим жели постићи, није потребно појашњавати. 2) На стр. 48. каже се: „Говори сјеверозападне Црне Горе припадају јужном нарјечју које је на Бечком књижевном договору 1850. узето за основу заједничког књижевног језика. Касније је у науци јужно нарјечје названо источнохерцеговачки дијалекат“. Овдје се поставља питање − зашто се истиче да је „касније у науци јужно нарјечје названо источнохерцеговачки дијалекат”. Из једноставног разлога, − зато што то није баш тако. Назив јужно нарјечје нити је примаран, нити искључује – „херцеговачко” и „херцеговачки”. Истина је да се и прије (а и послије) назива „јужно нарјечје” користио и користи назив – „херцеговачки” (а правила јужног нарјечја односе се, прије свега, на правила ијекавског изговора јаа...).30 Тако Вук Караџић у Писменици сербскоа језика из 1814. године (а 1814. година, ваљда, долази прије 1850. и Бечког књижевног договора) каже: „Сербски ïезик” раздјељује у три „предïелна нарïечïа”: прво је „Херцеговачко”, „коïему принадлеже сви Сербльи коïи живе по Херцеговини, по Босни (како Греческога, тако и Мухамеданскога вïероисповïеданьа), по Церноï гори, по Далмацïи, по Хорватскоï, и по Сербïи, озго до Мачве, до Вальева, и до Карановаца“... Друго је „нарïечïе Сремско“..., треће је „Славенско”... Осим тога, код Вука не тако ријетко сретамо и именовање − „ерцеговачки језик“, a записао je да је: „данашњи дубровачки језик прави језик ерцеговачки“.31 Такође код Вука налазимо: „Најприје сам почео писати тијем нарјечјем, и то по Херцеговачкоме говору...“.32 И: „Мени се ни једно ово нарјечје не 30 Видјети код Радоје Симић (1991: 345-351). 31 Коиар и Вук, приредио др Голуб Добрашиновић, Београд, Тршић,

Рад, Вуков сабор 1980, 119. 32 Вук Стефановић Караџић, Грамаички и олемички сиси, III/1, Просвета, Београд 2001, 37.


чини љепше ни милије од другога, него су ми сва три једнака; а ову сам књигу (тј. Срски рјечник, а то је 1818. година, Ј.С) писао херцеговачким: што се тако говори онђе ђе сам се ја родио33, и тако сам најприје од мајке и од оца научио говорити“.34 (Истицања наша!) 3.3. И сљедеће, што се, опет, може повезати са процесима изван Црне Горе, јесте пројектовање исконструисане садашњице на (далеку) историју и прошлост, тј. покушај фалсификовања језичких и историјских чињеница, историјског континуитета српског језика на просторима данашње Црне Горе. Као што се име босанске нације и језика (У помињаној Повељи) везује чак за име Херцега Стефана Косаче – херцега од Светога Саве, тако у Црној Гори у истом уџбенику „матерњег језика“ за први разред средње школе стоји − да Мирослављево јеванђеље припада зетској редакцији (без и најелементарнијег појашњења 33 В. С. Караџић је рођен у западној Србији, језик је учио од својих пре-

дака који су говорили источнохерцеговачким дијалектом, као и у њиховој постојбини Дробњаку, иако се говор Тршића већ унеколико могао разликовати од онога говора који је био у употреби у Петњици и Дробњаку. „Вукови преци доселили су се у Тршић неких осамдесетак година прије појаве његовог првог Рјечника. Чак и под условима да су дробњачки досељеници у Јадру ’ускочили у празан простор’, тј. да се нијесу мијешали са досељеницима из других крајева, (што овдје свакако није био случај), тај период прилично је дуг и нове прилике би на лексици морале оставити знатне трагове, јер се везе са старом матицом одржавају прилично тешко и нередовно, а многе ствари постепено се заборављају. То постаје нарочито значајно када се одређена личност издвоји из своје фолклорне средине и тако са њом прекине стални и непосредни контакт – а такав случај био је несумњиво са Вуком. Разумљиво је зато да су Вукови лексички извори били ограничени само на оне регионе из којих је потекао и оне у којима је боравио неколико година прије него што се Рјечник појавио. Црна Гора и Херцеговина из тих региона биле су искључене... Тек у другом издању Рјечника лексички материјал из Црне Горе заступљен је у знатној мјери... Тада су Дробњаци били у Херцеговини, а Вук изразито истиче да у Црној Гори није ’имао никог позната’ и због тога није никога ни ’назначио да купи пренумеранте’ за прво издање Рјечника, у коме, да додам, и нема ријечи из Црне Горе“, Драгољуб Петровић, Школа немушо језика, Нови Сад 1995, 38-40. 34 Вук Стефановић Караџић, Срски рјечник, исолкован Њемачким и Лаинским ријечима. Скуио и на свије изао Вук Сефановић. У Бечу 1818, VI-VII.

57

58


шта би тај термин могао да значи и да покрива)35, из које се, потом, изводи „црногорски језик“, чиме покушавају да му придају карактер „историчности“. Међутим, Мирослављево јеванђеље представља најстарији сачувани споменик српскословенског језика, настало је (највјероватније) у цркви Светог Петра и Павла (задужбини Немањића) на Лиму, дакле подручју које је тада припадало Хуму (а не Зети), потом Херцеговини све до Берлинског конгреса. Глигорије дијак је својом руком записао коме је јеванђеље посвећено: писано је за хумског кнеза Мирослава, сина Завидиног, брата Стефана Немање (који је и столовао у Благају, главном граду хумске области). Уз то, правопис Глигорија дијака припада новијем, или рашком, правопису, а не архаичнијем (за који се користе термини зетско-хумски, хумско-босански, архаичнији правопис). Тиме ретроактивно, све што је данас у саставу Црне Горе, покушавају подвести под „зетско“ потом „црногорско“, без обзира што се историјске чињенице томе противе. 3.4. Сљедеће у низу што такође повезује процесе у Црној Гори са претходним, тиче се сврставања писаца (идући у најдаљу историју), и са територија које су данас у саставу БиХ (као што смо претходно видјели), и са територије садашње Црне Горе (а историјски су припадале различитим просторима и формацијама), под „босански“, односно „црногорски“ језик (без обзира на њихово опредјељење за српски језик, етнос, културу, и припадност истом). Тако у часопису Riječ (који ја покренуо Институт за српски језик прије више од десет година, затим је дошло до прекида у његовом раду, али је поново, сада са новим уредником и новом уређивачком политиком, п[ре]окренут, − и то сада у латиничком издању), у раду Зорице Радуловић (иначе члана бившег „Савјета за стандардизацију црногорског језика“ и професора на Филозофском факултету): Povodom jednog pitanja: Ima li što na crnogorskom jeziku?, налазимо − да, док је била загледана у наслове књига на улици чула је питање: Има ли шо на црноорском језику?, − и рад се састоји од одговора на ово питање: „Bože, pa zar taj jadničak ne zna šta sve ime na 35 О овоме видјети у претходном поглављу: Писмо и равоис срских

соменика 12. и 13. вијека.


crnogorskom jeziku. Zar ne zna da su još u 16. vijeku a pogotovo u 17. i 18. Paštrovske isprave iz današnjeg (sic!!!) Crnogorskog primorja pisane na narodnom crnogorskom jeziku, da je vladika Vasilije Petrović pisao na crnogorskom narodnom jeziku sredinom 18. vijeka, da je Petar I Petrović Njegoš bio Vukov preteča u Crnoj Gori pišući svoje poznate Poslanice na čistom narodnom jeziku, da je genijalni Petar II Petrović Njegoš... svoja kapitalna djela napisao na crnogorskom jeziku. Pored Njegoša to su isto učinili dva njegova najznačajnija savremenika Stefan Mitrov Ljubiša i Marko Miljanov Popović. Crnogorskim narodnim jezikom pisali su i Peraštanin Andrija Zmajević, vojvoda Anto Daković, Vuk Vrčević, Stevan Perović Cuca, Marko Car, Luka Jovović, Novica Kovačević, Savo Vuletić... Ne želim nabrajati sve druge pisce koji su svoja djela pisali na crnogorskom jeziku. U novije vrijeme to više nego uspješno rade Matija Bećković i Miro Vuksanović. ova dva nesumnjivo velika pisca, jedan pjesnik i drugi prozaista, nadareni duhom malene Crne Gore, svoja vrhunska ostvarenja pišu upravo crnogorskim jezikom... Bez tog jezika u kome je pohranjena istorija jednog naroda i kojim je izrečena vizija kolektivne sudbine pitanje je da li bi Matija i Miro bili ono što jesu“.36 Такође и на Okruglom stolu Rezultati i budući zadaci lingvističkih istraživanja u CANU (Podgorica, 9. februar 2011), Зорица Радуловић у свом излагању закључује: „Матијине и Мирове“ (мисли се на Матију Бећковића и Мира Вуксановића, Ј. С.) мајке (дајући њихова имена) су Црногорке, па Матијин и Миров језик мора бити црногорски. Као поткрепљење „тврдњи“ да „Матија и Миро“ говоре црногорским језиком наводи се (податак) да су „Матија и Миро“ завршили црногорске школе, те су „понешто заборавили и Матија и Миро“. „Своје ле-ксичко богатство које су у својим дјелима изнијели Бећковић и Вуксановић дугују црногорском поријеклу, те је чудно, иста-кла је она (тј. Зорица Радуловић, Ј. С.), да се ова два писца ’не сјећају’ свог наслеђа. ’Стога њихов језик мора бити црногорски, ма колико га они игноришу’“.37 И, ово нијесу појединачни случајеви, ово се уклапа у општу слику догађања на путевима „монтенегристике“. 36 Zorica Radulović, Povodom jednog pitanja: „Ima li što na crnogorskom“, Riječ, nova serija br.1, Nikšić 2009, 9-10. 37 Дан, О језику као без језика, 10. фебруар 2011, 13.

59

60


(Н)овим замислима у Црној Гори покушавају да свему што је настало на подручју садашње Црне Горе ускрате предзнак српског језика и књижевности (и подведу, силом, и без икаквог основа и смисла, под „црногорски језик“ и књижевност). Тако у посљедње вријеме (углавном чланови бившег Савјета за стандардизацију, који раде на Филозофском факултету) покушавају (са позиција задобијених функција) да онемогуће да се за магистарске (и докторске теме) из области српског језика узимају теме писаца (и писана грађа) са простора Црне Горе (нпр. лозе Петровића), те, као и у цитираном раду, то поштопото хоће ретроактивно да преименују у „црногорски језик“.38 38 Након што ми је, као предложеном ментору, наметнута (од управе Филозофског факултета) за члана комисије за магистарски рад Морфолошке и ворбене особине језика „Законика“ Данила Перовића, „колегиница“, иначе члан бившег „Савјета за стандардизацију црногорског језика“, као услов да потпише извјештај за оцјену подобности теме, захтијевала је да се синтагма „српски језик“ замијени са „језик у Црној Гори“, и то на сљедећим мјестима: „Законик је значајан за језичка истраживања јер је везан за период који представља занимљиву етапу у историји српског језика, за половину 19. вијека, времена које представља прекретницу везано за успостављање и прихватање Вукове реформе. Његовим проучавањем ствара се јаснија и потпунија слика о језичким процесима и тенденцијама у вријеме реформе Вука Караџића, како са подручја Црне Горе и Брда (за које је Законик намијењен), тако и са ширег српског језичког простора“. У образложењу које сам упутила Вијећу Факултета (а са којим Вијеће никад није упознато), − због чега је немогуће замијенити одредницу „српски језик“ − између осталог стоји: „Одређење ’језик у Црној Гори’, је, поред много чега другог, сасвим нејасно и непрецизно јер се тиме не одређује који је језик у питању. Наиме, у Црној Гори се употребљава и, нпр., албански, ромски... језик, итд..., па би се конструкција ’језик у Црној Гори’ могла односити и на ове језике. Примјера ради, од Албанаца нико не тражи да свој језик зову ’језик у Црној Гори’, него га, што је сасвим исправно (адекватно), зову албанским“. Са процедуром око ове магистарске теме се потом дуго чекало на Филозофском факултету, и, након много перипетија, процедура је настављена, како ће се завршити, остаје да видимо. Такође и везано за двије друге магистарске тезе, гдје је у образложењу речено да ће бити коришћен корпус са широког простора српског језика „од крајњег истока до крајњег запада“, друга „колегиница“, такође члан бившег „Савјета за стандардизацију црногорског језика“ тражила је „да се прецизирају границе српског језика“, што је, наравно, неизводљиво, јер неки писац може стварати на српском језику, а живјети чак и у, нпр., Француској, Енглеској..., за што је било лијепих примјера у српском стваралаштву. Знамо да се хтјело рећи


Ово су само наизглед „ситни детаљи“, али превише јасно показују шта се хоће (од садашње владајуће идеологије и њених посленика) постићи у Црној Гори и са Црном Гором.

4. Мислимо да је ово неколико сегмената, из мноштва примјера, везано за пројекте нових језика (односно нових наименовања језика) илуструју како политика може да стави науку у своју службу, колико треба напора и фалсификата да се покуша сакрити (или прикрити) језички идентитет и реалност, − и колико се томе, у ствари, одупире структурни, генетски и комуникативни код језика – од којих се, ипак, не може побјећи.

(односно износило као став на сједници Вијећа Факултета) да се може десити да у корпус уђу писци са подручја Црне Горе (нпр. Марко Миљанов, Стефан Митров Љубиша, Петровићи...), који су се за корпус подразумијевали и, наравно, увијек се подразумијевају. Итд! Ово наводимо само као примјере − шта вас све може задесити у Црној Гори данас!

61

62


Цитирана литература и извори Basara – Lingo 2007: Djela srpskih i hrvatskih pisaca zavedena pod bosanski jezik (autori: Andrea Basara, Mirsada Lingo), Nezavisne novine Beta, 09. 09. 2007. Bilješke 2002: Bilješke uz Povelju o bosanskom jeziku (1), 12. oktobar 2002. godine, Vijeće Kongresa bošnjačkih intelektualaca KBI: Бошњаци и бошњачки језик, Uvodničar: Munib Maglajlić http://vkbi.open.net. ba/. Војводић 2010: Драган Војводић, Киорска еланос Сјеана Вукчића Косаче, Зборник радова са научног скупа Шћепан Поље и њеове свеиње кроз вјекове, Свевиђе – Манастир Заграђе. Glušica 2004: Rajka Glušica, Država daje snagu jeziku, U žiži, Crnogorska dijaspora, Centar za iseljenike 2004, интернет адреса: cgdijaspora@ cg.yu Добрашиновић 1980: Коиар и Вук, приредио др Голуб Добрашиновић, Београд, Тршић, Рад, Вуков сабор. Ивић 1998: Павле Ивић, Преле исорије срско језика, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад. Ивић 2001: Павле Ивић, Српски наро и њеов језик, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци − Нови Сад. Еп. Јевтић 2010: Епископ Атанасије Јевтић, О херцеу Сефану Косачи (1435-1466) и њеовом есамену, Зборник радова са научног скупа Шћепан Поље и њеове свеиње кроз вјекове, Свевиђе – Манастир Заграђе. Караџић 2001: Вук Стеф. Караџић, О језику и књижевноси III, Просвета, Београд, 2001. Караџић 2001 (2): Вук Стеф. Караџић, Грамаички и олемички сиси, III/1, Просвета, Београд. Караџић 1818: Вук Стефановић Караџић, Срски рјечник, исолкован Њемачким и Лаинским ријечима. Скуио и на свије изао Вук Сефановић. У Бечу. Касториадис 1999: Корнелијус Касториадис, Усон безначајноси, Градац, Чачак. Ковачевић 2009/2010: Милош Ковачевић, Зашо је Вук изабрао баш ијекавицу, Часопис за књижевност и културу Нова Зора, 24. Ковачевић 2003: Милош Ковачевић, Срски језик и срски језици, СКЗ – БИГЗ, Београд. Ковачевић 2007: Милош Ковачевић, Србисичке еме, ФИЛУМ, Крагујевац.


Kordić 2003: Snježana Kordić: Mitovi jezičkih ideologa, Književna republika, Zagreb. Милосављевић 2000: Петар Милосављевић, Срски филолошки рорам, Требник, Београд. Милосављевић 2007: Петар Милосављевић: Иеја јуословенсва и срска мисао, Књиготворница Логос, Ваљево. Нејлор 1996: Кенет Нејлор, Социолинвисички роблеми међу јужним Словенима, Просвета, Београд. Новак 1967: Виктор Новак, Вук и Хрваи, САНУ, Београд. Okuka 2006: Miloš Okuka, Srpski na kriznom putu, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo. Петровић 1995: Драгољуб Петровић, Школа немушо језика, Нови Сад. Поповић 2010: Марко Поповић, Соко ра на Шћеан Пољем, Зборник радова са научног скупа Шћепан Поље и њеове свеиње кроз вјекове, Свевиђе – Манастир Заграђе. Radulović 2009: Zorica Radulović, Povodom jednog pitanja: Ima li što na crnogorskom?, Riječ, nova serija br. 1, Nikšić. Симић 1991: Радоје Симић: О нашем књижевном језику, НИП „Универзитетска ријеч“, Никшић.

Сотировић 2009: Владислав Б. Сотировић, Субина ејонске БиХ и Реублика Срска. Босански језик, Бошњаци и Босна и Херцеовина, Нова српска политичка мисао. Часопис за политичку теорију и друштвена истраживања, Београд, 02. јул 2009. Tuna 2008: Hasnija Muratagić-Tuna: O rječnicima kao dodacima književnim djelima, Седми лингвистички скуп „Бошковићеви дани“, ЦАНУ, Подгорица. Halilović 1998: Senahid Halilović, Bosanski jezik, Sarajevo. Шипка 2006: Милан Шипка, Језик и олиика, Београдска књига, Београд.

63

Континуитет, распростирање и статус српске ћирилице − кроз вјекове и данас1 Да бисмо стекли потпунију слику у вези са српском ћирилицом и њеном употребом, неопходно је узети у обзир више аспеката. Као рво, њен историјски континуитет, присуство и распрострањеност на широком простору гдје се употребљавао и употребљава српски језик. Друо, какав је однос државних и других институција на просторима српског језика према ћирилици; какав је њен положај, присуство и статус данас. Треће, какав однос и виђење има научна и стручна јавност с обзиром на статус и (не)присуство ћирилице. Чевро, шта представља и носи ћирилица као писмо. Пео, културно-историјска и традиционално-духовна вриједност ћирилице, и емотивносимболички однос према њој на српском језичком подручју. Покушаћемо да узмемо у обзир и сагледамо све ове моменте. Посебан акценат ставићемо на употребу ћирилице на простору садашње Црне Горе, − као прво, зато што се о простору Црне Горе у вези са овим мање писало, а, као друго, зато што смо на ове просторе највише упућени и са њима боље упознати.

1. Историјски континуитет ћирилице на просторима српске писмености

1.1. Српска ћирилица, настала на основама старословенске ћирилице, коначно уобличена и довршена од стране Вука Стефановића Караџића, на темељима хиљадугодишње традиције, кроз вјекове је била (и углавном остала до дана данашњега) писмо српске писмености и језика, било да се односи на црквенословенски (српскословенски, српску редакцију 1 Рад је објављен у Лучи, Часопису за философију и теорију културе и

друштва XXIII-3/4, Никшић, 2009. године (У краћој и донекле другачијој верзији презентован је на Скупу Дани ћирилице, који је одржан у Никшићу јуна 2009. године у организацији Голијско сабора кулуре, и објављен у видовданском броју часописа Голија исте године).

66


старословенског језика; славеносрпски), или на српски народни језички израз. Подручје распростирања и присуства ћирилице обухватало је све земље које су у раном средњем вијеку икад потпадале под српску државу (и писменост). Ћирилицом се писало и у Рашкој, и у Зети, Хуму, у цијелој Босни, и у приморју (у великој мјери) све до доњег тока Цетине: „Уосталом, употреба ћирилице је рано прекорачила и ту границу, захватајући привремено у 12. и 13. веку и оток Брач. Босанско освајање већег дела копнене Далмације крајем 14. столећа дало је новог маха ширењу ћирилице на тој страни. Из године 1410. имамо ћирилску исправу сплитског каптола... Граница српске државе је у доба тих владара (тј. Стефана Немање и краља Владислава) стајала недалеко од Сплита, на реци Цетини, и документи говоре о пријатељству и савезу... Уз глагољицу и латиницу и ћирилица је задуго сачувала своје месташце у писмености чакаваца дуж јадранске обале. У првој половини 15. века састављен је и ћирилицом записан статут аутономне кнежевине Пољица код Сплита у којој је та азбука затим живела све до у 18. столеће у локалној администрацији и преписци. Залет ћирилице у северније крајеве у 15. и 16. веку био је краткотрајан, али је стигао да обухвати и неке од врхунских хрватских великаша, међу њима и Николу Зринског и неколико чланова породице Келеновића...“.2 Ћирилицом се (поред латинице) писало и у Дубровнику, који је, од кад је славизиран, по говору источнохерцеговачки: „У околини Дубровника ћирилицом се служио понајвише католички клер, пишући наравно тамошњим штокавским јекавским говором источнохерцеговачке основице. Поред писама и нотарских аката, из овог циклуса је остало и неколико обимнијих састава, таквих као што су јеванђеоски лекционари, затим молитвеник штампан 1512, ’српским писмом и језиком’ и зборник побожних штива Либро о мнозије разлоа из 1520. године. На земљишту Дубровачке републике ћирилица је била наслеђе из ранијих времена. Сва околина Дубровника, сем мајушног појаса око самог града, припадала је у своје време немањићкој држа2 Павле Ивић, Срски наро и њеов језик, Издавачка књижарница Зорана

Стојановића, Сремски Карловци − Нови Сад 2001, 135, 139.

Континуитет, распростирање, статус српске ћирилице − кроз вјекове и данас

ви... Ћирилицом се у Дубровнику почело писати два века пре него латиницом... У 16. веку латиница чини скок, одлепљујући се од јадранске обале... “ (Ивић 2001: 131, 147, 165). Ћирилица се распростирала и на Далмацију и Славонију. Како налазимо код Р. Грујића: „...може се свако уверити како је код Срба у Хрватској и Славонији ћирилица одувек и искључиво у употреби... Ја сам нпр. само у протопрезвитеру беловарском нашао 123 комада старих србуљских рукописних и штампаних књига, а још више новијих рускословенских, и исписао сам из њих око 655 разних записа ћирилицом, из времена 14-19. века; а нашао сам скоро исто толико записа по иконостасима, крстовима и др. црквеним утварима. Штавише, нашао сам и у катедралној унијатској цркви у Крижевцима, на Св. престолу, један крст из прве половине 18. века са овим српским записом“.3 Такође и код Л. Костића: „Да је сваки тамошњи Србин, без обзира на веру, осећао дужност да пише ћирилицом и да у том писму излази пред свет, имамо јасан доказ у једном писму Петра Прерадовића Вуку Караџићу из 1846. године (Прерадовић је био католик)... Срби нису хтели ни да читају књиге латиницом штампане, а камоли да пишу тим алфабетом... Аустрија у Угарска су своје законе објављивале ћирилицом“.4 Ћирилица је била дипломатско писмо турског, угарског и румунског двора. „Скоро искључиво, сви историјски споменици на српском језику писани су ћирилицом, а тек неколико из најстаријих времена налази се и глагољицом написаних. Ћирилица је заједно са српским језиком владала и у Дубровнику, Далмацији, Приморју, Босни и Херцеговини, па је постала и дипломатским писмом турског, угарског и румунског двора. Њен је углед био увек врло велики, на целом Балканском полуострву и далеко преко његових граница, а највећи беше од 15-17. века, те из тог доба сретамо доста историјских споменика ћирилицом писаних и по јужним и источним крајевима Хрватске. Тако ћирилицом пишу кнезови Нелепићи, Таловци, Иван (Анж) Франкопан, Кеглевићи; а у најновије доба научно је уста-новљено, да је Никола Јуришић увек само ћирилицом 3 Радослав М. Грујић, Срски језик и срско исмо, у: Петар Милосављевић:

Срби и њихов језик, Београд 2002, 419-420. 4 Лазо М. Костић, О срском језику. Вук и Немци, Нови Сад 1999, 40.

67

68


потписивао се, па и на званичним државним актима, из чега се врло вероватно изводи, да он другог писма ни познавао није. Ну, у северозападним крајевима Хрватским, где није могао допрети утицај серпски, није се ни ћирилица никад употребљавала, све до доласка Срба у те крајеве; а када се Срби и туда населише они су и даље ћирилицу као своје народно и црквено писмо употребљавали; − исто онако као и на старим огњиштима својим. Ћирилица је такођер од памтивека у великом поштовању и употреби била и код словенских и босанско-херцеговачких католика и мухамедоваца. Ови потоњи употребљавали су је редовно у својој међусобној кореспонденцији и у коресподенцији са крајишким аустријским и другим заповедницима – па је налазимо и на мухамединским надгробним споменицима. А католички фратри, већ од 16. века, почињу штампати своје књиге за римокатолике по Херцеговини, Босни и Славонији српским језиком и ћирилицом, коју изричито називају и српским писмом“ (Грујић, у: Милосављевић 2002: 417-418). Присуство и углед ћирилице били су велики, не само на Балканском полуострву, већ и у цијелој Европи, нарочито од 15. до 17. вијека, а може се рећи, чак и до 19. вијека. Деветнаести вијек представља почетак нарочитих и јасно испољених неповољних дјеловања у вези са статусом, потискивањем и протјеривањем српске ћирилице. „У Славонији, међу римокатолицима, почела је да истискује ћирилицу – латиница тек од другог деценија 18. века, када су почели у њу долазити световни свештеници и калуђери римски из Хрватске, ну ми имамо податке, да су се фрањевци томе опирали и у четвртом деценију тога века. Тако нпр. фрањевачки провинциал Лука Карагић издао је 1. јула 1736. год. окружницу на све манастире и фратре њему потчињене, у којој у тачци 6, под претњом строге казне, забрањује и једном фрањевцу да народним језиком писана писма латинским словима пише, него ’искључиво само ћирилицом, јер је и писмо дар Божји, нарочито дарован народима и језицима, а не даје се многима’“ (Радослав М. Грујић: Срски ..., у: Милосављевић 2002: 417-418). 1.2. У састав садашње Црне Горе ушле су територије или дјелови територија различитих формација и оне су (у највећем дијелу, осим унеколико у приморским крајевима), са собом носиле и преносиле ћирилицу, као своје духовно насљеђе и као израз, исказ и супстанцу писмености и традиције.


Континуитет ћирилице на просторима садашње Црне Горе може се пратити кроз вјекове. Она је показатељ и свједочанство да су ови простори имали, и, уопште, посједовали писменост. Не може се поменути ни један важнији споменик писмености са простора садашње Црне Горе (било да је настао у Зети, старом Хуму, Херцеговини, Рашкој, Старој Србији, углавном и приморским крајевима) а да није написан ћирилицом. Ћирилицом је писано Мирослављево јеванђеље, повеље и писма зетских владара, Иловичка крмчија Свео Саве, богате ризнице манастира Свете Тројице код Пљеваља, манастира Никољца из Бијелог Поља, манастира Пиве, цетињског манастира, Врањанске овеље, штампане књиге Обоске шамарије... Ћирилицом су писали и Свети Петар Цетињски, Петар 2. Петровић Његош, краљ Никола, Марко Миљанов, Стефан Митров Љубиша... Ћирилица је носилац и колијевка духовности, историје, традиције, културе, писаног и књижевног насљеђа, чије се богатство преноси, али и сурвава у двадесети вијек, а нарочито пред крај 20. вијека, што ће нас довести до дубоког реза на смјени вјекова, 20. и 21, када се дешава, и јасно је видљива, готово потпуна латинизација и(ли), чак, нажалост, долатинизација Црне Горе, што се писмености и писма тиче.

2. Именовање ћирилице и српски језик Који су и какви (толико јаки) разлози потискивању ћирилице!? Суштински (и исконски, и истински) не постоје. Што се тиче Црне Горе, вјероватно их „има много“, ако се узме у обзир којим путем данас („званична“) Црне Гора иде и хоће да иде; какви се пројекти спроводе у Црној Гори; од чега Црна Гора хоће пошто-пото да се одвоји; какве (и које) трагове да избрише и затамни. 2.1. Ћирилица се кроз историју на просторима докле је допирао утицај српског језика и, преко њега, писма, често називала српско писмо. То је уобичајен назив на штокавском подручју, а и у окружењу, уколико се писмо именовало (и тиме назив прецизирао, у односу на, нпр., руску, бугарску... ћирилицу, односно ћирилицу неког другог језика). За то имамо сакупљених и

69

70


објављених близу сто примјера (са простора Рашке, Зете, Боке, Хума, Босне, Дубровника, Славоније, Цавтата, Задра, на млетачком, аустријском, турском... двору; у Ватикану, у записима Енглеза, Француза...). Тако, на примјер: Језуита Марин Темпарица из Цавтата пише 1582. године генералу Језуитског реда Кл. Аквавива да је потребно салити слова „у славонском алфавиту и словима које овде називају српским“. Херцеговачки католици, на Неретви, у Попову и Зажабљу кажу у молби од 1. августа 1629. да се потписују „илирским или српским писменима“, тј. ћирилицом. Ђовани Пасквали (1645) предлаже Конгрегацији из Котора да би у циљу прозелитизма требало „упутити у Српско Приморје 4 до 5 калуђера Св. Атаназија из Рима“5, али треба прво да науче говорити српски и исаи „срским словима Св. Ћирила“ (исто: 20)... У Илирским новинама за 1840. говори Гај о ћирилици... „коју су Илири Источне церкве под славним посебним именом серпским... сачували“ (исто: 83)... Нарочито су познати стихови славонског пјесника Матије А. Рељковића, у његовој познатој поеми Саир, коју је штампао први пут 1762. Ту наводи како му један Славонац каже да му ни стари нијесу школа имали, па су ипак добро живјели. Рељковић у стиховима говори: О Славонче! Ти се верло вараш,/Којио ми ако оовараш;/Ваши сари јесу књиу знали,/Сербски шили и сербски исали!...6 5 Лазо М. Костић, Ћирилица и срсво. О срском језику. Вук и Немци, Нови Сад 1999, 13. 6 Највише података овог типа налазимо код Лазе М. Костића, а занимљиве податке имамо и код Милоша Окуке. Наводимо само неке. Код Лазе М. Костића, између осталог, стоји: „Год. 1530. налази путник кроз тадашњу Турску Словенац Б. Курипешић близу Рогатице један натпис ’у српском језику и словима’... Задарски прелат Симеон Будинео (’Шиме Будинић’), који је живео у 16. веку (рођен око 1535, умро 1600), штампао је у Млецима 1597. на италијанском језику књижицу под насловом Кратко упутство да се научи српска азбука. Нашу ћирилицу не назива никако друкчије већ српским алфабетом... Августа 1637. писао је римској Конгрегацији за пропаганду вере Фрања Мрканић из Чипровца о књигама којима се служе свештеници и монаси у Србији, Рашкој, Херцеговини итд.: ’које књие су исане срском азбуком названом Св. Ћирила, у саром илирском језику’... Архиепископ барски (католички) Вићентије Змајевић..., наводи у нарочиту заслугу што је ’извежбан у срским словима’....


Тако је, наравно, и на просторима Црне Горе: У овом погледу нарочито је значајна једна библиографија радова о Далмацији и Црној Гори издата на латинском у Млецима 1842. Тамо стоји да су књиге штампане на Цетињу... српским словима („карактерима“)... Године 1517. потврђује млетачки дужд Л. Лоредан тестамент Ђурђа Црнојевића на молбу његове жене Јелисавете (преведен на латински). На више мјеста стоји да је тестамент писан српски, преведен са српског итд. Али на једном мјесту стоји да је „исан и оисан срским језиком и срским словима“7... Надбискуп барски Андрија Змајевић, Пераштанин, написао је још 1675. године једну расправу, гдје каже да жели „да он поучава само читати и писати са словима илирским српским, а да остави латинска“ (Костић 1999: 61-73). Свима су познати Његошеви стихови (у посвети на књизи Вукова аница из 1826. године): „Српски пишем и зборим,/ сваком громко говорим:/народност ми србинска,/ум и душа славјанска“. Интересантни су и сљедећи примјери: „1838. и 1839. добива владика црногорски Петар 2 (Његош) неколико писама Онај језик, којим је штампао Трубер свој превод Св. писма, назвао је Фра Матија Дивковић, који је 1565. кирилицом штампао у Млецима ’наук карстиански’, ’иезик Словински’, а слова кирилска ’слови сарпскиеми’... 1903. пише карловачки владика Петар Јовановић да се у Плашком учи између осталог ’сербско чтеније и писаније’... На познатој ’Велеиздајничкој парници’ у Загребу 1908-1909. године, где су оптужена 53 најбоља Србина... што су повлађивали ћирилицу не само у званичним актима и основним школама, него... што су покушали да ’поставе чак на земаљским путоказима ’српско’ писмо као спољни знак српства’... 1924. је један од савремених највећих слависта Француске Андре Вајан, писао о старом дубровачком језику и том приликом казао: ’Дипломатски језик је штокавски, у азбуци ћириливској српској’“ (Костић 1999: 61-73). Код Милоша Окуке, у вези са фрањевцима у Босни, налазимо: „Stjepan Marijanović je 1836. u Budimu izdao i prvi Bukvar iliti početak slovstva iliričkog i latinskog jezika za učionice države bosanske složen, u kojem se pored ’bukvice iliričke’ obrađuje i ’bukvica srbska’... Antun Knežević Varcarin i Mihovil Marijanović Livnjak u Zagrebu izdali su... u svojoj učionici za prvu godinu, bukvar namijenjen katoličkim školama u Bosni i Hercegovini, u kojem se nalazi posebno poglavlje pod nazivom: Ćiriliska ’srbska’ abeceda, sa tekstovima štampanim ćiriliskim pismom“ (Истицања наша!), Miloš Okuka, Srpski na kriznom putu, Sarajevo 2006, 72, 73. 7 Милош Милошевић, Тесамен Ђурђа Црнојевића, Подгорица – Цетиње 1994.

71

72


од босанског везира Веџид-Мехмед паше. У првом каже: ’Ја сам написао једну турску а једну сарпску, обе су једнаке’... (Примјера овог типа имамо више, Ј.С.) Андрија Стојаковић из Трста анонсира штампање Његошевог Шћеана Мало у Јуословенским новинама које су тада, 1850. године, излазиле у Загребу. Каже да ће се дело штампати ’српским словима са самоучном буквицом’...“ (Костић 1999: 61-73). Стефан Митров Љубиша (1870. године) назива ћирилицу „српским аманетом“ (Костић 1999: 61-73)... Као што из бројних свједочанстава видимо, ово вишевјековно писмо српског језика и именовало се као српско, на широком простору и од разних аутора. Назив „босанчица“ формиран је у 19. вијеку, из политичких побуда, са циљем да се један знатан корпус српског језичког насљеђа и писмености називом прикрије и затамни, и одвоји од своје матице и покуша подвести под нешто друго.8 8 Како налазимо код Биљане Самарџић: „Термин ‘босанчица’ у научну

терминологију и литературу увео је Ћиро Трухелка (пред сам крај 19. вијека, Ј.С.) у раду Босанчица, ринос босанској алеорафији и тиме изазвао праву револуцију у јавним и лингвистичким круговима. Наиме, супротстављајући босанчицу ћирилици Ћ. Трухелка сматра да су то два самостална писма, те да их једино веже заједничко грчко поријекло. Међутим, видно је да је Трухелка слабо познавао саму материју, као и пут развоја брзописа. Истичући да се ради о типичном самосталном босанском писму, Трухелка је изазвао огромну полемику у научним круговима. ‘Крајњи резултат ове полемике јесте: да Трухелкина теза о босанчици као засебном ћирилском писму није научно заснована већ има политичке конотације, усклађене са тенденцијама тадашње аустроугарске политике – да се језик и писмо Босне оног времена отцепе од целине српског језичког подручја’. Наиме, Трухелка је покушао оправдати тврдњу о босанчици као самосталном писму, али без аргумената и доказа, те су с тога његову тезу одбацили Решетар, Недељковић, Младеновић, Чремошник и многи други. Свој став Трухелка је темељио на идејама Е. Курелеца, који је био вођен политичким а не научним разлозима, закључује Д. Драгојловић и који је имао видну жељу да ово писмо прикаже као јединствено, самостално и специјално босанско писмо.. Српски научници сматрају да је велику помоћ Трухелкиној карактеризацији тзв. босанчице дала политика тадашњег предсједника Земаљске владе у БиХ − Бењамина Калаја (1883-1903)... Б. М. Недељковић се у раду О босанчици супротставио мишљењу Ћ. Трухелке наглашавајући да нема никаквих разлика нити материјалних доказа да се босанчица издвоји из српске ћирилице, тј. ‘ничега нема што би писмо из Босне издвајало од осталих ћирилских писама’; те да теза о босанчици као посебном писму на основу специфичности писања појединих слова (мисли се на ‘б’, ‘к’,


3. Подривање српске ћирилице у прошлости

3.1. За српске просторе је још Свети Сава рекао да „смо исток на западу и запад на истоку“. Управо је овај „исток на западу“, чини се, не тако ријетко утицао и на судбину ћирилице „на западу“, гдје смо увијек били први на граници (и на удару) у сусрету са другим писмом, вјером, културом. Тако је, рецимо, према неким записима и свједочењима (једног Руса9 и једног Пољака), одмах послије великог црквеног раскола на тзв. Сплитском или Солинском сабору, ћирилица проглашена за непожељну, за „ђаволски проналазак“ (према записима Пољака), чиме је одрана обиљежена. 10 Међутим, ћирилица се, како смо претходно представили, ипак, све до 19. вијека углавном несметано употребљавала и распростирала са распростирањем српског језика (и не само ‘т’, ‘в’, ‘ж’) ‘нема никаквог ни палеографског, а још мање културно-историјског оправдања’”, Биљана Самарџић: Термин босанчица као заблуа у исоријском развоју срско језика, Зборник радова са научног скупа Наука и настава на универзитету, Пале 2009, 229. 9 „Први је Л. В. Березин, који у својој књизи Хорваија, Славонија, Далмација и Военнаја Граница, 1, изашлој у Петрограду 1879, каже на страни 42 да је ‘а Сплитском сабору 1059. словенско богослужење одбачено овим речима (латински дато). Ја бих то овако превео: ‘Доиста рекоше (очеви, учесници Сабора) да су готска слова пронађена код неког Методија, јеретика, који је много тога против правила католичке вере и у том истом словенском језику лажући написао’“ (Костић 1999: 30). 10 „Ћирилица је, чим се појавила, била анатемисана од Католичке цркве. То је било на тзв. Сплитском или Солинском сабору, одржаном средином 11. века, неколико година после Раскола (одвајања Источне од Западне хришћанске цркве) и то на нашем подручју. О томе имам забиљешке преузете од два писца, једног Руса, а другог јамачно Пољака... Неки гроф Валеријан Красински, који је у једној, на француском издатој књизи средином прошлог века (Верска исорија словенских нароа) пише: ‘Словенска слова, пронађена од Ћирила, нису ништа друго него модификација грчког алфабета обогаћена понеким источним писменом да би се изразили гласови непознати у грчком језику. Године 1060, у Солину (Далмација) огласи Синод да је овај словенски алфабет ђаволски проналазак и да је Метод био јеретик. Њега ипак и данас употребљавају... Словени прикључени грчкој цркви, па чак и они међу њима који признају супрематију папе’” (Костић 1999: 30).

73

74


код православаца). Са 19. вијеком почиње тенденција и процес потискивања и сужавања употребе ћирилице. У овом погледу истичу се и препознају два међусобно повезана и блиска, али формално различито испољена процеса, који су обиљежили „повлачење и сужавања употребе“ ћирилице: један је везан за јавне, званичне и јасно испољене покушаје забране употребе ћирилице, а други се спроводио под плаштом и изговором равноправности ћирилице и латинице. 3.2. Деветнаести и почетак 20. вијека је, више од свих вјекова раније, обиљежен многим покушајима забране употребе „српске ћирилице“. Јавне забране најчешће су давале супротне резултате од очекиваних и задатих. Будиле су свијест о значају и вриједности ћирилице и везаности за њу, те доводиле до (снажних) отпора са тежњом да се сачува и одбрани ћирилица, тако да, осим за кратко, нијесу доносиле резултате. Напротив! 3.2.1. Прва званична забрана употребе ћирилице везана је за име царице Марије Терезије 1779. године. Под наговором римских првосвештеника издата је наредба да се ћирилица укине изван цркве, и да се у школе под морање уведе „простонародни језик илирски и латиница“. Сви Срби у данашњој Војводини, заједно са митрополитом и епископима, устали су против такве наредбе, тако да је наредба повучена. „У прво време респектовали су ту љубав народа нашег, према своме српском писму – ћирилици, а и аустријске државне власти, па је и сама царица Тереза наредила 1769. год., да се оснује у Бечу српска штампарија – ћирилским словима, која ће штампати све српском народу потребне књиге за цркву, школу и просвету уопште. И већ почетком 1771. год. штампа се тамо ћирилицом неколико хиљада букварова, сборника и псалтира, о трошку царичину, те се онда бесплатно раздељује српској деци по свима крајевима нашим под влашћу аустријском. Ну пред смрт царице Марије Терезе, 1779. год., поче покушај, са стране државних власти, на наговор римских првосвештеника, да се православни Срби одуче од ћирилице, те постепено и они привикну на латиницу, као и Хрвати и до тада већ поунијаћени и покатоличени Срби. Тиме су наиме мислили, да ће се лакше прокрчити пут унији с римском црквом васко-


ликог српског народа под аустроугарском влашћу, - али се и ту у рачуну преварише.“ 11 3.2.2. Након смрти Марије Терезије, њен син цар Фрањо Јосиф 2. обновио је ову наредбу 3. фебруара 1781. године и „позвао администратора српске Карловачке митрополије Мојсија Путника, да све српске епископе и свештенство опомене, да се нипошто не усуде сметати увођењу латинице у српске народне основне школе. „Наскоро потом умрла је Марија Терезија, а њен син Јосиф 2. беше противник верског прозелетизма, па је ова ствар за неко време заспала. Ну цар Јосиф имао је друге централистичке и германизаторске тежње, те пропагатори уније употребише то његово расположење, да дођу до свог циља; а пошто је ћирилица код православног српског народа била једна врло важна сметња успешном провођењу тих царевих тежња, то су противници православља врло лако израдили, да је цар 3. фебруара 1781. год. обновио наредбу од 1779. год. и позвао администратора српске Карловачке митрополије епископа Мојсија Путника, да све српске епископе и свештенство опомене, да се нипошто не усуде сметати увођењу латинице у српске народне основне школе...“ (Грујић, у: Милосављевић 2006: 420-424). На овакву одлуку услиједило је жестоко одупирања епископа, школске управе и народа, усљед чега је цар морао повући наредбу: „Поводом овог закључка Школске комисије (да се ћирилица не смије и не може укинути јер ’Нarod СerbskJi... svoѧ slaveno-srbska pismena’ ванредно поштује и цени) није изашла од цара никакава посебна наредба и народ се наш најодлучније опирао сваком покушају, да се ћирилица напусти и латиница уведе; а земаљски школски надзорници пријавише то у Беч, те 26. јула 1784. год. изађе од цара нов налог митрополити Путнику, у коме се, с позивом на наредбу од 1779. год., наређује, да се ћирилица, уз црквенословенски језик, може употребљавати само у богослужбеним и верским књигама, а све друге светске школске српске књиге имају се од сада писати и штампати простим народним језиком и латинским словима. Та цар11 Радосав М. Грујић, Српски... Поглавље преузето из другог, Просветиног, издања (1989) Грујићеве књиге Аолоија срско нароа у Хрваској и Славонији (у: Петар Милосављевић: Срска исма, Бесједа, Бања Лука 2006, 420-424).

75

76


ска одлука буде саопштена и надзорницима српских народних школа с налогом, да је имају одмах у живот спровести. Ну чим је народ наш, особито онај по Хрватској и Славонији, за то сазнао, осети одмах у том опасност за веру и народност своју, те се на све стране подиже с протестима и оштрим отпором увођењу латинице, ...врло енергично се заузеше за ћирилицу и изјавише да се народ ње никад одрећи неће, јер је уверен ’da se sъ gѹbitkomъ pismena i samъ temelъ odr/anJя haraktera narodnogъ obara’. У исто време обратише се они и на све друге важне факторе у држави, те цар Јосиф повери то питање придворној Школској комисији, да га расправи и њему предлог поднесе. Комисија се састаде 26. јануара 1785. год. и, примивши и од власника српске штампарије у Бечу Ј. Курцбека потребне информације, даде изјаву, да сматра за несходно, да се ћирилица наједанпут у Монархији уништи, с два разлога: прво, што би се у том случају морала дати штампару Курцбеку оштета од 20 442 фор. 30 нов., што их је уложио у штампање српских књига тим словима, а друго ради тога, што би међу Србима врло лако могли планути опасни немири. Стога је комисија предложила, да се то питање одложи на неодређено време, а цар је предлог усвојио и путем митрополита 29. марта 1785. год. Известио је све српске епископе и народ, да се ћирилска слова у српском народу и српским школама могу слободно и даље употребљавати (Истицања наша!)“ (Грујић, у: Милосављевић 2006: 420-424). Процес забране ћирилице се наставио,12 и појачао, што се употребе силе тиче. У Босни и Херцеговини, почев од окупације 1877. године, забиљежени су многи случајеви прогона ћирилице.13 Ћирилица формално и јавно није забрањена, али је власт тежила на разне начине да ограничи на православни српски живаљ, те да потисне и учини ћирилицу непожељном. 3.2.3. У Првом свјетском рату, опет од аустријских власти, наставља се са прогоном ћирилице, али се сада са подручја која су раније била под аустроугарском влашћу (Хрватске и Славоније) пренио на све крајеве. У вријеме Првог свјетског 12 Ова појава „је жешће импулсе добила од половине прошлог века, посебно пошто је Аустрија истерана из Италије и упућена на то да тамошње губитке надокнади на Балкану“, Драгољуб Петровић, Сумрак срске ћирилице, Ћирилица, Нови Сад 2005, 11. 13 Драгољуб Збиљић, Изаја срско исма, Ћирилица, Нови Сад 2005, 11.


рата ћирилица је била званично забрањена у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Србији. Већ 3. октобра 1914. Земаљска влада у Хрватској укинула је учење ћирилице у основним школама. „Prve mjere koje su preduzete u Monarhiji nakon izbijanja rata bile su potiskivanje ćirilice iz javne upotrebe. Tako je već 3. oktobra 1914. Zemaljska vlada u Hrvatskoj ukinula učenje ćirilice u javnim osnovnim školama... Novom naredbom Vlade od 3. januara 1915. u Hrvatskoj je ćirilica ukinuta i u radu administracija“ (Okuka 2006: 95). Забрана о употреби ћирилице пренесена је и на Босну и Херцеговину. Наредбу је донијела Земаљска влада за Босну и Херцеговину (Glasnik zakona i naredba za Bosnu i Hercegovinu, XLIX, 11. novembar 1915. godine): „Dana 10. novembra 1915. izdata je Naredba Zemaljske vlade u Sarajevu o upotrebi ćirilice. U njoj se, između ostalog, kaže: a) ‘Sve bosanskohercegovačke vlasti: uredi i zavodi upotrebljavaće u pisanom srpsko-hrvatskom saobraćaju samo latinicu’; b) ’U svim zemaljskim nastavnim zavodima sa srpskohrvatskim nastavnim jezikom, upotrebljavaće se samo latinica’; c) ’Knjige u narodnim osnovnim školama štampane ćirilicom, imaju se odmah zamijeniti knjigama štampanim latinicom’; d) Učenici srpsko-pravoslavne vjere prvog razreda ’odmah moraju da prestanu da uče ćirilicu’. Učenici ćirilicu mogu ’upotrebljavati samo u nastavama vjeronauke, a učenje toga pisma prepušta se nastavnicima vjeronauke’“ (Okuka 2006: 98). Генерал Саркотић, као представник војних власти, изјавио је да „треба Србима ћирилицу као борбено средство учинити неупотребљивим“, „да ћирилицу уклонимо из јавног живота и одузмемо јој српски национални карактер“. Код Окуке даље налазимо: „Događaji su dobili svoje ubrzanje osobito sa smjenom u zemaljskoj vlasti Bosne i Hercegovine. Na mjesto Potjoreka za poglavara Zemlje došao je general Stjepan Sarkotić, a za njegovog zamjenika dr Nikola Mandić, koji je kasnije bio predsjednik Vlade Nezavisne Države Hrvatske. Obojica su bili potpuno odani Beču i obojica su se zauzeli za isključivi stav prema Srbima i ćirilici... General Sarkotić i ministar rata Korbatin bili su uporni u nastojanju da ubijede Beč o potrebi zabrane ćirilice u Bosni i Hercegovini. Korbatin je u septembru 1915. tražio da se zabrani ne samo ćirilica nego i dalja upotreba naziva srpsko-hrvatski te da se ponovo

77

78


uvede raniji naziv zemaljski jezik. Za njega je naziv srpski, u bilo kojem obliku i bilo kojoj kombinaciji upotrijebljen, veleizdajnički. I pošto je ’po shvatanju južnoslovenskih naroda ćiriličko pismo izraz srpskog jezika’, onda je i ćirilica veleizdajnička pa zato mora biti protjerana. Korbatin je predlagao da za onoga ko se ogriješi o zabranu ćirilice predvidi novčana kazna u iznosu od 50 do 1000 kuna“ (Okuka 2006: 96, 97). Прогон и забрана ћирилице пренијела се и на Србију и Црну Гору. Ћирилица је у Србији забрањена у јавној употреби одмах по окупацији почетком 1916, а у априлу исте (1916) го-дине и у Црној Гори. Између осталог, поскидане су табле са ћириличним натписима на јавним мјестима. Забрана употребе ћирилице трајала је све до ослобођења 1918. године. 3.2.4. Исто је настављено и у Другом свјетском рату. Само десетак дана након преузимања власти, 25. априла 1941, објелодањена је (од NDH) Zakonska odredba o zabrani ćirilice. Законску одредбу о забрани ћирилице прати Provedbena naredba ministra unutrašnjih poslova zakonskoj odredbi o zabrani ćirilice, која гласи: „Zabranjuje se svaka upotreba ćirilice na cijelom području Nezavisne Države Hrvatske. To se naročito odnosi na cijelo poslovanje svih državnih i samoupravnih tijela, na uredbe javnog poretka, na trgovačke i njima slične knjige i dopisivanje i sve javne natpise. Prema tome naređujem: da se na cijelom području Nezavisne Države Hrvatske odmah obustavi svaka uporaba ćirilice u javnom i privatnom životu. Svako štampanje ma kakvih knjiga ćirilicom je zabranjeno. Svi javni natpisi pisani ćirilicom imaju se neodvlačno, a najkasnije u roku od tri dana skinuti“ (Okuka 2006 : 203). 3.3. Међутим, и поред свих забрана, највише је ћирилица потиснута и заборављена почев од периода „стварања, прокламовања и озакоњења“ „равноправности“ двају писама: ћирилице и латинице. „Равноправност“ је озваничена и усвојена Новосадским договором: − Трећа тачка закључка Новосадског договора гласи: „Оба писма, латиница и ћирилица, равноправна су; зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што ће се постићи у првом реду школском наставом“.14 14 „Ти су закључци формулисани у Новом Саду 10. децембра 1954. године,

на латиничком предлошку испод ћириличног заглавља Матице српске, у њима је латиница поменута као прво писмо тог језика, потписници су на њима


Формално је ћирилица била (тј. „постала“) равноправна са латиницом, а суштински се све чинило да се сасвим потисне и заборави. Равноправност је различито „тумачена“, третирана и спровођена на хрватској и српској страни. За Хрвате је равноправност значила (у пракси) потпуно игнорисање, непостојање, и непознавање ћирилице: редовно се дешавало да поште враћају писма написана ћирилицом, са назнаком: неразумљиво, нечитљиво, непознато, − под изговором да не знају ћирилицу.15 Ћирилица се у Хрватској није употребљавала код католика, а постепено је нестајала и код православних.16 За разлику од Хрватске, равноправност ћирилице и латинице другачије је „тумачена“, односно другачије се спроводила у пракси, у Србији и Црној Гори. Лагано су примјењивани разни механизми који су доприносили све већем потискивању ћирилице. Најприје се почела проглашавати ћирилица за „застарјело“, „сељачко“ и „просто“ писмо. Потом је почело изпостројени по абецедном поретку, латиницом су се потписали сви Хрвати али и понеки Србин (Радован Лалић и Милош Московљевић, рецимо). Треба рећи, уз то, да је Матица српска имала тада и ћириличку писаћу машину и на њој је припремљен текст сагласности са закључцима који су потписали истакнути књижевници, научници, посленици културе, покоји представник власти, њих укупно 63, од чега само 23 – ћирилицом (Према факсимилима тих докумената објављеним у Правопису српскохрватског књижевног језика, Нови Сад – Загреб, Матица српска – Матица хрватска)“ (Петровић 2005: 53). 15 Ево неких примјера: „Кршења права оних грађана који својим писмом сматрају ћирилицу било је на претек. Службенице неких банака у хрватском приморју често враћају чекове попуњене ћирилицом (зато што не знају ћирилицу или зато што не желе да је знају). У Србији се личне карте штампају ћирилицом, а подаци се уносе латиничком писаћом машином... Грађанин који је желио да му лична карта у целини буде ћирилицом исписана: то своје право је успео да оствари тек пошто је донео од куће своју ћириличну писаћу машину у СУП!... Такође, православни Срби немају где у Загребу да штампају смртовнице ћирилицом“, Радмило Маројевић: Ћирилица на раскршћу векова, Горњи Милановац, 1991, 28, 163. „У Београдско певачко друштво“ из Загреба се вратило писмо упућено митрополиту Јовану, уз назнаку ’забрањено’. Хрватска пошта је тиме забранила употребу ћирилице“ (Према: Забрањена ћирилица?!, Извор − Права, 6. 12. 2008). 16 Свједоци смо да неки од православних Срба, који су након посљедњег рата избјегли у Црну Гору, и којима смо предавали на Факултету, нијесу знали ћирилицу.

79

80


бацивање ћириличних машина из употребе (или их је било веома тешко набавити), а престала је и њихова производња са ћириличким тастатурама. Из Бугојна (гдје су се производиле куцаће машине), деценијама су се могле набављати само латиничне писаће машине, а ћириличне тек откад су почеле долазити из Њемачке.17 „Равноправност“ је резултирала невјероватним догађајем у посљедњем рату: Хрвати су недавно „етнички очистили“ све своје библиотеке од српских књига. Тако је и све што је писано ћирилицом (из, нпр., библиотека у Загребу и Дубровнику) изнесено и јавно спаљено на трговима: „А после насилног преузимања власти на Косову и Метохији Шиптари су спалили преко два милиона књига на ‘српскохрватском језику’ и тако ‘помирили’ и Србе и Хрвате“ (Петровић 2005: 57).

4. Српски језик у контексту двају писама (ћирилице и латинице) Мишљења у вези са за статусом, (не)присуством и (не)заштитом ћирилице разликују се и међу српским лингвистима. Неки од њих, у великој мјери, остају при „равноправности двају писама“, дакле при ставу да се задрже оба писма, као израз богатства у језику, као показатељ толеранције, те уважавања новонастале ситуације. 4.1. На примјер, Ранко Бугарски (у, Збиљић 2005: 248) износи сљедеће мишљење: „Што се мене тиче, припадам онима који напоредну употребу ових писама сматрају обогаћењем, јер нам свако од тих путева отвара путеве ка једном великом цивилизацијском кругу“. Код Ивана Клајна (Полиика, 22. август, 2009) налазимо: „Законска формулација о ’равноправности ћирилице и латинице’, знамо, није нова. Имали смо је током пола века и видели смо да она у пракси значи повлачење ћирилице пред латиницом. Не због комуниста, мондијалиста или некакве ‘ватиканскокоминтерновске завере’, него зато што латиница и ћирилица напросто нису у истом положају, нису симетричне. Латиница вам је неопходна за енглески, за латински, за већину страних 17 Дневни лист Полиика, Забрањена ћирилица, 7. децембар 2008.


језика који се уче код нас, за формуле у математици, физици, хемији, за апотекарске рецепте, за аутомобилске регистрације, за дописивање са иностранством, за адресе на Интернету и и-мејлу, за СМС поруке и тако даље. Ћирилица не служи ни за једну од тих функција. Њоме може само да се пише српски, и треба да се пише. Али српски се може писати и латиницом, па многи (већина) тако и чине. У томе је чвор. Ако бисмо хтели по сваку цену да укинемо двоазбучност, да задржимо само једно писмо – то би морала да буде латиница“. И даље: „Ако бисмо по сваку цену хтели да уведемо само једно писмо, то би искључиво могла да буде латиница’, наглашава Иван Клајн. Он истиче да се он и његове колеге лингвисти не слажу с тврдњом да је латиница хрватско писмо. ’Она је исто тако српско, као и хрватско, само што није српско традиционално, него је српско млађе писмо, али ми нисмо морали да од Хрвата учимо латиницу, јер постоји најмање од 1918. до данас једна велика традиција у употреби латинице у Србији’, каже он, ’Латиница је српска колико и ћирилица’. Лингвиста Иван Клајн каже да је ћирилица културно добро које треба очувати, али никако не можемо постати ’ћириличка’ земља” (30. октобар 2006,

14:54, 18:55, Извор: B92).

4.2. Знатан број стручњака из области науке о језику сматра да ћирилици треба дати приоритет, заштити је разним законским и уставнима актима, вратити јој достојно мјесто и статус данас, с обзиром на њену историјску, традиционалну, културну и сваку другу улогу у српском језику и култури, али да се српски језик, с обзиром на културно-историјско и писано насљеђе не може одрећи ни латиничног писма. Милош Ковачевић сматра да: „Српски књижевни језик има два писма – ћирилицу и латиницу. Иако се Срби одвајкада служе и ћирилицом и латиницом, ипак та два писма нису код Срба потпуно равноправна. Ћирилица је стожерна вертикала српског духовног, културног и историјског идентитета, а њу је као национално фонетско писмо на темељима хиљадугодишње српске и словенске писмености створио Вук Стефановић Караџић. Стога ћирилица и јесте прво српско национално писмо. С њом је латиница равноправна само употребно, јер се Срби одавно служе и латиницом, на којој су написали огроман број дјела из српске књижевности,

81

82


науке и културе. Одрицањем од латинице морали бисмо се одрећи посредно и свега што су Срби створили на латиници, а то није нити може бити у српском националном интересу. Њиховим искључивањем из корпуса српске књижевности, што је одавно програмирани циљ хрватског филолошког програма, Срби би били вјероватно једини европски народ без два вијека књижевности, тј. без цијеле књижевности средњег периода (ренесанса и барок). Из тих разлога латиница, уз ћирилицу, мора остати писмо српског народа, а можда још више због тога што би се одрицањем од латинице Хрватима и муслиманима дао аргумент за издвајања дијела српског језика под њиховим именом, с писмом као диференцијалном особином према српском књижевном језику’“.18 Предраг Пипер је сличног виђења: „Латиницом се у Србији (а и у Црној Гори – Ј. С.) практично није писало до 1918. године, када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Према томе, ћирилица је примарно српско писмо, које поред функционалног значаја има и симболички значај као једно од најпрепознатљивијих обележја српске националне културе током скоро једног миленијума. Латиница је секундарно писмо у српској култури, које је током 20. века заузело у њој позиције постепено истискујући ћирилицу из многих области употребе“.19 Према Петру Милосављевићу: „Постоји и српска латиница, њу је још Вук Караџић представио у Српском рјечнику из 1818. године, уз српску ћирилицу и хрватску латиницу. Данашња латиница (од Гаја) представља континуитет српске латинице“ (Милосављевић 2006: 281). Радмило Маројевић полази од поставке: „чији језик онога и писмо“. „Латиница се (наравно: српска латиница) у овој књизи посматра као српско алтернативно писмо, а то значи као писмо за посебне и допунске потребе и за посебну (католичку) популацију... Васпостављање ћирилице као српског националног писма и као писма у званичној и јавној употреби... не значи никако протеривање латинице ни из културе ни из свакоднев18 Милош Ковачевић, Срски језик и срски језици, Београд 2003, 18-20. 19 Предраг Пипер, Срски језик између великих и малих, Београд 2004,

141.


не комуникације Срба и грађана њихове државе“ (Маројевић 2001: 17, 92). 4.3. Даље, није ријетко и схватање да је српски језик једини (у свијету) који посједује двоазбучност, те да је двоазбучност немогућа, а да не буде угрожен опстанак једног, у случају српског језика ћирилице, на рачун „доминантније и агресивније” латинице.20 Међутим, оно што је неспорно, према нашем мишљењу, јесте да ћирилици треба вратити достојно и адекватно мјесто које јој припада у српском језику, уз ангажовање свих друштвених фактора, али је, такође неспорно, да такво ангажовање не би смјело да изостане ни када је заштита културног и писаног насљеђа које је настало и настаје на српском језику латиничним писмом, − и које чини његов саставни дио. Вук Стефановић Караџић је у Срском рјечнику из 1818. године направио преглед писама: на првом мјесту је, како их он именује, српска ћирилица, на другом српска латиница, на трећем хрватска латиница..., са инвентаром слова која су се користила у једном од ових писаних насљеђа. Из овог прегледа се види да латиница, која је касније заживјела (и надограђена), представља углавном континуитет оног што је код Вука означено као „српска ћирилица“. То се односи нпр. на знакове за: љ (према подацима код Вука: срп. lj, хрв. ly); њ (срп. nj, хрв. ny); за „ћ“ (за српску латиницу Вук наводи знак ch, а у хрватској − нема знака за „ћ“...). „Нацрт“ за слово đ, које се данас користи у латиници, дао је Ђуро Даничић... 4.4. Истовремено је дошло до једног необичног (такође апсурдног) процеса у посљедње вријеме: „У међународном информационом систему за културни и научни развој, чијих се стандарда придржавају све чланице УНЕСКО, не постоји одредница српски језик – латиница и све што је досад написано таквом латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се у – хрватску културну баштину“ (Петровић 2005: 79), иако је 20 Према ставу Удружења „Ћирилица“ из Новог Сада: „Откако више нема

Срба католика, латиница не може да буде српско писмо“. Као образложење томе, између осталог, наводи се то: „што се у међународном разврставању и књижењу оно што је штампано српским језиком (и латиницом) увршћује у хрватску културну баштину“, Удружење „Ћирилица“ ([email protected]).

83

84


латиницом написан велики број дјела из српске књижевности, науке и културе, прије свега Срба католика, цијела књижевност позног средњег вијека; дубровачка и бококоторска књижевност у цјелини су писане латиницом, а оне су чиниле и чине „интегрални дио српске књижевности“ (њиховим искључивањем српска књижевност би остала без књижевности ренесансе и барока). Нарочито је велики корпус у српској заоставштини писан латиницом почев од „периода равноправности“ двају писама. Због тога се, наравно, српски језик никако не може одрећи свог латиничног насљеђа, али треба радити на враћању достојног, адекватног и заслуженог мјеста ћирилици на просторима српског језика. 4.5. Истина о ћирилици је, ипак, сасвим другачија – и што се тиче њене естетске стране, и што се тиче њене функционалности. Џорџ Бернард Шо је за српску ћирилицу рекао да је „најсавршеније и најједноставније“ писмо (што, заиста, и јесте). Ћирилица (нарочито српска ћирилица), како се може често чути, представља, с обзиром на свој визуелни ефекат, одмор за очи: „Године 1937. у Лајпцигу је докторирао W. Weber на тему Азбуке свеа. Он је био очни лекар. Дуго је испитивао све азбуке света са најразноврснијих аспеката. После дугог рада, др Вебер је установио да је српска ћирилица најбоља и да најмање замара очи. У част најбоље азбуке на свету, др Вебер је српску ћирилицу крупно исписао на првој страни своје објављене дисертације...“.21 Осим тога, преко триста милиона људи широм свијета служи се – ћирилицом.

5. Ћирилица и савремене технологије У новије вријеме, као „образложење“ потискивању ћирилице, говори се о ћирилици као „неглобалном“, „неинтернационалном“ писму, писму „неподесном за савремене технологије“...22 21 Ђоко Стојчић (интервју са Сашом Важићем), Mons Aureus, 20, Смедерево 2008, 105. 22 „Техничких проблема око примене ћирилице у савременим информационим технологијама нема, захваљујући упорном вишегодишњем раду, како наших стручњака, тако и светских највећих фирми, зато што су се све


Међутим, недавно су одржана два међународна научна скупа под називом Инерне и ћирилица, један у Народној библиотеци у Београду (11-12. фебруара 2002. године), други Савремене информационе ехнолоије – инерне и ћирилица (у Бијељини, Република Српска/БиХ, 25. новембра 2003) на којима је указано на могућности које носи савремена информациона технолигија и о равноправним могућностима коришћења ћирилице, наравно уз друштвено и државно ангажовање које (на просторима српског језика, посебно у неким крајевима) често изостаје.23 Осим тога многе земље користе и задржавају своја (нелатинична) писма и сасвим адекватно, без проблема функционишу у савременом свијету, истовремено водећи бригу за своје културно насљеђе. Само да напоменемо нама блиске православне народе: Грчку, Русију, Бугарску, а и многе друге... Бугарска је (јуна, 2008. године) прва земља која је затражила регистрацију интернет адреса на ћирилици (према тврдњи бугарских званичника): „Бугарска планира скоро одржавање конференције свих земаља које користе ћирилично писмо... Након уласка Бугарске у Еуропску унију ћирилица је постала треће службено писмо, након латинског и грчког писма. међународне организације заложиле да се поштује културна и језичка разноврсност у савременом информационом друштву“, Ћирилица и савремене информационе ехнолоије, са округлог стола Друштва информатичара Србије, 7. септембра, 2008 (http://www.dis.org.yu/). 23 Неки од закључака са Скупа у Београду гласе: „1. Нужно је обезбедити да се државни и сви друштвени чиниоци држе уставних, законских и културноисторијских норми које српском језику и ћирилици, његовом једином изворном писму, обезбеђују оне предности које ћирилица има као матично и једино изворно писмо српскога језика, тј. да обезбеде њихову пуну примену у јавном животу на начин како је то осигурано грчком језику и његовом писму на Кипру и у Грчкој, одавно чланици Европске уније; 3. Нужно је обезбедити да се увозници и добављачи рачунарске опреме и других савремених информационих технологија законски обавежу на то да оне − у погледу језика и писма, тастатуре с енглеском латиницом и српском ћирилицом, неопходних фонтова и кодног распореда, у којем би се налазила и предвуковска ћириличка слова − буду прилагођене потребама најширег круга корисника нашега језика и његовог матичног писма, при чему се подразумева и стручно превођење на српски језик одговарајућих програма“, Са Научно-стручног скупа Интернет и ћирилица, одржаног у Народној библиотеци Србије 11. и 12. фебруара 2002.

85

86


Бугарска сматра своје писмо дијелом националног идентитета... Софија жели да назив њезине интернет домене буде (бг) и да буде написан ћирилицом... Бугарска такођер планира скоро одржавање конференције свих земаља које користе ћирилично писмо (Бјелорусија, Казахстан, Киргистан, Македонија, Монголија, Русија, Србија, Таџикистан, Србија и Украјина) која ће бити посвећена називима интернет домена“.24 И предсједник Русије Медведев, говорећи на Свјеском конресу руске шаме (такође у јуну 2008. године) у Москви, изјавио је да ће Русија за свој нови домен (рф) тражити да буде исписан на ћирилици. „Русија би од следеће године требало да почне да користи ћирилицу у адресирању Интернет-сајтова, изјавио је пре неколико дана високи званичник Министарства комуникација ове земље Владимир Васиљев. Он је агенцији Интерфакс казао да ће Русија применити своје писмо на основу недавне одлуке Корпорације за додељивање имена и бројева (ICANN), која глобално управља Интернетом, да се дозволи адресирање сајтова нелатиничним писмима, као што су ћирилица, арабица и мандарински алфабет у Кини.“25

6. Садашње (не)прилике и ћирилица Ћирилица је (нарочито након „озваничења“ „равноправности“) потискивана и ишчезавала у Србији, док се до прије двадесетак година боље држала у Црној Гори. 6.1. О (не)присуству ћирилице на простору Србије, написано је више радова. Према подацима (од прије десетак година) у градовима Србије употреба ћирилице је била сведена (у натписима по градовима) од петнаестак процената по градовима Војводине до тридесетак у Београду, и по Шумадији и сл.26 Новијим уставним рјешењима Србија у великој мјери враћа посебан статус ћирилици као националном писму.27 У оба 24 Дневни лист Blic, 23. јун, 2008. 25 Дневни лист Глас јавноси, 14. јун 2008. 26 О овоме имамо више радова, нпр. Д. Петровић (2005: 39-57). 27 Устав из 1990. године (Члан 8): „У Републици Србији у службеној упо-

треби је српскохрватски језик и ћирилично писмо док се латинично писмо користи у службеној употреби на начин прописан законом. У подручјима Ре-


устава (1990. и 2006. године) стоји да је у Републици Србији у службеној употреби ћирилично писмо, а службена употреба других писама уређује се законом, на основу Устава.28 То је утипублике Србије које настањују националне мањине у службеној употреби је и њихов језик и писмо, на начин утврђен законом“. Устав из 2006 (Члан 10): „У Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основи Устава“. 28 У вези са овим одређењем о употреби ћирилице у Србије дошло је до примједби Венецијанске комисије. Код Милоша Ковачевића (који се позива на реакцију Слободана Антонића) налазимо: „Тако нас Слободан Антонић обавјештава да је Венецијанска комисија већ цитирани члан 10. Устава Србије, у коме се прописује службена употреба српског језика и ћириличког писма, критиковала на сљедећи начин: ’Упадљиво је да у поређењу са Уставом из 1990. године постоји умањење заштите права на језик мањина, јер је у члану 8. тог устава изричито било предвиђено да је латинично писмо такође у службеној употреби на начин утврђен законом’. Како произлази из члана 14, 18.2, и 75. до 81. Устава, јасна је намера законодавца да се права мањина заштите на уставном нивоу. Стога Венецијанској комисији није јасно из којих разлога се законом заштићена употреба латиничног писма, које већина мањина радије користи, више не спомиње изричито у Уставу. То је још више зачуђујуће јер се према члану 20. 2. Устава ’достигнути ниво људских и мањинских права не може умањивати’. (Антонић 2007: 18). Ову примједбу Венецијанске комисије детаљно и вишеаспектно је изанализирао С. Антонић, тако да је тешко тој анализи било шта додати. Због тога ћемо овдје само пренијети њене темељне поставке. Сажимајућу критику упућену писцима српског Устава на то да ’Венецијанска комисија зна да националне мањине у Србији више воле да српски пишу или читају латиницом него ћирилицом’, С. Антонић примјећује да је ’парадокс у томе што је реч о одредби која регулише службену употребу српског језика’. Члан 10. не каже да ће се од сада мађарски језик у службеној употреби у Србији писати ћирилицом или да ће се бугарски језик у службеној употреби у Србији писати латиницом. Не, он само регулише како ће се службено користи српски језик. Најједноставније питање које се поставља јесте – какве везе имају националне мањине са одлуком којим ће се писмом службено користити Срби у држави Србији? И на који начин то уопште задире у било какво њихово раније право? И какво је уопште то ново, најновије и само на примјеру Србије проглашено мањинско право ’да се радије користи латиничним писмом’ приликом писања или читања српског језика? Можда треба Венецијанску комисију предложити за неку награду, пошто је открила једно, збиља до сада никада незахтевано и никада неупражњавано право – право етничке мањине не само да тражи да држава са њом саобраћа на њеном језику, већ и да захтева да држава са својим грађанима који припадају

87

88


цало да се ћирилица у Србији почне враћати (иако недовољно с обзиром на статус који јој Устав даје, или би требало да даје). То није тешко примијетити, − на сваком мјесту видљиво је веће присуство (и „повратак“) ћирилице у односу на ранију ситуацију, а поготово ако се упореди са стањем данас у Црној Гори. У вези са присуством ћирилице у Републици Српској може се, и на први поглед, са радошћу примијетити, да је ћирилица почела да се „враћа“ и „осваја“ ове просторе. 6.2. Што се тиче Црне Горе − данас, она у Уставној одредби истрајава на (комунистичкој) „равноправности“, стеченој, проглашеној и усвојеној послије Другог свјетског рата, а ту „равноправност“ је Црна Гора данас довела до готово крајње неравноправности, која је резултирала скоро потпуним нестанком ћирилице, поготово из подручја која су у ближој надлежности и контроли власти и њихових истурених одјељења и појединаца. У оба устава се каже: Равноправни су ћирилично и латинично писмо.29 Међутим, у пракси се приводи крају процес (све израженијег) нестајања ћирилице. Ево, само неких примјера који то добро илуструју. У Црној Гори латиница је „окупирала“ све просторе (и сегменте), од имена фирми, кафана, ресторана, продавница. Готово да се не могу наћи рекламе на ћирилици. Такорећи ни један билборд нема исписан ћирилицом (осим у вријеме политичких кампањи, неријетко и од оних истих који спроводе процесе нестајања ћирилице, али, зарад добијања којегод више глаетничкој већини саобраћа на писму које више одговара етничким мањинама!“ (Антонић 2007:18). „Да ли се – наставља питањима Антонић – овде неко шали или се стварно мисли озбиљно? Да ли Венецијанска комисија стварно мисли да је то аргумент? Да ли они стварно мисле да Срби треба да пређу на латиницу како не би повредили право етничких мањина да се српски пише латиницом?“ (Истицање наше!), Милош Ковачевић, Онос срскоа језика и њеово исма рема мањинским језицима и њиховим исмима, Симпозијум о ћирилици 2007: Обавезе у школству, струци и правопису у вези са српским језиком и његовим писмом после доношења новог Устава Републике Србије (Филологија и лингвистика), Дневни лист Полиика, 33195, 5. 3. 2006, 9. 29 У претходном Уставу, члан 9 (Језик и исмо) стајало је: У Црној Гори у службеној уореби је срски језик ијекавско изовора. У новом Уставу стоји: Службени језик је црноорски... У службеној уореби су још и срски, бошњачки, хрваски и албански. И у једном и у другом Уставу: Равноравни су ћирилично и лаинично исмо.


са, за пригодне сврхе, [зло]употребе и ћирилицу)... Међутим, донекле се разликује ситуација на југу и сјеверу Црне Горе, ћирилица се донекле боље држи на сјеверу. Према подацима које су сакупили студенти Суијско рорама за срски језик и књижевнос по разним градовима Црне Горе, око 95% назива разног типа исписано је латиницом (мање од 80% у Беранама, око 90% у Пљевљима, до 98% на приморју...). Од приморских градова донекле се најбоље ћирилица задржала у Херцег Новом, али је и тамо близу 90% разних натписа дато латиницом (У Херцег Новом се уочава и тенденција писања назива на оба писма). У Никшићу је такође преко 95% латиничних натписа; није тешко запазити да у Никшићу (а ситуација се у принципу не разликује ни у осталим градовима) више има кинеских него слова ћирилице. Јавне установе су донекле задржале старе исписане називе (који су били ћирилични), али је уочљива тенденција замјене у новије вријеме латиничним словима (или се, „у најбољу руку“ и ријетко, сретају паралелно исписани називи). Скоро ни један новији натпис се не даје само ћирилицом (примјера, иако ријетких, има у Беранама), док је постало правило да се исписују само латиницом. Тек покоји стари (заостали) назив остао је ћирилично исписан чекајући скоро „пресловљавање“. У Црној Гори нема ни једна ТВ станица са ћириличним рјешењем лога. Свједоци смо како се пред нашим очима РТЦГ 1 и 2 са ћириличним рјешењем (и комбинацијом плаво-бијелоцрвене боје) претворио у латинично − RTCG (са црвено-жутом комбинацијом боја); не постоји ни један ћирилични званични сајт Владе Црне Горе; сви путокази су (без изузетка) исписани латиницом (и само латиницом, и међуградски и градски); табле с називима градова (изузев неких на сјеверу гдје имамо и ћирилични и латинични натпис, нпр. за Мојковац, Колашин, Беране...) такође су исписани латиницом. Спровели смо неку врсту анкете и потражили одговор − које писмо наши матуранти примарно користе (којим се писмом радије служе). Различита је ситуација идући од југа према сјеверу: у приморским градовима, осим Херцег Новог, сасвим је преовладала латиница (у Бару, Будви, Тивту: 90 и преко 90% − користи латиницу, у Котору − близу 90%); на Цетињу

89

90


преко 90%; у Подгорици се 70% служи латиницом, у Бијелом Пољу 68%; у Херцег Новом између 50 и 60% „преферира“ латиницу. У Никшићу се и ћирилицом и латиницом служи приближно једнак број ученика, док се у Пљевљима ћирилицом служи више од 60% ученика; у Мојковцу око 70%, у Беранама преко 85%... (Проценат коришћења латинице се касније, углавном, још више повећа, или преовлада код оних који су користили оба писма). Како тече овај процес видљиво је и кроз називе улица. Називи улица по градовима Црне Горе били су у потпуности исписани ћирилицом. Међутим, на „дјелу је“ замјена ћирилице латиницом − и у називима улица. Латиницом су (већ сада) исписани називи улица у приморским градовима (Бар, Будва, Тиват, Котор... У Херцег Новом су називи улица такође исписани латиницом, осим у Зеленици гдје су дати напоредо на оба писма), а такође и у Бијелом Пољу. Како би, вјероватно, било сувише нападно и очигледно сада (наједанпут) поскидати све ћириличне натписе и замијенити их латиничним (као за ври-јеме окупације у Првом и Другом свјетском рату), тај процес (бар засада) иде поступно: која се год улица у посљедње вријеме реновира добија нови натпис и то (обавезно!?) на латиници; свака новосаграђена улица добија нови натпис − латиницом; ако се улици промијени назив, нови назив је обавезно написан − латиницом. Тако, нпр., у Пљевљима су остали у незнатном броју стари ћирилични називи улица (нпр., улица Саве Ковачевића), али је већина замијењена латиничним словима (нпр., ulica Kralja Petra, ulica Nikole Pašića, Drvarska ulica, − раније су исти натписи били исписани ћирилицом). У Беранама су стари називи ћирилични, али у једном кварту су четири нове табле, недавно исписане и, „наравно“, латиницом, нпр., ulica Osme crnogorske). У Никшићу су стари натписи такође исписани ћирилицом, док настају нови – написани латиницом) – већ нове натписе латиницом имамо за Šetalište Vito Nikolić, ulica Petra Lubarde. У Подгорици су нови натписи улица такође латинични: ulica Njegoševa, ulica Kralja Nikole, ulica Vojislavljevića... На Цетињу су (још увијек) задржани називи улица написани раније ћирилицом, али прошле године, истовремено са промјеном имена улици Вука Караџића у Islandska, улица са


новим именом „добила је“ и нова слова, натпис је дат латиницом... „Надомјештање“ ћирилице латиницом видљиво је у многим (и готово свим) сферама: тако су све фирме аутопревозника, таксиста... исписане латиницом; готово сви стари називи исписани ћирилицом − самоуслуа замијењени су новим називима: marketima и supermatketima, samoposlugama − исписаним латиницом. У Подгорици стоје паркирана два комбија: један старији, мањи, други новији – већи, на старијем исписано Фубалски клуб „Буућнос“ ћирилицом, на новијем то исто само латиницом (Fudbalski klub „Budućnost“). Прије десетак година замијењен је лого Универзие Црне Горе – Поорица (са ћириличним рјешењем на плавим студентским индексима) у латинични (Univerzitet Crne Gore) на зеленим студентским индексима. Тако су и сви информатори за упис бруцоша на Универзитет Црне Горе одштампани латиницом, иако су, нпр., Суијски рорам за срски и Суијски рорам за руски језик, били предали ћирилично откуцане информаторе – ћирилицу су „надлежни“ замијенили латиницом. Такође и сви наставни планови и програми на Универзитету „морају се“ (пре)дати исписани латиницом (иако сам, нпр. за предмете Исорија срско језика и Сарословенски језик, била предала планове и програме откуцане ћирилицом, враћени су на „латиничну прераду“). Часопис Ријеч покренуо је Институт за српски језик прије 10-15 година и имао је ћирилично рјешење лога. Нови уредник, не без подршке новог уређивачког одбора (пошто су „равноправне“ у Црној Гори ћирилица и латиница), дао је предлог новог лога („наравно“, латиничног), па на посљедњем (односно – првом по[д]новљеном) броју стоји написано: Riječ. У склопу цјелокупног односа према ћирилици није изненадило ни што је 20. маја 2010. године изашао посљедњи број дневног листа Побјеа штампан ћирилицом (Прилог бр. 1), након готово шездесет шест година изласка на ћирилици (први број Побјее изашао је 24. октобра 1944. године), а 21/22. маја (на „Дан независности Црне Горе“), изашао је први латинични број Pobjede (Прилог бр. 2), чиме су, према ријечима уредника

91

92


„načinili prvi veliki korak“.30 Остаје питање, ка чему „prvi veliki korak“! Дугачак можда јесте, али засигурно није ни велики, ни прави, ни истинит, ни ка добру. Са ћирилицом, бар засад, изгледа, једино (радије) путујемо на онај свијет јер су називи погребних предузећа, колико смо успјели да сагледамо (нпр. у Никшићу: Бор, Суза, Нарцис), ћирилични; посмртне плакате су (са малим изузецима, који су видљиви у посљедње вријеме) штампане ћирилицом; надгробни споменици − такође... Али, недавно (поводом треће годишњице проглашеног Дана државности) предсједник Скупштине Црне Горе посјети Маузолеј на Ловћену и код споменика (Његошу) положи вијенац исписан латиницом и изјави да је величина Његошева најбољи показатељ да је Црна Гора (са својим великанима) спремана за улазак у Европску унију. Ово су само неки од показатеља како тече процес „(до) латинизације“ Црне Горе, − у ово наше вријеме и пред нашим очима, − док испијамо кафу (или Nikšićko pivo, или вино Vranac, називи исписани латиницом) на некој од градских башти и тераса широм Црне Горе, окружени све самим латиничним натписима. 30 „Образложење“ је дато у „Riječ urednika“, а наслов прилога (Pobjeda latinicom – pragmatizan ili jeres) боље разоткрива суштину преласка на латиницу, него дато „образложење“, које гласи: „Uvažene čitateljke, uvaženi čitaoci, Najavio sam u prvom uvodniku, prije sedam i po mjeseci, da će Pobjeda biti redizajnirana. Danas smo načinili prvi veliki korak. Istraživanje koje smo sproveli proteklih mjeseci ukazalo je da većina potencijalnih čitalaca, pogotovo mlađih, dakle u onom dijelu populacije u kojem Pobjeda još uvijek nije dovoljno prisutna, prednost daje latinici. Krenuli smo im u susret i formom. Nijesmo zanemarili ni činjenicu da će ovakva Pobjeda biti lakše dostupna građanima Crne Gore kojima crnogorski nije maternji jezik kao i strancima zainteresovanim za informisanje o našoj zemlji. I ekonomsko-tehnički argumenti govore u korist promjene. Analize su dokazale da promjenom pisma ostvarujemo znatne uštede u vremenu, ljudskim resursima i materijalu kao i da omogućavamo automatsko arhiviranje sadržine, olakšavamo čitaocima pretraživanje i ostvarujemo potpunu kompatibilnost sa ostalim platformama i sa mogućim budućim saradnicima i partnerima u inostranstvu. Sigurni smo da je korak pravi. Srđan Kusovac (Истицања наша!)“ (Pobjeda, Podgorica, 21. i 22. maj 2010, 2).


Прилог бр. 1


93

94


O pismenima И, да бисмо се вратили источнику (нарочито након представљања посљедњих године ћирилице у Црној Гори), уз рад Конинуие, расросирање и саус срске ћирилице − кроз вјекове и анас, дајемо прилог: „О словима“, у којем се казује о „исходишту“ и путу „писмēнā“, која су исходиште и ћирилици, и српској ћирилици. Како нам кажу књиге староставне, ћирилица је и богоносна и христоносна, свако слово („писмено“) и својим именом и својим начертанијем (обликом) промишљено је одозго, са врха љествице, и носи промисао. Ни један потез у начертанију слова није без дубљег смисла, свака „чрта“ има и одражава везу са словесношћу, јер слово („писмено“) треба да искаже и ријеч и Ријеч. Зато ћирилица садржи и носи љепоту и склад – њом је одражена дубина и љепота вјекова, који су је чували и о којима је свједочила. Тако у Врхобрезничком љеоису монаха Гаврила Тројичанина из 1650. године31, који је написан у манастиру Свете Тројице у Пљевљима (У рукопису стоји: „Писа овај љетопис [посудивши и сабравши од многих љетописаца] многогрешни Гаврило Тројичанин отачеством од Стефања Поља, које је у међуречју тарском и пивском“.), налазимо дивно свједочење о постанку „писмена“. Коријени „писмена“, како нам се казује и „јавља“, а запис у овом рукопису оставља дијак Гаврило Тројичанин, прате се кроз вјекове, до и од постања. O pismey. gl=Et bo se ]ko siѳU sn=U adamovU, dana bы[e W na;ela W b=a pismena. moѵse} /e da[e se. kv=. ]/e da ]vimx ko] sUtx, i ;to skazU}t se. i ;to koeo  naznamenuetx. meletїa. alefx. rek[e. azx. skazaet se izxObrytenїe. i ou;enїe. i pryvxObra/enїe. prxvomU oubo dannU bQv[U W b=a. velicymx Wvrxzenїemx oustx izgla[aet se, azx. sice, a=. pi[emx. benU naznamenUetx, i nanosimQi 31 Врхобрезнички љеоис (фототипско издање), Историјски институт Црне Горе, Подгорица 2000.


dh=x na nEi. ]ko /e i dh=x b/=i vrxhU no[a[e se. doliEe oubo emU, byzd=nU. nale/e{e e/e emU dh=x. sice azx ispravl]}tx eliiscїi mUdrxci. veѳx. rek[e, vede. skazanїe domU vx nEi, v=. gorni oubo krUgx nb=sa naznamenUetx, dolnї i/e zamlna. glimenx. rek[e, gl=E. isplxnEnїe gornQmx, g=. zeml} povy[ennU na vodahx. deleѳ. rek[e dobro. bQtї} tvari, d=. troeouglxnQmx obrazomx pokrQvaetx mirx. ]ko bQti to kѵvotU podobїe. e=, rek[e, E=. znamenQe prїimyte, e=. oubo krUgx e mirx naznamenUetx. posryd/e po;rxtanїe, svy;q. zannx. rek[e, zemlE. /ivetx sego priho/denїe, z=. gornE oubo tvrxdx ] vl]etx. posryde/e grxba, vxzdUha, po vxUhU obdrx/anїe. ihѳ. rek[e, i. /ivx, ili zivu{x gradx, i=. dvy oubo i/ici i po sryde po;rxtanїe. lestvicU ]vl]etx, po nEi /e vQ[nQi sxnidet. ѳeѳ. rek[e, ѳiѳa. dobrx bl=gx. vysx mirx pokazUet ti, ѳ. gornn]a i doln], i posryde zeml]. їod. rek[e, i/e, za;elo rUcy, ili g=x ї. bilїa vidx ]vl]etx syema. vrxhU/e dvy srx;ici ego syme. kaf. rek[e, kakx. dryvesemx rodi naznamenUetx, k=. prostoe oubo korynx, dvoro/noe vytvQe. λammed. rek[e, l}dxe. ou;enїe i hUdo/xstvo, l=. dvy krivy ego po;rtanїa. zary sli;nQe naznamenUet. memx. rek[e mislete. sice pi[emo m=. svyta ouravnEnїe naznamenUetx. nUnx. rek[e na[q. dn=x naznamenUetx gorn]. i no{x doln]a. ѯameh. rek[e ksїi. outvr/denїe pomo{x. K. goramx i rykamx strxptivaa pokazUetx.

95

96


Olinx. rek[e Onx. Oko, ili isto;nikx. O. edinx lytnїi krUgx ]vl] etx. pe. rek[e pokoi. ousta i slovo, i dvoe l}di naznamenuetx. p. i oudee, i ezQkQ. a i/e vrxhU po;rxtanїe, hs=. ]ko kraeouglxnїi kamenx. drx/e{aa Obo. res. rek[e, rxci. vidimx, ili glava, r. Obladaemїi /xzlx ctvїa  naznamenUetx. Sii. rek[e slovo. zapovyd i poslU[anїe i zUbQ, s. nesxvrx[enU ;l=;skU} /iznx naznamenUetx, ]ko da vxspominaetx vy;naa. tzade. rek[e tvrxdo. pravda i Os{=enїe, t, i dlxgota ou<> ravxnostx naznamenUetx ramnU}. nose{U} tvo ;l;=xskoe. i/e  vrxhU prote/enaa. nycїi /e vx ktx razumyva}tx. rek[u g=U. ]ko Iota edina, ili edinaa ;rxta, ne imatx pryiti W zakona. si e a{e ne vxsa bUdUtx. ne pryidetx W zemlE znamenїe ksta. kof. rek[e, ѱїi. Obxsto]nїe, rek[e, ѱ. znamenїe i skon;anїe vyka. . e/e na nbs=a vxshodx pokazUetx, ѵ. dvyma pUtma bQvaemx. vyro} i blg=dyanїemx. f. sice vxobra/aemx. i/e W slova b/=їa pryse;enїe, pokazUetx vyrnago i nevyrnago. Ostrei[e /e  slovo b/=їe pa;e mx;a Obo}dU Ostra. hir. ;etvoron;nU} tvarx. ravno prosvy{aemU ]vl]etx. promQ[l] emU ktaObrazno W b=a. a e/e ѡ. veliko. doln vxsy nesxvrx[ennoe ]vl]etx. ]ko zryti vxsakomU kx edinomU vQ[nEmU. sxvrx[ennomU, i prysxvrx[ennomU, i vxse sxvrx[ennomU.


О словима („Писменима“) Прича се како Ситу, сину Адамову, дата бијаху од почетка од Бога „писмена“, а Мојсију се касније предше двадесет и два. Да кажемо која су, шта казују и шта означавају: - Прво је alefx (алеф), звано azx. Означава промисао, и учење, и првосаздање. Прво бијаше дато од Бога. Изговара се широким отвором уста. Назива се azx а пише се a=. Бездан означава и Духа над њим, јер се Дух Божији уздиже ка врху. Доље је бездан, над њим Дух. Ово azx хеленски мудраци су преправили. - veѳx, звано веде („знање“). Означава дом. Пише се v=, горњи круг представља небеса, а доњи земљу. - glimenx, звано глагоље, пише се g=, а представља земљу наднесену над водама. - deleѳ, звано добро, пише се d= , означава бит твари, а троугаоним обликом подсјећа на кров над свијетом, или кивоту сличи. - e=, звано јест, знамење носи, круг од e означава свијет, а црта по средини представља свјетлост. - zannx, звано земља, пише се z=. Oзначава настанак живота. Његова горња црта представља темељ, по средини је грба од ваздуха, а ваздух је опстанак и одржање. - ihѳ, звано i, означава живот, или град у коме се живи. i=. Двије усправне црте са линијом по средини, представљају љествицу низ коју Свевишњи сиђе. - ѳeѳ, звано тита, значи „добар“, „благ“. Цијели свијет приказује (ѳ), доњи и горњи, а по средини је земља. - їod, звано иже, почетак руке, као и Господа. Пише се ї, представља биљку која доноси сјеме, а двије тачкице изнад су сјеме.

97

98


- kaf, звано как, означава родност дрвећа. k=. Усправна црта означава стабло и коријен, два крака означавају гране. - λammed, звано људије. Представља науку и умјетност. l. Двије криве написане линије представљају зраке сунца. - memx, звано мислете, пише се m=. Oзначава уравнотеженост свијета. - nUnx, звано наш. Горњи дио означава дан, доњи ноћ. - ѯameh, звано кси, представља окрепљење и помоћ. ѯ. Горама и ријекама путеве показује. - Olinx, звано он, око, или извор. O. Означава један љетњи круг. - pe, звано покој. Означава уста и ријеч. p. И два народа означава – Јудеје и незнабошце, а црта на врху је Исус Христос, као крајеугаони камен, који држи обоје. - res, звано реци, означава вид или главу. r. Представља владарско царско жезло. - Sii, звано слово. Означава заповијест и послушање, и зубе. S. На несавршеност људског живота указује, ради сјећања на вјечност. - tzade, звано тврдо, означава истину и свјетлост (t), а равна црта на врху симболизује моћ која носи јестество човјеково. Неки у горњој црти проналазе крст, обраћајући се Господу: ако се ни једна јота или ни једна црта не може помјерити из Закона, то се ни крст не може помјерити са земље. - kof, звано пси, ѱ. Означава животне прилике, знамење и крај живота;  − показује како се на небеса усходи; ѵ – означава два пута која воде према вјечности – вјером и доброчинством.


- f. Изгледа као да је Божјом Ријечју пресјечено, показује вјерног и невјерног. Оштрија је Ријеч Божија од мача са оштрицама на обје стране. - hir. Означава творевину на четири стране једнако освештану, промишљену крстообразно од Бога. - ѡ. Показује да је све земаљско несавршено и да треба усмјерити поглед ка једином вишњем Богу, савршеноме, пресавршеноме и свесавршеном.

99

100


Цитирана литература и извори Блиц 2008: Дневни лист Blic, 23. јун, 2008. Врхобрезнички 2000: Врхобрезнички љеоис (фототипско издање), Историјски институт Црне Горе, Подгорица. Глас јавности 2008: Дневни лист Глас јавноси, 14. јун, 2008. Збиљић 2005: Драгољуб Збиљић, Издаја српског писма, Ћирилица, Нови Сад. Ивић 2001: Павле Ивић, Срски наро и њеов језик, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци − Нови Сад. Интернет и ћирилица 2002: Са Научно-стручног скупа Интернет и ћирилица, одржаног у Народној библиотеци Србије 11. и 12. фебруара 2002. Клајн 2009: Иван Клајн, Дневни лист Полиика, 22. август, 2009. Ковачевић 2003: Милош Ковачевић, Срски језик и срски језици, Београд. Ковачевић 2006: Милош Ковачевић, Онос срскоа језика и њеово исма рема мањинским језицима и њиховим исмима, Симпозијум о ћирилици 2007: Обавезе у школсву, сруци и равоису у вези са срским језиком и њеовим исмом ослије оношења ново Усава Реублике Србије (Филологија и лингвистика), (у: Дневни лист Полиика, 33195, 5. 3. 2006, стр. 9). Костић 1999: Лазо М. Костић, О срском језику. Вук и Немци, Нови Сад. Маројевић 1991: Радмило Маројевић, Ћирилица на раскршћу векова. Олеи о срској еничкој и кулурној самосвеси, Дечје новине, Горњи Милановац. Милосављевић 2002: Петар Милосављевић, Срби и њихов језик, Београд. Милосављевић 2006: Петар Милосављевић, Срска исма, Бесједа, Бања Лука. Милошевић 1994: Милош Милошевић, Тесамен Ђурђа Црнојевића, Подгорица – Цетиње. Петровић 2005: Драгољуб Петровић, Сумрак срске ћирилице, Ћирилица, Нови Сад. Пипер 2004: Предраг Пипер: Срски језик између великих и малих, Београд. Политика 2008: Дневни лист Полиика, Забрањена ћирилица, 7. децембар 2008.


Правда 2008: Забрањена ћирилица?!, Извор − Права, 6. 12. 2008. Самарџић 2009: Биљана Самарџић, Термин босанчица као заблуа у исоријском развоју срско језика, Зборник радова са научног скупа Наука и настава на универзитету, Пале. Стојчић 2008: Ђоко Стојчић (интервју са Сашом Важићем), Mons Aureus, 20, Смедерево. Ћирилица 2009: Удружење „Ћирилица“ ([email protected]). Ћирилица 2008: Ћирилица и савремене информационе ехнолоије, са Округлог стола Друштва информатичара Србије, 7. септембра, 2008. године (http://www.dis.org.yu/).

101

Филолошка мисао Милана Решетара и 1 стање у филологији данас 1. Милан Решетар и његова научна интересовања2 Ове године навршава се 150 година од рођења и 60 година од пријема у САНУ Милана Решетара.3 То је лијеп повод да 1 Рад је изложен на Међународном научном скупу Наука и политика, од-

ржаном на Палама од 22. до 23. маја 2010. године, и у штампи је у Зборнику са овог скупа. 2 Милан Решетар (Дубровник, 1. фебруар 1860 — Фиренца, 14. јануар 1942), завршио је гимназију у родном Дубровнику, а словенску и класичну филологију у Бечу и Грацу. На основу студије Дубровачка окумена о XIIIXV века (Die ragusanischen Urkunden des XIII-XV Jahrhunderts) 1895. године постаје доцент словенске филологије на Филозофском факултету у Бечу. Од 1919. ради на Филозофском факултету у Загребу, где је пензионисан 1928. године. Посљедње године свог живота проводи у Фиренци не престајући да се бави научним радом. Члан Српске краљевске академије постаје 1940. године. Посебно су значајне његове студије из дијалектологије и историје српског језика. Од дијалектолошких радова посебан значај имају студије: Шокавски ијалека (Der štokavische Dialekt, Беч 1907), Срскохрваски акцена јуо-зааних овора (Die serbokroatische Betonung südwestlicher Mundarten, Беч 1900). Посмртно су у Београду објављене његове студије Најсарији убровачки овор 1951. и Најсарија убровачка роза 1952. године. За историју српског језика драгоцјена су његова издања старих споменика, и то: Zadarski i Ranjinin Lekcionar објављен у Загребу 1894 (JAZU), Бернаринов лекционар и њеови убровачки реиси (СКА, Београд 1933), Два убровачка језичка соменика из XVI. вијека (СКА, Београд 1938), Либро о мнозијех разлоа: Дубровачки ћирилски зборник о . 1520, објављено у Београду 1926, Нове убровачке овеље Сојановићева зборника (СКА, Београд 1936), Никша Звијезић, убровачки срски канцелар XV вијека (СКА, Београд 1936), Два убровачка језична соменика из 16. века, објављено у Београду (СКА) 1938. године, Чеири убровачке раме у рози из краја XVII. века (Београд 1922), итд. Осим тога, стекао је заслуге за критичка издања дубровачких писаца Марина Држића 1930, Шишка Менчетића и Џоре Држића 1937, те Џива Гундулића 1938. године. 3 „Претседник Академије г. А. Белић саопштава: Српска краљевска академија изабрала је 16 фебруара 1940 године г. Милана Решетара за свог правог члана“, Годишњак, L 1940, Српска краљевска академија, Београд 1941, 187.

104


се присјетимо његовог имена и његове филолошке мисли. У овом времену кад се лингвистичка истина толико фалсификује, и кад се на фалсификате олако и(ли) понизно ћути, лијепо је повући паралелу (и присјетити се) оних који нијесу научну истину подређивали тренутним интересима, или политичкој подобности и политичким пројектима. Много тога значајног, пресудног и репрезентативног у науци дао је и изнио Милан Решетар и ми овдје, нажалост, нијесмо у прилици да обухватимо и представимо све што је значајно и занимљиво у његовом дјелу. Милан Решетар, Србин католик из Дубровника (којих је тада било у знатном броју у Дубровнику), свој рад је започео у времену када је била актуелна и процват доживјела историјскојезичка проблематика, те је главни опус Решетарових интересовања посвећен језику и говору Дубровника и његове околине, од најстаријих писаних споменика до новијег времена: „Најстарији је дакле дубровачки говор овај романски језик што је у Дубровнику живио некако до раскршћа Средњега и Новога вијека. Али се ја овдје не мислим бавити тим мртвим језиком него најстаријом фазом нашега живога језика откада је почео улазити у Дубровник, док га је око г. 1500 сасвим освојио. То је велики комад времена – преко 900 година! – за којега прву половицу до краја XII. вијека о Дубровнику знамо врло мало а о српском језику у њему (Истицање наше!) не знамо ништа, јер за то вријеме нема из Дубровника никаквих језичких споменика на нашему језику“.4 За њега је не једном речено да је најбољи познавалац језичких прилика у Дубровнику. А није ни чудо кад је највећи и веома плодоносан дио свог живота управо посветио језику и говору Дубровника, као и поређењу са стањем у окружењу. Проучио је највећи број докумената, споменичку грађу, књижевна дјела која су настала у Дубровнику и његовој најближој околини. Интересовања су се кретала у три правца: поезија, проза, говор, − а из тога је слиједило извођење општих језичких и филолошких закључака. Према Решетару, језичко посрбљавање Дубровника ишло је поступно са насељавањем становништва из источнохерцего4 Милан Решетар, Најсарији убровачки овор, Глас Српске академије

наука CCI, Одељење литературе и језика, Нова серија 1, Београд 1951, 2-3.

Филолошка мисао Милана Решетара и стање у филологији данас

вачке околине, као и посрбљавањем домородаца, али су га вјера и државне границе у знатној мјери разликовале и раздвајале од српског окружења: „Дубровник има у хисторији нашега народнога живота уопће а нарочито у хисторији литературе сасвим одвојен положај. Изникавши као неко острво, на које се спасе нешто романског елемента што надживје словенску поплаву, Дубровник се није нигда сасвим изједначио са својом српском околицом: политичкој самосталности дуго помагаше и етнографска одвојеност, а када се стари романски град нешто присељавањем Срба са стране а нешто посрбљавањем домородаца мало помало, барем у погледу језика, претвори у српски град, Дубровчани опет сачуваше своју индивидуалност; говораху српски али се не осјећаху Србима, јер њима српско бијаше у првом реду оно што припада српској држави, док Дубровник никад не бијеше у њеним границама. Али нијесу само политичке границе дијелиле Дубровчане од осталијех Срба: врло је јака преграда била и вјера и уопће културни правац. Док је наиме ново основана држава Немањића одлучно пригрлила православну вјеру те се готово у свему поводила за Византијом, Дубровник не прекиде старијех веза што су га у погледу вјере и друштвеног живота везале за запад – за Рим и Италију. То су узроци с којих је, премда се говором посрбио, опет остао усред српскијех земаља као неко несрпско мјесто, које је својијем властитијем животом живјело“.5 Српски се, према Решетару, у Дубровнику почео ширити од краја 15. вијека, преко црквене службе и садржаја везаних за цркву, која су уношена у Дубровник, када се служба вршила на словенском језику, затим и преко књижевних остварења, али и знатно раније у документима свјетовног садржаја. Паралелно су настајала и дјела на латинском и италијанском језику.6 5 Милан Решетар: Анолоија убрровачке лирике, СКЗ 15, У Биограду,

Штампано у држ. штампарији краљевине Србије 1894, VII-VIII. 6 „...И у тому погледу XIV вијек каже неки прелом: нова талијанска литература и наука, која је с Дантом одскочила тако високо захвати и Дубровник. У почетку тај је утјецај био врло скроман, зват је само по који учитељ. Али доскора млади су Дубровчани ишли сами у Италију на науке, а у XV вијеку налазимо већ цијелу чету научника и књижевника Дубровчана. Него вас тај научни и књижевни рад није био на српском већ на латинском језику, јер су се у то доба у цијелој Европи научне ствари писале само латински а и у

105

106


Његова истраживања везано за језик Дубровника могу се посматрати у три правца, унеколико раздвојена и другачија, али сводљива на једну раван: језик поезије, језик прозе и говор Дубровника.

2. Језик дубровачке поезије Поведени (тј. подстакнути) језичким особинама најстаријих дубровачких пјесника из 15. вијека, Шишка Менчетића и Џора Држића, у чијој поезији су преовладавали чакавски елементи (и истовремено икавски) неки су научници пошли од претпоставке (и виђења) да је Дубровник у најстарије доба био чакавски. Милан Решетар то више него аргументовано и ауторитативно (кроз анализу и проучавање бројних споменика) одбацује. Преко језичких особина прозе и оригиналних дубровачких споменика, он показује да је Дубровник увијек (откад је постао словенски, и по етносу, и по језику) био штокавско-јекавски, а никад чакавско-икавски. Осим тога, и у језику млађих пјесника, и прије Гундулића, а нарочито код њега, већ имамо штокавскојекавске црте, док чакавске особине код пјесника нијесу одраз говора, нијесу у складу са говором Дубровника, него су посљедица подражавања и имитирања далматинских пјесника, који су писали чакавски. Дакле, сва остварења су, изузев већине пјесничких (који су, према Решетару, имитација чакавскоикавског далматинског), писана штокавско-јекавским, чак су књижевности латински је језик имао још увијек прво мјесто... Српски се у Дубровнику поче писати тек при крају XV вијека. Сва је прилика да је то покренуто споља и да је почело с црковнијем стварима (пјесмама, еванђељима), која су доношене у Дубровник из Далмације, гдје је служба божија на старом словенском језику, која је тамо била у обичају од краја IX вијека, без сумње помогла те је народни језик ушао од чести и у латинске цркве. У сјеверној Далмацији, − која је с Италијом била у истијем одношајима у којима бијаше и Дубровник, и гдје се у XV вијеку такође разви знатан научан и књижеван рад на латинском језику, − рођен је и књижевник за којега се с правом узимље да је између приморскијех пјесника први увео народни језик у књижевност. То је Спљећанин Марко Марулић (1450-1524) који осим научнијех и побожнијех дјела на латинском и талијанском језику написа такође и многе побожне и моралне пјесме па двије повеће епске пјесме (Јуиу и Сузану) на народном језику...“ (Решетар 1894: IX-X).


и пјесници у остварењима изван поезије писали штокавскојекавским. Осим Марка Марулића Решетар представља и друге дубровачке пјеснике 15-17. вијека, који су писали и на народном језику (и код којих се осјећају различити утицаји): Шишко (Сигизмундо) Менчетић Влаховић, Џоре (Ђорђе) Држић, Никола Ветранић (1482-1576), Никола Наљешковић (1587), Марин Држић (око 1587), Динко Рањина (1538-1607), Динко Златарић (1556-1607), Џиво (Јован) Гундулић (1588-1638), Џоно Палмотић (1606-1657) (Решетар 1894: IX-XX), и закључује: „Језик у старијих дубровачкијех пјесника доста се разликује од данашњега српскога књижевнога језика: с једне стране наиме има у њих много облика и ријечи а и гласовнијех и синтаксичкијех појава, којих је у старије вријеме више или мање било у свим српскијем крајевима па су позније замијењени новијим, а с друге стране налази се у њих и подоста такијех особина, којима су се дубровачки или уопће приморски говори разликовали од загорскијех. Између гласовнијех појава највише удара у очи што у пјесника XV и XVI вијека врло се често, код некијех паче већим дијелом, налазе икавски облици поред јекавскијех нпр. вриме, ли, вира поред вријеме, лије, вјера. Тако су пјесници по свој прилици само писали, поводећи се у тому за икавскијем писцима далматинскијем, а нијесу тако и говорили (Истицања наша!), јер што год је у то доба писано у Дубровнику прозом (и од самијех пјесника!) готово је чисто јекавски, а тако су писане и дубровачке повеље из XIV и XV вијека. С Гундулићем ушао је јекавски говор и у дубровачку поезију, а икавски је изговор сачуван редовно само ондје, гдје се збиља слушао, нарочито у приједлогу ре – нпр. рисаи, риа мјесто ресаи, реа...“ (Решетар 1894: XX). Већ са Гундулићем штокавско-јекавски тип је заживио и у поезији.7 7 „Ипак је свак у Гундулићеву језику видио онај исти штокавско-јекавски

говор што га је Илирски покрет прогласио заједничким књижевним језиком свих ’Илира’ – и кајкаваца и чакаваца, и екаваца и икаваца. Ствар се је промијенила кад су се почеле износити на свијет пјесме неких пјесника старијих од Гундулића, и то најприје у Славјанској анолоији Меда Пуцића (Беч 1844),

107

108


У складу са тим, након опсежног истраживања и чланка о чакавштини, њеним одликама и простирању, Решетар каже: „највише (сам) настојао да покажем да се прави стари дубровачки говор има тражити не у пјесмама већ у прози“ (Решетар 1951: 9). Он то показује на основу језика прозних дјела, али и на основу говора: „Најприје сам се у својој радњи о чакавштини и њеним границама напосе позабавио питањем о старом дубровачком говору и дошао до резултата да пјесници XVI. вијека нијесу никако говорили како су писали своје пјесме, јер не само сва дубровачка проза њихова времена него и њихови прозни предговори и посвете пред њиховим пјесмама углавном исто тако отступају од пјесама истога пјесника као што се уопће дубровачка проза разликује од дубровачке поезије истога времена. Пјесници XVI. вијека наиме прихватише, али само за своје пјесме, језик обојице пјесника XV. вијека Менчетића и Држића. Што се пак тиче ове двојице ја сам доказивао двоје: прво, да ни они не пишу чакавски него штокавски, уз примјесу само неких особина које су они преузели из говора далматинских чакаваца...“.8 пак у загребачким издањима: Пјесни разлике Динка Рањине (г.1850), Дјела Динка Златарића (г.1852-53), Хекуба и Посвеилише Абрамово Мавра Ветрановића (г.1853), нарочито пак откад је Кукуљевић у Невену за г. 1855 почео издавати своје Пјеснике хрваске XV. и XVI. вијека. Није наиме било могуће да се не запази да се језик тих пјесника доста разликује од језика Гундулићева Османа, па је то као први констатовао сам Кукуљевић у краткој биографији Шишка Менчетића (г.1454-1527) пред његовим изабраним пјесмама: ’Писао је чистим нарјечјем чакавским, као сви његови савременици у Дубровнику и по Далмацији, али касније преписиваоци његових пјесама метнуше намјесто ријечи ча ријеч шо, оставивши опет у њеких пјесама исти ча а посвуда све остале форме чакавског нарјечја’, па то укратко понавља за Џору Држића (г.1461-1501)“ (Решетар 1951: 4). Слично виђење Кукуљевић је изнио и у вези са Мавром Ветрановићем. Решетар наставља: „Премда у језичким питањима Кукуљевић није никакав ауторитет, ја сам навео ово његово мишљење о језику дубровачких пјесника XV. и XVI. вијека, јер се је од њега покренуло питање о најстаријем говору Дубровника, а иначе би било сасвим излишно доказивати да ти пјесници нијесу писали чистим чакавским нарјечјем и да нијесу тек познији преписивачи њихово чисто чакавско нарјечје мијешали са својим штокавским... Касније и Кукуљевић коригује своје ставове: ’видимо из језика умјетнијех пјесама да су стари Дубровчани (у)вијек слиједили језик пјесника далматинских, дочим су новији пјесници далматински опет слиједили Дубровчане’, тј. да су имитирали далматинске пјеснике’“ (Решетар 1951: 4). 8 Милан Решетар, Најсарија убровачка роза, Српска академија наука,


Такође ни икавизми нијесу одлика говора Дубровника него су могли само настати имитирањем далматинских пјесника: И даље: „онда излази као резултат овога прегледа свих необичних икавизама у најстаријој дубров. прози да ни један дубров. српски канцелар и ни један дубров. књижевни споменик из времена прије средине XVI. вијека није претежно икавски како пише Ш. Менчетић, некмоли готово чисто икавски како пише Џ. Држић. Једини је изузетак српски канцелар Џиве Пармезан који, као што мијења у писању вокал y, понајвише мјесто y или е, узимље и, које није могао наћи у својим српским матицама, јер српска државна канцеларија није никада писала и за y... (Истицања наша!). То писање Пармезаново... не може се довести у склад ни са писањем дубров. повеља XIII. вијека које немају ни једног необичног икавизма већ само мијешају ја и е ни с писањем његова полубрата од исте мајке (дубровчанке)..., а најмање (се може наћи) у повељама државне канцеларије од средине XV вијека и у споменицима који су самостално постали у Дубровнику, а нијесу прерађивани ни преписивани с далматинских матица..., који дакле сви падају баш у вријеме кад су живјели Менчетић и Држић, па како ни у тим повељама ни у тим споменицима нема готово никаквих необичних икавизама, то мислим да је сасвим оправдана тврдња да се у Дубровнику није никада говорило ни претежно некмоли чисто икавски, а да нарочито у доба ове двојице пјесника говор дубровачки био је напротив готово чисто јекавски и да је икавизам ових пјесника настао под утицајем далматинског књижевног језика који је, дуго прије њихова времена, допирао у Дубровник као језик цркве, њених књига, молитава и пјесама“ (Решетар 1952: 29). Своје мишљење да се у Дубровнику никад није говорило чакавско-икавски, како је често код пјесника, Решетар илуструје (и доказује) и помоћу језичких карактеристика Лекционара Никше Рањина, дубровачког властелина и преписивача Лекционара, који је раније био чакавски, али код њега нема чакавизама као код најстаријих пјесника, него је и у дијелу који је узет директно из чакавског Бернардиновог лекционара, Рањина посебна издања. Књига CXCII. Одељење литературе и језика. Књига 4, Београд 1952, 28-29.

109

110


чакавске облике врло често замјењивао штокавским: „У овом првом чланку особито сам јако истицао да Лекционар, што га је г. 1508 почео латиницом писати млади дубровачки властелин Никаша Рањина, у највећем својем дијелу, који дио претставља дубровачку редакцију нашег приморског, поријеклом чакавског лекционара, није задржао ни један од оних чакавизама што их налазимо у пјесмама најстаријих пјесника, него се врло лијепо слаже са свим осталим прозним производима XVI. вијека. Како је пак Рањина био дубровачки властелин и млађи савременик Менчетићев, то је врло важно да он, преписујући већ прије поштокављени дио Лекцинара, није уносио никаквих пјесничких чакавизама; напротив, кад је преписивао осталих 50 лекција, што су узете из чакавског Бернардинова Лекционара, он је врло често далматинско-чакавске облике окретао на дубровачко-штокавске... Зато сам налазио да је Рањина одличан и одлучан свједок како се је у Дубровнику говорило у вријеме првих пјесника, јер иако се је он сам родио тек око г. 1495, или можда и нешто раније, његови су родитељи били баш вршњаци обојице првих пјесника, па није никако могуће да је међу Рањином и његовим родитељима била у језику толика разлика колико је међу њим и пјесницима“ (Решетар 1952: 7-8).9 А што се тиче односа језика поезије и језика прозе према најстаријем добровачком говору, Решетар констатује сљедеће: „У својим радовима о најстаријем дубровачком говору ја сам доказивао да се је у Дубровнику увијек говорило истим дијалектом којим се говори и дан-данас, то јест херцеговачким штокавско-јекавским а никада онако како су писали најстарији дубровачки пјесници из друге половине XV. вијека, а у поводу за њима и пјесници XVI. вијека до Гундулића, то јест да се није никада говорило донекле чакавски и претежно икавски. За то доказивање ја сам се највише ослањао на чињеницу да све што је у Дубровнику или од Дубровчана писано прозом прије средине XVI. вијека у неким језичким особинама отступа од пјесничког језика а слаже се са садашњим говором. За то испоређивање узео сам као границу средину XVI. вијека, јер су из тог времена прозне комедије Марина Држића (умро г. 1567), које су нам 9 Видјети и: Milan Rešetar, Zadarski i Rańinin Lekcionar, JAZU, u Zagrebu

1894.


се сачувале у рукопису из истога времена; у њима наиме видимо сасвим јасно и сасвим сигурно како су у то вријеме говорили без разлике сви Дубровчани – и властела и пучани, и мушко и женско, и старо и младо, тако да нико, колико ја знам, није сумњао да се у Дубровнику од М. Држића даље није говорило како говоре сви Дубровчани у његовим прозним комедијама него онако како још даље пишу пјесници до Гундулића донекле и Гундулић сам“ (Решетар 1952: 1).

3. Језик дубровачке прозе При сагледавању језика дубровачке прозе, Решетар је споменичку грађу посматрао и представио према неколико типова: 1) оригинални споменици, 2) оно што је директно преведено са туђег језика на дубровачки говор, 3) споменици што су са чакавских, ријетко црквенословенских матица, приређени и прилагођени дубровачком говору. Даље, грађа је посматрана и с обзиром на поријекло и насљеђе писара: узимајући у обзир писаре − рођене Дубровчане (којих је било далеко највише), даље, оне којима је један од родитеља био странац, или који су били са стране. Споменици су посматрани и с обзиром на то да ли су у питању писма упућена за српске земље, писма које су Дубровчани упућивали Дубровчанима, турском двору и сл. Уколико су споменици писани „словенски“, посматрајући језик ових различитих врста споменичке грађе, Решетар показује да се у Дубровнику и говорило (а и писало) херцеговачко-јекавски, а да је све остало ствар тренутка и моде. Осим тога, показао је и да су ови исти пјесници, како смо претходно видјели (тј. пјесници који су „пјевали“ претежно на чакавско-икавском), у уводима, предговорима, и осталим прозним дјеловима (па чак и уз пјесничке чакавске текстове) такође користили оно што им је било у говору, тј. херцеговачко-јекавски, напоредо са, оним што Решетар назива, „пјесничким чакавизмима“: „Нема сумње да су у језичком погледу најважнији оригинали, јер они дају највеће јамство да су писани чистим дубров. дијалектом; али и између њих Повеље имају сасвим сигурно и доста примјеса црквенога језика, а можда су изузетно и под утицајем страних повеља. Сигурније је пак свједочанство оних повеља што су писане од

111

112


српских канцелара за које је сигурно или бар врло вјероватно, да су били дубров. грађани, а то су у првом реду Никша и Паскоје Примојевић, па Џиве Пармезан, Нико Бијелић и Руско; нарочито су пак важни Руско и Никша једино стога што се, због великог броја повеља од њих писаних, може ухватити јасна слика њихова језика, а друго стога што њих обојица запремају прву половицу онога вијека у чијој су другој половици живјели и пјевали најстарији дубров. пјесници Ш. Менчетић и Џ. Држић...“ (Решетар 1952: 3-4). Што се тиче језичких одлика најоригиналније језичке споменичке грађе, Решетар каже: „Тек од почетка XIII. вијека почињу се јављати наши језички споменици који су писани у Дубровнику... то су понајвише официјални списи (повеље) о односима Дубровника са сусједном српском господом што су редовно писани и састављани у дубровачкој државној канцеларији, али их има и велики број што су састављани изван Дубровника а у њему су само преписани“. Међу најстарије споменике сачуване у Дубровнику помињу се споменици с краја 12. почетка 13. вијека.10 Даље, код Решетара налазимо: „Одатле даље све се јаче јављају дубровачка српска писма са српским владарима, господом а и приватним лицима – све до пропасти српских независних држава у другој половини XV. вијека. Али већ за 100 година раније Дубровник се почео дописивати на нашем језику са својим новим сусједом – са Турцима: његово је најстарије писмо једному турском кадији од г. 1396; ...Али већ су од Бајазита 2 (г. 1481-1512) почеле долазити у Дубровник царске заповиједи и на турском језику са српским пријеводом, а послије Сулејмана 2. чини се да је сасвим престала српска коресподенција с турским царевима (Истицања наша!) – бар се није ништа сачувало“ (Решетар 1951: 3). Према мишљењу Милана Решетара, питање одређења језика (и језичких одлика Дубровника) требало је увијек да оста10 „Тако је наш уопће најстарији језички споменик, познати уговор од г. 1189 међу босанским баном Кулином и Дубровником, у исто доба и најстарији дубровачки споменик, који нам је сачуван у пријепису из почетка XIII. вијека. Први је наш дубровачки акт уговор Дубровника с краљем Владиславом од г. 1234-35, али он нам је ваљда сачуван само у (дубровачком) пријепису, тако да ће најстарији оригинални дубровачки акт бити писмо, опет краљу Владиславу, од г. 1238-40“ (Решетар 1951: 3).


не чисто научно, па закључује: „То питање, које је требало да буде и остане чисто филолошко, скренуло је скоро на политичко поље, јер се је питање, јесу ли стари Дубровчани били штокавци или чакавци, према познатој теорији Вука и Миклошича да су чакавци Хрвати а штокавци Срби, само собом претворило у питање јесу ли стари Дубровчани били Срби или Хрвати, па се је о томе интензивно, а често и страствено, расправљало у многим нашим, понајвише политичким новинама. Споменућу само да сам се са српске стране и ја уплео у ту полемику, а то чиним зато што сам у јавности и први правио разлику међу језиком старе дубровачке поезије и прозе: ’стара писма Дубровачке републике и најстарије ствари састављене прозом у Дубровнику у средње доба наше књижевности писане су чисто штокавски..., и сами најстарији пјесници пишу штокавски, осим некијех чакавскијех особина, којим су хтјели да разликују свој пјеснички говор од говора простога пука, а узели из чакавских књига’, па сам стога и тврдио да ’Дубровчани нијесу никад били чакавци, јер је српски језик дошао у негда романски Дубровник из старога Захумља и старе Травуније, гдје се је увијек само штокавски говорило’. Па иако сам то рекао пред 50 година (у Заарском Срском лису од 12. јуна 1889, Ј. С.), и то у полемичком чланку, ипак сам се све више увјеравао о исправности те мисли, јер из сваке студије што сам затим у чисто научне сврхе и са строго научним методом посвећивао проучавању најстаријих дубровачких споменика, − из сваке се све јасније видјело да се у Дубровнику, пошто се је пославенио, није никад говорило чакавски (Истицања наша!), јер прави дубровачки говор претставља у свако доба дубровачка проза а никако дубровачка поезија а нарочито не она из XV. и XVI. вијека“ (Решетар 1951: 8). Решетар, у вези са односом језика поезије и прозе, даље, према говору Дубровника, констатује да пјесници нијесу говорили онако како су писали, те да најстарији дубровачки говор треба тражити у прози, а не у поезији: „На темељу ове анализе језика најстарије дубровачке прозе ја сам на крају ове расправе доказивао да се у другој половини XV. вијека и у почетку XVI., то јест у доба првих дубровачких пјесника, у Дубровнику није говорило онако како су ти пјесници писали него онако како се види из дубровачке прозе истога и старијега време-

113

114


на, али сам то одбио као засебан чланак Најсарији убровачки овор“ (Решетар 1952: 116). И сљедеће: „И тако сам прегледао и што сам ја писао о најстаријему говору Дубровника и што су други о томе казали. Ја сам увиjек ишао за тим да докажем: прво, да прави стари дубровачки говор треба тражити у прози а не у поезији (Истицања наше!), а да зато оне језичке особине којих нема у прози а има их у поезији, нијесу дубровачке него су их пјесници преузели из чакавског књижевног језика, с чега их ја и зовем ’пјесничким чакавизмима’, у које нарочито бројим и одлучно превлађивање необичних икавских облика, којих у млађега савременика првих пјесника, властелина Никше Рањина, никако нема, − једном ријечи да су пјесници писали како нијесу говорили“ (Решетар 1952: 44-45).

4. Говор Дубровника. Научни одговори и полемике са колегама и њиховим различитим прилозима и ставовима, које су износили и давали у вези са говором и језиком Дубровника Решетар је по питању говора Дубровника, као и односа говора према језику поезије и прозе, водио научне и утемељене спорове са неким филолозима и лингвистима свога времена, прије свега онима који су хтјели (али без адекватног проучавања и упознавања стања „на терену“, дубровачких споменика и говора тог периода), без детаљнијег увида и рада, да „покажу“ да је Дубровник у старијем језичком слоју (и ранијем времену) био чакавско-икавски, а да је херцеговачки штокавско-јекавски говор дошао касније, или да је штокавско-јекавски био карактеристичан за околину Дубровника, а не и за сам град, и то покушавали (лабаво и без аргумената) „припадом“, како каже Решетар, да објасне на различите начине.

4.1. Решетар полемише са једним од највећих филолога тога времена Јагићем, и то везано за многа виђења и претпоставке − за које Јагић није нашао праве аргументе. 4.1.1. Он даље наводи да се нико други, осим њега (тј. Решетара), „није специално бавио овим питањем, али је неколико наших учењака припадом исказало своје мишљење о овом пред-


мету, а као први Јагић..., који је тежио да покаже да су пјесници писали онако како су говорили, а чакавски је, према њему ’аристократски елеменат далматинских градова, (дошао) преко дубровачке властеле, која је била у ужем односу са њима него са плебејским становништвом околице’“. Решетар на ову необичну претпоставку одговара питајући се како је могуће да је дубровачка властела била у блискијем односу са далматинском властелом, од које је била и територијално одаљена, одвојена широким појасом штокавско-јекавским, него са својим народом, са којим је живјела: „Није ми пак јасно зашто Јагић пита нијесу ли дубровачка властела били у ужем односу с властелом далматинском неголи са својим простим народом. Ти су односи били тако слаби да нијесу могли да у језичком погледу утичу на дубровачку властелу: нити су могли задржати ни ускорити пославњење романског Дубровника, нити су могли преко широког штокавско-јекавског паса око њега, унијети у њ чакавско икавски говор далматински... (Истицања наша!), (Решетар 1951: 38).11 Добар показатељ да је и властела говорила штокавскојекавски јесте властелин Никша Рањин, властелин који је писао штокавско-јекавски (о чему је било говора претходно). 4.1.2. Јагић је покушао да докаже да се говор града Дубровника разликовао од околине (која је штокавско-јекавска). То је Решетар многим аргументима оспорио. Како налазимо код Решетара, нема основаних аргумената да се је у граду икада другачије говорило него у околини јер се не може ни помислити да се је радикално мијењао говор околине Дубровника, а још је мање вјероватно претпоставити да је у Дубровник могао стићи чакавско-икавски говор „прескочивши“ штокавско-јекавску околину (Истицања наша!). Такође је неосновано, према Решетару, мишљење да се је чакавско-икавски могао унијети женидбама из Далмације, јер је женидаба било, али веома ријетко те је чакавско-икавски могао доћи у Дубровник само као књижевни, али не и као „породични“ језик.12 11 „Да је властела могла бити чувари неког старијег језика може се лако вјеровати, тим што су они били последњи који су у Дубровнику још до према краја XV. вијека чували стари романски језик, али да су (готово у исто доба!) чували и старији чакавски, или бар получакавски говор од млађега штокавскога, то је сасвим невјероватно“ (Решетар 1951: 38). 12 „Па опет те разлике међу градом и ближом околицом нити су сада, нити

115

116


4.1.3. Јагић је везано за Дубровачки ћирилски Зборник из 152013, будући да је писан ћирилицом, те да му се језик знатно разликује од Менчетићева и Држићева (Џ. Држића, Ј.С.), тј. херцеговачко-јекавски је, дошао до закључка да га није могао писати Дубровчанин јер би то реметило његову слику о Дубровнику као примарно чакавском: „Кад је наиме Јагић г. 1868 издао своје Прилое к хисорији књижевноси, а у њима и подоста комада из дубровачкога ћирилског Зборника од г. 1520, он је дабоме опазио да језик Зборника знатно одступа у неким карактеристичним стварима од језика најстаријих дубровачких пјесника... У то доба само се је знало да се је у Дубровнику ћирилица употребљавала једино у дописивању дубровачке владе са сусједном господом, па се зато Јагић није мосу сигурно икад биле таке и толике да би се могло рећи да се је ма у које доба у граду говорило друкчијим дијалектом неголи у селима око њега. То мислим да је искључено, јер се је без сумње и негда романски Дубровник пословенио као и наши остали приморски градови: и њега је пословенила његова најближа околица, па како из историје дубровачке државе знамо да се у њој становништво није радикално мијењало као што се јест мијењало у многим нашим крајевима што су дошли под директну власт турску, то не можемо ни помишљати да се је радикално мијењао говор ближе околице града Дубровника. А кад је тако, не може ни бити говора о томе да би у град могао доћи који други говор осим штокавско-јекавскога. Још је пак мање вјероватно да је у Дубровник могао стићи, прескочивши нешто штокавско-јекавску околицу, чакавско-икавски говор – он је могао стићи и стизао је, у Дубровник само као књижевни језик, али није никако као породични. Мисли се наиме да су га могле у Дубровачке властеоске куће донијети невјесте из далматинских властеоских породица; њима су се млади дубровачки властели могли доиста женити, али то је уистину било толико ријетко, да те ријетке далматинске женидбе нису сигурно могле утицати на говор цијеле дубровачке властеле. Не може се дакле никако вјеровати да се је у граду Дубровнику у XV. вијеку говорио дијалекат који се је тада говорио, а донекле и сада говори, у сјеверној Далмацији, па било да се узме да је тај стари дијалекат (чакавско-икавски) мало помало узмицао пред новијим (штокавско-јекавским) који га је и сасвим потиснуо најприје из околице а онда и из (конзервативног) града, или да је путем женидаба, и евентуално и досељавањем, прелазио из сјеверне Далмације, мимо штокавскојекавску околицу, у град Дубровник“, Милан Решетар, Бернаринов лекционар и њеови убровачки реиси, Српска краљевска академија, књ. XCIX, Философски и филолошки списи, књ. 23, Београд 1933, 30. 13 Милан Решетар, Дубровачки зборник о о. 1520, СКА, Посебна издања, Књига С, Философски и филолошки списи, Књига 24, Београд 1933.


гао одлучити да призна да је Зборник писао Дубровчанин, па је једино стога што је рукопис писан ћирилицом, а друго што му се језик знатно разликује од Менчетићева и Држићева, дошао до закључка да га није могао писати Дубровчанин...“ (Решетар 1951: 36). Међутим, како налазимо код Решетара, можда је могло бити да је Зборник писан за околину (иако то што је ћирилски не значи да није могао бити писан и за сами град), али за Лекционар Никше Рањина сигурно је да га је писао дубровачки грађанин.14 Јагић је, према томе, пошао од погрешне претпоставке да су пјесници Менчетић и Џ. Држић писали онако како су говорили (чакавски-икавски) те да су они говорили онако како се говорило у Дубровнику (чакавски-икавски), а потом је покушајући да ту погрешну претпоставку докаже ишао ка новим погрешкама и неутемељеним и неистинитим закључцима и новим погрешкама. За вријеме, и послије Марина Држића, према Решетару, већ је сасвим јасно и непотребно доказивати да се у Дубровнику говорило штокавско-јекавски. Важан показатељ да се ни језик града и околине није разликовао, према Решетару, јесу и књижице: два Кршћанска наука и један Начин како 14 „У томе погледу он није никако пристајао уза ме него је одлучно тврдио да су ова оба пјесника (тј. Ш. Менчетић и Џ. Држић, Ј.С.) говорили као што су и писали, налазећи да не доказују противно ни ћирилске повеље, ни латинички Лекционар Никше Рањина, ни ћирилски Зборник од. г. 1520, јер је језик дубровачких повеља имитација језика српских и босанских повеља, док је лекционар преписао доиста дубровачки грађанин, али с ћирилске матице која је била писана за дубровачку околицу и чији је језик тај грађанин задржао, а да је сигурно и Зборник писан за околицу нетом је писан ћирилицом... Ја сам своје становиште бранио, те сам за државне повеље допустио да може бити донекле неке имитације, али то се никао не може вјеровати за писма што су Дубровчани писали својим властима или оне њима. А за Рањинин лекционар би се могло, некмало требало мислити да је преписан, управо само његов главни дио Р1, с ћирилице; то се може само онако рећи, да би се потиснуо из града у околицу врло јак свједок за штокавско-јекавски говор града Дубровника у доба чакавско-икавских првих пјесника. Једино за Зборник Јагић има ваљда право да ће бити прије писан за околицу неголи за сами град, премда се не може рећи да не може бити писан за град само зато што је писан ћирилицом“ (Решетар 1951: 37). Видјети и: Milan Rešetar, Rječnik i dikcija Rańinina zbornika, JAZU, Historičko-filologički i filozofičko-juridički razred. Knjiga 260 (117), Tisak Nadbiskupske tiskare, U Zagrebu 1938.

117

118


се има овории миса штампане крајем XVI. вијека, од којих је једна штампана ћирилицом (вјероватно више за околину), двије латиницом (за град), а то што између њих нема битнијих разлика у језику показатељ је да се језик града од језика околине није разликовао: „За вријеме после Марина Држића не треба више доказивати да се је у Дубровнику говoрило штокавски и јекавски, кад то сасвим сигурно доказују оба прозаиста из друге половине XVI. вијека, Базил Градић и Арканђео Гучетић, тако да, колико знам нема ни једнога нашега ни странога филолога који би мислио да се је у то доба у Дубровнику говорило како су старији пјесници писали све до Гундулића а не онако као ти прозаисти што нијесу издавали претенциозна књижевна дјела за образованије људе него скромне побожне књиге за простији народ. Па ипак ја ћу се још укратко осврнути на три малене, прозом писане књижице што су штампане крајем XVI. вијека, а то су два Кршћанска наука и један ’Начин како се има говорити миса’... међу собом се сасвим лијепо слажу а напротив, бар у погледу икавизама, знатно одступају – много више него ли би се могло мислити – и од Гундулића и од његових вршњака и насљедника, који су, ипак, бар редовно, били већ одбацили остале пјесничке чакавизме XV. и XVI. вијека. Стога мислим да се сасвим слободно може рећи да оно чега нема ни у тим књижицама ни у садашњем дубровачком дијалекту, тога није било ни у дубровачком говору крајем XVI. вијека, или га тада није више било, па ако се у већој или мањој мјери налази код Гундулића и осталих пјесника XVII. и XVIII. вијека, то су пјеснички архаизми. Важно је пак што је једна од тих књижица штампана ћирилицом, дакле по свој прилици више за околицу неголи за град; како ћемо наиме одмах видјети, међу том једном ћириличком ’сеоском’ књижицом и објема латиничким ’градским’ нема битнијих разлика у језику. ...Веома је важно што се још г. 1583 осјећала потреба да се Кршћански наук штампа ћирилицом ’на дубровачком језику’, а за ово наше питање још је важније што је у ћириличком (’сеоском’) Науку исти говор који је и у обје латиничке (’градске’) књижице, то јест чисто штокавски и чисто јекавски, јер то доказује да, бар крајем XVI. вијека, није било битних разли-


ка међу говором ближе околице и говором града, па се стога може с разлогом мислити да је тако било откада се је Дубровник пославенио (Истицањa нашa!), јер су Славени и српскохрватски језик у њ долазили без икакве сумње редовно и понајвише из његове најближе околице“ (Решетар 1951: 33-34). 4.1.4. Решетар даје одговор и у вези са изнесеним претпоставкама да они који су писали штокавско-јекавски нијесу били Дубровчани: „Послије првог опћенитог чланка о чакавштини, у којему сам, што се напосе Дубровника тиче, највише настојао да покажем да се прави стари дубровачки говор има тражити не у пјесмама већ у прози, стао сам систематски проучавати старе дубровачке споменике који су прозом писани. Најприје сам узео најстарије, који нијесу никакви књижевни производи то јест ћирилске повеље што су писане или преписиване у Дубровнику... Тако је настао мој други чланак о дубровачким повељама XIII.-XV. вијека, у којему сам стао на становиште да док се не докаже да који од тих писара и преписивача није Дубровчанин – можемо слободно узети да он то јест, и да они сви углавноме пишу штокавски зато што се је тако говoрило у Дубровнику а не из обзира на сусједне штокавце којима су Дубровчани писали. Па ако би се таки обзир могао претпоставити за писма што је дубровачка влада управљала српској господи изван Дубровника, не би се никако могло разумјети зашто и дубровачка влада и поједини Дубровчани – ако се је у Дубровнику говорило чакавски! – пишу опет чисто штокавски и у писмима и списима што нијесу имали да иду изван Дубровника или су требали да дођу у руке само Дубровчана“15 (Решетар 1951: 33-34). 15 Решетар поименице набраја велики број дубровачких писара, који су

били углавном Дубровчани, а често и властела: „Да су писари дубровачких повеља збиља били Дубровчани, могао сам доказати само за прву двојицу што се у самим повељама по имену спомињу у првој половини XIV. вијека (г. 1313-1374). Обојица су дубровачка властела, па сам одатле изводио да су били такође дубровачки властели неки писари из прве половине XIII вијека у којих је у повељама језик врло погрешан, јер су у то доба властела без сумње били још Романи што су још слабо српски знали. За друга два писара Џиву Пармезана (г. 1348-1363) и најважнијега између њих Руска Христофановића (г. 13481363), − којим је обојици отац био Талијанац, узима се да су научили српски од матере Дубровкиње... Он је нашао још једнога трећега властелина који се

119

120


4.1.5. Милан Решетар даље показује да присуство чакавских облика ча (које се употребљавало рјеђе) и зач (које се употребљавало чешће) није никако утемељено у говору, нити преузето из говорне основице, нити је показатељ да су се ове форме користиле у Дубровнику. Као прво, да ови облици нијесу били својствени говору Дубровнику и околине показује то што се, према истраживањима Решетара, ча и зач не употребљавају у дубровачким оригиналима: „Ако дакле н. пр. чакавског зач нема ни један једини пут у неколико стотина дубровачких оригинала и пријеписа што су писани за 300 година, то је сигуран знак да га није ни један Дубровчанин говорио, па се не може никако вјеровати да су га толико дубровачки писари и преписивачи за тако дуго вријеме свјесно сакривали а да се није ни једному од њих ни један пут измакло то чакавско зач што су га Дубровчани тобоже говорили а Менчетић и Држић чак тако често писали!“ (Решетар 1951: 10). Као друго, Дубровник (и околина) били су територијално веома удаљени од простора који познају (или су познавали) ове облике што показује да ти облици никако и никада нијесу били својствени граду Дубровнику нити његовој околини (а присутни су само у појединим пјесничким остварењима), јер је Дубровник одијељен од далматинског подручја (у којем се ови облици употребљавају, иако зач рјеђе) цијелим Макарским приморјем од Цетине до Неретве те није никако могло продријети у говор: „Прије свега први су пјесници употребљавали за чакавски говор врло карактеристични облик ча доиста врло ријетко, али врло често зач, а треба да идемо у Приморју до Пољица сјеверно од ријеке Цетине а на мору до отока Хвара и Виса да у данашњим дијалектима нађемо опет ча и зач, тако да је дубровачко ча-зач одијељено од г. 1312 и 1319 спомиње као државни српски писар... Али је најважније... да је Никша Звијездић био уистину прави дубровачки грађанин и далеки рођак Џоре Држића... Изузетно је дакле било и српских канцелара који нијесу били Дубровчани, и појединих државних и приватних списа што нијесу били писани или преписивани, од Дубровчана, али то не може оборити правило да су писари и преписивачи редовно били Дубровчани и писали дубровачким говором... (Истицање наше!)“ (Решетар 1951: 7-10). Видјети и: Милан Решетар, Никша Звијезић, убровачки срски канцелар XV вијека, СКА, Глас CLXIX, Други разред, Философско-филолошке, друштвене и историске науке 87, Београд 1936.


далматинскога с једне стране цијелим Макарским приморјем од Цетине до Неретве а с друге стране говорима полуотока Рата и отока Корчуле и Ластова, који су неким својим карактеристикама уско везани с чакавским дијалектом, али баш ча и зач немају никако. Па ако би се могло мислити да су у Макарском приморју за вријеме босанског и турског господства штокавци замијенили чакавце или бар њихово шо-зашо старије ча-зач, то се не може мислити за Рат, Корчулу и Ластово, за које крајеве хисторија ништа не зна за какво јаче кретање и мијешање становништва. Ако се дакле тамо дан-данас не чује ча-зач, нити се зна да се је икада чуло ни писало, то значи да га никада није ни било, јер кад су се сачувале многе друге видне особине, а нарочито, на Рату и Корчули, икавштина, било би се сачувало и ча-зач. Сва је прилика дакле да Јагићева хипотеза о аутохтоности неког, макар слабијег чакавизма у Дубровнику није нимало основана... (Истицања наша!)“ (Решетар 1951: 36-38). 4.2. Полемику је, иако у мањој мјери, Решетар водио и са Стјепаном Ившићем, са којим се слаже у погледу тога да су пјесници пјевали под утицајем чакавске Далмације, али се не слаже са Ившићевом хипотезом да је под утицајем чакавске Далмације извршено славизирање дубровачке исконски романске властеле.16 Како наводи Решетар, најстарији дубровач16 „Тој Јагићевој мисли да су властела сачували старији, дјеломице чакав-

ски, дубровачки говор, рекао бих да у новије вријеме нагиње проф. Ившић када говори да једна чакавско-глагољска пјесма која је ушла у дубровачкој преради у ћирилски Зборник од г. 1520 ’доказује да је хрватска глагољска поезија са сјевера долазила Дубровчанима, у којих се под њезиним утицајем, колико није већ прије под утицајем чакавске Далмације извршено и само славизирање дубровачке исконски романске властеле, развио и најстарији дубровачки пјеснички језик’. И Ившић дакле узимље да се је најстарији дубровачки пјеснички језик развио под утицајем далматинске чакавске поезије, а тај утицај не може друго значити неголи да су најстарији пјесници у свој дубровачки језик штошта примили из далматинског језика, другим ријечима, да су ти пјесници пјевали како нијесу говорили, па ето Ившић се са мном у главној ствари потпуно слаже, а можда се слаже и у погледу језичких особина што су најстарији пјесници преузели из чакавскога говора. Али као хипотезу он допушта и могућност да је, већ прије тога утицаја чакавске поезије на најстарији дубровачки пјеснички језик, под утицајем чакавске Далмације извршено славизирање дубровачке исконски романске властеле. Будући да сам Ившић подвлачи ријеч ’властеле’, то је он тиме сигурно хтио рећи да су под

121

122


ки пјесници нијесу били властела, осим Менчетића, а поготово „није јасно када и како Ившић мисли да се је славизирање властеле извршило под утицајем чакавске Далмације. Што се времена тиче он мисли да је то требало да буде прије књижевнога утицаја, а тада би то било најкасније прије почетка XV. вијека, а нијесу ли онда властела говорили још у кућама романски?... Још је теже разумјети како би се баш само властела славизирала под утицајем чакавске Далмације... Требало би дакле врло јаких аргумената а да би се могло вјеровати да се дубровачка властела нијесу славизирали под искључивим утицајем народа међу којим су и с којим су живјели“ (Решетар 1951: 39). 4.3. Андре Вајан у свом ранијем раду износи мишљење да се је у XV вијеку говорило чакавски у Гружу па чак и у самом Дубровнику, и то под утицајем трговачких веза са Далмацијом, а у залеђу (у Плочама) штокавски. Како налазимо и код самог Вајана: „вијести што о томе имамо (тј. да се је ту говорило чакавски, Ј. С.) допуштају нам само да констатујемо да се је чакавштина употребљавала само у литерарне сврхе“.17 У вези са тим Решетар износи своју критику и виђење: „Разумије се што тврди да се је у источном предграђу Плочама говорило херцеговачки, јер су одувијек Херцеговци силазили, а и сада силазе утицајем чакавске Далмације била славизирана само властела а не цијели Дубровник, па би се тако разумјело да су пјесници властела употребљавали неке чакавизме (само у пјесмама или у обичном говору?)“ (Решетар 1951: 39). 17 Решетар на то одговара: „Док је Јагић мислио да су можда дубровачка властела задржала старији чакавски говор, који је можда негда допирао до инклузивно Дубровника, а и Ившић бар допуштао да су се баш негда романска властела пославенила ’под утицајем чакавске Далмације’, обојица дубровачки ’чакавизам’ доводили у везу са властелом, француски славист Вајан тражио је да то на сасвим други начин протумачи. Најприје у својем чланку о дубровачком књижевном језику он каже да се је Дубровник доиста пославенио од сусједне штокавске Херцеговине, али у XV. веку створила се је, под утицајем чакавске Далмације, полународна чакавска поезија, те су грађани дубровачки – Романи, Славени штокавци или славизирани – дуго времена пјевали своје пјесме чакавски, јер је, због трговачких веза са далматинским чакавским говорима, врло вјероватно, ако је језик предграђа Плоча био херцеговачки, да је језик луке (тј. Гружа) био чакавски; говорило се је чакавски и у самом Дубровнику, али вијести што о томе имамо допуштају нам само да констатујемо да се је чакавштина употребљавала само у литерарне сврхе, и то с ограничењем на поезију“ (Решетар 1952: 40).


на Плоче, па се онда разумије ’да се је тамо говорило херцеговачки’, кад и Вајан мисли да је славизирање Дубровника дошло из Херцеговине. Али зашто би било вјероватно да се је ’због трговачких веза с далматинским чакавским градовима’ у Гружу говорило чакавски? Могу ли трговци што поједнице долазе у један град на неко вријеме, па из њега одлазе или се у њему појединци стално настањују – могу ли они промијенити његов језик? Ја сам увјерен да би Вајан био у великој неприлици да именује ма у којој земљи на свијету гдје се је нешто тако догодило! (Истицање наше!) То може да буде само ако се туђи елеменат усели у толикој маси да прикрије, пак себи асимилира старосједиоце... Не слаже се надаље што Вајан тврди ’да се је чакавски говорило и у самом Дубровнику’ (велико предграђе Пиле не спомиње!), па одмах додаје ’да се је чакавштина употребљавала само у поезији’ − дакле се је само писала“ (Решетар 1952: 41). Међутим, када је касније и сам Вајан говорио о дјелу Доминка Златарића сасвим је промијенио мишљење: „нема више говора о томе да би се говорило чакавски у Гружу па чак и у самом Дубровнику; далматинско чакавско-икавски говор је Дубровнику туђ, а дошао је у њ као књижевни језик што су га пак прихватили и први пјесници“ (Исто). 4.4. Александар Белић је, такође, изнио слична становишта у вези са језиком Дубровника. Како налазимо код Решетара: „Вајаново прво мишљење да су се у Дубровник доселили чакавци из Далмације преузео је и Белић“. Износећи Белићево мишљење да, иако је несумљиво доказано да је дубровачки језик XIII-XV вијека јужног или херцеговачког типа, несумњиво је „да су при стварању основног српскохрватског народног насеља Дубровника учествовали и поморци и из удаљених чакавских крајева. Тако се објашњава и понеки стални икавизам“. И даље, налазимо код Белића: „Иако је несумњиво да је карактер дубровачког говорног језика од почетка био хумски или херцеговачки, што је сасвим и природно, ипак је тако и то и несумњиво и природно да је део Дубровника према мору морао бити насељен рибарима и поморцима и из чакавских далматинских крајева... У току XIV. и XV. века, словински или херцеговачки карактер постаје општи...“ (Истицања наша!). Решетар, говорећи да зна коју важност Белићеве ријечи имају, с обзиром

123

124


на његов велики ауторитет, додаје: „нажалост не могу да се сагласим с тим мишљењем“. Решетар Белићеве „икавизме“ (иако ријетке) објашњава на други начин (не као дио говора који је посљедица ранијег чакавског говора): неки од њих су „стални икавизми“, или су случајеви појединачни и изоловани. А што се тиче Белићеве хипотезе о рибарима и поморцима, Решетар констатује: „Нећу подвлачити да у Дубровнику нема ни дијела града према мору ни предграђа што би могло бити згодно да се у њему намјесте поморци и рибари, али хоћу тим јаче истакнути да је и ова Белићева хипотеза слабо основана...“ (Исто 4243). 4.5. Решетар нарочито одбацује виђење Хенрика Барића, код којег се каже: „Тим (тј. што каже да је залеђе Дубровника било српско) нећу да речем да није било и чакавскога елемента, нарочито радничког и занатлиског у Дубровнику“ (Истицање наше!). Решетар, повезујући ово са претходним виђењима, не без ироније закључује: „И Барић дакле мисли да је један дио дубровачког становништва говорио чакавски, али док су Јагић а уза њ донекле и Ившић мислили на властелу, Вајан на трговце а Белић на поморце и рибаре, дотле је Барић нашао да су у Дубровнику нарочито радници и занатлије били чакавци, али није ни циглом ријечи оправдао то чудно своје мишљење нити нам је открио тајну јесу ли ти радници и занатлије (Јагић-Ившићеви) дубровачки старосједиоци или (Вајан-Белићеви) далматински досељеници. Па док нам Барић то не рече, мислим да нам се не треба даље обазирати на његове ријечи“ (Решетар 1951: 44). У вези са овим изнесеним хипотезама, закључује: „Ја то последње одлучно одбијам, јер да то вјерујемо, треба прекројити дубровачку хисторију која ништа не зна да су се трговци, поморци или рибари у густим хрпама досељавали у Дубровник (Истицање наше!), па зато још увијек тврдим, као што сам тврдио пред 50 година, да се у Дубровнику никада није говорило, ни у њему цијелом ни у једном његовом дијелу, далматинским чакавско-икавским говором него увијек само херцеговачким штокавско-јекавским“ (Решетар 1951: 45). 4.6. У веома пријатељском и научно искреном односу био је са Љубомиром Стојановићем. Били су дуго година у преписци, а у писмима се могу наћи веома занимљива запажања


и размјена мишљења у вези са важним филолошким питањима тога времена. Стојановић је увијек остајао при тада раширеном мишљењу да су Срби и Хрвати два народа са два језика (штокавски и чакавски), док је Решетар у почетку био истог мишљења, које је касније (али само донекле) кориговао, на што је, како сам каже, имао утицаја Јагић (прихватајући Јагићеву идеју да су Срби и Хрвати један народ са два имена, што је, како ћемо касније видјети, ипак Решетар прихватио са извјесном резервом, свјестан шта коме припада, ако се то двоје дијели по питању језика). Везано за Стојановића, Решетар на једном мјесту каже: „Ја сам се са Стојановићем дописивао готово пуних 40 година – од г. 1891 до г. 1929... Тако је он (тј. Љуба Стојановић, Ј.С.) с потпуним правом сматрао Аустрију као највећу непријатељицу Србије и српства, па је зато вјеровао да не може бити добро ништа што из Аустрије долази у Србију. Стога, када је Бечка академија наука основала Балканску комисију (Истицање наше!) за истраживање балканских земаља, он је узео одмах непријатељски став према тој акцији бечке академије и људима што их је Комисија почела слати у чисто научне сврхе у Србију... Када сам му пак јавио да Комисија, којој је био на челу Јагић, шаље у Србију лајпцишког професора Хирта да проучава икавски говор у горњем Подрињу у Србији (што је свакако незгодно јер је Хирт индогерманиста који се дотле није никако бавио специјално којим словенским језиком), он се на то љутито одазове... ’Немојте Ви, г. Решетару, мислити да се може одвојити чиста наука од политике. Као што је апсурдно оно l’art pour l’art, исто тако нема науке ради науке, већ је она у вези са животом, са политиком. Нећу се у ово даље упуштати, само напомињем да г. Јагић, као покретач, врло добро зна да Југословенска академија у Загребу није поникла само ради науке, већ и ради других циљева, и многи наивни Србијанци натрчали су на то и помагали је, а из Загреба нико није помогао Српском Ученом Друштву (сем С. Љубића...)’. Према томе се разумије да није хтио да се с Хиртом састаје, кад је овај дошао у Србију, а послије о Балканској комисији није било међу нама разговора, јер је он остао при томе да нема науке без политике а ја да има...

125

126


А управ наши су се погледи разликовали највише што се тиче односа Срба према Хрватима: чланак што је Јагић намијенио мојој расправи о чакавштини, што је изашла г. 1891 у XVII књизи његова Архива, био је наиме мене, − који сам дотле био Србин сепаратиста, који је (према науци Вуковој и Миклошићевој) држао да су једно Срби а друго Хрвати, − претворио у Србохрвата унионисту, који је увјерен да су ’Срби’ и ’Хрвати’ јеан народ под два имена. Он је напротив остао вјеран Вуковој и Микошићевој науци и својему првашњему мишљењу, те је увијек сматрао Хрвате као нешто одвојено од Срба, па не само то, него је увијек у њима гледао неко свјесно или слијепо оруђе аустријске политике“.18

5. Именовање језика и писма

5.1. Из многих досадашњих навода датих у раду види се да је Решетар језик везано за различите, прије свега, ћирилске (али не само ћирилске) споменике писане у Дубровнику и ближој околини (било за српске државе, било за Дубровчане, или за странце − Турке, Латине), писане словенским, штокавско-јекавским, који је, како смо видјели, према Решетару био први и једини утемељени словенски језички тип у Дубровнику, а остало је било унесено на разне начине (углавном подражавањем чакавском у пјесничким дјелима) именовао, прије свега, српским (за новији период је, иако ријетко, у појединачним случајевима, знао употријебити и термин српскохрватски).19 Овдје ћемо, ра18 Милан Решетар, Из исама окојно Љуб. Сојановића, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. Књига XI. Свеска 1-2, 1931. година, 47-49. 19 О именовању језика српски, односно „lingua seruiana“ у дубровачким документима XV-XVIII вијека налазимо, између осталог, и код Павла Ивића, гдје се наводи близу 60 примјера у којима се језик у Дубровнику именује као српски (свега су 2-3 примјера са именом хрватски, али у документима углавном са посебном намјеном, − видјети: Павле Ивић, О значењу израза lingua seruiana у убровачким окуменима XV-XVIII века. Из исорије срскохрваско језика. Изабрани олеи II, Просвета, Ниш, 1991, 207-222), гдје се додаје: „Овим није ниуколико исцрпен списак дубровачких докумената у којима долази израз lingua seruiana, најчешће примењен на текстове које су писали Дубровчани за Дубровчане... Подаци о сразмерно раној појави израза lingua


ди илустрације, навести још неколико случајева (који нијесу наведени претходно). У раду Чеири убровачке раме у рози, налазимо у вези са преводом или преузимањем из италијанског − да је за „ријечи и реченице што су баш изговорене на талијанском језику, ...одмах у самом тексту додао српски пријевод“, а исто је чинио „с онијем ријечима, позајмљеним из талијанског језика, које су узете као да су српске, па се према томе мијењају по правилима српског језика... До назад мало времена образовани Дубровчани, који су прошли кроз талијанске школе, умјели су на тај начин посрбљавати готово сваку талијански ријеч коју нијесу знали из својега дијалекта...“20 Исто налазимо и у многим документима и рукописима из периода 15/16. вијека, које је објавио Решетар. Ту спадају два језичка споменика из 16. вијека. Један из 1512, штампан ћирилицом, који је, према Решетару, „најстарија српска књига штамseruiana сугерирају идеју да је то име за српскохрватски језик продрло у Дубровник још знатно раније, паралелно са продирањем самог језика, још у доба док је залеђе Дубровника припадало српској држави и док се дубровачка територија постепено ширила на рачун те државе, уз стално присељавање бивших српских поданика и њихових потомака у сам град...“ (Исто: 220-221). И, такође: „Језички материјал у нашем тексту садржи, дакле, две врсте појава: такве које су типичне за дубровачку зону, и такве које су имале ширу ареу, обухватајући и Дубровник. Очигледно је тачна констатација коју су изнели ранији објављивачи текста на основу глобалног утиска, да се ради о ’чистом дубровачком дијалекту’, што једино одговара самој намени текста – он се извикивао дубровачком грађанству ’на српском да би свак боље разумео’“ (212). 20 „Велика је невоља с талијанскијем ријечима и реченицама... Ја сам то удесио овако: ријечи и реченице што су баш изговорене на талијанском језику, уз њих сам у самом тексту одмах додао српски пријевод у угластијем заградама; то исто сам чинио и с онијем ријечима, позајмљеним из талијанског језика, које су узете као да су српске, па се према томе мијењају по правилу српскога језика, али које се у језику врло ријетко налазе (један или два пута) а говоре их образовани људи а не људи из простога народа; њих некако не можемо сматрати дијелом језичкога блага дубровачкога дијалекта, јер до назад мало времена образовани Дубровчани, који су прошли кроз талијанске школе, умјели су на тај начин посрбљавати готово сваку талијанску ријеч коју нијесу знали из својега дијалекта...“, Милан Решетар, Чеири убровачке раме у рози. Из краја XVII вијека, Српска краљевска академија, у Београду 1922, 16-17.

127

128


пана ћирилицом. Истина, још прије ње штампан је г. 1494 октоих а г. 1495 псалтир у штампарији што је на Цетињу подигао зетски војевода Ђурађ Црнојевић, па су дабоме и те обје крупне и свечане књиге српске по постанку и по изради (сложио их је монах Макарије ’од Црне Горе’), али мали молитвеник што га је г. 1512 издао Дубровчанин Франческо (Фрањо) Ратковић има према њима ту велику предност да је српски и по језику (тј., народном, Ј. С.), док су обје Црнојевићеве књиге на чисто црквенословенском језику (тј., српској редакцији старословенског, Ј. С.)“.21 За њега се каже да је штампан српском азбуком („in littera et idiomate serviano“), дато је двојици „Талијанаца да доведу у Дубровник мајсторе ’pro imprimendis nonnullis libris in lingua serviana’“22 (Истицања наша!). 5.2. Што се тиче азбуке, неријетко се наводе документа гдје се ћирилица назива српским писмом. У Посвеилишу Аврамову налазимо: „Vrlo je jednostavan odnošaj Divkovića prema Posvetilištu, jer ga on sam sasvim jasno određuje na natpisanome listu: ’Кое Верше изписавши српски, а исправивши многе ствару Богословац, фра Матие Дивковић...’; Divković dakle sam jasno kaže da je on svoje Abramove verše samo ’ispisao srpski’, to jest s latinice prenio na ćirilicu“.23 21 И даље: „Ратковићева књига у ствари није непознато дјело, јер је проф.

Фанцев у својем издању Vatikanski hrvatski molitvenik i Dubrovački psaltir (Загреб 1934) изнио два слична латиницом писана дубровачка молитвеника, што су оба нађена у Ватиканској библиотеци – један рукописни можда из краја XIV. вијека а други (који је опет сачуван у томе једном егземплару) из краја XV. вијека, али разлике међу оба ватиканска молитвеника и међу Ратковићевим у погледу текста и језика толике су а сва три споменика за нас су важни највише због језика, − да би било вриједно издавати Ратковићев молитвеник и кад он не би био најстарија чисто српска а ћирилицом штампана књига. Зато треба да смо искрено захвални Српској краљ. академији која је одмах и радо прихватила мој приједлог да се ова књига опет изда...“ (М. Решетар – Ђ. Ђанели, Два убровачка језичка соменика из XVI. вијека. Срски моливеник о . 1512. Ново издање приредио Милан Решетар, СКА. Посебна издања, књига CXXII. Философски и филолошки списи, књига 32, Београд 1938, VII-VIII. 7-8). 22 Милан Решетар, Чеири убровачке раме у рози. Из краја XVII вијека, Српска краљевска академија, у Београду 1922; Срски Моливеник о . 1512 (Ново издање приредио Милан Решетар), 22. 23 Milan Rešetar, Redakcije i izvori Vetranovićeva Posvetilišta Avramova, „Rad“ JAZU, Zagreb 1929, 47.


За преписе Бернариново лекционара такође налазимо: „Колико нам је познато, Бернардинов лекционар трипут је преписиван у Дубровнику и његовој околици – јадан пут латиницом само дјеломице а два пута ћирилицом цио... (Решетар 1933: 7). За други потпуни ћирилски препис Бернардинова лекционара, то јест за Д (Дубровачки лекционар), сазнало се је, може се рећи, тек у новије вријеме. Он се чува у библиотеци Доминиканског манастира у Дубровнику, у који је стигао прије 1582, како тврди С. Цријевић у каталогу те библиотеке што га је он г. 1751 саставио; ту у групи Libri rituales на стр. 57 а под бр. XIII говори о Д ово: Epistole, Evangelia... leguntur Ilirica lingua, et seruiano charactere exarate... Милас је изнио тај Цријевићев запис о Д, исказао мишљење да је књига писана крајем 15. вијека или почетком 16. у јужном приморју а да је писац регби био ’negdje iz strane dubrovačke’...“ (Решетар 1933: 16-17). У раду Два убровачка соменика из XVI. вијека опет налазимо: „Свећеник Лука Радовановић својим тестаментом од г. 1502 остави другому свећeнику Павлу Вукашиновићу, који се је већ отприје бавио књижарским послом, справе потребне за штампање ’славенским словима’ (de lettera schiava), али ништа се не зна је ли један или други штогод и штампао... Тим уговором Мицаловић и Шушић склопише на неограничено вријеме друштво, у које прво уложи свој рад..., по којем је овај имао штампати Офичје св. Марије, еванђеља, апостоле и монологе св. Аугустина ’in littera et idiomate serviano’, док је Шушић улагао 108 златних дуката. По те књиге што ће штампати Сончино имао је ићи Мицаловић, да их пак продаје у Дубровнику и по Србији (in partibus Servie), и у ту је сврху имао отворити и држати дућан у Дубровнику... (Решетар 1938: 18-19). ’Мештар’ Франческо је дакле већ г. 1510 намјеравао да издаје ћирилске књиге, па је можда у ту сврху ишао у Италију (уговор са Сончином склопљен је у Реканатију [јужно од Јакина])... Важно је пак што из уговора са Сончином разбирамо да је Мицаловић већ тада мислио да изда ’in littera et idiomate serviano’ и Officium s. Mariae, јер је то без икакве сумње иста ствар што и наше Офичје блажене (или свете) јеве Марије“ (Решетар 1938: стр. XIX-XX ). Даље, код Милана Решетара се, у вези са називом који се појавио у 19. вијеку, за ћирилицу западнијих српских крајева,

129

130


„босанчица“, а у раду о споменику Либро о мнозијех разлоа (Дубровачки ћирилски соменик) каже: „Рукопис је писан тако званом босанском ћирилицом, која управ није никакво специјално босанско писмо, него је старија ћирилска минускула која је у старије вријеме била у обичају у свим нашима крајевима у којима се уопће писало ћирилицом, и код православних и код католика и код муслимана“.24 Решетар такође и споменике писане латиницом (штокавскојекавски) на подручју Дубровника („дубровачким дијалектом“) сврства у српске и замјера Љуби Стојановићу што их није уврстио у свој зборник: „Стојановић нигдје изријеком не каже који је опсег дао С-у (скраћеница за Сојановићев зборник, Ј. С.), али се по свему види да је он у њу уврстио само оне повеље што су писане или од Срба или Србима... Него Стојановић је још с једне стране стезао границе српским повељама: повеље које – ма да су писане српски и од Срба и Србима – нису писане ћирилицом, од њих није узимао у С; зато није преузео из бр. 97-100 само стога што су писане латиницом; узео је дубров. ћирилске тестаменте из 15. и 16. вијека, а није дубровачки латинички тестамент од г. 1524, који је најстарији латиницом писа24 Даље: „Него за нас је особито важно што по Д знамо и када је и гдје наш зборник писан. То јест, што се тиче мјеста гдје је писан, већ нас сами текст на л. 84б (в.стр.119) упућује на Дубровник ријечима ’овому и нашему граду Дубровнику... чуваи-га боже...’. Рукопис је дакле сав писан у Дубровнику, и то, опет без сваке сумње, од Дубровчана; то сам ја казао у Јагићеву Arhiv-у XIII, 368 већ на темељу комада што је Јагић издао, док је Јагић нагињао мисли да је рукопис писао некакав босанско-далматински фрањевац. Сада пак, када познајем цијели рукопис и када сам видио како је од почетка до краја пун свакојаких специјално дубровачких језичких особина, одлучно тврдим да су били дубровчани сва три писара (А, Б, и Ц), као што ћу у посебној студији то и доказати. Него кад су они још у почетку XVI. вијека писали ћирилицом, не мислим да су били баш из самога града Дубровника већ из његове околице, гдје се је ћирилица много дуже држала неголи у граду; за главнога писара А мислим штавише да се на темељу неких његових језичких особина може сасвим сигурно казати да је био с острва Мљета, па је онда могуће да је и цијели рукопис настао у мљетском манастиру дубровачких бенедиктинаца, које је народ, за разлику од осталих католичких монаха (фрањеваца и доминиканаца), звао све до XIX. вијека ’калуђерима’ (Милан Решетар: Либро о мнозијех разлоа. Дубровачки ћирилски соменик о . 1520, Српска краљевска академија, Сремски Карловци 1926, стр. XII 1926: XIV-XV).


ни документ те врсте.25 Али кад је Ст-ћу писмо у првоме реду мјеродавно за српство неког споменика, зашто је ипак пропустио бројеве 938, 1005 и ону повељу у ’допуни’ што су сачувани само у познијим латиничним преписима а тек су у наше вријеме од издавача враћени на ћирилицу?“26

6. Дијалекти у БиХ Колико је Решетар био проницљив и имао истинит и поштен однос према науци, види се и из његовог одговора Калајевој политици у вези са дијалекатским приликама у БиХ. Подршку за пројекат Калајевој језичкој политици нашли су (не у Миклошичу) него у хрватском лингвисти Ватрославу Јагићу, који је и сам касније, на неки начин, признао своју грешку. Као Јагићев млађи колега на бечкој катедри, Милан Решетар је остао привржен научној истини. Наиме, Решетар је послан да прикупи дијалекатски материјал из БиХ, али му није било допуштено да презентује и употријеби сакупљени материјал, и то „зато што се није сложио с мишљењем владиног саветника Хоровица да се дијалекат у тој области разликује од дијалеката у другим крајевима“.27 О томе Решетар (након што му је ускраћен материјал за научну одбрану) каже: „Ja mislim da je tomu bio ovo uzrok: kad sam se vratio s puta (tj. iz Bosne) u Beč, odsečni šef Horovic razgovarao je sa mnom o mome putu, te me zapita jesam li se uverio da se u Bosni i Hercegovini govori jednim dijalektom, koji se razlikuje od svih susednih krajeva, na što mu čisto i bistro odgovorih, naprotiv da sam se uverio da je onako kako smo mi filolozi i mislili i znali da je, to jest da se u Bosni i Hercegovini ne govori jednim dijalektom, već se dijalekti raznih krajeva BiH pomalo prelivaju i mešaju sa dijalektima susednih zemalja (Jagić, Spomenici: 241)“.28 25 У раду Најсарији убровачки овор налазимо опет: „Још је један спис Јиречек био издао нешто раније – најстарији српски латинички тестамент од г. 1524, и то у чланку у којем је објавио и неке ситне ћириличке биљешке из прве половине XV. вијека...“ (Решетар 1951: 11). 26 Милан Решетар, Нове убровачке овеље Сојановићева зборника, СКА, Глас CLXIX, Београд 1936, 125-127. 27 Павле Ивић, Срски наро и њеов језик, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци − Нови Сад 2001, 274-275. 28 Преузето од: Miloš Оkuka, Srpski na kriznom putu, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo 2006, 91.

131

132


7. Однос српски – хрватски Решетар је, као што се из представљања његовог богатог опуса види, штокавски (у овом случају херцеговачки „штокавско-јекавски“) сматрао, прије свега, за српски па га тако и именовао. Касније, поводећи се за тадашњим новим идејама, а и за мишљењем Ватрослава Јагића, који је иначе био Решетаров таст, Решетар говори о српском и хрватском јединству: „A opet još sam uvijek držao one Miklošićeve tvrdnje da su jedno Srbi a drugo Hrvati, te sam tu misao branio i u nekojim člancima spljetskog Naroda i u svojoj doktorskoj disertaciji, koju mi je štampao Jagić u XIII knjizi svojega Arhiva. Ova je moja radnja dala povoda Jagiću da o njoj tamo progovori i da dokaže, koliko su na krivu putu svi koji drže da sa jezičke strane odvajaju Srbe od Hrvata tražeći u jeziku samo dva dijalekta, čakavski i štokavski, i proglašavajući prvi hrvatskim a drugi srpskim jezikom. Još me je ljepše o mojoj bludnji uglavio Jаgić u svojim privatnim pismima, pa imam njemu da zahvalim što sam prešao k onome što ne razdvajaju jedan narod zbog njegova dva imena, nego naprotiv traže da riječju i djelom posvjеdočavaju jedinstvo našega naroda ne čineći nikakove razlike između ’srpskoga’ i ’hrvatskoga’ i priznajući opravdanost jednog i drugog imena za cijeli opseg našega naroda“.29 Ипак, Милан Решетар ни у једном свом раду за језик који је заснован за споменичкој грађи коју је повезивао са изворним говором Дубровника није употребљавао име „хрватски“. Свој однос према језику Дубровника и његовом писму илустративно је дао на самом крају (у посљедњем пасусу) у приступној Акаемској бесјеи 16. фебруара 1940. године приликом пријема у САНУ за редовног члана. Како он није био присутан, Акаемску бесјеу је представио Белић, који каже да је као „најближи по научном раду замољен да прикаже њену главну садржину“ и, како каже, „прочита из ње неколико одломака“.30 У Годишњаку из 1940. године (објављен 1941, дакле, прије рата) на почетку представљања Решетареве Акаемске бесјее, Белић парафразира сљедеће важно Решетарово становиште: „Он (тј. Ре29 Према цитату из: Петар Милосављевић, Срби и њихов језик, Требник, Београд 2002, 402. 30 Годишњак L, 1940, СКА, Београд 1941.


шетар, Ј. С.) прати дубровачки језик од почетка XIII века све до данашњег дана и налази да је разговорни језик дубровачки одувек био херцеговачки. То је – народни српски дијалекат, ако ко дели српски језик од хрватског, или дијалекат српскохрватски за свакога кому су Срби и Хрвати један народ под два имена“ (Годишњак 1941: 188). У рукопису који је Решетар предао као своју академску бесједу под називом: Најсарији убровачки овор, о Милана Решеара (рило) − (чува се у архиви САНУ, бр. 14456), Решетар своју бесједу сублимира у посљедњем пасусу који гласи: „Из те објективне констатације (тј. да се у Дубровнику никад није говорило чакавски, Ј. С.) ја сада не изводим никаквих даљих закључака, јер су мени Срби и Хрвати један народ под два имена, па ја зато нећу никако рећи да се у Дубровнику није говорило хрватски него српски, али кому су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Дубровник по језику увијек био српски (Истицањa наше!)“ (Решетар 1940: из рукописа, стр. 52)31 (Прилог бр. 1). Међутим, када је након рата, 1952. године објављена у Гласу Српске академије наука Академска бесједа под називом: Најсарији убровачки овор (Решетар 1951: 1-54) овај завршни дио једноставно је изостављен (од кога и на који начин, посебно је питање) (Прилог бр. 2).

8. Каснија кретања и однос према језику и књижевности Дубровника Изостављање овог важног дијела из Акаемске бесјее Милана Решетара на неки је начин показатељ и каснијих токова и дјеловања. Деценију до двије након Другог свјетског рата (прије свега почев од Новосадског договора) све су присутнија и учесталија изостављања и издвајања Дубровника из оквира српског језика и књижевности, и то не само са хрватске стране. Док се на хрватској страни Дубровачка књижевност редовно 31 Испред овог цитата у рукопису налазимо реченицу, која је потом прецртана, али се може лако прочитати: „Ја сада с том тврдњом (тј. да се у Дубровнику никада није говорило чакавски, Ј. С.) не спајам никакве друге тенденције јер ми је сада и Београд исто тако хрватски град као што је и Загреб српски, али за оне што дијеле српско од хрватског ја ћу увијек тврдити да је Дубровник био и по језику увијек српски (Истицање наше!)“ (Решетар 1940: 52).

133

134


увршћује у корпус историје хрватске књижевности и хрватског језика, са српске стране се почиње изостављати из корпуса српске књижевности. Сасвим је другачији однос везано за третман дубровачке књижевности (а у великој мјери и језика) до Другог свјетског рата, у односу на вријеме након Другог свјетског рата. Како налазимо код Петра Милосављевића: „У свим историјама српске књижевности до Другог светског рата српска књижевност је имала ова четири дела: наро-дну књижевност, стару књижевност, средњу (дубровачку) књижевност и нову књижевност... Убрзо послије Новосадског договора, Матица српска је, заједно са Српском књижевном задругом, почела да издаје едицију Срска књижевнос у со књиа. Српска књижевност је у тој едицији умањена. Из ње је, без иједне речи објашњења, изостављена дубровачка књижевност, а народна, зато што је настала на тзв. српскохрватском језику, представљена је као заједничко добро Срба и Хрвата“.32 Касније је то настављено и у другим едицијама: „То су едиције Срска рама (Нолит) и Исорија срско нароа (СКЗ), Срска књижевна криика (Матица српска, Институт за књижевност и уметност...“ (Исто: 222). Дубровачка књижевност је изостављана из корпуса српске књижевности и у плановима и програмима на Универзитетима, разним уџбеницима и сл. Тек у посљедње вријеме у издањима и публикацијама (а и у предавањима) од неких српских књижевних теоретичара и историчара, као и установа, књижевност Дубровника почиње се убрајати и увршћавати у корпус српске књижевности. Како овдје нијесмо у прилици да се детаљније посветимо овом проблему, то ово само наводимо у контексту оног што је Решетаров научни, стручни, и у дубоким и систематским истраживањима утемељени приказ књижевности и језика Дубровника.

32 Петар Милосављевић, Иеја јуословенсва и срска мисао, Књиго-

творница Логос, Ваљево 2007, 209.




135

136


Цитирана литература Белић 1941: Александар Белић, Саошење, Годишњак, L 1940, Српска краљевска академија, Београд. Ивић 1991: Павле Ивић, О значењу израза lingua seruiana у убровачким окуменима XV-XVIII века. Из исорије срскохрваско језика. Изабрани олеи II, Просвета, Ниш. Ивић 2001: Павле Ивић, Срски наро и њеов језик, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци − Нови Сад. Милосављевић 2002: Петар Милосављевић, Срби и њихов језик, Требник, Београд. Милосављевић 2007: Петар Милосављевић, Иеја јуословенсва и срска мисао, Књиготворница Логос, Ваљево. Оkuka 2006: Miloš Оkuka, Srpski na kriznom putu, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo. Решетар 1894: Милан Решетар, Анолоија убровачке лирике, СКЗ 15, У Биограду, Штампано у држ. штампарији краљевине Србије. Rešetar 1894: Milan Rešetar, Zadarski i Rańinin Lekcionar, JAZU, u Zagrebu. Решетар 1922: Милан Решетар, Чеири убровачке раме у рози. Из краја XVII вијека, Српска краљевска академија, у Београду. Решетар 1926: Милан Решетар: Либро о мнозијех разлоа. Дубровачки ћирилски соменик о . 1520, Српска краљевска академија, Сремски Карловци. Rešetar 1929: Milan Rešetar, Redakcije i izvori Vetranovićeva Posvetilišta Avramova, „Rad“ JAZU, Zagreb. Решетар 1931: Милан Решетар, Из исама окојно Љуб. Сојановића, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. Књига XI. Свеска 1-2. Решетар 1931(2): Милан Решетар, Дубровачки зборник од год. 1520, СКА, Посебна издања, Књига С, Философски и филолошки списи, Књига 24, Београд. Решетар 1933: Милан Решетар, Бернаринов лекционар и њеови убровачки реиси, Српска краљевска академија, књ. XCIX, Философски и филолошки списи, књ. 23, Београд. Решетар 1936: Милан Решетар, Нове убровачке овеље Сојановићева зборника, СКА, Глас CLXIX, Београд. Решетар 1936 (2): Милан Решетар, Никша Звијезић, убровачки срски канцелар XV вијека, СКА, Глас CLXIX, Други разред, Философско-филолошке, друштвене и историске науке 87, Београд.


Решетар – Ђанели 1938: М. Решетар – Ђ. Ђанели, Два убровачка језичка соменика из XVI. вијека. Срски моливеник о . 1512. Ново издање приредио Милан Решетар, СКА. Посебна издања, књига CXXII. Философски и филолошки списи, књига 32, Београд. Rešetar 1938: Milan Rešetar, Rječnik i dikcija Rańinina zbornika, JAZU, Historičko-filologički i filozofičko-juridički razred. Knjiga 260 (117), Tisak Nadbiskupske tiskare, U Zagrebu. Решетар 1940: Рукопис Академске бесједе, Годишњак L, 1940, СКА, Београд. Решетар 1951: Милан Решетар, Најсарији убровачки овор, Глас Српске академије наука CCI, Одељење литературе и језика, Нова серија 1, Београд. Решетар 1952: Милан Решетар, Најсарија убровачка роза, Српска академија наука, посебна издања. Књига CXCII. Одељење литературе и језика. Књига 4, Београд.

137

Његошев језик у(кон)тексту (не)временā и временā (и као печат његовог времена) 1. Овај кратак прилог о Његошу и Његошевом језику прочитан је на скупу о Његошу који је одржан у Никшићу 2009. године. Истовремено је и нека врста реакције на (н)ово вријеме у Црној Гори у којем се покушава Његош подвести под тренутне идеолошко-политичке пројекте, исконструисати и наметнути неко ново, или најновије читање и виђење Његоша, односно Његошевог стваралаштва и језика (каква се у овом времену у Црној Гори потенцирају намећу и подмећу, − тј. читање Његоша без Његоша и великих Његошолога). Колико је интересовање за Његоша и Његошево дјело и колико је Његош дубоко, темељно и широко проучаван, најбоље говори то што је тај опус добио статус једне праве и велике науке, која је добила име његошологија. Не могу се сјетити да ли има још таквих писаца у српској књижевности, а ријетко и шире. Одрицање и бјежање од праве и истинске његошологије и Његоша, зарад неког тзв. новог (из основе погрешног и кривог) читања и тумачења представља само спотицање и тумарање у тами.1 1 О томе илустративно говоре скуп који су назвали Њеошеви ани, који се по други пут одржава на Цетињу и чији је основни циљ „прекодирање“ Његошевог дјела, читање Његоша без Његоша. Основни „мото“ скупа одржаног 2009. године гласио је: „’Опрати Његоша од националистичке прљавштине (односно од свега онога што не одговара протагонистима ‘новог читања Његоша’ и што они прогласе ‘прљавштином’, Ј. С.) и претворити га у симбол интеркултурног дијалога и толеранције − то је сврха ’Његошевих дана’, који су осмишљени првенствено као сусрет и дијалог култура − казала је на отварању скупа професор Татјана Бечановић, председница организационог одбора те манифестације“, Њеош − канонска вренос црноорске кулуре, 27. август 2009. | 14:56 | Извор: Танјуг. „Ново читање“ можда треба да изгледа овако: „Мјесто Горског вијенца у црногорској традицији толико је стабилно, његове семантичке структуре су чврсте и аутоматизоване у оквиру црногорске књижевности у толикој мјери да их не може угрозити деканонизовано читање, па оне служе као корисна редунданца у оквиру нових семантичких система који су у актуелном метатекстуалном дијалогу са Горским вијенцем“, казала је Татјана Бечановић, Књижевно јело као знак. Међународни научни скуп „Његошеви дани“ на Цетињу, Вијести, 28. јун 2008, 2.

140


Његош је одавно тема највећих филолога (србиста и слависта), књижевних критичара, историчара, филозофа... Правилно разумијевање и приступ Његошу могу бити релевантни једино ако проистичу и наслањају се на обимни и дубоки опус посвећен Његошу и његовом дјелу; и ако се, прије свега, ослањају на Његоша (а не на фалсификат и фалсификатима Његоша, − а и свега осталог што уз то иде и што је са тим повезано). Његош је израстао из дубоке, оригиналне, неуништиве традиције, из богатства српског књижевног и језичког стваралаштва. Везано за то покушаћу да Његошев језик прикажем у (кон)тексту и континуитету дуге, непатворене и препознатљиве историје српског језика и језичких процеса; − што није ни мало тешко јер Његошев језик одсликава сву слојевитост, пуноћу и кретања унутар и око српског језика. Носи и репрезентује, како оно што собом подразумијева тзв. унутрашња историја српског језика (својим структурно-генетским и типолошким особеностима) тако и оно што представља спољашња историја српског језика (својим етнокултурним контекстом). Отуда проистиче и језичка слојевитост, богатство и пуноћа Његошевог језика и израза. 2. Српски језик је у дугој историји трајања и развитка одликовала функционална раслојеност, што се у историји српског језика манифестовало начелно постојањем два функционално раслојена и у знатној мјери диференцирана језичка типа и израза у писмености: један црквенословенски, прије свега црквени и књижевни тип (тип везан за цркву, за књиге вјерске садржине, богослужбене текстове, дјелимично и црквену администрацију и књижевност) и, други, српски народни језик (који је паралелно коришћен и постојао и опстајао на цијелом српском говорном подручју од најстаријих писаних споменика па до Вука, а и послије Вука, као књижевни/стандардни језик). Српски народни језик је имао свој постојан континуитет у писаној грађи (разноврсној и разнородној). Њиме су писане различите повеље, писма, правна акта, законици, даровнице, разна обраћања црквених великодостојника народу, текстови са популарном и научнопопуларном садржином, белетристика и сл. Наравно, у многим текстовима карактеристично је преклапање (и мање или веће присуство) ова два језичка типа.

Његошев језик у (кон)тексту (не)временă и временā (и као печат његовог времена)

2.1. У дугој културној, књижевној и језичкој историји српски језик карактеришу четири типа књижевног језика (који су се [мање или више] наслањали на живи српски народни језик). Прва, и најранија фаза, представља старословенски језик и старословенско језичко насљеђе. Друга фаза јесте период српскословенског: то је српска редакција старословенског језика (настала негдје у 11. вијеку, као плод утицаја црквенословенског језика у српској говорној средини и прилагођена живим процесима српског народног језика). Ова фаза је трајала отприлике до почетка 18. вијека. Трећи тип књижевног језика код Срба био је славеносрпски (настао након Велике сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем). Четврти је период Вуковог и вуковског српског књижевног језика. 2.2. Срби су и у XVIII вијек ушли са два језичка израза у писмености, српскословенским и народним. То двојство је око 1700. године имало већ петовјековну традицију... Од овог периода почиње уплив рускословенског језика. Након Велике сеобе, када је под патријархом Арсенијем 3. Чарнојевићем дошло до познате сеобе Срба (са југа) у предјеле сјеверно од Саве и Дунава, један дио Срба се нашао у оквиру Аустроугарске, хришћанске католичке земље, гдје се тежило и католизацији Срба и латинизацији писма. Увиђајући нову и другачију опасност по Српску православну цркву (у односу на ону под турским ропством) митрополит Мојсије Петровић се обратио словенској, православној и ћириличној Русији за помоћ која је подразумијевала слање књига, учитеља... Језичке промјене условљене су црквеним, националним, политичким и просвјетним разлозима. Усвајањем рускословенског није се прекинула пракса писања на српском народном језику. Славеносрпски језик настао је као посљедица жеље српских стваралаца, прије свега књижевника, да пишу језиком који ће бити разумљив читаоцу. То је подразумијевало приближавање рускословенског народном језику, тј. посрбљавање црквенословенског језика. То се огледало углавном у прилагођавању и превођењу рускословенских језичких елемената, прије свега лексике; најчешће је рускословенска или руска ријеч замјењивана српском или је фонетски и морфолошки адаптирана према српском језику, док је рјеђе замјењивана српскосло-

141

142


венском ријечју. Србизирањем рускословенског језика настаје славеносрпски језик, који је (као богато насљеђе) задржао рускословенску апстрактну лексику. Иако се српскословенски у великој мјери напушта у 18. вијеку, он је, ипак, у знатној мјери учествовао у србизирању рускословенског језика. Тако је управо и настао славеносрпски језик: мијешањем црта рускословенског језика и српских језичких елемената. Овај језички тип је, опет, уз значајне промјене, живио до коначне велике модификације – Вукове реформе. Сви језички процеси започети у неком већем (или за одређени период највећем) центру српске културе и писмености, ширили су се на све српске земље и на цјелокупно српско језичко подручје (почев од српскословенског, преко рускословенског и славеносрпског, па до вуковског српског језика). Тако се и рускословенски (а са њим и славеносрпски) у Црној Гори стабилизује у својој употреби током 18. вијека. Дакле, у предвуковском, и предњегошевском, периоду језик се испољавао и остваривао на три донекле различита начина: као црквени (са доминацијом рускословенских елемената); грађански (славеносрпски) и народни. 2.3. Вукова језичка реформа значила је донекле одступање у односу на затечену књижевнојезичку ситуацију, али (највише) у односу на славеносрпски као језички образац који је доминирао прије свега у књигама црквене садржине, а у знатној мјери и у текстовима са књижевно-умјетничким садржајем. Вукова језичка реформа представљала је фаворизовање другог језичког типа (заснованог на народном говору). Споменици писани народним језиком присутни су на свим просторима српског језика и имају континуитет за све вријеме трајања, како српскословенског периода тако и славеносрпског. Сви ови типови, са благим варијацијама, повезују цјелокупан простор српских земаља и српског језика (од Рашке, Зете, Црне Горе, Хума, Херцеговине, Босне, Дубровника до Војводине Далмације, као и других српских земаља) кроз дугу историју и традицију. Од самих почетака српске писмености народни језик се често употребљавао да би допунио, а каткада и замијенио црквену ријеч. Вук се, умногоме, када је недостајала форма у народном говору, користио црквенословенизмима,


црпио је језичко благо из црквенословенског, надомјештао и удопуњавао „недовољност“ народног језика. Према томе, Вукова реформа не представља некакав прекид са традицијом, нити рез, већ један донекле нови ток, односно фаворизовање једног од језичких типова, српског народног језика, који је дубоко израстао из историје српског језика и утемељен у њеној традицији. Наравно, Вук Стефановић Караџић језик на чијој је норми и кодификацији радио није именовао никако другачије него српски, назив српскохрватски дошао је и долазио са запада. 3. Његош је једна од најљепших спона у српском језику − у простору и у времену. Сви поменути типови, изрази и слојеви присутни су и препознатљиви у Његошевом језику и дјелу. Оно што је сабрано у српском језику кроз временǎ па све до Његошевог времена најљепше је заискрило кроз Његошево дјело и језик. Његошев језик је бриљантна синтеза иначе тешко спојивих елемената: црквенословенског и народног језика. У Његошевом језику садржане су особине и српскословенског, и рускословенског, и славеносрпског и, више од свега, српског народног језика; − дакле, све што је српски језик кроз дугу историју сабрао и собом носио.2 3.1. Иако се, у знатној мјери, прекида континуитет употребе српскословенског језика негдје од 18. вијека, српскословенски елементи су наставили да живе у језику и писмености уопште, а неки су постали одлика живог народног језика. Имамо их и у Његошевом језику. Тако, као српскословенизме можемо посматрати: савории, сајеинии, сабор, Васкрсеније, окајаније, биије, Сачиниељ, бесамран, оачасво, мироворац, вјенценосац; вож; рожесво; освешава; аменик; боомрски; роморжац; немошни, оши ворац; машаније; беније; савезали... Нијесу ријетке комбинације српскословенских и српских народних елемената, нпр.: наслажење, заблужење, росвешење... 3.2. У Његошевом језику нијесу ријетке рускословенске форме (често комбиноване са српским народним 2 О слојевитости и разнообразности Његошевог језика видјети и: Радми-

ло Маројевић, Пеар II Перовић Њеош, Горски вијенац. Криичко изање. Тексолоија, Подгорица 2005.

143

144


језичким елементима, нпр): возвишених ушах; возушни; вознеси ме; слово... возљубљено; ворос; воскреснула; Созаељ; Сочиниељ; совершенсво; внуренос; соза; боженсвени, оачесво; божесво; величесво, љубезан, чес, љубов; љубовцах, зачаије; зања, Јазическоје; учасник; Књажевсво; књаз; жерва, начерана; волнама, олкови; восхишчава; блисаелан, Славјанин; Воскрсење; восклицањем, восхићава (поред восхиштава и восхишчава); воображење, васкреснула; отачество; реосвјашенсво; сокровиша; корабљекрушење; заблуђење; рочиање... 3.3. У четвртој и петој деценији 19. вијека, у вријеме кад су публикована Његошева дјела, у српском књижевном језику већ је увелико преовладао народни језик. Његошев језик је, прије свега, заснован на српском народном језику (у складу и са Вуковим начелом о употреби народног језика, и народне ријечи, за потребе писмености и књижевности), са многим дијалекатским особинама: „Тако е найпречïй и единый начин, истиче Вук, − коим се може подигнути наша литература: да почне писати свакïй Списатель онако, као што се говори у ономъ пределу, гдье се онъ родïо и узрастао“.3 И иначе, дијалекатске црте у српском народном језику присутне су мање-више у бројним текстовима са широког српског језичког простора од најстаријих времена (кроз сву историју језика) − па и до Вуковог и Његошевог времена. Оне се могу срести (иако спорадично) и у текстовима црквене (и богослужбене) садржине. Зато су сасвим природни у Његошевом језику облици: ђе, виђеи, ђевојка; овђе; виђеи, рађеовску (вјеру), ђеињаху, уше рађеовске; е о куле оћерасмо Турке; ваи (очи живе), обиимо, варенијех, бојнијех (ољана), куијен; ице, сиље; Не кће Србин изаи Србина; на знање ви лавари с влаиком; У лаву им малу ућерао; Чуј, нарое, ку смо замлиали:/Своју срећу о ное урисмо/ Да се с нама вас свије калижи... − дакле, дијалекатски облици који су и данас карактеристика (неки мање, неки више) широког ареала српских говора ијекавског типа: од Баније и Кордуна, Лике, преко Босне и Херцеговине, југозападне Србије, Црне Горе. 76.

3 Вук Стефановић Караџић, О језику и књижевноси, књ. 1, Београд 2001,


4. И српскословенске, и рускословенске, и славеносрпске црте, и црте српског народног језика у Његошевом језику представљају показатељ богатог насљеђа и дуге историје и континуитета српског језика, одсликавају његову свеобухватност, разуђеност и богатство, − кроз времена и у Његошевом времену и дјелу. Међутим, неријетко се у посљедње вријеме може чути од заговорника и одборника тзв. црногорског језика, да „црногорски језик“ јесте (и треба да буде) управо онај којим је Његош писао. А којим је језиком Његош писао види се и из претходног прегледа (и анализе). Којим се језиком говорило у Његошево вријеме и који је то језик био, и који јесте (и једино може бити) види се и по томе како се он и за Његошево вријеме (и прије Његоша; а и послије), − именовао... У првој деценији Његошевог владиковања на Цетињу је 1836. године штампан Срски буквар раи учења млаежи црковному и ражанскому чиању, а 1838. године Милаковићева Срска рамаика сасављена за црноорску млаеж.4 Име свог језика Његош је и стиховима опјевао, (у посвети на књизи Вукова аница из 1826. године): „Српски пишем и зборим,/сваком громко говорим:/народност ми србинска,/ум и душа славјанска“. Давно је речено (Ријечи су великог београдског лингвисте из Орје Луке, Радослава Бошковића): „Нико није ћарио ко је Вука исправљао“, а тако се може рећи и − да нико није ћарио ко је Његоша исправљао, али јесте ко се Његошем исправљао и поправљао.

4 „Док је у Буквару рускословенски језик сведен само на азбуку, срицање слогова и неколико молитава (уз остали, већи дио на народном језику), дотле се посебно о овом језику не говори у Милаковићевој Српској граматици. У овој књизи је граматички описан народни језик, заправо тип књижевног језика који је највећим дијелом вуковски, али у којем и те како има славеносрпског језичког слоја којим се тада одликовао књижевни језик код Срба уопште“, Светозар Стијовић, Славенизми у Њеошевим есничким елима, Сремски Карловци – Нови Сад 1992, 28.

145

146


Цитирана литература Караџић 2001: Вук Стефановић Караџић, О језику и књижевноси, књ. 1, Београд. Маројевић 2005: Радмило Маројевић, Пеар II Перовић Њеош, Горски вијенац. Криичко изање. Тексолоија, Подгорица. Стијовић 1922: Светозар Стијовић, Славенизми у Њеошевим есничким елима, Сремски Карловци – Нови Сад.

Идентитет и статус српског језика у Црној Гори (историјски и савремени аспект)1 Проблематика коју имплицира овако постављена тема рада, јесте веома широка и комплексна. Подразумијева генетски, типолошки и вредносни аспект посматрања језичких појава, − тј. шта језик јесте, из чега происходи, шта је традиционалнокултурно језичко насљеђе, савремени језички процеси и политика према језику (међу које спада и однос друштвеног колектива према језику). Стабилна језичка ситуација може да проистекне једино ако се узму у обзир и уважи већина (или скоро сви) од ових параметра. Покушаћемо да укратко и прегледно укажемо на све ове аспекте са циљем да што цјеловитије представимо језичку реалност Црне Горе.

Кратка историјскојезичка скица Црне Горе Простор који се данас налази у саставу Црне Горе састављен је од подручја која су припадала, углавном, кроз историју разли1 Овај рад је настао комбинацијом више различитих излагања, предавања и радова: 1. Два предавања која сам по позиву одржала на Филозофском факултету Масариковог универзитета у Брну, у Чешкој, на Одсјеку за славистику (у децембру 2006), на предложене теме: Санарни језик у Црној Гори некаа и саа. Дијалекаска кара Црне Горе, и Срски, или црноорски? (социолинвисичка анализа); 2. Два предавања која су (по позиву) одржана у децембру 2007. године на Државном универзитету у Минску (тема првог предавања била је Иение и саус срско језика у Црној Гори – одржана је за студенте и предаваче српског језика; тема другог предавања тицала се историјског развоја српског језика и стања са српским језиком, у Црној Гори и шире, − и одржана је за слависте са Универзитета и Академије); 3. Иение и саус срско језика у Црној Гори, рад објављен у Зборнику радова са Међународног научног скупа Језичка ситуација у Црној Гори. Норма и стандардизација, ЦАНУ, Подгорица, 2008, 267-285; 4. Срски језик и Црна Гора (исоријски и савремени асек), рад објављен у часопису Славянские диалоги, Пловдив, 2011; 5. Срски језик у Црној Гори у времену „сварања“ „моненерисике“, рад објављен у Српском језику, XIII/1-2, Научно друштво за неговање и проучавање српског језика, Београд, Студије српске и словенске, Београд 2008, 631-641.

148


читим формацијама српских земаља.2 Међутим, кроз историју су, како нам споменичка грађа показује (а на основу филолошког проучавања), ти простори књижевно и језички били међу собом повезани и у великој мјери уједначени, са незнатним варијацијама, које су зависиле најчешће не толико од формалних подјела или граница колико од одређених преписивачких и писарских центара и средишта писмености. О овоме говори стара споменичка грађа (како везано за споменике писане народним тако и за споменике писане књижевним3, црквенословенским − и српскословенским и славеносрпским типом језика). Како налазимо код проф. Радоја Симића и Бранислава Остојића: „Старословенски језик српске редакције, затим славеносербски и у 19. вијеку Вуков књижевни језик сматрани су заједничким гласилом од Котора и Цетиња до Београда и Сент-Андреје“.4 И не само сматрани, језичка слика која то репрезентује одраз је језичких повезаности и међуутицаја ових простора. Уз то, данашњу Црну Гору сачињава вели2 „Истина − у старој Зети (која је сезала дубоко у Албанију, све до Љеша) живјели су не само Срби или Србљи, него и Власи, Арбанаси и тзв. Латини у приморским градовима. И у хумском и рашком дијелу данашње Црне Горе живјели су поред Срба и Власи, у брсковским рудницима вјероватно је било и других присељеника, почев од Саса, али брсковски именослов у првим турским пописима свједочи нам да су били већ асимиловани, стопљени са околним српским живљем... За разлику од старе Зете, стара Црна Гора није имала такве етничке и етносоцијалне вишеструкости, него се свела на саму српску основу (након асимилације Влаха). На тој српској основи и у оквиру српског народа настало је црногорство и развијало своју самосвијест. Тако је било од ступања црногорскога имена на историјску позорницу које назиремо у црнојевићко доба, па све до времена које моје покољење памти. Црногорска народносна или етничка самосвијест увијек је имала и шире српско и уже црногорско одређење, које се даље гранало на племенско. Име Црногорци значило је исто што и црногорски Срби“, Митар Пешикан, Црноорско име и наше оба (Текст је писан 1989. као приступна ријеч пријему у ЦАНУ), Слово, Часопис за српски језик, књижевност и културу, VI/24, Никшић 2009, 124. 3 Термин књижевни језик овдје узимамо у широком смислу ријечи (ка-ко везано за језик књижевности, тако и за језик богослужења у Српској православној цркви, па и језик шире писане комуникације). 4 Радоје Симић − Бранислав Остојић, Основи фонолоије срско књижевно језика, Универзитет у Београду, Београд 1966, 29.

Идентитет и статус српског језика у Црној Гори (историјски и савремени аспект)

ки дио територије који је некад припадао Хуму (и Херцеговини), која данас обухвата више од пола Црне Горе, дио који је припадао Рашкој, дио старој Црној Гори, Брдима... Све је то, у знатној мјери, утицало и на дијалекатске диференцијације које су дијелиле и које данас дијалекатски дијеле простор Црне Горе, а истовремено повезују са језичким ареалима изван њене садашње територије. 1.1. Поредећи разноврсне српскословенске рукописе са различитих и удаљених простора, и у дијахронији (у широком временском распону), примјећује се да је српски језички простор међу собом (с обзиром на примјену језичких и правописних образаца) у знатној мјери јединствен и повезан (било да се ради о рашком, ресавском, или послијересавском правописном обрасцу). То говори о томе у којој мјери су преписивачки центри и писарске школе међу собом одржавале живу комуникацију, колико су то објективни услови дозвољавали (између осталог и промјеном мјеста боравка писара, размјеном књига и сл.). Границе између правописних школа не могу се строго поставити (ни у простору ни и у времену), нема јарког контраста, већ само поступних и дјелимичних прелаза.5 Како се на српском језичком простору употребљавала и глагољица (у ранијем периоду) и ћирилица (која је убрзо узела маха и касније сасвим преовладала), биле су присутне и наслијеђене обје правописне традиције, старија глагољска и млађа ћирилска (са извјесним другачијим рјешењима у односу на глагољски правопис). Осим што су се смјењивала писма, смјењивале су се и правописне школе и тенденције у оквиру њих. Ни у црквенословенском (а ослоњеног на њега, ни у народном језику) што се правописа тиче, послије 12. вијека није било крупнијих промјена, али је било варирања и благих реформи (и модификација). Иновативне црте (у домену правописа), које су се најчешће стварале на истоку, шириле су се и прихватале све до најзападнијих дјелова српског говорног подручја. Овдје 5 Петар Ђорђић, Исорија срске ћирилице, Београд 1971, 204-206; Владимир Мошин, „Револуције“ у исорији срско равоиса, у: Сара књижевнос, Нолит, Београд 1972; Вера Јерковић, Срска Алексанриа, Палеорафска, орорафска и језичка исраживања, Београд 1983, 15.

149

150


имамо у виду узусе и иновације, како оне у вези са појавом тзв. рашког правописа (с краја 12. почетка 13. вијека) тако и оне у вези са ресавском преписивачком школом (с краја 14. вијека) − са правописним новинама ове школе. 1.1.1. Што се тиче рашког правописа, познато је да се у његовим правописним начелима фаворизује наслијеђена ћирилска правописна традиција, да се рашки правопис усталио најраније на истоку српског језичког простора (у Рашкој) и да се временом ширио ка западу (гдје је у том истом периоду доминирао архаичнији правопис у основи којег је више правописних начела блиских глагољској правописној традицији). На самом почетку 13. вијека реформисан је правопис. У ствари, он је сређен и кодификован тако да што боље одговара српској редакцији старословенског језика (уз већи ослонац на ћирилску правописну традицију). Овај рад на језичкој реформи везује се за име Светог Саве и у науци је познат као рашки правопис. Особености рашког правописа за разлику од ранијих источних и дуже задржаних западних тенденција су: 1) Најранија особеност и најдосљедније примјењивано правило – разликовање тзв. „непокривеног“ вокала (на почетку ријечи и слога) од „покривеног“ (иза сугласника) што се огледа у употреби за покривени – непокривени положај сљедећих парова: ou – }, a – ], e – E, o – ѡ, ы – i: ]slыi, ]ko, dѣ]ti, po]sь...; Etero, klan]E, oubiEnь...; }/e., mo}...; ѡko, ѡgnEmь, zavedeѡva, bezoumnыi...; 2) разликовање позиције мек сугласник + вокал од позиције тврд сугласник + вокал, тј. писање лигатура } - ] - E иза палаталних сугласника. Овим се први принцип (за покривени – непокривени положај) нарушава, а први принцип доприноси донекле тежем продирању другог правописног правила: l}blEnъ, vьzbran]шe, l}bl]шe (} се у овом положају скоро досљедно пише, ] је често, E рјеђе: zemlE, bli/nEE). Ово се правило (у односу на прво), поготово у почетку, примјењује са знатно мање досљедности, и његова се примјена устаљује у току 14. вијека на крајњем истоку, а све се више и досљедније током времена примјењује и на западу. 3) Одсуство „ђерва“, а за гласовне вриједности ћ и ђ коришћење различитих графијских рјешења (нпр., исука, Крусик, омои...; освобаа, оуврение, меоу...).6 6 Никола Родић – Гордана Јовановић, Мирослављево јеванђеље. Криичко


За ова правописна рјешења можемо рећи да представљају тенденције, али не и да су ограничена у простору и времену. Напротив! Што се тиче споменика писаних српском редакцијом црквенословенског језика с краја 12. вијека, у Вукановом јеванђељу има знатно више одлика које би биле одлика рашког правописа (одсуство ђерва, писање лигатура...), а у Мирослављевом јеванђељу су присутна оба правописна обрасца (правопис главног писара садржи углавном одлике тзв. архаичнијег, западнијег, правописа, док су код Глигорија дијака присутне одлике оног што је касније заживјело у „рашком правопису“).7 Али, Бјелоољско чеворојеванђеље с краја 13. вијека (из ризнице манастира Никољца у Бијелом Пољу) представља споменик са најдосљеднијом примјеном рашког правописног модела од свих до сада описаних српскословенских рукописа.8 Тако и Чајничко јеванђеље (с краја 14. вијека), из тзв. босанске скупине, показује недосљедност у примјени правописних образаца: у једним сегментима има и црта рашког правописа, а у другим се готово досљедно примјењује архаичнији правописни образац (за који се често користи термин босанскохумски).9 изање, Српска академија наука и уметности, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, I одељење − књига XXXIII Београд 1986, 9-12. 7 О овоме детаљније у прилогу Писмо и равоис срских соменика 12. и 13. вијека. 8 „Бјелоољско чеворојеванђеље је типичан представник рашког правописа, са ортографским системом који тежи да буде чврст и јасан и са великом сигурношћу у примјењивању принципа, што је посљедица слободније и досљедније употребе већ заживјелих правила рашког правописа. У непокривеном положају у гласовној вриједности ју, ја, је готово досљедно се пишу лигатуре }, ], E, нпр.: }dei, obo}, }trou, glavo}; ]mi, ]sti, ili], prava]; Emou, Edinogo, uobiE[i, podaEtь... Такође се и иза сугласника пишу лигатуре }, ], E (иако са мање доследности, осим лигатуре }, у односу на претходно правило), нпр.: l}dii, poustin}, vol], vi[n]go, zemlE, bli/nEE...“, Јелица Стојановић, Орорафија и језик Бјелоољско чеворојеванђеља (13/14. вијек), Универзитет Црне Горе, Подгорица 2002, 120-121. 9 Тако у Чајничком чеворојеванђељу (у којем се, иначе, лигатуре рјеђе користе) налазимо и примјера са писањем лигатура: ]sti Mт 2/26, ]vy 6/14, veli] Mт 24/24, nn=] Mr 6/25, nedѹ/iE Mр 6/56, isku[enE Лк 4/13 pomol} se Mт 26/36, Вера Јерковић, Палеорафска и језичка исиивања о Чајничком јеванђељу, Нови Сад 1975.

151

152


Тако је и у споменицима писаним народним типом српског језика. Оно што се, према описаним и анализираним споменицима са српског подручја (а њих није мали број), може закључити јесте да нијесу постојале „чисте“ језичке ортографске школе, поготово уколико се било које средиште посматра дијахронијски, већ тенденција поступног смјењивања новијим (источним) рашким правописом старије ортографије (дуже присутне, задржане и примјењиване ка западним крајевима). Колебљивост и неуједначеност карактеристична је за ранији период за средишње области (Хум), а касније се шири и на подручје Босне. Адекватније речено, то није смјењивање, колико уношење новијих, практичнијих и јаснијих рјешења рашког правописа ка западу (обрнутих процеса није било), те његова све већа стабилизација и досљеднија примјена у дијахронији на истоку. 1.1.2. Слично је и са ресавским правописним рјешењима. При крају 14. вијека јавља се на простору српског језика нови правопис, који је по тадашњем центру преписивачке и преводилачке дјелатности добио име ресавски правопис: „Изузетно успјешна ресавска школа, која је радила у кругу манастира Ресаве (данашња Манасија), била је највећа и најбоље организована скрипторија српског средњег вијека, а свакако и једна од најистакнутијих скрипторија тадашње Европе.“10 Настала је за вријеме владавине деспота Стефана Лазаревића, окупљала је учене људе из земље и иностранства, који су допринијели стварању трећег типа српског средњовјековног правописа. Овај правописни образац ширио се од истока према југу и западу српског говорног подручја тако да су његова правописна рјешења убрзо нашла примјену и на подручјима Зете, Хума... Према многобројним српским рукописима 15. и 16. вијека могу се уочити и представити основне особине овог правописног типа. У поређењу са текстовима претходних раздобља ове рукописе одликује употреба грчких слова ѳ, пси, кси, ижице, досљедније разликовање o од омее, правилнија употреба слова Zylo у функцији бугарског изговора тог слова у извјесним ријечима (Zvyzda); употреба x који није постојао у рашкој редак10 Олга Недељковић, Правоис „Ресавске школе“ и Консаин Филозоф, у:

Сара књижевнос, Нолит, Београд 1972, 484-492; Мошин 1972: 250-263.


цији и то у смислу бугарског правописног правила на фонетским мјестима, у првом реду у предлозима и префиксима (q на крају ријечи); употреба J испред ј и и; употреба спиритуса и акцената; потпунијег фиксираног система интерпункције, итд. Највјероватније је да је за формирање овог правописа везано име српског патријарха Јефрема, рођеног у Бугарској, те је препознатљив и утицај бугарског Јефтимијевог правописа на ресавски. Преписи из „ресавске школе“ одликују се нормираном ортографијом и високом мјером опште сређености и поузданости. 1.1.3. Српски правопис у 16. вијеку (судећи према различитим рукописима из тог периода) одликује присуство књига и са рашким и са ресавским правописом. То је утицало (судећи према рукописима који су испитани) на недосљеднију примјену одлика ресавског правописа, одликују га дјелимична напуштања одређених правила везаних за ресавски правопис и колебања у примјени ресавске норме, као и преплитање и смјењивање рашких и ресавских правописних образаца. Овај период се често означава као период послијересавског правописа. Најчешћа одступања у односу на претходне обрасце јесу – колебање у употреби лигатура ] и F, ебело јер се недосљедније употребљава (или се скоро не употребљава) према ранијим правописним обрасцима. Обје правописне школе (рашка и ресавска) сачуване су и препознатљиве кроз богато насљеђе. Због тога је за послијересавски период карактеристично прожимање обје правописне традиције. Писари су упознати и са једним и са другим правописним обрасцем тако да споменике из овог периода одликује донекле блажи (и флексибилнији) однос према норми (неки су споменици вјернији старијем рашком правописном моделу, неки, што је чешће, новијем ресавском), али су честа одступања и од ресавских правописних начела.11 Сви поменути правописно-језички типови карактеристични су за широк ареал српског језика, па и за просторе који се данас налазе у саставу Црне Горе (судећи према сачуваним и проученим споменицима). О томе нам говоре споменици српскословенског језика из различитих периода, који су са језичке стране испитани и обрађени (како они везани за доре11 Ђорђић 1990: 204-206; Мошин 1972; Јерковић 1983: 15.

153

154


савски период: Мирослављево јеванђеље, Дивошево јеванђеље, Бјелоољско чеворојеванђеље, тако и они везани за ресавски и послијересавски период: „Псалири“ из шамарије Црнојевића [крај 15. вијека], Врхобрезнички рукоис [из манастира Свете Тројице код Пљеваља, из средине 17. вијека], Грешних сасеније [споменик намијењен манастиру Тушимља у Дробњаку, такође из средине 17. вијека], и многи други).12 1.2. Сличне тенденције карактеришу и рускословенски (који је прихваћен у српској цркви на широким просторима) и славеносрпски правописно-језички и књижевни образац. Одлике славеносрпског налазимо не само код писаца на крајњем сјеверу (у јужној Угарској), гдје је најраније прихваћен и заживио овај тип, него и у најјужнијим дјеловима српског језичког простора. Славеносрпски језик је настајао постепеним прилагођавањем руских језичких особина (које нијесу биле разумљиве читаоцу, нарочито слабије образованом) уношењем елемената српског језика. То је подразумијевало приближавање народном језику, тј. посрбљавање црквенословенског језика, тј. прилагођавање и адаптација рускословенских језичких елемената српском језичком стању. Тако је и настао славеносрпски језик: мијешањем рускословенских и српских језичких елемената. Овај језички тип је, опет, уз значајне промјене, живио до коначне велике модификације – Вукове реформе. У предвуковском периоду језик се испољавао и остваривао на три донекле различита начина: као црквени (са доминацијом 12 Ст. Куљбакин, Палеорафска и језичка исиивања о Мирослављевом јеванђељу, Посебна издања СКА, књ. LII, Сремски Карловци 1925; Ирена Грицкат, Дивошево јеванђеље, Јужнословенски филолог XXV, Београд 1961; Јелица Стојановић 2000; Јасмина Грковић – Мејџор, Језик „Псалира“ из шамарије Црнојевића, ЦАНУ, Подгорица 1993; Јелица Стојановић, Обиљежавање саро вокала ја и њеових конинуанаа у соменицима исаним срскословенским језиком на (и)јекавском оворном оручју, Србистички прилози, Зборник у част професора Славка Вукомановића, Београд 2005; Јелица Стојановић, Неке језичке олике рукоиса Грешних сасеније (манасир Тушмља у Дробњаку, 17. вијек), Научни скуп На извору Вукова језика, Жабљак 2006; Јелица Стојановић, Писар Гаврило Тројичанин и равоисно-језичке особеноси Врхобрезничко љеоиса, Зборник радова са Научног скупа Шћепан Поље и његове светиње кроз вјекове, Свевиђе – Манастир Заграђе 2010.


рускословенских елемената), граждански (славеносрпски) и народни: „Срби су у XVIII век ушли са два језичка израза у писмености, српскословенским и народним. То двојство је око 1700. године имало већ петовековну традицију... Усвајањем руско-словенског није се прекинула пракса писања на српском народном језику“.13 На народном језику су у овом периоду написали нека од својих дјела Захарије Орфелин14, Јован Рајић15, Василије Димитријевић. „И Доситеј Обрадовић је смело и на велика врата увео народни језик у српску књижевност. Његова књига Живо и рикљученија била је не само написана тим језиком него је садржала и јасан програмски став да ’учени људи ваља да на простом језику пишу’, ’јер тако мало по мало обикнуће се сав народ мислити и расуђивати сврх сваке ствари’“ (Ивић 1998: 139). Дакле, народни језик има своју непрекинуту линију трајања, почев од најстаријих споменика српског језика и даље, на свим просторима напоредо живе и опстају два језичка типа, што је одлика и других великих култура: „Систем жанровског распореда језичких типова поготово нарушавају писци који су увек писали народним језиком, такви као Доситеј, Мушкатировић и Емануил Јанковић. Такође је и у дјелима и списима Василија Петровића карактеристично укрштање руских 13 Павле Ивић, Преле исорије срско језика, Издавачка књижарница

Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад 1998, 105. и 136. 14 Александар Младеновић, Прило роучавању Орфелиново језика, Зборник МСФЛ III, 1969, 153/174; Светозар Стијовић, О међусобном оносу неких рускословенских и срскословенских особина у Орфелиновим есмама, Прилози ПЈ 6, 1970, 19-30. 15 „Иако историјат савременог књижевног језика, опште је познато, припада периоду од Вуковог времена наовамо, ипак се у овом погледу не може занемарити оно што је било пре Вука, бар не писци из Војводине (не умањујући значај других), који су писали у великој мери народним језиком а који се у многим особинама огледа у нашем данашњем књижевном језику... Посматрано у том светлу, испитивање народног језика познатог војвођанског писца Јована Рајића (1726-1801) несумњиво је од важности. Под његовим српскохрватским језиком треба подразумевати, с једне стране, његов највећим делом народни језик – дијалекатске особине са данашњег аспекта – који је у то време називан ’простонародни’. С друге стране, под тим именом треба подразумевети многе језичке одлике које се налазе у његовим делима на народном језику а које се подударају са одговарајућим у нашем савременом књижевном језику...“, Александар Младеновић, О нароном језику Јована Рајића, Нови Сад 1964, 9.

155

156


и црквенословенских елемената“ (Ивић, 1998: 167) у дјелима Светог Петра Цетињског и Његоша, осим елемената народног језика има доста црквенословенских елемената. „Није Вук први који се залагао за промоцију народног језика у књижевности. Од самих почетака српске писмености народни језик се често употребљавао да би допунио, а каткада и заменио црквену реч. Кад су почетком 18. века Срби у Јужној Угарској почели радити на обнови културе, почео је оживљавати и њихов стари, српскословенски језик, али се уз њега употребљавао и нови народни језички израз.“16 1.3. Вукова језичка реформа значила је донекле одступање у односу на затечену књижевнојезичку ситуацију, али највише у односу на славеносрпски као језички образац који је доминирао прије свега у књигама црквене садржине, а у знатној мјери и у текстовима са књижевно-умјетничким садржајем. (Нека од књижевних дјела писана су српскословенским, али је један велики број писан и народним језиком, како на простору Србије тако и на просторима који су данас у саставу Црне Горе). Дакле, предвуковски период повезивао је ове просторе паралелним постојањем два језичка (функционално раслојена) типа. Вукова језичка реформа представљала је фаворизовање другог језичког типа који је био карактеристичан за текстове углавном свјетовне садржине, који су писани српским народним језиком, са доминацијом (мањом или већом) одлика народних говора. Истовремено, Вук се умногоме, када је недостајала форма у народном говору, користио црквенословенизмима (црпио је језичко благо из црквенословенског, надомјештао и удопуњавао „недовољност“ народног језика). Вукова реформа и народни језик (као стандардни и књижевни) заснован на источнохерцеговачком дијалекту (који је Вук одабрао као основицу српског књижевног језика) прихватају се како у Србији тако и у Црној Гори (а и знатно шире). Овај кратак преглед стања и тенденција, којим су у најкраћем кроз историју представљени простори садашње Србије и Црне Горе (а и шире), илустративно говори о јединству српског књижевног језика и процеса у вези са језичким кретањима. Да16 Радоје Симић, Правоис срскоа језика. Између аа и усона, Никшић

1995, 3.


кле, српски језик одликује диглосија, самим тим и присуство споменика писаних народним језиком који је паралелно опстајао (и остваривао се) са споменицима на црквенословенскoм језику (било да је у питању српскословенски или славеносрпски период) у богатој и препознатљивој историји српске писмености. И наравно: „Није Вук први који се залагао за промоцију народног језика у књижевности. Од самих почетака српске пи-смености народни језик се често употребљавао да би допунио, а каткада и заменио црквену реч. Кад су почетком 18. века Срби у Јужној Угарској почели радити на обнови културе, почео је оживљавати и њихов стари, српскословенски језик, али се уз њега употребљавао и нови народни језички израз“ (Симић 1995: 3). 1.4. О јединствености књижевног језика говори и континуант за стари вокал ја у српскословенским споменицима. Познато је да вокал ја веома рано прелази у своје рефлексе, у екавски и икавски од 13. вијека (мада је појединачних примјера било и нешто раније), а у (и)јекавски почев од 15. вијека. То је све нашло одраза (и присутно је) у бројним писаним споменицима, прије свега оним писаним народним језиком. Споменици писани народним језиком (тј. споменици свјетовне садржине: повеље, писма, преписке владара, договори, преговори, извјесна правна акта, законици, и сл.) најчешће приближно одражавају стање у говорима, како у вези са другим језичким цртама тако и у вези са рефлексом јаа, па, с обзиром на простор на којем су настали, могу имати екавски, икавски, ијекавски или мјешовити рефлекс јаа. Другa групa споменика, тј. споменици писани тзв. српскословенским језиком, знатно се чвршће држе норме, теже од ње одступају, мање су подложни упливу језичких црта које су карактеристичне за одређено говорно подручје. Њиме су писане углавном књиге за потребе цркве и ту се, наравно, о сваком детаљу морало водити рачуна па и о правилном језичком преношењу свете ријечи (што вјерније стању у предлошку), што је имплицирало стварање и одржавање чвршће и стабилније норме (и правописних образаца). О писању јаа, односно замјенама за овај вокал на (и) јекавском говорном подручју и споменицима писаним српском

157

158


редакцијом старословенског језика говорило се узгред, углавном у радовима који су се бавили описом неког од споменика овог типа. Анализирајући споменике српскословенског типа са (и) јекавског подручја, прије свега са простора садашње Црне Горе (самим тим су ту једним дијелом укључени и споменици са подручја некадашње Зете, Хума, Рашке)17 дошли смо до сљедећег закључка: најчешће се у овим споменицима тежи да се ја пише у позицијама гдје му је етимолошки мјесто, а, ако се одступа од овог правила, умјесто јаа имамо е као континуант за ја, што је било, како се показује, ближе српскословенској норми (ријетко се јавља рефлекс јаа под утицајем говорне праксе). 1.4.1. Таква је ситуација почев од Бјелоољско чеворојеванђеља. Овај рукопис карактерише најдосљеднија примјена рашког правописа у односу на до сада описане српскословенске рукописе. Везан је за период када се већ јављају примјери замјене вокала y са e (али не са ије). Бп се доста држи српскословенске традиције, вокал ја се најчешће пише у старим етимолошким позицијама. Од овога има свега неколико примјера одступања у којима је умј. ја написано е: telese Лк pv=; telesi Mr mz, dobrx nestx, а има и супротних примјера, примјера писања јаа умјесто етимолошког е код ријечи ре-: grydou{tihx, grydi.18 1.4.2. И у језику „Псалтира“ из штампарије Црнојевић, према Ј. Г. Мејџор, налазимо форме са е наспрам старог јаа: „Изнесена грађа потврдила је екавску замену јаа у ’Псалтиру’, споменику насталом на терену са ијекавском заменом ове фонеме... Исто стање засведочено је, на пример, и у књигама из Мркшине цркве које су такође штампане на неекавској територији, а исто тако и у књигама из Скадра и Горажда“ (Мејџор 1987: 48). 1.4.3. У вези са овим проблемом прикупили смо и анализирали корпус и из Сарих срских заиса и наиса19 (при томе 17 Опширније о овим проблемима у раду − Стојановић 2005: 263-273. 18 Бјелоољско чеворојеванђеље (даље Бп) је рукопис који се чува у мана-

стиру Никољцу у Бијелом Пољу, настало је крајем 13, почетком 14. вијека на рашком подручју (детаљније: Јелица Стојановић 2002). 19 Љубомир Стојановић, Сари срски заиси и наиси, Књига I-VI,


смо се ограничили на споменике који су са ијекавског подручја). Честе замјене јаа са е евидентне су и у записима уз српскословенске рукописе и натписима из разних крајева садашње Црне Горе, а и са ширег (и)јекавског подручја. У Заисима, што је нарочито значајно, имамо примјере са различитих простора и из свих периода (нас овдје интересује вријеме почев од 15. вијека, од када имамо у говорној бази замјену јаа са (и)је). Оно што се може констатовати јесте сљедеће: у Заисима, уколико ја није писано у етимолошким позицијама, готово редовно имамо као његов континуант вокал е. Ради илустрације наводимо мали број од ексцерпираних примјера (са различитих подручја и из различитих времена), нпр.: 15. вијек − gde (Пљевља, манастир Свете Тројице, 1476/109); telesno, delom, telesi, smerqnago (Цетиње, написано у дому И. Црнојевића, 1489/112); posledi, roukodelisah, celomoudri}, smereni (Макарије, 1493-1494, 116-118); teme, smernQi (1495/119); meseca, letq, prestavi se (натпис на гробном камену у манастиру у Жупи никшићкој); presvetie (Чајниче, 1492/115); 16. вијек − smerni (Савина, 1510/126); poslednJi, W reke, videti, pogrebenq, pogre[no (Цетиње, Б. Вуковић, 1519, 136-138); smernQi, mesty (Сарајево, 1510/126); behou, reky, be[e (Јеролим Загуровић, Котор); prepisou{Jimq, semq, belegq, vide, vqsehx, behq, delo, mesto (1562/198); leto, prestavi, lyteh (Морача, Натпис на вратима, 1574/219); smerenomu, leto, mesta, pobe/denq (Шудикова код Берана, 1582/231); leto (Подмаине, Прасквица, 1594/249); smerynJi, prez, nedelU (Паштровићи); vsehq, mesto, novemq, tem/e, pogre[eno, vekom, be[e, ;lovek, meromx, hteah (Пива, 1571/215-216); 17. вијек − mesta, presveta (Цетиње, натпис на митри, 1682/428); leta (Никшић, 1695/466); leta (Дробњак, 1700/579); letU, vasei, gradovehx, mestehx, vreme, leto (Котор/Пераст, 1682/437); 18. вијек − cenoU, cena (Цетиње, 1732/91); leto, gre[ni (Морача, натпис на зиду, 1714/32); leto, Step;ev, Stepac (Ријечка Нахија, 1722/59); recy, beloga pol], belwm pol} (Бијело Поље, Никољац, 1726/72); vsehx, leto (Дуга, Братоножићи, 1755/186)... 1.4.4. Тенденција писања е умјесто јаа, уколико се ја не пише, карактеристична је и за Врхобрезнички љеоис. То, свакако, није ни одлика говорне базе из које је поникао писар Гаврило Тројичанин (Шћепан Поље) нити простора на којем је рукопис настао (Пљевља). За дијалекатску основицу оба ова САНУ/МС, Фототипска издања, Београд 1986.

159

160


подручја карактеристичан је (и)јекавски рефлекс јаа. Значи да је ту форма са e проистекла из књижевне црквенословенске (српскословенске) норме. Корпус везан за вокал ја ексцерпирали смо на основу фототипског издања овог рукописа.20 Иако нам није била намјера до ексцерпирамо прецизно и потпуно све примјере у Врхобрезничком љеоис забиљежили смо преко 300 примјера гдје на мјесту некадашњег вокала ја имамо написан вокал е, често се понављају исте лексеме, иако је у највећем броју примјера ја писано у етимолошким позицијама (Врхобрезнички 2004). 1.4.5. Из истог периода као и Врхобрезнички рукоис (средина 17. вијека), потиче и рукопис Грешних сасеније.21 Примијетно је да се уклапа у општу слику и поклапа са стањем у осталим црквенословенским рукописима. Писари се, и што се тиче ове језичке особине, доста чврсто држе српскословенске норме. Чак чешће него у осталим досад презентираним рукописима држе се правила да се вокал ја пише у позицијама у којима му је етимолошки мјесто, али има и примјера са е наспрам старог јата, нпр.: vide 4a/3, vrednQe 3б/5, plevelQ 5a/3, korenJi 5a/5, ;revobysnJi 7a/25, ;revowb]denJE 7a/29, vq sredU 9a/4, medveda 10б/11, vq vreme 11б/24, oumre[e 14б/25, ve;enq 26б/17, bledoslove 34б/9, vreme 35a/4, bregq 38a/5, gde 39a/5, videli 72б/24, oumreh 72б/25. Досљедно је: oumre, trqpehU. Дакле, општа одлика српскословенског, с једне стране, јесте одржавање етимологије и писање јаа, а, са друге, одступање од овог етимолошког принципа писање е наспрам некадашњег 20 Нпр.: dedx 44б/2, meseci 68а/22, bysedovati 68б/4, zavesa 75б/16, plevQ 84а/29, vernikJi 86б/16, besnU} 91б/20, dvema 156б/20, mednJi 176а/4, celi 192а/14, iskoreni 194б/13, oukrepi[e se 197а/22, poseko[e 210а/10, severx 216а/11, mera 216а/7, devkam 290б/20, 291а/3, beligrade 297б/21, 296б/21, poreklom 303b/24, prestolnikx 202б/15, prxvoprestolnikx 203а/27, prelomlx 306а/18, pre[xlnik 325б/23, predalx 262б/26; videti 81б/4, ouspe 71а/7, zre 106б/10, prispelx 103а/18, sydeti 175б/2, /ive[e 211а/10, izvrxteti 213а/22, trxpeti 242а/22, Врхобрезнички љеоис, фототипско издање, Историјски институт Црне Горе, Подгорица 2004. 21 Према запису који се налази уз овај рукопис, писала су га (односно преводила са грчког) двојица монаха (монах именом Василије, Дробњак родом од села Загуља, са братом по пути Стефаном), а за манстир Тушимљу. Чува се у Народној библиотеци у Санкт Петербургу, гдје смо љубазношћу Вјачеслава Загребина добили микрофилм овог рукописа.


вокала ја, без обзира на рефлекс ове фонеме у дијалекатској бази (или његов могући изговор). У нашем корпусу је уношење рефлекса јаа у складу са дијалекатском базом веома ријетко. И ова правописно-језичка црта говори о свеукупној повезаности српског књижевно-језичког простора (у дијахронији) и усаглашавању и усаглашености норме између различитих (територијалних) формација која се рефлектује кроз знатну уједначеност у писању јаа (односно његовог континуанта), без знатнијих одступања с обзиром на изговор на простору на којем је настао споменик. 1.4.6. Отприлике око 1730. године долази до смјене редакција црквенословенског језика код Срба, што представља један од највећих преокрета у историји српског књижевног и црквеног језика. Нови друштвени и историјски разлози утицали су на ову промјену и на прихватање рускословенског језика, што је унијело отклон и што се тиче изговора вокала ја у дотадашњој традицији. Сматра се да се рускословенски изговор одликовао јекавизмом (према истраживањима совјетског научника Б. А. Успенског до 18. вијека у руској православној цркви постојао је изговор црквенословенског језика у којем се сугласници испред е нијесу умекшавали, а они испред јаа јесу. Успенски је чак показао да се такав изговор одржао до данас у литургији код припадника секте „старообредаца“). Српски изговор рускословенског језика у цркви таквог је типа: испред е сугласник се третира као тврд, а у комбинацији са јаом као мек, тако да се уводи глас ј.22 То је отворило простор и још више проширило могућност различитих континуаната за јат: 1) Изговор јаа карактеристичан за језик цркве; 2) Неуједначеност с обзиром на континуант јаа у којем се огледа утицај различитих слојева и, уз то, условљеност дијалекатском базом (везано за књижевне текстове); 3) Рефлекс јаа заснован на дијалекатској бази. Због тога је у предвуковском периоду присутна највећа неуједначеност што се тиче писања и изговора континуаната за вокал ја. Оваква разноликост у књижевном српском језику могла је створити подлогу за будуће прихватање и вуковског (и)јекавског, а не22 Павле Ивић, Срски наро и њеов језик, Издавачка књижарница Зорана

Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад 2001, 176.

161

162


што потом и екавског рефлекса јаа, који су присутни у књижевности и многим другим писаним текстовима, и у народним говорима. Опредјељујући се за источнохерцеговачки дијалекат, као основицу српског језика,23 Вук се самим тим опредијелио и за (и)јекавски рефлекс јаа. Вук је (и)јекавски рефлекс за ја увео у текстове црквене садржине преводом Ново завјеа који је дат у (и)јекавској форми. Вукова реформа и народни језик (као књижевни) прихватају се како у Србији тако и у Црној Гори (а и знатно шире). Како налазимо код Павла Ивића: „Чином усвајања народног језика као књижевног, код Срба се актуализовало питање дијалекатске основице тог језика. Заоштрену експлицитност проблем је добио Вуковим напуштањем старог ћирилског знака за ја, који је до тада у писању замагљивао разлику између екавског и ијекавског изговора. Вукова солуција у пракси била је једноставна: он се никад није одрицао у пракси писања својим драгим домаћим ијекавским наречјем. У теорији је Вук, додуше, показивао више ширине признајући свакоме право да бира наречје, иако је увек радо изналазио разлоге због којих је требало дати предност ијекавици“ (Ивић 2001: 197). A такође и сљедеће: „Војвођански месни дијалекти се изразито разликују међу собом; изгледа да су се у књижевном језику лакше одомаћивале црте ближе српском просеку, што је, уосталом погодовало усвајању тог језика у кнежевини Србији. Тако су се један наспрам другога нашли ублажени вид херцеговачког говора и један такође ублажен вид војвођанског... На екавском земљишту Вукова победа била је у ствари компромис. Екавци су свој дотадашњи књижевни језик заменили вуковским, али су у њега унели екавицу...“.24 Стојан Новаковић, велики српски филолог, 1894. године издаје Срску рамаику (писану екавски, кодификује екавску варијанту књижевног језика и обиљежава њену афирмацију у књижевном језику као равноправног наречја са ијекавицом). 23 За такво опредјељење навођено је више разлога: распрострањеност овог

дијалекта, повезивање Срба сва три закона, прогресивност... 24 Павле Ивић, О језику некаашњем и саашњем, Београд − Приштина 1990, 236-237; Павле Ивић, Из исорије срскохрваско језика, Просвета, Ниш 1991, 242-243; Ивић 1998: 197.


Како налазимо код проф. Радоја Симића: „Новаковић наводи аргументе у корист екавице, који су скоро у целини прерада Вукових аргумената за ијекавицу, те тако делују недовољно уверљиво“.25 Новаковић се, такође, позивајући се и на Вука, заложио за равноправност и једног и другог: „Мислим да треба рећи с овога места, да за разлику једног и другог говора не треба стављати никакве препреке, да их треба једнако држати у потпуној равноправности. Што је Вук Ст. Караџић рекао за њих још 1818. у првом издању речника ’да му се ни један не чини лепши ни милији од другога, него да су му обадва једнака’, држимо и данас“.26 У српском језичком стандарду, који је око 1870. године већ углавном устаљен, владала је слобода избора екавског и ијекавског рефлекса јаа. И то ниуколико није сметало његовом јединству. Напротив, обједињавало је историјско насљеђе (што се цјелокупног споменичког блага тиче – црквенословенског и српског народног) и реалност с обзиром на стање у говорима (заступљена је широка распрострањеност и једног и другог изговора). Зато његовање и чување двоизговорности јата у књижевном српском језику представља његово богатство, чува га и од могућег растакања или давања могућности некима (што се може сусрести у посљедње вријеме) да својатају ијекавски, који је исконски српски. Осим тога, екавско и ијекавско насљеђе (како у књижевном/стандардном језику, тако и у говорима) не може се поистовјетити са данашњим државотворним формацијама, нити га треба затварати у територијалне оквире, дајући предност једном или другом.

2. Дијалекатска слика Црне Горе И на дијалекатској равни говорни простор Црне Горе се сасвим лијепо уклапа (у уклапао се кроз историју) у шири континуум српског језика чинећи његов нераскидиви дио; 25 Радоје Симић, О нашем књижевном језику, НИП „Универзитетска ријеч“, Никшић 1991, 386. 26 Стојан Новаковић, Срска краљевска акаемија и неовање језика срско, Глас СКА X, 1888.

163

164


− ниједан говор, нити дијалекат, не завршава се на границама Црне Горе, ниједан од њих није „само црногорски“, нити је „општецрногорски“, како се тежи ненаучно представити сада у Црној Гори.27 У саставу Црне Горе су подручја која су припадала кроз историју различитим формацијама; сачињава је велики дио територије који је некад припадао Хуму (и Херцеговини), дио који данас обухвата више од пола Црне Горе (а уз то и широке ареале југозападне Србије, широке просторе Босне и Херцеговине, Хрватске и који је у основи нормативног, стандардног језика); дио који је припадао Рашкој, Старој Србији, дио старој Црној Гори, Зети, Брдима... Све је то, у знатној мјери, утицало и на дијалекатске диференцијације које данас дијеле простор Црне Горе, а истовремено повезује са језичким ареалима изван њене садашње територије.28 Најупечатљивија диференцијација јесте она која дијели Црну Гору на два дијалекатски различита типа, архаичнији (говори зетско-рашког типа) и прогресивнији источнохерцеговачки тип (који је Вук узео за основицу српског језика). Ова два говорна типа међусобно се разликују многим језичким цртама и повезују се са осталим говорним подручјима изван граница Црне Горе на дијалекатском плану. Нема ни једне језичке црте која би била карактеристична само за говоре Црне Горе, већ се свака простире много шире. Тако је и тзв. јекавско 27 Видјети у прилогу: Срски језик и ржавно-национални ројеки у 19. и 20. вијеку. 28 Ово претакање није само карактеристично за план дијалеката, него се испољава и на другим плановима. Како налазимо код Митра Пешикана: „За науку, међутим, и за с њом увијек повезану просвјету обавеза је да не оћуткује ниједну страну објективне истине. А служећи тој цјеловитој истини мораћемо и даље признати за сваку озбиљну стручну обраду из живота српског народа у цјелини да је вјештачка и неприродно окрњена ако изоставља црногорску дионицу, на примјер ако обрађује српску материју из Херцеговине, Санџака, Топлице – а прескаче Црну Гору. То важи и кад се обрађује историја и етнологија и језичка култура – а у њој и писмено насљеђе, и народни говори, и народне пјесме и пословице, и низ других саставница, укључујући и именослов, тј. људска и географска имена. У свему наћи ће се, наравно, и онога што је специфично за Црну Гору или за поједине њене крајеве, али доста и онога што се не прекида на црногорској граници, него црногорски историјски и културни живот повезује са животом осталих Срба, а у појединим аспектима и других народа“ (Пешикан 2009: 133).


јотовање (типа ћераи, ђевојка), углавном и изговор с’ и з’, особина ијекавских говора почев од Бања Луке, Далмације, Кордуна, Баније, Лике, Босне, цијеле западне Србије, ѕ је присутније у косовско-ресавском него у зетско-рашком дијалекту (а управо се ове црте потенцирају као „црногорске“).

3. Именовање језика на простору садашње Црне Горе 3.1. Што се традиционалнокултурне идентификације и именовања тиче, језик на простору садашње Црне Горе, откад се и кад се именује, звао се искључиво, и једино, српски (у једном периоду као службени – и српскохрватски, мада у народном именовању тај назив никада није заживио). О томе имамо многа свједочанства: од Црнојевића, Ободске штампарије и њених посленика; српски се звао и за вријеме владарске лозе Петровића, итд.29 Наводимо само неколико примјера, илустрације ради: - Тако, нпр., везано за тестамент Ђурђа Црнојевића (15. вијек) његова удовица каже: „...остварено преко вјеродостојног преводиоца, са споменутог језика српског на латински, јер је тај тестаментирани запис био и јесте написан на споменутом језику српском, властитом руком, од самог покојног господина Ђурђа Црнојевића...“.30 - Божидар Вуковић Подгоричанин (Ободска штампариоја и оснивач штампарије у Венецији), у Поовору Моливослову из 1520. каже се: „зажељех и наша српска слова... такође у типарима саставити“.31 - Јеролим Загуровић из Котора у Поовору Псалиру с осљеованијем из 1569: „Заврших ово дјело које се зове Псалтир на грчком, а на српском језику – Певац“ (Стојановић 1, 1986). 29 О помену српског имена и имена српског језика у историји (везано за Црну Гору) видјети и код Драгољуба Петровића (Школа немушо језика, Нови Сад 1995, 48. и 64). 30 Милош Милошевић, Тесамен Ђурђа Црнојевића, Подгорица – Цетиње 1994. 31 Љуба Стојановић, Стари српски записи и натписи, књига 1, САНУ/Народна библиотека Србије, Матица српска, Фототипска издања, Београд 1986.

165

166


- Петровићи (Његош, књаз и краљ Никола...). Његош („Српски пишем и зборим“). Године 1836. издаје се Срски буквар раи учења млаежи црквеном и ражанском чиању Димитрија Милаковића, у Митрополитској књигопечатњи. Године 1838. издаје се Срска рамаика сасављена за црноорску млаеж, Димитрија Милаковића, Част прва, У Црној Гори, у књигопечатњи правитеља црногорскога. Године 1867. даје се нови програм школа са предметом „читање српско и словенско“. Године 1868. издаје се на Цетињу књига Прва знања за основне србске школе (званични школски уџбеник), гдје стоји: „Црна Гора је сада књажевство... Црногорци су народ Србски...“ (стр. 33). Године 1869. имамо нови програм за четворогодишњу основну школу, у којој се у сва четири разреда учи српски језик као посебан предмет. Из 1876. у распореду предмета н а Женском институту на Цетињу стоји − Срски језик. Године 1897. издаје се Срски буквар за рви разре основне школе, Ђура Поповића и Јована Рогановића. У Правоисном каихизису (1, 2. и 3. дио) 1899. године, Ђура Поповића и Пера Мартиновића, наставни предмет је Српски језик. У Земљоису књажевине Црне Горе за ученике III разреа основне школе (написали: Ђуро Поповић и Јован Рогановић, Државна штампарије Цетиње, 1895) налазимо: „У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их на 300 000 становника. Већином су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српскога поријекла и српске народности“ (33). Године 1900. штампа се Срска рамаика за рећи и чеври разре основнијех школа у Књажевини Црној Гори, саставио Ђуро Шпадијер (К.Ц. Државна штампарија, Цетиње 1900). У Закону о наронијем школама у Књажевини Црној Гори (Цетиње, К.Ц. Државна Штампарија 1907) стоји: „Члан 1. Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу...“. У „Науци о гласовима“, у одјељку „Гласови и слова српскога језика“, стоји: „У српском језику има 30 гласова..“, а у одјељку „Шта је


српска граматика“, између осталог, налазимо: „Српска граматика је наука, која нас учи, да правилно српски говоримо, пишемо и читамо“... У Земљоису Краљевине Црне Горе за ученике реће разреа основнијех школа (написали: Ђуро Поповић и Јован Рогановић, Цетиње, Кр. Ц. Државна штампарија, 1911) стоји и: „Црном Гором влада Краљ Никола из славне српске породице Петровић – Његош... У основној школи уче се... српска историја, српски језик...“). У свим свједочанствима до Другог свјетског рада (а двадесетак година и послије Другог свјетског рата) назив предмета је: Срски језик, итд. Једино се за вријеме италијанске окупације за вријеме Другог свјетског рата, од италијанских власти почео провлачити и појављивати термин линва моненерина. Дакле, „назив српски има лингвистичко, али и етнолингвистичко покриће у аргументима“.32 Како налазимо код Митра Пешикана: „Посебно што се језика тиче, народни језик Црногораца увијек је био српски, као дио српскохрватске лингвистичке цјелине. У Црној Гори увијек се говорило српски, ’нашки по српски’, како је записао у Цетињском љетопису један стари црногорски писар. Чак и послије рата предмет који смо учили у цетињској гимназији звали смо с р п с к и ј е з и к... Све речено спада у непобитне истине, које би требало сви да признамо, ма како гледали на пожељни будући развој, на то куда треба усмјерити црногорску лађу на овој смушеној пучини данашњег времена... Али историјској Црној Гори ни на ум није падала изолација и ограђивање. Од владике Данила ’војводича српској земљи’, до Николе, који ће покој добити души тек ’кад Србин више не буде роб’, увијек је хтјела да буде искра и челни одред обнове српске државе, свагда спремна да свој програм проширује ка јужнословенству, ослобођењу Балкана, свесловенском препороду“ (Пешикан 2009: 124). 3.2. Српски је био службени језик и језик јавне и приватне комуникације у Црној Гори за вријеме Књажевине и Краље32 Милош Ковачевић, Срски језик између линвисике и олиике, Слово, Часопис за српски језик, књижевност и културу, Година IV, бр. 11, Никшић 2007, 24.

167

168


вине Црне Горе. „Za razliku od Hrvatske i Slavonije, gdje su se u drugoj polovini 19. vijeka vodile borbe za naziv jezika, pa su u javnom i službenom opticaju bili različiti nazivi (hrvatski ili srpski, hrvatski), te Dalmacije, gdje su, pored italijanskog, u zvaničnim aktima sve češće pominjani i nazivi srpski ili hrvatski, odnosno srpsko-hrvatski, − u Srbiji i Crnoj Gori jezik je nazivan samo srpskim imenom, i pod tim imenom obavljao je sve funkcije književnog i službenog jezika.“33 Од 20. вијека присутно је веће шаренило: „У раздобљу Краљевине СХС, потом Краљевине Југославије (19181941. године), на подручју Црне Горе примјењиване су одредбе централизованог уставног система југословенске заједнице (српскохрватски, српскохрватскословеначки, југословенски)“.34 3.3. Уставно дефинисање језика (службена и јавна употреба у Црној Гори), послије Другог свјетског рата дужи низ година није прецизно и једнозначно прописано и усаглашено: „Крајем 1945. уставотворна скупштина на Цетињу усвојила је Устав НР Црне Горе. Одредбама истог устава формално-правно није дефинисан назив службеног језика. Међутим, у десетом поглављу Народни судови, у чл. 113. дословно се каже: ’Поступак пред судовима води се на српском језику...’ На основу увида у школска свједочанства основних, средњих и стручних школа издатих у Црној Гори у послијератном периоду види се да је наставни предмет Српски језик и књижевност именован у школским свједочанствима без одреднице: хрватски“ (Вукић 2006: 27). Тако је све до Новосадског договора (1954) откада се службени језик почиње именовати и као српскохрватски. „Назив и статус службеног језика у Републици није нормиран посебном одредбом ни у Уставу Црне Горе из 1963. године. Ипак, службени језик узгредно се помиње у десетом поглављу Уставност и законитост, у чл. 217. истог устава, у коме се, поред осталог, каже: ’Државни органи и организације које врше послове од јавног интереса воде поступак на српско-хрватском језику’“ (Вукић 2006: 27). У новом уставу СР ЦГ из 1974. назив службеног језика експлицитно је дефинисан у чл. 172: У СРЦГ у службеној употре33 Miloš Okuka, Srpski na kriznom putu, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo 2006, 44. 34 Предраг Вукић, Срски језик у усавном ореку Црне Горе, Слово, година IV, бр. 12, Никшић 2006, 25.


би је српско-хрватски језик ијекавског изговора (дакле, након усвајања Декларације о називу и оложају хрваско књижевно језика 1968, и исте године када је хрватски Устав усвојио формулацију о језику ’у јавној употреби’ у СР Хрватској: ’хрватски књижевни језик’ ’који се зове хрватски или српски’. Године 1975. у Скупштини Југославије формиране су секције за језике: 1) српскохрватски (Србија и Црна Гора), хрватски (Хрватска), српскохрватски/хрватскосрпски (Босна и Херцеговина). Први пут је промовисано начело двају писама: ћирилица и латиница (О овоме детаљније – Okuka 2006: 227). До суштинских промјена у називу службеног језика у Црној Гори дошло је након распада југословенске федерације 1991: У службеној уореби је срски језик ијекавско изовора. Дакле, службени назив језика именован у Уставу Црне Горе након Другог свјетског рата приближно је једнак број година носио назив српскохрватски и српски. Без обзира на уставно именовање у народном именовању егзистирао је назив српски језик. Међутим, новим Уставом 2007. године уведена је сасвим неутемељена и неоснована формулација: Службени језик је црноорски... У службеној уореби су још и срски, бошњачки, хрваски и албански. (О овоме више у прилогу: Срски језик у Црној Гори у олеалу линвисике и олиике).

4. Опредјељење друштвеног колектива Политици према језику каква се води у Црној Гори не иде у прилог ни онај најлабавији (и никад сам довољан [у стабилним друштвима, и друштвима која теже језичкој стабилности]) социолингвистички критериј, познат као општедруштвена прихватљивост или „самоопредјељење говорника“. Општедруштвена прихватљивост, али само као један од елемената који узима у обзир језичка политика, подразумијева то да се језик зове онако како се већина нeког друштвеног колектива опредијели. О овоме, на извјестан начин на социолингвистичком плану, говори посљедњи попис у Црној Гори (преко 64% грађана се опредијелило за назив језика − српски, а међу њима, и између 80 и 90% чак и оних који су се национално изјаснили као Црногорци писали су да им је језик српски. Oд оних дваде-

169

170


сетак процената који су писали да им је језик црногорски, свега је око 10% оних који су се национално изјаснили као Црногорци, а остало је једна група [при]добијена на разне начине. To значи да се именовање намеће насупрот и жељи грађана који су се на попису опредијелили управо за национални предзнак који се потенцира, и намеће, као име за језик). И упркос језику самом! Наравно, ни опредјељење тзв. народне лингвистике, само собом, у озбиљним друштвима гдје се води озбиљна језичка политика, није довољно: „...u lingvistici je poznato da se percipiranje (i vrednovanje) jezičke situacije od strane govornika ne mora podudarati sa stvarnom situacijom: smatrati neki idiom jezikom zato što ga njegovi govornici tako percipiraju bilo bi kao npr. smatrati neki politički sistem demokratskim zato što ga njegova populacija procjenjuje takvim. Politikolozi, po pravilu, ne bi bili jako srećni s takvim rješenjem. U prirodnim naukama je još očitije nego u društvenim da ne koristi mnogo ako se slijedi mišljenje neke populacije laika. Nijedan ozbiljan biolog ne bi npr. jegulju smatrao zmijom jer je ljudi procjenjuju tako“35.

5. Актуелна дешавања у вези са језиком и језичком политиком

5.1. Посљедњих година на дјелу је својеврстан експеримент у вези са статусом и идентитетом језика у Црној Гори. Одлуке (на разним нивоима) везане за (пре)именовење и „доименовање“ српског језика у јавној и службеној употреби доносиле су се нагло, без аргумената и утемељења, из одређених (политичких и државних) центара моћи (потпомагане неким невладиним организацијама и институцијама). Статус српског језика у Црној Гори покушава да се угрози без разлога и основа, простим институционалним и параинституционалним наметањем „рјешења“, упркос његовој историјској хоризонтали и вертикали, упркос научним аргументима (лингвистичким и социолингвистичким), језичкој суштини, друштвеној стварности... 35 Ammon, u; „Towards a Descriptive Framework for the Status/Function (Social Postiton) of a Language within a Countri”, U. Ammon (ur.), Status and Function of Languages and Language Varietes, Berlin/New York 1989, 35.


А протагонисти свега тога јесу они којима језик није струка него „политичко опредјељење“ и оних који, што је најгоре, своју политичку острашћеност промовишу кроз „лингвистичко“ дјеловање. Лингвисти су одбацили лингвистику да би се уклопили у остваривање политичких пројеката, и служење политичким идеологијама, које немају везе са лингвистиком, него су производ веома екстремних националистичких појава, покрета и дјеловања. 5.1.1. У марту 2004. године државне и просвјетне власти у Црној Гори доносе одлуку да у школама у Црној Гори умјесто наставног предмета (који подразумијева име језика и који у школским и образовним системима означава име стандардног [често и службеног] језика) Срски језик и књижевнос стоји маерњи језик и књижевнос а да на крају школске године (или школовања!?) ученици и родитељи могу да се одлуче за име језика по сопственој жељи − у складу са образложењем помоћника министра (Радована Дамјановића) да „је дошло вријеме да се назив језика не прописује“ и да „грађани могу да га зову како желе“, „да лично право ученика буде како ће језик звати“, да то „представља слободну вољу грађана како ће језик звати“.36 Како налазимо код Милоша Ковачевића: „Са лингвистичког становишта не може се говорити ни о ’матерњем’ ни о ’црногорском’, а камоли о ’матерњем црногорском’... То уопште није термин (тј., матерњи, Ј.С.) којим би се именовао неки језик, то је термин за језик усвојен са ’мајчиним млијеком’. Дакле, општи термин је родитељски језик. Зато се код свих народа тај језик нужно и не зове ’матерњи’, него то може бити, као нпр. код Пољака, и ’очински’ језик. Али сваки ’матерњи’ или ’очински’ језик има своје име: то је или руски, или енглески, или шпански, или српски, на примјер. Термином ’матерњи’ не може се замијенити ни један од лингвонима (имена језика). Уз матерњи се мора навести и име језика... Термин ’матерњи’ вам је, нпр., еквивалентан термину ’ријека’ или ’планина’“.37 5.1.2. Није прошло много, са почетком љетњег распуста исто Министарство и исти Савјет (све уз непротивљење [или 36 Дневни лист Дан, 13. март 2004, 11. 37 Милош Ковачевић: Проив неисина о срскоме језику, Зборник са

Међународног научног скупа, Пале 2005, 112.

171

172


помоћ] државних власти) доносе нову одлуку (не мање апсурдну) да се наставни предмет зове Маерњи, а у заградама да стоји (срски, црноорски, хрваски, бошњачки), са четири „имена“ за језик, те да се опет на крају школске године по жељи родитеља, ученика... уписује једно од четири „имена“ (односно „одредница за назив предмета“ – према образложењу Министарства). Из овога се очитује „пројекат“ власти у Црној Гори: прво обезименити језик (умјесто српског увести термин матерњи као покриће за име језика), затим у склопу матерњег додати му име (преко првобитно четворочланог назива у који се увлачи пуки назив „црногорски“), потом га преименовати у „црногорски језик“ (или нешто слично). Смишљање и (углавном формално) смјењивање (великом брзином) ових потеза и њихово „испразно и блиједо“, или готово никакво, примјењивање у пракси, − карактерише овај период. 5.1.3. „Црногорски“, као назив за „језик“, почео се, уз то, провлачити и наметати у разним подручјима и у многим сегментима, све са циљем да се Црна Гора почне привикавати на назив за „језик“ − црногорски. Овим се на сваки начин, и разним методама, покушава створити „амбијент“ за (само)заборав... Зато се иде мимо струке и науке, упркос њој, на неистинит начин се представљају језичке прилике, подваљујући Црној Гори, сукобљавајући је са стварношћу, сопственим народом, његовим језиком, културним и језичким потребама... Тако се покушава направити „нови језик“ – „црногорски“ новом науком – „монтенегристиком“/„црногористиком“ (Како ли се већ може звати?!), или изродити нова наука „монтенегристика“, „црногористика“ (?!)..., чији ће плод бити нови језик − „црногорски“. 5.1.4. Упорност у спровођењу нездраве, погрешне и нереалне политике према језику у Црној Гори не само да не престаје већ добија на интензитету. Сљедећи потез јесте припрема за уставне промјене − нарочито у дијелу који се тиче одреднице о језику. Од самог почетка се провлаче два тенденциозна питања у вези са тим: 1) Шта „језик“, „језички стандард“ (условно речено), треба да буде? 2) Како језик треба да се зове? 1) Када се прокламује назив за језик „црногорски“, сретају се различита „опредјељења и виђења“ шта би то требало да буде:


1. Унијети „новине“ у стандард српског језика уз промјену имена; 1.1. „Остварити“ посебност увођењем неких дијалекатских форми српског језика, тј. промовисањем нових словних знака за гласовне вриједности („фонеме“, одн. алофоне), с’, з’, ѕ; 1.2. Увести дублетна рјешења (од којих је једно дијалекатско, друго нормативно у српском језику), јотоване и нејотоване облике (ћераи, ђевојка и јераи, јевојка, сјура, с’ура...); 2) Српски језик (и језички стандард) просто преименовати у црногорски (или црногорскосрпски), тј. бесправно и неосновано промијенити устаљено име за језик: „Црногорци имају тај ваш српски језик, којим ви говорите, да га зову црногорским... и крај приче“.38 Дакле, иако се провлачи „име за језик“ − „црногорски“, не успијевају да одреде (нити да се договоре) шта би то могло да буде, шта би требало „прокламовати“ и нормирати, како то спровести у пракси и спровести дистинкцију (?!) у односу на постојећи српски језик (и језички стандард), како, ако би до тога дошло (на „добробит“ Црне Горе), подијелити говорнике опредијељене за једно или друго... 5.1.5. Тзв. компромисним рјешењима: срски или црноорски (срски оносно црноорски, срскоцрноорски/црноорскосрски), који су у оптицају у посљедње вријеме, „термини“ српски и „црногорски“ (као име[на] за језик) стављају се у равноправан однос, однос који би требало да подразумијева подударност, синонимичност, истозначност (јер везник или [као и оносно] овдје управо носи то значење). Назив овог типа покушава се образложити прављењем „паралеле“ са: срскохрваски, срски или хрваски. Међутим, треба имати у виду да је процесима ширења (а и усвајања?!) термина српскохрватски претходио (или их пратио) макар какав-такав договор двије стране (вођен политиком братства и јединства, који је Хрватима, као што се показало, био само прелазна фаза), а овдје се и не покушава остварити комуникација (јер је више него јасно да је тако нешто бесмислено и да нема никаквог утемељења па, самим тим, и неприхватљиво) са осталим просторима гдје је зва38 Министар просвјете и науке Слобоан Бацковић, Дневни лист Дан, 31. август 2004, као и аудио записи изјаве са конференције за штампу министра просвјете и науке на сајту Министарства просвјете и науке Црне Горе.

173

174


нични језик српски. Како налазимо код Милоша Ковачевића: „Највећи недостатак тог термина јесте неистинитост... Термин ’српски или црногорски’ семантички је аналоган нпр. термину ’правопис или ортографија’. А свакоме, ко ишта зна из лингвистике више је него јасно да термин ’српски или црногорски’ нема никакво научно упориште, јер одредница српски упућује на ’лингвистички’ и ’политички’ језик, а одредница ’црногорски’ чак ни на политички него само на политикантски језик (јер нема правнополитичку, али ни социолингвистичку потпору...)“ (Ковачевић 2007: 26). 5.1.6. Прије референдума основно „образложење“ за промјену језика и(ли) имена језика било је да је именовање језика (некакво неодређено) „демократско право“ (народа, нације, групе појединаца − од нпр. 20%), што је једна политикантска пројекција. Таква становишта, надомјештање политике науци и стављање језика у окове политике произашле из центара моћи препознатљива је у стаљинистичко-лењинистичкој пракси. Како каже лингвиста Милорад Пуповац: „Будући да знанственост политике није долазила из ње саме, а ни из неке посебне знаности, већ из идеологема сцијентизиране филозофије марксизма, и будући да је политика хтјела да нестане разлике између ње и знаности, разумљиво је што је нож држала рука политичара“.39 Према ријечима Драгољуба Петровића: „Позната је истина да, у ’сукобу’ науке и политике треба мијењати – политику“ (Петровић 1996: 62). Али, наши политичари никако то да схвате! Погрешно се потенцирају (оне)одређена и(ли) измишљена „демократска начела“, тј. демократско право сваког народа (одн. нације) на „свој језик“. Али, уколико се ово незлонамјерно и без фалсификовања тумачи, то значи нешто сасвим друго у односу на „тумачење“ које му се даје у Црној Гори. То у начелу значи да, нпр., од Руса нико нема право да захтијева да пређу са свог бугарског на нпр. енглески, италијански, него да имају право да говоре сопственим језиком, а не да свако према сопственом и личном нахођењу може да зове језик како хоће.40 Ти39 Милорад Пуповац: Линвисика и иеолоија, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад 1986, 94. 40 „Moguće je da je riječ ’pravo’ postala pomodna na južnoslavenskim prostorima


ме се заборавља и на право језика да има своје име и да му се оно не би смјело отуђити нити силом наметнути неко друго, − ни на чему засновано, осим на наметању исфорсираног националног предзнака.41 „На политичком плану питање назива језика исказује се најчешће као ’неотуђиво право сваког народа да свој језик назива властитим именом’, како се својевремено захтијевало у Декларацији о називу и оложају хрваско књижевно језика (1967). У неким случајевима се то право проширује, па се, као у Прогласу о босанском језику (1992) говори о ’елементарном праву на слободно именовање свог језика’. Ту се, дакле, не говори о праву на именовање језика према имеjer drukčije se ne može objasniti zašto južnoslavenski filolozi zazivaju ’pravo naroda na svoj jezik’ kad od naroda nitko ne traži da pređe na neki tuđi jezik...“ (Snježana Kordić, Jezik i nacionalizam, Durieux, Zagreb, 2010, 120). 41 Према запажању Милоша Ковачевића (Свевиђе, Лист Будимљансконикшићке епархије, бр. 19, Никшић 2002, 102): „Позивање Хрвата, муслимана и ових који су хтјели црногорски језик подводи се под право да сваки народ може да свој језик зове по свом нахођењу, значи, којим хоће именом. Испитивањем питања тог права прихватио се један Нијемац, који је главни за одређивање статуса језика у Хашком трибуналу. Њему је Европска унија дала у задатак да испита да ли су језици бивше Југославије један или више језика. Ријеч је о Бернарду Грешелу, који је извјештај – студију о постјугословенској ситуацији, посебно језичкој, објавио у једном часопису. Његов основни циљ био је да испита постоји ли заиста право сваког народа да језик којим говори именује како хоће, колико је то право заступљено до сада међу 4 хиљаде језика који постоје у свијету. Прво је преконтролисао правна документа о људским и националним правима Уједињених нација. Закључак је био да ни у једном правном документу не постоји податак о праву Уједињених нација по коме народ може да мијења устаљено име језика (Истицање наше!). Затим је испитивао у институцијама ОЕБС-а и Савјета Европе. И ту је закључак био исти: ни у једном документу нема записано да је то постојао као случај, а камоли да је прописано право народа да може мијењати устаљено име језика. Одакле онда, питао се Грешел, то право у устима Људевита Јонкеа, Далибора Брозовића, Џевада Јахића, Војислава Никчевића и др. Он налази да је то први пут записано у једном балканском документу – у Декларацији о положају хрватског језика коју су направили хрватски књижевници 1967. г., а коју су Срби и остали прихватили као богомдано право не провјеравајући да ли оно уопште постоји. А да постоји, вели Грешел, зар би три покушаја Американаца да преименују енглески у амерички језик пропала на Уставном суду Америке. Зар би 4 покушаја Аустријанаца да њемачки преименују у аустријски пропала такође на Уставном суду, јер нијесу имала упоришта у било каквом праву.“

175

176


ну народа него о ’с л о б о д н о м именовању свог језика’.“42 А у Црној Гори – своди се на жељу и лично и/или хотимично право, за почетак, потом – на „право“ по диктату власти. 5.1.7. Остављајући по страни просторе које је некад „опслуживао“ српскохрватски језик, начин стварања нација на овим просторима, осврнућемо се уопште (у ширим оквирима) на односе: нација – језик и име(новање) језика. „Аргумент“ да „свака нација има право да свој језик зове својим именом“ (и његово стављање у први, чак и једини, план), као и насилно наметање таквог рјешења, данас се посматра и као „језички апартхејд“. При томе се нација и тумачи као нешто природно и богомдано, којоj је, као такав, прирођен и језик. Међутим: „Istraživanja pokazuju da nacije ’ne nastaju same od sebe, nego ih naprave države i nacionalisti’ (Gellner 1999: 10). Popularno shvaćanje ’da su nacije prirodni, bogom dati oblik klasificiranja ljudi... − to je mit’ (Gellner 1991: 77). Uslijed proširenosti tog mita ’treba usmjeriti pažnju na to da ni nacije ne nastaju prirodno, nego se stvaraju pomoću aktivnosti njihovih članova. A to ponekad ne žele priznati upravo osobe ili grupe koje su u tome jako angažirane’ (Ammon 2000: 522) i čiji je zadatak ’napraviti naciju unutar nezavisne države pomoću širenja vjere u postojanje nacije na čitavu populaciju’ (Seton-Watson 1977: 3)... Nacije nisu zadate poviješću: ’nacije – a u tome se, izgleda, novija istraživanja slažu – nisu jednostavno ’tu’ kao povijesni entiteti, nego ih se napravi tamo gdje se želi, one se... izmisle’ (Gardt 2000a: 2). Nisu zadate ni jezikom: ’Veza nacije i jezika je jednako malo data prirodom kao i shvaćanje veće grupe ljudi da su jedna nacija“ (Kordić 2010: 184-185). Односи народ – језик – нација су комплексни (а и различити у историјским и савременим оквирима), али језик, свакако, у том контексту треба да буде заснован на здравим, реалним и невјештачким односима, односима који нијесу силом и неприродно створени и наметнути. Некада се ријеч језик, у ствари, могла употребљавати и у значењу народ и у значењу језик, нације су формиране и стваране у новије, или чак „најновије“ вријеме (на различитим, неријетко и вјештачким основама): „Netko će možda pomisliti da je pravljenje nacije samo osvještavanje 42 Милан Шипка, Назив језика као усавноравна каеорија, Међуна-

родни научни скуп Језик и демократизација, Сарајево 2001, 144.


već postojećeg naroda te da je taj narod ionako oduvijek činio jednu naciju, samo toga nije bio svjestan. Potrebno je stoga istaknuti da proučavanja naroda u prošlosti pokazuju ’da između tih naroda i suvremenih nacija nema direktne ili čak determinističke veze’ (Breuilly 1999, 242). Pogrešno je ’povezivanje narodnog i nacionalnog s povijesnog gledišta’“.43 Слично виђење везано за овакве језичке тенденције налазимо и у познатој Kembričkoj enciklopediji jezika Dejvida Kristala гдје се каже: „U XVIII i XIX veku, naročito, jezički nacionalizam bio je preovlađujući evropski pokret, s jezikom kao primarnim spoljašnjim znakom grupnog identiteta. Danas se slična nastojanja mogu uočiti u mnogim krajevima sveta, i to kao deo separatističkih političkih zahteva“44. Оно што је карактеристика савременог поимања односа нације и језика јесте да ти односи не морају (и не треба, поготово ако су у нескладу) да се подударају. О таквом суодносу најбоље свједочи савремена слика свијета. У данашњим одређењима ти се односи разилазе и преплићу на различите начине: једним језиком често се служи више социјума – нација, или држава (нпр. енглески, шпански, њемачки, португалски, арапски... службени су језици [сваки понаособ] за велики број социјума); један социјум (нација или држава) може да има више језика (нпр. Швајцарска). Енглески је, тако, данас једини званични језик, или један од званичних језика, у неких 45 држава и великом броју нација. Шта би се десило када би се ту примијенило ово наше „златно правило“ и енглеском језику свака држава или нација „дале“ свој државни и национални предзнак?! Или када би енглески језик у САД-у свак могао да зове својим националним именом!? Везивање пуке политике и огољеног националног предзнака за језик одлика је и марксистичког и комунистичког миљеа: „Оо Бауер и Карл Ренер, марксисти из периода Друге интернационале, виде језик само у његовој конститутивно-политичкој функцији; за њих је он један од основних конституената националног бића... Овакво промишљање језика наслиједили су од марксиста Друге интернационале и марксисти у Русији, односно у Совјетском Савезу. 43 Snježana Kordić, U službi politike (odgovor I. Pranjkoviću), Književna republika, Godište III/7-8, Zagreb 2005, 185. 44 Dejvid Kristal, Kembrička enciklopedija jezika, Nolit, Beograd 1987, 34.

177

178


Као и за Бауера и Ренеа и за Лењина језик је битна компонента националног бића“ (Пуповац 1986: 94). Са овим схватањем језика, дакле, поклапа се, али га по апсурду и понору промашаја надилази, и дјеловање државотворних „моћника“ у Црној Гори – с обзиром на начин на који „размишљају“ о језику и одлуке које из тога происходе. 5.1.8. Након референдума у Црној Гори је наступио (и у оптицају је) нови „аргумент“: „Име језика једнако је (треба или мора да буде једнако) имену државе“, − иако је познато да се име језика не изводи (творбено-семантички) од имена државе, нити се често језик територијално изједначава са државом, нити свака држава има само један службени језик, нити свака држава има прецизиран службени језик у уставу. Како каже социолог културе Ратко Р. Божовић: „Skandal-majstori vuku skandalpoteze, time skandalizuju stvarnost, posebno kulturnu stvarnost...“. Тако се дешава „političko dijeljenje jezika, bez lingvističkog uvida u te intencije i odluke, posebno označavanje jezika po geo-političkom prostoru i izmišljenom etničkom ključu, a kao po pravilu, da svako ima pravo da jezik svog geo-političkog prostora nazove ’svojim imenom’“.45 5.2. То су сви „аргументи“ који су у оптицају и који се прокламају од налогодаваца овакве језичке политике у Црној Гори. Ту се завршава свака даља расправа, појашњење, образложење... То прокламују и понављају као аксиом, као истину која је сама собом јасна и довољна. А ово би, као и свака идеолошка флоскула, требало сталним понављањем да уђе у свијест људи, да се надомјести свему осталом и да буде основа за спровођење и наметање једне испразне и неутемељене политике према језику. 5.2.1. Потенцирање и стављање у први план оваквих (нелингвистичких, чак и антилингвистичких) критеријума изван је правила и обичаја у свјетској цивилизацијској пракси: „Уз ово треба рећи да се овакви захтјеви постављају углавном на нашим просторима, и то као аргумент у прилог дисолуцији заједничког српскохрватског стандардног језика и формирање посебних националних језичких стандарда (хрватског, српског 45 Ratko R. Božović, Govor i jezik, u, Život kulture, Filip Višnjić, Beograd 2009,

304-305.


и бошњачког). Другдје у свијету у сличним се ситуацијама, када више нација имају један стандардни језик (као што су енглески, њемачки, шпански и др.), о имену и статусу језика не расправља... Ти су односи такви да се не може узимати као општеважеће правило да сваки народ (односно нација) мора имати свој посебан (стандардни) језик и да тај језик мора обавезно називати својим именом, или именом који изабере. То је наш спецификум: он је израз национално-политичких односа и развоја стандардног језика на нашим просторима... У расправама о тим питањима, међутим, не могу се потезати аргументи који не одговарају научној истини... Опћа брига за језик неријетко се манифестира – привидно парадоксално – у заправо каотичном стању стандардне језичке норме..., неријетко са снажним националистичким идеолошким предзнацима и с тенденцијом да успркос прокламираним демократским циљевима, у самој својој политичкој основи садржавају различите врсте неједнакости и на колективним и на индивидуалним разинама“ (Шипка 2006: 181). Ипак, у поређењу са свим познатим случајевима, одлуке и дјеловања које се спроводе данас у Црној Гори у вези са језиком представљају преседан. „Реформатори“ и налогодавци се засигурно ни на ког нијесу угледали, доносе „рјешења“ по својој мјери и намјери. Чак су и хрватски, односно „новохрватски“ и бошњачки (!?), мада их је лингвистика углавном оквалификовала као „политичке језике“46, прошли (или покушавају да прођу) неку процедуру (иако је и начин „стварања“ ових „језика“ [остављајући по страни питање колико се ни они лингвистички не могу сматрати посебним језицима], односно „стандардних варијаната“ [уколико се у неким случајевима може говорити и о стандардним варијантама]47 дискутабилан): имали су неку врсту 46 У вези са овим треба се запитати шта то уопште подразумијева „тер-

мин“ „политички језик“, откада се појавио, шта он реално (!?) покрива, на што се односи, шта у ствари значи (односно, треба или може да значи)... 47 О „босанском“/„бошњачком“, − погледати код: Божо Ћорић, Злоуореба јено линвисичко ермина, Шести лингвистички скуп „Бошковићеви дани“, Подгорица 2005, 21-29. (Овдје, између осталог, налазимо: „До санара, тј. санарно језика, долази се мучним и често дугим процесом стандардизације. А кад су то и којим путем Бошњаци створили санар, остаје нејасно“, 25). Такође и: Милорад Радовановић, Језичке рилике у Босни

179

180


проходности код одређене скупине говорника и, на неки начин, групу стручњака (макар и исполитизованих) који су покушали (или покушавају) да створе нешто као „новојезик“. Ако, дакле, ситуацију у Црној Гори поредимо са једним од најхаотичнијих подручја у цивилизованом свијету, везано за однос према језику и прокламовању „језикā“, а то је подручје које је покривао као службени (бивши?!) српскохрватски, који, како каже Р. Бугарски, „представља са социолингвистичког становишта занимљив случај и у међународним размјерама“48), можемо закључити да оно што се са језиком дешава у Црној Гори нема паралела чак ни у овом контексту. Након „потискивања“ имена − српскохрватски језик − и промовисања „нових језика“ (који су оквалификовани као политички језици, иако остаје нејасно шта је то, уопште, политички језик), односно „варијаната“, вршено је њихово нормирање и стандардизација (или покушај нормирања и стандардизације), а затим промовисање, или покушаји промовисања у службене језике (или варијанте). То у Црној Гори (из многих разлога) није био случај. Уведено је (само?!) име – „црногорски“ (без икаквог одређења садржаја). Поставља се онда питање којем „стандардном варијетету“, или „полуваријетету“ је једнак (или би требало да буде једнак) „црногорски језик“ или од којег је различит (или чиме је једнак и чиме је различит), на шта се ослања, из којих приручника се о њему можемо обавијестити, итд. 5.2.2. Дакле, језик се (чак ни стандардна варијанта језика) не може замислити без језичког планирања, нормирања, стандардизације, као производа озбиљне, научно утемељене, стручно осмишљене и адекватне језичкој ситуацији (лингвистичкој и социолингвистичкој) језичке политике. А то је дуг, мукотрпан, обиман посао који се, према социолингвистичким параметрима углавном одвија кроз десет фаза; који тражи ангажовање великог броја језичких стручњака из различитих области, прије свега за рад на језичкој норми, те спровођење и прихватање свега тога у пракси (што је у Црној Гори и Херцеовини (у књизи: Планирање језика), Сремски Карловци – Нови Сад, 2004, 153-167; Драго Ћупић, О зв. бошњачком језику (Слово о језику), Београд 2002, 26-27, итд. 48 Ранко Бугарски, Језик о мира о раа, Београд 1995, 45.


искључено). Према Радовановићу (чијом елаборацијом у вези са овим ћемо се послужити, с циљем да покажемо колико је језичко планирање, и рад на њему, озбиљан, обиман и тежак посао, а слична виђења наћи ћемо и у другим лингвистичким и социолингвистичким радовима): „ona (тј. језичка норма, Ј.С.) po našim tradicionalnim shvatanjima, obuhvata ortografsku normu (pravila pisanja), ortoepsku normu (pravila izgovaranja), morfološku normu (pravila građenja reči i gramatičkih oblika), sintaksičkosemantičku normu (pravila obrazovanja rečenica), leksičku normu (pravila upotrebe reči)...“49. У вези са стандардизацијом, даље, код Радовановића налазимо: „Postupci koji se moraju preduzeti da bi se do jezičke norme i standardnog jezika došlo mogu se svrstati u deset osnovnih faza, čiji je hronološki sled katkad promenljiv, katkad takav da se pojedine faze ostvaruju simultano, da poneke izostaju i sl. Sistematizacija koja se ovde predlaže inspirisana ja rešenjima i poznatom diskusijom ’sociolingvista’ o ovoj problematici: A. Hong, J.V. Neu49 „...Norma, dakle, zahvata i sve jezičke nivoe, uključujući tu i govorni i pisani vid ispoljavanja jezika, pa zadire i u sve oblasti njegove gramatike. U tom smislu, ortografska norma se ostvaruje normativnim pravopisom, dok se ostale pobrojane norme propisuju normativnim gramatikama i normativnim rečnicima... Nije teško zaključiti da bi ovako shvaćena eksplicitna, ujednačena, kodifikovana i institucionalizovana jezička konvencija koju nazivamo jezičkom normom, kao rezultat postupka normiranja jezika na svim nivoima njegovog postojanja, ispoljavanja i analize, morala obuhvatiti još nekoliko, obično zanemarivanih ili samo načelno priznavanih segmenata. To su tekstualna norma (pravila obrazovanja teksta, diskursa, govornog događaja), stilska (žanrovska) norma (pravila obrazovanja stilski i žanrovski obeleženih jezičkih formacija), pragmatička (kontekstualna) norma (pravila saobražavanja jezičkih sredstava nejezičkim komponentama konteksta – u izboru i upotrebi, produkciji i interakciji saopštavanja). Samo na taj način shvaćena i ostvarena jezička norma mogla bi obuhvatiti ukupno jezičko znanje (i kompetenciju koda [jezičkog sistema], i kompetenciju komunikacija [upotrebe jezika])... Proizvod postupka normiranja jezika jeste normirani jezik. Ovaj funkcioniše kao standardni jezik kolektiva kojem pripada, što znači društva i kulture koji su ga normirali ili su gotovu normu prihvatili kao svoju. Standardni jezik ima prvenstveno ulogu komunikacijskog, ali i stvaralačkog instrumenta za govorne predstavnike i govornu zajednicu čija je svojina... Zato se disciplina koja se bavi teorijskim i praktičnim pitanjima vezanim za problematiku jezičke norme i standardnog jezika zove, najčešće, planiranje jezika’“, Milorad Radovanović, Sociolingvistika, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1986, 187.

181

182


stupni, DŽ. Fišmen, V. Tauli, P. Gavrin, Č. Fergason idr.: 1) selekcija (= odabiranje), 2) deskripcija (= opisivanje ovo je, trebalo bi posebno istaći, i jedina faza rada na planiranju jezika koja može biti prepuštena isključivo lingvističkim poslenicima i njihovim nadležnostima, pa i jeste, od početka do kraja, čisto lingvistički posao (u ma kako shvaćenoj i isparcelisanoj nauci o jeziku), 3) kodifikacija (= propisivanje), 4) elaboracija (= razrađivanje) 5) akceptuacija (= prihvatanje), 6) implementacija (= primenjivanje), 7) ekspanzija (= širenje), 8) kultivacija (= negovanje), 9) evaluacija (= vrednovanje), 10) rekonstrukcija (= prepravljanje) norme... Nakon obavljenih prethodnih funkcija, jezik može preuzeti funkciju standardnog jezika i dobiti ulogu opšteg komunikacijskog i stvaralačkog instrumenta u društvu kojem pripada tek ako ga ovo počne upotrebljavati u interakcijskoj, komunikacijskoj i stvaralačkoj praksi (u obrazovanju, sredstvima za masovno informisanje, nauci, umetnosti, administraciji, pravosuđu, itd.). pa mu, zatim, odgovarajućim pravnim aktima i zvanično dodeli status standardnog jezika..., ’opis’ prethodi ’propisu’ (Истицања наша!)“ (Radovanović 1986: 188-189, 192-194). А у Црној Гори, прије свега, и једино, − пропис, потом покушај за покушајем безуспјешног описа! 5.2.4. О научној, стручној, историјској, традиционалнокултурној, симболичкој (у правом значењу те ријечи) незаснованости, бесмислености и промашености пројекта званог „црногорски језик“, већ смо толико пута говорили и већ је толико пута говорено од позваних и релевантних стручњака. Што се ријечи науке тиче (осим бројних и безбројних лингвистичких радова посљедњих година) довољно је поменути Међународни научни скуп Језичка сиуација у Црној Гори – норма и санаризација, који је одржан у ЦАНУ у мају 2007. године. На Скуп су позвани сви лингвисти из Црне Горе (који живе и раде у Црној Гори), сви лингвисти поријеклом из Црне Горе (који су велики дио свог живота и рада провели у Црној Гори), сви лингвисти који су дуги низ година радили у Црној Гори, лингвисти из Хрватске (одазвао се само један), лингвисти из БиХ (такође се одазвао само један), лингвисти са славистичких катедара из иностранства. Од близу четрдесет учесника Скупа само је један (Рајка Глушица) у свом реферату по-


тенцирао и заступао идеју о „стандардизацији црногорског језика“. Кроз бројне реакције учесника Скупа показала се научна неоснованост реферата и такве идеје. На „разумијевање“ је, али само донекле, такав став наишао једино код норвешког лингвисте Свена Менесланда. У свим осталим рефератима и расправама (у којима се говорило о језичкој ситуацији у Црној Гори) јасно је исказано да нема ни једног (научног, традиционалноисторијског, друштвенополитичког...) разлога да се експериментише са српским језиком и његовим именом у Црној Гори. Управо због тога је овај скуп прећутан или погрешно интерпретиран од медија у Црној Гори.50 5.3. На основу свега реченог, сматрамо да је садашња језичка ситуација у Црној Гори беспотребно исфорсирана и испроблематизована. Црна Гора је имала стабилну језичку ситуацију. Стандард и норма који су у употреби у Црној Гори не разликују се од српског ијекавског изван простора Црне Горе.51 У Црној Гори се примјењују норма и стандард српског језика, који има (како налазимо код Павла Ивићa) своју чврсту историјску вертикалу52, утемељеност засновану на богатом културноисторијском насљеђу, научностручној елаборацији и разрађености, општедруштвеној прихватљивости, те самим тим једини је гарант стабилности и постојаности. Свако друго рјешење са промјеном имена, било да се ради на промјени 50 Радови су објављени у Зборнику са Међународнoг научног скупа Језичка

ситуација у Црној Гори – норма и стандардизација, ЦАНУ, Подгорица 2008. 51 Често се као разлике наводе периферни примјери који су као факултативни или дублети присутни у правописима и правописним речницима везано за ијекавски изговор: нпр. варијанта сјура у Црној Гори, сура у осталом подручју (међутим, има ареала у Црној Гори у којима се такође употребљава сура, а сјура – и изван Црне Горе); или нијесам у Црној Гори, нисам у другим ијекавским подручјима (овдје поготово не постоји јединственост: на знатном подручју Црне Горе употребљава се и нисам), а слично је и са осталим факултативним (или дублетним) облицима који су карактеристика српског ијекавског стандарда, као, нпр.: рело, реис, релом, ресјек, ресу, речник, који су у оптицају и у Црној Гори и у, нпр., Републици Српској... Српски (и)јекавски стандард, и његова реализација у Црној Гори, није поларизован у односу на српски ијекавски стандард изван простора Црне Горе. 52 Павле Ивић, Језичко ланирање у Србији анас, Језик данас III /9, Нови Сад 1990, 6.

183

184


(тј. покушају промјене) стандарда или не, производ је крајње неутемељене политизације језичке проблематике, те може довести само до разградње и фалсификовања духовног бића Црне Горе, производити нестабилност и неспоразуме, довести до раскола и подјела − у вези са нечим најсуштаственијим, као што је – језик. Пука и огољена политичка рјешења у језику (неминовно) воде томе да (свака) политичка промјена у друштву води и до промјене политике према језику (и језичке стварности). До овога неће доћи ако се схвати да језичка политика није само политика него и лингвистика, а и традиција и култура, и језик, и човјек који тим језиком говори. 5.4. Као што се из представљеног да закључити, пројекат „црногорског језика“ производ је политичке манипулације, започео је под патронатом једне политичке олигархије, као њен нуспродукт настаје и једино тако може опстајати. Зато је и потребно толико неприродно ангажовање државе да би се покушао спријечити и (из)окренути историјски ток српског језика у Црној Гори. Дјеловања у вези са језиком у Црној Гори немају ослонца ни у, како је називају, најмекшој лингвистичкој граничној дисциплини (социолингвистици) нити у најлабавијој језичкој политици (са најмање ослонца у језичком), ни у здравој политици; представљају преседан у (социо)лингвистичкој и језичкополитичкој дјелатности. Ни социолингвистика (на коју се неки криво позивају) није, и не би смјела да буде, под влашћу политике. Социолингвистика, у свим одређењима и према дефиницији, има, прије свега, лингвистичку, а не политичку компоненту. „Наиме, текућа социолингвистичка продукција своди се, на жалост, на ’научно’ оправдање политичких погледа ове или оне социјалне групе, ове или оне идеологије, а нарочито на објашњавање званичне језичке политике. Ми сматрамо да се на таквим основама научна социолингвистика не може заснивати. Напротив, социолингвистика као наука је могућа само ако истраживање задовољава најстроже лингвистичке критеријуме, уз поштовање методологије лингвистичких и методологије социолошких наука.“53 Зато би у Црној Гори питање језика и политике према језику, коначно требало, ради добра науке и стру53 Радмило Маројевић, Ћирилица на раскршћу векова. Олеи о срској

еничкој и кулурној самосвеси, Дечје новине, Горњи Милановац 1991, 6.


ке, а и Црне Горе у цјелини, вратити и поставити у научне и реалне језичкополитичке, друштвене, па и уставноправне оквире.

185

186


Цитирана литература Ammon 1989: Ammon, u − „Towards a Descriptive Framework for the Status/Function (Social Postiton) of a Language within a Countri”, U. Ammon (ur.), Status and Function of Languages and Language Varietes, Berlin/New York. Бацковић 2004: Министар просвјете и науке Слобоан Бацковић, Дневни лист Дан, 31. август 2004. Božović 2009: Ratko R. Božović, Govor i jezik, u, Život kulture, Filip Višnjić, Beograd. Бугарски 1995: Ранко Бугарски, Језик о мира о раа, Београд. Врхобрезнички 2004: Врхобрезнички рукоис, фототипско издање, Историјски институт Црне Горе, Подгорица. Вукић 2006: Предраг Вукић, Српски језик у усавном ореку Црне Горе, Слово, година IV, бр. 12, Никшић. Грицкат 1961: Ирена Грицкат, Дивошево јеванђеље, Јужнословенски филолог XXV, Београд. Дан 2004: Дневни лист Дан, 13. март 2004. Ђорђић 1990: Петар Ђорђић, Исорија срске ћирилице. Палеорафско-филолошки рилози, Заво за уџбенике и насавна сресва, Београд. Ивић 1998: Павле Ивић, Преле исорије срско језика, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад. Ивић 1990: Павле Ивић, О језику некаашњем и саашњем, Београд − Приштина. Ивић 1990 (2): Павле Ивић, Језичко ланирање у Србији анас, Језик данас III /9, Нови Сад. Ивић 1991: Павле Ивић, Из исорије срскохрваско језика, Просвета, Ниш. Ивић 2001: Павле Ивић, Срски наро и њеов језик, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад. Језичка ситуација 2009: Међународни научни скуп „Језичка ситуација у Црној Гори – норма и стандардизација“, ЦАНУ, Подгорица. Јерковић 1975: Вера Јерковић, Палеорафска и језичка исиивања о Чајничком јеванђељу, Нови Сад. Јерковић 1983: Вера Јерковић, Срска Алексанриа, Палеорафска, орорафска и језичка исраживања, Београд. Ковачевић 2002: Милош Ковачевић, Свевиђе, Лист Будимљансконикшићке епархије, бр. 19, Никшић.


Ковачевић 2005: Милош Ковачевић: Проив неисина о срскоме језику, Зборник са Међународног научног скупа, Пале. Ковачевић 2007: Милош Ковачевић, Срски језик између линвисике и олиике, Слово, Часопис за српски језик, књижевност и културу, Година IV, бр. 11, Никшић. Kordić 2005: Snježana Kordić, U službi politike (odgovor I. Pranjkoviću), Književna republika, Godište III/7-8, Zagreb. Kordić 2010: Snježana Kordić, Jezik i nacionalizam, Durieux, Zagreb. Kristal 1987: Dejvid Kristal, Kembrička enciklopedija jezika, Nolit, Beograd. Куљбакин 1925: Ст. Куљбакин, Палеорафска и језичка исиивања о Мирослављевом јеванђељу, Посебна издања СКА, књ. LII, Сремски Карловци. Маројевић 1991: Радмило Маројевић, Ћирилица на раскршћу векова. Олеи о срској еничкој и кулурној самосвеси, Дечје новине, Горњи Милановац. Мејџор 1993: Јасмина Грковић – Мејџор, Језик „Псалира“ из шамарије Црнојевића, ЦАНУ, Подгорица. Милошевић 1994: Милош Милошевић, Тесамен Ђурђа Црнојевића, Подгорица – Цетиње. Младеновић 1964: Александар Младеновић: О нароном језику Јована Рајића, Нови Сад. Младеновић 1969: Александар Младеновић, Прило роучавању Орфелиново језика, Зборник МСФЛ III. Мошин 1972: Владимир Мошин, „Револуције“ у исорији срско равоиса, у: Сара књижевнос, Нолит, Београд. Недељковић 1972: Олга Недељковић, Правоис „Ресавске школе“ и Консанин Филозоф, у: Сара књижевнос, Нолит, Београд, 484-492. Новаковић 1888: Стојан Новаковић, Срска краљевска акаемија и неовање језика срско, Глас СКА X. Okuka 2006: Miloš Okuka, Srpski na kriznom putu, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo. Петровић 1995: Драгољуб Петровић, Школа немушо језика, Нови Сад. Пешикан 2009: Митар Пешикан, Црноорско име и наше оба (Текст је писан 1989. као приступну ријеч пријему у ЦАНУ), Слово, Часопис за српски језик, књижевност и културу, VI/24, Никшић. Пуповац 1986: Милорад Пуповац: Линвисика и иеолоија, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад.

187

188


Radovanović 1986: Milorad Radovanović, Sociolingvistika, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad. Радовановић 2004: Милорад Радовановић, Језичке рилике у Босни и Херцеовини (у књизи: Планирање језика), Сремски Карловци – Нови Сад. Родић – Јовановић: Никола Родић – Гордана Јовановић, Мирослављево јеванђеље. Криичко изање, Српска академија наука и умјетности, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, I одељење − књига XXXIII Београд. Симић – Остојић: Радоје Симић − Бранислав Остојић, Основи фонолоије срскоа књижевно језика, Универзитет у Београду, Београд. Симић 1995: Радоје Симић, Правоис срскоа језика. Између аа и усона, Никшић. Симић 1991: Радоје Симић, О нашем књижевном језику, НИП „Универзитетска ријеч“, Никшић. Стијовић 1970: Светозар Стијовић, О међусобном оносу неких рускословенских и срскословенских особина у Орфелиновим есмама, Прилози ПЈ 6. Стојановић 2002: Јелица Стојановић, Орорафија и језик Бјелоољско чеворојеванђеља (13/14. вијек), Универзитет Црне Горе, Подгорица. Стојановић 2005: Јелица Стојановић, Обиљежавање саро вокала ја и њеових конинуанаа у соменицима исаним срскословенским језиком на (и)јекавском оворном оручју, Србистички прилози, Зборник у част професора Славка Вукомановића, Београд. Стојановић 2006: Јелица Стојановић, Неке језичке олике рукоиса Грешних сасеније (манасир Тушмља у Дробњаку, 17. вијек), Научни скуп На извору Вукова језика, Жабљак. Стојановић 2010: Јелица Стојановић, Писар Гаврило Тројичанин и равоисно-језичке особеноси Врхобрезничко љеоиса, Зборник радова са Научног скупа Шћепан Поље и његове светиње кроз вјекове, Свевиђе – Манастир Заграђе. Стојановић 1986: Љубомир Стојановић, Сари срски заиси и наиси, Књига I-VI, САНУ/МС, Фототипска издања, Београд. Ћорић 2005: Божо Ћорић, Злоуореба јено линвисичко ермина, Шести лингвистички скуп „Бошковићеви дани“, Подгорица. Ћупић 2002: Драго Ћупић, О зв. бошњачком језику (Слово о језику), Београд.


Шипка 2001: Милан Шипка, Назив језика као усавноравна каеорија, Међународни научни скуп Језик и демократизација, Сарајево.

189

Српски језик у Црној Гори у огледалу лингвистике и политике1 Тежња за разградњом српског језика и(ли) његовог имена нигдје се није вршила и испољавала са толико насиља и толико неосновано као у Црној Гори, која је управо колијевка великих и значајних остварења кроз српски језик и српским језиком. Када се сада осврнемо 7-8 година уназад, дјелује невјероватно да се, што се језичких прилика тиче, формално и споља гледано, толико тога издешавало, донесено толико аката и прописа, закона и параграфа, да се може стећи утисак да се живи у некој другој језичкој и друштвеној стварности. Али, како се језик не мијења преко ноћи, суштина језика остала је иста, стабилна и непромијењена. Сцене и догађаји формалног „инаугурисања“ и уграђивања пројекта „црногорског језика“ низале су се брзо, површно и на силу, упркос свим ваљаним научним, стручним, културноисторијским, познатим и признатим захтјевима и потребама језика и друштва, у нескладу и са савременим цивилизацијским токовима и добрим обичајима у вези са језичком политиком, који би били на „ползу“ језику и народу (а и држави).2 Све по диктату задатости − да се нешто треба и мора. Тиме је почело са игнорисањем језичких чињеница и науке. У Црној Гори је име за језик „црногорски“ наметнуто, а потом је обећано стварање „језика“ (односно „стандардизација“). Али, без за1 Већи дио овог рада објављен у првом броју часописа Октоих Одјељења за српски језик и књижевност Матице српске у Црној Гори, Никшић 2011. 2 Промјене и резови у Црној Гори врше се против свеукупности бића, како каже наш велики лингвиста Митар Пешикан: „Црногорце и остале Србе везало је много више од поријекла. Сликовито речено – вежу их све светковине, и веселе и невеселе, од Савина и Видова дана...; а одређеније речено − веже их сва историја, и етнологија, и језичка и духовна култура“ Митар Пешикан, Црноорско име и наше оба (Текст је писан 1989. као приступна ријеч пријему у ЦАНУ), Слово, Часопис за српски језик, књижевност и културу, VI/24, Никшић 2009, 131.

192


снованости на било ком критеријуму лингвистике или, чак, социолингвистике, − занемарујући језичке потребе и стварност, стандарднојезичку традицију и праксу, претварајући све у пуку политизацију језика, у продукт потпуно огољене политике. Здрава и стабилна политика према језику треба да буде усклађена са лингвистичким чињеницама, на научним, стручним, историјско-културолошким и општедруштвеним принципима. Насупрот томе, у Црној Гори посљедњих година политика почиње директно да регулише питање језика, односно да врши атак на језичку реалност. Због тога је оваква политизација језика, као производ насиља и квазинауке, умјесто стабилности, духовном и научном поретку и напретку, водила (и водиће) само несређености, неуређености и хаосу у језику и друштву. „Политика, међутим, често излази изван назначених оквира, у којима су политичке интервенције природне, потребне, оправдане и пожељне, а самим тим и неоспорне, па арбитрира и у питањима језика која су чисто стручне, лингвистичке нарави, или, пак, у тежњи за остварењем ових или оних политичких циљева, игнорише језичке чињенице, тј. објективно утврђену језичку стварност, занемарујући при томе своје обавезе у обезбјеђивању услова за развој науке која се тиме бави – лингвистике и њених дисциплина. У тим случајевима политичке су интервенције неоправдане, наметнуте, непожељне, а у сваком случају и – штетне.“3

Име језика – општи принципи и процеси у Црној Гори Појам језичке индивидуалности и посебности, као и имена и именовања језика посматрају се донекле различито, али су у лингвистичкој литератури, а углавном и у пракси, прихваћени и важећи неки општи принципи у вези са овим одређењима. За одређивање тога шта јесте, а шта није један језик могу се узимати у обзир различити критеријуми (или макар неки од њих): најважнији су лингвистички (системсколингвистички, генетски, типолошки, комуникацијски – односно степен разумљивости условљен сличностима и разликама између језичких система), даље социолингвистички (језик посматран у контек3 Милан Шипка, Језик и олиика, Београдска књига, Београд 2006, 40.

Српски језик у Црној Гори у огледалу лингвистике и политике

сту друштва, језичког планирања и језичке политике, гдје [у неким случајевима] важан сегмент заузима идеолошко-политички концепт примијењен на језик и језичку праксу, − који би требало да проистичу, или да буду у коинциденцији, у сагласности, или у „дослуху“ са лингвистичким). Гдје се у свему овоме налази „црногорски језик“. Шта тај назив представља, подразумијева и покрива. Језик се (чак ни стандардна варијанта језика) у савременој цивилизацијској пракси не може замислити без језичког планирања, нормирања, стандардизације, као производа озбиљне, научно утемељене, стручно осмишљене и, адекватне језичкој ситуацији (лингвистичкој и социолингвистичкој), језичке политике. Назив језика је примарно лингвистичко (терминолошко) питање, али може бити, као у нашем случају, и политички проблем, па и уставноправна категорија. Како се може видјети из бројних социолингвистичких студија, име језика (као што је уобичајено у цивилизацијској пракси, a и пожељно, ако се има у виду стабилна језичка ситуација), треба да буде у складу са структурногенетским кодом, односно језичком суштином, са традиционално-културном идентификацијом и именовањем, са научно-стручном експертизом, са општедруштвеном прихватљивошћу − и тек из свега тога треба да произилази језичка политика. (Али, језичка!) Као што ћемо видјети, „политика везана за језик“ у Црној Гори не налази упориште ни у једном од ових фактора.4 Ови аспекти су детаљније представљени у претходном прилогу (Иение и саус срско језика у Црној Гори [исоријски и савремени асек]), те за ову прилику наводимо основне поставке. Прво: Структурногенетски и типолошки говорно подручје Црне Горе се сасвим лијепо уклапа у шири говорни ареал српског језика, чинећи његов нераскидиви дио – по исходишту и структури језика. Друго: Ништа се на језичком плану не завршава на границама садашње Црне Горе. Што се ареала Црне Горе тиче, састављен је од различитих дијалеката (и говора), и ниједан од њих није „само црногорски“, нити је „општецрногорски“, како 4 О овоме код: Јелица Стојановић – Драга Бојовић, Срски језик између исине и обмане (социолинвисичка анализа сања у Црној Гори), Јасен, Београд 2006.

193

194


се тежи приказати у неким квазинаучним представљањима. Треће: Што се традиционално-културне идентификације и именовања тиче, језик на простору садашње Црне Горе, откад се и кад се именује, звао се искључиво, и једино, српски (у једном периоду као службени – и српскохрватски, мада у народном именовању тај назив никада није заживио). Четврто: Општедруштвена прихватљивост (која се не сматра једним од важнијих критеријума при језичком планирању) подразумијева да се језик зове онако како се већина нeког друштвеног колектива опредијели. О друштвеном опредјељењу, на извјестан начин на социолингвистичком плану, говори посљедњи попис и Црној Гори, иако се мора поставити питање да ли је попис валидан и сасвим реалан (а поготово довољан) показатељ, − прије свега с обзиром на амбијент и притиске, медијске и сваке друге, у којима је „промовисано“ питање језика. Али, чак ни такав не иде у прилог политици која се према језику води. Напротив, преко 64% грађана опредијелило се да им је матерњи језик – српски. Најава новог пописа врши се под још већим притиском, разним врстама кампање и присила, са претходно задатим политичким циљевима промовисања „црногорског језика“, тако да, опет, и још више, не омогућава да се покаже реално стање ствари у погледу опредјељења становништва. Најбољи показатељ каква се политика према језику води у Црној Гори јесу досадашњи процеси (одлуке и потези). Представићемо их оним редом којим су се дешавали и спроводили, и, истовремено, покушати да их анализирамо у односу на лингвистичке и социолингвистичке параметре. 1.1. Прво је „црногорски“, као име за језик, наметнут школском и образовном систему 2004. године преко тзв. матерњег језика, као назив наставног предмета (а ученицима и родитељима је дата могућност да упишу име „језика по жељи“, које је могло да гласи и „црногорски“), потом је назив за „језик“ – црногорски, уведен у оквиру четворочланог именовања (срски, црноорски, хрваски, бошњачки) у оквиру истог наставног предмета „Матерњи језик“, па се је као такав могао одабрати. Других промјена није било, ни у Уставу нити што се тиче покушаја стварања неког новог облика стандарда. „Образложења“ за промјену имена језика у Црној Гори била су (и даље остала) сасвим неутемељена и невезана за


примарне (и основне) постулате на којима се заснива здрава, научно и културолошки утемељена језичка политика и наука о језику. Најчешће се, као образложење за преименовање (или доименовање) језика, могло чути да „свак има право да зове језик својим именом“, што је у свјетској пракси, изван ових наших простора, незабиљежено „право“. Наиме, тзв. право народа да зове језик својим именом смишљено је први пут у Хрватској познатом Декларацијом о називу и оложају хрваско књижевно језика (1967). Како налазимо код Сњежане Кордић „Pozivaju se na to da je imenovanje jezika tzv. hrvatskim u skladu sa ’pravom hrvatskog naroda. Narod ima pravo svoj jezik zvati svojim imenom’. Osvrćući se na tu tvrdnju koja se ponavlja još od Dekalracije Gröschel (2003: 164) ističe: ’Tim oštrije treba ustvrditi da se još u doba Deklaracije iz 1967. radilo o jednom ad hoc izmišljenom ’pravu’. Nijedna deklaracija prava UNO-a ili UNESCO-a, ni jedna regionalna konvencija o zaštiti ljudskih prava ili prava manjina (KSZE-a/OSZE-a ili Vijeća Evrope) ne zna za takvo pravo za samoodređivanje imena jezika’“ (Kordić 2010,121). У складу са тим, и језик „има право“ на своје име, тј. не може се на силу, без утемељености у било ком критеријуму, мијењати устаљено име за језик, − зато није Американцима успјело да промијене име енглеском језику, нити Аустријанцима – њемачком, иако је било покушаја, који су пали на суду. Затим се истицало „право“ да свака нација има право да свој језик зове „именом нације“. „Jacobsen (2006:319) podsjeća kako mišljenje da postoji nekako pravo naroda na određivanje imena jezika predstavlja pogrešno shvaćanje odnosa između nacije i jezika. Naime, naroda koji govore isti jezik kao i neki drugi narod, ’ima toliko da ih ne treba ni nabrajati, i nema prema tome nikakvih razloga zbog kojih bi Hrvati’ se pozivali na nekakvo nepostojeće pravo prema naciji (ibid). Kada bi se jezik nazivao prema naciji, a nekoliko nacija govori istim jezikom, onda bi bilo nekoliko naziva za isti jezik, što je neprihvatljivo u znanosti jer sugerira da se radi o više jezika (Gröschel 2001: 175)“ (Kordić 2010,121). О овоме нам најбоље свједочи стање у другим земљама и међу великим бројем (и малих и великих) нација у свијету које уопште не зову језик (којим се служе) именом своје нације него узимају уобичајено и наслијеђено име за језик (те не постоји: аустријски, америч-

195

196


ки, аустралијски, бразилски, кубански, мексички, аргентински, канадски...). 1.2. Након референдума, у Црној Гори је наступио (и у оптицају је) нови „аргумент“: „Име језика једнако је (треба или мора да буде једнако) имену државе“. Промовисање оваквих међуусловљености најчешће је пратило „објашњење“ типа: да је то логично, да је то нормално; да су сви у окружењу назвали језик по држави (иако знамо да српски није изведен од Србија [имена државе] него од етнонима Србин; не постоји, нпр., босанскохерцеговачки језик, а постоји Босна и Херцеговина...). Осим тога, познато је да се име језика (не изводи од имена државе него од имена народа, тако је, нпр., језик Руса – руски, а не русијски, Италијана – италијански...); даље не постоји аустријски, швајцарски, белгијски, амерички, бразилски, алжирски..., иако постоје државе са тим именом; није постојао црногорски за вријеме постојања државе Црне Горе у доба Николе Првог Петровића... Углавном се у Црној Гори све завршава на тим „аргументима“. 1.3. Потом је питање језика (прије свега његовог имена) стављено на скупштинску расправу, у нескладу са (уобичајеним и адекватним) поретком и приоритетом: лингвистика, политика (заснована на лингвистичким и социолингвистичким критеријумима), па на крају право. Не обрнутим редом, како се покушава у Црној Гори! Питање језика у Црној Гори тиме је наопако постављено, дошло је на Скупштину и скупштинску расправу (без стручне и друштвене верификације), те су се створили услови да скупштинска (тј. политичка) рјешења буду наметнута струци, науци, народу Црне Горе, језику, као производ, чак ни политичког договора, већ политичке подвале и(ли) принуде. Како налазимо код Милана Шипке: „Не би требало да буде ствар устава да прописује име језика, него службену употребу језика уношењем у устав назив језика који већ постоји“.5 Међутим, питање језика у Црној Гори је наопако постављено, дошло је на Скупштину и скупштински расправу (без стручне и друштвене верификације). Формалним (при)добијањем скупштинске већине десило се да воља (малог) дијела говор5 Милан Шипка, Назив језика као усавноравна каеорија, Језик и

демократизација, Сарајево 2001, 144.


ника добије политичку овјеру и надвлада вољу и права већине, кроз скупштинску сагласност за ново уставно именовање. Наука је потпуно игнорисана зарад политичко-властодржачке задатости и „добити“! Како налазимо код Сњежане Кордић: „За формирање нових језика један разлог је стварање конфликта унутар исте државе, а други је демонстрирање моћи оних коју су на власти. У позадини оба стоји национализам“ (Дан, 12. септембар 2010, 24). 1.4. Октобра 2007. године унијето је име за језик „црногорски“ у Устав Црне Горе. Наиме, у претходном Уставу, члан 9 (Језик и исмо) стајало је: У Црној Гори у службеној уореби је срски језик ијекавско изовора. У новом Уставу стоји: Службени језик је црноорски... У службеној уореби су још и срски, бошњачки, хрваски и албански. Дакле, донијета је још једна формална одлука за коју је било потребно само имати одређени број гласача (подигнутих руку) у Скупштини Црне Горе, а, с обзиром на „демократске околности“, то власти у Црној Гори већ дуже вријеме није велики проблем. У Устав је унијето име за језик који не постоји нити је икада постојао, који нема утемељености у народној вољи (и одабиру), за који се и не зна шта би требало да представља, али је име у Уставу политичком одлуком (или пресудом) изгласано... Као што је познато из свјетске праксе, име језика не мора се уносити у устав, што је случај у многим земљама свијета (како ћемо касније у раду видјети), али ако се име за језик уноси, језик треба да је стандардизован, нормиран, па и друштвено прихваћен (што све доприноси језичкој и друштвеној стабилности): „Ustav se može promijeniti preko noći, ali postojanje nekog standardnog jezika ne može“.6 Уставом се, као што је познато, не ствара језик, нити је пуко уписивање имена за језик доказ његовог постојања. За то је, управо, доказ начин на који је име за језик/језике уписивано у Црној Гори. „Neupućeni misle da je ustavno proglašavanje službenog jezika znak da postoji jezik kojim oni govore. Potrebno je stoga podsjetiti da proglašavanje službenim jezikom neke države nije kriterij za postojanje ili nepostojanje nekog standardnog jezika (Mattusch 1999: 78-79)“ (Kordić 2010: 111). Назив језика је примарно лингвистичко (терминолошко) питање, а не политичако (односно политикантско), као у Црној 6 Snježana Kordić, Jezik i nacionalizam, Durieux, Zagreb 2010, 112.

197

198


Гори. Како налазимо код Милана Шипке: „Кад је у питању језик, превагу треба да имају лингвистички аргументи и политички консензус. Ту је нормалан поредак ствари: лингвистика, политика, па тек онда право (Истицање наше!). Никако обрнутим редом...“ Управо се обрнутим редом покушало у Црној Гори па се, наравно, нидокле није ни могло доћи. Име за језик „црногорски“, без икаквог одређеног садржаја, без покушаја и најлабавијег дефинисања шта би тај језик требало да представља, без покушаја и најмањег отклона у норми у односу на већ постојећу норму српског (или ранију норму коју је покривао термин српскохрватски), уписано је у Устав. Како даље код Шипке налазимо: „Назив језика је и уставноправна категорија актуелан у нашим социолингвистичким и политичким околностима. Уставноправно регулисање назива језика није никакво правило у свјетским релацијама, јер се у већини случајева службена употреба неког језика утврђује под већ устаљеним и неспорним именом (Истицање наше!), а има и устава који службену употребу уопште и не регулишу. Стога тај проблем треба посматрати у нашим специфичним друштвенополитичким и социолингвистичким околностима и у том контексту тражити најповољнија рјешења“7. У не малом броју земаља свијета (Њемачка, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Мађарска, Данске, Норвешка, Шведска...) име језика (службеног, у службеној употреби, државног...) не уписује се у устав (нити уставно дефинише), језик се, па и име језика, подразумијева, ако је питање језичке политике засновано на устаљеним, уобичајеним, утемељеним и јасним принципима, принципима који доприносе стабилности, јер језик би требало да буде средство комуникације, а не проблем у комуникацији: „Preko 98% jezika na svijetu nema nikakav službeni status (Gröschel 2009: 341). Kad bi ustav bio kriterij za postojanje jezika, onda onih 98% jezika na svijetu koji ustavom nisu proglašeni službenim ne bi postojali“ (Kordić 2010: 112). О овоме говоре и прилике у самој Црној Гори, јер у уставима до 1974. године име језика није прецизирано. Међутим, како видимо (и како ћемо касније у раду видјети), у Црној Гори је уношење у 7 Милан Шипка, Језик и олиика, Београдска књига, Београд 2006, 163-

166.


Устав имена за „језик“ – црногорски, постало основно и једино мјерило и доказ постојања језика, занемарују се сви предуслови, игноришу се и ниподаштавају научни критеријуми, језичка стварност и потребе. Устав који није уважио реалност, нити научну истину, не мора (чак и не смије) науку (и не само науку) да обавезује: „Cooper (1989: 101) zapaža da se i ustavom proglašeni službeni jezici ponekad ignoriraju’. Kao primjer ignoriranja navodi pojedine države u kojima se od 16 ministarstava čak 14 ne pridržava ustavne odredbe o službenom jeziku koristeći drugi jezik, i desetljećima nakon što je u ustavu određen službeni jezik niti je nužno pridržavati se ustaljene odredbe ako je donešena“ (Kordić 2010: 113). Дакле, уписивање имена за језик (то се, ваљда, најбоље показало, нажалост, на примјеру Црне Горе), није доказ да језик постоји. Али је правило, тј. уобичајен и очекиван поредак ствари (којег се Црна Горе, тј. налогодавци власти, нијесу држали), да се у устав уписује (ако се уписује) име језика који постоји, који је стандардизован и нормиран, који је језички препознатљив, разликује се од других језика, има историјски континуитет у стварању и развоју језичког система и његовог стандарда. Али, у Црној Гори све може без ичега! „Треба рећи да устав име језика не прописује директно (не нормира службени назив језика, него службену употребу језика означену називом који је уобичајен, или посебно одабран вољом одређеног друштвеног колектива). То значи да утврђивање самог имена језика није примарно уставно-правна категорија“ (Шипка 2006: 150). Што се тиче Црне Горе, „уобичајен“ назив за језик, „одабран друштвеним колективом“ јесте (и био је) српски језик, те је одређење у претходном уставу било исправно, подразумијевало утемељеност, заснованост на традицији, историји, науци, вољи друштвеног колектива, па, самим тим доприносило и стабилности. Ово ново рјешење морало је, како се све до данас показује, довести до дестабилизације, хаоса, збуњености... То није научна (ни у најлабавијем смислу), него политичка, чак политикантска одлука, те она за науку не треба да има значаја, нити на науку да утиче: „Jer ’obična odluka još ne čini jezik. Isto tako nemože ime napraviti od nekoliko jezika jedan ili od jednog nekoliko’ (Blummm 2002: 153)... Osim toga,

199

200


ustavno proglašenje nekog idioma službenim jezikom i ustavno fiksiranje imenovanja nisu sociolingvističkog karaktera nego političkog (Gröschel 2007: 149)... Budući da se ustavno proglašenje službenim jezikom rukovodi neznanastvenim motivima, ono ne utječe na sociolingvistiku (Gröschel 2007: 206)“ (Kordić 2010: 110). Зато уставно проглашење, нарочито на начин како је до њега дошло у Црној Гори, не иде у прилог уставном пропису (напротив): „Protiv ustavnog proglašenja postoji još jedan razlog: euforija koja se umjetno pravi, ovo proglašavanje zna ljude navesti da jezik i/ili određeno ime jezika gledaju kao totem, kao kvazisakralni emocionalno nabijeni grupni simbol s kojim se identificiraju, nešto poput nacionalne himne, zastave, grba (Tabouret – Kller 1997: 318-319). Navedena pojava zapažena je u novonastalim južnoslovenskim državama (Friedman 1999: Gröschel 10). Vladajuće elite prave pomoću medija lažnu paniku da će propasti nacija i država ako se ustavom ne proglasi službeni jezik, i to pod imenom dotične nacije odnosno države, politika jezičke panike obično se javlja u obliku naizgled privlačnog brzog finansiranja (Истицања наша!) koje po pravilu uzrokuje više problema nego što ih rješava (Gonzalez 2001: 260)“ (Kordić 2010: 114). 1.5. Како је у Устав унесено име језика без садржаја – „црногорски“ то се Уставна одредба покушава оправдати. Влада Црне Горе, изван позваних (стручних и научних) институција, одлучује о језичким питањима. Тако је и Савјет за нормирање црногорског језика одредила Влада. Наиме, 23. новембра 2007. године од Министарства Црне Горе (потписао министар Бацковић) дошао је декану Филозофског факултета Бојки Ђукановић (Naznačeno na: Univerzitet Crne Gore, Filozofski fakultet, Prof. dr Bojka Đukanović, dekan) допис, у којем се, каже: „Poštovana gospođo Đukanović, S obzirom na to da je donošenjem Ustava Crne Gore crnogorski jezik proglašen za službeni, neophodno je izvršiti njegovu standardizaciju. U tom svijetlu Ministarstvo prosvjete i nauke planira da Vladi Crne Gore uputi inicijativu za formiranje Odbora za standardizaciju crnogorskog jezika. Zadatak Odbora je da pripremi prijedloge: pravopisa crnogorskog jezika, gramatike crnogorskog jezika, rječnika crnogorskog jezika. Cijeneći da bi članovi ovog tijela trebalo da budu istaknuti naučni radnici i stručnjaci za pojedine oblasti, kompetentni da odgovore ovom


zadatku, važnom za svaku državu, obraćamo Vam se sa molbom da u ime Crnogorske akademije nauka i umjetnosti predložite istaknute naučne i stručne radnike, koji bi mogli biti članovi budućeg Odbora. S poštovanjem, ministar, prof. dr Slobodan Backović“.8 Шта о овоме рећи!? Ко ишта зна о устројству институција у било којој држави засигурно зна да факултет једног универзитета (као аутономне установе) не може доносити одлуке у име званичне академије те државе (а ни обрнуто). Као што држава не би требало да може доносити одлуке у име универзитета ако поштује његову аутономију (а у Црној Гори, свакако, већ одавно не поштује). Декан Филозофског факултета је реаговао логичније: „наложио“ је Студијском програму за српски језик и јужнословенске књижевности да именује комисију, али (нелогично и апсурдно), − да именује комисију за нормирање „црногорског језика“ (!?). Ова подвала није успјела, Студијски програм за српски, ипак, није именовао „назначену“ комисију (тј. није изгласана на заказаној сједници). Комисију није именовала ни ЦАНУ. 1.6. Како је објављено у Службеном листу од 22. фебруара 2007. године, ступила је на снагу (већ раније најављивана) одлука Владе Црне Горе „...о образовању Савјета за стандардизацију црногорског језика“, „са обавезом“ да исти „риреми: ријело Правоиса црноорско језика, ријело Грамаике црноорско језика, ријело Рјечника црноорско језика“. Чланови Савјета су (њих 13: Бранко Бањевић – предсједник, Рајка Глушица – замјеник предсједника, Милорад Стојовић, Мирко Ковач, Младен Ломпар, Рајко Церовић, Чедо Вуковић, Зувдија Хоџић, Миленко Перовић, Зорица Радуловић, Татјана Бечановић, Игор Лакић, Аднан Чиргић) сабрани не зна се по којим критеријумима, само не према стручним и научним референцама. Наиме, за најблажу стручну дораду већ постојећег језика и његовог стандарда ангажују се тимови и комисије великог броја лингвиста и релевантне институције. У овом Савјету, осим понеког политички ангажованог или од политике ангажованог лингвисте, лингвиста и нема (У Савјет су, у принципу, ушли сви лингвисти који су уопште пристали да буду саставни дио свега овога). 8 Crna Gora, Ministarstvo prosvjete i nauke, br.: 01-6432/8, 23. novembar 2007.

godine, Podgorica, u potpisu, ministar Slobodan Backović.

201

202


1.7. Устав је политичким пројектима даље дао на замаху! Име за језик („црногорски“) намеће се и преко многих прописа и закона, што је видљиво и кроз услов који је „потребно задовољити“ за стицање држављанства Црне Горе и добијање личних исправа. У Закону о ржављансву, који је Влада предложила Скупштини на усвајање, стајало је као (пред)услов за добијање држављанства Црне Горе − познавање службеног језика (Већ овим почиње да се злоупотребљава исфорсирана „дистинкција“: службени језик – језик у службеној употреби!?). Међутим, амандманом ДПС-а предложено је да се умјесто одреднице: познавање службеног језика – унесе одредница: познавање црногорског језика. Предложени амандман усвојен је већином гласова, па је тако постао саставни дио законског текста. Тако је према новом Закону о ржављансву један од услова за стицање црногорског држављанства – познавање тзв. црногорског језика. Тако је у септембру започела (а и завршена) фарса око полагања „црногорског језика“, што је постављено као услов за добијање држављанства Црне Горе. Испит су (уз уплату од 100 евра) полагали и факултетски образовани „подносиоци захтјева“, који су цијелог свог школовања учили, а и цијелог живота говорили, српски језик.9 9„Младићи који су јуче полагали црногорски језик, како би добили црно-

горско држављанство, прво су се искидали од смеха, кад смо их питали: Је л’ било тешко? Морали су, веле, да на црногорском напишу разгледницу. Било коме. Морали су, даље да прочитају текст и одговоре на питања о томе. Касније су, на усменом, водили дијалог са испитивачима – на црногорском... ’Рекли су нам да полажемо по постојећем правопису, јер нови, црногорски, још није усвојен. Није било нових фонема, језик је исти као онај којим говоримо цио живот’, вели Бојана... Бојана са осмехом вели – црногорски је испитивала... њена професорица књижевности из подгоричке гимназије...“, Вечерње новоси, 9. септембар 2008, 12. „Пријем у држављанство Црне Горе грађана бивших југословенских република од јуче није условљен полагањем црногорског језика... Он додаје да до стандардизације црногорског језика, кандидати за држављанство који су завршили основну, средњу или вишу школу, као и факултет у некој од република СФРЈ, СРЈ или СЦГ, неће полагати црногорски језик. То значи, да ће кандидати за црногорско држављанство са, рецимо, дипломама из Србије, након кодификације и усвајања правописа црногорског језика, морати да га полажу, иако су дипломе стекли у истој држави и на истом званичном језику као


Да бисте сада (2010/2011. године) добили држављанство Црне Горе, треба претходно да добијете (како смо се увјерили према искуствима оних који су тражили црногорско држављанство) сљедећу потврду: − заглавље: „Ispitni centar“ (Нијесмо сигурни гдје се налази, шта представља, ко и шта испитује), а даље у тексту: „Na osnovu uvida u priloženu dokumentaciju izdaje se potvrda da (ime i prezime) ima znanje crnogorskog jezika u mjeri koja omogućava osnovnu komunikaciju. Potvrda se izdaje na lični zahtjev, a imenovanoj/imenovanom služi radi sticanja crnogorskog državljanstva prijemom“. При том, овакве „потврде“ од „ispitnog centra“ морали су да траже и они који су скоро цијели живот (а при томе су у годинама) проживјели у Црној Гори, завршили школе и факултете, као и они из „ispitnog centra“ учили исти језик, можда и сједјели у истој клупи, и, при томе, углавном, били неупоредиво бољи ђаци од анонимних „испитивача“ из „ispitnog centra“. Међутим, тајландски „бизнисмен“ Таксино Шинаватра, који не зна ни једну ријеч српског језика (па самим тим ни „црногорског“), веома брзо је добио црногорско држављанство (јер је, према образложењу црногорских званичника, „додјела држављанства бившем тајландском премијеру побољшала углед Црне Горе у свијету“, Дан, 1. септембар 2010, 3), након што је пребјегао у Црну Гору јер је за њим тајландска влада расписала потјерницу. Остаје непознато како се споразумио са „ispitnim centrom“ и на којем то „црногорском језику“, и који то „црногорски језик“ Шинаватра познаје „u mjeri koja omogućava osnovnu komunikaciju“?! Уколико „црногорски“ није сведен на језик гестикулације!? Даље, у члану 7 Закона о личним исравама стоји да се подаци у личним исправама дају: прво − на службеном (тј. „црногорском“) језику, друго – на енглеском језику, и, као треће, у другом ставу Закона имамо написано: „За рађанина рианика ауохоно бројчано мање нароа или еничке мањине, у аљем ексу мањина, саржај обрасца личне каре и оаци из члана... ово закона уносе се на језику и исму мањине којој риаа“. Логично је поставити питање, да ли је (између осталог) и због овога исконструисана дистинкција – службени и они са дипломама овереним у Црној Гори“, Вечерње новоси, 24. септембар, 2008, 5.

203

204


језик, језик у службеној употреби. Уз то, треба напоменути да у Црној Гори, према посљедњем попису, нема већинског народа, тј. ни једна национално опредијељена групација није заступљена са 50% становништва, а једина већина (64%) јесте она опредијељена за српски језик (која се у Црној Гори почиње третирати као мањина зато што је српски језик уписан под „језик у службеној употреби“). 1.8. Након Уставног проглашења имена за језик „црногорски“, који, како смо видјели, није излазио из сфере чисте и пуке политике, „проглашен“ је и први доктор „црногорског језика“, Аднан Чиргић. Након што је 2007. године у Хрватској, на Универзитету Јурај Штросмајер у Осијеку, одбранио докторску дисертацију, са темом: Говор ооричких Муслимана (синхрона и ијахрона ерсекива) постаје „првим доктором црногорског језика“. Исту (или сличну) тему, отприлике пола године раније, није успио да пријави као тему за магистарски рад (тражено је проширење теме) на Филозофском факултету у Никшићу. Докторирао је, прескочивши степен магистра (што није било могуће у Црној Гори), пред комисијом: Милан Могуш, Љиљана Колинић, Лореан Деспот и Рајка Глушица.10 А том догађају је, уз то, у Црној Гори, дат толики медијски значај да је информација била пласирана чак на главном дневнику државне телевизије, а честитке је „лично“ упутио предсједник Скупштине. Дакле, тако је почело промовисање „црногорског језика“, наравно, без језика, али са „првим доктором црногорског језика“. Све је то дало повода да, оснажени уношењем имена за језик – црногорски, и проглашавањем „првог доктора црногорског језика“, крену у Црној Гори са наговјештајем нових акција и активности. Прво се на удару нашао Одсјек за српски језик и књижевност на Филозофском факултету. Уставну одредбу (донијету политички) треба пресликати свуда! О томе говори и изјава тадашњег проректора Универзитета Црне Горе, Рајке Глушице, и члана комисије „првом доктору црногорског језика“: „Ако је службени језик у Црној Гори црногорски, потпуно је природно да катедра носи то име и надам се да ће то бити брзо спроведено“.11 10 Дневни лист Новоси, 4. новембар, 2007. 11 Дневне новине Дан, 31. октобар 2007, 12. И даље: „Она је (тј. Рајка Глу-


1.9. Дакле, напоредо са радом на пројекту „црногорски језик“ покушава се потиснути или укинути Катедра за српски језик (односно Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности), јер, као права и истинска вриједност, смета посленицима на пољу „монтенегристике“. 1.9.1. Од самог почетка се преко медија (и на друге начине) најављује укидање Студијског програма за српски језик или његово такозвано „трансформисање“ (што је једно и исто). И у вези са тим могле су се срести различите и нејасне полуинформације. Проректор Рајка Глушица „очекује“ да ће назив Српски језик и јужнословенске књижевности бити промијењен те да Катедра треба да носи име службеног језика – „црногорски“. Декан Бојка Ђукановић изјавила је да се размишља о најефикаснијем начину „трансформисања“.12 Од марта 2008. године на Филозофском факултету, на разним инстанцама и институцијама (по налогу министра Бацкошица) рекла да ’сматра потпуно природним да програм за српски језик и књижевност’ буде преименован у складу са новим Уставом Црне Горе, којим је утврђено да је службени језик црногорски. ’Не желим да се упуштам у полемике, јер ја немам никакве ингеренције да било шта рјешавам о томе. Ресорно Министарство је једино које може да донесе такву одлуку, с обзиром на то да се ради о студијском програму на државном Универзитету’“ (Дневни лист Дан, 30. октобар 2007, 11). „Glušica smatra da je jedino dobro rješenje samo jedan studijski program i to Crnogorski jezik i južnoslovenske književnosti. Svoj stav na sjednici Senata, kako je kazala Republici, obrazložila je istorijskim prilikama, navodeći da se svaki put kad su se mijеnjale istorijske okolnosti mijenjalo i ime studijskog programa. Na pitanje da li studijski program za Crnogorski jezik i južnoslovenske književnosti može početi sa radom bez prethodno urađenog Pravopisa i Gramatike, Glušica je odgovorila da će ove dvije značajne knjige za crnogorski jezik biti gotove do septembra“, Republika, 30. maj 2008, 7. (Истицања наша!) 12 „На овакве и сличне недоумице Бојка Ђукановић, декан Филозофског факултета, одговара да ће катедра за српски језик бити преименована, ’како би се поштовао Устав’... ’Филозофски факултет је део државног Универзитета и због тога морамо стриктно поштовати државне одлуке, као и нови Устав. Увођењем црногорског језика у службену употребу створени су услови за преименовање Катедре за српски језик и јужнословенске књижевности, односно њено трансформисање како налажу државни акти. О називу ће ипак одлучити колектив и сигурна сам да ће ускоро носити предзнак – црногорски’“, Вечерње новоси, 19. новембар 2007, стр. 17.

205

206


вића, затим проректора Р. Глушице) долазе на ред предлози и налози о преименовању Студијског програма за српски језик у „складу са Уставом“. Дакле, не у складу са научним (или било каквим другим релевантним) критеријумима него у складу са Уставом који је (бар што се дијела о језику тиче) производ једне политичке манипулације и неслободе, производ „побједе“ и насиља политике над науком. „Има доста примјера (а види се да је илустративан примјер Црна Горе, и у овом сегменту и у многим другим, Ј.С.) који показују како се политика уплиће и у та чисто стручна, лингвистичка питања, па, у интересу остваривања својих циљева, манипулише научно утврђеним језичким чињеницама или их тумачи онако како одговара тренутној политици“ (Шипка 2006: 40). Подршку је (проректор) покушала да „издејствује“ и на Сенату Универзитета. Међутим, и једна и друга инстанца заузела је став да се оваква одлука претходно размотри на Студијском програму за српски језик, као једином стручном и научном тијелу на Универзитету, а да се потом (на основу радног материјала са те сједнице) расправља. 1.9.2. Овим поводом заказана је сједница Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности, а одржана је 16. априла 2008. године. Једна од тачака дневног реда била је „преименовање“ Студијског програма за српски језик. Разматран је допис бившег министра Слободана Бацковића (који је три мјесеца прије ове сједнице престао да врши ову функцију) у којем се тражи од Филозофског факултета да Студијски програм за српски језик преименује у Студијски програм за црногорски језик и да се од јесени 2008. године упишу студенти на „новонаименовани“ студијски програм, а да се оним студентима који су уписали Српски језик омогући да заврше под старим називом и са старим програмом. Српски језик има осам чланова (у звањима) и сви су присуствовали сједници. Након расправе и образложења, овај предлог је одбијен. Од осам чланова пет је гласало против преименовања (односно укидања) Студијског програма за српски језик (истовремено не прихватајући да гласањем подрже отварање студијског програма за „црногорски језик“), један члан је гласао за то да остане Студијски програм за српски, а да се паралелно отвори Студијски програм за црногорски језик, док су два члана (Рајка Глушица и Татјана Бечановић)


гласала за Бацковићев предлог (укидање Студијског програма за српски и на његовим темељима отварање Студијског програма за „црногорски језик“). 1.9.3. Како „надлежни“ нијесу били задовољни одлуком Студијског програма за српски језик, то на првој сједници Вијећа Факултета није расправљано о тачки дневног реда која је била насловљена (и истакнута на огласној табли) као: Преименовање Суијско рорама за срски језик у склау са Усавом (нити је достављен материјал са сједнице). Истовремено су се појавиле изјаве декана да „одсјек није успио да нам да званичан став о преименовању“, „видјела сам да су дискутовали, али нијесу дошли до неког консензуса“, „да катедра за српски није ништа предложила“.13 У међувремену се (до нове сједнице Вијећа Факултета) покушава промијенити, и(ли) „модификовати“, став Студијског програма за српски језик. Због тога се сазивају (и покушавају сазвати) нове сједнице Студијског програма на којима би се „расправљало о новим предлозима“, односно промијенио постојећи „став“, са тежњом да се прихвати одлука која је по мјери (и одговара) „надлежним“ инстанцама. Предлог (односно нова „понуда“) коју је управа Факултета предложила шефу Студијског програма за српски језик, и о којој је требало да се изјасни Студијски програм (на сједници која је заказана за 14. мај), био је да се отвори Студијски програм за „црногорски“ и да се паралелно оснује Студијски програм за јужнословенске језике и књижевности (нешто типа: српски, хрватски, бошњачки). Већина чланова Студијског програма за српски језик одбила је да поново расправља по истом питању (односно да редигује одлуку, и тиме да легитимитет, као стручно и научно тијело, таквим пројектима власти) те за поменуту сједницу није било кворума, и о овом се питању није могло расправљати. Како је заказана сједница Вијећа Филозофског факултета за 19. мај, то се заказује нова сједница Студијског програма за српски (истог) 19. маја (како би се одржала прије сједнице Вијећа и на којој би требало подржати „барем“ предлог да се уз Студијски програм за српски отвори и „Студијски 13 Дан, 24. април 2008, 13.

207

208


програм за црногорски“).14 Како већина чланова са Студијског програма за српски није хтјела својим пристанком да дâ легитимитет политичким одлукама (којима се [инаугурише] „црногорски језик“) то ни за ту сједницу није било сагласности (односно кворума). 1.9.4. Истовремено, покушавајући да „издејствује“ било какву подршку за овај „пројекат“, Р. Глушица сазива сједницу (7. маја 2008. године) Института за језик и књижевност (дискутабилног правног легитимитета и статуса на Факултету), за коју је, као прва и друга тачка дневног реда, предвиђено: 1. Усклађивање назива Суијско рорама за срски језик и јужнословенске књижевноси са Усавом Црне Горе; 2. Усклађивање назива ремеа Срски језик I и II на немаичним суијским рорамима са Усавом Црне Горе. Сједница је одржана и на њој је „подржано“ претходно (за)дато15 (у сваком случају неважеће 14 „Dekan fakulteta prof. dr Bojka Đukanović izjavila je za ‘Dan’ da će pomenuta sednica najverovatnije biti odložena, jer Veće nije dobilo stav studijskog programa za srpski jezik i književnost. Ona je na pitanje povodom informacija da je odsek već odlučio, odnosno da je većina od osam članova Veća studijskog programa za srpski jezik glasala protiv, rekla da joj nije poznato da su zauzeli zvaničan stav. Ona je dodala da su ‘sve opcije otvorene kada se radi o tome da li će doći do preimenovanja postojećeg odseka, ili će katedra za srpski jezik nastaviti da radi, s tim što bi u tom slučaju bio otvoren i program za crnogorski’. ‘Sada ne možemo ništa preciznije da kažemo’, izjavila je Đukanovićeva. Inače, prema tvrdnjama članova fakultetskog Veća, ovo pitanje je na poslednjoj sednici pokrenula prof. dr Rajka Glušica, koja je inače član Komisije za normiranje crnogorskog jezika, formirane da uradi predlog pravopisa. Ona je predložila da se preimenovanje katedre za srpski jezik uvrsti na dnevni red sednice za sredu 23. aprila“, Blic online, 23.04.2008 - 11:48. 15 У записнику, између осталог, стоји: „1. ...Aktuelna situacija nameće novi korak ka daljoj promijeni naziva ovog studijskog programa s obzirom na činjenicu da je Crna Gora samostalna i nezavisna država (iako tu činjenici ne mogu prihvatiti pojedini članovi Studijskog programa i Vijeća Filozofskog fakulteta i zdušno rade da ona tj. država postane privremena kategorija sa što kraćim rokom trajanja) a posebno u odnosu na najviši pravni akt države – Ustav u kojem je određen crnogorski jezik kao službeni. Sasvim je prirodno da država koja finansira organizaciju nastave inicira postupak preimenovanja postojećeg studijskog programa u studijski program za crnogorski jezik na državnom Univerzitetu (što potvrđuju dopisi Filozofskom fakultetu od resornog Ministarstva) a posebno što upravo državni organi (Ministarstvo prosvjete i nauke i Vlada) odlučuju o upisnoj politici, o osnivanju ili ukidanju pojedinih studijskih programa... (Истицања наша!)


и незаконито), уз то без кворума (у Записнику стоји да је било присутно једанаест чланова; одсуство су најавила четири члана, писменим саопштењем одбили да присуствују сједници пет чланова, одсутно пет чланова, што је једнако − четрнаест одсутних чланова).16 1.9.5. Овај је „документ“ предат Вијећу Факултета да би помогао у намјери да се укине Катедра за српски језик. На сједници Вијећа Филозофског факултета, одржаној 19. маја 2008. године, донешена је одлука да остане Студијски програм за српски и да се „отвори“ студијски програм за „црногорски“. О обје ове Savjet za standardizaciju crnogorskog jezika osnovan od Vlade Crne Gore pripremio je za štampu Pravopis crnogorskog jezika i Gramatiku crnogorskog jezika koji će se u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva iz Podgorice uskoro pojaviti (Ово је мај, 2008, а из претходно датог је више него јасно да ни правопис, а поготово граматика, нијесу ни тада ни много касније „припремљени за штампу“, чак нијесу ни „започети“, те је и то још једно подметање, у низу других, Ј.С.). Poslije veoma argumentovane diskusije oko ovog pitanja svi prisutni su (osim jednog uzdržanog) glasanjem predložili da se: Studijski program za srpski jezik i južnoslovenske književnosti preimenuje u Studijski program za crnogorski jezik i južnoslovenske književnosti. Profesori koji su najavili odsustvo sa sjednice podržali su ovaj predlog... Članovi Instituta su podržali i predložili Vijeću Filozofskog fakulteta da usvo-ji nastavni plan Studijskog programa za crnogorski jezik i južnoslovenske književnosti. (Nastavni plan dat u prilogu) 2. Svi prisutni članovi Instituta podržali su inicijativu da se predmet Srpski jezik I i II na nematičnim studijskim programima preimenuje u Crnogorski jezik I i II i usvojili program za taj predmet (program za predmet Crnogorski jezik I i II u prilogu)“, Nikšić, 7. maj 2008. godine (у потпису: Direktor Instituta za jezik i književnost, prof. dr Rajka Glušica). Ово је као „материјал“ (види се колико „истинито“ заснован) достављено Вијећу Филозофског факултета. 16 Опстанак Студијског програма за српски језик сметао је многима: „Odluku Vijeća Filozofskog fakulteta i Senata Univerziteta komentarisala je profesor crnogorske književnosti doc. dr Tatjana Bečanović koja je kazala da je riječ o neprihvatljivom rješenju, koje označava marginalizaciju i nipodaštavanje svega crnogorskog... Na zahtjev Ministarstva prosvjete i nauke (који је, као што смо видјели, према захтјеву министра Бацковића, подразумијевао преименовање Студијског програма за српски језик у „црногорски“, Ј. С.) koji se odnosi na usklađivanje Studijskog programa za srpski jezik i južnoslovenske književnosti sa ustavom Crne Gore, Filozofski je rekao odlučno, istorijsko Ne!, a kršenje Ustava proglasio za čistu naučnu disciplinu“ (Дневни лист Vijesti, 3. jun 2008, 14).

209

210


„ставке“ истовремено се гласало те је тиме створена нека врста „замке“ и омогућено да се изгласа отварање студијског програма за непостојећи језик (велики број чланова Вијећа гласао је за ову одлуку тиме подржавајући опстанак Студијског програма за српски, с обзиром да је унапријед инструисана прича о неопходности његовог „преименовања“, тј. укидања; један број чланова Вијећа гласао је против овог предлога, гласајући тиме против отварања политичког програма за „црногорски језик“, док је један дио чланова Вијећа гласао против зато што је био против тога да опстане Студијски програм за српски). Овај предлог касније је подржао и Сенат Универзитета. Све у свему, један апсурд, производ неозбиљне политике (као што је уношење у Устав имена за језик који не постоји), водио је другом апсурду, који је наметнут и недомјештен науци, која тиме (у том дијелу) престаје да буде наука (отварање студијског програма за непостојећи језик на фундаменталној научнонаставној институцији – државном Универзитету). Из њега проистиче и сљедећи апсурд, − расписан је конкурс за пријем студената на фиктивни студијски програм, без икакве норме и стандарда за фиктивни језик. Тиме је један промашени политички пројекат подметнут и наметнут основној научној и наставној институцији у Црној Гори, а то је Универзитет. Универзитет као научна институција треба да „оправда“ и покрије оно што долази из сфера најогољеније политике, као посљедица промашених политичких потеза. 1.9.6. Од увјеравања и гаранција да ће прије отварања новог „студијског програма“ бити завршено нормирање и стандардизација (правописи, граматике, чак и речници), није било ништа. Но, без обзира на то, примљени су студенти и почела настава. Отворен је „студијски програм“ на основу обећања да ће се „у међувремену“ написати „уџбеници“, „правописи“, „граматике“ за „будући језик“... За „обећани датум“ Савјет није успио да усагласи ни једну од прокламованих квазинорми, али ту је (као и увијек) српски језик и његов стандард, и (опет и опет) његова злоупотреба. Везано за то, преко ТВ Монтене на Госпођиндан 2008. године, шеф новоформирајућег студијског програма изјави: „Да би прошли на овом уписном року (Истицање наше!) усвојили смо програм за српски језик


и јужнословенске књижевности идентичан са планом за српски језик и јужнословенске књижевности“. Међутим, протагонистима „црногорског језика“ и отварања оваквог студија, највише смета и најтеже им је да прихвате (судећи према иступима преко средстава јавног информисања), чињеницу да нијесу успјели да укину Студијски програм за српски језик. И они који су се најздушније залагали за његово укидање остају да раде и на Студијском програму за српски, не са добрим намјерама.17 Управо зато се преко свих медија (а сви су скоро медији под ингеренцијом и патронатом политике која је у складу са, како је називају, „најмлађом научном граном – ’монтенегристиком’“) у посљедње вријеме (нарочито кад почне уписни рок) покушавају заплашити и обесхрабрити млади људи да студирају стари словенски језик – српски.18 17 О овоме говори и негативан однос и дискриминација према студентима који су уписали Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности, од појединих предавача који предају и на Студијском програму за српски и, паралелно, на новоформираном „студијском програму“ за црногорски језик, везано за што се студенти огласили (Дан, фебруар 2011) саопштењем у којем, између осталог, стоји: „Суочени смо са прозивањем националности на свакодневним предавањима, ко је Србин, а ко Црногорац. Ми овим текстом не исказујемо политичку и националну припадност, већ се само боримо за наш српски језик...“. 18 „Вијеће Филозофског факултета у Никшићу донијело је бесмислену одлуку по којој се оснива Студијски програм за црногорски језик и јужнословенске књижевности, али и даље задржава посебни као основни Одсјек за српски језик и јужнословенске књижевности. То се наводи у заједничком саопштењу Црногорског ПЕН центра и Црногорског друштва независних књижевника (ЦДНК). ’Тиме се не само игнорише Устав суверене државе Црне Горе, него и обмањују будући студенти Одсјека за српски језик и јужнословенске књижевности који ће се у Црној Гори завршетком студија наћи у дилеми гдје треба да се запосле’, каже се у саопштењу. Наводи се да у Србији, односно на тамошњим универзитетима, постоји 16 катедара за српски језик и књижевност, и, као у Црној Гори, хиперинфлација је ове врсте стручњака. Посао преименовања Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности у Студијски програм за црногорски језик и јужнословенске књижевност, требало је, на изричит министров захтјев, урадити знатно раније“, Дневни лист Побједа, 1. јун 2008. године. „Uobičajeno je, ali ne i obavezno, da se prvo usvoji plan i program, a potom krene u proceduru osnivanja studijskog programa. Glušica je, međutim, istakla da je i ranije bilo slučajeva kada je Senat dao zeleno svijetlo za osnivanje studijskog

211

212


4.9.7. С обзиром на све досадашње, није много зачудила ни најава министра просвјете да ће „црногорски језик“ док не стигну „стручни кадрови“ са новоосноване катедре у Никшићу, предавати професори српског, односно српскохрватског језика, али да ће претходно морати да полажу некакав „диференцијални“ испит...19 По тој логици би и они који заврше „црногорски језик“, с обзиром да су „усвојили програм за српски језик и јужнословенске књижевности идентичан са планом за српски језик и јужнословенске књижевности“ требали да полажу „разлику“ (Кад се, и ако се, буде знало – какву, од чега, и с обзиром на што, разлику!?). 2. Стандардизација (и нормирање) језика – општи принципи и процеси у Црној Гори

2.1. Једни промашаји водили су другима. Године 2008, 22. фебруара (објављивањем у Службеном листу), ступила је на снагу (већ раније најављивана) одлука Владе Црне programa, da bi se tek potom pristupilo izradi planova i programa... Nakon što je Senat UCG prije deset dana dao zeleno svijetlo za osnivanje novog studijskog programa, Glušica je ocijenila da je bolje bilo preimenovati postojeći. Ona je tada istakla da crnogorski jezik treba da ima prioritet na Univerzitetu, s obzirom na političku rеalnost i činjenicu da je Ustavom predviđeno da je službeni jezik u upotrebi – crnogorski“, Vijesti, 10. јун 2008, 10. 19 „Помоћник министра просвјете Марко Јокић очекује проналажење модела, који ће омогућити да наставници српског језика предају црногорски језик, док, како је рекао, не дипломира прва генерација студената Филозофског факултета... Министар Сретен Шкулетић најавио је прекјуче да ће од наредне школске године основци и средњошколци учити црногорски језик по новом програму и уџбеницима... Он (тј. помоћник Јокић, Ј. С.) наводи да не може дати било какве прецизне информације о начину на који ће се можда дошколовавати наставници који су завршили српски или српскохрватски, како би могли предавати црногорски језик, све док Савјет не заврши започети посао... Без обзира на све, нијесу превелике разлике међу језицима, тако да ће и та проблематика бити регулисана у ходу. Разлика је у нормирању језика, а претпостављам да ће министарство наћи начин да то питање ријеши. Једна од опција је да се полаже нека врста диференцијалног испита, када је у питању област језика... За студенте програма за црногорски језик, ти уџбеници ће бити проширени и свеобухватнији, наводи Татјана Бечановић’“, Дан, 28. октобар 2008, 11.


Горе „...о образовању Савјета за стандардизацију црногорског језика“ „са обавезом“ да исти „приреми: ријело Правоиса црноорско језика, ријело Грамаике црноорско језика, ријело Рјечника црноорско језика“. У Савјет су укључени посленици различитих профила и интересовања, веома мало лингвиста, а од лингвиста они који су науку подредили политичким и идеолошким ангажманима. За почетак наредне школске године (2008/2009) најављено је да ће бити завршени правопис, граматика, уџбеници „црногорског језика“,20 али „само“ најављено. С обзиром да је цијели „пројекат“ ослоњен на политику и демонстрацију силе то из њених оквира није ни могао изаћи. Стандардизација и нормирање треба да буду вођени научним принципима (лингвистике, социолингвистике, па и језичке политике) да би довели до неког резултата: „kodificiranje nije izmišljanje i nametanje normi..., nego ’u normalnom slučaju je kodificiranje jezičnih normi zapisivanje zbroja onoga što je već prihvaćeno’ (Hundt 2005: 22)“ (Kordić 2010: 73). 2.2. Ни пред почетак нове школске године (у августу 2008. године), најављени правопис и граматике нијесу се појавиле, али јесте „предлог правописа“,21 у којем је, према саопштењима, 20 „Помоћник министра просвјете и науке Ћазим Фетаховић казао је јуче ’Дану’ да се очекује да до почетка наредне школске године, односно за осам мјесеци, буде завршен правопис и граматика црногорског језика, који ће постати саставни дио јавно важећих образовних програма у установама васпитања и образовања’. Он је појаснио да је ’Министарство просвјете, након комуникације са Универзитетом и неким другим институцијама, упутило Владин предлог за формирање Савјета за стандардизацију црногорског језика’, чији су чланови именовани на прекјучерашњој сједници... Професор Филозофског факултета и замјеник новоформираног Савјета др Рајка Глушица, рекла нам је да не жели да говори о томе, као и да је ’једино важно да тај посао одрадимо поштено, квалитетно и научно. Стандардизоваћемо оно што већ имамо, без гледања на остале. Очекујем да ћемо почети са радом врло брзо, јер је то ургентно. Вољела бих да нас оставе да на миру радимо свој посао’, кратко је казала Глушица“ (Дан, 26. јануар 2008, 11). 21 „Владин Савјет за опште образовање, којим предсједава професор и нови декан никшићког Филозофског факултета Благоје Церовић, разматраће Предлог правописа савременог црногорског језика са правописним речником... Агенција МИНА објавила је да је предсједник Савјета за стандардизацију црногорског језика Бранко Бањевић јуче доставио Министру просвјете поменути предлог, али није наведено ко ће разматрати тај документ, Савјет за

213

214


примијењено од Савјета раније усвојених 7 правописних начела. Крајем августа 2008. године средства јевног информисања саопштавају да је Министарству просвјете достављен правопис у коме је „испоштовано“ и примијењено раније усвојених „7 начела“. Тих „7 начела“ подржало је 10 од 13 чланова „Савјета“, а она гласе: „Kako bi rad na Pravopisu i Gramatici bio što efikasniji, članovi Savjeta su na početku usvojili sljedeća Pravopisna načela: 1. Model za crnogorsku standardnojezičku normu je zajednički, opšti jezički sloj koji pripada svim autohtonim crnogorskim građanima. 2. Ovim pravopisom će se u Crnoj Gori poštovati pravilo: Piši kao što govoriš, a čitaj kako je napisano. 3. Ijekavica je normativna, u skladu s crnogorskom tradicijom i savremenom upotrebom. 4. Opštecrnogorski fonemi ć, đ, ś i ź, nastali jekavskim jotovanjem, dio su crnogorske standardnojezičke norme. Glasovi ś i ź imaće svoje grafeme (u azbuci i abecedi). 5. Kodifikovaće se standardni crnogorski četvoroakcenatski sistem sa dužinama. 6. Pravopisom crnogorskoga jezika neće se sprovoditi jezička arhaizacija, niti se njime mogu normirati lokalizmi, dijalektizmi i provincijalizmi koji su izvan opšte savremene upotrebe u Crnoj Gori. 7. U svemu ostalome, osim ako drukčije ne nalaže savremena crnogorska jezička praksa, neće se odstupati od Pravopisa srpskohrvatskoga književnoga jezika“.22 Каква се политика у вези са језиком спроводи у Црној Гори види се и из „начела“ која су усвојена. Тако, нпр., „прво начело“ гласи да је „модел за црногорску стандардно-језичку норму заједнички општи језички слој који припада свим аутохтоним црногорским грађанима“ (Истицање наше!). Сваки сегмент овог „начела“ формулисан је тако да ништа не значи. Али, то је најбоља подлога за манипулацију. Овдје се поставља питање шта су (и ко су) то „аутохтони црногорски грађани“, − чиме се доказује или побија аутохтоност (да ли тиме што су ноопште образовање или посебна Комисија, која ће их након тога прослиједити Влади... Члан Савјета за стандардизацију Аднан Чиргић саопштио је да Предлог садржи седам правописних начела која су одбили да потпишу три члана тог тијела, Игор Лакић, Зорица Радуловић и Татјана Бечановић...“ (Дан, 29. август 2008, 11). 22 О „7 начела“ које је усвојио „Савјет за стандардизацију“ могли смо се информисати преко средстава јавног информисања (видјети, нпр., дневне новине: Дан, Vijesti, Полиику, 29. 08. 2008).


сиоци „заједничког општег језичког слоја“, или је посједовање „заједничког општег језичког слоја“ доказ да је неко „аутохтони црногорски грађанин“). Да ли су говорници српског језика, који су се опредијелили да говоре језик који заиста и говоре (којих је 64% према посљедњем попису) „аутохтони црногорски грађани“?!? Ако јесу, да ли су и они носиоци „модела за стандарднојезичку норму“?! И да ли неко планира да и њима наметне „модел за црногорску стандарднојезичку норму“. Или они нијесу „аутохтони црногорски грађани“?! Шта ако „аутохтони србијански грађани“ (а и многи други „аутохтони грађани“) имају овај исти „општи језички слој“, и шта ако неки „аутохтони црногорски грађани“ нијесу носиоци овог „општег језичког слоја“?!? Ваљда у складу са „неонаучним“ претходним „начелом“ формулисано је и тзв. „четврто начело“: „општецрногорски фонеми ћ и ђ, настали јекавским јотовањем, и још два, настала ијекавским јотовањем (Истицање наше!) гласова с и з, дио су црногорске стандарднојезичке норме... У складу са тим, те двије фонеме имаће своје графеме у азбуци и абецеди“. Међутим, ово нити су општи нити општецрногорски фонеми, нити су с' и з' фонеми, нити су само црногорски. И гласови с' и з' (типа с'еси, из'еси), као и јотоване форме типа ћераи, ђевојка припадају дијалекатском корпусу српског језика, распростиру се на широким ареалима српског језика од Баније и Кордуна, преко Босне и Херцеговине, југозападне Србије и Црне Горе. Осим тога, у многим случајевима ови гласови (с' и з') нијесу никако могли настати јекавским јотовањем (нпр. у коз'и, с'ура), иако се у „начелима“ каже − „и још два, настала ијекавским јотовањем гласова с и з“, а управо се највише позивају на коз'и, с'ура, и наводе се као дио „заједничког општег језичког слоја“. Толико што се тиче (не)упућености у језичке процесе! Такође је и глас ѕ, о којем се расправљало да ли да се уврсти у „стандард“, осим уског простора Црне Горе (гдје се веома ограничено чује), распрострањен и у косовско-ресавском дијалекту. Ниједна од језичких изоглоса не завршава се на границама Црне Горе, ништа од ових језичких црта није само црногорско (нити „опште“ и „аутохтоно“), како се жели представити. 2.3. У току 2008. године (са почетком наставне године), након 13. сједнице 13 чланова Савјета за стандардизацију „црно-

215

216


горског језика“, одмах након предаје и објелодањивања „предлога правописа“ (за који је Савјет задужио Аднана Чиргића), дошло је до подјеле и раскола (и тако је настао „дупли Савјет“), са два предлога „правописа“23, који су достављени Министарству. До краја је остало нејасно која је разлика између њих: на крају се чини да је у питању једино борба за (не)славну превласт за неки (не)могући „црногорски језик“. У принципу, оба „правописа“ садрже тзв. „дублетне облике“: тј. у „црногорски језик“ треба да уђу и дијалекатски облици српског језика и облици стандардног српског језика и да паралелно егзистирају. То би значило да, на примјер, парови тјераи − ћераи, јевојка − ђевојка, сјекира − с'јекира... буду равноправни, а то су, на неки начин, у овом домену два (под)система. Једна струја (предвођена Рајком Глушицом) „предвиђа“ егзистирање дублетних облика „дуго“24 − а друга, предвођена Аднаном Чиргићем сматра да је 23 „On je kazao (тј. Бањевић, Ј.С.) da su članice Saveta Rajka Glušica i Zorica Radulović u poslednjem trenutku odustale od pravopisa koji je već bio usaglašen i saopštile da će ponuditi svoju verziju tog udžbenika. Nije, međutim, reč ni o kakvoj njihovoj verziji Pravopisa već o postojećem u koji su one unele izmene koje su protivne propisanim načelima’, tvrdi Banjević. On je ocenio da je očigledno da neki članovi Saveta ,smatraju da normiranje crnogorskog jezika znači prepisivanje Pravopisa srpskohrvatskog ili srpskog jezika’. ’Pitam ih ko bi to mogao da ovlasti kodifikatore jednoga jezika da prisvajaju nasleđe drugoga jezika kao svoje’, rekao je Banjević“ (Danas, Podgorica, 30. avgust 2008). „Пре два дана, председник Савета Мирко Бањевић, који је уједно и председник Матице црногорске, доставио је Министарству просвете предлог новог правописа црногорског језика којим је, између осталог, предвиђено досљедно поштовање јекавског јотовања, што претпоставља и проширење азбуке за две нове графеме ,ś’ и ,ź’, настале стапањем сугласника ,сј’ и ,зј’... ,Не постоји званична верзија правописа црногорског језика, а документ који је Бањевић без сагласности Савета послао, представља ону верзију за коју Савет није гласао, и која, као таква, не може бити ни разматрана од надлежних у министарству’, тврди Лакић (члан Савјета, Ј.С.) у саопштењу за јавност“ (Дневни лист Полиика, 31. август 2008). 24 „,Veoma se vješto miješaju Načela za pravopis sa samim tekstom Pravopisa. Načela je potpisalo deset članova Savjeta, među kojima i ja, pod uslovom da se najspornija 4. tačka (normirati produkte ijekavskog jotovanja: ć, đ, ś, ź) riješi dubletima. U suštini, ostalih šest pravopisnih načela nijesu sporni... Kako su ona sprovedena u tekst Pravopisa, to je drugo pitanje. Najviše je zasmetalo to što su se produkti ijekavskog jotovanja propisali u najvećem broju slučajeva kao jedini ispravni oblici (s’utra, s’ever, velepos’ed, preds’ednik, preds’edništvo, predos’ećaj, s’eta, s’etiti se, s’etnost,


„дублетно стање“ само прелазно рјешење те да дијалекатски облици (типа ћераи, с'еси, ђевојка, из'еси) треба да потисну стандардне (типа тјераи, јевојка, сјеси). 2.4. Година 2009. (умјесто, како се раније најављивало, лако и брзо направљеног „црногорског језика“) почела је „обиљем достављеног материјала“ двије групе већ раније подијељеног, сада прерасподијељеног и расформираног, Савјета. Према саопштењу министра просвјете и науке Сретена Шкулетића: „Након што се формирају комисије које ће разматрати пристигле текстове, јавност ће бити обавијештена о наредним потезима Министарства... Колико ће нових слова, фонема, ријечи и граматичких правила изучавати ђаци и студенти може остати непознато све до школске 2010/2011. године... Тек кад видимо шта је Савјет урадио, моћи ћемо даље да дјелујемо. Све зависи од материјала који нам доставе...“ (Дан, 14. фебруар 2009, 11). И сљедећег дана: „’За сада покушавамо да сагледамо шта нам је све Савјет испоручио. Чим видимо какви су нам стигли текстови правописа, граматике и рјечника, знаћемо који су наши сљедећи кораци, како бисмо за што краће вријеме имали потпуно стандардизован језик’ (Истицања наше!), објаснио је Шкулетић додајући да од квалитета материјала Савјета зависи кад ће се штампати уџбеници из црногорског језика“ (Дан, 21. фебруар 2009, 11). 2.5. Како се двије групације нијесу могле договорити, Министарство Црне Горе формира тзв. страну експертску комисију os’ećajan, os’etljiv, os’enčiti, đetinjast, poćernica, poneđeljak, ovđe, onđe, ućerivač i niz drugih) i naravno glas ź’, kaže Glušica, profesorka opšte lingvistike na Filozofskom fakultetu u Nikšiću... Glušica smatra da je današnji govornik crnogorskog jezika ,obrazovana osoba koja se neće lako odreći pravopisnih navika naučenih kroz višegodišnji obrazovni sistem’. ,Treba shvatiti da je crnogorski jezik: sjutra i s’utra, đevojka i djevojka, s’ednica i sjednica, predsjednik i preds’ednik. Jedna forma je nastala u narodnim govorima a druga je došla sa standardom, obje su naše crnogorske jer ih podjednako koriste crnogorski govornici. Koja će prevagnuti u budućnosti, vidjećemo. Dajmo objema pravo na život. Ne smijemo nijednu isključivati. U situaciji u kakvoj je danas crnogorski jezik dubleti su najbolje rješenje. Pokrivaju sve govornike i niko ne može biti ugrožen’(Истицањa наше!)“ (ELEKTRONSKE NOVINE, Objavljeno: 01. 09. 2008. 15:09, PRAVOPIS I GRAMATIKA VEĆ POSTOJE. Izvor: www.politika.rs).

217

218


(групу), која „одлучује“ да усвоји „предложак правописа“ заснован на „начелу“: „Пиши као што збориш, читај како је написано!“25 („начелу“ преузетом од Војислава Никчевића). Чланове „експертске групе“ сачињавали су Хрват Јосип Силић (лингвиста у пензији редовни рецензент „црногорских правописа, граматика и историја“ Војиславу Никчевићу), Украјинка Људмила Васиљевна (о којој, с обзиром на постигнућа у науци о језику, не знамо – ништа, али знамо да је исти Војислав Никчевић проглашавао својим сарадником и доктором црногорског језика у Украјини) и филозоф/социолог из Новог Сада (поријеклом из Црне Горе) Миленко Перовић. Mинистар просвјете и науке Сретен Шкулетић 9. јула 2009. године одобрава „правопис црногорског језика са рјечником који му је предложила ’експертска комисија’“.26 Како се истиче у саопштењу (министра за просвјету и науку Сретена Шкулетића), узети су „страни експерти“ зато што „нијесмо имали домаћих употребљивих“, јер су сви „домаћи употребљиви“ „били у Савјету“.27 С обзиром да је раније наговијештено да су предате двије верзије правописа, прихваћена је, очигледно, она коју је предао Аднан Чиргић, а, према образложењу, прихваћен је „правописни рјечник“ Рајке Глушице. Али, између двије „верзије“, по свему судећи, није било битнијих разлика.28 Колико су то два прилично идентична „предлошка правописа“, говори и то што је „експертска група“ декларативно прихватила „правопис“ Аднана Чиргића, а „правописни рјечник“ Рајке Глушице. А, ваљда, правописни речник треба да буде усаглашен са правописом (мада, руку на срце, ни у „предлошку правописа“ ништа није усаглашено једно са другим, па не мора бити ни 25 Službeni list Crne Gore, br. 49, Godina LXV, 5. 26 Дан, 10. јул 2009, 10. 27 Дан, 11. јул 2009, 11. 28 „Савјет за стандардизацију црногорског језика, на челу са професором

Бранком Бањевићем (основан у јануару 2008. године), предао је министарству 30. августа први предлог правописа. Ова верзија је предложена са седам начела и три нова гласа. С тим се нијесу сложила три члана Савјета... због чега је послије пет мјесеци услиједило слање два предлога, први са 31, а други са 32 слова. Предлог са 31. словом предвиђа и могућност коришћења дублета (Истицање наше!), па би, према њој, примјера ради, било правилно рећи ђевојка и јевојка“ (Исто).


са „предлошком правописног рјечника“, − у коме такође ништа није усаглашено једно са другим). У „реаговању пет чланова Савјета“ каже се: „Та комисија донијела је трећу верзију која, по њиховим изјавама, није компромисна, већ полази од ’филозофских и неоструктуралистичких принципа’ (Истицање наше!) како би из постојећих верзија ’употребила оне материјале који се одговарајућом дорадом и интервенцијом могу довести до финалне форме’“.29 Још само да видимо како то изгледа стандардизовање језика полазећи од „филозофских и неоструктуралистичких принципа“!? Основни „мото“ свих ових одлука и дешавања заснован је на „начелу“ (тј. ултиматуму): црногорски језик мора да постоји, у складу са „образложењем“ које је на конференцији за штампу дао један од чланова „експертске групе“ Миленко Перовић − „ако смо се џилитнули (Истицање наше!), морамо постићи циљ, да нам се душмани не свете и не сеире“30. А Силић је (према ријечима Миленка Перовића) „интервенисао на правопису“ идући „радикално у црногоризацију црногорског језика“, у коју се не би „усудио да иде ни он као Црногорац“. Шта се под тим подразумијева, − бесмислено је и постављати питање. И још − к томе: „да хрватски професор Силић познаје црногорски језик боље него било који Црногорац“31 (!?!). Изгледа да ће, у складу са овим, свако ко „преферира“ експертски „правопис“ морати да набави по једног Хрвата за (п)одучавање. А „збориће се“, према образложењу „експертске групе“, по „правилима“ - „’најшире могуће дублетизације’ (?!?), да свако може да говори како жели, односно онако како је и до сад говорио“, према ријечима члана „експертског тима“ Миленка Перовића32, дакле, „по правилима бабе Смиљане“, како би рекао Вук Стефановић Караџић. Тј., „представљеним правописом“ се, декларативно и формално, за „црногорски језик“ проглашавају и стандардни облици српског језика (типа: дјевојка, јераи, сјеси, изјеси) и дијалекатски облици српског језика (типа: ђевојка, ћераи, с'еси, из'еси), па ће разне „експертске гру29 Дан, 30. јул 2009, 11. 30 Dnevnik RTCG 1, 10. јул 2009. 31 Дан, 11. јул 2009, 11. 32 Јул 2009, 17:17 pm, МИНА.

219

220


пе“ добити задатак да нађу начин - како спровести у пракси употребу „најшире могуће дублетизације“. Прва је варијанта прихваћена, како саопшти М. Перовић, да би „они који су досад били језички писмени, остали то и даље“, а друга (судећи према првом „образложењу“), ваљда, да би они који су неписмени постали „писмени“ (или остали неписмени и даље, или...). А, како саопшти „протагониста“ тзв. црногорског правописа Аднан Чиргић: „постојање дублета (ђе – је, ђевојка – јевојка, јераи – ћераи) треба да буде само прелазно решење до доношења новог правописа који ће кодификовати само аутохтоне облике (тј. ђе, ћераи, а и с'еница, из'еси, - Ј. С.)“33, ваљда да би тиме и „они први“ („који су досад били језички писмени“), постали неписмени (!?!), - опет у складу са образложењем „експертског тима“. 2.6. Сукоб двије групе „нормативаца“, некада јединственог Савјета, довео је до потпуног раскола, до личних обрачуна и борбе за „превласт“ над неким „будућим“ „црногорским језиком“.34 2.7. Као производ свих ових „лингвистичких“ кретања (у ствари политичких пројекција), настао је и најновији хаос од „стандардолошке литературе“ „црногорског језика“, тек да се даље настави бесмисао. У септембру 2010. године појавила се „Gramatika crnogorskoga jezika“, чији су аутори Аднан Чиргић и двојица хрватских лингвиста: Иво Прањковић и Јосип Силић, коју је 21. јуна усвојио и верификовао Савјет за опште образовање у Црној Гори.35 Неколика дана потом појавио се и 33 Вечерње новости, 11. јул, 2009. године. 34 „Сарадник у настави на Филозофском факултету у Никшићу и један

од аутора правописа црногорског језика Аднан Чиргић отказао је ангажман на тој универзитетској јединици... Чиргић у писму тврди да је један од разлога његовог одласка чињеница да је шефу студијског програма за црногорски језик и књижевност Рајки Глушици ’дозвољено да, умјесто закона, сама спроводи кадровску политику према личним симпатијама и идеолошкој концепцији којој припада... Моја је кривица што сам сачинио радну верзију Правописа црногорскога језика који је експертски тим после редактуре прихватио за први службени правопис’“ (Дан, 16. септембар 2009, 11). 35 Gramatika crnogorskoga jezika (Autori: Adnan Čirgić, Ivo Pranjković, Josip Silić), Ministarstvo prosvjete i nauke Crne Gore, Podgorica 2010. „Gramatika crnogorskoga jezika proglašena je službenom Rješenjem Ministarstva prosvjete i nauke


„Правопис црногорскога језика“36 (редакцијски одбор представља претходно изабрани „експертски тим“: Миленко Перовић, опет Јосип Силић, Људмила Васиљевна, − заједно са Аднаном Чиргићем). Неколико дана прије Gramatikе, да јој освијетли пут, појавила се бесплатно дијељена књижица под називом: „Crnogorski jezik. Naučno-metodološke osnove (!?!, Истицање наше!) standardizacije crnogorskog jezika“, чији је аутор такође Хрват, и то исти – Јосип Силић.37 У овим методолошким основама налазимо прописано, нпр., као правилно само: „Kamo ideš? и „Kamo da idem?“ (а правилан одговор на ово питање је: „Onamo“, „Ovamo“...); као и: „Đe se to događa“ (а одговор је: „Ovđe“, „Onđe“...). Никако није правилно (према том приручнику): „Ђе иеш?“ „Ђе си кренуо“, или: „Гје иеш?“ (о овоме погледати стр. 24)38. Crne Gore, br. 01-2571/4 od 5. jula 2010. godine“, стоји у подлистку. 36 Правоис црноорскоа језика (Редакцијски одбор: др Миленко А. Перовић, предс’едник Експертске комисије, др Јосип Силић, члан Експертске комисије, др Људмила Васиљевна, члан Експертске комисије, др Аднан Чиргић, Јелена Шушањ), Министарство просвјете и науке Црне Горе, Подгорица 2010. На другој страни стоји написано: „Правопис црногорскога језика проглашен је службеним Рјешењем Министарства просвјете и науке Црне Горе, бр. 01-2884 од 30. јуна 2010. године“. 37 У уторак, 24. августа 2010. године (str. 13), појавила се у дневном листу Pobjedа реклама (илустрована фотографијама и у бојама) сљедећег садржаја: „BESPLATNO. Svim čitaocima dnevnog lista ’Pobjeda’ 27. avgusta na poklon knjiga: CRNOGORSKI JEZIK. Knjiga autora Josipa Silića. Izdaje Ministarstvo prosvjete i nauke Crne Gore, predstavlja naučno-metodološke osnove standardizacije crnogorskog jezika. ’Moramo podśetiti na to da je norma, kao i standardni jezik kojemu pripada, društvena institucija. Nju utvrđuje društvo, a ne pojedinac. Norma bira i vrednuje. Ona odlučuje o tome koji će organski govor i što iz njega uzeti kao osnovicu standardnog jezika...’ (Autor). Na kioscima 03. septembra možete kupiti ’Gramatiku crnogorskoga jezika’ po cijeni 4,99 E. Desetog i 17. septembra biće u prodaji po istoj cijeni i ’Pravopis crnogorskoga jezika’“. Мислимо да овоме коментар није потребан. Изгледа да је „принцип комерцијализације“ пронађен и задовољен (а трафике су, заиста, биле најадекватнији начин)! 38 „Morfem –amo znači ’smjer kretanja’, morfem –uda ’prostor kretanja’, a morfem –đe (i morfem –u i –tu) ’mjesto’... Na pitanje Kamo? odgovor je uz ja Ovamo., uz ti Tamo. i uz on Onamo. Na pitanje Kuda? odgovor je ja Ovuda., uz ti Tuda. i uz on Onuda. Na pitanje Đe? odgovor je uz ja Ovđe., uz ti Tu. i uz on Onđe.... Uz konkretna pitanja i odgovore to izgleda ovako: (Član ja pita člana ti) Kamo ideš? – (Član ti odgovara) Tamo... (Član ti pita člana ja) Kamo da idem? (Član

221

222


Заиста је ова дистинкција блиска говорницима у Црној Гори?!? Али, зато су дијалекатски облици српског језика (ђе, овђе) исфорсирани да би „osnove“ мање личиле на хрватски. „Gramatika“ je, углавном, преписана Gramatika hrvatskog jezika za gimnazije i visoka učilišta Јосипа Силића и Ива Прањковића (Školska knjiga, Zagreb, 2005) са додацима форми, некад узетих из дијалеката, некад измишљених по ко зна ком принципу, које би требало да допринесу „посебитости“ „црногорскога језика“. А (не) изненађује (ни) откуд толико Хрвата, лингвистичких посленика на пољу „монтенегристике“!? И да овдје напоменемо, не тако давно појавила се карта Хрвата Тома Матисића према којој је цјелокупан ијекавски простор (укључујући и Црну Гору и југозападну Србију) подведено под – хрватски језик. За почетак, − довољно је да се језик не зове српски. Граматика, као и правопис, има „два нова слова“ − с’ и з’, која се овдје проглашавају фонемама. Како с’ и з’ немају статус фонема у језику то је још Војислав Никчевић почео са смишља ријечи (које не постоје чак ни у говорима), а то се и сада наставља да би им се покушао прибавити статус фонеме (з’еница [мисли се на зеницу ока], наспрам женица, иако облик з’еница не постоји у говорима; с’еница, наспрам шеница, иако је књижевни облик само шеница...) − дакле, насумице се узимају ријечи из говора или се измишљају да би се овим гласовним јединицама, које представљају алофоне, тј. контекстуално условљене реализације фонема с и з, прибавио статус фонеме.39 Тако у „Правопису црногорскога језика“ налазимо: з’ена, з’еница, з’ао (стр. 212); с’екуић, с’ереица, с’ереичан... (без „одгонетања“ значења ријечи [један пут имамо објашњено значење, други пут не, опет ja odgovara) Ovamo... Na pitanje člana ja Đe se to događa? član ti odgovara ili Ovđe. ili Onđe...“ (Silić 2010: 24). 39 „Уводе као заштитни знак две нове ’фонеме’ – с’ и з’ – не знајући да то уопште нису фонеме, већ дијалекатске варијанте постојећих фонема у српском књижевном језику (сј, зј). Када бисмо ишли њиховом логиком, онда би црногорским језиком говорила сва Херцеговина и знатан део Босне, скоро сва западна Србија, као и цео простор зетско-рашког говорног типа, од Бара до Студенице“, Михаило Шћепановић, Вечерње новоси, 16. 7. 2009. И даље: „То је једини језик у коме се не зна шта је глас, а шта фонема. Како направити правопис за такав језик“, Милош Ковачевић (исто).


нез икаквог принципа], тј. без лексичке обраде у оквиру речника, − уколико ово нијесу неке тајне шифре, чије значење знају и треба да знају, ако знају, само састављачи „правописног рјечника“), с’ета (стр. 364)...; ућеха, ућешив (382), умући (379. стр., − да помогнемо: инф. глагола, познатијег као умукнути), рећеи (369), ћешиељ (368)... Тако у Gramatici налазимо и „da pomoćni glagol glasi htjeti i šćeti“, да „glas pośeduje tri elementa“, „uzvici označavaju stanja, ośećaje“, изговор слога који слиједи краткосилазном акценту „ośetno je niži“, тј. основни текст Gramatike писан је углавном дијалекатским облицима српског језика, што у научном тексту звучи смијешно (благо би било рећи – ненаучно), уз то, наравно, исфорсираном и пренаглашеном употребом (опет са жељом да се „нова слова“ што више расплину по књигама, те да и ове „фонеме“ звуче „научно“). Као „посебитост црногорскога језика“ Gramatikа уводи и „потенцијал имперфекта“: šćahu prevariti (стр. 178)... Дакле, аутори су се много чега „ос’ећали“ да би наградили нови језик што већом „особитошћу и посебитошћу“. У норму су, како је и раније било најављено, увршћени сугласници ћ, ђ, с’ и з’ настали јекавски јотовањем (дакле испред је од старог кратког вокала ја). С обзиром на правило, ако се држимо правила, то би подразумијевало облике: ђевојка, од јевојка, ђе од је..., али и ђевица од јевица, ђело од јело, ођела од ојела, ређели од рејели, ђеловање од јеловање, ђелимичан од јелимичан, даље јотовање у јечак, јески, јелић, јечкић, јева, јевица, ојенуи, најенуи, јејсво, јелање, разјељив, ојела, зјела, ојела, јеловоран, јелаељ, јелиељ, јељив, јелимичан, јелић..., јер је у свим овим случајевима иза  било је од кратког јаа. Тако је и ћераи добијено од јераи, али је је од јата било иза  и у јелеси (= ћелесни?!), јелохраниељ (= ћелохраниељ?!), тјескоба, јесенина (= ћесенина?!), јеснац (= ћеснац ?!), јеме, јемени (= ћемени?!), јешии, ојелооврии (= оћеловории?!), ојеловорење (= оћелооврење?!)... Да ли би се и ту „спроводило јотовање“?! Осим у с’еси од сјеси, и из’еси од изјеси, је од јаа иза с и з било је и у сјенка (= с’енка?!), сјеан, сјенос (= с’енос?!), осјеник, засјењујући..., осјек (= ос’ек?!) разјеси, разјеен (= раз’еен?!)... Или ово правило важи

223

224


за један (мањи) проценат случајева (Ко зна по ком критеријуму одабраних!), а за остале не, што би подразумијевало, у складу са функцијом и намјеном правописа (да пропише и правила, и изузетке од правила) навођење свих изузетака, којих би било неупоредиво више од облика који се уклапају у „правило“. Таквих је изузетака било неупоредиви мање у вријеме Вука Стефановића Караџића, али се он, ипак (осим што никад није био на становишту да дио језика као система буду, и могу бити, гласови с’ и з’) опредијелио за облике јевојка, јераи... који су се (осим што их је чуо у појединим областима) много боље уклапали у систем. Иако се често наводило да се Вук опредијелио за ове облике зато што их је чуо у једном дијелу говора, ипак је (као и за употребу х) на прихватање ових форми утицао и критеријум, како налазимо код Вука, „опћените правилности“40: „Кад се у народу једне ријечи двојако говоре, онда је, мислим, списатељ дужан изабрати оно, што је правилније, не гледајући, или га говори народа мање или више“.41 Како налазимо код Милоша Ковачевића: „Наиме, ако је Вук, због војвођанских ’граждана’ и ставио ово ’варошки, господски’, циљ му сигурно није био да истакне примат градским над сеоским народним говорима, него да војвођанским ’гражданима’ покаже да и ’говедарски ерцеговачки’ има своју готово идентичну ’варошку, господску’ верзију, тј. да књижевни ’херцеговачки језик’ мора уважавати и своје сеоске и своје ’варошке, господске’ особине уколико су оне системског карактера“.42 40 „Већ 1821. Вук захтева од писаца да од облика који постоје у народ-

ним говорима изаберу ’оно што је најправилније’... Потези од 1836. и 1839. представљају примену тог новог схватања. Новоуведени облици одликују се заиста особинама које их чине правилнијим. Односи као сиромах, сиромаха, сиромаху: сиромаси или ијее: јееа много се боље уклапају у целину граматичког система него сирома, сиромаа, сиромау: сиромаси или ијее: ђееа. Уз то су новоприхваћене форме и архаичније од оних које је Вук напустио. Тим захватима Вук је приближио свој књижевни језик старијој српској традицији, а и свим осталим словенским књижевним језицима, укљу-чујући ту и рускословенски“ (Павле Ивић, Срски наро и њеов језик, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци − Нови Сад 2001, 203204). 41 Вук Стеф. Караџић, О језику и књижевноси III, Београд, Просвета 2001, 17. 42 Милош Ковачевић, Зашо је Вук изабрао баш ијекавицу, Часопис за


А у овом „правопису“ нијесу наведени изузеци (Који би, с обзиром на фреквенцију, постали правило!?), нити је јасно када се употребљава само прописани јотовани облик, нити када су (и по ком критеријуму) могући дублетни облици (осим како се „правописцима“, одока, учини), – па у „правопису“ и „правописном рјечнику“ налазимо једном један облик (јешњи, стр. 368, дјечак, 181), други пут оба (јешиељ/ћешиељ, стр. 368, дјечији/ђечији, јелић/ђелић, стр. 181), без икаквог одређеног правила.43 Све ово на прави начин одсликава и изјава Ивана Клајна: „crnogorski jezik je veštačka kreacija, a Crnogorska gramatika politička odluka“.44 2.8. Сада се јавила и друга, и запостављена, страна не тако давно јединственог „Савјета за стандардизацију црногорскога језика“ са намјером да они „направе“ црногорски језик, дјелимично се (и „наједанред“) одричући двају „нових слова“. Иако, не тако давно, налазимо изјаву аутора могућег будућег „правописа“: „Treba shvatiti da je crnogorski jezik: sjutra i s’utra, đevojka i djevojka, s’ednica i sjednica, predsjednik i preds’ednik. Koja će prevagnuti u budućnosti, vidjećemo. Dajmo objema pravo na књижевност и културу Нова Зора 24, 2009/2010, 92. 43 Правила тзв. „дублетних облика“, нијесу правила, него носиоци хаоса и пометње у језику, те су у пракси непримјенљива. Можемо претпоставити како би примјена овог „правила“ изгледала у наставном процесу. Када су у питању дублети обавеза је говорника (наставника, ученика) да се опредијели за један тип и досљедно га се држи у одређеној ситуацији. (Тако је у говору, а поготово у писаној форми). Значи, уколико би се неко одлучио за једат тип, требало би да употребљава: сјура, јераи, јевојка, изјеси, цјелокуан, јелесни, јелови, јелић, јеме, сјенка...; а у другом случају: ћераи, ђевојка, из’еси, с’ура (да ли и ћелокуан, ћелесни, ђелови, ђелић, ћеме, ћелохраниељ, с’енка, ос’ећај...?!). Дакле, замислите учионицу у којој ће једно дијете говорити једно (али досљедно: исјераи, сјура, јелић), друго дијете друго (ишћераи, с’ура, ђелић), наставник један (нпр. из биологије) − једно, други (нпр., историје) − друго. Како да ученик (поготово у првом, другом... разреду) схвати шта је правилно, како да наставник одржи концентрацију и испрати „правилан“ говор ученика?! Ако обратимо пажњу на све оне који преко медија покушавају да „(про)говоре“ новим „језиком“ видјећемо да никако не успијевају да „прозру“ шта им је „правилно“: једном кажу с’ура, потом ресјеник; једном ђевојка, други пут јеца... 44 Ivan Klajn za „Blic”, Crnogorski jezik je veštačka kreacija (M. Keranović - M. Leskovac 04. 09. 2010).

225

226


život!“ (Glušica, исто: 01. 09. 2008). Зар „експертски тим“ није прије пола године уз „предлог правописа“ Аднана Чиргића узео „правописни рјечник“ Рајке Глушице (који се углавном уклапа у „предложак правописа“ Аднана Чиргића), а и у „рјечнику“ су и „два нова слова“!? Или се овај црногорски језик тако брзо мијења да га ни штампање књига не може стићи!? Једнако су промашени, незасновани и неутемељени и једно и друго „нормирање“, тј. покушаји нормирања, па, према томе, и неприхватљиви.

3. Закони, прописи и наредбе као „методолошке основе“ „црногорског језика“ У јулу 2010. године дошло је до још једног новог законског и наредбодавног акта у Црној Гори, − усвојен је у Скупштини Закон о ошем образовању и васиању којим је прописано да се у школама настава изводи на „црногорском језику” те да „црногорски језик“ постане обавезан као наставни предмет, − што је све продужетак импровизаторско-идеолошких процеса и атака: црногорски језик мора да постоји (о чему говори: формално уношење имена за „језик“ у школе, потом у Устав, тек затим покушај нормирања и стандардизација, штампањем [тј. „штанцовањем“] „Gramatike“ и „Правописа“), а затим покушај да се наметне свима. Иако је било најваљено да ће овај закон бити примијењен у школама (и другим сферама) већ од септембра 2010. године, од њега се (за ту школску годину), саопштењем министра Славољуба Стијеповића, напречац одустало. Међутим, крајем децембра 2010. године, Савјет за опште образовање усвојио је „Програме наставног предмета Црногорски језик и књижевност за основне и средње школе, гимназије и образовање одраслих“, новим „демократским“ прописом (Дан, 3. јануар 2011, 11).45 45 Подстакнути досадашњим дешавањима у вези са језиком, на Филозофском факултету у Никшићу су убрзо покушали да промијене име наставног предмета Српски језик у „црногорски језик“ на студијским програмима за стране језике, али предлог није успио да добије већину на Вијећу Факултета: „Управа Филозофског факултета у Никшићу намјерава да преименује предмет српски језик у црногорски на готово свим одсјецима, укључујући програме за


Толико о „демократији“ у Црној Гори и о томе до чега може довести политичко, не само уплитање, него наметање рјешења у језику, − које је, корак по корак, довело до потпуног отуђења језичке политике од науке и од језичке суштине, а поготово до огрешења законодавства у односу на језичку стварност и потребе. У Црној Гори власт, према својим мјерилима (у конкретном случају у односу на језик) измисли и пропише демократију, према којој је демократски оно што њима одговара, и служи тренутним интересима једне олигархије, промовишу демократију за једнократну употребу, и према њој „изграђен“ „језик“ и име за језик, потом, кад им та самопроглашена демократија више не одговара, они је укину, да опет измисле и пропишу другу, најновију „демократију“, опет према свом (новом) нахођењу и новонасталим потребама. Прије референдума у Црној Гори основно „образложење“ за промјену језика и(ли) имена језика било је да је именовање језика (нека-кво неодређено) демократско право групе појединаца − од нпр. 20%, да је то (свачије) демократско право (без појашњења шта то значи и вођења рачуна о томе шта све подразумијева зрела и здрава језичка политика). Али, према демократији од „ове године“, за разлику од претходне „демократије“, више не само да не може језик „свак да зове својим именом“, нити нација (а ни народ) имају право да језик зову својим именом, него се језику који има име (српски) и онима који језик зову правим именом (српским), тј. којима је матерњи језик српски, укидају сва права. Сада важи само право неадекватно усвојеног Устава (који се, и поред тога, крши, тумачи према сопственом нахођењу, прије свега власти, и према новим задатим пројекцијама). стране језике и Студиј за образовање учитеља. Уколико прође предлог деканата на августовској сједници Вијећа, када би требало да се донесе одлука након три неуспјела покушаја због недостатка кворума, предмет српски језик изучавао би се од септембра једино на истоименом студијском програму. Група професора са Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности обратила се Сенату Универзитета и ректору Предрагу Мирановићу, које упозорава да би ово рјешење ’представљало дискриминацију студената који свој матерњи језик зову српским’ чиме би била ’прекршена и одузета њихова основна и Уставом загарантована права’... ’Ствари ћемо завршити прво на Факултету, па тек онда саопштити јавности. То је у току и сада се не можемо изјашњавати око тога’, казао је јуче ’Дану’ декан Филозофског факултета Благоје Церовић...“ (Дан, 13. и 14. јул 2010, 11).

227

228


Овакав „демократки“ акт, оличен у новом Закону, осим што није утемељен у науци, у језику, у народној вољи, у историјском континуитету, није утемељен чак ни у Уставу (без обзира што је усвојен Устав без ослонца на језичку реалност, и без обзира на то што уношење имена за језик у устав није показатељ да тај језик постоји, како смо из претходно изнијетог видјели). Наиме, како смо и раније у раду навели, у претходном Уставу стајало је: У Црној Гори у службеној уореби (Истицање наше!) је срски језик ијекавско изовора. У новом Уставу Црне Горе стоји: Службени језик је црноорски... У службеној уореби су још и срски, бошњачки, хрваски и албански. У односу на претходни Устав, у новом Уставу уведена је једна необична и исфорсирана „разлика“, подесна (или подешена) за политичку манипулацију: службени језик – језик у службеној употреби, да би се том конструкцијом дао приоритет нечему што је подведено под формулацију – службени језик. А термин треба да има оно значење које му ова демократска власт декретом пропише! Међутим, „језик у службеној употреби“ је што и „службени језик“, језик је службени зато што је у службеној употреби. Али, службени језик не мора бити у службеној употреби, може да има симболичну функцију. Лијеп примјер за то је, нпр., Ватикан гдје је (осим италијанског) службени и латински (иако он није, и не може бити, у службеној употреби). Не лијеп примјер за то постала је и Црна Гора и њена власт, која је као службени језик уписала „црногорски“ који није никад постојао (нити, наравно, онда када је уписан у Устав), нити могу ни до данас (а ни до сјутра) да се споразумију шта би то прогласили за црногорски језик. Разни видови манипулације и притисака у вези с наводном „обавезношћу црногорског“, представљали би насиље у сваком погледу (научном, стручном, политичком...), те је овај предлог закона неприхватљив за становнике који свој језик зову српским и хоће да се на њему школују, да га изучавају и унапређују. Највећи проблем и највећа неправда јесте што налогодавци овакве политике према језику своје немоћи и промашаје, као производ антијезичке политике, неће да сачувају за себе, као своју „привилегију“, него хоће да их наметну и говорницима српског језика у Црној Гори. Као што смо видјели,


од пароле – црногорски језик мора да постоји, сада се прелази на паролу – црногорски језик мора да се наметне свима (производ насиља постаје и средство насиља). А, након свега реченог, можемо рећи да је апсурдно и неправедно тражити од говорника српског језика, како да свој стандардни српски језик зову другим именом тако и да дијалекатске облике српског језика, које радо употребљавају у неформалној комуникацији (типа ђевојка, ћераи), проглашавају за стандардне (књижевне), а поготово да карикатуралним облицима своју писменост кваре, деградирају и обесмишљавају. Према томе, треба им омогућити употребу српског језика у свим доменима и сфермама, − у државним актима и администрацији, а у образовном систему (што укључује и извођење наставе на српском језику, српски језик као једини језички наставни предмет, − уз стране језике) на цијелој територији Црне Горе. Никоме у Црној Гори (ко сматра да му је језик српски) не могу се наметати рјешења којима се угрожавају и крше њихова основна права (језичка и изванјезичка), нити им одузети право службене употребе српског језика. И још да додамо, има земаља у свијету које имају уставом прописано више службених језика (у Швајцарској су, нпр., четири језика службена). Наравно, од српског језика у Црној Гори не може се побјећи, било да се ради о фалсификовању имена језика – српског, његовог вјековног континуитета, у свим доменима и свим сферама и покушај подвођења стандарда (или дијела стандарда) српског језика под друго име, било да се ради о проглашавању дијалекатских облика српског језика (које се простиру од Баније и Кордуна, преко БиХ, Црне Горе и сјеверозападне Србије), − за стандардне у „црногорскоме језику“ – обезглављено: без икаквог смисла, реда, система. Али, све је то, засигурно, требало платити, прво производњу једног „црногорског језика“, па ће требати платити и производњу другог најављеног „црногорског језика“, од других посленика на пољу „монтенегристике“. И ко зна, кад ће се завршити стварање и плаћање „црногорских језика“!? И поред свих промашаја у вођењу политике према језику и катастрофалних посљедица које је произвела, за једине „кривце“ свему у Црној Гори проглашавају се, и једини проблем су, неистомишљеници, тј. постало је најважније дискриминиса-

229

230


ти, покушати испроблематизовати, окривити и маргинализовати оне који аргументима покушавају да укажу на нестручан, ненаучан однос и на погрешно вођење језичке политике: „Južnoslavenski lingvistički krugovi idu tako daleko da, kako Rassel (2000: 231-232) zapaža, kriminaliziraju neistomišljenike: ’Naravno da se ne može običnim mijenjanjem zakona i administrativnim naredbama jezike s njihovom gramatičko-leksičkom strukturom promijeniti preko noći. Može se, međutim, lansirati ili masovno podupirati jedan drugi način gledanja pojava, njemu davati prednost, a alternativne načine promatranja marginalizirati ili čak kriminalizirati, tj. pobrinuti se da se oni više ne čuju, da se ne šire, odnosno da budu obilježeni žigom politički zastarjelog’“ (Kordić 2010: 176-177).

4. Тенденције у свијету у вези са именовањем језика са „(пост)српскохрватског“ простора Што се тиче свјетских оквира и односа према именовању језика са „постсрпскохрватског језичког простора“ (ако се тако може назвати), и његовог проучавања, ма колико су се неки трудили да то докажу (поготово са хрватске стране), да се ради о различитим језицима, углавном се остаје на позицијама да је то један језички систем, − на основама које је утврдио Вук Стефановић Караџић, са варијантским разликама у неким регионима: „Zajednička štokavica kao standardni jezik ’ostavlja malo mogućnosti za kreiranje većih razlika i daljnjih udaljavanja, bez obzira na želje političara’ (Laškova 1999: 81)... Činjenica da je štokavica postala standardnim jezikom na području današnje Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, nije u skladu sa željom kroatista da se radi o četiri standardna jezika. Kako bi zataškali tu činjenicu, u svojim publikacijama o standardnom jeziku u Hrvatskoj, ističu inače zanemariv udio kajkavskih i čakavskih elemenata, dajući mu tako natproporcionalan značaj, i istovremeno potiskujući u drugi plan podatak da je standardni jezik u Hrvatskoj štokavski (Kordić 2010: 100)... Da bi unutar nekog dijalekatskog kontinuuma nastali različiti standardni jezici, neophodno je da se uzmu različiti dijalekti za standard“ (Cooper 1989: 139, према: Kordić 2010:139), што на овом простору, свакако, није био случај.


Покушај вјештачког стварања и доказивања посебности језика, нарочито је био наглашен са хрватске стране. Како налазимо код Пера Јакобсена: „Od rascjepa Jugoslavije i od hrvatske samostalnosti 1990. hrvatska službena politika je bila da bivši zajednički srpskohrvatski jezik više ne postoji, i da je hrvatski zaseban jezik. Od proglašenja samostalnosti, dobro pripremljena kampanja pokušavala je uvjeriti inozemne države u to da su srpski i hrvatski dva različita jezika, koji su maltene međusobno nerazumljivi različiti jezici. Da je ta kampanja uspjela, vidi se možda najbolje po tome što su se mnogi ljudi u inozemstvu osjećali pozvani da, bez ikakvog znanja ali zato s velikom odlučnošću, potvrde da je komunistički režim u Jugoslaviji zabranjivao hrvatski jezik i ometao njegov slobodan razvoj... Jedan veliki projekt imao je za cilj udaljiti jezik što više od zajedničke norme, koja je, da ironija bude veća, bila temelj za hrvatski nation-building u prvoj polovini 19. stoljeća. Patriotski nastrojeni Hrvati su u 1830-im godinama izabrali zajednički dijalekt za književni jezik; taj dijalekt je standardiziran i opisan u gramatikama i rječnicima kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji. Od tada pa sve do rascjepa Jugoslavije srpskohrvatski je bio priznat kao zajednički standard Srba, Hrvata, Bosanaca i Crnogoraca. Ali sa stvaranjem novih samostalnih država sastavni dio nationbuildinga u novim zemljama bio je da su od sada i njihovi jezici novi i samostalni. Naravno, ne može se samo tako i po zahtjevu odozgo mijenjati jezik, te od njega praviti nešto drugo od onog što jest i što je stalno i bio. Jezik ima svoj sastav s fonološkim, morfološkim i sintaktičkim strukturama koje se samo sporo mijenjaju. Jedina otvorena kategorija je rječnik, koji se međutim stalno mijenja. Zato su rječnik i pravopis jedino područje gdje hrvatski inovatori jezika mogu nešto mijenjati, i tokom godina lansiran je u Hrvatskoj orvelovski new speak s vrlo strogim pravilima što je korektna, a što nekorektna upotreba jezika. Srpske riječi i fraze koje su se udomaćile i u Hrvatskoj su definitivno neispravne. U velikim medijima i u izdavačkim kućama zaposleni su takozvani lektori, koji su ustvari funkcionirali kao cenzori čiji je zadatak da zaustave ‘pogrešne’ riječi, da srbizmi ne iziđu pred javnost. Na malo popularnijem planu novine su raspisale nagradne natječaje tko će izmisliti najbolju hrvatsku riječ. A bilo je čak i ozbiljnih pokušaja da se kriminalizira upotreba nehrvatskih riječi, skoro po istom receptu kao u Italiji za

231

232


vrijeme Mussolinija, u nacističkoj Njemačkoj i u fašističkoj Hrvatskoj za vrijeme drugog svjetskog rata. I sve to zbog iluzije da se nacionalne i jezične granice podudaraju, i da Hrvatska nema svoj identitet bez zasebnog jezika...“.46 Иако ситуација са именовањем језика у свијету (прије свега на студијама славистике) није сасвим уједначена, ипак је знатно стабилнија и уједначенија у односу на просторе бивше Југославије. Мада немамо потпуни увид и преглед, изнијећемо неке податке, које смо пронашли у литератури или сами дошли до њих. Према подацима које налазимо код Милана Шипке (2006: 57-60): „сербокроатистика је седамдесетих и осамдесетих година у оквиру славистике била веома популарна дисциплина“, стајала је на првом мјесту (по интересовању за проучавање и студирање) међу јужнословенским језицима. „Najnoviji raspoloživi podaci u Americi za godine 1983/84. i 1984/85. pokazali su da je među slovenskim jezicima na američkim univerzitetima, pored ruskog, najpopularniji po broju studenata i po broju kurseva, srpskohrvatski jezik“ (Ленчек 1987, 240; код Шипка 2006: 59). Назив за језик углавном (у већим центрима) остаје српскохрватски, српски или хрватски, ријетко (прије свега у Аустирији) може се срести трочлани назив б/х/с, али је у пракси, ипак, углавном хрватски, односно српски: „Према подацима добијеним од колега Вејлса Брауна – за подручје Сједињених Америчких Држава и Канаде, Герхарда Невекловског – за аустријске славистичке центре, и Д. Шипке – за прилике у главним универзитетским центима у Пољској, актуелно стање у тим земљама је овако: ...Serbo-Croatian је као назив језика и назив наставног предмета задржан у свим америчким и канадским универзитетима... Називи Serbian, Croatian или Bosnian нису забиљежени ни на једном универзитету. У љетњим школама источноевропских и словенских језика, међутим, није тако... ...У аустријским славистичким центрима однос према сербокроатистици се измијенио утолико што је умјесто досадашњег назива српскохрватски уведен трочлани назив босански/хрваски/срски“, а од лектора који је ангажован најчешће зависи и који ће назив за језик бити примијењен 46 Per Jakobsen, Knjiga koja ugrožava, 27. 01. 2011, http://www.h-alter.org/

vijesti/kultura/knjiga-koja-ugrozava.


у пракси (Шипка 2006: 64-65). Најчешће су лектори из Хрватске, па је назив хрватски и најчешћи у примјени... У Пољској је процес растакања сербокроатистике такође у току, засад углавном на нивоу лектора (за српски и хрватски). Стање од универзитета до универзитета је различито. У Варшави и Кракову, на примјер, постоје оба лектора, у Катовицама и Торуњу само хрватски, у Лођу само српски. У Познању се смјер зове Српска и хрватска филологија, а главни лингвистички предмет је Оисна рамаика срскохрваско језика итд. Босански се нигдје не спомиње, бар не у називима предмета... (Према нашим информацијама у Вроцлаву је назив: Филолоија срска и хрваска, Ј. С.) Све у свему, може се рећи, на основу увида у актуелно стање на универзитетима у Сједињеним Америчким Државама и Канади, Аустрији и Пољској (што је довољан узорак) да се сербокроатистика, засад, ипак боље држи у свијету него на домаћем терену“ (Шипка 2006: 66). Према нашем увиду, у Русији је до скора опстајао назив српскохрватски (с тим што је примат даван српском), а одскора је видљива и тенденција да се у неким центрима јављају посебно студији за српски и за хрватски. У Бугарској је ситуација слична као и у Русији,47 а и у Чешкој, нпр. у Брну, једне године се уписују студенти на студиј српског, друге године хрватског. Донекле је ситуација другачија у Бјелорусији.48 Очигледно је да 47 Према информацији коју смо добији од колегинице Славке Величко-

ве, ситуација је сљедећа: „Што се тиче статуса језика на Катедри у Пловдиву, постоје три одсека (сектора): 1. Словенска филологија с пољским; 2. Словенска филологија с чешким; 3. Словенска филологија са српским и хрватским (раније − са српскохратским), као и на Софијском универзитету. Обука се изводи на основи српског екавског, а наш лектор, који је из Бањалуке, помаже нам код упознавања студената са (и)јекавским изговором. Претежно наше старије студенте, са 3, 4. и 5. године, упознајемо, као и раније, са постојећим лексичким и терминолошким кроатизмима, углавном на нивоу конкретних текстова“. 48 Према информацији коју смо добили од колеге Миките Супрунчука, до, отприлике, 1999. године, предавао се на Факултету српскохрватски језик, потом српски језик, с тиме да за србисте постоји додатни курс хрватског језика (отприлике један семестар, око 40-50 часова). „Све ове дисциплине предају се на Катедри за теоријску и словенску лингвистику“.

233

234


се превирања са мање промјена рефлектују на међународном плану: „Sa (socio)lingvističke točke gledišta radi se o ’varijantama jednog te istog jezika. Stoga je razumljivo da lingvisti i danas, pogotovo u inozemstvu, koriste oznaku srpskohrvatski jezik kao lingvistički naziv’ (Laškova 2001:20). ’U dogledno vrijeme ne može se računati s time da će fiksirani nazivi srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski jezik, nestati iz jezičkih paragrafa u postjugoslovenskim ustavima. To ne treba iritirati slavistiku, posebno ne stranu slavistiku, među ostalima ni njemačku, kojoj se još uvijek pripisuje neka vrsta vodeće funkcije. Zamijeniti ime srpskohrvatski jezik značilo bi kapitulirati pred političkim pritiscima u zemljama nasljednicama Jugoslavije’ (Gröschel 2009: 35)“ (Kordić 2010: 135-136).

5. Термин „стандарднојезички“ − општи принципи и црногорске прилике На основу свега наведеног, јасно је да се новим политичким дјеловањем и потезима у Црној Гори ствара произвољна, лажна и промашена слика стандардизације (илузија стандарда) која са најосновнијим захтјевима и принципима стандардизације нема везе. У раду: О атрибуту „стандарднојезички“, Д. Нехринг наводи преглед обиљежја „стандарднојезички“ (стандардног језика/варијетета), који „не претендује да буде коначан“ (нити постоји сагласност о „нужном броју обележја“). Према овим обиљежјима стандардни језик/варијетет је: 1) аутономан, самосталан, 2) показује тенденције демократизације, 3) експанзиван, 4) представља једну форму комуникације, 5) има идентитет и интегритет, 6) изграђен, 7) најчешће кодификован, 8) надрегионалан, наддијалекатски, 9) нормиран, 10) (опште)признат као подесан, 11) селективан, 12) историјски и самостално детерминисан, 13) диференциран у функционално-семантичком смислу, 14) еластично-стабилан, 15) односи се на горњи слој, 16) инваријантан, 17) јединствен, 18) култивисан, 19) обликован, регулисан, 20) има писмену форму, пише се, 21) задовољава нове комуникацијске потребе, 22) поливалентан, функционалан, 23) има симболичан карактер, 24) има традицију (историјат), 25) има високо социјални


статус (престиж), 26) има водећу улогу (у поређењу са другим варијатетима), 27) употребљава се на територијама једног језичког простора, 28) употребљава се усмено, 29) виталан.49 Ако погледамо наведени преглед обиљежја „стандарднојезички“ (која су, према аутору, састављена на основу излагања V. A. Serebrinnikova [1973] и K. Gutschmitda [1977, 1933]), видјећемо да ово што се је дешавало у Црној Гори нема везе са стандардизацијом, нити задовољава готово ништа од ових обиљежја. Обиљежја: „историјски и самостално дефинисан“ и „има традицију (историјат)“, као обиљежја која доприносе стабилности и постојаности, „црногорски језик“ нема, нити их икад може имати и задобити. Такође не задовољава обиљежја „ самосталности“/“аутономности“,50 „идентитета“/„интегритета“ нити је „надрегионалан“/“наддијалекатски“51 (у Црној Гори се не прави разлика између дијалекатске основице и надградње – мијеша се дијалекатско и наддијалекатско без правила). Не посједује ни обиљежје „нормираности“/„кодификованости“ (видјели смо на што се сводило писање „граматике“ и „правописа“) нити је „изграђен“ и „писмен“, а такође није ни „општепризнат“, нема „водећу улогу“, „високо социјалан статус“, нити „симболичан карактер“. Оно што се наводи као једна од важних одредница јесте „стабилност“, а пројекат црногорског језика нити доприноси стабилности (друштвеној, политичкој, правној, у образовном систему и администрацији) нити је оно што се подразумијева (ако се уопште било шта подразумијева) под црногорски језик стабилно у било ком 49 Д. Нехринг (Берлин), О арибуу „станарнојезички“, Ријеч, Часопис за науку о језику и књижевности, IX/1-2, Никшић 2003, 29-30. 50 „Тиме се још једном експлицитно изјашњава и циљ Rehderovog стандарднојезичког модела, наиме његова функција да се потврде самосталност и диференцирање (веома) сличних стандардних идиома“ (Нехринг 2003: 33). 51 „Kroatisti i drugi južnoslovenski filolozi pozivaju se često na pojam standardni jezik, tumačeći njegovo značenje na neispravan način. Budući da je to jedan od ključnih pojmova u njihovoj argumentaciji, a prikazuju ga tako što skrivaju njegova glavna svojstva i pripisuju mu suprotna, potrebno je pokazati kako se on u (socio) lingvistici definira. Standardni jezik je nadregionalan jezik svih slojeva društva (Stedje 2001: 222). U definicijama standardnog jezika navodi se da on natkriljuje dijalekat i sociolekat (Lewandowski 1990:1069)“ (Kordić 2010: 69).

235

236


смислу... Производ је тренутних и узгредних потеза, продукт политичке намјере и принуде, иако: „стандардни језик представља специфичан ’социолект’ (с експлицитном нормом), који је прилагођен различитим формама јавне комуникације; он се првенствено употребљава у државној администрацији, у школама, у средствима масовне комуникације и делимично у књижевној ’производњи’. Искључиво подразумевање плана државно-политичког одлучивања под појмом стандардни језик није потврђено (Истицање наше!)“ (Нехринг 2003 34). Изгледа, једино и „искључиво подразумевање плана државнополитичког одлучивања под појмом стандардни језик“ јесте потврђено – и то у Црној Гори (као огољен и репрезентативан примјер). „Важна је, мислимо, и чињеница да признање државе као највећег ауторитета не значи да дотични стандардни варијетет представља или мора да представља и официјелан језик једне државе. Она на његову употребу такође утиче у ширем смислу те речи (Ammon 1987, стр. 329, цитирајући Klossa 1977)“ (Нехринг 2003: 39).

6. Општи поглед Што се тиче званичне државне политике у Црној Гори и процеса посљедњих година, „језик“ је, како смо показали у раду, постао предметом политичке острашћености и заноса, средство и инструмент за испољавање различитих политичких манипулација, постао је „само“ политичко опредјељење, и то опредјељење које би требало да иде у смјеру задатом од налогодаваца, − а не предмет науке, струке, не континуант историјских, цивилизацијски устаљених и провјерених језичких процеса и параметара. Црна Гора је постала један од најрепрезентативнијих примјера (ако не и најрепрезентативнији) промашене политике према језику, која занемарује, ниподаштава и пренебрегава науку, постојећу језичку стварност, манипулише језичким чињеницама, као и друштвеним и језичким потребама.


Литература и извори Бањевић 2008: Интервју са Бранком Бањевићем, Побјеа, 30. август 2008. Глушица 2008: Рајка Глушица (изјава), Дневни лист Дан, 26. јануар 2008. Glušica 2008: Rajka Glušica (izjava), Pravopis i gramatika već postoje, Elektronske novine, Objavljeno: 01. 09. 2008. 15:09. Gramatika 2010: Gramatika crnogorskoga jezika (Autori: Adnan Čirgić, Ivo Pranjković, Josip Silić), Ministarstvo prosvjete i nauke Crne Gore, Podgorica. Добрашиновић 1980: Коиар и Вук, приредио др Голуб Добрашиновић, Београд − Тршић, Рад, Вуков сабор. Ивић 2001: Павле Ивић, Срски наро и њеов језик, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци − Нови Сад. Jakobsen 2011: Per Jakobsen, Knjiga koja ugrožava, 27. 01. 2011, http:// www.h-alter.org/vijesti/kultura/knjiga-koja-ugrozava. Klajn 2010: Ivan Klajn za Blic, Crnogorski jezik je veštačka kreacija (M. Keranović - M. Leskovac 04. 09. 2010). Караџић 2001: Вук Стеф. Караџић, О језику и књижевноси III, Просвета, Београд 2001. Ковачевић 2009/2010: Милош Ковачевић, Зашо је Вук изабрао баш ијекавицу, часопис за књижевност и културу Нова Зора 24. Kordić 2010: Snježana Kordić, Jezik i nacionalizam, Durieux, Zagreb. Нехринг 2003: Д. Нехринг, О арибуу „санарнојезички“, Ријеч, Часопис за науку о језику и књижевности, IX/1-2, Никшић. Perović 2009 (а): Milenko Perović (intervju), Dnevnik RTCG 1, 10. јул, 2009. Перовић 2009 (б): Дневни лист Дан, 11. јул 2009, 11. Пешикан 2009: Митар Пешикан, Црноорско име и наше оба (Текст је писан 1989. као приступну ријеч пријему у ЦАНУ), Слово, Часопис за српски језик, књижевност и културу, VI/24, Никшић. Правопис 2010: Правоис црноорскоа језика, Министарство просвјете и науке Црне Горе, Подгорица. Silić 2010: Josip Silić, Crnogorski jezik. Naučno-metodološke osnove standardizacije crnogorskoga jezika, Ministarstvo prosvjete i nauke Crne Gore, Podgorica. Службени 2009: Службени лис Црне Горе, бр. 49, Година LXV.

237

238


Стојановић – Бојовић 2006: Јелица Стојановић – Драга Бојовић, Срски језик између исине и обмане (социолинвисичка анализа сања у Црној Гори), Јасен, Београд. Чиргић 2009: Аднан Чиргић (изјава), Вечерње новоси, 11. јул, 2009. године. Шипка 2006: Милан Шипка, Језик и олиика, Београдска књига, Београд. Шћепановић – Ковачевић 2009: Михаило Шћепановић, Милош Ковачевић (изјаве), Вечерње новоси, 16. 7. 2009.

Из рецензија



Др Јелица Стојановић добро је позната научној јавности као одличан стручњак, солидан истраживач историје и теорије српског језика и словенских језика, али и као храбар полемичар јавне мисли и неустрашиве речи. Таквом се показала и у књизи коју имамо част читати и оцењивати. У суочењу са чињеницама она се не устеже од критичког осврта чак и на закључке највећих ауторитета у српској и словенској филологији, као и на одлуке политичких инстанци у својој земљи и иначе, стављајући истину и своје убеђење испред непотребног респекта према величинама и њиховим мишљењима, када ова нису добро утемељена на фактима и њиховој правилној процени. Тематски распон текстова уврштених у књигу креће се у временском распону од првих писаних споменика до савременог стања у српском језику и српској писмености, и около њих. У првом поглављу аутор се осврће на уврежено схватање о зетској правописној традицији која би била супротстављена рашкој, и аргументовано показује да таква дистинкција није постојала. Чак напротив, најуспелији примери рашког правописног манира заступљени су у рукописима са подручја данашње Црне Горе... Друго поглавље посвећено је историјским и политичким приликама у 19. веку код народа српскохрватског језичког подручја. Срби су имали своје невоље, и своје разлоге за реформу језика и правописа на почетку новог доба, у борби за национално и културно ослобођење од турске доминације... Друкчији разлози постојали су код Хрвата, јер је њихов улазак у историјску арену био условљен стварањем националног идентитета, а то се могло остварити уједињењем провинција које се данас изјашњавају као делови Хрватске... Јелица СТОЈАНОВИЋ овај скуп чињеница суверено препознаје и на прави начин интерпретира, увиђајући и неоспоран факат да се слабији радо ослањају на оне који су им од помоћи, али да не држе много до осећаја сопственог дуга према заједничком интересу... Др Јелица СТОЈАНОВИЋ је велики познавалац историје српског језика и писма. Са тих позиција она у трећем поглављу

240

излаже низ факата који прате развој тога писма кроз векове, и који карактеришу данашње стање његово. Моћна српска средњовековна држава била је добар ослонац за експанзију и усавршавање српске ћирилице, која је доживела и реформу у време Саве Немањића, а и у време деспота Стефана Лазаревића у Ресавској школи... Вукова реформа значи нови подстицај развоја ћирилице код Срба у правцу економичног средства српске писмености... Пишући о Милану Решетару, Дубровчанину по пореклу и српском филологу по позиву, др СТОЈАНОВИЋ с поштовањем истиче његово научно поштење, као и кураж у одбрани истине. А истина се тиче Дубровника, његове културне историје и националног предзнака под којим се нашао после дероманизације и словенске интеграције... У поглављу о Његошу... проф. СТОЈАНОВИЋ недвосмислено утврђује континуитет Његошева песничког језика са српским језичким и националним простором, као што је јасна и дубока утемељеност његове мисли и дела уопште у српској националној традицији... Утврдивши недвосмисленим чињеницама континуитет српске националне и језичке територије у Црној Гори, колегиница Стојановић приступа данашњим приликама и неприликама око српског језика у Црној Гори, доказујући и показујући да расрбљавање језика и посрнулог народа на тој страни – више личи на политички скандал наго на смишљену политичку акцију која би неком добро послужила за притисак на српство да би га, ударцима из разних праваца, обезначио и обеснажио као фактор на Балкану и у Европи. Анализом догађаја и општег стања аутор недвосмислено утврђује да је на делу примитивна кампања чији домети не превазилазе полицијску акцију застрашивања и политичког притиска... Квалитет чињеница, сјај њихових интерпретација и вештина вођења текста – чине књигу др Јелице СТОЈАНОВИЋ не само научно прихватљивом студијом, него и текстом лепим за читање, пријатним за размишљање о њему, надасве прихватљивим као скуп мисли о покренутим темама. Проф. р Раоје Симић

241

 Kњига Јелице Стојановић јесте луча србистичке научне лингвистичке мисли. У овом смутном времену замагљивања истине и симулирања стварности, она иде уском и тешком стазом − да неуке подучи и незнавене к знању приволи... То је оно што је задатак интелектуалца у сваком времену, оно што покрива значење тог појма... Ништа није испуштено, ништа случају препуштено; све је поткријепљено и објашњено јасним и прецизним језиком..., чиме је постигнута она заиста ријетка дистанца која је привилегија научника којима је наука „неподношљива лакоћа постојања“. То је она техника, методологија и језик у којем се свако разабира, а аутора чини изразито препознатљивим и јединственим. Ова књига опомиње оне који, иако знају истину и стварају у српском језику, кабинетски и конформистички ћуте, и окрепљује и учвршћује оне који су на путу научних истина, поготову у црногорским приликама... Садржај ове књиге је онај позив веома ријетких научника интелектуалаца који, осим што имају шта да кажу у својој науци, и те како имају да кажу и шире, и више, и дубље изван ње, када је потребно свједочити, е да се истина не премрежи... И када појаве посматра у дијахронији, као и на нивоу синхроније, а најчешће је приступ обједињавајући, чиме је постигнута пуноћа истине, сваки проблем је анализиран до минуциозности. Др Драа Бојовић

242



Рукопис књиге проф. Јелице Стојановић састављен је, у складу с насловом будуће књиге, од сљедећих тематских области, које се јасније могу сагледати: 1) из дијахроног, а онда и са 2) синхроног прегледа, односно преко простора научноистраживачких замаха саме ауторке. Уједно, рукопис представља старије, већ објављене, и нове ауторкине радове, који су овдје складно састављени у логички замишљену тематску цјелину, што ће свакако проширити употребну вриједност саме књиге, како међу студентском популацијом тако и међу ужестручно заинтересованим истраживачима, мада, с обзиром на начин изношења и синтетисања чињеница, ова књига ће бити драгоцјено штиво свима којима је брига о српском језику и писму, у овим мутним временима – брига! ...У првих пет радова, прецизније, можда у четири, ауторка као један од најбољих стручњака о историји српског језика, осликава темеље српског језика и писма од најранијих времена до данашњих дана. Као вјерник научне истине, она јасно зарања у вјекове и од почетака српске писмености читаоцу указује на оне генералне чињенице које се не могу ни занемаривати, а ни заборављати. Постојаност и опис српских историјских споменика не само да указују, већ чувају темеље српског језика и писма, па свако занемаривање њихове научне вриједности савремене квази лингвисте, из такозване монтенегристике, доводи у смијешну позицију, односно у простор аматеризма... Пошто први дио књиге представља поглед на утемељење српског језика на ширим српским говорним просторима, други, и обимом краћи, дио представља поглед-судар са данашњим страдањем српског језика и писма на простору савремене Црне Горе. Без обзира на чињеницу што се ауторка у овом дијелу књигу, нарочито у посљедња три рада њена, не одриче социолингвистичког погледа, она зналачки и тврдње у овом дијелу текста конфронтира ненаучним вредновањима научне истине, јасно показујући илузорност остварености „монтенегристичке лингвистике“. И у овом дијелу књиге је свака тврдња ослоњена на прецизност чињенице, без обзира на то да ли се ради о новинском чланку или, пак, на законском акту. И, управо, та документованост на изузетно поуздан начин ову књигу

243

уводи у ред поузданих свједока о овом (не)времену страдања српског језика на просторима његове историјске изворности и савременог развоја, када историјско памћење и научна истина цвиле испод осорне политичке шибе. Због свега тога, када ова књига професорке Стојановић дође у руке читалаца, указаће на све заблуде назовилингвиста, занесених послушника политике. Уједно је ова књига и опомена свима онима који се одрекну своје струке и науке, огријеше о научне напоре својих претходника, занемаре сопствену етничко-историјску вертикалу генетског кода, и примакну дланове туђој ватри. Ово би биле, у најкраћим цртама, и препоруке да се овај рукопис што скорије појави пред читаоцима јер их заслужује. Зналцима ће освјежити памћење, страшљивцима донијети дах храбрости, а заблудјелима показати пут повратка у окриље научне истине. Др Михаило Шћеановић

Јелица Стојановић Путевима српског језика и ћирилице рецензенти

проф. др Радоје Симић, Филолошки факултет Београд др Драга Бојовић, Филозофски факултет Никшић доц. др Михаило Шћепановић, Филолошки факултет Београд издавач

Издавачки центар Матице српске -Друштва чланова у Црној Гори уредник

Јелица Стојановић за издавача

Душан Игњатовић дизајн

Весна Сушић штампа

Lutrex, Подгорица тирaж

500

CIP – Каталогизација у публикацији Централна народна библиотека Црне Горе, Цетиње ISBN 978-9940-580-01-8 COBISS.CG-ID 17856784

Jelica Stojanovic, Putevima Srpskog Jezika

Recommend Documents