Emilio Salgari - Sandokan Kralj Mora

Emili Emilioo Salg Sal gari

SANDOKAN KRALJ MORA  Naslov originala ori ginala

IL RE DE MARE ©Dečje novine, novine, Gornji Gornji Milanovac 1981.  Prevod sa italij it alijanskog  anskog 

Dragoslav Nikolić Nikolić Micki

Prvi deo

MALEZIJA U PLAMENU

 NAPAD »MARIJANE«  – Ide li se napred ili ne? Bogamu! Nismo valjda naleteli na sprud, kao toliki drugi glupaci!  – Ne možemo dalje, gospodine Janeš.  – Zna li se zbog čega smo stali?  – Još ne.  – Bogamu! Da li je krmanoš bio pijan? Lepu slavu stiču Malezijci. A ja sam sve do juče verovao da su to najbolji mornari na svetu. Sanbilonže, razapni sva edra. Vetar je povoljan, možda ćemo uspeti da prođemo.  – Nećemo učiniti ništa, gospodine Janeš, jer se more brzo povlači.  – Neka đavo nosi tog blesavog krmanoša! Čovek koji je ovako govorio naglo se okrenuo prema krmi, namrštena čela i lika izmenjena besom. Bez obzira što je prešao pedesetu, bio je to još uvek lep čovek, snažan, dugih prosedih brkova brižljivo negovanih, lako preplanule kože, duge kose koja je izvirala ispod širokog šešira od filipinske slame, koji je podsećao na meksikanski sombrero, ukrašen somotskim trakama sa resama. Oblačio se veoma elegantno u beli flanel sa zlatnim dugmetima, dok mu je oko pojasa bila ovijena traka od crvenog somota, za koju je bilo zadenuto par pištolja duge i izrezbarene cevi, sa drškom po kome je bila srebrna i sedefna intarzija: bilo je to bez sumnje oružje hinduske izrade. Na nogama je imao čizme za more od žute kože sa malo uzdignutom potpeticom.  – Krmanošu! – povikao je.  Na ovaj poziv jedan Malezijac, skoro potpuno tamne puti koja je imala crveni odblesak, kosih očiju sa žućkastim bleskom koje su proizvodile čudan utisak na svakoga ko ih je video, napustio je krmanoško mesto i prišao Janešu sa izrazom čoveka kome je savest mirna.  – Padada – rekao je Evropljanin držeći desnu ruku na držaču pištolja. – 

Kako ti ide ova rabota? ini mi se da si rekao da poznaješ sve puteve  borneanske obale: samo zato sam te i primio na brod.  – Ali, gospodine... – mucao je Malezijac zbunjeno.  – Šta hoćeš da kažeš? – upitao je Janeš koji je možda po prvi put u svom životu izgubio svoju uobičajenu hladnokrvnost. – Ovaj sprud nekada nije  postojao! Budalo, hoćeš da kažeš da je iznikao danas iz dubine mora? Načinio si pogrešan potez krmom da bi zaustavio »Marijanu«!  – Ali zašto bih to uradio.  – Zar ja to znam? Možda si u dosluhu sa onim tajanstvenim neprijateljima koji su pobunili Dajake.  – Ni sa kim nisam imao veze, osim sa mojim sunarodnicima, gospodine.  – Veruješ li da ćemo savladati prepreku?  – Da, kad more naraste.  – Ima li mnogo Dajaka na reci?  – Ne verujem.  – Znaš li jesu li dobro naoružani?  – Kod njih sam video samo poneku pušku.  – Ko je mogao da ih pobuni? – promrmljao je Janeš.  – To je tajna koju ne mogu da odgonetnem, iako Malezijski Tigar u svemu vidi engleske prste. Nadajmo se da ćemo stići na vreme i odvesti Tremal-Najka i Darmu na Mompračem pre nego što pobunjenici osvoje plantaže i razore njihove farme. Videćemo možemo li da napustimo ovaj sprud pre nego što more dostigne najveću visinu. Okrenuo je leđa Malezijcu i otišao na pramac. Brod koji se nasukao, verovatno zbog lošeg manevrisanja, bio je divan edrenjak sa dva jarbola, nedavno sagrađen sudeći po njegovim savršenim linijama, sa dva ogromna jedra slična ovim na malezijskim  prahosima . Bio je nosivosti od najmanje dve stotine tona i tako naoružan da je mogao da se suprotstavi i maloj krstarici. Na najvišem delu imao je dva topa većeg kalibra

koji su bili zaštićeni pokretnom barikadom; ona se sastojala od dve čelične  ploče i dve velike spingarde, izvršim oružjem kojim se neprijatelj tuče izbliza. Brod je imao brojnu posadu koja je bila sastavljena od četrdesetak ljudi. Malezijaca i Dajaka, dobrim delom u godinama, ali još snažnih, divlja lika, sa mnogim brazgotinama na licu i čelu što je govorilo da su ti ljudi bili i pomorci i ratnici. Brod se zaustavio na ulazu u jedan prostrani zaliv u koji se ulivala reka. Brojna ostrva, među kojima jedno veoma veliko, štitila su zaliv od zapadnih vetrova, i sva su bila opkoljena koralnim grebenima i sprudovima sa veoma zelenom i bujnom vegetacijom. »Marijana« se bila nasukala na jedan od tih skrivenih sprudova, u času kada je more počelo da opada. Pramac broda nije mogao da izbegne ovu  prepreku.  – Psino krmanoška! – povikao je Janeš pošto je pažljivo osmotrio sprud. –  Pre ponoći se nećemo izvući odavde. Šta ti kažeš, Sambilonže? Jedan Malezijac izborana lika i prosede kose prišao je Evropljaninu:  – Kažem, gospodine Janeš, da se nikakvim manevrom nećemo izvući odavde sve dok more ne nadođe.  – Veruješ li ti ovom krmanošu?  – Ne znam, kapetane – odgovorio je Malezijac – nikad ga ranije nisam video. Ipak...  – Nastavi – rekao je Janeš.  – To što smo ga našli samog, tako daleko od Gaje, u čamcu koji ne može da se odupre većim talasima, kao i to što nam se odmah ponudio za kormilara, ne izgleda mi baš mnogo čisto i jasno.  – Da li je nerazborito što sam mu poverio krmu? – upitao se Janeš i zamislio se. Zatim je zatresao glavom, kao da želi da odagna neželjenu misao, i dodao:  – Zašto bi jedan čovek koji pripada vašoj rasi pokušao da uništi najbolji i najjači prahos   Malezijskog Tigra? Zar mi nismo štitili borneanske domoroce

od engleskog zlostavljanja? Zar nismo srušili Džemsa Bruka da bi Dajaci Saravaka dobili nezavisnost?  – Zašto su se, gospodine Janeš – rekao je Sambilong – Dajaci sa obale najednom naoružali protiv naših prijatelja? Tremal-Najk im je, podižući farme na ovim obalama koje su nekada bile skoro puste, dao mogućnost da zarade za ugodan život i da se odreknu rizika gusarenja koje ih je desetkovalo.  – To je zagonetka, dragi moj Sambilonže, koju ni ja ni Sandokan nismo uspeli da razrešimo. Ova iznenadna provala besa protiv Tremal-Najka mora da ima uzrok koji za sada ne možemo da otkrijemo, ali sam uveren da neko raspiruje vatru.  – Jesu li Tremal-Najk i njegova ćerka Darma odista u opasnosti?  – Vest koju smo dobili sa Mompračema kaže da su svi Dajaci pod oružjem i da ih je zahvatilo iznenadno ludilo, kao i to da su tri farme opljačkane i zapaljene. Sve to govori da je Tremal-Najk u smrtnoj opasnosti.  – Pa ipak, od njega nema boljeg čoveka na celom ostrvu – rekao je Sambilong. – Ne razumem kako ti nezahvalnici mogu da uništavaju i pljačkaju njegova dobra.  – Doznaćemo nešto kada stignemo u selo Pangutaran. »Marijanina« pojava na reci će malo umiriti Dajake. Ako ne polože oružje, mitraljiraćemo ih, kao što i zaslužuju.  – I doznaćemo uzroke zbog kojih su se pobunili.  – Oh! – povikao je najednom Janeš gledajući u pravcu ušća reke. – Tamo e neko ko izgleda želi da dođe k nama. Mali čamac, snabdeven jednim jedrom, pojavio se iza ostrvaca koja su skrivala ušće reke i uputio se prema »Marijani«. U njemu je bio samo jedan čovek, ali pošto je bio veoma daleko, nije moglo da se razabere da li je Malezijac ili Dajak.  – Ko može da bude ovaj? – upitao se Janeš ne gubeći ga iz vida. – Gledaj, Sambilonže, ne čini li ti se da je neodlučan? Čas ide prema ostrvcima, čas se od njih udaljuje, a čas kreće prema koralnim grebenima.

 – Reklo bi se da hoće nekog da zavara u pogledu svog pravog smera, gospodine Janeš – odvratio je Sambilong. – Kao da ga neko prati a on  pokušava da ga zavara?  – I meni se čini – odgovorio je Evropljanin. – Donesi mi dogled i napuni ednu spingardu . Ako želimo da preli i nemo manevrisanje tog čoveka, koji se očigledno uputio prema nama, otvorićemo vatru. Trenutak kasnije upravio je dogled prema malom čamcu koji se nalazio na oko dve milje i koji je najzad napustio ostrvca na ušću i odlučno krenuo prema »Marijani«.  Najednom je uzviknuo:  – Tanguza!  – Onaj koga je Tremal-Najk doveo sa Mompračema i koji se posvetio farmerskim poslovima?  – Da, Sambilonže.  – Najzad ćemo da doznamo nešto o ovom ustanku, ukoliko je to zaista on –  rekao je. Čovek koji je upravljao čamcem imao je oko trideset godina, a njegove crte lica bile su vrlo nalik evropskim, kao da je bio plod ukrštanja dveju rasa; bio je visoka stasa i snažnih udova, dok mu je telo bilo uvijeno u komade platna koji su bili čvrsto obavijeni oko ruku i nogu; po platnu je tu i tamo probila krv.  – Izgleda da je ranjen – rekao je Janeš. – Čini mi se da taj melez ume  prilično da trpi. Hej, spustite stepenice i pripremite neko uže! Dok su njegovi mornari izvršavali ova naređenja, mali čamac je stigao do  boka jedrenjaka.  – Penji se brzo! – povikao je Janeš. Tremal-Najkov farmer je vezao mali čamac za uže koje mu je bilo bačeno, spustio svoje jedro, s mukom se popeo uz stepenice i stupio na palubu. Portugalcu se oteo uzvik iznenađenja i užasa. Telo ovog nesrećnika bilo je izrešetano kao da su ga pogodili mnogi puščani meci, a iz malih rana kapala je

krv.  – Jupitera mu! – povikao je Janeš užasnuto. Ko te je tako udesio, jadni moj Tanguza?  – Beli mravi, gospodine Janeš – odvratio je Malezijac mršteći se od bola koji ga je mučio.  – Beli mravi! – povikao je Portugalac. – Ko je navukao na tebe te surove insekte, tako pohlepne za mesom?  – Dajaci, gospodine Janeš.  – Ah, bednici! Idi u ambulantu da ti pruže pomoć, a zatim ćemo nastaviti razgovor. Samo mi još reci, preti li Tremal-Najku neposredna opasnost?  – Gospodar je obrazovao mali odred Malezijaca i sada pokušava da se suprotstavi Dajacima.  – U redu, poveravam te Kibitangu koji se razume u rane. Kasnije ću te  pozvati, jadni moj Tanguza. Sada imam druga posla. Janeš pozva krmanoša: – Počinjem malo da sumnjam u tebe jer mi ovo nasukavanje baš nije izgledalo slučajno. Malezijac je načinio grimasu kao da hoće da skrije gadni osmeh koji mu je titrao na usnama, a zatim je rekao malo srdito:  – Nemate razloga da sumnjate u moju odanost, gospodaru.  – Budućnost će pokazati – odvratio je Janeš. – A sada, hajde da vidimo šta e sa jadnim Tanguzom, a Sambilong će da pripremi odbranu.

HODOČASNIK IZ MEKE Ako je ovaj jedrenjak spolja izgledao divan, takav da je mogao da se takmiči sa najsjajnijim jahtama toga vremena, unutrašnjost mu je, naročito  prostor kod krme, bila upravo raskošna. Centralna sala koja je služila i za obede i za prijeme bila je bogato opremljena, sa policama, stolovima i stolicama od mahagonija sa sedefnim intarzijama i zlatnim ukrasima, sa  persijskim tepisima na podu i indijskim sagovima po zidovima i zavesama od crvene svile sa srebrnim resama. Velika lampa, koja je izgleda bila iz Venecije, visila je sa tavanice, a svuda uokolo videle su se sjajne zbirke oružja iz svih zemalja. Opružen na divanu od zelenog somota, uvijen od glave do pete i ogrnut velikim pokrivačem od bele vune, ležao je Tremal-Najkov farmer, koji je već  bio ojačao posle pružene pomoći.  – Jesu li prestali bolovi, hrabri moj Tanguza? – upitao ga je Janeš.  – Kibitang ima čudesne masti – odvratio je ranjenik.  Namazao mi je celo telo i sada se osećam mnogo bolje.  – Ispričaj mi kako se sve dogodilo. Pre svega, da li je u Pangutarangu još uvek naš prijatelj Tremal-Najk?  – Da, gospodine Janeš, i kada sam ga ostavio upravo se utvrđivao kako bi mogao da se do vašeg dolaska odupire Dajacima. Kada je u Mompračem stigla  poruka koju sam vam poslao?  – Ima tri dana, i kao što vidiš, nismo gubili vreme i doplovili smo na našem najboljem brodu.  – Šta misli Malezijski Tigar o ovoj iznenadnoj pobuni Dajaka, koji su još do pre tri nedelje moga gospodara smatrali svojim dobrim duhom?  – Pravili smo mnoge pretpostavke i možda nismo pronašli pravi razlog zbog kojeg su Dajaci odlučili da se prihvate oružja i razore farme koje su Tremal-Najka stajale toliko truda. Šest godina rada i više od sto hiljada možda

uzaludno potrošenih rupija! Da li nešto sumnjate?  – Pa evo, gospodine, koliko smo mogli da saznamo. Pre jedno mesec dana, možda nešto i ranije, iskrcao se ovde jedan čovek koji izgleda nije pripadao ni malezijskoj ni borneanskoj rasi, koji se vatreno izdavao za muslimana i na glavi nosio zeleni turban kakav nose oni koji su išli na hodočašće u Meku. Vi znate, gospodine, da Dajaci na ovom delu ostrva ne obožavaju duhove šuma, ni dobre ni zle, kao ni njihova sabraća na jugu, i da su svi muslimani, ali manje fanatici od onih iz centralne Indije. Šta je taj čovek napričao tim divljacima, ni a ni moj gospodar nismo uspeli da doznamo. Činjenica je da ih je i naveo na to da razore farme i da se pobune protiv vlasti gospodina Tremal-Najka.  – Kakvu si mi priču ti ispričao! – povikao je Janeš, koji je bio veoma iznenađen.  – Istinitu, gospodine Janeš, toliko istinitu da je moj gospodar u opasnosti da umre zapaljen u svome selu, zajedno sa gospođicom Darmom, ukoliko mu ne priteknete u pomoć.  – Taj čovek sa zelenim turbanom raspalio je divljake ne samo da se  podignu protiv farmi...  – Već i protiv mog gospodara, i sada traže njegovu glavu, gospodine Janeš. Portugalac je prebledeo.  – Ko bi mogao da bude taj hodočasnik? Kakav ga tajanstveni razlog goni  protiv Tremal-Najka? Jesi li ga video?  – Da, dok je bežao od Dajaka.  – Je li mlad, star...  – Star, gospodine, visoka rasta i veoma mršav, pravi tip gladnog i žednog hodočasnika. To još više pojačava misteriju – dodao je melez. – Rekli su mi da e pre dve nedelje stigao parobrod sa engleskom zastavom i da je hodočasnik  imao dug razgovor sa njegovim komandantom.  – Da li je brod odmah otišao?  – Sledećeg jutra, ja sumnjam da je tokom noći istovario oružje jer sada veliki broj Dajaka ima puške i pištolje, dok su ranije imali samo duvaljke i

sablje.  – Da li su se Englezi umešali u celu tu rabotu? – upitao je Janeš, koji je izgledao veoma zabrinut.  – Moguće je, gospodine Janeš!  – Znaš li kakav se glas pronosi Labuanom? Da engleska vlada smera da okupira naše ostrvo Mompračem pod izgovorom da mi predstavljamo stalnu opasnost za njenu koloniju i da nas na taj način otera u neke udaljenije krajeve.  – Da li ćete dopustiti da vas oteraju sa Mompračema? Osmeh se ukazao na Janešovim usnama. On je zapalio cigaretu, povukao dva-tri dima, a zatim rekao mirnim glasom:  – Ne bi to bilo prvi put da tigrovi Mompračema zarate sa engleskim leopardom. Jednom je leopard drhtao, a Labuan je bio u opasnosti da mu  prožderemo koloniste ili da ih sateramo u more. Nećemo dopustiti ni da nas iznenade ni da nas pregaze.  – Da li je Sandokan poslao svoje prahose u Tigu da sakupe ljude? – upitao e melez.  – Koji će biti isto tako hrabri kao i poslednji tigrovi Mompračema –  odvratio je Janeš. – Engleska hoće da nas izbaci sa našeg ostrva na kome smo već trideset godina. Neka pokuša i mi ćemo zapaliti celu Maleziju i otpočećemo  bitku bez predaha sa nezasitim engleskim leopardom. Videćemo da li će Malezijski Tigar da podlegne u toj borbi. U tom trenutku se začuo Sambilongov glas:  – Na palubu, kapetane!  – Dolaziš u dobar čas, dragi moj – odvratio je Janeš. Samo što sam završio razgovor sa Tanguzom. Šta ima novo?  – Dolaze.  – Dajaci?  – Da, kapetane.

 – U redu. Portugalac se popeo na palubu. Sunce je upravo zalazilo za jedan zlatni oblak, bojeći u crveno more koje je vetrić lako talasao. »Marijana« je još uvek mirovala, bio je to trenutak kada je more najviše opalo. Brod se malo nagnuo na stranu, tako da se paluba iskosila. Jedno dvanestak velikih čamaca približavalo se lagano sredini zaliva, idući  prema ostrvcima koja su pravila branu, predvođeni malim  prahosom naoružanim »mirimom«, vrstom topa nešto malo većim od onih koje zovu »lila«.  – Ah! – rekao je Janeš sa svojim uobičajenim mirom.  – Zar hoće da se mere sa nama? Odlično, imamo baruta da im damo i na  poklon, zar ne, Sambilonže?  – Zaliha je obilna, kapetane – odvratio je Malezijac.  – Opažam da prilaze veoma lagano. Čini se da ne žure, dragi moj.  – Čekaju da padne noć.  – Pre nego što ode dan, da vidimo koje su to njuške.  – Uzeo je dogled i Upravio ga prema malom  prahosu   koji je predvodio flotilu čamaca.  Na brodu je bilo petnaest ili dvadeset ljudi koji su nosili ratnu odeću, uzane  pantalone koje se kopčaju na kukovima i na završetku nogavica, kratki » sarong «, na glavi »tudung « i na kraju neobičnu kapu sa dugim štitom i mnogim perima. Neki su bili naoružani puškama; veliki broj je imao »kampilange«, one teške sablje izlivene od finog čelika, » pisau-raute«, to jest vrstu noževa dugog i širokog sečiva, koje nije bilo krivo kao dao u malezijskih krissova . Svi su imali i velike četvrtaste štitove od kože bufala.  – Lepi primerci – rekao je Janeš sa uobičajenim mirom.  – Mnogo ih je, gospodine.  – Uh! Jedno stotinu pedeset, dragi moj Sambilonže. Sunce je upravo zalazilo, rasipajući svoje poslednje zrake i kupajući

zlatnom i crvenkastom svetlošću obale ostrva i hridi o koje su se šumno razbijali talasi. Velika goruća lopta veličanstveno je tonula u vodu, paleći gomile oblaka nad kojima su se uzdizali zlatni i purpurni prostori blistali na plavetnilu neba. I najzad je potonulo, skoro u trenu, paleći još nekoliko časaka sav horizont, a zatim se talas svetlosti brzo smanjio i tama je počela da se spušta, obavijajući zaliv, ostrva i borneanske obale.  – Dobra noć drugima, a nama loša – rekao je Janeš koji nije mogao ništa drugo da radi osim da posmatra ovaj sjajni zalazak. Gledao je neprijateljsku flotilu: mali  prahos,  dvostruke šalupe i one manje koje su ubrzale svoj hod.  – Jesmo li spremni? – upitao je Janeš. Da – odgovorio je Sambilong u ime svih. Onda, tigrovi, Mompračema, više vas ne zadržavam. Mali prahos  im je bio na domašaju i štitio je čamce koji su ga pratili u nizu, edan iza drugog, kako se ne bi izložili »Marijaninoj« topovskoj vatri. Sambilong se sagnuo nad jednim od topova koji je bio na najvišem delu  broda i koji je mogao da puca u svim pravcima, i pošto je nekoliko trenutaka nišanio, otvorio je vatru i presekao bočni jarbol, koji je pao na most zajedno sa edrima. Ovaj uistini divan pogodak izazvao je besne urlike u čamcima, a zatim se  pramac broda, osakaćen, zapalio. Top malog jedrenjaka odvratio je na vatru sa »Marijane«, ali loše nanišanjeno zrno nije načinilo veću štetu, već je samo  probušilo jedno jedro koje Janeš nije bio naredio da se spusti.  – Ove lopuže pucaju kao regruti u mojoj zemlji – rekao je Janeš koji je i dalje mirno pušio, naslonjen na ogradu pramca. Posle ovoga odjeknula je serija detonacija. Pucali su mali topovi sa dvostrukih šalupa, potpomažući vatru  prahosa . Na sreću, ovi topovi još nisu  bili na domašaju i sve se završilo sa mnogo buke i dima, ali bez štete po »Marijanu«.

 – Pre svega uništi prahos,  prah os,   Sambilonže, – rekao je Janeš – i pokušaj da razoriš razoriš top koji jedini može da bude bud e opasan. op asan. Ubrza Ubrzajte jte našu vatru... On je naglo prekinuo svoj govor i bacio brz pogled na krmu. Najednom je zadrhtao i nači n ačinio nio pokr p okret et čuđenja.  – Sambilonže! Sambilonže! – pov povikao ikao je bledeći. bledeći.  prah os   će za dva minuta da bude  – Ne bojte se, gospodine Janeš, prahos  polomljen, ili ćemo u najmanju ruku ruk u da d a počistimo počistimo njegovu palubu. p alubu.  – Ali ja ja ne vidim više krmanoša.

 – Krmanoš! – pov povikao ikao je Malez alezijac ijac napuštajući oruž oru žje koje je već bio  pripremio. – Gde je ta ta lopuža? lopuža? Janeš je brzo prešao palubom, vidno uzbuđen.  – Traži krmanoša! krmano ša! – vikao v ikao je.  – Kapetane, Kapetane, – rekao je jedan Malez alezijac ijac – video sam ga kako silaz silazii u unutrašnjost broda. Sambilong, koji je možda isto tako sumnjao, već se bio sunovratio niz stepenice, potržući pištolj. Janeš je odmah pošao za njim, dok su topovi otvarali zaglušujuću vatru na čamce.  – Ah! psino! p sino! – čuo je povik. po vik. Sambilong je bio ščepao krmanoša koji je upravo izlazio iz jedne kabine, držeći u ruci komad zapaljenog nakatranisanog užeta.  – Šta si radio, bedniče!? – zaurlao je Janeš, i sam se bacajući bacajući na Malez alezijca ijca koji je pružao otpor. Krmanoš je, videći komandanta koji je takođe imao pištolj i izgleda bio spreman da d a mu razbije razbije glavu, glavu, posiveo i odvrati odv ratioo dosta d osta mirnim glasom: glasom:  spinga rde ...  – Gospodine, Gospo dine, sišao sam da potražim potražim fitilj fitilj za za  spingarde  – Ovd Ovde, e, fitilj fitilje! e! – pov povikao ikao je Janeš. – Ti si, lopužo, pok pokušavao ušavao da nam zapališ brod pod nogama.  – Ja!

 – Sambilonže, Sambilonže, veži veži ovo ovogg čoveka! – zapov apovedio edio je Portugalac. Portugalac. – Kada  potučemo Dajake, Dajake, imaće posla sa nama. nama.  – Nije Nije potrebno uže, uže, gospodine gospod ine Janeš – odv odvrati ratioo je noštromo. noštromo . –  Uspavaćemo ga za jedno dvanaest časova, pa nas neće uznemiravati. Ščepao je grubo krmanoša za ramena i pošto ovaj više nije pružao otpor,  pritisnuo  pritisnuo mu palčevima palčevima potiljak, potiljak, a zatim atim je isti isti pritisak pritisak načinio na vratu, na mestu ispod vilice, stiskajući mu žilu kucavicu sa oba kažiprsta i srednja prsta. Tada se dogodila čudna stvar. Padada je zakolutao očima i iskrivio usta kao čovek koji se guši, dok mu je dah najednom postao ubrzan, a zatim je zabacio glavu unazad i pao u noštromove ruke kao mrtav.  – Ubio Ubio si ga! – povikao po vikao je Janeš.  – Ne, gospodine gospod ine – odv odvrati ratioo je Sambilong. – Uspavao sam ga i neće se  probuditi  prob uditi pre nego što istekne istekne dvanaest d vanaest časova. časova.  – Istinu kaž k ažeš? eš?  – Videćete Videćete kasnije. kasnije.  – Baci Baci ga ga na neku postelju postelju i brz br zo se popnimo. po pnimo. Pucnjava se pojačava. Bitka između »Marijane« i flotile vodila se sa velikom žestinom. Dvostruke  prah osa , kako bi na šalupe načinile su dosta širok front sa desne i leve strane  prahosa taj način što je moguće više podelile njegovu vatru, štiteći ostale čamce koji su, ma koliko mali, nosili brojnu posadu svakako pripremljenu za poslednji napad. Uprkos ove strašne pucnjave, flotila nije prestajala da se približava. Dajaci, koji ništa manje nisu hrabri od Malezijaca i koji se ne plaše smrti, veslali su  besno, dok su oni naoruž naoru žani puškama pušk ama pucali živo, bez obzira što nije bilo velikog velikog dejst d ejstva, va, jer oni on i nisu bili vični oružju, oružju, koje su možda prvi put pu t i koristili. koristili.  prah os   na koji je bila Šalupe su stigle na pet stotina koraka, kada se  prahos upravljena vatra sa »Marijane«, okrenuo na bok. Sad je već bio izgubio dva svoja jedra, a njegov bočni plovak je bio polomljen, dok su mu bokovi bili u takvom stanju da se moglo reći da više nisu ni postojal p ostojali.i.  prah os   i uništio »mirim« čije je postolje bilo Jedan plotun je pogodio  prahos

razneto, dok je karteč uraganski pokosio veliki deo posade.  Najednom  Najednom se jedrenjak prevrnuo prevrn uo bacajući bacajući u more mrtve i ranjene i ostao tako sa kobilicom u vazduhu. Divlji urlik odjeknuo je sa šalupa.  – Vičete ičete kao guske – rekao je Janeš. – Treba vam još mnogo da pob pobedite edite tigrove Mompračema, dragi moji. Paljba na šalupe! Napred strelci! Počinje da  biva vruće. vru će.  prah osa , koji je mogao da se suprotstavi gusarskim Iako je ostala bez  prahosa topovima, flotila je nastavila da se brzo približava »Marijani«. Tigrovi Mompračema nisu štedeli ni metaka metaka ni n i praha. Smenjivali Smenjivali su se pucn pucnjevi jevi topova  spinga rdi potpomagani puščanom vatrom koja je proređivala posade čamaca. i spingardi  Napadači  Napadači su, međutim, bili tako brojni bro jni da ih ovi teški gubici nisu obeshrabrivali. Novi čamci, puni ratnika, isplovili su iz reke i priključili se flotili. Bilo je najmanje tri stotine divljaka, dobro naoružanih, koji su išli ka »Marijani«, odlučni, kako je izgledalo, da je unište i pobiju njene branioce do  poslednjeg. Branioci nisu mogli da ga je bilo kakve iluzi iluzije je u pogledu ovih varvara koji k oji su imali samo jednu želju: elju: da se doko d okopaju paju ljudskih lobanja. lob anja.  – Stvar izgl izgleda eda postaje ozbiljna ozbiljna – promrmlj promr mljao ao je Janeš videći ove nov novee čamce. – Tigrovi moji, dajte više no što možete, ili ćemo na kraju ovde da ostavimo naše glave. Taj hodočasnički pas probudio je u njima fanatizam i naterao ih da pobesne. Prišao je zatim jednom topu na boku, koji je baš u tom trenutku opalio, i udaljio Sambilonga koji je nišanio. Opalio je zatim i, kao i obično, nije  promašio. Jedan od pon pontona, tona, sačinjen sačinjen od dve šalupe poveza p ovezane ne mostom, otišao e u nepovrat. Pramci koji su bili probijeni na nivou vode, u času su se napunili njome i ploveći objekt je potonuo. Drugi je bio teško pogođen, ali su kod trećeg Janešovog hica šalupe bile skoro pod brodom.  spinga rde odnesite na krmu! – povikao je napuštajući  – Nož Noževe eve u ruke, a spingarde top koji k oji sad već nije ničemu koristio. – Ispraznite Ispraznite pramac! Za tren oka zapovesti su bile izvršene. Strelci su se okupili na uzvišenom delu broda, ostavljajući same osmatrače u korpama, dok je Sambilong sa još nekoliko ljudi razbijao udarcima sekira dva sanduka iz kojih su provalile i

rasule se po celoj palubi male gvozdene kugle načičkane tankim šiljcima. Dajaci, koji su bili besni zbog velikih gubitaka, opkolili su »Marijanu« strašno urlajući. Zatim su počeli da se veru, hvatajući se za izbočine na brodu. Janeš je trgao sablju i stao između svojih ljudi.  spinga rdi! – povikao je.  – Stisnite svoje redove redo ve oko ok o  spingardi Strelci koji su bili kraj ograde nisu prestajali sa vatrom, zasipajući izbliza Dajake na pontonima, kao i one koji su pokušavali da se ispnu na brod. Orozi  pušaka i hinduskih hindu skih karabina tako su se zagrejali agrejali da su pržili pržili ruke ruk e strelaca. strelaca. Dajaci su pristizali, verući se kao majmuni. Najednom je divlji urlik bola odjeknuo među napadačima. Bili su dokopali golim rukama snopove sa trnjem koji su prekrivali ogradu i koji su bili zakamuflirani. Izbodenih i strašno razderanih prstiju, padali su na svoje drugove, povlačeći i njih u padu. Iako mnogi u trenutku nisu uspeli da pređu preko ograde, drugi su bili bolje sreće er su se uzverali uz motku na kljunu lađe i preko nje dospeli na palubu. Ovi su, opazivši snopove sa trnjem, snažnim udarcima sabalja odstranili ovu opasnost, a desetorica ili dvanaestorica njih prodrlo je na most pramca  pobedono  pob edonosno sno urličući. urličući.  – Napred sa  spingardam  spinga rdama a ! – povikao je Janeš. Četiri vatrena ždrela izbacila su pravu kišu eksera na ovu grupu, bušeći čitav most. Bio je to strašan plotun. Niko od napadača nije ostao na nogama, iako niko nije bio mrtav. Ovi nesrećnici, pošto su dobili pun pogodak, valjali su se po mostu koprcajući se i strašno urlajući. Njihova tela su bila izbušena na stotinu mesta i ličila su na krvave sunđere. Uklješteni između dve vatre, Dajaci su zastali jer im dalje napredovanje nije bilo moguće; zatim ih je najednom obuzeo strah, koji je bio povećan još jednom salvom karteča. Ona je mnoge oborila na zemlju i oni su se sunovratili u more, očajnički plivajući prema  pontonima  pon tonima i čamci čamcima. ma.  – Izgl Izgleda eda da je za sada ovo o vo dov dovoljno oljno – rekao je Janeš, koji za vreme v reme borb b orbee nije izgubio ni atom svoga mira. To će ih naučiti da se plaše starih tigrova Mompračema. Poraz ostrvljana bio je potpun. Pontoni i čamci su bežali, snažno gonjeni veslima, prema malim ostrvima koja su se protezala ispred reke, ne

odgovarajući više na vatru sa jedrenjaka, a koja je ubrzo prestala po Portugalčevom naređenju jer on nije želeo da ubija one koji se više nisu  branili. Deset minuta kasnije flotila je iščezla u reci.  – Otišli su – rekao je Janeš. – Nadajmo se da će nas ostaviti na miru.  – Čekaće nas u reci, gospodine – rekao je Sambilong.  – More upravo dostiže svoj najviši nivo. Pokušajmo da se izvučemo sa ovog prokletog spruda.

 NA KABATUANU Voda koja je od pre nekoliko časova počela da raste, malo-pomalo prekrila e čitav sprud na koji se »Marijana« bila nasukala. Bio je to trenutak da se učine pokušaji da se brod oslobodi, što nije izgledalo teško jer su mornari već opazili kako se pramac lagano izdiže. Jedrenjak još nije plovio, ali ipak niko nije gubio nadu da će se izvući, uz izvesne napore, iz tog neugodnog položaja. Paluba je bila oslobođena leševa koji su na njoj bili nagomilani, jer su mnogi Dajaci pali na mostu pramca pod ubistvenom vatrom  spingardi, a zatim su bile sakupljene opasne gvozdene lopte koje su tako dobro zaustavile napad ratobornih ostrvljana. Pod Janešovom i Sambilongovom upravom tigrovi su se vredno dali na posao. Bile su bačene dve male kotve na šezdeset koraka od krme i za njih vezana užad kako bi brod mogao da bude vučen unazad, a sama jedra su bila okrenuta tako da su udari vetra potiskivali brod unatrag.  – Na čekrk, momci! – povikao je Janeš kada je sve bilo spremno. – Brzo ćemo se izvući odavde. Već se bila začula izvesna škripa, što je bio očigledan znak da je voda koja e nadolazila podizala kobilicu broda. Dvanaest ljudi su se bacili na čekrk, dok su drugi bili kraj užadi vezane za dve male kote, tako da je sve bilo spremno da se na Portugalčevu komandu ulože najveći napori. Ovi na čekrku su već počeli snažno da okreću poluge. Tek što su načinili četiri ili pet obrta na čekrku, kada je »Marijana« skliznula sa spruda i načinila lak zaokret, potiskivana vetrom koji je napinjao njena dva velika jedra.  – Evo nas slobodnih! – povikao je Janeš veselo. – Možda bi bilo dovoljno i samo more da nas odavde izvuče. Kako će se iznenaditi krmanoš kada se  probudi. Izvucite kotve i sredite jedra, a zatim, pravac reka.  – Zar ćemo da uplovimo pre zore? – upitao je Sambilong.  – Reka je široka i duboka, i nema sprudova, kako mi je rekao Tanguza – 

odvratio je Janeš. – Više volim da sada krenem rekom i iznenadim Dajake, koji nas svakako ne očekuju tako brzo. Sa velikim naporom mornari na čekrku otrgnuli su sa dna dva mala sidra, dok su osmatrači brzo usmerili dva jedra, kao i ona mala bočna. Tanguza, koji nije napuštao palubu, stao je za krmu jer je bio jedini koji je poznavao ušće Kabatuana.  – Vodi nas samo do ulaza u reku, hrabro moje momče – rekao mu je Janeš.  – Posle ćemo mi da brinemo o »Marijaninoj« plovidbi, a ti ćeš otići da se odmoriš.  – Oh, gospodine, nisam više dete – odvratio je melez – da mi je potreban odmor. Ovaj čudesni balsam koji je Kibitang stavio na moje rame, stišao je  bolove.  – Ah! – povikao je Janeš dok se »Marijana«, pažljivo obilazeći sprud,  približavala reci – ti mi još nisi pričao kako si pao u ruke Dajacima i zašto su te mučili.  – Ti lopovi mi nisu dali vremena da vam ispričam moju tužnu pustolovinu  – odvratio je melez trudeći se da se osmehne.  – Da li si dolazio iz Tremal-Najkovog sela kada su te uhvatili?  – Da, gospodine Janeš. Moj gospodar mi je naložio da dođem na obalu zaliva i da vas uvedem u reku.  – Bio je, znači, siguran da nećemo oklevati da mu priteknemo u pomoć. –  Da li možemo da isplovimo na otvoreno a da nas ne vide? – upita Janeš.  – Krenućemo poslednjim kanalom – odvratio je melez pošto je pažljivo osmotrio ušće reke. – U tom pravcu ne vidim plamen vatre.  – Da li je voda tu dovoljno duboka?  – Da, ali ima sprudova.  – Ah, do đavola!  – Ne bojte se, gospodine Janeš. Odlično poznajem ušće i uvešću vas u reku  bez nezgoda.

 – Mi ćemo ipak da preduzmemo mere predostrožnosti kako bismo mogli da odbijemo svaki napad – odgovorio je Portugalac idući prema pramcu. Gonjena lakim istočnim vetrom, »Marijana« je blago klizila, jedva dodirujući vodu, i približavala se sve više ušću reke. More koje je stalno raslo olakšavalo je ulazak podižući u dobrom delu toka i sam nivo reke. Posada, sa izuzetkom dvojice ili trojice ljudi koji su se brinuli o ranjenicima, bila je sva na palubi, na bornim mestima, ne želeći da Dajaci, uprkos strašnom porazu, ponovo pokušaju da nasrnu na brod ili da otvore vatru, skriveni u šumama koje su prekrivale ostrva. Tanguza koji je, kao što smo već rekli, bio na krmi i poznavao zaliv, vodio e »Marijanu« tako da je bila daleko od vatri koje su gorele u blizini stena, a zatim je jednim spretnim manevrom uveo u jedan veoma uzan kanal između obale i jednog ostrva. Sve je bilo tako izvedeno da se nije čuo ni jedan povik  na uzbunu.  – U reci smo, gospodine – rekao je Janešu koji mu je prišao.  – Zar ti ne izgleda malo čudno da Dajaci nisu opazili naš ulazak?  – Možda su u dubokom snu i ne očekuju da možemo tako srećno da se izvučemo sa spruda.  – Hm! – načinio je Portugalac mašući glavom.  – Zar sumnjate?  – Pretpostavljam da su nas pustili da prođemo da bi nas napali u gornjem toku reke.  – Dakle krećemo uz reku, gospodine? Vetar je pogodan, a plima će nas terati još nekoliko časova.  – Napred, i pazi da ne nasučeš »Marijanu«.  – Isuviše dobro poznajem reku. Jedrenjak je prošao pored jednog jezička zemlje koji je obrazovao rečeni nanos i krenuo njenim tokom, gonjen noćnim vetrom koji je nadimao njegova ogromna jedra.

Vodeni tok je bio širok jedno stotinu metara, sa dosta visokim obalama na kojima su rasli durioni i stabla gume. Nije se videla nikakva vatra pod drvećem niti se čuo bilo kakav šum koji bi označio prisutnost tih strašnih lovaca na glave. Samo bi s vremena na vreme odjeknuo pljesak koji bi proizveo neki zaspali aligator, preplašen jedrenjakovom pojavom. Ova tišina ipak nije umirivala Janeša, koji je udvostručio pažnju pokušavajući da otkrije nešto u gustoj senci drveća.  – Ne – mrmljao je – nemoguće da smo mogli da prođemo neopaženo.  Nešto će se dogoditi; na sreću, poznajemo neprijatelja pa nas neće iznenaditi. Prošlo je pola časa a da se ništa izuzetno nije dogodilo i Portugalac je već  počeo da se smiruje, kada je, prema donjem toku reke, ugledao, kako se iznad velikog drveća uzdiže vatrena linija.  – Gle! Raketa! – povikao je Sambilong koji je uspeo da je opazi pre no što se ugasila. Janešovo čelo se smračilo. Kako je moguće da ovi divljaci imaju sredstva za davanje znakova? –  upitao se. Kapetane – rekao je Sambilong – to je dokaz da u čitavoj ovoj raboti ima engleskih prstiju. Ove neznalice nikada do sada nisu upoznale takve stvari.  – Ili im je to doneo onaj misteriozni hodočasnik.  – Gledajte tamo, komandante: odgovaraju im. U nekoliko skokova Portugalac je bio na pramcu, na koine su se već bili sakupili neki članovi posade. Ceo prostor iznad reke bio je pokriven sa bezbroj svetlih tačaka, koje su se čas sjedinjavale a čas rasipale. Janeš je bio toliko iznenađen da je nekoliko minuta ostao bez reći.  – Činjenica je da se vatre približavaju, kapetane, i da bi »Marijana« mogla da dođe u opasnost da se zapali. Janeš je izbacio jedno gromko »Jupitera mu!«, što je začudilo Sambilonga koji ga nikada ranije nije video besnog.

 – ta li su to pripremili ti nitkovi? – povikao je Portugalac.  – Kapetane, pripremimo za svaki slučaj sve što je potrebno, kao i crpke za vodu.  – I snabdi ljude motkama kojima bi mogli da odbiju ove vatre. Ti prokleti divljaci hoće da zapale naš brod. Hajde hitro, tigrovi moji: nemamo vremena za gubljenje. Sva posada se bila postavila duž »Marijanine« ograde ne bi li odbila opasne  plamenove. Neki su se u mrežama spustili niz bokove da bi mogli bolje da deluju.  – Stalno držati sredinu reke! – povikao je Janeš Tanguzi koji je ponovo  preuzeo krmu. – Ako se zapalimo, brzo ćemo se iskrcati na jednu ili na drugu obalu. Flotila je dolazila u talasima, nasrćući na »Marijanu«, koja je lagano plovila er je vetar bio slab.  – Donesite mi jedan od tih plamenova – rekao je Janeš Malezijcima koji su se bili spustili u mrežama skoro do same površine reke. Svi mornari su se bacili na posao odbijajući ovu vatrenu opasnost koja je sada već okruživala »Marijanu«. Jedan Malezijac je ulovio jednu buktinju i odneo je Janešu. Čitava naprava se sastojala od polovine kokosovog oraha, ispunjene pamukom koji je bio natopljen smolastom materijom koja je gorela  bolje od biljnog ulja, koje upotrebljavaju u Sijamu i na Borneu.  – Ah! Lopuže! – povikao je Portugalac. – Kakav divan pronalazak, koji nisam mogao ni da zamislim. Postaju sve lukaviji ti Dajaci. Tigrovi, odbijajte iz sve snage, jer ako se ovo prilepi uz nas izgorećemo kao patke na ražnju. Teško brodu da je imao manju posadu! Na sreću, bilo je dovoljno tigrova da paze na svim stranama, i kada bi se na nekom kraju zapalila vatra, pumpe su e brzo gasile velikim mlazevima vode. Ova čudna borba je trajala dobrih pola časa, a zatim su ploveće vatre  počele da se proređuju, i na kraju su prestale i izgubile se u donjem toku reke.  – Da li nam pripremaju i neko drugo iznenađenje? – rekao je Janeš koji je

 prišao melezu. – Kad vide da je ovaj njihov pokušaj propao, izmisliće nešto drugo. Šta ti na to kažeš, Tanguza?  – Kažem da ćemo stići do sela a da nas Dajaci neće ponovo napasti, gospodine Janeš – odvratio je melez. Bilo je nemoguće da su Dajaci, posle pokušaja koji im zamalo nije pošao za rukom, odustali od namere da unište taj mali ali snažan brod koji im je naneo krvav poraz. Bilo je pređeno još pet ili šest milja bez ikakvih novih događaja, kada je Janeš opazio pod drvećem bleštave tačke koje su se veoma brzo pojavljivale i iščezavale. Izgledalo je kao da ljudi sa bakljama očajnički trče među drvećem i odmah zatim iščezavaju u žbunju. Zatim su se čuli zvižduci iz raznih pravaca, što nikako nije moglo da se tumači kao šištanje zmija. To su znaci – rekao je melez i preduhitrio Janeševo pitanje, jer se ovaj upravo pripremao da mu se obrati.  – U to nisam ni sumnjao – odvratio je Portugalac, koji je počinjao da biva uznemiren. – Šta li nam sada pripremaju? Reka, koja je do sada bila prilično široka i dopuštala »Marijani« da slobodno manevriše, naglo se suzila tako da su se grane sa suprotnih obala ukrštale. Tama je najednom postala tako duboka da Janeš nije više uspevao da razaznaje obale.  – Lepo mesto za napad na brod – promrmljao je.  – Mogu nas dobro i gađati, gospodine – dodao je Tanguza.  – Upravi spingarde prema obalama, Sambilonže! – povikao je Janeš. Tek što su ljudi izvršili ovo naređenje, »Marijana« koja je od pre nekoliko minuta ubrzala svoj hod jer se vetar pojačao, udarila je snažno u neku  prepreku tako da je skrenula u stranu.  – Šta se dogodilo? – povikao je Janeš. – Jesmo li se nasukali?  – Ne, kapetane – odgovorio je Sambilong koji je poleteo prema pramcu. – 

»Marijana« plovi! Melez je jednim potezom krme ponovo vratio brod u prvobitni pravac, kada je usledio drugi udar i »Marijana« je ponovo skrenula ustuknuvši nekoliko koraka.  – Kakva je to rabota? – povikao je Janeš prilazeći Sambilongu. – Da li je  pred nama kakvo stenje?  – Ne vidim ga, kapetane.  – Pa ipak, ne možemo da prođemo. Naredi neka neko siđe u vodu. Jedan Malezijac je bacio uže i pošto ga je dobro učvrstio, skliznuo niz njega, dok je jedrenjak po treći put ustuknuo. Povijeni preko ograde Janeš i Sambilong su gledali brižno Malezijca koji je zaplivao da potraži prepreku koja je sprečavala brod da ide dalje.  – Jesu li stene? – upitao je Janeš.  – Ah! Gospodine! Nategli su lanac pod vodom, i ne možemo dalje ako ga ne presečemo. U istom trenutku odjeknuo je jedan snažan glas među drvećem na levoj obali, vičući na veoma grlenom engleskom jeziku:  – Predajte se, tigrovi Mompračema, ili ćemo vas sve pobiti!

USRED VATRE Svako drugi bio bi pod velikim utiskom te pretnje koju je izrekao čovek  edne tako krvave i hrabre rase, a u isto vreme i pod utiskom saznanja da je  presečen put za bekstvo iz ove opasnosti. Janeš je, međutim, saslušao neprijatelja koji je pretio ne pokazujući ni znake besa ni obeshrabrenja. On je mnogo toga doživeo u svome životu da bi izgubio prisustvo duha.  – Ah! – jednostavno je uzviknuo. – Hoće da nas pobiju! Nije loše što su tako ljubazni i obaveštavaju nas. I još ih nazivaju divljacima!  – Kapetane Janeš, – rekao je Sambilong – »Marijana« ide ukoso. Da li da  bacim malo sidro? Portugalac se okrenuo posmatrajući jedrenjak koji, ne mogući da ide napred, nije više slušao krmu te je počeo da se okreće na bok, lagano odstupajući. Baci jedan mali lenger i pripremi čamac – rekao je melezu. – Potrebno je  preseći lanac. Kotva je brzo bila bačena. Odvilo se samo nekoliko metara lanca jer reka na tom mestu nije bila mnogo duboka. »Marijana« je zastala u svome hodu unazad ispravila se skoro odmah i došla u položaj paralelan sa tokom reke. Ponovo se začuo onaj pređašnji glas koji je ponovio upućeni poziv:  – Predajte se ili ćemo vas sve pobiti.  – Jupitera mu! – povikao je Janeš. – Zaboravio sam da odgovorim tom čoveku. Stavio je na usta šake u obliku trube i povikao:  – Ako želiš moj brod, dođi da ga uzmeš: opominjem te samo da imamo u obilju praha i olova. A sada mi više ne dosađuj, jer imam druga posla u ovom trenutku.  – Hodočasnik iz Meke će te kazniti.  – Idi i obesi se zajedno sa svojim Muhamedom. Biće ti dobro u njegovom

društvu. Sambilonže, naredi da se spusti čamac i pošalji šest ljudi da preseku lanac: neka paze i neka artiljerci budu spremni da ih zaštite. Manji od dva postojeća čamca bio je spušten u vodu sa šestoricom Malezijaca, naoružanih teškim sekirama i puškama.  – Čvrsto udarajte i pre svega, brzo obavite posao! – povikao im je Portugalac. Zatim se popeo na ogradu i pažljivo posmatrao obalu, odakle je dolazio glas tajanstvenog hodočasnika. Opazio je kako šumom još uvek promiču svetle tačke, koje su se udaljavale neverovatnom brzinom.  – Šta li pripremaju te lopuže? – upitao se po malo zabrinut.  – Gospodine Janeš, – rekao je Tanguza koji je napustio krmu. – Opazio sam vatre i na desnoj obali.  – Da li su to Dajaci koji sakupljaju kokosove orahe? Dobro je što vidimo tu svetlost koja promiče.  Najednom je izbacio muklu kletvu. Trideset ili četrdeset vatrenih jezika  podiglo se najednom među žbunjem na obema obalama i razbilo tamu koja je vladala pod drvećem.  – Pale šume! – povikao je. – Bednici!  – To je ono najgore, gospodine, – dodao je melez glasom izobličenim od straha – svo ovo drveće je obavijeno gumom i kaučukom.  – Hej, vi dole! – povikao je Portugalac obraćajući se čoveku koji je upravljao čamcem. – Možete li sami da se oduprete?  – Imamo svoje karabine, gospodine Janeš.  – Požurite što više možete, a zatim se popnite na brod. Sambilonže, naredi da se izvuče sidro.  – Hoćemo li dalje uz reku, kapetane? – upitao je noštromo.  – I to žurno, dragi moj. Nemam želju da budem živ ispečen. Pečeni tigrovi. Svi na krmu. Tanguza!

Za tren oka sidro je bilo izvučeno i »Marijana« je zaokrenula, pošto je u tom trenutku vetar duvao u bok, i prepustila se struji. Šest mornara u čamcu, iako su bili lišeni zaštite svojih drugova, nisu napuštali lanac i nastavljali su besno da udaraju po njemu jer velike alke nisu tako lako popuštale. Požar se za to vreme raspirivao zastrašujućom brzinom i novi vatreni jezici su se podizali tu i tamo, šireći ga na sve većoj površini. Plamen je nailazio na dobar materijal, na to veliko i puzavo bilje iz kojeg su Malezijci dobijali lepljivu masu koja im je služila za hvatanje ptica. Sve ove biljke su pucketale kao da su sadržavale puščane naboje i praskale ispuštajući svoje smolaste sokove koji su se opet palili, proširujući požar na taj način. Veoma jaka svetlost je razbila tamu, dok su milijarde iskri letele u visinu kovitlajući se oko dimnih vrtloga. »Marijana« je brzo plovila potpomagana veslima ne bi li se izvukla iz ovog  požara koji je sad već zahvatio i biljke u blizini obale, ali nije prešla ni pet stotina koraka kada je snažni udar na pramcu svu potresao. Besan urlik odjeknuo je na mostu pramca, na kome se sakupio veći deo  posade koji je pazio da se ne pojave dajački čamci i pontoni.  – Uhvaćeni smo!  – Odsekli su nam odstupnicu! Janeš je dotrčao, pretpostavljajući šta se dogodilo.  – Još jedan lanac? – upitao je razmičući ljude.  – Da, kapetane.  – Onda su ga nategli pre nekoliko minuta.  – Tako treba da bude – rekao je Tanguza koji je bio zaprepašćen. –  Gospodine Janeš, ništa nam drugo ne ostaje nego da siđemo na zemlju dok se vatra svuda ne proširi.  – Da ostavim »Marijanu«! – povikao je Portugalac. Oh, nikada! Bio bi to kraj svih nas i kraj Tremal-Najka i Darme.

 – Kapetane, – upita Sambilong – treba li ponovo da spustim čamac u vodu? U opasnosti smo da izgubimo »Marijanu«, ako ne pobegnemo.  – Pobeći! A kuda? – upitao je Janeš mirnim glasom. Vatra je i ispred i iza nas i naša situacija se neće popraviti čak ni ako polomimo lance.  – Zar ćemo da pustimo da se ispečemo, gospodine Janeš?  – Još nismo skuvani – odvratio je Portugalac sa svojim čudesnim mirom. –  Tigrovi Mompračema su malo tvrdi kotleti. Zatim je povikao, naglo menjajući ton:  – Razapnite platno na mostu i oborite jedra. Stavite u vodu cevi crpki  pustite kotve. Artiljerci na mesta! Posada koja je žudno očekivala bilo kakvu odluku, za nekoliko trenutaka je izvršila naređenje. Kao i sve jahte koje preduzimaju plovidbu u žarke oblasti, i »Marijana« je  bila snabdevena platnom koje je štitilo most od vrelih sunčevih zrakova. Za edan sekund platno je bilo razapeto, a dva jedra prebačena preko njega tako da su im krajevi pali preko ograde i na taj način prekrili ceo mali brod.  – Pokrenite pumpe i natopite sve to vodom – zapovedio je Janeš kada je  prva operacija bila završena. Zapalio je ponovo cigaretu i pošao na pramac, dok su bujice vode, izbacivane crpkama, potpuno natapale platno. Ljudi koji su lomili lanac vratili su se u tom trenutku očajni na palubu. Iznad njih su gorele grane drveća i prekrivale ih iskrama.  – Stižu na vreme – promrmljao je Portugalac. – Kakav veličanstven prizor! Šteta što ne mogu da ga posmatram iz – daleka. Više bih mu se divio. Pravi mlaz vatre sručivao se na reku. Drveće na obe strane obale, uglavnom ono koje proizvodi gumu, gorelo je kao šibica, izbacujući na sve strane monstruozne vatrene jezike i kovitlace gustog i teškog dima. Ugljenisana stabla rušila su se na zemlju obarajući obližnje drveće, sa kojim su bila povezana parazitskim biljkama i gambirom, rasipajući bujice vrelog

kaučuka. Drveće kamfora, sagua, arenge, damara punih smole, banana, kokosa i duriona, gorelo je kao ogromne buktinje, uvijajući se i praskajući: zatim je  padalo rušeći se u reku uz zaglušujuće pištanje. Samo Janeš, večito hladnokrvan, izgledao je kao da se uopšte ne brine za strašnu opasnost koja je pretila »Marijani«. Sedeo je na postolju jednog topa i mirno pušio svoju cigaretu, kao da je bio neosetljiv na tu strašnu toplotu koja je pržila njegove ljude.  Najednom je na reci odjeknulo nekoliko puščanih pucnjeva praćenih zaglušujućom vikom. Janeš je ustao.  – Kako postaju dosadni ovi Dajaci! – povikao je. Prešao je most na vodeći računa o bujicama vode koja je padala po njemu i  pogledao prema obali. Kroz vatrenu zavesu opazio je ljude koji su ličili na demone i koji su trčali kroz oblake dima, pucajući na jedrenjak. Izgledalo je kao da su ovi strašni divljaci neosetljivi, kao daždevnjaci, jer su smelo uletali u  plamen, iako su bili skoro goli, da bi pucali iz blizine. Janešovo lice je bilo izobličeno.  – Ah! Bednici! – povikao je. – Ni usred vatre ne date nam ni trenutak   predaha. Sambilonže, tigrovi Mompračema, tucite bez milosti te demone! Zatim su malo podigli platno i dok je plamen buktao više no ikad gutajući ogromne biljke, karteč je počeo da zviždi kroz vatrenu zavesu, ranjavajući divljake uraganom eksera i gvozdenih komada. Bilo je dovoljno sedam ili osam plotuna pa da ove lopuže natera u bekstvo. Neki su pali i pržili se među zapaljenom travom i žbunjem, u vatri koja se neprestano širila.  – Mogao bi da padne i hodočasnik – promrmljao je Janeš. – Taj prevejanko dobro će paziti da se ne izloži našim mecima. Pozvao je Malezijca koji je upravljao čamcem i koji se bio vratio na palubu u času kada je drveće na obali počelo da pada u plamenu.  – Jesi li pokidao lanac? – upitao je.  – Da, kapetane Janeš.

 – Tako je prolaz slobodan.  – Potpuno.  – Vatra jenjava u gornjem toku reke, dok se u donjem raspiruje –   promrmljao je Janeš. – Bilo bi bolje otići odavde pre no što ove lopuže uspeju da razapnu druge lance i pre nego što stignu ovamo njihovi čamci. Bilo šta  bilo, polazimo.  – Ne vide se više – rekao je Janeš melezu koji je osmatrao obale, na kojima su još bili gusti oblaci dima i iskri. – Ako nas ostave na miru bar toliko da stignemo do sela. Zar nisu shvatili da smo mi ljudi odlučni da do kraja  branimo svoju kožu? Posle dve dobijene lekcije morali bi da znaju da mi nismo kokice za njihove zube.  – Shvatili su, gospodine Janeš, da hitamo u pomoć mom gospodaru. Janeš naredi zatim Sambilongu da ljudi ne napuštaju svoja borbena mesta er se plašio kakvog novog iznenađenja od strane tog upornog neprijatelja, i sišao u prostoriju u kojoj je lampa još gorela. U kabini pored salona, na jednom mornarskom krevetu, ležao je krmanoš oš uvek u dubokom snu, kojeg je izazvao Sambilongov energični stisak. To svakako nije bio prirodan san. Dah je bio veoma lak, tako da se moglo  poverovati da je Malezijac uistinu mrtav, pogotovu što je njegova boja kože  postala skoro sivkasta, kao kod obojenih ljudi kad preblede. Janeš, kog je Sambilong bio poučio, protrljao je snažno slepoočnice i grudi uspavanog, a zatim je podigao njegove ruke i zabacio ih unazad što je više mogao kako bi mu se raširila pluća. Ovaj pokret je ponovio više puta. Kod devetog ili desetog pokreta Malezijac je najzad otvorio oči i pogledao Portugalca sa strahom.  – Kako si, prijatelju? – upitao ga je Janeš malo ironično. – Dok smo se mi  borili protiv tvojih saveznika, ti si slatko spavao. Zar su Malezijci postali lenštine? Šta se dogodilo, gospodine? – upitao je najzad Padada. – Ne uspevam da objasnim sebi kako sam to zaspao u trenu, posle stiska vašeg noštroma.  – To je tako malo zanimljivo da ne vredi truda da ti objašnjavam – odvratio

e Janeš. – Ti si taj koji će mi dati izvesna objašnjenja koja me muče.  – Koja?  – Želimo da znamo ko te je poslao da nasučeš moj brod.  – To je vaša pretpostavka – zamucao je Malezijac.  – Dosta – rekao je Janeš. – Hoćeš li da izgubim strpljenje? Želim da znam ko je taj prokleti hodočasnik koji je podigao na oružje Dajake i koji traži Tremal-Najkovu glavu.  – Možete da me ubijete, gospodine, ali ne možete da me prisilite da kažem stvari koje ne znam.  – Dakle, ti to tvrdiš?  – Tvrdim da nikad nisam video nikakvog hodočasnika.  – Zašto si onda bled?  – Vi ste me, gospodine, podvrgli takvom pritisku da sam verovao da hoćete da me udavite, i još se nisam povratio od tog utiska – odvratio je krmanoš.  – Lažeš kao kakav dečak – rekao je Janeš. – Znači, ne želiš da priznaš? U redu: videćemo da li ćeš izdržati.  – Šta hoćete da učinite, gospodine? – upitao je bednik drhtavim glasom.  – Tanguza, – rekao je Janeš obraćajući se melezu veži ruke ovom izdajniku i odvedi ga na palubu. Ako se odupire, probuši mu mozak.  – Moj pištolj je pun – odvratio je Tremal-Najkov upravnik. Janeš je izišao iz kabine i popeo se na most, dok je melez izvršavao naređenje, kome se Malezijac nije odupirao.

KRMANOŠEVA ISPOVEST »Marijana« je bila prošla kroz vatrenu zonu i u tom času plovila među zelenim obalama na kojima su durioni, kamforova stabla, gluga, sagu, banane ogromnog lišća i sjajne arenge ukrštali svoje grane i svoje korenje.  Na peščanim sprudovima dremuckali su mnogi krokodili, dugi po pet ili šest metara, izbrazdanih leđa, po kojima je bio sloj blata.  – Evo, njih ćemo da iskoristimo da razvežemo jezik ovom tvrdoglavom Malezijcu – promrmljao je Janeš, koji je posmatrao ove strašne reptile. –  Kakva divna prilika! Sambilonže!  Noštromo je spremno dotrčao na poziv.  – Naredi da se baci mala kotva.  – Sambilonže, – rekao je Janeš kada je bilo izbačeno malo sidro – baci malo usoljenog mesa ovim čudovištima, tek toliko da im potakne apetit. »Marijana« se bila zaustavila nedaleko od jednog muljevitog spruda, na kome je bilo pet ili šest krokodila, od kojih je jednom nedostajao rep izgubljen svakako u nekoj borbi. Grejali su se na suncu i mirno dremuckali, i nisu se pokrenuli ni kada su videli da im jedrenjak prilazi, bez obzira što su po prirodi nepoverljivi.  – Probudite se, bojo  – povikao je Sambilong, bacajući prema sprudu nekoliko velikih komada usoljenog mesa. Videći kako nešto pada, krokodili su ustali a zatim se bacili na hranu divlje se otimajući među sobom. U tom trenutku videla se samo gomila ljuštura i repova koji su snažno vitlali na sve strane, a zatim su ove zveri, pošto im je ovo nekoliko zalogaja otvorilo apetit, krenule ka ivici spruda šireći svoje čeljusti prema »Marijani«, u očekivanju nove raspodele.  – Gospodine Janeš, – rekao je Sambilong – ove nezasite žderonje čekaju nešto bolje.  – Daćemo im čoveka – odvratio je Portugalac gledajući krmanoša, koji nije

odvajao pogleda od raširenih čeljusti čudovišta, kao da je shvatio da je taj čovek bio on.  – Gospodine, – mucao je prilazeći Janešu.  – Ćuti! – odvratio je ovaj suvo.  – Šta ćete da učinite sa mnom?  – Doznaćeš ubrzo. Na tebe je red, Sambilonže.  Noštromo je obavio oko nesrećnikovih bokova jako uže, a zatim ga je  podigao snažnim rukama i bacio preko palube, pre no što je ovaj i pomislio da  pruži bilo kakav otpor. Padada je strašno urliknuo, verujući da pada u ralje ovih strašnih reptila; međutim, ostao je da visi iznad vode. Videći ovaj ljudski plen, krokodili su se jednim skokom bacili u vodu i  brzo zaplivali prema »Marijani«. Lud od straha, krmanoš se očajnički koprcao obrćući se oko sebe samog i izbacujući razdiruće krike. Neopisiv strah se ogledao na njegovom izobličenom licu.  – U pomoć! U pomoć! Milost! Spasite me... – vikao je čineći krajnje napore da raskida uže koje mu je sputavalo ruke. Janeš je dao znak Sambilongu da malo povuče uže jer je jedan od krokodila uspeo da krajem njuške dodirne plen, a zatim se obratio krmanošu koji je nastavio da se koprca i da grči noge što je više mogao:  – Hoćeš da te pustim da padneš u ždrelo krokodila ili da te izvučem? Tvoj život je u tvojim rukama.  – Ne... gospodine... izvucite me... dodiruju me... ne mogu više.  – Hoćeš li govoriti?  – Da, govoriću... sve ću vam reći... sve...  – Zakuni se u boginju Vajrang, jer je ona zaštitnica lovaca na lastina gnezda.

 – Kunem se... gospodine...  – Opominjem te da ću te baciti bez oklevanja najvećem krokodilu ako odbiješ da mi sve priznaš, kada te izvučemo.  – Ne, nemam želju da...  – Nastavi – rekao je Janeš.  – Zar me nećete ubiti i kad sve budem priznao?  – Ne znam šta da radim sa tvojom kožom. Ostaćeš zarobljen sve do našeg  povratka, a zatim ćeš moći da ideš i da se obesiš gde budeš želeo. Pođi i ti sa mnom u kabinu, Tanguza. Malezijac, koji još nije verovao da je ostao živ i koji je od straha cvokotao zubima, pošao je bez pogovora za Portugalcem i melezom.  – Sve ću vam reći, gospodaru.  – Dakle, Dajaci su te poslali protiv »Marijane«.  – Ne odričem to – odvratio je Malezijac.  – To je bio hodočasnik.  – Ne, gospodine, nikad nisam govorio sa tim čovekom.  – Ko je on?  – Ali... bilo bi malo teško to reći, ne bih mogao da vam kažem ni gde se skrio. Stigao je pre nekoliko nedelja sa mnogo kovčega punih oružjem i sa dosta novca, engleskim i holandskim.  – Šta je zatim učinio?  – Predstavio se plemenskim poglavicama, koji su ga primili s poštovanjem er je na glavi imao zeleni turban hodočasnika koji su posetili Prorokov grob. Šta im je zatim ispričao i obećao, ja to ne znam. Znam samo da su posle nekoliko dana Dajaci bili pod oružjem i da su tražili Tremal-Najkovu glavu, glavu čoveka koji je do tada bio njihov zaštitnik.  – Da li je tim glupim fanaticima poklonio oružje?  – Da, a isto tako i mnogo novaca.

 – Da li je istina da je jednoga dana engleski brod došao na ušće Kabatuana i da se taj hodočasnik sastao sa kapetanom? – upitao je Janeš.  – Da, gospodine, štaviše dodao bih da je posada za vreme noći istovarila kovčege pune oružja.  – Da li znaš kojoj rasi pripada taj čovek?  – Ne, gospodine: ono što mogu da vam kažem je to da je njegova koža tamna i da sa mukom govori naš jezik.  – Kakav su zadatak tebi dali? Malezijac je malo oklevao, a zatim odvratio:  – Pre svega, da nasučem vaš brod.  – Nisam se dakle prevario kad sam sumnjao u tebe. A zatim?  – Dopustite da ne govorim o ostalom.  – Govori slobodno: obećao sam ti da ću ti poštedeti život, i održaću reč.  – Imao sam zatim zadatak da iskoristim napad Dajaka i zapalim vaš brod.  – Hvala ti na iskrenosti – rekao je Janeš smejući se. Znači, odlučili su da nas pobiju?  – Da, gospodine. Izgleda da je hodočasnik imao razloga da se žali na tigrove Mompračema.  – Koliko ti je hodočasnik platio da nasučeš i zapališ moj brod?  – Pedeset florina i dva karabina.  – Ja ću ti dati dve stotine ako me odvedeš u selo Tremal-Najka?  – Prihvatam, gospodine, – odvratio je Malezijac – i prihvatio bih to i bez nadoknade jer vam dugujem život.  – Jesmo li još daleko od mesta?  – Za nekoliko časova ćemo stići, zar ne? – rekao je Tanguza gledajući Malezijca. – Možda i nešto ranije. Janeš je odvezao uže koje je sputavalo zarobljenikove ruke i krenuo

govoreći:  – Popnimo se na palubu.  Na reci je još uvek vladao mir i voda je tekla lagano pored obala  pokrivenih divnim drvećem, koje je pod udarima vetra širilo svoje ogromno lišće. Od Dajaka ni traga. Da su bili blizu, majmuni ne bi bili tako mirni, jer su krajnje nepoverljivi. »Marijana« je dosta lagano napredovala, što su potpomagali i veslači, jer  vetar nije mogao slobodno da se probije kroz ovu beskrajnu zelenu ogradu. Tako je neuznemiravana plovila do podneva, a zatim se zaustavila pred nekom vrstom platforme koja se uzdizala na nekoliko redova balvana.  – Selo Pangutaran – u jedan glas su povikali i krmanoš i Tanguza.  – Izbacite sidra i pristanite – naredio je odmah Portugalac. – Strelci na  spingarde! Dva sidra su bila izbačena i jedrenjak je, nošen strujom, pristao uz  platformu i brzo bio privezan. Janeš se popeo na ogradu da bi bolje mogao da osmotri da li se neki od Dajaka nalazi skriven na obali. Nije bilo sumnje da su ti surovi divljaci tuda  prošli, jer su se na maloj udaljenosti videle popaljene kolibe.  – Izgleda da ovde nema nikoga – rekao je Janeš obraćajući se melezu, koji se i sam ispeo na ogradu.  – Nisu očekivali da dođemo čak ovamo – odvratio je Tanguza. – Bili su isuviše sigurni da će nas zaustaviti i pobiti na ušću reke.  – Koliko smo udaljeni od sela?  – Nekoliko časova, gospodine Janeš.  – Ako bismo opalili iz topova, da li bi nas Tremal-Najk mogao čuti?  – Moguće je. Mislite da odmah krenemo?  – Bilo bi to nerazumno. Sačekajmo noć; ovde ćemo je lakše provesti i neće nas videti.

 – Koliko ćemo ljudi da povedemo?  – Ne više od dvadeset. Plašim se da »Marijana« ne ostane isuviše nezaštićena. Ako je izgubimo, biće to kraj za sve, a takođe i za Tremal-Najka i Darmu. Izvršićemo malo ispitivanje okoline da se uverimo ne krije li se kakva zamka. Ovaj mir me uopšte ne ohrabruje. Pošto su ove pripreme bile završene, Janeš, melez i krmanoš sa još četvoricom ljudi, naoružani do zuba, pošli su da ispitaju okolinu pre nego što se odvaže da zađu u gustu šumu koja se prostirala između reke i sela Pangutaran.

JURIŠ SLONOVA Pošto su nekoliko trenutaka osluškivali, Janeš i njegovi ljudi su krenuli  prema šumi ispitujući oko pola milje po njenoj ivici, ne nalazeći nikakvog traga od njihovih neumoljivih neprijatelja.  – Hm! – načinio je krmanoš. – Ako se hodočasnik zakleo da će vas uništiti, smatram da će učiniti sve što je moguće da dobije vaše glave.  – Dodaj našima i svoju – rekao je Portugalac. – Vratimo se na palubu i sačekajmo noć. Vratili su se neometano, što je potvrđivalo pretpostavku da Dajaci nisu bili u blizini. Tek što je zašlo sunce, Janeš je naredio da se pripremi za polazak. Na  palubi je bilo trideset šest ljudi, računajući i ranjene. Janeš je odabrao  petnaestoricu jer nije želeo da mnogo oslabi posadu koju su mogli da napadnu za vreme njegove odsutnosti. Oko devet časova, pošto je preporučio Sambilongu najveći oprez kako ne bi bio iznenađen, sišao je na obalu sa Tanguzom, krmanošem i pratnjom.  – Napred i, pre svega, što je moguće manje buke – rekao je Janeš u času kada su ulazili u šumu. – Mi još uvek nismo sigurni da ćemo naići na slobodan  put. Okrenuo se zatim da još jednom pogleda jedrenjak poluskriven u zelenilu i ne znajući zbog čega, osetio kako mu se steže srce. Pošto je nebo bilo zaklonjeno vladala je teška sparina pod ogromnim lišćem koje se prepletalo na trideset ili četrdeset metara od tla.  – Reklo bi se da će uragan – rekao je Janeš, koji je disao sa velikim naporom.  – I podići će se ubrzo, gospodine – odvratio je melez.  – Video sam kako sunce zamiče za crni oblak i mislim da ćemo jedva stići do sela.

 – Ako nas niko ne bude zaustavio. Šuma nije dopuštala da napreduju tako brzo kao što su želeli pogotovu što su upali usred jedne stare plantaže bibera, koji je obavijao drveće jednom apsolutno nerazmrsivom mrežom. Veliko drveće nije uspevalo da zaguši visoku lozu koja je obrazovala snažnu mrežu i obavijala se oko stabla u nedostatku prostora.  – Sablje u ruke – rekao je Janeš videći da vodiči ne uspevaju da prođu.  – Napravićemo buku – primetio je krmanoš.  – Nemam želju da se vratim.  – Mogu nas čuti Dajaci, gospodine.  – Ako nas napadnu, dočekaćemo ih kao što zaslužuju. Požurimo. Uspeli su da otvore prolaz udarcima sabalja i nastavili da se provlače  beskrajnom šumom, stalno udarajući i desno i levo. Išli su tako jedan čas, uporno se boreći sa biljkama, kada se krmanoš najednom zaustavio, govoreći:  – Stanite svi.  – Dajaci? – upitao je tiho Janeš, koji mu je odmah prišao.  – To ne znam, gospodine.  – Jesi li nešto čuo? U tom trenutku se u daljini začuo čudan tutanj koji je ličio na buku koju  proizvodi furgon ili voz.  – To nije grmljavina – rekao je Portugalac.  – Još ne seva – rekao je Tanguza.  – Reklo bi se da je reka probila brane i da se izlila iz korita. Prislonio je uvo na tlo i ponovo oslušnuo, zadržavajući dah. Zemlja je asno prenosila taj neobjašnjivi tutanj, koji kao da je proizvodila nekakva ogromna masa koja se brzo približava.  – Baš ništa ne razumem – rekao je najzad Janeš ustajući. – Bolje da se

vratimo družini; ko zna, možda će krmanoš da nam objasni ovu misteriju. Provukli su se ispod džinovskih biljaka i kada su stigli do mesta gde su ostavili svoje ljude, videli su da su i oni veoma uzbuđeni, jer su takođe čuli tu  buku. Samo je Padada izgledao miran.  – Od čega potiče ova buka? – upitao ga je Janeš.  – To je kolona slonova koji beže pred nekom opasnošću, gospodine –  odgovorio je krmanoš. – Svakako ih ima mnogo.  – Slonovi! A ko je mogao da uplaši te kolose?  – Verovatno ljudi.  – Da li to Dajaci dolaze sa zapada? Jer, odatle dolazi buka.  – Na to sam i ja pomislio.  – Šta mi savetuješ da činim?  – Da se udaljimo što brže.  – Da li ćemo sresti slonove na našem putu?  – Moguće, ali će biti dovoljan jedan pucanj da skrenu. Ti džinovi se neverovatno plaše pucnjeva, jer nisu na njih navikli. Janeš i njegovi ljudi su ubrzavali korak, plašeći se da se ne nađu usred lude trke ovih debelokožaca. Kada bi se našli na čistini, trčali bi gledajući sa strahom iza sebe u uverenju da će se na njih sručiti neka od ovih strašnih životinja. Čak je i Janeš izgledao zabrinut. Bili su stigli do šume sa isključivo kamforovim drvećem, koja nikakva sila ne bi mogla da obori, kada se krmanoš po drugi put zaustavio, govoreći kao  bez daha:  – Bacite se pod ovo drveće koje nam je dovoljna zaštita. Evo ih, dolaze! Tek što su se sklonili iza džinovskih stabala, kada su opazili prve slonove. Dolazili su u besnom trku kao poludeli od straha i naletali na mlade palme koje su im se našle na putu, obarajući ih kao kakva džinovska kosa. Ovo je bila samo prethodnica, jer se nekoliko trenutaka kasnije na ovaj

 prostor sručila masa, uz zastrašujuću buku. Bilo je četrdeset ili pedeset slonova, mužjaka i ženki, koji su se gurali među sobom. Njihove strašne surle udarale su neumoljivo po drveću i žbunju, sve rušeći. Videći neke od njih koji su izgleda hteli da krenu prema kamforovom drveću, Janeš se pripremio da opali, kada je opazio svetle tačke iza debelokožaca, koje su opisivale vatrene lukove.  – Tišina! Neka se niko ne pokrene! Dajaci! – povikao je Padada. Mnogo, skoro potpuno golih ljudi trčalo je iza slonova bacajući na njih zapaljene grane, koje su zatim dizali sa zemlje i ponovo ih bacali. Nije ih bilo više od dvadeset, tako da su debelokošci, zaplašeni ovom vatrenom kišom koja je na njih neprekidno padala, mogli jednim jedinim potezom da smrve tu malu grupu neprijatelja.  – Ne pokrećite se, a naročito ne pucajte! – ponovio je Padada. Slonovi su već bili prošli obarajući prva stabla šume, ali ogromno drveće, na sreću, nije popustilo. Zatim su iščezli u gustoj šumi, stalno progonjeni Dajacima.  – Hajdemo odavde pre nego što se slonovi vrate. Neće se uvek naći kamforovo drveće da nas zaštiti. Buni me samo jedna stvar.  – Koja, gospodine?  – Kako su ovi divljaci mogli da sakupe tolike životinje.  – Biće da su ih sreli slučajno, jer nisu ukrotitelji kao što su, na primer, mahuti iz Šijama ili hinduski kornaci – rekao je Tanguza koji je uzeo učešća u razgovoru. Nije retko da se u ovim šumama nađe grupa od pedeset, pa čak i do sto slonova.  Napustili su šumu koja ih je tako dobro zaštitila od strašnog juriša i pošli tražeći put na kome bi mogli bolje da se orijentišu, jer je zeleni svod koji je  prekrivao šumu bio toliko gust da nisu mogli da vide zvezde. Posle jedno pola časa izgledalo je da su Dajaci, ubeđeni da se tigrovi Mompračema ne nalaze u ovom delu šume, poterali slonove prema reci, pa se

tutanj udaljio prema jugu, sve dok nije potpuno iščezao.  – Veruju da smo još daleko od sela – rekao je krmanoš pošto je još malo osluškivao. – Idu da nas traže prema Kabatuanu.  – Kako su samo uporne te lopuže – rekao je Janeš. To je baš pravi rat koji su nam objavili, i to na život i smrt.  – Eh, moj gospodine, – odvratio je Padada – oni dobro znaju da, ako uspemo da se sjedinimo sa Tremal-Najkom, uništenje sela će postati krajnje teška stvar.  – Ja im prepuštam selo, nemam nameru da se ovde ustalim. Naređeno mi je da u Mompračem dovedem Tremal-Najka i njegovu kćer, a ne da vodim rat sa hodočasnikom, bar za sada. Kasnije ćemo videti.  – Zar zaboravljate da se taj tajanstveni čovek zakleo na neumoljivu mržnju  prema vama?  – Vidim kako tamo dole bleskaju vatre! – povikao je Tanguza. Janeš je napregao pogled i kroz jedan procep video kako u tami nešto  blešti, što nije moglo jednostavno da se protumači kao svetlost fenjera.  – Je li to selo? – upitao je.  – Ili je to vatra onih koji ga opsedaju? – rekao je Tanguza.  – Zar ćemo morati da se borimo pre no što uđemo na farmu?  – Imaćemo neprijatelja za leđima, gospodine.  – Ćutite – rekao je u tom trenutku krmanoš.  – Šta je sad opet? – upitao je Janeš.  – Čujem kako se reka razbija o obale. Selo je pred nama, gospodine.  – Pređimo reku – odvratio je Janeš odlučno, – i približimo se napadačima. Tremal-Najk će nam sa svoje strane pomoći kako najbolje može.

SELO PANGUTARAN Posle pet minuta odred je gazio tiho preko rečice koja je bila oskudna vodom, i sakupio se na suprotnoj obali koja je bila gola. Prostrana ravnica, narušena samo ponekom grupicom palmi, prostirala se sve do jedne velike građevine, nad kojom se uzdizala neka vrsta male kule, koja je izgleda bila osmatračnica. Tama je po malo počela da se proređuje, ali još uvek nije moglo mnogo da se razazna. Međutim, krmanošu i melezu nije bila potrebna svetlost da bi znali gde se nalaze.  – Pangutaran! – povikali su u glas.  – Sa Dajacima unaokolo – dodao je Janeš mršteći čelo. – Zar je moguće da e veliki deo snaga stigao pre nas! I zaista, brojne vatre, smeštene u polukrug, gorele su pred farmom kao da su strašne glavoseče ovde načinile veliki logor. Svi su stali, gledajući sa strahom ove kresove i pokušavajući da dokuče veličinu neprijateljskih snaga.  – Evo nas u lepom sosu – promrmljao je Janeš. – Bilo bi nerazumno naslepo se baciti na snage koje su možda dvadeset puta brojnije, dok bi s druge strane isto tako bila ludost čekati zoru. Tada ne bismo mogli da im priredimo iznenađenje i mogli bi da nas poraze.  – Gospodine, – rekao je krmanoš – šta ste odlučili?  – Veruješ li da ih ima mnogo?  – Sudeći po broju vatri, moglo bi se u to poverovati. Hoćete li da odem i da  pogledam sa kakvim snagama raspolažu? Janeš ga je nepoverljivo pogledao.  – Sumnjate u mene, zar ne? – rekao je Malezijac, osmehujući se. – U pravu ste: sve do juče sam bio vaš neprijatelj. Pa ipak grešite: sada sam već prekinuo svaku vezu sa tim ljudima i više volim da sam sa vama i vašima, koji su Malezijci kao i ja, nego sa tim divljacima.

 – Da li bi se mogao vratiti pre sunčevog izlaska?  – Neće se pojaviti još za pola časa, a ja vam obećavam da ću se vratiti kroz deset minuta.  – Onda mi daj dokaz tvoje vernosti – rekao je Janeš.  – Imaćete ga, gospodine. Malezijac je uzeo sablju, načinio pokret za zbogom i udaljio se. Janeš je sa časovnikom u ruci brojao minute. Veoma se plašio da krmanoš ne zakasni i da ne svane pre njegovog povratka, jer bi tada iznenađenje bilo nemoguće. Prošlo je šest minuta, kada se pojavio Padada u punom trku.  – No, šta je? – upitao je Janeš idući mu u susret.  – Glavnina, koja je na ušću operisala protiv nas, još nije stigla. Ovde ih nema više od stotine i njihovi redovi su tako slabi da ne bi mogli da izdrže iznenadni napad.  – Imaju li vatrenog oružja?  – Da, gospodine.  – Ba! Znamo kako se njime služe. Okrenuo se zatim svojim ljudima, koji su prišli i čekali naređenje da se  bace na neprijatelja.  – Dajte sve od sebe – rekao im je. – Neka tigrovi Mompračema pokažu šta su za njih te glavoseče.  – Kada naredite, sve ćemo uništiti, gospodine Janeš odvratio je najstariji. –  Vi znate da se mi nikad nismo bojali.  – Tiho im se približimo i skočimo na njih. Ne otvarajte vatru dok ja ne naredim. A sada, obrazujmo kolonu za napad. Tri stotine metara dalje uzdizalo se naselje. Bila je to neka vrsta utvrđenja koje je moglo da pruži jak otpor, pa čak da odoli i malim topovima. Na glavnoj građevini, jednoj kući lepog izgleda koja je podsećala na indijanske bungalove, uzdizala se vitka drvena kulica, neka vrsta arapskog minareta, na čijem je vrhu svetlela velika lampa.

 – Tanguza, – rekao je Janeš koji je naredio ljudima da poležu, jer je prvo hteo da tačno ustanovi položaj u kome se nalazila farma – gde je prolaz?  – Pred nama, gospodine.  – Zar nećemo da upadnemo u trnje?  – Ja ću vas voditi.  – Jeste li spremni? – upitao je Janeš obraćajući se gusarima.  – Svi smo spremni, kapetane.  – Pucaćete na povik »Živeo Mompračem!« Tako nećemo biti u opasnosti da na nas pripucaju branioci sela. Napred! Osamnaest ljudi poletelo je kao bez duše i bacilo se na najbližu grupu. Sada već ništa nije moglo da zadrži strašne malezijske tigrove: ni artiljerija, ni puške, ni oružje belaca. Jednim plotunom pokosili su pet ili šest Dajaka koji su pokušali da  pobegnu od vatre oko koje su sedeli, a zatim su kao munja prošli kroz redove, nastavljajući da pucaju i urlajući na sav glas:  – Živeo Mompračem! Iznenađeni ovim neočekivanim napadom, kome se svakako nisu nadali, glavoseče nisu ni pokušale da pruže otpor, tako da je zahuktali odred mogao da se baci iza bodljikave zaštite koja se nalazila duž zida. Na spoljnim odbrambenim zidovima pojavili su se ljudi sa puškama. Izgledalo je da se  pripremaju da otvore vatru, kada je jedan zapovednički glas povikao:  – Stojte! To su prijatelji! Otvorite vrata!  – Hej, Tremal-Najče, prijatelju – povikao je Janeš veselo. – Nama olovo nije potrebno. Već smo ga imali podosta od ovih Dajaka.  – Janeš! – povikao je Hindus u pravoj eksploziji radosti.  – A ko si verovao da je?  – Podignite branu! Hitro! Dajaci se vraćaju da napadnu! Bila je podignuta ogromna drvena ploča, teška kao da je bila od gvožđa,

koju su jakim užadima vukli mnogi ljudi, i tigrovi Mompračema, sa krmanošem i melezom, prosto se strmoglaviše u naselje, dok su branioci sa vrha zida pozdravili napadače pucnjima iz  spingardi  i snažnom vatrom iz  pušaka. Jedan čovek visoka rasta, već zašao u godine – prosede kose i brkova, vitkog ali snažnog stasa, finih crta lica, malo tamne kože i veoma crnih očiju, širio je ruke da Portugalca stegne u zagrljaj.  – Ovamo, na moje grudi, prijatelju Janeše! – povikao je snažno ga grleći. Suđeno je da uvek dugujem velikodušnosti i junaštvu nepobedivih tigrova Mompračema. Kako je Malezijski Tigar?  – Umire od zdravlja.  – A tvoja Surama?  – Još uvek me veoma voli. A gde je Darma, ne vidim je?  – Tigar ili moja kćer?  – I on i ona, jer sam zaboravio na tvoju divnu životinju.  – Moja kćer spava u ovom trenutku, a tigar sa Kamamurijem ide prema obali.  – Kako! Zar maharat nije ovde? – povikao je Janeš.  – Plašeći se da vas Tanguza ne nađe i dovede ovamo, on je pošao uprkos mojim savetima, sa jednom malom četom ljudi, i možda se u ovom času, ukoliko je uspeo da umakne Dajacima, ukrcao za Mompračem.  – Naći ćemo ga tamo kasnije.  – Hodi, prijatelju – rekao je Tremal-Najk. – Ovo nije mesto za naše  prijateljske razgovore. Hajde, Tanguza, dočekaj goste i pripremi jelo i piće za tigrove Mompračema. Za nekoliko časaka stigli su do vrha na kome je bila mala kružna platforma, na kojoj se nalazila velika  spingarda  duge cevi, koja je sa ove visine mogla da tuče sve tačke na vidiku. Sunce je već bilo izašlo, rasipajući po ravnici svoje pozlaćene zrake koji su,

iako tek rođeni, bili veoma vreli. U ovim krajevima nema svežine čak ni u  prvim jutarnjim časovima. Sa pojavom svetlosti Dajaci koji su opsedali selo udaljili su se šest ili sedam stotina metara, zaklanjajući se iza velikih stabala koja su bila oborena da bi  poslužila kao pokretni rovovi. Izgledalo je kao da se njihov broj uvećao tokom noći, jer Tremal-Najk, tek što je bacio pogled unaokolo, nije mogao da zadrži  povik:  – Sinoć ih nije bilo toliko! Janeš je upravo hteo nešto da ga zapita, kada se začuo topovski pucanj u daljini, čija se jeka odbila o zidove naselja.  – Ovaj pucanj dolazi sa juga! – povikao je Portugalac.  – To pucaju topovi sa »Marijane«. Dajaci su napali moje ljude.  – Da, – potvrdio je Hindus – dolazi iz pravca Kabatuana. Veruješ li da mogu da odbiju neprijatelja sa sredstvima kojima raspolažu?  – Bilo bi potrebno bolje poznavati napadače. Kakvim li snagama raspolaže taj prokleti hodočasnik?  – Bacio je u fanatički zanos četiri plemena i svako od njih ga je snabdelo sa najmanje sto pedeset ratnika.  – Naoružanih puškama?  – Da, Janeš. Taj tajanstveni čovek je doneo sa sobom pravi arsenal, pa čak  i topove. Gle! Još jedan pucanj!  – Ovo su  spingarde! – povikao je Janeš načinivši besan pokret rukom. Iz ogromne šume koja se prostirala ka jugu dopirale su u razmacima slabije i oštrije detonacije, koje su morale da potiču od oružja duge cevi. Zatim su se  pucnji pojačali i slili se u neprekidnu paljbu, kao da su mnogi topovi i  spingarde opaljivali istovremeno. Janeš je prebledeo i postao veoma nervozan. Kružio je po platformi kao lav u kavezu, žudno ispitujući pogledom horizont. I Hindus je bio veoma uzbuđen. Pucnji su sledili jedan drugog. Mora da se besna i strašna bitka vodila na

reci između »Marijanine« malobrojne posade i velikih snaga tajanstvenog hodočasnika.  – Gospodine Janeš! Dobar dan! – rekla je u tom trenutku jedna mlada devojka koja se pojavila na platformi. Portugalac nije mogao da zadrži povik:  – Darma! Divna devojka od možda petnaest godina, vitka tela nalik na palmu, duge crne kose malo kovrdžave, lica lako preplanulog kao u hinduskih žena, savršenih linija koje su pre podsećale na crte kavkaskih žena, bila se zaustavila  pred Portugalcem, gledajući ga svojim crnim i blistavim očima.  Na sebi je imala pola evropsku pola hindusku odeću, što joj je davalo izuzetnu ljupkost. Odeća se sastojala od prsluka od brokata izvezenog zlatom, zatim od široke kašmirske trake koja je bila ovijena oko struka i padala na  bedra, potom od dosta kratke suknje koja je otkrivala čarape od bele svile, i na kraju cipelice od crvene kože sa zašiljenim i povijenim vrhom.  – Srećna sam što vas ponovo vidim, gospodine Janoš – nastavila je devojka pružajući mu prekrasnu ručicu. Ima već dve godine kako smo vas ispratili.  – Neprekidno imamo posla tamo dole, u Mompračemu.  – Da li Malezijski Tigar još uvek razmišlja o ekspedicijama? Kakav strašan čovek – rekla je Darma smešeći se. – Ah... top! Zar ne čujete?  – Ima već pola časa kako grmi, kćeri moja – rekao je Tremal-Najk. –  Možda oglašava tešku nesreću.  – Ko to puca, oče?  – To su tigrovi Mompračema.  – Koji brane moj brod – dodao je Janeš. – Ćutite! Čini mi se da se pucnji smanjuju. A ne mogu ništa da vidim. Svi su se nagnuli preko ograde platforme i žudno osluškivali. U retkim razmacima čule su se samo oštre detonacije  spingardi  i tupi zvuci topova.

Odjednom je zavladala velika tišina, kao da je bitka najednom prestala.  – Ili su pobedili, ili su pregaženi? – upitao se Janeš, koji je osetio kako mu se čelo kupa u znoju.  Najednom je odjeknula strašna detonacija, koja se rasprostrla takvom snagom da se kula zatresla iz temelja. Janeš je povikao, dok su Tremal-Najk i Darma prebledeli.  – Bože moj, šta se dogodilo? – upitala je devojka.  – Mora da je moja »Marijana« odletela u vazduh odvratio je Janeš slomljenim glasom. – Jadni moji ljudi. Snažan bol se ogledao na njegovom licu, dok su mu oči blistale vlažnim sjajem.  – Janeš – rekao je Tremal-Najk blagim glasom – mi još nemamo dokaza da e tvoj brod odleteo u vazduh.  – Ta užasna eksplozija može da potiče samo od toga ako je skladište odletelo u vazduh – odvratio je Portugalac. – Video sam eksploziju tolikih  brodova i ne mogu se prevariti. Ako je »Marijana« otišla na dno, nije važno, er u Mompračemu imamo još dosta jedrenjaka. Ja za svojim ljudima žalim. Opsadnici, koji su takođe čuli strašnu eksploziju kao i živu topovsku  pucnjavu, napustili su svoje pokretne šančeve, povlačeći se prema šumi kao da smeraju da prekinu sa blokadom.  – Odlaze, oče! – povikala je Darma. – Da li su shvatili da uzaludno nasrću na naše naselje?  – Janeš, – rekao je Tremal-Najk – da li je možda hodočasnik poražen, pa je  poslao glasnika da se opsadnici povuku?  – Ili pokušavaju da nas uvuku u zamku? – odvratio je Portugalac.  – Kako?  – U nadi da ćemo, koristeći njihovo povlačenje, da napustimo naselje, te da nas svim snagama napadnu u gustoj šumi. Ne, dragi moj Tremal-Najče, neću  biti tako lud da zagrizem tu udicu. Sve dok ne saznamo kakva je sudbina

snašla moju »Marijanu«, nećemo napustiti ovu farmu, na kojoj se dugo možemo braniti, u slučaju da je moja posada uništena. Postavimo ovde stražara i za trenutak prestanimo da se brinemo o lukavim manevrima tih lopuža.  – Gospodine Janeš, – rekla je Darma. – Hodite da se malo odmorite, a i da doručkujete. Pošto više nisu čuli topovsku pucnjavu, svi su, bez obzira što su strahovali za sudbinu posade, sišli u donju salu, u kojoj su sluge pripremile obilan doručak na engleski način, sa hladnim mesom, buterom i biskvitima. Pošto su završili sa jelom i poslali meleza na kulu da se obavesti o  pokretima neprijatelja, izvršili su brižljivu inspekciju utvrđenja i radova na odbrani, gde je bilo sve spremno da se izdrži duga opsada. Prošlo je tri časa od eksplozije, kada su začuli kako Tanguza viče sa vrha minareta:  – Na oružje! Odmah zatim odjeknuli su pucnji. Janeš i Tremal-Najk su poleteli prema najvišoj platformi ograde, odakle su imali pregled nad dobrim delom ravnice. Tek što su tamo stigli, kada su ugledali kako mali odred ljudi u trku izlazi iz šume, pucajući na Dajake koji su navirali sa svih strana, ne bi li im presekli put. Dva povika, Portugalčev i Hindusov, začula su se u istom trenutku:  – Tigrovi Mompračema! Sambilong! Zatim su zagrmeli:  – Vrata iz spingardi!  – Napravite prolaz našim prijateljima i podignite branu! Gusari koji su opazili Janeša, a videći svoje drugove progonjene, bacili su se na tri spingarde  koje su branile južni deo naselja i skoro istovremeno otvorili vatru. Kada su čuli pucnje i videli kako padaju mnogi njihovi drugovi, Dajaci su razbili svoje redove, bežeći bezglavo u šumu.

Pošto mu je put bio otvoren, Sambilong je sa svojim drugovima poleteo  prema naselju, ne prestajući da puca. Brana je bila podignuta i deo posade iz tvrđave krenuo je prema njima da bi im pomogao u slučaju da Dajaci ponovo napadnu, kao i da ih provede kroz  bodljikavu šumicu. Preživelih sa »Marijane« bilo je oko šestoro. Bili su crni od puščanog  praha, vlažni od znoja, zadihani, pokidane odeće i okrvavljeni, zapenušani od dugog trčanja koje je moralo da traje bar tri časa. Na sreću, glasnik koji je  poznavao put bio je sa njima.  – Moj brod? – povikao je Janeš trčeći prema Sambilongu.  – Odleteo je u vazduh, kapetane – odvratio je noštromo hrapavim glasom.  – Ko je to učinio?  – Mi... nismo mogli više da se odupiremo... bilo je stotine i stotine divljaka koji su na nas navaljivali... svi naši drugovi su pobijeni... čak i ranjenici... više sam voleo da zapalim barut...  – Valjan si ti momak – rekao je Janeš duboko uzbuđen.  – Kapetane... dolaze... mnogo ih je... pripremite se za odbranu.  – Ah! Dolaze! – povikao je Janeš strašnim glasom. Osvetićemo naše mrtve.

VATRENO OGLEDANJE U tom trenutku horde Dajaka su se pojavile iz šume, bez ikakvog reda i svi su bezumno trčali. Urlali su kao divlje zveri, mašući besno svojim teškim sabljama od blistavog čelika i ispaljujući u vazduh po neki puščani hitac. Izgledali su razjareni i verovatno su to i bili jer nisu mogli da stignu i odseku glave poslednjim braniocima »Marijane«, koji su uspeli da se sklone na farmu pre nego što postanu njihov plen.  – Jupitera mu! – povikao je Janeš, koji ih je posmatrao pažljivo sa vrha ograde. – Dobar broj je tih lopuža, i mada nisu vojnički obučeni, zadaće nam mnogo glavobolje.  – Ima ih bar četiri stotine – rekao je Tremal-Najk.  – Gledaj tamo! Imaju i sprave za opsadu – dodao je Portugalac videći kako iz šume izlazi veliki odred koji je vukao tuce mirima i lila. – Hulja hodočasnička! Izgleda da se razume u ratne stvari i da je svoju brigu posvetio artiljeriji. Ovi uopšte loše marširaju, te tobdžije! Manevrišu kao regruti!  – A ne pucaju loše, uveravam vas, kapetane – rekao je Sambilong. – Dobro su tukli »Marijanu«, pogađali su je od pramca do krme.  – Da li je taj prokleti hodočasnik nekad bio vojnik? – upitao se Janeš. –  Koji đavo može da bude taj tajanstveni čovek?  – A ako nam Sandokan ne pošalje pomoć? – upita Tremal-Najk.  – U tom slučaju, dragi moj prijatelju, otići ćemo i mi – odvratio je Janeš sa svojim uobičajenim mirom.  – Sa svima ovima koji nas opsedaju?  – Videćemo da li će kroz petnaest dana da ih bude toliko. Nećemo puniti  spingarde  krompirima niti karabine vrapčijim jajima. Završimo našu inspekciju, dragi moj, i potrudimo se da utvrdimo slabe tačke. Moramo da izdržimo, i izdržaćemo. Dok su oni nastavljali sa obilaženjem, Dajaci su se ulogorili oko farme,

držeći se izvan domašaja pušaka i  spingardi. Oni su brzo gradili kolibe od granja i bananovog lišća, kako bi se zaštitili od vrelih sunčevih zrakova, dok su njihovi artiljerci kopali male šančeve i pravili nasipe od zemlje i kamenja, na koje su postavljali topove tako da mogu da tuku farmu sa svih strana. Ovi topovi nisu mogli da pričine štetu masivnim pločama od kojih je bila načinjena ograda, jer su to bile »tekove« ploče, drveta tako jakog da je odolevalo i najžešćem udaru. Kada je završio inspekciju Janeš se, sa Tremal Najkom i Sambilongom, popeo na kulicu, odakle je mogao bolje da posmatra ravnicu. Kada se našao gore nije mogao da zadrži pokret gneva.  – Taj hodočasnik mora da je bio vojnik – ponovio je.  – Dajaci nikada ne bi ni pomislili da podignu nasipe niti da iskopaju rovove da se zaštite od neprijateljskih metaka.  – Vidiš li ga? – upitao je u tom trenutku Tremal-Najk.  – Koga?  – Hodočasnika.  – Kako! Usuđuje se da se pokaže?  – Pogledaj tamo, u podnožju onog stabla koje su artiljerci dovukli pred top da bi pojačali nasip. Janeš je pažljivo pogledao u određenom pravcu, a zatim je izvadio iz džepa mornarski dogled i upravio ga ka stablu.  Na drvetu je stajao visok i veoma mršav čovek, sav u belom sa zlatnim gajtanima, u crvenim cipelama visokih peta, kakve nose bogati Borneanci u Bruniju. Na glavi je imao veliki turban od zelene svile, koji mu je padao do očiju. Izgledalo je da ima pedeset ili šezdeset godina. Njegova koža je bila dosta tamna, ali ne toliko mrka i zagasita kao koža Dajaka ili Malezijaca, a njegove crte lica, koje je Janeš dobro video, bile su mnogo finije i savršenije nego što su u domorodaca dvaju velikih malezijskih ostrva.  – Rekao bih da je Arapin ili Burmanac – rekao je Janeš pošto ga je poduže  posmatrao. – Dajak svakako nije, a još manje Malezijac. Odakle li se taj dovukao?

Usledio je dubok mir koji je potrajao nekoliko minuta, a zatim je ravnicom odjeknuo strašan urlik iz usta svih ratnika i rasuo se po šumi koja ih je okružavala.  – Da li se pripremaju za napad? – upitao je Tremal-Najk Janeša, koji je  ponovo upravio svoj dogled.  – Ne: vidim čoveka koji izlazi iz hodočasnikovog zaklona sa zelenom zastavom, nataknutom na koplje.  – Da li nam to šalje parlamentarca?  – Izgleda – odvratio je Portugalac.  – Da nam predloži predaju?  – Svakako ne mir. Jedan Dajak, neki poznati ratnik sudeći po dugim perima koja su mu krasila glavu i po izuzetnom broju mesinganih narukvica koje je imao na rukama i oko gležnjeva, napustio je logor u pratnji drugog, koji je s mukom nosio jedan od onih velikih bubnjeva koji su malopre služili igračima kao  pratnja.  – Grom i pakao! – povikao je Portugalac. – Evo parlamentarca po propisu, umesto da ima trubača, ima doboš, bolje rečeno dobošinu. Taj hodočasnik  mora da je civilizovan čovek. Siđimo, Tremal-Najče, da čujemo šta nam  poručuje generalisimus Dajaka.  – Tek što su napustili kulu i našli se na terasi koja je bila iznad ulaza u tvrđavu, stigao je parlamentarac i zatražio da govori sa belim čovekom.  – Ja nisam gospodar sela – rekao je Portugalac, naginjući se i radoznalo gledajući ratnika i njegovog dobošara.  – Nije važno – odvratio je parlamentarac. – Hodočasnik iz Meke, potomak  velikog Proroka, želi da govorim samo sa belim čovekom, bratom Malezijskog Tigra.  – Jupitera mu! – povikao je Janeš, smejući se. – Dva brata različite boje! Taj hodočasnik mora da je neka velika budala.

Zatim je nastavio, podižući glas:  – Reci mi šta mi poručuje Prorokov potomak.  – Šalje me da ti kažem da za sada ostavlja život tebi i tvojim ljudima, pod uslovom da mu daš Tremal-Najka i njegovu kćer.  – A šta hoće da učini sa njima?  – Da im odseče glave – odvratio je ratnik iskreno.  – Bar mi reci iz kog razloga.  – Tako hoće Alah.  – Reći ćeš onda da moj Alah to ne želi, da sam ovamo došao da bi se njegova želja poštovala i da sam spreman da branim svoje prijatelje.  – Ponavljam ti da su Alah i Prorok objavili smrt ovoga čoveka i ove devojke.  – Briga me za njih i za tu hodočasničku varalicu koja vas je zaludela svojim  bajkama.  – Hodočasnik je čovek koji je pred našim očima počinio čuda.  – Ali nije pred mojim, i reći ćeš mu da ga izazivam da načini koje od tih svojih čuda. Sve do suprotnog dokaza verujem da je to intrigant koji koristi vašu naivnost i vaše krvoločne instinkte.  – Preneću mu reči belog čoveka.  – Bez žurbe, jer mi za njega nemamo reči – rekao je Janeš ironično. Dobošar je tri puta udario po svom teškom instrumentu koji je odjeknuo kao daleka grmljavina, zatim su se dva divljaka vratila u logor, u kome su ih, kako je izgledalo, svi ratnici čekali sa velikim nestrpljenjem.  – Mora da je ovaj hodočasnik najlukaviji čovek pod kapom nebeskom –  rekao je Janeš Tremal-Najku kada su se parlamentarci udaljili. – Kakva li je to čuda počinio taj čovek te je ubedio Dajake da je polubog? To bih hteo da znam.  – Očigledno da je nešto učinio – odvratio je Hindus.

 – Ne nameće se tako lako ovim divljacima, koji su po prirodi nepoverljivi.  – Oružje, novac i čuda! – povikao je Janeš. – Sa svim tim može se zavladati i malezijskim ljudožderima. A ne zna se iz kog razloga je taj čovek protiv nas.  – Protiv mene i moje kćerke – ispravio ga je Tremal-Najk.  – Za sada, a posle?... Posle ne bih baš verovao u obećanja te varalice. Gle! Evo, parlamentarac se vraća. Izgleda da i njemu počinje da smeta taj bubanj. Ako se ponovo pojavi, sasuću mu u noge kuglu sa ekserima.  – Beli čoveče, – rekao je parlamentarac kada je stigao pod terasu –  hodočasnik me šalje da ti kažem da će pred tobom počiniti zapanjujuće čudo koje nijedan čovek ne bi mogao da učini, da bi tebi i tvojim ljudima dokazao svoju nepovredivost.  – Da li hoće da mu pokažem, na njegovom telu, prodornost metaka moga karabina? – upitao je Janeš rugajući se.  – On predlaže da pred tvojim očima izvede vatrenu probu, jer hoće da ti  pokaže kako će iz vatre da iziđe neoštećen, pošto uživa zaštitu neba, u čijoj je milosti. Traži samo da mu dopustiš da to izvede u blizini utvrđenja kako bi ti mogao dobro da vidiš.  – A zatim?  – Zar ti to nije dovoljno?  – Pitam šta će posle da uradi.  – Da čeka tvoju odluku.  – Kakva bi ona trebalo da bude?  – Da mu predaš Hindusa i njegovu kćer, jer posle jednog takvog dokaza nećeš više sumnjati u to da je on polubog, protiv kojeg se niko ne može boriti, ni ti ni tvoji ljudi, pa čak ni Tigar od Malezije, bez obzira što se govori da je nepobediv.  – Pošto je hodočasnik tako ljubazan pa nam nudi pravu pozorišnu scenu, reci mu da nemamo ništa protiv. Poslužiće nam bar da se malo razonodimo.  – Zar ti ne veruješ, beli čoveče, da hodočasnik može da izdrži jednu

ovakvu probu?  – To ću moći da ti kažem tek kada budem video to čudo.  – Hoćeš li se onda predati?  – Šta će posle biti, sada ne mogu da ti kažem.  – Tvoji ljudi će odmah položiti oružje i napustiće te.  – U redu: sačekaću da bace na vas svoje puške – odvratio je Janeš sa ironičnim smeškom.  Nije prošlo ni četvrt časa od kako su dva parlamentarca po drugi put dolazila, kada su Janeš i Tremal-Najk, koji nisu napuštali terasu željni da uživaju u tom čudu, videli dva odreda Dajaka od po petnaestak nenaoružanih ljudi kako se približavaju naselju, noseći velike košare pune uglavnom  pljosnatog kamenja, koje mora da su pokupili u koritu nekog potoka. Zaustavili su se na pedeset koraka od terase i počeli da ređaju kamenje u obliku gumna, širokog šest a dugog dvanaest metara.  – Pripremaju podlogu za žeravicu – rekao je Janeš Tremal-Najku, koji ga je upitno gledao. Kada su završili posao, ovi odredi su se vratili a došla su druga dva, natovarena nasmoljenim drvetom, koje su naslagali na kamenje a zatim zapalili i ostavili da se razgori nekoliko časova. Janeš, Tremal-Najk i ceo garnizon, isključujući stražare, nestrpljivo su prisustvovali ovim pripremama, zaklanjajući se za drveće, čije je lisnato granje bacalo svežu senku na terase koje su bile sagrađene na ogradi i sa kojih su branioci mogli lako da otvaraju vatru. Kao što je i moglo da se shvati, Dajaci su se trudili da belom čoveku  pokažu hodočasnikova čuda i malo-pomalo su se okupljali oko vatre. Branioci sela nisu zbog ovoga protestovali, jer su se ovi približavali nenaoružani.  – Evo zabave kakvoj više nikad nećemo prisustvovati – rekao je Janeš – i koja neće proizvesti nikakvo dejstvo, bar ne na moje tigrove.  – Ni na moje Malezijce i Javance – dodao je Tremal-Najk. – Oni ne veruju u Alaha kao ovi blesavi fanatici. Ko je to mogao da upozna ove divljake sa

muhamedanskom verom? Snažan urlik obavestio ih je da hodočasnik napušta logor da bi prikazao  belom čoveku i svojim ratnicima svoju neranjivost i moć da bude iznad njih. Hodočasnik je išao prema kamenju koje je već bilo užareno, jer je na njemu već dva časa neprekidno gorela vatra. Na glavi je imao svoj zeleni turban, a lice mu je bilo skriveno malim komadom svile iste boje. Telo mu je pak bilo uvijeno u neku vrstu košulje dosta raskošne, od žutog nankina  koja mu je  padala do kolena, dok na nogama nije imao ništa.  – Ili je ovaj čovek veliki šarlatan, ili je pravi salamander – rekao je Janeš.  – Da li možda indijski fakiri gaze po vrelom kamenju umesto po ugljevlju?  – rekao je Tremal-Najk.  – Jupitera mu! Da li se sećam! – odvratio je Janeš. – I na toj svetkovini fanatici su trčali preko žeravice.  – Ali su iz tog pakla izlazili ćopavi, dok ovaj hodočasnički đavo obećava da će prošetati preko ovog užarenog kamenja bez ikakve povrede.  – To ćemo videti, osim ako nije veliki fakir.  – Otvori, oči, Darma – rekao je Janeš, videći kako se devojka naginje  preko ograde. – Ne verujem tim lopužama.  – Čega se plašite, gospodine Janeš?  – Eh! Karabin može brzo da opali.  – Oni nemaju oružja – odvratila je Darma.  – Da, vidljivog. Napred, gospodine Muhamedov potomče, pokažite nam vaše čudo. Tremal-Najkov tajanstveni protivnik bio je stigao do prostora sa kamenjem, koje mora da je zračilo neizdrživom toplotom. Stajao je jedan čas sav zanet, uzdignutih ruku i pogleda uprtog u pravcu zapada, to jest u pravcu dalekog  prorokovog groba, mičući usnama kao da izgovara molitvu, a zatim je odlučno krenuo preko kamenja, tri puta vičući gromkim glasom:  – Alah! Alah! Alah!

Tada je sigurnim korakom, neosetljiv na vrelinu kamenja, golih nogu, lagano prešao preko užarenog prostora, ne načinivši ni pokret koji bi odavao da trpi bol. Začuđeni i opčinjeni ovakvim dokazom, Dajaci su ga gledali sa dubokim divljenjem, podižući ruke u vis. Za njih je ovaj čovek apsolutno bilo polubog,  pravi potomak velikog Proroka. Pošto je prešao preko vrelog kamenja, hodočasnik se načas zaustavio, a zatim se vratio istim putem, stalno miran, neosetljiv, kao da šeta po livadi a ne  po kamenju na kome je mogao da se ispeče hleb.  – Ovaj mora da je sin kuma Velzevuva! – povikao je Janeš kome ništa drugo nije ostajalo nego da se divi izdržljivosti toga čoveka. – Kako može da odoli tolikoj vrelini? Noge su mu gole i ne može da bude ikakvog trika.  – Taj čovek mora da je neosetljiv baš kao pravi salamander – odvratio je Tremal-Najk. Pošto je i po drugi put izvršio svoje čudesno delo, okrenuo je lice zamaskirano tkaninom prema Janešu, gledao ga nekoliko trenutaka, a zatim se laganim koracima udaljio, dok su Dajaci, obuzeti pravim ushićenjem, urlali na sav glas:  – Alah! Alah! Alah! Posle nekoliko minuta, dok su se ratnici vraćali u svoj logor jureći prema hodočasniku, po treći put se pojavio parlamentarac, praćen svojim bubnjarom.  – Šta još hoćeš, dosadni čoveče? – upitao ga je Janeš.  – Došao sam da te upitam da li si, posle dokaza koji ti je pružio potomak  velikog Proroka, odlučio da se predaš – rekao je ratnik.  – Ah! Trebalo bi da ti dam odgovor, zar ne? – rekao je Janeš. – Reći ćeš dakle sinu, unuku ili praunuku Muhamedovom, da sam mu veoma zahvalan zbog zanimljivog prizora kojim nas je udostojio, nas, jadne nevernike. Zatim je ponosnim pokretom skinuo sa prsta jedan divan prsten i bacio ga zapanjenom parlamentarcu, dodajući:  – Ovo mu je nagrada!...

 NAPAD NA KAMPONG Portugalčevo omalovažavanje, plaćanje hodočasniku kao da se radi o kakvom lakrdijašu ili klovnu, moralo je da izazove bes glavoseča, a da samog hodočasnika dvostruko razgnevi. I zaista, tek što se parlamentarac vratio u logor, kada se užasna vika uzdigla oko kamponga, vika koju kao da je poticala od divljih životinja a ne ljudskih  bića.  – Evo, podivljali su kao crveni majmuni kada jedu plodove karanfilića –  rekao je Janeš smejući se. – Imaćemo rat bez predaha. Branićemo se do  poslednjeg metka ili do poslednjeg živog Dajaka. A zatim je povikao:  – Dečaci moji, zauzmite svoja mesta i nišanite što bolje možete. Ne zaboravite da ako padnete u ruke ovih divljaka, najmanje što može da vam se desi jeste da izgubite glavu pod udarcima njihovog mača. Tigrovi Mompračema, Malezijci i Javanci poleteše na svoja borbena mesta, odlučni da pruže žestok otpor do poslednjeg metka, jer hodočasnikov pokušaj nije ni malo pokolebao njihovu vernost. Odlučni da prodaju skupo svoju kožu, ovi ljudi su bili tvrda kost za Dajake. Videći da se opsadnici okupljaju oko hodočasnikove kolibe, oni su  požurili da zauzmu mesta na uglovima ograde, odakle su mogli  spingardama da tuku dolinu. Janeš i Tremal-Najk ostali su međutim na terasi koja je bila iznad pokretnih ulaznih vrata, uvereni da će Dajaci da usmere svoj najžešći napad na ovu tačku. Tu su bili postavili najveću  spingardu  koju je opsluživalo šest gusara, a Sambilonga su poslali na kulicu, jer je to bila najbolja tačka sa koje se mogla osmatrati ravnica.  – Darma – rekao je Portugalac videći da Dajaci obrazuju kolone za napad.  – Ovde ti nije mesto, bez obzira što znaš da rukuješ karabinom kao neki marinski strelac. Za koji čas topovi ovih lopuža obilno će izbacivati svoje

metke i ja ne želim da se izložiš takvoj opasnosti.  – Sa vama i vašim tigrovima ne plašim se Dajaka. Pucanj topa prekinuo je razgovor. Opsadnici su opalili svoj top. Đule je, dugo šišteći, prošlo preko ograde i palo sa druge strane kamponga, ne  pričinivši nikakvu štetu.  – Treba ispraviti nišan, dragi moji, ili ništa nećete učiniti – rekao je Janeš.  – Brzo, Darma, povuci se – rekao je Tremal-Najk. Đulad nikoga ne štede. Dajaci su, sigurno poučeni od hodočasnika, obrazovali četiri napadačke kolone, od šezdeset ili osamdeset ljudi svaku, i odlučno krenuli prema kampongu, pokrivajući se svojim velikim kvadratnim štitovima od koža tapira ili bufala, naoružani smo sabljama. Peta kolona, koja se sastojala isključivo od strelaca sa puškama, rasula se ravnicom, u lancu, da bi podržala napad, zajedno sa malim i velikim topovima.  – Hodočasnik mora da je bio vojnik – rekao je Janeš.  – Pa ipak, sumnjam da će njegova taktika biti uspešna. Kada Dajaci krenu u napad, rasuće se njihovi redovi. Ovi divlji ratnici ne mogu brzo da prihvate vojničku disciplinu. Napred, muzika! Dajaci su počeli žestoko da pucaju. Topovski pucnji smenjivali su se sa  pucnjima karabina, bez velikog uspeha, jer su velike »tekove« ploče od kojih e bila načinjena ograda bile teško probojne, pa su služile kao odlična zaštita  braniocima. Osim toga, trnovito drveće koje je bilo svud unaokolo i čije su grane i krošnje bile veoma guste, nije dopuštalo neprijateljskim strelcima da  precizno nišane. Spingarda smeštena na platformi kule opalila je svoj prvi hitac na kolonu koja se kretala prema ulazu u kampong i njena kugla, većeg kalibra, nije  promašila cilj, pogotovu što je nišandžija bio vrstan artiljerac.  – Prosuta je prva kap krvi – rekao je Janeš. – Nadajmo se da će se  pretvoriti u reku. Tigrovi Mompračema koji su opsluživali  spingarde pucali su sa četiri ugla kamponga sa rastućom žestinom.

Pošto nisu mogli da se ovim malim topovima suprotstavljaju mnogo težim neprijateljskim topovima, oni su tukli kolone u napadu, praveći u njima breše kuglama od jedne livre. Hinduski karabini iz kojih su pucali branioci farme, svi dugog dometa, snažno su podržavali vatru  spingardi, teško iskušavajući hrabrost napadača. Janeš nije gubio vreme. On je čas pucao iz karabina, čiji je svaki metak  skoro uvek obarao jednog čoveka, a čas je skakao na  spingardu   i tukao kolonu koja se približavala ulazu u farmu, postižući zaista čudesne pogotke koji su čudili i samog Tremal-Najka i koji su izazivali uzvike ushićenja  branilaca kamponga. Kada su spingarde  počele da ih zasipaju kišom karteča, prosto ih  prekrivajući ekserima i komadima gvožđa, njihove linije su se zatalasale i na mnogim mestima ukazali su se proboji.  – Napred! – vikao je Janeš koji uopšte nije vodio računa o sopstvenoj  bezbednosti i nije se zaklanjao iza grudobrana. – Udrite po njima, na kraju ćemo ih udesiti. Kartečom u noge! Vatra se stalno pojačavala zasipajući bande pravom kišom olova, gvožđa i eksera. Tigrovi Mompračema, Malezijci i Javanci takmičili su se u smelosti i  podvizima, odlučni da Dajacima ne dopuste da stignu pod ogradu i da se bace u napad. Naročito su  spingarde  pravile prave pokolje, obarajući pri svakom  pucnju veliki broj ljudi. To nisu bile smrtne rane ali su ratnike izbacivale iz stroja, ranjavajući im noge. Uprkos tome, a i pored ogromnih gubitaka, ovi uporni divljaci još nisu pokazivali znake odstupanja. Štaviše, u poslednjem napadu su stigli do pošumljene zone, hrabro se bacajući u trnje, gde su zastajali da se malo odmore i da se priberu pre nego što načine poslednji napor.  – Ovo je prava topovska hrana – rekao je Janeš koji se smračio. – Nisam verovao da mogu da se ovoliko približe. Istina, još nisu na zidovima i  spingarde za sada postaju nekorisne, pa ipak karabini i pištolji imaće još dosta  posla.  – Ne uznemiruj se, prijatelju moj – rekao je Tremal-Najk. – Pripremio sam

im iznenađenje koje će na njihovoj koži biti efektnije od eksera. Dok su neprijateljski topovi nastavljali da grme praveći u ogradi male  procepe, jedva dovoljne da se provuče ruka, napadači su pažljivo krčili put kroz bodljikavo drveće. Pošto su svi bili goli, a žbunje gusto i načičkano oštrim trnjem, bio je to veoma težak poduhvat, pa bi se s vremena na vreme začuli krici bola koje napadači nisu uspevali da obuzdaju.  – Kida im se meso – rekao je Janeš koji se nagao preko ograde i posmatrao kroz otvor između dva džaka sa peskom, postavljenih ispred  spingarde. –  Ujeda trnje, dragi moji.  – Pa ipak, prolaze ti đavoli. Evo prvog kako se vuče duž ograde.  – I koji se svakako neće vratiti da priča svojim drugovima koliko je jaka –  dodao je Portugalac. On je zatim upravio svoj karabin i opalio skoro ne nišaneći. Dajak, koji je uspeo, po cenu ko zna koliko uboda, da pređe tu strašnu barijeru, izdigao se naglo na kolena i šireći ruke pao probijene lobanje, izbacujući mukli krik.  – Ospi vatru po drveću! – povikao je Janeš. – Oni su dole. Zatim je okrenuo  spingardu   i, obarajući joj cev koliko je mogao, prosuo karteč po granama, dok su tigrovi i ostali branioci ponovo zapucali, uništavajući žbunje zajedno sa opsadnicima. Pod drvećem su se začuli užasni auci, što je bio očigledan znak da mnogi meci nisu otišli uzalud, a zatim se  prava bujica ljudi bacila na pokretni ulaz i zasula ga udarcima sabalja, dok su topovi udvostručili vatru trudeći se da svojim zrnima oteraju branioce sa terasa. Tremal-Najk je zazviždao. Iz kuhinje je odmah izašlo osam ljudi koji su nosili ogromne kotlove, iz kojih se širio gust i Oštar dim. Brzo su se popeli stepenicama i smestili kotlove na terasi koja je bila iznad pokretne ploče.  – Jupitera mu! – povikao je Janeš kada ga je obavio dim koji je terao na kašalj. – Šta to donosite?  – Samo posmatraj, Janeše! – povikao je Tremal-Najk.  – Daj mesta ovim ljudima.

 – Ali ovi dole već počinju da se penju.  – Vreli kaučuk će ih naterati da siđu.  Naoružani ogromnim kutlačama, ljudi su počeli da sipaju tečnost koja se  pušila. Strašni i razdirući krici začuli su se u podnožju zida. Strašno ožeženi vrelim kaučukom koji je padao sa vrha zida, Dajaci su se stropoštavali sa zida u žbunje i bezglavo počeli da beže. Nekolicina onih koji su primili prve kašike vrijuće tečnosti grčili su se i uvijali pred ulazom, urlajući strašno kao pobesneli vuci.  – Jupitera mu! – povikao je Janeš užasnut. – Divan je pronalazak ovog Hindusa! Kuva žive ove jadne đavole! Dajaci su bežali na sve strane jer su opsađeni počeli da posipaju i ostale koji su sa drugih strana pokušali da se popnu uza zid. Snažna vatra spingardi  i karabina upotpunjavala je poraz opsadnika, koji su sada mislili samo na to da odu što dalje od vatre branilaca kamponga i da se skriju u svoje logore. Uzalud su strelci pokušavali da priteknu u pomoć napadačkim kolonama koje su se u neredu povlačile. Jedan plotun iz svih  spingardi ubedio je strelce da i sami krenu za onima koji su bežali. Dva minuta kasnije oko kamponga su ostali samo mrtvi i po neki ranjenik  koji se borio sa smrću.

KAMAMURIJEV POVRATAK  Uvereni da nisu u stanju da napadom zauzmu kampong, Dajaci su, posle nesrećnog pokušaja koji je u njihovim redovima izazvao teške gubitke, otpočeli pravu opsadu, u nadi da će glad prisiliti branioce na predaju. Pa ipak, u kampongu nije ništa nedostajalo. Magacini su bili dobro snabdeveni, ambari puni »gaba«, tog divnog pirinča koji su gajili Javanci i koji e daleko nadmašivao onaj iz Ranguna. Unutar ograde čeprkale su divlje kokoške u velikom broju, spremne da se bez protesta ponude stomacima opsađenih, ni voće nije manjkalo, a kuhinje su bile pune ogromnih zemljanih sudova sa »bramom«, tim snažnim likerom koji se dobija vrenjem pirinča  pomešanog sa šećerom i sokovima nekih palmi. Šta je više trebalo? Posada je mogla, u najvrelijim časovima dana, da ugasi žeđ dobrom »kalapom«, tim svežim pićem, i da neštedimice puši izvrsni »kortado«, namirisani duvan iz Manile, kao i tanke javanske cigarete.  – Šta ti nedostaje pa se dosađuješ, prijatelju? – upitao je Janeša na kraju četvrtog dana Tremal-Najk. – Verujem da se ni jedan opsađeni garnizon ne može pohvaliti takvim izobiljem.  – I to je istina. Hteo bih da znam kako se razvijaju stvari u Mompračemu, a i čeznem za Kamamurijevim povratkom.  – Daj mu vremena.  – Trebalo bi da je već ovde.  – Predeo kroz koji je morao da prođe da bi stigao na obalu nije uvek  siguran, moj Janeš, i na svome putu je mogao da naiđe na mnoge prepreke. Popnimo se na terasu i bacimo pogled na opsadnike pre zalaska sunca.  Napustili su sobu u kojoj su tek bili završili večeru u društvu Darme i uputili se prema ogradi, Čuvari su upravo završavali svoj večernji obrok i sedeli su na zidovima opkoračivši ih. Tek što su se popeli na zid, Janeš i Tremal-Najk su opazili izvesno kretanje u dajačkim logorima. Vođe su okupile oko sebe brojne ratnike i činilo se da su

nešto vatreno razgovarali, sudeći po besnim pokretima ruku, dok su se na drugim mestima izvodile ratničke igre sa mačevima i krissovima. Sunce je u tom trenutku upravo zalazilo za jedan taman oblak, koji je, kako se činilo, bio  pun elektriciteta, a po ivici bakarne boje.  – Da li će biti i napad i uragan? – upitao se Janeš udišući vazduh koji je najednom postao veoma suv. – Šta kažeš na to, Tremal-Najče?  – Ove noći ćemo imati nepogodu – odvratio je Hindus koji je takođe gledao ogroman oblak kako se njima naočigled širi. Janeš je upravo krenuo prema uglu zida na kome se nalazila  spingarda , kada je jedna strela prošišala ispred njega i zarila se u jedan od kočeva koji su držali terasu.  – Ah! Izdajnici! – povikao je Janeš skačući prema ogradi sa pištoljem u rukama. Pogledao je dole dok je Sambilong koji je u tom trenutku hteo da ispali  spingardu , doleteo naoružan karabinom, opazivši opasnost koja je zapretila Portugalcu. Ni jedna se grana nije pokretala, niti je bilo kakav šum remetio tišinu koja je vladala pod bodljikavim šibljem koje je opkoljavalo ogradu.  – Jeste li videli tu lopužu, kapetane? – upitao je noštromo.  – Mora da je odmah pobegao – odvratio je Janeš.  – Možda je ova strela namazana otrovnim sokom upasa.  – Da pogledamo – rekao je Portugalac idući prema kocu. Najednom je kliknuo iznenađeno.  – Strela sa porukom! – povikao je. Opazio je da je strela na kraju bila obavijena komadom hartije.  – Dakle, ne radi se o pokušaju ubistva moje poštovane ličnosti – rekao je. Iščupao je zatim strelu čiji je vrh bio veoma oštar te se duboko zarila u drvo i  pokidao nit kojom je hartija bila vezana. Zatim je pažljivo razvio hartiju ispisanu krupnim slovima i pošto je bacio  pogled na sadržaj, uzviknuo od radosti:

 – Kamamuri!  – Moj maharat! – povikao je Tremal-Najk. – Čitaj, čitaj Janeše! »Ja sam od jutros u okolini logora«, pisao je maharat na engleskom, – i  pokušaću ove noći da se uvučem na farmu uz pomoć jednog bivšeg sluge koji e sada među pobunjenicima. Spustite jedno uže na južnoj strani zida i  pripremite se za odbranu. Dajaci su spremni da vas napadnu. Kamamuri.«  – Hrabri maharat je ovde! – povikao je Tremal-Najk.  – Mora da je prosto gutao prostor da bi stigao ovako brzo.  – Gospodine Janeše, – rekao je Sambilong – nalaziću se noćas na određenom uglu prema jugu.  – Bićeš potrebniji ovde nego tamo – odvratio je Portugalac. – Zar nisi čuo da se Dajaci spremaju da nas napadnu? Poslaćemo Tanguzu sa krmanošem. A sada, prijatelji, pripremimo se da izdržimo drugi napad koji će možda biti strasniji od prvog, i ne zaboravite da će, ako Dajaci ovde uđu, naše glave da obogate njihove zbirke. Spustila se veoma tamna noć koja nije obećavala ništa dobro. Oblaci su  prekrili čitavo nebo zaklanjajući zvezde, dok je na jugu sevalo. Uragan se pripremao. Dopirao je tek poneki dašak vetra koji je povijao vrhove bodljikavog žbunja; na jugu je grmelo i sevalo. Glas nevremena najavljivao je svoj dolazak.  Najednom je ogroman blesak, sličan džinovskoj sablji, presekao veliki kišni oblak, posle čega je usledila zastrašujuća grmljavina. Izgledalo je kao da se tamo gore, na nebeskom luku, vodi dvoboj velikim topovima i da kola natovarena gvozdenim sečicama kao luda jure po metalnim mostovima. Ova lomljava je potrajala dva ili tri minuta, obilno praćena munjama, a zatim su se otvorili nebeski slapovi i prava bujica vode besno se sručila na ravnicu. U istom trenutku sa uglova zida čuli su se glasovi stražara:  – Na oružje! Evo neprijatelja! Janeš i Tremal-Najk, koji su bili opruženi kraj ograde, skočili su na noge.

 – Na spingarde! – povikao je Portugalac. Pri svetlosti munja koje su neprekidno sevale, praćene strašnom grmljavinom, videli su se Dajaci kako prelaze dolinu u besnom trku, u grupama i kolonama, sa svojim ogromnim štitovima koje su držali nad glavama da se zaštite od vodene bujice. Ličili su na đavole iz pakla, i ta iluzija, pri ovom sevanju koje je zasipalo zemlju čas crvenkastom čas plavom svetlošću, bila je savršena. Spingarde, koje su, bile na vreme pokrivene nadstrešnicama, počele su  besno da pucaju, koseći vrhove bodljikavog žbunja pre nego što bi karteč pao na ravnicu. Svi ostali koji nisu bili zauzeti službom oko topova, pucali su što su bolje mogli, zgrčeni iza grudobrana, ali je voda koja je padala bila sve žešća, tako da su karabini sve više zatajivali. Odbrana vatrenim oružjem postajala je sve teža, zbog nepogode a nije bilo ni najmanjeg znaka da će se nevreme smiriti. Izgledalo je da se crni oblak pretvorio u vatru i da su se svi vetrovi usredsredili na ravnicu koja se pružala oko Tremal-Najkovog kamponga. Ma koliko da su ih munje zaslepljivale i voda potapala, branioci kamponga nisu gubili duh i živo su pucali, tukući kartečom divlje horde koje su se  približavale, mešajući svoje urlike sa nebeskom grmljavinom.  – Ne prestajte ni časa! – vikali su bez prestanka Janeš, Tremal-Najk i Sambilong, koji su se nalazili pod nadstrešnicom koja je zaklanjala  spingardu iznad ulaza.  Ne trpeći velike gubitke i ne napredujući više u koloni, Dajaci su brzo stigli  pod bodljikavo žbunje i počeli besno da udaraju po njemu svojim teškim sabljama, ne bi li načinili prolaz kroz koji bi mogli slobodno da izvrše napad na zid. Sav svoj napor su usredsredili na pokretnu kapiju, koju su sad već  poznavali. To je bila najjača tačka kamponga, ali je i pružala najveću mogućnost za osvajanje farme. Pojedine čete su bile snabdevene teškim balvanima što je trebalo da im  posluži, kao »ovnovi«, za izvaljivanje ploča od kojih je bila načinjena ograda.

Shvatajući da igraju svoju poslednju kartu, Janeš i Tremal-Najk su pozvali svu poslugu kamponga sa posudama punim kaučuka. Još jednom je ova strašna tečnost mogla bolje da posluži nego vatreno oružje. Uništavajući brzo bodljikavo žbunje, Dajaci su pristizali. Pošto je otvorio širok prolaz, jedan odred se dovukao pod zid i odlučno navalio na pokretnu  ploču, tukući je snažno deblom koje je držalo jedno trideset ili četrdeset ruku. Kiša vrelog kaučuka koja je pala na njihove glave, paleći im u isto vreme i kosu i kožu, prisilila ih je da bezglavo napuste ovaj poduhvat. Ni drugi nisu  bili bolje sreće: međutim, stizala je glavnina koju karteč nije uspevao da zaustavi. Dve ili tri stotine ljudi, pobesneli zbog tvrdoglavog otpora opsađenih,  bacili su se na zid, prislanjajući velike bambusove trske da bi preko njih dospeli do terasa. Na Janešov i Tremal-Najkov povik svi ljudi kamponga su doleteli na ovu stranu, dok je pored  spingardi ostalo samo nekoliko artiljeraca. Pobacali su karabine koji su postali skoro nekorisni pod ovom vodenom navalom koja još nije prestajala i dohvatili sablje koje su bile isto tako masivne kao i dajačke. Uprkos obilnim mlazevima paklene tečnosti, napadači su se bacili u napad srčano i sa očajničkom hrabrošću, strašno urlajući. Branioci kamponga, a naročito malezijski tigrovi, pokazivali su isto toliko upornosti i hrabrosti kao i napadači. Njihovi mačevi, vitlani snažnim mišicama, sekli su i strašno sakatili one koji su uspeli da se ispnu na ogradu. Dajaci su međutim urlali:  – Alah! Alah! Alah! – Ništa manje fanatični nego muslimani peskovitih zemalja Arabije. Janešovi gusari odgovarali su sa istim ushićenjem:  – Živeo Mompračem! Mesto za tigrove arhipelaga! Krv je tekla potocima. I na jednoj i na drugoj strani tukli su se sa istim  besom, dok je uragan još uvek besneo i osvetljavao borce da bi se bolje mogli klati.  Napad je jenjavao. Dajaci su po četvrti put pokušali da se popnu na zid, ali ne više onako poletno i fanatično kao pre. Počeo je da ih zahvata strah. Više nisu prizivali ni Alaha. No, i pored toga, njihov poslednji napor nije bio manje

opasan. Još ih je bilo u velikom broju, dok se posada dosta proredila, izložena vatri skrivenih strela. Najzad je počeo da se oseća i zamor. Ako ne u rukama tigrova Mompračema, ono u rukama članova farme sablje su otežale. Glavoseče su nastavile da se veru, dok su njihovi drugovi dole pokušavali krajnjim naporom da načine proboj u zidu, tukući ploče drvenim gredama. Jao si ga braniocima ako se obeshrabre. Bio bi to kraj, za sve, i za ljupku Darmu! Janeš je okrenuo  spingardu  tako da karteč kosi grudobran i u isto vreme viknuo svojim ljudima koji su se bacali na napadače već spremne da skoče na terase:  – Povucite se... samo na trenutak! Odjeknuo je pucanj i karteč je počistio čitav grudobran od jednog do drugog kraja zida, koseći i sakateći neprijatelje koji su se na njemu nalazili. U isto vreme sluge su ispraznile sve preostale posude na one koji su uporno navaljivali na ulaz farme. Tek što se dim raspršio, kada je jedan divan tigar skočio na grudobran, divlje urličući, i razderao jednog iznenađenog Dajaka, koji je čudom ostao nepovređen, i zario mu zube u lobanju. Kada su ugledali ovog strašnog mesoždera pod neprekidnim sevanjem munja koje su obasjavale kao usred dana napadači su bili obuzeti nesavladivim strahom. Jer ako divlje šumske životinje dolaze u pomoć belom čoveku i Hindusu, to znači da su ti ljudi moćniji od hodočasnika iz Meke. Kroz nekoliko trenutaka povlačenje se pretvorilo u bezglavo bežanje. Divljaci su bacali čak i štitove i mačeve da bi lakše trčali. Niko više nije slušao ni vođe ni hodočasnikove povike, koji je uzalud urlao:  – Napred za Alaha! Muhamed vas štiti! Ovi posle svega nisu bili toliko glupi da ne vide da ih ni Alah ni Prorok  nisu uopšte zaštitili. Dok su bezglavo bežali progonjeni pucnjevima  spingardi, edan čovek je skočio na terasu i poleteo prema Janešu i Tremal-Najku. Bio je to lep Hindus od oko četrdeset godina, nešto niži od Tremal-Najka ali snažnijih udova, bronzane boje kože koja je odudarala od njegove bele odeće, očiju veoma crnih, i finih a u isto vreme i energičnih crta lica.

Videći ga, Janeš je povikao od radosti:  – Kamamuri!  – Moj hrabri maharat! – povikao je Tremal-Najk.  – Zar ne dolazim isuviše kasno? – odvratio je pridošli.  – Na vreme da Dajacima vidiš pete – rekao je Tremal-Najk.  – Jesi li se ovoga časa popeo? – upitao je Portugalac.  – Da, gospodine Janeš, i pravo je čudo da me vaši ljudi nisu ubili. Puzao sam uz uže u času kada je brisao karteč.  – Jesi li bio u Mompračemu?  – Da, gospodine Janeše.  – Jesi li video Malezijskog Tigra?  – Ostavio sam ga pre sedam dana.  – Jesi li sam došao?  – Sam, gospodine Janeše.  – Zar nisi doveo nikakvo pojačanje?  – Ne.  – Idi da se malo okrepiš, mora da si iscrpen od gladi. Za koji čas doći ćemo do tebe – rekao je Tremal-Najk.  – Janeš, opalimo još jednom na begunce, a ti, Darma povikao je okrećući se tigru koji se zvao kao i njegova kćer – ostavi tog čoveka i gubi se u kuhinju.

ORGIJA DAJAKA Pošto su se uverili da su se Dajaci povukli i sklonili u svoje logore i da ih  bar ove noći neće više uznemiravati, Janeš i Tremal-Najk su napustili terasu i  pošli Kamamuriju. Uragan se smirivao. Crni oblak se rascepio i u procepu se ukazao mesec. Samo je u daljini i dalje grmelo i čuo se vetar kako tužno zavija u gustim šumama koje su opasivale ravnicu. Kamamurija su našli u trpezariji kako bratski deli s tigrom pečeno pile.  – Gospodaru, gospodine Janeš, sa Mompračema vam donosim loše vesti –  reče Kamamuri.  – Objasni bolje – rekao je Portugalac. – Ko može da zapreti gnezdu tigrova Mompračema?  – Neprijatelj, koji nije ništa manje tajanstven od hodočasnika, koga  podržavaju Englezi iz Labuana i nećak Džemsa Bruka, novog radže od Saravaka. Janeš je tako snažno udario pesnicom o sto da su zaigrale čaše i boce.  – Dakle i Mompračemu prete! – povikao je.  – Da, gospodine Janeš, i stvar je teža no što mislite. Guverner Labuana je obavestio Sandokana da se pripremi da napusti ostrvo.  – Naš Mompračem? A zbog čega?  – Napisao je Tigru da prisustvo starih gusara predstavlja stalnu opasnost za mir i razvoj engleske kolonije; da je ostrvo veoma blizu i isuviše branjeno; i da najzad služi kao ohrabrenje borneanskim gusarima koji počinju da dižu glavu i kreću morem, računajući na vašu podršku.  – Laži! Mi već mnogo godina ne pljačkamo i ne dajemo podrške Borneancima koji krstare malezijskim morima.  – To su laži! – povikao je Tremal-Najk. – To je nagrada koju Engleska daje unacima koji su oslobodili Indiju od davitelja. U pravu su oni koji tu vladu

zovu nezasitim leopardom.  – A šta je Sandokan odgovorio tom bezobraznom guverneru? – upitao je Janeš.  – Da je spreman da brani svoje ostrvo i da neće popustiti pod bilo kakvom  pretnjom.  – Da li se utvrđuje?  – Sakupio je već stotinu Dajaka iz Saravaka. Vi znate da još uvek možete da računate na stare prijatelje među partizanima Mude Hasima, suparnika Džemsa Bruka, istrebitelja gusara. Izgleda da tu učestvuje i radža od Saravaka, Brukov nećak. Jedan brod toga kraljevstva, bez ikakvog stvarnog razloga,  potopio je ovih dana Sandokanov  prahos,  puštajući da se podavi cela posada. Za njim je poslata »Marijana« da zatraži objašnjenje od komandanta, kao i nadoknadu, ali je umesto odgovora posada primila naređenje da ga prati u Saravak.  – To svakako nije učinjeno, pretpostavljam – rekao je Tremal-Najk.  – Ne, ali je morao žurno da se vrati u Mompračem, pod vatrom jednog  parobroda koji je iznenada stigao da pruži pomoć prvom i koji je nosio radžinu zastavu. Nego znate šta?  – Šta? – upitali su u istom trenutku i Janeš i Tremal-Najk.  – Hodočasnik koji je zaludeo, naoružao i bogato platio Dajake, nije Arapin, kao što se dosad verovalo, već Hindus.  – Hindus! – povikala su dvojica prijatelja.  – Osim toga, imam da vam kažem još nešto gore, što će vam otvoriti oči i  pomoći da shvatite sa kakvim neprijateljem imamo posla. Bivši sluga mi je još rekao da ga je jedne noći iznenadio u kolibi kako kleči pred jednom posudom  punom vode, po kojoj su plivale crvene ribice koje svakako potiču iz Ganga.  – Jupitera mu! – povikao je Janeš naglo se zaustavljajući, dok je Tremal Najk skočio na noge izmenjena lika. Posuda sa ribicama!  – Da, gospodine Janeš.

 – Onda je taj čovek tugs! – povikao je Tremal-Najk prestrašeno. – On mora da bude jedan od njih, jer samo hinduski davitelji obožavaju ribice iz Ganga koje, prema njihovom verovanju, ovaploćuju dušu boginje Kali –  odvratio je Kamamuri.  Nekoliko trenutaka u sali je vladala potpuna tišina. Čak je i Darma, divan kraljevski tigar, proždirao svoju večeru bez režanja, kao da je shvatio izuzetnu težinu situacije.  – Dakle, da čujemo – rekao je najednom Janeš, koji je brzo povratio, svoju hladnokrvnost. – Ko je čovek koji ti je sve to ispričao?  – Karija Dajak koji je bio u našoj službi i koji se sada nalazi u  pobunjeničkom logoru, čovek veoma inteligentan, koji je nekoliko godina krstario morima. Jednom sam mu spasao život od tigra koji je hteo da ga  proždere, pa je u njemu bilo malo zahvalnosti.  – Gde si ga našao? – upitao je Tremal-Najk.  – U šumi dok sam pokušavao da neopaženo priđem kampongu. Umesto da me izda i da me preda hodočasniku, on me je doveo ovamo, prethodno vas obavestivši, strelom na kojoj je bila moja poruka.  – Onda možemo da verujemo u ono što ti je pričao? – rekao je Janeš.  – Potpuno; a osim toga, on nikad nije čuo za hinduske tugse i bio je veoma začuđen kada sam mu rekao da ako hodočasnik tajno obožava ribe, onda nije musliman.  – Janeše, – rekao je Tremal-Najk koji je još uvek bio veoma uzbuđen – šta misliš da činiš?  – Svi smo začuđeni – rekao je ovaj. – Pitam se kako nikada nismo došli na  pomisao da taj prokleti hodočasnik može da bude tugs. Mržnja protiv tebe, Tremal-Najče, koji si pre njih oteo »devicu iz pagode«, a zatim im oduzeo i svoju ćerku Darmu, koja je mogla da zameni majku, trebalo je da bude dovoljna da nam otvori oči. Da bismo videli Sujodanu, njihovog poglavara, kako izdiše pod Sandokanovim nožem, moglo bi se verovati da je sve ovo njegovo delo. Međutim, svi smo ustanovili njegovu smrt i videli kako bacaju njegovu lešinu u veliku zajedničku jamu sa ostalim pobunjenicima iz Delhija.

Ko li može da bude ovaj hodočasnik? Jedan od Sujodaninih zamenika?  – Šta da radimo, Janeše? – ponovo je upitao Tremal-Najk. – Sada kad znamo da su ovde umešani prsti tugsa, za koje smo verovali da su potpuno uništeni, strahujem za život moje Darme.  – Ništa nam ne ostaje nego da što brže možemo pobegnemo odavde Sandokanu. Ovde nemamo šta da radimo, a Sandokan i ja ćemo ti bogato nadoknaditi ovo što prepuštaš Dajacima.  – Ja sam dosta bogat i imam, ti to znaš, farme i u Bengalu. Međutim, hteo  bih da znam kako ćemo da pobegnemo pored ovih koji nas opsedaju.  – Naći ćemo načina. Kaže se da je noć dobar savetnik. Sada, pošto nas Dajaci načas ostavljaju na miru, hajde da se odmorimo. Sambilong će preuzeti dužnost da rasporedi stražu. Ko zna, možda će se sutra u mom mozgu roditi kakva dobra zamisao. Uvereni smo da se opsadnici neće ponovo odlučiti na napad, troje ljudi su se povukli u svoje sobe, ne mnogo veseli, naročito Portugalac i Tremal-Najk, zbog lošeg obrta stvari.  Noć je prošla mirno. Stražari su sve do zore čuli dobovanje bubnjeva i adikovke rođaka onih koji su ostali u jamama pod zidom i koje odatle niko nije preneo. Sledećeg jutra Janeš je bio na nogama pre nego što se sunce pojavilo na horizontu. Izgledalo je kao da ga uznemiruje neka misao jer je, umesto da siđe u salu i uzme čaj kao što je to činio svakog jutra, izašao na terasu na kojoj je oš bio komad drvene kulice koju su srušili neprijateljski topovi. Odatle je  počeo pažljivo da posmatra zidove i unutrašnji raspored kamponga. Farma je imala oblik prostranog paralelograma, po sredini presečenog  bungalovom, ostavama i palisadom, tako da je odbrana mogla da se podeli. Prvi deo, u kome se nalazio glavni pokretni ulaz, sadržavao je zidane građevine, drugi deo pak gumna i stanove za sluge, kao i torove za stoku. Ovaj deo, koji pre nije bio zapažen, zainteresovao je Portugalca.  – Jupitera mu! – promrmljao je trljajući ruke. – To se čudesno uklapa u moj plan. Sve zavisi od snadbevenosti ostava mog prijatelja Tremal-Najka.

Ako ima »brama« u izobilju, stvar je uspela. Dajaci nisu ništa manje oblaporni od crnaca i na njih snažni likeri čudesno deluju, tako da im se ne mogu odupreti. Hodočasnička psino! Pripremiću ti majstorski udarac. Smeli plan je bio odmah iznet braniocima kamponga i svi su ga prihvatili  bez primedbi. Počele su pripreme. Spingarde  su povučene iza unutrašnjeg zida i  postavljene na terase, na brzinu izgrađene, jer je farma bila snadbevena drvetom, zatim je iz ostava u dvorište izneta cela količina »brama«. Bilo je više od osamdeset posuda, od kojih je svaka sadržavala tri ili četiri hektolitara, a to e bilo dovoljno da se opije vojska. Ovo piće se dobijalo od pirinča, šećera i sokova raznih palmi, koje je vrenjem postajalo snažan alkohol. Pred zalazak sunca posada je oborila deo zida i zapalila ga kako bi privukla Dajake i naterala ih da poveruju da je u kampongu izbio požar. Pošto su završene ove pripreme, posada se povukla iza palisade, u očekivanju neprijatelja. Kao što je Janeš predvideo, opsadnike je privukla svetlost požara koji je  proždirao terase. Njihove prethodnice su ih svakako obavestile da su zidovi  porušeni i da ne treba oklevati već da treba krenuti u poslednji napad. Padao je mrak kada su stražari sa dva ugla farme obavestili da neprijatelj dolazi. Dajaci su obrazovali šest malih kolona i približavali se u trku. Sada su bili uvereni u svoju pobedu. Kada ih je Janeš video kako zalaze u žbunje, naredio e da se zapale gomile nasmoljenog drveta naslagane pod ambarima i po sobama bungalova, a zatim je, kada je video da su se njegovi ljudi povukli, naredio paljbu iz  spingardi kako bi simulirao očajničku odbranu. Dajaci su već bili kod zida. Videći da je delom srušen oklevali su trenutak,  plašeći se kakve zamke, a zatim su trčeći prošli ispod terasa koje su dogorevale i rušile se. Oni su luđački nasrnuli u kampong, urlajući na sav glas, spremni da raznesu branioce udarcima svojih sabalja. Videći kako se približavaju velikim posudama, koje su bile tako  postavljene da su obrazovale dvostruku prepreku pred bungalovom, naredio je

da se smanji vatra kako se napadači ne bi isuviše razbesneli. Videći ove posude, Dajaci su po drugi put stali. Obuzdavalo ih je nepoverenje izvesno jer još nisu znali njihov sadržaj. Alkohol koji je prodirao kroz namerno smaknute poklopce, dopro je do njihovih noseva.  – Bram! Bram! Bio je to povik koji je izleteo iz svih grla. Bacili su se na vaze, trgajući  poklopce i zarivajući ruke u tečnost. Urlik radosti odjeknuo je i među opsadnicima. Piće im je odgovaralo, utoliko pre što su branioci prekinuli vatru. Gutljaj, samo jedan gutljaj a zatim napred, u napad! Međutim, posle  prvih kapi svi su izmenili mišljenje. Bilo je bolje iskoristiti neaktivnost posade kamponga, najzad, ovaj žestoki liker bio je beskrajno bolji od olovnih kugli. Uzalud su se vođe trudile da ih poteraju. Dajaci su se pretvorili u ostrige  prilepljene uz stenu, samo s tom razlikom što su ovi bili prilepljeni uz posude. Koliko posuda sa »bramom«! Kakva orgija! Nikad se nisu našli na sličnoj  proslavi. Čak su bacili i sablje i štitove, i pili su bez mere, gluvi na povike i  pretnje svojih vođa. Bio je to čas da se krene. Dajaci se možda više nisu ni sećali da pred sobom imaju neprijatelja, toliko je njihovo pijanstvo brzo nastupilo.  – Povlačenje! – komandovao je Janeš. – Ostavite sve osim karabina, municije i sabalja. Pomažući ranjenima tiho su napustili palisadu, prošli kroz otvor na zidu i trkom poleteli preko ravnice, predvođeni Tremal-Najkom i Kamamurijem koji su jahali pored Darme. Tigar ih je pratio praveći ogromne skokove, uplašen od svetlosti požara koji se sve više pojačavao. Kada su stigli do početka šume koja se pružala prema zapadu, malo su zastali da dođu do daha, a i da pogledaju šta se događa u kampongu i dajačkim logorima. Farma je ličila na buktinju, a zidovi, zahvaćeni vatrom, rušili su se zajedno sa terasama. Čule su se eksplozije  spingardi  koje su ostavili napunjene.  – Neka izgore u paklu te protuve – rekao je Janeš i uz jahao jednog od četiri konja kojeg mu je priveo Tanguza. – Jedino mi se ne dopada što odlazim

a nisam uspeo da ščepam tog hodočasničkog psa. Nadam se da ću ga jednoga dana naći na svome putu, a onda teško njemu!

POVLAČENJE KROZ ŠUME Šest ranjenika je bilo natovareno na tri konja koji su bili slobodni, sedmi je  popet na Darminog i odred je trkom krenuo kroz šumu, bežeći ka zapadu. Išli su cele noći, stalno u strahu da ne ugledaju glavoseče, i pred izlazak  sunca načinili su logor na obali rečice, koja je svakako bila neka od pritoka Kabatuana. Počeli su pomalo da se smiruju i da se nadaju da će bez borbe da dođu do mora i ukrcaju se za Mompračem. I zaista, taj dan je prošao mirno. Tri sledeća dana nastavili su da se provlače kroz beskrajnu šumu, nastanjenu samo ponekim mirnim tapirom ili ponekom bandom babirusa. U sumrak petog dana uspeli su se uz prve ogranke Kristalnih planina, velikog obalskog lanca koji se proteže od severa na jug, skoro samom zapadnom obalom velikog ostrva. Posle podne šestog dana, pošto su ugledali more sa najviših vrhova  planinskog lanca, spustili su se u jednu usku dolinu koja je trebalo da ih odvede do obale. Išli su četiri časa u indijanskom poretku, toliko je put bio uzan, kada su ih daleki povici skoro ukopali u mestu.  – Dajaci? – upitao je Janeš brzo se okrećući. U tom trenutku odjeknuo je pucanj u gornjem delu doline, a zatim se ukazala brojna grupa ljudi koja je žurno silazila niz šumovite obalske obronke.  – Hulje! – povikao je besno Janeš. – Pratili su nas da bi nas uništili na ovom mestu.  – Kapetane, – rekao je Sambilong – nastavite prema obali sa ranjenicima, gospođicom Darmom, Tremal-Najkom i malom pratnjom. Kamamuri mi je rekao da je more udaljeno svega tri milje.  – A ti? – upitali su Tremal-Najk i Portugalac.  – Ja, gospodine, zajedno sa ostalima, pokušaću da zaustavim ove lopuže dok ne pripremite prahose. Ako ih ne zaustavimo pobiće nas sve u ovom tesnacu i niko od nas neće videti Mompračem. Brzo, gospodo, neprijatelj je

ovde.  – Možeš li da izdržiš pola časa? – upitao je Janeš.  – I ceo čas, kapetane. Tamo gore – rekao je hrabri »Marijanin« noštromo,  pokazujući jednu visoku stenu koja se uzdizala baš u sredini male doline –  nećemo dugo popustiti.  – Dobro, moj junače rekao je Janeš uzbuđeno. – Čim čuješ pucnjeve naših karabina, pohitaj ka obali.  Prahosi ili čamci biće spremni. Kamamuri, da li se selo nalazi na kraju one jaruge?  – Da, gospodine Janeš. U njemu žive ribari i ima dosta čamaca. Hitro, gospodo! Prve kugle su već doletele, šišteći zlokobno u tesnacu i odbijajući se od stene.  – Videćemo se ubrzo! – povikali su Janeš i Tremal-Najk, hitajući za konjima koji su već kaskali noseći Darmu i ranjenike.  – Ovamo, prijatelji – rekao je Sambilong okrećući se svojim ljudima. –  Oduprećemo se tim lopužama! Tamo, svi na onu liticu! Hodi, Kamamuri. Bilo ih je dvadesetoro, pošto su se osmorica odvojila da prate Janeša i Tremal-Najka. Svi su bili dobro naoružani i snabdeveni municijom. U nekoliko skokova stigli su do litice i zavukli se među stene. Darma, odomaćeni tigar, maharatov verni prijatelj, bio je sa njima spreman da okuša svoje kandže na dajačkoj koži.  Neprijateljska kolona je već bila sišla u dolinu i nalazila se na pet stotina koraka od stene. Bila je sastavljena od sto pedeset ljudi, uglavnom naoružanih musketama i karabinima, što je bio znak da se radi o eliti prokletog hodočasnika. Videći tigrove Mompračema i ostale sa farme na vrhu stene, napadači su se, umesto da napadnu, rasuli među žbunjem i otvorili snažnu vatru u nadi da će isterati branioce iz njihovog gnezda.  – Prijatelji – povikao je Sambilong, obraćajući se svojim ljudima –  napominjem vam da moramo da se održimo sve dok ne čujemo znak belog

čoveka. Nemojte brojati mrtve i ne štedite municiju.  – Pali! – zaurlao je Kamamuri koji se nalazio na samom vrhu stene. Odjeknuo je plotun iza stena i oborio čitav jedan mali odred neprijatelja, koji je, prezirući opasnost, smelo i neoprezno napredovao. Bio je sastavljen od dvanaest ljudi, od kojih niko nije ostao na nogama.  – Počinjemo dobro, Sambilonže – povikao je Kamamuri. Dajaci su pobesneli zbog uništenja njihove prethodnice i nisu oklevali da odvrate strašnom vatrom, koja je odjekivala u uzanoj dolini. Odred na čelu sa Sambilongom i Kamamurijem uporno je odolevao. Bitka e postajala užasna. Bila je to divlja borba, surova, neljudska. Dajaci su se stalno peli, neustrašivo izazivajući smrt i bleskajući svojim strašnim sabljama. Skoro uopšte nisu pucali, toliko su bili uvereni u pobedu. Videći da su neki od napadača savladali dve trećine uspona, Sambilong je zagrmeo:  – Kamamuri! Pusti tigra!  – Na tebe je red, Darma! – povikao je maharat. – Raskidaj!  Na ovu zapovest životinja je skočila zastrašujuće režeći, bacila se na jednog napadača i zarila mu zube u potiljak. Videći kako se na njih obara ova životinja koja je izgleda htela da ih sve proždere. Dajaci su bezglavo poleteli sa stene  puneći brzo svoje puške. Videći ih kako se povlače, Darma je odmah ostavila svoju žrtvu i bacila se na drugu. Skočila je na jednog od begunaca i oborila ga u trenu, kada je odjeknuo pucanj koji je pogodio. Jadna životinja se podigla na dve zadnje šape i ostala tako par časaka, a zatim se srušila, dok je Kamamuri očajno povikao:  – Moja Darma! Ubili su je! Skoro u istom trenutku tri pucnja su se začula u daljini.  – Znak! Znak! – povikao je Sambilong. – Povlačenje! Od odreda je ostalo samo jedanaest ljudi. Svi ostali su bili pali od dajačkih metaka i sabalja i njihova tela su ležala na obroncima stene, bez glava.

Sambilong je ščepao Kamamurija koji je pošao prema tigru, rizikujući da bude  pogođen i povukao ga, govoreći:  – Mrtav je: ostavi ga. Zatim su pohitali prema jarugi, dok je još jedan pucanj odjeknuo na obali. Janešu se veoma žurilo. Odred je u munjevitom trku prešao klanac, pod kišom metaka jer su Dajaci krenuli za beguncima, i došao do male zaravni na čijem su se jednom kraju dizale kolibe na kolju. Na drugoj strani čuo se šum mora.  – Gospodine Janeše! – vikali su Sambilong i Kamamuri, videći prahose usidrene pred malim selom, sa razvijenim jedrima, spremne da isplove. Portugalac je u tom trenutku izlazio iz jedne kolibe, praćen Tremal-Najkom i devojkom, dok je njihova pratnja prilazila obali u dva čamca.  – Brzo! – povikao je Janeš videći preživele koji su pretrčavali malu ravnicu.  Nekoliko trenutaka zatim, iscrpeni i krvavi, mokri od znoja, doleteli su na obalu.  – A ostali? – upitali su u jedan glas Janeš i Tremal-Najk.  – Svi su mrtvi, – odvratio je Kamamuri zadihano – takođe i tigar, naša hrabra Darma.  – Neka je proklet taj pas hodočasnički! – povikao je Hindus, dok mu se na licu ogledao snažan bol. – Znači, i moj tigar je izgubljen!  – A Dajaci? – upitao je Janeš.  – Uskoro će biti ovde – rekao je Sambilong:  – Hitro, ukrcajmo se. Ti, Tremal-Najče, sa ćerkom i pratnjom na veći, a Kamamuri, preživeli i ja na onaj drugi. Brzo su se ukrcali i brodovi su isplovili, dok su stanovnici malog naselja  bezglavo bežali u šumu jer su se čuli povici Dajaka. Vetar je bio povoljan, pa su dva  prahosa  začas izišla iz malog zaliva i brzo krenula prema jugozapadu, ne želeći bar za sada da se mnogo udaljuju od obale.

Dajaci su stigli na obalu zaliva, ali kasno. Toliko željeni plen ponovo im je izmicao, i to baš u času kada su verovali da su ga se dokopali. Ne znajući na kome da iskale bes, otvorili su vatru na selo.  – Protuve! – povikao je Janeš koji je bio na krmi. – Da još imam moju »Marijanu«, dao bih vam lekciju koju nikada ne biste zaboravili. Možda nije sve svršeno među nama i možda ćemo se jednoga dana sresti, a onda teško vašem hodočasniku. Dva mala broda, gonjena svežim severnim vetrom, već su bila daleko i upravo su obilazila rt Gaja, da bi ušli u zaliv Sapangara u koji se uliva Kabatuan. Sunce je bilo zašlo i tama se brzo spuštala. Nikakve svetlosti nije bilo na moru, koje je već postalo crno kao mastilo. I obala je već bila sva u tami. Samo prema malom ostrvu Sapangaru, koje na zapadu zatvara istoimeni zaliv,  blistala je jedna tačkica, možda baklja nekog noćnog ribolovca. Sa druge strane rta Gaja vetar je skoro sasvim stao i dva jedrenjaka su veoma lagano napredovala.  – Želeo bih da se pre zore nađem podaleko od zaliva – promrmljao je Portugalac. – Ušće Kabatuana umalo nije bilo kobno po moju »Marijanu«. On je bdeo do jedan čas posle ponoći, a zatim je, ne opazivši ništa sumnjivo, prepustio krmu Sambilongu i opružio se na jedno staro jedro.  Nekoliko časova kasnije probudio ga je noštromov povik:  – Na oružje! Ustajte svi! Počinjalo je već da sviće, a dva  prahosa , koja su tokom noći malo napredovala, nalazila su se kod južnog vrha ostrva Gaja. Kada je začuo povik  svoga vernog noštroma, Janeš je odmah skočio na noge i upitao:  – Pa dobro, šta je sad? Zar čovek ne može ni trenutak da odspava na miru i...  Naglo je prekinuo govor i načinio pokret koji je odavao živu zainteresovanost. Jedna velika džunka, jedrenjak mnogo duži i zdepastiji nego što su prahosi, sa dva trouglasta jedra, izlazio je u tom trenutku iz zaliva,  praćen od jedno pola tuceta dvostrukih šalupa i jednom parnom koja nije imala

nikakvu zastavu.  – Šta hoće ova flotila? – upitao se Portugalac. Pucanj topa sa džunke bio je odgovor. Flotila je zapovedala  prahosima da stanu.  – Dajaci, gospodo! – povikao je u tom trenutku Sambilong, koji je doleteo na pramac da bolje osmotri ljude u jedrenjaku i čamcima. – Gospodine Janeše, okrečite prema obali!  – Opet oni! – povikao je zatim. – Evo kraja! Bila bi ludost prihvatiti bitku sa tako moćnim snagama koje su raspolagale topovima, a možda i spingardama . Pobeći je bilo nemoguće: parnom čamcu, u kome su bili Malezijci i Dajaci, ne bi bilo teško da dostigne dva stara i loša edrenjaka. Krenuti prema obali, ili još bolje prema ostrvu koje je bilo  pokriveno gustim šumama, bio je jedini spas koji je ostajao beguncima.  – Priđite obali! – povikao je Janeš. – Uzmite puške. Tremal-Najkov  prahos,   koji se nalazio na sedam ili osam gomena od Janešovog, već je bio zaokrenuo i brzo plovio prema Gaji.  Na nesreću, nije bilo vremena. Opazivši nameru begunaca, džunka se ednim dugim zaokretom našla između dva  prahosa , a za njom je odmah krenula parna šalupa, otvarajući vatru i pokušavajući da obori jedra.  – Ah! Nevaljalci! – povikao je Janeš. – Pripremaju se da nas unište na lak  način. Hajde, tigrovi Mompračema, krenimo u bitku i radije se potopimo nego da živi padnemo u ruke ovih divljaka. Ščepao je karabin i prvi otvorio vatru na džunku. I njegovi ljudi su dokopali oružje i snažno zapucali po posadi protivničkog broda. Jako je bio pritešnjen između velikog jedrenjaka i parne šalupe koja je  pokušavala da mu priđe, i Tremal-Najkov  prahos   je bio spreman na najveći otpor. Ova borba nije mogla dugo da traje jer je bila neravnopravna. Jedan karteč je posekao jedro Hindusovog  prahosa , dok je druga granata načinila u njemu veliku rupu.  – Tigrovi Mompračema! – vikao je Janeš, koji je odmah video očajan

 položaj u kome se nalazi Tremal-Najk. – Idemo da spasemo devojku!  Prahos je napravio zaokret pokušavajući da se približi Hindusovom, kada mu je džunka presekla put. Pošto je dovršio svoje razaračko delo, veliki edrenjak se okrenuo ka Janešu, dok je parna šalupa, sa još dve dvostruke,  prišla Tremal-Najkovom brodu koji je počeo da tone.  – Vatru na most, tigrovi! – vikao je Portugalac. – Osvetimo bar prijatelje! U tom trenutku sa krme džunke odjeknuo je metalni glas:  – Predajte se hodočasniku iz Meke! Obećavam da ću vam poštedeti živote. Tajanstveni neprijatelj se pojavio na najvišem delu broda, sa svojim zelenim turbanom na glavi, naoružan dvema kratkim hinduskim sabljama, nazvanim tarvar.  – Ah! Psino! – povikao je Janeš. – I ti si dakle tu! Evo ti! U ruci je imao napunjen karabin. Nanišanio je i brzo otvorio vatru. Hodočasnik je raširio ruke i zatim pao na krmanoša, dok je snažan urlik besa odjeknuo među posadom džunke.  – Najzad! – povikao je Janeš. – A sada, popušimo našu poslednju cigaretu!

AMERIČKI BROD Poraz tigrova Mompračema bio je sada samo pitanje minuta. Tremal Najkov  prahos,  pritešnjen parnom šalupom i dvema dvostrukim šalupama, bio e zauzet na prepad, uprkos očajnom otporu posade, i lagano je tonuo u dubine mora. Veoma uzbuđen, Janeš je video kako Tremal-Najka, Darmu i ono malo  preživelih odvlače na parnu šalupu, koja se odmah uputila ka jugu ne vodeći više brigu o borbi.  Na drugom prahosu  je ostalo samo sedam ljudi, dok ih je na džunki bilo tri  puta više, a bila je i bolje naoružana u poređenju sa jednom starom  spingardom . Osim toga, sa svih strana su pristizali čamci da pomognu velikom edrenjaku.  Nije ništa drugo ostajalo nego da se predaju ili da se potope. Jedan karteč je oborio jedra i tako oduzeo Janešu svaku nadu da se dokopa ostrva koje se nalazilo na oko osam ili deset gomena udaljenosti.  – Napred, tigrovi Mompračema! – povikao je Janeš videći da posada edrenjaka priprema čaklje za privlačenje. – Još jedan plotun, a zatim sablje u ruke! Mi ćemo biti ti koji će da se bace na palubu džunke. Ova sedmorica demona koji su više voleli smrt nego predaju, ispraznili su svoje karabine i dohvatili teške sablje u času kada je iza njih odjeknula snažna detonacija, rasipajući se po dalekom horizontu. Čas kasnije oblak dima se  podigao na krmi džunke, a glavni jarbol je teško pao na palubu, zajedno sa ogromnim jedrima, i pokrio borce kao neki džinovski ubrus. Začuđen da neko može, i to baš u ovom času kada je kraj već bio tu, da mu  pritekne u pomoć, Janeš se naglo okrenuo. Jedan divan parobrod, ogromnih dimenzija, sa posadom obučenom u belo, bez sumnje Evropejci, obilazio je u tom času severnu tačku Gaje, ploveći brzo prema mestu bitke.  – Prijatelji, tigrovi! Spašeni smo! – vikao je dok je drugi hitac lomio krmu džunke, a treći presekao nadvoje jednu od dvostrukih šalupa.

Janeš se jednim skokom našao na ogradi i načinivši trubu šakama, povikao više puta:  – Ovamo, Evropejci! Četvrti hitac, koji je napravio brešu na trupu džunke, bio je odgovor; ljudi koji su se nalazili na tom divnom brodu mora da su opazili da je na  prahosu  bio beli čovek, i to u krajnjoj opasnosti, pa su ne tražeći razjašnjenje pripucali na veliki jedrenjak na kome su bili samo divljaci.  Na komandnom mostu nekoliko oficira davalo je znakove kao da žele da ohrabre Portugalca. Videći kako se približava ovaj gvozdeni kolos, dvostruke šalupe su  pohitale da pobegnu prema ostrvu prepuštajući džunku njenoj sudbini, tim pre što više nisu imale podršku parne šalupe koja je iščezla sa zarobljenicima. Dobivši tri pogotka jedrenjak se nagnuo na stranu, puneći se vodom kroz veliki procep. Pošto su ispucali svoje oružje na brod, njegovi ljudi su počeli da skaču u vodu da ih ne bi zahvatio vrtlog.  – Prijatelji! – povikao je Janeš. – Na vesla! Idemo da tražimo hodočasnika. Dok je parobrod spuštao u vodu dva čamca, na kojima je bilo dvadesetak  ljudi naoružanih karabinima, gusari Mompračema su poterali svoj  prahos ka džunki koja je počela da tone.  Na palubi su ostali samo mrtvi i poneki ranjenik. Svi ostali su očajnički  plivali prema ostrvu, na koje su već stigle dvostruke šalupe. Janeš, Kamamuri i Sambilong popeli su se brzo na palubu jedrenjaka i krenuli prema mestu gde su pretpostavljali da se nalazi hodočasnik. Nisu se prevarili. Njihov tajanstveni i neumoljivi protivnik ležao je na jednom starom jedru, pesnica stisnutih na grudima, stežući ranu od Janešovog karabina. Nije bio mrtav jer je, tek što je kraj sebe ugledao trojicu ljudi, skočio i iz pojasa izvukao pištolj duge cevi. Po cenu da primi metak u grudi, Kamamuri se spremno bacio na njega i istrgnuo mu oružje.  – Mislio sam da si mrtav, – rekao je maharat – ali pošto te nalazimo u životu, poslaćemo te u pakao. Podigao je oružje da razmrska hodočasnikovu glavu, ali ga je Janeš

zadržao, hvatajući ga za ruku.  – Dragoceniji je živ nego mrtav – rekao mu je. – Ne počinimo ludost da ga sada uništimo. Sambilonže, uzmi ovog čoveka i odnesi ga na  prahos.   Hitro, džunka tone. Janeš i njegovi drugovi su poskakali na svoj brod, dok je jedna od šalupa dobacivala uže kako bi ga odvukla do parobroda koji je bio udaljen dve gomene. Sva brojna posada bila je na ogradi parobroda, prateći spasavanje sa velikom radoznalošću.  – To su Evropljani! – povikao je Janeš pošto je vezao hodočasnika. – Da li su to Englezi?  – Bar govore engleski – rekao je Kamamuri, koji je čuo komandu oficira koji je upravljao šalupom.  – Bilo bi smešno da naš spas dugujemo neprijateljima koji nisu ništa manje žestoki od Dajaka. – Zatim je sa dubokim uzdahom dodao: – A Tremal-Najk? A Darina? Šta li je sa njima? Ah, moj bože!  – Parna šalupa je nestala prema jugu, gospodine Janeše.  – Da se nije uputila prema ušću Kabatuana? Jesi li baš siguran?  – Potpuno siguran: nisu ih uhvatili Dajaci.  – Pa ko je onda? Gde li će ih odvesti? Jedan udar ga je prekinuo.  Prahos  je dodirnuo stepenice koje su bile spuštene sa parobroda. Čovek od pedeset godina, snažne građe, malo prosede i na vrhu potkresane brade, koji je nosio ažurno plavu uniformu sa pozlaćenim dugmetima i kapu sa širitom, čekao je na gornjoj platformi. Janeš je prvi stupio na stepenice i brzo se popeo, obraćajući se komandantu broda na engleskom:  – Gospodine, hvala vam na pomoći. Još nekoliko minuta, i moja glava bi  povećala kolekciju tih strašnih lovaca na lobanje.  – Gospodine, srećan sam što sam vas spasao – odvratio je komandant  pružajući mu ruku. – Uostalom, to bih učinio za svakog belog čoveka. Prema

tim lopužama ne treba biti milosrdan.  – Imam li čast da govorim sa komandantom?  – Da, gospodine...  – Janeš de Gomera – odvratio je Portugalac. Komandant je poskočio. Uzeo je Janeša za ruku i povukao na palubu kako  bi oslobodio put Sambilongu i ostalima koji su nosili hodočasnika, a zatim ga e pogledao radoznalo, ponavljajući:  – Janeš de Gomera! To ime nije za mene novo, gospodine. Da li ste vi bili drug onog strašnog čoveka koji je pre više godina zbacio sa prestola Džemsa Bruka, istrebitelja gusara?  – Da, ja sam taj.  – Bio sam u Saravaku onoga dana kada je Sandokan ušao u grad sa ratnicima Mude Hasima i sa svojim nepobedivim tigrovima. Gospodine de Gomera, srećan sam što sam vam pružio pomoć. Ali šta su ti ljudi hteli od vas?  – To je malo duga priča. Recite mi, gospodine, vi niste Englez?  – Zovem se Hari Brajan i Amerikanac sam iz Kalifornije.  – Da li je ovaj brod, tako snažno naoružan, bolji od krstarice prve klase?  – Oh, mnogo bolji! – rekao je Amerikanac osmehujući se. – Verujem da do sada nije bilo sličnog u celoj Maleziji i na Pacifiku. Snažan je, ima moćne topove i brz je kao morska lasta. Okrenuo se zatim mornarima koji su stajali oko njih i koji su radoznalo ispitivali Portugalčeve drugove, dok je brodski lekar pružao prvu pomoć hodočasniku, iz čijih je grudi tekla krv.  – Dajte doručak ovim hrabrim ljudima – rekao im je.  – A vi me, gospodine de Gomera, pratite u kabinu. Ah! Šta da učinim sa vašim prahosom ?  – Prepustite ga talasima, komandante – odvratio je Portugalac. – Nije vredan truda da ga teglite.

 – Gde želite da vas iskrcamo?  – Što bliže možete Mompračemu, ako vam to nije neugodno.  – Odvešćemo vas upravo tamo, jer se nalazi na mom putu. Rado ću posetiti Mompračem. Dođite, gospodine de Gomera. Zatim su se uputili prema krmi i sišli u kabinu, a brod je krenuo prema ugu. Komandant je naredio da se u salon na krmi donese hladan doručak i  pozvao Janeša da mu se pridruži.  – Uz jelo i piće možemo da razgovaramo – rekao je srdačno. – Moja kuhinja vam je na raspolaganju, gospodine de Gomera, isto kao i moja  posebna kantina. Kada je obed bio završen, Amerikanac je već bio upoznat sa svim nesrećnim avanturama koje su snašle njegovog gosta u zemlji Dajaka, a koje su  bile delo tajanstvenog hodočasnika. Takođe je saznao i za opasan položaj u kome se nalazio Sandokan.  – Gospodine de Gomera, – rekao je nudeći mu jednu namirisanu »manilu«  – hteo bih da vam predložim jedan posao.  – Recite, gospodine Brajan – odvratio je Portugalac.  – Da li znate kuda sam se uputio?  – To ne bih nikada pogodio.  – U Saravak, da prodam ovaj brod. Janeš je ustao vidno uzbuđen.  – Hoćete da prodate vaš brod! – povikao je. – Zar on ne pripada američkoj ratnoj mornarici?  – Nikako, gospodine de Gomera. On je izgrađen u brodogradilištima Oregona za račun sultana od Skemerindana, koji je, kako mi je rekao, želeo da osveti svoga oca kojeg su pre više godina ubili Holanđani.  – I844. godine – rekao je Janeš. – Znam to ostrvo.

 – Sultan je već dao graditeljima predujam od dvadeset hiljada sterlinga, obećavajući da će celu sumu da isplati kad primi brod, a osim toga da će dati i  bogatu nagradu ako brod bude takav da može da se suprotstavi holandskim  brodovima. Na nesreću, kada sam doveo brod do ušća reke Koti bio sam obavešten da je sultana, po nagovoru Holanđana, ubio jedan rođak. Njegov naslednik ne želi ništa da zna o brodu i ostavlja nam predujam.  – Taj je prava budala rekao je Janeš.– Sa takvim jednim brodom mogao bi da zada strah i sultanu od Varauni.  – Telegrafisao sam graditeljima i oni su mi naložili da brod ponudim radži od Saravaka ili nekom sultanu. Gospodine de Gomera, da li biste želeli da ga kupite? S njim biste postali kralj mora.  – Kolika mu je vrednost? – upitao je Janeš.  – Poslovi su poslovi, gospodine – rekao je Amerikanac. – Graditelji traže  pedeset hiljada funti.  – A ja vam, gospodine Brajan, nudim šezdeset hiljada, koje možete da naplatite u banci u Pontianaku, pod uslovom da mi ostavite mašinsko osoblje kome ću dati dvostruku platu.  – To su ljudi koji neće odbiti, rasni avanturisti, spremni i da zapucaju ako treba.  – Prihvatate li?  – To je zlatan posao, gospodine de Gomera, i neću ga ispustiti.  – Gde želite da vas iskrcam sa posadom?  – Ako je moguće u Labuanu, da bih odatle krenuo za Šangaj, u kome imam dobru vezu za San Francisko.  – Kada budemo u Mompračemu staviću vam na raspolaganje jedan  prahos da vas iskrca na to ostrvo – rekao je Janeš. Zatim je izvukao malu knjižicu koju je držao brižljivo skrivenu u zavoju koji je nosio ispod košulje, a potom je zamolio za pero i stavio potpis na dva

mesta.  – Evo vam čekova na šezdeset hiljada funti, koje će vam isplatiti u banci u Pontianaku, u kojoj Sandokan i ja imamo depozit od tri miliona florina. Gospodine Brajen, od ovoga časa brod je moj i ja preuzimam komandu.  – A ja se, gospodine de Gomera, od komandanta pretvaram u mirnog  putnika – rekao je Amerikanac uzimajući čekove. – Gospodine de Gomera, izvršimo obilazak broda.  – Nije potrebno, bio je dovoljan jedan pogled da ga procenim. Želim samo da znam broj topovskih cevi.  – Četrnaest topova, od kojih četiri od trideset i šest. Sve u svemu, to je, strašna artiljerija.  – To mi je dovoljno: treba da se pozabavim hodočasnikom. Ili će mi reći gde je parna šalupa odvela Tremal-Najka i Darmu, ili ću ga mučiti dok je u njemu daha.  – Znam nepogrešivo sredstvo da ga prisilite da govori, a tome su me naučili naši crvenokošci – rekao je Amerikanac. – Jesmo li još uvek na putu za Mompračem, gospodine de Gomera?  – Da, i to punom parom – odvratio je Portugalac. Možda Sandokan u ovome času odmerava svoju snagu sa Englezima, a ima samo prahose. Sišli su zatim u kabinu na pramcu, koja je služila kao ambulanta. Hodočasnik je ležao na mornarskom krevetu, a čuvali su ga Sambilong i edan član posade broda. Bio je to čovek pedesetih godina, veoma mršav, dosta tamne boje kože, finih crta lica kao u Hindusa iz viših kasti, crnih očiju,  prodornih i zlokobno sjajnih.  – Kapetane, – rekao je Sambilong Janešu – malopre sam video da su grudi ovoga čoveka tetovirane i da je na njima zmija sa glavom žene.  – Eto dokaza da je on zaista hinduski tugs a ne arapski muhamedanac –  odvratio je Janeš.  – Ah! Davitelj! – povikao je Amerikanac posmatrajući ga radoznalo.

Kada je čuo Janešov glas zarobljenik se prenuo, a žalim podigao glavu i  pogledao ga sa mržnjom.  – Da, – rekao je – ja sam tugs, odani prijatelj Sujodanin, koji se zakleo da će se osvetiti Tremal-Najku i Darmi, a kasnije tebi i Tigru od Malezije, zbog uništenja mojih saveznika. Izgubio sam igru u času kada sam verovao da sam e dobio: ubij me. Postoji neko ko će me osvetiti, i to brže nego što misliš.  – Ko? – upitao je Janeš.  – To je moja tajna.  – Koju ću da izvučem od tebe.. Ironični osmeh zatitrao je na daviteljevim usnama.  – I još ćeš mi reći gde je parna šalupa koja je odvela Tremal-Najka, Darmu i moje tigrove koji su izbegli vatri tvojih topova.  – To nikada nećeš doznati!  – Samo polako, gospodine davitelju – rekao je Amerikanac. Dozvolite da vam kažem da poznajem nepogrešivo sredstvo koje će vas naterati da govorite. Tome ne uspevaju da odole ni crvenokošci, koji su neverovatno tvrdoglavi.  – Vi ne poznajete Hinduse – odvratio je tugs, – Možete da me ubijete, ali nećete ništa izvući od mene. Amerikanac se okrenuo prema jednom svom mornaru i rekao mu:  – Pripremi na palubi nekoliko dasaka i vedro vode.  – Šta hoćete da učinite, gospodine Brajan? – upitao je Janeš.  – Odmah ćete videti, gospodine de Gomera. Kroz dva minuta ovaj će čovek govoriti, obećavam vam.  – A vi, – dodao je zatim obraćajući se Sambilongu i Kamamuriju – iznesite ovog čoveka na palubu.

VATRA SA PAROBRODA Hindus nije pružao ni najmanji otpor, čak mu ni ironični osmeh nije silazio sa usana. Izgledalo je da je ovaj čovek potpuno siguran u sebe i da mu čak ni  perspektiva mučenja nije uzdrmala duševnu snagu. Kada se našao na palubi, opružen na dasci za koju je bio čvrsto vezan tako da nije mogao da načini ni najmanji pokret, ni tada nije nimalo izgubio od svoje ozbiljnosti. Gledao je mirno mornare koji su ga okružili, zatim kapetana i Janeša, i obratio se ovom poslednjem sa svojim uobičajenim podsmešljivim tonom:  – A sada ćeš me baciti ribama?  – Imamo nešto bolje, gospodine davitelju – rekao je Amerikanac. – Da li vas boli rana? Davitelj je prezrivo slegnuo ramenima.  – Nemojte mnogo da brinete za tu ogrebotinu – rekao je odlučno. –  Smatrate li da sam dete?  – I bolje je tako. Donesite par vedrica i levak. Tri mornara su pohitala da donesu ono što je zatraženo.  – Hoćeš li da priznaš? – poslednji put je upitao Amerikanac. – Uštedeo bi mi nepotrebnu muku, jer nećeš odoleti.  – Ne – odvratio je suvo davitelj.  – Ni ako ti obećam slobodu? – upitao je Janeš, kome je bilo mrsko da  pribegava krajnjim sredstvima.  – Tada ja više ne bih bio živ.  – Na posao – rekao je Amerikanac. Svi su se bili sakupili oko daske. Dva mornara su uvukla kraj levka u Hindusova usta, dok je treći lagano sipao vodu iz vedrice. Prisiljen da pije da se ne bi ugušio, davitelj je pokušao očajničkim naporom

da pokida veze i ukloni levak. Odmah je shvatio da ne bi mogao dugo da izdrži ovo mučenje, koje mu je do tada bilo nepoznato. Ipak je, odlučan da se odupre do kraja pa i da umre, savladavao sebe i nije  pokazao ni znak popustljivosti i spremnosti da govori. Tečnost je tekla i njegov trbuh se nadimao naočigled svim. Na licu mu se ogledao veliki bol, a oči kao da su htele da iskoče iz duplje, disao je teško, hropćući.  – Hoćeš li da govoriš? – upitao je Amerikanac koji je hladno učestvovao u sceni, dajući mornaru koji je držao vedro, znak da stane. Tugs je odrečno odmahnuo glavom, a njegovi zubi su zaškripali po gvozdenoj cevi levka. Još nekoliko litara vode ulilo se u žrtvu. Mučenik je iskolačenih očiju, iskrivljena lica i naduvena stomaka, najednom načinio snažan trzaj. Bila je to njegova predaja.  – Dosta – rekao je Janeš koji je osetio mučninu. – Dosta. Levak je bio izvađen. Tugs je duboko udahnuo vazduh i prozborio hrapavim glasom:  – Ubice!  – Oh! Nećeš umreti od malo vode – rekao je Amerikanac. – Istina je da se to ne može izdržati, ali ne postoji opasnost po život, ukoliko se ne nastavi. Hoćeš li da govoriš? Hindus je ćutao nekoliko trenutaka, a zatim je, videći kako Amerikanac daje znak mornarima da nastave, rekao:  – Ne... ne.... više... – promucao je.  – Ko te je poslao ovamo? Govori, ili počinjemo ponovo – rekao je Janeš.  – Sindija – odvratio je Hindus.  – Ko je taj? I pre svega, ko si ti u stvari?  – Ja sam... ja sam... učitelj... Sindijin... ja sam ga podigao... ja... ja...  prijatelj... verni... Sujodanin...  – A taj Sindija? – bio je uporan Janeš, videći kako Hindus koluta očima i

sve teže diše.  – Govori, ili ćemo ponovo vodu – rekao je Amerikanac.  – On je... on je... sin... Sujodanin... mucao je davitelj. Janeš, Kamamuri i Sambilong uzviknuše od čuđenja. Sujodana je ostavio sina! Zar je to bilo moguće? Poglavar sekte koji nije smeo đavoli ženu, on koji e na zemlji ovaploćivao Trimurti hinduske religije, isto kao što je mala Darma ednom bila ovaploćenje Kali, krvavog božanstva, proživeo je svoj roman kao  bilo koji smrtnik. Janeš se nagnuo nad Hindusom da zatraži dalja objašnjenja, ali je video da e jadni čovek izgubio svest.  – Da li umire? – upitao je obraćajući se Amerikancu.  – Nije rekao sve, a treba da znam gde se nalazi sin tog strašnog davitelja i gde su odveli Tremal-Najka i Darmu.  – Ostavite ga da mirno svari vodu – odvratio je Jenki.  – To mučenje ne ubija i ako se prekine na vreme, čovek je sutradan isto tako dobro kao što smo i mi. Prenesimo ga u kabinu i pustimo ga da spava.  – Onesvestio se.  – Brodski lekar će se pobrinuti da dođe k sebi. Ne bojte se, gospodine de Gomera, večeras ili sutra znaćemo sve što želite. Dao je zatim znak mornarima i ovi su podigli Hindusa, koji više nije davao znake života, i odneli ga.  – Pa dobro, gospodine de Gomera – rekao je Amerikanac obraćajući se Janešu koji je izgledao veoma zabrinut. – Izgleda da vas nisu mnogo obradovale stvari koje ste doznali. Da li je opasan sin tog poglavara davitelja?  – Može da postane, – odvratio je Janeš – jer mi ne znamo ni gde je, ni ko e, ni kakvim sredstvima raspolaže. Dosadašnji neumoljivi i podmukli rat  pokazuje da taj Sindija ima snagu i surovost svog oca. Potrebno je da znam gde se krije.  – On, dakle, nije bio među Dajacima koji su vas napadali?

 – Izgleda da nije. Bio je samo ovaj hodočasnik. Ukoliko postoji u ovom trenutku još neki Hindus, doznaćemo.  – Da li je odista moćan taj Sindija?  – Činjenice to dokazuju. On je naoružao Dajake i podstakao Engleze, pa možda čak i nećaka Džemsa Bruka. Uveren sam da raspolaže velikim  bogatstvom.  – A zlato je žila kucavica rata – rekao je Amerikanac.  – Mora da je naoružao i nekoliko brodova.  – Koje će vaš da potopi bez muke, gospodine de Gomera. Niko neće moći nekažnjeno da se suprotstavi vašim topovima, koji su najmoderniji i najstrašniji koje do sada svet poznaje i koje čak i mornarica moje zemlje sada  prihvata. Šteta je što neću moći da vam pravim društvo. A sada pođite da se malo odmorite, jer mora da ste veoma umorni posle tolikih uzbuđenja. Portugalac, koji dve noći nije oka sklopio, poslušao je savet i sa Kamamurijem sišao u kabinu, u kojoj se onako obučen bacio na krevet. Brod je međutim nastavljao svoju plovidbu prema jugoistoku, držeći se edno dvadesetak milja od obale. Na otvorenom se nije ukazao ni jedan brod. U podne je »Nebraska« – to je bilo ime broda – ugledala ostrvo Tiga i usmerila svoju plovidbu prema rtu Nosong. U četiri časa na vidiku je bio Labuan, engleska kolonija, sa kojim je pre toliko godina Sandokan imao posla i zapretio da istrebi njegove prve koloniste. U tom trenutku Janeš se naglo  probudio od zvuka Amerikančevog glasa.  – Na noge, gospodine de Gomera! – vikao je komandant. Portugalac je odmah skočio na noge jer je ton toga glasa bio čudan. Amerikančevo lice je bilo smračeno.  – Ima li kakvih loših novosti? Izgledate mi zbunjeni, gospodine Brajan.  – Boga mu – psovao je Jenki, besna češući glavu. – To nisam očekivao, gospodine Janeš.  – Ukratko, šta je novo?

 – ta je... šta je... to je da je ovaj prokleti Hindus otišao na drugi svet a nije dovršio svoju ispovest.  – Mrtav!  – Imao je neki strašan otrov skriven u prstenu. Sećate se da je na srednjem  prstu nosio prsten sa velikim korindonom?  – Da, čini mi se da sam ga video.  – Našao sam korindon podignut, a ispod njega malu šupljinu u kojoj mora da je bila neka otrovna supstanca. Janeš je načinio besan pokret.  – Mrtav, odnoseći u grob tajnu koja me je mučila! – povikao je stisnutih zuba. – Kako ćemo doznati gde je parni čamac koji je odveo Tremal-Najka, Darmu i njihove ljude? Prokletstvo! Zvezda koja nas je toliko godina štitila  počinje da bledi. Da li će to biti početak kraja?  – Ne obeshrabrujte se, gospodine Janeš – rekao je Amerikanac. – Još nisu  pojeli vaše prijatelje. Ako ih nisu odmah ubili, otmičari mora da su imali nalog da ih nekud odvedu.  – A kuda?  – E to, za sada ne znamo. Kada su se popeli na palubu, obale Labuana su se već odlično videle, udaljene ne više od dvanaest milja. Amerikanac je naredio da se opremi jedna šalupa i pozvao dva mornara rodom iz Kalifornije, koji su bili visoki kao grenadiri, i rekao im šta Portugalac želi.  – Nudim sto funti svakome ako uspete da mi donesete vesti o mojim  prijateljima – dodao je Janeš.  – Idemo i u pakao – odvratio je jedan od mornara. Zar ne, Bobe?  – Da uhvatimo Velzevuva, ako to želite, gospodine komandante – rekao je drugi.  – Najkasnije kroz dva dana doći ću po vas.  – Po noći? – upitao je Bob.

 – Da, i daću vam znak zelenom raketom.  – Neka nas đavo odnese ako ne uspemo, gospodine komandante – odvratio e prvi. Šalupa je bila spremna. Dva Kalifornijca su ušla u čamac i odmah zaveslala  prema ostrvu, dok je »Nebraska« nastavila put prema zapadu.  Nešto kasnije, pošto je lekar ustanovio smrt, davitelj je bačen u more, uvijen u hamak i sa topovskom kuglom vezanom za noge. Oko osam časova, ne usporavajući brzinu, »Nebraska« se već nalazila na  polovini puta između Labuana i Mompračema. More je bilo pusto a mesec se lagano pojavljivao na horizontu, ogledajući se u vodi. Unaokolo je vladao apsolutni mir. Samo je dvadeset osam milja delilo »Nebrasku« od Mompračema.  Najednom se u pravcu zapada začula daleka grmljavina, koja se zlokobno rasula po moru. Janeš je naglo prekinuo svoju šetnju, dok je Amerikanac brzo sišao sa komandnog mosta.  – Topovski pucanj! – povikao je Janeš.  – I dolazi sa Mompračema, gospodine de Gomera rekao je Amerikanac. –  Vetar nam duva u lice.  – Da li su Englezi napali ostrvo?  – Ali mi smo tu i ja ću vam pokazati snagu naše artiljerije. Strojari! Ubrzana  plovidba! Artiljerci! Na svoja mesta! U tom trenutku odjeknula je nova detonacija, jasnija nego prva, za kojom je usledila neprekidna serija jačih ili slabijih pucnjeva. Nije bilo zablude. Na horizontu, u pravcu Mompračema, vodila se teška bitka. Janeš i Amerikanac su se popeli na komandni most, dok su artiljerci užurbano punili topove.  – Jesmo li spremni? – upitao je Brajan šefa stražara koji je vršio brzu inspekciju vatrenog oružja.

 – Da, komandante.  – Dvostruka rezerva na krmu, a na palubu polovina slobodne posade. Detonacije su sve snažnije odjekivale. Čuli su se suvi odjeci malih topova, kao i snažni i dugi odjeci topova velikog kalibra. Bled od uzbuđenja ali miran, Janeš je upravio dogled prema zapadu, dok je brod jurio kao morska lasta, ostavljajući za sobom penušavi trag.  – Dim na horizontu! – povikao je najednom Portugalac. – Tamo dole ima  parobroda. Nema sumnje, to su engleski brodovi. Brzo! Brzo!  – U opasnosti smo da odletimo u vazduh, gospodine de Gomera. Ne možemo više da naprežemo kotlove. Beli dim, koji se jasno video na mesečevoj svetlosti, dizao se u pravcu Mompračema. Pucnji su učestali. Tamo se besno tuklo. Zatim su počele da se razaznaju svetlosti artiljerije. Bleskale su na širokoj površini kao da se bori veliki broj brodova.  – Naši prahosi! – zaurlao je najednom Janeš, sklanjajući dogled. – Tigar od Malezije odlazi ha sever. Prokletnici! Još jednom su nas Englezi pobedili. Amerikanac je uzeo dogled od Janeša.  – Da, prahosi – rekao je zatim – koje tuku topovnjače. Jedra na sever.  – Topovnjače! – povikao je Janeš. – Spremni za vatru na boku! Uništite te  brodove! »Nebraska« se brzo približavala s ciljem da se postavi između jedrenjaka koji su bežali, sa Sandokanovom »Marijanom« na začelju sa koje se vulkanski  pucalo, i s malih parobroda koji su ih gonili.  – Evo nas u punom jeku zabave – rekao je Amerikanac. – Momci! Paljba s  boka!

OBJAVA RATA Iako je bežala pred neprijateljem, flotila Malezijskog Tigra besno se borila, odgovarajući vatrom iz četiri topa koja su bila postavljena na »Marijaninoj«  palubi. Flotila se sastojala od osam jedrenjaka velikih jedara i brojne posade, ali je samo Tigrov jedrenjak, koji je bio veći od onoga kojeg je Janeš izgubio na Kabatuanu, bio u stanju da se, bar za izvesno vreme, suprotstavlja neprijatelju. Ostali su bili nešto veći  prahosi.  Neprijateljska eskadra, koja je nekad oterala tigrove sa njihovog ostrva, bila e mnogo jača i bolje naoružana. Sastojala se od dve krstarice na kojima je bila engleska zastava, zatim od četiri topovnjače i jednog brigantina čija je tonaža  bila kao i »Marijanina«. Pa ipak, ovi brodovi se nisu usuđivali da pristanu uz Sandokanove edrenjake i morali su dobro da se čuvaju od strašne gusarske paljbe, a naročito od karteča koji je kao smrtonosni uragan brisao njihove palube. Iznenadna pojava divnog i moćnog američkog broda načas je prekinula  bitku i izazvala iznenađenje kako kod progonjenih tako i kod gonilaca, jer niko nije znao kojoj nacionalnosti pripada pošto nije bila istaknuta bilo kakva zastava, ni na krmi ni na najvišem jarbolu. Jedan moćan glas koji se začuo sa komandnog mosta broda upozorio je tigrove Mompračema da imaju strahovitog zaštitnika.  – Živeo, Sandokan! Ura za Mompračem! Zatim je usledila komanda:  – Plotun sa boka na Engleze! Sedam projektila sa američkog broda, svi velikog kalibra i dometa, poletelo e skoro jednovremeno, uz strašnu grmljavinu, tako da su zadrhtali čak i veliki stubovi. Ova bura projektila sručila se na jednu od malih krstarica, polomila oj jarbole, bokove i palubu, i digla u vazduh kotlove. Uragan vatre i dima  provalio je iz mašinske sale, praćen strašnom eksplozijom koja je verovatno  poticala od sanduka sa municijom i buradi sa barutom.

Brod se zaustavio kao ukopan, povio se na ranjeni bok, dok se posada  bacala u vodu urlajući.  – Pa, dobro, gospodine de Gomera, – rekao je Amerikanac koji je stajao  pored njega – šta mislite o svojoj artiljeriji?  – To ću vam kasnije reći – odvratio je Portugalac. Postavimo se između rahosa   i topovnjača i krenimo u bitku. Artiljerci! Plotun s boka! Oborite  brigantin! Posle ove komande usledio je drugi plotun, dok su se  prahosi  tigrova Mompračema zaklanjali iza američkog broda, pucajući iz velikih  spingardi. Brigantin, koji je krenuo napred da svojim topovima zaštiti drugu krstaricu, dobio je takav udarac da su mu se razletele ograde, dok je glavni jarbol,  posečen na dve stope od tla, padao preko pramca uz strašnu lomljavu, rušeći deo mosta i ubijajući ili ranjavajući nekolicinu osmatrača u korpama. Strašan urlik se podigao na palubama  prahosa  Malezijskog Tigra, pomešan sa pucnjavom spingardi. Gusari Mompračema su se svetili uz pomoć ovog moćnog broda, na čijem je vrhu odmah bila istaknuta zastava starih izviđača mora, sva crvena, sa tri tigrove glave. Videći da ne mogu da se odupru tako strašnom neprijatelju, koji je imao topove čiji su snaga i kalibar bili skoro nepoznati u to vreme, topovnjače su žurno pokupile mornare sa krstarice i, pošto su dobacile uže brigantinu koji nije bio u mogućnosti da se posluži jedrima, krenule su brzo u povlačenje u  pravcu Mompračema. Pozdravio ih je još jedan plotun sa »Marijane«. Za to vreme se jedan čovek popeo na stepenišnu platformu američkog  broda i skočio na palubu, padajući u raširene Janešove ruke. Jedna divna devojka, obučena kao Hinduskinja, pratila ga je.  – Sandokane! – povikao je Janeš stežući ga na grudi.  – Tučen si. I ti si takođe ovde, moja Surama! Plamen je blesnuo u pogledu komandanta eskadre jedrenjaka, dok mu se na licu istovremeno ispisaše i mržnja i bol.  – Da, po drugi put sam tučen i opet od istog neprijatelja – rekao je muklo.

 – Isteran sa Mompračema!  – Svakako ga ne bih napustio da njima pričinim zadovoljstvo, Janeš.  – Je li sve izgubljeno?  – Sve su razorili ti psi. Sela su u plamenu, narod su pobili ne štedeći ni žene ni decu, sa onom poznatom engleskom surovošću koja izbija kada osete da su jači i kada se nađu pred ljudima obojene kože. Ni naša kuća više ne  postoji.  – Ali zašto je došlo do ovog iznenadnog napada? Umesto da odgovori, Sandokan je pogledao po divnom brodu sa američkom posadom.  – Gđe si našao ovu krstaricu? – upitao je zatim. – Šta si radio sve ove dane? A Tremal-Najk? Darma? A moja »Marijana«? I ko su ovi beli ljudi koji su stali u odbranu Tigrova Mompračema?  – Dogodile su se teške stvari, pobratime moj, posle mog odlaska za Kabatuan – odvratio je Janeš. – Ali pre nego što ti sve ispričam, reci mi kuda si se ti sada uputio.  – Prvo da potražim tebe, a zatim novo sklonište. Ima dosta ostrva na severu Bornea na kojima bih mogao da se smestim i da se pripremim za osvetu –  rekao je Sandokan. – Još će se na obalama Labuana i Saravaka čuti režanje Tigra od Malezije. Janeš je dao znak američkom kapetanu, koji je stajao nekoliko koraka dalje u očekivanju naređenja od novog vlasnika broda, a zatim mu je, pošto ga je  predstavio Sandokanu, rekao:  – Gde želite da se iskrcate, kapetane?  – Ako je moguće u Labuanu, gde će mi biti lakše da nađem brod za Pontianak, a osim toga, tamo su ona dvojica koji treba da vam donesu tačna obaveštenja, gospodine đe Gomera.  – Krenite polako ka Labuanu, tako da stignemo po noći.  Prahosi će moći da nas prate bez teškoće jer je vetar jak – naredio je Janeš. Zatim je uzeo Sandokana pod ruku i poveo prema krmi,– sa koje su, praćeni mladom

Hinduskinjom, sišli u kabinu. U tom trenutku na horizontu su iščezavali u magli topovnjače, brigantin i krstarica.  – Pre svega, ispričaj mi šta se dogodilo u Mompračemu – rekao je Janeš dok je otvarao jednu bocu viskija i sa osmehom posmatrao Suramu. – Zašto su navalili na tebe? Kada je došao na Tremal-Najkovu farmu, Kamamuri mi je ispričao da labuanski guverner želi da ti uzme ostrvo.  – Da, i to pod izgovorom da moje prisustvo predstavlja stalnu opasnost za koloniju i ohrabruje borneanske gusare – odvratio je Sandokan. – Ipak nisam verovao da će se oboriti na nas jer smo Engleskoj učinili veliku uslugu oslobađajući Indiju od sekte tugsa. Pre četiri dana jedna engleska poruka mi je zapovedala da napustim ostrvo za četrdeset osam časova, ili će me oni silom oterati. Napisao sam tada guverneru da sam već dvadeset godina na ostrvu i da  po pravu koje mi pripada, a i po tome što je Malezijski Tigar takav čovek, neću odstupiti bez otpora; kad eto juče, bez ikakve objave rata, videh kako se sručuje na nas ova eskadra koju si ti tako udesio, dok je druga, sastavljena od malih jedrenjaka, iskrcala na zapadne obale četiri odreda cipaja  i četiri artiljerijske baterije.  – Protuve! – povikao je gnevno Janeš. – Oni nas još uvek smatraju gusarima!  – Još gore: ljudožderima – rekao je Sandokan. – U ponoć su napadnuta sela bila u plamenu a njihovi stanovnici pobijeni sa nečuvenom svirepošću, dok je eskadra otvorila vatru na naša utvrđenja u malom zalivu i uništila dobar  deo prahosa . Bez obzira što sam bio između dve vatre, očajnički sam se branio do zore, odbivši više od četrnaest napada. Kada sam zatim video da je svaki otpor uzaludan, ukrcao sam se sa svojim ljudima i topovskom paljbom  prokrčio put kroz topovnjače i krstarice, i uspeo da pobegnem na vreme.  – A sada šta smeraš? Tigar je podigao desnu ruku i mahnuo njome kao da ima oružje i kao da želi da zada udarac, a zatim je, grčeći usne, rekao sa izrazom strašnog gneva:  – Šta misliš da činim? Kao što sam pre dvadeset godina posejao strah u

Labuanu, tako ću i sada da raspem užas po svim njegovim obalama. Objaviću rat i Engleskoj i Saravaku.  – Ili Sujodaninom sinu? Sandokan je poskočio.  – Šta si to rekao, Janeš? – povikao je gledajući ga zaprepašćeno.  – Da je čovek koji je podigao Dajake Kabatuana i pokrenuo guvernere iz Labuana i Saravaka da te oteraju sa Mompračema, sin Tigra od Indije koga si ubio u Delhiju. Sandokan je zanemeo: izgledalo je da ga je ovo neočekivano otkriće  pogodilo kao munja.  – Poglavica hinduskih davitelja je imao sina? – povikao je najzad.  – I veoma sposobnog i odlučnog da osveti smrt svoga oca – dodao je Janeš. Izgubili smo naše ostrvo, sve Tremal-Najkove farme su razorene, a taj dragi prijatelj i Darma nalaze se u njegovim rukama.  – Oni su ti ih oteli! – povikao je Sandokan.  – Posle jedne strašne bitke koja je, da nije kao proviđenje došao ovaj brod, mogla da se završi smrću svih nas. Sandokan je počeo da kruži po salonu kao zver u kavezu, smračena čela, stežući rukama grudi.  – Ispričaj mi sve – rekao je najednom, zaustavljajući se pred Portugalcem i  prazneći jednim gutljajem čašu sa viskijem. Što je mogao kraće, Janeš je ispričao sve što je doživeo posle odlaska sa Mompračema. Sandokan ga je slušao ćuteći i ne prekidajući ga.  – Ah! Ovaj brod je dakle naš? – rekao je kada je Janeš završio. – U redu: objavićemo rat Engleskoj, Saravaku, Sujodaninom sinu, svima!  – A šta ćeš da učiniš sa našim  prahosima ? Oni ne bi mogli da prate ovaj  brod koji leti kao krilata riba. Da li bi hteo da ih potopiš?

 – Poslaćemo ih u zaliv Ambonga. Tamo imamo prijatelje i oni će čuvati edrenjake do našeg povratka. Samo ću na »Marijani« ostaviti posadu.  – Da li će ona da nas prati?  – Možda će nam kasnije biti potrebna.  Napustili su zatim kabinu i popeli se na palubu, na kojoj su ih očekivali Kamamuri i Sambilong. Brod je plovio pod malom parom prema istoku,  praćen na malom odstojanju Sandokanovom »Marijanom« i  prahosima  koje je terao pogodan vetar. U daljini su se nazirali labuanski visovi, pozlaćeni poslednjim zracima sunca koje tek što je bilo zašlo. U devet časova uveče krstarica se zaustavila na pola milje od obale, prema mestu gde su se iskrcala dva mornara, kako bi mogla da dâ znak. Nigde nisu  bili upaljeni fenjeri, čak ni na velikom parobrodu, da se ne bi privukla pažnja engleskih topovnjača koje su čuvale ostrvo. Bilo je prošlo četiri časa kada se sa vrha jedne stene podigla zelena raketa.  – Znak mojih ljudi! – povikao je Jenki. – Znao sam da su to dva  prepredenjaka koji ne bi gubili vreme u krčmama Viktorije.  Na njegovu komandu jedan mornar je izbacio crvenu raketu, na šta su dva Amerikanca odmah odgovorila raketom iste boje. Janeš je naredio da se spuste stepenice. Posle deset minuta čamac je prišao velikom brodu i dva Amerikanca su se  brzo popela.  – Dakle? – u jedan glas su upitali Janeš i komandant.  – Uspeli smo više nego što smo se nadali, gospodo – odvratio je jedan od dvojice.  – Požuri i objasni nam, Tome – rekao je Jenki. – Da li znaš gde su odvedene te osobe?  – Da, kapetane. To sam doznao od jednog našeg sunarodnika koji se nalazio na parnoj šalupi o kojoj je govorio gospodin – rekao je, pokazujući na

Janeša.  – Da li se ta šalupa zaustavila u Labuanu? – upitao je Portugalac.  – Samo nekoliko minuta da se snabde ugljem i da iskrca tog našeg sunarodnika kome je kugla slomila ruku – odvratio je mornar. – Taj čovek mi e rekao da su na šalupi bili jedan Hindus, jedna devojka i pet Malezijaca.  – I gde su ih odveli?  – U Redžang, u tvrđavu Sambulu.  – U sultanatu Saravak! – povikao je Sandokan. – Znači, taj radža ih je oteo?  – Ne, gospodine. Naš sunarodnik nam je rekao da je to bio čovek koga zovu Kralj Mora, ali koji izgleda ima, manje ili više otvorenu podršku labuanskog guvernera i radže.  – Zna li on ko je taj? – upitao je Janeš.  – Sam on ga ne poznaje jer ga nikad nije video. Ali nas je uveravao da je taj čovek moćan i da je radžin prijatelj – rekao je mornar.  – Taj čovek ne može da bude niko drugi do Sujodanin sin – rekao je Sandokan. Zatim se okrenuo američkom komandantu:  – Hoćete li ovde da se iskrcate? – Upitao ga je.  – Više bih voleo ovde nego na nekom drugom mestu.  – Nećete li imati neugodnosti od strane Engleza, posle onoga što ste učinili?  – Niko me ne poznaje, gospodine, a osim toga ja sam američki državljanin i Englezi se neće usuditi da me uznemiravaju. Dalje, izmisliću bilo kakvu priču da objasnim moje prisustvo na obali Labuana: brodolom na primer, napad gusara ili nešto drugo, Ne uznemirujte se zbog mene.  – Da li biste pristali da predate jedno pismo za guvernera Labuana na pošti u Viktoriji?  – Zar mislite da bih vam odbio takvu uslugu, gospodine.  – Opominjem vas da se radi o objavi rata.

 – To sam i pomislio – odvratio je Amerikanac. – Paziću da guverner ne  bude obavešten da sam je ja predao.  – Janeše – rekao je Sandokan, obraćajući se prijatelju – uzmi iz moje kase koja se nalazi u kabini »Marijane« hiljadu funti koje hoću da poklonim američkoj posadi i naredi da se pripreme čamci koji će ih iskrcati. Idem načas u kabinu da napišem pismo guverneru. Kada se vratio na palubu, američka posada koja je napuštala brod, isključujući mašinsko osoblje i dva noštroma koji su već potpisali da ostaju,  pozdravila ga je jednim snažnim:  – Ura za Tigra od Malezije! Ura! Sandokan je jednim pokretom zatražio tišinu, a zatim je pozvao na palubu  broda komandante prahosa  i veliki deo svojih tigrova. Snažnim glasom im je  pročitao: »Mi, Sandokan, nazvan Tigar od Malezije, bivši vladar Kini-Balu, i Janeš de Gomera, zakonski vlasnici ostrva Mompračem, obaveštavamo gospodina labuanskog guvernera da danas objavljujemo rat Engleskoj, radži od Saravaka i čoveku kojeg oni štite. Na palubi » Kralja Mora «: 24. maj 1868. Sandokan i Janeš de Gomera«. Iz grudi tigrova Mompračema, kao uragan, izvio se strašan urlik:  – Živeo rat! Smrt i istrebljenje crvenim mundirima! Posle pola časa, pošto su iskrcali američku posadu na obalu Labuana, čamci su se vratili. »Marijana« i prahosi su razvili jedra, spremni da otplove na sever i da dođu do prijateljske luke Ambonga, sa smanjenom posadom jer je veliki broj ljudi  prešao na krstaricu.  – A sada, – rekao je Sandokan kada je izdao i poslednja naređenja komandantima brodova i kada su ovi otplovili – idemo da oslobodimo Tremal-Najka i da uništimo moć radže od Saravaka, njegovih saveznika i

štićenika. Trenutak kasnije »Kralj Mora«, kako je bio kršten moćni američki brod, krenuo je punom parom na jug prema zalivu Saravaka.

Drugi deo

SUJODANIN SIN

 NOĆNA EKSPEDICIJA  – Gospodine Janeše, vidim svetlost tamo dole, kroz onaj otvor.  – I ja sam je video, Sambilonže.  – Da li je to neki Prahos koji se usidrio?  – Verujem da se radi o parnoj šalupi, i to o onoj koja je dovela Tremala Najka i Darmu.  – Da li stražari na ulazu u sidrište?  – Moguće je, prijatelju – mirno je odvratio Portugalac, bacajući cigaretu koju je pušio.  – Da li bismo mogli da prođemo neopaženo?  – Zar misliš da ovde očekuju naš napad? Redžang je isuviše daleko od Labuana, a osim toga, kladio bih se da ni u Saravaku ne znaju da smo već stigli. Ko zna da li je naša objava rata engleskom leopardu i nećaku Džemsa Bruka već stigla tamo. I najzad, zar nismo obučeni kao hindustanski cipaji. Zar  možda radžine trupe nose neke druge uniforme?  – Ipak bih, gospodine Janeše, više voleo da ova šalupa nije ovde.  – Možda spavaju dubokim snom pa ćemo ih iznenaditi, dragi moj Sambilonže.  – Kako! Napašćemo ove mornare? – upitao je Sambilong.  – Ne volim da imam za leđima neprijatelja koji bi mogao da nas uznemirava pri povlačenju. Raščistićemo teren bez pomoći » Bisera Labuana «. Pretpostavljam da ih nema mnogo na ovoj šalupi. Ne upotrebljavajte vatreno oružje: treba da rade samo sablje i krissovi. Jeste li me razumeli?  – Da, gospodine Janeše – odvratilo je nekoliko glasova.  – Onda napred i tiho. Oni koji su pošli u ovaj pohod bili su snažni, visoki i mišićavi ljudi, naoružani teškim sabljama duge sečice i noževima zmijolikog oblika, čuvenim i

strašnim malezijskim krissovima. Već su bili duboko zašli u zaliv kada je beli čovek koji je sedeo pored Janeša upitao:  – Kapetane Janeš, šta ćemo reći ako nas nešto upitaju?  – Da idemo po namirnice za tvrđavu Makrae – odvratio je Portugalac.  – A kada im priđemo, hoćemo li da napadnemo?  – Da, gospodine Hauard. Mi gusari nikad ne oklevamo i uvek idemo do kraja. Ako je to parna šalupa, vaša će dužnost biti da je odmah stavite u pokret i posle završenog napada odvedete do našeg broda.  – Verujete li da će uspeti?  – Potpuno, gospodine Hauard. Kroz dva časa Tremal-Najk i Darma biće na  palubi »Kralja Mora«, to vam ja kažem.  – Vi ste divni, svi vi, gospodine Janeš.  – Navikli smo na opasnosti – odvratio je Portugalac.  – Uostalom, i vi Amerikanci imate dobru krv u venama. U tom trenutku sa šalupe je odjeknuo glas:  – Ko je?...  – Prijatelji koji idu po namirnice za tvrđavu Makrae – odvratio je Janeš.  – Naređeno nam je da se do zore niko ne sme iskrcati. –_Ko je izdao to naređenje?  – Kapetan Moreland koji se nalazi u tvrđavi, u očekivanju da se njegov  brod snabde ugljeni.  – Pričekaćemo zoru pored vas – odvratio je Janeš. Zatim je rekao  poluglasno, obraćajući se američkom mašinisti i Sambilongu:  – Nisam znao da je u ovim vodama brod. Kapetan Moreland! Ko li je taj?  – Neki Englez u službi radže od Saravaka, bez sumnje – odvratio je Amerikanac.

 – Lišićemo brod njegovog komandanta – rekao je Sambilong. –  Zarobićemo ga zajedno sa posadom tvrđave.  – Samo polako, dragi moj – rekao je Janeš. – U tvrđavi može da bude više ljudi nego što mislimo i stoga treba da pribegnemo lukavstvu. Najzad, neće  posumnjati sada kada smo zaustavili šalupu koja treba da ih snabde.  – To je prava sreća, gospodine Janeš – rekao je Amerikanac.  – I ja tako mislim... Pogledajte, da li sam se prevario? To je parna šalupa a ne prahos.  Momci, budite spremni.  – Priđite! – povikao je u tom trenutku jedan hrapavi glas – Ili ću vas malo zasuti kartečom.  – Ubili biste drugove – odvratio je Janeš. – Upozoravam vas da sam radžin oficir a ne Dajak. Čovek koji je izrekao pretnju promrmljao je nekoliko reči koje nisu doprle do Janeša. Parna šalupa je sad već bila toliko blizu da je mogla dobro da se vidi,  pogotovu što je bila osvetljena velikim fenjerom obešenim na vrhu dimnjaka. Bio je to veliki čamac dug deset metara, širokih bokova, sa mostom i malim topom smeštenim na pramcu. Nekoliko ljudi bilo je podbočeno na ogradi. Svi su bili u belom i izgledali kao Hindusi, sa turbanima na glavi.  – Bacite uže – rekao je Janeš, dok su njegovi podigli vesla i dokopali sablje.  – Spremni? – prošaputao je Janeš svojim ljudima. – Na moju komandu skočićete na palubu. Bilo je dovoljno nekoliko trzaja da se čamac približi šalupi. Janeš i Amerikanac su za tren oka prešli na palubu šalupe.  – Ko ovde zapoveda? – upitao je Portugalac.  – Ja, gospodine – odvratio je jedan Hindus koji je na rukavu imao znake narednika. – Oprostite, gospodine poručniče, što sam vam pretio, ali kapetan Moreland je izdao stroga naređenja i ja ne mogu da dopustim da se iskrcate.

 – Gde je kapetan?  – U tvrđavi.  – A njegov brod?  – Na ušću Redžanga, pored južnog ulaza.  – Jesu li zarobljenici još uvek u tvrđavi?  – Onaj Hindus i devojka?  – Da – rekao je Janeš.  – Još juče su bili ovde i mislim da će ih, čim se kapetanov brod snabde ugljem, transportovati u Saravak.  – Od čega se strahuje?  – Od napada tigrova sa Mompračema. Pronose se glasovi da su zaplovili  protiv Engleske i radže.  – To su šale – rekao je Janeš. – Svi su pobegli na sever Bornea. Koliko ljudi ovde imaš?  – Osam, gospodine poručniče.  – Predaj se! Pre nego što se narednik povratio od čuda, Portugalac ga je munjevito ščepao desnom rukom za grlo dok je levom potrgao jedan od pištolja koje je nosio za pojasom i upravio ga u njegove grudi. Videći ovo, dvanaest tigrova  preskočili su brzo ogradu i bacili se na ostale sa podignutim sabljama.  – Ko pruži otpor mrtav je! – zagrmeo je Janeš.  Narednik, koji je izgleda bio veoma žustar, pokušao je da se otrgne i izvuče sablju, vičući svojim ljudima:  – Uzmite karabine! Amerikanac Hauard, koji se nalazio iza njega, spremno ga je ščepao i tresnuo o most. Videći da je njihov narednik pao i da su gusari spremni da upotrebe svoje sablje, posada se nije usudila da se pokrene.

 – Sambilonže, veži narednika, a vi ostali razoružajte posadu i bacite je ispod mosta.  Naređenje je bilo odmah izvršeno, a Hindusi nisu pružali otpor.  – A sada – nastavio je Portugalac, sedajući pored narednika koji je bio čvrsto vezan za ogradu – ako želiš da spaseš kožu, porazgovarajmo malo. Bilo  bi uzaludno da se joguniš i ćutiš, jer mi znamo način da i nem zaurla. Koliko ljudi ima u tvrđavi Makrae?  – Pedeset, računajući kapetana i jednog radžinog poručnika.  – Ko je taj ser Moreland?  – Govori se da je ranije bio poručnik u anglo-indijskoj mornarici.  – Zbog čega je došao ovamo?  – To ne znam, gospodine. Izgleda da se priključio radži od Saravaka i da uživa zaštitu labuanskog guvernera. Znam da zapoveda jednim divnim  parobrodom, strašno naoružanim.  – On je, dakle, Englez?  – Tako kažu – odvratio je narednik – iako mu je put dosta tamna.  – Pod kojom zastavom plovi njegov brod?  – Pod zastavom radže od Saravaka.  – Koliko je udaljena tvrđava odavde?  – Tek jednu milju.  – Poklanjam ti život i dajem deset funti kao nagradu. Gospodine Hauard, vi ćete ostati ovde sa dvojicom naših i stavićete mašinu u pokret. Ova će nam šalupa biti potrebna kroz nekoliko časova. Ostali će poći sa mnom. Zatim se ponovo obratio naredniku:  – Da li se tvrđava nalazi na nekoj uzvisini?  – Pred nama je – odvratio je Hindus. – To je jedina visija na ovoj obali.  – Odlično: vi ćete biti zarobljenici do našeg povratka i ako ostanete mirni,

oslobodićemo vas. Laku noć, gospodine Hauarde, i dobro stražarenje.  – Dobra sreća, kapetane Janeš – odvratio je Amerikanac. Portugalac je sišao sa šalupe sa Sambilongom i devetoricom ljudi i ostavio ih dvojici Amerikanaca. Zatim je dao znak za polazak. Čamac je zaplovio  prema obali koja je bila udaljena tri ili četiri stotine koraka i o koju su se bučno razbijali talasi. Jedanaest ljudi se iskrcalo bez smetnji. Kada su se našli na obali izvukli su čamac na suvo, ostavili u njemu sablje i naoružali se karabinima. Sa sobom su  poneli i prostrane korpe koje su izgledale dosta teške. Pravac nije bio loše izabran jer su se posle dvadeset minuta nalazili u  podnožju malenog brda, jedva visokog dve stotine metara, na čijem se vrhu nejasno videla neka vrsta kulice sa kućama okolo i ogradom.  – Ako ne spavaju i ako nisu slepi, morali su da opaze moju svetiljku –  rekao je Janeš. – Moj dragi gospodine Morelande, videćeš kakvu će ti igru odigrati tigrovi Mompračema. A zatim će Sandokan da se pobrine za tvoj brod. Jedan mali putić koji je išao u cik-cak vodio je ka tvrđavi. Pošto je dao svojim ljudima malo odmora, zato što su prostrane košare bile teške, Janeš je krenuo da se penje, držeći golu sablju u rukama. Odred je bio stigao do  polovine puta, kada se sa tvrđavice začuo glas:  – Ko ide tamo?  – Poručnik Faršon sa cipajima  iz Saravaka koji nose hranu za tvrđavu i naređenja za kapetana Morelanda.  – Sačekajte. Začuli su se glasovi, a zatim je više svetiljki zablistalo na palisadama, da bi se najzad trojica ljudi, koji su izgleda bili Dajaci jer su nosili hinduska odela i  bili naoružani karabinima, uputili prema odredu. Jedan od njih je nosio  buktinju.  – Odakle dolazite, gospodine poručniče? – upitao je jedan od trojice.  – Iz Kohonga – odgovorio je Janeš. – Da li je još budan kapetan Moreland?

 – Pođite za mnom, gospodine poručniče. Janeš je krenuo za njim, mrmljajući kroz zube:  – Evo nečeg nepredviđenog. Ako se Tremal-Najk ili Darma, videći kako se iznenada pojavljujem, odaju uzvikom iznenađenja? Dobro pazi, dragi moj Janeš. Opasna je karta koju igraš. Odred je prešao preko pokretnog mosta, prošao pored dve ograde i kroz  prostrano dvorište i stigao pred jednu dosta veliku građevinu, na kojoj se uzdizala mala kula. Kroz dva otvorena prozora u prizemlju izbijala je svetlost.  – Hodite, poručniče: kapetan je tamo – rekao je jedan od trojice Dajaka. –  Treba li da smestim vaše ljude?  – Za sada ne: ostavite ih u dvorištu. Janeš je stavio sablju u korice, proverio pištolje za pojasom, izmenio brz  pogled sa Sambilongom i veoma mirno ušao u malu sobu obasjanu kineskom lampom, u kojoj su za bogatim stolom sedele tri osobe: jedan marinski kapetan, Tremal-Najk i Darma.

SMELI PREPAD Videći Janeša kako ulazi u odelu na koje nisu bili navikli, Tremal-Najk i devojka su skočili otvorenih usta, spremni da uzviknu od iznenađenja, čega se smeli Portugalac toliko plašio. Jedan oštar pogled na vreme je zaustavio ovaj  povik.  Na sreću, kapetan Moreland, koji se okrenuo prema vratima i čiji se remen sablje zapleo u naslon stolice, nije mogao da opazi ovaj Janešov zapovednički  pogled.  Načinio je poluokret oko samog sebe i odmerio Portugalca, koji je prineo desnu ruku štitu svog šešira od belog flanela, pozdravljajući vojnički. Kapetan e bio lep mlad čovek od možda dvadeset pet godina, visok i vitka stasa, crnih očiju u kojima kao da je gorela vatra, crne brade koja mu je davala ponosan izgled i, kao što je već rekao narednik na šalupi, imao je dosta tamnu put. Moglo bi se reći da je u žilama imao više hinduske ili malezijske nego evropske krvi, bez obzira na čistoću njegovih crta lica.  – Odakle dolazite, gospodine poručniče? – upitao ga je na čistom engleskom jeziku, pošto ga je dobro osmotrio.  – Dolazim iz Kohonga da vam donesem namirnice koje šalje tamošnji guverner. Zar ih niste očekivali, kapetane?  – Šta imate da mi kažete? Janeš je pokazao na Tremal-Najka i Darmu koji su stajali bez pokreta, gledajući ga sve začuđeniji, ali ne dajući ni najmanji znak koji bi mogao da uzbuni kapetana.  – U pravu ste – rekao je ser Moreland osmehujući se.  – To su moji zarobljenici. Zatim se okrenuo Tremal-Najku i Darmi, i rekao savršeno uljudno:  – Dozvolite da se povučem nekoliko minuta.  – Gle! Gle! – promrmljao je Janeš kroz zube. – On se prema njima odnosi

kao prema gostima a ne kao prema zatvorenicima. ta li se iza toga krije?  – Znate li, kapetane, da su tigrovi Mompračema objavili rat Engleskoj, radži od Saravaka i njegovom štićeniku? – rekao je glasno Janeš.  – O tome me je juče obavestio jedan radžin glasnik odvratio je ser  Moreland. – Ali oni su ludi.  – Možda ne toliko koliko mislite – rekao je Janeš. Setite se da je Sandokan uništio Džemsa Bruka kada je bio na vrhuncu svoje moći i kada se verovalo da e nepobediv.  – To su bila druga vremena, poručniče. A osim toga, izazivati Englesku! Zar ne znaju da se njene pomorske moći plaše čak i evropske države? Ti luđaci će malo da prokrstare ovim vodama na svojim  prahosima , a zatim će da odmagle posle prvih topovskih pucnjeva.  – Eto u tome se varate, ser Moreland. On nije pošao u rat sa svojim edrenjacima. Juče je viđen veliki i moćan parobrod kako dimi na dvadeset milja od Kohonga, sa istaknutom crvenom zastavom tigrova Mompračema. Kapetan je zadrhtao.  – Zar je već tu? –povikao je.  – I izgleda da su se uputili baš prema ovim obalama.  – Da li ste ga vi sreli?  – Ne, kapetane. Ser Moreland je bio bez reći kao da se veoma zabrinuo, zatim je, posle nekoliko trenutaka tišine, rekao neobičnim tonom, koji nije izmakao Portugalcu:  – Ja mislim da Tremal-Najk i Darma ostanu zarobljenici.  Nervoznim pokretom prešao je šakom preko čela i uzdahnuo.  – Prst sudbine – rekao je zatim kao da govori sam sa sobom. Janeš ga je pažljivo posmatrao, misleći:  – Do đavola... da li su ovoga Anglo-Hindusa ranile Darmine oči? Tako mi

 boga, lep je mladić, pun vatre i poleta, i čini mi se da je iskren.  – Kapetane, – rekao je – šta ste dakle odlučili?  – Vama ću da poverim dvoje zarobljenika; ali, odgovaraćete za njih.  – Ići ću obalom i proći ću iza stena. U ovim kanalima nema mnogo vode i  brod malezijskih gusara ne bi mogao da me sledi. Potpuno odgovaram za njih, kapetane.  – Bolje je da koristite mrak.  – To je baš ono što sam hteo da vam predložim, ser Morelande – rekao je Janeš, koji je sa velikom mukom obuzdavao radost. Janeš se pretvarao da odobrava svojim stavom. Ser Moreland je dao znak  zarobljenicima da odu i da se pripreme, a zatim je otvorio jednu bocu, napunio dve čaše i ponudio Portugalca.  – Možete li da mi jemčite da nećete dopustiti da vas uhvate? – upitao je Anglo-Hindus pošto je ispraznio svoju čašu.  – Ako vidim kakvu opasnost iskočiću na obalu, kapetane – odvratio je Janeš.  – Jesu li vrsni vaši ljudi?  – To su najbolji u garnizonu u Kohongu. Kada ću imati čast da vas ponovo vidim?  – U zoru ću da podignem kotvu i da krenem prema tvrđavi, ukoliko me malezijski gusari ne zaustave. Ipak, verujem da ću ih pobediti. Janešu je izmakao ironičan smešak. Četiri gusara su pošla napred, iza njih su bili Janeš i Tremal-Najk, zatim Darma sa kapetanom i na izvesnoj udaljenosti ostala šestorica. Prvi su nosili fenjer i tri buktinje da bi osvetlili put, pošto je nebo bilo prekriveno gustim oblacima koji su zaklanjali zvezde u ovoj inače svetloj ekvatorijalnoj atmosferi. Okolnim ravnicama vladao je duboki mir i bio je narušen samo lakim korakom odreda. Čak se izgleda i more smirilo, što je svakako dolazilo od oseke.

Kada su sišli sa brežuljka uputili su se kroz šumu i kako je put bio uzan, Janeš je to iskoristio da se udalji od kapetana. Približio se zatim četvorici gusara koji su bili u prethodnici, među kojima se nalazio Sambilong, i prošaputao im nekoliko reči.  – U redu – odvratio je bivši »Marijanin« noštromo. Za to ću se ja pobrinuti. Posle nekoliko minuta stigli su na morsku obalu, gde se nalazio čamac. Na izvesnoj udaljenosti dimila se parna šalupa. Kako se činilo, američki mašinista nije gubio vreme.  – Porinite čamac u more – naredio je Janeš. Dok su četvorica ljudi izvršavali naređenje, osta i su okružili Tremal-Najka, Darmu i kapetana. Sambilong je stajao iza ovog poslednjeg. Čim se čamac našao u vodi, Janeš je prišao ser Morelandu koji je bio pored Darme, pružio mu ruku i rekao:  – Imajte poverenja u mene, kapetane: ja ću spasti zatvorenike. U isto vreme je takvom snagom stegnuo kapetanovu ruku da su mu kosti zašrkipale a ruka se oduzela. Dok ga je tako držao, sprečavajući ga da izvuče sablju, Sambilong ga je dohvatio i jednim udarcem oborio na zemlju. Moreland e besno povikao:  – Ah! Bednici! Gusari su se bacili na njega, za tren oka mu vezali ruke na leđima i oduzeli sablju i pištolje koje je nosio za pojasom. Samo što je ponovo stao na noge, jer  su mu one bile slobodne, načinio je pokret kao da hoće da se baci na Janeša, koji ga je gledao smešeći se.  – Šta znači ovo nasilje? – povikao je bled od gneva. Ko ste vi? Janeš je ironično salutirao i odvratio:  – Imam čast da vam prenesem pozdrave moga prijatelja Tigra od Malezije. Ja sam Janeš de Gomera, ser Morelande. Iznenađenje je bilo toliko da mladi kapetan nekoliko trenutaka nije bio sposoban ni reč da progovori.

 – Janeš – rekao je najzad gledajući ga skoro sa strahom. – Vi, drug Malezijskog Tigra!  – Imam tu čast – odvratio je Portugalac. Kapetan je pogledao Darmu. Za vreme ovog iznenadnog napada devojka nije načinila nijedan pokret niti je glasa pustila. Bila je mirna i nepokretna, na nekoliko koraka od kapetana, iako je njeno bledilo odavalo izvestan strah.  – Ubijte me dakle ako smete – rekao je kapetan obraćajući se Janešu.  – Zovu nas gusarima, ali mi možda znamo da budemo velikodušniji od drugih – odvratio je Portugalac. – Da sam ja pao u radžine ruke, on bi me sada streljao; ja vam međutim, gospodine, poklanjam život.  – To sam ja tražio – rekao je Tremal-Najk.  – A ja ti nisam odbio – dodao je Janeš.  – Šta ćete da učinite sa mnom? – upitao je kapetan stisnutih zuba.  – Pustićemo vas da se vratite u Makrae, gospodine.  – Mogli biste da se kajete zbog ove velikodušnosti, jer ću sutra da krenem u  poteru za vama sa mojim brodom.  – I naći ćete protivnika dostojnog vas – odvratio je Janeš. – Ako želite da sačekate posadu šalupe, ona će kroz nekoliko minuta biti ovde.  – Ti bednici su se znači predali?  – Iznenadili smo ih i nisu mogli da nam se odupru. Laku noć i dobra sreća, kapetane.  – Videćemo se brže nego što mislite.  – Čekamo vas, ser Morelande. Hajde, ukrcavajte se! Tremal-Najk je uzeo za ruku Darmu, koja nije ni reči prozborila, blago je  povukao prema šalupi i smestio je na krmi. Zatim su se ukrcali i ostali, dok je kapetan nervozno šetao obalom pokušavajući da pokida spone koje su mu sputavale ruke. Šalupa je odmah zaplovila prema parnom čamcu koji se dimio i na čijem je pramcu bio upaljen fenjer.

Pošto je setno stegnula Portugalčevu ruku i zahvalila mu se jednim osmehom, Darma se podbočila na lakat na ogradu krme i upravila svoj pogled ka obali. I kapetan je prekinuo sa svojom šetnjom. Stajao je uspravno na ednoj peščanoj dini i gledao kako se šalupa udaljuje.  – Pa dobro, Tremal-Najče, šta kažeš za ovaj poduhvat? – upitao je Janeš smejući se.  – Da ste demoni – odvratio je Hindus. – Nisam sumnjao da ćete jednoga dana doći da nas spasete, ali ne tako brzo. Kako ste doznali da su nas doveli u Makrae?  – Kasnije ću ti ispričati šta se sve dogodilo posle vaše otmice. Treba samo da znaš da imamo jedan od najmoćnijih brodova na svetu i da se pripremamo za rat protiv radže od Saravaka i Engleske, da bismo im se osvetili i oterali ih sa Mompračema.  – Zar se na tako što usuđujete?  – I moram da ti kažem još jednu stvar koja će te za čuditi.  – Koju?  – Da je hodočasnik koji nam je toliko muka zadao izaslanik Sujodaninog sina.  – A gde se nalazi taj čovek?  – Evo još jedne misterije, moj dragi Tremal-Najče. Nadamo se da ćemo ga negde sresti i da ćemo mu pripremiti kraj isti kao i njegovom ocu. Gospodine Hauarde! Čamac je stigao blizu parne barke i Amerikanac je spremno skočio na  palubu.  – Je li sve u redu, gospodine Janeše?  – Bolje nije moglo da bude. Da li je čamac pod punom parom?  – Već jedan čas.  – A zarobljenici?  – Kao zečevi su.

 – Pređimo u barku, momci. Pomogao je zatim Darmi da se popne na parni čamac, u zatim su se  prebacili i svi ostali.  – Požurimo – rekao je Janeš. Zatim je naredio da odvežu posadu barke i bacio naredniku šaku funti, govoreći mu:  – Na obali vas čeka kapetan Moreland. Prenesite mu moje pozdrave i moju zahvalnost što mi "je poklonio ovako lepu parnu barku. Gospodine Hauarde,  punom parom. Barka se brzo kretala po tamnom moru, ostavljajući za sobom svetao, fosforescentni trag. Najednom se pojavila jedna ogromna masa i preprečila im  put, dok je strašan glas povikao:  – Nišanite topom na pramcu!  – Stoj! – naredio je spremno Janeš. – Hej, Sandokane, spusti stepenice. Vraćaju se tigrovi Mompračema! Barka je usporila i prišla ogromnom brodu, našavši se baš pod stepeništem koje je bilo spušteno.

STRAŠNA BITKA Sandokan je na vrhu stepeništa čekao Janeša i zarobljenike, a pored njega e stajala divna devojka lako potamnele kože, blagih i finih crta lica, crnih očiju i duge kose, isprepletene svilenim trakama. Na sebi je imala živopisnu hindusku odeću.  Nekoliko ljudi maslinaste boje kože, u marinskoj ratnoj uniformi, osvetljavalo je stepenice velikim lampama. Janeš se prvi popeo na palubu  pružajući ruke gusaru i mladoj Hinduskinji.  – Ništa? – upitao je Malezijski Tigar brižno.  – Evo ih – odvratio je Janeš. Sandokan je povikao i poleteo prema Tremal-Najku, dok se Darma bacila u naručje mlade Hinduskinje, uzvikujući:  – Surama! Nisam verovala da ću te više videti! U kabinu, dragi moji prijatelji – rekao je Sandokan pošto je stegao u zagrljaj Hindusa a Darmu poljubio u obraze. – Imamo da pričamo o hiljadu stvari.  – Trenutak, Sandokane – rekao je Janeš, zaustavljajući ga. – Naredi da se krene na sever i pod malom parom pođimo prema drugom prolazu Redžanga. Tamo je jedan leopard koji nas čeka i koji će, ako ga ne napadnemo, da  pokvari naše planove. Kaže da je jači od nas.  – Je li to neki brod?  – Da, i u ovom trenutku se priprema u poteru za nama.  – Ah! – načinio je Sandokan nemarno. – Sutra ćemo da se oslobodimo tog nerazumnika. Pozvao je Sambilonga i mašinskog inženjera i izdao im neka naređenja, a zatim je sišao u elegantni salon sa Tremal-Najkom, Darmom i Suramom koja se nežno oslanjala o Janeša, njenog belog  sahiba .  – Šta misliš sada da radiš, Sandokane? – upitao je Tremal-Najk.

Da počnem sa neprijateljstvima, i to bitkom sa brodom koji je usidren u ušću Redžanga. Pošto smo objavili rat, pokažimo da ćemo ga odista i voditi.  – Hoćete li da ga potopite? – upitala je Darma takvim glasom da se Janeš  prenuo.  – Uništiću ga, Darma – odvratio je hladno Sandokan. Pošlo je pažljivo posmatrao devojku, Portugalac je video kako je lako  prebledela i učinilo mi se da je uzdahnula. No, to je bilo sve, jer devojka nije ni reč rekla posle gusarove smrtne presude ser Morelandovom brodu. Svi su zatim ustali da se popnu na palubu. Surama je uzela Darmu za ruku i rekla:  – Pustimo ljude, a ti hodi u moju kabinu da se odmoriš. Pripremila sam ti lepu postelju jer sam bila uverena da ću te brzo ponovo videti.  Noć je prošla u stalnom ispitivanju, ali bez rezultata. No, tek što je počela da probija jutarnja svetlost, kada se sa krsta bočnog jarbola začuo povik:  – Dim na istoku! Janeš, Tremal-Najk i Sandokan odmah su se ispeli na bočni jarbol sve do osmatračnice i ugledali, na mestu gde se more spajalo sa nebom, kako se jasno uzdiže trak dima u vedroj jutarnjoj atmosferi.  – Dolazi sa ušća Redžanga – rekao je Janeš. – Kladio bih se u sto funti  prema jednoj cigareti da je to brod ser Morelanda. Sandokan je izvadio dogled iz džepa, izdužio ga što je više mogao i upravio  prema brodu koji je već bio vidljiv i golim okom.  – Zaista lep brod – rekao je. – Reklo bi se da je to krstarica velike tonaže. Vidim mnogo ljudi na palubi.  – Da li juri na nas? – upitao je Janeš.  – I to punom parom, verujem. Plaši se da ne pobegnemo. Ne, dragi moj, nemamo tu nameru. Ovde ćemo započeti sa neprijateljstvima.  – Je li to brod ser Morelanda? – upitala je Darma malo brižno, što nije izmaklo lukavom Portugalcu.

 – Pretpostavljamo. Zatim je, hvatajući je za ruku i vodeći prema kuli na krmi, upitao osmehujući se:  – Šta ti je, Darma? Ovo je već treći put kako mi se čini da se uzbuđuješ pri  pomenu kapetanovog imena.  – Ja! – povikala je devojka lako crveneći. – Prevarili ste se, gospodine Janeš.  – Jupitera mu! Nije li mi valjda oslabio vid od starosti?  – Oh ne, vi još veoma dobro vidite.  – Kada brod potone pokušaćemo da spasemo preživele, to ti obećavam, Darma. A sada se sa Suramom povuci u kabinu. Ovde počinje kiša granata. U tom trenutku je sa mosta, kao zvuk trube, odjeknuo strašni glas Malezijskog Tigra:  – Svom parom napred, mašinisti! Spremni za paljbu! Strelci u zaklone!  Neprijateljski brod, koji je imao snažne mašine, bio je udaljen samo dve hiljade metara i išao je pravo na »Kralja Mora« kao da je imao nameru da kljunom udari u njega ili u najmanju ruku da uz njega pristane. Bila je to lepa krstarica sa tri jarbola i dva dimnjaka. Iza ograde i u osmatračkim korpama videli su se brojni strelci, a na komandnom mestu oficiri.  – Ah! – rekao je Sandokan koji je mirno posmatrao neprijateljski brod. –  Hoćeš prvi da odmeriš svoju snagu sa tigrovima Mompračema? Spremni smo da te dočekamo. Dok su dve devojke brzo odlazile sa palube u kabinu na krmi, Sandokan, Janeš i Tremal-Najk su se povukli u komandnu kulu iz koje su imali vezu sa mašinskim osobljem. Američki artiljerci, zajedno sa najboljim malezijskim nišandžijama, čekali su iza svojih topova držeći uzice upaljača. Istog časa planula su dva topa na pramcu, iza kojih je usledila pucnjava  bočnih, od čega je zadrhtao čitav brod.

Krstarica, koja se približavala još pet stotina metara, pohitala je da odgovori. Kugle i granate počele su u velikom broju da padaju na oba broda, kidajući mostove i uništavajući opremu jarbola. Smešteni iza ograde, strelci su otvorili vatru sa dosta uspeha. Gust oblak dima obavijao je oba broda, dok je buka postajala tako strašna da je prigušivala glas komandanata. Američki brod, bolje zaštićen, bolje naoružan i uz to mnogo brži, sa  posadom koja se nazirala u dimu baterija, imao je prednost nad svojim  protivnikom. Njegovi snažni topovi strašno su tukli krstaricu, rušeći joj ogradu i bušeći trup. Uzalud je jadni brod, koji je verovao da će lako da uništi gusare Mompračema, pokušavao da se održi u ovom uraganu koji je pravio pokolj među artiljercima i strelcima. Njegove kugle su odskakale od metalne obloge »Kralja Mora«, a njegove granate nisu uspevale da poruše blindirane kule, iza kojih su artiljerci Mompračema, pod upravom Amerikanaca, sigurno pucali. Sandokan je povukao svoje strelce pod palubu jer je shvatio da su ti ljudi za sada nekorisni, i izdao je naređenje da se krstarici zada poslednji udarac. Uprkos besnoj i neprekidnoj neprijateljskoj topovskoj vatri, »Kralj Mora« e bio skoro neranjiv. On je krenuo napred, opisujući veliki luk oko krstarice koja se bila zaustavila. Na udaljenosti od četiri stotine metara ispalio je strašan  plotun, koji je bio ubistven. Čak su i dva dimnjaka bila oborena.  – Gotovo je – rekao je Janeš. – Pozovi ga na predaju.  – Ako budu pristali – odvratio je Sandokan. Zatim je bila istaknuta bela zastava na glavnom jarbolu. Odgovor je bio  plotun koji je pokosio polovinu kormila »Kralja Mora«.  – Znači, nije vam dosta? – povikao je Sandokan. – Pošaljite ga na dno! Pali! Pucaj bez prekida! Ponovo je započela topovska paljba koja se stalno pojačavala. Američki  brod je činio čuda. Ličio je na gorući vulkan, spreman da sve uništi.

 – Dosta! – povikao je u jednom trenutku Janeš, koji je sa komandne kule  prisustvovao ovom pokolju. – Prekinite vatru! Čamce u more! Sandokan se okrenuo prema Portugalcu i upitao ga:  – Šta to naređuješ, brate?  – Da prestane ubijanje. Malezijski Tigar je za trenutak oklevao, a zatim je odvratio:  – U pravu si: spasimo preživele. Ovi ljudi su, ili još bolje, njihov komandant je junak. Spustite šalupe u vodu!

SER MORELAND Strašna agonija krstarice je počela. Ovaj divan brod, koji je možda bio najjači u eskadri radže od Saravaka, sada je bio gomila ruševina koje je gutao  plamen, dok je voda prodirala i vukla ga u morske dubine. Brod je lagano tonuo, ali su njegovi artiljerci i dalje pucali poslednjim  preostalim topovima. Uprkos vatri sa broda koji je tonuo, parna šalupa i tri čamca na vesla bili su spušteni sa »Kralja Mora« da sakupe poslednje preživele u času kada im nestane tlo pod nogama. Janeš je zapovedao čamcem sa četrnaest veslača, jer nije imao vremena da upali motor. Sambilong je komandovao ostalima.  – Požuri, Janeše! – povikao je Sandokan. I Darma i Surama, koje su se popele na palubu, povikale su videći kako  plamen obavija nesrećni brod:  – Spasite ih! Spasite ih, gospodine Janeš! Tonu! Barka je prva prišla krstarici. Ne vodeći računa o dimu i kiši varnica, Janeš se brzo popeo uz stepenice koje su bile spuštene i sa šestoricom Malezijaca  poleteo prema komandnom mostu. Tražio je pre svih ser Morelanda da ga spase, ukoliko su ga granate »Kralja Mora« poštedele. Upravo su se probijali kroz ruševine i leševe koji su bili nagomilani na  palubu, kada je odjeknula eksplozija na krmi koja ih je sve pobacala u more. Udar je bio tako snažan da se Janeš onesvestio. Na sreću, Malezijci su videli kako pada u more i na vreme ga ulovili i izvukli u čamac. Krstarica je brzo tonula. Čamci su svom snagom bežali, dok se oko broda širio džinovski vrtlog. Zastava Saravaka još jednom se ukazala na zracima sunca, a zatim je potonula. Janeš, na sreću, nije bio povređen u eksploziji. On je bio samo omamljen od eksplozije i iznenadnog leta u vodu. Čim su ga izvukli u čamac otvorio je oči.  – Kako se osećate, gospodine Janeš? – upitao ga je Sambilong brižno.

 – Pometen sam malo, ali mi se čini da ništa nije slomljeno – odvratio je Portugalac naprežući se da se osmehne. – Šta je sa brodom?  – Potonuo je.  – A ser Moreland?  – Tu je, u čamcu. Spasli smo ga čudom. Janeš je ustao bez ičije pomoći. Mladi komandant krstarice ležao je na dnu čamca, razdrljenih grudi, sklopljenih očiju i bleda lica koje je bilo poprskano krvlju.  – Mrtav! – povikao je.  – Ne, ali je rana koju je zadobio veoma teška.  – Ko ga je ranio? – upitao je žustro Janeš. – Ti, Sambilonže?  – Ja! Ne, gospodine Janeše, to je od eksplozije.  – Brzo! Na palubu! Četiri čamca su se već nalazila u blizini stepenica »Kralja Mora«. Dvojica ljudi pažljivo su podigli komandanta krstarice koji je bio u nesvesti i popeli se... praćeni Janešom i četrnaestoricom mornara sa krstarice, koji su bili jedini  preživeli. Sandokan ih je očekivao na vrhu stepeništa. Kada je video kapetana i radžine mornare, skinuo je turban i rekao dubokim glasom:  – Pošta junacima. Zatim je bez reči stisnuo Janešu ruku. Darma, koja je stajala na nekoliko koraka od njih sa Suramom, bleda i veoma uzbuđena strašnim prizorom, prišla je mornarima koji su nosili nesrećnog komandanta.  – On je mrtav, zar ne? – upitala je slomljenim glasom.  – Ne – odvratio je Janeš. – Ali izgleda da je rana teška.  – Oh, bože moj! – povikala je devojka.  – Tiho – rekao je Sandokan. – Načinite mesta za nesrećnog junaka. Neka se odnese u moju kabinu.

Pokretom koji ne dopušta prigovor, zaustavio je Darmu i Suramu, a zatim e, sa Janešom i Tremal-Najkom, pošao za mornarima. Brodski lekar, Amerikanac, koji je kao i mašinisti prihvatio Sandokanovu  ponudu da ostane na brodu sve do kraja kampanje, odmah je dotrčao.  – Hodite, gospodine Held – rekao mu je Sandokan. Izgleda da je komandant krstarice u lošem stanju.  – Učinići sve što mogu da ga spasem, gospodine odvratio je Amerikanac.  – Oslanjam se na vas. Izašli su zatim iz kabine, u kojoj je ser Moreland bio smešten u gusarovu  bogatu postelju.  – Čekajte moja naređenja u hodniku, – rekao je Sandokan dvojici mornara i neka bolničari budu spremni. Samo što je krenuo da iziđe, kada se dubok uzdah izvio iz bledih ranjenikovih usana. Lekar je pokušao da spoji krajeve rane i pri tom dodiru komandant krstarice je zadrhtao, a zatim otvorio oči. Pogledao je oko sebe  poluugaslim pogledom, koji je zaustavio prvo na doktoru a zatim na Janešu koji je stajao sa druge strane postelje. Njegova usta su se otvorila i on je jedva čujno prošaputao:  – Vi!...  – Ne govorite, ser Morelande – rekao je Portugalac. Doktor vam to zabranjuje. Komandant je odrečno mahnuo glavom, a zatim je, prikupljajući svu snagu, rekao:  – Moj... mač... je ostao... na... mom... brodu...  – Ja ga nisam prihvatio, gospodine – rekao je Sandokan. – Žao mi je ako je  potonuo sa brodom jer neću moći da vam ga nadoknadim. Vi ste junak i ja vas  poštujem. Mladi čovek je krajnjim naporom podigao desnu ruku i pružio je svome  protivniku, koji je prihvatio i blago stisnuo.

 – A moji... ljudi? – upitao je ser Moreland, dok mu je uzbuđenje izobličilo lik.  – Spasli smo ih... dosta, ne zamarajte se.  – Hvala... – prošaputao je ranjenik. Zatim se opustio zatvarajući oči: bio se ponovo onesvestio.  – Na vas je red, doktore – rekao je Sandokan.  – Ne sumnjajte, gospodine, lečiću ga kao da vam je sin. Neka dođu  bolničari! Kada su ušli bolničari sa mnogobrojnim bocama i zavojima, Sandokan i Tremal-Najk su napustili kabinu i lagano se popeli na palubu. Tamo ih je očekivala Darma, koja se obratila Portugalcu.  – Gospodine Janeše – šaputala je naprežući se da joj glas bude miran. – Da li će ga spasti? Portugalac je posmatrao nekoliko trenutaka ne odgovarajući, a zatim se osmehnuo i stegnuo joj ruku.  – Nadam se – odvratio je. – Da li te mnogo zanima taj mladić, Darma?  – On je hrabar...  – Ima nešto više od toga.  – Ako ozdravi, hoćete li ga zadržati kao zarobljenika?  – Videćemo šta će odlučiti Sandokan; ali to je moguće. Darma je zatim prišla Surami koja je stajala podalje, dok je Janeš pošao Sandokanu koji je živo razgovarao sa Tremal-Najkom.  – Janeš i ja smo već načinili naš ratni plan – objasnio je Sandokan. – Naša  prva i osnovna namera je da ne dopustimo da nas iznenade eskadre, bilo one iz Saravaka bilo engleske. Oni će svakako pokušati da se sjedine da bi nas smlavili jednim udarcem; ako pronađemo način da uvek imamo dosta goriva, moći ćemo, sa brzinom »Kralja Mora«, da se nasmejemo i radži i guverneru Labuana.

 – I baš zato bih vam savetovao da pokušate sa napadom na skladišta uglja koja se nalaze kod ušća Saravaka – rekao je Tremal-Najk.  – To ćemo i pokušati – odvratio je Sandokan. – A zatim ćemo da uništimo ona koja Englezi imaju na malom ostrvu Mangalum. Kada budu ostali bez goriva, moći ćemo da im zadamo smrtni udarac, i to engleskoj trgovini sa Kinom i Japanom. Da li se slažete sa mojom idejom?  – Da – odvratili su u jedan glas Janeš i Tremal-Najk.  – No, imam još jedan projekt – nastavio je Sandokan posle kraće pauze. –  Da pobunimo Dajake u Saravaku. Među njima imamo stare prijatelje, one koji su nam pomogli da uništimo Džemsa Bruka. Hteo bih da im uputim dobru  pošiljku oružja kako bi mogli da stupe u akciju. Sa nama na moru i strašnim glavosečama za leđima, radža i njegov saveznik, Sujodanin sin, svakako se neće naći na postelji od ruža.  – Misliš li da se sin poglavara tugsa nalazi kod radže? – upitao je Tremal Najk.  – U to sam siguran – odvratio je Sandokan.  – I ja – dodao je Janeš.  – Da li ste ugovorili sastanak sa »Marijanom«? – upi tao je Hindus.  – Čeka nas kod rta Tanjong-Datu sa tovarom uglja, municije i oružja.  – Je li već tamo?  – Pretpostavljam.  – Onda idemo za Saravak – zaključio je Tremal-Najk.

LOV NA »KRALJA MORA« Trenutak kasnije, pošto su ukrcali preživele sa krstarice na jedan čamac i snabdeli ih sa dovoljno namirnica da mogu da stignu do Redžanga, gusari su se uputili na jug. Vladao je potpuni mir, jer je u ovim oblastima retko duvao vetar, čega su se plašili jedrenjaci, koji su često u ovim vodama stajali nepokretni nedeljama.  – Pa dobro, Tremal-Najče, šta kažeš o našem »Kralju Mora«? – upitao je Sandokan koji se ponovo popeo na palubu pošto je napravio kratku posetu ser  Morelandu.  – Da je to najbolja i najjača krstarica koju sam video: pravo čudo –  odvratio je Hindus ushićeno.  – Da, američki graditelji su vrsni. Oni su dvadeset godina nabavljali  brodove iz inostranstva, a sada sve tuku u gradnji. Jaki i moćni, eto kakvi su njihovi brodovi danas. Sa ovim ćemo dobro da zaposlimo naše protivnike.  – A ako Engleska pošalje na nas najbolje brodove svoje flote? Jesi li na to mislio, Sandokane?  – Nateraćemo ih da trče, dragi moj – odvratio je Malezijski Tigar. – Okean e prostran, naš brod je najbrži, uvek ćemo pronaći neki engleski transport koji ćemo napasti i uzeti gorivo. Ja nemam nameru da beskonačno vodim ovaj rat, ali mi smo pretrpeli ogromne štete od naših neprijatelja, takve da ćemo ih naterati da požale zbog dana kada su nas isterali sa našeg ostrva. Zatim je zapalio svoju divnu nargilu, uzeo podruku Hindusa, i pošto su  prošetali nekoliko minuta između kula, rekao:  – Znaš li da se kapetanovo stanje poboljšava?  – Ser Morelandovo? – upitao je Tremal-Najk.  – Da, uprkos strašnoj rani. Ima samo laku groznicu. Gospodin Held je veoma začuđen. Kakav čudesni organizam tog čoveka!  – Za sada još ništa ne znam – rekao je Sandokan. Razmisliću za šta bi

mogao da nam koristi. Pre svega, pokušajmo da se sprijateljimo sa njim. On nam duguje zahvalnost što smo ga spasli od smrti.  – Pogađam tvoju misao – rekao je Tremal-Najk. Nadaš se da ćeš od njega da doznaš nešto o Sujodaninom sinu.  – Tako je – odvratio je Sandokan. – Uznemiruje pomisao da se boriš protiv nepoznatog neprijatelja, za koga ne znaš ni gde se nalazi ni šta smera. No, ednog dana će se otkriti, pokazaće se, pretpostavljam, i tada će Tigar da  proždere hinduskog tigrića. U tom trenutku se pojavio doktor Held.  – Dakle, gospodine Held? – upitao je Sandokan brzo mu prilazeći.  – Sada već mogu da odgovaram za njegovo ozdravljenje – odvratio je lekar. – Kroz petnaest dana taj čovek će biti sasvim dobro. Ti anglo-hindusi imaju tvrdu kožu. Kada su ušli, ser Moreland je, prilično jasnim glasom, razgovarao sa doktorkom Heldom, ispitujući ga o snazi gusarskog broda. Videći posetioce, napregao se da sedne. Sandokan ga je sprečio jednim pokretom.  – Ne, ser Morelande – rekao je. – Još ste isuviše slabi, i za sada morate da izbegavate svaki napor. Je li tako, dragi moj Helde?  – Rana bi mogla da se otvori – odvratio je lekar. – Zabranio sam vam, ser,  bilo kakvo kretanje. Moreland je pružio ruku Amerikancu, a zatim Janešu i Sandokanu, govoreći:  – Hvala što ste me spasli gospodo, bez obzira što sam želeo da se utopim zajedno sa mojim brodom i mojim nesrećnim mornarima. Zatim ga je Sandokan, upitao: – Kako se osećate, ser Morelande?  – Relativno dobro. Doktor me uverava da ću ustati kroz deset dana.  – Biće mi veliko zadovoljstvo da vas vidim kako šetate palubom moga  broda.  – Znači, vi nameravate da me zadržite kao zarobljenika – rekao je kapetan,

smešeći se.  – I da hoću da vas oslobodim, u ovom trenutku ne bih mogao, jer smo dosta daleko od obale.  – Plovite li prema severu?  – Ne, ser Morelande, idemo prema jugu. Želim da vidim ušće Saravaka.  – Razumem vas, gospodine. Pokušaćete da izvršite prepad na radžina skladišta uglja.  – To još ne znam.  – Gospodine Sandokane, želeo bih da mi nešto objasnite, ako dopuštate.  – Govorite, ser Morelande – odvratio je tigar od Malezije. – A zatim, ako mi vi dopustite, postaviću vam nekoliko pitanja.  – Želeo bih da znam zašto ste i radžu od Saravaka uvukli u ovaj rat.  – Zato što smo uvereni da je zaštitnik tajanstvenog čoveka koji je na nas nahuškao Engleze iz Labuana i koji nam je za samo mesec dana naneo toliko štete.  – Ko je taj? Sandokan je oštro posmatrao kapetana, kao da je hteo da prodre do dna njegovog srca, a zatim je rekao:  – Nemoguće je da vi, pripadnik radžine mornarice, niste upoznali tog čoveka. Laki drhtaj prešao je preko Morelandovog lica i on je ćutao nekoliko trenutaka.  – Ne, – rekao je zatim – nikada nisam video čoveka koga ste pomenuli. Međutim, čuo sam kako se govori o nekoj tajanstvenoj osobi, koja izgleda  poseduje ogromno bogatstvo i koja je posetila radžu, stavljajući mu na raspolaganje brodove i ljude, kako bi osvetio Džemsa Bruka.  – To je Hindus, zar ne?  – Ne znam – odvratio je ser Moreland. – Nikada ga nisam video.

 – Je li taj čovek podstakao Engleze i radžu protiv nas?  – Tako su mi rekli. Ser Moreland je uzdahnuo i opustio se na jastuku.  – Mirno se odmarajte – rekao mu je Sandokan. – Ove noći se ništa neće dogoditi. Izašao je sa Janešom i obojica su se popeli na najvišu palubu broda. Tu su  bile Surama i Darma, koje su se osvežavale i ćaskale sa Tremal-Najkom. Videći Janeša, Darma mu je prišla, pitajući ga pogledom.  – Sve je u redu – prošaputao je Portugalac sa svojim uobičajenim smeškom.  – Da li ću moći da ga posetim?  – Sutra te niko neće sprečiti, ako... Govor je bio prekinut povikom koji je dolazio sa osmatračnice na bočnom arbolu:  – Dim na horizontu! Gledajte ka zapadu!  Na ovaj povik Sandokan je skočio i naredio da čitava posada dođe na  palubu. Na još uvek plamtećem nebu, jer sunce nije potpuno zašlo, video se tanak stub dima.  – Da li je to ratni brod koji nas traži, – upitao je Janeš – ili neki miran  parobrod na putu za Saravak?  – Više verujem da je ratni brod – rekao je Sandokan upravljajući dogled koji mu je dodao Sambilong. – Ah! Gle! Izgleda da se udaljuje prema zapadu, er se dim povija ka nama.  – Da li nas je opazio? – upitao je Tremal-Najk koji je prišao.  – Kao što smo mi opazili njega, tako je i njihov komandant video naš dim.  – Rodila mi se jedna sumnja – rekao je Janeš.  – Kakva?  – Da to nije izvidnica?

 – Moguće je – odvratio je Sandokan.  – Šta misliš da činimo?  – Da ga pratimo na odstojanju. Sutradan, u osvit zore, poći ćemo na njega, i teško njemu ako pripada radžinoj ili labuanskoj eskadri. Noć ćemo provesti na palubi. Mrak se brzo spuštao tako da više nije mogao da se vidi taj trak dima, ali je »Kralj Mora« nastavio da plovi u tom pravcu. Sa svojim mašinama on će ga sigurno dostići pre zore i zarobiti, ili potopiti, svojim strašnim topovima.  – Dvanaest čvorova! – naredio je Sandokan. – Sledićemo ga izbliza. Sandokan pažljivo je gledao prema zapadu, ispitujući celu liniju horizonta.  Najednom je spustio dogled. – Blesak – rekao je.  – Gde, Sandokane?  – Sevnulo je u pravcu kojim plovi brod. Čini mi se da je to blesak  električne svetlosti.  – Da, gospodine – potvrdio je Amerikanac Hauard, koji je na trenutak  napustio mašinsku salu. – I ja sam ga opazio.  – Da li to ovaj brod odgovara drugom? – upitao je Janeš.  – To je ono čega se bojim – odvratio je Sandokan. – Na sreću, horizont je čist i uskoro ćemo videti neprijatelja. Gospodine Hauarde, izdajte naređenje da se brzina poveća na četrnaest čvorova. Baš me zanima ko će moći da se takmiči sa nama. Tek što je Amerikanac preneo naređenje, blesak se ponovo video u istom  pravcu. Izgledalo je da je električna lampa velike snage rasula snop svetlosti po okeanu. Čas kasnije, tanak trak dima podigao se na horizontu.  – Raketa – rekao je Janeš. – To su dva broda koja se dogovaraju, a jedan od njih je svakako onaj koji nam je izmakao sigurno označava naš pravac.  – Gospodine Sandokane, – rekao je Amerikanac ako se ne varam, vidim ednu crnu tačku kako juri okeanom. Upravo prelazi preko fosforescentnog dela vode.

 – Tačka! Onda to ne može da bude brod.  – Kreće se izvanrednom brzinom.  – Da nije parna šalupa? Ponovo je upravio dogled i nekoliko trenutaka ispitivao površinu mora. Crna tačka, koja je brzo rasla, prošla je fosforescentnu zonu, utapajući se u tamu vode, ali se malo dalje pojavila druga, načinjena od hiljada anemona, meduza i svetlećih životinjica.  – Izgleda mi kao velika parna šalupa – rekao je Sandokan. – Udaljena je najviše dve hiljade metara. Poslaćemo je da pravi društvo meduzama. Majstore Šteher!

TAJNE SER MORELANDA Jedan stari majstor tobdžija, duge prosede brade i četvrtastih ramena, prišao e ljuljajući se kao što to čine stari morski vuci.  – Kapetan koji nam je prodao ovaj brod rekao mi je da si ti čuveni artiljerac  – rekao je Sandokan, dok je čovek izvadio iz usta cigaretu koju je žvakao i  pozdravio.  – Oči me još dobro služe, komandante – odvratio je stari.  – Da li bi mogao da pošalješ jednu kuglu ovom radoznalcu koji pokušava da nam priđe? Ako ga pogodiš ili potopiš, čeka te sto dolara nagrade.  – Ništa više ne tražim, komandante, nego da se »Kralj Mora« zaustavi na  pet minuta.  – Zahtevam majstorski hitac.  – Pokušaću, komandante. Crna tačka koja je za sobom sada već ostavljala veoma vidljiv trag, ulazila e u drugu fosforescentnu zonu.  – Da li ga vidiš? – upitao je Sandokan.  – To mora da je jedna od onih gadnih zveri koju su izmislili moji sunarodnici i koja nosi torpedo, učvršćen na motki – rekao je stari. – Opasne su ako se približe.  – Na svoje mesto! Parna šalupa se tada nalazila na oko hiljadu pet stotina metara od »Kralja Mora«. Njen trup je jasno odudarao od svetle površine vode. Odjeknuo je pucanj i blesak je prosekao tamu. Nekoliko trenutaka čulo se samo muklo zviždanje – projektil velikog kalibra udaljavao se leteći nad samim talasima. Najednom je u daljini odjeknula detonacija i plamen se uzdigao iznad šalupe-torpednjače. Istovremeno je naglo nestalo i fosforescencije. Svetleći morski živalj, prestrašen ovim praskom, brzo se sunovratio u tajanstvene dubine mora.

 – Pogođen! – povikao je Sandokan. Stari tobdžija je prišao Sandokanu ozarena lica.  – Komandante – rekao mu je – zaradio sam mojih sto dolara.  – Ne, nego dve stotine – ispravio ga je Malezijski Tigar. Sandokan je zatim napravio nekoliko koraka i povikao:  – To sam i očekivao! Hajde, neka bude: nateraću vas da trčite!  Na horizontu se, posle nestanka svetlećih životinjica, pojavilo nekoliko svetlih tačaka koje su se jedva razaznavale. Za one koji su ostarili na okeanu to nisu bile zvezde; to su morali da budu brodski fenjeri, verovatno sa ratnih  brodova koji su krenuli po tragu »Kralja Mora«.  – Da li je to radžina eskadra ili eskadra iz Labuana? – upitao je Janeš.  – Čini mi se da ovi brodovi dolaze sa severa – odvratio je Sandokan. –  Kladio bih se da engleska flota pokušava da se sjedini sa flotom iz Saravaka.  Neko ih je obavestio da smo mi ovde i oni su krenuli u lov.  – To remeti naše planove.  – Tako je, Janeše – bićemo prisiljeni da bežimo prema severu. »Kralj Mora« je moćan, ali ne toliko da može da se suprotstavi čitavoj eskadri.  – I šta smeraš?  – Da ostavim za bolja vremena uništavanje saravačkih skladišta uglja i da dođem do vrha Tanjong-Datu, kako bih se sastao sa »Marijanom«. Kada se snabdemo gorivom u Mangalumu, moći ćemo da se vratimo i uključimo u  plovne linije. Kad eskadra bude došla da nas potraži u oblasti Labuana, mi ćemo otići da svedemo račune sa rađžom i Sujodaninim sinom.  – Rođen si za velikog admirala – rekao je Janeš, smejući se.  – Da li se slažeš sa mnom?  – Potpuno. A »Marijana«?  – Poslaćemo zapovest da nas čeka na ušću Sedanga i naložićemo njenoj  posadi da naoruža naše stare prijatelje Dajake.

 – Krenimo onda brzo, pobratime. Brodovi nam se približavaju.  – Gospodine Hauarde! – povikao je Sandokan. – Punom parom!  – Ići ćemo najbrže što možemo, komandante – odvratio je Amerikanac. Rastojanje, međutim, ne samo da se nije smanjivalo već se iz minuta u minut povećavalo, iako da neprijateljski brodovi nisu mogli da se takmiče sa  brzim gusarskim brodom. Posle jednog časa besne trke, svetle tačke se skoro nisu videle.  – Mislim da je vreme da krenemo u pravcu severozapada – rekao je Sandokan Janešu. – Englezi će nastaviti da jure za nama prema severu.  Naredio je da se pogase svi fenjeri, a zatim se »Kralj Mora«, pošto je opisao veliki luk, ponovo uputio ka severozapadu. Manevar mora da je potpuno uspeo jer su se još nekoliko minuta fenjeri videli na horizontu a zatim nestali.  – Sve je u redu – rekao je Janeš zadovoljno. – Možemo da pođemo nekoliko časova na spavanje. Odmor je i te kako zaslužen. Kada je svanulo, more je bilo potpuno pusto. Videle su se samo morske  ptice kako lete nad talasićima koje je podigao jutarnji povetarac. »Kralj Mora« e smanjio brzinu na osam čvorova, jer je gorivo bilo isuviše dragoceno da bi se rasipalo. Sa prvim zracima sunca Sandokan se, po malo uznemiren, vratio na  palubu, bez obzira što nije sumnjao u dobar ishod noćnog manevra. Kada su sišli u kabinu, ser Moreland je već bio budan i ćaskao sa lekarom. Videći Darmu iza Sandokana i Janeša, kapetanov pogled je blesnuo i nekoliko trenutaka nije se skidao sa devojke.  – Vi, mis! – povikao je. – Koliko sam radostan što vas ponovo vidim!  – Kako ste, ser Morelande? – upitala je mlada devojka, crveneći.  – Oh! Rana brzo zarasta, zar ne, doktore?  – Kroz osam ili deset dana biće potpuno zatvorena odvratio je Amerikanac.  – To je odista čudesno ozdravljenje.

 – Više bih volela da vas nisam videla ranjenog, ser Morelande – rekla je Darma.  – U tom slučaju me ne biste našli ovde – odvratio je kapetan. – Potonuo  bih zajedno sa mojim brodom, pored zastave moje zemlje.  – Radosna sam što su vas izvukli iz ruku smrti. Mladi kapetan je pogledao smešeći se, a zatim rekao:  – Hvala, mis, ali...  – Šta hoćete da kažete, ser Morelande?  – Da bih bio zadovoljniji da su se spasli i moj brod i moji mornari. Ah! Mis, nisam očekivao tako strašan poraz, koji sam pretrpeo od strane vaših zaštitnika. Pa ipak, verujte, ne žalim zbog ovog mog zatočeništva.  – Ser Morelande – rekao je Sandokan – znate li da su nas ove noći engleski  brodovi skoro sasvim iznenadili?  – Eskadra iz Labuana? – povikao je ranjenik uzbuđeno.  – Pretpostavljam da je to bila ona, ali mi smo uspeli da je zavaramo i da se lako izvučemo iz opasnosti.  – Ipak, nemojte misliti da ćete uvek biti takve sreće rekao je kapetan. –  Jednoga dana, kada se tome najmanje nadate, naći ćete se pred čovekom koji neće znali za milost.  – Aludirate na Sujodaninog sina? – upitao je Sandokan.  – Više ne mogu da vam kažem. To je tajna koju ne mogu da odam –  odvratio je Anglo-Hindus.  – To samo može da bude on – rekao je Janez – bez obzira što ste tvrdili da ništa ne znate o našem upornom i tajanstvenom neprijatelju. Izgleda da ga ser Moreland nije ni čuo. Gledao je Darmu sa velikom žudnjom. Sandokan, Janeš i devojka zadržali su se još nekoliko minuta u kabini, izmenili nekoliko reči sa doktorom, a zatim su se oprostili. Pre no što je devojka izašla, ser Moreland joj se obratio, gledajući je sa izvesnom tugom:

 – Nadam se, mis, da ću vas ubrzo ponovo videti i da me nećete uvek  smatrati neprijateljem.  – Kada je devojka izašla, kapetan je još dugo posmatrao vrata ruku skrštenih na grudima, da bi se zatim opustio i rekao doktoru, uzdahnuvši:  – Kako je rat tužna stvar....Seje mržnju čak i među srcima koja bi mogla da kucaju u zajedničkoj ljubavi.  – I vaše bi tako tuklo, zar ne, ser Morelande? – rekao je Amerikanac, smešeći se.  – Da, doktore, priznajem.  – Za mis Darmu?  – Zašto bi trebalo to da krijem?  – To je lepa i hrabra devojka, dostojna svoga oca i vas.  – I koja nikada neće biti moja – rekao je ser Moreland sa čudnim naglaskom. – Sudbina je, bez naše krivice, iskopala provaliju koju niko neće moći da savlada.  – Zbog čega? – upitao je Held, začuđen tim tonom, u kome kao da je bilo i žudnje i duboke mržnje. – Ovi ljudi su radžini i engleski neprijatelji, a ne vaši. Ser Moreland je gledao Amerikanca, ne odgovarajući. Njegovo lice je u tom trenutku poprimilo tako strašan izraz da je to živo pogodilo Amerikanca.  – Reklo bi se da ima neke tajne u vašem životu – rekao je doktor.  – Proklinjem sudbinu, i to je sve – odvratio je mladić muk!im glasom. Zatim je, naglo menjajući ton, upitao:  – Doktore, kuda nas vodi komandant?  – Za sada ide na severozapad.  – Možda u Saravak?  – Okean je ogroman, ser.  – Da, to je istina, ali kada deset ili dvadeset brodova zaplove sa svih strana ovim okeanom i stegnu, kao u kakav gvozdeni obruč, vašu krstaricu, kakva će

vam nada ostati? Divim se smelosti malezijskih gusara, kao što se divim i njihovom brodu koji je remek-delo pomorskog graditeljstva, pa ipak mi dozvolite da sumnjam u dobar ishod. Ne poričem da možete da pričinite veliku štetu engleskoj mornarici i da zadate radži mnogo muka jer vaš »Kralj Mora« za sada je najbrži i najbolje naoružan ratni brod, ali to ipak neće dugo trajati.  – Ovi strašni gusari nemaju nameru da mnogo godina drže u šahu engleske  brodove, ser Moreland. Oni dobro znaju šta ih čeka i svesni su da će jednoga dana njihova tela da odu na večni odmor u tamnim talasima mora Sonda ili na dno nekog strašnog bezdana.  – Da li mis Darma to zna? – upitao je ranjenik uzdrhtavši.  – Pretpostavljam, ser Morelande.  – Ah! Iskrcajte je! Spasite je!  – Ovde se bore njen otac i njeni zaštitnici, kojima, kako su mi rekli, duguje život i koje neće napustiti. Ser Moreland je prešao šakom preko čela, a zatim rekao kao da govori sam sa sobom.  – Bilo bi bolje da sutra ujedinjene flote sve potope, zajedno sa mnom. Bio  bi to kraj i više nikada ne bih čuo glas krvi koji poziva na osvetu.

U MORU SONDA Šest dana kasnije »Kralj Mora« je stigao do rta Tanjong-Datu, tog  prostranog gorja koje prema zapadu zatvara zaliv, bolje rečeno, Saravačko more. Tu je bila »Marijana«, skrivena u malom sidrištu i zaklonjena visokim stenama koje su je štitile od pogleda brodova koji su prolazili na otvorenom. Brodom je zapovedao jedan od najstarijih gusara Mompračema, koji je učestvovao u svim Sandokanovim i Janešovim poduhvatima, čovek veoma odan i izuzetnih osobina, kako ratnih tako i mornarskih. Plašeći se da ga još uvek prate, Sandokan je brzo izdao ljudima poslednja naređenja. »Marijana« je bez oklevanja morala da krene u Sedang i da uz reku stigne do istoimenog grada, pretvarajući se kao da je miran trgovački brod, sa holandskom zastavom. Zatim je trebalo da stupi u vezu sa Dajacima koji su nekada uzeli učešća u obaranju Džemsa Bruka, strica sadašnjeg radže, da im razdeli oružje i municiju, i da pobuni i zapali državne granice, a sama da čeka, na ušću reke, povratak »Kralja Mora«.  Nekoliko časova kasnije, dok se »Marijana« pripremala da odjedri, krstarica je napustila Tanjong-Datu i umerenom brzinom krenula prema severoistoku, da se u Mangalumu obilno snabde ugljem namenjenim  brodovima koji su išli u kineska mora. Sedam dana kasnije, brod je prošao pored peščanog spruda kod Vernona. Toga dana ser Moreland se prvi put pojavio na palubi, uz doktorovu pomoć. Još je bio veoma bled i veoma slab, ali njegova rana je bila skoro potpuno zarasla, što je dugovao svojoj snažnoj konstrukciji i brižljivoj nezi vrsnog Amerikanca. Bilo je divno i ne mnogo toplo jutro. Svež povetarac je duvao s juga, nabirajući beskrajnu površinu mora Sonda i nežno šumeći među metalnim  postrojenjima krstarice. Ugledavši kapetana, kojeg je pridržavao lekar, Janeš mu je pošao u susret.  – Eto, najzad ste ojačali – rekao mu je. – Radujem se zbog toga, ser 

Morelande. Ljudima sa mora više godi slobodan vazduh palube nego onaj u kabini.  – Ah! To da, gospodine Janeš – rekao je ser Moreland sa nešto gorčine. Zatim je, pošto je bacio pogled na more i doboko udahnuo morski vazduh, dodao: – Napustili ste vrele predele. Ovo je severni vetar. Kuda idemo, ako vam nije neugodno da mi to kažete?  – Veoma daleko od Saravaka.  – Bežite, dakle, iz oblasti u kojoj su radžini brodovi?  – Za sada da, jer moramo da obnovimo naše zalihe.  – Znači, imate prijateljske luke.  – Ne, nama je dovoljan neprijatelj da se od njega snabdemo – odvratio je Portugalac, smešeći se. – Ser Morelande, smestite se što bolje možete i udišite malo ovaj povetarac. Anglo-Hindus se poklonio zahvaljujući se, a zatim se popeo na najviši deo  broda, na kome je ugledao Darmu u jednoj stolici za ljuljanje. Devojka se  pretvarala da čita knjigu, ali je kroz duge trepavice posmatrala kapetana. Kapetan je ćutao nekoliko trenutaka, gledajući devojku koja je bila lepša nego ikad, a zatim rekao, glasom koji je čudno podrhtavao:  – Kakva sreća što se nalazim ovde posle toliko dana zatočeništva, i to pored vas, jer sam se bojao da vas neću više videti posle vašeg bekstva iz Redžanga. Dobro ste se poigrali sa mnom, mis.  – Zar niste kivni na mene, ser Morelande? Prevarila sam vas.  – Ne, mis: vaše pravo je bilo da pribegnete svakakvom lukavstvu da biste se oslobodili. Ja bih, međutim, više voleo da vas držim kao moju zarobljenicu.  – Zašto?  – To ne znam: osećao sam se srećnim pored vas. Kapetan je duboko uzdahnuo, a zatim rekao tužnim glasom:  – Pa ipak, sudbina mi nalaže da vas zaboravim.

Kada je čula ove reči, Darma je pobledela i rekla:  – Da, ser Morelande, čovek se mora prikloniti pred sudbinom.  Naša ljubav bi je ispunila, jer ljubav nema domovine, i ako...  – Želela bih da je tako – rekla je Darma tužno. – Ser Morelande, zaboravite me. Vi ćete jednoga dana biti slobodni, ponovo ćete poći na more i predani svojoj dužnosti koja od vas traži da nas uništite, vi ćete me zaboraviti.  – Da ubijem vas! – povikao je Anglo-Hindus. – Sve druge da, ali vas ne. Reči »sve druge« izgovorio je sa takvom mržnjom, da ga je Darma  prestrašeno pogledala.  – Reklo bi se da gajite neku tajnu mržnju prema Janešu i Sandokanu, pa i  prema mome ocu. Ser Moreland se ugrizao za usnu kao da se kaje što su mu izmakle ove reći, a zatim je spremno nastavio:  – Jedan kapetan ne može da oprosti onima koji su ga pobedili i potopili njegov brod. Ja sam obeščašćen i treba da se osvetim jednoga dana.  – I pobićete sve? – upitala je Darma u strahu.  – Bilo bi bolje da sam potonuo sa mojim brodom rekao je kapetan izbegavajući da dâ odgovor na devojčino pitanje. – Taj strašni urlik koji me  progoni više nisam čuo.  – Šta kažete, ser Morelande?  – Ništa odvratio je kapetan muklo. – Ništa, mis Darma. Buncao sam. Zatim je ustao i počeo žurno da šeta, kao da više nije osećao bolove od rane koja još nije bila sasvim zaceljena. Videći ga u pokretu, doktor Held, koji nije bio daleko, brzo mu je prišao.  Ne, ser Morelande – rekao mu je. – Takvi napori mogu da imaju teške  posledice i ja vam to, za sada, zabranjujem. Moj nadzor nad vama još nije  prestao. Zar je važno ako mi se rana ponovo otvori? – rekao je kapetan. – Ako bi me to stajalo života, bio bih zadovoljan. Bar bi se sve završilo.

 – Nemojte žaliti što ste spašeni, ser – rekao je doktor hvatajući ga podruku i odvodeći ga u kabinu. – Ko može da kaže šta vas čeka u budućnosti?  – Gorčina i ništa drugo – odvratio je kapetan.  – Pa ipak, juče ste mi izgledali veseli što ste još živi. Kapetan nije odgovorio i pustio je lekara da ga odvede u kabinu. U podne su Janeš i Sandokan zaključili da ih pet stotina pedeset milja deli od Mangaluma, razmak koji su mogli da pređu za više od dvadeset četiri časa, ne forsirajući mašine. Obojica su hitala da tamo stignu jer su se pojavili prvi znaci da će se vreme pokvariti, iako je jutro bilo lepo. More Sonda, otvoreno hladnim vetrovima juga i zapada, jedno je od najgorih mora. Sa njim se ne može porediti ni Pacifik, jer vetrovi podižu ogromne talase kakvi se retko gde sreću. Osim toga, Mangalum nije mogao da  ponudi bezbedno sklonište jednom tako velikom brodu, pošto je imao samo edno malo pristanište podesno za prahose. Zebnja koja je obuzimala stare morske vukove brzo se potvrdila. Pred veće je sunce zašlo za guste oblake crne  boje, a povetarac se pretvorio u snažan i hladan vetar. Mir koji je vladao na moru bio je pomućen. Uzvitlali su se talasi muklo brujeći, i nasrćući na krstaricu, grubo je podizali.  – Podižu se strašni talasi, zar ne, gospodine Janeše? – rekao je doktor Held.  – Ponekad znaju da budu visoki petnaest, pa i osamnaest metara, a tek  koliko dugi...  – Ali Mangalum mora da nije daleko.  – Bilo bi bolje da ga zaobiđemo, dragi moj gospodine Held. Mangalum je Velika litica, a ostrva pored njega dva stenovita šiljka.  – Njegovi stanovnici ne žive zavidan život.  – Pa ipak, ne izgledaju nezadovoljni svojom zemljom, ma koliko da su  potpuno izolovani od ostalog sveta. Oni samo ponekad vide po koji brod. Čak  i skladište uglja ne obnavlja se svake godine, već svake druge ili treće.  – Kažu da je to najmanja kolonija koja postoji na našem globusu.

 – To je istina: ne broji ni stotinu duša. Prošle godine ih je bilo osamdeset devetoro.  – Sa velikim zadovoljstvom ću da pogledam to malo kraljevstvo. Nadajmo se da će nas dobro primiti – rekao je doktor.  – U to sumnjam – odvratio je Janeš. – Ostrvljani će se truditi da izbegnu davanje uglja, koji oni troše u velikim količinama. No, moći ćemo da ih umirimo jer imamo ubedljive argumente. Samo neka pozovu Engleze u ponoć, mi ćemo ih oterati. U ratu smo i ratovaćemo pro liv svih engleskih podanika,  bez izuzetka.

OSTRVO OSTRVO MANGAL MANGALUM UM Čitave noći talasi su tukli »Kralja Mora«. Oni su neprekidno dolazili sa juga uzburkavajući čitavo more Sonda. Vetar nije prestajao, ali još nije bio tako snažan snažan da ometa o meta plovidbu krstarice. krstarice. Sutradan se vreme pogoršalo. Talasi su besno sledili jedni druge,  penušajući se i muklo ričući i razbijaj razbijajući ući se o trup broda. bro da. Videli su se džinovski albatrosi kako jure među talasima, a zatim uzleću opisujući munjevite krugove. »Kralja Mora« je sjajno odolevao uraganu, lako savlađujući talase koji su urlajući nasrtali na njega. Uveče je nepogoda nepogod a dosti do stigl glaa vrhunac vrh unac a krstarica još nije ugledala ugledala vrh ostrva. Opreznost je nalagala da se drži otvorenog mora kako se ne bi izložila opasnosti da bude bačena na neku stenu.  – Sačekaćemo Sačekaćemo da se umiri, pa ćemo se ond ondaa približiti približiti Mangal Mangalumu umu – rekao e Sandokan. – Goriva imamo još za nekoliko dana. Svi su bili na palubi, čak i Darma i ser Moreland. Talasi su bili prave pokretne planine i obarali su se na krstaricu uz zaglušujuću riku, ometajući joj plovidbu i preteći da je odvuku sa njenog puta. Udari mora su bez prestanka sledili jedan za drugim i razbijali se o kule,  brišući palubom i stvarajući stvarajući veliku opasnost opasno st za mornare koji su leteli leteli od ograde do ograde, a ponekad bili čak i odignuti sa tla. Janeš i Sandokan izgleda nisu mnogo bili zabrinuti zbog besa uragana jer su imali poverenja u svoj brod i nisu sumnjali u pobedonosni ishod. Pa ipak su  preduz  predu zeli sve mere da se mogu uspešno boriti sa uraganom. Udvo dvostručil stručilii su mašinsko osoblje kao i ljude na krmi, osigurali su čamce i vezali lake topove, i zatvorili sve male bočne prozore kako ni kap vode ne bi ušla u brod. Svu noć se »Kralj Mora« junački suprotstavljao uraganu, ne udaljujući se iz oblasti Mangaluma. Sutradan, pre podne, pošto se malo smirio bes vetra, brod e uzeo svoj prvobitni pravac. Nebo je još uvek bilo preteče, pa je po svemu sudeći trebalo trebalo da d a se bura bur a kasnije nastavi. nastavi.

 – Požurimo P ožurimo da iskoristi isko ristimo mo ovaj o vaj trenutak mira – rekao je Sandokan Sand okan Janešu i Tremal-Najku. – Ugljarnice su skoro prazne i bilo bi nerazborito sačekati drugi uragan sa poluugašenom vatrom. Ostrvo nije moglo da bude daleko jer se »Kralj Mora« nije mnogo udaljio  prema zapadu. I zaista, aista, oko deset časova ujutru na horizontu se kon konačno ačno ukazaše ukazaše obrisi ob risi planine.  – Mangalum? angalum? – upitao je Tremal-Naj remal-Najkk Janeša koji je posmatrao kroz kro z dogled.  – Da – odv odvrati ratioo je Portugalac. Portugalac. – Ubrzaćemo brzaćemo plovidbu plovidb u i razbesnećemo razbesnećemo ostrvljane i njihovog majušnog majušno g upravlj uprav ljača. ača. »Kralj Mora« je povećao brzinu trošeći poslednje tone uglja. Planina je rasla pred njihovim očima. Bila je to visija pokrivena gustom vegetacijom, u čijem se podnožju videla mala luka.  – Stići ćemo ćemo kroz kro z dva časa – rekao rek ao je Janeš Indusu. Indu su. Portugalac se nije prevario. Nije bilo podne još kada se »Kralj Mora« našao  pred malim malim sidrištem, sidrištem, na n a čijoj čijoj su se obali opažale opažale grupe koli ko liba ba i čamci iz izvučeni na suvo.  – Izmerit Izmeritee dubinu d ubinu!! – pov povikao ikao je Sandokan. Sand okan. – Možda će biti dovoljno dov oljno vod vodee da uđemo. Videći kako se ukazuje veliki brod, stanovnici su verujući da je engleski, izleteli iz svojih koliba i žurno istakli zastavu koju im je poklonio admiral eskadre Žutog Mora. Većina su bili belci. Trideset Malezijaca, naoružani puškama i sabljama, ušli su u čamac sa  prilično  prilično muke zbog učestali učestalihh talasa. talasa. Između Između broda bro da i obale more je bilo dosta mirno, tako da prilaženje nije bilo mnogo teško. Taj prostor je pređen za manje od pet minuta. Janeš, koji je komandovao ovom ekspedicijom, prvi se iskrcao i upitao za guvernera.  – To sam ja, gospodine gospod ine – odv odvrati ratioo je jedan starac, starac, koji je na sebi imao uniformu tambur-mažora engleske vojske, obučenu za ovu priliku. – Veoma

sam srećan što vidim jednog kapetana Njenog Veličanstva Kraljice od Engleske.  – Kraljica Kraljica od Engleske ngleske nema nikakve n ikakve vez v ezee sa nama, gospodine gospo dine guverneru guvern eru –  odvratio je Janeš, dok su se njegovi ljudi iskrcavali i punili puške. – Uostalom, a nisam predstavnik britanske imperije. imperije.  – Pa šta onda ond a želi želite? te? – upitao je guvern guverner er drhtavim drh tavim glasom. glasom.  – Englez Englezii imaju imaju ovde ovd e malo skladište skladište uglja, uglja, zar zar ne?  – Tako je, ali ono ne pripada nama već vladi Velike elike Britanije. ritanije. Stoga ćete ćete shvatiti da ja ne mogu da diram u skladište dok ne primim naređenje Admiraliteta.  – To ću vam naređenje poslati kasnije – odv odvrati ratioo je Janeš. – Po ratnom  pravu ovaj ugalj, ugalj, koji vi ne biste mogli da branite, naš n aš je. I najzad, najzad, ako hoćete da izbegnete neprilike, morate u roku od jednog časa da dopremite vodu, hranu i slatkiše; kad istekne ovo vreme moji će ljudi da razore vaše stanove i  plantaže.  plantaže.  – Gospodine! Gospo dine! – pov povikao ikao je jadni jadni guverner. guvern er. – Protestuje P rotestujem m protiv pro tiv tog nasilj nasilja. a.  – Protestovaćete Protestovaćete u Admiralit Admiralitetu etu koji nije mislio mislio na to da pošalje ovamo ednu eskadru da vas štiti – rekao je Janeš suvo. – Hajde, čekam sa časovnikom časovnikom u rukama.  – To je gusarstvo! gusarstvo!  – Nazovite Nazovite to kako hoćete, ni najmanje se ne uznemiravam. uznemiravam. Ne Neka ka se svi  povuku  pov uku,, ili će moji ljudi ljudi otvoriti vatru!  Ne čekajući čekajući guvernerovu guvernerov u odluku, odluk u, Janeš se upu uputio tio prema skladištu skladištu uglja uglja koje je bilo smešteno na kraju zaliva, pod jednom prostranom nadstrešnicom. Bilo je tu najmanje šest stotina tona, ali je za njihov transport bilo potrebno mnogo vremena. Čamci su bili vraćeni na brod da prevezu još osamdeset ljudi kao pojačanje. Uprkos lošem vremenu i besnim naletima kiše koja je padala svakih četvrt časa, počeo je utovar. Dok su Malezijci i Dajaci grozničavo radili, Janeš je sedeo pod nadstrešnicom sa časovnikom u ruci i cigaretom u ustima, odlučan da stupi u

akciju. Pored njega je bila grupa strelaca, koji su samo čekali naređenje pa da navale na naselje i razore ono malo plantaža.  Nije  Nije prošao pro šao ni pun čas kada su se pojavili kolonisti kolon isti,, terajući terajući prema zalivu alivu edno pedesetak koza i ovaca, koji su bili i dobre rase i lepa izgleda. Posada krstarice je bila obezbeđena divnim biftecima. Za to vreme su se iskrcali ljudi koji su stigli sa broda i počeli grozničavo da utovaruju ugalj. Svi su žurno radili jer je more na otvorenom ponovo počelo da besni, razbijajući se o stene. Nije smelo ništa da se rizikuje, a utovar je zahtevao mnoge mno ge časove rada. Ceo dan i dobar deo noći prenošen je ugalj na brod. Sutradan je Janeš, koga je smenio Tremal-Najk, predložio ser Morelandu, pošto se more malo smirilo, da napravi izlet na jedno od dva bočna ostrva. Pošto Surama nije bila raspoložena, bilo je ponuđeno Darmi da ga prati, utoliko pre što je devojka  bila,  bila, vrstan vr stan lovac, a na ostrvu je bio veliki broj morskih pti p tica. ca.  – Zovu nas – rekao je Janeš. – Utovar je završen i »K »Kralj ralj Mora« se  priprema da isplovi.  Najednom  Najednom je nabrao čelo, čelo, posmatrajući talase talase koji su se velikom snagom razbijali razbijali o stenje.  – Da li smo počinili veliku nerazumno nerazumnost st što smo ovo ovoli liko ko ostali? ostali? – upitao se. – Gadnog li mora!  – Požurimo, gospodine gospod ine Janeš – rekao je ser Moreland, gledajući gledajući uznemireno Darmu. – Imaćemo muke da se vratimo na brod. Sirena sa broda je nastavljala da zviždi i videli su se mornari koji su davali znake.  – Čini mi se da nam daju znak da ne zaplovimo – rekao je Janeš. – Izgl Izgleda eda da je iza stena more gore nego što mislimo. Pokušajmo! Ščepao je vesla i odlučno odgurnuo odgurn uo čamac. čamac. Ali Ali tek tek što su prešli p rešli linij linijuu stena, edan ogroman talas, prava vodena planina, sručio se na njih i zamalo ih nije  potopio.  potop io. U istom istom trenutku su videli kako jedan drugi talas talas naleće na brod bro d i snažno ga tera ka otvorenom. Taj strašni udar mora da je pokidao lance od kotvi.

 – Gospodine Janeše! – povikala je preplašena Darma. – »Kralj Mora« beži!  Nove vodene planine rušile su se sa strašnim besom, dok se skoro za tren spustila noć, uvijajući sve u svoj crni ogrtač.  – Vratimo se, gospodine Janeše – rekao je ser Moreland. – Krstarica je  poterana na otvoreno i...  Nije završio rečenicu. Ogroman talas se sručio na čamac, prevrnuo ga i sve ih pobacao u vodu. Brz kao munja, Janeš je dokopao pojas za spasavanje i ščepao Darmu za ruku. Tek što je isplovio na površinu, video je ispred sebe kapetana koji se takođe držao za jedan pojas.  – Pomozite mi, ser Morelande! – povikao je. Darma mu je bila izmakla, ali se njena plava suknja pojavila nedaleko od njih, a zatim i duga kosa rasuta po vodi. Pošto je bio izvrstan plivač, Portugalac e sa dva snažna zamaha stigao do devojke i dohvatio je za odeću.  – Ser, pomozite mi! – ponovio je prigušeno. Kapetan je pristizao, očajnički se boreći. Izgledalo je da je u tom trenutku  prikupio svu svoju snagu. Dok je levom rukom stezao pojas za spasavanje, desnu je stavio ispod devojčinog vrata i podigao joj glavu.  – Mis... držite se... mi smo tu... gospodin Janeš i ja... spašćemo vas. Postoje osetila da je drže i podižu, Darma je otvorila oči. Bila je veoma  bleda, a u očima joj se ogledao veliki strah. Videći pojas za spasavanje koji joj e kapetan dodao, ona ga se dokopala krajnjom snagom.  – Vi... ser... – mucala je.  – I ja sam tu, Darma – rekao je Janeš. – Ne puštaj! Evo novog talasa. Dvojica ljudi su instinktivno stavili devojku između sebe u času kada se ogroman talas sručio na njih. Osetili su kako se prevrću, zatim kako lete uvis, da bi se najzad sunovratili u strašan bezdan, koji, kako je izgledalo, nije imao kraja.  – Gospodine Janeše... Ser Morelande! – vikala je devojka. – Kuda to

silazimo?  – Hrabro, mis – odvratio je kapetan. – Zemlja nije daleko, a talasi nas nose ka njoj.  – Ostrvce je pred nama, na pedesetak metara – rekao je Janeš. – Hoćete li moći da izdržite, ser Morelande? Kapetan nije odgovorio. Gledao je ogromnu stenu čiji je vrh bio pokriven oblacima bure, dok su po njihovim ivicama sevale munje. Najednom je radosno povikao:  – Mir... ulje! Brama nas štiti! Da li je Anglo-Hindus poludeo? Ne, ser Moreland je dobro video. Talasi su se pred njima, kao pod nekom magijom, poravnavali i najednom se raspršili. Za vreme ukrcavanja uglja Sandokan je rasuo oko broda nekoliko buradi ulja da bi malo smirio more i na taj način olakšao prilaz čamcima. Ovaj uljeviti komad mora verovatno je bio ovamo dovučen strujom, a onda stao ispred strašne stene, obrazujući glatku zonu, dugu nekoliko kilometara. Tada su već bila poznata čudesna svojstva masnih materija za smirivanje talasa.  – Da, ulje – odvratio je Janeš. – Još jedan talas, i mi ćemo stići u mirnu zonu.  Novi talas je pristigao urlajući. Bio je visok bar petnaest metara. Zahvatio je tri brodolomnika, izdigao ih i bacio unapred, ali tek što je dodirnuo uljanu zonu, izgubio je snagu i skliznuo pod sloj ulja, pretvarajući se u dug talas lišen svake snage.  – Spašeni smo! – povikao je Portugalac. – Još jedan napor, ser Morelande, i stići ćemo na ostrvo. Talasi koji su zatim usledili potiskivali su ih lagano prema steni. Sada već skoro u sigurnosti, brodolomnici su lagano napredovali kroz masnu naslagu, krčeći put kroz ogromne alge.  – Požurimo, ser Morelande – rekao je Janeš koji je snažno plivao. – Ova voda zasićena uljem dovešće našu odeću u loše stanje.

 – Da, požurimo – odvratila je Darma. – Ser Moreland je klonuo.  – Ne poričem – odvratio je kapetan, koji se održavao na vodi sa velikom mukom.  – Manje snažan i manje energičan čovek već bi bio na dnu – rekao je Janeš.  – Ah! Osećam alge pod nogama!  Na sreću, došli su do obale na kojoj su lovili morske ptice. Janeš je  pomogao Darmi da izađe na obalu, a zatim kapetanu, koji skoro više nije vladao sobom.  – Pojasevi za spasavanje! – mucao je ser Moreland.  – Ah, da! Tako je – odvratio je Janeš. – Isuviše su dragoceni da bismo ih izgubili. Kada su se našli na obali, Darma je upitala:  – Kako se osećate, ser Morelande?  – Pomalo sam slab, mis, ali će sve proći. Na sreću, rana se nije otvorila. Portugalac je uzeo naramak algi i uputio se ka litici čiji se vrh nadvijao, obrazujući zaklon dovoljan da zaštiti brodolomnike. Ser Moreland i Darma su išli za njim, i sami noseći alge od kojih će napraviti ležaj.

IZDAJA KOLONISTA Tokom noći uragan je strašno besneo praćen pravim provalama oblaka, tako da se voda slivala niz stene, obilno prskajući tri brodolomnika.  – Kakva strašna noć – rekla je devojka privijajući se uz Janeša. – Šta li će  biti sa našim brodom? Može li Sandokan da se nosi sa uraganom? Šta vi kažete, ser Morelande, vi ste takođe mornar?  – Vaš brod nije u opasnosti – odvratio je kapetan ukoliko se dovoljno udaljio od ostrva. Najzad, ova oblast je poznata po burama.  – Ko zna kada ću ponovo videti mog oca.  – Uragani su snažni u ovim oblastima, ali ne traju dugo – rekao je Janeš. –   Njihov bes je takav da često ni parobrodi ne mogu da izdrže. Uostalom, ovde i nije tako loše, ja sam proveo i gore noći. Šteta je što su moje cigarete postale neupotrebljive.  – Gospodine Janeš – rekao je kapetan – da li su ostrvljani videli da smo se ovde iskrcali?  – Možda.  – Zar niste pomislili da bi mogli da dođu i da nas zarobe da bi se osvetili zbog uglja koji ste im uzeli?  – Jupitera mu! – povikao je Portugalac. – Sad ste me uznemirili, ser  Morelande. Štaviše, mogli biste, kao engleski podanik, da ih pozovete i da me uhapsite. To bi bilo vaše pravo s obzirom da smo vaši neprijatelji. Kapetan ga je gledao ne odgovarajući, a zatim je suvo tekao:  – To neću učiniti, gospodine Janeše. Danas vam dugujem zahvalnost koja mi teško pada, ali koju sada ne mogu da zaboravim.  – Neko drugi na vašem mestu ne bi propustio takvu priliku.  – Bio bi to mršav uspeh, jer »Kralj Mora« ne bi oklevao da vas oslobodi i da vas osveti.

 – U to ne sumnjam – odvratio je Portugalac, smejući se. – Hajde, ostavimo ovakav razgovor, pokušajte da se odmorite. Umorniji ste od mene, a noć će biti duga. Darma i kapetan su bili veoma umorni i odmah su se opustili na svoj ležaj od algi. Snažniji i naviknutiji na duga bdenja, Janeš je ostao na straži. On je s vremena na vreme ustajao i, bez obzira na kišu, odlazio do obale i  posmatrao more. Nadao se da će videti blesak fenjera sa »Kralja Mora«, ali se nikakva svetlost nije ukazivala u ovom haosu. Pred zoru je izgledalo da će bura da krene prema istoku, to jest u pravcu u kome je bio brod. Talasi su počeli da se stišavaju i nisu više udarali o stenu sa ranijim besom. Verujući da Darma i kapetan još spavaju, Janeš je napustio sklonište i  pošao da potraži doručak.  – Zadovoljićemo se jajima morskih ptica – rekao je sam sebi. – Najzad, nisu tako loša kao što se misli. Pošto je opazio neku vrstu zaravni koja je bila četrdeset metara iznad njih i na kojoj su brojne ptice svile svoja gnezda, Portugalac je počeo da se vere. Kada se ispeo jedno petnaest metara, do njega su doprli povici. Veoma uznemiren, Janeš, se naglo okrenuo, držeći se čvrsto za stenu. Jedan veoma širok čamac ulazio je u tom času u malo sidrište. U njemu je  bilo oko šest ostrvljana.  – Jupitera mu! – povikao je skliznuvši brzo niz stenu.  – Evo neprilike! Hoće li da mi naplate ugalj sa par unci olova koje će mi sasuti u glavu? Zatim je poleteo u sklonište, vičući:  – Na noge, ser Morelande!  – Da li je stigao »Kralj Mora«? – U jedan glas upitaše kapetan i Darma.  – Stiglo je nešto drugo! – odvratio je Janeš. – Ostrvljani se upravo iskrcavaju.

 – Jesu li vas videli? – upitao je ser Moreland.  – Bojim se da jesu, jer sam se nalazio na steni.  – Gde su? – upitala je Darma.  – Kruže; za koji čas će biti ovde.  – Hoće li da nas zarobe?  – Moguće je – odvratio je kapetan, dok su mu oči čudno sijale.  – Idem da ih uhodim – rekao je Janeš bacajući se prema peščanim dinama.  – Ser Morelande, – rekla je Darma kada su ostali sami – hoće li se ostrvljani osvetiti gospodinu Janešu?  – U to ne sumnjam. Skupo će naplatiti ugalj.  – Pošto nosite britansku uniformu, možete da nas spasete.  – Ja! – začudio se kapetan.  – Zar nećete sprečiti da ga uhapse? Ser Moreland je gledao Darmu skrštenih ruku. Čelo mu je bilo smračeno, a lice mu je poprimilo tvrd, skoro divlji izraz, dok mu je u očima titrao prigušeni  plamen.  – Zar nećete to da učinite, ser Morelande? – ponovila je devojka. – Ne zaboravite da vas je taj čovek spasao od smrti i da vas nije smatrao neprijateljem već gostom. Kapetan je i dalje ćutao. U njegovom srcu se vodila strašna bitka, što se ogledalo na njegovom licu.  – On je moj protivnik – rekao je zatim muklo.  – Ser Morelande, ne dopustite da izgubim poštovanje koje imam prema vama. I ja dugujem život gospodinu Janešu, kao i moj otac. Kapetan je načinio skoro gnevan pokret, ali se brzo povratio.  – Neka bude – rekao je zatim – tako mu više neću dugovati nikakvu zahvalnost.

Zatim je izašao iz skloništa, veoma uzbuđen, mrmljajući:  – Jednoga dana ću ga pronaći. U tom trenutku, iz čamca su se iskrcali ljudi naoružani puškama. Svi su bili  belci, a jedan od njih je bio guvernerov savetnik. Jedan iz grupe, koji mora da je opazio Janeša kako se skriva iza peska,  povikao je preteći:  – Uzalud se skrivaš, morski lopove! Pokaži se! Portugalac nije čekao da ponovi već je ustao, govoreći podsmešljivo:  – Dobar dan, gospodine, i hvala na jutarnjoj poseti.  – Veoma ste odvažni, lopove – rekao je ostrvljanin. Niste li vi jedan od onih koji su nam odneli ugalj?  – Lopovi! Ugalj! – povikao je Portugalac. – Šta hoćete da kažete? Ne razumem vas.  – Zar niste pripadali posadi onog gusarskog broda?  – Kakvi gusari! Ja sam brodolomnik koji nikada nije nikoga opljačkao. Ja sam plemić.  – Ne, ti mora da si jedan od onih lopova! U tom trenutku se začuo jedan gnevni glas. Bio je to ser Moreland koji je žurno dolazio.  – Zar nas nazivate lopovima? – povikao je. – Ko ste vi kada se usuđujete da vređate jednog kapetana anglohinduske flote i flote radže od Saravaka? Videći ovu novu ličnost u komandantskoj uniformi, koja je bila u lošem stanju posle kupanja u masnim talasima, ostrvljanin je zanemeo.  – Šta hoćete? Zašto pretite? – upitao je kapetan pretvarajući se da je veoma  besan.  – Engleski kapetan! – najzad je uzviknuo ostrvljanin..  – Kakva je to rabota?

Zatim je stavio šake na usta i okrenuvši se ka obali, poče da viče:  – Hej, drugovi! Dođite! Još petoro ljudi, naoružani kao i on starim puškama, stiglo je do peščanog  brežuljka, zauzimajući preteći stav. Međutim, kada su videli ser Morelanda, odmah su oborili oružje i skinuli kape od navoštenog platna.  – Kapetane – rekao je vođa – kada ste se iskrcali?  – Sinoć zajedno sa mojom sestrom i mojim drugom. Izvukli smo se iz ednog strašnog brodoloma – odvratio je ser Moreland.  – Odvešćemo vas u Mangalum i ponudićemo vam gostoprimstvo. Uostalom, nećete dugo ostati sa nama. Ostrvljani su izvukli čamac na suvo, zabacili puške na ramena i okružili  brodolomnike.  – Kuda nas vodite? – upitao je ser Moreland, koji je postajao sve uznemireniji.  – Mojoj kući – odvratio je vođa.  Niko od ostrvljana nije izašao iz kuća, koje su bile stepenasto poređane po strmini. Vođa je prešao mali trg i poveo brodolomnike u jednu malu kuću lepa izgleda, koja je bila sagrađena delom od drveta a delom od kamena, i na čijem se krovu vijorio komad crvene materije, sigurno ostatak engleske zastave. Otvorio je vrata i pozvao Engleza, Janeša i Darmu da uđu. Zatim se, dok su njegovi ljudi punili puške, obratio jednom starcu koji je sedeo pored prozora i  pušio:  – Gospodine guverneru, poznajete li ovoga čoveka? Pogledajte ga dobro i recite mi da li je to jedan od onih koji su opljačkali skladište uglja koje nam je  poverila engleska vlada.  – Ah! Lopužo! – povikao je Portugalac besno. Starac je ustao gledajući Janeša, koji se odao ovim potezom.  – Da, to je on! – povikao je guverner. – Sada nam nećeš pobeći, dragi moj, i mi ćemo te predati engleskim mornarima da te obese o najviši jarbol njihovog

 broda. Pirat!  – Ja pirat! – povikao je Janeš dižući pesnicu. Ser Moreland se spremno umešao.  – Nikakvo nasilje pred kapetanom Njenog Veličanstva Engleske Kraljice. Gospodine guverneru, ovaj čovek je gusar a ne pirat. Starac, koji ga izgleda sve do tada nije opazio, pogledao ga je začuđeno.  – Ko ste vi? – upitao je.  – Gledajte dobro uniformu koju nosim i činove koji blistaju na mojim manžetama.  – Da li je doplovio vaš brod?  – Moj brod je potopljen od strane gusarske artiljerije, posle strašne bitke na otvorenom moru kod vašeg ostrva.  – Zar niste pripadali onome koji je sinoć davao znake?  – Ne, jer sam se bio dokopao stena malog ostrva.  – Zajedno sa ovim čovekom? – upitao je guverner, čije je čuđenje raslo.  – Da, zajedno sa njim i ovom mis koju smo spasli za vreme uragana.  – I vi ste, engleski kapetan, bili zajedno sa gusarima! Ha, ha! Vi ste veoma spretan komedijaš, ali ja nisam, tako glup da verujem u vaše brbljarije.  – Malopre nam je ispričao da je brodolomnik – rekao je jedan ostrvljanin.  – Svojom čašću vam jemčim da sam Džems Moreland, kapetan anglohinduske mornarice, a sada u službi radže od Saravaka – rekao je mladi komandant.  – Dajte mi dokaze i tada ću vam verovati.  – Ne mogu da vam dam ni jedan jer je moj brod potopljen.  – A ovaj čovek? Kako to da se nalazi sa vama kad je pre dva dana bio sa onim gusarima?  – Spasao se sa mnom u čamcu dok smo prilazili brodu koji je uragan

 potopio, dok je gusarski odbacio na otvoreno.  – A zar vi niste vođa tih gusara u engleskoj koži?  – Starče! – zaurlao je Janeš. – Prestani da nas nazivaš gusarima. Ovo je anglo-hinduski kapetan.  – Vi ste gusari.  – Šta sam ti to uzeo?  – Ugalj.  – Bio je vladin a ne tvoj.  – I životinje.  – Koje su vam plaćene – ubacio je Janeš, koji je gubio svoj uobičajeni mir.  – U džepu imate menicu za banku u Pontianaku. Mogli smo sve da vam odnesemo i da vam ništa ne platimo.  – I vi verujete da ću zato da vas pustim? – rekao je guverner sa ironičnim osmehom. – Engleski brod će uskoro ovde da pristane, pa ćemo da vidimo kako ćete proći s njegovim komandantom. Nadam se da ću vas gledati kako igrate poslednju igru sa jakim konopcem o vratu.  – A ja vam kažem da ćete mi se izviniti, u najmanju ruku – rekao je ser  Moreland, koji je počeo da se razdražuje. – Opominjem vas da ću ako na glavi ove mis ili ovog čoveka nedostaje ma i jedna vlas, narediti da se bombarduje vaše selo. Džems Moreland vam daje reč.  – Dobro, dobro – rekao je guverner, stalno se smejući. – Ipak ćete ostati kao naši zarobljenici, po ratnom zakonu. Ah! Gospodo pirati, platićete ugalj koji nam je poverila engleska vlada. Ne šali se sa čovekom kakav sam ja.  Ne pružajući otpor, kapetan, Portugalac i Darma bili su sprovedeni u malo kameno zdanje koje je koloniji služilo kao magacin.  – Jeste li gladni? – upitao je vođa.  – Bio bi mi po volji dobar zalogaj pre nego što budem obešen – rekao je Janeš podrugljivo.  – Kasnije. Opominjem vas da ćemo otvoriti vatru na vas na prvi pokušaj

 bekstva. Zatim su izašli i zatvorili vrata osiguravajući ih spolja. Ne toliko uplašeni koliko bi se pomislilo Ser Moreland, Janeš i Darma pogledali su jedno drugo skoro se smejući.  – Šta kažete na ovu avanturu, ser Morelande? – upitala je najzad devojku.  – Ako je engleski brod još u ostrvskim vodama, sve će se brzo završiti –  odvratio je kapetan.  – Za vas da, ali za nas ne.  – Zbog čega, mis?  – Zar nas vaši neće obesiti kada doznaju da smo gusari?  – Ili će nas bar odvesti u Labuan da nam sude – rekao je Janeš. – To bi naročito usrećilo tamošnjeg guvernera, koji je još odavno, kivan na mene.  – Pokušaću da izbegnem sve što mogu – odvratio je kapetan. – Bilo bi opasno, naročito za gospodina de Gomeru.  – Dovodimo vas u veliki škripac, ser Morelande – rekla je Darma.  – U to ne verujem, mis. A zatim, ko kaže da komandant tog broda nije moj  prijatelj? U tom slučaju, lako ćemo se sporazumeti. Gospodin de Gomera je bio  plemenit prema meni i ja ću to da uzvratim.  Najednom je odjeknuo topovski pucanj i zidovi magacina su zadrhtali.  – Ratni brod! – povikao je kapetan.  – Da li je to »Kralj Mora« ili onaj kojeg čekaju ostrvljani? – upitao je Janeš.  – To ćemo uskoro saznati. Obojica su poleteli prema vratima, udarajući po njima nogama i vičući:  – Otvorite! Hoćemo da vidimo kako se Englezi iskrcavaju!  – Tišina! – zagrmeo je jedan preteći glas. – Pucaću ako nastavite da navaljujete na vrata!

POVRATAK »KRALJA MORA« Zaglušujuća vika i poneki puščani pucanj bili su odgovor na topovski  pucanj. To nisu bili ratni povici već uzvici radosti, što je bio očigledan znak da se nije radilo o »Kralju Mora«, već o očekivanom engleskom brodu. Umireni stražarevom pretnjom, Janeš i Ser Moreland su pokušali da se  popnu na krevet jer je iznad njega bio otvor, ali su od toga morali da odustanu  pošto je zid bio veoma visok.  – Čekaćemo nekoliko minuta – rekao je kapetan. Pred vratima se začuo žamor. Trenutak kasnije, trak svetlosti je prodro u magacin. Na pragu se ukazao guverner, zajedno sa jednim mladim čovekom duge plave brade i plavih očiju, koji je nosio uniformu marinskog poručnika. Iza njega se video odred mornara u punoj ratnoj spremi, sa bajonetima na  puškama, koje su okružavali brojni ostrvljani.  – Evo pirata! – povikao je starac pokazujući zatvorenike. – Zaslužuju deset udaraca sa nasapunjenim užetom. Uhapsite ih!  Na njihovo ogromno iznenađenje, poručnik je, umesto da izda naređenje mornarima, poleteo prema ser Morelandu raširenih ruku, vičući:  – Komandant! Da li je moguće! Još ste živi! Sanjam li?  – Ne, dragi moj Lejlande! – povikao je ser Moreland.  – To sam baš ja, glavom i bradom. Zagrlite me, prijatelju moj! Dok su se poručnik i kapetan grlili, guverner je, potpuno smušen ovom iznenadnom scenom, besno češao glavu, ponavljajući:  – Ali, ako je to saveznik gusara! Gledajte ga, dobro ga pogledajte, gospodine poručniče! On i vas vara!  Ne obazirući se na starčeve proteste, niti na kletve i povike čuđenja ostrvljana, poručnik je postavljao pitanja:  – Kako ste se našli ovde, kapetane? Svi smo bili uvereni da ste potonuli na svom brodu! Ovde, tako daleko od Saravaka?

 – Zar vam to nisu rekli mornari koje su gusari oslobodili?  – Da, ali niko nije verovao njihovim recima.  – Gospodine Lejlande, šta tražite ovde?  – Gusara.  – Stigli ste kasno, a osim toga, ne bih vam savetovao da odmerite snagu sa tim brodom. Hoćete li jedan prijateljski savet? Isplovite odmah i izbegavajte susret sa »Kraljem Mora«, s brodom tigrova sa Mompračema. Hajdemo na  palubu, tamo ću vam sve ispričati. Ali prvo mi dopustite da vam predstavim dva prijatelja: mis Darmu i njenog brata. Kada je video kako poručnik pruža ruku Portugalcu, guverner je eksplodirao kao bomba.  – Zaluđuju vas! – urlao je. – To je pirat koji nas je opljačkao! Obesite ga!  – Mir, stara vrano – rekao je ser Moreland. – To su poslovi koji se vas ne tiču, jer ugalj nije bio vaše vlasništvo. Oko trideset sjajno opremljenih mornara zatvorili su svoje redove oko ser  Morelanda, Janeša i devojke i pošli ka obali, praćeni guvernerom i narodom koji je galamio, uveren da poručnik štiti obične gusare. U malom zalivu nalazila su se tri čamca, a izvan njega divna krstarica malih dimenzija koja je stajala pod parom. Čamci su veoma brzo prešli tu razdaljinu i stigli do stepeništa koje je stajalo spušteno niz bok broda.  – Kapetane, – rekao je poručnik kada je ser Moreland stigao na palubu,  pozdravljen gromoglasno od čitave posade – moj brod vam je na raspolaganju.  – Tražim samo po jednu kabinu za sebe i moje drugove. Pošto me budete saslušali vi, kapetane, presudite sami da li ćete ih smatrati ratnim zarobljenicima. Mis Darma, gospodine de Gomera, sačekajte me. Dok je brod kretao ka otvorenom moru, kapetan i poručnik su sišli u kabinu, u kojoj su obavili dug razgovor. Kada su se ponovo popeli, ser  Moreland je bio nasmejan i izgledao je veoma zadovoljan.  – Mis, gospodine de Gomera, – rekao je prilazeći im – vi nećete biti

odvedeni u Labuan jer brod treba da ide hitno u Saravak.  – A tamo ćemo biti predati radži – rekao je Janeš.  – To je sve što možemo da učinimo, bez obzira što sam želeo nešto drugo –  rekao je kapetan uzdahnuvši.  – A šta to, ser Morelande? – upitala je Darma. Kapetan je oborio glavu ne odgovorivši, a zatim je ponudio devojci ruku i vodeći je prema krmi, rekao sa izvesnim uzbuđenjem:  – Hteo bih da od vas izvučem jedno obećanje.  – Prepustite sve sudbini, ser Morelande – odvratila je devojka.  – Pa ipak, vi me volite. Darma ga je gledala ne odgovarajući; njene oči su bile vlažne.  – Recite mi to, Darma.  – Da – prošaputala je ona tako tiho da je to ličilo na dah vetra.  – Da li se kunete da me nećete zaboraviti?  – Kunem se.  – Verujem u našu sudbinu, Darma.  – A ja se bojim da će biti kobna po nas oboje. Naša ljubav je rođena pod lošom zvezdom, ser Morelande, osećam to – rekla je devojka tužnim glasom. U tom trenutku žurno im je prišao Janeš.  – Ser Morelande! – povikao je. – Jedan parobrod ide na nas. Komandant ga je već opazio.  – Da li je to »Kralj Mora?« – uzviknula je Darma.  – Sumnja se da je to ratni brod. Gledajte: mornari se pripremaju za borbu.  – »Kralj Mora« – promrmljao je ser Moreland muklo.  – Dolazi da uništi moju sreću. Zatim je izvadio dogled i počeo pažljivo da osmatra. Najednom mu je

dogled ispao iz ruku.  – »Kralj Mora«! – povikao je bacajući na Darmu tužan pogled.  – Stupićemo u borbu sa njim i potopićemo ga – rekao je poručnik koji je  prišao.  – Mislim da krstarica treće klase ne može da se meri sa ovim brzim i savremenim brodom – rekao je ser Moreland.  – Pa ipak, neću se predati bez borbe – odvratio je poručnik.  – To ni ja ne bih hteo, prijatelju, pa ipak verujem da ćemo izbeći bitku.  – Kako?  – Spustite čamac i dopustite da odem da pregovaram sa Tigrom od Malezije. Vi ćete izgubiti dva zarobljenika, a ja mnogo više, kunem se, ali ćete  bar spasti svoj brod i posadu. Dok su mornari spuštali čamac, »Kralj Mora« se približavao brzinom od dvanaest čvorova. Njegovi moćni topovi već su bili spremni da prospu vatru na slabijeg neprijatelja i da ga potope u prvom naletu. Videći da se engleska krstarica zaustavila, istakla belu zastavu i spustila čamac u more. Sandokan je naredio da mašine krenu unazad i zaustavio se na hiljadu dvesta metara od protivnika.  – Izgleda da se Englez ne oseća dovoljno jakim da se bori sa nama – rekao e Tremal-Najk. – Da li želi da se preda? Ne znam šta da radim sa tim brodom.  – Uzećemo njegove topove i municiju, kao i ugalj. Ipak mi se ne dopada što gubimo vreme, jer treba da potražimo Janeša i Darmu – rekao je Sandokan.  – Nadaš se da ćemo ih još naći na steni? – upitao je Tremal-Najk brižno.  – Ne sumnjam u to. Video sam ih kako su se iskrcali pre nego što je pao mrak. Oh! Neki kapetan u čamcu! Da li dolazi da nam preda svoju sablju?  – Tigre, – rekao je u tom trenutku Sambilong, koji je posmatrao čamac dogledom, – To nije moguće! Ili se ja varam, ili je to stvarno on! Gledajte!  – Ko? Šta si video?

 – Ser Moreland!  – Moreland! – povikao je Sandokan, bledeći i crveneći, dok mu je pogled  blesnuo nadom. – Moreland na tom brodu! Onda Janeš... Darma... Kako su mogli da dospu na taj brod? Spustite stepenice! Samo što su stepenice bile spuštene, čamac je stigao. Ser Moreland se brzo  popeo na palubu i rekao hladno:  – Veseo sam što vas ponovo vidim, gospodine, i što mogu da vam donesem prijatnu vest.  – Janeš... Darma?... – povikali su u jedan glas Sandokan i Tremal-Najk.  – Oni su na palubi tog broda.  – Zašto ih niste doveli? – upitao je Sandokan nabirajući čelo.  – Dolazim da pregovaram, gospodine – rekao je kapetan veoma ozbiljno.  – Šta hoćete da kažete?  – Da će vam komandant predati gospodina Janeša i mis Darmu pod uslovom da ostavite njegov brod na miru. Sandokan je jedan čas oklevao, a zatim odvratio:  – Neka bude, ser Morelande. Kasnije ću ga već pronaći.  – Naredite da se spusti ratna zastava. Komandant će shvatiti da ste prihvatili njegov predlog i odmah će vam poslati zarobljenike. Sandokan je dao znak Sambilongu i zastava je bila spuštena. Skoro u istom trenutku drugi čamac se odbio od male krstarice; u njemu su bili Darma i Janeš.  – Ser Morelande, – rekao je Sandokan – gde vas je pokupio ovaj brod?  – U Mangalumu – odvratio je kapetan ne odvajajući pogled od čamca koji se brzo približavao. Drugi čamac je ubrzo stigao. Janeš i Darma su se hitro popeli i bacili se u zagrljaj svojim prijateljima. Veoma bled, ser Moreland je tužno posmatrao ovu scenu. Zatim se obratio Sandokanu:

 – Hoćete li me zadržati kao zarobljenika? Sandokan se spremao da odgovori, ali ga je Janeš preduhitrio.  – Ne, ser Morelande, vi ste slobodni. Vratite se na krstaricu. Nadam se da ću vas brzo videti, ali tada ćemo biti neprijatelji. Kapetan se približio Darmi i pružio joj ruku, tužno govoreći:  – Neka vas, Brama, Šiva i Višna štite, mis. Veoma uzbuđena, devojka mu je bez reči pružila ruku. Pretvarajući se zatim da ne vidi ruke koje su mu pružili Janeš, Sandokan i Tremal-Najk, kapetan je pozdravio vojnički i brzo sišao ne okrećući se. Kada se čamac odvojio od broda, Moreland se okrenuo i videći Darmu i Suramu na kuli, pozdravio ih maramicom.  – Janeš, – rekao je Sandokan odvodeći na stranu Portugalca – zašto si ga  pustio? Mogao je da bude dragoceni talac.  – I opasnost za Darmu – odvratio je Janeš. – Oni se vole.  – Opazio sam to. On je lep i hrabar mladić, i u žilama mu teče anglohinduska krv, baš kao i kod Darme... Ko zna?... Posle borbe...

KRSTARENJE »KRALJA MORA« Četrdeset osam časova kasnije »Kralj Mora« se uputio prema kineskim i apanskim vodama. Na sto pedeset milja od ostrva Burguram opazio je trak  dima.  – Parobrod! – oglasio je Kamamuri koji se nalazio na straži na bočnom arbolu. Sandokan je u tom trenutku ručao sa prijateljima i mašinskim inženjerom.  Na ovo obaveštenje žurno se popeo na palubu i izdao naređenje:  – Pojačajte loženje! Artiljerci na kulama, na svoja mesta! Sandokan je zatim snažnim dogledom počeo pažljivo da ispituje morsku  površinu. Za trenutak se video sam dim, ali je za koji čas morao da se ukaže i  brod jer je »Kralj Mora« plovio brzinom od skoro trinaest čvorova.  Na hiljadu metara rastojanja Sandokan je naredio da se razvije njihova zastava, a zatim da se opali hitac opomene. Odmah zatim ovaj neočekivani poziv uzbunio je sve na parobrodu. Svakako da je njihova zastava, koja je bila dobro poznata u malezijskim morima, izazvala dubok utisak, utoliko više jer je »Kralj Mora« nastavljao da  plovi, kao da je želeo da pregazi jadni brod.  – Mašine unazad! – naredio je Sandokan. – Čamce u more, a ljudi za iskrcavanje – na mesta. Ti ćeš zapovedati, Janeše. Portugalac je opasao sablju koju mu je Sambilong doneo, zadenuo pištolje i sa Tremal-Najkom ušao u najveći čamac. Parobrod se zaustavio na osam stotina metara, jer je smatrao da je uzaludan svaki otpor ovoj strašnoj krstarici koja je mogla sa nekoliko pucnjeva da ga pošalje na dno. Četiri čamca sa šezdeset naoružanih ljudi brzo su krenula prema parobrodu, a topovi »Kralja Mora« bili su spremni za paljbu. Kada su čamci stigli na trideset koraka od broda, Janeš je zapovednički izdao naređenje engleskim mornarima da spuste stepenice, ili će otvoriti vatru.

 Na brodu je vladala velika zbrka. Na ogradi su se pojavili mornari sa puškama, kao da su smerali da pruže otpor, zatim su se začuli povici putnika koji nisu želeli da se izlože opasnosti da odu na dno pod udarom strašnih gusarskih  brodova. Njih su odmah prisilili da se povuku i stepenice su posle toga bile  brzo spuštene. Praćen Tremal-Najkom, Kamamurijem i dvanaestoricom ljudi, Janeš je skočio na platformu, izvlačeći sablju. Čekao ga je komandant broda, okružen svojim oficirima, dok su putnici stajali u gomili iza njih, nemi i preplašeni. Videći Janeša sa isukanom sabljom, komandant je pobledeo i nabrao čelo.  – Otkud ta čast da nam dolazite u posetu? – upitao je drhtavim glasom.  – Jeste li videli boje naše zastave? – upitao je Portugalac podsmešljivo ga  pozdravljajući. – Dajem vam dvadeset minuta da se ukrcate u čamce, a onda ću  potopiti vaš brod.  – To je gusarstvo!  – Nazovite to kako vam se sviđa, to me ne zanima odvratio je Janeš. –  Birajte: ili poslušajte, ili ćemo vas potopiti.  – Dajte mi nekoliko minuta da se posavetujem sa mojim oficirima.  – Dajem vam dvadeset minuta, a zatim ćemo se povući i krstarica će otvoriti vatru bili vi na brodu ili ne. Pohitajte, žurimo. Jedva se uzdržavajući, kapetan je pozvao oficirski savet, posle čega je izdao naređenje da se čamci spuste u more.  – Uzmičem pred silom jer ne mogu da joj se oduprem – rekao je Janešu. –  Ali tek što stignemo u Natun ili u Banguram, telegrafski ću obavestiti guvernera Singapura.  – Niko vas u tome neće sprečiti – odvratio je Janeš. Opominjem vas da je  prošlo deset minuta i da dopuštam putnicima i posadi da ponosu sa sobom svoje stvari. Počelo je ukrcavanje, prvo žena, zatim muškaraca i najzad posade i oficira, koji su nosili brodske papire i kasu.

 – Engleska će osvetiti ovaj gusarski čin – rekao je kapetan parobroda veoma uzbuđen. Kada je brod bio ispražnjen, svi gusari su se popeli na palubu, dok se parna šalupa »Kralja Mora« brzo približavala. Bile su otvorene ugljarnice i počeo je istovar goriva. Doduše, nije ga bilo mnogo jer je parobrod trebalo da obnovi zalihe u Sajgonu. Dva časa kasnije gusari su napustili brod.  – Dva topovska pucnja – zapovedio je Sandokan.  Nekoliko minuta kasnije parobrod je nestao u dubini mora Sonda. Sutradan je jedan engleski jedrenjak doživeo istu sudbinu, pošto je sa njega  bio prenet znatan tovar suve ribe. Istoga dana, Sandokan, Janeš, Tremal-Najk i inženjer Hauard održali su savet i odlučili da prekinu s krstarenjem i da krenu za Saravak da potraže »Marijanu«, koja ih je sigurno čekala u ušću Sedanga. Možda su Dajaci, njihovi stari saveznici, već počeli napad na sultana; stoga je to bio dobar trenutak da se radža napadne i s mora, i da plati za svoju saradnju u osvajanju Mompračema. Pošto je imao pune ugljarnice, »Kralj Mora« je žurno krenuo na put i u  predvečerje sledećeg dana stigao da domak Mompračema, starog pribežišta malezijskih tigrova. Veoma uzbuđeni, Sandokan i Janeš su ponovo videli svoje ostrvo, sa kojeg su, svojim prahosima , godinama zastrašivali engleskog leoparda. Kada su stigli do istočnog rta na kome se nalazilo malo sidrište, noć je već  bila pala, ali je sjajni mesec dopuštao da se vidi visoka litica na kojoj se nekad  ponosno vila strašna zastava Malezijskog Tigra.  – Jednoga dana ponovo ćemo ga osvojiti, zar ne, Sandokane? – rekao je Janeš stavljajući ruku na rame svome drugu.  – Da – odvratio je gusar, pružajući preteći pesnicu prema ostrvu. – Da, toga dana ćemo ih pobacati sve u more, bez milosti. Skoro u istom trenutku sa krme su se začuli povici:  – Tamo! Tamo! Gledajte!

Sandokan i Janeš su poleteli prema ogradi i videli stražare kako hitaju  preko palube.  – To su dva parobroda – rekao je Janeš. – Kladio bih se da dolaze iz Labuana.  – Utoliko gore po njih – rekao je Sandokan. – Platiće za Mompračem!  Naredi da se napune topovi.  – Šta ćeš da učiniš, Sandokane?  – Da ih potopim.  – Ti to nećeš učiniti zbog čovečnosti, Sandokane – rekao je Janeš.  – Čovečnost! Reč koja je u ratu lišena smisla. Možda su se Englezi setili te reči kada su hladnokrvno naredili osvajanje našeg ostrva i istrebljenje našeg malog naroda. Zar veruješ da bi nas Englezi sutra poštedeli?  – Mi smo u stanju da se branimo, Sandokane, dok ova dva broda ne mogu da se odupru našim moćnim topovima.  – To je istina, gospodine Janeše – začuo se jedan glas iza njih. Sandokan se naglo okrenuo i našao pred Darmom.  – Ti mu odobravaš zato što...  Nije dovršio rečenicu, kojom je hteo da aludira na devojčinu ljubav.  – Neka pokušaju da se odbrane, Darma – rekao je zatim, menjajući ton.  – To ne bi mogli, gospodine Sandokane – ubacila je devojka. – Možda se na tom brodu nalaze jadni mladići koji žude za trenutkom kada će da vide svoju domovinu i da zagrle svoje stare roditelje. Nemojte da rastužite tolike majke, vi koji ste uvek bili tako velikodušni.  – I moji ljudi su plakali kada su bili oterani sa svoga ostrva – rekao je Sandokan ponovo obuzet besom. Neka sada plaču njihove žene u Engleskoj.  – I šta ćete narediti, moj velikodušni zaštitniče? – upitala je AngloHinduskinja.  – Daću znak za pokolj.

 – To nećete učiniti, gospodine Sandokane – odvratila je Darma mirnim glasom. – Pomislite da bijednog dana mogao da vas napadne neprijatelj jači od vas i da vas pobedi. Koga bi od nas pobednici poštedeli?  – Osim toga, ne treba da zaboraviš, Sandokane, – dodao je Janeš – da sa sobom imamo dve žene: Suramu, prvu ženu koju volim, i ovu devojku zbog čijeg smo se spasa upleli u rat sa tugsima i počinili hiljade čuda. Ni one ne bi izbegle besu pobednika. Skrštenih ruku, Tigar od Malezije je posmatrao čas Darmu čas Suramu koja im je u tom trenutku prilazila, dok se njegov strašni pogled malo-pomalo gasio.  Najednom je pružio ruku Janešu i bez reči klimnuo glavom nekoliko puta. »Kralj Mora« je nastavio svoju plovidbu. Kada se ukazala prva svetlost zore, Sandokan je naredio da artiljerci zauzmu svoja borna mesta. Brzim manevrom došao je na nekoliko gomena od  brodova i naredio da se istakne njegova zastava. Sve ovo je bilo propraćeno hicem opomene. Snažan urlik začuo se na transportnim brodovima.  – Ne mičite se i tiho se predajte, ili ću vas potopiti naredio je da se signalizira. Topovi su bili upravljeni u brodove, spremni da odmah izvrše pretnju.

U VODAMA SARAVAKA Videći da nisu u mogućnosti da pruže bilo kakav otpor, jer su posedovali samo lake topove, dva transportna broda su oborila zastave. Na njihovim  palubama vladao je neopisiv metež.  – Dajem vam dva časa da napustite brodove – stigla je poruka »Kralja Mora«. – Posle toga otvoriću vatru. Posle kratkog savetovanja, komandanti dvaju brodova dali su sledeći odgovor:  – Popuštamo pred silom da bismo izbegli nepotrebni masakr. Čamci koji su odmah bili spušteni u vodu, bili su toliko puni vojnika da je  postojala opasnost da se potope.  – Šta ćeš da uradiš sa brodovima? – upitao je Janeš.  – Potopićemo ih – odvratio je hladno Sandokan. More je spremno da primi i njih.  – Šteta, mogli bismo ih odvući u neku luku.  – A kud? Nema više prijateljskog pribežišta za poslednje tigrove sa Mompračema. Janeš, naredi da se spusti šalupa i da se sa brodova prenese ugalj. »Kralj Mora« će se dobro snabdeti. Janeš je naredio da se ukrca pedeset dobro naoružanih ljudi koji će da okupiraju brodove pre nego što ih posade sasvim napuste, da bi se izbegla izdaja. Na brodovima je moglo da bude baruta, pa su engleski komandanti mogli da ih dignu u vazduh, zajedno sa gorivom koje je bilo toliko potrebno gusarima Mompračema. Kada je i poslednji Englez napustio brod, krenuo je drugi odred pod Kamamurijevom komandom da istovari gorivo i municiju. Pred veče, devet stotina tona nalazilo se u magacinima »Kralja Mora«. Sa punim ugljarnicama i magacinima sa hranom mogao je da se takmiči sa svim brodovima koji su se nalazili u tim vodama. Gutajući milju po milju, moćna krstarica je dva dana kasnije ugledala rt

Tanjong-Datu, prolazeći pored sidrišta u koje se sklonila »Marijana«. Četrdeset osam časova kasnije, »Kralj Mora« je ugledao brdo Mantang koje se uzdiže pored zapadne obale prostranog Saravačkog zaliva. Bio je to trenutak  kada je trebalo dobro otvoriti oči, jer su svakog časa mogli da se ukažu bilo engleski bilo radžini brodovi. Pojava gusara je svakako bila opažena i verovatno su bile obaveštene vlasti u Saravaku, koje su morale da se obezbede od iznenadnog napada na brodove koji su napuštali reku i kretali u pravcu Labuana i Singapura.  – Sandokane, – rekao je Tremal-Najk kada je »Kralj Mora« prošao pored drugog Saravačkog zatona – izgledaš mi veoma uznemiren.  – Da, – odvratio je Tigar – ne krijem to, dragi moj prijatelju.  – Bojiš li se kakvog susreta?  – Siguran sam da nas prate. Međutim, ne brinu me mnogo radžini brodovi, er jedini koji je mogao da se meri sa mojim, nalazi se na dnu mora.  – Ser Morelandov?  – Da, Tremal-Najče. Ostali radžini brodovi su stare krstarice koje mnogo ne vrede. Mene brine labuanska flota.  – Koliko smo daleko od Sedanga?  – Možda dve stotine milja. To su najopasnije vode. Ako se noćas ni sa kim ne sretnemo, sutra ćemo stići do »Marijane«. Krstarica je povećala brzinu na trinaest milja i brzo se kretala kroz maglu koja se sve više zgušnjavala. Svi su ćutali i pažljivo osluškivali. Za petnaest minuta trebalo je da prođu  pored drugog ušća Saravaka. Najednom se začuo zvuk sirene.  – Neki brod ispituje more i daje znak drugim brodovima – rekao je Janeš Sandokanu. – Da li je trgovački ili ratni?  – Pretpostavljam da nosi neko obaveštenje od radže – odvratio je Sandokan. – Jesu li nas očekivali? Želeo bih prvo da vidim sa kakvim neprijateljem imamo posla.

 – Po ovoj magli to neće biti lako – rekao je Tremal-Najk. – Kada ćemo stići do ušća Sedanga?  – Kroz pet ili šest časova. Gospodine Hauarde! Napred punom parom! Brod je povećao brzinu na četrnaest čvorova, ali to nije bilo dovoljno. Američki inženjer je naredio pojačanu vuču ne bi li postigao petnaest čvorova. Prošlo je dva časa kada je magla najednom bila probijena snažnim svetlosnim zrakom. To nije mogla da bude mesečeva svetlost. Dolazila je sa istoka.  – Reflektor! – povikao je Janeš. – Nas traže.  – Da, nas traže – rekao je Tremal-Najk. – Da li ih ima mnogo? Sandokan je ćutao, čelo mu je bilo namršteno. Prošlo je još nekoliko minuta.  – Mašine unazad! – grmnuo je najednom Malezijski Tigar. Trak svetlosti je nastavljao da šeta od severa ka jugu, trudeći se da probije maglu, koja je na sreću bila veoma gusta. Najednom se na suprotnoj strani  pojavila i druga svetlost, zatim još dve na severu i jugu. Mukla kletva se otela Portugalcu koji je pazio na krmanoše.  – Dobro su nas opkolili! Do vraga sa tim ajkulama! Za koji čas ovde će biti vruće! Svetlosni snopovi su nastavljali da se ukrštaju u svim pravcima i malo pomalo su postajali sve jasniji. Možda su komandanti tih brodova opazili ogromnu senku »Kralja Mora«, pa su se pripremali da napadnu, idući ka ednoj tački. U jednom trenutku stvar je postala veoma opasna, ali su svi sačuvali zadivljujući mir.  – Svi na topove! – povikao je Sandokan, ulazeći sa Janešom i Tremal Najkom u komandnu kulu. »Kralj Mora« je poleteo napred. Njegova brzina se povećavala iz časa u čas. Krstarica je jurila površinom mora kao neki ogroman projektil, ali tek što je ušla u crnu maglu, dostigoše je drugi zraci koji su bivali sve svetliji.

 Neprijateljski brodovi su krenuli u lov, pokušavajući da zatvori gusarski brod u obruč gvožđa i vatre. Sandokana to nije uplašilo i on je pustio da njegov brod ide prema istoku. Odjeknulo je nekoliko topovskih pucnjeva i začulo se muklo zviždanje  projektila.  – Spremni za vatru sa boka!... – povikao je Janeš. Jupitera mu!... A devojke?  – Na sigurnom su, u kabinama odvratio je Tremal-Najk.  – Pošalji nekog da im kaže da se ne uplaše ako osete udar – rekao je Sandokan. Džinovske senke su se kretale po magli, koju su sve više razbijali reflektori. U jednom trenutku iznenada se pojavila crna masa pred pramcem »Kralja Mora«, i to toliko blizu da je bilo nemoguće zaustaviti krstaricu.  – Udrite kljunom po njemu! – povikao je Sandokan gromkim glasom. »Kralj Mora« je kao jarac jurio na neprijateljski brod. Začuo se zaglušujući tresak i kljun broda je skoro ceo ušao u protivnički brod, praveći ogroman  prodor na njegovom trupu.  – Mašine, unazad! – povikao je američki inženjer.  Na pramcu se čula mukla škripa i »Kralj Mora« se oslobodio jednim snažnim trzajem i nastavio svoj put, ostavljajući brod koji je tonuo naočigled svih. Sa svih strana pojavljivale su se senke brodova koji su koristili ovaj trenutak da bi dostigli »Kralja Mora«.  – Ubrzana paljba! – naredio je Janeš. Krstarica je planula kao vulkan. Ogromni topovi sa kula skoro ednovremeno su otvorili vatru, od koje je podrhtavao čitav brod. Gonioci nisu izgledali uplašeni, bez obzira na to što je strašna vatra mogla da im nanese velike štete. Sevalo je sa svih strana. Projektili i granate koje su se odbijale od ake metalne podloge gusarskog broda eksplodirale su na mostovima, rasipajući na sve strane komade metala.

»Kralj Mora« se nije zaustavio već je besno uzvraćao, sejući granate i levo i desno. Jedan mali brod, koji se iznenada pojavio u magli, veoma brzo i sa ludom smelošću jurio je na krstaricu. Bila je to velika parna šalupa s dugom motkom na pramcu, starinska torpednjača. Američki inženjer, koji je poznavao ovo smrtonosno oružje, povikao j:  – Pazite, pokušavaju da nas torpeduju! Sandokan i Janeš su izleteli iz komandne kule. Osvetljena dvema električnim lampama, šalupa je brzo hitala ka »Kralju Mora«. Iza motke na  pramcu stajao je jedan čovek, komandant.  – Ser Moreland! – povikali su uglas. To je zaista bio Anglo-Hindus, koji je sa ludom smelošću pokušavao da torpeduje krstaricu.  – Zaustavite taj čamac! – vikao je Sandokan.  – Ne, neka niko ne opali! – zaurlao je međutim Janeš.  – Šta to radiš, brate? – upitao je začuđeno Tigar od Malezije.  – Ne ubijmo ga: Darmija bi mnogo plakala. Pusti to meni.  Na boku broda nalazili su se topovi srednjeg kalibra. Janeš je stao iza najbližeg, koji je već bio upravljen na šalupu, brzo ispravio nišan i opalio. Šalupa se nalazila na tri stotine metara i zrno je sa matematičkom tačnošću  pogodilo u krmu, odnoseći joj u isto vreme i krmanoša i elisu, i zaustavljajući e u punom letu.  – Srećan put, ser Morelande! – povikao je ironično vrsni tobdžija. Anglo-Hindus je načinio preteći pokret, a zatim je vetar doneo do ušiju tigrova sa Mompračema ove reči:  – Uskoro ćete sresti Sujodaninog sina!... Čeka vas u zalivu!... Krstarica je prošla kroz osvetljenu zonu i utonula u maglu. Ispalila je još edan plotun i iščezla prema istoku, dok je posada urlala na sav glas:  – Živeo Tigar od Malezije!

»MARIJANINA« PROPAST Još jednom je strašni brod tigrova sa Mompračema potvrdio da je nepobediv. »Kralj Mora« je, ne usporavajući, nastavio svoj put. Pošto su sad već znali da ih gone, Sandokan i Janeš su želeli da stignu do ušća Sedanga, sa prednošću od najmanje dvadeset četiri časa, kako bi zaštitili »Marijanu« i po mogućnosti se sastali sa dajačkim vođama. Bili su uvereni da će naći svoj mali brod skriven među stenama.  – Ako se đavo ne poigra sa nama – rekao je Janeš Tremal-Najku – biće sve gotovo kad stigne neprijateljska eskadra.  – Zar neće da prestanu da nas gone? – upitao je Hindus.  – Pokušaće da nas zatvore između Sedanga i Redžanga da bi nas prisilili da krenemo ka obali – odvratio je Janeš. – Ipak se nadam da neće stići na vreme. Samo da tamo ne sretnemo Sujodaninog sina. Jesi li čuo šta nam je vikao ser  Moreland?  – Neka bude, ali pretpostavljam da taj čovek neće imati flotu pod svojom komandom.  – A ako ima armiju? Tugsi poseduju veliko blago koje je samo Sujodanin sin mogao da uzme posle rasturanja sekte.  – Da, ogromno blago, gospodaru – rekao je Kamamuri, koji je u tom trenutku prišao. – Za vreme mog tamnovanja u podrumima Rajmangala video sam pećinu sa buradima punim zlata.  – Samo da nisu ostali pod vodom – rekao je Janeš.  – Zatim mi je bilo rečeno da je neprocenjivo blago smešteno u velikim indijskim bankama.  – Pomutio si mi zadovoljstvo pušenja, dragi moj Kamamuri – rekao je Janeš. – Da li je sin Tigra od Indije uspeo da opremi brodove? Ba! – povikao e zatim, sležući ramenima – Naš brod može da se ponese sa mnogima. Tom ćemo gospodinu dati lekciju.

Pre zalaska sunca krstarica je već plovila vodama koje kupaju obalu Sedanga.  – Bar za sada možemo se smatrati izvan opasnosti rekao je Janeš Hauardu, koji je sa Darmom posmatrao zalazak sunca.  – Da, ali kroz nekoliko dana bićemo primorani da nastavimo sa muzikom –  odvratio je Amerikanac. Sunce je tonulo u okean čija se boja menjala. U času kada je iščezavala gornja ivica sjajne kugle blesnuo je jedan potpuno zeleni zrak takve lepote da su Amerikanac i Darma povikali zadivljeno.  – Sjajno! – povikao je Hauard.  – Veličanstveno! – rekla je Darma. – Nikada nisam videla zrak takve boje.  – I ne može se videti na nekom drugom mestu – rekao je Janeš – jer su  potrebni izuzetni uslovi. Evo zvona koje nas poziva na večeru. Dva časa posle zalaska sunca, »Kralj Mora« se nalazio pred ušćem Sedanga, na oko šest milja udaljenosti.  – Da li se »Marijana« skrila u reci? – upitao je Kamamuri Janeša koji je dogledom ispitivao obalu.  – Njen komandant ne bi bio toliko glup. Mora da se sakrio među stenama na istoku, koje obrazuju mnoge kanale. Poći ćemo lagano u tom pravcu. Brod je, smanjivši brzinu, krenuo prema istoku, gde su se videli dugi redovi stena. Već se nalazio na maloj udaljenosti od prvih stena, kada se u daljini začulo nekoliko slabih detonacija. Pošto ga je Kamamuri odmah obavestio, Sandokan je, sa Tremal-Najkom i Hauardom, pohitao na palubu. Pažljivo je ispitivao horizont na kome nije bilo ni broda, ni jedra, ni dima. Pa ipak su svi čuli pucnjeve, i živ nemir se ispisao na Sandokanovom licu.  – Da nije neki brod iznenadio moju staru »Marijanu« i bombardovao je? –  upitao se.  – Ovi pucnjevi mora da su ispaljeni na velikoj udaljenosti – rekao je

Hauard.  – Sandokane, – rekao je Tremal-Najk čiji se lik smračio – potražimo odmah »Marijanu«.  – To ćemo i da učinimo – odvratio je Tigar. – Ako je ne nađemo iza ovih stena, vratićemo se prema Sedangu. »Kralj Mora« je nastavio plovidbu prema istoku, idući samo par milja od obale i pazeći da se ne nasuče na neki peščani sprud; pa ipak, nikakav brod se nije ukazivao na vidiku. Strepnja je obuzela celu posadu, a naročito Sandokana i Janeša. Ova potraga »Kralja Mora« trajala je ceo čas, ali izviđači nisu mogli da otkriju jedrenjak bilo u kom pravcu. Najzad je Sandokan naredio da krstarica skrene i da se približi jednoj barijeri od visokih stena, koje su sa obalom obrazovale morski rukavac. Sada su već svi bili ubeđeni da se jednom brodu nešto dogodilo.  – Dajte paru! – naredio je Sandokan. – Ako stignemo na vreme, Englezi će nam skupo platiti taj prepad.  – A ako nas stigne saveznička flota? – upitao je Tremal-Najk Janeša.  – Treba da imamo oko dvanaest časova prednosti odvratio je Portugalac. –  Stići će isuviše kasno. Brod je leteo kao morska lasta. Noć je bila veoma svetla jer je mesec izišao nešto posle jedanaest časova. U ponoć, istočne obale Sedanga su već počele da se ocrtavaju. Crnele su se er su bile prekrivene vekovnim šumama. U tom času je odjeknuo glas sa  bočnog jarbola:  – Dim pred nama! Janeš je upravio dogled u označenom pravcu.  – Parobrod! – povikao je. – Dve hiljade metara!... Dobar pogodak za vrsne artiljerce! Zaustavimo ga!... Sto rupija onome ko ga pogodi! Još nije ni završio a stari američki noštromo, koji je već zaradio dve stotine

dolara, upravio je svoj top prema brodu koji je pokušavao da pobegne. Mesec ga je jasno osvetljavao. Razdaljina je bila velika, ali je stari tobdžija verovao svojim očima i svom oružju.  – Sad ću ga srediti! – rekao je. – Sto rupija će zaigrati u mome džepu čekajući da kupim brdo duvana i bure klekovače. Sačekao je nekoliko trenutaka nišaneći, a zatim je otvorio vatru. Nije bilo moguće da dozna da li ga je pogodio jer je u istom trenutku brod nestao iza nečega što u prvom trenutku niko nije opazio, iza nekog malog ostrva ili stene. »Kralj Mora« je pošao za njim, usporavajući. Kada je stigao na kilometar  od obale, Sandokan je izdao naređenje da se izmeri dubina. On nije dobro  poznavao ove predele i nije se usuđivao da ide naslepo. Međutim, brod koji su gonili izgleda da je nestao. Postoje »Kralj Mora« u ovom progonu dosta skrenuo ka istoku, Janeš i Sandokan su odlučili da napuste begunca i da se vrate na zapad i potraže »Marijanu«. Išli su tako tragajući još četvrt časa sa smanjenom brzinom, kada se kod edne grupe stena ukazala tamna masa sa jarbolima, na kojima su se još videla razvijena jedra.  – Brod kraj obale! – povikali su u tom trenutku izviđači iz korpi.  – Mora da je naša »Marijana«! – viknuo je Janeš. – Najzad!... »Kralj Mora« je odmah zaokrenuo i počeo lagano da prilazi stenama. Svi su  poleteli na pramac da bolje osmotre brod koji se izgleda nasukao na stene. Električni reflektor je odmah osvetlio. Bilo je čudno, ali je izgledalo da nikoga nema na palubi.  – Upalite tri rakete – naredio je Janeš. – Ako ima nekoga, svakako će odgovoriti.  – Da li je to zaista »Marijana«? – upitao je Tremal-Najk.  – To ti još ne mogu reći – odvratio je Portugalac – bez obzira što se radi o edrima velikog prahosa . Krstarica je usporila hod bojeći se sprudova. Sonde su pokazivale samo

dvanaest metara i izgledalo je da se dubina brzo smanjuje. Bio je spušten veliki  parni čamac i Sandokan, Janeš i Tremal-Najk, sa dvadesetoricom naoružanih ljudi, uđoše u njega i krenuše prema steni. Plašeći se iznenađenja, Sandokan je naredio desetorici ljudi da uzmu puške, a zatim upravio čamac prema jednoj ogradi od stena, gde je voda bila mirna. Kada su prišli brodu ostavio je šestoricu da čuvaju čamac, a on se sa ostalima popeo na brod.  – »Marijana«! – povikao je najednom sa izrazom bola.  Nesrećni jedrenjak je, verovatno zbog pogrešnog manevra, naleteo na vrhove stena koje su mu probušile kobilicu, tako da se mogao smatrati zauvek  izgubljenim. Stravična tišina vladala je na brodu, na čijoj je palubi bio užasan nered. Svuda su se videli razbijeni sanduci i burad, uništene  spingarde i puške, a na krmi ogroman otvor koji je sigurno bio delo granate.  – Ovde nema nikoga – rekao je Janeš.  – Šta li se dogodilo sa mojim ljudima? – upitao se brižno Sandokan. – A sa  brodskim tovarom? Izgleda mi da je magacin ispražnjen. U tom trenutku, sa vrha stene na koju se nasukala »Marijana«, začuo se glas:  – Kapetane! Sandokan i Janeš su podigli glavu dok su njihovi ljudi pripremili karabine. Tamnoput i polu nag čovek silazio je brzo sa stene, držeći u ruci sablju čija je oštrica bleskala na mesečini. Začas se našao na palubi i rekao:  – Čekao sam vas, kapetane.  – Ti, Sakadana! – povikali su u jedan glas Janeš i Tremal-Najk,  prepoznajući »Marijaninog« krmanoša.  – Šta se ovde dogodilo? – upitao je Sandokan.  – Jedan parobrod nas je sinoć iznenadio i prisilio da se nasučemo na ove stene. Pobegao je videći vas da dolazite.

 – Je li opljačkao »Marijanu«?  – Da, Tigre, odneo je oružje i municiju.  – A gde su tvoji drugovi?  – Otišli su u Sedang.  – A ti si ostao?  – Nije bilo više mesta u čamcu, pošto je drugi uništila topovska granata.  – Da li ste se sastali sa dajačkim vođama?  – Da, – odvratio je krmanoš – pre osam dana, ali se ništa nismo dogovorili. Radža je, sumnjajući u njih, mnoge zatvorio a druge prognao daleko od granica.  – Prokletstvo! – povikao je Janeš. – Evo vesti koje nisam očekivao. Zbogom naše nade!  – Možda smo isuviše zakasnili – rekao je Sandokan. Radža nas je  preduhitrio. Ne ostaje nam ništa drugo nego da se borimo na moru. Na brod,  prijatelji!... Ne gubimo vreme. Upravo su ulazili u čamac, kada se sa »Kralja Mora« začuo pucanj.  – Da li nam daje znak da dolazi saveznička flota? – upitao se Sandokan.  – Pretpostavljam – odvratio je Janeš.  – Gledajte! – povikao je Tremal-Najk.  Na zapadu, koji je do malopre bio taman, živa svetlost je obasjavala horizont. Sastavljena od oko šest brodova, saveznička flota je hitala da spreči krstaricu da isplovi na otvoreno.  – Brzo na brod! – povikao je Malezijski Tigar. Pošto su se međusobno povezali, parna šalupa je brzo krenula prema »Kralju Mora«, koji im je i sam pošao u susret. Bez obzira što su bili daleko, neprijateljski brodovi su otvorili vatru i nekoliko projektila je palo na dvadesetak metara od čamaca. Za nekoliko minuta ove metalna đulad pogodila bi cilj.

Inženjer Hauard, Darma i Surama sa Kamamurijem izašli su iz kule, vičući:  – Brzo!... Brzo!... Penjite se!...  Najzad su se Janeš, Sandokan, Tremal-Najk i njihovi drugovi našli na  palubi.  – Artiljerci na mesta! – povikao je Sandokan.

DEMON RATA Pošto je šalupa bila brzo utovarena, »Kralj Mora« je krenuo prema severu. Saveznička eskadra je hitala punom parom, nadajući se da mu preseče put. Projektili su već padali po palubi krstarice, ali nisu uspevali da probiju metalnu podlogu. Brod tigrova sa Mompračema odvraćao je istom merom.  Njegovi teški topovi su grmeli bez prestanka, nanoseći teške štete protivniku, koji je bio isuviše slab da se sa njima meri. »Kralj Mora« je bežao velikom brzinom, ostavljajući za sobom vrtloge dima i varnica. Prošao je kao metak između dva broda koja su pokušavala da ga opkole, ispaljujući na njega strašne plotune.  Nemoćna da ih sledi, jer nije mogla da dostigne tu brzinu, saveznička eskadra je zaostajala i pored toga što je plovila punom parom. Njihove granate više nisu stizale do krstarice. Tigrovi sa Mompračema su već poverovali da su spašeni, kada su opazili kako iza jedne stene izlaze pod punom parom četiri divne krstarice, velike koliko i »Kralj Mora«.  – Prokletstvo! – povikao je Sandokan. – Odakle su iskrsli ovi brodovi, Janeše?... Naredi da brod krene ka severu. Četiri krstarice su poletele prema »Kralju Mora«, ali su se pojavile suviše kasno da bi uzele učešća u borbi.  – Pre jednog minuta nisam znao kako ćemo se izvući – rekao je Janeš koji e posmatrao kroz komandni prozorčić.  – A sada će, gospodine Janeše, da kaskaju za nama rekao je inženjer koji je  pažljivo posmatrao krstarice. Možda bi po naoružanju mogli da se takmiče sa nama, ali po snazi mašina sigurno ne. Gledajte: ostavljamo ih za sobom i kroz šest časova više ih nećemo videti.  – Čiji li su ti divni brodovi? – upitao je Tremal-Najk.  – Ni vidim nikakvu zastavu na jarbolima.

 – Pretpostavljam da su Englezi – odvratio je Janeš. Možda pripadaju anglohinduskoj floti. Ranije se u Labuanu nisu viđali tako moderni brodovi. »Kralj Mora« je nastavljao svoju brzu plovidbu tako da su se uskoro saveznički brodovi skoro izgubili iz viđa, ali oni, svakako, nisu odustajali od  progona. U podne progon još nije bio prestao. Janeš je načas napustio palubu da bi sišao u trpezariju. Tada mu je prišla Darma. Devojka je izgledala zbunjena i tužna.  – Gospodine Janeš – rekla je zaustavljajući ga – jeste li videli ser  Morelanda?  – Ne, Darma, nikoga nisam opazio na komandnom mostu savezničke eskadre.  – Da nije mrtav? – upitala je devojka bledeći.  – Zašto mrtav?... Bio je živ koliko i ja kada sam oštetio parnu šalupu na kojoj se nalazio.  – Pa ipak, srce mi kaže da mora da bude na jednoj od ovih krstarica. Janeš se nasmejao i pružio joj ruku da je odvede u trpezariju. Uveče su četiri krstarice još bile na vidiku, na udaljenosti od dvanaest milja. Njihovi dimnjaci su bljuvali dim, ali one su ipak neprekidno zaostajale. U ponoć je »Kralj Mora«, koji nije palio svoje fenjere, naglo zaokrenuo i  pošao prema zapadu, u pravcu rta Tanjong-Datu, kako bi uplovio u more Sonda. Postojala je sve veća potreba da se snabde ugljem. Sledećih četrdeset osam časova »Kralj Mora« je nastavio da plovi prema severozapadu. Gusari nisu pogrešili. Tek što su za sobom ostavili ostrva Natun i Bunguran, kada se na horizontu ukazao brod. Bio je to parobrod sa dva dimnjaka koji je išao u pravcu Brunija. Crvena zastava koja se videla na krmi  potvrdila je Janešove i Sandokanove nade, da su daleko od neprijateljskih  brodova. Pošto je opazio prisustvo krstarice, brod je naglo zaokrenuo da bi  potražio sklonište u nekom zalivu Bornea. Bez obzira što je brod plovio punom  parom, »Kralj Mora« ga je dostigao jednim spretnim manevrom i ispalio hitac

opomene. Videći da brod ne sluša već povećava brzinu, on mu je sledećim đuletom razmrskao most. Trenutak kasnije bila je podignuta bela zastava na  bočnom jarbolu. Parobrod se zaustavio na deset gomena od »Kralja Mora«. Sa gusarskog broda je bilo spušteno šest čamaca sa sedamdeset naoružanih ljudi. U prvom je bio Janeš koji je, kada su stigli do parobroda, prvi iskočio na  palubu.  – Niste mnogo ljubazni, gospodine, – obratio se komandantu – prema čoveku koji bi mogao da vas raznese topovima.  – Radite što vam se sviđa – odvratio je hladno komandant. – Ja se ne opirem. Mislite samo na to da na svom brodu imam pet stotina putnika, žena, mnogo dece i dosta onih koji nisu Englezi.  – Imate li dovoljno čamaca za sve te ljude, računajući i posadu?  – Da.  – Obala nije daleko, a more ne daje znake da će se uznemiriti. Ukrcajte se svi i idite, jer brod sada pripada meni.  – Moji mornari i putnici mogu slobodno da napuste brod, ali ja ostajem ma šta da se dogodi – rekao je Englez. – Ja ne odstupam pred gusarima sa Mompračema.  – Ah!... Vi znate ko smo? Bravo: potopićemo vas sa vašim brodom. To je naše ratno pravo. Gospodine, dajem vam dva časa i čekam sa časovnikom u ruci.  – Ponavljam vam da neću napustiti brod – odvratio je Englez jogunasto. –  Želim da potonem sa njim.  – Ukoliko vas silom ne odvučemo sa mosta – odvratio je Janeš nestrpljivo. Janeš se upravo vraćao svojim ljudima koji su pomagali mornarima da spuste čamce u vodu, kada je video kako mu prilazi jedan oniži čovek,  punačak, živa pogleda.  – Komandante, – rekao mu je nepoznati – jeste li vi jedan od onih čuvenih malezijskih gusara?  – Jedan od vođa – odvratio je Janeš gledajući ga radoznalo.

 – Onda me uzmite sa sobom, jer sam i sam hteo da vam se priključim da se  borim protiv Engleza. Znam za sve vaše divne poduhvate.  – Vi! – povikao je Janeš podsmešljivo.  – Vi svakako ne znate ko sam ja. »Demon rata«, ili još bolje, ako vam se dopada, doktor Pedi O’Brajen iz Filadelfije, i najzad, čovek koji će moći da nanese velike štete Englezima. Učiniću vam dragocene usluge, takve da će se svet začuditi i zadrhtati.

POSLEDNJA KRSTARENJA Janeš je strpljivo slušao ovog malog čoveka koji je obećavao da će da  prevrne  prevrn e svet, pitajući pitajući se ima li pred sobom sobo m neko čudesno otkriće ili luđaka. Videći da se Portugalac ne odlučuje da odgovori i sluteći njegove misli, nepoznati je rekao:  – Vi verujete da je um dok doktora tora Pedi O’Braje O’Brajena na pomućen, pomu ćen, zar ne, gospodine? Ili da u najmanju ruku želi da se šali. Ne, komandante, jer sam  pronašao  pron ašao čudesnu stvar, stvar, koja će dati strašne rezultat rezultate. e. Da li znate da je  pronađeno  pron ađeno sredstvo da se zapale električne električne sijali sijalice ce bez upo upotrebe trebe žica? ica? U Čikagu, u mom električnom preduzeću, izvršio sam sjajne eksperimente na udaljenosti od četiri hiljade metara.  – Meni to nije interesantno, interesantno, dragi moj gospodine – rekao je Janeš. – Nama Nama su dovoljni naši topovi da uništimo protivnika.  – A šta biste biste učinili ako vam v am kažem kažem da sam pronašao pro našao sredstvo da na velikoj udaljenosti zapali zapalim m burad b urad sa barutom? baru tom?  – Doktore, bilo bi bolje da potražit potražitee vaš prtljag prtljag – rekao je Janeš, koji je izgubio strpljenje. Za vreme ovog čudnog razgovora putnici su napustili brod, puneći u neredu čamce u koje su bile stavljene namirnice. Međutim, čamci nisu kretali er su čekali svoga komandanta, koji je mirno sedeo u stolici za ljuljanje na komandnom mostu. Diveći se ovoj hrabrosti, Janeš je o tome obavestio Sandokana.  – Ah!... Ah!.. . Neće da napusti napu sti svoj brod? brod ? – rekao je Tigar. Tigar.  – Onda On da neka ostane, o stane, ako to želi želi.. Zatim je naredio čamcima da se odmah odbiju od broda jer bi mogli da ga  potope.  potop e.  – Zar ćemo ćemo ga pustiti da potone po tone sa brodom? bro dom? – upitao je Janeš.  – Bolje Bolje mislimo mislimo na to da ispraznimo slagal slagališt ištaa uglja. uglja.

 Na brodu bro du je ostalo ostalo još nekoliko tona goriva, što je apsolutno bilo nedovoljno da se popune rezerve »Kralja Mora«, koji je potrošio mnogo goriva za vreme svog bezglavog povlačenja. Kada su se poslednji čamci, napunjeni ugljem, udaljili od broda, Portugalac e prišao Englezu i pošto je salutirao, rekao mu:  – Gospodine, Gospo dine, mi smo završili završili..  – Ja sam vam rekao da neću napu napusti stiti ti brod bro d i održaću reč – odv odvrati ratioo je komandant.  – Onda On da zbogom, zbogom, gospodine, gospod ine, vi ste junak. junak.  – Zbogom, i dobra do bra sreća. Nešto Nešto bih vas zamolio. zamolio.  – Samo recite. recite.  – Da obavestite moje vlasnike u Bombaju, ako bud budete ete imali imali prilike, da je Džon Kop mrtav i da je umro na palubi svog broda kao pravi moreplovac.  – Učiniću činiću to, obećavam vam. Kroz deset minuta imaću imaću čast da vas  bombardujem.  bomb ardujem. Rastali su se skinuvši kape, a zatim je Janeš sišao u čamac koji ga je čekao.  Nešto  Nešto kasnije krstarica je krenula krenu la lagano lagano prema brodu. bro du. Englez je još uvek  mirno sedeo i pušio očekujući da topovi unište njegov brod. Sandokan je stajao na pramcu, osmehujući se. Kad je »Kralj Mora« došao na tridest koraka od parobroda usporio je hod, a Sandokan je kroz megafon  povikao:  pov ikao:  – Gospodine, hteo bih nešto da vas zamolim. amolim. Ako bud budete ete imali imali priliku da  ponovo  pon ovo vidite vaše gazde, gazde, recite recite im da su tigrovi tigrovi sa Mompračem ompr ačemaa poštedeli njihov brod jer je njime komandovao junak kakav ste vi. Dobra sreća! Zatim se krstarica brzo udaljila prema severu, pozdravljajući Engleza zastavom. Razborit i lukav, Sandokan se nije usudio da se dugo zadržava u ovim oblastima, tako blizu Labuana, već se uputio prema severnim obalama Bornea, gde je mogao da napada brodove koji dolaze iz Australije. Da ne bi bio opažen,

nije se držao držao uob uobiča ičajeni jenihh brodskih bro dskih linija. linija. Ovo krstarenje je potrajalo samo šest dana i za to vreme su dva parobroda i tri jedrenjaka pali u ruke neumoljivih tigrova sa Mompračema. No i pored toga, toga, Sandokan Sand okan je rekao Janešu i Tremal-Najku: Tremal-Najku:  – Naši dani su odb odbrojani. rojani. Za koji k oji mesec neće n ećemo mo više naći n aći brod bro d koji će nas n as snabdeti gorivom. Koristimo ga dok ga imamo, a zatim će se dogoditi ono što e sudbina odredila. Nisam mislio da oružje koje sam koristio ima dve oštrice, ednu za Engleze a drugu za mene. Prešli su još pet stotina milja i približili se obalama Malake, a nijedan se engleski brod nije pojavio. Videli su nemačke, italijanske, francuske i holandske brodove, koji su mogli da predstavljaju opasnost jer su bili u stanju da daju obaveštenja o pravcu plovidbe gusara. Svi na brodu su bili zabrinuti, kao da su slutili neku blisku i strašnu katastrofu.  – Devojke – obratio se jednoga jedno ga dana Janeš Surami Su rami i Darmi Darmi – da d a li se plašite plašite smrti?  – Zašto nas to pitate, pitate, gospodine gospod ine Janeš? – upitala je Darma sa tužnim tužnim osmehom.  – Zato Zato što nam n am možda možda odz od zvanja poslednji čas.  – Kada vi budete bud ete umirali i mi ćemo ćemo poći po ći za za vama u dubine du bine mora – odv odvrati ratila la e Darma.  – Zar ne misliš, misliš, Darma, Darma, da bi b i jedno jednoga ga dana mogla da se udaš za za čoveka koji k oji te beskrajno voli i koga cenim iako je Englez.  – Ser Moreland me je sada već zaboravio – odv odvrati ratila la je devo devojka jka uzdahnuvši.  – Pomisli na to da se saveznička saveznička flota može svakog časa baciti baciti na nas i stegnuti nas u vatreni obruč, a da si ti žena.  – Ne Ne,, gospodine gospod ine Janeš – rekla je Darma gordo. – Mi vas nikada pečemo napustiti, zar ne, Surama?

 – Biću srećna sr ećna da d a umrem pored por ed mog belog sahiba  odvratila je Hinduskinja. Janeš je pomilovao po dugoj crnoj kosi, a zatim rekao: – Ko zna!... Još nismo  pobeđeni.  pob eđeni.

SUJODANIN SIN Posle kratkog savetovanja »Kralj Mora« se uputio na severoistok. Da bi se štedelo gorivo pola peči je bilo ugašeno, pa je brod išao jedva šest čvorova na sat.  Na dve dv e stotine stotine trideset trideset milja od zapadnih obala Bornea, orn ea, jedna teška vest v est se  pronela  pron ela palubom. Mali jedrenjak koji je dolazio dolazio sa juga obavestio ih je da je sreo celu jednu flotu krstarica. Trebalo je bežati jer su ovi brodovi možda bili  prethodnice  prethod nice drugih.  – Odlaz Od lazee naše poslednje rezerve rezerve goriva – rekao r ekao je Sandokan Sandok an Janešu.  – A zati zatim? m?  – Bićemo Bićemo spremni da se borimo. bo rimo. »Kralj Mora« je odmah povećao brzinu. Bežao je bezglavo, žrtvujući  poslednje tone goriva. Tako je plovio još sto pedeset milja, milja, a ona je usporio. uspo rio. Rezerve su bile istrošene, a mašine su iz minuta u minut sve slabije radile. Strašni trenutak se bližio, ali svi su bili mirni jer su svi oni već davno žrtvovali svoje živote. Oko osam časova uveče »Kralj Mora« se zaustavio pred velikim zalivom Vernona. Sve što je moglo da sagori bilo je bačeno u peči: burad sa katranom, sanduci sa likerom, masne materije iz ostave, nameštaj iz sala, pa čak i mornarski kreveti. Kada je čuo da se brod zaustavlja, Sandokan je otišao na krmu i podbočio se na ogradu. Nije izgovorio ni jednu reč niti je načinio bilo kakav pokret. Tama je pala po moru bojeći ga u crno. Duboki mir je vladao na brodu, čije su mašine prestale da rade. Oko ponoći je Tremal-Najk prišao Sandokanu, koji je oš uvek u vek stajao na istom mestu.  – Prij Pr ijate atelj ljuu moj, – rekao mu je – šta nam još još ostaj o stajee da učinimo?  – Da se pripremimo da umremo – odv odvrati ratioo je Tigar igar od Malez alezije mirnim glasom.  – Ja sam spreman, a devojke? d evojke?

Umesto da odgovori, Sandokan je pružio desnu ruku ka zapadu i rekao:  – Evo ih: zar zar ne vidiš?  – Koga, Sandokane? Sando kane?  – Ne Neprijat prijatelj eljske ske brodov bro dove. e. Jure kao divlje zveri da unište poslednje malezijske malezijske tigro tigrove. ve. U tom času se začuo povik:  – Brodovi Brodov i na krmi!  Na horizontu horizontu su bleštale bleštale mnoge svetle svetle tačke, tačke, koje ko je su se brzo uvećavale.  – Jesu li spremni naši ljudi? – upitao je Sandokan. Sandokan .  – Da – odvratio od vratio je Janeš koji mu je prišao.  – A devojke? devo jke? – upit up itao ao je brižno. brižno.  – Mirne Mirne su.  – Hteo bih da ih spasem. Neka se spusti čamac i neka odu pre nego što nas  brodovi  brod ovi opkole. op kole.  – Odbiće Od biće jer jer su se zaklele zaklele da će umreti sa nama. nama.  – Spasi Sp asi ih, ih, Janeš.  – Ponavljam Po navljam titi da bi odbil odb ile. e. Ne navaljuj. navaljuj.  – Pa dob dobro, ro, neka bud bude!... e!... Ako moramo da umremo, nećemo pasti neosvećeni!... Ovamo, tigrovi tigrovi Mompračema!  Neprijate  Neprijateljs ljski ki brodov bro dovii su jurili puno p unom m parom, u velikom velikom polukrugu, poluk rugu, da bi opkolili »Kralja Mora«. Sandokan i Janeš, koji su u ovom trenutku najveće opasnosti sačuvali mir, izdavali su naređenja čvrstim glasom. Četiri velika broda, bez sumnje najjača iz savezničke flote, postavila su se u  polukrug  poluk rug oko »K »Kralj raljaa Mora«. Iako su topovi topov i bili spremni, spr emni, nijedan nije opalio. o palio. Čekali su zoru da počnu poslednju borbu ili da pozovu na predaju. Oko dva časa posle ponoći Sandokan i Janeš su se uputili prema središtu  broda  brod a i prišli Tremal-Najku remal-Najku koji je bio oslonjen o jedan čekrk i pratio

uznemirenim pogledom svoju kćerku, koja je kao utvara bludela po mostu na  pramcu.  – Prijatelju, rekao mu je Sandokan tužno – sutra će ovde da potonu  poslednji tigrovi sa Mompračema. Predlažem ti da se ukrcaš u jedan čamac i da se predaš sa svojom kćeri i Suramom. Tremal-Najk se uspravio iznenađen, dok mu se bol ispisao na licu.  – Da odem od vas! – povikao je. – Oh, ne, nikada! Ako ovde budu umrli  poslednji tigrovi sa Mompračema, umreće i stari lovac iz »crne džungle« i njegova kćer, koji im duguju život i toliko zahvalnosti.  – Treba da ti kažem da tvoja kćer voli i da nju voli čovek koji bi mogao da e usreći – rekao je Sandokan.  – To je ser Moreland, zar ne? – rekao je Tremal-Najk.  – Primetio sam to. Jeste li kazali Darmi u kakvoj smo opasnosti?  – Da – odvratio je Janeš.  – I šta vam je rekla?  – Da neće napustiti naš brod.  – Drukčije nije ni mogla da odgovori – rekao je Hindus ponosno. – Ako je sudbina odredila naš kraj, neka tako bude. Janeš je najednom zastao i povikao:  – Budala! A ja sam ga sasvim zaboravio.  – Koga? – u isto vreme su upitali Sandokan i Tremal-Najk.  – »Demona rata«, čoveka koga sam na silu morao da povedem sa ovog  parobroda. To je američki naučnik Pedi O’Brajen, koji se sada kao zatvorenik  nalazi u jednoj kabini. Hajdemo brzo dole. Kada su sišli u utrobu broda, Janeš se obratio čuvaru:  – Probudi zatvorenika.  – Već je na nogama, gospodine Janeš.

Janeš je otvorio vrata i ušao. Pedi O’Brajen je sedeo za stolom udubljen u nekakve proračune.  – Vi, gospodine de Gomera? – rekao je doktor popravljajući naočari. –  Koji vas vetar donosi? Dugo vas nisam video, a očekivao sam vas.  – Doktore, – rekao je Portugalac bez uvoda – neprijateljski brodovi su nas opkolili i mi ćemo uskoro da budemo potopljeni. Vi ste mi rekli da posedujete strašan pronalazak.  – I to potvrđujem.  – Došao je čas da izvršite eksperiment, gospodine »demone rata«.  – Naredite da se moji sanduci iznesu na palubu.  – Nećete li dići u vazduh naš brod? – upitao je Janeš pomalo uznemiren.  – I ja bih odleteo sa vama, a sada uopšte nemam želju da umrem – odvratio e doktor. – Gospodine de Gomera, iskoristimo ove trenutke mira. Popeli su se na palubu, dok su mornari nosili doktorove sanduke.  – Evo ovaj će prvi da odleti u vazduh – rekao je doktor pokazujući na edan neprijateljski brod. Doktor je zatim otvorio svoje sanduke u kojima su se nalazili električni aparati. Pažljivo je ispitao svaku stvar, mirno i bez žurbe, kao čovek koji je siguran u ono što radi, a zatim se obratio Janešu:  – Kad želite da počnem?  – Stavite u pokret vaš aparat.  – Evo broda koji prolazi pored našeg boka: odleteće u vazduh – rekao je Pedi hladno. Drhtaj je prošao kroz sve one koji su stajali oko Amerikanca. Da li je bio sposoban za takvo čudo taj maleni čovek?  – Pažnja! – povikao je najednom Amerikanac. Tek što je izgovorio ovu reč, kada je blesnula zaslepljujuća svetlost,  praćena strašnom eksplozijom. Oko male krstarice se podigao ogroman stub

vode, dok je prava kiša otpadaka padala na sve strane. Odjeknuo je urlik iz stotine grudi. Brod je brzo tonuo polomljenih bokova. U isto vreme, na mostu »Kralja Mora« odjeknula je eksplozija – to su bili aparati Pedi O’Brajena. Amerikanac je kriknuo i pao skoro pred noge Janešu, koji je čudom izbegao komade od eksplozije.  – Doktore! – povikao je Portugalac.  – Moje... moje... – šaputao je nesrećno pronalazač, stežući rukama strašnu ranu na grudima iz koje je tekla krv. Sandokan je poleteo prema sanducima i krik očajanja mu se oteo iz grudi. Jedna granata je pogodila i uništila aparat.  – Go... tovo... go... tovo... – krkljao je doktor. Još jednom je pritisnuo ranu, a zatim klonuo.  – Mrtav – rekao je Janeš tužno.  – Evo prve žrtve – odvratio je Sandokan, a zatim povikao: – Svi na borna mesta! Pokazaćemo im kako umiru malezijski gusari. Crvenkasta zora oglašavala je divan dan. Jedan topovski pucanj u prazno  pozvao je na predaju. Sandokan je odmah naredio da se istakne crvena zastava, znak za borbu.  – Pre nego što počne vatra, neka devojke izađu na palubu. Ser Moreland odgovara za njihove živote. Kada su devojke izašle iz kule, Sandokan im je rekao:  – Postoji predlog da se vas dve spasete. Prihvatate li? Čamac je spreman.  – Nikada! – odvratile su odlučno obe devojke.  – Dostavite neprijatelju odgovor devojaka – naredio je Janeš. Jedan američki noštromo odmah je signalizirao. U istom trenutku su videli kako se na glavnim jarbolima krstarica podižu crne zastave, u čijem je središtu  bila čudovišna figura sa četiri ruke u kojima su se nalazili čudni znaci. ( Boginja Kali je predstavljana sa četiri ruke: jedna je držala mač, druga ljudsku glavu, treća, okrenuta nadole, značila je uništenje, četvrta, okrenuta

nagore, označavala je obnavljanje prirode kroz rađanje .)

Uzvik iznenađenja i besa začuo se iz Janešovih, Sandokanovih i Tremal Najkovih usta. Prepoznali su amblem tugsa, hinduskih davitelja. Da li su to bili  brodovi Sujodaninog sina, njihovog neumoljivog i nevidljivog neprijatelja? Ove zastave su to potvrđivale. Zatim je odjeknuo Sandokanov metalni glas:  – Pali! Pali! Pali! Strašne detonacije su zaglušile njegove poslednje reči. Neprijatelj je odgovorio istom merom. Samo, koliko će moći da izdrži »Kralj Mora« pod strašnom vatrom tolikih topova? Ma koliko da su bili jaki, njegovi bokovi su posle pola časa počeli da  popuštaju. Jedan po jedan, njegovi topovi su bili ućutkani kule su počele da se lome pod kišom granata, dok se broj mrtvih stalno povećavao. Zatvoreni u kuli, Sandokan i Janez su mirno posmatrali taj strašni prizor. U ednom uglu je sedela Darma sa rukama na ušima da bi ublažila zaglušujući  prasak velikih topova. Činilo se da gleda u prazno.  Najednom je »Kralj Mora« bio podignut nekakvom čudnom snagom, dok  e ogroman stub vode počistio palubu.  – Torpedovali su »Kralja Mora«! – povikao je američki inženjer koji je u tom trenutku uleteo u kulu. – Tonemo! Sa neprijateljskih brodova paljba je najednom prestala.  – Evo poslednjeg časa: otvoren je grob za poslednje tigrove sa Mompračema obratio se tužno Sandokan svojim drugovima. Podigao je zatim Darmu i izašao iz kule, praćen Janešom, Tremal-Najkom i Suramom. Jadni »Kralj Mora«, divni brod koji je odoleo mnogim iskušenjima i izgledao nepobediv, bio je sada olupina koja je tonula.  – Čamac u more! – naredio je Sandokan.  Nekim čudom jedan čamac je ostao neoštećen i nekoliko Malezijaca  pohitaše da izvrše naređenje.  – Prvo ti sa devojkama, Tremal-Najče – rekao je Sandokan.

 – Ne brini za nas. Posada sa krstarica dolazi da nas pokupi. I zaista, brojni čamci su bili spušteni sa pobedničkih brodova. U prvom se video ser Moreland koji je mahao belom maramicom. Od »Kralja Mora« koji je tonuo odvojila se šalupa sa dvema devojkama, Tremal-Najkom, Kamamurijem i četvoricom veslača.  – A sada – rekao je Sandokan načinivši veličanstven pokret – idem dole, uvijen u moju zastavu. Hodi, Janeš: sve je svršeno.  – Ba! – načinio je Portugalac izbacujući gust dim. – Ne može se večno živeti. Prešli su most i kada su se našli na platformi Sandokan je strgnuo crvenu zastavu koja se vila nad njegovom glavom i uvio se u nju, govoreći:  – Tako je kad umire Tigar od Malezije. Dole na palubi stotinu poslednjih tigrova sa Mompračema stajali su nepokretno i tiho. »Kralj Mora« je lagano tonuo. Čamci sa krstarica su činili očajničke napore da stignu na vreme i prihvate  brodolomnike koji su dobrovoljno odlazili u smrt. Ser Morelandov čamac je  bio prvi, praćen čamcem u kome su bili Tremal-Najk i devojke, koji se bio okrenuo i hitao ka brodu jer je Hindus shvatio očajnički potez svojih starih  prijatelja. Kada je voda počela da osvaja palubu, Portugalac je bacio cigaretu i rekao:  – Hajde, i čekaj me na dnu mora! Ali u trenutku kada je izgledalo da će brod nestati pod vodom, potapanje ove ogromne mase bilo je naglo prekinuto. Struja koja ga je ponela ka istoku mora da ga je nasukala na neki sprud Vernona. U istom trenutku su stigla dva čamca, ser Morelandov i Tremal-Najkov. Videći da brod više ne tone, ser  Moreland se popeo na njega, praćen Tremal-Najkom i devojkama. Janeš se obratio Sandokanu, čije je lice bilo smračeno:  – Ni smrt nas neće. Šta misliš da činiš?  – Hajde da upoznamo sina Tigra od Indije – rekao je stavljajući ruku na zlatni držak svoga krissa . – Samo gledaj! Tigar od Malezije bi mogao da ubije

tigrića. Zatim se oslobodio zastave i lagano sišao na palubu, obraćajući se ser  Morelandu:  – Pa dobro? Šta ćete da učinite sa nama? Anglo-Hindus, koji je izgledao veoma uzbuđen, skinuo je kapu i pozdravio dva gusarska junaka, a zatim uglađeno rekao:  – Gospodo, dopustite mi da kažem jednu reč. Uzeo je zatim Darmu za ruku, odveo je do Tremal-Najka i rekao:  – Volim je i ona voli mene: ne bih mogao da živim bez vaše kćeri; Smirite ednom vašom rečju zlu krv koja me je odvajala od vas, kako bi se u meni zauvek ugasila želja da osvetim ubijenog oca. Njegov duh mi se noćas javio i rekao da vam svima oprostim.  – Šta to govorite, ser Morelande? O kakvom je roditelju reč? – upitao je Tremal-Najk uznemiren.  – Volite li me, Darma? – upitao je ser Moreland ne odgovarajući Hindusu.  – Da, beskrajno – odvratila je devojka crveneći.  – Rat je među nama završen – rekao je ser Moreland – i krvava mrlja je izbrisana. Tremal-Najče, blagoslovite vašu decu.  – Ali ko ste vi? – povikali su u glas Janeš, Sandokan i Tremal-Najk.  – Ja sam... Sujodanin sin! Hodite! Moji ste gosti. Posle dvadeset minuta krstarice su napustile Vernon i ostavile olupinu »Kralja Mora« da lagano tone u blato.  – Dugujem vam objašnjenje – rekao je sin strašnog tugsa – koje će da  posluži kao opravdanje za dug i uporan rat koji sam vodio sa vama. Otac rili je ostavio testament kojim sam postao vlasnik sto sedamdeset miliona rupija, smeštenih u banci u Bombaju. Osim toga, testament mi je nalagao da osvetim smrt Tigra od Indije. Znao sam celu priču, znao sam gde se nalazi vaše sklonište, i počeo sam da se pripremam za rat. Naručio sam pet snažnih  brodova. Znajući da je engleska vlada bila stalno uznemirena zbog vaše blizine

i da radža od Saravaka samo čeka priliku da osveti svoga strica, ponudio sam im moju pomoć i moje brodove. Dok sam se pripremao, jedan moj učitelj,  pretvarajući se da je hodočasnik iz Meke, podigao je Dajake Kabatuana. Na sreću, ljubav je dovela do promene. Malo-pomalo ugasila je mržnju koju sam gajio prema vama i ja sam se prepustio sudbini. Oči ove devojke su me opčinile i učinile da sa užasom sagledam svu čudovišnost dela koje sam hteo da počinim. Ja više ne čujem glas koji me poziva na osvetu. Gospodine Janeše, Tigre od Malezije, slobodni ste zajedno sa vašim ljudima. Samo ja sam vas  pobedio i zato samo ja imam pravo da vas osudim ili oslobodim. Ja vas oslobađam. Tugsov sin je zaćutao jedan časak, a zatim se obratio Tremal-Najku: –  Hoćete li da budete moj otac?  – Da – odvratio je Hindus. – Budite srećni, deco moja.  – Gospodine Janeše, gospodine Sandokane, – rekao je ser Moreland –  kuda želite da vas odvedem? Mi se vraćamo u Indiju; a vi? Tigar od Malezije je razmišljao jedan čas, a zatim odvratio:  – Mompračem je izgubljen, ali imamo Gaju, naše prahose, naše ljude i verne prijatelje. Odvedite nas na to ostrvo, na kome ćemo osnovati novu koloniju, daleko od engleskih pretnji. Zatim je, posle kraće pauze, dodao:  – Ko zna, možda ćemo se jednoga dana ponovo videti u Indiji. Ima već dosta vremena kako o nečemu sanjam.  – O čemu? – upitali su Tremal-Najk, Darma i ser Moreland. Sandokan je pogledao Suramu, a zatim odgovorio:  – Ti si radžina kćer i tebi su ukrali mesto koje te je čekalo. Zašto ti ne  bismo, devojko, podarili presto da ga deliš sa Janešom, koji će postati tvoj muž? No, o tome ćemo još govoriti, moja dobra Surama.

 Izdavač 

NIRO »Dečje novine« Gornji Milanovac  Za izdavača

Miroslav Petrović generalni direktor   Recenzenti

Prof. Milica Popović Dr Momčilo Savić Urednik 

Radmilo Lale Mandić  Lektor 

Nadežda Kostić  Ilustracija naslovne strane

Milan Miletić Grafička oprema

Ljubomir Vorkapić  Fotoslog, korektura i automatski prelom

»Eurokat 200« DEČJE NOVINE Gornji Milanovac