Irvin Jalom - Lecenje Sopenhauerom

IRVIN D. JALOM

Lečenje Šopenhauerom

bojana888

Grupi starih drugara koji mi ukazuju čast svojim prijateljstvom, dele sa mnom neumoljive životne slabosti i gubitke i neprekidno me podržavaju svojom mudrošću i posvećenošću životu uma: Robertu Bergeru, Mareju Balmsu, Martelu Brajantu, Dagfinu Felesdalu, Džozefu Franku, Vanu Harviju, Džulijusu Keplanu, Herbertu Kocu, Mortonu Libermanu, Volteru Sokelu, Saulu Spirou i Lariju Zarofu.

IZRAZI ZAHVALNOSTI

Ova knjiga je dugo pripremana i zahvalan sam mnogima koji su mi tokom tog perioda pružili pomoć. Urednicima, koji su mi pomagali u ovom čudnom amalgamu fikcije, psihobiografije i psihoterapijske pedagogije: Mardžori Breman (bedemu podrške i vođenja u HarperCollinsu), Kentu Kerolu, i mojim izuzetnim urednicima kod kuće - sinu Benu i supruzi Merilin. Brojnim prijateljima i kolegama koji su čitali delove ili kompletan rukopis i davali sugestije: Vanu i Margaret Harvi, Volteru Sokelu, Ruthelen Džozelson, Karolin Zarof, Mareju Balmsu, Džulijusu Kaplanu, Skotu Vudu, Herbu Kocu, Rodžeru Volšu, Saulu Spirou, Džin Rouz, Helen Blau, Dejvidu Spigelu. Mojoj grupi podrške sačinjenoj od kolega terapeuta koji su tokom ovog projekta postojano pružali prijateljstvo i oslonac. Mom čudesnom i višestruko talenlovanom agentu, Sendi Dijkstra, koja je, između ostalog, predložila i naslov knjige (kao što je to učinila i za prethodnu, The Gift of Therapy [Dar terapije]). Mom asistentu u istraživanjima, Geriju Doranu. Veliki deo sačuvane Šopenhauerove korespondencije ili nije, ili je nevešto preveden na engleski jezik. Dugujem zahvalnost svojim pomoćnicima Markusu Birginu i Feliksu Rojteru, za prevođenje i obimna bibliografska pretraživanja materijala na nemačkom jeziku. Volter Sokel je bio izvanredan intelektualni vodič, i pomogao je u prevođenju više Šopenhauerovih epigrama kojima započinje svako poglavlje i koji još jače reflektuju Šopenhauerovu moćnu i lucidnu prozu.

U ovom poslu, kao i svim ranijim, moja supruga Merilin bila je stub podrške i ljubavi. Mnoge dobre knjige usmeravale su me u pisanju. Najviše dugujem odličnoj biografiji Šopenhauer i divlje godine filozofije Rudigera Safranskog [R. Safranski, Schopenhauer and the Wild Years of Philosophy, Harvard University Press, 1989], kome sam zahvalan za nesebične savete tokom našeg dugog razgovora u jednom berlinskom kafeu. Ideja biblioterapije - lečenja čitanjem celokupnog korpusa filozofije - potiče iz odlične knjige Brajana Magija Ispovesti jednog filozofa [B. Magee, Confessions of a Philosopher, New York: Modern Library, 1999]. Ostali radovi koji su za mene bili izvori informacija su Šopenhauerova filozofija Brajana Magija [B. Magee, The Philosophy of Schopenhauer, Oxford: Clarendon Press, 1983; izmenjeno izdanje 1997]; Šopenhauer: ljudski karakter, Džona Etvela [J. E. Atwell, Schopenhauer: the Human Character, Philadelphia: Temple University Press, 1990]; Šopenhauer Kristofera Džejnveja [Ch. Janeway, Schopenhauer, Oxford, U.K: Oxford Univ. Press, 1994]; Filozofi: njihovi životi i priroda njihove misli Ben-Ami Šarfsteina [B-A. Scharfstein, The Philosophers: Their Lives and the Nature of Their Thought, New York: Oxford University Press, 1989]; Šopenhauer Patrika Gardinera [P. Gardiner, Schopenhauer, Saint Augustine’s Press, 1997]; Filozofija

razočaranje

Edgara

Saltusa

(E.

Saltus,

Philosophy

of

Disenchantment, New York: Peter Eckler Publishing Co., 1885); Kembridžki vodič za Šopenhauera Kristofera Džejnveja [C. Janeway, The Cambridge Companion to Schopenhauer, Cambridge, UK: Cambridge University Press, 1999]; Šopenhauer Majkla Tanera [M. Tanne Schopenhauer, New York: Routledge, 1999]; Artur Šopenhaue filozof pesimizma Frederika Koplstona [F. Copleston, Arthur Schopenhauer: Philosopher of Pessimism, Andover, UK: Chapel River Press, 1946]; Utehe filozofije Alena de Botona [A. de Botton, The Consolations of Philosophy, New York: Vintaj 2001]; Filozofsko savetovanje

Pitera Rabea [P. Raabe, Philoschical Counseling, Westport, Conn.: Praeger]; Filozofska praksa: alternativa savetovanju i psihoterapiji Šlomita Šustera [Sh. C. Shuster, Philosophy Practice: An Alternative to Counseling and Psychotherapy, Westport, Conn.: Praeger, 1999]; Platon, ne Prozak Lua Marinofa [L. Marinoff, Plato, not Prozac, New York: HarperCollins, 1999]; Filozofija kao način života: duhovne vežbe od Sokrata do Fukoa, urednika Pjera Hadota i Arnolda Dejvidsona [eds. P. Hadot i A.I. Davidson, Philosophy as a Way of Life: Spiritual Exercises from Socrates to Foucault, trans. M. Chase, New Haven: Blackwell, 1995]; Terapija želje Marte Nusbaum [M. Nussbaum, The Therapy of Desire, Princeton, N.J.: Princeton Univ. Press, 1994]; Filozofija za savetovanje i psihoterapiju: od Pitagore do postmodernizma Aleksa Hauarda [A. Howard, Philosophy for Counseling and Psychotherapy: Pythagoras to Postmodernism, London: Macmillan, 2000].

Svaki naš udah odbija smrt koja stalno preti... Na kraju, smrt mora da trijumfuje jer već pri rođenju postaje naša sudbina koja se nakratko poigra sa plenom pre no što ga proguta. Pa ipak, veoma zainteresovano i revnosno živimo svoje živote što duže možemo, baš kao što se trudimo da napravimo što veći i trajniji mehur od sapunice iako smo potpuno sigurni da će pući.

1 Džulijusu su propovedi o životu i smrti bile poznate koliko i svakom drugom. Slagao se sa stoicima koji su govorili da „čim se rodimo počinjemo da umiremo”, i sa Epikurovim rezonovanjem da „gde sam ja, smrti nema, a gde je smrt, mene nema. Čemu onda strah od smrti?” Kao lekar i psihijatar, umirućima je šaputao ove utešne reči. Iako je verovao da te mračne misli mogu koristiti pacijentima, nikada nije pomišljao da bi mogle imati ikakve veze s njim. Sve do onog užasnog trenutka,

pre četiri nedelje, koji je zauvek promenio njegov život. Taj trenutak se dogodio prilikom redovnog godišnjeg sistematskog pregleda. Njegov internista, Herb Kac - stari prijatelj i kolega s fakulteta upravo je završio pregled, a onda, kao i obično, kazao Džulijusu da se obuče i dođe u kancelariju da porazgovaraju. Herb je seo za sto, prelistavajući Džulijusov karton. „Sve u svemu, za jednog matorog šezdesetpetogodišnjaka izgledaš prilično dobro. Prostata je malo natečena, ali i moja je. Rezultati analize krvi, nivoi holesterola i lipida su dobri - lekovi i dijeta čine svoje. Evo recepta za Lipitor koji, u kombinaciji sa džogingom, dovoljno snižava holesterol. Možeš malo i da pauziraš: pojedi s vremena na vreme neko jaje. Ja nedeljno jedem dva za doručak. I evo ti recept za paratiroideu. Malo sam povećao dozu. Tvoja tiroidea postepeno prestaje da radi - dobre tiroidne ćelije izumiru i zamenjuje ih fibrotični materijal. Kao što znaš, to je potpuno benigno. Svima nam se dešava; i sam uzimam lekove za to. Da, Džulijuse, nijedan naš deo ne može umaći neumitnom starenju. Zajedno sa tiroideom, troši ti se i hrskavica u kolenu, folikule kose umiru, a ni gornji lumbalni pršljenovi nisu kakvi su nekad bili. Štaviše, kvalitet kože ti očito slabi; epitelne ćelije prosto propadaju - vidi ova staračka orožnjavanja na obrazima, ove tamne fleke.” Prineo je ogledalce da bi Džulijus mogao da se pogleda. „Mora da ih je bar desetak više od našeg poslednjeg viđenja. Koliko vremena provodiš na suncu? Nosiš li šešir sa širokim obodom, kao što sam ti preporučio? Voleo bih da te pregleda dermatolog. Bob King je dobar. On je u susednoj zgradi; evo ti njegov broj. Poznaješ ga?” Džulijus klimnu glavom. „Ove najgore može da spali kapima tečnog azota. Mojih nekoliko je uklonio prošlog meseca. Ništa strašno - traje pet, deset minuta. Danas to rade i mnogi internisti. Imaš, takođe, jednu na leđima koju bih voleo da pogleda: ne

možeš da je vidiš; nalazi se baš ispod lateralnog dela lopatice. Izgleda drugačije od ostalih - neravnomerno je pigmentirana i granice nisu oštre. Verovatno ništa, ali neka proveri. U redu, momče?” „Verovatno ništa, ali neka proveri.” Džulijus je čuo zabrinutost i izveštačenu ležernost u Herbovom glasu. E, tu nema greške, fraza „nejednako pigmentirana i granice nisu oštre”, kada je jedan doktor saopšti drugom, razlog je za uzbunu. Bila je to šifra za potencijalni melanom, i sada, retrospektivno, Džulijus je tu frazu, taj jedan trenutak, izdvojio kao tačku u kojoj se završio bezbrižan život a materijalizovala smrt, njegov dotad nevidljiv neprijatelj, u svoj svojoj užasnoj realnosti. Smrt je došla da ostane, i više ga nije napuštala, a sve strahote koje su usledile bile su predvidljivi postskriptumi. Bob King je pre mnogo godina bio Džulijusov pacijent, kao uostalom i mnogi drugi lekari iz San Franciska. Džulijus je u psihijatrijskoj zajednici dominirao trideset godina. Kao profesor psihijatrije na Kalifornijskom univerzitetu obučio je mnoštvo studenata, a pre pet godina predsedavao je Američkom psihijatrijskom asocijacijom. Njegova reputacija? Doktor za doktore, koji ne okoliša. Terapeut beznadežnih slučajeva, dobri mag spreman da uradi sve što se mora kako bi pomogao pacijentu. Upravo to je bio razlog da mu se Bob King pre deset godina obrati zbog problema dugogodišnje zavisnosti od vikodina (najomiljenije droge među lekarima jer im je lako dostupna). U to vreme King je bio u teškoj situaciji. Njegova potreba za vikodinom dramatično je porasla: brak mu je bio ugrožen, trpela je njegova lekarska praksa i svake noći je morao da se drogira kako bi zaspao. Bob je pokušao da započne terapiju, ali su mu sva vrata bila zatvorena. Svi terapeuti kojima se obratio insistirali su da uđe u program oporavka lekara s poremećajima, što je bio plan kome se Bob opirao ne želeći da kompromituje svoju privatnost pristupanjem terapijskoj grupi sa drugim lekarima-zavisnicima.

No, terapeuti su bili neumoljivi. Ako bi doktora-zavisnika koji obavlja praksu lečili mimo zvaničnog programa, rizikovali bi kaznene mere lekarske komore ili privatnu tužbu (ukoliko, na primer, njihov pacijent napravi pogrešnu procenu u kliničkom radu). Pre nego što će prekinuti posao i uzeti odsustvo kako bi se anonimno lečio u drugom gradu, njegov poslednji očajnički pokušaj bio je da se obrati Džulijusu, a ovaj je prihvatio rizik i poverovao Bobu Kingu da će sam prekinuti sa vikodinom. Iako je terapija bila teška, kao što je to uvek sa zavisnicima. Džulijus je lečio Boba tri godine bez pomoći programa oporavka. Bila je to jedna od onih tajni koje ima svaki psihijatar - terapijski uspeh koji se ni po koju cenu nije smeo diskutovati ili publikovati. Pošto je napustio ordinaciju interniste, Džulijus je sedeo u svom autu. Srce mu je tuklo tako snažno - izgledalo je kao da se čitava kola tresu. Duboko je udahnuo da bi obuzdao užas koji je u njemu rastao, pa još jednom i još jednom, drhtavim rukama otvorio mobilni telefon, pozvao Boba Kinga i zatražio da ga hitno primi. „Ovo mi se ne sviđa”, rekao je Bob narednog jutra proučavajući Džulijusova leđa kroz ogromnu okruglu lupu. „Hoću da i ti pogledaš; možemo to sa dva ogledala.” Bob ga je postavio ispred zidnog ogledala a pored mladeža je držao jedno veliko pokretno. Džulijus je bacio pogled na dermatologov odraz u ogledalu: plav, rumen, s naočarama debelih stakala na dugom impozantnom nosu - setio se da mu je pričao kako su ga deca zadirkivala uzvikujući „nos-krastavac”. U ovih deset godina nije se mnogo promenio. Delovao je užurbano, kao kad mu je bio pacijent, zadihan, kasneći uvek nekoliko minuta. Refren Belog Zeca „Kasnim, kasnim na vrlo važan sastanak” često bi mu pao na pamet dok bi Bob uletao u njegovu ordinaciju. Ugojio se, a ostao nizak. Izgledao je baš kao

dermatolog. Ko je ikad video visokog dermatologa? A onda ga je pogledao u oči - oh, odavalo su zabrinutost - zenice su bile široke. „Evo stvora.” Džulijus je gledao u ogledalo tamo gde je Bob uperio iglicu s gumenim vrhom. „Ovaj ravan mladež ispod desnog ramena pod lopaticom. Vidiš?” Džulijus klimnu glavom. Prislanjajući uz njega mali lenjir, nastavi: „Tu je senka manja od centimetra. Siguran sam da se sećaš bazičnog ABCD pravila iz studentske dermatologije...” Džulijus ga prekide. „Ničega se ne sećam iz studentske dermatologije. Tretiraj me kao neznalicu.” „Dobro. ABCD. A je za asimetriju - pogledaj ovamo.” Pomerio je iglu ka delovima lezije. „Nije skroz okrugao kao svi drugi na leđima - vidi ovaj i ovaj.” Označio je dva mala mladeža u blizini. Džulijus pokuša da dubokim uzdahom preseče napetost. „B za borduru - evo, pogledaj ovde, znam da je teško videti.” Bob ponovo pokaza prema leziji pod lopaticom. „Vidi kako je u ovom gornjem delu ivica oštra, a svuda u sredini nejasna i stapa se sa okolnom kožom. C za koloraciju. Tu, na ovoj strani, pogledaj kako je svetlosmeđ. Kad uveličam, vidim malo crvenog, nešto crnog, možda čak i sivog. D za dijametar; kao što rekoh, otprilike sedam-osam milimetara. Povelik je, ali ne možemo biti sigurni kada se pojavio, to jest, koliko brzo raste. Herb Kac kaže da ga nije bilo na prošlogodišnjem pregledu. I najzad, kad se uveliča, nema sumnje, u sredini je upaljen.” Spuštajući staklo, reče: „Obuci košulju, Džulijuse.” Kad je pacijent dovršio zakopčavanje, King sede na hoklicu u ordinaciji i započe: „Poznata ti je literatura o ovome. Razlozi za brigu su očigledni.”

„Čuj, Bob”, odgovori Džulijus, „znam da ti ovo teško pada zbog odnosa koji smo ranije imali, ali te molim da od mene ne tražiš da radim tvoj posao. Ne pretpostavljaj da išta znam. Imaj na umu da sam u ovom trenutku užasnut i da se to pretvara u paniku. Hoću da preuzmeš odgovornost, da budeš potpuno iskren i brineš o meni. Upravo ono što sam ja radio za tebe. I, Bobe, pogledaj me! Najviše me plaši kad izbegavaš moj pogled.” „Naravno. Izvini.” Pogleda ga pravo u oči. „Stvarno si dobro brinuo o meni. I ja ću o tebi.” Pročisti grlo. „Dobro, moje kliničko mišljenje glasi da je verovatno u pitanju melanom.” Na Džulijusov trzaj, dodade: „Čak i ako je tako, sama dijagnoza kaže malo. Većina - zapamti - većina melanoma se lako leči, iako su neki gadni. Potrebni su nam patološki nalazi: da li je sigurno melanom? Ako jeste, koliko je dubok? Da li se proširio? Dakle, prvi korak je biopsija i uzorak za patologa. Čim završimo, pozvaću opšteg hirurga da iseče leziju. Biću prisutan sve vreme. Sledeća na redu je patološka analiza zamrznutog uzorka i, ako je rezultat negativan, onda odlično: tu je kraj. A ako je pozitivan, ako jeste melanom, uklonićemo najsumnjiviji čvor ili, ukoliko treba, napraviti višestruku resekciju. Nema hospitalizacije - čitava procedura se obavlja u hirurškom centru. Prilično sam siguran da neće biti potrebna transplantacija kože, a s posla ćeš odsustvovati najviše jedan dan. Nekoliko dana ćeš osećati izvesnu nelagodnost na mestu zahvata. Nema dalje priče dok ne saznamo više iz biopsije. Brinuću o tebi, kao što si tražio. Imaj poverenja u moj sud; video sam na stotine ovakvih slučajeva. U redu? Sestra će te kasnije telefonom obavestiti o svim detaljima vremenu, mestu i načinu pripreme. Dobro?” Džulijus potvrdi spuštanjem glave. Obojica ustadoše. „Žao mi je”, reče Bob, „voleo bih da mogu da te poštedim svega ovoga.” Pruži mu fasciklu sa informativnim materijalom. „Jasno mi je da ovo možda ne

želiš, ali ga uvek dajem pacijentima koji su u situaciji poput tvoje. Reaguju kako ko: za neke su informacije utešne, a drugi bi radije da ne znaju ništa, pa ih naprosto bace na izlasku iz ordinacije. Nadam se da ću nakon hirurškog zahvata moći da ti kažem nešto vedrije.”

Međutim, nije bilo ničeg vedrijeg - naknadne novosti zvučale su još mračnije. Tri dana po biopsiji ponovo su se sreli. „Želiš li da pročitaš?”, upitao je Bob pružajući završni izveštaj patologa. Videvši da Džulijus odmahuje glavom, ponovo ga je preleteo pogledom i započeo: „Dakle, da ga pročitamo. Moram ti reći: nije dobro. Konačan zaključak je, to jeste melanom i ima nekoliko ...uh ...upadljivih karakteristika: dubok je, preko četiri milimetra, upaljen, sa pet pozitivnih čvorova.” „Što znači? Hajde Bob, ne okolišaj. ’Upadljivo’, četiri milimetra, upaljen, pet čvorova? Budi direktan. Pričaj mi kao da sam laik.” „Što znači loše vesti. Imamo posla sa povelikim melanomom koji se proširio na žlezde. Vrlo je opasno ukoliko je otišao još dalje, ali to nećemo znati dok ne uradimo CT skeniranje koje sam ti zakazao za sutra u osam.” Dva dana kasnije ponovo su razgovarali. Bob ga je izvestio da je rezultat CT skena negativan - nije bio zahvaćen nijedan drugi deo tela. Bila je to prva dobra novost. „Ali, čak i tako, Džulijuse, ipak je reč o opasnom melanomu.” „Koliko opasnom?” Džulijusa izdade glas. „O čemu zapravo govorimo? Kolika je stopa preživljavanja?” „Jasno ti je da se na to pitanje može odgovoriti samo u statističkim terminima. Svaki pojedinac je priča za sebe. U slučaju upaljenog melanoma, dubokog četiri milimetra, sa pet čvorova, statistički podaci kažu da manje od dvadeset pet posto živi do pet godina.” Nekoliko trenutaka Džulijus je sedeo pognute glave, srce mu je tuklo,

suze navirale na oči, pre nego što je progovorio. „Nastavi. Bio si otvoren. Moram da znam šta da kažem svojim pacijentima. Kakav će biti dalji tok? Šta će se dešavati?” „Nemoguće je dati precizan odgovor, jer se ništa neće desiti sve dok se melanom ne pojavi opet negde u telu. Ako dođe do toga, posebno ukoliko metastazira, razvoj može biti brz, govorimo možda o nedeljama ili mesecima. Što se tiče tvojih pacijenata, teško je reći, ali ima smisla nadati se bar još jednoj godini dobrog zdravlja.” Džulijus klimnu pognutom glavom. „Gde ti je porodica? Zar nije trebalo da dođeš s nekim?” „Mislim da znaš, žena mi je umrla pre deset godina. Sin je na Istočnoj obali, a ćerka u Santa Barbari. Još im ništa nisam rekao; smatrao sam da nema smisla da ih nepotrebno uznemiravam. U principu, bolje se osećam kad sam ližem svoje rane, ali sam prilično siguran da će ćerka odmah doleteti.” „Džulijuse, mnogo mi je žao što sam sve ovo morao da ti kažem. No, za kraj imam jednu malu dobru vest. Veliki broj intenzivnih istraživanja je u toku bar u desetak vrlo aktivnih laboratorija u zemlji i inostranstvu. Iz nepoznatih razloga melanom se javlja češće, broj se gotovo udvostručio u poslednjoj deceniji, i to je aktuelna oblast istraživanja. Moguće je da su proboji nadohvat ruke.”

Tokom sledeće nedelje Džulijus je bio kao ošamućen. Njegova ćerka Evelin, profesor klasičnih nauka, otkazala je nastavu i odmah doputovala da sa njim provede nekoliko dana. Dugo je razgovarao s njom, sa sinom, sa sestrom, bratom i sa bliskim prijateljima. Često se budio u tri ujutru, u strahu, uz krik i boreći se za vazduh. Otkazao je individualne seanse i terapijsku grupu na dve nedelje i provodio vreme razmišljajući šta i kako da kaže pacijentima.

Ogledalo mu nije govorilo da izgleda kao čovek koji je stigao do kraja života, svakodnevni džoging od pet kilometara održavao je svežinu i žilavost njegovog tela bez trunke sala. Oko očiju i usta bilo je nekoliko bora. Ne mnogo - otac mu je umro bez ijedne. Uvek je bio ponosan na svoje zelene oči. Jake i iskrene, oči kojima se moglo verovati, koje su mogle da izdrže bilo čiji pogled. Mlade

oči,

oči

šesnaestogodišnjeg

Džulijusa.

Umirući

čovek

i

šesnaestogodišnjak zurili su jedan u drugog kroz decenije. Pogledao je u svoje usne, pune, prijateljske. Usne koje su se čak i sada, u trenucima očajanja, jedva primetno smešile. Kosu je imao crnu, nemirnu, kovrdžavu, sedu samo na zaliscima. Dok je bio tinejdžer u Bronksu, stari sedi berberin-antisemita crvenog lica, čija je radnjica bila smeštena niže u njegovoj ulici, između Mejerove prodavnice slatkiša i Morisove kasapnice, proklinjao je tu jaku kosu dok je kroz nju prolazio metalnim češljem i sekao je makazama za šišanje ovaca. A danas su i Mejer, i Moris i berberin bili mrtvi, a onaj mali šesnaestogodišnji Džulijus stavljen na listu čekanja. Jednog popodneva je pokušao da uspostavi kakvo-takvo osećanje kontrole čitajući literaturu o melanomu u biblioteci medicinskog fakulteta, ali se to pokazalo jalovim. Još gore - osećao se još strašnije. Kad je shvatio istinsku užasnu prirodu svoje bolesti, počeo je da razmišlja o melanomu kao o proždrljivom stvoru koji svoje crne pipke uranja duboko u njegovo telo. Kakvo je iznenađenje bilo shvatiti da odjednom više nije predstavljao superiorni oblik života. Umesto toga, bio je domaćin; bio je uzgajalište, hrana za sposobniji organizam čije su se halapljive ćelije delile vrtoglavom brzinom, organizam koji ga je munjevito napao i prisvojio okolnu protoplazmu i sigurno se već pretvara u vojske ćelijskih skupina za krstarenje krvotokom i kolonizaciju udaljenih organa, možda slatke trošne hranljive podloge jetre ili sunđerastih travnatih livada pluća. Manuo se čitanja. Prošlo je više od nedelju dana i bilo je vreme da se

sabere. Došao je trenutak da se suoči sa onim što se zaista događalo. Sedi, rekao je sebi. Sedi i meditiraj o smrti. Zatvorio je oči. Dakle smrt, pomisli, konačno je stupila na scenu. No, bio je to banalan ulazak - zavesu je naglo podigao dežmekasti dermatolog s nosom nalik krastavcu, lupom u ruci, kostimiran u beli lekarski mantil na čijem je gornjem džepu tamnoplavim slovima bilo izvezeno njegovo ime. A završnica? Predviđena da po svoj prilici bude isto tako banalna. Kostim bi mu mogao biti izgužvana prugasta pidžama-dres Njujork Jenkija sa DiMađovim brojem 5 na leđima. Scenografija? Onaj isti bračni krevet u kome je spavao trideset godina, na stolici pored kreveta gomila odeće i na noćnom stočiću hrpa nepročitanih romana, nesvesnih da njihovo vreme nikad neće doći. I zarozano, razočaravajuće finale. Svakako, pomisli, veličanstvena avantura njegovog života zaslužuje nešto više... više... više čega? Javila mu se scena kojoj je prisustvovao nekoliko meseci ranije, dok se odmarao na Havajima. Tokom jedne šetnje slučajno je nabasao na veliki budistički centar i ugledao mlađu ženu kako obilazi kružni lavirint načinjen od vulkanskih kamenčića. Dospevši u centar, zaustavila se i ostala nepokretna u dugoj stojećoj meditaciji. Džulijusova refleksna reakcija na takav religiozni ritual nije bila blagonaklona, spadala je u nešto između podsmeha i gnušanja. Ali sada, dok je razmišljao o toj mladoj ženi koja je meditirala, emocije su smekšale u struju saosećanja prema njoj i svim ljudima, žrtvama ovog nakaznog evolutivnog obrta koji nam je podario samosvest, ali ne i neophodnu psihološku opremu da se nosimo s bolom prolazne egzistencije. Zbog toga godinama, vekovima, milenijumima istrajno konstruišemo improvizovana poricanja konačnosti. Da li ćemo, da li će iko od nas, ikada dovršiti traganje za višom moći s kojom se možemo ujediniti i živeti zauvek, za priručnikom s Božijim uputstvima, za nekim znakom šire zamišljenog plana, za ritualom i ceremonijom?

Jer, dok je mislio o svom imenu na spisku mrtvih, pitao se ne bi li mu ipak dobro došla neka mala ceremonija. Od te pomisli se trgao kao oprljen - bila je u tako dubokom neskladu sa njegovim večitim antagonizmom prema ritualu. Oduvek je prezirao oruđa kojima su religije svojim sledbenicima oduzimale razum i slobodu: svečane odežde, tamjan, svete knjige, hipnotička gregorijanska pojanja, molitvene mlinove, molitvene ćilime, šalove i kapice, biskupske mitre i žezla, svete nafore i vina, obrede smrti, klanjanja glavama i njihanja telima u ritmu napeva - sve ih je smatrao rekvizitima najmoćnije i najdugotrajnije prevarantske igre u istoriji, igre koja je osnaživala vođe i zadovoljavala žudnju vernika za potčinjavanjem. Sad, sa smrću pored sebe, primetio je da se ta žestina zatomila. Možda nije voleo samo nametnute rituale. Možda bi se mogla naći neka dobra reč za male lične kreativne ceremonije. Bio je dirnut novinskim opisima njujorških vatrogasaca na Ground zero, koji se zaustavljaju, uspravljaju i skidaju šlemove kako bi odali poštu mrtvima svaki put kad se na površinu nosilima iznesu pronađeni posmrtni ostaci. Nema ničeg lošeg u odavanju pošte mrtvima... ne, ne mrtvima, nego životima umrlih. Ili je to bilo nešto više od odavanja pošte, od posvećenja? Nije li taj gest, taj ritual vatrogasaca, označavao i povezanost? Priznavanje međusobnog odnosa, jedinstva sa svakom žrtvom? I sam je to osetio nekoliko dana nakon sudbonosne posete dermatologu, u grupi podrške kolega-psihoterapeuta. Zaprepastilo ih je ono što im je saopštio, vest o melanomu. Pošto su ga ohrabrili da o tome govori, svaki član je izrazio svoju potresenost i tugu. Ni Džulijus ni bilo ko drugi nije mogao da pronađe niti jednu reč više. Neko je tu i tamo zaustio da nešto kaže, ali nije, a onda kao da se grupa neverbalno složila da reči nisu potrebne. Poslednjih dvadeset minuta sedeli su i ćutali. Toliko dugi periodi tišine u grupama po pravilu su gotovo mučni, ali je ovaj delovao drugačije, skoro utešno. Džulijusu je bilo neprijatno da prizna, čak i sebi, da se ta tišina činila „svetom”. Kasnije je shvatio da

članovi nisu samo izrazili žaljenje, već su skinuli šlemove i stali mirno, pridružujući se i odajući poštu njegovom životu. A možda je to bio i način da odaju poštu sopstvenim životima, pomislio je. Šta drugo imamo? Šta drugo do ovaj čudesni blagosloveni interval bivstvovanja i samosvesti? Ako išta treba da je poštovano i blagosiljano, to naprosto treba da je ovo - neprocenjiv dar čiste egzistencije. Živeti u očajanju zato što je život konačan ili zato što nema višu svrhu ili ucrtan plan, krajnje je nezahvalno. Zamišljati svemogućeg tvorca i posvetiti svoj život beskonačnom klanjanju izgleda besmisleno. I jalovo, takođe: zašto svu tu ljubav rasipati na neki fantazam kada se čini da je na Zemlji ima tako malo? Bolje je prigrliti Spinozino i Ajnštajnovo rešenje: naprosto pognuti glavu, skinuti kapu pred elegantnim zakonima i misterijom prirode, a onda se pozabaviti poslom življenja. Nisu ovo za njega bile nove misli - oduvek je znao za konačnost i iščeznuće svesti. Ali, postoji znanje i znanje. Prisustvo smrti na sceni približilo ga je istinskom znanju. Nije on poslao mudriji: samo je uklanjanje distrakcija ambicije, seksualne strasti, novca, prestiža, aplauza, popularnosti - omogućilo čistiju viziju. Zar to raskidanje nije Budina istina? Možda jeste, ali mu se više dopadao put kojim su krenuli Grci: sve umoreno. Toliko se toga u životu propusti ako nikada ne skinemo kapute i ne uzmemo učešće u zabavi. Čemu žurba ka izlaznim vratima pre fajronta?

***

Nekoliko dana kasnije, kad se smirio i kad su minuli naleti panike, okrenuo je misli ka budućnosti. „Jedna dobra godina”, rekao je Bob King, „bez garancija, ali ima smisla nadati se bar godini dana dobrog zdravlja.” No, kako provesti tu godinu? Bio je rešen da tu dobru ne pretvori u lošu žaljenjem što ih nema više

od jedne. Jedne noći, ne mogavši da zaspi i žudeći za nekakvom utehom, nervozno je pretraživao po kućnoj biblioteci. Nije pronalazio ništa iz svoje oblasti što bi bilo iole relevantno za njegovu životnu situaciju, ništa što se odnosilo na to kako živeti ili pronaći smisao u danima koji su preostali. A onda mu je pogled pao na pohabani primerak Ničeovog Tako je govorio Zaratustra. Dobro je poznavao tu knjigu: decenijama ranije temeljno ju je proučio dok je pisao članak o znatnom ali nepriznatom Ničeovom uticaju na Frojda. Zaratustra je bila hrabra knjiga, pomislio je, koja više od bilo koje druge uči kako poštovati i slaviti život. Da, to bi mogla biti ulaznica. Previše uznemiren da bi čitao sistematski, nasumice je prelistavao strane i birao pojedine rečenice koje je svojevremeno bio podvukao. „Promenu ’bilo je’ u ’tako sam hteo’ - samo to zvaću spasenjem.” Razumeo je da Ničeove reči znače da svoj život mora izabrati - da ga mora živeti umesto da on živi njega. Drugim rečima, treba da voli svoju sudbinu. A povrh svega, tu je bilo Zaratustrino često postavljano pitanje da li bismo bili spremni da upravo onakav život kakav živimo beskrajno ponavljamo u večnosti. Bizaran misaoni eksperiment - što je o tome više razmišljao, dobijao je više usmerenja: Ničeova poruka je da živimo tako da možemo biti voljni da taj isti život beskonačno ponavljamo. Nastavio je da prelistava i zaustavio se kod dva pasusa debelo podvučena ružičastim fluorescentnim flomasterom: „Konzumirajte život.” „Umrite u pravo vreme.” Bio je to pun pogodak. Živi punim životom; a onda, tek onda, umri. Ne ostavi iza sebe nimalo neživljenog života. Često je Ničeove reči poredio sa Roršahovim testom - toliko su različitih gledišta nudile da je čitaočevo duhovno stanje određivalo šta će iz njih izvući. Sada je čitao u potpuno drugom stanju

svesti. Prisustvo smrti podstaklo je jedno drugačije, prosvetljenije iščitavanje: stranicu za stranicom, pronalazio je dokaze za panteističku povezanost koju ranije nije uvažavao. Koliko god je Zaratustra samoću uzdizao, čak glorifikovao, koliko god je zahtevao izolaciju kako bi izrodio velike misli, ipak je bio posvećen voljenju i uzdizanju drugih, pomaganju drugima da se usavrše i nadmaše sebe, prenošenju sopstvene zrelosti. Prenošenje sopstvene zrelosti - to je bio pun pogodak. Vrativši Zaratustru na mesto, sedeo je u mraku zureći u farove automobila koji su prelazili Golden gejt i razmišljao o Ničeovim rečima. Nedugo zatim, sinulo mu je: znao je tačno šta da radi i kako da provede svoju poslednju godinu. Živeće upravo onako kako je živeo prethodne godine - i one pre, i one pre nje. Voleo je to što je terapeut; voleo je da se povezuje s drugima i da im pomaže da ožive nešto u sebi. Možda je njegov posao bio sublimacija za izgubljenu vezu sa ženom; možda mu je bio potreban aplauz, afirmacija i zahvalnost onih kojima je pomogao. Pa čak i da je tako, da su u igri bili mračni motivi, bio je zahvalan zbog svog rada. Bog ga blagoslovio!

Prišavši zidu gde su se nalazili ormani s registratorima, otvorio je fioku punu kartona i kaseta na kojima su bile snimljene seanse sa nekadašnjim pacijentima. Zurio je u imena - svaki karton predstavljao je spomenik bolnoj ljudskoj drami koja se jednom odigravala baš u ovoj sobi. Dok je prebirao po dosijeima, većina lica mu je momentalno iskrsavala u svesti. Druga su izbledela, ali bi pasus-dva iz beležaka prizvali i njih. No, nekoliko je bilo zaista zaboravljeno, njihovi likovi i priče zauvek izgubljeni. Kao i većini terapeuta, Džulijusu je bilo teško da se zaštiti od neprekidnih nasrtaja na polje terapije. Napadi su stizali iz raznih pravaca: iz farmaceutskih kompanija i ustanova zdravstvenog osiguranja, koje su finansirale površna istraživanja orkestrirana da potvrde efektivnost lekova i kraćih terapija; iz

medija, neumornih u ismevanju terapeuta; od bihejviorista; od govornikahuškača; od hordi new age iscelitelja i kultova, koji su se otimali za srca i duše nevoljnika. Naravno, sumnji je bilo i iznutra: sve češći izveštaji o izvanrednim otkrićima u molekularnoj neurobiologiji činili su da se i najiskusniji terapeuti zapitaju o relevantnosti svog rada. Džulijus nije bio imun na te napade i često je sumnjao u efektivnost svoje terapije, ali isto tako često sebe tešio i ohrabrivao. Naravno da je bio delotvoran iscelitelj. Naravno da je pružao nešto vredno većem delu, možda čak i svim svojim pacijentima. Ali đavo sumnje je nastavio da se oglašava: Da li si im zaista, istinski, bio od pomoći? Možda si samo umeo da izabereš one čije bi se stanje popravilo i samo od sebe. Ne. Pogrešno! Zar nisam bio onaj koji se uvek prihvatao najvećih izazova? Hej, i ti imaš granice! Kad si poslednji put stvarno zapeo - lečio nekog ko je očit granični slučaj? Ili ozbiljno oštećen shizofrenik, ili bipolarni pacijent? Nastavljajući da lista stare kartone, bio je iznenađen količinom postterapijskih informacija koje je sakupio prilikom povremenih seansi namenjenih praćenju ili „korigovanju” pacijenata, slučajnih susreta s njima, ili putem poruka koje su mu prenosili novi pacijenti preporučeni od strane starih. Ipak, da li je kod njih proizveo trajnu promenu? Možda su rezultati iščezli. Možda su se mnogi od njegovih uspešnih slučajeva vratili na staro i to od njega sakrili iz pukog milosrđa. Beležio je i svoje neuspehe - ljude koji, kako je sebi ponavljao, nisu bili spremni za njegov moderni brend spasenja. Čekaj malo, reče u sebi, stani! Kako znaš da su oni zaista neuspesi? Definitivni neuspesi? Nikada ih nisi ponovo sreo. Svi znamo koliko je

onih koji kasno cvetaju. Pogled mu pade na debeli dosije Filipa Slejta. Želiš neuspeh? zapita se. E, to je bio neuspeh. Oldtajmerski prvoligaški neuspeh. Filip Slejt. Prošlo je više od dvadeset godina, a slika Filipa Slejta bila je sveža. Njegova svetlosmeđa kosa začešljana unazad, uzan otmen nos, visoke jagodice koje odaju aristokraciju, i one jasne zelene oči koje su ga podsećale na vode Kariba. Setio se koliko mu je bilo mrsko sve vezano za seanse sa Filipom, izuzev jednog gledanja njegovog lica. Filip Slejt je bio toliko otuđen od sebe da uopšte nije ni pomišljao da pogleda unutra, radije je klizio površinom života i posvećivao svu životnu energiju razvratu. Zahvaljujući lepom licu, za to je imao bezbroj volonterki. Preturajući po njegovom dosijeu, Džulijus je odmahivao glavom - tri godine seansi, sva ona priča i podrška i briga, onolike interpretacije bez trunke progresa. Čudesno! Možda i nije terapeut kakvim sebe zamišlja. Hej, ne žuri sa zaključcima. Zašto bi Filip dolazio tri godine ako ništa nije dobijao? Zašto bi trošio svoj novac ni zbog čega? A sam Bog zna koliko nije voleo da troši novac. Možda je terapija promenila Filipa. Možda je i on kasno cvetao - bio jedan od onih pacijenata kojima je potrebno vreme da prevare hranu dobijenu od terapeuta, od onih koji nešto od terapeutove dobre robe pokupe, odnesu kući, kao kost, da je glođu kasnije, sami. Znao je pacijente koji su toliko skloni rivalizovanju da svoj napredak skrivaju upravo da terapeutu ne bi priuštili zadovoljstvo (i osećanje moći) zbog toga što im je bio od pomoći. Čim je Filip Slejt ušao u njegov um, Džulijus više nije mogao da ga se oslobodi. Ukopao se i pustio korenje, poput melanoma. Neuspeh s Filipom postao je simbol svih njegovih terapijskih neuspeha. U tom slučaju bilo je nečeg neobičnog. Odakle je dolazila sva ta snaga? Otvorio je karton i pročitao svoju prvu zabelešku, napisanu pre dvadeset pet godina.

FILIP SLEJT - 11. decembar 1980.

Star dvadeset šest godina, neoženjen, belac, hemičar, zaposlen u kompaniji DuPont - radi na novim pesticidima - upadljivo lep, nemarno odeven, ali s kraljevskom aurom, formalan, sedi kruto, pravi malo pokreta, ne ispoljava osećanja, ozbiljan, bez imalo humora, ne smeje se niti osmehuje, strogo poslovan, bez ikakvih socijalnih veština. Poslao ga je njegov internista, doktor Vud.

OSNOVNI PROBLEM: „Gonjen sam seksualnim impulsima, protiv svoje volje.”

Zašto sada? Epizoda „poslednja slamka”, pre nedelju dana, o kojoj govori mehanički: „Doleteo sam u Čikago na poslovni sastanak, izašao iz aviona, pojurio ka najbližem telefonu i krenuo po svom spisku žena odatle, u potrazi za seksualnim kontaktom za to veče. Nisam imao sreće! Sve su bile zauzete. Naravno: bio je petak uveče. Znao sam kad dolazim u Čikago; mogao sam da ih pozovem danima, čak nedeljama unapred. Pošto sam okrenuo i poslednji broj iz imenika, spustio sam slušalicu i rekao sebi, ’Hvala bogu, sad mogu da čitam i da se naspavam, što sve vreme zaista i želim’.” Pacijent kaže da ga je ta rečenica, taj paradoks - „što sve vreme zaista i želim” - progonila čitave nedelje i upravo je ona bila podsticaj da zatraži terapiju. „Na to hoću da se usredsredim u terapiji”, kaže. „Ako je to ono što želim - da čitam i da se dobro naspavam - recite mi, doktore Hercfeld - zašto to nisam u stanju i da uradim, zašto to ne radim?”

Postepeno mu je naviralo sve više detalja iz rada s Filipom. Taj čovek ga je intelektualno intrigirao. U vreme kad ga je prvi put sreo, pisao je rad o psihoterapiji i volji, i Filipovo pitanje - zašto ne mogu da radim ono što zaista želim? - predstavljalo je fascinantan početak tog članka. No, najviše od svega, sećao se Filipove izuzetne postojanosti: i posle tri godine činio se potpuno netaknutim i nepromenjenim - i bio isto onoliko seksualno opterećen kao i pre. Šta se desilo sa Filipom Slejtom? O njemu nije bilo ni glasa od trenutka kad je, pre dvadeset dve godine, iznenada prekinuo terapiju. Ponovo se zapitao da li mu je, a da to nije znao, bio od pomoći. Najednom je morao da sazna; kao da je to bilo pitanje života i smrti. Posegnuo je za telefonom i okrenuo broj informacija.

Ekstaza u aktu kopulacije. To je to! To je prava suština i jezgro svih stvari, cilj i svrha celokupne egzistencije.

2 „Dobar dan, da li je to Filip Slejt?” „Da, ovde je Filip Slejt.” „Ovde dr Hercfeld. Džulijus Hercfeld.” „Džulijus Hercfeld?” „Glas iz tvoje prošlosti.” „Daleke prošlosti. Iz pleistocena. Džulijus Hercfeld. Ne mogu da verujem - mora da je prošlo, koliko... najmanje dvadeset godina. Otkud ovaj poziv?” „Pa, Filipe, zovem zbog tvog duga. Čini mi se da nisi do kraja izmirio račun za poslednju seansu.” „Šta? Poslednju seansu? Ali, siguran sam...” „Ma šalim se, Filipe. Izvini, neke stvari se ne menjaju - ovaj gospodin u godinama je i dalje veseo i razuzdan. Uozbiljiću se. Ukratko, evo zašto zovem: Imam nekih zdravstvenih problema i razmišljam o odlasku u penziju. U procesu donošenja te odluke javio mi se neodoljiv poriv da se sretnem sa nekim od mojih bivših pacijenata - da saznam kako su, da zadovoljim radoznalost.

Ukoliko budeš želeo, kasnije ću ti dati podrobnija objašnjenja. Daaakle - evo pitanja za tebe: da li bi bio voljan da se vidimo? Da porazgovaramo, oko sat vremena? Da se zajednički osvrnemo na našu terapiju i da mi kažeš šta se dešava s tobom? To bi bilo zanimljivo i prosvetljujuće za mene. Ko zna - možda i za tebe.” „Hm... Sat vremena. Naravno. Zašto da ne? Pretpostavljam da to ne naplaćujete?” „Ne, osim ukoliko ne želiš ti meni da naplatiš - ja tražim tvoje vreme. Šta misliš da to bude krajem ove nedelje? Recimo, petak popodne?” „Petak? Dobro. To mi odgovara. Daću vam taj sat u jedan. Neću tražiti da mi platite uslugu, ali ovoga puta naći ćemo se u mom prostoru - ja sam u ulici Union - četiri-trideset-jedan Union. Blizu Franklina. Broj ordinacije potražite u spisku na ulazu - upisan sam kao dr Slejt. I ja sam sada terapeut.”

Dok je spuštao slušalicu, Džulijusa je podišla jeza. Zavrteo se na stolici i izvio vrat kako bi bacio pogled na Golden gejt. Posle ovog telefonskog razgovora trebalo mu je da vidi nešto lepo. I da oseti nešto toplo u rukama. Napunio je lulu od morske pene duvanom Balkan Sobranie, upalio je i povukao dim. O bejbi, pomisli, topli zemljani ukus latakije, medni, oštri miris - ništa na svetu mu nije ravno. Teško je poverovati da se uzdržavao tolike godine. Utonuo je u sanjarenje i mislio o danu kad je prestao da puši. Mora da je to bilo onda kad se vratio od zubara, inače prvog komšije, starog dr Denboera, koji je umro pre čitavih dvadeset godina. Dvadeset godina - da li je moguće? Džulijus je i dalje jasno video njegovo izduženo holandsko lice i naočare sa zlatnim okvirom. Stari dr Denboer, punih dvadeset godina pod zemljom. A on, Džulijus, još uvek iznad. Za sada. „Taj plik na nepcu”, dr Denboer je lako odmahnuo glavom, „izgleda

zabrinjavajuće. Trebaće nam biopsija.” Iako je rezultat bio negativan, Džulijusa je bio uzdrman; te iste nedelje prisustvovao je sahrani starog druga sa tenisa, Ala, pušača koji je umro od raka pluća. Sve mu je palo još teže jer je bio usred čitanja knjige Frojdovog doktora Maksa Šura, Frojd, život i umiranje slikovitog opisa kako je rak izazvan cigarama postepeno gutao Frojdova nepca, vilicu, i na kraju njegov život. Šur je Frojdu obećao da će mu pomoći da umre kada za to dođe vreme i pošto mu je Frojd naposletku rekao da je bol toliko jak da više nije imalo smisla živeti, Šur se pokazao kao čovek od reči i ubrizgao mu fatalnu dozu morfijuma. E, to je bio doktor. Gde danas naći dr Šura? Više od dvadeset godina bez duvana, i bez sira, jaja, životinjskih masti. Bio je zdrav i srećan apstinent. Sve do prokletog lekarskog pregleda. Sad je sve dozvoljeno: pušenje, sladoled, rebarca, jaja, sir... sve. Zar je išta od toga više važno? Zar je išta uopšte važno? - za godinu dana Džulijus Hercfeld će se rastvoriti u zemlji, razbacanih molekula koji čekaju svoj sledeći zadatak. A pre ili kasnije, u sledećih nekoliko miliona godina, biće uništen ceo solarni sistem. Osetivši da se spušta koprena očajanja, Džulijus hitro usmeri misli na telefonski razgovor sa Filipom Slejtom. Filip terapeut? Kako je to moguće? Sećao ga se kao hladnog čoveka kog nije briga za druge, nesvesnog drugih ljudi, a sudeći po njihovom razgovoru, i dalje je bio takav. Povukao je dim iz lule i odmahnuo glavom u nemom čuđenju, otvorio Filipov karton i nastavio da čita diktirane beleške s prve seanse.

SADAŠNJA BOLEST - Od trinaeste godine seksualno opterećen - kompulzivne masturbacije tokom čitave adolescencije sve do danas - ponekad četiri, pet puta dnevno - neprekidno opsednut seksom, masturbira da bi se smirio. Ogroman deo vremena provodi razmišljajući o seksu - kaže „koliko sam vremena izgubio jureći za ženama - mogao sam da doktoriram filozofiju, mandarinski kineski i astrofiziku.”

ODNOSI: Usamljenik. Živi u malom stanu, sa psom. Nema muških prijatelja. Nijednog. Niti ima ikakav kontakt sa poznanicima iz prošlosti - iz srednje škole, sa koledža, fakulteta. Izrazito izolovan. Nikada nije imao dužu vezu sa ženom svesno izbegava stalne odnose - više voli veze za jednu noć - povremeno se sa nekom viđa i mesec dana - obično žena raskida - bilo zato što od njega hoće više, bilo što se naljuti jer je on iskorišćava ili što se viđa sa drugim ženama. Želi novine - seksualno osvajanje - ali nikada nije zadovoljen - ponekad, kad je na putu, pokupi ženu, ima seksualni odnos, otarasi je se, i sat kasnije napušta hotelsku sobu u daljoj potrazi. Vodi evidenciju o partnerkama, udara recke, u poslednjih dvanaest meseci seksualno je opštio sa devedeset žena. Sve ovo saopštava zaravnjenog afekta - bez stida, bez hvalisanja. Oseća napetost ako je uveče sam. Seks na njega obično deluje kao valijum; čim je imao odnos, oseća se smireno do kraja večeri i može opušteno da čita. Nema homoseksualnh aktivnosti niti fantazija.

NJEGOVO SAVRŠENO VEČE? Izlazi rano, pokupi ženu u baru, s njom seksualno opšti (poželjno je pre večere), oslobodi je se što brže, po mogućnosti pre nego što mora da joj plati večeru, ali obično je na kraju ipak nahrani. Važno mu je da uveče, pre spavanja, ima što više vremena za čitanje. Nema televizije, filmova, društvenog života, sportova. Jedina zabava su mu čitanje i klasična muzika. Nezasit čitalac klasika, istorije i filozofije - nikakva fikcija, ništa aktuelno. Želeo da razgovara o Zenonu i Aristarhu, koji ga trenutno zanimaju.

PROŠLOST: Odrastao u Konektikatu, jedinac, iz više srednje klase. Otac investicioni bankar, ubio se kada je Filipu bilo trinaest godina. Ne zna ništa o okolnostima ili razlozima očevog samoubistva, osim neke neodređene ideje da je tome doprinelo majčino stalno kritikovanje. Totalna amnezija što se tiče

detinjstva - malo sećanja na prvih nekoliko godina i ništa vezano za očevu sahranu. Majka se ponovo udala kad mu je bilo 24 godine. Usamljenik u školi, fanatično predan učenju, nikada nije imao bliske prijatelje, i otkad je počeo da studira na Jelu sa 17 godina, prekinuo je veze sa porodicom. Telefonom kontaktira s majkom jednom ili dvaput godišnje. Nikada nije upoznao očuha.

POSAO: Uspešan hemičar - za DuPont razvija novi pesticid na bazi hormona. Striktno se pridržava radnog vremena, nema strasti za struku, odnedavno mu je posao postao dosadan. Prati istraživanja iz svoje oblasti, ali ne u slobodno vreme. Visok prihod plus hartije od vrednosti. Sakupljač: uživa da ono što poseduje tabelarno prikazuje i da upravlja svojim investicijama, provodi svaku pauzu za ručak sam, proučavajući izveštaje sa berze.

IMPRESIJA: Shizoid, seksualno kompulzivan - veoma distanciran, odbija da me pogleda - nijednom nam se pogledi nisu sreli - bez osećaja za bilo šta lično između nas, nema ideju o interpersonalnim odnosima - na pitanje sada-i-ovde o prvom utisku o meni reagovao je zbunjenim pogledom, kao da sam progovorio katalonski ili svahili. Delovao je nervozno, bilo mi je neprijatno s njim. Totalno odsustvo humora. Ni zrnce. Visoko inteligentan, izražava se jasno, ali štedljiv na rečima - moram mnogo da se trudim. Uporno brine zbog cene terapije (iako može lako da je priušti). Zatražio popust, odbio sam. Bio nezadovoljan što sam seansu započeo s nekoliko minuta zakašnjenja i ne oklevajući pitao da li ćemo to vreme nadoknaditi na kraju kako ne bi bio na gubitku. Dva puta me pitao koliko unapred treba da otkaže seansu da za nju ne bi platio.

Zatvarajući karton, Džulijus pomisli: Eto, dvadeset pet godina kasnije, Filip je terapeut. Ima li na svetu manje pogodne osobe za taj posao? Izgleda da

je ostao isti: i dalje nema smisla za humor, i dalje zabrinut zbog novca (možda nije trebalo da napravim onu šalu s računom). Terapeut bez smisla za humor? Tako hladan. I taj nervozni zahtev da se sretnemo u njegovoj ordinaciji. Ponovo se stresao.

Život je mizerija. Odlučio sam da ga provedem u razmišljanju o tome.

3 Ulica Union bila je sunčana i praznična. Zveckanje srebrnog escajga i žamor živahnih razgovora uz ručak dopirali su sa trotoara nakrcanih stolovima Prega, Bitlnata, Egzotik Pice i Perija. Marinsko plavi i magenta ružičasti baloni vezani za parking satove reklamirali su uličnu vikend rasprodaju. No Džulijus je, idući ka Filipovoj kancelariji, jedva obraćao pažnju na goste restorana ili gomile firmirane garderobe na tezgama preostale od letnje sezone. Nije ni zastao pred svojim omiljenim izlozima, Moritinom prodavnicom starog japanskog nameštaja, tibetanskom radnjom, pa čak ni pred Azijskim blagom, na čijem je krovu iz osamnaestog veka živim bojama predstavljena fantastična žena ratnik pored koje bi retko kad prošao bez divljenja. Nije razmišljao ni o umiranju. Zagonetke vezane za Filipa Slejta pružile su mu priliku da se udalji od tih uznemirujućih misli. Prva je bila zagonetka memorije - zašto je tako lako mogao da prizove Filipov lik i sa tako strahovitom jasnoćom? Gde su svih ovih godina bili pritajeni njegovo lice, ime, njegova priča? Teško mu je bilo da poveruje u to da je sećanje na čitavo iskustvo s Filipom bilo neurohemijski pohranjeno negde u kori njegovog mozga. Mnogo je verovatnije da je boravilo u zamršenoj „Filip-mreži” povezanih neurona koji se, pokrenuti odgovarajućim neurotransmiterima, aktiviraju i projektuju sliku Filipa

na sablasnom ekranu njegovog vizuelnog korteksa. Zadrhtao je na pomisao da u mozgu čuva tog mikroskopskog robota projekcionistu. Ipak, mnogo intrigantnija bila je zagonetka zbog čega je odlučio da poseti Filipa. Od svih starih pacijenata, zašto je izabrao da baš njega izvuče iz dubokog skladišta sećanja. Da li naprosto zato što je terapija s njim bila toliko neuspešna? Sigurno je tu bilo nešto više. Na kraju krajeva, imao je i drugih pacijenata kojima nije pomogao. Međutim, većina lica i imena tih neuspeha nestali su bez traga, možda zato što su uglavnom brzo prekidali terapiju. Filip je bio nesvakidašnji neuspeh jer je kontinuirano dolazio. Bože, kako je samo dolazio! Tokom tri frustrirajuće godine nijednom nije propustio seansu. Nikada nije kasnio, ni minuta - previše škrt da bi izgubio i trenutak plaćenog vremena. A onda jednog dana, bez upozorenja, na kraju terapijskog sata, jednostavna i neopoziva objava da je to bila njihova poslednja seansa. Čak i kad je prekinuo terapiju, Džulijus je i dalje smatrao da je Filipovo stanje izlečivo - doduše, uvek se zavaravao da je svakoga moguće lečiti. Zašto nije uspeo? Filip je ozbiljno pristupao rešavanju svojih problema; bio je smeo, pametan, oštrouman. Ali i dubinski nedopadljiv. Džulijus je retko prihvatao pacijente koji mu se nisu dopadali, no znao je da u Filipovom slučaju nije bilo ničeg ličnog. Filip se nikome ne bi dopao. Dokaz za to je što nikad nije imao prijatelja. Mada Filipa nije voleo, voleo je intelektualnu zagonetku koju je on predstavljao. Njegova glavna žalba („Zašto ne mogu da radim ono što zaista želim?”) bila je izazovan primer paralize volje. Iako mu terapija možda nije koristila, izuzetno je podsticala Džulijusovo pisanje, i mnoge ideje koje su potekle sa tih seansi plasirane su u čuvenom članku „Terapeut i volja” i u knjizi Želja, htenje i delanje. Sinula mu je misao da je možda on iskoristio Filipa. I da će eventualno sada, sa svojim pojačanim osećanjem povezanosti, biti u stanju da se iskupi, da ostvari ono što ranije nije uspeo.

Union četiri-trideset-jedan bila je skromna dvospratna omalterisana zgrada na uglu. Na spisku u predvorju pronašao je Filipovo ime: „Filip Slejt, doktor filozofije, filozofsko savetovanje.” Filozofsko savetovanje? Šta je to, zaboga? Sledeće što ćemo imati, pomisli s prezirom, biće berberi koji nude brijačko savetovanje i piljari koji reklamiraju mahunarsko savetovanje. Popeo se stepenicama i pozvonio. Začulo se zujanje dok su se vrata otključavala, i Džulijus se nađe u majušnoj čekaonici golih zidova, opremljenoj samo jednim negostoljubivim dvosedom presvučenim crnim vinilom. Filip je stajao na vratima ordinacije, nekoliko metara dalje, ne prilazeći i pokazujući mu rukom da uđe. Nisu se rukovali. Džulijus je upoređivao Filipov izgled sa onim koji mu je ostao u sećanju: prilično poklapanje. Nije se mnogo promenio za poslednjih dvadeset pet godina, izuzev finih bora oko očiju i malo mlitavijeg vrata. Svetlu smeđu kosu i dalje je češljao unazad, i dalje je pogled zelenih očiju bio intenzivan i izbegavajući. Prisetio se koliko su im se tokom svih tih zajedničkih godina pogledi retko susretali. Filip ga je podsećao na onu superiornu samodovoljnu decu iz razreda, koja na času samo sede i ne hvataju beleške dok on i svi drugi žure da zapišu svaki podatak koji bi se mogao pojaviti na testu. Ulazeći u ordinaciju pomislio je da napravi šalu na račun spartanskog nameštaja - izgrebanog i pretrpanog radnog stola, dve rasparene stolice koje su izgledale neudobno i zida ukrašenog jedino diplomom. Ali, predomislio se, seo na stolicu koju mu je Filip pokazao, odlučio da igra otvorenih karata i sačekao da ovaj počne. „Dakle, prošlo je mnogo vremena. Zaista mnogo.” Filip je progovorio formalnim, profesionalnim tonom, ničim ne odajući nervozu zbog preuzimanja kontrole u ovom razgovoru i promene uloga sa svojim nekadašnjim terapeutom.

„Dvadeset dve. Pogledao sam u beleškama.” „Zašto sada, dr Hercfeld?” „Znači li ovo da smo završili s lakom konverzacijom?” Ne, ne! Džulijus prekore sebe. Prekini! Setio se da Filip nema smisla za humor. Filip je delovao neuznemireno. „Bazična tehnika vođenja intervjua, dr Hercfeld. Poznata vam je rutina. Postavljanje okvira. Već smo odredili mesto, vreme - uzgred, nudim seansu od šezdeset minuta, ne psiho-sat od pedeset - i cenu, odnosno odsustvo iste. Sledeći korak su svrha i ciljevi. Nastojim da budem na usluzi, dr Hercfeld, kako bi ova seansa za vas imala maksimum efekta.” „Dobro, Filipe. Zahvaljujem na tome. Pitanje ’zašto sada’ nikad nije rđavo - ja ga stalno postavljam. Tako se usmerava tok seanse, odmah prelazi na posao. Kao što sam rekao telefonom, zbog izvesnih zdravstvenih problema, ozbiljnih zdravstvenih problema, poželeo sam da pogledam unazad, ocenim stvari, procenim svoj rad s pacijentima. Možda to ima veze i s mojim godinama - i nekakvim sumiranjem. Mislim da ćeš, kad dođeš u šezdeset petu, razumeti.” „Što se tiče procesa sumiranja, tu ću morati da vam verujem na reč. Razlog vaše želje da ponovo vidite mene ili nekog drugog pacijenta nije mi tako očit; ja nemam potrebu da idem u tom pravcu. Klijenti mi plate i zauzvrat dobiju stručno savetovanje. Tu se naša transakcija završava. Na rastanku, oni osećaju da su dobili nešto vredno, a ja da sam pružio onoliko koliko treba. Nezamislivo mi je da poželim da ih kasnije ponovo sretnem. No, stojim vam na usluzi. Gde počinjemo?” Džulijus tokom intervjua obično nije imao zadršku. To je bila jedna od njegovih prednosti - znalo se da je direktan. Međutim, danas je sebe prisilio da se obuzdava. Filipova grubost ga je zapanjila, no nije došao da bi mu davao savete. Ono što je želeo bilo je Filipovo iskreno mišljenje o njihovom

zajedničkom radu, i što manje kaže o sebi, to bolje. Da je Filip znao da je on očajan, da traga za smislom, da mu je stalo do toga da u njegovom životu igra neku značajnu instrumentalnu ulogu, možda bi mu, iz milosrđa, dao baš onu potvrdu koja mu je bila potrebna. Ili bi možda, da bi mu kontrirao, učinio upravo suprotno. „Pa, počeću zahvaljivanjem što si mi udovoljio i pristao da se sretnemo. A evo šta hoću: prvo, tvoje viđenje našeg rada - na koji način je bio od pomoći, a na koji nije - i drugo, što je težak zadatak - veoma bih želeo da me izvestiš kako ti je život tekao od našeg poslednjeg susreta. Uvek volim da čujem kraj priče.” Ako je i bio iznenađen onim što se od njega traži, Filip to nije pokazao već je nekoliko trenutaka sedeo ćutke, zatvorenih očiju, spojivši šake vrhovima prstiju. Započeo je pažljivo odmerenim tonom: „Priča još nije završena zapravo, u mom životu u poslednjih nekoliko godina desio se tako značajan obrt da imam osećaj kao da tek sad počinje. No, čvrsto ću se držati hronologije i počeću od terapije. Moram reći da je, sve u svemu, terapija s vama bila potpuni neuspeh. Skup neuspeh koji je koštao i mnogo vremena. Mislim da sam kao pacijent uradio svoj deo posla. Koliko se sećam, bio sam do kraja kooperativan, trudio se, dolazio redovno, plaćao račune, sećao se snova, sledio svaku ideju koju ste dali. Da li biste se složili sa mnom?” „Složio da si bio kooperativan? Apsolutno. Čak ću reći, i više od toga. Pamtim te kao posvećenog pacijenta.” Pogledavši opet u plafon, Filip klimnu glavom i nastavi: „Koliko se sećam, dolazio sam pune tri godine. Veći deo tog vremena viđali smo se dva puta nedeljno. To je mnogo sati - najmanje dve stotine. Oko dvadeset hiljada dolara.” Džulijus samo što mu nije upao u reč. Kad god pacijent kaže nešto ovako,

njegov refleksni odgovor je „kap u moru”, a zatim naglasi da problemi na kojima se radi u terapiji postoje dugo u pacijentovom životu i ne može se očekivati njihovo brzo povlačenje. Obično doda i lični komentar - da je njegov osnovni kurs iz terapije - analiza tokom edukacije, trajao tri godine, pet puta nedeljno - ukupno više od sedamsto sati. Ali Filip sada nije bio njegov pacijent i Džulijus nije došao da bi ga ubeđivao u bilo šta. Bio je tu da sluša. Ćutke se ugrizao za usnu. Filip nastavi: „Kad sam započeo rad s vama bio sam na nultoj tački svoje egzistencije; možda je umesnije reći ’na donjoj granici’. Radio sam kao hemičar i razvijao nove načine ubijanja insekata, profesija mi je bila dosadna, život mi je bio dosadan, sve mi je bilo dosadno izuzev čitanja filozofije i razmišljanja o velikim zagonetkama istorije. Međutim, razlog zbog kog sam došao kod vas bilo je moje seksualno ponašanje. Toga se, naravno, sećate?” Džulijus klimnu glavom. „Nisam imao kontrolu. Sve što sam želeo bio je seks. Bio sam opsednut, nezasit. Naježim se kad pomislim na šta sam ličio, kakav život sam vodio. Trudio sam se da zavedem što veći broj žena. Nakon koitusa bih samo nakratko olakšao kompulziju, ali bi me ubrzo opet obuzela želja.” Džulijus je suzdržao osmeh kad je Filip upotrebio reč koitus - podsetio se tog čudnog paradoksa: Filip se valjao u blatu bluda, a zazirao je od prostih reči. „Samo u tom kratkom periodu - odmah posle koitusa”, Filip nastavi, „bio sam u stanju da živim ispunjeno, harmonično - mogao sam da se povežem sa velikim umovima prošlosti.” „Sećam se toga, i tvog Aristarha, i Zenona.” „Da, oni i mnogi drugi od tada, ali periodi olakšanja, bez prisile, bili su suviše kratki. Sad sam slobodan. Sada stalno boravim u jednoj višoj ravni. No, da nastavim svoje viđenje terapije s vama. Nije li to vaš primarni zahtev?”

Džulijus potvrdi glavom. „Sećam se da sam se za terapiju jako vezao. Ona je postala još jedna prisila ali, nažalost, nije zamenila seksualnu već je s njom samo koegzistirala. Sećam se kako sam s nestrpljenjem iščekivao svaki terapijski sat, da bih na kraju ostajao razočaran. Nisam zapamtio baš mnogo od onoga što smo radili mislim da smo se trudili da kompulziju razumemo sa stanovišta moje životne istorije. Da je razumemo - uvek smo se trudili da razumemo. A meni je svako rešenje izgledalo sumnjivo. Nijednu hipotezu nismo valjano raspravili niti valjano zasnovali i, što je još gore, nijedna nije imala nikakvog efekta. A to jeste bila kompulzija. To sam znao. I znao sam da moram da je prekinem naglo. Trebalo mi je mnogo vremena, ali sam na kraju shvatio da niste umeli da mi pomognete i izgubio sam veru u naš zajednički rad. Sećam se da ste trošili preterane količine vremena istražujući moje odnose - sa drugima i naročito s vama. To za mene nikada nije imalo smisla. Ni tada ni sada. Kako je vreme prolazilo, viđanje s vama postalo mi je mučno, mučno je bilo i to što smo i dalje proučavali naš odnos kao da je stvaran ili postojan ili bilo šta drugo osim onoga što je zaista bio: kupljena usluga.” Zaslade i pogleda Džulijusa, šireći ruke kao da kaže „Hteo si iskrenost - izvoli.” Džulijus je bio zapanjen. Nečiji ludi glas odgovorio je umesto njega: „To je zbilja iskreno. Hvala, Filipe. A sada, ostatak priče. Šta se od tada dešavalo s tobom?” Filip sklopi dlanove, osloni bradu na vrhove prstiju, zagleda se u plafon kako bi sabrao misli, i nastavi: „Dakle, da vidimo. Počeću s poslom. Moja ekspertiza - razvoj hormonskih agenata protiv razmnožavanja insekata kompaniji je donela značajne rezultate i plata mi se povećala. Ali mi je hemija bivala sve dosadnija. Zatim, kad sam napunio trideset godina, prispela je jedna od očevih renti i ja sam je preuzeo. Tako mi je poklonjena sloboda. Imao sam od čega da živim nekoliko godina, prekinuo pretplatu na sve stručne časopise, dao

otkaz i okrenuo se onome što sam zaista u životu želeo - težnji ka mudrosti. I dalje sam bio jadan, napet, seksualno opterećen. Pokušao sam sa drugim terapeutima, ali mi nisu pomogli ništa više od vas. Jedan, inače Jungov student, bio je mišljenja da mi treba više od psihološke terapije. Rekao je da zavisnik poput mene najbolje može da se oslobodi duhovnim preobraćenjem. Njegova sugestija odvela me je religioznoj filozofiji - naročito idejama i praksi Dalekog istoka - jedino su one imale nekog smisla. Svi drugi religijski sistemi nisu uspeli da istraže fundamentalna filozofska pitanja, već su Boga koristili kao način da izbegnu istinsku filozofsku analizu. Čak sam proveo nekoliko nedelja u centrima za meditaciju. To nije bilo sasvim nezanimljivo. Nije zaustavilo opsesiju, ali sam ipak osećao da tu ima nečeg važnog, samo ja još nisam bio spreman. U međuvremenu, izuzev pauza prisilne neporočnosti u ašramu (mada sam čak i tamo uspevao da nađem poneka otvorena vrata), nastavio sam sa seksualnom potragom. Kao i pre, spavao sam sa mnogo žena, desetinama, stotinama. Nekada i sa dve u jednom danu, svuda, kad god sam uspevao da ih nađem - isto kao u vreme rada s vama. Seks sa istom ženom, jednom, nekad dva puta, a onda dalje jer prestaje da bude uzbudljivo. Znate staru izreku: ’Sa istom devojkom možeš prvi put imati seks samo jednom’.” Podiže bradu i okrenu se ka Džulijusu. „Ovaj poslednji komentar trebalo je da bude duhovit, dr Hercfeld. Sećam se da ste svojevremeno rekli kako je čudno što se nikad, ni u jednoj seansi, nisam našalio.” Džulijus, kome sada nije bilo do frivolnosti, prisilio se na osmeh, uprkos tome što je u Filipovom bon mot prepoznao nešto što mu je sam jednom rekao. Zamislio ga je kao mehaničku lutku s velikim ključem koji štrči iz temena. Došlo je vreme da ga opet navije. „I šta se onda desilo?”

Filip nastavi zureći u plafon. „Onda sam jednog dana doneo značajnu odluku. Pošto mi nijedan terapeut nimalo nije pomogao - žao mi je, dr Hercfeld, uključujući i vas...” „Tu poentu počinjem da shvatam”, upade Džulijus, a onda brzo dodade, „izvinjenja nisu potrebna. Samo iskreno odgovaraš na moja pitanja.” „Oprostite, nisam imao nameru da o tome nadugačko raspravljam. Da nastavim: pošto terapija nije bila odgovor, odlučio sam da se lečim sam - jednim kursom biblioterapije, usvajanjem značajnih misli najmudrijih ljudi svih vremena. Tako sam sistematski počeo da čitam celokupan korpus filozofije počev od grčkih presokratovaca sve do Popera, Rolsa i Kvajna. Nakon godinu dana učenja kompulzija se nije smanjila, ali sam došao do nekih važnih zaključaka: naime, da sam na pravom putu i da je filozofija moj dom. To je bio veliki korak - sećam se koliko smo pričali o tome kako se nigde na svetu nisam osećao kao kod kuće.” Džulijus potvrdi klimanjem glave. „Da, i ja se toga sećam.” „Uvideo sam da godine čitanja filozofije mogu da se pretvore u profesiju. Novac koji sam imao ionako ne bi potrajao večno. Tako sam upisao doktorske studije iz filozofije na univerzitetu Kolumbija. Bio sam dobar, napisao kompetentnu disertaciju i pet godina kasnije doktorirao. Otpočeo sam predavačku karijeru, a zatim sam se, tek pre neku godinu, zainteresovao za primenjenu ili - kako je ja shvatam - ’kliničku filozofiju’, i to me dovodi do današnjeg dana.” „Nisi mi ispričao kako si se izlečio.” „Pa, na Kolumbiji, negde na polovini studija, uspostavio sam odnos sa jednim terapeutom, savršenim terapeutom, terapeutom koji mi je pružio ono što niko drugi nije bio kadar da mi da.” „U Njujorku? Kako se zove? Na Kolumbiji? Kom institutu pripada?”

„Ime mu je Artur...” Zastao je i posmatrao Džulijusa, jedva primetno se smešeći. „Artur?” „Da, Artur Šopenhauer, moj terapeut.” „Šopenhauer? Zavitlavaš me, Filipe?” „Nikad nisam bio ozbiljniji.” „Poznato mi je malo o Šopenhaueru, samo klišei o njegovom sumornom pesimizmu. Nisam čuo da se njegovo ime pominje u kontekstu terapije. Kako je mogao da ti pomogne? Šta...” „Ne želim da vas prekidam, dr Hercfeld, ali dolazi mi klijent, a ja i dalje ne volim da kasnim - to se nije promenilo. Ostavite mi, molim vas, svoju vizitkartu. Nekom drugom prilikom reći ću vam o njemu nešto više. On je bio pravi terapeut za mene. Ne preterujem kad kažem da svoj život dugujem geniju Artura Šopenhauera.”

Talenat je nalik strelcu koji pogađa metu za druge nedostižnu; genije je nalik strelcu koji pogađa metu za druge nevidljivu.

4 1787 - Genije: Olujni početak i pogrešan start

Olujni početak - Genije je bio dugačak samo deset centimetara kad je oluja počela. Septembra 1787, oko njega se uzburkalo amniotičko more, bacalo ga tamo-amo i zapretilo krhkoj vezi sa obalom materice. Morska voda se pušila od ljutnje i straha. Pokrivale su ga opore hemikalije nostalgije i očaja. Zauvek su nestajali blagi, slatkasti, uljuljkani dani. Pritešnjene, bez nade za utehu, njegove nežne nervne sinapse bleskale su i buktale u svim pravcima. Ono što se rano nauči, najbolje se nauči. Artur Šopenhauer nije zaboravio svoje prve lekcije.

Pogrešan start (ili kako Artur Šopenhauer umalo nije postao Englez) - Arturrr, Arturrr, Arturrr. Hajnrih Florio Šopenhauer grebao je jezikom svaki slog. Artur -

dobro ime, odlično ime za buduću glavu velike trgovačke kuće Šopenhauer. Bila je 1787, a njegova mlada žena Johana bejaše u drugom mesecu trudnoće kada je doneo odluku: ako bude imao sina, zvaće se Artur. Kao časnom čoveku, ništa mu nije bilo preče od dužnosti. Onako kako su njegovi preci preneli na njega upravljanje velikom trgovačkom kućom Šopenhauer, i on će ga tako preneti sinu. Bila su to pogibeljna vremena, ali je Hajnrih verovao da će njegov još nerođeni sin povesti firmu u devetnaesti vek. Artur je predstavljalo savršeno ime za tu poziciju: jednako se piše na svim glavnim evropskim jezicima, otmeno klizi kroz sve državne granice i, najvažnije od svega, englesko je. Stolećima su Hajnrihovi preci vodili posao s velikom marljivošću i uspehom. Njegov deda je jednom ugostio rusku caricu Katarinu Veliku; da bi joj priuštio sav komfor, naredio je da se u gostinskim odajama podovi poliju konjakom a onda upale kako bi bile suve i aromatične. Oca je posetio pruski kralj Fridrih, koji ga je satima bezuspešno ubeđivao da kompaniju premesti iz Gdanjska u Prusku. A sada je vodstvo velike trgovačke kuće predato Hajnrihu, uverenom da će jedan Šopenhauer koji nosi ime Artur povesti firmu u briljantnu budućnost. Kuća Šopenhauer, koja je trgovala žitom, drvetom i kafom, dugo je bila jedna od vodećih firmi u Gdanjsku, otmenom hanzeatskom gradu sa višegodišnjom dominacijom u trgovini na Baltiku. No, dolazila su teška vremena za taj veliki slobodni grad. S Pruskom koja je pretila na zapadu i Rusijom na istoku, sa oslabljenom Poljskom, nemoćnom da Gdanjsku i dalje garantuje suverenitet, Hajnrih Šopenhauer nije sumnjao da su se dani slobode i trgovačke stabilnosti bližili kraju. Čitavu Evropu su potresali politički i finansijski nemiri - izuzetak je bila Engleska. Ona je bila stena. Ona je bila budućnost. Firma i porodica Šopenhauer u Engleskoj će naći sigurnu luku. Ne, više od sigurne luke, prosperiraće ukoliko njen budući naslednik bude rođen kao

Englez i ponese englesko ime. Herr Arturrr Šopenhauer, ne - Mister Arturrr Šopenhauer - engleski podanik na čelu firme: to je bila ulaznica za budućnost. Ne obazirući se otuda na proteste svoje bremenite, veoma mlade žene, koja je zatražila umirujuće prisustvo svoje majke kada bude rađala prvo dete, krenuo je, vukući je sa sobom, na dug put do Engleske. Mlada Johana je bila prestravljena, ali je morala da se potčini neumoljivoj volji svog muža. Međutim, čim su se u Londonu smestili, njen razdragani duh se povratio, te je svojim šarmom uskoro osvojila londonsko društvo. U putnom dnevniku zapisala je da su joj novi dragi engleski prijatelji pružili spokojnu sigurnost i da je veoma brzo postala centar velike pažnje. Previše pažnje i previše ljubavi za tvrdog Hajnriha, čija se anksiozna ljubomora, izgleda, ubrzo pretvorila u paniku. Gušeći se i osećajući da ga napetost u grudima razdire, morao je nešto da preduzme. I tako je, okrenuvši kurs, tokom jedne o najsurovijih zima tog veka naglo napustio London odvlačeći pobunjenu ženu, sada već gotovo u šestom mesecu trudnoći nazad u Gdanjsk. Godinama kasnije, Johana je opisala kako s osećala kad je bila istrgnuta iz Londona: „Niko mi nije pomogao, morala sam sama da pobedim tugu. Taj čovek me je vukao kroz pola Evrope da bi savladao svoju anksioznost.” To, tada, bio je olujni početak genijeve inkubacije: brak bez ljubavi, uplašena, pobunjena žena, napeti, ljubomorni otac, dva mučna putovanja kroz zavejanu Evropu.

Srećan život je nemoguć najbolje što se može postići je herojski život.

5 Napustivši Filipovu kancelariju Džulijus se osećao ošamućeno. Pridržavajući se za ogradu nesigurnim koracima sišao je niz stepenice i posrćući izašao na svetlo dana. Ispred zgrade je zastao oklevajući da li da skrene levo ili desno. Sloboda neisplaniranog popodneva više ga je zbunila nego radovala. Uvek je bivao na nešto usredsređen; ako nije viđao pacijente, drugi značajni projekti i aktivnosti pisanje, predavanja, tenis, istraživanja - okupirali bi mu pažnju. Ali danas ništa nije izgledalo važno. Moguće da nikada ništa nije bilo važno, da je njegov um projektima proizvoljno dodeljivao značaj a zatim vešto prikrivao svoje tragove. Danas je prozreo lukavstva jednog ljudskog života. Danas nije bilo ničega bitnog da se radi, te je polako i besciljno krenuo niz ulicu Union. Pri kraju poslovne četvrti, odmah iza ulice Filmor, približavala mu se neka starica tandrčući hodalicom. Gospode, kakav prizor! pomislio je. Prvo je izbegao njen pogled, a zatim se okrenuo da je bolje osmotri. Njena odeća nekoliko slojeva džempera i preko njih ogroman kaput - delovala je besmisleno po tom sunčanom danu. Obrazima kao u veverice snažno je žvakala, valjda da bi tako zadržala na mestu veštačku vilicu. Ipak, najgore od svega bila je ogromna izraslina ispod jedne nozdrve - providna ružičasta bradavica veličine grozda, iz koje je štrcalo nekoliko dugačkih oštrih dlaka.

Glupava starica, bilo je sledeće što je pomislio, i odmah dodao: „Verovatno je starija od mene. U stvari, ona je moja budućnost - bradavica, hodalica, invalidska kolica. Dok se približavala, čuo je kako mrmlja: „Da vidimo šta je u ovim radnjama napred. Šta bi to bilo? Šta ću pronaći?” „Gospođo, nemam pojma, samo šetam ovuda”, Džulijus joj dobaci. „Ne pričam s vama.” „Ne vidim nikog drugog ovde.” „To i dalje ne znači da pričam s vama.” „Ako ne sa mnom, onda s kim?” Šakom je natkrilio oči i pantomimski se osvrnuo po praznoj ulici. „Šta se to vas tiče? Prokleti ulični čudaci”, progunđa mimoilazeći ga uz zveku. Za trenutak se zaledio. Pogledao je oko sebe kako bi se uverio da nema svedoka ovog razgovora. Bože, pomisli, gubim se - šta ja to, dođavola, radim? Dobro je što danas nemam pacijente. Nema sumnje: vreme provedeno s Filipom Slejtom ne utiče dobro na moje raspoloženje. Prateći opojnu aromu koja se širila iz Starbaks kafea, zaključi da seansa sa Filipom zaslužuje jedan dupli espreso. Smesti se pored prozora i poče da posmatra prolaznike. Nije bilo sedih glava, ni napolju ni unutra. Kao šezdesetpetogodišnjak bio je najstarija osoba u okruženju, najstariji od starih, onaj koji ubrzano propada iznutra dok njegov melanom produžava svoju mučku invaziju. Dve ljupke prodavačice flertovale su s nekim gostima. Bile su od onih mladih žena koje nikad ne gledaju u njegovom pravcu, koje ga nisu zavodile ni kad je bio mlad niti hvatale njegov pogled dok je stario. Vreme je da shvati da njegovo doba neće doći, da mu te stasale prsate devojke s licem Snežane nikad

neće uputiti koketan osmeh i reći „Hej, nije vas bilo neko vreme. Kako je?” To se neće dogoditi. Život je bio ozbiljno linearan i ireverzibilan. Dosta. Dosta samosažaljenja. Onima koji kukaju znao je šta da kaže: nađi načina da okreneš pogled ka spolja, prevaziđi sebe. Da, to je bio način - pronaći put da se ovo đubre pretvori u zlato. Zašto ne pisati o tome? Možda kao lični dnevnik. A onda i nešto manje intimno - ko zna šta? - možda članak za Magazin Američkog psihijatrijskog udruženja o „Psihijatru koji se suočava sa smrću.” Ili nešto komercijalno za Sunday Times? Mogao bi on to. A zašto ne i knjigu? Na primer, Autobiografija nestanka. Nije loše! Ponekad kad smisliš eksplozivan naslov delo se napiše samo od sebe. Naručio je espreso, izvadio olovku i razmotao papirnu kesu koju je našao na podu. Čim je počeo da piše, usne mu se razvukoše u laki smešak zbog skromnih početaka te moćne knjige.

Petak, 2. novembar 1990. DOS (dan-otkrivanja-smrti) + 16

Nema sumnje: potražiti Filipa Slejta beše loša ideja. Loša ideja je i to što sam pomislio kako od njega mogu nešto da dobijem. Loša ideja je što sam se s njim susreo. Nikad više. Filip terapeut? Neverovatno - terapeut bez empatije, osećajnosti, brižnosti. Čuo je kad sam mu preko telefona rekao da imam zdravstvenih problema i da su oni delom razlog što sam hteo da se vidim s njim. Pa ipak, nijednog ličnog pitanja o tome kako mi je. Čak ni rukovanja. Hladno. Nehumano. Na tri metra udaljenosti. Za tog tipa sam tri godine radio kao skot. Dao mu sve. Dao mu ono najbolje. Kopile nezahvalno. O da, znam šta bi on rekao. Čujem taj ravni precizni glas: „Naša razmena je bila tržišna: ja sam vama davao novac, a vi mi meni stručne usluge. Plaćao sam uredno za svaki sat vaših konsultacija. Transakcija je završena. Sad smo kvit; ništa vam ne dugujem.”

Pa bi dodao: „Manje nego ništa, dr Hercfeld, vi ste bolje prošli. Dobijali ste punu cenu, a ja ništa vredno.” Najgore je što je u pravu. Ništa mi ne duguje. Ja trubim naokolo kako psihoterapija znači život posvećen služenju. Služenju koje se daje s ljubavlju. Od njega nemam nikakvih potraživanja. Zašto nešto i da očekujem? Uostalom, šta god da je to za čim žudim, on to nema da mi dâ. „To nema da ti dâ” - koliko sam samo puta ovo rekao pacijentima - za njihove muževe ili žene ili očeve. A sad ja nisam u stanju da odustanem od Filipa, tog tvrdog neosetljivog, sebičnog čoveka. Kako bi bilo da napišem odu o zahvalnosti koju pacijenti duguju svojim bivšim terapeutima? I zašto je to toliko važno? Zbog čega sam, od svih pacijenata, izabrao da stupim u kontakt baš s njim? To i dalje ne znam. U beleškama sam naišao na neki ključ - utisak da sam komunicirao sa svojim fantazmom iz mladosti. Možda u meni ima više od tragova Filipa, u onom meni koga su kao tinejdžera i dvadesetogodišnjaka i tridesetogodišnjaka šibali hormoni. Mislio sam da znam kroz šta prolazi, mislio sam da imam unutrašnji uvid kako da ga lečim. Da li sam se zbog toga toliko trudio? Zašto je dobio više moje pažnje i energije nego većina pacijenata zajedno? U praksi svakog terapeuta uvek postoje pacijenti koji troše nesrazmernu količinu njegove energije i pažnje - Filip je tri godine bio takva osoba.

Uveče se vratio u hladnu i mračnu kuću. Tog jutra se njegov sin Lari, s kojim je proveo protekla tri dana, vratio u Baltimor gde je radio na neurobiološkim istraživanjima u bolnici Džons Hopkins. Gotovo da je osetio olakšanje što je Lari otišao - njegov bolan izraz lica i pokušaji, puni ljubavi ali nespretni, da uteši oca doneli su mu više tuge nego smirenja. Počeo je da okreće broj telefona Martija, jednog od kolega iz grupe podrške, ali je bio suviše

utučen pa je spustio slušalicu i uključio kompjuter da bi uneo beleške koje je tog dana nažvrljao na izgužvanoj papirnoj kesi iz Starbaksa. Pozdravilo ga je jedno „Imate poštu”; na njegovo iznenađenje, bila je to poruka od Filipa. Žurno ju je pročitao:

Na kraju današnjeg razgovora pitali ste me o Šopenhaueru i kako mi je njegova filozofija pomogla. Takođe ste nagovestili da biste želeli da saznate više o njemu. Učinilo mi se da bi vas možda zanimalo moje predavanje na Kostal koledžu sledećeg ponedeljka u 7 h uveče (Tojon Hol, ulica Fulton broj 340). Držim ogledni kurs o evropskoj filozofiji i u ponedeljak ću dati kratak osvrt na Šopenhauera (u dvanaest nedelja treba da pokrijem dve hiljade godina). Posle predavanja možemo i da popričamo. Filip Slejt

Bez oklevanja mu je odgovorio: Hvala. Biću tamo. Otvorio je planer na stranici za sledeći ponedeljak i upisao „Tojon Hol, Fulton br. 340, 19 h.”

***

Džulijus je terapijsku grupu vodio ponedeljkom, od četiri i trideset do šest sati. Tokom čitavog tog dana premišljao se da li da grupi saopšti svoju dijagnozu. Odlučio je da sa individualnim pacijentima to učini tek kad uspostavi ravnotežu, ali grupa je bila nešto drugo: članovi su obično bili usredsređeni na njega, pa je verovatnoća da neko primeti promenu u njegovom raspoloženju i to komentariše bila mnogo veća. No, brige su bile neopravdane. Članovi grupe spremno su prihvatili opravdanje da je zbog gripa otkazao prethodne dve seanse i počeli da pričaju o

onome što im se događalo poslednje dve nedelje. Stjuart, niski, dežmekasti pedijatar, uvek rasejan i u žurbi da stigne do sledećeg pacijenta, delovao je napeto i zatražio da mu grupa posveti vreme. To je bilo veoma neuobičajeno; za godinu dana koliko je bio u terapiji, retko je tražio pomoć. Grupi se priključio pod prinudom: žena ga je mejlom obavestila da će ga ostaviti ukoliko ne krene na terapiju i ne napravi neke značajne promene. Objasnila je da mu se obratila tim putem jer on više pažnje poklanja elektronskoj komunikaciji nego bilo čemu što mu se kaže direktno. Tokom prethodne nedelje povisila je ulog tako što se iselila iz spavaće sobe, pa je najveći deo seanse protekao u pomaganju Stjuartu da istraži kako se oseća zbog njenog povlačenja. Džulijus je voleo ovu grupu. Često je bio impresioniran hrabrošću s kojom su učesnici kontinuirano osvajali nove prostore i preuzimali velike rizike. Današnji susret nije bio izuzetak. Stjuartova spremnost da ispolji ranjivost dobila je podršku svih i vreme je proletelo. Pri kraju seanse osećao se mnogo bolje. Toliko je bio uključen u terapijsku dramu da je na sat i po zaboravio sopstveno očajanje. To nije bilo neobično. Svakom grupnom terapeutu poznate su izvanredni isceliteljski kvaliteti svojstveni atmosferi grupe u akciji. Po ko zna koji put na seansu je došao uznemiren, a napušta je osećajući se značajno bolje iako se, naravno, nije eksplicitno bavio nijednim ličnim problemom. Jedva da je imao vremena za večeru s nogu u obližnjem Ve Be Suši, restoranu gde je bio redovan gost. Dok je zauzimao mesto, Mark, šef kuhinje, glasno ga je pozdravio. Kad nije dolazio u društvu, uvek bi sedeo za šankom - i njemu je, kao i njegovim pacijentima, bilo neprijatno da jede sam za stolom. Naručio je kao i obično: kalifornijske rolnice, jegulju na žaru i maki - suši sa različitim vegetarijanskim punjenjem. Voleo je suši, ali je strogo izbegavao živu ribu plašeći se parazita. Čitava ta borba protiv spoljašnjih napadača - kako je sada bila komična! Kakva ironija da će, na kraju, taj posao biti obavljen iznutra. Do đavola s tim! Odbacio je opreznost i od iznenađenog šefa naručio

ahi suši. Jeo je s velikim uživanjem, a onda pohitao u Tojon Hol na svoj prvi sastanak sa Arturom Šopenhauerom.

Čvrsti temelji našeg pogleda na svet, pa otuda i njegova dubina i plitkost, formiraju se u godinama detinjstva. Takav pogled se potom razrađuje i usavršava, ali se suštinski ne menja.

6 Mama i tata Šopenhauer Zu Hause

Kakav je čovek bio Hajnrih Šopenhauer? Težak, strog, inhibiran, nepopustljiv, ponosan. Priča kaže da je 1783, pet godina pre Arturovog rođenja, u vreme kad je Gdanjsk bio pod pruskom opsadom i oskudevalo se u hrani za ljude i stoku, porodica Šopenhauer bila primorana da u svoju kuću na selu primi jednog neprijateljskog generala. Zauzvrat, pruski oficir je Hajnrihu ponudio da mu obezbedi hranu za konje. Šta je Hajnrih odgovorio? „Gospodine, moja konjušnica je dobro snabdevena, a kad zalihe nestanu, konje ću ubiti.” A Arturova majka, Johana? Romantična, ljupka, maštovita, poletna, koketna. Iako je čitav Gdanjsk te 1787. sklapanje braka Hajnriha i Johane

smatrao sjajnim događajem, ispostavilo se da je to bio tragičan spoj. Johanina porodica Trojzener bila je skromnog porekla i dugo je na otmene Šopenhauere gledala sa strahopoštovanjem. Kada je Hajnrih u svojoj trideset osmoj došao da prosi sedamnaestogodišnju Johanu, Trojzenerovi su bili ushićeni, a Johana se povinovala izboru svojih roditelja. Da li je Johana svoj brak smatrala greškom? Pročitajmo ono što je godinama kasnije napisala kao upozorenje drugim mladim ženama pred kojima je odluka o udaji: „Sjaj, položaj i titula imaju preteranu moć zavođenja srca mladih devojaka, mame ih da zategnu bračni čvor... pogrešan korak zbog kojeg moraju da trpe najtežu kaznu do kraja svojih života.” „Trpe najtežu kaznu do kraja svojih života” - jake reči Arturove majke. U dnevnicima je priznala da je pre Hajnrihove prosidbe imala mladalačku ljubav, koju je sudbina od nje otrgla, i da je bila u stanju rezigniranosti kada je prihvatila bračnu ponudu Hajnriha Šopenhauera. Da li je imala izbora? Najverovatnije ne. Ovaj konvencionalni brak tipičan za osamnaesto stoleće ugovorila je njena porodica zbog imovine i statusa. Da li je tu bilo ljubavi? Između Hajnriha i Johane Šopenhauer to pitanje se nije postavljalo. Nikad. Kasnije, u svojim memoarima, napisala je: „Nisam se pretvarala da ga žarko volim više nego što je on to tražio.” Niti je u njihovom domu bilo obilja ljubavi za druge - ni za mladog Artura Šopenhauera, niti za njegovu mlađu sestru Adelu, rođenu devet godina kasnije. Ljubav između roditelja rađa ljubav prema deci. Povremeno čujemo priče o roditeljima čija velika uzajamna ljubav potroši svu raspoloživu ljubav u kući, ostavljajući samo mrvice za decu. Ali ekonomski model sa sumom nula ljubavi ima malo smisla. Izgleda da je tačno suprotno: što više volimo, to više na decu, na svakoga, reagujemo s ljubavlju. Arturovo detinjstvo lišeno ljubavi imalo je ozbiljne posledice po njegovu budućnost. Deca uskraćena za vezu materinske ljubavi ne uspevaju da razviju

bazično poverenje neophodno da bi volela sebe, verovala da će ih drugi voleti, ili volela što su živa. Kao odrasli, postaju otuđeni, povlače se u sebe i često provode život u neprijateljskim odnosima s drugima. Takav je bio psihološki pejzaž koji će naposletku formirati Arturov pogled na svet.

Ako osmotrimo život u njegovim pojedinostima, kako sve izgleda smešno. Kao kap vode viđena kroz mikroskop, kap prepuna protozoa. Smejemo se gledajući ih kako se užurbano komešaju i bore jedna s drugom. Bilo ovde, ili u kratkom periodu dok traje ljudski život, ova strahovita aktivnost proizvodi komičan efekat.

7 U pet do sedam Džulijus je istresao pepeo iz svoje lule od stive i stupio u auditorijum Tojon Hola. Seo je u peti red uz bočni prolaz i pogledao po amfiteatru. Dvadeset redova strmo se uzdizalo nad ulaznim nivoom, gde je bio podijum za predavača. Većina od dve stotine sedišta bila je prazna, tridesetak je bilo polomljeno i omotano žutom najlon trakom; na onima u poslednjem redu raširila su se dva beskućnika sa svojim naramcima novina. Približno trideset mesta zauzimali su studenti neurednog izgleda, tu i tamo raspršeni po auditorijumu, izuzev prva tri reda koja su ostala prazna. Baš kao i u terapijskoj grupi, pomisli Džulijus, niko ne želi da sedne pored vođe. Čak i u grupnoj seansi koju je vodio ranije tog dana, sedišta sa obe

njegove strane ostavljena su prazna, za članove koji poslednji stižu. Našalio se rekavši kako sedeti pored njega izgleda kao kazna za kašnjenje. Razmišljao je o grupnoterapijskom folkloru rasporeda sedenja; osoba koja je najviše zavisna sedi sa liderove desne strane, a najparanoidniji članovi smeste se tačno nasuprot; no, po njegovom iskustvu, oklevanje da se sedne pored vođe bilo je jedino pravilo na koje se sigurno moglo računati. Otrcanost i dotrajalost Tojon Hola bila je tipična za čitav kampus Kalifornija Kostal koledža, koji je otvoren kao večernja poslovna škola, zatim se proširio i kratko cvetao kao viša škola, a sada je očigledno prolazio kroz fazu entropije. Idući na predavanje kroz sumnjivi kvart, Džulijusu je bilo teško da napravi razliku između zapuštenih studenata i beskućnika iz tog kraja. Kog učitelja ne bi obeshrabrilo ovakvo okruženje? Počinjao je da shvata zašto Filip želi da promeni karijeru ulaskom u kliničku praksu. Pogledao je na sat. Tačno sedam. U tom trenutku Filip stupi u auditorijum, odeven u profesorsku uniformu: kaki pantalone, kariranu košulju i smeđi sako od rebrastog somota sa zakrpama na laktovima. Izvadivši beleške iz dobrano oguljene tašne, i bacivši samo kratak pogled na publiku, započe:

Ovo je pregled zapadne filozofije, osamnaesto predavanje, Artur Šopenhauer. Večeras ću postupiti drugačije i prići svojoj temi indirektnije. Ako vam se učini da pravim digresije, molim za trpeljivost - obećavam da ću se uskoro vratiti zadatku. Počnimo obraćanjem pažnje na velike debije u istoriji.

Pogledom je zatražio neki znak razumevanja iz publike i, ne uspevši da ga nađe, kažiprstom pozva najbližeg studenta da izađe na tablu. Zatim je slovo po slovo izdiktirao tri reči i definisao njihovo značenje: d-i-g-r-e-s-i-j-a, t-r-p-e-

l-j-i-v-o-s-t i d-e-b-i, što je ovaj poslušno napisao. Pošao je ka mestu, ali mu Filip pokaza da sedne u prvi red i tu ostane.

A sada o velikim debijima; verujte - razlog što započinjem na ovaj način uskoro će biti očit. Zamislite Mocarta koji je zapanjio bečki dvor savršenim izvođenjem na klavsenu sa samo devet godina. Ili, ako vam primer Mocarta nije blizak (ovde se pojavio tanani tračak osmeha), zamislite nešto što vam je bliže, Bitlse, koji su sa devetnaest svirali svoje kompozicije liverpulskoj publici. Među zadivljujućim debijima je i izvanredni početak Johana Fihtea. (Ovde je studentu dao znak da na tabli ispiše F-i-h-t-e.) Da li se neko seća ovog imena s prošlog predavanja, kad sam govorio o velikim nemačkim

filozofima

idealistima,

sledbenicima

Kanta

krajem

osamnaestog i početkom devetnaestog veka: Hegelu, Šelingu, Fihteu? Fihteov život i njegov debi su najizuzetniji: život je započeo kao siromašni neobrazovani čuvar gusaka u Ramenauu, nemačkom seocetu koje se pročulo jedino po inspirativnim nedeljnim propovedima tamošnjeg sveštenika. Jedne nedelje u selo je stigao bogati aristokrata, no suviše kasno da bi čuo propoved. Dok je stajao pred crkvom, očito razočaran, neki stariji seljanin mu je prišao i rekao da ne očajava, jer guščar, mladi Johan, može da mu je ponovi. Poslao je po Johana, koji je zaista, od reči do reči, izrecitovao čitavu propoved. Baron je bio do te mere impresioniran guščarovim

neverovatnim

pamćenjem

da

je

finansirao

njegovo

obrazovanje i uredio da pohađa Pfortu, slavni internat koji su kasnije pohađali mnogi eminentni nemački mislioci, uključujući i onog koji je predmet našeg sledećeg predavanja, Fridriha Ničea. Johan je bio odličan učenik u školi i potom na univerzitetu, no kad je njegov

pokrovitelj umro, ostao je bez sredstava za izdržavanje i prihvatio se posla privatnog učitelja u Nemačkoj; zadatak mu je bio da jednog mladića podučava Kantovoj filozofiji, sa kojom se ni sam dotad nije upoznao. Uskoro ga je ushitilo delo božanskog Kanta... Naglo je podigao pogled sa beležaka kako bi pogledao svoje slušaoce. Ne videvši u njihovim očima ni nagoveštaj prepoznavanja onoga o čemu govori, prosiktao je dajući studentu znak da na tabli napiše K-a-n-t.

’Alo, ima li koga? Kant, Imanuel Kant, Kant, Kant, sećate se? Prošle nedelje smo mu posvetili dva sata! Kant, uz Platona, najveći od svih filozofa na svetu. Dajem vam reč: Kant će biti na završnom ispitu. Aha, tako s vama treba... Primećujem znake života, pomeranje, nekolicinu raširenih očiju. I olovke koje dolaze u dodir s papirom.

Gde sam stao? A, da. Guščar. Fihte je zatim dobio ponudu da bude privatni učitelj u Varšavi i, sasvim švorc, peške otišao čak do tamo da bi, kad je stigao, odmah bio odbijen za posao. Pošto se Kenigsberg, gde je živeo Kant, nalazio samo nekoliko stotina kilometara dalje, odlučio je da taj put prepešači i lično upozna velikog majstora. Stigao je nakon dva meseca i smelo zakucao na Kantova vrata, ali nije bio primljen. Kant je bio osoba navike i nesklon da prima nepoznate posetioce. Prošle nedelje sam vam opisivao rigoroznost njegovog rasporeda - tako preciznog da su sugrađani mogli da podešavaju satove prema njegovim dnevnim šetnjama. Fihte je mislio da ga je Kant odbio jer nije doneo preporuke i odlučio je da sam sastavi jednu kako bi obezbedio prijem. U nastupu kreativne energije napisao je svoj prvi rukopis, čuvenu Kritiku svakog otkrovenja, u kojoj je Kantove poglede na etiku i dužnost primenio na

interpretaciju religije. Kant je bio do te mere impresioniran njegovim radom da je ne samo pristao da se s njim sretne već ga je ohrabrio da to delo objavi. Nekim čudnim slučajem, verovatno zbog marketinške smicalice izdavača, Kritika je izašla nepotpisana. Delo je bilo tako briljantno da su ga kritičari i čitalačka publika smatrali novim Kantovim radom. Na kraju je Kant bio prisiljen da obznani kako on nije autor tog odličnog rukopisa, već jedan talentovani mladi čovek po imenu Fihte. Njegova pohvala je osigurala Fihteovu budućnost u filozofiji, i godinu i po dana kasnije ponuđena mu je profesura na univerzitetu u Jeni.

„To”, Filip je podigao pogled, ekstatičnog izraza lica, i zamahnuo kroz vazduh, na neobičan način demonstrirajući entuzijazam, „to je ono što ja zovem debijem!” Nijedan student ga nije pogledao niti dao ikakav znak da je zapazio tu kratku, čudnu manifestaciju oduševljenja. Ako ga je i obeshrabrila ravnodušnost publike, to nije pokazao i mirno je nastavio:

A sada, uzmimo nešto što vam je bliže - debije u sportu. Ko može da zaboravi početke Kris Evert, Trejsi Ostin ili Majkla Čenga, koji su sa petnaest-šesnaest osvajali teniske gren-slem turnire? Ili šahovske vunderkinde Bobija Fišera i Pola Morfija? Ili, setite se Hozea Raula Kapablanke, koji je na Kubi osvojio šahovski šampionat kad mu je bilo jedanaest godina. Konačno, želim da se pozabavim jednim književnim debijem najbriljantnijim literarnim debijem svih vremena, naime, čovekom koji je u svojim srednjim dvadesetim blesnuo na literarnom nebu jednim čarobnim romanom...

Ovde je zastao da bi pobudio napetost, uzdignute glave, lica koje je zračilo samopouzdanjem. Bilo je očito da je siguran u ono što radi. Džulijus ga je s nevericom pratio. Šta je Filip očekivao da će videti? Studente na ivicama sedišta, kako drhte od radoznalosti i šapuću „Ko je to literarno čudo?” Džulijus je iz petog reda okrenuo glavu da bi osmotrio publiku: svuda bezizražajne oči, slušaoci zavaljeni u sedišta, uronjeni u novine, popunjavaju ukrštene reči. Na levoj strani, jedan usnuli opružen preko dve stolice; na desnoj, na kraju njegovog reda, zagrljeni par u dugom poljupcu. U redu tačno ispred njegovog, dvojica momaka se gurkaju laktovima, požudno kibicujući nekoga gore, u dnu prostorije. Uprkos radoznalosti, nije se okrenuo da isprati njihov pogled - verovatno su zverali u neku žensku - već se ponovo usredsredio na Filipa. Ovaj je nastavio da veze:

I ko je bio taj vunderkind? Njegovo ime je Tomas Man. Kada je bio vaših godina, da, vaših godina, počeo je da piše jedno remek-delo, slavni roman koji se zove Budenbrokovi, objavljen kada mu je bilo samo dvadeset šest. Tomas Man, nadam se i molim boga da ste za njega čuli, postao je golema figura u literarnom svetu dvadesetog veka i dobio je Nobelovu nagradu za književnost. (Ovde je pisaru na tabli izdiktirao reči M-a-n i B-u-d-e-n-br-o-k-o-v-i.) Budenbrokovi, štampani 1901, prate život jedne nemačke buržoaske porodice kroz četiri generacije, sa svim udesima koje nose životni ciklusi. Kakve ovo ima veze sa filozofijom i pravim predmetom današnjeg predavanja? Kao što sam obećao, malo sam odlutao, ali samo da bih se još odlučnije vratio na suštinu.

Džulijus začu šuškanje u auditorijumu i zvuk koraka. Dva voajera ispred njega koja su se ranije podgurkivala, sada su bučno skupljala svoje stvari i napuštala salu. Oni što su se ljubili na kraju reda već su bili otišli, čak je iščezao i student koji je pisao na tabli. Filip nastavi:

Za mene, najupečatljiviji pasaži u Budenbrokovima nalaze se pri kraju romana, kada se protagonista, paterfamilias, stari Tomas Budenbrok, približava smrti. Zadivljujuće je da jedan pisac u svojim ranim dvadesetim ima takav uvid i takvu senzibilnost kad su u pitanju teme koje se tiču kraja života. (Dok je podizao raskupusanu knjigu na usnama mu se pojavio bled osmeh.) Ove stranice preporučujem svima koji imaju nameru da umru.

Džulijus je začuo kako dva studenta, napuštajući prostoriju, šibicom pale cigarete.

Kad je smrt došla po njega, Tomas Budenbrok je bio smeten i preplavljen očajanjem. Nijedan od njegovih sistema verovanja nije mu pružio utehu ni religijski nazori, koji su već mnogo ranije zakazali u zadovoljenju njegovih metafizičkih potreba, niti svetovni skepticizam i sklonost materijalističkom darvinizmu. Ništa, po Manovim rečima, nije moglo da pruži umirućem čoveku „u susretu sa prodornim očima smrti jedan jedini sat spokoja.”

Na ovom mestu, Filip podiže pogled. „Ono što se zatim dogodilo je od velikog značaja i sad počinjem da se približavam zadatoj temi večerašnjeg

predavanja.”

Usred svog očaja, Tomas Budenbrok je slučajno sa police izvukao jedan jeftini, loše uvezan filozofski tom, kupljen pre mnogo godina na tezgi s polovnim knjigama. Počeo je da čita i odmah se utešio. Zadivilo ga je kako je, po Manovim rečima, „jedan veliki um uspeo da ščepa tu okrutnu podrugljivu stvar zvanu život.” Izvanredna jasnoća vizije u tom filozofskom tomu očarala je umirućeg, prolazili su sati a on nije prekidao čitanje. Stigao je tako do poglavlja s naslovom „O smrti i njenom odnosu s našom ličnom besmrtnošću” i, opijen tim rečima, čitao je kao da mu od toga zavisi život. Kad je završio, bio je drugi čovek, čovek koji je pronašao utehu i mir što su mu prethodno izmicali. Šta je to što je umirući otkrio? (U ovom trenutku iznenada je progovorio proročkim glasom.) Sad dobro slušajte, Džulijuse Hercfelde, jer vam ovo može biti od koristi na završnom životnom ispitu...

Šokiran što je direktno oslovljen na javnom predavanju, Džulijus se hrabro uspravio na sedištu. Nervozno se osvrnuo oko sebe i, na svoje zaprepašćenje, shvatio da je auditorijum prazan: svi, čak i dva beskućnika, otišli su. Filip, kog nestanak publike nije poremetio, mirno je produžio:

Pročitaću jedan pasus iz Budenbrokovih. (Otvorio je pohabanu knjigu u mekom povezu.) Vaš zadatak je da roman pročitate vrlo pažljivo, posebno deveto poglavlje. Biće vam od neprocenjive koristi - daleko je vrednije od pokušaja izvlačenja smisla iz sećanja na davnašnje pacijente.

Da li sam se nadao da ću živeti kroz svog sina? U ličnosti mnogo bleđoj, nepostojanijoj i bojažljivijoj nego što je moja? Slepa, detinjasta ludost! Šta moj sin može da učini za mene? Gde ću biti kad umrem? Ah, to je tako blistavo jasno. Biću u svima onima koji su ikada rekli, koji ikada kažu, ili će ikada reći „Ja” - ali naročito u svima onima koji to kažu sa najviše punoće, snage i radosti!... Zar sam ikada mrzeo život - život čist, moćan, neumoljiv! Taman posla! Ali sam mrzeo sebe što nisam uspevao da ga iznesem. Sve vas volim, vas blagoslovene, i uskoro, uskoro, prestaću da budem odsečen od vas tananim nitima svog sopstva; uskoro će ono u meni što vas voli biti slobodno i biti u vama i sa vama - u svima vama i sa svima vama.

Zatvorio je roman i vratio se svojim beleškama.

No, ko je autor koji je toliko promenio Tomasa Budenbroka? Man njegovo ime u romanu ne pominje, ali je četrdeset godina kasnije napisao veličanstven esej u kom je naveo da je Artur Šopenhauer pisac dotičnog toma. Man zatim nastavlja da opisuje kako je u dobi od dvadeset tri prvi put iskusio veliki užitak u čitanju Šopenhauera. Ne samo da je bio ushićen zvonjavom Šopenhauerovih reči, koje je opisao kao „tako krajnje dosledno jasne, tako zaokružene, dok su njihovo predstavljanje i jezik tako moćni, tako elegantni, tako nepogrešivo prikladni, tako žestoko briljantni, tako veličanstveno i poletno oštri - kao nigde drugde u istoriji nemačke filozofije”, već i suštinom šopenhauerovske misli, za koju kaže da je „emotivna, da ostavlja bez daha, titra između snažnih kontrasta, između instinkta i uma, strasti i iskupljenja.” Man je tada uvideo da je otkriće Šopenhauera isuviše vredno iskustvo da bi ga zadržao za sebe i odmah ga je kreativno upotrebio nudeći filozofa svom napaćenom heroju.

Ne samo Tomas Man, već i mnogi drugi veliki umovi priznali su svoj dug Arturu Šopenhaueru. Tolstoj ga je nazvao „genijem par excellence među ljudima”. Za Riharda Vagnera bio je „dar s neba.” Niče je izjavio da mu se život promenio nakon što je u antikvarnici u Lajpcigu kupio otrcan primerak Šopenhauera i, kako se izrazio, „pustio dinamičnog, turobnog genija da obrađuje njegov duh.” Šopenhauer je trajno promenio intelektualnu mapu zapadnog sveta i bez njega bismo imali drugačijeg i slabijeg Frojda, Ničea, Hardija, Vitgenštajna, Beketa, Ibzena, Konrada.

Izvadio je džepni sat, na trenutak ga pomno osmatrao i završio s velikom pompom:

Ovo je kraj mog uvoda u Šopenhauera. Njegova filozofija ima takvu širinu i dubinu da se opire nekom kratkom rezimeu. Stoga sam odlučio da podstaknem vašu radoznalost, nadajući se da ćete pažljivo pročitati poglavlje od šezdeset strana u vašem udžbeniku. Ja ću radije da posvetim poslednjih dvadeset minuta predavanja pitanjima slušalaca i diskusiji. Ima li pitanja, doktore Hercfeld?

Uzdrman Filipovim tonom, Džulijus je još jednom prokrstario pogledom po ispražnjenom auditorijumu, a onda blago rekao: „Filipe, pitam se da li si svestan da ti je publika otišla?” „Koja publika? Oni? Ti takozvani studenti?” Otresao je rukama u znak omalovažavanja, pokazujući tako da nisu vredni pomena, da ga se ni njihov dolazak ni odlazak nimalo ne tiču. „Moja publika ste danas vi, doktore Hercfeld. Predavanje sam namenio samo vama”, reče, nimalo zbunjen što u

pećinski pustoj slušaonici vodi razgovor sa udaljenosti od deset metara. „U redu, zagrišću. Zašto sam ja danas tvoja publika?” „Razmislite o tome, doktore Hercfeld...” „Radije bih da me zoveš Džulijus. Ako se ja tebi obraćam sa Filipe, i pretpostavljam da ti to ne smeta, onda je jedino ispravno da ti mene zoveš Džulijus. Ah, déjà vu, sve ispočetka - jasno se sećam da sam ti vrlo davno rekao ’Molim te, zovi me Džulijus - nismo stranci?’” „Ja se svojim klijentima ne obraćam ličnim imenom, jer sam njihov profesionalni konsultant a ne prijatelj. Ali, ako je to tvoja želja, biće Džulijus. Krenuću od početka. Pitaš zašto si samo ti moja ciljna publika. Zato što naprosto odgovoram na tvoju molbu za pomoć. Razmisli, Džulijuse, pozvao si me i zatražio razgovor, a u tom zahtevu bilo je i drugih zahteva.” „Zar?” „Da. Objasniću ti. Prvo, u tvom glasu čuo se prizvuk urgentnosti. Bilo ti je veoma stalo do našeg susreta. Očito, tvoj zahtev nije potekao iz puke radoznalosti da čuješ kako sam ja. Ne, želeo si nešto drugo. Pomenuo si da ti je zdravlje ugroženo, a za čoveka koji ima šezdeset pet godina to sigurno znači suočavanje sa smrću. Otuda sam mogao da pretpostavim da si uplašen i da tragaš za nekom vrstom utehe. Moje današnje predavanje je odgovor na tvoj zahtev.” „To je zaobilazan odgovor, Filipe.” „Ništa zaobilazniji od tvog zahteva, Džulijuse.” „Touché! Koliko se sećam, zaobilaznost ti nikad nije smetala.” „Ne smeta mi ni sada. Zamolio si me za pomoć i ja sam odgovorio upoznajući te s čovekom koji najviše od svih može da ti pomogne.” „Tvoja namera je bila da mi pružiš utehu opisujući kako je Manovog

umirućeg Budenbroka tešio Šopenhauer?” „Upravo tako. A to sam ti ponudio samo kao predjelo, uzorak onoga što treba da usledi. Ima mnogo toga što ja, kao tvoj vodič do Šopenhauera, mogu da ti pružim i želeo bih da ti nešto predložim.” „Da predložiš? Filipe, ne prestaješ da me iznenađuješ. Radoznao sam da čujem.” „Završio sam program iz savetovanja i ispunio sve druge uslove da bih dobio licencu, osim što mi nedostaje još dve stotine sati profesionalne supervizije. Mogu da nastavim da radim kao klinički filozof - ta oblast nije zakonski regulisana - ali bi mi licenca savetnika donela mnoge prednosti, između ostalog i mogućnost da uplatim osiguranje protiv nesavesne prakse, te da sebe uspešnije reklamiram. Za razliku od Šopenhauera, niti imam nezavisan izvor finansijske podrške, niti neku sigurnu akademsku poziciju - svojim očima si video kakvu nezainteresovanost za filozofiju pokazuju klipani upisani na ovaj svinjac od univerziteta.” „Filipe, moramo li da se dovikujemo? Predavanje je završeno. Zašto ne sedneš, pa da razgovor nastavimo na manje formalan način?” „Naravno.” Pokupio je beleške, gurnuo ih u torbu i spustio se na sedište u prvom redu. Iako su sedeli bliže, i dalje su ih delila četiri reda i Filip je morao da krivi vrat kako bi gledao u Džulijusa. „Dakle, s pravom sam pretpostavio da je tvoj predlog trampa - ja tebe superviziram, a ti mene podučavaš Šopenhaueru?”, pitao je Džulijus sada tišim glasom. „Tačno!” Filip je okrenuo glavu, ali nedovoljno da bi im se pogledi susreli. „I sigurno si osmislio precizan mehanizam našeg sporazuma?”

„Mnogo sam o tome razmišljao. Zapravo, doktore Hercfeld...” „Džulijuse.” „Da, da - Džulijuse. Hteo sam da kažem da već nekoliko nedelja planiram da te pozovem kako bismo se dogovorili o superviziji, ali sam odlagao, prvenstveno zbog finansijskih razloga. Kad si me nazvao zapanjila me je ta koincidencija. Što se tiče mehanizma, predlažem jedan susret nedeljno i podelu vremena: pola sata ti meni daješ profesionalne savete u vezi sa mojim pacijentima, a pola sata ja tebe vodim ka Šopenhaueru.” Džulijus zatvori oči i utonu u misli. Filip pričeka dva-tri minuta i reče: „Šta veliš na moju ponudu? Iako sam siguran da se nijedan student neće pojaviti, ja ih po rasporedu primam posle predavanja, tako da moram da se vratim do upravne zgrade.” „Pa Filipe, ovo nije uobičajena ponuda. Treba mi vremena da razmislim. Da se vidimo kasnije tokom nedelje. Meni je slobodna sreda popodne. Može li u četiri?” Filip klimnu glavom. „U sredu završavam u tri. Da se nađemo u mojoj ordinaciji?” „Ne, Filipe. U mojoj. Nalazi se nedaleko od stare, u mojoj kući, Avenija Pacifik broj 2-40-9. Evo ti moja kartica.”

Izvodi iz Džulijusovog dnevnika

Posle predavanja, Filipov predlog za razmenu supervizije i podučavanja me je zaprepastio. Kako se samo brzo vraćamo u poznato polje sile druge osobe! To toliko liči na sećanja iz snova izazvana nekim našim stanjima, u kojima te zastrašujuća bliskost pejzaža podseti da si identičnu lokaciju posetio

u ranijim snovima. Isto je sa marihuanom - nekoliko udara i odjednom si na znanom mestu, misliš znane misli koje postoje samo dok si u marihuana-stanju. Tako je i sa Filipom. Kratko vreme s njim i - presto! - duboka sećanja na njega, plus posebno Filipom izazvano stanje duha munjevito se vraćaju. Kako je arogantan, kako pun prezrenja. Kako neosetljiv za druge. A ipak, ima tu nešto, nešto jako - pitam se šta? - što me vuče njemu. Njegova inteligencija? Njegova umišljenost i to kao da je s druge planete, spojem do neverovatne naïveté? I kako je isti posle dvadeset dve godine. Ne, to nije istina! Oslobodio se seksualne kompulzije, nije osuđen da zauvek njuška po tlu u potrazi za ženkom. Daleko više boravi na onim uzvišenijim mestima za kojima je uvek žudeo. No, njegova manipulativnost - i dalje je prisutna, i tako očita, a on nema pojma koliko je vidljiva, kako ja valjda treba da skočim na njegovu ponudu, kako treba da mu dam dvesta sati mog vremena u zamenu za podučavanje Šopenhaueru, a da to besramno predstavi kao moj predlog, moju želju, moju potrebu. Ne mogu poreći da me Šopenhauer pomalo zanima, ali provesti dvesta sati sa Filipom učeći o njemu u ovom trenutku je nisko plasirano na listi mojih želja. I ako je citat koji je pročitao o umirućem Budenbroku noseći primer onoga što Šopenhauer ima da mi ponudi, onda me to ostavlja hladnim. Ideja ponovnog sjedinjenja sa univerzalnim Jednim, bez ikakvog daljeg trajanja mene i mojih sećanja i neponovljive svesti, najhladnija je uteha. Ne, to je nikakva uteha. A šta Filipa vuče meni? To je drugo pitanje. Njegova šala od pre neki dan, o dvadeset hiljada dolara protraćenih na terapiju sa mnom - možda još uvek traži neki način da povrati investiciju. Supervizirati Filipa? Učiniti ga propisnim, košer terapeutom? Tu je dilema. Da li želim da ga podržim? Želim li da mu dam blagoslov, a pritom da ne verujem da jedan mrzitelj (a on jeste mrzitelj) može ikome pomoći da raste?

Religija ima sve na svojoj strani: otkrovenje, proročanstva, zaštitu vlasti, najviše dostojanstvo i eminentnost... i povrh toga, neprocenjive prerogative dozvole da u umove tokom nežnog doba detinjstva utisne svoje doktrine, čime one postaju bezmalo urođene ideje.

8 Srećni dani ranog detinjstva

Johana je u svom dnevniku, nakon Arturovog rođenja u februaru 1788, napisala da kao i sve mlade majke uživa igrajući se sa svojom „novom lutkom”. Ali nove lutke ubrzo postaju stare, te se Johana za nekoliko meseci zasitila svoje igračke i prepustila dosadi i izolaciji u Gdanjsku. U njoj se javljalo nešto novo - neki nejasan osećaj da nije predodređena za materinstvo i da je očekuje drugačija budućnost.

Posebno

teško

su

joj

padala

leta

na

seoskom

imanju

Šopenhauerovih. Hajnrih joj se, u društvu sveštenika, pridruživao vikendom, a ostatak vremena je provodila sama sa Arturom i poslugom. Budući žestoko ljubomoran, Hajnrih je svojoj ženi branio da prima susede ili da iz bilo kog razloga napušta kuću.

Kad je Arturu bilo pet godina, porodica se suočila s velikim stresom. Pruska je anektirala Gdanjsk i, neposredno pred dolazak pruskih trupa pod komandom upravo onog generala kojeg je Hajnrih svojevremeno uvredio, čitava porodica je izbegla u Hamburg. Tamo, godine 1797, u stranom gradu, Johana je rodila drugo dete, Adelu, i osetila se sputanijom i očajnijom no ikad pre. Hajnrih, Johana, Artur, Adela - otac, majka, sin, ćerka - njih četvoro, zajedno, a nepovezani. Za Hajnriha, Artur je bio čaura predodređena da se razvije u buduću glavu trgovačke kuće Šopenhauer. Bio je otac u tradiciji Šopenhauera: brinuo je o poslu, ne i o sinu, planirajući da se aktivira i preuzme očinske dužnosti kad ovaj prestane da bude dete. A supruga, šta je s njom planirao? Za porodicu Šopenhauer ona je bila nosilac semena i kolevka. Opasno vitalna, morala je biti kontrolisana, zaštićena i sputana. Johana? Kako se ona osećala? U zamci! Suprug i hranilac bio je njena životna greška, zlosretni tamničar, surovi crpitelj njene vitalnosti. A sin Artur? Nije li i on bio deo te zamke, nešto što je zapečatilo njen mrtvački kovčeg? Pošto je bila talentovana, u njoj je divljim tempom rasla žudnja da izrazi i ostvari sebe, a Artur će se ispostaviti kao žalosno neadekvatna naknada za njeno samoporicanje. A mlada kćer? Adelu je Hajnrih malo primećivao, u porodičnoj drami bila joj je namenjena minorna uloga i sudbina da čitav život provede kao sekretarica Johane Šopenhauer. I tako, Šopenhauerovi su pošli svojim odvojenim putevima. Otac, pritisnut strepnjom i očajem, dovukao se do svoje smrti, šesnaest godina po Arturovom rođenju, tako što se popeo na gornji prozor za utovar robe u vlastitom magacinu i bacio u ledene vode Hamburškog kanala.

Majka, Hajnrihovim skokom katapultirana iz bračne klopke, sa cipela je otresla hamburšku prašinu i kao vetar odletela u Vajmar, gde je ubrzo stvorila jedan od najživljih književnih salona u Nemačkoj. Tu je postala dragi prijatelj Geteu i drugim izuzetnim ljudima od pera, te napisala desetak romantičnih bestselera, većinu o ženama koje su primorane na neželjene brakove, ali odbijaju da podižu decu i stalno čeznu za ljubavlju. A mladi Artur? Artur Šopenhauer će izrasti u jednog od najmudrijih ljudi svih vremena, i jednog od najvećih očajnika i mrzitelja života, koji će u svojoj pedeset petoj napisati: Da možemo videti unapred, bilo bi trenutaka kad bi nam deca mogla izgledati kao nevini zatvorenici osuđeni ne na smrt, već na život, još isuviše nesvesni šta njihova kazna znači. Ipak, svi čeznemo da dostignemo duboku starost... ono stanje života za koje se može reći „danas je loše, i svaki dan će biti gore, sve dok se ne dogodi ono najgore.”

Beskrajni prostor sa bezbroj blistavih sfera, oko kojih se okreće desetine manjih svetlucavih, vrelih u jezgru a omotanih hladnom tvrdom korom iz čije se buđave opne produkuju bića koja žive i znaju - to je... realnost, svet.

9 Džulijusova prostrana vila na Pacifik hajtsu bila je mnogo veća od ijedne koju bi danas sebi mogao da priušti: spadao je u one srećne milionere San Franciska koji su bili u prilici da kupe kuću, bilo kakvu, pre trideset godina. Kupovinu je omogućilo trideset hiljada dolara nasledstva njegove žene Mirijam i, za razliku od svih njihovih drugih investicija, ovoj je vrednost meteorski rasla. Nakon Mirijamine smrti razmišljao je da je proda - bila je prevelika za jednu osobu ali je umesto toga na prvi sprat preselio svoju ordinaciju. Četiri stepenika vodila su od ulice do odmorišta sa fontanom obloženom plavim pločicama. S leve strane, preko nekoliko stepenika stizalo se do ordinacije; s desne, dužim stepeništem, pelo se do njegovog stana. Filip je stigao tačno na vreme. Džulijus ga je pozdravio na vratima, dopratio do ordinacije i pokazao mu da sedne na stolicu presvučenu kestenjastom kožom. „Kafa ili čaj?” Filip se nije ni osvrnuo oko sebe dok je sedao i, ignorišući Džulijusovu

ponudu, rekao: „Čekam tvoju odluku u vezi supervizije.” „Ah, opet pravo na posao. Mučim se s tom odlukom. Mnogo je pitanja. Ima nešto u tom zahtevu - neka duboka kontradikcija - što me totalno zbunjuje.” „Razume se, želiš da znaš zašto hoću tvoju superviziju kad sam bio toliko nezadovoljan tobom kao terapeutom?” „Baš to. Na vrlo jasan način si rekao da je naša terapija predstavljala kolosalan neuspeh, izgubljene su tri godine i velike količine tvog novca.” „Pa to i nije neka kontradikcija”, Filip spremno odgovori. „Neko može biti kompetentan terapeut i supervizor iako nije imao uspeha sa određenim pacijentom. Istraživanja pokazuju da terapija, ma ko da je radi, ne daje rezultate kod približno jedne trećine pacijenata. Uz to, ja sam nesumnjivo igrao značajnu ulogu u tom neuspehu - i moja tvrdoglavost, rigidnost. Tvoja jedina greška je bila što si za mene izabrao pogrešan tip terapije i onda u tome predugo istrajavao. Međutim, svestan sam tvog truda, čak i zainteresovanosti, da mi pomogneš.” „To dobro zvuči, Filipe. Zvuči logično. Ali ipak, tražiti superviziju od terapeuta čija terapija ti nije donela ništa! Neka sam proklet ako bih ja to uradio - tražio bih nekog drugog. Imam osećaj da tu ima još nečeg, nešto mi prećutkuješ.” „Možda bi bila na mestu jedna mala korekcija. Nije sasvim tačno da od tebe ništa nisam dobio. Izgovorio si dve rečenice koje su mi ostale u sećanju i možda odigrale neku korisnu ulogu u mom oporavku.” Džulijusa je na trenutak naljutilo što će morati da pita za detalje. Da li je Filip mislio da ga to neće zanimati? Zar je moguće da je toliko otkačen? Na kraju se predao i rekao: „Koje dve rečenice?” „Prva ne zvuči bog zna kako, ali je imala izvesnu snagu. Opisivao sam ti jedno svoje tipično veče - znaš, kad negde pokupim ženu, izvedem je na večeru,

scenu zavođenja u mojoj spavaćoj sobi, sa istom rutinom i istom muzikom za pravljenje atmosfere. Sećam se da sam te pitao šta misliš o tome, i da li misliš da je neukusno ili nemoralno.” „Ne sećam se šta sam odgovorio.” „Rekao si da ne misliš ni da je neukusno ni da je nemoralno, već samo da je dosadno. Pogodila me je pomisao da vodim dosadan, repetitivan život.” „Ah, zanimljivo. To je bila prva rečenica. A druga?” „Razgovarali smo o epitafima. Ne sećam se zašto, činim mi se da si pokrenuo pitanje kakav bih ja izabrao za sebe...” „Vrlo moguće. To pitam kad osetim da sam na mrtvoj tački i da je potrebna neka šokantna intervencija. I...?” „Sugerisao si da bi na mojoj nadgrobnoj ploči moglo biti urezano „Voleo je da tuca”. A onda si dodao da bi ista rečenica bila dobar epitaf i za mog psa mogao bih da iskoristim isti spomenik i za sebe i za psa.” „Prilično jako. Zar sam bio toliko grub?” „Grubo ili ne, to nije bitno. Važno je koliko je efektivno i trajno. Mnogo kasnije, možda nakon deset godina, to sam upotrebio.” „Odložene intervencije! Uvek sam imao osećaj da su važnije nego što se obično misli i hteo sam da se njima pozabavim. Ali, za naše današnje potrebe, reci mi zašto si oklevao da mi prošli put ovo pomeneš, da priznaš da sam ipak, makar malo, bio od koristi?” „Džulijuse, nisam siguran da vidim zbog čega bi to bilo relevantno za ovo čime se sada bavimo - da li si ili nisi voljan da budeš moj psihoterapijski supervizor i da zauzvrat prihvatiš da budem tvoj šopenhauerovski savetnik?” „Činjenica da ne vidiš zašto je relevantno čini ga još relevantnijim. Filipe, neću ni pokušavati da budem diplomata. Govorim ti otvoreno: nisam siguran da

si bazično opremljen za terapeuta, i stoga gajim izvesne sumnje da supervizija ima smisla.” „Kažeš, nisam opremljen? Razjasni mi to, molim te”, upita Filip bez traga nelagode. „Dakle, reći ću to ovako. Uvek sam terapiju smatrao više vokacijom nego profesijom, načinom života onih kojima je stalo do drugih. Kod tebe ne vidim dovoljno brižnosti. Dobar terapeut želi da ublaži patnju, da pomogne ljudima da se razvijaju. A u tebi vidim jedino prezir prema drugima - pogledaj samo kako si svoje studente odbacio i uvredio. Terapeuti treba da sa svojim pacijentima uspostave odnos, a tebi nije mnogo stalo do toga kako se drugi osećaju. Uzmimo nas dvojicu - kažeš da si, na osnovu mog telefonskog poziva, pretpostavio da imam fatalnu bolest. A nisi izustio ni reč utehe ili saosećanja.” „Zar bi to pomoglo - mrmljati neke prazne reči saosećanja? Dao sam ti više, mnogo više. Za tebe sam osmislio i izveo čitavo jedno predavanje.” „To mi je sada jasno. Ali, bio si tako indirektan, Filipe. Osećao sam se kao da sam zbrinut, a ne da neko brine za mene. Bilo bi mi mnogo bolje da si bio direktan, da si iz svog srca poslao neku poruku mom srcu. Ništa veliko, možda samo jednostavna zainteresovanost za moju situaciju ili stanje duha ili si, pobogu, mogao naprosto reći ’Žao mi je što umireš’. Da li je to toliko teško?” „Da sam ja bolestan, to ne bi bilo ono što bih želeo. Ja bih želeo alatke, ideje, onu viziju koju je Šopenhauer dao suočavajući se sa smrću - ono što sam i ja tebi pružio.” „Čak ni sada, Filipe, i dalje nemaš nameru da proveriš svoju pretpostavku da sam fatalno bolestan.” „Grešim li?” „Probaj opet, Filipe. Izgovori te reči - neće boleti.”

„Rekao si da imaš ozbiljne zdravstvene probleme. Možeš li mi reći više o tome?” „To je dobar početak. Rečenica sa otvorenim krajem je ubedljivo najbolji izbor.” Zastao je da bi sabrao misli i razmotrio koliko da otkrije Filipu. „Dakle, nedavno sam saznao da imam jednu vrstu karcinoma kože koji se zove maligni melanom i život mi je ozbiljno ugrožen, mada me doktori uveravaju da će me zdravlje poslužiti još godinu dana.” „Još

sam

više

ubeđen”,

Filip

odgovori,

„da

bi

ti

koristila

šopenhauerovska vizija koju sam izneo na predavanju. Sećam se da si jednom tokom naše terapije rekao da je život privremeno stanje sa trajnim ishodom - to je čist Šopenhauer.” „To je trebalo da bude ironično.” „Pa, znamo šta je tvoj guru, Sigmund Frojd, imao da kaže o ironiji. Moja poenta i dalje stoji: Šopenhauerova mudrost sadrži mnogo toga što ti može poslužiti.” „Filipe, nisam tvoj supervizor, to tek treba da odlučimo, ali daću ti prvu lekciju iz psihoterapije, besplatno: Ni ideje ni vizije ni tehnike nisu ono što je zaista važno. Kad na kraju terapije pacijente pitaš o procesu, čega se sećaju? Nikad ideja - uvek odnosa. Retko pamte važne uvide koje su dobili od terapeuta, ali po pravilu sa emocijama govore o svom ličnom odnosu s njim. Počinjem da mislim da je to slučaj čak i sa tobom. Zašto si me tako dobro zapamtio i pridao važnost onome što se među nama događalo, toliko da se sada, nakon svih ovih godina, obraćaš za superviziju? Nije to zbog ona dva komentara - ma koliko da su bili provokativni - ne, verujem da je to zato što osećaš izvesnu povezanost sa mnom. Mislim da prema meni gajiš neki oblik duboke naklonosti i, zato što je naš odnos - koliko god da je možda bio težak - imao smisla, ponovo mi se obraćaš nadajući se nekoj vrsti prihvatanja.”

„Pogrešno od početka do kraja, dr Hercfeld...” „Da, da, tako pogrešno da te čak i pominjanje prihvatanja tera da se brže bolje vratiš na formalno oslovljavanje.” „Pogrešno od početka do kraja, Džulijuse. Prvo, hoću da te upozorim da praviš grešku pretpostavljajući da je tvoje viđenje realnosti ono pravo - res naturalis - i da je tvoja misija da tu viziju nametneš drugima. Ti žudiš za odnosima, pridaješ im značaj i imaš pogrešnu pretpostavku da ja, zapravo svako, mora da radi to isto i da sam, ako tvrdim drugačije, potisnuo svoju žudnju za odnosom.” „Izgleda verovatnije”, Filip nastavi, „da bi nekom kao što sam ja bio mnogo bliži filozofski pristup. Istina je da se ti i ja suštinski razlikujemo. Ja nikad nisam crpeo zadovoljstvo iz odnosa s drugima; njihovo trabunjanje, zahtevi, efemerne beznačajne težnje, njihovi besmisleni životi, smetnja su i prepreka mom druženju s nekolicinom velikih svetskih umova koji imaju nešto značajno da kažu.” „Zašto si se onda opredelio da budeš terapeut? Zašto ne ostaneš s velikim svetskim duhovima? Zašto da trošiš vreme nudeći pomoć tim besmislenim životima?” „Da imam, kao Šopenhauer, nasledstvo od kog bih živeo, uveravam te da danas ovde ne bih sedeo. U pitanju je samo novac. Troškovi studiranja ispraznili su mi račun u banci, za predavanja dobijam crkavicu, koledž je pred bankrotom i sumnjam da će mi angažman biti obnovljen. Da bih pokrio troškove dovoljno je da imam nekoliko klijenata nedeljno: živim štedljivo, ne želim da postignem ništa izuzev slobode da sledim ono što mi je istinski važno, a to su čitanje, razmišljanje, meditacija, muzika, šah, šetnje sa mojim psom Ragbijem.” „Još uvek mi nisi odgovorio na pitanje: zašto si došao kod mene kad je jasno da radim na sasvim drugačiji način od onog na koji ti hoćeš da radiš? I

nisi odgovorio na pretpostavku da ima nečeg u našem ranijem odnosu što te je dovelo meni.” „Nisam odgovorio jer je to tako daleko od istine. Ali pošto izgleda da ti je važno, pozabaviću se tvojom pretpostavkom. Nemoj da misliš da dovodim u pitanje postojanje bazičnih interpersonalnih potreba. Sam Šopenhauer je rekao da dvonošci - to je njegov izraz - imaju potrebu da se okupe oko vatre kako bi se ogrejali. Međutim, upozorio je na opasnost - mogu se opeći ukoliko se previše zbiju. Njemu su se dopadali ježevi - zbijaju se da bi se ugrejali, a bodlje koriste da održe odstojanje. On je svoju distanciranost cenio i njegova sreća nije zavisila ni od čega izvan njega. I u tome nije bio usamljen; drugi veliki ljudi, Montenj, na primer, takođe su razmišljali na ovaj način.” „I ja se bojim dvonožaca”, nastavio je, „i slažem se sa njegovim zapažanjem da je srećan onaj čovek koji može da izbegne većinu drugih stvorova. A kako se ne složiti da dvonošci proizvode pakao na Zemlji? Šopenhauer je verovao da je ’Homo homini lupus’ - čovek čoveku vuk; siguran sam da je poslužio kao inspiracija Sartrovom Bez izlaza.” „Sve je to divno i krasno, Filipe. No, ti potvrđuješ upravo moju poentu: da možda nisi opremljen da radiš kao terapeut. Tvoje gledište ne ostavlja prostor za prijateljstva.” „Svaki put kad napravim kontakt s nekim, završim gubeći deo sebe. U odraslom dobu nisam imao prijatelja, niti mi je slalo da razvijem neko prijateljstvo. Možda se sećaš, bio sam usamljeno dete, sa nezainteresovanom majkom i nesrećnim ocem koji je na kraju izvršio samoubistvo. Budimo iskreni, nisam sreo nikoga ko bi mogao da mi ponudi nešto značajno, a nije da nisam tražio. Čim bih pokušao da se sprijateljim s nekim, doživeo bih isto što i Šopenhauer, koji je rekao da nailazi samo na jadnike, ljude ograničene inteligencije, zlog srca i rđavog karaktera. Ovde mislim na žive osobe - ne na velike umove iz prošlosti.”

„Sreo si mene, Filipe.” „To je bio profesionalan odnos. Ja ovde govorim o društvenim kontaktima.” „Ti stavovi su primetni u tvom ponašanju. S prezirom i nedostatkom socijalnih veština koji taj prezir pojačava, kako ćeš uopšte da terapijski komuniciraš s drugima?” „Nije da se tu ne slažemo - saglasan sam da treba da radim na socijalnim veštinama. Malo prijateljskog stava i topline, kaže Šopenhauer, omogućava da manipulišemo ljudima, kao što vosak zagrevamo da bismo ga oblikovali.” Džulijus ustade, odmahujući glavom. Sipao je sebi kafu i počeo da hoda po sobi. „Oblikovanje voska ne samo da je loša metafora - to je verovatno najgora metafora za terapiju koju sam čuo - zapravo, jeste najgora. Tebe svakako ne odlikuje odmerenost niti, uzgred rečeno, svog prijatelja i terapeuta Artura Šopenhauera činiš meni iole dragim.” Vrativši se na mesto, otpi malo kafe i reče: „Ne nudim te opet kafom jer pretpostavljam da ne želiš ništa drugo osim odgovora na pitanje o superviziji. Izgledaš vrlo usredsređeno, Filipe, tako da ću imati milosti i biću direktan. Evo moje odluke u vezi superviziranja...” Filip, koji je tokom razgovora izbegavao kontakt očima, po prvi put pogleda ravno u Džulijusa. „Imaš istančan um, Filipe. Mnogo toga znaš. Možda ćeš naći načina da svoje znanje upotrebiš u terapiji. Moguće je da ćeš na kraju dati i neki značajan doprinos. Nadam se tome. No, nisi spreman da budeš terapeut. I nisi spreman za superviziju. Moraš da poradiš na svojim interpersonalnim veštinama, senzitivnosti i osvešćenosti - i to mnogo. Ali, želim da ti pomognem. Prvi put nisam uspeo, sad imam drugu šansu. Možeš li da me prihvatiš kao saveznika?” „Dozvoli da na to pitanje odgovorim kada čujem tvoj predlog, koji

pretpostavljam da će uslediti.” „Gospode! U redu, evo ga: ja, Džulijus Hercfeld, slažem se da budem supervizor Filipu Slejtu ako, i samo ako, on prvo bude šest meseci pacijent u mojoj terapijskoj grupi.” Ovoga puta Filip je bio iznenađen. Nije očekivao takav odgovor. „Ne misliš valjda ozbiljno!” „Nikad nisam bio ozbiljniji.” „Kažem ti da sam nakon mnogo godina valjanja u blatu konačno sredio svoj život. Kažem ti da želim da zarađujem kao terapeut, i za to mi je potreban supervizor - jedino to mi treba, a ti mi nudiš ono što ne želim i što ne mogu da platim.” „Ponavljam, nisi spreman za superviziju, nisi spreman da budeš terapeut, ali mislim da u grupnoj terapiji možeš početi da se baviš svojim nedostacima. To su moji uslovi. Prvo kurs iz grupne terapije, a onda, i samo onda, moja supervizija.” „Koliko naplaćuješ grupnu terapiju?” „Ne mnogo. Sedamdeset dolara za seansu od devedeset minuta. I, uzgred budi rečeno, plaća se i ako ne dođeš na seansu.” „Koliko je pacijenata u toj grupi?” „Nastojim da ih bude oko sedam.” „Sedam puta sedamdeset dolara - to je četristo devedeset dolara. Za sat i po vremena. Zanimljiv komercijalni poduhvat. I u čemu je poenta grupne terapije - kako to radiš?” „Poenta? Pa o čemu smo mi to pričali? Gledaj, Filipe, biću iskren: kako da budeš terapeut ako nemaš pojma šta se dešava između tebe i drugih ljudi?” „Ne, ne. Tu poentu sam shvatio. Pitanje je bilo neprecizno. Nisam prošao

obuku iz grupne terapije i tražim objašnjenje kako to funkcioniše. Kako će meni koristiti da slušam druge dok pričaju o svojim životima i problemima en masse? Užasava me i sama pomisao na takvu horsku jadikovku, mada - kako Šopenhauer ističe - uvek je zadovoljstvo čuti da drugi pate više od nas.” „O, pitaš za orijentaciju. To je opravdano pitanje. Uvek se trudim da svakog pacijenta, pre nego što uđe u grupu, okvirno uputim u grupnu terapiju. Svaki terapeut to treba da uradi. Saslušaj moju propoved. Prvo, moj pristup je strogo interpersonalan; polazim od pretpostavke da je svaki član došao u grupu zbog teškoća u uspostavljanju stabilnih odnosa...” „Ali, to nije istina. Niti želim niti mi treba...” „Znam, znam. Udovolji mi ovde, Filipe. Samo sam rekao da pretpostavljam da su prisutne interpersonalne teškoće - pretpostavljam da je tako i kod tebe, bez obzira da li se slažeš ili ne. Što se tiče mog cilja u terapijskoj grupi, tu sam sasvim jasan: pomoći svakom članu da što bolje razume kako se odnosi prema drugim osobama u grupi, uključujući terapeuta. Držim fokus na sada-i-ovde - to je ključni koncept za tvoj razvoj kao terapeuta, Filipe. Drugim rečima, grupa radi aistorijski: usredsređeni smo na sada - nema potrebe da dubinski istražujemo prošlost svakog člana - fokusiramo se na sadašnji trenutak u grupi; i na ovde - ignorišemo ono što članovi kažu da je loše u njihovim drugim odnosima - pretpostavka je da će u grupi manifestovati ista ponašanja koja im predstavljaju teškoću u njihovom društvenom životu. Dalje, pretpostavljam da će na kraju ono što su naučili o svojim odnosima u grupi generalizovati na svoje odnose napolju. Da li je to jasno? Mogu da ti dam literaturu, ako hoćeš.” „Jasno je. Koja su osnovna pravila u grupi?” „Prvo - poverenje, ne razgovaraš ni sa kim o ostalim članovima. Drugo nastojiš da otkrivaš sebe i da iskreno izražavaš svoje viđenje drugih članova i

osećanja vezana za njih. Treće - sve mora da se odvija unutar grupe. Ako članovi međusobno kontaktiraju van terapije, to se u grupu mora vratiti i o tome diskutovati.” „Jedino tako si spreman da me superviziraš?” „Apsolutno. Hoćeš da te obučavam? E pa, to je moj uslov.” Filip je ćutke sedeo, zatvorenih očiju, čela naslonjenog na sklopljene ruke. Onda ih je otvorio i rekao: „Prihvatiću tvoj predlog ukoliko pristaneš da mi seanse grupne terapije računaš kao sate supervizije.” „To je prestup, Filipe. Možeš li da zamisliš u kakvu me etičku dilemu to dovodi?” „Možeš li ti da zamisliš u kakvu dilemu ti mene dovodiš? Da se bavim odnosima s drugima a nikad nisam poželeo da mi bilo ko bilo šta znači. Zar mi nisi ti sugerisao da će me poboljšanje socijalnih veština učiniti efektivnijim terapeutom?” Džulijus je ustao, odneo šolju do lavaboa i odmahujući glavom zapitao se u šta se to upustio, onda se vratio do stolice, polako izdahnuo i rekao: „Pošteno, slažem se da sate grupne terapije računam kao supervizijske.” „Još jedna stvar: nismo se dogovorili o logistici razmene - mojoj ponudi da te uvedem u Šopenhauera.” „Šta god budemo radili po tom pitanju, moraće da sačeka, Filipe. Evo još jedne terapijske smernice: izbegavaj s pacijentima dvojne odnose - uticaće na terapiju. Mislim na sve vrste dodatnih veza: romantičnih, poslovnih, čak i onih učitelj-učenik. Tako da bih radije, a to je i za tvoje dobro, da naš odnos držimo čistim i jasnim. Zato predlažem da počnemo s grupom, da u supervizijski odnos uđemo kasnije, a onda, možda - ništa ne obećavam - u filozofsko poučavanje. Mada, u ovom trenutku, nemam veliku želju da se bavim Šopenhauerom.”

„Ipak, možemo li da odredimo cenu naših budućih filozofskih konsultacija?” „To je pod znakom pitanja, i na dugačkom štapu.” „Ipak bih voleo da definišemo cenu.” „Ne prestaješ da me čudiš, Filipe. O čemu ti brineš! A o čemu ne brineš!” „Svejedno, šta je fer cena?” „Moj princip je da superviziju naplaćujem isto koliko i individualnu terapiju - sa izvesnim umanjenjem za studente početnike.” „Rešeno”, reče Filip odobravajući glavom. „Stani, hoću da budem siguran da si dobro čuo da mi aranžman s podučavanjem Šopenhaueru ne znači mnogo. Kad se među nama pojavila ta tema, samo sam pokazao blago interesovanje za način na koji ti je Šopenhauer toliko pomogao, a ti si istrčao pred rudu i pretpostavio da je posao ugovoren.” „Nadam se da ću pojačati tvoje zanimanje za njegov rad. Rekao je toliko toga važnog za našu oblast. Umnogome je anticipirao Frojda, koji je od njega masovno pozajmljivao a da mu za to nije odao priznanje.” „Zato ću ostati otvoren, ali ponavljam, mnogo toga što si rekao o Šopenhaueru ne budi mi želju da saznam više o njegovom radu.” „Uključujući i ono što sam rekao na predavanju, njegovim pogledima na smrt?” „To naročito. Ideja da se čovekovo suštinsko biće na kraju ponovo ujedinjuje s nekom neodređenom, eteričnom univerzalnom životnom silom ne pruža mi nikakvu utehu. Ako svest ne opstane, kakvo mi je to onda olakšanje? Isto tako, malo me teši saznanje da će mi se telesni molekuli raspršiti svemirom i da će moja DNK naposletku završiti kao deo nekog drugog oblika života.” „Voleo bih da zajedno pročitamo njegov esej o smrti i o neuništivosti

postojanja. Ako to učinimo, siguran sam...” „Ne sada, Filipe. U ovom trenutku nisam toliko zainteresovan za smrt koliko za što punije življenje ostatka života - tako osećam.” „Smrt je uvek tu, kao horizont svega za šta smo zainteresovani. Sokrat je to najjasnije izrazio: ’Da bismo naučili valjano da živimo, moramo prvo naučiti valjano da umremo’. Ili Seneka: ’Niko ne uživa u pravom ukusu života ako nije voljan i spreman da ga napusti’.” „Da, da, znam te propovedi i one su možda suštinski tačne. I ne osporavam inkorporiranje mudrosti filozofije u psihoterapiju. Ja jesam za to. Takođe znam da ti je Šopenhauer poslužio na mnogo načina, ali ne na sve: moguće je da ti treba još i lečenje. Za to je dobra grupa. Radujem se našem viđenju na tvojoj prvoj seansi sledećeg ponedeljka u četiri i trideset.”

Samo zato što je strašna aktivnost genitalnog sistema još uvek uspavana, a mozak već ima punu živahnost, detinjstvo je vreme nevinosti i sreće, raj življenja, izgubljeni Eden na koji se čežnjivo osvrćemo tokom čitavog preostalog života.

10 Najsrećnije godine Arturovog života

Kada je Artur napunio devet godina, njegov otac je odlučio da je došlo vreme da preuzme kontrolu nad obrazovanjem svog sina. Prvi korak se sastojao u tome da ga na dve godine smesti u kuću svog poslovnog partnera, Gregori de Blesimara, u Avru. Artur je tu trebalo da nauči francuski, otmene manire i, kako se Hajnrih izrazio, „postane načitan u knjigama sveta”. Prognan iz doma, odvojen od roditelja u devetoj godini? Koliko dece bi ovakav egzil smatralo katastrofičnim životnim događajem? Ipak, Artur je te dve godine kasnije opisao kao „ubedljivo najsrećniji deo svog detinjstva”. U Avru se dogodilo nešto važno: možda je jedino tada osećao da je negovan i da uživa u životu. Godinama je čuvao uspomenu na vedre

Blesimarove, kod kojih je pronašao nešto što je ličilo na roditeljsku ljubav. Pisma koja je slao roditeljima bila su toliko puna hvale za njih, da je njegova majka osetila obavezu da ga podseti na očeve vrline i širokogrudost. „Seti se da ti je otac dozvolio da kupiš onu flautu od slonovače koja je koštala zlatnik.” Još jedan značajan događaj zbio se tokom boravka u Avru. Artur je stekao prijatelja, jednog od retkih u čitavom svom životu. Antim, Blesimarov sin, bio je njegov vršnjak. Dva dečaka su se u Avru zbližila i nakon Arturovog povratka u Hamburg razmenila nekoliko pisama. Godinama kasnije, kao dvadesetogodišnjaci, ponovo su se susreli i u nekoliko navrata zajedno izašli da bi potražili ljubavne avanture. Potom su im se putevi i interesovanja razdvojili. Antim je postao biznismen i nestao iz Arturovog života; trideset godina kasnije kratko su se dopisivali, i tom prilikom Artur mu je zatražio neki finansijski savet. Kada je Antim odgovorio ponudom da upravlja njegovim deonicama uz izvesnu nadoknadu, Artur je naglo prekinuo komunikaciju. Do tada je već sumnjao u svakoga i nije verovao nikome. Antimovo pismo je odložio na stranu nakon što je na poleđini koverte nažvrljao jedan cinični Gracijanov aforizam (španski filozof kome se njegov otac veoma divio): „Uđi u tuđe poslove kako bi iz njih izašao sa sopstvenim.” Artur i Antim su se poslednji put videli deset godina kasnije - bio je to čudan susret tokom kojeg su imali malo toga da razmene. Artur je starog prijatelja opisao kao „nepodnošljivog starca”, a u dnevniku zapisao da je „osećanje koje je pratilo susret dva prijatelja nakon čitave generacije pauze bilo ogromno razočaranje čitavim životom.” Još jedan događaj je obeležio Arturov boravak u Avru: iniciran je u smrt. Drugar sa kojim se igrao u Hamburgu, Gotfrid Janiš, umro je tokom tog perioda. Iako je delovao suzdržano i izjavio da o Gotfridu više nije mislio, očito da nikada nije uistinu zaboravio svog mrtvog druga, a ni šok od prvog upoznavanja sa smrću; trideset godina kasnije, u dnevniku je opisao jedan san:

„Nalazim se u nepoznatom selu, grupa ljudi stoji u polju, među njima je tanak, visok, odrasli muškarac za kog, ne znam kako, znam da je Gotfrid Janiš, i on mi želi dobrodošlicu.” Artur je bez teškoća protumačio ovaj san. U to vreme živeo je u Berlinu, usred epidemije kolere. Snevani prizor ponovnog susreta sa Gotfridom mogao je značiti samo jedno: upozorenje da je smrt blizu. Rešio je da joj umakne momentalnim napuštanjem Berlina. Izabrao je Frankfurt, u kom je živeo poslednjih trideset godina, najviše zbog toga što ga je smatrao bezbednim od kolere.

Najveća mudrost je uživanje u sadašnjosti učiniti vrhovnim životnim ciljem, jer to je jedina realnost, sve ostalo je igra misli. Ali je takođe možemo zvati i najvećom glupošću, jer ono što traje samo trenutak i iščezava kao san nikad ne zaslužuje ozbiljan napor.

11 Filipova prva seansa

Na svoju prvu seansu grupne terapije Filip je došao petnaest minuta ranije, odeven isto kao i prilikom prethodna dva susreta sa Džulijusom: u izgužvanu i izbledelu kariranu košulju, kaki pantalone i somotski sako. Diveći se Filipovom doslednom nemaru prema odeći, kancelarijskom nameštaju, studentskoj publici ili, kako se činilo, bilo kome s kim je stupao u kontakt, Džulijus ponovo poče da preispituje svoju odluku da ga pozove u grupu. Da li je to bio ispravan profesionalni sud ili je njegov chutzpah opet promolio svoju ružnu glavu? Chutzpah: krajnja drskost. Chutzpah: najbolje ga definiše poznata priča o dečaku koji je ubio svoje roditelje a onda na sudu molio za milost jer je siroče. Chutzpah je Džulijusu često padao na um kad je razmišljao o svom pristupu životu. Možda je bio natopljen chutzpahom od samog starta, ali ga je prvi put

svesno prigrlio jedne jeseni, u svojoj petnaestoj godini, kada se njegova porodica iz Bronksa preselila u Vašington. Otac, koji je doživeo finansijski krah, uselio ih je u jednu od malih kuća nanizanih duž ulice Feragat u severozapadnom delu grada. O prirodi tih novčanih teškoća nije se smelo pitati, ali Džulijus je bio ubeđen da su imale veze sa hipodromom Akvadukt i konjem She’s All That, koga je otac posedovao zajedno sa Vikom Vičelom, drugarom s pokera. Vik je bio neuhvatljiv, nosio je roze maramicu u džepu žutog sportskog sakoa i vodio računa da kod njih ne svraća kad je majka bila kod kuće. Očev novi posao bio je vođenje prodavnice alkoholnih pića čiji je vlasnik bio rođak pokošen u četrdeset petoj infarktom, tim mračnim neprijateljem koji je onesposobio ili usmrtio čitavu mušku generaciju pedesetogodišnjih Aškenazi Jevreja podignutih na kiselom mleku i masnom mesu. Otac je mrzeo novi posao, ali je pomoću njega porodicu održavao solventnom; ne samo da je bio dobro plaćen već ga je dugo radno vreme držalo podalje od lokalnih hipodroma Lorel i Pimliko. Prvog dana u školi Ruzvelt Haj septembra 1955. Džulijus je doneo važnu odluku: promeniće se. U Vašingtonu ga niko nije poznavao, bio je slobodan duh neopterećen prošlošću. Tokom prethodne tri godine u državnoj osnovnoj školi 1126 u Bronksu nije bilo ničega čime bi se mogao ponositi. Kockanje ga je mnogo više zanimalo od školskih aktivnosti, tako da je svako popodne provodio u kuglani pripremajući izazovna takmičenja, kladeći se na sebe ili na svog partnera Martija Gelera, jednog od najboljih levorukih bacača. Takođe je organizovao i klađenja, deset-prema-jedan onom ko pogodi tri igrača bejzbola koji će ukupno osvojiti šest udaraca u istom danu. Bez obzira koga bi te budale birale - Mentla, Kalina, Arona, Vernona ili Stena (the Man) Muziala - retko bi pobeđivale, najviše jednom u dvadeset ili trideset puta. Družio se sa dripcima sličnim sebi, a da bi zastrašio potencijalne dužnike izgradio je reputaciju opasnog uličnog kavgadžije; u razredu se pravio glupim da bi ostao faca i

provodio mnoga školska popodneva posmatrajući Mentlovo patroliranje središnjim poljem stadiona Jenkija. Sve se promenilo onda kada je njega i roditelje pozvao direktor škole i pokazao im svesku dugovanja od opklada, onu za kojom je Džulijus prethodnih dana mahnito tragao. Iako mu je odmerena kazna - ukinuti večernji izlasci u preostala dva meseca školske godine, kuglanje, odlasci na stadion Jenkija, sport posle škole, džeparac - bilo mu je jasno da njegov otac u tome nije iskren, već krajnje zainteresovan za detalje kombinacije od tri igrača i šest udaraca. No, Džulijus je veoma poštovao direktora škole i gubitak njegove naklonosti ga je toliko prenuo da je uložio napor da se popravi. Ali, bilo je to premalo i prekasno; jedino je uspeo da popravi ocene do niskih B. Nije mogao da stvori nova prijateljstva - bio je zaključan u svojoj ulozi i niko nije umeo da uspostavi odnos sa tim novim momkom, kakav je odlučio da postane. Kao posledicu ove epizode, onaj kasniji Džulijus razvio je izvanrednu osetljivost za fenomen „zarobljenosti u ulozi”: koliko često je u grupnoj terapiji imao pacijente koji se dramatično menjaju, ali ih drugi članovi i dalje percipiraju na isti način. To se dešava i u porodicama. Mnogi od pacijenata koji su napravili pomake doživljavaju teške trenutke prilikom posete roditeljima: moraju da zauzmu gard kako ne bi bili vraćeni u stare uloge unutar porodice, te da ulože ogromnu energiju da ubede roditelje, braću i sestre da su se zaista promenili. Džulijusov veliki eksperiment reinvencije započeo je s preseljenjem porodice. Tog prvog dana u školi u Vašingtonu - bio je blag miholjski dan u septembru - gazio je po opalom lišću platana i ušetao kroz glavnu kapiju škole Ruzvelt Haj smišljajući ključnu strategiju za svoj preobražaj. Primetivši plakate okačene ispred amfiteatra koji su reklamirali kandidate za predsednika učenika, dobio je inspiraciju i, pre nego što je otkrio gde se nalazi muški toalet, već je istakao svoju kandidaturu.

Bio je kandidat s malim šansama, i gore od toga - klađenje na njega bilo je bezizglednije od opklade da će se nesposobni vašingtonski Senatori vođeni čvrstom rukom Klarka Grifita popeti sa začelja tabele. O školi nije znao ništa i tek je trebalo da se upozna sa učenicima iz razreda. Da li bi se onaj stari Džulijus iz Bronksa kandidovao za neku funkciju? Ne, ni za hiljadu godina. Ali u tome je bila poenta; upravo je to bio razlog što se novi Džulijus upustio u ovaj poduhvat. Šta je najgore što se moglo dogoditi? Ime će mu bilo istaknuto i svi će znati da je Džulijus Hercfeld jedna sila, potencijalni lider, dečko koji obećava. A povrh toga, voleo je akciju. Naravno, oponenti će ga odbaciti kao lošu šalu, komarca, anonimnog neznalicu. Očekujući takve kritike, bio je pripravan i spremio dosetku o sposobnosti novajlije da sagleda pogreške nevidljive onima koji su preblizu korupcije. Odlikovale su ga jake verbalne sposobnosti, razvijane tokom dugih sati u kuglani, gde je mamio i nagovarao naivčine da učestvuju u takmičenjima. Novi Džulijus nije imao šta da izgubi i bez straha je prilazio grupama studenata govoreći: „Zdravo, ja sam Džulijus, novi klinac u kraju, nadam se da ćete podržati moju kandidaturu za predsednika učenika. Ne znam ništa o školskoj politici ali, čujte, ponekad je svež pogled i najbolji pogled. Uzgred, ja sam potpuno nezavisan - ne pripadam nijednoj kliki jer nikog ne poznajem.” Kako se pokazalo, Džulijus ne samo da je iznova kreirao sebe već je umalo i pobedio na izborima. S ragbi timom koji je izgubio osamnaest utakmica u nizu i košarkaškim gotovo isto tako nikakvim, Ruzvelt Haj je bila demoralisana. Ostala dva kandidata imala su svoje slabosti: Katarina Šuman, pametna ćerka sićušnog sveštenika izduženog lica, koji je vodio molitve pre svakog školskog okupljanja, bila je izveštačena i nepopularna, a Ričard Hajšman, zgodni crvenokosi, konzervativni ragbi bek, imao je mnogo neprijatelja. Džulijus se razvio u perjanicu robustnih glasova protesta. Uz to, na njegovo veliko iznenađenje, odmah su ga snažno prigrlili bukvalno svi učenici

Jevreji koji su činili oko 30 procenata đačke populacije i do tada bili neprimetni i apolitični. Zavoleli su ga; bila je to ljubav stidljivog, opreznog i pasivnog Mejson-Dikson Židova prema drčnom, beskrupuloznom Jevrejinu iz Njujorka. Taj izbor je predstavljao tačku preokreta u Džulijusovom životu. Drskost mu se toliko isplatila da je na pukom chutzpahu iznova izgradio celokupni identitet. Tri jevrejska srednjoškolska bratstva nadmetala su se za njega; videli su ga kao nekoga ko ima ne samo petlju već i taj teško uhvatljiv sveti gral adolescencije, „ličnost”. Ubrzo je u kafeteriji, za vreme ručka, bio okružen drugim đacima, a posle škole su ga viđali kako držeći se za ruke šeta s ljupkom Mirijam Kaj, urednicom školskih novina i jedinom koja je bila dovoljno oštra da ospori izbor Katarine Šuman za studenta generacije. Njih dvoje su uskoro postali nerazdvojni. Ona ga je uvela u svet umetnosti i estetske osećajnosti, dok on nju nikada neće pridobiti za veliku dramu kuglanja ili bejzbola. Da, chutzpah ga je daleko odveo. Džulijus ga je kultivisao, njime se ponosio; i u kasnijim godinama bi zablistao kad bi čuo da se o njemu govori kao o jedinstvenom, individualcu, terapeutu koji ima hrabrosti da preuzme slučajeve od kojih su drugi digli ruke. No, chutzpah je imao i svoju mračnu stranu precenjivanje. Više no jednom pogrešio je pokušavajući da uradi preko onog što se moglo uraditi, tražeći od pacijenata da naprave veće promene nego što je to dopuštala njihova konstitucija i vodeći ih kroz dug i na kraju neuspešan proces terapije. Da li je saosećanje ili puka klinička upornost bilo ono što ga je navelo da misli kako se Filip može izmeniti? Ili je to bio grandiozni chutzpah? Odista nije znao. Vodeći Filipa ka prostoriji za grupnu terapiju, uputio je dug pogled prema svom neodlučnom pacijentu. Ravne svetlosmeđe kose začešljane unazad, bez razdeljka, zategnute kože na jagodicama, opreznih očiju, teška koraka, izgledao je kao da ga vode na pogubljenje. Džulijusa preplavi talas saosećanja i on pokuša da ga umiri svojim

najmekšim, najutešnijim glasom. „Znaš, terapijske grupe su beskrajno kompleksne, ali sve imaju jednu apsolutno predvidljivu karakteristiku.” Ako je i očekivao prirodno pitanje o toj „jednoj apsolutno predvidljivoj karakteristici”, nije pokazao nikakav znak razočaranja što Filip ćuti. Naprosto je produžio dalje, kao da je ovaj pokazao odgovarajuće zanimanje. „A ta karakteristika je da je prva seansa po pravilu manje neprijatna i mnogo fascinantnija nego što to novi član pretpostavlja.” „Nije mi neprijatno.” „Onda ništa, samo zapamti šta sam rekao - u slučaju da ti ipak bude.” Filip zastade pred vratima ordinacije u kojoj su se sastali nekoliko dana ranije, ali ga Džulijus, dodirnuvši mu lakat, usmeri prema hodniku i susednim vratima prostorije čija su tri zida od poda do plafona pokrivale police s knjigama. Na četvrtom su bila tri prozora s drvenim oknima koja su gledala na japansku baštu ukrašenu nekolicinom patuljastih borova, dvema hrpama oblutaka i uskim jezercem dugim dva i po metra, u kome su plivali zlatni šarani. Nameštaj je bio jednostavan i funkcionalan, sastojao se samo od stočića pored vrata, sedam udobnih stolica od bambusa poređanih u krug, i još dve smeštene u uglovima. „Evo nas. Ovo je moja biblioteka i soba za grupnu terapiju. Dok čekamo ostale, ukratko ću ti saopštiti kućna pravila. Ponedeljkom otvaram prednja vrata oko deset minuta pre seanse, i članovi sami ulaze. Ja dođem u četiri i trideset, uglavnom počnemo na vreme i završavamo u šest. Zbog jednostavnosti procedure naplaćivanja i knjiženja, svi plaćaju na kraju svake seanse - samo ostave ček na stočiću pored vrata. Pitanja?” Filip odmahnu glavom i pogleda unaokolo, duboko uzdahnuvši. Uputi se pravo ka policama, primače lice tomovima u kožnom povezu i još jednom uzdahnu odajući veliko zadovoljstvo. Ostade da stoji i poče revnosno da čita

naslove. U sledećih nekoliko minuta ušlo je pet članova, i svako od njih, pre nego što je seo, bacio je pogled na Filipa okrenutog leđima. Uprkos žamoru koji su proizvodili, Filip nije okretao glavu niti je na bilo koji drugi način prekinuo razgledanje Džulijusovih knjiga. Tokom trideset pet godina koliko je vodio grupe, Džulijus je video mnoge načine ulaska u prvu seansu. Obrazac je bio predvidljiv: novajlija ulazi ophrvan strepnjom, ponaša se snishodljivo prema drugima, a oni ga dočekuju dobrodošlicom i predstavljaju mu se. Ponekad u mladoj grupi, gde postoji pogrešno uverenje da su koristi direktno proporcionalne količini terapeutove pažnje koju svako pojedinačno dobija, može biti ljutnje na novodošle, ali razvijene grupe ih pozdravljaju: one hvataju da raznovrsnost pre doprinosi nego što oduzima efektivnosti terapije. Ponekad pridošlice odmah uskoče u diskusiju, ali uglavnom ćute najveći deo prve seanse nastojeći da razumeju pravila i očekujući nečiji poziv da učestvuju. Ali član do te mere indiferentan da okreće leđa i ignoriše ostale? Džulijus to ranije nije sreo. Čak ni u grupama psihotičnih pacijenata na psihijatrijskom odeljenju. Pomisli da je pozivanjem Filipa u grupu svakako napravio loš potez. To što je trebalo da saopšti da ima rak bilo je više nego dovoljno za taj dan. A sad ga je opterećivalo što mora da brine za Filipa. Šta se s njim dešavalo? Da li je moguće da su ga savladali strepnja ili stid? Teško da je tako. Ne, po svoj prilici je besan zbog mog insistiranja da uđe u grupu, te na svoj pasivno-agresivan način pokazuje i meni i grupi da se nosimo. Bože, pomisli, najradije bih ga ostavio na cedilu. Ne bih činio ništa. Pustio bih ga da pliva ili potone. Kakvo bi zadovoljstvo bilo zavaliti se i uživati u ubitačnom napadu grupe koji će sigurno da usledi.

Obično nije pamtio viceve, ali se sad setio jednog kog je davno čuo. Jednog jutra sin reče majci „Danas ne želim da idem u školu.” „Zašto?” upita ga ona. „Iz dva razloga: mrzim učenike, i oni mrze mene. Majka odgovori: „Postoje i dva razloga zbog kojih moraš u školu: prvo, imaš četrdeset pet godina, i drugo, ti si direktor škole.” Da, on je odrastao čovek, i terapeut ove grupe. I posao mu je da integriše nove članove, da ih štiti od drugih i od sebe. Iako gotovo nikada nije započinjao seanse, ohrabrujući radije članove da sami preuzmu odgovornost za tok grupnog rada, danas nije imao izbora. „Četiri i trideset. Vreme je da počnemo. Filipe, što ne sedneš?” Filip se okrenu i pogleda ga, ali ne priđe stolici. Gluv li je? pomisli Džulijus. Socijalni imbecil? Tek kad mu je energičnim kolutanjem očima pokazao na jednu od praznih stolica, Filip je seo. Džulijus mu se obrati: „Ovo je naša grupa. Jedna članica večeras nije ovde, Pam, otputovala je na dva meseca.” Zatim, okrećući se ka grupi, „Pomenuo sam u nekoj od skorašnjih seansi da ću možda uvesti jednog novog člana. S Filipom sam se video prošle nedelje i on počinje danas.” Naravno da počinje danas, prođe mu kroz glavu. Glupavi, bezvezni komentar. To je to. Nema više držanja za ruku. Toneš ili plivaš. Upravo u tom trenutku Stjuart, dojurivši s dečije klinike, još uvek u belom doktorskom mantilu, ulete u sobu i baci se na stolicu mrmljajući izvinjenje što kasni. Zatim se svi okrenuše ka Filipu, njih četvoro se predstavi i požele mu dobrodošlicu. „Rebeka, Toni, Boni, Stjuart. Zdravo. Drago nam je što te vidimo. Dobro došao. Sjajno što si ovde. Treba nam sveža krv - to jest, novi input.”

Još jedan član, atraktivan muškarac prerano oćelavljenog temena uokvirenog svetlosmeđom kosom i snažnog, pomalo propalog tela linijskog ragbi sudije, reče iznenađujuće mekim glasom: „Ćao, ja sam Gil. Filipe, nadam se da nećeš misliti da te ignorišem, ali ja apsolutno, danas hitno moram da dobijem vreme u grupi. Grupa mi nikad nije bila potrebnija nego sada.” Filip nije reagovao. „U redu, Filipe?” Gil ponovi. Iznenađen, Filip širom otvori oči i klimnu glavom. Gil se okrenu ka poznatim licima i započe. „Mnogo toga mi se dešava, a kritična tačka je nastupila jutros nakon seanse sa terapeutom moje žene. Prethodnih nedelja sam vam pominjao da je taj terapeut dao Rouz knjigu o zlostavljanju u detinjstvu, na osnovu koje je zaključila da je i ona kao dete bila zlostavljana. To je kao fiksna ideja - kako to zovete - idea feexed?” Gil se obratio Džulijusu. „Idée fixe”, Filip spremno upade, izgovorivši to s perfektnim akcentom. „Tačno. Hvala”, reče Gil, bacivši kratak pogled ka Filipu i dodade, više za sebe, „Uh, kakva brzina”, a zatim se vrati na svoju priču. „Dakle, Rouz ima idée fixe da ju je otac seksualnu uznemiravao kad je bila mala. Zakačila se za to. Da li se seća ijednog takvog događaja? Ne. Ima li svedoka? Ne. Ali njen terapeut smatra da ukoliko je depresivna, plaši se seksa, ima simptome kao što su prekid pažnje i nekontrolisane emocije, bes usmeren na muškarce, onda mora biti da je napastvovana. To je poruka te proklete knjige. A njen terapeut se u nju kune. Tako da mesecima, kako sam vam već ad nauseam pričao, jedva da govorimo o bilo čemu drugom. Terapija moje žene je naš život. Nema se vremena ni za šta drugo. Ne postoji nijedna druga tema za razgovor. Naš seksualni život je pokojan. Ništa. Zaboravljena stvar. Pre nekoliko nedelja je tražila da telefoniram njenom ocu - ona s njim neće da razgovara - i da ga

pozovem da dođe na jednu njenu terapijsku seansu. Želela je da i ja prisustvujem - ’zbog zaštite’, kako je rekla. Pozvao sam ga i on je smesta pristao. Juče je iz Portlanda krenuo autobusom i jutros se na seansi pojavio s jednim ulubljenim koferčetom jer je planirao da se odmah po završetku vrati na stanicu. Seansa je bila katastrofa. Totalna propast. Rouz mu je samo prebacivala i prebacivala. Bez granica, bez prestanka, bez ijedne reči zahvalnosti tom starcu što je prevalio nekoliko stotina kilometara zbog nje, zbog njene terapijske seanse od devedeset minuta. Optuživala ga je za sve, čak i da je, dok je bila devojčica, pozivao susede, drugare s pokera, kolege iz vatrogasne stanice - tada je radio kao vatrogasac - da s njom seksualno opšte.” „Kako

je

otac

reagovao?”,

upita

Rebeka,

visoka,

vitka

četrdesetogodišnjakinja izrazite lepote koja je, nagnuta napred, pažljivo slušala Gila. „Poneo se kao čovek. On je simpatičan starac od oko sedamdeset godina, fin, drag. Tada sam ga prvi put sreo. Bio je fantastičan - gospode, voleo bih da sam ja imao takvog oca. Samo je sedeo i sve prihvatao, i rekao Rouz da, ako je toliko ljuta, verovatno je najbolje da to i ispolji. Sve vreme je nežno poricao njene sulude optužbe i izrekao jednu pretpostavku - dobru, po mom mišljenju da ono što nju istinski ljuti jeste činjenica da je on porodicu napustio, kad je Rouz bilo dvanaest godina. Kazao je da je ljutnju nađubrila - to je njegov izraz, on je farmer - njena majka koja ju je odmalena trovala pričama protiv njega. Rekao joj je da je morao da ode, da je ušao u depresivno ludilo živeći s njenom majkom i da bi, da je ostao, sad verovatno bio mrtav. Iskreno rečeno, znam Rouzinu majku, on je tu u pravu. I te kako. Na kraju seanse je zamolio da ga odvezemo do autobuske stanice. Pre nego što sam stigao da odgovorim, Rouz je rekla da se ne bi osećala bezbedno sa njim u istim kolima. ’Shvatam’, kazao je, i otišao vukući svoj kofer.

Deset minuta kasnije, Rouz i ja se vozimo niz ulicu Market i ja ga ugledam - sedokos, poguren starac koji tegli kofer. Počela je i kiša, i ja pomislim ’Ovo je budalaština’. Pao mi je mrak na oči, i rekao sam joj ’Došao je zbog tebe - zbog tvoje terapijske seanse - čak iz Portlanda, pada kiša, i dođavola, odvešću ga na stanicu’. Stao sam pored ivičnjaka i ponudio mu da ga povezem. Rouz me je probola pogledom. ’Ako on uđe, ja izlazim’, rekla je. Ja sam odgovorio ’Samo izvoli.’ Pokazao sam prema stolovima ispred Starbaks kafea i rekao da me tu sačeka, da ću se vratiti za nekoliko minuta. Izašla je i udaljila se uzdignute glave. Ima tome nekih pet sati. U Starbaks nije ni ušla. Dovezao sam se do Golden gejt parka i šetao do sada. Razmišljam da se više ne vratim kući.” To rekavši Gil se, iscrpljen, zavali u stolicu. Toni, Rebeka, Boni i Stjuart, u horu su odobravali: „Divno, Gil”. „Bilo je krajnje vreme.” „Hej, stvarno si to uradio.” „Bravo, dobar potez.” Toni reče: „Ne mogu da ti kažem koliko mi je drago što si se otrgao od te kučke.” „Ako ti treba mesto za spavanje”, upade Boni, prstima nervozno prolazeći kroz smeđu kovrdžavu kosu i nameštajući naočare s okruglim žutim staklima, „imam slobodnu sobu. Ne brini, bezbedan si”, dodade uz kikot, „prestara sam za tebe, a i ćerka mi je kod kuće.” Džulijus, nezadovoljan zbog grupnog pritiska (toliko puta je video kako pacijenti napuštaju terapijske grupe jer ih je sramota da razočaraju ostale članove), po prvi put je intervenisao. „Dobijaš snažan feedback, Gil. Kako se osećaš zbog toga?” „Odlično. Osećam se odlično. Samo... Ne želim da bilo koga izneverim. Sve se odvija tako brzo - desilo se jutros... Potresen sam i nekako razliven... ne znam šta da radim.” „Misliš”, reče Džulijus, „ne želiš da zameniš ženine zapovesti

zapovestima grupe.” „Aha. Rekao bih da je tako. Da, vidim na šta ciljaš. Tačno. Ali, sve se pomešalo. Zaista želim, zaista mi je potrebno ovo ohrabrenje... zahvalan sam za to... treba mi usmeravanje - ovo može biti tačka preokreta u mom životu. Svi su se izjasnili osim tebe, Džulijuse. I naravno, našeg novog člana. Filip, zar ne?” Filip klimnu glavom. „Filipe, znam da nisi upoznat s mojom situacijom, ali i jesi.” Gil se obrati Džulijusu. „A šta je s tobom? Šta ti misliš da treba da radim?” Džulijus se nevoljno trže, ponadavši se da to niko nije primetio. Kao i većina terapeuta, mrzeo je to pitanje - pitanje iz serije „kajaćeš se ako uradiš, kajaćeš se ako ne uradiš”. A znao je da će biti postavljeno. „Moj odgovor ti se neće svideti, ali, evo ga. Ne mogu ti reći šta da učiniš: to je tvoj posao, tvoja odluka, ne moja. Jedan od razloga što si u ovoj grupi je da naučiš da veruješ sopstvenom sudu. Drugo, sve što znam o Rouz i tvom braku stiglo mi je preko tebe, a ti ne možeš da izbegneš davanje pristrasnih informacija. Ono što mogu da uradim je da ti pomognem da se usredsrediš na to kako ti doprinosiš svojim životnim neprilikama. Rouz ne možemo razumeti niti promeniti; ali ti - tvoja osećanja, tvoje ponašanje - to je ovde važno jer to možeš da menjaš.” Grupa utonu u tišinu. Džulijus je bio u pravu - odgovor se nije dopao Gilu, a ni drugim članovima. Rebeka, izvukavši obe šnale iz duge crne kose i rastresavši je pre no što će ih ponovo staviti, prekinu tišinu okrenuvši se ka Filipu: „Ti si ovde nov i ne znaš pozadinsku priču koju mi ostali znamo. A nekad, iz usta novorođenčeta...” Filip je sedeo ćutke. Nije bilo jasno da li je uopšte čuo Rebeku. „Da, imaš li šta da kažeš na ovo, Filipe?” upita Toni, za njega neuobičajeno nežnim tonom. Bio je crnomanjast muškarac, rošavih obraza, čije

su vitko i graciozno atletsko telo dobro isticali crna majica s natpisom San Francisco Giants i uske farmerke. „Imam jedno zapažanje i jedan savet”, reče Filip, sedeći skrštenih ruku, glave zabačene unazad i pogleda fiksiranog za plafon. „Niče je jednom napisao da je glavna razlika između čoveka i krave u tome što krava ume da postoji, ume da živi bez angsta - to jest, teskobe - u blagoslovenom sada, neopterećena prošlošću i nesvesna užasa budućnosti. A nas, nesrećne ljude, prošlost i budućnost toliko progone da možemo samo nakratko da besciljno šetamo u ovome sada. Znate li zašto toliko čeznemo za zlatnim danima detinjstva? Niče nam kaže da je to zbog toga što su ti dani bili bezbrižni, dani oslobođeni brige, dani pre nego što smo postali opterećeni olovno bolnim uspomenama, ruševinama prošlosti. Uzgred da napomenem, ovde se pozivam na jedan Ničeov esej, ali ta misao nije originalna - nju je, kao i mnogo toga drugog, Niče ukrao iz Šopenhauerovih radova.” Zastao je. U grupi je odzvanjala tišina. Džulijus se vrpoljio na stolici, i mislio: uh, ovo je katastrofa, mora da sam totalno poludeo kad sam doveo ovog tipa. Koliko znam, ovo je najnenormalniji, najbizarniji način na koji je neki pacijent ušao u grupu. Boni prekinu tišinu. Gledajući direktno u Filipa, reče: „To je fascinantno, Filipe. Znam da stalno čeznem za detinjstvom, ali nikada to nisam tako razumela, da se u detinjstvu osećamo slobodno i zlatno jer nas ne pritiska težina prošlosti. Hvala, zapamtiću to.” „I ja. Zanimljivo”, reče. Gil. „No, rekao si da za mene imaš i savet?” „Da, evo i mog saveta.” Progovorio je ravnim, mekim glasom, i dalje ne gledajući ni u koga. „Tvoja žena je od onih osoba naročito nesposobnih da žive u sadašnjosti jer su teško pritisnute teretom prošlosti. Ona je brod koji tone, ide nadole. Moj savet ti je da skočiš s palube i počneš da plivaš. Dok bude tonula,

praviće ogromne talase, tako da ti savetujem da plivaš što dalje i što brže i snažnije.” Muk. Grupa je bila kao u šoku. „Hej, bar te niko neće optužiti da si me štedeo”, reče Gil. „Ja sam postavio pitanje, ti si odgovorio. Cenim to. Mnogo. Dobro došao u grupu. Ako imaš još neke komentare, voleo bih da ih čujem.” „Pa”, reče Filip, još uvek upirući pogled naviše, „u tom slučaju, dodaću još jednu misao. Kjerkegor je neke ljude okarakterisao kao ’dvostruke očajnike’; to znači da su očajni ali se toliko samozavaravaju da ni ne znaju da su očajni. Čini mi se da si ti možda u dvostrukom očajanju. Evo na šta mislim: najveći deo moje patnje je posledica toga što me pokreću želje, a kad želju zadovoljim, uživam u trenutku zasićenja koji se ubrzo pretvara u dosadu, a ova opet prekida pojavom nove želje. Šopenhauer je smatrao da je to univerzalno ljudsko stanje - želja, trenutno zadovoljenje, dosada, nova želja. Da se vratim tebi - pitam se da li si već istraživao taj ciklus beskrajnih želja u sebi. Možda si bio toliko preokupiran željama svoje žene da te je to omelo u upoznavanju sopstvenih? Nisu li ti zbog toga drugi ovde danas aplaudirali? Zar to nije zato što si konačno odbio da te definišu njene želje? Drugim rečima, pitam se da li tvoj rad na sebi kasni ili je sasvim zastranio zbog preokupiranosti tim željama?” Gil je slušao, otvorenih usta i pogleda prikovanog za Filipa. „E, ovo je duboko. Znam da ima nešto duboko i važno u tome što govoriš, u toj ideji dvostrukog očaja - ali nisam baš sve razumeo.” Sve oči su sad bile na Filipu, dok su njegove ostale uprte u plafon. „Filipe”, reče Rebeka, završavajući sa stavljanjem šnala, „znači li to da Gil neće zaista započeti rad na sebi sve dok se ne oslobodi žene?” „Ili”, upita Toni, „da ga upletenost s njom sprečava da shvati koliko je

stvarno sjeban? Do đavola, znam da je to tačno za mene i moj odnos prema poslu - prošle nedelje sam baš razmišljao koliko sam opterećen stidom što sam stolar - radnik, loše plaćen, drugi me gledaju s visine - da ne stižem da mislim o pravim problemima koje treba da rešavam.” Džulijus je začuđeno gledao dok su ostali, žedni Filipovih reči, govorili uglas. Osetio je kako mu se javlja takmičarski poriv, ali ga je obuzdao podsetivši se da su ciljevi grupe zadovoljeni. O’ladi, Džulijuse, reče sebi, ovoj grupi si potreban; neće te napustiti zbog Filipa. Ovo što se sad dešava je odlično; asimiluju novog člana, a pritom svako postavlja svoj budući radni zadatak. Planirao je da im danas kaže za svoju dijagnozu. Na neki način, bio je prisiljen na taj korak - Filipu je već rekao za melanom i, da bi izbegao utisak posebnog odnosa s njim, moraće to da podeli s celom grupom. Ali, bio je preduhitren, prvo Gilovom hitnom situacijom, a potom totalnom fasciniranošću grupe Filipom. Pogledao je na sat. Ostalo je još deset minuta. Nedovoljno da bi im to servirao. Odlučio je da sledeću seansu svakako započne tom lošom vešću, i do kraja ove nije progovorio.

Kraljevi su svoje krune i svoja žezla ostavili ovde, i heroji svoja oružja. No najveći duhovi među njima, koji su sjaj izlivali iz sebe a nisu ga dobili spolja, oni svoju veličinu nose sa sobom. - Artur Šopenhauer, sa šesnaest godina u Vestminsterskoj opatiji

12 1799 - Artur upoznaje izbor i druge ovozemaljske strahote

Kad se Artur vratio iz Avra, otac ga je upisao u privatnu školu namenjenu obrazovanju budućih trgovaca. Tamo je naučio ono što je dobar trgovac tog vremena trebalo da zna: da računa u različitim valutama, da piše poslovna pisma na svim glavnim evropskim jezicima, da proučava transportne rute, trgovinske centre, poljoprivredne prinose i ostale podjednako zanimljive teme. No, Artur nije bio fasciniran; ovakvo znanje nije ga zanimalo, u školi nije sklopio bliska prijateljstva i svakim danom bio je sve zastrašeniji planom za budućnost koji mu je otac skrojio - sedam godina šegrtovanja kod lokalnog poslovnog magnata.

Šta je Artur želeo? Ne život trgovca - gnušao se i na samu pomisao. Žudeo je za životom intelektualca. Iako se ni mnogima iz njegovog razreda nije dopadala ideja dugog šegrtovanja, Arturovi protesti išli su daleko dublje. Uprkos strogim ukorima roditelja - u pismu mu je majka naložila „sve te pisce neko vreme stavi na stranu... petnaest ti je godina a već si pročitao i proučio najbolje nemačke, francuske, pa delom i engleske autore” - svoje celokupno raspoloživo slobodno vreme provodio je studirajući književnost i filozofiju. Arturovog oca Hajnriha uznemiravala su sinovljeva interesovanja. Od direktora škole dobio je informaciju da njegov sin gaji strast prema filozofiji, da je izuzetno prijemčiv za život intelektualca i da bi bilo dobro da se prebaci u gimnaziju gde bi se pripremao za univerzitet. Duboko u srcu, Hajnrih je mogao osetiti da je direktorov savet ispravan; nezasito čitanje i proučavanje svih dela iz filozofije, istorije i književnosti u obimnoj biblioteci Šopenhauera bilo je više nego očito. Šta je Hajnrihu predstojalo? U pitanju je bio njegov naslednik, kao i budućnost čitave firme i njegova sinovljevska obaveza prema precima da očuva lozu Šopenhauera. Povrh toga, užasavala ga je ideja da se jedan muški Šopenhauer izdržava od ograničenih prihoda intelektualca. Prvo se bavio mišlju da posredstvom crkve sinu aranžira neku doživotnu rentu, ali troškovi su bili neprihvatljivi; posao je išao loše, a imao je i obavezu da garantuje finansijsku budućnost supruzi i ćerki. A onda se jedno rešenje, u izvesnom smislu dijabolično, postepeno počelo oblikovati u njegovom umu. Već neko vreme je odbijao Johanine molbe da krenu na jedno dugo putovanje po Evropi. Bejahu to teška vremena; međunarodna politička klima bila je nestabilna toliko da je ugrožavala bezbednost hanzeatskih gradova i zahtevala je njegovu konstantnu brigu o poslu. No, zbog zamora i čežnje da se otarasi tereta poslovne odgovornosti, njegov otpor prema Johaninoj želji je popuštao. Polako mu se u glavu uvrteo

inspirativan plan kojim bi se postigla dva cilja: žena bi bila zadovoljna a dilema oko Arturove budućnosti razrešena. Odlučio je da petnaestogodišnjem sinu ponudi izbor. „Moraš da izabereš”, rekao mu je: „Ili da pratiš roditelje godinu dana na putu po Evropi ili da slediš karijeru intelektualca. Obećaj da ćeš onoga dana kad se vratimo započeti šegrtovanje, ili se odreci putovanja, ostani u Hamburgu i odmah se prebaci na klasični obrazovni program koji će te pripremiti za akademski život.” Kako li je biti petnaestogodišnjak i suočiti se sa odlukom koja toliko menja život? Možda mu je uvek pedantni Hajnrih dao jedno egzistencijalno uputstvo. Možda je hteo da sina nauči da se alternative isključuju, da svako „da” podrazumeva neko „ne”. (I zaista, godinama kasnije, Artur je napisao: „Onaj koji bi da bude sve ne može biti ništa.”) Ili je sina izložio nagoveštaju ukusa odricanja - ukoliko nije u stanju da se odrekne zadovoljstva putovanja, kako će se odreći zemnih zadovoljstava i živeti život intelektualca u oskudici? Možda smo preterano blagonakloni prema Hajnrihu. Njegova ponuda je verovatno bila neiskrena pošto je znao da putovanje Artur neće, ne može, odbiti. Nijedan petnaestogodišnjak to ne hi učinio 1803. godine. U ono vreme takav put je predstavljao životnu priliku bez premca, koja se pruža samo privilegovanima. Pre pojave fotografije, strana mesta su upoznavana jedino posredstvom skica, slika i štampanih vodiča (žanr koji će, igrom slučaja, Johana Šopenhauer kasnije briljantno eksploatisati). Da li se Artur osećao kao da prodaje dušu? Da li ga je odluka mučila? O ovome istorija ćuti. Znamo samo da je 1803, u svojoj petnaestoj, sa ocem, majkom i slugom krenuo na put dug petnaest meseci, po celoj zapadnoj Evropi i Velikoj Britaniji. Šestogodišnja sestra Adela ostavljena je kod jednog rođaka u Hamburgu.

Artur je u svojim dnevnicima s putovanja zabeležio brojne impresije, po zahtevu roditelja pisane na jeziku zemalja koje su obilazili. Imao je čudesan dar; u to vreme tečno je govorio nemački, francuski i engleski, a služio se italijanskim i španskim. Vremenom je ovladao desetinom modernih i starih jezika, i stekao običaj, što primećuju i posetioci njegove memorijalne biblioteke, da na marginama piše zabeleške na jeziku kojim je pisan tekst. Arturovi putnički dnevnici suptilno su predstavili interesovanja i crte koji su formirali čvrstu strukturu njegovog karaktera. Snažan podtekst u dnevnicima čini fascinacija strahotama u ljudskom rodu: istančano opisuje opčinjavajuće prizore gladnih prosjaka u Vestfaliji, masa koje panično beže od predstojećeg rata (uoči Napoleonovih pohoda), lopova, džeparoša i pijanih gomila u Londonu, bandi pljačkaša u Poatjeu, javne giljotine prikazane u Parizu, šest hiljada robova galiota izloženih kao u zoološkom vrtu u Tulonu, osuđenih da čitavog života budu vezani zajedničkim lancem u nasukanim rashodovanim brodovima, isuviše trošnim da bi ikad ponovo zaplovili. Opisao je i tvrđavu u Marselju, u kojoj je jednom boravio čovek sa gvozdenom maskom, i muzej Crne smrti, gde su pisma iz delova grada pod karantinom, pre nego što bi bila prosleđena dalje, umakana u bačve sa vrućim sirćetom. U Lionu je zabeležio prizor ljudi koji mirno šetaju po istim onim mestima na kojima su njihovi očevi i braća ubijani tokom Francuske revolucije. U internatu u Vimbldonu, u kojem je lord Nelson nekada bio engleski đak, usavršio je engleski i prisustvovao javnim egzekucijama i bičevanjima mornara, posećivao bolnice i azile i prolazio sam ogromnim prenaseljenim sirotinjskim četvrtima Londona. Kao mladić, Buda je živeo u očevoj palati, gde je svagdašnja ljudska kob bila od njega skrivana. Tek kad je prvi put izašao napolje, video je tri osnovne životne strahote: jednog bolesnog čoveka, jednog onemoćalog starca i jedno

telo mrtvaca. Otkriće tragične i užasne prirode egzistencije Budu je vodilo odricanju od sveta i traganju za oslobođenjem od univerzalne patnje. I u slučaju Artura Šopenhauera rani prizori patnje imali su dubokog uticaja na njegov život i rad. Sličnost njegovih iskustava s Budinim ostavila je traga, i godinama kasnije, o tom putovanju je napisao: „U sedamnaestoj, još bez ikakve škole, bio sam obuzet bedom života, baš kao i Buda u svojoj mladosti, kada je video bolest, bol, starenje i smrt.” Nikada nije prošao kroz religioznu fazu; nije imao vere, ali je kao mlad imao volju da veruje, želju da pobegne od užasa potpuno neprimetne egzistencije. Da je verovao u postojanje Boga, njegov mladalački obilazak strahota evropske civilizacije stavio bi ga na teško iskušenje. Sa osamnaest je napisao: „Ovaj svet je navodno napravio Bog? Ne, pre je to bio đavo!”

Kad na kraju svojih života većina ljudi pogleda unazad, shvatiće da su živeli kroz privremenost. Biće iznenađeni što vide da je stvar kojoj su dopustili da isklizne bez zahvalnosti i bez uživanja bila upravo njihov život. I tako, zavedeni nadom, plešemo u susret smrti.

13 Nevolja s mačetom ta je kvačka Što ono na kraju postane mačka. Nevolja s mačetom ta je kvačka Što ono na kraju postane mačka.

Trgnuvši glavom kako bi izbacio ovaj iritantni distih iz misli, Džulijus se uspravi u krevetu i otvori oči. Bilo je šest sati ujutru, nedelju dana kasnije, na dan kad se grupa ponovo sastajala, a ovi neobični stihovi Ogdena Neša motali su mu se po glavi kao pozadinska muzika za još jednu loše prospavanu noć. Iako se svi slažu da život čini gubitak za gubitkom, samo neki znaju da je jedan od težih onaj koji nas čeka u poznijim decenijama - gubitak dobrog noćnog sna. Džulijus je tu lekciju savladao više nego dobro. Njegova

uobičajena noć sastojala se od sna lakog kao papir, koji se gotovo nikad ne bi razvio u duboko, blagosloveno, delta-talasno spavanje, i sa tako mnogo prekida da se često čak plašio da ode u krevet. Poput većine onih koji pate od nesanice, ujutru se budio misleći ili da je spavao mnogo kraće nego što je to stvarno bilo ili da je probdeo čitavu noć. Često bi se uverio da je ipak spavao tek pošto bi pažljivo analizirao svoje nokturne misli i uvideo da u budnom stanju nikada ne bi mogao toliko nadugačko da pretresa takve bizarne, iracionalne sadržaje. Ali ovog jutra bio je u krajnjoj nedoumici koliko dugo je spavao. Stihovi o mačetu-mački mora da su izronili iz domena sna, ali su druge noćne misli pale na ničiju zemlju, lišene kako jasnoće i svrhovitosti pune svesti tako i čudnih kaprica snevanja. Sedeo je u krevetu, zatvorenih očiju, razmišljajući o tom dvostihu, sledeći uputstva koja je davao pacijentima da bi im olakšao prisećanje noćnih fantazija, hipnagognih slika i snova. Pesma je govorila o onima koji vole mačiće, ali ne vole kad mačići postanu mačke. Kakve je to veze imalo s njim? Voleo je podjednako i mačiće i mačke, voleo je dve odrasle mačke u očevoj prodavnici, voleo njihove mačiće i mačiće njihovih mačića, i nije shvatao zašto su se ti stihovi u njegov um uselili i postali tako zamorni. No, kad je bolje razmislio, možda su stihovi bili žalostan podsetnik na to kako je čitavog života prihvatao jedan pogrešan mit: naime, da se sve oko Džulijusa Hercfelda - bogatstvo, veličina, slava - razvija spiralno naviše, i da će život uvek biti sve bolji i bolji. Naravno, sad je shvatao da je tačno upravo obrnuto - stihovi su bili istiniti - prvo dolazi zlatno doba; naivni mačeći počeci, razigranost, igre žmurke i osvajanja sveta, pravljenje tvrđava od praznih kutija u očevoj prodavnici alkoholnih pića, bez opterećenja krivicom, izdajom, znanjem ili dužnošću, bili su najbolji period života, a kako su dani i godine prolazili, jačina plamena je jenjavala, a egzistencija neumoljivo postajala sve strašnija. Ono najgore sačuvano je za kraj. Setio se Filipovih reči o detinjstvu iz

prethodne seanse. Nema sumnje: Niče i Šopenhauer su u tom pogledu bili u pravu. Tužno zaklima glavom. Tačno je da nikada nije zaista uživao u trenutku, nikad uhvatio sadašnjost, nikad sebi rekao „To je to, ovaj trenutak, ovaj dan ovo je ono što želim. Ovo su ta stara dobra vremena, upravo sada. Ostaću u ovom trenutku, ukoreniću se na ovom mestu za sva vremena.” Ne, uvek je verovao da najsočnije meso života tek treba otkriti i žudeo je za budućnošću, vremenom kad će biti stariji, pametniji, veći, bogatiji. A onda je došao preokret, doba velikog obrta, iznenadno i kataklizmičko deidealizovanje budućnosti i početak dubokog žala za onim što je nekad bilo. Kad se desio taj obrt? U kom periodu je nostalgija došla na mesto budućnosti koja obećava? Ne u koledžu, gde je sve smatrao uvertirom (i preprekom) za veliku nagradu - upis na medicinski fakultet. Ne ni na fakultetu, gde je prvih godina jedva čekao da napusti učionice i krene na odeljenja, na vežbe, u belom mantilu i sa stetoskopom koji viri iz džepa ili opušteno visi oko njegovog vrata kao neki gumeno-čelični šal. Ne ni na praksi tokom treće i četvrte godine studija, kad je konačno zauzeo svoje mesto na tim odeljenjima. Tada je poželeo da ima više autoriteta - da bude važan, da donosi ključne kliničke odluke, spasava živote, navlači plavo hirurško odelo, naginje se nad pacijentom kojeg odvoze niz hodnik do operacione sale gde će obaviti hitnu traumatsku intervenciju. Čak ne ni onda kad je postao glavni stažišta na psihijatriji, virio iza zavese šamanizma i bivao zatečen granicama i neizvesnostima struke koju je izabrao. Hronična i uporna nespremnost da uhvati sadašnjost bez sumnje mu je uništavala i brak. Iako je Mirijam zavoleo od prvog trenutka kad ju je ugledao, u desetom razredu, istovremeno ju je i mrzeo jer je predstavljala prepreku uživanju u mnoštvu žena, na šta je mislio da ima pravo. Nikada nije do kraja priznao da je traganje za partnerkom završeno niti da mu je sloboda da sledi

svoju požudu iole umanjena. Kad je započeo stažiranje, otkrio je da su spavaonice stažista odmah do spavaonica škole za medicinske sestre, prepune devojaka bujnih grudi koje su obožavale doktore. Bila je to, bukvalno, prodavnica slatkiša, s čitavom lepezom raznih ukusa, i on ih se do grla najeo. Mora da je obrt započeo tek nakon Mirijamine smrti. Tokom tih deset godina otkako ju je saobraćajna nesreća odvojila od njega, više mu je značila nego dok je bila živa. Dešavalo se da mu pozli od očajničke pomisli kako su opojna zadovoljstva sa Mirijam, oni stvarni idilični srećni trenuci života, došli i prošli a da ih on nije u potpunosti osetio. Čak ni sada, posle deset godina, nije bio u stanju da njeno ime izgovori brzo, već je pravio pauzu posle svakog sloga. Takođe je znao da mu nijedna druga žena neće više biti stvarno značajna. Nekoliko njih privremeno je raspršilo usamljenost, ali nije dugo trebalo, ni njemu ni njima, da shvate kako se Mirijam ne može zameniti. Odnedavno, usamljenost je umanjio širok krug muških prijatelja, od kojih su neki bili članovi njegove psihijatrijske grupe podrške, i njegovo dvoje dece. Poslednjih godina sve svoje odmore provodio je en famille, s decom i petoro unučadi. Ali sve ove misli i sećanja bili su samo nokturni fragmenti i uzgredne teme - glavna tema noćnog razmišljanja bila je proba govora koji će održati u terapijskoj grupi kasnije tog popodneva. Činjenicu da ima karcinom već je obznanio brojnim prijateljima i individualnim pacijentima, ali je, začudo, bio bolno zaokupljen svojim istupom u grupi. Pomišljao je da to ima veze s tim što je u svoju terapijsku grupu bio zaljubljen. Svih dvadeset pet godina s nestrpljenjem je iščekivao svaku seansu. Grupa je bila više od skupa ljudi; posedovala je sopstveni život, postojanu ličnost. Iako nijedan od izvornih članova (izuzev, naravno, njega) nije više bio prisutan, ona je imala svoje stabilno ja, izvesnu bazičnu kulturu (u žargonu, jedinstven skup „normi” - nepisanih pravila), koji kao da su bili besmrtni. Nijedan član ne bi umeo da izdeklamuje grupne norme, ali su se svi mogli

složiti oko toga da li je određeno ponašanje prihvatljivo ili ne. Grupa je zahtevala više energije od bilo kojeg događaja u nedelji, i Džulijus se silno trudio da je održi u životu. Plemenita, spasilačka lađa prevezla je horde nesrećnih ljudi u bezbednije, srećnije luke. Koliko njih? Pa, s obzirom da je prosek boravka bio između dve i tri godine, izračunao je da je to najmanje stotinu putnika. S vremena na vreme, mislima bi mu prostrujala sećanja na bivše članove, komadići interakcija, kratkotrajne slike lica ili događaja. Tužna je bila pomisao da su ti tračci uspomena sve što je ostalo od bogatih vibrantnih vremena, iskustava prepunih života, smisla i oštrine. Pre mnogo godina eksperimentisao je sa snimanjem grupnih seansi i pregledanjem sekvenci nekih naročito problematičnih interakcija sledećeg puta. Ti snimci načinjeni su u zastarelom formatu, inkompatibilnom sa savremenom video opremom. Ponekad bi maštao kako ih vadi iz podruma, konvertuje i ponovo oživljava bivše pacijente. Ali, to nikada nije uradio; nije imao snage da se izloži dokazu iluzorne prirode života, tome kako je pohranjen na svetlećoj traci i kako brzo sadašnji trenutak i svaki trenutak koji dolazi blede u ništavilo elektromagnetskih talasa. Grupama je potrebno vreme da bi razvile stabilnost i poverenje. Nova grupa će često odbaciti članove koji nisu u stanju, bilo zbog manjka motivacije ili sposobnosti, da se angažuju u grupnom zadatku (interakcija s drugima i analize tih interakcija). Zatim, nedeljama mogu trajati teški sukobi, u kojima se članovi bore za pozicije moći, centralnosti i uticaja, ali na kraju, kako se poverenje razvija, lekovita atmosfera počinje da dominira. Njegov kolega Skot jednom je terapiju uporedio s mostom koji se gradi za vreme bitke: masovni gubici (to su oni koji odustanu) javljaju se tokom faze gradnje, ali onda, kad je most napravljen, preostali izvorni članovi i oni koji se vremenom pridruže preko njega prelaze na bolje mesto. Džulijus je pisao stručne tekstove o različitim načinima na koje terapijska

grupa pomaže pacijentima, ali uvek mu je bilo teško da nađe reči kojima bi opisao onaj zaista ključni sastojak: njen isceliteljski ambijent. U jednom članku napravio je poređenje sa dermatološkim tretmanom teških povreda kože, kada se pacijent zaroni u lekovitu ovsenu kupku. Jedna od glavnih uzgrednih dobiti vođenja grupe - tu činjenicu niko nije naveo u stručnoj literaturi - jeste da snažna terapijska grupa neretko leči terapeuta isto koliko i pacijente. Iako je Džulijus nakon grupnih seansi često osećao lično olakšanje, nikada mu nije bio sasvim jasan tačan mehanizam te pojave. Da li je naprosto bila rezultat zaboravljanja na sebe tokom devedeset minuta, ili altruističkog akta terapije, ili uživanja u sopstvenoj ekspertizi, ponosa zbog vlastitih sposobnosti i zadovoljstva što ga drugi uvažavaju? Sve to zajedno? Na kraju je digao ruke od preciznosti i nekoliko poslednjih godina držao se narodskog objašnjenja da je naprosto reč o ulasku u lekovite vode grupe. Obznaniti grupi da ima melanom izgledalo je kao važan čin. Jedna stvar je, pomislio je, biti otvoren s porodicom, prijateljima i ostalim svetom iza kulisa, a sasvim druga demaskirati se pred primarnom publikom, tom izabranom grupom za koju je predstavljao iscelitelja, doktora, sveštenika i šamana. Bio je to ireverzibilan korak, priznanje da je islužen, javna ispovest da mu se život više ne odvija spiralno naviše, prema boljoj, sjajnijoj budućnosti. Mnogo je razmišljao i o odsutnoj članici, Pam, koja je bila na putu i vraćala se za mesec dana. Žalio je što neće biti tu danas, kada se bude otvarao. Ona je bila ključni član grupe, njeno prisustvo je uvek bilo utešno i lekovito za druge - i za njega. Bio je tužan jer grupa nije uspela da joj pomogne da se oslobodi ekstremnog besa i opsesivnih misli o suprugu i bivšem ljubavniku, te je, u očajanju, potražila pomoć u Indiji, u jednom budističkom centru za meditaciju. Pritisnut i uznemiren svim tim osećanjima, u četiri i trideset je otvorio

vrata sobe za grupnu terapiju. Učesnici su već sedeli udubljeni u neke papire, koje su brzo sklonili kad je Džulijus ušao. Neobično, pomisli. Da li je zakasnio? Pogleda na sat. Ne, tačno je četiri i trideset. Prestade da se time bavi i započe svoje pripremljeno izlaganje. „Dakle, pređimo na stvar. Kao što znate, nikada ja ne otvaram seansu, ali danas je izuzetak jer želim da se oslobodim tereta o kom mi je teško da govorim. Evo o čemu je reč. Pre oko mesec dana saznao sam da bolujem od ozbiljnog, biću iskren, više nego ozbiljnog - životno opasnog oblika raka kože, malignog melanoma. Nisam ni slutio da imam problema sa zdravljem; ovo je otkriveno na nedavnom rutinskom lekarskom pregledu.” Zaćutao je. Nešto nije bilo u redu. Izrazi lica i gestovi prisutnih bili su neočekivani. Držanje im je bilo pogrešno. Trebalo bi da su nagnuti ka njemu, usredsređeni; međutim, niko mu nije bio potpuno okrenut, ničiji pogled nije mogao da sretne, sve oči su ga izbegavale, gledale okolo, izuzev Rebeke koja je krišom proučavala papir na svom krilu. „Šta se događa?”, upita Džulijus. „Osećam da nemam kontakt s vama. Kao da ste danas svi okupirani nečim drugim. Rebeka, šta to čitaš?” Rebeka smesta presavi papir i ćušnu ga u tašnu, izbegavši Džulijusov pogled. Ćutke su sedeli, sve dok Toni nije prekinuo tišinu. „Pa, ja moram da progovorim. Ne mogu da pričam u Rebekino ime, ali mogu u svoje. Imao sam problem dok si pričao jer sam unapred znao šta ćeš nam reći o svom... zdravstvenom stanju; zato mi je bilo teško da te gledam i pretvaram se da slušam neku novost. A opet, nisam mogao da te prekinem i kažem ti da već znam.” „Molim? Kako to misliš, znao si šta ću reći? Šta se ovde, dođavola, dešava?”

„Džulijuse, izvini, dozvoli da objasnim”, reče Gil. „Mislim da sam na neki način ja kriv. Kad smo završili prošlu seansu i dalje sam se osećao iscrpljeno i nisam znao kad i da li da odem kući ili da tu noć negde prespavam. Insistirao sam da svi odemo u kafe, i tamo smo seansu nastavili.” „Aha. I?” Džulijus ga je podsticao kruženjem ruku, kao da diriguje orkestrom. „Dakle, Filip nam je rekao kakva je situacija. Znaš - o tvom zdravlju i o malignom mijelomu...” „Melanomu”, Filip se tiho ubaci. Gil pogleda u papir koji je držao u ruci. „Tačno, melanom. Hvala, Filipe. Hajde, ti preuzmi. Ja se zbunjujem.” „Multipli mijelom je rak kostiju”, reče Filip. „Melanom je rak kože, seti se melanina, pigmenta, boje kože...” „A ti papiri su...” upade Džulijus, pozivajući pokretima ruku Gila ili Filipa da objasne. „Filip je sa Interneta skinuo neke informacije o tvojoj bolesti, napravio rezime i podelio nam ga pre nekoliko minuta, čim smo ušli.” Gil pruži svoj primerak Džulijusu, koji pročita naslov „Maligni melanom”. Kao proboden, zavali se unazad. „Ja... uh... ne znam kako da se izrazim.... Osećam se preduhitrenim, kao da sam imao da vam saopštim veliku novost a odbačen sam, odbačena je priča mog života - ili smrti.” Okrećući se ka Filipu i obraćajući mu se direktno, reče: „Imaš li uopšte ideju kako se sad osećam?” Filip je ostao bezizražajan, nije odgovorio niti je pogledao Džulijusa. „To nije baš fer, Džulijuse”, reče Rebeka koja je, skinuvši šnale, raspustila dugu crnu kosu, a potom je smotala u punđu. „Nije to njegova greška. Kao prvo, Filip ni najmanje nije želeo da posle seanse ide u kafe. Rekao je da se

ne druži, da mora da priprema predavanje. Praktično smo ga mi tamo odvukli.” „Tako je”, nadovezao se Gil. „Pričali smo najviše o meni i mojoj ženi i gde ću da prespavam tu noć. Onda smo, naravno, pitali Filipa zašto je na terapiji, što je i prirodno - svakom novom članu se postavi to pitanje - i on nam je ispričao o telefonskom pozivu na koji si se odlučio zbog bolesti. To što smo čuli šokiralo nas je, i nismo mogli da ga pustimo, pritisnuli smo ga da nam kaže sve što zna. Kad porazmislim, ne vidim kako je mogao da ćuti.” „Filip je čak pitao”, dodade Rebeka, „da li je košer da se grupa sastaje bez tebe.” „Košer? Filip je to izgovorio?” „U stvari”, reče Rebeka, „ako vratim film, košer je moj izraz, ne njegov. Ali, to je mislio, i ja sam mu rekla da često imamo postterapijske seanse u kafeu i da ti na to nikad nisi imao primedbu, osim što si insistirao da sve koji nisu bili prisutni o tome informišemo na sledećoj seansi, kako ne bi bilo nikakvih tajni.” Bilo je dobro što su mu Rebeka i Gil dali vremena da se smiri. Bio je besan, negativan: Taj nezahvalni skot, to bedno kopile. Trudim se da učinim nešto za njega, a evo kako mi vraća - svako se dobro delo obije o glavu. A koliko je, da mi je znati, pričao grupi o sebi i o tome zašto je bio kod mene na terapiji... Kladio bih se da je ’slučajno’ zaboravio da im kaže kako je tucao hiljadu žena, a ni za jednu nije mario ili nešto osećao. No, sve ovo je zadržao za sebe i, razmislivši o događajima koji su usledili nakon poslednje seanse, počeo je lagano da se oslobađa ogorčenosti. Bilo mu je jasno da je grupa naravno vršila pritisak na Filipa da posle seanse pođe na kafu i da on tom pritisku nije mogao da se odupre - zapravo, Džulijusova greška je bila što ga nije uputio u ta periodična postterapijska okupljanja. I, naravno, grupa ga je svakako ispitivala o tome zašto je na terapiji - Gil je u pravu nikada ne propuste da novom članu postave to pitanje, i naravno, Filip je morao

da ispriča priču o njihovom neobičnom odnosu koji se završio terapijskim ugovorom - zar je imao izbora? A što se tiče štampanja uznemirujućih informacija o malignom melanomu - Filipova originalna ideja - nema sumnje da je to bio njegov način da se integriše u grupu. Osećao je slabost, nije mogao ni da se osmehne, ali je skupio snagu i nastavio. „U redu, maksimalno ću se potruditi da o ovome razgovaramo. Rebeka, daj da vidim taj papir.” Brzim pogledom je preleteo preko njega. „Ove činjenice su izgleda tačne tako da ih neću ponavljati, već ću vas izvestiti šta se sa mnom dešavalo. Počelo je tako što je lekar primetio neobičan mladež na mojim leđima, a biopsija potvrdila da je to maligni melanom. Naravno, zbog toga sam otkazao seansu - nekoliko nedelja bilo mi je teško, zaista teško, dok se sve nije sleglo.” Glas mu je podrhtavao. „Kao što možete da primetite, i dalje je teško.” Zastade, duboko udahnu i produži. „Doktori ne mogu da predvide šta će sa mnom biti, ali važno je da su duboko uvereni da će me zdravlje služiti barem godinu dana. Stoga će ova grupa raditi na uobičajeni način još dvanaest meseci. Ne, čekajte, reći ću to ovako: ukoliko mi zdravlje dozvoli, obavezujem se da ću se sa vama sastajati još godinu dana, i tada će se grupa raspustiti. Izvinite na nespretnosti, u ovome nemam iskustva.” „Džulijuse, da li je to zaista smrtonosno?”, upita Boni. „Informacije koje je Filip našao na Internetu... sve te statistike zasnovane na fazama razvoja melanoma.” „Na direktno pitanje direktan odgovor glasi da - definitivno je smrtonosno. Veliki su izgledi da će me ta stvar dotući. Znam da nije lako postaviti takvo pitanje, ali cenim tvoju otvorenost, Boni, jer, kao i većina ozbiljno bolesnih ljudi - mrzim kad se okoliša. To bi me samo izolovalo i uplašilo. Moraću da se naviknem na novu realnost. Ne volim što je tako, ali život zdrave, bezbrižne osobe - da, takav život se definitivno bliži kraju.” „Razmišljala sam o onome što je Filip rekao Gilu prošle nedelje. Pitam se

- ima li u tome nečeg vrednog i za tebe, Džulijuse?” upita Rebeka. „Nisam sigurna da li je to bilo u kafeu ili ovde u grupi - tiče se definisanja sebe ili sopstvenog života preko onoga za šta si vezan. Da li sam te dobro razumela, Filipe?” „Kad sam odgovarao Gilu prošle nedelje”, reče Filip, odmerenim tonom i izbegavajući kontakt očima, „istakao sam da što više veza imamo, život nam postaje sve teži i više patimo kada se od njih odvojimo. Šopenhauer i budizam drže da se moramo osloboditi veza i...” „Nisam siguran da mi to pomaže”, upade Džulijus, „a nisam siguran ni da li u tom pravcu ova seansa treba da se razvija.” Primeti da su Rebeka i Gil hitro razmenili značajne poglede, no nastavi: „Ja to vidim sasvim drugačije: veze, i to mnogo njih, neophodan su sastojak punog života, a njihovo izbegavanje zbog toga što anticipiramo patnju siguran je recept da budemo samo delimično živi. Ne želim da te prekidam, Rebeka, ali sve više mislim da treba da se vratimo na tvoju reakciju, reakcije svih vas, na ono što sam vam saopštio. To što ste čuli da imam rak očito je izazvalo snažne emocije. Sa mnogima od vas se dugo poznajem.” Zaćuta i pogledom pređe po prisutnima. Toni, dotad zavaljen u stolici, sad se promeškoljio. „Trglo me je kad si rekao da ono što treba da nam bude važno jeste koliko dugo ćeš biti u stanju da vodiš grupu - ta rečenica mi se uvukla pod kožu, za koju me inače optužuju da je debela. Doduše, ne poričem da je i meni to prošlo kroz glavu, ali me ipak najviše brine šta to znači za tebe... Mislim, pogledajmo istini u oči, ti si meni prilično, mislim... stvarno, važan, pomogao si mi da prevaziđem neke vrlo teške probleme... Mislim, mogu li nešto ja, to jest mi, da učinimo za tebe? Mora da ti je strašno.” „Pridružujem se”, reče Gil, a ostali (izuzev Filipa) se uglas složiše. „Odgovoriću ti, Toni, ali ću prvo reći koliko sam dirnut i koliko bi za tebe

pre samo godinu-dve bilo nemoguće da se tako otvoriš i pokažeš toliku velikodušnost. A evo i odgovora na tvoje pitanje: strašno je. Osećanja naviru u talasima. Prvih nedelja, kad sam otkazao seansu, bio sam na dnu. Non-stop sam razgovarao s prijateljima, mojom mrežom podrške. Sada, u ovom trenutku, osećam se bolje. Na sve se navikneš, pa i na fatalnu bolest. Prošle noći stalno mi se vraćao refren ’Život je samo prokleti gubitak za gubitkom’.” Zaćutao je. Niko nije progovarao, svi su zurili u pod. Zatim dodade: „Želim da se time bavim otvoreno... spreman sam da o svemu razgovaram... neću ništa da izbegavam... ali ako nemate još neko pitanje, ja sam završio, a osim toga, ne mislim da čitava današnja seansa treba da bude posvećena meni. Hoću da kažem, imam energije da sa vama ovde radim na uobičajen način. U stvari, važno mi je da produžimo kao i do sada.” Nakon nekoliko trenutaka tišine, Boni reče: „Iskreno, Džulijuse, ima nešto na čemu bih mogla da radim, ali ne znam... moji problemi deluju beznačajno u poređenju sa onim što se tebi dešava.” Gil podiže pogled i dodade: „I moji. Ono što mene opterećuje - da li razgovarati sa ženom ili ne, ostati s njom ili napustiti brod koji tone, sve to, kad se uporedi s tobom, izgleda trivijalno.” Filipu je ovo poslužilo kao šlagvort. „Spinozi je omiljena bila latinska sintagma, sub specie aeternitatis, što znači ’pod vidom večnosti.’ Sugerisao je da nas uznemirujući svakodnevni događaji manje remete ako ih sagledavamo s aspekta večnosti. Mislim da se taj koncept nedovoljno koristi u psihoterapiji, a možda može”, okrenu se ka Džulijusu direktno mu se obraćajući, „da pruži neku vrstu utehe čak i pri tako ozbiljnom udarcu s kojim se ti suočavaš.” „Vidim da hoćeš nekako da mi pomogneš, Filipe, i zahvalan sam ti zbog toga. Ali, u ovom trenutku ideja da prihvatim kosmički pogled na život je pogrešan lek. Reći ću ti i zašto: prošle noći sam loše spavao, rastužilo me je što

nisam znao da cenim ono što imam onda kad je trebalo. Dok sam bio mlad, na sadašnjost sam uvek gledao kao na uvertiru za nešto mnogo bolje što će mi se tek desiti. A onda, godine su prolazile, i odjednom sam sebe uhvatio kako činim suprotno - potonuo sam u nostalgiju. Ono što nisam dovoljno radio jeste da vrednujem svaki trenutak, i tu leži problem sa tvojim rešenjem o nevezivanju. Mislim da je to kao gledanje na život sa pogrešne strane teleskopa.” „Ovde bih se, Džulijuse”, reče Gil, „uključio sa jednim zapažanjem: čini mi se da su male šanse da prihvatiš bilo šta što Filip predloži.” „Zapažanja ću uvek uvažiti. Ali, ovo je mišljenje. Gde je zapažanje?” „Pa, zapažanje je da se ti naprosto ne obazireš ni na šta što on ponudi.” „Gil, znam šta će Džulijus kazati”, reče Rebeka. „To i dalje nije zapažanje, već je nagađanje kako se on oseća. Ono što ja vidim”, okrenu se ka Džulijusu, „jeste da ste se ti i Filip sad prvi put obratili jedan drugom, makar i poludirektno, i da si danas nekoliko puta Filipu upao u reč, što je nešto što ne primećujem da radiš ikome drugom.” „Touché, Rebeka”, odgovori Džulijus. „Ispravno - direktna i tačna opservacija.” „Džulijuse”, reče Toni, „ništa ne kapiram. Ti i Filip - šta se dešava? - ne razumem. Je 1’ istina da si ga iz čista mira pozvao telefonom?” Džulijus je za trenutak sedeo pognute glave, a onda rekao: „Da, shvatam koliko vas sve ovo zbunjuje. U redu, biću jasan, ili bar onoliko jasan koliko mi to sećanje dopušta. Kad sam saznao za dijagnozu, zapao sam u potpuni očaj. Osećao sam da mi je izrečena smrtna presuda, bio sam u šoku. Pored ostalih mračnih misli, počeo sam da se pitam da li je išta što sam u životu uradio uopšte imalo neko trajnije značenje. To pitanje me je mučilo dan ili dva i, pošto mi je život tako usko povezan s poslom, okrenuo sam se razmišljanju o pacijentima sa kojima sam ranije radio. Da li sam zaista trajno uticao na bilo čiji život? Znao

sam da nemam vremena za gubljenje, i tako sam, na licu mesta, odlučio da kontaktiram neke od starih pacijenata. Filip je bio prva osoba, za sada i jedina, koju sam pozvao.” „Zašto si izabrao baš Filipa?”, upita Toni. „To je pitanje od šezdeset četiri hiljade dolara - možda je cifra zastarela danas je, valjda, to šezdeset četiri miliona? Odgovor je kratak: nisam siguran. I sam se često pitam. To nije bilo pametno jer, ako sam hteo potvrdu da vredim, za to ima mnogo boljih kandidata. Onoliki trud pune tri godine, a Filipu nisam pomogao. Možda sam se nadao da će me izvestiti o nekom zakasnelom terapijskom efektu - neki pacijenti pominju takve stvari. Ali s njim nije ispalo tako. Možda sam mazohista koji je time sebi hteo da natrlja nos. Možda sam izabrao najveći neuspeh da bih sebi dao drugu šansu. Priznajem - stvarno ne znam koji su mi bili motivi. A onda, tokom našeg razgovora, Filip mi je rekao da je promenio posao i pitao da li bih pristao da budem njegov supervizor. Filipe”, okrete se ka njemu, „pretpostavljam da si grupi ovo ispričao?” „Izneo sam neophodne detalje.” „Možeš li da budeš još malo tajanstveniji?” Filip skrenu pogled, a ostatku grupe kao da je bilo neprijatno; nakon dužeg perioda ćutanja, Džulijus reče: „Izvinjavam se zbog sarkazma, Filipe, ali vidiš li gde me je doveo tvoj odgovor?” „Kao što sam rekao, izneo sam im neophodne detalje”, odgovori Filip. Boni se obrati Džulijusu. „Biću otvorena. Ovde postaje neprijatno, i hoću da te izvučem. Rekla bih da ti sada ova gnjavaža nije potrebna - i da treba da brinemo o tebi. Reci nam, molim te, šta danas možemo da učinimo za tebe?” „Hvala, Boni, u pravu si, danas sam potresen - tvoje pitanje je divno, ali nisam siguran da umem da odgovorim. Reći ću vam jednu veliku tajnu: bilo je trenutaka kad sam ulazio u ovu sobu s lošim emocijama zbog ličnih problema, a

izlazio osećajući se bolje samo zato što sam bio deo ove izuzetne grupe. Možda je to odgovor na tvoje pitanje. Za mene je najbolje da naprosto svi koristite ovu seansu i ne dozvolite da nas moja situacija totalno blokira.” Nakon kratkog zatišja progovori Toni: „Težak zadatak, s obzirom na sve što se danas desilo.” „Tačno”, saglasi se Gil. „Nekako je čudno govoriti o bilo čemu drugom.” „Ima trenutaka kad mi nedostaje Pam”, reče Boni. „Ona uvek zna šta da radi - ma kako da je situacija uvrnuta.” „Zanimljivo, i ja sam malopre pomislio na nju”, dodade Džulijus. „To mora da je telepatija”, reče Rebeka. „Pre minut mi je Pam prošla kroz glavu, onda kad je Džulijus pričao o uspesima i neuspesima.” Okrete se ka njemu. „Znam da ti je ona ljubimica u našoj porodici - ovo nije pitanje - toliko je očigledno. Ono što se pitam jeste da li imaš osećanje neuspeha u vezi sa njom - mislim na to što već mesecima odsustvuje tragajući za drugom vrstom terapije, jer mi nismo bili u stanju da joj pomognemo. To baš i ne doprinosi tvom samopoštovanju.” Džulijus pokaza na Filipa. „Možda ga treba informisati.” „Pam je ovde prava sila”, reče Rebeka Filipu, koji je nije gledao. „Raspali su joj se brak i veza s ljubavnikom. Ona je odlučila da napusti muža, ali je ljubavnik odlučio da ne napusti ženu. Naljutila se na obojicu, počela o njima opsesivno da razmišlja dan i noć. Koliko god da smo se trudili, nismo našli način da joj pomognemo. Potpuno očajna, otputovala je u Indiju da potraži pomoć kod poznatog gurua u jednom budističkom centru za meditaciju.” Filip ne odgovori. Rebeka se ponovo obrati Džulijusu. „Pa, kako si se osećao kad je otišla?” „Znaš, do pre nekih petnaest godina bio bih vrlo striktan - više od toga,

možda bih se i jako protivio, i tvrdio da je traganje za drugačijim oblikom prosvetljenja samo otpor promeni. Izmenio sam se. Sad smatram da je svaka pomoć koja je na raspolaganju dobrodošla. A učešće u nekom drugom vidu razvoja, koliko god da je uvrnut, često može da otvori nove prostore za terapijski rad. I svakako se nadam da će tako biti i u njenom slučaju.” „Možda za nju to nije uvrnut, već odličan izbor”, reče Filip. „Šopenhauer je imao pozitivno mišljenje o istočnjačkoj praksi meditacije i njenom fokusiranju na čišćenje uma, preziranje iluzije i olakšavanje patnje kroz učenje kako da se oslobodimo vezivanja. U stvari, on je prvi uveo istočnu misao u zapadnu filozofiju.” Filipov komentar nije bio upućen nikom posebno i niko na njega nije odgovorio. Džulijusa je iritiralo toliko često pominjanje Šopenhauera, ali je to zadržao za sebe pošto je primetio da nekoliko članova klimanjem glave odobrava Filipove upadice. Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što se Stjuart oglasio. „Zar ne bi bilo bolje da se vratimo tamo gde smo maločas stali, kad je Džulijus rekao da je za njega najbolje da radimo?” „Slažem se”, reče Boni, „ali, odakle da počnemo? Od toga da nas izvestiš o sebi i svojoj ženi, Stjuarte? Poslednje što smo čuli jeste da ti je poslala mejl s porukom kako se bavi mišlju da te napusti.” „To se sredilo i vratili smo se na status quo. Ona je i dalje na distanci, ali stvari bar nisu gore. Da vidimo šta je u grupi još u opticaju.” Stjuart pogleda unaokolo. „Mogao bih da izdvojim dve stvari. Gil, kako ste ti i Rouz - šta se tu dešava? I Boni, ti si na početku rekla da bi radila na nečemu, ali da ti izgleda suviše trivijalno.” „Ja danas ne bih da učestvujem”, reče Gil, oborenog pogleda. „Potrošio sam previše vremena prošle nedelje. Ali, sve u svemu, poraz i kapitulacija. Stid

me je što sam se vratio kući, u istu situaciju. Onoliki dobri saveti od Filipa, od svih vas, protraćeni... A ti, Boni?” „Moj problem izgleda sitno danas.” „Seti se moje verzije Bojlovog zakona”, priskoči Džulijus. „Mala količina anksioznosti širi se dok ne ispuni sav potencijalni prostor za anksioznost. Tvoja anksioznost je podjednako teška koliko i anksioznost drugih koja dolazi iz izvora čija je katastrofičnost očiglednija.” Pogleda na sat. „Upravo nam ističe vreme, no želiš li da načneš svoju temu? Da je staviš na dnevni red?” „Kako ne bih kukavički uzmakla sledeći put, misliš?” upita Boni. „Pa, nije loša ideja. Ono što sam htela danas da iznesem ima veze s tim što sam ružna i debela i nespretna, a Rebeka - i Pam - su lepe i... i imaju stila. Naročito ti, Rebeka, pokrećeš u meni mnogo starih bolnih osećanja - osećanja koja sam uvek imala jer sam trapava, ružna, nikom poželjna.” Zastade i pogleda Džulijusa. „Eto, izrečeno je.” „I stavljeno na dnevni red za sledeću nedelju”, reče Džulijus ustavši i tako označivši kraj seanse.

Osoba uzvišenih, retkih duhovnih darova, primorana da radi posao koji isključivo donosi korist, može se uporediti sa najlepše oslikanom skupocenom vazom upotrebljenom kao kuhinjski ćup.

14 1807 - Kako je Artur Šopenhauer umalo postao trgovac

Veliko putovanje porodice Šopenhauer okončalo se 1804, i šesnaestogodišnji Artur, teška srca, poštujući obećanje dato ocu, započeo je sedmogodišnje šegrtovanje kod senatora Jeniša, eminentnog hamburškog trgovca. Uklizavši u dvostruki život, ispunjavao je svakodnevne šegrtske zadatke, ali je svaki slobodni trenutak provodio tajno studirajući velike ideje u istoriji ljudske misli. Oca je, međutim, internalizovao u toj meri da ga je ovo ukradeno vreme ispunjavalo kajanjem. A onda, devet meseci kasnije, zbio se zastrašujući događaj koji je zauvek obeležio Arturov život. Hajnrih Šopenhauer je tada imao samo šezdeset pet

godina, ali mu je zdravlje ubrzano propadalo: izgledao je žutičavo, umorno, depresivno i konfuzno, često nije uspevao da prepozna ni stare poznanike. Dvadesetog aprila 1805, uprkos slabosti, nekako se dovukao do svog magacina, popeo u potkrovlje ambara i bacio kroz prozor u kanal. Nekoliko sati kasnije, telo je pronađeno kako pluta ledenom vodom. Svako samoubistvo ostavlja tragove šoka, krivice i besa kod preživelih, i Artur je doživeo sva ta osećanja. Koliko je samo kompleksno bilo sve što je iskusio! Ljubav prema ocu rezultirala je dubokim bolom i gubitkom, a ljutnja kasnije će često pominjati koliko je trpeo zbog očeve preterane krutosti izazivala je grižu savesti. Izvanredna prilika da zadobije slobodu morala je pokrenuti mnogo krivice: Artur je znao da bi mu otac zauvek blokirao put da postane filozof. Ovo podseća na druga dva velika slobodnomisleća filozofa morala, Ničea i Sartra, koji su takođe rano izgubili očeve. Da li bi Niče postao Antihrist da njegov otac, luteranski sveštenik, nije umro kad je ovaj bio dete? A Sartr u autobiografiji pominje koliko mu je olakšanje predstavljalo što nije morao da traži očevo odobrenje. Neki drugi, na primer Kjerkegor i Kafka, nisu imali tu sreću: čitavog života bili su pod pritiskom sudova svojih očeva. Iako opus Artura Šopenhauera pokriva enorman opseg ideja, tema, istorijskih i naučnih kurioziteta, pojmova i sentimenata, prisutno je tek nekoliko nežnih ličnih pasaža i svi se odnose na Hajnriha Šopenhauera. U jednom odlomku Artur se ponosi očevim časnim priznanjem da je u poslu bio radi zarade, i njegovu iskrenost poredi sa dvoličnošću mnogih kolega filozofa (posebno Hegela i Fihtea), koji su grabili za bogatstvom, moći i slavom, pretvarajući se pritom da rade za čovečanstvo. U šezdesetoj je planirao da svoje celokupno delo posveti uspomeni na oca. Pisao je i prerađivao posvetu koja na kraju nije ni objavljena. Jedna verzija je počinjala sa: „Plemeniti, izuzetni duh kojem dugujem sve što jesam i što postižem... ko god u mom radu pronađe imalo radosti, utehe, saveta, neka

začuje tvoje ime i zna: da Hajnrih Šopenhauer ne beše čovek kakav je bio, Artur Šopenhauer bi već hiljadu puta propao.” Snaga Arturove sinovljevske odanosti zbunjuje, s obzirom na odsustvo svake Hajnrihove otvorene naklonosti prema sinu. Pisma koja mu je upućivao bila su prožeta kritikom. Na primer: „Ples i jahanje ne mogu da izdržavaju trgovca čija će pisma neko imati da čita, te stoga treba da su dobro napisana. Povremeno nalazim da su velika slova u tvom rukopisu i dalje prave monstruoznosti.” Ili: „Nemoj da se pogrbiš, to izgleda strašno... da u gostionici ugledaš pogurenog čoveka, pomislio bi da je neki prerušeni krojač ili obućar.” U poslednjem pismu Hajnrih ga je savetovao: „Što se tiče uspravnog hodanja i sedenja, moj savet ti je da od svakoga s kim si zatražiš da te klepi kad god zaboraviš na ovu važnu stvar... Tako su postupala i prinčevska deca, smatrajući da je bolje nakratko otrpeti bol, nego čitavog života izgledati neotesano.” Artur je bio sin svog oca, na njega je ličio ne samo fizički nego i temperamentom. Kad mu je bilo sedamnaest, majka mu je napisala: „Predobro mi je poznato koliko si malo mladalačke radosti imao, koliko veliku dispoziciju za melanholičnu zamišljenost si kao tegobni deo nasleđa dobio od oca.” Artur je takođe nasledio očev dubok osećaj integriteta, koji je odigrao odlučnu ulogu u dilemi sa kojom se suočio po njegovoj smrti: treba li da nastavi šegrtovanje iako je mrzeo svet trgovine? Naposletku, odlučio je da učini ono što bi učinio i njegov otac: da poštuje obećanje. O svojoj odluci napisao je: „Zadržao sam poziciju kod gazde trgovca, delom zato što mi je velika tuga slomila energiju duha, a delom jer bih imao grižu savesti ukoliko bih očevu odluku opozvao odmah po njegovoj smrti.” Ako se Artur posle očevog samoubistva osećao imobilisanim i vezanim dužnošću, njegova majka tome nije bila sklona. Brzinom vihora promenila je čitav život. U pismu sedamnaestogodišnjem Arturu napisala je: „Tvoj karakter

je potpuno drugačiji od mog: ti si po prirodi neodlučan, a ja sam isuviše brza, isuviše odvažna.” Nakon nekoliko meseci udovištva prodala je vilu Šopenhauera, likvidirala časni porodični posao i odselila se iz Hamburga. Arturu se pohvalila: „Uvek ću izabrati najuzbudljiviju opciju. Na primer, mesto boravka: umesto da se preselim u rodni grad gde su mi prijatelji i rođaci, kao što bi svaka druga žena na mom mestu učinila, izabrala sam Vajmar, koji mi je bio skoro nepoznat.” Zašto Vajmar? Johana je bila ambiciozna i žudela je da bude blizu epicentra nemačke kulture. Beskrajno sigurna u svoje socijalne sposobnosti, znala je da može nešto da postigne i, zaista, za nekoliko meseci stvorila je sebi jedan novi nesvakidašnji život: ustanovila je najživlji salon u Vajmaru i razvila blisko prijateljstvo sa Geteom i brojnim drugim vodećim piscima i umetnicima. Uskoro je počela da gradi i karijeru, prvo kao uspešan autor putničkih vodiča, pišući hroniku porodične turneje Šopenhauerovih i jednog putovanja u južnu Francusku; zatim se, uz Geteovu podršku, okrenula fikciji i napisala seriju romantičnih romana. Bila je jedna od prvih istinski oslobođenih žena, a prva u Nemačkoj koja je pisanjem zarađivala za život. Tokom sledećih deset godina Johana Šopenhauer se proslavila kao romanopisac, postavši nešto kao Danijela Stil Nemačke devetnaestog veka, pa je narednih decenija Artur bio poznat samo kao „sin Johane Šopenhauer.” U poznim dvadesetim godinama devetnaestog veka objavljena su joj sabrana dela u dvadeset tomova. Iako istorija (u velikoj meri bazirana na Arturovom oštrom kritičkom stavu prema majci) Johanu uglavnom predstavlja kao narcističnu i nemarnu, bez sumnje ga je ona, i jedino ona, oslobodila ropstva i inicirala njegov put ka filozofiji. Sredstvo kojim je to izvela bilo je sudbonosno pismo napisano aprila 1807, dve godine po očevom samoubistvu.

Dragi Arture,

Ozbiljan i smiren ton tvog pisma od 28. marta, strujeći od tvog duha ka mom, prenuo me je i otkrio da si možda na putu da potpuno promašiš svoj poziv! Zato moram da učinim sve kako bih te spasla, sve što je u mojoj moći; ja znam šta znači živeti život kog ti se duša grozi i, ako je to moguće, ja ću te, dragi sine, poštedeti te bede. O dragi, dragi Arture, zašto je moj glas tako malo vredeo; ono što želiš sada, bila je u stvari moja najžarkija želja tada; koliko sam se samo upinjala da to ostvarim, uprkos svemu što se protiv mene govorilo... ukoliko ne želiš da budeš primljen u časni filistarski red, ja, mili Arture, uistinu ne želim da ti pravim bilo kakvu smetnju na tom putu; ti treba sam da tražiš svoj put i da ga biraš. Tek onda ću te savetovati i pomagati, onoliko koliko budem mogla. Prvo pokušaj da se pomiriš sa sobom... zapamti da moraš izabrati studije koje obećavaju dobru platu, ne samo zato što je to jedini način da sebe izdržavaš; nikada nećeš biti dovoljno bogat da živiš samo od nasledstva. Ako praviš izbor, to mi reci, ali tu odluku moraš doneti sam... Ukoliko za to imaš snage i srčanosti, spremno ću ti pružiti ruku. Ali nemoj misliti da je život učenog čoveka od karijere prepun divota. Sad to vidim oko sebe, dragi Arture. To je zamoran, mučan život pun rada; samo je oduševljenje u radu ono što mu daje šarm. Tako se ne postaje bogat; ako si pisac, s mukom dolaziš do onoga što ti je potrebno da preživiš... Da bi živeo kao pisac, treba da si u stanju da stvoriš nešto izvrsno... sada, više nego ikad, potrebni su briljantni umovi. Arture, pažljivo razmisli i izaberi, a onda ostani čvrst; nikada ne posustaj i sigurno ćeš postići svoj cilj. Izaberi ono što želiš... a ja te sa suzama u očima preklinjem: nemoj da se zavaravaš. Odnosi se prema sebi ozbiljno i iskreno. U pitanju je tvoja dobrobit, kao i

moja sreća kad ostarim; jer samo ti i Adela možete, nadam se, biti zamena za moju izgubljenu mladost. Ne bih podnela da znam da si nesrećan, naročito ako bih sebe krivila što sam dozvolila da te zbog moje prevelike popustljivosti zadesi ta velika nevolja. Vidiš, dragi Arture, da te veoma volim i da želim u svemu da ti pomognem. Nagradi me svojim poverenjem i, kad doneseš odluku, prihvatanjem mog saveta kako da je ostvariš. I ne povređuj me buntovništvom. Znaš da nisam zadrta. Umem da se povučem pred argumentima i nikada neću zahtevati od tebe nešto za šta nemam dobre razloge... Adieu, dragi Arture, žurim da ovo pošaljem, prsti me bole. Razmisli o svemu što ti poručujem i pišem, i brzo odgovori.

Tvoja majka, J. Šopenhauer.

U starosti, Artur je zabeležio: „Kad sam završio čitanje ovog pisma, suze su mi tekle potocima.” U uzvratnom pismu izabrao je oslobađanje od šegrtovanja, a Johana je odgovorila: „To što si odluku doneo tako brzo, protivno svom običaju, uznemirilo bi me u slučaju nekog drugog. Trebalo bi da me žurba plaši; kod tebe me smiruje, smatram je snagom tvoje najintimnije pokretačke želje.” Johana nije gubila vreme; obavestila je gazdu trgovca i stanodavca da Artur napušta Hamburg, organizovala selidbu i upisala ga u gimnaziju u Goti, pedeset kilometara od svoje kuće u Vajmaru. Arturovi lanci bejahu pokidani.

Vredno je pažnje i treba pomenuti da čovek, pored življenja u konkretnom, uvek živi drugi život u apstraktnom... (gde mu) u sferi mirnog promišljanja, ono što ga je prethodno potpuno obuzimalo i intenzivno pokretalo sada izgleda hladno, bezbojno i udaljeno: on samo gleda i registruje.

15 Pam u Indiji

Dok je voz iz Bombaja za Igatpuri usporavao kako bi zastao u jednom seocetu, Pam je začula zveket ceremonijalnih činela i provirila kroz musav prozor. Jedan dečak tamnih očiju, od oko deset-jedanaest godina, uperivši prst ka njenom prozoru, trčao je duž voza sa visoko podignutom krpom i žutom plastičnom kanticom za vodu. Otkako je pre dve nedelje stigla u Indiju, Pam je sve vreme. odmahivala glavom signalizirajući „ne”: „ne” vođenim turama, čišćenju cipela, sveže ceđenom soku od mandarine, sarijima, Nike patikama, zameni novca; „ne” prosjacima i „ne” brojnim seksualnim pozivima, ponekad nuđenim otvoreno, ponekad diskretno namigivanjem, podizanjem obrva, oblizivanjem usana, coktanjem jezikom. I sad konačno, pomisli, neko mi nudi nešto što mi

stvarno treba. Energično je zaklimala glavom jedno „da” mladom peraču prozora koji se široko nacerio. Oduševljen Paminim pristankom i prijemom, obrisao je okno velikim teatralnim zamasima. Pošto mu je velikodušno platila i, kad je počeo da okleva i zuri u nju, pokazala da ide, Pam se naslonila i zagledala u povorku seljana koja se zmijoliko kretala niz prašnjavu ulicu prateći sveštenika odevenog u široke skarletne pantalone i žuti šal. Njihova destinacija bila je centar gradskog trga i velika statua od papir-mašea boga Ganeše, s kratkim punačkim telom poput Budinog i glavom slona. Svi - sveštenik, muškarci obučeni u svetlucavo belo i žene u boje šafrana i magente - nosili su male statue Ganeše. Devojčice su bacale pregršti cveća, a parovi dečaka adolescenata nosili su motke sa metalnim plamenicima iz kojih su se širili oblaci mirisa. Uz zveket cimbala i grmljavine bubnjeva, svi su pevali, „Ganapathi bappa Moraya, Purchya varshi laukariya.” „Izvinite, možete li mi reći šta pevaju?” Pam se obrati jedinom putniku u njenom kupeu, muškarcu bakarne kože koji je sedeo nasuprot njoj i pijuckao čaj. Bio je nežnog i ljupkog izgleda, odeven u široku belu pamučnu košulju i pantalone. Na zvuk Paminog glasa zagrcnuo se i jako zakašljao. Njeno pitanje ga je obradovalo jer je, od trenutka kad je voz krenuo iz Bombaja, bezuspešno pokušavao da zapodene razgovor s tom lepom ženom preko puta. Nakon silovitog kašljanja, promuklo je odgovorio: „Oprostite, madam. Fiziologija nije uvek pod našom kontrolom. Ljudi ovde i širom Indije danas pevaju, ’Voljeni Ganapati, bože Moraja, porani nam opet sledeće godine’.” „Ganapati?” „Da, vrlo zbunjujuće, znam. Možda ste čuli za njegovo poznatije ime, Ganeša. Ima i mnogo drugih imena, na primer, Vignesvara, Vinajaka, Gadanana.” „A ova parada?”

„Označava početak desetodnevnog festivala Ganeše. Možda ćete imati sreće da budete u Bombaju sledeće nedelje kad se festival završava i posmatrate kako stanovnici masovno ulaze u okean i potapaju svoje statue Ganeše u nadolazeće talase.” „Oh, a ovo? Mesec? Ili sunce?” Pam pokaza na četvoro dece koja su nosila veliku žutu loptu od papir-mašea. Viđaj se u sebi radovao. Pitanje je bilo dobrodošlo - nadao se da će voz dugo stajati i da će razgovor potrajati. Žene ovako raskošnih oblina bile su uobičajene u američkim filmovima ali on do sada nije imao sreće da priča ni sa jednom takvom. Gracioznost i bledoputa lepota ove žene pokrenule su mu maštu kao da je iskoračila iz starinskih erotskih reljefa Kama Sutre. Gde bi ovaj susret mogao da vodi? pitao se. Možda je onaj događaj koji menja život, za čim je dugo tragao? Bio je slobodan, njegova fabrika odeće učinila ga je, po indijskim standardima, bogatim čovekom. Pre dve godine mu je verenica, još maloletna, umrla od tuberkuloze i bio je bez ikakvih obaveza sve dok roditelji ne odaberu drugu mladu. „Ah, to što deca drže je mesec. Nose ga da bi iskazali poštovanje jednoj staroj legendi. Prvo, morate znati da je bog Ganeša bio poznat po svom apetitu. Obratite pažnju na njegov veliki stomak. Jednom je bio pozvan na gozbu i najeo se slatkiša koji se zovu lados. Da li ste probali ladose?” Pam odmahnu glavom, plašeći se da ih on ne izvuče iz svog kofera. Jedan blizak prijatelj je dobio žuticu u čajdžinici u Indiji, i ona se do sada pridržavala saveta svog lekara da ne jede nigde osim u hotelima sa četiri zvezdice. Van hotela ograničavala se na hranu koju je mogla da oljušti - uglavnom mandarine, tvrdo kuvana jaja i kikiriki. „Moja majka je pravila odlične ladose s kokosom i bademom”, Viđaj nastavi. „To su zapravo pržene kugle od brašna sa slatkim sirupom od

kardamona - zvuči prozaično, ali verujte mi, mnogo su više od sume svojih delova. Ali, vratimo se bogu Ganeši, koji se toliko najeo da nije mogao da se uspravi. Izgubio je ravnotežu, pao, stomak mu se raspukao i iz njega su poispadali ladosi. Ovo se desilo noću, a jedini svedok bio je Mesec, kome je sve to bilo urnebesno smešno. Razgnevljen, Ganeša ga je prokleo i proterao iz univerzuma. Ali čitav svet je žalio što ga nema, pa je veće bogova zamolilo boga Šivu, Ganešinog oca, da ovoga ubedi da popusti. Mesec se, sa svoje strane, skrušeno izvinio za svoje rđavo ponašanje. Na kraju je Ganeša modifikovao svoje prokletstvo i objavio da će Mesec biti nevidljiv jedan dan mesečno, delimično vidljiv ostatak meseca, a samo jedan dan biće mu dozvoljeno da bude vidljiv u svojoj punoj svetlosti.” Nakon nekoliko trenutaka tišine, Viđaj dodade: „Sad znate zašto je Mesec prisutan na festivalu boga Ganeše.” „Hvala na objašnjenju.” „Zovem se Viđaj, Viđaj Pande.” „Ja sam Pam, Pam Svonvil. Kakva divna priča i kako neverovatno zabavan bog - s glavom slona i telom Bude. No, izgleda da ovi seljani taj mit shvataju vrlo ozbiljno... kao da su stvarno...” „Zanimljiva je ta ikonografija boga Ganeše”, Viđaj je nežno prekide, izvlačeći ujedno ispod košulje lanac s velikim medaljonom na kome je bio ugraviran lik Ganeše. „Obratite pažnju, molim vas, kako svaka karakteristika na Ganeši ima promišljeno značenje, neko uputstvo za život. Uzmimo ogromnu glavu slona: ona nam govori da mislimo velike misli. A velike uši? Da slušamo više. Sitne oči nas podsećaju da se usredsredimo, skoncentrišemo, a mala usta da govorimo manje. Ja ne zaboravljam Ganešina uputstva - čak i u ovom trenutku, dok pričam s vama, prisećam se njegovih saveta i sebe opominjem da

ne govorim previše. Vi ćete pomoći tako što ćete mi reći da li vam govorim više nego što želite da znate.” „Ne, nikako. Veoma me zanimaju vaše napomene o ikonografiji.” „Ima i mnogo drugih; ovde, pogledajte bolje - mi Indusi smo veoma ozbiljni ljudi.” Zavukao je ruku u kožnu torbu okačenu o rame i izvadio malu lupu. Uzevši je, Pam se sagnula da pogleda Viđajev medaljon. Do nje je dopro njegov miris cimeta i kardamona i tek ispeglane pamučne odeće. Kako uspeva da miriše ovako opojno i sveže u zatvorenom prašnjavom kupeu? „Ima samo jednu kljovu”, primetila je. „To znači: zadrži dobro, odbaci loše.” „A šta to drži? Sekiru?” „Da odseče sve što ga vezuje.” „To zvuči kao budistička doktrina.” „Da, setite se da se Buda pojavio iz majčinskog okeana Šive.” „Drži nešto i u drugoj ruci. Teško je razabrati. Konac?” „Konopac koji nas vuče sve bliže cilju.” Voz je, uz iznenadni trzaj, krenuo. „Naše vozilo je oživelo”, reče Viđaj. „A pogledajte Ganešino prevozno sredstvo - ovde, ispod njegovih nogu.” Pam se primakla kako bi virnula kroz sočivo i diskretno udahnula njegov miris. „Oh, da, miš. Videla sam ga na svakoj statui i slici Ganeše. Ali ne znam zašto je tu.” „To je najzanimljiviji od svih atributa. Miš je želja. Možeš ga jahati, ali samo ako ga držiš pod kontrolom. Inače izaziva haos.”

Pam je zaćutala. Dok je voz brektao promičući pored kržljavog drveća, hramova koji su iskrsavali tu i tamo, bizona u blatnjavim barama i imanja čiju je crvenu zemlju iscrpla hiljadugodišnja obrada, posmatrala je Viđaja i osetila da je preplavljuje talas zahvalnosti. Kako je nenametljivo, kako nežno izvadio medaljon i pomogao da se ne obruka što o njegovoj religiji govori bez poštovanja. Da li je ikad ranije doživela takvo uvažavanje od strane nekog muškarca? Ne, podsetila se, nemoj biti nepravedna prema drugim dragim muškarcima. Pomislila je na svoju terapijsku grupu. Tu je bio Toni, koji bi za nju učinio sve. Stjuart je, takođe, umeo da bude velikodušan. I Džulijus, čija se ljubav činila beskrajnom. No, Viđajeva suptilnost - to je nešto neuobičajeno, to je egzotika. A Viđaj? I on je utonuo u sanjarenje, vrteći u mislima razgovor sa Pam. Bio je neobično uzbuđen, srce mu je tuklo i trebalo mu je smirenje. Otvorivši kožnu torbicu izvukao je staru izgužvanu kutiju cigareta, ne da bi zapalio kutija je bila prazna, a uz to, čuo je koliko su Amerikanci strogi kad je pušenje u pitanju - naprosto je hteo da razgleda plavo-belo pakovanje na kom je bila silueta čoveka sa cilindrom i debela slova, naziv, Prolazni prizor. Jedan od njegovih prvih verskih učitelja skrenuo mu je pažnju na Prolazni prizor, naziv cigareta koje je pušio njegov otac, i poučio ga da meditaciju započne razmišljanjem o čitavom životu kao o prolaznom prizoru, kao o reci koja sve predmete, svako iskustvo, sve želje nosi sa sobom mimo njegove neometene pažnje. Počeo je da meditira na sliku reke koja protiče i slušao bezvučne reči svoga uma, anitya, anitya - nepostojanost. Sve je privremeno, podsetio se; čitav život i sva iskustva promiču pored nas tako sigurno i neopozivo, kao i prizor viđen kroz okno voza. Zatvorio je oči, duboko disao i zabacio glavu na naslon sedišta; puls mu se smirivao dok je uplovljavao u željenu luku ravnoteže. Pam, koja ga je krišom posmatrala, pokupi kutiju koja je bila pala na pod,

pročita natpis i reče: „Prolazni prizor - neobičan naziv za cigarete.” Polako je otvorio oči i uzvratio: „Kao što sam rekao, mi Indusi smo veoma ozbiljni. Čak i pakovanja cigareta nose poruke za vođenje života. Život jeste prolazni prizor i - meditiram na to kad god osetim unutrašnji nemir.” „Da li ste pre minut meditirali? Nije trebalo da vas uznemiravam.” Viđaj se nasmeši i blago odmahnu glavom. „Moj učitelj je jednom rekao da nas drugi ne mogu uznemiriti. Jedino mi sami možemo poremetiti vlastitu ravnotežu.” Oklevao je shvatajući da je čak i u tom trenutku preplavljen željom: toliko je žudeo za pažnjom svoje saputnice da je meditativnu vežbu preokrenuo u puki kuriozitet - sve da bi izmamio osmeh te ljupke žene, jedne utvare, dela prolaznog prizora koji će uskoro izaći iz njegovog života i iščeznuti u nebiću prošlosti. Iako je znao da će ga ono što sledeće izgovori odvući dalje od njegovog puta, srljao je napred. „Hteo bih nešto da kažem: dugo ću pamtiti naš susret i razgovor. Uskoro silazim, idem u ašram gde ću se sledećih deset dana suočavati sa tišinom, i neizmerno sam vam zahvalan za reči koje smo razmenili, trenutke koje smo podelili. Pao mi je na pamet jedan američki film o zatvoru, u kome je osuđeniku na smrt dopušteno da za svoj poslednji obrok naruči šta god poželi. Mogu reći da su moje želje za poslednju konverzaciju u potpunosti uslišene.” Pam je samo klimnula glavom. Retko je ostajala bez reči, ali sad nije znala kako da direktno odgovori na Viđajevu ugladenost. „Deset dana u ašramu? Da to nije Igatpuri? I ja sam se uputila u to utočište.” „U tom slučaju, imamo isto odredište i isti cilj - da nas poštovani guru Goenka uputi u vipasana meditaciju. I to ubrzo - naša stanica je sledeća.” „Da li ste rekli ’deset dana tišine’?” „Da, Goenka uvek zahteva uzvišenu tišinu - osim neophodnih razmena informacija sa osobljem, učenici ne izgovaraju ni reč. Imate li iskustva u

meditaciji?” Pam odmahnu glavom. „Ja sam univerzitetski profesor, predajem englesku književnost. Prošle godine jedna od mojih studentkinja imala je u Igatpuriju isceljujuće i transformativno iskustvo. Veoma aktivno radi na osnivanju vipasana centara u Sjedinjenim Državama, a trenutno pomaže u organizaciji Goenkine posete Americi.” „Vaša studentkinja je želela da nešto podari svojoj profesorki. Nada se da biste i vi mogli proći kroz transformaciju?” „Tako nekako. Nije mislila da treba da promenim nešto određeno; želela je, pošto su dobiti u njenom slučaju bile tolike, da i ja i drugi doživimo to isto.” „Naravno. Loše sam formulisao pitanje; nipošto nisam imao nameru da sugerišem kako vam je transformacija potrebna. Zainteresovao me je entuzijazam vaše studentkinje. Da li vas je ona na bilo koji način pripremila za ovu vrstu povlačenja?” „Namerno to nije učinila. Ona sama je sasvim slučajno pronašla taj centar i rekla mi je da je najbolje da i ja u njega uđem potpuno otvorenog duha. Odmahujete glavom. Ne slažete se.” „Ah, imajte na umu da Indusi odmahuju glavom levo-desno kad se slažu, a gore-dole kad se ne slažu - obrnuto od američkog običaja.” „O, Bože. Mislim da sam to nesvesno osetila, jer se često dešava da se u komunikaciji s ljudima ovde nekako promašujem. Mora da sam zbunjivala svoje sagovornike.” „Ne, ne, Indusi koji dolaze u kontakt sa Zapadnjacima priviknu se na to. Što se tiče saveta vaše studentkinje, nisam siguran da se slažem da treba da budete potpuno nepripremljeni. Samo ću vam napomenuti da ovo nije centar za početnike. Plemenita tišina, meditacije koja započinju u četiri ujutru, malo sna, jedan obrok dnevno. Naporan režim. Morate biti jaki. Evo, voz usporava. U

Igatpuriju smo.” Ustao je, pokupio svoje stvari i spustio Pamin kofer. Voz je stao. Pripremio se za silazak i rekao „Iskustvo počinje.” Njegove reči nisu bile utešne i Pam je počinjala da brine. „Znači li to da nećemo biti u prilici da razgovaramo dok smo ovde?” „Nema komunikacije, ni pisane, ni jezikom znakova.” „Mejlovi?” Nije mu bilo smešno. „Plemenita tišina je pravi put da nam vipasana bude od koristi.” Delovao je drugačije. Pam je osetila da se već udaljio. „Bar će mi”, rekla je, „biti uteha što znam da ste tu. Manje je preteće kada pomislim da smo zajedno sami.” „Zajedno sami. Dobro rečeno”, Viđaj odgovori ne gledajući je. „Možda”, reče Pam, „možda ćemo se ponovo sresti u ovom istom vozu kad se boravak završi.” „O tome ne smemo da mislimo. Goenka će nas učiti da moramo živeti samo u sadašnjosti. Juče i sutra ne postoje. Prošla sećanja, buduće čežnje, samo izazivaju nemir. Put smirenja je u posmatranju sadašnjosti i puštanju da ona bez remećenja pluta niz reku naše svesti.” Bez osvrtanja okači torbu na rame, otvori vrata kupea i izađe.

Samo muški intelekt zamućen seksualnim impulsom može taj pol malog rasta, uskih ramena, širokih kukova i kratkih nogu zvati lepšim polom. - Artur Šopenhauer o ženama

Tvoje večite zamerke, jadikovke nad glupim svetom i ljudskom bedom donose mi nesanicu i neprijatne snove... Nema ni jednog jedinog neprijatnog trenutka koji ne dugujem tebi. - Pismo Arturu Šopenhaueru od majke

16 Najvažnija Šopenhauerova žena

Daleko najznačajnija žena u Arturovom životu bila je njegova majka Johana, s kojom je imao bolan i ambivalentan odnos okončan kataklizmom. U Johaninom pismu koje ga je oslobodilo šegrtovanja bile su iskazane divljenja vredne majčinske emocije: briga, ljubav, nada u njega. Ali, one su bile uslovljene: naime, Artur je trebalo da ostane na prihvatljivoj distanci. Stoga mu je u tom

oslobađajućem pismu sugerisala da se iz Hamburga preseli u Gotu, a ne u njen dom u Vajmaru, udaljen pedeset kilometara. Sjaj toplih osećanja među njima koji je pratio Arturovu emancipaciju od sužanjstva brzo je iščileo zbog kratkoće njegovog boravka u preparandiji u Goti - posle samo šest meseci, devetnaestogodišnji Artur je izbačen jer je napisao pametnu ali brutalno ironičnu poemu o jednom od učitelja, te je izmolio majčinu dozvolu da se preseli kod nje i studije nastavi u Vajmaru. Johana nije bila oduševljena; zapravo, ideja da Artur živi s njom dovodila ju je do izbezumljenja. Tokom šestomesečnog boravka u Goti nekoliko puta je dolazio u kratke posete i svaka je za nju bila izvor velikih neprijatnosti. Pisma koja mu je slala nakon izbacivanja iz škole spadaju u najšokantnija koja je neka majka ikada napisala sinu.

... Poznata mi je tvoja narav... iritantan si i nepodnošljiv, i da živim s tobom za mene je nešto najteže. Svi tvoji dobri kvaliteti pomračeni su hipermudrijaštvom i otuda su jalov poklon svetu... svuda nalaziš greške izuzev u sebi... time ozlojeđuješ sve u okolini - niko ne želi da bude unapređen i prosvetljen na tako nasilan način, a najmanje od strane tako beznačajne individue kakva si ti još uvek. Niko neće tolerisati kritike osobe koja sama pokazuje toliko ličnih slabosti, a posebno taj omalovažavajući stil što propovednim tonom proklamuje da je nešto ovako i onako, bez imalo sumnje u mogućnost greške. Da si manje takav kakav jesi - bio bi samo smešan, ali ovakav kakav si, od svega najviše iritiraš... Mogao si, kao hiljade drugih učenika, da živiš i studiraš u Goti... ali to nisi hteo i zato si izbačen... takav živi literarni dnevnik kakav bi ti želeo da budeš dosadna je i mrska stvar, jer mu se strane ne mogu preskakati niti se to đubre može zavrljačiti iza peći, kao

što se može neki štampani.

Vremenom se Johana pomirila s činjenicom da ne može izbeći Arturov dolazak u Vajmar dok se ovaj priprema za univerzitet, ali mu je ponovo pisala, za slučaj da je nije dobro razumeo, i svoja strahovanja izrazila još slikovitijim rečima.

Mislim da je najmudrije da ti otvoreno saopštim šta želim i osećam povodom ove situacije, kako bismo se razumeli od početka. Da te veoma volim, sigurna sam da nećeš posumnjati. To sam ti dokazala i dokazivaću dok sam živa. Da bih bila srećna, neophodno mi je da znam da si i ti srećan, ali da tome ne budem svedok. Uvek sam ti govorila da je s tobom jako teško živeti... Što te više poznajem, ovo sve jače osećam. Od tebe neću kriti: sve dok si to što jesi, radije ću da podnesem bilo koju žrtvu nego da pristanem da budem blizu tebe... Ono što me odbija nije nešto u tvom srcu; to je u tvom spoljašnjem, a ne u unutrašnjem biću. To je u tvojim idejama, u tvom suđenju, tvojim navikama; ukratko, ne slažemo se ni u čemu vezanom za spoljašnji svet. Vidi, dragi Arture, svaki put kad si me posećivao, makar i na nekoliko dana, bilo je burnih scena ni oko čega, i svaki put sam ponovo slobodno disala čim bi otišao, jer tvoje prisustvo, žalbe na nešto što je neminovno, tvoje namrgođeno lice, loš humor, bizarni stavovi koje iznosiš... sve me to tišti i uznemirava, a tebi ne pomaže.

Johanina dinamika je očigledna. Božijom milošću je utekla iz braka za koji se plašila da će biti njen večiti zatvor. Opijenu slobodom, ushićivala ju je ideja da više nikada i nikome neće polagati računa. Živeće sopstveni život,

viđaće se s kim poželi, prepuštati romantičnim vezama (ali nikada ponovo udati) i istražiti svoje nemale talente. Nije mogla da podnese pomisao da se zbog Artura odrekne slobode. Ne samo da je on kao osoba bio posebno težak i sklon kontroli, već je bio i sin njenog nekadašnjeg tamničara: živa inkarnacija mnogih Hajnrihovih neugodnih crta. A prisutno je bilo i pitanje novca; prvi put je isplivalo kad je devetnaestogodišnji Artur optužio majku da previše troši i da to ugrožava nasledstvo koje on treba da dobije čim napuni dvadeset jednu. Johana se razbesnela, naglasila da je dobro poznato kako na svojim salonskim okupljanjima služi samo sendviče - hleb i puter - a potom ga izribala što živi daleko iznad svojih mogućnosti idući na skupe večere i uzimajući časove jahanja. Na kraju su svađe oko novca eskalirale do neizdrživih razmera. Johanina osećanja prema Arturu i materinstvu reflektuju se u njenim romanima: tipična heroina tragično gubi pravu ljubav, zatim se prepušta nekom ekonomski racionalnom braku bez ljubavi, pokatkad nasilničkom, no u aktu prkosa i samopotvrđivanja odbija da podiže decu. Artur nikome nije poveravao svoja osećanja, a majka je kasnije uništila sva njegova pisma. No, neke tendencije kao da su očigledne. Veza između Artura i majke bila je intenzivna, a bol zbog njenog rastakanja progonio ga je čitavog života. Johana je bila nesvakidašnja majka - živahna, otvorena, lepa, slobodoumna, prosvećena, načitana. Svakako da su ona i Artur razgovarali o njegovoj zaokupljenosti modernom i antičkom književnosti. Moguće je čak da je petnaestogodišnji Artur doneo onu značajnu odluku da krene na dugo putovanje, umesto da se priprema za univerzitet, zato što je želeo da bude u njenoj blizini. Tek nakon očeve smrti promenio se ton u njihovom odnosu. Arturove

nade da će u majčinom srcu zameniti oca mora da je skrhala njena nagla odluka da ga ostavi u Hamburgu i preseli se u Vajmar. Ako su te nade i bile oživljene kad ga je oslobodila obećanja datog pokojnom ocu, ponovo su slomljene onda kada ga je poslala u Gotu, uprkos daleko boljim mogućnostima za obrazovanje koje je pružao Vajmar. Možda se, kao što je majka sugerisala, Artur namerno potrudio da bude izbačen iz Gote. Ukoliko su mu postupci bili motivisani željama da joj se pridruži, svakako ga je obeshrabrila njena nespremnost da ga primi u svoj novi dom, kao i prisustvo drugih muškaraca u njenom životu. Arturovo osećanje krivice zbog očevog samoubistva potiče kako od radovanja zadobijenoj slobodi, tako i od straha da je njegovu smrt možda ubrzao svojom nezainteresovanošću za svet trgovine. Nije prošlo dugo vremena, a krivica se transformisala u žestoku odbranu očevog dobrog imena i surovu kritiku majčinog ponašanja prema svom mužu. Godinama kasnije, napisao je:

Poznajem žene. One brak vide samo kao instituciju za izdržavanje. Moj bi otac, teško obolevši, završio napušten da nije bilo nežnog milosrđa jednog odanog sluge koji ga je negovao i brinuo o svemu neophodnom. Majka je priređivala zabave dok je otac ležao usamljen; majka se zabavljala dok je on bolno patio. To je ljubav žene!

Kada je stigao u Vajmar da bi se uz pomoć privatnog učitelja pripremao za upis na univerzitet, nije mu bilo dopušteno da živi s majkom, već u zasebnom smeštaju koji mu je ona našla. Tu ga je čekalo njeno pismo, sa surovo jasno izloženim pravilima i granicama njihovog odnosa.

Upamti sada na kojoj osnovi želim da budem zajedno s tobom: tvoj dom

je u tvojim odajama, a u mojim si gost... koji se ne meša ni u kakve domaće stvari. Svakog dana ćeš dolaziti u jedan sat i ostajati do tri, posle toga te neću viđati osim kad imam salon, koji možeš da posećuješ ukoliko želiš; tada takođe možeš da večeraš u mojoj kući pod uslovom da se uzdržavaš od zamornih rasprava koje me ljute... Tokom dnevne posete možeš da mi kažeš sve u vezi sa tobom što treba da znam, dok ćeš ostatak vremena morati sam da vodiš računa o sebi. Ne mogu ti dozvoliti da se zabavljaš na moj račun. Toliko o tome, sad znaš šta želim i nadam se da na majčinsku brigu i ljubav nećeš uzvratiti suprotstavljanjem.

Tokom dvogodišnjeg boravka u Vajmaru Artur je ove uslove poštovao i ostajao striktno posmatrač na majčinim večernjim okupljanjima, nijednom se ne upustivši u razgovor sa velikim Geteom. Zadivljujućom brzinom je ovladao grčkim, latinskim, klasičnim naukama i filozofijom, i u dvadeset prvoj godini bio primljen na univerzitet u Getingenu. Istovremeno, dobio je u nasledstvo dvadeset hiljada talira, što je značilo skroman, ali dovoljan prihod do kraja života. Kao što je njegov otac predvideo, to nasledstvo će mu biti preko potrebno - Artur nikada neće zaraditi ni paru od poziva intelektualca. Kako je vreme prolazilo, oca je video kao anđela a majku kao đavola. Verovao je da su očeva ljubomora i sumnje u majčinu vernost bili valjano utemeljeni i brinuo je da ona neće poštovati uspomenu na njega. Od nje je, u očevo ime, zahtevao da živi tihim, povučenim životom. Žestoko je napadao sve koje je smatrao majčinim udvaračima, sudeći o njima kao o nižim stvorenjima, „masovno proizvedenim”, nedostojnim da zamene njegovog oca. Artur je studirao na univerzitetima u Getingenu i Berlinu, a potom doktorirao filozofiju na univerzitetu u Jeni. Kratko je živeo u Berlinu, ali je ubrzo pobegao pred ratom protiv Napoleona i vratio se u Vajmar da živi s majkom. Uskoro su izbili isti oni domaći sukobi: ne samo da je prekorevao

majku što rasipa novac koji je namenio za negu njegove bake već ju je optuživao za nedoličnu vezu s bliskim prijateljem Milerom Gerstenberkom. Bio je u toj meri neprijateljski nastrojen prema Gerstenberku da je Johana bila prinuđena da ga viđa samo kada je Artur odsustvovao iz kuće. Tokom ovog perioda došlo je do jednog često citiranog razgovora, kada je majci dao kopiju doktorske disertacije, briljantne rasprave o principima uzročnosti s naslovom O četvorostrukom korenu principa dovoljnog razloga. Bacivši pogled na naslovnu stranu, Johana je primetila: „Četvorostruki koren? To je, bez sumnje, nešto apotekarsko?” Artur: „To je nešto što će se čitati i kad tvojih knjiga jedva bude bilo.” Johana: „Naravno, jer će čitav tiraž tvojih i dalje biti u prodavnicama.” Artur je bio beskompromisan u pogledu naslova, ne vodeći, računa o tržišnoj prođi. O četvorostrukom korenu principa dovoljnog razloga bilo je prikladnije nasloviti sa Teorija eksplanacije. Bez obzira na to, dve stotina godina kasnije, ona se i dalje štampa. Nema mnogo disertacija koje mogu pretendovati na takvu popularnost. Oštre rasprave o novcu i Johaninim vezama s muškarcima nastavile su se sve dok ona nije izgubila strpljenje. Obznanila je da zbog Artura nikad neće prekinuti prijateljstvo s Gerstenberkom niti s bilo kim drugim. Naredila mu je da se iseli, pozvala Gerstenberka da zauzme njegove ispražnjene sobe i napisala sledeće kobno pismo.

Vrata koja si juče tako bučno zalupio, posle nedoličnog ponašanja prema majci, od sada su zauvek zatvorena između tebe i mene. Odlazim na selo i neću se vratiti sve dok ne čujem da si otišao... Ne znaš kakvo je majčino srce - što nežnije voli, to bolnije oseća svaki udar ruke koju je nekad volela... Sam si se otcepio od mene: tvoje nepoverenje, kritikovanje mog

života, izbora prijatelja, nesuvislo ponašanje prema meni, preziranje mog pola, nespremnost da doprineseš mom zadovoljstvu, tvoja pohlepa - ovo i još mnogo toga čini te opasnim po mene... Da sam ja mrtva i da si ostao sa ocem, da li bi se usudio da njemu držiš pridike? Probao da kontrolišeš njegov život, njegova prijateljstva? Da li sam niža od njega? Da li je on učinio više za tebe nego ja? Voleo te više nego ja? Moja dužnost prema tebi je okončana. Idi svojim putem, ja s tobom nemam više ništa... Ostavi svoju adresu, ali mi nemoj pisati, od sada niti ću čitati tvoja pisma, niti i na jedno odgovoriti... Znači, ovo je kraj... Isuviše si me povredio. Živi i budi srećan koliko možeš.

I to je bio kraj. Johana je živela još dvadeset pet godina, ali majka i sin se više nikada nisu sreli. U poznim godinama, sećajući se svojih roditelja, Šopenhauer je napisao:

Većina muškaraca sebi dozvoli da ih zavede lepo lice... priroda podstiče žene da u jednom trenutku pokažu sav svoj sjaj... i da naprave „senzaciju”... ali priroda skriva mnoga zla [koje žene] donose, kao što su beskrajni troškovi, briga za decu, zadrtost, svojeglavost, starenje i ružnoća posle nekog broja godina, prevara, rogovi, hirovi, namćorenja, napadi histerije, pakao, i đavo sam. Zbog toga brak nazivam dugom napravljenim u mladosti, koji se otplaćuje u starosti.

Velike patnje čine da one manje budu gotovo neosetne, i obrnuto, u odsustvu velikih, muče nas čak i najmanje brige i neprijatnosti.

17 Na početku naredne seanse sve oči su bile uprte u Boni. Započela je mekim tonom, oklevajući: „Ideja da se javim za današnji rad naposletku se nije pokazala tako dobrom, pošto sam čitavu nedelju razmišljala šta da kažem, stalno se preslišavala, iako znam da pripremljena prezentacija nije ono kako ovde radimo. Džulijus stalno ponavlja da grupa mora da bude spontana da bi funkcionisala. Je li tako?” Boni pogleda prema Džulijusu. On klimnu glavom. „Boni, pokušaj da se oslobodiš uvežbane prezentacije. Probaj ovako: zatvori oči i zamisli da uzimaš pripremljeni govor, držiš ga pred sobom i cepaš na pola, pa opet na pola. Sada ga baci u korpu za otpatke. Može?” Boni potvrdi glavom, zatvorenih očiju. „A sad nam svežim rečima pričaj o ružnoći i lepoti. Pričaj nam o sebi i Rebeki i Pam.” I dalje klimajući glavom, Boni polako otvori oči i poče. „Svi me se sigurno sećate. Ja sam ona niska debela devojka u vašem odeljenju. Vrlo bucmasta, vrlo nespretna, previše kovrdžava. Ona koja u sali za fizičko izgleda tragično, dobija najmanje ljubavnih poruka, mnogo plače, nema najbolje

prijatelje, kući se uvek vraća sama, ne primi nijedan poziv na školsku igranku, toliko isprepadana da u učionici nikad ne podigne ruku iako je vraški pametna i zna sve odgovore. A Rebeka, ova ovde, ona je moj izomer...” „Tvoj šta?”, upita Toni. Sedeo je opruženo, u gotovo horizontalnom položaju. „Izomer je nešto kao odraz u ogledalu”, odgovori Boni. „Izomer se odnosi na dva hemijska jedinjenja”, dodade Filip, „sa identičnim sastojcima u istim proporcijama, ali različitim svojstvima zbog načina na koji su atomi raspoređeni.” „Hvala, Filipe”, reče Boni. „Možda sam upotrebila pretencioznu reč. Međutim, Toni, htela bih da kažem kako se divim tvom istrajavanju u odluci da svaki put signaliziraš kad nešto ne razumeš. Ona seansa od pre nekoliko meseci koju si otvorio pričom o stidu zbog svog obrazovanja i radničkog zanimanja zapravo me je oslobodila da govorim o nekim svojim temama. No dobro, vraćam se školskim danima. Rebeka je moja apsolutna suprotnost, u svakom smislu - šta god da je u pitanju. Život bih dala da mi Rebeka bude drugarica ubila bih da budem Rebeka. To je ono što se u meni dešava. Poslednjih nedelja preplavljena sam sećanjima na svoje košmarno detinjstvo.” „Ta debela mala devojka išla je u školu pre mnogo vremena”, reče Džulijus. „Šta je sad tamo vraća?” „E, to je onaj teži deo. Ne želim da se Rebeka naljuti...” „Najbolje je da joj se obratiš direktno”, prekide je Džulijus. „Dobro”, reče Boni, i okrenu se ka Rebeki. „Želim da ti nešto kažem, ali ne bih da se naljutiš.” „Pretvorila sam se u uši”, reče Rebeka, potpuno usredsređena na Boni. „Kad te vidim kako upravljaš muškarcima ovde u grupi - kako izazivaš

njihovo interesovanje, kako ih zavodiš - osetim se potpuno bespomoćno. Izmile sva ona stara loša osećanja: debeljuca, nevažna, nepopularna, autsajderka.” „Niče je”, ubaci se Filip, „jednom rekao nešto što ima veze s tim - kada se uplašeni probudimo usred noći, to nas ponovo progone odavno poraženi neprijatelji.” Boni se široko osmehnu i okrenu ka Filipu. „Ovo je poklon, Filipe, baš divan. Ne znam zašto, ali osećam se bolje zbog te ideje o jednom poraženim neprijateljima koji se opet pojavljuju. Samim tim što nečemu damo ime čini da...” „Sačekaj trenutak, Boni”, prekinu je Rebeka, „hoću da se vratimo na moje zavođenje muškaraca ovde - objasni, molim te.” Bonine zenice se raširiše; izbegavala je Rebekin pogled. „To nema veze s tobom. Ne radiš ti ništa što nije u redu - to sam sve ja, to je moja reakcija na savršeno normalno žensko ponašanje.” „Kakvo ponašanje? O čemu ti to pričaš.” Boni duboko udahnu i reče: „O šepurenju. Ti se šepuriš. Meni to tako izgleda. Ne znam koliko si samo puta na prošloj seansi skinula šnale, raspustila kosu, motala je, prolazila prstima kroz nju, ali sigurno je bilo mnogo više nego pre, bar koliko ja pamtim. To mora imati veze sa Filipovim ulaskom u grupu.” „O čemu pričaš?”, upita Rebeka. „Da citiram starog mudraca, Svetog Džulijusa, pitanje nije pitanje ukoliko znaš odgovor”, upade Toni. „Zašto ne pustiš Boni da mi sama odgovori?” odvrati Rebeka, ledenog pogleda. Toni se ne dade zbuniti. „Očigledno je. Filip ulazi u grupu, i ti se menjaš menjaš se u nešto ka muškarcu... ah... šta je prava reč? Startuješ ga. Jesam li u

pravu, Boni?” Boni klimnu glavom. Rebeka izvadi maramicu iz tašne i potapka oči, vodeći računa o maskari. „Ovo je stvarno žešće uvredljivo.” „Upravo to ne želim”, reče Boni molećivo. „Nije reč o tebi, Rebeka - opet ti ponavljam. Ne radiš ti ništa loše.” „To kod mene ne prolazi - praviš neku en passant ružnu optužbu na račun mog ponašanja, a kad kažeš da nema veze sa mnom ne činiš je manje ružnom.” „En passant?”, upita Toni. „En passant znači”, ubaci se Filip, „u prolazu - uobičajen izraz u šahu, koji se koristi kada pešak prelazeći dva polja prilikom otvaranja prođe pored protivničkog pešaka.” „Praviš se važan - znaš li to?”, reče mu Toni. „Ti postaviš pitanje. I ja odgovorim”, uzvrati Filip, potpuno ravnodušan prema Tonijevom komentaru. „Osim ako tvoje pitanje nije pitanje.” „Uh, sad si me uhvatio.” Toni prelete pogledom preko ostalih i reče, „Mora da zaglupljujem. Sve mi je teže da pratim. Da li ja to umišljam, ili se ovde ubacuje sve više teških reči? Možda je Filipov dolazak uticao i na druge ne samo na Rebeku.” Džulijus je intervenisao koristeći najčešću i najefektniju taktiku grupne terapije - premestio je fokus sa sadržaja na proces, to jest, sa reči koje se izgovaraju na prirodu odnosa osoba u interakciji. „Ovde se danas mnogo toga dešava. Možda možemo da iskoračimo na trenutak i pokušamo da razumemo šta se zbiva. Prvo ću vam svima uputiti jedno pitanje: šta vidite da se događa u odnosu između Boni i Rebeke?” „To je teško”, reče Stjuart, koji je uvek prvi odgovarao na Džulijusova

pitanja, i nastavi svojim profesionalno-lekarskim tonom: „Stvarno ne mogu da kažem da li Boni ima jedan ili dva plana.” „A to znači?” upita Boni. „To znači, šta je tvoj plan? Želiš li da pričaš o problemima sa muškarcima i nadmetanju sa ženama? Ili hoćeš da udariš na Rebeku?” „Ja to sagledavam iz obe perspektive”, reče Gil. „Vidim kako su isplovile Bonine stare ružne uspomene. A mogu takođe da vidim zbog čega se Rebeka uznemirila - mislim, možda je nesvesno popravljala kosu - po meni to nije tako veliki problem.” „Taktičan si, Gil”, prozbori Stjuart. „Kao i obično, nastojiš da umiriš sve strane, naročito dame. Ali, jasno ti je da ako ideš tako duboko u razumevanje ženske tačke gledišta, nikada nećeš progovoriti sopstvenim glasom. To je ono što ti je Filip rekao prošle nedelje.” „Mrzim ovakve seksističke komentare, Stjuarte”, reče Rebeka. „Iskreno, jedan doktor bi mogao i bolje. Ta ženska tačka gledišta’ je smešna.” Boni je šakama formirala slovo T. „Moram da najavim time-out - prosto ne mogu dalje. Ovo je važno, ali i nadrealno; nisam u stanju da nastavim. Kako da radimo kao i obično kad nam je Džulijus prošle nedelje saopštio da umire? Ja sam pogrešila: nije trebalo danas da započnem temu o meni i Rebeki - suviše je trivijalna. Sve je trivijalno u odnosu na to.” Zavladao je muk. Svi su oborili poglede. Boni prekide tišinu. „Hoću da se vratim nazad. Način na koji je trebalo da otvorim seansu je da opišem san, noćnu moru koju sam imala posle prošlog susreta. Mislim da se tiče tebe, Džulijuse.” „Nastavi”, ohrabri je Džulijus. „Bila je noć. Našla sam se na mračnoj železničkoj stanici...”

Džulijus je prekide: „Pokušaj da koristiš sadašnje vreme, Boni.” „To bi već trebalo da znam. U redu - noć je. Nalazim se na mračnoj železničkoj stanici. Pokušavam da uhvatim voz koji upravo polazi. Ubrzavam korak kako bih se popela. Pored mene promiče vagon-restoran pun dobro odevenih ljudi koji večeraju i pijuckaju vino. Nisam sigurna gde treba da se ukrcam. Voz postepeno ubrzava, poslednji vagoni su sve otrcaniji a prozori su zakovani daskama. Onaj na kraju, službeni vagon, samo je skelet, sav u raspadu, udaljava se od mene i čujem zviždaljku toliko glasnu da me to budi oko četiri ujutro. Srce mi je strašno lupalo, bila sam mokra od znoja i te noći više nisam zaspala.” „I dalje vidiš taj voz?”, upita Džulijus. „Jasno da jasnije ne može biti, kako se udaljava niz prugu. San je i dalje zastrašujući. Jeziv.” „Znaš li šta ja mislim?” progovori Toni. „Mislim da je voz grupa i da će se zbog Džulijusove bolesti raspasti.” „Baš tako”, reče Stjuart, „voz je grupa - vodi te nekuda, i hrani tokom puta - mislim na ljude u vagon-restoranu.” „Da, ali zašto nisi uspela da se ukrcaš? Trčala si?”, upita Rebeka. „Nisam; kao da sam znala da ne mogu da se ukrcam.” „Čudno. Kao da si to želela, a u isti mah i nisi”, reče Rebeka. „U svakom slučaju, nisam se mnogo trudila.” „Možda si bila suviše uplašena da bi se ukrcala?”, upita je Gil. „Da li sam vam rekao da sam zaljubljen?”, oglasi se Džulijus. Svi su zaćutali. Nastupila je mrtva tišina. Džulijus vragolasto pogleda unaokolo po zbunjenim i zabrinutim licima. „Da, zaljubljen u ovu grupu, naročito kada radi kao danas. Sjajno, to kako

radite na ovom snu. Stvarno ste nešto posebno. Imam i nešto da dodam - pitam se, Boni, nije li voz simbol i mene samog. Taj voz odiše užasom i mrakom i, kao što Stjuart reče, nudi hranu. Ja nastojim da to činim. Ali ti se plašiš - kao što i moraš da se plašiš mene ili onoga što mi se dešava. I taj poslednji vagon, službena kola nalik skeletu: zar nisu simbol, vizija mog propadanja?” Boni se zagrcnu, izvuče maramicu iz kutije koja je stajala na sredini i obrisa oči. „Ja... uh... ne znam kako da odgovorim - sve to je nadrealno... Džulijuse, poražavaš me; fascinira me što o umiranju govoriš tako činjenički.” „Svi umiremo, Boni. Ja samo bolje poznajem svoje parametre nego vi ostali”, odvrati Džulijus. „Baš na to mislim. Uvek sam volela tvoju lakoću, ali sada, u ovoj situaciji, kao da se njome nešto izbegava. Sećam se kako si jednom rekao - onda kad je Toni vikendom odrađivao zatvorsku kaznu, a mi o tome ćutali - da ako se u grupi ignoriše nešto veliko, onda se više ne govori ni o čemu važnom.” „Imam da kažem dve stvari”, upade Rebeka. „Prvo, Boni, mi govorimo o nečemu važnom upravo sada - o nekoliko važnih tema - i, drugo, šta pobogu hoćeš da Džulijus radi? I on o tome govori.” „Štaviše”, uključi se Toni, „iznervirao se što smo to čuli od Filipa, a ne od njega lično.” „Slažem se”, dodade Stjuart. „Dakle, Boni, šta hoćeš od njega? Dobro se drži. Rekao je da ima mrežu podrške koja mu pomaže da se s tim nosi.” Džulijus ih prekide - stvar je otišla predaleko. „Znate, cenim vašu pomoć, ali kad je ovako intenzivna, počinjem da brinem. Možda ja posustajem; znate li u kom momentu je Lu Gerig odlučio da se povuče? Kad su ga na jednoj utakmici svi iz tima obasuli komplimentima što je uhvatio neku rutinsku loptu. Možda smatrate da sam previše krhak da bih govorio u svoje ime.” „Pa, kako ćemo onda dalje?”, zapita Stjuart.

„Prvo, Boni, hoću da ti kažem da si pokazala mnogo hrabrosti kada si uskočila i dala ime nečemu što je vruć krompir. Štaviše, apsolutno si u pravu: ovde sam podsticao izvesno... ne, ogromno poricanje. Biću kratak i sve ću vam izneti. U poslednje vreme imao sam nekoliko besanih noći i mnogo vremena za razmišljanje o svemu, uključujući i to šta da radim sa pacijentima i ovom grupom. Do sada nisam imao ovakva iskustva. Niko ne uvežbava završetke. Oni se dešavaju samo jednom. Nijedan udžbenik ne opisuje ovu situaciju - tako da je sve improvizacija. Suočavam se sa odlukom kako da provedem preostalo vreme. Pogledajte, koje opcije imam? Da prestanem da radim s pacijentima i okončam ovu grupu? Na to nisam spreman - zdravlje će me služiti bar još godinu dana, a posao mi mnogo znači. Takođe, iz njega mnogo dobijam za sebe lično. Prekid rada značio bi da sebe tretiram kao pariju. Sreo sam mnogo fatalno obolelih pacijenata i iz njihovih priča saznao da je izolacija koja prati bolest nešto što im najteže pada. A ta izolacija je dvostruka: prvo, ozbiljno bolesna osoba izoluje samu sebe jer ne želi da druge uvlači u sopstveno očajanje - mogu vam reći da je to zapravo jedna od mojih briga ovde i, drugo, ljudi iz okruženja je izbegavaju, bilo zato što ne znaju kako da s njom komuniciraju, bilo zato što ne žele da imaju išta sa smrću. Prema tome, povlačenje iz grupe nije dobra opcija za mene a, štaviše, mislim ni za vas. Video sam veliki broj nasmrt bolesnih ljudi koji su doživeli promenu, postali mudriji, zreliji i mogli druge štošta da nauče. Izgleda da to počinje i meni da se dešava i uveren sam da ću u sledećih nekoliko meseci imati mnogo toga da vam pružim. No, ukoliko nastavimo sa radom, možda ćete morati da se suočite sa mnogo anksioznosti; ne samo da ćete morati da se suočite s mojom nadolazećom smrću, već i sa vlastitom. Kraj govora. Možda treba da prespavate, i da onda vidite šta hoćete dalje.”

„Ja ne moram da prespavam”, reče Boni. „Volim ovu grupu, i tebe i svakog u njoj, i želim da ovde radim što je moguće duže.” Pošto su se ostali saglasili sa Boninim potvrdnim izjašnjavanjem, Džulijus reče: „Cenim vaš glas poverenja. Ali, još na početnom kursu iz grupne terapije govori se o strahovitoj snazi grupnog pritiska. Teško je javno se suprotstaviti konsenzusu grupe. Svakom od vas bi trebala nadljudska rešenost da danas kaže, ’Izvini, Džulijuse, ali ovo je previše za mene i ja bih radije potražio nekog zdravog terapeuta, dovoljno zdravog da se brine o meni.’ Prema tome, danas nema obavezivanja. Ostanimo naprosto otvoreni i nastavimo da procenjujemo naš rad, pa ćemo videti kako ćemo se osećati za nekoliko nedelja. Velika opasnost, koju je Boni danas pomenula, jeste da vaši problemi počnu da izgledaju suviše nevažni da bi se o njima razgovaralo. Dakle, treba pronaći najbolji način na koji ću vam pomoći da nastavite rad na svojim problemima.” „Mislim da to radiš”, reče Stjuart, „samim tim što nas stalno informišeš.” „U redu. Hvala, to mi pomaže. A sada da se vratimo vama.” Usledila je duga tišina. „Znači, možda vas nisam oslobodio. Probaću nešto: možeš li ti, Stjuarte, ili neko drugi, da izložiš čime raspolažemo, šta je na stolu - koje teme su danas otvorene?” Stjuart je bio neformalni hroničar grupe, obdaren tako dobrom memorijom da je Džulijus uvek mogao da računa na njegov izveštaj o prošlim i sadašnjim događajima u grupi. Nastojao je da to previše ne koristi, pošto je Stjuart došao na terapiju upravo da bi naučio kako da uključi druge, a ne da samo registruje događaje. Izvanredan s decom-pacijentima, u društvu je postajao nesiguran kad god bi izašao iz radijusa svoje uloge pedijatra. Čak bi i u grupu često dolazio sa nekim delom opreme svog zanata, gurnutim u džep

košulje: kašikama za grlo, lampicom, lilihipima, lekovima. Bio je stabilna snaga grupe tokom prethodne godine, i napravio ogroman napredak u, kako je rekao, „projektu humanizacije”. Ipak, interpersonalna senzitivnost, i dalje tako nerazvijena, činila je da njegova prepričavanja grupnih događaja budu lišena svakog podteksta. Zavalivši se u stolicu, zatvorio je oči a onda odgovorio. „Pa, da vidimo počeli smo sa Boni i njenom željom da govori o svom detinjstvu.” Boni je Stjuarta često kritikovala pa je, pre nego što će nastaviti, potražio njen pogled odobravanja. „Ne, nije sasvim tačno, Stjuarte. Činjenice su tačne, ali ton je pogrešan. Zvučalo je neozbiljno. Kao da sam htela da ispričam priču da bismo se zabavili. Mnogo je bolnih sećanja iz detinjstva koje mi se sada vraćaju i progone me. Shvataš li razliku?” „Nisam siguran da shvatam. Nisam ni rekao da si to uradila radi zabave. Eto, na ovakve stvari se žali i moja žena. Ali, da nastavim: onda je bilo nešto sa Rebekom, koja se uvredila i naljutila na Boni jer joj je ova rekla da se šepuri i trudi da impresionira Filipa.” Ignorisao je to što se Rebeka pljesnula po čelu i promrmljala „blagi bože”, i produžio. „Onda se Toniju učinilo da koristimo složeniji rečnik kako bismo na Filipa ostavili utisak. Zatim je Toni prokomentarisao da se Filip pravi važan. Usledio je oštar Filipov odgovor, pa je tu bilo moje zapažanje upućeno Gilu kako toliko izbegava da naljuti žene da je izgubio osećaj za samog sebe. „I, šta još...” Stjuart se osvrnu po prostoriji. „Dakle, tu je Filip - ne ono što je rekao, već ono što nije. O njemu ne govorimo mnogo, kao da je to tabu. Ako bolje razmislimo, čak ne govorimo ni da ne govorimo o njemu. I naravno, Džulijus. Ali, time smo se bavili, osim onim da je Boni bila naročito brižna i zaštitnički nastrojena, kakva je često prema Džulijusu. U stvari, deo seanse o Džulijusu otvoren je Boninim snom.”

„Impresivno, Stjuarte”, reče Rebeka. „I prilično potpuno: izostavio si samo jedno...” „A to je?” „Sebe. Činjenicu da si ponovo fotoaparat grupe, slikaš umesto da se uključiš.” Grupa je Stjuartu često ukazivala na njegov impersonalni stil učestvovanja. Pre nekoliko meseci opisivao im je košmar u kome je njegova ćerka upala u živo blato a on nije mogao da je spase jer je izgubio mnogo vremena vadeći iz ranca aparat kojim bi snimio tu scenu. Tada mu je Rebeka prišila etiketu „fotoaparata grupe”. „U pravu si, Rebeka. Sad ću spakovati aparat i kazati da se u potpunosti slažem sa Boni: ti si lepa žena. No, za tebe to nije novost - ti to znaš. I znaš da ja to mislim. I, naravno, šepurila si se pred Filipom - skupljala i rasplitala i zaglađivala kosu. To je bilo očigledno. Kako sam se ja zbog toga osećao? Bio sam pomalo ljubomoran. Ne, mnogo ljubomoran - nikada se preda mnom nisi šepurila. Niko se nikada preda mnom nije šepurio.” „Zbog ovakvih stvari osećam se kao u zatvoru”, odvrati Rebeka. „Mrzim kad muškarci hoće da me kontrolišu na ovakav način, svaki moj pokret kao da je pod lupom.” Zastajala je posle svake reči, manifestujući da je na ivici i pred slomom već neko vreme. Džulijus se setio svojih prvih utisaka o Rebeki. Pre deset godina, mnogo pre no što je pristupila grupi, dolazila je godinu dana na individualnu terapiju. Bila je delikatna osoba, gracioznog, vitkog tela i prekrasnog lica, krupnih očiju, poput Odri Hepbern. I ko bi mogao zaboraviti kako je otvorila prvu seansu? „Otkako sam napunila trideset, primetila sam da, kada uđem u restoran, niko ne prestane da jede kako bi me pogledao. Očajna sam.” Džulijus se u radu sa njom, kako individualno tako i u grupi upravljao

prema dva izvora informacija. Prvi je Frojdov savet da se terapeut prema lepoj ženi odnosi prirodno, a ne da se povlači ili je kažnjava samo zato što je lepa. Drugi je esej pod nazivom „Lepa prazna žena”, koji je čitao kao student i u kome je naglašeno da se veoma lepa žena toliko često slavi i nagrađuje samo za svoj izgled da ona zanemaruje razvoj drugih delova sebe. Njeno samopouzdanje i osećanje uspeha su duboki koliko i njena koža, i jednom kada lepota počne da iščezava, shvati da ima malo toga da ponudi: niti je razvila umeće da bude interesantna drugima niti da se zainteresuje za druge. „Ja pravim opservacije, nazvan sam fotoaparatom”, reče Stjuart, „a kada kažem šta osećam, onda sam kontrolišući muškarac. Ovo je saterivanje u ćošak.” „Ne kapiram, Rebeka”, dodade Toni. „Šta je toliko strašno? Što si se izbezumila? Stjuart govori samo ono što i sama kažeš. Koliko si samo puta pomenula da umeš da flertuješ, da ti to dolazi spontano? Sećam se da si rekla kako ti je na fakultetu i u advokatskoj kancelariji bilo lako jer pomoću svoje seksualnosti manipulišeš muškarcima.” „Po tebi izgledam kao kurva.” Iznenada se obrati Filipu. „Zar ne počinješ zbog ovog da misliš da sam kurva?” Filip, ne skrećući pogled sa svoje omiljene tačke negde na plafonu, brzo odgovori, „Šopenhauer je rekao da je izuzetno atraktivna žena, koliko i izuzetno inteligentan muškarac, apsolutno osuđena da živi izolovano. Isticao je da su drugi zaslepljeni zavišću i mržnjom prema superiornim osobama, koje iz tog razloga nikada nemaju bliske prijatelje istog pola.” „To ne mora biti tačno”, reče Boni. „Pada mi na pamet Pam, naša odsutna članica, koja je isto tako lepa a ima veliki broj bliskih prijateljica.” „Filipe”, progovori Toni, „ti kažeš da bi neko morao da bude glup ili ružan da bi bio popularan?”

„Baš tako”, reče Filip, „a mudar čovek neće trošiti život na zadobijanje popularnosti. Popularnost je iluzija, ne određuje šta je istina ili šta je dobro već upravo suprotno, poravnjuje, zaglupljuje. Mnogo je bolje za vrednostima i ciljevima tragati iznutra.” „A šta je s tvojim ciljevima i vrednostima?”, zapita Toni. Ako je i primetio osornost u Tonijevom pitanju, Filip to nije pokazao i prostodušno je odgovorio: „Kao i Šopenhauer, hoću da želim što je manje moguće i da znam što je više moguće.” Toni zaklima glavom, očigledno u nedoumici kako da odgovori. Rebeka upade: „To što ti ili Šopenhauer kažete o prijateljima, po meni je pun pogodak - istina je da imam malo bliskih prijateljica. Ali, šta je sa dvoje ljudi koji imaju slična interesovanja i sposobnosti? Ne misliš li da je u tom slučaju prijateljstvo moguće?” Pre nego što je Filip uspeo da odgovori, Džulijus ih je opomenuo: „Vreme nam danas brzo ističe. Hoću da proverim kako se osećate u odnosu na ono što se dešavalo poslednjih petnaest minuta. Kako smo sada?” „Ne pogađamo metu. Promašujemo”, reče Gil. „Nekako okolišamo.” „Ja sam apsorbovana”, reče Rebeka. „Tja, previše smo u glavama”, prozbori Toni. „Slažem se”, dodade Stjuart. „E pa, ja nisam u svojoj glavi”, reče Boni. „Blizu sam toga da eksplodiram, ili zavrištim ili...” Iznenada ustade, pokupi tašnu i jaknu te izlete iz sobe. Trenutak kasnije Gil skoči i izjuri napolje kako bi je vratio. Grupa je sedela u mučnoj tišini i slušala udaljavajući bat koraka. Uskoro se Gil vratio, seo na svoje mesto i izvestio, „U redu je, rekla je da joj je žao, ali je naprosto morala da izađe kako bi se smirila. Doći će sledeće nedelje.”

„U čemu je njen problem?” prozbori Rebeka, otkopčavajući tašnu iz koje je izvadila naočare za sunce i ključeve od kola. „Mrzim kad ovo uradi. Baš je bedno.” „Ima li neko ideju šta je posredi?”, upita Džulijus. „PMS, rekla bih”, odgovori Rebeka. Toni je primetio da se Filip, u nedoumici, namrštio, te je uskočio: „Predmenstrualni sindrom.” Kad je ovaj klimnuo glavom, stegao je pesnice i podigao palčeve uvis. „Hej, hej, nešto sam i ja tebe naučio.” „Moramo da završimo”, reče Džulijus, „ali imam ideju šta se događa sa Boni. Vratimo se Stjuartovom izveštaju. Sećate se kako je Boni započela seansu - pričala je o bucmastoj devojčici u školi, o njenoj nepopularnosti i nesposobnosti da se takmiči sa drugim učenicama, naročito onima koje su privlačne? Pitam se da li se to danas ponovilo? Ona je otvorila seansu, a grupa ju je ubrzo napustila zbog Rebeke. Drugim rečima, problem o kom je htela da govori možda je upravo ovde živo ilustrovan, zajedno sa svima nama koji smo ušli u taj prizor”.

Ništa ga više ne može uznemiriti niti pomeriti. Sve one bezbrojne niti volje (prepune strepnje, žudnje, besa i straha) koje nas vezuju za svet i vuku napred-nazad u stalnoj patnji - sve ih je prekinuo. Osmehuje se i spokojno osvrće kako bi bacio pogled na fantazmagoriju ovog sveta, koji sada pred njim indiferentno stoji kao šahovske figure na kraju partije.

18 Pam u Indiji (2)

Nekoliko dana kasnije, u tri ujutru, Pam je ležala budna i zurila u tamu. Zahvaljujući urgenciji njene studentkinje Merdžori, koja joj je obezbedila VIP privilegije, imala je poluprivatnu sobu u jednoj maloj niši, sa zasebnim toaletom, odmah pored zajedničke ženske spavaonice. No, alkoven nije prigušivao zvuke, te je Pam čula disanje ostalih 150 učenica vipasane. Huk promaje vratio ju je u njenu spavaću sobu u potkrovlju roditeljske kuće u Baltimoru, gde je ležeći budna slušala udare martovskog vetra o prozore.

Uspevala je da izdrži sve druge neudobnosti ašrama - buđenje u četiri ujutru, režim od jednog oskudnog vegetarijanskog obroka dnevno, beskrajne sate meditacije, tišinu, spartanske odaje - ali nesanica ju je iscrpljivala. Njen mehanizam zaspivanja je kompletno otkazao. Kako je to ranije radila? Ne, pogrešno pitanje, rekla je sebi - pitanje koje pogoršava problem jer je zapadanje u san jedna od onih stvari koje nemaju voljni karakter; to mora biti spontano. Iznenada, staro sećanje na prase Fredija uplovilo joj je u misli. Frediju, majstoru detektivu u serijalu dečijih knjiga, koji joj nije pao na pamet više od dvadeset pet godina, jednom su se za pomoć obratile stonoge, nesposobne da hodaju jer su im noge bile nesinhronizovane. Fredi je napokon rešio problem tako što im je savetovao da hodaju ne gledajući u noge - i ne razmišljajući o njima. Rešenje je bilo u gašenju svesti i prepuštanju kontrole mudrosti tela. Tako je i sa spavanjem. Pokušavala je da zaspi koristeći tehnike za pročišćenje uma i rasplinjavanje misli, koje je savladala na vežbama. Goenka, debeljuškasti guru bronzane kože, pedantan, krajnje ozbiljan i pompezan, započeo je rečima da će poučavati vipasani, ali pre toga studenta mora da nauči kako da utiša um. (S mukom je podnosila isključivu upotrebu zamenica muškog roda; talasi feminizma još nisu zapljusnuli obale Indije.) Prva tri dana Goenka je davao instrukcije u anapana-sati - osvešćenom disanju. Ti dani su bili dugi. Izuzev jedne dnevne lekcije i kratkog perioda za pitanja i odgovore, jedina aktivnost od četiri sata ujutru do devet i trideset uveče bila je meditacija u sedećem stavu. Da bi učenici u potpunosti osvestili disanje, Goenka ih je savetovao da proučavaju udisaje i izdisaje. „Slušajte, slušajte zvuk vašeg disanja”, govorio je. „Budite svesni njegove dužine i temperature. Obratite pažnju na razliku između hladnoće udaha i toplote izdaha. Postanite stražar koji čuva kapiju. Skoncentrišite se na svoje nozdrve, tačno na onu anatomsku tačku gde vazduh ulazi i izlazi.

Uskoro, udisanje će postati sve tananije, sve dok se ne učini da je potpuno nestalo, ali, budete li se usredsredili još dublje, moći ćete da razaberete njegov suptilan i delikatan oblik. Ako predano pratite uputstva”, rekao je, pokazujući na nebo, „ako ste posvećen učenik, praktikovanje anapana-sati stišaće vam um. Tada ćete se osloboditi svih prepreka ka punoj svesnosti: nemira, besa, sumnje, čulne želje i lenjosti. Probudićete se u stanju živahnosti, smirenosti i radosti.” Za Pam je umirenje uma zaista bilo gral - razlog za hodočašće u Igatpuri. Tokom nekoliko proteklih nedelja um joj je postao bojište sa kojeg je žestoko pokušavala da odbije bučna, opsesivna, intruzivna sećanja i fantazije o svom mužu Erlu i ljubavniku Džonu. Erl je pre sedam godina bio njen ginekolog, onda kada je zatrudnela i odlučila se na abortus ne obavestivši oca deteta, povremenog seksualnog partnera sa kojim nije želela dublju vezu. Bio je neobično nežan, brižan čovek. Vešto je obavio abortus, a zatim joj priuštio nesvakidašnje postoperativno praćenje pozvavši je telefonom dva puta na kuću i raspitujući se o njenom stanju. Pomislila je kako su sve te priče o nestanku humane, posvećene medicinske nege svakako bile retoričko preterivanje. Zatim, nekoliko dana kasnije, usledio je treći poziv, kada joj je predložio ručak, tokom kojeg je vešto izveo prelaz sa doktora na udvarača. Prilikom četvrtog poziva složila se, ne bez entuzijazma, da ga prati na kongres lekara u Nju Orleansu. Njihova veza razvijala se velikom brzinom. Nijedan muškarac nije je tako dobro poznavao, toliko mnogo tešio, bio tako upućen u sve njene skrovite kutke, niti joj pružio toliko seksualnog zadovoljstva. Iako se odlikovao mnoštvom izuzetnih kvaliteta - bio je stručan, lep i imao dobro držanje - ona mu je povrh toga pridala (sada je to shvatala) herojsku, natprirodnu dimenziju. Zaslepljena činjenicom da je ona ta koju je izabrao, da je promovisana na prvo mesto u nizu žena koje su mu punilo ordinaciju tražeći njegov isceljujući dodir, totalno se zaljubila i nekoliko nedelja kasnije pristala na venčanje. Bračni život je u početku bio idiličan. Međutim, polovinom druge godine

počela je da se nameće realnost braka sa čovekom starijim dvadeset sedam godina: trebalo mu je više odmora, na telu se primećivalo da mu je šezdeset pet, sede su se pomaljale uprkos Grecian formuli za farbanje kose. Povreda ručnog zgloba dokrajčila je zajedničko igranje tenisa nedeljom, a kada je zbog istrošene hrskavice kolena stavljena tačka na skijanje, odlučio je da bez konsultovanja s njom proda svoju kuću na jezeru Taho. Šila, njena bliska prijateljica i cimerka sa koledža, koja joj je savetovala da se ne udaje za starijeg čoveka, sada ju je opominjala da zadrži sopstveni identitet i ne požuri da ostari. Pam se osetila kao da je na „brzom premotavanju”. Erlovo starenje se hranilo njenom mladošću. Svake noći vraćao se kući sa taman toliko energije da ispije tri martinija i odgleda televiziju. Najgore od svega je bilo to što nikada nije čitao. A kako je samo tečno, kako samouvereno sa njom ranije razgovarao o književnosti. Koliko joj se samo omilio time što je voleo Polumarš i Danijela Derondu. I kakav šok je doživela kad je ubrzo potom shvatila da je zamenila formu za suštinu; ne samo da je Erl svoja zapažanja o književnosti naučio napamet, već je i njegov repertoar knjiga bio ograničen i statičan. To je predstavljalo najteži udarac: kako je uopšte mogla zavoleti čoveka koji ne čita? Ona, čiji su najdraži i najbliskiji prijatelji živeli na stranicama Džordž Eliot, Vulfove, Mardokove, Gaskelove i Bajatove? I upravo na tom mestu je ušetao Džon, crvenokosi vanredni profesor na njenom odeljenju na Berkliju, sa naramcima knjiga, dugim otmenim vratom i izraženom adamovom jabučicom. Iako se od profesora engleske književnosti očekuje da budu načitani, poznavala je i previše onih koji su retko izlazili iz veka svoje ekspertize i kojima je savremena beletristika bila potpuna nepoznanica. No, Džon je čitao sve. Tri godine ranije, podržala je njegov izbor za profesora na osnovu dve očaravajuće knjige koje je objavio, Šah: Estetika brutalnosti u savremenoj prozi, i Ne, gospodine!: Androgina heroina u britanskoj književnosti kasnog devetnaestog veka.

Prijateljstvo je začeto na svim onim bliskim romantičnim akademskim sastajalištima: sastancima fakultetskih i odeljenskih odbora, ručkovima u klubu fakulteta, mesečnim književnim večerima u amfiteatru Noris, gde su svoje radove čitali gostujući pesnici i romanopisci. Ukorenilo se i procvetalo u zajedničkim akademskim avanturama, kao što je program timskih predavanja o velikanima Zapadne civilizacije u devetnaestom veku ili uzajamno gostovanje na časovima. A zatim se uspostavila stalna veza tokom rovovske bitke sa većem fakulteta, borbenih preleta zbog prostora i plata, i brutalne tuče u odboru oko unapređenja. Ubrzo su imali toliko poverenja u ukus onog drugog, da su retko sa strane tražili preporuku za neki roman ili poeziju, a e-mail etar između njih je krčao od obilja filozofsko-literarnih pasaža. Oboje su se klonili puko dekorativnih ili kvazipametnih citata; nisu se zadovoljavali ničim manjim od sublimnog - lepote plus vekovne mudrosti. Oboje su se gnušali Ficdžeralda i Hemingveja, oboje voleli Dikinsonovu i Emersona. Što je njihova zajednička gomila knjiga više rasla, odnos im se razvijao u sve veću harmoniju. Pokretale su ih iste duboke misli istih autora. Zajedno su doživljavali epifanije. Ukratko, ovo dvoje profesora engleske književnosti su se zaljubili. „Ti izađi iz svog braka, a ja ću iz svog.” Nisu se sećali ko je prvi to izgovorio. Ali, u jednom trenutku tokom druge godine zajedničkih predavanja dospeli su do ovog visoko-rizičnog ljubavnog obavezivanja. Pam je bila spremna, ali je Džonu, čije ćerke još nisu ni ušle u tinejdžerske godine, prirodno trebalo više vremena. Bila je strpljiva. Njen muškarac, Džon, hvala bogu, dobar je čovek i potrebno mu je vreme da se izbori sa moralnim pitanjima kao što je smisao bračnog zaveta. Takođe, mučio ga je problem krivice zbog napuštanja dece i žene čiji je jedini prestup bio tupost, žene koju je dužnost transformisala iz blistave ljubavnice u bezbojnu majku. Neprestano je uveravao Pam da je en route, u procesu, da je problem uspešno identifikovao i suočio se sa njim, te sve što mu treba jeste još vremena da pronađe rešenje i izabere povoljan momenat

za akciju. Međutim, meseci su prolazili, a povoljan momenat nikada nije naišao. Pam je pretpostavljala da Džon, kao i toliko drugih nezadovoljnih supružnika, u nastojanju da izbegne krivicu i teret ireverzibilnih nemoralnih postupaka, pokušava da navede ženu da ona donese odluku. Povukao se, postao potpuno seksualno nezainteresovan za svoju ženu, koju je ćutke, a ponekad i glasno kritikovao. Bio je to stari manevar „ne mogu da je napustim, ali se molim da ona napusti mene.” Ali, ni to nije uspelo - ova žena nije progutala udicu. Konačno, Pam je povukla jednostrani potez. Njen pravac akcije ubrzala su dva telefonska poziva koja su počinjala sa „Draga moja, mislim da bi trebalo da znaš...” Dve Erlove pacijentkinje, pod izgovorom da joj čine uslugu, upozorile su je na njegovo seksualno predatorsko ponašanje. Kada je stigao sudski poziv sa vešću da je još jedna pacijentkinja Erla optužila za neprofesionalno ponašanje, Pam je zahvalila svojoj srećnoj zvezdi što nema dete i odmah telefonom kontaktirala advokata specijalizovanog za razvode. Da li je njen postupak mogao da natera Džona na odlučniju akciju? Iako bi svoj brak napustila i da nije bilo Džona u njenom životu, Pam je, u neverovatnom napadu poricanja, ubedila sebe da je Erla ostavila zbog ljubavnika, a Džonu neprestano predočavala tu verziju realnosti. Ali on je oklevao; i dalje nije bio spreman. Onda je, jednog dana, preduzeo odlučnu akciju. Dogodilo se to u junu, poslednjeg nastavnog dana, odmah posle ekstatičnog ljubavnog slavlja u njihovom stalnom budoaru, na odmotanoj plavoj sunđerastoj prostirci delimično natkriljenoj radnim stolom, na parketu njegovog kabineta. (U kabinetima profesora engleskog jezika nije bilo sofa; odeljenje je u toj meri bilo pritisnuto optužbama za napade profesora na studentkinje, da su sofe morale biti izbačene.) Pošto je zakopčao šlic, Džon joj je uputio tužan pogled. „Pam, volim te. I zato što te volim, odlučio sam da budem jasan. Nije fer prema tebi i moram donekle da smanjim pritisak - koji naročito ti trpiš, ali i

ja. Doneo sam odluku da proglasim moratorijum na naše viđanje.” Bila je zapanjena. Jedva je čula njegove reči. Danima potom, ovu poruku osećala je kao kuglu u utrobi - preveliku da je prevari, pretešku da je povrati. Iz časa u čas oscilirala je između mržnje, ljubavi, čežnje za njim i želje da on umre. U glavi su joj se odigravala različita scenarija: Džon i njegova porodica ginu u saobraćajnoj nesreći; Džonova žena gine u avionskoj nesreći, a Džon se pojavljuje na njenim vratima, nekad sa decom, nekad sam. Ponekad bi mu ona pala u zagrljaj, ponekad bi tiho zajedno plakali; ponekad bi se pretvarala da ima nekog muškarca u stanu i zalupila bi mu vrata ispred nosa. Dve godine koje je provela na individualnoj i grupnoj terapiji donele su joj mnogo toga dobrog, ali za ovu krizu terapija je bila bezuspešna: nije mogla da parira monstruoznoj snazi njenih opsesivnih misli. Džulijus je neustrašivo isprobavao - bio je neumoran i izvlačio bezbroj naprava iz svoje kutije za alat. Prvo, zahtevao je da posmatra sebe i beleži koliko je vremena trošila na opsesije. Dve do tri stotine minuta dnevno. Zaprepašćujuće! Izgledalo je da to potpuno van njene vlasti; opsesija je imala demonsku snagu. Nastojao je da joj pomogne u uspostavljanju kontrole nad mislima predloživši da postepeno smanjuje vreme provedeno u fantaziji. Kada je to propalo, izabrao je paradoksalni pristup i dao joj instrukcije da izabere jedan sat svakog jutra koji će potpuno posvetiti odmotavanju najomiljenije fantazije o Džonu. Iako je sledila instrukcije, neposlušna opsesija je odbijala obuzdavanje i plavila je njen um isto koliko i ranije. Kasnije joj je sugerisao nekoliko tehnika za prekidanje misli. Danima je svojim mislima uzvikivala „ne” ili puckala gumenim narukvicama po ručnom zglobu. Pokušao je da opsesiju stiša i iznošenjem njenog skrivenog značenja. „Opsesija je odvraćanje pažnje; sprečava te da razmišljaš o nečemu drugom”, tvrdio je. „Šta se njom prikriva?” Da je nema, o čemu bi razmišljala? Ali, ona se nije predavala.

I članovi grupe su se latili posla: pričali su o sopstvenim opsesivnim epizodama; javljali se da dežuraju pored telefona kako bi mogla da ih pozove kad god se oseća savladanom; podsticali su je da popuni vreme, pozove prijatelje, organizuje svakog dana neku društvenu aktivnost, nađe momka, i da se, zaboga, potuca! Toni ju je zasmejao kada je tražio da se prijavi za taj posao. Ali ništa nije pomagalo. Protiv monstruozne snage njene opsesije sva terapijska oružja bila su uspešna koliko i vazdušna puška protiv razjarenog nosoroga. A onda se dogodio slučajni susret sa Mardžori, studentkinjompostdiplomcem i učenicom vipasana meditacije, sanjalačkih očiju, koja ju je konsultovala zbog promene teme za disertaciju. Bila je izgubila interesovanje za uticaj Platonovih koncepata ljubavi na dela Džune Barnsa, a zapalila se za Larija, junaka Oštrice brijača Somerseta Moma, i predložila temu „Poreklo istočnjačke religiozne misli kod Moma i Hesea”. Tokom njihovih razgovora, Pam je pogodila jedna od Mardžorinih (i Momovih) omiljenih fraza, „smirenje uma”. Ta fraza je zvučala tako privlačno, tako zavodljivo. Što je duže o njoj razmišljala, sve više je shvatala da je umosmirenje upravo ono što joj je potrebno. I pošto se činilo da ni individualna ni grupna terapija nisu mogle da joj pomognu, odlučila je da posluša Mardžorin savet - rezervisala je avionsku kartu do Indije i Goenke, epicentra smirenja uma. Rutina u ašramu zaista je to postepeno i činila. Bila je manje fiksirana za Džona, ali je nesanica počela da biva gora od opsesije. Ležala je budna osluškujući noćne zvuke: pozadinske otkucaje ritmičkog disanja i libreto hrkanja, jecanja i stenjanja. Na skoro svakih petnaest minuta trgnuo bi je prodoran zvuk policijske pištaljke koji bi dopro kroz prozor. Zašto nije uspevala da utone u san? To mora da je imalo veze sa svakodnevnom dvanaestočasovnom meditacijom. Šta bi drugo moglo biti? A ipak se 150 drugih učenica izgleda udobno odmaralo u naručju Morfeja. Da je samo mogla Viđaju da uputi ova pitanja. Jednom prilikom, dok ga je pogledom

krišom tražila u sali za meditaciju, Manil, pomoćnik koji je krstario prolazima između redova, bocnuo ju je bambusovim štapom i opomenuo, „Gledaj unutra, nigde drugde.” A kada ga je i opazila u dnu muških odaja, bio je kao u transu, sedeći uspravno u lotos pozi, nepomično poput Bude. Mora da ju je primetio u sali za meditaciju; od tri stotine ljudi, jedino je ona sedela na zapadnjački način, u stolici. Iako se zbog te stolice stidela, bolovi u leđima od dana provedenih u sedenju bili su toliki da nije bilo druge do da je zatraži od Goenkinog asistenta Manila. Manil, visoki i vitki Indijac, koji je mnogo radio na svom smirenom izgledu, nije bio oduševljen tom molbom. Ne pomerajući pogled sa horizonta, odgovorio je: „Tvoja leđa? Šta si radila u prošlim životima što je dovelo do toga?” Kakvo razočaranje! Manilov odgovor opovrgao je Goenkina decidna uveravanja da je njegov metod izvan oblasti ma koje specifične religijske tradicije. Postepeno je počela da uviđa zjapeću provaliju između neteističkog stava elitnog budizma i praznoverja masa. Ni ovaj asistent u nastavi nije uspevao da prevaziđe žudnju za magijom, misterijom i autoritetom. Jednom je Viđaja videla za ručkom u jedanaest časova i nekako uspela da sedne do njega. Začula je dubok uzdah, kao da je udahnuo njen miris, ali je nije ni pogledao niti joj se obratio. U stvari, niko ni sa kim nije razgovarao, pravilo plemenite tišine suvereno je vladalo. Trećeg jutra, jedna bizarna epizoda unela je vedrinu u tu čitavu proceduru. Neko je tokom meditacije glasno pustio vetar i grupica učenika se zasmejala. To je bilo zarazno, i ubrzo je nekoliko drugih dobilo napad smeha; no, Goenku nije zabavilo i odmah je, u pratnji žene, dostojanstveno napustio salu za meditaciju. Nedugo zatim jedan od asistenata studentima je svečano saopštio da je njihov učitelj osramoćen i da odbija da nastavi obuku dok svi krivci ne napuste ašram. Nekolicina njih se pokupila i otišla, ali je u sledećih

sat-dva meditacija bila poremećena jer su ti izgnani virili kroz prozore i hučali kao sove. Dotični incident se nije pominjao, no Pam je pretpostavila da je bilo noćnog čišćenja creva pošto je sledećeg jutra osvanulo daleko manje sedećih Buda. Reči su bile dozvoljene samo tokom jednog podnevnog sata, kada su učenici mogli da upute konkretna pitanja učiteljevim pomoćnicima. Četvrtog dana u podne, Pam je Manilu postavila pitanje o nesanici. „Nije tvoje da o tome brineš”, rekao je, zagledan u daljinu. „Telo spava onoliko koliko mu treba.” „Dobro, onda”, ponovo je pokušala, „možete li mi reći zašto se kraj mog prozora po čitavu noć čuju oštre policijske pištaljke?” „Zaboravi takva pitanja. Koncentriši se isključivo na anapana-sati. Samo prati svoje disanje. Kad se budeš stvarno usredsredila, tako trivijalni događaji više te neće uznemiravati.” Njoj je meditacija na dah bila do te mere dosadna da se pitala hoće li moći da izdrži deset dana. Pored sedenja, jedina aktivnost na raspolaganju bila je slušanje Goenkinih večernjih monotonih razglabanja. Goenka, odeven u svetlucavo belo kao i ostalo osoblje, težio je rečitosti, ali često neuspešno jer je provejavala prikrivena reska autoritarnost. Predavanja su se sastojala od dugih repetitivnih traktata posvećenih uzdizanju brojnih vrlina vipasane, koja ukoliko se pravilno primenjuje, dovodi do mentalnog očišćenja, puta prosvetljenja, mirnog i uravnoteženog života, iskorenjivanja psihosomatskih bolesti, eliminacije tri uzroka nesreće: žudnje, averzije i neznanja. Redovno upražnjavanje vipasane je kao redovno održavanje bašte uma, tokom kog se čupa nečisto korenje misli. I ne samo to, naglašavao je Goenka: vipasana se može praktikovati svuda i obezbeđuje jednu prednost: dok drugi traće vreme u

čekanju po autobuskim stanicama, vredni meditant ima priliku da istrgne deo korova kognitivne nečistoće. Priručnici za kurs vipasane sadržavali su obilje pravila koja su, površno gledano, delovala razumljivo i razborito. Ali bilo ih je tako mnogo. Nema krađe, nema ubijanja nijednog živog stvorenja, nema laži, nema seksualne aktivnosti, nema opojnih sredstava, nema nikakvih čulnih uživanja, nema pisanja, hvatanja beleški, penkala ni olovaka, ni čitanja, nema muzike ni radija ni telefona, ni luksuznih prostirki niti ikakvih telesnih ukrasa, nema neskromne odeće, nema popodnevnih obroka (izuzev što se onima koji su tu prvi put servira čaj i voće u pet). Napokon, učenicima je zabranjeno da dovode u pitanje učiteljevo vođenje i instrukcije; moraju da pristanu na poštovanje discipline i da meditiraju tačno onako kako im je rečeno. Samo sa takvim poslušnim stavom, govorio je Goenka, moguće je dostići prosvetljenje. Pam je načelno bila spremna da Goenki pokloni poverenje. Na kraju, on je bio predan čovek koji je svoj život posvetio upućivanju u vipasanu. Naravno, bio je određen svojom kulturom. A ko nije? I zar se Indija nije uvek povijala pod teretom religijskih rituala i krute društvene raslojenosti? Uz to, volela je Goenkin divni glas. Svake noći ushićivalo ju je njegovo duboko zvonko pojanje svetih budističkih tekstova na drevnom pali jeziku. Na sličan način bila je dirnuta

ranohrišćanskom

duhovnom

muzikom,

naročito

vizantijskim

liturgijskim pojanjem, kao i pojcima u sinagogama, a jednom su je u nekom turskom selu paralisale hipnotičke melodije mujezina koji je pet puta dnevno pozivao narod na molitvu. Iako predana učenica, bilo joj je teško da svoje disanje prati petnaest minuta a da ne upadne u neku od sanjarija o Džonu. No, postepeno su nastupile promene. Nekadašnji razdvojeni scenariji stopili su se u jedan: iz nekog medija - televizije, radija ili novina - doznaje da je Džonova porodica poginula u avionskoj nesreći. Tu scenu je stalno zamišljala. Od nje joj je bilo muka, ali ju je

i dalje odigravala. Kako su dosada i nervoza rasli, počela je da se interesuje za male domaće poslove. Kada se pri dolasku prijavljivala u kancelariji (i na svoje iznenađenje saznala da se desetodnevni boravak ne naplaćuje), primetila je male kese deterdženta u ašramskoj prodavnici. Trećeg dana je kupila jednu i od tada provodila mnogo vremena iznova perući istu odeću i kačeći je na konopac iza spavaonice (kakav nije videla još od detinjstva), da bi kasnije iz sata u sat pratila proces sušenja. Koji grudnjak i koje gaćice se najbrže suše? Koliko sati noćnog sušenja odgovara jednom satu dnevnog sušenja? Ili, sušenja u senci nasuprot sušenju na suncu? Ili kako se suši isceđena odeća u odnosu na neisceđenu? Četvrtog dana nastupio je veliki događaj: Goenka je počeo da ih uči vipasani. Ta tehnika je jednostavna i jasna. Učenici dobijaju uputstvo da meditiraju na svoje teme sve dok se ne javi neki osećaj - svrab, žmarci, peckanje, možda osećanje blage jeze ispod skalpa. Kada prepozna senzaciju, učenik samo treba da je prati, ništa više. Usredsređenost na svrab. Kako izgleda? Gde odlazi? Koliko traje? Kada nestane (što se uvek dešava), meditant se pomera na sledeći deo tela, lice, i proučava nadražaje kao što su golicanje u nozdrvama i peckanje ispod kapaka. Kada se ovi stimulusi pojačaju, opadnu i nestanu, učenik prelazi na vrat, ramena, sve dok ne ispita svaki deo tela, sve do stopala, a onda u obrnutom smeru sve do temena, ponavljajući isti proces više puta. Goenka je na večernjim predavanjima saopštavao načela ove tehnike. Ključni koncept je anitya - nepostojanost. Potpuno prihvatanje nepostojanosti svake fizičke senzacije mali je korak do prenošenja principa anitye na sve životne događaje i neprijatnosti. Sve će proći, i doživećemo smirenje ukoliko zadržimo poziciju posmatrača i naprosto ispratimo prizor koji promiče. Nakon dva-tri dana vežbanja vipasane, za Pam je taj proces postao manje

tegoban jer je razvila veštinu i brzinu fokusiranja na telesne senzacije. Sedmog dana, na svoje čuđenje, čitav proces postao je automatski i ona je započela „čišćenje”, baš kako je Goenka predvideo. Bilo je to kao da joj je neko na glavu sipao teglu meda i on se polako i delikatno slivao sve do njenih stopala. Mogla je da oseti komešanje, gotovo seksualno brujanje, kao zujanje bumbara svuda oko nje, dok je med curio nadole. Sati su leteli. Uskoro je odbacila stolicu i stopila se sa trista drugih učenika koji su u pozi lotosa sedeli ispred Goenke. Naredna dva dana čišćenja bila su ista i oba su brzo prošla. Devetog dana ležala je budna - spavala je loše kao i ranije, ali ju je to manje brinulo pošto je od drugog asistenta (od Manila je odustala), jedne Burmanke, čula da je nesanica tokom vipasana treninga krajnje uobičajena; očito da prolongirana meditativna stanja čine san manje potrebnim. Asistentkinja je takođe razjasnila misteriju policijskih pištaljki. U južnoj Indiji noćni čuvari rutinski duvaju u pištaljke dok kruže teritorijom koju pokrivaju. To je preventivna mera kojom se upozoravaju lopovi, kao što malo crveno svetlo na komandnoj tabli automobila upozorava kradljivce na postojanje aktiviranog auto-alarma. Često se dešava da je prisustvo repetitivnih misli najočiglednije tek kada one iščeznu, i Pam je sa iznenađenjem konstatovala da čitava dva dana nije pomislila na Džona. Džon je iščezao. To beskrajno klupko fantazije zamenilo je medeno brujanje čišćenja. Kako je bio čudan taj uvid da sada nosi svoj lični izvor zadovoljstva, koji se mogao uvežbati da luči endorfinsko dobro raspoloženje. Počinjala je da razume zašto ljudi postaju zavisni, zašto dugo borave u centrima za meditaciju, nekad mesecima, nekad godinama. Sad kad je najzad pročistila um, zašto nije bila ushićena? Upravo suprotno, na njen uspeh pala je senka. Misli joj je mračilo nešto što je imalo veze sa uživanjem u čišćenju. Mozgajući o ovoj zagoneci utonula je u laki polusan, a nekoliko trenutaka potom uznemirilo ju je neobično snoviđenje: jedna zvezda na malenim nožicama, sa cilindrom i štapom, stepovala je duž

pozornice njene svesti. Zvezda koja pleše! Tačno je znala šta ova slika znači. Od svih aforizama koje su ona i Džon razmenjivali i voleli, među omiljenima joj je bila Ničeova rečenica iz Zaratustre: „Čovek mora u sebi imati haos da bi porodio zvezdu koja pleše.” Naravno. Sada je razumela koren svoje ambivalencije prema vipasani. Goenka se držao svojih reči. Pružio je tačno ono što je obećao: staloženost, smirenost ili, kako je obično govorio, protivtežu. Ali, po koju cenu? Da je Šekspir upražnjavao vipasanu, da li bi Lir ili Hamlet bili rođeni? Da li bi ijedno remek-delo zapadne kulture bilo napisano? U misli joj je doplovio jedan od Čepmenovih kupleta:

Sve što je večno napisano je perom umočenim u sokove noći.

Namočiti sokovima noći - to je zadatak velikog pisca - da uroni u sokove noći, da zauzda moć tame da bi stvarao umetnička dela. Kako bi drugačije uzvišeni mračni autori - Kafka, Dostojevski, Virdžinija Vulf, Hardi, Kami, Silvija Plat, Po - osvetlili tragediju u ljudskoj egzistenciji? Ne izmeštanjem iz života, niti sedeći u naslonjači i posmatrajući prizore koji promiču. Iako je tvrdio da njegovo učenje nema versku dimenziju, Goenkin budizam se ipak pomaljao. U večernjim predavanjima koja su imala izvesnu reklamnu notu nije mogao da ne naglasi da je vipasana bila Budin lični metod meditacije, koji je on, Goenka, sada ponovo predstavljao svetu. To joj nije smetalo. Malo je znala o budizmu; pročitala je jedan bazični tekst u avionu za Indiju i bila impresionirana snagom i verodostojnošću Budine četiri plemenite istine:

1. Život je patnja. 2. Patnju uzrokuju vezivanja (za objekte, ideje, osobe, za sam opstanak). 3. Postoji lek za patnju: prestanak želje, vezivanja, sopstva. 4. Postoji posebna staza do egzistencije bez patnje: put od osam koraka ka prosvetljenju.

Sada je ponovo o tome razmišljala. Dok je gledala oko sebe učenike u transu, smirene asistente, askete u planinskim pećinama, zadovoljne životom posvećenim vipasana pročišćenju, pitala se da li su te četiri istine baš toliko istinite. Da li je Buda bio u pravu? Da nije cena leka gora od same bolesti? U zoru sledećeg jutra zapala je u još veću sumnju posmatrajući malu grupu džainistkinja koje su išle u kupatilo. Džainisti se do apsurda zavetuju da ne ubijaju: šepuckale su niz stazu mučenički sporo, kao rakovi, jer su prvo morale da pažljivo očiste šljunak pred sobom iz straha da ne zgaze nekog insekta - i jedva disale pod maskama od gaze koje su sprečavale da udahnu i najsićušnijeg živog stvora. Gde god bi pogledala, videla je odbacivanja, žrtvovanja, ograničenja i odustajanja. Šta se to desilo sa životom? Sa radošću, ekspanzijom, strašću, carpe diem? Da li je život toliko bolan da ga treba žrtvovati zbog smirenosti? Možda su četiri plemenite istine kulturološki uslovljene? Možda su i bile istine pre 2500 godina, u zemlji preplavljenoj ljudima, siromaštvom, glađu, bolešću, klasnim ugnjetavanjem i lišenoj nade u bolju budućnost. Ali, da li su to istine danas, i za nju? Nije li Marks bio u pravu? Zar nisu sve religije zasnovane na oslobađanju ili boljem životu u budućnosti bile namenjene siromašnima, patnicima, porobljenima?

No, upitala se (nakon nekoliko dana plemenite tišine mnogo je sa sobom razgovarala), nije li nezahvalna? Odaj poštovanje tamo gde treba. Zar vipasana nije obavila svoj posao - umirila um i ugušila opsesivne misli? Zar nije uspela tamo gde nisu dali rezultata ni njeni najveći napori, ni Džulijusovi, ni članova grupe? Možda da, možda ne. Možda to i nije fer poređenje. Na kraju krajeva, sa Džulijusom je imala ukupno osam grupnih seansi - dvanaest sati - dok je vipasana iziskivala stotine sati - deset punih dana, plus vreme i napor potreban da se pređe pola sveta. Šta bi bilo da su Džulijus i grupa radili sa njom toliko dugo? Njen rastući cinizam ometao je meditaciju. Pročišćavanje je prestalo. Gde li je nestajalo to delikatno, milozvučno, šumno zadovoljstvo? Sa svakim novim danom njeno meditiranje je regrediralo; nije napredovalo dalje od njenog temena. Oni nežni žmarci, ranije tako lahorasti, nisu nestali već su bivali sve grublji - trnjenje se pretvorilo u ubode, a zatim u uporno peckanje koje dalja meditacija nije uspevala da otkloni. Čak je rani rad u anapana-sati bio poništen. Bedem njenog mira, izgrađen meditiranjem na dah, srušio se, a zapljusnuo ju je talas neposlušnih misli o mužu, Džonu, osveti i avionskim nesrećama. Neka ih. Videla je Erla onakvog kakav je - ostarelo dete s velikom nabranim usnama spremnim da zgrabe svaku bradavicu na koju naiđu. I Džona - jadnog, mlakog, malodušnog Džona, i dalje nespremnog da shvati da svako „da” znači neko „ne”. I Viđaja takođe, koji je izabrao da život, novinu, avanturu, prijateljstvo prinese na oltar velikog Boga, Smirenosti. Upotrebi pravu reč za celu tu gomilu, reče sebi. Kukavice. Moralne kukavice. Nijedan te ne zaslužuje. Pusti ih niz vodu. Javila joj se jedna moćna slika: svi ti muškarci, Džon, Erl, Viđaj, stoje u džinovskoj klozetskoj šolji, preklinju podignutih ruku, a njihov vrisak za pomoć jedva se čuje od huke puštene vode! To je bila slika vredna meditiranja.

Cvet odgovori: Ti, budalo! Zamišljaš da cvetam da bih bio viđen? Cvetam zbog sebe, jer mi to pričinjava zadovoljstvo, ne zbog drugih. Moja radost se sastoji u mom postojanju i mom cvetanju.

19 Narednu seansu Boni je otvorila izvinjenjem. „Izvinjavam se svima što sam prošle nedelje izašla. Nije trebalo da to uradim, ali... ne znam... bilo je izvan moje kontrole.” „Đavo te je naterao”, podsmehnu se Toni. „Baš smešno, Toni. U redu, znam šta hoćeš da kažeš. Izabrala sam da to uradim zato što sam bila iznervirana. Je li bolje?” Toni se nasmeši i podiže palac u znak odobravanja. Nežnim glasom koji je uvek koristio kada se obraćao ženama u grupi, Gil reče Boni, „Posle tvog odlaska prošli put, Džulijus je pretpostavio da si se razbesnela jer si ovde bila ignorisana - grupa je u suštini odigrala ono što si opisala da ti se stalno dešavalo u detinjstvu.” „Nešto tako. Osim što nisam bila besna. Povređena je bolji izraz.” „Znam šta znači bes”, reče Rebeka. „Na mene si, bogami, bila itekako

besna.” Boni se smrači i okrete ka Rebeki. „Prošle nedelje si rekla da je Filip pronašao objašnjenje zbog čega nemaš drugarice. Ali, kod mene to ne prolazi. Zavist zbog dobrog izgleda nije razlog zašto ih nemaš, ili bar nije za to što se ti i ja nismo zbližile; pravi razlog je što te žene zapravo ne zanimaju - ili, bar te ja ne zanimam. Kad god mi se ovde obratiš, to je uvek s ciljem da se razgovor vrati na tebe.” „Dam ti feedback o načinu na koji vladaš - ili, uglavnom, ne vladaš besom, a budem optužena da sam egocentrična”, Rebeka se nakostreši. „Želiš li ili ne želiš feedback. Zar to nije smisao ove grupe?” „Želim feedback o meni. Ili o meni i o još nekom drugom. A uvek je o tebi. Ili o tebi i meni - toliko si privlačna da se sve vraća na tebe, a udaljava od mene. Ne mogu s tobom da se takmičim. Nisi samo ti kriva; i ostali tome doprinose. Htela bih svima da postavim jedno pitanje.” Boni okrete glavu kako bi redom pogledala svakog člana, te reče: „Nikada vas nisam stvarno zainteresovala - zašto?” Muškarci u prostoriji oboriše poglede. Nije sačekala odgovor, već je nastavila: „I, drugo, Rebeka, ono što ti govorim o prijateljicama za tebe nije novost. Dobro se sećam da ste ti i Pam imale identičnu rundu na tu temu.” Okrenu se ka Džulijusu. „Kad pomenuh Pam, baš sam htela da te pitam ima li nekih vesti od nje? Kad se vraća? Nedostaje mi.” „Ovo je bilo brzo!” reče Džulijus. „Majstorski si se izvukla! Pustiću te da zbrišeš na trenutak i odgovoriću na pitanje o Pam, uglavnom zato što sam i hteo da vam saopštim da se javila mejlom iz Bombaja. Završila je boravak u centru za meditaciju i uskoro se vraća u Ameriku. Trebalo bi da je tu na sledećoj seansi.” Okrenuvši se ka Filipu, reče: „Sećaš li se, pomenuo sam ti Pam, našu

odsutnu članicu.” Filip uzvrati kratkim klimanjem glave. „A ti, Filipe, ti si majstor brzog klimanja glavom”, reče Toni. „Zadivljujuće je kako ostaješ usred stvari a da nikog ne gledaš i ne kažeš mnogo. Pogledaj šta se sve oko tebe dešava. Boni i Rebeka se zbog tebe prepiru. Kako se osećaš povodom toga? Kako se osećaš u grupi?” Pošto Filip nije odmah odgovorio, Toniju je postalo neprijatno. Pogledom je prešao po prisutnima. „Ma šta je ovo? Osećam se kao da ovde kršim neko pravilo, kao da sam prdnuo u crkvi. Samo sam mu postavio isto pitanje koje svako svakom postavlja.” Filip prekide kratku tišinu. „Imaš pravo. Treba mi vremena da organizujem misli. Evo o čemu sam razmišljao. Boni i Rebeka imaju slične probleme. Boni ne podnosi to što nije popularna, dok Rebeka ne podnosi to što više nije popularna. Obe su taoci kaprica tuđih mišljenja. Drugim rečima, njihova sreća je u rukama i glavama drugih. I za obe je isto rešenje: što više imamo u sebi, manje želimo od drugih.” U tišini koja je usledila gotovo da su se mogli čuti zvuci cerebralnog žvakanja dok je grupa pokušavala da svari Filipove reči. „Ne izgleda kao da će iko od vas odgovoriti Filipu”, reče Džulijus, „pa ću ja pomenuti grešku koju mislim da sam maločas napravio. Boni, nije trebalo da te pratim u izvrdavanju pomoću Pam. Ne želim da se ponovi prošla nedelja, kada se nismo bavili tvojim potrebama. Nekoliko minuta govorila si o tome zašto te grupa često prenebregava i ja sam pomislio da si učinila hrabar korak uputivši svima pitanje zbog čega ih nisi zainteresovala. A pogledaj šta se onda desilo: u istom dahu si se prebacila na Pamin povratak u grupu i presto, za samo tren, tvoje pitanje je otišlo u istoriju.” „I ja sam to primetio”, reče Stjuart. „Dakle, Boni, izgleda da sve činiš da

te mi ignorišemo.” „To je dobar feedback.” Boni klimnu glavom. „Vrlo dobar. Verovatno to mnogo radim. I razmisliću o tome.” Džulijus nije popuštao. „Cenim što nam zahvaljuješ, ali ne mogu da se otmem utisku da radiš istu stvar i sada. Zar nam zapravo ne kažeš dovoljno je bilo fokusa na mene. Trebalo bi da imam jedno Boni-zvono i zazvonim svaki put kada sebe isključiš.” „Pa šta ja to radim?”, upita Boni. „Daj nam razlog zbog kojeg nemaš pravo da od nas tražiš feedback”, predloži Džulijus. „Pretpostavljam da se naprosto ne osećam dovoljno važnom.” „A da li je u redu da drugi ovde prisutni imaju tu vrstu zahteva?” „O, da.” „To znači da su drugi ovde prisutni važniji od tebe?” Boni potvrdno klimnu glavom. „Onda, Boni, probaj ovo”, nastavi Džulijus, „pogledaj u svakog i odgovori: Ko je u grupi važniji od tebe? I zašto?” Mogao je čuti sebe kako prede od zadovoljstva. Zaplovio je poznatim vodama. Po prvi put nakon dužeg vremena, u svakom slučaju otkako je Filip ušao u grupu, znao je tačno šta radi. Učinio je ono što dobar grupni terapeut treba da učini: preveo je jedan od pacijentovih glavnih problema u sada-i-ovde, gde se može neposredno istražiti. Uvek je mnogo produktivnije fokusirati se na sada-i-ovde, nego raditi na pacijentovim rekonstrukcijama događaja iz prošlosti ili iz aktuelnog života izvan grupe. Okrenuvši se da baci brz pogled na svakog člana, Boni reče: „Svako ovde je važniji od mene, mnogo važniji.” Lice joj se zajapurilo, disanje ubrzalo. Iako

je žudela za pažnjom, bilo je očigledno da je sada najviše želela da bude nevidljiva. „Budi konkretna, Boni”, podsticao ju je Džulijus. „Ko je važniji? Zašto?” Boni pogleda unaokolo. „Svi ovde. Ti, Džulijuse - vidi kako pomažeš svima. Rebeka je Rebeka, obara s nogu, lepa, uspešan advokat, ima divnu decu. Gil je finansijski direktor velike bolnice, pored toga što je i dasa. Stjuart - on je prezauzeti doktor, pomaže deci, pomaže roditeljima; na njemu je etiketa uspeha. Toni...” Boni zastade na trenutak. „Daaakle? Ovo će biti zanimljivo.” Toni, odeven kao i obično u farmerke, crnu majicu i patike poprskane farbom, zavali se u stolicu. „Kao prvo, Toni, ti si ti - bez poze, bez igara, samo čista iskrenost. Pljuješ po svom zanimanju, ali ja znam da nisi običan stolar; ti si verovatno umetnik u svom poslu - vidim taj BMW u kojem ćeš odmagliti odavde. A i ti si dasa, sviđaš mi se u tim uskim majicama. Koliko sam rizikovala?” Boni je prošla pogledom po krugu u kom su sedeli. „I, ko još? Filip - imaš opasnu inteligenciju, znaš sve - ti si profesor, bićeš terapeut, ono što kažeš svakoga fascinira. A Pam? Pam je predivna, univerzitetski profesor, slobodan duh; izaziva pažnju; svuda je bila, svakoga poznaje, sve je čitala, može da parira bilo kome.” „Ima li reakcija na Bonino objašnjenje zašto je manje važna od svakog ovde?” Džulijus je pogledom kružio po grupi. „Njen odgovor po meni nema smisla”, reče Gil. „Možeš li to njoj da kažeš?” „Izvini, ono što mislim je - ne želim da te uvredim - ali, Boni, tvoj odgovor zvuči regresivno...” „Regresivno?” Boni napravi grimasu zbunjenosti.

„Pa, ova grupa postoji jer smo svi mi samo ljudska bića koja pokušavaju da se na human način povežu sa drugima, i svoje uloge, zvanja, novac i BMW automobile ostavljamo ispred vrata.” „Amin”, reče Džulijus. „Amin”, Toni upade i dodade: „slažem se sa Gilom i, samo da se zna, kupio sam taj sportski BMW polovan, a sledeće tri godine ću biti u dugovima.” „I Boni”, Gil nastavi, „u svom kruženju si se usredsredila na ono eksterno - profesije, novac, uspešnu decu. Ništa od toga nema veze s pitanjem zašto si najmanje važna osoba u ovoj sobi. Ja te smatram veoma važnom. Ti si ključni član; trudiš se oko svih nas; topla si, velikodušna; čak si mi u onoj situaciji kad nisam hteo da idem kući, ponudila da prespavam kod tebe. Brineš o fokusu grupe; ovde obavljaš težak posao.” Boni se nije dala. „Ja sam živa dosada. Čitavog života se stidim svojih roditelja alkoholičara, uvek lažem o svojoj porodici. To što sam te pozvala u svoju kuću, Gil, za mene je velika stvar - nikada nisam mogla da pozovem drugare u strahu da će se moj otac pojaviti pijan. Da bude gore, moj bivši muž je bio pijanica, ćerka mi je zavisnik od heroina...” „I dalje izbegavaš ono glavno”, reče Džulijus. „Govoriš o svojoj prošlosti, ćerki, svom bivšem, svojoj porodici... ali ti, gde si ti?” „Ja sam sve to, sastojim se od svega toga; i šta drugo mogu biti? Ja sam dosadna zdepasta bibliotekarka, ono što radim je katalogizacija knjiga... Ja... ne znam na šta misliš. Konfuzna sam, ne znam gde sam, ni ko sam.” Zaplakala je, izvukla papirnu maramicu, glasno izduvala nos, zatvorila oči, podigla ruke i počela da njima kruži po vazduhu, mrmljajući kroz jecaje, „Dosta mi je, danas ovoliko mogu da podnesem.” Džulijus se prebacio u drugu brzinu i obratio čitavoj grupi. „Da pogledamo šta se dešavalo poslednjih nekoliko minuta. Ko ima reakcije ili

zapažanja?” Uspevši da prebaci grupu u sada-i-ovde, prešao je na sledeći korak. Po njemu, terapijski rad se sastojao iz dve faze: prva je interakcija, često emotivna, a druga, razumevanje te interakcije. To je način na koji terapija treba da se odvija - smenjivanje sekvenci evociranja emocija i njihovog razumevanja. Nastojao je da grupu pomeri u drugu fazu rekavši „Napravimo korak unazad i nepristrasno pogledajmo šta je upravo izašlo na videlo.” Stjuart se upravo spremao da opiše sled događaja, kada je Rebeka uskočila: „Mislim da je bilo značajno što nam je Boni navela razloge zbog kojih se oseća nevažnom, a onda pretpostavila da ćemo se svi s tim složiti. Tada je postala konfuzna i zaplakala, i rekla da joj je dosta - i ranije sam primetila da to radi.” Toni reče, „Daaa. Slažem se. Boni, tebi prorade emocije kad god dobiješ mnogo pažnje. Da li ti je neprijatno kad si pod reflektorima?” I dalje jecajući, Boni prozbori: „Trebalo bi da budem zahvalna, ali pogledajte kakvu sam zbrku napravila. Koliko bi samo drugi bolje iskoristili ovo vreme.” „Pre neki dan”, reče Džulijus, „razgovarao sam sa kolegom o jednoj njegovoj pacijentkinji. Rekao je kako ona ima običaj da hvata strelice koje su joj upućene i njima samu sebe bode. Možda ću biti pomalo slobodan, Boni, ali to mi je palo na pamet kada sam video kako neke stvari shvataš i kako sebe kažnjavaš.” „Jasno mi je da ste svi izgubili živce sa mnom. Valjda još uvek ne znam kako da upotrebim grupu.” „Znaš šta ću ti reći. Ko tačno ovde nema živce? Pogledaj okolo.” Grupa je sa sigurnošću mogla da računa na ovo Džulijusovo pitanje. Nikada nije dozvolio da neka ovakva izjava prođe a da je ne izoštri i ne upita za konkretna imena.

„Pa, mislim da je Rebeka želela da prestanem.” „Štaaa? Zašto ja...” „Sačekaj trenutak, Rebeka.” Džulijus je bio neuobičajeno direktivan. „Boni, šta si tačno videla? Koje znake si uočila?” „Kod Rebeke? Pa, ćutala je, nije ni reč izgovorila.” „Ne mogu da pobedim. Dala sam sve od sebe da ćutim kako me ne bi optužila da skrećem pažnju sa tebe. Zar ne prepoznaješ da je to nešto dobro?” Boni je htela da odgovori, ali ju je Džulijus zamolio da navede kome još je bilo dosadno. „Ne mogu da ukažem ni na šta konkretno. Jednostavno znaš kad je ljudima dosadno. Ja sam sebi dosadna. Filip me nije gledao, ali on inače nikog ne gleda. Znam da je grupa očekivala da Filip nešto kaže. Ono što je rekao o popularnosti bilo je daleko zanimljivije od moje kuknjave.” „Pa, meni nisi bila dosadna”, odgovori Toni, „a nisam video ni da se iko drugi dosađivao. Niti je ono što je Filip imao da kaže bilo zanimljivije; toliko govori iz glave da me njegovi komentari ne pomeraju. Čak ih se ni ne sećam.” „Ja se sećam”, reče Stjuart. „Toni, posle tvog komentara da je on centar zbivanja uprkos tome što govori tako malo, rekao je da Boni i Rebeka imaju vrlo sličan problem. Obe se preterano opterećuju mišljenjem drugih: Rebeka je previše naduvana, a Boni izduvana - tako nekako.” „Opet samo snimaš”, reče Toni, praveći pantomimski pokret kao da fotografiše. „Tačno. Treba da me podsećaš - jasno mi je - manje opservacija, više osećanja. Dakle, slažem se da je Filip nekako u centru iako ne govori mnogo. I kao da kršimo pravila kada ga s bilo čim konfrontiramo.” „To je opservacija i mišljenje, Stjuarte”, reče Džulijus. „Možeš li da uđeš

u osećanja?” „Pa, pretpostavljam da osećam nekakvu zavist zbog Rebekinog zanimanja za Filipa. Čudno mi je što niko njega nije pitao kako se zbog toga oseća - ovo i ne izgleda kao neko osećanje, zar ne?” „Bliže si”, odgovori Džulijus. „Prva generacija posle osećanja. Nastavi.” „Plašim se Filipa. Previše je pametan. Takođe osećam da me ignoriše, a ne volim kad sam ignorisan.” „Bingo, Stjuarte, sad si izoštrio”, reče Džulijus. „Imaš li pitanja za Filipa?” Trudio se da zadrži mek i suptilan ton. Posao mu je bio da pomogne grupi da Filipa uključi, a ne da ga uplaši i isključi time što će insistirati da uradi nešto na način koji još uvek nije moguć. Zbog toga se obratio Stjuartu, a ne Toniju koji je bio skloniji konfrontiranju. „Naravno, ali teško je Filipu postavljati pitanja.” „On je ovde, Stjuarte.” Još jedno fundamentalno Džulijusovo pravilo: nikada ne dozvoliti da članovi jedni o drugima govore u trećem licu. „Dakle, to je problem. Teško je sa njim razgovarati...” Stjuart se okrenu ka Filipu, „Mislim, teško mi je da ti se obraćam jer me nikada ne gledaš. Evo, ni sada. Zašto je to tako?” „Više volim da se ne otkrivam”, reče Filip, zureći i dalje u plafon. Džulijus je bio spreman da uskoči u razgovor po potrebi, ali Stjuart je ostao strpljiv. „Ne pratim te.” „Ako mi nešto zatražiš, hoću da istražujem u sebi, bez ikakvih ometanja, kako bih ti dao najbolji mogući odgovor.” „Ali, kad me ne gledaš, osećam da nemamo kontakt.” „Moje reči mora da ti govore nešto drugo.”

„A kako bi bilo i da šetaš i da žvačeš gumu?”, upade Toni. „Pardon?” Filip je, zbunjen, okrenuo glavu ka Toniju, ali ga nije pogledao. „Na primer, kako bi bilo da radiš oboje u isto vreme - da ga gledaš i da daješ dobar odgovor?” „Važnije mi je da pretražujem po sebi. Susret pogledima me odvlači od traganja za odgovorom koji drugi možda želi da čuje.” Nastupila je tišina dok su Toni i ostali mozgali o onome što je Filip rekao. Onda je Stjuart postavio sledeće pitanje: „Pa, da te pitam, Filipe, sva ta diskusija o Rebekinom šepurenju pred tobom - kako si se zbog toga osećao?” „Znaš”, Rebekine oči su sevale, „zaista počinjem ovo da mrzim, Stjuarte... kao da se Bonina fantazija pretočila u jevanđelje.” Stjuart nije dozvolio da bude ometen. „U redu, u redu. Izbriši to pitanje. Filipe, a pitaću te sledeće: kako si se osećao povodom čitave rasprave o tebi na prošloj seansi?” „Rasprava je bila veoma zanimljiva i vrlo sam joj posvećen.” Filip pogleda u Stjuarta i nastavi: „Ali nemam emotivnih reakcija, ako me to pitaš.” „Nikakvih? Teško da je to moguće”, odgovori Stjuart. „Pre nego što sam došao u grupu pročitao sam Džulijusovu knjigu o grupnoj terapiji i bio spreman za ono što će se desiti na ovim seansama. Ponešto sam očekivao: da ću biti predmet radoznalosti, da ću za neke biti dobrodošao, za neke ne, da će uspostavljena hijerarhija moći biti poremećena mojim dolaskom, da će me žene možda gledati blagonaklono, a muškarci ne, da će glavnijim članovima eventualno smetati moj dolazak, dok će me manje uticajni štititi. Pošto sam sve ovo anticipirao, formirao sam nepristrasno viđenje dešavanja u grupi.”

Stjuart je, kao i Toni pre njega, ostao zatečen Filipovim odgovorom i utonuo je u tišinu kako bi o njemu razmislio. Džulijus prozbori: „Imam malu dilemu...” Zastao je na trenutak. „S jedne strane”, nastavi, „osećam da je važno da pratimo ovaj razgovor sa Filipom, ali sam isto tako zabrinut zbog Rebeke. Gde si ti, Rebeka? Deluješ uznemireno, i znam da si htela da se uključiš.” „Osećam se pomalo zgnječeno danas, i isključeno, ignorisano. Od strane Boni, Stjuarta.” „Nastavi.” „Mnogo toga negativnog je stiglo na moju adresu - da sam egocentrična, da me ne zanimaju žene prijatelji, da sam se nameštala Filipu. To me je ubolo. I to mi se ne sviđa.” „Znam kako se osećaš” reče Džulijus. „I ja imam te iste automatske reakcije na kritiku. Ali, reći ću ti šta sam naučio da uradim s tim. Prava stvar je da feedback shvatiš kao poklon. Prvo treba da proceniš da li je tačan. Ja postupam tako što proveravam sa sobom i pitam se da li se to slaže sa mojim iskustvom mene samoga. Da li neki deo, makar i trunčica, bar pet posto, izgleda istinito? Pokušavam da se setim da li sam i ranije dobijao taj isti feedback. Razmislim s kim bih još mogao da ga proverim. Zapitam se da li je neko pronikao u jednu od mojih slepih mrlja, da li vidi nešto što ja ne vidim. Možeš li to da probaš?” „Nije lako, Džulijuse. Osećam kao da me nešto steže.” Rebeka lupnu rukom po grudima. „Baš ovde.” „Daj toj stegnutosti glas. Šta ona kaže?” „Kaže, ’Kako li ja izgledam?’ To je sramota. Otkrivena sam. Primećeno je da se igram s kosom. Zbog toga se ježim, i želim da kažem, ’Nije to vaša stvar to je moja kosa - radiću s njom šta hoću?’”

Džulijus je progovorio s maksimumom profesorske intonacije: „Pre mnogo godina postojao je terapeut po imenu Fric Perls, koji je osnovao školu geštalt terapije. Danas ga ne spominju mnogo, no puno je radio sa telom - znate ono, ’Pogledaj šta sada radi tvoja leva ruka,’ ili ’Primećujem da često gladiš bradu.’ Tražio bi od pacijenata da pojačaju taj pokret: ’Stegni jače levu pesnicu,’ ili ’Gladi bradu još više i prati ono što se pojavljuje.’ Uvek sam mislio da u Perlsovom pristupu ima rezona jer se mnogo našeg nesvesnog izražava kroz telesne pokrete kojih takođe nismo svesni. Ali u terapiji to nikada nisam nešto naročito koristio. Zašto? Upravo zbog ovoga što se sada događa, Rebeka. Često se uvredimo kada drugi primete da radimo nešto čega nismo svesni. Razumem koliko ti je neprijatno, ali ipak, možeš li da zastaneš i sagledaš ima li taj feedback išta vredno u sebi?” „Drugim rečima, kažeš mi, ’budi zrela’. Pokušaću.” Uspravila se, udahnula i u odlučnom maniru započela, „Prvo, tačno je da volim pažnju i da sam na terapiju došla uznemirena što starim i što muškarci više neće zuriti u mene. Možda sam i zavodila Filipa, ali ne svesno.” Obratila se grupi. „Prema tome, mea culpa. Volim da mi se dive, volim da me vole i obožavaju, volim ljubav.” „Platon je”, Filip se ubaci, „smatrao da je ljubav u onome ko voli, a ne u onome ko je voljen.” „Ljubav je u onome ko voli, a ne u onome koje voljen - sjajan citat, Filipe”, reče Rebeka, uputivši mu osmeh. „Vidiš, to je ono što mi se sviđa kod tebe. Komentari poput ovog otvaraju mi oči. Mislim da si zanimljiv, i privlačan.” Okrenu se prema grupi. „Da li to znači da sa njim želim aferu? Ne! Poslednja koju sam imala ugrozila mi je brak, i više ne tražim nevolju.” „Pa, Filipe”, upita Toni, „osećaš li nešto u vezi sa ovim što je Rebeka

rekla?” „Već sam izjavio da mi je životni cilj da želim što manje i da znam što više. Ljubav, strast, zavođenje - to su moćni sentimenti, deo naše opreme za održanje vrste i, kao što je Rebeka upravo razjasnila, mogu da dejstvuju nesvesno. No, sve u svemu, ove aktivnosti služe da razum izbace iz koloseka i ometu moja intelektualna nastojanja, te s njima neću da imam ništa.” „Kad god te nešto pitam, daš odgovor sa kojim je teško ne složiti se. Ali nikada ne odgovoriš na pitanje”, reče Toni. „Mislim da je odgovorio”, uključi se Rebeka. „Bio je jasan u pogledu toga da ne želi nikakvo emotivno vezivanje, da hoće da ostane slobodan i bistre glave. Mislim da Džulijus kaže to isto - zbog toga su romantični odnosi u grupi tabu.” „Kakav tabu?” Toni se obrati Džulijusu. „Nikada nisam čuo da je to pravilo glasno izrečeno.” „Nikad ga i nisam tako formulisao. Jedino bazično pravilo koje ste od mene čuli o odnosima van seansi je da nema tajni, i ako ima susreta van grupe, oni koji to rade moraju s tim izaći pred grupu. Ako to ne učine, imaju tajne, to gotovo uvek remeti rad grupe i sabotira njihovu terapiju. Dakle, to je jedino pravilo o susretima van grupe. No, Rebeka, hajde da ne izgubimo nit onoga što se dešava između tebe i Boni. Šta sada osećaš prema njoj?” „Pokrenula je neke teške teme. Da li je tačno da se ne družim sa ženama? Želim da kažem da nije. Tu je moja sestra - bliske smo, na neki način i nekolicina drugih žena advokata u kancelariji, ali, Boni, verovatno si ukazala na nešto - za mene definitivno ima više naboja, više uzbuđenja u odnosima sa muškarcima.” „Pada mi na pamet period koledža”, reče Boni, „i to kako nisam mnogo izlazila s momcima, i kako sam se osećala odbačeno kada bi me neka drugarica,

nimalo ne mareći, otkačila u poslednjem trenutku zbog poziva mladića.” „Da, ja bih to verovatno uradila”, priznade Rebeka. „U pravu si muškarci i izlasci, oko toga se sve vrtelo. Tada je to imalo nekog smisla; sada nema.” Toni je još uvek pogledom proučavao Filipa i ponovo mu se obratio. „Znaš, na neki način, ti ličiš na Rebeku. I ti zavodiš, ali to radiš pomoću dovitljivih, dubokoumnih slogana.” „Mislim da hoćeš da kažeš”, reče Filip, zatvorenih očiju, duboko koncentrisan, „da moja motivacija da iznosim zapažanja nije kakvom se čini: da zapravo služi sama sebi, da je forma zavođenja pomoću koje, ako sam te dobro razumeo, nastojim da izazovem interesovanje i divljenje Rebeke i drugih. Da li je to tačno?” Džulijusa je hvatala nervoza. Šta god činio, fokus grupe se vraćao na Filipa. Pažnju su mu zaokupljale bar tri konfliktne želje: prva, da zaštiti Filipa od prevelikog konfrontiranja, druga, da spreči da Filipov bezlični stav skrene intimni tok razgovora i, treća, da pohvali Tonijev napor da nokautira Filipa. Ali, uzevši sve u obzir, odlučio je da se neko vreme drži po strani jer je grupa vladala situacijom. U stvari, upravo se dogodilo nešto važno: Filip je po prvi put nekom odgovorio direktno, čak lično. Toni klimnu glavom. „Na to sam mislio, izuzev što tu ima više od pukog interesovanja ili divljenja. Probaj sa zavođenjem.” „Da, to je dobra ispravka. Ali izraz šepurenje već ga podrazumeva, dakle sugerišeš da moja motivacija parira Rebekinoj, to jest, da hoću nju da zavedem. To je solidna i razumna hipoteza, da vidimo da li je i proverljiva.” Tišina. Niko nije reagovao, a nije ni izgledalo da Filip očekuje odgovor. Nakon što je za trenutak promislio, izgovorio je zatvorenih očiju: „Možda je najbolje pratiti proceduru doktora Hercfelda...”

„Zovi me Džulijus.” „Ah, da. Dakle, sledstveno Džulijusovoj proceduri, prvo moram da proverim da li je Tonijeva hipoteza konsonantna sa mojim unutrašnjim iskustvom.” Zastade, odmahnu glavom. „Ne nalazim dokaza za to. Pre mnogo godina oslobodio sam se vezanosti za javno mišljenje. Čvrsto verujem da su najsrećniji ljudi oni koji ni za čim toliko ne žude koliko za samoćom. Mislim tu na božanskog Šopenhauera, na Ničea i Kanta. Njihova poenta, a i moja, jeste da čovek koji je iznutra bogat ne želi ništa spolja, osim negativnog poklona neometane dokolice koja mu omogućava da uživa u svom bogatstvu - u svojim intelektualnim moćima. Ukratko, dakle, zaključujem da moji doprinosi diskusiji nemaju poreklo u pokušaju da ikoga zavedem ili da sebe uzdignem u vašim očima. Možda je ostalo pomalo od te želje; mogu samo da kažem da toga nisam svestan. Ono čega sam svestan je žaljenje što tim mislima jedino vladam, a nisam im sam doprineo.” Tokom decenija vođenja terapijskih grupa Džulijus je iskusio mnogo perioda ćutanja, ali tišina koja je usledila posle Filipovog odgovora nije ličila ni na jednu do sada. Nije to bila tišina koja prati velike emocije, niti ona koja ukazuje na zavisnost, stid ili zbunjenost. Ne, ova je bila drugačija, kao da je grupa naletela na neku novu vrstu, novi oblik života, recimo na daždevnjaka sa šest očiju i pernatim krilima, pa ga krajnje oprezno i pažljivo, lagano okružuje. Rebeka je prva progovorila. „Biti zadovoljan, tražiti tako malo od drugih, nikada ne žudeti za društvom - zvuči prilično usamljenički, Filipe.” „Upravo suprotno”, reče Filip. „U prošlosti, kada sam žudeo za društvom, tražeći nešto što mi drugi nisu davali, odnosno, nisu mogli da daju - tada sam znao za samoću. Poznavao sam je vrlo dobro. Kada ti niko ne treba, to ne znači da si usamljen. Blažena izolacija je ono što tražim.”

„A ipak si ovde”, obrati mu se Stjuart. „Veruj mi - ova grupa je zakleti neprijatelj izolacije. Zašto se tome izlažeš?” „Svaki mislilac mora nečim da plati svoj način života. Ili je srećnik pa ima univerzitetsku stipendiju poput Kanta i Hegela, ili ima nezavisna sredstva kao Šopenhauer, ili plaćeni posao, kao Spinoza koji je glačao sočiva da bi se izdržavao. Izabrao sam filozofsko savetovanje kao svoj posao, a iskustvo u grupi je deo onoga što mi je potrebno za sertifikat.” „To onda znači”, reče Stjuart, „ti si se upleo u našu grupu, ali s krajnjim ciljem da drugima pomogneš da im takvo uplitanje ne bude potrebno.” Filip je za trenutak oklevao, zatim klimnuo glavom. „Samo da proverim da li sam te dobro razumeo”, reče Toni. „Ako se Rebeki dopadaš, ako ti se nabacuje, šarmira te, šalje ti svoje fascinantne ubistvene osmehe, kažeš da to na tebe ne utiče? Nimalo?” „Ne, nisam rekao ’ne utiče’. Slažem se sa Šopenhauerom kada piše da je lepota otvoreno pismo s preporukama koje srce čini sklonim da favorizuje osobu koja ga donosi. Smatram da je prekrasno gledati nekoga ko je veoma lep. Ali isto tako kažem da tuđe mišljenje o meni ne menja i ne sme da menja moje mišljenje o sebi.” „Zvuči mehanički. Ne baš humano”, odvrati Toni. „Ono što je stvarno za mene bilo nehumano je vreme kada sam dopuštao da moje samovrednovanje pluta gore-dole u zavisnosti od onoga što dolazi od nevažnih drugih.” Džulijus je zurio u Filipove usne. Bile su pravo čudo. Kako su samo precizno reflektovale njegovu spokojnu pribranost, čvrste i bez drhtaja dok su oblikovale svaku reč u istu savršenu zaokruženost visine i boje tona. Bilo je lako saosećati sa Tonijevom sve jačom željom da Filipa naljuti. Ali znajući da Tonijeva impulsivnost može lako da eskalira, odlučio je da je došao trenutak za

skretanje razgovora u benignijem pravcu. Još nije nastupilo vreme da se Filip konfrontira; ovo mu je bila tek četvrta seansa. „Filipe, u ranijem komentaru upućenom Boni rekao si da ti je cilj da joj pomogneš. A davao si savete i drugima - Gilu, Rebeki. Možeš li da kažeš nešto više o tome zašto to radiš? Deluje mi kao da u tvojoj želji da posavetuješ ima nečeg više od običnog posla. Najzad, nema finansijskih razloga da ovde pružaš svoju pomoć.” „Trudim se da nikada ne gubim iz vida da smo svi osuđeni na postojanje ispunjeno neminovnom bedom - postojanje koje niko od nas ne bi izabrao da smo te činjenice znali na vreme. U tom smislu smo svi, kako je Šopenhauer rekao, sapatnici, i u životu su nam neophodni tolerancija i ljubav bližnjih.” „Opet Šopenhauer! Filipe, previše slušam o njemu - ko god da je - a premalo o tebi.” Toni je govorio smireno, kao da je imitirao Filipov odmereni ton, ali mu je dah bio plitak i ubrzan. U principu, Toni je lako ulazio u sukobe; u vreme kad je započeo terapiju, ne bi prošla ni nedelja dana bez fizičkih obračuna u barovima, saobraćajnoj gužvi, na poslu ili košarkaškom terenu. Iako nije bio krupne građe, bez straha se konfrontirao, izuzev u jednoj situaciji sudaru ideja sa obrazovanim rečitim napasnikom, baš onakvim kakav je bio Filip. Od Filipa nije bilo znaka da će Toniju odgovoriti. Džulijus je prekinuo tišinu. „Toni, izgleda kao da si zadubljen u misli. Šta ti prolazi kroz glavu?” „Razmišljam o onome što je Boni rekla na početku seanse, kako joj nedostaje Pam. Meni takođe. Danas mi nedostaje.” Džulijus je bio iznenađen. Toni se navikao na Pamino tutorstvo i zaštitu. Njih dvoje su ušli u neobičnu vezu - profesorka engleske književnosti i tetovirani

primitivac.

Koristeći

zaobilazan

pristup,

reče

mu:

pretpostavljam da ti nije lako da kažeš, ’Šopenhauer, ma ko to bio’.”

„Toni,

„Pa, ovde smo valjda da govorimo istinu”, odgovori Toni. „Baš tako, Toni”, reče Gil, „i ja takođe priznajem: ne znam ko je Šopenhauer.” „Sve što ja znam”, dodade Stjuart, „jeste da je čuveni filozof. Nemac, pesimista. Je l’ beše devetnaesti vek?” „Da, umro je 1860. u Frankfurtu”, reče Filip, „a što se tiče pesimizma, to pre smatram realizmom. I, Toni, možda je tačno da Šopenhauera prečesto pominjem, ali imam dobar razlog za to.” Izgledalo je kao da je Toni šokiran što mu se Filip lično obratio, mada ga ni tada nije pogledao u oči. Više nije zurio u plafon, gledao je kroz prozor kao da mu pažnju privlači nešto u bašti. Filip nastavi: „Prvo, poznavati Šopenhauera znači poznavati mene. Mi smo neodvojivi, naši umovi su blizanci. Drugo, on je moj terapeut i pruža mi dragocenu pomoć. Ja sam ga internalizovao - naravno, mislim na njegove ideje kao što su mnogi od vas učinili sa doktorom Hercfeldom, mislim, Džulijusom.” Filip se bledo osmehnu bacivši pogled na Džulijusa - bio je to njegov prvi nestašluk u grupi. „I najzad, gajim nadu da će neki od Šopenhauerovih sentimenata biti od koristi vama kao što su meni.” Pogledavši na sat, Džulijus prekide tišinu koja je usledila nakon Filipovih reči. „Ovo je bila dragocena seansa, jedna od onih koje ne volim da okončam, ali današnje vreme je isteklo.” „Dragocena? Šta ja to propuštam?”, promrmlja Toni dok je ustajao i kretao ka vratima.

Živahnost i poletnost mladosti delom dugujemo činjenici da se brdom života uspinjemo, a ne vidimo smrt koja leži u podnožju druge strane.

20 Nagoveštaji pesimizma

Na samim počecima obuke terapeute uče da se usredsrede na odgovornost pacijenata za vlastite životne dileme. Zreli terapeuti nikada ne uzimaju zdravo za gotovo njihove priče o tome kako ih drugi rđavo tretiraju. Jasno im je, naprotiv, da su pojedinci do izvesne mere kokreatori svog socijalnog okruženja i da su odnosi uvek recipročni. Ali, šta je sa odnosom mladog Artura Šopenhauera i njegovih roditelja? Arturova priroda primarno je bila određena Johanom i Hajnrihom, njegovim tvorcima i modelatorima; najzad, oni su bili odrasli. No Arturov udeo se ipak ne može zanemariti: bilo je nečeg primalnog, ugrađenog, tvrdog u njegovom temperamentu što je, još dok je bio dete, budilo određene reakcije kod Johane i drugih. Po pravilu nije uspevao da izmami nežne, velikodušne i radosne odgovore; upravo suprotno, gotovo svi su na njega reagovali kritički i odbrambeno. Možda je taj obrazac bio uspostavljen tokom Johanine burne trudnoće, ili

je genetsko nasleđe odigralo glavnu ulogu u njegovom razvoju. Loza Šopenhauera obilovala je znacima psiholoških poremećaja. Godinama pre nego što je izvršio samoubistvo, Arturov otac je bio hronično depresivan, anksiozan, krut, hladan i nesposoban da uživa u životu. Očeva majka imala je nasilnu i nestabilnu prirodu i na kraju je završila u azilu. Od tri očeva brata, jedan je rođen ozbiljno retardiran, a drugi je, prema jednom biografu, umro u trideset četvrtoj „polulud usled razularenog ponašanja, u nekom budžaku, sastajalištu razvratnika.” Arturova ličnost, formirana u ranom uzrastu, ostala je upadljivo postojana tokom čitavog života. Pisma koja je kao adolescent dobijao od roditelja puna su pasaža koji ukazuju na njihovu sve veću zabrinutost zbog nezainteresovanosti koju je ispoljavao prema društvenim konvencijama. Na primer, majka mu je pisala: „...iako malo marim za strogu etikeciju, ipak manje volim grubu, samozadovoljnu prirodu i postupke... A ti imaš ne beznačajnu sklonost ka tome.” Otac je napisao: „Samo želim da naučiš da budeš prijatniji prema drugima.” U putničkom dnevniku vidi se kakav će čovek postati. Tu, u tinejdžerskim godinama, pokazuje starmalu sposobnost da se distancira i sagleda stvari iz kosmičke perspektive. Opisujući portret jednog holandskog admirala, kaže: „Pored slike stajali su simboli njegove životne priče: mač, pehar, počasna ogrlica kojom se kitio, i najzad, tane, čineći sve ovo beskorisnim za njega.” Kao zreo filozof, ponosio se svojom sposobnošću da zauzme objektivan stav ili, kako je to formulisao, „da svet gleda sa pogrešne strane teleskopa”. Sklonost da svet posmatra odozgo prisutna je već u njegovim ranim zapažanjima o planinarenju. U šesnaestoj je napisao, „Smatram da pogled koji se pruža sa visoke planine neverovatno doprinosi širenju ideja... svi mali objekti iščezavaju, a samo ono veliko zadržava oblik.”

Ovde nailazimo na snažan nagoveštaj odraslog Šopenhauera. Nastaviće da razvija kosmičku perspektivu koja mu je kao zrelom filozofu omogućavala da svet doživljava sa velike distance - ne samo fizičke i konceptualne, već i vremenske. U ranom dobu intuitivno je razumeo perspektivu Spinozinog „sub specie aeternitatis”, kada se svet i događaji u njemu sagledavaju iz tačke večnosti. Ljudska sudbina, zaključio je, najbolje se razume ne ako si deo, već ako si odeljen od nje. Kao adolescent proročki je pisao o svojoj budućoj golemoj izolaciji.

Filozofija je staza u visokoj planini... izolovana, sve pustija što se više penjemo. Ko god da je sledi, ne treba da se plaši već da ostavi sve iza sebe i sigurno prti svoj put kroz zimske smetove... Uskoro će ugledati svet pod sobom; peščane plaže i kaljuge nestaju iz vidokruga, neravne tačke se poravnavaju, uznemirujući zvuci više ne dopiru do ušiju, a otkriva se njegova zaokruženost. Čovek sam je uvek na čistom svežem planinskom vazduhu i posmatra sunce, dok je sve pod njim i dalje zastrto crnilom noći.

Ali još nešto ga je motivisalo, pored visina koje su ga vukle; nešto ga je guralo odozdo. Još dve crte takođe su vidne u mladom Arturu: duboka mizantropija udružena sa surovim pesimizmom. Ako je i bilo nečeg u tim visinama, udaljenim vidikovcima i kosmičkoj perspektivi, što ga je mamilo, isto tako bilo je očito da ga je blizina drugih odbijala. Jednog dana, pošto je sišao sa planinskog vrha odakle je posmatrao kristalno jasan izlazak sunca, ponovo ušavši u ljudski svet, u krčmu u podnožju, zabeležio je: „Ušli smo u sobu gde su sluge bančile... Bilo je nepodnošljivo: njihova životinjska toplota zračila je vrelim žarom.” Njegov putnički dnevnik je pun prezrivih, podrugljivih opservacija o

drugima. O protestantskoj službi je napisao: „Od kreštavog pevanja gomile zabolele su me uši, a jedan koji je neprekidno meketao širom otvorenih usta naterao me je na smeh.” O jevrejskoj službi: „Zbog dva dečaka koja su mi stajala blizu izgubio sam prisebnost, jer su s ustima razjapljenim u ruladi i zabačene glave izgledali kao da sve vreme na mene viču.” Grupa engleskih aristokrata „izgledala je poput maskiranih seoskih razvratnika.” Engleski kralj je „jedan naočit starac, ali kraljica je ružna i bez ikakvog držanja.” Austrijski car i carica „nose izrazito skromnu odeću. On je izmožden čovek, čije bi upadljivo glupo lice moglo navesti na pomisao da je krojač a ne car.” Drugar iz škole, koji je uočio Arturovu sklonost ka mizantropiji, pisao mu je u Englesku: „Žao mi je što je boravak u Engleskoj na tebe uticao tako da zamrziš čitavu tu naciju.” Podsmešljivi, drski mladić razviće se u ogorčenog, besnog čoveka koji ima običaj da sve ljude naziva „dvonošcima” i saglasiće se sa Tomom iz Kempena, da „kad god izađem među ljude, vratim se kao manje human”. Da li su ga ove crte omele u postizanju cilja da postane „jasno oko sveta”? Mladi Artur je ovaj problem anticipirao i ostavio podsetnik svom starijem ja: „Osiguraj da tvoji objektivni sudovi u najvećoj meri ne budu maskirani subjektivni”. Ipak, kao što ćemo videti, uprkos odlučnosti, uprkos samodisciplini, često nije bio u stanju da posluša ovaj izvrstan mladalački savet.

Srećan je onaj ko jednom zasvagda može da raskrsti s većinom drugih ljudskih stvorova.

21 Na početku sledeće seanse, baš u trenutku kada je Boni pitala Džulijusa da li je Pam doputovala, Pam otvori vrata, raširi ruke i glasno uzviknu: „Ta-da!” Svi, izuzev Filipa, ustadoše i pozdraviše je. Na svoj jedinstveni ljupki način napravila je krug, svakog pogledala u oči, zagrlila, Rebeku i Boni poljubila, Toniju razbarušila kosu, a kada je stigla do Džulijusa dugo ga je držala u zagrljaju i prošaputala: „Hvala što si bio iskren preko telefona. Grozno se osećam, toliko mi je žao, tako se brinem za tebe.” Džulijus je pogleda. Njeno poznato nasmejano lice ulivalo je hrabrost i zračilo energijom. „Dobro došla, Pam”, reče. „Bože, kako je dobro što si ovde. Nedostajala si nam. Nedostajala si meni.” No, kad joj je pogled pao na Filipa, odjednom se smračila. Nestali su osmeh i smejalice oko očiju. Pomislivši da joj je zasmetalo prisustvo nepoznate osobe u grupi, Džulijus ga brzo predstavi: „Pam, ovo je naš novi član, Filip Slejt”. „O, to je Slejt?”,1 reče Pam, upadljivo ne gledajući u Filipa. „A nije Sliz? 2 Ili Slajmbol?”3 Pogleda ka vratima. „Džulijuse, ne znam da li mogu da budem u 1 Škriljac - prim. prev. 2 Nemoralni - prim. prev. 3 Ljigavi - prim. prev.

istoj sobi sa ovim gadom!” Iznenađeni, članovi grupe gledali su naizmenično u iznerviranu Pam i potpuno nemog Filipa. Džulijus se umeša. „Kaži nam u čemu je problem, Pam. Molim te, sedi.” Kad je Toni privukao još jednu stolicu, Pam reče: „Neću pored njega.” (To prazno mesto bilo je pored Filipa.) Rebeka odmah ustade i ustupi joj svoje mesto. Nakon kratke tišine, Toni upita: „Šta se dešava, Pam?” „Bože, ne mogu da verujem - da li je u pitanju neka monstruozna šala? Ovo je poslednja stvar na svetu koju bih poželela. Nadala sam se da nikad neću ponovo sresti ovog pacova.” „Šta se ovde događa?”, upita Stjuart. „Šta imaš ti da kažeš, Filipe? Reci nešto. Šta je posredi?” Filip nastavi da ćuti i blago odmahnu glavom. Ali njegovo lice, sada zajapureno, govorilo je mnogo. Džulijus pomisli kako Filipov autonomni nervni sistem ipak funkcioniše. „Probaj da nam ispričaš, Pam”, podstaknu je Toni. „Medu prijateljima si.” „Od svih muškaraca koje sam ikad upoznala, ovaj stvor se prema meni najgore poneo. I sad, vraćam se u svoju terapijsku grupu i zatičem njega kako tu sedi - to je da ne poveruješ. Dođe mi da urlam, da vrištim, ali neću - ne dok je on ovde.” Zaćutavši, spustila je pogled, polako odmahujući glavom. „Džulijuse”, reče Rebeka, „postajem sve napetija. To nije dobro za mene. Dajte, ljudi, šta se zbiva?” „Očigledno postoji neki prethodni život između Pam i Filipa, što je i za mene, uveravam vas, potpuno iznenađenje.” Nakon kratke tišine, Pam pogleda Džulijusa i reče: „Toliko sam

razmišljala o grupi. Toliko sam želela da se ovde vratim, motala po glavi šta ću vam reći o putovanju. Ali, Džulijuse, žao mi je, mislim da ne mogu, ne želim da ostanem.” Ustade i krenu ka vratima. Toni skoči i uhvati je za ruku. „Pam, molim te, ne možeš tek tako da odeš. Toliko toga si učinila za mene. Evo, ja ću sesti pored tebe. Hoćeš li da ga izbacim napolje?” Slabašno se osmehnula i dopustila Toniju da je vrati na mesto. Gil promeni stolicu da bi Toniju ustupio mesto pored nje. „Slažem se s Tonijem. Želim da pomognem”, reče Džulijus. „Svi želimo. Ali moraš nam to dozvoliti, Pam. Očito, postoji neka istorija, neka loša priča između tebe i Filipa. Reci, ispričaj - inače su nam ruke vezane.” Pam polako klimnu glavom, zatvori oči i otvori usta, ali ne izusti nijednu reč. Onda ustade i ode do prozora, nasloni čelo na okno, i odmahnu Toniju koji je krenuo ka njoj. Okrete se, udahnu duboko nekoliko puta i započe sablasnim glasom: „Pre nekih petnaest godina, moja drugarica Moli i ja poželele smo da okusimo život u Njujorku. Ona je živela u komšiluku i od detinjstva mi je bila najbolja prijateljica. Upravo smo bile završile prvu godinu studija na Amherstu, i zajedno se upisale na letnje kurseve na Kolumbiji. Jedan od naša dva kursa bio je o presokratskim filozofima i, šta mislite, ko je bio AP?” „AP?”, upita Toni. „Asistent profesora”, upade Filip, meko ali momentalno, progovorivši prvi put od početka seanse. „AP je student na postdiplomskim studijama koji pomaže profesoru tako što vodi male grupne diskusije, čita radove, ocenjuje pismene ispite.” Pam kao da je bila probodena Filipovim neočekivanim komentarom. Na njeno neizgovoreno pitanje Toni je odgovorio: „Filip je ovde dežurni za odgovore. Izbaci pitanje i on će odgovoriti. Izvini, sad kad si počela da

pričaš, trebalo bi da držim jezik za zubima. Nastavi. Možeš li da se vratiš u krug?” Pam klimnu glavom, vrati se na svoje mesto, ponovo zatvori oči i produži: „Dakle, bila sam zajedno sa Moli u letnjoj školi na Kolumbiji, a ovaj čovek, ovo biće koje ovde sedi, bio je naš asistent. Moja prijateljica Moli prolazila je kroz težak period: tek je bila prekinula dugogodišnju vezu. Čim je kurs započeo, ovaj čovek... ova sramota od čoveka”, glavom pokaza na Filipa, „počeo je da je zavodi. Imajte na umu da smo tada imale samo osamnaest godina, a da je on bio profesor - pravi profesor se pojavljivao dva puta nedeljno na predavanjima, dok je asistent zapravo bio zadužen za kurs, i za naše ocene. Filip je bio vešt, a Moli ranjiva. Zaljubila se u njega i njeno stanje ushićenosti trajalo je otprilike nedelju dana. Jednog subotnjeg popodneva nazvao me je i predložio da se nađemo zbog ispitnog eseja koji sam bila napisala. Bio je sav fin i beskrupulozan, a ja dovoljno glupa da budem izmanipulisana. Sledeće čega se sećam je kako ležim gola na sofi u njegovoj kancelariji - ja, osamnaestogodišnja devica. A on je voleo grub seks. Ponovo mi je to uradio nekoliko dana kasnije, a onda me je svinja otkačila, više nije hteo ni da me pogleda, kao da me ne poznaje, i što je najgore, za to mi nije pružio nikakvo objašnjenje. Bila sam suviše uplašena da bih pitala - moć je bila na njegovoj strani - on je davao ocene. Eto kako sam ušla u sjajni divni svet seksa. Bila sam očajna, tako besna, osramoćena... i, najteže od svega, tako kriva jer sam izdala Moli. Mišljenje koje sam imala o sebi kao atraktivnoj ženi naglo se promenilo.” „Oh, Pam”, reče Boni polako odmahujući glavom. „Nije čudo što si sada u šoku.” „Čekajte, čekajte. O ovom monstrumu još niste čuli ono najgore.” Pam je hvatala ubrzanje. Džulijus pogleda unaokolo: svi su bili nagnuti napred, usredsređeni na nju, izuzev Filipa, naravno, čije su oči bile zatvorene i koji je ostavljao utisak kao da je u transu.

„On i Moli su bili zajedno još nekoliko nedelja, a onda je i nju otkačio, rekavši da mu sa njom nije više zanimljivo i da hoće da ide dalje. To je bilo to. Nehumano. Možete li da verujete da jedan profesor to kaže mladoj studentkinji? Odbio je svaku dalju priču, pa čak i da joj pomogne da iznese stvari koje je bila ostavila u njegovom stanu. Gest opraštanja bio je da joj da spisak imena trinaest žena koje je tucao tog meseca, mnoge od njih sa istog kursa. Moje ime je bilo na vrhu liste.” „Nije joj on dao tu listu”, reče Filip, i dalje sklopljenih očiju. „Našla ju je kad je provalila u njegov stan.” „Koje to izopačeno stvorenje uopšte pravi takvu listu?” Pam mu uzvrati. Slabašnim glasom, Filip odgovori, „Muškarac je konstruisan da rastura svoje seme. Nije bio ni prvi ni poslednji koji pravi inventar zaoranih i zasejanih parcela.” Pam ispruži ruke u znak predaje, zavrte glavom i promrmlja: „Eto, vidite”, kao da ukazuje na bizarnost te forme života. Ignorišući Filipa, nastavi: „Bilo je bolno i razarajuće. Moli je užasno patila, i prošlo je mnogo, mnogo vremena pre nego što je ponovo poverovala nekom muškarcu. A meni više nikad nije verovala. Tako je okončano naše prijateljstvo. Izdaju mi nikad nije oprostila. Bio je to strašan gubitak za mene, a mislim i za nju. Pokušale smo da popravimo stvar - čak i sada razmenimo poneki mejl, informišemo jedna drugu o značajnim činjenicama - ali ona nikada nije pokazala spremnost da razgovaramo o tom letu.” Nakon duže pauze, možda najduže od svih u toj grupi, Džulijus progovori: „Pam, strašno je doživeti takav slom u osamnaestoj. Činjenica da o tome nikad nisi govorila ni meni ni drugima ovde potvrđuje koliko je trauma jaka. Još i izgubiti dugogodišnjeg prijatelja na taj način! Zaista je grozno. Ali, kazaću još nešto. Dobro je što si danas ostala. Dobro je što si to ispričala. Znam

da ćeš mrzeti ovo što ćeš čuti, ali možda za tebe nije loše što je Filip ovde. Možda može nešto da se učini, da dođe do nekakvog isceljenja za oboje.” „U pravu si, Džulijuse - zaista mrzim to što si rekao, štaviše, mrzim što moram ponovo da gledam ovog insekta. On u grupi u kojoj mi je tako dobro! Osećam se zaprljano.” Džulijusu se zavrtelo u glavi. Bilo je toliko toga što je zahtevalo njegovu pažnju. Koliko Filip može da podnese? Čak i on ima tačku pucanja. Koliko će mu još trebati pa da napusti prostoriju, i nikad se više ne vrati? Razmišljajući o njegovom odlasku, razmatrao je posledice - za Filipa, ali prvenstveno za Pam: ona mu je daleko više značila. Pam je bila dama velike duše, i obavezao se da će joj pomoći u potrazi za boljom budućnošću. Da li bi joj Filipov odlazak koristio? Možda bi doživela neku satisfakciju - no bila bi to Pirova pobeda. Ako bih pronašao način, pomisli, da joj pomognem da Filipu oprosti, to bi je izlečilo - a možda i njega. Gotovo se trgnuo kad mu je kroz glavu prošla zvučna reč oproštaj. Od raznih novijih pokreta koji su prohujali kroz oblast psihoterapije, halabuka oko reči „oproštaj” najviše ga je iritirala. On, je, kao i svaki iskusan terapeut, oduvek imao posla s pacijentima koji nisu bili u stanju da prevaziđu neka iskustva, koji su hranili svoj bes, koji nisu mogli da nađu mir - i oduvek je koristio najrazličitije metode da im pomogne u „opraštanju” - to jest, udaljavanju od besa i mržnje. U stvari, svaki iskusan terapeut ima arsenal često korišćenih terapijskih tehnika „prevazilaženja”. Ali pojednostavljena i lukavo smišljena industrija „oproštaja” pojačava, uzdiže i reklamira ovaj aspekt terapije kao da je to čitav posao i prezentuje ga kao nešto potpuno novo. Ta smicalica zadobija poštovanje tako što se implicitno stapa s klimom aktuelnih društvenih i političkih oproštaja zločina kakvi su genocid, ropstvo i kolonijalna eksploatacija. Čak je i papa nedavno zamolio za oproštaj zbog krstaša koji su u trinaestom stoleću opustošili Carigrad.

A ako bi Filip utekao, kako bi se on, kao terapeut, osećao? Bio je rešen da Filipa ne napusti, mada mu je bilo teško da u sebi nađe iole saosećanja za njega. Pre četrdeset godina, kao mlad student, slušao je predavanje Eriha Froma koji je citirao Terencijev epigram napisan pre više od dve hiljade godina: „Čovek sam, i ništa ljudsko nije mi strano.” From je istakao da dobar terapeut mora biti spreman da uđe u sopstveni mrak kako bi se identifikovao sa pacijentovim fantazijama i impulsima. Džulijus je to sada pokušao. Dakle, Filip je napravio spisak žena sa kojima je spavao? Nije li i on to radio kad je bio mlađi? Naravno da jeste. A i mnogi drugi muškarci sa kojima je o tome razgovarao. Takođe, podsetio se odgovornosti koju ima prema Filipu - i prema Filipovim budućim klijentima. Sam ga je pozvao da mu bude pacijent i učenik. Sviđalo mu se to ili ne, Filip će ubuduće imati mnogo klijenata, i ako bi ga sad napustio, bilo bi to loša terapija, loše podučavanje, loše modelovanje - i krajnje nemoralno. Imajući sve ovo u vidu, premišljao se šta da kaže. Krenuo je da izgovori rečenicu koja počinje uobičajenim U pravoj sam dilemi: s jedne strane... a sa druge... No, situacija je bila prenapeta za ijednu od standardnih taktika. Na kraju je rekao, „Filipe, kad si danas odgovarao Pam, za sebe si upotrebio treće lice: nisi rekao ’ja’, već ’on’. ’On joj nije dao taj spisak’. Pitam se da nisi pod tim podrazumevao da si sada druga osoba u odnosu na onu koja si bio tada?” Filip otvori oči i pogleda u Džulijusa. Bio je to redak trenutak kontakta očima. Da li je u tom pogledu bilo zahvalnosti? „Već duže vreme se zna”, reče Filip, „da telesne ćelije stare, umiru i bivaju zamenjene u regularnim intervalima. Do pre neku godinu mislilo se da jedino moždane ćelije traju čitav život - i, naravno, jajnici kod žena. Današnja istraživanja pokazuju, međutim, da nervne ćelije takođe umiru, a novi neuroni se stalno rađaju, uključujući i ćelije koje obrazuju arhitekturu kore velikog mozga, uma. Mislim da se s pravom može reći da nijedna ćelija u meni danas

nije postojala u onom čoveku koji je nosio moje ime pre petnaest godina.” „Dakle, sudija, to nisam bio ja”, Toni mu odbrusi. „Časti mi, nisam kriv; neko drugi, neke druge moždane ćelije su završile posao pre nego što je mene bilo.” „Hej, Toni to nije fer”, reče Rebeka. „Svi želimo da podržimo Pam, ali mora da postoji bolji način od ’dignimo ruke od Filipa’. Šta hoćeš da on uradi?” „Pa, za početak, da kaže jedno prosto ’Izvini’.” Okrenu se ka Filipu. „Zar je to toliko teško? Da li bi ti pala kruna s glave?” „Imam nešto da kažem obojici”, reče Stjuart. „Prvo tebi, Filipe. Pratim najnovija istraživanja u oblasti mozga i hoću da kažem da te tvoje činjenice o regeneraciji ćelija više ne stoje. Nedavno se pokazalo da ćelije koštane srži presađene drugoj osobi mogu da završe kao neuroni u određenim delovima mozga, na primer hipokampusu i Purkinjeovim ćelijama cerebeluma, ali nema dokaza da se u korteksu formiraju novi neuroni.” „Prihvatam korekciju”, reče Filip. „Bio bih ti zahvalan ako bi me uputio u odgovarajuću literaturu. Možeš li, molim te, da mi to pošalješ mejlom?” Iz novčanika je izvukao vizit kartu i pružio je Stjuartu koji je gurnu u džep ne pogledavši je. „A ti, Toni”, Stjuart nastavi, „znaš da nisam protiv tebe. Uživam u tvojoj direktnosti i neformalnosti, ali se slažem s Rebekom: čini mi se da si suviše grub i pomalo nerealan. Kad sam došao u grupu, ti si zbog optužbe za seksualno nasilje odrađivao zatvorsku kaznu tako što si vikendom čistio autoput.” „Ne, to je bilo za tuču. Optužba za seksualno napastvovanje je bila bez veze, i Lizi ju je povukla. A i optužba za tuču je bila lažna. Šta hoćeš time da kažeš?” „Hteo sam reći da nikad nisam čuo tebe da kažeš kako ti je žao, i niko te zbog toga nije prozivao. Primetio sam upravo suprotno - mnogo podrške. Ma

đavola, više nego podrške; svim ženama, čak i tebi”, okrenu se prema Pam, „sviđa se tvoje... tvoje šta? Tvoje bezakonje! Sećam se da su ti Pam i Boni nosile sendviče jednom kad si skupljao đubre na autoputu 101. I sećam se da smo Gil i ja pričali o tome kako nismo u stanju da pariramo tvojoj... tvojoj... kako ono beše?” „Divljoj prirodi”, reče Gil. „Daa.” Toni se podsmehnu. „Stvorenje iz džungle. Primitivac. To je baš bilo kul.” „Prema tome, šta mislite da Filipa malo ostavimo na miru. Divljaštvo je tvoj fazon, ne i njegov. Da čujemo šta on ima da kaže. Grozno mi je zbog onog što je Pam preturila preko glave, ali usporimo malo, nemojmo odmah da linčujemo. Petnaest godina je prošlo - to je dugo.” „Pa”, reče Toni, „ja nisam u vremenu od pre petnaest godina, ja sam u sadašnjosti.” Okrenu se ka Filipu. „Kao prošle nedelje kad si... Filipe, do vraga, teško mi je da s tobom pričam kad izbegavaš moj pogled. To me totalno izluđuje! Tvrdiš da ti je svejedno što je Rebeka zainteresovana za tebe - što je... flertovala... ne mogu da se setim te proklete reči.” „Šepurila se!” uzviknu Boni. Rebeka je rukama obuhvatila glavu. „Ne mogu da verujem; ne mogu da verujem da još uvek govorimo o tome. Ima li zakonskih konsekvenci za tako jeziv i stravičan zločin raspuštanja kose? Koliko li će još trajati?” „Koliko bude trebalo”, odgovori Toni, koji se ponovo okrenu Filipu. „Ali, šta je s mojim pitanjem, Filipe? Predstavljaš se kao monah, kao neko ko je izvan svega, previše čist da bi te zanimale žene, čak i one vrlo privlačne.” „Vidiš li sad”, Filip se obrati Džulijusu, a ne Toniju, „zašto sam oklevao da dođem u grupu?”

„Ovo si očekivao?” „Tačna je i proverena jednačina”, odgovori Filip, „da što imam manje veze s ljudima, to sam srećniji. Kad sam pokušavao da živim u životu, bio sam uznemiren. Za mene, ostati van života, ne želeti ništa i ništa ne očekivati, okupirati se višim kontemplativnim zadacima - to je put, jedini put, do mira.” „Sasvim dobro, Filipe”, odgovori Džulijus, „ali, ako hoćeš da budeš u grupi ili da vodiš grupe, to jest da klijentima pomažeš da poboljšaju odnose sa drugima, apsolutno je nemoguće da se ne upustiš u odnose s njima.” Džulijus primeti da Pam polako odmahuje glavom, u potpunom čudu. „Šta se ovde dešava? Ovo je ludo. Filip ovde? Rebeka s njim flertuje? Filip vodi grupe, ima klijente? Šta se zbiva?” „Imaš pravo, treba da te informišemo”, reče Džulijus. „Stjuarte, ovo je signal za tebe”, ubaci se Boni. „Pokušaću”, poče Stjuart. „dakle, tokom dva meseca koliko si bila odsutna...” Džulijus upade. „Ovoga puta samo započni, Stjuarte. Nije fer da ti obaviš čitav posao.” „Tačno. Ali znaš, ovo nije posao - volim da rezimiram.” Videvši da će ga Džulijus prekinuti, brzo dodade: „U redu, reći ću samo jednu stvar i završiti. Kad si otišla, Pam, ja sam potonuo. Osećao sam se kao da smo te izneverili, kao da nismo bili dovoljno dobri ni sposobni da bismo ti pomogli da izađeš iz krize. Nije mi se svidelo što si morala da se okreneš nečemu drugom - Indiji. Sledeći.” Boni odmah nastavi, „Gigantska stvar bila je to što nam je Džulijus saopštio da je bolestan. O tome sve znaš?” „Daa.” Pam teško klimnu glavom. „Rekao mi je prošlog vikenda, kad sam mu javila da sam se vratila.”

„U stvari”, reče Gil, „nemoj da se ljutiš, ali bih te ispravio, Boni - nije nam Džulijus saopštio. Bilo je tako što smo, posle prve seanse s Filipom, otišli na kafu i od njega čuli, pošto mu je Džulijus to rekao na njihovom prethodnom sastanku. Džulijus je bio prilično ljut što ga je Filip preduhitrio. Sledeći.” „Filip je ovde bio pet puta. Na obuci je za terapeuta”, reče Rebeka, „a, kako sam razumela, Džulijus je bio njegov terapeut pre mnogo godina.” Toni se ubaci: „Pričali smo o Džulijusovoj... uh... bolesti i uh...” „Misliš o raku. To je šokantna reč, znam”, reče Džulijus, „ali najbolje je suočiti se i izreći je.” „O Džulijusovom raku. Čvrst si momak, moram priznati.” Toni nastavi: „Dakle, pričali smo o Džulijusovom raku i koliko je teško govoriti o drugim stvarima koje su u poređenju s tim sitne.” Svi su nešto rekli sem Filipa, koji sada progovori: „Džulijuse, bilo bi u redu da grupi saopštiš zašto sam uopšte počeo da dolazim kod tebe.” „Mogu da ti pomognem, Filipe, ali bilo bi bolje da sam, kad budeš spreman, to ispričaš.” Filip klimnu glavom. Kad je bilo izvesno da Filip neće nastaviti, Stjuart reče: „U redu, opet ja drugi krug?” Videvši pokrete odobravanja, Stjuart nastavi: „Na jednoj seansi Boni je imala izvesne reakcije na Rebekino udvaranje Filipu.” Zastade, pogleda u Rebeku, i ubaci, „Rebekino navodno udvaranje. Boni je radila na svojim osećanjima vezanim za sliku o sebi, doživljaju da je neprivlačna.” „I nespretna i nesposobna da se takmiči sa ženama kao što ste ti i Rebeka”, dodade Boni. Rebeka reče: „Dok si bila odsutna, Filip je imao mnoštvo konstruktivnih

komentara.” „Ali ništa nije otkrio o sebi”, dodade Toni. „Još nešto: Gil je imao ozbiljan sukob sa ženom - čak je razmišljao da se iseli”, reče Stjuart. „Ne shvataj me previše ozbiljno - samo sam brbljao. Ta odluka je trajala otprilike četiri sata”, odvrati Gil. „Dobar pregled”, zaključi Džulijus pogledavši na sat. „Pre nego što završimo, pitaću te, Pam, kako si sa svim ovim - osećaš li da si se prizemljila?” „I dalje mi je nekako nerealno. Pokušavam da se držim, ali mi je drago što je gotovo. Ovo je sve što mogu da podnesem za danas”, odgovorila je, skupljajući svoje stvari. „Ja moram nešto da kažem”, reče Boni. „Strah me je. Svi znate da volim ovu grupu, a osećam da je pred eksplozijom i raspadom. Hoćemo li svi biti ovde? Pam? Filipe? Da li ćete doći sledeći put?” „Pitanje je direktno”, Filip uzvrati bez oklevanja, „tako ću i odgovoriti. Džulijus me je pozvao da dođem u grupu na šest meseci i ja sam se složio. Takođe mi je obećao supervizijske sate. Planiram da platim svoj račun i ispunim ugovor. Ja ne odlazim.” „A ti, Pam?”, upita Boni. Pam ustade. „Ovo je sve što mogu da podnesem za danas.” Dok su odlazili, Džulijus je čuo neke predloge o dolasku na kafu. Kako će to izvesti, pitao se. Hoće li pozvati Filipa? Često je učesnicima govorio da sastanci izvan grupe, ukoliko ne uključuju sve, mogu uneti podele. Primetio je da su Filip i Pam krenuli ka vratima putanjama koje se ukrštaju. Ovo bi moglo biti zanimljivo, pomislio je. I Filip je to u trenutku primetio i, ocenivši da su vrata premala za dvoje, zastao i blago izustio „izvoli”. Povukao se da bi je

propustio, a ona je projurila kao da je nevidljiv.

Seks ne okleva da se nametne svojim smećem, da se uplete u pregovore državnika i istraživanja učenih. Svakoga dana uništava najvrednije odnose. Potpuno lišava savesti one koji su ranije bili poštovani i ispravni.

22 Žene, strast, seks

Posle majke, sledeća najprisutnija žena u Arturovom životu bila je džangrizava švalja po imenu Karolina Marke. Neki biografski prikazi Šopenhauera propuštaju da istaknu njihov sukob jednog podneva 1823, na mračnom stepeništu ispred njegovog stana u Berlinu, kada je njemu bilo trideset pet, a Karolini četrdeset pet godina. Tog dana kod Karoline Marke, koja je živela u susednom stanu, bile su tri gošće. Razdražen njihovim bučnim čavrljanjem, Artur je naglo otvorio vrata, optužio četiri žene da mu ugrožavaju privatnost, s obzirom da je predvorje u kom su stajale i razgovarale tehnički predstavljalo deo njegovog stana, te im strogo naložio da odu. Kad je Karolina to odbila, Artur ju je, uz udarce i viku, izgurao iz predvorja i niz stepenice. A kada se drsko iz inata ponovo popela, opet ju je oterao, ovoga puta silovitije.

Karolina ga je tužila, tvrdeći da je bila gurnuta niz stepenice i da je zadobila tešku povredu koja je za posledicu imala tremor i delimičnu paralizu. Artura je sudski proces uplašio: znao je da nije izgledno da će s profesijom intelektualca ikada zarađivati i uvek je pomno čuvao kapital nasleđen od oca. Od trenutka kad mu je taj novac postao ugrožen, bio je, po rečima svog izdavača, kao „pas na lancu”. Ubeđen da je Karolina Marke oportuni simulant, na sudu se borio svom snagom koristeći sve raspoložive pravne lekove. Mučni sudski proces potrajao je narednih šest godina, nakon čega je donesena presuda protiv njega i naloženu mu da joj isplaćuje šezdeset talira godišnje, sve dok posledice povrede traju. (U to doba, plata za kućnu poslugu ili kuvara iznosila je dvadeset talira godišnje, uz hranu i smeštaj.) Arturovo predviđanje da će njena drhtavica lukavo potrajati sve dok novac bude pristizao ispostavilo se kao tačno; plaćao joj je sve do njene smrti, dvadeset šest godina kasnije. Kada je primio kopiju njene umrlice, preko nje je nažvrljao: „Obit anis, abit onus” (Starica umire, teret je skinut). A druge žene u Arturovom životu? Nikada se nije ženio, ali je bio daleko od čednosti: u prvoj polovini života bio je seksualno veoma aktivan, možda čak i opsednut seksom. Kad je u doba Arturovog šegrtovanja iz Avra u Hamburg doputovao Antim, prijatelj iz detinjstva, dvojica mladića su večeri provodila tragajući za ljubavnim avanturama, uvek sa ženama iz nižih socijalnih slojeva služavkama, glumicama, horistkinjama. Ukoliko im potraga ne bi uspela, noć bi završavali tešeći se u zagrljaju „profesionalnih kurvi”. Artur, kome su nedostajali takt, šarm i joie de vivre, bio je nevešt zavodnik, pa su mu Antimovi saveti bili preko potrebni. To što je mnogo puta bio odbijen na kraju je učinilo da seksualnu želju poveže s poniženjem. Nije podnosio da njime vlada seksualna opsesija i narednih godina je imao mnogo toga da kaže o degradaciji koju donosi utapanje u animalni život. Ne da nije želeo žene; tu je bio jasan: „Veoma su mi se dopadale - samo da su one mene

htele.” Najtužnija od ljubavnih priča u Šopenhauerovoj hronici odigrala se u njegovoj četrdeset trećoj, kada je pokušao da zavede Floru Vajs, lepo devojče od sedamnaest godina. Jedne noći na brodskoj zabavi prišao joj je držeći grozd u ruci i saopštio da ga ona privlači i da namerava da sa njenim roditeljima i razgovara o braku. Nešto kasnije, Florin otac, iznenađen Arturovom prosidbom, odgovorio je: „Ta još je dete.” Naposletku je pristao da ona sama donese odluku. Čitav taj posao završio se tako što je Flora svima jasno stavila do znanja da Šopenhauera ne podnosi iz dna duše. Decenijama kasnije, nećaka joj je postavljala pitanja o susretu sa čuvenim filozofom i u dnevnik je zapisala da je tetka kazala: „Oh, ostavi me na miru sa tim starim Šopenhauerom.” Pošto ova nije odustajala, Flora Vajs je ispričala o grozdu koji joj je Artur poklonio, i rekla: „Ali vidiš, ja to grožđe nisam htela. Bila sam revoltirana što ga je matori Šopenhauer dotakao. I pustila sam da isklizne, sasvim polako, u vodu iza mojih leđa.” Nema dokaza da je Artur ikada imao ljubavnu vezu sa nekom ženom koju je poštovao. Primivši pismo u kome je izveštava o „dve ljubavne veze bez ljubavi”, sestra Adela mu je u jednoj od malobrojnih razmena informacija o njegovom privatnom životu odgovorila: „Daj Bože da potpuno ne izgubiš sposobnost da poštuješ žene petljajući se sa običnim i najnižim slojevima pripadnica našeg pola, i neka te Nebo jednog dana odvede do one prema kojoj ćeš osećati nešto dublje od ove zaslepljenosti.” Sa trideset i tri, Artur je ušao u nepostojanu desetogodišnju vezu sa mladom horistkinjom iz Berlina, Karolinom Rihter-Medon, koja je često održavala paralelne veze sa više muškaraca. Arturu taj aranžman nije smetao i rekao je: „U kratkom periodu svog cvetanja za ženu je neprirodno da se ograniči na jednog muškarca; od nje se očekuje da za jednog sačuva ono što taj ne može da iskoristi, a što drugi od nje žele.” Takođe se protivio monogamiji kod

muškaraca: „Muškarci u jednom trenutku imaju previše, a dugoročno premalo... polovinu života bludniče, a polovinu nose rogove.” Kada se preselio iz Berlina u Frankfurt, Karolini je ponudio da je povede sa sobom, ali bez njenog vanbračnog sina, za koga je tvrdio da nije njegov. Karolina je odbila da napusti dete i, nakon kratke korespondencije, ta veza se zauvek završila. No uprkos tome, Artur je gotovo trideset godina kasnije, kada mu je bila sedamdeset jedna, u svoj testament dodao odredbu da Karolini Rihter-Medon ostavlja pet hiljada talira. Iako je često nipodaštavao žene i čitavu instituciju braka, ipak se kolebao po pitanju ženidbe. Sebe je upozoravao refleksijama: „Svi veliki pesnici bili su u nesrećnim brakovima, a nijedan veliki filozof nije se ženio: Demokrit, Dekart, Platon, Spinoza, Lajbnic i Kant. Jedini izuzetak bio je Sokrat - i za to je morao da plati, pošto mu je žena bila goropadna Ksantipa... mnoge muškarce iskušava spoljni izgled žena, koji prikriva njihove poroke. Ožene se mladi i plaćaju visoku cenu kad ostare, jer im žene postaju histerične i tvrdoglave.” Kako je stario, postepeno je gubio nadu da će se oženiti i u četrdesetoj je od te ideje potpuno odustao. Ženiti se u poznim godinama, rekao je, isto je kao preći tri četvrtine puta peške, a onda se odlučiti na kupovinu skupe karte za čitavo putovanje. Najpomnije je filozofski istraživao sve najfundamentalnije životne teme, a seksualna strast, ono što su njegovi prethodnici u filozofiji izbegavali, nije bila izuzetak. Tu diskusiju započeo je neobičnom izjavom o moći i sveprisutnosti seksualnog poriva.

Pored ljubavi prema životu, to [seks] se ovde ispostavlja kao najsnažniji i najaktivniji od svih motiva, te neprestano zaokuplja polovinu snaga i

misli mlađeg dela čovečanstva. On je krajnji cilj gotovo svih ljudskih nastojanja. Njegov uticaj na najvažnije poslove je nepovoljan, svaki čas prekida najozbiljnija zanimanja, a katkad na neko vreme zbuni i najveće umove. [...] Seks je zapravo nevidljivi smisao svake akcije i ponašanja, i odasvud proviruje uprkos onolikim velovima koji su preko njega prebačeni. Uzrok je ratu, cilj i svrha mira... neiscrpan izvor duhovitosti, ključ svih aluzija, značenje svih tajanstvenih nagoveštaja, svih neizgovorenih ponuda i svih ukradenih pogleda; meditacija mladih a često i starih, neprekidna pomisao poročnih i, čak protiv njihove volje, ono čime je stalno okupirana mašta čednih.

Krajnji cilj gotovo svih ljudskih nastojanja? Nevidljivi smisao svake akcije i ponašanja? Uzrok rata, cilj i svrha mira? Čemu ovoliko prenaglašavanje? Koliko on ovde zaključuje iz vlastite seksualne preokupacije? Ili je hiperbola naprosto način da čitaočevu pažnju prikuje za ono što će uslediti?

Uzmemo li ovo u obzir, moramo uzviknuti: čemu sva ta buka i prašina?! Čemu sav taj pritisak, pometnja, mučenje i napor? Reč je samo o tome da svaki Džek nađe svoju Džil. Zašto bi takva jedna tričarija igrala ovako važnu ulogu i neprekidno unosila nemir i smutnju u čovekov život?

Arturov odgovor na sopstveno pitanje anticipira mnogo toga što će uslediti u oblastima evolucione psihologije i psihoanalize. On tvrdi da ono što nas uistinu vodi nije naša potreba, već potreba naše vrste. „Pravo dovršenje celokupne ljubavne priče, mada su umešane strane toga nesvesne, jeste mogućnost da se rodi jedno određeno dete”, nastavlja on. „Otuda, to što čoveka

vodi zapravo je instinkt usmeren na ono što je najbolje za vrstu, dok on zamišlja da naprosto traga za vrhuncima vlastitog zadovoljstva.” Veoma detaljno razmatra principe koji upravljaju izborom seksualnog partnera („volimo ono što nam nedostaje”), ali više puta naglašava da izbor pravi genije vrste. „Čoveka drži u vlasti duh njegove vrste, vlada njime, i on više ne pripada sebi... zbog čega, na kraju, ne sledi svoje interese, već interes neke treće osobe koja tek treba da stupi u egzistenciju.” Ne jednom, podvlači da je seksualna sila neodoljiva. „Jer on je pod uticajem impulsa sličnog instinktu insekata, koji ga primorava da svoje svrhe bezrezervno sledi, uprkos svim argumentima njegove razumske moći... Od toga ne može da odustane.” Razum ima malo veze s tim. Često želimo nekoga koga po savetu razuma treba da izbegavamo, ali glas razuma je nemoćan protiv sile seksualne strasti. Citira latinskog dramatičara Terencija: „Onim što nije obdareno razumom ne može se razumski ni upravljati.” Često se kaže da su tri velike revolucije u oblasti misli ugrozile ideju antropocentričnosti. Prvo, Kopernik je pokazao da se Zemlja ne nalazi u središtu oko kog se okreću sva nebeska tela. Drugo, Darvin je pokazao da nismo glavni u lancu života, već da smo, kao i ostala stvorenja, evoluirali iz drugih oblika života. Treće, Frojd je pokazao da nismo gospodari u svojoj kući - da je veliki deo našeg ponašanja upravljan silama izvan naše svesti. Nema sumnje da je nepriznati saborac u toj revoluciji bio Artur Šopenhauer, koji je mnogo pre Frojdovog rođenja tvrdio da smo vođeni dubokim biološkim silama, a da sebe zavaravamo misleći da svesno biramo svoje aktivnosti.

Ako o svojoj tajni ćutim, ona je moj zarobljenik; ako se izlanem, ja sam njen zarobljenik. Drvo ćutnje nosi plodove mira.

23 Bonina zabrinutost za opstanak grupe pokazala se neosnovanom: na sledećoj seansi ne samo da su svi bili prisutni već su i poranili - svi izuzev Filipa, koji je žustro ušao i seo na svoje mesto tačno u četiri i trideset. Kratak period tišine na početku grupne seanse nije neuobičajen. Učesnici brzo nauče da se seansa ne otvara tek tako, jer onome ko prvi progovori gotovo po pravilu sleduje mnogo vremena i pažnje. Ali Filip, nemilosrdan kao i uvek, nije gubio vreme. Izbegavajući kontakt očima, započeo je da govori zaravnjenim, tihim glasom. „Ono što nam je prošle nedelje ispričala članica koja se vratila...” „Zove se Pam”, prekide ga Toni. Filip klimnu glavom ne dižući pogled. „Pamina priča o mojoj listi nije potpuna. Bila je više od običnog spiska žena sa kojima sam tog meseca imao seksualni odnos; sadržavala je ne samo imena, već i brojeve telefona...” Pam ga prekinu. „O, brojeve telefona! E, onda, izvini - to popravlja stvar!”

Ne reagujući, Filip nastavi: „Takođe je sadržavala kratak opis seksualnih preferencija svake žene.” „Seksualnih preferencija?”, upita Toni. „Da, šta je svaka žena volela u seksu. Na primer, otpozadi... šezdeset devet... traži dugu predigru... početi sa dužom masažom leđa... masaža uljem... pali se na udarce... ljubljenje grudi... voli lisice... uzbuđuje je vezivanje za krevet.” Džulijus se trgnuo. Bože! Gde je to Filip krenuo - da li u pravcu otkrivanja Paminih preferencija? Biće nevolje. Pre nego što je uspeo da ga zaustavi, Pam je uzviknula: „Stvarno si odvratan. Odbojan.” Nagnula se napred kao da namerava da ustane i ode. Boni joj dodirnu ruku kako bi je zadržala i reče Filipu: „Sad sam na Paminoj strani. Jesi li lud? Zašto se, za ime sveta, hvališ takvim stvarima?” „Tačno”, reče Gil, „uopšte te ne razumem. Pazi, ovde si na udaru mislim, brinem se zbog tebe, čoveče. To čemu se izlažeš ja ne bih podneo. I šta radiš? Sipaš ulje na vatru i kažeš ’Opecite me još jače.’ Nemoj da se ljutiš, Filipe, ali, pobogu, kako samo možeš tako da se ponašaš?” „Da, i ja to vidim”, pridruži se Stjuart. „Da sam u tvojoj situaciji, predstavio bih se u što boljem svetlu - ne bih neprijatelju davao još municije.” Džulijus je nastojao da smiri situaciju. „Filipe, kako se osećaš u poslednjih minut-dva?” „Pa, imao sam nešto važno da kažem o toj listi i to sam rekao - tako da sam, prirodno, potpuno zadovoljan razvojem događaja.” Džulijus je bio uporan. Svojim najnežnijim glasom, reče, „Nekoliko ljudi je na to reagovalo. Kako se osećaš u vezi s tim?” „Tim pravcem ja ne idem, Džulijuse. To je put očajanja. Bolje mi je,

daleko bolje, da se držim vlastitog suda.” Džulijus posegnu za još jednim sredstvom iz svoje priručne torbe oveštalom, ali pouzdanom strategijom kondicionala. „Filipe, pokušaj da izvedeš jedan misaoni eksperiment. Filozofi to rade svakodnevno. Razumem tvoju želju da zadržiš uravnoteženost, ali učini mi za trenutak i probaj da zamisliš da osećaš nešto povodom današnjih reakcija drugih. Šta bi to bilo?” Filip razmisli o Džulijusovom pitanju, nasmeši se i klimnu glavom, što je možda bio i znak divljenja ingenioznosti Džulijusove smicalice. „Eksperiment? Pristajem. Da imam osećanja, bio bih uplašen žestinom Paminog upada. Svestan sam da želi teško da mi naudi.” Pam je htela da se ubaci, ali joj je Džulijus momentalno signalizirao da ne progovara i dopusti Filipu da nastavi. „Onda se Boni raspitivala zbog čega se hvalim, pa su Gil i Sljuart pitali zašto hoću da se imoliram.” „Imo... šta?”, upita Toni. Pam zausti da odgovori, ali Filip odmah reče: „Imolirati - žrtvovati se samospaljivanjem.” „U redu, delimično si ušao u eksperiment”, Džulijus nije odustajao. „Tačno si opisao ono što se desilo - šta su Boni, Gil i Stjuart rekli. Sada pokušaj da nastaviš - da imaš osećanja povodom njihovih komentara.” „U pravu si, skrenuo sam s koloseka. Nema sumnje, tvoj zaključak bi bio da se pomalja moje nesvesno.” Džulijus zaklima glavom. „Nastavi, Filipe.” „Osećao bih da sam potpuno pogrešno shvaćen. Rekao bih Pam: ’Nisam pokušavao da to predstavim kao nešto što je u redu’. Boni bih rekao: ’Hvalisanje je bilo poslednje što sam imao na umu’. A Gilu i Stjuartu: ’Hvala na

upozorenju, ali nisam nameravao da sebi naudim’.” „Ok, sad znamo šta nisi radio. A kaži nam šta jesi? Zbunjena sam”, javi se Boni. „Naprosto sam poređao činjenice, slušajući diktat razuma. Ni manje ni više od toga.” Grupa je upala u raspoloženje koje bi uvek usledilo nakon interakcije s Filipom. On je bio tako racionalan, tako suvereno iznad svakodnevnih razmirica. Svi su oborili poglede, zbunjeni, dezorijentisani. Toni je odmahivao glavom. „Razumem sve što si rekao”, reče Džulijus, „izuzev poslednjeg - tvoje poslednje rečenice - ’ni manje ni više od toga’. To ne kupujem. Zašto si ponudio baš taj aspekt istine sada, danas, u ovom momentu, u ovom odnosu s nama? Bio si nestrpljiv da to učiniš. Jedva si čekao. Prosto sam osetio pritisak da izađeš s tim. Uprkos očito negativnim posledicama na koje je grupa ukazala, odlučio si da danas odmah u to uletiš. Hajde da otkrijemo zašto. Šta time dobijaš?” „Pitanje nije teško”, odgovori Filip. „Znam tačno zašto sam to rekao.” Svi su ćutali i čekali. „Počinjem da se nerviram”, reče Toni. „Filipe, držiš nas u neizvesnosti; to stalno radiš. Treba li da te molimo za sledeću rečenicu?” „Izvini?”, upita Filip, sa grimasom zbunjenosti. „Svi smo u iščekivanju da čujemo zašto si ono rekao”, reče Boni. „Da li si sad namerno tajanstven?” „Možda misliš da ne želimo da znamo, da nismo radoznali”, sugerisala je Rebeka. „Ništa od toga”, reče Filip. „To nema veze sa vama. Naprosto mi se fokus zamagli i okrenem se ka sebi.”

„To izgleda važno”, reče Džulijus. „Mislim da za to postoji razlog - i uključuje tvoje interakcije s grupom. Ako zaista veruješ da je tvoje ponašanje stvar kaprica, nešto kao kiša koja prosto padne, onda zauzimaš poziciju bespomoćnosti. Postoji razlog zbog čega nas povremeno izbegavaš i povlačiš se: mislim da je to zbog izvesne napetosti koja iz tebe izbija. U ovom slučaju, gubitak fokusa ima veze s tim kako si otvorio ovu seansu. Da li možeš da slediš taj pravac?” Filip je ćutao, razmišljajući o njegovim rečima. Džulijus je imao još načina da pojača pritisak kada radi s drugim terapeutom: „Još nešto, Filipe, ako ćeš u budućnosti imati klijente ili voditi grupu, gubljenje fokusa i okretanje sebi biće ozbiljna smetnja u tvom radu.” To je imalo efekta. Filip je odmah odgovorio: „Izabrao sam do otkrijem ono što sam radio da bih se zaštitio. Pam je znala sve o listi, i osećao sam nelagodu jer je ona tu bombu mogla da aktivira u svakom trenutku. Moje otkrivanje bilo je manje od dva zla.” Zastao je, udahnuo, pa nastavio: „Ima još toga da se kaže. Još uvek nisam odgovorio na Boninu optužbu da se hvališem. Imao sam tu listu zato što sam te godine bio ekstremno seksualno aktivan. Tronedeljna veza sa Paminom drugaricom Moli bilo je nešto neuobičajno; više sam voleo veze za jednu noć, mada bih ponekad pribegao i drugom viđenju ako sam bio naročito seksualno opterećen a nisam mogao da sretnem neku novu ženu. Kada bih sa istom ženom bio po drugi put, beleške su mi trebale da osvežim pamćenje i ostavim utisak da je se sećam. Ukoliko bi saznala istinu da je samo jedna od mnogih - možda kod nje ne bih uspeo. U tim beleškama nema nikakvog hvalisanja. Služile su samo meni lično. Moli je imala ključ od mog stana, narušila moju privatnost, nasilno otvorila zaključanu fioku i ukrala taj papir.” „Ti nam kažeš”, reče Toni, raširenih očiju, „da si imao seks sa toliko žena da si morao da pišeš beleške kako ih ne bi pomešao? Mislim, o čemu mi ovde

pričamo? Koliko? Kako si to postigao?” Džulijus je zavapio u sebi. Stvari su bile dovoljno komplikovane i bez Tonijevog zavidljivog pitanja. Tenzija između Pam i Filipa bila je već nepodnošljivo visoka. Trebalo ju je stišati, ali Džulijus nije bio siguran kako to da uradi. Neočekivana pomoć stigla je od Rebeke, koja je iznenada promenila pravac čitave seanse. „Izvinjavam se što prekidam, ali treba mi vreme u grupi danas”, reče. „Cele nedelje sam razmišljala o tome da otkrijem nešto što nikome nisam rekla, čak ni tebi, Džulijuse. To je, čini mi se, moja najmračnija tajna.” Zaćutala je, pogledala uokolo. Sve oči su bile uprte u nju. „Da li je to u redu?” Džulijus se okrenu ka Pam i Filipu. „Šta vas dvoje kažete? Da li vas ostavljamo sa mnogo jakih osećanja?” „U redu je što se mene tiče”, reče Pam. „Treba mi pauza.” „A ti, Filipe?” Filip klimnu glavom. „Za mene je više nego u redu”, reče Džulijus, „sem ako prvo ne želiš da kažeš zašto si odlučila da to otkriješ baš danas.” „Ne, bolje je da zaronim dok još imam hrabrosti. Evo: pre oko petnaest godina, negde dve nedelje pre mog venčanja, kompanija me je poslala u Las Vegas na sajam kompjutera, gde je trebalo da prezentujem naš novi proizvod. Već sam bila dala otkaz i ta prezentacija je bila moj poslednji zadatak - tada sam mislila da mi je možda i poslednji u životu. Bila sam u drugom mesecu trudnoće, i Džek i ja smo planirali jednomesečni medeni mesec, a posle toga je trebalo da se posvetim kući i bebi. Ovo se dešava mnogo pre studija prava nisam imala predstavu da li ću se ikada ponovo zaposliti. Dakle, u Vegasu me je obuzelo čudno raspoloženje. Jedne večeri, na svoje

iznenađenje, zatekla sam se u baru u Cezarevoj palati. Naručila sam piće i ubrzo ušla u intimni razgovor sa jednim dobro obučenim muškarcem. Pitao me je da li ’radim’. Taj izraz mi nije bio poznat i klimnula sam glavom. Pre nego što sam stigla išta da kažem o tome šta radim, pitao me je za cenu. Progutala sam knedlu, odmerila ga od glave do pete - bio je sladak - i rekla, ’Sto pedeset dolara’. Pristao je i za tren smo se našli u njegovoj sobi. Sledeće noći sam otišla u Tropikanu i uradila isto. Za istu cenu. A poslednje noći učinila sam to gratis.” Duboko udahnu, a zatim glasno izdahnu. „I to je to. Nikom o ovome nisam pričala. Ponekad pomišljam da kažem Džeku, ali se uzdržim. Šta bi bila poenta? Ništa osim bola za njega i dragocenog malog oprosta za mene... I... Toni, skote jedan... zaboga, to nije smešno!” Toni, koji je izvadio novčanik i počeo da broji novac, zastao je u pola pokreta i s nevinim osmehom rekao: „Hteo sam samo da unesem malo vedrine.” „Ne želim da bude vedro. Za mene je ovo ozbiljno.” Blesnu jednim od svojih fascinantnih osmeha, koje je mogla da priziva po želji. „Eto pravog ispovedanja.” Okrenu se Stjuartu, koji ju je u više navrata opisivao kao porcelansku lutku. „Šta ti misliš? Možda Rebeka i nije tako ljupka lutka kao što izgleda.” Stjuart reče: „Nisam o tome razmišljao. Znaš li gde sam odlulao dok si govorila? Pao mi je na pamet film koji sam iznajmio pre neki dan - Zelena milja. U njemu je jedna nezaboravna scena u kojoj osuđenik na smrt jede svoj poslednji obrok. Meni sc čini kao da si u Las Vegasu sebe častila poslednjim parčetom slobode pre venčanja.” Džulijus potvrdi glavom i reče: „Slažem se. Zvuči kao ono o čemu smo ti i ja nekada davno razgovarali, Rebeka.” Objasnio je grupi. „Pre sedam godina Rebeka i ja smo zajedno radili oko godinu dana, u vreme kada se ona mučila s odlukom da se venča.” Okrenuvši se ponovo ka Rebeki, reče: „Sećam se da smo

provodili nedelje razgovarajući o tvojim strahovima od gubitka slobode, osećaju da ti se zatvaraju mogućnosti. Mislim isto što i Stjuart, da su te takve brige morile u Las Vegasu.” „Od onih sati provedenih zajedno jedno mi je, Džulijuse, ostalo u sećanju. Pamtim da si mi pričao o romanu gde neko pronalazi mudraca koji mu kaže da se alternative isključuju, da za svako da mora postojati jedno ne.” „Hej, znam tu knjigu - Grendel Džona Gardnera”, upade Pam. „To je bio Grendel, demon koji je tragao za mudrim čovekom.” „Kako smo se samo isprepleli”, reče Džulijus. „Pam mi je prva pomenula taj roman kad je, otprilike u isto vreme, nekoliko meseci dolazila kod mene. Prema tome, Rebeka, ako je taj komentar bio od pomoći, duguješ ga Pam.” Rebeka uputi Pam veliki osmeh zahvalnosti. „Od tebe sam dobila indirektnu terapiju. Tu rečenicu sam zalepila na svoje ogledalo: Alternative se isključuju. Ona je objašnjavala moju blokadu da se udam za Džeka iako sam verovala da je pravi čovek za mene.” Zatim se okrenu Džulijusu: „Sećam se tvojih reči da ako hoću da starim dostojanstveno, moram prihvatiti ograničenje mogućnosti.” „Mnogo pre Gardnera”, ubaci se Filip, „Hajdeger”, obrati se Toniju, „jedan istaknuti nemački filozof prve polovine prošlog veka...” „Istaknuti nacista, takođe”, upade Pam. Filip je ignorisao Pamin komentar. „Hajdeger je govorio o suočavanju sa ograničenjem mogućnosti. Zapravo, to je povezao sa strahom od smrti. Smrt je, kako je kazao, nemogućnost daljih mogućnosti.” „Smrt je nemogućnost daljih mogućnosti”, ponovi Džulijus, „baš snažna misao. Možda ja ovu zalepim na svoje ogledalo. Hvala, Filipe. Ima toliko toga što treba sagledati ovde, uključujući i tvoja osećanja, Pam, ali prvo, još jedan komentar za tebe, Rebeka. Ta epizoda u Las Vegasu mora da se desila dok smo

se ti i ja viđali, a nikada mi je nisi pomenula. Što mi govori da mora da si osećala veliki stid.” Rebeka klimnu glavom. „Da, donela sam odluku da čitavu tu epizodu duboko zakopam.” Nakon kratkog premišljanja da li da kaže još nešto, dodala je: „Ima još nešto, Džulijuse. Bilo me je sramota, ali čak i više... ovo je rizično... još više sam se stidela kada sam o tome kasnije fantazirala: bio je to fantastično povišen osećaj - ne vrhunski u seksualnom smislu, ne tako, ne samo seksualno, već uzbuđujuće jer sam van zakona, jer sam primitivna. I da znaš”, okrenu se ka Toniju, „to je delom uvek bilo ono što me je privlačilo kod tebe, Toni zatvorska kazna, tuče u barovima, prkošenje pravilima. Ali ovde si baš preterao; štos sa izvlačenjem novca bio je uvredljiv.” Pre nego što je Toni uspeo da odgovori, Stjuart je uskočio. „Imaš mnogo hrabrosti, Rebeka. Divim ti se. Oslobodila si me da otkrijem nešto o čemu nikada nisam pričao - ni sa Džulijusom, ni sa prethodnim terapeutom, ni sa kim.” Oklevao je, pogledao redom svima u oči. „Proveravam koliko je ovde bezbedno jer je ovo stvar visokog rizika. Imam poverenja u svakoga od vas izuzimajući tebe, Filipe, pošto te još uvek ne poznajem dobro. Siguran sam da ti je Džulijus govorio o poverljivosti informacija u grupi?” Tišina je potrajala. „Filipe, tvoje ćutanje me blokira. Pitao sam te nešto”, reče Stjuart, okrenuvši se i pogledavši u njega još direktnije. „Šta se dešava? Zašto ne odgovaraš?” Filip podiže pogled. „Nisam znao da se očekuje odgovor.” „Rekoh, siguran sam da je Džulijus govorio o poverljivosti informacija, i podigao sam glas na kraju rečenice. To označava pitanje - zar ne? Takođe, zar ti priča o poverenju nije ukazivala da tražim odgovor od tebe?” „Jasno”, odgovori Filip. „Da, Džulijus mi je govorio o poverljivosti

informacija i, da, obavezao sam se da ću poštovati sva bazična pravila grupe, uključujući i poverljivost.” „Dobro”, reče Stjuart. „Znaš, Filipe, počinjem da menjam mišljenje smatrao sam te arogantnim, a sad počinjem da mislim da prosto nisi dresiran za kuću ili ljude. I ovde ne zahtevam odgovor - možeš da biraš.” „Hej, Stjuarte - odlično!”, reče Toni ironično. „Isplivavaš, čoveče. To mi se sviđa.” Stjuart zaklima glavom. „Nisam mislio ništa negativno, Filipe, ali hoću da ispričam svoju priču i moram da budem siguran da je ovde potpuno bezbedno. Dakle”, uzdahnuo je, „da počnem. Pre trinaest ili četrnaest godina tek što sam završio staž i započeo lekarsku praksu - otišao sam na kongres pedijatara na Jamajku. Svrha tih skupova je praćenje najnovijih rezultata medicinskih istraživanja, ali poznato vam je da mnogi lekari odlaze i iz drugih razloga: traže neku poslovnu priliku ili akademsku poziciju... ili naprosto hoće dobar provod i seksualnu avanturu. Tog puta ja sam pukao po svim stavkama, a onda, da sve bude još gore, u povratku mi je kasnio avion za Majami i propustio sam vezu za Kaliforniju. Morao sam da prespavam u aerodromskom hotelu, osećao sam se očajno.” Svi u grupi su napregnuto pratili - bio je to novi Stjuart. „Stigao sam u hotel oko pola dvanaest noću, popeo se liftom na sedmi sprat - čudno koliko su pojedini detalji jasni - i krenuo dugačkim tihim hodnikom ka svojoj sobi kad su se iznenada otvorila jedna vrata i u hodnik izašla izbezumljena, raščupana žena u spavaćici - privlačna, divnog tela, nekih deset do petnaest godina starija od mene. Zgrabila me je za ruku - osećala se na alkohol - i pitala da li sam nekog sreo u hodniku. ’Ne, zašto?’ odgovorio sam. Ispričala mi je dugu zamršenu priču o poslužitelju koji ju je upravo ’izradio’ za šest hiljada dolara. Predložio sam da

pozove recepciju ili policiju, ali je ona delovala upadljivo nezainteresovano za bilo kakvu akciju. Onda mi je rukom pokazala da uđem u njenu sobu. Razgovarali smo, i ja sam pokušao da je razuverim da je opljačkana - očigledno je halucinirala. Korak po korak, i uskoro smo završili u krevetu. Pitao sam je nekoliko puta da li želi da budem tu, da li želi da vodimo ljubav. Želela je i to smo uradili, a sat ili dva kasnije, dok je spavala, otišao sam u svoju sobu, malo odremao i rano ujutru uhvatio let. Pre nego što sam ušao u avion anonimno sam nazvao hotel i rekao da imaju gošću u sobi sedamsto dvanaest kojoj možda treba medicinska pomoć.” Nakon nekoliko trenutaka tišine, Stjuart dodade: „To je to.” „To je to?”, upita Toni. „Nakresana, zgodna riba te pozove u svoju hotelsku sobu i ti joj daš ono što traži? Čoveče, nema šanse da bih ja to propustio.” „Ne, to nije to!”, reče Stjuart. „To je da sam ja bio lekar i naleteo na nekoga ko je bolestan, ko verovatno ima početnu ili razvijenu alkoholnu halucinozu, a završio s njom u krevetu. To je povreda Hipokratove zakletve, težak prekršaj, i sebi nikada nisam oprostio. To veče ne mogu da zaboravim zapečaćeno je u mom sećanju.” „Prestrog si prema sebi, Stjuarte”, reče Boni. „Žena je usamljena, pripita, izađe na hodnik, vidi privlačnog mlađeg muškarca, i pozove ga u krevet. Dobila je upravo ono što je želela, možda ono što joj je trebalo. Verovatno si joj učinio uslugu. Verovatno ona smatra da je te noći imala sreće.” Ostali - Gil, Rebeka, Pam - bili su spremni da govore, ali Stjuart ih je preduhitrio: „Zahvalan sam vam za sve što kažete - ni ne znate koliko sam puta sebi rekao nešto slično, ali ja uistinu, iskreno, ne tražim da me umirite. Hteo sam naprosto da vam ispričam, da taj podli čin iz dugogodišnje tame iznesem na svetlo - to mi je dovoljno.”

Boni se javi: „Odlično. Dobro je što si nam ispričao, Stjuarte, ali se to uklapa u nešto o čemu smo ranije govorili - tvoju zadršku da od nas prihvatiš pomoć. Sjajan si u davanju pomoći, ali ne i kada treba da nam dozvoliš da tebi pomognemo.” „Možda su to samo doktorski refleksi”, odgovori Stjuart. „Na fakultetu me nisu učili kako da budem pacijent.” „Postoji li trenutak kad nisi na dužnosti?”, upita Toni. „Čini mi se da te noći u Majamiju nisi bio dežuran. Naletiš u ponoć na pijanu, napaljenu ribu - šta da čekaš, čoveče, kresni, uživaj.” Stjuart odmahnu glavom. „Pre izvesnog vremena slušao sam snimljeni govor Dalaj Lame učiteljima budizma. Jedan mu je postavio pitanje o umoru i da li treba da planiraju redovne termine kada su van dužnosti. Odgovor Dalaj Lame bio je vrlo zabavan: Van dužnosti? Buda izgovara ’Žao mi je, danas ne radim!’ Isusu prilazi neki patnik, a on kaže ’Oprosti, ali danas nisam dežuran!’ Dalaj Lama se kikotao sve vreme, ta ideja mu je bila urnebesno smešna, nije mogao da prestane da se smeje.” „Kod mene to ne prolazi”, reče Toni. „Mislim da svoju doktorsku titulu koristiš da izbegneš život.” „Ono što sam uradio u tom hotelu bilo je pogrešno. Niko me neće ubediti u suprotno.” Džulijus reče: „Prošlo je četrnaest godina a ti ne možeš toga da se oslobodiš. Kakve je posledice imao taj incident?” „Misliš, pored samokritikovanja i odvratnosti?”, upita Stjuart. Džulijus klimnu glavom. „Mogu da kažem da sam đavolski dobar doktor; da nikada, ni na trenutak, nisam ponovo povredio etiku svoje profesije.”

„Stjuarte, presuđujem da si namirio dug”, reče Džulijus. „Slučaj je zatvoren.” „Amin”, začulo se nekoliko glasova. Stjuart se osmehnu i prekrsti. „Ovo me vraća u detinjstvo, u vreme nedeljnih misa. Osećam se kao da sam upravo izašao iz ispovedaonice, razrešen greha.” „Ispričaću vam jednu priču”, reče Džulijus. „Pre mnogo godina u Šangaju sam posetio neku napuštenu katedralu. Ja sam ateista, ali volim da obilazim religijske lokalitete - možete misliti! Dakle, prošetao sam uokolo a onda seo u ispovedaonicu, na sveštenikovu stranu, i uhvatio sebe kako zavidim ocuispovedniku. Kakvu je samo moć on imao! Probao sam da izgovorim reči ’Oprošteno ti je, sine moj, kćeri moja.’ Zamišljao sam kako uživa u uzvišenoj sigurnosti jer veruje da nosi pošiljku oproštaja direktno od onog čoveka gore. Kako su moje tehnike izgledale slabašno u poređenju s tim. Ali kasnije, napustivši crkvu, izašao sam iz tog raspoloženja tešeći se da bar živim po principima razuma, a ne tako što infantilizujem pacijente predstavljajući im mitologiju kao stvarnost.” Nakon kratkog perioda tišine, Pam mu reče: „Znaš šta, Džulijuse? Nešto se promenilo. Drugačiji si nego što si bio pre mog odlaska. Pričaš priče iz svog života, daješ mišljenja o religijskim uverenjima, a ranije si takve teme uvek izbegavao. Pretpostavljam da je to posledica bolesti ali, u svakom slučaju, sviđa mi se. Zaista mi se dopada što si više ličan.” Džulijus klimnu glavom. „Hvala. Zbog vašeg ćutanja stekao sam utisak da sam povredio nečija religiozna osećanja.” „Moja nisi, ako brineš zbog mene”, reče Stjuart. „Čude me one ankete koje kažu da devedeset posto Amerikanaca veruje u Boga. Napustio sam crkvu još kao tinejdžer, a da nisam tada, učinio bih to sad, posle svega što je izašlo na

videlo o sveštenicima i pedofiliji.” „Nisi ni moja”, reče Filip. „Ti i Šopenhauer imate nešto zajedničko kad je reč o religiji. On je smatrao da crkveni poglavari eksploatišu čovekovu neiskorenjivu potrebu za metafizičkim i infantilizuju svoju publiku, a sebe drže u stanju večite obmane odbijajući da priznaju da su svoje istine namerno zabašurili alegorijom.” Filipov komentar je zaintrigirao Džulijusa, no pošto je primetio da im je ostalo još samo nekoliko minuta, grupu je vratio na proces. „Mnogo toga se dogodilo danas. Ulazilo se u brojne rizike. Koja su nam osećanja? Neki od vas su bili vrlo ćutljivi - Pam? Filipe?” „Nije mi promaklo”, Filip brzo odgovori, „da ono što se danas ovde otkrivalo, ono što je prouzrokovalo toliko nepotrebne patnje, meni i drugima, dolazi od vrhovne i univerzalne moći seksa, o kojoj sam od mog drugog terapeuta, Šopenhauera, saznao da je apsolutno urođena ili, kao što bismo danas rekli, deo našeg programa. Poznato mi je mnogo toga što je Šopenhauer izrekao na ovu temu, pošto sam ga često citirao na predavanjima. Evo nekoliko citata: ’[Seks je] najjači i najaktivniji od svih motiva... On je krajnji cilj gotovo svih ljudskih napora. [...] Svakog časa prekida najozbiljnije poslove, a ponekad zapliće... najveće ljudske umove.’ ’Seks ne okleva da se nametne svojim smećem, da se uplete u... istraživanja učenih...’” „Filipe, to je važno, ali, pre nego što završimo za danas, pokušaj da govoriš o svojim osećanjima, a ne o Šopenhauerovim”, umeša se Džulijus. „Pokušaću, ali dopusti da završim - samo još jednom rečenicom: ’Svakoga dana uništava najvrednije odnose. Potpuno lišava savesti one koji su ranije bili poštovani i ispravni?’” Zastade. „To sam hteo da kažem; završio sam.”

„Nismo čuli ništa o osećanjima, Filipe”, reče Toni, zadovoljan što može da se s njim konfrontira. Filip klimnu glavom. „Samo sam užasnut jer smo mi jadni smrtnici, mi sapatnici, tolike žrtve biologije da punimo svoje živote krivicom zbog prirodnih postupaka kakvi su Stjuartov i Rebekin. I svi imamo za cilj da se iskobeljamo iz ropstva seksa.” Nakon nekoliko sekundi uobičajene tišine koja je pratila Filipove izjave, Stjuart se obrati Pam. „Ja bih svakako danas voleo da čujem tebe. Kako se ti osećaš zbog onoga što sam danas izneo u grupi? Imao sam te na pameti dok sam razmišljao da se ovde ispovedim. Mislim da sam te stavio u tešku poziciju jer, na neki način, ne možeš oprostiti meni a da ne oprostiš Filipu.” „Prema tebi osećam isto poštovanje kao i uvek, Stjuarte iako sam, ne zaboravi, osetljiva na takve stvari. Jedan doktor me je eksploatisao - moj bivši muž Erl, bio je moj ginekolog.” „Tačno”, reče Stjuart. „To usložnjava stvar. Kako možeš da oprostiš meni, a da ne oprostiš i Filipu i Erlu?” „Nisi u pravu, Stjuarte. Ti si moralna osoba - sad kad smo te saslušali i čuli da se kaješ, osećam to čak i više. A incident u hotelu u Majamiju ne potresa me - da li si čitao Strah od letenja?” Pošto je Stjuart odmahnuo glavom, Pam nastavi: „Potraži tu knjigu. Erika Džong bi to što si ti doživeo nazvala naprosto ’ševa bez šlica’; bilo je to uzajamno, spontano parenje, bio si nežan, niko nije povređen, preuzeo si odgovornost da kasnije s njom bude sve u redu. I taj incident ti od tada služi kao moralni kompas. A Filip? Šta reći o čoveku koji sebe oblikuje po ugledu na Hajdegera i Šopenhauera? Od svih filozofa koji su ikada živeli, ova dvojica su bili najveći promašaji kao ljudska bića. Ono što je Filip uradio neoprostivo je; zverski, bez kajanja...”

Boni upade: „Čekaj, Pam, zar nisi primetila da, kad je Džulijus hteo da ga prekine, Filip je apsolutno insistirao na još jednoj rečenici o seksu koji osobu lišava savesti i uništava odnose. Pitam se, da to nema veze s kajanjem? I da nije možda upućeno tebi?” „On ima nešto da mi kaže? Pa neka kaže. Neću da to čujem od Šopenhauera.” „Umešaću se ovde”, ubaci se Rebeka. „S prošle seanse sam izašla osećajući se loše zbog tebe i zbog svih nas, uključujući i Filipa na koga smo se, budimo iskreni, svi ljutili. Kod kuće sam razmišljala o Hristovoj pouci da onaj ko je bezgrešan treba prvi da se baci kamenom - to ima mnogo veze sa onim što sam danas otkrila.” „Moramo da prekinemo”, reče Džulijus, „ali, Filipe, upravo sam za tim tragao kada sam te pitao o tvojim osećanjima.” Filip je zbunjeno odmahivao glavom. „Da li razumeš da si danas nešto dobio od Rebeke i od Stjuarta?” Filip je nastavljao da odmahuje glavom. „Ne razumem.” „To ti je domaći zadatak, Filipe. Želim da razmisliš o poklonima koje si danas dobio.”

Ako ne želimo da budemo igračka u rukama svakog nitkova i predmet podsmeha svake budale, prvo pravilo je da budemo rezervisani i nedostupni.

24 Filip je posle seanse hodao satima, prošao Palatu lepih umetnosti, tu oronulu kolonadu sagrađenu za Međunarodnu izložbu 1915. godine, dva puta obišao obližnje jezero posmatrajući kako labudovi patroliraju svojom teritorijom, a zatim krenuo duž marine i staze Krisi Fild pored zaliva San Francisko, sve do podnožja Golden gejta. O čemu mu je ono Džulijus naložio da razmišlja? Setio se sugestije da razmisli o Stjuartovom i Rebekinom poklonu ali, pre nego što bi uspeo da se sabere, svoj zadatak bi već zaboravljao. Svaki put je ispočetka praznio um od svih misli i pokušavao da se usredsredi na umirujuće i arhetipske prizore - tragove koje su ostavljali labudovi, piruete pacifičkih talasa ispod mosta Golden gejt - no i dalje se osećao čudnovato rastrojenim. Koračao je kroz Prezidio, bivšu vojnu bazu lociranu iznad ušća zaliva, i niz ulicu Klement s njenih dvadeset blokova načičkanih azijskim restoranima. Izabrao je jedan skroman, vijetnamski pho; kad mu je doneta goveđa supa, mirno je sedeo nekoliko minuta udišući isparenje limunove trave i zureći u staklasto brdo pirinčanih rezanaca. Uzeo je samo nekoliko kašika i zatražio da ostatak spakuju za njegovog psa.

U principu nezainteresovan za hranu, svoje navike u ishrani je rutinizovao: doručkovao je tost, marmeladu i kafu, glavni obrok jeo u podne u studentskoj kafeteriji a skromno večerao supu ili salatu. Obedovao je sam, tako je najviše voleo. Tešila bi ga, ponekad čak i nasmejala, pomisao na Šopenhauerov običaj da u klubu gde se hranio plaća za dvoje kako bi bio siguran da niko neće sesti pored njega. Krenuo je nazad ka svojoj kući, oskudno nameštenoj kao što je bila i njegova ordinacija, s jednom spavaćom sobom, smeštenoj na placu jedne vile na Pacifik Hajtsu nedaleko od Džulijusove. Udovica koja je u vili živela sama izdala mu je kućicu za skromnu rentu. Bio joj je potreban dodatni prihod, a pošto je držala do svoje privatnosti, želela je nekog nenametljivog u blizini. Filip je bio prava osoba za to, te su oni već nekoliko godina živeli blizu a odvojeno. Entuzijastičan pozdrav kevtanjem, lajanjem, mahanjem repom i akrobatskim skokovima u vazduhu njegovog psa Ragbija obično bi ga razveselio, ali ove večeri to nije bilo tako. Smirenje mu nije donela ni večernja šetnja psa, niti ijedna od uobičajenih aktivnosti u dokolici. Upalio je lulu, slušao Betovenovu Četvrtu simfoniju, rasejano čitao Šopenhauera i Epikteta. Pažnju mu je, samo na nekoliko trenutaka, okupirao jedan Epiktetov odlomak.

Ako najsnažnije žudiš za filozofijom, od samog početka se pripremi na stalno ismevanje i podrugivanje. No imaj na umu, budeš li uporan, te iste osobe će ti se kasnije diviti... Zapamti, desi li ti se da pažnju usmeriš ka spoljnim stvarima kako bi zadovoljio druge, budi siguran da si upropastio svoj obrazac života.

Ali, osećanje nelagode je i dalje bilo prisutno - nelagode kakvu nije osetio

već neko vreme - ono stanje duha koje ga je proteklih godina činilo seksualno sluđenom zveri u potrazi za plenom. Uputio se u malu kuhinju, sa stola sklonio posuđe od doručka, uključio kompjuter i prepustio se svom jedinom zavisničkom poroku: ulogovao se na šah klub i sledeća tri sata igrao petominutne brzopotezne partije, u tišini i anonimno. Uglavnom je pobeđivao. Kad je gubio, obično je to bilo zbog nepažnje, a nerviranje je kratko trajalo: odmah bi ukucao „tražim igru” i čim bi započela nova partija oči bi mu zasijale detinjastim oduševljenjem.

U tridesetoj, beše mi zaista mučno i zamorno da kao sebi ravne tretiram stvorove koji to uistinu nisu. Sve dok je mlada, mačka se igra sa papirnim lopticama jer ih smatra za nešto živo i slično sebi. Tako je bilo i sa mnom u slučaju ljudskih dvonožaca.

25 Ježevi, genije i mizantropski vodič za međuljudske odnose

Basna o ježevima, jedan od najpoznatijih pasaža iz Šopenhauerovih dela, ilustruje njegov ledeni pogled na ljudske odnose.

Jednog hladnog zimskog dana nekoliko ježeva zbilo se na gomilu kako bi se uzajamno grejali i tako izbegli smrzavanje. Ali uskoro su osetili uzajamno bockanje, što ih je nateralo da se ponovo odvoje. Kada ih je potreba za toplotom opet okupila, ubodi su se ponovili: bacani su između dva zla sve dok nisu otkrili pravo rastojanje sa kog su mogli da se međusobno tolerišu. Tako isto potreba za društvom, potekla iz praznine i monotonije njihovih života, ljude vuče jedne ka drugima, ali ih brojne

neprijatne i odbojne osobine opet razdvajaju.

Drugim rečima, blizinu treba tolerisati samo kada je to neophodno za preživljavanje, i izbegavati je kad god je to moguće. Većina savremenih psihoterapeuta bez oklevanja bi predložila terapiju onom ko ovako ekstremno zagovara izbegavanje drugih. Zapravo, psihoterapijska praksa se u najvećem broju slučajeva i bavi takvim problematičnim interpersonalnim stavovima - ne samo društvenim izbegavanjem, već i neprilagođenim društvenim ponašanjem u svim njegovim bojama i nijansama kao što su autizam, socijalna fobija, shizoidna ličnost, antisocijalna ličnost, narcistička ličnost, nesposobnost da se voli, samouveličavanje, povlačenje u sebe. Da li bi se Šopenhauer s ovim složio? Da li je svoja osećanja prema drugima smatrao neprilagođenim? Teško. Ovi stavovi su bili toliko bliski njegovoj suštini, tako duboko ukorenjeni da ih nikada nije smatrao smetnjom. Naprotiv, na svoju mizantropiju i izolaciju gledao je kao na vrlinu. Zapazimo, na primer, kodu u paraboli o ježevima: „Ipak, ko god raspolaže velikom količinom sopstvene unutrašnje toplote radije će se držati podalje od društva kako bi izbegao davanje ili primanje brige i nerviranja.” Verovao je da onaj ko ima unutrašnju snagu ili vrlinu neće tražiti od drugih potporu ma koje vrste; takav čovek dovoljan je sam sebi. Ova teza, čvrsto povezana sa njegovom nepokolebljivom verom u sopstvenu genijalnost, čitavog života mu je služila kao racionalizacija za izbegavanje bliskosti. Često je izjavljivao da mu pozicija u „najvišoj klasi ljudskog roda” nameće imperativ da ne traći talente na isprazno društveno opštenje, već da ih stavi u službu čovečanstva. „Moj intelekt”, pisao je, „pripada ne meni, nego svetu.” Mnogo šta od onoga što je napisao o svojoj superiornoj inteligenciji rečeno je prejako; mogli bismo ga smatrati grandomanom da nije činjenice da je

ta samoprocena intelektualnih sposobnosti bila tačna. Kad se jednom posvetio učenju, njegovi izuzetni intelektualni darovi postali su evidentni. Učitelji koji su ga pripremali za univerzitet bili su zaprepašćeni brzinom njegovog napredovanja. Gete, jedini čovek u devetnaestom stoleću koga je smatrao sebi intelektualno ravnim, u jednom trenutku je počeo da poštuje Arturov um. Mladića je upadljivo ignorisao u Johaninim salonima u vreme kada se ovaj spremao za studije. Kasnije, kada ga je Johana zamolila da napiše preporuku za Arturov upis na univerzitet, Gete je vešto zadržao svoje rezerve u poruci starom prijatelju, profesoru grčkog jezika: „Izgleda da je mladi Šopenhauer nekoliko puta menjao predmet svojih studija i interesovanja. Koliko je postigao i koliko je disciplinovan, sam ćeš prosuditi ako mu zbog prijateljstva sa mnom posvetiš trenutak svog vremena.” Međutim, nekoliko godina kasnije, Gete je pročitao Arturovu doktorsku disertaciju i bio do te mere impresioniran tim dvadesetšestogodišnjakom, da ga je tokom njegovog narednog boravka u Vajmaru redovno po slugi pozivao na duge privatne razgovore. Gete je tražio nekoga ko bi kritički sagledao njegov dugotrajan rad na teoriji boja. Iako Šopenhauer nije ništa znao o toj temi, Gete je smatrao da ga retka prirodna inteligencija čini zaslužnim sagovornikom. I dobio je više nego što je očekivao. Šopenhauer, isprva počastvovan, uživao je u Geteovom priznanju i pisao svom profesoru u Berlin: „Vaš prijatelj, naš veliki Gete, dobar je, vedar, prijatan: neka je zauvek slava njegovom imenu.” Međutim, nekoliko nedelja kasnije među njima se pojavila nesloga. Artur je smatrao da je Gete načinio neka zanimljiva zapažanja o vizuelnoj percepciji, ali i da se prevario u pojedinim vitalnim tačkama, te nije uspeo da proizvede celovitu teoriju boje. A onda se, napustivši vlastito pisanje, poduhvatio toga da razvije svoju teoriju boja, koja se u nekoliko krucijalnih momenata razlikovala od Geteove i koju je

objavio 1816. Šopenhauerova arogancija upropastila je na kraju njihovo prijateljstvo. Gete je u svom dnevniku opisao kako se taj odnos završio: „U mnogo čemu smo se slagali; međutim, naposletku se određeno razilaženje pokazalo neizbežnim, kao kada se dva prijatelja, koji jedan deo puta koračaju zajedno, oproste rukovanjem, jer jedan želi da ide u pravcu severa a drugi juga, i ubrzo zatim izgube jedan drugog iz vida.” Artur je bio povređen i ljut što je napušten, ali je internalizovao Geteovo poštovanje prema njegovoj inteligenciji i do kraja života uvažavao Geteovo ime i citirao njegova dela. Imao je mnogo toga da kaže o razlici između genijalnih i talentovanih. Pored komentara da čovek od talenta može da pogodi metu koja je drugima nedostižna, dok genije pogađa metu koju drugi ne vide, istakao je da se talentovani rađaju zbog potreba epohe i kadri su da te potrebe zadovolje, ali da njihov rad ubrzo bledi i nestaje u sledećoj generaciji. (Da li je tu imao na umu majčina dela?) „No, genije osvetljava svoje doba kao kometa planetarne putanje... i ne može da se kreće maticom svoje kulture: on svoja dela, naprotiv, odašilje daleko ispred sebe.” Otuda, jedan aspekt njegove parabole o ježevima jeste da čoveku istinske vrednosti, a posebno čoveku genija nije potrebna toplota drugih. Ali tu je još jedna, mračnija strana iste parabole: da su naši sapatnici neprijatni i odbojni i da ih zbog toga treba izbegavati. Ovo mizantropsko gledište može se naći posvuda u Šopenhauerovim spisima, inače prepunim prezira i sarkazma. Pogledajmo samo početak ovog pasusa iz njegovog pronicljivog eseja „Učenje o tome kako smrt ne može razoriti našu istinsku prirodu”: „Ako bi nas jedan od mnogih koji bi hteli da znaju sve, a neće naučiti ništa, uzgred upitao o produžetku postojanja nakon smrti, najpogodniji i iznad svega najtačniji odgovor bi bio: ’Posle smrti bićeš ono što si bio pre rođenja’.” Ovaj esej se nastavlja prodornom i fascinantnom analizom nemogućnosti

dve vrste ništavila i u svojoj celini nudi razjašnjenja svima koji su ikada razmišljali o prirodi smrti. Ali zašto započeti bezrazložnom uvredom - „jedan od mnogih koji bi hteli da znaju sve, a neće naučiti ništa”? - Zašto uzvišene misli zagađivati sitnim vređanjem? Ovakvi disonantni sklopovi uobičajeni su u Šopenhauerovim radovima. Kako uznemirava susret sa misliocem toliko obdarenim a tako društveno hendikepiranim, toliko vidovitim a tako zaslepljenim! U svim svojim delima lamentira nad svakim trenutkom provedenim u druženju i razgovoru. „Bolje je”, kaže, „uopšte ne razgovarati nego voditi tako sterilne i dosadne razgovore kakvi su uobičajeni među dvonošcima.” Žalio se na to da je čitavog života tragao za „istinskim ljudskim bićem”, a nije našao nikoga do „jadne nesrećnike, ograničene inteligencije, zlog srca i rđavog karaktera.” (Izuzetak je Gete, kojeg je uvek izričito pošteđivao ovakvih pogrda.) U jednoj autobiografskoj crtici izjavljuje, „Gotovo svaki kontakt s ljudima je kontaminacija, oskrnavljenje. Spustili smo se u svet naseljen žalobnim stvorenjima, kojima ne pripadamo. Treba da cenimo i uvažavamo onu nekolicinu boljih; mi smo rođeni da poučimo ostale, ne da se mešamo s njima.” Kad bismo se pažljivo pozabavili njegovim spisima, mogli bismo sastaviti jedan manifest mizantropije - pravila ponašanja prema kojima treba živeti. Zamislimo samo kako bi se Artur, držeći se pravila tog manifesta, osećao u nekoj terapijskoj grupi našeg doba!

■ „Ne reci prijatelju ništa što tvoj neprijatelj ne sme da zna.” ■ „Smatrajmo lične stvari tajnama i ostanimo potpuni stranci, čak i prema bliskim prijateljima... ako se okolnosti promene, njihovo znanje i najbezazlenijih sitnica o nama može oslabiti našu poziciju.”

■ „Ne prepuštati se ni ljubavi ni mržnji već predstavlja polovinu mudrosti sveta: ne reći ništa i ne verovati ničemu čini drugu polovinu.” ■ „Nepoverenje je majka sigurnosti” (francuska izreka, koju s odobravanjem citira). ■ „Zaboraviti u bilo kom trenutku rđave crte čovekovog karaktera isto je što i bacati teško zarađen novac. Moramo se čuvati glupe prisnosti i glupog prijateljstva.” ■ „Jedini način da postanemo superiorni u odnosima s drugima jeste da oni vide da smo od njih nezavisni.” ■ „Omalovažavanjem stičemo uvažavanje.” ■ „Ako zaista imamo visoko mišljenje o nekoj osobi, od nje to treba kriti kao zločin.” ■ „Bolje je pustiti da ljudi budu to što jesu, nego ih smatrati za ono što nisu.” ■ „Nikada ne smemo ispoljiti bes i mržnju, osim u svojim postupcima... jedino su hladnokrvne životinje otrovne.” ■

„Ljubaznošću i prijatnošću možete druge učiniti popustljivim i

predusretljivim: otuda je ljubaznost za ljudsku prirodu isto što je toplota za vosak.”

Malo je tako dobrih načina da drugima popravite raspoloženje kao što je da im ispričate o nekoj nevolji koja vas je nedavno zadesila ili da im otkrijete neku svoju slabost.

26 Narednu seansu Gil je otvorio tako što se sručio u stolicu, testirajući svojim ogromnim telom njenu izdržljivost, sačekao da svi pristignu, i započeo: „Ako niko nema šta da kaže, ja želim da nastavim s vežbom otkrivanja tajni.” „Dozvoli da ovde ubacim jedno upozorenje”, reče Džulijus, „mislim da nije dobra ideja da ta vežba postane obavezna. Iako zaista verujem da ljudi u grupi rade bolje ukoliko se potpuno otvore, važno je da se krećemo svojim tempom i ne osećamo pritisak da zbog bilo koje vežbe moramo da se otvorimo.” „Razumem, Džulijuse”, odgovori Gil, „ali ne osećam pritisak. Želim da govorim, a isto tako želim da se pridružim Rebeki i Stjuartu. U redu?” Videvši da grupa odobrava klimanjem glava, on nastavi: „Moja tajna potiče iz vremena kad sam imao trinaest godina. Bio sam nevin, jedva sam ušao u pubertet, pun bubuljica, a tetka Valeri, najmlađa sestra mog oca... tada je bila u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim... boravila je kod nas s vremena na vreme - često je ostajala bez posla. Odlično smo se slagali, mnogo se igrali dok su moji roditelji bili odsutni - rvali se, golicali, kartali. Jednom smo igrali poker u svlačenje odeće, ja sam varao i skinuo je golu, i situacija je postala stvarno seksualna - nije to više bilo golicanje već ozbiljno paljenje. Neiskusan i uzavreo

od hormona, nisam znao tačno šta se dešava, ali kad je rekla stavi ga unutra, odgovorio sam ’da, gospođo’ i pratio instrukcije. Posle smo to radili kad god smo imali priliku, sve dok nas nekoliko meseci kasnije moji, koji su se vratili kući ranije, nisu uhvatili, napaljene, bukvalno na delu - kako se to kaže... flagrant... nešto flagrant?” Gil pogleda prema Filipu, koji zausti da odgovori, ali ga Pam preteče izgovorivši brzinom svetlosti „Flagrante delicto”. „Au, hitro, nema šta... zaboravio sam da ovde imamo dva profesora”, Gil promrmlja i nastavi s pričom: „Dakle, čitava stvar je nekako poremetila porodicu. Otac se nije mnogo uzbudio, ali majka je pozelenela, i tetka Val više nije dolazila u našu kuću; majka je besnela na oca što je s njom ostao u dobrim odnosima.” Zastade, pogleda uokolo, pa dodade: „Mogu da razumem zašto se majka ljutila, ali ipak, ja sam pogrešio isto koliko i tetka Val.” „Ti pogrešio - sa trinaest godina? Ma daj!”, reče Boni. Ostali - Stjuart, Toni, Rebeka - klimnuše glavama u znak saglasnosti. Pre nego što je Gil stigao nešto da kaže, Pam progovori: „Ja imam reakciju, Gil. Možda ne onakvu kakvu očekuješ, ali to je nešto što sam držala za sebe, nešto što sam htela da ti kažem još pre nego što sam otputovala. Ne znam kako da ispadnem taktična, tako da neću ni pokušavati - jednostavno ću reći. Sve u svemu, tvoja priča me nimalo nije pomerila i, uglavnom, ti me naprosto ne pomeraš. Mada kažeš da se otvaraš kao što su to uradili Rebeka i Stjuart, ja nemam doživljaj da si bio ličan. Znam da si posvećen grupi, Pam nastavi. „Izgleda da se trudiš, preuzimaš mnogo odgovornosti brinući o drugima, ako neko izleti napolje, obično ti potrčiš da ga vratiš nazad. Izgleda kao da se otvaraš, ali ne - to je iluzija ostaješ skriven. Da, to si ti - skriven, skriven, skriven. Priča o tetki je tako

tipična za ovo o čemu govorim. Izgleda lična, ali nije. U pitanju je trik, jer to nije tvoja priča, to je priča tetke Val, i naravno, svi će skočiti i reći ’Ali bio si dete, trinaestogodišnjak, ti si žrtva’. Šta drugo da kažu? I sve priče o tvom braku uvek su o Rouz, nikad o tebi. I kod nas svaki put izazivaju istu reakciju ’Zašto trpiš to sranje’? U Indiji, dok sam meditirala - i crkavala od dosade - mnogo sam razmišljala o ovoj grupi. Ne biste verovali koliko. I o svakoj osobi u njoj, izuzev o tebi, Gil. Ne volim što ovo kažem, ali prosto nisam mislila na tebe. Dok govoriš, uopšte ne znam kome se obraćaš - da li zidovima ili podu, ali nikada nemam doživljaj da se obraćaš lično meni.” Nastupila je tišina. Ostali kao da nisu znali kako da reaguju. Onda je Toni zviznuo i rekao, „Dobrodošla nazad, Pam.” „Nema smisla da budem ovde ako nisam iskrena”, reče Pam. „Kako se osećaš, Gil?”, upita Džulijus. „Oh, imam samo onaj tipični osećaj kad dobijem udarac u stomak - i ispljunem nekoliko parčića pankreasa. Da li je ovo dovoljno lično, Pam? Čekaj, čekaj, izvini, ne odgovaraj. Nisam tako mislio. Jasno mi je da mi upućuješ nešto dobro, direktno. I duboko u sebi, znam da si u pravu.” „Reci nam više o tome, Gil, kako je to ona u pravu”, reče Džulijus. „U pravu je, mogao sam da otkrijem više. Znam to. Ponešto bih mogao reći ljudima ovde.” „Kome, na primer?”, upita Boni. „Pa, tebi. Stvarno mi se sviđaš, Boni.” „Lepo je to čuti, Gil, ali to i dalje nije mnogo lično.” „Pa, palilo me je kad si me nazvala dasom pre neku nedelju. I ne slažem se kad sebe opisuješ kao ružnu i tako daleko od Rebekine lepote - uvek sam

nešto osećao - možda još od onog s tetkom Val - prema starijim ženama. I, da budem iskren, imao sam erotske fantazije kad si me pozvala u svoj stan, onda kad nisam želeo da se vratim kući i Rouz.” „I zato nisi prihvatio njenu ponudu?”, upita Toni. „Druge stvari su iskrsle.” Kad je postalo jasno da Gil neće dalje da objašnjava, Toni upita: „Želiš li da kažeš nešto više o tim drugim stvarima?” Gil je sedeo ćutke trenutak-dva, ćelavo teme mu se sijalo od znoja, a onda je skupio hrabrosti i rekao: „Znate šta, krenuću redom. I svakom reći šta osećam.” Počeo je od Stjuarta, koji je sedeo pored Boni. „Za tebe, Stjuarte, nemam ništa drugo do divljenje. Da imam decu, bio bih srećan da im ti budeš doktor. Ono što si ispričao prošle nedelje nimalo ne menja moja osećanja. A, Rebeka, pravo da ti kažem, ti me plašiš - izgledaš suviše savršeno, suviše lepo, suviše čisto. Događaj iz Las Vegasa o kom si nam pričala nema uticaja - meni si i dalje prečista i bez mrlje, beskrajno samouverena. Možda zato što sam trenutno uzrujan, ali ja čak ne mogu ni da se setim zašto si na terapiji. Stjuartov utisak da si porcelanska lutka zvuči tačno - ponekad si previše krhka, možda su ti neke ivice oštre - ne znam. A ti, Pam, ti si direktna, otvorena, najpametnija osoba koju sam sreo sve do Filipovog dolaska - samo on može da ti parira. Ne želim da budem ni na čijoj strani, ali Pam, ima stvari vezanih za muškarce na kojima moraš da radiš. Povredili su te, ali opet, i ti mrziš nas. Sve nas. Teško je reći šta je tu kokoška, a šta jaje. Filipe, tako si visoko, na potpuno drugom nivou ili... ili ravni bivstvovanja. No, pitam se o tebi. Pitam se da li si ikada imao prijatelja - ne mogu da zamislim da izlaziš, piješ pivo, pričaš o Džinovima. Ne mogu da zamislim da se dobro provodiš ili da ti se iko ikada stvarno svideo. I reći ću ti

šta je po meni pravo pitanje: zašto nisi usamljen?” Gil produži. „Toni, ti me fasciniraš, radiš rukama, zaista nešto praviš, ne zezaš se s brojevima kao ja. Voleo bih da se ne stidiš toliko svog posla. Dakle, to su svi.” „Ne, nisu”, reče Rebeka, pogledavši prema Džulijusu. „Oh, Džulijus? Pa on je van grupe, ne u njoj.” „Šta znači ’van grupe’?”, upita Rebeka. „O, ne znam, to je samo zgodna fraza koju sam čuo i poželeo da upotrebim. Džulijus - on je naprosto ovde, za mene, za nas, daleko iznad nas. Način na koji on...” „On?” upita Džulijus, praveći pokrete kao da nekog traži. „Gde je taj ’on’ tip?” „U redu, mislim na tebe, Džulijuse, na to kako se nosis s bolešću mislim, impresivno je - to nikada neću zaboraviti.” Zaustavio se. Pažnja svih je bila prikovana za njega, i on ispusti jedno glasno „uhhhh.” Izgledalo je da mu je svega dosta, zavalio se u stolicu, očito iscrpljen, izvadio maramicu i obrisao lice i glavu. Rebeka, Stjuart, Toni i Boni izrazili su reakcije tipa „dobro urađeno, preuzeo si neke rizike”. Pam i Filip su ćutali. „Kako je bilo, Gil? Zadovoljan?”, upita Džulijus. Gil klimnu glavom. „Osvojio sam neke nove prostore. Nadam se da nisam vređao.” „A ti, Pam? Jesi li zadovoljna?” „Danas sam već dovoljno lajala u ovoj grupi.” „Gil, zamoliću te da nešto uradiš”, reče Džulijus. „Zamisli kontinuum

samootkrivanja. Na jednom polu, koji ćemo označiti sa ’jedan’, nalazi se najbezbednije samootkrivanje, na primer priče sa žurki; na drugom, zvaćemo ga ’deset’, najdublje je i i taj rizičnije otkrivanje koja možeš da zamisliš. Razumeš?” Gil klimnu glavom. „Sad se vrati na svoje kruženje od malopre. Reci mi, koju bi ocenu sebi dao?” Nastavljajući da klima glavom, hitro je odgovorio: „Dao bih ’četiri’, možda ’pet’?” Džulijus, želeći da spreči intelektualizovanje ili neku drugu odbranu iz Gilovog arsenala otpora, smesta upita: „A sad mi reci, šta bi se desilo da si zupčanik okrenuo za jedan ili dva zareza?” „Da sam zupčanik pomerio za jedan ili dva zareza”, Gil odgovori bez oklevanja, „grupi bih rekao da sam alkoholičar i da se svake večeri opijam dok ne izgubim svest.” Svi su bili zaprepašćeni, Džulijus ništa manje od drugih. Pre nego što ga je doveo u grupu, Gil je dve godine bio kod njega na individualnoj terapiji i nikada, nijednom, nije pomenuo problem alkohola. Kako je to moguće? U Džulijusovoj prirodi bilo je da veruje svojim pacijentima. Spadao je u one optimistične duše koje dvoličnost veoma destabilizuje; sad se osetio uzdrmanim i trebalo mu je vremena da formuliše novi pogled na Gila. Dok je ćutke razmišljao o sopstvenoj naivnosti i tome koliko je realnost krhka, raspoloženje u grupi se smračilo i od neverice prešlo u glasne povike. „Šta, šališ se!” „Ne mogu da verujem. Kako si mogao da dolaziš ovde nedelju za nedeljom i to zadržavaš za sebe?”

„Sa mnom nikad nisi pio, čak ni pivo. Šta je to trebalo da znači?” „Gospode! Kad samo pomislim na sve one stranputice kojima si nas vodio, koliko vremena smo protraćili.” „Kakvu igru si igrao? - sve je laž - mislim, to oko Rouzinih problema njeno zakeranje, izbegavanje seksa, odbijanje da imate dete, a ni reči o pravom problemu - tvom pijenju.” Kad je Džulijus povratio ravnotežu, shvatio je šta treba da radi. Bazični aksiom kojem je učio studente grupne terapije bio je: Članove grupe nikada ne treba kažnjavati zato što su otkrili nešto o sebi. Naprotiv, preuzimanje rizika se uvek podržava i potkrepljuje. S tim na umu, on se obrati grupi: „Razumem da ste zaprepašćeni što nam Gil ovo nije saopštio ranije. Ali ne zaboravimo nešto važno: On se danas otvorio, verovao nam je. Dok je govorio, samo na trenutak je pogledao Filipa, ponadavši se da će ovaj iz te transakcije naučiti nešto o terapiji. Onda reče Gilu: „Ono što se ja pitam jeste šta ti je omogućilo da danas uđeš u ovakav rizik?” Gil, suviše postiđen da bi gledao u druge, usredsredio je pažnju na Džulijusa i odgovorio kontrolisanim tonom: „Pretpostavljam da su to bila rizična otkrivanja tokom prošle dve seanse - prvo Pam i Filipa, a onda i Rebeke i Stjuarta - prilično sam siguran da sam zato bio u stanju da kažem...” „Koliko dugo?” prekide ga Rebeka. „Koliko dugo si alkoholičar?” „Počelo je neosetno, znaš, tako da nisam siguran. Uvek sam voleo da pijem, ali mislim da sam ispunio sve kriterijume negde pre pet godina.” „Koji si tip alkoholičara?”, upita Toni. „Moji omiljeni otrovi su skoč, kaberne i kokteli Black Russian. Ali ne odbijam ništa - votku, džin - podjednako se služim i levom i desnom rukom.” „Mislio sam kada i koliko”, reče Toni.

Kod Gila nije bilo znakova otpora i delovao je spremno da odgovori na sva pitanja. „Uglavnom posle posla. Počnem sa skočem čim stignem kući (ili pre nego što stignem, ako mi Rouz pravi probleme), i onda nastavim s dobrim vinom, do kraja večeri - najmanje boca, nekad dve, dok se ne onesvestim ispred televizora.” „Gde je Rouz u svemu tome?”, upita Pam. „Ranije smo zajedno bili veliki ljubitelji vina, napravili podrum sa dve hiljade boca, išli na aukcije. Ali ona sada ne podržava moje pijenje - retko popije čašu za večerom i ne želi da učestvuje ni u kakvim aktivnostima vezanim za vino, osim kad organizuje neku veliku degustaciju za društvo.” Džulijus je i dalje nastojao da zaustavi bujicu i grupu vrati u sada-i-ovde. „Pokušavam da zamislim kako ti je moralo biti da ovamo dolaziš seansu za seansom a da o tome ne govoriš.” „Nije bilo lako”, priznade Gil odmahujući glavom. Džulijus je studente učio da razlikuju vertikalno i horizontalno samootkrivanje. Kao što se moglo očekivati, grupa je vršila pritisak u pravcu vertikalnog otkrivanja - detalja iz prošlosti, uključujući i pitanja o intenzitetu i trajanju pijenja - iako je horizontalno otkrivanje, to jest otkrivanje o otkrivanju, po pravilu bilo daleko produktivnije. Pomislio je kako je ova seansa pružila dobru priliku za učenje i kako treba da upamti redosled događaja zbog budućih predavanja i tekstova koje će pisati. A onda, kao udaren tupim predmetom, setio se da budućnost za njega više nema značaja. Iako mu je sa plećke odstranjena otrovna crna izraslina, znao je da su negde u telu ostale smrtonosne ćelije melanoma, proždrljivice koje su za životom žudele više od njegovih sopstvenih umornih ćelija. Bile su tu, pulsirale, gutale kiseonik i hranljive materije, rasle i jačale. A tu su bile i njegove mračne misli, kapale su pod membranom svesti. Bogu hvala, ima načina da umanji svoj

užas: da što silovitije uđe u život. Izuzetno intenzivan život koji se odvijao u ovoj grupi bio je za njega veoma dobar lek. Podstakao je Gila: „Reci nam nešto više o tome šta ti je prolazilo kroz glavu tokom svih ovih meseci provedenih u grupi.” „Kako to misliš?”, upita Gil. „Pa, rekao si ’Nije bilo lako.’ Kaži nam više o tome, o tim seansama i zašto nije bilo lako.” „Dolazio sam rešen, ali nisam uspevao da to iznesem; nešto me je uvek zadržavalo.” „Kopaj dublje - nešto te je zadržavalo.” Džulijus je retko bivao tako direktivan u grupi, ali je bio uveren da zna kako da usmeri razgovor u korisnom pravcu, što prisutni možda ne bi uradili. „Volim ovu grupu”, reče Gil. „To su najvažniji ljudi u mom životu. Nikada dosad nisam bio član bilo čega. Plašio sam se da ću izgubiti svoje mesto, kredibilitet - baš ono što se događa sada. Upravo sada. Ljudi mrze pijance... grupa će hteti da me šutne... ti ćeš mi reći da idem na AA 4 sastanke. Grupa će mi suditi, neće mi pomoći.” To je bio trag koji je Džulijus čekao. Brzo je reagovao. „Gil, osvrni se oko sebe - kaži mi, ko su ovde sudije?” „Svi su sudije.” „Svi su isti? Sumnjam u to. Pokušaj da ih razlikuješ. Pogledaj okolo. Ko su glavne sudije?” Gil je i dalje gledao u Džulijusa. „Pa, Toni može biti prilično težak, ali ne, ne u ovom smislu - i on voli da pije. To hoćeš?” Džulijus klimnu u znak ohrabrenja. 4 AA - skraćenica za Alcoholics Anonymous, sistem grupa podrške u lečenju alkoholizma - prim. prev.

„Boni?” Gil nastavi da se obraća direktno Džulijusu. „Ne, ona nije sudija - osim sebi i, s vremena na vreme, Rebeki - prema meni je uvek nežna. Stjuart, pa dobro, on jeste jedan od sudija, definitivno ima moralizatorsku crtu. Prilično je veliki čistunac, ponekad. I Rebeka, sigurno - izdaje mnogo direktiva - budi kao ja, budi siguran, budi temeljit, budi lepo obučen, budi opran, budi uredan. Zato sam i doživeo olakšanje kad su Rebeka i Stjuart pokazali koliko su ranjivi: to mi je omogućilo da se otvorim. A Pam - ona je baš sudija. Glavni sudija. Tu nema sumnje. Znam da misli da sam slab, nepravedan prema Rouz, i ko zna šta još, sve u vezi sa mnom je loše. Nemam neku nadu da bih mogao da je zadovoljim - u stvari, nemam nikakvu.” Zastao je. „Mislim da je to to”, reče, kružeći pogledom po prisutnima. „O da, Filip.” Za razliku od ostalih članova, Filipu se obratio direktno. „Da vidimo... ne mislim da mi sudiš, ali nisam siguran da je to u stvari kompliment; više znači da se ti ne bi približavao ni uplitao čak ni da bi mi sudio.” Džulijus je bio vrlo zadovoljan. Smirio je nekonstruktivno gunđanje o izdaji i kazneno mrcvarenje Gila. Bilo je to pitanje pravog trenutka; pre ili kasnije detalji njegovog alkoholizma bi isplivali, ali ne sada niti na ovakav način. Štaviše, usredsređenost na horizontalno otkrivanje donela je i bonus Gilovo desetominutno hrabro kruženje po grupi otvorilo je zlatni majdan podataka - dovoljno za nekoliko dobrih seansi. Obraćajući se grupi, Džulijus reče, „Ima li reakcija?” Oklevaju, pomisli, ali ne zato što je malo toga da se kaže već zato što je previše. Bila je tu čitava lavina tema spremna da se obruši: morali su imati reakcije na Gilovo priznanje, na njegov alkoholizam i neočekivanu žestinu u poslednjih nekoliko minuta. Čekao je, iščekivao. Pomaljalo se mnogo dobrog materijala. Primetio je da ga Filip posmatra i za trenutak su im se pogledi ukrstili što je bilo neuobičajeno. Možda mu je Filip odavao priznanje za veštinu s

kojom je vodio ovu seansu. Ili je možda razmišljao o onome što mu je Gil rekao. Odluči da to ispita i klimnu glavom Filipu. Nije bilo odgovora, pa zato reče: „Filipe, kako se osećaš u ovoj seansi?” „Pitao sam se da li ćeš ti uzeti učešća.” „Uzeti učešća?” Džulijus je bio iznenađen. „A ja se pitam nisam li danas bio previše aktivan, previše direktivan.” „Mislio sam uzeti učešća u iznošenju tajni”, reče Filip. Da li će ikada doći vreme, pomisli Džulijus, kad će Filip reći nešto barem donekle predvidljivo? „Filipe, nije da izbegavam tvoje pitanje, ali ovde ima prečih stvari.” Okrenu se Gilu: „Zanima me kako ti je sada.” „Pod velikim sam pritiskom. Jedino o čemu razmišljam je da li ćeš mi dozvoliti da ostanem u grupi budući da sam alkoholičar”, reče Gil, čije se čelo sijalo od znoja. „Zvučiš kao da smo ti sada najviše potrebni. Pitam se, međutim, da li činjenica da si danas o tome progovorio znači i da si skupio snage da nešto uradiš tim povodom. Možda da se uključiš u program rehabilitacije?” „Da. Posle ovoga danas ne mogu da nastavim kao do sada. Možda ću ti se javiti za neku individualnu seansu, šta kažeš?” „Naravno - koliko god ti treba.” Džulijusovo pravilo bilo je da uvaži potrebe za individualnom terapijom uz uslov da ostali budu upućeni u njene pojedinosti na narednoj grupnoj seansi. Ponovo se obrati Filipu. „Vratimo se na tvoje pitanje. Ima jedan stari terapeutski trik kojim se elegantno zaobilaze neprijatna pitanja, a to je da se odgovori sa ’Pitam se zašto si mi postavio to pitanje?’ Dakle, ja ću te to pitati, ali neću izbeći da ti odgovorim. Zapravo, nudim ti jedan predlog: obećavam da ću na tvoje pitanje dati potpun odgovor ako se složiš da prvo istražimo tvoje

motive da ga postaviš. Dogovoreno?” Filip je oklevao, a onda uzvratio. „Pošteno. Motivacija da postavim to pitanje nije složena. Želim da razumem tvoj pristup savetovanju i, ako je moguće, integrišem sve aspekte koji mogu da poboljšaju moju praksu. Ja radim veoma različito od tebe: ne nudim emotivan odnos - nisam tu da svoje klijente volim. Umesto toga, ja sam intelektualni vodič. Klijentima dajem uputstva kako da razmišljaju jasnije i žive u skladu s razumom. Možda sa zakašnjenjem, ali sad počinjem da razumem na šta ti ciljaš - to je neki buberovski ja-ti susret...” „Buber? Ko?”, upita Toni. „Ne volim što stalno zvučim kao kreten, ali neka sam proklet ako ću ovde da sedim a da ne znam o čemu se priča.” „U pravu si, Toni”, reče Rebeka. „Svaki put kad postaviš pitanje, to radiš i za mene. Nemam pojma ko je Buber.” Ostali su klimali glavama u znak slaganja. Stjuart reče, „Čuo sam to ime nešto o ’ja-ti’ - to je sve.” Pam se ubaci. „Buber je nemački Jevrejin, filozof, umro pre pedesetak godina, u svom radu istraživao istinski susret između dva bića - ’ja-ti’, odnos potpunog prisustva, brižnosti - kao suprotnost ’ja-to’ susretu koji zanemaruje ’ja’ drugog i pre upotrebljava nego što se odnosi. Ta ideja je ovde prilično izražena - ono što mi je Filip uradio pre mnogo godina jeste da me je koristio kao ’to?’ „Hvala, Pam, shvatio sam”, reče Toni, a onda se okrenu ka Filipu. „Da li svi pratimo isti tekst?” Filip ga upitno pogleda. „Ne znaš šta to znači?”, reče Toni. „Treba da nabaviš rečnik govora dvadesetog veka. Upališ li ti ikada TV?” „Nemam TV”, reče Filip ravnim nedefanzivnim tonom. „Ali, ako me

pitaš, Toni, da li se slažem sa Paminim odgovorom o Buberu, on glasi ’da’ - ni sam to ne bih bolje rekao.” Džulijus je bio fasciniran: Filip je izgovorio Tonijevo i Pamino ime? Filip je dao Pam kompliment? Da li su ovo bile čiste slučajnosti ili možda najave značajne promene? O, koliko samo volim da budem živ, pomisli - živ u ovoj grupi. „Još uvek imaš reč, Filipe. Ja sam te prekinuo”, reče Toni. Filip produži: „Dakle, rekao sam Džulijusu... mislim, rekao sam ti”, okrenu se ka Džulijusu, „tačno?” „Tačno, Filipe”, odgovori ovaj. „Mislim da brzo učiš.” Filip nastavi, govoreći odmerenim tonom jednog matematičara, „Prva propozicija: želiš da imaš ja-ti susret sa svakim klijentom. Druga propozicija: ja-ti se sastoji od potpuno recipročnog odnosa - po definiciji to ne može biti jednostrana bliskost. Treća: u poslednjih nekoliko seansi ljudi su mnogo toga otkrili o sebi. Otuda je moje pitanje potpuno opravdano: zar to od tebe ne traži reciprocitet?” Nakon trenutka ćutanja dodade: „Eto, to je pitalica. Namera mi je bila da pratim kako terapeut tvojih uverenja izlazi na kraj s klijentovim zahtevom za paritetom.” „Znači, tvoja motivacija je primarno testiranje da li sam dosledan u svom pristupu?” „Da, ne testiranje tebe lično, već tvog metoda.” „U redu, prihvatam objašnjenje da je tvoje pitanje u službi intelektualnog razumevanja. A sad mi reci još nešto, pa ću ti onda odgovoriti. Zašto u ovom trenutku? Zašto postavljaš upravo to pitanje upravo u ovom trenutku?” „Ovo je prvi trenutak u kome je to moguće. Prvi mali predah u radu.”

„Nisam ubeđen. Mislim da tu ima nešto više. Ponovo, zašto sada?” Filip je zbunjeno odmahnuo glavom. „Možda ovo nije odgovor na tvoje pitanje, ali imao sam na umu nešto što je Šopenhauer rekao: malo toga ljudima toliko popravlja raspoloženje kao što je slušanje o tuđoj nesreći. Citira Lukrecijevu poemu - to je rimski pesnik iz prvog veka pre nove ere”, reče pogledavši iskosa u Tonija „u kojoj osoba doživljava zadovoljstvo dok stoji na obali mora i gleda druge kako se na pučini bore sa snažnom olujom. ’Usrećuje nas’, kaže on, ’da posmatramo nevolje koje nas ne pogađaju.’ Nije li to jedna od moćnih sila prisutnih u terapijskoj grupi?” „Zanimljivo, Filipe”, reče Džulijus. „Ali potpuno promašuje temu. Ostanimo usredsređeni na pitanje zašto sada?” Filip je i dalje delovao zbunjeno. „Dozvoli da ti pomognem, Filipe”, Džulijus ga je ohrabrio. „Insistiram na ovom pitanju iz razloga koji će naročito jasno ilustrovati razliku između naša dva pristupa. Sugerišem da je odgovor na ’zašto sada?’ blisko povezan s tvojim interpersonalnim problemima. Da ilustrujem: možeš li da sumiraš svoje iskustvo sa poslednjih nekoliko seansi?” Usledila je tišina. Filip kao da je bio u nedoumici. Toni reče: „Meni to deluje prilično očigledno, profesore.” Filip pogleda u Tonija, podignutih obrva. „Očigledno?” „Pa, ako hoćeš da ti sričem, evo: ulaziš u ovu grupu i prosipaš masu dubokoumnih izjava. Izvlačiš neke trikove iz svoje filozofske torbe koji nam se svima sviđaju. Neki ovde misle da si mnogo mudar - na primer Rebeka i Boni. Pa i ja. Imaš odgovor na sve. I sam si terapeut, i deluje kao da se takmičiš s Džulijusom. Pratiš tekst?” Upitno pogleda Filipa, koji jedva primetno klimnu glavom, pokazujući

mu da nastavi. „A onda se stara dobra Pam vrati, i šta uradi? Otkrije te! Ispadne da imaš gadnu prošlost. Baš gadnu. Na kraju se ispostavi da nisi Gospodin Čistunac. Pam si stvarno sjebao. Skinut si sa trona. Mora da si sad zbog toga uznemiren. I, šta onda radiš? Dođeš danas i kažeš Džulijusu: koji je tvoj tajni život? Želiš njega da oboriš sa trona, da izjednačiš. Pratiš tekst?” Filip opet lako klimnu glavom. „Tako ja to vidim. Do đavola, a šta bi drugo bilo?” Filip je uperio pogled u Tonija i odgovorio: „Tvoja zapažanja nisu bez osnova.” Okrenuo se i obratio Džulijusu: „Možda li dugujem izvinjenje Šopenhauer je uvek upozoravao da ne dozvolimo da naše subjektivno iskustvo kontaminira objektivnu opservaciju.” „ A izvinjenje Pam? Šta je s tim?” upita Boni. „Da, mislim. I to.” Filip baci pogled u njenom pravcu, ali ona okrenu glavu. Kad je bilo jasno da Pam nema nameru da išta kaže, Džulijus reče: „Neka Pam govori u svoje ime, onda kad bude spremna, Filipe. Ali, meni nema potrebe da se izvinjavaš. Razlog što si ovde jeste upravo da razumeš šta govoriš i zašto to govoriš. A što se tiče Tonijevih zapažanja - mislim da imaju smisla.” „Filipe, hoću nešto da te pitam”, reče Boni „To je pitanje koje mi je Džulijus postavio mnogo puta. Kako si se osećao po završetku nekoliko poslednjih seansi?” „Ne dobro. Rastreseno. Čak nervozno.” „Tako sam i mislila. Mogla sam i sama da primetim”, reče Boni. „Da li si razmišljao o onome što ti je Džulijus rekao na kraju prošle seanse, da si dobio dar od Stjuarta i Rebeke?”

„Nisam o tome mislio. Pokušao sam, ali sam samo osećao napetost. Ponekad se plašim da je sva ova borba i larma destruktivno odvlačenje od nastojanja do kojih zaista držim. Sva ta usredsređenost na prošlost i na naše želje za promenom u budućnosti samo čine da zaboravimo fundamentalnu činjenicu da život nije ništa drugo do sadašnji trenutak koji zauvek nestaje. Šta je poenta sve te muke, s obzirom na krajnji ishod?” „Vidim na šta Toni misli kada kaže da se nikad ne zabavljaš. Ovo je tako sumorno”, reče Boni. „Ja to nazivam realizmom.” „Dobro, vrati se onda malo na deo da je život samo sadašnji trenutak”, Boni je insistirala. „I pitam te samo za sadašnji trenutak - za tvoj sadašnji odgovor na to što si dobio poklon. Takođe imam pitanje o našim postgrupnim okupljanjima u kafeu. Napustio si nas prilično brzo nakon poslednje dve seanse. Da li si mislio da nisi pozvan? Ne, kazaću to ovako: šta osećaš u ovom trenutku u vezi sa seansom u kafeu nakon ove seanse?” „Nisam navikao na toliko mnogo priče - treba mi oporavak. Na kraju ove seanse biće mi drago što je gotovo za danas.” Džulijus pogleda na sat. „Moramo da prekinemo - probili smo vreme. Filipe, neću zaboraviti naš dogovor. Ti si ispunio svoj deo, ja ću svoj sledeći put.”

Treba da ograničimo svoje težnje, obuzdamo svoje želje i savladamo svoj bes, uvek imajući na umu činjenicu da se može dosegnuti samo beskrajno mali deo onoga što vredi imati...

27 Nakon terapijske seanse, članovi grupe su proveli oko četrdeset pet minuta na svom uobičajenom mestu, u kafeu u ulici Union. Pošto Filip nije bio prisutan, o njemu nisu pričali, a nisu ni produžili razgovor o temama kojima su se bavili u seansi. Umesto toga, sa zanimanjem su pratili Paminu živopisnu priču sa puta u Indiju. Boni i Rebeku zaintrigirao je Viđaj, prelepi, misteriozni saputnik iz voza, koji je mirisao na cimet, i nagovarale su je da uzvrati na njegove učestale mejlove. Gil je bio vedar, svima zahvalio na podršci i rekao da će se videti sa Džulijusom, ozbiljno se pozabaviti apstinencijom i krenuti na AA sastanke. Zahvalio je Pam što mu je pomogla u radu. „Živela Pam”, reče Toni. „Dama koja žestoko voli ponovo je u akciji.”

Pam se vratila u svoj stan na Berkli Hilsu povrh univerziteta. Često je sebi čestitala što je imala zdravog razuma da ga zadrži i posle udaje za Erla. Možda je, nesvesno, znala da će joj opet biti potreban. Sviđali su joj se svetlo drvo u svakoj prostoriji, razbacani tibetanski ćilimi, topli sunčevi zraci koji su u

kasna popodneva navirali u dnevnu sobu. Pijuckajući prošek, sela je za radni sto i posmatrala kako sunce zalazi za San Francisko. Navirale su joj misli o grupi. Pomislila je kako je Toni svukao kostim grupne lude i sa hirurškom preciznošću demonstrirao Filipu koliko mu nedostaje uvid u sopstveno ponašanje. Bilo je vrlo zabavno. Poželela je da to ima snimljeno. Toni je nebrušeni dragulj - malo po malo, sve više izbija njegov pravi sjaj. I njegov komentar da ona udeljuje „žestoku ljubav”? Da li je on ili neko drugi osetio u kojoj meri je u njenom odgovoru Gilu „žestoko” prevagnulo nad „ljubavlju”? Iskaliti se na Gilu predstavljalo je pravo zadovoljstvo, neznatno umanjeno time što mu je bilo od pomoći. Nazvao ju je „vrhovnim sudijom”. Pa, bar je imao hrabrosti da to kaže - a onda pokušao da poništi lažnim komplimentom. Prisetila se prvog susreta s Gilom - kako ju je odmah privukao svojim fizičkim izgledom, nabreklim mišićima ispod prsluka i sakoa, i kako ju je ubrzo razočarao malodušnom sklonošću da svakog zadovolji i jadikovkama, beskrajnim jadikovkama o Rouz - njegovoj frigidnoj tvrdoglavoj Rouz od pedeset kila - koja je bila dovoljno pametna, kao što se sad pokazalo, da ne zatrudni s pijancem. Posle samo nekolicine seansi, Gil je zauzeo mesto u dugom nizu muškaraca gubitnika u njenom životu, počev od oca, koji je protraćio diplomu pravnog fakulteta jer nije bio u stanju da izdrži stalnu utakmicu u advokaturi i zadovoljio se bezbednom pozicijom u državnoj službi, podučavajući sekretarice kako da pišu poslovna pisma, a onda mu je ponestalo snage da se izbori sa upalom pluća koja ga je ubila pre nego što je primio prvu penziju. Iza njega je bio Aron, njen bubuljičavi dečko iz srednje škole, koji je odustao od odlaska u Svortmor da bi ostao da živi kod kuće i izabrao univerzitet Merilend jer mu je bio najbliži; i Vladimir, koji je želeo da se s njom oženi iako nikada nije dobio stalno profesorsko mesto i uvek će raditi po ugovoru kao nastavnik pisanja; i

Erl, uskoro bivši muž, koji je bio totalni folirant počevši od Grecian formula farbe za kosu do Cliff Note mastery of the classics, čiju je ergelu pacijentkinja, uključujući i nju, bilo lako zavesti; i Džon, prevelika kukavica da bi napustio mrtav brak i bio s njom. I poslednji dodatak, Viđaj? Neka ga Boni i Rebeka slobodno uzmu! Nije mogla da probudi entuzijazam za čoveka kome treba čitav dan povlačenja u mir kako bi se povratio od stresa koji nosi naručivanje doručka. No, ove misli o drugima samo su prohujale. Osoba koja je zaokupila njenu pažnju bio je Filip, taj pompezni Šopenhauerov klon, ta budala koja je tamo sedela i izgovarala apsurdnosti glumeći čoveka. Završivši večeru, prišla je policama s knjigama i pregledala odeljak sa Šopenhauerovim delima. Jedno vreme joj je filozofija bila glavni predmet i nameravala je da piše disertaciju o uticaju Šopenhauera na Beketa i Žida. Volela je njegovu prozu - bio je, uz Ničea, najbolji stilista među filozofima. I divila se njegovom intelektu, širini i hrabrosti da dovede u pitanje svako verovanje u natprirodno, no što je više saznavala o njemu kao osobi osećala je sve veću odbojnost. Izvukla je i otvorila jedno staro izdanje kompleta njegovih eseja i počela glasno da čita neke od obeleženih pasaža pod naslovom „Naš odnos sa drugima”.

■ „Jedini način da postignete superiornost u odnosima s drugima jeste da im pokažete da ne zavisite od njih.” ■ „Omalovažavanjem stičemo uvažavanje.” ■ „Ljubaznošću i prijatnošću možete druge učiniti popustljivim i predusretljivim: otuda je ljubaznost za ljudsku prirodu isto što je toplota za vosak.”

Sada se podsetila zašto je mrzela Šopenhauera. A Filip kao terapeut? Šopenhauer kao njegov uzor? I Džulijus koji ga podučava? Bilo je u to teško poverovati. Ponovo je pročitala poslednji aforizam: „Ljubaznost je za ljudsku prirodu isto što i toplota za vosak.” Hm, dakle, on misli da može da me obrađuje kao vosak, da poništi ono što mi je uradio upućujući neosnovani kompliment mom komentarisanju Bubera, ili propuštajući me na vratima. Pa, nek’ se nosi! Kasnije je pokušala da se smiri legavši u džakuzi i slušajući traku sa Goenkinim pojanjem; ova hipnotička vedra melodija sa iznenadnim stankama i počecima, te promenama tempa i boje često joj je donosila utehu. Čak je nekoliko minuta pokušavala da meditira vipasana tehnikom, ali nije uspevala da povrati mir kakav je ranije postizala. Izašavši iz kade, posmatrala je sebe u ogledalu. Uvukla je stomak, podigla grudi, okrenula profil, pomazila pubične dlake, prekrstila noge u zavodljivoj pozi. Đavolski dobro za ženu od četrdeset godina. Po glavi joj se vrtela slika Filipa od pre petnaest godina, kada ga je prvi put videla. Sedi za radnim stolom, studentima koji ulaze nemarno deli nastavni program, upućuje joj širok osmeh. Sjajno je izgledao tada, lep, inteligentan, s drugog sveta, nezbunljiv. Šta se, dođavola, desilo s tim čovekom? I taj seks, ta sila, to da radim ono što on želi, cepanje mog veša, kako me je prekrio svojim telom. Što sebe lažeš, Pam - to ti se sviđalo. Učen čovek sa fantastičnim znanjem intelektualne povesti Zapada, i uz to odličan predavač, možda najbolji kog je uopšte imala. Zato je isprva i počela da razmišlja da diplomira filozofiju. No, bilo je to nešto što on nikada neće saznati. Pošto je iscrpla sve te ometajuće i uznemirujuće ljutite misli, okrenula se mekšoj, tužnijoj realnosti: Džulijusovom umiranju. On je bio čovek vredan ljubavi. Umire, ali je kao i uvek posvećen poslu. Kako to uspeva? Kako održava koncentraciju? Kako i dalje brine za druge? A Filip, taj kreten, izaziva ga da se i

on otkrije. I Džulijusova strpljivost, nastojanje da ga pouči. Zar ne vidi kakva je taj prazna posuda? Počela je da fantazira kako neguje Džulijusa koji postaje sve slabiji; donosi mu hranu, briše ga toplim peškirom, stavlja talk, menja čaršave i uvlači se u njegov krevet i grli ga po celu noć. U grupi sada ima nečeg nadrealnog sve te male drame koje se odigravaju na sumračnom horizontu Džulijusovog kraja. Kako je nefer što je on taj koji umire. Zapljusnuo ju je talas besa - ali prema kome da ga usmeri? Ugasivši lampu pored kreveta i čekajući da tableta za spavanje počne da deluje, uočila je jednu prednost ove nove pometnje u svom životu: opsesija Džonom koja je bila nestala tokom vipasana treninga i vratila se po dolasku iz Indije, ponovo je iščezla - možda zauvek.

Nema ruže bez trnja. Ali ima mnogo trnova bez ruže.

28 Pesimizam kao način života

Glavno Šopenhauerovo delo, Svet kao volja i predstava, koje je napisao u svojim dvadesetim godinama, objavljeno je 1818, a dodatni drugi tom 1844. To je spis zadivljujuće širine i dubine, u kome se iznose pronicljiva zapažanja o logici, etici, epistemologiji, percepciji, nauci, matematici, lepoti, umetnosti, poeziji, muzici, o potrebi za metafizikom i čovekovom odnosu prema drugima i prema sebi. Ljudski usud je predstavljen u svojim najsumornijim aspektima: smrti, izolaciji, besmislu života i patnji inherentnoj egzistenciji. Mnogi intelektualci su ubeđeni da u Šopenhauerovom delu ima više dobrih ideja nego kod bilo kog drugog filozofa, izuzimajući jedino Platona. Šopenhauer je više puta izrazio želju i nadu da ga pamte po ovoj velikoj knjizi. Kasnije je objavio drugi značajan rad, filozofske eseje i aforizme u dva toma, naslovljene sa Parerga i paralipomena, što (prevedeno sa grčkog) znači „preostali i dopunski radovi”. U vreme Arturovog života psihoterapija još nije bila rođena, ali u njegovim rukopisima je mnogo toga što ima veze sa terapijom. Glavno delo mu

počinje kritičkim osvrtom i nadovezivanjem na Kanta, koji je filozofiju revolucionisao uvidom da realnost ne percipiramo već je konstituišemo. Kant je shvatio da sve podatke koje dobijemo čulima naš nervni aparat filtrira i rekombinuje tako da formiramo sliku koju zovemo realnost, a koja je zapravo samo himera, fikcija potekla iz konceptualizacije i kategorizacije našeg uma. Čak su i uzrok i posledica, sled, kvantitet, prostor i vreme zapravo konceptualizacije, konstrukti, a ne entiteti „tamo napolju” u prirodi. Štaviše, mi ne možemo „videti” izvan svoje procesirane verzije tog spoljašnjeg; nemamo načina da saznamo šta je „stvarno” tamo, tj. šta je taj entitet koji egzistira nezavisno od naše čulne i intelektualne obrade. Taj izvorni entitet, koji je Kant nazvao Ding an sich (stvar po sebi), ostaće i mora zauvek ostati nesaznatljiv za nas. I mada se Šopenhauer saglasio da „stvar po sebi” nikada ne možemo saznati, verovao je da joj se možemo više približiti nego što je to Kant smatrao. Po njegovom mišljenju, Kant je prevideo glavni izvor raspoloživih informacija o opaženom svetu (svetu fenomena): naša vlastita tela! Tela su materijalni objekti; ona egzistiraju u vremenu i prostoru. A svi mi imamo izuzetno bogato znanje o svojim telima - znanje koje ne potiče od perceptivnog i pojmovnog aparata, već direktno znanje koje dolazi iznutra, znanje koje potiče iz osećanja. Spoznaju koju dobijamo od tela ne uspevamo da konceptualizujemo i saopštimo jer nam je glavnina unutrašnjeg života neprozirna. Nju potiskujemo i ne dopuštamo joj da prodre u svest, pošto bi nam poznavanje naše dublje prirode (okrutnosti, straha, zavisti, seksualne požude, nasilnosti, sebičnosti) uzrokovalo više poremećaja no što bismo mogli podneti. Zvuči poznato? Zvuči kao ona stara frojdijanska priča - nesvesno, primitivni procesi, id, potiskivanje, samozavaravanje. Zar to nisu oni vitalni zameci, primordijalni koreni psihoanalitičkog poduhvata? Imajmo na umu da je Arturovo glavno delo objavljeno četrdeset godina pre Frojdovog rođenja.

Sredinom devetnaestog veka, u doba kad su Frojd i Niče bili školarci, Šopenhauer je bio najčitaniji nemački filozof. Kako razumemo te nesvesne sile? Kako ih posredujemo drugima? Iako se ne mogu konceptualizovati, moguće ih je iskusiti i, prema njegovom mišljenju, saopštiti direktno, bez reči, kroz umetnost. Otuda je umetnosti, naročito muzici, posvećivao više pažnje nego bilo koji filozof. A seks? Nije ostavljao nedoumicu u pogledu svog uverenja da seksualna osećanja igraju krucijalnu ulogu u ljudskom ponašanju. Bio je i ovde, ponovo, neustrašivi pionir: nijedan filozof pre njega nije imao tu pronicljivost (ili hrabrost) da obradi plodonosni uticaj seksualnosti na naš unutrašnji život. Religija? Šopenhauer je bio prvi veliki filozof koji će svoju misao izgraditi na ateističkim temeljima. Otvoreno i žestoko poricao je natprirodno tvrdeći, nasuprot tome, da u potpunosti živimo u prostoru i vremenu, te da su svi imaterijalni predmeti lažni i nepotrebni konstrukti. Mada su mnogi drugi, Hobs, Hjum, čak i Kant, možda imali agnostičke sklonosti, nijedan se nije usudio da bude eksplicitan u pogledu svog neverovanja. Oni su, pre svega, finansijski zavisili od država i univerziteta koji su ih zapošljavali, što ih je onemogućavalo da ispolje bilo kakva antireligiozna raspoloženja. Artur nikada nije bio zaposlen, niti mu je to bilo potrebno, i bio je slobodan da piše šta god želi. Iz istog razloga je Spinoza, vek i po ranije, odbio ponude za visoke položaje na univerzitetu i nastavio da glača sočiva. A kakve zaključke je Šopenhauer izvukao iz svog unutrašnjeg znanja o telu? To da je u nama, i u celoj prirodi, neumoljiva, nezasita, primalna životna sila koju je nazvao voljom. „Gde god se u životu osvrnuli”, napisao je, „vidimo težnju koja predstavlja srž ili ’po-sebi’ svega što postoji.” Šta je patnja? „Ometanje te težnje preprekom na putu između volje i njenog cilja.” Šta je sreća, blaženstvo? To je „postizanje cilja”.

Želimo, želimo, želimo, želimo. Na svaku potrebu koju osvestimo dolazi deset onih što čekaju u krilima nesvesnog. Volja nas vuče nemilosrdno, jer čim se neka potreba jednom zadovolji, uskoro je zamenjuje druga, a zatim sledeća, i sledeća, sve do kraja života. Šopenhauer ponekad, da bi opisao dilemu ljudske egzistencije, evocira mitove o Iksionovom točku ili o Tantalu. Iksion je bio kralj nelojalan Zevsu i za kaznu vezan o vatreni točak koji se beskonačno okretao. Tantal, koji se usudio da Zevsu prkosi, za oholost je kažnjen večitim iskušavanjem bez zadovoljenja. Šopenhauer je smatrao da se ljudski život beskrajno vrti oko ose potreba koje prati zasićenje. A da li nas sitost čini zadovoljnim? Avaj, samo nakratko. Gotovo odmah javlja se dosada, te smo iznova stavljeni u pokret, ovoga puta da bismo pobegli od njenih strahota.

Rad, briga, kuluk i nevolja dosuđeni su, nema sumnje, gotovo svakom dok postoji. No, kada bi se sve želje ispunile čim se jave, kako bi ljudi zaposlili svoje živote i potrošili vreme? Pretpostavimo da se ljudska rasa preseli u Utopiju, gde sve raste samo od sebe i s neba padaju pečene ševe; gde svako odmah nalazi svoju draganu i nema teškoća da je zadrži: tada bi ljudi umirali od dosade ili se vešali; ili bi se tukli, hvatali za guše i ubijali jedni druge i tako sebi nanosili više patnje nego što im je priroda sada dodelila.

A šta je najstrašnije u samoj dosadi? Zašto žurimo da je razvejemo? Zato što je to stanje u kojem ništa ne odvraća pažnju, koje vrlo brzo otkriva neugodne bazične istine o postojanju - našu beznačajnost, našu besmislenu egzistenciju, neumitno napredovanje u pravcu propadanja i smrti. Dakle, šta je ljudski život do beskrajan ciklus želje, zadovoljenja, dosade

i nove želje? Važi li to za sve oblike života? Za ljude utoliko gore, kaže Šopenhauer, jer se sa porastom inteligencije intenzivira i patnja. Pa, da li je iko ikada srećan? Da li iko ikada može da bude srećan? Artur misli da ne može.

Kao prvo, čovek nikada nije srećan, već čitav život provodi težeći ka nečemu za šta smatra da će ga usrećiti; retko dostiže svoj cilj, a kada to učini, samo je razočaran: na kraju se uglavnom nasuče, i u luku vraća bez jarbola i konopaca. I onda je svejedno da li je bio srećan ili jadan; jer njegov život nikada nije bio ništa više od sadašnjeg trenutka, koji uvek iščezava, a sada je i to gotovo.

Život, koji se sastoji od neizbežne tragične nizbrdice, nije samo brutalan već i sasvim nepredvidljiv.

Mi smo kao jaganjci zaigrani na polju, koje kasapin posmatra i bira jedno po jedno; u svojim dobrim danima ne znamo kakvu nam nesreću sudbina baš u tom trenutku sprema - bolest, progon, siromaštvo, sakaćenje, slepilo, ludilo i smrt.

Da li su Šopenhauerovi pesimistički zaključci o ljudskoj sudbini bili do te mere nepodnošljivi da je potonuo u očajanje? Ili je bilo obrnuto? Da li je to što je bio nesrećan uzrokovalo da ljudski život smatra tužnom rabotom, za koju bi najbolje bilo da do nje nikada nije ni došlo? Svestan ove zagonetke, Artur nas (a i sebe) često podseća kako emocija ima snagu da pomrači i iskrivi spoznaju da čitav svet pokazuje veselo lice onda kada imamo razloga da se radujemo, a

mračno i sumorno kad nas pritisne tuga.

Ne pišem za gomilu... Svoj rad ostavljam mislećim pojedincima koji će se vremenom ispostaviti kao retki izuzeci. Oni će se osećati onako kao što sam se osećao ja, ili kako se oseća mornar-brodolomnik na pustom ostrvu, kojem trag bivših sapatnika donosi više utehe nego svi kakadui i majmuni na drveću.

29 „Želeo bih da nastavim tamo gde sam stao”, reče Džulijus započinjući narednu seansu. Glas mu je zvučao kruto, kao da čita pripremljen tekst. Požurio je, „Kao i većina terapeuta koje znam, sa intimnim prijateljima prilično otvoreno razgovaram o ličnim stvarima. Nije mi lako da se otkrijem na tako neuvijen i čist način, tako direktno rizično kako su to neki od vas učinili nedavno. Ali postoji jedan događaj koji sam ispričao samo jednom u životu - i to pre mnogo godina, bliskom prijatelju.” Pam, koja je sedela pored Džulijusa, prekide ga. Stavljajući ruku na njegovu, reče: „Hej, ne moraš to da radiš. Filip te je gurnuo u tu situaciju, a kad je Toni raskrinkao njegove glupe motive, čak se i izvinio zbog tog zahteva. Ja, na primer, ne želim da kroz to prolaziš.”

Ostali se složiše, ističući da je Džulijus uvek u grupi govorio o svojim osećanjima i da je Filipov ja-ti ugovor jedna nameštaljka. Gil dodade: „Počinjemo da se rasplinjavamo. Svi smo ovde jer nam treba pomoć. Moj život je u haosu - videli ste to prošle nedelje. Ali koliko znam, Džulijuse, ti nemaš problem sa intimnošću. Šta se time onda postiže?” „Pre nekoliko nedelja”, Rebeka progovori svojim odsečnim, preciznim tonom, „rekao si da sam se otkrila kako bih Filipu dala poklon. To je bilo delimično tačno - ne i potpuna istina: sada mi je jasno da sam htela da ga zaštitim od Paminog besa. Međutim, dok ovo govorim, moja poenta je... šta je moja poenta? Moja poenta je da je priznanje šta sam uradila u Las Vegasu bilo za mene dobra terapija - lakše mi je što sam to izbacila napolje. Ti si ovde da bi meni pomogao, a nimalo mi neće pomoći ako razotkriješ nešto o sebi.” Džulijus se veoma iznenadio - tako jak konsenzus bio je retkost u ovoj grupi. No, mislio je da zna šta se dešava. „Osećam da veoma brinete zbog moje bolesti - o meni mnogo vodite računa, ne želite da budem pod stresom. Zar ne?” „Možda”, reče Pam, „ali što se mene tiče ima još nečeg - jednim delom ne želim da otkriješ nešto mračno iz svoje prošlosti.” Džulijus primeti znakove slaganja kod drugih i progovori, ne obraćajući se nikom posebno: „Kakav paradoks! Otkako se bavim ovim poslom, non-stop slušam pacijente kako se uglas žale što se terapeuti previše distanciraju i otkrivaju premalo od svog privatnog života. I evo, sad kad sam na ivici da to učinim, dočekuje me ujedinjeni front povika, ’Ne želimo da čujemo. Ne čini to.’ U čemu je stvar?” Ćutali su. „Želite da me vidite neokaljanog?”, upita ih. Niko ne odgovori. „Izgleda da smo se zaglavili, tako da ću danas odbaciti pristojnost i naprosto nastaviti, pa ćemo videti šta će da ispadne. Ova priča

vraća nas deset godina unazad, u vreme smrti moje žene. Oženio sam se sa Mirijam, svojom devojkom iz srednje škole, dok sam studirao medicinu; pre deset godina ona je poginula u saobraćajnoj nesreći u Meksiku. Bio sam očajan. Iskreno rečeno, nisam siguran da sam se ikada oporavio od tog užasnog događaja. Žaljenje je, na moje iznenađenje, imalo bizaran obrt: osetio sam intenzivan talas seksualne energije. U to vreme nisam znao da je pojačana seksualnost uobičajen odgovor na suočavanje sa smrću. Otada sam sreo mnogo ljudi u žalosti preplavljenih seksualnom energijom. Razgovarao sam i sa nekima koji su imali teške infarkte, a oni su mi pričali kako su pipkali bolničarke dok su ih kolima hitne pomoći prevozili u bolnicu. U mom žalovanju postao sam opsednut seksom, bio mi je neophodan - u velikom količinama - i kad su naše prijateljice, udate i neudate, dolazile da me teše, ja sam koristio situaciju i imao seksualni odnos s nekima od njih, čak i sa jednom Mirijaminom rođakom.” Grupa je ostala nema. Svima je bilo nelagodno, izbegavali su susret pogledima; neki su slušali prodoran cvrkut zebe na crvenom japanskom javoru, koji je dopirao kroz prozor. U pojedinim trenucima, tokom svih ovih godina provedenih u vođenju grupa, Džulijus bi poželeo da ima koterapeuta. Ovo je bio jedan od tih trenutaka. Naposletku, Toni je s mukom izustio: „Pa, šta je bilo s tim prijateljstvima?” „Prekinula su se, postepeno iščezla. Neke od žena sam kasnije slučajno sretao, ali to nikada nismo pominjali. Bilo nam je veoma neprijatno. I jako smo se stideli.” „Žao mi je, Džulijuse”, reče Pam, „i žao mi je zbog tvoje žene - nisam ništa znala o tome - i, naravno o... tim.... odnosima.” „Ne znam šta da ti kažem, Džulijuse”, reče Boni. „Ovo je stvarno neprijatno.”

„Kaži nešto više o toj neprijatnosti, Boni”, reče Džulijus, osećajući teret zadatka da samom sebi bude terapeut u grupi. „Pa, ovo je sasvim novo. Prvi put si sebe ovako izložio u grupi.” „Nastavi. Osećanja?” „Osećam veliku napetost. Mislim, zato što je tako dvoznačno. Kad neko od nas”, pokaza rukama okolo, „donese nešto bolno u grupu, mi znamo šta nam je činiti - mislim, krenemo odmah da radimo iako možda ne znamo tačno kako. Ali s tobom, ne znam...” „Tačno, ono što je nejasno je zašto si nam ispričao”, reče Toni, naginjući se napred, žmirkajući ispod debelih obrva. „Pitaću te nešto što sam naučio od tebe, upravo prošle nedelje. Zašto sada? Da li zato što si se nagodio s Filipom? Većina ljudi ovde rekla je ’ne’ - ta nagodba nema smisla. Ili ti treba pomoć zbog osećanja koja su ostala nakon tih događaja? Mislim, razlozi da to podeliš s nama nisu jasni. Ako hoćeš moju ličnu reakciju, nemam problem s tim što si radio. Reći ću ti direktno, osećam isto što sam osećao kada su u pitanju bili Stjuart i Gil i Rebeka - lično ne vidim ništa strašno u tvojim postupcima. Mogu da zamislim da se i ja tako ponašam. Usamljen si, napaljen, neke ženske hoće da te teše, ti im to dopustiš, i svi se dobro provedu. I one su verovatno isto želele. Mislim, govorimo o damama kao da su one samo iskorišćene ili eksploatisane. Dovodi me do besa, do belog usijanja, ta predstava o muškarcima koji preklinju za mrvice seksa dok žene, sedeći na svojim tronovima, odlučuju da ga kad milostinju udele ili ne udele. Kao da i one ne dobijaju nešto.” Toni okrenu glavu čuvši Pam koja se lupila po čelu i pokrila lice rukama, a primeti da se i Rebeka drži za glavu. „U redu, možda ću odbaciti ovo poslednje, a ostaću pri onom zašto sada?” „Dobro pitanje, Toni, hvala na podsticaju. Pre nekoliko minuta poželeo sam da ovde imam koterapeuta koji bi mi pomogao, a onda si ti progovorio i

obavio posao. Dobar si, mogao bi da napraviš solidnu karijeru u terapiji. Hajde da vidimo: zašto sada? Toliko puta sam ja drugima postavljao ovo pitanje, a sad je verovatno ono prvi put postavljeno meni. Kao prvo, mislim da si u pravu kada kažeš da razlog nije nagodba s Filipom. Ipak, to ne mogu da potpuno da odbacim, jer ima nečega u onom ja-ti odnosu o kome je Filip govorio. Citiraću ga, ’ideja nije bez vrednosti’.” Džulijus mu uputi osmeh, ali ovaj ne uzvrati. Zatim nastavi, „Ono što imam na umu je da postoji problem s manjkom reciprociteta u autentičnom terapijskom odnosu - to je jedno zamršeno pitanje. Suočavanje s njim deo je razloga što sam prihvatio Filipov izazov.” Ponadao se nekoj reakciji; imao je utisak da predugo govori. Okrenuo se ka Filipu. „Kako se ti osećaš u vezi sa ovim što sam do sada rekao?” Ovaj zavrte glavom, zatečen Džulijusovim pitanjem. Posle trenutka premišljanja, reče: „Izgleda da ovde postoji generalna saglasnost da sam jedan od onih koji je izabrao da obznani nešto veliko. To je netačno. Neko u grupi je obelodanio nešto o svom iskustvu sa mnom, a ja sam otkrio šta sam radio jedino zarad istorijske tačnosti.” „Možeš li mi reći kakve to veze uopšte ima sa bilo čim?”, upita Toni. „Upravo tako”, javi se Stjuart. „Što se tiče tačnosti, Filipe, prvo, neka se zna, ja nisam od onih koji misle da si se otkrio. No ono glavno što hoću da kažem je da tvoj odgovor nije ni blizu traženog. Nema nikakve veze s Džulijusovim pitanjem o tome kako se osećaš.” Filipa ovo kao da nije dotaklo. „Dobro. U redu, vratimo se na Džulijusovo pitanje - mislim da me je zbunilo zato što nemam osećanja. U onome što je rekao nije bilo ničega što iziskuje emocionalni odgovor.” „Ovo je barem relevantno”, reče Stjuart. „Tvoj prethodni odgovor stigao je niotkuda.” „Tako sam umorna od tvoje igre pseudodemencije!” Pam, pljesnuvši

ozlojeđeno po butini, ispali ove reči ka Filipu. „I besna sam što odbijaš da me zoveš po imenu! Uvredljivo je i imbecilno da o meni govoriš kao o ’nekome u grupi’.” „A pseudodemencija bi značila da se pravim da ne razumem?” upita Filip, izbegavajući Pamin ubojiti pogled. „Bogu hvala!”, reče Boni, podižući ruke. „Evo, prvi put ste se jedno drugom obratili, stvarno razgovarate.” Pam je ignorisala Boninu primedbu i nastavila da govori Filipu. „Pseudodemencija je kompliment u poređenju sa onim što joj je alternativa. Kažeš da ne nalaziš ništa u Džulijusovom komentaru što bi iziskivalo reakciju. Kako neko može da nema reakciju na Džulijusa?” Streljala ga je pogledom. „Na primer?” upita Filip. „Ti očigledno misliš da ja nešto treba da osećam.” „Da probamo sa zahvalnošću što je tvoje besmisleno i neosetljivo pitanje shvatio ozbiljno? Ili sa poštovanjem što je održao ja-ti obećanje koje ti je dao? Kako bi bilo da ti je žao zbog onoga kroz šta je prošao u prošlosti? Ili da si fasciniran ili se čak poistovećuješ s njegovim nesavladivim seksualnim osećanjima? Ili da mu se diviš zbog spremnosti da, uprkos bolesti, radi s tobom, sa svima nama? A to je samo početak.” Povisi glas: „Kako možeš da nemaš osećanja?” Skrenu pogled sa Filipa, prekidajući tako njihov kontakt. Filip nije odgovarao. Sedeo je nepomično kao Buda, nagnut napred, zureći u pod. Dok je trajala duboka tišina koja je pratila Pamin emotivni izliv, Džulijus se pitao kako najbolje da nastavi. Obično je bolje sačekati - jedan od omiljenih terapijskih aksioma bio mu je „gvožđe se kuje kad je hladno!” S obzirom da je terapiju uglavnom shvatao kao seriju pokretanja osećanja i njihovo integrisanje, Džulijus je pomislio kako je taj dan obilovao

izražavanjem emocija. Možda je toga bilo i previše. Došao je trenutak da se pređe na razumevanje i integrisanje. Izabravši zaobilazan put, obratio se Boni. „Šta je značilo ono ’bogu hvala’?” „Opet mi čitaš misli, Džulijuse. Kako to uspevaš? Baš sam razmišljala o toj pošalici i zbog nje se pokajala. Bojim se da je ispala nekako loše i zvučala kao podsmevanje. Da li je?” Pogledala je Pam, a zatim Filipa. „Nisam to pomislila”, reče Pam, „ali, da, kad pogledam unazad, bilo je tu i ruganja.” „Izvini”, reče Boni. „Ali ova uzavrela situacija, tvoje i Filipovo ujedanje, sva ta prepucavanja - samo mi je laknulo što ste postali direktni. A ti?”, okrenu se ka Filipu. „Tebi se nije dopao moj komentar?” „Izvini.” Filip je i dalje gledao u pod. „Nisam registrovao. Bio sam svestan jedino sevanja u njenim očima.” „Njenim?”, upita Toni. „U Paminim očima.” Okrenu se prema njoj, glas mu na trenutak zadrhta, „u tvojim očima, Pam.” „Dobro je, čoveče”, reče Toni, „sad se pomeramo.” „Da li si se uplašio, Filipe?”, upita Gil. „Nije lako naći se tome na putu, zar ne?” „Ne, trudio sam se da ne dozvolim da njen ubojiti pogled, njene reči, njeno mišljenje utiču na mene. Mislim, Pam, tvoje reči, tvoje mišljenje.” „Izgleda da ti i ja imamo nešto zajedničko, Filipe,” reče Gil. „Slični smo obojica imamo problem s Pam.” Filip pogleda u Gila i klimnu glavom; možda je to bio znak zahvalnosti, pomisli Džulijus. Kad je postalo jasno da Filip neće ponuditi više, Džulijus pogleda uokolo kako bi uključio i ostale članove. Nikada nije propuštao priliku

da proširi mrežu interakcija: čvrsto poput jevanđeliste verovao je da što više članova učestvuje, grupa je efektivnija. Želeo je da uključi Pam - njen izliv emocija usmeren na Filipa još uvek je odzvanjao prostorijom. S tim ciljem, obratio se Gilu i rekao: „Kažeš da nije lako naći se na putu Paminim komentarima... prošle nedelje si je nazvao vrhovnim sudijom - možeš li o tome da kažeš nešto više?” „Oh, jasno mi je da je to nešto samo moje, nisam siguran i ne prosuđujem baš dobro, ali...” Džulijus ga prekide. „Stani! Zamrznimo akciju ovde, ovog trenutka.” Okrenu se ka Pam: „Da vidimo šta je Gil upravo rekao. Ima li to veze sa onim da nećeš ili ne možeš da ga slušaš?” „Naravno”, reče Pam. „To je Gilova kvintesencija. Čuj, Gil, šta si maločas izjavio: ’Ne obraćajte nimalo pažnje na ono što ću sada reći. Nije važno - ja nisam važan - to je nešto samo moje. Neću da vređam. Ne slušajte me! Tako ne samo da diskvalifikuješ sebe, već sve činiš otužnim. Nasmrt dosadnim. Zaboga, Gil! Imaš nešto da kažeš? Onda ustani i reci!” „Dakle, Gil,” upita Džulijus, „da si hteo da govoriš direktno, bez okolišanja, šta bi rekao?” Taj stari dobri trik sa kondicionalom. „Rekao bih joj - tebi, Pam - ti si onaj sudija kog se ja ovde plašim. Sediš tu i sudiš o meni. Nelagodno mi je - ne, bukvalno sam preplašen u tvom prisustvu.” „To je direktno, Gil. Sad te slušam”, uzvrati Pam. „Dakle, Pam”, reče Džulijus, „imamo dva muškarca ovde - Filipa i Gila koji kažu da te se boje. Imaš li neku reakciju na to?” „Aha, veliku reakciju: ’To je njihov problem’!” „Ima li šanse da bude i tvoj problem?” upita Rebeka. „Možda i drugi

muškarci u tvom životu osećaju isto.” „Razmisliću o tome.” „Ima li neko feedback na ovu poslednju razmenu?”, upita Džulijus. „Mislim da Pam pomalo izvrdava”, reče Stjuart. „Slažem se. Imam osećaj da se nećeš baš mnogo udubljivati, Pam”, reče Boni. „Da, totalno si u pravu. Mislim da me još uvek boli što je Rebeka rekla da hoće da zaštiti Filipa od mog besa.” „To je dilema, zar ne, Pam?”, upita Džulijus. „Baš kao što si rekla Gilu, ceniš feedback bez zamajavanja, a kad ga dobiješ, joj, kako boli.” „Tačno - možda i nisam tako čvrsta kao što izgledam. I, Rebeka, jeste me zabolelo.” Rebeka odgovori: „Žao mi je, Pam; to mi nije bila namera. Podrška Filipu nije isto što i napad na tebe.” Džulijus je čekao i pitao se u kom pravcu da usmeri grupu. Bilo je mnogo opcija. Na stolu su se našli Pamin bes i suđenje drugima. I šta je s drugim muškarcima, Tonijem i Stjuartom, gde su oni? Pam i Rebeka su se i dalje nadmetale. Ili grupa treba da se pozabavi nezavršenim poslom sa Boni i njenom podrugljivom izjavom? Ili da se više fokusira na Paminu erupciju emocija prema Filipu? Znao je da je najbolje biti strpljiv; pogrešio bi ako bi ih prejako gurao. Nakon samo nekoliko seansi definitivno je došlo do napretka u popuštanju zategnutosti. Možda su uradili dovoljno za danas. Ipak, bilo je teško proceniti; Filip je dao malo od sebe. Na njegovo iznenađenje, međutim, grupa je krenula u sasvim neočekivanom pravcu. „Džulijuse”, reče Toni, „pitao sam se nešto. Da li si zadovoljan reakcijama koje si dobio na ono što si nam otkrio o sebi?”

„Pa, nismo baš daleko odmakli. Da razmislim šta se dogodilo: rekao si mi kako se ti osećaš, i Pam je to učinila, a onda su se ona i Filip upustili u njegovo odsustvo emocija na moje otkrivanje. I ja ti još nisam odgovorio na pitanje ’zašto sada’; dozvoli da se na to vratim.” Polako se koncentrisao, veoma svestan da njegovo samootkrivanje, kao i u slučaju bilo kog drugog terapeuta, uvek ima dvostruku implikaciju: prvi nivo je sve ono što iz toga dobije za sebe, a drugi je modelovanje koje se time uspostavlja u grupi. „Mogu vam reći da nisam želeo da me odvratite od toga da priznam ono što sam učinio. Mislim, gotovo svi ste pokušali da me zaustavite, ali ja sam bio tvrdoglav, potpuno rešen da nastavim, što je za mene vrlo neuobičajeno. Nisam siguran da do kraja razumem, ali ima tu nečeg važnog. Zanimalo te je, Toni, da li sam tako tražio pomoć - ili možda oproštaj. Ne, nije bilo to; davno sam sebi oprostio, posle godina rada s prijateljima i terapeutom. Ono što sa sigurnošću mogu reći jeste da u prošlosti, tu mislim pre melanoma, ne bih nikad, ni za hiljadu godina, u grupi rekao ovo što sam rekao danas.” „Pre melanoma”, nastavio je, „to je ključ. Svima nam je izrečena smrtna presuda - znam da me dobro plaćate za ovakve vesele izjave - ali saznanje da je to zvanično, zapečaćeno i čak datirano svakako je postalo moj fokus. Melanom mi daje čudan osećaj rasterećenja koji ima mnogo veze sa mojim otkrivanjem danas. Možda sam zbog toga zavapio za koterapeutom - nekim objektivnim ko će osigurati da i dalje postupam u vašem najboljem interesu.” Zastade, a zatim dodade: „Primetio sam da niko nije reagovao kad sam prokomentarisao kako ste danas vodili računa o meni.” Nakon nekoliko trenutaka tišine, reče, „I dalje ne reagujete. Vidite, zato mi nedostaje koterapeut. Uvek sam verovao da ako postoji nešto veliko o čemu se ne govori, onda se ni na čemu drugom važnom ne može raditi. Moj posao je da uklanjam barijere; poslednje što želim jeste da budem barijera. Ja iz ove kože ne mogu, a osećam kako me izbegavate ili, da se tako izrazim, izbegavate moju

fatalnu bolest.” Boni reče: „Ja želim da razgovaramo o onome što ti se dešava; ali ne želim da ti nanosim bol.” Ostali se složiše. „Daa, sad ste uperili prst na to. Dobro slušajte šta ću vam reći: postoji samo jedan način da me povredite - a to je da presečete kontakt sa mnom. Teško je komunicirati s nekim ko je fatalno oboleo - znam to. Ljudi su skloni da budu previše obzirni; ne znaju šta je ispravno reći.” „To važi za mene”, reče Toni. „Ne znam šta da kažem. Ali probaću da ostanem s tobom.” „Osećam to, Toni.” „Zar nije tačno”, reče Filip, „da se ljudi plaše kontakta sa unesrećenima zato što ne žele da se suoče sa smrću koja čeka svakog od njih.” Džulijus klimnu glavom. „Ovo zvuči značajno, Filipe; hajde da dalje istražimo.” Da je bilo ko drugi sem Filipa ovo rekao, Džulijus bi sigurno pitao da li izražava vlastita osećanja. Međutim, u ovoj fazi, jedino je želeo da podrži Filipovo uključivanje. Pogledao je okolo, iščekujući reakcije. „Možda”, reče Boni, „nije bez osnova ono što Filip govori jer nedavno sam imala košmare u kojima nešto pokušava da me ubije, a tu je i mora koju sam opisala - kad jurim za vozom koji se raspada.” „Znam da se ispod površine mnogo više plašim nego obično”, uključi se Stjuart. „Jedan od mojih drugara s tenisa je dermatolog i ovog meseca dvaput sam mu tražio da mi pregleda fleke na koži. Melanom mi se uvrteo u glavu.” „Džulijuse”, progovori Pam, „otkako si mi rekao za melanom stalno si mi na pameti. Ima nešto u onome što ste mi rekli, da sam oštra s muškarcima, ali ti predstavljaš veliki izuzetak - najdivniji si čovek kog znam. I da, ja imam

zaštitnički odnos prema tebi. Osetila sam to kad te je Filip prozvao. Mislila sam - i dalje mislim - da je to od njega bezdušno i bezosećajno. I pitanje je da li sam svesnija sopstvene smrti - možda i jesam, ali to ne znam. Ono što mogu da kažem jeste da tragam za rečima koje bi te utešile. Prošle noći čitala sam nešto zanimljivo, deo iz memoara Govori, sećanje Nabokova, gde se život opisuje kao varnica između dva istovetna jezera tame, tame pre rođenja i tame posle smrti, i kako je čudno što nas toliko brine ova poslednja, a tako malo ona prva. Nekako mi je delovalo neverovatno umirujuće i odmah sam ga obeležila za tebe.” „To je dar, Pam. Hvala ti. Jedna izuzetna misao. I jeste umirujuća, mada nisam siguran na koji način. Prijatnije se osećam u vezi sa prvim jezerom, koje prethodi rođenju - kao da je dobronamernije - možda ga ja ispunjavam obećanjem, potencijalom za ono što će doći.” „Ta misao”, reče Filip, „takođe je umirila i Šopenhauera, od koga ju je, uzgred rečeno, Nabokov bez sumnje uzeo. Šopenhauer je rekao da ćemo posle smrti biti isto što smo bili pre rođenja, a zatim se upustio u dokazivanje nemogućnosti postojanja više od jedne vrste ništavila.” Džulijus nije imao priliku da odgovori. Pam je Filipu uputila besan pogled i obrecnula se: „Upravo ovo savršeno ilustruje zašto je tvoja želja da budeš terapeut monstruozna šala. Nalazimo se usred nežnih emocija, a ono što je tebi najvažnije, ono što je tebi jedino važno, jeste pitanje autorstva. Misliš da je Šopenhauer jednom rekao nešto otprilike slično. Vrlo važno!” Filip zatvori oči i poče da recituje: „’Čovek se, nakon hiljade i hiljade godina neegzistiranja, na svoje veliko zaprepašćenje odjednom nađe u egzistenciji; onda živi neko vreme, a potom, opet, dolazi isto tako dug period kad više ne egzistira’: Naučio sam mnogo toga Šopenhauerovog napamet: ovo je treći paragraf eseja „Dodatne napomene doktrini ništavnosti egzistencije”. Da li je ovo, po tvom mišljenju, dovoljno otprilike?”

„Deco, deco, prekinite”, povika Boni visokim tonom. „Opuštaš se, Boni. To mi se sviđa”, reče Toni. „Imate li još nekih osećanja, bilo ko?”, upita Džulijus. „Ne želim da budem uhvaćen u ovoj unakrsnoj vatri. Koristi se teška artiljerija”, progovori Gil. „Daa”, reče Stjuart, „nijedno od njih dvoje ne propušta priliku da zada udarac. Filip mora da komentariše nečije korišćenje Šopenhauerovih misli, a Pam ne može da odoli prilici da Filipa nazove monstruoznom šalom.” „Nisam rekla da je on monstruozna šala. Rekla sam...” „O’ladi, Pam, sad cepidlačiš. Znaš na šta sam mislio.” Stjuart nije odstupao. „A i ta provala besa oko Nabokova - to je bilo neprimereno. Prvo vređaš njegovog idola, a onda hvališ nekog drugog ko je pozajmio Šopenhauerove reči. Šta je tako loše u tome što Filip hoće da te ispravi? Kakav je zločin ako ukazuje da Šopenhauer ima prioritet?” „Moram da kažem nešto”, reče Toni. „Kao i obično, ne znam ko su ti tipovi - bar ne znam za Nabo... Nobo?” „Nabokov”, odgovori Pam, blagim tonom rezervisanim samo za Tonija, „veliki ruski pisac. Možda si čuo za njegov roman Lolita.” „Daa, gledao sam to. Dakle, u ovoj vrsti razgovora upadam u začarani krug - zbog toga što nešto ne znam osećam se glupo, zato zaćutim, a onda se osećam još gluplje. Moraću i dalje da razbijam taj obrazac tako što ću govoriti.” Okrenu se ka Džulijusu: „Eto odgovora na tvoje pitanje o osećanjima, to je jedno osećanje - glupost. Drugo je što sam na tren, kad je Filip rekao ’da li je to, po tvom mišljenju, dovoljno otprilike?’ uhvatio pogledom njegove zube - oštri su, baš oštri. I još nešto osećam prema Pam”, okrenu se ka njoj, „ti si moja cura - stvarno mi se sviđaš, ali reći ću ti nešto: Nikako ne bih voleo da se na mene

naljutiš.” „Čula sam te”, uzvrati Pam. „I, i...”, nastavi Toni, „zaboravio sam najvažnije što sam hteo da kažem da nas je cela ova prepirka skrenula s puta. Pričali smo kako te možda štitimo ili izbegavamo, Džulijuse. A sa Pam i Filipom brzo smo skrenuli s teme. Zar to opet nije izbegavanje?” „Znaš, ne osećam tako. Kad radimo ovako intimno kao sada, nikad se ne zadržimo na jednom koloseku. Struja misli stalno se preliva u nove kanale i, uzgred”, Džulijus se obrati Filipu, „ovaj izraz - intimno - upotrebljavam sasvim namerno. Smatram da je tvoja ljutnja - koju vidimo da se probila ovde po prvi put - zaista znak intimnosti. Mislim da ti je dovoljno stalo do Pam da na nju možeš da se naljutiš.” Znao je da ovaj neće sam odgovoriti, pa ga je podstakao. „Filipe?” Odmahujući glavom, Filip uzvrati: „Ne znam kako da procenim tvoju hipotezu, no ima nešto drugo što hoću da kažem. Priznajem da sam i ja, poput Pam, tražio nešto utešno ili bar relevantno što bih ti rekao. Sledim Šopenhauerov običaj da svaki dan završim čitajući Epikteta ili Upanišade.” Pogleda u Tonijevom pravcu. „Epiktet je rimski filozof iz drugog veka, a Upanišade je stari sveti hindu tekst. Pre neko veče pročitao sam pasus iz Epikteta koji mi se čini vredim i kopirao ga. Ovo je grub prevod s latinskog na savremeni govor.” Posegnuo je za torbom, podelio svima kopije, a zatim, zatvorenih očiju izrecitovao pasus.

Kad se, nakon plovidbe morem, brod ukotvi, ti izlaziš da doneseš vode i usput sakupiš nešto korenja i školjki. Ali na pameti uvek treba da imaš brod i da se stalno osvrćeš jer, ako te gospodar broda pozove, poziv moraš poslušati i sve ostaviti, ukoliko nećeš da te tretiraju kao ovce koje

vezuju i bacaju u potpalublje. Tako je i sa ljudskim životom. Ako su nam, umesto školjki i korenja, na raspolaganju žena i deca, ništa ne treba da nas omete da ih uzmemo. No, ukoliko gospodar pozove, potrči ka brodu, odbaci sve i ne osvrći se. A ako si u starosti, od broda se ne udaljavaj ni za tren, kako se ne bi desilo da kad gospodar pozove ti ne budeš spreman.

Filip završi i ispruži ruke kao da kaže, „To je to.” Svi su pažljivo proučili odlomak. Bili su zbunjeni. Tišinu je prekinuo Stjuart, „Evo, ja pokušavam, Filipe, ali ne kapiram. Šta ovde ima vredno za Džulijusa? Ili za nas?” Džulijus pokaza na svoj sat. „Žao mi je što ovo moram da kažem, ali vreme nam je isteklo. Dozvolite, međutim, da zazvučim kao učitelj i da ukažem na nešto. Izjavu ili postupak obično sagledavam iz dve perspektive - sadržaja i procesa - a pod procesom podrazumevam šta nam govore o prirodi odnosa između uključenih strana. Kao i ti, Stjuarte, ni ja u ovom trenutku ne razumem sadržaj Filipove poruke: moraću da je proučim, i možda če taj sadržaj biti tema sledeće seanse. Ali, ponešto razumem o procesu. Ono što znam, Filipe, jeste da si, kao i Pam, mislio na mene, želeo da mi daš poklon, i donekle dopro u tom pravcu: napamet si naučio taj odlomak i napravio kopije. A šta je njegovo značenje? Biće da odražava tvoju brigu za mene. I kako se ja zbog toga osećam? Dirnut sam, zahvalan i jedva čekam da dođe vreme kad ćeš moći svoju brižnost da izraziš vlastitim rečima.”

Život se može uporediti s parčetom izvezene tkanine čije se lice otkriva svakom tokom prve polovine životnog veka, a naličje tokom druge. Ovo potonje nije tako lepo, ali je poučnije jer nam omogućava da sagledamo kako su niti povezane.

30 Džulijus je posmatrao kako članovi grupe odlaze silazeći prednjim stepenicama na ulicu. Umesto da se svako uputi ka svojim kolima, produžili su zajedno, nesumnjivo ka kafeu. Oh, kako bi rado zgrabio jaknu i sleteo dole da im se pridruži. Ali, bio bi to neki drugi dan, drugi život, drugi par nogu, pomislio je dok se vukao hodnikom ka kompjuteru u radnoj sobi da bi uneo beleške sa seanse. Odjednom je promenio mišljenje, vratio se u sobu za terapiju, izvadio lulu i počeo da uživa u bogatoj aromi turskog duvana. Na umu nije imao ništa drugo do da se minut-dva naprosto greje na žaru grupne seanse. Ovaj susret, kao i poslednja tri ili četiri, ostavio je snažan pečat. U mislima se vratio na grupe pacijentkinja obolelih od raka dojke koje je davno vodio. Koliko puta su samo članice pominjale zlatan period koji nastupa kada se prevaziđe panika izazvana uvidom da će zaista umreti. Neke su govorile da ih je život s karcinomom učinio mudrijima, samoostvarenijima, a druge su menjale životne prioritete, postajale jače, učile da kažu ’ne’ aktivnostima koje više nisu

cenile a ’da’ onome što im je zaista važno na primer, pružanju ljubavi porodici i prijateljima, posmatranju lepote kojom su okružene, uživanju u promenama godišnjih doba. Ali kakva šteta, mnoge su se žalile, što su tek kad je njihova tela proždirao rak naučile kako da žive. Ove promene bile su toliko dramatične - jedna pacijentkinja je čak izjavila, „Rak leči psihoneurozu” - da je u nekoliko navrata napravio štos tako što je studentima opisao samo psihološke promene, a onda ih upitao koja je vrsta terapije bila primenjena. Kako bi ih šokiralo kad bi čuli da tu razliku nije proizvela terapija niti lekovi, već suočavanje sa smrću. Mnogo je dugovao tim pacijentkinjama. Kakav su one model za njega u ovom teškom periodu bile, i kakva šteta što to ne može da im kaže. Živi kako valja, opomenuo se, i uzdaj se da će ono dobro teći od tebe čak i ako za to nikada ne saznaš. A kako se ti nosiš sa svojim kancerom, zapitao se. Znam mnogo o fazi panike iz koje, hvala bogu, izlazim, iako i dalje postoje oni trenuci u tri ujutru kad me obuzme strah sa svojim bezimenim užasom koji ne ustupa ni pred kakvom racionalizacijom niti retorikom - osim pred valijumom, svetlošću zore ili utešnom toplom kupkom. No, da li sam se promenio ili postao mudriji, zapitao se. Imao svoj zlatni period? Možda sam bliži svojim osećanjima - možda je u tome rast. Mislim, ne, znam da sam postao bolji terapeut - osetljiviji sam slušalac. Da, definitivno sam drugačiji terapeut. Pre melanoma nikada ne bih rekao da sam zaljubljen u grupu. Ne bih ni sanjao da ću otkriti tako intimne detalje iz svog života - Mirijaminu smrt, svoj seksualni oportunizam. A moja neizdrživa prisila da se danas grupi ispovedim - odmahnuo je glavom u neverici - to je nešto za čuđenje, pomisli. Kao da me nešto gura protiv moje volje, protiv onoga kako sam obučavan, protiv sopstvene doktrine. Jedno je sigurno, nisu želeli da me čuju. Toliko o otporu! Nisu želeli da uzmu učešća u mojim gresima niti u mom mračnjaštvu. Ali, čim sam to izneo na

videlo, pojavilo se nešto zanimljivo. Toni je postao neko drugi! Ponašao se kao vešt terapeut - pitao da li sam zadovoljan reakcijom grupe, pokušavao da normalizuje moje ponašanje, insistirao na „zašto sada.” Sjajno. Gotovo da sam mogao da ga zamislim kako nakon mog odlaska vodi grupu - to bi bilo nešto terapeut koji je bivši propali đak, osuđivan u prošlosti. I drugi - Gil, Stjuart, Pam - prišli su, brinuli o meni i održavali grupni fokus. Jung je imao nešto drugo na umu kada je rekao da samo ranjen iscelitelj može odista da leči, ali možda usavršavanje pacijentovih terapijskih veština jeste dovoljno dobro opravdanje za terapeutovo otkrivanje sopstvenih rana. Teškim korakom je krenuo niz hodnik ka radnoj sobi i nastavio da razmišlja o seansi. I Gil - kakvim se samo danas pokazao! To što je Pam nazvao „vrhovnim sudijom” bilo je fantastično - i tačno. Moram da pomognem Pam da taj feedback prihvati. Evo slučaja gde je Gilov pogled oštriji od mog. Toliko dugo volim Pam da sam prevideo njenu patologiju - možda joj zbog toga nisam bio od pomoći u opsesiji vezanoj za Džona. Uključio je kompjuter i otvorio fajl sa naslovom Zapleti za kratke priče, koji je sadržavao veliki neostvareni projekat u njegovom životu: da bude pravi pisac. Dobro je pisao stručne tekstove, dao značajan doprinos profesiji (objavio je dve knjige i stotine članaka u psihijatrijskim časopisima), ali je žudeo da se ogleda u književnosti i decenijama je iz svoje mašte i iz prakse sakupljao zaplete za kratke priče. Iako je nekolicinu započeo, nikad nije nalazio vremena, ni hrabrosti, da ih završi i pošalje izdavačima. Listajući naslove zapleta, kliknuo je na „Žrtve se suočavaju sa svojim neprijateljem” i pročitao dve svoje ideje. Prvo suočavanje se odigrava na luksuznom brodu koji krstari turskom obalom. Psihijatar ulazi u brodsku kockarnicu i na drugoj strani zadimljene prostorije ugleda bivšeg pacijenta, prevaranta koji ga je svojevremeno „prešao” za sedamdeset pet hiljada dolara. U drugom zapletu suočavanja, ženi advokatu je dodeljena pro bono odbrana

čoveka optuženog za silovanje. Na prvom razgovoru koji s njim vodi u zatvoru, posumnja da je to čovek koji ju je silovao pre deset godina. Uneo je novu zabelešku: „U terapijskoj grupi žena sreće čoveka koji joj je davno bio profesor i seksualno je iskoristio.” Nije loše. Veliki potencijal za književno delo, pomislio je, iako je znao da ga nikada neće napisati. Postojali su problemi etičke prirode: bila bi mu potrebna dozvola od Pam i Filipa, a takođe i da prođe deset godina koje on nije imao. Ali, to je predstavljalo potencijal i za dobru terapiju. Bio je siguran da odatle može proizaći nešto pozitivno - bude li samo u stanju da ih oboje zadrži u grupi i nosi teret bola zbog otvaranja starih rana. Uzeo je Filipov prevod priče o putnicima na brodu. Pročitao ju je nekoliko puta, nastojeći da dokuči njeno značenje ili važnost. No, ipak je završio odmahujući glavom. Filip ju je ponudio kao utehu. Ali gde je tu bila uteha?

Čak i bez posebnog povoda, ja sam u stanju stalne strepnje zbog čega vidim i tražim opasnosti i tamo gde ih nema; to mi beskrajno uveličava najsitniju brigu i maksimalno otežava zajedništvo s ljudima.

31 Kako je Artur živeo

Po sticanju doktorata, Artur je boravio u Berlinu, nakratko u Drezdenu, Minhenu i Manhajmu, a zatim je, bežeći pred epidemijom kolere, poslednjih trideset godina života proveo u Frankfurtu koji - izuzimajući jednodnevna putovanja - više nije napuštao. Bez plaćenog posla, živeo je u iznajmljenim sobama, lišen doma, ognjišta, žene, porodice, intimnih prijateljstava. Nije imao društveni krug u kom se kretao, bliska poznanstva, niti osećanje pripadnosti zajednici - čak je često bio predmet lokalnih šala. Sve do pred sam kraj života nije imao slušaoce ni čitaoce, niti prihode od pisanja. Pošto je održavao odnose sa vrlo malo ljudi, njegovu oskudnu korespondenciju čine primarno poslovna pisma. Uprkos nedostatku prijatelja, o njegovom privatnom životu znamo ipak

više nego o životu većine filozofa jer je bio zapanjujuće ličan u svojim filozofskim spisima. Na primer, početnim pasusima uvoda u svoje glavno delo, Svet kao volja i predstava, daje personalnu notu neuobičajenu za jednu filozofsku raspravu. Čistoća i jasnoća njegove proze odmah čini očiglednom želju da sa čitaocem komunicira lično. Najpre ga upućuje kako da čita tu knjigu, s molbom da je pročita dva puta - i da to učini s mnogo strpljenja. Zatim mu sugeriše da se prvo upozna s njegovom prethodnom knjigom, O četvorostrukom korenu stava dovoljnog razloga, koja služi kao uvod ovoj, i uverava ga da će mu biti zahvalan na tom savetu. Zatim kaže da će mu još korisnije biti ukoliko se uputi u veličanstveno delo Kanta i božanskog Platona. Ali navodi i da je kod Kanta otkrio ozbiljne greške, o kojima raspravlja u dodatku (koji takođe treba prethodno proučiti) i, zatim, da su oni koji poznaju Upanišade najpripremljeniji da shvate njegovu knjigu. A na samom kraju (s pravom) primećuje da čitalac mora da je sve ljući i nestrpljiviji zbog ovih zahteva koji su drski, neskromni i traže mnogo vremena. Kako je čudno da je najličniji od svih filozofskih autora živeo tako bezlično. Pored ovakvih obraćanja umetnutih u dela, Šopenhauer otkriva mnogo od svoje intime u autobiografskom dokumentu s grčkim naslovom, Eιζεαυτον (O sebi), rukopisu zaodenutom velom misterije i kontroverzi, čija se neobična storija odvija ovako: Pozno u životu, oko Artura se formirao mali krug entuzijasta, ili „jevanđelista”, koje je tolerisao ali ih nije poštovao niti voleo. Ovi poznanici su ga često slušali kako pominje O sebi, autobiografski dnevnik u koji je prethodnih trideset godina beležio opservacije lične prirode. Međutim, nakon njegove smrti, desilo se nešto čudno: rukopis O sebi nije se nigde mogao pronaći. Posle uzaludne potrage, Šopenhauerovi sledbenici su se o nestalom dokumentu raspitivali kod Vilhelma Gvinera, izvršioca Šopenhauerovog testamenta. On ih je informisao da O sebi više ne postoji: postupio je po

Šopenhauerovim instrukcijama i rukopis spalio čim je ovaj umro. No ubrzo zatim, taj isti Vilhelm Gviner je napisao prvu Šopenhauerovu biografiju, a dotični jevanđelisti su tvrdili da prepoznaju delove spisa O sebi, bilo kao direktne citate bilo kao parafraze. Da li je Gviner napravio kopiju rukopisa pre nego što ga je spalio? Ili ga uopšte nije spalio, već zadržao kako bi ga iskoristio za tu biografiju? Kontroverza je besnela decenijama, a na kraju je jedan drugi Šopenhauerov učenik rekonstruisao dokument na osnovu Gvinerove knjige i ostalih Šopenhauerovih rukopisa, te objavio Eιζεαυτον od četrdeset sedam strana na kraju četvorotomne Nachlass (Rukopisne zaostavštine). Čitati O sebi predstavlja neobično iskustvo pošto svaki paragraf prati izlaganje njegovog zamršenog porekla, često duže od samog teksta. Zbog čega Artur Šopenhauer nikada nije dobio posao? Priča o njegovoj samoubilačkoj strategiji za osvajanje pozicije na univerzitetu jedna je od onih bizarnih anegdota koje nalazimo u svakoj Šopenhauerovoj biografiji. Kad je imao trideset dve godine (1820) prvi put mu je ponuđena profesura, naime, jedan privremen i veoma slabo plaćen posao predavača filozofije (Privatdozent) na univerzitetu u Berlinu. A on je, ništa manje, odmah i namerno svoje časove (kurs pod nazivom „Suština sveta”) zakazao u isto vreme kada je predavanja držao i Georg Vilhelm Hegel, šef odeljenja i najčuveniji filozof tog doba? Dve stotine radoznalih studenata guralo se na Hegelovo predavanje, a samo je pet došlo da čuje Šopenhauera koji se, prema sopstvenim rečima, nalazio u osvetničkoj misiji oslobađanja postkantovske filozofije od praznih paradoksa i od savremenog, izvitoperenog i opskurnog filozofskog jezika. Nije bila tajna da su Šopenhauerove mete bili Hegel i njegov prethodnik Fihte (filozof koji je život započeo kao guščar i prepešačio čitavu Evropu kako bi se susreo s Kantom). Razume se, mladog Šopenhauera ovo nije omililo ni Hegelu ni drugim profesorima, i pošto se narednog semestra nijedan student nije pojavio na Šopenhauerovom kursu, njegova kratka i nesmotrena akademska

karijera bila je okončana: nikada više nije držao javna predavanja. Za svojih trideset godina u Frankfurtu, sve do smrti 1860, Šopenhauer se držao određenog dnevnog rasporeda, gotovo identičnog Kantovoj dnevnoj rutini. Dan bi započinjao sa tri sata pisanja, posle čega bi sat ili dva svirao flautu. Svakodnevno je plivao u hladnoj Majni; to je retko preskakao čak i usred zime. Uvek je ručavao u istom klubu, Englischer Hof, odeven u frak i belu kravatu, kostim koji je bio u modi u njegovoj mladosti, a potpuno promašen u Frankfurtu sredinom devetnaestog veka. Klub su pohodili radoznalci, željni da sretnu filozofa-osobenjaka i džangrizavca. Obilje je anegdota o Šopenhaueru iz kluba Englischer Hof o njegovom enormnom apetitu (često bi jeo za dvojicu, a kada bi to neko prokomentarisao, odgovorio je da takođe i misli za dvojicu), plaćanju duplog obroka kako ne bi imao suseda za stolom, osornoj ali oštroumnoj komunikaciji, izlivima ćudljivosti, crnoj listi osoba sa kojima je odbijao da govori, sklonosti da diskutuje o nedoličnim i šokantnim temama, na primer da pohvali novo naučno otkriće koje omogućava da se izbegne venerična infekcija tako što se posle seksualnog odnosa penis umoči u blagi rastvor praška za izbeljivanje. Iako je uživao u ozbiljnim razgovorima, retko bi pronalazio društvo za trpezom koje bi smatrao vrednim svog vremena. U jednom periodu je imao običaj da, pre nego što sedne za sto, na njega stavi zlatnik i na odlasku ga pokupi. Oficir koji je često ručavao za istim stolom nekom prilikom ga je pitao šta je cilj ove izvedbe. Šopenhauer je odgovorio da će zlatnik pokloniti siromašnima onoga dana kad bude čuo da oficiri vode ozbiljan razgovor koji se ne vrti isključivo oko konja, pasa ili žena. Za obrokom bi svog pudla Atmana oslovljavao sa „vi, gospodine”, a ako bi se Atman rdavo ponašao, obraćao mu se sa „ti, čoveče!” Ispričane su mnoge anegdote o njegovom britkom humoru. Jednom mu je neki gost postavio pitanje na koje je naprosto odgovorio: „Ne znam”. Taj mladić

je prokomentarisao: „Vidi, vidi, a ja sam mislio da vi, veliki mudrac, sve znate!” Šopenhauer je uzvratio: „Ne, znanje je ograničeno, samo je glupost neograničena!” Pitanja koja su mu upućivana od strane žena ili o ženama, odnosno braku, po pravilu su kod njega izazivala jetke reakcije. Jednom je bio prisiljen da trpi društvo vrlo pričljive dame, koja je do detalja opisivala svoj nesrećni brak. Strpljivo ju je saslušao, a kad ga je upitala da li je razume, odgovorio je, „Ne, ali razumem vašeg muža.” U jednom drugom razgovoru upitan je da li bi se oženio.

„Nemam nameru da se ženim jer bi mi to samo donelo brige.” „A zašto bi to bilo tako?” „Bio bih ljubomoran jer bi me žena varala.” „Zbog čega ste u to tako sigurni?” „Jer bih to zaslužio.” „A zašto?” „Jer sam se oženio.”

Oštru reč uputio je i na adresu doktora, primećujući da imaju dve vrste rukopisa: jedan jedva čitljiv za recepte i drugi, jasan i normalan za račune. Pisac koji je pedesetosmogodišnjeg Šopenhauera viđao za ručkom 1846. opisao ga je ovako:

Dobro građen... uvek dobro odeven, mada demode... srednje visine, kratke srebrnaste kose... živih i izuzetno inteligentnih plavih očiju posutih pegicama... odaje introvertnu i, kad govori, gotovo baroknu prirodu, a

svakodnevno proizvodi priličnu količinu materijala za jeftinu satiru... društva za stolom. Otuda je taj često komično razljućeni, a u suštini bezopasni i dobroćudno džangrizavi gost za trpezom postao predmet šala beznačajnih ljudi koji su ga redovno - mada, istina, ne zlonamerno izvrgavali podsmehu.

Posle ručka bi se zaputio u dugu šetnju, često vodeći glasan monolog ili konverzaciju s psom, što je izazivalo zadirkivanje dece. Večeri je provodio u sobi, čitajući i ne primajući posetioce. Nema podataka da je bio u romantičnim vezama tokom godina provedenih u Frankfurtu, a 1831, u četrdeset trećoj, stavio je među beleške O sebi: „Neizvesnost življenja bez posla i s malim prihodom može se podneti samo u celibatu”. Nakon prekida odnosa s majkom, u njegovoj trideset prvoj godini, više se nikada nisu sreli, ali su dvanaest godina kasnije, 1813, zapodenuli sporadičnu poslovnu prepisku koja je trajala sve do njene smrti 1831. godine. Jednom, kada se razboleo, uputila mu je poruku lične prirode, što je bilo neuobičajeno: „Dva meseca provesti u sobi ne videvši nikog živog, to nije dobro, sine, i žalosti me. Čovek ne može i ne sme toliko da se izoluje.” Artur i njegova sestra Adela povremeno su razmenjivali pisma, u kojima je ona neprestano nastojala da mu se približi nudeći uvek podršku koju za sebe nije tražila. No, on je svaki put uzmicao. Adela, koja se nikada nije udala, živela je u dubokoj depresiji. Kada joj je saopštio da se seli iz Berlina kako bi izbegao koleru, odgovorila je da bi ona volela da se zarazi i time stavi tačku na svoju bedu. Ali, Artur se još više izmakao, apsolutno odbijajući da bude uvučen u njen život i njenu depresiju. Otkako je napustio dom, imali su samo jedan kratak i neuspešan susret, 1840, a devet godina kasnije Adela je umrla. Novac mu je bio stalni izvor brige tokom čitavog života. Majka je Adeli

ostavila mali posed, no od njega posle Adeline smrti ništa nije ostalo. Uzalud je nastojao da nađe posao kao prevodilac, a do pred kraj života knjige mu se nisu prodavale niti su bile prikazivane u štampi. Ukratko, živeo je bez ikakvog komfora i nagrada koje je njegova kultura smatrala nužnim za postizanje balansa, pa i za preživljavanje. Kako je uspevao da izdrži? Koju cenu je plaćao? Ovo su, kao što ćemo videti, bile tajne koje je poverio spisu O sebi.

Velika dela, ideje koje za sobom ostavljaju bića nalik meni, najveće su mi zadovoljstvo u životu. Bez knjiga, odavno bih pao u očajanje.

32 Sledeće nedelje Džulijus je, ušavši u sobu za terapiju, zatekao neobičnu scenu. Članovi grupe, utonuli u stolice, pomno su proučavali Filipovu priču. Stjuart je svoj primerak držao na podmetaču i podvlačio dok je čitao. A Toni, pošto je svoju kopiju zaboravio, virio je preko Paminog ramena. Seansu je započela Rebeka, glasom pomalo ozlojeđenim: „Revnosno sam ovo čitala.” Podiže papir koji je dobila od Filipa, zatim ga presavi i stavi u tašnu. „Posvetila sam mu dovoljno vremena, Filipe, zapravo i previše, a sada bih volela da otkriješ u čemu je važnost ovog teksta za mene ili grupu ili Džulijusa.” „Smatram da bi vežba bila korisnija ukoliko bi se o njoj prethodno diskutovalo”, odgovori Filip. „Diskutovalo? Baš tako i zvuči - kao školski zadatak. Da li tako radiš i terapiju, Filipe?”, upita ga, zatvarajući tašnu. „Kao učitelj u učionici? Ja nisam zbog toga ovde; došla sam na tretman, ne u večernju školu.” Ignorisao je Rebekinu ljutnju: „U najmanju ruku, granica između učenja i terapije je nejasna. Grci - Sokrat, Platon, Aristotel, stoici i epikurejci - verovali

su da su obrazovanje i razum alati neophodni da bi se pobedila ljudska patnja. Većina filozofskih terapeuta smatra učenje osnovom terapije. Gotovo svi prihvataju Lajbnicov moto Caritas sapientis, što znači ’mudrost i brižnost’.”5 Okrenu se ka Toniju. „Lajbnic je nemački filozof iz sedamnaestog veka.” „Mislim da je ovo dosadno i arogantno”, reče Pam. „Pod parolom da pomažeš Džulijusu, ti” - povisi ton za oktavu - „Filipe, tebi se obraćam...” Filip, koji je dotad mirno gledao uvis, trže se i okrenu ka njoj. „Prvo podeliš ovaj brucoški zadatak, a onda pokušavaš da kontrolišeš grupu podmuklo odlažući njegovo tumačenje.” „Opet pokušavaš da raskrinkaš Filipa”, reče Gil. „Zaboga, Pam, on je filozof i terapeut. Ne moraš biti astrofizičar da bi shvatila kako on želi da grupi doprinese nečim iz vlastitog domena. Zašto mu sve osporavaš?” Pam otvori usta u nameri da progovori, a onda ih zatvori, kao da je ostala bez reči. Zurila je u Gila, koji dodade: „Tražila si direktan feedback, i dobila si ga. I ne, nisam pio, ako si to pomislila. Trezan sam četrnaest dana - dolazim kod Džulijusa dva puta nedeljno; on je pojačao pritisak, prišrafio me i naterao da na AA sastanke idem svaki dan, sedam dana u nedelji, što znači četrnaest sastanaka za četrnaest dana. Prošle put to nisam pominjao jer nisam bio siguran da ću izdržati.” Svi, osim Filipa, snažno su reagovali odobravanjem glavama i čestitanjem. Boni je rekla da je ponosna na njega. Čak je i Pam uspela da izusti „svaka čast.” Toni dodade, „Možda bi trebalo da ti se pridružim.” Pokazao je modricu na obrazu. „Moje cuganje ostavlja fleke.” „Filipe, a ti? Imaš li neku reakciju na ono što je Gil rekao?”, upita Džulijus. Filip odmahnu glavom. „Već je dobio dovoljno podrške od drugih. Trezan je, otvoreno se izražava, sve je jači. Ponekad, više podrške znači manje.” 5 Doslovni prevod je: brižnost mudroga (tj. filozofa) - prim. prev.

„Dopada mi se Lajbnicov moto koji si citirao, Caritas sapientis - mudrost i brižnost”, reče Džulijus. „Podsećam te da ne zaboraviš ovaj ’caritas’ deo. Ako Gil zaslužuje podršku, zašto si ti poslednji koji mu je daje? Tvoja pozicija je upravo jedinstvena: ko drugi osim tebe može da izrazi tvoja osećanja povodom toga što te je branio i zbog tebe se konfrontirao sa Pam?” „Dobro rečeno”, odgovori Filip. „Osećanja su mi pomešana. Svidelo mi se što me je Gil podržao, a istovremeno sam oprezan jer mi se svidelo. Ako se oslanjaš na druge da se za tebe bore, mišići će ti atrofirati.” „Ja ću otkriti još od svog neznanja”, progovori Toni, pokazujući na odštampani tekst. „Ova priča o brodu, Filipe - stvarno je ne razumem. Prošle nedelje si nam rekao da ćeš Džulijusu dati nešto utešno, a priča o brodu i putnicima - mislim, biću otvoren, ne znam šta ona uopšte predstavlja.” „Ne izvinjavaj se”, uskoči Boni. „Rekla sam ti, Toni, da gotovo uvek govoriš i u moje ime - mene je takođe zbunilo ovo s brodom i sakupljanjem školjki.” „I mene”, reče Stjuart. „Ja to ne razumem.” „Da pomognem”, umeša se Pam. „Najzad, posao mi je da interpretiram književna dela. Prvi korak je da se od konkretnog - to jest od broda, školjki, ovaca, i tako dalje - krene prema apstraktnom. Drugim rečima, zapitajte se: šta taj brod, ili putovanje, ili luka, predstavljaju?” „Mislim da brod predstavlja smrt - ili putovanje ka smrti”, reče Stjuart, kratko osmotrivši papir na podmetaču. „U redu”, odgovori Pam. „I onda, u kom bi pravcu odatle krenuo?” „Čini mi se”, nastavio je Stjuart, „da je glavna poenta: ne obraćajmo toliko pažnje na detalje sa obale jer ćemo propustiti isplovljavanje broda.” „Dakle”, reče Toni, „ako te zaokupi nešto na obali - to što imaš ženu i

decu - brod će možda otploviti bez tebe - drugim rečima, možeš propustiti svoju smrt. Vrlo važno - zar je to tolika katastrofa?” „Da, da, u pravu si, Toni”, složi se Rebeka, „i ja sam shvatila da je brod smrt, ali kad se tako protumači vidim da nema smisla.” „Ni ja ne razumem”, reče Gil, „ali ne kaže se da ćeš propustiti smrt; kaže se da ćeš ka njoj ići vezan kao ovca.” „Šta god bilo”, odvrati Rebeka, „to i dalje ne liči na terapiju.” Okrenu se Džulijusu, „Ovo treba da je namenjeno tebi. Nalaziš li tu neku utehu?” „Ponoviću ono što sam rekao prošle nedelje. Filipe, shvatio sam da želiš da mi daš nešto što će olakšati moju tešku situaciju. Zazireš da to učiniš direktno, pa biraš manje ličan pristup. Ubuduće bi trebalo, mislim, da radiš na ispoljavanju brižnosti na ličniji način.” „Što se tiče sadržaja”, nastavi, „i ja sam zbunjen, ali evo kako ga razumem: pošto brod može isploviti bilo kada - to jest, smrt nas može pozvati u bilo kom trenutku - treba da izbegavamo preveliko vezivanje za stvari ovoga sveta. Možda je to upozorenje da će nam duboke veze učiniti smrt bolnijom. Da li je to poruka utehe koju pokušavaš da mi preneseš, Filipe?” „Ja mislim”, ubaci se Pam pre nego što je Filip uspeo da odgovori, „da se više uklapa ako brod i putovanje posmatraš ne kao reprezentaciju smrti već onoga što možemo zvati autentičnim životom. Drugim rečima, autentičnije živimo ako ostanemo usredsređeni na fundamentalnu činjenicu samog postojanja, na čudo egzistencije kao takve. Ukoliko se fokusiramo na ’bivstvovanje’, nećemo se toliko zaplesti u životne zanimacije, to jest u materijalne objekte na ostrvu, gubeći iz vida samu egzistenciju.” Nastupio je kratak period tišine. Glave se okrenuše prema Filipu. „Tačno”, odgovori on s tračkom entuzijazma u glasu. „Upravo je to moje stanovište. Ideja je da moramo voditi računa da se ne izgubimo u životnim

razonodama. Hajdeger je to zvao padom ili usisanošću u svakodnevicu života. Znam da ne podnosiš Hajdegera, Pam, ali mislim da njegova pogrešna politika ne treba da nam uskraćuje dar njegovih filozofskih uvida. Dakle, da parafraziram Hajdegera, zapadanje u svakodnevicu rezultira time da postajemo neslobodni - kao ovce. Kao i Pam, ja verujem da nas ova parabola opominje da ne vezujemo i podstiče da ostvarimo sklad sa čudom bivstvovanja - ne da brinemo za to kakve stvari jesu, već da ostanemo u stanju udivljenosti što jesu - što stvari uopšte postoje.” „Čini mi se da sam sad shvatila na šta misliš”, reče Boni, „ali, to je hladno, apstraktno. Gde je tu uteha? Za Džulijusa, za bilo koga?” „Za mene, utehu predstavlja ideja da moja smrt utiče na moj život.” Filip je progovorio sa neuobičajenim žarom, i nastavio: „Uteha je u zamisli da ne dozvolim svom suštinskom biću da ga progutaju trivijalnosti, beznačajni uspesi ili neuspesi; ono što posedujem, briga da li sam popularan - ko me voli, ko ne. Po meni, utehu donosi stanje u kome ostajemo slobodni da cenimo čudo postojanja.” „Zvučiš živahno”, reče Stjuart, „ali i meni sve ovo deluje nekako čelično i beskrvno. To je hladna uteha - od nje me podilaze žmarci.” Bili su zbunjeni. Osećali su da Filip ima nešto vredno da ponudi, ali ih je, kao i obično, pomeo bizaran način na koji je to radio. Nakon kratkog ćutanja, Toni upita Džulijusa: „Deluje li ovo na tebe? Mislim, da li ti nešto nudi. Pomaže li nekako?” „Na mene ne deluje, Toni. Ipak, kao što rekoh”, okrenuo se ka Filipu, „trudiš se da mi pružiš nešto što pomaže tebi. I svestan sam, takođe, da je ovo drugi put da mi daješ nešto što nisam u stanju da upotrebim; sigurno te to frustrira.”

Filip ćutke klimnu glavom. „Drugi put! Ne sećam se prethodnog”, reče Pam, „da li se desilo dok sam bila odsutna?” Nekoliko njih odmahnu glavom. Niko se nije sećao prvog puta, i Pam upita Džulijusa, „Nisu li to praznine koje treba popuniti?” „Postoji stara priča između Filipa i mene”, reče Džulijus. „Mnogo toga što je danas zagonetno može se otkloniti ako tu priču ispričamo. Međutim, smatram da to zavisi od tebe, Filipe; kad ti budeš spreman.” „Spreman sam da o svemu razgovaramo”, odgovori Filip. „Imaš carte blanche’.” „Ne, mišljenja sam da nije do mene da to uradim. Parafraziraću te: vežba bi bila plodonosnija ukoliko bi ti sam govorio. Smatram da ti treba da doneseš odluku i preuzmeš odgovornost.” Filip zabaci glavu, zatvori oči i, koristeći isti ton i manire kao kad recituje neki napamet naučeni odlomak, započe: „Pre dvadeset pet godina obratio sam se Džulijusu zbog onoga što se danas naziva seksualna zavisnost. Bio sam u traganju za plenom, pokretan nagonom, nezasit, mislio o malo čemu drugom. Celokupno moje postojanje svelo se na jurenje za ženama - novim ženama, uvek novim, jer čim bih neku odveo u krevet, ubrzo bih za nju izgubio interesovanje. Izgledalo je kao da je epicentar moje egzistencije bio trenutak ejakuliranja u unutrašnjost žene. Pošto se to dogodi, prisila bi nakratko popustila, no odmah zatim - katkad samo nekoliko sati kasnije - ponovo bih osetio životinjski zov. Dešavalo se da sam imao dve ili tri žene u istom danu. Očajavao sam. Hteo sam da uzdignem um sa tog dna, da mislim o drugim stvarima, da se približim nekim od velikih umova prošlosti. Po obrazovanju sam bio hemičar, ali sam čeznuo za pravom mudrošću. Potražio sam pomoć, najbolju i najskuplju moguću; kod Džulijusa sam odlazio jednom nedeljno, ponekad

dvaput, tokom tri godine, bez rezultata.” Zaćutao je. Grupa se uskomešala. Džulijus upita: „Kako se osećaš, Filipe? Možeš li da nastaviš ili ti je dosta za danas?” „Dobro sam”, odgovori on. „Kad zatvoriš oči, teško te je dokučiti”, reče Boni. „Pitam se da li to radiš zato što se plašiš neodobravanja.” „Ne, sklopim ih kako bih pogledao unutra i pribrao misli. Sigurno sam već razjasnio da mi je jedino važno vlastito odobravanje.” Grupu je ponovo obuzeo onaj čudni onostrani osećaj da je Filip nedodirljiv. Toni je probao da ga rasprši glasno prošaputavši: „Dobar pokušaj, Boni.” Ne otvarajući oči, Filip nastavi. „Ubrzo nakon što sam odustao od terapije sa Džulijusom, nasledio sam priličnu svotu novca jer je isteklo oročenje ušteđevine koju mi je otac ostavio, taj novac mi je omogućio da napustim posao i posvetim se čitanju zapadne filozofije - delom zato što sam dugo bio zainteresovan za tu oblast, ali primarno jer sam verovao da bih negde u kolektivnoj mudrosti velikih svetskih mislilaca mogao naći leka za svoju boljku. Filozofija mi je bila bliska i uskoro sam shvatio da sam pronašao svoj pravi poziv. Konkurisao sam i bio primljen na doktorske studije na univerzitetu Kolumbija. U to vreme su se moj i Pamin put ukrstili, na njenu nesreću.” I dalje sklopljenih očiju, zastao je i duboko udahnuo. Svi pogledi su bili prikovani za njega, a poneki bi se krišom usmerio ka Pam, koja je zurila u pod. „Vremenom sam odlučio da pažnju koncentrišem na trojstvo istinski velikih filozofa: Platona, Kanta i Šopenhauera. No, sve u svemu, jedino mi je Šopenhauer pomogao. Ne samo da su njegove reči za mene bile čisto zlato već sam osećao snažan afinitet i prema njegovoj ličnosti. Kao racionalno biće ne mogu da prihvatim ideju reinkarnacije u vulgarnom smislu reči, ali da sam imao

prethodni život, bio bih Artur Šopenhauer. Samo saznanje da je postojao ublažava bolnost moje izolacije. Nakon višegodišnjeg čitanja i ponovnog iščitavanja njegovog dela, ustanovio sam da sam prevazišao svoje seksualne probleme. U vreme kad sam doktorirao, očevo nasledstvo sam bio potrošio i morao sam da zarađujem za život. Predavao sam na više mesta u zemlji, a pre nekoliko godina vratio sam se u San Francisko i prihvatio posao na Kostal univerzitetu. Na kraju sam izgubio zanimanje za profesuru pošto nikada nisam naišao na studente vredne mene ili mog predmeta i, pre otprilike tri godine, uvideo sam da ću možda, pošto je filozofija izlečila mene, biti u stanju da je koristim u lečenju drugih. Upisao sam i završio program za savetovanje i započeo skromnu kliničku praksu. I to me dovodi do ovoga danas.” „Džulijus ti je bio beskoristan”, reče Pam, „a ipak si ga ponovo kontaktirao. Zašto?” „Nisam. On je kontaktirao mene.” Pam promrmlja, „O, da, Džulijus je tek tako kontaktirao tebe?” „Ne, ne, Pam”, reče Boni, „taj deo je istinit: Džulijus je to potvrdio dok si bila na putu. Ne mogu ja o tome da ti pričam, pošto mi ni samoj nikada do kraja nije bilo jasno.” „Dobro, odavde nastavljam ja”, progovori Džulijus. „Rekonstruisaću događaje najbolje što mogu. Prvih dana nakon što sam od doktora dobio loše vesti bio sam uzdrman i tražio načina kako da prihvatim da sam oboleo od fatalnog karcinoma. Jedne večeri upao sam u vrlo mrzovoljno raspoloženje baveći se smislom svog života, počeo da razmišljam kako sam osuđen da skliznem u ništavilo i da tu zauvek ostanem i, ako je to tako, u čemu je onda važnost bilo čija, ili bilo čega što radimo? Ne mogu da se prisetim čitavog tog lanca morbidnih misli, ali bilo je

očito da moram da se dočepam nekakvog smisla ili ću se udaviti na suvom, tu i u tom trenutku. Dok sam sagledavao svoj život, shvatio sam da sam već iskusio smisao - i da je to uvek uključivalo iskorak iz mene, pomaganje drugima da žive i da ispune sebe. Jasnije nego ikada uvideo sam da mom terapijskom radu pripada centralno mesto, a zatim sam satima razmišljao o onima kojima sam bio od pomoći; svi moji pacijenti, stari i novi, paradirali su mi pred očima. Za mnoge sam znao da sam im pomogao, ali da li sam imao trajan uticaj na njihove živote? Bilo je to pitanje koje me je mučilo. Čini mi se da sam ostatku grupe rekao, pre nego što se Pam vratila, da sam toliko očajnički želeo da dobijem odgovor da sam odlučio da kontaktiram neke od starih pacijenata kako bih saznao da li sam zaista doprineo promeni. Zvuči ludo, znam. Onda, prebirajući po kartonima davnašnjih pacijenata, počeo sam da razmišljam o onima kojima nisam uspeo da pomognem. Šta se s njima zbilo, pitao sam se. Da li sam mogao više da učinim? A zatim se pojavila jedna misao, jedna želja, da su neki od mojih neuspeha bili oni koji kasno cvetaju, da su možda imali neke odložene koristi iz našeg zajedničkog rada. Pogled mi je pao na Filipov karton, i sećam se da sam sebi rekao ’Ako hoćeš neuspeh, evo ti ga evo nekoga kome zaista nisi pomogao - nisi bio u stanju ni da zagrizeš u njegov problem’. Od tog trenutka osećao sam nezadrživ poriv da ga kontaktiram i saznam šta se s njim dešava, da vidim da li sam, na neki način, na kraju ipak bio koristan.” „Znači, tako je došlo do telefonskog poziva”, reče Pam. „Ali, kako je on ušao u grupu?” „Hoćeš li ti da nastaviš odavde, Filipe?” upita Džulijus. „Mislim da bi vežba bila plodonosnija ukoliko bi ti nastavio”, reče Filip jedva primetno se osmehnuvši.

Džulijus je ukratko informisao grupu o događajima koji su usledili: o Filipovoj oceni da mu je terapija bila beskorisna i da je Šopenhauer njegov pravi terapeut, o mejlu kojim ga je pozvao na predavanje i molbi da ga supervizira. „Ne razumem, Filipe”, upade Toni. „Ako od Džulijusa nisi dobio ništa u terapiji, zašto si, pobogu, želeo da te on supervizira?” „Džulijus je postavio to isto pitanje, više puta”, reče Filip. „Moj odgovor glasi da, iako mi nije pomogao, i dalje cenim njegove vrhunske veštine. Može biti da sam bio tvrdoglav pacijent, u otporu, ili se moja vrsta problema odupirala njegovom specifičnom pristupu.” „U redu, shvatam”, reče Toni. „Prekinuo sam te, Džulijuse.” „Bližim se kraju priče. Složio sam se da mu budem supervizor, pod jednim uslovom: da prvo provede šest meseci u mojoj terapijskoj grupi.” „Mislim da nisi objasnio zašto si postavio taj uslov”, reče Rebeka. „Posmatrao sam na koji način se odnosi prema meni i svojim studentima i saopštio da će mu njegov impersonalni i nebrižni pristup činiti smetnju da postane dobar terapeut. Da li je ovo i tvoje viđenje, Filipe?” „Reči koje si mi tada uputio doslovno su bile: kako možeš biti terapeut kad ne znaš šta se kog đavola događa između tebe i drugih ljudi?” „Bingo”, reče Pam. „Liči na Džulijusa, svakako”, dodade Boni. „Liči na Džulijusa, kad mu dirneš u osetljivo mesto”, ubaci se Stjuart. „Dodirnuo si osetljiva mesta?” „Ne namerno”, odgovori Filip. „I dalje mi nije jasno, Džulijuse”, javi se Rebeka. „Razumem zašto si nazvao Filipa i zašto si mu savetovao da uđe u grupnu terapiju. Ali zašto si ga

stavio u svoju grupu i pristao da ga superviziraš? Imaš toliko posla. Čemu preuzimanje još jednog zadatka?” „Žestoki ste danas. To je veliko pitanje i nisam siguran da mogu na njega da odgovorim, ali svakako ima veze sa iskupljenjem i postavljanjem stvari na pravo mesto.” „Znam da je veliki deo ovog razgovora namenjen mom informisanju i hvala vam na tome”, reče Pam. „Imam samo još jedno pitanje. Rekao si da ti je Filip dva puta ponudio utehu - ili pokušao da to učini. Još nisam čula šta je bilo prvi put.” „Tačno. Krenuli smo u tom pravcu, ali nismo uspeli dotle da stignemo”, odgovori Džulijus. „Prisustvovao sam jednom Filipovom predavanju i malo po malo postajao svestan da ga je koncipirao upravo da bi meni pomogao. Naširoko je razmatrao dugačak odlomak iz romana u kome umirući dobija mnogo utehe čitajući jedan Šopenhauerov pasaž.” „Koji je to roman?”, upita Pam. „Budenbrokovi”, odgovori Džulijus. „I to nije bilo od pomoći? Zašto?”, oglasi se Boni. „Iz više razloga. Prvo, Filipov način davanja utehe bio je vrlo indirektan vrlo sličan ovome na koji je prezentovao pasus iz Epikteta...” „Džulijuse”, reče Toni, „nisam neki pametnjaković, ali zar ne bi bilo bolje da se obraćaš direktno Filipu - pogodi od koga sam to naučio?” „Hvala, Toni - stoprocentno si u pravu.” Džulijus se okrenu i pogleda Filipa. „Način na koji si nudio utehu u tom predavanju bio je odbojan - tako indirektan i tako javan. I tako neočekivan, jer prethodno smo bili proveli sat vremena u privatnosti, razgovarajući licem u lice, gde je izgledalo da si potpuno ravnodušan prema mojoj bolesti. To je bilo jedno. A drugo je bio aktuelni

sadržaj. Ne mogu ovde da ponovim odlomak - nemam tvoje fotografsko pamćenje - ali u suštini to je opis glave porodice koji umire i ima viziju da se granice između njega i drugih postepeno rasplinjavaju. Na kraju, utehu mu donosi jedinstvo sveg života i ideja da će se posle smrti vratiti u životnu silu iz koje je potekao i na taj način ostati povezan sa svim živim bićima. Tako nekako?” Džulijus pogleda u Filipa, koji klimnu glavom. „Pa, kao što sam već pokušao da ti kažem, ta ideja mi ne donosi utehu uopšte. Ako mi je svest ugašena, onda mi malo znači da li će moja životna energija ili moji telesni molekuli ili moja DNK opstati u dubokom svemiru. I ako je povezanost ono čemu se teži, radije bih je ostvario lično, telesno. Tako”, okrenu se, pređe pogledom po ostalima, a onda se obrati Pam, „to je bila prva uteha koju je Filip ponudio, a parabola u vašim rukama je druga.” Nakon kratke pauze, dodade: „Imam utisak da sam danas previše govorio. Kakve su vam reakcije na ono što se do sada dešavalo?” „Zaintrigirana sam”, reče Rebeka. „Daa”, složi se Boni. „Stvari se odvijaju na prilično visokom nivou”, reče Toni, „ali ja pratim.” „Osećam da je ovde prisutna tenzija”, primeti Stjuart. „Tenzija između...?”, upita Toni. „Između Pam i Filipa, naravno.” „I mnogo toga između Džulijusa i Filipa”, dodade Gil, ponovo stajući na Filipovu stranu. „Pitam se, Filipe, imaš li utisak da te čujemo? Misliš li da ono što ovde daješ dobija zasluženo priznanje?” „Izgleda mi da... da... pa...”, Filip je bio mimo običaja nesiguran, no ubrzo je povratio karakterističnu rečitost. „Nije li prenagljeno tako brzo odbaciti...”

„Kome se obraćaš?”, upita Toni. „Tačno”, odgovori Filip. „Džulijuse, nije li prenagljeno da tako brzo odbaciš koncept koji je hiljadama godina pružao utehu velikom delu čovečanstva. Epiktetova ideja, a i Šopenhauerova, jeste da preveliko vezivanje bilo za materijalna dobra bilo za osobe, pa čak i za ’Ja’ koncept predstavlja glavni izvor ljudske patnje. I zar iz toga ne sledi da se takva patnja može ublažiti izbegavanjem vezivanja? Ove ideje čine i suštinu Budinog učenja.” „To je dobra poenta, Filipe, i ja ću je prihvatiti. Koliko razumem, govoriš da mi daješ nešto kvalitetno, što ja olako odbacujem - i zbog toga se osećaš neuvaženo? Da li sam u pravu?” „Nisam rekao ništa o tome da se osećam neuvaženo.” „Ne glasno. Intuiram - to bi bila prirodna ljudska reakcija. Pretpostavljam da bi je pronašao ako bi pogledao u sebe.” „Pam, prevrćeš očima”, primeti Rebeka. „Da li te ovaj razgovor o vezivanju podseća da tvoju meditativnu terapiju u Indiji? Džulijuse, Filipe propustili ste postgrupnu kafu kad nam je Pam pričala o ašramu.” „Da, tačno”, reče Pam. „Smučila mi se ta priča o odbacivanju vezivanja, zajedno sa ispraznom idejom da možemo da presečemo vezu s našim ličnim egom. Na kraju sam snažno osećala da je sve to negiranje života. A i parabola koju nam je Filip podelio - u čemu je poruka? Mislim, kakvo je to putovanje, kakav život, ako smo toliko usredsređeni na odlazak da nismo u stanju da uživamo u onome što nas okružuje i u drugim ljudima? I to vidim kod tebe, Filipe.” Okrenu se kako bi mu se direktno obratila. „Tvoje rešenje tvojih problema je pseudorešenje; nije rešenje - nešto je drugo - to je odricanje od života. Ti nisi u životu; ne slušaš zaista druge i kad te čujem da govoriš ne osećam da slušam ljudsko biće, biće koje diše.” „Pam”, Gil skoči u Filipovu odbranu, „kad već pominješ slušanje - nisam

siguran da ti mnogo slušaš. Zar nisi čula da se on veoma dugo osećao jadno? Da je imao nesavladive probleme i impulse? Da pune tri godine nije reagovao na terapiju sa Džulijusom? Da je uradio ono što si upravo ti uradila prošlog meseca - što bi svako od nas uradio - potražio drugi metod? Da mu je konačno pomogao drugačiji pristup - koji nije nakazno new age pseudorešenje? I da sada pokušava da ponudi nešto Džulijusu koristeći pristup koji je njemu pomogao?” Gilov nastup je grupu ostavio bez reči. Posle nekoliko trenutaka, Toni reče: „Gil, ti si danas neko drugi! Zalepio si moju curu - to mi se ne sviđa, ali, čoveče, priznajem da mi se dopada način na koji ovde govoriš - nadam se da ćeš ga preneti na život kod kuće, sa Rouz.” „Filipe”, reče Rebeka, „hoću da se izvinim što sam te onoliko nipodaštavala na početku seanse. Želim da ti kažem kako sam promenila mišljenje o tvojoj... priči... od... Epiheta...” „Epikteta”, Filip progovori blagim tonom. „Epikteta, hvala.” Ona nastavi: „Što više razmišljam, cela ta priča o vezivanju baca svetlo na neke od mojih problema. Mislim da ja patim od prekomernog vezivanja - ne za stvari ili imovinu, već za svoj izgled. Čitavog života mi je lepo lice svuda bilo ulaznica - donelo mnoštvo priznanja - kraljica maturske večeri, kraljica starog kraja, izbori za mis - a to sad bledi...” „Bledi?”, upita Boni, „Daj meni te izbledele ostatke.” „I meni, menjala bih se s tobom kad god hoćeš, i još bih dodala sav svoj nakit... i decu, da ih imam”, reče Pam. „Zahvaljujem vam na tome. Zaista. Ali, sve je relativno.” Rebeka potom nastavi: „Ja jesam previše vezana. Ja sam moje lice, a sad kad je toga sve manje, osećam da sam ja sve manja. Veoma mi je teško da se odreknem te ulaznice.” „Jedna od Šopenhauerovih formulacija koja mi je pomogla”, reče Filip, „glasi da relativna sreća proističe iz tri izvora: šta neko jeste, šta neko ima i šta

neko predstavlja u očima drugih. On nas poziva da se usredsredimo samo na prvo i da se ne pouzdajemo u drugo i treće - posedovanje i našu reputaciju zato što nad njima nemamo kontrolu; oni mogu da budu, i biće nam oduzeti kao što neizbežno starenje tebi oduzima lepotu. U stvari, u ’posedovanju’ je prisutan povratni faktor, rekao je - ono što posedujemo neretko počinje da poseduje nas.” „Zanimljivo, Filipe. Sva ta tri dela - ko si, šta poseduješ, i šta si u očima drugih - sasvim odgovaraju mom slučaju. Previše vremena sam provela živeći taj poslednji deo - šta drugi o meni misle. Poveriću vam još jednu tajnu: moj magični parfem. Nikome ovo nisam rekla, ali otkako pamtim sanjarim o tome da proizvodim parfem koji se zove Rebeka i sačinjen je od moje esencije koja traje večno i čini da svako ko ga udahne pomisli na moju lepotu.” „Rebeka, rizikuješ mnogo više nego pre. To mi se sviđa”, reče Pam. „I meni”, dodade Stjuart. „Reći ću ti nešto što je dosad ostalo neprimećeno. Volim da te gledam, ali sad shvatam da tvoj dobar izgled predstavlja barijeru da vidim ili upoznam tebe, možda isto toliko barijeru kao i kad je žena ružna ili deformisana.” „Uh, ovo je šokantno. Hvala, Stjuarte.” „Rebeka, želim da znaš”, reče Džulijus, „da sam i ja dirnut time što si imala poverenja da nam ispričaš tvoju sanjariju o parfemu. Ona ukazuje na to kakav si začarani krug formirala. Mešaš lepotu sa svojom suštinom. I onda se, kao što je Stjuart primetio, dešava da drugi ne uspostavljaju odnos prema tvojoj suštini već prema tvojoj lepoti.” „Začarani krug koji me ostavlja u sumnji da li tu ima ičeg drugog. I dalje sam pod utiskom onoga što si rekao prošle nedelje, Džulijuse, ’lepa, prazna žena’ - to sam, manje-više, ja.” „Samo što se začarani krug može prekinuti”, reče Gil. „Znam da sam

video više tebe - to jest, nečeg dubljeg, u poslednjih nekoliko nedelja nego čitave prošle godine.” „Da, i ja”, složi se Toni, „i, sad sam ozbiljan, hoću da kažem da mi je zaista žao što sam izvadio novac kad si nam pričala o događaju u Las Vegasu poneo sam se kao totalni kreten.” „Izvinjenje primljeno i prihvaćeno”, uzvrati Rebeka. „Dobijaš popriličan feedback danas, Rebeka”, reče Džulijus. „Kako se osećaš povodom toga?” „Osećam se odlično - dobro je. Osećam da me ljudi tretiraju na drugačiji način.” „Nismo to mi”, reče Toni, „to si ti. Kada ubaciš prave stvari - dobiješ prave stvari!” „Kada ubaciš prave stvari - dobiješ prave stvari. Sviđa mi se to, Toni”, reče Rebeka. „Hej, postaješ dobar u ovom terapijskom poslu; možda bi trebalo da ja izvadim novčanik. Koliko naplaćuješ?” Toni se široko osmehnu. „Pošto mi je dobro krenulo, saopštiću ti svoju pretpostavku, Džulijuse, o tome zašto si se toliko potrudio da ponovo radiš sa Filipom. Možda si, pre mnogo godina, kad si ga prvi put sreo, bio bliži stanju svesti o kome si nam pričao prošle nedelje - znaš, jakim seksualnim željama za drugim ženama.” Džulijus klimnu glavom. „Nastavi.” „Pa, evo šta se ja pitam: ako si imao probleme slične Filipovim - ne iste, ali nešto približno tome - da li je to moglo biti prepreka u njegovoj terapiji s tobom?” Džulijus se uspravi u stolici. I Filip, takođe. „Ovo mi svakako pobuđuje pažnju, Toni. Sad sam se setio zašto terapeuti oklevaju da otkriju nešto o sebi -

rekao bih zato što to ne nestaje: otkriveno se vraća da bi te neprekidno progonilo.” „Izvini, Džulijuse, svakako nisam nameravao da te dovedem u tešku situaciju.” „Ne, u redu je. Zaista tako mislim. Ne žalim se; možda se samo kolebam. Tvoja opservacija je dobra - možda suviše dobra, suviše blizu, a ja se pomalo opirem.” Zastade i zamisli se za trenutak. „Dobro, evo šta mi se javlja: sećam se da me je začudilo i obeshrabrilo to što nisam pomogao Filipu. Trebalo je da mu pomognem. Kad smo počinjali, mogao sam se kladiti u veliku sumu da ću mu biti od velike pomoći. Mislio sam da imam svoj način kako da to učinim - bio sam siguran da će moje lično iskustvo podmazati točkove terapije.” „Možda”, reče Toni. „Možda si zato pozvao Filipa u grupu - da još jednom pokušaš, da dobiješ još jednu šansu. Tačno?” „Uzeo si mi reč iz usta”, reče Džulijus. „Baš sam to hteo da kažem. Možda je to razlog što sam se pre nekoliko meseci, preispitujući kome sam pomogao a kome ne, toliko fiksirao za Filipa. U stvari, kad sam se njega setio, počeo sam da gubim motiv da kontaktiram druge pacijente. Hej, pogledajte koliko je sati. Ne želim da prekinem seansu, no moramo da završimo. Dobro je bilo - ima mnogo toga o čemu ću razmišljati - Toni, otvorio si mi neke teme. Hvala.” „Dakle”, reče Toni smeškajući se, „ja ne treba da platim danas?” „Blagosloven je onaj koji daje”, odvrati Džulijus. „Ali, ko zna? - nastaviš li ovako taj dan će možda doći.”

Napustivši prostoriju članovi grupe su, pre nego što će se razići, stali da proćaskaju na stepeništu ispred Džulijusove kuće. Jedino su Toni i Pam pošli ka kafeu.

Pam je bila opsednuta Filipom. Nije je smekšala njegova izjava da je bila zle sreće što ga je srela. Povrh toga, mrzela je pohvalu koju joj je uputio za tumačenje parabole, utoliko više jer joj je prijala. Brinula se da će se grupa prikloniti Filipu - i udaljiti od nje, i od Džulijusa. Toni je bio ushićen - sebe je proglasio NUS-om - najvrednijim učesnikom seanse; možda će večeras preskočiti bar - i pokušati da čita neku od knjiga koje mu je dala Pam. Gil je posmatrao Pam i Tonija kako zajedno odlaze niz ulicu. On i, naravno, Filip bili su jedini koje Pam nije zagrlila na kraju seanse. Da li ju je previše naljutio? Skrenuo je misli na sutrašnju degustaciju vina - jedan od Rouzinih velikih večernjih događaja. Grupa njenih prijatelja uvek se okupljala u ovo doba godine radi degustacije najboljih sorti vina te sezone. Kako da se s tim izbori? Da vino samo gucne i ispljune? Biće prilično teško to izgurati. Ili da izađe na sredu sa istinom? Pomislio je na svog AA sponzora: znao je kako bi tekao razgovor između njih:

Sponzor: Šta su tvoji prioriteti? Preskoči događaj, idi na sastanak. Gil: Ali degustacija vina je povod da se ti prijatelji okupe. Sponzor: Stvarno? Predloži neku drugu aktivnost. Gil: Neće proći. Neće prihvatiti. Sponzor: Onda nađi druge prijatelje. Gil: Rouz se to ne bi svidelo. Sponzor: Pa šta?

Rebeka je sebi ponavljala: Ubaciš prave stvari, dobiješ prave stvari.

Ubaciš prave stvari, dobiješ prave stvari. Mora to da zapamti. Osmehnula se setivši se Tonija kako broji novac dok ona priča o koketiranju s prostitucijom. Potajno je uživala u tome. Da li je bilo neiskreno što je prihvatila njegovo izvinjenje? Boni je, kao i obično, mrzela što se seansa završila. Tih devedeset minuta osećala se živom. Ostatak njenog života izgledao je mlak. Zašto je bilo tako? Zašto bibliotekarke moraju da vode dosadne živote. A onda su joj na um pale Filipove reči o onome šta si, šta imaš i šta predstavljaš za druge. Intrigantno! Stjuart je uživao u seansi. Počinjao je da se grupi prepušta celim bićem. Ponovio je u sebi reči upućene Rebeki o njenom izgledu koji predstavlja barijeru da je on upozna i kako odnedavno vidi nešto dublje od njene kože. To je bilo dobro. To je bilo dobro. I ono što je rekao Filipu - da se ježi od njegove hladne utehe. To je bilo više od snimka. A i to kako je ukazao na tenziju između Pam i Filipa. Ne, ne, to je bilo fotografisanje. Na povratku kući Filip se trudio da ne razmišlja o seansi, ali događaji su mu toliko udarali u glavu da zaklona nije bilo. Za samo nekoliko minuta popustio je i dozvolio mislima da ovladaju. Stari Epiktet im je privukao pažnju. S njim je uvek tako. Onda je zamislio pružene ruke i lica okrenuta ka njemu. Gil je postao njegov šampion - ali ne treba da ga shvati preozbiljno. Gil nije bio za njega već protiv Pam, pokušavao je da nauči kako da se odbrani od nje, i Rouz, i svih drugih žena. Rebeki se dopalo ono što je rekao, njeno lepo lice zadržalo mu se nakratko u mislima. Zatim je pomislio na Tonija - njegovu tetovažu, modricu na obrazu. Nikada ranije nije sreo nekog poput njega - pravi je primitivac, ali primitivac koji počinje da razumeva svet izvan svakodnevice. I Džulijus - da li je gubio britkost? Kako je mogao da stane u odbranu vezivanja, kad je priznao da je imao problem preteranog investiranja u njega kao pacijenta? Osećao je uznemirenost, nelagodu u sopstvenoj koži. Naslućivao je opasnost koju nosi rasplet. Zašto je rekao Pam da nije imala sreće što ga je

srela? Da li je zato tokom seanse toliko često izgovarala njegovo ime - i tražila da je pogleda? Bivše pokvareno ja šunjalo se kao avet. Osetio je njegovo prisustvo, žeđ za životom. Umirivši misli, prepustio se meditativnoj šetnji.

Učenim ljudima i filozofima Evrope: za vas, brbljivac poput Fihtea jednak je Kantu, najvećem misliocu svih vremena, a bezvredni i bezočni šarlatan kakav je Hegel smatra se dubokim filozofom. Zato za vas i ne pišem.

33 Patnja, bes, istrajavanje

Da je Artur Šopenhauer danas živ, da li bi bio kandidat za psihoterapiju? Svakako! Imao je brojne simptome. U spisu O sebi, žali se na prirodu koja ga je obdarila dispozicijom za anksioznost, te „sumnjičavost, senzitivnost, žestinu i ponos u meri koja se teško da uskladiti sa smirenošću filozofa.” Svoje simptome opisuje živopisnim jezikom:

Od oca sam nasledio napetost koju proklinjem i sa kojom se rvem svom snagom volje... Kao mladića, mučile su me umišljene bolesti... Dok sam studirao u Berlinu, činilo mi se da sam oboleo od sušice... Progonio me je strah da ću morati da služim vojsku... Iz Napulja sam pobegao plašeći se malih boginja, a iz Berlina u strahu od kolere... U Veroni me je spopala ideja da sam ušmrknuo otrovni burmut... U Manhajmu me je obuzelo

neopisivo osećanje strepnje bez ikakvog spoljašnjeg uzroka... Godinama me je opsedao strah da ću biti krivično gonjen... Noću bih, kad začujem neku buku, skakao iz kreveta i grabio mač i pištolje, uvek napunjene... Večito sam u stanju strepnje, što me nagoni da tražim opasnosti i gde ih nema; to mi uvećava i najmanju muku i maksimalno otežava odnose s ljudima.

Da bi obuzdao sumnjičavost i hronični strah, upražnjavao je mnoštvo mera predostrožnosti i rituala; krio je zlatnike i vrednosne papire u starim pismima i na drugim tajnim mestima za slučaj opasnosti, čuvao lične beleške pod lažnim naslovima kako bi zbunio njuškala, bio sitničavo pedantan; tražio je da ga uvek uslužuje isti činovnik u banci, nikome nije dozvoljavao da dodirne njegovu statuu Bude. Imao je prejak seksualni nagon da bi ga zadovoljio, i već se kao mladić žalio da ga kontrolišu animalističke strasti. U trideset šestoj, čudan tok bolesti ga je čitavu godinu držao zarobljenog u sobi. Jedan lekar i istoričar medicine sugerisao je 1906. da je ta bolest bila sifilis, zasnivajući dijagnozu samo na vrsti prepisanih lekova i povezujući to sa Šopenhauerovom neuobičajeno velikom seksualnom aktivnošću. Artur je čeznuo da se oslobodi stege seksualnosti. Uživao je u momentima spokoja, kada je bio u stanju da svet posmatra s mirom uprkos žudnji koja je mučila njegovo telesno ja. Seksualnu strast je poredio sa dnevnim svetlom koje zaklanja zvezde. Kako je stario, radovao se njenom opadanju i smirenju koje mu je to donosilo. Pošto mu je najdublja pasija bila rad, njegov najjači i najpostojaniji strah odnosio se na mogućnost da izgubi finansijska sredstva koja su mu obezbedivala život intelektualca. Čak i u poznim godinama blagosiljao je

uspomenu na oca čijom je zaslugom takav život mogao sebi da priušti. Trošio je mnogo vremena i energije na čuvanje novca i razmišljanje o investicijama. Otuda, uznemirilo bi ga svako previranje koje je pretilo njegovim ulaganjima, i postao je politički ultrakonzervativan. Prestravila ga je pobuna koja je 1848. prohujala Nemačkom i ostatkom Evrope. Kada su vojnici ušli u njegovu zgradu kako bi iz pogodnog položaja osuli paljbu po buntovnoj svetini na ulici, ponudio im je pozorišni dvogled da bi preciznije gađali. U testamentu, dvanaest godina kasnije, gotovo celokupno imanje ostavio je humanitarnoj fondaciji namenjenoj pruskim vojnim invalidima koji su taj ustanak gušili. Njegova strepnjom motivisana poslovna pisma često su obilovala ljutnjom i pretnjama. Kada je bankar zadužen da brine o novcu porodice Šopenhauer, pretrpevši finansijski krah, ponudio svojim klijentima samo mali deo njihovih investicija kako bi izbegao bankrotstvo, Šopenhauer mu je zapretio tako drakonskim pravnim posledicama da mu je bankar vratio 70 procenata njegovog novca, dok je ostalima (uključujući Šopenhauerovu majku i sestru) isplatio čak manje nego što je prvobitno ponudio. Pogrdna pisma izdavaču na kraju su dovela do trajnog prekida njihovog odnosa. Izdavač je napisao: „Ubuduće više neću primati Vaša pisma, koja zbog svoje božanske grubosti i neotesanosti pre priliče kočijašu nego filozofu... Nadam se jedino da se neće obistiniti moje bojazni da štampanjem Vaših dela samo traćim papir.” Šopenhauerov bes postao je legendaran: bes prema finansijerima koji su upravljali njegovim ulaganjima, izdavačima koji nisu uspevali da prodaju njegove knjige, budalama koje su pokušavale da ga uvuku u razgovor, dvonošcima koji su smatrali da su mu ravni, onima koji su kašljali na koncertima i štampi koja ga je ignorisala. Ali pravi bes, bes do belog usijanja, koji nas i dalje zapanjuje svojom žestinom i koji ga je učinio parijom njegove intelektualne zajednice, bio je bes prema savremenim misliocima, naročito prema dvojici vodećih umova filozofije devetnaestog veka: Fihteu i Hegelu.

U knjizi objavljenoj dvadeset godina posle Hegelove smrti (umro je od kolere tokom epidemije u Berlinu), nazvao ga je „opštim mestom, ispraznim, odvratnim, odbojnim, neznalačkim šarlatanom, koji je sa nenadmašnom drskošću sklopio sistem ludih besmislica, a njih su unajmljeni sledbenici po inostranstvu rastrubili kao besmrtnu mudrost.” Šopenhauera su mnogo koštali ovakvi neodmereni izlivi na račun drugih filozofa. Godine 1837. dobio je prvu nagradu za esej o slobodi volje na takmičenju koje je sponzorisalo Norveško kraljevsko obrazovno društvo. Detinjasto ushićen zbog nagrade (to mu je bilo prvo priznanje), veoma je iritirao Norveški savet u Frankfurtu nestrpljivim i bučnim potraživanjem svoje medalje. Sledeće godine, esej o osnovama moralnosti s kojim je učestvovao na takmičenju sponzorisanom od strane Danskog kraljevskog obrazovnog društva doživeo je drugačiju sudbinu. Iako je rad izvrsno ocenjen i bio jedini prijavljeni, žiri je odbio da ga nagradi zbog neumerenih komentara o Hegelu. Sudije su obrazložile: „Ne možemo ćutke preći preko činjenice da se o nekoliko izvanrednih filozofa modernog doba govori tako nedolično, što izaziva ozbiljnu i opravdanu ljutnju.” Tokom narednih godina mnogi su se slagali sa Šopenhauerovim mišljenjem da je Hegelova proza nepotrebno opskurna. Njega je uistinu toliko teško čitati da po odeljenjima za filozofiju kruži jedna stara šala: najmučnije i najstrašnije filozofsko pitanje nije „da li život ima smisao?” ili „šta je svest”, već „ko će predavati Hegela ove godine?” Ipak, po nivou intenziteta besa, Šopenhauer se izdvaja od svih drugih kritičara. Što je njegov rad bivao zapostavljeniji, on je postajao oštriji, a to je, opet, uzrokovalo dalje ignorisanje i kod mnogih ga činilo predmetom poruge. Ipak, uprkos anksioznosti i usamljenosti, Šopenhauer je preživljavao i uspevao da pokaže sve spoljašnje znake lične samodovoljnosti, i istrajavao je u radu, ostajući do kraja života plodan mislilac. Nikada nije izgubio veru u sebe.

Poredio se sa mladim hrastom koji izgleda obično i ni po čemu se ne razlikuje od drugih biljaka. „Ali, ostavite li ga samog, on neće umreti. Doći će vreme i doneće one koji će znati da ga cene.” Predvideo je da će njegov genije na kraju imati velikog uticaja na buduće generacije mislilaca. I bio je u pravu - sve se zbilo upravo tako.

Posmatran iz perspektive mladosti, život je beskrajno duga budućnost; iz perspektive starijih godina liči na vrlo kratku prošlost. Dok isplovljavamo, objekti na obali postaju sve manji i sve teže ih prepoznajemo i razlikujemo; tako je i sa našim prošlim godinama, sa svim događajima i aktivnostima u njima.

34 Kako je vreme prolazilo, Džulijus je sve nestrpljivije iščekivao dane grupnih seansi. Možda je na zbivanja u grupi bio osetljiviji jer su nedelje u njegovoj „godini dobrog zdravlja” isticale. Ali nisu bili posredi samo ti događaji - sve u njegovom životu, veliko i malo, činilo se nežnijim i življim. Naravno, oduvek je imao ograničen broj nedelja, ali je on izgledao toliko velik, protegnut na beskrajnu budućnost, da se nikad nije suočio s njegovim završetkom. Kraj na vidiku uvek nas navodi da usporimo. Čitaoci jure kroz hiljade stranica Braće Karamazovih sve dok ih ne ostane desetak, a onda odjednom ukoče, lagano se sladeći svakim paragrafom, crpeći nektar iz svake rečenice, svake reči. Oskudica vremena učinila je da ga Džulijus doživljava kao dragocenost; sve češće je zapadao u iznenadnu kontemplaciju o začudnom proticanju svakodnevnih događaja.

Nedavno je pročitao članak nekog entomologa koji je istraživao kosmos na prostoru ograđenog travnjaka veličine dva sa dva. On je, kopajući duboko, opisao svoj doživljaj zaprepašćenosti dinamičnim uzavrelim svetom predatora i plena, glista, gusenica, zglavkara, tvrdokrilaca i paukova. Ako se perspektiva podesi, pažnja pojača, znanje proširi, onda se svakodnevici pristupa u neprekidnom stanju čuđenja. Takvo je bilo i Džulijusovo iskustvo u grupi. Strahovi zbog vraćanja melanoma su se umanjili, a napadi panike proredili. Možda mu je najveću utehu donosilo to što je doktorovu procenu o „godini dana dobrog zdravlja” prihvatao krajnje bukvalno, gotovo kao garanciju. Međutim, verovatnije je bilo da je vodio život aktivnog smirivanja. Sledeći Zaratustrin put, svoju zrelost je delio s drugima, dopirući do njih prevazilazio je sebe, i živeo kao da je spreman da to neprekidno ponavlja u večnosti. Bio je znatiželjan kojim pravcem će grupa krenuti sledeće nedelje. Sada, dok se njegova poslednja godina dobrog zdravlja vidno smanjivala, sva osećanja su se intenzivirala: radoznalost se razvila u nestrpljivo detinjasto iščekivanje naredne seanse. Sećao se kako su se, pre mnogo godina, njegovi studenti početnici na obuci iz grupne terapije žalili da im je dosadno da opserviraju ljude koji devedeset minuta samo pričaju. Kasnije, kada su naučili kako da slušaju životne drame pacijenata i da vrednuju izuzetno kompleksne interakcije između članova, dosada je nestala i svi su, iščekujući sledeću epizodu, dolazili ranije kako bi zauzeli mesta. Nagoveštaj kraja terapije podsticao je članove grupe da sa rastućom strašću iznose svoje suštinske probleme. Okončanje na pomolu uvek vodi takvom ishodu: iz tog razloga su pioniri poput Ota Ranka i Karla Rodžersa obično na samom početku određivali i datum završetka. Stjuart je ovih meseci uradio više nego tokom prethodne tri godine u sve tri prethodne godine. Možda ga je pokrenuo Filip, posluživši mu kao ogledalo.

U njegovoj mizantropiji Stjuart je video delove sebe i shvatio da su svi, izuzev njih dvojice, uživali u seansama i grupu doživljavali kao utočište, mesto podrške i pažnje. Samo su on i Filip dolazili pod prinudom - ovaj da bi dobio Džulijusovu superviziju, a on zbog ultimatuma koji mu je postavila žena. Jednom prilikom Pam je prokomentarisala da grupa nikada nije formirala pravilan krug jer je Stjuartova stolica uvek bila malčice izmaknuta, nekad samo centimetar-dva, ali značajnih. Ostali su se složili; svi su primećivali to asimetrično sedenje ali ga nijednom nisu povezali sa Stjuartovim izbegavanjem bliskosti. Drugom prilikom Stjuart se upustio u poznatu žalopojku opisujući vezanost njegove žene za oca, lekara koji je napredovao od načelnika hirurgije preko dekana medicinskog fakulteta do rektora univerziteta. Kada je, kao i u prethodnim seansama, otvorio temu nemogućnosti da ikad zadobije ženino uvažavanje pošto ga je stalno poredila sa svojim ocem, Džulijus ga je prekinuo pitanjem da li je svestan da to često priča. A kada je ovaj odgovorio: „Ali, svakako treba da iznosimo probleme koji nas i dalje muče, zar ne?” Džulijus mu je uzvratio jakim protivpitanjem: „Šta misliš, kako se osećamo zbog tvojih ponavljanja” „Pretpostavljam da vam je zamorno i dosadno.” „Razmisli, Stjuarte, šta dobijaš time što si zamoran i dosadan? I zašto nikad nisi razvio empatiju za svoje slušaoce?” Tokom naredne nedelje Stjuart je mnogo razmišljao i saopštio da je zapanjen koliko se malo bavio tim problemom. „Znam da sam svojoj ženi obično zamoran; njen omiljeni izraz za mene je neprisutan, i verujem da mi grupa govori to isto. Znate, mislim da sam svoju empatiju zakopao negde duboko.” Posle izvesnog vremena pokrenuo je centralni problem: stalan

neobjašnjivi bes prema svom dvanaestogodišnjem sinu. Toni je otvorio Pandorinu kutiju pitanjem: „A kakav si ti bio u njegovim godinama?” Stjuart je opisao svoje odrastanje u siromaštvu; oca je izgubio kad mu je bilo osam godina, a majku, koja je radila dva posla, nikad nije zaticao kod kuće kad bi se vratio iz škole. Bio je dete koje je nosilo ključ na lancu, samo sebi spremalo večeru, u školi dan za danom nosilo istu prljavu odeću. Uglavnom je uspevao da potisne sećanja na detinjstvo, ali ga je sinovljevo prisustvo vraćalo na te davno zaboravljene užase. „Ludost je to što krivim sina”, rekao je, „ali mu naprosto zavidim i kivan sam kad vidim kakav privilegovan život ima.” Toni je bio taj koji je pomogao slamanju Stjuartovog besa efektnom reframing6 intervencijom: „A kako bi bilo da se neko vreme osećaš ponosnim što si sinu obezbedio bolji život?”

Gotovo svi su ostvarili pomak. Džulijus je to viđao i ranije - kad grupe dostignu fazu zrelosti, kao da kod svih članova odjednom dođe do poboljšanja. Boni je nastojala da se pomiri sa svojim ključnim paradoksom: besom prema bivšem mužu jer ju je napustio i olakšanjem što je završen odnos sa čovekom koji joj se suštinski nije dopadao. Gil je svakodnevno posećivao AA sastanke - sedamdeset sastanaka u sedamdeset dana - ali sa njegovom apstinencijom bračne teškoće su, umesto da se smanje, postajale veće. Za Džulijusa to, naravno, nije predstavljalo misteriju: čim jedan supružnik napreduje u terapiji, poremeti se ravnoteža u bračnoj homeostazi te se i drugi supružnik, zarad održanja braka, takođe mora da menja. Gil i Rouz su započeli bračnu terapiju, ali Gil nije verovao da je Rouz u stanju da se promeni. Pomisao na prekid braka, međutim, nije ga više užasavala; prvi put je razumeo jedan od Džulijusovih omiljenih bon mots: „Jedini način da 6 Reframing - terapijska intervencija kojom se menja perspektiva, odnosno otvara novi ugao gledanja na problem (prim. prev.)

spaseš brak jeste da budeš spreman (i sposoban) da iz njega izađeš.” Toni je radio zapanjujućim tempom - kao da se Džulijusova snaga direktno prelivala u njega. Uz Pamino ohrabrenje, ojačano od strane ostalih članova, odlučio je da prestane da se žali na svoje neznanje i umesto toga nešto preduzme - da započne sa obrazovanjem; upisao je tri večernja kursa na lokalnom državnom koledžu. Ma koliko ove dalekosežne promene Džulijusu donosile ushićenje i satisfakciju, pažnja mu je ostala prikovana za Filipa i Pam. Bilo mu je nejasno zbog čega je njihovom odnosu pridavao toliki značaj, ali je bio ubeđen da su razlozi prevazilazili taj konkretan slučaj. Ponekad bi mu, dok je o njima razmišljao, na um padala talmudska izreka „pomoći jednoj osobi znači spasti čitav svet.” Uskoro mu je popravljanje tog odnosa postalo presudno važno njegov raison d’être - kao da bi mogao spasti sopstveni život spasavajući nešto humano iz ruševina tog groznog davnašnjeg susreta. Mozgajući o značenju one talmudske izreke setio se Karlosa. Sa tim mladićem je radio pre dve-tri godine; ne, mora da je to bilo ranije, najmanje pre deset godina, pošto se setio da je o njemu pričao sa Mirijam. Karlos je bio posebno odvratan čovek, neotesan, egocentričan, plitak, opterećen seksom, koji mu se obratio kad mu je dijagnostikovan fatalni limfom. Džulijus mu je pomogao da napravi neke značajne pomake, naročito u sferi povezivanja, i te promene su mu omogućile da čitav svoj život unazad natopi smislom. Nekoliko sati pred smrt, rekao mu je „Hvala ti što si mi spasao život.” Karlos mu se često vraćao u misli, ali je ta priča u ovom trenutku dobila jedno novo i važno značenje - ne samo za spašavanje Filipa i Pam, već i sopstvenog života. Filip je u mnogo čemu delovao manje pompezno i prijemčivije u grupi, povremeno je čak uspostavljao kontakt očima sa većinom članova, izuzimajući Pam. Rok od šest meseci je došao i prošao a Filip nije pokrenuo pitanje prekida terapije iako je ispunio svoj šestomesečni ugovor. Kad je Džulijus načeo tu

temu, odgovorio mu je: „Na moje iznenađenje, grupna terapija je daleko kompleksniji fenomen nego što sam prvobitno mislio. Odgovaralo mi je da superviziraš moj rad s klijentima dok sam ja u tvojoj grupi, ali si tu ideju odbio zbog problema ’dvojnog odnosa’. Moj izbor je da ostanem u grupi celu godinu i da posle toga tražim superviziju.” „Po mom mišljenju to je dobar plan”, složio se Džulijus, „ali zavisi, naravno, od mog zdravstvenog stanja. Grupa će raditi još četiri meseca, a posle toga ćemo videti. Garancija za moje zdravlje traje samo godinu dana.” To što je Filip promenio mišljenje o učešću u grupi nije bilo nešto neuobičajeno. Pojedinci grupi obično pristupe imajući na umu neki ograničen cilj, na primer: da bolje spavaju, da nemaju košmare, da pobede fobiju. A onda, nakon mesec-dva, neretko postavljaju drugačije, dalekosežnije ciljeve, na primer da nauče kako da vole, da povrate žudnju za životom, da prevaziđu usamljenost, da razviju samouvažavanje. S vremena na vreme grupa je vršila pritisak na Filipa da preciznije objasni kako mu je Šopenhauer toliko pomogao onda kad je Džulijusova psihoterapija sasvim zakazala. Pošto mu je bilo teško da na pitanja takvog tipa odgovara a da ne pominje neophodni filozofski kontekst, od grupe je zatražio dozvolu da održi polusatno predavanje na ovu temu. Gunđali su, a Džulijus mu je sugerisao da relevantne činjenice prikaže sažetije i kroz razgovor. Narednu seansu započeo je kratkim predavanjem koje je trebalo, obećao je, da pruži jezgrovit odgovor na pitanje kako mu je Šopenhauer pomogao. Iako je u rukama držao beleške, nije ih koristio. Zagledan u plafon, poče: „Nemoguće je govoriti o Šopenhaueru a da se ne krene od Kanta, filozofa kojeg je on, uz Platona, poštovao više nego sve druge. Kant, koji je umro 1804. kad je Šopenhaueru bilo šesnaest godina, revolucionisao je filozofiju svojim uvidom da je nemoguće u pravom smislu iskusiti realnost pošto su svi opažaji, činjenice dobijene čulima, filtrirani i prerađeni kroz naš urođeni neuroanatomski aparat.

Sve činjenice su konceptualizovane posredstvom tako arbitrarnih konstrukata kao što su prostor i vreme i...” „Ma, Filipe, pređi na stvar”, upade Toni. „Kako ti je taj tip pomogao?” „Čekaj, stižem do toga. Govorio sam samo tri minuta. Ovo nisu televizijske vesti; ne mogu za tren da objasnim zaključke jednog od najvećih svetskih mislilaca.” „Hej, u pravu si, Filipe. Sviđa mi se tvoj odgovor”, reče Rebeka. Toni se osmehnu i povuče. „Dakle, Kant je otkrio da svet ne doživljavamo onakvim kakav je realno izvan nas, već stvaramo ličnu prerađenu verziju onoga što je napolju. Svojstva kao što su prostor, vreme, količina, uzročnost, su u nama, ne van nas - mi ih namećemo realnosti. Ali, šta onda jeste čista, neprerađena realnost? Šta je stvarno izvan nas, taj sirovi entitet pre našeg procesa obrade? lb će nam uvek ostati nesaznatljivo, kaže Kant.” „Šopenhauer - kako ti je pomogao! Sećaš se? Ovo je zagrevanje?” upita Toni. „Stići ću do toga za devedeset sekundi. U daljim radovima Kant i drugi potpuno su se posvetili načinima na koje prerađujemo primarnu realnost. Ali Šopenhauer - vidite, već smo tu! - krenuo je drugim putem. On je smatrao da je Kant prevideo jednu fundamentalnu i neposrednu vrstu činjenica o nama samima: naša tela i naša osećanja. Sebe možemo spoznati iznutra, tvrdio je. Mi posedujemo direktno, neposredno znanje koje ne zavisi od naše percepcije. Prema tome, on je bio prvi filozof koji je posmatrao impulse i osećanja iznutra, i do kraja života mnogo je pisao o unutrašnjim ljudskim temama: seksu, ljubavi, smrti, snovima, patnji, religiji, samoubistvu, odnosima s drugima, sujeti, samovrednovanju. Više od bilo kog drugog filozofa, bavio se onim mračnim impulsima duboko u nama, čiju spoznaju ne možemo da

podnesemo i koje otuda moramo da potisnemo.” „Zvuči pomalo frojdovski”, reče Boni. „Obrnuto. Pre se može reći da je Frojd šopenhauerovac. Mnogo od njegove psihologije može se naći kod Šopenhauera. Iako je retko priznavao taj uticaj, nema sumnje da je bio prilično upoznat sa njegovim radovima: u Beču, u doba kada se školovao 1860-ih i 70-ih, svi su pričali o Šopenhaueru. Verujem da bez Šopenhauera ne bi bilo Frojda - a, kad smo već kod toga, ni Ničea onakvog kakvog poznajemo. Šopenhauerov uticaj na Frojda - naročito na teoriju snova, nesvesno i mehanizam potiskivanja - bio je tema moje doktorske disertacije.” „Šopenhauer je”, Filip nastavi pogledavši Tonija i ubrza kako ne bi bio prekinut, „normalizovao moju seksualnost. Učinio je da sagledam koliko je seks sveprisutan, kako je, na najdubljim nivoima - prelivajući se u sve ljudske transakcije i uplivišući sve državne poslove - središte svakog postupka. Mislim da sam vam neke od njegovih reči na ovu temu citirao pre mesec dana.” „Kao podrška ovom gledištu”, reče Toni, „jeste nešto što sam pre neki dan pročitao u novinama - u pornografiju se ulaže više novca nego u muzičku i filmsku industriju zajedno. To je ogromna suma.” „Filipe”, uključi se Rebeka, „mogla bih da pogađam, ali još uvek nisam čula da si rekao kako je tačno Šopenhauer pomogao da se izlečiš od seksualne prisile... ili... uh, adikcije. Da li je u redu da koristim taj izraz?” „Moram da razmislim, nisam ubeđen da je sasvim precizan”, odgovori Filip. „Zašto?”, upita Rebeka. „Ono što opisuješ meni zvuči kao adikcija.” „Pa, nadovezaću se na ono što je Toni pomenuo, da li si videla podatke o tome koliko muškaraca gleda pornografiju na internetu?” „Ti to radiš?”, upita Rebeka.

„Ne, ali sam u prošlosti mogao otići u tom pravcu - zajedno s većinom muškaraca.” „Tu si u pravu”, reče Toni. „Priznajem, ja gledam dva do tri puta nedeljno. Da budem iskren, ne znam nikoga ko to ne radi.” „I ja”, reče Gil. „Još nešto što Rouz nervira.” Svi se okrenuše ka Stjuartu. „Da, da, mea culpa - za mene se zna da se ponekad prepuštam užicima.” „Na to sam mislio”, reče Filip. „Pa, da li su svi adikti?” „Dobro”, uzvrati Rebeka, „vidim na šta ciljaš. Nije reč samo o pornografiji, tužbe za seksualno uznemiravanje dobijaju razmere epidemije. U praksi sam imala nekoliko takvih slučajeva. Pre izvesnog vremena pročitala sam članak o dekanu jednog prestižnog pravnog fakulteta koji je dao ostavku zbog optužbe za seksualno uznemiravanje. A, naravno, tu je i slučaj Klinton i način na koji je njegov potencijalno jak uticaj umanjen. Pogledajte koliko se onih koji Klintona optužuju ponašaju slično njemu.” „Svako ima neku mračnu stranu seksualnosti”, reče Toni. „Nešto zavisi i od toga kome se šta zalomi, zar ne? Možda su muškarci naprosto muškarci. Evo ja, na primer, kažnjen sam jer sam previše navaljivao da mi Lizi popuši. Znam stotine tipova koji su radili gore stvari - i to bez posledica - pogledajte samo Švarcenegera.” „Toni, nećeš se dopasti ovde prisutnim ženama, ili bar ne ovoj ženi”, reče Rebeka. „Ali ne želim da izgubimo fokus; Filipe, nastavi, još nismo čuli ključnu stvar.” „Kao prvo”, Filip produži bez oklevanja, „još pre dva veka Šopenhauer je, umesto da se iščuđava nad tim groznim izopačenim muškim ponašanjem, razumeo realnost koja mu je u osnovi: čistu zdravu snagu seksualnog poriva. To je najmoćnija sila u nama - volja za životom, za reprodukcijom - i ne može se

umiriti, niti se može razumski objasniti. Već sam pomenuo da je pisao kako se seks preliva u sve. Pogledajte samo skandal s katoličkim sveštenicima, pogledajte svaki korak u ljudskim težnjama, svaku profesiju, kulturu, starosnu grupu. Kad sam se prvi put susreo sa Šopenhauerovim delom ovo gledište mi je postalo izuzetno značajno: pred sobom sam imao jednog od najvećih umova u istoriji, i prvi put u životu, osećao sam da sam potpuno shvaćen.” „I?”, upita Pam, koja je do tada ćutke pratila diskusiju. „I šta?”, reče Filip, vidljivo nervozno, kao i uvek kad se obraćao Pam. „I šta još? To je bilo to? To je pomoglo? Bilo ti je bolje jer ti je Šopenhauer dao osećanje da si shvaćen?” Izgledalo je da Filip nije primetio Paminu ironiju i odgovorio je ravnim tonom, iskreno. „Ima još mnogo toga. Šopenhaueru dugujem svest da smo osuđeni na beskrajno okretanje na točku volje: poželimo nešto, to dobijemo, uživamo u kratkom trenutku zadovoljenja koji se rapidno pretvara u dosadu, a to, bez izuzetka, prati sledeće ’ja želim’. Iz toga se ne izlazi tako što se želja utaži - točak se mora u potpunosti napustiti. Tako je učinio on, a tako činim i ja.” „Napustiti točak? Šta bi to trebalo da znači?” upita Pam. „To znači sasvim pobeći od htenja. To znači apsolutno prihvatiti da je naša najdublja priroda neutoljiva težnja, da je ta patnja u nas ugrađena od početka, da smo osuđeni sopstvenom prirodom. To znači da prvo moramo razumeti suštinsko ništavilo ovog sveta iluzije i onda se latiti traženja načina da poreknemo volju. Naš cilj, kao kod svih velikih umetnika, treba da bude prebivanje u čistom svetu platonovskih ideja. Neki to čine kroz umetnost, neki kroz religijski asketizam. Šopenhauer je to postizao izbegavanjem sveta želja, zajedništvom s velikim umovima istorije i estetskom kontemplacijom - svakog dana je sat ili dva svirao flautu. To znači da moramo postati posmatrači onoliko

koliko smo i akteri. I moramo prepoznati životnu silu koja egzistira u celokupnoj prirodi, koja se manifestuje kroz individualnu egzistenciju svakog od nas, a volja će na kraju tražiti natrag tu silu kad prestanemo da postojimo kao fizička bića. Ja skoro u potpunosti sledim njegov model - najvažniji odnosi za mene su oni sa velikim misliocima, koje čitam svakoga dana. Izbegavam da um zatrpavam svakodnevicom i upražnjavam redovnu kontemplaciju igrajući šah ili slušajući muziku - za razliku od Šopenhauera, ne umem da sviram nijedan instrument.” Džulijus je bio fasciniran ovim dijalogom. Zar Filip nije bio svestan Paminog gneva? Ili uplašen njenim besom? I kakvo je njegovo rešenje za adikciju? Na momente mu se divio, no uglavnom je reagovao podsmehom. A komentar da je čitajući Šopenhauera osećao da je po prvi put potpuno shvaćen, doživeo je kao šamar. Šta sam ja, pomislio je, otirač za noge? Tri godine sam se trudio iz petnih žila da ga razumem i s njim saosećam. No, nije rekao ništa; Filip se postepeno menjao. Ponekad je bolje nešto odložiti na stranu i vratiti se kasnije, u nekom pogodnom trenutku.

Grupa je ovu temu pokrenula nekoliko nedelja kasnije, tokom seanse koja je započela time što su i Rebeka i Boni rekle Pam da se promenila - nagore otkako im se Filip pridružio. Svi ljupki, dragi, velikodušni delovi njenog bića su iščezli i, mada ljutnja nije bila tako intenzivna kao pri prvom suočenju s njim, ipak je, prema Boninim rečima, bila uvek prisutna i okamenila se u nešto tvrdo i nepopustljivo. „Primećujem da se Filip mnogo izmenio u poslednje vreme”, rekla je Rebeka, „a ti si i dalje u zastoju - kao što si bila i sa Džonom i Erlom. Da li ćeš se zauvek držati tog besa?”

Ostali su ukazivali na to da je Filip bio ljubazan, da je davao potpune odgovore na svako Pamino pitanje, čak i na ona prožeta sarkazmom. „Budi ljubazan”, glasio je Pamin odgovor, „pa ćeš moći da manipulišeš drugima. Kao što i vosak možeš da oblikuješ tek kad ga zagreješ.” „Molim?”, upita Stjuart. I ostali su delovali zbunjeno. „Samo citiram Filipovog mentora. To je jedan od Šopenhauerovih omiljenih saveta - i to je ono što ja mislim o Filipovoj ljubaznosti. Nisam vam to pominjala, ali moja prva razmišljanja o doktorskoj tezi odnosila su se na Šopenhauera. Ali, pošto sam nekoliko nedelja proučavala njegov rad i život, počela sam toliko da ga prezirem da sam odustala od ove ideje.” „Dakle, ti identifikuješ Filipa sa Šopenhauerom?”, upita Boni. „Identifikujem? Filip je Šopenhauer - blizanac po umu, živo otelotvorenje tog mizernog čoveka. Kad bih vam ispričala ponešto o njegovoj filozofiji i životu, krv bi vam se sledila. I, da, verujem da Filip pribegava manipulaciji umesto odnosu - a reći ću vam i ovo: ježim se na pomisao da će i druge indoktrinirati Šopenhauerovom mržnjom prema životu.” „Da li ćeš ikad videti Filipa kakav je sada?” upita Stjuart. „On nije ista osoba koju si znala pre petnaest godina. Taj incident između vas sve iskrivljuje; nisi u stanju da pređeš preko toga i ne možeš da mu oprostiš.” „Taj ’incident’? Govoriš o tome kao da je neka sitnica. To je više od incidenta. Što se tiče praštanja, zar ne misliš da ima stvari koje su neoprostive?” „To što ti ne opraštaš ne mora da znači da su stvari neoprostive”, reče Filip glasom neuobičajeno punim emocija. „Pre mnogo godina ti i ja smo načinili kratkotrajan društveni ugovor. Jedno drugom smo ponudili seksualno uzbuđenje i odušak. Ja sam ispunio svoj deo. Postarao sam se da budeš seksualno zadovoljena, i nisam osećao da imam daljih obaveza. Istina je da sam ja dobio nešto, i da si ti dobila nešto. Doživeo sam seksualno zadovoljstvo i

olakšanje, i ti isto. Ništa ti ne dugujem. Kad smo posle toga razgovarali, jasno sam rekao da mi je to veče donelo zadovoljstvo, ali da ne želim da produžim naš odnos. Zar sam mogao biti eksplicitniji?” „Ne govorim o jasnosti”, Pam je uzvratila, „govorim o milosrđu - ljubavi, caritas, brizi za druge.” „Insistiraš da treba da delim tvoj pogled na svet, da život doživljavam na isti način kao ti.” „Volela bih da si osetio isti bol, patio kao ja.” „U tom slučaju, imam dobre vesti za tebe. Biće ti drago da čuješ da je nakon tog incidenta tvoja drugarica Moli svim članovima odeljenja kao i rektoru, dekanu i savetu fakulteta uputila pismo puno optužbi protiv mene. Uprkos tome što sam doktorirao sa visokim ocenama i uprkos odličnim evaluacijama studenata (jedna od njih je slučajno bila i tvoja), niko od kolega nije bio raspoložen da mi napiše preporuke ili mi bilo kako pomogne da radim na fakultetu. Nigde nisam mogao da dobijem pristojan profesorski posao, i proteklih godina sam se zlopatio kao putujući predavač u čitavom nizu bezvrednih, trećerazrednih škola.” Stjuart, koji je vredno razvijao svoj osećaj za empatiju, odgovori mu: „Znači, sigurno misliš da si odslužio svoje i da ti je društvo rebnulo visoku kaznu.” Filip iznenađeno podiže pogled i uputi ga Stjuartu. Klimnu glavom. „Ne toliku koliku sam ja sam sebi nametnuo.” Iscrpljen, nasloni se na stolicu. Nakon nekoliko trenutaka, uperi pogled ka Pam koja se, nezadovoljna, obrati čitavoj grupi: „Zar ne shvatate da ne govorim o jednom jedinom krivičnom delu iz prošlosti. Govorim o kontinuiranom načinu bivstvovanja u svetu. Zar vas maločas nije podišla jeza kad je Filip ponašanje u ljubavnom aktu opisao kao svoje ’obaveze prema

našem društvenom ugovoru’? I šta kažete na njegove komentare da se, uprkos tri godine rada s Džulijusom, ’prvi put’ osetio shvaćenim tek kada je pročitao Šopenhauera. Svi znate Džulijusa. Možete li da poverujete da ga nakon tri godine Džulijus nije razumeo?” U grupi je nastupila tišina. Posle nekoliko trenutaka, ona se obrati Filipu. „Želiš li da znaš zašto si osetio da te je Šopenhauer shvatio, a Džulijus ne? Reći ću ti: zato što je Šopenhauer mrtav, mrtav više od sto četrdeset godina, a Džulijus je živ. A ti ne znaš kako da se odnosiš prema živima.” Filip nije ostavljao utisak kao da će odgovoriti, pa se Rebeka ubaci: „Pam, zlobna si. Šta ti je potrebno da bi se smirila?” „Filip nije đavo, Pam”, progovori Boni, „on je slomljen. Zar to ne možeš da vidiš? Zar ne vidiš razliku?” Pam odmahnu glavom i reče: „Dosta mi je za danas.” Nakon perioda tišine pune nelagode koja se mogla gotovo opipati, uključio se Toni, do tada neuobičajeno ćutljiv. „Filipe, neću ovde da te spasavam, ali se nešto pitam: da li su ti se naknadno javila neka osećanja u vezi sa onim što nam je Džulijus nedavno ispričao o seksu posle smrti njegove žene?” Činilo se da je Filip zahvalan zbog promene teme. „Kakva osećanja bi trebalo da imam?” „Ne znam šta bi ’trebalo’. Samo te pitam kako si se osećao. Evo šta bih hteo da znam: kad si išao kod njega na terapiju, da li bi osećao da te Džulijus više razume da je otkrio da i on ima lično iskustvo seksualnog pritiska?” Filip klimnu glavom odobravajući. „To je zanimljivo pitanje. Odgovor je, verovatno, potvrdan. Možda bi to bilo od pomoći. Nemam dokaza, ali Šopenhauerovi spisi ukazuju da je on imao seksualna osećanja slična mojima po intenzitetu i neumoljivosti. Verujem da sam se zbog toga osetio shvaćenim.

Međutim, postoji nešto što sam izostavio kad sam govorio o radu sa Džulijusom, i hoću to da razjasnim. Kad sam mu rekao da je ta terapija za mene bila beskorisna u svakom pogledu, on me je suočio sa istim pitanjem koje se nedavno pojavilo i u grupi: zašto bih za supervizora hteo terapeuta koji mi nimalo nije pomogao? Ovo pitanje me je podstaklo da se setim dva momenta iz naše terapije koja su ostavila trajan utisak na mene i zapravo se pokazale korisnim.” „A to su?” upita Toni. „Jednom sam opisivao svoje tipično, rutinsko veče seksualnog zavođenja - flertovanje, prilaženje, večera, seksualno konzumiranje - i pitao ga da li ga to šokira ili mu se gadi; odgovorio je da mu samo izgleda kao izuzetno dosadno veče. Taj odgovor me je zapanjio. Pomogao mi je da shvatim koliko sam proizvoljno unosio uzbuđenja u te repetitivne obrasce.” „A šta je drugo što je ostavilo utisak?”, upita Toni. „Pitao me je kakav epitaf bih voleo na svojoj nadgrobnoj ploči. Pošto ničeg nisam mogao da se setim, on je predložio: ’Mnogo je tucao’. I dodao da bi taj epitaf mogao da posluži i za mog psa.” Začulo se nekoliko zvižduka, a neki su se nasmešili. Boni reče: „To je zlobno, Džulijuse.” „Ne”, odvrati Filip, „nije bilo zlonamerno - hteo je da me šokira, da me probudi. I to jeste ostalo u meni, i mislim da je odigralo izvesnu ulogu u odluci da promenim život. Pretpostavljam da sam želeo da zaboravim ove događaje. Očigledno, ne dopada mi se da priznam da je bio od pomoći.” „Znaš li zašto?” upita Toni. „Razmišljao sam o tome. Možda se s njim nadmećem. Ako mi pobedi, ja gubim. Možda ne želim da priznam da je njegov pristup savetovanju, toliko različit od mog, efikasan. Možda ne želim da mu se previše približim. Možda

ona”, pokazao je glavom prema Pam, „ima pravo: nisam u stanju da imam odnos sa živom osobom.” „Ili ne bar tako lako”, reče Džulijus. „Ali se tome približavaš.”

I tako je grupa nastavila da radi tokom nekoliko narednih nedelja: redovni dolasci, produktivan, težak rad. I pored višekratnih anksioznih raspitivanja za Džulijusovo zdravlje i stalne tenzije između Pam i Filipa, u grupi je bilo puno poverenja, intimnosti, optimizma, čak spokoja. Niko nije bio spreman za bombu koja će uskoro eksplodirati.

Kada se rodi čovek poput mene, ostaje da se poželi samo jedna spoljašnja okolnost - da tokom čitavog života u najvećoj mogućoj meri može da bude ono što jeste i da živi za svoje intelektualne moći.

35 Autoterapija

Više no išta drugo, autobiografski spis O sebi je blistavi kompendijum strategija autoterapije koje su Šopenhaueru pomogle da psihički ne potone. Iako su neke od njih, smišljene u naletima anksioznosti u tri ujutru i odmah u zoru odbačene, bile efemerne i neefikasne, ostale su se pokazale kao izdržljivi bedemi podrške. Među njima, najmoćnije je bilo njegovo nepokolebljivo životno uverenje u sopstvenu genijalnost:

Čak i u mladosti, kod sebe sam zapazio da, dok su drugi težili da poseduju nešto spolja, nisam morao da se okrećem nečemu takvom jer sam u sebi nosio blago beskrajno vrednije od svih eksternih poseda; najvažnije je bilo da se ono poveća, za šta su primarne uslove predstavljali mentalni razvoj i potpuna nezavisnost...

Suprotno prirodi i čovekovim pravima, morao sam da razvoju vlastitog blagostanja uskratim svoje moći, kako bi ih posvetio služenju ljudskoj vrsti. Moj intelekt nije pripadao meni, već svetu.

Govorio je da ga teret genijalnosti čini još zabrinutijim i napetijim nego što je to po genetskom ustrojstvu već bio. Kao prvo, senzibilnost genija čini da oni osećaju više bola i strepnje. U stvari, Šopenhauer je ubedio sebe da postoji direktna veza između anksioznosti i inteligencije. Geniji, prema tome, ne samo da imaju obavezu da svoj dar koriste za potrebe čovečanstva već su stvoreni tako da sebe potpuno posvete ispunjenju sopstvene misije, primorani da se odreknu brojnih zadovoljstava (porodice, prijatelja, doma, zgrtanja bogatstva) dostupnih drugim ljudima. Neprekidno je sebe umirivao izgovarajući mantre o vlastitoj genijalnosti: „Moj život je herojski i ne može se meriti standardima filistara, trgovčića ili običnog sveta... Otuda ne smem biti zlovoljan kad uvidim koliko se lišavam onoga što je deo nečijeg normalnog načina života... i zato me ne može iznenaditi ako moj lični život izgleda nepovezano i bez ikakvog plana.” Šopenhauerova vera u vlastiti genij poslužila je i kao trajni osećaj životnog smisla: sve vreme sebe je smatrao misionarom istine za ljudsku vrstu. Demon koji ga je najviše proganjao bila je samoća i postao je stručnjak za odbrane od nje. Među njima, najvrednija je bila ubeđenost da je gospodar svoje sudbine - da je samoću izabrao sam, a ne ona njega. Izjavio je da je u mladosti bio sklon društvenosti, ali zatim: „Postepeno sam naučio da cenim samoću, sistematski postajao nedruštven i odlučio da se potpuno posvetim sebi do kraja ovog prolaznog života.” Često se podsećao: „Ne živim na svom rodnom tlu, niti među bićima koja su mi ravna.” Odbrane od usamljenosti bile su, dakle, snažne i duboke: dobrovoljno ju

je izabrao, druga bića nisu zavređivala njegovo društvo, životna misija kao genija nalagala mu je izolaciju, život genija mora biti „monodrama” i privatnost mora služiti samo jednoj svrsi: podsticanju intelektualnog života (dakle, „što je lični život manji, to je bezbedniji, i otuda bolji”). Bilo je dana kad je stenjao pod teretom izolacije. „Tokom čitavog života osećao sam se strašno usamljeno i uvek sam uzdisao iz dubine duše, ’da mi je sada neko ljudsko biće’, ali avaj. Ostao sam usamljen, no iskreno i pošteno mogu reći da to nije moja greška, jer nisam izbegavao ni odbio nikoga ko je bio zaista ljudsko biće.” Pored toga, govorio je, i nije bio istinski sam pošto je - i evo druge moćne strategije autoterapije - imao vlastiti krug bliskih prijatelja: najveće mislioce sveta. Samo jedan takav bio mu je savremenik - Gete - a većina drugih poticala je iz antike, prevashodno stoici, koje je često citirao. Gotovo na svakoj strani O sebi roje se aforizmi velikih umova koji potkrepljuju njegova ubeđenja. Neki od tipičnih primera su:

Intelektu najviše pomaže ono što jednom zasvagda kida bolne veze koje naše srce drže u klopci. - Ovidije

Ko god traži mir i spokoj treba da se kloni žena, tog stalnog izvora nevolja i rasprave. - Petrarka

Nemoguće je ne biti savršeno srećan ako potpuno zavisimo od sebe i u sebi posedujemo sve što zovemo svojim. - Ciceron

Jedna tehnika koju koriste neki voditelji terapija ili grupa za lični razvoj jeste vežba „ko sam ja?”; članovi napišu sedam odgovora na pitanje „ko sam?”, svaki na posebnoj kartici, a potom ih poređaju prema važnosti. Zatim se od njih traži da ih jednu po jednu okreću, počinjući od najperifernije, i da razmisle o tome šta bi bilo kad bi se tog odgovora odrekli (to jest, prestali da se poistovećuju s njim), sve dok ne stignu do atributa njihovog najunutrašnjijeg sopstva. I Šopenhauer je na analogan način isprobavao i odbacivao različite atribute sopstva sve dok nije stigao do onoga što je smatrao suštinskim ja.

Ponekad, osećao sam se nesrećnim zato što sam sebe smatrao nekim drugim nego što sam bio, i onda sam sebe osuđivao na jad i bedu te druge osobe. Na primer, smatrao sam da sam predavač koji ne postaje profesor i čija predavanja niko ne sluša; ili neko o kome loše govori ovaj filistar ili onaj skandalmajstor; ili da sam ljubavnik kog ne sluša devojka u koju je zaljubljen; ili pacijent bolešću vezan za kuću; ili bilo koja druga osoba pogođena sličnim nevoljama. Ja nisam ništa od ovoga; sve ovo je materijal od kog je načinjen kaput koji sam nakratko nosio i onda ga odbacio kako bih ga zamenio drugim.

Ali, onda, ko sam ja? Ja sam čovek koji je napisao Svet kao volja i predstava, delo u kome pružam rešenje velikog problema egzistencije, koje će možda učiniti zastarelim sva prethodna rešenja... Ja sam taj čovek, koga ništa ne može poremetiti u nekoliko preostalih godina koliko će još disati.

Strategiju utehe, koja se na ovo nadovezuje, činilo je ubeđenje da će pre

ili kasnije, verovatno nakon smrti, njegovo delo postati poznato i drastično promeniti tok filozofskog istraživanja. Ovo mišljenje počeo je da izražava vrlo rano, a vera u konačni uspeh nikada nije oslabila. U ovom pogledu bio je sličan Ničeu i Kjerkegoru, dvojici drugih nezavisnih i nepriznatih mislilaca koji su do kraja (i s pravom) bili ubeđeni u svoju posthumnu slavu. Zazirao je od svake natprirodne utehe, prigrlivši samo onu koja je zasnovana na naturalističkom pogledu na svet. Na primer, verovao je da je u osnovi bola pogrešna pretpostavka da su mnoge od kriznih situacija slučajne i da se, prema tome, mogu izbeći. Daleko je bolje shvatiti istinu: da su bol i patnja neminovni, neizbežni i suštinski za život - „da od slučaja zavisi samo forma u kojoj se manifestuju, i da naša trenutna patnja popunjava mesto... koje bi, da nje nema, zauzela neka druga patnja. Ako ovakva refleksija postane životno ubeđenje, ona može doneti visok nivo stoičke smirenosti.” Podsticao nas je da živimo i doživljavamo život sada, a ne da živimo za „nadu” u neko buduće dobro. Dve generacije kasnije, Niče će preuzeti ovaj apel. Nadu će smatrati našom najvećom mučiteljkom i ismevati Platona, Sokrata i hrišćanstvo jer nam skreću pažnju sa jedinog života koji imamo na neki budući iluzorni svet.

Da li je iko istinski monogaman? Svi mi ponekad, a većina nas uvek, živimo u poligamiji. I pošto je svakom muškarcu potrebno mnogo žena, ništa nije poštenije nego zadužiti ih da se staraju o mnogo žena. To će spustiti ženu do njene prave i prirodne pozicije podređenog bića.

36 Sledeću seansu je otvorila Pam. „Imam nešto da objavim.” Svi se okrenuše ka njoj. „Danas je dan ispovedanja. Hajde, Toni.” Toni se naglo ispravio, dugo piljio u nju, a onda zavalio u stolicu, prekrstio ruke i zatvorio oči. Da je imao veo, spustio bi ga preko lica. Pretpostavivši da on nema nameru da govori, Pam nastavi jasnim, žustrim glasom: „Toni i ja smo u seksualnoj vezi već neko vreme, i teško mi je da ovde dolazim a da o tome ćutim.” Nakon kratke napete pauze, počela su da pristižu zamuckujuća pitanja: „Zašto?” „Šta je bio okidač?” „Koliko dugo?” „Kako ste mogli?” „Gde to vodi?” Odgovarala je brzo, hladno. „Traje nekoliko nedelja. Ne znam gde će

odvesti, ne znam šta je bio okidač; nismo planirali, naprosto se desilo, jedne večeri posle seanse.” „Hoćeš li nam se pridružiti danas, Toni?” Rebeka ga nežno upita. Toni polako otvori oči. „Za mene je sve ovo novost.” „Novost? Kažeš da nije istina?” „Ne. Mislim na dan ispovedanja. ’Hajde, Toni’ - to je novost za mene.” „Ne izgleda da si srećan zbog toga”, primeti Stjuart. Toni se okrenu da bi se obratio Pam: „Mislim, sinoć sam bio kod tebe. Bili smo intimni, znaš. Intimnost - koliko puta sam ovde čuo da su ženske senzitivnije i traže više od stare dobre seksualne intimnosti? Pa zašto nisi bila toliko intimna da sa mnom razgovaraš, da prvo zajedno prođemo kroz ovaj ’ispovedni dan’?” „Izvini”, reče Pam, mada nije tako zvučalo, „ali nešto je počelo da me muči. Kad si otišao ostala sam budna gotovo cele noći, mozgajući i baveći se grupom, i shvatila da je vreme prekratko - ostalo nam je još samo šest susreta. Da li sam dobro izračunala, Džulijuse?” „Tačno. Još šest seansi.” „Pa, naprosto me je pogodilo saznanje koliko sam te izdala, Džulijuse. I moj ugovor ovde sa svima ostalima. I sebe sam izdala.” „Nije mi do kraja bilo jasno”, reče Boni, „ali sam imala osećaj da poslednjih nekoliko seansi nešto nije u redu. Bila si drugačija, Pam. Sećam se da je Rebeka to osetila više puta. Malo govoriš o svojim problemima - nemam ideju šta se dešava između tebe i Džona, ili da li je bivši muž i dalje u igri. Ono što uglavnom radiš jeste da napadaš Filipa.” „A i ti, Toni”, dodade Gil. „Sad kad razmislim, stvarno si se promenio. Skrivaš se. Nedostaje mi onaj stari razuzdani Toni.”

„I ja o nečemu razmišljam”, reče Džulijus. „Prvo, o onome što je Pam dotakla kad je upotrebila reč ugovor. Znam da se ponavljam, ali to je dobro zbog onih koji će kasnije biti u nekim grupama”, Džulijus pogleda Filipa, „ili čak voditi grupu. Jedini ugovor za svakog od nas je da najbolje što možemo istražujemo naše odnose sa svakim u grupi. Opasnost od odnosa van grupe je u tome što ugrožavaju terapijski rad. Kako dolazi do toga? Osobe koje se nađu u bliskom odnosu često će više vrednovati taj odnos nego terapijski rad. Pogledajte, to se upravo ovde dešava: ne samo da su Pam i Toni skrivali svoju vezu - što je razumljivo - već su se zbog te veze povukli iz terapijskog rada.” „Do danas”, reče Pam. „Svakako, do danas - i pozdravljam ovo što radiš, i odluku da to doneseš u grupu. Već znate šta će biti moje pitanje oboma: zašto sada? Zajedno ste u grupi oko dve i po godine. I sad se stvari menjaju. Zašto? Šta se desilo pre nekoliko nedelja što je dovelo do odluke da se seksualno zbližite?” Pam se okrenu ka Toniju, izvi obrve dajući mu znak da odgovori. Nije je poslušao. „Gospoda imaju prednost? Opet je red na mene? Nema problema; znam tačno šta se promenilo: Pam je savila prst i signalizirala ’priđi’. Ja sam se neprekidno ložio na nju, od samog početka, i da me je pozvala pre šest meseci ili pre dve godine, ja bih i tada došao. Zovite me ’Mister raspoloživi?’” „Hej, to je Toni kakvog znam i volim”, reče Gil. „Dobro došao nazad u grupu.” „Nije teško shvatiti zašto si se promenio, Toni”, uključi se Rebeka. „Ušao si u vezu sa Pam i nisi hteo da uradiš ništa što bi je pokvarilo. To je logično. Onda počinješ da se kriješ, paziš da ne pokažeš neku od svojih ne-tako-finih strana.” „Misliš na onu divljačnu stranu?”, upita Toni. „Možda da, možda ne - nije to tako jednostavno.”

„Što znači?”, upita Rebeka. „Što znači da je ne-tako-fina strana ono na šta se pali Pam. Ne želim da pričam o tome.” „Zašto da ne?” „Ma daj, Rebeka, to je očigledno. Zašto me stavljaš u neprijatnu poziciju? Nastavim li ovako, mogu da se oprostim od veze sa Pam.” „Siguran si?”, uporno će Rebeka. „A šta ti misliš? Meni se čini da to što je sve iznela pred grupu već mnogo govori, naime, da je donela odluku. Ovde postaje vruće - vruća stolica sve je vrelija.” Džulijus je ponovo upitao Pam zašto je upravo sada ušla u vezu sa Tonijem, na šta je od nje došao neuobičajeno nesiguran odgovor. „Nisam u stanju da to sagledam. Suviše sam blizu. Znam da je učinjeno bez predumišljaja, neplanirano - bio je to impulsivan čin. Posle seanse smo otišli na kafu, samo nas dvoje, pošto ste se vi ostali razišli. Predložio je da nešto večeramo - to je često radio, ali ovoga puta sam ga pozvala kod mene na domaću supu. Došao je i stvari su izmakle kontroli. Zašto tog dana a ne ranije? Ne mogu reći. I pre smo zajedno izlazili: pričala sam mu o književnosti, davala knjige na čitanje, podsticala ga da se vrati u školu, a on me je učio obradi drveta i pomogao da napravim postolje za TV i jedan stočić. Sve to znate. Zašto smo se sada upustili u seksualnu vezu? Ne znam.” „Da li je u redu da pokušamo da to otkrijemo? Razumem da nije lako govoriti o nečemu toliko intimnom u prisustvu ljubavnika”, upita Džulijus. „Došla sam rešena da na ovome danas radim.” „Dobro, evo pitanja: vrati se u mislima na grupu - šta se važno dešavalo kad je to počelo?”

„Otkako sam se vratila iz Indije zaokupile su me dve stvari. Tvoje zdravlje je prva. Jednom sam pročitala šašav članak u kome se kaže da se ljudi u grupama sparuju nesvesno se nadajući kako će njihovo potomstvo dati novog vođu, ali to je preterivanje. Džulijuse, ne znam na koji način me je tvoja bolest podstakla da se približim Toniju. Možda me je strah od okončanja grupe nagnao da potražim jednu ličniju trajnu vezu; možda sam iracionalno zamišljala da to može da nas održi na okupu i kad se ova godina okonča. Samo nagađam.” „Grupe su”, prihvati Džulijus, „kao ljudi: ne žele da umru. Možda veza sa Tonijem jeste jedan zamršen način da se ona održi u životu. Sve terapijske grupe nastoje da se održe, da se kasnije redovno okupljaju - ali retko to čine. Kao što sam ovde više puta ponovio, grupa nije život; ona je kostimirana proba života. Svi mi moramo da pronađemo način da prenesemo ono što smo ovde naučili na svoj život u realnom svetu. Kraj predavanja.” „No, Pam”, Džulijus nastavi, „pomenula si dve stvari koje su te zaokupljale: jedna je moje zdravlje, a druga je...” „Filip. On me okupira. Mrzim što je ovde. Rekao si da njegovo prisustvo na kraju može ispasti korisno za mene, i ja ti verujem, ali do sada na mene samo štetno utiče, sa možda jednim izuzetkom: toliko me je obuzela mržnja prema njemu da je nestala zaokupljenost Erlom i Džonom. I mislim da se neće vratiti.” „Dakle”, Džulijus je bio uporan, „Filip te ugrožava. Da li je moguće da njegovo prisustvo ima izvesnu ulogu u tome što si sad započela vezu sa Tonijem?” „Sve je moguće.” „Imaš li neku pretpostavku?” Ona odmahnu glavom. „Ništa na vidiku. Opredelila bih se za jednostavnu napaljenost. Mesecima nisam bila s muškarcem, a to mi se retko dešava. Mislim da objašnjenje nije komplikovanije od toga.”

„Ima li reakcija?” Džulijus pogleda ostale. Stjuart uskoči sa svojim britkim metodičnim mentalnim fotografisanjem. „To što se dešava između Pam i Filipa više je od konflikta - ima tu mnogo nadmetanja. Možda je nategnuta, ali moja teorija glasi: Pam je uvek zauzimala ključno mesto, centralnu poziciju u grupi - profesorka, erudita, neko ko je Tonija uzeo pod svoje da bi ga obrazovao. I, šta se događa? Ona otputuje na nekoliko nedelja, vrati se i nalazi Filipa koji je osvojio njeno mesto. Mislim da ju je to dezorijentisalo.” Okrenu se ka Pam. „Kakve god da si muke imala s njim pre petnaest godina, sada su se dodatno iskomplikovale.” „A veza s Tonijem?”, upita Džulijus. „Pa, to može biti jedan oblik takmičenja. Ako me sećanje ne vara, otprilike u to vreme i Pam i Filip su pokušali da ti podare nešto utešno. Filip nam je podelio kopije priče o brodu koji se zaustavlja na ostrvu, i sećam se da je Toni bio zaista uključen u diskusiju.” Obrati se Pam. „Možda si to doživela kao pretnju; možda nisi htela da se odrekneš uticaja koji imaš na Tonija.” „Hvala, Stjuarte, vrlo je prosvetljujuće”, odvrati Pam. „Misliš da, zarad takmičenja sa ovim zombijem, moram da se tucam sa svim muškarcima u grupi! Tako ti gledaš na ženske sposobnosti?” „Ovo će podstaći feedback”, reče Gil, „a šala sa zombijem je neumesna. Uvek ću biti skloniji Filipovoj ravnodušnosti nego histeričnom davanju pogrdnih imena! Pam, ti si jedna dama koja se mnogo ljuti. Umeš li da budeš nešto drugo osim besna?” „Ovo su jaka osećanja, Gil. Šta se dešava?”, upita Džulijus. „Čini mi se da u ovoj novoj ljutoj Pam vidim mnogo od moje žene i rešen sam da pružim otpor svemu što je zlobno - ma od koje da dolazi.” Zatim dodade, „Ima još nešto. Mislim da sam ozlojeđen jer sam i dalje nevidljiv za Pam.” On joj se obrati. „Ličan sam i otvoren s tobom; dajem ti do

znanja šta prema tebi osećam, kažem ti da te doživljavam kao vrhovnog sudiju, ali uzalud - i dalje nisam važan. Imaš oči samo za Filipa... i Tonija. Ja mislim da je to što ti dajem značajno, a evo još nečeg: mislim da znam zašto se Džon izvukao: ne zato što je kukavica, već zbog tvog besa.” Pam, zadubljena u misli, nije progovarala. „Ovde izbija mnogo snažnih emocija. Nastavimo da ih posmatramo i pokušajmo da ih razumemo. Ima li nekih ideja?” upita Džulijus. „Divim se Paminoj današnjoj iskrenosti”, reče Boni, „i mogu da razumem koliko se ranjivo oseća. Takođe cenim ono što je Gil započeo. To je neverovatna promena, Gil, i ja je pozdravljam, ali ponekad poželim da pustiš Filipa da se brani sam. Ne razumem zašto to ne čini.” Okrenu se ka Filipu. „Zašto?” Filip odmahnu glavom i nastavi da ćuti. „Ako on neće da govori, odgovoriću ja umesto njega”, ubaci se Pam. „On sledi uputstva Artura Šopenhauera.” Izvadi papir sa beleškama iz tašne, pogleda ga i pročita:

■ Govori bez emocija. ■ Ne budi spontan. ■ Ostani nezavisan od drugih. ■ O sebi razmišljaj kao o stanovniku nekog grada u kome samo ti poseduješ sat koji pokazuje vreme - to će ti činiti dobro. ■ Omalovažavanjem stičemo uvažavanje.

Filip sa zahvalnošću klimnu glavom i uzvrati: „Dopada mi se to što si donela. Meni liči na dobre savete.” „O čemu je reč?”, upita Stjuart.

„Malo prelistavamo Šopenhauera”, odgovori Pam, podižući papir. Nakon kratke pauze, Rebeka potraži izlaz iz ćorsokaka. „Toni, gde si? Šta se s tobom događa?” „Teško mi je danas da govorim”, reče Toni, odmahujući glavom. „Osećam se stegnuto, kao da sam zamrznut.” Na iznenađenje svih, Filip progovori: „Mislim da shvatam šta te sputava, Toni. Kao što je Džulijus rekao, uhvaćen si između dva suprotstavljena zahteva: od tebe se očekuje da se u grupi slobodno izražavaš, a istovremeno pokušavaš da ostaneš lojalan prema Pam.” „Da, uviđam to”, odgovori Toni, „ali uvid nije dovoljan, ne oslobađa me. Ipak, hvala. A imam i da uzvratim: to što si rekao malopre - znaš, kad si podržao Džulijusov stav - bilo je prvi put - mislim, da ga ne izazivaš - što je velika promena, čoveče.” „Uvid, kažeš, nije dovoljan. Šta je još potrebno?” upita Filip. Toni odmahnu glavom. „Danas nam nije lako.” „Mislim da znam šta bi pomoglo”, reče Džulijus, obraćajući se Toniju. „Ti i Pam izbegavate jedno drugo, ne izražavate osećanja. Možda to ostavljate za kasniji razgovor. Znam da vam nije prijatno, ali možete li početi sada? Možda da probate da govorite jedno drugom, ne nama.” Toni duboko udahnu i okrenu se ka Pam. „Ne osećam se dobro zbog svega ovoga, kao da sam izgubio ravnotežu. Nervira me način na koji se sve odigralo. Ne mogu da shvatim zašto me prvo nisi pozvala telefonom, da porazgovaramo, da me pripremiš za ovo danas?” „Izvini. Ali oboje smo znali da će u nekom trenutku izaći na videlo. O tome smo pričali.” „I to je to? To je sve što imaš da kažeš? A šta ćemo večeras? Da li smo i

dalje zajedno?” „Bilo bi mi suviše neprijatno da se viđamo. Ovde je pravilo da se govori o svim vezama, i ja hoću da poštujem ugovor s grupom. Ne mogu da nastavim, možda kad se grupa završi...” „Odnos koji gajiš prema ugovorima je krajnje neprincipijelan i rastegljiv”, upade Filip, pokazujući neuobičajene znake nervoze. „Poštuješ ih onda kad ti je zgodno. A kad sam ja govorio o poštovanju nekadašnjeg društvenog ugovora s tobom, narugala si mi se. Sada ti kršiš pravila grupe, igraš se tajnih igara, koristiš Tonija kako ti se svidi.” „Ko si ti da pričaš o ugovorima?” Pam uzvrati povišenim tonom. „Šta je sa ugovorom između profesora i studenta?” Filip pogleda na sat, ustade i objavi: „Šest sati. Ispunio sam obaveze u pogledu vremena.” Napusti sobu mrmljajući, „Dovoljno je valjanja u blatu za danas.” Bilo je to prvi put da neko drugi izuzev Džulijusa okonča seansu.

Svako ko je zaljubljen doživeće ogromno razočaranje čim konačno dostigne zadovoljstvo; zapanjiće ga da ono što je bilo toliko žuđeno ne donosi ništa više od bilo kog drugog seksualnog zadovoljenja, i shvatiće da nije dobio bog zna šta.

37 Odlazak iz prostorije za grupnu terapiju nije pročistio blato iz Filipovih misli. Koračao je niz ulicu Filmor preplavljen teskobom. Šta se desilo s njegovim arsenalom tehnika za samoumirenje? Sve što mu je tako dugo obezbeđivalo strukturisanost i mir raspadalo se - njegova mentalna disciplina, kosmička perspektiva. U nastojanju da povrati ravnotežu, naredio je sebi: ne bori se, ne pružaj otpor, očisti um; ne radi ništa, samo posmatraj kako ti misli promiču; pusti ih da uplove u svest i da se onda rasplinu. Uplovljavale su bez problema, ali isplovljavanja nije bilo. Umesto toga, raspakivale su kofere, kačile odeću i odomaćivale se u njegovom umu. Uplivao je i Pamin lik. Usredsredio se na tu sliku koja se, na njegovo iznenađenje, transformisala uklanjanjem proteklih godina: crte su joj se podmlađivale, i uskoro je pred njim stajala Pam kakvu je poznavao nekad davno. Bilo je tako čudno razabrati onu mladu u staroj. Obično je zamišljao obrnutu putanju - video budućnost u sadašnjosti, lobanju ispod savršene kože mladosti.

Lice joj je tako zračilo! I sa tako zapanjujućom jasnoćom! Od svih tih hordi, tih stotina žena u čija tela je ulazio i čija su lica odavno izbledela, stapajući se u jedno arhetipsko, kako je moguće da je Pamin lik istrajao u toliko živim pojedinostima? Potom su mu se, opet na njegovo čuđenje, ukazali oštriji fragmenti sećanja na mladu Pam: njena lepota, vrtoglavo uzbuđenje dok joj vezuje ruke svojim kaišem, kaskade njenih orgazama. Vlastito seksualno uzbuđenje ostalo je kao nejasno telesno sećanje - nema, teška senzacija udara karlicom i razdraganost. Zapamtio je i kako se u njenom zagrljaju predugo zadržavao. Upravo iz tog razloga ju je smatrao opasnom i smesta odlučio da je više ne viđa. Bila je pretnja njegovoj slobodi. Plen koji je lovio sastojao se u brzom seksualnom rasterećenju - tako se ulazilo u blaženi mir i samoću. Nikada nije tražio putenost. Hteo je slobodu; hteo je da pobegne od vezivanja koje nosi žudnja, kako bi stupio, makar i nakratko, u istinsko filozofsko očišćenje oslobođeno volje. Tek posle seksualnog rasterećenja bio je u stanju da se bavi uzvišenim mislima i pridruži svojim prijateljima - velikim misliocima čije su knjige bile pisma upućena lično njemu. Fantazije su i dalje navirale: obuzela ga je strast i, s velikim zamahom, odvukla s mesta filozofskog distanciranog posmatranja. Žudeo je, želeo, hteo. Najviše od svega, da Pamino lice obuhvati svojim rukama. Razlabavio se čvrst pravilan poredak misli. Izronile su slike morskog lava okruženog haremom morskih krava, a zatim psa lutalice koji cvili i bez prestanka naskače na čeličnu mrežu koja ga razdvaja od kučke u teranju. Osećao se kao sirovi pećinski čovek sa zamahnutom toljagom koji groktanjem odvraća konkurente. Htede da je poseduje, liže, miriše. Zamislio je Tonijeve dlakave podlaktice, zatim Popaja koji guta spanać i iza sebe baca praznu konzervu. Video je Tonija kako se penje na nju - njene rastavljene noge, ruke kojima ga je obgrlila. Ta ženka treba da je njegova, samo njegova. Nije smela da se uprlja nudeći se Toniju - sve što je s

njim radila kaljalo je sećanje na nju, obesnaživalo njegov doživljaj. Pripala mu je muka. Bio je dvonožac. Okrenuo se i pošao marinom, zatim kroz Krisi Fild do zaliva i obalom Pacifika, gde su ga utešili mirno zapljuskivanje i bezvremeni miris okeana. Zadrhtao je, zakopčao jaknu. U smiraj dana, hladan okeanski vetar zastrujao je kroz Golden gejt i prohujao pored njega, kao što će sati njegovog života zauvek prohujati bez topline zadovoljstva. Taj vetar je bio vesnik mraza beskonačnih dana koji su dolazili, arktičkih dana buđenja bez nade da će imati dom, ljubav, dodir, radost. Njegova kuća čiste misli nije se grejala. Čudno da to nikad ranije nije zapazio. Nastavio je da hoda dok je u njemu tinjalo saznanje da je taj dom, čitav njegov život, podignut na krhkim i lažnim temeljima.

Treba da smo popustljivi prema svakoj ljudskoj gluposti, slabosti i poroku, imajući na umu da su pred nama sopstvene slabosti, gluposti i poroci.

38 Na sledećoj seansi Filip nije govorio ni o svojim zastrašujućim doživljajima niti o razlozima zbog kojih je naglo napustio prethodnu. I mada je sada aktivnije učestvovao u grupnim razgovorima, činio je to uvek po sopstvenom nahođenju, tako da su ostali shvatili da je uzaludno trošiti energiju podstičući ga da se otvori. Otuda su pažnju usmerili na Džulijusa i upitali da li je to što je Filip okončao prošlonedeljnu seansu doživeo kao uzurpaciju. „To je gorko-sladak osećaj”, on odgovori. „Gorko je imati zamenu. Gubitak uticaja i moje uloge simbolizuje sve predstojeće završetke i napuštanja. Nakon poslednjeg susreta proživeo sam tešku noć. Sve je teško u tri ujutru. Imao sam napad tuge zbog svih završnica koje me očekuju: okončanja grupe, terapije s drugim pacijentima, kraja poslednje godine dobrog zdravlja. To je, dakle, gorko. A ono slatko je što se ponosim vama. To se odnosi i na tebe, Filipe. Ponosan sam zbog vaše sve veće nezavisnosti. Terapeuti su kao roditelji. Dobar roditelj omogući da dete postane dovoljno samostalno kako bi napustilo dom i funkcionisalo kao odrasla osoba; na isti način cilj dobre terapije je osposobljavanje pacijenata da napuste terapiju.”

„Želim nešto da razjasnim, da ne bi bilo zabune”, reče Filip. „Prošle nedelje nisam imao nameru da išta uzurpiram. Moji postupci su bili krajnje samozaštitnički: ona diskusija me je neopisivo uznemirila. Prisilio sam se da ostanem do kraja seanse, a onda sam morao da odem.” „Razumem, Filipe, no moja zaokupljenost krajevima je sada toliko jaka da znake završetka i zamene vidim i u benignim situacijama. Prepoznajem, takođe, da se u ovom poricanju krije izvesna briga za mene. Hvala ti na tome.” Filip jedva primetno klimnu glavom. Džulijus nastavi: „Uznemirenost koju si pomenuo izgleda da je važna. Da je istražimo? Ostalo nam je još samo pet seansi; savetujem ti da grupu iskoristiš dok još ima vremena.” Iako je Filip ćutke odmahnuo glavom pokazujući da za njega i dalje nije moguće takvo istraživanje, nije mu bilo suđeno da nastavi da ćuti; naredne seanse su ga u to neumoljivo uvukle.

Pam je sledeći sastanak otvorila smelim obraćanjem Gilu: „Vreme je da se izvinjavamo! Razmišljala sam o tebi i čini mi se da ti dugujem... ne, znam da ti dugujem izvinjenje.” „Reci nešto više o tome.” Gil je bio oprezan i radoznao. „Pre dva meseca kritikovala sam te da nikada nisi prisutan, da si toliko odsutan i bezličan da ne podnosim da te slušam. Sećaš li se? Prilično grube reči...” „Grube, da”, prekinu je Gil, „ali na mestu. Bio je to pravi lek. Pomogao mi je da krenem svojim putem - znaš li da od tog dana ne pijem?” „Hvala, ali ne izvinjavam se zbog toga, već zbog onoga što se događalo posle. Stvarno se menjaš: prisutan si; otvoreniji i direktniji prema meni više

nego bilo ko ovde, a ja sam previše opsednuta sobom da bih te uvažila. Žao mi je zbog toga.” Gil je prihvatio izvinjenje. „A feedback koji sam ti dao? Da li ti je nešto od toga koristilo?” „Pa, danima sam bila potresena zbog termina vrhovni sudija. To je bio pun pogodak; podstakao me je na razmišljanje. Najdublje mi se urezalo kad si rekao da je Džon nije odbio da napusti ženu zbog kukavičluka, već zato što nije hteo da se nosi sa mojim besom. To me je pogodilo, zaista nateralo na razmišljanje. Nisam mogla da se oslobodim tvojih reči. I, znaš šta? Shvatila sam da si potpuno u pravu, i da je Džon bio u pravu što mi je okrenuo leđa. Nisam ga izgubila zbog njegovih nedostataka, već zbog svojih - bilo mu je dosta mene. Pre dva dana sam uzela telefon, pozvala ga i rekla mu sve ovo.” „Kako je reagovao?” „Vrlo dobro - pošto je prethodno ustao s patosa. Završili smo u lepom prijateljskom razgovoru: šta ko radi, o našim kursevima, studentima kojima oboje predajemo, planiranju nekih zajedničkih časova. Bilo je dobro. Rekao mi je da zvučim drugačije.” „To je divna vest, Pam”, reče Džulijus. „Napuštanje ljutnje je veliki napredak. Slažem se da si se previše vezala za mržnju. Voleo bih da napravimo interni snimak tog procesa napuštanja radi budućih situacija - da vidimo tačno kako si to uradila.” „Bilo je nehotično! Mislim da je tvoja maksima - gvožđe se kuje kad je hladno! - imala neke veze s tim. Osećanja prema Džonu su se dovoljno ohladila da sam mogla da se izmaknem jedan korak i dozvolim da razum proradi.” „A šta je”, upita Rebeka, „s gajenjem mržnje prema Filipu?” „Mislim da nisi uvidela do kraja monstruoznu prirodu njegovih postupaka prema meni.”

„Nije istina. Saosećala sam s tobom... bolovala s tobom kad si to prvi put pričala. Užasno. Užasno iskustvo. Ali, petnaest godina? Obično se stvari ohlade za petnaest godina. Šta gvožđe drži usijanim?” „Prošle noći spavala sam lakim snom, razmišljala o prošlosti s Filipom. Imala sliku kako ulazim u sopstvenu glavu i grabim čitavu tu gomilu misli o njemu i bacam je na pod. Onda sam videla kako se saginjem, istražujem delove. Mogla sam da sagledam njegovo lice, njegov otrcani stan, svoju ukaljanu mladost, razočaranje u akademski život, izgubljenu drugaricu Moli - i dok sam gledala tu gomilu krhotina, znala sam da je ono što mi se desilo naprosto... naprosto... neoprostivo.” „Sećam se kako je Filip rekao da su neopraštanje i neoprostivo dve različite stvari”, uključi se Stjuart. „Da li je to tačno, Filipe?” Ovaj potvrdi klimnuvši glavom. „Nisam siguran da sam to shvatio”, reče Toni. „Neoprostivo”, odgovori Filip, „smešta odgovornost izvan nas, dok je kod neopraštanja odgovornost u našem sopstvenom odbijanju da oprostimo.” Toni odobravajuće zaklima glavom. „To je razlika između preuzimanja odgovornosti za ono što radiš i okrivljavanja nekog drugog?” „Upravo tako”, odgovori Filip, „i, kao što smo čuli od Džulijusa, terapija počinje tamo gde se završava okrivljavanje i pomalja odgovornost.” „Ponovo citiraš Džulijusa, Filipe, to mi se dopada”, reče Toni. „Moje reči zvuče bolje kad ih ti izgovoriš”, uključi se Džulijus. „I ponovo imam doživljaj da se približavaš; to mi se sviđa.” Filip se gotovo neprimetno nasmeši. Kad je postalo jasno da ne namerava dalje da govori, Džulijus se obrati Pam: „Kako se ti osećaš?” „Da budem iskrena, poražava me koliko se svi trude da vide promenu u

Filipu. On pročačka nos, i svi se oduševe. Smešno je kako njegovi pompezni i trivijalni komentari izazivaju takvo poštovanje.” Oponašajući Filipa, poče da zapeva: „Terapija počinje tamo gde se završava okrivljavanje i pomalja odgovornost.” A onda podiže glas: „A šta je s tvojom odgovornošću, Filipe? Ni jedne proklete reči o tome izuzev one gluposti o moždanim ćelijama koje se menjaju, što bi značilo da nisi ti taj koji je ono uradio. Ne, ti nisi bio tamo.” Nakon neprijatne pauze, Rebeka progovori nežnim glasom, „Pam, hoću da ukažem da ti jesi u stanju da oprostiš. Oprostila si mnogo toga. Rekla si da si mi oprostila izlet u prostituciju.” „Tu nije bilo žrtava - osim tebe”, Pam brzo uzvrati. „I”, nastavi Rebeka, „svi smo primetili kako si Džulijusu odmah oprostila njegova razotkrivanja. Oprostila si mu, a da nisi znala niti pitala da li su neke od njegovih prijateljica bile povređene tim postupcima.” Pam umekša ton. „Žena mu je tek bila umrla. Bio je u šoku. Zamisli da izgubiš nekog koga si voleo od srednje škole. Pustimo ga na miru.” Boni priskoči. „Oprostila si Stjuartu seksualnu avanturu s poremećenom ženom, pa čak i Gilu što je toliko dugo krio da je alkoholičar. Mnogo toga si oprostila. Zašto ne i Filipu?” Pam odmahnu glavom. „Jedno je oprostiti nekom što je povredio nekog drugog - a sasvim drugo kad si ti žrtva.” Iako su je ostali slušali saosećajno, nisu odustajali. „Pam”, obrati joj se Rebeka, „ja opraštam tebi što si pokušala da primoraš Džona da napusti dvoje male dece.” „I ja”, reče Gil. „Naposletku, oprostiću ti ono što si učinila Toniju. A ti? Da li opraštaš sebi što si ga iznenadila ’danom za ispovedanje’ i javno ga otkačila? - to je bilo ponižavajuće.”

„Pred svima sam se izvinila što ga nisam konsultovala oko te ispovesti. Kriva sam zbog krajnje nepromišljenosti.” Gil je bio uporan: „Ima tu još nešto: da li opraštaš sebi što si iskoristila Tonija?” „Iskoristila?” upita Pam. „Ja iskoristila Tonija? O čemu pričaš?” „Izgleda da je čitava vaša veza predstavljala nešto drugo - i mnogo važnije - njemu nego tebi. Kao da nisi bila u vezi s Tonijem koliko sa ostalima, možda čak i sa Filipom, pomoću Tonija.” „Oh, ona sumanuta Stjuartova ideja - to nikad nisam kupila”, odvrati Pam. „Iskorišćen?”, upade Toni. „Misliš da sam bio iskorišćen? Nemam ništa protiv - raspoložen sam da me tako koriste u svako doba.” „Ma hajde, Toni”, reče Rebeka, „prekini sa igrama. Prestani da razmišljaš svojom glavicom.” „Glavicom?” „Kurcem!” Začuvši Tonijev lascivni smeh Rebeka zareža: „Ti, kopile, znao si na šta mislim! Samo si hteo da čuješ kako izgovaram tu reč. Uozbilji se, nije nam ostalo još mnogo vremena. Ne možeš da kažeš da na tebe nije uticalo to što ti se desilo s Pam.” Toni prestade da se smeje: „Pa, kad me je naprasno otkačila bilo je... znaš, kao da me je odbacila. Ali, i dalje se nadam.” „Toni”, reče mu Rebeka, „treba još mnogo da radiš na odnosima sa ženama. Prestani da prosiš - to je ponižavajuće. Ti zapravo kažeš da žene mogu da te koriste kako im padne na pamet jer od njih želiš samo jedno: da ih tucaš. Tako potcenjuješ sebe - i njih, takođe.”

„Nisam mislila da koristim Tonija”, reče Pam. „Delovalo mi je da je sve obostrano. No, iskreno rečeno, u tim trenucima nisam mnogo razmišljala. Nekako sam se prepustila automatskom pilotu.” „Kao što sam činio i ja, pre mnogo godina. Automatsko pilotiranje”, Filip meko progovori. Pam se zapanjila. Nekoliko sekundi je zurila u Filipa, a zatim oborila pogled. „Imam pitanje za tebe”, reče Filip. Pošto nije podizala oči, on dodade: „Pitanje za tebe, Pam.” Uspravila je glavu i pogledala ga. Ostali su se krišom zgledali. „Pre dvadeset minuta si rekla ’razočaranje akademskim životom.’ A pre nekoliko nedelja si izjavila da si birajući fakultet ozbiljno razmišljala o filozofiji, čak o tome da se baviš Šopenhauercm. Ako je tako, onda te pitam: da li sam bio tako užasan učitelj?” „Nikada nisam rekla da si bio loš učitelj”, odgovori Pam. „Bio si jedan od najboljih koje sam imala.” Zaprepašćen, Filip je zurio u nju. „Reci kako se osećaš, Filipe”, priskočio je Džulijus. Kad je ovaj odbio da odgovori, Džulijus reče: „Sećaš se svega, svake reči koju je Pam izgovorila. Mislim da ti ona mnogo znači.” Filip je i dalje ćutao. Džulijus se okrenu ka Pam. „Razmišljam o onome što si kazala - da je Filip bio jedan od najboljih učitelja koje si imala. Ta činjenica je verovatno pojačala tvoje osećanje razočaranja i izdaje.” „Svaka čast. Hvala, Džulijuse, uvek si tu.”

Stjuart ponovi njene reči: „Jedan od najboljih učitelja koje si imala! Ovo me apsolutno ostavlja bez teksta. Obara me što si rekla nešto tako... tako velikodušno - Filipu. To je ogroman korak.” „Nemoj da pridaješ tome toliki značaj”, odvrati Pam. „Džulijus je ubo u metu: upravo to što je bio dobar učitelj učinilo je njegov postupak još strahotnijim.”

Toni je, primivši k srcu Gilove komentare o vezi sa Pam, sledeću seansu otvorio obraćajući se direktno njoj. „Nekako mi je... neprijatno, ali nešto prećutkujem. Želim da kažem da me je to s nama pogodilo više nego što priznajem. Nisam ti ništa loše učinio - ti i ja smo bili... uh, zajedno... oboje smo hteli seks, a ipak sam ja sada person non grata...” „Persona non grata”, Filip tiho došapnu. „Persona non grata”, Toni nastavi, „i osećam da sam kažnjen. Više nismo bliski, a to mi po svoj prilici nedostaje. Izgleda kao da smo nekada bili prijatelji, onda ljubavnici, a sad je... kao u vakuumu... ništa... izbegavaš me. I Gil je u pravu: biti otkačen tako javno je dozlaboga ponižavajuće. U ovom trenutku od tebe ne dobijam ništa - ni tucanje, ni prijateljstvo.” „Oh, Toni, tako, tako mi je žao. Znam. Pogrešila sam - ja - mi - nije trebalo to da uradimo. I meni je neprijatno.” „Kako bi bilo da se vratimo na ono ranije?” „Vratimo?” „Da budemo samo prijatelji, to je sve. Da se družimo posle grupe kao i ostali ovde, izuzev mog ortaka Filipa, koji nam se polako približava.” Nagnu se i prijateljski ga stegnu za rame. „Znaš ono, pričamo o grupi, ti meni o knjigama, takve stvari.”

„To zvuči zrelo”, odgovori Pam. „I... bilo bi mi prvi put - kad je vezi kraj, obično napravim čist, žestok raskid.” Boni priskoči: „Pitam se, Pam, da li se distanciraš od Tonija iz straha da bi prijateljsko otvaranje protumačio kao poziv na seks.” „Da, tačno - ima i toga - u značajnoj meri, ume on da se zalepi za nešto.” „Pa”, reče Gil, „postoji očigledno rešenje: naprosto raščisti stvari. Budi direktna s njim. Neodređenost pogoršava situaciju. Čuo sam te pre dve nedelje kako ostavljaš mogućnost da vas dvoje budete zajedno kasnije, kad se grupa završi - da li je to realno ili je zapravo folirantski način da ublažiš razočaranje? Tako samo mutiš vodu. Toni ostaje da visi.” „Da, imaš pravo!” uzviknu Toni. „Izjava od pre dve nedelje, da ćemo možda nastaviti jednom u budućnosti, za mene je bila nešto veliko. Trudim se da stvari održim tako da ta mogućnost ostane otvorena.” „I”, reče Džulijus, „na taj način propuštaš priliku da radiš na sebi dok smo ti grupa i ja još na raspolaganju.” „Znaš, Toni”, uključi se Rebeka, „tucanje nije najvažnija niti jedina stvar na svetu.” „Znam, znam, zato danas i pričam o tome. O’ladi malo.” Nakon kratke pauze, Džulijus progovori: „Dakle, Toni, nastavi da i dalje na ovome radiš.” Toni se okrenu ka Pam. „Učinimo ono što je Gil rekao - raščistimo stvari - kao odrasli. Šta ti hoćeš?” „Hoću da se vratim tamo gde smo bili ranije. Hoću da mi oprostiš što sam te dovela u nepriliku izletevši s priznanjem. Drag si čovek i stalo mi je do tebe. Pre neki dan čula sam kako studenti koriste novi termin, drugarski seks - možda smo to imali, i bilo je zabavno, ali sada ili ubuduće, to je loša ideja - grupa ima

prednost. Hajde da se usredsredimo na naše probleme.” „U redu je, što se mene tiče. Ja sam za to.” „Eto, Toni”, reče Džulijus, „oslobođen si - sad imaš slobodu da pričaš o svim mislima koje si zadržavao za sebe u poslednje vreme - o sebi, Pam ili grupi.”

Na preostalim seansama oslobođeni Toni se vratio svojoj instrumentalnoj ulozi u grupi. Podsticao je Pam da se pozabavi svojim osećanjima prema Filipu. Kada se potencijalni proboj koji je pratio njenu pohvalu Filipa kao nastavnika nije materijalizovao, pritisnuo ju je da više poradi na razlozima zbog kojih netrpeljivost prema Filipu održava u usijanom stanju, dok drugima u grupi može da oprosti. „Već sam rekla”, Pam je odgovorila, „očito je mnogo lakše oprostiti drugima, na primer Rebeki, ili Stjuartu, ili Gilu, zato što nisam bila žrtva njihovih prestupa. Moj život se nije promenio zbog onoga što su oni učinili. Ali, ima još nešto: drugima mogu da oprostim jer su pokazali kajanje i, povrh svega, jer su se promenili. Ja sam se promenila. Danas verujem da je moguće oprostiti osobi, ali ne i postupku. Mislim da bih bila u stanju da oprostim promenjenom Filipu. Ali, on se nije promenio. Pitaš me zašto mogu da oprostim Džulijusu - pa, pogledaj ga: ne prestaje da daje. I, sigurna sam da ste to shvatili, daje nam poslednji dar ljubavi: uči nas kako da umremo. Poznavala sam starog Filipa i mogu da posvedočim da ovde sedi isti čovek kakav je bio tada. Ako se išta promenilo, to je da je hladniji i arogantniji.” Pošto je nakratko zaćutala, dodala je: „I ne bi mi smetalo da dobijem izvinjenje od njega.” „Filip, nije se promenio?”, upita Toni. „Mislim da vidiš ono što želiš da

vidiš. Sve te žene koje je ranije proganjao - to se promenilo.” Okrenu se ka Filipu. „Nisi o tome baš govorio, ali drugačije je, zar ne?” Filip potvrdi glavom. „Vodim znatno drugačiji život - sa ženom nisam bio dvanaest godina.” „To ne zoveš promenom?” Toni zapita Pam. „Ili reformom?” upade Gil. Pre nego što je Pam uspela da odgovori, Filip se ubaci: „Reforma? Ne, nije tačno. To nema veze sa idejom reformisanja. Pojasniću: nisam promenio svoj život ili, kako se ovde kaže, seksualnu zavisnost, zaslugom neke moralne odluke. Promenio sam se jer mi je život bio agonija - postao je nepodnošljiv.” „Kako je došlo do tog odlučujućeg koraka? Da li se pojavilo nešto kao slamka spasa?”, upita Džulijus. Filip je oklevao razmišljajući da li da odgovori Džulijusu. Zatim je duboko udahnuo i počeo da govori mehanički, kao navijen ključem: „Jedne noći vozio sam kući nakon duge orgije sa izuzetno lepom ženom i mislio o tome da, ako sam ikad u životu dobio sve što sam želeo, to je bilo tada. Bio sam prezasićen. Miris seksualnih sokova u kolima bio je omamljujući. Svuda se osećao vonj tela, u vazduhu, na mojim rukama, kosi, odeći, dahu. Kao da sam se upravo okupao u kadi punoj ženske sluzi. A onda sam, na horizontu uma, počeo da razabiram - želja je zadobijala snagu, spremna da ponovo promoli glavu. To je bio taj trenutak. Odjednom mi je bilo muka od vlastitog života, i počeo sam da povraćam. I tada mi je”, okrenuo se ka Džulijusu, „pao na pamet komentar o mom epitafu. I tada sam shvatio da je Šopenhauer bio u pravu: život je večita patnja, a želja je neutaživa. Točak patnje će se večno okretati; morao sam da nađem načina da s njega siđem, i u tom trenutku sam svesno odučio da život oblikujem po Šopenhauerovom uzoru.” „I funkcionisalo je svih ovih godina?”, upita Džulijus.

„Sve do sada, do ove grupe.” „Toliko si bolji sada, Filipe”, reče Boni. „Mnogo si prisutniji, daleko pristupačniji. Kazaću ti istinu - ono kakav si bio kad si počeo da dolaziš... ne bih mogla da zamislim da te ja ili bilo ko drugi angažujemo kao terapeuta.” „Nažalost”, Filip odgovori, „’prisutnost’ ovde znači da moram da delim svačiju nesreću, što samo dodatno pojačava moju sopstvenu. Kaži mi, kako ’prisutnost’ može biti korisna? Kad sam bio ’u životu’ bio sam nesrećan. Poslednjih dvanaest godina samo sam njegov posetilac, posmatrač prolaznih prizora, i” - podiže raširene ruke a onda ih spusti da bi naglasio ono što govori „živim u miru. I sad kad me je ova grupa primorala da ponovo budem ’u životu’ ja sam opet na mukama. Pomenuo sam vam uznemirenost posle seanse od pre dve nedelje. Nisam uspevao da uspostavim nekadašnju ravnotežu.” „Čini mi se da postoji pukotina u tvom rezonovanju, Filipe”, reče Stjuart, „i da ima veze sa izjavom da si bio ’u životu’.” Boni uskoči, „I ja sam htela to da kažem. Ne mislim da si ikada bio u životu, ne zaista u životu. Nisi pomenuo nijedan pravi odnos ljubavi. Nisam čula ni reč o muškim prijateljima, a što se tiče žena, sam kažeš da si bio predator.” „Da li je to istina, Filipe?”, upita Gil. „Zar uopšte nije bilo nijednog pravog odnosa?” Filip odmahnu glavom. „Svi sa kojima sam stupao u kontakt naneli su mi bol.” „Roditelji?”, upita Stjuart. „Otac je bio distanciran i, mislim, hronično depresivan. Oduzeo je sebi život kad mi je bilo trinaest godina. Majka je umrla pre nekoliko godina, ali smo poslednje dve decenije bili otuđeni. Nisam otišao ni na sahranu.”

„Braća? Sestre?”, upita Toni. Filip ponovo odmahnu glavom. „Jedinac sam.” „Znaš šta mi pada na pamet?”, ubaci se Toni. „Kad sam bio mali, uglavnom nisam jeo ono što bi majka skuvala. Uvek bih rekao ’ne sviđa mi se’ a ona bi uzvraćala sa ’Kako znaš da ti se ne sviđa kad nisi ni probao?’ Tvoj odnos prema životu me podseća na to.” „Mnogo toga”, odgovori Filip, „može se spoznati pomoću čistog razuma celokupna geometrija, na primer. Ili, možemo se samo delimično izložiti nekom bolnom iskustvu i iz toga zaključiti o celini, ili promišljati, čitati, posmatrati druge.” „Ali tvoj najbolji ortak, Šopenhauer”, primeti Toni, „zar nisi rekao da je pridavao veliki značaj slušanju sopstvenog tela, ili oslanjanju na - šta si ono rekao? - na trenutno iskustvo?” „Neposredno iskustvo.” „Tačno, neposredno iskustvo. Zar se onda ne bi složio da donosiš veliku odluku na osnovu drugorazrednih informacija, iz druge ruke - mislim, informacija koje ne predstavljaju tvoje lično neposredno iskustvo?” „Slažem se s tim zapažanjem, Toni, ali dosta mi je direktnog iskustva posle one ’ispovedničke’ seanse.” „Opet se vraćaš na tu seansu, Filipe. Izgleda da je ona značila prekretnicu”, reče Džulijus. „Možda je vreme da ispričaš šta ti se dogodilo tog dana?” Kao i obično, Filip je zastao, duboko udahnuo a onda počeo metodički da izlaže šta je doživljavao po završetku te seanse. Dok je pričao o uznemirenosti i neuspehu da primeni tehnike za stišavanje uma, postao je vidljivo nervozan. U toku opisa mentalne olupine koja nije otplovljavala već se ukotvila u njegovom

duhu, čelo su mu orosile kapljice znoja. A, dok je govorio o ponovnom pomaljanju svog brutalnog grabljivog ja, ispod pazuha su mu se, na bledocrvenoj košulji, pojavile lokve znoja, i sa brade i nosa niz vrat pocurili potočići. U sobi je zavladala tišina; svi su bili paralisani Filipovom bujicom reči i vode. Zastao je, ponovo duboko udahnuo, i nastavio: „Misli su izgubile koherentnost, u svest su mi navirale haotične slike: sećanja koja sam davno potisnuo. Setio sam se nekih detalja iz dva seksualna susreta s Pam. S neobičnom živošću video sam njeno lice, ne kakvo je sada, već od pre petnaest godina. Zračilo je, želeo sam da ga držim. I...” Bio je spreman da ništa ne prećuti, ni svoju sirovu ljubomoru, ni pećinsku težnju da poseduje Pam, čak ni sliku Tonija sa popajevskim bicepsima, ali ga je obilno znojenje savladalo, bio je natopljen do gole kože. „Mokar sam, moram da idem.” Toni je izjurio za njim. Tri ili četiri minuta kasnije vratili su se zajedno, Filip u Tonijevom duksu San Francisco Giants, a Toni svučen u usku crnu majicu. Filip nije pogledao ni u koga, već se samo svalio u stolicu, vidno iscrpljen. „Vratih ga u život”, reče Toni. „Da nisam udata”, progovori Rebeka, „zaljubila bih se u obojicu zbog ovoga što ste maločas uradili.” „Ja sam na raspolaganju”, uzvrati Toni. „Nemam komentar”, na to će Filip. „Toliko od mene za danas - isceđen sam.” „Isceđen? Bogami, prva šala od tebe, Filipe. Sviđa mi se”, zaključi Rebeka.

I mada neki ne mogu da olabave vlastite lance, ipak mogu da oslobode svoje prijatelje.

39 Slava, napokon

Šopenhauer je malo toga toliko ocrnio kao žudnju za slavom. A ipak, koliko je samo za njom žudeo! Slava ima važnu ulogu u njegovom poslednjem delu, Parerga i paralipomena, dvotomnoj kompilaciji uzgrednih zapažanja, eseja, aforizama, dovršenoj 1851, devet godina pre njegove smrti. Sa dubokim osećanjem ispunjenja i olakšanja, završivši knjigu izjavio je: „Obrisaću pero i reći: ’ostatak je tišina’.” No, bilo je teško naći izdavača: nijedan od prethodnih nije želeo da ima posla sa Šopenhauerom, jer su izgubili suviše novca na druge njegove knjige koje nisu čitane. Čak i opus magnum, Svet kao volja i predstava, prodat je u samo nekoliko primeraka i ispraćen jednim jedinim bezbojnim prikazom. Napokon, 1853, jedan od lojalnih „jevanđelista” ubedio je nekog berlinskog knjižara da se Parerga i paralipomena štampa u 750 primeraka, od kojih je Šopenhauer dobio deset, ali ne i tantijeme. Prvi tom knjige sadrži efektan triplet eseja na temu kako steći i zadržati

osećanje lične vrednosti. Prvi esej, „Šta je čovek”, opisuje način na koji kreativno mišljenje rezultira osećanjem unutrašnjeg bogatstva. Ovakav prilaz obezbeđuje nam samopoštovanje i omogućava da prevaziđemo temeljnu prazninu i dosadu života, zbog kojih se neprestano posvećujemo seksualnim osvajanjima, putovanjima i igrama na sreću. Drugi esej, „Šta čovek ima”, secira jednu od glavnih tehnika za kompenzovanje unutrašnjeg siromaštva: beskonačno gomilanje poseda, što na kraju dovodi do toga da postanemo posed svojih poseda. U trećem eseju, „Šta čovek predstavlja”, najjasnije su izraženi njegovi pogledi na slavu. Samouvažavanje ili unutrašnja vrednost čine suštinski produkt, dok je slava nešto sekundarno, puka senka vrednosti. „Ne slava, već ono čime je merimo predstavlja pravu vrednost... najveća čovekova sreća nije da potomstvo zna nešto o njemu, već da on sam razvije misli koje zaslužuju pažnju i očuvanje kroz vekove.” Samopoštovanje zasnovano na unutrašnjoj vrednosti vodi ličnoj autonomiji koja nam se ne može oduzeti jer je u našoj moći, dok slava to nikada nije. Znao je da nije lako odstraniti želju za slavom; to je uporedio sa „vađenjem nekog tvrdog bolnog trna iz vlastitog mesa” i slagao se sa Tacitom, koji je napisao: „Žeđ za slavom je ono poslednje što mudar čovek uspeva da odbaci.” On sam nije bio kadar da to učini. Spisi su mu natopljeni gorčinom zbog odsustva uspeha. Redovno je u novinama i časopisima tražio bilo kakav pomen sebe i svog rada. Kad god je bio na putu, taj zadatak je poveravao Juliusu Frauenštetu, svom najvernijem jevanđelisti. I mada nije prestajao da se ljuti što je ignorisan, na kraju se pomirio s tim da za života slavu neće upoznati. U kasnijim uvodnim rečima za svoje knjige eksplicitno se obraćao budućim generacijama koje će ga otkriti. A onda se desilo nezamislivo - Parerga i paralipomena, upravo knjiga u kojoj je opisao ludost jurenja za slavom, učinila ga je poznatim. U tom

poslednjem delu umekšao je svoj pesimizam, zaustavio bujicu jadikovki i ponudio mudre savete kako živeti. Iako nikada nije napustio uverenje da život ne predstavlja drugo do „buđavu opnu na površini zemlje” i „beskorisnu remetilačku epizodu u blaženom počinku ništavila”, ovde se opredelio za pragmatičniji pristup. Izjavio je da nemamo izbora do da budemo osuđeni na postojanje, pa otuda moramo nastojati da živimo sa što manje bola. (Na sreću je uvek gledao kao na negativno stanje - odsustvo patnje - i cenio Aristotelovu maksimu „Razboriti teže ne zadovoljstvu, već življenju bez bola”.) Saglasno ovome, Parerga i paralipomena nudi lekcije o tome kako misliti nezavisno, kako zadržati skepsu i racionalnost, kako zaobići utešiteljske natprirodne sedative, kako imati dobro mišljenje o sebi, ne unositi se previše i izbeći vezivanje za ono što se može izgubiti. Iako „svako mora da igra u velikoj lutkarskoj predstavi života i da oseti žice koje ga pokreću”, postoji ipak uteha u zadržavanju uzvišene perspektive filozofa, iz koje, sa aspekta večnosti, ništa nije uistinu važno - sve prolazi. Parerga i paralipomena uvodi jedan novi ton. Iako je i dalje naglašena tragična i žalobna patnja egzistencije, dodata je dimenzija povezivanja - to da smo neumitno povezani jedni s drugima u zajedništvu naše patnje. U jednom upečatljivom pasažu, veliki mizantrop izlaže mekši, popustljiviji stav o dvonošcima:

Zaista bi pravo obraćanje među ljudima, umesto sa „gospodine” trebalo da bude... moj sapatniče. Koliko god čudno zvučalo, to je u skladu sa činjenicama, baca najispravnije svetlo na drugog čoveka, podseća nas na ono najvažnije - toleranciju, strpljenje, trpeljivost, i ljubav prema bližnjima, koji su svima potrebni i koje, prema tome, svako od nas duguje drugima.

Nekoliko rečenica kasnije, navodi misao koja može dobro da posluži kao uvodni pasus u neki savremeni udžbenik psihoterapije.

Treba da smo popustljivi prema svakoj ljudskoj gluposti, slabosti i poroku, imajući na umu da su pred nama sopstvene slabosti, gluposti i poroci. Jer, to su samo neuspesi ljudske vrste kojoj i mi pripadamo, prema tome, skriveni su i u nama. Ne treba prezirati druge zbog poroka samo zato što kod nas nisu vidljivi u određenom trenutku.

Parerga i paralipomena je postigla veliki uspeh, generišući nekoliko kompilacija izabranih odeljaka koji su separatno objavljeni pod popularnijim nazivima (Aforizmi o praktičnoj mudrosti, Saveti i maksime, Mudrost života, Šopenhauerove misli o životu, Umetnost pisanja, Religija: jedan dijalog). Šopenhauerove reči ubrzo su se našle na usnama čitave učene nemačke publike. Čak u susednoj Danskoj, Kjerkegor je u svom dnevniku 1854. zapisao da su „svi književni brbljivci, novinari i autorčići počeli da se bave Š.” Napokon su se u štampi pojavile pohvale. Velika Britanija, umalo Arturova domovina, prva ga je počastvovala senzacionalnim prikazom celokupnog njegovog dela (pod nazivom „Ikonoklazma u nemačkoj filozofiji”) u prestižnoj Vestminsterskoj reviji. Nedugo zatim, taj prikaz je preveden i bio veoma čitan u Nemačkoj. Slični tekstovi ubrzo su se pojavili u Francuskoj i Italiji, a Šopenhauerov život se dramatično promenio. Radoznali posetioci su pohrlili u Englischer Hof ne bi li videli filozofa dok ruča. Rihard Vagner mu je poslao originalni libreto Nibelunškog prstena sa posvetom. Njegov rad je postao predmet univerzitetskih predavanja, učena društva nudila su mu članstvo, poštom su stizala pisma hvale, u knjižarama su se ponovo pojavile prethodne knjige, sugrađani su ga pozdravljali dok je šetao,

a u prodavnicama kućnih ljubimaca bila je velika potražnja za pudlama sličnim Šopenhauerovoj. Njegovo ushićenje i oduševljenje bejahu veoma očiti. Napisao je, „Ako se mačka pomazi, ona prede; isto tako, neizbežno, kada je čovek pohvaljen, slatki zanos i oduševljenje reflektuju se na njegovom licu”, i izrazio nadu da će „jutarnje sunce moje slave pozlatiti svojim prvim zracima veče mog života i raspršiti njegovu tamu.” Kada je slavna vajarka Elizabet Nej došla na četiri nedelje u Frankfurt da načini njegovu bistu, Artur se pohvalio: „Po čitav dan kod mene radi. Kad dođem kući, zajedno pijemo kafu, zajedno sedimo na sofi, i ja se osećam kao da sam u braku.” Još od svog najboljeg perioda - one dve godine koje je kao dete proveo u Avru sa porodicom Blesimar - Artur nije sa toliko nežnosti i zadovoljstva govorio o domaćem životu.

Na kraju života, nijedan čovek, ako je iskren i pri sebi, ne bi poželeo da ga ponovo proživi. Radije bi izabrao da uopšte ne egzistira.

40 Jedan za drugim, članovi grupe su na pretposlednju seansu ulazili sa suprotstavljenim osećanjima: neki s tugom zbog kraja koji se bližio, neki razmišljajući o onome što je ostalo neurađeno, neki su posmatrali Džulijusovo lice kao da su hteli da ga utisnu u sećanje, a svi su bili jako radoznali kakav će biti Pamin odgovor na Filipova priznanja od prošlog puta. Ali, umesto da im udovolji, Pam je iz tašne izvadila list papira, polako ga razvila i glasno pročitala:

Tesar ne dođe kod mene da bi rekao, „Slušaj šta imam da kažem o umetnosti stolarije.” On napravi ugovor za gradnju kuće i sagradi je... Uradi i ti istu stvar: jedi kao čovek; pij kao čovek... oženi se, imaj decu, uzmi učešća u građanskom životu, nauči kako da se nosiš sa uvredama i toleriši druge ljude.

Zatim, okrenuvši se ka Filipu, reče: „Napisao... pogodi ko?” Filip slegnu ramenima.

„Tvoj čovek, Epiktet. Zato sam ovo i donela. Znam da ga poštuješ Džulijusu si dao jednu od njegovih priča. A zašto ga citiram? Prosto se nadovezujem na ono što su Toni i Stjuart i drugi otvorili prošle nedelje, da nikada nisi bio ’u životu’. Mislim da selektivno biraš i uzimaš razne pasuse iz filozofije kako bi podržao svoju poziciju i...” Gil upade: „Pam, ovo nam je pretposlednja seansa. Ako će da usledi još jedna od tirada protiv Filipa, ja lično za to nemam vremena. Učini ono što si meni savetovala, vrati se u stvarnost i pričaj o svojim osećanjima. Mora da si imala jake reakcije na Filipove reči od prošle nedelje.” „Ne, ne, saslušaj me”, Pam brzo odgovori, „ovo nije ’protiv Filipa’. Moji motivi su drugačiji. Gvožđe se hladi. Pokušavam da kažem nešto što će Filipu pomoći. Mislim da je svoje izbegavanje života samo pojačao selektivno sakupljajući podršku od filozofa. Uzima od Epikteta ono što mu treba, a previđa ga kad mu ne odgovora.” „To je dobar uvid, Pam”, reče Rebeka. „Ukazala si na nešto važno. Znaš, u antikvarnici sam kupila primerak knjižice koja se zove Mudrost Šopenhauera i prelistavala je nekoliko poslednjih noći. Ima tu svega i svačega: nešto je divno, nešto grozno. Juče sam pročitala odlomak koji me je oborio s nogu. Kaže da ako odemo na bilo koje groblje, pokucamo na spomenike i upitamo duhove koji tamo borave da li bi želeli da ponovo žive, svi bi odlučno odbili.” Obrati se Filipu. „Da li veruješ u to?” Ne čekajući njegov odgovor, nastavi, „Ja, recimo, ne verujem. On ne govori u moje ime. Htela bih da to proverim. Da glasamo?” „Ja bih izabrao da opet živim. Život je kurva, ali ima i čari”, reče Toni. Grupom se raširi horsko: „i ja”. „Oklevam samo iz jednog razloga”, objasni Džulijus. „Zbog pomisli da još jednom preživljavam bol zbog ženine smrti; no čak i s tim, rekao bih da. Volim da budem živ.” Jedino je Filip ćutao. „Zao mi je”, reče on, „ali ja se slažem sa Šopenhauerom. Život je patnja

od početka do kraja. Bilo bi bolje kad života, bilo kog života, ne bi bilo.” „Da ga nema za koga?”, upita Pam. „Za Šopenhauera, misliš? Ne za ljude u ovoj sobi.” „Teško da je Šopenhauer usamljen u svom stavu. Uzmimo milione budista. Seti se da je prva od Budine četiri plemenite istine ta da je život patnja.” „Da li je to ozbiljan odgovor, Filipe? Šta se s tobom desilo? Kad sam bila student briljantno si predavao modele filozofske argumentacije. Koja je ovo vrsta argumenta? Proklamovana istina? Istina pozivanjem na autoritet? To važi za religiju, a ti svakako slediš Šopenhauerov ateizam. I zar nikad nisi pomislio da je Šopenhauer bio hronično depresivan, a Buda živeo na mestu i u vreme kad je ljudska patnja - epidemije, glad - bila nekontrolisana i život za mnoge bio stvarno samo čista patnja? Zar nisi pomislio...” „A kakva je pa to vrsta filozofskog argumenta?”, odvrati Filip. „Svaki poluobrazovan brucoš zna razliku između geneze i valjanosti.” „Čekaj, čekaj”, umeša se Džulijus. „Zastanimo za trenutak i proverimo gde smo.” Pogledao je ostale. „Kako se vi osećate poslednjih nekoliko minuta?” „Ovo je dobro”, reče Toni. „Stvarno se boksuju. Ali u mekim rukavicama.” „Tačno, bolje nego nemo sevanje i skriveno streljanje pogledima”, dodade Gil. „Da, i meni se ovo mnogo više svidelo”, složi se Boni. „Između Pam i Filipa lete varnice, ali sada hladnije.” „I meni”, reče Stjuart, „sve do poslednjih minut-dva.” „Stjuarte”, obrati mu se Džulijus, „još na prvoj seansi rekao si kako te žena optužuje da govoriš telegrafski.”

„Da, danas si škrt na rečima. Ništa te neće koštati da dodaš još koju”, reče Boni. „Tačno. Možda se vraćam na staro zato... znate, zato što je ovo pretposlednji susret. Ne mogu da budem siguran - ne osećam tugu; kao i obično, moram da izvedem zaključak o tome kako se osećam. Ali ima nešto što znam, Džulijuse. Volim kad brineš o meni, uključuješ me, baviš se mojim problemima. Kako ovo zvuči?” „Odlično, i nastaviću da to radim. Rekao si da ti se svidelo kako su Pam i Filip komunicirali do pre minut-dva. Šta je s tim poslednjim minutima?” „U početku je izgledalo dobronamerno - kao porodična prepirka. Ali poslednji Filipov komentar - imao je zloban prizvuk. Mislim na komentar koji počinje sa ’Svaki poluobrazovan brucoš.’ To mi se nije dopalo, Filipe. Bilo je to spuštanje. Da si se meni tako obratio, uvredio bih se. I uplašio - nisam čak siguran ni šta je to filozofski argument.” „Slažem se sa Stjuartom”, dodade Rebeka. „Reci mi, Filipe, šta si ti osećao? Da li si hteo da uvrediš Pam?” „Da je uvredim? Ne, nipošto. To je poslednje što bih želeo”, odgovori Filip. „Osećao sam se... uh... rasterećeno ili oslobođeno - nisam siguran koja je prava reč - kad je rekla da gvožđe više nije usijano. Da vidim, šta još? Znao sam da je jedan od motiva donošenja Epiktetovog citata bio da me satera u zamku i porazi. To je bilo očigledno. Ali zapamtio sam šta mi je Džulijus rekao kad sam mu ja doneo onu priču - da mu je drago, jer u tom postupku ima truda i brige.” „Evo, ja ću biti Džulijus”, reče Toni. „Ja to razumem ovako: nameravao si da uradiš jedno, ali su tvoje reči proizvele nešto potpuno drugo.” Filip je delovao zbunjeno. „Mislim”, objasni Toni, „rekao si da je vređanje Pam bilo poslednje na svetu što bi uradio. A upravo si to uradio, zar ne?”

Filip, oklevajući potvrdi glavom. „Prema tome”, Toni produži, kao neki advokat koji trijumfuje u unakrsnom ispitivanju, „treba da uskladiš namere i ponašanje. Oni treba da budu kongruentni - da li je to prava reč?” Pogleda u Džulijusa koji klimnu glavom. „i zbog toga ti je terapija potrebna. Terapija se i bavi kongruentnošću.” „Dobro obrazloženo”, reče Filip. „Nemam kontraargument. U pravu si. Zato mi je potrebna terapija.” „Šta?” Toni nije verovao sopstvenim ušima. Bacio je pogled ka Džulijusu, koji mu odobravajuće klimnu glavom. „Hvatajte me, onesvestiću se”, reče Rebeka i opruži se u stolici. „I ja”, začu se eho Boninog i Gilovog glasa, koji se takođe zavališe u stolice. Filip je posmatrao kako pola grupe leži u glumljenoj nesvestici i po prvi put otkako im se pridružio, nasmeši se. Ovu grupnu šalu je završio vraćanjem na temu svog ličnog pristupa terapiji. „Rebekin komentar Šopenhauerove izjave o nadgrobnim spomenicima implicira da moj ili bilo koji pristup baziran na njegovom mišljenju nije valjan. Ne zaboravite da sam se godinama borio sa ozbiljnom nevoljom koju ni Džulijus nije uspeo da izleči, a isceljen sam tek kad sam krenuo Šopenhauerovim putem.” Džulijus je odmah podržao Filipa. „Ne poričem da si uradio dobar posao. Većina terapeuta danas bi rekla kako je nemoguće da osoba sama pobedi jaku seksualnu zavisnost. Savremeno lečenje podrazumeva dugotrajan rad - naime, dugogodišnji - u okviru strukturisanog programa lečenja koji se sastoji od individualne terapije i grupnih seansi, nekoliko u nedelji, često po principu dvanaest koraka. U ono vreme takav program lečenja nije postojao, a iskreno sumnjam da bi ga ti smatrao prihvatljivim.”

„Tako da”, nastavi Džulijus, „želim zvanično da izjavim kako je tvoj podvig izuzetan: tehnike kojima si kontrolisao porive za bežanjem su funkcionisale - bolje nego bilo šta što sam ja ponudio, iako sam se trudio da dam najbolje.” „Nikada nisam ni mislio drugačije”, reče Filip. „Ali, evo jednog pitanja: postoji li mogućnost da su tvoje metode sada superanualne?” „Super... šta?”, upita Toni. „Superanualne”, prošaputa Filip, koji je sedeo do Tonija - „super, latinski preko, plus annus, godina - drugim rečima, prevaziđene, zastarele.” Toni klimnu glavom u znak zahvalnosti. „Pre nekoliko dana”, Džulijus nastavi, „kad sam razmišljao kako ovo da ti saopštim, pojavila mi se jedna mentalna slika. Zamisli drevni grad oko kog je izgrađen visok bedem radi zaštite od divljih bujica obližnje reke. Vekovima kasnije, iako je reka odavno presušila, grad i dalje ulaže ogromna sredstva u održavanje tih bedema.” „Hoćeš da kažeš”, ubaci se Toni, „da se i dalje primenjuje isto rešenje iako je problem nestao - kao kad nosiš flaster, a posekotina je odavno zarasla.” „Upravo tako”, reče Džulijus. „Možda je flaster bolja metafora - pogađa suštinu.” „Ne slažem se”, Filip se obrati Džulijusu i Toniju, „da je moja rana zalečena ili da kontrolisanje više nije potrebno. Pogledajte, dovoljan dokaz je to do koje mere mi je neprijatno u ovoj grupi.” „To nije dobro merilo”, uzvrati Džulijus. „Imao si malo iskustava sa intimnošću, sa direktnim izražavanjem osećanja, sa primanjem feedbacka i samootkrivanjem. Za tebe je sve ovo novo; godinama si bio povučen, a ja sam

te bacio u grupu visoke voltaže. Naravno da je to neprijatno. No, ja zapravo mislim na manifestni problem, seksualnu kompulziju - to je verovatno nestalo. Stariji si, prošao si mnogo toga, moguće je da si ušao u zonu kad žlezde miruju. Fino mesto, dobra klima, sunčano. Ja tu boravim već odavno.” „Ja bih rekao”, uključi se Toni, „da te je Šopenhauer izlečio, ali sada te treba spasavati od njegovog lečenja.” Filip je zaustio da odgovori, a onda odustao i razmislio o Tonijevoj rečenici. „Još nešto”, dodade Džulijus, „kad pomisliš na stres u grupi, ne zaboravi ogroman bol i krivicu sa kojima si se suočio zbog slučajnog susreta sa osobom iz svoje prošlosti.” „Od Filipa nisam čula ništa o krivici”, reče Pam. Filip odmah odgovori, gledajući u nju. „Da sam znao tada ono što znam sada o tome kako si godinama patila, nikada ne bih onako postupio. Kao što sam već rekao, imala si nesreću da mi se nađeš na putu. Osoba koja sam onda bio nije mislila na posledice. Automatski pilot - ta osoba je bila na automatskom pilotu.” Pam klimnu glavom i uhvati njegov pogled. Filip svoj zadrža za trenutak, a onda ponovo usmeri pažnju na Džulijusa. „Shvatio sam tvoju poentu o jačini interpersonalnog stresa u ovoj grupi, ali tvrdim da je to samo deo kompletne slike. I ovde se naše bazične orijentacije ne podudaraju. Prihvatam da postoji stres u odnosima s drugim bićima, a možda i nagrada - tu ti dajem za pravo mada sam to nikada nisam spoznao. Ipak, ubeđen sam da su u samoj suštini stanja egzistencije tragedija i patnja. Dajte mi samo dva minuta da citiram Šopenhauera.” Ne sačekavši odgovor, pogleda uprtog naviše, poče da recituje:

Kao prvo, čovek nikada nije srećan, već čitav život provodi težeći ka nečemu za šta smatra da će ga usrećiti; retko dostiže svoj cilj, a kada to učini, samo je razočaran: na kraju se uglavnom nasuče, i u luku vraća bez jarbola i konopaca. I onda je svejedno da li je bio srećan ili jadan; jer njegov život nikada nije bio ništa više od sadašnjeg trenutka, koji uvek iščezava, a sada je i to gotovo.

Nakon duže tišine, Rebeka reče, „Podišli su me žmarci.” „Znam na šta misliš”, dodade Boni. „Zvučaću možda kao uštogljeni profesor engleskog”, reče Pam, obraćajući se svima, „ali vas opominjem da ne budete zavedeni retorikom. Ovaj citat ne dodaje ništa suštinsko onome što Filip sve vreme govori, samo što to izražava mnogo ubedljivije. Šopenhauer je bio briljantan stilista i pisao je najbolju prozu među filozofima. Izuzev Ničea, naravno - niko nije pisao bolje od Ničea.” „Filipe, hteo bih da reagujem na tvoj komentar o našim temeljnim orijentacijama”, reče Džulijus. „Ne verujem da smo toliko različiti kao što misliš. Nije da se ne slažem sa većinom onoga što ti i Šopenhauer kažete o tragediji ljudskog postojanja. Putevi nam se razilaze kad se okrenemo pitanju šta raditi povodom toga. Kako živeti? Kako se suočiti sa vlastitom smrtnošću? Kako postojati sa saznanjem da smo samo forme života, bačene u ravnodušni univerzum bez unapred date svrhe.” „Jasno ti je”, Džulijus nastavi, „da iako me filozofija zanima više nego većinu terapeuta, tu nisam ekspert. Ipak, znam za neke druge oštroumne mislioce koji ne beže od ovih sirovih životnih činjenica a stigli su do potpuno drugačijih rešenja od Šopenhauera. Tu naročito mislim na Kamija, Sartra i Ničea, koji svi zagovaraju životni angažman pre nego šopenhauerovsku

rezignaciju. Od njih najbolje poznajem Ničea. Znaš, kad sam prvi put čuo svoju dijagnozu i upao u stanje panike, otvorio sam knjigu Tako je govorio Zaratustra i ona me je umirila i inspirisala - naročito komentarom koji slavi život: naime, živeti tako da možemo reći ’da’ ukoliko nam se pruži prilika da večno iznova živimo na potpuno isti način.” „Kako ti je to donelo olakšanje?”, upita Filip. „Sagledao sam život i osetio da sam ga živeo ispravno - nisam ni zbog čega žalio iznutra iako, naravno, mrzim spoljašnje događaje koji su mi oduzeli ženu. Pomoglo mi je da odlučim kako da proživim dane koji su mi preostali: da i dalje radim upravo ono što mi je uvek donosilo zadovoljstvo i smisao.” „Nisam znala to o tebi i Ničeu, Džulijuse”, reče Pam. „Osećam da si mi sad još bliži, zbog Zaratustre koji, iako melodramatičan, ostaje jedan od mojih apsolutnih favorita među knjigama. Reći ću ti svoj omiljeni citat odatle. To je kad on kaže ’Zar je to bio život? Dobro, onda, još jednom!’ Volim ljude koji prigrle život i distanciraju se od onih koji ga se klone - ovde mislim na Viđaja iz Indije. Prvi oglas koji bih dala u rubrici ’lično’ sadržavao bi ovaj Ničeov i onaj Šopenhauerov nadgrobni citat, jedan pored drugog, i tražila da zainteresovani biraju između njih. To bi odvojilo žito od kukolja.” „Ima još jedna misao koju hoću da podelim s vama.” Okrenu se ka Filipu. „Valjda je jasno da sam posle prethodne seanse mnogo razmišljala o tebi. Držim kurs iz biografija i, pripremajući se prošle nedelje, naletela sam na jedan predivan pasus u biografiji Martina Lutera koju je napisao Erik Erikson. Glasi otprilike ovako: ’Luter je sopstvenu neurozu uzdigao na nivo univerzalnog pacijenta, a onda pokušao da reši na svetskom nivou ono što nije bio u stanju da reši na ličnom planu!’ Čini mi se da je Šopenhauer, kao i Luter, ozbiljno upao u ovu grešku, a da ga ti slediš.” „Možda je”, Filip odgovori pomirljivim tonom, „neuroza socijalni

konstrukt i možda su nam potrebne različite vrste terapije i različite vrste filozofije za različite temperamente - jedan pristup za one koje ispunjava blizina s drugima, a drugi za one koji biraju život duha. Uzmimo, na primer, ogroman broj ljudi koje privlače budistički centri za meditaciju.” „Ovo me je podsetilo na nešto što sam želela da ti kažem, Filipe”, reče Boni. „Mislim da u tvom viđenju budizma nešto nedostaje. Ja sam bila u budističkim centrima gde je fokus usmeren napolje - na ljubaznost i povezivanje - a ne na samoću. Dobar budista može biti aktivan, biti u svetu, čak politički angažovan - sve zarad ljubavi prema drugima.” „Postaje jasnije”, nadovezao se Džulijus, „da se tvoja greška selektivnosti tiče odnosa među ljudima. Evo još jednog primera: citirao si stavove nekoliko filozofa o smrti i samoći, ali nikada nisi govorio šta su ti isti filozofi - ovde mislim na grčke - rekli o radosti philiae, prijateljstva. Sećam se kako mi je jedan od mojih supervizora citirao pasus iz Epikura koji kaže da je prijateljstvo najvažniji sastojak srećnog života i da obedovati bez bliskog prijatelja znači živeti životom lava ili vuka. A Aristotelova definicija prijatelja - nekog ko podstiče ono bolje i zdravije u drugom - blizu je moje zamisli o idealnom terapeutu.” „Filipe”, upita ga, „kako se osećaš danas? Da li smo te preopteretili?” „U iskušenju sam da se branim tako što ću istaći da se nijedan od velikih filozofa nije ženio, osim Montenja koji je bio toliko nezainteresovan za svoju porodicu da nije bio siguran ni koliko dece ima. Ali, pošto nam je ostao još samo jedan susret, čemu to? Teško je biti konstruktivan slušalac kad je napadnuta čitava moja orijentacija, sve što planiram da radim kao terapeut.” „Po mom mišljenju, to nije istina. Ima mnogo toga što možeš da daš, što jesi dao ovde prisutnima. Da li je to tačno?” Džulijus pogleda naokolo. Nakon energičnih klimanja glavom u znak podrške Filipu, on nastavi:

„Ali ako hoćeš da budeš terapeut, moraš da uđeš u svet ljudi. Podsetiću te da će mnogima, kladim se da će to biti većina, od onih koji će te konsultovati trebati pomoć u interpersonalnim odnosima, i ako hoćeš da živiš od terapije moraš da postaneš ekspert u toj oblasti - nema druge. Pogledaj samo ovu grupu: svi su došli zbog konfliktnih odnosa. Pam zbog problema sa muškarcima, partnerima, Rebeka zbog načina na koji je njen izgled uticao na njene odnose, Toni zbog uzajamno destruktivne veze sa Lizi i čestih tuča s muškarcima, i tako dalje.” Zastao je, zatim odlučio da pomene sve članove. „Gil je došao zbog sukoba u braku, Stjuart jer mu je žena zapretila da će ga ostaviti, Boni zbog usamljenosti i problema s ćerkom i bivšim mužem. Vidiš na šta mislim, odnosi se ne mogu ignorisati. I ne zaboravi, upravo je to bio razlog što sam insistirao da uđeš u grupu pre nego što počnem da te superviziram.” „Možda za mene nema nade. Lista mojih odnosa, prošlih i sadašnjih, prazna je. Nemam ih s porodicom, ni sa prijateljima, ni s ljubavnicama. Cenim svoju samoću, ali mislim da biste bili šokirani dokle ona ide.” „Više puta posle seanse”, reče Toni, „pitao sam te da li bi hteo da zajedno nešto prezalogajimo. Uvek si odbijao, a ja sam mislio da je to zbog drugih planova.” „Nisam obedovao u društvu dvanaest godina. Možda poneki sendvič na brzinu u vreme ručka, ali ne pravi obrok. U pravu si, Džulijuse, pretpostavljam da bi Epikur rekao da živim život vuka. Pre nekoliko nedelja, posle one seanse kad sam se veoma uznemirio, nametnuo mi se uvid da u zdanju misli koje sam sagradio za svoj život nema grejanja. Ova grupa je topla. Ova soba je topla, a mesta gde ja boravim su arktički hladna. A što se ljubavi tiče, to mi je nešto potpuno strano.” „Sve te žene, stotine njih, koje si pominjao”, nastavio je Toni, „tu je moralo biti neke ljubavi. Mora da si je osetio. Neke su te sigurno volele.”

„To je bilo davno. Ako je ijedna imala ljubavi za mene, gledao sam da je izbegavam. A ako su i osećale ljubav, to nije bila ljubav prema meni, stvarnom meni - to je bila ljubav prema mom aktu, mojoj tehnici.” „Šta si stvarno ti?”, upita Džulijus. Filipov glas je postao smrtno ozbiljan. „Sećaš li se čime sam se bavio kad smo se prvi put sreli? Bio sam istrebljivač - dovitljivi hemičar koji je smišljao kako da ubija insekte ili ih učini neplodnim pomoću njihovih sopstvenih hormona. Šta kažete na ovu ironiju? Ubica sa hormonskim pištoljem.” „To si stvarno ti?” Džulijus je bio uporan. Filip ga pogleda pravo u oči. „Monstrum. Predator. Usamljenik. Ubica insekata.” Navrle su mu suze. „Pun slepog gneva. Nedodirljiv. Niko ko me zna nije me voleo. Nikad. Niko ne bi mogao da me voli.” Iznenada, Pam ustade i krenu ka njemu. Dade znak Toniju da sa njom zameni mesto, i sedajući pored Filipa uze ga za ruku i izgovori nežnim glasom: „Ja sam te mogla voleti, Filipe. Bio si najlepši, najdivniji čovek kog sam srela. Zvala sam te i pisala još nedeljama nakon što si odbio da se dalje viđamo. Mogla sam da te volim, ali ti si zagadio...” „Ššš.” Džulijus ispruži ruku i dotaknu Pam po ramenu da bi je utišao. „Ne, Pam, ne idi tamo. Ostani kod ovog prvog dela, reci to ponovo.” „Mogla sam te voleti.” „I ti si bio...”, podstače je Džulijus. „I ti si bio najlepši čovek kog sam srela.” „Još jednom”, šapnu joj Džulijus. Dok je i dalje držala Filipovu ruku i gledala kako mu suze slobodno teku, ponovila je: „Mogla sam te voleti, Filipe. Bio si najlepši čovek...” Na ovo Filip, pokrivši lice rukama, ustade i izjuri iz sobe.

Toni se odmah uputi ka vratima. „Ovo je za mene.” Džulijus, koji je takođe ustao, zadrža ga i promrmlja. „Ne, Toni, za mene je.” Izađe i ugleda Filipa u dnu hodnika, okrenutog ka zidu, kako jeca glave spuštene na podlaktice. Obgrli mu ramena i reče: „Dobro je pustiti da sve to izađe, ali moramo da se vratimo.” Filip, zajecavši još glasnije i boreći se da povrati dah, energično odmahnu glavom. „Moraš da se vratiš, momče. Zbog ovoga si došao, upravo zbog ovog trenutka, ne smeš da ga propustiš. Danas si dobro radio - upravo onako kako moraš da radiš da bi postao terapeut. Ostalo je još nekoliko minuta do kraja seanse. Treba samo da se vratiš sa mnom i sedneš među ostale. Ja ću paziti na tebe.” Filip se okrenu i nakratko, tek za tren, spusti ruku preko Džulijusove, zatim se uspravi i krenu zajedno s njim nazad u sobu. Kad je seo, Pam mu dodirnu ruku u znak ohrabrenja, a Gil, koji je sedeo s druge strane, potapša ga po ramenu. „Kako si ti, Džulijuse?” upita Boni. „Deluješ umorno.” „U glavi mi je čudesno, sve ovo me je ponelo, tako se divim onome što ova grupa radi - srećan sam što sam njen deo. Fizički, da, moram priznati da sam slab i iscrpljen. Ali ostalo mi je više nego dovoljno životnog soka za našu završnu seansu sledeće nedelje.” „Džulijuse”, upita ga Boni, „da li je u redu ako donesemo slavljeničku tortu na poslednji susret?” „Apsolutno, donesite bilo koju tortu od šargarepe po svom izboru.”

Ali do formalne oproštajne seanse nije došlo. Sledećeg dana Džulijus je

iznenada dobio žestoku glavobolju. Nakon nekoliko sati pao je u komu i umro tri dana kasnije. U uobičajeno vreme u ponedeljak popodne članovi grupe su se sastali u kafeu i u nemom bolu zajedno pojeli tortu od šargarepe.

Mogu podneti pomisao da će moje telo vrlo brzo izjesti crvi, ali se sav naježim na ideju da će mi filozofiju grickati profesori filozofije.

41 Smrt dolazi Arturu Šopenhaueru

Šopenhauer se sa umiranjem suočio onako kako se suočavao sa svim stvarima tokom života - ekstremno lucidno. Nijednom ne trepnuvši dok je gledao smrti u oči, nijednom ne posegnuvši za sedativom verovanja u natprirodno, ostao je odan razumu do samog kraja. Govorio je da smrt prvi put otkrivamo intelektom: posmatramo smrt drugih i, po analogiji, shvatamo da ona mora doći i po nas. I putem intelekta stižemo do očiglednog zaključka da je smrt prekid svesnosti i ireverzibilno poništavanje sopstva. Dva su načina da se sa njom suočimo, govorio je: racionalni put, i put iluzije i religije koji nudi nadu u postojanost svesti i udoban zagrobni život. Otud je činjenica smrti i strah od nje začetnik dubokih misli i majka kako filozofije, tako i religije. Šopenhauer je čitav život proveo boreći se sa sveprisustvom smrti. U

svojoj prvoj knjizi, napisanoj kad mu je bilo dvadeset godina, izjavio je: „Život našeg tela samo je konstantno sprečavanje umiranja i stalno odlaganje smrti... Svaki naš udah odbija smrt koja stalno preti, otuda se svakog sekunda rvemo s njom.” Kako ju je opisao? Rad mu obiluje metaforama o suočavanju sa smrću: mi smo ovce razigrane na pašnjaku, a ona kasapin koji ćudljivo jednu po jednu bira za klanje; ili smo kao mala deca u pozorištu, nestrpljiva da predstava počne i, na sreću, ne znamo šta će nam se desiti; ili smo mornari koji energično provlače brodove kroz stene i vrtloge, sve vreme nepogrešivo ploveći ka velikom katastrofalnom potonuću koje nas čeka na kraju. Njegovi opisi životnog ciklusa uvek oslikavaju neumoljivo beznadežno putovanje:

Kakva razlika između našeg početka i našeg kraja! Ono prvo provodimo u mahnitosti želje i ekstazi čulnog zadovoljstva; drugo, u destrukciji svih organa i odvratnom vonju leševa. Put od rođenja do smrti uvek je nizbrdica blaženstva i uživanja u životu; zanosne sanjarije detinjstva, bezbrižna mladost, tegobno zrelo doba, slabašna i često jadna starost, tortura njenih bolesti, i konačno, agonija smrti. Zar sve ovo ne izgleda upravo kao da je egzistencija pogrešan korak čije posledice postepeno postaju sve očiglednije.

Da li se Šopenhauer plašio sopstvene smrti? U poslednjim godinama vrlo se spokojno izražavao o umiranju. Odakle ta smirenost? Ako je strah od smrti u svemu prisutan, ako nas progoni čitavog života, ako je smrt tako zastrašujuća da se bezbroj religija pojavilo ne bi li je obuzdalo, kako je izolovani i ovozemaljski Šopenhauer ugušio tu muku u sebi?

Metode su mu se zasnivale na intelektualnoj analizi izvora strepnje pred smrću. Da li nas smrt užasava zato što je strana i nepoznata? Ako je to tako, onda nam je daleko bliskija nego što se generalno smatra. Ne samo da svakodnevno osećamo njen ukus, dok spavamo ili u stanjima nesvesnosti, već smo i prošli kroz večnost nebića pre no što smo nastali. Da li se užasavamo smrti zato što je zla? (Setimo se samo jezive ikonografije kojom je uobičajeno predstavljamo.) I ovde podvlači da grešimo: „Apsurdno je neegzistenciju smatrati zlom: svako zlo, kao i dobro, pretpostavlja egzistenciju i svest... Izgubiti nešto što ne možemo doživeti kao gubitak očigledno nije zlo.” Od nas traži da imamo na umu da je život patnja, da je sam po sebi zlo. I pošto je tako, kako onda gubitak nekog zla može biti zlo? Na smrt, kaže, treba gledati kao na blagoslov, oslobođenje od neumitne teskobe dvonožne egzistencije: „Treba da je dočekamo kao željeni i srećni događaj, a ne, kako je obično slučaj, sa strahom i drhtanjem.” Životu se treba narugati jer prekida naše blistavo nepostojanje, i u tom kontekstu, postavlja kontroverznu tvrdnju: „Da zakucamo na grobove i upitamo mrtve da li bi želeli da ponovo ustanu, odmahnuli bi glavama.” Citira i slična zapažanja kod Platona, Sokrata i Voltera. Pored racionalnih argumenata, Šopenhauer nudi i jedan koji je na granici mističkog: flertuje (ali se ne ženi) sa izvesnim oblikom besmrtnosti. Prema njegovom shvatanju, naša unutrašnja priroda je neuništiva jer nije ništa drugo do manifestacija životne sile, volje, stvari-po-sebi koja traje večno. Otuda smrt nije istinska anihilacija; kada se naš beznačajni život završi, pridružujemo se iskonskoj životnoj sili izvan vremena. Ideja pridruženja toj životnoj sili izgleda da je donela olakšanje Šopenhaueru i mnogim njegovim čitaocima (na primer, Tomasu Manu i njegovom fiktivnom protagonisti, Tomasu Budenbroku), ali pošto ne uključuje kontinuirano lično ja, na mnoge deluje kao hladna uteha. (Čak je i uteha koju

doživljava Tomas Budenbrok kratkotrajna i iščezava posle nekoliko strana.) Dijalog koji je Šopenhauer uspostavio između dva grčka filozofa otvara pitanje koliko je utehe zaista izvukao iz svojih uverenja. Filalet nastoji da ubedi Trasimaha (okorelog skeptika) da smrt ne nosi ništa užasno jer je suština individue nerazoriva. Obojica navode tako lucidne i jake argumente da čitalac ne može biti siguran kakvo je autorovo raspoloženje. Na kraju, skeptik Trasimah ostaje neubeđen i data mu je završna reč:

Filalet: „Kad kažeš ja, ja, ja hoću da postojim, ne govoriš ti sam. To kaže sve, apsolutno sve što poseduje i najmanji tračak svesti. Poklik je to ne individue, već same egzistencije... Upoznaš li samo temeljito šta jesi i šta tvoja egzistencija uistinu jeste, naime, univerzalna volja za životom, čitavo to pitanje će ti izgledati detinjasto i vrlo smešno.”

Trasimah: „Ti sam si detinjast i vrlo smešan, kao i svi filozofi, i ako se čovek mojih godina upusti u razgovor od četvrt sata sa takvom budalom, to je samo zato što ga zabavlja i popunjava mu vreme. Čekaju me važnija posla i zato - doviđenja.

Šopenhauer je raspolagao još jednom metodom da strepnju pred smrću drži na distanci: nje je najmanje tamo gde je samoostvarenje najveće. Ukoliko se njegova pozicija zasnovana na univerzalnom jednom nekome učini anemičnom, ova poslednja odbrana nesumnjivo je robustnija. Kliničari koji rade sa umirućima primećuju da je strah od smrti jači kod onih koji misle da su imali neispunjen život. Osećaj ispunjenja, „da su do kraja živeli”, kako je to Niče formulisao, umanjuje ovaj strah. A Šopenhauer? Da li je on živeo ispravno i smisleno? Ispunio svoju

misiju? U to nimalo nije sumnjao. Pogledajmo završnu belešku u njegovom dnevniku:

Uvek sam se nadao lakoj smrti, jer ko god je čitavog života bio sam sudiće bolje od drugih o tom usamljeničkom poslu. Umesto da odem među budaletine i lakrdijaše koji spadaju u jadne primerke ljudskih dvonožaca, ja ću završiti srećno, svestan da se vraćam mestu odakle sam krenuo... i da sam ispunio svoju misiju.

A isto raspoloženje - ponos što je pratio sopstvenu kreativnu putanju izražena je i u kratkim stihovima, autorskom finalu, u zaključnim redovima poslednje knjige:

Iscrpljen, evo, sad na kraju puta S lovorom teškim za umorno čelo Zadovoljan, ipak, motrim svoje delo Ne mareć nimalo šta će drugi reći.

Kada mu je objavljena Parerga i paralipomena, njegov završni rad, izjavio je: „Duboko sam srećan što sam dočekao rođenje svog poslednjeg deteta. Osećam se kao da mi je teret koji sam nosio od svoje dvadeset četvrte godine skinut sa ramena. Niko ne može ni da zamisli šta to znači.” Ujutru dvadeset prvog septembra 1860, domaćica mu je pripremila doručak, pospremila kuhinju, otvorila prozore i izašla da obavlja druge poslove. Šopenhauer je ostao sam; već se bio okupao hladnom vodom, seo na sofu u prostranoj, jednostavno nameštenoj dnevnoj sobi i počeo da čita. Na podu, duž

sofe, bila je prostrta crna medveđa koža na kojoj je sedeo voljeni pudl Atman. Tačno iznad visio je veliki uljani portret Getea, a nekoliko portreta pasa, Šekspira, Klaudija, te dagerotipija s njegovim likom pokrivalo je ostale zidove. Na pisaćem stolu stajalo je Kantovo poprsje. U jednom uglu, na stočiću, nalazila se bista Kristofera Vilanda, filozofa koji je mladog Šopenhauera ohrabrio da studira filozofiju, a u drugom obožavana pozlaćena statua Bude. Nešto kasnije, u sobu je ušao njegov lekar, koji ga je redovno obilazio, i zatekao kako leži na leđima, u dnu sofe. „Infarkt pluća” (pulmonalna embolija) bezbolno ga je zbrisao sa ovoga sveta. Lice mu nije bilo izobličeno i nije bilo znakova samrtničke agonije. Sahrana po kišnom danu beše neprijatnija od većine drugih zbog zadaha raspadajućeg tela u maloj zatvorenoj kapeli. Deset godina ranije, Šopenhauer je ostavio eksplicitno uputstvo da njegovo telo ne bude odmah zakopano, već da se u mrtvačnici drži najmanje pet dana, sve dok ne počne da truli - možda je to bio poslednji gest mizantropije ili pak strah od prividne smrti. U kapeli je ubrzo postalo tako zagušljivo a vazduh toliko neprijatan, da je nekolicina okupljenih morala da je napusti u toku dugog pompeznog govora izvršioca testamenta, Vilhelma Gvinera, započetog sledećim rečima:

Ovaj čovek koji je proveo život među nama, a uprkos tome ostao stranac, provocira nesvakidašnja osećanja. Ovde ne stoji niko ko mu je pripadao po krvnoj vezi; izolovan je umro, kao što je i živeo.

Šopenhauerova grobnica pokrivena je teškom pločom od belgijskog granita. U testamentu je zahtevao da na njoj piše samo ime - „dalje ništa, ni datum, ni godina, ni slovo više.” Čovek pod tom skromnom pločom želeo je da njegovo delo govori za

njega.

Čovečanstvo je od mene naučilo ponešto što nikada neće zaboraviti.

42

Tri godine kasnije

Kasno popodnevno sunce dopiralo je kroz velike otvorene staklene zidove kafea Florio. Iz prastarog džuboksa strujale su arije Seviljskog berberina, praćene šištanjem espreso aparata koji je pravio mlečnu penu za kapućino. Pam, Filip i Toni sedeli su za stolom pored prozora, za kojim su se posle Džulijusove smrti svake nedelje sastajali na kafi. Prve godine pridruživali su im se ostali iz grupe, ali su se u poslednje dve susretali samo njih troje. Filip zaustavi razgovor kako bi poslušao ariju i uz nju pevušio. „Una voce poco fa, jedna od mojih omiljenih”, reče, kad su nastavili. Toni je pokazao svoju diplomu sa državnog koledža; Filip je objavio da sad dve večeri nedeljno igra šah u Klubu San Francisko - prvi put od očeve smrti igrao je s protivnicima licem u lice; Pam je pričala o svojoj nežnoj vezi s novim muškarcem, poznavaocem Miltona, i nedeljnim odlascima na budističku službu u Grin Galč u Marini. Pogledala je na sat. „A sad kreće vaša predstava, momci.” Odmerila ih je od glave od pete. „Baš ste lepotani, vas dvojica. Izgledate

odlično ali, Filipe, taj sako”, odmahivala je glavom, „moraš da ga se rešiš - nije kul - somot je mrtav, već dvadeset godina passe, i te zakrpe na laktovima. Sledeće nedelje idemo u kupovinu.” Zagleda im se u lica. „Bićete odlični. Ako se unervoziš, Filipe, pomisli na stolice. Setite se da vas je Džulijus obojicu voleo. A i ja vas volim.” Poljubi ih u čela, ostavi novčanicu od dvadeset dolara na stolu govoreći, „Ovo je poseban dan, ja častim”, i izađe napolje. Sat kasnije, sedam osoba, jedna za drugom, stigle su u Filipovu ordinaciju na svoju prvu grupnu seansu, i oprezno zauzele mesta na Džulijusovim stolicama. Kao odrastao, Filip je plakao dva puta: tokom poslednje seanse u Džulijusovoj terapijskoj grupi i kad je čuo da mu je zaveštao tih devet stolica. „Dakle”, Filip je započeo, „dobrodošli u grupu. Potrudili smo se da smernice o pravilima u grupi dobijete tokom uvodnih individualnih seansi. Sad je vreme da počnemo.” „I to je to. Tek tako? Nema daljih instrukcija?”, upita Džejson, nizak, žilav sredovečni muškarac u crnoj uskoj majici sa znakom Nike. „Sećam se kako sam bio uplašen na svojoj prvoj seansi”, reče Toni, nagnuvši se napred. Bio je uredno obučen u belu košulju kratkih rukava, kaki pantalone i braon mokasine. „Nisam rekao ništa o tome da se plašim”, odgovori Džejson. „Mislim na odsustvo vođenja.” „Šta bi ti pomoglo da počneš?”, upita Toni. „Informacije. To danas pokreće svet. Ovo treba da je grupa za filozofsko savetovanje - da li ste obojica filozofi?” „Ja sam filozof”, reče Filip, „s doktoratom sa Kolumbije, a Toni, kovoditelj, studira savetovanje.”

„Studira? Ne shvatam. Kako ćete vas dvojica da funkcionišete?”, odvrati Džejson. „Pa”, odgovori Toni „Filip će na osnovu svog poznavanja filozofije davati korisne ideje, a ja sam ovde da učim i priskačem u pomoć na sve moguće načine - više kao stručnjak za emocionalnu pristupačnost. Slažeš se, partneru?” Filip klimnu glavom. „Emocionalna pristupačnost? A ja bih, navodno, trebalo da znam šta to znači?”, upita Džejson. „Džejsone”, upade jedna članica, „zovem se Marša i htela bih da naglasim da je ovo već peta provokacija koju si izrekao u prvih pet minuta naše seanse.” „I?” „I ti si vrsta mačo-egzibicioniste sa kakvima imam mnogo problema.” „A ti si vrsta prenemagulje koja me žešće nervira.” „Čekajte, čekajte, zamrznimo akciju za trenutak”, reče Toni, „i čujmo feedback na naših prvih pet minuta od ostalih prisutnih. No, želim da kažem tebi, Džejsone, i tebi, Marša - nešto što smo Filip i ja naučili od Džulijusa, našeg učitelja. Siguran sam da je za oboje ovaj početak buran, ali imam predosećaj, vrlo jak predosećaj, da će se na kraju ove grupe ispostaviti da ste jedno drugom veoma dragoceni. Šta kažeš, Filipe?” „U pravu si, partneru.”