Ilirski grbovnici i drugi heraldički radovi

ИЛИРСКИ ГРБОВНИЦИ

И ДРУГИ ХЕРАЛДИЧКИ РАДОВИ

АЛЕКСАНДАР ПАЛАВЕСТРА

ИЛИРСКИ ГРБОВНИЦИ

И ДРУГИ ХЕРАЛДИЧКИ РАДОВИ

Београд 2 0 1 0

Александар Палавестра

ИЛИРСКИ ГРБОВНИЦИ И ДРУГИ ХЕРАЛДИЧКИ РАДОВИ

Рецензенти проф. др Смиља Марјановић-Душанић проф. мр Чедомир Васић Издавач Завод за уџбенике За издавачa Милољуб Албијанић Одговорни уредник Слободан Г. Марковић

Уредник издања Душан Мрђеновић Дизајн и прелом Blueprint

САДРЖАЈ Предговор ........................................................................................................................ 7 Портолани и грбовници као извор за српску хералдику ...............................13 О оцилима ......................................................................................................................25 Део љиљанове круне са митре Кантакузине Бранковић ................................37 О надгробној плочи краљице Катарине ...............................................................47 Илирски грбовници и илирска хералдика ..........................................................53 Грб и застава града Београда ..................................................................................113 Хералдика Стојана Новаковића ............................................................................121 Хералдика Александра Соловјева.........................................................................131 Хералдика и Срби Драгомирa Ацовићa .............................................................141 Литература....................................................................................................................149 Регистар имена ............................................................................................................159

7

ПРЕДГОВОР Књига Илирски грбовници и други хералдички радови, садржи девет огледа о српској хералдици, који су написани током протекле две деценије. Неки од њих су објављени, али су за поновно штампање у једној књизи измењени и допуњени. Иако су настали у различитим временима и разноврсним поводима, обједињује их један заједнички именитељ – српска хералдика. То је плодно, и не много обрађивано поље, а самa наука о грбовима — иако изгледа као докоњачка разбибрига (што она, руку на срце, и може бити) — представља истовремено и занимљив и несвакидашњи увид у историјски и културни идентитет једног народа. Грбови су, као облик специфичне визуелне идентификације, настали у западној Европи током XII века у кругу војничке и дворске аристократије. Вероватно им је првобитна намена била распознавање ратника и учесника турнира, чија су лица била покривена визиром. Убрзо су, међутим, почели да представљају ликовно-симболичне идентификације феудалних породица и појединаца, а доцније градова и држава. Најчешће су били коришћени на штитовима, одећи, оружју, печатима, али и другим предметима. Грбови су били истицани и као знак имовинско правних односа и претензија унутар земљопоседничке класе и то у време када је визуелно-знаковна комуникација била значајнија од писане. Обликовани и конципирани у средњем веку, грбови и данас - у готово неизмењеном облику - представљају националне и државне амблеме, градове и различите организације, а свакако и одређене породице и појединце, што је била њихова првобитна намена.

Настанку хералдике погодовали су крсташки ратови, као и сазревање феудалног поретка западне и средње Европе. Иако су у почетку грбови били ознака само највишег феудалног слоја и њихових наследних права, већ у XIII веку користи их и ниже племство, витезови, минезингери, а доцније и црквени великодостојници, богати градски патрицији, грађани, па чак понекад и сеоско становништво. Хералдика је одражавала и односе између високог племства и обичних витезова, засноване на феудалном принципу лојалног служења патрону или суверену. Од практичне визуелне идентификације, грбови су убрзо постали ознака друштвеног статуса, племства и витештва и као такви стицани су рођењем и преношени потомцима. Хералдика се дакле у западној и централној Европи развила у крилу средњовековног феудалног друштва прожетог идејом витештва, али је надживела и средњовековно друштво и романтичног витеза. У Србији и балканским земљама на граници источног и западног хришћанства, историјски динамизам се на посебан начин одражавао на хералдику. У Византији и на територијама озраченим њеним непосредним цивилизацијским утицајем хералдика, у западноевропском смислу, није се појавила аутохтоно, првенствено због другачијег карактера феудалних односа који су овде владали, али и византијске царске идеологије. Источно римско царство, међутим, имало је веома добро разрађен систем симбола и визуелних идентификација везан за владара, строго устројену државу и њене институције, а ова византијска симболика директно је утицала на појаву грбова у Србији. Рад Портолани и грбовници, описује управо

8

ИЛИРСКИ ГРБОВНИЦИ И ДРУГИ ХЕРAЛДИЧКИ РАДОВИ

тај сусрет западњачког виђења и препознавања хералдике и грбова у Византији и „византијском комонвелту“, у коме је истакнут положај имала и Србија. Овај рад је био припреман за опсежан студијски каталог уз, нажалост неостварену, изложбу о српској хералдици у Музеју примењене уме тности, те раније није објављиван. Већ оформљена као друштвена институција, хералдика се ширењем утицаја из Немачке, Угарске и Италије појављује најпре на западном Балкану, а у Србији почиње да се развија тек у XIV веку у владарском кругу и међу вишом властелом. На предметима који су припадали српским владарима и племићима приказани су хералдички елементи, па и потпуни грбови. Не може се са сигурношћу утврдити да ли су ови рани грбови у Србији имали исти значај као у западној Европи. У првој половини XIV века Србија је, под утицајем византијске културе, имала феудалну структуру и властелинску хијерархију различиту од Запада. Судбина хералдике у српским земљама директно је, као и другде, била повезана са судбином племства: „Док је било племства у слободним државама било је и хералдике, а падом под турску власт њен развој је прекинут. Касније се елементи хералдике јављају као хералдичка традиција у служби претензија нове друштвене елите, изван територија некадашње српске државе“, вели С. Ћирковић.1 Византијски царски симболи, који су, од средњег века до данас, у темељу српске хералдике јесу двоглави орао и крст са оцилима. У Византији се још од VI века на новцу јавља тетраграм - крст са четири слова Х (као Христ), или с неким другим нека друга симболима. Тај четворознак у византијском свету 1 С. Ћирковић 1982: 455

често варира, а био је омиљен и код крсташа који на Истоку оснивају своје краткотрајне државе. Филип де Куртне, латински цар Цариграда у XIII веку имао је, на пример, грб са крстом између чијих су кракова били кругови са крстићима. Византијска династија Палеолога усвојила је у XIII веку симбол крста са четири хералдичка симбола, највероватније оцила. Овај знак јављао се на њиховом новцу, а био је истакнут и на Галатској капији у Цариграду. Западни херолди и путописци у својим списима симбол Палеолога цртали су некада са бетама (В), некада са оцилима, а понекад чак и са, оцилу сличним, словима С. Аутори грбовника нису увек имали сасвим јасне представе о територијама Источног римског царства па су овај грб приписивали разним градовима и областима којима често нису знали чак ни тачна имена. У Србији се крст са оцилима јавља први пут 1397. на ланцима полијелеја из Дечана, који је даривала кнегиња Милица. На ланцу се мотив крста и оцила јавља наизменично са двоглавим орловима, а иначе је, у склопу замршених флоралних мотива, био чест украс византијских полијелеја тога доба. У XV веку мотив крста са оцилима привремено нестаје из српске хералдике, да би се од XVI века појавио у грбовницима као грб Србије. Проблематици крста и оцила посвећен је рад О оцилима. Настао је као део опсежног коментара уз Историју српског грба Александра Соловјева, а објављен је као засебан чланак и у часопису веома малог тиража, Гласнику Српског хералдичког друштва (А. Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, приредио и коментаре написао Александар Палавестра, Београд 2000, 98-105; 108-110; О оцилима, Гласник Српског хералдичког друштва II/6, јуни 1998, 2-6).

ПРЕДГОВОР

Као знамење државе и династије Немањића, у средњовековној Србији се на одећи, накиту и другим предметим јавља двоглави орао, који у време цара Душана прераста у право хералдичко обележје. На Западу је, још у то доба, двоглави орао сматран за грб Србије и Немањића. Од друге половине XIV века српски великаши усвајају многе западноевропске хералдичке обичаје. Из тог времена на печатима и новцу сачувани су грбови Мрњавчевића, Лазаревића, Бранковића и друге властеле. У другој половини XIV и у XV веку у Србији, Босни, Хуму и Зети, постојали су већ прави породични грбови, пошто се извесни хералдички елементи доследно појављују код различитих припадника једне породице. То потврђују и осведочени грбови породица као што су Котроманићи, Балшићи, Косаче, Санковићи, Павловићи, Николићи, Влатковићи и Црнојевићи. Два рада у овој књизи посвећена су, донекле маргиналним и занемареним, али ипак важним споменицима породичне и династичке хералдике и инсигниологије из овог периода, уз то везаним за две важне жене из српске историје: Део љиљанове круне са митре Кантакузине Бранковић и О надгробној плочи краљице Катарине. Рад о фрагменту круне објављен је у часопису Даница (Део љиљанове круне са митре Кантакузине Бранковић, Даница 1997, 108-120), док је онај о надгробној плочи краљице Катарине публикован у Гласнику Српског хералдичког друштва (О надгробној плочи краљице Катарине, Гласник Српског хералдичког друштва III/12, децембар 1999, 2-3). Следеће поглавље српске хералдике везује се за крај XVI века, када се идеја витештва већ сматрала реликтом па се или романтично глорификовала или одбацивала и пародирала, као у Сервантесовом Дон Кихоту. Управо у то

9

време један Дубровчанин је постао заслужан за оживљавање српске хералдичке традиције и стварање такозване „илирске хералдике” - Петар или дон Педро Охмучевић. Дон Педро је заправо потицао из породице Гргурића из Сланог, а име босанске властеоске породице Охмучевић усвојио је као први корак ка стицању племићког порекла. Као успешном шпанском адмиралу, дон Педру је било веома стало да докаже своје сумњиво племићко порекло. Пошто није могао да добави аутентичне доказе, Охмучевић је Шпанце почео да снабдева фиктивним родословима и исконструисаним грбовницима. Читав хералдички пројект дон Педра био је сувише озбиљан и непотребно обиман да би се објаснио искључиво личном амбицијом једног човека, већ је иза свега, несумњиво, стајала и шира политичка и идеолошка идеја општег крсташког рата против „неверника”, доминантна крајем XVI века. Од краја XVI века Охмучевићев грбовник је често прецртаван, мењан, скраћиван и допуњаван, а данас су познати бројни грбовници из XVII, XVIII па и XIX века засновани на Охмучевићевом зборнику. Тим сложеним и замршеним проблемима посвећен је највећи, средишњи рад у овој књизи: Илирски грбовници и илирска хералдика. У питању је донекле измењена и допуњена студија Београдски грбовник II и илирска хералдика, која је објављена као пратећа књига уз фототипско издање Београдског грбовника II (Београдски грбовник II, фототипско издање; Александар Палавестра, Београдски грбовник II и илирска хералдика, Музеј примењене уметности, Београд 2006). Како је у питању публикација које практично нема самостално у продаји, већ је пропратни, саставни део веома скупог и ексклузивног фототипског издања у ограниченим тиражу од 300 примерака, она је остала мање доступна широј читалачкој

10


публици. Ново, допуњено, издање ове студиje прилика je да се и шира јавност заинтесована за хералдику, упозна са неким новим, готово непознатим и необјављеним илирским грбовницима, на пример с Тасовчићевим, Берлинским и Пашковићевим, а наравно и са темељно обрађеним Београдским грбовником II. Кратки есеј Грб и застава града Београда, објављен је у јубиларном броју годишњака Даница за 2006. годину, посвећеном Београду (Даница 2005, 124-132). Последња три рада у књизи баве се историјом српске хералдике и кључним личностима које су — свака на свој начин — обележиле три епохе српске науке о грбовима: Стојаном Новаковићем, Александром Соловјевом и Драгомиром Ацовићем. Текст о Стојану Новаковићу изворно је објављен у зборнику радова са научног скупа у Српској академији наука и уметности, посвећеном овом великом српском државнику и научнику (Хералдика Стојана Новаковића, Стојан Новаковић — личност и дело, Научни скупови САНУ књ. 25 (В. Стојанчевић ур.), Београд 1995, 301-306). Поновно објављивање овог рада била је прилика да се он допуни неким новооткривеним и занимљивим подацима о првобитном хералдичком нацрту Стојана Новаковића за грб Краљевине Србије. Оглед о Александру Соловјеву написан је као предговор књизи сабраних хералдичких радова тог великог византолога, хералдичара и историчара права (Хералдика Александра Соловјева, Александар Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, приредио и коментаре написао Александар Па-

лавестра, Правни факултет Универзитета у Београду и АИЗ Досије, Београд 2000, 10-20). Невелики осврт на недавно публиковано, капитално дело српске хералдике - студију Драгомира Ацовића Хералдика и Срби, до сада није објављиван. Импресивна Ацовићева књига без сумње заслужује темељније и обимније критичко сагледавање од ове кратке импресије, али то остаје задатак за неку другу прилику.

13

ПОРТОЛАНИ И ГРБОВНИЦИ КАО ИЗВОР ЗА СРПСКУ ХЕРАЛДИКУ

1. Портолан Анхелина Дулсерта из 1339. са заставама над Сењом, Шибеником, Нарентом, Будимом, Скопљем и Солуном

За српску хералдику нема много западних средњовековних извора. Иако малобројни, ти извори су ипак неизмерно значајни јер су забележени у средини свиклој на грбове, где су се добро разумевале и препознавале све хералдичке и вексилолошке нијансе и варијанте. У „Византијском комонвелту” и Србији, додуше, хералдика је израсла из симболике другачијег феудалног система и царске идеологије, па се нису увек поштовали сви строги кодови које су прописивали западни херолди. То, међутим, не значи да у Србији већ половином XIV века није било праве хералдике и да су западњаци погрешно читали српска владарска знамења

као грбове. Напротив, археолошки, нумизматички и сфрагистички споменици показују да је у средњовековној Србији постојала хералдика коју су западњаци умели добро да схвате и протумаче.

Портолани Поморске карте, портолани, без сумње спадају у најзанимљивије и најстарије хералдичке изворе уопште. Први портолани настали су у Венецији и Ђенови крајем XIII и почетком XIV века, а у првим деценијама XIV века

14


2. Застава са двоглавим орлом над Скопљем, портолан Анхелина Дулсерта из 1339. (реконструкција и цртеж, А. Палавестра)

посебно су се истакли каталонски картографи (тзв. Мајорканска школа), који су се ослањали на арапске и јеврејске податке и картографску традицију северне Африке. Портолани настају у време прве употребе компаса у европском морепловству, а приказују обале и луке повезане ружом ветрова и низом зракастих и укрштених курсних линија. Док су се италијанске карте углавном држале обале Средоземља, каталонске су биле амбициозније, приказивале су више детаља на копну и тежиле да представе и друге делове тада познатог света.1 Једна од најстаријих портоланских карата, она Анхелина Дулсерта (Angelino Dulcert) — настала на Мајорци 1339, важан је извор за српску хералдику. Иако подсећа на нешто старију мапу Анхелина Далорта (Angelino de Dalorto) из 1325, има више детаља и сматра се једним 1 A. Hernando et al. 2000; Г. Томовић 1979, 1996.

од прототипова каталонских портолана XIV и XV века. Насликана је на пергаменту (1020 х 750 mm), а налази се у Националној библиотеци у Паризу. Обухвата Средоземно, Црно, Балтичко и Црвено море, као и источну обалу Атлантика. Вињете градова (махом лука, али и градова у унутрашњости) углавном су украшене заставама. Тако је приказана и тадашња престоница цара Душана – Скопље, над којом се вије застава с двоглавим орлом. Скопље (Scopi) схематски je нацртано испод натписа Србија (Seruia), а на највишој кули града истакнут је жути стег с црвеним двоглавим орлом (сл. 1).2 Александар Соловјев је први код нас скренуо пажњу на овај драгоцен хералдички извор. Међутим, служећи се Норденшелдовим (Nordenskjöld) делом о поморским картама и описујући периплус из друге руке, начинио је неке погрешке које су се потом доследно и упорно провлачиле кроз нашу хералдичку литературу: рецимо, да је црвени орао на белој основи.3 Интересантно је да су црвени орлови на светлој (белој) подлози приказани и на фресци у Богородици Љевишкој из XIV века.4 У новије време детаљан приказ овог портолана објавила је Гордана Томовић, која је публиковала и фотографију Дулсертове карте.5 Она је уочила да црвени двоглави орао није на белој већ на жутој застави, што је, са хералдичког и вексилолошког становишта, битна разлика.6 Дулсерт није користио светлу жућкасту подлогу пергамента за Душанову заставу, већ ју је насликао жутом бојом. Јабука на копљу заставе је кружна и на њој се налази пентаграм танких кракова или грубо нацртан крст (сл. 2).7 Ове Душанове заставе нема на већини других 2 Г. Томовић 1979: 46-52. 3 А. Соловјев 1936. 4 Ж. Стојковић, ур. 1987: 76. 5 Г. Томовић 1979: 46-52. 6 Г. Томовић 1979: 46-52. 7 А. Палавестра 1997: 81-89.

ПОРТОЛАНИ И ГРБОВНИЦИ

15

3. Портолан Габријела Вељасеке из 1439. са заставама Сења, Шибеника, Наренте, Драча, Солуна и Цариграда

портолана. Изузетак је мапа каталонског картографа Габријела Вељасеке (Gabriel de Vellaseca) из 1439. где је идентичан барјак (црвени двоглави орао на жутом) померен тако да више не означава Скопље, већ Драч (Duraze). Наравно, 1439. године политичке околности на Балкану биле су темељно измењене од Душановог и Дулсертовог времена. Тако је Вељасека, који је можда копирао Дулсертов, или какав потоњи портолан, померио Душанову заставу на, Каталонцима значајнији, Драч. Интересантно је да је Вељасекину мапу поседовао чувени морепловац Америго Веспучи (Vespucci, 1454-

1512), који ју је купио за 130 дуката, што је и забележио на карти. Ово сведочи о драгоцености и дугој употреби портолана. Вељасекина карта налази се у Поморском музеју у Барселони.8 Иначе, на већини портолана, застава с двоглавим орлом (али златним на црвеном) вије се изнад Трапезунта, на северној малоазијској обали, а злaтни двоглави орао на црвеном пољу је и грб Трапезунта у многим средњовековним грбовницима.

8 A. Hernando et al. 2000: 101-102.

16


застава Наренте је плаво-бела, а златна осмокрака звезда на стегу Сења постала је сребрна осмоделна вртешка (сл. 3).

4. Заставa „краља Есклавоније“ Босне и две варијанте заставе Наренте из шпанског рукописа из XIV века Књига познавања свих краљевина (цртеж, А. Палавестра)

Осим заставе на Скопљу, на Дулсертовом портолану налази се још неколико стегова јужнословенских градова и области. Тако је изнад Наренте (Дријева на ушћу Неретве) квадрирана плаво-бела застава, изнад Шибеника (Sibinicho) жута с белим кругом у који је уписан равнокраки црвени крст, док је Сењ обележен стегом с расцепљеним црвено жутим пољем, а у црвеном је жута (златна) осмокрака звезда.9 Наведене три заставе, уз мање измене, углавном се јављају и на другим портоланима. На карти Анхелина Далорта из 1325. вијe се плаво бела застава Наренте, као и она Шибеника с кругом и црвеним крстом.10 На каснијим портоланима, рецимо на чувеној мапи света (Catalan atlas), коју је 1375. нацртао каталонски Јеврејин Абрахам Креск (Abraham y Jafuda Cresques) звезда у застави Сења претворила се у златну рунделу (визант), а застава Наренте је квадрирана плаво-златно. Кресков атлас чува се у Националној библиотеци у Паризу (BNF. Esp. 30).11 На портолану Габријела Вељасеке, 9 A. Hernando et al. 2000; Г. Томовић 1979: 46-52. 10 Г. Томовић 1979: 44-46. 11 A. Hernando et al. 2000: 161-162.

Још један важан хералдички извор бележи ове три заставе. То је чувени путопис „око света” извесног шпанског фратра, који се датира у средину XIV века. Право и врло дугачко име овог рукописа, илустрованог заставама је Књига познавања свих краљевина, земаља и области на свету, застава и грбова сваке земље и области, и краљева и господе који их поседују (Libro del conosciemento de todos los reinos…). Постоји неколико преписа овог дела, а објавио га је 1877. шпански историчар Маркос Хименес де ла Еспада (Marcos Jimenez de la Espada).12 Код нас су о овом путопису, и заставама у њему, писали Јосип Смодлака и Александар Соловјев.13 Анонимни шпански фратар описује заставу краља Есклавоније: то је расцепљено црвено-златно поље сa сребрном осмокраком звездом у црвеном пољу, уз јарбол. Сличан грб (раздељено црвено-златно поље са осмокраком звездом у црвеном и црвеном рунделом у златном пољу) аутор додељује краљевини Босни (Boxina). Нарента у овом путопису има квадрирано пурпурно-белу (или,

5. Грб Косача на круни кућне цистерне у Дубровнику 12 M. Jimenez de la Espada 1912. 13 J. Smodlaka 1929; А. Соловјев 1933а, 2000в.


17

6. Мапа света Абрахама Креска, из 1375. са заставама Цариграда, Кастеле и Трапезунта

у зависности од преписа, плаво-белу) заставу, али у познијем препису аутор овом граду на ушћу Неретве даје још две варијанте плаве заставе с белим крстом и четири крстића (сл. 4).14 Хералдичко читање заставе над Сењом, на портоланима и „краља Есклавоније“ у Књизи познавања, представља најмањи проблем: то је грб крчких и сењсих кнежева Франкопана, који су у XIV и XV веку владали тим градом.15 Знамење Наренте много је загонетније пошто се таква квадрирана застава, на основу сфрагистичке, нумизматичке и друге хералдичке грађе, тешко може повезати с било којом великашком породицом средњовековног Хума или Босне. Крст са крстићима, као варијанту стега Наренте у каснијим преписима Kњиге познавања, Смодлака и Соловјев доводе у везу са херцегом Стефаном Косачом.16 Заиста, 14 M. Jimenez de la Espada 1912: 16-18. 15 Г. Томовић 1979: 47; А. Соловјев 2000в: 356. 16 А. Соловјев 2000в: 357.

на грбу херцега Стефана лав у челенци држи крсташ барјак, а такав грб доносе и илирски грбовници (сл. 5). 17 За српску хералдику изузетно је важно што се на портоланима XIV и XV века појављује и знаменит симбол — крст с оцилима. Крст и оцила имали су истакнуто и јасно одређено место у византијској симболици, а то је на Западу било добро познато. У том погледу, недвосмислен је податак из Псеудо-Кодиновог списа De oficiis —византијског извора који говори управо о различитим протоколарним питањима и војним и службеним ознакама на двору Палеолога. Псеудо-Кодин јасно пише да заповедници ратних бродова истичу уобичајену царску заставу, то јест крст с оцилима - stauron meta purekbolwn.18 17 Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић 1991: 147149. 18 А. Палавестра 2000: 98-105; А. Соловјев 2000: т. XVIII.

18


7. Грбовник Конрада Гриненберга из 1483: грбови Турског царства, Цариграда, Палеолога, Византије и Србије


На портоланима је понекад нацртана и та византијска „уобичајена”царска застава, она са крстом и оцилима. То је стег који је истицан и на византијским ратним бродовима, а јасно је да су западни поморци и картографи запамтили заставу са бродова, коју су најчешће сретали. Ова застава на портоланима вије се изнад Солуна или Цариграда. Стилизација оцила варира од извора до извора. Тако су код Абрахама Креска или Чезаниса (Francesco de Cesanis) оцила затвореног типа, а у Књизи познавања или код Вељасеке, отворена.19 Нема, међу тим, сумње да су у питању оцила. Уосталом у Књизи познавања изричито пише да су то „eslabones”, што на шпанском значи карике, али и оцила како тачно наводи Соловјев.20 У свом путопису, штавише, анонимни шпански фратар прави јасну разлику између заставе цара Цариграда и оне „краља Солуна”. Над Цариградом је квадрирана застава где је у првом и четвртом квартиру на сребрном пољу црвени крст, док је у другом и четвртом, на црвеном пољу златан крст између четири златна оцила. Солун, напротив, има једноставнији стег: на црвеном златан крст са четири злана оцила.21 Исту црвену заставу са златним крстом и оцилима средњовековни картографи додељују још једном граду, односно краљевству — Кастели (Castelle), на северној малоазијској обали. Кастела се идентификује с данашњим Самсуном, западно од Трапезунта,22 мада њен положај на портоланима више одговара још западнијој и познатијој луци Амастрис (сл. 6). У Књизи познавања наводи се да су становници многољудног и моћног краљевства Кастеле Грци који ратују с Турцима.23 19 А. Соловјев 2000а: 26; Г. Томовић 1979: 35-66; A. Hernando et al. 2000. 20 M. Jimenez de la Espada 1912: 54-55, т. 17; А. Соловјев 2000в: 359. 21 M. Jimenez de la Espada 1912: 54-55, т. 17. 22 M. Jimenez de la Espada 1912: 57. 23 M. Jimenez de la Espada 1912: 57.

19

8. Улрих Рихентал, Хроника сабора у Констанци: грб деспота Стефана

ГРБОВНИЦИ У западним зборницима грбова (грбовницима) XIV и XV века знамење крста с оцилима такође се везује за Византију и Србију. У француском грбовнику Вијнберген (Wijnbergen), који се датира између 1265. и 1285. године, грб Палеолога (Rоi de Pariologre) је црвени штит са златним крстом између четири златна оцила затвореног типа, а исти грб појављује се и у грбовнику Монжое-Шандон (Montjoie-Chandon) из 1370-1385, као и у неким другим грбовницима XIV и XV века.24 Тако се у Грбовнику лорда маршала (Lord Marshal’s Roll) из 1310, мистериозна краљевина Салемко (вероватно искварена варијанта имена Солун - Салоника), појављује са грбом на коме је у сребрном штиту црвени крст између четири црвена оци24 D. Cernovodeanu 1986: 191-192.

20 ИЛИРСКИ ГРБОВНИЦИ И ДРУГИ ХЕРAЛДИЧКИ РАДОВИ

9. Улрих Рихентал, Хроника сабора у Констанци: грб Србије

10. Грб Трибалије из Стематографије Христифора Жефаровића

ла отвореног типа (као слова С).25 У грбовнику Шароле (Charolais) из 1425. (односно у његовој копији из 1656) појављује се нешто другачији грб: на црвеном пољу златан крст између четири златна оцила затвореног типа (као слова В). Занимљиво је да је у грбовнику Шароле овај грб приписан Србији.26 Сличан је грб Палеолога у Грбовнику Конрада Гриненберга (Conrad Grünenberg) из 1483: на црвеном пољу златан крст и четири златна оцила угластоотвореног типа, док је у истом грбовнику знамење Византијског царства златни крунисани двоглави орао (сл. 7).27 Великашке породице на Западу, које су претендовале на везе са Византијом и Палеолозима, такође у своје грбове стављају оцила.28

Једна од најлепших представа крста с оцилима потиче управо са територије Србије. То је познати полијелеј из Дечана. Овај споменик је важан доказ да су у Србији XIV века била присутна оба важна српска хералдичка симбола — двоглави орао и крст с оцилима. Крст и оцила јављају се и на новцу деспота Стефана Лазаревића.29 Овај деспотов новац потврђује присуство и важност крста с оцилима у Србији XIV/XV века, и представља значајну карика у ланцу хералдичке еволуције, која је водила од знамења Палеолога до грба Србије.30

25 26 27 28

D. Cernovodeanu 1986: 189, 214, 215; А. Палавестра 1997: 86. D. Cernovodeanu 1986: 189, 214. C. Grünenberg 1875: Taf. XXIXb. А. Соловјев 2000а: 38-39; А. Палавестра 2000: 101-103.

Улрих Рихентал (Ulrich Richental, 1365-1437) у својој илустрованој хроници сабора у Констанци, сачињеној око 1420, доноси и грб деспота Стефана: златног двоглавог орла и два бивоља рога на црвеном штиту, a изнад штита пурпурну капу постављену хермелином (сл. 29 С. Димитријевић 1969: 73-77; М. Јовановић 1989: 48. 30 А. Палавестра 2000: 103-105.


21

8).31 Боја орла можда је произвољност цртача, али су хералдички елементи исти као на печату деспота Стефана.32 Сличан грб деспота Стефана појављује се и у грбовнику Конрада Гриненберга из 1483, с тим што су орлове канџе плаве, а изнад штита је шлем са златним двоглaвим орлом у челенци.33 У немачким грбовницама појављују се још неке, необичне, верзије грба Србије. Тако је у грбовнику Ханса Буркграфа (Hans Burckgraff) из 1452/5, који се налази у Британској библиотеци у Лондону, грб „српског цара” (der keysser von Serule) штит расцепљен (вертикално подељен) црвено с две златне греде и црвено поље посуто златним љиљанима. Сличан грб, такође приписан српском цару (kheysser von Servie), налази се и у немачком грбовнику из 1530, који се чува у Друштву антиквара у Лондону (Antiquaries Wappenbuch Ms. 373), с том разликом што је лево поље, (посуто златним љиљанима) плаво, а не црвено.34 Очигледно је да су аутори ових грбовника, у недостатку бољих података, само варирали угарски грб и прогласили га за наводни грб „српског цара”. Разлоге за овакву хералдичку интерпретацију вероватно треба тражити у угарским претензијама према српској десопотовини у првој половини XV века. У Милтенбершком грбовнику с краја XV века (Miltenberg Wappenbuch), грб Рашке (Rassen) сасвим је неочекиван: на црном пољу златни бик у нападу, сребрних рогова сa црвеним прстеном у носу!35

31 U. v. Richental 1936. 32 Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић 1991: 107110. 33 D. Cernovodeanu 1986: 220; C. Grünenberg 1875: Taf. XLVIIIb. 34 J. Goodall 1995: 276. 35 J. Goodall 1995: 276.

11. Грб Србије са плоча за отискивање таписерија Аустријског царског дома из 1602.

Рихентал и Гриненберг додељују још један грб Србији: вепрову главу са стрелом. Код Рихентала је грб Србије црна вепрова глава на црвеном пољу, а сребрна стрела вепра погађа у уста (сл. 9). У Гриненберговом грбовнику грб Србије (црна вепрова глава на црвеном), приказан је скупа с још неким знамењима, као, на пример, Турског царства или већ споменутим грбом Палеолога (крст с оцилима)(сл. 7).36 Интересантно је да је код Гриненберга стрела окренута у поље, она излеће из вепрових отворених чељусти, дакле обрнуто него у Рихентала. Доцније, у XVIII веку, под утицајем Ритер-Витезовићеве и Жефаровићеве Стематографије, вепрова глава приказивана је прободена стрелом кроз теме (сл. 10). Боја овог грба временом је варирала, вероватно зато што је код Рихентала и Гриненберга, строго хералдички гледано, неправилна (црна глава на црвеном пољу нарушава правило да боја не сме доћи на боју, него на метал – сребро или злато, и обрнуто). Тако 36 C. Grünenberg 1875: Taf. XXIXb.


је, ваљда у жељи да исправи хералдичку неправилност, Павао Ритер Витезовић поставио црну вепрову главу у сребрни штит као грб Трибалије (Шумадије), а поводећи се за њим Жефаровић такође. Касније, на неким устаничким заставама почетком XIX века, сребрно поље постаје плаво, па се тако црна вепрова глава јавља на плавом штиту.37 Једна од најстаријих и најлепших представа овог грба је на дрвеним моделима (таблама) за штампање или отискивање на таписеријама, које се чувају у збирци Аустријског царског дома. Табле су настале почетком XVII века (између 1602. и 1618), дакле у време настанка илирске хералдике. На таблама је вепрова глава представљала грб Србије, који је 1606. ушао у велики грб Светог римског царства (и то црна глава на црвеном пољу) (сл. 11).38 Порекло хералдичког мотива прилично је загонетно. Одакле Рихенталу и Гриненбергу идеја о вепровој глави са стрелом, као о српском грбу? У српској хералдици средњег века, колико је познато, нема ни једне представе вепра, нити животиње коју погађа стрела. Могуће да је на Западу дошло до извесне забуне и погрешног „читања” средњовековне грађе. На неким примерцима новца Балшића, а нарочито на сребрном динару Ђурђа I Балшића, кованом између 1370. и 1378, вучја глава у челенци шлема, због грубе и невеште стилизације, необично подсећа на главу вепра. Прав исплажен вепров језик, такође, лако може да се протумачи као стрела (сл. 12).39 У прилог овој претпоставци говори и грб Србије из Милтенбершког грбовника где се варира исти мотив, само што је на црвеном пољу управо црна вучја глава, коју у 37 I. Banac 1991: 88; Х. Жефаровић, Т. Месмер 1972; Д. Самарџић 1983: 36-57. 38 A.C. Fox-Davies 1986: 433-434, T. CVIII; Д. Ацовић 1997: 1-3. 39 С. Димитријевић 1997: 95; А. Палавестра 2000: 106-17, т. XII.

12. Сребрни динар Ђурђа I Балшића с вучјом главом и исплаженим језиком

уста погађа златна стрела са сребрним перима. У челенци је вучја глава са стрелом као у штиту, између две црвене заставе на којима су три златна соколарска прапорца.40 С обзиром на то да је Милтенбершки грбовник млађи од Рихенталовог, може се претпоставити да је постојао и неки старији извор, одакле су ови херолди — независно — црпели грађу (можда и Гриненберг), али и да је аутор Милтенбершког грбовника тачније протумачио предложак. Портолани и западноевропски грбовници забележили су и сачували, још у XIV и XV веку, читав хералдички репертоар, који се вековима — све до данас — везује за Србију: двоглавог орла, крст с оцилима, као и прободену вепрову главу. Двоглави орао и крст с оцилима документовани су и у археолошком и уметничком наслеђу средњовековне Србије, а повезани су управо са српским владарским династијама. Ова два хералдичка симбола, уосталом, и данас чине историјски грб српског народа и државе.

40 J. Goodall 1995: 276.

25

О ОЦИЛИМА

Слова или оцила? Питање крста и оцила у византијском систему симбола, и доцније у српском грбу, често пута је било разматрано. Најдетаљније и најпрегледније је о овом проблему писао Александар Соловјев и то у више наврата.1 Соловјев је, веома акрибично, навео у својим радовима обимну литературу, историјат читавог проблема, као и различите странпутице и заблуде у тумачењу овог симбола, толико важног за српску хералдику. Још 1929, у свом првом објављеном хералдичком раду, Соловјев је усвојио Свороносово мишљење, из 1899.2 Суштина Свороносове идеје била је да се на застави Палеолога налазио тетраграм, односно крст и четири слова В, а да је смисао тих слова инвокација божанства (као и на другим сличним тетраграмима). Тако су, по Свороносу, четири слова В, распоређена око крста, највероватније почетна слова речи BOHQEI (помози). О Свороносовом тумачењу тетраграма Палеолога Соловјев дословце пише: „На крају крајева, г. 1899. посветио је И. Н. Своронос велику студију томе питању и решио га дефинитивно“.3 Од овог мишљења, Александар Соловјев, ни у својим каснијим радовима није одустајао. Обимну грађу која упућује на постојање оцила на знаку Палеолога, овај врсни хералдичар објашњавао је тиме што су оновремени херoлди и путописци са Запада, несвикли на писмена у грбу, слова В, погрешно „прочитали“ као огњила, односно оцила. 1 2 3

A. Solovjev 1929: 537-548; 1935: 119-164; А. Соловјев 1958: 21-97; 2000a; 2000ђ; 2000б. I. N. Sboronou 1899. A. Solovjev 1929: 541; А. Соловјев 2000ђ: 278.

Хералдички извори, међутим, наводе на потребу да се поново одшкрину врата једној другачијој претпоставци. То је теза да је на знаку Палеолога изворно приказан крст и четири оцила. О томе је, како савесно наводи Соловјев, писао још Ламброс 1861. године.4 Да би се поткрепила ова хипотеза не треба ићи много даље од обимне грађе коју је у своја три наведена рада изложио сам Соловјев. Најјаснији у том погледу је податак из ПсеудоКодиновог списа De Oficiis — византијског извора који говори управо о различитим протоколарним питањима и војним и службеним ознакама на двору Палеолога.5 Псеудо-Кодин јасно вели да заповедници ратних бродова истичу уобичајену царску заставу, то јест крст с оцилима — stauron meta purekbolwn.6 Тешко је поверовати да би се у једном строгом и званичном правилу службе — што је заправо Псеудо-Кодинов спис — произвољно тумачио знак на царској застави и да би се експлицитно спомињало оцило, да је у питању било слово В, које је наводно представљало — ни мање ни више него инвокацију божанства! За ту заставу изричито се употребљава реч фламулон (flamoulon). Врло је важан Псеудо-Кодинов податак да је у питању, уобичајена царска застава (фламулон), што наводи на помисао да је постојала и нека друга, посебна царска застава. Заиста, на другом месту у истом извору, наводи се да су војни одреди имали своје фламулоне са различитим симболима и сликама светаца и то да су их приликом церемонија увек 4 5 6

A. Solovjev 1929: 541; А. Соловјев 2000ђ: 278. Pseudo-Kodinos 1966. Pseudo-Kodinos 1966.


13. Оцило

носили и истицали у пару (укупно је било шест пари ових застава). Испред свих ових застава, међутим, ношен је царски стег — дивелион (dibellion) који је само један. Није сасвим јасно да ли је дивелион уникатан тј. један једини или, за разлику од фламулона, није ношен у пару?7 Тачна Псеудо-Кодинова формулација да је дивелион истицан једном само један (To dibellion o de eni monon en) указивала би на ову другу могућност, тј. да се наглашава да царски стег није био ношен у пару. Александар Соловјев сматра да је и на дивелиону био истакнут симбол Палеолога — тј. крст са оцилима (интересантно је да Соловјев, иако заговорник Свороносове тезе, често пише баш крст са огњилима).8 Ово, ипак, није сасвим извесно. Ако се пажљиво анализирају Псеудо-Кодинови подаци види се да је крст са оцилима био на уобичајеној царској застави тј. на једном од фламулона, а да је постојала и посебна (важнија) царска застава — дивелион. Није вероватно да би и на уобичајеном и на посебном стегу били исти симболи, већ се намеће помисао да су 7 8

Pseudo-Kodinos 1966. А. Соловјев 1958: 28; 2000а: 38.

14. Старословенска оцила (огњила) по А. Соловјеву

уобичајен царски фламулон и царски дивелион били различити. Домишљање о томе шта је могло бити представљено на дивелиону излази из оквира ових забелешки. Вратимо се стога оцилима, која су се — како смо видели — појављивала на уобичајеној царској застави Палеолога, коју су истицали и заповедници ратних бродова. На овоме месту требало би, као сасвим натегнуто и неуверљиво, одбацити објашњење А. Соловјева, да су чак и у самој Визaнтији слово В прозвали оцилом, због тога што се њихова флота служила убојитим оружјем — грчком ватром, па се наводно отуда спомиње крст са огњилима и код ПсеудоКодина.9 Оцило, односно огњило, је — као што је познато — гвоздени инструмент којим се из кремена, ударцем, избија искра и тако пали ватра (сл. 13). То је заправо обична савијена гвоздена шипка, а варијације основног облика зависиле су углавном од преовлађујућег стила и инвенције ковача. Средина шипке је савијањем испупчена и служи као радна површина тј. 9

А. Соловјев 1958: 27; 2000а: 37-38.

О ОЦИЛИМА

27

слова, да би се схватило да на Галатској капији нису слова В, већ оцила (она са уобичајене царске заставе). Сам Соловјев истиче да су на Галатској капији „исклесана округла затворена огњила, као курзивна В“.10

15. Новац Михаила и Андроника Палеолога (1275-1278), Андроника II (1282-1328) и новац из заједничке владавине Андроника II и III (1325-1328)

њоме се удара кремен, док су крајеви савијени, мање или више, али довољно да послуже као дршка алатке. Оцила, дакле, има разних: отворених, полуотворених и затворених, облих и угластих. Леп приказ разних оцила, и средњовековних и савременијих, доноси Соловјев у својој Историји српског грба. Отворена оцила подсећају на слово С (отуда она заблуда о четири С на српском грбу), или на знак Е, када су угласта. Затворена угласта оцила готово су идентична слову В, док су затворена обла сличнија малој грчкој бети (сл. 14). На новцу Палеолога заиста се јавља крст са четири симбола која се могу протумачити као слово В, али и као оцила затвореног типа (сл. 15). На кованом средњовековним новцу тешко се могу приказати детаљи на основу којих би се сасвим јасно и недвосмислено могло одредити да ли се ради о оцилу или слову. На нешто већем византијском споменику из епохе Палеолога, јасно се међутим види да је реч о оцилима. То је „грб“ Палеолога са Галатске капије у Цариграду (XIV век). На капији је у камену уклесан грб (штит) са крстом и четири овална оцила затвореног типа (сл. 16). Довољан је и летимичан поглед на било који византијски натпис и облике

Како међутим стоје ствари са средњовековним западним изворима, оним који су наводни кривци за „претварање” слова В у оцило? На портоланима — поморским картама и упутствима за пловидбу — понекад је нацртана и византијска обична царска застава тј. она са крстом и оцилима. То је онај стег који је истицан и на византијским ратним бродовима. Није случајно да су западни поморци и картографи запамтили баш заставу коју су најчешће сретали — ону са бродова. У рукопису из XIV века Књига познавања (Conoscimiento de todos los Reinos), који је најпознатији извор података о заставама тог времена изнад Цариграда се вије црвена застава са златним крстом и четири златна eslabones — оцила, како тачно

16. Грб с крстом и оцилима на Галатској капији у Цариграду 10 А. Соловјев 1958а :30; 2000: 40.


17. Византијска застава на Чезанисовој географској карти из 1421.

18. Застава византијског цара према шпанском рукопису из XIV века Kњига познавања свих краљевина, реконструкција у делу: O. Neubecker, Heraldry. Sources, Symbols and Meaning, New York 1976.

преводи сам Соловјев.11 Оцила су отвореног типа, дакле она која пре личе на слова С него на слова В. У другим портоланима из XIV и XV века ова застава се појављује изнад Солуна или Цариграда, а оцила су затвореног типа, слична слову В (портолани Петра Весконтеа 1320, Анђелина дал Орта из 1330, Анђелина Дулсерта из 1339, Франческа Чезаниса из 1420. итд.) (сл. 17).12 И у западним грбовницима XIV и XV века приказују се некада отворена, а некада затворена оцила. У грбовнику Лорд маршалс рол (Lord Marshal’s Roll) додељен је грб на коме је у сребрном штиту црвени крст између четири црвена оцила отвореног типа, а у грбовнику Шароле (Charolais) из 1425. (односно у његовој копији из 1656), појављује се другачији грб: на црвеном златан крст између четири златна оцила затвореног типа.13 Оно што је занимљиво је да је ово грб приписан Србији, као један од три грба Србије из тог грбовника.14 У Књизи познавања представљена је застава византијског цара: квадрирана, у првом и четвртом квартиру крст св. Ђорђа — црвен на белом, у другом и четвртом квартиру на црвеном златни крст и четири златна оцила (угласта, отвореног типа) (сл. 18).15 Сличан је грб Палеолога у грбовнику Конрада Гриненберга (Grünenberg) из 1483: на црвеном златан крст и четири златна оцила угласто-отвореног типа. (сл. 7) 16 Великашке породице на Западу, које су претендовале на везе са Византијом и Палеолозима, у своје грбове стављају оцила. Такав је случај са фирентинским Аћајуолима (у њиховом случају оцила су и речити грб - canting arm, пошто acciauolo 11 А. Соловјев 1933a: 324-328; 2000в: 354-360. 12 А. Соловјев 1933a: 324-328; 2000в: 354-360; 1958: 26; 2000: 37; Г. Томовић 1979: 35-66. 13 D. Cernovodeanu 1986: 189, 214-215; А. Палавестра 1997: 86. 14 D. Cernovodeanu 1986: 189, 214. 15 O. Neubecker 1988: 106. 16 C. Griünenberg 1875: Taf. XXIXb.

О ОЦИЛИМА

29

19. Двоглави орао и крст с оцилима на златнику Гиљерма VII Палеолога од Монферата, крај XV, почетак XVI века

20. Грб Византије из Диканжове Историје Византије из 1680.

на италијанском заначи огњило). Њихово оцило је најчешће угласто, отвореног типа. Маркизи Палеолози од Монферата, такође на грбу имају оцила. На новцу Гиљерма VII Палеолога од Монферата, с краја XV века, појављује се крст са четири полуотворена угласта оцила (сл. 19).17 Иако је на њиховом новцу сасвим недвосмислено представљено оцило, од XVII века маркизи Палеолози од Монферата тумаче симбол на свом грбу сасвим другачије: по наводној традицији Монферата, коју преносе хералдичари XVII века Вилтон и Диканж, на тетраграму су слова која се читају као ребус Basileus Basilewn Basileuwn Basileuousi односно цар царева царује над царевима. Ово тумачење су, као немогуће и светогрдно — са доста аргумената — одбацили и Своронос и Соловјев.18 Упркос томе, ово читање ребуса се упорно провлачи кроз нашу науку.

како мисли Соловјев. Тако један провансалски хералдичар из друге половине XV века наводи да је грб краља Ромеја црвено поље са златним крстом и четири грчка слова звана бета, конфронтирана.19 Ово је — колико је мени познато — једино мишљење да су у грбу Палеолога слова В, које хронолошки претходи сумњивом тумачењу маркиза од Монферата у XVII веку. Диканж је 1680. у својој Историји Византије преузео, са извесном резервом, тумачење Монферата и грб Палеолога објаснио као крст са словима В која нису неслична оцилима (quae cum purekbolw, chalubi ex quo chalybi ex quo excutitur ignis/igniarum vocant, fusil/sit non absimilis).20 На цртежу грба, који доноси Диканж, међутим, нацртана су оцила отвореног типа, а не слова В (сл. 20)! На бургундском ордену Златног руна, оцило је кључни део симболике, а такође је и беџ Бургундије (сл. 21). Није искључено да су оцила имала и неке везе са „источним претензијама“ Бургундије, али то је

Изгледа да забуна и проглашавање оцила словима В, почиње управо на западу, а не обрнуто 17 А. Палавестра 1997: 85. 18 А. Соловјев 1958: 25; 2000а: 36.

19 A. Solovjev 1935: 23; 2000б: 341. 20 C. Du Cange 1680: 249.


питање за неку другу расправу.21 Интересантан је, међутим, податак који наводи Соловјев, да је у Бургундији било популарно тумачење да су оцила заправо слова „В“ која значе Бургундија (упркос томе што је на златном руну сасвим недвосмислено приказано огњило, све са искрама и пламеном).22

21. Бургундски орден Златног руна 22. Детаљ полијелеја из Дечана

На Западу, дакле, противно уверењу Свороноса и Соловјева, не проглашавају грчку бету за оцило, већ управо обрнуто — огњило повремено интерпретирају као слово В, придајући му различито значење. Подаци из саме Византије, као што је Псеудо-Кодинов спис, или рељеф на Галатској капији јасно показују да је на симболу Палеолога представљено оцило. Рани западни извори, било да су портолани или грбовници упућују на исти закључак, с тим што је оцило било различито представљано, отворено или затворено, а понекад и експлицитно објашњено (eslabones). Тек половином XV века у једном западном извору појављује се тумачење да је у питању слово В, а то мишљење постаје, посредством маркиза од Монферата, доминантно у западној литератури од XVII века. Један од кључних аргумената да је на симболу Палеолога представљен крст са оцилима потиче управо са територије Србије. То је познати полијелеј из Дечана (сл. 22). Сматрало се да га је манастиру Дечани даривала кнегиња Милица 1397. године, мада има новијих тумачења да је заправо ланац полијелеја старији и да потиче из времена градње саме цркве, око 1330, а да га је кнегиња Милица са синовима Стефаном и Вуком само обновила.23 Ланац је састављен од кружних плочица распоређених у крст на којима су двоглави орлови, затим дугачких 21 O. Neubecker n.d. 22 А. Соловјев 1958: 29; 2000а: 39. 23 Д. Тодоровић 1991: 99-124.

О ОЦИЛИМА

правоуглих плочица на којима је мотив крста и отвореног оцила и, коначно, кружних плочица на којима су натписи и монограми Стефана и Вука Лазаревића. Овај споменик је важан доказ да су у Србији XIV века била присутна оба важна српска хералдичка симбола — двоглави орао и крст са оцилима, иако су оба била увезена из Византије Палеолога. Значај овог хералдичког извора довео је у питање Драгомир Тодоровић.24 Пишући о византијским полијелејима показао је да је дечански полијелеј највероватније настао у кругу солунских ливачких радионица XIV века. Тодоровић даље, на основу анализе различитих украсних елемената на плочицама ланаца, тврди да на полијелеју из Дечана заправо и нема оцила, већ је то што изгледа као оцило само узгредни и нежељени пропратни ефекат, односно „негатив”, флоралног мотива. Своју тврдњу поткрепљује убедљивом хипотезом да су флорални и други мотиви настали комбинацијом неколико типова алата, пробојаца односно секача за метал различитих профилација: троугластих, квадратних, кружних, у облику запете итд. Из интересантне грађе коју је изложио, Тодоровић међутим, извлачи сасвим погрешне закључке. Из његових података једноставно не произилази закључак да на полијелеју из Дечана нема оцила. Пре свега довољно је погледати ланац дечанског полијелеја да би се видело да ту нема никаквих вегетабилних и флоралних мотива и њихових „негатива” у облику оцила. На правоугаоним плочицама су искључиво крстови и отворена оцила у форми „тетраграма“, са по једним додатним оцилом горе и доле. То што је добијен коришћењем одређених пробојаца, погодних и за флоралне орнаменте, не значи да мотив оцила не постоји на византијским полијелејима. Напротив, из грађе коју износи 24 Д. Тодоровић 1991: 99-124.

31

Тодоровић, јасно се види да је симбол оцила присутан и чест на ланцима византиjских полијелеја XIV века, па и доцније. Оцило је некад изоловано у „тетраграм“ као на дечанском полијелеју, а понекад у комбинацији са биљним и другим украсима. Уосталом сасвим је очигледно (као што показује и сам Тодоровић) да је и мотив двоглавог орла са дечанског полијелеја, настао комбиновањем различитих пробојаца (троугаоног, квадратног и кружног). Оно што из открића Д. Тодоровића произилази је то да су за прављење украсних ланаца полијелеја коришћени различити пробојци/секачи и да је један од њих био веома згодан за усецање мотива оцила (што сведочи о важности овог украса). Такође следи закључак да је мотив отвореног оцила, а не слова В, био међу омиљенијим украсима византијских полијелеја, у комбинацији са флоралним орнаментима, а често и са двоглавим орловима. Тодоровић сматра да двоглави орлови на полијелејима нису „царски” орлови, и да имају другу, духовну симболику примерену црквеним украсима, па да према томе ни оцила нису прикладна за црквени накит. Ово мишљење је неутемељено из простог разлога што не знамо много о суштини и вишезначности византијске симболике двоглавих орлова, а поготово не о значењу оцила, ни о њиховој евентуалној и сасвим могућој духовној симболици. Вероватно је Драгомир Тодоровић у праву када тврди да је полијелеј из Дечана настао у некој византијској ливници солунског круга, или бар под њеним јаким утицајем. То значи да је мотив крста са оцилима (и то отвореним, а не само затвореним као на новцу Палеолога и на Галатској капији) био коришћен и омиљен у Византији Палеолога, али и у Србији XIV века и то понекад уз други царски симбол — двоглавог орла.

32


Крст са четири отворена оцила јавља се и на новцу деспота Стефана Лазаревића (сл. 23). Мали сребрни новац са иницијалом Д на аверсу и крстом и четири отворена оцила (која подсећају на полумесеце) постављена дијагонално у односу на крст на реверсу, везује се за деспота Стефана. Новац се чува у збирци Народне банке Југославије, а објавио га је Сергије Димитријевић.25 Овај податак

Сврха ових редова је да понуде одговор на питање: да ли је Димитрије Давидовић погрешио када је 1835, у Сретењском уставу, написао да су оцила окренута ка крсту? У тексту устава, члан 4, пише: „Грб народни србски представља крст на црвеном пољу, а међу краковима крста по једно огњило окренуто к крсту“(сл. 24). 26

23. Новац деспота Стефана с крстом и оцилима

потврђује присуство и важност крста са оцилима у Србији XIV/XV века. Уједно је овај деспотов новац значајна карика у ланцу хералдичке еволуције која је водила од симбола Палеолога до грба Србије, какав је познат од краја XVI века заслугом „илирских” грбовника.

24. Грб Србије из Сретењског устава 1835. (цртеж А. Палавестра)

Оцила од или ка крсту? Једно од омиљених питања у вези са оцилима на српском грбу је дефинисање њихове оријентације у односу на крст. На овом месту неће бити много речи о различитим магијскохерметичким размишљањима, која се повремено провлаче кроз нашу јавност, а тичу се разбијености, односно целовитости кружне форме и дејства таквих симбола на читаво Српство.

Александар Соловјев је у Историји српског грба, поводом ове формулације напоменуо да је Давидовић незгодно стилизовао опис и написао „окренута ка крсту“ уместо „окренута од крста“, како би наводно било правилно. Од Соловјева су ову тезу преузели многи, који — пишући о српском грбу — нису пропуштали да спомену како је Давидовић погрешио и како су у српском грбу оцила заправо окренута од крста. Тако је и аутор овог текста 1987. написао, а 1991. поновио како су

25 С. Димитријевић 1969: 73-77; М. Јовановић 1989: 48.

26 Д. Мрђеновић 1988: 27

О ОЦИЛИМА

„оцила окренута ка крсту вероватно незгодна стилизација, пошто се она углавном јављају окренута од крста“.27 Милић Милићевић је, у књизи Грб Србије, покушао нешто да напише о оријентацији оцила, али су му основни текст и напомена — где се објашњава „окренутост огњила“ — у потпуном несагласју па није јасно шта је у ствари хтео да каже.28 Да ли је Димитрије Давидовић — који је сасвим сигурно оцилом припаљивао чибук — био у заблуди? Да ли смо сви ми — почев од Соловјева — који се служимо шибицама и упаљачима, у праву? То пре свега зависи од тога како се дефинише предња и задња страна предмета. У случају оцила и сличних алатки, важнији део предмета је радна површина. Оцило или огњило је заправо савијена гвоздена шипка. Средишњи део шипке, односно њена испупчена страна, радна је површина оцила. Њоме се удара кремен и избијају искре, које потом падну на труд и пале ватру. Крајеви шипке су, мање или више, савијени на унутра и представљају дршку оцила. Уколико су крајеви мање савијени, оцило личи на слово С; уколико су више подвијени оно личи на слово В (али се згодније држи, пошто се прсти могу протурити кроз петље на дршци). О забуни коју још од XIV века изазива сличност оцила са словима С и В већ је било говора. Овде је реч о томе како је исправно дефинисати положај оцила у српском грбу. Предмет је окренут ка нечему (рецимо ка крсту) када му је важнији део, лице или радна површина, окренут ка томе. У случају оружја или алата који има дршку није тешко одредити 27 Д. Мрђеновић, А. Палавестра, Д. Спасић 1987; Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић, 1991: 187-253. 28 М. Милићевић 1996: 60.

33

оријентацију: мач, бодеж, рибаћа четка или пегла окренути су ка нечему радном површином, а од тога дршком. Замислимо, ма како то светогрдно звучало, грб на коме је крст између четири пегле. Пегле би, разумљиво, биле окренуте ка крсту када би ка крсту биле окренуте њихове радне површине. Напротив, пегле окренуте од крста, биле би дршком окренуте ка крсту, а равном (на модернијим пеглама већ тефлонском) плочом којом се пегла, од

- радна површина - дршка 25. Окренутост оцила

крста. Потпуно је исто и са оцилима: оцило је окренуто ка крсту, када му је ка крсту окренута радна површина док му је дршка на супротној страни (сл. 25). Управо је такав положај оцила у српском грбу. Тако је Димитрије Давидовић био у праву када је положaј оцила дефинисао као оцила окренута ка крсту. Корени заблуде А. Соловјева и нас, који смо преузимали његово мишљење, налазе се у неразумевању функције једног архаичног предмета као што је оцило, који је ретко ко држао у руци, а још ређе ко користио. Сличност оцила са словом С такође је наводила на нехотичну грешку пошто би слово С (да је у српском грбу уместо оцила) заиста било окренуто од крста, односно леђима ка


крсту, а отвореним делом (лицем) од крста. Као што, међутим, знамо у грбу Србије нису слова С, нити слова В, већ оцила. Са становиштва поштовања крста, оријентација ка крсту је исправна и разумљива, пошто су симболи из почасти према крсту окренути ка њему. Парадоксално је да се оцила окренута од крста јављају у грбу Карловачке митрополије 1725. и да се као разлог наводи „тежња васколиког Српства ка једниству“.29 Мишљење да је оријентација оцила један од главних узрока српске разједињености има одјека и до данашњих дана. Један од заговорника тог става, Милић од Мачве, положају оцила придаје кобно и злослутно значење: „Неко се очигледно поиграо са симболима на нашем грбу. У прошлости је то учињено засигурно у Византији вешто и злонамерно погрешно постављеним положајем четири оцила лицем и трбухом у поље одакле вребају разнолике опасности споља, као ударци громова. Зато је Византија и пропала. Цар Душан, који бејаше Силни, преузе тај положај огњила, па му оде „на комаде царство“. Погрешно постављена кресива нису могла да заштите језгро куће“.30 Видели смо, напротив, да су оцила окренута лицем ка крсту, а дршком ка спољашњости и опасностима „као ударцима громова”. Ко зна, можда ни то не ваља?

29 А. Соловјев 1958:42; 2000а: 50; Р. Грујић 1909: 280. 30 Милић од Мачве 1990: 16.

37

ДЕО ЉИЉАНОВЕ КРУНЕ СА МИТРЕ КАНТАКУЗИНЕ БРАНКОВИЋ

У Музеју Српске православне цркве у Београду налази се, између осталих драгоцености, и једна свилена владичанска капа (митра) која се некада чувала у манастиру Крушедолу (сл. 26). Митра је купастог облика од тамноплаве свиле, украшена везом и бисерима, а на врх јој је нашивен фрагмент средњовековне љиљанове круне. По облику је то заправо скуфа, крстообразна капа, која се могла склопити и обично се носила без нашивеног крста. Црвеним, зеленим и златним концем на митри је извезен флорални мотив, који служи као оквир медаљонима од пришивених ситних бисера. Неки од ових медаљона такође су у облику цвета, док су други заправо ћирилични натписи (посвете и име предмета) у бисерном везу, са стилизованим лигатурама. На ободу митре, такође у бисеру, извезен је натпис. Митру је београдској митрополији — вероватно 1447 — даривала Кантакузина (Катакузина, Катарина) Бранковић, кћерка деспота Ђурђа Бранковића. По свему судећи то би могао бити Кантакузинин ручни рад, о чему сведочи и натпис: Bogorodice dħvo prîmi moe sîe dari (Lħt... n.e.) Sîe mitro stvori gospoga Katakuíina mitropoli belgradskoi.1 Kа(н)такузина, или Катарина како су је на Западу звали, рођена је 1418/19, као кћи деспота Ђурђа Бранковића и деспотице Јерине Кантакузине, по чијем је девојачком презимену и добила име. Отац ју је, по обичају свог времена, у жељи да учврсти политичке везе са хришћанским Западом, 20. априла 1433. удао за грофа Улриха II Цељског — припадника једне од најмоћнијих и 1 Л. Мирковић 1940: 36; Љ. Стојановић 1902 : 91; M. Gušić 1977: 173-174; М. Спремић 1994: 491.

26. Митра Кантакузине Бранковић

најутицајних великашких породица ондашње Европе. У хроникама је забележен изглед и карактер супружника. Енеја Сивије Пиколомини, доцнији папа Пије II, пише да је Улрих био висок, витак, храпавог гласа и набреклих крвавих очију, храбар и оштроуман, али и хировит, непоуздан, похлепан, расипан и надасве развратан. Кантакузину је, напротив, описао као „лепу и поштену“.2 Кантакузина није имала срећан живот. Своју децу која нису дочекала зрелост — два сина и кћерку — сахранила је и надживела. Кћи Јелисавета, верена са Матијом Хуњадијем умрла је 1455. године, а наредне године судбина је Кантакузини нанела нове ударце. У београдској тврађави 9. новембра 1456. убијен је њен муж Улрих, као жртва Ладислава Хуњадија, а 24. децембра, скрхан тугом и изневереним надама умире јој и отац, српски деспот 2 Ј. Ређеп 1966: 157-161; М Спремић 1994: 177-180.


Ђурађ Бранковић. Улрих је био последњи изданак грофова Цељских и на његовој сахрани, према феудалном ритуалу, оклопљени витез сломио је покојников грб и узвикнуо: „данас кнезови Цељски и никад више!” Сама, без заштите и наследника, Кантакузина није успела да очува мужевљеве поседе. Провела је године у узалудној борби и настојању да очува нешто од добара на које су се били окомили сви, од Венеције, преко угарског краља и великаша па до цара Фридриха III. Кантакузина је коначно 1461, уморна и разочарана, преко Дубровника и Крфа отпутовала у Турску — сестри Мари, удовици султана Мурата II. У Турској се стално и настанила 1469. и никада се више није вратила на Запад, мада је и у Турској била жртва сплетки, прогона и малтретирања. Умрла је 1490/92. и сахрањена у манастиру Кончи код Струмице.3 Иако је деценијама живела на Западу, Кантакузина је читавог живота остала верна православљу, о чему има података у хроникама оног времена. О томе сведочи Праксапостол, богослужбена књига, написана у Вараждину 1454. „при госпођи кнегињи Катакузини, кћери деспота Ђурђа, самодршца српског“, али и митра коју је сама извезла и даровала Београдској митрополији.4 Као што је већ речено, на врх митре, уместо крста, ушивен је фрагмент љиљанове круне. С обзиром да нема трагова преправки, основано се може претпоставити да је фрагмент круне — иначе крстоликог облика — служио као крст и да је замишљен као саставни део митре од њеног настанка. На овај фрагмент круне, указала је Маријана Гушић 1977, али је тек у Стематографији — гласилу Српског херал3 Ј. Ређеп 1966; М Спремић 1994: 177-180, 490-493, 549550. 4 Ј. Ређеп 1966; М Спремић 1994: 177-180, 490-493, 549550.

дичког друштва „Бели орао“, из пера Д. Ацовића, објављен цртеж и прелиминарни извештај о овом значајном артефакту.5 С обзиром на значај овог доскора занемареног налаза, потребно је фрагмент, тачније речено фрагменте круне, брижљиво описати. Фрагменти круне су од злата или, вероватније, од позлаћеног сребра. Централни део је плочица димензија 59x86 mm, у доњем делу правоугаоног облика из кога израста хералдички љиљан са овалним проширењем на стабљици (сл. 27, А). Оперважена је филигранском жицом и украшена бисерима и драгим камењем у лежиштима израђеним од истог материјала као и плочица (позлаћени сребрни лим). У средини доњег правоугаоног дела плочице, причвршћен је полигонални елемент димензија 20x27 mm, висине 20 mm, у који је некада био усађен највећи камен. Елемент је шупаљ, филигрански оперважен, биконичног пресека из кога израста истакнуто цилиндрично лежиште камена, високо 8 mm, овално-правоуганог отвора (10x14 mm) са четири тракаста држача (сл. 27, Е). Камен сада недостаје. Око овог централног елемента распоређено је седам слатководних бисера, на тракастим држачима — пинаклима од позлаћеног сребра. Бисери су за дражаче причвршћени нитнама. У угловима плочице налазе се још четири овална лежишта за драго камење, висока 18 mm, биконичног уздужног пресека са наглашеним ребром на рамену (пречник на рамену 8 mm), дугим цилиндричним вратом и овално правоугаоним отвором димензија 5x7 mm (сл. 27, F). Лежишта су за плочицу причвршћена нитнама. На фотографијама митре, види се да су сва четири лежишта била на броју.6 Данас, међутим, лежиште у доњем левом углу плочице недостаје, 5 M. Gušić 1977: 173-174; Д. Ацовић 1993. 6 Ј. Калић 1994: 132.

ДЕО ЉИЉАНОВЕ КРУНЕ

27. Фрагмент круне на митри Кантакузине Бранковић (цртеж, А. Палавестра)

39


а тако је било још 1993, када су стручњаци Српског хералдичког друштва први пут детаљније прегледали фрагменте круне.7 У изгубљеном лежишту, у време када је митра фотографисана, није било камена, као што га нема ни у горњем лежишту с леве стране. У држаче с десне стране усађени су драгуљи — кабошони, провидни, тамне црвеномрке боје. Само на основу боје, тешко је утврдити да ли се ради о аметистима, као што претпоставља Д. Ацовић,8 или можда пре о неком другом камену (гранату-алмандину, карнеолу)? На централни део љиљана причвршћен је још један елемент са лежиштем за драги камен (сл. 27, D). Елемент је шупаљ, од позлаћеног сребрног лима, ромбоидног облика (14x19 mm), висине 15 mm. Биконичног је уздужног пресека, са цилиндричним вратом — лежиштем камена, висине 5 mm. Лежиште је овално и у њему је кабошон димензија 8x10 mm, провидан, тамне црвеномрке боје (гранат-аламандин?), као и они нешто мањи на доњем делу плочице. Око ромбоидног елемента, на унакрст постављеним тракастим држачима — пинаклима, који су причвршћени у корену елемента, налазила су се се четири слатководна бисера (један пинакл са бисером сада недостаје). Бисери су провучени кроз стањени врх пинакла, и учвршћени лоптастим завршетком, добијеним сабијањем траке. На три латице љиљана, као и на овалном проширењу стабљике, судећи према постојећим перфорацијама, постојала су још четири лежишта са кабошонима. На полеђини плочице дужином стабљике и средишње латице уочљиво је тракасто појачање ширине 4 mm. На доњи, правоугаони део плочице, са леве и десне стране, додата су шарнирима два везна 7 Д. Ацовић 1993. 8 Д. Ацовић 1993.

елемента — спојнице (сл. 27, B и C). На самој плочици, с леве стране налазе се два зупца шарнира, а с десне два и трагови трећег, доњег, који је отпао. Зупци су цилиндрични, украшени на плочици са по пет хоризонталних пластичних ребара, а на спојницама са по четири. Цилиндрични зупци шарнира су тракастим продужењима причвршћени за полеђину плочице и везних елемената. Спојнице су, осим кроз зупце, и уздужно перфориране и кроз тај отвор је очито била провучена украсна игла. Украшене су вертикалним пластичним ребром, обрубљеним танким испустима. На левој спојници ти испусти су филигрански украшени, а на десној су глатки. Лева спојница има три шарнирска зупца с десне стране, који се савршено уклапају у лежишта између два зупца на левој страни плочице. С леве стране леве спојнице налазе се два зупца, која су некада, разумљиво, улазила између три зупца на десној страни наредног сегмента. Десна спојница представља већи проблем пошто са обе стране има по два зупца, која се очито не уклапају најбоље са зупцима на десној страни плочице са љиљаном. Вероватно је доњи зубац на десној страни плочице и скинут да би се спојница уклопила. Није сасвим јасно да ли ова, десна спојница представља један од сегмената круне који је првобитно имао нешто другачију — данас нејасну — функцију, или је фрагмент неког накита који је као комплет ишао уз круну, а данас је изгубљен? Могуће је и да је, ко зна зашто, спојница накнадно преправљана. У датим условима није било могуће утврдити каква игла — осовина сада пролази кроз шарнир и држи скупа спојнице и централну плочицу. Средишња плочица ушивена је на митру концем, кроз рупице у доњим угловима плочице и комадом златне жице, која је обмотана изнад овалног проширења на стабљици љиљана.


Да би део круне на митри стајао усправно, причвршћен је за капу једном фаргментованом, за ту прилику прерађеном сребрном наушницом. Наушница је провучена кроз рупу на централној латици љиљана — траг лежишта кабошона. Од наушнице је остала само алка — игла за уво и део украса у облику калема конца кроз који се продужава осовина наушнице, али и две, унакрст провучене сребрне жице, сада неједнако подрезане. На алку је натакнуто једно веће бисерно зрно и позлаћено перфорирано дугме — прапорац (сл. 27, G). Наушница, односно алка, обезбеђивала је да врх љиљана, услед тежине не пада, било напред, било назад, а истовремено да не буде сувише приљубљен уз капу. Бисер и златно дугме, служили су као додатни украс када би се митра посматрала са стране. Није јасно да ли је наушницу причврстила још Кантакузина Бранковић, или је она додата накнадно. Уколико је то део оригиналне Кантакузинине зaмисли, онда је, већ тада у XV веку, недостајало делова на фрагменту круне — у најмању руку није било оног кабошона на централој латици љиљана, пошто је кроз рупицу његовог лежишта провучена наушница. У сваком случају, наушница је и доцније, вероватно када се оригинални конац покидао, наново пришивана за митру. Сада је пришивена савременим, већ доста трошним, тробојним (црвено-плаво-белим) дебљим концем за паковање (тзв. јемствеником). По стилским особеностима, фрагмент круне припада готичким сегментираним крунама, карактеристичним за западну и средњу Европу XIII и XIV века. Није сачувано много оваквих круна, иако се оне спомињу у бројним средњовековним инвентарима и записима. На митри је сачуван само један сегмент и две спојнице, иако их је обично било много више, а њихов број варирао је у зависности од

41

величине сегмената и потребне величине круне. У инвентарима војвоткиње од Артоа (Artois) из 1301. године, спомињу се две круне, једна велика златна од тринаест делова и мања, такође златна, од четрнаест делова. У непубликованом инвентару енглеског краља Ричарда II из 1399. спомиње се чак пет оваквих круна, са различитим бројем сегмената, а једна је детаљно описана: имала је десет делова, од којих је пет било украшено по једним смарагдом уз осам рубина, а других пет сегмената по једним рубином уз четири смарагда. Стилизован хералдички мотив љиљана, такође је био омиљен мотив на европским крунама средњег века. Најпознатија је свакако чешка круна св. Вацлава из XIV века, стилски блиска фрагменту круне са митре.9 Једна слична сегментирана круна украшена стилизованим криновима и кабошонима, датирана у средину XIV века, налази се данас у Минхену, док се једна друга, женска круна, истог типа и из истог периода — састављена од десет делова — чува у Краљевском музеју уметности и историје у Бриселу.10 Сегментиране круне спомињу се и доцније, у XV веку, као на пример у попису ствари херцега Стефана Косаче из 1466, где се наводи и сребрна круна од тринаест „печа” тј. комада, украшена драгим камењем. 11 Најближу аналогију, међутим, наш фрагмент круне има у двема анжујским женским крунама из XIV века. Једна од тих круна налази се у Задру и део је заветних дарова уз мошти св. Шимуна, односно св. Симеона Богопримца. Већину дарова, као и сам ковчег за мошти од позлаћеног сребра, даривала је крајем XIV века угарска краљица Јелисавета, жена Лудовика I Анжујског и кћи босaнског бана Стјепана II 9 Lord Twining 1967: 101. 10 Lord Twining 1967: 59. 11 M. Gušić 1965: 242.


28. Игла са „дворском лудом” са круне у заветном дару Јелисавете Котроманић уз мошти св. Симеуна Богопримца у Задру (цртеж, А. Палавестра)

Котроманића. Сегменти круне нашивени су на тамнољубичасти свилени атлас, уз бисере и сребрне плочице у облику маске. Круна се састоји од девет сегмената, мада их је почетком века било десет.12 Сегменти круне из Задра идентични су фрагменту круне са митре Кантакузине Бранковић. Неки од делова задарске круне потпуно су очувани па се на основу њих може реконструисати изглед сегмента из Београда, али и првобитне круне.13 Врх крина завршавао се иглом на коју је био натакнут један, или два бисера. Једва приметни трагови те игле, сада сломљене, видљиви су на полеђини београдског сегмента круне. Задарска круна показује да су и у латицама крина, и у његовој бази лежишта са кабошонима, као и да се кабошони, на сегементима разликују по боји: уколико је најкрупнији, централни, црвен четири мања у угловима плочице су зелени или жути и обрнуто. Овакви, различито украшени сегменти сигурно су били спајани наизменично, на шта упућује и већ споменути податак о круни Ричарда II. Између сегмената круне у Задру нема спојница, као на београдском комаду, али су зато сачуване украсне игле које су пролазиле 12 M. Gušić 1965: 239. 13 I. Petricioli 1976: 451-460, 1983.

кроз средину спојница. У Задру су игле, као осовине, провучене кроз шарнире и спајају сегменте, иако им то није била првобитна намена. Сачувано је пет ових игала, иако их је свакако морало бити онолико колико и сегмената. Веома су лепо обликоване: на половини стабла игле из две животињске (псеће?) главе израста флорални мотив, који се завршава људском главом са тророгом капом (као код „дворских луда“). Рогови капе завршавају се бисерима који су вероватно представљали прапорце на капи (сл. 28). С обзиром на подударност фрагмента круне са митре и сегмената у Задру, са доста основе би се могло претпоставити да су у питању делови истог накита, или делови две идентичне круне. Комбинацијом делова београдских и задарских фрагмената могуће је извршити потпуну реконструкцију сегмената једне овакве круне (сл. 29). Још једна круна састављена је од идентичних, или веома сличних сегмената. То је круна пронађена у гробу угарске краљице Марије, кћерке Лудовика I Анжујског и Јелисавете Котроманић (сл. 30). Марија је била прва жена угарског краља и доцнијег немачког (римског) цара Жигмунда Луксембуршког. Умрла је са 25 година, 1395. године, а њен гроб, који је осим круне садржавао и владарски орб и копчу са ликом змаја, откопан је још 1755. у тврђави Великог Варадина (данас Орадеа у Румунији). Круна, која се данас чува у Мађарском народном музеју у Будимпешти састављена је од шест сегмената од позлаћеног сребра, причвршћених на једноставан метални обруч. С обзиром да би шест сегмената спојених шарнирима и спојницама чинили круну обима свега 40 cm (пречника око 15 cm), био је неопходан обруч обима главе, на којем се сегменти не додирују,


43

29. Реконструкција сегментиране круне на основу фрагмената из Београда и Задра (реконструкција и цртеж, А. Палавестра)

30. Круна пронађена у гробу угарске краљице Марије, кћерке Лудовика I Анжујског и Јелисавете Котроманић

већ су симетрично распоређени.14 Сегменти круне прилично су оштећени. Готово сви бисери су нестали, нема спојница као ни украсних игала, али су шарнири — иако оштећени — јасно видљиви. Облик и обрада сегмената са погребне круне краљице Марије, као и распоред драгог камења, јасно говоре у прилог претпоставци да је то, не само идентичан тип накита, већ део оног истог комплета коме су припадали и елементи круне из Задра и комад са београдске митре.

накита. Укупно је дакле познато седамнаест ових сегмената: један на митри Кантакузине Бранковић, десет (данас девет пошто је један нестао) на заветној круни Јелисавете Котроманић у Задру и шест на погребној круни краљице Марије у Будимпешти. Број сегмената сугерира да су у питању две круне: укупно 17 елеманета, уз спојнице, чинило би круну обима 113,5 cm, односно пречника 36 cm. Чак и уз компликовану женску фризуру и текстилне покриваче и мараме за косу, какви су ношени испод круне — који су штавише и сачувани у ковчегу св. Шимуна у Задру16 — обим од 113,5 cm је сувише велики за једну круну. Могло би се дакле, претпоставити да је заправо било две круне од по 9 или 10 сегмената, с тим што су се два, или три сегмента до данас изгубила (10 сегмената чине круну обима 67 cm, односно пречника 21 cm, а девет круну обима 60 и пречника 19 cm, што отприлике одговара нормалним величинама људске главе). Уколико је било свега седамнаест сегмената, можда су у питању биле две круне за девојчице. По типу и најстарије датираним сегментима, са доста основе се може претпоставити да су круне део анжујског породичног накита који је припадао Јелисавети Котроманић, удатој за владара из династије Анжу (у чијем је грбу био крин). Јелисавета је имала три кћери,

Иако раскошне и украшене вредним драгим камењем, ове сегментиране круне нису биле „главне” круне, односно најважније краљевске инсигније коришћене у церемонијалне сврхе. Истраживачи који су писали о сегментима круне из Задра и о круни краљице Марије слажу се да су питању делови декоративних, „свакодневних” круна ношених као накит.15 Као што се види из средњовековних инвентара, таквих круна у владарским и великашким породицама било је више, а и број сегмената је варирао и могао се прилагођавати према потреби. Типолошки, сегменти круне из Београда, Задра и Будимпеште могу се сврстати у исти комплет 14 M. Gušić 1965: 265-267; Lord Twining 1967: 59, 307, tabla 21d; V. Klaić 1985: 312. 15 M. Gušić 1965: 265; I. Petricioli 1983: 24; E. Vattai 1956: 191-209.

16 M. Gušić 1965.


од којих су две биле супруге европских монарха: већ спомињана Марија, удата за Жигмунда Луксембуршког и Јадвига, удата за Јагела краља Пољске и Литве. Ове угарске принцезе, могле су у детињству носити сегментиране љиљанове круне. Уосталом на самом ковчегу св. Шимуна ове принцезе су и приказане са љиљановим анжујским крунама забаченим на потиљак (сл. 31). Изгледа да су већ крајем XIV века овакве сегментиране круне изашле из моде и да су биле погодније за заветне дарове и погребне круне. Јелисавета је, уз остале дарове поклонила десет сегмената моштима Св. Шимуна, вероватно 1383. када је боравила у Задру.17 Њена кћерка Марија, сахрањена је 1395. са шест сегмената круне из породичног накита. Тиме број сегмената ових љиљанових круна из анжујског породичног накита у поседу угарских краљева није био исцрпљен. Постојао је барем још један сегмент, онај којим је — половином XV века — Кантакузина Бранковић украсила митру, свој ручни рад и поклон Митрополији београдској.

данас утврдити да ли је био у питању поклон, или неко наследство породичног накита. Кантакузина је сегмент круне вешто и складно уклопила у свој ручни рад — митру, коју је са пуно марљивости и љубави везла у самотним и горким часовима у туђини, далеко од родне земље и језика.

Питање које се намеће је: како је један фрагмент четрнаестовековне анжујске круне доспео до руку кћерке Ђурђа Бранковића? Решење би можда требало потражити у, донекле замршеним, сродничким односима владарских и властеоских кућа у Европи XIV и XV века. Друга жена Жигмунда Луксембуршког била је Барбара Цељска, рођена тетка Улриха Цељског. Барбара је вероватно, удајом за Жигмунда, наследила и део анжујског породичног накита његове покојне жене Марије — између осталог и један или више сегмената, већ демодиране љиљанове круне. До Кантакузине је фрагмент круне очито дошао, непосредно или посредно, преко Барбаре, тетке њеног мужа Улриха, и преко породице грофова Цељских.18 Тешко је

Фрагмент круне на митри Кантакузине Бранковић дирљиво је подсећање на четири жене које су га поседовале. То су биле три угарске краљице — Јелисавета Котроманић, њена кћерка Марија Анжујска и Барбара Цељска, а уз њих и српска властелинка и немачка грофица Кантакузина — Катарина Бранковић. Овај део распарчане круне сведок је бурне и узбудљиве историје чије, такође распарчане, слике тек повремено можемо да сагледамо и осетимо. Разумевање давних дана, догађаја и људи често је могуће управо посредством „прозирних ствари кроз које блиста прошлост” како их је назвао Набоков. Једна од тих „прозирних ствари” је и фрагмент круне са митре Кантакузине Бранковић.

17 I. Petricioli 1983: 11. 18 M. Gušić 1977: 174.

31. Принцезе (кћерке Лудовика I Анжујског и Јелисавете Котроманић) приказане са љиљановим анжујским крунама на ковчегу св. Шимуна у Задру

47

О НАДГРОБНОЈ ПЛОЧИ КРАЉИЦЕ КАТАРИНЕ

Надгробна плоча краљице Катарине (1425/26– 1478) кћерке херцега Стефана Вукчића–Косаче и Јелене Балшић, и жене босанског краља Стефана Томаша, без сумње, један је од најинтересантнијих споменика везаних за босанску и хумску хералдику позног средњег века (сл. 32). На каменој плочи у цркви Santa Maria in Aracoeli у Риму, у рељефу је приказана покојна краљица како лежи држећи молитвеник у рукама, док су с обе стране њеног узглавља грбови, више којих су круне. С леве стране је квадриран грб: у првом и четвртом квартиру представљена је љиљанова круна, а у другом и трећем квартиру коњаник. У унутрашњем штиту, штиту у срцу, јавља се оклопљена рука с мачем, испод полумесеца и звезде. Ови симболи се, колико је познато, на надгробној плочи краљице Катарине први пут појављују скупа, као хералдичка композиција посредно везана за Босну. Доцније, крајем XVI века, ова ће знамења представљати окосницу „илирске хералдике”, a још касније и „босанског грба”. С десне стране је штит с три траке, док је на унутрашњем штиту крст. О хералдичким елементима на овим грбовима много је писано. Углавном су усаглашена тумачења да круне у грбу с леве стране представљају грб босанског краља Томаша, а да грб десно од краљице, представља грб Косача: три сребрне траке на црвеном.1 Коњаници су већ загонетнији. Према претпоставци Александра Соловјева њихово порекло треба тражити у представи краља-коњаника на реверсу великог, „обистраног”, печата босанских краљева (сл. 33). Руку с мачем Соловјев доводи у везу с херцегом Хрвојем, доста посредним и 1

F. Rački 1890: 31-36; A. Solovjev 1954: 93-95.

танким генеалошким конструкцијама, а у полумесецу и звезди види стари верски симбол са стећака, или чак ознаку Хрвојевог вазалног

32. Надгробна плоча краљице Катарине (1425/26–1478) у цркви Santa Maria in Aracoeli у Риму


33. Реверс великог „oбистраног” печата краља Стефана Томашeвића из 1461.

односа према Турцима (што није вероватно).2 На овом месту, међутим, неће бити речи о самим грбовима, који несумњиво захтевају много темељнију анализу. Овом приликом само ће бити постављено питање: колико су поуздани извори из којих су нам стигла ова знамења? Грбови на надгобној плочи злехуде босанске краљице ушли су у хералдичку литературу преко цртежа сумњиве тачности, који су вековима били прецртавани, али ретко проверавани. Артур Еванс је цртеж ове надгробне плоче у своме путопису копирао из илустрације у књизи: Alphonsio Ciacconii, Vitae et Res Gestae Pontificum Romanorum et S. R. E. Cardinalium ab. Augustino Oldoino recognitae, &. c. tom col. 41, Roma, 1677.3 Фрањо Рачки је 1890. објавио цртеж грбова са плоче, вероватно прецртан из Еванса, или Евансoвог изворника.4 Запажања Рачког врло су интересантна. Он, наиме, говори о томе да је надгробна плоча, која је испрва била на поду цркве, године 1590. — приликом преправке презбитеријума — подигнута 2 3 4

A. Solovjev 1954: 93-95. A. Evans 1965: 18, 59. F. Rački 1890: 43.

и узидана у оближњи стуб брода цркве. Том приликом нестала је и плоча са изворним ћириличним натписом, а постављена је и нова плоча са латинским натписом која стоји и дан данас. Рачки вели да су грбови на плочи веома излизани: „Такове нам грбове приказују, како рекох, снимци у старијих и по њих и у новијих издањих. Ну, данас, како сам се својима очима могао освједочити, не разабира се све овако. Грб наиме на лиевој страни сав је тако излизан и оштећен да се само штит разабира, не виде се више ни појаси ни штитић. Грб на десној страни боље је сачуван; види се наиме круна над штитом и за тием обје круне у штиту (1,4); ну од витезова разабира се онај под 3, дочим онај под 2 сав је излизан; а оному штиту у средини, с руком држећом мач не има ни трага, кано да га није никада ни било. Такови су грбови, како је видимо данас, не од јучер него од год. 1590., јер од те добе, када је надгробна плоча с пода светишта пренесена у брод и туј у висини ступа узидана, није више оштећена нити човечјом ногом излизана. Овакова је надгробна плоча, клесарија на њој, слике и надпис, већ три стотине година. Одкле су дакле снимци, на којих се приказују грбови сасвим неоштећени?”5 Одакле, заиста? У истинитост ових тврдњи и сам сам се уверио, чак сам, под оскудним осветљењем у цркви, читав век касније, видео и мање него Рачки: само обрисе грбова, фигуру краљице и латински натпис. Врло је симптоматична година преноса плоче – 1590. Дакле , право у време процвата „илирске” хералдике. Није искључено да је појава полумесеца и звезде, као и руке с мачем накнадна интерпретација (и слободна илустрација) с краја XVI века, потекла од неког из круга у коме се — у крилу римске 5

F. Rački 1890: 43.

НАДГРОБНА ПЛОЧА КРАЉИЦЕ КАТАРИНЕ

49

34. Натпис с Катаринине надгробне плоче из књиге римског калиграфa Ивана Палатина из 1547.

курије — стварао „словински” покрет и „илирска” хералдика. Двојни, ћирилични и латински, натпис на надгробној плочи краљице Катарине такође представља занимљив проблем. Када је 1590. надгробна плоча подигнута са пода на зид цркве Santa Maria in Aracoeli у Риму промењене су и оригиналне плоче са натписом. Нестало је ћириличног текста, а у латинском су се поткрале неке грешке које мењају смисао. Оригинални ћирилични натпис с надгробне плоче сачуван је захваљујући римском калиграфу Ивану Палатину, који га је 1545. године

преписао, а две године касније објавио у својој књизи о разним писмима: Libro di M. Giovani Battista Palatino, cittadino Romano nel qual s’insegna á scrivere ogni sorte de lettera antica e moderna di qualunque natione, Roma, 1547 (сл. 34). Од Палатина је овај текст, скупа с грешкама, преузео и Мавро Орбин, а од њега и други.6 У једној старијој инкунабули (из 1479) која се данас чува у Вирцбургу (Würzburgu), сачуванa је и тачнија варијанта текста (сл. 35).7 Посебно је карактеристична последња реченица. Када је Палатино транскрибовао српски текст на латиницу направио је једну грешку: Spomenik gne 6 7

Ђ. Тошић 1997: 105. M. Arndt 1977: 211-222.


35. Натпис с Катаринине надгробне плоче у инкунабули из 1479.

pismom postavglien. Ову грeшку, пренели су и потоњи преписивачи надгробног натписа из Палатинове књиге. Судећи према оригиналном ћириличном тексту код Палатина, као и према инкунабули из Вирцбурга, изворни српски текст је био другачији и гласио је: Споменик ње(ним) пинезом постављен.8 Не ради се, дакле, о томе да је натпис на споменику писан ћирилицом, већ да је споменик постављен о трошку краљице Катарине, њеним новцем (пинезом). Када је 1590. постављана нова плоча с латинским текстом начињена је још једна, озбиљнија, грешка. Тако је на латинском натпису, 8

M. Arndt 1977: 211-222.

који стоји и данас, дописана реч сестра, која нема генеалошко оправдања: Ducis Sancti Sabbae Sorrori e(x) genere Helene…9 Тако је Катарина, кћерка херцега Стефана, проглашена његовом сестром. Мишљења да се реч сестра можда односила на евентуално Катаринино припадништво трећем реду св. Фрање (сестре трећереднице),10 у новије време је одбачено, па је очигледно да је у питању грешка у преписивању.11

9 Ђ. Тошић 1997: 106. 10 K. Draganović 1979: 40. 11 Ђ. Тошић 1997: 106.

53

ИЛИРСКИ ГРБОВНИЦИ И ИЛИРСКА ХЕРАЛДИКА

1. Илирска хералдика Појам илирска хералдика обухвата рукописне зборнике грбова — грбовника, који су се појавили у Приморју, Италији, Шпанији и Аустрији крајем XVI и почетком XVII века. Ти грбовници садрже српске и друге јужнословенске владарске, земаљске и породичне грбове. Аутентичност, хералдички извори и порекло ових грбовника веома су сложени проблеми, који задиру у средњовековно хералдичко наслеђе Срба — с једне стране, а откривају густ преплет политичких околности XVI и XVII века, амалгам смелих општих тежњи и појединачних, личних циљева и сујета — с друге стране. Илирска хералдика у тесној је вези са личним и политичким амбицијама шпанског адмирала дон Педра Охмучевића Гргурића, пореклом из Сланог код Дубровника. Историјат породице Охмучевић, због тога, један је од кључева за разрешење илирске хералдике. То су наслућивали још Вид Вулетић Вукасовић, Медо Пуцић, Фрањо Рачки, Ћиро Трухелка и Стојан Новаковић,1 али је чувени византолог и историчар права Александар Соловјев, у својим радовима, расплео највећи део ове загонетке.2 Илирска хералдика, међутим, део је опсежнијег и сложенијег пројекта него што је истицање једне породице. Она је израз ширег политичког програма изниклог из узбурканих времена, као и разуђених војних, верских и државних циљева и тежњи на Средоземљу и Балкану у XVI и XVII веку. 1 2

В. Вулетић-Вукасовић 1904: 367-374; F. Rački 1890; Ћ. Truhelka 1889: 86-91; С. Новаковић, 1982: 293-434. А. Соловјев 1933, 1954, 2000: 120-174, 190-262; А. Палавестра 2000: 175-189, 263-272.

Последње деценије XVI века пробудиле су у хришћанској Европи, прерано и неоправдано, наде у потпуни слом Османског царства и обнављање хришћанске Европе. Године Кипарског рата, у коме је код Лепанта (1571) скршена моћ турских поморских снага, немирне деценије припрема и кошкања, као и сам „дуги” рат између Аустрије и Турске (1593-1606), биле су испуњене грозничавим настојањем Римске курије и католичких сила, поглавито Аустрије и Шпаније, да окупе велики хришћански савез против неверника. У овим новим „крсташким” плановима, поробљени народи Балкана имали су важну улогу, пошто се рачунало с њиховом способношћу да изнутра, устанцима, разоре Турску. Позорница дугих и крвавих сукоба Аустрије и Турске управо је била југоисточна Европа, а балкански народи, у првом реду Срби — које није било тешко подбунити против Турака — били су носиоци незахвалне, тешке и трагичне улоге оних који треба да се боре и гину. С једне стране, Римска курија је подстицала ослободилачке покрете на Балкану, обећавала помоћ и утицала на католичке владаре, највише на Хабсбурговце, да помогну, војно и новчано, сваки устанак против Турске. С друге стране, међу ученијим људима — углавном свештеним лицима — Далмације, Дубровника и Боке Которске, почео се развијати духовни и политички „словински” покрет. Иако настао у духовном крилу католичке цркве, „словински” покрет је своју историјску основу нашао у српској и босанској средњовековној државности, нарочито у моћном Душановом царству и епској традицији о српским велможама, јунацима, слави и богатству, што је некада представљало словенски свет. У


36. Насловна страна Краљевства Словена, Мавра Орбина из 1601.

време растућег протестантизма и још увек јаког Османског царства, Римској курији је била добродошла идеја о словенском јединству и јаком фронту против Турске, у коме би, осим побуњених балканских народа, учествовале и Пољска и Русија. Завереници, емисари, повереници, професионални агенти, уходе и авантуристи, путовали су у то време често од европских дворова до Балкана, припремајући устанак поробљеног живља. Углавном искрено

прожете словинским родољубљем, појавиле су се историјске конструкције које су доказивале јединство Илира и Словена, откривале наводно словенско порекло славних личности (Александар Велики, Јустинијан), или једноставно говориле о изгубљеном сјају и величини словенског краљевства, које би се могло поново обновити. Како се погрешно сматрало да су цели централни и западни Балкан некада насељавали Илири, понекад је име тог

ИЛИРСКА ХЕРАЛДИКА

55

палеобалканског народа служило као скупни синоним за све јужнословенске и друге балканске народе. Отуда је потекао и назив „илирска” хералдика. Личности као Јаков Лукаревић, Мавро Орбин или Иван Томко Мрнавић (који се издавао за потомка Мрњавчевића) мешале су жеље и стварност, традицију и историју, политичке и личне циљеве, прорачунатост и родољубиву занесеност у јединствени амалгам „словинских” идеја XVI и XVII века (сл. 36).3 Такво духовно и политичко окружење било је више него плодно тле за генеалошко-хералдичке пројекте амбициозног Петра Охмучевића.

2. Када и зашто је настала илирска хералдика?

37. „Реља од Костура”, портрет из Ђелчићеве књиге I Conti di Tuhelj

Почеци илирске хералдике везују се за Петра Охмучевића Гргурића из околине Сланог код Дубровника. Петар, или дон Педро, син поморца и трговца житом, прославио се у шпанској морнарици, нарочито после битке код Лепанта, и уздигао до ранга адмирала. Напуљ, где је служио у шпанској флоти, био је центар подстицања „словинских” идеја и ослободилачких покрета на Балкану. Дон Педро је, међутим, имао један нерешен проблем. Његово сумњиво племство нису признавали ни у Дубровнику, а некмоли охоли шпански племићи и вицекраљ у Напуљу. И данас је отворено питање да ли су Гргурићи из Сланог (Ивеља Гргурић, трговац житом, и његови синови: потоњи адмирал Петар, Никола, Ђорђе, Марко и Иван) били у вези с Охмучевићима, ситнијом хумском властелом XIV и XV века? Александар Соловјев је мислио да јесу. Веровао је, штавише, да је један од повода за читав хералдичко-генеалошки

пројекат Петра Гргурића Охмучевића била повређена сујета правог коленовића, коме дубровачка администрација и шпански двор нису признавали аутентична и стара властелинска права.4 С друге стране, постоје и опречна мишљења. Михаило Динић и Сима Ћирковић сматрају да је први и основни фалсификат дон Педра и његових помагача био у томе што су Гргуриће претворили у Охмучевиће, користећи традицију босанских Охмучевића и легенде и песме о Рељи Крилатици.5 Генеалошке конструкције Петра Ивељиног Гргурића (Охмучевића?), наиме, увукле су у читаву причу и историјског ћесара Рељу из XIV века, као тобожњег адмираловог претка. Реља (Хреља) је био Душанов велможа и умро је без потомака, као монах, у манастиру Рила у Бугарској 1342. године. До XVI века већ је прерастао у епску фигуру из народних песама (Реља Крилатица,

3

Ј. Томић 1904; Ј. Радонић 1950; Р. Самарџић 1993: 117424; Н. Радојчић 1940.

4 5

А. Соловјев 1933; А. Палавестра 2000: 176-179. М. Динић 1966: 95-118; С. Ћирковић 1982: 473-474, 2001.


Реља од Костура, тј. од Касторије) (сл. 37).6 У сваком случају, дон Педро је врло слободно користио историјске податке и народну традицију како би улепшао своју породичну историју. Историјски извори о породици Охмучевић сасвим су контрадикторни, често и намерно замагљени различитим генеалошким конструкцијама, као што је Миниатијев Breve discorso genealogico, или не баш претерано поуздана Ђелчићева књига I conti di Tuhelj.7 Као шпанском адмиралу, дон Педру је било веома стало да покаже своје старо и разгранато, отмено, племенито порекло. Осам quartieri (4 прадеде и 4 прабабе) племства, и то чисто католичког, било је, уосталом, услов за улазак у неки од великих шпанских витешких редова, што је била дон Педрова жеља. Пошто није могао да прибави аутентичне доказе, Охмучевић је Шпанце почео да снабдева прво усменим сведочанствима о свом племенитом пореклу, а затим фиктивним родословима и документима. У деветој деценији XVI века дон Педро је прикупио већи број повеља, родослова, грбова и 1594. од Краљевског савета у Напуљу коначно добио декрет о свом племству и потврду лажних повеља. Године 1595, ако не и раније, појавио се – као круна Охмучевићевих доказа – грбовник са преко 150 грбова који доказују славу и моћ некадашњег Душановог царства, али и старо и племенито порекло дон Педра, његових рођака и предака.8 Оригинал овог грбовника данас је изгубљен, а сматра се да је могао настати још 1590, а у сваком случају најкасније 1595, када се појављује за сада најстарији датиран препис грбовника, познат као Грбовник Коренића Неорића.9 6 7 8 9

М. Динић 1966. L. Miniati 1663; G. Gelcich 1889. А. Соловјев 1933: 82-87. I. Banac 1991.

Петар Охмучевић је, међутим, већ 1584. имао фалсификовану родословну таблицу са наводних осам степени племства својих предака и са њихових осам грбова у бојама (сл. 38). Ово је, како вели А. Соловјев, сведочанство о почецима илирске хералдике.10 Донекле је загонетно зашто је Петру Охмучевићу био потребан и грбовник 1595, када је већ пре тога 1594. различитим фалсификованим повељама, писмима и родословима успео да оствари свој наум и да му Краљевски савет у Напуљу призна племство. Грбовник Коренића Неорића из 1595, према томе, није најстарији грбовник и вероватно га није наручио дон Педро, већ је преписан са старијег протографа (дон Педровог – хипотетичног изгубљеног грбовника). Тај, најстарији илирски грбовник, за који се претпоставља да је постојао, морао је настати пре 1594, да би оснажио дон Педрове захтеве. У раду Прилози за босанску и илирску хералдику, Соловјев, на таблици порекло илирских грбовника, овај изгубљени протограф датира у 1590. годину.11

3. Структура грбовника Познато је преко двадесет различитих копија, данас изгубљеног „оригинала”, односно протографа Охмучевићевог грбовника. Може се поставити питање: да ли је такав зборник уопште и постојао? Све указује на то да јесте. Пажљивом анализом различитих преписа могу се утврдити њихови међусобни „родбински” односи, апсолутна и релативна хронологија сачуваних грбовника, па чак и мотиви настанка појединих преписа. Сви ти детаљи указују на то да су данас познати грбовници преписивани и прецртавани, не само један с другога, већ и са једног или више старијих, данас изгубљених, 10 А. Соловјев 1933: 85. 11 A. Solovjev 1954: 131.


57

38. „Родословље господе српске и босанске” на пергаменту прилепљеном на полеђину слике из фрањевачког самостана у Сутјесци (Сада у Штросмајеровој галерији слика у Загребу, цртеж А. Соловјев)

зборника. Упоређивањем илирских грбовника уочавају се различите појединачне особености рукописа и одређене „дијагностичке” карактеристике: писарево знање српског и латинског језика и ћирилице, цртачка вештина и стил, намерно или случајно изостављање и убацивање неких породица, мењање распореда грбова (померање породичних грбова на угледније место, ближе почетку грбовника),

недослeднoст у приказивању хералдичких слика или боја итд. На основу тих карактеристичних атрибута могуће је, барем грубо и оквирно, разврстати илирске грбовнике. Александар Соловјев је 1954. чак сачинио и генеалошку табелу грбовника. Дефинитиван међусобни однос грбовника, међутим, тешко је утврдити чак и након детаљне анализе свих познатих рукописа. Можемо, рецимо, претпоста-


вити да су Београдски II и Aлтанов грбовник у тесној вези јер оба имају неке заједничке карaктеристике (одсуство ордена св. Стефана око грба цара Душана и цара Уроша, стилска сличност итд.). Не може се са сигурношћу рећи да ли је Београдски II прецртаван с Алтановог, или су оба - што је вероватније - преписана с неког трећег грбовника који је, опет, у многим де таљима био другачији од грбовника с којег су копирани Коренић-Неорићев или Лондонски грбовник. Слични проблеми искрсавају и када су у питању други грбовници као Коренић - Неорићев, Лондонски, Скоројевићев (Бечки), Берлински, Фојнички итд. Можда би због тога било најбоље направити оквирну, хипотетичну, реконструкцију Охмучевићовог „протографа”, односно првог грбовника, а остале грбовнике поредити с тим идеaлним типом. Предложена реконструкција сачињена је на основу најстаријег слоја илирских хералдичких зборника, дакле према Коренић-Неорићевом, Лондонском, Тасовчићевом, Алтановом и Београдском II грбовнику.

NA SLAVU cesarkoga, i krale~koga veli~anstva i ostale gospode poglavica, bana, voevoda, `úpana, knezova, katúnara, vitezova, vlastela i plemi}a svihý zemala ilirskehý, pod kim vla{ýtitimý vladaniemý pribivaõ razlike naredýbe cesarýtva ilirýskoga. Ovo se slo`i i preria iz iednoga libra veomi stara koi se na}e me}ú starimý knigamý librairie mostirovi svete gore reda slavnoga i divnoga bazilia LIBELLUS Sanctorum & Patronum & publicarum insigniarum, regnorum, & familiarum illustrium Illyrici Imperii quas magna cura, singularique diligentia collegit, atque depinxit Stanislaus Rubcich, Rex insigniarum, Domini Imperatoris Stephani Stephani Nemagnich. IN LAVDEM

4. Грбовник дон Педра Охмучевића Гргурића (идеална реконструкција) Лист 1: насловна страна са ћириличним и латиничним текстом:

Caesariae, ac Regiae Maiestatis, et reliquorum Principum, Ducum, Marchionum, Comitum, Vicecomitum, Equitum, & nobilium totius Illyricae, Sub quorum protectione fundamenta munimentaque eiusdem Illyrici Imperii consistunt.

RODOSLOVIE QVOD, QVIDEM navis{enihý i svetihý otaca i vla{ýtitihý biliegovi zemala, i svitlihý plemeniõ, cesarstva ilirýskoga koevi saskúpi i naredno sastavi s velikom pomnomý i opatõ stanisaú rúb~i}ý ban cimeria gn÷a cara stipana stiepana nemani}a.

translatum est, Ex antiquissimum libro in Caracthere Illyrico Scripto, reperto in bibliotheca Monasteriorum de monte Sancto Ordinis Diui Basilii.


59

грбовника, између осталог, као образац послужили су тадашњи европски зборници грбова, првенствено Wappenbuchlein Виргила Солиса (Virgil Solis) из 1555. године.12 Уводни текст Охмучевићевог грбовника, по структури и формулацијама, неодољиво подсећа на онај са насловне стране Солисовог зборника (сл. 39, 55, 60, 69, 73).13 Листови 3-4: садржаји грбовника по азбучном, односно абецедном реду, ћирилицом и латиницом (сл. 56). Од 5. листа почиње римска нумерација (од I до CLVII): 1. св. Јероним и лав (сл. 48), 2. св. Стефан и цар Илирије (сл. 75), 3. Богородица (у полумесецу) (сл. 40), 4. папа Гргур Велики (сл. 49). 39. Wappenbuchlein Виргила Солиса из 1555, насловна страна

У слободном преводу: „Родослов узвишених и светих отаца и властитих грбова земаља и светлих племена царства Илирскога које сакупи и потом састави помно, с великом пажњом, Станисав Рубчић, бан цимерја цара Стефана Немањића. На славу царског и краљевског величанства и остале господе поглавица, банова, војвода, жупана, кнежева, катунара, витезова, властеле и племића свих земаља илирских …]. Ово је сложено и преведено из једне веома старе књиге, која се налази међу старим књигама библиотеке манастира Свете Горе, славног и дивнога реда Базилија.” Према томе, аутор грбовника је тобоже Станисав Рубчић, бан цимерја (титула измишљена по угледу на главне херолде: rex insigniarum, king of arms итд.) цара Душана, а књига је преведена с „илирског” оригинала који је нађен на Светој Гори у манастиру (мистериозног) реда светог Василија. Састављачу Охмучевићевог

Ликови заштитника веома су пажљиво изабрани и јасно сведоче о идеолошком и политичком програму грбовника. Свети Јероним, преводилац Библије на латински, био је пореклом Далматинац и као такав изузетно погодан као „заштитник Илирије”.14 У Риму је 1453. основан „Завод св. Јеронима” у коме су школовани католички свештеници из јужнословенских земаља. Осим тога и сами Охмучевићи сматрали су га за свог заштитника. У цркви Св. Јеронима у Сланом налази се гробница Охмучевића, с породичним грбом (наводно из 1463).15 У тој цркви синови Ивеље Охмучевића подигли су раскошан олтар 1580.16 Адмиралски брод дон Педра звао се „Свети Јероним”, а изгледа да се тако звала и карака (carraca di mille carra) његовог оца Ивеље.17

12 13 14 15 16 17

V. Solis 1882. A. Соловјев 1933: 100. A. Badurina ur. 1985: 298. G. Gelcich 1889: 50-51. А. Соловјев 2000г: 149. G. Gelcich 1889: 85.


40. Лондонски грбовник: Богородица у полумесецу

Композиција где свети Стефан даје барјак владару „Илирије” веома је важна. Она је парафраза слике из манастира Сутјеске, на чију је полеђину прилепљен пергамент с „родословљем господе босанске”, првим познатим документом илирске хералдике из 1582, чији је аутор дон Педро Охмучевић.18 На слици из Сутјеске приказан је босански краљ Стефан Томаш како клечи пред Христом, док на Охмучевићевом родословљу пише: „Сви краљеви Немањићи и Босански с круном име од Стипана узимаху и зваху се именом Стипани”.19 Јасно је, према томе, да се св. Стефан појављује у грбовнику као заштитних српских

и босанских краљева који су сви уз круну „узимали” његово име. Свети Стефан био је заштитник династије Немањића и његов култ је, још од Немањиног времена, у Србији имао снажну идеолошко-политичку улогу.20 Лик св. Стефана појављује се на бројним владарским печатима и новцу Немањића, кроз генерације, а посебно је интересантна иконографска схема на српским динарима типа „матапана”. Овај сребрни новац, назван према венецијанском узору, ковали су српски владари од Уроша I до Душана. На аверсима овог типа динара приказан је краљ како прима заставу (понегде

18 А. Соловјев 2000г: 121, т. XXXI. 19 А. Соловјев 2000г: 149.

20 С. Марјановић-Душанић 1997: 43-141; М. ЋоровићЉубинковић 1961.


крст, или двоструки крст) од св. Стефана.21 Оваква иконографија вероватно је утицала на представу у грбовнику. Краљ који клечи може бити уопштена представа „илирског” краља Стефана из династије Немањића, или чак и Стефана Томаша, али — с обзиром на општу идеологију грбовника и пројекат обнове Душановог царства — вероватно је у питању Стефан (Душан) Немањић. Врло је карактеристична иконографија Богородице с Христом у наручју (иконографски тип Богородице Одигитрије) у полумесецу. У западној Цркви од XV века, а нарочито у бароку, често је приказивање Богородице с круном од звезда, како стоји у полумесецу, међу облацима. Ова иконографска схема симболише безгрешно зачеће, а ослања се на опис жене из Откровења Јовановог (12,1): „жена обучена у сунце, и мјесец под ногама њезинијем, и на глави њезиној вијенац од дванаест звијезда”.22 Западна Црква је Литанијама лауретанским 1576. установила дефинитвну редакцију ме тафора безгрешног зачећа, а међу њима полумесец и звезда спадају међу важније.23 Могло би се чак и претпоставити да је знаменити грб Илирије (у црвеном сребрни нагоре окренути полумесец и сребрна звезда, осмокрака или шестокрака) само хералдички редукована иконографска схема Богородице с Христом, у полумесецу са звездом. То би објаснило и повезаност хералдичких мотива полумесеца и звезде и укрштених грана са црначким главама. Оба мотива појављују се скупа на слици Богородице, али и у грбу Босне.

21 С. Марјановић-Душанић 1994: 82-83. 22 A. Badurina 1985: 144-145. 23 A. Badurina 1985: 145.

61

Папа Гргур Велики „патрон Босне”, појављује се на новцу босанског краља Стефана Томашевића, док се на новцу претходних босанских краљева Твртка II и Стефана Томаша појављује један други Гргур – св. Григорије Богослов.24 Охмучевићи — Гргурићи су и због свог презимена имали разлога да св. Гргура сматрају за једног од својих породичних заштитника. Како Соловјев примећује, није без значаја ни чињеница да је један други папа истог имeна, Гргур XIII (1572 -1585) обновио илирски колегијум у Риму и монашки ред св. Василија.25 После заштитника следе грбови. Први је на страни 5. грб цара Стефана Немањића (композитни грб „илирских” земаља: Македоније, Босне, Далмације, Хрватске, Славоније, Бугарске, Србије, Рашке, Приморја и Хума; у средини је грб Немањића – двоглави орао, а испод њега грб Котроманића (сл. 50, 70, 79). Око штита је ланац ордена св. Стефана. Орденска колајна витешког реда св. Стефана посебно је занимљиво питање српске хералдике. Појављује се још на Охмучевићевом „Родословљу из Сутјеске”, као и у неким илирским грбовницима, обавијена око грбова цара Душана и цара Уроша. Овај орден није доследно представљен у свим преписима грбовника. Тако га има у Корeнић-Неорићевом, Лондонском, Београдском I (у нешто измењеној верзији), Оловском (Болоњском II), Тасовчићевом и Берлинском, али не и у Алтановом, Београдском II, Скоројевићевом (Бечком) и Фојничком грбовнику. Беочузи орденског ланца састављени су од оцила, а на огрлици је медаљон са ликом св. Стефана. Иако је орден св. Стефана, највероватније, део фиктивног репертоара илирске хералдике, има индиција да су у средњовековној Србији, 24 A. Badurina 1985: 274. 25 А. Соловјев 2000г: 149.


и код земаљских грбова гласе: „Цимер Македонске (односно Босанске, Далматинске, Рашке итд.) земље”, а код породичних грбова: „Племена Немањића (Мрњавчевића, Котроманића итд.) цимер”. Латинични потписи у картушама испод грба су једноставнији. Код земаљских грбова пише само име земље (Macedoniae, Bosniae итд.), а код породичних само презиме (Nemagnich, Tvartkovich итд.).

41. Тасовчићев грбовник: грб Македоније

заиста, постојали витешки редови. Тако Сима Ћирковић скреће пажњу на податак из историје Дубровника, Јакова Лукаревића, с поче тка XVII века, где се спомиње витешки ред цара Душана „Стуб св. Стефана”, али и на веома занимљив средњовековни натпис на надгробном споменику Ђураша Вранчића, где се наводи да је покојник био „у цара Стјепана трети витез”.26 Потом се ређају земаљски грбови: 6. грб Македоније (сл. 41), 7. грб Илирије, 8. грб Босне, 9. грб Далмације, 10. грб Хрватске, 11. грб Славоније, 12. грб Бугарске, 13. грб Србије (сл. 51), 14. грб Рашке, 15. грб приморске и хумске земље, 16. грб цара Стефана Уроша (поново композитни, као и грб цара Душана, само нешто другачије стилизован) (сл. 52, 58, 77). Ћирилични текстови су у тракама изнад грба 26 С. Ћирковић 1968: 274-275; Љ. Стојановић 1902: 43, бр. 120; Г. Томовић 1974: 57.

42. Тасовчићев грбовник: грб Котроманића

Од листа XVII (17) до CLVII (157) нижу се даље грбови следећих породица: 17. Котроманић (сл. 42), 18. Немањић (сл. 53, 66)19. Мрњавчевић (сл. 43), 20. Твртковић (сл. 61), 21. Хребељановић (сл. 44), 22. Бранковић (сл. 45), 23. Хрстић, 24. Кастриотић, 25. Црнојевић (сл. 82), 26. Балшић (сл. 82), 27. Косачић (сл. 82), 28. Хрвојевић, 29. Јабланић, 30. Шимраковић, 31. Охмучевић Гргурић (сл. 59, 84), 32. Бурмазовић, 33. Ковачић, 34. Костањић, 35. Качић, 36. Војиновић,


43. Лондонски грбовник: грб Мрњавчевића

37. Звијездић, 38. Владимировић, 39. Златоносовић, 40. Богашиновић Добрашиновић, 41. Копијевић, 42. Дукађиновић, 43. Тасовчић, 44. Зорановић, 45. Чихорић, 46. Новаковић, 47. Рађеловић, 48. Жаркојевић, 49. Билошевић, 50. Боснић, 51. Бисаљић, 52. Матејковић, 53. Групковић, 54. Ресић, 55. Дикнић, 56. Облачић, 57. Сојмировић, 58. Сладојевић, 59. Копчић, 60. Дражојевић, 61. Гојковић, 62. Рубчић, 63. Моровлашић, 64. Миљеновић (сл. 62), 65. Дињичић, 66. Маргитић, 67. Љубетић, 68. Грубачевић, 69. Сагријеловић, 70. Љубибратић (сл. 76), 71. Предојевић, 72. Ше стокриловић, 73. Свилојевић, 74. Ситничанић, 75. Ружиеревић, 76. Соколовић, 77. Неорић, 78. Цетињанић, 79. Жупановић, 80. Вукотић, 81. Влашић, 82. Грубешевић, 83. Градановић, 84. Главић, 85. Томановић, 86. Шантић, 87. Ждраловић, 88. Дидловић, 89. Крајчиновић, 90. Клешић, 91. Ђендисаљић, 92. Кришић,

63

44. Београдски грбовник II: грб Хребељановића

45. Лондонски грбовник: грб Бранковића


93. Мехлинић, 94. Кукречић, 95. Тихчиновић, 96. Тарцаровић, 97. Храбреновић, 98. Мириловић, 99. Бјелавић, 100. Клупковић, 101. Дебељић, 102. Јамометовић, 103. Шић (Шишић), 104. Дескојевић, 105. Алауповић, 106. Пашачић, 107. Угриновић, 108. Станковић, 109. Сестричић, 110. Смокроновић, 111. Кутловић, 112. Пармежанић, 113. Халенић, 114. Брзојевић, 115. Браниловић, 116. Вилић, 117. Толишић, 118. Вуковић, 119. Тешевчић, 120. Војковић, 121. Мартинушевић, 122. Кнезовић, 123. Покрајчић, 124. Кружичевић, 125. Бачић, 126. Хваоковић, 127. Бибић, 128. Масновић, 129. Еузебиовић, 130. Мокровић, 131. Пикјеломеновић, 132. Чубретић, 133. Кобилић, 134. Жељиговић, 135. Косовић, 136. Преласовић, 137. Крагујевић, 138. Богопанковић, 139. Љупковић, 140. Судић, 141. Урсинић (сл. 74), 142. Красојевић, 143. Рајковић, 144. Орловић, 145. Шубић, 146. Маруловић, 147. Дивојевић, 148. Сенчевић, 149. Мусијевић, 150. Нимичић, 151. Франкопановић, 152. Деновић, 153. Бјелоперјевић, 154. Алинић, 155. Јакшић, 156. Југовић, 157. Јагросалић.

5. Породице у грбовнику Садржај грбовника је необичан, али савршено одражава сву испреплетеност индивидуалних и породичних мотива Охмучевића са политичким и духовним тенденцијама „словинског” покрета. Избор заступљених породица говори доста о мотивима, историјском и духовном окружењу, као и о времену настанка илирске хералдике. На првом месту су, наравно, владарске династије и истакнуте властеоске породице. Ту су српске краљевске породице (Немањићи, Мрњавчевићи, Твртковићи, Котроманићи), као и великашке породице чија су имена у XVI и XVII веку била запамћена и позната (Хребељановићи, Бранковићи, Црнојеви-

ћи, Балшићи, Косаче). Охмучевићев грб је на истакнутом месту, одмах после највећег племства, а у грбовницима су на угледним местима и грбови Охмучевићевих рођака и предака (судећи по сачуваним фиктивним родословима и провереним историјским подацима, чак деветнаест породица из грбовника: Балшић, Ковачић, Костањић, Качић, Звијездић, Богашиновић, Тасовчић, Чихорић, Новаковић, Боснић, Дражојевић, Дињичић, Маргитић, Љубибратић, Жупановић, Бибић, Моровић, Урсинић и Красојевић). У овај број нису ушле породице у које су се удавале девојке из породице Охмучевића Гргурића. Те породице су сигурно такође заступљене у грбовнику, али су нам данас непознате. Тасовчићи су, на пример, једна од њих, али за њихову породичну везу с Охмучевићима Гргурићима зна се случајно, захваљујући слави адмирала Стефана и Ђорђа Долисти Тасовчића, дон Педрових сестрића. 27 О породицама из грбовника писао је Срђан Рудић.28 Рудић је класификовао породице у неколико група. Највећу групу представља босанско и хумско племство: Котроманићи, Твртковићи, Јабланићи, Косаче, Хрвојевићи, Хрстићи, Златоносовићи, Дињичићи, Билошевићи, Бјелавићи, Богопанковићи, Чубре тићи, Клешићи, Масновићи, Нимичићи, Тихчиновићи, Шантићи, Владимировићи, Бисаљићи, Љубибратићи, Рупчићи, Вукотићи, Групковићи, Добрашиновићи, Јамометовићи, Копјевићи, Охмучевићи, Рајковићи, Тасовчићи, Хваоковићи, Чихорићи, Шимраковићи, Главићи, Коренићи и Крајчиновићи. Заступљен је приличан број племства из Пољица: породице Дражојевић, Крагујевић, Кружичевић, Мехлинић, Сладојевић, Угриновић, Шић, Марге тић, Крижић, Судић. Породице које се 27 А. Соловјев 1933: 99. 28 С. Рудић 2006.


везују за Србију (осим јунака народних песама) су: Бранковићи, Војновићи, Жупановићи, Мрњавчевићи, Немањићи, Хребељановићи. Из Зете: Балшићи, Црнојевићи и, вероватно, Жарковићи. Од Арбанашких породица у грбовнику су Кастриотићи и Дукађини, а од дубровачких зачуђујуће мало: Звијездићи, Пармежанићи, Сагриеловићи, Сојмировићи и Урсинићи. Боку представљају само Шестокриловићи из Пераста, а хрватског племства такође има мало: Цетињанићи, Франкопановићи, Качићи, Чубретићи и Неорићи. Нејасно је појављивање Пикјеломеновића, односно Пиколоминија из Италије. У грбовнику су и грбови влашких братстава, катуна и породица, углавном из Херцеговине: Бачићи, Боснићи, Браниловићи, Бурмасовићи, Дескојевићи, Красојевићи, Кутловићи, Мириловићи, Покрајчићи, Предојевићи, Станковићи, Храбреновићи и Грубачевићи. Истакнути представници римокатоличке цркве, пре свега фрањевачког реда, биле су породице Алинић, Ђендисаљић, Дивојевић и Бибић, а породица Орловчић истакла се у антитурској делатности. С друге стране, има и грбова истакнутих муслиманских, тј. потурчених породица, као што су Вилићи, Копчићи, Соколовићи и Ресићи. У легендарно племство, познато из народне епске традиције, сврставају се породице чији је историјски идентитет сумњив или непостојећи: Гојковићи, Дебељићи, Деновићи, Јакшићи, Југовићи, Кобилићи, Косовићи, Мусјевићи, Облачићи, Сестричићи, Ситничанићи, Свилојевићи и Жељиговићи. За известан број породица из грбовника, како истиче Рудић, за сада нема довољно расположиве грађе.29 Кратку, али језгровиту и корисну, анализу породица у грбовнику пружио је Сима Ћирковић који истиче да је историјски потврђено 29 С. Рудић 2006: 243-259.

65

племство из грбовника ограничено на Босну, некадашње територије херцега Стефана Косаче, као и на суседне хрватске области (Пољица, Цетина, Дувно). Нема познатог племства из српске Деспотовине, Зете и већег дела Хрватске. Када су у питању династије и породице из епске традиције, слика је нешто другачија јер су у грбовник укључене све оне територије које су биле саставни део старе српске државе. При томе има и изумрлих породица и династија, али и оних живих које су очувале породичне традиције. Ћирковић закључује како је код историјских породица из грбовника памћење понегде изненађујуће дуго и тачно: „Допире уназад до XIII века и преноси некад општа имена целог рода кроз више генерација (Љубибратићи, Јамометићи, Шимраковићи), а некад имена појединих огранака или само једног поколења. Састав грбовника открива један шири и један ужи круг у територијалном и хронолошком погледу. Династије, великашке породице и давно изумрле властеоске породице биле су ту да обезбеде ауторитет и нобилитет оном ужем кругу у коме су били актуелни корисници грбовника или њихови ближи преци. Састављач је свакако припадао католичкој средини, добро је познавао традиције босанског племства, док је о старијој историји јужнословенских држава имао нејасне и непотпуне представе.”30

6. Породица илирских грбовника Александар Соловјев, у својој капиталној студији Постанак илирске хералдике (1933), успео је да разреши већи део ове замршене хералдичко-историјске загонетке.31 У тренутку 30 С. Ћирковић 1982: 477-478. 31 А. Соловјев 1933.


када је писао, било је познато свега неколико илирских грбовника, које он наводи на почетку свога рада: Коренић-Неорићев, Скоројевићев, Фојнички, Београдски (изгорео 1941) и Саракин. Темом илирске хералдике Соловјев се позабавио и 1954. у раду Прилози за босанску и илирску хералдику, где је описао још неке илирске грбовнике и допунио и исправио своју студију из 1933. године.32 Исцрпан преглед илирских грбовника с одговарајућом литературом објавио је 1970. А. Матковски у књизи о македонским грбовима (прештампано 1990).33 Објављен је и известан број радова посвећених појединачним хералдичким зборницима, а списак који дају Соловјев и Матковски допуњен је недавно откривеним Лондонским грбовником, као и до сада необјављеним Тасовчићевим и Пашковићевим грбовницима из Музеја примењене уметности у Београду.34 Нови налази не мењају битно основне поставке А. Соловјева о постанку илирске хералдике и породици Охмучевић, али продубљују проблем и знатно проширују сцену на којој се одвијала та историјско-хералдичка драма. На основу малог броја познатих илирских грбовника, Соловјев је закључио да су сви илирски грбовници везани за различите гране и генерације породице Охмучевић. Данас, после открића већег броја грбовника, јасно је да су грбовници преписивани и за потребе других породица, и да су иза читавог пројекта илирске хералдике стајали слични интереси више родова уједињених у шири политички контекст „словинског”, односно „илирског” покрета с краја XVI и почетка XVII века.35 32 A. Solovjev 1954. 33 А. Матковски 1970. 34 S. Traljić 1954; Л. Чурчић 1961; З. Јанц 1962; J. Goodall 1995; A. Палавестра 1993, 1996. За Тасовчићев и Пашковићев грбовник, в. даље у овом тексту. 35 О духовним приликама тог времена в. М. Пантић 1968; Р. Самарџић 1968.

Овим околностима требало би посветити пуну пажњу, пошто осветљавају читаву илирску хералдику из другог угла. Дон Педро није био усамљен у својим великим плановима. Неке од породица из његовог грбовника биле су добро познате у „словинским” круговима, с обе стране Јадрана, а поједини Охмучевићеви рођаци, чији су грбови истакнути у грбовнику (као Тасовчићи и Љубибратићи) били су живо укључени у припреме балканског устанка против Турака и обнову идеје „словинског” краљевства. Није искључено да су се Охмучевићи, као и друге породице из круга њихових духовних и политичких истомишљеника, надали добитку поседа на Балкану. Заиста, ко би у подели ослобођених области - након протеривања Турака - имао више основа да потражује земљу, од „правих” баштиника којима су старинско племство и наследна права признавали чак и шпански двор и Римска курија? Није случајно дон Педро у свим повељама и родословима истицао да води порекло од ћесара Реље, Душановог велможе, наводећи уз то све своје територијалне претензије које му по наследном праву припадају (град и земљу Костур у Македонији, као и градове Флорин, Новиград, Прилеп, град Тухељ у Босни, Смуцку жупу и друге познате и непознате поседе).36 Угледно место и високи положај у војсци која се спремала да ослободи поробљени Балкан, само су оснаживали такве претензије. Није тешко замислити Петра Гргурића Охмучевића из Сланог - који је сопственим залагањем постао дон Педро, горди племић, шпански адмирал, витез реда св. Јакова - како сањари о протеривању Турака и о дану када ће, као један од заповедника победничке војске, ослободити 36 G. Gelcich 1889: 9-40; В. Вулетић-Вукасовић 1891, 1904; V. Radimsky 1891; И. Руварац 1890.


„своју” земљу. Овакве смеле и амбициозне снове сигурно су имали и Охмучевићеви сестрићи Ђорђе и Стефан Долисти Тасовчић, шпански поморски капетани, витезови тосканских и шпанских витешких редова, али и стожери „словинског” политичког покрета у Напуљу, или калуђер Дамњан Љубибратић, повереник српског Патријарха Јована и личност за везу са напуљским завереницима.37 С доста основа може се претпоставити да су се сличној улози, а сигурно и добитку, надали и други, чија су презимена и грбови у грбовницима, а имена и делања сада заборављена. Не може се, дакле, читав покрет везивати само за повређену сујету Петра Ивељиног и његове смеле амбиције. Није логично да су само Охмучевићи били наручиоци свих познатих грбовника. Неки од грбовника јесу преписивани доцније за потребе млађих грана породице Охмучевић (као Фојнички), али већина других настала је да би прославила какав други род, или као резултат одређене политичке пропаганде (рецимо Алтанов).38 Па и Орбиново Краљевство Словена, написано је и објављено уз подстрек и финансијску подршку прогнаног дубровачког патриција Марина Бобаљевића, који је пред крај живота у туђини био склон да издашно помаже пројекте што су величали дубровачку и словенску прошлост.39 Откриће већег броја илирских грбовника показало је да су хералдички зборници преписивани и прилагођавани баш за потребе других породица. Већ 1595. направљен је Коренић-Неорићев грбовник, који је сачињен или преправљен за породицу Коренић Неорић Јеринић.40 Тасовчићев недовршени грбовник 37 Ј. Томић 1904: 82, 86-89, 123, 140; А. Сoловјев 1933: 105-107. 38 A. Solovjev 1954. 39 М. Пантић 1968: XXXVII-XLVII. 40 I. Banac 1991.

67

цртан је највероватније за једног од дон Педрових сестрића (можда за Стефана Тасовчића). Палинићев скромни грбовник писан је за породицу Војковић Палинић.41 И за Миљеновиће је преправљан један од раних хералдичких зборника – Лондонски грбовник.42 Иначе, Миљеновићи и огранци те породице, имали су неке везе и с другим копијама грбовника. Тако у Лондонском грбовнику уз Миљеновић пише и Летица, у грбовнику Коренића Неорића, испод латиничног презимена Milienovich, дописивано је, па брисано, неко име од кога се једва назиру нека слова (M_RN_ TA),43 у Кевешићевом (Боснићевом) зборнику из XVIII века уз име Миљеновића стоји, касније додато, још и Dragolouich, 44 а у Пашковићевом: МиљеновићМилетић-Derapi! Очигледно је припадницима бројних огранака породице Миљеновић било веома стало до њиховог грба и места у грбовницима. И Вукославићи су успели да накнадно угурају свој грб у Коренић-Неорићев грбовник, а за њих је направљен и посебан, Вукославићев или Борелијев грбовник.45 Понекад је грбовник састављан за једну породицу, да би књига потом прешла у друге руке. Изгорели Београдски грбовник вероватно је у првој половини XVII века израђен за једну грану Охмучевића, да би касније прешао у руке породице Угриновић Синовчић.46 Крајем XVI и почетком XVII века праве се преписи: Београдски II, можда за породицу Михајловић (Miheilovich), Скоројевићев или Бечки (за породицу Скоројевић), Оловски, Берлински и неки други хералдички зборници.

41 42 43 44 45 46

S. Traljić 1954. А. Палавестра 1996: 96-108; J. Goodall 1995: 255-310. I. Banac 1991: 212. S. Traljić 1954; 179. A. Solovjev 1954; A. Матковски 1970. A. Solovjev 1954: 127-128.


Како се у овом прегледу илирске хералдике не могу детаљно описати сви познати илирски грбовници, нешто више пажње усмерено је на шест најстаријих зборника: Београдски II, Коренић Неорићев, Лондонски, Тасовчићев, Берлински и Алтанов. Ови грбовници чине најстарији познати слој илирске хералдике, а већ разлике међу њима указују на две „редакције”. Лондонски, Коренић-Неорићев и Тасовчићев, а вероватно и, мало познати, Берлински чинили би једну, а Београдски II и Алтанов (као и Скоројевићев) другу групу. Ови грбовници су као и – данас изгубљени – Охмучевићев „протограф”, касније били прецртавани. Њихови потоњи преписи и други грбовници из корпуса илирске хералдике описани су у овом прегледу нешто сумарније, а детаљнији подаци о некима од њих могу се наћи у наведеној литератури. Београдски грбовник II спада међу најстарије и најлепше илирске грбовнике. Рукопис је 1936. године купио, преко једног бечког антикваријата, тадашњи југословенски конзул у Грацу. Музеј примењене уметности у Београду откупио је грбовник 1963. године. У науци је, стога, овај рукопис познат и под именом Грбовник из Музеја примењене уметности у Београду. Грбовник је 1962. описала Загорка Јанц.47 Име Београдски грбовник II много је прикладније за овај зборник. Име Београдски грбовник, носио је већ један сличан зборник грбова уништен 1941. године у пожару који је, после немачког бомбардовања, захватио Народну библиотеку. У београдској Народној библиотеци тада је изгорео још један грбовник, боље речено препис грбовника (рукопис Б.Н.Б. бр. 53). Била је то рукописна копија Фојничког грбовника коју је неко направио 1845. за Јанка 47 З. Јанц 1962: 61-74.

Шафарика, и при томе заменио латиничне потписе ћириличним. Овај, данас уништени, грбовник познат је под именом Шафарикова књига или Шафариков грбовник, али се понекад назива и Београдски грбовник 2. Њега не би требало мешати с грбовником из Музеја примењене уметности, односно с Београдским грбовником II. Београдски грбовник II је формата 35x24 cm и садржи 158 пагинираних листова са грбовима насликаним бојом, златом и сребром уз латиничне легенде у тракама испод грбова. Папир је, према воденим знаковима, произвођен у Прагу или Грацу од 1574. до 1603. (сл. 46).48 Сваки грб је на посебном листу. Легенде су писане разноврсно, неке штампаним, а друге декоративним писаним словима, али на основу стилског јединства очигледно да је у питању иста рука. Грбови су сликани веома вешто, а у ликовном погледу Београдски грбовник II, без сумње је међу најуспелијим од свих познатих преписа. На жалост, недостају уводне странице с насловом и садржајем, које су у илирској хералдици дијагностички осетљиве и које често указују на време настанка и међусобни однос грбовника. Грбовник је накнадно коричен, почетком XIX века49 (сл. 47), па је могуће да су уводне стране тада нестале. Садржај је уобичајен за илирску хералдику уз мање измене и детаље:

48 З. Јанц 1962: 62. Да је хартија аустријског порекла и да потиче из последње три деценије XVI века потврдио је Радоман Станковић, археограф – саветник из Археографског одељења Народне библиотеке Србије. Захваљујем г. Станковићу на детаљним и прецизним експертизама водених знакова и папира Београдског II, Тасовчићевог и Пашковићевог грбовника. 49 На хартији уз повез (форзец) је водени жиг фабриканта Јозефа Зевалда (Josef Sewald) из аустријског града Tалберга (Thalberg); произвођена је око 1800. године. Експертизу водених знакова извршио је Радоман Станковић.


46. Београдски грбовник II, водени жиг на хартији грбовника

47. Београдски грбовник II, водени жиг на хартији форзеца

48. Београдски грбовник II: Св. Јероним и лав

69


49. Београдски грбовник II: папа Гргур Велики

50. Београдски грбовник II: грб цара Душана (Стефана Немањића)

Лист 1. Patronus, Speculum, atque lux totius Illyriae Hieroime (св. Јероним и лав) (сл. 48), 2. Patronus atque Dux Regum Illyriae (Заштитник Илирије св. Стефан и војвода Илирије), 3. Patrona, ac Mater pijssima totius Illiriae (Богородица у полумесецу), 4. Patronus Regni Bosniae (Папа Гргур Велики) (сл. 49), 5. Imperatoris Stephani, Stephai Nemanich insignia (грб Цара Стефана Немањића) (сл. 50), 6. Macedoniae (грб Македоније), 7. Illiriae (грб Илирије), 8. Bosniae (грб Босне), 9. Dalmatiae (грб Далмације), 10. Croatiae (грб Хрватске), 11. Sclavoniae (грб Славоније), 12. Bulgariae (грб Бугарске), 13. Surbiae (грб Србије) (сл. 51), 14. Rasciae (грб Рашке), 15. Primordiae et Rumaniae (грб Примордиje и хумске земље — Chulmia je грешком написана Rumaniae),

16. Regis Steрhani Urosa Nemanich insignia (грб Краља Стефана Уроша) (сл. 52). Око грба краља Уроша исписани су бројеви, а испод штита другачијим, мање брижљивим рукописом и легенда која објашњава земаљске грбове у композитном грбу: i. Macedonia, 2. Bosnia, 3. Dalmatia, 4. Croatia, 5. Sclavonia, 6. Bulgaria, 7. Surbia, 8. Rascia, 9. Primordia & Rumania. У трећој колони испод Примордије стоји: Iliria est medius Bosinia, а испод тога Arma Nemanich sunt in medio. Грб Немањића с крунисаним двоглавим орлом и љиљанима и јесте у центру овог штита. Занимљиво је да је испод Немањића и грб с црвеним крунисаним лавом у нападу на сребрном. Поред овог грба стоји такође број 9, као и мало слово d, али у


71

51. Београдски грбовник II: грб Србије

52. Београдски грбовник II: грб краља Стефана Уроша

легенди нема објашњења. У неким другим грбовницима, као рецимо код Коренић-Неорића, на овом месту је грб Котроманића (црвени лав преко плавих и златних пруга). Преписивач Београдског грбовника II није добро видео или разумео овај грб, па је црвеног лава нацртао на сребном пољу. Интересантно је да грба Котроманића нема ни у композитном грбу цара Душана у Београдском грбовнику II, мада га, рецимо, у Коренић-Неорићевом грбовнику има. Накнадни аутор легенди у Београдском грбовнику II нашао се пред загонетком коме да припише грб с црвеним лавом па га није ни објаснио. И сâм грб Котроманића на следећем листу (17) је са црним лавом на плаво-златним пругама, а не са црвеним.

Од листа 17. до 158. нижу се даље грбови следећих породица: 17. Kotromanowich (грб Котроманића), 18. Nemagnich (грб Немањића) (сл. 53), 19. Mernavicich (Мернавичић, односно Мрњавчевић), 20. Tvartchovich (Твртковић), 21. Grebeljanovich (Хребељановић), 22. Brankovich (Бранковић), 23. Karstich (Хрстић), 24. Castriotich (Кастриотић), 25. Zarnoevich (Црнојевић), 26. Baoxich (Балшић), 27. Cosachich (Косачић), 28. Haruochovich (Хрвојевић), 29. Jablanich (Јабланић), 30. Ximarcovich (Шимраковић), 31. Ohmuchievich-Gargurich (Охмучевић-Гргурић), 32. Burmasovich (Бурмазовић), 33. Covachich (Ковачић), 34. Costanich (Костањић), 35. Kachich (Качић), 36. Voinovich (Војиновић), 37. Sviesdich (Звијездић), 38. Wladimirovich (Владимировић),

72


53. Београдски грбовник II: грб Немањића

54. Београдски грбовник II: Михеиловића

39. Slatonosovich (Златоносовић), 40. Bogascinovich-Dorascinovich (Богашиновић-Добрашиновић), 41. Kopievvich (Копијевић), 42. Ducadinovich (Дукађиновић), 43. Tassovihich (Тасовчић), 44. Zoranovich (Зорановић), 45. Cihorich (Чихорић), 46. Novakowich (Новаковић), 47. Radielovich (Рађеловић), 48. Xarkovich (Жарковић), 49. Biloxievich (Билошевић), 50. Bosnich (Боснић), 51. Bisaglich (Бисаљић), 52. Mathiekovich (Матејковић), 53. Grupkovich (Групковић), 54. Resichich (Ресичић), 55. Dicnich (Дикнић), 56. Oblachich (Облачић), 57. Soymirovich (Сојмировић), 58. Sladoevich (Сладојевић), 59. Kopchich (Копчић), 60. Draxoevich (Дражојевић), 61. Koikovich (Којковић, односно Гојковић), 62. Rubchich (Рубчић), 63. Morovlaxich (Моровлашић),

64. Miglienovich (Миљеновић), 65. Dignichich (Дињичић), 66. Margutich (Маргутић, односно Маргитић), 67. Liubetich (Љубетић), 68. Grubachevich (Грубачевић), 69. Sagrielovich (Сагријеловић), 70. Liubibratich (Љубибратић), 71. Predoevich (Предојевић), 72. Sestokrilovich (Шестокриловић), 73. Sviloevich (Свилојевић), 74. Sitnicianich (Ситничанић), 75. Rescierrevich (Режиеревић), 76. Sokolovich (Соколовић), 77. Cihorich-Neorich (ЧихорићНеорић), 78. Zetinich (Цетинић), 79. Xupanovich (Жупановић), 80. Wholich (Вуколић, односно Вукотић), 81. Wlaxich (Влашић), 82. Grubiexevich (Грубешевић), 83. Gradoanovich (Градановић), 84. Glavich (Главић), 85. Tomanovich (Томановић), 86. Xantich (Шантић), 87. Xdralovich (Ждраловић), 88. Didlovich (Дидловић),


89. Kraychinovich (Крајчиновић), 90. Klexich (Клешић), 91. Giendisalich (Ђендисаљић), 92. Krixich (Кришић), 93. Mehlinich (Мелинић), 94. Kukrevchich (Кукревчић, односно Кукречић), 95. Tihuinovich (Тихчиновић), 96. Tarzarovich (Тарцаровић), 97. Hrabrenovich (Храбреновић), 98. Mirolovich (Мироловић, односно Мириловић), 99. Bailevich (Баилевић, односно Бјелавић), 100. Klupkovich (Клупковић), 101. Debelich (Дебељић), 102. Yamometovich (Јамоме товић), 103. Xich (Шић, односно Шишић), 104. Delkoevich (Делкоевић, односно Дескојевић), 105. Alaupovich (Алауповић), 106, 107. (дупла пагинација) Ugrinovich (Угриновић), 108. Stankovich (Станковић), 109. Sestricich (Сестричић), 110. Smokronovich (Смокроновић), 111. Kulovich (Кутловић), 112. Parmezanich (Пармежанић), 113. Halenich (Халенић), 114. Barzoevich (Брзојевић), 115. Branilovich (Браниловић), 116. Vilich (Вилић), 117. Toloscich (Толишић), 118. Wkovich (Вуковић), 119. Tezeuvchich (Тешевчић), 120. Voykovich-Pallikuchia (Војковић-Паликућа), 121. Martinaxevich (Мартинашевић, односно Мартинушевић), 122. Knezovich (Кнезовић), 123. Pokraichich (Покрајчић), 124. Kruxichevich (Кружичевић), 125. Bachich (Бачић), 126. Hvaokovich (Хваоковић), 127. Bibich (Бибић), 128. Masnovich (Масновић), 129. Evseobidvic (Еузебиовић), 130. Mokrovich (Мокровић), 131. Pichielomenovich (Пикјеломеновић), 132. Ciubrachevich (Чубрачевић, односно Чубретић), 133. Kobilich (Кобилић), 134. Xeligovich (Жељиговић), 135. Kosovich (Косовић), 136. Prelasovich (Преласовић), 137. Kraguenich (Крагуенић, односно Крагујевић), 138. Bogopankovich (Богопанковић), 139. Ljubkovich (Љубковић), 140. Sudich (Судић), 141. Ursinich (Урсинић), 142. Krasoevich (Красојевић), 143. Raikovich (Рајковић), 144. Orlowcich (Орловчић, односно

73

Орловић), 145. Zubich (Зубић, односно Шубић), 146. Marulovich (Маруловић), 147. Divoevich (Дивојевић), 148. Sencevich (Сенчевић), 149. Musievich (Мусијевић), 150. Nemicich (Немичић, односно Нимичић), 151. Frankopanovich (Франкопановић), 152. Benovich (Беновић), 153. Beloperievich (Белоперјевић), 154. Alinich (Алинић), 155. Jaxich (Јакшић), 156. Jugovich (Југовић), 157. Jagrotalich (Јагроталић), 158. Mihielovich (Михеиловић). Грб Пашачића, који је обично на 106. месту изостављен је (можда случајно), а наредни грб Угриновића носи двоструку пагинацију (106, 107). Изгледа да је последењи грб (158) Михиеловића (сл. 54) додат накнадно пошто стилски одудара од осталих, а и нема га у другим грбовницима. Овај додатак указивао би на породицу која је била евентуални власник грбовника. Грбовник Коренића Неорића чува се у Националној и свеучилишној књижници у Загребу. Сликан је на папиру формата 21x14,5 cm, и има 168 листова. Због године 1595, која је написана на 6. страни, сматра се најстаријим преписом Охмучевићевог „протографа”, мада би Лондонски грбовник могао бити барем истовремен Коренић-Неорићевом, ако не и старији. Грбовник Коренића Неорића, међутим, један је од најважнијих споменика илирске хералдике, пошто је вековима био познат и доступан заинтересованим појединцима и породицама. Грбовник се, можда још од XVII века, налaзио у Дубровнику, па је отуда позајмљиван и преписиван.50 Грбовник Коренића Неорића набавио је средином XIX векa, вероватно у Дубровнику, Људевит Гај, а с његовом заоставштином зборник је доцније доспео у Националну и свеучилишну књижницу. Описивали 50 А. Solovjev 1954: 126, 127.

74


су га многи, још од XIX века,51 а 1991. објављен је као репринт, у књизи Иве Банца Грбови биљези идентитета.52 На првом листу је наслов, ћирилицом и латиницом, а затим ћирилични и латинични

и 1595. годином, и обрнуто (сл. 55). Наиме, на првом листу су отисци шестога! То није све: у ћириличном садржају нема Коренића, већ се само наводи породица Неорић, као и у другим грбовницима (сл. 56). У латиничном, међутим, нема Неорића, али су на том месту Коренићи. Није јасно да ли су листови с латиничним садржајем мењани и додавани накнадно, можда да би се у зборник убацио и раскошнији грб Коренића Неорића (сл. 57)? Могуће је да је том приликом, сада шеста страна, која је некада била преклопљена преко прве, добила ново ме-

55. Коренић-Неорићев грбовник: насловна страна на листу 1

садржај грбова. На листу 6 је чувени наслов с именом Коренића Неорића и годином 1595. Међутим, ови први листови као да су некада били другачије распоређени, на шта указују и отисци претходних страна, барем судећи према објављеном репринту.53 Тако се 1. лист (с насловом Родословије… итд.) делимично пресликао на лист бр. 6 с именом Коренић Неорић 51 И. Јукић 1842; С. Новаковић 1982: 379-382; A. Solovjev 1954: 128; A. Матковски 1970: 77-82. 52 I. Banac 1991. 53 I. Banac 1991: 137-147.

56. Коренић-Неорићев грбовник: садржај на листу 4

сто. Ако је то тачно, онда је грбовник коричен барем два пута, пошто је, накнадно, из грбовника избачен грб Цетињанића (78), који се јавља и у ћириличном и у латиничном садржају. Уместо њега убачен је грб Вукославића (кога у садржајима нема), цртан другом руком, и то


75

с погрешном пагинацијом 79 (исти број стране као и Жупановићи). Александар Соловјев претпоставља да је око 1700. године грбовник Коренића Неорића био послат у Сплит, како би послужио као потврда претензија породице Вукославић, односно тобожње аутентичности њиховог преписа грбовника. Вероватно је тада настала ова невешта преправка.54 Од листа бр. 6 наставља се грбовник с уобичајеним садржајем (сл. 58, 59), уз неке карактеристичне измене. На крају грбовника следи

58. Коренић-Неорићев грбовник: грб цара Уроша 59. Коренић-Неорићев грбовник: грб Охмучевића

57. Коренић-Неорићев грбовник: грб Коренића

једанаест накнадно додатих листова другачијег папира с композитним грбовима Коренића, Неорића, Јеринића, Жупановића и још неких непознатих породица.55 Ови листови убачени 54 A. Solovjev 1954: 127-128. 55 A. Solovjev 1954: 128-129.


су приликом једног од потоњих коричења књиге. Коренић-Неорићев грбовник послужио је Ивану Бојничићу као један од извора за зборник хрватских грбова у чувеном Зибмахеровом корпусу грбова.56 Лондонски грбовник налази се у библиотеци друштва антиквара у Лондону (The Society of Antiquaries), а до скора је био непознат. Објавили су га А. Палaвестра57 и Џ. Гудал.58 Грбовник спада у најстарији познати слој илирске хералдике и хронолошки се може везати за крај XVI века. Terminus ante quem за настајање Лондонског грбовника је 1637. година, од када се сигурно налази у Енглеској (сл. 60).

60. Лондонски грбовник: насловна страна 61. Лондонски грбовник: грб Твртковића

Грбовник је рађен на пергаменту формата 23,2x19,6 cm. Укоричен је накнадно (када је књига већ била у Енглеској) у смеђу телећу кожу. Оригинална пагинација листова дата је римским бројевима од I до CLVII, а поновљена је и арапским цифрама. Грбови су вешто нацртани и потпуно обојени. У грбовнику је готово доследно спроведен систем да после стране са грбом следи празна страна (recto), и читав празан лист (verso и recto). Изнад грба је трака са ћириличним натписом, а испод грба раскошно украшена картуша са латиничним текстом. Садржај Лондонског грбовника, уз мања одступања, сличан је другим илирским грбовницима (сл. 61). Многи од празних листова пергамента исечени су из књиге, а недостају и листови са грбовима краља Уроша, Немањића, Брзојевића и Тешевчића, чије се раније постојање може утврдити увидом у оригинални садржај, отиском слике на претходној страни, као и аналогијама са другим „илирским”

56 I. Bojničić 1899. 57 А. Палавестра 1993; 1996. 58 J. Goodall 1995.


77

62. Лондонски грбовник: грб Миљеновића

грбовницима. У стилском погледу, грбовник је најсличнији грбовнику Коренића Неорића.59

(Летица) била оригинални или један од првих власника грбовника.

Грб Миљеновића у Лондонском грбовнику има нешто другачији третман него остали грбови (сл. 62). Лист је, упркос оригиналној пагинацији LXIIII (64), убачен између листова 35 и 36 са грбовима Качића и Војновића, вероватно на угледније место. Картуша са латиничним именом Milienovich урађена је знатно раскошније од других, између осталог и златном бојом. Уз име Milienovich, накнадно је, другачијим рукописом, латиницом дописано Letiezza. Вероватно је породица Миљеновић

Интерeсантно је да је Лондонски грбовник, који је из заборава изронио тек 1991. године, ипак био спомињан и раније у хералдичкој литерaтури, али сe није знало где се налази.60 Соловјев, у раду Приноси за босaнску и илирску хералдику, наводи опис једног илирског грбовника који је крајем XVII века објавио Шарл-Франсоа Менестрије (Chare-François Menestrier), чувени француски историчар.61 Менестрије је 1670. путовао по Немачкој, Енглеској и Италији, а његов опис, који прено-

59 A.Соловјев1933; I. Banac 1991: 131-316.

60 А. Палавестра 1993, 1996; J. Goodall 1995. 61 A. Solovjev 1954: 130.


63. Еx libris Густава Емиха из Тасовчићевог грбовника

си Соловјев, слаже се у свим појединостима с Лондонским грбовником: грешка у речи insignarum, број и редослед грбова, одсуство Вукославића итд. Очигледно је да није у питању Охмучевићев „оригинал” већ једна од најстаријих, ако не и најстарија, копија рађена за породицу Миљеновић. Занимљиво је да Менестрије не спомиње накнадно померање грба Миљеновића напред на угледније место, између листова 35 и 36 (оригинална пагинација је 64) па се ова преправка морала десити приликом накнадног коричења грбовника у Енглеској, тек после 1670, када је Менестрије могао видети грбовник у Лондону. Ово отвара питање евентуалних веза породице Миљеновић са енглеским породицама које су поседовале грбовник. 62 Тасовчићев грбовник је до скоро у науци био потпуно непознат. Чува се у Музеју примењене уметности у Београду (инв. бр. 19198). Музеј 62 А. Палавестра 1996.

га је 1986, преко антикварнице „Орфелин”, откупио од наследника чувеног колекционара Јоце Вујића (1863-1934) из Сенте. На првој страни је и печат Вујићеве библиотеке. На корицама и на првој страни грбовника има још занимљивих података о историји овог рукописа. На унутрашњој страни корица прилепљен је ex libris листић, с грбом и именом претходног власника, Густава Емиха од Емеке у Мађарској (Gustavi Emich de Еmöke) (сл. 63). На првој страни су три рукописне забелешке на холандском које откривају још понешто из историје овог хералдичког зборника (сл. 64). У првој белешци, непознати холандски власник (ако то није био сам Емих, што је мало вероватно) саопштава да је грбовник за њега купио извесни П. Бек (P. Beck) у Енкхејзену (Enckhuitzen)1849. године, за 1,13 гулдена. У другој белешци, истим рукописом, сумарно се описује грбовник, а напомиње се и да „места писана оловком, ту и тамо, потичу с краја 17. или почетка 18. века” (што је, како ћемо видети, погрешна датација). У трећој забелешци власник признаје да му ни после више од десет година није јасно какав је грбовник у питању.63 Зна се, према томе, да је грбовник купљен 1849. у Енкхејзену у Холандији, и да га је власник (који пише на холандском) поседовао више од десет година. Потом се, после 1867 — судећи по грбу на ex librisu — појављује у библиотеци Густава Емиха од Емеке у Мађарској.64 да би коначно стигао у Вујићеву збирку у Сенти. Права изненађења, 63 Захваљујем Ирени Aјдиновић с Катедре за холандски језик на Филолошком факултету у Београду која је протумачила и превела нечитке рукописне забелешке писане на холандском XIX века. 64 Gustav Anton von Emich, рођен 1814. у Пешти, познати књижар, издавач и штампар Академије. Додељено му је угарско племство 20. 6. 1867, са предиктом von Emöke. Грбовница на име Gustav Emich von Emöke, с грбом који је na ex librisu у Тасовчићевом грбовнику, издата је 22. 6. 1868. G. von Csergheö de Nagy Tacskand 1893: 153, tabla 121.


64. Прва страна Тасовчићевог грбовника с холандским текстом

међутим, налазе се између усјајених кожних корица овог хералдичког зборника. Грбовник је цртан на хартији формата 23x19 cm и укоричен у светлу кожу. Садржи 173 листа, а од тога су првих седам и последњих шест непагинирани. Пагинација почиње са листом 3, арапским бројевима у горњем десном углу. Анализа водених жигова показује две врсте папира: првих седам и последњих шест листова нешто су дебљи, с грбом Базела, љиљановом круном и иницијалима NСH/M, остали листови, на којим су цртани грбови су тањи, с љиљановом круном, гроздом и иницијалима AF. Обе врсте папира датиране су у период 1595-1615 (сл. 65).65

65 Анализу водених знакова урадио је Радоман Станковић.

65. Тасовчићев грбовник, водени жигови на хартији

79


66. Тасовчићев грбовник: грб Немањића

Грбови су цртани само на десној страни, углавном оловком, а неки су преко оловке исцртани сепија тушем. Само је на грбовима Котроманића (л. 17), Немањића (л. 18) (сл. 66) и Војиновића (л. 36) делимично започето бојење воденом бојом, али чак ни то није завршено. Уметник је био веома вешт цртач и, за хералдичку уметност, велика је штета што посао није привео крају. Ова околност, међутим, има и своју добру страну јер нам открива порекло самог аутора. Уметник је, наиме, оловком себи означавао шифре боја за касније исликавање грбовника, и те забелешке би после бојења сигурно биле избрисане. Већином су то само словне скраћенице, али понегде је написана и цела реч, и то писаном готицом, на холандском XVI/XVII века!66 Садржај грбовника је у потпуности истоветан с хипотетичним реконструисаним Охму66 Идентификацију језика потвдрила је Ирена Ајдиновић.

чевићевим „оригиналом”. Једино на почетку недостаје насловна страна, садржај, као и прве две слике: св. Јероним и лав и св. Стефан и цар Илирије. Као што је речено, рукопис почиње од листа бр. 3 на коме је Богородица у полумесецу. Одсуство насловне стране и садржаја још се и може разумети. Холандски уметник био је задужен за цртање, а писање текста, поготово на њему чудном „илирском” језику, оставио је неком другом. Отуд оних седам празних листова на почетку: таман довољно за наслов и садржаје ћирилицом и латиницом, као и за две слике које недостају. Ни у самом грбовнику уметник није писао имена, нити је исцртавао картуше. И ово је логично: прво се напише текст, а онда се цртају картуше, како не би биле тесне или превелике. Једино су нејасни мотиви због којих није насликао св. Јеронима и св. Стефана. Можда је, једноставно, те сложеније композиције оставио за крај? Од листа бр. 3 нижу се слике и грбови уобичајеним редоследом: папа Гргур (4), грб цара Душана с орденом св. Стефана (5), земаљски грбови (6-15), грб цара Уроша (16), Котроманићи (17), Немањићи (18) итд. све до Јагросалића на листу 157. Грб Цетињанића је на свом месту (78) и то необично стилизован (као и у Лондонском грбовнику), с репом и орловим чапорцима који извирују иза штита. У грбовнику су ипак, готово на свакој страни – у дну, лево – написана презимена власника грбова (углавном ћирилицом, а на више места ћирилицом и латиницом). С обзиром на то да је у питању модерна српска ортографија, можемо претпоставити да је ове легенде писао сам Јоца Вујић, или неко у његовој библиотеци. Приликом идентификације породица, као и у писању самих презимена има неких грешака. На последња два пагинирана листа (158 и 159) налази се хералдичка посластица. Ту су грбови који откривају идентитет наручиоца грбовни-


81

67. Тасовчићев грбовник: грб Стефана Тасовчића

ка и време настанка зборника. На листу 158 нацртан је композитни грб с три шлема, челенкама и ламбрекинима (сл. 67). Штит је квадриран, а у првом квартиру је грб Тасовчића, у другом Охмучевића, у трећем Чихорића, а у четвртом

Богашиновића Добрашиновића, сви познати из илирских грбовника. У средини је унутрашњи штит у облику лозанжа (ромба, што је ознака женских грбова), са грбом Балшића. Челенке су посебно раскошне: на средишњој је медвед с


перјаницом, који у шапама држи сломљени мач (с балчаком у облику оцила!). Медвед је иначе приказан у грбу Тасовчића, као и у њиховој челенци, али без сломљеног мача. Хералдичка десна челенка (с посматрачеве леве стране) представља очигледно Охмучевиће: црнозлатна крила - на десном је грана, док је, за ову прилику, на левом грб Балшића у лозанжу. Између крила је кула, а на њој ждрал који држи камен и тако симболизује будност.67 На левој челенци је крунисани орао из грба Чихорића. Једноставним хералдичким читањем распореда квартира грба долази се до закључка да је грб припадао армигеру коме је деда с очеве стране био Тасовчић, баба Чихорић, а с мајчине стране деда Охмучевић, а баба Богашиновић Добрашиновић. То би могли бити само сестрићи дон Педра Охмучевића: Ђорђе, Стефан и фра Никола Тасовчић. Њихов отац је био Никола Долисти Тасовчић, а мајка Рада Охмучевић (кћи Ивеље Охмучевића и Јелене Богашиновић).68 Интересантно је да читањем грба сазнајемо да је мајка Николе Долисти Тасовчића била од Чихорића. Грб Балшића у лозанжу, у средишту штита, означава генеалошку претензију на једну од најчувенијих тобожњих прамајки Тасовчића и Охмучевића: Видосаву Балшић – наводну жену митског родоначелника Охмучевића – Реље од Костура. Најмање је вероватно да је власник грба с листа 158 био фра Никола. Пре ће бити да је то један од млађе браће, истакнутих и прослављених шпанских помораца. Ђорђе Долисти Tасовчић био је, као и његов ујак дон Педро, шпански капетан, доцније и адмирал, а још осамдесетих година XVI века тражио је потврде својих 67 То је уобичајена представа ждрала у хералдици. Према легенди, ждрал чапорцима држи подигнут камен, како не би заспао. Наиме, када задрема, камен му испадне и пробуди га. A. C. Fox Davies 1985: 186. 68 А. Соловјев 1933: 83-89; G. Gelcich 1889: 170, 171.

племићких звања и поседа, што му је било и признато. Почетком XVII века био је врло активан у антитурској делатности напуљског двора; витез реда светог Јакова постао је 1623, а умро је 1625. 69 Ђорђе је још пре 1584. био примљен у ред тосканских витезова св. Стефана.70 Управо та околност не иде у прилог претпоставци да је био власник грба с листа 158. Частољубиви шпански капетан не би пропустио да на свој грб истакне крст престижног витешког реда св. Стефана, а тог знака на овом грбу нема. Остаје, према томе, Стефан Долисти Тасовчић – најчувенији дон Педров сестрић.71 Стефан је, као капетан брода Благовести, у саставу Левантске ескадре, учествовао у походу шпанске армаде против Енглеске 1588. Његов, у борбама тешко оштећени брод био је један од оних који су назад у Шпанију пловили дужим и тежим путем око Британије и који су се под олујним ветровима Атлантика разбијали о ирско стење.72 Стефан је, међутим, преживео и доцније је и сам постао шпански адмирал и витез реда светог Јакова.73 За адмирала и команданта ескадре именован је тек после дон Педрове смрти 1599, а вероватно је тада постао и витез реда св. Јакова. Још исте године, међутим, несрећно је скончао у бродолому код азорског острва Терсиера.74 Може се, дакле, с доста основа претпоставити да је грб на 158. листу управо Стефанов, и то из времена пре него што је постао витез реда св. Јакова. Ако се узме у обзир да је његов лични грб на истакнутом месту у грбовнику, одмах после „редовног” садржаја, оправдан је закључак да је грбовник и рађен за 69 Ј. Томић 1904: 86-88; G. Gelcich 1889: 90. 70 А. Соловјев 1933: 83; G. Gelcich 1889: 87-92. 71 Додуше, постоји један узгредан податак да је и Стефан био витез реда св. Стефана (G. Gelcich 1889: 87, белешка 59). 72 В. Костић 1975: 412-416. 73 А. Соловјев 1933: 83; G. Gelcich 1889: 87-92. 74 G. Gelcich 1889: 87-88.


83

68. Тасовчићев грбовник: грб Петра Охмучевића

Стефана Долисти Тасовчића, па овом зборнику пристаје назив Тасовчићев грбовник. У светлу испреплетених шпанско-холандских односа у XVI веку, није нимало необично да је грбовник радио један холандски уметник за истакнутог шпанског поморског капетана, као ни то да је рукопис купљен у познатом поморском градићу Енкхејзену. Грб на 159. листу још је занимљивији: има такође три шлема, разбокореле челенке и богате ламбрекине (сл. 68). Сам штит је квадриран: у првом квартиру је грб Охмучевића, у другом

Богашиновића Добрашиновића, у трећем Чихорића, а у четвртом Костањића. Уну трашњи штит је расцепљен: десно је представљена тврђава с три куле, а лево грб Балшића. Тврђава с кулама прилично је загонетна, али се може претпоставити да је то грб митског родоначелника Охмучевића, Реље од Касторије, што би објаснило појаву овог мотива у средишњем грбу уз Балшиће, као и у челенци. Тврђава с три куле, наравно, познати је грб Павловића Јабланића,75 али је у илирској хералдици она 75 Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић 1991: 187192.


златна на црвеном пољу, уз три златна љиљана (а у челенци црвена). У челенци грба Стефана Тасовчића на листу 158 — судећи по забелешкама холандског цртача — тврђава је црна, док је у грбу на листу 159 она љубичаста (violet), како на челенци тако и у унутрашњем штиту, а у сва три случаја је без кринова, па је јасно да то није грб Јабланића. Занимљиво је да је челенка са тврђавом и ждралом приказана и на једном загонетном дрвеном печату Охмучевића који је још 1904. објавио Вид Вулетић Вукасовић.76 У средишњој челенци грба на листу 159 раширила су се златно-црна крила са грба Охмучевића: на десном је окресана грана, а на левом грб Балшића у лозанжу. Између крила је поменута тврђава са три куле, изнад које бди ждрал с каменом. Десна челенка је крунисани полулав из грба Богашиновића Добрашиновића, а лева - једнорог из грба Костањића. Испод штита извирују краци карактеристичнoг црвенoг крста ордена светог Јакова (Santiago de la Еspada). Који је то носилац ордена св. Јакова имао с очеве стране деду Охмучевића и бабу од Чихорића, а с мајчине деду Богашиновића Добрашиновића и бабу од Костањића? Ову загонeтку лако је решити. То је могао бити само дон Педро Охмучевић лично и нико други! Отац му је био Ивеља Охмучевић (од Ивана Охмучевића и Раде Чихорић), а мајка Јелена Богашиновић (од Николе Богашиновића и Марине Костањић).77 Орден св. Јакова дон Педро је добио 2. марта 1596.78 То је уједно и terminus post quem за настанак Тасовчићевог грбовника. Као што је речено, могло би се претпоставити да је Тасовчићев грбовник настао још за дон Педровог живота, значи између марта 1596. и 1599, дакле пре него што је Стефан Долисти Тасовчић постао адмирал. Време настанка

хартије иде у прилог оваквом датирању. Ако је ипак Ђорђе био наручилац грбовника,79 онда је рукопис настао између 1596. и 1623, с тим што водени знаци указују на последње године XVI и прву деценију XVII века.

Берлински грбовник спада у мање познате илирске грбовнике. Налази се у Немачкој државној библиотеци у Берлину (Staatsbibliothek zu Berlin Preussischer Kulturbesitz). Први га је споменуо А. Јацимирски 1921,80 а нешто детаљније описао А. Матковски.81 Није познато како се овај грбовник нашао у берлинској библиотеци и на основу чега се датира на крај XVII века.82 Немачка државна библиотека љубазно се одазвала молби Музеја примењених

76 В. Вулетић-Вукасовић 1904: 370. 77 А. Соловјев 1933: 85. 78 А. Соловјев 1933: 83; G. Gelcich 1889: 84.

79 80 81 82

Грб на листу 159 веома је значајан, не само због тога што се коначно упознајемо с особним знамењем Петра Охмучевића, кључне личности илирске хералдике, већ и зато што нам открива најстарији слој илирских грбовника. Наиме, може се основано закључити да је Тасовчићев грбовник добрим делом рађен према дон Педровом изгубљеном протографу. Шта је природније него да сестрић, саборац и наследник, користи ујаков зборник као хералдички извор? Околности настанка Тасовчићевог грбовника, ипак, нису сасвим јасне. Ову, ионако замршену, причу додатно компликују најновији подаци о мало познатом Берлинском грбовнику: на последња два листа (158. и 159) тог хералдичког зборника шепуре се, у пуном сјају и боји, грбови Тасовчића и дон Педра Охмучевића, до у детаљ истоветни с оним из Тасовчићевог зборника!

Ј. Томић 1904: 86-88; G. Gelcich 1889: 90. A. И. Яцимирскiй 1921 A. Матковски 1970: 109-111. A. Матковски 1970; G. Оswald 1984: 425.


85

69. Берлински грбовник: насловна страна

уметности и послала неколико слајдова Берлинског грбовника. Посебно су била потраживана последња два листа (158. и 159.), јер се основано сумњало да би се ту могли наћи подаци о наручиоцима грбовника. Заиста, на та два листа налазе се, као што је речено, грбови дон Педра Охмучевића и једног од браће Тасовчића. Берлински грбовник сликан је на хартији формата 27,7x20,5 cm. После уводних 15 страна, са сликама светаца и земаљским грбовима, следе породични грбови са ћириличним и латиничним легендама (укупно 159 листова). Грбови су рађени веома вешто, уз минуциозно коришћење златне боје, тако да овај грбовник,

као и Београдски II, спада у најлепше илирске грбовнике. На 5. листу, уз сложени грб цара Душана, неко је (вероватно власник књиге) на латинском исписивао земље на које се поједини грбови односе, као и број листа у грбовнику где су ова знамења дата засебно (сл. 70). Уз то је написао и кратку опаску на латинском, која читаоца упућује на дело Мавра Орбина: „Vid. f. 242. I’ Historia di Regno de gli Slavi. Don Mauro Orbini Rauseo. Abbate Melitense”. Насловна страна Берлинског грбовника подсећа на ону из Коренић-Неорићевог: изнад текста је чак и истоветан латинични монограм Исуса Христа (IHS), испод којег је тролисни флорални мотив, као и у Коренић-Неорића


70. Берлински грбовник: грб цара Душана

(сл. 69).83 Берлински, међутим, није прецртаван с Коренић-Неорићевог грбовника: грешке у ћириличном тексту (којих има на претек) нису исте као у Коренић-Неорићевом, па ни као у 83 I. Banac 1991: 137.

Лондонском зборнику. Неке речи су правилније, али је преписивач — невичан ћирилици — правио нове грешке. Тако у Берлинском, рецимо, за реч БИЛИЕГОВИ (биљегови, тј. грбови) пише: БНЛГН ЕГОКН (чак је реч подељена у две), у


87

71. Берлински грбовник: грб Стефана Тасовчића

Коренић-Неорићевом: БНАНГОКН, у Лондонском: БНЛХЕГОКН, а у најтачнијем Алтановом грбовнику: БНЛЕГОВН. Преписивач је имао неке магловите представе о ћирилици, рецимо, о томе да се слова Р и П у ћирилици и

латиници некако поклапају, али је због тога погрешно написао ПЕДА уместо РЕДА! Могло би се, на основу тачније написаних речи (које нису такве у Коренић-Неорићевом и Лондонском зборнику), као и карактеристичних грешака,


72. Берлински грбовник: грб Петра Охмучевића

закључити да Берлински грбовник није преписиван с ових зборника већ с неког грбовника где је ћирилични текст правилнији. Да је такав зборник с тачнијом ћириличном ортографијом

постојао, зна се и на основу насловне стране Алтановог грбовника. Интересантно је да je у Берлинском грбовнику донекле измењен и латински текст. Тако пише Qvi quidem translatus est,


a нe Ovod qvidem translatum est, као у КоренићНеорићевом и Лондонском зборнику. Очигледно је да су Берлински и Тасовчићев грбовник у блиској вези. Тако се стилизације и многи детаљи грбова до танчина поклапају (грб цара Душана, одсуство звезде у грбу Илирије итд.). Димензије самих грбова и њихових саставних делова, штавише, потпуно су исте у оба хералдичка зборника, па се стиче утисак да је један директно прецртаван с другог (кроз танку хартију). Ово је посебно уочљиво код грбова на листовима 158 и 159 (сл. 71, 72). Грбови дон Педра и његовог сестрића насликани су посебно раскошно и брижљиво. Како је већ речено, цртеж је истоветан с оним у Тасовчићевом грбовнику, али су грбови помно насликани у боји, са златним и сребрним детаљима (златовез на тканини итд.). Уметник је с леве и десне стране грбова додао и трофеје, који указују на војне успехе и победе двојице славних шпанских адмирала: на барокне штитове, о траке украшене бројним машницама обешене ратне сполије. Интересантно је да је, уз грб адмирала Тасовчића, ратни плен турски (штитови с полумесецом, сабље кривошије, турбани, рефлексни лукови, стреле, тоболци, бубњеви), док грб дон Педра украшава европско оружје (мачеви, стреле, штитови, конкистадорски шлемови, делови оклопа, топови, мускете, добоши, копља, хелебарде, заставе). На штитовима, с којих виси читав тај Охмучевићев трофејни арсенал, у сребрном пољу је карактеристични црвени крст — знак витешког реда св. Јакова од мача (Santiago de la Еspada). Штитови с којих висе трофеји уз грб амирала Тасовчића, међутим, празни су. Јасно је, дакле, да су обе хералдичке композиције могле настати после 1596, када је дон Педро постао витез св. Јакова, а пре 1599 (уколико је грб Тасовчића рађен за Стефана), или пре 1623

89

(уколико је у питању грб Ђорђа Тасовчића). Ова околност још више истиче међусобну везу Берлинског и Тасовчићевог грбовника, као и релативно узак хронолошки хоризонт у којем је могла настати оваква хералдичка комбинација. Нејасно је зашто су у Берлинском грбовнику, уз грбове адмирала Тасовчића и Охмучевића, остале неисписане траке предвиђене за легенде и мото. Да је уз грб на листу 158, којом срећом, написано име власника (Стефана или Ђорђа), то би знатно олакшало и прецизније датирање самог зборника. То, међутим, није и једина загонетка везана за Берлински и Тасовчићев грбовник и њихов међусобни однос. Стилска и хералдичка анализа указују на блиску везу између ова два зборника, али не и на њихове хронолошке и генеричке односе. Намећу се три претпоставке: а) да је Тасовчићев грбовник прецртаван с Берлинског, па да из неког разлога није завршен; б) да је уметник започео Тасовчићев грбовник па је, незадовољан форматом или нечим другим, напустио посао и потом начинио нови, Берлински грбовник, на већем формату; и в) да су оба грбовника прецртавана с неког трећег, данас непознатог хералдичког зборника, који је вероватно припадао једном од браће Тасовчића (због грба на листу 158), или чак и самом дон Педру, који је желео да — осим своје — истакне и славу својих сестрића. Све те могућности за сада морају остати отворене јер се још не зна датум настанка Берлинског грбовника, нити да ли постоје водени знаци на хартији, као ни то каква је била судбина ове књиге пре него што је доспела у берлинску библиотеку? На основу хералдичке анализе, ипак, може се рећи да Берлински грбовник није настао крајем XVII века, како се до сада сматрало, већ да припада најстаријем слоју илирске хералдике (крај XVI и почетак XVII века).


Алтанов грбовник налази се у Болоњи, у Универзитетској библиотеци, међу рукописима из оставштине грофа Марсиљија (L. F. Marsigli). Сликан је на хартији формата 18,5x14,2 cm и садржи 159 листова. Описао га је А. Соловјев.84 Осим Алтановог, у болоњској библиотеци налази се и Оловски грбовник, као и рукописна Стематографија Павла Ритера Витезовића.85 Ови хералдички списи доспели су у Марсиљијеву библиотеку с папирима Ритера Витезовића који је 1699. сарађивао са грофом Марсиљијем у комисији за успостављање граница после Карловачког мира.86 Према нотарском запису, на последњој пагинираној страни (157) може се закључити да је грбовник 1614. године преписан у Бечу, с једног старијег зборника грбова, за младог аустријског фелдмаршала Адолфа Алтана (Althann). Соловјев сматра да је грбовник преписивао Mарко Скоројевић, босански католик који се надао да ће Хабсбурговци ослободити Босну од Турака, те је био заговорник тзв. „аустро-илирске” идеје, уместо старије „српскоилирске” идеје Охмучевићевог грбовника.87 Скоројевић је 1633. урадио још један грбовник (Скорoјeвићев или Бечки грбовник) и посветио га надвојводи Фердинанду Франциску, сину цара Фeрдинанда III. У оба грбовника, уместо Шимраковића (лист 30) појављује се породица Скоројевић.88 Алтанов грбовник изузетно је значајан. Упадљиво је да је од свих илирских грбовника у Алтановом грбовнику најтачнији ћирилични текст, вероватно зато што га је преписивао 84 A. Solovjev 1954: 103-109. 85 S. Beigl 1901; Н. Радојчић 1933: 138-139, 1940: 356-367; A. Solovjev 1954: 103-109. 86 I. Banac 1991: 17, 18. 87 A. Solovjev 1954: 103-109, 105-117. 88 A. Solovjev 1954: 111-117.

Марко Скоројевић, вичан матерњем језику и ћириличном писму (сл. 73).89 У посвети на првој страни нема уобичајених грешака које су чинили писари који нису знали српски језик ни ћирилицу. У том погледу, Алтанов грбовник је најближи изворнику, ако претпоставимо да је у изворнику био тачан ћирилични текст. Још значајнији је податак да је 1614. у Бечу постојао старији препис с тачном ћирилицом (с кога је Скоројевић преписивао) и да је тај зборник поднет нотару на увид. С друге стране, у Алтановом, Скоројевићевом, па и у Београдском грбовнику II, нема ордена св. Стефана око грбова цара Душана и цара Уроша, који се појављује у Коренић Неорићевом, Лондонском, Тасовчићевом и Берлинском грбовнику. Можда је разлог томе управо нова „аустро-илирска” идеја у којој није било места за (фиктивни?) орден Душановог царства.90 Интересантно је да Алтанов грбовник има доста грешака и преправки у латиничним потписима.91 Исправке у латинични текст, по свој прилици, уносио је крајем XVII века лично Павао Ритер Витезовић, који је поседовао Алтанов и Оловски грбовник, и који је проучавао грбовнике припремајући своју Стематографију. Тако је написано Insignia Filij, па је Filij прецртано, као и Henrici, а уместо тога написано Urosij; Mrniauchich је преправљено у Mernavic, а уз грб Македоније погрешна латинска легенда Insignia Regni Dalmatiae исправљена је у Macedoniae. Стилска анализа и садржај Алтановог грбовника показују да је овај рукопис у блиској вези са Београдским грбовником II. О неким сличностима Алтановог и Београдског грбовника II 89 A. Solovjev 1954: 109. 90 О ордену св. Стефана: С. Ћирковић 1968; А. Палавестра 2000: 188-189. 91 A. Solovjev 1954; I. Banac 1991.


91

писала је Загорка Јанц.92 Изгледа, међутим, да је Београдски грбовник II, у понеким детаљима, ближи изворнику јер нема Скоројевићa, као ни неке грешке које се јављају у Алтановом грбовнику. Може се, према томе, претпоставити да је и Београдски II (упркос томе што уопште нема ћириличног текста), прецртан почетком XVII века у Бечу, с истог оног старијег грбовника који се спомиње у нотарском запису Алтановог грбовника. Палинићев грбовник сада се налази у Архиву ХАЗУ у Загребу, а објавио га је Сеид Траљић.93 Грбовник је цртан на папиру формата 10х15cm, а на основу водених знакова датиран је у крај XVI и почетак XVII века, што га чини једним од најстаријих илирских грбовника. Има укупно 47 грбова. Цртежи су прилично невешти, само шест грбова је обојено, а потписи су углавном дати ћирилицом и латиницом (осим уз неке грбове где су само латинични) (сл. 74). На основу старе фолијације види се да је изгубљено дванаест листова, од тога и један лист са грбом. Грбовник је направљен за породицу Војковића Палинића, а њихов грб је — како доликује — обојен и налази се на 9. месту, одмах иза династичких и земаљских грбова. На првој страни је и потпис Николе Палинића, власника зборника. Породица Војковић појављује се у другим илирским грбовницима на 120. листу. У Лондонском грбовнику пише само Војковић, а тако је испрва било и у КоренићНеорићевом грбовнику, али је латинични потпис ту преправљан: Voykovich је обрисано колико се могло, па је цела картуша премазана сивом бојом и преко ње написaно ВојковићПаликућа (Voikovich-Pallikvucia). У Београдском II стоји Војковић Паликућа, а тако је и у Саракином и Кевешићевом грбовнику. У Фој92 З. Јанц 1962: 61-74. 93 S. Traljić 1954.

73. Алтанов грбовник, насловна страна 74. Грб Урсинића из Палинићевог грбовника

ничком, напротив, пише само Војковић, док је у спаљеном Београдском грбовнику презиме чак било погрешно написано као Бојковић. Осим грбова, у зборник су увезани и преводи турских


песама, преводи неких турских докумената, као и једна хералдичка белешка из друге половине XIX века о Фојничком грбовнику. Ова белешка занимљива је јер се у њој спомињу још две, данас затурене, копије Фојничког грбовника које су се чувала у Макарској: Шеваљевићева и једна у самостанској библиотеци.94

замењен грбом Скоројевића, аутора преписа. Уместо слике, уобичајене у осталим грбовницима, где св. Стефан даје барјак цару Илирије, представљен је чак св. Василије како предаје заставу неком Стефану Скоровоју, тобожњем претку Марка Скоројевића (сл. 75, 76). Грбовник одражава Скоројевићеву „аустро-илирску” идеју, исто као и Алтанов зборник.96

75. Скоројевићев грбовник: Св. Василије и Стефан Скоровој

76. Скоројевићев грбовник: грб Љубибратића

Скоројевићев грбовник или Бечки грбовник налази се у Дворској библиотеци у Бечу, а описали су га Јагић и Соловјев.95 О њему је већ било речи поводом Алтановог зборника. Грбовник је сачинио Марко Скоројевић према Алтановом зборнику 1633. и посветио га надвојводи Фердинанду Франциску, сину цара Фeрдинанда III. Грб Шимраковића је у овом грбовнику

Београдски грбовник чуван је у Народној библиотеци у Београду, али је страдао у пожару библиотеке, током бомбардовања 1941. године. Описали су га Стојан Новаковић и Александар Соловјев (сл. 77).97 Настао је у првој половини XVII века, вероватно за дон Педровог рођака, адмирала Андрију Охмучевића, који је око 1640. у Напуљу доказивао своје племенито порекло.

94 S. Traljić 1954: 173. 95 V. Jagić 1880; A. Solovjev 1954: 111-117.

96 A. Solovjev 1954: 111-117. 97 С. Новаковић 1982; А. Соловјев 1933, 1954.


Грб Дињичића, који су били у породичној вези с Андријом Охмучевићем, за ту прилику пребачен је у грбовнику са 69. на угледније 29. место, како је то било уобичајено у илирској хералдици.98 Грбовник није прецртаван с Коренић-Неорићевог, јер има грб Цетињанића, а не Вукославиће, док се Неорићи јављају без презимена Коренић.

77. Грб цара Уроша из изгорелог Београдског грбовника (цртеж, А. Соловјев)

Фојнички грбовник је свакако један од најпознатијих споменика илирске хералдике. Већ вековима се чува у богатој библиотеци фрањевачког самостана св. Духа у Фојници. Како је овај грбовник био приступачан бројним истраживачима и посетиоцима самостана, један је од првих и највише описиваних илирских грбовника. Описао га је још Јукић 1842, као и Артур Еванс у свом путопису кроз 98 А. Соловјев 1933: 89-93, 1954: 127.

93

Босну и Херцеговину 1875, а о њему су писали многи, између осталих Клаић, Рачки, Трухелка, Новаковић, Соловјев и Матковски. Репринт грбовника објављен је 1971. године, додуше са кратким предговором и без критичког апарата и коментара.99 Нови репринт, с опширнијим предговором и кратким коментарима о породицама појавио се 2004. године.100 Грбовник је око 1675. направљен за најмлађу грану породице Охмучевић, који су њиме дубровачком сенату и бечком двору доказивали своје племство и право на бројне феуде. Композитни грб те најмлађе гране Охмучевића, на последњем, 139. листу Фојничког грбовника, потврђује време и мотиве настанка овог зборника (сл. 78).101 Када се Фојнички грбовник упореди с идеалном реконструкцијом Охмучевићевог „протографа” види се да многи грбови недостају, али има и неких нових који су били резултат промењених политичких прилика, као и индивидуалних и породичних мотива. Не би се рекло да је Фојнички грбовник преписиван с Коренић-Неорићевог, пошто нема Корениће (већ само Неориће), нити Вукославиће, а има Цетињаниће који су из Коренић-Неорићевог грбовника избачени. Оловски грбовник налази се у Универзитетској библиотеци у Болоњи, у Марсиљијевој збирци, као и Алтанов зборник. Име је добио због пре тпоставке да је настао у самостану у Олову. Описао га је Александар Соловјев.102 Оловски грбовник преписао је крајем XVII века, вероватно с Коренић-Неорићевог зборника, извесни Иван Бенињи (Benigni). Грбовник, 99 И. Јукић 1842; А. Evans 1965: 199-203; V. Klaić 1879; Ћ. Трухелка 1891; С. Новаковић 1982: 373-379; A. Соловјев 1933, 1954; A. Матковски 1970: 100-103; M. Petrinić (ed.) 1972. 100 F. Miletić (ed) 2004. 101 A. Солoвјев 1933: 81, 93-94. 102 A. Solovjev 1954: 109-111; A. Матковски 1970: 155.


некадашњи власници грбовника, припадници породице Борели из Београда, рекли да су грбовник продали „пре 6-7 година некој антикварници у Бечу”, дакле негде 1962-1963. године (пошто је прво издање књиге А. Матковског објављено 1970)104 Сеид Траљић, напротив, још 1954. пише да грбовник није у поседу породице Борели.105 Како било, тек грбовник је, на срећу, према речима Драгомира Ацовића недавно „ускрснуо из таме”, налази се у приватној колекцији и тек му предстоји детаљна научна обрада.106 Грбовник је око 1700. прецртан с Оловског (или су, што је вероватније, оба цртана према заједничком изворнику), за сплитског

78. Фојнички грбовник: грб Пјер Дамјана Охмучевића на листу 139

осим стандарног репертоара, садржи још известан број грбова, а цртан је на папиру, тушем (сл. 79). Грбови нису у боји, а немају ни праву Петрасанктину хералдичку шрафуру која замењује боје. На другом листу је текст који најављује да је у књизи приложена и кратка историја Босне, историја фрањеваца у Босни, као и самостана у Олову (Breve ristretto del Regno di Bosna…), а све то, такође, из пера Ивана Бенињија, али те хронике у грбовнику нема. Вукославићев грбовник (познат и као Борелијев грбовник) био је некада у поседу чланова породице Борели (Borelli), потомака грофова од Вране. Врло детаљно га је описао Александар Соловјев, и то је срећна околност јер се грбовнику од тада, привремено, био изгубио траг.103 Александар Матковски наводи да су му 103 A. Solovjev 1954: 117-127.

79. Оловски грбовник: грб Цара Душана

104 А. Матковски 1970 :155. 105 S. Traljić 1954: 173. 106 Д. Ацовић 2008: 1, 218, 325.


95

свештеника Петра Вукославића. Већ је споменуто да је, потом, овај препис упоређиван с Коренић-Неорићевим грбовником, који је за ту прилику вероватно био донет у Сплит. У грбовник је, осим уобичајених, додато још грбова тако да их има укупно 164. Зборник је обиман (214 листова) јер, осим грбова, садржи неколико аутентичних и више фалсификованих потврда које су доказивале тобожњу веродостојност грбовника. Зборнику су придодати и прецртани грбови из Витезовићеве Стематографије, као и један текст на италијанском језику, посвећен историји Босне.107 Вукославићев грбовник послужио је Хејеру фон Розенфелду (Carl Georg Friedrich Heyer von Rosenfeld) као један од извора за зборник далматинских грбова у чувеном Зибмахеровом корпусу грбова.108 Кевешићев грбовник, познат и као Боснићев грбовник, чува се у породици проф. Ведрана Глиге у Сплиту. Описали су га Сеид Траљић и Александар Матковски.109 Израђен је око 1740. године и садржи 162 грба с латиничним потписима, с тим што је први лист са грбом „Стефана Немањића” истргнут, али су остали трагови потписа.110 Интересантно је да Соловјев спомиње овај грбовник на основу сведочанства Виктора Дуишина из 1940. и да изричито наводи да у Кевешићевом грбовнику „нема слике св. Јеронима на првом листу али има грб цара Душана”.111 Или је Соловјев погрешно разумео Дуишина, или је грб цара Душана истргнут из зборника после 1940. године.

80. Лист из Саракиног грбовника

Саракин грбовник чува се у Дубровнику, у породици Сарака. Описали су га М. Решетар,

С. Траљић и А. Матковски.112 Сачинио га је 1746. у Дубровнику Михо Пешић, за првобитног непознатог власника с иницијалима Р.М.Р.113 Осим 137 „илирских” грбова, садржи и 40 знамења дубровачких породица (сл. 80). Иако Соловјев сматра да су Кевешићев и Саракин зборник прецртани с Коренић-Неорићевог грбовника,114 то није вероватно. Кевешићев и Саракин зборник, наиме, имају грб Цетињанића, а немају Вукославиће. То не би било тако да су преписани с КоренићНеорићевог, јер су настали после 1700, када је у Коренић-Неорићевом грбовнику грб Цетињанића већ замењен Вукославићима. Срђан Рудић сматра да је Саракин грбовник делимично преписан с Кевешићевог, због неких грбова који се јављају само у ова два зборника.115

107 108 109 110 111

112 113 114 115

A. Solovjev 1954: 117-127. C.G.F. Heyer v. Rosenfeld 1873. S. Traljić 1954; А. Матковски 1970: 119-120. S. Traljić 1954: 172. A. Solovjev 1954: 129.

М. Решетар 1924. A. Матковски 1970: 133. A. Solovjev 1954: 129, 131. С. Рудић 2006: 40.


81. Пашковићев грбовник: водени жигови на хартији

Пашковићев грбовник је необјављен, а налази се у Музеју примењене уметности у Београду, уз Београдски II и Тасовчићев грбовник. Име је добио по претходном власнику, Божидару Пашковићу, од кога је рукопис откупљен за Музеј 1980. године. Није позната претходна историја овог зборника грбова. Грбовник има 35 листова папира формата 33х23 cm. Нема корице, али су табаци папира ушивени, мада се и тај повез распао па неки листови недостају, а други табаци су испретурани. Папир је, на основу водених знакова (три полумесеца с контрамарком AG и варијанта истог знака с контрамарком FB) (сл. 81), датиран у прву четвртину XIX века, тачније у период 1820/1825.116 На непарној, десној, страни сваког листа су по четири грба, осим на листу бр. 6 где су само три (грб Главашића, бр. 35, заузима целу доњу половину странице). Грбови су исцртани тушем, обојени воденом бојом (осим грба Фракопановића, бр. 25, који није довршен), нумерисани оловком, а испод сваког је тушем, српскохрватском латиницом, исписано име 116 Експертизу хартије извршио је Радоман Станковић из Археографског одељења Народне библиотеке Србије.

породице. Нумерација оловком није доследна и могуће да је настала доцније, када је рукопис већ био некомплетан. Има свега 137 грбова, али изгледа да је грбовник изворно имао чак и више грбова од уобичајених 157 јер неки табаци недостају. Тако је, очигледно, изгубљено првих неколико листова с насловном страном, садржајем, сликама светаца, Богородицом, грбом цара Душана, земаљским грбовима, Котроманићима, Немањићима итд. Први сачувани лист почиње грбом бр. 13 (Црнојевићи), а на том листу је и грб Вукославића (бр. 16), који је веома индикативан (сл. 82). Интересантно је да се грб Вукославића појављује на тако угледном месту (чак истакнутијем него и у Вукославићевом грбовнику) што упућује на сродност Пашковићевог с Оловским и Вукославићевим (Борелијевим) грбовником. Анализа садржаја Пашковићевог грбовника показује да је овај зборник преписан управо с Вукославићевог грбовника. У Пашковићевом грбовнику има деветнаест породица којих нема у другим илирским грбовницима, осим у Вукославићевом и донекле у Оловском. Грбови неколико породица из Вукославићевог грбовника, додуше, недостају у Пашковићевом, али се може претпоставити да су они били на изгубљеним листовима овог рукописа. Интересантно је да се у Пашковићевом грбовнику појављује и грб Цетињанића, и то у верзији познатој из најстаријег слоја илирске хералдике (Лондонски и Тасовчићев грбовник), тј. с орловим репом и ногама које извирују из штита. Tо би подразумевало да је и у Вукославићевом грбовнику постојао грб Цетињанића, премда Соловјев то експлицитно не спомиње у свом опису овог рукописа.117 Ово је чудна околност пошто се сматра да је Петар Вукославић, негде око 1700. године, истргао грб Цетињанића из Коренић-Неорићевог грбовника, како би на то 117 A. Solovjev 1954: 117-119.


97

82. Пашковићев грбовник: грбови Црнојевића, Балшића, Косачића, Вукославића

место убацио своје знамење.118 Очигледно га то није спречило да грб Цетињанића унесе у свој препис грбовника. У сваком случају, може се закључити да је Пашковићев грбовник један, данас некомплетан, препис Вукославићевог грбовника, настао у првој половини XIX века. Фестетићев грбовник налази се у библиотеци Матице српске у Новом Саду. Некада је припадао грофу Ладиславу Фестетићу од Толне 118 A. Solovjev 1954: 125.

(1786-1846), хрватском и угарском племићу.119 Грбовник је објавио Л. Чурчић 1961.120 Овај зборник грбова формата 40x25 cm, укоричен је у белу кожу, а грбови су сликани темпером на ребрастом зеленкастом папиру, с латиничним потписима у тракама испод грбова. Овај грбовник заправо је копија Фојничког грбовника, направљена 1837. за грофа Ладислава Фестетића. Препис је у Крешеву начинио 119 V. Duišin 1939: 253; А. Матковски 1970: 139. 120 Л. Чурчић 1961: 118-121.


83. Фестетићев грбовник: писмо фра Андрије Кујунџића из 1837.

84. Фестетићев грбовник: грб Охмучевића

извесни Иван Крешић (P. Joannes Kressich), а књига садржи 157 листова, од којих су прва два и последњих седам празни. На првом листу је писмо фра Андрије Кујунџића из Крешева Ладиславу Фестетићу, од 26. августа 1837 (сл. 83), као и препис потврде бискупа Гргура из Вареша о томе да се Фојнички грбовник налази у Фојници „од незапамћених времена, од доба пада краљевине Босне” и да је препис веран „оригиналу” тј. Фојничком грбовнику. На писму је и оригинални воштани печат с распећем и текстом: Sigilus Provinciae Bosnae Argentinae. После овог документа следе два грба прецртана из Фојничког грбовника: цара Душана и Пјер-Дамјана Охмучевића, уз потпис Ивана Крешића и датум (Delineavit P. Joannes Kressich - die 26a Augusti 1837). Ова два грба су насликана на нешто другачијем папиру од остатка зборника и није јасно зашто се

јављају на почетку, пошто се понављају у грбовнику на одговарајућим местима (лист 8 и лист 146). Потом следи насловна страна, слике Богородице и светаца као и грбови, очигледно прецртавани из Фојничког зборника. Садржај грбовника је, уз минималне разлике, истоветан с Фојничким грбовником. Јасно је да преписивач није ништa знао о Охмучевићу и његовом подухвату, пошто је његово презиме написao сасвим погрешно, као „DHVMVCHIEUICHc” (лист 33) (сл. 84). На крају зборника је и писмо Ивана Крешића, у коме се фрањевац извињава „пресветлом Фестетићу” што „својим грубим пером” није могао да наслика лепше грбове, пошто се угледао на старе слике.121 Занимљиво је, међутим, да су преписи Кујунџићевог и Крешићевог писма убачени и 121 Л. Чурчић 1961: 119-120; A. Solovjev 1954: 111-117.


укоричени као стране 172, 173 и 174 Бечког (тј. Скоројевићевог) грбовника. Овај податак објавио је још Соловјев којем, у време када је писао, није било познато постојање Фестетићевог зборника.122 Печат у Скоројевићевом грбовнику није прави, него је, како Соловјев каже, „невешто нацртан”.123 Чурчић претпоставља да је Фестетић некада поседовао Бечки грбовник, па да је – чувши за Фојнички – 1837. наручио од Кујунџића да му се направи и копија овог грбовника. Сведочанства о том подухвату, Кујунџићево и Крешићево писмо, приложио је уз свој препис Фојничког грбовника (данас Фестетићев грбовник), а копију писама увезао је уз свој други грбовник (Бечки), како би потврдио његову аутентичност и оставио трага свом хералдичком делању.124 У прилог таквог тумачења говори и податак да су копије писама у Бечком грбовнику писане на зеленкастом папиру, сличном оном из Фестетићевог грбовника, а сасвим различитом од осталог папира у Бечком грбовнику.125 Доцније је, различитим путевима, један од грбовника који су били власништво грофа Фестетића (Бечки) стигао у Бечку библиотеку, а други (Фестетићев) у библиотеку Матице српске.

99

Пашалићев грбовник је верна копија Фојничког грбовника коју је за Људевита Гаја начинио Филип Пашалић 1842, а данас се овај зборник чува у Свеучилишној књижници у Загребу.127 Осим ових познатих грбовника, у литератури се наводе још неки, којима се данас замео траг. Александар Соловјев, на основу усменог казивања Виктора Дуишина, спомиње Кодекс Галеатовић који се налазио у Пезару, као и препис тог грбовника који је урадио извесни Миогостовић почетком XIX века и који се чувао у Шибенику код Ивана Галванија. Тај грбовник био је сличан Фојничком, уз додатак неколико шибенских грбова.128 У Палинићевом грбовнику, у белешци о Фојничком грбовнику спомињу се два зборника грбова која су се налазила у Макарској. Једно је Шеваљевићев грбовник, који је, наводно, био преписан с Фојничког и садржавао 148 породичних и десет земаљских грбова. У истој белешци наведено је и сведочанство фра Луке Владимировића о томе да се у фрањевачком самостану у Макарској налазила још једна копија Фојничког или Коренић-Неорићевог грбовника (Макарски грбовник).129

Шафариков грбовник, како је већ поменуто, чуван је у Народној библиотеци у Београду, а изгорео је 1941. године, скупа с Београдским грбовником. Тај зборник је био копија Фојничког грбовника, направљена 1845. за Јанка Шафарика. За разлику од Фојничког, у Шафариковом грбовнику потписи су били ћирилични.126

Занимљиве су и две вести о грбовницима који су били у поседу српских династија новог века. Једна је сведочанство Ч. Мијатовића да је код Анастаса Јовановића, управника двора кнеза Михаила, видео копију неког грбовника који се чува у самостану у Босни (вероватно неку копију Фојничког грбовника).130 Друга је податак који је Милан Кашанин саопштио Александру Соловјеву о томе да је кнез Павле

122 123 124 125 126

127 A. Solovjev 1954: 129; I. Banac 1991: 25; A. Матковски 1970: 139, 140. 128 A. Solovjev 1954: 129. 129 S. Traljić 1954: 173. 130 С. Рудић 2006: 42; Ч. Мијатовић 1886: 152.

A. Solovjev 1954: 111-117. A. Solovjev 1954: 114. Л. Чурчић 1961: 120. A. Solovjev 1954: 114. A. Solovjev 1954: 128.


Карађорђевић, уочи Другог светског рата, купио у Бечу један леп илирски грбовник.131 Александар Матковски је ишао трагом ових података и претраживао библиотеке у Пезару, у Макарској, као и библиотеку Белог двора на Дедињу, али није пронашао наведене грбовнике. Једино је у инвентарској књизи библиотеке Белог двора открио податак о грбовнику који је био заведен као „Грбови српских земаља и краљева”, али је рукопис нестао.132

h Илирски грбовници имали су различиту судбину: неки су вековима били познати, прецртавани, па чак и прештампавани у фототипским издањима (као Фојнички или Коренић-Неорићев), други су описани или споменути, a онда нетрагом нестали (Шеваљевићев, Макарски или примерак кнеза Павла Карађорђевића) или су, нажалост, уништени (Београдски и Шафарикаов грбовник). Неки су се, као Вукославићев (Борелијев), губили и проналазили. Постојање појединих грбовника наслућивало се, да би се, сретним стицајем околности, они појавили у научној јавности (Београдски II, Лондонски, Тасовчићев). Други, за које се претпоставља да су постојали, још увек нису пронађени (Охмучевићев „протограф”). Рукописи илирске хералдике расути су по разним европским библиотекама, а о некима од њих зна се више (Алтанов, Скоројевићев, Палинићев, Фестетићев) или мање (као рецимо о Берлинском). После открића Београдског грбовника II, Лондонског и Тасовчићевог грбовника, као и неких других хералдичких зборника, „родословна 131 A. Solovjev 1954: 129. 132 А. Матковски 1970: 155, 156.

таблица” илирске хералдике, коју је 1954. објавио Александар Соловјев, изгледала би нешто друкчије.133 Уочавају се три групе грбовника. Најстарију групу чине Лондонски, Коренић-Неорићев, Тасовчићев и Берлински грбовник. Тасовчићев и Берлински копирани су с Охмучевићевог оригинала, а друга два вероватно с неког истог „протографа” –можда, такође с Охмучевићевог „оригинала”, али не један с другога јер имају различите грешке у ћириличном тексту.134 Тасовчићев грбовник, који је остао недовршен, није више био прецртаван, као ни Лондонски, који је брзо „повучен из промета”. Најкасније 1637. године већ се налазио у Енглеској, где га је доцније видео Менестрије. Грбовник Коренића Неорића, напротив, будући да се – према Соловјеву – вековима налазио у Дубровнику, имао је другачију судбину. Та књига је била извор са којег су неки потоњи грбовници били прецртавани и преписивани. Са њега су највероватније прецртавани Оловски и Вукославићев грбовник.135 Соловјев је сматрао да су с Коренић-Неорићевог преписани и Фојнички, Саракин и Кевешићев грбовник, али њихов сардржај не потврђује ту претпоставку. С друге стране, издваја се једна засебна група грбовника, у коју спадају Београдски II, Алтанов и Скоројевићев грбовник. Београдски грбовник II, иако нема ћириличне потписе, ближи је протографу, ако је судити по садржају и распореду грбова (има Шимраковиће, а нема Скоројевиће). Алтанов није преписиван са Коренић-Неорићевог, већ са старијег рукописа, или са самог протографа, пошто има мање грешака у ћирилици од Коренићевог зборника. Ни у једном од ова три грбовника (Београдском 133 A. Solovjev 1954: 131 134 А. Палавестра 1993, 1996. 135 A. Solovjev 1954: 131.

ИЛИРСКА ХЕРАЛДИКА 101

II, Алтановом и Скоројевићевом) не појављује се око грбова цара Душана и цара Уроша ланац мистериозног витешког реда св. Стефана, уобичајен у другим илирским грбовницима. Фојничком грбовнику тешко може да се утврди порекло. Иако је Соловјев мислио да је и он преписан с Коренић-Неорићевог,136 требало би га издвојити у посебну групу. Са Фојничког грбовника преписани су Фестетићев, Гајева копија и Шафариков грбовник. Ни у Фојничком грбовнику нема ордена св. Стефана па је он можда преписан с једног од грбовника из друге групе (Алтанов, Београдски II), а не са Коренић-Неорићевог, како је мислио Соловјев. Многи ситнији детаљи у Фојничком грбовнику не дозвољавају да се овом рукопису одреди тачно порекло. Не смеју се губити из вида индивидуалне склоности преписивача, случајне грешке, неупућеност, цртачка вештина (или невештина), што је све сигурно доприносило разлици у преписима. Нека карактеристична грешка која се доследно понавља може указивати на међусобне односе преписа и оригинала, али изостављање неког грба или мењање боје или слике у грбу могли су бити резултат преписивачеве личне одлуке или пуке случајности.

недостајало измишљао, допуњавао и мењао према сопственом нахођењу. Извори илирске хералдике су једно од најзанимљивијих и најслојевитијих питања наше науке о грбовима. Састављач Охмучевићевог грбовника, као што је речено, приликом композиције грбовника угледао се на хералдички зборник Виргила Солиса из 1555. Као извор грађе за грбове послужиле су му и многе, тада актуелне, књиге као што је Космографија Себастијана Минстера из 1544 (сл. 85).137 С друге стране, пуно грбова у илирској хералдици потпуно је измишљено. Многа знамења исувише личе на вежбе из хералдике, где се хералдичке ординарије (шеврони, траке, бордуре, итд.) комбинују с уобичајеним репертоаром фигура (лавови, орлови, итд.). Састављач грбовника се трудио да старински стилизује грбове, да би личили на оне из XIV века. То је очито у Коренић-

9. Хералдички извори илирске хералдике Поређење илирских грбовника с аутентичним археолошким, сфрагистичким и нумизматичким средњовековним изворима показује да ови зборници садрже доста аутентичних хералдичких елемената. Ипак, многи грбови у њима су у потпуности, или бар делимично, измишљени. Могло би се закључити да је аутор Охмучевићевог грбовника знао доста аутентичних грбова, а да је оно што му је 136 A. Solovjev 1954: 131

85. Грб Турског царства из Космографије Себастијана Минстера из 1544.

137 А. Соловјев 1933: 100-103.


86. Динар деспота Стефана Лазаревића с двоглавим орлом

87. Печат деспота Стефана Лазаревића с Милешевске даровнице

Неорићевом, Лондонском, Тасовчићевом и другим раним илирским грбовницима. По хералдичком садржају, већина грбова ипак не одговара средњем веку Босне и Србије, већ развијеној западноевропској хералдици XVI века.

као извор података.139 Заиста, анализа оних грбова из илирских грбовника – за које постоје аутентични археолошки, сфрагистички и хералдички подаци из XIV, XV па и XVI века – даје запањујуће резултате.

Неки кључни елементи јужнословенске хералдике вероватно су били познати међу образованим људима приморја у XVI веку, као рецимо двоглави орао – хералдички знак династије Немањића, па су тако ушли у Охмучевићев грбовник. Стиче се утисак, међутим, да неки битан извор илирске хералдике и даље измиче истраживачима. Сви они који су се мало више бавили питањима илирске хералдике наслућивали су неки „тајанствени” зборник грбова и племства, који је и до данас остао непознат. Соловјев тако у својој таблици илирских грбовника претпоставља постојање неког пописа босанског племства (са грбовима?), из кога је састављач илирског грбовника црпео знања.138 Сима Ћирковић сматра да је неки грбовник, сличан Коренић-Неорићевом, већ постојао и пре него што се Охмучевић прихватио својих хералдичких и генеалошких подухвата и да је тај грбовник послужио дон Педру 138 A. Solovjev 1954: 131.

Упоређење илирских грбова с аутентичном грађом речито казује да је састављач грбовника био добар познавалац средњовековне српске и босанске сфрагистике и хералдике, или пак да му је био доступан неки извор (списак племства, грбовник) где је била прикупљена средњовековна хералдичка грађа. Грб Немањића са двоглавим орлом, рецимо, осведочен је у средњовековним изворима (сл. 2, 86).140 Основни хералдички симбол Србије – крст с оцилима, који је постао чувен захваљујући илирској хералдици – добро је познат из позне византијске традиције, али се јавља и у средњовековној Србији, на дечанском полијелеју и новцу деспота Стефана (сл. 22, 23).141 Грб Твртковића из грбовника у потпуности је идентичан оном пронађеном на Твртковом плашту приликом археолошких ископавања.142 Илирска хералдика није 139 140 141 142

С. Ћирковић 1982: 473. Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић 1991: 47-51. А. Соловјев 2000а: 33-54; А Палавестра 2000: 98-105. P. Anđelić 1962: 165-171.


88. Детаљ са појаса севастократора Бранка Младеновића, XIV век

запамтила познати породични симбол кнеза Лазара (кацигу са роговима), али се у челенци Хребељановића у грбовнику јавља бели двоглави орао, као на неким грбовима деспота Стефана. Представа у штиту Хребељановића у илирским грбовницима – стуб са крстом између два љиљана - необично подсећа на грб на печату деспота Стефана са Милешевске даровнице (сл. 87).143 Грб Бранковића је, такође, потврђен аутентичним археолошким, сфрагистичким и нумизматичким материјалом, а знамења Црнојевића и Косача исто тако (сл. 143 Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић 1991: 107-110.

88, 89, 5).144 Грб Хрвојевића идентичан је грбу на новцу херцега Хрвоја, а оклопљена рука, позната са његовог грба из мисала (сл. 90), такође је присутна у грбовницима, додуше само у челенци грба.145 Састављач грбовника комбиновао је хералдичку грађу коју је имао. Тако Балшићима додељује у штиту вишекраку звезду, коју је вероватно видео у некој од књига поводом сабора у Констанци, 146 или у напуљске 144 Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић 1991: 119124, 209-213, 147-152. 145 L. Thallóczy 1892. 146 С. Ћирковић 1982: 476.


породице Balsa/Balza,147 али њихов аутентични хералдички симбол – вучју главу, која је била и у челенци и у штиту грба ове породице, истиче само у челенци (сл. 12, 91).148 Грб Јабланића Павловића с утврђеним градом са три куле има директне потврде у сфрагистичкој грађи Павловића (сл. 92).149 Изненађујућа је женска фигура у челенци грба Мрњавчевића пошто се на новцу и печату краља Вукашина из XIV века заиста јавља женска глава или фигура у челенци изнад кациге (сл. 93).150

89. Печат деспота Лазара Бранковића из 1457.

Највећи део грбова, наравно, не може се везати за аутентичну средњовековну традицију. Неки су грбови састављани као речити грбови (canting arm), где је име породица илустровано садржајем грба: главе у грбу Главића, крила у грбу Шестокриловића, соко код Соколовића, итд. Занимљиво је, ипак, како је много аутентичне средњовековне грађе остало запамћено до краја XVI века. Да ли је заиста постојао неки мистериозни хералдички извор? Можда је „неки учени фратар”, који је обично „осумњичен” као аутор Охмучевићевог грбовника, одиста био веома учен, или је имао добар увид у средњовековне повеље и печате (можда у Дубровнику?). На сва ова питања, за сада, нема дефинитивног одговора. Известан део српске и босанске средњовековне хералдичке грађе могао је доспети до састављача грбовника и преко западних извора (портолана и грбовника). Код Рихентала и Гриненберга забележен је одређени број грбова јужнословенских средњовековних владара и властеле, као рецимо, грб деспота Стефана. Интересантно је да у илирским грбовницима 147 Ч. Мијатовић 1886: 152; Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић 1991: 141. 148 Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић 1991: 139-142. 149 Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић 1991: 187-190. 150 Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић 1991: 89-92.

90. Грб херцега Хрвоја Вукчића из његовог глагољског мисала


нема оне прободене вепрове главе коју Рихентал и Гриненберг „додељују” Србији.151

91. Динар Ђурђа II Страцимировића Балшића

92. Печат војводе Радосава Павловића из 1432.

93. Печат краља Вукашина Мрњавчевића из 1370.

Један од најинтересантнијих извора илирске хералдике могао би бити грбовник Шароле (Charolais) који је 1425. године саставио Жан Лефевр од Сен Ремија (Jean Le Fèvre de Saint Rémy, héraut Charolais), хералд на двору Филипа Бургоњског. Оригинал овог грбовника је изгубљен, a препис из 1656. чува се данас у Бриселу.152 Један од три грба Србије у овом грбовнику је црвени штит са златним крстом и четири златна оцила затвореног типа (као слово В). Друга два грба Србије су: на црвеном пољу три златна дворца (наводни територијални грб) и на пурпурном златни крст између четири златна крстића. Појављује се и грб Немање (не Немањића, него баш Немање): на црвеном златни крунисани двоглави орао са два златна крина под ногама. У грбовнику Шароле су и три грба Босне: на златном пољу две укрштене зелене окресане гране, што је наводни грб Босне до 1108. године; на плавом (или црвеном) оклопљена златна рука са сребрним мачем – наводни грб Босне између 1250. и 1349; на златном пољу две укрштене окресане зелене гране, на које су набијене две крунисане црначке главе, а преко свега унутрашњи црни штит са сребрним полумесецом и златном звездом. Има у грбовнику Шароле још грбова који се, запањујуће тачно, поклапају с илирском хералдиком и доцнијом хералдичком традицијом: грб Рашке са три потковице, Раме са руком и мачем итд.153 Да није у питању препис из 1656, овај грбовник био би крунски извор јужнословенске хералдике. Овако, подударање с илирском хералдиком и другом познијом традицијом пре наводи на сумњу не151 А. Соловјев 2000а: 55; А Палавестра 2000: 106-107. 152 D. Cernovodeanu 1986: 189, 213-220. 153 D. Cernovodeanu 1986: 189, 213-220.


го што потврђује аутентичност извора. Мора се, нажалост, претпоставити да је преписивач грбовника Шароле у XVII веку овај хералдички зборник обогатио и грбовима које је прецртао из неког илирског грбовника. У сваком случају, илирски грбовници су неизбежан, а често и једини извор за реконструкцију појединих грбова. Њихова је вредност што садрже боје, које се не могу реконструисати на основу новца, печата, рељефа и других споменика. Илирска хералдика је сачувала, хералдички уобличила и стандардизовала средњовековну хералдичку грађу, обликујући грбове и похрањујући их у грбовнике, као ретке и драгоцене биљке у хербаријуме за наредна поколења.

10. Значај и потоњи живот илирске хералдике

94. Грб Жупановића из Орбиновог Краљевства Словена

Илирски грбовници, још од XVII века па до данас, упркос сумњивој аутентичности, сматрани су важним генеалошким и хералдичким документима. Многе породице, не само оне које су наручивале грбовнике, позивале су се на податке из илирских хералдичких зборника када су потраживале своја истинска, или чешће тобожња, древна наследна права, титуле и феуде. Породице које су добијале аустријско или угарско племство по правилу су добијале грбове из репертоара илирске хералдике. У неким случајевима позивање на илирску хералдику било је засновано на истинским везама са породицама у грбовнику. Наравно, било је много више сумњивих претензија које су се темељиле на породичним предањима или само на сличности презимена с породицама у грбовницима. Бојничић, Хејер, Дуишин и Поповић, у својим прегледима племићких породица Хрватске,

Далмације и Војводине наводе бројне примере породица којима је признато племство, а чији су грбови том приликом преузети из илирске хералдике.154 Охмучевићев грбовник и други илирски грбовници прецртавани су и прештампавани у књигама важним за национални идентитет јужнословенских народа, као што је Орбиново Краљевство Словена.155 Ово популарно дело значајно је за развој јужнословенске хералдике пошто је илустровано грбовима из илирских грбовника. Мавро Орбин је био добро упућен у финесе илирске хералдике, што није необично, с обзиром на то да је она настала у његово време 154 S. Traljić 1954: 184-185; I. Bojničić 1899; C.G.F. Heyer v. Rosenfeld 1873; V. Duišin 1938, 1939; В. Дуишин 1940; В. Дуишин, Д. Поповић 1940; Д. Поповић 1940: 111137. 155 М. Орбин 1968; M. Orbini 1999; M. Orbinii 1985.


95. Руком бојена Стематографија Павла Ритер Витезовића из 1702: грб Илирије

96. Руком бојена Стематографија Павла Ритер Витезовића из 1702: грб Немањића

и у њему блиском духовном кругу. Тако он добро зна да се, рецимо, грб Жупановића у илирским грбовницима односи на великог жупана Николу Алтомановића, па тим знамењем илуструје поглавље о овом великашу (а не грбом жупановог рода Војиновића) (сл. 94).156

грбове, а како их све није могао наћи у „илирским грбовницима” користио је и друге хералдичке зборнике и изворе различите поузданости. У Стематографији се, између осталих, појављују познати грбови Србије и Рашке, али и вепрова глава пробијена стрелом као грб Трибалије (Шумадије). О хералдичким прегнућима Павла Ритера Витезовића писао је И. Банац у књизи Грбови биљези идентитета, где је објављен и репринт штампане, руком обојене Витезовићеве Стематографије која се чува у Загребу.157

Посебно су значајна два штампана грбовника. Једно је Стематографија или нацрт, опис и обнова илирских грбова Павла Ритера Витезовића, која је објављена у Бечу 1701. године. Витезовић је био полихистор и уметник, па је у Стематографији својеручно израдио бакрорезе 56 грбова различитих словенских и „илирских” земаља, укључујући и царство Немањића, а сваки грб пропратио је прикладним стиховима на латинском језику (сл. 95, 96). Ограничио се искључиво на територијалне 156 М. Орбин 1968: 57-62.

Други штампани грбовник је Стематографија, изображеније оружиј илирических Христифора Жефаровића, која је објављена 1741. године. То је, заправо, прецртана Витезовићева Стематографија, преведена на српски, којој је 157 I. Banac 1991: 17-19, 30-130.


97. Стематографија Христифора Жефаровића: цар Стефан Силни окружен венцем „илирских” грбова


98. Стематографија Христифора Жефаровића: грб Србије

Жефаровић додао портрете српских светаца и цара Душана (сл. 97). Бакрорезе је израдио Тома Месмер, а Жефаровић је Стематографију посветио патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти. Сви грбови истоветни су као и код Витезовића, осим грба Рашке, где у плавом штиту сребрни орао држи три сребрне потковице: једну у кљуну, а две у канџама (сл.

98, 99, 10). Ово је заправо комбинација грбова Старог Влаха (орао) и Рашке (потковице). Жефаровићева Стематографија имала је огроман утицај на национални, духовни и политички покрет српских устаника почетком XIX века, а из ње су прецртавани грбови за прве устаничке барјаке и печате младе српске државе. Репринт Жефаровићеве Сте-


99. Стематографија Христифора Жефаровића: грб Рашке

матографије такође је објављен. 158 После ослобађања Србије и Црне Горе од Турака, хералдика je званичнo санкционисана, а грбови

се заснивају управо на традицији коју је сачувала илирска хералдика.159

158 Х. Жефаровић, Т. Месмер 1972.

159 Д. Ацовић 1997а.

ГРБ И ЗАСТАВА БЕОГРАДА

ГРБ И ЗАСТАВА ГРАДА БЕОГРАДА

Хералдичка обележја Београда не сежу тако дубоко у прошлост као древност самог града. То није необично пошто се хералдика, као уметност обликовања грбова и њиховог тумачења — а потом и наука о знамењима — развила тек од средњег века. Београд, као град дуготрајне историје, коју оцртавају дисконтинуитети и вртоглави обрти, тешко да би и могао имати континуирану и стару хералдичку представу. Ипак, штури подаци о знамењима српске престонице као да одсликавају историју самог града.1 Први податак о грбу Београда потиче из XV века, када је под влашћу деспота Стефана Лазаревића овај тврди град био просперитетна српска престоница с моћним зидинама, кулама и дворцима над Савом и Дунавом. Константин Филозоф, у делу Житије деспота Стефана Лазаревића, наводи да је деспот подарио Београду златни печат на коме је слика града. Нажалост, овај печат није сачуван и остају само претпоставке о томе да је представа града на печату била хералдичка. То је било уобичајено за XV век, а и за самог дародавца, деспота Стефана, који је — као члан чувеног витешког реда Побеђеног змаја — био добро упућен у језик грбова и хералдичких правила. Могло би се, према томе, рећи да је на изгубљеном деспотовом печату била прва хералдичка представа Београда. Мотив града и градских зидина доследно ће остати заједнички именитељ свих потоњих знамења Београда, ина1

О историјату грба града Београда темељно су писали Милош Ћирић и Драгомир Ацовић (М. Ћирић 1991; Д. Ацовић 1996). Већина података о грбу Београда преузета је из ових радова.

100. Грб Београда из 1687. године (реконструкција и цртеж, Д. Aцовић)

че разноврсних по пореклу и политичким значењима. Прави, хералдички уобличен, грб Београда појављује се у XVI веку у великом, вишетомном корпусу грбова и печата Фугерско огледало части направљеном 1555. године за познату немачку великашку породицу Фугер. Штит је хоризонтално раздељен; у горњем делу је у црвеном пољу сребрни бедем с кулом између два златна патријаршка крста, а у доњем, на црвеном две сребрне хоризонталне греде (сл. 100). Претпоставља се да је грб угарског порекла, што није ни мало необично с обзиром на историјске околности. Интересантно је да се овде, уз сребрни (бели) град, уводи још један важан хералдички елемент – црвено подножје тврђаве с две хоризонталне сребрне греде које су у XVI веку — као и данас — без сумње симболизовале Дунав и Саву. Овај грб је био прецртаван у потоњим хералдичким зборницама и често приказиван на војним


101. Грб Београда са аустријске мaпe-гравире Grundreis der Vestung Belgrad samt der Belagerung Anno из 1717.

мапама Београда у првој половини XVIII века (сл. 101). Ипак, временом готово да је сасвим пао у заборав. Угарско порекло га је, сасвим неоправдано, маргинализовало и учинилио „политички неподобним”. По речима Драгомира Ацовића: „Извори старе градске хералдике у Европи по правилу се не тумаче као питање домаће или стране власти над једним градом у време када је грб настао, већ као израз потврде права и привилегије за који се тај град изборио и тиме успоставио као достојан да поседује грб. Велики број европских градова поседује грбове стечене у време ‘лутајућих суверенитета’ и транснационалних монархија, а да то ни данас ни раније није сматрано срамним или понижавајућим.”2 Грб Београда из XVI века, иначе хералдички веома складан, усвојила је 1993. године, као своје знамење, општина Стари Град, по предлогу и пројекту Српског хералдичког друштва и Драгомира Ацовића. То најстарије хералдичко

2 Д. Ацовић 1996: 23.

знамење престонице Србије налази се данас и у саставу Великог грба града Београда (сл. 106). Један други грб, настао у XVIII веку, имао је много јаснију политичку поруку. Био је то аустријски грб Београда који је произашао из тадашњег печата града: изнад три џамије двоглави орао светог Римског царства у лету, уз девизу „Sub umbra Alarum Tuarum” (у сенци твојих крила). У градском грбу из 1725. та девиза је изостављена али је додат текст „Alba Graeca recuperata Anno MDCCXVII” (Београд, поново задобијен 1717). Као ни аустријска владавина у Београду, ни овај, идеолошки јасно дефинисан грб, није био дугог века. У XIX веку, у процесу стицања српске независности, изгледа да није било времена за грб Београда. Као да је званични грб Србије, за који се млада српска држава с муком изборила, био савим довољан да хералдички представља и Београд. У то време у европским енциклопедијама и зборницима грбова, али и у неким домаћим делима, појављују се ра-

ГРБ И ЗАСТАВА БЕОГРАДА 115

102. Грб београдске општине Стари Град, аутор Драгомир Ацовић

103. Хералдичка студија грба града Београда Ђорђа Чарапића

зличите апокрифне верзије београдског грба. Тако је кроз читав XIX, и прве деценије XX века српска престоница била без знамења, упркос повременим настојањима да се до грба дође. Ђорђе Стратимировић је 1895, поводом четиристоте годишњице спаљивања моштију Св. Саве, предложио да грб Београда буде златни лик овог светитеља у плавом штиту, али тај предлог није усвојен. Уочи Првог светског рата поново се покренуло питање градског грба. У члану 111. неусвојеног Закона о општинама из 1914. наводи се да грб Београда треба да садржи зидине Сингидунума, римску трирему у реци и кулу Небојшу изнад које је бели двоглави орао од кога се шире зраци.

војин Лукић, а као хералдички консултанти прикључени су проф. Алекса Ивић, добар познавалац средњовековне хералдике и сфрагистике као и Ђорђе Чарапић, секретар канцеларије Краљевских ордена, фалеристичар, уз то вешт и талентован уметник. Одбор је предложио услове конкурса који је обавезивао да „грб мора имати облик штита који се у дну завршава лаким шиљком”, а да елементи морају бити: „реке као симбол исконске снаге Београда, римска трирема као симбол старине Београда; зидине с отвореном капијом: доњи део зидина да представља варош, горњи део град, отворена капија слободан промет”. Биле су прописане и „националне боје”: земљиште у клину грба црвено као симбол проливене крви, реке беле боје, зидине такође беле као симбол Белог града, а небо плаво као симбол наде и вере у бољу будућност (сл. 103). На конкурс је пристигло педесет шест радова, а прву награду добио је сликар Ђорђе Андрејевић Кун (сл. 104). Другу награду добила је Вера Бојничић, кћи познатог хрватског хералдичара Ивана Бојничића, а похваљен је рад сликара Димитри-

Ново поглавље приче о београдском грбу почиње 1931, када је при београдској општини организован одбор са задатком да реши питање градског знамења. Чланови Одбора су били професори Милан Нешић (председник београдске општине), Станоје Станојевић, Богдан Поповић, Бранко Поповић, сликари Урош Предић и Бета Вукановић и вајар Жи-


104. Грб Београда, решење Ђорђа Андрејевића Куна из 1931.

105. Дизајнерска верзија грба града Београда из 1960. Рад Ивка Милојевића

ја Мордвинова.3 Кунов рад морао је да претрпи одређене ситније измене пре него што је био званично усвојен 15. децембра 1931. године. Од тада је дело Ђорђа Андрејевића Куна званични грб Београда. Временом је, међутим, ово знамење доживљавало многе измене, слободне интерпретације и преправке, док није коначно 2003. године усвојена и озваничена измењена и стандардизована верзија грба Београда.

Слободне интерпретације „амблема” Града и поприлична хералдичка пометња трајала је у Београду до 1991. године. Тада је при Скупштини града оформљена радна група у саставу: Мира Кун, Бранко Миљуш, Драгомир Ацовић и Томислав Лакушић, која је имала задатак да предложи ревизију Куновог грба из 1931. и хералдичку стандардизацију знамења главног града. Радна група је прихватила предлог Српског хералдичког друштва и Скупштини града понудила побољшану верзију Куновог решења, блазон грба, увођење три стандардне форме коришћења грба (основну, средњу и велику), заставу града, израду еталона, као и одлуку о коришћењу грба и заставе. Еталоне грбова и заставе израдио је Драгомир Ацовић (сл. 106). Одлука о употреби грба усвојена је 1995, а тек 13. јула 2003, новом Одлуком о употреби грба и заставе града Београда, усвојени су средњи и велики грб. Најбоље је цитирати члан 5. Статута града Београда који се о односи на грб и заставу: „Град Београд има грб и заставу. Град Београд користи грб у три нивоа, као основни, средњи и велики грб. Основни грб града Београда је штит барокне форме, на плавом пољу је сребрни, каменом озидани град закошених зидина са круништем са четири зупца и две угаоне

После Другог светског рата, у Статуту града Београда говори се о „амблему” града, али се он не дефинише. У употреби је, међутим, био стари грб из 1931, понекад уз додатак петокраке, или пак графички прилагођен каквој посебној потреби. Године 1960. грб, односно „амблем”, поново је дизајниран. То је уз Кунов лични надзор учинио његов тадашњи студент, сликар и графичар Ивко Милојевић (сл. 105). Кун је дао Милојевићу скицу новог решења уз напомену да то уради тако „да се може експлоатисати”.4 Ново решење, које је било више дизајнерско него хералдичко, у приличној мери је одступало од првобитног грба и било је у употреби од 1960. Чак је, врло нејасним речником, описано и у Статуту града Београда из 1964. 3 Д. Ацовић 1997б: 1-3. 4 М. Ћирић 1991: 76-79.

ГРБ И ЗАСТАВА БЕОГРАДА 117

конзолне кулe мотриље коничних кровова са по једним уским црно испуњеним прозором надовезане на спољни пар зубаца круништа. Над круништем града, између кула мотриља и изнад у поље отворене двокрилне сребрне капије од талпи са по две хоризонталне греде за учвршћење кроз чији се лучни отвор са клинастим теменим каменом види плаветнило неба, издиже се двоспратна сребрна, каменом озидана кула са трозубим круништем и са по два црно испуњена правоугаона прозора на сваком спрату. Град почива на ескарпираном црвеном тлу изнад две таласасте сребрне греде, које представљају реке Саву и Дунав. На доњој удесно броди златна античка трирема са три јарбола са разапетим сребрним четвртастим једрима и црним ужадима и са сребрним кружним отворима на трупу у три реда из којих излазе црна весла која су уроњена у реку, и то у горњем реду три, у средњем четири, а у доњем реду два весла. Средњи грб је истоветан Основном грбу, али је штит надвишен златном бедемском круном са пет видљивих мерлона и са истом таквом дијадемом украшеном рубинима, сафирима и смарагдима. Велики грб се састоји од сребрног двоглавог орла у полету, златно оружаног и исто таквих ногу и језика. Орао у десној канџи држи сребрни мач златног балчака и јабуке, а у левој плодну природну грану маслине. На грудима орла је Основни грб града, а изнад орла златна бедемска круна са пет видљивих мерлона и са истом таквом дијадемом украшеном рубинима, сафирима и смарагдима. Испод орла су две лучно постављене плодне златне гране храста преко чије се укрснице налази први познати грб града (штит раздељен, горе у црвеном из раздеоне линије издиже се сребрно бедемско круниште са три мерлона, од којих су

106. Велики грб Београда. Аутор Драгомир Ацовић

два бочна надвишена златним патријаршким тролисним крстовима, а средњи кружном двоспратном сребрном кулом са круништем и са по два лучна пољем отворена прозора на сваком спрату, а доле три пута раздељено црвено и сребрно). Са обе стране штита, преко речених храстових грана су одличја додељена граду у природним бојама и са одговарајућим тракама, и то ближе штиту десно Орден Карађорђеве звезде с мачевима 4. степена, а лево Орден народног хероја. Даље од штита десно је француски Орден легије части 5. степена, а лево чехословачки Ратни крст 1914—1918. Сва поменута одличја приказана су у аверсу. Заставу града Београда представља грб града Београда, без штита, који испуњава читаво поље заставе квадратног облика. Употреба грба и заставе града Београда уређује се одлуком Скупштине града.”5

5

Статут града Београда, Службени лист града Београда, Год. XLVIII, бр 14 од 21. јула 2004.


Одлука о употреби грба и заставе града Београда прецизира коришћење различитих нивоа грба: „Велики грб се употребљава за означавање и представљање града Београда и могу да га користе само највиши функционери града, поставља се и на главну зграду Скупштине града Београда. Средњи грб употребљавају градски органи управе и организације, а користи се и за означавање манифестација од значаја за град. Мали или Основни грб служи за ширу јавну употребу и само тај се може одобрити за комерцијализацију.” У објашњењу Одлуке наведено је да је у Великом грбу двоглави орао симбол српске државности и да са грбом Београда на грудима наглашава статус престонице, док мач и маслинова грана означавају спремност на борбу у рату и сарадњу у миру. Грб при дну, као што је речено, подсећа на хералдичку историју града. Одличја евоцирају славну прошлост и заслуге грађана, а храстове гране алудирају на грађанске врлине. Бедемска круна са пет зубаца изнад штита припада само главном граду, а драгуљна дијадема само историјским престоницама. Посебно су образложена и одликовања града Београда: „а/ Орден легије части – додељен граду 21. децембра 1920. године. Основао га је 19. маја 1802. године Наполеон Бонапарта. Додељује се као петостепени и први је орден Француске. Орден је граду уручио француски маршал и почасни војвода српске војске Франше д`Епере. Осим Београда, само још два града изван Француске поседују овај орден: Лијеж (Белгија) и Луксембург (Луксембург). б/ Орден Карађорђеве звезде са мачевима – додељен граду 18. маја 1939. године. Основао га је у четири степена 1. јануара

1904. године краљ Петар Први. Група са мачевима за ратне заслуге уведена је Уредбом од 20. октобра 1912. године. Министар војске и морнарице, армијски генерал Милутин Недић, као изасланик Његовог величанства краља Петра Другог, уручио је ово највише ратно одликовање председнику Београдске општине Влади Илићу на прослави Спасовдана. в/ Орден народног хероја – додељен граду 20. октобра 1974. године. Основан је 15. августа 1943. године у једном степену као одличје за лица која су стекла звање народног хероја. Нацрт је израдио Ђорђе Андрејевић Кун, а пластично решење Антун Аугустинчић. г/ Ратни крст – додељен граду 8. октобра 1925. године. Основала га је чехословачка привремена влада у Паризу 7. новембра 1918. године као највише државно ратно одликовање у једном степену. Додељивао се за храброст и смелост у борби против непријатеља и за јуначка дела у борби за независност 1914-1918. године.” У грбу Београда, као у каквом „огледалу части”, прелама се и одражава читава бурна и узбудљива историја града. Још од печата деспота Стефана, преко „угарског” грба из XVI века, до двадесетовековних знамења, кроз хералдику Београда доследно се провлачи једна идеја. То је, готово митска, слика неразрушивог, стаменог и блиставог утврђења изнад моћних и тромих река. У таквој архетипској слици Београда скоро да можемо разабрати и стихове Милоша Црњанског из „Ламента над Београдом: „Ти, међутим, стојиш над широком реком, над равницом плодwном, тврд, уздигнут као штит.„

121

ХЕРАЛДИКА СТОЈАНА НОВАКОВИЋА

У обимном и разгранатом опусу Стојана Новаковића један мали одељак посвећен је и хералдици (сл. 107). У српској науци о грбовима, међутим, овај Новаковићев прилог један је од њених носећих стубова. У много чему и данас непревазиђена, студија Стојана Новаковића Хералдички обичаји у Срба у примени и књижевности објављена је 1884. године у Годишњици Николе Чупића бр. VI, а прештампана читав век касније 1982. у књизи његових изабраних радова Историја и традиција, уз детаљне допуне и објашњења Симе Ћирковића, која осветљавају многа затамњена места наше хералдике. Употреба грбова у Србији и српска хералдика уопште грубо би се могле поделити на три периода: средњовековни, који је углавном обухватао XIV и XV век, затим период такозване илирске хералдике, од позног XVI до краја XVIII века, и доба „модерне” хералдике, од прве половине XIX века, када грбови, после ослобађања од Турака и успостављања српске државе, испрва кнежевине, а потом и краљевине, добијају и званичну санкцију. Стојан Новаковић је у својој студији о српским грбовима детаљно размотрио прва два периода наше хералдике, а сам је активно узео учешћа у трећем. Сама његова студија вероватно је написана као последица детаљних и опсежних теоријских, историјских и хералдичких припрема за нови грб Краљевине Србије. Краљ Милан наложио је 1882. Стојану Новаковићу, као министру просвете и црквених послова, да за обновљену

107. Стојан Новаковић

краљевину састави прикладан грб.1 Занимљиво је, међутим, да је оригинални предлог Стојана Новаковића био другачији од усвојеног грба. О томе пише Милан Ђ. Милићевић у својим успоменама: „16. јуни 1882. Закон о грбу Краљевине Србије. Стојана Новаковића нацрт. Ту су и крст и свињска глава, три копите, гуја дома Обреновића, и около ловоров венац и порфира... Ја, Кујунџић, Ракић и Пироћанац тражимо да изостави свињску главу и копите кад Босна не може бити претстављена својим грбом, да се избаци и венац, кад је ту порфира. Краљ тако усвоји, и сада је двоглави орао коме

1

Р. Самарџић 1976: 241.


108. Хипотетична реконструкција Новаковићевог првобитног предлога грба Краљевине Србије (реконструкција и цртeж, А. Палавестра)

ХЕРАЛДИКА СТОЈАНА НОВАКОВИЋА 123

(је) на прсима стоји штит са часним крстом, представником српских страдања”. Милићевићево сведочанство је од прворазредног хералдичког значаја. Сазнајемо да је Новаковићев оригинални нацрт имао много више елемента, са јасним политичким и идеолошким значењем: ту је — осим немањићког орла — још и грб Шумадије, односно Трибалије (вепрова глава прободена стрелом), грб Рашке (три потковице), уроборос из породичног грба дома Обреновић, као и ловоров венац (зачудо не маслинов који је – уз храстов –уоквиравао грб Кнежевине још од Сретењског устава 1835). Судећи по Милићевићевим речима, Новаковићев композитни грб темељно су критиковали и редуковали сам Милан Ђ. Милићевић, Милан Кујунџић Абердар, Мита Ракић (Милићевићев зет и отац Милана Ракића), као и Милан С. Пироћанац, тада председник владе, да би на крају краљ Милан усвојио поједностављену верзију. Било би више него занимљиво видети како је Стојан Новаковић уклопио све хералдичке елементе у свој првобитни предлог грба Србије, укључујући двоглавог орла, крст и оцила, потковице и вепрову главу. Уроборос је, без сумње био обавијен око штита (великог или можда унутрашњег, као на потоњем грбу Краљевског дома Обреновића), као и ловоров венац. Интересантно је да Милићевић не спомиње кринове испод орлових ногу, који су без сумње постојали у Новаковићевом предлогу, те су и ушли у грб Краљевине – вероватно их је подразумевао, као уосталом и оцила, која такође не спомиње изричито (сл. 108 и 109). 2 У сваком случају, почетком девете деценије XIX века, заслугом Стојана Новаковића, осим новог, успешног и надасве лeпог грба, који је 2

Т. Ђорђевић пр. 1931: 603-604.

109. Хипотетична реконструкција Новаковићевог првобитног предлога грба Краљевине Србије, друга варијанта с уроборосом око унутрашњег штита (реконструкција и цртeж, А. Палавестра)

на најбољи начин објединио традицију са потребама нове државе, Србија је добила и прву научну и критичку хералдичку студију. Ова студија омеђила је оквире хералдичке науке у Србији и поставила чврсте координате даљем научном раду. На самом почетку студије Новаковић јасно дефинише поље свог истраживања и излаже терминолошке аспекте наше хералдике дајући етимологију и историјат саме речи грб, „врло скорашње”, како вели, као и порекло ове речи из немачког, преко пољског и руског, али и разматра наше древне изразе за хералдичке инсигније. Интересантно је да сам радо користи реч знамење, која је била често у употреби у нашем


средњем веку, означавајући грб. У нашу хералдичку терминологију увео је и јасно дефинисао врло прикладан термин челенка за накит и украсе на врху средњовековног шлема (енг. crest, нем. Helmschmuck, фр. cimier, мађ. cimer — одатле се у нашим крајевима често и за грб говорило цимер). С обзиром на то да је и сам био свестан да ствара пионирско дело, Новаковић није пропустио да пре главне расправе пружи и општи увод о грбовима, пореклу хералдике, њеним коренима и развитку. Судећи по наведеној литератури, био је добро упознат са фундаменталним делима европске хералдике свога времена, као што је Бојтелова (Charles Boutell) Хералдика, или Варнекеов (F. Warnecke) Хералдички приручник.3 Већ у том општем уводу, Новаковић је посветио посебну пажњу односу грба као целине према представи на штиту и према челенци, што је важно питање за разумевање многих појава у српској хералдици. С друге стране, добро је уочио да је развој хералдике неодвојиво повезан са племством, па је своју пажњу усмерио и на српску властелу и њено устројство. Озрачена јаким византијским културним и политичким утицајима, средњовековна Србија имала је различиту структуру племства од Западне Европе, у којој је хералдика и поникла. Стојан Новаковић је уочио специфичности српске властеле у византијској основи институција и западним утицајима, видљивим баш у хералдици. По његовим речима „у Србији није потпуно владао уплив византијски, (а ни) уплив западни никад није до потпуне превласти долазио”.4 После појаве Новаковићеве студије о хералдици и сам он као и генерације историчара и византолога знатно су продубили знања о српском 3 4

С. Boutell 1864; F. Warnecke 1883. C. Новаковић 1982: 302.

средњовековном племству. Развој друштвене елите у средњовековној Србији ослањао се на старо родовско племство, с једне, али и на дворску структуру и функције стваране по угледу на византијски двор, с друге стране. Новаковић је добро осетио да је претежан део западних утицаја, међу којима је била и хералдика, обухватао оба крила племства и да је долазио преко велможа и властеле укључене у живу културну, трговачку па и породичну повезаност са витешким круговима Запада, нарочито на балканском југозападном приморју: „Пошто је пак наша основа једнака са основом остале Европе, и пошто су нас западне властеоске установе дохватале преко својих насељеника по балканским земљама својим непосредним утицајем, то сумње нема да 'je и онај део западне организације војничке који је установом грбова изведен, прешао међу нашу властелу и да се међу њом зарана одомаћио”.5 Готово половину своје хералдичке расправе Стојан Новаковић посветио је анализи хералдичких извора који би потврдили његову наведену констатацију о хералдици Срба у средњем веку. Посветио је велику пажњу анализи примарних археолошких, нумизматичких и сфрагистичких извора, као и њиховој систематизацији и груписању. На овоме месту не може се детаљно анализирати Новаковићева обимна и детаљна аргументација о хералдичким споменицима у средњовековној Србији. Нумизматичку, сфрагистичку и другу расположиву хералдичку грађу, доступну у његово време, Новаковић је презентирао исцрпно и критички је сагледао. Свој истраживачки поглед нарочито је изоштрио на два симбола који ће ући и у његов грб Краљевине Србије: на двоглавог орла и хералдички крин. Иако опрезно, утврдио је да се владарски грб Немањића 5

C. Новаковић 1982: 307.


— двоглави орао — издваја као хералдичка целина у Душаново време, мада се неки његови елементи могу наћи и раније. Није вероватна Новаковићева претпоставка да је двоглави орао био грб краљевске породице у оном смислу у којем грбове посматра западноевропска хералдика. Орлови су у Византији били ознака највиших титула царских достојанственика и јављали су се на одећи и опреми. У Србији су орлови дошли уз византијске високе титуле и нису били лична знамења појединих великаша (као деспота Оливера нпр.), како је то сматрао Новаковић.6 Добро је, међутим, уочио да је у средњовековној Србији била омиљена, иначе необична, хералдичка композиција шлема са челенком на јастучићу (а не на венцу, како је уобичајено у западноевропској хералдици), која се, такође противно строгим хералдичким правилима, појављује изоловано, без штита. Интересовање за челенку, омиљен хералдички детаљ у Србији, нашло је израза у Новаковићевом засебном раду Калпак и челенка, у коме је компарирао хералдичку грађу са описима раскошних чекркли челенки јунака у народној поезији.7 Сматрао је да народна епска поезија одражава аутентичну средњовековну хералдичку традицију, што је доцније подвргнуто сумњи и критици.8 Појављивање хералдичког крина Новаковић је констатовао на новцу и другим споменицима српског средњег века и утврдио његово западноевропско порекло. Тумачење појаве и порекла љиљана у српској и босанској хералдици и данас је, више од сто година после Новаковићевог рада, још увек отворено и веома 6 7 8

A. Solovjev 1935: 119-164; А. Соловјев 1958: 116-151; Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић 1991: 49-51, 65. С. Новаковић 1982а: 279-292. С. Ћирковић 1982а: VII-XX

актуелно питање. Чак ни новија археолошка открића, као што је надгробна плоча са изванредно лепим хералдичким крином из цркве у Дићима, код Љига, датирана у прве деценије XIV века, још не доприносе много решењу енигме овог симбола у српској хералдици.9 Новаковић је детаљно размотрио хералдичке споменике из времена после распада царства, када су се, после смрти цара Душана, највиши великаши осамосталили и постали обласни господари. У другој половини, а нарочито крајем XIV века, ови великаши усвајају многе западноевропске хералдичке обичаје, па се у Србији јављају прави и потпуни грбови. Тај процес се наставио и у XV веку када се, под снажним притиском освајачке политике Турске, српски владари и великаши више окрећу ка Западу, што је приметно и на њиховим грбовима. Из тог времена на печатима и другим споменицима сачувани су грбови Лазаревића, Бранковића и других, које Новаковић темељно документује. Кацига са бивољим роговима била је породични хералдички симбол Лазаревића. Стојан Новаковић је добро уочио да су, као и Немањићи и Мрњавчевићи и Лазаревићи, очигледно, сматрали да су шлем и челенка најважнији делови грба и да могу да се приказују засебно. Већ од кнеза Лазара они усвајају и двоглавог орла као знак владарског достојанства и легитимног настављања немањићких традиција. Двоглави орао, као прави хералдички знак, раширио се између бивољих рогова на печату деспота Стефана. На том печату, који описује Новаковић, приказан је један комплетан грб по свим правилима хералдике: шлем анфас са двоглавим орлом између рогова у челенци, плашт и штит 9

A. Solovjev 1954: 91-95; P. Anđelić 1971: 13-48; 1962: 165-171; C. Ћирковић 1982: 470; S. Džaja 1985: 81-95; Д. Спасић, A. Палавестра, Д. Мрђеновић 1991: 81. На крин из цркве у Дићима скренуо ми је пажњу руководилац ископавања, археолог Жељко Јеж из Ваљева.

➙

➙


110. Грб Краљевине Србије по Новаковићевом блазону, рад Ернста Крала (Ernst Krahl)

са хералдичким представама. Штит је, међутим, окренут наопако, а у њему се јављају трака и два љиљана. Готово идентичан печат имао је и деспот Ђурађ Бранковић. Разлика је једино у томе што се, уместо двоглавог орла, код деспота Ћурђа појављује породични лав Бранковића.10 Стојан Новаковић је исправно приметио да се у то време на печатима и грбовима комбинују породични хералдички симболи са двоглавим орлом, симболом Немањића и српске државности, тада већ у опадању и сутону.

10 Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић 1991: 109110, 121.

Други део хералдичке расправе Стојан Новаковић посветио је „илирској хералдици” или, како ју је он сам назвао, „литератури о српској хералдици с почетком XVII века.” Стварање ове фиктивне хералдике погрешно је приписао Мавру Орбину, вероватно заведен грбовима у Краљевству Словена.11 Крајем XIX века тек је неколико „илирских грбовника” било познато и доступно па је Новаковић, осим Краљевства Словена, на располагању имао Београдски грбовник (изгорео у пожару Народне библиотеке 1941, тако да нам је данас познат једино према детаљном Новаковићевом опису), затим Фојнички и Грбовник Корени11 М. Орбин 1968.


111. Грб Краљевине Србије (цртеж, Д. Ацовић)

ћа Неорића из Загреба.12 Иако је Орбина прогласио аутором хералдичких фикција, није му промакла ни личност дон Педра Охмучевића, стварног инспиратора и творца „илирске хералдике”, као ни његови хералдички пројекти и родослови, којима додуше, није придао пуну пажњу и значај. Новаковић је добро оценио дух Охмучевићевог времена, њихов културни круг као и разлоге оваквог необичног хералдичког прегнућа. Данас се зна, углавном захваљујући радовима Александра Соловјева, да је „илирска хералдика” настала у Охмучевићевом кругу и за 12 M. Petrinić ed. 1972; I. Banac 1991.

његове потребе крајем XVI века, да би овом частољубивом адмиралу обезбедила друштвени престиж и напредовање у шпанској морнарици.13 У „илирским грбовницима”, насталим као препис изгубљеног Охмучевићевог оригинала, има преко 150 грбова, од земаљских и владарских, све до грбова јунака народних песама. Од краја XVI века грбовници су често прецртавани и мењани па су данас познати бројни грбовници из XVII, XVIII, па и XIX века засновани на „илирској хералдици”.14 Премда је настанак „илирске хералдике” везао 13 A. Соловјев 1933. 14 A. Соловјев 1933; А. Solovjev 1954; C. Ћирковић 1982: 471-478; A. Матковски 1970; 3. Јанц 1962: 61-74; А. Palavestra 1993a: 41-47.


за погрешног човека, Новаковић је осетио да је иза читавог пројекта ипак стајала јасна политичка идеја крсташког рата против неверника и ослобођења и уједињења покореног балканског живља у ново „Словинско” царство, што је идеја која јасно зрачи и из Орбинове књиге, али и из грбовника, па и различитих мање или више фиктивних историја и родословља, с краја XVI и почетка XVII века. Стојан Новаковић анализира јужнословенску хералдичку литературу све до свог доба, дајући, разумљиво, највише простора стематографијама Ритер Витезовића и Христифора Жефаровића, од којих је Жефаровићева од половине XVIII века имала пресудан утицај на формирање обновљене српске националне идеологије. 15 Посебну пажњу посвећује српском грбу — крсту са оцилима — и његовом преласку из фиктивних грбовника — стематографија, преко црквених печата, у званичну употребу у младој српској држави у првој половини XIX века. Сам крај студије открива разлоге Новаковићевог појачаног интереса за хералдику: пројекат грба краљевине Србије из 1882. Грб је по Новаковићевим упутствима нацртао аустријски хералдичар Ернст Крал (Ernst Krahl), а не, како се дуго сматрало, чувени немачки хералдичар Хуго Герхард Штрел (Hugo Gerhard Ströhl) што се јасно види по потпису на чувеном и често објављиваном црно-белом еталону грба. Гравер је, такође судећи према потпису био А. Коен (A. Coen) (сл. 110).16 Свима је познато како изгледа тај грб, али интересантно је цитирати опис из Закона о грбу из 1882. године: „Грб краљевине Србије је двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе 15 I. Banac 1991; Д. Давидов 1978; X. Жефаровић, Т. Месмер 1972. 16 Српске новине 229, 16. октобар 1882; Д. Давидов 1987.

главе двоглавог орла стоји круна краљевска, а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб кнежевине Србије: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом на сваком углу крста. Грб је огрнут пурпурним хермелиновим плаштом коме се на врху налази краљевска круна”(сл. 111).17 Како сам Новаковић каже, ко је прочитао његову хералдичку расправу — „видеће на каквим је основама склопљен нови грб. По хералдичком укусу нашег времена, а из основа које се доказују аутентичним споменицима израђени су сви саставни делови новог rpба. (...). Тако је на новом краљевинском грбу хералдичким начином представљен постанак обновљене краљевине”.18 Студија Стојана Новаковића Хералдички обичаји у Срба у примени и књижевности ни данас није изгубила своју огромну важност за српску хералдику. Ова расправа није превазиђена нити је застарела, прикладна само за историју идеја. Напротив, то је живо актуелно штиво, које, допуњено новим сазнањима, и данас представља окосницу српске хералдике. Каснији капитални радови Александра Соловјева о српском грбу и илирској хералдици осветлили су многа питања која је Новаковић поставио, а изграђени су на чврстим основама Новаковићевог рада.19 Сам грб, дело Стојана Новаковића, светлео је над српском државом у њеним тешким, али и златним годинама, а присутан је и данас, како у уставу и законима Србије, тако и у историјској свести српског народа, свести коју је неуморно изграђивао овај велики научник и државник.

17 Српске новине 135, 1882: 846. 18 С. Новаковић 1982: 433. 19 А. Соловјев 2000.

131

ХЕРАЛДИКА АЛЕКСАНДРА СОЛОВЈЕВА

Српска наука о грбовима има срећну судбину. Заснована је на чврстим темељима, делима двојице великана: Стојана Новаковића и Александра Соловјева. Обојица су били свестрани, марљиви истраживачи и умешни писци, способни да своју ерудицију и разграната знања сажму и преточе у прегледне синтезе. Сличност се тиме не завршава. У обимним библиографијама оба научника, хералдичке студије представљају тек мањи део: у делима Стојана Новаковића, само је једно о српском грбу, а између двеста осамнаест научних радова Александра Соловјева, једва десетак посвећено је хералдици.1 Површном посматрачу учинило би се да су ти хералдички екскурзи нека узгредна занимација и научна разбибрига. Међутим, није тако. Хералдички радови представљају интегрални део научног опуса ових великих историчара и посебан одељак њиховог свестраног проучавања наше прошлости. Студија Стојана Новаковића Хералдички обичаји у Срба у примени и књижевности,2 настала је као последица детаљних историјских и хералдичких припрема за нови грб Краљевине Србије, које је 1882. Новаковић предузео као историчар, али и државник и министар.3 Интересовање Александра Соловјева за хералдику има корене у другачијим околностима. Као врстан проучавалац упоредне историје права, поглавито средњовековног, Соловјев је исправно препознао хералдику као правну институцију средњовековног и модерног друштва (сл. 112). У својим хералдичким ра1 А. Соловјев мл. 2000. 2 С. Новаковић 1884: 1-140; 1982: 293-434. 3 А. Палавестра 1995: 301-306; у овој књизи: 121-128.

112. Александар Соловјев

довима Соловјев се није бавио теоријским и начелним питањима науке о грбовима. Читава методолошка основа његових хералдичких истраживања, садржана је у неколико речи: „…бавећи се словенском хералдиком, као помоћном дисциплином историје словенског права…”.4 Звучи скромно, чак помало и сувопарно — хералдика, као помоћна дисциплина историје словенског права! Соловјев је, међутим, добро схватио суштину хералдике као историјског феномена, као и чињеницу да су грбови у првом реду правна институција, па тек онда шарено, светлуцаво и раскошно знамење витеза. 4 А. Соловјев 1935: 2000б.


Такво схватање хералдике омогућило је Александру Соловјеву, да грбове, знамења и хералдичке симболе користи као осетљив показатељ друштвене структуре средњовековне и нововековне Србије па и читавог Балкана и словенског света. Кроз грбове, као кроз неко чаробно стакло, могао је да сагледава међусобне утицаје Византије и Словена, постепено прихватање византијских титула и инсигнија у Србији, да разоткрива замршене фалсификате и чудне околности настанка „илирске” хералдике крајем XVI века, или да прати мукотрпну борбу за признавање националних знамења у XIX веку.

против Срба у чувеном „велеиздајничком процесу” у Аустроугарској 1909.7 У раду О постанку српског грба Соловјев је пуну пажњу посветио питању порекла и значења тетраграма на грбу Палеолога и развоју овог хералдичког мотива у византијској и српској инсигниологији и хералдици. Овај проблем поново је разматрао и у студији Византијски хералдички амблеми и Словени (1935). Тај рад био је знатно проширени реферат, који је Соловјев поднео на IV Византолошком конгресу. У његовој синтетичкој студији Историја српског грба, читава прва половина књиге посвећена је овом питању.

У свим својим хералдичким радовима, који су сада сакупљени у једној књизи, Соловјев се бавио трима великим темама српске науке о грбовима. То су крст са оцилима, двоглави орао и „илирска” хералдика. Око те три теме, као око три стожера, градио је постепено овај велики научник своју историју српске хералдике. Већ у првом објављеном хералдичком раду Александар Соловјев се запитао: одакле је Орбини преузео (или измислио) грб Србије?5 Одговору на то, наизглед једноставно, питање посветиће своје бројне радове и године истраживања.

Разматрајући значење и историјат „тетраграма” Палеолога, Соловјев је, после темељне анализе различитих мишљења о овом проблему, прихватио Свороносов став да је реч о ребусу који означава инвокацију божанства (крст и реч BOHQEI — помози). Постепено, дијахронијским методом, Соловјев, детаљано прати историју тог тетраграма. При томе се увек држи основне теме и главног тока своје расправе, без сувишних екскурза и скретања на споредне, понекад примамљиве истраживачке стазе. Ово не значи да је тај основни истраживачки ток узак, а стил сувопaран. Напротив, Соловјев, као велики ерудита и полихистор указује на све аспекте проблема које разрешава и разматра их, како у вертикалној хронолошкој, тако и у широкој, хоризонталној, просторној димензији. Јасном реченицом, једноставним, питким стилом и убедљивом аргументацијом, он брзо придобија читаоца на своју страну и чини га сапутником у истраживању.

Чувени симбол на српском грбу – крст са оцилима, био је прва хералдичка тема која је 1929. заокупила Соловјевљеву пажњу.6 Прилика је била прикладна: зборник у част Ферде Шишића, који се и сам једним чланком из 1909. позабавио проблематиком српског грба. Занимљиво је да је тај Шишићев текст о српском грбу имао својеврсну политичку позадину, и да је имао за циљ да научном аргументацијом, посредно, оспори неке делове оптужнице 5 А. Соловјев 1929, 2000. 6 А. Соловјев 1929, 2000ђ.

Чувени симбол – крст са оцилима, који је језгро историјског грба Србије, посматра Соловјев од самих његових заметака у ви7 F. Šišić 1909: 65-70.

ХЕРАЛДИКА АЛЕКСАНДРА СОЛОВЈЕВА 133

зантијској симболици, да би, потом, на пространом историјском платну приказао промене у примени и значењу овог хералдичког знака. Соловјев показује како симбол Палеолога, није утицао само на српску хералдику већ се појављује и на Западу, код породица које су, као рецимо маркизи од Монферата, истицали своје породичне везе са Византијом и њеном владајућом династијом. Иако се у Србији јавља и раније, у доба деспота Стефана, крст са оцилима улази „званично”у српску хералдику тек са грбовницима позног XVI века, односно са „илирском” хералдиком. Период од XVII века, па до ослобађања Србије у XIX веку, истовремено је и време, када се постепено — од средњовековног наслеђа и илирске хералдике — уобличавају српски национални и државни симболи. Александар Соловјев потанко образлаже све мене националног српског симбола – крста са оцилима — који је, попут осетљивог барометра, пратио бурну историју српског народа, пуну успона и падова. Истакнут је и значај грба Карловачке митрополије, потом и Српске православне цркве, као и важност ових институција и њихових знамења у очувању и преношењу српске хералдичке традиције до модерних времена. Историју крста са оцилима, Соловјев следи и када се древни тетраграм Палеолога нашао у званичним знамењима српске државе: прво кнежевине, а доцније — скупа са двоглавим орлом – и краљевине Србије. Он судбину овог симбола не напушта ни када се крст са оцилима нашао у склопу грбова Краљевине СХС, и Краљевине Југославије. Последње, невеселе, реченице књиге Историја српског грба, заокружују Соловљевљеву разгранату приповест о крсту са оцилима: „Године 1947. поједине народне републике Демократске Федеративне Југославије добиле су нове грбове (налик на грбове совјетских

република) у венцу од храстовог лишћа, са петокраком звездом горе, и савременим амблемима. Ипак у грбу НР Хрватске сачуван је стари штит са црвено-белом шаховницом (од 25 коцки), а у грбу НР Србије – црвени штит са четири славна огњила. Огњила (оцила) су истог облика као у српском грбу XIX века и сликана су у белој боји према последњој традицији коју смо у нашем раду анализирали. Али часног крста више нема.” Двоглави орао је друга велика хералдичка тема, којом се Александар Соловјев годинама бавио. У раду О постанку српског грба није се упуштао у овај проблем, али је зато већи део студије Византијски хералдички обичаји и Словени (1935) посветио детаљној анализи овог важног хералдичког симбола. У овој значајној студији, која је незаобилазна за сваког ко се икада буде занимао питањем симболике двоглавог орла, Соловјев је исцрпно и систематично изложио историјат овог знамења и његове хералдичке примене. Захватајући дубоко у прошлост, од најранијих, халдејских и хетитских споменика са двоглавим чудовиштима и орловима, он детаљно анализира порекло и развој овог чудноватог симбола. Из те анализе, Соловјев закључује да је двоглави орао источњачког порекла, а да се у Византији појављује тек у последњим вековима њеног битисања. Овај симбол стигао је у Европу на раскошним источњачким тканинама, а нарочито на скупоценом брокату украшеном фантастичним животињама и двоглавим орловима. Ове тканине су у средњем веку биле тражена и престижна роба у Византији, али и на Западу, а производиле су се, између осталог и у Палерму. Пошто констатује да је двоглави орао био важан симбол и на хришћанском Истоку и на Западу, Соловјев разматра симболику двоглавих орлова у Византији, али и


у Трапезунту, Србији, Бугарској и Русији, као и на Западу у Немачкој, Холандији и Савоји. Највећу, пажњу, наравно, посвећује двоглавом орлу у Византији и у њеном непосредном балканском окружењу — Србији, Бугарској, Црној Гори и Румунији. Савесно и критички, без пристрасности и националне романтике, претреса он сваки споменик, фреску, рељеф, печат, или минијатуру, у потрази за овим симболом, који ће доцније ући у састав српског грба. У Историји српског грба, Александар Соловјев уопштио је и проблематизовао своја истраживања двоглавог орла и наставио их, приказујући живот овог симбола у илирској хералдици и доцније у склопу грбова Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије. Двоглавом орлу посвећена је и целокупна друга половина Историје српског грба. Трећа велика тема у хералдичким истраживањима Александра Соловјева је „илирска” хералдика. Најавио ју је 1929. године, питањем „одакле је Орбини преузео грб Србије?”, да би се 1933. појавио рад Постанак илирске хералдике и породица Охмучевић. То је, без сумње, капитално научно дело, једно од оних ретких која трају генерацијама и означавају камене темељце неке науке. Писан занимљиво, овај рад се чита попут каквог авантуристичког романа, упркос огромном броју важних података који су у њему објављени и систематизовани. Пред читаоцем искрсава раскошна историјска фреска пуна неочекиваних открића, занимљивих заплета, фалсификата, политичких интрига, као и лажних и правих историјских конструкција. Централна личност је Петар Гргурић Охмучевић, потоњи Дон Педро, поморац родом из Сланог код Дубровника, који се крајем XVI века прославио у шпанској морнарици. Напредовање у слу-

жби, као и добијање престижних витешких одличја, није било могуће без племићке титуле, па је Охмучевић почео да снабдева напуљски двор фалсификованим родословима и разноразним документима. Као круна тих доказа појавио се негде око 1594/95. и грбовник који је доказивао племство Петра Охмучевића и његових предака у четири колена. У том грбовнику, било је и мноштво других грбова од средњовековних династија Немањића, Котроманића и Мрњавчевића, преко више или мање познатих властеоских породица, све до знамења фиктивних јунака народне епике. Охмучевићев грбовник представљао је почетак тзв. илирске хералдике, односно хералдике јужнословенских земаља, засноване на грбовницима XVI и XVII века. И пре студије Александра Соловјева Постанак илирске хералдике и породица Охмучевић, било је познато да је Охмучевић имао неке везе са појавом илирске хералдике. Соловјев је, међутим, детаљном анатомијом илирских грбовника (почев од најстаријег познатог преписа — Грбовника Коренића Неорића из 1595), разоткрио читаву сложену конструкцију личних, породичних и политичких интереса, која је стајала у позадини илирске хералдике. Кратка анализа свих породица заступљених у илирским грбовницима, коју на једном месту у Постанку даје Соловјев, и данас је непревазиђена, и представља путоказ који би се могао деценијама следити како би се истражила сва комплексност испреплетeних политичких, националних и духовних односа на Балкану и Медитерану у XVI и XVII веку. Александар Соловјев је сматрао да се читава „илирска” хералдика може везати за разгранату и успешну породицу Охмучевић, па је тако, доцније преписе грбовника везивао за разне огранке породице Дон Педрових наследника. У


113. Четири грба из илирских грбовника, бојени цртеж А. Соловјева

време када је писао Постанак, било је познато тек неколико „илирских” грбовника. Данас, на основу већег броја познатих преписа Дон Педровог грбовника, јасно је да су иза читавог пројекта крајем XVI и почетком XVII века стајале, осим Охмучевића, и друге породице сличних интереса, с обе стране Јадрана. Илирска хералдика, је била само део сложеног духовног и политичког „словинског” покрета, који је настао у крилу Римске курије, у време када су се у последњим деценијама XVI века, прерано, пробудиле наде да је куцнуо час за

изгон Турака са Балкана.8 Соловјев је био добро упознат са политичком и духовном позадином читавог покрета, што се види из закључка Постанка, где је у кратким цртама убедљиво оцртао историјске прилике у којима је настала „илирска” хералдика. Уз студију Постанак илирске Хералдике и породица Охмучевић, приложен је изванредно важан илустративни материјал. Соловјев се, као врстан цртач, 8

О духовном и политичком аспекту словенског покрета, као и о политичким приликам тог доба в. М. Пантић 1968: XI-CVIII; Р. Самарџић 1968: CIX-CXXXVI, 1993: 117-424; Ј. Томић 1904; Ј. Радонић 1950; Н. Радојчић 1940а, 1950.


потрудио да према фотографијама нацрта тзв. Су тјеско родословље, као и све породичне грбове из Грбовника Коренића Неорића. Интересантно је да он рукопис Коренић-Неорићевог зборника, који се налази у Загребу, није био видео све до 1940. године, па је све грбове цртао према фотографијама, преписима, описима и Београдском грбовнику I из Народне библиотеке у Београду (који је уништен немачким бомбардовањем 1941. године).9 Соловјевљеви цртежи грбова у Постанку деценијама су били једини објављен извор за „илирску” хералдику, све до 1972. када је објављен репринт Фојничког грбовника.10 Грбовник Коренића Неорића публикован је у целини тек 1991(сл 113).11 Својој омиљеној теми, илирској хералдици, Соловјев се враћа још једном, 1954. године. Било је то време, када је, после премештаја у Сарајево, овај врсни научник био изложен стравичном политичном прогону и тамновању.12 У току боравка у Сарајеву, објавио је већи број радова из босанског средњовековља, а посебно се занимао богумилском проблематиком. Као једно од дела из тог „босанског” циклуса пише и студију Приноси за босанску и илирску хералдику. У време кад се овај рад 1954. појавио у Гласнику Земаљског музеја у Сарајеву, Соловјев је — као прогнаник из Југославије — већ био у Женеви.13 Свакодневно суочен са бројним средњовековним изворима за босанску хералдику, вероватно је осећао потребу да посвети посебну студију и овом проблему. То је истовремено била могућност, драга 9 10 11 12

А. Соловјев 1933: 110, 2000г, 1954: 128, 2000д: 255. M. Petrinić ed. 1972. I. Banac 1991. О потресној биографији А. Соловјева надахнуто је писао С. Аврамовић (С. Аврамовић 1994: 356-364, 2000: 378-390). 13 С. Аврамовић 1994: 356-364, 2000: 378-390.

сваком научнику, да допуни и исправи своја претходна истраживања о илирској хералдици. У овој студији скромног наслова, сажето је садржана читава историја босанског краљевског грба заснована на бројним печатима, новцу и другим хералдичким споменицима династије Котроманића, као и разматрања о грбовима босанске и хумске властеле (Косача, Хрватинића, Павловића итд.). Анализом западноевропских хералдичких извора за босанску и српску хералдику, као што су Рихенталов, Солисов или Минстеров зборник, Соловјев потом пребацује тежиште истраживања у овој студији, на проблем илирске хералдике. У Приносима он темељно анализира и упоређује све тада познате илирске грбовнике. Ова компаративна анализа можда није тако питка и занимљива као Постанак илирске хералдике, али је комплементарна том раду и готово исто толико значајна. У Приносима су дати детаљни описи Алтановог, Оловског, Скоројевићевог (Бечког) и Вукославићевог (Борелијевог), грбовника. Посебну драгоценост чини и то што су неки од тих рукописа тешко доступни, а неки — као Борелијев, и неприступачни научницима. Соловјев наводи све податке до којих је могао доћи о грбовницима, а прави чак и табелу, односно „породично стабло” илирских грбовника. Ова табела изузетно је занимљива, пошто у њој не истиче само познате грбовнике, већ и оне за које претпоставља да су постојали. Попут свог великог земљака, хемичара Мендељејева, и Соловјев на својој табели уцртава места и „ специфичне тежине” непознатих „елемената” – грбовника. Време му је у неким случајевима већ дало за право. Овај велики хералдичар био је, заиста, на трагу грбовника који су се у јавности појавили тек деценијама пошто је он претпоставио њихово


постојање. Такав је случај са Београдским грбовником II, који је данас у Музеју примењених уметности у Београду или са недавно откривеним Лондонским грбовником који се чува у Друштву антиквара у Лондону.14 У својим хералдичком истраживањима Соловјев није заобишао ни средњовековне поморске карте – портолане, један од важних извора за упознавање грбова. Овом темом се позабавио 1933. године, потакнут радом Јосипа Смодлаке посвећеном једном шпанском путопису из XIV века. Уз коментаре и допуне Смодлакиног рада, Соловјев је нашао места да размотри и драгоцене забелешке о јужнословенским средњовековним грбовима и заставама из западних извора. Посебан рад посветио је, без сумње најзначајнијој од тих застава, оној која се вијорила на Душановој престоници Скопљу. Ова застава остала је забележена на портолану каталонског картографа Ангелина Дулсерта из 1339. године, а на њој је, на жутој подлози, приказан црвени двоглави орао. Заставама, додуше словенским тробојкама из новог века, позабавио се у кратком раду Словенске тробојке, а том питању посветио је пажњу, делимично, и у Историји српског грба. Невелики кроки Свеће царице Милице у Дечанима, донекле излази из круга оних хералдичких тема којима се Солвјев иначе бавио. Вођен истраживачком радозналошћу проверио је легенду да се у Дечанима налазе свеће „царице Милице”, вероватно очекујући да ће ту наћи трагове српских средњовековних знамења. Уместо тога, нашао је свеће са грбом српске породице Вуковић, угарског племства с краја 14 З. Јанц 1962: 61-74; А. Палавeстра 1996: 96-108; J. Goodall 1995: 255-310.

XVIII века. Соловјев се, углавном, није бавио великим корпусом грбова српског племства у Аустрији и Угарској од XVII века, мада овај рад сведочи да му и та проблематика није била страна. С изузетком илирске хералдике и самог српског грба, чију историју је пратио до савременог периода, био је више окренут питањима средњовековне хералдике. Исто тако, нигде се у својим хералдичким расправама није упуштао у теоријска питања науке о грбовима, иако је јасно да је изванредно добро познавао хералдику уопште, као и хералдичку терминологију. Судећи по хералдичкој терминологији коју је употребљавао, Соловјев је махом користио француску и немачку хераладичку литературу. Жив интерес за проблеме средњовековног Балкана огледа се, наравно, и у мноштву других радова Александра Соловјева — поглавито из области историје права, дипломатике, сфрагистике, нобилистике и инсигниологије. Нека од тих дела додирују се са његовим хералдичким истраживањима и представљају шири оквир за разумевање историје знамења и симбола на Балкану средњега века. У такве радове, у првом реду, спада Corona Regni (1961), студија о круни као симболу државности у позном средњем веку словенских земаља.15 Веома су значајне и сфрагистичке студије Печати на Душановим повељама (1927) и Печат и титула св. Владимира (1947), као и рад из нобилистике Дубровачки патрицијат у XV веку (1931). У посебну групу спадају и дела посвећена босанским богумилима и њиховим симболима: Симболика средњовековних гробних споменика у Босни и Херцеговини (1956), Јесу ли богомили поштовали крст? (1948), као и њима сродан рад Симболична тетоважа у Босни (1954). 15 За потпуне библиографске податке в. библиографију радова А. Соловјева (А. Соловјев мл. 2000).


Премда блиски науци о грбовима, по својој проблематици они ипак обрађују друге теме. Историја српског грба и други хералдички радови Александра Соловјева, представљају највећи корпус радова посвећених српској, и јужнословенској хералдици уопште. У другим земљама, са сретнијом историјском судбином, таква књига доживела би већ неколико издања. Историја српског грба, објављена је 1958. у далеком Мелбурну у малом тиражу скромне избегличке едиције „Српска мисао”. У библиотекама српске престонице, међутим, једва да постоје два или три примерка ове књиге! У хералдичким прегнућима А. Соловјева сакупљено је и систематизовано огромно хералдичко наслеђе. Ту су симболи националног и државног идентитета српског народа и њихова занимљива историја у којој се, као у огледалу, одсликава бурна историја Балкана. Хералдички опус Александра Соловјева ни

данас, четрдесет година после објављивања Историје српског грба, није изгубио на значају, актуелности и занимљивости. То нису радови које је време прегазило и који су интересантни само сладокусцима заитерасованим за историју науке. Напротив, они су неопходан приручник свакоме кога занима прошлост Србије и југоисточне Европе, а поготово хералдика јужнословенских земаља. Већ готово пола века хералдичке студије Александра Соловјева чекају достојан наставак. Зборних хералдичких радова Александра Соловјева, од којих се неки објављују први пут на српском тлу, а неки и први пут на српском језику, наћи ће без сумње своје место, међу капиталним студијама наше историографије. Истакнуто место, у Пантеону српске правне и историјске науке, уосталом, увек је и припадало Александру Соловјеву.

141

ХЕРАЛДИКА И СРБИ ДРАГОМИРA АЦОВИЋA

Књига Хералдика и Срби Драгомира Ацовића је, без сумње, капитално дело. Покушаћу да у овом кратком прилогу образложим наведену оцену, која на први поглед може изгледати као неутемељена и олако дата похвала (сл. 114, 115). Сам наслов књиге није случајан. Она се не зове Хералдика у Срба, нити Српска хералдика, већ Хералдика и Срби. Аутор није желео да напише само један општи преглед хералдике, нити пуки историјат грбова и грбословља у Србији, већ да темељно истражи и наслика сложен међусобни однос једног историјског феномена – хералдике – и једног народа – Срба. То је несравњиво тежи пут и крупнији залогај од обичног прегледа и историјата српске хералдике. Тежи, између осталог, зато што су историјске промене, плиме и осеке Срба од средњег века до данас, реметиле, мењале, затирале и оживљавале и саму хералдику. За Ацовића је хералдика осетљив и чудесан инструмент, поуздан историјски сеизмограф чији зупчаници, опруге, игле и пера бележе све: од најмањих титраја и померања, па све до великих потреса, понирања и узлета у српској историји. Могло би се, мирне душе, рећи да је Ацовићева обимна књига заправо једна историја Срба сагледана скупоценом, ретком и компликованом мерном направом – хералдиком. А тај прецизни хералдички инструмент – који Ацовић, боље него ико други, уме да избаждари и исправно протумачи – показује нам Србе из једног неочекиваног угла и осветљава, како главне магистрале српске историје, тако и њене скривене кутке – оне данас готово непознате.

114. Драгомир Ацовић

Пре него што ће нам открити шта је све прочитао о Србима на скалама свог хералдичког инструмента, Ацовић га расклапа и потом склапа до последњег точкића: показује нам како и где је настао, како ради и који су му домети и опсези. Полазећи од прехералдичког времена, преко крсташких ратова и турнира као времена и миљеа настанка хералдике, аутор ни у том општем историјском прегледу не заборaвља свој основни циљ: однос хералдике и Срба. Читалац ће већ у тим првим поглављима – између темељног прегледа настанка хералдике и обиља других података — пронаћи ретка, занимљива и драгоцена раматрања о ромејском (свако мање прецизан од Ацовића написао би византијском) односу према грбовима, или о турнирима на којима је учествовао и деспот Стефан Лазаревић са својим витезовима.


115. Насловна страна књиге Хералдика и Срби Драгомира Ацовића

У другом делу књиге аутор говори о институционализовању хералдике, херолдима и арморијалном праву, као и о садржaју грбова. Овде се, а још више у наредном делу књиге посвећеном хералдици мотива, Ацовић сусреће с једним потенцијално великим проблемом: с хералдичком терминологијом. Хералдика је, наиме, још од средњег века сва саткана од неумољиво прецизне и недвосмислене терминологије: блазонирање (текстуални опис грба) значајнији је од самог цртежа. Другим речима, садржај је у хералдици важнији од форме. Цртеж се, у зависности од талента, вештине, уметничког стила или духа времена може мењати, али садржај грба – оно што се прецизно блазонира, тј. описује речима — не сме се променити ни за једну запету. Српска хералдика вероватно је у средњем веку имала своју терминологију, развијену колико и хералдика, али та терминологија била је, нажалост, и трошнија од самих грбова – готово да је сва ишчезла. Тек нам је остала по која реч (рецимо знамење

– грб). Ацовић ту терминолошку препреку превазилази наизглед лако: за сваки појам постоји одговарајући српски термин који је уклопљен у терминолошки систем, спроведен до минуциозности својствених само великим хералдичким традицијама и језицима (рецимо: вертикална ординарија штап разликује се по дебљини од коца, али и од прута итд.). Овај терминолошки систем део је Ацовићевог преданог и вишегодишњег рада на стварању српске хералдичке терминологије и хералдичког речника (посла на којем су уз Драгомира Ацовића радили и други хералдичари Српског хералдичког друштва, рецимо покојни Коста Тимотијевић — непревазиђени познавалац хералдичких и језичких финеса). Све да нема никавих других доприноса у књизи Хералдика и Срби (а има их небројено), ускрснуће српске хералдичке терминологије огроман је дар нашој науци и нашем језику. Трећи део књиге посвећен је хералдици мотива и подељен је у две веће целине. У првој Ацовић сажима читаву абецеду и структуру хералдике и хералдичких правила, ординарија и параферналија. Ту су поглавља о значењу грба, хералдичким бојама и поделама штита, мотивима и блазонирању, вербалним порукама као деловима грба, као и о заставама. У другој целини, међутим, аутор се позабавио одређеним мотивима који спадају у основни тематски репертоар српске средњовековне и нововековне хералдике: крстом, крином, орлом, лавом и грифоном. Очекивало би се да Ацовић српској средњовековној хералдици приступа по стандардној и устаљеној хронолошкој схеми – од првих хералдичких елемената, преко знамења владара и династија, па до грбова властеле. Међутим, он бира другачији пут који је за српску, растрзану и фрагментирану, хералдичку традицију много прикладнији: детаљну анализу мотива. Тако, рецимо, крст

ХЕРАЛДИКА И СРБИ ДРАГОМИРA АЦОВИЋA 143

посматра као један од најважнијих хералдичких симбола да би своје акрибично истраживање сузио на крст са оцилима прво у Византији, а потом и Србији – од стидљивих почетака у Деспотовини, преко илирске хералдике, па до обнове српске државности почетком XIX века. Исту методологију примењује и на мотиве крина, орла (једноглавог и двоглавог), лава и грифона. Сваки мотив аутор обрађује са таквом ерудицијом и уз такво обиље података да се ова поглавља претварају у мале енциклопедије средњовековне уметности, иконографије, историје, симболике, инсигниологије, палеографије... Читаоцу се чини да ни један једини податак није изостао и да је све што је икада написано, рецимо о орлу у хералдици, барем споменуто, ако не и елаборирано у густом ткању Ацовићевог текста. Ако не баш у самом тексту, оно барем у напоменама. Напомене су, наиме, посебна прича. Оне нису само навођење библиографије и извора, већ много више од тога. То су ванредно занимљиве допуне, екскурзи и паралипомене, примамљиве стазице које се одвајају од главног текста, понекад се с њим укрштају, а често кривудају и воде читаоца до невероватних, скривених и заборављених места српске и европске историје. Неки штедљивији и ускогрудији истраживач него што је Драгомир Ацовић, само од ових напомена могао би да сачини прегршт прилога и посебних чланака. Али Ацовић, срећом, не јури за истраживачким бодовима и коефицијентима, нити за нагомилавањем библиографских јединица. Он своје огромно енциклопедијско знање (не само хералдике!) несебично дели са читаоцем ове велике и раскошне књиге, готово барокног садржаја и обима. Четврти део књиге бави се хералдичким траговима српског средњег века, што обухвата фрагментарне и потпуне грбове, као и занимљив период илирске хералдике и његов

значај у формирању свести о српској хералдици. У наредном делу књиге Отоманска власт и трагање за хералдичким идентитетом, Ацовић разматра и турске тугре, полумесец и звезду, али и њихову рецепцију и трансформацију у европским изворима, као и различита европска и домаћа виђења грбова Европске Турске, укључујући Србију, Босну, Херцеговину, Македонију, „Дарданију”, Зету... Посебан део је посвећен хералдици цркве. Све што је до сада речено о Ацовићевој енциклопедијској ерудицији као да је надмашено у овом поглављу. Хералдика Српске православне цркве обрађена је толико исцрпно и зналачки да ће ово поглавље задуго остати најважније референтно дело о овој, до сада углавном занемареној, тематици. Слично се може рећи и за поглавље „Основи обновљене хералдике код Срба”, где аутор отвара питања српског племства и армигера у Османском царству, Венецији, Аустрији, Угарској, Трансилванији, Русији. Овај део завршава се поглављем о српској породичној хералдици у новом веку, као и занимљивим и драгоценим документима Српског хералдичког друштва о породичној и персоналној хералдици. Као засебна област обрађене су српске регалије и инсигније, почев од темељног прегледа општих појмова, преко средњовековних Немањићких владарских инсигнија, па све до регалија српских и нововекових династија — Обреновића и Карађорђевића. У завршном делу књиге Ацовић се бави српском нововековном територијалном и корпоративном хералдиком. Обрађује грбове територија и градова пре уједињења 1918, а посебно детаљно српску државну хералдику од првих дана Кнежевине Србије, па све до данас.


116. Грб Шапца (аутор Д. Ацовић)

117. Грб Алијансе Југославија-Француска (аутор Д. Ацовић)

Овом поглављу, осим уобичајене Ацовићеве марљивости и свеобухватности, посебан тон даје и лично ауторово искуство и прегнуће. Ацовић је и сам био учесник у борби за обнову српских знамења, која су у комунистичком периоду била жалосно очерупана и обогаљена. Он је аутор многих хералдичких иницијатива, докумената, писама, предавања, текстова, интервјуа... Важно је споменути да је покретач и дугогодишњи председник Српског хералдичког друштва „Бели орао”, као и аутор већине територијалних грбова српских општина и градова. То завршно поглавље, богато оригиналним документима, Ацовић не пише само као историчар и хералдичар, већ и као учесник и сведок, те оно осим научне има и додатну динамичну ноту, али и историјску вредност.

Драгомир Ацовић је, уз то огроман број цртежа грбова сам израдио, пошто је — као изузетан хералдички уметник – деценијама марљиво стварао посебан и препознатљив хералдички ликовни стил. Тиме је српској хералдици поставио високе уметничке стандарде које ће бити тешко следити, а некмоли надмашити (сл. 116, 117).

Неопходно је споменути и илустрације у књизи, њих готово 3000. Избор и функционална организација оволиког броја илустрација скоро да је посао за омањи институт. Али,

Све у свему, да се вратим на почетну реченицу: Ацовићева књига без сумње је капитално дело. Она стоји раме уз раме са великим светским хералдичким делима, као и хералдичким синтезама Стојана Новаковића и Александра Соловјева, а у много чему их, разуме се, и надмашује. Ова обимна и пребогато илустрована студија Драгомира Ацовића биће књига о којој ће се дуго говорити у српској културној и научној јавности и која ће бити темељно и референтно дело српске, и не само српске, хералдике.

ЛИТЕРАТУРА

ЛИТЕРАТУРА Аврамовић, С. 1994 Житије и дело Александра Соловјева, великана правне историје, Научно наслеђе Правног факултета у Београду 1841-1941, Београд 1994, 356-364. Аврамовић, С. 2000 Житије и дело Александра Соловјева, великана правне историје, у: А. Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, (пр. А. Палавестра) Београд 2000, 378-390. Anđelić, P. 1962 Grbovi bosanskih kraljeva u Arnautovićima kod Visokog, Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu n.s. XVII, 1962, 165-171. Anđelić, P. 1964 Neka pitanja bosanske heraldike, Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu n.s. XIX, 1964, 157-172. Anđelić, P. 1971 Srednjovjekovni pečati iz Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1971. Arndt, M. 1977 Die urschprunglische Grabinschrift der bosnischen Königin Katharina, SüdostForschnungen XXXVI, 1977, 211-222. Ацовић, Д. 1993 Фрагмент средњовековне краљевске круне у музејској збирци у Београду, Стематографија 4-5 (1), Београд 1993.

Ацовић, Д. 1996 Казивања о грбу, Прича о Београду, (ур. С. Огњеновић), Београд 1996, 21-25. Ацовић, Д. 1997 Једна сјајна представа Србије, Гласник Cрпског хералдичког друштва 5, 1997, 1-3. Ацовић, Д. 1997a Обнова хералдике у Срба, Србија (ур. С. Огњеновић) Београд 1997, 90-97. Ацовић, Д. 1997б Неки нови подаци о конкурсу за грб Београда 1931. г, Гласник Српског хералдичког друштва I/4 , август 1997, 1-3. Ацовић, Д. 2008 Хералдика и Срби, Београд 2008. Badurina, A. ur. 1985 Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva, Zagreb 1985. Banac, I. 1991 Grbovi biljezi identiteta, Zagreb 1991. Beigl, S. 1901 Spisi grofa Marsiljija (Marsigli) u Sveučilišnoj biblioteci u Bolonji (Bologna), Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini XIII-4, 1901, 537-563. Богдановић, Д., В. Ђурић, Д. Медаковић 1978 Хиландар, Београд 1978.


Bojničić, I. 1899 Der Adel von Kroatien und Slavonien, J. Siebmacher’s grosses und allgemeines Wappenbuch, Nürnberg 1899. Boutell, С. 1864 Heraldry, Historical and popular edition, London 1864. Warnecke, F. 1883 Heraldisches Handbuch, Goerlitz 1883. Vattai, E. 1956 A margitszigeti korona, Budapest Régiségei, A Budapesti Történeti Muzeum Évkönyve XVIII, 1956. Вулетић-Вукасовић, В. 1890 Грбови Охмучевића у Сланому (у Далмацији), Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини II-1, 1890, 205-206. Вулетић-Вукасовић, В. 1891 Стари нацрт смучке жупе усред краљ. Босне, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини III-3, 1891. Вулетић-Вукасовић, В. 1904 Родословје породице Охмучевића, племените господе босанске, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини XVI-3, 1904, 367-374. Gelcich, G. 1889 I conti di Tuhelj. Contibuto alla Storia della Marina Dalmata, Raguza 1889.

Glavaš, T. 1988 Nekropola knezova Nikolića u Vranjevu selu kod Neuma, Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu n. s. XLII-XLIII, 1987-1988, 143164. Goodall, J. 1995 An Illyrian Armorial in the Society’s collection, The Antiquaries journal vol. 75, 1995, 255-310. Grakalić, M. 1990 Hrvatski grb, Zagreb 1990. Грујић, Р. 1909 Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његова главна обележја, Нови Сад 1909. Grünenberg, C. 1875 Conrad Grünenberg Wappenbuch (1483), herausgegeben von Graf Stillfried Alcantara und Adolf Matthias Hildebrandt, Verlag Starke, Görlitz 1875. Gušić, M. 1965 Profani tekstil u raki Sv. Šimuna u Zadru, Radovi Instituta JAZU u Zadru XI-XII, 1965. Gušić, M. 1977 Perizom u raki sv. Šimuna u Zadru, Balcanica VIII, 1977. Давидов, Д. 1978 Српска графика XVIII вeка, Нови Сад 1978. Давидов, Д. 1987 Грб Србије, Чачак 1987.

ЛИТЕРАТУРА 149

Димитријевић, С. 1969 Нова серија нових врста српског средњовековног новца V, Старинар XX, 1969, 73-77. Димитријевић, С. 1997 Средњовековни српски новац, Београд 1997. Динић, М. 1966 Реља Охмучевић - историја и предање, Зборник радова Византолошког института IX, 1966, 109-117. Draganović, K.1979 Katarina Kosača bosanska kraljica, Katarina Kosača, Povijesno-teološki simpozij u povodu 500. obljetnice smrti bosanske kraljice Katarine održan 24. i 25. listopada 1978. u Sarajevu, Sarajevo 1979. Du Cange, C. 1680 Historia byzantina, duplici commentario illustrata, Paris 1680. Duišin, V. 1938 Zbornik Plemstva u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji, Bosni-Hercegovini, Dubrovniku, Kotoru i Vojvodini, Zagreb, I 1938. Duišin, V. 1939 Zbornik Plemstva u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji, Bosni-Hercegovini, Dubrovniku, Kotoru i Vojvodini, Zagreb, II 1939. Дуишин, В. 1940 Племићке породице II, Војводина II, Нови Сад 1940, 156-163.

Дуишин, В., Д. Поповић 1940 Племићке породице I, Војводина II, Нови Сад 1940, 138-154. Ђорђевић, Т. пр. 1931 Из успомена Милана Ђ. Милићевића – одломци из дневника, Српски књижевни гласник н. с. књ. XXXIII (1931), бр. 8, 16. август 1931, 603-604. Evans, А. 1965 Kroz Bosnu i Hercegovinu pješke tokom pobune augusta i septembra 1875., Sarajevo 1965. Жефаровић, Х., Т. Месмер 1972 Стематографија, изображеније оружиј илирических (приредио Д. Давидов), Нови Сад 1972. Ивић, А. 1910 Стари српски печати и грбови, Нови Сад 1910. Jagić, V. 1880 Zur südslavischen Heraldik, Archiv für Slavische Philologie IV, 1880, 510-512. Јанц, З. 1962 Непознати грбовник породице Охмучевића, Зборник Музеја примењене уметности 8, 1962, 61-74. Яцимирскiй, А. И. 1921 Описание Южно-славянскихъ и русскихъ рукописей заграничньiхъ библiотекъ I, Сборникъ отделенiя русскаго яазьiка и словесности Россiйской академiи наукъ 98, 1921, 478-479.


Jimenez de la Espada, М. 1912 Book of the knowledge of all the kingdoms, lands, lords, and lordships that are in the world, and the arms and devices of each land and lordship, or of the kings and lords who possess them, written by a Spanish Franciskan in the middle of the XIV century, London 1912. Јовановић, М. 1989 Новац учесника косовске битке са српске стране, Нумизматичар 12, 1989, 48. Јукић, И. 1842 Србски народни лист 18, Пешта 1842.

Матковски, А. 1970 Грбовите на Македонија, Скопје 1970. Матковски, А. 1990 Грбовите на Македонија, Скопје 1990. Мијатовић, Ч. 1886 Балшићи, генеалошка студија, Гласник Cрпског ученог друштва 66, 1886, 149-227. Miletić, F. (ed) 2005. Fojnički grbovnik, Sarajevo 2005. Милић од Мачве 1990 О значају хералдичких симбола на српском грбу, Политика, 7. мај 1990.

Калић, Ј. 1994 Срби у позном средњем веку, Београд 1994.

Милићевић, М. 1996 Грб Србије, Београд 1996.

Klaić, V. 1914 Život i djela Pavla Rittera Vitezovića (16521713), Zagreb 1914.

Miniati, L. 1663 Breve discorso genealogico, Le glorie cadute etc., Venezia 1663.

Klaić, V. 1985 Povjest Hrvata, II knj. , Zagreb 1985.

Мирковић, Л. 1940 Црквени уметнички вез, Београд 1940.

Костић, В. 1975 Дубровник и Енглеска, 1300-1650, Београд 1975.

Мрђеновић, Д. 1988 Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Cрбије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије, Београд 1988.

Марјановић-Душанић, С. 1994 Владарске инсигније и државна симболика у Србији од XIII до XV века, Београд 1994. Марјановић-Душанић, С. 1997 Владарска идеологија Немањића, Београд 1997.

Мрђеновић, Д., А. Палавестра, Д. Спасић 1987 Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Београд 1987. Новаковић, С. 1884 Хералдички обичаји у Срба у примени и књижевности, Годишњица Николе Чупића VI, 1884, 1-140.


Новаковић, С. 1982 Хералдички обичаји у Срба у примени и књижевности, Историја и традиција (приредио и коментаре написао. С. Ћирковић), Београд 1982, 293-434. Новаковић, С. 1982а Калпак и челенка, Историја и традиција (приредио и коментаре написао. С. Ћирковић), Београд 1982, 279-292. Neubecker, O. n. d. Die Bedeutung von Feuerstahl und Feuerstein in der Kette des Ordens vom Goldenen Vlies. Neubecker, O. 1988 Heraldry, Sources, Symbols and Meaninig, London 1988, 130. Nylásziné Straub, E. 1987 Öt évszád címerei, Budapest 1987. Оswald, G. 1984 Lexikon der Heraldik, Manheim, Wien, Zürich 1984. Орбин, М. 1968 Краљевство Словена (превод З. Шундрица) Београд 1968. Orbini, M. 1999 Kraljevstvo Slovena, (prevod S. Husić) Zagreb 1999. Orbinii, M. 1985 Il regno degli Slavi, Nachdruch besorgt von S. Ćirković und P. Rehder, München 1985.

Палавестра, А. 1993 Лондонски грбовник, Стематографија 4-5 (1) 1993. (Интерна публикација Српског хералдичког друштва „Бели орао”). Palavestra, A. 1993а Coats of Arms and Heraldry in the South Slav Lands, Tesliana 1, 1993, 124-130. Палавестра, А. 1995 Хералдика Стојана Новаковића, Стојан Новаковић - личност и дело (ур. В. Стојанчевић), Београд 1995, 301-306. Палавестра, А. 1996 Лондонски грбовник и илирска хералдика, Даница 1996, 96-108. Палавестра, А. 1997 Српска средњовековна хералдика, Србија (ур. С. Огњеновић), Београд 1997, 80-89. Палавестра, А. 2000 Коментари, у: А. Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, Београд 2000, 97-119, 175-189, 263-272, 285, 351-353, 361, 369-370, 373, 377. Пантић, М. 1968 Мавро Орбин - живот и рад, у: М. Орбин, Краљевство Словена, Београд 1968, XI – CVIII. Petrinić, M. ed. 1972 Fojnica crest-collection, Sarajevo 1972. Petricioli, I. 1976 Zapažanja o škrinji Sv. Šimuna u Zadru, Radovi Filozofskog fakulteta u Zadru 14-15, 1976.


Petricioli, I. 1983 Škrinja Sv. Šimuna u Zadru, Zagreb 1983. Поповић, Д. 1940 Племство, Војводина II, Нови Сад 1940, 111-137. Pseudo-Kodinos 1966 Traité des offices, (ed. J. Verpeaux), Paris 1966. Radimsky, V. 1891 Podor gradine Tuhelja u Bosni, Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini III-1, 1891, 53-54. Радојчић, Н. 1933 Српски рукописи у оставштини грофа Л. Ф. Марсиљија, Прилози за књижевност, језик и фолклор XIII, 1933, 138-139. Радојчић, Н. 1940 О проучавању научне оставштине Алојза Фердинанда Марсиљија у Болоњи, Годишњак СКА XLIX, 1940, 356367. Радојчић, Н. 1940а О тобожњем словенском пореклу цара Јустинијана, Глас САН 184/93, 1940, 177191. Радојчић, Н. 1950 Српска историја Мавра Орбина, Београд 1950. Радонић, Ј. 1950 Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Београд 1950.

Rački, F. 1890 Stari grb bosanski, Rad Јugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti CI, 1890, 1- 45. Ређеп, Ј. 1966 Катарина Катакузина, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду IX, 1966. Решетар, М. 1924 Дубровачка нумизматика I, Сремски Карловци 1924. Richental, U. v. 1936 Chronik des Constanzer Concils 1414 bis 1418, Meersburg am Bodensee und Leipzig 1936. Руварац, И. 1890 О привилеђијама куће ОхмучевићаГргурића, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини II-3, 1890, 263-267. Рудић, С. 2006 Властела илирског грбовника, Београд 2006. Самарџић, Д. 1983 Војне заставе Срба до 1918, Београд 1983. Самарџић, Р. 1968 Краљевство Словена у развитку српске историографије, у: Мавро Орбин, Краљевство Словена, Београд 1968, CIX– CXXXVI. Самарџић, Р. 1976 Писци српске историје, Београд 1976.


Самарџић, Р. 1993 Срби у ратовима Турске до 1683. Историја српског народа III/1, Београд 1993, 117-424. Sboronou, I. N. 1899 Buzantiaka nomismatika zhthmata. Journal international d'archeologie numismatique II, Athenes 1899. Smodlaka, J. 1929 Zemlje Južnih Slovena i njihovi grbovi oko god. 1330. u „Putu oko svijeta” jednoga španjolskog fratra, Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, sv. I, 1928-1929, 1-32. Solis, V. 1882 Wapenbuchlein (Nürnberg 1555), Georh Hirth, München 1882. Solovjev, A. 1929 O postanku srpskog grba, Šišićev zbornik, Zagreb 1929, 537-548 Соловјев, A. 1933 Постанак илирске хералдике и породица Охмучевић, Гласник Скопског научног друштва XII, 1933, 79-125. Соловјев, A. 1933а Земље Јужних Словена и њихови грбови у шпанском путопису 14. века, Гласник Историјског друштва у Новом Саду, књ. VI, 1933, 324-328. Solovjev, A. 1935 Les emblèmes héraldiques de Byzance et le Slaves, Seminarium Kondakovianum, Prague 1935, 119-164

Соловјев, А. 1936 Застава Стефана Душана над Скопљем године 1339, Гласник Скопског научног друштва XV-XVI, Одељење друштвених наука 9-10, Скопље 1936, 345348. Solovjev, A.1954 Prinosi za bosansku i ilirsku heraldiku, Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu n. s. IX, 1954, 96-103. Соловјев, A. 1958 Историја српског грба, Мелбурн 1958. Соловјев, A. 2000 Историја српског грба и други хералдички радови (приредио и коментаре написао Александар Палавестра), Београд 2000. Соловјев, A. 2000a Историја српског грба, Историја српског грба и други хералдички радови (пр. А. Палавестра), Београд 2000, 21-96. Соловјев, A. 2000б Византијски хералдички амблеми и Словени, Историја српског грба и други хералдички радови (пр. А. Палавестра), Београд 2000, 286-350. Соловјев, A. 2000в Земље Јужних Словена и њихови грбови у шпанском путопису 14. века, Историја српског грба и други хералдички радови (пр. А. Палавестра), Београд 2000, 354-360.


Соловјев, А. 2000г Постанак илирске хералдике и породица Охмучевић, Историја српског грба и други хералдички радови (пр. А. Палавестра), Београд 2000, 120-174. Соловјев, А. 2000д Приноси за босaнску и илирску хералдику, Историја српског грба и други хералдички радови (пр. А. Палавестра), Београд 2000, 190-262. Соловјев, А. 2000ђ О постанку српског грба, Историја српског грба и други хералдички радови (пр. А. Палавестра), Београд 2000, 273-284. Соловјев, А. мл. 2000 Библиографија радова др А. В. Соловјева, 1890-1971, професора универзитета у Београду, Сарајеву и Женеви, у: А. Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, (пр. А. Палавестра) Београд 2000, 439-432. Спасић, Д., А. Палавестра, Д. Мрђеновић 1991 Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, (Друго допуњено и проширено издање), Београд 1991. Спремић, М. 1994 Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994. Стојановић, Љ. 1902 Стари српски записи и натписи I, Београд 1902. Стојковић, Ж. (ур.) 1987 Задужбине Косова, Призрен-Београд 1987.

Thallóczy, L. 1892 Vojvoda Hrvoja i njegov grb, Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovni IV-2, 1892, 170-187. Тодоровић, Д. 1991 Налази из старе солунске ливнице, Хиландарски зборник 8, 1991, 99-124. Томић, J. 1904 Пећки патријарх Јован и покрет хришћана на Балканском полуострву 1592-1614, Земун 1904. Томовић, Г. 1972 Поморска карта Ангелина Дулцерта из 1339. г., Историјски часопис 19, 1972, 7998. Томовић, Г. 1974 Морфологија ћирилских натписа на Балкану, Београд 1974. Томовић, Г. 1979 Југословенске земље на средњовековним поморским картама, Monumenta cartographica Jugoslaviae II (ур. Г. Шкриванић), Београд 1979, 45-50. Томовић, Г. 1996 Српске земље у европској картографији до краја XV века, Европа и Срби (ур. С. Терзић), Београд 1996, 189-198. Тошић, Ђ. 1997 Босанска краљица Катарина (14251478), Зборник за историју Босне и Херцеговине 2, Београд 1997, 73-112.


Truhelka, Ć. 1889 Ko je bio slikar Fojničkog grbovnika?, Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini I-2, 1889, 86-91.

Ћирковић, С. 2001 А. Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, приредио и коментаре написао Александар Палавестра, Правни факултет – Досије, Београд 2000. 479 стр., 47 табли са илустрацијама, Прилози за књижњевност, језик и фолклор LXV/LXVI, 1-4, 2001, 205-207.

Трухелка, Ћ.1891 Старобосански мраморови, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини III-4, 1891, 368-387.

Ћоровић-Љубинковић, М. 1961 Одраз култа св. Стефана у српској средњовековној уметности, Старинар н.с. 12, 1961.

Twining, Lord 1967 European Regalia, London 1967.

Fox-Davies, А.C. 1985 A complete Guide to Heraldry, London 1985.

Traljić, S. 1954 Palinićev bosanski zbornik, Zbornik Historijskog instituta Jugoslavenske akademije, vol.1, Zagreb 1954, 169-87.

Ћирић, М. 1991 Грб града Београда, Београд 1991. Ћирковић, С. 1964 Сугуби венац, Зборник Филозофског факултета у Београду VIII, Споменица Михаила Динића 1, 1964, 343-370. Ћирковић, С. 1968 Почтени витез Прибислав Вукотић, Зборник Филозофског факултета у Београду X-1, Споменица Васе Чубриловића, Београд 1968, 274-275. Ћирковић, С. 1982 Допуне и објашњења, у: Стојан Новаковић, Историја и традиција, Београд 1982,453-478. Ћирковић, С. 1982a Традиције и историја традиција у делу Стојана Новаковића, Историја и традиција, Београд 1982, VII—XX.

Fox-Davies, A.C. 1986 The Art of Heraldry, London 1986. Hernando, A. et al. 2000 Cartographia mallorquina, Barcelona 2000. Heyer von Rosenfeld, C.G.F. 1873 Der Adel des Königreichs Dalmatien, J. Siebmacher’s grosses und allgemeines Wappenbuch, Nürnberg 1873. Csergeö, G. 1893 Der Adel von Ungarn, J. Siebmacher’s grosses und allgemeines Wappenbuch, Nürnberg 1893.


Cernovodeanu, D.1986 Les armoires des souverains du sud-est Europeen dans les rôles d'armes français, anglais et allemands du XIIIe. au XVe. siècles, Actas do 17. Congresso Internacional das Ciêncas Genealògica e Heráldica, Lisboa 1986, 189, 213-220. Чурчић, Л. 1961 Грбовник грофа Ладислава Фестетића у Рукописном одељењу Матице српске, Зборник за друштвене науке Матице српске 29, 1961, 118-121. Džaja, S. 1985 Bosansko srednjovjekovlje kroz prizmu bosanske krune, grba i biskupije, Jukić 15, 1985, 81-95. Šišić, F. 1909 O srpskom grbu, Savremenik 1909, 65-70.

159

РЕГИСТАР ИМЕНА Аврамовић, Сима, 136 Ајдиновић, Ирена, 78, 80 Алауповићи, породица, 64, 73 Александар Велики, 54 Алинићи, породица, 64, 65, 73 Алтан, Адолф (Althann А.), 90 Алтомановић, Никола, велики жупан, 107 Андрејевић Кун, Ђорђе, 115, 116, 118 Андроник II Палеолог, византијски цар, 27 Андроник III Палеолог, византијски цар, 27 Андроник Палеолог, 27 Анђелић, Павао (Anđelić, P.), 102, 125 Арнт, М. (Arndt, M.), 49, 50 Арсеније IV Јовановић Шакабента, пећки патријарх, 109 Аћајуоли, породица, 28 Аугустинчић, Антун, 118, Ацовић, Драгомир, 10, 22, 38, 40, 94, 110, 113117, 127, 141-144 Бадурина, Анђелко (Badurina, A.), 59, 61 Бајгл, С. (Beigl, S.), 90, 147 Балша (Balsa), породица Балшић, Видосава, 82 Балшић, Јелена, 47 Балшићи, породица, 9, 22, 62, 64, 65, 71, 81-84, 97, 103 Банац, Иво (Banac, I.), 22, 56, 67, 74, 77, 86, 90, 99, 107, 127, 128, 136 Барбара Цељска, угарска краљица, 44 Бачићи, породица, 64, 65, 73 Бек, П. (Beck, P.), 78 Бенињи, Иван (Benigni, I.), 93, 94 Беновићи, породица, 73 Бибићи, породица, 64, 65, 73 Билошевићи, породица, 63, 64, 72 Бисаљићи, породица, 63, 64, 72 Бјелавићи, породица, 64, 73 Бјелоперјевићи (Белоперјевићи), породица, 64, 73 Бобаљевић, Марин, 67 Богашиновић, Јелена, 84 Богашиновић, Никола, 84

Богашиновићи Добрашиновићи, породица, 63, 64, 72, 81-84 Богопанковићи, породица, 64, 73 Бојничић, Вера 115 Бојничић, Иван (Bojničić I.), 76, 106, 115 Бојтел, Чарлс (Beutell, C.), 124 Борели (Borelli), породица, 94 Боснићи, породица, 63-65, 72 Браниловићи, породица, 64, 65, 73 Бранко Младеновић, севастократор, 103 Бранковић, Мара, 38 Бранковићи, породица, 9, 44, 62-65, 71, 103, 125, 126 Брзојевићи, породица, 64, 73, 76 Буркграф, Ханс, (Burckgraff, H.), 21 Бурмазовићи, породица, 62, 71 Варнеке, Ф. (Warnecke, F.), 124 Ватаи, Е. (Vattai, E.), 43 Вељасека, Габриел (Vellaseca, G.), 15, 16, 19 Весконте, Петро, 28 Веспучи, Америго (Vespucci, A.), 15 Вилићи, породица, 64, 65, 73 Вилтон, Марк, (Vulton dela Colombiere, M.), 29 Владимировић, фра Лука, 99 Владимировићи, породица, 63, 64, 71 Влатковићи, породица, 9 Влашићи, породица, 63, 72 Војвоткиња од Артоа (Artois), 41 Војиновићи, породица, 62, 71, 80, 107 Војковићи, породица, 64, 91 Војковићи Паликућа, породица, 73, 91 Војковићи Палинићи, породица, 67, 91 Вранчић, Ђураш, 62 Вујић, Јоца, 78, 80 Вук Лазаревић, кнез, 31 Вукановић, Бета, 115 Вукашин Мрњавчевић, краљ, 104, 105 Вуковићи, породица, 64, 73, 137 Вукославић, Петар, 95, 96 Вукославићи, породица, 67, 74, 75, 78, 93-97, 100 Вукотић, Прибислав, 155


Вукотићи, породица, 63, 64, 72 Вулетић Вукасовић, Вид, 53, 66, 84 Гај, Људевит, 73, 99, 101 Галвани, Иван, 99 Гиљермо VII Палеолог од Монферата, 29 Главашићи, породица, 96 Главићи, породица, 63, 64, 72, 104 Глиго, Ведран, 95 Гојковићи, породица, 63, 65, 72 Градановићи, породица, 63, 72 Гргур XIII, папа, 61 Гргур Велики, папа, 59, 61, 70, 80 Гргур, бискуп из Вареша, 98 Гргурић (Охмучевић), Ивеља, 55, 59, 82, 84 Гриненберг, Конрад, (Grünenberg, C.), 18, 2022, 28, 104, 105 Грубачевићи, породица, 63, 65, 72 Грубешевићи, породица, 63, 72 Гудал, Џон (Goodall, J.), 21, 22, 66, 67, 76, 77, 137 Гушић, Маријана (Gušić, M.), 37, 38, 41-44 Давидов, Динко, 128 Давидовић, Димитрије, 32, 33 Далорто, Анхелино (Dalorto, A.), 14, 16, 28 Дебељићи, породица, 64, 65, 73 Деновићи, породица, 64, 65 Дескојевићи, породица, 64, 65, 73 Дивојевићи, породица, 64, 65, 73 Дидловићи, породица, 63, 72 Диканж Шарл Дифрен, (Du Cange, C.), 29 Дикнићи, породица, 63, 72 Димитријевић, Сергије, 20, 22, 32 Динић, Михаило, 55, 56 Дињичићи, породица, 63, 64, 72, 93 Долисти Тасовчић, Ђорђе, 64, 67, 82, 89 Долисти Тасовчић, Никола, 82 Долисти Тасовчић, Стефан, 64, 67, 81-84, 87, 89 Долисти Тасовчић, фра Никола, 82 Драгановић, К. (Draganović, K.), 50 Дражојевићи, породица, 63, 64, 72 Дуишин, Виктор (Duišin, V.), 95, 97, 99, 106 Дукађиновићи, породица, 63, 72 Дулсерт, Анхелино (Dulcert, A.), 13-16, 28, 137

Ђелчић, Ј. (Gelcic, G.), 55, 56, 59, 66, 82, 84 Ђендисалићи, породица, 63, 65, 73 Ђорђевић, Тихомир, 123 Ђурађ I Балшић, 22 Ђурађ II Страцимировић Балшић, 105 Ђурађ Бранковић, деспот, 37, 38, 44, 126 Еванс, Артур, (Evans, A.)48, 93 Емих, Густав (Emich, G.), 78 Ернандо, А. (Hernando, A.), 14-16, 19 Еузебиовићи, породица, 64, 73 Жарковићи (Жаркојевићи), породица, 63, 65, 72 Ждраловићи, породица, 63, 72 Жељиговићи, породица, 64, 65, 73 Жефаровић, Христифор, 20-22, 107-110, 128 Жигмунд Луксембуршки, угарски краљ, цар Светог римског царства, 42, 44 Жупановићи, породица, 63-65, 72, 75, 106, 107 Звијездићи, породица, 63-65, 71 Зевалд, Јозеф (Sewald, J.), 68 Златоносовићи, породица, 63, 64, 72 Зорановићи, породица, 63, 72 Ивић, Алекса, 115 Илић, Влада, 118 Јабланићи (Павловићи), породица, 9, 62, 64, 71, 83, 84, 104, 105, 136 Јагело, краљ Пољске и Литве, 44 Јагић, Ватрослав (Jagić, V.), 92, 149 Јагросалићи, породица, 64, 80 Јадвига Анжујска, пољска краљица, 44 Јакшићи, породица, 64, 65, 73 Јамометовићи, породица, 64, 73 Јанц, Загорка, 66, 68, 91, 127, 137 Јацимирски, А. И. (Яцимирскiй, А. И.), 84 Јеж, Жељко, 125 Јелисавета Цељска, 37 Јелисавета Котроманић, угарска краљица, 41-44 Јерина Кантакузина, 37 Јеринићи, породица, 75

РЕГИСТАР ИМЕНА 161

Јован, пећки патријарх, 67 Јовановић, Анастас, 99 Јовановић, М., 20, 32 Југовићи, породица, 64, 65, 73 Јукић, Иван Фрањо (Jukić, I. F.), 74, 93 Јустинијан, византијски цар, 54 Калић, Јованка, 38, 150 Кантакузина Бранковић, 9, 37-44 Карађорђевићи, српска династија, 143 Кастриотићи, породица, 62, 65, 71 Катарина Косача, босанска краљица, 9, 47-50 Качићи, породица, 62, 64, 65, 71, 77 Кашанин, Милан, 99 Клаић, В. (Klaić, V.), 43, 93 Клешићи, породица, 63, 64, 73 Клупковићи, породица, 64, 73 Кнезовићи, породица, 64, 73 Кобилићи, породица, 64, 65, 73 Ковачићи, породица, 62, 64, 71 Коен, А. (Coen, A.), 126, 128, Константин Филозоф, 113 Копијевићи, 63, 65, 72 Коренић Неорић Јеринић, породица, 67, 74 Коренићи, породица, 74, 75 Косаче, породица, 9, 16, 47, 50, 62, 64, 71, 97, 103, 136 Косачићи, породица, 62, 71, 97 Косовићи, породица, 64, 65, 73 Костањић, Марина, 84 Костањићи, породица, 62, 64, 71, 83, 84 Костић, Веселин, 82, 150 Котроманићи, босанска династија, 9, 42, 43, 61, 62, 64, 71, 80, 96, 134, 136 Крагујевићи, породица, 64, 73 Крајчиновићи, породица, 63, 64, 73 Крал, Ернст (Crahl, E.), 126, 128 Красојевићи, породица, 64, 65, 73 Креск, Абрахам, (Abraham y Jafuda Cresques), 16, 17, 19 Крешић, Иван, 98, 99 Кришићи, породица, 63, 73 Кружичевићи, породица, 64, 73 Кујунџић Абердар, Милан, 121, 123 Кујунџић, фра Андрија, 98, 99

Кукречићи (Кукревчићи), породица, 64, 73 Кун, Мира, 116 Кутловићи, породица, 64, 65, 73 Лазар Бранковић, деспот, 104 Лазаревићи, породица, 9, 20, 113, 125 Лакушић, Томислав, 116 Ламброс, С., 22 Лефевр, Жан од Сeн Rемија (Jean Le Fèvre de Saint Rémy), 105 Лорд Твајнинг (Lord Twining), 41, 43 Лудовик I Анжујски, угарски краљ, 41-44 Лукаревић, Јаков, 55, 62 Лукић, Живојин, 115 Љубетићи, породица, 63, 72 Љубибратић, Дамњан, 67 Љубибратићи, породица, 63-66, 72, 92 Љупковићи, (Љубковићи), породица, 64, 73 Маргитићи, породица, 63, 64, 72 Марија Анжујска, угарска краљица, 42-44 Марјановић-Душанић, Смиља, 60, 61 Марсиљи, Л. Ф. (Marsigli, L. F.), 90, 93 Мартинушевићи, породица, 64, 73 Маруловићи, породица, 64, 73 Масновићи, породица, 64, 73 Матејковићи, породица, 63, 72 Матковски, Александар, 66, 67, 74, 84, 93-95, 97, 99, 100, 127 Мендељејев, Димитриј Иванович, 136 Менестрије, Клод-Франсоа, (Menestrier, C.), 77, 78, 100 Месмер, Тома, 22, 109, 110, 128 Мехлинићи (Мелинићи), породица, 64, 73 Мијатовић, Чедомиљ, 99, 104 Милан I Обреновић, кнез и краљ Србије, 121, 123 Mилетић, Ф. (Miletić, F.), 93 Милић од Мачве, 34 Милићевић, Милан, Ђ., 121, 123 Милићевић, Милић, 33 Милица, кнегиња, 8, 30 Милојевић, Ивко, 116 Миљеновићи, породица, 63, 67, 72, 77, 78


Миљуш, Бранко, 116 Миниати, Лоренцо (Miniati, L.), 56 Минстер Себастијан (Münster S.), 101, 136 Миогостовић, 99 Мириловићи, породица, 64, 65, 73 Мирковић, Лазар, 37 Михаило Обреновић, српски кнез, 99 Михаило Палеолог, византијски цар, 27 Михајловићи (Михеиловићи), породица, 67, 72, 73 Мокровићи, породица, 64, 73 Мордвинов, Димитрије, 116 Моровлашићи, породица, 63, 72 Мрђеновић, Душан, 17, 21, 32, 33, 83, 102-104, 125, 126 Мрнавић, Иван Томко, 55 Мрњавчевићи, породица, 9, 55, 62-65, 71, 104, 105, 125, 134 Мусијевићи, породица, 64, 73 Набоков, Владимир, 44 Наполеон I Бонапарта, француски цар, 118 Недић, Милутин, 118 Немањићи, српска династија, 9, 59-62, 64, 65, 70-72, 80, 95, 96, 102, 105, 107, 124-126, 134, 143, Неорићи, породица, 63, 65, 72, 74, 75 Нешић, Милан, 115 Николићи, породица, 9 Нимичићи, породица, 64, 73 Новаковић, Стојан, 10, 53, 74, 92, 93, 121-128, 131, 144 Новаковићи, породица, 63, 64, 72 Нојбекер, Отфрид (Neubecker, O.), 28, 30 Норденшелд, Е. А. (Nordenskjöld, E. A.), 14 Облачићи, породица, 63, 65, 72 Обреновићи, српска династија 121, 123, 143 Орбин, Мавро (Orbini, M.), 49, 54, 55, 67, 85, 106, 107, 126-128, 132, 134 Орловићи, породица, 64, 73 Освалд, Г. (Oswald, G), 84, 151 Охмучевић, Андрија, 92, 93 Охмучевић, Ђорђе, 55 Охмучевић, Иван, 55

Охмучевић, Марко, 55 Охмучевић, Никола, 55 Охмучевић, Петар, 9, 53, 55, 56, 58-62, 64, 6668, 73, 78, 82-85, 88-90, 92, 93, 98, 100-102, 104, 106, 127, 134, 135 Охмучевић, Пјер-Дамјан, 98 Охмучевић, Рада, 82 Охмучевићи (Гргурићи), породица, 9, 53, 55, 56, 58, 59, 61, 62, 64, 66, 67, 71, 75, 81-84, 89, 93, 94, 98, 134, 135, Павле Карађорђевић, кнез, 99, 100 Палавестра, Александар, 8-10, 14, 16, 17, 2022, 28, 29, 32, 33, 39, 42, 43, 53, 55, 66, 67, 76-78, 83, 90, 100, 102-105, 122, 123, 125, 126, 131 Палатин, Иван (Palatino, G. B.), 49, 50 Палеолози од Монферата, породица, 29 Палеолози, византијска царска династија, 8, 17-21, 25-32, 132, 133 Пантић, Мирослав, 66, 67, 135 Пармежанићи, породица, 64, 65, 73 Пашалић, Филип, 99 Пашачићи, породица, 64, 73 Пашковић, Божидар, 96 Петар I, Карађорђевић, краљ Србије, 118 Петар II, Карађорђевић, краљ Југославије, 118 Петасанкта Силвестер, де, 94 Петринић, М. (Petrinić, M.), 93, 127, 136, 151 Петрићоли, Иво (Petricioli, Ivo), 42-44 Пешић, Михо, 95 Пикјеломеновићи, породица, 64, 65, 73 Пиколомини, Енеја Силвија, (папа Пије II), 37 Пиколомини, породица, 65 Пироћанац, Милан, 121, 123 Покрајчићи, породица, 64, 65, 73 Поповић, Богдан, 115 Поповић, Бранко, 115 Поповић, Душан, Ј. 106 Предић, Урош, 115 Предојевићи, породица, 63, 65, 72 Преласовићи, породица, 64, 73 Псеудо-Кодин (Pseudo-Kodinos), 17, 25, 26, 30 Пуцић, Медо, 53

РЕГИСТАР ИМЕНА 163

Радимски, Вацлав (Radimsky, V.), 66 Радојчић, Никола, 55, 90, 135 Радонић, Јован, 55, 135 Радосав Павловић, велики војвода, 105 Рађеловићи, породица, 63, 72 Рајковићи, породица, 64, 73 Ракић, Милан, 123 Ракић, Мита, 121, 123 Рачки, Фрањо, 47, 48, 53 Ређеп, Јелка, 37, 38 Реља (Хреља), протосеваст и ћесар, (Реља Крилатица, Реља од Костура), 55, 56 Ресићи (Ресичићи), породица, 63, 65, 72 Решетар, Милан, 95 Ритер Витезовић, Павао, 21, 22, 90, 95, 107, 109, 128 Рихентал, Улрих, (Richental, U.), 19-22, 104, 105, 136 Ричард II, енглески краљ, 41, 42 Розенфелд, Хајер фон (Rosenfeld Heyer von) 95, 106 Рубчић, породица, 63, 72 Рубчић, Станисав, 59 Руварац, Иларион, 66 Рудић, Срђан, 64, 65, 95, 99, 152 Ружиеревићи (Режиеревићи), породица, 63, 72 Сагријеловићи, породица, 63, 72 Самарџић, Драгана, 22 Самарџић, Радован, 55, 66, 121, 135 Санковићи, породица, 9 Сарака, породица, 95 Св. Василије, 59, 61, 92 Св. Гргур (Григорије) богослов, 61 Св. Јероним, 59, 69, 70, 80, 95 Св. Стефан, 58-62, 70, 80, 82, 90, 92, 101 Свилојевићи, породица, 63, 65, 72 Своронос, Н. Ј., 25, 26, 29, 30, 132 Сенчевићи, породица, 64, 73 Сервантес, Мигел де 9 Сестричићи, породица, 64, 65, 73 Ситничанићи, породица, 63, 65, 72 Скоровој, Стефан, 92 Скоројевић, Марко, 90, 92 Скоројевићи, породица, 90-92, 100

Сладојевићи, породица, 63, 64, 72 Смодлака, Јосип, 16, 17 Смокроновићи, породица, 64, 73 Сојмировићи, породица, 63, 65, 72 Соколовићи, породица, 63, 65, 72, 104 Солис, Виргил (Solis, V.), 59, 101, 136 Соловјев, Александар млађи, 137 Соловјев, Александар, 8, 10, 14-17, 19, 20, 2530, 32-34, 47, 53, 55-57, 59-61, 64-66, 75, 77, 78, 82, 84, 90, 92-96, 99-102, 105, 125, 127, 128, 131-138, 144 Спасић, Душан, 17, 21, 33, 83, 102-104, 125, 126 Спремић, Момчило, 37, 38 Станковић, Радоман, 68, 79, 96 Станковићи, породица, 64, 65, 73 Станојевић, Станоје, 115 Стефан Вукчић Косача, херцег, 17, 41, 47, 50, 65 Стефан Лазаревић, деспот, 19-21, 30-32, 102104, 113, 118, 125, 133, 141 Стефан Немања, велики жупан, 60, 105 Стефан Томаш, босански краљ, 47, 60, 61 Стефан Томашевић, босански краљ, 48, 61 Стефан Урош I, српски краљ, 60 Стефан Урош IV Душан, српски краљ и цар, 9, 14, 15, 34, 53, 55, 56, 58-62, 66, 70, 71, 80, 85, 86, 89, 90, 94-96, 98, 101, 109, 125, 137 Стефан Урош V, српски цар, 58, 61, 62, 70, 71, 75, 76, 80, 90, 93, 101 Стјепан II Котроманић, босански бан, 41 Стојановић, Љуба, 37, 62 Стојанчевић, Владимир, 10 Стојковић, Живорад, 14 Стратимировић, Ђорђе, 115 Судићи, породица, 64, 73 Талоци, Лајош (Тhallóczy, L.), 103 Тарцаровићи, породица, 64, 73 Тасовчићи, породица, 63, 64, 66, 72, 81, 82, 84, 85, 89 Твртко I, босански краљ, 102 Твртко II, босански краљ, 61 Твртковићи, породица, 62, 64, 71, 76, 102 Тешевчићи, породица, 64, 73, 76 Тимотијевић, Коста, 142 Тихчиновићи, породица, 64, 73


Тодоровић, Драгомир, 30, 31 Толишићи, породица, 64, 73 Томановићи, породица, 63, 72 Томић, Јован, 55, 67, 82, 84, 135 Томовић, Гордана, 14, 16, 17, 19, 28, 62 Тошић, Ђуро, 49, 50 Траљић, Сеид (Traljić, S.), 66, 67, 91, 92, 94, 95, 99, 106 Трупковићи, породица, 63, 64, 72 Трухелка, Ћиро, 53, 93 Ћирић, Милош, 113, 116 Ћирковић, Сима, 8, 55, 62, 65, 90, 102, 103, 121, 125, 127 Ћоровић-Љубинковић, Мирјана 60 Угриновићи, породица, 64, 67, 73 Угриновићи Синовчићи, породица, 67 Улрих II Цељски, гроф, 37, 38, 44 Урсинићи, породица, 64, 65, 73, 91 Фердинанд III, аустријски цар, 90 Фердинанд Франциско, надвојвода, 90, 92 Фестетић, Ладислав, гроф, 97, 98, 99 Филип Бургоњски, бургундски војвода, 105 Филип од Куртнеа, латински цар Цариграда, 8 Фокс-Дејвис, А. Ц. (Fox-Davies, A. C.), 22, 82 Франкопани, породица, 17 Франкопановићи, породица, 64, 65, 73 Фридрих III, цар Светог римског царства, 38 Фугер, породица, 113 Хабсбурзи, аустријска династија, 53, 90 Халенићи, породица, 64, 73 Хваоковићи, породица, 64, 73 Хименес де ла Еспада, Маркос (Jimenez de la Еspada, М.), 16, 17, 19 Храбреновићи, породица, 64, 65, 73 Хрвоје Вукчић, херцог, 47, 103, 104 Хрвојевићи, породица, 62, 64, 71, 103 Хребељановићи, породица, 62-65, 71, 103 Хрстићи, породица, 62, 64, 71 Хуњади, Ладислав, 37 Хуњади, Матија, 37

Цељски, породица, 38, 44 Цетинићи, породица, 72 Цетињанићи, породица, 63, 65, 74, 80, 93, 95-97 Црнојевићи, породица, 9, 62, 64, 65, 71, 96, 97, 103 Црњански, Милош, 118 Чарапић, Ђорђе, 115 Чезанис, Франческо (Cesanis, F.), 19, 28 Черге, Геза (Chergheö, G.), 78 Черноводеану, Д. (Cernovodeanu, D.), 19-21, 28, 105 Чиакони, Алфонсо (Ciacconi A.), 48 Чихорић, Рада, 84 Чихорићи, породица, 63, 64, 72, 81-84 Чубретићи, породица, 64, 65, 73 Чурчић, Лазар, 66, 97-99 Шантићи, породица, 63, 64, 72 Шафарик, Јанко, 68, 99-101 Шестокриловићи, породица, 63, 65, 72 Шимраковићи, породица, 62, 64, 65, 71, 90, 92, 100 Шић (Шишићи), породица, 64, 73 Штрел, Хуго Герхард (Ströhl, H. G.), 128 Шубићи, породица, 64, 73

smustikla

Александар Палавестра ИЛИРСКИ ГРБОВНИЦИ И ДРУГИ ХЕРАЛДИЧКИ РАДОВИ

Лектура и коректура Биљана Ђорђевић

Штампа Досије студио, Београд ISBN................................... Тираж 1.000 примерака

CIP

Ilirski grbovnici i drugi heraldički radovi

Recommend Documents