Gajenje puzeva - Stojnic

Ekološko gajenje beskičmenjaka

Gajenje jestivih puževa

9. GAJENJE JESTIVIH PUŽEVA

Slika 91. Limena ograda kohleara sa vratima

9.1 SISTEMI GAJENJA JESTIVIH PUŽEVA Zavisno od toga kolika je površina zemljišta na kome se obavlja uzgoj, te da li se proizvodni ciklus odvija u poljskim uslovima ili u zatvorenom prostoru, postoji nekoliko načina gajenja jestivih puževa. Tri osnovna sistema gajenja su danas zastupljena u svetu:  Ekstenzivna metoda, koja podrazumeva obavljanje celog uzgojnog ciklusa na otvorenom, u ograđenom prostoru,  Intenzivna metoda, u kojoj se ceo ciklus gajenja odvija u zatvorenom prostoru, posebnim objektima sa kontrolisanim uslovima sredine,  Kombinovana metoda (poluintenzivna) u kojoj se jedan deo gajenja obavlja u objektima sa kontrolisanim uslovima, a drugi deo u spoljašnjem, ograđenom prostoru. Zbog moguće kolizije sa informacijama iz stare stručne literature, ovde bi trebalo napomenuti još jedan način ‐ nepotpuni uzgoj puževa, odnosno dotovljavanje. On podrazumeva prikupljanje puževa u proleće, kao i kasnije u toku sezone, te njihovo uvođenje u ograđeni pužarnik u kome im se obezbeđuje dovoljna količina hrane za tov, do jeseni ili zime, kada se obavlja njihova prodaja. Ovaj način je bio do pre jedne decenije jedini u našoj zemlji. Danas je praktično svugde nezakonit i farma se ne može registrovati za takvu namenu. Različiti navedeni načini gajenja podrazumevaju, naravno, i različita finansijska ulaganja u otpočinjanje i održavanje proizvodnje. U skladu sa različitim potrebama i mogućnostima, očigledna je preferencija pojedinih zemalja sa razvijenom helikokulturom ka jednom od navedenih sistema: Italijanski sistem podrazumeva obavljanje celog ciklusa 143



proizvodnje na otvorenom, Francuzi uglavnom praktikuju kombinovani sistem, dok se u SAD puževi najviše gaje intenzivno u zatvorenim sistemima. Ovo je naravno samo gruba podela, jer u svakoj od ovih zemalja, a i u drugim u kojima se proizvode puževi, postoje manje ili više uspešni uzgoji, kao i kombinacije tri osnovne metode. 9.1.1 Uzgoj puževa u zatvorenom prostoru – Francuska intenzivna metoda Ovaj sistem gajenja je potekao u Francuskoj, kolevci helikokulture, a veoma je široko prihvaćen i u SAD. Primenjuje se za malog sivog puža. Budući da se odvija u potpunosti u zatvorenom prostoru, prirodni sezonski ritam puževa je modifikovan u kontrolisanim uslovima sredine. Ovaj se postupak naziva desezoniranje i podrazumeva obaveznu manipulaciju elementima vlažnosti, temperature i svetlosti, čime su izbegnuti prirodni periodi hibernacije i estivacije, a samim tim omogućen je veći broj žetvi u toku godine (Baratou, 1981). Za ovako zahtevan proces uzgoja, neophodno je obilje opreme i instalacija.

Slika 92. Uzgoj puževa u zatvorenom prostoru http://users.skynet.be/escargot.kweek.elevage.farming/

Instalacije za uzgoj a) Zgrada je osnova za projektovanje proizvodnog prostora. Unutar nje se vrši potpuna kontrola abiotskih činilaca sredine, kao i zaštita puževe od prirodnih neprijatelja. Zgrada treba da bude bez prozora, sa dobrom termičkom izolacijom, zidova otpornih na vlagu. b) Klimatizacija obuhvata kontrolu vlažnosti, temperature i cirkulacije vazduha. U zgradi se željena vlažnost kontroliše i održava preko sistema za vlaženje atmosfere. Čim nivo relativne vlažnosti vazduha opadne ispod 80 %, postoji rizik da mali sivi puž uđe u fazu mirovanja. Za održavanje vlažnosti je najekonomičnije koristiti rampu za zalivanje. Potrebno je da se kapi što više raspršuju. To se postiže odgovarajućim diznama raspršivača, koje formiraju kapi mikronske veličine što olakšava prelaz vode iz tečnog u gasovito stanje u 144



atmosferi prezasićenoj vodenom parom. Kontrola trenutne vlažnosti u prostoriji se obavlja preko higrometrijskih mernih instrumenata. Sistem kontrole temperature omogućuje hlađenje i zagrevanje. Kontrola temperature se mora permanentno obavljati. Cirkulacija vazduha nikada se ne usmerava prema puževima, jer njima smetaju vazdušna strujanja. Odgovarajući nivo kiseonika je bitan samo za ljudsku aktivnost u zgradi, ali ne i za same puževe. Puževima pogoduju i granične vrednosti, koje su čak bolje za formiranje ljušture. c) Unutrašnje instalacije obuhvataju sistem kadica i posuda za gajenje puževa. Najvećim delom, gajenje se obavlja u kadicama bez prisustva zemljišnog supstrata. Supstrat je maksimalno redukovan i nema ulogu do momenta reprodukcije. Kadice se postavljaju serijski u 4‐5 nivoa. Kadica za uzgoj je izlivena od termoformiranog polietilena. Ima kose zidove koji obezbeđuju slivanje kondenzovane vode prema grliću za oticanje viška vode. Grlić pokriva mrežica čiji su otvori takvog prečnika da spreče bežanje puževa odgovarajućih veličina koji su u kadici (mladi neoivičeni, odrasli ili reproduktivci). Dno kadice ima izdignute delove koji služe kao hranilice. Na ove površine se postavlja hrana. Hranilice ograničavaju ravne površine na koje se postavljaju blokovi površina za lepljenje ili ležnice za jaja. Da bi se izbeglo bežanje životinja, ivica kadice moze biti opkoljena električnom ogradom (za puževe lakše od 2 g koristi se napon 3‐4 V, a za puževe teže od 2 g napon od 6 V). Uređenje unutrašnjeg prostora je različito, zavisno da li kadica treba da služi za reprodukciju ili rast.  Kadica za reprodukciju – obezbeđuje prostor za razmnožavanje 500 odraslih puževa C. aspersum. Imajući u vidu da ovaj sistem ne koristi supstrat, da bi puževi položili jaja potrebno je dodatno uneti saksije (ležnice) ispunjene mešavinom crnice i treseta. Povećava se površina za lepljenje puževa, tako što se postavljaju blokovi koji se sastoje od po četiri plastične vertikalne ploče. Ploče su razdvojene jedne od drugih sistemom spojnica. Puž koristi ove površine za odmor, budući da se usled negativnog geotropizma puževi stalno penju. Svaka kadica za reprodukciju sadrži po dve ležnice i dva bloka ploča za lepljenje.

Slika 93. Ležnica; http://users.skynet.be/escargot.kweek.elevage.farming/



Kadica za rast – obezbeđuje prostor za razviće i rast mladih puževa iz odgajivališta. Od kadice za reprodukciju razlikuje se samo po tome što su dve ležnice uklonjene i zamenjene sa dva dodatna bloka ploča za lepljenje.

145



U Francuskoj su korišćene i kadice od poliestera (76 x 34 x 22 cm) sa jednom stranom od žičane mreže. Kadice se postavljaju na metalnu konstrukciju u četiri nivoa. Svaka kadica je obezbeđivala prostor za 100 odraslih puževa prosečne mase 10.65 g, sa gustinom od 500 puževa po kubnom metru. Američka literatura preporučuje gajenje puževa u sanducima ili kavezima složenim u nekoliko spratova. Svaki sanduk sadrži hranilice i pojilice dubine oko 5 cm, kao i plastične posude, dubine 7 – 8 cm, napunjene sterilisanim supstratom neutralne reakcije. Postupak gajenja Parametri sredine kontrolisani su na dnevnoj osnovi. U cirkadijalnom ritmu puža sistem prati dve faze, dnevnu i noćnu, tokom kojih se uslovi sredine razlikuju. Kontrolisani cirkadijalni ritam ispitan je samo za C. aspersum. Vrsta H. lucorum se donekle prilagođava ovim uslovima, a H. pomatia ne prihvata ovakve uslove. 1) Dnevna faza (9h 30' svetlosti) podrazmeva izlaganje konstantnim temperaturama od 18 oC i relativne vlažnosti (relative humidity) RH = 92%. Povećanje temperature na 20 – 22 o C je povoljno za rast puževa, ali je nepotrebno ako dovodi do dodatne potrošnje energije. Nasuprot tome, počev od 26 oC, temperaturu treba snižavati da se ne smanji aktivnost puževa. Opadanje nivoa vlažnosti takođe smanjuje aktivnost puževa. Prelaz iz dnevne u noćnu fazu treba da bude brz da bi puž otpočeo aktivnost. Zato gašenje i paljenje svetla kontrolišu precizni časovnici. 2) Noćna faza (14h 30' bez svetlosti) izaziva aktivnost puževa, što se postiže simultanim povećanjem relativne vlažnosti, RH = 100%, sa snižavanjem temperature na 15 o C. Nagli pad temperature dovodi do brzog podizanja nivoa relativne vlažosti do prezasićenja atmosfere. To dovodi do kondenzacije iznad kadica za uzgoj. Ovakav fenomen, koji u potpunost odgovara puževima, omogućava da se izbegnu pojilice, a puževi se poje kondenzovanom vodom. Kontrola higrometrije obavlja se osetljivom sondom, sposobnom da meri masu vode sadržane u vazduhu. To može da čini sonda sa litijum hloridom. Tokom trajanja noćne faze mora se izbegavati svako nepotrebno osvetljavanje prostorija. Prelaz iz noćne u dnevnu fazu takođe mora da bude vrlo brz. Prema drugim francuskim iskustvima, temperatura se u obe faze kreće oko 20 oC, u dnevnoj fazi RH = 65 – 75%, noću RH = 85 ‐ 95%, sa 12h svetla i 12h polutame (kao pri punoj mesečini), a samo je u rodilištu, na istoj temperaturi i RH = 85% predviđeno 8h svetla i 16h tame. Odgajivači u Velikoj Britaniji preporučuju temperaturu od 21 oC i RH = 80 – 90%, po nekima do 95%, s tim da ovu vrednost relativne vlažnosti ne bi trebalo prekoračiti. Prema američkim autorima veštačko dnevno svetlo bi trebalo obezbediti fluorescentnim sijalicama. Reprodukcija u ovom sistemu podrazumeva konstantnu popunjenost kapaciteta polaganja jaja tokom cele godine. Mogućnost da se veštački izazove hibernacija kod puža omogućuje da se rasporede periodi reprodukcije ravnomerno u toku godine, tako da se bolje iskoristi cela instalacija za dobijanje puževa i van prirodne sezone. Svaki nasad reproduktivaca se podvrgava ciklusu: polaganje jaja  odmor  polaganje jaja. 1) Period odmora nastupa posle perioda polaganja jaja, kada je većina životinja već realizovala po dve ovipozicije. Tada se ceo nasad postavlja u uslove koji stimulišu ulazak u hibernaciju. Puževi izašli iz kadica za uzgoj slažu se u sanduke za hibernaciju. Mortalitet za vreme faze odmora zavisi u velikoj meri od zdravstvenog stanja nasada u momentu ulaska u hibernaciju, varijabilan je ali prosečno ne bi smeo da premaši 5% od mirujućih životinja. Tokom ove faze bilo bi dobro nadgledati životinje da bi se eliminisali uginuli. Pored toga, mesto gde se drže životinje mora biti zaštićeno od dvokrilaca, jer neke muve polažu jaja na 146



puževe baš u periodu fotmiranja epifragme ili operkuluma i izazivaju uginuće. Faza mirovanja može da traje od šest nedelja do šest meseci, ali je njena optimalna dužina dva meseca. 2) Period polaganja jaja izaziva se po izlasku iz faze mirovanja, postavljanjem reproduktivaca u kadice za uzgoj. Prva parenja se dešavaju brzo, dve nedelje po stavljanju u kadice. Potom, dve nedelje po kopulaciji, puževi polažu jaja u plastične saksijice ispunjene mešavinom treseta i crnice koje služe kao ležnice. Čim ovipozicija započne, upotrebljene ležnice se uklanjaju jednom nedeljno i menjaju novim, da bi se izbeglo nagomilavanje položenih jaja. Dužina perioda ovipozicije je oko tri meseca, za koje vreme puževi realizuju dva polaganja jaja, izuzetno tri. Mortalitet, čiji uzroci nisu analizirani, pojavljuje se u ovom periodu, obično po polaganju jaja. Brojno stanje može biti umanjeno za 25%. 3) Inkubacija se odvija u matičnim ležnicama, izvađenim iz kadica za reprodukciju. One se pokrivaju staklom ili plastičnom providnom perforiranom pločom. Inkubacija treba da se dešava u vlažnoj i toploj atmosferi. Dobro je predvideti deo u objektu za seriju polica sa mogućnošću lokalnog zagrevanja, do približno 25 oC, uz RH = 92%. Ispiljeni pužići ostaju jedan ili dva dana u jajnom leglu, pre nego što prođu kroz sloj treseta koji ih odvaja od slobodnog vazduha. Mladi puževi se zatim zalepe sa unutrasnje strane ploče koja pokriva ležnicu. Koeficijent inkubacije se izračunava: broj ispiljenih puževa / broj položenih jaja. Za C. aspersum vrednost koeficijenta je približno 80%. U nekim slučajevima, može se javiti kanibalizam jaja, kada prvoispiljeni pužići pojedu susedna neispiljena jaja. Ovo se retko događa kod C. aspersum a skoro je pravilo kod H. lucorum. Obim ove pojave nije značajan u odnosu na uspeh inkubacije, a posledično dovodi do bržeg razvoja mladih kanibala. 4) Odgajivalište je prostor koji služi za negu ispiljenih pužića 15 ‐ 21 dana, do trenutka prenošenja u kadicu za rast. Mini staklenik je pogodan model odgajivališta. Ovi mini staklenici se uvek postavljaju u prostoriju na police gde se već nalaze izlegaonice. Odgajivalište se drži na vlažnoj podlozi, poput neke vrste sunđera. Uslovi vlažnosti su dobri ako se obrazuje jaka kondenzacija sa unutrašnje strane krova odgajivališta. Tovljenje podrazumeva kontrolisanje parametara koji utiču na pravilnost rasta. Svaki prekid ritma rasta ozbiljno utiče na trajanje perioda potrebnog da se životinja dovede do konzumne veličine. 1) Gustina nasada u kadicama veoma je značajan činilac uspeha tova. Ukoliko je prevelik broj životinja u kadicama za uzgoj, konstatuju se spljoštene ljušture, sa nepravilnim zavojima. U kadicama opisanim na početku ovog poglavlja, preporučena gustina nasada za dimenziju kadice 2 x 1 m uključujući 4 bloka ploča za lepljenje je: 12000 pužića od donošenja iz odgajivališta do dva meseca (srednja masa 0,3 ‐ 1,2 g); 6000 pužića od dva do pet meseci (srednja masa 1,2 ‐ 3 g); 3000 pužića od petog meseca do odraslog uzrasta (masa veća od 3 g). U intenzivnom uzgoju vrste C. aspersum, dimenzije odraslog se dostižu za oko 8 meseci.

147



Slika 94. Tovljenje; http://users.skynet.be/escargot.kweek.elevage.farming/

2) Ishrana u kadicama isključuje upotrebu sveže biljne hrane. Sveža hrana nameće veći utrošak radne snage pri distribuciji, sezonski je uslovljena i kvari se. Smesa veštačke hrane je jedino rešenje. Na raspolaganju je cele godine, laka za distribuciju, uglavnom nema ostataka, ili se lako uklanjaju. Sa druge strane, upotreba složene hranljive smese zahteva dobro poznavanje potreba puža. Mineralna i vitaminska smesa bi trebalo da ima sledeći sastav:     

    

25% ukupnih mineralnih materija 2% fosfora 7% kalcijuma do 2% NaCl do 5% nerastvorljivog HCl

vit. A: 4 000 UI/kg vit. B1: 3,75 mg/kg vit. D: 900 UI/kg vit. E: 11mg/kg vit. K (MPB): 0,7 mg/kg

Ova mineralno vitamizirana smeša predstavlja kompletnu ishranu za puževe jer sadrži sve hranjive materije potrebne za njihov rast, reprodukciju i dobru ljušturu. Hrana je formulisana u prahu. Postavlja se na hranilice svaka 2 ‐ 3 dana, a potrebno je staviti samo količinu koja će biti pojedena, da se izbegne razbacivanje. Hrana se daje po volji. Ista hrana se daje reproduktivcima i mladima u razvoju. Konzumirane količine zavise od uzrasta i od fiziološkog stanja. Održavanje higijene obavlja se dva puta nedeljno, ređe kod mladih, češće kod starijih, i služi da se ukloni nepojedena hrana i ekskrementi puževa. Obavlja se pažljivo pranje šmrkom, da se puževi ne uznemiravaju. Zato se ne peru ploče za lepljenje na kojima se odmaraju puževi. Ekskrementi naneti po pločama za lepljenje, sami klize pod delovanjem zemljine teže na dno kadice za vreme noćne faze dok se voda kondenzuje. Za izvođenje ove operacije važni su oblici kadica za uzgoj, nagnutost određenih površina, koje dopuštaju da se slabim mlazom vode, bez odlepljivanja puževa, potera sva nečistoća prema prema grliću za oticanje viška vode. Temperatura vode treba da bude kao temperatura u zgradi (20 oC), pa je neophodan grejač vode sa melanžerom. Mortalitet i patuljasti rast mogu se javiti u intenzivnom sistemu gajenja. Uzroci smrtnosti kod reproduktivaca i kod mladih u fazi rasta su malo poznati za sada. Kod reproduktivaca, posle perioda polaganja jaja, često smrtnost dostiže i do 30% u odnosu na 148



početni broj. Mrtvi puževi se nalaze odmah posle polaganja jaja, čak i oni koji nisu uspeli da napuste rupu u koju su polagali jaja. Što se tiče perioda tova, mortalitet je varijabilan, zavisno od uzrasta i spoljašnjih činilaca. Drugi fenomen koji smanjuje broj puževa koji dostiže odrasli period je patuljasti rast. Čest je u populacijama proizašlim iz prirodne sredine i eliminiše se selekcijom posle nekoliko generacija u uzgoju. Životinje koje ne mogu da dostignu komercijalnu veličinu odgajivač treba da eliminiše što pre. Gubici usled mortaliteta i patuljastog rasta se procenjuju na 25% od ukupnog broja puževa stavljenih u uzgoj. Ovaj broj bi trebalo da se smanji sa selekcijom reproduktivaca. Pitanja: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11.

Navedite tri osnovna sistema gajenja puževa? Šta je nepotpuni uzgoj puževa? Objasnite pojam desezoniranje u intenzivno uzgoju puževa? Koje su instalacije neophodne za intenzivni uzgoj? Koji je donji novo relativne vlažnosti (RH) dozvoljen u intentzivnom uzgoju? Kakva je razlika između kadica za reprodukciju i rast? Koja je gornja vrednost temperature u intenzivnom uzgoju? Koliki je prihvatljiv mortalitet reproduktivaca u fazi odmora, a koliki u ovipoziciji u intenzivnom uzgoju? Kako se izražava koeficijent inkubacije? Koliko se često puževima dostavlja veštačka hrana u kadice? Koliko se često peru kadice?

9.1.2 Potpuni uzgoj puževa na otvorenom ‐ italijanska ekstenzivna metoda Ovaj način gajenja puževa ponikao je u Italiji. Zato danas gotovo 95 % italijanskih farmi puževa čine otvoreni uzgojni sistemi. Gajenje puževa u kompletnom životnom ciklusu obavlja su u poljskim uslovima, u ograđenom prostoru ‐ pužarniku ili kohlearu. Puževima su omogućeni razviće, rast i reprodukcija u uslovima koji su najbliži prirodnim, nema desezoniranja, a hrana je uglavnom sveža. Uspeh ovakvog gajenja zavisi od izbora terena, kvaliteta zemljišta, uređenja, načina postavljanja ograda, biljaka koje su unutar kohleara, te gustine i kvaliteta nasada puževa. Ovo su i najbitniji parametri o kojima treba voditi računa prilikom planiranja proizvodnje u ekstenzivnom sistemu. Za širenje italijanskog ekstenzivnog modela gajenja najznačajnije je delovanje Međunarodnog instituta za helikokulturu iz grada Keraska. Ova organizacija se primarno bavi unapređenjem postupka gajenja jestivih puževa familije Helicidae, usavršavanjem opreme za farme i selekcijom gajenih biljaka za kohleare. Institut je osnovan daleke 1972, a u septembru 2009. godine organizovao je 38. međunarodni skup helikokulture. Tokom gotovo četiri decenije postojanja Institut je suštinski unapredio sistem gajenja puževa u Italiji, formulišući prelaz malih farmi za proizvodnju puževa u velike komplekse. U poslednjih desetak godina, sa maksimumom 2003 ‐ 2005. godine, italijanski sistemi gajenja su intenzivno razvijani kroz obrazovanje odgovarajućih kooperantskih mreža, čije je projektovanje finansirano iz međunarodnih razvojnih fondova u regionu istočne i jugoistočne Evrope. Ekstenzivno pužarstvo, ranije praktikovano u Italiji, Španiji, Grčkoj i Holandiji, dobilo je nagli zamah u zemljama u tranziciji: Albaniji, BiH, Bugarskoj, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Mađarskoj, Makedoniji, Moldaviji, Poljskoj, Rumuniji, Srbiji, Sloveniji i Ukrajini. Sa gledišta ekonomičnosti ulaganja, u našim uslovima, izgleda da je najbolja ekstenzivna metoda, naročito ako su u pitanju počeci bavljenja ovom delatnošću. Ovaj način gajenja ima izrazitu prednost nad ostalima, jer su potrebna najmanja ulaganja za početak i 149



održavanje proizvodnje. Za ovaj sistem gajenja nije potrebna ni prevelika, ni posebno kvalifikovana radna snaga. Svakodnevni poslovi na farmi nisu preobimni ni prekomplikovani. To u područjima bez pužarske tradicije, poput našeg, ima veliku prednost. Veličina farme Ekonomičnost proizvodnje je značajno uslovljena veličinom farme. Gajenje puževa na ovaj način se na manjim farmama može tokom većeg dela sezone obavljati i kao uzgredna delatnost, a dodatna radna snaga se eventualno može kampanjski angažovati po potrebi (na primer u vreme preraspoređivanja ili berbe puževa). Naravno, to preporučujemo samo tokom probnog perioda, odnosno kao uvod u osnivanje farme veće površine. Dugoročno posmatrano, male farme su najneekomičnije po jedinici proizvodne površine. Kratkoročno, pogodne su za sticanje prvih iskustava pre ozbiljnijeg investiranja u ovaj posao. Prema italijanskim standardima mala ili hobi‐farma je veličine od 10 do 20 ari, srednja farma od 30 ari do jednog hektara, a velika farma od dva do 30 hektara. Prema važećim podacima u Srbiji postoje i minijaturne farme od 228 m2 , ali i velike farme, veće od dva hektara (Poleksić et al., 2005; Stojnić et al., 2008). Prosečna površina farme je tokom 2005 i 2006. godine bila oko 33 ara (analiza ukupnog stanja na našim farmama sprovedena prvenstveno na osnovu dokumentacije Zavoda za zaštitu prirode Srbije u periodu 2003‐ 2007).

Slika 95. Tipična farma H. pomatia u Srbiji

Pogodne vrste puževa za ekstenzivno gajenje U samoj Italiji komercijalno se gaji sledećih pet vrsta puževa: C. aspersum (50%), H. pomatia (30%), E. vermiculata, H. lucorum i C. apertus (poslednje tri vrste zajedno oko 20%). 150



I prema iskustvima u okolnim zemljama, prve dve vrste su najbolje za gajenje u ovom sistemu. Veliki sivi puž H. lucorum, tipično je šumska vrsta i manje je podesan za gajenje u poljskim uslovima, naročito u staništima otvorenog tipa. To se prvenstveno odnosi na farme u ravničarskim uslovima, gde su klimatski uslovi znatno oštriji nego u drugim područjima. Sa druge strane, nema dovoljno iskustava o gajenju ove vrste ni u brdskim područjima kod nas, jer se na farmama nalazi samo kao ‚‚greškom uneta“ sa vinogradarskim pužem. Najviše iskustava sa ovim pužem imaju grčki uzgajivači, ali je tamo opao interes za njeno gajenje. Budući da ni italijanski podaci o ovoj vrsti nisu dovoljno sugestivni, ne možemo je preporučiti. Ostale dve vrste, E. vermiculata i C. apertus su sredozemne i nisu podesne za našu klimu.

Leje za gajenje Ekstenzivni sistem podrazumeva upotrebu serije ograđenih leja, unutar kojih puževi završavaju sve faze svog razvića, gajeni do komercijalne večine i plasmana. Italijanski proizvođači navode prednosti njihovog sistema gajenja kao najprirodnijeg, za razliku od sistema gde se puževi gaje u kutijama ili drugim zatvorenim prostorima. Ovaj način gajenja ne zahteva permanentnu kontrolu i održavanje, doturanje hrane i čišćenje. Međutim, u ovakvom sistemu gajenja, puževi su jako izloženi sezonskim kolebanjima temperature i vlažnosti, prirodnim neprijateljima, promenama kvaliteta hrane i drugim faktorima. Zato se velika pažnja posvećuje kvalitetu ograda, kapacitetima sistema za vlaženje, planiranju setve, obezbeđivanju podloge za ovipoziciju i zimsko ukopavanje, gajenju dopunskih biljaka van farme i zaštiti od korova, grabljivaca i parazita.

Ishrana i tov u ekstenzivnom sistemu I u prirodi i u uzgoju puževi jedu povrće, ali mogu konzumirati i voće, ili krmne biljke. U ovom tipu gajenja, hrana se gaji i na raspolaganju je puževima unutar svake uzgojne površine, i to ne samo za jelo već i kao sklonište, zaštita od sunčevog zračenja i toplote.

Slika 96. Redovi suncokreta unutar leja

151



U ekstenzivnom sistemu, bez obzira na uzrast puževa, hrana je primarno obezbeđena biljkama koje se namenski gaje unutar kohleara. Razlike su ispoljene na sezonskom nivou. Iako se hrana potrebna puževima tokom sezone najvećim delom nalazi u lejama, za ishranu u svim kritičnim periodima, a obavezno u poslednjem periodu gajenja ili tovu, mora se dodavati i hrana sa dodatnih površina pod suncokretom, lucerkom, kupusom ili drugim biljkama. Obično je poželjno dodavanje hrane u maju, krajem jula i avgustu, kao i krajem septembra i u oktobru.

Slika 97. Puževi na otkosu krmnih leguminoza

Italijanski uzgajivači preporučuju dvogodišnje biljke koje rastu zajedno sa puževima do njihovog dostizanja tržišne veličine, odnosno do momenta dok puž ne postane oivičen. Biljke bi trebalo da budu posejane u sektorima ili linijama, jer je tako najzgodnije za održavanje. Izbor biljaka i njihovog rasporeda u kohlearu radi se prema njihovoj nameni:  Biljke koje su izvor hrane: repica, kupusnjače, salata, listovi cvekle, cikorija, suncokret.  Biljke koje služe za zaštitu  Biljke koje služe i za ishranu i za zaštitu (artičoke, maslačak) Neki farmeri koriste i aromatično bilje (nana, origano, ruzmarin, žalfija), koje nema visoku hranljivu vrednost, ali prenosi svoje mirise na puževe doprinoseći specifičnoj aromi i ukusu mesa. Pri razmatranju dopunske i veštačke hrane koja bi se periodično dodavala radi dopune ili obogaćivanja ishrane treba imati na umu kvalitet pojedinih hraniva:  Proteini: sojino brašno sadrži oko 40%, ostale mahunarke oko 20%, pšenično brašno <15%, lucerka <10%, dok krastavac sadrži <1%  Ugljeni hidrati: većina svežeg povrća sadrži <5%, krompir i sveže voće sadrže do 20%, sojino brašno oko 30%, druge mahunarke oko 60%, a kukuruzno i pšenično oko 70%.  Masne materije: najviše ulja je u suncokretu (do 50%) i soji (do 20%), malo ih je u ostaloj hrani. Većina životinja voli masne materije, pa i puževi. Na tome se i zasniva tov. Pored toga što su energetski najbogatije, prenose i vitamine A, E, D i K (rastvorljive u mastima), zadržavaju vodu u telu a skladište se sa malo vode, i imaju 152





"dobar ukus" za puža. Kalcijum: Najvažnije je da ima dovoljno kalcijuma. Izvor Ca su krečnjak, mlevene ljuske jaja, mlevene kućice puževa i Ca‐akumulirajuće biljke (detelina, lucerka, kupus, kelj, pasulj).

Budući da je ekstenzivni sistem uzgoja, u našim uslovima značajniji od intenzivnog i kombinovanog, većina njegovih elemenata biće posebno obrađena u poglavljima koja slede. Pitanja: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.

Kako se dele farme u ekstenzivnom sistemu gajenja po veličini? Kolika je prosečna veličina farme puževa u Srbiji? Koje se vrste puževa mogu gajiti u ekstenzivnom sistemu u Srbiji? Koje su vrste puževa greškom prisutne na farmama u Srbiji? Šta su najveće pretnje za puževe gajene u ekstenzivnom sistemu? Kako se po nameni dele biljke u kohlearu? Koje biljke sadrže najviše masnih materija? Koja hrana sadrži najviše proteina? Koje su biljke izvori kalcijuma?

9.1.3 Uzgoj puževa u kombinovanom sistemu – Francuska metoda Potrebno je napomenuti da je kombinovani sistem gajenja za sada dobro usavršen samo za malog sivog puža C. aspersum. Postoje dva pogodna detaljna opisa francuske metode uzgoja u kombinovanom sistemu, koji se razlukuju po svojoj složenosti. Prvi opis sistema sugeriše jednostavniji pristup (Baratou, 1981), manji obim potrebnih instalacija, pojednostavljenje postupka gajenja i maksimalno usaglašavanje sa biologijom puža i njegovim prirodnim sezonskim ritmom (metoda A) Drugi opis sistema zalaže se za veću složenost (Bonnet et al., 1990), veći obim instalacija, komplikovaniji i kontorlisaniji postupak gajenja, uz primenu desezoniranja, a u cilju povećanja proizvodnje (metoda B) Kombinovani sistem gajenja podrazumeva postavljanje puževa u otvoren prostor uz obezbeđivanje reprodukcije u kontrolisanim uslovima sredine, ali bez isključivanja hibernacije i estivacije. Jedan deo uzgoja se obavlja u unutrašnjoj instalaciji, stakleniku, a drugi u spoljašnjem uređenom prostoru ili parku. Uređenje spoljašnjeg parka u kombinovanom sistemu Izbor terena na kome se kombinovanim sistemom gaje puževi ima veliku važnost. Zemljište predstavlja osiguravajući činilac za ishranu puževa. Puževi mogu da u zemljistu nađu neke neophodne minerale koji su im potrebni za razvoj ukoliko ovih nema dovoljno u obroku. Zemljište je takođe podloga za kulture koje služe za ishranu ili predstavljaju zaklon za puževe. Bira se podloga neutralne reakcije ili lagano alkalna, i dovoljno rastresita za polaganje jaja. U nekim slučajevima bi možda trebalo dodati kreč da bi se podigao pH i poboljšala struktura zemljišta. U zemljištu siromašnom kalcijumom trebalo bi ga redovno dodavati, puževi su sposobni da ga konzumiraju iz substrata. Južna strana terena se preporučuje, severnu i vetrovitu bi trebalo izbegavati. Generalno gledano, u kombinovanom sistemu park bi trebalo da bude rezervisan za razvoj (prirast, tov) i finiširanje puževa. 153



Uređenje spoljašnjeg parka ‐ metoda A Spoljašnji park predstavlja ograđeni otvoreni prostor namenjen tovu mladih koji izlaze iz odgajivališta. Površina je određena brojem puževa koji će se gajiti, pri maksimalnoj gustini od 1‐2 kg puževa po kvadratnom metru, zavisno od toga da li se obezbeđuje odgovarajuća površina za lepljenje i vegetacija. Uređenje zemljišta podrazumeva postavljanje ograda i sistema zaštite od predatora. Veliki prostor zahteva kretanje radne snage, prohode za distribuciju hrane i održavanje pojilica, a počev od prvog izleganja postoji rizik da se mali puževi izgaze. Zato se između ograđenih površina ostavlja prolaz širine 70 cm. Biraju se oblik i dimenzije leja koji dozvoljavaju intervencije u uzgoju tako da se ne mora stalno ulaziti. Leja treba da bude pravouganog oblika maksimalne širine 3 m, a dužine 20 m, odnosno da zahvata ukupno 60 m2. Prostor za reprodukciju smešta se u centru leje i zahvata 3 m2 (1 x 3 m), odnosno 5% površine leje. On može da primi 240 ‐ 250 reproduktivaca C. aspersum (u gustini 80 puževa po kvadratnom metru). Oni su teorijski sposobni da produkuju (240 x 50 = ) 12 000 puževa kojima je potrebna površina od (12 000 : 200 = ) 60 m2. To je gustina od 200 mladih u komercijalnom stadijumu po kvadratnom metru (tržišna veličina). Svaka ovakva leja predstavlja uzgojnu jedinicu, na osnovu koje se izračunava obim proizvodnje i veličina parka. Ograde izoluju prostor i obezbeđuju zaštitu od predatora i bežanje puževa. Spoljašnja ograda štiti zemljište na kome je park. Mnogi uzgajivači postavljaju u zemlju usađene betonske ploče, do dubine 80 ‐ 100 cm da spreče glodare da prodru u park, dok je visina nadzemnog dela oko 50 cm. Pored toga dodaje se i žičana ili plastična mreža protiv ptica. Unutrašnja ograda, namenjena je protiv bežanja puževa i može biti različitog tipa:  mehanički sistem od metalne žice savijene u krst na svojim krajevima  mreža sa malim okcima čija ivica ima veliki broj šiljaka koji sprečavaju oslonac puževima  vertikalna plastična mreža koja nosi dva reda niskih kapaka od iste plastične mreže razdvojenih nekoliko centimetara na slobodnoj ivici koji sprečavaju kretanje puževa koji se penju uz mrežu.  električni sistem sastavljen od 4 ‐ 6 ploča od nerđajućeg čelika, razdvojenih 3 ‐ 4 mm; potencijalna razlika izmedju ovih ploča se održava uz pomoć baterije ili akumulatora koji obezbedjuje napon od 5 ‐ 12 V. Pojilice su u ovom sistemu neophodne zbog velikih potreba puža za vodom, naročito kada se upotrebljava suva hrana. Na uzgojnu površinu postavlja se mreža cevi na kojima ce biti smeštene kapalice, odnosno sistem ‘’kap‐po‐kap’’ uobičajen u biljnoj proizvodnji. Po pravilu kapalice treba postavljati u blizini hranilica. Sistem se snabdeva vodom iz rezervoara od 75 ‐ 100 l, koji ima ugrađenu kontrolu protoka. Broj česmica zavisi od veličine prostora, a razmak između njih iznosi po 2 m. Gustina pojilica treba da bude ista kao i hranilica. Ispod svake česmice, potrebno je postaviti ravan crep koji će prihvatati vodu koja kaplje. Vodeni film koji se formira na crepu omogućava životinjama da piju i da se vlaže. Hranilice moraju biti dovoljno brojne da se puževima skrati put do hrane. Trebalo bi ostaviti širinu 1 cm hranilice po pužu. Materijal mogu biti drvene daščice ili PVC pločice široke 4 ‐ 5 cm. Veoma su pogodne PVC cevi prečnika 80 ‐ 100 mm presečene na četvrtine, jer imaju oblik lučne hranilice i onemogućuje rasipanje. U svakom slučaju hranilica i hrana koju sadrži moraju biti zaštićeni od kiše plastičnom ili drvenom strehom. Hranilice sadrže

154



hranu spremljenu specijalno za puževe koja omogućuje prirast i dobro kalcifikovanu ljušturu, što je tipično za sve francuske sisteme uzgoja. Zakloni prvenstveno omogućuju skrivanje puževa tokom najtoplijeg dela dana. Prirodni zakloni mogu postojati u parku, ali se obavezno moraju postavljati i veštačka skloništa, lučni crepovi, što je blize moguće pojilicama i hranilicama, uzdignuti 4 ‐ 5 cm, da bi moglo da se uspostavi strujanje vazduha ispod. Neki uzgajivači više koriste zaklone bez krova, tipa "košnice", koji se sastoje od drvenih ili plastičnih ploča postavljenih vertikalno. Neophodno je da ceo prostor parka bude u senci da bi delovanje sunčevih zraka bilo redukovano i da bi se lakše održavala vlažnost koju obezbeđuju kapalice. Uređaj za zalivanje koristi se u kritičnim periodima, u uslovima jake suše, odnosno kada dođe do velikog gubitka vlage u leji. Pogodni su tipovi instalacija za zalivanje travnjaka, koji raspršuju finu izmaglicu vode po celom parku. Ovo zamagljivanje sprovodi se predveče, pred izlazak puževa, u periodu 19 ‐ 21h . Uređenje spoljašnjeg parka ‐ metoda B Bonnet i saradnici, za uređenje spoljašnjeg parka preporučuju dva moguća načina: mali park i veliki park. Tip malog parka , površine 7,8 m2 (6,5 m x 1,2 m) sa ogradom visine 80 cm, ukopanom 20 cm, od fibrocementnih ploča debljine 12 mm. Autori dalje predlažu i posebno uređenje podloge parka, tako da se na sloj razbijenog stakla, debljine 10 cm, postavi galvanizovana rešetka, promer okaca 10 mm, pa naspe 20 cm plodne zemlje. Ovakav sistem bi trebalo da spreči prodor predatora. Mali park se pokriva mrežom (mreža za komarce) postavljenom u drvene ramove, koja obezbeđuje zaštitu od ptica i letećih insekata, kao i od bežanja puževa. Prskalice sa raspršivačima (koje se u slučaju kiše isključuju) postavljaju se na svakih 2 m duž parka, a preporučuje se i postavljanje sonde za merenje vlažnosti u blizini parka. Za travnati pokrov se preporučuje trava ili detelina. U unutrašnjost parka se postavljaju zakloni i hranilice. Preporučuju se zakloni dužine 1 m sa drvenim krovom od netretirane bele jele, koji pokrivaju hranilice od tvrde plastike, i to 10 hranilica u svakom parku. Ovakva konstrukcija zaklona i hranilica omogućuje površinu za lepljenje u blizini mesta ishrane. Tip velikog parka je izgrađen po principu staklene bašte tunelskog tipa. Autori preporučuju površinu zemljišta od 126 m2 (18 x 7 m, sa visinom broda od 3 m). Podlogu ovakvog staklenika čini galvanizovana rešetka, promera okaca 10 mm, zalivena na obodima u beton i pokrivena zemljom na kojoj se smenjuju travnati pokrivač sa šljunkovitim prolazima. Unutrašnji obod parka je od fibrocementnih ploča visine 50 cm koje čine periferni zidić na kome je elektrifikovana ograda. I za ovaj tip parka bi trebalo obezbediti prskanje. Kao i kod tipa malog parka predviđa se travnati pokrov, koji se obnavlja svake godine. U svakom tunelu, 52 drvena zaklona, dužine po 2 m, pokrivaju hranilice od PVC‐a na koje se postavlja suva hrana. Veliki park je zapravo skup malih parkova, odvojenih šljunkovitim prolazima, a sa zajedničkim sistemom protiv predatora i bežanja životinja. Ukupna površina zona za gajenje je 87,15 m2. Jasno je da svaki od opisanih tipova parka ima svoje prednosti i mane, a na budućem uzgajivaču je da se opredeli. Prednosti velikog parka su: lako postavljanje objekata, lako održavanje i dobri higijenski uslovi, ujednačena proizvodnja, manja investicija u objekte i kraće radno vreme. Međutim, u velikom parku je i proizvodnja manja za oko 30%. 155



Oprema za spoljašnji park Potrebno je napomenuti da bez obzira koji će se od pomenuta tri tipa parka koristiti, za uzgoj je neophodno obezbediti materijale i alate za održavanje i manipulaciju životinjama, kao što su: cevi za prskanje, sa podešavanjem jačine mlaza, za temeljno čišćenje kutija i staklenika; alate i smole za opravku i lepljenje kutija i hranilica; plastične štapiće za manipulaciju i prenošenje puževa, plastične kutije za prenos puževa, velike posude za pranje, varikinu za dezinfekciju posuda i oruđa za rad, vagu (do 25 kg) za određivanje broja mladih koji se unose u park i za evaluaciju rezultata uzgoja. Uređenje unutrašnjeg prostora u kombinovanom sistemu Prethodno opisane instalacije su zapravo nastale iz nepotpunog sistema uzgoja. Različiti činioci koji dovode do velikih gubitaka puževa (nagle klimatske promene, neodgovarajuće zemljiste ili vegetacija, predatori svih vrsta) su naveli uzgajivače da deo uzgoja obavljaju u zatvorenom prostoru, zaštićenom i pod kontrolom: skloništa, zgrade ili staklene bašte u kojima lako može da se održava odgovarajuća temperatura i vlažnost. Unutrašnja instalacija u kombinovanom sistemu omogućava reprodukciju i uzgoj mladih, dok je prethodno opisani park rezervisan za proces tova. Uređenje unutrašnjeg prostora ‐ metoda A Korita za reprodukciju su terarijumi, obično raspoređeni u jednom nivou i postavljeni na okvir koji omogućuje rad u visini čoveka. Uređaj za sprečavanje bežanja puževa je prethodno opisana elektrifikovana ograda, koja je najpraktičnija, jer ne sprečava intervencije u koritu. Postavlja se supstrat od zemlje uravnotežene prema potrebama životinja: pH neutralana ili slabo alkalna, uz dodatak kalcijuma. Ukoliko se u supstratu razviju paraziti ili predatori, možemo ih se lako osloboditi potpunom zamenom zemlje. Režim vlažnosti se jednostavno održava, raspršivačima postavljenim na nosaču. Temperatura se podešava po potrebi. Takođe je uočavanje položenih jaja olakšano kao i prikupljanje mladih. Izlegaonice su posude sa zemljom u koje se postavljaju prikupljena jaja iz korita za reprodukciju. Obično se koriste pomenute saksije pokrivene staklom ili providnom plastikom. Zemlja koja se koristi za polaganje jaja treba da bude rastresita, neutralnog pH, sledećeg sastava:  Crnica 60 %  Rečni pesak 30 %  Blato (mulj, nanos) 10 % Smesu treba sterilisati pre upotrebe da bi se izbegla kontaminacija mikroorganizmima, nematodama ili grinjama. Tretman u rerni je dovoljan za oslobađanje od većine parazita. Posle oko 20 dana, zavisno od temperature, jaja će se izleći i mali puževi polepiti sa donje strane providnog poklopca. Odgajivalište je mini‐staklenik, kakav se koristi za hortikulturu. Pri tom bi trebalo voditi računa o sledećem:  postaviti mrežu iznad dna tako da puževi budu uzdignuti na njoj da ne bi bili u kontaktu sa vodom na dnu staklenika  postaviti na tu mrežu plastične pravougaone ploče koji ce služiti kao hranilice, na koje se stavlja hrana.  izbušiti 12 rupa za aeraciju u poklopcu posude i desetak u zidu posude na santimetar 156



iznad mrežastog poda.  veličina okaca podne mreže i izbušenih otvora za aeraciju mora da bude manja od veličine puževa. Novoizlegli puževi, fiksirani na pločama izlegaonice prebacuju se u odgajivalište pažljivo, pomoću pincete. Što se tiče vlažnosti odgajivaliste funkcioniše suprotno od staklenika. Tanjirić sa vodom se postavlja do nivoa ispod mrežice. Staklenik je potpuno zatvoren da bi se izbeglo bežanje puževa. Pod uticajem toplote, voda isparava sa tanjirića i vlaži unutrašnjost staklenika a zidovi će tako uvek biti zamagljeni od kondenzacije. Ova vlaga je dovoljna za mlade puževe i nema potrebe za postavljanjem pojilica u stakleniku. Samo je potrebno distribuirati hranu. Posle 15 – 20 dana, mladi ce dostići masu od 0,5 g. U ovom periodu se prebacuju direktno u park ili se i dalje drže u zgradi, ali u većim koritima. Kada dostignu 3 g moraju se bezuslovno prebaciti u park. Zapravo u park se mogu prebaciti bilo kada dok su u širokom rasponu veličine između 0,5 i 3 g, a izbor trenutka zavisi od sezone, gustine nasada, i konačno ekonomičnosti čuvanja u zatvorenom prostoru. Uređenje unutrašnjeg prostora ‐ metoda B Kada je u pitanju uređenje unutrašnjih objekata, zgrada sa kontrolisanim uslovima sredine, Bonnet i saradnici opisuju Eksperimentalnu jedinicu INRA (Institut National de la Recherche Agronomique) u Magneraud‐u, Francuska. Zgrada je stari preuređeni kokošarnik, površine 260 m2. Zidovi i krov su izolovani stiro‐pirenom debljine 6 cm. Pod ove zgrade čini betonska ploča sa odvodom vode. Prozori su zazidani, a osvetljenje fluorescentne cevi tipa dnevnog svetla. Grejanje i regulacija vlažnosti su obezbeđeni. Četiri slavine za vodu postoje u svakoj prostoriji. Zgrada je podeljena na prostoriju za hibernaciju, za reprodukciju i za inkubaciju. Prostorija za hibernaciju je izolovana prostorija površine 20 m2 koja može da primi 40 000 odraslih puževa. Temperatura se održava na 5 oC, a svetlost obezbeđuju fluorescentne cevi od 40 W vezane za programator. Nema kontrole vlažnosti, budući da je na 5 oC relativna vlažnost vazduha konstantna (85%). Kavezi za prezimljavanje su zapravo isti kao kavezi za reprodukciju, i u njih se stavlja po 200 puževa. Trebalo bi izbegavati kontakt kaveza sa zidovima prostorije da bi se obezbedila neophodna ventilacija, što znači da se koristi samo jedan deo zapremine prostorije (ovde 10 m3). Mogu se koristiti i nosači tipa polica na koje se postavljaju kavezi. Prostorija za reprodukciju površine je 100 m2, opremljena nosačima tipa polica, na koje se postavljaju jedinice za reprodukciju. Svaki nosač je visine 1,70 m, širine 0,55 m, dužine 4,25 m, a može da primi 32 kaveza u četiri nivoa. Voda iz centralne kapalice od PVC‐a dopire u kaskadama do svakog nivoa. Osvetljenje obezbeđuje 15 dugih fluorescentnih cevi od 40 W, postavljenih na 2,5 m od zemlje i vezanih za programator. Prostoriju greju radijatori vezani za dupli termostat (dan/noć). Ventilacija je obezbeđena u doba velikih vrućina, kao i UV lampa protiv insekata. Kavezi za reprodukciju su od stiropora. Njihov poklopac ima mrežasti okvir. Na dnu svakog kaveza je armatura, pokrivena plastičnom mrežicom (okca promera 10 mm). U centralnom delu dna kutije pojilica od PVC‐a je uklopljena sa kapalicom koja obezbeđuje dotok vode. Da bi se osigurao odgovarajući nivo vlažnosti u kavezu, dno je pokriveno sintetičkim geotekstilom (Septofeutre ili Bidim C10) koji je prethodno natopljen vodom. U svaku kutiju se mogu postaviti hranilice od plastificiranog platna, kao i četiri providne saksijice za polaganje jaja ispunjene peskom. Autori navode da upravo opisani kavezi nisu uvek najpogodniji, pa ukazuju na mogućnost korišćenja mreža od plastificiranog 157



platna sa elektrifikovanom ogradicom i dnom od plastične mreže. U centralnom delu je smeštena pokretna plastična ploča koja omogućava stalni odvod vode, a istovremeno služi i kao hranilica i zaklon za puževe. Jedna ovakva konstrukcija nosi 20 šoljica ‐ saksijica za polaganje jaja koje, kao i pod, podržavaju poprečne metalne šipke. Prostorija za inkubaciju može se organizovati na dva načina, zavisno od toga da li se za polaganje jaja koristi metoda sa supstratom ili bez supstrata.  Metoda sa supstratom podrazumeva inkubaciju jaja u saksijicama za polaganje jaja koje se postavljaju u plitke galvanizovane kadice, dubine 2 cm, čije je dno pokriveno vlažnom sintetičkom penom. Budući da mladi puževi već imaju izražen negativni geotropizam i pozitivni fototropizam, potrebno je svaku saksijicu postaviti u po jednu tamno obojenu saksiju sa perforiranim dnom i pokriti svaku pločom od providne plastike. Na takvu ploču će se skupljati mladi puževi kada se izlegu. Ova metoda je laka za izvođenje i čak ne zahteva posebnu prostoriju, tako da se ovakav tip inkubatora može postaviti ili u prostoriju za reprodukciju ili u odgajivalište.  Metoda bez supstrata podrazumeva da se za inkubaciju koristi posebna prostorija od oko 9 m2 koja ima električni konvertor (izmenjivač), dva izvora vode i fluorescentnu cev od 40 W vezanu za programator. Sa svake strane centralnog prolaza u prostoriji treba smestiti po dve kadice naslagane na galvanizovane nosače u dva reda. Sistem za zagrevanje i akvarijumske pumpice obezbeđuju da voda konstantne temperature od 25 oC kaplje sa visine od 3 cm i cirkuliše u kadicama. Inkubacija jaja se vrši u kadicama ‐ kutijama od pleksiglasa. Očigledno je da higijenskog stanovišta metoda bez supstrata ima prednost, međutim, ova metoda zahteva više radne snage, jer se jaja moraju sakupljati svaki dan. Odgajivalište je prostorija površine od 100 m2, koja ima opremu za kontrolu temperature i vlažnosti identičnu kao i prostorija za reprodukciju. Osvetljenje obezbeđuje 15 fluorescentnih cevi vezanih za programator, koji postepeno povećava dužinu svetlosnog perioda za po dva minuta dnevno. Police i ovde imaju kaskadnu distribuciju vode. One mogu da nose 50 kaveza podeljenih u pet nivoa. Ventilator obezbeđije strujanje vazduha za vreme velikih vrućina, a prostorija bi trebalo da ima i UV lampu protiv insekata. Kavezi odgajivališta su PVC kutije pokrivene mrežom za komarce a dno im je sa ulegnutim centralnim delom u kome je izbušeno 5 rupa od po 2 mm. Dno kutije bi trebalo da bude pokriveno sintetičkom penom (Bidim ili sintetički geotekstil) koja se održava vlažnom zahvaljujući cirkulaciji vode. Hrana se distribuira na dve plastične hranilice koje se postavljaju na dno od sintetičke pene. Za gajenje u zatvorenom prostoru neophodna je sledeća oprema i uređaji:  Higrometar  Termometar  Prskalice  Svetlo  Vage  Lupe  Instrument za merenje dužine puževa  Oprema za manipulaciju jajima i puževima 158



Postupak gajenja Postupak gajenja‐ metoda A To je postupak gajenja po kombinovanoj metodi koja se oslanja na prirodni sezonski ritam puža. Na reproduktivni period se prirodno nadovezuje duga hibernacija. Hibernacija prirodno otpočinje po nailasku nepovoljne hladne sezone (u oktobru ili novembru, zavisno od oblasti), kada puž prekida svaku aktivnost i priprema se za zimski san. Tada se iz spoljnjeg parka i unutrašnjih instalacija uzimaju reproduktivci i puževi u fazi razvoja, pa sklanjaju na suvo mesto i na temperaturu koja ne sme da padne ispod 5 oC. Prikupljeni u džakove od jute, sa krupnim okcima, trebalo bi tako da ostanu preko zime. Odatle se iznose tek kada dnevna maksimalna temperatura dostigne 15 oC, početkom proleća. Reprodukcija podrazumeva da se odrasli puževi, izlegli početkom proleća, stavljaju u korita za reprodukciju, gde će se pariti. Prva polaganja jaja kod C. aspersum se dešavaju, u toku maja meseca. U spoljašnjim uslovima je teško kontrolisati parametre koji determinišu polaganje jaja i ono se, zavisno od godine, proteže od aprila do jula. U koritima je lako pokupiti položena jaja i tako ih izolovati do izleganja. Tovljenje počinje po donošenju mladih iz odgajivalištu, sa dostignutom težinom od 3 ‐ 5 g. Počev od ove mase, puževi mogu biti prebačeni napolje gde su zavisni od prirodnih klimatskih uslova. Suva hrana se postavlja u hranilice pravilno raspoređene po celom prostoru. Nepojedena hrana se mora uklanjati redovno da ne bi buđala. Potpuna zamena hrane se mora obezbediti najmanje dva puta sedmično. Puževi ne dostižu adultnu veličinu prve jeseni posle rođenja. U najboljem slučaju, oni najranije rođeni u sezoni dostići će 5 ‐ 6 g u oktobru. Tada se postavlja problem hibernacije. Trebalo bi stalno kontrolisati temperaturu i vlažnost, a takođe i ponašanje puževa. Čim počnu da beže u zemlju ili od prvih znakova operkuliranja, moraju se svi pokupiti i pripremiti za hibernaciju. Potom se stavljaju u jutane džakove sa krupnim okcima ili u posebne sanduke sa pregradama za lepljenje. Džakovi ili sanduci se zatim prekriju poroznim i suvim kompostom. U svakom slučaju životinje se postavljaju na neko mesto sa konstantnom temperaturom od 4 ‐ 6oC, i suvim vazduhom. Neophodno je da vlažnost bude redukovana, jer prisustvo vode puževe uvodi u letargiju i omogućuje pojavu buđi na ljušturama. U proleće, čim maksimalna dnevna temperatura ustali iznad 15 oC i prestane opasnost od noćnih mrazeva, sanduci se raspoređuju u spoljašnji park i puževi polako izlaze iz sna da bi odmah krenuli u potragu za hranom. U ovom periodu, mladima od prošle godine, konzumiranje suve hrane i zeleniša su od velikog značaja. Tada se maksimalno favorizuje aktivnost životinja, dakle njihovo konzumiranje hrane, da bi se sledeće jeseni dobile životinje sa dobro oivičenom ljušturom i odgovarajuće težine za prodaju ili, posle hibernacije za reprodukciju. Postupak gajenja‐ metoda B Ovaj postupak gajenja kombinovanom metodom, razvijen u stanici INRA, podrazumeva izvesno desezoniranje, odnosno upravljanje sezonskim ritmom, zahvaljujući zgradama i instalacijama koje su prethodno opisane. Obezbeđivanje reproduktivaca je neophodan početni korak za sve vrste uzgoja. Potrebno je prikupiti oivičene puževe u prirodi u periodu od maja do septembra. Posle prvog ciklusa proizvodnje, odgajivač dalje može da bira u okviru svog jata primerke koji se najbrže razvijaju, i to već od jula meseca, te da ih potom stavi u šestomesečnu hibernaciju. Bonnet i 159



sar. navode da su u desetogodišnjoj proizvodnji konstatovali da broj izleženih mladih po reproduktivcu C. aspersum varira od 25 ‐ 65. Ova varijabilnost potiče od heterogenosti prirodnih populacija, uticaja činilaca sredine i zdravstvenog stanja puževa. Znači da je za uzgoj od minimum 25 000 mladih potrebno obezbediti 1250 oivičenih puževa reproduktivaca, računajući na 25 mladih po reproduktivcu (računa se + 20% imajući u vidu mortalitet i hibernaciju). Stavljanje reproduktivaca u hibernaciju podrazumeva korišćenje “hladnih soba”, koje omogućuju desezoniranje reprodukcije i na taj način njeno planiranje za mesec januar. Reproduktivci se drže u hibernaciji 3 ‐ 8 meseci, u kavezima sa aeracijom. Smešta se 200 puževa po kavezu, bez hrane i vode. Pre stavljanja u hladnu sobu potrebno je obezbediti i fazu tranzicije na temperaturi od 15 oC i fotoperiod od 6h dnevnog svetla i 18h mraka, dok se ne zalepe za zidove. Po uklanjanju eventualno uginulih jedinki kutije se postavljaju u hladnu sobu na 5 oC, 85% vlažnosti i fotoperiodom 6h/18h. Izlazak iz hibernacije postiže se iznošenjem kaveza iz hladne sobe i postavljanjem u prostoriju na 20oC, na primer u prostoriju za reprodukciju. Na dno svake kutije bi trebalo postaviti vlažnu sintetičku penu. Ovaj postupak izaziva buđenje puževa iz hibernacije. Žive puževe tada treba prikupiti i postaviti u kutije za reprodukciju i to 100 jedinki po kutiji, odnosno 500 po stakleniku, odnosno velikom parku. Reprodukcija ima dobro proučene i poznate parametre, a optimumi uslova sredine su prikazani u sledećoj tabeli: Posmatrani parametri dan noć trajanje (h) 18 6 o temperatura ( C) 20 17 vlažnost (%) 75 90 Puževe bi trebalo hraniti jednom dnevno. Već od prvih dana aktivnosti probuđeni puževi počinju da se pare. Zato je potrebno odmah postaviti saksije za polaganje jaja u kutije (4 saksije po kutiji). Preporučuje se da se sačeka peta nedelja da bi se prikupilo dovoljno položenih jaja. Saksije ispunjene vlažnim rečnim peskom su providne što omogućava vizuelizaciju jaja. Izlegla jaja se prikupljaju i inkubiraju. Polaganje jaja traje 10 ‐ 15 nedelja, ali je oko 63% položeno između druge i šeste nedelje. Čim se dostigne kvota predviđenog broja jaja, savetuje se prodaja preostalih puževa za konzum. Mortalitet u toku reprodukcije je oko 50%. Inkubacija, ukoliko se oslanja na metodu sa supstratom, podrazumeva stavljanje providnih saksija sa položenim jajima u tamne saksije pokrivene providnom plastikom, pa smeštanje u inkubator. Inkubacija na 20 oC traje 20 ‐ 21 dan. Po izleganju mladi puževi se zalepe na providne poklopce, odakle se svakodnevno prikupljaju. Izleganje je razvučeno od 1 do 14 dana, stoga se saksijice ostavljaju dve nedelje od početka izleganja. Preporučuje se da se upotrebljeni pesak iz saksijica baca da bi se izbeglo razmnožavanje parazitskih nematoda. Po metodi bez supstrata jaja se samo vade iz saksijica, peru mlakom vodom (25 oC) i formiraju grupice po 15 grama. Potom se postavljaju u kutije za inkubaciju bez supstrata, gde se na temperaturi od 25 oC izlegu posle dve nedelje. Nega mladih puževa odvija se u kutijama odgajivališta. Prvoispiljeni puževi (sredinom februara) postavljaju se u grupama od 10 – 15 g po kutiji, ostaju tu 6 ‐ 7 nedelja, a poslednji ispiljeni (krajem marta) postavljaju se u grupama 20 – 30 g pužića po kutiji i drže u odgajivalištu 1 ‐ 2 nedelje. Tokom ove faze hrana se distribuira ad libitum, jedanput 160



nedeljno. U ovakvom odgajivalištu masa puževa bi trebalo da se udvostručuje svake dve nedelje, a mortalitet varira od 10 ‐ 50 %. Tov u spoljašnjem parku je sledeći korak. U mali park ispušta se 3 000, a u veliki 30 000 individua. Mladi se raspoređuju približno ujednačeno u blizini hranilica, oko 300 mladih po dužnom metru. Hrana se donosi jednom nedeljno, a količina reguliše prema iskorišćenosti. Da bi se izbegla estivacija predviđa se 3 ‐ 4 prskanja dnevno (0h ‐ 6h ‐ 12h ‐ 18h) u trajanju od 5 ‐ 10 minuta. Potrebno je predvideti potrošnju oko 1 m3 vode/m2 parka, u toku proizvodne sezone. Vreme nasađivanja parka je u funkciji temperature. Treba predvideti vreme kada prođu mrazevi. Ako sezona eksploatacije parka započne u aprilu, berba prvih oivičenih puževa bi trebalo da započne u julu. Berbu treba obavljati na svakih 15 dana. Sukcesivno smanjenje gustine populacije favorizuje rast preostalih životinja. U ovom sistemu gajenja nema potrebe nastavljati sa ishranom oivičenih puževa, jer, osim što se hrana razbacuje, životinje počinju i nepotrebno da se pare, što može povećati mortalitet. Oivičene puževe treba skloniti i prodati što pre. Ako je, usled zahteva tržišta, potrebno uskladištiti životinje, one se mogu držati do 15 dana na suvom i promajnom mestu. Ukoliko se puževi čuvaju duže od 15 dana, potrebno ih je držati u hladnoj sobi. U oba slučaja može se očekivati gubitak težine od oko 30%, usled gubljenja vlage ‐ sušenja i mortaliteta. U malom parku može se postići proizvodnja od 3 kg puževa/m2, a u velikom oko 2 kg puževa/m2. Održavanje instalacija je obavezno na sedmičnom i godišnjem nivou. Nedeljno održavanje u zgradi podrazumeva čišćenje i pranje. Menja se podloga i hranilice u kutijama za odgajivanje. Sve se čisti mlazom vode pod malim pritiskom (2kg/cm2), a dezinfekcija se obavlja varikinom (uključujući i pod). Nedeljno održavanje u spoljašnjem parku obuhvata uklanjanje ostataka hrane i uginulih puževa, čišćenje hranilica i donošenje sveže hrane. Godišnje održavanje zgrade obuhvata detaljno pranje i dezinfekciju varikinom svih površina (zidova, plafona i podova), alata i materijala, tako što se prostor prvo isprazni od životinja. Zatim sledi sanitarna pauza od najmanje nedelju dana. Što se tiče godišnjeg održavanja spoljašnjeg parka, potrebno je ukloniti zaklone/hranilice, oprati ih i ostaviti na suvom. Zemljište se uzore ili izdrlja, pa ponovo sadi u oktobru. U jesen bi trebalo primeniti tri tretmana: gvožđe sulfatom protiv mahovine, kalcijum cijanamidom za kontrolu nematoda u zemljištu, i postaviti moluskocidne mamce za borbu protiv puževa golaća. Planiranje proizvodnog ciklusa po INRA tehnologiji omogućuje izbor jednogodišnjeg ili dvogodišnjeg ciklusa proizvodnje. Jednogodišnji ciklus proizvodnje podrazumeva tov u spoljašnjem parku u čitavom periodu povoljnom za rast mladih puževa ‐ od aprila do septembra. Da bi se rano u godini obezbedili puževi za tov, počev od aprila, neophodno je obaviti desezoniranje razmnožavanja i hibernacije reproduktivaca. Puževi se prikupljaju u prirodi krajem maja meseca i ostavljaju na temperaturi od 5oC. Posle sedam meseci hibernacije, tokom januara, podvragavaju se kondicioniranju ‐ prilagođavanju, kada ponovo ulaze u fazu aktivnosti. Od februara do aprila u zatvorenom prostoru prepliću se tri faze: razmnožavanje, izleganje i odgajivanje. Mladi se iz odgajivališta prenose u park krajem marta ili početkom aprila, zavisno od klimatskih uslova. Tako se između 1. i 15. aprila mogu dobiti mladi puževi koji su prethodnih 2 ‐ 6 nedelja bili u odgajivalištu, zavisno od dana izleganja. Prvi sazreli primerci se skupljaju krajem juna ili početkom jula, a park se prazni krajem septembra. Tada je 70 ‐ 80% životinja oivičeno. Dvogodišnji ciklus proizvodnje primenjuje se za kasnije izlegle puževe. Kod kasnijeg razmnožavanja (april ‐ jun), prvi mladi su na raspolaganju tek od juna, tako da svi ne mogu da 161



završe razviće pre kraja septembra. Tada ih treba prikupiti i staviti u hibernaciju od oktobra do početka aprila iduće godine, da bi dostigli stadijum oivičenih krajem maja ili početkom juna. U ovom drugom periodu tova, odgajivač bi trebalo da započne reprodukciju da bi nasadio park po izlasku prethodne generacije. Ovakvim načinom proizvodnje odgajivač može kao reproduktivce da koristi odrasle prikupljene u maju prethodne godine, čuvane u hladnoj sobi ili odrasle prikupljene tokom godine koji se odmah podvrgavaju reprodukciji. Dve navedene metode se ne isključuju i mogu se istovremeno sprovoditi. Jednogodišnja zahteva samo skladištenje reproduktivaca, odnosno korišćenje malog prostora hladne sobe. Dvogodišnji ciklus zahteva veći prostor za skladištenje. Glavna prednost dvogodišnje metode je značajna ušteda energije, odnosno grejanja za reproduktivnu fazu, ali su prisutni sledeći nedostaci:  prve godine nema proizvodnje  prekid tova između dve faze zahteva dodatnu manipulaciju i postoji opasnost oštećenja mladih ljuštura  prelaz iz perioda oivičenosti na period razmnožavanja je veoma brz tokom druge nedelje, pa je potreban oprez prilikom prikupljanja životinja. Ishrana u kombinovanom sistemu Kod kombinovanog sistema gajenja veće su mogućnosti izbora hrane, bar u periodu tova. Tada se puževima može davati i sveža hrana. Međutim, ishrana samo svežom biljnom hranom ima dosta loših strana:  neophodne su dopunske površine farme pod biljkama gajenim za hranu puževa  teško je obezbediti da zelena biljna hrana bude na raspolaganju tokom cele sezone uzgoja  velika radna snaga za raspodelu hrane i uklanjanje otpadaka čije truljenje smeta puževima  rizik nagomilavanja biljnih štetočina i grabljivaca puževa u gajenim biljkama  slaba hranljiva vrednost sveže biljne hrane, koja sadrži 90 ‐ 95 % vode Iz navedenih razloga pristupilo se razvoju veštačke hrane za puževe. Ovakva hrana bi trebalo da ima dve osnovne prednosti: brži prirast, zahvaljujući maloj količini vode (prosečno 12% u odnosu na 80 ‐ 90% za svežu hranu) i pravilno formiranje ljušture, zahvaljujući sadržanom fosforu, kalcijumu, vitaminima i oligoelementima. Kombinovana metoda gajenja razvijena u INRA (Bonnet et al., 1990) zasniva se na upotrebi hranljivih smeša koje obazbeđuju istovremeni unos:    

kalcijuma (10,5 ‐ 13 %) celuloze (1,2 ‐ 6,3 %, optimalno 4,6 – 5 %; veći udeo celuloze u ishrani povećava količine fecesa, što zahteva dodatno čišćenje) proteina (13 ‐ 16 % ukupnih azotnih materija) vitamina i oligoelemenata (u količinama kao za toplokrvne životinje)

162



Istraživači INRA daju sledeću formulu hranljive smeše za malog sivog puža, koja je ispitana u njihovoj stanici i čini se optimalnom za obezbeđivanje brzog rasta i smanjenje mortaliteta puževa: SASTOJAK udeo sastojka u smeši (% ) sojina pogača 20,0 kukuruz 27,0 manioka 10,0 kukuruzni gluten 60 7,0 rastvori iz destilerije 3,0 so 0,4 oligoelementi 0,1 vitamini 0,5 bikalcijum fosfat 4,0 kalcijum karbonat 28,0 ukupno 100 Opšte karakteristike ovakve mešavine su sledeće: vlažnost ‐ 12,0; ukupne azotne materije ‐ 15,5; celuloza ‐ 2,4; mineralne materije ‐ 33,0; kalcijum ‐ 11,7; ukupni fosfor ‐ 1,0. Neki francuski odgajivači preporučuje ishranu brašnastom hranom sledećeg sastava (izraženo na 1000 g hrane): kalcijum karbonat 300 g, bikalcijum fosfat 40 g, sojino brašno 200 g, suncokretovo brašno 50 g, pšenično brašno 400 g i 10 g vitaminskog dodatka, sve fino samleveno. Navodi se da je potrebno manje od 2 kg ove hrane da se dobije kilogram puževa (u odnosu na 7 kg salate za isti rezultat). Novija istraživanja se odnose i na ispitivanje posebnih hraniva prilagođenih za različite periode života puža. Pokazalo se da što je brašnasta smeša sitnija, to je za puževe bolje. Pored toga, puževi dobro jedu samo ako je u blizini obroka i voda. S druge strane topla i vlagom zasićena sredina pogoduje pojavi buđi u hrani. Zato se tokom uzgoja u zatvorenom prostoru hrana menja dva puta nedeljno. Dodatak organskih kiselina (propionska, kalcijum propionat) u hranljivu smešu bi trebalo da pomogne u kontroli pojave buđi. Gajenje kombinovanom metodom odnosi se na vrstu C. aspersum, dok se H. pomatia još uvek gaji isključivo u sistemu potpunog uzgoja na otvorenom. Razlozi za to proizilaze iz same biologije vinogradarskog puža. Nasuprot malom sivom, vinogradarski puž nije striktno noćna životinja. Aktivan je danju, čak i kada RH = 40%. Druga prepreka je njegova manja plodnost u odnosu na malog sivog, jer vinogradarski puž u toku sezone polaže samo 30 ‐ 60 jaja (naspram 60 ‐ 150 jaja malog sivog). Na kraju, njegov rast i razviće su spori: dok mali sivi dostiže masu odraslog za 18 meseci i može da se reprodukuje posle dve godine, vinogradarskom je potrebno 27 ‐ 28 meseci da postane odrastao i može da se reprodukuje tek posle tri godine. Međutim, interesantno je da savremeni američki izvori ipak preporučuju metod gajenja H. pomatia u kombinovanom sistemu. Preporučuju se drvene kutije 25 x 35 x 25 cm sa otvorom u dnu, prečnika 6 cm, za odvođenje viška vode. Kutije su pokrivene plastičnom mrežicom i pločom, koji se mogu skidati po potrebi. Ove kutije se postavljaju na police. Napunjene su do 1/3 dubine rastresitom baštenskom zemljom, termički tretiranom, bez đubriva i hemikalija. Zemlja se zasipa tresetom i mahovinom. U svaku kutiju se nasade po tri puža iz spoljašnjeg parka koji su pred polaganjem jaja. Kada polože jaja u kutije, puževi se vraćaju u spoljašnji park. Zemlju u sandučićima treba održavati vlažnom. Položena jaja se izležu za oko 25 dana. Tokom narednih 10 dana mladi puževi izlaze iz zemlje. Hrane se 163



mekim listovima salate. Posle tri nedelje, puževi se vade iz kutija i stavljaju u privremene posude, da se u kutijama zameni supstrat sa mahovinom. Puževi se potom vraćaju u kutije. U kutijama prezime u hladnoj prostoriji. Narednog proleća, kada temperatura premaši 5 oC, se aktiviraju. Puževe treba hraniti oko četiri nedelje. Kada dostignu 8 cm veličine mogu se premestiti u spoljašnju sredinu, a sanduci se očiste za sledeću sezonu. Kao modifikaciju ovog načina gajenja vinogradarskog puža, američki izvori navode da se puževi mogu ostaviti i da polože jaja u zemlji u spoljašnjem parku, pa potom oplođena jaja pažljivo prenositi u kutije u zatvorenom prostoru gde će se inkubirati i izleći. Pitanja: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.

Koja je osnovna razlika između dva kombinovana sistema (A i B) uzgoja? Kolika je površina uzgojne jedinice u kombinovanom sistemu A? Kolika je gustina komercijalnih puževa po kv. metru uzgojne jedinice u kombinovanom sistemu A? Kolika je površina malog parka, a kolika velikog u kombinovanom sistemu B? Kolika je proizvodnja puževa po kvadratnom metru malog parka, a kolika velikog u kombinovanom sistemu B? Koje prostorije uključuje unutrašnji prostor po kombinovanoj metodi B? Kolika je smrtnost u rerodukciji po kombinovanoj metodi B? Koje su dve glavne prednosti veštačke hrane u odnosu na puževe?

9.1.4. Novi pristupi u gajenju puževa U uslovima kada na tržištu puževa preovlađuju puževi sakupljeni iz prirode, što podrazumeva niži kvalitet, ali i niže troškove i nižu cenu, farmeri imaju veliki problem plasmana svojih puževa. Prinuđeni su sa farmskog puža prodaju znatno ispod cene, pa se neki od njih opredeljuju za nove pristupe u gajenju. Organska helikokultura Posle 10 godina iskustva, početkom 2007, porodica Bonis, iz Bretanje, prva je certifikovala organsku farmu puževa, Cap'Helix farm u Francuskoj. Bračni par Bonis je učestvovao u izradi kriterijuma za dobijanje organskog AB (Agriculture Biologique) certifikata za gajene puževe, koji je uveden u propise februara 2007 godine. Oni žele da odbrane nacionalnu kulinarsku ikonu od preteranog uvoza puževa iz Azije i Istočne Evrope, koji su niskog kvaliteta i pogrešno deklarisanih kao ”puž iz Burgundije”. Na primer, 2007. godine Francuska je bila na prvom mestu među zemljama koje imaju veliku potrošnju puževa u ishrani, sa oko 20.000 tona godišnje. Ali to je samo polovina nekadašnje potrošnje. Francuzi su postali skeptični prema uvoznim puževima, jer su većinom iz zemalja gde se sakupljaju puževi iz prirode, a gde nema kontrole zagađenja staništa. Nijedan upakovani proizvod Burgundskih puževa, H. pomatia, sa etiketom ‘’proizvedeno u Francuskoj’’ koji se može naći u francuskim trgovinama nije iz Burgundije. Svi su sakupljeni u Ukrajini i Belorusiji. Da stvar bude gora, oko 40% ovako pripremljenih puževa su zapravo sitni odresci vrsta Achatina iz Severne Afrike, Kine i Tajvana. Od 20.000 tona puževa na tržištu samo 500 tona su C. a. maxima i 15 tona su C.a. aspersum. Zato bračni par Bonis ne nudi samo puževe sa zaštićenim poreklom, nego i boljeg ukusa. Oni gaje svojih 250.000 C. aspersum prema standardima organske proizvodnje. Da bi se ispunili kriterijumi Francuskog organskog uzgoja, svaki puž mora imati 35 cm2 prostora (klasično gajenje podrazumeva samo oko 10 ‐ 12cm2). Drugo, puževi moraju biti i sami 164



potomstvo certifikovano uzgojenih puževa, hranjenih organskim proizvodima (organska detelina i rotkvica, morski krečnjak) na zemljištu koje ne sadrži rezidue pesticida i koriste se skloništa od drveta. Ne koriste se zoocidi, jer puževi u kohlearu nemaju grabljivaca jer su u lejama bili pušteni ježevi, koji su uklonili većinu insekata, golaća i drugih životinja. Mreže štite od glodara i ptica. Umesto elektične ograde koriste prirodni repelent za puževe i insekte ‐ crni sapun. (www.telegraph.co.uk/news/worldnews/1559612/The‐French‐shell‐out‐for‐ organic‐snails.html). Slično je opredeljenje bračnog para Beeler, koji ima organsku farmu H. pomatia u Štajnenu, Švajcarska. Proizvodnja kavijara od puževa Francuski uzgajivač puževa Dominique Pierru je u modernim gastronomskim krugovima proglašen za genija jer je stvorio novi specijalitet galske kuhinje – kavijar od puževa. Iako je Francuska ‘’zemlja puževa’’ nikome do sada nije pošlo za rukom da stvori takav recept za pripremu jaja mekušaca koji bi zadovoljio i najprefinjenije sladokusce. (“Which country do you think would shell out for snail caviar?” December 2009,) www.timesonline.co.uk/tol/life_and_style/food_and_drink/article6962288.ece. Gospodin Pierru se od 2004, prvo tri godine bavio istraživanjima na svojoj farmi u Pikardiji, severna Francuska. Osmislio je idealne uslove za polaganje jaja i način za njihovo omekšavanje, kao i metod da njegovih 180.000 reproduktivaca C.a.maxima nosi dovoljno jaja za ostvarivanje profita. Prvo je razvijana oprema i sistem za prikupljanje jaja, a potom kulinarska priprema. Bilo je neophodno povećati prirodnu produktivnost C.a. maxima, od kojih svaki položi svega oko 100 jaja, veličine po 4mm, jednom godišnje, u proleće. To je potencijalan prinos od samo 4 g kavijara po pužu. Zato je Pierru razvio gajenje u zatvorenom sistemu, sa kontrolisanim stalnim prolećnim uslovima ( 20oC, RH = 80%, 18h svetla i orošavanje) i time obezbedio četiri perioda ovipozicije. Drugo, da bi se ovako zaista proizveo kilogram kavijara, potrebno je oko 260 zdravih jajnih legala, od najmanje 65 reproduktivaca (ne računajući moguć mortalitet pri ovipoziciji). Dalje, svako leglo se mora očistiti od nečistoće, i sortirati ručno, da bi se zadržala samo kvalitetna jaja. Tokom 1980‐ih bilo je više pokušaja da se prikupljena jaja pasterizuju, ali su rezultati bili veoma loši. Ovom prilikom, za konzerviranje jaja odabran je rastvor morske soli iz Guerande, sa primesama ruzmarina, limunske kiseline i skroba, koji omogućuje čuvanje jaja u vakumiziranim posudama na hladnom tokom tri do četiri meseca. Rezultati uloženog napora, ovom prilikom bili su reprezentativni – priznanja i podrška u Francuskoj, drugim evropskim zemljama i na drugim kontinentima. Jaja se sada mogu konzumirati i u restoranima sa tri zvezdice ali i naručiti od trgovinskih lanaca luksuzne robe, jednako u Evropi i Japanu. Proizvod je poznat pod nazivom De Jaeger i pakovanja su u obliku elegantnih posuda od približno 30 g do 250 g. Cena za 30 g kreće se od 50 € u EU do 113 € u SAD. Tokom 2008. godine prodato je 200 kg, a tokom 2009, oko 300 kg. Odskora, sličan proizvod dolazi i iz Poljske pod nazivom Caviar Express Snail Caviar, kao i iz Češke od firme Snailex Plus, i verovatno će u budućnosti broj proizvođača da raste. 165



9.2 IZBOR TERENA ZA FARMU, PROSTORNA ORGANIZACIJA I OPREMA FARME 9.2.1 Izbor terena za farmu Prvo, poželjno je da odabrana površina bude u vlasništvu farmera, a ako je zemljište uzeto u zakup, ugovor mora garantovati uzgajivaču dugoročnu eksploataciju površine koja je predmet ugovora. U našoj praksi bilo je slučajeva raskidanja ugovora o zakupu pre kraja proizvodnog ciklusa, što je dovodilo do gašenja takvih farmi. Povodi su bili pritužbe da puževi ‚‚kvare kvalitet zemljišta“, ‐ što je netačno, kao i da je ‚‚zemlja upropaštena, teško zakorovljena‚.... a puževi izlaze sa farme i prave štetu po okolnim baštama“ – što je u nekim slučajevima bilo tačno i stvaralo je osnove da se protiv neodgovornih farmera podnesu tužbe za nadoknadu štete. U nekim slučajevima povod je bila jednostavna ucena, neprihvatljivo povećanje cene za produženje zakupa. Ukratko, nema bržeg načina da farma propadne od loše definisanih prava i obaveza u odnosu na eksploatisanu površinu. Drugo, izabrana površina mora imati odgovarajući kvalitet zemljišta. Terestrični puževi najbolje uslove za život imaju na alkalnim, kredastim zemljištima. Na kiselim zemljištima, kao što su na primer tresetišta, malo je vrsta puževa, jer nema dovoljno kalcijuma, a puževi takvih sredina imaju izuzetno tanke i nežne ljušture. Zato zemljište na kome će se obavljati uzgoj mora da sadrži dovoljno kalcijuma, za malog sivog bar 3 – 4%, a za vinogradarskog puža i više. Kalcijum je puževima neophodan za formiranje ljušture, radule, jajne ljuske, epifragme i hibernakuluma, kao i za brojne druge procese. Smatra se da zemljište bogato kalcijumom i magnezijumom značajno stimuliše rast puževa. Puževima odgovara vlažno ali rastresito zemljište, pogodno za ukopavanje i polaganje jaja. Aktivni stadijumi puževa rado borave na zemljištu srednjekrupnog grumena, dok jaja najradije polažu u jako usitnjeno zemljište. Zemlja treba da je slična baštenskoj, sa 20 – 40 % organskih materija, osrednjeg sadržaja gline, sa malo peska i blagog nagiba. Previše gline otežava kopanje puževa i dovodi do zabarivanja pri zalivanju. Poželjno je da podloga bude gotovo neutralne reakcije, ali se prema italijanskim iskustvima, zemlja može koristiti ako je pH između 5.8 i 7.5. Zemljište bi trebalo da bude ocedno i suvo, i na mestu bez jakih vetrova. Prema važećim propisima, pre zasnivanja farme obavezno je obavljanje analize kvaliteta zemljišta od strane kompetentne institucije, da bi se utvrdilo da li izabrani teren po svojim fizičko‐hemijskim karakteristikama odgovara nameni gajenja puževa. Početni nedostaci strukture zemljišta naknadno mogu biti znatno umanjeni pogodnim biljnim pokrivačem. Zato je poželjno da za farmu bude odabrano zemljište koje u prethodnom produženom periodu nije bilo previše zakorovljeno, čime se dugoročno smanjuje efekat korovskih biljaka kompetitora gajenih biljaka u kohlearu. 9.2.2 Uređenje površine Površina buduće farme mora da bude prethodno očišćena od korova, granja ili kamenja, potom poorana na oko 30 cm i višekratno istanjirana i po potrebi poprskana mlekom od gašenog kreča. Umnoženim plitkim obradama priprema se setvena posteljica, ali je važnije što se time vrši i najobimnija moguća redukcija prisutnih štetočina biljaka, grabljivaca ili parazita puževa. Naši farmeri propuštaju da obave kvalitetnu duboku i višestruku površinsku obradu zemljišta na celoj površini pre samog ograđivanja farme. Drugo, propuštaju da potom, a opet pre ograđivanja farme, po potrebi primene i hemijska sredstva protiv štetočina i grabljivaca 166



puževa. Na taj način zaostane mnogo žarišta štetnih organizama, seme i rizomi korova, što se kasnije razvije u velike probleme. Ukratko, ne postoji ni bolje vreme, ni lakši način da se ovi problemi uspešno rešavaju nego na samom početku. Neki od problema će obradom zemljišta i hemijskim tretmanima biti samo odloženi, ali će drugi biti eliminisani u potpunosti. Zato se mora iskoristiti ova dragocena prilika za intervenciju. U suprotnom, poteškoće će se javiti mnogo ranije u ciklusu proizvodnje, a sputavajući sistem ograda i puževi u lejama će onemogućiti adekvatne mere.

Slika 98. Zemlja mora biti pravovremeno obrađena

9.2.3 Prostorna organizacija Površina za gajenje puževa treba da bude izdeljena na više delova, odnosno leja. Italijanski proizvođači puževa preporučuju uske leje (Avagnina, 2002), koje ne bi trebalo da budu duže od 70 – 80 m i širine svega 2,5 – 4 m. Ovakva površina sprečava gomilanje puževa na mreži, olakšava doturanje i raspodelu hrane. Između leja treba obezbediti staze širine 80 – 100 cm. Ove površine omogućuju servis, odnosno kretanje i rad odgajivača bez opasnosti da puževi budu zgaženi tokom rada u kohlearu, omogućuju kontrolu uzgoja, kao i berbu puževa. Prostorna organizacija kohleara radi se u Srbiji prema preporučenoj italijanskoj šemi, ali se poslednjih godina sve češće odstupa od izvornih italijanskih uskih leja, jer se na osnovu stečenog iskustva više praktikuju 8 – 10 m široke leje (Poleksić et al., 2005). Uočeno je da uske leje, podrazumevaju i uzak centralni deo, redove pod suncokretom, čime se gubi neophodna zasenjujuća i najznačajnija površina za ishranu. Takođe, u našim uslovima pri preporučenim gustinama puževa prebrzo propada biljni pokrivač u lejama. Zato bi naše farme stalno morale imati značajan procenat, od najmanje 25% slobodnih leja za manipulaciju puževima (obnova narušenog biljnog pokrivača, preseljenje puževa zbog pojave štetočina, zimskog ukopavanja i slično). Zbog trke za zaradom, farmeri praktikuju neprekidnu upotrebu cele površine pod lejama, odbijajući koncept sukcesivne upotrebe i odmaranja leja. To za posledicu ima nemogućnost bilo kakve obrade, presejavanja površina ili preseljenja 167



puževa. Italijanska škola pužarstva to u principu i ne preporučuje, ali se u našim uslovima ispostavilo da je to skoro neophodno.

Slika 99. Prostorni raspored na farmi, sa centralnim položajem rezervoara za vodu i barake za alat.

Na mnogim našim farmama staze između leja često nisu dovoljno široke ili su zakorovljene. Širina staze treba da bude tolika da se mogu slobodno gurati i okrenuti kolica za donošenje dopunske hrane. Italijanska preporuka za širinu staze predstavlja samo minimum koji je neophodan. Za farmera je najznačajnije da sam oceni koje će se operacije i sa kakvom opremom obavljati duž leja, pa da na osnovu toga projektuje širinu staza. Treba imati na umu da je kod primene širih leja, kakve se kod nas koriste, udeo staza bitno smanjen u odnosu na ukupnu površinu farme. Šira staza samo donekle smanjuje efektivnu uzgojnu površinu. Na primer, proširenje staze za 50 cm, predstavlja redukciju dodirne uzgojne površine od oko 5%. Sa druge strane, šira staza značajno ubrzava i olakšava sve operacije, i omogućuje upotrebu lake mehanizacije za vuču. Umesto stalnog uklanjanja korova, staze je bolje periodično sabijati po širini teškim ručnim valjkom, što se retko praktikuje: Uverili smo se da se na taj način uspešno uklanjaju korovi, ali se stvara i čvrsta podloga, što značajno olakšava kretanje radne snage i kolica. Prema našim iskustvima, farma mora imati i najmanje dvostruku površinu za proizvodnju dopunske biljne hrane, da bi se biljni pokrivač što duže održao (Poleksić et al., 2005). Period od tri godine bez obrade, kako praktikuju naši farmeri, predugačak je da bi leja u funkcionalnom pogledu opstala, jer iako se deo planiranog biljnog pokrivača može održati, ne ispunjava životne potrebe puževa, dok sve ostalo pokriju jake kompetitorske vrste korova. 168



9.2.4 Ograde u ekstenzivnom sistemu Ograde su ključne za dobru proizvodnju na otvorenom prostoru. Postoji dva osnovna tipa ograda, koji se dele prema nameni. Spoljašnja ograda, ili ograda farme treba da bude takva da spreči masovan prodor sitnih sisara, vodozemaca, gmizavaca, golaća i nekih insekata. Primarno se zbog toga postavlja oko farme. Samo je limena ograda dovoljno efikasna u tom pogledu, jer je dovoljno glatka i postojana u spoljašnjim uslovima. Najpovoljniji dostupni materijal je pocinkovani lim debljine 0.5 ‐ 1.5 mm, sa rolnama širine 1250 mm. Visina ograde iznad zemlje ne sme biti manja od 60 ‐ 70 cm, a mora biti ukopana u zemlju najmanje 40 ‐ 50 cm. Kočići pričvršćuju ogradu na razmaku od 1 ‐ 2 m, i obavezno se postavljaju sa unutrašnje strane farme. Ograda mora biti dopunjema sa jednom do dve kapije. Kapije moraju biti čvrsto postavljene, sa obaveznim pragom i obaveznim zaptivanjem. Postavljanje spoljašnje ograde je u našim prilikama standardizovano, oko toga postoji opšta saglasnost, ali su tu propusti i odstupanja najčešći. Ograda farme može biti potpuno van funkcije zbog brojnih razloga:  nije dovoljno ukopana jer su kupovane uže rolne lima, ili su table postavljane horizontalno, ili nije dobro nabijena zemlja duž nje; ovakva ograda celom svojom dužinom omogućuje štetočinama da prokopavaju, a često i da se gnezde ispod nje;  obrasla je korovom i šibljem po dužini, ili su noseći stubovi montirani pogrešno, po spoljašnjoj strani kao za ogradu leja; to je začuđujuće česta pojava i ovakva ograda praktično ‚‚priziva“ miševe da uskaču na farmu;  stubovi su previše proređeni, nije čvrsto postavljena, pa vetar oslabi spojeve i razdvaja limene ploče ostavljajući šupljine (tipičan problem u ravnici);

Slika 100. Loše ukopana ograda, sa razdvojenim pločama i obrasla visokim korovom



nije od lima, nego je krupna žičana ograda, koja štiti samo od ljudi, papkara i divljači; sve drugo prolazi; 169





budući da ometa kretanje vozila, ili je kapija suviše uska, uklanjaju se ploče na nekim mestima i ograda tako otvorena stoji satima ili danima;  kapija ne zaptiva dobro, pa je stalno otvorena; miševi se provlače kroz sve šupljine čija je širina veće od 1 cm. Podrazumeva se da je u svim pomenutim slučajevima razlog postupka štednja novca ili rada, što pokazuje potpuno nerazumevanje funkcije i značaja ograde. Pogrešno se ograda smatra prvenstveno sredstvom za sprečavanje prolaza za ljude, stoku, pse, divljač i slično. Za tu funkciju nije ni potreban lim, jer ima i jevtinijih rešenja. Unutrašnja ograda, ili ograda leja, isključivo služi da spreči bežanje puževa iz leja na staze. Ne pomaže dovoljno protiv nabrojanih grupa štetočina, izuzev žaba. Većina štetočina može da se popne na nju, a miševi je izgrizu. U literaturi se preporučuje primena dva reda unutrašnje ograde – soljašnja ograda leja (duboko ukopana, žičana) i unutrašnja ograda leja (plitko ukopana polietilenska). U praksi se to uglavnom ne primenjuje, prvo iz razloga preteranih troškova ograđivanja, drugo jer onemogućuje odizanje ograda po potrebi. Za ogradu leja u našoj zemlji, kao i u mnogim drugim zemljama, masovno se koristi originalna italijanska mreža Helitex od crnog polietilena, sa dvostrukim zavojem na vrhu, koji istovremeno sprečava bežanje puževa i pruža zaštitu od ptica. Mreža je 106 cm visoka, sa dva široka poruba, jednim na 40 cm i drugim na 75 cm visine od površine zemlje, za sprečavanje bežanja. Ovakvu mrežu podržavaju laki drveni ili PVC stubovi sa spoljašnje strane leje. Ne preporučuju se gvozdeni ili cementni stubovi. Ova ograda je najbolja, veoma je trajna i funkcionalna. Budući da je cena originalne ograde za većinu farmera preterano visoka, ograđivanje leja moguće je koristiti i višestruko jeftiniju mrežu za komarce ili neku drugu koja se može naći na domaćem tržištu. Pogodno je “Komarnik” platno od PVC žice, prečnika žice 0,9 mm, i okcima 1,4 mm, širine 1200 – 1400 mm. Ogradu nose stubovi lake konstrukcije ukopani na 2 – 3 m.

Slika 101. Unutrašnja ograda leja (elektrifikovana)

170



Ograda leja se ukopava plitko, do 20 cm, a iznad zemlje je visoka oko 40 cm ili više i jednostruko povijena na vrhu. Plitko ukopavanje je praktično i zbog lakog odizanja ograde po potrebi ‐ kada se uklanjaju korovske biljke koje urastu po ogradi, ili se puževi preseljavaju u susednu praznu leju. Visina ograde mora biti takva da se lako opkorači po potrebi, i da puževi ne bi padali sa velike visne prilikom otresanja ograde. Ako se dopuni elektroinstalacijom (Poleksić et al., 2006) može biti i niža od preporučene visine. Treba napomenuti da se u svetu, u razvijenoj proizvodnji puževa često koristi, kao najsigurnije sredstvo protiv bežanja puževa, elektrifikovana ograda, sa jednosmernom strujom napona 6 V. 9.2.5 Sistem za vlaženje leja Sistem za zalivanje i orošavanje leja od suštinskog je značaja za korigovanje uslova vlažnosti barem u nekoliko kritičnih perioda godišnje u našoj zemlji. U sušnim godinama ovakav sistem jedini je spas za puževe. Sistem je ujedno i jedna od najvećih investicija u opremu na farmi jer podrazumeva pumpe (2,8 KW/h) i raspršivače (u našim prilikama pogodni su oni sa radnom širinom od 9 m). Pumpa se vezuje za odgovarajući rezervoar vode, a cevi i raspršivači postavljaju se na osnom rastojanju od 2 – 3 m. Ovaj sistem može biti van funkcije u najkritičnijem periodu suše ukoliko je zavisan od sezonskog režima vodosnabdevanja i pod udarom restrikcija. Zato rezerva vode mora biti znatna i na vreme obezbeđena. Pored toga treba imati na umu da tokom velikog broja dana u sezoni upotreba sistema nije neophodna. Prska se finim kapima, obično predveče ili posle zalaska sunca, onoliko učestalo koliko to konkretni uslovi zahtevaju. Jedan od modela je jednodnevno večernje orošavanje u trajanju 20 minuta, koje se u sušnim periodima dopunjuje jednim jutarnjim orošavanjem.

Slika 102. Improvizovan sistem za vlaženje leja

9.2.6 Zakloni Uz pretpostavku da je biljni pokrivač u kohlearu optimalne gustine i visine, on sam stvara uslove povoljne vlažnosti i temperature u leji, štiti od sunca i vetra. Originalna italijanska metoda smatra da su zakloni nepotrebni u takvim uslovima. U praksi širom 171



regiona, farmeri često primenjuju zaklone za puževe. Oblici i materijali od kojih su zakloni načinjeni jako se razlikuju od slučaja do slučaja. Bitno je da zakloni nisu suviše skupi, da se lako pregledaju i po potrebi premeštaju. Takođe, treba da budu zgodno pričvršćeni za podlogu da ih vetar ne bi pomerao. Koriste se uzdužne polovine plastičnih cevi, drvene table, lučni crepovi i drugo. Površine za lepljenje mogu biti horizontalne ili vertikalne. Naše mišljenje je da su zakloni potrebni, ili da bar mogu biti veoma korisni u pojedinim delovima godine. Ukoliko se postave, treba ih smestiti blizu površina na kojima se razbacuje dopunska hrana. Svaki farmer treba sam da osmisli tip zaklona, odredi mesto u leji gde će ih postaviti, kao i trenutak kada će ih ukloniti.

Slika 103. Improvizovan sistem zaklona

9.2.7 Biljke u kohlearu i na površinama za dopunsku biljnu hranu Vinogradarski puž se prebacivanjem u leje smešta u veštačko stanište koje je potpuno različito od izvornog šumskog staništa. To se kompenzuje stvaranjem povoljnih uslova vlažnosti, senke i kvalitetnom hranom. Zato su planiranje biljnog pokrivača u kohlearu, izbor biljnih vrsta prema nameni i njihova distribucija unutar leje od najvećeg mogućeg značaja za opstanak puževa. Preporuke su brojne, ali često nisu usaglašene sa stvarnim efektima biljaka, ili ih nije moguće uspešno primeniti, ili ne uvažavaju lokalnu klimu. Generalno biljni pokrivač leje obično uključuje pet osnovnih segmenata:  u centru se nalazi široka zona suncokreta, koji stvara senku i najvažnija je hrana u svim fenofazama (3. zona),  sa obe strane centralne zone pružaju se redovi biljaka koje su bogate azotom i kalcijumom, poput krmnih leguminoza (2. i 4. zona)  dve zone uz ograde leje sa lisnatim biljkama koje, uprkos svemu prethodno navedenom, prvenstveno služe kao sklonište, jer se obično radi o namernoj selekciji kupusnjača oporog ukusa i kožastog lista. (1. i 5. zona). Organizacija biljaka u kohlearu može biti i drugačija, dopunjena aromatičnim biljkama ili grmljem, ili obogaćena na neki drugi način. Bitno je da se izbor biljaka ne svede smo na jednu 172



ili dve biljne vrste, uz obilnu primenu dohrane. U tekstu koji sledi navodimo neke od biljaka koje dolaze u obzir, ali ćemo se detaljnije osvrnuti na njihovu stvarnu namenu u kohlearu. Sve nabrojane biljke mogu se sejati već u martu i aprilu. Suncokret (Helianthus annuus), najdragocenija je biljka u kohlearu. Na ratarskim površinama u poljima suncokreta praktično nema vinogradarskog puža. U kohlearu njegov opstanak zavisi upravo od redova suncokreta, koji stvaraju zasenu i glavnu biomasu za ishranu veoma guste populacije puževa. Ova jara kultura lako se gaji. Ima široke mesnate listove i čvrsto debelo stablo. Puževi jedu sve delove biljke, zelene i suve, stabljika služi za lepjenje puževa a gusto lišće predstavlja najbolju zaštitu od sunca. Najveći problem sa suncokretom je njegova velika privlačnost za puževe i sposobnost da ga izgrizu i obore. Ukratko, puževi uobičajeno najveći pritisak vrše na suncokret, koji jedu čak i kada se potpuno zdrveni. Zbog velikog pritiska redovi suncokreta se najpre prorede. Time se postepeno gubi zaštita od sunca, a korovi lako osvajaju ogoljene delove kohleara (Poleksić et al., 2005). Suncokret treba sejati više puta u sezoni i treba ga terminalno kratiti, da se izbegne formiranje glavice i da mu se produži vek. Uloga i značaj suncokreta argument su u prilog sukcesivne eksploatacije leja. Kupusna uljana repica (Brassica napus oleifera) može se sejati kao jesenja krajem avgusta, početkom septembra na delovima leje za ukopavanje, ili kao jara uljana repica na dopunskim površinama za košenje. Odlična je krma za puževe, sa visokim sadržajem ulja. Formira gust sklop i senku. Ne raspolažemo podacima o njenoj trajnosti u tovnim lejama, pa se ograničavamo na ovaj obim preporuke. Lucerka (Medicago sativa) je za puževe visoko palatabilna i hranljiva leguminoza, koja u odgovarajućoj gustini obezbeđuje i pristojnu zaštitu od sunca, i obilja azota za zemlju. Međutim, kada puževi prorede suncokret, brzo prelaze na lucerku i njena se pokrovnost brzo izgubi. Zato je dobro sejati je zajedno sa graškom. Na dopunskim površinama lucerka pri setvi 8 – 10 kg/ha obezbeđuje prinos oko 20 t/ha, što je dovoljno za prirast u tovu od preko tri tone puževa. Grašak (Pisum sativum) je leguminoza koja prirodno sadrži deterente pa ga puževi nerado jedu, pa lako stvara gust sklop, obezbeđujući senku i sprečavajući pojavu korova. Sa druge strane, dobar je izvor azota za naredne biljke. Najbolje je koristiti ga u kombinaciji sa lucerkom. Blitva srebrnolisna (Beta vulgaris var.cicla) je lisnata, a prema uputstvima italijanske škole i naglašeno palatabilna biljka za puževe, naročito tokom leta. Prema iskustvima naših pužara, puževi više cene njen senoviti sklop i zaštitu nego ukus njenog lista, iako ga naravno jedu, ako nema bolje hrane. Neobavezni elementi biljnog pokrivača obično su drvenaste biljke iz rodova Ligustrum, Syringa, Crataegus i druge. Ponegde se po centru leje sade njihovi niski žbunasti oblici kao zaštita od žege. Po tom pitanju treba dobro razmisliti, jer višegodišnje biljke ometaju obradu zemljišta i druge postupke i ne predstavljaju izvor hrane. Održavanje biljnog sklopa u lejama obuhvata u sebi rešenje pitanja dinamike eksploatacije biljaka od strane puževa i efikasnu borbu protiv korova, koje puževi ne jedu. Problem održavanja gajenih biljaka u kohlearu ne može se rešiti smanjenjima gustine puževa jer to zadire u isplativost proizvodnog ciklusa. Jedino ispravno rešenje je obilna i redovna dohrana puževa biljkama sa dopunskih površina farme, kao i sukcesivna eksploatacija leja. Dopunske površine najbolje je zasejati suncokretom, lucerkom, detelinom, uljanom repicom, spanaćem ili pogodnim kupusnjačama.

173



Borba sa korovima u samoj leji se obavlja u odsustvu puževa, po njihovom preseljavanju, ili po njihovom ulasku u hibernaciju i pre buđenja. Duž ograda leje korov se mora uklanjati stalno, cele godine, ručno ili trimerom. Na farmama u Srbiji korovi predstavljaju jedan od najvećih problema. U ravnici je primetno brzo širenje divljeg sirka, koji je izrazito jak kompetitor i nepalatabilan za puževe, a gustom mrežom rizoma onemogućuje ukopavanje puževa. U vlažnijim brdskim predelima primetna je u lejama pojava otrovnih biljaka, poput pomoćnica (Stojnić et al., 2008b). 9.2.8 Objekti na farmi Farma unutar svoje površine ili u neposrednoj blizini mora imati odgovarajući montažni ili stalni objekat, koji se u najmanju ruku može smatrati kućicom ili šupom za čuvanje alata, lake mehanizacije, sredstava za borbu protiv štetočina, rezervni materijala za ogradu i slično. Farma treba da ima i odgovarajuću česmu i da po mogućstvu bude elektrifikovana. Farma mora imati i mesto za odlaganje različitih otpadaka, organskih ostataka i dobro rešeno njihovo uklanjanje. Poželjno je da postoji i mesto za spaljivanje uginulih puževa, jer je to najbrži i najbezbedniji način da se uklone paraziti i grabljivci koji su zaostali u njihovim ljušturama. Pitanja: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.

Kojeg je sastava dobro zemljište za farmu puževa? Čime se koriguje kvalitet zemljišta? Koja je funkcija obrade zemljišta pre zasnivanja leja? Koje su prednosti širih leja? Koje su prednosti sukcesivne eksploatacije leja? Koje je uloga spoljašnje ograde farme? Opišite karakteristike spoljašnje ograde? Opišite karakteristike unutašnje ograde Helitex? Navedite i opišite pogodnu zamenu za unutašnju ogradu Helitex? Koji su elementi sistema za vlaženje leja? Koji je režim orošavanja? Navedite segmente biljnog pokrivača u leji? Opišite značaj suncokreta u kohlearu? Opišite značaj lucerke u kohlearu? Opišite značaj blitve u kohleara? Kada se obavlja suzbijanje korova u lejama?

9.3 ZASNIVANJE MATIČNOG JATA Inicijalnoj populaciji, matičnom jatu, mora se posvetiti posebna pažnja, jer od njega, kao i od uslova koji su obezbeđeni na farmi, zavisi uspešna proizvodnja. Matično jato je početna količina puževa koja se unese u kohlear. Ovi puževi bi trebalo da budu:  polno zreli, jasno oivičene usne, sa savijenim rubom otvora ljušture,  u adultnoj fazi ili adultne veličine,  zdravi i u dobroj kondiciji  ukoliko je moguće, poznatog užeg geografskog porekla (poželjno zbog moguće selekcije) 174



Formiranje matičnog jata je u našoj zemlji u najvećem broju slučajeva neadekvatno sprovedeno. Pre svega, tu u obzir dođu svi dovoljno krupni puževi, obično veoma različitog porekla. Neki su materijal otkupljen sa farmi kao „stara jata“, drugi su mešavina različitih uzrasta ili čak vrsta puževa. Tako se na istoj farmi mogu naći sve tri gajene evropske vrste istovremeno. Mnogi farmeri koji samostalno prikupe matična jata ili periodično u leje dodaju puževe iz prirode, u farmu pored vinogradarskog puža unesu i druge vrste puževa. Tu su najćešće H. lucorum, C. aspersum, a kasnije budu uneti ili prodru na farmu i C. hortensis, Cepaea vindobonensis (Pfeiffer), Arianta arbustorum (Linnaeus 1758), kao i sitni puževi Theba pisana (Müller) i livadski pužići iz roda Helicella Férussac. Izuzev primarno gajene vrste, za koju je farma i registrovana, sve druge su nepoželjne. Štaviše, njihovo prisustvo pri otkupu značajno obara cenu isporuke. Ozbiljno vođenje farme podrazumeva da farmer zna da razlikuje barem pomenute rodove i vrste puževa, kako bi uklanjao nepoželjne puževe iz kohleara. Kondicija i zdravstveno stanje budućih reproduktivaca se ne razmatraju jer se matično jato obično doprema u džakovima poput krompira, uz neizbežno gušenje, gnječenje i lomljene puževa na dnu, a većina dopremljenih životinja deluje iznemoglo u prvom trenutku. Tek posle nekoliko dana konstatuje se stvarni obim mortaliteta kao posledice neadekvatnog transporta. Mortalitet matičnog jata po unosu podrazumeva gubitak od 10 ‐ 20%. To je u naučnoj i stručnoj literaturi solomonski formulisano kao ‚‚mortalitet izazavan stresom sredine. Budući da se takav mortalitet praktično ne dešava kod unošenja puževa iz prirode u laboratorijske populacije, kao i kod puževa koji se na pravilan način sakupe i puste u leje, mortalitet je najpre izazvan njihovim lošim tretmanom u fazi sakupljanja, ili nepovoljnim periodom ispuštanja. Pored toga, kako farmeri matično jato kupuju po neprihvatljivoj ceni koja desetostruko nadmašuje njegovu stvarnu tržišnu vrednost, bilo bi poželjno da im se bar doprema u krutoj ambalaži, odnosno koletama. Pregled koleta omogućuje odmah pri isporuci jednostavnu proveru zdravstvenog stanja puževa. Ono je jasno vidljivo, jer svi iznemogli ili bolesni puževi gube tonus i otpadaju, a zdravi ostaju snažno prilepljeni za zidove koleta. Duga mogućnost je obezbeđivanje operkuliranog matičnog jata tokom prethodne godine, čuvanje na hladnom i suvom mestu i njegovo ispuštanje u najpovoljnijem trenutku tokom aprila (savet moldavskih farmera). Svi puževi su tada potpuno spremni da se brzo prilagode, a vermenski uslovi su veoma povoljni za preživljavanje puževa u nepoznatoj sredini. Gustina nasada matičnog jata je veoma bitan činilac proizvodnje. Starija literatura preporučuju gušći nasad od preko 20, pa čak i do 70 jedinki na kvadratnom metru. To je razumljivo, jer stari priručnici obrađuju isključivo jednokratni sezonski tov puževa tokom nekoliko meseci, i ne razmatraju proizvodnju u ciklusima. Ove gustine su prema novijoj literaturi, a i prema iskustvu domaćih farmera, neprihvatljivo velike. Savremena literatura preporučuje optimalno šest, odnosno najviše osam, dok naši farmeri praktikuju po 10, a u nekim zemljama do 12 reproduktivaca po kvadratnom metru. Gušći nasad od ovoga je rizičan za početak proizvodnje i određivanje potrebnih količina hrane, održavanje formiranog biljnog pokrivača u kohlearu i slično. Pored toga, dokazano je da puževi u pregustom nasadu imaju usporen rast, ređe se razmnožavaju, veći je mortalitet, a širenje parazita i bolesti je svakako verovatnije u gušćem nasadu. Treba imati na umu da će prvi puževi koji potiču od matičnog jata biti polno zreli tek za tri godine. Najbolje vreme za unošenje matičnog jata je u aprilu, pre parenja. Sadašnji propisi ne dozvoljavaju izlov iz prirode u ovo doba godine, a ugovorene isporuke matičnih 175



jata svojim kooperantima registrovane firme su prethodnih godina obavljale često i do početka leta. Takva kašnjenja su reprodukciju u tekućoj godini praktično svodila na minimum. Pitanja: 1. Šta je matično jato? 2. Kakva ambalaža je potrebna za pakovanje matičnog jata? 3. Kako se prepoznaju slabi puževi u koletama? 4. Koja je optimalna gustina nasada pri zasnivanju kohleara? 5. Koji je najpovoljniji period za unošenje matičnog jata? 6. U kojoj sezoni će odgajena generacija početi reprodukciju?

9.4 OSNIVANJE I UPRAVLJANJE FARMOM PUŽEVA Osnivanje i upravljanje farmom puževa podrazumeva precizan redosled radnji, koje moraju biti obavljene u predviđenim rokovima i na odgovarajući način. Podnošenje zahteva za dozvolu za obezbeđivanje matičnog jata i izjašnjavanje o količini; nabavka materijala i osnovne opreme (ograda i stubova, semena, sistema za vlaženje) prema projektu farme ►Ovi poslovi moraju biti gotovi najkasnije do kraja februara. Dobijanje dozvole za obezbeđivanje matičnog jata za navedenu količinu puževa; obrada zemljišta; setva u lejama i na dopunskim površinama suncokreta, lucerke (ukoliko nije posejana u jesen), graška, repice, salate; postavljanje spoljašnje ograde sa kapijom i sistema za vlaženje; ograđivanje leja ►Ovi poslovi moraju biti gotovi najkasnije do kraja aprila. Ispuštanje prvih reproduktivaca u leje, posle obilnog orošavanja, predveče ili u ranim jutarnjim časovima; upućivanje poziva ekološkoj inspekciji da izvrši obilazak i kontrolu farme; obezbeđivanje dopunske hrane za puževe, da se ublaži eksploatacija mladih biljaka u leji; održavanje i krpljenje ograda, čišćenje staza, orošavanje; sakupljanje odbeglih puževa i uklanjanje uginulih, vođenje evidencije o mortalitetu; puževi obustavljaju ishranu, početak polaganja jaja, kontrola jednog broja jajnih legala ►Ovi poslovi se odvijaju do kraja maja Smanjena aktivnost na farmi zbog vrhunca reproduktivnog perioda puževa; striktna kontrola vlažnosti u lejama i brze korekcije po potrebi; sakupljanje odbeglih puževa treba intenzivnirati, a čupanje korova iz leja obustaviti; kada puževi ponovo otpočnu sa ishranom obezbediti obilje dopunske hrane►Ovi poslovi se odvijaju do kraja jula. Vreme piljenja prvih pužića; jutarnja kontrola ograda i skidanje pužića, preseljavanje adulta u druge leje; donošenje dopunske hrane; čupanje i šišanje korova na 15 – 25 cm; sakupljanje i uklanjanje grabljivaca (golaća, žaba, tvrdokrilaca). ►Ovi poslovi se odvijaju tokom avgusta. Intenzivna dohrana, dva puta nedeljno, suncokretom, čičokom, kupusom, povrćem ili suvom hranom; sakupljanje odbeglih puževa; setva lucerke i uljane repice; redukcija orošavanja; maksimalno moguće uklanjanje korova i priprema slobodne površine za hibernaciju; ukopavanje puževa, početak hibernacije ►Ovi poslovi se odvijaju tokom septembra i oktobra. Svi poslovi na oslobođenim površinama; eventualno premeštanje hibernirajućih puževa u skladišta; popravke ograda i sistema za vlaženje, narućivanje materijala i semena za narednu godinu ►Ovi poslovi se odvijaju tokom novembra i decembra. 176



Zakonska regulativa za osnivanje farmi Kontrolu sakupljanja, korišćenja i prometa puževa u našoj zemlji reguliše Zakon o zaštiti životne sredine i na osnovu njega doneta Naredba o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa divljih biljnih i životinjskih vrsta ("Službeni glasnik RS", br. 31/2005 od 8. 4. 2005. godine). Prema članu 11. ove Naredbe, sakupljanje zaštićenih vrsta puževa može se vršiti: ”samo u periodu od 1. juna do 1. oktobra. U slučaju da se sakupljanje vrši za potrebe matičnog legla kod osnivanja farmi puževa, sakupljanje se izuzetno može vršiti u periodu od 1. maja do 1. oktobra”. Prema sadašnjim Međutim, vrsta H. pomatia je ugrožena i preti joj potpuno istrebljenje zakonskim propisima u ukoliko se njena eksploatacija nastavi dosadašnjim tempom. našoj zemlji, Zavod za Sakupljanjem puževa iz prirode u komercijalne svrhe i to u vreme zaštitu prirode Srbije svake reproduktivnog perioda, kada im se onemogućuje polaganje jaja, odnosno ostavljanje potomstva, dovodi se u pitanje opstanak jestivih godine utvrđuje kvote puževa. U većini zemalja Evrope, vinogradski puž se ne sme sakupljti iz koliko se puževa i odakle prirode. Puževe ugrožavaju i drugi faktori: zagađenje životne sredine, može skupiti iz prirode. uništavanje staništa monokultura u ratarstvu, urbanizacija, erozija. Zabranjeno je sakupljanje puževa čija je širina kućice Imajući u vidu nedostatke propisa o lovostaju (komercijalno sakupljanje počinje prerano i predugo traje, a s druge strane za manja od 3 cm, a takođe je osnivanje farmi i pribavljanje matičnog jata iz prirode, sakupljanje zabranjeno sakupljanje počinje kasno), kao i potrebu da se stimuliše farmsko gajenje, puževa na istom mestu u Poljoprivredni fakultet je sa Udruženjem proizvođača puževa pokrenuo kod nadležnog Ministarstva za poljoprivredu Inicijativu za dve uzastopne godine. izradu Pravilnika za gajenja i preradu puževa na osnovu Zakona o zaštiti životinja od zaraznih bolesti koje ugrožavaju celu zemlju (Sl. List Prilikom osnivanja SFRJ br. 43/86, 53/91 i Sl. List SRJ br. 24/94, 28/96 i "Sl. glasnik RS", br. farme puževa potrebno je, 101/2005). Ova inicijativa je važna i zbog toga što se skoro celokupna prema važećim propisima količina naših puževa u živom stanju plasira na tržište u EU gde vladaju dobiti odobrenje za sve strožiji propisi u vezi uvoza živih životinja i prerađevina životinjskog zasnivanje farme puževa u porekla. Naša zemlja je 2001. godine ratifikovala CITES konvenciju o trgovini ugroženim vrstama flore i faune. Ministarstvu poljoprivrede i vodoprivrede – Sektor za veterinu na osnovu Zahteva za osnivanje farme, Posedovnog lista ili Ugovora o zakupu parcele najmanje na 5 godina i nacrta parcele, na osnovi koga se pribavlja Dozvola za useljenje farme i prikupljanje matičnog jata od Zavoda za zaštitu prirode. 9.5 BERBA, PRERADA I PLASMAN PUŽEVA 9.5.1 Berba puževa i pripreme za transport Berba se može obavljati od proleća do jeseni, sukcesivno ili pražnjenjem celih leja. Puževi namenjeni prodaji ili daljoj obradi i pakovanju, bez obzira kojim su sistemom uzgojeni, morali bi biti pažljivo odabrani. Svakog puža treba pregledati i uveriti se da je potpuno aktivan, što je pouzdan znak njegovog zdravlja. Berba se zato obavlja ručno, a to je najbolje raditi predveče, posle kiše ili orošavanja kohleara, kada je moguće odabirati pokretne i aktivne puževe. Puževima treba pažljivo rukovati i sakupljati ih u drvene sanduke, pletene korpe ili drugu krutu ambalažu. Treba izbegavati džakove. Ne bi trebalo pakovati više od 5 ‐ 10 kg puževa odjednom. U prohladnim uslovima puževi se 6 – 8 nedelja mogu čuvati živi u kutijama čije je dno, do visine 5 cm, prekriveno piljevinom ili isitnjenom kukuruznom šašom. Na takvo dno se 177



stavlja sloj puževa, prekrije se piljevinom i tako ređa do vrha kutije. Poslednji sloj treba da bude piljevina. Alternativa je kratko čuvanje puževa, složenih u tankom sloj u širokim kavezima za čišćenje, pre prodaje i transporta. Takva je praksa kod nas uobičajena, ali je često, usled nepravilne preporuke i primene izazivala pomor sakupljenih puževa. Tokom 2005. godine, puževi su sakupljani tokom letnje suše uz preporuku da se čiste u kavezima u hladu tokom dve nedelje! Ekstremne temperature, jata dvokrilaca i opšte zagađenje kaveza doveli su do potpunog gubitka puževa. Ukratko, bilo kakvo čuvanje puževa koje premašuje 3 ‐ 4 dana, treba obaviti u prohladnoj prostoriji. Sva čišćenja na otvorenom nose u sebi velike rizike za pojavu mortaliteta kod dela puževa, koji potom može da ugrozi i zdrave puževe. Tradicionalno sakupljeni puževi se moraju pročistiti pre konzumiranja, zbog moguće ishrane na toksičnim biljkama. Kod farmskog puža taj problem ne postoji, ali pre transporta bi trebalo par dana davati kukuruzno brašno i mekinje, da bi im se pripremio i očistio digestivni trakt. Pred sam transport puževe ne bi ih trebalo hraniti nego samo pojiti 3 ‐ 4 dana, da se tokom transporta ne zagade izmetom. Maksimalne mere higijene se, naravno, podrazumevaju. Puževi koji se pripremaju za duži transport moraju se stavljati u hladnjače, na temperaturu malo iznad 0oC, da bi bili u dormantnom stanju. Proverili smo posledice ovakvog hlađenja puževa u ogledu sa 100 obeleženih jedinki, koje smo ispustili u ograđeni prostor i kontrolisali moguću pojavu malaksalosti ili mortaliteta. Sve životinje su se reaktivirale i normalno nastavile ishranu. To je značajno znati, jer se često događa da transport bude prekinut ili da se sistem za hlađenje pokvari. Ukratko, u takvim situacijama puževi se brzo pokrenu što podrazumeva odgovarajuću intervenciju, da ne bi došlo do bežanja, nagomilavanja, pojave obilne sluzi i gnječenja u ambalaži. Sa druge strane, operkulirani puževi se mogu slobodno transportovati, gusto pakovani i bez posebnih instalacija za hlađenje, od kasne jeseni do marta. Potrebno je pažljivo rukovanje. Kutije za transport bi morale da imaju otvore za vazduh tako dizajnirane da omoguće disanje, sa pragovima da se ne zapuše kada se kutije naslažu jedna na drugu, ali i da spreče eventualno bežanje ili ozleđivanje životinja. Trebalo bi voditi računa da se ne pakuju nezreli puževi. 9.5.2 Prerada i plasman puževa Puževi se služe kao predjela i u restoranima serviraju 6 ‐ 12 u porciji. Smatraju se gurmaskom poslasticom i cena im je relativno visoka. Tako je 2009 cena svežih puževa bila na nivou 2 ‐ 2.5 €/kg a gotovo pakovanje kuvanih puževa od 12 komada na nivou 9 – 12 €/pak. Gajeni puževi obezbeđuju kontinuitet u snabdevanju tržišta i postižu cenu za 30% višu od sakupljenih puževa iz prirode. U zemljama poput Francuske, deo su svakodnevne ishrane i prvenstveno se služe u ljušturi, a daleko manje kao meso u jelima ili sosovima. Najveća potražnja je u jesen, oko Božića i u proleće. U Evropi su se tokom devedesetih godina prošlog veka odigrale značajne promene na tržištu puževa, uglavnom povećanjem količina u prometu i pojačane komercijalizacije. Puževi su prethodno bili samo periodično prisutni na tržištu, tokom određenih delova godine, ali su vremenom postali permanentno zastupljeni u prometu i uključeni u velike i pouzdane prodajne lance. Trgovina puževima je beležila stalni porast na godišnjem nivou od 3 ‐ 4%. Danas je zahvaljujući boljim tehnikama uzgoja i uvozom puževa iz drugih klimatskih podneblja, meso puža stalno prisutno na tržištu. (Market brief on snails. Overview of the European Community 1993).

178



Početkom veka najznačajnije zemlje izvoznice (i najzastupljenije vrste sakupljenih puževa) bile su : Turska (Helix adanensis i C. aspersum), Bugarska (H. lucorum, H. pomatia), Litvanija (H. pomatia), Maroko (E. vermiculata, C. aspersum, i C. apertus), Tunis i Alžir (C. aspersum maxima), Argentina i Čile (C. aspersum). Glavne zemlje izvoznice puževa su tradicionalno još i Mađarska, Litvanija, Ukrajina, Španija, Grčka, Poljska, Indonezija, Srbija, i u određenoj meri Rumunija, Češka, Slovačka, Albanija, Sirija, Kina, BiH, Malezija, Slovenija, Ruanda, Hrvatska, Gvatemala, Senegal i Obala Slonovače. Podaci o udelu pojedinih izvoznica su u najvećoj meri nepouzdani. Srbija predstavlja najbolji primer za to. Položaj naše zemlje u grupi izvoznica nije adekvatno vrednovan jer najveći deo našeg izvoza na evropska tržišta stiže posredno i beleži se kao roba Makedonskog, Grčkog, Turskog ili Mađarskog porekla. Sa druge strane, kao naši prodaju se puževi iz Crne Gore, Hrvatske i BiH. U prodaji su prema veličini ljušture puževi klasifikovani kao: mali No. 14 , srednji No. 12 , krupni No. 10, vrlo krupni No. 8, ekstra krupni No. 6 i divovski No. 5 ("petit", "moyen", "gros", "très gros", "extra gros", "géant"). Puževi Helix grupe prodaju se u težini 5 – 20 g i prečnika ljušture 3 – 5 cm, a puževi Achatina grupe, zavisno od veličine i do 300 g i ljušture duge 20 cm. Preradom 3 kg svežih puževa dobija se 1 kg mesa i oko 1 kg ljuštura. Puževi su prisutni u prometu u različitom obliku. 1. živi puževi sa ljušturom (aktivni) 2. živi ohlađeni puževi sa ljušturom (u poluhhibernaciji) Živi puževi se u prometu nalaze u jutanim vrećama, u drvenim sanducima od 20 – 25 kg, koji sadrže otprilike 1000 ‐ 1200 H. pomatia ili 2000 ‐ 2500 C. aspersum. 3. sveži očišćeni i začinjeni puževi (meso) u ljušturi za kuvanje 4. zamrznuti očišćeni puževi (meso) za preradu 5. zamrznuti očišćeni puževi (meso) u ljušturi za preradu Prodaju se u providnim plastičnim vrećicama, koje sadrže po približno 50 puževa (200 – 600 g) ili 100 puževa (400 – 1200 g), zavisno od veličine puževa i vrste. Postoje i mala plastificirana kartonska pakovanja i pakovanja u aluminijumskoj foliji sa po 12 puževa (50 – 120 g). 6. usoljeni puževi (meso) 7. sušeni puževi (meso) 8. konzervirani puževi u salamuri (meso) Puževi se pakuju u aluminijumske konzerve od neto 1 kg, 500, 250 ili 125 g. 9. prazne ljušture puževa Ljušture su očišćene, sterilisane, osušene u kartonskim pakovanjima 4 ‐ 6 kg ili u plastičnim vrećama sa po 60 do 120 komada. LITERATURA     

ANONYMUS, (2005): Uredba o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa divlje flore i faune. Službeni glasnik RS, br. 31/2005 od 8.4.2005. ANONYMUS, (1993): ITC: Market Development. Market brief on snails. Overview of the European Community, International Trade Centre UNCTAD/WTO. AVAGNINA, G.(2002): Elicicoltura. Instituto Internazionale di Elicicoltura di Cherasco, 2002, 216 pp. BARATOU, J. (1981): Les escargots. Guide pratique de l’eleveur amateur. Ed. Solarama. 64pp. BONNET, J.‐C., AUPINEL, P., VRILLON, J.‐L. (1990): L’escargot Helix aspersa. Biologie ‐ elevage. INRA. Paris. 124 pp.

179

Ekološko gajenje beskičmenjaka                      


ČAKLOVICA, F., (1991): Puževi – uzgoj, proizvodnja i prerada. Biblioteka »Savremena veterina« NIP »Zadrugar«, Sarajevo, 1991.43 str. ELMSLIE, L.J. (1982): Snails and snail farmnig. World Animal Review. FERNÁNDEZ‐ARMESTO, F. (2002) : Near a Thousand Tables : A History of Food, New York, The Free Press, 272pp. JANJIĆ, V., ELEZOVIĆ, I. (2008): Pesticidi u poljoprivredi i šumarstvu u Srbiji. Društvo za zaštitu bilja Srbije, 16 (2008) 1137 str. JOVANOVIĆ, B. (1995): Diverzitet puževa (Gastropoda, Mollusca) Jugoslavije sa pregledom vrsta od međunarodnog značaja. U: Stevanović, V., Vasić, V. (eds.): Biodiverzitet Jugoslavije sa pregledom vrsta od međunarodnog značaja. Biološki fakultet i Ecolibri, Beograd, 291 – 306. KARAMAN, B. (2003): Gajenje puževa. Zadužbina Andrejević. Beograd, 2003. 92 str. MILETIĆ, I., MIRIĆ, M., LALIĆ, Z., SOBAJIĆ S. (1991): Composition of lipids and proteins of several species of molluscs, marine and terrestrial, from the Adriatic Sea and Serbia. Food Chemistry. 41:303‐308. MURPHY, B. (2001): Breeding and growing snails commercially in Australia. Rural Industries Research and Development Corporation (RIRDC) Publication No. 00/188. POLEKSIĆ, V. (2000): Gajenje puževa. Nolit i Evro. Beograd, 2000, 86 str. POLEKSIĆ, V., TOPISIROVIĆ, G. (2000): Helicikultura ‐ gajenje jestivih puževa. Ecologica. No. 25, Godina VII, broj 2. 157 ‐ 161, 2000. POLEKSIĆ, V., STIJELJA, S., STOJNIĆ, B., (2006): Ispitivanje efikasnosti električne ograde u pužarniku. Biotehnologija u stočarstvu, Beograd, 22, 429‐437. POLEKSIĆ, V., STOJNIĆ, B., DAJIĆ‐STEVANOVIĆ, Z., TOPISIROVIĆ, G., ZARIĆ, V., MIŠČEVIĆ, M., (2004): Gajenje puževa u Srbiji. Zbornik predavanja sa II Seminara. Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu, 57 str. POLEKSIĆ, V., STOJNIĆ, B., DAJIĆ‐STEVANOVIĆ, Z., TOPISIROVIĆ, G., AND ZARIĆ, V. (2005): Edible snail farming in Serbia: present and future. Savremena Poljoprivreda. 54, 1‐2, 42‐46. POLEKSIĆ, V., STOJNIĆ, B., TOPISIROVIĆ, G. (2004): Gajenje puževa u Srbiji – koncepti i prva iskustva. Biotehnologija u stočarstvu, Beograd , 20 (5‐6), 333‐340, 2004. POLLARD, E. (1973): Growth classes in the adult Roman snail (Helix pomatia L.). Oecologia 12: 209‐212. POLLARD, E., COOKE, A.S., WELCH, J.M. (1977): The use of shell features in age determination of juvenile and adult Roman snails Helix pomatia. J.Zool., Lond. (1977) 183, 269‐279. SOUTH, A. (1992): Terrestrial slugs: biology, ecology, control. Chapman & Hall, London. 440pp. STOJNIĆ, B., (2002): Suzbijanje puževa u Evropi i kod nas. XII simpozijum o zaštiti bilja i savetovanje o primeni pesticida, Zlatibor, 25‐29. novembar 2002, zbornik rezimea, str.104‐105. STOJNIĆ, B., POLEKSIĆ, V. (2006) : Štetočina gajenih puževa ‐ Silpha laevigata Fabricius. Biotehnologija u stočarstvu, Beograd , 22 (s.i.), 439‐447. STOJNIĆ, B., POLEKSIĆ, V., VUKELIĆ, M. (2008): Glavni uzroci gašenja farmi puževa u Srbiji. Biotehnologija u stočarstvu, Beograd, 24 (s.i.), 305‐314. STOJNIĆ, B., VRBNIČANIN, S. , VUKELIĆ, M., POLEKSIĆ, V. (2008b): Uticaj korovskih biljaka u kohlearu na vinogradarskog puža Helix pomatia Linne, 1758. Biotehnologija u stočarstvu, Beograd, 24 (s.i.) , 299‐303. THOMPSON, R., SHELDON, C. (1996): Raising snails. The Alternative Farming Systems Information Center. National Agricultural Librarz. Beltsville, Marzland, 1996.pp.38.

180

Gajenje puzeva - Stojnic

Recommend Documents