Mišel Fuko 1
ŠTA JE AUTOR?
Veru jem – iako u to nisam Veru nisam sasvim sasvim sigu siguran ran – da je uobiča uobiča je jeno no ovom Društvu Društvu za flo flozo zoff ju pruži pru žiti ti rezul rezultat tat već dovr dovrše šenih nih rado radova, va, kako kako bi se oni podvr podvrgli gli vašem vašem ispi ispitu tu i kriti kritici. ci. NažaNažalost, bo jim bo jim se da je ovo što što vam danas danas nudim nudim suvi suviše še tanko tanko da bi zaslu zasluži žilo lo vašu vašu pažnju: pažnju: hteo bih da vam ponu ponudim dim pro je jekat, kat, poku pokušaj šaj anali analize ze či je je veli velike ke smerni smernice ce i sam još jedva jedva uočavam; među međutim, tim, nate naterav ravši ši sebe sebe da ih pred vama vama sledim, sledim, zahte zahteva va ju jući ći od vas da ih prosu prosudi dite te i is ispra pravi vite, te, bio sam „strašno „strašno nervo nervozan“ zan“ traga traga ju jući ći za dvostru dvostrukom kom dobro dobrobi biti: ti: pre svega, svega, da rezul re zulta tate te rada rada ko ji još i ne posto posto ji podvrg podvrgnem nem strogo strogosti sti vaših vaših primed primedbi, bi, a zatim zatim da u taj rad, u trenut trenutku ku njego njegovog vog nasta nasta ja janja, nja, unesem unesem ne samo samo vašu vašu dobru dobru volju volju već i vaše vaše suge sugesti sti je. je. A hteo bih i da vas nešto nešto drugo drugo zamo zamolim: lim: nemoj nemojte te se ljuti ljutiti ti na mene mene ako, sluša sluša ju jući ći vas kako ka ko mi posta postavlja vljate te pita pitanja, nja, budem budem i dalje, dalje, naro naroči čito to ovde, ovde, osećao osećao odsu odsustvo stvo jednog jednog glasa glasa ko ji mi je dosa dosada da bio neop neopho hodan: dan: svaka svakako ko ćete ćete razu razume meti ti da sam malo maločas čas uporno uporno očeki očekivao vao da ču jem glas svog pr prvog vog učite učitelja. lja. Konač Konačno, no, ja sam sa njim u počet početku ku razgo razgova varao rao o svom prvom pr vom radnom radnom pro jek tu: tu: jasno jasno da mi je bilo bilo potreb potrebno no da on prisu prisustvu stvu je za zapo poči činja njanju nju ovoga, ovo ga, i da mi još jednom jednom pomog pomogne ne oko stvari stvari u ko je ni nisam sam sigu siguran. ran. Ali, pošto pošto je odsutodsutnost prvo pr vo mesto mesto govo govora, ra, prihva prihvati tite, te, molim molim vas, da se veče večeras ras pre svega svega obraćam obraćam njemu. njemu. A sada sada treba treba da vam izlo izložim žim temu temu ko ju sam predlo predložio: žio: „Šta je autor?“ Razlog Raz log što sam izabrao izabrao da govo govorim rim o ovom možda možda malo malo čudno čudnova vatom tom pita pitanju nju leži leži u činje či njeni nici ci da sam hteo da izlo izložim žim kriti kritici ci ono što mi se već desi desilo lo da napi napišem. šem. I da se ponoponovo osvrnem osvrnem na neke neke neopre neoprezne zne stavo stavove ve ko je sam za zau uzi zimao. mao. U Re poku kušao šao Reči či ma ma i stvari stvari ma ma po sam da anali analizi ziram ram verbal verbalne ne celi celine, ne, vrste vrste diskur diskurziv zivnih nih slo je jeva va ko ji ni nisu su bili bili nagla naglaše šeni ni u uobiča uobi ča je jenim nim celi celina nama: ma: knjiga, knjiga, delo, delo, autor. Govo Govorio rio sam na uopšten način način o „prirod „prirodnoj noj istori isto ri ji“ ji“ ili „ana „analilizi zi bogat bogatsta stava“ va“ ili „poli „politič tičkoj koj ekono ekonomi mi ji“, ji“, a nika nikako ko o deli delima ma ili pisci piscima. ma. Ipak, kroz ceo tekst naiv naivno no sam upotre upotreblja bljavao vao – što će reći reći divlje divlje – imena imena autora. autora. Govo Govorio rio sam o Bio Bionu, nu, Kivi Kivi jeu, jeu, Rikar Rikardu, du, itd., i ostavio ostavio sam ta imena imena da unk cio cioni nišu šu u jednoj jednoj suvi suviše še zapezapetljanoj tlja noj dvosmi dvosmisle sleno nosti. sti. Tako Tako da su se, potpu potpuno no legi legitim timno, no, mogle mogle ormu ormulilisa sati ti dve vrste vrste primedbi: med bi: doi doista je i bilo bilo tako. tako. S jedne jedne strane strane – reče rečeno no mi je – vi Bio Biona na i njego njegovo vo delo delo u celi celini ni ne opisu opisu je jete te tačno, tačno, a ono što vi kaže kažete te o Mark su su u odno odnosu su na Mark sovo sovo delo delo je smešno smešno nedo ne dovolj voljno. no. Ove primed primedbe be bile bile su očigled očigledno no osnova osnovane, ne, ali ja ne mislim mislim da su bile bile sasvim sasvim umesne ume sne u odno odnosu su na način način na ko ji sam ja radio: radio: nai naime, nisam nisam imao name nameru ru da opišem opišem Biona o na ili Mark sa, sa, ili da rekon rekonstru struiišem ono što su kaza kazalili ili hteli hteli da kažu: kažu: ja sam jedno jednostav stavno no tragao tra gao za pravi pravililima ma prema prema ko ji jima ma su oni ormi ormira ralili izve izvestan stan broj pojmo pojmova va ili teo teorij rijskih skih slo-
E J I C A N I M U L I 1
Ovaj tekst Mišela Fukoa prevela sam prvi put 1975. godine za sarajevski časopis „Izraz“. Sam tekst je u stvari govor Mišela Fukoa na Kolež d’Fransu 1961. 1961. godine. Prevod je redigovan prema zborniku zb orniku Fukoovih tekstova iz 1969. pod naslovom Dits et Ecrits. Obnovljen i redigovan prevod ovog teksta dugujem ljubaznoj inicijativi kolege Dejana Aničića (izd. kuća „Karpos“), koji mi je to ne samo sugerisao već me u tome podržao i podsticao, na čemu sam mu iskreno zahvalna. (Prim. prev.)
100
jeva ko ji se mogu naći u njihovim tek stovima. Primećeno je i nešto drugo: vi stvarate, rekli su mi, monstruozne porodice, vi međusobno povezu jete imena tako očigledno suprotna kao što su Bion i Line, stavljate Kivi jea pored Darvina, nasuprot najočigledni joj igri prirodnih sličnosti i srodnosti. Mislim da i ovde prigovor ko ji mi je upućen ne sto ji: nikada nisam hteo da sačinim genealošku sliku duhovnih individualnosti, niti da napravim intelektualni dagerotip naučnika ili prirodnjaka u XVII i XVIII veku: nisam hteo da stvorim neku porodicu, ni svetu ni perverznu: jednostavno, i mnogo skromni je, istraživao sam uslove unk cionisanja specifčnih diskurzivnih prak si. Onda, reći ćete, zašto ste u Reči ma i stvari ma upotrebljavali imena autora? Ili je trebalo da ne upotrebite ni jedno, ili pak da defnišete način na ko ji ih upotrebljavate. Mislim da je ova primedba sasvim opravdana: pokušao sam da odmerim šta ona podrazumeva i šta su njene posledice u jednom tek stu ko ji će uskoro biti ob javljen: tu pokušavam da dam smisao velikim diskurzivnim celinama kao što su Prirodna istori ja ili Politička ekonomi ja: pitao sam se prema ko jim metodama, ko jim instrumentima se one mogu odrediti, raščlaniti, analizirati i opisati. Eto prvog pogleda na jedan rad ko ji je započet pre nekoliko godina, a sada je dovršen. Ali, postavlja se jedno drugo pitanje, pitanje autora, i njime bih hteo da se sada pozabavimo. Po jam autora predstavlja znača jan momenat individualizaci je u istori ji ide ja, saznanja, književnosti, u istori ji flozof je takođe, kao i u istori ji nauke. Čak i danas. Kada se opisu je istori ja jednog koncepta ili književnog žanra, ili vrste flozof je, mislim da se ove skupine shvata ju kao relativno slabi, sekundarni i naknadno postavljeni elementi u odnosu na ono prvo, čvrsto i osnovno jedinstvo autora i dela. Ostavio bih po strani, bar u večerašnjem izlaganju, istorijsko-sociološku analizu ličnosti autora. Kako je autor uspeo da se izdvo ji kao po jedinac u jednoj kulturi kao što je naša, kakav status mu je dat, počev od kog trenutka se, na primer, krenulo u istraživanje autentičnosti i doprinosa, u kom sistemu vrednovanja je autor prihvaćen, i u kom momentu se počelo pričati ne više o životu hero ja već autora, kako je uspostavljena undamentalna kritička kategori ja „čovek-i-delo“ – sve to bi sigurno trebalo analizirati. Zasad bih se zadržao samo na odnosu tek sta prema autoru, načinu na ko ji se tekst usmerava prema fguri (autora) ko ja mu je bar prividno spoljašnja i prethodi mu. Pozajmiću Beketovu ormulaci ju za temu od ko je bih hteo da pođem: „Ni je važno ko govori, neko reče da ni je važno ko govori.“ Mislim da bi se u ovoj ravnodušnosti mogao prepoznati jedan od osnovnih etičkih principa savremenog pisma. Kažem „etički“ jer ova ravnodušnost ni je toliko karak teristična za način na ko ji se govori i piše: ona je više neka vrsta imanentnog pravila ko je se neprestano preuzima, ali nikad do kra ja ne primenju je, princip ko ji pisanje ne beleži kao rezultat, već njime vlada kao prak sa. Suviše je to pravilo poznato da bi ga trebalo dugo analizirati: dovoljno je odrediti ga kroz dve njegove velike teme. Prvo se može reći da se pisanje danas oslobodilo izražavanja: ono se poziva samo na sebe, ali ipak ni je zatvoreno u oblik interiornosti: ono se identifku je sa sopstvenom ponuđenom eksteriornošću. Znači da je ono igra znakova uređena manje prema svom označenom sadrža ju no prema prirodi onoga što označava: znači takođe da je ovo regulisanje pisanja uvek svesno svo jih granica: da ono uvek krši i preokreće tu regularnost ko ju prihvata i na ko ju igra; pisanje se razvi ja kao igra ko ja nepogrešivo preskače svo ja pravila,
101
ide van njih, prema spolja. U pisanju nema ni maniestovanja ni egzaltaci je samim činom pisanja: ni je reč o tome da se tema zakuca u jezik, već da se otvori prostor u kome će subjekt ko ji piše neprestano iščezavati. Druga tema je još bliža: srodnost pisanja sa smrću. Ova veza menja jednu hiljadugodišnju temu: pripovest ili epope ja Grka bila je namenjena održavanju besmrtnosti hero ja, i ako je heroj prihvatao da umre mlad – bilo je to zato da njegov život, na ovaj način posvećen i uveličan smrću, pređe u besmrtnost; priča je preuzimala ovu prihvaćenu smrt. Arapsko kazivanje je, pak, na drugi način – mislim na Hi ljadu i jed nu noć – takođe za motivaci ju, temu i izgovor imalo odbi janje smrti. Govorilo se i pričalo do ranog jutra da bi se smrt odbacila, da bi se otklonila sudbina ko ja bi ućutkala pripovedača. Šeherezadina priča je očajničko nalič je ubistva, napor svih provedenih noći da se smrt zadrži van kruga egzistenci je. Naša kultura je promenila ovu temu priče ili pisma stvorenih da pobede smrt: pisanje je sada vezano za žrtvu, istinsko žrtvovanje života; ono je namerno izbrisano u knjigama, jer se ono sada odvi ja u piščevoj egzistenci ji. Delo ko je je imalo za zadatak da donese besmrtnost dobilo je sada pravo da ubi ja, da bude ubica svoga autora. Samo pogledajte Flobera, Prusta, Ka ku. Međutim, posto ji i nešto drugo: odnos pisanja prema smrti ispoljava se takođe u brisanju individualnih svojstava subjek ta ko ji piše: kroz sve zamke i mučenja ko je on gradi između sebe i onoga što piše, subjekt ko ji piše zameće tragove svo je posebnosti, individualnosti: sada je obelež je pisca samo jedinstvenost njegovog odsustva; u igri pisanja, on mora da igra ulogu mrtvaca. Sve to je poznato: ima već puno vremena otkako su kritika i flozof ja zabeležile ovo iščezavanje ili smrt autora. Ipak, nisam siguran da su se iz ove konstataci je dosledno izvukle konsekvence, niti da se egzaktno shvatio obim događa ja. Tačni je, čini mi se da određen broj pojmova ko ji su namenjeni autoru ko ji treba njima da raspolaže, u stvari, to blokira ju i izbegava ju ono što treba da se otkri je. Uzeću dva pojma ko ji su danas, izgleda, posebno značajni. Pre svega, po jam dela. Kaže se da posebnost kritike (i danas je ta teza bliska) ni je u tome da otkri je odnos između dela i autora, niti da kroz tek stove rekonstruiše jednu misao ili iskustvo; ona delo mora da pre svega analizira kroz njegovu struk turu, arhitek turu, unutarnju ormu i igru njihovih odnosa. Ili treba postaviti odmah i problem: „Šta je delo? Šta je ta čudesna celina ko ju označavamo imenom dela? Od ko jih elemenata je ona sastavljena? Zar delo ni je ono što je napisao autor?“ Vidimo kako nasta ju teškoće. Ako po jedinac ni je autor, može li se reći da je ono što je on napisao, ili rekao, ili ostavio u svo jim spisima, ono što se može izvući iz njegovih misli, – može li se to nazvati „delom“? Ako Markiz de Sad ni je bio autor, šta su onda bili njegovi spisi? Svici papira na ko jima je on do u beskonačnost, u danima u zatvoru, ponavljao svo je antazme? Ali, pretpostavimo da imamo posla sa autorom: da li je sve što je on napisao ili kazao, sve što je za sobom ostavio deo njegovog opusa? Problem u isti mah i teorijski i tehnički. Kada se na primer preduzima štampanje Ničeovih dela, gde se treba zaustaviti? Naravno, sve treba ob javiti, ali šta je to „sve“? Pre svega, sve što je Niče sam ob javio. Skice njegovih dela? Očigledno. Aorizme? Da. Kao i precrtana mesta, beleške pri dnu stranica? Da. Ali, kada se u jednoj svesci punoj aorizama nađe neka beleška, datum nekog sastanka, ili adresa, račun iz perionice: je li to delo, ili ni je? Zašto da ne? I tako do u beskonačnost. Kako
102
među milionima tragova ostavljenih iza neči je smrti možemo defnisati delo? Ne posto ji teori ja o delu, iako onima ko ji prostodušno krenu da ob javlju ju dela nedosta je takva teori ja i njihov empirijski rad ubrzo bude paralizovan. Možemo i nastaviti: da li se za Hi ljadu i jed nu noć može reći da su jedno delo? Ili za Stromata (Ći li mi)2 Klimenta Alek sandrijskog ili za Ži vote3 Diogena Laerci ja? Vidimo kako se razvi ja ju pitanja ko ja se postavlja ju povodom pojma dela. Zato je nedovoljno tvrditi da treba ostaviti po strani autora, pisca i da treba proučavati samo delo. Reč „delo“ i celina ko ju ta reč označava verovatno su isto toliko problematični kao i individualnost autora. Mislim da jedan drugi po jam blokira utvrđivanje činjenice da je autor nestao i, na neki način, zadržava misao na ivici ovog nestanka; taj po jam suptilno još uvek štiti posto janje autora. To je po jam pisanja. On bi, strogo uzev, morao dozvoliti ne samo da se oslobodimo pozivanja na autora, već i da se njegovo novo odsustvo legalizu je. Status kakav danas ima po jam pisanja ne postavlja pitanje ni o činu pisanja, ni o obelež ju (simptomu, ili znaku) onoga što je neko hteo da kaže; prisiljavamo se, i to vrlo ozbiljno, da promislimo generalno uzev situaci ju celog tek sta, istovremeno situaci ju prostora na ko jem se on širi i vremena u kom se odvi ja. Dakle, mislim da takva upotreba pojma pisanja može da bude a pri ori opasna jer održava privilegi je autora koga štiti: ona čini da se u sivoj svetlosti neutralizaci je nastavlja igra predstava ko je su ormirale određenu sliku autora. Tako nesta janje autora, ko je se od Malarmea neprestano dešava, od jednom biva podvrgnuto transcendentalnom zaključavanju. Da li danas posto ji važna podela između onih ko ji veru ju da još uvek mogu da misle o ak tuelnim prelomima u istorijsko-transcendentalnoj tradici ji XIX veka i onih ko ji se trude da se nje konačno oslobode? *
*
*
Očigledno, ni je dovoljno samo ponavljati praznu tvrdnju da je autor nestao. Ničem ne vodi ni beskonačno ponavljanje da su i Bog i čovek povezani smrću. Trebalo bi, u stvari, odrediti prostor ko ji je ispražnjen nesta janjem autora, i pažljivo pratiti mesta na ko jima su nastale praznine i rupe, pa tragati za njihovim položa jima i slobodnim unk ci jama ko je su se ovim nesta janjem po javile. Hteo bih prvo da u nekoliko reči ukažem na probleme ko ji su nastali upotrebom reči autor. Šta znači ta reč, autor? Kako ona unk cioniše? Daleko od toga da vam ponudim rešenje, ja bih samo naznačio neke teškoće ko je ona izaziva. Ime autora je lično ime: ono postavlja iste probleme kao i on sam. (Ovde se, među raznim analizama, pozivam na onu Serlovu.)4 Očigledno, lično ime ne može biti čista, prosta reerenca. Lično ime (kao i ime autora) ima druge unk ci je, ko je nisu indikativne. Ono je više od naznake, gesta, prsta na nekog upravljenog; u izvesnoj meri ono je ravno opisu. 2
Kliment Alek sandrijski: Stromata, Paris: Cer, br. 30 1951. Diogen Laerci je: De vi ta et mori bus phi losophi corum, Lion, 1556; Paris: Garnie: Klasici, 1933. 4 Serle, J. R., Speech Acts. An Essay in the Phi losophy od Language, Cambridge University Press, 1969. 3
103
Kada kažemo „Aristotel“, upotrebljavamo jednu reč ko ja je isto što i opis, ili niz određenih opisa, kao na primer: „autor Anali ti ka5 ili „osnivač ontologi je“, itd. Ali, ne možemo tu stati; lično ime nema čisto i prosto samo jedno značenje; kada otkri jemo da Rembo ni je napisao Duhov ni lov , ne možemo tvrditi da je to ime, lično i autorsko, promenilo smisao. Lično ime i ime autora postavljeni su između ova dva pola: deskripci je i označavanja; oni su svakako povezani sa onim što imenu ju, ali ne potpuno ni kroz označavanje ni kroz opisivanje; to je jedna specifčna veza. Ipak – a tu se po javlju ju posebne teškoće sa imenom autora – veza ličnog imena sa imenovanim po jedincem i veza imena autora sa onim što imenu je nisu izomor ni i ne unk cionišu na isti način. Evo nekoliko takvih razlika. Ako, primera radi, primetim da Pjer Dipon nema plave oči, ili ni je rođen u Parizu, ili ni je lekar, itd. – to nikako ne isključu je da će se ovo ime, Pjer Dipon uvek odnositi na istu osobu: veza označavanja neće biti nimalo izmenjena. Tome nasuprot, problemi ko je postavlja ime autora mnogo su složeni ji: ako otkri jem da Šek spir ni je rođen u kući ko ju danas poseću ju, evo izmene ko ja sigurno neće promeniti unk cionisanje autorovog imena; međutim, ako bi se otkrilo da Šek spir ni je napisao Sonete ko ji se danas smatra ju njegovim, u pitanju je druga vrsta promene. A ako bismo dokazali da je Šek spir napisao Bekonov Or ganon, prosto zato što je isti autor napisao i Bekonova i Šek spirova dela, evo treće vrste izmena ko ja potpuno modifku je način na ko ji ime autora unk cioniše. Ono, dakle, ni je u potpunosti lično ime, kao što su druga imena. I mnoge druge činjenice upuću ju na paradok salnu izuzetnost autorovog imena. Reći da Pjer Dipon ne posto ji, ili pak reći da Homer i Hermes Trismegistos nisu posto jali uopšte ni je isto. U prvom sluča ju tvrdi se da niko ne nosi ime Pjer Dipon, a u drugom da su mnogi pomešani pod istim imenom, i da pravi autor nema ni jednu osobinu ko ja se tradicionalno pripisu je Homeru ili Hermesu. Takođe ni je isto reći da Pjer Dipon ni je pravo ime X osobe, da se on zove Žak Diran, kao i reći da se Stendal zvao Anri Bejl.6 A mogli bismo se zapitati i o smislu i unk cionisanju stava „Burbak je taj, i taj, itd.“ kao i „Vik tor Eremit, Lestvičnik, Antilestvičnik, Frater Taciturnus, Konstantin Konstantinuis – to je Kjerkegor“. Možda se ove razlike odnose na sledeću činjenicu: ime autora ni je prosto jedan element u govoru (ko ji može biti subjekat ili objekat, i može biti zamenjen zamenicom, itd.); u odnosu na govor on ima ulogu klasifkovanja: takvo ime omoguću je da se pregrupiše određen broj tek stova, da se oni razgraniče, da se jedni izdvo je i protivstave drugima. Tako se u krajnjoj lini ji uspostavlja odnos među samim tek stovima: Hermes ni je posto jao, a ni Hipokrat, u smislu u kome se za Balzaka može reći da je posto jao, ali činjenica da su mnogi tek stovi stavljeni pod isto ime ukazu je da se među njima zasnovao odnos homogenosti ili srodnosti, davanja autentičnosti jednima preko drugih, odnos recipročnog ob jašnjenja ili saglasne upotrebe. Najzad, ime autora unk cioniše da bi označilo izvestan način posto janja govora; činjenica da je jedan govor (diskurs) imao ime autora, da se moglo reći: „Ovo je napisao taj i taj“, ili: „To je autor ovoga“, znači da ovaj govor ni je svakodnevna, ravnodušna reč ko ja neprimetno prolazi, teče i nesta je, reč ko ja se odmah troši – već da se radi o reči ko ja na određen način treba da se prihvati, i ko ja u datoj kulturi treba da dobi je određen status. 5 6
Aristotel, Pr ve i druge Analit ken iz Or ganona, t. III i t. IV. Stendal je pseudonim Anri ja Bejla. (Prim. prev .)
104
Najzad se dolazi do toga da ime autora ni je isto što i lično ime unutar govora stvarnoj osobi ko ja je izvan onoga ko ji je upotrebljava, već da se ime autora proteže do granice tek stova, da ih rastavlja, sledi njihove zasto je, da maniestu je njihov način posto janja, ili da ih barem karak teriše. To ime očigledno ukazu je na određenu celinu govora, oslanja se na status ovog govora unutar jednog društva i jedne kulture. Moglo bi se, shodno tome, reći da u civilizaci ji kao što je naša posto ji određen broj diskursa ko ji ima ju i unk ci ju „autor“, dok su drugi lišeni toga. Privatno pismo može imati potpisnika, ali ne autora, a ugovor može imati garanta, ali nikako autora. Anonimni tekst na nekom uličnom zidu svakako ima svoga redak tora, ali ne i autora. Funk ci ja autora je svojstvena modusu egzistenci je, cirkulisanja i unk cionisanja izvesnih govora unutar jednog društva. *
*
*
Sada bi trebalo analizirati unk ci ju „autor“. Kako se u našoj kulturi određu je ko ji je govor nosilac unk c ije autora? I u čemu je on različit od drugih govora? Mislim da bi se mogla utvrditi, ako je reč o autoru knjige ili tek sta, četiri različita svojstva. Pre svega, oni su predmeti prisva janja; njihov oblik svojstva je dosta poseban, i bio je kodifkovan tek pre izvesnog bro ja godina. Treba takođe istaći da je, istorijski gledano, ovo svojstvo bilo sekundarno u odnosu na ono svojstvo ko je bi se moglo nazvati kažnjivim prisva janjem. Tek stovi, knjige i govori počeli su da stvarno ima ju autore (ko ji nisu mitske ličnosti, niti velike svete fgure) u meri u ko joj bi autor mogao biti kažnjen, odnosno u meri u ko joj su govori mogli biti prestupnički. Govor u našoj kulturi (a, bez sumnje, i u mnogim drugim), ni je u početku bio proizvod, stvar, dobro; pre svega bio je to čin, akt – u bipolarnom polju svetog i proanog, dopuštenog i nedopuštenog, religioznog i bogohulnog. Istorijski, bio je to rizičan gest, pre no što je prihvaćen unutar kruga pravih svojstava. A kada smo ustanovili pravila svojstava za tek stove, kada smo propisali striktna pravila za autorska prava, odnose autora i izdavača, prava reprodukovanja, itd. – znači kra jem XVIII i početkom XIX veka – u tom trenutku mogućnost prekrša ja ko ja je pripadala ak tu pisanja sve više je posta jala imperativ vezan za literaturu. Kao da je autor, u trenutku kada se plasirao u sistemu vrednosti karak teristične za naše društvo, počeo da kompenzira ovako dobi jen status ponovo nalazeći staro bipolarno polje govora, sistematski prak tiku jući izlaženje van granica i obnavlja jući opasnost pisanja kome je, s druge strane, bilo garantovano pravo svo jine. S druge strane, unk ci ja-autor ne odvi ja se na univerzalan i stalan način u svim govorima. U našoj civilizaci ji nisu uvek isti tek stovi tražili da negde pripada ju. Posto jalo je vreme kada su tek stovi ko je bismo danas nazvali „književnim“ (priče, bajke, epovi, tragedi je, komedi je) bili prihvaćeni, pušteni u promet, vrednovani, a da se ni je postavljalo pitanje njihovog autora: njihova starost, stvarna ili pretpostavljena, bila im je dovoljna garanci ja. Nasuprot tome, tek stovi za ko je bismo rekli da su naučni, ko ji su se bavili kosmologi jom i nebom, medicinom i bolestima, prirodnim naukama ili geograf jom, u srednjem veku i nisu imali nikakvu vrednost kao istiniti ukoliko nisu imali zabeleženo ime autora. „Hipokrat reče“ ili „Plini je kaže“ nisu baš bile ormule da se dokaže autoritet: bile su to naznake ko jima su bili obeleženi tek stovi či je autorstvo je trebalo dokazati. U XVII i XVIII veku došlo
105
je do preokreta, počeli su se prihvatati naučni tek stovi radi njih samih, i to u anonimatu istine, ustanovljene, ali uvek nanovo podložne ustanovljavanju: garanci ju im da je pripadnost jednom sistematskom jedinstvu, a nikako pozivanje na po jedinca ko ji ih je proizveo. Funk ci ja-autor se briše, a ime pronalazača samo služi da se teoremi, stavu, zanimljivom eek tu, svojstvu, telu, skupu elemenata, patološkom sindromu da ime. Međutim, „književni“ diskursi odsad se prihvata ju samo ako posedu ju unk ci ju autor. Za svaki tekst poezi je ili fk c ije pitaće se otkud dolazi, ko ga je napisao, kada, u kakvim uslovima, polazeći od kog pro jek ta. Smisao ko ji mu se pripisu je, status i vrednost ko je mu se prizna ju zavise od načina na ko ji se na ova pitanja odgovara. I, ako posle nekog sluča ja, po eksplicitnoj volji autora ono osta je anonimno – počinje igra traženja autora. Mi ne podnosimo književnu anonimnost: mi je prihvatamo samo kao zagonetku. Danas je za književna dela veoma važna unkci ja autora. (U svemu tome svakako treba naći ni janse: od pre izvesnog vremena kritika je počela da tretira dela prema njihovom žanru ili tipu, prema elementima ko ji se u njima javlja ju, prema njihovim sopstvenim vari jaci jama oko jedne nepromenljive ko ja više ni je individualni stvaralac. Isto tako, ako pozivanje na autora u matematici ni je ništa više no način da se imenu ju teoreme ili skupovi stavova, u biologi ji i medicini naznaka ko je autor, kao i datum rada, ima ju drugači ju ulogu: ni je to samo označavanje izvora, već je i određena naznaka u vezi sa tehnikom i predmetima upotrebljenim u to vreme u eksperimentalnoj laboratori ji). Imamo i treće svojstvo unk ci je autora. Ono se ne ormira spontano kao pripisivanje jednog načina mišljenja jednom po jedincu. Reč je o složenoj operaci ji ko ju obavlja određeno razumno biće – autor. Ovom razumnom biću pokušavamo da damo realan status: to bi u po jedincu bila „duboka“ instanca, „stvaralačka moć“, pro jekat, izvorno mesto teksta. Međutim, ono što je u po jedincu označeno kao autor (ili ono što od po jedinca čini autora) samo je pro jek ci ja, izražena manje ili više psihologizu jućim terminima, tretmana kome se tek stovi podvrgava ju, njihovog približavanja, osobina ko je se uzima ju kao značajne, kontinuiteta ko ji im se prizna je, ili izuzimanja ko ja se prak tiku ju. Sve ove operaci je varira ju prema epohama i vrstama govora. „Filozo autor“ se ne stvara kao „pesnik“: i pisac romana u XVIII veku ne gradi se na isti način kao danas. Ipak, kroz vekove bi se moglo naći nešto nepromenljivo u pravilima stvaranja autora. Čini mi se, na primer, da je način na ko ji je književna kritika u dužem vremenskom periodu defnisala autora – ili pak izgradila ormu-autor polazeći od posto jećih tek stova i govora – u dobroj meri direktno izveden iz načina na ko ji je hrišćanska tradici ja potvrdila (ili naprotiv odbacila) tek stove ko jima je raspolagala. Drugim rečima, da bi u delu „ponovo našla“ autora, moderna kritika upotrebljava sheme vrlo bliske hrišćanskoj egzegezi, kada je ova htela da vrednost tek sta dokaže svetošću autora. U delu De vi ris ilustri us7 sveti Jeronim ob jašnjava da homonimi ja ni je dovoljna da se na legitiman način identifku ju autori mnogih dela: razni po jedinci su mogli nositi isto ime, ili je neko mogao da zloupotrebi tuđe ime. Kao individualno obelež je, ime ni je dovoljno kada se obraćamo tek stualnoj tradici ji. Kako, dakle, pripisati više diskursa jednom istom autoru? Kako upotrebiti unk ci ju-autor da bismo saznali da li se radi o jednom ili više po jedinaca? Sveti Jeronim 7
Sveti Jeronim: De vi ris il lustri bus (O slav nim ljudi ma), Paris, 1878, t. III, str. 270–338.
106
nudi četiri kriteri ja: ako je između više knjiga ko je se pripisu ju jednom autoru jedna loši ja od drugih, treba je izbrisati sa spiska njegovih dela (tako se onda autor defniše kao određeni nivo vrednosti). Isto tako, ako su određeni tek stovi u protivrečnosti sa dok trinom drugih dela jednog autora (a autor defnisan kao izvesno polje pojmovne ili teorijske koherenci je), takođe treba isključiti dela napisana stilom, rečima i obrtima različitim od uobiča jenog autorovog pera (autor kao stilsko jedinstvo); najzad, treba shvatiti kao interpolirane tek stove ko ji se odnose na događa je ili ko ji navode ličnosti nakon autorove smrti (u tom sluča ju, autor je određeni istorijski trenutak, tačka susreta određenog bro ja događa ja). Međutim, moderna književna kritika, čak i ako nema potrebu za određivanjem izvora (što je uobiča jeno), autora samo u tom smislu defniše: autor je onaj činilac ko ji omoguću je da se ob jasni prisustvo izvesnih događa ja u jednom delu, kao i njihove transormaci je, deormaci je, razne promene (kroz biograf ju autora, određivanje njegove individualne perspek tive, analizu društvene pripadnosti ili klasne pozici je ob javljivanjem njegovog individualnog pro jek ta). Autor je isto tako princip određenog jedinstva stila – a sve razlike se mogu svesti bar kroz principe razvo ja, sazrevanja ili utica ja. Autor je još uvek ak tor ko ji omoguću je da se prevaziđu protivrečnosti ko je se u nekim tek stovima mogu po javiti: tu svakako mora posto jati – na određenom nivou njegove misli ili želje, svesnog ili nesvesnog – polazna tačka polazeći od ko je se protivrečnosti razrešava ju, a inkompatibilni elementi vezu ju jedni iza drugih, ili se okuplja ju oko undamentalne, izvorne protivrečnosti. Autor je konačno neko ognjište izraza ko ji se u više ili manje dovršenim oblicima ispoljava isto tako i istom vrednošću u delima, skicama, pismima, odlomcima, itd. Četiri kriteri ja autentičnosti prema svetom Jeronimu (kriteri jima ko ji danas izgleda ju sasvim nedovoljni) defnišu četiri modaliteta prema ko jima moderna kritika vlada unk ci jom autor... Međutim, unk ci ja autora odista ni je samo čista i prosta rekonstruk ci ja iz druge ruke, ko ja polazi od datog tek sta kao nepokretne materi je. Tekst uvek u sebi nosi određen broj znakova ko ji upuću ju na autora. Te znake gramatičari dobro pozna ju: to su lične zamenice, prilozi za vreme i mesto, kon jugaci ja. Ali, treba primetiti da ovi elementi nisu isti u govorima ko ji su autorski i u onima ko ji to nisu. U ovim poslednjim, takvi „pokretači“ upuću ju na stvarnog govornika i na prostorno-vremenske koodrinate njegovog govora (iako se neke izmene mogu desiti: kada na primer govore prebacimo u prvo lice). U prvima je, pak, njihova uloga složeni ja i promenljivi ja. Znamo da u jednom romanu ko ji se nudi kao pripovedačeva priča zamenica u prvom licu, indikativ prezenta, znaci lokalizaci je – nikad ne upuću ju baš na pisca niti na trenutak u kome je pisao, ili na sam čin njegovog pisanja već na jedan alter ego či ja distanca prema piscu može biti manja ili veća, čak može da varira i kroz samo delo. Bilo bi isto tako pogrešno tražiti autora u stvarnom piscu kao i u fk tivnom govorniku; unk ci ja-autor odvi ja se u tom cepanju, odva janju i distanci. Možda bi se moglo reći da je upravo u tome jedinstveno svojstvo romanesk nog ili poetskog govora; to je igra u ko joj učestvu ju samo ovi „kvazi diskursi“. U stvari, svaki diskurs ko ji posedu je unk ci ju autora sadrži taj pluralitet ega. Ego ko ji govori u predgovoru jedne matematičke rasprave i naznaču je okolnosti njenog sastavljanja ni je u svo joj pozici ji ni u svome unk cionisanju identičan sa onim ko ji govori tokom jedne naučne demonstraci je i po javlju je se u obliku „Ja zaključu jem“ ili „Ja pretpostavljam“: u jednom sluča ju, „ja“ upuću je na po jedinca bez ičeg za jedničkog sa drugim, ko ji je u određenom vremenu i na određenom mestu
107
obavio neki posao; u drugom, „ja“ označava plan i momenat demonstraci je ko je svaki po jedinac može zauzeti pod uslovom da prihvati isti sistem simbola, istu igru ak sioma, isti spoj prethodnih demonstraci ja. Ali mogao bi se takođe u istoj raspravi otkriti i jedan treći ego: onaj ko ji govori da bi opisao smisao rada, teškoće na ko je se naišlo, dobi jene rezultate i probleme ko ji su još ostali; ovaj ego se nalazi u polju već posto jećih kao i budućih matematičkih diskursa. Funk ci ja autora ni je jednim, prvim egom osigurana nauštrb druga dva, ko ji bi onda bili samo njegovo fk tivno ponavljanje. Naprotiv, treba reći da je u takvim delima unk ci ja autora toliko značajna da ona omoguću je disperzi ju ta tri simultana ega. Nema sumnje da bi analiza mogla prepoznati još neke karak teristične crte unk ci je autora. Danas ću se ipak držati ovih četiri ko je sam upravo naveo, jer mi se one čine i najvidljivi jim i najznačajni jim. Moj zaključak bi izgledao ovako: unk c ija autora je povezana sa pravnim i institucionalnim sistemom ko ji obuhvata, određu je, artikuliše univerzum diskursa: ona ni je jednakog oblika, na isti način, u svim delima, epohama, ormama civilizaci je: ona ni je defnisana kroz spontano pripisivanje jednog diskursa njegovom stvaraocu, već nizom složenih i specifčnih operaci ja; ona jednostavno i čisto ne upuću je na neku stvarnu individuu, ona može biti mesto više egâ u isto vreme, više pozici ja subjek ta ko je više različitih klasa po jedinaca mogu zauzeti. *
*
*
Ali, i sam primeću jem da sam do sada svo ju temu na neopravdan način ograničio. Sigurno bi trebalo reći šta je unk ci ja-autor u slikarstvu, muzici, tehnikama, itd. Čak i pod pretpostavkom da se držimo, kao što sam večeras hteo, sveta govora, ipak mislim da sam terminu „autor“ dao suviše usko značenje. Ograničio sam se na autora shvaćenog kao na autora tek sta ili knjige ili dela, či je se stvaranje tom autoru može legitimno pripisati. Međutim, lako je videti da se u tom sistemu može biti autor više nego jedne knjige – jedne teori je, tradici je, discipline unutar ko je će i drugi autori takođe imati svo je mesto. Jednom reč ju, rekao bih da se ovi autori nalaze u „transdiskurzivnoj“ pozici ji. To je stalna po java, sigurno isto toliko stara koliko i naša civilizaci ja. Homer i Aristotel, crkveni oci igrali su ovu ulogu; ali, i prvi matematičari, i oni ko ji su bili na izvoru hipokratske tradici je. Čini mi se međutim da su se tokom XIX veka u Evropi po javili tipovi dosta posebnih autora ko je ne bismo mogli pomešati ni sa „velikim“ književnim autorima, ni sa autorima religioznih kanonskih tek stova, ni sa osnivačima nauke. Nazovimo ih, na pomalo dvosmislen način, „osnivačima diskurziviteta“. Tim autorima je posebno svojstveno to što oni nisu samo autori svo jih dela, svo jih knjiga. U tome su oni veoma različiti, na primer, od autora jednog romana ko ji je u osnovi samo i uvek autor sopstvenog dela. Frojd ni je jednostavno samo autor Traumdeutung ili Reči duha,8 a Marks ni je samo autor Mani festa i Ka pi tala:9 oni su zasnovali beskonačne mogućnosti diskursa. 8
Freud. S., L’ Inter pretation des reves (Tumačenja sna), orig. Beč, 1900, Le mot d’ Esprit et sa Re lation a l inconsci ent (Reč duha i njegov od nos prema pod svesnom, original Beč, 1905. 9 Mani fest Komuni stič ke par ti je, London, 1848; Ka pi tal, kri ti ka poli tič ke ekonomi je, 1867–1894, Hamburg.
108
Lako je primetiti da autor romana ni je samo autor sopstvenog tek sta: ma kako bio „beznača jan“, on upravlja i uređu je nešto više. (Da uzmemo jednostavan primer: možemo reći da En Redkli ni je samo napisala Vi đenja zamkova Pi rene ja i određen broj drugih romana, već da je i utrla put za romane strave početkom XIX veka, i u toj meri njena unk c ija-autor prevazilazi samo njeno delo.) Samo, čini mi se da se na ovu primedbu može odgovoriti: ono što omoguću ju ovi osnivači diskurziviteta (uzimam za primer Mark sa i Frojda, jer veru jem da su oni istovremeno i prvi i najznačajni ji) nešto je sasvim drugo od onog što može omogućiti jedan autor romana. Tek stovi En Redkli pružili su mogućnost za određen broj sličnosti i analogi ja, ko je u njenom ličnom delu ima ju svoj model ili princip. Ono sadrži neke karak teristične znake, likove, odnose, struk ture ko je su drugi mogli ponovo upotrebiti. Reći da je En Redkli bila osnivač romana strave na kra ju kra jeva znači reći: u romanu strave XIX veka naći će se, kao kod En Redkli, tema heroine uhvaćene u klopku vlastite nevinosti, tema tajnog zamka, ličnost mračnog, prokletog junaka, posvećenog cilju da svetu učini zlo ko je je njemu učinjeno, itd. S druge strane, kada govorim o Mark su ili Frojdu kao „osnivačima diskurziviteta“, hoću da kažem da oni nisu samo omogućili određen broj analogi ja: oni su u istoj meri omogućili i neke razlike. Oni su otvorili prostor za nešto što je drugači je od njih samih, ali što ipak pripada onome što su oni zasnovali. Reći da je Frojd osnovao psihoanalizu ne znači prosto reći da se na koncept libida ili tehniku analize snova nailazi i kod Abrahama i Melani Klajn; to znači reći da je Frojd omogućio određen broj razlika u odnosu na svo je tek stove, svo je koncepte, hipoteze, ko je sve proističu iz psihoanalitičkog metoda. Mislim da iza toga odmah nailazimo na novu teškoću, ili bar novi problem; najzad, ni je li to slučaj sa svakim osnivačem nauke, ili autorom ko ji u jednu nauku uvodi promenu za ko ju bi se moglo reći da je plodna? Galilej ni je samo omogućio one ko ji su posle njega ponavljali zakone ko je je on ormulisao, on je omogućio i stavove sasvim različite od onog što je on sam kazao. Ako je Kivi je osnivač biologi je ili Sosir lingvistike – ni je to stoga što su ih drugi podražavali, ili zato što su tu i tamo preuzimali od njih koncept organizma ili znaka – već stoga što je Kivi je u određenoj meri omogućio teori ju evoluci je ko ja je bukvalno suprotna njegovom fk sizmu: a Sosir je omogućio generativnu gramatiku ko ja je sasvim različita od njegovih struk turalnih analiza. Izgleda dakle da je uspostavljanje diskurzivnosti, u svakom sluča ju na prvi pogled, istog tipa kao i zasnivanje bilo kog naučnog pristupa. Ipak, mislim da posto ji razlika, i to primetna. Kada je reč o jednom takvom pristupu, njen osnivački akt uključu je buduće transormaci je: u neku ruku, on je deo skupa modifkaci ja ko je on sam omoguću je. Svakako, ovakva pripadnost može uzeti razne oblike. Akt zasnivanja jedne nauke može se po javiti, tokom transormaci ja ko je su nastale, samo kao jedan poseban slučaj mnogo opšti jeg skupa ko ji se onda otkriva. On se takođe može po javiti kao umrljan intuici jom i empiri jom; onda ga treba ponovo ormalizovati i učiniti od njega predmet dodatnih teorijskih operaci ja ko je ga čvršće zasniva ju, itd. Najzad, on se može po javiti i kao prenagljena generalizaci ja ko ju treba ograničiti i či ji prostor validnosti treba jasno zacrtati. Drugači je rečeno, akt zasnivanja naučnosti može uvek biti ponovo uveden unutar mašineri je transormaci ja ko je iz njega proističu. Ja, međutim, veru jem da je uspostavljanje jednog diskurziviteta heterogeno u odnosu na njegove kasni je transormaci je. Proširiti jedan tip diskursa poput psihoanalize takve
109
kakvu je ustanovio Frojd ne znači dati joj ormalnu opštost ko ju ona u svo jim počecima ne bi prihvatila, to jednostavno znači otvoriti joj određeni broj mogućih primena. Ograničiti je, u stvari, znači pokušati izolovati u njenom početnom ak tu izvestan broj, eventualno manji broj stavova i iskaza ko jima se jedinima prizna je undamentalna vrednost i u odnosu na ko je se neki pojmovi i teori je ko je je Frojd prihvatio mogu smatrati izvedenim, drugorazrednim i priručnim. Najzad, u delu onih ko ji ima ju ulogu osnivača, neki stavovi se ne shvata ju kao lažni: kada se ovakav akt ustanovljavanja pokuša da shvati, dovoljno je da se na stranu stave iskazi ko ji se ne tiču predmeta direktno – bilo da se shvate kao nebitni ili „preistorijski“, potekli iz druge vrste diskursa. Drugim rečima, za razliku od osnivanja jedne nauke, diskurzivno uspostavljanje ni je deo ovih naknadnih transormaci ja, ono u svakom sluča ju osta je u pozadini, povučeno. Sledi da se teorijska vrednost jednog stava određu je u odnosu na delo njegovih osnivača – dok kod Galile ja ili Njutna stvar drugači je izgleda: oni su mogli da napredu ju samo ukoliko je unutrašnja struk tura i normativnost fzike i kosmologi je bila u skladu sa onim što su oni tvrdili. Govoreći na vrlo shematičan način: delo ovih osnivača se ne smešta u odnosu na vreme i prostor ko ji ono opisu je – već se nauka i diskurs odnose prema njihovom delu kao prema svo jim prvim koordinatama. Ovo podrazumeva da se kao neizbežna nužnost u ovakvim diskursima nailazi na zahtev za „povratak na početak“. (A ovde, pak, treba napraviti razliku između ovih „povrataka na...“, enomena „ponovnog otkrića“ „reak tualizaci je“ ko ji se u nauci često dešava ju.) Kao „ponovno otkriće“ ja shvatam eek te analogi je ili izomorfzma ko ji, polazeći od ak tuelnih oblika znanja, vraća ju kao prepoznatljivu fguru ko ja je bila zamagljena ili ko ja je iščezla. Rekao bih, na primer, da je Čomski, u svo joj knjizi o kartezi janskoj gramatici,10 ponovo otkrio fguru, vari jantu spozna je ko ja ide od Kordemo ja do Humbolta: pravo rečeno, ona se može stvoriti samo polazeći od generativne gramatike, jer ova poslednja sadrži zakon njenog konstituisanja; reč je o retrospek tivnom kodiranju istorijskog pogleda. A ja kao „reak tualizaci ju“ shvatam nešto sasvim drugo: ponovno uvođenje jednog govora u domen uopštavanja, primene ili transormaci je ko ji je za njega nov. Istori ja matematike puna je takvih enomena (upuću jem ovde na istraživanje Mišela Sera posvećeno matematičkim anamnezama). A šta treba shvatiti kao „povratak na“? Mislim da se tako može označiti jedan pokret ko ji je po sebi specifčan i ko ji karak teriše diskurzivnost. Da bi, naime, bilo povratka mora prvo posto jati zaborav, i to ne slučajni, ne iz nekog nerazumevanja, već suštinski, unutarnji zaborav. Sam akt uspostavljanja je takav u svo joj suštini da on ne može biti zaboravljen. Ono što ga ispoljava i iz njega proističe je ono što u isto vreme uspostavlja razmak, i što ga prerušava. Potrebno je da taj ne-slučajni zaborav bude unesen u precizne operaci je, da bi se mogao postaviti, analizirati i svesti samim povratkom na taj akt uspostavljanja. Katanac zaborava ni je dodat spolja, on je deo diskursa o kome je reč, on tom diskursu da je zakonitost; tako zaboravljeno diskurzivno uspostavljanje istovremeno je razlog posto janja i brave i ključa ko jim se može ona otvoriti, tako da i zaborav i sprečavanje samog povratka mogu biti razrešeni samo povratkom. Uz to, ovaj povratak se obraća onom što 10
Chomsky, N. Car tesian Lingui stics, A Chapter in the Hi storz of Rati onalist Thought , Harper and Row 1966 (prev. na rancuski 1969).
110
je prisutno u tek stu; tačni je, vraćamo se na sam tekst, na njegovu ogoljenost, a ipak, istovremeno, vraćamo se i na ono što je zabeleženo u rupi, odsustvu, u praznini u tek stu. Vraćamo se na određenu prazninu ko ju je zaborav izbegao ili prerušio, ko ju je pokrio lažnom ili lošom punoćom, a povratak tu prazninu i taj nedostatak treba da otkri je: otud neprestana igra ko ja je karak teristična za ove povratke na uspostavu diskursa – igra ko ja se sasto ji u tome da se sa jedne strane kaže: to je tu bilo, trebalo je samo pročitati, to se tu nalazi, bilo je potrebno biti zatvorenih oči ju i uši ju da se ono ne vidi i ne ču je; ne, ono ni je u ovoj ili onoj reči, ni jedna vidljiva reč ne kaže šta je sad u pitanju, više se radi o onome što je kroz reči rečeno, u njihovom prostoru i distanci ko ja ih deli. Naravno, iz toga sledi da ovaj povratak, kao deo samog diskursa, ne presta je da se menja, da povratak na tek stove ni je istorijska dopuna ko ja će se dodati samom diskursu i ko ja će ga ponoviti uz ukras ko ji, konačno, ni je bitan; on je stvaran i nužan rad preobraža ja same diskurzivnosti. Preispitivanje Galile jevog tek sta može dobrim delom promeniti znanje ko je o istori ji mehanike imamo, ali ne može promeniti samu mehaniku. Preispitivanje Frojdovih tek stova, opet, menja samu psihoanalizu, kao što i preispitavanje Mark sovih menja mark sizam. (Međutim, da bi se ovaj povratak opisao, treba dodati i poslednje svojstvo: on se dešava kao neka vrsta zagonetnog sklapanja dela i autora.) U stvari, kao tekst autora, ovog ovde autora, tekst dobi ja tu vrednost uspostavljanja, a zato što je to tekst tog autora, treba se na njega vratiti. Nema nikakve mogućnosti da pronalaženje Njutnovog ili Kantorovog tek sta promeni klasičnu kosmologi ju ili teori ju skupova, takvih kakve su one bile razrađene – a uz to ova ekshumaci ja može izmeniti istorijsku spozna ju ko ju o njihovoj genezi imamo. S druge strane, obelodanjivanje tek sta kao što je to Frojdova Ski ca11 – u meri u ko joj je to Frojdov tekst – uvek izlaže opasnosti ne samo izmenu istorijskog znanja o psihoanalizi, već i promenu njenog teorijskog polja kroz promenu mesta ak centuaci je i centra gravitaci je. (Takvim povracima ko ji čine deo njihovog stvarnog postupka diskursi o ko jima govorim ima ju u odnosu na svog „undamentalnog“ autora odnos ko ji ni je jednak onom ko ji bilo ko ji tekst ima sa svo jim neposrednim autorom.) Ovo što sam upravo u kratkim crtama izložio povodom „diskurzivnih postavki“, jeste, naravno, vrlo shematično. Posebno, suprotstavljanje ko jim sam pokušao da sledim jedno takvo uspostavljanje i naučno zasnivanje. Možda ni je uvek ni lako odlučiti da li imamo posla sa ovim ili onim – a ništa ni ne dokazu je da ove dve procedure ne isključu ju jedna drugu. Poveo sam ovu diskusi ju samo u jednom cilju: da pokažem da je ta unk ci ja-autor već dovoljno složena kada pokušamo da je shvatimo na nivou jedne knjige ili niza tek stova ko ji ima ju određeni potpis; ona je puna novih određenja kada pokušamo da je analiziramo u širim celinama – grupe dela, čitavih disciplina. (Veoma žalim što za raspravu ko ja će sada uslediti nisam mogao da vam ponudim neki pozitivan stav: u najboljem sluča ju, moguće smernice za rad, puteve analize. Ali sam barem dužan da vam kažem razloge zbog ko jih ovoj temi prida jem toliko znača ja.) Ako bi se razvila, ovakva analiza bi omogućila uvođenje u jednu tipologi ju diskursa. Čini mi se, u stvari, bar na prvi pogled, da takva tipologi ja ne bi mogla da se napravi pola11
Freud, S., Ent wurf einer Psychologie, 1895.
111
zeći samo od gramatičkih karak teristika govora, njihovih ormalnih struk tura, ili čak njihovih predmeta: posto je bez sumnje čisto diskurzivna svojstva ili relaci je (nesvodive na pravila gramatike ili logike kao na zakone predmeta), i preko njih se mogu razlikovati velike diskurzivne kategori je. Odnos (ili ne-odnos) prema njihovom autoru, kao i različiti oblici ovog odnosa, i to na dosta vidljiv način, jesu jedno od ovih diskurzivnih svojstava. S druge strane, veru jem da bi se tu mogao naći uvod u istorijsku analizu diskursa. Možda je vreme da se oni prouče, ne samo u njihovoj izražajnoj vrednosti ili u njihovim ormalnim transormaci jama, već i u modalitetima njihove egzistenci je: načini optica ja, vrednovanja, pripisivanja, prisva janja govora u svakoj kulturi varira ju i unutar svake od njih se menja ju; način na ko ji se ti govori određu ju prema društvenim odnosima otkriva se čini mi se direktni je u igri unk ci ja-autor i njenim modifkaci jama nego u temama ili pojmovima ko je upotrebljava ju. Možemo li, polazeći isto tako od analiza ovog tipa, preispitati preimućstva subjek ta? Ja svakako znam da smo, počinjući ovu internu i arhitek tonsku analizu jednog dela (bilo da se radi o književnom tek stu, flozo skom sistemu ili naučnom delu) i stavlja jući u zagrade biogra ske i psihološke reerence, već postavili pitanje apsolutnog karak tera i osnivačke uloge subjek ta. Možda bi se tu trebalo malo zaustaviti – ne samo da bi se obnovila tema izvornog subjek ta, već i da bi se shvatile tačke spa janja, modusi unk cionisanja i zavisnosti subjek ta. Reč je o tome da se tradicionalni problem obrne. Ne postavljati više pitanje: kako se sloboda jednog subjek ta može uključiti u gustoću stvari i dati im smisao, kako ona može iznutra da oživi pravila jezika i da tako obelodani poglede ko ji su mu svojstveni? Treba pre svega postavljati sledeća pitanja: kako, u ko jim uslovima i u ko jim oblicima nešto kao subjekt može da se po javi u poretku diskursa? Ko je mesto on može da zauzme u svakom tipu govora, ko je unk ci je da vrši, poštu jući ko ja pravila? Reč je ukratko o tome da se subjek tu (ili njegovoj zameni) oduzme uloga izvorne osnove, i da se on analizira kao promenljiva i složena unk ci ja govora, (autor, ili ono što sam pokušao da opišem kao unk ci ju-autor) bez sumnje je samo jedna od specifkaci ja unk ci je-subjek ta. Da li je ta specifkaci ja nužna, ili samo moguća? Gleda jući na promene ko je su se u istori ji dešavale, ne izgleda neophodno, daleko od toga, da unk ci ja-autor ostane konstantna u svom obliku, složenosti, čak u svo joj egzistenci ji. Može se zamisliti kultura u ko joj bi diskursi cirkulisali i bili prihvaćeni, a da unk ci ja-autor uopšte ne posto ji). Svi ti diskursi, bilo kakav da je njihov status, oblik, vrednost, bilo kakvom tretmanu da ih podvrgnemo, odvi jali bi se u anonimnosti mrmljanja. Ne bi se više čula dugo ponavljana pitanja: „Ko je stvarno govorio? Da li baš on i niko drugi? Sa kakvom autentičnošću i originalnošću? I šta je on najdublje u svom govoru izrazio?“ Čula bi se i druga pitanja, poput sledećih: „Ko ji su modusi posto janja ovog diskursa? Odakle je on potekao, kako može da cirkuliše, ko ga može usvo jiti? Kakva su tu mesta napravljena za moguće subjek te? Ko može da ispuni ove razne unk ci je subjek ta“? A iza svih ovih pitanja samo bi se čula ravnodušna buka: „Ni je važno ko govori“.
(S francuskog prevela Eleonora Prohić )
112
