UNIVERZITET SINGIDUNUM FAKULTET ZA FINANSIJSKI MENADŽMENT I OSIGURANJE – BEOGRAD
Prof. dr Ilija Babić
PRIVREDNO PRAVO – Drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje –
Beograd, 2006.
PR I V R E D N O P R AV O – Drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje – Autor: Prof. dr Ilija Babić Recenzenti: Prof. dr Slavko Carić Prof. dr Mihailo Velimirović Izdavač: UNIVERZITET SINGIDUNUM Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje Beograd, Danijelova 32 Za izdavača: Prof. dr Milovan Stanišić Tehnička obrada: Vladimir Stakić Godina izdanja: 2006.
PREDGOVOR
Udžbenik Privredno pravo prvenstveno je namenjen studentima osnovnih studija na Fakultetu za finansijski menadžment i osiguranje Univerziteta Singidunum u Beogradu. U skladu sa nastavnim programom Fakulteta, studenti posebno ne izučavaju Uvod u građansko pravo, Stvarno pravo i Obligaciono pravo, a poznavanje niza instituta iz ovih grana prava, objedinjenih u porodicu Građanskog prava, nužno je za izučavanje Privrednog prava. Stoga sam najvažnije institute iz ovih disciplina izdvojio, grupisao i izložio u prvom delu udžbenika (Osnovi imovinskog prava), a materiju Privrednog prava, u užem smislu, u drugom delu udžbenika (Privredno pravo). Materija Privrednog prava u udžbeniku sistematizovana je s obzirom na celoviti program nastave na Fakultetu. Shodno tome, ona ne obuhvata one delove koji se detaljno izučavaju u okvirima drugih disciplina na Fakultetu, ili je tim delovima posvećeno manje prostora u udžbeniku. Ograničen brojem stranica, predviđenih za ovaj udžbenik, institute Privrednog prava sam uprostio i nisam ulazio u njihovu detaljnu analizu i teorijske rasprave. Nastojao sam da studente upoznam sa opšteprihvaćenim i opštim institutima Privrednog prava zbog čega ova knjiga nema naučne i teorijske pretenzije. Udžbenik je usklađen sa zakonima i drugim propisima koji su bili na snazi do septembra 2006. godine. U Beogradu, septembra 2006. godine
AUTOR
SADRŽAJ
P R E D G O V O R . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . III S A D R Ž A J. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . V S K R A Ć E N I C E . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .XIX
Prvi deo OSNOVI IMOVINSKOG PRAVA Glava prva Uvod u imovinsko i privredno pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3 Odeljak prvi Pojam, predmet, metod i izvori imovinskog i privrednog prava I. II. III. IV.
V.
Izrazi privatno, građansko, civilno i imovinsko pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3 Predmet imovinskog prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4 Pojam i predmet privrednog prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 Metod imovinskog i privrednog prava. Načela regulisanja . . . . . . . . . . . . . . . 6 1. Autonomija volje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 2. Ravnopravnost strana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 3. Prenosivost (prometljivost) imovinskih prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 4. Imovinska sankcija (realna egzekucija) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 5. Zaštita na privatni zahtev . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 6. Načelo dispozitivnosti normi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 7. Kombinacija načela i kumulacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 Izvori imovinskog i privrednog prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 1. Pojam izvora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 2. Zakon . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 3. Primena pravnih pravila . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10 4. Jedinstveno regulisanje pravnih poslova privrednog i imovinskog prava . . 10 5. Običaji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 5.1. Uopšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 5.2. Privredni običaj - izvor privrednog prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 5.3. Uzanse . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 6. Opšti uslovi poslovanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12 7. Sudska i arbitražna praksa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12 8. Precedenti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
Odeljak drugi Subjekti i objekti imovinskog i privrednog odnosa
VI I.
Subjekti imovinskog i privrednog odnosa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Fizička lica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.1. Pravna sposobnost fizičkih lica. Sticanje i prestanak . . . . . . . . . . . . . 2.2. Poslovna sposobnost fizičkih lica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.3. Deliktna sposobnost fizičkih lica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.4. Elementi određivanja fizičkih lica. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Pravna lica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.1. Pojam pravnog lica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.2. Organizacije sa svojstvom pravnog lica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.3. Pravno lice i njegovi osnivači i učesnici . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.4. Podele pravnih lica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.5. Osnovna obeležja pravnog lica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.6. Identifikovanje pravnog lica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.7. Pravna, poslovna i deliktna sposobnost pravnog lica . . . . . . . . . . . . . II. Objekti imovinskog i privrednog odnosa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
14 14 14 14 15 17 18 20 20 20 21 21 24 24 25 26
Odeljak treći Pravni poslovi I. II.
Pojam pravnog posla . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 Podela pravnih poslova. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 1. Jednostrani i dvostrani pravni poslovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 2. Pravni poslovi među živima (inter vivos) i pravni poslovi za slučaj smrti (mortis causa) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 3. Teretni (onerozni) i dobročini (lukrativni) pravni poslovi . . . . . . . . . . . . . 28 4. Formalni i neformalni pravni poslovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 5. Kauzalni i apstraktni pravni poslovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29 III. Sastojci pravnog posla . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29 IV. Zastupanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30 1. Pojam i dejstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30 2. Vrste zastupanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30 2.1. Zakonski zastupnik . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30 2.2. Statutarno zastupništvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 2.3. Zastupanje na osnovu akta državnog organa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 2.4. Zastupanje na osnovu izjave volje zastupanog (punomoćstvo) . . . . . 31 V. Forma pravnih poslova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34 VI. Nevažeći pravni poslovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 2. Ništavi pravni poslovi. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 3. Pojedini ništavi pravni poslovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 3.1. Zabranjeni pravni poslovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 3.2. Fiktivni pravni poslovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 3.3. Zelenaški pravni posao (ugovor) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37 3.4. Nemogućnost ispunjenja pravnog posla . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37 3.5. Kršenje propisane ili ugovorene forme . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38 3.6. Pravni poslovi lica koja su potpuno poslovno nesposobna . . . . . . . . . .38 3.7. Pravni poslovi neprofitnog pravnog lica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38
4. Rušljivi pravni poslovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.1. Zabluda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.2. Prevara . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.3. Prinuda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
39 39 40 40
Odeljak četvrti Sticanje imovinskih prava 1. Derivativno (izvedeno) sticanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.1. Translativan prenos (sukcesija) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.2. Konstitutivan prenos . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Originarno sticanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
41 41 42 42
Odeljak peti Vrste imovinskih prava 1. Apsolutna prava - stvarna, intelektualna i lična . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43 2. Relativna (obligaciona) prava. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44 3. Imovinska i neimovinska prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44
Glava druga Stvarno pravo. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45 Odeljak prvi Uvod I. II. III.
Pojam i načela stvarnog prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Objektivno stvarno pravo i subjektivno stvarno pravo. . . . . . . . . . . . . . . . 2. Načela regulisanja stvarnog prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Podela stvarnih prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Podela stvari . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Stvari u prometu (res in commercio) i van prometa (res exstra commercium) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Pokretne stvari (res mobiles) i nepokretne stvari (res immobiles) . . . . . . . 4. Individualno određene stvari i stvari određene po rodu . . . . . . . . . . . . . . . 5. Zamenljive i nezamenljive stvari . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Potrošne i nepotrošne stvari . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7. Deljive i nedeljive stvari . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8. Pripadak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9. Plodovi (fructus) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10. Novac i procena vrednosti stvari . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
45 45 45 47 47 47 48 48 49 49 49 49 50 50 51
Odeljak drugi Državina I. II. III. IV.
Pojam državine. Detencija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Subjekti državine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Predmet državine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Vrste državine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Državina stvari i državina prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Isključiva (individualna) državina i sudržavina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Zakonita i nezakonita državina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Savesna i nesavesna državina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
52 52 52 53 53 53 53 54
VII
VIII
5. Prava (istinita) i manljiva (neistinita) državina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Neposredna i posredna državina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . V. Pribavljanje i gubitak državine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VI. Zaštita državine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
55 55 55 56
Odeljak treći Pravo svojine I. II. III. IV.
Pojam prava svojine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Sadržina prava svojine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Obeležja prava svojine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Sticanje prava svojine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Derivativno sticanje prava svojine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.1. Način sticanja nepokretnih stvari . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.2. Način sticanja pokretnih stvari . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Pojedini vidovi originarnog sticanja prava svojine . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.1. Održaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2. Sticanje svojine od nevlasnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . V. Zaštita prava svojine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Reivindikaciona tužba (actio rei vindicatio). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Publicijanska tužba (actio Publiciana) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Negatorna tužba (actio negatoria) - tužba zbog uznemiravanja . . . . . . . . . VI. Susvojina (condominium) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Prava suvlasnika u suvlasničkoj zajednici . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.1. Prava suvlasnika u odnosu na celu stvar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2. Prava suvlasnika u odnosu na alikvotni deo stvari . . . . . . . . . . . . . . . 3. Prestanak suvlasničke zajednice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VII. Zajednička svojina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam i obeležja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Oblici zajedničke svojine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VIII. Etažna svojina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . IX. Državna svojina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . X. Društvena svojina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
57 57 58 59 59 59 59 61 61 63 63 64 64 65 66 66 66 66 67 67 68 68 68 69 69 70
Odeljak četvrti Stvarna prava na tuđoj stvari I. II.
III.
Pojam i podela . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Založno pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Vrste založnih prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.1. Uopšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2. Založno pravo na osnovu ugovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.3. Sudsko založno pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.4. Zakonsko založno pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Načela založnog prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Uopšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Načelo akcesornosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Načelo oficijelnosti i njegovo ograničenje i isključenje . . . . . . . . . . . . . . . 4. Načelo specijalnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Načelo nedeljivosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
70 70 70 71 71 71 72 72 73 73 73 73 74 74
IV.
V.
Hipoteka (založno pravo na nepokretnim stvarima) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 2. Napuštanje načela oficijelnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 3. Predmet hipoteke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76 3.1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76 3.2. Nepokretnosti koje mogu biti predmet hipoteke . . . . . . . . . . . . . . . . . 76 3.3. Nepokretnosti koje ne mogu biti predmet hipoteke . . . . . . . . . . . . . . 79 4. Sticanje hipoteke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 4.1. Uopšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 4.2. Ugovor o hipoteci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80 4.3. Jednostrana hipoteka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81 5. Upis hipoteke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81 6. Prava i obaveze vlasnika nepokretnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82 7. Prava i obaveze poverioca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83 8. Izbor sredstva namirenja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83 9. Vansudski postupak namirenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83 10. Namirenje kad je predmet hipoteke objekat u izgradnji . . . . . . . . . . . . . . 84 11. Redosled namirenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85 11.1. Prestanak hipoteke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85 11.2. Odricanje od hipoteke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85 11.3. Konfuzija i konsolidacija. Propast nepokretnosti . . . . . . . . . . . . . . . 86 11.4. Prestanak hipoteke u opštem interesu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86 11.5. Amortizacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86 11.6. Prodaja predmeta hipoteke radi namirenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 11.7. Centralna evidencija hipoteka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 Pravo zaloge na pokretnim stvarima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 2. Predmet zaloge . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 3. Ručna zaloga (pignus) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88 3.1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88 3.2. Ugovor o zalozi (contractus pigneraticius). Pojam i osobine. . . . . . . 89 3.3. Prava i obaveze strana iz ugovora o zalozi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 3.4. Prenošenje založnog prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90 3.5. Prestanak založnog prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 4. Registarsko založno pravo (hipoteka na pokretnoj stvari) . . . . . . . . . . . . . 91 4.1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 4.2. Ugovor o zalozi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92 4.3. Potraživanje koje se obezbeđuje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92 4.4. Dejstvo ugovora o zalozi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93 4.5. Namirenje na objektu zaloge. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93 4.6. Način i redosled namirenja. Prestanak registarske zaloge. . . . . . . . . . . 94
Glava treća Osnovni pojmovi opšteg dela obligacionog prava . . . . . . . . . . . . 95 Odeljak prvi Uvod I. II. III.
Pojam i deoba obligacionog prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95 Pojam obligaciongo odnosa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96 Izvori obligacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96
IX
Odeljak drugi Ugovor
X I. II. III.
IV.
Pojam, osobine i značaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 Podela ugovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 Zaključenje ugovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 1. Saglasnost volja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101 1.1. Ponuda. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101 1.2. Prihvatanje ponude . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102 1.3. Trenutak zaključenja ugovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103 1.4. Predugovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104 2. Predmet ugovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104 3. Osnov ugovora (kauza). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105 4. Mane (nedostaci) volje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106 5. Forma ugovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106 6. Pojačanje ugovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106 6.1. Kapara . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107 6.2. Ugovorna kazna . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108 6.3. Odustanica. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109 Dvostrano obavezni ugovori. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110 1. Raskidanje ugovora zbog neispunjenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110 2. Raskidanje ili izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti . . . . . . . . . . 111
Odeljak treći Prouzrokovanje štete I. II. III. IV.
Pojam štete . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Vrste štete . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Odgovornost po osnovu krivice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Objektivna odgovornost (odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti) . . . . . . . . . . . V. Odgovornost proizvođača stvari s nedostatkom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VI. Naknada materijalne (imovinske) štete . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam i vrste naknade . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Obim naknade materijalne štete . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
112 113 114 115 116 118 118 118
Odeljak četvrti Dejstvo obaveza I. II. III. IV.
Ispunjenje obaveza i posledica neispunjenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Zatezna kamata . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ugovorna kamata . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Pravo zadržavanja (ius retentionis) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam. Nastanak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Predmet i dejstvo prava zadržavanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
119 120 121 122 122 122
Odeljak peti Razne vrste obaveza I. II. III.
Novčane obligacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123 Deljive obligacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 124 Nedeljive obligacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 124
IV.
Solidarne obligacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125 1. Solidarnost dužnika (pasivna solidarna obligacija) . . . . . . . . . . . . . . . . . 125 2. Solidarnost poverilaca (aktivna solidarna obligacija) . . . . . . . . . . . . . . . 126
Odeljak šesti Promena poverioca ili dužnika I. II.
Ustupanje potraživanja (cesija) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126 Preuzimanje duga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127
Odeljak sedmi Prestanak obaveza (obligacija) I. II.
Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ispunjenje obligacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Isplata sa subrogacijom. Predmet ispunjenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Vreme i mesto ispunjenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Docnja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.1. Docnja dužnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.2. Docnja poverioca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . III. Prebijanje (kompenzacija) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . IV. Otpuštanje duga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . V. Novacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VI. Sjedinjenje (konfuzija) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VII. Nemogućnost ispunjenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VIII. Zastarelost potraživanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Početak toka, nastupanje i dejstva zastarelosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Opšti i posebni rokovi zastarelosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Zastoj zastarevanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Prekid zastarevanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
128 128 128 129 130 131 131 131 132 134 134 135 135 136 136 136 137 138 139
Drugi deo PRIVREDNO PRAVO Glava prva Statusno pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143 Odeljak prvi Privredni subjekti I. II.
Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143 Osnovna zajednička pravila o privrednim društvima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .143 1. Pojam i obeležja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143 2. Razvrstavanje privrednih društava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144 3. Sistem osnivanja privrednog društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145 4. Osnivanje privrednog društva. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 146 5. Imovina privrednog društva. Odgovornost osnivača i drugih lica . . . . . . 146 6. Odgovornost za štetu zbog zloupotrebe društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148
XI
7. Identitet privrednog društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.1. Delatnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.2. Sedište . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.3. Poslovno ime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8. Registracija privrednog društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8.1. Pojam. Dejstvo registracije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8.2. Nadležnost organa uprave. Predmet registracije . . . . . . . . . . . . . . . . 8.3. Postupak registracije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8.4. Ništavost registracije osnivanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9. Preduzimanje pravnih poslova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9.1. Pravna i poslovna sposobnost privrednog društva . . . . . . . . . . . . . . 9.2. Zastupanje društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10. Odgovornost privrednog društva za obaveze . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11. Lica koja imaju dužnost prema društvu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
XII
149 149 149 150 153 153 154 154 155 156 156 156 157 158
Odeljak drugi Pravne forme privrednih društva I.
II.
III.
Ortačko društvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam. Osnivanje. Razgraničenje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Osnivački akt i ugovor ortaka društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Odnosi između ortaka i ortaka sa ortačkim društvom . . . . . . . . . . . . . . . 3.1. Obaveza unošenja uloga. Raspolaganje udelom . . . . . . . . . . . . . . . . 3.2. Upravljanje ortačkim društvom (poslovodstvo) . . . . . . . . . . . . . . . . 3.3. Raspodela dobiti i snošenje gubitaka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.4. Odgovornost ortaka za obaveze društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.5. Prestanak ortačkog društva i istupanje ortaka . . . . . . . . . . . . . . . . . . Komanditno društvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Osnivanje komanditnog društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.1. Zaključenje i izmena osnivačkog ugovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2. Ugovor ortaka društva. Odnos osnivačkog ugovora i ugovora ortaka. . 2.3. Registraciona prijava osnivanja komanditnog društva . . . . . . . . . . . 3. Odnosi među ortacima i između ortaka i društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Odnosi komanditnog društva i ortaka prema trećim licima . . . . . . . . . . . 5. Promene u članstvu i status društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Društvo s ograničenom odgovornošću . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam. Osnivači društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Osnivanje društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.1. Osnivački akt . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2. Ugovor članova društva. Odnos osnivačkog akta i ugovora. . . . . . . 2.3. Osnovne obaveze članova - ulozi i osnovni kapital . . . . . . . . . . . . . 3. Udeli u društvu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.1. Sticanje udela. Pravna priroda. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.2. Knjiga udela. Značaj upisa u knjigu udela. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.3. Prava po osnovu udela . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.4. Sopstveni ulozi društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Osnovna prava članova društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.1. Pravo raspolaganja udelom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.2. Zalaganje udela od strane člana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
159 159 159 160 160 161 161 161 162 163 163 164 164 165 165 165 166 166 167 167 167 167 168 169 169 169 170 170 170 170 170 171
4.3. Pravo isplate dobiti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.4. Organi društva s ograničenom odgovornošću . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Prestanak svojstva člana društva i društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . IV. Akcionarsko društvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Osnivanje akcionarskog društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Osnivačka skupština otvorenog akcionarskog društva . . . . . . . . . . . . . . . 4. Otvoreno i zatvoreno društvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Akcije i druge hartije od vrednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Dividende i druge isplate akcionarima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7. Osnovni kapital društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.1. Vrste uloga i njihovo unošenje u društvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.2. Minimalni osnovni kapital . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8. Organi akcionarskog društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8.1. Uopšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8.2. Skupština akcionarskog društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8.3. Upravni odbor, izvršni odbor i direktor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8.4. Nadzorni odbor, interni revizor i odbor revizora . . . . . . . . . . . . . . . 8.5. Sekretar akcionarskog društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9. Prestanak društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . V. Društveno preduzeće . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VI. Javno predzeće . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
171 171 172 173 173 173 174 175 175 176 176 176 176 177 177 177 178 178 179 180 180 181
Odeljak treći Povezivanje i reorganizacija društva. Privredne komore I.
II.
III.
Povezivanje društava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Način povezivanja društava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Društva povezana kapitalom. Kontrolno i značajno učećše u kapitalu . . 4. Društva povezana ugovorom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Reorganizacija privrednog društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Statusne promene . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Promena pravne forme privrednih društava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.2. Vrste promene pravne forme . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Privredne komore . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Udruživanje u komore . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.2. Sistem komora. Organi komore . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.3. Delatnost komore . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
183 183 184 185 185 185 185 185 187 187 187 187 187 187 188 189
Odeljak četvrti Preduzetnici i zdruge I. II.
Preduzetnici . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam, registracija i obeležja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Prestanak preduzetnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Zadruge . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam. Principi poslovanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Razgraničenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
189 189 190 191 191 191
XIII
3. Razvrstavanje zadruga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Osnivanje zadruga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Organi zadruge . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Imovina zadruge . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
XIV
192 192 193 193
Odeljak peti Finansijske i osiguravajuće organizacije I.
II.
Finansijske organizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Uopšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Banke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.1. Pojam banke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2. Vrste bankarskih poslova i podela banaka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.3. Poslovi koje banka može obavljati . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.4. Osnivanje i poslovanje banke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.5. Organizacija i organi banke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Narodna banka Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.2. Organi NBS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.3. Ovlašćenja u oblasti monetarne politike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Berze . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.1. Pojam i osnivanje berzi. Uprava i akti berze . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.2. Delatnost berze. Zabranjeni poslovi.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.3. Arbitraža berze . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.4. Prestanak rada berze . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Društva za osiguranje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam. Vrste organizacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Akcionarsko društvo za osiguranje. Organi. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Društvo za uzajamno osiguranje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Agencija za poslove pružanja drugih usluga u osiguranju . . . . . . . . . . . .
194 194 195 195 195 196 196 198 199 199 199 200 201 201 202 202 202 203 203 203 204 204
Odeljak šesti Prestanak društava i preduzetnika I. II.
III.
Pojam i osnovi za prestanak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 204 Likvidacija privrednog društva. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205 1. Pretpostavke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205 2. Postupak. Likvidacioni upravnik . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 206 3. Radnje likvidacionog upravnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 206 4. Isplate i okončanje likvidacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207 Stečajni postupak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207 1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207 2. Stečaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208 2.1. Pokretanje postupka stečaja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208 2.2. Organi postupka stečaja i otvaranje stečajnog postupka . . . . . . . . . . 208 2.3. Pokretanje prethodnog stečajnog postupka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209 2.4. Pokretanje stečajnog postupka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209 2.5. Pravne posledice pokretanja stečajnog postupka po stečajnog dužnika. . .210 2.6. Posledice pokretanja stečajnog postupka na potraživanje . . . . . . . . 210 2.7. Ostale važnije posledice pokretanja stečajnog postupka . . . . . . . . . 211 2.8. Stečajna masa. Utvrđivanje potraživanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 211
IV.
2.9. Pobijanje pravnih poslova stečajnog dužnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.10. Unovčenje i deoba stečajne mase. Zaključenje stečajnog postupka. . . 3. Reorganizacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Prestanak preduzetnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
212 212 213 214
Glava druga Industrijska svojina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215 I. II. III.
Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Izvori. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Podela . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Patentno pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.1. Patent. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.2. Know - how. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Pravo znakova razlikovanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.1. Pravo na žig. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2. Pravo na dizajn . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.3. Pravo na zaštitu oznake geografskog porekla . . . . . . . . . . . . . . . . . .
215 216 217 217 217 228 230 230 238 245
Glava treća Ugovori u privredi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 251 I. II. III.
IV.
V.
Pojam ugovora u privredi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Osnovna obeležja ugovora u privredi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ugovor o prodaji u privredi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam, osobine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Sastojci ugovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Roba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.1. Uopšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.2. Rizik propasti ili oštećenja robe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Cena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Obaveze prodavca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5.1. Isporuka robe kupcu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5.2. Odgovornost za nedostatke stvari . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Obaveze kupca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.1. Uopšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.2. Isplata cene . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.3. Preuzimanje stvari . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Modaliteti ugovora o prodaji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Ugovor o prodaji po uzorku ili modelu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Prodaja radi pokrića . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Kupovina radi pokrića . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Prodaja sa zadržavanjem prava svojine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Prodaja sa specifikacijom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Kupovina na probu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ugovor o komisionu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam i osobine ugovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Vrste ugovora o komisionu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Samostalno istupanje komisionara . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Obaveze komisionara . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.1. Izvršenja naloga kako glasi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
251 251 253 253 254 254 254 255 256 256 257 260 264 264 264 265 265 265 266 267 268 268 269 269 269 270 272 272 272
XV
XVI
4.2. Zaključenje posla sa trećim licem . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.3. Čuvanje interesa komitenta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.4. Saopštavanje komitentu imena saugovarača . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.5. Podnošenje izveštaja i polaganje računa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Obaveze komitenta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5.1. Omogućavanje komisionaru da izvrši nalog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5.2. Plaćanje naknade (provizije) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5.3. Naknada učinjenih troškova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5.4. Obezbeđenje potraživanja komisionara prema komitentu . . . . . . . . 5.5. Odnosi sa trećim licima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VI. Ugovor o trgovinskom zastupanju (agenturi) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam i osobine ugovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Vrste trgovinskog zastupanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Obaveze ugovornih strana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.1. Obaveze zastupnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.2. Obaveze nalogodavca (ovlašćenja zastupnika) . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Prestanak ugovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VII. Ugovor o posredovanju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam i obeležja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Razgraničenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Obaveze ugovornih strana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.1. Obaveze posrednika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.2. Obaveze nalogodavca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VIII. Ugovor o uskladištenju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam i obeležja ugovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Vrste skladišta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Obaveze ugovornih strana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.1. Obaveze skladištara . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.2. Obaveze ostavodavca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . IX. Ugovor o građenju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam ugovora. Bitni sastojci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Pravna priroda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Zaključenje ugovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Obaveze ugovornih strana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.1. Obaveze izvođača . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.2. Obaveze naručioca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.3. Predaja izgrađenog objekta naručiocu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.4. Odgovornost izvođača radova za štetu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . X. Ugovor o špediciji (otpremanju) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam i osobine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Obaveze ugovornih strana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.1. Obaveze špeditera . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2. Obaveze nalogodavca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . XI. Ugovor o prevozu stvari železnicom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam i obeležja ugovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Vrste ugovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Tovarni list . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
273 273 274 274 275 275 275 276 276 277 278 278 279 279 279 282 283 284 284 284 285 285 285 286 286 286 287 287 289 291 291 292 293 294 294 296 297 298 300 300 301 301 303 304 304 305 306
4. Obaveze ugovornih strana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.1. Obaveze prevozioca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.2. Obaveze pošiljaoca (ovlašćenja prevozioca) . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Ugovorna odgovornost prevozioca. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . XII. Ugovor o prevozu stvari drumom. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam i obeležja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Obaveze prevozioca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Ugovorna odgovornost prevozioca. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4.Obaveze pošiljaoca i primaoca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . XIII. Ugovor o mešovitom (kombinovanom) prevozu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Pravna priroda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Razgraničenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Osnovne obaveze iz ugovora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
306 306 309 310 311 311 313 315 316 317 317 318 318 320
Glava četvrta Hartije od vrednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 321 Odeljak prvi Osnovna pravila o hartijama od vrednosti I. Pojam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . II. Izvori prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . III. Bitna obeležja hartija od vrednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . IV. Razgraničenje između hartija od vrednosti i drugih isprava . . . . . . . . . . . . V. Bitni sastojci hartija od vrednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VI. Pravna priroda hartija od vrednosti i nastanak obaveze . . . . . . . . . . . . . . . . VII. Podela hartija od vrednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VIII. Bitna obeležja hartija od vrednosti na donosioca, na ime i po naredbi . . . . 1. Hartije od vrednosti na donosioca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Hartije od vrednosti na ime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Hartije od vrednosti po naredbi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
321 322 322 323 324 325 326 327 327 328 328
Odeljak drugi Pojedine hartije od vrednosti I.
Menica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam i funkcije menice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Nastanak menice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Izvori meničnog prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Pravna priroda menice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Menična načela . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Vrste menice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7. Elementi menice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.1. Bitni elementi (sastojci) menice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.2. Nebitni (fakultativni) menični elementi – klauzule u menici . . . . . . 8. Menične radnje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8.1. Uopšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8.2. Izdavanje menice. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8.3. Umnožavanje i prepisi menice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
329 329 330 331 332 332 333 334 335 335 336 336 337 338
XVII
XVIII
II.
III.
IV.
8.4. Prenos menice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8.5. Avaliranje menice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8.6. Akceptiranje menice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9. Plaćanje meničnog iznosa. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10. Intervencija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11. Protest . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11.1. Pojam. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11.2. Vrste protesta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11.3. Postupak. Sadržaj protestne isprave . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12. Notifikacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13. Regres . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14. Sudsko ostvarivanje prava iz menice i prigovori . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15. Zastarelost. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16. Neosnovano obogaćenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ček . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam i uloga čeka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Istorijat. Izvori prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Bitni sastojci čeka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Nebitni sastojci čeka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Nedozvoljene klauzule u čeku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Vrste čekova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7. Čekovne radnje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.1. Izdavanje čeka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.2. Prenos čeka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.3. Avaliranje čeka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.4. Isplata čeka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.5. Opozivanje čeka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.6. Regres zbog neisplate čeka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.7. Tužba iz osnovnog odnosa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.8. Prestanak prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Skladišnica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Pojam. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Izdavanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Sastojci i sadržina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Prenošenje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Protest. Regresni zahtev . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Legitimacione hartije i znaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Legitimacioni znaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Legitimacione hartije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
338 339 340 341 342 342 342 343 343 343 344 344 345 346 346 346 347 347 349 349 350 352 352 352 352 353 353 353 354 354 354 354 354 355 356 357 357 357 358
SKRAĆENICE
AD
Akcionarsko društvo
OAGZ
Opšti austrijski građanski zakonik iz 1811
VPS
Viši privredni sud
VSS
Vrhovni sud Srbije
EIP
Enciklopedija imovinskog prava i prava udruženog rada, NIU Službeni list SFRJ, Beograd, 1978
DOO
Društvo s ograničenom odgovornošću
DP
Društveno preduzeće
ZB
Zakon o bankama, “Službeni glasnik RS” broj 107/2005
ZNBS
Zakon o Narodnoj banci Srbije, “Službeni glasnik RS”, br. 72/2003, 55/2004 i 85/2005 – drugi zakon.
ZOGP
Zakon o oznakama geografskog porekla,”Službeni list SCG”, broj 20/2006
ZZP
Zakon o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar, “Službeni glasnik RS”, broj 57/2003
ZZS
Zakon o zadrugama, “Službeni glasnik SRS”, broj 57/89 i “Službeni glasnik RS”, br. 67/93, 46/95 i 101/2005 – drugi zakon.
ZIP
Zakon o izvršnom postupku, “Službeni .glasnik RS”, broj 125/2004
ZOVP
Zakon o vanparničnom postupku, “Službeni glasnik SRS”, br. 25/82 i 48/88
ZOŽ
Zakon o žigovima, ”Službeni list SCG”, br. 61/2004 i 7/2005 ZOJP Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, “Službeni glasnik RS”, broj 25/2000 i 25/2002 ZOK Zakon o koncesijama,”Službeni glasnik RS”, broj 55/2003 ZOM Zakon o menici, “Službeni list FNRJ”, broj 104/46, “Službeni list SFRJ”, br. 16/65, 54/70, 57/89 i “Službeni list SRJ”, broj 46/96 ZOO Zakon o obligacionim odnosima, “Službeni list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 46/85 i 57/89 i “Službeni list SRJ”, broj 31/93 ZOPA Zakon o patentima, “Službeni glasnik RS”, br. 32/2004 i 35/2004 ZOP RS Zakon o preduzećima Republike Srpske, “Službeni glasnik RS”, broj 24/98 ZOS Zakon o osiguranju, “Službeni glasnik RS”, br. 55/2004, 70/2004, 61/2005 i 85/2005 – drugi zakon. ZOSPO Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa, “Službeni list SFRJ”, br.6/80 i 36/90 i “Službeni list SRJ”, broj 29/96 ZSP Zakon o stečajnom postupku “Službeni glasnik RS”, broj 84/2004 i 85/2005 – drugi zakon.
XX
ZOT
ZOČ
ZPZD ZPD ZPN ZPI ZPP ZRPS
ZSO ZTHV
ZUP
ZUPD
ZUPŽ
ISP JP
Zakon o trgovini, “Službeni list SRJ”, br. 32/93, 50/93, 41/94, 22/96, 29/96, 37/2002 Zakon o čeku, “Službeni list FNRJ”, broj 105/46, “Službeni list SFRJ”, broj 12/65, 50/71, 52/73 i “Službeni list SRJ”, broj 46/96 Zakon o pravnoj zaštiti dizajna, “Službeni glasnik RS”, broj 61/2004 Zakon o privrednim društvima, “Službeni glasnik RS”, broj 125/2004 Zakon o prometu nepokretnosti, “Službeni glasnik RS”, broj 42/98 Zakon o planiranju i izgradnji, “Službeni glasnik RS” br. 47/2003 i 34/2006 Zakon o parničnom postupku, “Službeni glasnik RS”, broj 125/2004 Zakon o registraciji privrednih subjekata, “Službeni glasnik RS”, br. 55/2004 i 61/2005 Zbirka sudskih odluka Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, “Službeni glasnik RS”, broj 46/2006 Zakon o opštem upravnom postupku, “Službeni list SRJ”, broj 33/97 i 31/2001 Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, “Službeni list SRJ”, broj 26/95 Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju “Službeni list SRJ”, broj 26/95 Izbor sudske prakse Javno preduzeće
KD NBS OD OIZ OUZ PZ GZRF
ZRPS
ZTDH ZTDF IGZ JTZ NGZ NTZ TZKJ SGZ TZKS TZF FGZ HGZ ŠvZO
Komanditno društvo Narodna banka Srbije Ortačko društvo Opšti imovinski zakonik za Knjaževinu Crnu Goru iz 1888 Opšte uzanse za promet robom, “Službeni list FNRJ”, broj 15/54 Porodični zakon, “Službeni glasnik RS”, broj 18/2005 Građanski zakonik Ruske Federacije (prvi deo stupio na snagu 1. januara 1995, a drugi deo 1. marta 1996) Zakon o registraciji privrednih subjekata, “Službeni glasnik RS”, broj 55/2004 Zakon o trgovačkim društvima Hrvatske, “Narodne novine”, broj 11/93 Zakon o trgovačkim društvima Francuske od 24. jula 1966 Italijanski građanski zakonik iz 1942 Jednoobrazni trgovački zakonik SAD iz 1962 Nemački građanski zakonik iz 1896 Nemački trgovački zakonik iz 1897 Trgovački zakonik Kraljevine Jugoslavije iz 1937 Srpski građanski zakonik iz 1844 Trgovački zakonik Kneževine Srbije iz 1860 Trgovački zakonik Francuske iz 1808 Francuski građanski zakonik iz 1804 Holandski građanski zakonik iz 1994 Švajcarski zakonik o obligacijama iz 1911
Prvi deo
Osnovi imovinskog prava
Glava prva UVOD U IMOVINSKO I PRIVREDNO PRAVO
Odeljak prvi POJAM, PREDMET, METOD I IZVORI IMOVINSKOG I PRIVREDNOG PRAVA
I.
IZRAZI PRIVATNO, GRAĐANSKO, CIVILNO I IMOVINSKO PRAVO
Izraz privatno pravo nastao je prevodom latinskih reči ius privatum (privatno pravo). Rimski pravnici su pravna pravila delili na ius publicum (javno pravo) i ius privatum (privatno pravo)1 s obzirom na interes koji se pravnom normom štiti.2 Nešto potpunija definicija ističe da se javno pravo “može opisati kao ono pravo, koje reguliše odnose pojedinaca prema državi kao vlasti, i odnose pojedinih vlasti među sobom, dok bi privatno pravo bilo ono, koje reguliše isključivo odnose između samih pojedinaca, ili i pojedinaca i države, ali ne kao vlasti”.3 Ako bi se ova podela prihvatila najznačajniji deo privatnog prava je građansko pravo (prema toj podeli u privatno pravo bi se, danas, pored građanskog prava, uvrštavalo privredno pravo, intelektualno pravo, lično pravo, saobraćajno pravo, radno pravo itd),4 što 1
2
3
4
U klasičnom dobu rimske države smatralo se da ius privatum obuhvata: ius civile, ius gentium i ius naturale – vidi potpunije: Tasić, Đ., Uvod u pravne nauke – Enciklopedija prava, Beograd, Službeni list SRJ, 1995, strana 398. Ulpian je, tako, u Institucijama istakao: “Javno pravo je ono koje se odnosi na položaj države, a privatno – na korist pojedinaca..” Bartoš, M., je u delo Osnove privatnog prava, Beograd, bez godine, uvrstio: Opšti deo privatnog prava, Stvarno pravo, Obligaciono pravo, Porodično pravo, Nasledno pravo, Zadružno pravo i Trgovačko pravo. Marković, L. Građansko pravo, prva knjiga, Opšti deo i stvarno pravo, Beograd, Narodna samouprava, 1927, strana 18.
4
je neke pisce opredelilo da privatno pravo izjednače sa građanskim,5 iako je pojam “privatno pravo” širi od pojma “građansko pravo”.6 Naziv građansko pravo nastao je prevodom latinskih reči ius civile (one su označavale pravo koje je rezervisano samo za rimske građane (cives), a ne za strance (peregrine) tj. građane drugih tadašnjih državica (civitates).7 Danas građansko pravo, kao deo pravnog sistema, obuhvata: uvodni (opšti) deo, stvarno pravo, nasledno, porodično i obligaciono. U širem smislu ovaj izraz ima u vidu, pored ovih delova, i novorazvijena prava – privredno, intelektualno, radno i dr.8 Imovinsko pravo (u objektivnom smislu) je skup pravnih pravila kojima su regulisani odnosi pravnih subjekata povodom stvarnih, obligacionih i naslednih prava, i pravni položaji (statusi) pravnih subjekata (pravnih i fizičkih lica). Izrazom imovinsko pravo se označava najznačajniji deo građanskog prava koji reguliše odnose koji nastaju prometom robe ili usluga na tržištu, pri čemu se novac pojavljuje kao sredstvo plaćanja. Ovaj pojam ne obuhvata privredno pravo, koje se izdvojilo iz građanskog prava i formiralo posebnu naučnu disciplinu.9 U okviru predmeta Privredno prava izložićemo osnove imovinskog prava. Za potrebe studenata Fakulteta za finansijski menadžment i osiguranje iz imovinskog prava izdvojeni su: opšti (uvodni deo) imovinskog i privrednog prava, stvarno pravo i opšti deo obligacionog prava. Izrazi imovinsko, građansko, privatno i civilno pravo se, neretko, upotrebljavaju kao sinonimi.10
II.
PREDMET IMOVINSKOG PRAVA
Predmet discipline imovinskog prava su odnosi koje ono uređuje. On je raznorodan i obuhvata opšti deo imovinskog prava, stvarno pravo, obligaciono pravo i nasledno pravo.11 Opšti deo imovinskog prava sadrži institute iz posebnih delova imovinskog prava (stvarnog, obligacionog i naslednog) koji su im zajednički, kao što su: statusi pravnih subjekata, pravni poslovi tih subjekata, njihovo zastupanje, vrste subjektivnih imovinskih prava, povreda i zaštita prava itd. Stvarno pravo je 5
6 7 8 9 10
11
Vidi, na primer: Đorđević, A., Sistem privatnog (građanskog) prava, Beograd, 1996, NIU Službeni list SRJ, str. 57 – 65. Vidi: Marković, L., Građansko pravo, Beograd, Narodna samouprava AD, Beograd, strana 1. Vidi: Đorđević, A., op. cit., strana 57. Vidi: Vodinelić, V.V., Građansko pravo – uvodne teme, Beograd, Nomos, 1991, strana 55. Suprotan stav usvaja Stupar, M., u delu Građansko pravo, opšti deo, Beograd, 1962, str. 6. Vidi potpunije: Vodinelić, V. V., Građansko pravo, Uvodne teme, Beograd, Nomos, 1991. godine, str. 14. i 15. O predmetu imovinskog prava vidi npr: Vedriš, M., i Klarić, D. P., Osnove imovinskog prava, Zagreb, 1989, str. 6. i Vuković, M., Opći dio građanskog prava, knjiga prva, Zagreb, 1959, str. 23.
skup pravila kojim su uređeni odnosi pravnih subjekata povodom stvarnih prava. Predmet discipline obligacionog prava, je skup pravnih normi, kojim su regulisani obligacioni odnosi. Obligacioni odnosi sadrže imovinska prava i obaveze poverioca i dužnika u prometu robe i usluga. Predmet naslednog prava, je skup pravnih normi koje regulišu imovinske odnose nastali posle smrti fizičkog lica. Izlaganja o institutima naslednog prava nisu predviđena programom Fakulteta te su izostavljena.
III.
POJAM I PREDMET PRIVREDNOG PRAVA
Izraz “privredno pravo” može označavati granu pravnog sistema ili naučnu disciplinu. Privredno pravo (kao grana pravnog sistema) obuhvata važeća pravna pravila kojima su regulisani statusi (položaji) privrednih subjekata (pravnih i fizičkih lica), i njihovi pravni poslovi koji imaju privredni karakter. Privredno pravo (kao naučna disciplina) proučava i tumači pravna pravila (kojima su regulisani statusi privrednih subjekata i drugih učesnika i njihovi pravni poslovi) primenom više naučnih metoda izučavanja i tumačenja važećeg prava (de lege lata) pri čemu predlaže donošenje drukčijih, primerenijih rešenja (de lege ferenda). Naziv “privredno pravo” je, sve donedavno, bio opšteusvojen u našoj pravnoj literaturi.12 On bi, po mišljenju nekih autora, označavao da su subjekti privrednog prava samo privredne organizacije (a ne i fizička lica koja se profesionalno bave privrednom delatnošću) i da je dirigovanje države osnovno obeležje statusa i poslova privrednih subjekata, “dok je u tržišnim uslovima osnovno obeležje autonomija volje ovih subjekata”.13 Termin “trgovačko pravo” (usvojen u pravu prve Jugoslavije) prvenstveno bi imao u vidu status i staleško pravo trgovaca i njihove pravne poslove, a ne i pravne poslove netrgovaca (što savremeni pravni sistemi ne prihvataju). Izraz “trgovinsko pravo” bi ukazivao da su predmet njegovog regulisanja samo trgovinski odnosi (promet robe), a ne i ostale privredne delatnosti, tako da bi obuhvatalo samo ugovorne odnose.14 12
13
14
Legradić, R., Nauka privrednog prava, Naučna knjiga, Beograd, 1968, Antonijević, Z., Privredno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1976. godine, Goldštajn, A., Privredno pravo, odrednica u EIP, tom drugi, Đurović, R., Međunarodno privredno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1986. Vasiljević, M., Poslovno pravo (trgovinsko i privredno), Savremena administracija, Beograd, 1997, str. 4. Vasiljević, M., op. cit, str. 4. i 5. i Jankovec, I., Privredno pravo, Službeni pregled, Beograd, 1996, str. 6.
5
6
Danas se sreće i naziv “poslovno pravo” koje, po jednom mišljenju, pored pravnih normi o statusu privrednih subjekata i njihovih pravnih poslova, obuhvata npr. i materijalno pravne propise o stečaju, nedopuštenoj konkurenciji, industrijskoj svojini, poslovima efektnih berzi, menici i čeku, drugim hartijama od vrednosti.15 Po drugom mišljenju poslovno pravo, osim navedene materije, proučava pravo tržišta rada (pravni promet radne snage i pravni režim radnih odnosa između poslodavca i zaposlenih) i međunarodno poslovno pravo (međunarodno privredno - pravno poslovanje i druge oblike privrednog poslovanja sa inostranstvom).16 Naziv privredno pravo je usvojen je i u nekim drugim pravnim sistemima (kao npr. u Engleskoj pod nazivom “commercial law” ili “mercantile law”, u Francuskoj “droit commercial”, u Italiji “diritto commerciale”, u Nemačkoj “Handelsrcht”, a u Rusiji “hazjajstvenoje pravo”), koja počivaju na razvijenim slobodnim tržištima, a ta grana prava po svom predmetu odgovara “privrednom pravu” u Srbiji.17 Naziv “privredno pravo” nije napušten ni u savremenom srpskom pravu.18 Predmet privrednog prava su pravila koja regulišu status (pravni položaj) privrednih subjekata i njihove pravne odnose. Prvi deo privrednog prava se označava kao “privredno statusno pravo”, a drugo kao “privredno ugovorno pravo”. U privredno statusno pravo se, prvenstveno, uvrštavaju norme (pretežno imperativnog karaktera) koje uređuju nastanak, oblike, bitna obeležja, imovinu, organe i zastupanje privrednih subjekata, nadzor nad njihovim radom, udruživanje i prestanak. Privredno ugovorno pravo obuhvata norme (pretežno dispozitivnog karaktera) koje regulišu odnose koje uspostavljaju privredni subjekti, vođeni autonomijom volje i to: ugovore u privredi, izdavanje hartija od vrednosti, bankarske i druge pravne poslove.
IV. METOD IMOVINSKOG I PRIVREDNOG PRAVA. NAČELA REGULISANJA Metod proističe iz načela koja su zastupljena u regulisanju imovinskog i privrednog odnosa i statusa, prilikom njegovog nastanka, izmene i prestanka; određivanja uloge, ovlašćenja i obaveza strana u odnosu i objekta tog odnosa; sankcije zbog povrede prava i zaštite prava.19 15 16
17
18
19
Vasiljević, M., op. cit. str. 6. Frimerman, A., Poslovno pravo, Fakultet za menadžment “Braća Karić”, Beograd, 1994. godine, str. 10. i 11. Velimirović, M., Privredno pravo, Pravni fakultet u Srpskom Sarajevu, 2001; Jankovec, I., op. cit. str. 5, Vasiljević, M., op. cit. str. 4, Goldštajn, A., op. cit. str. 1217. Jankovec, I., ibidem i Spirović - Jovanović, L., Privredno pravo, prvi deo, Ekonomski fakultet, Beograd, 1996. i Privredno pravo, drugi deo, Beograd, 1997. Uporedi: Vodinelić, V. V., op. cit., strana 59.
Po svom značaju ističu se načela: 1) autonomije volje, 2) ravnopravnosti strana, 3) prenosivosti (prometljivost) imovinskih prava, 4) imovinska sankcija, 5) zaštita na privatni zahtev i 6) dispozitivnosti normi.
1. Autonomija volje Autonomija volje je mogućnost subjekata prava da, po pravilu, po svojoj volji urede svoje odnose te da slobodno odlučuju o vršenju prava koja im pripadaju. Autonomija volje obuhvata: a) slobodu zasnivanja pravnih poslova i b) slobodu vršenja prava. Sloboda zasnivanja pravnih poslova podrazumeva slobodu subjekta: da zasnuje ili ne zasnuje pravni posao; da bira stranu sa kojim će zasnovati taj posao i da, eventualno, sa drugom stranom (ako se zaključuje ugovor ili drugi dvostrani pravni posao) odredi sadržinu pravnog posla. Sloboda vršenja prava je ovlašćenje subjekta da o vršenju ili nevršenju prava, načinu vršenja prava, raspolaganju pravima i njihovoj zaštiti, odlučuje po svojoj volji. Autonomija volje proizilazi iz činjenice da su imovinskopravni odnosi pretežno regulisani dispozitivnim normama koje se primenjuju kad strane svoj odnos ne urede po svojoj volji. Autonomija volje je ograničena prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima.
2. Ravnopravnost strana Ravnopravnost strana je princip po kome se svi učesnici imovinskog odnosa stavljaju u jednak položaj. U tom odnosu volja jedne strane nije potčinjena volji druge. Fizička i pravna lica, kao učesnici imovinskog i privrednog odnosa, jednaki su u svim pravnim situacijama.
3. Prenosivost (prometljivost) imovinskih prava Imovinska prava su, po pravilu, odvojena od ličnosti i mogu služiti drugome. Većina imovinskih prava su, stoga, po prirodi prenosiva. Voljom njihovog imaoca ili na način određen zakonom ta prava se prenose sa jednog na drugog pravnog subjekta. Neka imovinska prava su neprenosiva. Tako je npr. plodouživanje (ususfructus), neprenosivo iako je imovinsko pravo, jer je vezano za ličnost (traje do smrti plodouživaoca, ako pre toga nije prestalo na način određen ugovorom, odlukom suda ili zakonom). Neprenosivo je i zakonsko izdržavanje između supružnikava, roditelja i dece i drugih srodnika, pošto je zakonom vezano za određeno lice.
4. Imovinska sankcija (realna egzekucija) Imovinska sankcija je građanska odgovornost subjekta za neispunjenje obaveze. Iako se naziva sankcija ona u građanskom pravu nema karakter kazne kao što
7
8
je to slučaj u krivičnom i upravnom pravu. U savremenim pravima nije predviđena sankcija na ličnim dobrima dužnika ni njegovoj imovini. Imovinska sankcija se ispoljava u ekvivalentnosti činidbi - načelu obligacionog prava po kome se strane prilikom zaključenja dvostranih ugovora rukovode principom jednake vrednosti uzajamnih davanja. Imovinska sankcija se primenjuje i na dužnika koji ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem.
5. Zaštita na privatni zahtev Iz načela autonomije volje proističe i načelo pružanja zaštite na privatni zahtev titulara tog prava. On može, a ne mora da štiti svoje ugroženo ili povređeno pravo. Državni organ, po pravilu, ne pokreće postupak pred sudom po službenoj dužnosti (ex officio) nego po privatnom zahtevu imaoca ugroženog ili povređenog prava (ex privato). Zahtev se, po pravilu, podnosi sudu ali, za zaštitu pojedinih subjektivnih prava, i organima uprave.
6. Načelo dispozitivnosti normi Većina normi imovinskog prava su dispozitivnog karaktera. Subjekti imovinskog odnosa ne moraju prihvatiti dispozitivna zakonska rešenja. Strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drukčije nego što je zakonom određeno.
7. Kombinacija načela i kumulacija Navedena načela stiču se kumulativno ili samo neki od njih u imovinskopravnom odnosu, sa različitim domašajima. Svako načelo ima izuzetke. Tako je autonomija volje ograničena prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima (član 10. ZOO); ravnopravnost strana mogućnošću jedne, po pravilu, ekonomski jače strane, da unapred pripremi tekst ugovora, načelu prenosivosti suprotstavlja se neprenosivost čak i imovinskih prava, ako su vezana za ličnost itd.
V.
IZVORI IMOVINSKOG I PRIVREDNOG PRAVA 1. Pojam izvora
Izraz izvor prava najčešće se upotrebljava u dva osnovna značenja.20 Jedan ima u vidu snagu, uzrok koji stvara pravo, a drugi oblike u kojima se pravo ispoljava. Prva pravna pojava se naziva materijalni izvor prava, a druga formalni izvor prava. 20
Paund, R., u svom znamenitom delu Jurisprudencija (knjiga II, Beograd – Podgorica, Službeni list SRJ – CID, 2000, str. 203. i 204), ističe pet značenja izraza “izvor prava”.
Materijalni izvor prava je suština prava, njen pravi izvor, a sa kauzalno sociološkog gledišta se ispituje koji socijalni činioci vrše uticaj na zakonodavca i druge autoritete čije odluke imaju obaveznu snagu.21 Formalni izvor prava (označava se i kao objektivno pravo) odražava i potvrđuje materijalni izvor prava kroz opšte norme (pravne akte). Opšte norme, koje uređuju imovinske i privredne odnose, primenjuju se na sve odnose iste vrste. One se ne iscrpljuju jednom primenom nego se potvrđuju,22 za razliku od pojedinačne norme koja se primenjuje samo na konkretan slučaj nakon čega njena važnost prestaje. Opšta norma, sadržana u formalnom izvoru prava, donosi se unapred za sve subjekte čime se obezbeđuje ravnopravnost i pravna sigurnost. Najvažniji izvor formalnog imovinskog i privrednog prava je zakon, ali je značajna i uloga nepisanih i pisanih običaja, naročito uzansi. Ali, pod određenim pretpostavkama sudska praksa može uticati na primenu formalnih izvora prava. Izuzetno na imovinske odnose mogu se primeniti pravna pravila iz zakonika prve Jugoslavije čija važnost je prestala.
2. Zakon Zakon je najvažniji pisani izvor, a predstavlja sistematizovane pravne norme koje regulišu imovinske i privredne odnose, donesen od najviše zakonodavne vlasti, najviši pravni akt, posle ustava. Većina evropskih država je donela građanske i trgovačke zakonike koji su regulisali imovinske i privredne odnose. Francuska je donela Građanski zakonik - FGZ 1804 (Code civil), Trgovački zakonik - FTZ 1807. god (Code de commerce), Austrija Opšti građanski zakonik - OAGZ 1811, a Trgovački zakon - ATZ 1897; Srbija, pre nastanka prve Jugoslavije, Građanski zakonik - SGZ 1844, a Trgovački zakonik - STZ 1860; Crna Gora Imovinski zakonik - OIZ 1888. godine, a Trgovački zakonik - TZCG 1910; Nemačka Građanski zakonik - NGZ 1896, a Trgovački zakon - NTZ 1897. godine. Švajcarska je donela Građanski zakonik - ŠvGZ 1907 godine (stupio je na snagu 1. januara 1912. godine) ali i poseban Zakonik o obligacijama - ŠvZO od 30. 3. 1911. godine koji je jedinstveno regulisao imovinske i privredne odnose, Holandija Građanski zakonik 1994 (HGZ), Rusija Građanski zakonik - RGZ, prvi deo 1994. godine, a drugi deo 1995. itd. Najvažniji formalni izvor imovinskog i privrednog prava u našoj zemlji su: Zakon o privrednim društvima, Zakon o obligacionim odnosima (ZOO), Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO), Zakon u vazdušnoj plovidbi, Zakon o ugovorima o 21
22
Tasić, Đ., Uvod u pravne nauke - Enciklopedija prava, NIU Službeni list SRJ, Beograd, 1995, str. 304. Stanković, O. i Vodinelić, V. V., op. cit. str. 7.
9
10
prevozu u železničkom saobraćaju, Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju, Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi itd.
3. Primena pravnih pravila Svi imovinski i privredni odnosi nisu regulisani pozitivnim propisima (kao što je npr. ugovor o posluzi, poklonu, ortakluku itd). Pod određenim pretpostavkama na te odnose se mogu primeniti pravna pravila iz građanskih odnosno trgovačkih zakonika koji su važili na području prve Jugoslavije (SGZ, OAGZ i OIZ), na osnovu ovlašćenja iz Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. 4. 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije.23 Pravni propisi (zakoni, uredbe, naredbe, pravilnici i dr) koje su doneli organi vlasti okupatora i njegovih pomagača na području FNRJ, za vreme neprijateljske okupacije, su proglašeni nepostojećim, dok su pravni propisi koji su bili na snazi na dan 6. 4. 1941. godine izgubili pravnu snagu. Pravna pravila mogu se primenjivati na odnose koji nisu uređeni važećim propisima, a nisu u suprotnosti sa Ustavom i ostalim pozitivnim propisima. Odgovarajuća pravna pravila mogu se primeniti i iz zakonika koji su važili na drugom području prve Jugoslavije, ako je to pravno pravilo primerenije u pojedinom slučaju.
4. Jedinstveno regulisanje pravnih poslova privrednog i imovinskog prava Pre stupanja na snagu ZOO u Jugoslaviji su za privredno pravo važili jedni, a za građansko (imovinsko) pravo drugi izvori. Takva pravna situacija postojala je još od prve Jugoslavije, koja je bila rascepkana na više pravnih područja. Na teritoriji Srbije (izuzev Vojvodine) važio je Srpski građanski zakonik SGZ od 1844, godine i Trgovački zakonik od 1860. godine. Osnovni izvor trgovačkog prava u Crnoj Gori je bio Trgovački zakon od 1910. godine, a građanskog prava Opšti imovinski zakonik - OIZ iz 1888. godine. Hrvatsko - ugarski Trgovački zakon od 1875. godine primenjivao se na trgovce u Hrvatskoj, Slavoniji i Vojvodini, dok je građanskopravne odnose regulisao OAGZ. Na ovim područjima su građanski zakonici primenjivani kao opšti, ako drukčije nije bilo propisano. Do stupanja na snagu ZOO (stupio je na snagu 1.10.1978.) na pravne poslove privrednog prava se, u više pravnih situacija, primenjivala pravna pravila iz pomenutih trgovačkih zakonika.24 Pravni poslovi privrednog i imovinskog prava su, u našem pravu, jednistveno regulisani. Odredbe ZOO koje se odnose na ugovore primenjuju na sve vrste ugovora, osim ako za ugovore u privredi nije izričito drukčije određeno. 23 24
”Službeni list FNRJ”, br. 86/46. Goldštajn, A., Privredno pravo, odrednica u EIP, tom drugi, str. 1219.
5. Običaji 5.1. UOPŠTE
Običaji su opšte norme i izvor imovinskog i privrednog prava koje nastaju dugotrajnim spontanim ponavljanjem ponašanja ljudi u ovoj oblasti.25 Običaj nije formalni izvor prava. Sudovi, naime, sude na osnovu ustava i zakona i drugih opštih akata. ZOO, međutim, običajima daje značaj izvora imovinskog, a posebno privrednog prava. Takvo opredeljenje zakonodavca je opravdano jer u ZOO pretežu norme dispozitivnog karaktera. Primena običaja može proizilaziti iz izričite odredbe zakona u tom pravcu, iz prirode posla ili volje strana. Ako su običajna pravila u sukobu sa imperativnim (prinudnim) normama ona ne mogu biti izvor prava. Tada će se imperativna norma primeniti bez obzira na volju stranaka. 5.2. PRIVREDNI OBIČAJ - IZVOR PRIVREDNOG PRAVA
Običaji imaju sve veći značaj za regulisanje privrednih odnosa.26 Dovoljno je da običaj postoji i da se primenjuje.27 Danas se takvi običaji lakše dokazuju “nego što je to ranije bio slučaj”.28 U privrednom pravu se ne zahteva dugotrajno vršenje običaja da bi se pouzdano utvrdilo da on postoji. Običaji u privredi se tako mogu dokazivati čitanjem zbirki sudskih odluka i pravne literature, a u krajnjem slučaju i saslušanjem veštaka.29 Privredni običaji se, prema području za koje važe (teritorijalni kriterijum), mogu razvrstati na opšte (primenjuju se na celu zemlju) i lokalne (regionalne) koji su omeđeni užim područjem ili pojedinim mestom. Jaču pravnu snagu u odnosu na opšti običaj ima mesni običaj jer se pretpostavlja da je on poznat ugovornim stranama. Prema materiji koju uređuju običaji mogu biti horizontalni (važe za sve privredne grane) i običaji struke - vertikalni (važe za jednu privrednu granu ili deo te grane). 5.3. UZANSE
Uzanse privredni (trgovački) običaji koji su skupljeni, sistematizovani i objavljeni od strane za to ovlašćenog tela. Dele na opšte i posebne (specijalne). Opšte uzanse važe za celokupnu oblast trgovinskih (privrednih) odnosa, a posebne samo za pojedine vrste trgovinskih poslova ili pojedinu granu. Značajne su Opšte uzanse za promet robom, Lučke uzanse i pojedine posebne uzanse. 25 26 27 28 29
Lukić, R. sa Košutićem, B., Uvod u pravo, Naučna knjiga, Beograd, 1985, str. 26. i 27. Bartoš, M., Običaji, uzanse i poslovni moral - rezime referata, Privreda i pravo, br. 1/1968, str. 8. Goldštajn, A., op. cit., str. 1219. Bartoš, M., ibidem. Goldštajn, A., ibidem.
11
12
Opšte uzanse za promet robom su poslovni običaji koje je kodifikovala Glavna državna arbitraža Jugoslavije,30 a važile su (i danas se mogu primenjivati) ne samo na kupovinu i prodaju robe nego i za ostale poslove prometa robom. One su jedinstvene (važile su na celom području druge Jugoslavije), potpune i sadrže opšte institute koji su zajedničke za sve grane prometa robom.31 Bivša Glavna državna arbitraža je 1950. godine donela Lučke uzanse32 koje, takođe, imaju obeležja opštih uzansi. Posebne uzanse se ne primenjuju na sve obligacione odnose nego samo na određenu trgovnisku oblast, što se i označava u nazivu uzansi. Značajne su, tako, Posebne uzanse za trgovinu povrćem, Posebne uzanse o građenju, Posebne uzanse u prometu na malo itd. Nakon stupanja na snagu ZOO uzanse gube na značaju. Na obligacione odnose primenjuju se uzanse ako su strane u obligacionom odnosu ugovorile njihovu primenu ili ako iz okolnosti proizilazi da su njihovu primenu htele.
6. Opšti uslovi poslovanja Opšti uslovi poslovanja su skup pravila, sadržanih u ugovoru ili aktu izvan njega, prethodno pripremljenih u pismenom obliku od jedne strane, koje su izvor ovlašćenja i obaveza za obe strane. Nazivaju se i formularni ugovori, ali i opšti uslovi poslovanja, jer predstavljaju uslove pod kojima neko društvo posluje.33
7. Sudska i arbitražna praksa Sudsku praksu predstavljaju odluke sudova (presude, rešenja) koje su se, u istovrsnim slučajevima, ustalile tako da ih jedinstveno primenjuju svi nadležni sudovi. U našem pravu sudska i arbitražna praksa nije formalni izvor prava. Sudovi, naime, sude na osnovu ustava i zakona i drugih opštih akata.34 Sudsko tumačenje pravnih normi, na osnovu kojih je donesena pravnosnažna odluka, ne obavezuje sud da ubuduće na isti način tumači pravne propise niti da donese takvu odluku u docnijem sporu. Ako je odluku doneo viši sud niži sudovi taj stav u praksi najčešće prihvataju da ne bi, po pravnim lekovima, odluka bila ukinuta. Ustav i zakoni na posredan način pridaju značaj sudskoj praksi. Vrhovni sud utvrđuje načelne pravne stavove i načelna pravna mišljenja radi jedinstvene primene zakona i drugih propisa od strane sudova u Republici. 30 31
32 33 34
Objavljene u “Službenom listu FNRJ”, br. 15/54. Goldštajn, A., Jugoslovenske uzance, opće i posebne sa sudskom praksom, Narodne novine, Zagreb, 1962, str. 20. ”Službeni list FNRJ”, br. 2/51. Vasiljević, M., op. cit. str. 20. Član 96. stav 1. Ustava RS i član 100. Ustava RCG.
8. Precedenti Za razliku od principa da sudska praksa (formalnopravno) nije izvor prava, karakterističnog za kontinentalno (evropsko) pravo u engleskom pravu i pravu zemalja koje su se razvijale pod njegovim uticajem važi suprotno pravilo. Tako je englesko pravo zasnovano na precedentima - na poštovanju pravnih principa koji se izvode iz sudskih odluka. Pravno pravilo koje je u pojedinačnom slučaju stvorio sudija i koje je primenio postaje, pod određenim uslovima, izvor prava i ono mora biti poštovano od drugih engleskih sudija. Englesko comon law, sistem nepisanog prava, u osnovi je sastavljen od skupa pravnih pravila koje su stvorile engleske sudije prilikom presuđivanja slučajeva koji su im bili dati na rešavanje.35 Odluke koje donosi Dom lordova (viši sud) predstavljaju obavezne precendente za sve engleske sudove, pa čak i za Dom lordova, a odluke koje donosi Apelacioni sud (Court of Appeal) obavezne su za sve sudove, uključujući i sam Apelacioni sud, s izuzetkom Doma lordova. Nije relevantno da li je sudska odluka objavljena u Zbirci sudskih odluka. Moguće je pozvati se na bilo koju u arhivi suda sačuvanu odluku (arhiva postoji od 12 veka u Public Record Office, u Londonu).36 Odluke koje donosi odeljenje Vrhovnog suda u Londonu nisu obavezne ni za Dom lordova ni za Apelacioni sud. Osim toga, odeljenje Vrhovnog suda nije vezano precedentima koji potiču od njih samih, a posebno precedentima koji su usvojili druga odeljenja Vrhovnog suda. Odluka Vrhovnog suda ima manju važnost i ne uzima se u obzir kao precedent, ako je sudija koji je odluku doneo izričito tražio da se njegova odluka ne smatra precedanom.37 Tipu precedentnog prava pripadaju, pored Engleske, SAD, Australija, Novi Zeland, Kanada. Indija i Pakistan su prihvatile precedentno pravo, ali ne primenjuju englesko nasledno i porodično pravo, nego islamsko i hinduističko. Škotska i Severna Irska, iako su u sastavu Velike Britanije primenjuju kontinentalno, a ne precedentno pravo.38 Naime, Škotska je recipirala rimsko građansko pravo i njegovu sistematizaciju zasnovala na Justinijanovim Institucijama.39
35 36 37 38 39
David, R., Uvod u privatno pravo Engleske, Institut za uporedno pravo, Beograd, 1960, str. 90. Ibidem, str. 92, 93. i 162. Tanović, R., Osnove precedentnog prava – common law, Zagreb, 1998, strana 21 Ibidem, str. 235 – 237. Votson, A., Pravni transplanti, Beograd, Pravni fakultet, Institut za uporedno pravo, 2000, strana 71.
13
Odeljak drugi SUBJEKTI I OBJEKTI IMOVINSKOG I PRIVREDNOG ODNOSA
14
I.
SUBJEKTI IMOVINSKOG I PRIVREDNOG ODNOSA 1. Pojam
Subjekti (personae) imovinskog i privrednog odnosa su imaoci pravne sposobnosti. Pravna sposobnost je mogućnost subjekta da ima prava i obaveze (pravo svojine, pravo zaloge, patentno pravo ili obligaciono pravo, odnosno obavezu). Ova sposobnost se priznaje fizičkim licima i određenim organizacijama fizičkih lica koja se označavaju pravnim licima, da bi mogli učestovati u pravnim poslovima. Druga bića nemaju pravnu sposobnost (nisu subjekti prava) kao npr. životinje, ali se pojavljuju kao objekti imovinskog i privrednog odnosa.
2. Fizička lica 2.1. PRAVNA SPOSOBNOST FIZIČKIH LICA. STICANJE I PRESTANAK
Fizičko lice je svaki živ čovek, ljudsko biće, bez obzira na zdravstveno stanje, pol i starost. Svako fizičko lice smatra se pravnim subjektom. Shodno tome savremena prava ne isključuju niti ograničavaju sticanje pravnog subjektiviteta pojedinim kategorijama ljudi. Pravnu sposobnost stiče lice koje je živo rođeno, a prestaje smrću.40 Ona postoji između dve ekstrema - rođenja i smrti.41 Trenutak rođenja deteta određuje se prema pravilima medicinske nauke. Da bi novorođenče postalo fizičko lice potrebno je da je nakon rođenja davalo znake života (ne mora se oglasiti plačom, kako su to u rimskom pravu zahtevali neki pravni pisci). U slučaju da su navedene činjenice sporne sud će ih utvrđivati saslušanjem veštaka medicinske struke i ostalim dokaznim sredstvima. Pod određenim uslovima specifičnu, ograničenu pravnu sposobnost ima i začetak. Naime, začeto dete smatra se kao rođeno ako je to u njegovom interesu, a rodi se živo. Fizičko lice nastaje ako je rođeno, pokazuje znake života, a potiče od žene i muškarca, bez obzira na izgled i vitalitet (da li će vrlo brzo umreti - npr. za nekoliko minuta). 40
41
Član 17. stav 2. Građanskog kodeksa Ruske Federacije (deo prvi) iz 1994. godine, propisuje da pravna sposobnost građanina nastaje u momentu njegovog rođenja, a prestaje smrću. Vidi potpunije: dr Jean Carbonnier, Droit civil, tome premier, Paris, 1967, str. 170.
Pravna sposobnost fizičkog lica prestaje njegovom faktičnom (telesnom) smrću ili proglašenjem nestalog lica za umrlo. Dejstvo faktičke smrti ima i proglašenje nestalog lica za umrlo. Nestalo je ono lice koje nije u svom prebivalištu zakonom određeno vreme, a neizvesno je gde se nalazi i da li je živo ili mrtvo. Za umrlo se može oglasiti lice: a) o čijem životu za poslednjih pet godina nije bilo nikakvih vesti, a od čijeg je rođenja proteklo sedamdeset godina; b) o čijem životu za poslednjih pet godina nije bilo nikakvih vesti, a okolnosti pod kojima je nestalo čine verovatnim da više nije u životu; v) koje je nestalo u brodolomu, saobraćajnoj nesreći, požaru, poplavi, zemljotresu ili u kakvoj drugoj neposrednoj smrtnoj opasnosti, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za šest meseci od dana prestanka opasnosti i g) koje je nesalo u toku rata u vezi sa ratnim događajima, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za godinu dana od dana prestanka neprijateljstava. Predlog za proglašenje nestalog lica za umrlo podnosi se mesno nadležnom opštinskom sudu. O pokretanju ovog postupka sud objavljuje oglase. Ako u postupku, posle izvođenja dokaza, utvrdi da su ispunjene pretpostavke za proglašenje nestalog lica za umrlo, sud će doneti rešenje kojim će proglasiti da je to lice umrlo. U rešenju će se označiti dan, a po mogućnosti i čas, koji se smatra kao vreme smrti nestalog. Pravnosnažno rešenje dostavlja se matičaru radi upisa u matičnu knjigu umrlih, sudu nadležnom za vođenje ostavinskog postupka, organu starateljstva i organu koji vodi zemljišnu ili drugu javnu knjigu o evidenciji nepokretnosti, ako je lice proglašeno za umrlo imalo nepokretnosti. Ako se lice proglašeno za umrlo lično javi sudu sud će, pošto utvrdi njegov identitet, bez daljeg postupka svoje rešenje o proglašenju tog lica za umrlo ukinuti. Ukoliko je sud, nakon donošenja rešenja o proglašenju nestalog lica za umrlo, na bilo koji način saznao da je nestalo lice živo, on će po službenoj dužnosti pokrenuti i sprovesti postupak radi ukidanja tog rešenja. Ali, može biti neizvestan trenutak smrti dva ili više lica (komorijenti - od lat. commori - umreti zajedno s nekim) koja su bila u istoj smrtnoj opasnosti, a ne zna se ko je je od njih ranije umrlo. U našem pravu se smatra da su komorijenti umrli jednovremeno. Ipak, dozvoljeno je dokazivati da je jedno lice umrlo ranije, a drugo kasnije. Zakon nije postavio nikakve pretpostavke. 2.2. POSLOVNA SPOSOBNOST FIZIČKIH LICA
Poslovna sposobnost je mogućnost fizičkog lica da samo svojom voljom zasniva, menja i gasi prava i obaveze. Ona se ispoljava u mogućnosti fizičkog lica da zaključuje, menja i gasi pravne poslove zbog čega se i označava kao “poslovna sposobnost”.42 Postojanje pravne sposobnosti je pretpostavka za 42
Vuković, M., op. cit. str. 251.
15
16
nastanak poslovne sposobnosti. Dok pravnu sposobnost fizičko lice stiče rođenjem, poslovnu sposobnost stiče znatno kasnije. Pravna sposobnost ne zavisi od sposobnosti za rasuđivanje i volje fizičkog lica (i da li je ono preduzima samostalno ili je zastupano), a za pravnu je relevantna upravo volja jer imalac poslovne sposobnosti samostalno preduzima pravne radnje. Za razliku od pravne sposobnosti obim poslovne sposobnosti je kod pojedinih ljudi, zbog njihovog uzrasta i drugih, različitih svojstava, nejednak. Fizičko lice postaje punoletno kad navrši 18 godina života, ako nad njim nije produženo roditeljsko pravo ili nije lišeno poslovne sposobnosti. Poslovnu sposobnost dete može steći i pre nego što dostigne punoletstvo pod zakonom određenim pretpostavkama (emancipacija). Zakonsku emancipaciju dozvoljava sud u vanparničnom postupku, maloletnom licu koje je navršilo 16 godina života. To lice lično podnosi sudu predlog da mu se dozvoli zaključenje braka pre punoletstva. Sud može dozvoliti sticanje potpune poslovne sposobnosti tom licu ako su ispunjene sledeće kumulativne pretpostavke: 1) da je maloletno lice navršilo 16. godinu života, 2) da je postalo roditelj i 3) da je dostiglo telesnu i duševnu zrelost potrebnu za samostalno staranje o sopstvenoj ličnosti, pravima i interesima. Emancipacija, naime, proizvodi isto dejstvo kao i punoletstvo tako da pravnosnažnošću rešenja o dozvoli zaključenja braka prestaje roditeljsko pravo. Na taj način maloletnik, koji ima bračnu sposobnost, stiče potpunu poslovnu sposobnost koja se (npr. zbog nestupanja u brak ili razvodom braka pre navršenja 18 godina života) docnije ne gubi. Potpuna poslovna sposobnost traje do smrti fizičkog lica. Na obim te sposobnosti ne utiče npr. duboka starost i iznemoglost nekog lica, ali ako je zbog toga ono nesposobno za normalno rasuđivanje može se, po odluci vanparničnog suda, delimično ili u potpunosti lišiti poslovne sposobnosti. Dete koje je navršilo 14 godina života (stariji maloletnik), a u Republici Srpskoj, ako je navršilo 15 godina života, je ograničeno (delimično) poslovno sposobno. Ograničeno poslovno sposobno je i lice koje je postalo punoletno ali je delimično lišeno poslovne sposobnosti (zbog bolesti ili smetnji u psiho - fizičkom razvoju svojim postupcima neposredno ugrožava sopstvena prava i interese ili prava i interese drugih lica). Poslovna sposobnost tog lica je jednaka poslovnoj sposobnosti starijeg maloletnika. Rešenjem suda, u vanparničnom postupku, o delimičnom lišenju poslovne sposobnosti, odrediće se pravni poslovi koje lice delimično lišeno poslovne sposobnosti može odnosno ne može samostalno preduzimati. Ograničeno je poslovno sposobno i punoletno dete ako je nad njim produženo roditeljsko pravo (zbog bolesti ili smetnji u psiho - fizičkom razvoju je nesposobno da se samo stara o sebi i o zaštiti svojih prava odnosno interesa ili ako svojim postupcima ugrožava sopstvena prava i interese), a rešenjem suda je izjednačeno sa ograničeno poslovno sposobnim licem.
Stariji maloletnik može preduzimati (pored pravnih poslova koje može preduzimati bez odobrenja ili saglasnosti mlađi maloletnik) sve ostale pravne poslove uz prethodnu ili naknadnu saglasnost roditelja. Raspolaganje nepokretnim stvarima i pokretnim stvarima velike vrednosti, u ime i za račun deteta, ne mogu punovažno preduzeti ni roditelji, bez saglasnosti organa starateljstva. Punovažnu izjavu volje ograničeno poslovno sposobno lice može dati ako mu je zaljučivanje tih poslova zakonom dozvoljeno. Ostali pravni poslovi tih lica, ako su zaključeni bez odobrenja zakonskog zastupnika ili staraoca rušljivi su, ali mogu biti osnaženi njegovim naknadnim odobrenjem. Dete koje je navršilo 15. godinu života može preduzimati pravne poslove kojima upravlja i raspolaže svojom zaradom ili imovinom koju je steklo sopstvenom zaradom. Fizičko lice koje nije navršilo 14 godina života (mlađi maloletnik), a u Republici Srpskoj, ako nije navršilo 15 godina života, je, načelno, potpuno poslovno nesposobno. Mlađi maloletnik, ipak, može preduzimati pravne poslove kojima pribavlja isključivo prava, pravne poslove kojima ne stiče ni prava ni obaveze i pravne poslove malog značaja. Potpuno je poslovno nesposobno i punoletno lica nad kojima je produženo roditeljsko pravo (koje je, zbog bolesti ili smetnji u psiho - fizičkom razvoju, nesposobno da se samo stara o sebi i o zaštiti svojih prava odnosno interesa ili ako svojim postupcima ugrožava sopstvena prava i interese), pa je u rešenju o produženju roditeljskog prava izjednačeno sa maloletnikom mlađim od 14 godina (odnosno sa maloletnikom mlađim od 15 godina u pravu Republike Srpske). Sud može potpuno lišiti poslovne sposobnosti punoletno lice koje zbog bolesti ili smetnji u psiho - fizičkom razvoju nije sposobno za normalno rasuđivanje te zbog toga nije u stanju da se sama stara o sebi i zaštiti svojih prava i interesa. U tom slučaju ovo lice je potpuno poslovno nesposobno, tj. njegova poslovna sposobnost jednaka je poslovnoj sposobnosti mlađeg maloletnika. Pravni poslovi potpuno poslovno nesposobnog lica izvan kruga poslova koje može preduzimati (a to su poslovi kojima pribavlja isključivo prava - na primer: primilo je stvar na poslugu, primilo je poklon; ili kojima ne stiče ni prava ni obaveze; ili su pravni poslovi malog značaja - kupovina stvari manje vrednosti na pijacama, u prodavnicama, karata za bioskop, autobus itd) su ništavi. Poslovno nesposobna lica zastupaju njihovi roditelji odnosno staraoci. 2.3. DELIKTNA SPOSOBNOST FIZIČKIH LICA
Deliktna sposobnost je mogućnost fizičkog lica da odgovara za prouzrokovanu štetu. Fizičko lice stiče potpunu deliktnu sposobnost sa navršenih četrnaest godina života. Do navršene sedme godine života fizičko lice je apsolutno deliktno nesposobno. Za štetu koju bi prouzrokovalo dete do navršene sedme godine života
17
18
odgovaraju njihovi roditelji, bez obzira na to da li su krivi ili ne (izuzev ako postoji osnov za isključenje od odgovornosti za štetu) ili drugo lice kome je dete bilo povereno - npr. staraocu, školi ili drugoj ustanovi. Maloletnik od navršene sedme do navršene četrnaeste godine života ne odgovara za štetu, osim ako se dokaže da je pri prouzrokovanju štete bio sposoban za rasuđivanje. Teret obaranja ove pretpostavke - dokazivanja da je maloletnik bio sposoban za rasuđivanje, snosi oštećeno lice (faktička deliktna sposobnost). Ako je deliktno sposobno lice štetu prouzrokovalo nastaje njegova obaveza da štetu naknadi. 2.4. ELEMENTI ODREĐIVANJA FIZIČKIH LICA
Fizičko lice se konkretizuje (određuje) na osnovu elemenata koja su relevantna za njegovu pravnu i poslovnu sposobnost. Konkretizacija pravnih subjekata označava se i kao individaulizacija (individuatio).43 Najvažniji elementi određivanja fizičkog lica su: ime, prebivalište i boravište i državljanstvo. 2.4.1. Lično ime
Lično ime je naziv fizičkog lica na osnovu koga se ono bliže konkretizuje. Pravo na lično ime je lično, neimovinsko i subjektivno. Načelno, lično ime je neprenosivo. Izuzetno, imalac ličnog imena može i uz naknadu dati pristanak za upotrebu svog ličnog imena ili dela imena u dopuštene svrhe. Za upotrebu prezimena potreban je pristanak i drugih lica na koje se imaočevo prezime odnosi (supružnik, dete, roditelj i dr.) ako bi upotrebom bilo povređeno pravo tih lica. Lično ime se stiče upisom u matične knjige rođenih i deluje prema trećim licima. Lično ime se sastoji od imena i prezimena. Ime ili prezime može imati više reči. Lice čije ime ili prezime, odnosno ime i prezime, sadrži više od tri reči dužno je da se u pravnom saobraćaju služi skraćenim ličnim imenom. Odluka o skraćenom ličnom imenu saopštava se matičaru koji vodi matičnu knjigu rođenih za imaoca prava na lično ime i konstatuje u matičnoj knjizi rođenih. Svako fizičko lice je dužno da se služi svojim ličnim imenom. Lično ime deteta određuju roditelji. Roditelji imaju pravo da se ime deteta upiše u matičnu knjigu rođenih i na maternjem jeziku i pismu jednog ili oba roditelja. Roditelji imaju pravo da slobodno izaberu ime deteta, ali ne mogu odrediti pogrdno ime, ime kojim se vređa moral ili ime koje je u suprotnosti sa običajima ili shvatanjima sredine. Organ starateljstva određuje ime deteta: ako roditelji nisu živi; ako roditelji nisu poznati; ako roditelji u zakonom određenom roku nisu odredili ime detetu; ako roditelji ne mogu da postignu sporazum o imenu deteta; ako su roditelji odredili pogrdno ime, ime kojim se vređa moral ili ime koje je u suprotnosti sa običajima i shvatanjima sredine. 43
Vuković, M., op. cit. str. 297. i Stanković, O. i Vodinelić, V., op. cit. str. 63.
Prezime deteta se određuje prema prezimenu jednog ili oba roditelja. Roditelji ne mogu zajedničkoj deci odrediti različita prezimena. Organ starateljstva određuje prezime deteta: ako roditelji nisu živi; ako roditelji nisu poznati; ako roditelji ne mogu da postignu sporazum o prezimenu deteta. Supružnici se mogu prilikom zaključenja braka sporazumeti da svaki od njih: 1) zadrži svoje prezime; 2) umesto svog uzme prezime drugog supružnika; 3) svom prezimenu doda prezime drugog supružnika odnosno prezimenu drugog supružnika doda svoje prezime. U roku od 60 dana od dana prestanka braka, supružnik koji je prilikom zaključenja braka promenio prezime, može uzeti prezime koje je ranije ima pre sklapanja braka. Fizičko lice koje je navršilo 15. godinu života i sposobno je za rasuđivanje ima pravo da promeni lično ime. Dete koje je navršilo 10. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje ima pravo na davanje saglasnosti sa promenom ličnog imena. Nema pravo na promenu ličnog imena: 1 lice protiv koga se vodi krivični postupak za delo za koje se goni po službenoj dužnosti; 2. lice koje je osuđeno za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti dok kazna nije izvršena odnosno dok traju pravne posledice osude; 3. lice koje promenom ličnog imena namerava da izbegne neku svoju obavezu; 4. lice koje namerava da promeni ime u pogrdno ime, ime kojim se vređa moral ili ime koje je u suprotnosti sa običajima i shvatanjima sredine. 2.4.2. Državljanstvo Državljanstvo je javnopravni odnos između suverene države i pojedinca na osnovu koga on ima prema državi određene obaveze ali mu postaju dostupna sva prava predviđena za građanina te države bez obzira gde se nalazi. Pravni odnos državljanstva može postojati između fizičkog lica i unitarne države ili složene države. Fizička lica koja nisu domaći državljani su ili stranci (imaju državljanstvo druge države) ili apatridi (apatridi nemaju državljanstvo nijedne postojeće države) ili bipatridi (ako imaju državljanstvo dve države istovremeno). Državljanstvo Republike Srbije stiče se: 1) poreklom; 2) rođenjem na teritoriji Republike Srbije; 3) prijemom; 4) po međunarodnim ugovorima. Državljanstvo je relevantno za sticanje i vršenje određenih imovinskih i privrednih prava. Strana fizička i pravna lica mogu sticati pravo svojine na pokretnim stvarima kao i domaća lica. Ona mogu, ako obavljaju delatnost u Srbiji, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na nepokretnostima na teritoriji Srbije koje su im neophodne za obavljanje te delatnosti. Strano fizičko lice koje ne obavlja delatnost može, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na stanu i stambenoj zgradi kao i državljanin Srbije. 2.4.3. Prebivalište i boravište Prebivalište je mesto u koje se određeno lice nastani (corpus) da u njemu stalno živi (animus). Fizičko lice može imati jedno prebivalište - mesto za koje je vezano (tu
19
20
stanuje ili obavlja svoju privrednu delatnost). Tako je za suđenje opšte mesno nadležan sud na čijem području tuženi ima prebivalište, novčane obaveze se prvenstveno ispunjavaju u mestu u kome poverilac imao sedište odnosno prebivalište itd. Boravište je mesto u kome se jedno lice privremeno zadržava, bez namere da tu trajno ostane. Boravište postaje relevantno kada strana u imovinskom odnosu nema prebivalište. Naime, ako tuženi nema prebivalište ni u Srbiji niti u kojoj drugoj državi, opšte mesno nadležan je sud na čijem području tuženi ima boravište. Novčane obaveze se ispunjavaju u mestu u kome poverilac ima sedište odnosno prebivalište, a u nedostatku prebivališta boravište.
3. Pravna lica 3.1. POJAM PRAVNOG LICA
Pravno lice je organizacija kojoj pravni propisi daju sposobnost da bude subjekat prava i ima poslovnu sposobnost. Nužni uslov za nastanak pravnog lica nije postojanje “kolektiva ljudi”, “više ljudi” ili skupova ličnosti” kako to ističu pojedini pravni pisci.44 Naime, može postojati pravno lice sa samo jednim članom (jednočlano pravno lice - npr. privredno društvo sa jednim vlasnikom) ako predstavlja organizaciju. Pravno lice je tvorevina pravnog poretka, isto kao i fizičko lice.45 Ova organizacija proizvodi pravni značaj samo kao celina koja se razlikuje od članova koji je čine. Stvarna je jer postoji kao i čovek odnosno fizičko lice iako i pravno i fizičko lice počivaju na pravnoj apstrakciji,46 koja važi za bilo kog čoveka odnosno bilo koju organizaciju kojoj pravo priznaje status pravnog lica. U našem pravu fizičko lice postaje subjekat prava rođenjem, dok pravno lice kao organizacija nastaje ispunjenjem više pretpostavki. Svako pravno lice je jedna organizacija, ali nemaju sve organizacije svojstvo pravnog lica. Da bi određena organizacija bila pravno lice potrebno je da su ostvarene određene pretpostavke. 3.2. ORGANIZACIJE SA SVOJSTVOM PRAVNOG LICA
Svaki čovek je od rođenja do smrti fizičko lice - subjekat prava. Nasuprot tome nema svaka organizacija svojstvo pravnog lica. Status pravnog lica stiču organizacije koje: a) imaju imovinu; b) nisu zabranjene i v) pravni sistem im priznaje da mogu biti imaoci prava i obaveza. Postojanje imovine je neodvojivo od pravnog subjektiviteta. Pravni subjekat je samo onaj koji može imati prava i obaveze i odgovarati svojom imovinom za preuzete obaveze. 44 45
46
Gams, A. sa Đurović, Lj., op. cit. str. 103, Tasić, Đ., op. cit. str. 384 i Bartoš, M., op. cit. str. 40. ”Niko nije lice po prirodi ili po rođenju - to već pokazuje pravna ustanova ropstva” - Radbruh, G., Filozofija prava, Nolit, 1980, str. 167. Marković, L., Građansko pravo, prva knjiga, Opšti deo i Stvarno pravo, Beograd, 1927, str. 143.
Svojstvo pravnog lica mogu imati samo one organizacije koje nisu zabranjene imperativnim propisima. Shodno tome nisu dozvoljena udruženja mafijaša za vršenje krivičnih dela; političke stranke koje imaju za cilj otcepljenje dela Srbije itd. Pravno lice je ono koje pravni sistem izričito prizna.47 Vrsta i broj organizacija koje mogu steći svojstvo pravnog lica određuje se imperativnim propisima poimenično - numerus clausus. 3.3. PRAVNO LICE I NJEGOVI OSNIVAČI I UČESNICI
Pravno lice je razdvojeno i samostalno u odnosu na svoje osnivače i učesnike. Tako je privredno društvo nezavisno od osnivača i članova u svome radu, odgovornosti za obaveze i prestanku. Prava i obaveze društva nisu prava i obaveze njegovih osnivača i učesnika. Za dug društva ne odgovaraju osnivači ni zaposleni nego društvo svojom imovinom i svojim poveriocima. Pravni poslovi koje preduzmu fizička lica kao organi društva (direktor, članovi upravnog odbora, prokuristi, punomoćnici) proizvode dejstva prema društvu koga zastupaju, a ne prema tim licima. U slučaju spora kao stranka u postupku ne pojavljuje se osnivač ili učesnik u svoje ime nego društvo (nezavisno od toga da li ga zastupa osnivač ili učesnik). U javnim registrima vode se prava i obaveze na ime pravnog lica a ne osnivača ili učesnika. Ime, državljanstvo i sedište pravnog lica ne određuje se prema tim atributima osnivača ili učesnika. Pravno lice je samostalan subjekat ne samo prema trećim licima nego i prema učesnicima. Radnik stupa u radni odnos sa pravnim licem i sa njime zaključuje ugovor o radu, a ne sa ostalim radnicima. Od principa razdvojenosti i samostalnosti pravnih lica od njihovih osnivača i učesnika u nekim slučajevima postoje zakonom određeni izuzeci. Tako, član ortačkog društva koje je insolventno odgovara za obaveze društva i sopstvenom imovinom solidarno i neograničeno, a na takav način odgovara i komplementar u komanditnom društvu. 3.4. PODELE PRAVNIH LICA
Pravna lica se mogu podeliti po nekoliko kriterijuma. S obzirom na pravnu prirodu pravna lica se mogu razvrstati na udruženja (korporacije) i ustanove. Ako je kriterijum podele cilj koji pravna lica žele postići tada se mogu deliti na profitna ili neprofitna, dok se s obzirom na oblik svojine mogu uvrstiti u jednosvojinska ili mešovita. 3.4.1. Udruženja i ustanove Udruženje je organizacija određenog broja fizičkih lica - članova koji ga čine, osnovana radi postizanja dozvoljenog cilja. Između udruženja kao celine i 47
Ibidem, str. 144.
21
22
pojedinih njegovih članova postoji naročita ličnopravna veza i, po pravilu, bez određenog broja članova pravno lice ne nastaje. Udruženje deluje u skladu sa ciljevima koje mu postave članovi. Članovi udruženja taj cilj mogu promeniti ili doneti odluku da udruženje prestane postojati. Ustanova je, za razliku od udruženja, manje vezana za fizička lica i postoji nezavisno od njih. Ona nema članove u svom sastavu nego učesnike (zaposlene) koji ostvaruju cilj koji je postavio osnivač. Ali ni osnivač ni učesnici ne mogu svojom voljom uticati na promenu cilja ili prestanak ustanove. Ustanova deluje u interesu korisnika.48 Postavljene ciljeve učesnici ustanove ostvaruju iz imovine koja je za to nepovratno namenjena, a suprotno tome učesnici udruženja postižu individualne ciljeve koristeći se imovinom udruženja. 3.4.1.1. Ustanove
Ustanove se mogu podeliti na: zadužbine i druge ustanove. Zadužbina je pravno lice koje se zasniva na imovini koju je osnivač odredio da služi postizanju unapred određenih opštekorisnih ciljeva (npr. pomaganju stvaralaštva i ostvarivanja humanitarnih ciljeva). Pojam zadužbine (u širem smislu) obuhvata: zadužbinu u užem smislu, fondaciju i fond.49 Svim oblicima zadužbine zajedničko je što se sredstva mogu koristiti isključivo u svrhe i na način koje je odredio osnivač (tj. za postizanje bilo kojeg opštekorisnog cilja) te imaju svojstvo pravnog lica i mogućnost raspolaganja pravima i sredstvima i mogu biti imaoci pokretnih i nepokretnih stvari. Zadužbina (u užem smislu), fondacija i fond upisuju se u registar zadužbina, fondacija i fondova i mogu ostvarivati ciljeve po upisu u registar. Druge ustanove imaju veći značaj kao npr: državne: radio televizije, instituti, biblioteke, bolnice, muzeji, fakulteti, od kojih većina stiče prihode naplatom pretplate, ulaznica, participacija itd. Suprotno tome, zadužbina, fondacija i fond osnivaju se radi pomaganja stvaralaštva i ostvarivanja humanitarnih i drugih društveno korisnih ciljeva i svoje usluge ne naplaćuju. 3.4.1.2. Udruženja
Udruženje je organizacija sačinjena od određenog broja članova koji svojim pravilima određuju način njenog rada. Ističu se podele udruženja: 1. s obzirom na povezanost između članova udruženja međusobno i članova i udruženja (ona se po ovom kriterijumu dele na korporacije i lična udruženja); 2. broju članova (s obzirom na broj članova udruženja su jednočlana ili višečlana) i 3) s obzirom na cilj delatnosti. 48 49
Stanković, O. i Vodinelić, V., op. cit. str. 78. U pravnoj literaturi je, opravdano, istaknuto da su zadužbine i fondovi “različiti oblici zadužbinarstva”, vidi: dr Toroman, M., Pravni položaj zadužbina i fondacija u svetu, Institut za uporedno pravo, Beograd, 1996, str. 16.
3.4.1.3. Korporacije i lična udruženja
Udruženja se mogu razvrstati na korporacije i lična udruženja. Korporacija je organizacija dva ili više fizičkih lica koji nisu međusobno a ni sa udruženjem čvrsto lično vezani, što se određuje osnivačkim aktom i statutom korporacije. Stoga smrt fizičkog lica ili njegovo istupanje iz udruženja nema za posledicu prestanak udruženja. Promenom članova ne menja se identitet korporacije. Odnosi članova korporacije uređuju se osnivačkim aktom. Član upravnog odbora, kao organa upravljanja korporacije može biti i lice koje nije njen član, a naziv korporacije ne mora sadržati ime svog člana. Korporacije su: društvo s ograničenom odgovornošću, akcionarsko društvo, javno (državno) preduzeće, političke stranke, udruženja građana, opštine, sindikati, komore, zadruge, ali i verske zajednice. Lično udruženje (udruženje s obzirom na svojstva ličnosti - intuitu personae) se odlikuje čvrstom ličnom vezom između članova međusobno i udruženja i njegovih članova. Poslovno ime udruženja nastaje na osnovu ugovora (saglasnosti) svih fizičkih lica koja ga osnivaju. Ugovorom se uređju pravni odnosi između članova, a pravo na upravljanje udruženjem imaju svi članovi društva. Za donošenje punovažne odluke udruženja, po pravilu, neophodna je jednoglasnost. Svaki član ili najmanje jedan član ličnog udruženja solidarno odgovara i svojom imovinom za obaveze udruženja. Otkaz, isključenje člana društva ili smrt mogu biti razlozi za prestanak ličnog udruženja. Lična udruženja su: ortačko društvo i komanditno društvo. 3.4.1.4. Višečlana i jednočlana udruženja
Višečlano udruženje ima najmanje dva člana (ortačko i komanditno društvo osnivaju dva ili više fizičkih i/ ili pravnih lica). Tako, udruženje uopšte može osnovati najmanje 10 građana; zemljoradničku zadrugu, potrošačku zadrugu, zanatsku zadrzugu, zdravstvenu zadrugu i omladinsku i studentsku zadrugu može osnovati najmanje deset zemljoradnika, stambenu zadrugu najmanje 30 fizičkih lica itd. Zakon, nekada ograničava broj članova udruženja. Tako, društvo s ograničenom odgovornošću može imati najviše 50 članova. Danas su najznačajnija višečlana udruženja. Jednočlano udruženje se sastoji od jednog člana koji je jedini imalac prava i obaveza društva. Društvo s ograničenom odgovornošću ili akcionarsko društvomože osnovati i jedan osnivač (fizičko ili pravno lice). Pojedina udruženja ne može osnovati jedan osnivač kao npr. ortačko društvo i komanditno društvo (koje mora imati najmanje dva člana od kojih je jedan komplemantar a drugi komanditor) ili zadrugu. 3.4.1.5. Profitna i neprofitna pravna lica
Profitno pravno lice obavlja delatnost radi sticanja dobiti (profita). Delatnost pravnog lica se može ispoljavati u proizvodnji i prometu robe i vršenju usluga na
23
24
tržištu u osiguranju, bankarskim poslovima ali i u neprivrednim delatnostima (kulturi, obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, fizičkoj kulturi) kao što su: privatni muzeji; privatne škole; privatne bolnice: sportske škole itd) ako se ona prvenstveno obavlja sa ciljem sticanja dobiti. Neprofitno pravno lice prvenstveno obavlja delatnost radi postizanja nekih drugih ciljeva, a ne dobiti. Tako su neprofitna pravna lica državni: klinički centri, gradske bolnice, radio i televizija, narodni muzej, fakulteti itd. I u oblasti privredne delatnosti mogu se osnovati neprofitna pravna lica kao npr. potrošačke zadruge, stambene zadruge. Da li je pravno lice profitno ili neprofitno utvrđuje se na osnovu njegove pretežne (jedne ili više) registrovane delatnosti koju stalno vrši. 3.5. OSNOVNA OBELEŽJA PRAVNOG LICA
Organizacija ima svojstvo pravnog lica samo ako ima sledeća osnovna obeležja: 1) da je uređena pravilima (prvenstveno osnivačkim aktom); 2) da ima organe (koji ga zastupaju); 3) da teži ostvarenju dozvoljenog cilja (navedenom u opštem aktu); 4) da ima imovinu (namenjenu ostvarenju postavljenog cilja); 5) da se može identifikovati u pravnom prometu (da ima naziv, državljanstvo i sedište) i 6) da je postalo subjekt prava (steklo pravnu, poslovnu i deliktnu sposobnost). 3.6. IDENTIFIKOVANJE PRAVNOG LICA
Identitet pravnog lica određuju ime, državljanstvo i sedište pravnog lica. 3.6.1. Ime
Ime neprofitnog pravnog lica je naziv, dok profitna pravna lica (npr. privredna društva) imaju poslovno ime (poslovno ime je naziv pod kojim privredna društva posluju). Na osnovu imena slična pravna lica se razlikuju međusobno i vrši njihova klasifikacija. Iz imena pravnog lica utvrđuje se, naime, da li ono predstavlja ustanovu ili udruženje, a u okviru te podele da li je to npr. privredno društvo, kojom delatnošću se bavi (npr. ortačko društvo, komanditno društvo - u oblasti ugostiteljstva ili trgovine itd). Osnivački akt pravnog lica i statut (ako je propisima predviđen) obavezno sadrži ime pravnog lica. Pravno lice je u obavezi da u pravnom prometu koristi ime, ali ima pravo i da štiti svoje ime. Poslovno ime ili naziv pravnog lica se upisuju u registar. 3.6.2. Sedište
Sedište pravnog lica je mesto za koje se pretpostavlja da se u njemu pravno lice nalazi; mesto u kome pravno lice obavlja delatnost ili odakle se upravlja pravnim licem. Sedište pravnog lica se upisuje u registar i može se promeniti odlukom
organa određenog osnivačkim aktom. Deo pravnog lica koji ima određena ovlašćenja u pravnom prometu nema posebno sedište (nije posebno pravno lice). 3.6.3. Državljanstvo Državljanstvo pravnog lica je njegova veza sa državom. Takva veza (pripadnost određenoj državi) se, po pravilu, utvrđuje na osnovu sedišta pravnog lica, ali i po drugim kriterijumima (npr. učešću stranog kapitala). Strana pravna lica ne mogu sticati sva imovinska prava kao i domaća pravna lica. 3.7. PRAVNA, POSLOVNA I DELIKTNA SPOSOBNOST PRAVNOG LICA
Pravna sposobnost je mogućnost pravnog lica da ima prava i obaveze. Pravna sposobnost pravnog lica razlikuje se od pravne sposobnosti fizičkog lica. Pravno lice ne može biti imalac prava i obaveza koja su vezana za prirodu fizičkog lica, zbog čega se njegova pravna sposobnost može označiti kao posebna (specijalna), u odnosu na opštu (generalnu) sposobnost.50 Ostala imovinska prava i obaveze pravno lice, u načelu, može sticati. Od činjenice da li su pravna lica profitna ili neprofitna zavisi i širina kruga pravne sposobnosti. Pravna sposobnost profitnih pravnih lica je šira od pravne sposobnosti neprofitnih pravnih lica. Delatnost neprofitnog pravnog lica određena je ciljem radi koga je ono osnovano. Poslovna sposobnost je sposobnost pravnog lica da izjavama volje svojih organa (fizičkih lica), koje dejstvuju prema tom licu zasniva, menja i gasi prava i obaveze - tj. pravne poslove. Poslovna sposobnost pravnog lica je određena pravnom sposobnošću pravnog lica. Ono može preduzimati pravne poslove iz sfere svoje delatnosti pomoću koje ostvaruje cilj radi koga je osnovano. Pravni posao preduzet izvan te sfere nije punovažan. Naime, pravno lice može zaključivati ugovore u pravnom prometu u okviru svoje pravne sposobnosti. Ako ugovor nije zaključen u tim okvirima on nema pravno dejstvo. Ovo pravilo prvenstveno važi za neprofitna pravna lica (ustanove: npr. državne fakultete, narodne biblioteke i muzeje, zadužbine, fondacije i fondove). Privredno društvo može da zaključuje ugovore i obavlja druge poslove prometa robe i usluga samo u okviru delatnosti upisanih u registar. Bez upisa u Registar, ono može da obavlja i druge delatnosti koje služe delatnosti upisanoj u Registar, koje se uobičajeno obavljaju uz te delatnosti, u manjem obimu ili privremeno. Ako društvo, suprotno tome, ipak zaključi pravni posao, on je punovažan izuzev ako je treće lice znalo ili moralo znati za prekoračenje, a pravno lice će se kazniti za privredni prestup. 50
O podeli na specijalnu i opštu pravnu sposobnost npr: Stanković, O. i Vodinelić, V., op. cit. str. 95. do 97; Vedriš, M. i Klarić, P., op. cit. str. 41. i Finžgar, A., op. cit. str. 1106. Jezički je korektnije da se posebna pravna sposobnost suprotstavi opštoj, a specijalna generalnoj.
25
26
Deliktna sposobnost je sposobnost pravnog lica da odgovara za prouzrokovanu štetu. Pravno lice je sposobno da odgovara i bez krivice - za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti (objektivna odgovornost), a i po osnovu krivice (subjektivna odgovornost). Pravno lice odgovara za štetu koju prouzrokuju njegovi organi, odnosno zaposleni, u radu ili u vezi sa radom pravnog lica (a ne privatno). Na osnovu krivice tih fizičkih lica za prouzrokovanu štetu utvrđuje se krivica pravnog lice i njegova odgovornost za štetu. Takođe, pretpostavke odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti utvrđuje se s obzirom na postupanje organa, zaposlednih ili učesnika u pravnom licu.
II. OBJEKTI IMOVINSKOG I PRIVREDNOG ODNOSA Objekti imovinskog i privrednog odnosa su stvari, radnje, lična prava i intelektualna prava. Povodom tih objekata subjekti stupaju u imovinske i privredne odnose. Stvar je materijalni deo prirode u ljudskoj vlasti na kome postoji subjektivno imovinsko pravo.51 Određenje stvari podrazumeva da materijalni deo prirode mora ispunjavati fizičke i pravne pretpostavke. Fizička pretpostavka znači da deo prirode može biti u vlasti (kontroli) čoveka. Stoga nebeska tela nisu u vlasti čoveka i ne predstavljaju stvar u imovinskopravnom smislu. Stvar nije ni slobodni vazduh (ali, ako je komprimiran postaje stvar), elektricitet u prirodi (npr. loptasta munja), okeani itd. Objekat imovinskopravnog odnosa može biti stvar koja postoji u vreme zasnivanja pravnog posla ili će, izvesno, nastati u budućnosti (npr. predmet prodaje je roba koja će se tek proizvesti) ako se na tom delu materijalne prirode, pod vlašću čoveka, može steći stvarno pravo ili neko drugo subjektivno imovinsko pravo. Najčešće je stvar istovremeno i roba, ali to ne mora biti uvek slučaj (tako se kao objekat pravnog posla može pojaviti dijamant nađen u zemlji, zemljišna čestica u koju nije uložen nikakav rad). Radnje su aktivna ili neaktivna ljudska ponašanja na koja je dužnik obavezan poveriocu na osnovu nekog obligacionog odnosa. Mogu se sastojati u davanju, činjenju, nečinjenju ili trpljenju. Lična prava (prava ličnosti) su prava imaonika na ličnim dobrima, kao što su: pravo na život, zdravlje, slobodu, čast, ugled, telesni, duhovni i moralni integritet, identitet, privatnost, ime, lik, glas. Lična dobra su nerazdvojno povezana sa fizičkim licem (čovekom) ili pravnim licem (pravna lica mogu, takođe, imati 51
Paragraf 182. SGZ je, uopšteno, odredio: “Pod imenom stvari razume se u zakonom smislu sve ono, što nije čovek, ili nije lice, i na potrebu čoveku služi”.
određena lična dobra - čast, ugled, identitet, privatnost, ali ne i ona koja su svojstvena fizičkom licu - pravo na zdravlje, slobodu, lik, glas itd). Lična prava se jednim delom štite imovinskim pravom (zaštićena su i ostalim granama prava) i to samo ako se mogu izraziti u imovinskom vidu, nezavisno od okolnosti da li je štetnik obavezan da isplati određenu novčanu satisfakciju ili je moguća naturalna naknada. Intelektualna prava su tvorevine ljudskog uma koje za svoj predmet imaju autorska prava, pronalazačka prava, pravo na uzorak, model, žig, oznaku porekla proizvoda, znak kvaliteta itd. Za razliku od ličnih prava intelektualna prava se kroz tvorevine (dela) objektiviziraju. Ova prava, pored moralne komponente (npr. pravo na objavljivanje dela, na priznavanje da je autor, pronalazač) uključuju u sebi i imovinskopravnu komponentu (npr. iskorišćavanje dela ili pronalaska).
Odeljak treći PRAVNI POSLOVI
I.
POJAM PRAVNOG POSLA
Pravni posao je izjava volje koja sama ili u vezi sa drugim činjenicama izaziva nastanak, promenu ili prestanak nekog dozvoljenog imovinskopravnog odnosa. Volja za nastanak, promenu ili prestanak pravnog posla može se izjaviti usmeno izgovorenim ili napisanim rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti da ona postoji. Izjava volje mora, osim toga, da bude učinjena slobodno i ozbiljno.52
II.
PODELA PRAVNIH POSLOVA
Pravni poslovi se mogu podeliti na: jednostrane i dvostrane, među živima i za slučaj smrti, teretne i dobročine, formalne i neformalne, kauzalne i apstraktne. 52
Član 28. a u vezi sa čl. 25. st. 3. ZOO.
27
28
1. Jednostrani i dvostrani pravni poslovi Podela na jednostrane i dvostrane pravne poslove izvršena je s obzirom na činjenicu da li proizvode dejstvo izjavom volje jedne ili obe strane. Ako je za pravni posao dovoljna volja samo jedne strane on je jednostran (npr. ponuda za zaključenje ugovora; sačinjavanje testamenta). Ukoliko pravni poslovi nastaju saglasnim izjavama volje dve strane (od kojih je jedna poverilac a druga dužnik) to su dvostrani pravni poslovi (ugovori). U dvostranom pravnom poslu jedna strana se obavezuje drugoj na određeno davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje. Ugovori se mogu podeliti na dvostrano obavezne i jednostrano obavezne. Dvostrano obavezni ugovor stvara istovremeno kod svake strane uzajamna prava i obaveze, a jednostrano obavezni obaveze samo na jednoj strani.
2. Pravni poslovi među živima (inter vivos) i pravni poslovi za slučaj smrti (mortis causa) Kod pravnih poslova među živima pravno dejstvo posla nastupa za vreme života strana. To su najrasprostranjeniji pravni poslovi kao što su: prodaja, razmena, zakup, zajam, posredovanje, punomoćstvo. Nasuprot tome, dejstvo pravnih poslova za slučaj smrti nastupa tek smrću strane koja je preduzela pravni posao (testament, poklon za slučaj smrti).
3. Teretni (onerozni) i dobročini (lukrativni) pravni poslovi Pravni posao je teretan ako za ono što čini jedna strana druga strana daje protivčinidbu (npr. prodaja, razmena, zakup). Kod dobročinog pravnog posla strana koja nešto prima drugoj strani ne daje nikakvu naknadu (npr. posluga, poklon, zajam bez kamate).
4. Formalni i neformalni pravni poslovi Pravni posao je formalan ako se zasniva u formi predviđenoj zakonom ili voljom strana (u pisanoj formi, pred svedocima, u formi isprave overene pred državnim organom).53 Neispunjenje predviđene forme izaziva određene posledice. Pravni posao je ništav, ako je forma bitan uslov njegove punovažnosti, dok je punovažan ako je za njegov nastanak određena dokazna forma koja nije poštovana, ali se postojanje pravnog posla može dokazivati samo formom u kojoj ga je trebalo preduzeti. 53
Član 67 - 78. u vezi sa članom 25. stav 3. ZOO.
Pravni posao je neformalan ako se može zasnovati na bilo koji način: rečima, uobičajenim znacima, ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti da je nastao.
5. Kauzalni i apstraktni pravni poslovi Kauzalni pravni poslovi su oni kod kojih je izražen osnov i sadržina obaveze jedne ili obe strane - (vidljivo je da se jedna strana obavezuje po osnovu ugovora o poklonu - da na drugu prenese pravo svojine pokretne stvari ili da se obe strane obavezuju u ugovoru o prodaji nepokretnosti). Apstraktni pravni poslovi su oni kod kojih osnov obaveze nije izražen tako da nije poznato da li se obavezuje samo jedna strana ili obe i kakva je sadržina te obaveze (iz menice proizilazi da menični dužnik duguje meničnom poveriocu određeni novčani iznos ali nije izražen osnov te obaveze i da li je druga strana u obavezi da ispuni određene prestacije). Apstraktni pravni poslovi su punovažni jer se pretpostavlja da obaveza ima osnov iako nije izražen. Pravni posao je ništav ako nema osnova ili je osnov nedopušten. Osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.
III.
SASTOJCI PRAVNOG POSLA
Vođene autonomijom volje strane su slobodne, u granicam prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da zaključe bilo koji pravni posao sa različitim sastojcima. Sastojci svakog pravnog posla se mogu svrstati u bitne, prirodne i sporedne. Bitni sastojci pravnog posla (essentialia negotii)54 su osnovni sastojci pravnog posla bez kojih on ne može punovažno nastati (nazivaju se, stoga, i nužni sastojci). Pravilo je da strane svojom voljom ne mogu punovažno menjati niti izostavljati pojedine objektivno bitne sastojke pravnog posla. Prirodni sastojci pravnog posla (naturalia negotii)55 je nebitni sastojak pravnog posla koji mu je svojstven, tako da ga nije nužno unapred predviđati. Sporedni sastojci pravnog posla (accidentalia negotii)56 slučajni sastojci pravnog posla koje strane predviđaju svojom voljom (kao što su: uslov, rok, nalog). Za nastanak pravnog posla pravni propisi ne zahtevaju postojanje slučajnih sastojaka i oni se nikad ne podrazumevaju. Slučajni sastojci pravnog posla su punovažni ako su mogući i dopušteni (nisu protivni prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima). 54 55 56
Lat. essentia - srž, suština i negotium - posao, radnja. Lat. naturalis - prirodan i negotium - posao, radnja. Lat. accidens, entis - ono što je uzgredno ili slučajno, ono što nije bitno i negotium - posao, radna, pravni posao.
29
30
IV. ZASTUPANJE 1. Pojam i dejstvo Pravni posao nastaje izjavom volje pravnog subjekta. Pravni subjekt nekada ne može sam preduzeti pravni posao zbog pravnih ili faktičkih smetnji. Institutom zastupanja omogućava se svim licima koja pravni posao ne mogu lično preduzeti, da to učine preko zastupnika. Pojedini pravni poslovi se ne mogu preduzimati putem zastupnika. Tako, zastupnik ne može sačiniti testament, podneti predlog radi davanje dozvole za stupanje u brak lica starijeg od 16 godina. Oba buduća supružnika ne mogu zaključiti brak preko zastupnika (može samo jedan i to u opravdanom slučaju) itd. Zastupanje je preduzimanje pravnih poslova u ime i za račun zastupanog fizičkog ili pravnog lica, na osnovu ovlašćenja za zastupanje. Lice koje preduzima pravne poslove je zastupnik, a lice u čije ime i za čiji račun se posao preduzima je zastupani (vlastodavac). Pored zastupnika i zastupanog u pravnom poslu se pojavljuje i treće lice sa kojim zastupnik zasniva pravni posao u ime i za račun zastupanog. Zastupanje deluje tako da pravni posao koji preduzeme zastupnik u ime zastupanog lica i u granicama svojih ovlašćnjja obavezuju neposredno zastupanog i drugu ugovornu stranu. Zastupnik izjavljuje sopstvenu volju koja, zajedno sa voljom trećeg lica, zasniva pravni posao. Mora postojati namera zastupanog i druge ugovorne strane da se posao preduzima u ime i za račun zastupanog.
2. Vrste zastupanja Ovlašćenje za zastupanje se zasniva na: 1. zakonu, 2. opštem aktu pravnog lica (statutarno zastupništvo), 3. aktu nadležnog organa ili na 4. izjavi volje zastupanog (punomoćje). 2.1. ZAKONSKI ZASTUPNIK
Zakonski zastupnik je fizičko lice koje je zakonom ovlašćeno da preduzima pravne radnje u ime i za račun zastupanog. Direktno na osnovu zakona maloletnu decu zastupaju roditelji. Zastupanje dece u svim pravnim poslovima i njihovo predstavljanje pred državnim organima je zakonska dužnost i pravo roditelja. Zastupanje deteta traje dok ono ne stekne poslovnu sposobnost. Roditelji, po pravilu, ne mogu zastupati dete u pravnim radnjama koje su vezane strogo za ličnost maloletnika (npr. podneti predlog za zaključenje braka pre punoletstva; priznati očinstvo; saglasiti se s priznanjem očinstva; sačiniti testament).
Na osnovu zakona privredno društvo, po pravilu, zastupa direktor. Osnivačkim aktom, odnosno statutom društva može se odrediti da, pored direktora, društvo zastupaju i druga lica. Tim aktima može se ograničiti ovlašćenje zastupnika na zaključivanje određenih ugovora ili na vršenje drugih pravnih radnji, a može se odrediti da zastupnik zaključuje ugovore i vrši druge pravne radnje samo uz saglasnost organa upravljanja. Ovlašćenja zastupnika društva, odnosno ograničenja njegovih ovlašćenja i prestanak prava zastupanja upisuju se u Registar. 2.2. STATUTARNO ZASTUPNIŠTVO
Statutarno zastupništvo je ovlašćenje za zastupanje koje nastaje na osnovu statuta odnosno drugog akta pravnog lica.57 Ovlašćenje statutarnog zastupnika može se ograničiti statutom društva, i upisati u Registar, na zaključivanje određenih ugovora ili na vršenje drugih pravnih radnji, a može se odrediti da statutarni zastupnik zaključuje ugovore i vrši druge pravne radnje samo uz saglasnost organa upravljanja. Statutarni zastupnik u odnosu na pravno lice koje zastupa dužan je da se pridržava ovlašćenja određenih statutom i odlukom nadležnog organa pravnog lica. 2.3. ZASTUPANJE NA OSNOVU AKTA DRŽAVNOG ORGANA
Sud ili organ uprave je u nekim pravnim situacijama zakonom ovlašćen da stranci odredi zastupanika odnosno da postavi staraoca (na primer: privremenog zastupanika, staraoca maloletniku itd.). 2.4. ZASTUPANJE NA OSNOVU IZJAVE VOLJE ZASTUPANOG (PUNOMOĆSTVO) 2.4.1. Uopšte Punomoćstvo je ugovor između vlastodavca i punomoćnika kojim se punomoćnik obavezuje da uz naknadu ili besplatno, u ime (i za račun) vlastodavca, preduzima određene pravne poslove, tako da oni neposredno obavezuju vlastodavca i drugu ugovornu stranu. Punomoćnik može biti fizičko ili pravno lice. Ako je za neki ugovor ili koji drugi pravni posao zakonom propisana forma ista forma važi i za punomoćje za zaključenje ugovora, odnosno za preduzimanje tog posla. Međutim, ugovor o punomoćstvu se, i kada nije zakonom propisana forma za pravni posao, najčešće zaključuje u pisanoj formi radi toga što se ovom formom isprave, koju punomoćnik predaje trećem licu, najpogodnije dokazuje svojstvo punomoćnika. Prema obimu ovlašćenja punomoćstvo se deli na opšte (generalno), posebno (specijalno), poslovno punomoćje i punomoćje trgovačkom putniku. 57
Vasiljević, M., Komentar Zakona o preduzećima, Udruženje pravnika u privredi SRJ, Beograd, 1996, strana 52.
31
32
Punomoćnik kome je dato opšte punomoćje ovlašćen je preduzimati širi obim poslova u ime i za račun vlastodavca koji se odnose na redovno poslovanje, ali bez mogućnosti da preduzme akte raspolaganja (otuđenja) stvari iz imovinske mase. Posebno punomoćje je uže od opšteg i obuhvata samo tačno određene pravne poslove odnosno vrstu poslova koje može preduzimati punomoćnik u ime i za račun vlastodavca, a odnose se na raspolaganje imovinskom masom vlastodavca. Tako je za preuzimanje meničnih obaveza, zaključenja ugovora o poravnanju, o izbranom sudu i za odricanje nekog prava bez naknade neophodno posebno punomoćje. Ugovor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime i za račun drugog, bez njegovog ovlašćenja, obavezuje neovlašćeno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri. Vlastodavac i punomoćnik su ovlašćeni da izričito ili prećutno odrede obim i trajanje punomoćja. Trajanje punomoćja se može vezati za izvršenje određenog posla navedenog u posebnom punomoćju ili poslova koji se odnose na redovno poslovanje. Vlastodavac može jednostranom izjavom volje, bez posebne forme suziti ili opozvati punomoćje čak i ako se ugovorom odrekao tog prava. Ugovor o punomoćstvu prestaje i: 1. prestankom pravnog lica kao punomoćnika, ako zakonom nije drukčije određeno; 2. smrću punomoćnika; 3. smrću fizičkog lica odnosno prestankom pravnog lica, kao vlastodavca, osim ako se započeti posao ne može prekinuti bez štete po pravne sledbenike ili ako punomoćje važi i za slučaj smrti davaoca, bilo po njegovoj volji, bilo s obzirom na prirodu posla. Ugovor o punomoćstvu se gasi i prestankom poslovne sposobnosti vlastodavca koji ne bi punovažno mogao zaključiti ugovor o punomoćstvu sa punomoćnikom ili kada, u toku trajanja ugovora o punomoćstvu, punomoćnik postane poslovno potpuno nesposoban. 2.4.2. Posebni oblici voljnog zastupanja 2.4.2.1. Prokura Prokura je punomoćje kojim privredno društvo ovlašćuje jedno ili više lica za zaključivanje pravnih poslova i radnji u vezi sa delatnošću društva. Prokura je najšire ovlašćenje za sklapanje svih pravnih poslova iz oblasti delatnosti privrednog društva, ali ne sadrži ovlašćenje za zaključenje koje se odnosi na otuđenje i opterećenje nepokretnosti. Ona se ne može dati za određeno vreme niti se ovlašćenja iz prokure mogu ograničiti ili vezati za određene uslove. Ako je navedeno ovlašćenje iz prokure ograničeno to nema dejstvo prema trećim licima. Zakonski zastupnik privrednog društva obavestiće Registar o izdavanju prokure. Prilikom registracije prokurista deponuje svoj potpis, sa oznakom koja označava njegovo svojstvo. Ukoliko u prokuri nije izričito navedno da je data za ogranak, smatra se da je prokura data za celo privredno društvo.
Prokura se može dati jednom licu ili većem broju lica. Ona može biti pojedinačna ili zajednička. Pojedinačna prokura se daje jednom licu ili većem broju lica. Ako je prokura data većem broju lica kao pojedinačna, svaki prokurista ima sva zastupnička ovlašćenja iz prokure. Zajednička prokura može se dati dvojici ili većem broju lica zajedno. U tom slučaju, pravni posao je punovažan samo ako postoji saglasna izjava volje svih prokurista, a izjave volje trećih lica i njihove pravne radnje koje se učine prema jednom prokuristi, smatra se da su učinjene prema svim prokuristima. Prokura se daje u pisanom obliku, neprensiva je i upisuje u Registar. Prokurista potpisuje privredno društvo svojim punim imenom, sa jasnom naznakom svog svojstva koje proizilazi iz prokure sa oznakom “pp”. Privredno društvo može opozvati prokuru u svako doba. Privredno društvo se ne može odreći mogućnosti da opozove prokuru. Ako je prokura opozvana, prokurista može prema privrednom društvu ostvarivati prava koja proizlaze iz ugovora na kome je izdavanje prokure zasnovano. Zakonski zastupnik privrednog društva (po pravilu, direktor) izveštava registar o opozivu prokure. Prokura ne prestaje smrću ili prestankom jedinog člana ili akcionara društva koje je dalo prokuru. 2.4.2.2. Punomoćnik po zaposlenju
Punomoćnik po zaposlenju je lice koje se smatra ovlašćeno na preduzimanje pravnih radnji, u ime i za račun vlastodavca, samom činjenicom što za njega faktički vrši određene radne dužnosti i poslove iz kojih, po redovnom toku stvari, proizilazi i ovlašćenje za zaključenje, a eventualno, i ispunjenje određenih ugovora. Tako, prodavci u prodavnicama, lica na poslovima šalterske službe u pošti, banci i sl. ovlašćena su, samim tim, na zaključenje i ispunjenje tih ugovora. Ovlašćenja punomoćnika po zaposlenju zasnivaju se na izraženoj volji vlastodavca i predstavlja specifičan oblik voljnog ili ugovornog zastupanja. 2.4.2.3. Ovlašćenje trgovinskog putnika
Ugovorom o punomoćstvu (voljno zastupanje) vlastodavac može ovlastiti trgovinskog putnika da ga zastupa. Trgovinski putnik najčešće preduzima pravne poslove u ime i za račun vlastodavca van njegovog sedišta. Ako ovlašaćenja trgovinskog putnika ne proizilaze jasno iz ovlašćenja, odnosno punomoćja smatra se da trgovinski putnik nije ovlašćen da zaključuje ugovore, nego samo da prikuplja porudžbine. Ali i kada je trgovinski putnik ovlašćen da prodaje robu nije ovlašćen da naplati cenu, kao ni da prodaje na kredit. Trgovinski putnik je ovlašćen da za vlastodavca prima reklamacije zbog nedostatka robe i ostale izjave u vezi sa izvršenjem ugovora zaključenog njegovim posredovanjem, kao i da u ime vlastodavca preduzima potrebne mere za očuvanje njegovih prava iz tog ugovora.
33
34
Ukoliko je, u slučaju neizvesnosti u pogledu sadržine ovlašćenja ili protivno ovlašćenju, trgovinski putnik zaključio ugovor on će ostati na snazi ako ga vlastodavac naknadno odobri. 2.4.2.4. Poslovno punomoćje
Poslovno punomoćje je oblik voljnog zastupanja kojim privredno društvo, drugo pravno lice ili preduzetnik ovlašćuju punomoćnika da preduzima pravne poslove, uobičajene u vršenju njihove poslovne delatnosti. Za razliku od običnog punomoćstva koje, po pravilu, prestaje smrću vlastodavca poslovna punomoć ne prestaje smrću preduzetnika, ni kad on bude lišen poslovne sposobnosti. Ovlašćenje poslovnog punomoćnika se ne upisiuje u Registar, za razliku od prokure i kada ovu punomoć daje pravno lice. Odredbe o poslovnom punomoćju se shodno primenjuju i na poslovno punomoćje preduzetnika. Obim ovlašćenja poslovnog punomoćnika ograničeno je registrovanom poslovnom delatnošću privredno društvo, drugog pravnog lica, odnosno preduzetnika. Ako poslovno punomoćje nije ograničeno pretpostavlja se da ono odgovara opštem punomoćju.
V.
FORMA PRAVNIH POSLOVA
Pravni posao nastaje izjavljivanjem volje. Unutrašnja volja ne proizvodi pravna dejstva. U našem pravu prihvaćen je princip neformalnosti ugovora - pravilo da se za zasnivanje pravnog posla ne zahteva određena forma. Ukoliko je za zaključenje nekog pravnog posla zakonom ili ugovorom strana predviđena forma on je formalan. Pravni poslovi se najčešće zaključuju u pismenoj formi. Nekada pismena forma nije dovoljna nego je potrebno učešće određenog broja svedoka, overa od strane državnog organa i sl. Pisana forma ugovora (predviđena zakonom ili voljom strana) je ispunjena ako je sadržina pravnog posla izražena pisanim rečina - tj. kada je sačinjena isprava o pravnom poslu. Pravni posao je zaključen kad ispravu potpišu sva lica koja se njim obavezuju. Jedan broj pravnih poslova može se punovažno zaključiti samo u pismenoj formi (i overen u sudu). Tako, ugovor o prodaji nepokretnih stvari mora biti zaključen u pismenoj formi, pod pretnjom ništavosti, u pismenoj formi moraju biti zaključeni i ugovor o prodaji sa obročnim otplatama cene; ugovor o građenju; ugovor o licenci; ugovor o trgovinskom zastupanju; o alotmanu; o jemstvu; o kreditu itd.58 Zahtev zakona da pravni posao bude zaključen u određenoj formi (zakonska forma) važi i za sve docnije izmene ili dopune pravnog posla. Punovažne docnije usmene dopune o sporednim tačkama o kojima u formalnom pravnom poslu nije ništa rečeno ukoliko to nije protivno cilju radi koga je forma propisana. Takođe, punovažne su i 58
Čl. 543, 630. st. 2, 687, 791, 886, 998 i član 1066. st. 1. ZOO.
docnije usmene pogodbe kojima se smanjuju ili olakšavaju obaveze jedne ili druge strane, ako je posebna forma propisana samo u interesu ugovornih strana. Kada je voljom strana određena ugovorena forma tada ugovor ili drugi pravni posao može biti raskinut, dopunjen ili na drugi način izmenjen i neformalnim sporazumom. Pismena forma pravnog posla se predviđa sa ciljem da, prvenstveno, zaštiti ugovorne strane, ali i u javnom interesu.
VI. NEVAŽEĆI PRAVNI POSLOVI 1. Pojam Nevažeći su oni pravni poslovi koji ne prozvode punovažnost zbog toga što im nedostaje neka od pretpostavki određenih zakonom. Da bi pravni posao proizvodio dejstva potrebno je kumulativno ostvarenje sledećih pretpostavki: poslovna sposobnost subjekta; slobodna, ozbiljna i saglasna izjava volje; moguć, dopušten i određen odnosno odrediv predmet obaveze; dopušten osnov i zakonom ili voljom strana predviđena forma pravnog posla (kao uslov njegove punovažnosti). Nevažeći pravni poslovi su: ništavi i rušljivi.
2. Ništavi pravni poslovi Ništavi pravni poslovi povređuju opšte interese. Oni ne proizvode punovažna pravna dejstva. Ništavi su: pravni poslovi protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (član 103. st. 1. ZOO). Prinudni (kogentni) propisi najčešće su sadržani u zakonu ali mogu biti određeni i podzakonskim aktom (uredba, naredba, rešenje itd.). Ovi propisi sadrže normu koja zabranjuje određeno ponašanje. Prinudni propisi mogu biti sadržani u propisima građanskog, trgovinskog, krivičnog ili upravnog prava. Kao građanskopravna posledica kršenja propisane zabrane ponašanja može biti propisana samo ništavost pravnog posla istovremeno i ništavost i kazna ili samo kazna. Ništavi su pravni poslovi kojima nedostaje forma koja je bitan uslov njihove punovažnosti (pravni posao koji nije zaključen u propisanoj formi ili nije zaključen u ugovorenoj formi) itd. Javni poredak je sistem propisa koji obuhvataju osnovne principe o uređenju zemlje koje su strane u građanskopravnom odnosu dužne poštovati. Pored prinudnih propisa javni poredak obuhvata i odgovarajuća moralna pravila ponašanja ustanovljena s ciljem zaštite javnih interesa i onemogućavanja neovlašćene upotrebe sile. Dobri običaji su nepisana ili pisana (trgovinske uzanse) pravila ponašanja koja su nastala dugotrajnim ponavljanjem istih ponašanja. Samo povreda dobrih običaja ima za posledicu ništavost pravnog posla a ne i povreda loših (zlih) običaja.
35
36
Pravni posao zaključen protivno prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima je ništav (apsolutna ništavost) u celosti ili delimično. Ukoliko je zaključenje pravnog posla zabranjeno samo jednoj strani, on će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice (član 103. st. 2. ZOO).
3. Pojedini ništavi pravni poslovi 3.1. ZABRANJENI PRAVNI POSLOVI
Kršenje zabrana propisanih najčešće zakonom ima za posledicu ništavost pravnog posla. Ništavi su, na primer, ugovori: o nasleđivanju, o budućem nasledstvu ili legatu, o sadržini testamenta. Porodični zakon je propisao da je ništav brak ako su ga sklopila dva lica istog pola, ako izjave volje supružnika nisu bile potvrdne ili ako brak nije sklopljen pred matičarem; ako brak nije sklopljen radi ostvarivanja zajednice života supružnika; ako je sklopljen za vreme trajanja ranijeg braka jednog supružnika; ako ga je sklopilo lice nesposobno za rasuđivanje, ako su ga sklopili međusobno krvni, adoptivni ili tazbinski srodnici između kojih nije dozvoljeno sklapanje braka i ako su ga međusobno sklopili staratelj i štićenik. 3.2. FIKTIVNI PRAVNI POSLOVI
Fiktivni pravni posao59 je onaj koji se predstavlja trećima, a u stvarnosti nije zasnovan jer ga strane ne žele (svesna nepodudarnost između izjavljene volje i prave volje ugovornih strana). Fiktivni pravni posao je ništav nezavisno od motiva koji je pokrenuo strane da o njemu postignu saglasnost (brak nije sklopljen radi ostvarivanja zajednice života supružnika, niti je ona kasnije uspostavljena već su zaključenjem braka supružnici želeli da prikriju neki drugi pravni posao, prodavac fiktivno kupcu prodaje neku stvar da bi mu javno preduzeće izdalo u zakup stan koga bi kasnije otkupio itd.). Fiktivni pravni posao se razlikuje od simulovanog pravnog posla. Simulovan pravni posao se, takođe, zasniva prividno ali prikriva neki drugi posao (disimulovani). Prvi, prividni (simulovani posao) je ništav, a drugi, disimulovani je punovažan ako su ispunjene pretpostavke za njegovu punovažnost (strane prividno zaključe ugovor o prodaji, a u stvarnosti su zaključile ugovor o poklonu sa ciljem da izbegnu plaćanje većeg poreza na promet nepokretnosti predviđenog za ugovor o prodaji). U pravnoj literaturi se ističe da u oba slučaja postoji simulovani pravni posao (ugovor) - simulacija. Simulacija je apsolutna ako je zaključen prividni pravni posao radi zaobilaženja propisa, prevare trećih lica ili zbog kakvog drugog cilja, a relativna ako se prividnim pravnim poslom prikriva neki drugi pravni posao. 59
Lat. fictus, part. od fingo - izmišljen, lažan, pretvoran.
3.3. ZELENAŠKI PRAVNI POSAO (UGOVOR)
Zelenaški pravni posao (ugovor) u kome jedna strana, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugoj strani dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti (st. 1. čl. 141. ZOO). Zelenaški pravni posao (ugovor) sličan je prekomernom oštećenju. Oba se primjenjuju na dvostrano teretne ugovore sa ciljem zaštite jednake vrednosti davanja, a prepoznaju se prvenstveno po očiglednoj nesrazmeri uzajamnih davanja. Za postojanje prekomernog oštećenja neophodno je da je, u određenim ugovorima, oštećena strana u zabludi ili da je prevarena. Kod zelenaških ugovora, pored očigledne nesrazmere uzajamnih davanja (objektivni element) u svakom slučaju nužna je namera jedne ugovorne strane (subjektivni elemenat) koja se realizuje u iskorišćavanju određenih okolnosti koje su se stekle kod druge ugovorne strane. Zbog prekomernog oštećenja ugovor je rušljiv za vreme od jedne godine od njegovog zaključenja dok je zelenaški ugovor protivzakonit i ništav, te se na njega shodno primenjuju odredbe ZOO koje regulišu ništavost. Ugovor je zelenaški kada: 1. ugovorne strane zaključe dvostrano obavezni ugovor, 2. postoji očigledna nesrazmera uzajamnih prestacija i 3. očigledna nesrazmera je prouzrokovana namerom i radnjama nesavesne ugovorne strane (zelenaša). Nedopuštene radnje zelenaša sastoje se u korišćenju stanja nužde ili teškog materijalnog stanja i nedovoljnog iskustva ili lakomislenosti ili zavisnosti druge ugovorne strane koje za posledicu imaju ugovaranje za zelenaša ili nekog trećeg očigledne nesrazmerne koristi. Oštećena ugovorne strana može od suda zahtevati u roku od 5 godina od zaključenja ugovora smanjenje obaveze na pravičan iznos (koji će biti u srazmeri sa prestacijom druge ugovorne strane). Sud će zahtevu udovoljiti ako je to moguće i u tom slučaju ugovor s odgovarajućim izmenama ostaje na snazi (st. 4. i 5. čl. 141. ZOO). Zelenaški ugovor je apsolutno ništav tako da se ni nakon isteka roka od 5 godina ne može konvalidirati, pošto se pravo na isticanje ništavosti ne gasi. 3.4. NEMOGUĆNOST ISPUNJENJA PRAVNOG POSLA
Nemogućnost ispunjenja je neispunjenje pravnog posla od strane dužnika zbog postojanja određenih, relevantnih okolnosti. Nemogućnost ispunjenja utiče na sudbinu pravnog posla od njegovog nastanka, za vreme dok traje sve dok ne prestane. Pravni posao može punovažno nastati ako ima, pored ostalog, i moguć predmet. Ako je predmet obaveze nemoguć pravni posao je ništav (član 47. ZOO). Ukoliko pravni posao niko ne može izvršiti postoji objektivna nemogućnost, a kada je ne množe ispuniti jedna strana, ali može neko drugo lice, nemogućnost je subjektivna. Nemogućnost relevantna prilikom nastanka pravnog posla naziva
37
38
se inicijalnom, početnom nemogućnošću. Kada je nemogućnost nastupila nakon zasnivanja pravnog posla naziva se naknadna nemogućnost. Nemogućnost može biti potpuna i delimična. Dužnik odgovara i za delimičnu ili potpunu nemogućnost ispunjenja (koja je nastala nakon zasnivanja obaveze) i ako tu nemogućnost nije skrivio, ako je nastupila posle njegovog dolaska u docnju, za koju odgovara (član 262. stav 4. ZOO). 3.5. KRŠENJE PROPISANE ILI UGOVORENE FORME
Pravilo je da se volja za nastanak pravnog posla može izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem - načelo konsensualizma i da preduizimanje pravnog posla ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drukčije određeno. U određenim slučajevima zakon propisuje formu (zakonska forma) koja je bitan uslov punovažnosti pravnog posla - forma ad solemnitatem. Ugovorne strane se mogu sporazumeti da posebna forma bude uslov punovažnosti njihovog ugovora (ugovorena forma). Pravni posao koji nije preduzet u zakonom propisanoj formi je ništav, ukoliko iz cilja propisa kojim je određena forma ne proizilazi što drugo. Takođe, ništav je i ugovor koji nije zaključen u ugovorenoj formi, ako su strane punovažnost ugovora uslovile posebnom formom. 3.6. PRAVNI POSLOVI LICA KOJA SU POTPUNO POSLOVNO NESPOSOBNA
Dete koje nije navršilo 14. godina života (mlađi maloletnik) je potpuno poslovno nesposobno. Ono ipak može preduzimati pravne poslove kojima pribavlja isključivo prava, pravne poslove kojima ne stiče ni prava ni obaveze i pravne poslove malog značaja (član 64. stav 1. PZ). Pravni poslovi mlađeg maloletnika izvan ovog, dozvoljenog kruga pravnih poslova, su ništavi. Potpuno su poslovno nesposobna i punoletna lica koja su potpuno lišena poslovne sopsobnosti. Naime, njihova poslovna sposobnost jednaka je poslovnoj sposobnosti mlađeg maloletnika (član 146. ZOO). Shodno tome, pravni poslovi lica potpuno lišenog poslovne sposobnosti, izvan poslova kojima ono pribavlja isključivo prava, kojima ne stiče ni prava ni obaveze ili koji su malog značaja, su ništavi. 3.7. PRAVNI POSLOVI NEPROFITNOG PRAVNOG LICA
Pravilo je da pravno lice u pravnom prometu može preduzimati pravne poslove u okviru svoje pravne sposobnosti. Pravni posao neprofitnog pravnog lica, preduzet izvan tog okvira, je ništav. Savesna strana, u tom slučaju, može zahtevati naknadu štete koju je pretrpela usled zaključenja ugovora koji je ništav. Suprotno ovom rešenju pravni poslovi profitnog pravnog lica - zastupnika privrednog društva, izvan delatnosti društva navedenih u osnivačkom aktu, punovažni su i obavezuju društvo. Ove obaveze društvo se može osloboditi ako dokaže
da je treće lice znalo ili je prema okolnostim slučaja moglo znati da su ti poslovi izvan te delatnosti.
4. Rušljivi pravni poslovi Rušljivi su oni pravni poslovi čijim zaključenjem su povređeni pojedinačni interesi te proizvode pravno dejstvo, ali mogu biti poništeni u određenom roku na zahtev strane u čijem je interesu ustanovljena ništavost. Rušljiv (relativno ništav) je pravni posao: 1) koga je zaključila ograničeno poslovno sposobna strana, 2) kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, 3) kao i kad je to zakonom ili drugim propisom određeno. Za razliku od ništavih pravnih poslova koji se poništavaju ex tunc (od momenta njihovog nastanka) sporazumom strana može se odrediti da poništenje rušljivog pravnog posla deluje ex nunc. Rušljivost može isticati samo zainteresovana strana. Odluka suda kojom se izriče poništenje rušljivog pravnog posla ima konstitutivno dejstvo za razliku od odluke suda o ništvosti pravnog posla koja ima deklarativno dejstvo. Zahtev za poništenje rušljivog pravnog posla može se podići samo u roku od jedne godine dana od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude. To pravo u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja pravnog posla. Ako u tom roku nije zahtevano poništenje pravni posao je punovažan od trenutka kada je zaključen. Poništenje pravnog posla može zahtevati strana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena - npr. strana koja je pravni posao zaključila pod prinudom ili u zabludi. Ako je što bilo ispunjeno, u rušljivom pravnom poslu, izvršiće se vraćanje, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, daće se odgovarajuća naknada u novcu prema cenama u vreme vraćanja, odnosno donošenja sudske odluke. Kada je rušljiv pravni posao zaključen od strane ograničeno poslovno sposobnog lica njegov saugovarač, u slučaju poništenja rušljivog posla, može zahtevati vraćanje samo onog dela ispunjenja koji se nalazi u imovini ograničeno poslovno sposobnog lica, ili je upotrebljen u njegovu korist, kao i onog što je namerno uništeno ili otuđeno. Kada je pravni posao zaključen pod uticajem pretnje, odnosno prinude prinuđeni ima pravo na naknadu štete od lica koje je pretnju odnosno prinudu upotrebilo. Pravni poslovi su najčešće rušljivi zbog mana volje: zablude, prevare, prinude ili prekomernog oštećenja. Pravni posao većeg značaja je, osim toga, rušljiv kad ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna. 4.1. ZABLUDA
Zabluda je netačno saznanje i predstava o nekoj činjenici relevantnoj za punovažnost imovinskog odnosa. Zabludu mogu prouzrokovati razne okolnosti kao što su:
39
40
neobrazovanost, nepoznavanje stanja stvari u prometu, neodložna potreba za sticanjem neke stvari, navike, ukorenjeni običaj i moralna shvatanja određene sredine. Zabluda nastaje u svesti lica koje samostalno formira netačnu predstavu. Ali, ako jedna strana izaziva kod druge strane zabludu ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zasnivanje obligacionog odnosa, postoji prevara. Posledice prevare su teže jer prevarena strana može zahtevati poništenje ugovora, odnosno drugog pravnog posla i kada zabluda, kvalifikovana kao prevara, nije bitna. Zabluda je bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri strana smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine. Strana koja je bila u bitnoj zabludi može zbog toga zahtevati poništenje ugovora, odnosno drugog pravnog posla, izuzev ako pri zaključenju ugovora nije postupila s pažnjom koja se u prometu zahteva. Ona je ovlašćena da zahteva poništenje pravnog posla u subjektivnom roku od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, a u objektivnom roku od 3 godine od zaključenja ugovora. 4.2. PREVARA
Prevara je namerno izazvana ili održavana zabluda kod jedne strane da bi izjavila određenu volju (za nastanak, izmenu ili prestanak nekog pravnog posla). Prevara, po pravilu, potiče od jedne strane u ugovoru bilo da je ona namerno izazvala zabludu ili je održava u zabludi. Prevaru može učiniti i treće lice izazivanjem zablude ili održavanjem u zabludi obe ili samo jedne strane da bi ih naveo na zaključenje ugovora. Pravo zahtevati poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, a to pravo u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora. 4.3. PRINUDA
Prinuda je zabranjena (protivpravna) sila koja se jednoj strani stavlja u izgled ili se na njoj neposredno primenjuje da bi izjavila određenu volju. Prinuda može imati dva oblika: pretnju i fizičku prinudu. Fizička prinuda (vis absoluta) je protivpravna fizička sila kojom se jedno lice prisiljava da izjavi određenu volju za nastanak, izmenu ili prestanak nekog pravnog posla. Ona se, kao ozbiljno i protivpravno zlo, preduzima na samoj ličnosti strane, da bi pod tim uticajem izjavila određenu volju. Drugi vid prinude se ispoljava u pretnji (psihička, moralna prinuda - vis compulsiva). Za razliku od fizičke sile koja se realizuje na ličnosti ugovorne strane u vreme davanja izjave, pretnja je zlo koje se stavlja u izgled (ostvaruje se izazivanjem opravdanog straha). Psihička pretnja postoji ako je strana u obligacionom
odnosu ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane koji je odlučujuće uticao na volju (da se npr. zaključi ugovor). Strah je opravdan ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili drugo značajno dobro ugovorne strane ili trećeg lica. Poništenje ugovora zaključenog usled prinude može zahtevati ugovorna strana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena. Pravo zahtevati poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti (subjektivni rok), odnosno od prestanka prinude, a u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora (objektivni rok).
Odeljak četvrti STICANJE IMOVINSKIH PRAVA Sticanje imovinskih prava je prelazak subjektivnog imovinskog prava u imovinu subjekta prava (imaonika). Postoji više podela osnova sticanja imovinskog prava. U savremenoj pravnoj literaturi rasprostranjena je podela svih osnova sticanja imovinskih prava na derivativne i originarne.60
1. Derivativno (izvedeno) sticanje Ako sticalac subjektivno imovinsko pravo izvodi iz prava prethodnika (u istom ili manjem obimu) postoji derivativno sticanje. Prenosilac ne može na sticaoca preneti više prava od onog kojeg ima. Nije punovažan, stoga, ugovor kojim jedno lice (koje nije vlasnik stvari) drugome poklanja knjigu na kojoj nema pravo svojine (knjigu je npr. dobio na poslugu od Narodne biblioteke). Prenosilac je lice koje prenosi neko subjektivno pravo - pravni prethodnik ili auctor, a sticalac tog prava označava se kao pravni sledbenik ili successor. 1.1. TRANSLATIVAN PRENOS (SUKCESIJA)
Prethodnik može na sticaoca preneti pravo u celini koje ima (npr. ugovorom o prodaji preneo mu pravo svojine na određenoj katastarskoj parceli, 60
Izraz “derivativan” potiče od novolatinske reči “derivatus” - koji se iz čega izvodi, nastale od latinske reči derivare - odvojiti, izdvojiti; a “originaran” od latinske reči origo, inis - postanak, rođenje, poreklo - Čolić, J., Rečnik latinsko srpsko - hrvatski, reprint izdanja iz 1936, Beograd, 1991, str. 138. i 343 i Romac, A., Rječnik rimskog prava, Informator, Zagreb, str. 154. i 386.
41
42
zajedno sa pripacima). U tom slučaju postoji translativan prenos subjektivnih prava. Translativan prenos se označava i kao sukcesija. Sukcesija može biti singularna i univerzalna. U singularnoj sukcesiji prethodnik na pravnog sledbenika prenosi jedno ili više tačno određenih (individualnih) prava (i obaveza), ali tako da sledbenik ne stiče sva prava (i obaveze) prethodnika - prethodnik pokloni sticaocu jednu ovcu ili mu proda automobil. Univezalna sukcesija predstavlja prelazak svih prava i obaveza sa prethodnika na sledbenika na osnovu jednog akta. Sledbenik postaje imalac imovinskopravne celine u kojoj prava i obaveze nisu individualno određeni nego na opšti način. Univerzalni sukcesor je naslednik koji sam nasleđuje zaostavštinu u celini ili njen idealni deo ali tako da ulazi u sva prava i obaveze koja su ostaviocu pripadala u trenutku njegove smrti. Suprotno tome, singularni sukcesor je legatar kome je zaveštalac ostavio jedno ili više stvari ili prava. 1.2. KONSTITUTIVAN PRENOS
Ako pravni prethodnik na pravnog sledbenika ne prenosi svoje pravo u celini nego delimično, odnosno u užem obimu nastaje konstitutivan prenos (npr. pravni prethodnik ugovorom u korist sticaoca konstituiše pravo službenosti na zemljišnoj parceli koja ostaje i dalje u njegovoj svojini). U ovoj situaciji sledbenik je istovremeno i singularni sukcesor koji samo delimično ulazi u prava prethodnika.
2. Originarno sticanje Originarno sticanje postoji ako pravni sledbenik svoje pravo ne izvodi iz prava prethodnika nego iz činjenica određenih zakonom.61 Tako, lice kome je, na osnovu ugovora o prodaji, predata pokretna stvar od strane prodavca koji nije bio vlasnik ne može postati vlasnik na osnovu tog ugovora. Ali, ako je zakoniti i savesni držalac stvari, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom tri godine. U ovom slučaju sticalac postaje vlasnik na osnovu činjenica određenih zakonom (održaja i kvaliteta državine).
61
Potpunije Babić, I., Otkup stana - originarni ili derivativni način sticanja svojine, Zbornik sa naučnog skupa “Pravni odnosi u stambenoj oblasti”, Niš, 1994. godine, str. 164.
Odeljak peti VRSTE IMOVINSKIH PRAVA Brojna subjektivna imovinska prava teorija klasifikuje na različite načine. Najvažnija podela imovinskih prava je na apsolutna i relativna. Ona je izvršena s obzirom na dejstvo subjektivnog prava i njihov objekat. Zavisno od toga da li se subjektivna prava mogu tačno iskazati u novčanoj protivuvrednosti, ona mogu biti imovinska ili neimovinska.
1. Apsolutna prava - stvarna, intelektualna i lična Apsolutna su ona prava čiji imalac (titular) ima neposrednu pravnu vlast nad dobrima koja su predmet tog prava. Iz obog obeležja proizilaze i druga: apsolutna prava deluju prema svim trećim licima (erga omnes); treća lica (koja nisu unapred određena) nisu ovlašćena da bez dozvole titulara koriste dobro, u suprotnom se smatra da je povređeno apsolutno pravo i nastaje zahtev za sudsku zaštitu; apsolutna prava nisu podložna zastarelosti; itd. Stvarna prava za svoj objekat imaju stvari. Imalac stvarnog prava ima pravnu vlast na stvari. Najznačajnije stvarno pravo je pravo svojine. Pravo svojine sadrži najviši stepen držanja, korišćenja i raspolaganja stvari, u granicama zakona. Stvarna prava su: službenost, zaloga, pravo građenja, a po shvatanju nekih pravnih pisaca - zakup i posluga.62 Intelektualna prava su ona koja čiji je predmet tvorevina ljudskog uma. Ona obuhvataju: autorsko pravo, pravo industrijske svojine (pronalazačko pravo: patent, tehničko unapređenje, know-how i pravo znakova razlikovanja: uzorke i modele, robne i uslužne žigove i geografske oznake porekla proizvoda). Bitno obeležje intelektualnih prava, kao i ostalih apsolutnih prava, je da deluju prema svima (erga omnes). Lična prava su subjektivna prava neodvojiva od ličnosti njegovog imaoca (pravo na život, fizički i psihički integritet, slobodu, čast, ugled, ime lik, glas, privatnost, dostojanstvo). U pravnoj književnosti se, opravdano, tvrdi da bi najadekvatniji bio naziv prava na ličnim dobrima, jer su objekti ovih prava lična dobra koja pripadaju i onome ko nije ličnost (začeto a nerođeno dete), a njihovi titulari su, osim fizičkih i pravna lica iako nisu ličnosti.63 Neprikosnovenost života, nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta čoveka, njegove privatnosti, dostojanstva i, uopšte, ličnih prava, jemči Ustav RS (čl. 14 - 20). 62 63
Stanković, O. i Orlić, M., Stvarno pravo, NIU Službeni list SFRJ, Beograd, 1993, str. 3. Stanković, O. i Vodinelić, V., op. cit, str. 123.
43
44
Titulari ličnih prava su, uglavnom, fizička lica ali i pravna lica (npr. poslovni ugled, firma preduzeća itd). Ako je lično dobro ugroženo ili povređeno titular ga može zaštititi podnošenjem tužbe (zahteva). Predmet izlaganja ovog udžbenika, shodno nastavnom planu, nisu lična prava. Ona su predmet izučavanja Građanskog prava.
2. Relativna (obligaciona) prava Relativna prava nastaju i deluju između tačno određenih lica (inter partes, za razliku od apsolutnih koja deluju erga omnes). Ovlašćenja i obaveze tih lica su unapred određene. Ako ovlašćenja i obaveze nisu određene ili odredive, pravni posao je ništav.64 Titular relativnog (obligacionog prava) je od dužnika ovlašćen zahtevati određeno davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje, ali nema neposrednu pravnu vlast na stvari ili drugom dobru kao kod apsolutnih prava. U obligacionom odnosu ono što je ovlašćenje za jednu stranu to je obaveza za drugu, tako da između ovlašćenja i obaveze postoji odnos korelacije, što nije osobina apsolutnih prava. Kada dužnik te obaveze izvrši obligacija (relativno) pravo prestaje. Za razliku od stvarnih prava obligaciona prava zastarevaju - tj. protekom vremena prestaje zahtev za prinudno ostvarenje obligacionog prava. Apsolutna prava su, uglavnom, uređena imperativnim propisima koji određuju njihov naziv i sadržinu (numerus clausus) tako da ih strane ne mogu menjati svojom voljom. U obligacionom pravu važi suprotno pravilo - da su strane u obligacionom odnosu slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih obličaja, da svoje odnose urede po svojoj volji.
3. Imovinska i neimovinska prava Imovinska su ona prava čiji su predmeti iskazani u novčanom iznosu, ili se mogu izraziti u novčanoj protivvrednosti. Imovinsko je, prema tome, pravo zajmodavca da zahteva od zajmoprimca vraćanje određenog iznosa novca ili prodavca da od kupca zahteva isplatu prodajne cene, odnosno kupca da zahteva od prodavca predaju stvari odnosno prenošenje prodatog prava. Neimovinska prava nisu iskazana u novčanom iznosu i ne mogu se (tačno) izraziti u novčanoj protivrednosti. Lična prava (prava ličnosti) su neimovinska prava jer za predmet imaju lična dobra kao što je pravo na život, čast, ugled, zdravlje, telesni integritet, slobodu, lik, glas itd. Ali, ako su ta prava povređena može nastati imovinska i neimovinska šteta. Za ovu štetu, koja se ne može precizno izraziti u novcu, sud će dosuditi pravičnu novčanu naknadu. 64
Čl. 46. i 47. u vezi sa članom 25. stav 3. ZOO.
Glava druga STVARNO PRAVO
Odeljak prvi UVOD I.
POJAM I NAČELA STVARNOG PRAVA 1. Objektivno stvarno pravo i subjektivno stvarno pravo
Objektivno stvarno pravo je skup pravnih normi građanskog prava (izraženih u zakonu ili drugom opštem aktu) koje regulišu odnose između ljudi, povodom stvari - subjektivna stvarna prava, sa ciljem da se odredi kome ta prava pripadaju. Stvarno pravo u objektivnom smislu je deo imovinskog (i građanskog) prava na koje se primenjuju opšta načela ove porodice prava. Norme objektivnog prava određuju opšte pretpostavke pod kojima pravni subjekti stiču ili gube subjektivno pravo na nekoj stvari.65 Kao deo imovinskog (građanskog) prava, nauka Stvanog prava uslovljena je postojanjem grane stvarnog prava (objektivno stvarno pravo). Subjektivno stvarno pravo je imovinsko (građansko) pravo koje svog imaoca ovlašćuje na neposrednu pravnu vlast na određenim stvarima. Predmet subjektivnog stvarnog prava je stvar neposredno.
2. Načela regulisanja stvarnog prava Stvarna prava se odlikuju i samosvojnim načelima koja ih izdvajaju od ostalih imovinskopravnih (građanskopravnih) odnosa. To su: načelo privatnopravne vlasti na stvari, načelo ograničenosti broja stvarnih prava, načelo specijalnosti (određenosti) stvarnih prava i načelo publiciteta. 1) Načelo privatnopravne vlasti na stvari izražava se u izjednačenosti subjekata u međusobnim pravnim odnosima, na osnovu subjektivnih stvarnih prava. 65
Gavella, N. i grupa autora, Stvarno pravo, Zagreb, Informator, 1998, strana 3.
46
Kada je u ulozi privatnopravnog subjekta država je izjednačena s ostalim pravnim subjektima i na nju se primenjuju pravila stvarnog prava.66 Vlast koja se vrši na stvari je trajne prirode. Stvarnopravni odnos, po pravilu, stvara trajno stanje koje se ne iscrpljuje (ne prestaje) vršenjem, nego se time potvrđuje. Vlast na stvari je neposredna. Imaocu stvarnog prava stvar pripada neposredno, a ne posredstvom drugog subjekta (na primer da od drugog lica zahteva da mu stvar preda).67 Apsolutno dejstvo pravne vlasti. Subjektivna stvarna prava su apsolutnog karaktera jer deluju prema svima (erga omnes), odnosno protiv svih (contra omnes). Sva treća lica su dužna poštovati subjektivna stvarna prava. Imalac stvarnog prava ovlašćen je da zahtev za njegovu zaštitu podnese protiv bilo kog trećeg lica koje vređa to pravo. Apsolutno dejstvo stvarnog prava izražava se, prvenstveno, u mogućnosti titulara da ističe pravo sledovanja i pravo prvenstva. Pravo prvenstva je odlika stvarnog prava da ima veću snagu u konkurenciji sa obligacionim pravom ili stvarnim pravom koje je kasnije nastalo, a pravo sledovanja je ovlašćenje titulara stvarnog prava da od bilo kog trećeg lica kod koga se njegova stvar nađe, traži vraćanje te stvari. 2) Načelo ograničenja stvarnih prava. Broj i vrste stvarnih prava određuje zakonodavac (pravilo numerus clausus) imeprativnim propisima. Ovi propisi određuju i sadržinu stvarnih prava. Strane nisu ovlašćene da svojom voljom oblikuju nove vrste stvarnih prava,68 i mogu prenositi ugovorom samo ona stvarna prava koja zakon dozvoljava. 3) Načelo određenosti (specijalnosti) stvarnih prava. Stvarna prava se, po pravilu, konstituišu na individualno određenim stvarima,69 a izuzetno na pravima (npr. na potraživanjima). 4) Načelo publiciteta stvarnih prava. Apsolutno dejstvo stvarnih prava prema trećim obavezuje njihove imaoce da prenos tih prava na drugog subjekta, odnosno izmenu stvarnopravnog odnosa izvrše na odgovarajući, vidljiv odnosno saznajan način. Publicitet stvarnih prava na pokretnim stvarima izvodi se iz državine (faktičke vlasti) koja je vidljiva i uobičajena za određeno stvarno pravo. Fukciju publiciteta za stvarna prava na nepokretnim stvarima imaju javne knjige ili druga odgovarajuća formalnost određena zakonom. 66 67 68
69
Ibidem, strana 15. Gavella, N. i grupa autora, op. cit., strana 17. Stanković, O. i Orlić, M., op. cit., str. 2. i 3; Stojanović, D., Stvarno pravo, Beograd, Prosveta, 1968, strana 4, Vedriš, M., i Klarić, P., op. cit. strana 142 i Vizner, B., op. cit. str. 176. Krneta, S., Stvarno pravo, odrednica u EIP, tom treći, strana 185.
II.
PODELA STVARNIH PRAVA
Najznačajniji oblici stvarnih prava su: 1. pravo svojine, 2. pravo službenosti, 3. pravo stvarnog tereta 4. pravo zaloge i 5. pravo građenja. Pravo svojine predstavlja najvišu vlast na stvari. Ta vlast obuhvata najviši stepen držanja, korišćenja i raspolaganja stvari, u granicama zakona. Zakon može nametnuti vlasniku stvari određena ograničenja (javnopravne prirode: npr. da stvar na određeni način koristi, da vlasnik trpi određena ograničenja usled postavljanja podzemnih kablova, stubova, ili privatnopravne prirode: npr. da ne ispušta štetne imisije). Pravo službenosti je stvarno pravo na tuđoj stvari koje ovlašćuje titulara da na određeni način koristi tuđu stvar ili ga ovlašćuje da od vlasnika zahteva da svoju stvar ne koristi onako kako bi mogao. Stvarni (realni) teret je, takođe, stvarno pravo na tuđoj stvari. Titular ovog prava je ovlašćen da od bilo kog vlasnika opterećene nepokretnosti zahteva određene prestacije (npr. isporuku određene količine poljoprivrednih proizvoda, svake godine). U našem pravu jedno lice može steći stvarni teret na osnovu ugovora: npr. ugovora o doživotnom izdržavanju ili ugovora o prodaji (na osnovu koga prodavac za sebe zadrži pravo da od kupca zahteva da mu svake godine isporuči određenu količinu pšenice ili drva isečenih u prodatoj šumi itd). Pravo zaloge je stvarno pravo na tuđoj stvari koje ovlašćuje njenog imaoca da založenu (pokretnu ili nepokretnu) stvar izloži prodaji, a zatim iz ostvarene vrednosti naplati svoj dug, pre ostalih poverilaca. Pravo građenja je pravo nekog lica da na tuđem zemljištu izgradi objekat, a zatim određeno vreme bude njen vlasnik (50, 80, 99 godina) posle čega bi objekat postao svojina vlasnika zemljišta. U našem pravu se pravo građenja stiče na neizgrađenom građevinskom zemljištu koje može biti u državnoj svojini ili privatnoj svojini.
III.
PODELA STVARI 1. Pojam
Stvari se dele s obzirom na njihova relevantna pravna obeležja. Klasifikacija stvari je važna jer se na svim stvarima ne mogu zasnovati identična prava. Ako pripadaju istoj skupini stvari se na isti način stiču i prenose pravnim poslovima, a istovrsna je i sadržina ovlašćenja njegovog titulara.
47
2. Stvari u prometu (res in commercio) i van prometa (res exstra commercium)
48
Stvari u prometu su one koje mogu biti objekat imovinskog odnosa (tako se npr. pravo svojine na stvari, koje pripada jednom licu, može prodajom, preneti na drugoga; ili se stvar može dati na poslugu, u zakup). Roba je stvar koja je uvek u prometu. Stvari van prometa ne mogu biti objekti subjektivnog stvarnog prava (dobra u opštoj upotrebi: putevi, vode, luke) na kojima svi subjekti imaju pravo opšte upotrebe.70 Dobra u opštoj upotrebi su u državnoj svojini. Stvari mogu biti ograničene u prometu. To su stvari koje bi mogle biti objekat imovinskih odnosa kao i stvari u prometu ali se iz raznih razloga njihov promet ograničava. Tako, vatreno oružje mogu nositi lica sa administrativnom dozvolom, određeni lekovi se mogu pribaviti samo na lekarski recept. Promet drogom, naoružanjem i vojnom opremom dozvoljava se pojedinim pravnim subjektima.
3. Pokretne stvari (res mobiles) i nepokretne stvari (res immobiles) Pokretne stvari su one čiji se položaj u prostoru može promeniti, a da se time ne povredi njihova bitna osobina. Nepokretne stvari su one čiji se položaj u prostoru ne može promeniti a da se na taj način ne povredi njihova bitna osobina. U nepokretne stvari se, prvenstveno, uvrštava zemljište. Nepokretnošću se smatra i sve što je sa zemljištem trajno vezano: zgrade, stanovi kao posebni delovi zgrade, bunari, bazeni itd. Smatraju se nepokretnostima i pokretne stvari u funkciji neke druge nepokretnosti - nepokretnosti po nameni. Nepokretnost po nameni je ona pokretna stvar koja ispunjava sledeće pretpostavke: a) da je u funkciji nepokretnosti, b) da je tu funkciju odredio vlasnik nepokretnosti i v) da je vlasnik nepokretnosti istovremeno vlasnik pokretne stvari koji joj je odredio takvu funkciju.71 Podela stvari na pokretne i nepokretne važna je zbog različitog pravnog režima koji se primenjuje na ove stvari npr. prilikom njihovog sticanja ili uloge u pravnim poslovima (stvarna prava na nepokretnostima upisuju se u zemljišne knjige, a na pokretnim ne upisuju, založno pravo na nepokretnostima je hipoteka, a na pokretnim stvarima zaloga - ručna zaloga itd). 70 71
Jelić, R., Društvena i državna svojina, Nomos, 1995, str. 70. Stanković, O. i Orlić, M., op. cit. str. 25 i Vedriš, M. i Klarić, P., op. cit. str. 62.
4. Individualno određene stvari i stvari određene po rodu Po rodu su određene one pokretne stvari koje se u pravnom prometu određuju po nekoj mernoj jedinici (kilogramu, litru, dužnom metru, novčanim apoenima itd). U ove stvari svrstava se novac, serijski proizvedene mašine, nameštaj, žitarice, brašno, šećer, alkoholni i bezalkoholni napici itd. Individualno određena stvar je stvar određena pojedinačno (konkretno) bilo zato što je jedina takve vrste, neponovljiva ili su joj takvo svojstvo dale strane u zaključenom pravnom poslu (npr. slika poznatog slikara, pisaći sto izrađen prema određenom projektu, određena zemljišna parcela, stan, kuća). Kada se određena količina stvari izdvoji iz roda ona se individualizira i tako postaje individualno određena (npr. iz gomile jabuka izabrao sam određenu količinu, u prodavnici sam isprobao i izdvojio mantil radi kupovine).
5. Zamenljive i nezamenljive stvari Zamenljive stvari su one umesto kojih se, prilikom ispunjenja obaveze, može predati druga stvar istih karakteristika. Nezamenljiva stvar ne može biti zamenjena drugom. Stvari određene po rodu su zamenljive, dok je nezamenljiva stvar individaualno određena. Ali, individualno određena stvar može biti zamenljiva i nezamenljiva. Tako je kamion individualno određena stvar (ima registarske tablice, broj šasije i motora) ali je zamenljiv jer se proizvodi serijski, te se poveriocu može prodati drugi kamion iste marke, nosivosti i godine proizvodnje.
6. Potrošne i nepotrošne stvari Potrošne stvari su one koje se jednom upotrebom potroše (uništavaju) ili se njihova supstanca bitno smanji ili su namenjene otuđenju. Potrošne stvari su npr: prehrambeni proizvodi, gorivo za pogon motornih vozila, industrijsko ulje, ugalj, električna energija, novac. Nepotrošne stvari se mogu upotrebljavati više puta ili neograničen broj puta a da im se time bitno ne naruši supstanca (npr. zemljište, kuća, automobil).
7. Deljive i nedeljive stvari Deljive stvari su one koje se mogu deliti na više istovrsnih delova, pri čemu njihova supstanca ostaje ista, a manji delovi imaju srazmerno manju vrednost u odnosu na celinu (npr. vagon pšenice, kontejner šećera, određena količina novca). Nedeljive stvari su one kod kojih bi se deobom uništila njihova supstanca ili bi se nesrazmerno umanjila vrednost delova dobijenih deobom (npr. živa životinja, dijamant, umetnička slika). Moguća je fizička, geometrijska i civilna deoba stvari. Fizička deoba je mehanička podela stvari na sitnije delove. Primenjuje se na pokretnim stvarima.
49
50
Kod nepokretnih stvari delovi se ne mogu odvojiti fizički nego samo markirati linijama. Geometrijskom deobom deli se zemljište linijama na više parcela. Zgrade se, u našem pravu, mogu podeliti horiznotalno i vertikalno. Civilna deoba je deoba po vrednosti, ako fizička deoba nije moguća. Pošto se ne može podeliti dijamant, živa životinja, ili nameštaj te stvari će se izložiti prodaji, a zatim će se podeliti iznos novca ostvaren prodajom. Podela stvari na deljive i nedeljive naročito je u stvarnom pravu značajna za suvlasništvo i zajedničku svojinu.
8. Pripadak Pripadak je sporedna i samostalna stvar koja olakšava ili omogućava korišćenje glavne stvari. Svojstvo pripatka može imati samo fizički samostalna stvar, a ne i ona koja je izgubila svoju samostalnost i nalazi se u fizičkoj vezi sa celom stvari. Tako su točkovi automobila njegov sastavni deo, dok je rezervni točak pripadak automobila; sastavni deo su i brisači vetrobran stakla, a alat pripadak automobila.72 Samo ona sporedna stvar koja trajno služi glavnoj stvari je pripadak, a ne ako se samo privremeno koristi. Stoga nije pripadak televizora koji je u svojini zakupca satelitska antena koju je instalirao zakupodavac i vlasnik stana pošto zakupni odnos traje određeno vreme. Pripadak namenjen iskorišćavanju nepokretnosti postaje i sam nepokretna stvar po nameni (npr. poljoprivredni alat, stoka i mašine namenjene obradi zemljišta, hrana za stoku, seme). Pripadak nastaje voljom vlasnika glavne stvari, a takođe, njegovom voljom to svojstvo gubi i postaje samostalna stvar. Ali, svojstvo pripatka ne može ni po volji vlasnika dobiti bilo koja stvar, nego samo ona za koju je u pravnom prometu uobičajeno da predstavlja pripadak. Tako, ako bi vlasnik kuće i automobila proglasio da je automobil pripadak kuće iako se to u pravnom prometu ne smatra pripatkom.
9. Plodovi (fructus) Plodovi su prihodi koje nastaju od neke stvari. Oni se najčešće javljaju periodično, namenjeni su za odvajanje i ne iscrpljuju supstancu stvari koja ih daje. Najznačajnija je podela plodova na prirodne, industrijske i civilne. Prirodni plodovi organski proizilaze iz neke stvari, ne umanjuju njenu supstancu, a nastaju bez ulaganja ljudskog rada (npr. divlje kupine, jagode, samoniklo jestivo bilje, trava koja nije posejana). U prirodne se ubrajaju i plodovi 72
Stanković, O. i Orlić, M., Stvarno pravo, Nomos, Beograd, 1996, str. 11, i Stojanović, D., Stvarno pravo, Prosvetsa, Beograd, 1968, str. 17.
stvari čija se supstanca odvajanjem plodova umanjuje kao što je rudno blago (organske ili neorganske mineralne sirovine: npr. ugalj i uljni škriljci, nafta, gas, kamena so, pesak). Industrijski plodovi nastaju ulaganjem ljudskog rada i uz pomoć prirode (npr. kulture voća i povrća) i razlikuju se od industrijskih proizvoda. Pojam industrijskih proizvoda, međutim, nije jednoglasno prihvaćen.73 Civilni plodovi ne proizilaze sami iz stvari nego iz nekog pravnog odnosa. Ispoljavaju se u novčanom vidu, a izuzetno u vidu drugih stvari određenih po rodu.74 Vlasnik stana može izdati stan u zakup ili novac dati na štednju. Zakupnina i kamata koju ostvaruje iz ugovora o zakupu stana ili ugovora o ulogu na štednju predstavljaju civile plodove. Sve dok se ne odvoji plod je sastavni deo stvari i u svojini je vlasnika te stva75 ri. Takvi, viseći plodovi (fructus pendentes) dele pravnu sudbinu glavne stvari.
10. Novac i procena vrednosti stvari Novac je telesna stvar koja ima funkciju opšteg merila vrednosti robe i usluga na tržištu i sredstva plaćanja.76 U novčanom obliku izražava se vrednost neke stvari (cena). Ali, sve stvari se ne mogu proceniti. Procenjive su one stvari čija se vrednost može odrediti upoređivanjem sa drugim stvarima u prometu. Stvari čija se vrednost ne može odrediti nikakvim upoređivanjem sa drugim stvarima u prometu su neprocenjive. Cena procenjive stvari može biti obična (redovna) i afekciona. Redovna cena (pretium comune) je normalna cena koja važi na tržištu. Utvrđuje se po objektivnom kriterijumu. Afekciona cena (pretium affectionis ili pretium extraordinarium) je vrednost određene stvari za vlasnika zbog njegove naklonosti koju ima prema toj stvari tj. neimovinska moralna vrednost za vlasnika (npr. posebno draga fotografija, pismo, originalni i jedini primerak porodičnog filma na disku, medalja osvojena na sportskom takmičenju). U pravnim poslovima važi, po pravilu, redovna cena dok se afekciona vrednost uzima u obzir samo kod određenih vidova naknade štete. Pravilo je da se ne može tražiti poništenje ugovora zbog očigledne nesrazmere uzajamnih davanja i kada je za stvar data cena iz osobite naklonosti.77 Kada je stvar uništena ili oštećena krivičnim delom sa umišljajem sud može odrediti visinu naknade prema afekcionoj vrednosti. 73 74 75 76
77
Stanković, O., i Orlić, M., op. cit. str. 13. Ibidem. Član 136. GKRF. Potpunije npr: Krulj, V., Novac i novčane obaveze u unutrašnjem i međunarodnom pravu, Savremena administracija, Beograd, 1973, str. 3 - 6. Član 139. stav 5. ZOO, par. 935. AGZ i par. 560. SGZ.
51
Odeljak drugi DRŽAVINA
52 I.
POJAM DRŽAVINE. DETENCIJA.
Državina (possessio) je pravno zaštićena faktička vlast (corpus possessionis) nekog lica na stvari. Faktička vlast na stvari je nezavisna od postojanja imovinskog prava na stvar i ona se razlikuje od pravne vlasti koju ima titular subjektivnog prava.78 Stoga državinu ima i zakupac i ostavoprimac, ali i lopov koji je stvar ukrao. Državina se razlikuje od sličnog odnosa - detencije. I u odnosu detencije vidljiva je činjenica faktičke vlasti na stvari, ali se ona voljno drži za drugoga. Naime, lice koje po osnovu radnog ili sličnog odnosa, ili u domaćinstvu vrši faktičku vlast na stvari za drugo lice, a dužno je da postupa po uputstvima ovog drugog lica, nema državinu. Državinsku zaštitu u navedenim situacijama ima drugo lice, a ne detentor.
II.
SUBJEKTI DRŽAVINE
Subjekti državine mogu biti fizička i pravna lica. U ime i za račun pravnog lica državinu stiču, vrše i štite njegovi organi. Pravna i fizička lica mogu biti subjekti državine na onoj stvari na kojoj mogu imati pravo svojine ili neko drugo stvarno ili obligaciono pravo.79 Državinu može steći i poslovno nesposobno fizičko lice, ako je u konkretnom slučaju, s obzirom na vrstu stvari sposobno da na osnovu svoje odluke stekne faktičku vlast na stvari.
III.
PREDMET DRŽAVINE
Predmet državine mogu biti stvari na kojima se može steći pravo svojine (stvari u prometu) i druga stvarna prava. Stvari van prometa ne mogu biti predmet državine.80 Zaštita dobara u opštoj upotrebi je poverena u nadležnost organima uprave i ne ostvaruje se na način predviđen za zaštitu državine. Moguća je državina na onim javnim dobrima, koja se nalaze pod posebnim upravnim režimom, tako da mogu biti u građanskopravnom prometu kao što su knjige u javnim (državnim) bibliotekama.81 78 79 80
81
Krneta, K., Posjed, EIP, tom drugi, str. 1010. Stanković, O., i Miodrag, O., op. cit. str. 39. Gams, A., Osnovi stvarnog prava, Nolit Beograd, 1955, str. 149. i 150, Vedriš, M. i Klarić, P., op. cit. str. 148, Stojanović, D., op. cit. str. 34, Vizner, B., op. cit, str. 174, Stanković, O. i Orlić, M., op. cit. str. 37. i 38. Gams, A., op. cit. str. 150. Isti stav prihvata i Stojanović, D. , op. cit. str. 34.
Predmet državine su individualno određene i sadašnje stvari ali i imovinska prava (isključen je npr. posed bračnog prava, ličnih prava, naslednog prava).
IV. VRSTE DRŽAVINE 1. Državina stvari i državina prava Državina stvari po sadržini odgovara pravu svojine. Državinu stvari ima zakupac, ostavoprimac, ali i lice koje je ukralo stvar. Državinu stvari ima lice koje na njoj vrši faktičku vlast. Državina stvari ne prestaje kada je držalac sprečen da vrši faktičku vlast nezavisno od svoje volje (npr. usled snežne lavine i nabujalih potoka držalac ne može koristiti svoju vikendicu). Državinu prava ima lice koje ga faktički vrši i predstavlja jednu vrstu vlasti na stvari koja je uža od državine stvari. Ova državina odgovara nekom drugom stvarnom pravu (na primer.: stvarnoj službenosti, ličnoj službenosti) bez obzira da li lice koje vrši državinu prava ima osnov za to (tako je držalac prava službenosti i onaj ko nema pravo službenosti ali je faktički vrši).
2. Isključiva (individualna) državina i sudržavina Zavisno od broja lica koja vrše faktičku vlast na istoj stvari postoji isključiva (individualna) državina i sudržavina. Isključiva državina je ona koju vrši jedno (fizičko ili pravno) lice tako da iz državine stvari ili prava isključuje sva druga lica. Postoji isključiva državina kada jedno lice ima državinu kuće, stana, automobila, ali i dela kuće ili stana ili realno izdvojenog dela jedne katastarske parcele zemljišta (dok na drugom, realno izdvojenom delu isključivu državinu ima drugo lice). Sudržavina postoji kad više lica vrši faktičku vlast na istoj stvari ili pravu. Svaki od sudržalaca u tom slučaju vrši samostalnu faktičku vlast na celoj stvari, ali je ograničen vršenjem faktičke vlasti od drugih sudržalaca.82 Faktičku vlast na stvari sudržaoci mogu vršiti na različite načine: istovremeno, naizmenično ili je mogu predati trećem da je koristi. Sudržavina prava postoji kada više lica kao suvlasnici ili zajednički vlasnici povlasnog dobra koriste pravo stvarne službenosti puta koji se nalazi na poslužnom dobru.
3. Zakonita i nezakonita državina S obzirom na osnov i način sticanja državine i postojanje određenih subjektivnih momenata na strani držalaca, državina se može podeliti na zakonitu i nezakonitu, savesnu i nesavesnu i pravu i manljivu. 82
Stojanović, D., op. cit. str. 31.
53
54
Zakonita državina se zasniva na punovažnom pravnom osnovu za sticanje stvarnog prava. Za sticanje ove državine potreban je, naime, isti osnov kao i za sticanje prava svojine ili stvarnog prava službenosti: pravni poslovi (npr. prodaja, razmena, poklon, zaveštanje, legat, nasledstvo), odluke državnih organa (suda ili organa uprave) ili druge činjenice predviđene zakonom. Zakonita je, shodno tome, državina stvari koja je stečena ugovorom o prodaji od lica koje nije njen vlasnik. Nezakonita državina nije zasnovana na punovažnom pravnom osnovu za sticanje stvarnog prava. Nezakoniti držalac je npr. lopov, kupac iz poništenog ugovora o prodaji, lice za koga je u sudskom postupku utvrđeno da nema svojstvo naslednika. Nezavisno od okolnosti da li je državina zakonita ili nezakonita ona uživa zaštitu. Ovaj kvalitet državine je relevantan prilikom sticanja prava svojine održajem. Kada je savestan držalac i zakoniti držalac rokovi za održaj su kraći.
4. Savesna i nesavesna državina Na osnovu postojanja određenih subjektivnih momenata na strani držalaca, državina se može podeliti na savesnu i nesavesnu. Savesni držalac je onaj koji osnovano smatra da ima punovažan pravni osnov za državinu stvarnog prava. On je u dobroj veri ali u zabludi - ne zna ili ne može znati da nije imalac prava čiju sadržinu vrši (npr. držanjem stvari). Savestan je npr. držalac koji je kupio stvar od lica koje nije vlasnik stvari opravdano verujući (kao dobar domaćin ili dobar privrednik) da je kupuje od vlasnika i da je na taj način i on posto vlasnik stvari. Savesnost državine se pretpostavlja. Lice koje ističe da je nečija državina nesavesna mora to i dokazati. Državina prestaje biti savesna čim držalac sazna ili bi trebalo da sazna, s obzirom na okolnosti, da stvar nije njegova.83 Nesavestan držalac je onaj koji zna ili bi morao znati da nema punovažan pravni osnov za državinu stvari ili prava koju vrši. Tako je nesavestan držalac prava službenosti puta lice koje bez ikakvog osnova koristi put ili kupac koji zna da je stvar kupio od nevlasnika. Savesnost ili nesavesnot pravnog lica ceni se prema savesnosti ili nesavesnosti organa koji ih zastupaju. Savesna državina može, međutim, biti zakonita i nezakonita. Tako je savesna i zakonita državina kupca koji je od nevlasnika, za koga nije znao da je stvar npr. ukrao, kupio stvar. Nezakonita a savesna je državina lica koje je kupilo stvar od prodavca kome je potpuno oduzeta poslovna sposobnost ili ako je ugovor, iz nekog drugog razloga, docnije poništen. Naslednik postaje savestan držalac od trenutka otvaranja nasleđa i u slučaju kada je ostavilac bio nesavestan držalac, a naslednik to nije znao niti je mogao znati. 83
Krneta, S., op. cit. str. 1029.
5. Prava (istinita) i manljiva (neistinita) državina Prava državina je stečena na pravno dopušten način. Manljiva državina je stečena na nedopušten način - silom (vi), prevarom - potajno (clam) ili zloupotrebom poverenja - na izmoljen način (modo praecario). I držalac koji je državinu stekao silom, potajno ili zloupotrebom poverenja ima pravo na državinsku zaštitu, osim prema licu od koga je na takav način došao do državine.
6. Neposredna i posredna državina Neposrednu državinu na stvari ima lice koje neposredno vrši faktičku vlast na stvari. Posrednu državinu ima lice koje faktičku vlast na stvari vrši preko drugog lica (a ne neposredno), kome je po osnovu plodouživanja, ugovora o korišćenju stana, zakupa, čuvanja, posluge ili drugog pravnog posla dalo stvar u neposrednu državinu. Sve dok vlasnik stvari vrši na njoj faktičku vlast on je neposredni držalac. Ali, ako na osnovu ugovora o zakupu stvar preda u zakup ili na osnovu ugovora o ostavi na čuvanje neposredni držalac postaće zakupoprimac i ostavoprimac dok posredni držalac (koji ne vrši faktičku vlast na stvari) postaje vlasnik stvari. U ovim situacijama postoje dve državine na istoj stvari ali se obe mogu sudskim putem zaštititi.
V.
PRIBAVLJANJE I GUBITAK DRŽAVINE
Državinu, kao faktičku vlast na stvari, moguće je steći i izgubiti na različite načine. Državina se može pribaviti neposredno i posredno. Državina stvari i prava je pribavljena neposredno ako se zauzmu stvari i prava koja nikome ne pripadaju i nisu ni u čijoj državini. Takva državina je uvek samovlasna i ne izvodi se iz državine prethodnika. Državina se pribavlja posredno sticanjem faktičke vlasti na stvari (odnosno vršenjem prava) koje imaju vlasnika (titulara prava) odnosno držaoca. Posredno sticanje može biti samovlasno (bez volje prethodnika), suprotno njegovoj volji ili se zasnivati na volji prethodnika. Državina na pokretnim i nepokretnim stvarima se stiče na različite načine. Državina na pokretnoj stvari stiče se predajom. Sticanje državine na nepokretnostima (npr. zemljištu, zgradama, stanovima) zavisi od vrste nepokretnosti i konkretne situacije. Tako se stanovi, zgrade i poslovne prostorije najčešće prenose u državinu sticaoca ispražnjenjem i predajom ključeva, a zemljište tako da se sticalac dovede u priliku da počne vršiti radnje koje se smatraju kao faktička vlast na stvari.
55
56
Državina prava stiče se vršenjem sadržine određenog prava. Državina se gubi kad držalac prestane da vrši faktičku vlast na stvari. Državina se ne gubi ako je držalac privremeno sprečen da vrši faktičku vlast nezavisno od svoje volje - zbog, odrona zemljišta na šumskom putu držalac je onemogućen više meseci da ide u svoju vikendicu itd. Državina prava prestaje odricanjem držaoca ili zbog nemogućnosti vršenja prava.84
VI. ZAŠTITA DRŽAVINE Iako državina nije subjektivno pravo svaki držalac stvari i prava ima pravo na zaštitu od uznemiravanja ili oduzimanja državine. Smetanje državine, može biti učinjeno uznemiravanjem ili oduzimanjem državine. Državina se može štititi korišćenjem samopomoći (vansudski) ili sudskim putem. Samopomoć je vid dozvoljene samoodbrane (nužne odbrane) koju preduzima držalac da odbije smetanje državine. Samopomoć je dozvoljena samo u slučajevima određenim zakonom. Nedozvoljeno preduzetom samopomoći čini se krivično delo samovlašća. Samopomoć je dozvoljena: 1. kad neposredno preti opasnost povrede prava; 2. ako je takva zaštita nužna i 3. ukoliko način otklanjanja povrede prava odgovara prilikama u kojima nastaje opasnost. Ove pretpostavke dozvoljene samopomoći moraju biti kumulativno ostvarene. Onaj ko je upotrebio dozvoljenu samopomoć i time prouzrokovalo štetu licu koje je izazvalo potrebu samopomoći, nije dužno naknaditi je. Sudska zaštita se ostvaruje podnošenjem tužbe zbog uznemiravanja ili tužbe zbog oduzimanja poseda. Tužba zbog uznemiravanja, odnosno oduzimanja državine može se podneti u roku od 30 dana od dana saznanja za smetanje i učinioca, a najkasnije u roku od godinu dana od dana nastalog smetanja. Rok od 30 dana je subjektivni rok jer teče od saznanja za smetanje državine i učinioca, a rok od godinu dana od smetanja državine je objektivan s obzirom da se računa od dana nastalog smetanja poseda. Subjektivni rok teče samo u okviru objektivnog roka. Svojstvo tužioca ima poslednji mirni držalac a ulogu tuženog onaj ko je izvršio smetanje (uznemiravanje ili oduzimanje državine) ili u čijem interesu je ono izvršeno. Pravilo je da se u državinskom sporu ne raspravljaju pravna već faktička pitanja. Naime, sud pruža zaštitu prema poslednjem stanju državine i nastalom smetanju, pri čemu nije od uticaja pravo na državinu, pravni osnov državine i savesnost držaoca. Stoga je tužbu ovlašćen podneti i držalac koji je državinu stekao silom, 84
Potpunije: Krneta, S., op. cit. str. 1027.
potajno ili zloupotrebom poverenja, osim prema licu od koga je na takav način došao do državine. Državinsku zaštitu ima i posredni držalac prema neposrednom koji prelazi granice svoje neposredne državine (npr. zakupac, suprotno ugovoru o zakupu, zakupljeni stan pretvara u poslovnu prostoriju ili ga izdaje u podzakup). Svaki sudržalac može protiv trećih lica podnositi tužbu radi smetanja državine (uznemiravanja ili oduzimanja državine), ali i protiv sudržaoca koji mu je oduzeo državinu. Takođe, sudržalac uživa zaštitu protiv sudržaoca koji ga uznemirava u državini tj. onemogućava u dotadašnjem načinu vršenja faktičke vlasti na stvari koja je u njihovoj državini - npr. sudržalac stana ugradi bravu na ormaru koga zaključava i tako onemogućava drugog sudržaoca da ga ubuduće koristi.
Odeljak treći PRAVO SVOJINE I.
POJAM PRAVA SVOJINE
Pravo svojine (dominium, proprietas) je subjektivno stvarno pravo iz koga proizilazi najviša pravna i faktička vlast na stvari. Vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom. Titulari prava svojine mogu biti fizička i pravna lica i nazivaju se vlasnici ili sopstvenici.
II.
SADRŽINA PRAVA SVOJINE
Vlasnik stvari je ovlašćen da stvar: drži, koristi i njome raspolaže u granicama određenim zakonom. Ovlašćenje držanja (ius possidendi) omogućava vlasniku da ima faktičku vlast na stvari - državinu koja se, takođe, može štititi. Ovo ovlašćenje može imati i lice koje nije vlasnik. Ovlašćenje korišćenja (ius utendi) je upotrebljavanje stvari u skladu sa potrebama vlasnika odnosno radi ubiranje plodova koje stvar daje. Pravo korišćenja, takođe, može imati lice koje nije vlasnik stvari (na osnovu ugovora o posluzi, zakupu, plodouživanju). Ovlašćenje raspolaganja (ius disponendi) obuhvata dve mogućnosti vlasnika: da stvarju faktički i pravno rapolaže. Faktičko raspolaganje se ispoljava
57
58
u preduzimanju materijalnih akata koji utiču na supstancu stvari85 ali tako da se povodom stvari ne zasniva neki pravni odnos86 kao što je popravljanje stvari da bi ispravno funkcionisala (npr. bicikla), rekonstrukcija stvari (npr. stare oštećene zgrade) promena namene (stan je preuređen u poslovne prostorije) i delimična ili potpuna potrošnja stvari (npr. stabla su isečena za loženje, seno dato stoci za ishranu). Pravno raspolaganje je mogućnost vlasnika da zaključuje razne pravne poslove koji za predmet imaju stvar. Tako, na osnovu ugovora o prodaji ili razmeni vlasnik može na drugo lice preneti pravo svojine na celoj stvari tako da on prestaje biti vlasnik. Vlasnik može preneti ovlašćenje držanja i korišćenja stvari na drugo lice bez prenošenja prava svojine (npr. kod ugovora o zakupu, plodouživanju, posluzi). Pravo raspolaganja ima samo vlasnik stvari.
III.
OBELEŽJA PRAVA SVOJINE
Pravo svojine je apsolutno (dispozitivno), jedinstveno, jednovrsno, rekadentno, nezavisno i nezastarivo. Apsolutnost prava svojine znači da ona deluje prema svima (egra omnes). Pravo svojine je jedinstveno jer je vezano za jednog subjekta. Kada na istoj stvari pravo svojine ima više lica (susvojina ili zajednička svojina) svi suvlasnici ili zajedničari se smatraju kao jedno lice jer svi zajedno imaju isto pravo svojine koje bi pripadalo i samo jednom vlasniku iste stvari. Između suvlasnika ili zajedničara pravo svojine se ne deli po sadržaju, nego po obimu, zbog toga što je sadržaj jedinstven. Pravo svojine je jednovrsno i ne može se, po ovlašćenjima deliti između različitih subjekata kao što je to bilo u feudalizmu. Rekadentnost prava svojine (ius recadentiae) znači da pravo svojine dobija ponovo puni obim kad prestanu njena ograničenja (npr. stvar je bila data na poslugu, u zakup, na njoj je konstituisana hipoteka, ručna zaloga ili ustanovljeno plodouživanje, službenost). Ova osobina se naziva i elastičnost prava svojine. Nezavisnost prava svojine je obeležje ovog prava da vlasnik samostalno ostvaruje svoja ovlašćenja jer se sadržaj prava svojine određuje neposredno u zakonu.87 Pravo svojine ne može zastareti bez obzira što vlasnik ne vrši svoja ovlašćenja. Pravo svojine, izuzetno, može prestati zbog nevršenja od strane vlasnika pod pretpostavkama da na strani trećeg postoje zakonom određene okolnosti za sticanje prava svojine održajem ili od nevlasnika (za pokretne stvari). 85 86 87
Stanković, O. i Vodinelić, V., op. cit. strana 57. Vedriš, M. i Klarić, P., op. cit. strana 177. Vidi potpunije: Stojanović, D., op. cit. strana 1132.
IV. STICANJE PRAVA SVOJINE Svi načini stacanja subjektivnih prava, a prvenstveno prava svojine, prema vladajućoj doktrini, mogu se podeliti na originarne i derivativne. Zakoni ne prave takvu podelu. Član 20. ZOSPO propisuje da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla, nasleđivanjem i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom.
1. Derivativno sticanje prava svojine Ako sticalac pravo svojine izvodi iz prava prethodnika (u istom ili manjem obimu) postoji derivativno sticanje. Pravo svojine na ovaj način može se steće ako su ostvarene sledeće pretpostavke: da je prethodnik vlasnik stvari, da postoji punovažan pravni osnov (iustus titulus) za sticanje i da je izvršen odgovarajući način sticanja (modus acquirendi). Pravni osnov (iustus titulus) je pravni posao na osnovu koga prenosilac svojom voljom na sticaoca prenosi pravo svojine na nekoj stvari. Najčešći pravni posao kojim se prenosi svojina je ugovor (dvostrani pravni posao) ali to može biti i jednostrani pravni posao - testament, lagat, javno obećanje nagrade. Relevantan je onaj pravni posao koji ima za predmet prenošenje prava svojine na sticaoca kao što je ugovor o prodaji, ugovor o poklonu, ugovor o razmeni (trampi). Zasnivanjem pravnog posla koji ima za predmet prenos prava svojine budući sticalac ne stiče pravo svojine na stvar nego obligaciono pravo - ovlašćenje da u predviđeno vreme i na određenom mestu zahteva predaju stvari. Tek kada je stvar predata sticaocu - način sticanja, on postaje njen vlasnik. Sticalac postaje vlasnik stvari kada mu je ona predata na odgovarajući način. Načini sticanja nepokretnih i pokretnih stvari se, međutim, razlikuju. 1.1. NAČIN STICANJA NEPOKRETNIH STVARI
Za sticanje prava svojine na nepokretnim stvarima, pored postojanja punovažnog ugovora (koji mora biti zaključen u pismenoj formi i overen u sudu)88 potreban je i odgovarajući način sticanja. Predaja nepokretnih stvari u državinu sticaoca nije dovoljan i relevantan način predaje kao što je to slučaj kod pokretnih stvari. Na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče se upisom u javni registar. 1.2. NAČIN STICANJA POKRETNIH STVARI
Na osnovu punovažnog pravnog posla pravo svojine na pokretnu stvar stiče se predajom stvari u državinu sticaoca. Predaja pokretne stvar zavisi od vrste stvari, dogovora strana i prirode posla. Predaja pokretnih stvari smatra se izvršenom i kada iz konkretnih okolnosti proizilazi da je izvršena predaja stvari. 88
Član 4. Zakona o prometu nepokretnosti Srbije.
59
60
1.2.1. Fizička predaja Određene, manje stvari se mogu predati iz ruke u ruku (npr. kupovina voća ili povrća na pijaci, robe u prodavnicama). Takava predaja pokretnih stvari naziva se fizička ili prava predaja (traditio vera). Fizička predaja postoji i kada se stvar ne uzima iz ruke u ruku (npr. zbog toga što je kabasta) nego se sticaicu omogućava da ima faktičku vlast na stvari (prenosilac je dovezao i istovario seno na mesto koje je sticalac označio - gde će seno npr. sadeti ili je pšenica dovezena pred silos sticaoca gde će biti uskladištena). U slučaju kad je prema ugovoru potrebno da se izvrši prevoz stvari, a ugovorom nije određeno mesto ispunjenja, predaja je izvršena uručenjem stvari prevoziocu ili licu koje organizuje otpremu. Predaja je relevantna samo ako je učinjena sa namerom da na sticaoca prenese pravo svojine. 1.2.2. Simbolična predaja Neke stvari se ne mogu predati iz ruke u ruku (npr. teret u utrobi broda) ili su udaljene od ugovornih strana (prodavac prodaje robu koja se prevozi železnicom ili avionom) ili bi bilo neracionalno da se vrši fizička predaja (npr. više hiljada boca šljivovice). U tim situacijama vrši se simbolična predaja. Predaja takve pokretne stvari smatra se izvršenom i predajom isprave na osnovu koje sticalac može raspolagati tom stvari kao što je predaja skladišnice, tovarnog lista, kao i uručenjem nekog dela stvari ili uređaja na osnovu koje sticalac može stupiti u državinu stvari (npr. predajom ključeva od skladišta, štale)89 ili izdvajanjem ili drugim označavanjem stvari koje znači predaju stvari. 1.2.3. Fiktivna predaja U određenim slučajevima pravo svojine se ne stiče u momentu predaje stvari nego u trenutku zaključenja pravnog posla. Fizička predaja je tada suvišna, ona se fingira. Predaja kratkom rukom (traditio brevi manu). Ova predaja pokretnih stvari postoji u slučaju kada se stvar nalazi u državini sticaoca po nekom pravnom osnovu (npr. stvar drži na osnovu ugovora o ostavi, zakupu ili depozitu). Pravo svojine te stvari sticalac stiče u trenutku zaključenja pravnog posla sa vlasnikom stvari na osnovu koga se stiče pravo svojine (npr. ugovora o poklonu, razmeni ili prodaji). Prenos prava svojine na sticaoca dok stvar ostaje u državini prenosioca (constitutum possessorium). Ova predaja je suprotna predaji kratkom rukom. Vlasnik prenosi pravo svojine na sticaoca u trenutku zaključenja pravnog posla sa njim, a stvar mu ne predaje u državinu. Stvar ostaje i dalje u državini prenosioca (koji nije više vlasnik) npr. po osnovu ugovora o ostavi, ugovora o zakupu, ugovora o posluzi. 89
Stojanović, D., op. cit., strana 97.
Prenos prava svojine na stvari koja se ne nalazi u rukama vlasnika nego trećeg lica (cessio vindicationis). Pravo svojine na pokretnu stvar koju drži treće lice prelazi na sticaoca u trenutku zaključenja pravnog posla kojim mu je prenosilac preneo pravo da zahteva povraćaj te stvari.90 Treće lice ima pravo da prema novom vlasniku istakne sve prigovore koje je imao prema ranijem vlasniku. 1.2.4. Predaja stvari bez prenosa prava svojine (pactum reservati dominii) U ugovoru o prodaji prodavac pokretne stvari se može obavezati da preda stvar kupcu odmah nakon zaključenja ugovora uz zadržavanje prava svojine, sve dok kupac ne isplati cenu u potpunosti (pactum reservati dominii). Zadržavanje prava svojine predviđa se posebnom odredbom ugovora o prodaji. Prodajom i predajom stvari kupac stiče ovlašćenje da je koristi i drži, a ne da i njome raspolaže. Rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari snosi kupac od časa kada mu je stvar predata iako na njega nije preneseno pravo svojine. Ukoliko kupac ne plati cenu koja je dospela prodavac je ovlašćen da zahteva njenu isplatu prinudnim putem ili raskid ugovora.
2. Pojedini vidovi originarnog sticanja prava svojine Originarno sticanje postoji ako pravni sledbenik svoje pravo ne izvodi iz prava prethodnika nego iz činjenica određenih zakonom. Navodimo najznačajnije vidove originarnog sticanja prava svojine. 2.1. ODRŽAJ
Održaj (usucapio) je državina stvari koja traje određeno vreme i na osnovu koje se stiče pravo svojine.91 Na osnovu održaja originarno se stiče pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima. Sticalac svoje pravo ne može izvoditi iz prava prethodnika jer je njegova faktička (i ekonomska) vlast u suprotnosti sa pravom svojine koju ima prethodnik. Samo ona državina koja ima zakonom određene kvalitete je osnov za sticanje prava svojine. Održaj se razlikuje od zastarelosti iako u obe situacije pravna dejstva nastaju zbog nevršenja prava. Zastarelost se primenjuje na obligacine odnose (relativna prava), a održaj na stvarna prava. Poveriocu je dužnik poznat zbog čega može sprečiti zastarelost (npr. podizanjem tužbe), dok vlasnik stvari često ne zna kod koga se njegova stvar nalazi (npr. stvar koju je izgubio našlo je drugo lice, stvar mu je ukradena, a zatim prodata). Održaj je ustanovljen pretežno u društvenom interesu - da se postigne izvesnost u pravnom prometu. Svako fizičko ili pravno lice može steći pravo svojine održajem. On proizvodi dejstva samo ako ima određene kvalitete i traje zakonom određeno vreme. 90 91
Ibidem, str. 97 - 99. i Stanković, O. i Orlić, M., op. cit., str. 68 - 70. U jednom delu starije pravne literature državina je uvrštavana u zastarelost - vidi: Perić, Ž., Stvarno pravo, Beograd, 1920, strana 57.
61
62
Državina mora predstavljati stvarnu faktičku vlast na stvari i trajati svo vreme koje je zakonom određeno kao rok održaja. Zavisno od kvalifikovanosti (kvaliteta) državine održaj može biti redovan i vanredan. 2.1.1. Redovan održaj Redovan održaj postoji kada je državina savesna i zakonita, a traje i zakonom određeno vreme. Ovo je kvalifikovani održaj i zbog toga traje kraće vreme od vanrednog. Savestan i zakoniti držalac pokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom tri godine, a savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina. Vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj. U vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci. 2.1.2. Vanredni održaj Vanredni održaj je sticanje prava svojine na osnovu savesnog održaja koji je trajao zakonom određeno vreme. Ovaj održaj je, prema tome, manje kvalifikovan od redovnog (ne zahteva se da je državina i zakonita kao kod redovnog održaja) zbog čega su rokovi za održaj duži. Savesni držalac pokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina, a savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. U vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni držaoci ili i savesni i zakoniti držaoci. Ovo uračunavanje (priračunavanje) vremena održaja prethodnika naziva se akcesija (accessio temporis).92 Naslednik postaje savestan držalac od trenutka otvaranja nasleđa i u slučaju kada je ostavilac bio nesavestan držalac, a naslednik to nije znao niti je mogao znati. 2.1.3. Računanje vremena. Prekid i zastoj održaja. Vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj. Vreme održaja naslednika počinje teći od dana otvaranja nasleđa (nasleđe se otvara smrću ostavioca, a isto dejstvo ima i proglašenje za umrlo. 92
O priračunavanju vremena održaja kada su državine različite po kvalitetu v. Stanković, O. i Orlić, M., op. cit. str. 93. i 94.
Na prekid, odnosno zastoj održaja shodno se primenjuju odredbe o prekidu, odnosno zastoju zastarelosti potraživanja. Prekid izaziva jedna a zastoj druga dejstva. Posle prekida održaja rok za održaj počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok održaja. Ako održaj nije mogao početi teći zbog zastoja - zakonom određenog uzroka, on počinje teći kad taj uzrok prestane. Kada je održaj počeo teći pre nego što je nastao zastoj, on nastavlja da teče kad prestane uzrok zastoja, a vreme koje je isteklo pre nastanka zastoja računa se u zakonom određeni rok održaja. 2.2. STICANJE SVOJINE OD NEVLASNIKA
Sticanje prava svojine od nevlasnika predstavlja odstupanje od pravila da prenosilac drugome ne može ustupiti više prava nego što sam ima. Kada to pravilo ne bi dozvoljavalo izuzetke pravni promet bi bio nesiguran i otežan, a princip savesnosti i poštenja ozbiljno doveden u iskušenje, jer bi sticalac stvari u svakom slučaju morao da utvrđuje da li je prenosilac zaista vlasnik stvari. Pravo svojine se direktno može steći od nevlasnika ako su ostvarene određene opšte i posebne pretpostavke. Opšte pretpostavke su: 1. da je sticalac savestan (koji ne zna ili prema okolnostima nije morao znati da stvar koju stiče nije svojina prenosioca), 2. da je stvar pokretna i 3. da je pravni posao na osnovu koga je prenesena stvar na sticaoca teretan (uz naknadu - npr. prodaja, razmena, ugovor o delu, a ne npr. ugovor o poklonu, posluzi) i 4. da je stvar predata sticaocu. Pored ovih pretpostavki koje se moraju kumulativno steći potrebno je da se ostvari i jedna od sledećih posebnih pretpostavki: 1. da je stvar pribavljena od nevlasnika koji u okviru svoje delatnosti stavlja u promet takve stvari (npr. kožna tašna kupljena u prodavnici tašni, iako je ukradena); 2. da je stvar pribavljena od nevlasnika kome je vlasnik predao stvar u državinu na osnovu pravnog posla koji nije osnov za pribavljanje prava svojine (npr. na osnovu ugovora o ostavi ostavoprimac se obavezao ostavodavcu sačuvati nakit ali ga proda; poslugoprimac je prodao knjigu koju je dobio na poslugu) ili 3. da je stvar kupljena na javnoj prodaji. Raniji vlasnik je ovlašćen da od savesnog sticaoca zahteva da mu stvar vrati uz naknadu po prometnoj (tržišnoj) ceni, ali samo ako ta stvar ima za njega poseban značaj (npr. očev sat, majčin nakit, zlatna medalja osvojenu na državnom prvenstvu u rukometu) i ako je zahtev podnesen pre isteka jedne godine od sticanja prava svojine od nevlasnika na tu stvar.
V.
ZAŠTITA PRAVA SVOJINE
Pravo svojine je subjektivno apsolutno imovinsko pravo. Svako lice je dužno da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica. Ali, pravo svojine može biti povređeno oduzimanjem stvari vlasniku ili smetanjem tog prava. U tim situacijama
63
64
nastaje zahtev vlasnika za zaštitu prava svojine - ovlašćenje na podnošenje svojinske (petitorne) tužbe. Vlasnik kome je oduzeta individualno određena stvar je ovlašćen na podnošenje reivindikacione tužbe (actio rei vindicatio). Zakoniti i savesni držalac stvari (tj. lice čija je državina podobna za redovan održaj) je, takođe, ovlašćen na podnošenje svojinske tužbe u slučaju oduzimanja stvari - publicijanska tužba (actio Publiciana). Ako treće lice neosnovano uznemirava vlasnika ili pretpostavnjenog vlasnika (na drugi način a ne oduzimanjem stvari) oni mogu podneti negatornu tužbu (actio negatoria).
1. Reivindikaciona tužba (actio rei vindicatio) Reivindikacionu tužbu može podneti vlasnik individualno određene stvari koji je prestao biti njen držalac protiv držaoca stvari. Tužilac mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog. Pravo na podnošenje ove tužbe ne zastareva. Ako su nepokretnosti upisane u zemljišnom registru ili je izdata tapija, pravo svojine na njima se dokazuje izvodom iz zemljišnog registra ili podnošenjem tapije. Ukoliko tužilac nije upisan u zemljišni registar ili u tapiju tada se, najčešće, poziva na održaj (vanredni ili redovni), kada mora dokazati postojanje činjenica iz kojih proizilazi da je održajem postao vlasnik stvari. Tužilac može zahtevati vraćanje samo individualno određene stvari (species), one čiji identitet može dokazati.Tužbom tužilac zahteva od tuženog vraćanje stvari te mora dokazati da je stvar u faktičkoj vlasti tuženog. Ako je tužbeni zahtev usvojen tuženi se obavezuje da stvar vrati nazad tužiocu. Savestan držalac predaje stvar vlasniku sa plodovima koji još nisu ubrani. Suprotno tome nesavestan držalac dužan je predati vlasniku stvari sve plodove, naknaditi vrednost ubranih plodova koje je potrošio, otuđio ili uništio, kao i vrednost plodova koje je propustio da ubere.
2. Publicijanska tužba (actio Publiciana) Ovu tužbu je, u rimskom pravu, uveo pretor Publicijus po kome je i dobila ime. Publicijanskom tužbom kvalifikovani držalac stvari zahteva vraćanje stvari od držaoca kod koga se nalazi bez pravnog osnova ili po slabijem pravnom osnovu.93 Ovom tužbom se zahteva vraćanje individualno određene stvari od držaoca stvari. Publicijanska tužba je svojinska tužba i ne zastareva. Da bi tužilac uspeo sa reivindikacionom tužbom mora dokazati da je vlasnik stvari (što je nekada vrlo 93
Ovu tužbu je, u rimskom pravu, uveo pretor Publicijus po kome je i dobila ime. Naziva se i Publiciana in rem actio - vidi: Riter, L. A., od Arnesberga, Pandekte ili današnje rimsko pravo, knjiga druga, Stvarno pravo, Beograd, 1892, strana 415; Perić, M. Ž., op. cit. strana 164; Marković, L., op. cit., strana 431; Horvat, M., Rimsko pravo, Zagreb, 1974, strana 151. i Stanković, O., i Orlić, M., op. cit. strana 139.
teško), a ako je podneo publicijansku tužbu dovoljno je da dokaže da ima jači pravni osnov za državinu stvari. Tužilac je lice koje je pribavilo individualno određenu stvar po pravnom osnovu (tj. na osnovu pravnog posla) i na zakonit način, a nije znalo i nije moglo znati da nije postalo vlasnik (savestan držalac), pa je državinu stvari izgubio. Tuženi je lice u čijoj državini se ta stvar nalazi. Tužilac mora dokazati da je individualno određenu stvar stekao po punovažnom pravnom osnovu i na zakonit način. Ovom tužbom, tužilac dokazuje jače pravo na državinu. Tužba će biti osnovana ako je tuženi (sadašnji držalac) nesavestan ili je savestan ali je stvar stekao bez punovažnog pravnog osnova ili po slabijem pravnom osnovu.
3. Negatorna tužba (actio negatoria) - tužba zbog uznemiravanja Negatorna tužba je svojinska tužba vlasnika - držaoca protiv svakog ko ga uznemirava na drugi način a ne oduzimanjem stvari. Formula ove tužbe je u rimskom pravu bila sastavljena negativno zbog čega se smatra da je po njoj i dobila ime.94 Negatornu tužbu podiže vlasnik - držalac kada mu državina stvari nije oduzeta ali je ometen u vršenju ovlašćenja na stvar. Ova tužba je slična tužbi zbog smetanja državine tako da vlasnik držalac može podneti ili državinsku tužbu ili negatornu tužbu. Prednost negatorne tužbe je što ne zastareva za razliku od državinske koja se mora podneti u relativno kratkom roku. Negatorna tužba se može podići ako su ostvarene sledeće pretpostavke: 1. da jedno lice uznemirava vlasnika ili držaoca (pretpostavljenog vlasnika) stvari (ističući da ima neko pravo kojim ograničava prava vlasnika - držaoca: npr. tvrdi da ima pravo službenosti i zbog toga prelazi preko zemljišta ili sa njegove stvari potiču imisije kao što su: buka, jaka svetlost, čađ, zagađena voda koje smetaju vlasniku - držaocu); 2. da je uznemiravanje neosnovano tj. protivpravno (negatorna tužba se ne može osnovano podneti kada je vlasnik obavezan da trpi uticaje drugih lica na svoju stvar)95 i 3. da uznemiravanje vlasnika - držaoca postoji i u vreme podnošenja tužbe. Tužilac je držalac strvari. On prethodno mora dokazati da je vlasnik stvari ili pretpostavljeni vlasnik. On ne mora dokazivati pravni osnov sticanja stvari a ni način njenog sticanja, nego samo državinu, pri čemu se savesnost državine pretpostavlja.96 Da bi tužbeni zahtev bio usvojen tužilac, osim toga, mora dokazati da ga tuženi neosnovano (protivpravno) uznemirava. 94
95 96
Horvat, M., op. cit., strana 151. Suprotno tome, ističe se manje prihvatljivo mišljenje da je ova tužba dobila naziv po tvrdnji tužioca koji negira pretenziju tuženog da mu ograniči njegovu svojinu - Gams, A., op. cit., strana 201. Stojanović, D., op. cit., strana 109. i Stanković, O. i Orlić, M., op. cit., strana 141. Vedriš, M., i Klarić, P., op. cit. strana 209 i Stanković, O., i Orlić, M., op, cit. strana 142.
65
66
VI. SUSVOJINA (CONDOMINIUM) 1. Pojam Susvojina je pravo svojine dva ili više lica na istoj fizički nepodeljenoj stvari, čiji su delovi određeni idealno (alikvotno).97 Deo suvlasnika se označava najčešće u razlomcima (1/2, 1/3, 1/4) a može biti izražen i u procentima (33%, 50%) ili u decimalnim brojevima (1,22, 3,33). Svi suvlasnici zajedno imaju ono pravo svojine koje odgovara pravu svojine jednog isključivog vlasnika (ako postoje četiri suvlasnika čiji su delovi jednaki - npr. svaki od njih je idealni vlasnik sa 1/4, sabrani razlomci daju rezultat 1/1). Kod susvojine nije podeljena stvar već pravo između dva ili više lica. Ali pravo nije podeljeno izdvajanjem svojinskih ovlašćenja već po obimu.98 Pošto je stvar fizički nepodeljena pravo susvojine prema alikvotnim delovima prostire se na celu stvar.
2. Prava suvlasnika u suvlasničkoj zajednici Prava suvlasnika se mogu prostirati na celu stvar ili samo na njemu pripadajući idealni deo. 2.1. PRAVA SUVLASNIKA U ODNOSU NA CELU STVAR
Pravo svojine između suvlasnika je podeljeno po obimu, a ne po sadržini tj. prema pojedinim ovlašćenjima (npr. da je jedan ovlašćen da stvar drži a drugi da njome raspolaže).99 Suvlasnik ima pravo da stvar drži i da se njome koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom delu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika. Svaki suvlasnik je ovlašćen na sudržavinu alikvotnog dela stvari. Suvlasnici na različite načine mogu urediti vršenje državine: da jedan od suvlasnika vrši faktičku vlast na stvari; da je vrše naizmenično i da je vrše istovremeno (zajednički). Suvlasnici imaju pravo da zajednički upravljaju stvarju. Oni mogu poveriti stvar na upravljanje jednom ili nekolicini suvlasnika ili trećem licu. Sa stvari se može upravljati redovno i vanredno. Redovno upravljanje stvarju je npr. popravke oštećenih cevi, izmena polomljenih crepova na krovu, popravka oluka na kući itd. Vanredno upravljanje stvarju je ono upravljanje koje prelazi okvir redovnog kao npr. otuđenje cele stvari, promena namene stvari, izdavanje cele stvari u zakup, zasnivanje hipoteke na celoj stvari itd. 97
98 99
Susvojina se označava kao suvlasništvo i smesništvo - vidi: Perić, M. Ž., op. cit., strana 180. i Marković, L., op. cit. strana 348. Marković, L., ibidem. Stanković, O. i Orlić, M., op. cit. str. 144. i 145; Gams, A., op. cit. str. 57 i Vedriš, M., i Klarić, P., op. cit. strana 183.
Za preduzimanje poslova redovnog upravljanja stvarju potrebna je saglasnost suvlasnika čiji delovi zajedno čine više od polovine vrednosti stvari. Ako se o tome ne postigne saglasnost, a preduzimanje posla je neophodno za redovno održavanje stvari, o tome odlučuje sud. Posao koji prelazi okvir redovnog upravljanja punovažno se može preduzeti samo ako postoji saglasnost svih suvlasnika. Troškove korišćenja, upravljanja i održavanja stvari i ostale terete koji se odnose na celu stvar snose suvlasnici srazmerno veličini svojih delova.100 2.2. PRAVA SUVLASNIKA U ODNOSU NA ALIKVOTNI DEO STVARI
Suvlasnik može raspolagati svojim alikvotnim delom stvari bez saglasnosti ostalih suvlasnika. Shodno tome suvlasnik može svoj deo prodati, razmeniti, pokloniti bez dozvole ili odobrenja ostalih suvlasnika. U slučaju prodaje suvlasničkog dela ostali suvlasnici imaju pravo preče kupovine samo ako je to određeno zakonom. Suvlasnik nepokretnosti, koji namerava da proda svoj suvlasnički deo, dužan da ga prethodno ponudi na prodaju ostalim suvlasnicima. U slučaju smrti suvlasnika njegov idealni deo se prenosi na njegove univerzalne i singularne sukcesore. Takođe, idealni deo može biti opterećen hipotekom i na njemu se može ustanoviti pravo plodouživanja ili upotrebe i realni tereti. 3. PRESTANAK SUVLASNIČKE ZAJEDNICE
Trajanje suvlasničke zajednice zavisi od volje suvlasnika. Suvlasnik, bez obzira na veličinu svog dela, ima pravo da u svako vreme zahteva deobu stvari, osim u vreme u koje bi ta deoba bila na štetu drugih suvlasnika (npr. deobu zemljišta za vreme žetve ili deobu kuće za vreme njene rekonstrukcije), ako zakonom nije dručkije određeno. Deobom stvari suvlasništvo prestaje, a na realno izdvojenim delovima svaki od suvlasnika postaje isključivi vlasnik stvari. Pravo ne deobu ne zastareva. O načinu deobe odlučuju suvlasnici sporazumno (jednoglasno). Oni mogu stvar fizički podeliti (naturalna ili fizička deoba) tako da svako od njih dobije deo stvari ili je prodati a iznos cene podeliti srazmerno veličini suvlasničkog dela (civilna deoba). U slučaju da suvlasnici ne mogu postići sporazum, o načinu deobe odlučuje sud. Sud će odrediti fizičku deobu stvari ako je to moguće. Ako je fizička deoba nemoguća ili je moguća samo uz znatno smanjenje vrednosti stvari sud će odlučiti da se deoba izvrši prodajom stvari - sudska javna prodaja. 100
“Kad suvlasnik stvari izvrši radove koji su nužni radi održavanja stvari u svojini, ima pravo na naknadu izdataka od drugog suvlasnika srazmerno suvlasničkom udelu na stvari” - odluka Vrhovnog suda Vojvodine, Rev. 511/88, objavljena u knjizi Aktuelna sudska praksa, op. cit. strana 57.
67
68
VII. ZAJEDNIČKA SVOJINA 1. Pojam i obeležja Zajednička svojina je pravo svojine dva ili više lica na nepodeljenoj stvari kada su njihovi udeli odredivi ali nisu unapred određeni. Deo zajedničara u nepodeljenoj stvari nije određen po obimu ni realno ni po alikvotnim delovima tako da on (za razliku od suvlasnika, čiji deo je određen alikvotno) ne može raspolagati svojim stvarnim pravom. Zajedničari samo zajedno mogu raspolagati sa stvari (npr. prodati je, kostituisati na njoj založno pravo, službenost). Zaštitu zajedničke svojine, međutim, može isticati bilo ko od zajedničara prema trećim licima (vlasničke i državinske tužbe). Deobu zajedničke stvari može zahtevati bilo koji zajedničar. Ona se sastoji u određivanju alikvotnog dela svakog zajedničara na stvari, kada prestaje zajednička svojina i nastaje susvojina.
2. Oblici zajedničke svojine U trenutku smrti ostavioca zaostavština prelazi na njegove naslednike. Ako su predmet zaostavštine i stvari (ili samo stvari) naslednici od tog trenutka stiču na njima zajedničku svojinu. Ona postoji do deobe odnosno donošenja rešenja o nasleđivanju jer se u njemu određuje suvlasnički deo svakog naslednika. Zajednička svojina postoji (sve dok se ne donese rešenje o nasleđivanju odnosno izvrši deoba) između svih naslednika (zakonskih i testamentarnih) nezavisno od veličine naslednog dela. Stvari koju su supružnici stekli radom u toku trajanja bračne zajednice su njihova zajednička svojina. Svojim delom u nepodeljenoj zajedničkoj imovini ne može supružnik ni raspolagati, niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima. Zajedničkom imovinom supružnici u toku braka upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno. Oni mogu ugovoriti da upravljanje i raspolaganje celokupnom zajedničkom imovinom ili njenim delovima, vrši jedan od njih. Supružnici mogu u svako doba (za vreme braka i nakon njegovog prestanka) sporazumno izvršiti deobu zajedničke imovine. U slučaju spora o udelu supružnika u sticanju zajedničke svojine odlučuje sud, vodeći računa prvenstveno o njihovom doprinosu, ali i o drugim okolnostima. Kada su članovi porodične zajednice radom stekli stvari u toku trajanja porodične zajednice nastaje zajednička svojina. Imovina stečena radom muškarca i žene u vanbračnoj zajednici jeste njihova zajednička imovina. Na imovinske odnose vanbračnih drugova shodno se primenjuju odredbe PZ o zajedničkoj imovini supružnika.
VIII. ETAŽNA SVOJINA Etažna svojina je pravo svojine na stanu, poslovnoj prostoriji ili garaži kao posebnom delu zgrade čiji titular ima i stvarna prava na zajedničkim delovima zgrade i građevinskoj parceli na kome je zgrada podignuta. Svojina na posebnom delu zgrade može biti susvojina ili zajednička svojina. Etažna svojina se stiče i prestaje po osnovama i na način koji važe za sticanje i prestanak svojine na nepokretnostima. Etažni vlasnik ima pravo na posebnom delu zgrade, na zajedničkim delovima zgrade ili zemljištu. Delovi zgrade koji služe zgradi kao celini ili samo posebnim njenim delovima su zajednička nedeljiva svojina svih vlasnika posebnih delova, odnosno vlasnika čijim posebnim delovima služe. Vlasnici posebnih delova zgrade dužni su učestvovati u troškovima održavanja zajedničkih delova zgrade101 srazmerno vrednosti njihovih posebnih delova prema ukupnoj vrednosti cele zgrade, a ako zajednički delovi služe samo nekim posebnim delovima zgrade - srazmerno vrednosti njihovih posebnih delova prema ukupnoj vrednosti onog dela zgrade u kome se ti posebni delovi nalaze.102 Titular posebnog dela zgrade ima pravo na upravljanje tom zgradom. Vlasnik posebnog dela zgrade vrši o svom trošku opravke sa ciljem održavanja svog posebnog dela zgrade u ispravnom stanju.
IX. DRŽAVNA SVOJINA Državna svojina je najviša pravna i faktička vlast države na stvarima. Titula ove svojine je Republika Srbija. Upravljanje i korišćenje državnom svojinom je uređeno zakonima, a kada se vrši u ime i za račun države103 kao krajnji titular državne svojine pojavljuje se država –Republika Srbija. Svojina je državna i kad jedinice lokalne samouprave koriste državnu imovinu.104 Predmet državne svojine su stvari na kojima država ima pravo svojine - najvišu pravnu i faktičku vlast na njima. To su prirodna bogatstva, nepokretnosti i druga sredstva koja koriste Republika Srbija, organi i organizacije tih država i jedinice lokalne samouprave kao i organizacije koje obavljaju javnu službu. 101
102
103 104
Zajednički delovi zgrade su oni koji služe zgradi kao celini - temelji, glavni zidovi, tavan, fasada, stepenice, hodnik, stan namenjen za nastojnika zgrade, dizalice, električna, kanalizaciona, vodovodna i telefonska mreža, bunari, prostorije za pranje i sušenje rublja, krov, podrum, uređaji za zagrevanje, svetlarnici, dimnjaci i sl. O troškovima održavanja zgrade v. član 24. Zakona o održavanju stambenih zgrada, “Službeni glasnik RS”, br. 44/95. Vidi o Javnom preduzeću “Srbijašume” čl. 9 - 20. Zakona o šumama. Vidi član 1. i 8. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije (“Službeni glasnik RS”, br. 53/95, 3/96 – ispr., 54/96 i 32/97).
69
70
X.
DRUŠTVENA SVOJINA
Društvena svojina je najviša pravna vlast na stvarima koju imaju društvena pravna lica. Titulari društvene svojine svedeni su, uglavnom, na društvena preduzeća i ustanove u oblasti kulture i obrazovanja dok su u drugoj Jugoslaviji predmet društvene svojine činili objekti koji su prema sada važećim propisima u državnoj svojini ili u privatnoj svojini. Postojeća društvena (ali i državna) preduzeća se mogu privatizovati tako da promene vlasništvo na osnovu jednog od modela privatizacije.105
Odeljak četvrti STVARNA PRAVA NA TUĐOJ STVARI I.
POJAM I PODELA
Pored stvarnih prava na sopstvenoj stvari (pravo svojine, susvojine, zajedničke svojine i etažne svojine) postoje i stvarna prava na tuđoj stvari. Titulari stvarnih prava na tuđoj stvari imaju uža ovlašćenja na toj stvari od njenog vlasnika zbog čega se ova prava nazivaju i sektorska prava. Stvarna prava na tuđoj stvari opterećuju pravo svojine i ovlašćuju njihovog titulara da tuđu stvar koristi za određene potrebe. U stvarna prava na tuđoj stvari uvrštava se pravo službenosti, založno pravo, pravo građenja, realni tereti i susedska prava. Za potrebe studenata ovog fakulteta izloženo je založno pravo.
II.
ZALOŽNO PRAVO 1. Pojam
Založno pravo je stvarno pravo poverioca na tuđoj stvari ili pravu (dužnika ili trećeg lica). Ono je realna garancija (stvarnopravno obezbeđenje) poveriocu da će se, pre ostalih, običnih poverilaca, naplatiti iz vrednosti založenih stvari ili prava, ako mu dužnik ne ispuni obavezu u vreme dospelosti. Da bi nastalo založno pravo mora prethodno ili istovremeno postojati obligacioni ugovor ili drugi osnov za to (naređenje zakona, odluka suda). Obligacioni 105
Vidi Zakona o privatizaciji, “Službeni glasnik RS”, broj 28/2001.
ugovor ili drugi osnov je glavno pravo, a založno pravo sporedno (akcesorno) i, uglavnom, deli sudbinu glavnog prava od nastanka, promene i prestanka. Titular založnog prava je založni poverilac, a stvar koja je založena označava se zaloga (zalog). Založni poverilac stiče založno pravo i zadržava potraživanje prema dužniku, sve dok mu to potraživanje dužnik ne ispuni ili ono ne prestane na drugi način. Ukoliko dužnik ne ispuni potraživanje u roku založni poverilac je ovlašćen da se naplati iz vrednosti založene stvari ili prava. On se ne mora naplatiti iz vrednosti založene stvari ili prava, ali u tom slučaju ima položaj običnog (hirografernog) poverioca (onog koji svoje potraživanje prema dužniku nije obezbedio pravom zaloge). Založni poverilac je lice koje stiče založno pravo i ovlašćenje da se namiri iz vrednosti založene stvari. On je istovremeno i poverilac u obligacionom odnosu. Založnopravni odnos ima dve faze: fazu obezbeđenja i fazu namirenja. Faza obezbeđenja nastaje ustanovljenjem zaloge i postoji do trenutka dospeća obezbeđenog potraživanja. Faza namirenja nastaje ako je potraživanje dospelo za izvršenje ali nije ispunjeno. U ovoj fazi založni poverilac je ovlašćen da realizuje založno pravo putem suda (načelo oficijelnosti).106
2. Vrste založnih prava 2.1. UOPŠTE
Ako je kriterijum razvrstavanja založnog prava priroda objekta (predmeta) založno pravo se deli na založno pravo na pokretnim stvarima (ručna zaloga - pignus), na nepokretnim stvarima (hipoteka - hypoteca) i pravima. Ako je pravo kao objekat založnopravnog odnosa upisano u javni registar postoji hipoteka (u užem smislu označava samo zalogu na nepokretnostima, a u širem smislu obuhvata i mobilijarnu hipoteku - registarsko založno pravo na pokretnim stvarima), a ako nije upisano - ručna zaloga.107 S obzirom na način nastanka pravo zaloge se razvrstava na zalogu koja nastaje: na osnovu ugovora; sudske odluke i zakona. 2.2. ZALOŽNO PRAVO NA OSNOVU UGOVORA
Ručna zaloga na pokretnoj stvari nastaje najčešće na osnovu ugovora kojim se zalogodavac obavezuje da preda određenu pokretnu stvar na kojoj postoji pravo svojine, založnom poveriocu da bi se pre ostalih poverilaca mogao naplatiti iz njene vrednosti, ako mu potraživanje ne bude isplaćeno o dospelosti. Način sticanja ručne zaloge je predaja te stvari zalogoprimcu. 106 107
Gavella, N. i drugi, Stvarno pravo, Informator, Zagreb, 1998, strana 724. i 725. Vedriš, M. i Klarić, P., op. cit. strana 224.
71
72
Registarsko založno pravo (založno pravo na pokretnim stvarima upisanim u registar), takođe, nastaje na osnovu ugovora o zalozi. Tim ugovorom obavezuje se zalogodavac prema poveriocu da mu pruži obezbeđenje za njegovo potraživanje, tako što će se poveriočevo pravo na stvari zalogodavca upisati u registar založnog prava (član 2. Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar – ZZP108). Poverilac stiče založno pravo upisom u Registar zaloge, a predmet založnog prava i dalje ostaje u državini dužnika ili trećeg lica. Na osnovu pravnog posla (pravni osnov - iustus titulus) hipoteka se stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. 2.3. SUDSKO ZALOŽNO PRAVO
Sudsko založno pravo može biti prinudno ili sporazumno. Prinudno sudsko založno pravo na pokretnim stvarima poverilac stiče popisom stvari u postupku izvršenja, a ne predajom stvari kao kod ručne zaloge ili upisom u Registar zaloge za registarsku zalogu. Kad je popis izvršen u korist više poverilaca, red prvenstva založnog prava stečenog popisom ili zabeleškom u zapisniku o popisu određuje se prema danu kad je predlog za izvršenje primljen u sudu, a ako su predlozi za izvršenje primljeni istog dana, njihova založna prava imaju isti red prvenstva. Sporazumno sudsko založno pravo na nepokretnim i pokretnim stvarima zasniva se ugovorom stranaka da založnim pravom obezbede određeno potraživanje. Ugovor stranaka u zapisnik unosi sud. Zapisnik o sporazumu strana o zasnivanju hipoteke ili ručne zaloge ima snagu sudskog poravnanja. Sudsko poravnanje se po pravnim dejstvima izjednačava sa pravosnažno presuđenom stvari. Poverilac može podneti nadležnom opštinskom sudu predlog za izvršenje, na osnovu sporazuma strana o postojanju novčanog potraživanja, koji ima snagu sudskog poravnanja. Sud može odrediti izvršenje samo na osnovu izvršne isprave. 2.4. ZAKONSKO ZALOŽNO PRAVO
Zakonsko založno pravo stiče se u trenutku kad su ispunjene pretpostavke određene zakonom. Shodno tome zakonsko založno pravo na pokretnim stvarima može nastati bez predaje stvari u državinu založnom poveriocu i bez upisa u Registar zaloge, a na nepokretnim stvarima bez upisa založnog prava u zemljišni registar. Zakonsko založno pravo značajno je za ugovore u privredi. Tako, zakonsko založno pravo ima: komisionar na stvarima koje su predmet ugovora o komisionu dok se te stvari nalaze kod njega, trgovinski zastupnik radi obezbeđenja naplate svojih dospelih potraživanja nastalih u vezi sa ugovorom na svotama koje je naplatio za nalogodavca itd. 108
“Službeni glasnik RS”, broj 57/2003.
III.
NAČELA ZALOŽNOG PRAVA 1. Uopšte
Neka načela su zajednička za ručnu zalogu, hipoteku i registarsku (mobilijarnu) hipoteku. To su: načelo akcesornosti, načelo oficijelnosti, načelo specijalnosti i načelo nedeljivosti. Načela deluju jednovremeno a imaju različiti domašaj zavisno od vrste založnog prava.
2. Načelo akcesornosti Načelo akcesornosti je obeležje založnog prava da je sporedno (akcesorno) i zavisno od postojanja potraživanja poverioca kao samostalnog (glavnog) prava - accessorium sequitur principali. Postojanje i punovažnost potraživanja kao glavnog prava direktno utiče na sudbinu založnog prava. Samo ako je nastalo glavno potraživanje (obligacija) može, istovremeno s njim ili docnije, dok glavno potraživanje još traje, nastati i akcesorno potraživanje. Založno pravo može prestati i pre prestanka glavnog potraživanja, ali ne i kasnije.109 Ako je potraživanje poverioca nastalo iz ništavog ugovora ništavo je i založno pravo. Ukoliko je potraživanje poverioca nastalo iz rušljivog ugovora, punovažnost založnog prava zavisi od okolnosti da li je rušljiv ugovor poništen u zakonom određenom roku.110 Poništenje glavnog potraživanja obezbeđenog zalogom dovodi do prestanka zaloge kao akcesornog prava. Suprotno načelu akcesornosti, založno pravo se može dati za obavezu koja još nije nastala (buduća obaveza), obavezu čije je trajanje neizvesno i oročenu obavezu. Založno pravo za buduću i uslovnu obavezu gasi se ako glavno potraživanje ne nastane. Ako je potraživanje poverioca prestalo na bilo koji način, prestaje i založno pravo i ne može trajati duže od glavnog potraživanja. Kad prestane potraživanje čije je ispunjenje bilo obezbeđeno zalogom, poverilac je dužan vratiti založenu stvar zalogodavcu osnosno briše se založno pravo iz Registra zaloge, na zahtev založnog poverioca, dužnika ili zalogodavca, kad to nije isto lice. Zaloga se može dati za zastarelo potraživanje i u tom slučaju proizvodi dejstvo odricanja od zastarelosti.
3. Načelo oficijelnosti i njegovo ograničenje i isključenje Načelo oficijelnosti je pravilo da se založni poverilac, kome založni dužnik nije o roku platio dug, može naplatiti iz vrednosti založene stvari u sudskom postupku. Zakon o hipoteci je isključio načelo oficijelnosti. Naime, ako dužnik ne plati dug o 109 110
Rašović, Z., Stvarno pravo, “Službeni list Crne Gore”, Podgorica, 2002, strana 350. Vidi član 117. Zakona o obligacionim odnosima.
73
74
dospelosti, hipotekarni poverilac iz verodostojne odnosno izvršne isprave (koje moraju imati zakonom određenu sadržinu) može se namiriti vansudskim putem. Načelo oficijelnosti se, međutim, primenjuje na ručnu zalogu i zalogu na pokretnim stvarima koja nastaje upisom u registar. Odstupanje od načela oficijelnosti za pokretne stvari predviđeno je za ugovore u privredi. Poverilac je, naime, ovlašćen da, kad dužnik o dospelosti ne namiri potraživanje, pristupi prodaji založene stvari na javnoj prodaji, a da se prethodno ne obraća sudu. U založnom pravu, kad su založene pokretne stvari ili prava, zabranjene su u ugovoru o zalozi klauzule kojima bi se isključilo načelo oficijelnosti (tzv. lex commissoria). Ništava je odredba ugovora o zalozi pokretne stvari da će založena stvar preći u svojinu poveriocu ako njegovo potraživanje ne bude namireno o dospelosti, kao i odredba da će u tom slučaju poverilac moći, po unapred određenoj ceni, prodati založenu stvar ili je zadržati za sebe. Ali, ako je u zalogu data stvar čija je cena propisana ugovarači se mogu sporazumeti da će poverilac moći prodati založenu stvar po propisanoj ceni ili je po toj ceni zadržati za sebe. Načelo oficijelnosti isključeno je Zakonom o hipoteci. Naime, ako dužnik ne isplati dug o dospelosti, hipotekarni poverilac iz verodostojne ili izvršne isprave pokreće i vodi vansudski postupak namirenja (v. čl. 29 - 38. Zakona o hipoteci).
4. Načelo specijalnosti Načelom specijalnosti (određenosti) obeležava se svojstvo založnog prava da se njime obezbeđuje određeno potraživanje (tačno navedeni iznos) jednog poverioca i da može nastati na stvari koja je određena (a ne na svim stvarima založnog dužnika). Načelo specijalnosti podrazumeva i određenost stvari i prava koje su predmet založnog prava. Suština založnog prava i jeste u izuzimanju založene stvari iz sudbine preostale imovine dužnika. Založno pravo ne može nastati na celokupnoj imovini dužnika ili uopšteno određenom delu imovine dužnika. Ono obezbeđuje potraživanje nezavisno od činjenice kako je ono nastalo i kakav ima predmet. Iako se zaloga najčešće konstituiše radi obezbeđenja novčanih obligacija moguće je da se zalogom obezbede i nenovčane obaveze bez obzira na njihovu sadržinu: davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje.111
5. Načelo nedeljivosti Načelo nedeljivosti je obeležje založnog prava da založena stvar ili pravo kao celina obezbeđuje potraživanje kao celinu. Prema tome, založno pravo je nedeljivo s obzirom na potraživanje koje obezbeđuje i s obzirom na predmet zaloge bez obzira što su potraživanje i predmet zaloge fizički deljivi. Nedeljivost založnog pra111
Suprotan stav usvaja Gavella, N., op. cit., strana 727.
va usvojena je u interesu obe ugovorne strane.112 Potraživanje založnog poverioca obezbeđeno je zalogom kao celina. Obezbeđenje glavnog potraživanja prostire se i na sporedna potraživanja. Smanjenje potraživanja nema za posledicu smanjenje predmeta zaloge. Založena stvar, naime, u celini obezbeđuje potraživanje poverioca do potpunog namirenja tog potraživanja bez obzira na kasniju podelu stvari. Od načela nedeljivosti postoje odstupanja. Založena stvar se može prodati i pre nego što je potraživanje dospelo. Tako, kad se založena stvar kvari ili kad gubi vrednost te postoji opasnost da postane nedovoljna za obezbeđenje poveriočevog potraživanja, sud može na zahtev zalogoprimca ili zalogodavca, a po saslušanju druge strane, odlučiti da stvar proda na javnoj prodaji, ili po berzanskoj ili tržišnoj ceni ako je ima, i da se cena ili dovoljan deo cene položi kod suda radi obezbeđenje a zalogoprimčevog potraživanja.
IV. HIPOTEKA (ZALOŽNO PRAVO NA NEPOKRETNIM STVARIMA) 1. Pojam Hipoteka113 je založno pravo na nepokretnim stvarima koje ostaju u državini založnog dužnika. Ako hipotekarni dužnik ne ispuni svoju obavezu po dospelosti, hipotekarni poverilac može namiriti svoje potraživanje iz vrednosti založene nepokretnosti pre poverilaca koji na njoj nemaju hipoteku (obični, hirograferni poverioci), kao i pre poverilaca koji su hipoteku na njoj stekli posle njega, bez obzira na promenu vlasnika opterećene nepokretnosti.114 Za razliku od ručne zaloge kod koje se objekat zaloge (pokretna stvar) predaje u državinu zalogoprimcu založena nepokretnost ostaje u državini založnog dužnika što mu omogućava korišćenje stvari. Iako založni poverilac nema neposrednu pravnu vlast na stvari, hipoteka je stvarno pravo.115 Imalac hipoteke ima apsolutno pravo koje deluje erga omnes.
2. Napuštanje načela oficijelnosti Zakon o hipoteci napušta do sada vladajuće načelo - načelo oficijelnosti po kome se založni poverilac, kome založni dužnik nije o roku platio dug, mogao naplatiti iz vrednosti založene stvari u sudskom postupku. Osnovni način namirenja hipotekarnog poverioca je vansudski, ali Zakon ne isključuje sudsko namirenje hipotekarnog poverioca. 112 113
114 115
Vidi: Pavlović, Đ., Hipotekarno pravo, Državna štamparija, Beograd, 1868, strana 10. Hipoteka je složena grčka reč nastala od prostih: hipo - ispod, pod i tithemi - staviti, potčiniti, opteretiti Pavlović, Đ., ibidem i Stanojević, O., ibidem. Vidi član 63. stav 1. ZOSPO. Suprotna mišljenja navcedena su u pomenutom delu, Rašović, Z., str. 455. i 456.
75
3. Predmet hipoteke
76
3.1. POJAM
Predmet hipoteke su nepokretnosti. Najznačajnija nepokretnost je zemljište. Nepokretnosti su i pokretne stvari koje su trajno spojene sa zemljištem: građenjem objekta, njegovom rekonstrukcijom, dogradnjom, adaptacijom ili sanacijom,116 sejanjem i sađenjem. Svojstvo nepokretnosti imaju i određene pokretne stvari koji služe nepokretnosti. Sve nepokretnosti, međutim, ne mogu biti opterećene hipotekom. 3.2. NEPOKRETNOSTI KOJE MOGU BITI PREDMET HIPOTEKE 3.2.1. Uopšte Hipotekom se, po pravilu, mogu opteretiti nepokretnosti koje su u prometu. Zakon o hipoteci predviđa da i neke stvari koje nisu u prometu mogu biti predmet hipoteke. Predmet hipoteke mogu biti: 1) nepokretna stvar (pravo svojine na zemljištu, građevinskom objektu i sl.); 2) deo nepokretne stvari, u skladu sa odlukom o deobi; 3) susvojinski udeo u nepokretnoj stvari; 4) poseban deo zgrade na kome postoji pravo svojine, odnosno drugo pravo koje sadrži pravo raspolaganja (stan, poslovne prostorije, garaža, garažno mesto i dr.); 5) pravo na zemljištu koje sadrži ovlašćenje slobodnog pravnog raspolaganja, a naročito pravo građenja, pravo preče gradnje, ili raspolaganja u državnoj, odnosno društvenoj svojini; 6) objekat u izgradnji, kao i poseban deo objekta u izgradnji (stan, poslovne prostorije, garaža, i dr.), bez obzira da li je već izgrađen, pod uslovom da je izdato pravnosnažno odobrenje za gradnju u skladu sa zakonom kojim se uređuje izgradnja objekata. Dozvoljeno je zasnovati hipoteku na nepokretnim stvarima u društvenoj svojini na kojima pravo raspolaganja ima jedno društveno pravno lice u korist drugog društvenog pravnog lica. Mogu se hipotekarno zalagati i nepokretnosti u društvenoj svojini, koje su u prometu, radi obezbeđenja novčanog potraživanja, bez ograničenja. Između javnih preduzeća, koja za osnovicu imaju državnu svojinu u prometu, dozvoljeno je danas zasnivati hipoteku na nepokretnosti u državnoj svojini. 3.2.2. Hipoteka na zemljišnoknjižnom telu, na zemljištu u susvojini, zajedničkoj svojini ili etažnoj svojini Nije punovažno opterećenje hipotekom samo dela stvari, bez prethodne deobe – cepanja i izdvajanja iz zemljišnoknjižnog tela realnog dela koji će biti predmet hipoteke. Zemljišnoknjižno telo obuhvata jednu ili više zemljišnoknjižnih parcela sa trajnim objektima koji se na njima. Jedno zemljišnoknjižno telo može obuhvatati samo zemljišta koja se nalaze u istoj katastarskoj opštini i upisuje se u poseban 116
Vidi definicije pojmova: objekta, građenja, rekonstrukcije, dogradnje, adaptacije i sanacije u članu 2. tač. 22 - 29. Zakona o planiranju i izgradnji.
zemljišno knjižni uložak. Da bi se hipotekom opteretila jedna ili više zemljišnoknjižnih parcela, ali ne sve iz zemljišnoknjižnog tela, moraju se prethodno izdvojiti iz zemljišnoknjižnog tela (na osnovu ugovora o deobi ili odluke suda o deobi) i upisati u novi zemljišno knjižni uložak. Realni deo nepokretnosti može se opteretiti samo ako se taj deo realno otcepi od postojećeg zemljišnoknjižnog tela i formira nova katastarska parcela. Nova parcela će se upisati u novi zemljišnoknjižni uložak i činiće posebno zemljišnoknjižno telo. Hipoteka može nastati i na suvlasničkom – idealno određenom delu nepokretnosti. Hipoteku na idealnom delu nepokretne stvari u susvojini vlasnik idealnog dela zasniva bez saglasnosti ostalih suvlasnika, osim ako se hipoteka zasniva na idealnom delu objekta u izgradnji, kada je potrebna saglasnost svih suvlasnika. Hipoteka na nepokretnoj stvari u zajedničkoj svojini zasniva se samo na celoj nepokretnoj stvari i uz saglasnost svih zajedničara (supružnici konstituišu hipoteku na zajedničkom stanu, naslednici u nasledničkoj zajednici, pre donošenja pravosnažnog rešenja o nasleđivanju, hipotekom opterete zemljište i porodičnu kuću itd.). Prilikom namirenja hipoteke ostali suvlasnici odnosno zajedničari imaju pravo preče kupovine. Hipoteka se može ustanoviti i na stanu ili poslovnoj prostoriji koja je poseban deo zgrade. 3.2.3. Simultana (zajednička) hipoteka
Za obezbeđenje jednog potraživanja hipoteka može da optereti više nepokretnosti bez obzira da li pripadaju istom ili različitim vlasnicima. U tom slučaju poverilac može potraživanje da naplati po svom savesnom izboru iz vrednosti jedne ili više nepokretnosti. Simulatana hipoteka se najčešće zasniva ako jedna nepokretnost ima manju vrednost od potraživanja poverioca, ali i iz drugih razloga (nepokretnost u vreme zasnivanja hipoteke ima veću vrednost od potraživanja poverioca, ali vrednost nepokretnosti pada ili poverilac zahteva dodatno obezbeđenje itd.). U zemljišnim registrima, kod zajedničke hipoteke, jedan zemljišnoknjižni uložak se označava kao glavni, a ostali zemljišno knjižni ulošci kao sporedni. Hipotekarni poverilac se može namiriti iz bilo kog zemljišno knjižnog tela, iz više njih ili svih, bez obzira da li je ono upisano u glavni ili sporedni zemljišno knjižni uložak. 3.2.4. Prenošenje hipoteke (nadhipoteka i podhipoteka) 3.2.4.1. Cesija i nadhipoteka
Pravo potraživanja prema dužniku hipotekovani poverilac može ustupiti trećem licu - cesija. Sa potraživanjem prelazi na treće lice (prijemnika) i hipoteka kao sporedno pravo. Treće lice (prijemnik) stiče hipoteku tek kad se ona upiše u zemljišni registar (zemljišne knjige ili katastar nepokretnosti). Ništav je ugovor o
77
78
prenosu hipoteke bez istovremenog prenošenja potraživanja kao glavnog prava jer je protivan imperativnim propisima. Za prenos potraživanja nije potreban pristanak dužnika, ali je hipotekarni poverilac dužan obavestiti dužnika o izvršenom ustupanju. Poveriočevo potraživanje sa hipotekom (i ostalim sporednim pravima) prelazi po samom zakonu na lice koje ispuni obavezu umesto poverioca, ako ono ima u tome neki pravni interes (zakonska subrogacija). Hipoteka je sporeno (akcesorno pravo) zavisno od sudbine potraživanja koje obezbeđuje. Ona se, naime, može preneti na drugog samo zajedno sa prenosom potraživanja koje je tom hipotekom obezbeđeno. Tada nastaje hipoteka na hipoteci (nadhipoteka). Naime, potraživanje obezbeđeno hipotekom može se založiti na osnovu ugovora između hipotekrnog poverioca i nadhipotekarnog poverioca. Ugovor se zaključuje u pisanoj formi, sa potpisima overenim u sudu, odnosno od drugog zakonom ovlašćenog organa. Sadrži izričitu i bezuslovnu izjavu poverioca da se nadhipotekarni poverilac može upisati u tom svojstvu u registar nepokretnosti (clausula intabulandi). Nadhipoteka se konačno stiče kao i hipoteka - upisom u zemljišni registar. Ona proizvodi pravno dejstvo prema trećim licima od dana upisa u registar nepokretnosti. Nezavisno od upisa u registar nepokretnosti ugovor između hipotekarnog poverioca i nadhipotekarnog poverioca proizvodi pravno dejstvo prema dužniku od dana kada mu stigne pismeno obaveštenje o zalaganju potraživanja, od kada dužnik obavezu može ispuniti samo prema nathipotekarnom poveriocu ili po njegovom pismenom nalogu. 3.2.4.2. Preuzimanje duga
Dug prema hipotekarnom poveriocu može da se prenese ugovorom o preuzimanju duga obezbeđenog hipotekom između vlasnika i pribavioca predmeta hipoteke, odnosno ugovorom između vlasnika, pribavioca predmeta hipoteke i dužnika ako vlasnik nije hipotekarni dužnik. Ugovor o preuzimanju duga zaključuje se prilikom otuđenja predmeta hipoteke, u vidu posebnog ugovora ili u vidu odredbe, odnosno dela ugovora o otuđenju predmeta hipoteke. On proizvodi pravna dejstva ako poverilac da svoj pristanak na preuzimanje u pisanom obliku. 3.2.4.3. Podhipoteka
Jedna nepokretnost se može opteretiti hipotekama radi obezbeđenja dva ili više potraživanja različitih hipotekarnih poverilaca (podhipoteka). Kad na istoj nepokretnosti postoji više hipoteka, redosled hipoteka određuje se prema trenutku njihovog nastajanja (prema danu, času i minutu, računajući od momenta prve upisane hipoteke) ako zakonom nije drukčije određeno. Shodno tome, ako prestane da postoji hipoteka koja je prva nastala, na njeno mesto dolazi druga hipoteka (ona koja je, posle prve, upisana u zemljišni registar) itd.
3.2.5. Domašaj hipoteke Hipoteka se odnosi na celu nepokretnost – na sve njene sastavne delove, prirodne plodove koji nisu odvojeni od nepokretnosti, osim ako je ugovorom o hipoteci drukčije određeno. Prirodni plodovi nastaju bez ulaganja ljudskog rada i ako su postojali u vreme nastanka hipoteke onu su sastavni deo nepokretnosti i dele njegovu pravnu sudbinu. Hipoteka se odnosi i na industrijske plodove (nastaju ulaganjem ljudskog rada) ako su postojali u vreme nastanka hipoteke. Civilni plodovi (proizilaze iz nekog pravnog odnosa kao što su kamata, zakupnina itd) koji bi kasnije nastali nisu sastavni deo predmeta hipoteke. Hipoteka obuhvata i pripatke nepokretnosti ako su određeni ugovorom o hipoteci, ali ne i stvari u svojini trećih lica. Pripaci nepokretnosti koji su stekli to svojstvo posle nastanka hipoteke nisu predmet hipoteke. Naime, ne pretpostavlja se da je dužnik od momenta nastanka hipoteke imao nameru da optereti i docnije pripatke jer oni nisu obuhvaćeni ugovorom. Docnije nastali pripaci su predmet hipoteke samo ako su strane to predvidele ugovorom. Ukoliko strane to nisu predvidele ugovorom, vlasnik može izdvojiti pripadak tako da on postane samostalna stvar. Nepokretnosti po nameni (to su po prirodi pokretne stvari u funkciji nepokretnosti) su sastavni deo samostalne nepokretnosti, dele njenu pravnu sudbinu i konstituisana hipoteka na samostalnu nepokretnost prostire se i na njih. Poboljšanja i povećanja vrednosti nepokretnosti do kojih je došlo posle zasnivanja hipoteke, takođe, čine predmet hipoteke. Brodovi i vazduhoplovi, iako po prirodi pokretne stvari, u stvarnom pravu se smatraju nepokretnostima i na njima se može konstituisati hipoteka. 3.3. NEPOKRETNOSTI KOJE NE MOGU BITI PREDMET HIPOTEKE
Predmet založnog prava ne mogu biti nepokretnosti koje nisu u prometu. One se u izvršnom sudskom postupku ne mogu unovčiti. Predmet izvršenja, a ni hipoteke ne mogu biti objekti za potrebe odbrane, državne i javne bezbednosti. Ne može biti predmet izvršenja, a ni hipoteke, poljoprivredno zemljište zemljoradnika u površini do 10 ari, izuzev kad je novčano potraživanje obezbeđeno ugovornim založnim pravom na nepokretnostima (hipotekom). Pravo stvarne službenosti ne može biti predmet hipoteke. Nije u prometu pravo plodouživanja (ususfructus) kao lična službenost, jer je strogo lične prirode. Titular prava lične službenosti, stoga, ne može nepokretnosti koje koristi opteretiti hipotekom ne samo zbog prirode ličnih službenosti nego i zbog toga što nije vlasnik nepokretnosti koje koristi.
4. Sticanje hipoteke 4.1. UOPŠTE
Hipoteka je stvarno pravo na nepokretnosti i stiče se upisom u zemljišni registar (modus acquirendi) ako za to postoji odgovarajući pravni osnov (iustus titulus).
79
80
Pravni osnovi nastanka hipoteke su: ugovor ili sudsko poravnanje (ugovorna hipoteka); 2) založna izjava (jednostrana hipoteka); 3) zakon (zakonska hipoteka); 4) sudska odluka (sudska hipoteka). Pravila o ugovornoj hipoteci shodno se primenjuju na jednostranu, zakonsku i sudsku hipoteku, osim ako je zakonom drukčije propisano (član 8. Zakona o hipoteci). 4.2. UGOVOR O HIPOTECI 4.2.1. Uopšte U najširoj primeni je ugovorna hipoteka. Ugovor o hipoteci je ugovor između vlasnika nepokretnosti i poverioca kojim se vlasnik nepokretnosti obavezuje, ako dug ne bude isplaćen o dospelosti, da poverilac naplati svoje obezbeđeno potraživanje iz vrednosti te nepokretnosti, na način propisan zakonom. Ugovor o hipoteci može da zaključi vlasnik, ili drugo lice koje ima pravo raspolaganja, kao i investitor i kupac objekta u izgradnji ili posebnog dela objekta u izgradnji. 4.2.2. Forma i bitni sastojci ugovora Ugovor o hipoteci zaključuje se u pismenoj formi, sa potpisima overenim u sudu ili kod drugog zakonom ovlašćenog organa za overu potpisa na aktima o prometu nepokretnosti (čl. 9. i 10. Zakona o hipoteci). On može da bude samostalan ili deo ugovora koji uređuje potraživanje (ugovora o zajmu, kreditu, prodaji s obročnim otplatama cene i dr.) u vidu jedne ili više odredaba tih ugovora ili predstavljati docniji sporazum poverioca i dužnika. Docniji ugovor o hipoteci može biti u sastavu nekog drugog ugovora. Kad je drugi ugovor ništav važe odredbe o zalozi ako one nisu zahvaćene ništavošću. Ugovor o hipoteci proizvodi dejstva ako sadrži obavezne bitne sastojke propisane Zakonom o hipoteci. 4.2.3. Lex commissoria i naknadni ugovor Lex commissoria117 označava odredbu u ugovoru o zalozi (o hipoteci) kojom založni poverilac ugovara za sebe pravo da će, u slučaju neisplate duga o dospelosti, svoje potraživanje namiriti sticanjem prava svojine na založenu stvar ili da će tada poverilac po unapred određenoj ceni moći prodati stvar, zadržati je za sebe, ubirati sa nje plodove ili je iskorišćavati na drugi način. Zakon o hipoteci predviđa naknadno ugovaranje lex commissorie između hipotekarnog poverioca i vlasnika nepokretnosti, ali tek po dospelosti obezbeđenog potraživanja. Vlasnik nepokretnosti ne mora biti dužnik (ako je vlasnik nepokretnosti, kao treće lice, pristalno da se njegova nepokretnost optereti hipotekom). U 117
Lat. lex - zakon, sporazum i commissorius, od commito - predati, prepustiti, poveriti s pouzdanjem v. Mirko Divković, Latinsko hrvatski rječnik, reprint izdanja iz 1900. god, Zagreb, 1980, str. 209).
tom slučaju će poverilac bez odlaganja obavestiti dužnika o naknadnom ugovoru. Naknadni ugovor može se zaključiti samo posle dospelosti obezbeđenog potraživanja u pisanoj formi, sa potpisima overenim u sudu, odnosno od strane drugog zakonom ovlašćenog organa. Ovim ugovorom se može ugovoriti: 1) delimični ili potpuni prenos prava svojine, odnosno drugog stvarnog prava na predmetu hipoteke, na poverioca, umesto ispunjenja duga; i 2) svaki drugi posao kojim se postiže brisanje hipoteke sa nepokretnosti. 4.3. JEDNOSTRANA HIPOTEKA
Jednostrana hipoteka nastaje na osnovu založne izjave. Založna izjava je isprava sačinjena od strane vlasnika, kojom se on jednostrano obavezuje, ukoliko dug ne bude isplaćen o dospelosti, da poverilac naplati svoje obezbeđeno potraživanje iz vrednosti te nepokretnosti, na način propisan zakonom. Založna izjava se, kao i ugovor, sačinjava u pisanoj formi, sa potpisima overenim u sudu ili kod drugog zakonom ovlašćenog organa za overu potpisa na aktima o prometu nepokretnosti. Ona mora, osim toga, da sadrži i obavezne bitne sastojke propisane za ugovor o hipoteci.
5. Upis hipoteke Upis u zemljišni registar je kauzalan jer se zasniva na ugovoru o hipoteci, jednostranoj hipoteci, naređenju zakona ili odluci suda (pravila o ugovornoj hipoteci se shodno primenjuju na jednostranu, zakonsku i sudsku hipoteku, osim ako je zakonom drukčije propisano). Hipoteka ne može nastati nezavisno od tih osnova - apstraktno. Upis hipoteke je konačno sticanje prava. Ugovor o hipoteci, jednostrana hipoteka i odluka suda je osnov za uknjižbu hipoteke u korist hipotekarnog poverioca samo ako sadrže clausulu intabulandi odredbu kojom se dužnik odnosno vlasnik nepokretnosti obavezuje da će dopustiti upis hipotekarnog prava u zemljišni registar u korist hipotekarnog poverioca. Tako, ako je upis hipoteke u zemljišni registar izvršen na osnovu ništavog ugovora ili jednostrane hipoteke ili rušljivog ugovora (jednostrane hipoteke) koji je u zakonom određenom roku poništen, on ne proizvodi pravna dejstva. Ugovorna hipoteka će se upisati u registar nepokretnosti na zahtev: vlasnika nepokretnosti, dužnika ili poverioca. Upis ugovorne hipoteke objekta u izgradnji, kao i posebnog dela objekta u izgradnji vrši se na sledeći način: 1) na zemljištu na kojem se objekat gradi, upisuje se hipoteka na objektu u izgradnji, a po upisu objekta u registar nepokretnosti, hipoteka se upisuje na izgrađenom objektu, odnosno posebnom delu zgrade, po službenoj dužnosti;
81
82
2) ako je investitor prodao kupcu objekat u izgradnji, odnosno posebni deo objekta u izgradnji, i hipotekarni poverilac kupca može da zahteva upis hipoteke na objektu u izgradnji, odnosno posebnom delu objekta, a po upisu objekta u registar nepokretnosti, hipoteka se upisuje na izgrađenom objektu, odnosno posebnom delu zgrade, po službenoj dužnosti. Rizik eventualnog rušenja nepropisno sagrađenog objekta, na kome je upisana hipoteka, snose vlasnik nepokretnosti, dužnik i poverilac, u skladu sa njihovim unutrašnjim odnosima. Hipoteka se redovno stiče u upisom u zemljišni registar (zemljišne knjige ili katastar nepokretnosti), a u tapijskom sistemu intabulacijom. Na taj način se publikuje da je određena nepokretnost opterećena hipotekom, pa treća lica ne mogu osnovano isticati da im ta činjenica nije bila poznata.118 Hipoteka se ne može steći prostom predajom nepokretnosti u državinu poverioca. U tapijskom sistemu način sticanja (modus acquirendi) založnog prava na nepokretnosti je intabulacija.
6. Prava i obaveze vlasnika nepokretnosti Vlasnik i posle nastanka hipoteke ima pravo da: 1) drži predmet hipoteke; 2) upotrebljava predmet hipoteke prema uobičajenoj nameni; 3) pribira prirodne ili civilne plodove koje predmet hipoteke daje; 4) otuđi predmet hipoteke i prenese pravo na pribavioca, u kom slučaju se ne menja ništa u dužnikovoj obavezi i u obezbeđenom potraživanju (član 16. Zakona o hipoteci). Vlasnik nepokretnosti je u obavezi da: 1) fizički ne menja predmet hipoteke (pregrađivanje, dogradnja, rušenje, spajanje, deoba, i dr.) bez pismene saglasnosti poverioca, koju poverilac neće odbiti da izda bez opravdanog razloga; 2) čuva i održava predmet hipoteke kao dobar domaćin, odnosno dobar privrednik, da ne bi svojim postupcima ili propustima umanjio vrednost nepokretnosti; 3) osigura predmet hipoteke od svih uobičajenih rizika pre zaključenja ugovora o hipoteci. Poverilac ima pravo pristupa nepokretnosti, uključujući i ulazak u nepokretnost bez obzira ko se u njoj nalazi (vlasnik, zakupac i dr.), radi kontrole održavanja ili iz drugih opravdanih razloga, ako je hipoteka zasnovana na osnovu ugovora o hipoteci, odnosno založne izjave. Vlasnik, zakupac i svaki drugi neposredni držalac nepokretnosti dužan je da sarađuje sa poveriocem u postupku prodaje, a naročito da omogući pristup predmetu hipoteke (ulazak u stan i sl.), ako je hipoteka zasnovana na osnovu ugovora o hipoteci, odnosno založne izjave. 118
U pravnoj literaturi se navodi da su Grci hipotekovana polja obeležavali malim stubovima sa natpisom, a predstavljao je opomenu na obaveze prema poveriocu - Pavlović, Đ., op. cit., strana 6.
7. Prava i obaveze poverioca Poverilac ima pravo da zahteva da mu dužnik pruži dodatno obezbeđenje sličnog stepena sigurnosti: 1) ako je zbog ponašanja, odnosno radnji vlasnika, odnosno neposrednog držaoca, vrednost predmeta hipoteke smanjena; ili 2) zbog radnji koje vlasnik namerava da preduzme preti opasnost od smanjenja vrednosti predmeta hipoteke. Ako je zbog ponašanja (radnji) vlasnika, odnosno neposrednog držaoca (na primer: zakupca) vrednost predmeta hipoteke smanjena, a dužnik ne pruži dodatno obezbeđenje, poverilac ima pravo da zahteva naplatu celog potraživanja iz vrednosti nepokretnosti bez odlaganja.
8. Izbor sredstva namirenja Pravo poverioca na hipoteku ne ograničava ga da se obavezno namiri na predmetu hipoteke. Ovo svoje pravo on može a ne mora koristiti. Ako poverilac namirenje zahteva na preostaloj imovini založnog dužnika imaće isti položaj kao obični (hirograferni) poverioci, zbog čega postoji rizik da svoje potraživanje ne naplati. Založni poverilac će se stoga, najčešće, opredeliti za namirenje na hipotekovanoj nepokretnosti. Zakon o hipoteci hipotekarni poverilac može da zahteva da svoje dospelo potraživanje namiri: 1) najpre iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti, a zatim iz ostale imovine dužnika; 2) istovremeno iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti i iz dužnikove imovine; ili 3) najpre iz dužnikove imovine, pa tek potom iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti.
9. Vansudski postupak namirenja Ako dužnik ne isplati dug o dospelosti hipotekarni poverilac može da namiri svoje potraživanje iz vrednosti hipotekovane nepokretnosti, bez obzira u čijoj svojini ili državini se ona nalazi u tom trenutku. Postupak namirenja sprovodi se u skladu sa Zakonom o hipoteci, Zakonom o izvršnom postupku - ZIP119, kao i zakonom koji uređuje prinudnu naplatu poreskih potraživanja na nepokretnostima. Dug dospeva u skladu sa ugovorom ili drugim pravnim osnovom iz koga proizilazi. Ako dužnik ne isplati dug o dospelosti, hipotekarni poverilac iz ugovora o hipoteci odnosno založne izjave (koji imaju svojstvo izvršne isprave prema članu 15. stav 3. Zakona o hipoteci), poslaće opomenu u pismenoj formi istovremeno dužniku i vlasniku predmeta hipoteke (ako su različita lica), čime se pokreće postupak vansudskog namirenja. 119
“Službeni glasnik RS”, broj 125/2004.
83
84
Ukoliko u roku od 30 dana od dana prijema prve opomene dužnik ne isplati dug, poverilac će dužniku i vlasniku nepokretnosti uputiti opomenu o prodaji nepokretnosti koja sadrži elemente određene članom 30. Zakona o hipoteci. Poverilac će istovremeno poslati registru nepokretnosti zahtev da se izvrši zabeležba hipotekarne prodaje u korist poverioca. Ako dužnik ne isplati dug do dana pravosnažnosti rešenja o zabeležbi hipotekarne prodaje, a od dana izdavanja tog rešenja prođe rok od 30 dana, poverilac na osnovu rešenja može pristupiti prodaji hipotekovane nepokretnosti putem aukcije ili neposredne pogodbe. Pre pristupanja prodaji poverilac je dužan da utvrdi orijentacionu tržišnu vrednost nepokretnosti angažovanjem ovlašćenog sudskog veštaka. Poverilac može sam organizovati aukcijsku prodaju nepokretnosti ili je može poveriti licu koje se time profesionalno bavi. Javni oglas o održavanju aukcijske prodaje mora sadržavati propisane elemente i biti na vidan način objavljen u dnevnom listu koji se prodaje u regionu u kome se nalazi hipotekovana nepokretnost i to najmanje 45 dana pre zakazane prodaje. Početna cena na aukciji ne može biti niža od 75% procenjene vrednosti. Ako prva aukcija ne uspe, početna cena na drugoj aukciji ne može biti niža od 60% od procenjene vrednosti. Poverilac i vlasnik, odnosno dužnik mogu, prilikom organizovanja aukcijske prodaje postići drugačiji sporazum. Poverilac može dati sopstvenu ponudu na aukciji. Poverilac, na osnovu pravnosnažnog rešenja o zabeležbi hipotekarne prodaje, a po isteku roka od 30 dana od dana izdavanja rešenja, može u svoje ime prodati nepokretnost neposrednom pogodbom, po ceni koja je približna tržišnoj. Tržišna cena je uobičajena cena koja se može postići prodajom te nepokretnosti u dobroj veri, u vreme hipotekarne prodaje. Poverilac može prodavati nepokretnost samostalno ili uz angažovanje advokata, odnosno agencije za promet nepokretnosti.
10. Namirenje kad je predmet hipoteke objekat u izgradnji Posebna pravila su određena za namirenje hipoteke na objektu u izgradnji. Prodaja radi namirenja vrši se ustupanjem prava gradnje utvrđenog pravnosnažnim odobrenjem za gradnju, uz naknadu, i prodajom stvari koje su ugrađene u objekat u izgradnji. Član 39. stav 2. Zakona o hipoteci propisuje da: “Organ koji je izdao odobrenje za gradnju, na zahtev kupca objekta u izgradnji, izdaće bez odlaganja kupcu istovetno odobrenje za gradnju na njegovo ime i poništiti staro odobrenje za gradnju”, a stav 3. istog zakona da: “U tom slučaju kupac po samom zakonu stupa u sva prava i obaveze prodavca po osnovu odobrenja i pre izdavanja odobrenja kupcu”. Odredbe člana 39. stav 2. Zakona o hipoteci predviđaju poseban slučaj ništavosti rešenja koji se ne uklapa u ništavost predviđenu čl. 257. i 258. ZUP - a, a
u suprotnosti je sa pravilima vanparničnog odnosno izvršnog postupka, što će u praksi izazvati nejasnoće.
11. Redosled namirenja Kad je jedan predmet hipoteke založen nekolicini hipotekarnih poverilaca, redosled po kome se isplaćuju njihova potraživanja iz cene dobijene prodajom predmeta hipoteke određuje se prema danu, času i minutu nastajanja hipoteke (tzv. astronomsko računanje vremena), računajući od momenta prve upisane hipoteke. Poverilac će, u roku od sedam dana od dana naplate prodajne cene nepokretnosti, sledećim redom namiriti: 1) troškove prodaje, uključujući troškove i honorare trećih lica; 2) potraživanje hipotekarnog poverioca; 3) potraživanje hipotekarnog poverioca nižeg reda ili drugog poverioca sa jednakim redom obezbeđenja; 4) preostali iznos pripada dužniku (član 41. Zakona o hipoteci). Ako je predmet hipoteke u stečajnom postupku, poverilac ima razlučno pravo zasebnog namirenja iz vrednosti nepokretnosti. 11.1. PRESTANAK HIPOTEKE
Hipoteka kao sporedno pravo deli sudbinu glavnog potraživanja. Shodno tome, pravilo je da prestanak glavnog potraživanja povlači i prestanak hipoteke. Prestanak hipoteke ne nastupa trenutkom prestanka glavnog potraživanja nego tek kad je ona ispisana iz zemljišnog registra. Potraživanje obezbeđeno hipotekom može prestati ispunjenjem (tj. kad hipotekarni dužnik plati potraživanje obezbeđeno hipotekom), kompenzacijom otpuštanjem duga prenovom, nemogućnošću ispunjenja, ili smrću dužnika ili poverioca ako je ugovor zaključen zbog ličnih osobina obe ugovorne strane ili dužnika. Protekom vremena zastarelosti hipoteka ne prestaje. Hipotekarni poverilac, čije je potraživanje zastarelo, a obezbeđeno je hipotekom, može namiriti samo iz opterećene stvari ako je njegovo pravo upisano u javnoj knjizi. Zastarela potraživanja kamata i drugih povremenih davanja ne mogu se, međutim, namiriti ni iz opterećene stvari. Ako je hipoteka bila zasnovana radi obezbeđenja uslovnog potraživanja ili potraživanja koje traje do određenog roka, neispunjenje uslova ili protek roka dovodi do prestanka hipoteke. 11.2. ODRICANJE OD HIPOTEKE
Hipoteka može prestati i nezavisno od postojanja (prestanka) glavnog potraživanja. U slučaju da se hipotekarni poverilac odrekne hipoteke to ne znači i odricanje od prava da traži ispunjenje glavnog potraživanja (član 345. ZOO). Prema odredbama člana 51. Zakona o hipoteci odricanje hipotekarnog poverioca od
85
86
hipoteke je jednostrana izjava volje poverioca. Ona mora biti izražena u pisanom obliku sa potpisom poverioca koji je overen u sudu ili kod kog drugog organa ovlašćenog zakonom. Na osnovu jednostrane izjave volje poverioca o odricanju od hipoteke vlasnik može zahtevati ispis hipoteke. Ako je vlasnik podneo zahtev za ispis iz hipoteke saglasio se sa odricanjem od hipoteke i od tog momenta nastaje ugovor o odricanju od hipoteke. 11.3. KONFUZIJA I KONSOLIDACIJA. PROPAST NEPOKRETNOSTI
Konfuzija nastaje ako se u istom licu stekne svojstvo hipotekarnog poverioca i hipotekarnog dužnika. Konsolidacija nastupa u kad se u istom licu sjedini svojstvo hipotekarnog poverioca i vlasnika hipotekovane nepokretnosti. Hipoteka prestaje i potpunom propašću nepokretnosti opterećene hipotekom (kuća srušena u zemljotresu; klizište je uništilo hipotekovanu nepokretnost). Ukoliko hipotekovana nepokretnost bude obnovljena (npr. na temeljima srušene kuće sagrađena je nova) hipoteka se ponovo uspostavlja i ponovni upis hipoteke vrši se po samom zakonu. Hipoteka se svodi na preostali deo ako predmet delimično propadne, a ispravka upisa vrši se po samom zakonu. Pojedini pravni pisci smatraju da, ako se npr. za hipotekovanu srušenu kuću dobije osigurana suma, nastaje po samom zakonu ručna zaloga na toj sumi. Sama predaja iznosa novca, međutim, ne stvara ručnu zalogu. Na taj način se ne može konvertovati hipoteka u ručnu zalogu ako o tome nije zaključen novi, akcesorni ugovor o ručnoj zalozi za obezbeđenje istog potraživanja. 11.4. PRESTANAK HIPOTEKE U OPŠTEM INTERESU
Hipoteka prestaje i kad, na osnovu odluke državnog organa, u opštem interesu (eksproprijacija i sl.), pravo vlasnika na predmetu hipoteke pređe na treće lice (novi vlasnik). Ispis hipoteke se vrši na zahtev novog vlasnik nepokretnosti. 11.5. AMORTIZACIJA
Hipoteka prestaje na osnovu pravosnažne sudske odluke kojom se utvrđuje amortizacija, u skladu sa zakonom, na predlog vlasnika, suvlasnika ili titulara zajedničke svojine, ako: je: a) proteklo dvadeset godina od dospelosti obezbeđenog potraživanja (stare hipoteke), b) upisani hipotekarni poverilac više ne postoji ili se ne može pronaći, ni njegovi naslednici (univerzalni sukcesori), ni lica koja su docnije upisana kao prijemnici (cesionari) potraživanja obezbeđenog hipotekom; c) za proteklo vreme upisani hipotekarni poverilac nije zahtevao, niti primio isplatu ni glavnog potraživanja ni kamate niti je to zahtevalo bilo koje ovlašćeno lice upisano u registar nepokretnosti.
11.6. PRODAJA PREDMETA HIPOTEKE RADI NAMIRENJA
Hipoteka prestaje i kad je izvršena prodaja predmeta hipoteke sa ciljem da se hipotekarni poverilac namiri iz dobijene prodajne cene. 11.7. CENTRALNA EVIDENCIJA HIPOTEKA
Centralna evidencija hipoteka je centralna jedinstvena elektronska javna baza podataka u koju se unose hipoteke upisane u nadležni registar nepokretnosti, radi pretraživanja i prikupljanja informacija o hipotekama. Centralnu evidenciju hipoteka vodi Republički geodetski zavod - katastar nepokretnosti, u skladu sa zakonom. Katastar nepokretnosti, po službenoj dužnosti, obavlja: 1) unos hipoteka upisanih u nadležni registar nepokretnosti; 2) unos drugih podataka o hipotekama upisanim u nadležni registar nepokretnosti; 3) unos svake promene ili brisanje navedenih podataka, koje su izvršene u nadležnom registru nepokretnosti. Centralna evidencija hipoteka zasniva se na načelu javnosti (dostupna je svim licima, bez ograničenja, radi pretraživanja ili prikupljanja informacija, u svakom trenutku u okviru radnog vremena katastra nepokretnosti ili, putem Interneta, i van radnog vremena, bez naknade).
V.
PRAVO ZALOGE NA POKRETNIM STVARIMA 1. Pojam
Pravo zaloge na pokretnim stvarima je, takođe, stvarno pravo na tuđoj pokretnoj stvari. Najveći značaj u pravnom životu ima založno pravo koje nastaje na osnovu ugovora. Ugovorno založno pravo ima dve podvrste - ručnu zalogu i hipoteku na pokretnoj stvari.
2. Predmet zaloge Predmet zaloge može biti bilo koja individualno određena stvar na kojoj postoji pravo svojine, a koja je u prometu. Predmet založnog prava može biti i zbir pokretnih stvari kao što je roba u određenom skladištu, ili prodavnici, inventar koji služi za obavljanje privredne delatnosti i slično. Stvari koje su izuzete iz prometa kao što su prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi120 ne mogu biti predmet založnog prava. Predmet zaloge na pokretnoj stvari može biti suvlasnički udeo stvari ili zbira pokretnih stvari ili bilo koji idealni deo imovinskih prava. 120
Vidi član 1. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije.
87
88
Po pravilu, predmet ručne zaloge je nepotrošna stvar. Založiti se mogu samo stvari koje imaju imovinsku vrednost pa se mogu unovčiti. Tako, predmet zaloge ne mogu biti ni stvari koje imaju isključivo afekcionu vrednost za vlasnika kao što su: lična pisma, isprave o identitetu itd.121 Stvari van prometa ili u ograničenom prometu (ako to isključuje njihovo unovčenje po pravilima založnog prava), ne mogu biti predmet zaloge jer se ne mogu unovčiti. Ne mogu se unovčiti pokretne stvari koje se, po pravilima izvršnog postupka, ne mogu izložiti prodaji zbog toga što su izuzete od izvršenja ili ako je na tim stvarima ograničeno izvršenje.122 Založno pravo na pokretnoj stvari obuhvata sve pripatke i priraštaje te stvari, kao i plodove ako nisu odvojeni. Strane mogu ugovoriti posebno založno pravo na plodovima koji su odvojeni. Predmet zaloge na pokretnoj stvari mogu biti postojeće ili buduće pokretne stvari i prava sa kojima zalogodavac može slobodno raspolagati što je već istaknuto u izlaganju o načelu akcesornosti. Intelektualna svojina može biti objekat registarskog založnog prava, s tim što se zaloga na tim pravima upisuje u registar zavoda nadležnog za intelektualnu svojinu, i to: registar žigova, registar patenata, registar modela, registar uzoraka i registar geografskih oznaka porekla (član 14. stav 3. ZZP).123 Takođe, predmet zaloge može biti pravo potraživanja zalogodavca prema dužniku i druga imovinska prava.
3. Ručna zaloga (pignus) 3.1. POJAM
Založno pravo na pokretnoj stvari najčešće se zasniva na osnovu ugovora. Ugovor o zalozi pokretne stvari je ugovor kojim se dužnik ili neko treći (zalogodavac) obavezuje poveriocu (zalogoprimcu) da mu preda određenu pokretnu stvar na kojoj postoji pravo svojine, da bi se pre ostalih poverilaca mogao naplatiti iz njene vrednosti, ako mu potraživanje ne bude isplaćeno o dospelosti, a poverilac se obavezuje da primeljenu stvar čuva i po prestanku svog potraživanja vrati neoštećenu zalogodavcu. Ručna zaloga (pignus) se stiče predajom pokretne stvari u državinu poverioca i postoji sve dok je poverilac njen držalac 121 122 123
Vidi: Stojanović, D., Stvarno pravo, Pravni fakultet u Kragujevcu, 1998, strana 209. Vidi čl. 65, 86. i 87. ZIP. Do donošenja posebnih propisa kojima se bliže uređuje upis založnog prava u registar intelektualne svojine, založno pravo na pravima intelektualne svojine upisaće se u registar zaloge u skladu sa Zakonom o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar (član 66. ZZP).
3.2. UGOVOR O ZALOZI (CONTRACTUS PIGNERATICIUS). POJAM I OSOBINE.
Ugovor o zalozi može biti zaključen istovremeno kad i glavni ugovor (ugovor o kreditu, ugovor o zajmu, ugovor o prodaji s obročnim otpaltama cene) ili posle zaključenja glavnog ugovora. Najčešće je ugovor o zalozi regulisan sa jednom ili više odredaba glavnog ugovora. Ugovorom o zalozi obavezuje se dužnik ili neko treće lice (zalogodavac) poveriocu (zalogoprimcu) da mu preda neku pokretnu stvar na kojoj postoji neko pravo svojine, da bi se pre ostalih poverilaca mogao naplatiti iz njene vrednosti, ako mu potraživanje ne bude isplaćeno o dospelosti, a poverilac se obavezuje da primljenu stvar čuva i po prestanku svog potraživanja vrati neoštećenu zalogodavcu. Ugovor o zalozi je akcesoran i neformalan. Zaloga se može dati za buduću, kao i za uslovnu obavezu. Zalogodavac može zaključiti punovažan ugovor o zalozi ako ima sposobnost za raspolaganje stvarima koje daje u zalogu. 3.3. PRAVA I OBAVEZE STRANA IZ UGOVORA O ZALOZI 3.3.1. Prava i obaveze zalogodavca Zalogodavac stiče založno pravo tek kada mu stvar koja je predmet ugovora bude predata na način predviđen za predaju te stvari. Ako je stvar već založena drugome založno pravo na toj stvari nastaje kad zalogodavac obavesti poverioca kod koga se stvar nalazi o zaključenju ugovora o zalozi sa drugim poveriocem i naloži mu da po naplati svog potraživanja stvar preda novom poveriocu (drugom zalogodavcu). 3.3.2.Prava i obaveze zalogoprimca Osnovna obaveza zalogoprimca je da stvar koja mu je predata čuva sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina. Shodno tome, zalogoprimac je dužan preduzeti sve pravne i faktičke radnje nužne za očuvanje svojstava i vrednosti stvari. Zalogoprimac koji nije postupao sa pažnjom dobrog privrednika odnosno dobrog domaćina odgovara za štetu koja je zbog toga nastala na stvari. Založni poverilac, po pravilu, nije ovlašćen koristiti (upotrebljavati) predmet zaloge niti je može dati drugome na upotrebu (na primer, ugovorom o posluzi, ugovorom o zakupu) ili zalogu (podzaloga). Poverilac i dužnik mogu ugovorom o zalozi predvideti da je zalogodavac ovlašćen upotrebljavati (koristiti) stvar, s obzirom da je pravilo o uzdržavanju od upotrebe založene stvari, dispozitivno. Neovlašćeno upotrebljavanje založene stvari pooštrava zalogoprimčevu odgovornost za štetu. Zalogoprimac, po pravilu, ima neposrednu državinu na stvari. Državina zalogoprimca je, međutim, nesamostalna jer založni dužnik ima ovlašćenje na
89
90
samostalnu i posrednu državinu stvari.124 Založni poverilac ne mora, međutim, imati isključivu državinu stvari koja je predmet zaloge. Zalogodavac može predati kao predmet zaloge suvlasnički deo stvari na kojoj založni poverilac (zalogoprimac) stiče sudržavinu. Jedna stvar se može više puta založiti i u tom slučaju samo prvi zalogoprimac ima neposrednu državinu stvari, a ostali zalogoprimci imaju posrednu državinu. Zalogoprimac može izgubiti neposrednu državinu, a zadržati posrednu, posredstvom nekog trećeg lica. Naime, sud može odlučiti, po zahtevu zalogodavca, da se založena stvar oduzme od zalogoprimca i preda nekom trećem licu da je drži za njega, ako zalogoprimac postupa prema založenoj stvari protivno ugovoru i zakonu. Ako je dug namiren zalogoprimac je u obavezi da stvar odmah vrati zalogodavcu. Državina predmeta zaloga obezbeđuje poverioca da će se, u slučaju da dužnik dug ne plati u vreme dospelosti, naplatiti iz založene stvari. Zalogoprimac je ovlašćen da zahteva od zalogodavca drugu odgovarajuću zalogu ako se pokaže da založena stvar ima neki materijalni ili pravni nedostatak, i da ne predstavlja dovoljno obezbeđenje naplate potraživanja. Zalogoprimac je ovlašćen da se naplati iz vrednosti založenih stvari ako dužnik (zalogodavac) ne plati dug o dospelosti. U toj situaciji poverilac može zahtevati od suda odluku da se stvar proda na javnoj prodaji, ili po tekućoj ceni, kad stvar ima berzansku ili tržišnu cenu. Kod ugovora o privredi poverilac nije dužan da se obraća sudu nego može, pod određenim uslovima, pristupiti prodaji založene stvari na javnoj prodaji. Iz cene postignute prodajom založene stvari zalogoprimac ima pravo da se naplati pre ostalih poverilaca i to: potraživanje, dužnu kamatu, troškove učinjene za očuvanje založene stvari, kao i troškove oko ostvarenja naplate potraživanja. Ovo pravo prestaje prestankom njegove državine, a ponovo nastaje vraćanjem državine stvari. 3.4. PRENOŠENJE ZALOŽNOG PRAVA
Založno pravo je akcesorno i ne može se samo, bez potraživanje iz samostalnog ugovora, prenositi na treće lice. Ako je založni poverilac ugovorom o ustupanju na trećeg (prijemnika, novog poverioca) preneo svoje potraživanje (cesija), sa potraživanjem prelaze na prijemnika sporedna prava uključujući i zalogu. Na osnovu ugovoru o cesiji prijemnik (novi poverilac) stiče prema zalogodavcu (dužniku) ista prava koja je ustupilac imao prema dužniku do ustupanja, a prestaje založno pravo zalogoprimca. Ukoliko dužnik ne plati dug novom poveriocu u vreme dospelosti, prijemnik (novi založni poverilac) može zahtevati da se namiri iz vrednosti založene stvari. 124
Gavella, N. i drugi., op. cit., strana 762.
Zalogoprimac nema pravo da založenu stvar preda dalje u zalogu (podzalogu), radi obezbeđenja plaćanja svog duga. Ako to učini bez dozvole zalogodavca odgovara i za slučajnu propast ili oštećenje stvari koja bi se dogodila tom prilikom. Ukoliko je zalogodavac dozvolio založnom poveriocu da založenu stvar preda dalje u podzalogu, radi obezbeđenja plaćanja svog duga, poverilac zalogoprimca (podzalogoprimac) stiče na stvari neposrednu državinu. Zalogodavac je u obavezi da svoj dug isplati podzalogoprimcu. Ako takva obaveza zalogodavca ne bi postojala moglo bi se desiti da zalogoprimac (kasnije, podzalogodavac) ne plati dug podzalogoprimcu, i da zbog toga on ne vrati stvar podzalogdavcu.125 3.5. PRESTANAK ZALOŽNOG PRAVA
Založno pravo prestaje apsolutno ako više ne pripada ni jednom subjektu, a relativno ako prestane za dotadašnjeg imaoca ali pređe na drugog imaoca založnog prava.126 Založno pravo prestaje kad založni poverilac izgubi državinu stvari. Prestanak (samostalnog) ugovora ima za posledicu prestanak založnog prava. Ovo je najčešći način prestanka založnog prava. Potraživanje mora prestati u potpunosti, uključujući i sporedna potraživanja (kamate, troškove itd). Založno pravo prestaje propašću predmeta zaloge. Vraćanje zaloge zalogodavcu kojom je bilo obezbeđeno ispunjenje obaveze, ne znači poveriočevo odricanje od prava da traži njeno ispunjenje. Vraćanjem zaloge zalogodavcu ne prestaje glavno potraživanje. Poverilac se, međutim, više ne može naplatiti iz vrednosti založene stvari nego namirenje može zahtevati, kao hirograferni poverilac, na celokupnoj imovini dužnika koja nije izuzeta od izvršenja. Založno pravo prestaje ako uslov nije ispunjen i protekom određenog roka. Zaloga prestaje i konsolidacijom - ako zalogoprimac postane vlasnik založene stvari (na primer, nasleđivanjem), a na predmetu zaloge ne postoje založna prava trećih lica.127 Založno pravo prestaje u slučaju kad je prestalo postojati pravno lice (izgubilo je pravnu sposobnost) iza koga nema univerzalnog sukcesora.
4. Registarsko založno pravo (hipoteka na pokretnoj stvari) 4.1. POJAM
Registarsko založno pravo (hipoteka na pokretnoj stvari, mobilijarna hipoteka) je pravo zaloge na pokretnim stvarima koja nastaje bez predaje predmeta zaloge u državinu založnog poverioca (on nema pravo na državinu predmeta 125 126 127
Stanković, O. Orlić, M., op. cit., strana 257. Gavella, N. i drugi, Stvarno pravo, Zagreb, Informator, 1998, strana 778. U hrvatskoj pravnoj teoriji istaknuto je mišljenj da založno pravo ne prestaje konsolidacijom – Gavella, N. i drugi, op. cit. strana 781.
91
92
zaloge),128 samim upisom založnog prava u registar zaloge. Na isti način nastaje i zaloga na pravu potraživanja i drugim imovinskim pravima (na primer, pravu intelektualne svojine). Način sticanja založnog prava (modus acquirendi) na pokretnim stvarima i pravima je, prema tome, upis u registar zaloge, poput sticanja hipoteke (koja za predmet ima nepokretne stvari). Za razliku od ručne zaloge, kod koje se publicitet postiže predajom pokretne stvari poveriocu, založno pravo i publicitet na pokretnim stvarima ne postiže se predajom stvari poveriocu, nego upisom u registar zaloge, dok državinu i dalje zadržava dužnik. Stvar (pravo) dužnik i dalje ima u državini pa je može koristiti i njome raspolagati. Korišćenje i raspolaganje stvari omogućava dužniku da stiče prihode iz poslovanja i na taj način poveća izglede da uredno otplati kredit.129 Registar zaloge je elektronski registar založnih prava pravnih i fizičkih lica koga vodi organ uprave.130 Vodi se u skladu sa načelima jedinstvenosti, dostupnosti i javnosti. Registar zaloge je jedinstvena elektronska baza podataka za teritoriju Republike Srbije. U centralnoj bazi podataka čuvaju se svi uneti podaci. Podaci iz Registra zaloge su javni i svako ima pravo da zahteva pristup podacima upisanim u Registar zaloge, bez dokazivanja pravnog interesa. 4.2. UGOVOR O ZALOZI
Založno pravo na pokretnim stvarima upisanim u registar zasniva se na osnovu ugovora, a stiče upisom u registar zaloge, osim ako nije drukčije određeno zakonom. Da li će ovaj ugovor zaključiti odlučuju strane vođene autonomijom volje. Ugovor o zalozi zaključuju zalogodavac i zalogoprimac. Zalogodavac može biti i treće lice koje pruža obezbeđenje za tuđi dug. Ugovor o zalozi nastaje ako su strane postigle saglasnost: o objektu založnog prava, o potraživanju koje se obezbeđuje založnim pravom i da će se pravo založnog poverioca upisati u registar založnog prava (bitni sastojci ugovora). Ugovor mora biti zaključen u pisanoj formi koja je određena kao bitan uslov njegove punovažnosti. 4.3. POTRAŽIVANJE KOJE SE OBEZBEĐUJE.
Registarskom zalogom može se obezbediti novčano potraživanje u domaćoj ili stranoj valuti. Novčano potraživanje obuhvata iznos glavnog potraživanja, dužnu kamatu i troškove, a može biti buduće i uslovno. 128 129
130
Gavella, N. i drugi, op. cit., 781. Čulinović, E. H., Ugovorno osiguranje tražbina zalaganjem pokretnih stvari bez predaje stvari u posjed vjerovnika, Rijeka, Pravni fakultet, 1998, strana 390. Članom 10. Zakona o registrovanim zalogama na pokretnim stvarima i članskim udelima (“Službeni glasnik Republike Srpske”, broj 16/2000) propisano je da registar zaloge vodi registarski sud.
4.4. DEJSTVO UGOVORA O ZALOZI
Zaključenjem ugovora o zalozi između zalogodavca i zalogoprimca nastaju ovlašćenja i obaveze. Zalogodavac je u obavezi da čuva objekat založnog prava sa pažnjom dobrog domaćina, odnosno dobrog privrednika i, shodno tome, održava predmet založnog prava u ispravnom stanju i vrši potrebne opravke na njemu. Ugovorom o zalozi može se predvideti i obaveza zalogodavca da osigura predmet založnog prava. Zalogodavac i posle upisa u registar zaloge ima pravo da drži objekat založnog prava, upotrebljava ga prema njegovoj uobičajenoj nameni i pribira plodove ako objekat založnog prava daje plodove. Zalogodavac gubi državinu, ako ne ispuni obavezu prema založnom poveriocu. 4.4.1. Ovlašćenje zalogodavca da raspolaže objektom zaloge Zalogodavac je ovlašćen da objekat založnog prava izda u zakup ili ga na osnovu drugog ugovora preda na upotrebu i pribiranje plodova trećim licima. On može otuđiti objekat založnog prava i preneti na njemu pravo svojine na treće lice. Pribavilac stiče pravo svojine opterećeno upisanim založnim pravom. Ukoliko zalogodavac objekat založnog prava prodaje u okviru svoje redovne delatnosti, kupac stiče pravo svojine bez tereta. Zalogodavac je dužan da, bez odlaganja, podnese zahtev radi upisa založnog prava u registar zaloge na teret novog vlasnika. 4.4.2. Dejstvo upisa u registar Založni poverilac stiče založno pravo, po pravilu, upisom u registar zaloge. Upis založnog prava mogu zahtevati poverilac ili zalogodavac. Ako upis zahteva poverilac potrebna je izričita pismena izjava zalogodavca da pristaje da poverilac upiše založno pravo u registar zaloge. Poverilac koji je stekao založno pravo upisom u registar postaje založni poverilac. Od tog momenta on se može naplatiti iz vrednosti objekta založnog prava pre ostalih poverilaca, ako mu njegovo potraživanje ne bude isplaćeno o dospelosti. Založno pravo poverioca deluje i prema trećem licu koje je predmet založnog prava pribavilo od zalogodavca, kao i docnijim pribaviocima objekta založnog prava (čl. 5, 6. i 15. ZZP). 4.5. NAMIRENJE NA OBJEKTU ZALOGE
Ako dužnik ne ispuni svoju obavezu o dospelosti, založni poverilac stiče državinu po samom zakonu i pravo da iz vrednosti objekta založnog prava namiri svoje glavno potraživanje, dužnu kamatu i troškove oko ostvarenja naplate potraživanja. Postupak namirenja počinje kad založni poverilac dostavi obaveštenje preporučenim pismom dužniku i zalogodavcu, kad to nije isto lice, na adresu upisanu u Registar zaloge. Založni poverilac je dužan da zatraži da se u Registar zaloge upiše da je započeo postupak namirenja. Od dana dostavljanja obaveštenja založnog
93
94
poverioca dužniku i zalogodavcu (kad to nije isto lice), založni poverilac stiče pravo da objekat založnog prava uzme u državinu i da se namiri iz vrednosti objekta založnog prava. Založni poverilac može sudu podneti zahtev za donošenje rešenja o oduzimanju objekta založnog prava od zalogodavca ili lica u čijoj se državini predmet založnog prava nalazi i predaju tog predmeta založnom poveriocu u državinu. Ukoliko zalogodavac ima svojstvo pravnog lica ili fizičkog lica koje se profesionalno bavi trgovinskom delatnošću (trgovinsko društvo, banka, ustanova, preduzetnik itd.) ugovorom o zalozi može se predvideti da založni poverilac ima pravo da objekat založnog prava proda na vansudskoj javnoj prodaji, ako njegovo potraživanje ne bude namireno o dospelosti. U slučaju da predmet založnog prava nema tržišnu ili berzansku cenu, založni poverilac ga može prodati na način na koji bi to učinio razuman i pažljiv čovek, čuvajući interese dužnika i zalogodavca, kad to nije isto lice. Ako je zalogodavac fizičko lice, koje ugovor o zalozi zaključi izvan okvira trgovinske delatnosti, ugovorom o zalozi se ne može unapred predvideti da će objekat založnog prava preći u svojinu založnog poverioca ili da ga poverilac može prodati po unapred određenoj ceni ili zadržati za sebe, ako njegovo potraživanje nije namireno o dospelosti. 4.6. NAČIN I REDOSLED NAMIRENJA. PRESTANAK REGISTARSKE ZALOGE.
Posle upisa početka namirenja u Registar zaloge založni poverilac može zahtevati sudsku prodaju - tj. da sud donese odluku da se objekat založnog prava proda na javnoj prodaji ili po tekućoj ceni, kad stvar ima tržišnu ili berzansku cenu. Založni poverilac može pristupiti vansudskoj javnoj prodaji ako je takav način predviđen ugovorom o zalozi. Založni poverilac ima pravo da iz cene postignute prodajom objekta založnog prava naplati svoje potraživanje pre ostalih poverilaca zalogodavca. Ako je jedan objekat založnog prava, putem upisa u Registar zaloge, založen nekolicini poverilaca, red po kome se isplaćuju njihova potraživanja iz vrednosti tog objekta, određuju se prema trenutku upisa njihovih založnih prava u Registar zaloge. Red prvenstva između registarskog založnog prava i zaloge (koja nastaje predjom založene stvari u državinu poveriocu) određuje se prema vremenu nastanka. Založno pravo prestaje brisanjem upisanog založnog prava iz Registra zaloge. Registarska zaloga se briše ako je: prestalo potraživanja koje ona obezbeđuje, propašću stvari koja je objekat zaloge, prodajom objekta založnog prava, protekom roka, konfuzijom, konsolidacijom i odricanjem poverioca od založnog prava.131 131
O prestanku registrovane zaloge vidi i član 23. Zakona o registrovanim zalogama na pokretnim stvarima i članskim udelima Republike Srpske.
Glava treća OSNOVNI POJMOVI OPŠTEG DELA OBLIGACIONOG PRAVA
Odeljak prvi UVOD
I.
POJAM I DEOBA OBLIGACIONOG PRAVA
Obligaciono pravo je sistem pravnih normi kojima su regulisani obligacioni odnosi (objektivno obligaciono pravo), odnosno naučna disciplina koja proučava veze između pravnih normi obligacionog prava. Izraz “obligaciono pravo” ima koren u latinskoj reči “obligo” koja znači privezati, obvezati, vezati, zadužiti.132 “Obligaciono pravo” označava se i kao “obvezno pravo”, tražbeno pravo” i “dugovinsko pravo”. Ovi izrazi su sinonimi i imaju u vidu iste pravne odnose. Iz objektivnog obligacionog prava subjekti prava izvode subjektivno obligaciono pravo.133 132
133
Pojam obligacije određuje Gaj na sledeći način: “Lična tužba je ona koju podižemo protiv nekog koji nam je obavezan ili ugovorom ili deliktom tj. kada u zahtevu stoji treba da nam da (prenese svojinu), učini ili preda (u državinu)” - Gaj, Institucije, Beograd, 1982, str. 247, 4, 2. Prema Justinijanu “Obligacija je pravna veza, na osnovu koje smo po pravu naše države, obavezni da nešto izvršimo” - Danilović, J. i Stanojević, O., Tekstovi iz rimskog prava, Beograd, str. 195, 3, 13. Potpuniju definiciju obligacije dao je Paulus: “Suština obligacije se ne sastoji u tome, da neka stvar ili službenost postane naša već da drugoga obaveže prema nama na neko davanje, činjenje ili nečinjenje” (Ibid, D. 44. 7. 3.). O pojmu obligacije vidi i Mazeaud, H. i L. i Jean Mazeaud, J. Lecons de droit civil, tome deuxieme, Paris, 1956, str. 7. i Marković, L., Obligaciono pravo, Beograd, NIU Službeni list SRJ, 1997. godine, strana 31. Đorđević, Ž. i Stanković, V., Obligaciono pravo, Beograd, 1987, strana 3. i Loza, B., Obligaciono pravo, opšti dio, Sarajevo, 1978, strana 5.
96
Obligaciono pravo se deli na opšte i posebno obligaciono pravo. Posebni deo obligacionog prava određuje pojedine obligacione odnose (najznačajniji su ugovori). Pravila posebnog dela obligacionog prava primenjuju se samo na odnose koje ona uređuje (pravila o prodaji se, u načelu, ne mogu primeniti na odnos nastao zaključenjem ugovora o poklonu, ali se na oba ugovora primenjuju pojedina pravila o ugovorima uopšte, sadržana u opštem delu obligacionog prava).
II.
POJAM OBLIGACIONGO ODNOSA
Obligacioni odnos je obligacija zasnovana između poverioca i dužnika koja ovlašćuje poverioca da zahteva od dužnika izvršenje obaveze, a obavezuje dužnika da tu obavezu ispuni. Poverilac i dužnik su strane u tom odnosu. One su dužne da izvrše svoju obaveze i odgovorne su za njihovo ispunjenje.
III.
IZVORI OBLIGACIJA
Izvori obligacija su relevantne činjenice ili skupine činjenica za koje objektivno pravo vezuje nastanak obligacionog odnosa. Ako se te činjenice ili skupine činjenica steknu nastaje (izvire) obligacija. Izvor obligacija se razlikuje od izvora obligacionog prava u formalnom smislu - skupa pravnih normi kojima su regulisane obligacije, objektivno pravo (najvažniji formalni izvori prava su pisani - zakoni i podzakonski akti). Pravne činjenice (npr. izjava volje, prouzrokovanje štete, pravno neosnovano obogaćenje) se objedinjuju u celine (grupe, skupine) koje se odlikuju zajedničkim obeležjima i na njih se primenjuju ista osnovna pravila.134 ZOO u izvore obligacija ubraja: ugovor (čl. 26 - 153); prouzrokovanje štete (čl. 154 - 209); sticanje bez osnova (čl. 210 - 219); poslovodstvo bez naloga (čl. 220 - 225) i jednostrane izjave volje (javno obećanje nagrade i izdavanje hartija od vrednosti čl. 229 - 261), ali to mogu biti i neke druge činjenice.
134
Radišić, J., Obligaciono pravo, opšti deo, Beograd, 1982, str. 67 - 69; Salma, J., Obligaciono pravo (opšti deo), Naučna knjiga, Beograd, 1988, str. 86 - 90. i Perović, S., Obligaciono pravo, knjiga prva, Beograd, 1980, str. 140 - 150.
Odeljak drugi UGOVOR I.
POJAM, OSOBINE I ZNAČAJ
Ugovor je saglasna izjava volje dva ili više lica imovinskog karaktera, radi zasnivanja, izmene ili prestanka obligacionog odnosa.135 Ugovor uvek predstavlja dvostrani pravni posao. Suprotno tome, u jednostranom pravnom poslu postoji izjava volje samo jedne strane koja proizvodi obligaciona dejstva (npr. javno obećanje nagrade i izdavanje hartije od vrednosti). Ugovor se, po pravilu, zasniva na načelima autonomije volje i konsensualizma. Autonomija volje je mogućnost da se zaključi ili ne zaključi ugovor, da se izabere strana sa kojom će se ugovor zaključiti te da se, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, on uredi po njihovoj volji. Načelo konsensualizma izražava se u mogućnosti strana da ugovor, u principu, zaključe prostom saglasnošću volja. Naime, zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drukčije određeno, a volja za zaključenje ugovora se može izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti kakva je njena sadržina.136
II.
PODELA UGOVORA
Sloboda ugovaranja omogućava stranama zaključivanje mnoštva različitih ugovora - i onih koji nisu predviđeni dispozitivnim zakonskim odredbama. Pravna literatura klasifikuje ugovore u grupe po određenim kriterijumima. Ova podela ima i praktični značaj pošto se posebna pravila u pogledu prava i obaveza ugovornih strana primenjuju samo na određenu grupu ugovora. Prema odnosu prava i obaveza ugovori se dele na: jednostrano obavezne i dvostrano obavezne, teretne i dobročine te na komutativne i aleatorne. Jednostrano obavezni ugovori stvaraju jednu ili više obaveza samo za jednu ugovornu stranu. Obaveze nisu uzajamne nego jedna strana u ugovoru stiče prava (poverilac), a druga obaveze (dužnik). Jednostrano obavezni ugovori su npr.: ugovor o jemstvu, 135
136
O pojmu ugovora vidi npr: Marković, L., op. cit. str. 175. i 176; Perović, S., op. cit. strana 151; Salma, J., op. cit. strana 196; Vučković, M., Obligaciono pravo, Beograd, Savremena administracija, 1989, strana 39; Pavlović, Đ., op. cit. strana 230; Jakšić, S., Obligaciono pravo, Sarajevo, 1957, strana 91, Loza, B., Obligaciono pravo, opšti dio, Sarajevo, 1978, strana 81 i Milošević, Lj., Obligaciono pravo, Beograd, 1974, strana 54. Član 67. stav 1. i član 28. ZOO.
97
98
ugovor o poklonu,137 ostava u kojoj nije ugovorena naknada za ostavoprimca. I jednostrano obavezni ugovori su dvostrani pravni poslovi pošto su potrebne izjave volje obe ugovorne strane za njihovo zasnivanje. Dvostrano obavezni ugovori stvaraju uzajamne obaveze tako da obe ugovorne strane stiču i prava i obaveze. Tako se u ugovoru o prodaji obavezuje prodavac da preda stvar koju prodaje kupcu da na njoj stekne pravo svojine, a kupac se obavezuje da plati cenu. U zasnivanju dvostrano obaveznih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti davanja, dok u jednostrano obaveznom ugovoru samo jedna strana je dužnik, a druga poverilac. U teretnom ugovoru (oneroznom, ugovoru s naknadom) ugovorna strana za prestaciju koju prima daje odgovarajuću naknadu. U dobročinom ugovoru (lukrativni, besplatni, bez naknade) jedna ugovorna strana ne daje nikakvu naknadu za prestacije koje prima od druge ugovorne strane. Svi dvostrano obavezni ugovori su istovremeno i teretni, ali svaki jednostrano obavezni ugovor nije besteretan. Ugovor o posluzi i ostavi bez naknade su, takođe, dobročini dok su ugovori: o delu, o prodaji, o razmeni, zakupu itd. teretni. Ako je u trenutku zaključenja ugovora izvestan odnos i visina obaveza i prava odnosno obaveze jedne strane u dobročinom ugovoru, ugovor je komutativan. U kategoriju komutativnih ugovora svrstava se najveći broj teretnih ugovora (ugovor o prodaji, zameni, delu, zakupu, zajmu s kamatom itd.). U aleatornim ugovorima u trenutku zaključenja za obe ili jednu ugovornu stranu nisu poznata prava i obaveze, njihov odnos ili visina, nego to zavisi od neke neizvesne okolnosti. Ugovorna strana iz aleatornog ugovora ne može uspešno zahtevati poništenje ugovora i u slučaju da iz takvog ugovora ne ostvari očekivanu prestaciju, pošto su se strane unapred sporazumele na nejednak odnos prestacija ili da jedna strana iz ugovora ne dobije ništa, a druga sve što je predmet ugovora. S obzirom na formu zaključenja ugovori se dele na formalne i neformalne. U formalnim ugovorima relevantna je volja za zaključenje ugovora samo ako je izražena u formi propisanoj zakonom ili predviđenoj voljom ugovornih strana. Saglasnost o bitnim elementima ugovora mora biti izražena u određenoj formi. Neformalni ili konsensualni ugovori zaključuju se prostom saglasnošću volja. Ugovor je zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Prema dužini trajanja prestacije ugovori se dele na ugovore sa trenutnim izvršenjem i ugovore sa trajnim izvršenjem obaveza. Ugovori sa trenutnim izvršenjem obaveza se izvršavaju u jednom trenutku, pošto se obaveze iz ugovora sastoje iz jednog (po pravilu, nedeljivog) akta činjenja, nečinjenja ili propuštanja. To su npr: prodaja za gotovo, ugovor o razmeni ako se istovremeno izvršavaju. Ugovori sa 137
Na odnose iz ovog ugovora primenjuju se pravna pravila iz par. 566. SGZ, par. 946. AGZ i čl. 480. do 493. OIZ.
trajnim prestacijama se izvršavaju u vremenu (roku) sa više akata činjenja, nečinjenja ili propuštanja. Ugovori o zakupu, o osiguranju, itd, su, po prirodi stvari, ugovori kod kojih se zasnovane obaveze mogu izvršiti samo u određenom vremenskom periodu. Brojni su ugovori sa trajnim izvršenjem obaveza, koji se izvršavaju u određenom vremenskom periodu, ponavljanjem prestacija (npr. plaćanje zakupnine u ugovoru o zakupu) i prestaju tek sa ispunjenjem poslednje prestacije. S obzirom na sadržaj i način zaključenja ugovori se mogu grupisati na: ugovore sa sporazumno određenom sadržinom i ugovore po pristupu; kolektivne i individualne ugovore i generalne i specijalne (posebne). U ugovorima sa sporazumno određenom sadržinom ugovorne strane svojom voljom, nakon prethodnog pregovaranja o bitnim elementima ugovora, sporazumno određuju sadržinu ugovora i kada je on imenovan i uređen propisima. U ugovorima po pristupu jedna ugovorna strana ili treće lice unapred određuje sadržinu ugovora i on ne nastaje nakon prethodnog pregovaranja o bitnim elementima ugovora, a druga strana može samo pristupiti tako učinjenoj ponudi ili od nje odustati. Kolektivni ugovor jedna ili obe ugovorne strane zaključuju u ime i za račun lica koja sačinjavaju određenu grupu (asocijaciju, kolektiv, preduzeće, društvo). Ugovor ne veže samo ugovorne strane nego i pripadnike grupe koju je reprezentovala ugovorna strana i nezavisno da li su oni učestvovali i bili predstavljeni u vreme zaključenja ugovora. U praksi se zaključuju i kolektivni ugovori o osiguranju života, o osiguranju poljoprivrednih proizvoda kooperanata između poljoprivredne zadruge i osiguravajućeg fonda, a takav karakter ima i prinudno poravnanje poverilaca pošto on proizvodi dejstvo za sve poverioce istog dužnika i one koji su glasali protiv poravnanja, ali su ostali u manjini. Individaualni ugovor zaključuju dve ugovorne strane neposredno (bez obzira da li su pravna ili fizička lica) i dejstvo ugovora se proteže na njih, a ne na treća lica koja nisu učestvovala u njegovom zaključenju. Kolektivnim ugovorom se određuje sadržina budućih individualnih ugovora, pa je ova podela značajna kod ocene dejstva i punovažnosti ugovora. Naime, odredbe individualnog ugovora ne mogu biti u suprotnosti sa kolektivnim ugovorom koji ima snagu propisa.138 Generalni (opštim, okvirnim) ugovorom ugovorne strane uređuju samo opšte obaveze iz ugovora. Prestacije iz glavnog ugovora, koji je najčešće trajan, prostiru se na svo vreme trajanja obligacionog odnosa između stranaka. Specijalnim (individualnim, posebnim) ugovorom se konkretizuju (preciziraju) prava i obaveze ugovornih strana. Specijalni ugovor ne može biti u suprotnosti sa generalnim ugovorom. Najčešće se zaključuje generalni ugovor o građenju objekta, ako izgradnja traje duže vremena (npr. nekoliko godina) i može se ostvariti u određenim fazama, a specijalnim ugovorom se određuju radovi koji će se izvesti u kraćem vremenskom periodu (od 6 meseci ili jednu godinu). 138
Perović, S., op. cit., str. 225 - 229. i Radišić, J., op. cit., str. 139, 140.
99
100
Na osnovu karaktera prestacije ugovori se mogu podeliti na proste (jednostavne) i složene (mešovite). Prosti (jednostavni) ugovori sastoje se od elemenata karakterističnih za sadržinu samo jednog ugovora (npr. o posluzi, delu, prodaji, zakupu). Složeni (mešoviti) ugovori se sastoje od više različitih prostih ugovora koji zajedno čine jednu celinu, jedan novi ugovor (npr. ugovor o ugostiteljskim uslugama). Prema obavezi da se zaključi drugi ugovor ugovori se mogu podeliti na preliminarne ugovore (predugovore) i glavne ugovore. Predugovor (preliminarni ugovor) je ugovor kojim se jedna ili obe strane obavezuju da zaključe drugi, glavni ugovor. Glavni ugovor je drugi ugovor na čije su se zaključenje obavezale strane u predugovoru. Propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor ako je propisana forma uslov punovažnosti ugovora. Kada je kriterijum podele zakonsko regulisanje ugovori se mogu klasifikovati na imenovane i neimenovane. Imenovani ugovori su česti u praksi zbog čega je određena njihova pravna priroda i bitna sadržina imperativnim ili dispozitivnim odredbama zakona. Veliki broj imenovanih ugovora reguliše ZOO (prodaja, razmena, zajam, zakup, itd.) ali i drugi zakonski tekstovi. Tako je imenovan ugovor o doživotnom izdržavanju (regulisan Zakonom o nasleđivanju), ugovor o autorskom delu itd. Neimenovani su ugovori čija sadržina nije unapred određena u zakonima kao tipična i imenovana. Oni nisu česti u prometu, a imaju sadržinu i prirodu kakvu odrede ugovorne strane u granicama svoje autonomije volja. Kada neimenovani ugovori postanu češći zakonodavac ih, po pravilu, reguliše i oni postanu imenovani ugovori. Za punovažnost imenovanog ugovora nije neophodno da strane regulišu sve odnose. Dovoljno je da se saglase sa bitnim elementima ugovora, i na njega se primenjuju odgovarajuće dispozitivne ili imperativne zakonske odredbe.139 Prema zavisnosti jednog ugovora od drugog ugovori se mogu grupisati na samostalne i akcesorne. Samostalni ugovori nastaju i proizvode dejstva nezavisno od drugog ugovora. U praksi takvi ugovori dominiraju (npr. prodaja, zakup, ostava). Akcesorni ugovori zavise od nastanka, dejstva i prestanka samostalnog ugovora. Bez prethodnog nastanka samostalnog ugovora ne može nastati ni akcesorni ugovor (stoga je npr. ugovor o ugovornoj kazni, jemstvu i hipoteci zavisan od prethodnog nastanka nekog samostalnog ugovora). Prestankom samostalnog prestaje i akcesorni ugovor (ako se ugasi obaveza glavnog dužnika gasi se i obaveza jemca itd).
III.
ZAKLJUČENJE UGOVORA
Zaključenje ugovora je procedura postizanja saglasnosti volja strana da bi nastao ugovor. Obligacioni ugovor kojim se zasniva, menja ili prestaje obligacioni odnos, nastaje i proizvodi dejstva ukoliko su ostvarene opšte pretpostavke 139
Jakšić, S., op. cit., str. 138. i 139; Perović, S., op. cit. str. 192 - 194. i dr Jakov Radišić, J., op. cit., str. 137. i 138.
u pogledu saglasnosti volja, predmeta, pravne sposobnosti i osnova, te posebne pretpostavke u odnosu na formu ugovora, uslova i davanja saglasnosti za zaključenje ugovora.140
1. Saglasnost volja Saglasnost volja je prvi i najvažniji sastojak ugovora. Ugovor može nastati samo o onome o čemu se se ugovorne strane složile (usaglasile). Sadržina ugovora je određena voljom strana, a eventualno dispozitivnim zakonskim odredbama. Saglasnost volja postoji samo kada su izjave volje ugovornih strana punovažne, a ne kada sadrže nedostatke. Ne postoji saglasnost volja i ugovor ne može punovažno nastati kad strane veruju da su saglasne, a u stvari među njima postoji nesporazum o prirodi ugovora ili o osnovu ili o predmetu obaveze (član 63. ZOO). Ugovor je dvostrani pravni posao i da bi punovažno nastao nužno je učešće volje i jedne i druge strane. Njihove volje, iako motivisane sopstvenim interesima, proizvode dejstvo samo ako su uzajamne i podudarne. Da bi saglasnost tih volja nastala, a na taj način i ugovor, volje moraju biti ujedinjene i usklađene. Najčešći način postizanja saglasnosti volja se odigrava putem ponude i njenog prihvatanja.141 1.1. PONUDA
Ponuda je jednostrana i ozbiljna izjava volje jednog lica, koja sadrži sve bitne sastojke ugovora, upućena drugom licu da bi se njenim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor (član 32. stav 1. ZOO). Predlog za zaključenje ugovora (ponuda) proizvodi dejstvo ukoliko sadrži bitne sastojke ugovora koga ponudilac namerava zaključiti, bez obzira što je taj ugovor netačno označen.142 Ne predstavlja ponudu izjava koja nije jasna odnosno kad sadrži rezerve u pogledu bitnih sastojaka ugovora. Slanje kataloga, cenovnika, tarifa i drugih obaveštenja, kao i oglasi učinjeni putem štampe, letaka, radija, televizije ili na koji drugi način, ne predstavljaju ponudu za zaključenje ugovora, nego samo poziv da se učini ponuda pod objavljenim uslovima. Pravilo je da ponuda mora biti ozbiljna i upućena određenom licu. Značaj ponude ima i predlog za zaključenje ugovora učinjen neodređenom broju lica koji sadrži bitne sastojke ugovora čijem je zaključenju namenjen, ukoliko drukčije ne proizilazi iz okolnosti slučaja. Izlaganje robe sa označenjem cene smatra se kao ponuda ukoliko drukčije ne proizilazi iz okolnosti slučaja ili običaja. Ponuda se može učiniti prisutnom ili odsutnom licu, nekim od posrednih ili neposrednih načina izjavljivanja volje i u bilo kojoj formi. Izuzetno, 140 141
142
Potpunije vidi: Orlić, M., Zaključenje ugovora, Beograd, Institut za uporedno pravo, 1993. Pavlović, Đ., op. cit., str. 214 - 248; Marković, L., op. cit., str. 175 - 178; Jakšić, S., op. cit., str. 97 - 101; Radišić, J., op. cit., str. 132 i Perović, S., op. cit., str. 245. Salma, J., op. cit., str. 210. i 211.
101
102
ponuda za zaključenje ugovora za koga zakon zahteva posebnu formu obavezuje ponudioca samo ako je učinjena u toj formi. Najvažnije dejstvo ponude je da, ako bude prihvaćena, zasnuje ugovor. Ponuda učinjena i pre nego što je prihvaćena, proizvodi dejstvo u određenom vremenskom periodu. Ponudilac je vezan ponudom izuzev ako je svoju obavezu da održi ponudu isključio, ili ako to isključenje proizilazi iz okolnosti posla. Ponudilac koji je vezan ponudom ne može je opozvati. Izuzetno, ponuda se može opozvati samo ako je ponuđeni primio opoziv pre prijema ponude ili istovremeno sa njom. Kada je ponuda saopštena prisutnom licu, a u njoj nije određen rok za prihvatanje, smatra se odbijenom ako nije odmah prihvaćena. Prisutno je lice koje se nalazi u istoj prostoriji i takvoj blizini da može skoro istovremeno, odnosno naizmenično učiniti ponudu i izjaviti da je prihvata. Ponuda učinjena telefonom, telefaksom, elektronskom poštom ili sličnim sredstvima komuniciranja koja uspostavljaju, uglavnom, istovremenu vezu između ugovornih strana, smatra se kao ponuda prisutnom licu. Ukoliko je u ponudi određen rok za njeno prihvatanje, bez obzira što su ugovorne strane prisutne ili se smatraju prisutnim, ponuda obavezuje ponudioca do isteka tog roka.143 Ako je ponudilac u pismu ili telegramu odredio rok za prihvatanje, smatraće se da je taj rok počeo teći od datuma označenog u pismu, odnosno od dana kada je telegram predat pošti. U slučaju da pismo nije datirano, rok za prihvatanje ponude teče od dana kada je pismo predato pošti. Ponuda učinjena odsutnom licu, u kojoj nije određen rok za prihvatanje, vezuje ponudioca za vreme redovno potrebno da ponuda stigne ponuđenome, da je ovaj razmotri, o njoj odluči i da odgovor o prihvatanju stigne ponudiocu.144 Ako je prihvatanje ponude učinjeno sa zadocnjenjem taj akt se smatra kao nova ponuda od strane ponuđenog. 1.2. PRIHVATANJE PONUDE
Prihvatanje ponude je izjava volje kojom se jedna strana saglašava sa primljenom ponudom, a na osnovu koje nastaje ugovor. Značaj prihvatanja ponude ima samo izjava ponuđenog koja je saglasna ponudi i ukoliko je učinjena u roku određenom za njen prihvat. Prihvatanje ponude proizvodi dejstvo ako je učinjeno slobodno i ozbiljno od strane lica sposobnog za zaključenje tog ugovora, odnosno njegovog zastupnika. Relevantna je ako po sadržini odgovara ponudi u pogledu bitnih sastojaka ugovora, pošto ugovorne strane sporedne sastojke ugovora mogu odrediti docnije, nakon zaključenja ugovora, a ako o njima sami ne postignu saglasnost, urediće ih sud. 143 144
Marković, L., op. cit., str. 179 Vuković, M., Obvezno pravo, knjiga druga, Zagreb, 1964, str. 100. i Đurović, R. i Dragašević, M., Obligaciono pravo sa poslovima prometa, Beograd, 1980, str. 99.
Ako ponuđeni izjavi da prihvata ponudu, ali pod uslovom, rezervom i sl. i istovremeno predloži da se ona u nečemu izmeni ili dopuni, smatra se da je ponudu odbio i da je sa svoje strane učinio drugu ponudu svome ranijem ponudiocu. Izjava o prihvatanju ponude može se učiniti izričito (aktivnim ponašanjem), rečima napisanim ili izgovorenim ili odgovarajućim gestovima, konkludentnim radnjama ili prećutno, ali tako da po sadržini odgovara ponudi. Prihvatanje ponude ne mora biti izraženo u formi. Kad zakon propisuje posebnu formu ona obavezuje ponuđenog da je učini u toj formi. Ponuđeni može aktivnim ponašanjem izjaviti da prihvata ili ne prihvata učinjenu ponudu, ali ponuđeni može i ćutati. Pravilo je da ćutanje ponuđenog ne znači prihvatanje ponude.145 Ako bi ponuđeni bio dužan da na svaku ponudu odgovori to bi ga, s obzirom na mogući broj ponudilaca, često izložilo visokim troškovima. Stoga nemaju dejstva odredbe u ponudi da se ćutanje ponuđenog ili neko drugo njegovo propuštanje (npr. ako ne odbije ponudu u određenom roku, ili ako poslatu stvar o kojoj mu se nudi ugovor ne vrati u određenom roku i sl.) smatra kao prihvatanje. Izuzetno, pasivno ponašanje ponekad ima značaj prihvatanja ponude. Tako, kada je ponuđeni u stalnoj poslovnoj vezi s ponudiocem u pogledu određene robe, smatra se da je prihvatio ponudu koja se odnosi na tu robu, ako je nije odmah ili u ostavljenom roku odbio. Lice koje se ponudilo drugom da izvršava njegove naloge za obavljanje određenih poslova, kao i lice u čiju poslovnu delatnost spada vršenje takvih naloga (npr. advokat) dužno je da izvrši dobijeni nalog ako ga nije odmah odbilo. Ako takav nalog nije odbijen smatra se da je ugovor zaključen u trenutku kad je ponuda, odnosno nalog stigao ponuđenom. Ponuda za zaključenje ugovora obavezuje ponudioca do određenog roka. Zadocnelo prihvatanje nema dejstvo zaključenja ugovora, nego se smatra kao nova ponuda od strane ponuđenog. Izjava o prihvatanju ponude proizvodi dejstvo nastanka ugovora. 1.3. TRENUTAK ZAKLJUČENJA UGOVORA
Trenutak zaključenja ugovora je momenat u kome se smatra da su se strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Jedan ugovarač, po pravilu, upućuje drugom predlog za zaključenje ugovora (ponudu). Ponuda mora sadržati sve bitne sastojke ugovora tako da bi se njenim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor. Ako je ponuda učinjena prisutnom licu ponuđeni je dužan da se o ponudi izjasni odmah ili u roku navedenom u ponudi. U slučaju da je ponuda i prihvatanje ponude učinjeno između odsutnih lica ugovor je zaključen u trenutku kada je ponudilac primio izjavu ponuđenog da prihvata ponudu. 145
Vuković, M., op. cit., str. 104; Radišić, J., op. cit., strana 99. i Salma, J., Obligaciono pravo, Beograd, 1988, strana 215.
103
104
Trenutak zaključenja ugovora određuje i mesto zaključenja ugovora između odsutnih lica. Smatra se da je ugovor zaključen u mestu u kome je ponudilac imao svoje sedište, odnosno prebivalište u trenutku kada je učinio ponudu. Kada ugovor zaključuju fizički neposredno prisutna lica on nastaje u mestu u kome su stranke postigle saglasnost volja. 1.4. PREDUGOVOR
Predugovor je ugovor kojim strane preuzimaju obavezu da će docnije zaključiti glavni ugovor, sa određenim bitnim elementima. Ugovor o predugovoru obavezuje ako sadrži bitne sastojke ugovora koje strane docnije žele zaključiti. Propisana forma glavnog ugovora važi i za predugovor, ako je propisana forma uslov punovažnosti ugovora. Saglasnost o bitnim sastojcima ugovora koji će docnije biti zaključen je dovoljna da ugovor punovažno nastane. Strana koja u ostavljenom roku nije zaključila glavni ugovor krši predugovor. Osnovni način prestanka obaveza iz predugovora je zaključenje glavnog ugovora, dobrovoljno ili po odluci suda. Obaveza na zaključenje glavnog ugovora može prestati i protekom prekluzivnog roka od šest meseci. Naime, zaključenje glavnog ugovora može se zahtevati u roku od šest meseci od isteka roka predviđenog za njegovo zaključenje, a ako taj rok nije predviđen, onda od dana kad je prema prirodi posla i okolnostima ugovor trebalo da bude zaključen. Predugovor prestaje i kada se, sve do roka predviđenog za zaključenje glavnog ugovora, okolnosti od njegovog zaključenja toliko izmene da ne bi bio zaključen da su takve okolnosti postojale u to vreme.
2. Predmet ugovora Predmet ugovora su akti davanja, činjenja, nečinjenja ili trpljenja (prestacije) koje jedna strana duguje drugoj, ono na šta se dužnik obavezao poveriocu. Zaključenjem ugovora nastaje obligacioni odnos čiji neposredni predmet su navedene prestacije koje su i posredni predmet ugovora. Predmet ugovora može biti akt predaje stvari (dare), činjenje (facere), nečinjenje (non facere) ili trpljenje (pati). Izraz davanje (dare) označava obavezu dužnika da poveriocu preda neku stvar, ne samo sa ciljem prenošenja prava svojine - nego npr. davanja stvari na upotrebu na osnovu ugovora o posluzi (u rimskom pravu izraz dare je označavo samo prenošenje prava svojine ili službenosti na poverioca). Činjenje (facere) označava akte činjenja, faktičke ili pravne radnje dužnika (u ugovoru o delu: izrada ili opravka neke stvari). Nečinjenje (“non facere) je uzdržavanje od određene radnje koju bi dužnik, da nije zaključio ugovor, mogao preduzimati (npr. susedi se obavežu da nijedan od njih neće saditi ni sejati visoke kulture uz među kako time ne bi zaklanjali vidik ili pravili senke jedan drugom).
Iz ugovora može proisteći više obaveza, a svaka obaveza ima posebna predmet. Ugovor o delu ima za predmet obavljanje određenog posla (izrada ili opravka neke stvari ili izvršenje nekog fizičkog ili intelektualnog rada i sl.), i plaćanje naknade, a ugovor o prodaji predaju stvari i isplatu cene. Jednostrano - obavezni ugovor (npr. ugovor o poklonu) ima za predmet samo jednu obavezu - predaju poklonjene stvari. Predmet je bitna pretpostavka postojanja svakog ugovora. Kada ne postoji predmet ugovor ne nastaje. Predmet punovažnog ugovora mora biti moguć, dopušten i određen odnosno odrediv. Ako je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv ugovor je ništav.
3. Osnov ugovora (kauza) Osnov ugovora (kauza) je neposredni pravni cilj obavezivanja strane u ugovoru. On je, sa gledišta jedne strane, isti u istoj vrsti ugovora. U ugovoru o prodaji neposredni pravni cilj obavezivanja kupca je sticanje prava svojine na stvari, a prodavca na novcu. Za dobročine ugovore relevantna je namera (motiv) da druga strana dobije neku korist, odnosno poklon (intentio liberalis, animus donandi). Svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov. Osnov obaveze je bitan uslov postojanja svakog ugovora i predstavlja razlog i cilj obavezivanja jedne strane u ugovoru. Ugovor je ništav ako osnov (kauza) ne postoji. Izuzetno, obaveza može postojati i kad kauza nije vidljiva, jer se njeno postojanje pretpostavlja (apstraktni pravni poslovi). U dvostrano-obaveznim ugovorima jedna ugovorna strana se obavezuje da ispuni svoju obavezu u očekivanju ispunjenja obaveze druge strane. Razlog i cilj obavezivanja prodavca u ugovoru o prodaji je sticanje svojine na određenoj sumi novca, a kupca prava svojine na kupljenoj stvari. Pravilo je da na punovažnost dvostrano - obaveznih ugovora ne utiču pobude zbog kojih je ugovor zaključen. Osnov (kauza) obaveza je bitan uslov punovažnosti i dobročinih ugovora, ali ima drukčiju sadržinu. Osnov obavezivanja npr. poklonodavca je motivisan namerom da poklonoprimcu prenese neko imovinsko pravo bez naknade (animus donandi). Motiv je sastavni deo osnova dobročinog ugovora. Kada je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovorača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor je ništav. Osnov mora biti dopušten. On je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Ugovor u kome ne postoji osnov ili je osnov nedopušten je ništav. Tako je bez osnova obavezivanje prodavca da preda kupcu individualno određenu stvar koja je u vreme zaključenja ugovora potpuno uništena i takav ugovor je bez dejstva.
105
106
4. Mane (nedostaci) volje Mane (nedostaci) volje su nesaglasnost izjavljene i unutrašnje volje, nedostatak volje, iako su spoljne, izjavljene volje podudarne.146 Stvarna volja se razlikuje od izjavljene ili uopšte ne postoji volja za zasnivanje pravnog posla.147 Volja ima mane ako je izjavljena pod uticajem prinude, zablude ili pretnje. Poništenje ugovora zbog mana volje može zahtevati samo lice u čijem je interesu rušljivost ustanovljena, u subjektivnom roku od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude, a u objektivnom roku od tri godine od zaključenja ugovora.
5. Forma ugovora Za punovažan nastanak nekih ugovora strane moraju izjaviti volju u određenoj formi. Forma nije uslov nastanka svih ugovora. Naprotiv, pravilo je da zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drukčije određeno. Volja za zaključenje ugovora se, shodno ovom principu, može izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti kakva je njena sadržina. Ugovor je formalan ako su strane po zakonu ili sporazumu obavezne izjavu volje dati u određenoj formi.148 Na formu ugovora primenjuju se pravila izložena u temi Forma pravnog posla.
6. Pojačanje ugovora Ugovor se može pojačati ugovaranjem primene određenih pravnih instituta kojima se obezbeđuje izvršenje obaveze dužnika u skladu sa ugovorom. Strane su u ugovoru dužne ispuniti svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje. Dužnik nekada ne ispunjava svoju obavezu, zadocni sa njenim ispunjenjem ili ugovor povredi na neki drugi način. Poverilac u toj situaciji može zahtevati raskid ugovora (osim ako raskid ne nastaje po samom zakonu) ili izvršenje ugovora. Zaštitu svojih prava poverilac tada mora potražiti u sudskom postupku. Ali, i kada je donesena pravnosnažna i izvršna sudska odluka poverilac može biti insolventan, tako da se ugovor ne može izvršiti ni prinudnim putem. Da bi se obezbedilo izvršenje ugovora strane predviđaju stvarna i lična sredstva obezbeđenja 146
147
148
U starijoj pravnoj literaturi mane volje su se označavale kao “nedostatci u saizvolenju” i u njih su svrstavani: zabluda, nasilje i prevara - vidi: Pavlović, Đ., op. cit., str. 249 - 275. Vidi potpunije: Marković, L., Građansko pravo, Beograd, 1927, str. 221 - 235. i Pavlović, Đ., ibidem. O formi ugovora vidi npr: Aranđelović, D., Osnovi obligacionog prava, Beograd; bez godine, str. 71 - 73; Marković, L., op. cit. str. 183 - 191; Jakšić, S., op. cit. str. 126 - 128; Radišić, J., op. cit. str. 111. i 112; Perović, S., op. cit. str. 338 - 366: O formi u francuskom pravu vidi: Benabent, A., Droit civil, Les obligations, Paris, 1989, str. 47 - 58.
(pojačanja) ugovora, polaganje avansa, proširenje ugovorne odgovornosti, odricanje od prava na isticanje određenih prigovora ili ugovaranjem da će dva ili više lica biti solidarni dužnici itd. Stvarna sredstva obezbeđenja kao što su: hipoteka, zaloga, kaucija ili kapara, ovlašćuju poverioca da stekne određena stvarna prava na stvarima dužnika ili trećeg lica ukoliko dužnik ne ispuni svoju obavezu u zakonom predviđenom roku. Lična sredstva obezbeđenja (npr. jemstvo, ugovorna kazna, odustanica) ovlašćuju poverioca, ako dužnik ne ispuni obavezu, da od dužnika ili trećeg lica zahteva ispunjenje te obaveze, određenog novčanog iznosa ili neke druge materijalne koristi.149 U pravnom životu se, pored hipoteke i zaloge na pokretnoj stvari, često ugovaraju kapara, ugovorna kazna i odustanica. 6.1. KAPARA
Kapara je akcesorni ugovor kojim se dužnik obavezuje poveriocu da mu kao znak da je zaključen ugovor, i sa ciljem stvarnog obezbeđenja ispunjenja obaveze, preda iznos novca ili izvesnu količinu drugih zamenljivih stvari (određenih po rodu).150 Ugovor se smatra zaključenim kad je kapara data, ako nije što drugo ugovoreno. Shodno tome strane se mogu sporazumeti da je ugovor zaključen u momentu kada su ugovorne strane postigle saglasnost o bitnim sastojcima ugovora ili u nekom trenutku koji sledi posle davanja kapare. Ugovor o kapari je akcesoran i deli sudbinu glavnog. Stoga, ako nije punovažan glavni ugovor ni ugovor o kapari nije punovažan. Ako je glavni ugovor formalan u toj formi mora biti postignuta i saglasnost o kapari, a predmet kapare predat poveriocu. Samo sporazum o kapari bez predaje iznosa kapare (s obzirom da je to realan sporazum) je predugovor kojim jedna strana preuzima obavezu da docnije zaključi drugi (glavni) ugovor. Punovažan je i usmeni ugovor o kapari (iako je glavni ugovor formalan), ako je kasnije ispunjen (tj. kapara predata) i tako konvalidiran. Samostalni ugovor se smatra zaključenim kada je kapara data ako nije što drugo ugovoreno. U slučaju ispunjenja ugovora, kapara se mora vratiti ili uračunati u ispunjenje obaveze. Kada je za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja je dala kaparu, druga strana ima pravo izbora: 1. zahtevati ispunjenje ugovora, ukoliko je to još moguće 149
150
Opravdano je istaknuto da “ i odustanica služi ojačanju i obezbeđenju prava iz ugovora, jer, prvo, onaj koji bi hteo bezrazložno da odstupi od ugovora, zna da mora da plati odustanicu, i to će u mnogim slučajevima zadržati ugovarače od bezrazložen povrede ugovora. Na drugom mestu svrha je odustanice da dade drugoj strani kompenzaciju za izostanak ugovora, i tako posredno ta druga strana dobiva privredno ono, što je uglavnom od ugovora očekivala” - vidi: Marković, L., Obligaciono pravo, Beograd, NIU Službeni list SRJ, 1997, strana 259. Pavlović, Đ., op. cit., str. 201 - 205; Marković, L., op. cit., str. 225 - 229; Jakšić, S., op. cit., str. 147 - 149. i Salma, J., op. cit., str. 381. i 382.
107
108
ili 2. tražiti naknadu štete, a kaparu uračunati u naknadu ili je vratiti ili 3. zadovoljiti se primljenom kaparom. Ako je za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja je primila kaparu druga strana po svom izboru može: 1. zahtevati izvršenje ugovora, ako je to još moguće ili 2. tražiti naknadu štete i vraćanje kapare ili 3. tražiti vraćanje udvojene kapare. U oba slučaja, kad druga strana zahteva izvršenje ugovora, ima pravo i na naknadu štete koju trpi zbog zadocnjenja. Na zahev zainteresovane strane sud može smanjiti preterano visoku kaparu. 6.2. UGOVORNA KAZNA
Ugovorna kazna (stipulatio poenae) je sporazum strana kojim se dužnik obavezuje da će poveriocu platiti određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist ako ne ispuni svoju obavezu, ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem.151 Ona se svrstava u lično sredstvo obezbeđenja koje utiče na dužnika da uredno ispuni poveriocu svoju obavezu i njome se može obezbediti ispunjenje bilo koje obaveze, izuzev novčanih obaveza, pošto zbog zadocnjenja u ispunjenju novčane obaveze dužnik duguje zateznu kamatu. Ugovorna kazna ima i karakteristike naknade štete. Ako je šteta koju je poverilac pretrpeo veća od iznosa ugovorne kazne, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete. Sporazum o ugovornoj kazni mora biti ugovorena u formi propisanoj za ugovor iz koga je nastala obaveza na čije se ispunjenje odnosi. Ako prestane samostalna obaveza, po pravilu, prestaje i ugovorna kazna. Sporazum o ugovornoj kazni prestaje proizvoditi dejstvo ako je do neispunjenja ili zadocnjenja u ispunjenju došlo iz uzroka za koji dužnik ne odgovara. Visinu ugovorne kazne strane mogu odrediti u ukupnom iznosu (npr. 5000 dinara) u procentu (npr. za zadocnjenje duže od mesec dana 15% od vrednosti glavne obaveze) ili za svaki dan zadocnjenja (npr. 0,5% od vrednosti glavne obaveze) ili na koji drugi način, unapred pre nego što je dužnik povredio svoje obaveze iz ugovora.152 Zbog toga se ona može kasnije pokazati nesrazmerno visoka s obzirom na značaj i vrednost predmeta obaveze. U tom slučaju sud će, na zahtev dužnika, smanjiti iznos ugovorne kazne. Pravo poverioca zavisi od sporazuma da li je kazna ugovorena za slučaj neispunjenja ili zadocnjenja u ispunjenju obaveze. Ako šta drugo ne proizilazi iz ugovora smatra se da je kazna ugovorna za slučaj da dužnik zadocni sa ispunjenjem. Ukoliko je kazna ugovorena za slučaj neispunjenja obaveze poverilac je ovlašćen zahtevati ispunjenje obaveze ili ugovornu kaznu. Nakon što se opredeli za jedno od ovih ovlašćenja poverilac je dužan da o tome obavesti na siguran način dužnika s obzirom da je izbor nepoziv. Poverilac koji je zahtevao isplatu ugovorne kazne, naime, gubi pravo da zahteva ispunjenje obaveze. 151 152
O funkciji ugovorne kazne vidi npr: Salma, J., op. cit., str. 383. i 384. Danilović, T., Ugovorna kazna i njena visina, Pravni život, br. 10-12/88, strana 1583.
Za pojedine obligacije zakon propisuje obavezu dužnika koji zadocni sa ispunjenjem obaveze ili obavezu ne ispuni da plati određenu naknadu pod nazivom penala, ugovorne kazne, naknade ili kojim drugim nazivom. Kada su ugovorne strane, i pored toga, postigle sporazum o ugovornoj kazni, poverilac nije ovlašćen zahtevati i naknadu određenu zakonom i ugovornu kaznu, osim ako je to zakonom izričito dozvoljeno. 6.3. ODUSTANICA
Odustanica153 je sporazum kojim se jedna ili svaka ugovorna strana ovlašćuje da odustane od ugovora davanjem neke stvari.154 Predmet odustanice je najčešće novac, ali to može biti bilo koje imovinsko pravo. Kad strana u čiju je korist ugovorena odustanica izjavi drugoj strani da će dati odustanicu, ona više ne može zahtevati izvršenje ugovora, nego stiče ovlašćenje na odustanak od ugovora, s tim što je dužna dati odustanicu istovremeno s izjavom o odustajanju od ugovora. Ako ugovorači nisu odredili rok do koga ovlašćena strana može odustati od ugovora, ona to može učiniti sve dok ne protekne rok određen za ispunjenje njene obaveze. Ovo pravo odustajanja od ugovora prestaje i kad strana u čiju je korist ugovoreno počne ispunjavati svoje obaveze iz tog ugovora ili primiti ispunjenje od druge strane, jer je takvim ponašanjem ovlašćena strana nedvosmisleno izjavila volju da se neće koristiti ovlašećenjem na odustanak od ugovora. Pravilo da strana koja je dala kaparu ne može odustati od ugovora ostavljajući kaparu drugoj strani, odnosno to ne može učiniti druga strana vraćanjem udvojene kapare. Strane uz kaparu mogu ugovoriti ovlašećenje na odustanak od ugovora. U ovom slučaju kapara se smatra kao odustanica i svaka strana može odustati od ugovora. Ako od ugovora odustane strana koja je dala kaparu gubi je, a ako odustane strana koja je kaparu primila, ona je udvojeno vraća. Kao kapara u funkciji odustanice može se dati izvestan iznos novca ili količina drugih zamenjivih stvari. Predmet takvog ugovora je ograničen, za razliku od odustanice, s obzirom na pravilo o udvojenom vraćanju kapare kao odustanice od strane koja ju je primila. Kada predmet ugovora o kapari kao odustanici ne bi bio sveden na iznos novca ili neku količinu drugih zamenjivih stvari, tada bi, u slučaju da je predmet kapare individualno određena stvar, nastali problemi prilikom vraćanja udvojene kapare. S obzirom na funkciju odustanice sud može, na zahtev zainteresovane strane, smanjiti preterano visoku odustanicu. 153
154
U starom srpskom pravu odustanica se nazivala pišmanina ili pišmanluk - vidi: paragraf 551. SGZ; Pavlović, Đ., op. cit., str. 205. i Bogdanfi, G. i Nikolić, N., Opšte privatno pravo, Pančevo, 1925, str. 27. Ugovorna kazna (stipulatio poenae) je u rimskom pravu imala sličnu ulogu kao i danas - vidi: Salkovski, S., Institucije s istorijom Rimskog privatnog prava, Beograd, Državna štamparija Kraljevine Srbije, 1894, str. 361 i Romac, A., op. cit. str. 537.
109
110
IV. DVOSTRANO OBAVEZNI UGOVORI Dvostrano obavezni su oni ugovori koji za obe ugovorne strane stvaraju ovlašćenja i obaveze. Dvostrano obavezni su ugovori: o prodaji, o delu, o razmeni, o zakupu, o građenju itd. U tim ugovorima nastaju uzajamna prava i obaveze na obe strane. Svaka strana postaje i poverilac i dužnik. Nasuprot tome, jednostrano obavezni ugovori stvaraju za jednu (ali ne i drugu) ugovornu stranu jednu ili više obaveza koje, stoga, nisu uzajamne. U tim ugovorima jedna strana je dužnik, a druga poverilac. Tako su jednostrano obavezni: ugovor o poklonu kojim nije poklonoprimcu naložena nikakva obaveza, prodajni nalog, ugovor o jemstvu, ugovor o ostavi koja ne predviđa nagradu ostavoprimcu i ugovor o posluzi. Podela ugovora na jednostrano obavezne i dvostrano obavezne ima praktični značaj. U zasnivanju dvostrano obaveznih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja. Prigovor neispunjenja ugovora je moguće isticati samo u dvostrano obaveznim ugovorima. Naime, u dvostrano obaveznim ugovorima nijedna strana nije dužna isuniti svoju obavezu ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu, izuzev ako je što drugo ugovoreno ili zakonom određeno, ili ako što drugo proističe iz prirode posla. Pravila o odgovornosti za materijalne i pravne nedostatke ispunjenja, o raskidanju ugovora zbog neispunjenja, o raskidanju ili izmeni ugovora zbog promenjenih okolnosti, nemogućnosti ispunjenja, prekomernom oštećenju, zelenaškom ugovoru i ustupanju ugovora mogu se primeniti samo na dvostrano obavezne ugovore. Na obaveze prenosioca u dvostranono obaveznom ugovoru shodno se primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu odgovornost prodavca za materijalne i pravne nedostatke, ako za određeni slučaj nije što drugo propisano.
1. Raskidanje ugovora zbog neispunjenja Raskidanje ugovora zbog neispunjenja je jednostrana izjava volje poverioca, koji je svoju obavezu ispunio ili je spreman da je ispuni, upućena dužniku zbog neizvršenja njegove obaveze, kojom raskida punovažni ugovor, ako raskid na nastupa po samom zakonu.155 Raskid ugovora zbog neispunjenja može se zahtevati u dvostrano obaveznim ugovorima ali je moguć i kod jednostrano obaveznih ugovora ukoliko su teretni kao što je ugovor o zajmu s kamatom. Pravo na raskid ugovora jedna ugovorna strana stiče zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja obaveze druge strane. Obaveza je ispunjena delimično kada nije izvršena na način i u obimu predviđenom ugovorom. 155
Marković, L., op. cit., str. 235. i 236; Jakšić, S., op. cit., str. 195. i Perović, S., op. cit., strana 493.
Ako ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, pa dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu. Odluka suda o raskidu ugovora ima deklarativno dejstvo. Poverilac može održati ugovor na snazi ako, po isteku tog roka, bez odlaganja, obavesti dužnika da zahteva ispunjenje ugovora. Dužnik je dužan ugovor ispuniti u razumnom roku od kada je poverilac zahtevao ispunjenje, a ako to ne učini poverilac ponovo stiče pravo da ga vansudski raskine, s tim što ga ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveza. Kad ispunjenje obaveze u određenom roku nije bitan sastojak ugovora dužnik i dalje zadržava pravo da i posle roka ispuni svoju obavezu, a poverilac da zahteva njeno ispunjenje. Ipak, poverilac ima pravo da se odluči za raskid ugovora kada mora ostaviti dužniku primeren naknadni rok za ispunjenje čija dužina zavisi od prirode ugovora i okolnosti svakog slučaja. Posle proteka naknadnog roka u kome dužnik ne ispuni svoju obavezu nastupaju iste posledice kao i u slučaju kad je rok bitni sastojak ugovora tj. ugovor se raskida po samom zakonu.156 Poverilac nije dužan ostaviti dužniku naknadni rok za ispunjenje obaveze ako iz dužnikovog držanja proizilazi da svoju obavezu neće izvršiti ni u naknadnom roku. U ovom slučaju poverilac može naknadno raskinuti ugovor bez ostavljanja dužniku naknadnog roka za ispunjenje. Kad je posle isteka roka za ispunjenje obaveze očigledno da jedna strana neće ispuniti svoju obavezu iz ugovora, druga strana može raskinuti ugovor i zahtevati naknadu štete. Poverilac koji zbog neispunjenja dužnikove obaveze raskida ugovor, dužan je to saopštiti dužniku bez odlaganja, a dužnik može održati ugovor ako da odgovarajuće obezbeđenje. Raskidom punovažno zaključenog ugovora ugovorne strane se oslobađaju svojih obaveza, izuzev obaveza na naknadu eventualne štete, te se, nakon tog momenta, ne može uspešno zahtevati izvršenje obaveze.
2. Raskidanje ili izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti Raskidanje ili izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti je prestanak punovažnog ugovora jednostranim raskidom ili njegova revizija zbog nastupanja zakonom određenih činjenica. Nakon zaključenja, a u toku ispunjenja ugovora sa trajnim izvršenjem obaveza, može biti narušeno načelo jednake vrednosti davanja zbog nastupanja promenjenih okolnosti (rebus sic stantibus). Jedna ugovorna strana zbog toga može zahtevati raskidanje ugovora ukoliko su ispunjene sledeće pretpostavke: 1. da su ugovorne strane zaključile dvostrano obavezni ugovor sa trajnim izvršenjem obaveze; 2. da su pre isteka roka određenog za ispunjenje obaveze, nastupile okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u vreme zaključenja 156
Marković, L., op. cit., str. 276; Jakšić, S., op. cit. str. 192; Radišić, J., op. cit. str. 165; Đurović, R. i Dragašević, M., op. cit., str. 136.
111
112
ugovora strana koja se na njih poziva nije bila u mogućnosti odnosno nije bila dužna da ih uzme u obzir, niti ih je mogla izbeći ili savladati i 3. da je očigledno da ugovor ne odgovara više očekivanjima ugovornih strana i da bi, po opštem mišljenju, bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je. Strana koja je ovlašćena da zbog promenjenih okolnosti zahteva raskid ugovora dužna je da o svojoj nameri da traži raskid ugovora obavesti drugu stranu čim je saznala da su takve okolnosti nastupile, a ako to ne učini odgovara za štetu koju je druga strana pretrpela zbog toga što joj zahtev nije bila na vreme saopštila. Ugovor se neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi pravično izmene. Ukoliko izrekne raskid ugovora sud će na zahtev druge strane obavezati stranu koja ga je zahtevala da naknadi drugoj strani pravičan deo štete koju trpi zbog toga.
Odeljak treći PROUZROKOVANJE ŠTETE I.
POJAM ŠTETE
Šteta je izvor obligacije koja nastaje između lica odgovornog za smanjenje imovine ili onemogućavanje njenog povećanja ili nanošenje fizičkog ili psihičkog bola ili straha i oštećenog.157 Među osnovna načela obligacionih odnosa ZOO je svrstao zabranu prouzrokovanja štete i dužnost ispunjenja obaveza. Povreda ovih načela ima za posledicu nastanak štete i građanskopravne odgovornosti za štetu. Prouzrokovanje štete može biti vanugovorno ili ugovorno (zbog povrede obligacije). Vanugovorna odgovornost za štetu nastaje štetnom radnjom koja stvara obligacioni odnos izemeđu štetnika i oštećenog, lica između kojih pre nije postojao obligacioni odnos. Ugovorna odgovornost za štetu nastaje zbog neispunjenja ili zadocnjenja u ispunjenju postojeće ugovorne ili druge obaveze. Obaveza naknade štete nastaje ako je postojala uzročna veza između štete i radnje štetnika i ako je jedno lice odgovorno za štetu. Za štetu jedno lice može 157
O pojmu štete u pravnoj literaturi ne postoji saglasnost. Određenje štete je najčešće uslovljeno teorijom koju autor zastupa - vidi npr: Vuković, M., op. cit., str. 112. i 113; Jakšić, S., op. cit., str. 227; Toroman, M., Odmeravanje naknade štete u građanskom pravu, Beograd, Institut za uporedno pravo, 1969, str. 11; Radišić, J., op. cit., strana 160. i Salma, J., op. cit. str. 387.
odgovarati po principu krivice i bez obzira na krivicu. Po osnovu krivice odgovara štetnik ako je štetu prouzrokovao namerno ili nepažnjom, a bez obzira na krivicu odgovara imalac opasne stvari odnosno lice koje obavlja opasnu delatnost i u drugim slučajevima predviđenim zakonom. U određenim situacijama, iako postoje pojedine pretpostavke odgovornosti za prouzrokovanu štetu, štetnik nije u obavezi da naknadi štetu. Postojanje zakonom predviđenih činjenica isključuje, naime, protivpravnost i odgovornost za štetu. Štetnik nije dužan naknaditi štetu koju je prouzrokovao: 1) napadaču u nužnoj odbrani (osim u slučaju prekoračenja nužne odbrane), 2) u stanju krajnje nužde (osim u slučaju prekoračenja krajnje nužde) , 3) prilikom vršenja dozvoljene samopomoći, 4) oštećenom koji je pristao da štetnik na njegovu štetu preduzme radnju, 5) ako je šteta nastala usled više sile, radnjom trećeg lica i u drugim slučajevima određenim zakonom.
II.
VRSTE ŠTETE
Šteta se može podeliti na materijalnu (imovinsku) i nematerijalnu (neimovinsku). Materijalna šteta nastaje umanjenjem imovine i sprečavanjem njenog povećanja i može nastati kao obična (prosta šteta) i izmakla korist. Obična šteta je umanjenje imovine, koja postoji u vreme nastanka štete. Ovaj vid štete nastaje npr. uništenjem i oštećenjem neke stvari odnosno ograničenjem prava svojine na stvari, neovlašćenim oduzimanjem stvari itd. Izmakla korist je sprečavanje očekivanog povećanja imovine. Imalac kamiona (ukoliko obavlja privrednu delatnost), koji zbog saobraćajne nezgode nije u voznom stanju, trpi ne samo običnu štetu (ispoljava se u stvarnoj vrednosti kamiona, odnosno izdacima za delove i rad, ako se kamion može popraviti) nego gubi i dobit - očekivanu zaradu u visini koja bi nastala po redovnom toku stvari. Materijalna šteta se može podeliti i na konkretnu štetu i apstraktnu štetu. Konkretna šteta se može dokazati i njena visina precizno utvrditi (u naturi ili novcu), u vreme donošenja sudske odluke. Apstraktna šteta se ne dokazuje nego se pretpostavlja, njena visina se određuje unapred (npr. opštim aktom preduzeća je propisana visina štete za razbijenu čašu u restoranu), pre nego što je šteta prouzrokovana. Materijalna i nematerijalna šteta se, s obzirom na vreme i izvesnost u nastupanju, može podeliti na postojeću i buduću. Postojeća šteta je šteta čije su posledice nastupile nakon što je preduzeta štetna rada. Buduća šteta izvesno nastaje u budućnosti kao produženje oštećenja oštećenog ili nekog drugog dobra. U budućoj šteti je nekada neizvestan trenutak njenog nastupanja i visina. Nematerijalna šteta nastaje nanošenjem drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha. Ona može nastati i u slučaju oštećenja ili uništenja stvari. Tako, kada
113
114
je stvar uništena ili oštećena krivičnim delom učinjenim sa umišljajem sud može odrediti visinu naknade prema vrednosti koju je stvar imala za oštećenika. Pravo na naknadu štete oštećenik ima ako uništenje ili oštećenje stvari izaziva kod njega fizičke ili psihičke bolove ili strah. Nematerijalnu štetu može pretrpeti fizičko lice (npr. zbog povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica), a izuzetno, i pravno lice.158
III.
ODGOVORNOST PO OSNOVU KRIVICE
Odgovornost po osnovu krivice je obaveza štetnika da odgovara za ugovornu i vanugovornu štetu koju je on prouzrokovao namerno ili nepažnjom. Ova odgovornost se označava i kao subjektivna odgovornost za štetu.159 Ako je štetnik drugome prouzrokovao štetu krivica se ne pretpostavlja. On ne mora dokazivati da je šteta nastala bez njegove krivice. Postojanje štete i krivice o štetnika dokazuje oštećeni. Krivica je odnos psihe i volje lica sposobnog za rasuđivanje prema radnji kojom je prouzrokovana šteta i šteti kao posledici te radnje.160 Lice koje usled duševne bolesti ili zaostalog umnog razvoja ili kojih drugih razloga nije sposobno za rasuđivanje ne odgovara za štetu koju drugome prouzrokuje. Postoji krivica kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom. Namera se može ispoljiti kao direktni ili eventualni umišljaj, a nepažnja kao gruba nepažnja (cupa lata) i obična nepažnja (culpa levis). Ne postoji protivpravnost ako je šteta prouzrokovana: 1. u nužnoj odbrani (izuzev u delu u kojem je nužna odbrana prekoračena; u stanju krajnje nužde (kad neko prouzrokuje štetu u stanju krajnje nužde oštećenik može zahtijevati naknadu od lica koje je krivo za nastanak opasnosti štete, ili od lica kod kojih je šteta otklonjena, ali od ovih posljednjih, ne više od koristi koju su imali od toga); 3. uz pristanak oštećenog (ništava je izjava oštećenog kojom je pristao da mu se učini šteta radnjom koja je zakonom zabranjena); 4. u vršenju javne dužnosti, u granicama ovlašćenja na osnovu zakona; 5. u vršenju svog prava (tj. kad ne postoji zloupotreba prava); 6. dejstvom slučaja ili više sile (protivpravna je samo ljudska radnja koja prouzrokuje štetu, a kada nastupi prirodni događaj koji ima obležja više sile ili slučaja ne nastaje odgovornost na osnovu krivice) i 7. vršenjem dozvoljene samopomoći. 158
159 160
Kalođera, M., Naknada neimovinske štete, Zagreb, 1941, str. 1; Toroman, M., ibidem i Petrović, Z., Naknada nematerijalne štete zbog povrede fizičkog integriteta ličnosti, Sarajevo, NIO “Službeni list SR BiH”, strana 73. Toroman, M., op. cit., strana 39. Radišić, J., op. cit., strana 214.
IV. OBJEKTIVNA ODGOVORNOST (ODGOVORNOST ZA ŠTETU OD OPASNE STVARI ILI OPASNE DELATNOSTI) Za štetu od opasne stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete po okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu (objektivna odgovornost) i smatra se da potiču od te stvari ili delatnosti (pretpostavka uzročnosti).161 Stvari koje po svojim osobinama (npr. životinje,162 boce napunjene butan gasom, bočice spreja), položaju (npr. saksija na terasi ili dimnjak) ili upotrebi (motorno vozilo u pokretu) stvaraju povećan rizik ili opasnost štete za ljudski život ili zdravlje, kao i delatnosti od kojih preti opasnost štete koja prevazilazi uobičajene granice su opasne stvari, a takva delatnost opasna delatnost. Za štetu nastalu u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću važi pretpostavka uzročnosti - smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete.163 Ova odgovornost označava se kao objektivna odgovornost ili kao odgovornost bez krivice, pošto se ne zasniva na krivici nego na stvorenom riziku. Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti lice koje se njom bavi. Ukoliko je imaocu opasna stvar oduzeta na protivpravan način, (nije neophodno da je time izvršeno krivično delo), za štetu koja od nje potiče ne odgovara on, nego onaj ko mu je oduzeo opasnu stvar, ako imalac nije za to odgovoran (npr. odgovorno je lice koje je ukradenim putničkim automobilom prouzrokovalo štetu, a ne vlasnik automobila, ali ako je vlasnik ostavio ključeve u automobilu i on će solidarno sa štetnikom odgovarati za štetu). Kada je imalac stvari poverio stvar drugom licu da se njom služi (npr. na osnovu ugovora o posluzi, zakupu) ili licu koje je dužno da stvar nadgleda (npr. na osnovu ugovora o delu predat je sat majstoru na popravljanje), ona odgovaraju kao imaoci stvari. Imalac opasne stvari ili lice koje vrši opasnu delatnost može se osloboditi odgovornosti za štetu ako dokaže: 1) da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili ukloniti i 2) da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti. Kada je oštećenik delimično 161
162
163
Marković, L., op. cit., str. 828 - 831; Jakšić, S., op. cit., str. 319. i Radišić, J., op. cit., strana 244. Isto stanovište je usvojeno i u sudskoj praksi: “Kad je šteta nastala od opasne stvari, odnosno od opasne delatnosti, uzročnost se pretpostavlja, ali se ta pretpostavka može obarati protivdokazima” - odluka VSS, Rev. 4206/94 od 14. 9. 1994, objavljena u ZSO, knjiga 19, sv. I, odluka broj 97. Životinja je opasna stvar te se pretpostavlja da je štetu pričinila životinja kadgod je ona učestvovala u šteti - vidi: Andrejević, M., Odgovornost za štetu koju pričini životinja, Beograd, Institut za uporedno pravo, 1969, strana 101. Isti stav prihvata i sudska praksa: “Šteta usled ujeda psa je šteta od opasne stvari za koju odgovara njen imalac” - odluka VSS, Rev. 2978/95 od 12. jula 1995, knjiga 20, sv. I, odluka br. 97. Kostić, D., Pojam opasne stvari, Beograd, Institut za uporedno pravo, 1985, str. 73 - 75; Jakšić, S., op. cit., str. 322 - 325; Salma, J., op. cit., str. 505. i Andrejević, M., op. cit., str. 29.
115
116
doprineo nastanku štete, imalac se oslobađa odgovornosti delimično, a ukoliko je nastanku štete delimično doprinelo treće lice, ono odgovara oštećeniku solidarno sa imaocem stvari. Ako jednom od njih isplati naknadu stiče pravo da od drugog zahteva deo isplaćene naknade, srazmerno težini svoje krivice. Kao treće lice koje je doprinelo nastanku štete ne smatra se lice kojim se imalac stvari poslužio pri upotrebi stvari (npr. radnik imaoca opasne stvari).
V.
ODGOVORNOST PROIZVOĐAČA STVARI S NEDOSTATKOM
Proizvođač, koji stavlja u promet pokretnu stvar koju je proizveo sa nedostatkom, odgovara za štetu koja je usled toga nastala. Proizvođač je lice koje proizvodi gotove proizvode, sirovine i sastavne delove. Kao proizvođač se smatra i lažni (“fantomski”) proizvođač - onaj ko se predstavlja kao proizvođač stavljanjem svog imena, zaštitnog znaka ili drugog obeležavajućeg znaka na proizvod i lice koje uvozi proizvod namenjen prodaji (odgovorno lice). Ako proizvod ne sadrži podatke o proizvođaču, prodavac ima položaj proizvođača, osim ako u razumnom roku ne obavesti oštećenog o identitetu proizvođača, odnosno lica od koga je nabavio proizvod. Takođe, ukoliko uvozni proizvod ne sadrži podatke o uvozniku, prodavac ima položaj proizvođača, iako proizvod sadrži podatke o proizvođaču.164 Proizvođač odgovara za štetu nastalu od proizvoda sa nedostatkom bez obzira na to da li je znao za nedostatak. Proizvod, za koga odgovara odgovorno lice, je pokretna stvar, odvojena ili ugrađena u drugu pokretnu ili nepokretnu stvar, svaka proizvedena ili sakupljena energija za davanje svetlosti, toplote ili kretanja. Karakter proizvoda za čiji nedostatak se odgovara nemaju osnovni poljoprivredni proizvodi (proizvodi iz zemljišta, stočarstva i ribarstva). Nedostatak postoji ako proizvod ne obezbeđuje sigurnost koja se s pravom očekuje s obzirom na sve okolnosti, uključujući i reklamu, svrhu kojoj je namenjen i vreme kada je stavljen u promet. Šteta, za koju odgovara odgovorno lice, je šteta prouzrokovana smrću ili telesnim povredama i šteta nastala uništenjem ili oštećenjem nekog dela imovine, pod uslovom da se on uobičajeno koristi za ličnu upotrebu ili potrošnju i da ga je oštećeni u tu svrhu koristio. Proizvođač odgovara za štetu nastalu od proizvoda sa nedostatkom bez obzira na to da li je znao za nedostatak. Odgovornost proizvođača ne može biti ograničena ili isključena propisom ili ugovorom. 164
Član 2. Zakona o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom (“Službeni glasnik RS”, broj 101/2005).
Šteta može nastati zbog konstrukcijskog, proizvodnog ili instrukcijskog nedostatka stvari.165 Konstrukcijski nedostatak postoji na svakoj stvari serije ili na svim proizvodima. Proizvodni nedostatak nastaje na pojedinim stvarima, zbog iznenadnog otkazivanja rada mašine ili izmicanja kontroli radnika pojedinih stvari, a instrukcijski nedostatak može se ispoljiti i kod stvari koje nemaju nedostatak, ali stvar postaje opasna usled pogrešnog načina upotrebe. Zbog toga proizvođač odgovara za opasna svojstva stvari, ako nije preduzeo sve što je potrebno da štetu, koju je mogao predvideti, spreči putem upozorenja, bezbedne ambalaže ili drugom odgovarajućom merom. Oštećeni ima pravo na naknadu štete ako dokaže da je pretrpeo štetu, da je proizvod imao nedostatak i da postoji uzročna veza između proizvoda sa nedostatkom i pretrpljene štete. Proizvođač se može potpuno osloboditi ove odgovornosti ako dokaže da: 1) nije stavio proizvod u promet; 2) nedostatak verovatno nije postojao u vreme kada je stavio proizvod u promet ili da se pojavio kasnije; 3) on nije proizveo proizvod namenjen za prodaju i da proizvod nije proizveden u okviru njegove redovne delatnosti; 4) je nedostatak nastao usled usaglašavanja svojstva proizvoda sa propisanim normama; 5) nivo naučnog i tehničkog znanja u vreme kada je proizvod stavljen u promet nije omogućavao otkrivanje nedostatka. Proizvođač se može delimično ili potpuno osloboditi odgovornosti za štetu ako je oštećeni ili lice za koje je on odgovoran delimično doprineo nastanku štete. Suprotno tome, ako je nastanku štete od proizvoda sa nedostatkom delimično doprinelo treće lice isključivo je odgovoran proizvođač. Proizvođač sastavnog dela proizvoda neće biti odgovoran ako dokaže da se nedostatak može pripisati dizajnu proizvoda ili da je posledica uputstva datog od strane proizvođača. Odgovornost za stvar sa nedostatkom nastaje ako je ona stavljena u promet (npr. prodata, data na poslugu, poklon). Stvar nije stavljena u promet kada se upotrebljava u krugu fabrike koja je proizvodi ili ako je izložena u samoposluzi, pa je potrošači razgledaju i sl. Šteta koja nastaje zbog stvari sa nedostatkom za lica ili stvari naziva se refleksna, sekundarna, sporedna i posredna šteta, a njen proizvođač odgovara bez obzira na krivicu i da li je on znao da ta stvar predstavlja opasnost štete za lica ili stvari. Potraživanje naknade štete od proizvoda sa nedostatkom zastareva u subjektivnom roku za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu, nedostatak i identitet proizvođača.Ovo potraživanje zastareva u objektivnom roku od deset godina od dana kad je proizvođač stavio u promet proizvod sa nedostatkom. 165
Radišić, J., Odgovornost za štetu koju uzrokuje stvar s nedostatkom, Pravni život, broj 1/89, strana 20, Janković, D., Odgovornost proizvođača stvari sa nedostatkom, Pravni život, br. 9-10/92, strana 1301.
117
118
VI. NAKNADA MATERIJALNE (IMOVINSKE) ŠTETE 1. Pojam i vrste naknade Naknada (reparacija, otklanjanje) štete je obaveza štetnika odnosno odgovornog lica, koja nastaje kao posledica prouzrokovanja štete. Pravo na naknadu štete dospeva nastankom štete. Šteta se može naknaditi uspostavljanjem ranijeg stanja (naturalna naknada, naturalna restitucija) i u novcu (novčana naknada). Uspostavljanje ranijeg stanja restitucijom se dobro koje je oštećeno dovodi u stanje u kome je bilo pre nastanka štete ili štetnik oštećenom daje drugo dobro koje odgovara uništenom. Restitucija može biti individualna, generična ili se ostvaruje popravkom stvari.166 Individualna restitucija se ispoljava kao vraćanje stvari koja je bila oduzeta (npr. ukradena), generična u davanju umesto uništene druge stvari iste vrste i kvaliteta, a popravljanjem se, izvođenjem određenih radova, stvar dovodi u stanje koje je postojalo pre nastanka štete. Naknadom u novcu oštećenom se isplaćuje ekvivalentan iznos novca kojim se može kupiti uništena stvar u vreme donošenja sudske odluke.167 Ako je stvar koja je bila oduzeta imaocu na nedozvoljen način propala usled više sile odgovorno lice je isključivo dužno dati naknadu u novcu.
2. Obim naknade materijalne štete Oštećenik ima pravo na naknadu obične štete (stvarna, prosta šteta - damnum emergens) i na naknadu izmakle koristi (izgubljena dobit - lucrum cessans). Sa ciljem ostvarenja načela potpunosti naknade štete sud će uzeti u obzir i oklonosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete i dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja (potpuna naknada štete). Naknada obične štete određuje se u visini stvarnog iznosa štete. Ako se šteta naknađuje u naturi oštećeni će vratiti istu stvar koju je protivpravno oduzeo, izvršiti popravljanje oštećene stvari ili dati oštećenome stvar iste vrste, kvaliteta i količine. Kada se šteta naknađuje u novcu visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo. Relevantna je prometna, redovna cena (pretium ordinarium), koja se u određenom mestu i u određeno vreme može postići za oštećenu, uništenu ili nestalu stvar. Izmakla korist (dobit) se utvrđuje u visini očekivane koristi (u civilnim i naturalnim plodovima) koja je izmakla i nakanađuje se uspostavljanjem ranijeg stanja i naknadom u novcu. Pri utvrđivanju izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se 166 167
Grbin, I., Neka pitanja naknade materijalne štete, Naša zakonitost, broj 10/86, str. 1310. Stanković, O., Naknada imovinske štete, Beograd, Savez udruženja pravnika Jugoslavije, 1968, str. 40-51.
mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Visinu naknade štete sud može odrediti i po afekcionoj vrednosti (pretium afectionis) tj. vrednosti stvari koja je ona imala za oštećenog (subjektivni kriterijum), a ne s obzirom na tržišnu vrednost stvari, kad je stvar uništena ili oštećena krivičnim delom učinjenim sa umišljajem.168
Odeljak četvrti DEJSTVO OBAVEZA
I.
ISPUNJENJE OBAVEZA I POSLEDICA NEISPUNJENJA
Obligacija stvara za poverioca ovlašćenje da zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno i u svemu kako glasi. Obaveze redovno prestaju ispunjenjem, ali i u drugim zakonom određenim slučajevima (npr. prebijanjem, zastarelošću). Prestankom glavne obaveze gasi se jemstvo, zaloga i druga sporedna prava. Dužnik je odgovoran poveriocu za neispunjenje obaveze ili zadocnjenje u njenom ispunjenju. Neispunjenje obaveze može biti potpuno ili delimično. Poverilac nije dužan primiti delimično ispunjenje, osim ako priroda obaveze drukčije nalaže.169 Dužnik dolazi u zadocnjenje neispunjenjem obaveze u roku određenom za ispunjenje. Poverilac zbog neispunjenja obaveze ili zadocnjenja u ispunjenju stiče prema dužniku ovlašćenje da zahteva naknadu štete koju je zbog toga pretrpeo. Naknadu štete zbog zadocnjenja sa ispunjenjem ima pravo zahtevati i poverilac koji je dužniku dao naknadni primereni rok za ispunjenje, ali i štetu koju je on zbog toga pretrpeo od dana dospelosti obaveze do trenutka izvršenja obaveze i u naknadnom primerenom roku. Poverilac koji zahteva naknadu štete nije dužan dokazivati krivicu dužnika zbog neispunjenja obaveze ili zadocnjenja u ispunjenju, pošto se odgovornost dužnika za štetu (po pravilima o ugovornoj odgovornosti) pretpostavlja. 168
169
Šemić, M., Naknada materijalne štete, Pravni život, broj 1/89, strana 88, Delja, Ž., Utvrđivanje visine naknade štete i uticaj inflacije, Pravni život, broj 1/89, stroj 95; Filipović, V., Princip integralne naknade materijalne štete, Pravni život, br. 9-10/92, strana 1349. Tako je poverilac dužan primiti delimično ispunjenje novčane obaveze, osim ako ima poseban interes da ga odbije - član 310. stav 2. ZOO.
119
120
Poverilac ima pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi, koju je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, a s obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate. On ima pravo zahtevati naknadu celokupne štete koja je nastala povredom ugovora, ako je šteta prouzrokovana prevarom ili namernim neispunjenjem, ili krajnjom nepažnjom. Postojanje pretpostavki za takvu odgovornost dužnika poverilac mora dokazati. Ugovorne strane ne mogu unapred ugovorom isključiti odgovornost dužnika za nameru ili krajnju nepažnju, nego samo za običnu nepažnju. Može se ugovoriti proširenje odgovornosti dužnika i za slučajeve za koje on ne odgovara, ako to nije u suprotnosti sa načelom poštenja i savesnosti. Dužnik se oslobađa obaveze ako dokaže da je nije mogao ispuniti ili da je zakasnio s ispunjenjem zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći. Sud će obavezati dužnika da snosi srazmerni deo štete ako za nastalu štetu ili njenu veličinu ili otežavanje dužnikovog položaja krivicu snosi i poverilac. Na naknadu štete zbog neispunjenja ili zadocnjenja u ispunjenje ugovora suspidijarno se primenjuju pravila kojima je regulisana naknada vanugovorne štete.
II.
ZATEZNA KAMATA
Zatezna kamata je novčana naknada koju je jedna strana dužna, na osnovu zakona, dati drugoj za upotrebu (mogućnost upotrebe) njenih zamenljivih stvari (glavnice). Ona je akcesorne prirode i, po pravilu, postoji dok i glavni dug, tako da prestankom duga prestaje teći i kamata. Zatezna kamata je regulisana imperativnim propisima i teče nezavisno od volje ugovornih strana. Dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje pored glavnice i zateznu kamatu po stopi određenoj Zakonom o visini stope zatezne kamate170 član 277. stav 1. ZOO. Stopa zatezne kamate se sastoji od stope rasta cena na malo i fiksne stope od 0,5 % mesečno. Obračun duga uvećanog za zateznu kamatu vrši se tako da se fiksna stopa od 0,5% množi iznosom glavnog duga uvećanog za kamatu po ovoj stopi, primenom konformne metode. Za mesec za koji nije poznata stopa rasta cena na malo primenjuje se poslednja objavljena mesečna stopa rasta cena na malo. U mesecu u kome nema rasta cena na malo (nula) ili je negativna, mesečna stopa zatezne kamate jednaka je fiksnoj stopi od 0,5 % mesečno. Dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obaveze u roku određenom za ispunjenje. Ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze. Poverilac 170
”Službeni list SRJ”, broj 9/2001.
je ovlašćen da zahteva zateznu kamatu nezavisno od okolnosti da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje. Ako je šteta koju je poverilac pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koju bi dobio na ime zatezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete.171 Zakon zabranjuje anatocizam - da na dospelu a neisplaćenu ugovornu ili zateznu kamatu, ili druga dospela povremena novčana davanja teče zatezna kamata. Ipak, može se unapred ugovoriti da će se stopa kamate povećati ako dužnik ne isplati dospele kamate na vreme. Zabrana anatocizma ne primenjuje se na kreditne poslove banaka i drugih bankarsih organizacija i u situaciji kada je prestalo glavno novčano potraživanje pa su neisplaćene kamate obračunate u apsolutnom iznosu. Kamate se mogu zahtevati na tako obračunati iznos kamata od dana kada je sudu podnesena tužba za njenu isplatu, zbog čega se naziva procesna zatezna kamata.172
III.
UGOVORNA KAMATA
Ugovorna kamata je novčana naknada koju je jedna strana, na osnovu prethodnog sporazuma, dužna dati drugoj za upotrebu (mogućnost upotrebe) određene svote novca ili drugih po rodu određenih stvari (glavnice). Ugovorna kamata se razlikuje od zatezne kamate koju duguje svaki dužnik koji padne u docnju sa ispunjenjem novčane obaveze ili ako je to zakon propisao.173 Ugovornu kamatu strane, međutim, određuju svojom voljom. Visina kamatne stope je, ipak, ograničena imperativnim propisima. Stopa ugovorne kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju. Posebnim zakonom se određuje visina ugovorne kamatne stope između pravnih lica. Kada su strane predvidele ugovornu kamatu ali nisu odredile visinu kamatne stope ni vreme dospevanja, između fizičkih lica važi kamatna stopa koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju, a između pravnih lica važi kamatna stopa koju banka ili druga bankarska organizacija plaća, odnosno ugovara za takvu ili sličnu vrstu posla i dospeva po isteku godine, ako za određeni slučaj nije predviđeno što drugo. Ako je ugovorena veća kamata od dozvoljene, primeniće se najveća dozvoljena stopa kamate (ukoliko je ugovorna kamata niža od zatezne, a dužnik padne u 171
172
173
Čolić, B., Kamata - rešenje iz Zakona o obligacionim odnosima i problemi u praktičnoj primeni, Pravni život, br. 10-12/88, str. 1715, Lekić, I., Docnja dužnika i pravo poverioca na kamatu, Pravni život, 10-12/88, strana 1705 i Babić, I., Nominalizam i valorizam - odnos zatezne kamate i naknade štete, Pravni život, 10/95, strana 589. ”U slučaju docnje dužnika u isplati obračunate zatezne kamate (pošto je glavnica plaćena) poveriocu pripada i procesna kamata od dana podnošenja tužbe. Procesnu kamatu poverilac može zahtevati samo u visnini stope zakonske zatezne kamate” - presuda Višeg privrednog suda u Beogradu, Pravni život, 139394 od 19. 4. 1994, objavljena u ZSP, strrana 84. Tako npr. strana koja, nakon raskida dvostranog ugovora, vraća novac dužna je platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila - član 132. stav 5. ZOO.
121
122
docnju sa isplatom glavnice on duguje zateznu kamatu; ugovorna kamata može biti i viša od zatezne ali ne viša od najveće dozvoljene ugovorne kamate).
IV. PRAVO ZADRŽAVANJA (IUS RETENTIONIS) 1. Pojam. Nastanak Pravo zadržavanja je pravo poverioca da privremeno zadrži dužnikovu stvar, odnosno da uskrati ispunjenje dužne činidbe sve dok dužnik ne ispuni dospelo i utuživo potraživanje poverioca prava zadržavanja. Pravo zadržavanja ima dvostruku funkciju i to kao: a) sredstvo prinude na dužnika da svoju dospelu obavezu uredno ispuni i b) sredstvo namirenja potraživanja iz zadržane dužnikove stvari, ukoliko dužnik i pored zadržanja njegovih stvari od retinenta neće da ispuni svoju obavezu. Za vršenje prava zadržavanja potrebno je da se ispune sledeće pretpostavke: 1) da poverilac (retinent) ima prema dužniku čiju je stvar zadržao, dospelo i utuživo potraživanje i 2) da poverilac ima državinu stvari na kojoj može postojati pravo zadržavanja. Smatra se da je potraživanje poverioca dospelo onda kada je nastupio rok za ispunjenje dužnikove obaveze koju može tražiti poverilac. Ako je dužnik postao nesposoban za plaćanje poverilac može vršiti pravo zadržavanja iako njegovo potraživanje nije dospelo. Visina dospelog potraživanja ne mora biti jasna i među stranama nesporna iz čega bi proizilazila osnovanost poveriočevog potraživanja. Osim toga, pravilo je da potraživanje bude utuživo, civilno, tj. da se ne radi o npr. zastareloj obavezi. Ipak, pod određenim pretpostavkama poverilac može zadržati dužnikovu stvar iako je njegovo potraživanje zastarelo. Primena ovog pravila nastaje u slučaju kada su stvari došle u ruke poverioca pre nego što je istekla zastarelost.
2. Predmet i dejstvo prava zadržavanja Predmet prava zadržavanja odnosi se na pokretne i nepokretne stvari koje mogu biti predmet pravnog prometa (res in commercio), a ne one koje su izuzete iz pravnog prometa. Poverilac nema pravo zadržavanja kad dužnik zahteva da mu se vrati stvar koja je izašla iz njegove državine protiv njegove volje, ili ako dužnik zahteva da mu se vrati stvar koja je predata poveriocu na čuvanje ili poslugu. On nema pravo zadržati ni punomoćje dobijeno od dužnika, kao ni druge dužnikove isprave, legitimacije, prepisku i ostale slične stvari, kao ni druge stvari koje se ne mogu izložiti prodaji. Ako je poverilac zadržao stvari dužnika on može izbeći ostvarivanje prava retencije tako što će poveriocu pružiti odgovarajuće obezbeđenje njegovog potraživanja. Obezbeđenje bi trebalo da bude odgovarajuće da bi ga poverilac prihvatio:
na primer, davanjem druge stvari u državinu poverioca, jemstvo trećeg lica itd. Dužnik može ponuditi odgovarajuće obezbeđenje za poveriočevo potraživanje sve dok ne ispuni svoju obavezu. Ukoliko je dužnik ispunio svoju obavezu razumljivo je da pravo zadržavanja prestaje. Poverilac koji drži dužnikovu stvar po osnovu prava zadržavanja ima pravo da se naplati iz njene vrednosti na isti način kao i založni poverilac, ali je dužan pre nego što pristupi ostvarenju naplate da o svojoj nameri blagovremeno obavesti dužnika.
Odeljak peti RAZNE VRSTE OBAVEZA I.
NOVČANE OBLIGACIJE
Novčane su obligacije one koje za predmet imaju sumu novca. U dvostranoobaveznim ugovorima najčešće jedna strana duguje sumu novca, a druga prestaciju druge vrste (uslugu ili robu). Obligacioni odnos nekada za predmet može imati samo novčanu obavezu (obaveza izdržavanja, isplate ugovorne kazne, odustanice itd.). Prestacija jedne strane u većini obligacionih odnosa je izražena u sumi novca. Ali, u slučaju da je zbog neispunjenja nenovčane obaveze poverilac pretrpeo štetu, pod zakonom određenim pretpostavkama, ta obaveza se pretvara u novčanu obavezu naknade štete. Novac je generična stvar te važi pravilo da stvar određena po vrsti ne propada (genus numquam perit). Dužnik koji zadocni za ispunjenjem novčane obaveze duguje i kamatu. Na novčane obaveze primenjuju se posebna pravila i u pogledu mesta i vremena ispunjenja, valute obaveze, klizne skale i načelo monetarnog nominalizma. Ako obaveza ima za predmet svotu novca dužnik je dužan isplatiti onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje što drugo (načelo monetarnog nominalizma). Odstupanje od načela monetarnog nominalizma predviđa zakon (zakonski valorizam) ili ugovor (ugovorni valorizam). U ugovorima u kojima se jedna strana obavezuje da izradi i isporuči određene predmete, dozvoljeno je ugovoriti da će cena zavisiti od cene materijala i od rada, kao i od drugih elemenata koji utiču na visinu troškova proizvodnje, u određeno vreme, na određenom tržištu (klizna skala). Mogućnost ugovaranja klizne skale predstavlja izuzetak od načela monetarnog nominalizma putem ugovornog valorizma.
123
124
Ako novčana obaveza glasi na plaćanje u zlatu ili u nekoj stranoj valuti, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja.
II.
DELJIVE OBLIGACIJE
Obligacije čiji predmet se može deliti i ispuniti u delovima koji imaju ista svojstva kao i celi predmet, i ako tom podelom prestacije ne gube ništa od svoje vrednosti su deljive obligacije.174 Obligacije sa deljivim predmetom nastaju na osnovu zakona, ugovora ili drugog pravnog posla (npr. testamenta). Kada na taj način nije određeno da je obligacija deljiva, pretpostavlja se da je nedeljiva. Suprotno tome, kad u ugovoru u privredi ima više dužnika u nekoj deljivoj obavezi oni odgovaraju poveriocu solidarno. Solidarna odgovornost dužnika može se samo izrično otkloniti. Ukoliko u nekoj deljivoj obavezi ima više dužnika (pasivna deljiva obaveza) ona se deli među njima na jednake delove, ako nije određena drukčija podela, svaki od njih odgovara za svoj deo obaveze. Kada u nekoj deljivoj obavezi ima više poverilaca (aktivna deljiva obaveza), potraživanje se deli među njima na jednake delove ako nije šta drugo određeno, i svaki poverilac može zahtevati samo svoj deo potraživanja.
III.
NEDELJIVE OBLIGACIJE
Obligacije čiji se predmet ne može deliti i ispuniti u delovima sa istim svojstvima kao i ceo predmet, a da time ne izgube ništa od svoje srazmerne vrednosti su nedeljive. Obligacija je nedeljiva prvenstveno zbog prirode predmeta obaveze (živi konj, brilijant), koji bi, deobom, promenio svoju suštinu ili bi mu se smanjila vrednost. Negativne obligacije su, najčešće, nedeljive (npr. obaveza trpljenja prolaza preko zemljišta). Predmet obligacije može biti nedeljiv voljom stranaka. U tom smislu strane mogu ugovoriti da prodavac kupcu u celosti i odjednom preda hiljadu kilograma pšenice, a da kupac prodavcu odjednom isplati cenu, iako su njihove prestacije po prirodi deljive.175 Nedeljive obligacije mogu imati više dužnika (pasivne nedeljive obligacije) i tada se na odnose dužnika i poverioca primenjuju pravila o solidarnim obligacijama. 174
175
”... razlikovanje jedne obveznosti na deljivu i nedeljivu nema nikakvog interesa, kad se u njoj samo jedan poveritelj i jedan dužnik nalaze” - Pavlović, Đ., op. cit., strana 167. ”Podela na deljive i nedeljive činidbe jeste čisto pravne prirode, i ona ne zavisi od fizičke deljivosti ili nedeljivosti objekta koji se duguje” - Marković, L., Obligaciono pravo, Beograd, NIU Službeni list SRJ, 1997, strana 73.
IV. SOLIDARNE OBLIGACIJE Solidarna obligacija je obligacija u kojoj postoji dva ili više dužnika koji duguju jednom poveriocu obavezu kao celinu, te ako jedan od njih taj dug ispuni, obaveza prestaje za sve (pasivna solidarna obaveza); kad u obligaciji postoji dva ili više poverilaca od kojih je svaki ovlašćen zahtevati od jednog dužnika ispunjenje obaveze, pri čemu ispunjenje obaveze jednom poveriocu oslobađa dužnika obaveze prema svima ostalima (aktivna solidarna obaveza). U našem pravu predmet solidarne obligacije je pravno nedeljiva činidba u kojoj postoji više subjekata. 176
1. Solidarnost dužnika (pasivna solidarna obligacija) U pasivnoj solidarnoj obligaciji postoji više dužnika, a jedan poverilac. Svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za celu obavezu. Poverilac je u takvoj obligaciji ovlašćen zahtevati ispunjenje obaveze od bilo kog dužnika (jednog ili samo nekih) ili od svih solidarnih dužnika. Jednom učinjenim izborom poverilac nije vezan tako da umesto od jednog dužnika u celosti može zahtevati ispunjenje obaveze od svih dužnika delimično. Pasivna solidarna obligacija može nastati na osnovu ugovora ako stranke izričito ugovore solidarnost dužnika ili to proizilazi iz ponašanja stranaka i prirode posla. Ako u nekoj deljivoj obavezi nastaloj ugovorom u privredi ima više dužnika, oni odgovaraju poveriocu solidarno. Pretpostavka solidarnosti dužnika iz ugovora u privredi može se otkloniti samo izričitom izjavom strana. Pasivna solidarnost dužnika može nastati na osnovu zakona. Tako, više jemaca nekog duga i imaoci menice kao i svi oni koji su je trasirali, indosirali ili avalirali (član 46. stav 1. Zakona o menici), odgovaraju solidarno. Od više solidarnih dužnika svaki može dugovati sa drugim rokom ispunjenja, pod drugim uslovima i sa različitim odstupanjima. Stoga svaki dužnik solidarne obligacije poveriocu može isticati svoje lične prigovore ali ne i lične prigovore koje bi mogli istaći ostali solidarni dužnici. Svaki solidarni dužnik, međutim, ima pravo isticati objektivne prigovore koji se odnose na sadržinu obaveze, a deluju i prema ostalim dužnicima, pošto se sadužnici solidarne obligacije međusobno zastupaju. Ispunjenje obaveze od strane jednog dužnika proizvodi dejstvo i prema ostalim sadužnicima. Dužnici solidarne obaveze odgovaraju poveriocu za celu obavezu. Ukoliko jedan solidarni dužnik ili više njih (ali ne svi) ispune poveriocu solidarnu obavezu u celini prestaje obligacioni odnos između dužnika i poverioca, a nastaje između solidarnih dužnika. Solidarni dužnik koji je ispunio obavezu ima pravo zahtevati od svakog sadužnika da mu naknadi deo obaveze koji pada na njega (pravo na regres). 176
Novolatinski: solidaris - zajednički, uzajamno odgovoran.
125
126
2. Solidarnost poverilaca (aktivna solidarna obligacija) U aktivnoj solidarnoj obligaciji postoji više poverilaca i svaki od njih ima pravo da od jednog dužnika zahteva ispunjenje cele obaveze, a kada dužnik ispuni obavezu jednom poveriocu obligacija u potpunosti prestaje i u odnosu na ostale poverioce. Solidarni poverioci se međusobno zastupaju i svaki od njih ima pravo od dužnika zahtevati ispunjenje potraživanja u celosti ili delimično. Kada dužnik u aktivnoj solidarnoj obligaciji u celosti ispuni obavezu jednom poveriocu, obaveza dužnika prestaje i prema ostalim povjeriocima. Dužnik može ispuniti obavezu poveriocu koga sam izabere, sve dok neki poverilac ne zatraži ispunjenje. Aktivna solidarnost može nastati samo kada je izričito ugovorena ili zakonom određena, pošto se ne pretpostavlja. Suprotno tome, kada ima više dužnika u nekoj deljivoj obavezi (pasivna solidarnost) nastaloj ugovorom u privredi, važi pretpostavka solidarnosti. Dužnik može jednom ili samo nekim solidarnim poveriocima ispuniti celu obavezu. Obaveza dužnika i obligacioni odnos sa solidarnim poveriocima se tada gasi. U tom slučaju nastaju unutrašnji odnosi između poverilaca koji su, najčešće, predviđeni ugovorom ili zakonom. Kada iz zakona ili ugovora solidarnih poverilaca ne proizilazi što drugo, svaki solidarni poverilac ima pravo zahtevati od poverioca koji je primio ispunjenje od dužnika da mu preda deo koji mu pripada. Ukoliko iz međusobnih odnosa poverilaca ne proističe što drugo svaki solidarni poverilac ima pravo od poverioca koji je primio ispunjenje da zahteva jednak deo.
Odeljak šesti PROMENA POVERIOCA ILI DUŽNIKA I.
USTUPANJE POTRAŽIVANJA (CESIJA)
Ustupanje potraživanja - cesija177 je ugovor ranijeg poverioca (ustupioca, cedenta) sa trećim licem, (novim poveriocem, prijemnikom, cesionarom), na osnovu koga se u obligaciji menja poverilac, tako da novi poverilac stiče prema dužniku (cezusu) pravo da zahteva ispunjenje obaveza sa istom sadržinom kao i raniji poverilac. Pravilo je da se mogu na osnovu ugovora prenositi sva potraživanja. Izuzeci od ovog pravila određeni su zakonom. Nije punovažan ugovor o cesiji ako je cesija 177
Izraz cesija potiče od lat. reči cessio - ustupanje, prenos; cedere - predati, ustupiti.
zabranjena zakonom ili vezana za ličnost poverioca (npr. pravo deteta da zahteva zakonsko izdržavanje od strane roditelja) ili koje se po svojoj prirodi protivi prenošenju na drugoga.178 Poverilac i dužnik mogu ugovoriti da poverilac ne može preneti potraživanje na novog poverioca, ili da ga ne može preneti bez pristanka dužnika. Ugovor o ustupanju potraživanja, ipak, zaključen sa novim poveriocem ne deluje prema dužniku. Dužnik i dalje duguje ispunjenje svoje obaveze ranijem poveriocu (ustupiocu, cedentu). Ako poverilac odbije da primi ispunjenje dolazi u docnju te se dužnik obaveze može osloboditi polaganjem dugovane stvari kod suda. Ugovor zaključen između poverioca i trećeg lica (ustupioca i prijemnika) veže ova lica ali ne proizvodi dejstvo ugovora o ustupanju potraživanja. Sa ustupljenim glavnim potraživanjem prelaze na prijemnika sporedna prava kao što su, hipoteka, zaloga, pravo na buduću kamatu, ugovornu kaznu, plodovi.179 Ugovor o ustupanju potraživanja zaključen između poverioca (ustupioca) i trećeg lica (prijemnika) je punovažan, ako se ustupljeno potraživanje može prenositi. Za prenos potraživanja nije potreban pristanak dužnika. Da bi dužnik znao da umesto ranijem duguje ispunjenje obaveze novom poveriocu neophodno je da raniji poverilac, na bilo koji pouzdan način, obavesti dužnika (denuncijacija) o izvršenom ustupanju. Ako je dužnik pre obaveštenja o ustupanju ispunio obavezu ustupiocu, takvo ispunjenje je punovažno samo ukoliko nije znao za ustupanje. Kada je dužnik znao da je zaključen ugovor o ustupanju potraživanja (iako ga o tome nije obavestio ustupilac, nego npr. prijemnik) dužan je ispuniti obavezu prijemniku. Ustupanjem potraživanja ne menja se sadržina obligacije. Položaj dužnika i nakon ustupanja potraživanja ostaje isti tako da prijemnik prema dužniku ima ista prava koja je ustupilac imao prema dužniku do ustupanja.
II.
PREUZIMANJE DUGA
Preuzimanje duga je ugovor između dužnika i preuzimaoca (trećeg lica) na osnovu koga preuzimalac postaje dužnik u obligaciji, a raniji dužnik se oslobađa obaveze. Ovaj ugovor proizvodi dejstvo prema poveriocu samo ako je on pristao na promenu dužnika u obligaciji, pošto time poverilac može biti doveden u nepovoljniji položaj (npr. novi dužnik je insolventan). Poverilac svoj pristanak na preuzimanje duga može punovažno saopštiti ili dužniku ili preuzimaocu. Kada se poverilac saglasi sa preuzimanjem dug sa dužnika prelazi sa istom sadržinom na preuzimaoca (novog dužnika), koji na taj način čini poklon ranijem dužniku, ispunjava mu raniji dug itd. 178 179
Na primer: ugovor o nalogu - član 749. ZOO. Vedriš, M. i Klarić, P., op. cit. str. 332; Radišić, J., op. cit., str. 343. i Đurović, R. i Dragašević, M., op. cit., strana 43.
127
128
Ugovorom o preuzimanju duga, na koji je pristao poverilac, preuzimalac postaje dužnik, a raniji dužnik se oslobađa obaveze. Preuzimalac duguje poveriocu obavezu sa istom sadržinom koja je do tada postojala između ranijeg dužnika i poverioca. Sa glavnom obavezom na poverioca prelaze i sporedna prava (npr. kamata). Preuzimanjem duga između preuzimaoca i poverioca postoji ista obaveza koja je dotle postojala između ranijih dužnika i poverioca. Preuzimalac može istaći poveriocu sve prigovore koji proističu iz pravnog osnova između ranijih dužnika i poverioca iz koga potiče preuzeti dug (npr. prigovor da je obligacija ništava, da je dug isplaćen ili zastareo), ali i lične prigovore koje ima prema poveriocu.
Odeljak sedmi PRESTANAK OBAVEZA (OBLIGACIJA) I.
POJAM
Prestanak obaveza je gašenje punovažnih obligacija (svih poveriočevih prava i dužnikovih obaveza) ispunjenjem ili na drugi način određen zakonom. Redovan način prestanka obligacija je njeno ispunjenje.180 Prestankom glavne obaveze gasi se jemstvo, zaloga i druga sporedna prava. Zakon je odredio da obaveze prestaju i poravnanjem (kompenzacijom); otpuštanjem duga; novacijom (prenovom); sjedinjenjem (konfuzijom); nemogućnošću ispunjenja; protekom vremena na koji je ugovor bio zaključen; otkazom; smrću dužnika ili poverioca (samo ako je obaveza nastala s obzirom na lične osobine koje od ugovornih strana ili lične sposobnosti dužnika).
II.
ISPUNJENJE OBLIGACIJE 1. Pojam
Ispunjenje obligacije je redovan prestanak obligacije izvršenjem dugovanih činidbi od strane dužnika, u svemu kako ona glasi. Ispuniti obavezu znači preduzeti radnje činjenja, nečinjenja ili trpljenja u skladu sa obligacijom tj. u skladu sa ovlašćenjima poverioca. Prestankom glavne obaveze gasi se jemstvo, zaloga i druga 180
Radišić, J., op. cit. str. 298. i Đurović, R., i Dragašević, M., op. cit., strana 49.
sporedna prava. Obavezu je dužan ispuniti dužnik ili njegov zastupnik. Poverilac je dužan primiti ispunjenje od svakog lica koje ima neki pravni interes da obaveza bude ispunjena, čak i kada se dužnik protivi tom ispunjenju. Ako je poverilac sa time saglasan on je dužan primiti ispunjenje od trećeg lica, bez obzira da li ima za to pravni interes. Dužnik je, međutim, obavezu dužan ispuniti samo lično, ako ispunjava ugovor u kome su važna svojstva dužnika (npr. po ugovoru o delu dužnik se, kao poznati slikar, obavezao naslikati sliku). Treće lice bez dužnikovog znanja može poveriocu ponuditi ispunjenje, a poverilac ga može primiti, i u slučaju da je, nakon toga, dužnik obavestio da ne pristaje da treće lice ispuni njegovu obavezu. Poverilac ne može primiti ispunjenje od trećeg lica ako mu je dužnik ponudio da sam ispuni odmah svoju obavezu. Troškove ispunjenja snosi dužnik, ukoliko ih nije prouzrokovao poverilac. Da bi ispunjenje bilo punovažno mora biti izvršeno poslovno sposobnom poveriocu ili licu određenom zakonom, sudskom odlukom, ugovorom između poverioca i dužnika, ili od strane samog poverioca. Suprotno tome, obavezu može ispuniti ne samo dužnik nego i treće lice. Izuzetno, punovažno je ispunjenje i kad je izvršeno trećem licu, ako ga je poverilac naknadno odobrio ili ako se njime koristio. Ispunjenje izvršeno poslovno nesposobnom poveriocu oslobađa dužnika samo ukoliko je bilo korisno za poverioca ili se predmet ispunjenja još nalazi kod njega. Poslovno sposobni poverilac može odobriti ispunjenje koje je primio u vreme svoje poslovne nesposobnosti.
2. Isplata sa subrogacijom. Predmet ispunjenja Kada isplatu duga vrši isplatilac umesto dužnika nastupa personalna subrogacija. Ugovor o subrogaciji može zaključiti ispunilac tuđe obaveze (pre ispunjenja ili prilikom ispunjenja) sa poveriocem, a subrogacija može nastati i na osnovu zakona.181 Na osnovu tog ugovora ispunjeno potraživanje, u momentu ispunjenja, prelazi na ispunioca sa svima ili samo sa nekim sporednim pravima. Prava poverioca mogu preći na ispunioca i na osnovu ugovora između dužnika i ispunioca zaključenog pre ispunjenja obaveze. Na ispunioca koji ima neki pravni interes da ispuni obavezu po samom zakonu prelaze poveriočeva potraživanja sa svim sporednim pravima u vreme ispunjenja poveriočevog potraživanja-zakonska subrogacija. Na osnovu ugovorne ili zakonske subrogacije sa poverioca na ispunioca prelazi potraživanje sa nekim ili svim sporednim pravima (ako postoje ta prava). Ispunilac na koga je, na taj način, prešlo potraživanje ne može zahtevati od dužnika više nego što je isplatio poveriocu. Poverilac koji je primio ispunjenje od trećeg lica, međutim, ne odgovara za 181
Radišić, J., op. cit., strana 300.
129
130
postojanje i naplativost potraživanja u vreme ispunjenja. Ovo pravilo ne isključuje primenu instituta sticanja bez osnova. Ispunjenje obaveze dužnika se sastoji u izvršenju onoga što čini sadržinu obaveze, tj. u davanju, činjenju, nečinjenju ili trpljenju, odnosno u prestaciji dužnika koja predstavlja predmet obaveze. Dužnik svoju obavezu ne može ispuniti nečim drugim, a ni poverilac nije ovlašćen zahtevati nešto drugo. Ako dužnik duguje stvari određene samo po rodu dužan je prilikom ispunjenja dati stvari srednjeg kvaliteta. Međutim, ako mu nije bila poznata namena stvari (npr. semenska pšenica, a ne pšenica za ljudsku ishranu), dužan je dati stvari odgovarajuće kakvoće. Poverilac nije dužan primiti delimično ispunjenje obligacije (izuzev ako priroda obaveze drukčije nalaže), ali je dužan primiti delimično ispunjenje novčane obaveze, osim ako ima poseban interes da ga odbije. Ugovorne strane mogu se o ispunjenju obaveze dužnika i drukčije sporazumeti tako da ugovore zamenu ispunjenja ili predaju radi prodaje. Zamena ispunjenja (datio in solutum) je ispunjenje obaveze tako da poverilac umesto ugovorene obaveze od dužnika primi drugu činidbu sa ciljem ispunjenja obaveze da bi na taj način ona prestala. Predaja radi prodaje (datio pro solvendo) je sporazum strana, između kojih već postoji obligacioni odnos, na osnovu koga dužnik predaje poveriocu neku stvar ili mu ustupa neko drugo pravo da ih proda i iz postignutog novčanog iznosa naplati svoje potraživanje.182 Davanjem radi ispunjenja duga obaveza ne prestaje, kao što je to slučaj kod davanja na ime dugovanja tj. zamene ispunjenja. Na ovaj način se obaveza uslovno ispunjava ako je poverilac koji je primio neku stvar ili pravo od dužnika uspeo da je proda i naplati se iz postignutog iznosa.Vlasnik stvari ili imalac prava i dalje ostaje dužnik i on snosi rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari odnosno prava koji su radi prodaje predati poveriocu. Stvar ili koje drugo pravo poverilac je obavezan da proda po srednjoj ceni na tržištu predviđenim sporazumom sa dužnikom, rukovodeći se interesima dužnika.
3. Vreme i mesto ispunjenja Vreme ispunjenja je rok ispunjenja obaveze dužnika koga ugovorne strane određuju svojim sporazumom. Kada poverilac i dužnik rok nisu odredile, a svrha posla, priroda obaveze i ostale okolnosti ne zahtevaju izvestan rok za ispunjenje, poverilac može zahtevati odmah ispunjenje obaveze, a dužnik je ovlašćen zahtevati od poverioca da ispunjenje odmah primi. Dužnik ima pravo ispuniti svoju obavezu i pre ugovorenog roka, odnosno u određenim slučajevima poverilac ima pravo zahtevati ispunjenje pre roka. Ukoliko je rok ugovoren isključivo u interesu dužnika, on ima pravo ispuniti obavezu i pre ugovorenog roka, ali je dužan obavestiti poverioca o svojoj nameri i paziti da to ne bude u nevreme. 182
Zbog toga se naziva i predaja radi prodaje - v. čl. 309. ZOO.
Mesto ispunjenja je mesto, određeno pravnim poslom ili zakonom, u kome je dužnik dužan ispuniti obavezu, a poverilac primiti ispunjenje. Ako mesto ispunjenja obaveze nije određeno sporazumom, ono se određuje s obzirom na svrhu posla, prirodu obaveze i ostale okolnosti. Ukoliko se mesto ispunjenja ne može ni tako odrediti ispunjenje obaveze se vrši u mestu u kome je dužnik u vreme nastanka obaveze imao svoje sedište, odnosno prebivalište, a u nedostatku prebivališta, svoje boravište. Mesto plaćanja je mesto u kome je dužnik dužan ispuniti novčanu obavezu. Ispunjenje novčane obaveze virmanom vrši se u sedištu organizacije koja vodi poveriočeva novčana sredstva. U slučaju da je poverilac promenio mesto svog sedišta, odnosno prebivališta u vremenu kad je obaveza nastala, te su zbog toga povećani troškovi ispunjenja, to povećanje pada na teret poverioca.
4. Docnja Docnja je zakašnjenje dužnika da ispuni dospelu obavezu ili odbijanje poverioca da od dužnika primi uredno ponuđeno ispunjenje obaveze. U docnji, prema tome, može biti dužnik ili poverilac. 4.1. DOCNJA DUŽNIKA
Dužnik dolazi u docnju (mora debitoris, mora solvendi) kad na vreme ne ispuni svoju obavezu. Kada je rok za ispunjenje određen tada rok dospolesti opominje dužnika (dies interpelat pro homine) i nije potrebno da ga poverilac opominje. Dužnik pada u docnju sledećeg dana po nastupanju roka određenog za ispunjenje obaveze. Nije potrebno opominjati dužnika naknade štete jer se obaveza naknade štete, smatra dospelom od trenutka nastanka štete. Ako rok za ispunjenje nije određen dužnik dolazi u docnju kada ga poverilac pozove da ispuni obavezu t.j. da ga opomene (interpelatio). Relevantna je, po pravilu, objektivna docnja jer dužnik pada u docnju nezavisno od svoje krivice. Tako, ako dužnik zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj zakonom. Dužnik koji je pao u docnju dužan je da naknadi poveriocu štetu koja mu je zbog toga nastala i odgovara za nemogućnost ispunjenja obaveze. Docnja dužnika prestaje kada on ponudi poveriocu ispunjenje glavne obaveze i sporednih koje su nastale zbog docnje (npr. plaćanje kamate). Odbijanjem da primi ispunjenje obaveze u docnju pada poverilac. Dužnikova docnja prestaje i u slučaju prestanka obligacije npr. zbog nemogućnosti ispunjenja i oproštaja duga. 4.2. DOCNJA POVERIOCA
Docnja poverioca (mora creditoris) nastaje kad on bez osnovanog razloga odbije da primi ispunjenje ili ga svojim ponašanjem spreči. Poverilac, stoga, ne dolazi u docnju ako je osnovano odbio ispunjenje dužnikove obaveze jer nije
131
132
ponudio njeno ispunjenje u svemu kako ona glasi. Tako, poverilac nije dužan primiti delimično ispunjenje obaveze osim ako priroda obaveze drukčije ne nalaže. Dužnik ima pravo ispuniti obavezu i pre ugovorenog roka, ako je on ugovoren isključivo u interesu dužnika, ali je dužan obavestiti poverioca o svojoj nameri i paziti da to ne bude u nevreme. Poverilac pada u docnju i kada mu nije ponuđeno ispunjenje obaveze, ako je vreme izvršenja njegove radnje bilo tačno određeno, protekom samog roka.183 Poverilac dolazi u docnju i kad je spreman da primi ispunjenje dužnikove istovremene obaveze, a ne nudi ispunjenje svoje dospele obaveze (npr. kupac nije u obavezi da primi stvar koja je predmet prodaje ako prodavac odbije da primi isplatu cene, izuzev kada je što drugo ugovoreno). On, međutim, ne dolazi u docnju ako dokaže da u vreme ponude ispunjenja, ili u vreme određeno za ispunjenje, dužnik nije bio u mogućnosti da svoju obavezu ispuni. Padanjem poverioca u docnju obligacija ne prestaje a položaj dužnika se pobolj184 šava. Ako je dužnik već bio u docnji, te je ponudio ispunjenje obaveze u svemu kako ona glasi (pored glavne obaveze i sporednu obavezu, kao što je npr. kamate), prestaje docnja dužnika, a na poverioca prelazi rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari. Od dana padanja poverioca u docnju prestaje teći kamata na novčanu obavezu dužnika. Osim toga, poverilac u docnji je dužan naknaditi dužniku štetu nastalu usled docnje za koju odgovara, kao i troškove oko daljeg čuvanja stvari. Ako je poverilac u docnji dužnik može položiti dugovanu stvar kod suda za poverioca. Dužnik, osim toga, može stvar da preda, po odluci suda, drugom licu da je čuva ili je, pod određenim pretpostavkama, može prodati. Smatra se da je time dužnik ispunio obligaciju. Docnja poverioca može prestati prestankom obligacije, ugovaranjem novog roka ispunjenja i odustajanjem dužnika od ispunjenja obaveze.
III.
PREBIJANJE (KOMPENZACIJA)
Prebijanje je način prestanka dve istorodne i uzajamne obligacije između istih lica. Dužnik može prema svom poveriocu steći potraživanje u istom, većem ili manjem iznosu. Ako su ostvarene i druge pretpostavke takva, uzjamna potraživanja mogu prestati prebijanjem (potiranjem, obračunom-compensatio), tako da 183
184
Radišić, J., Obligaciono pravo, Opšti deo, Beograd, Nolit, 1979, strana 288. i Vedriš, M. i Klarić, P., op. cit. str.ana 241. U tom smislu je u presudi Saveznog suda Gzz 12/96 od 27. 6. 1996. godine (objavljene u ISP br. 3/97) istanuto: “Kada dužnik u okviru ugovornog roka ponudi izvršenje svoje ugovorne obaveze, a poverilac bez osnova odbije da prihvati ispunjenje te obaveze, poverilac pada u poverilačku docnju i time prestaje mogućnost dužnika da padne u dužničku docnju, sve dok poverilac ne prihvati ispunjenje dužnikove obaveze”.
potraživanje prestaje u celosti (ako su oba iste visine) ili prestaje potraživanje u manjem iznosu, a potraživanje u većem iznosu umanjuje se za iznos manjeg. S obzirom na osnov nastanka kompenzacija može biti: 1) zakonska (jednostrana), 2) ugovorna (dobrovoljna) i 3) sudska. Za nastanak svake pojedine kompenzacije potrebno je da se, osim uzajamnosti potraživanja, steknu i posebne pretpostavke. Na osnovu zakonske kompenzacije potraživanja (odnosno obaveze) mogu prestati ako su: 1) uzajamna, 2) jednorodna i 3) oba dospela. Uzajamnost potraživanja postoji kada dužnik duguje poveriocu ispunjenje obaveze ali ima prema njemu i potraživanje. Potraživanje je uzajamno kada jedno lice (dužnik) duguje drugom (poveriocu) 500 dinara, ali mu istovremeno poverilac duguje isti iznos. Uzajamnost nije neophodna u svakom slučaju zakonske kompenzacije. Tako, jemac može izvršiti prebijanje dužnikove obaveze prema poveriocu sa dužnikovim potraživanjem od poverioca. Kompenazcijom prestaje obaveza dužnika, a na taj način i obaveza jemca koji se obavezao poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako to ovaj ne učini. Jednorodna su potraživanja koja glase na novac (potraživanje u stranoj valuti se može konvertovati u domaće sredstvo plaćanja, pa su jednorodna i potraživanja koja glase i na različite valute) ili druge zamenjive stvari istog roda i iste kakvoće. Dospela su potraživanja ako je jedna strana u ugovoru stekla pravo da zahteva ispunjenje obaveze (protekao je rok za ispunjenje ili ako rok nije određen poverilac ima pravo dužnika pozvati odnosno opomenuti da ispuni svoju obavezu). Zakonska kompenzacija ne nastaje čim se za to steknu pretpostavke nego je potrebno da jedna strana izjavi drugoj da vrši prebijanje. Posle izjave o prebijanju smatra se da je prebijanje nastalo onog časa kad su se za to stekle pretpostavke. Na osnovu zakonske kompenzacije ne može prestati: 1. potraživanje koje se ne može zapleniti; 2. potraživanje stvari ili vrednosti stvari koje su dužniku bile date na čuvanje, ili na poslugu, ili koje je dužnik uzeo bespravno, ili ih bespravno zadržao; 3. potraživanje nastalo namernim prouzrokovanjem štete; 4. potraživanje naknade štete pričinjenje oštećenjem zdravlja ili prouzrokovanjem smrti i 5. potraživanje koje potiče iz zakonske obaveze izdržavanja. Među potraživanja koja se ne mogu ugasiti prebijanjem ubrajaju se i potraživanja u pogledu kojih su strane svojom voljom isključile prebijanje. Ugovorna kompenzacija nastaje na osnovu sporazuma poverioca i dužnika da prebiju svoja uzajamna potraživanja. Ugovorne strane na taj način mogu prebiti i nedospela, neutuživa, ali i raznorodna potraživanja, ako su uzajamna. Ne mogu se, međutim, prebiti potraživanja ako je prebijanje isključeno prinudnim propisima. Sudska kompenzacija nastaje odlukom suda, nakon izjave (prigovora) o prebijanju koju tuženi ističe u parnici - da on prema tužiocu ima protivpotraživanje. Prigovor prebijanja se može istaći do zaključenja glavne rasprave, a ako
133
134
do tada nije istaknut ne može se iznositi u žalbi. Prestanak potraživanja koja se prebijaju ima za posledicu i prestanak akcesornih potraživanja (ugovorne kazne, jemstva, zaloge itd). Ugovorna kompenzacija proizvodi dejstva od trenutka kada to strane odrede. Ako to nisu odredile ugovorna kompenzacija deluje od momemnta zaključenja ugovora o kompenzaciji. Sudska kompenzacija deluje od trenutka kada odluka o tome postane pravnosnažna izuzev kada je sud u odluci odredio da je kompenzacija ranije izvršena.
IV. OTPUŠTANJE DUGA Otpuštanje duga je jedan od načina prestanka obligacije na osnovu sporazuma poverioca i dužnika da obaveza prestane iako nije ispunjena. Otpuštanje duga nastaje na osnovu sporazuma (ugovora) poverioca i dužnika da obaveza dužnika prestane iako nije ispunjena. Obligacija prestaje u celosti kada poverilac oprosti obavezu dužnika u celosti (opšte otpuštanje duga). Kada u obligaciji postoji više dugova (obaveza), a poverilac otpusti samo jedan ili samo deo duga, obligacija ne prestaje, ali se njen predmet sužava (delimično otpuštanje duga). Otpuštanjem duga glavnom dužniku prestaju akcesorne obaveze (npr. jemstvo). Glavni dužnik se ne oslobađa obaveza ako je dug otpušten jemcu. Ako ima više jemaca, a poverilac oslobodi jednog od njih, ostali ostaju u obavezi, ali se njihova obaveza smanjuje za deo koji otpada na oslobođenog jemca. Sporazum o otpuštanju duga je neformalan. Stoga se usmenim sporazumom može otpustiti dug iz pravnog posla za koga je propisana obavezna pisana forma (npr. ugovora o građenju). Vraćanje zaloge i odricanje od drugih sredstava kojim je bilo obezbeđeno ispunjenje obaveze, ne znači odricanje poverioca od prava da traži ispunjenje.
V.
NOVACIJA
Novacija185 je način prestanka jedne punovažne obligacije sporazumom ugovornih strana uz istovremeni nastanak nove obligacije. Ugovor o novaciji je neformalan ukoliko za nastanak nove obligacije nije određena forma te saglasnosti. Novacija nastaje ako ugovorne strane zaključe ugovor o novaciji u kome izričito izraze volju da izvrše prenov (animus novandi), ranije punovažne obaveze. Ako je ranija obaveza već ugašena ili je bila ništava prenov je bez dejstva. Kada je ranija obaveza samo rušljiva, prenov je punovažan ako je dužnik znao za nedostatak ranije obaveze. 185
Izraz “novacija”nastala je od latinske reči novus - nov.
Obligacija je nova ako se od stare razlikuje u pogledu predmeta ili osnova ili predmeta i osnova. Novacija je način prestanka ranijeg ugovora, zbog čega se on više ne može raskinuti. Osnov obaveze je promenjen ako se npr. strane u ugovoru o prenovu sporazumeju da umesto postojeće obaveze prodavca iz ugovora o prodaji, da preda stvar kupcu, koja prestaje, nastane nova iz ugovora o ostavi u kome raniji prodavac postaje ostavoprimac. Predmet obaveze je ostao isti, ali je osnov promenjen. Novacija nastaje i kada strane ugovorom o novaciji odrede novi predmet obaveze umesto postojeće, a osnov obaveze ostane nepromenjen. Novacija predmeta npr. postoji i ako prodavac obavezu predaje kupcu jednog konja zameni obavezom predaje para volova. Sporazum poverioca i dužnika kojim se menja ili dodaje odredba o roku, o mestu, ili o načinu ispunjenja, zatim naknadni sporazum o kamati, ugovornoj kazni, obezbeđenju ispunjenja ili o kojoj drugoj sporednoj odredbi, kao i sporazum o izdavanju nove isprave o dugu, ne smatra se prenovom. Osnovno dejstvo ugovora o novaciji je prestanak ranije i nastanak nove obligacije. Sa ranijom obavezom prestaju zaloga, jemstvo i ostala sporedna potraživanja, izuzev ako je sa jemcem ili zalogodavcem drukčije ugovoreno. Ranija obligacija novacijom prestaje te ne proizvode dejstva prigovori koji su se mogli istaći u ranijoj obligaciji. Prestankom ranije obligacije novacijom docnja prestaje.
VI. SJEDINJENJE (KONFUZIJA) Sjedinjenje (konfuzija) je način prestanka obaveza sjedinjenjem potraživanja i duga u istom licu, pošto jedno lice ne može biti poverilac i dužnik u istom obligacionom odnosu. Konfuzija najčešće nastaje kada poverilac nasledi dužnika ili dužnik poverioca ili se u istom obligacionom odnosu jedno pravno lice (dužnik) spoji sa drugim pravnim licem (poverilac). Sjedinjenje izaziva po sili zakona prestanak obligacije u trenutku sjedinjenja. Obaveza glavnog dužnika ne prestaje u slučaju da jemac postane poverilac ili kada isto lice postane jemac i glavni dužnik. U ovom slučaju prestaje samo jemstvo a ne obligacija. Obaveza upisana u javnu knjigu prestaje sjedinjenjem tek kada se izvrši upis brisanja.
VII. NEMOGUĆNOST ISPUNJENJA Nemogućnost ispunjenja je neispunjenje obaveze iz obligacije od strane dužnika zbog postojanja određenih, relevantnih okolnosti. Nemogućnost ispunjenja utiče na sudbinu obligacije od njenog nastanka, za vreme dok traje sve dok ne prestane.
135
136
Ukoliko obligaciju niko ne može izvršiti postoji objektivna nemogućnost, a kada je ne množe ispuniti ugovorna strana, ali može neko drugo lice, nemogućnost je subjektivna. Ako je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koje nije odgovorna ni jedna ni druga strana, gasi se i obaveza druge strane, a ako je ova nešto ispunila od svoje obaveze može zahtevati vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova. Kad ne postoji odgovornost nijedne strane zbog nemogućnosti ispunjenja, strana kojoj ne odgovara delimično ispunjenje može raskinuti ugovor. U slučaju da to ne učini ugovor ostaje na snazi, a strana koja je mogla raskinuti ugovor ovlašćena je zahtevati srazmerno smanjenje svoje obaveze.
VIII. ZASTARELOST POTRAŽIVANJA 1. Pojam Zastarelost potraživanja (praescripta extinctiva) je prestanak zahteva poverioca, nakon proteka zakonom određenog vremena (u kome on nije tražio ispunjenje obaveze, iako je to mogao učiniti) da državnom prinudom ostvari ispunjenje obaveze, ako se dužnik na tu činjenicu pozove. Ona nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Kada zastari glavno potraživanje zastarevaju i sporedna potraživanja (npr. potraživanje kamata, plodova, troškova, ugovorne kazne).186
2. Početak toka, nastupanje i dejstva zastarelosti Nastupanjem zastarelosti civilna (utuživa) obligacija pretvara se u naturalnu (neutuživu). Obligacija na taj način ne prestaje i sud se ne može obazirati na zastarelost po službenoj dužnosti. Kada dužnik ispuni naturalnu obavezu tek tada obligacija prestaje. Dužnik ne može tražiti ono što je dato na ime izvršenja te obaveze po pravilima o sticanju bez osnova čak i ako nije znao da je obaveza zastarela. Zastarelost je sankcija za nemarnog poverioca koji ne vrši svoja ovlašćenja iz obligacije. Ako poverilac zahteva ispunjenje pozitivne obaveze (dare, facere) zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva njeno ispunjenje, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano. Naknada štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete, ali zastarelost potraživanja naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Kada se obaveza sastoji u tome da se nešto ne učini, da se propusti ili trpi, zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je 186
Pomoću instituta zastarelosti se, stoga, razrešava sukob između fakta i stvarnosti, sa ciljem da se postigne sigurnost pravnog prometa - vidi potpunije M. Čubinski, M. A., O zastarelosti u građanskom pravu, Beograd, Geca Kon, 1927, str. 15-24.
dužnik postupio protivno obavezi. Zastarelost nastupa kada istekne poslednji dan zakonom određenog vremena. U vreme zastarelosti uračunava se i vreme koje je proteklo u korist dužnikovih prethodnika. Pravila o trajanju zastarelosti potraživanja određena su prinudnim propisima te se voljom ugovornih strana ne može odrediti duže ili kraće vreme zastarelosti od onog vremena koje je određeno zakonom, kao ni da zastarelost neće teći za neko vreme (zastoj zastarevanja). Dužnik se ne može odreći zastarelosti pre nego što protekne vreme određeno za zastarelost. Zastarelost nastupa istekom poslednjeg dana zakonom određenog vremena. Tek nakon proteka roka određenog za zastarelost dužnik se može odreći zastarelosti. Pismeno priznanje zastarele obaveze ili davanja zaloge ili drugog obezbeđenja za zastarelo potraživanje smatra se kao odricanje od zastarelosti.187
3. Opšti i posebni rokovi zastarelosti Opšti rok u kome zastarevaju potraživanja iznosi deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. Tako kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, a potraživanje utvrđeno pred sudom ili drugim nadležnim organima zastareva za deset godina, pa i za ono za koje zakon predviđa kraći rok zastarelosti. Posebni rokovi zastarelosti traju pet, tri i jednu godinu. Za tri godine zastarevaju: 1. potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (kao što je npr. potraživanje kamata, izdržavanja, rente) kao i potraživanja anuiteta kojima se u jednakim, unapred određenim povremenim iznosima, otplaćuje glavnica i kamate (samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik više nije vršio davanja, s tim što ne može zastareti pravo na izdržavanje određeno zakonom, 2. međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, s tim što zastarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad ili uslugu, 3. potraživanje zakupnine, bilo da se plaća povremeno ili u ukupnom iznosu, 4. potraživanje naknade prouzrokovane vanugovorne štete. Rok se računa od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo - subjektivni rok (u svakom slučaju potraživanje štete zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. Kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično 187
Takav je i stav sudske prakse: “Priznanje duga posle zastarelosti predstavlja odricanje od zastarelosti, ako je učinjeno u pismenoj formi” - odluka VSS, Rev. 4134/95, objavljena u knjizi Aktuelna sudska praksa, op. cit., strana 214.
137
138
gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zastarelost nastupa istekom vremena određenog za zastarelost krivičnog gonjenja). Potraživanja naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze ne zastareva za vreme od tri godine nego za vreme određeno za zastarelost te obaveze. Za jednu godinu zastarevaju: 1. Potraživanje naknade za isporučenu električnu i toplotnu energiju, plin, vodu, za dimničarske usluge i za održavanje čistoće, kad je isporuka odnosno usluga izvršena za potrebe domaćinstva, 2. potraživanje radio stanice i radio - televizijske stanice za upotrebu radio - prijemnika i televizijskog prijemnika, 3. potraživanje pošte, telegrafa i telefona za upotrebu telefona i poštanskih pregradaka, kao i druga njihova potraživanja koja se naplaćuju u tromesečnim ili kraćim rokovima, 4. potraživanja pretplate na povremene publikacije, računajući od isteka vremena za koje je publikacija naručena. Zastarevanje teče iako su isporuke ili usluge produžene. Zastarelost ugovora o osiguranju ZOO uređuje na specifičan način. Potraživanje ugovorača osiguranja odnosno trećeg lica (korisnika, osiguranika) iz ugovora o osiguranju života zastarevaju za pet, a iz ostalih ugovora o osiguranju (npr. osiguranje imovine, osiguranje od odgovornosti) za tri godine, računajući od prvog dana posle proteka kalendarske godine u kojoj je potraživanje nastalo. Objektivni rok zastarelosti potraživanja kod osiguranja života iznosi deset godina, a kod ostalih ugovora o osiguranju za vreme od pet godina, računajući od prvog dana posle proteka kalendarske godine u kojoj je potraživanje nastalo. Potraživanje osiguravača iz ugovora o osiguranju (i kada od osiguranika potražuje iznos naknade štete isplaćen oštećenom) zastareva za tri godine. Neposredan zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu.
4. Zastoj zastarevanja Zastoj zastarevanja sprečava početak toka zastarevanja, ako postoje uzroci zbog kojih po zakonu zastarevanje nije moglo početi. Kada je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, zastarelost nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zastoja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost. Suprotno tome, prekid zastarevanja ima za posledicu da zastarevanje počinje teći iznova. Institut zastoja zastarevanja, opravdano se ističe, štiti važne interese između poverioca i dužnika.188 Zastarevanje potraživanja ne teče (dolazi do zastoja) između: 1. supružnika, od zaključenja do prestanka braka; 2. roditelja i dece, dok traje roditeljsko pravo; 3. štićenika i njegovog staraoca, kao i organa starateljstva, za vreme trajanja 188
Stanković, F., Zastara potraživanja, Zagreb, Informator, 1969, strana 100.
starateljstva i dok ne budu položeni računi o radu staraoca. 4. lica u vanbračnoj zajednici dok ta zajednica postoji; 5. lica zaposlenih u tuđem domaćinstvu prema poslodavcu ili članovima njegove porodice koji zajedno sa njima žive, sve dok taj radni odnos traje. Zastoj zastarevanja nastaje i zbog okolnosti koje postoje na strani poverioca. Tako, zastarelost ne teče protiv lica koje ne može sudskim putem zahtevati ispunjenje obaveze (non valenti agaere non cursit praescriptio), zbog nesavladivih prepreka (npr. usled poplave, zemljotresa poverilac ne može doći u grad ni angažovati punomoćnika, zbog požara sud je prestao sa radom itd.), za vreme mobilizacije, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili rata u pogledu potraživanja lica na vojnoj dužnosti. Zastarevanje teče i prema maloletniku i drugom poslovno nesposobnom licu, bez obzira da li imaju zakonskog zastupnika ili ne. Zastarelost potraživanja maloletnika koji nema zastupnika i drugog poslovno nesposobnog lica bez zastupnika, međutim, ne može nastupiti dok ne proteknu dve godine od kad su postala potpuno poslovno sposobna (odlukom suda vraćena mu oduzeta poslovna sposobnost) ili kad su dobila zastupnika (maloletnik je usvojen ili mu je rešenjem organa starateljstva postavljen staralac). Kada je za zastarelost nekog potraživanja određeno vreme kraće od dve godine, a poverilac je maloletnik koji nema zastupnika ili neko drugo poslovno nesposobno lice bez zastupnika, zastarevanje tog potraživanja počinje teći od kada je poverilac postao poslovno sposoban, ili od kada je dobio zastupnika. Prema licu koje se nalazi na odsluženju vojnog roka ili na vojnoj vežbi ne može nastupiti zastarelost dok ne proteknu tri meseca od odsluženja vojnog roka ili prestanka vojne vežbe. Kada je sprečavanje zastarevanja regulisano posebnim zakonima za pojedine odnose primenjuju se odredbe tih zakona, a ne ZOO. Zastoj zastarevanja je u meničnom pravu regulisan čl. 81. i 82. Zakona o menici, u čekovnom pravu članom 23. tačka 11. Zakona o čeku.
5. Prekid zastarevanja Prekid zastarevanja nastaje radnjama poverioca ili dužnika a ima za posedicu da zastarevanje, koje je počelo teći, ne proizvodi nikakvo dejstvo te se i ne računa u zakonom određeni rok zastarelosti. Stoga, posle prekida, zastarevanje počinje iznova teći. Zastarevanje se prekida kada dužnik prizna dug, izjavom poveriocu, ali i na posredan način, kao što je davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja. Nakon proteka vremena određenog za zastarelost priznanje duga proizvodi dejstvo odricanja od zastarelosti. Pismeno priznanje zastarele obaveze smatra se kao odricanje od zastarelosti. Isto dejstvo ima i davanje zaloge ili kog drugog obezbeđenja
139
140
za zastarelo potraživanje. Najčešće se zastarevanje prekida procesnim radnjama poverioca pred sudom (npr. podigne tužbu, istakne prigovor prebijanja potraživanja u sporu). Ne smatra se da je nastupio prekid zastarevanja iako je poverilac preduzeo takve radnje ako odustane od tužbe odnosno druge preduzete radnje, ili je njegov zahtev odbačen ili odbijen, ili ako je izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja poništena. Zastarevanje prekinuto priznanjem od strane dužnika počinje teći iznova od priznanja. Kada je prekid zastarevanja nastao prijavom potraživanja u stečajnom postupku ili zahtevom za prinudno izvršenje ili obezbeđenje, zastarevanje počinje teći iznova od dana okončanja ovog postupka. Prekinuto zastarevanje navršava se kad protekne vreme zakonom određeno za zastarelost tog potraživanja. Kada je prekid zastarelosti nastao priznanjem duga od strane dužnika, a poverilac i dužnik zaključe ugovor o novaciji, novo potraživanje zastareva za vreme određeno zakonom za njegovu zastarelost.
Drugi deo
Privredno pravo
Glava prva STATUSNO PRAVO
Odeljak prvi PRIVREDNI SUBJEKTI
I.
POJAM
U privrednom životu učestvuju dve vrste subjekata - pravna lica i fizička lica. Najznačajniji privredni subjekti su privredna društva koja su uvek pravna lica. Status privrednog subjekta imaju i druga pravna lica kao što su finansijske organizacije (banke, štedionice itd.), organizacije za osiguranje itd. Fizičko lice je privredni subjekat ako stekne svojstvo preduzetnika. Udruživanjem više fizičkih lica mogu nastati zadruge - pravna lica čiji prvenstveni cilj nije obavljanje privredne delatnosti nego ostvarenje nekih drugih interesa zadrugara.
II.
OSNOVNA ZAJEDNIČKA PRAVILA O PRIVREDNIM DRUŠTVIMA 1. Pojam i obeležja
Privredno društvo je pravno lice koje osnivaju osnivačkim aktom pravna i/ ili fizička lica, radi obavlja delatnost sa ciljem sticanja dobiti. Pojam privrednog društva je uopšten jer obuhvata više oblika privrednih subjekata. Privredno društvo je pravno lice. U našem pravu privredno društvo je pravno lice i ima pravni subjektivitet.189 Privredno društvo je organizacija fizičkih lica ili samo jednog fizičkog lica koja samostalno istupa u pravnom prometu i za obaveze odgovara svojom imovinom, a ne imovinom osnivača i učesnika. 189
Prema rasprostranjenom mišljenju u uporednom pravu preduzeće nema pravni subjektivitet nego je objekat prava - npr. prava svojine - vidi Šogorov, S., Ortačko društvo - pravni subjektivitet i imovina, Zbornik radova Novi ugovori od značaja za privredni razvoj Jugoslavije, Institut za uporedno pravo Beograd, 1995. god, strana 252.
144
Privredno društvo uključuje postojanje materijalnog i personalnog sastojka. Materijalni sastojak podrazumeva istovremeno postojanje odgovarajuće imovine društva. Imovinu privrednog društva čine sva njegova imovinska prava (npr. stvarna prava, pravo industrijske svojine, obligaciona prava). S obzirom da je privredno društvo subjekat prava ono ima naziv pod kojim posluje - poslovno ime i sedište. Poslovno ime mora sadržavati minimalne elemente, a neke dodatne može sadržati. Određeni nazivi se ne mogu unositi u poslovno ime dok se pojedini elementi mogu unositi u poslovno ime uz dozvolu odnosno pristanak određenog lica ili organa. Sedište privrednog društva je mesto iz koga se upravlja poslovima društva. Sedište društva određuje se osnivačkim aktom i se registruje u Registru. Privredno društvo trajno obavlja privrednu delatnost. Po pravilu, društvo se osniva na neodređeno vreme, radi trajnog obavljanja privredne delatnosti. Izuzetno, društvo može trajati određeno vreme, do nastupanja određenog događaja ili postizanja određenog cilja (u tom slučaju dužina trajanja društva određuje se osnivačkim aktom). Delatnošću se smatraju proizvodnja i promet robe i vršenje usluga na tržištu. Društvo može obavljati jednu delatnost ili više delatnosti ako ispunjava propisane uslove za obavljanje svake od tih delatnosti. Ono može da zaključuje ugovore i obavlja druge poslove prometa robe i usluga samo u okviru delatnosti upisanih u registar. Bez upisa u registar društvo može da obavlja i druge delatnosti koje služe delatnosti upisanoj u registar, koje se uobičajeno obavljaju uz te delatnosti, u manjem obimu ili privremeno. Cilj poslovanja društva je sticanje dobiti. Društvo, međutim, zadovoljava i određene opštedruštvene potrebe. Kada, iz različitih razloga, društvo ne stiče dobit ili je insolventno ono prestaje na zakonom određen način.
2. Razvrstavanje privrednih društava Pojam privrednog društva je uopšten i obuhvata različite organizacione forme pravnih lica. Stoga je potrebno izvršiti razvrstavanje raznolikih društava. Ona se mogu grupisati po različitim kriterijumima. Prema pravnoj formi društva se dele na: ortačko društvo, komanditno društvo, društvo s ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo. Ovu podelu društava izvršio je ZPD. Ukoliko je kriterijum podele složenost društva ona se mogu podeliti na prosta i složena. Prosta društva su ona koja ne predstavljaju sastavni deo grupe društava, dok složena ili matična društva upravljaju grupom zavisnih društava.190 Zavisno od okolnosti da li trajno obavljaju privrednu delatnost ili samo određeno vreme društva se mogu razvrstati na stalna i privremena društva. 190
Vidi: Jankovec, I., Privredno pravo JP Službeni list SRJ, Beograd 1999., strana 35.
Polazeći od oblasti u kojoj društva posluju ona mogu biti npr. industrijska, poljoprivredna, saobraćajna, ugostiteljska, železnička itd. Na osnovu broja zaposlenih, prihoda i vrednosti imovine po godišnjem računu u poslednjoj poslovnoj godini, društva se dele u mala, srednja i velika.191 Privredna društva se, s obzirom na međusobne odnose vlasnika društva, mogu grupisati na društva lica ili društva kapitala (kompanije, korporacije). Društva lica se dalje dele na ortačka društva ili komanditna društva, dok se društvo kapitala osniva kao akcionarsko društvo ili društvo s ograničenom odgovornošću.192 S obzirom na formu privredno društvo se može razvrstati na: 1) ortačko društvo; 2) komanditno društvo; 3) društvo s ograničenom odgovornošću i 4) akcionarsko društvo (zatvoreno i otvoreno). Druge pravne forme društava, odnosno preduzeća, mogu biti određene posebnim zakonom (kao što je, na primer, javno preduzeće).
3. Sistem osnivanja privrednog društva Privredno društvo mogu osnovati fizička lica i/ ili pravna lica. Zavisno od vrste društava ona se mogu osnovati po više sistema. Ipak, preovlađuje normativni sistem. Po ovom sistemu zakonom je utvrđeno koja lica i pod kojim pretpostavkama mogu osnovati određeno privredno društvo. Organ koji vrši registraciju ocenjuje samo da li su ispunjene zakonske pretpostavke, ali ne ocenjuje celishodnost osnivanja društva.193 Pravilo je da se postupak za upis u registar pokreće registracionom prijavom ovlašćenog lica subjekta upisa. Agencija za privredne registre je dužna da izvrši upis u Registar ako je prijavu s propisanom sadržinom podnelo ovlašćeno lice subjekta upisa i ako su ispunjeni uslovi za registraciju.194 Po sistemu koncesije društvo se može osnovati samo ako je prethodno dobijena koncesija. Tako, ako je data koncesija Vlada Srbije zaključuje ugovor sa koncesionarom (član 23. ZOK). Zakonski sistem se primenjuje u osnivanju javnih preduzeća. Prema ovom sistemu preduzeća se osnivaju zakonom ili aktom donesenim na osnovu zakona. Tako je Zakonom o šumama osnovano javno preduzeće za gazdovanje šumama u 191
192
193 194
Potpunije o malim preduzećima vidi: Babić, I., Zakon o preduzećima i status malih preduzeća, Pravo i privreda br. 5 - 8/1999, strana 97 - 111; Knežić - Popović, D., Mala i srednja preduzeća u uporednom pravu i novom jugoslovenskom zakonodavstvu, Pravo i privreda, br. 5 - 8/1997, strana 167. Vidi: Frimerman, A., Poslovno pravo, Fakultet za menadžment “Braća Karić”, Beograd, 1994, str. 35. Sličnu podelu usvojio je i član 2. ZTDH, s tim što se ortačko društvo označava kao javno trgovačko društvo, a svako trgovačko društvo je trgovac. Vidi: Jovanović, V., Organizacija udruženog rada, EIP, tom drugi, strana 582. Vidi čl. 22 - 25. ZRPS.
145
146
državnoj svojini “Srbijašume”. Ovaj sistem je dopunjen normativnim sistemom jer se i javna preduzeća moraju registrovati. Pojedina pravna lica i preduzeća osnivaju se po sistemu dozvole od strane nadležnog organa koji ima diskreciono ovlašćenje da ocenjuje opravdanost osnivanja. Tako, osnivači banke podnose Narodnoj banci Srbije (NBS) zahtev za izdavanje dozvole za rad banke, koja je dužna da u roku od 60 dana od dana podnošenja zahteva, ocenjuje ispunjenost zakonskih uslova i opravdanost osnivanja banke. O zahtevu guverner NBS donosi rešenje.
4. Osnivanje privrednog društva Za osnivanje privrednog društva potrebno je ispunjenje opšte materijalne pretpostavke - obezbeđenje sredstava za osnivanje i početak rada.195 Posebne materijalne pretpostavke odnose se npr. na tehničku opremljenost, zaštitu na radu i zaštitu i unapređivanje životne sredine, minimalni osnovni kapital (npr.: za društvo s ograničenom odgovornošću). Formalna pretpostavka zahteva postojanje osnivačkog akta privrednog društva. Privredno društvo osnivaju osnivači društva. Privredna društva osnivaju se osnivačkim aktom. Osnivački akt ima formu ugovora ako ga osniva dvoje ili više osnivača, a ako ga osniva jedan osnivač osnivački akt ima formu odluke o osnivanju. Svi osnivači privrednog društva potpisuju osnivački akt. Potpisi osnivača na osnivačkom aktu moraju biti overeni. Ortačko i komanditno društvo, pored osnivačkog akta (ugovora o osnivanju) mogu imati i ugovor ortaka društva, društvo s ograničenom odgovornošću i ugovor članova društva, a akcionarsko društvo i statut.
5. Imovina privrednog društva. Odgovornost osnivača i drugih lica Imovina je skup (celina) svih subjektivnih imovinskih prava jednog privrednog društva. U našem pravu sva privredna društva su pravna lica. Da bi jedna organizacija fizičkih lica (ili jedno fizičko lice koje osniva jednopersonalno pravno lice) postala privredno društvo (tj. pravno lice) mora imati svoju posebnu imovinu. Vlasnik imovine je privredno društvo. Imovina društva je odvojena od imovine vlasnika društva. Stoga osnivači društva i lice na koje je osnivač preneo svoj udeo u društvu nemaju imovinskih ovlašćenja prema društvu.196 Ova lica, po osnovu uloga u društvo, mogu učestvovati u upravljanju društvom i u podeli ostvarene dobiti. Imovinu društva čine sva prava koja društvo ima na ulozima i imovinska prava koja je društvo steklo poslovanjem. Osnovni kapital društva predstavlja razlika između ukupne vrednosti imovine i ukupnih obaveza društva, odnosno ukupna 195 196
Vidi: Vasiljević, M., Trgovinsko pravo, Savremena administracija, Beograd, 1995, 53. Jankovec, I., Privredno pravo, Službeni list SRJ, Beograd, 1999, strana 153.
vrednost udela, odnosno akcija u društvu. Imovina privrednog društva ima za predmet pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima, novčana sredstva i hartije od vrednosti i druga imovinska prava. Tako se najčešće od pokretnih stvari unose sirovine, mašine, roba, prevozna sredstva itd. Nepokretne stvari se, uglavnom, sastoje od objekata u kojima se obavlja proizvodnja ili plasman robe; zemljišta raznog boniteta i kulture na kome se vrši proizvodnja, podižu trajniji nasadi, izgrađuju razna postrojenja itd. Predmet uloga u društvo mogu biti i stvari na kojima je konstituisana hipoteka ili zaloga. Ako se u društvo unose stvari i prava koji imaju imovinsku vrednost, procenjuju se da bi se izrazili novčano Za društva kapitala ZPD je propisao unošenje novčanog uloga u visini zakonom propisanog minimuma za osnovni kapital, ali i za ulog svakog osnivača. Ako osnivački akt ne predviđa uloge u stvarima i pravima nego samo vrednost uloga svakog člana, pretpostavlja se da je ugovoren novčani ulog.197 Imovinu društva čine i hartije od vrednosti (akcije, tovarni listovi, skladišnice, menice, čekovi itd) imovinska prava industrijske svojine (pravo na patent, uzorak, model, robni ili uslužni žig itd.), ali i imovinska prava javnopravnog karaktera – koncesije ako nisu vezane za ličnost koncesionara.198 Sva potraživanja, nezavisno iz kojeg obligacionog odnosa proističu, su imovina društva. Imovinu društva čine i nedospela, sporna, ali i neutuživa potraživanja, kao što su zastarela potraživanja. Naime, zastarelošću samo prestaje zahtev za prinudno ostvarenje prava. Shodno tome, dužnik koji plati zastarelu obavezu ne može uspešno tražiti vraćanje isplaćenog sa tvrdnjom da se poverilac neosnovano obogatio (vidi član 360. stav 1. a u vezi sa članom 213. ZOO). Pre nego što je privredno društvo nastalo osnivači i druga lica preduzimaju niz pravnih poslova. U tom slučaju se smatra da su se sami osnivači odnosno druga lica obavezali prema drugim licima, pošto društvo kao pravno lice još nije nastalo. U Osnovnim odredbama Prvog dela Zakona o privrednim društvima, u Odeljku 4 (čl. 12 - 15) regulisana je odgovornost osnivača i drugih lica trećim licima za obaveze koje preuzmu u vezi sa osnivanjem o privrednog društva. Ove odredbe imaju opšti domašaj i odnose se na sve pravne forme privrednog društva, ako što drugo nije propisano posebnim odredbama koje uređuju pojedine forme društva. U odnosu na rešenje ZOP, odgovornost osnivača i drugih lica za obaveze preuzete pre registracije društva, je pooštrena i sveobuhvatno regulisana. Prema odredbama člana 12. ZPD osnivači društva i druga lica za preuzete obaveze, u vezi sa osnivanjem privrednog društva, odgovaraju solidarno celokupnom svojom imovinom, ako ugovorom sa trećim licima, koja imaju potraživanja po tom osnovu, nije drukčije određeno. 197
198
Šogorov, S., Predmet uloga u društvo s ograničenom odgovornošću, Pravni život, broj 11/2003, strana 18. Ibidem, strana 20.
147
148
Za obaveze preuzete u vezi sa osnivanjem privrednog društva odgovara privredno društvo solidarno sa osnivačima ili drugim licima samo ako posle registracije ono preuzme te obaveze. Ortaci, članovi i akcionari privrednog društva dužni su da ulože svoje ugovorene uloge u imovinu društva u skladu sa zakonom, osnivačkim aktom, ugovorom ili drugim aktom društva. Ulozi u društvo mogu biti novčani i nenovčani. Nenovčanim ulozima smatraju se ulozi u stvarima i pravima, radu i uslugama kao i udeli i akcije u drugim društvima. Vrednost nenovčanih uloga ortačkog društva, komanditnog društva, društva s ograničenom odgovornošću i zatvorenog akcionarskog društva sporazumno utvrđuju ortaci, članovi ili akcionari u skladu s osnivačkim aktom. Ako se vrednost nenovčanog uloga ne utvrdi na ovaj način, ortaci, članovi ili akcionari mogu procenu vrednosti tog uloga poveriti ovlašćenom procenjivaču ili podneti predlog da ga u vanparničnom postupku odredi trgovinski sud. Ukoliko ortaci, članovi i akcionari ne ulože ugovorene nenovčane uloge, po prethodnoj saglasnosti društva mogu uložiti njihovu protivvrednost u novčanom iznosu. Kada je predmet uloga u društvo pravo svojine svi uneti ulozi u imovinu privrednog društva postaju svojina društva i ne mogu biti korišćeni od ortaka, članova i akcionara kao njihova imovina. Na osnovu unesenih uloga ortaci odnosno članovi društva stiču udeo u društvi, a akcionari akcije društva. Ortak, član i akcionar odgovara za štetu, po opštim pravilima odgovornosti za štetu, ako u društvo ne unese ili blagovremeno ne unese ugovorene uloge. Naknadu štete može zahtevati društvo, a ortak, član i akcionar koji ima ili zastupa najmanje 5% osnovnog kapšitala društva.
6. Odgovornost za štetu zbog zloupotrebe društva Društvo ima svojstvo pravnog lica i za sve obaveze nastale radnjama zastupnika odnosno organa pravnog lica odgovara svojom imovinom. Zastupnik privrednog društva koji prekorači ovlašćenje za zastupanje odnosno ograničenja ovlašćenja za zastupanje odgovoran je za štetu koju time prouzrokuje privrednom društvu ili trećem licu sa kojim je pravni posao zaključen. Komanditori komanditnog društva, članovi društva sa ograničenom odgovornošću i akcionari akcionarskog društva trećim licima lično odgovaraju za obaveze društva: 1) ako zloupotrebe privredno društvo za nezakonite ili prevarne radnje ili 2) ako sa imovinom privrednog društva raspolažu kao sa sopstvenom imovinom kao da privredno društvo kao pravno lice ne postoji. Tako preuzete obaveze, naime, nisu obaveze privrednog društva nego obaveze komanditora, članova i akcionara pa za njih odgovaraju sopstvenom imovinom. Ako su zloupotrebila društvo dva ili više komanditora, članova društva s ograničenom odgovornošću ili akcionara ona za obaveze odgovaraju solidarno.
7. Identitet privrednog društva Privredno društvo obavlja delatnost radi sticanja dobiti te je zainteresovano da u privrednom životu ima svoj identitet - samosvojne osobine koje će ga izdvajati od drugih preduzeća. Najvažnija samosvojna (induvidualna) obeležja društva su: delatnost, sedište i poslovno ime. Ona se unose u Registar. Odredbe o identitetu privrednog društva, po pravilu, primenjuju se i na ostale privredne subjekte. 7.1. DELATNOST
Delatnost privrednog društva su poslovi koje društvo obavlja sa ciljem sticanja dobiti. To mogu biti poslovi proizvodnje i prometa robe i vršenja usluga na tržištu. Vrstu delatnosti određuje osnivač društva osnivačkim aktom, a ako je društvo osnovano kao akcionarsko društvo i statutom. Privredno društvo može obavljati sve zakonom dozvoljene delatnosti (jednu delatnost ili više delatnosti, ako ispunjava propisane uslove za obavljanje svake od tih delatnosti). Delatnosti za koje je zakonom propisano da se mogu obavljati samo na osnovu saglasnosti, dozvole ili drugog akta državnog organa, mogu se obavljati po dobijanju te dozvole, saglasnosti ili drugog akta državnog organa.199 Razvrstavanje delatnosti izvršeno je Zakonom o klasifikaciji delatnosti i o registru jedinica razvrstavanja. Društvo može da otpočne obavljanje delatnosti, da obavlja delatnost i da menja uslove njenog obavljanja kad nadležni organ donese rešenje da su ispunjeni uslovi u pogledu tehničke opremljenosti, zaštite na radu i zaštite i unapređenja životne sredine, kao i drugi propisani uslovi. Pravilo je da društvo može da zaključuje ugovore i druge pravne poslove prometa robe i usluga samo u okviru delatnosti upisanih u Registar. Okvirom delatnosti društva određena je i njegova pravna i poslovna sposobnost. Privredno društvo može promeniti delatnost koju je ranije obavljalo (zamena delatnosti), početi sa obavljanjem još jedne ili više delatnosti pored one koju već obavlja (proširenje delatnosti) ili prestati sa obavljanjem pojedinih delatnosti od više delatnosti kojim se bavi (sužavanje delatnosti).200 Zamena, proširenje ili suženje delatnosti unosi se osnivački akt društva i registruje se u Registru. 7.2. SEDIŠTE
Sedište privrednog društva je mesto iz koga se upravlja poslovanjem društva. Sedište privrednog društva određuje se osnivačkim aktom i registruje se u Registru privrednih subjekata. 199
200
Vidi: Vasiljević, M., Komentar Zakona o preduzećima, Udruženje pravnika u privredi Jugoslavije, Beograd, 1996, strana 31. Vidi: Jankovec, I., op. cit, str. 88 i Vasiljević, M., op. cit. strana 190.
149
150
Ogranak društva - deo društva koji ima određena ovlašćenja u pravnom prometu - nema posebno sedište (nije posebno pravno lice) nego se u registar upisuje prema sedištu društva koji obavlja poslove iz delatnosti društva u mestu van sedišta privrednog društva - i u registar prema mestu poslovanja. Privredno društvo samostalno određuje da li će obrazovati ogranke, njihov broj i kojim aktom će to učiniti. Društvo može obrazovati ogranke aktom o osnivanju, statutom akcionarskog društva (ako je to društvo odlučilo da ima statut) ili nekim drugim aktom.201 Društvo može promeniti sedište odlukom organa određenog osnivačkim aktom. Osnivačkim aktom se može predvideti da se sedište može promeniti samo uz saglasnost osnivača. Ove promene se unose u Registar. 7.3. POSLOVNO IME 7.3.1. Pojam. Registracija i rezervacija poslovnog imena Poslovno ime je naziv pod kojim privredno društvo obavlja poslovnu delatnost. Na taj način se bliže određuje jedno privredno društvo da bi se razlikovalo od od drugih društava. Izgled i sadržina poslovnog imena bi trebalo da kod drugih učesnika stvori jasnu predstavu o pravnom položaju tog društva.202 Navođenje poslovnog imena je obavezan sastojak osnivačkog akta društva odnosno statuta. Poslovno ime se upisuje u Registar. U svom poslovanju društvo koristi poslovno ime u obliku u kome je upisana u Registar. Ogranak društva u pravnom prometu istupa pod poslovnim imenom društva i svojim nazivom. Zainteresovano lice može Registru podneti registracionu prijavu rezervacije određenog poslovnog imena. Uz prijavu se dostavlja dokaz o uplati naknade za rezervaciju poslovnog imena. Ako Registrator utvrdi da poslovno ime iz prijave nije rezervisano ili registrovano i da je uz prijavu dostavljen dokaz o uplati naknade za rezervaciju naziva, izvršiće rezervaciju naziva u korist podnosioca prijave i to na rok od 60 dana od dana podnošenja prijave i taj podatak uneti u Registar. Rezervacija poslovnog imena se može obnoviti pod istim uslovima, uz dostavu dokaza o ponovnoj uplati naknade za rezervaciju imena u punom iznosu. O rezervaciji poslovnog imena Registrator izdaje potvrdu najkasnije narednog dana od dana podnošenja prijave. Rezervacija poslovnog imena se, dok traje rok rezervacije, može preneti na drugo pravno ili fizičko lice dostavljanjem Registratoru obaveštenja o prenosu, sa podacima o privrednom subjektu na koga se vrši prenos. 201
202
Potpunije, vidi: Nenadić, B., Pravni položaj ogranka privrednog društva, Pravo i privreda, br. 5 - 8/2005, strana 87. Ibidem, strana 53.
7.3.2. Sastojci poslovnog imena Poslovno ime društva sačinjavaju određene oznake (sadržina poslovnog imena). Pojedine oznake poslovnog imena su nužne (obavezni elementi poslovnog imena), druge su neobavezne, a treće se mogu uneti samo po prethodno pribavljenoj saglasnosti. Obavezne sastojke mora sadržati poslovno ime svakog društva. Poslovno ime ortačkog društva sadrži oznaku “ortačko društvo” ili skraćenicu “o.d.” ili “od”. Poslovno ime komanditnog društva sadrži oznaku “komanditno društvo” ili skraćenicu “k.d” ili “kd”. Poslovno ime društva s ograničenom odgovornošću sadrži oznaku “društvo s ograničenom odgovornošću” ili skraćenicu “d.o.o.” ili “doo”. Poslovno ime akcionarskog društva sadrži oznaku “akcionarsko društvo” ili skraćenicu “a.d.” ili “ad”. Sadržina poslovnog imena nužno uključuje označenje delatnosti i sedište društva, ali i postojanje posebnog statusa “u stečaju”, “u likvidaciji”.203 Oznake u poslovnom imenu moraju glasiti na srpskom jeziku i pismu koje je u službenoj upotrebi. Poslovno ime privrednog društva može biti i na stranom jeziku, odnosno može da sadrži i pojedine strane reči, ako one čine ime, odnosno poslovno ime ortaka, člana ili akcionara ili njihov robni ili uslužni žig, odnosno ako su uobičajene u srpskom jeziku ili ako za njih nema odgovarajuće reči u srpskom jeziku, odnosno ako su reči na mrtvom jeziku. Ukoliko poslovno ime ne sadrži obavezne elemente sud će rešenjem odbaciti registracionu prijavu takvog privrednog subjekta. Privredno društvo može u poslovanju, pored poslovnog imena, da koristi i jedno ili više modifikovanih i/ili skraćenih poslovnih imena, ako su ta imena navedena u osnivačkom aktiu, pod istim uslovima i na način pod kojim se koristi poslovno ime. Neobavezne sastojke poslovno ime ne mora da sadrži, ali se pomoću njih se društvo detaljnije označava da bi se razlikovalo od društva koja obavljaju istu delatnost. Tako se za bliže označavanje naziva društva mogu koristiti različiti crteži, slike, ime predela, planine, sela, grada, istorijski datum ili datum osnivanja preduzeća. Poslovno ime matičnih društava može sadržati oznaku holding, koncern, kompanija, korporacija, grupacija društava, poslovni sistem i matično društvo. Poslovno ime privrednog društva može da sadrži ime ili simbol strane države ili međunarodne organizacije, u skladu sa propisima te države, odnosno međunarodne organizacije. Neki sastojci se u poslovno ime društva mogu uneti uz prethodnu saglasnost određenog organa ili lica. U poslovni naziv se, po pravilu, ne može uneti naziv Srbije ili teritorijalne jedinice, kao i njen grb, zastavu i druge državne ambleme ili oznake koje ih podražavaju. Unošenje ovih sastojaka u poslovno ime moguće je uz prethodnu saglasnost nadležnog organa države ili teritorijalne jedinice. 203
Vidi: Vasiljević, M., op. cit. str. 182.
151
152
Poslovno ime privrednog društva ne može da sadrži ime ili deo imena fizičkog lica. Ovi sastojci se mogu uneti u poslovno ime društva samo uz saglasnost tog lica, a ako je umrlo, uz saglasnost svih naslednika prvog naslednog reda. Brisanje imena ili dela imena fizičkog lica iz poslovnog imena može zahtevati to lice, odnosno njegovi naslednici ako je ono umrlo, ako društvo povređuje čast i ugled lica čije je ime uneto u poslovno ime. 7.3.3. Upotreba poslovnog imena Poslovna pisma i drugi dokumenti svakog privrednog društva, upućeni trećim licima (klasičnim pismomu, faksom, elektronskim putem i na drugi način), moraju sadržati sledeće podatke: 1) poslovno ime i pravnu formu društva; 2) sedište; 3) registar u koji je registrovano i broj registracije društva; 4) poslovno ime i sedište banke kod koje ima račun; 5) broj računa i 6) poreski identifikacioni broj. Pored ovih podataka, poslovna pisma i drugi dokumenti društva s ograničenom odgovornošću i zatvorenog i otvorenog akcionarskog društva, sadrže i podatke o osnovnom kapitalu društva sa naznakom koliko je od toga uplaćeni i uneti, a koliko upisani kapital. Poslovna pisma i drugi dokumenti jednočlanog društva s ograničenom odgovornošću i akcionarskog društva sadrže naznaku da je to jednočlano društvo. 7.3.4. Ograničenje prenosa poslovnog imena Poslovno ime se može promeniti, a pod određenim uslovima i preneti na drugo lice. Odluka o promeni poslovnog imena donosi se na način određen osnivačkim aktom. Tako je privredno društvo u obavezi da promeni poslovno ime ako je promenjen neki obavezni sastojak poslovnog imena (na primer, forma društva). Uz registracionu prijavu promene poslovnog imena privrednog društva prilaže se odluka o toj promeni. Poslovno ime privrednog društva može se preneti na drugo lice samo zajedno sa prenosom privrednog društva koje pod tim poslovnim imenom posluje. Ako član privrednog društva, čije je lično ime sadržano u poslovnom imenu, prestane da bude član tog privrednog društva, ono može nastaviti poslovanje pod istim poslovnim imenom samo uz njegovu saglasnost. Ako se privredno društvo prenese na drugo lice, za dalju upotrebu poslovnog imena pribavlja se saglasnost lica čije je lično ime sadržano u poslovnom imenu ili saglasnost njegovih naslednika do trećeg stepena srodstva u pravoj liniji. 7.3.5. Zaštita poslovnog imena U privrednom pravu poslovno ime se može štititi po službenoj dužnosti ili po tužbi.
Registrator (fizičko lice koje vodi registar) po službenoj dužnosti proverava da li je pod istim nazivom registrovan drugi privredni subjekt, odnosno da li je taj naziv već registrovan u skladu sa ZRPS, ako se registraciona prijava odnosi na registraciju osnivanja ili promene naziva. Ako Registrator utvrdi da ovaj uslov nije ispunjen doneće zaključak o odbacivanju registracione prijave. U slučaju da je Agenciji za privredne registre podnesena registraciona prijava, a pod istim nazivom i sa sedištem u istom mestu je registrovan drugi privredni subjekt, pravo na registraciju u zahtevu navedenog poslovnog imena ima privredni subjekt koji je ranije podneo registracionu prijavu Agenciji za privredne registre po načelu prioriteta - prior tempore potior iure (prvi u vremenu jači u pravu). Shodno tome, Agencija će docnije podnesenu registracionu prijavu kojom se zahteva registracija privrednog subjekta pod istim nazivom, zaključkom odbaciti. Na zaključak o odbacivanju registracione prijave, podnosilac te prijave može, preko Agencije, izjaviti žalbu ministarstvu nadležnom za privredne poslove, u roku od osam dana od dana prijema tog zaključka. Ako nadležno ministarstvo rešenjem odbaci ili odbije žalbu podnosioca registracione prijave, on može, u roku od 15 dana od dana prijema rešenja pokrenuti upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije. Privredno društvo koje ima pravni interes može podneti tužbu za utvrđenje da je registracija podataka o privrednom subjektu ništava pod uslovima određenim članom 69. stav 1. ZRPS. Tužba se podnosi sudu u roku od 30 dana od kada je podnosilac tužbe saznao za razlog ništavosti, ali se ne može podneti posle isteka roka od tri godine od dana izvršene registracije. Privredno društvo koje je pretrpelo štetu zbog neovlašćene upotrebe njegovog poslovnog imena može podneti tužbu protiv štetnika i zahtevati naknadu štete po opštim pravilima o naknadi štete.
8. Registracija privrednog društva 8.1. POJAM. DEJSTVO REGISTRACIJE
Registracija privrednih subjekata je upisivanje određenih, relevantnih podataka u registar. Upis u registar je regulisan Zakonom o registraciji privrednih subjekata.204 Registar privrednih subjekata jeste jedinstvena centralna, javna, elektronska baza podataka o privrednim subjektima, formirana za teritoriju Republike Srbije. Registracija privrednih subjkata zasniva se na načelima: javnosti, istinitosti i savesnosti, samostalnosti u rešavanju, efikasnosti, dostupnosti, ekonomičnosti, prioriteta i jedinstva unosa podataka prilikom registracije osnivanja. Upis u registar ima pravno dejstvo prema trećim licima od narednog dana od dana kada je registracija te promene obavljena (donošenjem rešenja o usvajanju registracione prijave i njegovo objavljivanje istog dana na internet strani Agencije). Smatra se da treća lica znaju za registrovane podatke o privrednom društvu 204
“Službeni glasnik RS”, broj 55/2004.
153
154
posle njihovog objavljivanja ili objavljivanja izvoda iz tih podataka ili dokumenata na osnovu kojih je izvršena registracija sa upućivanjem na njih. Privredno društvo ovu pretpostavku može obarati i dokazivati da su treća lica znala ili prema okolnostima slučaja mogla znati za podatke o privrednom društvu, posle deponovanja u registar, a pre objavljivanja registrovanih podataka. Ako se objavljeni podaci razlikuju od registrovanih podataka, za privredno društvo se kao tačan uzima podatak iz registra. Privredno društvo u odnosima sa trećim ne može isticati podatke koji su objavljeni, ako su se treća lica pouzdala u podatke iz registra. Stoga savesno lice koje se u pravnom prometu pouzda u tačnost podataka upisanih u registar ne snosi štetne pravne posledice koje iz toga nastanu (član 3. tačka 2. ZRPS). 8.2. NADLEŽNOST ORGANA UPRAVE. PREDMET REGISTRACIJE
Registar privrednih subjekata vodi Agencija za privredne registre preko Registratora. Agencija je poseban organ uprave - koja, u postupku registracije, u upravnim stvarima rešava o pravima, obavezama i pravnim interesima privrednih subjekata. Registrator, pored ostalog, sprovodi postupak registracije, izdaje potvrde o podnetoj registracionoj prijavi, donosi odluke po registracionoj prijavi, a ima i druga ovlašćenja i obaveze. U Registar se registruju: preduzetnik, ortačko društvo, komanditno društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću, akcionarsko društvo, zadruga i zadružni savez, i drugi subjekti određeni zakonom. Predmet registracije je: osnivanje, povezivanje i prestanak privrednog subjekta, podaci o privrednom subjeku od značaja za pravni promet, podaci u vezi sa stečajnim postupkom, kao i drugi podaci određeni zakonom. 8.3. POSTUPAK REGISTRACIJE
Postupak registracije se pokreće podnošenjem registracione prijave Agenciji. Registraciona prijava podnosi se na propisanom obrascu koji sadrži podatke koji se registruju. Ako obrazac nije propisan, registraciona prijava podnosi se kao podnesak u kome se navode podaci koji se registruju. Uz prijavu se prilažu isprave određene članom 16. stav 2. ZRPS. Registraciona prijava se podnosi Agenciji u jednom primerku, neposredno ili poštom. Ako se prijava podnosi elektronskim putem podnosilac unosi podatke u propisani obrazac objavljen na internet strani Agencije, a isprave koje se prilažu uz prijavu dostavlja, takođe, u elektronskoj formi na elektronsku adresu Agencije. U tom slučaju podnosilac registracione prijave je dužan da, u roku od pet dana od dana podnošenja registracione prijave elektronskim putem, dostavi Agenciji originalnu prijavu i priloži propisane isprave.
O podnetoj registracionoj prijavi Registrator izdaje potvrdu, a zatim proverava da li su ispunjeni uslovi za registraciju iz člana 22. ZRPS. Registrator rešava po registracionoj prijavi rešenjem ili zaključkom. Ako su ispunjeni uslovi za registraciju Registrator rešenjem usvaja zahtev iz registracione prijave. Ovo rešenje je konačno i protiv njega se ne može voditi upravni spor. Registrator zaključkom odbacuje prijavu ako nisu ispunjeni uslovi za registraciju. Protiv zaključka o odbacivanju prijave podnosilac registracione prijave može, preko Agencije, izjaviti žalbu ministarstvu nadležnom za poslove privrede, u roku od osam dana od dana prijema tog zaključka. Protiv rešenja Ministarstva o odbacivanju ili odbijanju ove žalbe podnosilac registracione prijave može pokrenuti upravni spor. Ako Registrator, u roku od pet dana ne reši registracionu prijavu, smatraće se da je zahtev iz registracione prijave usvojen i dužan je da traženu registraciju bez odlaganja sprovede u Registar. Registrovani podaci u Registar se objavljuju na internet strani Agencije istog dana kada je doneto rešenje kojim se zahtev iz registracione prijave usvaja. Promena podataka u odnosu na registrovane podatke ima pravno dejstvo prema trećim licima od narednog dana od dana kada je registracija te promene obavljena na navedeni način. 8.4. NIŠTAVOST REGISTRACIJE OSNIVANJA
Registracijom privrednih društava postiže se pravna sigurnost u prometu robe i usluga. Na taj način se treća lica štite od rizika zasnivanja pravnih poslova sa nepostojećim i insolventnim partnerima, odnosno neovlašćenim licima. Iako registraciju privrednog društva u Registar obavlja državni organ moguće je da se kasnije utvrdi da upis nije izvršen u skladu sa zakonom, odnosno da on ništav. Obaveza vođenja registra privrednih društava proističe iz Prve direktive Saveta Evropske unije, od 9. marta 1968. godine, koja je stupila na snagu 12. jula 1972. godine. Ovom direktivom propisani su i slučajevi ništavosti registracije privrednog društva. Sa ciljem ujednačavanja našeg prava sa navedenom direktivom Evropske unije (EU) u oblasti ništavosti, naši Zakon o privrednim društvima i Zakon o registraciji privrednih subjekata su, u preteženom delu, doslovno preuzeli rešenja Direktive o ništavosti. Registracija osnivanja i registracija drugih podataka privrednog društva je ništava: 1) ako su u registracionoj prijavi navedeni neistiniti podaci; 2) ako je registracija izvršena na osnovu lažnog dokumenta, dokumenta izdatog u nezakonito sprovedenom postupku ili dokumenta sa neistinitim podacima; 3) ako osnivački akt nije sastavljen u propisanoj formi; 4) ako je delatnost društva nezakonita ili je suprotna javnom interesu; 5) ako osnivački akt ne sadrži podatke o poslovnom imenu društva, vrednosti i vrsti uloga svakog osnivača ili iznosa osnovnog kapitala koji je propisan ZPD ili o delatnosti društva; 6) ako minimalni iznos uloga
155
156
nije uplaćen u skladu sa ZPD; 7) ako ne postoji pravna i poslovna sposobnost svih osnivača i 8) ako je broj osnivača manji od broja utvrđenog ZPD. Tužbu za utvrđenje ništavosti podnosi lice koje ima pravni interes privrednom sudu u roku od 30 dana od dana kada je podnosilac tužbe saznao za razlog ništavosti (subjektivni rok), a u objektivnom roku od tri godine od dana izvršene registracije. Tužilac može zahtevati da Registrator u Registru registruje postojanje ovog spora. Ako je osnov ništavosti registracije privrednog društva otklonjiv, sud će posle pokretanja postupka odrediti rok od najduže 90 dana za otklanjanje nedostataka i za to vreme zastaje sa postupkom. Ako je presudom utvrđena ništavost registracije, sud je dužan da je u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti dostavi Agenciji. Na osnovu te presude Registrator briše ništavu registraciju iz Registra. Kad je pravosnažnom presudom utvrđena ništavost registracije osnivanja, Registrator u Registar registruje ništavost registracije osnivanja i o tome, bez odlaganja, obaveštava privrednog subjekta i organ nadležan za pokretanje postupka likvidacije, odnosno postupka stečaja. Ništavost registracije nema pravno dejstvo na pravne poslove tog društva sa savesnim trećim licima. Utvrđenjem ništavosti registracije privrednog društva, članovi i akcionari postaju solidarno odgovorni za namirenje potraživanja poverilaca društva.
9. Preduzimanje pravnih poslova 9.1. PRAVNA I POSLOVNA SPOSOBNOST PRIVREDNOG DRUŠTVA
U našem pravu svako društvo je pravno lice, bez obzira na oblik. To svojstvo ono stiče registracijom u Registru, a gubi ga brisanjem iz Registra. Pravila koja važe za pravna lica uopšte važe i za privredna društva. U momentu upisa u Registar privredno društvo istovremeno stiče pravnu i poslovnu sposobnost. Pravna i poslovna sposobnost društva su jednake po svojoj sadržini.205 Privredno društvo, domaće ili strano, može obrazovati jedan ili više ogranaka. Ogranak privrednog društva nema svojstvo pravnog lica. On ima mesto poslovanja i zastupnike, a poslove sa trećim licima obavlja u ime i za račun privrednog društva. Pravni poslovi koje preduzima deo društva su pravni poslovi privrednog društva. 9.2. ZASTUPANJE DRUŠTVA
Privredno društvo je pravno lice (organizacija) koja ne može neposredno preduzimati pravne radnje nego preko fizičkih lica. Fizička lica preko kojih društvo preduzima pravne radnje nazivaju se zastupnici. Ovlašćenje za zastupanje zasniva 205
Vidi: Frimerman, A., op. cit. strana 56.
se na zakonu, opšem aktu pravnog lica, aktu nadležnog organa ili izjavi volje zastupanog (punomoćje). Zastupnik privrednog društva dužan je prema privrednom društvu da poštuje sva ograničenja ovlašćenja za zastupanje utvrđena osnivačkim aktom, ugovorom ortaka ili članova društva, statutom ili odlukom nadležnog organa društva. O zastupanju uopšte, pa i zastupanju privrednog društva detaljnije se izlaže u prvom delu ove knjige. Koji organ u privrednom društvu je zakonski zastupnik zavisi od forme društva. Tako, ovlašćenje za zastupanje ortačkog društva na osnovu zakona ima svaki ortak, ako osnivačkim aktom društva nije drukčije određeno. U komanditnom društvu zakonski zastupnik je jedan ili više komplementara (komplementar ima status ortaka ortačkog društva). Društvo s ograničenom odgovornošću po zakonu zastupa direktor ili upravni odbor. Osnivačkim aktom društva s ograničenom odgovornošću se određuje da li društvo ima direktora ili upravni odbor. Zatvoreno akcionarsko društvo ima direktora ili upravni odbor koji su zakonski zastupnici društva. Otvoreno akcionarsko društvo ima upravni odbor i izvršni odbor. Zatvoreno akcionarsko društvo može imati izvršni odbor. Upravni odbor bira članove izvršnog odbora. Generalnog direktora akcionarskog društva bira upravni odbor. Generalni direktor je i predsednik izvršnog odbora. Generalni direktor je zakonski zastupnik (zastupa društvo bez posebnog punomoćja). Akcionarsko društvo, pored generalnog direktora, mogu zastupati i statutarni zastupnici (drugi članovi upravnog odbora odnosno izvršnog odbora, ako je tako određeno osnivačkim aktom društva).
10. Odgovornost privrednog društva za obaveze Obavljanje delatnosti privrednog društva povezano je sa zaključenjem brojnih ugovora i preduzimanjem drugih pravnih poslova (npr. izdavanjem hartija od vrednosti, javnim obećanjem nagrade). Privredno društvo je pravno lice te samostalno, preko svojih organa, stupa u pravne poslove i preuzima različite obaveze. Preuzete obaveze društvo je, po pravilu, dužno samo ispuniti savesno i u svemu kako one glase. Obavezu može ispuniti i treće lice, ali to je retki izuzetak u privrednom pravu. Nezavisno od činjenice da li je odgovornost privrednog društva nastala preuzimanjem ugovorne obaveze ili je ona vanugovorne prirode privredno društvo odgovara za svoje obaveze celokupnom svojom imovinom. Izvršenje radi ostvarenja novčanog potraživanja prema društvu može se sprovesti na svim njegovim računima kod organizacija koje obavljaju poslove platnog prometa i na dinarskoj vrednosti deviznih sredstava koje ono ima na deviznom računu kod banke.
157
158
11. Lica koja imaju dužnost prema društvu Određena lica privrednog društva dužna su da rade u interesu društva, a ne u svom ličnom interesu. Ona svoje poslove moraju izvršavati savesno i lojalno, sa pažnjom dobrog privrednika, u razumnom uverenju da deluju u najboljem interesu privrednog društva i da čuvaju poslovnu tajnu društva. Dužnosti prema privrednom društvu, prema članu 31. ZPD, imaju: 1) ortaci ortačkog društva i komplementari komanditnog društva; 2) lica koja se u skladu sa ZPD smatraju kontrolnim članovima društva s ograničenom odgovornošću ili kontrolnim akcionarima akcionarskog društva; 3) zastupnici društva; 4) članovi upravnog odbora, članovi izvršnog odbora, članovi nadzornog odbora, članovi odbora revizora i interni revizor društva s ograničenom odgovornošću i akcionarskog društva; 5) lica koja imaju ugovorna ovlašćenja da upravljaju poslovima privrednog društva i 6) likvidacioni upravnik privrednog društva. Navedena lica koja imaju lični interes, dužna su biti lojalna, a naročito: da ne koriste imovinu privrednog društva u ličnom interesu, ne koriste povlašćene informacije u privrednom društvu za lično bogaćenje; ne zloupotrebljavaju pozicije u privrednom društvu za lično bogaćenje; ne koriste poslovne mogućnosti privrednog društva za svoje lične potrebe i sl. Lica koja imaju dužnosti prema društvu ne mogu biti direktno ili indirektno angažovana u drugom privrednom društvu konkurentske delatnosti, izuzev ako za to dobiju odobrenje u skladu sa članom 35. ZPD. Ortak, član ili akcionar privrednog društva ima pravo da podnese individualnu tužbu u svoje ime protiv bilo kog lica koje ima dužnosti prema društvu, za naknadu štete koju mu to lice prouzrokuje povredom utvrđenih dužnosti. U slučaju ortačkog društva, dužnosti prema društvu su istovremeno i dužnosti prema ortacima društva. Komanditor, član ili akcionar imaju pravo da podnose derivativnu tužbu u svoje ime, a za račun društva protiv bilo kog lica koje ima dužnosti prema društvu, radi naknade štete prouzrokovane privrednom društvu.
Odeljak drugi PRAVNE FORME PRIVREDNIH DRUŠTVA
I.
ORTAČKO DRUŠTVO 1. Pojam. Osnivanje. Razgraničenje.
Ortačko društvo osnivaju dva ili više fizičkih i/ili pravnih lica u svojstvu ortaka društva radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom, a za dugove društva odgovaraju solidarno i neograničeno celokupnom svojom imovinom, ako sa poveriocem nije drukčije ugovoreno. Osnivački akt ortačkog društva je ugovor o osnivanju društva. Pored osnivačkog akta ortaci mogu imati i ugovor ortaka društva.206 Ortačko društvo se razlikuje od građanskog ortakluka. Građanski ortakluk je klasični ugovor obligacionog prava koji, po pravilu, ima konsensualni karakter, a ne upisuje se u Registar. Uspostavljanje građanskog ortakluka može biti motivisano ne samo sticanjem koristi (vršenjem građansko pravnih poslova) nego i drugim razlozima. Građanski ortakluk u našem pravu nema svojstvo pravnog lica, a sporove između njega i trećih lica, kao i njihove međusobne odnose, razrešavaju redovni sudovi po opštim parničnim pravilima. Ortačko društvo je institut privrednog prava koji nastaje na osnovu pismenog ugovora.207 Pravni subjektivitet stiče registracijom u Registru,208 ima svojstvo pravnog lica i obavlja privrednu delatnost radi sticanja dobiti. Privredne sporove raspravljaju u našem pravu trgovinski sudovi, a ne sudovi opšte nadležnosti.209
2. Osnivački akt i ugovor ortaka društva Osnivački akt - ugovor o osnivanju ortačkog društva zaključuje se u pisanom obliku, a potpisi osnivača overavaju se. Izmene i dopune ugovora vrše se uz saglasnost svih ortaka društva osim kad je tim ugovorom drukčije određeno. Ugovor o 206
207 208 209
Izraz “ortakluk” potiče od turske reči “ortak” koja označava zajedničara, druga u kakvom poslu, kompanjona, ali i suvlasnika, dok se u narodnom govoru koristi da označi vezu dva ili više lica uspostavljenu radi vođenja nekog preduzetništva - vidi: Škaljić, A., Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, “Svjetlost”, Sarajevo, 1989, str. 503. Vidi: Vasiljević, M., op. cit., str. 126. Isto rešenje usvojio je i član 70. stav 1. GKRF. Vidi npr: član 552. stav 2. ŠvZO; paragraf 106. NTZ; čl. 73. stav 2. GKRF. O razlikama vidi potpunije: Babić, I., Građanski ortakluk - neka pitanja razgraničenja od trgovačkog ortakluka, Zbornik radova Novi ugovori... Beograd, 1995. godine.
159
160
osnivanju ortačkog društva naročito sadrži: 1) puno ime i prebivalište svih fizičkih lica ortaka i poslovneo ime i sedište pravnog lica svakog ortaka; 2) poslovno ime i sedište društva; 3) delatnost; 4) označenje vrste i vrednosti uloga ortaka. Osnivački akt može da sadrži i druge elemente. Ortačko društvo može, pored osnivačkog akta, da ima i ugovor ortaka društva. Ugovor ortaka društva naročito uređuje poslovanje i upravljanje društvom. Formalan je jer se sačinjava u pisanoj formi i potpisuje ga svaki ortak, ali ne mora biti overen. Na isti način vrše se izmene i dopune ugovora. On je međusobno obavezan i sa naknadom tako da svaki ugovarač odgovara za pravne i materijalne nedostatke ispunjenja. Zaključuje se s obzirom na ličnost (intuitu personae) jer su važna lična svojstva člana društva u kome bi trebalo da vladaju odnosi poverenja. Ugovor je u osnovi komutativan jer je, u vreme njegovog zaključenja, stranama poznato šta čini predmet njihovih obaveza tj. izvesna je unapred visina i vrednost prestacija svake strane. Dugotrajan je i imenovan, a zasniva se sa ciljem obavljanja privredne delatnosti koja traje relativno duže vreme. Ugovor ortaka ortačkog društva ne prilaže se uz prijavu za registraciju. Ako postoji suprotnost između ugovora o osnivanju ortačkog društva i ugovora ortaka društva, primenjuje se ugovor o osnivanju ortačkog društva (osnivački akt).
3. Odnosi između ortaka i ortaka sa ortačkim društvom Pravni odnosi ortaka sa ortačkim društvom i odnosi između ortaka uređuju se ugovorom o osnivanju ortačkog društva (osnivački akt) i ugovorom ortaka društva, ako je ortačko društvo zaključilo takav ugovor. 3.1. OBAVEZA UNOŠENJA ULOGA. RASPOLAGANJE UDELOM
Visinu osnovnog kapitala i uloga svakog člana ortačkog društva određuju strane ugovorom o osnivanju ortačkog društva.210 Ako osnivačkim ugovorom nije uopšte predviđeno unošenje uloga u ortačko društvo Registrator će će odbiti da na osnovu tog ugovora društvo registruje u Registru. Ulog ortaka u ortačko društvo može biti u novcu, stvarima i pravima, kao i u radu i uslugama, koji su izvršeni ili treba da budu izvršeni. U ortačko društvo ortaci ulažu uloge jednake vrednosti. Prenos udela je slobodan između ortaka ortačkog društva. Ortak može preneti svoj udeo trećem licu samo uz saglasnost ostalih ortaka. Ortaci ortačkog društva imaju pravo prečeg sticanja tog udela. Ako ortaci ne daju saglasnost na prenos udela trećem licu, a ne iskoriste pravo prečeg sticanja, ortak može preneti svoj udeo trećem licu i bez te saglasnosti. 210
Član 70 st. 2. GKRF je odredio da osnivački ugovor trgovačkog ortakluka sadrži visinu, sastav, rokove i redosled unošenja uloga u društvo.
3.2. UPRAVLJANJE ORTAČKIM DRUŠTVOM (POSLOVODSTVO)
Svaki član društva ima pravo i dužnost da vodi poslove društva. Ništava je odredba osnivačkog akta ili ugovora ortaka društva kojom se ortak unapred odriče od prava na poslovođenje. Odluke ortaka o pravnim poslovima koji predstavljaju redovnu delatnost donose se većinom od ukupnog broja glasova ortaka. Saglasnost svih ortaka potrebna je za donošenje odluka o poslovima koji su izvan redovne delatnosti društva, kao i za odluku o prijemu novog ortaka društva. Vođenje poslova društva može se osnivačkim aktom ili ugovorom ortaka preneti: na jednog člana društva; na dva ili više članova društva; na prokuristu ili neko treće lice. Ako je osnivačkim aktom poslovodstvo preneseno na jednog člana, dva člana ili više članova društva, ostali članovi društva nemaju pravo na poslovodstvo. Ortak ortačkog društva može iz opravdanih razloga (što cene ostali ortaci) odustati od poslovođenja u otkaznom roku koji je određen osnivačkim aktom ili ugovorom ortaka društva. Ovlašćenje za poslovođenje može se odlukom nadležnog suda oduzeti po tužbi društva ili preostalih ortaka društva, ako se utvrdi da nije bio sposoban da vodi poslove društva ili da čini težu povredu dužnosti poslovođenja. Ortak ortačkog društva ima pravo na naknadu svih troškova koje je imao u vođenju poslova društva i koji su s obzirom na okolnosti slučaja bili neophodni. 3.3. RASPODELA DOBITI I SNOŠENJE GUBITAKA
Ortačko društvo se osniva sa ciljem sticanja dobiti i njene podele. Stoga je jedno od osnovnih prava svakog člana društva pravo na dobit. Dobit i gubitak ortačkog društva se raspodeljuje među ortacima na jednake delove. Ako osnivački akt ortačkog društva sadrži odredbu kojom se određuje samo udeo u dobiti ili samo udeo u gubitku, smatra se da se ona odnosi i na dobit i gubitak. Na kraju svake poslovne godine ortaci usvajaju finansijski izveštaj kojim se utvrđuje dobit i gubitak ortačkog društva i učešće svakog ortaka u dobiti i gubitku. Deo dobiti koji pripada ortaku ortačkog društva u dobiti ortačkog društva, isplaćuje se najkasnije u roku od tri meseca od dana usvajanja finansijskog izveštaja. Pravo na deo dobiti (kao imovinsko pravo) može se preneti na društvo ili drugo lice (npr. cedirati, založiti), ali je isključena mogućnost prenošenja članskog položaja u društvu, jer je ortakluk društvo u kome su bitna svojstva svakog člana. 3.4. ODGOVORNOST ORTAKA ZA OBAVEZE DRUŠTVA
Naše pravo je prihvatilo sistem supsidijarne, solidarne i neograničene odgovornosti članova društva za obaveze društva. Ortačko društvo, naime, ima svojstvo pravnog lica tako da imovina pripada samom društvu. Zbog toga se ulozi koje je član ortačkog društva preneo u svojinu društva ne mogu koristiti kao garancija ili
161
162
za namirenje potraživanja poverilaca ortaka kao člana društva. Poverilac ortaka društva svoje potraživanje može namiriti i iz potraživanja tog ortaka prema društvu (to potraživanje, naime, ulazi u imovinu člana društva) i udela koji pripada tom članu društva na osnovu uloga u društvu. Stoga nije prihvatljivo mišljenje koje ističe da “Naš zakon usvaja sistem neposredne solidarne odgovornosti članova ovog društva za obaveze društva..”.211 Ortačko društvo je pravni subjekat koje ima svoju imovinu i samo odgovara za svoje obaveze. Samo ako se poverioci ne mogu naplatiti na imovini društva tada odgovaraju (supsidijarno) ortaci društva. To je, ustvari, odgovornost za tuđu obavezu - iz odnosa društva i poverilaca, a ne odgovornost između poverioca i ortaka društva. Za dugove društva odgovaraju oni ortaci društva koji su to svojstvo imali u momentu nastanka obaveze (a ne u trenutku dospelosti obaveze), iako su u društvo ušli naknadno ili su docnije istupili iz društva.212 Članovi ortačkog društva odgovaraju za obaveze društva supsidijarno - ako se poverioci nisu mogli naplatiti na imovini društva, po opštim pravilima o solidarnoj odgovornosti dužnika. 3.5. PRESTANAK ORTAČKOG DRUŠTVA I ISTUPANJE ORTAKA
Ortačko društvo kao subjekat prava (pravno lice) prestaje: 1) istekom vremena na koje je osnovano ili ispunjenjem cilja osnivanja; 2) odlukom ortaka o prestanku; 3) stečajem društva; 4) neobavljanjem poslova neprekidno u periodu od dve godine; 5) sudskom odlukom o prestanku; 6) nastupanjem bilo kojeg drugog događaja određenog osnivačkim aktom ili ugovorom ortaka društva koji ima za posledicu prestanak društva. Ortačko društvo osnovano na određeno vreme ili za ispunjenje određenog cilja prestaje protekom vremena ili ispunjenjem cilja. Ako ortačko društvo nastavi da posluje, smatra se da je društvo prećutno dobilo saglasnost svih ortaka da je osnovano na neodređeno vreme (prećutno produženje). Na osnovu tužbe nekog od ortaka, protiv ortačkog društva i svih drugih ortaka u društvu, sud će doneti odluku da društvo prestaje kad za to postoje opravdani razlozi određeni članom 83. stav 2. ZPD. Ako tužilac preinači tužbu, sud može, umesto odluke o prestanku ortačkog društva da donese odluku o isključenju ortaka iz društva. 211 212
Vasiljević, M., op. cit., str. 148. Vidi: Velimirović, M., Poslovno pravo, Univerzitet Crne Gore, Podgorica, strana 67., Vasiljević, M., Privredna društva, Udruženje pravnika u privredi SR Jugoslavije, Beograd, 1999, strana 120; Barbić, J., Društvo s neograničenom solidarnom odgovornošću članova, Privreda i pravo, br.1112/90, strana 748. i čl. 102. i 145. ZOP. Član 75. sttav 2. GKRF je propisao da član trgovačkog ortakluka koji nije njegov osnivač odgovara jednako sa drugim učesnicima za obaveze, nastale posle njegovog ulaska u društvo. Onaj član koji je izašao iz društva odgovara za obaveze društva nastale do momenta njegovog izlaska iz društva, jednako sa ostalim članovima u trajanju od dve godine od dana utvrđivanja izveštaja o poslovanju društva za godinu u kojoj je on izašao iz društva.
Nastupanje zakonom određenih okolnosti ima za posledicu prestanak svojstva ortaka. Prestankom svojstva ortaka u ortačkom društvu, po pravilu, ne prestaje ortačko društvo. Kad osnivačkim aktom ili ugovorom ortaka društva nije drukčije određeno, svojstvo ortaka u ortačkom društvu prestaje u slučaju: 1) smrti ortaka; 2) otvaranje stečaja nad nekim od ortaka; 3) otkaza nekog ortaka; 4) donošenja odluke ortaka u skladu sa osnivačkim aktom, ugovorom ortaka društva i ZPD; i 5) u drugim slučajevima određenim osnivačkim aktom ili ugovorom ortaka ortačkog društva. Ortačko društvo nastavlja da posluje sa naslednicima preminulog ortaka, ako je tako određeno osnivačkim aktom i uz saglasnost naslednika. Ova prava naslednici mogu vršiti od dana saznanja za nasleđivanje ili od dana postavljanja zastupnika nasledniku koji nema poslovnu sposobnost. Svaki ortak društva može da otkaže članstvo u društvu podnošenjem pisanog otkaza najmanje šest meseci pre isteka poslovne godine, osim ako je osnivačkim aktom drukčije određeno. Isključenje ili ograničenje prava ortaka na otkaz je ništavo. Ako pojedini ortak ne ispuni obavezu unošenja ugovorenog uloga, određenog osnivačkim aktom ili ugovorom ortaka, ili ako postoje drugi opravdani razlozi (vidi član 84. stav 2, a u vezi sa članom 179. stav 2. ZPD) ostali ortaci mogu pred nadležnim sudom pokrenuti postupak isključenja tog ortaka iz društva. Ako se otkazima (ili na drugi način) broj članova društva svede na jedan taj ortak je dužan da preduzeme sve neophodne mere da uskladi poslovanje društva uslovima propisanim ZPD ili da nastavi poslovanje kao preduzetnik, naknasnije u roku od tri meseca od dana kada je ostao jedini ortak društva. Ako u tom roku jedini ortak ortačkog društva ne uskladi svoj položaj sa ZPD, ortačko društvo prestaje likvidacijom. Prestanak društva i istupanje ortaka iz ortačkog društva prijavljuju Agenciji za privredne registre preostali ortaci ovlašćeni za zastupanje ortačkog društva. Ako je ortačko društvo prestalo sudskom odlukom, sud po službenoj dužnosti registruje prestanak ortačkog društva.
II.
KOMANDITNO DRUŠTVO 1. Pojam
Komanditno društvo je privredno društvo koje osnivaju ugovorom dva ili više fizičkih i/ili pravnih lica u svojstvu ortaka, radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom, od kojih najmanje jedno lice za obaveze tog društva odgovara neograničeno (komplementar), a najmanje jedno lice odgovara ograničeno do visine svog ugovorenog uloga (komanditor).213 213
Vidi: član 23. ZTDF; član 164. stav 1. ZOP RS; član 96. stav 1. ZPD FBiH; član 131. ZTDH.
163
164
U komanditnom društvu, prema tome, postoje dve vrste članova. Jedni članovi odgovaraju za obaveze društva neograničeno i nazivaju se komplementari. Odgovornost komplementarna je supsidijarna. Naime, komanditno društvo odgovara za svoje obaveze celokupnom svojom imovinom, a u slučaju da društvo nema imovine odgovaraju komplementari. Drugi članovi odgovaraju za obaveze društva u visini svog uloga i nazivaju se komanditori. Svojstvo komplementara i komanditora može biti fizičko i/ili pravno lice. Ovo društvo se može osnovati samo ako postoji barem jedan komplementar i jedan komanditor. U pravnoj nauci opravdano preovlađuje stav da je komanditno društvo društvo lica.214 Naime, na komanditno društvo se supsidijarno primenjuju odredbe kojima je regulisano ortačko društvo, a komplemetari, po pravilu, imaju status ortaka ortačkog društva.
2. Osnivanje komanditnog društva 2.1. ZAKLJUČENJE I IZMENA OSNIVAČKOG UGOVORA
Komanditno društvo se osniva ugovorom svih članova društva (osnivački akt). U praksi je ugovor osnovni akt kojim se osniva društvo. Ovaj oblik društva mogu osnovati najmanje dva lica, a isključena je mogućnost da se kao osnivač društva pojavi samo jedan osnivač.215 Ugovor o osnivanju komanditnog društva se zaključuje u pismenoj formi, a potpisi ugovarača moraju biti overeni. Forma ovog ugovora je bitan uslov njegove punovažnosti (forma ad solemnitatem). Ugovor mora da sadrži sledeće bitne elemente: 1) puno ime i prebivalište svakog fizičkog lica i poslovno ime i sedište pravnog lica komplementara i komanditora, kao i označenje koje lice ima svojstvo ortaka; 2) poslovno ime i sedište društva; 3) označenje vrste i vrednosti uloga svakog osnivača; 4) delatnost komanditnog društva. Pored ovih, obaveznih elemenata strane mogu ugovorom regulisati i druge odnose kao što su: rok za unošenje uloga u društvo, rušljivost, dužinu trajanja društva, izmene i dopune ugovora, dejstvo više sile, raskid ugovora. Na pravne situacije koje strane ne urede odredbama ugovora primenjuju se opšte odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Pravilo je da se osnivački ugovor menja saglasnošću svih komplementara i komanditora društva, ako njime nije drukčije određeno. Ako se izmene osnivačkog ugovora vrše tako da se povećavaju ranije utvrđene obaveze ortaka društva ili se tom ortaku određuju nove obaveze pored postojećih, one se vrše uz saglasnost ortaka društva na koje se te izmene odnose. 214
215
Uporedi: Barbić, J., Komanditno društvo, Privreda i pravo, br. 1-2/91, strana 4; Vasiljević, M., Poslovno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1997, strana 85. i Jankovec, I., op. cit., strana 60. Vidi: Malenović, M., Komanditno društvo, Pravo i privreda, br. 3-6/95, strana 161.
2.2. UGOVOR ORTAKA DRUŠTVA. ODNOS OSNIVAČKOG UGOVORA I UGOVORA ORTAKA.
Pored osnivačkog akta, komanditno društvo može imati i ugovor ortaka društva kojim se određuje, naročito, poslovanje društva i upravljanje društvom. Ovaj ugovor mora biti pisan i potpisan od svih ortaka. On se ne mora biti overen i ne prilaže se uz registracionu prijavu. Ugovor ortaka komanditnog društva i promene ugovora imaju pravno dejstvo među ortacima danom potpisivanja svih ortaka, ako tim ugovorom nije drukčije određeno. U slučaju neusklađenosti između osnivačkog akta komanditnog društva i ugovora ortaka društva, primenjuje se osnivački akt (ugovor o osnivanju komanditnog društva). 2.3. REGISTRACIONA PRIJAVA OSNIVANJA KOMANDITNOG DRUŠTVA
Uz registracionu prijavu osnivanja komanditnog društva prilažu se: 1) dokaz o identitetu osnivača (fotokopija lične karte ili pasoša fizičkog lica i/ili izvod iz registra u kome je registrovano pravno lice); 2) osnivački ugovor društva, sa overenim potpisima osnivača; 3) potvrda banke o uplati novčanog uloga komanditora na privremeni račun ili njegova overena izjava o tome da je obezbedio novčani ulog; 4) procena ovlašćenog procenjivača vrednosti nenovčanog uloga komanditora; 5) odluka o imenovanju zastupnika društva, ako zastupnik nije određen osnivačkim aktom i 6) overen potpis zastupnika.
3. Odnosi među ortacima i između ortaka i društva Unošenje uloga komplementara i komanditora u komanditno društvo, prenošenje udela u društvu, deoba dobiti i snošenje gubitaka reguliše se osnivačkim ugovorom ili ugovorom ortaka. U slučaju da tim ugovorima ovi odnosi nisu regulisani primenjuju se sledeća dopunsko dispozitivna pravila. Ulog komanditora u komanditno društvo, isto kao i komplementara, može biti novčani i nenovčani, uključujući i izvršeni rad i usluge u komanditnom društvu. Nenovčani ulog se mora proceniti. Komanditor unosi u komanditno društvo ceo ugovoreni ulog (novčani i nenovčani izuzev rada i usluga koje će se tek izvršiti) pre sticanja svojstva komanditora. Nije predviđen minimalni novčani deo osnovnog kapitala koji se mora uneti u komanditno društvo. Ovo društvo, međutim, ne može nastati ako u njega nije unesen nikakav ulog. Komplementari imaju status članova ortačkog društva te se na njih primenjuju pravila određena za ortake u ortačkom društvu. Komplementar komanditnog društva ne može preneti ceo ili deo svog udela bez saglasnosti svih komanditora i komplementara. Suprotno tome, komanditor komanditnog društva može preneti deo ili ceo svoj udeo prodajom, poklonom, nasleđem ili na drugi način.
165
166
Komanditori i komplementari učestvuju u deobi dobiti i snošenju gubitaka srazmerno procentu udela u društvu. Komplementar (jedan ili više) ima pravo da upravlja komanditnim društvom i vodi poslove društva - pravo na poslovodstvo. Komanditor ne može vršiti poslovođenje društva.
4. Odnosi komanditnog društva i ortaka prema trećim licima Komplementari upravljaju društvom i vode poslove društva te su oni ovlašćeni da prema trećim licima zastupaju komanditno društvo. Komanditno društvo mogu zastupati jedan komplementar, neki komplementari kojima je povereno poslovodstvo ili svi komplementari. Ako više komplementara zastupa komanditno društvo svaki zastupnik ga zastupa i potpisuje samostalno, osim ako je ugovorom o osnivanju društva određeno kolektivno zastupanje, kada se pravni posao može zaključiti samo saglasnošću svih članova ovlašćenih na kolektivno zastupanje. Komanditor ne može da zastupa komanditno društvo, osim po dobijenom punomoćju ili prokuri. Komanditor odgovara kao i komplementar prema trećim licima ako je njegovo ime uz njegovu saglasnost uneseno u poslovno ime komanditnog društva. Komanditor koji zaključi ugovor s trećim licem bez naznake da istupa kao punomoćnik ili kao prokurist odgovara prema trećem savesnom licu kao i komplementar za obaveze koje proisteknu iz tog ugovora. Komaditno društvo kao pravno lice ima svoju imovinu koja je odvojena od imovine članova društva. Stoga lični poverioci komanditora i komplementara nemaju pravo naplate i obezbeđenja plaćanja iz imovine komanditnog društva. Ali, ako imovina komanditnog društva nije dovoljna za namirenje potraživanja poverilaca društva, poverioci društva svoja potraživanja prema komplementarima (shodno njihovoj neograničenoj odgovornosti) ostvaruju ravnopravno s njihovim ličnim poveriocima.
5. Promene u članstvu i status društva Komanditno društvo ne prestaje u slučaju smrti komanditora, kao ni u slučaju prestanka komanditora koji nije fizičko lice. Ako iz komanditnog društva istupe svi komplementari, a novi komplementari nisu primljeni u roku od tri meseca od dana istupanja poslednjeg komplementara, komanditori mogu u daljem roku od tri meseca doneti jednoglasnu odluku o promeni pravne forme u društvo s ograničenom odgovornošću ili akcionarsko društvo. Ukoliko komanditori ne postupe na navedeni način komanditno društvo prestaje likvidacijom. U slučaju da iz komanditnog društva istupe svi komanditori, komanditno društvo može nastaviti da posluje kao ortačko društvo ili kao preduzetnik.
III.
DRUŠTVO S OGRANIČENOM ODGOVORNOŠĆU 1. Pojam. Osnivači društva
Društvo s ograničenom odgovornošću je forma društva koje osniva jedno ili više pravnih i/ili fizičkih lica, u svojstvu članova društva, radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom, a za svoje obaveze ovo društvo odgovara celokupnom imovinom. Nijedan član društva ne odgovara svojom imovinom za obaveze društva. Član društva koji u društvo nije uneo ulog, u skladu sa osnivačkim aktom društva, odgovara za neuneti ulog u imovinu društva. Društvo može osnovati jedno pravno ili fizičko lice ili više pravnih i/ili fizičkih lica, ali ne više od 50 članova. Ako se broj članova društva poveća iznad 50, ali ne više od 100 članova, i ako se taj broj održi u periodu dužem od godinu dana, to društvo menja pravnu formu u formu zatvorenog akcionarskog društva. Kao osnivači društva mogu se pojaviti pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost ili neku drugu delatnost, ako to posebnim zakonom nije isključeno. Fizička lica kao osnivači moraju biti potpuno poslovno sposobna. Osnivanje društva s ograničenom odgovornošću započinje zaključenjem ugovora o osnivanju odnosno donošenjem osnivačkog akta, a završava se njegovom registracijom kada stiče pravni subjektivitet. Osnivanje nije jedini, iako je najčešći, način nastanka društva s ograničenom odgovornošću. Ono, naime, može nastati i pretvaranjem drugog oblika društva u društvo s ograničenom odgovornošću ili statusnom promenom.216
2. Osnivanje društva 2.1. OSNIVAČKI AKT
Vrsta osnivačkog akta određena je okolnošću da li društvo osnivaju dva ili više osnivača ili je osnivač društva samo jedno lice. Ako društvo osnivaju dva ili više osnivača osnivački akt je ugovor, a kada ga osniva jedan osnivač - odluka o osnivanju.217 Zabranjeno je sukcesivno osnivanje ovog društva.218 “...jer bi to bilo suprotno zatvorenoj prirodi ovog društva i snažnim elementima intuitu personae u njemu”.219 Dva ili više lica osnivaju društvo s ograničenom odgovornošću na osnovu ugovora. Na zaključenje ugovora primenjuju se opšte odredbe ZOO kojima je 216 217
218
219
Videti: Barbić, J., ibidem, strana 499. Ako društvo osniva jedno lice osnivački akt društva je, prema rešenju usvojenom u ruskom pravu, statut (član 89. stav 1. GKRF). ZTDH određuje da jedan osnivač društva daje izjavu o osnivanju društva s ograničenom odgovornošću kod javnog beležnika i da ona zamenjuje ugovor. Zabranu sukcesivnog osniva društva, naprimer, propisuju paragraf 418. stav 4. TZKJ i član 387. stav 4. ZTDH. Vasiljević, M., op. cit. str. 141.
167
168
regulisano zaključenje ugovora. Za zaključenje osnivačkog ugovora direktoru nije potrebno posebno ovlašćenje ako je po zakonu i statutu pravnog lica ovlašćen na zaključenje tog pravnog posla. Ugovor kao osnivački akt društva s ograničenom odgovornošću sačinjava se u pismenom obliku, a potpisi osnivača društva moraju se overiti. Shodno tome i punomoćje kojim je osnivač ovlastio fizičko lice da u ime i za njegov račun zaključi ugovor o osnivanju društva mora biti sačinjeno u pismenom obliku, a potpis vlastodavca (osnivača) overen pred sudom. Kao ugovorne strane pojavljuju se dva ili više fizičkih i/ili pravnih lica koja osnivaju društvo. Na faze koje prethode zaključenju ugovora takođe se primenjuju opšta pravila obligacionog prava o izjavi volje, o ponudi, prihvatanju ponude, zaključenju predugovora, odnosno postizanju saglasnosti volja. Osnivački akt društva - ugovor ili odluka o osnivanju - naročito sadrži: 1) puno ime i prebivalište svakog fizičkog lica i poslovno ime i sedište svakog pravnog lica člana društva; 2) poslovno ime i sedište društva; 3) delatnost; 4) iznos osnovnog kapitala i iznose, vrstu i vrednost uloga svakog osnivača i opis vrste i vrednost nenovčanog uloga; 5) način i vreme unošenja nenovčanog uloga, odnosno vreme uplate novčanih uloga; 6) ukupan iznos troškova osnivanja; 7) odredbe posebne pogodnosti bilo kom licu koje je učestvovalo u osnivanju društva ili u poslovima pre osnivanja društva ili utvrđivanja ispunjenosti uslova za početak poslovanja. Osnivački akt može da sadrži i druge odredbe, uključujući i one koje može da sadrži i ugovor članova društva. 2.2. UGOVOR ČLANOVA DRUŠTVA. ODNOS OSNIVAČKOG AKTA I UGOVORA.
Za razliku od osnivačkog akta koji mora biti donesen odnosno zaključen, članovi društva s ograničenom odgovornošću mogu, a ne moraju, da zaključe ugovor. Ugovor članova društva ne dostavlja se uz registracionu prijavu društva. Za punovažnost ugovora dovoljno je da je zaključen u pisanoj formi (ne mora biti overen). Shodno tome, ugovor i njegove izmene i dopune, proizvode dejstvo danom potpisivanja od svih članova društva, ako ugovorom nije drukčije određeno. Ugovor članova društva naročito sadrži odredbe o: obavezama članova društva na dodatne uloge pored osnovnih uloga, kao i posebnim naknadama i posledicama u slučaju neispunjenja takvih obaveza; posebnim uslovima i načinu prenosa udela članova društva koji se razlikuje od načina regulisanog ZPD; načinu za ostvarivanje prava glasa članova društva ili prava na dividendu; postupku odlučivanja među članovima društva. Ako su osnivački akt društva i ugovor članova društva neusklađeni, primenjuje se osnivački akt društva.
2.3. OSNOVNE OBAVEZE ČLANOVA - ULOZI I OSNOVNI KAPITAL
Osnivači mogu osnovati društvo s ograničenom odgovornošću ako ispune pretpostavke u pogledu osnovnog kapitala i uloga u društvo. Ulog u društvu s ograničenom odgovornošću može biti novčani i nenovčani. Nenovčani ulog uključuje i izvršeni rad i pružene usluge društvu. Ulozi u društvo se ulažu u skladu sa osnivačkim aktom društva. Ako je to određeno osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva, članovi društva mogu doneti odluku o ulaganju dodatnih uloga. Kad osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije drukčije određeno, dodatni ulozi članova društva srazmerni su udelima. Osnovni kapital društva formira se od uloga osnivača. Novčani deo osnovnog kapitala društva s ograničenom odgovornošću na dan uplate iznosi najmanje od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu. Najmanje polovina ovog iznosa uplaćuje se na privremeni račun do registracije društva, a ostatak se uplaćuje na račun društva u roku od dve godine od od dana registracije. Relevantan je propisani (zvanični) kurs evra. Za osnivanje finansijskih i osiguravajućih organizacija i privrednih društava koja obavljaju zakonom određene delatnosti, kao društava s ograničenom odgovornošću, posebnim zakonom može se odrediti veći minimalni osnovni kapital. Minimalni iznos osnovnog kapitala ima svrhu da onemogući osnivanje društva s ograničenom odgovornošću koje poveriocima ne daje dovoljno sigurnosti da će svoja potraživanja moći naplatiti od društva.220 Osnovni kapital društva može se odlukom skupštine članova povećati novim ulozima članova ili pretvaranjem raspoloživih rezervi za ove namene u osnovni kapital. Osnovni kapital društva može da se smanji odlukom skupštine članova, ali ne ispod iznosa propisanog minimalnog osnovnog kapitala.
3. Udeli u društvu 3.1. STICANJE UDELA. PRAVNA PRIRODA.
Član društva s ograničenom odgovornošću stiče udeo u osnovnom kapitalu društva srazmerno vrednosti unesenog uloga. Član društva može imati jedan udeo u društvu. Ako član društva stekne jedan ili više udela, ti udeli se spajaju sa postojećim udelom i zajedno čine jedan udeo. Udeo može pripadati jednom licu ili većem broju lica. Kad su dva ili više lica imaoci udela smatraju se suvlasnicima. Suvlasnici se, u odnosu na društvo, smatraju jednim članom. U knjigu udela upisuje se puno ime i adresa svakog suvlasnika udela. Suvlasnici udela u društvu svoja prava glasa i druga prava ostvaruju preko jednog zajedničkog punomoćnika, ako osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije drukčije određeno. 220
Pahorukov, N., op. cit., str. 521.
169
170
Udeli u društvu nisu hartije od vrednosti. Shodno tome ne mogu se sticati, niti se njima može raspolagati upućivanjem javne ponude. Društvo izdaje svakom članu potvrde kao dokaz članstva i njegovog udela, ako osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije drukčije određeno. 3.2. KNJIGA UDELA. ZNAČAJ UPISA U KNJIGU UDELA.
Društvo s ograničenom odgovornošću vodi knjigu udela i dužno je da je drži u svom sedištu. U knjigu udela upisuju se: ime i prebivalište odnosno poslovno ime; sedište i poreski identifikacioni broj svakog članas društva, odnosno svakog suvlasnika i njihovog zajedničkog punomoćnika; iznos ugovorenih i uplaćenih uloga i eventualne sporedne činidbe i dopunski ulozi pored osnovnog uloga: opterećenje udela; broj ili procenat glasova svakog udela, podele i svi prenosi udela uključujući i vreme prenosa i ime podnosioca i sticaoca, kao i sve eventualne promene ovih podataka. Društvo podnosi prijavu Registru radi registracije svih promena podataka upisanih uknjizi udela. U odnosu na društvo član društva je lice koje je kao takvo upisano u knjigu udela, a u odnosu na treća lica, član društva je lice koje je kao takvo registrovano u Registru. 3.3. PRAVA PO OSNOVU UDELA
Članovi društva po osnovu udela imaju: 1) pravo glasa; 2) imovinska prava prema društvu uključujući i učešće u dobiti i 3) pravo učešća u raspodeli likvidacionog viška. Ova prava srazmerna su udelima članova u ukupno uplaćenom osnovnom kapitalu društva u vreme ostvarenja tih prava, ako osnivačkim aktom nije drukčije određeno. 3.4. SOPSTVENI ULOZI DRUŠTVA
Sopstvenim udelom društva s ograničenom odgovornošću smatra se udeo koji društvo stekne od svojih članova. Od svojih članova društvo može sticati udele koji su u celini uplaćeni, kao i udele koji nisu u celini uplaćeni. Društvo može steći udele kupovinom od članova društva po osnovu prinudnog prestanka svojstva člana društva ili po drugom osnovu. Društvo po osnovu sopstvenog udela nema pravo glasa, a ti udeli se ne računaju u kvorum glasova i ne daju pravo na dividendu.
4. Osnovna prava članova društva 4.1. PRAVO RASPOLAGANJA UDELOM
Ako Zakonom o privrednim društvima, osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije drukčije uređeno, udeo člana društva s ograničenom odgovornošću može se slobodno prenositi i to: 1) drugom članu društva ili društvu; 2) supružniku
prenosioca, bratu, sestri, pretku, potomku ili supružniku potomka; 3) zakonskom zastupniku ili nasledniku člana društva, nakon njegove smrti; 4) statusnom promenom u skladu sa ZPD. Član društva pre nego što ponudi svoj udeo ili deo udela trećem licu, izvan kruga navedenih lica, dužan je da taj udeo ili deo udela ponudi društvu (zakonsko pravo prečeg sticanja). Ako društvo ne iskoristi pravo prečeg sticanja u roku određenim osnivačkim aktom ili ugovorom, ponuda se dostavlja drugim članovima društva. Ukoliko je ponuda člana društvu, odnosno članovima društva za sticanje udela, odbijena taj član društva može preneti svoj udeo ili deo ponuđenog udela trećem licu po ceni i u skladu sa drugim uslovima svoje ponude društvu odnosno članovima društva ili po višoj ceni. 4.2. ZALAGANJE UDELA OD STRANE ČLANA
Član društva s ograničenom odgovornošću može dati udeo u zalogu za obezbeđenje kredita ili druge svoje obaveze, ako osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije drukčije određeno. Davanje udela u zalogu upisuje se u registar zaloge. Ako osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije drukčije određeno, zalogoprimac nema nikakvo pravo glasa ili pravo upravljanja u društvu dok ne postane član društva. 4.3. PRAVO ISPLATE DOBITI
Član društva s ograničenom odgovornošću ima pravo na isplatu dobiti. Isplata dobiti vrši se srazmerno udelu u osnovnom kapitalu društva, u vreme donošenja odluke društva o takvoj isplati, ako osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije drukčije određeno. Član društva koji stekne pravo na određenu isplatu postaje poverilac društva u odnosu na tu isplatu. 4.4. ORGANI DRUŠTVA S OGRANIČENOM ODGOVORNOŠĆU
Društva s ograničenom odgovornošću ima skupštinu, direktora. ili upravni odbor, internog revizora ili odbor revizora ako je tako određeno osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva. Skupštinu društva čine njeni članovi. U društvu s jednim članom ovlašćenja skupštine članova vrši taj član ili ovlašćeno lice. On, po donošenju odluke iz nadležnosti skupštine društva, sastavlja i potpisuje zapisnik i donete odluke upisuje u knjige odluka. Kad drugačije nje određeno ZPD, osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva skupština društva s ograničenom odgovornošću odlučuje o: odobravanju poslova zaključenih u vezi osnivanja društva pre registracije; izboru i razrešenju direktora ili članova upravnog odbora i utvrđivanju njihove naknade, odnono zarade; odobravanju finansijskog izveštaja, donošenju odluke o vremenu i iznosu isplate članovima društva; davanju prokure i poslovnog punomoćja za sve ogranke
171
172
društva; dopunskim ulozima od strane članova društva; isključenju člana društva, prijemu novog člana i prenosu udela na treća lica kada je odobrenje društva potrebno; statusnim promenama, promeni pravne forme i prestanku društva. Skupština odlučuje i o drugim poslovima određenim članom 137. ZPD. Godišnja sednica skupštine održava se najkasnije u roku od šest meseci nakon završetka poslovne godine radi usvajanja finansijskih izveštaja i odlučivanja o raspodeli dobiti. Sednice skupština društva koje se održavaju između godišnjih skupština su vanredne. Član društva može potpisivanjem pisanog punomoćja imenovati bilo koje drugo lice da glasa u skupštini za njega, ako osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije drukčije određeno. Za održavanje skupštine članova društva potrebna je većina od ukupnog broja glasova članova društva, ako osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije drugačije određeno. Skupština članova društva odlučuje prostom većinom glasova članova potrebnih za održavanje skupštine. Društvo s ograničenom odgovornošću može da ima direktora ili upravni odbor, što se određuje osnivačkim aktom društva. Direktora ili članove upravnog odbora članovi društva biraju na sednici skupštine, osim prvog direktora ili članova prvog upravnog odbora koji mogu biti određeni osnivačkim aktom. Upravni odbor ima predsednika koga biraju članovi upravnog odobora, ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno. Predsednik upravnog odbora zastupa društvo. Ako osnivačkim aktom društva nije drukčije određeno, direktor ili upravni odbor nadležan je za: zastupanje društva i vođenje poslova društva, utvrđivanje predloga poslovnog plana, sazivanje sednice skupštine članova društva i utvrđivanje predloga dnevnog reda, sprovođenje odluka skupštine članova, zaključenje ugovora o kreditu, davanje i opozivanje prokure. Ovi organi su nadležni i za pitanja određena osnivačkim aktom ili ugovorom i članom 157. ZPD. Društvo ima internog revizora. Osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva može biti određeno da društvo ima odbor revizora. Ako društvo ima odbor revizora on se sastoji od najmanje tri člana. Broj članova odbora revizora mora biti neparan. Interni revizor je fizičko lice koje mora ispunjavati uslove određene posebnim zakonom. Interni revizor i odbor revizora izveštavaju skupštinu članova društva: o računovodstvu, izveštajima i finansijskom poslovanju društva i njegovih povezanih društava, usklađivanju poslovanja društva sa zakonskim i drugim regulatornim zahtevima.
5. Prestanak svojstva člana društva i društva Članu društva prestaje svojstvo člana: 1) smrću; 2) prestankom pravno lica; 3) istupanjem (povlačenjem) u skladu sa osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva ili uz povredu osnivačkog akta ili ugovora članova društva; 4) istupanjem (povlačenjem) u skladu sa sudskom odlukom; 5) isključenjem u skladu sa sudskom
odlukom, sa osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva; 6) prenosom udela drugom licu; 7) u slučaju drugih događaja određenih osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva koji vode prestanku svojstva člana društva. Društvo s ograničenom odgovornošću prestaje: 1) istekom vremena određenog u osnivačkom aktu; 2) odlukom skupštine članova; 3) statusnim promenama koje vode prestanku društva; 4) stečajem (bankrotstvom); 5) pravosnažnom odlukom kojom se utvrđuje da je registracija društva bila ništava i određuje brisanje društva; 6) nastupanjem događaja određenog osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva. Jednočlano društvo prestaje u slučaju stečaja ili likvidacije nad jednim članom koji nema pravnog sledbenika, odnosno smrću člana koji nema naslednika udela.
IV. AKCIONARSKO DRUŠTVO 1. Pojam Akcionarsko društvo je društvo koje osniva jedno ili više pravnih i/ili fizičkih lica u svojstvu akcionara radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom, čiji je osnovni kapital utvrđen i podeljen na akcije.221 Akcionarsko društvo ima sledeća obeležja: 1) to je društvo kapitala u kome nije bitno ko u njemu učestvuje s kapitalom nego je bitan ulog u osnovni kapital društva čija pravna sudbina nije vezana za lice koje ga je u društvo unelo (po pravilu ulog ostaje u društvu i kada se akcionari menjaju);222 2) osnovni kapital (minimalni osnovni kapital društva određen je zakonom) podeljen je na akcije koje se, po pravilu, pravnim poslovima mogu prenositi sa jednog na drugo lice; 3) akcionar odgovara za obaveze društva do visine svog uloga a ne odgovara za obaveze društva svojom imovinom jer je imovina društva, kao i kod ostalih društava, odvojena od imovine akcionara; 4) srazmerno kapitalu koga ima u društvu (broju akcija) akcionar ima pravo na upravljanje i 5) akcionarsko društvo je ima svojstvo pravnog lica i za svoje obaveze odgovara svojom imovinom.223
2. Osnivanje akcionarskog društva Akcionarsko društvo osniva se ugovorom o osnivanju, a ako ga osniva jedan osnivač - odlukom o osnivanju. Oba osnivačka akta moraju biti sačinjena u pisanoj 221
222
223
Vidi: Vasiljević, M., Poslovno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1997, strana 97, Frimerman, A., op. cit. strana 69, Jankovec, I., op. cit., strana 40; član 187. ZOP; član 183. stav 1. ZOP RS; član 107. ZPD FBiH; član 159. ZTDH. Vidi: Barbić, J., Dioničko društvo u Zborniku Zakon o trgovačkim društvima drugi dio, “Organizator”, Zagreb, 1995, strana 103. Prema odredbama člana 179. stava 3. TZKJ “Deoničko društvo je trgovačko društvo bez obzira na predmet preduzeća”.
173
174
formi, a potpisi u ugovoru odnosno odluci o osnivanju overeni. Broj lica koja mogu zaključiti ugovor o osnivanju otvorenog akcionarskog društva nije ograničen. Akcionarsko društvo može imati i statut društva. Osnivački akt akcionarskog društva sadrži naročito: puno ime i prebivalište fizičkih lica, odnosno poslovno ime i sedište pravnog lica svakog osnivača društva, poslovno ime i sedište društva, delatnost, označenje da li je društvo otvoreno ili zatvoreno, iznos osnovnog kapitala upisanog i uplaćenog i način njegovog unošenja, odnosno oblik u kome se unosi ulog, broj akcija i njihovu nominalnu vrednost, odnosno kod akcija koje nemaju nominalnu vrednost njihovu računovodstvenu vrednost, vrste i klase akcija koje je društvo ovlašćeno da izda kao i pravo akcija svake klase i druge podatke određene članom 185. stav 1. ZPD. Akcionarsko društvo može da ima statut. Statut, kao i njegove izmene i dopune, proizvode pravno dejstvo prema akcionarima od dana njegovog donošenja, ako statutom nije drukčije određeno. Statut akcionarskog društva sačinjava se u pisanoj formi. Statutom se bliže uređuje poslovanje u akcionaskom društvu. U slučaju neusklađenosti osnivačkog akta i statuta društva primenjuje se osnivački akt društva.
3. Osnivačka skupština otvorenog akcionarskog društva Osnivači koji osnivaju akcionarsko društvo javnim putem obavezni su, u slučaju uspele emisije, da sazovu i održe osnivačku skupštinu u roku od 60 dana od dana isteka roka za upis akcija utvrđenog u javnoj ponudi i prospektu. Sud u vanparničnom postupku može, na zahtev osnivača koji poseduju najmanje 1/10 upisanih akcija, da produži rok za 30 dana za održavanje skupštine akcionara. Osnivačka skupština saziva se pisanim pozivom svakom upisniku akcija uz koga se prilaže osnivački akt, izveštaj osnivača i ovlašćenih procenjivača i druge sastojke određene članom 198. stav 3. ZPD. Svi upisnici potpuno uplaćenih akcija imaju pravo da učestvuju sa pravom glasa na osnivačkoj skupštini. Kvorum za održavanje osnivačke skupštine i pravovaljano odlučivanje je obična većina uplaćenih akcija koje daju pravo glasa o pitanjima iz njene nadležnosti. Ako osnivači akcionarskog društva ne sazovu osnivačku skupštinu u roku od 60 dana, od isteka roka za upis akcija ili isteka još naknadnog sudskom odlukom produženog roka, odnosno ako osnivačka skupština nije održana u skladu sa ZPD ili nije donela propisane odluke, smatra se da osnivanje društva nije uspelo. U tom slučaju osnivači odgovaraju solidarno upisnicima akcija za povraćaj uplaćenih iznosa. Osnivačka skupština akcionarskog društva: utvrđuje da li su propisno upisane i uplaćene akcije, odnosno da li su uneti nenovčani ulozi, u skladu sa ZPD i osnivačkim aktom; bira prvog direktora društva, odnosno članove prvog upravnog
odbora, ako to osnivači nisu izvršili u osnivačkom aktu i odlučuje i o ostalim pitanjima određenim u članu 202. ZPD.
4. Otvoreno i zatvoreno društvo Akcionarsko društvo može biti zatvoreno i otvoreno. Ako u osnivačkom aktu nije navedena vrsta društva, akcionarsko društvo je otvoreno. Zatvoreno akcionarsko društvo je društvo čije se akcije izdaju samo njihovim osnivačima ili ograničenom broju drugih lica, u skladu sa zakonom. Ono može imati najviše 100 akcionara. Ako se broj akcionara zatvorenog društva poveća iznad 100 u periodu dužem od godinu dana to društvo postaje otvoreno društvo. Zatvoreno društvo ne može vršiti upis akcija javnom ponudom ili na drugi način nuditi svoje akcije javnim putem. Ukoliko osnivačkim aktom ili statutom zatvorenog društva nisu određena ograničenja u prenosu akcija, smatra se da se akcije društva mogu slobodno prenositi. Otvoreno akcionarsko društvo je ono koje učini, u vreme osnivanja ili nakon osnivanja, javni poziv za upis i uplatu akcija. Javni poziv vrši se javnom ponudom i prospektom u skladu sa ZPD i zakonom kojim se uređuje tržište hartija od vrednosti. Osnivači koji osnivaju akcionarsko društvo javnim putem obavezni su, u slučaju uspele emisije, da sazovu i održe osnivačku skupštinu u roku od 60 dana od dana isteka roka za upis akcija utvrđenog u javnoj ponudi i prospektu.
5. Akcije i druge hartije od vrednosti Akcionarsko društvo može izdavati obične (redovne) i preferencijalne (povlašćene) akcije. Ono ne može izdavati akcije na donosioca. Osnivači otvorenog društva, odnosno otvoreno akcionarsko društvo, upisuje emisije akcija i drugih hartija od vrednosti izdatih javnom ponudom, u skladu sa zakonom kojim se uređuje tržište hartija od vrednosti i aktima Komisije za hartije od vrednosti. Akcionarom u odnosu prema društvu i trećim licima smatra se lice koje je upisano u Centralni registar hartija od vrednosti, u skladu sa zakonom. Svaka obična akcija akcionarskog društva daje akcionaru ista prava, u skladu sa ZPD, osnivačkim aktom i statutom društva, koja uključuju naročito: pravo pristupa pravnim aktima i drugim dokumentima i informacijama društva; pravo učešća u radu skupštine društva; pravo glasa u skupštini društva tako da jedna akcija uvek daje pravo na jedan glas; pravo na isplatu dividendi, posle isplate dividendi na sve izdate preferencijalne akcije u punom iznosu: pravo učešća u raspodeli likvidacionog viška po likvidaciji društva, a nakon isplate poverilaca i akcionara bilo kojih preferencijalnih akcija; pravo prečeg sticanja akcija iz novih emisija i zamenljivih obaveza; pravo raspolaganja akcijama svih vrsta u skladu sa zakonom. Obične akcije akcionarskog društva ne mogu se pretvarati u preferecijalne akcije ili druge
175
176
hartije od vrednosti. Prava akcionara sa preferenacijalnim akcijama uključuju naročito prednosti u odnosu na obične akcije u pogledu prvenstva isplate dividendi i prvenstva naplate kod likvidacije društva. Akcionarsko društvo može emitovati osim akcija i druge hartije od vrednosti, uključujući i zamenljive obveznice i varante, ako osnivačkim aktom društva nije drukčije određeno.
6. Dividende i druge isplate akcionarima Akcionarsko društvo može odobriti plaćanje dividendi na svoje akcije godišnje u skladu sa odlukama redovne godišnje skupštine ili u bilo koje vreme između godišnjih skupština, osim ako osnivačkim aktom društva nije drukčije određeno. Po usvajanju finansijskog izveštaja za prethodnu poslovnu godinu dobit te godine raspoređuje se sledećim redom: 1) za pokriće gubitaka prenesenih iz ranijih godina; 2) za zakonske rezerve; 3) za dividendu u skladu sa ZPD; 4) za statutarne rezerve i druge rezerve, ako ih društvo utvrdi opštim aktom. Dividende se mogu plaćati u novcu i u akcijama ili drugim hartijama od vrednosti društva ili akcijama tog društva u drugim društvima, kao i u drugoj imovini, osim ako je osnivačkim aktom društva drukčije određeno.
7. Osnovni kapital društva 7.1. VRSTE ULOGA I NJIHOVO UNOŠENJE U DRUŠTVO
Unošenje uloga u društvo predstavlja najvažniju obavezu akcionara, pošto društvo bez uloga ne može nastati. Ulog u akcionarsko društvo u zamenu za izdavanje akcija može se uneti u novcu ili u stvarima i pravima, ali ne i u radu i uslugama društva, bilo da su izvršeni ili budući. Izuzetno, nenovčani ulog u zatvoreno akcionarsko društvo može biti u izvršenom radu i uslugama za društvo, ako je to određeno osnivačkim aktom. 7.2. MINIMALNI OSNOVNI KAPITAL
Novčani ulog osnovnog kapitala zatvorenog akcionarskog društva na dan uplate iznosi najmanje 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu. Novčani ulog osnovnog kapitala otvorenog društva na dan uplate iznosi najmanje 25.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu. Za osnivanje finansijskih i osiguravajućih organizacija, kao i društava koja obavljajuu zakonom određene delatnosti kao akcionarska društva, može se odrediti veći novčani deo minimalnog osnovnog kapitala. Osnovni kapital otvorenog akcionarskog društva može se povećati odlukom skupštine akcionara. Osnovni kapital se može smanjti poništenjem sopstvenih akcija. U tom slučaju menja se osnivački akt društva.
8. Organi akcionarskog društva 8.1. UOPŠTE
Zatvoreno akcionarsko društvo ima skupštinu akcionara, direktora ili upravni odbor, a može imati izvršni odbor, internog revizora ili odbor revizora. Otvoreno akcionarsko društvo ima: skupštinu akcionara, upravni odbor (ima najmanje tri člana a najviše 15 članova), izvršni odbor (bira ih upravni odbor) i sekretara društva (bira ga upravni odbor društva), a može imati internog revizora, nadzoni odbor ili odbor revizora (ovi organi moraju postojati kod kotiranog društva). 8.2. SKUPŠTINA AKCIONARSKOG DRUŠTVA
Skupštinu akcionarskog društva čine akcionari. Svaki akcionar, u skladu sa statutom, lično ili preko punomoćnika ima pravo učestvovanja u radu skupštine akcionara, pravo glasa ako ima akcije sa pravom glasa, pravo podnošenja predloga i dobijanja odgovora u vezi sa pitanjem iz dnevnog reda, kao i pravo postavljanja pitanja u vezi sa dnevnim redom u skladu sa ZPD. Skupština može biti godišnja (redovna), vanredna i skupština po nalogu suda. Godišnja skupština akcionara saziva se i održava jednom godišnje najkasnije u roku od tri meseca od dana podnošenja upravnom odboru finansijskih izveštaja za svaku finansijsku godinu ili šest meseci posle završetka poslovne godine. Godišnja skupština održava se u sedištu društva (ako osnivačkim aktom nije drukčije određeno) na dan i u vreme utvrđeno osnivačkim aktom, odnosno odlukom upravnog odbora u skladu sa ZPD i osnivačkim aktom. Vanrednu skupštinu akcionara akcionarsko društvo može sazvati i to: 1) na zahtev upravnog odbora ili bilo kog drugog lica koje je ovlašćeno osnivačkim aktom da sazove vanrednu skupštinu; 2) na zahtev likvidatora društva, ako je društvo u likvidaciji; 3) po pisanom zahtevu akcionara sa najmanje 10% akcija sa pravom glasa o pitanju predloženom za vanrednu skupštinu. Vanredna skupština akcionarskog društva obavezno se saziva bez odlaganja, ako se kod izrade finansijskih izveštaja ili u drugim slučajevima utvrdi da akcionarsko društvo posluje sa gubitkom koji ne prelazi iznos od 50% osnovnog kapitala. Vanredna skupština akcionara zatvorenog akcionarskog društva održava se i bez sazivanja i objavljivanja dnevnog reda u skladu sa ovim zakonom ako joj prisustvuju svi akcionari sa pravom glasa i ako se nijedan akcionar tome ne protivi, ako osnivačkim aktom i statutom nije drukčije određeno. Skupština po nalogu suda održava se u slučaju da godišnja skupština akcionarskog društva nije održana u propisanom roku. U tom slučaju nadležni sud u vanparničnom postupku može naložiti njeno održavanje na zahtev akcionara koji ima pravo da prisustvuje i da glasa na godišnjoj skupštini ili direktora, odnosno člana upravnog odbora društva. Sud ima ovlašćenje da imenuje privremenog zastupnika
177
178
sa ovlašćenjem da sazove i predsedava sednici skupštine i utvrdi mesto i datum održavanja, kao i dnevni red sednice u skladu sa ZPD. 8.3. UPRAVNI ODBOR, IZVRŠNI ODBOR I DIREKTOR
Zatvoreno akcionarsko društvo ima direktora ili upravni odbor. Otvoreno akcionarsko društvo ima upravni odbor. Broj članova upravnog odbora otvorenog akcionarskog društva utvrđuje se osnivačkim aktom. U otvorenom akcionarskom društvu upravni odbor ima najmanje tri člana i najviše 15 članova. Članovi upravnog odbora akcionarskog društva: 1) biraju se od strane akcionara na svakoj godišnjoj skupštini, i 2) mogu se birati od strane akcionara na bilo kojoj vanrednoj skupštini koja je sazvana radi tog izbora. Mandat direktora ili članova upravnog odbora akcionarskog društva, uključujući i članove koji se biraju za upražnjeno mesto člana, ističe na prvoj sledećoj godišnjoj skupštini nakon njihovog izbora. Upražnjeno mesto u upravnom odboru popunjava se kooptacijom na prvoj narednoj sednici odbora, ako osnivačkim aktom ili statutom društva nije drukčije određeno. Upravni odbor, većinom od ukupnog broja članova, bira predsednika upravnog odbora akcionarskog društva, ako osnivačkim aktom ili statutom nije određena druga većina. Upravni odbor akcionarskog društva može da razreši i izabere novog predsednika u bilo koje vreme. Upravni odbor akcionarskog društva nadležan je naročito za odlučivanje o pitanjima koja se odnose na:1) kontrolu tačnosti finansijskih izveštaja i informacija; 2) upravljanje razvojem društva i strategijom i nadziranjem izvršnih direktora i administracije društva; 3) utvrđivanje ili odobravanje poslovnog plana društva; 4) sazivanje sednice skupštine akcionara i utvrđivanje predloga dnevnog reda; 5) davanje i opoziv prokure. Upravni odbor odlučuje o drugim pitanjima i obavlja ostale poslove propisane članom 313. ZPD i određene osnivačkim aktom i statutom društva. Otvoreno akcionarsko društvo ima izvršni odbor. Zatvoreno akcionarsko društvo može imati izvršni odbor. Upravni odbor bira članove izvršnog odbora izvršne direktore i generalnog direktora akcionarskog društva. Generalni direktor akcionarskog društva je predsednik izvršnog odbora. Nadležan je: da saziva sednice izvršnog odbora i predsedava njima, organizuje njegov rad i stara se o vođenju zapisnika sa tih sednica i da zastupa akcionarsko društvo posle registracije i objavljivanja registracije bez posebnog punomoćja. 8.4. NADZORNI ODBOR, INTERNI REVIZOR I ODBOR REVIZORA
Osnivačkim aktom ili statutom otvorenog akcionarskog društva može se odrediti, a kod kotiranog akcionarskog društva mora se odrediti, da društvo ima internog revizora, nadzorni odbor ili odbor revizora. Nadzorni odbor je obavezan organ u akcionarskim društvima koja obavljaju delatnost za koju je to propisano posebnim zakonom. Osnivačkim aktom ili statutom
zatvorenog akcionarskog društva može se odrediti da društvo ima internog revizora ili odbor revizora. Nadzorni odbor ili odbor revizora imaju najmanje tri člana. Broj članova nadzornog odbora ili odbora revizora mora biti neparan. Interni revizor je fizičko lice (član 329. ZPD). Predsednika i članove nadzornog odbora akcionarskog društva bira skupština akcionara, osim prvih članova koji se određuju osnivačkim aktom društva. Članovi nadzornog odbora akcionarskog društva ne mogu biti članovi upravnog odbora društva, a svi članovi nadzornog odbora moraju da ispunjavaju uslove propisane članom 310. stav 3. ZPD za nezavisnog člana upravnog odbora. Internog revizora i članove odbora revizora akcionarskog društva bira upravni odbor iz reda nezavisnih članova upravnog odbora akcionarskog društva. Ako upravni odbor nema takve članove ili nema dovoljan broj, nedostajući broj bira skupština društva. Prvi interni revizor i članovi odbora revizora određuju se osnivačkim aktom ili posebnom odlukom osnivača. Interni revizor i članovi odbora revizora akcionarskog društva razrešavaju se na isti način na koji su i birani. Lica koja se biraju za revizora moraju da ispunjavaju uslove propisane zakonom. Nadzorni odbor, interni revizor i odbor revizora akcionarskog društva nadležni su da izveštavaju skupštinu akcionara o sledećem: 1) računovodstvenoj praksi, izveštajima i praksi finansijskog izveštavanja društva i njegovih povezanih društava; 2) usklađenosti poslovanja društva sa zakonskim i drugim zahtevima regulatornih tela; 3) kvalifikovanosti, nezavisnosti i sposobnosti nezavisnog revizora društva; 4) ugovorima sklopljenim između društva i članova upravnog odbora društva, kao i sa povezanim licima u smislu ZPD. Delokrug rada nadzornog odbora, internog revizora i odbora revizora obuhvata i druge poslove određene članom 332. ZPD. Akcionarsko društvo ima revizora čiji su položaj i ovlašćenja utvrđeni zakonom kojim se uređuje računovodstvo i revizija. Revizor akcionarskog društva obaveštava se, istovremeno sa obaveštavanjem akcionara društva, o održavanju skupštine akcionara ili odlučivanju bez sednice radi učestvovanja u radu skupštine u skladu sa statutom i zakonom. 8.5. SEKRETAR AKCIONARSKOG DRUŠTVA
Otvoreno akcionarsko društvo ima sekretara, koga bira upravni odbor društva. Mandat sekretara otvorenog akcionarskog društva utvrđuje se statutom. Sekretar akcionarskog društva je odgovoran za vođenje knjiga akcionara, za pripremu sednica i vođenje zapisnika skupštine akcionara i sednica upravnog odbora, izvršnog odbora i nadzornog odbora društva, registra zapisnika sednica skupštine akcionara, registra zapisnika sednica upravnog odbora i nadzornog odbora društva i čuvanje dokumenata utvrđenih ZPD i statutom akcionarskog društva, osim finansijskih izveštaja. Sekretar otvorenog akcionarskog društva odgovoran je za organizovanje rada i praćenje izvršavanja odluka skupštine akcionara, upravnog odbora i nadzornog odbora društva (član 337. ZPD).
179
180
9. Prestanak društva Akcionarsko društvo prestaje: 1) protekom vremena za koje je osnovano; 2) pravosnažnom odlukom skupštine akcionara koja se donosi kvalifikovanom većinom; 3) pravosnažnom odlukom nadležnog suda kojom se utvrđuje da je registracija bila ništava i određuje brisanje društva po službenoj dužnosti; 4) odlukom stečajnog veća o otvaranju i zaključenju stečajnog postupka kojom se odbija otvaranje glavnog stečajnog postupka zbog nemogućnosti da se iz stečajne mase pokriju troškovi stečajnog postupka; 5) bankrotstvom (stečajem); 6) i u drugim slučajevima utvrđenim zakonom i osnivačkim aktom društva koji su navedeni kao osnov za prestanak društva. Po zahtevu manjinskih akcionara koji u druđtvu imaju najmanje 20% akcija osnovnog kapitala društva nadležni sud može naložiti prestanak društva ili druge mere u slučajevima određenim članom 346. ZPD.
V.
DRUŠTVENO PREDUZEĆE
Društveno preduzeće je preduzeće koje u celini posluje društvenim kapitalom. Ovo preduzeće je postojeći (zatečni) oblik još uvek značajnog broja preuzeća. Zbog toga je isključena mogućnost osnivanja novih društvenih preduzeća. Društvena preduzeća se privatizuju u neku pravnu formu društva. Kapital društvenog preduzeća podeljen je na akcije ili udele određene nominalne vrednosti i upisuje se u Registar. Stoga se društveno preduzeće smatra kao društvo kapitala koje ima iste organe kao i to društvo.224 Svako društveno preduzeće mora imati direktora i skupštinu. Postojanje upravnog i nadzornog odbora zavisi od broja zaposlenih. U preduzeću koje ima do 50 zaposlenih ne bira se upravni i nadzorni odbor, ali statut preduzeća može odrediti drugačije. Funkciju upravnog i nadzornog odbora, u društvenom preduzeću u kome se ti organi ne biraju, vrši organ određen statutom preduzeća. Skupštinu društvenog preduzeća čine predstavnici zaposlenih. Broj članova, način izbora, mandat, sastav i odgovornost članova skupštine određuje se statutom. Upravni odbor (ako se obrazuje u društvenom preduzeću) bira skupština. Članovi upravnog odbora biraju se iz redova zaposlenih u preduzeću, a mogu se birati i stručnjaci koji nisu zaposleni u preduzeću. Upravni odbor se sastoji od najmanje tri člana. Statutom društva može se predvideti postojanje zamenika članova upravnog odbora.225 Direktor se obavezno bira u svakom društvenom preduzeću. Direktora društvenog preduzeća bira i razrešava upravni odbor. U preduzeću koje ne obrazuje upravni odbor, direktora bira i razrešava skupština. Direktor ima obavezu da svoje funkcije 224 225
Vidi: Vasiljević, M., op. cit., strana 157. O delokrugu upravnog odbora vidi član 395 stav 3, a u vezi sa čl. 261 - 273. i članom 62. ZOP.
obavlja u ineresu preduzeća. Statutom društvenog preduzeće može se predvideti postojanje izvršenog odbora direktora (pomoćni i izvršni organ direktora). Postavljanje i razrešenje članova izvršnog odbora direktora utvrđuje se statutom. Direktor društvenog preduzeća obavlja poslove predviđene zakonom, statutom ili drugim opštim aktom nisu stavljeni u delokrug skupštine, upravnog odbora i nadzornog odbora. On može biti razrešen dužnosti direktora ako postoje gubici u poslovanju, ako prekrši pravila klauzule konkurencije i pravila postupanja u slučaju sukoba interesa s preduzećem zbog nesposobnosti, kao i iz drugih razloga utvrđenih statutom. Nadzorni odbor društvenog preduzeća (ako je zakonom odnosno statutom predviđeno njegovo obrazovanje), kao organ nadzora, ima najmanje tri člana. Članovi nadzornog odbora biraju se iz zaposlenih radnika, a mogu se birati i iz reda stručnjaka koji nisu zaposleni u preduzeću. Opšti akti društvenog preduzeća su: statut, pravilnik i odluka kojom se na opšti način uređuju određena pitanja. Osnovni opšti akt preduzeća je statut, sa kojim moraju biti u saglasnosti svi ostali opšti akti.
VI. JAVNO PREDZEĆE Javno preduzeće je preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili autonomna pokrajina. Stoga se javno preduzeće prvenstveno i osniva radi: obezbeđivanja trajnog obavljanja delatnosti od opšteg interesa i urednog zadovoljavanja potreba korisnika proizvoda i usluga; razvoja i unapređivanja obavljanja delatnosti od opšteg interesa i obezbeđivanja tehničko-tehnološkog i ekonomskog jedinstva sistema i usklađenosti njegovog razvoja. Ono se, ipak, osniva i radi sticanja dobiti kao i ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa. Ovaj oblik preduzeća se osniva i posluje u skladu sa Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa (“Službeni glasnik RS”, br. 25/2000, 25/2002, 107/2005 i 108/2005 - ispravka) i zakonom kojim se uređuju uslovi i način obavljanja delatnosti od opšteg interesa. Na odnose koji nisu posebno uređeni tim zakonima (kao na primer: poslovno ime, sedište, zastupanje, statusne promene javnog preduzeća), shodno se primenjuju odredbe ZPD koje se odnose na društvo s ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo. Delatnosti od opšteg interesa određene su zakonom u oblasti: proizvodnje, prenosa i distribucije električne energije; proizvodnje i prerade uglja; istraživanja, proizvodnje, prerade, transporta i distribucije nafte i prirodnog i tečnog gasa; prometa nafte i naftnih derivata; železničkog, poštanskog i vazdušnog saobraćaja; telekomunikacija; izdavanja službenog glasila Republike Srbije; informisanja; izdavanja udžbenika; korišćenja, upravljanja, zaštite i unapređivanja dobara od opšteg
181
182
interesa (vode, putevi, mineralne sirovine, šume, plovne reke, jezera, obale, banje, divljač), kao i komunalne delatnosti. Svojstvo delatnosti od opšteg interesa imaju i zakonom utvrđene delatnosti od strateškog značaja za Republiku kao i delatnosti neophodne za rad državnih organa i organa jedinica lokalne samouprave. Pravilo je da delatnost od opšteg interesa obavljaju javna preduzeća. Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, međutim, predviđa (član 3) da delatnosti od opšteg interesa mogu da obavljaju i privredno društvo, odnosno drugi oblik preduzeća, deo preduzeća i preduzetnik, kada im nadležni organ poveri obavljanje te delatnosti, kada oni imaju isti položaj kao i javno preduzeće, ukoliko odredbama tog zakona nije drukčije propisano. Državni kapital u javnom preduzeću čine novčana sredstva uložena od strane države i pravo korišćenja nad stvarima i pravima koja su u državnoj svojini, podeljen je na akcije ili udele određene nominalne vrednosti i upisuje se u Registar. Imovinu javnog preduzeća i drugih oblika preduzeća koja obavljaju delatnost od opšteg interesa, čine pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima, novčana sredstva i hartije od vrednosti i druga imovinska prava, uključujući i pravo korišćenja dobara u državnoj svojini, odnosno dobara od opšteg interesa. Ova preduzeća, za obavljanje delatnosti od opšteg interesa, mogu koristiti i sredstva u državnoj i drugim oblicima svojine, u skladu sa zakonom kojim se uređuje obavljanje delatnosti od opšteg interesa, osnivačkim aktom i ugovorom. Javna preduzeća i privredna društva sa većinskim učešćem državnog kapitala koja obavljaju delatnost od opšteg interesa imaju svoju imovinu kojom upravljaju i raspolažu u skladu sa zakonom, osnivačkim aktom i ugovorom. Privredna društva sa privatnim kapitalom, odnosno privredna društva sa većinskim učešćem privatnog kapitala, koja obavljaju delatnost od opšteg interesa, imaju svoju imovinu kojom upravljaju i raspolažu u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni položaj privrednih društava, osnivačkim aktom i ugovorom. Javno preduzeće za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom. Drugi oblici preduzeća koja obavljaju delatnost od opšteg interesa za svoje obaveze odgovaraju u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni položaj privrednih društava. Preduzetnik koji obavlja delatnost od opšteg interesa za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom. Organi javnog preduzeća jesu: upravni odbor, kao organ upravljanja; direktor, kao organ poslovođenja; nadzorni odbor, kao organ nadzora. Upravni odbor i direktor javnog preduzeća čine upravu javnog preduzeća. Osnivačkim aktom ili statutom javnog preduzeća može se utvrditi da se u javnom preduzeću bira i izvršni odbor direktora. Direktora, predsednika i članove upravnog odbora javnog preduzeća, kao i predsednika i članove nadzornog odbora javnog preduzeća imenuje i razrešava osnivač. Osnivač može do imenovanja direktora javnog preduzeća da imenuje vršioca dužnosti direktora koji može obavljati tu funkciju najduže jednu
godinu. Predsednik upravnog odbora ima zamenika koga određuje osnivač aktom o imenovanju upravnog odbora. Opšti akti javnog preduzeća su statut i drugi opšti akti utvrđeni zakonom. Drugi oblici preduzeća koji obavljaju delatnost od opšteg interesa imaju opšte akte u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni položaj privrednih društava. Javna preduzeća, kao i drugi oblici preduzeća i preduzetnici koji obavljaju delatnost od opšteg interesa, registruju se u Registar u skladu sa Zakonom o registraciji privrednih subjekata. Uz registracijonu prijavu osnivanja javnog preduzeća Registru se prilažu i isprave propisane članom 43. tog zakona.
Odeljak treći POVEZIVANJE I REORGANIZACIJA DRUŠTVA. PRIVREDNE KOMORE I.
POVEZIVANJE DRUŠTAVA 1. Pojam
Povezivanje privrednih društava je udruživanje društava u složenije oblike (grupe) tako da društva koje ulaze u grupu zadržavaju svoju pravnu samostalnost, ali se umanjuje ili prestaje njihova ekonomska nezavisnost.226 Povezana privredna društva čine dva ili više društava, koja se međusobno povezuju, i to: 1) putem učešća u osnovnom kapitalu ili ortačkim udelima (društva povezana kapitalom); 2) putem ugovora (društva povezana ugovorom) i 3) putem kapitala i putem ugovora (mešovito povezana društva). 226
Na sličan način povezano preduzeće definuše pravna teorija i zakonski tekstovi: Krulj, V., Pravni režim i oblici koncentracija u privredi, Institut za uporedno pravo, Beograd, 1978, strana 80; Vasiljević, M., Poslovno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1996, strana 214; Strezoski, S., Trgovac, trgovačka društva i njihovo udruživanje u kapitalističkim zemljama, Novi Sad, 1977, strana 120. Član 105. GKRF određuje da se jedno privredno društvo smatra filijalom (“dočernim”) ako se drugo (osnovno - matično) preduzeće ili društvo, snagom vladajućeg učešća u njegovom osnovnom kapitalu, ili u skladu sa međusobno zaključenim ugovorom, ili na drugi način, s obzirom da ima mogućnost da utiče na donošenje odluka, smatra takvim društvom. Član 473. ZTDH povezana društva definiše kao pravno samostalna društva.
183
184
Društva koja se povežu u grupu zadržavaju svojstvo pravnog lica koje su imala pre povezivanja. Od momenta povezivanja u grupu društvo, međutim, nije ekonomski nezavisno. Upravljanje društvom preko organa društva je, na nivou grupe, u određenoj meri, jedinstveno. U grupi privrednog društva koja nastane povezivanjem jedno društvo ima dominantnu ulogu, a drugo potčinjenu. Prvo društvo se označava kao matično društvo (dominantno, kontrolno, ili društvo - majka), a drugo zavisno društvo (dominirano, kontrolisano, potčinjeno, ili društvo: kćer, filijala).227 Matično društvo je vladajuće nad potčinjenim društvima. Odnos zavisnosti može nastati zbog toga što matično društvo ima većinski kapital (učešće) u zavisnim društvima, ili na osnovu ugovora o vođenju poslova zavisnog društva.228 Grupisanjem društava na navedeni način prvenstveno se ostvaruje “ekonomski efikasno jedinstvo u odlučivanju”,229 ali i određene poreske pogodnosti, podela rizika i racionalizacija poslovanja, lakše upravljanje, izbegavanje međusobne konkurencije itd.230
2. Način povezivanja društava ZPD određuje da se privredna društva mogu međusobno povezati, i to:1) putem učešća u osnovnom kapitalu ili ortačkim udelima (društva povezana kapitalom); 2) putem ugovora (društva povezana ugovorom); 3) putem kapitala i putem ugovora (mešovito povezana društva). Kada je društvo povezano putem učešća u osnovnom kapitalu ili ortačkim udelima obuhvataju jedno kontrolno (matično) i jedno ili više podređenih (zavisnih) društava. Povezana privredna društva (putem kapitala, ugovora, mešovita) organizuju se kao koncern, holding, grupa društava ili drugi oblik organizovanja u skladu sa ZPD. Povezana privredna društva organizuju se kao koncern kada kontrolno društvo ima za pretežnu delatnost neku poslovnu delatnost pored delatnosti upravljanja podređenim društvima. Kao holding (izraz “holding” nastao od engleske reči hold = držati, zbog toga što dominantno (kontrolno) društvo drži akcije zavisnog društva i tako ostvaruje njegovu kontrolu organizuje se povezano društvo kada kontrolno društvo ima isključivu delatnost upravljanja i finansiranja podređenim društvima. Zabranjeno je povezivanje privrednih društava suprotno propisima kojima se uređuje zaštita konkurencije. 227 228
229 230
Krulj, V., op. cit., strana 81. Potpunije videti: Petrović, S., odrednica u Zakonu o trgovačkim društvima, II, deo, Vodič za čitanje Zakona, redaktor Barbić, J., Organizator, Zagreb, 1995, strana 297; Vasiljević, M., op. cit., strana 214. Krulj, V., op. cit., strana 80. Vasiljević, M., op. cit., str. 215.
3. Društva povezana kapitalom. Kontrolno i značajno učećše u kapitalu Kontrolno učešće u kapitalu ima član ili akcionar društva s ograničenom odgovornošću ili akcionarsko društvo koje samo ili sa drugim licima koja sa njim deluju zajedno: 1) ima više od 50% glasačkim prava u privrednom društvu, što u akcionarskom društvu označava vlasništvo i pravo glasa sa više od 50% običnih akcija (većinsko učešće); 2) na drugi način vrši kontrolni uticaj nad upravljanjem i vođenjem poslova privrednog društva na osnovu svog svojstva člana ili akcionara. Lice koje samo ili sa jednim ili više drugih lica ima više od 20% glasova u skupštini privrednog društva ima značajno učešće u drugom društvu.
4. Društva povezana ugovorom Kontrolno i podređeno društvo mogu zaključiti ugovor o posebnim odnosima koji obuhvata upravljanje u podređenom društvu od strane kontrolnog ili o prenosu dobiti podređenog društva kontrolnom društvu. U tom slučaju kontrolno društvo odgovora za štetu koju prouzrokuje podređenom društvu neizvršenjem ili nepravilnim izvršenjem zaključenog ugovora u skladu ZPD. Ovaj ugovor registruje se kod podređenog društva i objavljuje u Registru čime postaje punovažan. Ugovor se sačinjava u pisanoj formi, i sadrži naročito: prava i obaveze kontrolnog društva; mere zaštite podređenog društva; obim prenosa dobiti i kompenzacije podređenom društvu; pokrivanje gubitaka podređenog društva od strane kontrolnog društva; zaštitu ostalih akcionara ili članova podređenog društva; kao i mere zaštite poverilaca podređenog društva po prestanku ugovora. Ugovor usvajaju skupštine kontrolnog i svih podređenih društava u skladu sa čl. 375. i 293. ZPD. Društva povezana ugovorom prestaju prestankom ugovora kojim su regulisani ovi, posebni, odnosi. Ugovor prestaje: 1) otkazom, 2) istekom roka ili 3) na drugi način u skladu sa tim ugovorom i Zakonom o obligacionim odnosima. Prestanak ugovora registruje se i objavljuje u Registru.
II.
REORGANIZACIJA PRIVREDNOG DRUŠTVA 1. Pojam
Reorganizacija privrednog društva obuhvata: 1) statusnu promenu privrednog društva i 2) promenu pravne forme privrednog društva.
2. Statusne promene Statusna promena jeste: 1) spajanje, 2) podela i 3) odvajanje. U statusnoj promeni mogu se kombinovati statusne promene spajanja i podele ili stusne promene spajanja i odvajanja.
185
186
Spajanje privrednog društva jeste: 1) spajanje uz pripajanje i 2) spajanje uz osnivanje. Spajanje uz pripajanje jeste statusna promena kojom jedno društvo prestaje da postoji bez likvidacije prenoseći drugom postojećem društvu celu svoju imovinu i obaveze, u zamenu za izdavanje akcija ili udela akcionarima ili članovima društva prestalog spajanjem od strane društva sticaoca, a ako je potrebno i novčanu doplatu koja ne prelazi 10% vrednosti tako izdatih akcija. Spajanje uz osnivanje jeste statusna promena kojom dva ili više privrednih društava prestaju da postoje bez likvidacije, prenoseći celu svoju imovinu i obaveze u zamenu za izdavanje od novog društva akcija ili udela akcionarima ili članovaima prestalog društva i ako je potrebno novčanu doplatu, koja ne prelazi 10% vrednosti tako izdatih akcija. Podela privrednog društva jeste: 1) podela uz pripajanje, 2) podela uz osnivanje, 3) podelu uz pripajanje i podelu uz osnivanje. Podela uz pripajanje jeste statusna promena kojom društvo prestaje da postoji bez likvidacije prenoseći na dva ili više postojećih društava, sa kojima se spaja uz pripajanje, svu imovinu i obaveze u zamenu za izdavanje akcija ili udela društva sticaoca akcionarima ili članovima društva prestalog podelom i, ako je potrebno, novčano plaćanje koje ne prelazi 10% vrednosti tako izdatih akcija. Podela uz osnivanje jeste statusna promena kojom društvo prestje da postoji bez likvidacije, prenoseći na dva ili više novih društava koja se time osnivaju ili prenoseći na dva ili više društava koja se spajaju sa do tada postojećim društvom u nova društva svu imovinu i obaveze u zamenu za izdavanje akcija ili udela novih društava akcionarima ili članovima društva prestalog podelom i ako je potrebno, novčanu doplatu koja ne prelazi 10% vrednosti tako izdatih akcija. Odvajanje privrednog društva jeste: 1) odvajanje uz pripajanje, 2) odvajanje uz osnivanje, 3) odvajanje uz pripajanje i odvajanje uz osnivanje. Odvajanje uz pripajanje jeste statusna promena kojom društvo deljenik prenosi jedan ili više delova svoje imovine i pripadajući deo obaveza na jedno ili više postojećih društava, pri čemu to društvo ostaje da postoji kao pravno lice. Svi ili deo akcionara, odnosno članova deljenika postaju akcionari odnosno članovi društva sticaoca, uz zamenu akcija/udela akcionarima ili članovima društva deljenika, za akcije/udele društva sticaoca i ako je potrebno, novčano plaćanje koje ne prelazi 10% vrednosti tako izdatih akcija. Odvajanje uz osnivanje jeste statusna promena kojom društvo deljenik prenosi jedan ili više delova svoje imovine i pripadajući deo obaveza na jedno ili više time novoosnovanih društava ili na jedno ili više društava sa kojima se spaja u novoosnovano društvo, uz zamenu akcija/udela društva deljenika za izdavanje akcija ili udela novih društava koja se time osnivaju. Akcionarima ili članovima društva deljenika novo društvo izdaje akcije i ako je potrebno vrši novčano plaćanje, koje ne prelazi 10% vrednosti tako izdatih akcija.
Na odvajanje uz pripajanje i odvajanje uz osnivanje, shodno se primenjuju pravila o podeli uz pripajanje i podeli uz osnivanje.
3. Promena pravne forme privrednih društava 3.1. POJAM
Promena pravne forme je prelazak iz jedne pravne forme u drugu, u skladu sa ZPD. Promena pravne forme registruje se i objavljuje. Posle promene pravne forme privredno društvo nastavlja da posluje kao isto pravno lice, ali druge pravne forme. Na promenu pravne forme društva primenjuju se shodno odredbe ZPD o osnivanju date forme društva. 3.2. VRSTE PROMENE PRAVNE FORME
Akcionarsko društvo može promeniti pravnu formu u društvo s ograničenom odgovornošću. Predlog odluke o ovoj promeni utvrđuje upravni odbor akcionskog društva, a odluku usvaja skupština akcionara. Na isti način vrši se promena pravne forme društva s ograničenom odgovornošću u akcionarsko društvo. Akcionarsko društvo može promeniti pravnu formu u ortačko ili komanditno društvo jednoglasnom odlukom svih akcionara koji stiču status ortaka s neograničenom odgovornošću. Ortačko društvo i komanditno društvo mogu odlukom svih ortaka ortačkog društva, odnosno svih komplementara promeniti pravnu formu u društvo s ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo. Ortaci ortačkog i komanditnog društva koji odgovaraju solidarno za obaveze društva, ostaju sa istom odgovornošću za obaveze koje je društvo preuzelo do registracije i objavljivanja registracije promene pravne forme, u skladu sa ZPD.
III.
PRIVREDNE KOMORE 1. Udruživanje u komore 1.1. POJAM
Privredne komore jesu interesne, samostalne i poslovno-strčune organizacije privrednih društava, preduzetnika i drugih oblika organizovanja privrednih subjekata, koje povezuje zajednički poslovni interes na određenom području ili teritoriji u Republici Srbiji. Komora ima svojstvo pravnog lica i sama vodi registar svojih članova. Članovi komore su privredna društva drugi oblici organizovanja koji obavljaju privrednu delatnost, banke i druge finansijske organizacije i organizacije za osiguranje imovine i lica. Preduzetnici koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju
187
188
privrednu delatnost i njihove zadruge su članovi komore preko opštih udruženja preduzetnika. Zemljoradničke zadruge i drugi oblici organizovanja zemljoradnika su kolektivni članovi komore preko zadružnog saveza. Članovi komore mogu postati (ne po samom zakonu) i poslovna i stručna udruženja i društva, organizacije koje obavljaju delatnost u oblastima zdravstvene, socijalne, boračke, odnosno invalidske zaštite, društvene brige o deci i drugim oblastima, kao što je socijalna sigurnost, obrazovanje, nauka, kultura, fizička kultura, kao i organizacije koje svojom delatnošću unaprećuju rad i poslovanje privrednih subjekata ili su u oblastima koje su utvrđene zakonom, o čemu odluku donosi nadlečni organ komore. Svi članovi komore imaju jednaka prava i obaveze. Sredstva za rad komore obrazuju se od članarine, naknada za usluge i iz drugih izvora. Visinu članarine i osnovicu na osnovu koje se obračunava članarina, kao i način i rokove plaćanja članarine utvrđuje skupština komore. 1.2. SISTEM KOMORA. ORGANI KOMORE
U Republici Srbiji osnivaju se: 1) Privredna komora Srbije, sa sedištem u Beogradu, za teritoriju Republike Srbije, 2) Privredna komora Vojvodine, sa sedištem u Novom Sadu, za teritoriju Autonomne pokrajine Vojvodine, 3) Privredna komora Kosova i Metohije, sa sedištem u Prištini, za teritoriju Autonomne pokrajine Kosova i Metohije, 4) Privredna komora Beograda, sa sedištem u Beogradu, za teritoriju grada Beograda, i više regionalnih komora za teritoriju više opština. Članstvo u privrednoj komori privredni subjekt stiče registracijom u Registru (automatski, po Zakonu o privrednim komorama) ako ima sedište odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije. Po istom, teritorijalnom, principu stiče se članstvo u privrednim komorama pokrajina i regionalnim komorama. Organi komore su: skupština, upravni odbor, nadzorni odbor i predsednik. Skupština je najviši organ komore. Skupštinu sačinjavaju predstavnici članova komore koji se biraju na način utvrđen statutom. Upravni odbor je organ upravljanja komorom. Nadzorni odbor vrši kontrolu nad radom komore. Predsednik predstavlja komoru, odgovoran je za zakonitost rada i rukovodi i usklađuje njen rad i obavlja druge poslove utvrđene akonom i statutom. Radi izvršavanja određenih zadataka i poslova od interesa za članove u komori se mogu obrazovati i radna tela i organizovati drugi oblici rada. Pri privrednoj komori obrazuje se sud časti. Sud časti odlučuje o povredama dobrih poslovnih običaja, narušavanju jedinstvenog tržišta i monopolističkim radnjama na tom tržištu, o neizvršavanju obaveza članova i odluka komore. Privredna komora Srbije, Privredna komora Vojvodine i Privredna komora Kosova i Metohije obrazuju stalna izbrane sudove. Stalni izbrani sud odlučuje o
međusobnim privrednim sporovima članova komore, ako stranke pismeno ugovore nadležnost tog suda. Odluka stalnog izbranog suda je konačna i ima snagu pravosnažne presude. 1.3. DELATNOST KOMORE
Privredne komore su spona između privrednih subjekata i države sa ciljem ostvarenja ciljeva od zajedničkog interesa. Delatnosti komore su brojne, a ističu se: 1) pružanje i organizovanje stručne pomoći svojim članovima radi poboljšanja i unapređivanja njihovog poslovanja; 2) proučavanje pitanja koja se odnose na privredne grane zastupljene u komori, praćenje pojava privrednog života i ocenjivanje njihovog dejstva na privredu Republike Srbije, odnosno svoje teritorije ili područja; 3) unapređivanje i uspostavljanje ekonomske saradnje sa inostranstvom, organizovanje privredne i turističko-informativne propagande, sajmova, privrednih izložbi i drugih promotivnih aktivnosti za potrebe svojih članova; 4) predstavljanje domaće privrede u zemlji i inostranstvu i uključivanje iste u međunarodnu razmenu roba i usluga na način kojim će se svojim članovima olakšati pristup svetskom tržištu; 5) pružanje pravovremenih i kvalitetnih informacija svojim članovima radi pronalaženja potencijalnih partnera i njihovog međusobnog povezivanja i obavljanje drugih poslova utvrđenih članom 10. Zakona o privrednim komorama.
Odeljak četvrti PREDUZETNICI I ZDRUGE
I.
PREDUZETNICI 1. Pojam, registracija i obeležja
Preduzetnik jeste fizičko lice koje je registrovano i koje, sa ciljem sticanja dobiti, u vidu zanimanja obavlja sve zakonom dozvoljene delatnosti, uključujući umetničke i stare zanate i poslove domaće radinosti. Kao umetničke i stare zanate i poslove domaće radinosti ZPD je primera radi naveo: filigransku delatnost, opančarsku, grnčarsku kao i izradu predmeta koji imaju estetsko obeležje narodnog stvaralaštva. Fizičko lice koje obavlja delatnost slobodne profesije uređenu posebnim propisima smatra se preduzetnikom, ako je tim propisima tako uređeno.
189
190
Preduzetnik je samo ono lice koje se privrednom delatnošću bavi u vidu zanimanja - trajno, a ne povremeno ili privremeno. Stoga individualni poljoprivrednik nije preduzetnik u smislu ZPD, izuzev ako je posebnim zakonom drukčije određeno. Iako nema svojstvo pravnog lica preduzetnik mora imati imovinu neophodnu za obavljanje privredne delatnosti. Propisi ne određuju minimalni početni kapital kao pretpostavku za upis preduzetnika u registar. Za obaveze preduzetnik odgovara celokupnom svojom imovinom. Preduzetnik samostalno obavlja privrednu delatnost (pri čemu je pravilo da zapošljava i određeni broj radnika). Samo fizičko lice koje ima potpunu poslovnu sposobnost može biti preduzetnik. Pored toga, propisi predviđaju i druge posebne pretpostavke koje se moraju ostvariti na strani preuzetnika, zavisno od vrste delatnosti, kao što su: određena zdravstvena sposobnost, školska sprema, da mu nije zabranjeno obavljanje određene delatnosti, da već nije u radnom odnosu itd. Preduzetnik se upisuje u Registar privrednih subjekata uz dodatak naziva “preduzetnik” ili skraćenice “pr” za jednu, dve ili više privrednih delatnosti. Uz registracionu prijavu preduzetnika prilaže se dokaz o identitetu preduzetnika (fotokopija lične karte ili pasoša). Ako preduzetnik ne obavlja delatnost pod svojim imenom, već pod drugim nazivom, dužan je da registru prijavi taj naziv. Odredbe ZPD o privrednim društvima, kojima su regulisani: poslovno ime, sedište, delatnost, uslovi za obavljanje delatnosti, zastupanje, likvidacija i zastarelost, shodno se (na odgovarajući način) primenjuju i na preduzetnika, ako posebnim zakonom ti odnosi nisu drukčije uređeni.
2. Prestanak preduzetnika Preduzetnik se briše iz registra u slučaju: 1) odjave; 2) smrti ili gubitka poslovne sposobnosti: 3) neobavljanja delatnosti neprekidno jednu godinu; 4) isteka vremena ako je obavljanje delatnosti registrovano na određeno vreme; 5) obavljanje delatnosti u vreme privremenog prekida rada po odluci nadležnog organa; 6) kažnjavanja, više od tri puta, za obavljanje delatnosti za koje ne ispunjava propisane uslove; 7) izrečene mere zabrane obavljanja delatnosti zbog neispunjavanja uslova za obavljanje te delatnosti, a u roku određenom u izrečenoj meri ne ispuni te uslove odnosno ne promeni delatnost; 8) promene pravne forme u pravnu formu privrednog društva, u skladu sa ZPD; 9) stečaja i likvidacije. Brisanje preduzetnika iz Registra izvršiće se na osnovu: 1) registracione prijave od strane preduzetnika i 2) registracione prijave podnete od strane naslednika ili zakonom ovlašćenog organa, u slučaju smrti preduzetnika, uz koju se podnosi izvod iz matične knjige umrlih.
II.
ZADRUGE 1. Pojam. Principi poslovanja
Zadruga je pravno lice koje nastaje udruživanjem više fizičkih lica koji na taj način ostvaruju svoje određene ekonomske, socijalne i kulturne interese. Fizička lica mogu udruživati svoj rad i sredstva, odnosno samo rad, ili samo sredstva u zanatsku, stambenu, omladinsku, štedno kreditnu i potrošačku zadrugu, zadrugu za pružanje intelektualnih usluga, zemljoradničku zadrugu i druge zadruge za obavljanje proizvodnih ili uslužnih delatnosti. Zadruga nastaje sa ciljem međusobnog pomaganja zadrugara tako da je ona po prirodi odnosa uvek višečlano udruženje. Shodno tome, propisi određuju minimalni broj članova zadruge koji, po pravilu, ne može biti manji od tri, dok je za pojedine vrste zadruga predviđen mnogo veći broj članova. Tako npr. omladinsku zadrugu može osnovati najmanje 100 omladinaca. Maksimalan broj članova omladinske zadruge nije određen. Ovo pravno lice se zasniva na principima dobrovoljnosti i solidarnosti, demokratičnosti, ekonomskog učešća, jednakog prava upravljanja, samostalnosti, zadružnog obrazovanja i međuzadružne saradnje.
2. Razgraničenje U zadruzi i privrednom društvu mogu se prepoznati određeni zajednički elementi. I zadruga i društvo su pravna lica koja se registruju u Registru (član 4. ZRPS). Oba oblika pravnog lica mogu obavljati različitu delatnost u oblasti proizvodnje i prometa robe i vršenja usluga na tržištu. Pravilo je da se na delatnost, sedište, poslovno ime, matični broj, odgovornost organa za nezakonite odluke, odgovornost članova organa za štetu pričinjenu zadruzi, ograničenje izbora za člana upravnog odbora, zastupanje, prokuru, obaveštavanje, poslovnu tajnu, klauzulu konkurencije i zastarelost potraživanja, shodno primenjuju odredbe ZPD. U zadruzi preovlađuju elementi koji je izdvajaju od privrednog društva. Po pravilu, zadrugu mogu osnovati samo fizička lica, dok društvo osnivaju fizička i/ili pravna lica. Privredno društvo se osniva sa ciljem obavljanja privredne delatnosti i ostvarenja dobiti, za razliku od zadruge kojoj to nije prvenstveni cilj.231 Naime, u zadruzi fizička lica ostvaruju svoje ekonomske, socijalne i kulturne interese. U upravljanju zadrugom zadrugari imaju jednako pravo glasa (jedan zadrugar jedan glas), dok u akcionarskom društvu društvom upravljaju članovi koji su uneli najveći kapital u društvo. Za razliku od osnivača društva koji može prodati svoj deo u društvu, takvu mogućnost nema zadrugar, ali može istupiti iz zadruge. Zadruga se prvenstveno osniva radi ostvarivanja cilja zadrugara i obavljanja poslova za zadrugare. Ipak, zadruga može, ako je to u interesu zadrugara, a to je utvrđeno njenim pravilima, 231
Velimirović, M., op. cit., strana 91; Jankovec, I., op. cit., strana 77.
191
192
obavljati poslove i sa nezadrugarima i za nezadrugare, na način i u obimu kojim se ne dovodi u pitanje ostvarivanje ciljeva zbog kojih je zadruga osnovana. Osnivači mogu raspolagati svojim udelom u društvu, a zadrugari ne mogu raspolagati svojim udelom dok su članovi zadruge.232 Zadruga se ne može organizovati kao privredno društvo ili drugi oblik organizovanja, niti da može pripojiti ili spojiti s društvom ili drugim pravnim licem koje nije zadruga.
3. Razvrstavanje zadruga Zadruge se mogu razvrstati na različite načine. S obzirom na ciljeve osnivanja, potrebna sredstva za osnivanje i poslovanje, zadruge se mogu osnovati sa udelima i bez udela, u skladu sa ugovorom o osnivanju i zadružnim pravilima. Prema cilju poslovanja zadruge se dele na profitne i neprofitne. Tako, stambene, štedno - kreditne, potrošačke i druge zadruge koje se ne osnivaju radi ostvarivanja dobiti za potrebe svojih članova, obavljaju svoju delatnost na načelima uzajamnosti, solidarnosti i podmirivanju stvarnih troškova. Na osnovu vremenskog trajanja zadruge se mogu osnovati na određeno vreme, odnosno za izvršenje određenog posla ili na neodređeno vreme. Zavisno od vrste delatnosti kojom se bave zadruge se osnivaju kao zemljoradničke - opšte i specijalizovane (žitarske, voćarske, vinogradarske, reparske, stočarske, pčelarske, domaće radinosti i sl), stambene, potrošačke, zanatske, zdravstvene, štedno - kreditne, omladinske, studentske i učeničke kao i druge vrste zadruga za obavljanje proizvodnje, prometa robe i vršenje usluga u skladu sa zakonom. S obzirom na vrstu angažovane svojine i drugih prava zadruga može poslovati sredstvima u svojini građana, zajedničkoj svojini zadrugara, društvenoj svojini, sredstvima u svojini domaćih fizičkih i građansko - pravnih lica, kao i sredstvima stranih lica na način utvrđen u ugovoru o osnivanju i statutom.
4. Osnivanje zadruga Zadruga se osniva ako su ispunjene zakonom određene pretpostavke. U pogledu zadruga zakon je, kao i za privredna društva, usvojio normativni sistem (sistem utvrđivanja, deklaracije). Po ovom sistemu zadruga će se registrovati u Registru ako su za to ispunjene zakonske pretpostavke za nastanak zadruge. Mimimalni broj članova zadruge određen je propisima. Tako, omladinsku zadrugu mogu osnovati i biti njeni članovi đaci, studenti i druga nezaposlena lica koja nisu mlađa od 15 ni starija od 30 godina. Omladinsku zadrugu može osnovati najmanje 100 omladinaca, zemljoradničku najmanje deset zemljoranika i drugih fizičkih lica, zdravstvenu najmanje deset fizičkih lica od kojih najmanje jedno mora biti lekar itd. Osnivački 232
Velimirović, M., op. cit., strana 91.
akt zadruge je ugovor o osnivanju sačinjen u pismenom obliku, koji sadrži elemente određene zakonom i potpisan od osnivača (potpisi osnivača se overavaju). Na osnivačkoj skupštini zadruge donose se zadružna pravila koja regulišu zakonom propisane odnose i vrši izbor prvih organa zadruge. Osnivači zadruge mogu odlučiti da izbor organa zadruge obave u određenom roku, a najdocnije u roku od 30 dana od dana održavanja osnivačke skupštine. Registraciona prijava za upis podnosi se Agenciji za privredne registre. Uz prijavu za upis u Registar prilažu se isprave određene članom 41. ZRPS. Zadruga se smatra osnovanom i stiče svojstvo pravnog lica ako je zahtev iz registracione prijave rešenjem usvojen. Agencija zatim bez odlaganja registruje zadrugu u Registru (vidi čl.25. i 26. ZRPS).
5. Organi zadruge Organi zadruge su: skupština, upravni odbor, nadzorni odbor i direktor zadruge. Skupštinu zadruge čine zadrugari. Delokrug važnijih poslova koje može preduzimati skupština zadrugara određena je propisima, dok se preostali regulišu ugovorom o osnivanju i zadružnim pravilima. Ako zadruga ima više od 100 zadrugara, zadružnim pravilima može se odrediti da se poslovi iz delokruga skupštine zadruge prenesu na skupštinu predstavnika zadrugara. Skupština se održava najmanje jedanput godišnje. Upravni odbor zadruge sastoji se od najmanje pet članova koji se biraju iz reda zadrugara. Ako u zadruzi ima više od 50 zaposlenih koji nisu zadrugari, jedan član upravnog odbora bira se iz reda tih zaposlenih. Zadruga sa manje od 20 zadrugara ne mora obrazovati upravni odbor. U tom slučaju poslove iz delokruga upravnog odbora obavlja organ zadruge određen zadružnim pravilima. Delokrug značajnijih ovlašćenja upravnog odbora određen je zakonom, dok se ostala mogu regulisati ugovorom o osnivanju zadruge i zadružnim pravilima. Nadzorni odbor, kao organ nadzora, sastoji se od najmanje tri člana koji se biraju iz reda zadrugara. Nadležnost nadzornog odbora propisuju zakon i regulišu zadružna pravila. Direktor zadruge, kao organ poslovođenja, organizuje i vodi poslovanje zadruge, stara se o zakonitosti i odgovara za zakonitost rada zadruge i obavlja druge poslove utvrđene zakonom, osnivačkim aktom i zadružnim pravilima.
6. Imovina zadruge Imovinu zadruge čine pravo svojine na različitim stvarima (uključujući novčana sredstva i hartije od vrednosti), intelektualna prava i obligaciona prava. Na novčanim sredstvima postoji pravo svojine, a na hartijama od vrednosti postoji pravo svojine na hartiju (kada je ona predmet stvarnog prava) i prava iz hartije (npr. obligaciono
193
194
pravo). Obligaciona prava su, po pravilu, značajan deo imovine svake zadruge te ih ne bi trebalo svrstavati u “druga imovinska prava”.233 Apsolutna prava su ne samo pravo svojine, nego i intelektualna prava (npr. pravo autorstva ili pravo industrijske svojine) koja su prenesena npr. na književnu ili pronalazačku zadrugu. Imovina zadruge obrazuje se iz udela zadrugara ili članarine zadrugara, sredstava ostvarenih radom i poslovanjem zadruge i sredstava koje je zadruga stekla na drugi način. Tako zadrugari mogu preneti pravo svojine zemljišta na zadrugu ili pravo upotrebe određene poslovne zgrade ili prostorije. Shodno tome, zadružna svojina se ne može sastojati od obligacionih i intelektualnih prava nego predstavlja poseban oblik svojine.234 Sva navedena prava trebalo je obuhvatiti pojmom zadružne imovine. Svaki zadrugar upisuje jednak udeo u novčanim sredstvima. Ako je zadrugar uložito pravo svojine na jednu stvar ili više stvari ili je dao na upotrebu neku nepotrošnu stvar ili je uložio potraživanje zadrugar odgovara za pravne i materijalne nedostatke stvari odnosno za naplativost potraživanja. Udeli se ne mogu vraćati, zalagati ni biti predmet izvršenja za obaveze zadrugara za vreme trajanja statusa zadrugara. Po prestanku statusa zadrugara, valorizovani udeli vraćaju se zadrugarima, odnosno njihovim naslednicima. Oni se ne mogu vraćati pre prestanka odgovornosti zadrugara za obaveze.
Odeljak peti FINANSIJSKE I OSIGURAVAJUĆE ORGANIZACIJE
I.
FINANSIJSKE ORGANIZACIJE 1. Uopšte
Finansijske organizacije su pravna lica koja obavljaju promet novca i hartija od vrednosti i druge poslove u vezi s tim prometom. One se mogu podeliti na banke i druge finansijske organizacije. 233 234
Vidi: Vasiljević, M., op. cit, str. 35, Jankovec, I., op. cit. str. 78. Uporedi: Vasiljević, M., ibidem, Jankovec, I., ibidem.
2. Banke 2.1. POJAM BANKE
Banka je akcionarsko društvo sa sedištem u Republici Srbiji, koje ima dozvolu za rad Narodne banke Srbije i obavlja depozitne i kreditne poslove, a može obavljati i druge poslove u skladu sa zakonom (član 2. stav 1. ZB). Banka u svom poslovnom imenu mora imati reč “banka”. Niko osim banke ne može u svom poslovnom imenu imati, odnosno u obavljanju svoje delatnosti upotrebiti, odnosno koristiti reč “banka” ili izvedenicu od te reči. Niko osim banke ne može se baviti primanjem depozita, davanjem kredita ili izdavanjem platnih kartica, osim ako je za to ovlašćen zakonom. Izraz “banka” nastao je od latinske riječi “banco” koja je, u početku, označavala klupu, tezgu na kojoj su prvi bankari (menjači) držali posude u kojima su izlagali razne vrste novca.235 Banka je privredni subjekt (ima svojstvo pravnog lica). Osniva se kao akcionarsko društvo pod pretpostavkama određenim ZB. Poslovanje banke obavlja se između banke i njenih klijenata koji mogu biti fizička ili pravna lica, nezavisno od činjenice da li obavljaju registrovanu privrednu djelatnost. U pravnom poslu koji zasnivaju klijent može biti poverilac banke (uložio je određeni iznos novca na štednju) ili dužnik (podigao je kredit od banke). 2.2. VRSTE BANKARSKIH POSLOVA I PODELA BANAKA
Bankarski poslovi se dele na: 1) pasivne; 2) aktivne; 3) neutralne; 4) sopstvene i 5) vršenje funkcija državne uprave. U pasivnom bankarskom poslu banka je dužnik i na svoj dug plaća kamatu. Banka u aktivnom bankarskom poslu ima ulogu poverioca i na iznose novca date na zajam naplaćuje kamatu. Prilikom obavljanja neutralnih bankarskih poslova banka nije dužnik ni poverilac nego je posrednik, punomoćnik ili jemac komitenta i za taj svoj posao naplaćuje određenu proviziju i troškove. Kod sopstvenog bankarskog posla banka nije posrednik nego posluje za svoj račun. Funkciju državne uprave u nas obavljaju pojedine banke prilikom devizne kontrole, izvršenja budžeta, kontrole poslovanja s inostranstvom itd. S obzirom na vrstu poslovanja banke se uobičajeno dele na: 1) emisione; 2) depozitne; 3) založne; 4) hipotekarne; 5) poslovne (finansijske ili špekulativne)236 i 6) specijalne. 235
236
Vidi: Banke, odrednica u Enciklopediji Leksikografskog zavoda, 1966, Zagreb, strana 300; Kukoleča, S., Organizaciono - pravni leksikon, Zavod za ekonomske ekspertize, Beograd, 1990, tom I, strana 98. Vidi: Antonijević, Z., Bankarski poslovi, odrednica u EIP, NIU Službeni list SFRJ, tom prvi, strana 67.
195
196
Emisione (novčaničke) banke emituju (izdaju) novac, odnosno druga sredstva plaćanja, vrše kontrolu poslovanja banaka itd. Narodna banka Srbije je emisiona banka koja utvrđuje monetarnu politiku, reguliše količinu novca u opticaju, vrši kontrolu boniteta i zakonitosti poslovanja banaka i drugih finansijskih organizacija. Depozitne banke primaju od klijenata na čuvanje novac, hartije od vrijednosti i dragocjenosti. Pod zakonom određenim pretpostavkama ove banke mogu primati novac na štednju, davati kredite itd. Založne banke daju kredite korisnicima koji potraživanje banke obezbeđuju predajom neke pokretne stvari u zalogu (ručna zaloga) ili upisom založnog prava na pokretnoj strani u Registar. Hipotekarne banke daju dugoročne kredite, a korisnik kredita obezbeđuje vraćanje duga konstituisanjem hipoteke na određenoj nepokretnosti. Poslovne (finansijske ili špekulativne) banke obavljaju bankarske poslove za privredna društva odnosno preduzetnike i tako direktno učestvuju u privrednim poslovima zemlje. Specijalne banke obavljaju samo određene poslove ili posluju samo s određenim komitentima. Svojstvo specijalne banke imaju: izvozno kreditne, uvozno izvozne, poljoprivredne, industrijske i preduzetničke banke; bankarski konzorcijumi, holding društva ili drugi oblik povezivanja banaka.237 2.3. POSLOVI KOJE BANKA MOŽE OBAVLJATI
Banka može obavljati sledeće poslove: 1) depozitne poslove (primanje i polaganje depozita); 2) kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita); 3) devizne, devizno-valutne i menjačke poslove; 4) poslove platnog prometa; 5) izdavanje platnih kartica; 6) poslove s hartijama od vrednosti (izdavanje hartija od vrednosti, poslovi kastodi banke i dr.); 7) brokersko-dilerske poslove; 8) izdavanje garancija, avala i drugih oblika jemstva (garancijski posao); 9) kupovinu, prodaju i naplatu potraživanja (faktoring, forfeting i dr.); 10) poslove zastupanja u osiguranju; i druge poslove pedviđene zakonom (vidi član 4. ZB). 2.4. OSNIVANJE I POSLOVANJE BANKE
Osnivači banke mogu biti domaća i strana pravna i fizička lica. Domaća banka ima sedište u Republici Srbiji, ima dozvolu za rad Narodne banke Srbije, a obavlja kreditne i depozitne poslove. Strana banka je pravno lice sa sedištem van Republike Srbije koje je, u skladu sa propisima države porekla, osnovano i u registar nadležnog organa te države upisano kao banka, koje poseduje dozvolu za rad regulatornog tela te države i koje obavlja depozitne i kreditne poslove. 237
Vidi napr.: Vasiljević, B., Osnovi povezivanja banaka, Pravo i privreda, broj 5-8/98, str. od 382. do 385.
Osnivači banke obezbeđuju sredstva za osnivački kapital banke. Sredstva mogu biti u novčanom i nenovčanom obliku (stvari i prava koji su u funkciji poslovanja banke). Novčani deo osnivačkog kapitala banke ne može biti manji od 10.000.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, prema zvaničnom srednjem kursu na dan uplate. Osnivači banke ne mogu povlačiti sredstva uložena u osnivački kapital banke Osnivački akt banke sadrži:1) poslovno ime i sedište pravnog lica osnivača banke, odnosno ime i prebivalište fizičkog lica osnivača banke; 2) poslovno ime i sedište banke; 3) iznos ukupnog osnivačkog kapitala banke u novčanom i nenovčanom obliku, kao i udeo svakog osnivača u tom kapitalu; 4) rok do kog su osnivači banke dužni da uplate novčana sredstva, odnosno da nenovčana sredstva prenesu u osnivački kapital banke; 5) prava, obaveze i odgovornosti osnivača banke; 6) broj akcija banke i njihovu nominalnu vrednost kod prvog izdavanja, vrste i klase akcija koje je banka ovlašćena da izda, kao i prava iz akcija svake klase; 7) poslove koje banka obavlja; 8) način pokrića gubitka banke; 9) način rešavanja sporova među osnivačima banke; i druge sastojke propisane članom 13. ZB. Banka ima statut. On sadrži: 1) organizaciju i način poslovanja banke; 2) pitanja o kojima odlučuje skupština banke; 3) pitanja o kojima odlučuju drugi organi banke, sastav i postupak odlučivanja ovih organa, kao i mandat članova tih organa; 4) mere i odgovornost organa banke za obezbeđenje likvidnosti i solventnosti banke; 5) prava, obaveze i odgovornost članova upravnog i izvršnog odbora banke i drugih lica s posebnim ovlašćenjima i odgovornostima utvrđenih statutom banke; 6) ovlašćenje za potpisivanje i zastupanje banke; 7) način vršenja unutrašnje kontrole i unutrašnje revizije banke i druge sastojke propisane članom 14. ZB i aktom Narodne banke Srbije. Osnivači banke podnose Narodnoj banci Srbije zahtev za preliminarno odobrenje za osnivanje banke. Uz zahtev dostavljaju i isprave propisane članom 15. ZB. O podnesenom zahtevu Narodna banka Srbije odlučuje u roku od 90 dana od dana prijema urednog zahteva. Osnivači banke dužni su da, najkasnije u roku od 60 dana od dana dobijanja preliminarnog odobrenja, Narodnoj banci Srbije podnesu zahtev za izdavanje dozvole za rad banke. Ukoliko osnivači banke zahtev za izdavanje dozvole za rad banke ne podnesu u ovom roku, preliminarno odobrenje prestaje da važi. Dozvolu za rad banke Narodna banka Srbije daje posle davanja preliminarnog odobrenja i podnošenja zahteva za davanje ove dozvole. Uz zahtev za davanje dozvole osnivači banke Narodnoj banci Srbije dostavljaju: 1) dokaz o uplati novčanog dela osnivačkog kapitala, kao i dokaz o prenosu nenovčanih sredstava u osnivački kapital banke i izjavu o poreklu tih sredstava; 2) dokaze o tome da su obezbedili odgovarajuće materijalno tehničke uslove za nesmetano poslovanje banke; 3) dokaz o tome da su angažovali spoljnog revizora banke sa liste (iz člana 52. stav 3. ZB) i 4) podatke o organizacionoj strukturi i kadrovskoj osposobljenosti banke.
197
198
O zahtevu za izdavanje dozvole Narodna banka Srbije odlučuje u roku od 30 dana od dana prijema urednog zahteva. Rešenje o izdavanju dozvole za rad banke objavljuje se u “Službenom glasniku Republike Srbije”. Ako Narodna banka Srbije odbaci ili odbije zahtev, lice koje ga je podnelo ne može podneti zahtev za preliminarno odobrenje u roku od godinu dana od dana odbacivanja ili odbijanja zahteva iz tog stava. Najkasnije u roku od 30 dana od prijema rešenja Narodne banke Srbije o davanju dozvole za rad banke, održava se osnivačka skupština banke. Osnivačku skupštinu čine osnivači banke. Osnivači banke pravo glasa na osnivačkoj skupštini ostvaruju srazmerno visini svog uloga. Na osnivačkoj skupštini se, i to dvotrećinskom većinom glasova osnivača banke, donosi statut banke, biraju predsednik i članovi upravnog i izvršnog odbora banke, usvajaju program aktivnosti banke za period od tri godine i poslovna politika banke i donosi odluka o prvom izdavanju akcija. Osnivači banke dužni su da akte usvojene na osnivačkoj skupštini dostave na saglasnost Narodnoj banci Srbije u roku od pet dana od dana njihovog usvajanja. Narodna banka Srbije odlučuje o davanju saglasnosti na navedena akta u roku od 60 dana od dana prijema akata. Osnivači banke dužni su da prijavu za upis banke u registar privrednih subjekata podnesu u roku od 30 dana od dana dobijanja saglasnosti na akta usvojena na osnivačkoj skupšrini. Uz ovu prijavu podnosi se rešenje Narodne banke Srbije o davanju dozvole za rad banke i saglasnost na akte usvojene na osnivačkoj skupštini. Banka stiče svojstvo pravnog lica momentom upisa u registar privrednih subjekata. Osnivači banke dužni su da rešenje o upisu u registar privrednih subjekata dostave Narodnoj banci Srbije u roku od pet dana od dana prijema tog rešenja (član 20. ZB). U svom poslovanju, radi ispunjenja obaveza prema poveriocima banka je dužna da održava propisani iznos kapitala (u visini koja nije manja od dinarske protivvrednosti 10.000.000 evra prema zvaničnom srednjem kursu). 2.5. ORGANIZACIJA I ORGANI BANKE
Organizacija banke utvrđuje se statutom banke. Statutom banke se utvrđuju filijale banke (nemaju status pravnog lica, a obavljaju poslove koje može obavljati banka u skladu sa ZB) i predstavništva (organizacioni deo banke u inostranstvu ili strane banke u Republici Srbiji, bez statusa pravnog lica, koji ne obavlja poslove koje može obavljati banka, već poslove istraživanja tržišta, i koji predstavlja banku, odnosno stranu banku čiji je deo). Organi banke su: skupština banke, upravni odbor banke, izvršni odbor banke i drugi odbori (za reviziju, kreditni odbor, odbor za upravljanje aktivom i pasivom). Skupštinu banke čine akcionari banke. Akcionari pravo glasa na skupštini ostvaruju neposredno ili preko svojih predstavnika. Skupština banke je nadležna
da: 1) usvaja poslovnu politiku i strategiju banke; 2) donosi statut banke i usvaja izmene i dopune osnivačkog akta i statuta banke; 3) usvaja godišnji račun banke i odlučuje o upotrebi i raspoređivanju ostvarene dobiti, odnosno pokriću gubitaka; 4) odlučuje o povećanju kapitala banke, odnosno o ulaganjima kapitala u drugu banku ili u druga pravna lica, kao i o visini ulaganja u osnovna sredstva banke; 5) imenuje i razrešava predsednika i članove upravnog odbora banke; 6) određuje naknadu članovima upravnog odbora banke; 7) odlučuje o statusnim promenama, o prestanku rada banke i drugim pitanjima propisanim ZB i statutom banke. Skupština banke održava redovna i vanredna zasedanja. Redovno zasedanje održava se najmanje jednom godišnje, na način predviđen statutom banke. Organi upravljanja bankom su upravni i izvršni odbor banke. Upravni i izvršni odbor banke dužni su da preduzimaju mere radi sprečavanja nezakonitih ili neprimerenih radnji i uticaja, koji su štetni ili nisu u najboljem interesu banke i njenih akcionara i koje vrše lica koja imaju znatno ili kontrolno učešće u toj banci. Upravni odbor banke čini najmanje pet članova, uključujući i predsednika. On je odgovoran da poslovanje banke bude u skladu sa zakonom, drugim propisima i aktima NBS i banaka. Izvršni odbor banke čine najmanje dva člana, uključujući i predsednika. Predsednik izvršnog odbora banke predstavlja i zastupa banku. Banka je dužna da obrazuje odbor za praćenje poslovanja banke (odbor za reviziju), kreditni odbor i odbor za upravljanje aktivom i pasivom. Banka može obrazovati i druge odbore. Banka prestaje sa radomi: 1) oduzimanjem dozvole za rad; 2) dobrovoljnim prestankom rada banke; 3) statusnom promenom banke; 4) ako se osnivačka skupština banke ne održi u roku propisanom ovim zakonom; 5) ako banka zahtev za upis u registar privrednih subjekata ne dostavi u roku propisanom ZB.
3. Narodna banka Srbije 3.1. POJAM
Narodna banka Srbije (NBS) je centralna banka Republike Srbije. Ona ima svojstvo pravnog lica, i ne upisuje se u registar pravnih lica. Sedište NBS je u Beogradu. NBS je samostalna i nezavisna u obavljanju funkcije utvrđene zakonom i za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini Republike Srbije. Osnovni ciljevi NBS su postizanje i održavanje stabilnosti cena i očuvanje finansijske stabilnosti. 3.2. ORGANI NBS
Organi NBS su: 1) Monetarni odbor NBS; 2) Guverner NBS i 3) Savet NBS. Monetarni odbor NBS čine guverner i viceguverneri NBS. On utvrđuje monetarnu politiku, a posebno utvrđuje: 1) uslove i način izdavanja kratkoročnih hartija
199
200
od vrednosti; 2) uslove i način pod kojima NBS sprovodi operacije na otvorenom tržištu i obavlja diskontne poslove; 3) politiku odobravanja kratkoročnih kredita; 4) politiku kursa dinara i, uz saglasnost Vlade, režim kursa dinara; 5) način upravljanja deviznim rezervama; 6) eskontnu stopu i druge kamatne stope NBS; 7) osnovice za obračunavanje obavezne rezerve, stope obavezne rezerve, kao i način, uslove i rokove izdvajanja i korišćenja sredstava obavezne rezerve banaka kod NBS; 8) mere za održavanje likvidnosti banaka i drugih finansijskih organizacija. Sednicama Monetarnog odbora prisustvuje ministar nadležan za poslove finansija, bez prava glasa. Guvernera NBS bira Narodna skupština RS na predlog odbora Narodne skupštine nadležnog za finansije, na pet godina, s pravom ponovnog izbora. Guverner je nadležan i odgovoran za ostvarivanje ciljeva NBS, a posebno za: 1) sprovođenje odluka Monetarnog odbora i Saveta; 2) organizaciju i poslovanje NBS; 3) pripremanje akata iz nadležnosti NBS; 4) donošenje akata iz nadležnosti NBS koji zakonom nisu stavljeni u nadležnost Monetarnog odbora ili Saveta; 5) obavljanje drugih poslova utvrđenih zakonom. NBS ima tri do pet viceguvernera. Viceguvernere bira Savet na predlog guvernera, na pet godina, s pravom ponovnog izbora. Guverner, radi obavljanja poslova iz nadležnosti NBS, donosi propise i opšte akte, kao i pojedinačne akte, ako zakonom o Narodnoj banci Srbije nije drukčije određeno. Propisi i opšti akti objavljuju se u “Službenom glasniku Republike Srbije”. Savet NBS ima predsednika i četiri člana koje bira Narodna skupština, na pet godina, s pravom ponovnog izbora. Narodna skupština bira predsednika i članove Saveta na predlog odbora Narodne skupštine nadležnog za finansije. Savet je nadležan da, na predlog guvernera: 1) usvaja finansijski plan NBS; 2) usvaja godišnji račun NBS; 3) utvrđuje jedinstvenu tarifu po kojoj NBS naplaćuje naknadu za izvršene usluge; 4) utvrđuje visinu zarada guvernera i viceguvernera NBS; 5) utvrđuje listu radnih mesta sa posebnim ovlašćnjima i kriterijume određivanja visine zarada zaposlenih sa posebnim ovlašćenjima NBS; 6) vrši izbor ovlašćnog revizora. 3.3. OVLAŠĆENJA U OBLASTI MONETARNE POLITIKE
Narodna banka Srbije obavlja sledeće funkcije: 1) utvrđuje i sprovodi monetarnu politiku; 2) samostalno vodi politiku kursa dinara i, uz saglasnost Vlade, utvrđuje režim kursa dinara; 3) čuva i upravlja deviznim rezervama; 4) izdaje novčanice i kovani novac; 5) uređuje, kontroliše i unapređuje nesmetano funkcionisanje platnog prometa u zemlji i sa inostranstvom; 6) izdaje i oduzima dozvole za rad, vrši kontrolu boniteta i zakonitosti poslovanja banaka i drugih finansijskih organizacija i donosi propise iz te oblasti; 7) obavlja zakonom utvrđene poslove za Republiku Srbiju; 8) obavlja druge poslove utvrđene zakonom u skladu s principima poslovanja centralnih banaka.
4. Berze 4.1. POJAM I OSNIVANJE BERZI. UPRAVA I AKTI BERZE
Berza je pravno lice organizovano kao akcionarsko društvo koje, u skladu sa Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata (ZTHV), obavlja delatnost organizovanja trgovine hartijama od vrednosti i drugim finansijskim instrumentima na berzanskom tržištu, odnosno na berzanskom i vanberzanskom tržištu. Hartije od vrednosti su, u smislu ZTHV, prenosivi elektronski dokumenti kojima se trguje na finansijskom tržištu iz kojih za zakonite imaoce proizlaze prava i obaveze u skladu sa tim zakonom i odlukom izdavaoca o izdavanju hartija od vrednosti. Drugi finansijski instrumenti su svi ostali finansijski instrumenti koji predstavljaju ugovorni odnos između dve ili više strana, koji izražavaju ugovoreno pravo ili obavezu, odnosno pravo na naplatu, a po svojoj prirodi su u vezi sa finansijskim tržištem. Berze ne obavljaju delatnost organizovanja trgovine hartijama od vrednosti na koje se ne primenjuje ZTHV kao što su: polise osiguranja osiguravajućih društava; hartije od vrednosti koje se izdaju povodom prometa robe i usluga (menica, ček, pismeni uput - asignacija, konosman, tovarni list, skladišnica i druge hartije od vrednosti čiji su izdavanje i promet uređeni posebnim zakonom); druge isprave o dugu, novčanom depozitu ili štednji koje nemaju svojstva hartije od vrednosti u skladu sa tim zakonom (ostale isprave i udeli u društvima određene su u članu 5. ZTHV). Osnivač, odnosno akcionar berze može biti Republika Srbija, domaće i strano, pravno i fizičko lice. Berza stiče svojstvo pravnog lica upisom u registar privrednih subjekata. Novčani deo osnovnog kapitala berze ne može biti manji od 1.000.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu dinara Narodne banke Srbije na dan uplate. Da bi se mogla registrovati u Registru berza mora prethodno dobiti dozvolu za rad. Dozvolu za rad berze izdaje Komisija za hartije od vrednosti (Komisija). Komisija izdaje dozvolu za rad berze na osnovu podnetog zahteva, ako su za njen rad ispunjeni uslovi određeni u čl. 81. i 82. ZTHV. Komisija donosi rešenje o davanju dozvole za rad berze u roku od 60 dana od dana podnošenja urednog zahteva. Dozvola za rad berze daje se na neodređeno vreme. Berza je dužna da, u roku od 30 dana od dana prijema rešenja Komisije o davanju dozvole za rad i rešenja o davanju prethodne saglasnosti za izbor, odnosno imenovanje članova uprave berze, podnese prijavu za upis u Registar privrednih subjekata. Izvod iz upisa u Registar privrednih subjekata berza dostavlja Komisiji, u roku od sedam dana od dana prijema rešenja o upisu. Berza ne sme da otpočne da obavlja delatnost za koju je dobila dozvolu za rad pre upisa te delatnosti u registar privrednih subjekata. Berza ima direktora, odnosno predsednika i upravni odbor. Komisija donosi rešenje o davanju prethodne saglasnosti za izbor odnosno imenovanje članova uprave berze. Berza donosi opšte akte i to: statut, pravila poslovanja, pravilnik o tarifi,
201
202
pravilnik o listingu i kotaciji i druge opšte akte. Ovi akti se se podnose Komisiji uz zahtev za izdavanje dozvole za rad. Za docniju izmenu ovih akata berza je dužna da pribavi prethodnu saglasnost Komisije (član 94. ZTHV). 4.2. DELATNOST BERZE. ZABRANJENI POSLOVI.
Poslove trgovine hartijama od vrednosti na berzi obavljaju članovi berze. Izuzetno, hartijama od vrednosti na berzi mogu trgovati Republika i Narodna banka Srbije. Članovi berze su brokersko-dilerska društva i ovlašćene banke. Statutom berze propisuju se uslovi za sticanje svojstva člana berze, opšta pitanja nadzora koji berza sprovodi nad poslovanjem člana berze, kao i uslovi za isključenje člana i prestanak članstva. Prijem u članstvo berze vrši se na osnovu podnetog zahteva i dokumentacije propisane aktima berze. Delatnost berze sastoji se u organizovanju trgovine hartijama od vrednosti. Ona obuhvata sledeće poslove: 1) organizovanje javne ponude hartija od vrednosti i povezivanje ponude i tražnje hartija od vrednosti; 2) objavljivanje informacija o ponudi, tražnji i tržišnoj ceni hartija od vrednosti i drugih podataka značajnih za trgovinu hartijama od vrednosti; 3) utvrđivanje i objavljivanje kursnih lista hartija od vrednosti; 4) obavljanje drugih poslova u skladu sa ZTHV. Na berzanskom tržištu može se trgovati samo hartijama od vrednosti koje su primljene na listing berze. Berza javno objavljuje, na svojoj internet stranici i u najmanje jednom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Republike, listu izdavalaca i vrstu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata za koje je donela rešenje o prijemu na listing berze, u roku od dva dana od dana donošenja rešenja. Berzi je zabranjeno da trguje hartijama od vrednosti, daje savete koji se odnose na kupovinu i prodaju hartija od vrednosti, kao ni savete o izboru brokersko dilerskog društva ili ovlašćene banke. Berza ne može obavljati poslove koji su zakonom određeni kao delatnost brokersko dilerskog društva, a ni druge poslove (član 79. ZTHV). 4.3. ARBITRAŽA BERZE
Radi rešavanja sporova između učesnika na berzi proizašlih iz poslova zaključenih na berzi, berza obrazuje arbitražu. Arbitraža berze ima listu arbitara, koji propisuje skupština berze. Članovi uprave berze ne mogu biti članovi arbitraže berze. Arbitraža berze donosi pravilnk kojim uređuje način obavljanja svojih poslova. Odluka arbitraže je konačna. 4.4. PRESTANAK RADA BERZE
Berza prestaje sa radom ako joj Komisija za hartije od vrednosti oduzime dozvolu za rad. Komisija oduzima dozvolu za rad berzi: 1) ako berza ne obavlja delatnost duže od šest meseci; 2) ako je dozvola za rad pribavljena na osnovu neistinitih
podataka; 3) ako berza ne obavlja poslove u vezi sa hartijama od vrednosti i drugim finansijskim instrumentima u skladu sa ZTHV; 4) ako prestane da ispunjava uslove propisane za dobijanje dozvole za rad i u drugim slučajevima propisanim članom 111. ZTHV. Ako Komisija oduzme berzi dozvolu za rad, pokrenuće postupak njene likvidacije, odnosno stečaja, u skladu sa zakonom. Odluka o otvaranju postupka likvidacije, odnosno stečaja nad berzom dostavlja se Komisiji.
II.
DRUŠTVA ZA OSIGURANJE 1. Pojam. Vrste organizacija
Društvo za osiguranje je pravno lice koje obavlja delatnost osiguranja imovine i lica. Delatnost osiguranja čine poslovi osiguranja, poslovi saosiguranja i poslovi reosiguranja kao i poslovi neposredno povezani sa poslovima osiguranja. Društvo za osiguranje se može osnovati kao akcionarsko društvo ili društvo za uzajamno osiguranje.
2. Akcionarsko društvo za osiguranje. Organi. Akcionarsko društvo za osiguranje osnivaju najmanje dva pravna, odnosno fizička lica. Osnivački akt akcionarskog društva za osnivanje je ugovor o osnivanju koji mora biti sačinjen u pismenom obliku, a potpisi osnivača overeni kod nadleženog suda. Društvo može obavljati samo poslove jedne ili više vrsta osiguranja, u okviru iste grupe osiguranja ili samo poslove reosiguranja. Akcionarsko društvo za osiguranje može obavljati i poslove neposredno povezane sa poslovima osiguranja. Osnovni kapital akcionarskog društva za osiguranje čine novčani ulozi osnivača čija visina je određena članom 28. Zakona o osiguranju238. O zahtevu za izdavanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja, na osnovu ocene ispunjenosti zakonskih uslova i opravdanosti osnivanja akcionarskog društva za osiguranje, odlučuje Narodna banka Srbije rešenjem, u roku od 60 dana od dana prijema zahteva. Osnivači akcionarskog društva za osiguranje dužni su da prijavu za upis u registar nadležnog organa podnesu u roku od 30 dana od dana dobijanja dozvole za obavljanej poslova osiguranja. Uz prijavu za upis u registar podnosi se i dozvola za obavljanje poslova osiguranja. Akcionarsko društvo za osiguranje dužno je da rešenje o upisu u registar dostavi Narodnoj banci Srbije, u roku od sedam dana od dana prijema tog rešenja. Organi akcionarskog društva za osiguranje su skupština, upravni odbor, direktor i nadzorni odbor. Upravni odbor i direktor društva čine upravu društva. 238
“Službeni glasnik RS”, br. 55/2004 - ispr., 61/2005 i 85/2005 - dr. zakon.
203
204
3. Društvo za uzajamno osiguranje Društvo za uzajamno osiguranje je pravno lice koje obavlja delatnost osiguranja u interesu svojih članova (osiguranika) po principu uzajamnosti i solidarnosti. Ovo društvo mogu osnovati pravna i fizička lica i ne može obavljati poslove reosiguranja. Društvo se osniva kao društvo s neograničenim doprinosom ili društvo s ograničenim doprinosom. Organi društva za uzajamno osiguranje su skupština, upravni odbor, direktor i nadzorni odbor. Skupština društva za uzajamno osiguranje čine osnivači i članovi (osiguranici). Osnivači i članovi upravljaju društvom srazmenrno ulozima i doprinosu.
4. Agencija za poslove pružanja drugih usluga u osiguranju Agencija za pružanje drugih usluga u osiguranju jeste pravno lice koje obavlja poslove utvrđivanja i procene rizika i štete, posredovanja radi prodaje i preduzimanja drugih pravnih poslova. Osniva se kao akcionarsko društvo ili društvo s ograničenom odgovornošću. Ako se agencija osniva kao a.d., novčani deo osnovnog kapitala ne može biti manji od 25000 evra u dinarskoj protivuvrednosti po kursu NBS na dan uplate. Ukoliko se agencija osniva kao d.o.o., novčani deo osnovnog kapitala ne može biti manji od 12500 evra u dinarskoj protivuvrednosti po srednjem kursu NBS na dan uplate. Agencija ne može obavljati poslove osiguranja, poslove posredovanja i poslove zastupanja u osiguranju.
Odeljak šesti PRESTANAK DRUŠTAVA I PREDUZETNIKA I.
POJAM I OSNOVI ZA PRESTANAK
Prestanak društva je nestanak društva (iz zakonom određenih razloga) kao pravnog lica (subjekta prava) tako da ubuduće ne može biti imalac prava i obaveze. Dejstvo prestanka društva nastaje brisanjem iz Registra. Društvo može prestati: 1) po svojoj volji, 2) zbog svoje krivice ili iz 3) objektivnih razloga.239 Društvo prestaje na osnovu svoje volje koju je izrazilo u aktu o osnivanju ili docnije za vreme postojanja. Na osnovu svoje volje društvo prestaje: a) istekom vremena za koje je osnovano, b) nastupanjem događaja određenog osnivačkim aktom 239
Vidi: Antonijević, Z., Privredno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1976, strana 167.
ili ugovorom članova društva; c) odlukom skupštine, odnosno članova; d) ako se broj ortaka u ortačkom ili komanditnom društvu svede na jedan, a nije donesena odluka o promeni pravne forme društva u DOO ili AD; e) statusnom promenom koja vodi prestanku društva. Društvo prestaje na osnovu svoje krivice: a) ako se pravnsnažnom odlukom nadležnog suda utvrdi da je registracija društva bila ništava i određuje brisanje društva po službenoj dužnosti; b) ako nije organizovano u skladu sa zakonom; v) ako ne obavlja delatnost duže od dve godine neprekidno; g) stečajem (bankrotstvom); d) ako je društvu izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti zbog toga što ne ispunjava uslove za obavljanje delatnosti, a u roku određenom u izrečenoj meri ne ispuni te uslove, odnosno ne promeni delatnost Društvo prestaje iz objektivnih razloga: a) ako prestanu da postoje prirodni i drugi uslovi za obavljanje delatnosti; b) smrću člana ortačkog društva, ako ugovorom o osnivanju društva nije drukčije određeno; v) smrću jedinog komplementara u komanditnom društvu, ako ova društva nisu promenila u zakonom dozvoljenu pravnu formu; g) smrću jednog člana DOO koji nema naslednika udela. Ukoliko društvo koje prestaje (bez pravnog sledbenika) ima dovoljno imovine da pokrije potraživanja poverilaca sprovodi se postupak likvidacije. Stečajni postupak se sprovodi kad je društvo prezaduženo tako da ne može isplatiti poverioce. Postupak likvidacije ili stečaja se ne sprovodi ako se društvo spoji sa drugim društvom, podeli na dva ili više društava ili promeni oblik. U tom situacijama postoji pravni sledbenik koji preuzima sva prava i obaveze ranijeg društva.240
II.
LIKVIDACIJA PRIVREDNOG DRUŠTVA 1. Pretpostavke
Likvidacija privrednog društva sprovodi se kada društvo ima dovoljno finansijskih sredstava da pokrije potraživanja svojih poverilaca, a postoje okolnosti zbog kojih društvo prestaje. Član 347. ZPD propisuje da se likvidacija društva sprovodi naročito: 1) ako mu je izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti zbog toga što ne ispunjava uslove za obavljanje delatnosti a u roku određenom u izrečenoj meri ne ispuni te uslove, odnosno ne promeni delatnost; 2) ako prestanu da postoje prirodni i drugi uslovi za obavljanje delatnosti; 3) istekom vremena za koje je osnovano; 4) ako se broj osnivača, odnosno članova privrednog društva, osim kod akcionarskog društva i društva s ograničenom odgovornošću svede na jedan, a u roku od šest meseci, ako ovim zakonom nije drukčije uređeno, registru se ne prijavi novi član; 5) ako nije organizovano u skladu sa ovim zakonom; 6) ako ne obavlja delatnost duže od dve godine neprekidno; 7) u slučaju ništavosti osnivanja društva u skladu sa zakonom. 240
Jovanović,V., op. cit., strana 116.
205
206
2. Postupak. Likvidacioni upravnik O likvidaciji društva donosi se odluka ortaka, članova ili akcionara. Odluka o pokretanju postupka likvidacije privrednog društva registruje se u Registru. Privredno društvo je, osim toga, u obavezi da poznatim poveriocima dostavi pisano obaveštenje sa kopijom registracione prijave o pokretanju postupka prestanka društva likvidacijom. Za vreme likvidacije privredno društvo ne može preduzimati nove poslove, već samo poslove vezane za sprovođenje likvidacionog postupka kao što su prodaja imovine, plaćanje poverilaca, naplata potraživanja i druge poslove nužne za likvidaciju društva. U postupku likvidacije privrednog društva ne plaćaju se dividende niti se imovina društva raspodeljuje ortacima, članovima ili akcionarima pre plaćanja svih potraživanja poverilaca. U postupku likvidacije delatnosti i poslove privrednog društva vode lica koja su imala ista ovlašćenja i pre likvidacije. Društvo može izabrati drugo lice ili lica da vode poslove društva. Na zahtev društva sud može iz opravdanih razloga imenovati drugog likvidacionog upravnika radi zamene upravnika izabranog od strane društva ili zajedničkog postupanja sa njima. Lice ili lica koja imaju ovlašćenja u postupku likvidacije privrednog društva nazivaju se likvidacioni upravnici. Likvidacioni upravnik može biti razrešen na isti način na koji je izabran, odnosno imenovan. Izbor, određivanje ili razrešenje likvidacionog upravnika registruje se i objavljuje u Registru. Likvidacioni upravnik privrednog društva je ovlašćen da: završava tekuće poslovanje društva, naplaćuje potraživanja, izmiruje obaveze i unovčava imovinu društva i zastupa privredno društvo u likvidaciji. On je, u okviru svojih ovlašćenja, odgovoran za vođenje poslova društva.
3. Radnje likvidacionog upravnika Najkasnije tri meseca po otvaranju postupka likvidacije likvidacioni upravnik privrednog društva sastavlja početni likvidacioni bilans stanja i podnosi ga ortacima ili komplementarima ili skupštini članova ili akcionara na usvajanje. U likvidacionom bilansu stanja navodi se stanje aktive i pasive imovine društva, po tržišnim cenama ili procenjenoj vrednosti, neophodne radnje za sprovođenje likvidacije i vreme potrebno za završetak likvidacije. Posle isteka svake poslovne godine, a najkasnije u roku od tri meseca, ako likvidacija traje duže od godinu dana, likvidacioni upravnik privrednog društva podnosi privremeni izveštaj o svojim radnjama. U privremenom izveštaju će obrazložiti razloge zbog kojih se likvidacija nastavlja a nije završena, kao i finansijski izveštaj. Ako likvidacioni upravnik utvrdi da imovina privrednog društva nije dovoljna za to da se podmire sva potraživanja poverilaca, dužan je da odmah obustavi
postupak likvidacije i pokrene postupak stečaja (bankrotstva). Likvidacioni upravnik o tome izveštava Registar radi registracije ovih činjenica u Registru. Ukoliko je imovina privrednog društva dovoljna da se namire sva potraživanja, likvidacioni upravnik će ih podmiriti. Likvidacioni upravnik će sastaviti izveštaj o sprovedenoj likvidaciji, završni likvidacioni bilans i predlog o podeli likvidacionog ostatka društva. Izveštaj sadrži podatke određene članom 359. stav 2. ZPD. Izveštaj i završni likvidacioni bilans privrednog društva usvajaju ortaci, odnosno skupština članova ili akcionara, ako u odluci o pokretanju postupka likvidacije ili u odluci nadležnog suda nije drukčije određeno.
4. Isplate i okončanje likvidacije Ako je posle izmirenja potraživanja poverilaca i drugih potraživanja, preostalo imovine društva, likvidacioni upravnik je raspodeljuje ortacima, članovima i akcionarima u skladu sa osnivačkim aktom, ugovorom ortaka, statutom društva ili odlukom nadležnog suda. Kad ovim aktima nije drukčije određeno raspodela preostale imovine vrši se u skladu sa pravilima prioriteta određenim u članu 360. stav 2. ZPD. Likvidacioni upravnik ima pravo da mu se primereno nadoknade troškovi koje je imao u sprovođenju likvidacije kao i na isplatu naknade za rad. Visinu troškova i naknade za rad određuju ortaci, odnosno skupština članova ili akcionara, a u slučaju spora sud. Posle okončanja postupka likvidacije privrednog društva i odobrenja izveštaja (koje je dužan sačiniti likvidacioni upravnik) od ortaka, komplementara, odnosno skupštine članova ili akcionara, likvidacioni upravnik bez odlaganja dostavlja ove izveštaje i odgovarajuće odluke u sedište društva i Registar, zajedno sa zahtevom da društvo bude brisano iz Registra. Likvidacioni upravnik je lice koje ima dužnosti prema društvu. Stoga odgovara ortacima, članovima i akcionarima privrednog društva kao i poveriocima privrednog društva za štetu koju im prouzrokuje u izvršenju svojih dužnosti, u skladu sa odredbama čl. 32. do 34. i čl. 36. i 37. ZPD. Navedena pravila o likvidaciji privrednog društva primenjuju se i na preduzetnika, ako posebnim zakonom nije drukčije određeno.
III.
STEČAJNI POSTUPAK 1. Pojam
Stečaj je (u materijalnom smislu) prestanak privrednog društva, preduzetnika i drugog privrednog subjekta zbog njegove trajne nesposobnosti za plaćanje (insolventnosti). U formalnom smislu stečaj proglašava sud svojom odlukom, u
207
208
koji se stavlja subjekt stečaja, nad čijom se imovinom vrši podjednako namirenje poverilaca.241 Stečajni postupak se ne sprovodi prema: Republici Srbiji; jedinicama teritorijalne autonomije i lokalne samouprave; fondovima ili organizacijama penzijskog, invalidskog, socijalnog i zdravstvenog osiguranja; pravnim licima čiji je osnivač Republika Srbija, jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, a koji se isključivo ili pretežno finansiraju iz budžeta Republike Srbije odnosno budžeta jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i Narodnoj banci Srbije. Stečajni postupak obuhvata bankrotstvo i reorganizaciju. Bankrotstvo je namirenje poverilaca prodajom celokupne imovine stečajnog dužnika. Reorganizacija je namirenje poverilaca, na način i pod uslovom određenim planom reorganizacije. Bankrotstvo stečajnog dužnika ili njegova reorganizacija se sprovode nad stečajnim dužnikom koji je nesposoban za plaćanje. Smatra se da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje ako: 1) ne može odgovoriti svojim obavezama u roku od 45 dana od dana dospelosti obaveze; 2) da je potpuno obustavio svoja plaćanja u periodu od 30 dana; ili 3) učini verovatnim da svoje već postojeće obaveze neće moći da ispuni po dospeću - preteća nesposobnost za plaćanje.
2. Stečaj 2.1. POKRETANJE POSTUPKA STEČAJA
Stečajni postupak se pokreće predlogom: 1) poverioca; 2) stečajnog dužnika; 3) nadležnog javnog pravobranilaštva u ime pravnih lica koje zastupa po zakonu, a koja su poverioci; 4) nadležnog javnog tužilaca ako učini verovatnim da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje, a ima osnova za sumnju da je njegova nesposobnost povezana sa izvršenjem krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti i 5) poreske uprave kad je na to ovlašćena zakonom. Uz predlog za pokretanje stečajnog postupka poverilac podnosi isprave i druga dokumenta iz kojih se može utvrditi postojanje i visina njegovog potraživanja. 2.2. ORGANI POSTUPKA STEČAJA I OTVARANJE STEČAJNOG POSTUPKA
Stečajni postupak sprovodi trgovinski sud na čijem području je sedište stečajnog dužnika. Organi stečajnog postupka su: stečajno veće, stečajni sudija, stečajni upravnik, skupština poverilaca i odbor poverilaca. Stečajno veće sastavljeno je od troje sudija, od kojih je jedan predsednik veća. Stečajni sudija ne može biti član stečajnog veća. Stečajno veće, pored ostalog: odlučuje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka, imenuje i razrešava stečajnog sudiju i stečajnog upravnika, odlučuje o prigovorima protiv odluka i zaključaka stečajnog sudije. Stečajni sudija, pored ostalog: 241
Ibidem, str. 126; Škurla, R., Stečaj i socijalna ugroženost, Privreda i pravo, br. 1-2/88, strana 198.
uvodi u dužnost stečajnog upravnika, odobrava nacrt plana reorganizacije stečajnog dužnika, vrši nadzor nad radom stečajnog upravnika. Stečajni upravnik se imenuje rešenjem o otvaranju stečajnog postupka. Za stečajnog upravnika može biti imenovano lice koje ispunjava zakonom određene uslove. Stečajni upravnik odgovara za štetu po principu krivice. Stečajno veće može razrešiti stečajnog upravnik pod uslovima propisanim članom 20. Zakona o stečajnom postupku. Skupštinu poverilaca čine svi stečajni poverioci. Skupština poverilaca na prvoj sednici ili na prvom poverilačkom ročištu bira odbor poverilaca. Broj članova odbora poverilaca određuje skupština, ali ne može biti veći od devet i uvek mora biti neparan. 2.3. POKRETANJE PRETHODNOG STEČAJNOG POSTUPKA
Na osnovu predloga za otvaranje stečajnog postupka stečajno veće u roku od tri dana donosi rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka i određuje stečajnog sudiju. Istim rešenjem stečajno veće može odrediti mere obezbeđenja radi sprečavanja promene imovinskog položaja stečajnog dužnika, odnosno uništavanja poslovne dokumentacije, ako postoji opasnost da će stečajni dužnik otuđiti imovinu odnosno uništiti dokumentaciju do pokretanja stačajnog postupka. U prethodnom stečajnom postupku imenuje se stečajni upravnik. 2.4. POKRETANJE STEČAJNOG POSTUPKA
Ako je pokrenut prethodni stečajni postupak, stečajno veće će odrediti ročište radi raspravljanja o postojanju stečajnog razloga za pokretanje stečajnog postupka najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema predloga za pokretanje stečajnog postupka. Ukoliko nije doneseno rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka, stečajno veće će odrediti ročište radi raspravljanja o postojanju razloga za pokretanje stečajnog postupka u roku od deset dana od dana prijema predloga za pokretanje stečajnog postupka. Na ročištu na kom se raspravlja o postojanju razloga za pokretanje stečajnog postupka poziva se predlagač, stečajni dužnik i stečajni upravnik, ako je bio imenovan u prethodnom stečajnom postupku. Rešenje o pokretanju odnosno odbijanju predloga za pokretanje stečajnog postupka stečajno veće donosi na ročištu o pokretanju stečajnog postupka, a najkasnije u roku od dva dana od zaključenja tog ročišta. Rešenjem o pokretanju stečajnog postupka, stečajno veće određuje ročište za ispitivanje potraživanja (ispitno ročište) i razmatranje finansijskog izveštaja i poverilačko ročište. Ispitno ročište će se održati u roku koji nije kraći od 45 dana i duži od 60 dana od dana isteka roka za prijavljivanje potraživanja (rok za prijavu potraživanja određuje se rešenjem o pokretanju stečajnog postupka). Rešenje o pokretanju stečajnog postupka dostavlja se stečajnom dužniku, ovlašćenom predlagaču, poveriocima koji su poznati sudu, finansijskoj organizaciji ili banci kod koje stečajni dužnik ima račun i odgovarajućim registrima, a
209
210
drugim licima ako sud proceni da za tim postoji potreba. Oglas o pokretanju stečajnog postupka izrađuje stečajni sudija, a objavljuje se na oglasnoj tabli suda i u “Službenom glasniku Republike Srbije”. On se može objaviti i u domaćim i međunarodnim sredstvima informisanja. 2.5. PRAVNE POSLEDICE POKRETANJA STEČAJNOG POSTUPKA PO STEČAJNOG DUŽNIKA
Pravne posledice pokretanja stečajnog postupka nastupaju, po pravilu, danom isticanja oglasa o pokretanju stečajnog postupka na oglasnoj tabli suda. Danom pokretanja stečajnog postupka: 1) prestaju prava direktora, zastupnika i punomoćnika, kao i organa upravljanja i nadzornih organa stečajnog dužnika i ta prava prelaze na stečajnog upravnika; 2) pravni posao raspolaganja stvarima i pravima koja ulaze u stečajnu masu, koji je stečajni dužnik zaključio posle pokretanja stečajnog postupka, ne proizvodi pravno dejstvo; 3) punomoćje koje je dao stečajni dužnik, a koja se odnose na imovinu koja ulazi u stečajnu masu, prestaju pokretanjem stečajnog postupka; 4) ako je stečajni dužnik u pravnoj zajednici (susvojina, zajednička svojina i dr.) vrši se deoba imovine radi izdvajanja dela stečajnog dužnika; 5) ukoliko je stečajni dužnik stekao nasledstvo posle pokretanja stečajnog postupka, nasledničku izjavu daje stečajni upravnik; 6) stečejni upravnik daje otkaz ugovora o radu koji je stečajni dužnik zaključio sa zaposlenima (stečajni upravnik može, pored zaposlenih kojima nije dat otkaz ugovora o radu, da zaposli potreban broj lica radi okončanja započetih poslova ili radi vođenja stečajnog postupka uz saglasnost stečajnog sudije); 7) uz firmu stečajnog dužnika, pri potpisivanju, dodaje se oznaka “u stečaju”, sa naznačenjem novog računa preko kojeg se vrši poslovanje stečajnog dužnika; 8) gase se računi stečajnog dužnika i prestaju prava lica koja su bila ovlašćena da raspolažu sredstvima sa računa stečajnog dužnika (finansijska organizacija odnosno banka, koja vrši platni promet za stečajnog dužnika, na zahtev stečajnog upravnika, otvoriće novi račun preko kojeg će vršiti poslovanje stečajnog dužnika); 9) stečajni upravnik uzima u državinu celokupnu imovinu dužnika koja ulazi u stečajnu masu i njome upravlja. 2.6. POSLEDICE POKRETANJA STEČAJNOG POSTUPKA NA POTRAŽIVANJE
Posle pokretanja stečajnog postupka stečajni poverioci svoja potraživanja prema stečajnom dužniku mogu ostvarivati samo u stečajnom postupku. Danom pokretanja stečajnog postupka, potraživanja poverilaca prema stečajnom dužniku, koja nisu dospela, smatraju se dospelim. Nenovčana potraživanja stečajnog dužnika koja nisu dospela smatraju se dospelim i unose u stečajnu masu izraženu u novčanoj protivvrednosti. Novčana i nenovčana potraživanja prema stečajnom dužniku koja imaju za predmet povremena davanja, postaju jednokratna potraživanja danom pokretanja stečajnog postupka.
Potraživanja u stranoj valuti unose se u stečajnu masu u toj valuti, ali se obračunavaju u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu dinara koji utvrđuje Narodna banka Srbije na dan pokretanja stečajnog postupka. Prijavljivanjem potraživanja prekida se zastarelost potraživanja koje postopji prema stečajnom dužniku. 2.7. OSTALE VAŽNIJE POSLEDICE POKRETANJA STEČAJNOG POSTUPKA
Parnice o imovini koja ulazi u stečajnu masu, koje su postojale na dan pokretanja stečajnog postupka, preuzima stečajni upravnik u ime i za račun stečajnog dužnika (ove parnice se time ne prekidaju). Od dana pokretanja stečajnog postupka ne može se protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja sa ciljem namirenja potraživanja. Ako stečajni dužnik i njegov saugovarač do pokretanja stečajnog postupka nisu u celosti ili delimično izvršili dvostranoobavezni ugovor koji su zaključili, stečajni upravnik može, umesto stečajnog dužnika, ispuniti ugovor i tražiti ispunjenje od druge strane. Ukoliko stečajni upravnik odbije ispunjenje, saugovarač stečajnog dužnika može ostvariti svoje potraživanje kao stečajni poverilac. Ako je vreme ispunjenja obaveze iz fiksnog ugovora nastupilo posle pokretanja stečajnog postupka, saugovorač stečajnog dužnika ne može tražiti ispunjenje, ali može tražiti naknadu zbog neispunjenja, kao stečajni poverilac. 2.8. STEČAJNA MASA. UTVRĐIVANJE POTRAŽIVANJA
Stečajna masa je celokupna imovina stečajnog dužnika (u zemlji i inostranstvu) na dan pokretanja stečajnog postupka, kao i imovina koju stečajni dužnik stekne tokom stečajnog postupka. Ovom imovinom, posle pokretnja stečajnog postupka, upravlja stečajni upravnik. Stečajni upravnik je dužan da u roku od 30 dana od preuzimanja imovine i prava stečajnog dužnika sastavi početni stečajni bilans u kome će navesti i uporediti aktivu i pasivu stečajnog dužnika. Stečajni upravnik popisuje stvari koje ulaze u stečajnu masu, uz naznačenje njihove procene u visini očekivanog unovčenja. Ako je to potrebno, stečajni upravnik će, uz saglasnost stečejnog sudije, procenu vrednosti poveriti veštaku. Stečajni upravnik je dužan da sastavi listu svih poverilaca za koje je saznao iz poslovnih knjiga i ostale dokumentacije stečajnog dužnika, kao i iz prijave potraživanja. Poslovne knjige stečajnog dužnika posle pokretanja stečajnog postupka vodi stečajni upravnik ili lice koje on odredi. Poverioci podnose prijavu potraživanja pismeno stečajnom sudiji u roku koji je određen u rešenju o pokretanju stečajnog postupka. Prijav mora sadržati elemente određene zakonom. Konačna lista o svim prijavama potraživanja
211
212
sačinjava se na ispitnom ročištu. Potraživanje se smatra utvrđenim ako nije osporeno od strane stečajnog upravnika ili od strane stečajnih poverilaca u roku od 40 dana od dana prijema poslednje prijave. Stečajni sudija će usvojiti konačnu tabelu na osnovu liste potraživanja koju je sastavio stečajni upravnik, i na osnovu izmena iznetih na ročištu. Na osnovu ove tabele stečajni sudija donosi zaključak o listi potraživanja i zaključak o osporenim potraživanjima. Protiv zaključka se može izjaviti prigovor stečejnom veću. Pravosnažna odluka kojom se utvrđuje potraživanje i njegov isplatni red obavezujuća je za stečajnog dužnika i za sve stečajne poverioce. Poverilac čije je potraživanje osporeno upućuje se na parnicu radi utvrđivanja osporenog potraživanja, koju može da pokrene u roku od osam dana od dana prijema zaključka o listi potraživanja. Pravosnažna odluka o osporenom potraživanju ima dejstvo prema stečajnom dužniku i prema svim poveriocima stečajnog dužnika. 2.9. POBIJANJE PRAVNIH POSLOVA STEČAJNOG DUŽNIKA
Pravne poslove preduzete pre pokretanja stečajnog postupka, kojima se narušava ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca ili oštećuju poverioci ili se njima pojedini poverioci stavljaju u pogodniji položaj, mogu pobijati stečajni upravnik, u ime stečajnog dužnika i poverioci. Pravni posao stečajnog dužnika pobija se tužbom u rokovima i pod pretpostavkama određenim zakonom. 2.10. UNOVČENJE I DEOBA STEČAJNE MASE. ZAKLJUČENJE STEČAJNOG POSTUPKA.
Zaključak o unovčenju stečajne mase donosi stečajni sudija pod uslovima određenim zakonom. Pre donošenja zaključka o unovčenju imovine, stečajni upravnik će obustaviti poslovanje stečajnog dužnika i bez odlaganja započeti postupak unovčenja. Prodaju celokupne imovine ili dela imovine iz stečajne mase vrši stečajni upravnik ili lice koje on ovlasti. Prodaja imovine vrši se javnim nadmetanjem, javnim prikupljanjem ponuda ili neposrednom pogodbom. Predmet prodaje može biti stečajni dužnik kao pravno lice ili njegovi delovi koji predstavljaju funkcionalnu celinu, uz saglasnost odbora poverilaca. Posle prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, stečajni postupak se u odnosu na stečajnog dužnika obustavlja. Novac dobijen prodajom stečajnog dužnika ulazi u stečajnu masu i stečajni postupak se u odnosu na ovako dobijenu stečajnu masu nastavlja namirenjem stečajnih poverilaca. Stečajna masa se deli stečajnim poveriocima (deobna masa). Deobnu masu čine: novčana sredstva stečajnog dužnika na dan pokretanja stečajnog postupka, novčana sredstva dobijena nastavljanjem započetih poslova i novčana sredstva
ostvarena unovčenjem stvari i prava stečajnog dužnika, kao i potraživanje stečajnog dužnika naplaćena u toku stečajnog postupka. Odluku o deobi po zaključenju stečajnog postupka donosi stečajni sudija. Pre deobe stečajne mase, stečajni upravnik je dužan da sastavi nacrt rešenja za glavnu deobu deobne mase. Stečajno veće donosi rešenje o glavnoj deobi po isteku roka od 15 dana od dana prijema nacrta za glavnu deobu. Završnoj deobi stečajne mase pristupa se posle završteka unovčenja celokupne stečajne mase odnosno pretežnog dela stečajne mase, ako glavnom deobom nije obuhvaćena celokupna deobna masa. Zvršno ročište određuje rešenjem stečajno veće. Stečajno veće donosi rešenje o zaključenju stečajnog postupka na završnom ročištu.
3. Reorganizacija Stečajni postupak koji obuhvata reorganizaciju sprovodi se prema planu reorganizacije koji se sačinjava u pismenoj formi. Plan reorganizacije može se podneti istovremeno sa podnošenjem predloga za pokretanje stečajnog postupka, pod uslovom da su ispunjenji uslovi određeni zakonom. Mere za realizaciju plana reorganizacije se preduzimaju sa ciljem da se zadrži celokupna imovina iz stečajne mase ili njen deo, a dužnik nastavio da postoji kao privredni subjekt. Sa tim ciljem se: zatvaraju neprofitabilni pogoni ili menja delatnost stečajnog dužnika, raskidaju ili menjaju opterećeni ili nepovoljni ugovori odlaže otplata dugova ili obezbeđuje otplata u ratama, otpuštaju zaposleni, uzimaju novi krediti, spajaju ili pripajaju dva ili više pravnih lica itd. Plan reorganizacije mogu podneti stečajni dužnik, stečajni upravnik, poverioci koji imaju najmanje 30% obezbeđenih potraživanja, stečejni poverioci koji imaju najmanje 30% neobezbeđenih potraživanja, kao i lica koja su vlasnici najmanje 30% kapitala stečajnog dužnika. On se podnosi stečajnom sudiji najkasnije 90 dana od dana pokretanja stečajnog postupka. Stečajni sudija zakazuje ročište za razmatranje plana reorganizacije i glasanje od strane poverioca u roku od 20 dana od dana podnošenja plana reorganizacije. Pravo glasa imaju svi poverioci srazmerno visini njihovih potraživanja. U slučaju kada je potraživanje otvoreno, stečajni sudija može izvršiti procenu visine potraživanja u svrhu glasanja. Način glasanja određen je zakonom. Posle usvajanja plana reorganizacije, sva potraživanja i prava poverilaca i drugih lica i obaveze stečajnog dužnika određene planom reorganizacije uređuju se prema uslovima iz plana reorganizacije. Usvojeni plan reorganizacije ima snagu izvršne isprave i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena.
213
214
IV. PRESTANAK PREDUZETNIKA Preduzetnik prestaje da obavlja delatnost i briše se iz Registra u slučaju:1) odjave; 2) smrti ili gubitka poslovne sposobnosti; 3) neobavljanja delatnosti neprekidno jednu godinu; 4) isteka vremena ako je obavljanje delatnosti registrovano na određeno vreme; 5) obavljanja delatnosti u vreme privremenog prekida rada po odluci nadležnog organa; 6) kažnjavanja, više od tri puta, za obavljanje delatnosti za koje ne ispunjava propisane uslove; 7) izrečene mere zabrane obavljanja delatnosti zbog neispunjavanja uslova za obavljanje te delatnosti, a u roku određenom u izrečenoj meri ne ispuni te uslove odnosno ne promeni delatnost; 8) promene pravne forme u pravnu formu privrednog društva, u skladu sa ZPD; 9) stečaja i likvidacije (član 52. ZPD). Stečaj preduzetnika predviđen je Zakonom o stečajnom postupku (ZSP). Član 33. stav 1. ZSP je, naime, propisao da se stečajnim dužnikom u smislu tog zakona smatra i preduzetnik. ZSP, međutim, posebnim odredbama celovito ne reguliše postupak stečaja preduzetnika. Shodno tome, opšte odredbe o stečaju drugih privrednih subjekata se shodno primenjuju i na preduzetnika. Ipak posebna pravila stečajnog postupka, koja se primenjuju samo na preduzetnika, predviđena su uvođenjem instituta lične uprave preduzetnika. Stečajno veće može rešenjem o pokretanju stečajnog postupka ovlastiti stečajnog dužnika - preduzetnika da sam upravlja i raspolaže stečajnom masom (lična uprava preduzetnika) ako: 1) se sa tim saglasi poverilac koji je pokrenuo postupak; 2) stečajni dužnik to sam predloži; 3) je verovatno da određivanje lične uprave neće dovesti do oštećenja interesa poverilaca ni do produžavanja stečajnog postupka. Lična uprava se, međutim, ne može odobriti ako je stečajni postupak pokrenuo nadležni javni tužilac. Lična uprava ovlašćuje preduzetnika - stečajnog dužnika da sastavlja popis imovine koja ulazi u stečajnu masu, popis poverilaca i pregled imovine, u skladu sa ZSP. Zakonitost ovih radnji preduzetnika kao stečajnog dužnika kontroliše stečajni upravnik. Stečajni upravnik uvek može pregledati popis i pismeno obavestiti stečajni sud da li je sastavljen ispravno i na koje delove popisa stečajni poverioci mogu da izjave prigovor. Na zahtev odbora poverilaca lična uprava se zamenjuje upravljanjem od strane stečajnog upravnika. Stečajno veće može obustaviti ličnu upravu na predlog: 1) odbora poverilaca; 2) poverioca koji je pokrenuo stečajni postupak; 3) stečajnog dužnika; 4) stečajnog upravnika i 5) stečajnog sudije. Posle donošenja rešenja o obustavi lične uprave, stečajni upravnik preuzima stečajnu masu i vrši sve radnje propisane čl. 140 - 144. ZSP.
Glava druga INDUSTRIJSKA SVOJINA
I.
POJAM
Industrijska svojina je pravno zaštićena intelektualna tvorevina koja se može primeniti i iskoristiti u proizvodnji i prometu robe i usluga.242 Ona obuhvata: patente, industrijske uzorke ili modele, robne žigove, uslužne žigove, geografsku oznaku porekla proizvoda, kao i suzbijanje nelojalne konkurencije.243 U industrijsku svojinu svrstava se i know - how i tehničko unapređenje.244 Industrijska svojina se razlikuje od prava svojine kao najviše pravne i faktičke vlasti na stvari (materijalni deo prirode) i nije poseban oblik prava svojine. Izraz “industrijska svojina” je istorijskog porekla. Prvi patentni zakon od 7. januara 1791 (proglašen za vreme Francuske buržoaske revolucije), pod uticajem tada vladajuće škole prirodnog prava, je u članu 1. odredio da je svako otkriće ili svaki novi izum iz bilo koje grane industrije vlasništvo njegovog autora.245 Subjektivno pravo industrijske svojine nastaje odlukom nadležnog organa uprave, posle sprovedenog upravnog postupka.246 Industrijska svojina se, sa autorskim i srodnim pravima, svrstava u intelektualnu svojinu. Titulari intelektualne svojine su ovlašćeni da prisvajaju ekonomsku korist od privrednog iskorišćavanja nematerijalnog dobra.247 242
243
244 245 246 247
Vidi: Vasiljević, M., op. cit. strana 248; Marković, S., Patentno pravo, Nomos, Beograd, 1997, strana 3, Verona, A., Industrijsko vlasništvo, odrednica u EIP, tom I, Beograd, strana 617. Vidi član 1. stav 2. Pariske konvencije za zaštitu industrijske svojine (“Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori broj 5/74). Član 1. stav 3. Konvencije ističe: “Industrijska svojina se podrazumeva u najširem značenju i odnosi se ne samo na industriju i trgovinu u pravom smislu te reči, već i na granu poljoprivrednih i ekstraktivnih industrija i na sve fabrikovane ili prirodne proizvode, na primer: vina, cerealnije, listove duvana, voće, stoku, rude, mineralne vode, piva, cveće, brašna”. Vidi: Verona, A., ibidem. Ibidem. Marković, Slobodan, Pravo intelektualne svojine, “Službeni glasnik”, Beograd, 2000, strana 96. Marković, S., op. cit., strana 4.
216
Prava koja se svrstavaju u industrijsku svojinu su imovinska i, po pravilu, mogu biti u prometu. Tako, prava industrijske svojine mogu biti osnivački ulog privrednog društva.248
II.
IZVORI
Izvori prava industrijske svojine su: Zakon o patentima,249 Zakon o žigovima250, Zakon o pravnoj zaštiti dizajna251, Zakon o oznakama geografskog porekla252. Sastavni deo važećeg prava (“unutrašnjeg pravnog poretka”) Republike Srbije (kao sukcesora Jugoslavije i državne zajednice Srbija i Crna Gora) su međunarodni ugovori i akti koje je Kraljevina Srbija, a zatim prva, druga i treća Jugoslavija, odnosno državna zajednica Srbija i Crna Gora, potpisale i ratifikovale. Kraljevina Srbija je potpisala Parisku konvenciju za zaštitu industrijske svojine od 20. 3. 1883. Konvencija je revidiranu u Briselu 1900, u Vašingtonu 1911, u Hagu 1925, u Londonu 1934, u Lisabonu 1958. i Stokholmu 1967.253 Konvencija o osnivanju Svetske organizacije za intelektualnu svojinu, potpisana je u Stokholmu 1967,254 a Madridski aranžman o međunarodnoj registraciji žigova 1891 (revidiran je u Briselu 1900, u Vašingtonu 1911, u Hagu 1925, u Londonu 1934, u Nici 1957, u Stokholmu 1967)255. Ničanski aranžman o međunarodnoj klasifikaciji proizvoda radi registracije žigova potpisan je 1957, a revidiran u Stokholmu 1967.256 Lokarnski aranžman o ustanovljenju međunarodne klasifikacije za industrijske uzorke i modele potpisan je 1968,257 a Ugovor o saradnji u oblasti patenata, zaključen je 1970. u Vašingtonu, a dopunjen 1979258. U Republici Srbiji važi i Budimpeštanski sporazum o međunarodnom priznanju deponovanja mikroorganizama za potrebe postupka patentiranja kome je SRJ pristupila 1994. godine itd. 248
249 250 251 252 253 254 255 256 257 258
Vidi: Tijanić, T., Industrijska svojina i autorsko pravo kao osnivački kapital preduzeća, Pravo i privreda, br. 5-8/97, str. 813 - 830. “Službeni list SCG”, br. 32/2004 i 35/2004 “Službeni list SCG”, br. 61/2004 i 7/2005 “Službeni list SCG”, br. 61/2004. “Službeni list SCG”, br. 20/2006. “Službeni list SFRJ” - Međunarodni ugovori, broj 5/1974. “Službeni list SFRJ” - Međunarodni ugovori, broj 31/72. “Službeni list SFRJ” - Međunarodni ugovori, broj 2/74. “Službeni list SFRJ” - Međunarodni ugovori, broj 51/74. “Službeni list SFRJ” - Međunarodni ugovori, broj 51/74. “Službeni list SRJ” - Međunarodni ugovori, broj 3/96.
III.
PODELA
U našem pravu industrijska svojina se deli na patentno pravo, pravo žiga, pravo uzroraka i modela, pravo zaštite geografske oznake porekla. Za patentno pravo značajno je i pravo know how.
1. Patentno pravo 1.1. PATENT
Patent je subjektivno pravo kojim se pravno štiti pronalazak.259 U formalnom smislu patent je isprava koju izdaje državni organ, a predstavlja dokaz da je određeno lice imalac prava iz patenta. Pronalazak nastaje stvaralačkim radom prvenstveno u oblasti industrijske i zanatske proizvodnje. Neposredni predmet zaštite je uspešan krajnji rezultat takvog rada - pronalazak.260 Proces ostvarenja pronalaska počinje razmišljanjem o novom rešenju tehničkog problema; nastavlja se uobličavanjem pronalazačke ideje, da bi se, zatim, ta ideja realizovala. Nerealizovana ideja pronalazača ne uživa pravnu zaštitu sve dok se nalazi u duhovnoj sferi.261 Pravnu zaštitu uživa pronalazak koji se ispoljava u nekom mehanizmu, mašini, postupku itd., pod uslovom da su ispunjene i ostale materijalne i formalne pretpostavke. Pronalazak se štiti patentom ili malim patentom. 1.1.1. Pojam. Patentibilni pronalasci Pronalazak je odgovarajuće rešenje nekog tehničkog problema kojim se zadovoljava određena društvena potreba. Predmet pronalaska koji se štiti patentom može biti proizvod (kao npr. uređaj, supstanca, kompozicija, biološki materijal) ili postupak. Predmet pronalaska koji se štiti patentom može se odnositi i na: 1) proizvod koji se sastoji od biološkog materijala ili koji sadrži biološki materijal; 2) postupak kojim je biološki materijal proizveden, obrađen ili korišćen; 3) biološki materijal koji je izolovan iz prirodne sredine ili je proizveden tehničkim postupkom, čak iako je prethodno postojao u prirodi. Biološki materijal je materijal koji sadrži genetsku informaciju i koji je sposoban da se sam reprodukuje ili da bude reprodukovan u biološkom sistemu (npr. mikroorganizam, biljna ili životinjska ćelijska kultura, sekvenca gena). Predmet pronalaska, međutim, ne mogu biti, naročito: 1) otkrića, naučne teorije i matematičke metode; 2) estetske kreacije; 3) planovi, pravila i postupci za obavljanje intelektualnih delatnosti, za igranje igara ili za obavljanje poslova; 4) programi računara i 5) prikazivanje informacija. 259 260 261
Vidi: Marković, S., op. cit., strana 2. Vidi: Janjić, M., op. cit., strana 1237. i član 2. stav 2. ZOPA. Ibidem.
217
218
Ljudsko telo, u bilo kom stadijumu njegovog formiranja i razvoja i otkriće nekog od njegovih elemenata, uključujući sekvence ili delimične sekvence gena, ne smatra se pronalaskom. Element izolovan iz ljudskog tela ili proizveden tehničkim postupkom, uključujući sekvence ili delimične sekvence gena, može biti patentibilan, čak iako je struktura tog elementa identična strukturi prirodnog elementa. Industrijska primena sekvence ili delimične sekvence gena mora biti otkrivena u prijavi patenta na dan njenog podnošenja. 1.1.2. Izuzeci od patentibilnosti Svaka država određuje koji se pronalasci, iako tehničke prirode, ne mogu zaštititi patentom. Patentom se ne mogu štititi: 1) pronalasci čija bi komercijalna upotreba bila protivna javnom poretku ili moralu (s tim da se komercijalna upotreba neće smatrati protivnom javnom poretku ili moralu samo zato što je zabranjena zakonom ili drugim propisom), a naročito sledeće: postupci kloniranja ljudskih bića, postupci za promenu genetskog identiteta germitivnih ćelija ljudskih bića, korišćenje ljudskog embriona u industrijske ili komercijalne svrhe, postupci izmene genetskog identiteta životinja, ako je verovatno da ti postupci izazivaju patnju životinja, bez postizanja značajne medicinske koristi za čoveka ili životinju, kao i životinje koje su rezultat takvih postupaka; 2) pronalasci koji se odnose na hirurške ili dijagnostičke postupke ili postupke lečenja koji se primenjuju neposredno na ljudskom ili životinjskom telu, osim proizvoda, odnosno supstanci i kompozicija koje se primenjuje u tom postupku; 3) biljna sorta ili životinjska rasa ili bitno biološki postupak za dobijanje biljke ili životinje, osim: biotehnološkog postupka koji se odnosi na biljku ili životinju, ako tehnička izvodljivost pronalaska nije ograničena na određenu biljnu sortu ili životinjsku rasu; mikrobiološkog ili drugog tehničkog postupka ili proizvoda dobijenog tim postupkom. Biljna sorta ima značenje koje je određeno zakonom koji uređuje zaštitu novih biljnih sorti. Bitno biološki postupak za dobijanje biljaka ili životinja je postupak koji se u potpunosti sastoji od prirodnih pojava kao što su ukrštanje ili selekcija. Mikrobiološki postupak je postupak koji obuhvata ili se izvodi na mikrobiološkom materijalu ili čiji je proizvod takav materijal. 1.1.3. Uslovi za zaštitu patentom Pronalazak se može zaštititi patentom ili malim patentom ako su kumulativno ispunjene sledeće materijalne pretpostavke: 1) da je pronalazak nov; 2) da ima inventivni nivo i 3) da je industrijski primenjiv.
1.1.3.1. Novost pronalaska
Pronalazak mora biti nov na dan podnošenja prijave za zaštitu, odnosno na dan priznatog prava prvenstva prijave. On je nov ako nije sadržan u stanju tehnike. Stanje tehnike čini: 1) sve što je dostupno javnosti pre datuma podnošenja prijave patenta (na bilo koji način: pismenim ili usmenim opisom, upotrebom itd.) i 2) sadržaj svih prijava pronalazaka podnetih u Srbijii, onakvih kakve su podnete, koje imaju raniji datum podnošenja prijave patenta, a koje su objavljene tog datuma ili kasnije. Smatra se novim i pronalazak koji je bio sadržan u stanju tehnike u periodu do šest meseci pre podnošenja prijave patenta, zbog ili kao posledica: 1) očigledne zloupotrebe u odnosu na podnosioca prijave ili njegovog pravnog prethodnika ili 2) izlaganja pronalaska, od strane podnosioca prijave ili njegovog pravnog prethodnika, na izložbi koja je zvanično priznata u smislu Konvencije o međunarodnim izložbama zaključene 22. novembra 1928. godine u Parizu, pod uslovom da podnosilac prijave, prilikom podnošenja prijave patenta, navede da je pronalazak bio izložen i da u roku od četiri meseca od dana podnošenja prijave podnese o tome odgovarajuću potvrdu (član 9. ZOPA). 1.1.3.2. Inventivni nivo pronalaska
Patentnu zaštitu uživa novo rešenje tehničkog problema koje ima inventivni nivo. Pronalazak ima inventivni nivo ako rešenje određenog problema za stručnjaka iz odgovarajuće oblasti ne proizilazi, na očigledan način, iz stanja tehnike. Ako se pronalazak štiti malim patentom, pronalazak ima inventivni nivo ako je rezultat rada koji prevazilazi rutinsko korišćenje stanja tehnike od strane stručnjaka, ali nema inventivni nivo stepena koji se zahteva za patent. Kontinuirani i očekivani tehnički napredak nema inventivni nivo. Samo pronalasci “koji predstavljaju kvalitativan skok u razvoju tehnike”262 imaju inventivni nivo. 1.1.3.3. Primenljivost pronalaska
Jedna od pretpostavki za zaštitu pronalaska je i primenljivost pronalaska na dan podnošenja prijave za zaštitu pronalaska odnosno na dan priznatog prava prvenstva prijave. Pronalazak je primenljiv ako se predmet pronalaska može proizvesti ili upotrebiti u bilo kojoj grani industrije i poljoprivredi. Primenljiv je pronalazak proizvoda jer je proizvodnja nesumljivo privredna delatnost. Pronalazak postupka je primenljiv ako se može upotrebiti u proizvodnji ili pružanju usluga. Primenljivost pronalaska se razlikuje od korisnosti pronalaska koja bi se od njega očekivala. Bitno je da se pronalazak može realizovati na laboratorijski ili industrijski način.263 262 263
Marković, S., op. cit., strana 119. Ibidem, strana 138.
219
220
1.1.4. Vrste patenata Patent može biti: 1) osnovni; 2) dopunski; 3) mali; 4) zavisni 5) poverljivi264 i 6) iz radnog odnosa. Osnovni patent je pravo kojim se štiti pronalazak koji predstavlja novo tehničko rešenje određenog problema, koje ima inventivni nivo i koje je primenljivo. Dopunski patent zaštićuje pronalazak kojim se dopunjuje ili usavršava osnovni patent. On deli pravnu sudbinu osnovnog patetna. Mali patent je pravo kojim se štiti nov, industrijski primenljiv pronalazak, koji ima inventivni nivo, odnosno koji je rezultat rada koji prevazilazi rutinsko korišćenje stanja tehnike od strane stručnjaka, ali nema inventivni nivo koji se traži za patent. Predmet pronalaska koji se štiti malim patentom može biti samo rešenje koje se odnosi na konfiguraciju ili konstrukciju nekog proizvoda ili raspored njegovih sastavnih delova. Prijava malog patenta se ne objavljuje. Za mali patent ne sprovodi se postupak ispitivanja predmeta pronalaska navedenog u prijavi na novost, inventivni nivo ili industrijsku primenljivost. Zavisni patent je patent kojim se štiti pronalazak koji se ne može iskorišćavati bez upotrebe nekog drugog, ranije zaštićenog pronalaska. Poverljivi pronalazak (patent) je od značaja za odbranu ili bezbednost Srbije. Organ nadležan za poslove odbrane, odnosno unutrašnje poslove ima isključivo pravo da koristi poverljivi pronalazak i da raspolaže tim pronalaskom. Za zaštićeni poverljivi pronalazak pronalazač ima pravo na jednokratnu naknadu, bez obzira na to da li se pronalazak primenjuje. Poverljivi pronalazak se ne objavljuje. Pronalazak (patent) iz radnog odnosa je: 1) pronalazak koji zaposleni stvori izvršavajući svoje redovne radne obaveze ili posebno naložene zadatke, kao i pronalazak koji nastane u izvršavanju ugovora o istraživačkom radu zaključenog sa poslodavcem; 2) pronalazak koji zaposleni stvori u vezi s aktivnostima poslodavca ili korišćenjem materijalno-tehničkih sredstava, informacija i drugih uslova koje je obezbedio poslodavac; 3) pronalazak koji zaposleni stvori u roku od godinu dana od dana prestanka radnog odnosa, a koji bi, da je stvoren u toku radnog odnosa, ima svojstvo ponalazka. Pravo na zaštitu ovog pronalaska ima poslodavac, ako ugovorom između pronalazača i poslodavca nije drukčije uređeno. Ako je pronalazak iz radnog odnosa zaštićen na ime poslodavca, pronalazaču pripadaju moralna prava u vezi s tim pronalaskom, kao i pravo na naknadu zavisno od efekata ekonomskog iskorišćavanja pronalaska. Pravo na naknadu pripada pronalazaču i u slučaju kad poslodavac prenese pravo ili ustupi licencu za iskorišćavanje zaštićenog pronalaska na treće lice. Zaposleni se ne može unapred odreći svog prava na naknadu (vidi čl.108 - 119. ZOPA). 264
Vidi, na primer: Besarović, B., Intelektualna prava - industrijska svojina i autorsko pravo, Beograd, 1993, str. 64 - 69.
1.1.5. Pravo na sticanje patenta 1.1.5.1. Subjekti zaštite Pravo na sticanje patenta ima: 1) pronalazač ili njegov pravni sledbenik, 2) poslodavac ili njegov pravni sledbenik (u slučajevima predviđenim ZOPA), 3) više pronalazača (supronalazači). Izvorni titilar prava na zaštitu pronalaska je je pronalazač. Pronalazač može biti samo fizičko lice odnosno dva ili više fizičkih lica zajedno. Svojstvo pronalazača ne može steći pravno lice.265 Pronalazače ne mora imati ni delimični ni potpunu poslovnu sposobnost. To može biti mlađi maloletnik ili punoletno lice koje je potpuno lišeno poslovne sposobnosti zbog duševne bolesti. Pravo na sticanje patenta ima i pravni sledbenik pronalazača: naslednik, kao univerzalni sticalac, legatar (isporukoprimac), kao singularni sticalac, bilo koji ugovorni sticalac tog prava. Poslodavac ima pravo na zaštitu pronalaska iz radnog odnosa, pod uslovima iz člana 108. ZOPA, ako ugovorom između pronalazača i poslodavca nije drukčije uređeno. Ako je više pronalazača (supronalazači) došlo do pronalaska zajedničkim radom, njima pripada zajedničko pravo na zaštitu. Više pronalazača imaju zajedničko pravo na zaštitu ako je svako od njih dalo samostalni duhovni doprinos rešavanju tehničkog problema.266 Pronalazačem se ne smatra lice koje je pronalazaču pružalo tehničku pomoć (tehničari, organizatori, konsultanti, laboranti itd.). 1.1.5.2. Prava pronalazača
Pronalazač ima moralna i imovinska prava. Moralno pravo je ličnopravno ovlašćenje pronalazača da u tom svojstvu bude naveden u prijavi za priznanje patenta, spisima, registrima, ispravama i publikacijama o njegovom pronalasku na način određen ZOPA. Imovinsko pravo pronalazača sastoji se u njegovom ovlašćenju da zahteva sticanje patenta i da uživa ekonomske koristi od svog prijavljenog pronalaska, odnosno od pronalaska zaštićenog patentom. Moralna i materijalna prava pronalazača koji je stvorio pronalazak u radnom odnosu i prava organizacije u kojoj je pronalazak nastao utvrđuju se potpunije ZOPA, opštim aktima i ugovorom između poslodavca i zaposlenog, odnosno njihovih predstavnika. 1.1.6. Postupak zaštite patenta 1.1.6.1. Uopšte Pronalazak se štiti u upravnom postupku koji vodi nadležni organ uprave. Upravni akti doneseni u upravnom postupku su konačni. Protivtih akata nije dozvoljena žalba, ali se protiv njih može voditi upravni spor (pokreće se podnošenjem 265 266
Marković, Slobodan, Pravo intelektualne svojine, “Službeni glasnik”, Beograd, 2000, str. Ibidem.
221
222
tužbe) pred nadležnim sudom. Za vreme trajanja postupka za zaštitu pronalaska organ uprave neće dozvoliti bilo kom licu ili organu uvid u prijavu pre njene objave, izuzev na zahtev podnosioca prijave ili uz njegovo ovlašćenje. U upravnom postupku pred organom uprave plaćaju se takse i naknade troškova postupka. Organ uprave vodi: 1) Registar prijava patenata, 2) Registar patenata i 3) Registar sertifikata o dodatnoj zaštiti. On je dužan da pravnim i fizičkim licima učini dostupnim svoju dokumentaciju i informacije o stanju tehnike i o pravima kojima se štite pronalasci. 1.1.6.2. Prijava patenta
Postupak za priznanje patenta pokreće se podnošenjem prijave nadležnom organu uprave. Tom organu podnose se i prijave kojima se zahteva zaštita pronalazaka u inostranstvu, ako je to u skladu sa međunarodnim ugovorima. Pravna zaštita pronalazaka u Srbiji ostvaruje se i putem prijave koja je podneta u inostranstvu, ako je to u skladu sa međunarodnim ugovorima. Tako podneta prijava ima isto pravno dejstvo kao i nacionalna prijava, osim ako odgovarajućim međunarodnim ugovorima nije drukčije određeno. Domaće lice može tražiti zaštitu pronalaska u inostranstvu po isteku roka od tri meseca od datuma podnošenja prijave patenta nadležnom organu za zaštitu tog pronalaska, osim u slučaju podnošenja međunarodne prijave nadležnom organu kao organu primaocu. Za svaki pronalazak podnosi se, po pravilu, posebna prijava za priznanje patenta. Jednom prijavom može se tražiti priznanje patenta za više pronalazaka samo ako su ti pronalasci međusobno povezani tako da ostvaruju jedinstvenu pronalazačku zamisao. Prijava patenta mora da sadrži: 1) zahtev za priznanje patenta; 2) opis pronalaska; 3) jedan ili više zahteva za zaštitu pronalaska patentom (patentni zahtevi); 4) nacrt na koji se pozivaju opis i zahtevi, u odgovarajućem slučaju; 5) apstrakt. Zahtev za priznanje patenta sadrži izričito naznačenje da se traži priznanje patenta, podatke o podnosiocu prijave, podatke o pronalazaču, odnosno napomenu o izjavi da pronalazač ne želi da bude naveden u prijavi, i naziv pronalaska koji odražava njegovu suštinu. Nadležni organ ne proverava da li podnosilac prijave ima pravo na zaštitu. Pronalazak mora biti opisan potpuno i jasno, tako da ga stručnjak iz odgovarajuće oblasti može izvesti. Ako se pronalazak odnosi na biološki materijal i ako ga nije moguće izvesti na osnovu opisa pronalaska, smatraće se da je opis pronalaska potpun i jasan ako je uzorak prirodno obnovljivog biološkog materijala deponovan u nadležnoj ustanovi najkasnije na datum podnošenja prijave patenta. Nadležna ustanova se određuje na osnovu Budimpeštanskog sporazuma o priznanju depozita mikroorganizama radi postupka patentiranja, zaključenog 28. aprila 1977. godine.
Zahtev za zaštitu pronalaska (patentni zahtev) određuje predmet čija se zaštita traži. Oni moraju biti jasni, sažeti i u potpunosti podržani opisom pronalaska. Apstrakt je kratak sadržaj suštine pronalaska, koji služi isključivo za tehničko informisanje. Isti pronalazak nije moguće dva ili više put patentirati. Zbog toga je važan tačan trenutak podnošenja zahteva za zaštitu pronalaska, i to ne samo dan nego sat i minut (astronomsko računanje vremena). Za priznanje datuma podnošenja prijave patenta potrebno je da prijava patenta podneta nadležnom organu na taj datum sadrži: 1) naznačenje da se traži priznanje patenta; 2) ime i prezime, odnosno naziv i adresu podnosioca prijave; 3) opis pronalaska, i u slučaju da opis ne ispunjava propisane uslove. Podnosilac prijave može sam ili na zahtev nadležnog organa, predmet prijave patenta kojoj je priznat datum podnošenja (prvobitna prijava) podeliti na dve ili više samostalnih prijava patenta (izdvojena prijava). Podela prijava dozvoljena je do donošenja rešenja po prijavi patenta. Ako podnosilac prijave patenta, odnosno nosilac patenta dopuni ili usavrši pronalazak koji je predmet osnovne prijave ili osnovnog patenta, za izvršenu dopunu, odnosno usavršavanje, može podneti dopunsku prijavu. Dopunska prijava se može podneti samo na osnovnu prijavu ili na osnovni patent. 1.1.6.3. Pravo prvenstva
Ako su dva ili više pronalazača, nezavisno jedan od drugog, stvorili isti pronalazak, prvenstvo u pogledu prava na priznanje patenta ima podnosilac prijave patenta sa ranijim datumom podnošenja. Prvenstvo važi od datuma podnošenja prijave nadležnom organu. Licu, koje je podnelo urednu prijavu radi zaštite pronalazka u jednoj od država članica Pariske unije za zaštitu industrijske svojine ili državi članici Svetske trgovinske organizacije, priznaće se u Srbiji pravo prvenstva od datuma podnošenja te prijave. Pravo prvenstva se priznaje ako to lice podnese takvu prijavu nadležnom organu uprave, a da, od dana podnošenja prve uredne prijave u nekoj državi članici Pariske unije ili državi članici Svetske trgovinske organizacije, do podnošenja prijave nadležnom organu uprave nije proteklo više od 12 meseci. Urednom se smatra svaka prijava kojoj je priznat datum podnošenja prema nacionalnom zakonodavstvu bilo koje države članice Pariske unije, države članice Svetske trgovinske organizacije ili u skladu sa međunarodnim ugovorima zaključenim između tih članica, bez obzira na kasniju pravnu sudbinu te prijave. Pravo prvenstva se računa od trenutka podnošenja prve prijave (v. čl. 32. do 37. ZOPA). 1.1.6.3.1. Postupak od prijema do objave prijave patenta (formalno ispitivanje prijave)
Posle prijemu prijave patenta, nadležni organ ispituje da li prijava sadrži: 1) naznačenje da se traži priznanje patenta; 2) ime i prezime, odnosno naziv i adresu
223
224
podnosioca prijave; 3) opis pronalaska, i u slučaju da opis ne ispunjava propisane uslove. Ako utvrdi da prijava nema ovu sadržinu nadležni organ uprave će pozvati podnosioca prijave da u roku od dva meseca od datuma prijema obaveštenja otkloni uočene nedostatke, uz upozorenje o pravnim posledicama propuštanja. Ukoliko podnosilac prijave otkloni nedostatke u tom roku, organ uprave zaključkom priznaje kao datum podnošenja prijave patenta onaj datum kad je podnosilac prijave otklonio uočene nedostatke. Prijava patenta kojoj je priznat datum podnošenja upisuje se u Registar prijava patenata. Ako podnosilac prijave ne otkloni nedostatke u navedenom roku, organ uprave će zaključkom odbaciti prijavu. Posle priznanja datuma podnošenja prijave, nadležni organ ispituje da li prijava ispunjava uslove za objavu (formalno ispitivanje prijave), i to: 1) da li je plaćena taksa za podnošenje prijave; 2) da li je, u odgovarajućem slučaju, dostavljeno uredno punomoćje zastupnika, odnosno izjava o zajedničkom predstavniku; 3) da li je u prijavi naznačen pronalazač, odnosno da li postoji njegova izjava da ne želi da bude naveden u prijavi; 4) da li je podnet uredan zahtev za priznanje prava prvenstva; 5) da li je dostavljena izjava o osnovu sticanja prava na podnošenje prijave; 6) da li je, ako je podnosilac prijave strano lice, prijava podnesena preko zastupnika koji je upisan u Registar zastupnika ili domaći advokat; 7) da li prijava sadrži sve delove predviđene članom 23. ZOPA i da li oni u pogledu urednosti ispunjavaju propisane uslove; 8) da li je podnesena posebna prijava za svaki pronalazak, ako prijava na prvi pogled ne ispunjava uslove jedinstva pronalaska u smislu člana 22 ZOPA. Ako prijava nije u skladu s odredbama ZOPA, organ uprave će, uz navođenje razloga, pozvati podnosioca prijave da u određenom roku otkloni nedostatke. Ukoliko podnosilac prijave ne otkloni nedostatke u tom roku, organ uprave zaključkom odbacuje prijavu. Ako se posle formalnog ispitivanja prijave utvrdi da ona uredna, prijava se objavljuje u službenom glasilu organa uprave koji vodi postupak, što je moguće pre po isteku 18 meseci od datuma podnošenja prijave, odnosno od datuma zatraženog prava prvenstva. Na zahtev podnosioca prijave, prijava patenta može se objaviti i ranije, ali ne pre isteka roka od tri meseca od datuma njenog podnošenja. 1.1.6.3.2. Postupak od objave do priznanja, odnosno odbijanja patenta (suštinsko ispitivanje patentibilnosti)
Zahtev za suštinsko ispitivanje uslova patentibilnosti podnosilac prijave može podneti posle objave prijave u službenom glasilu, a najdocnije u roku od šest meseci od datuma objave. U slučaju propuštanja ovog roka, podnosilac prijave može podneti zahtev u naknadnom roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja o proteku roka. Zahtev za suštinsko ispitivanje ne može se povući. Ako podnosilac prijave u navednom roku ne podnese zahtev, prijava patenta se smatra povučenom, što se utvrđuje zaključkom.
U postupku suštinskog ispitivanja prijave patenta, nadležni organ ispituje da li je predmet prijave: 1) pronalazak ili nema to svojstvo pa se ne može zaštititi patentom; 2) pronalazak u skladu sa članom 22. ZOPA o jedinstvu pronalaska; 3) opisan jasno i potpuno; 4) tehničko rešenje određenog problema, da li to rešenje novo, da li ima inventivni nivo i da li je industrijski primenljivo. Suštinsko ispitivanje prijave patenta sprovodi se u granicama postavljenih patentnih zahteva. U postupku suštinskog ispitivanja ne ispituje se korisnost pronalaska. Ako organ uprave utvrdi da predmet prijave ne ispunjava navedene uslove, obavestiće podnosioca prijave o tome. Kad organ uprave, na osnovu sprovedenog postupka suštinskog ispitivanja prijave patenta, utvrdi da su ispunjeni svi uslovi za priznanje patenta preduzeće radnje propisane članom 46. ZOPA, a zatim doneti rešenje o priznanju patenta. Rešenje o priznanju patenta organ uprave donosi pod uslovom da su plaćene propisane takse i troškovi. Ukoliko podnosilac prijave ne plati takse i troškove, prijava patenta će se smatrati povučenom, o čemu se donosi zaključak. Ako na osnovu sprovedenog postupka suštinskog ispitivanja organ uprave utvrdi da nisu ispunjeni svi propisani uslovi za priznanje patenta, odnosno da uočeni nedostaci nisu otklonjeni, donosi rešenje o odbijanju zahteva za priznanje patenta. Propisani podaci o priznatom patentu upisuju se u Registar patenata. Imaocu (nosiocu) patenta izdaje se isprava o priznatom pravu, propisane sadržine. Propisani podaci o priznatom patentu objavljuju se u prvom narednom broju službenog glasila koji izdaje organ uprave, računajući od datuma donošenja rešenja o priznanju patenta. Rešenje o priznanju patenta ima pravno dejstvo od datuma objave priznatog prava. Imaocu (nosiocu) patenta izdaje se patentni spis propisane sadržine. 1.1.7. Sadržina, sticanje i obim prava Imalac (nosilac) patenta ima isključivo pravo: 1) da koristi u proizvodnji zaštićeni pronalazak; 2) da stavlja u promet predmet pronalaska zaštićen patentom; 3) da raspolaže patentom. U ostvarivanju svog isključivog prava na ekonomsko iskorišćavanje zaštićenog pronalaska, nosilac patenta ima pravo da spreči svako treće lice koje nema njegovu saglasnost kojim bi, na jedan od načina određenim članom 52. ZOPA, povredio ovo njegovo pravo. Patent se stiče objavom priznatog patenta u službenom glasilu organa uprave, a važi od datuma podnošenja prijave. Objavom prijave u skladu sa odredbama člana 41. ZOPA, podnosilac prijave patenta stiče privremena prava koja su po sadržini ista kao patent, a koja važe od datuma objave prijave do datuma objave priznatog patenta. Ako patent ne bude priznat na osnovu prijave, smatra se da prava iz prijave nisu ni nastala. Obim zaštite koja se stiče patentom određen je sadržajem patentnih zahteva, s tim što se opis i nacrt pronalaska koriste za tumačenje tih zahteva. Ako je predmet
225
226
patenta postupak, prava iz tog patenta odnose se i na proizvode neposredno dobijene tim postupkom. U periodu do priznanja patenta, obim zaštite određen je tekstom patentnih zahteva iz prijave objavljene u skladu sa ZOPA. 1.1.8. Ograničenja prava Prava imaoca patenta su ograničena i ne odnose se: 1) na primenu pronalaska ili upotrebu proizvoda izrađenog prema pronalasku u lične i nekomercijalne svrhe; 2) na radnje koje se preduzimaju radi istraživanja i razvoja koje se odnose na predmet zaštićenog pronalaska, uključujući radnje potrebne za dobijanje odobrenja za stavljanje u promet proizvoda koji je lek namenjen ljudima ili životinjama, ili medicinski proizvod; 3) na neposrednu i pojedinačnu pripremu leka u apotekama na osnovu pojedinačnog lekarskog recepta i na stavljanje u promet tako pripremljenog leka. Prava nosioca patenta su iscrpljena ako je zaštićeni proizvod stavljen u promet na teritoriji Srbije od strane imaoca patenta ili uz njegovu saglasnost. U tom slučaju, sticalac tog proizvoda može slobodno da ga upotrebljava i da njime raspolaže. Prava imaoca patenta mogu biti ograničena i prinudnom licencom. Ova licenca se daje ako imalac patenta odbije da drugim licima ustupi pravo na ekonomsko iskorišćavanje zaštićenog pronalaska. Prinudnu licencu daje organ nadležan za poslove iz oblasti u kojoj pronalazak treba da se primeni, na zahtev zainteresovanog lica: 1) ako nosilac patenta, sam ili preko drugog lica, ne koristi ili nedovoljno koristi zaštićeni pronalazak u Srbiji; 2) ako bez korišćenja tog pronalaska, u celini ili delimično, nije moguće ekonomsko iskorišćavanje drugog pronalaska koji je kasnije zaštićen na ime drugog lica. Zahtev za davanje prinudne licence ne može se podneti pre isteka roka od četiri godine od dana podnošenja prijave, odnosno tri godine od dana priznanja patenta, zavisno od toga koji od ova dva roka kasnije ističe. Prinudna licenca se može dati i pre isteka ovih rokova ako se daje u javnom interesu (čl. 66. i 67. ZOPA). Imalac prinudne licence dužan je da nosiocu patenta plaća naknadu koju sporazumno odrede obe strane. Ako nema sporazuma o visini i načinu plaćanja naknade, naknadu određuje nadležni sud. Obim i trajanje prinudne licence ograničeno je za svrhu za koju je data. Ona ne može biti isključiva, a može se prenositi samo zajedno s privrednim društvom, odnosno delom društva u kome se koristi. Prinudna licenca odobriće se prevashodno za snabdevanje domaćeg tržišta. Prinudna licenca može da se ukine ako i kada okolnosti koje su do nje dovele prestanu da postoje i ako je malo verovatno da će se ponovo javiti. 1.1.9. Trajanje i prestanak patenta Patent prestaje: istekom roka trajanja; odricanjem; neplaćanjem takse; smrću odnosno prestankom postojanja imaoca (nosioca) prava i poništenjem. Poništenje patenta deluje retroaktivno (unazad), tj. od nastanka prava (ex tunc) tako da se smatra da pravo na patent nije ni nastalo. Prestanak patenta zbog ostalih navedenih
razloga deluje za ubuduće (ex nunc) i ne utiče na vreme dok je ono postojalo i proizvodilo dejstvo. Patent traje 20 godina, računajući od datuma podnošenja prijave. Dopunski patent ne može da traje duže od osnovnog patenta. Ako dopunski patent postane osnovni, on ne može trajati duže nego što bi trajao osnovni patent. Mali patent traje šest godina od datuma podnošenja prijave, sa mogućnošću produženja trajanja za dva puta po dve godine. Za održavanje prava iz prijave i priznatog prava plaćaju se propisane takse. Ukoliko podnosilac prijave, odnosno imalac patenta propusti da plati propisanu taksu za održavanje prava, ono prestaje. Pravo na patent prestaje i ako imalac patenta podnese nadležnom organu pismenu izjavu kojom se odriče patenta. Po pravilu, smrću fizičkog lica, odnosno prestankom pravnog lica koje je imalac patenta, pravo prestaje da postoji, osim ako je prešlo na naslednika, odnosno pravne sledbenike. Organ uprave oglasiće ništavim rešenje o priznanju patenta na predlog zainteresovanog lica iz razloga propisanih članom 87. ZOPA (tj. ako nisu bile ispunjene zakonske pretpostavke za priznanje patenta). Patent može biti poništen u celosti ili delimično. 1.1.10. Građansko-pravna zaštita prava Građanskopravna zaštita pronalaska odnosno prava na patent ostvaruje se podnošenjem tužbe sudu. Zakon o patentima predviđa sledeće tužbe: 1) tužbu zbog povrede prava; 2) tužbu za utvrđivanje prava na zaštitu pronalaska iz radnog odnosa; 3) tužbu za zaštitu prava poslodavca, odnosno zaposlenog i 4) tužbu za utvrđivanje svojstva pronalazača. 1) Tužbu zbog povrede prava može podneti imalac patenta ili sticalac isključive licence protiv svakog lica koji povredi njihovo pravo preduzimanjem neovlašćenih radnji kao što su na primer: korišćenje u proizvodnji zaštićenog pronalaska, stavljanje u promet predmeta pronalaska, raspolaganje patentom (v. čl. 52. i 53. ZOPA).Ova tužba se može podneti u roku od tri godine od dana saznanja za povredu i učinioca, ali ne posle isteka roka od pet godina od dana učinjene povrede. Postupak po tužbi je hitan. 2) Tužbu za utvrđivanje prava na zaštitu pronalaska iz radnog odnosa može podneti pronalazač, njegov pravni sledbenik ili poslodavac. Ovom tužbom tužilac zahteva od suda da utvrdi da ima pravo na zaštitu određenog pronalaska, umesto lica ili zajedno sa licem koje je prijavilo taj pronalazak. Ako je patent priznat pronalazaču, njegov pravni sledbenik ili poslodavac može tužbom od suda tražiti da utvrdi da je on nosilac patenta umesto lica ili zajedno sa licem koje je upisano kao nosilac patenta. Tužba za utvrđivanje prava na zaštitu pronalaska može se podneti do donošenja rešenja o priznanju patenta, a tužba za utvrđivanje da je tužilac imalac patenta isključivo ili zajednički - do isteka roka trajanja patenta. Postupak po tužbi je hitan.
227
228
3) Tužba za utvrđivanje i zaštitu prava može podneti poslodavac odnosno zaposleni koji po odredbama ZOPA ima pravo na zaštitu ili na ekonomsko iskorišćavanje pronalaska iz radnog odnosa. Ova tužba može se podneti u roku od dve godine od dana objave prijave za priznanje patenta, ali ne po isteku dve godine od dana prestanka radnog odnosa tokom koga je pronalazak stvoren. 4) Tužba za utvrđivanje svojstva pronalazača može podneti pronalazač. Tužilac ovom tužbom može da zahteva od suda da utvrdi njegovo svojstvo pronalazača i da naloži upisivanje njegovog imena u prijavu patenta, odgovarajuće isprave i registre nadležnog organa, u skladu sa ZOPA, ako je u prijavi patenta ili u nekoj drugoj ispravi predviđenoj ZOPA navedeno neko drugo lice kao pronalazač. Rok u kome se može podneti tužba nije ograničen.U slučaju smrti pronalazača, pravo na tužbu imaju njegovi naslednici. 1.1.11. Promet prava Pravo na podnošenje prijave, prava iz prijave, kao i patent su prenosiva prava. On se mogu u celini ili delimično preneti na drugo lice na osnovu ugovora o prenosu ili na osnovu zakonskog ili testamentarnog nasleđivanja. Pojedina ili sva ovlašćenja iz prava iz prijave, odnosno patenta mogu, sa ograničenjima ili bez njih, biti predmet ustupanja na osnovu ugovora o licenci. Ugovor o prenosu navedenih prava je punovažan samo ako je sastavljen u pisanoj formi i upisuje se u odgovarajući registar. Nasleđivanje na osnovu testamenta (i forma testamenta) i zakona regulisani su Zakonom o nasleđivanju. Prenošenje prava iskorišćavanja pronalaska regulisano je ugovorom o licenci (čl. 686 - 711. ZOO). 1.2. KNOW - HOW 1.2.1. Pojam Know - how267 označava tehnička znanja i stečena iskustva u industrijskoj ili zanatskoj proizvodnji, sve vrste tehnoloških postupaka i ogleda, recepture, nepatentirane pronalaske, proizvodne i fabričke tajne.268 Pojavljuje se u američkoj terminologiji, prvi put 1916. godine.269 U savremenim pravima razvijenih zemalja know-how obuhvata ne samo tehnička znanja i iskustva nego i komercijalna, administrativna, finansijska i druga znanja i iskustva. Ovo je jedan od brojnih pokušaja šireg definisanja pojma know-how.270 Jedna grupa pravnih pisaca taj institut 267 268
269 270
Know-how je engleska reč koja označava znanje, veštinu, odnosno znati kako (nešto uraditi). Vidi: Janjić, M., Pronalazačko pravo, odrednica u Enciklopediji imovinskog prava i prava udruženog rada, tom drugi, Službeni list SFRJ, Beograd, 1978, strana 1239; Verona, A., Know-how, odrednica u EIP, tom prvi, Službeni list SFRJ, Beograd, 1978, strana 724; Vasiljević, M., op. cit., strana 253.; Frimerman, A., op. cit., strana 229. Krulj, Lj., Pravna zaštita “know-how”, Institut društvenih nauka, Beograd, 1986, strana 11. Vidi: Krulj, Lj., op. cit., strana 12 - 20; Spasić, I., Franchising posao, Institut za uporedno pravo, Beograd, 1996, strana 78.
određuje mnogo uže. Pravni pisci koji sužavaju predmet know-how smatraju da on obuhvata: dopunska znanja i iskustva potrebna za realizaciju pronalaska (shodno tome know-how bi izgubio samostalnost); samo poslovnu tajnu ili isključivo fabrička znanja i iskustva.271 Zakonski tekstovi ne definišu know-how, ali određuju njegove bitne elemente. Tako član 686. ZOO predviđa da ugovorom o licenci davalac licence može ustupiti primaocu licence pravo iskorišćavanja “tehničkog znanja i iskustva”. 1.2.2. Obeležja know-how
Know-how je u početku bio vezan za pronalazak. Smatralo se da on označava ono tehničko znanje i iskustvo koje je neophodno za realizaciju (primenu) patentom zaštićenog pronalaska. Najčešće opis pronalaska naveden u patentnoj dokumentaciji nije potpun da bi se on mogao praktično iskoristiti. Know-how sadrži podatke neophodne za industrijsku primenu patenta koji ne proizilaze iz patentne dokumentacije.272 Shodno tome bitno obeležje know-how je njegova tajnost.273 Lice koje ima pravo da koristi pronalazak nekada ga zadržava u tajnosti, a ne prijavljuje ga radi dobijanja patenta. Razlozi za takvo opredeljenje mogu biti višestruki: 1) faktički monopol na pronalazak (u odnosu na lica koja njime ne raspolažu) nije vremenski ograničen; 2) ne moraju se plaćati takse radi dobijanja patenta; 3) sve teže je utvrditi nedozvoljeno podražavanje patenta; 4) nije izvesno da će se za neki pronalazak dobiti patent, a on se tako otkriva i ne postoji mogućnost da se više čuva u tajnosti itd.274 Tajnost know-how obuhvata i novost znanja i iskustava koje on sadrži.275 Sve dok je tajan on je za lica koja do tada za njega nisu znala i nov. Novost nije objektivna (apsolutna) kao kod pronalaska (pronalazak je nov ako nije obuhvaćen stanjem tehnike u svetu) nego subjektivna (relativna) tj. novost u odnosu na lice koje želi steći know-how.276 Svojstvo know-how mogu imati i pronalasci koji se ne bi mogli patentirati. Tehničko unapređenje je obuhvaćeno know-how. Autor tehničkog unapređenja ne može ga sam iskorišćavati. Pravo iz tehničkog unapređenja ima poslodavac277 dok nosilac know-how može da ga samostalno iskorišćava. 271
272 273
274 275 276 277
Vidi: Besarović, V., op. cit., str. 79. i 80; Janjić, M., op. cit., str. 1238. i 1239; Industrijska svojina i autorsko pravo, NIU Službeni list SFRJ, Beograd, 1973, strana 46; Verona, A., op. cit., strana 725. Vidi: Verona, A., op. cit., strana 725. Ističe se mišljenje da tajnost “know-how” nije njegov konstitutivni element - Krulj, Lj., op. cit., strana 22. Vidi: Janjić, M., op. cit., strana 46. Besarović, V., op. cit., strana 68. Vasiljević, M., op. cit., strana 254. Vidi član 109, a u vezi sa čl. 95. i 96. ZOP.
229
230
Pored tajnosti i novosti, bitno svojstvo know-how je i njegova prenosivost mogućnost da se prenese s jednog na drugog korisnika.278 Ono se prenosi na druga lica prvenstveno ugovorom o licenci samostalno ili sa nekim pravom industrijske svojine (patentom, modelom, žigom).279 1.2.3. Zaštita Know-how štiti samo sebe svojim osobinama jer je nedostupno licima koja sa njime nisu upoznata.280 Ono nije pravo koje nastaje registracijom pred nadležnim organom uprave. Nastaje faktički pa se prvenstveno faktički i štiti - sprečavanjem da se neovlašćena lica domognu znanja i iskustava koja čine know-how. Pojedni elementi know-how, međutim, uživaju i pravnu zaštiti. Tako pojedini tehnički i tehnološki postupci predstavljaju poslovnu tajnu društva čija povreda se štiti kaznenopravnim i građanskopravnim normama. Neki elementi know-how ne mogu predstavljati poslovnu tajnu kao što su individualni kvaliteti (veština, iskustvo, lična sposobnost).281 Građanskopravna zaštita nastaje ili zbog povrede ugovora o čuvanju tajne o znanjima i iskustvima ili pravila o nelojalnoj konkurenciji. Imalac know-how u tom slučaju ima pravo na naknadu štete koju je zbog toga pretrpeo.282
2. Pravo znakova razlikovanja Pravo znakova razlikovanja (u objektivnom smislu) je skup propisa koji regulišu sticanje i zaštitu znakova za razlikovanje i obeležavanje robe u privrednom prometu. Ono obuhvata: 1) pravo na žig; 2) pravo na uzorak i model; 3) pravo na oznaku geografskog porekla proizvoda. 2.1. PRAVO NA ŽIG 2.1.1. Pojam Pravom na žig štiti se znak koji u prometu služi za razlikovanje robe, odnosno usluga jednog lica od iste ili slične robe, odnosno usluga drugog lica.283 Žig može biti robni (ako se njime štiti znak kojim se obeležava roba) ili uslužni žig (ako se njime obeležava vrsta usluge kao što je ugostiteljstvo, osiguranje, transport, turizam itd). 278 279 280 281 282
283
Besarović, V., op. cit., strana 81. Ibidem, strana 68. Vidi: Janić, M., Industrijska svojina i autorsko pravo, Službeni list SFRJ, Beograd, 1973, strana 47. Vidi: Krulj, Lj., op. cit., strana 44. Vidi: Popović, S., Obaveza na naknadu trostruke štete u slučaju povrede prava industrijske svojine, Pravni život, broj 11/95, str. 793 - 801; Krulj, Lj., op. cit., str. 90-92. Vidi: član 1. stav 2. ZOŽ; Besarović, V., op. cit., strana 90; Janić, M., op. cit., strana 161; Vasiljević, M., op. cit., strana 257; Frimerman, A., op. cit., strana 223; Popović, S., Žig, odrednica u EIP, tom treći, Službeni list SFRJ, Beograd, 1978; strana 1038.
Svojstvo žiga ima samo onaj znak koji je zaštićen (registrovan) po odredbama Zakona o žigovima. Zaštićeni žig predstavlja subjektivno pravo koje ulazi u imovinu pravnog subjekta. Titulari žiga mogu biti fizička i pravna lica - tj. učesnici u prometu robe i usluga.284 U našem jeziku je, pored izraza žig, često koristi i izraz marka kao sinonim.285 Ne smatraju se žigom (i ne mogu biti zaštićeni kao žig) pečat, štambilj i punc (službeni znak za obeležavanje dragocenih metala, mera i sl.). S obzirom na lica koja se pojavljuju kao titulari prava žig može biti: individualni, kolektivni ili žig garancije. Individualni žig pripada samo jednom licu koje je njegov titular (i u slučaju ako na osnovu ugovora o licenci više lica koristi pravo na žig). Kolektivni žig je žig pravnog lica koje predstavlja određeni oblik udruživanja proizvođača, odnosno davalaca usluga, koji imaju pravo da koriste subjekti koji su članovi tog udruženja, pod uslovima predviđenim ovim zakonom. Žig garancije je žig koji koristi više društva pod nadzorom nosioca prava na žig, a koji služi kao garancija kvaliteta, geografskog porekla, načina proizvodnje ili drugih zajedničkih obeležja robe ili usluga tih društva. Nosilac prava na žig garancije mora da dozvoli korišćenje žiga garancije svakom pravnom licu za robu ili usluge koje imaju zajedničke karakteristike propisane opštim aktom o žigu garancije. 2.1.2. Funkcija žiga Žig predstavlja “potpis” privrednog subjekta koji istupa na tržištu robe i usluga. Imalac dobrog žiga ima prednosti u odnosu na konkurente na tržištu. Dobar žig prodaje proizvod i uslugu koju označava.286 Primarna funkcija žiga je, stoga, da označi poreklo proizvoda ili usluge jer se na taj način označava proizvođač robe odnosno privredni subjekt koji pruža usluge (funkcija indikacije porekla i vlasništva).287 Iz navedene funkcije proizašla je i garantna funkcija žiga. Garantna funkcija žiga znači da roba s određenim žigom ima uvek ista svojstva kao i ostala roba sa tim žigom. 284
285
286 287
Vidi na primer: Radivojević, M., Zaštita robnih i uslužnih žigova, Pravni život, broj 11/97, strana 732, U Francuskoj se za žig koristi izraz marque (du fabrique ou de commerce); u Italiji marcha; u anglosaksonskim zemljama koristi se pojam trade mark, u Šapaniji izraz marca itd - vidi: Popović, S., op. cit., strana 1039. Nemački zakon o žigovima iz 1995. godine usvojio je opšti termin Marke (žig) umesto Warenzeuchen (robni znak) - vidi: Dragović, B., Bitne odredbe novog nemačko Zakona o žigovima, Pravni život broj 11/96, strana 842. Vidi: Popović, S., op. cit., strana 1038; Besarović, V., op. cit., strana 96. Ističe se da funkcija indikacije porekla i vlasništva robe potiče iz srednjeg veka kada su proizvođači u okviru gildi, esnafa itd., bili obavezni označiti (“markirati”) svoju robu. Danas ona gubi na značaju tako da potrošači ne znaju ko je vlasnik (proizvođač) robe koja ima poznati žig - vidi Popović, S., ibidem.
231
232
Funkcija žiga je i da individualizuje robu odnosno uslugu tako da se roba odnosno usluga jednog fizičkog ili pravnog lica razlikuje od robe, odnosno usluge drugog fizičkog ili pravnog lica. Žig ima i reklamnu funkciju. Pomoću žiga se reklamira i identifikuje novi proizvod. On sve više postaje sredstvo lojalne ili nelojalne konkurencije. Reklamna funkcija žiga neće, međutim, postići imovinske efekte ako kvalitet proizvoda nije dobar.288 2.1.3. Predmet i uslovi zaštite Kao robni ili uslužni žig štite se znaci koji su distinktivni tj. služe za razlikovanje robe, odnosno usluga u prometu jednog fizičkog ili pravnog lica od drugog fizičkog ili pravnog lica.289 Štiti se znak koji se može grafički predstaviti. Može se zaštititi samo znak koji je nov u odnosu na već zaštićene žigove drugih privrednih subjekata za istu ili srodnu robu ili usluge.290 Titular prava na žig ima isključivo pravo da ga koristi za onu vrstu robe ili usluge koju taj žig obeležava, a koga je odobrio nadležni organ (načelo specijalnosti žiga). Shodno ovom načelu, drugi privredni subjekt može koristiti isti ili sličan znak zaštićenom žigu, ako on obeležava drugu vrstu robe ili usluga.291 Od načela specijalnosti žiga u savremenom pravu sreće se izuzetak za čuvene (renomirane) žigove - one žigove koji su tako poznati da postaju generički naziv robe (kao što je, na primer: Aspirin, Kodak, Ford, Žilet). Nosilac čuvenog žiga, stoga, može zabraniti drugom licu da isti ili sličan znak koristi za obeležavanje robe druge vrste. Nosilac žiga dužan je da žig koristi. Ako nosilac žiga nije bez opravdanog razloga koristio žig za obeležavanje robe odnosno usluge on može prestati na osnovu rešenja nadležnog organa.292 Da li postoji korišćenje žiga utvrđuje sud u svakom pojedinom slučaju.293 Žig se može sastojati od reči (“začin C”; “vranac”), slogana (“Sve lepe stvari kupujte u Robnoj kući Beograd”; “Koka kola je to”), slova (JAT; FAP), brojeva (na primer, “505”), slika, crteža, rasporeda boja (kod žigova “beneton”, “eless”), 288 289
290 291
292 293
Besarović, V., op. cit., strana 96. Vidi, na primer: Bošković, M., Sličnost znakova u žigovornom pravu, Pravni život, broj 11/98, strana 1087; Petrović, M., Deskriptivni znaci (zaštita žigom), Pravni život broj 11/98, str. 1060. i 1061. Besarović, V., op. cit., strana 98. Član 34. Zakona o žigovima je propisao da nosilac žiga ne može zabraniti drugom licu da isti ili sličan znak koristi za obeležavanje robe, odnosno usluga druge vrste, osim ako je u pitanju čuveni žig. Vidi: Besarović, V., ibidem; Vlašković, B., Načelo specijalnosti u pravu o žigovima, Pravo i privreda, br. 3-6/95, str. od 560. do 566; Vlašković, B., Pojam čuvenih žigova, Pravni život broj 11/95, str. od 803. do 813. Član 53. ZOŽ. Tako je u švajcarski Savezni sud zauzeo stav u vezi sa vinom portoom “da je dokaz o prodaji dvadesetak boca godišnje dovoljan da postoji ozbiljna upotreba” - Francois Dessemontet, Švajcarska intelektualna svojina u razvoju, Prvi jugoslovensko - švajcarski pravnički dani, Institut za uporedno pravo, Pravni fakultet u Beogradu, Beograd, 1986, strana 227.
trodimenzionalnih oblika (mercedesova trokraka zvezda, glava konja na automobilu “mustang”; boca “koka kole”)294 kombinacija tih znakova (“zastava 101”), kao i od muzičkih fraza prikazanih notnim pismom.295 Znak koji se štiti kao žig može biti izmišljen (ne mora ništa značiti). Strana fizička i pravna lica u pogledu zaštite znaka žigom u Srbiji uživaju ista prava kao i domaća fizička i pravna lica ako to proizlazi iz međunarodnih ugovora ili iz načela uzajamnosti. Postojanje uzajamnosti dokazuje lice koje se na uzajamnost poziva (član 6. ZOŽ). 2.1.4. Znaci koji se ne mogu zaštititi kao žig Privredni subjekti su načelno slobodni da biraju znake koje mogu zaštititi. Takav izbor se zabranjuje u više različitih pravnih situacija. Zabrane mogu biti apsolutne i relativne. Apsolutno zabrane potpuno isključuju pojedine znakove da budu zaštićene kao robni ili uslužni žig. Relativne zabrane dopuštaju zaštitu određenih znakova ako su za to ostvarene zakonom određene pretpostavke.296 Apsolutno je zabranjeno da se žigom zaštiti znak: 1) koji je protivan moralu ili javnom poretku; 2) koji je po svom ukupnom izgledu nije podoban za razlikovanje robe, odnosno usluga u prometu (nije distinktivan); 3) koji isključivo predstavlja oblik određen prirodom robe ili oblik robe neophodan za dobijanje određenog tehničkog rezultata; 4) koji isključivo označava vrstu robe, odnosno usluga, njihovu namenu, vreme ili način proizvodnje, kvalitet, cenu, količinu, masu i geografsko poreklo (deskriptivni znaci)297; 5) koji je uobičajen za označavanje određene vrste robe, odnosno usluga (to su znaci koji su dugom upotrebom izgubili značaj žiga i postali generični pojmovi kao što su: “frižider”, “telefon”, “gramofon”);298 6) koji svojim izgledom ili sadržajem može da stvori zabunu u prometu u pogledu porekla, vrste, kvaliteta ili drugih svojstava robe, odnosno usluga (tzv. prevarni znaci);299 7) koji sadrže zvanične znakove ili punceve300 za kontrolu ili garanciju kvaliteta ili ih podražava; 8) koji je 294
295 296 297 298 299
300
Trodimenzionalni žig se razlikuje od industrijskog modela. Industrijski model je sam industrijski ili zanatski proizvod (roba) ili se na njemu može primeniti. Suprotno tome žig ne predstavlja proizvod i na njemu se ne može primeniti. Žig je znak koji je distinktivan -podoban da se proizvodi razlikuju - Janić, M., op. cit., str. 167. i 168. Član 4. ZOŽ. Popović, S., op. cit., strana 1042. Vidi potpunije: Petrović, M., op. cit., str. 1061. i 1062. Janić, M., op. cit., strana 169; Popović, S., op. cit., str. 1043. 1044. U sudskoj praksi drugih zemalja zabeleženo je više slučajeva koji mogu stvoriti zabunu u prometu. Tako je zabranjeno da se upotrebljava znak koji asocira na inostrano poreklo - naziv “šampanjac” za vino proizvedeno u Nemačkoj ili zabrana žiga “Iberia” za obeležavanje bicikla proizvedenih u Argentini itd. - vidi Janić, M., op. cit., str. 169. i 170; Bošković, M., Sličnost znakova u žigovnom pravu, Pravni život broj 11/98, strana 1089. Punca (lat. punctio, ital. punzone) = žig koji se utiskuje u predmete od plemenitih metala (zlata, srebra, platine i sl.) kao dokaz procentualnog sastava čistog plemenitog metala u tom predmetu.
233
234
istovetan zaštićenom znaku drugog lica za istu ili sličnu vrstu robe, odnosno usluga; 9) koji je sličan zaštićenom znaku drugog lica za istu ili sličnu vrstu robe, odnosno usluga, ako ta sličnost može da stvori zabunu u prometu i dovede u zabludu učesnike u prometu; 10) koji je, bez obzira na robu, odnosno usluge na koje se odnosi, kod učesnika u prometu u Srbiji nesumljivo poznat kao znak visokog renomea kojim svoju robu, odnosno usluge obeležava drugo lice (čuveni žig);301 11) koji svojim izgledom ili sadržajem povređuje autorska prava ili prava industrijske svojine; 12) koji predstavlja ili podražava nacionalni ili religiozni simbol.302 Relativno je zabranjeno da se određeni zanci zaštite kao žig. Oni se mogu zaštititi kao žig ako postoji pristanak ovlašćenog lica odnosno odobrenje nadležnog državnog organa. Tako se lik ili ime lica može zaštititi samo po pristanku tog lica. Lik ili ime umrlog lica može se zaštititi samo po pristanku roditelja, bračnog druga i dece umrlog. Lik istorijske ili druge umrle znamenite ličnosti može se zaštititi uz dozvolu nadležnog organa i pristanak njenih srodnika do trećeg stepena srodstva. Znak koji sadrži državni ili drugi javni grb, zastavu ili amblem, naziv ili skraćenicu naziva neke zemlje ili međunarodne organizacije, kao i njihovo podražavanje, može se zaštititi samo po odobrenju nadležnog organa odnosne zemlje ili organizacije. 2.1.5. Sticanje prava na žig Žig se stiče i prvenstveno štiti u upravnom postupku koji vodi organ uprave Republike Srbije nadležan za poslove intelektualne svojine. Taj organ vodi Registar prijava za priznanje žigova i Registar žigova. Registri su javni pa ih zainteresovana lica mogu razgledati na usmeni zahtev, bez plaćanja posebnih taksa. Postupak za priznanje žiga pokreće se prijavom za priznanje žiga. Prijava mora sadržati: 1) zahtev za priznanje žiga; 2) znak koji se želi zaštititi; 3) spisak robe, odnosno usluga na koje se znak odnosi. Sam zahtev za priznanje žiga mora sadržati: 1) podatke o podnosiocu prijave; 2) naznačanje da li je u pitanju individualni, kolektivni ili žig garancije; 3) potpis i pečat podnosioca prijave. Pored ovih delova uz prijavu za priznanje kolektivnog žiga prilaže se opšti akt o kolektivnom žigu, a uz prijavu za priznanje žiga garancije, opšti akt o žigu garancije. Prijava se zavodi u Registar prijava samo ako sadrži navedene bitne delove. U tom slučaju na prijavu se upisuje broj prijave i datum i čas njenog prijema u nadležnom organu. O tome se podnosiocu prijave izdaje potvrda. Ukoliko prijava ne sadrži propisane delove nadležni organ uprave će pozvati podnosioca prijave da u roku od trideset dana od dana prijema obaveštenja otkloni nedostatke zbog kojih prijava nije mogla biti upisana u Registar prijava. Ako u određenom roku podnosilac prijave otkloni nedostatke takvoj prijavi priznaće se kao datum podnošenja prijave datum prijema u nadležnom organu podneska kojim se nedostaci otklanjaju. 301 302
Vlašković, B., Pojam čuvenih žigova, Pravni život broj 11/95, str. od 803. do 813. Vidi član 5. stav 1. tač. od 1. do 11. i tačku 13. ZOŽ.
Podnosilac prijave ima pravo prvenstva u odnosu na druga lica koja su za isti ili sličan znak kojim se obeležava ista ili slična roba, odnosno usluge kasnije podnela prijavu. Prijava je uredna i po njoj se dalje može postupati ako sadrži bitne propisane delove i dokaz o uplati takse za prijavu. Ako je prijava uredna nadležni organ uprave ispituje da li su ispunjeni uslovi za priznanje žiga. Ukoliko prijava ispunjava uslove za priznanje prava na žig, nadležni organ uprave zaključkom poziva podnosioca prijave da plati taksu za prvih deset godina zaštite i troškove objave žiga i da dostavi dokaze o izvršenim upalatama. Ukoliko podnosilac prijave u ostavljenom roku ne dostavi dokaz o izvršenim uplatama, smatraće se da je prijava povučena. Kad podnosilac prijave dostavi dokaze o izvršenim uplatama takse za prvih deset godina zaštite i troškove objave žiga, nadležni organ uprave donosi rešenje o priznanju žiga i priznato pravo s propisanim podacima upisuje u registar žigova. Nosiocu žiga izdaje se isprava o žigu, a priznato pravo objavljuje u službenom glasilu. 2.1.6. Sadržina, sticanje i obim prava. Trajanje. Imalac (nosilac) žiga ima isključivo pravo da znak zaštićen žigom koristi za obeležavanje robe, odnosno usluga na koje se taj znak odnosi i da drugim licima zabrani da isti ili sličan znak neovlašćeno koriste za obeležavanje iste ili slične robe, odnosno usluga, ako taj znak može da izazove zabunu u prometu. Ovo pravo imaoca žiga obuhvata: 1) stavljanje zaštićenog znaka na robu ili njeno pakovanje; 2) nuđenje robe, njeno stavljanje u promet ili njeno skladištenje u te svrhe, ili obavljanje usluga pod zaštićenim znakom; 3) uvoz ili izvoz robe pod zaštićenim znakom; 4) korišćenje zaštićenog znaka u poslovnoj dokumentaciji ili u reklami. Ova pava ima podnosilac prijave od datuma podnošenja prijave. Imalac žiga ne može da zabrani drugom licu da pod istim ili sličnim znakom stavlja u promet svoju robu, odnosno usluge, ako taj znak predstavlja njegovu firmu ili naziv koji je na savestan način stečen pre priznatog datuma prvenstva žiga. Takođe, imalac žiga ne može da zabrani drugom licu da u skladu sa dobrim poslovnim običajima koristi u privrednom prometu: 1) svoje ime ili adresu; 2) naznačenje vrste, kvaliteta, količine, namene, vrednosti, geografskog porekla, vremena proizvodnje ili drugog svojstva robe, odnosno usluge; 3) žigom zaštićeni znak, kad je njegovo korišćenje neophodno radi naznačenja namene robe, odnosno usluge, posebno kad je reč o rezervnim delovima ili priboru. Ako je predmet zaštite kolektivnog žiga, odnosno žiga garancije znak koji ukazuje na određeni geografski lokalitet sa kojeg potiče roba, odnosno usluga označena njime, korisnik kolektivnog žiga, odnosno žiga garancije ne može zabraniti drugome da taj znak koristi u skladu sa dobrim poslovnim običajima, niti može zabraniti njegovo korišćenje korisniku iste ili slične registrovane oznake porekla za istu ili sličnu vrstu robe, odnosno usluga.
235
236
Nosilac žiga ne može zabraniti drugom licu da isti ili sličan znak koristi za obeležavanje robe, odnosno usluga druge vrste, osim ako je u pitanju čuveni žig. Nosilac registrovanog čuvenog žiga može zabraniti drugom licu da isti ili sličan znak koristi za obeležavanje robe, odnosno usluga koje nisu slične onima za koje je žig registrovan, ako bi korišćenje takvog znaka upućivalo na povezanost te robe, odnosno usluga i nosioca zaštićenog čuvenog žiga i ako postoji verovatnoća da bi nosilac čuvenog žiga trpeo štetu takvim korišćenjem. Žig se stiče upisom u Registar žigova, a važi od datuma podnošenja prijave. Nosilac žiga dužan je da žig koristi. Žig traje deset godina, računajući od datuma podnošenja prijave, s tim što se njegovo važenje, uz plaćanje odgovarajuće takse, može produžavati neograničen broj puta. 2.1.7. Promet prava Žig, odnosno pravo iz prijave može biti predmet ugovora o prenosu prava, o licenci, zalogi, franšizi i sl. Predmet ugovora može biti sva roba ili neka roba odnosno usluga. Ugovor se sastavlja se u pismenoj formi, mora da sadrži: naznačenje ugovornih strana, broj žiga ili broj prijave i visinu naknade, ako je ugovorena i upisuje se u odgovarajući registar. Ako nije upisan u odgovarajući registar ne proizvodi pravno dejstvo prema trećim licima. Kolektivni žig, žig garancije i pravo na njihovo korišćenje ne mogu biti predmet ugovora o prenosu prava. Nosilac žiga, odnosno podnosilac prijave može ustupiti pravo korišćenja žiga, odnosno prava iz prijave, na osnovu ugovora o licenci, i to za svu robu ili samo za neku robu ili uslugu. Ugovor o licenci sastavlja se u pismenoj formi i sadrži vreme trajanja licence, obim licence i visinu naknade, ako je naknada ugovorena. Kolektivni žig i žig garancije ne mogu biti predmet ugovora o licenci. 2.1.8. Prestanak prava na žig Pravo na žig prestaje: 1) istekom roka od deset godina za koji je plaćena taksa ako se njegovo važenje ne produži; 2) ako se nosilac žiga u pismenom obliku odrekne svog prava; 3) na osnovu odluke suda ili odluke nadležnog organa; 4) prestankom nosioca prava (prestankom pravnog lica odnosno smrću fizičkog lica) osim ako je žig prešao na pravne sledbenike pravnog lica odnosno naslednike fizičkog lica;303 5) oglašavanjem rešenja o priznanju žiga ništavim (ako se utvrdi da nisu bili ispunjeni uslovi za priznanje žiga predviđeni ZOŽ);304 6) nekorišćenjem bez opravdanog razloga, na domaćem tržištu, u neprekidnom trajanju od pet godina od dana upisa žiga u Registar žigova, odnosno od dana kad je žig poslednji put korišćen.305 303 304 305
Vidi član 41. ZOŽ. Vidi čl. 44 - 46. ZOŽ. Rešenje o prestanku žiga donosi nadležni organ uprave, na zahtev zainteresovanog lica- vidi čl. 47. i 48. ZOŽ; Dragović, B., Prestanak žiga zbog nekorišćenja, Pravo i privreda, br. 5-8/98, str 897 - 910; Radivojević, M., op. cit., str. 745, 746:
2.1.9. Zaštita prava na žig Pravo na žig štiti se: građanskopravnim sredstvima i kaznenopravnim sredstvima. Građanskopravna zaštita žiga može se ostvariti tužbom zbog povrede žiga ili tužbom za osporavanje žiga. Tužbu zbog povrede žiga može podneti nosilac žiga, podnosilac prijave, sticalac isključive licence, korisnik kolektivnog žiga uz saglasnost nosioca kolektivnog žiga i korisnik žiga garancije uz saglasnost nosioca žiga garancije. Povreda žiga ili prava iz prijave smatra se: 1) svako neovlašćeno korišćenje zaštićenog znaka od strane bilo kog učesnika u prometu; 2) neovlašćeno raspolaganje zaštićenim znakom; 2) podražavanje zaštićenog znaka. Lice koje povredi žig ili pravo iz prijave odgovara za štetu po opštim pravilima o naknadi štete. Ako je šteta prouzrokovana namerno, tužilac može od tuženog, umesto naknade imovinske štete, zahtevati naknadu do trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga. Lice čije je pravo povređeno može, pored naknade štete, tražiti da se licu koje je povredilo njegovo pravo zabrani dalje vršenje radnje kojom se čini povreda i da se presuda kojom se utvrđuje povreda objavi o trošku tuženog.306 Tužbu za osporavanje žiga može podneti fizičko ili pravno lice koje u prometu koristi znak za obeležavanje robe, odnosno usluga, a za koju je drugo lice podnelo prijavu ili ga registrovalo na svoje ime za obeležavanje iste ili slične robe, odnosno usluga. Tužilac može tražiti da ga sud oglasi za podnosioca prijave, odnosno nosioca prava samo ako dokaže da je taj znak bio opštepoznat za obeležavanje njegove robe, odnosno usluga pre nego što je tuženi podneo prijavu. Tužba se, međutim, ne može podneti po isteku roka od pet godina od dana upisa žiga u registar. Kaznenopravna zaštita žiga sprovedena je u Krivičnom zakoniku i ZOŽ. Neovlašćena upotreba tuđeg ili zaštitnog znaka ili tuđe oznake robe je krivično delo. 2.1.10. Prestanak žiga Žig prestaje: nekorišćenjem, neplaćanjem takse, odricanjem, odlukom nadležnog organa, prestankom pravnog lica odnosno smrću fizičkog lica (u slučajevima određenim ZOŽ) i poništenjem. Poništenje žiga nije vezano za rok. Deluje ex tunc (retroaktivno, unazad), pa se smatra da žig nije ni priznat. Svi ostali slučajevi prestanka žiga deluju za ubuduće (ex nunc). Dejstva koja je žig proizveo dok je postojao punovažna su. Žig prestaje nekorišćenjem ako nosilac žiga ili lice koje je on ovlastio, bez opravdanog razloga nije na domaćem tržištu ozbiljno koristilo žig za obeležavanje robe, odnosno usluga na koje se žig odnosi, i to neprekidno u trajanju od pet godina od dana upisa žiga u registar žigova, odnosno od dana kad je žig poslednji put 306
Vidi : čl. 49 - 53. ZOŽ.
237
238
korišćen. U postupku po zahtevu za prestanak žiga zbog nekorišćenja žiga nosilac žiga ili lice koje je on ovlastio dužno je da dokaže da je žig koristilo ili da ga nije koristilo iz opravdanih razloga (vidi član 53. ZOŽ). Žig prestaje: neplaćanjem takse - tj. istekom roka od deset godina za koji je plaćena taksa, ako se njegovo važenje ne produži (nosilac žiga ima isključivo pravo da zahteva, u roku od jedne godine od dana prestanka važenja žiga, da se žig, uz ponovno podnošenje prijave, ponovo registruje na njegovo ime, za istu robu, odnosno usluge); odricanjem - ako se nosilac žiga odrekne svog prava - narednog dana od dana predaje nadležnom organu podneska o odricanju; na osnovu odluke državnog organa (suda ili organa uprave), u slučajevima predviđenim ZOŽ - danom određenim tom odlukom; ako je prestalo pravno lice, odnosno ako je umrlo fizičko lice koje je nosilac prava (danom prestanka, odnosno smrti, osim ako je žig prešao na pravne sledbenike tog lica). Kolektivni žig i žig garancije prestaju da važe i ako nadležni organ prilikom ispitivanja izmena opšteg akta o kolektivnom žigu utvrdi da je u suprotnosti s moralom ili javnim poretkom. Žig prestaje oglašavanjem ništavim rešenja o priznanju žiga, odnosno međunarodno registrovanje žiga za Srbiju u celini ili samo za neku robu, odnosno usluge, ako se utvrdi da u vreme donošenja rešenja nisu bili ispunjeni uslovi za priznanje žiga predviđeni ovim zakonom. Rešenje o priznanju kolektivnog žiga i rešenje o priznanju žiga garancije oglasiće se ništavim ako se utvrdi da je opšti akt o kolektivnom žigu i opšti akt o žigu garancije, odnosno njihove izmene, u suprotnosti s moralom ili javnim poretkom. Rešenje o priznanju žiga, odnosno međunarodno registrovanje žiga za Srbiju, može se oglasiti ništavim za sve vreme trajanja zaštite, i to po službenoj dužnosti, na predlog zainteresovanog lica ili na predlog javnog, odnosno državnog tužioca. 2.2. PRAVO NA DIZAJN 2.2.1. Pojam Pravo na dizajn je pravo koje štiti spoljašnji oblih proizvoda (sliku ili telo). Dizajn je trodimenzionalni ili dvodimenzionalni izgled celog proizvoda, ili njegovog dela, koji je određen njegovim vizuelnim karakteristikama, posebno linijama, konturama, bojama, oblikom, teksturom i materijalima od kojih je proizvod sačinjen, ili kojima je ukrašen, kao i njihovom kombinacijom. Proizvod može biti industrijski ili zanatski predmet. Svojstvo proizvoda imaju i delovi koji su namenjeni za spajanje u složeni proizvod, pakovanje proizvoda, grafički simboli i tipografski znaci, isključujući kompjuterske programe. Složeni proizvod je proizvod koji je sastavljen od više delova koji mogu da budu zamenjeni i koji omogućavaju sastavljanje i rastavljanje proizvoda.
2.2.2. Predmet zaštite
Dizajn se štiti isključivim pravom (pravom na dizajn) ako je nov i ako ima individualni karakter. Dizajn je nov ako identičan dizajn nije postao dostupan javnosti pre dana podnošenja prijave za priznanje tog dizajna, ili ako ne postoji ranije podneta prijava za priznanje identičnog dizajna. Dizajni se smatraju identičnim ako se razlikuju samo u nebitnim detaljima. Razlika u nebitnim detaljima postoji ako informisani korisnik, na prvi pogled, ne razlikuje dizajne. Dizajn ima individualni karakter ako se ukupan utisak koji ostavlja na informisanog korisnika razlikuje od ukupnog utiska koji na tog korisnika ostavlja bilo koji drugi dizajn, a koji je postao dostupan javnosti pre dana podnošenja prijave za priznanje, ili dana priznatog prava prvenstva suprotstavljenog dizajna. Prilikom utvrđivanja individualnog karaktera dizajna uzima se u obzir stepen slobode i objektivno ograničenje autora prilikom stvaranja dizajna konkretnog proizvoda, prouzrokovano tehnološkim i funkcionalnim karakteristikama tog proizvoda. Za dizajn, primenjen na proizvodu, ili sadržan u proizvodu koji čini sastavni deo složenog proizvoda, smatra se da je nov i da ima individualni karakter: 1) ako sastavni deo koji je ugrađen u složeni proizvod ostaje vidljiv tokom redovne upotrebe složenog proizvoda, i 2) ako vidljive karakteristike sastavnog dela ispunjavaju uslove novosti i individualnog karaktera. Pravom na dizajn ne može da se zaštiti spoljašnji izgled proizvoda koji je isključivo određen tehničkom funkcijom proizvoda. Pravom na dizajn ne može da se zaštiti spoljašnji izgled proizvoda koji mora da bude reprodukovan u svom tačnom obliku i dimenzijama, kako bi se omogućilo da bude mehanički povezan sa, ili postavljen u, oko ili uz drugi proizvod, tako da svaki proizvod može da obavlja svoju funkciju. 2.2.3. Dizajn koji ne može da se zaštiti
Ne može da se zaštiti dizajn: 1) čije je objavljivanje ili upotreba protivna javnom poretku ili moralu; 2) koji povređuje autorsko pravo ili prava industrijske svojine drugog lica; 3) koji sadrži državni ili drugi javni grb, zastavu ili simbol, naziv ili skraćenicu naziva neke zemlje ili međunarodne organizacije, religiozne i nacionalne simbole, kao i njihovo podražavanje, osim po odobrenju nadležnog organa; 4) koji predstavlja lik nekog lica, osim uz izričitu saglasnost tog lica. Dizajn koji predstavlja lik umrlog lica može da se zaštiti samo po pristanku njegovih roditelja, bračnog druga i dece. Dizajn koji predstavlja lik istorijske ili druge umrle znamenite ličnosti može da se zaštiti uz dozvolu nadležnog organa i pristanak njenih srodnika do trećeg stepena srodstva.
239
240
2.2.4. Subjekti zaštite Pravo na zaštitu dizajna pripada autoru ili njegovom pravnom sledbeniku, odnosno poslodavcu, u slučajevima predviđenim ovim zakonom. Strana fizička i pravna lica u pogledu zaštite dizajna uživaju ista prava kao i domaća fizička i pravna lica, ako to proizlazi iz međunarodnih ugovora ili iz načela uzajamnosti. Postojanje uzajamnosti dokazuje lice koje se na uzajamnost poziva. 2.2.5. Trajanje zaštite Pravo na dizajn stiče se upisom u Registar dizajna i traje 25 godina od dana podnošenja prijave, pod uslovom da se plaćaju propisane takse za održavanje prava. Ovo pravo važi od dana podnošenja prijave dizajna organu uprave nadležnom za poslove intelektualne. 2.2.6. Postupak zaštite 2.2.6.1. Uopšte Pravna zaštita dizajna ostvaruje se u upravnom postupku koji vodi organ uprave. Upravni akti tog organa su konačni i protiv njih se može voditi upravni spor pred nadležnim sudom. Organ uprave vodi Registar domaćih prijava za priznanje dizajna i Registar međunarodnih prijava za priznanje dizajna i Registar dizajna. Ovi registri su javne knjige i zainteresovana lica mogu da ih razgledaju u prisustvu službenog lica. Spise registrovanih dizajna zainteresovana lica mogu da razgledaju na usmeni zahtev, u prisustvu službenog lica. Nadležni organ dužan je da zainteresovanim licima učini dostupnim svoju dokumentaciju i informacije o priznatim pravima na dizajn. Nosilac prava na dizajn, odnosno podnosilac prijave za priznanje prava na dizajn, može da podnose zahtev za međunarodno registrovanje dizajna, peko nadležnog organa uprave, u skladu sa međunarodnim ugovorima. Strano fizičko ili pravno lice u postupku pred nadležnim organom mora zastupati zastupnik upisan u Registar zastupnika koji vodi nadležni organ ili domaći advokat. U Registar zastupnika koji vodi nadležni organ upisuju se fizička i pravna lica koja ispunjavaju uslove predviđene zakonom kojim se uređuju patenti. 2.2.6.2. Prijava za priznanje prava na dizajn
Postupak za priznanje prava na dizajn pokreće se prijavom za priznanje prava na dizajn. Prijava mora da sadrži: 1) zahtev za priznanje prava na dizajn; 2) opis dizajna; 3) dvodimenzionalni prikaz dizajna. Zahtev za priznanje prava na dizajn sadrži podatke određene članom 19. Zakona o pravnoj zaštiti dizajna (ZPZD). Opis dizajna treba da bude precizan i sažet opis ukupnog spoljašnjeg izgleda predmeta zaštite, zasnovan na podnetom prikazu, koji se vidi stalno ili prilikom njegove redovne upotrebe i da ispunjava druge propisane uslove.
Prikaz dizajna treba da bude takav da se svi detalji dizajna jasno vide i da, u pogledu kvaliteta i drugih tehničkih zahteva, ispunjava propisane uslove. Ako je u pitanju prijava dvodimenzionalnog dizajna, kao prikaz se može dostaviti dvodimenzionalni primerak (uzorak) prijavljenog dizajna, s tim da se najdocnije u roku od šest meseci od dana podnošenja prijave nadležnom organu mora dostaviti navedeni prikaz. Za priznanje datuma podnošenja prijave potrebno je da prijava podneta nadležnom organu na taj datum sadrži: 1) naznačenje da se traži priznanje prava na dizajn; 2) ime i prezime, odnosno naziv i adresu podnosioca prijave; 3) prikaz. Prijava kojoj je priznat datum podnošenja upisuje se u odgovarajući registar prijava. Podnosilac prijave uživa od datuma podnošenja prijave pravo prvenstva u odnosu na sva druga lica koja su za isti dizajn docnije podnela prijavu. 2.2.6.3. Međunarodno pravo prvenstva
Pravnom ili fizičkom licu koje je podnelo urednu prijavu dizajna sa dejstvom u nekoj zemlji članici Pariske unije ili Svetske trgovinske organizacije, priznaće se u Srbiji pravo prvenstva od datuma podnošenja te prijave ako u Srbiji za isti dizajn podnese prijavu u roku od šest meseci od dana podnošenja prijave sa dejstvom u odnosnoj zemlji. U zahtevu za priznanje dizajna naznačava se datum podnošenja, broj prijave i zemlja za koju je prijava podnesena. Urednom prijavom smatra se svaka prijava koja ispunjava uslove urednosti prema nacionalnom zakonodavstvu zemlje članice Pariske unije ili Svetske trgovinske organizacije za koju je prijava podneta ili prema međunarodnom ugovoru zaključenom između ovih zemalja, bez obzira na docniju pravnu sudbinu te prijave. Pravno ili fizičko lice dužno je da, u roku od tri meseca od dana podnošenja prijave u Srbiji, dostavi nadležnom organu prepis prijave, overen od nadležnog organa zemlje članice Pariske unije, Svetske trgovinske organizacije, odnosno međunarodne organizacije kojoj je ta prijava podnesena. 2.2.6.4. Sajamsko pravo prvenstva
Podnosilac prijave koji je, u roku od tri meseca pre dana podnošenja prijave, na domaćem sajmu ili izložbi međunarodnog karaktera, ili u nekoj drugoj zemlji članici Pariske unije ili Svetske trgovinske organizacije izlagao dizajn, može da u prijavi traži priznanje prava prvenstva od dana prvog izlaganja tog dizajna. U prijavi se ne može naknadno izmeniti prikaz dizajna tako da se po svom obimu i sadržini bitno razlikuje od onog koji je određen opisom dostavljenim prilikom podnošenja prijave. Prijave se ispituju po redosledu određenom datumom njihovog podnošenja. 2.2.6.5. Ispitivanje prijave. Odlučivanje o prijavi
Organ uprave ispituje urednost podnesene prijave. Prijava je uredna ako sadrži sastojke propisane ZPZD i ako dostavljen dokaz o uplati takse za prijavu. Ako utvrdi da prijava nije uredna, nadležni organ će pismeno, uz navođenje razloga, pozvati podnosioca prijave da je uredi u roku koji nadležni organ odredi. Ako
241
242
podnosilac prijave u ostavljenom roku ne uredi prijavu, ili ne plati propisane takse, nadležni organ će prijavu odbaciti zaključkom. Ako je prijava uredna nadležni organ ispituje da li su ispunjeni uslovi za priznanje prava na dizajn. Ako utvrdi da prijava ne ispunjava uslove za priznanje prava na dizajn, nadležni organ će pismeno obavestiti podnosioca prijave o razlozima zbog kojih se pravo na dizajn ne može priznati i pozvaće ga da se, u roku koji nadležni organ odredi, izjasni o tim razlozima. Nadležni organ će rešenjem odbiti zahtev za priznanje prava na dizajn ako se podnosilac prijave uopšte ne izjasni, ili ako se izjasni, a nadležni organ i dalje smatra da se pravo na dizajn ne može priznati. Do okončanja postupka, prijava za priznanje prava na dizajn može se pretvoriti u prijavu za priznanje patenta, odnosno malog patenta. Ako prijava ispunjava uslove za priznanje prava, nadležni organ zaključkom poziva podnosioca prijave da plati taksu za prvih pet godina zaštite i troškove objave dizajna i da dostavi dokaze o izvršenim uplatama. Ako podnosilac prijave u ostavljenom roku ne dostavi dokaze o izvršenim uplatama, smatraće se da je prijava povučena. Kada podnosilac prijave dostavi dokaze o izvršenim uplatama nadležni organ priznato pravo na dizajn, sa propisanim podacima, upisuje u Registar dizajna, a nosiocu dizajna izdaje ispravu o dizajnu. Isprava o dizajnu ima karakter rešenja u upravnom postupku. Priznato pravo na dizajn objavljuje se u službenom glasilu nadležnog organa. 2.2.6.6. Sadržina, obim i ograničenje prava na dizajn
Nosilac prava na dizajn ima isključivo pravo na ekonomsko iskorišćavanje zaštićenog dizajna i da to pravo uskrati svakom trećem licu. Ekonomsko iskorišćavanje dizajna je industrijska i zanatska izrada proizvoda za tržište, na osnovu primene zaštićenog dizajna, kao i: 1) upotreba takvog proizvoda u privrednoj delatnosti; 2) skladištenje takvog proizvoda radi njegovog stavljanja u promet; 3) ponuda takvog proizvoda radi njegovog stavljanja u promet; 4) stavljanje u promet takvog proizvoda; 5) uvoz takvog proizvoda i 6) izvoz takvog proizvoda. Autor dizajna ima moralna i imovinska prava. Moralno je pravo autora dizajna da njegovo ime bude navedeno u prijavi, spisima i ispravi o dizajnu. Imovinsko je pravo autora da uživa ekonomsku korist od iskorišćavanja zaštićenog dizajna. Obim prava koja se stiču na osnovu priznatog dizajna određen je sadržinom opisa dizajna koji je zasnovan na podnetom prikazu. Pravo na dizajn ne deluje prema savesnom licu koje je pre datuma priznatog prava prvenstva prijave u zemlji već otpočelo korišćenje istog dizajna u proizvodnji, ili je izvršilo sve neophodne pripreme za otpočinjanje takvog korišćenja (pravo ranije upotrebe).
Nosilac prava na dizajn ne može da zabrani trećem licu: 1) radnje učinjene u nekomercijalne i eksperimentalne svrhe i 2) radnje umnožavanja u svrhu podučavanja ili citiranja, pod uslovom da su takve radnje u skladu sa praksom lojalne konkurencije i da neopravdano ne ugrožavaju normalno iskorišćavanje dizajna, kao i da je navedeno odakle je dizajn preuzet. Pravo na dizajn ne deluje prema licu koje upotrebljava predmete koji su proizvedeni na osnovu zaštićenog dizajna, a koji sačinjavaju deo konstrukcije ili opreme broda, vazduhoplova ili suvozemnog vozila, odnosno služe isključivo za potrebe funkcionisanja broda, vazduhoplova ili suvozemnog vozila koje je registrovano u nekoj od zemalja članica Pariske unije ili Svetske trgovinske organizacije, kad se ono privremeno ili slučajno nađe na teritoriji Srbije. Dizajn zaštićen po odredbama ZPZD uživa zaštitu i na osnovu zakona kojim se uređuje autorsko pravo od datuma kada je dizajn nastao, odnosno od kada je izražen u određenoj formi. 2.2.6.7. Promet prava
Pravo na dizajn ili pravo iz prijave mogu da budu predmet ugovora o prenosu prava, o licenci, zalogi, franšizi i sl. Ugovor o prenosu ovih prava mora biti pisan i upisuju u Registar. Ugovori koji nisu upisani u registar nemaju pravno dejstvo prema trećim licima. Nosilac prava na dizajn ili podnosilac prijave mogu ugovorom o prenosu prava da prenesu pravo na dizajn, odnosno pravo iz prijave. Ugovor mora biti pisan, a sadrži naznačenje ugovornih strana, registarski broj dizajna, registarski broj prijave, kao i visinu naknade, ako je naknada ugovorena. Nosilac prava na dizajn ili podnosilac prijave može, na osnovu ugovora o licenci da ustupi pravo korišćenja prava na dizajn, odnosno prava iz prijave. Ugovor se zaključuje se u pismenoj formi a mora da sadrži: naznačenje ugovornih strana, registarski broj dizajna, registarski broj prijave, vreme trajanja licence i visinu naknade, ako je naknada ugovorena. 2.2.6.8. Građanskopravna zaštita dizajna
Sudskim putem dizajn se štiti podnošenjem: 1) tužbe za otklanjanje povrede prava na dizajn i 2) tužbe za utvrđivanje autorstva. Tužba za otklanjanje povrede prava na dizajn podnosi se u slučaju povrede prava na dizajn ili prava iz prijave. Povredom prava na dizajn smatra se svako neovlašćeno iskorišćavanje zaštićenog dizajna, neovlašćeno objavljivanje predmeta prijave i podražavanje zaštićenog dizajna. Tužbu zbog povrede prava na dizajn mogu da podnesu podnosilac prijave, nosilac prava na dizajn i sticalac isključive licence. Ova tužba može da se podnese u roku od tri godine od dana kada je tužilac
243
244
saznao za povredu i učinioca, a najdocnije u roku od pet godina od dana kada je povreda prvi put učinjena. Tužbom za otklanjanje povrede prava na dizajn tužilac može da zahteva: 1) utvrđenje povrede prava; 2) prestanak povrede prava; 3) uništenje ili preinačenje predmeta kojima je izvršena povreda prava; 4) uništenje ili preinačenje alata i opreme uz pomoć kojih su proizvedeni predmeti kojima je izvršena povreda prava, ako je to neophodno za zaštitu prava; 5) naknadu imovinske i neimovinske (moralne) štete i opravdanih troškova postupka; 6) objavljivanje presude o trošku tuženog; 7) davanje podataka o trećim licima koja su učestvovala u povredi prava. Lice koje povredi pravo na dizajn odgovara za štetu po opštim pravilima o naknadi štete. Ako je povreda prava na dizajn učinjena namerno, tužilac može od tuženog, umesto naknade imovinske štete, da zahteva naknadu do trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje dizajna. Postupak po ovoj je hitan. Tužbu za utvrđivanje autorstva podnosi: 1) lice koje sebe smatra autorom dizajna ili 2) njegov pravni sledbenik. Tužilac može tužbom da zahteva od suda: 1) da utvrdi da je on autor dizajna koji je predmet prijave, ili priznatog prava na dizajn, 2) da bude naveden kao autor u prijavi i svim drugim dokumentima, kao i u odgovarajućim registrima, 3) objavljivanje presude o trošku tuženog i 4) naknadu moralne i imovinske štete i troškova postupka. Podnošenje ove tužbe nije vezano za rok (neograničeno je). 2.2.6.9. Prestanak prava
Pravo na dizajn prestaje: 1) neplaćanjem takse (ako vlasnik prava na dizajn propusti da plati propisanu taksu za održavanje prava - narednog dana od dana isteka roka za plaćanje); 2) odricanjem (ako se vlasnik odrekne prava - narednog dana od dana predaje nadležnom organu podneska o odricanju; 3) odlukom državnog organa (na osnovu sudske odluke ili odluke nadležnog organa, u slučajevima predviđenim - danom koji je određen tom odlukom); 4) prestankom nosioca prava (ako je prestalo da postoji pravno lice ili ako je umrlo fizičko lice koje je nosilac prava - danom prestanka pravnog lica, odnosno smrti fizičkog lica, osim ako pravo na dizajn nije prešlo na pravne sledbenike ovih lica) i 5) ništavošću rešenja o priznanju prava na dizajn, odnosno međunarodnog registrovanja (ništavost mogu isticati: zainteresovano lice ili javni tužilac, za svo vreme važenja prava na dizajn). Ništavost deluje ex nunc (unazad, retroaktivno) tako da se smatra da priznato pravo na dizajn nije ni postojalo. Svi ostali razlozi prestanka prava na dizajn deluju ex tunc (za ubuduće) tako da sva dejstva priznatog dizajna do prestanka proizvode dejstva.
2.3. PRAVO NA ZAŠTITU OZNAKE GEOGRAFSKOG POREKLA 2.3.1. Predmet i uslovi zaštite Oznake geografskog porekla su imena porekla i geografske oznake za obeležavaje prirodnih, poljoprivrednih i industrijskih proizvoda, proizvoda domaće radinosti i usluga (čl. 1. i 2. ZOGP). Oznake geografskog porekla upotrebljavaju se za obeležavanje prirodnih, poljoprivrednih i industrijskih proizvoda, proizvoda domaće radinosti i usluga. Ime porekla je geografski naziv zemlje, regiona ili lokaliteta koji služi da označi proizvod koji odande potiče, čiji su kvalitet i posebna svojstva isključivo ili bitno uslovljena geografskom sredinom, koja obuhvata prirodne i ljudske faktore i čija se proizvodnja, prerada i priprema u celini odvijaju na određenom ograničenom području. Oznaku geografskog porekla čini i naziv koji nije administrativni geografski naziv određene zemlje, regiona ili lokaliteta, koji je dugom upotrebom u prometu postao opštepoznat kao tradicionalni naziv proizvoda koji potiče sa tog područja, ili je u pitanju istorijski naziv tog područja, ako ispunjava uslove za zaštitu prema ZOGP. Geografska oznaka je oznaka koja identifikuje određenu robu kao robu poreklom sa teritorije određene zemlje, regiona ili lokaliteta sa te teritorije, gde se određeni kvalitet, reputacija ili druge karakteristike robe suštinski mogu pripisati njenom geografskom poreklu. Ako su nazivi dva ili više mesta odakle proizvod potiče identični, ili gotovo identični u pisanom ili izgovorenom obliku (homonimni nazivi), zaštita takvih geografskih naziva biće priznata svim zainteresovanim licima koja ispunjavaju uslove propisane ZOGP, na osnovu principa pravednog i ravnopravnog tretiranja proizvođača na tržištu i istinitog obaveštavanja potrošača, osim kada to može da izazove zabunu u javnosti o tačnom geografskom poreklu proizvoda. 2.3.2. Nazivi koji se ne mogu zaštititi Oznakom geografskog porekla ne može da se zaštiti naziv: 1) koji je protivan javnom poretku ili moralu; 2) koji predstavlja ime zaštićene biljne sorte ili životinjske vrste; 3) čiji izgled ili sadržaj može da stvori zabunu kod potrošača u pogledu prirode, porekla, kvaliteta, načina proizvodnje ili drugih karakteristika proizvoda; 4) koji predstavlja tačan naziv zemlje, regiona ili lokaliteta sa koga proizvod potiče, ali koji kod potrošača izaziva lažnu predstavu da proizvod potiče iz druge zemlje, regiona ili lokaliteta; 5) koji je usled dugotrajne upotrebe postao generičan, odnosno uobičajen naziv za označavanje određenog proizvoda; 6) koji nije zaštićen, ili je prestao da bude zaštićen u zemlji porekla, ili koji je prestao da se koristi u toj zemlji. Zakon o oznakama geografskog porekla ne štiti se oznaka geografskog porekla za proizvod od vinove loze ako je ta oznaka identična sa imenom sorte grožđa koja je postojala na teritoriji Srbije i Crne Gore pre 1. januara 1995. godine (član 7. stav 2. ZOGP).
245
246
2.3.3. Postupak zaštite Pravna zaštita oznaka geografskog porekla ostvaruje se u upravnom postupku koji vodi organ uprave Republike Srbije. Odluke koji donosi taj organ konačne su i protiv njih se može voditi upravni spor. Nadležni organ vodi Registar prijava imena porekla, Registar prijava geografskih oznaka, Registar prijava za priznanje statusa ovlašćenih korisnika imena porekla, Registar prijava za priznanje statusa ovlašćenih korisnika geografskih oznaka, Registar imena porekla, Registar geografskih oznaka, Registar ovlašćenih korisnika imena porekla i Registar ovlašćenih korisnika geografskih oznaka. Registri imaju status javnih knjiga i zainteresovana lica mogu da ih razgledaju u prisustvu službenog lica. Ovlašćeni korisnik oznake geografskog porekla, odnosno podnosilac prijave za priznanje statusa ovlašćenog korisnika oznake geografskog porekla može da podnese zahtev za međunarodno registrovanje u skladu sa međunarodnim ugovorom koji obavezuje Srbiju i Crnu Goru. Zahtev za međunarodno registrovanje, podnosi se preko nadležnog organa. Strano fizičko ili pravno lice u postupku pred nadležnim organom mora zastupati zastupnik upisan u Registar zastupnika koji vodi nadležni organ ili advokat. U Registar zastupnika koji vodi nadležni organ upisuju se fizička i pravna lica koja ispunjavaju uslove utvrđene zakonom kojim se uređuju patenti. 2.3.4. Postupak po prijavi oznake geografskog porekla Postupak za registrovanje imena porekla, odnosno geografske oznake pokreće se prijavom. Prijavu imena porekla, odnosno geografske oznake mogu da podnesu: 1) domaća fizička ili pravna lica koja na određenom geografskom području proizvode proizvode koji se označavaju nazivom tog geografskog područja ili udruženja tih lica, privredne komore, udruženja potrošača i državni organi zainteresovani za zaštitu imena porekla, odnosno geografske oznake u okviru svojih aktivnosti; 2) strana fizička ili pravna lica, odnosno strana udruženja, ako je ime porekla, odnosno geografska oznaka priznata u zemlji porekla, kada to proizilazi iz međunarodnih ugovora. Zaštita oznaka geografskog porekla odnosno geografske oznake ostvaruje se: 1) podnošenjem prijave imena porekla, odnosno geografske oznake i 2) podnošenjem prijave za priznanje statusa ovlašćenog korisnika imena porekla odnosno geografske oznake. Prijava imena porekla, odnosno geografske oznake može da se odnosi samo na jednu oznaku ili ime geografskog područja i samo na jednu vrstu proizvoda. Prijava imena porekla, odnosno geografske oznake mora sadržavati: 1) zahtev za registrovanje imena porekla, odnosno geografske oznake; 2) opis geografskog područja; 3) podatke o specifičnim karakteristikama proizvoda. Zahtev za registrovanje imena porekla, odnosno geografske oznake sadrži sastojke određene članom 16. stav 1. ZOGP. Pored navedenih sastojaka, zahtev sadrži i naznačenje ovlašćene organizacije koja vrši kontrolu kvaliteta proizvoda,
a može da sadrži i izgled geografske oznake, ako pored reči sadrži i eventualne figurativne delove, ili samo figurativne delove koji su podobni da identifikuju geografsko poreklo određene robe. Opis geografskog područja sadrži podatke o geografskom području sa koga potiče proizvod i obuhvata bliže određenje administrativnih granica tog područja, geografsku mapu tog područja i podatke o geografskim i ljudskim faktorima koji prouzrokuju specifične karakteristike, kvalitet ili reputaciju proizvoda u pitanju. Podaci o specifičnim karakteristikama proizvoda, ako je u pitanju prijava geografske oznake, sadrže opis načina proizvodnje proizvoda, precizno naznačenje specifičnih karakteristika ili kvaliteta proizvoda, uključujući i podatke o stečenoj reputaciji, odredbe o tome ko ima pravo na upotrebu geografske oznake i pod kojim uslovima, kao i odredbe o pravima i obavezama korisnika geografske oznake. Podaci o specifičnim karakteristikama proizvoda, ako je u pitanju prijava imena porekla, podnose se u vidu elaborata o načinu proizvodnje proizvoda i posebnim svojstvima i kvalitetu proizvoda i naročito sadrži podatke određene članom 18. stav 2. ZOGP. Prijava imena porekla, odnosno geografske oznake mora imati sastojke propisane ZOGP, a zavodi se u odgovarajući registar prijava. Ako prijava ne sadrži sastojke (što nije otklonjeno ni posle traženja organa uprave), nadležni organ će zaključkom odbaciti prijavu. Organ uprave ispituje urednost prijave imena porekla, odnosno geografske oznake. Ako je prijava imena porekla, odnosno geografske oznake uredna, nadležni organ ispituje da li su ispunjeni uslovi za registrovanje imena porekla, odnosno geografske oznake. Nadležni organ će rešenjem odbiti registrovanje imena porekla, odnosno geografske oznake ako za to nisu ispunjeni uslovi propisani ZOGP. Do okončanja postupka, na zahtev podnosioca prijave imena porekla ili geografske oznake, uz plaćanje propisane takse, prijava imena porekla može da se pretvori u prijavu geografske oznake, i obrnuto. 2.3.5. Rešenje o registrovanju i upis u odgovarajući registar Ako nadležni organ nađe da prijava imena porekla, odnosno geografske oznake ispunjava uslove za registrovanje imena porekla, odnosno geografske oznake koji su propisani ZOGP, nadležni organ će doneti rešenje o registrovanju imena porekla, odnosno geografske oznake, i predmetno ime porekla, odnosno geografsku oznaku, sa propisanim bibliografskim podacima upisati u Registar imena porekla, odnosno Registar geografskih oznaka. Registrovano ime porekla, odnosno registrovana geografska oznaka objavljuje se u službenom glasilu nadležnog organa. 2.3.6. Trajanje imena porekla, odnosno geografske oznake Trajanje registrovanog imena porekla, odnosno registrovane geografske oznake nije ograničeno.
247
248
2.3.7. Postupak po prijavi za priznanje statusa ovlašćenog korisnika
Postupak za priznanje statusa ovlašćenog korisnika imena porekla, odnosno geografske oznake pokreće se prijavom za priznanje statusa ovlašćenog korisnika imena porekla, odnosno geografske oznake. Prijavu za priznanje statusa ovlašćenog korisnika imena porekla, odnosno geografske oznake mogu da podnesu fizička ili pravna lica koja na određenom geografskom području proizvode proizvode koji se označavaju nazivom tog geografskog područja, kao i udruženja tih fizičkih i pravnih lica. Za podnošenje prijave za priznanje statusa ovlašćenog korisnika imena porekla, odnosno geografske oznake, plaća se propisana taksa. Bitni delovi prijave za priznanje statusa ovlašćenog korisnika imena porekla, odnosno geografske oznake su: 1) zahtev za priznanje statusa ovlašćenog korisnika imena porekla, odnosno geografske oznake; 2) dokaz o obavljanju određene delatnosti na određenom geografskom području. Kao dokaz o obavljanju određene delatnosti na određenom geografskom području smatraju se odgovarajuće potvrde izdate od nadležnih organa (član 20.206P). Zahtev za priznanje statusa ovlašćenog korisnika imena porekla, odnosno geografske oznake sadrži: 1) podatke o podnosiocu prijave; 2) geografski naziv koji se štiti; 3) vrstu proizvoda koji se obeležava određenim geografskim nazivom; 4) naziv područja ili mesta odakle proizvod potiče; 5) način obeležavanja proizvoda; 6) izgled geografske oznake ili imena porekla; 7) naznačenje specifičnih karakteristika proizvoda; 8) potpis podnosioca prijave; 9) dokaz o plaćenoj propisanoj taksi. Zahtev za priznanje statusa ovlašćenog korisnika imena porekla, pored ovih sastojaka, sadrži i naznačenje ovlašćene organizacije koja vrši kontrolu kvaliteta proizvoda. Prijava za priznanje statusa ovlašćenog korisnika imena porekla, odnosno geografske oznake zavodi se u odgovarajući registar prijava ako sadrži bitne delove propisane članom 28. ZOGP. Nadležni organ će rešenjem odbiti priznanje statusa ovlašćenog korisnika imena porekla, odnosno geografske oznake ako za to nisu ispunjeni uslovi određeni ZOGP. Ukoliko je prijava za priznanje statusa ovlašćenog korisnika imena porekla, odnosno geografske oznake osnovana nadležni organ će zaključkom pozvati podnosioca prijave da plati taksu za priznanje statusa ovlašćenog korisnika imena porekla, odnosno geografske oznake. Taksa se plaća za prve tri godine i troškovi objave podataka o ovlašćenom korisniku imena porekla, odnosno geografske oznake. Dokazi o izvršenim uplatama dostavljaju se nadležnom organu. Ako podnosilac
prijave u roku od 30 dana ne dostavi dokaze da je izvršio ove uplate, prijava će se smatrati povučenom, o čemu se donosi zaključak. Kada podnosilac prijave za priznanje statusa ovlašćenog korisnika imena porekla, odnosno geografske oznake, dostavi dokaze o izvršenim uplatama, nadležni organ donosi rešenje o priznanju statusa ovlašćenog korisnika imena porekla, odnosno geografske oznake i priznati status podnosioca prijave, sa propisanim bibliografskim podacima, upisuje u Registar ovlašćenih korisnika imena porekla, odnosno Registar ovlašćenih korisnika geografskih oznaka. Ovlašćenom korisniku imena porekla, odnosno geografske oznake izdaje se isprava o statusu ovlašćenog korisnika imena porekla, odnosno geografske oznake, a propisani podaci o priznatom statusu objavljuju se u službenom glasilu. 2.3.8. Trajanje statusa ovlašćenog korisnika Status ovlašćenog korisnika imena porekla, odnosno geografske oznake traje tri godine od dana upisa priznatog statusa u Registar ovlašćenih korisnika imena porekla, odnosno Registar ovlašćenih korisnika geografskih oznaka. Ovaj status se može, na zahtev ovlašćenog korisnika, uz podnošenje dokaza o ispunjavanju uslova propisanih ZOGP i plaćenoj propisanoj taksi, da bude obnovljen neograničen broj puta, sve dok traje odgovarajuće ime porekla, odnosno geografska oznaka. 2.3.9. Sadržina i obim prava oznake geografskog porekla Registrovano ime porekla, odnosno geografsku oznaku, mogu da koriste samo lica kojima je priznat status ovlašćenih korisnika tog imena porekla, odnosno te geografske oznake, i koja su upisana u odgovarajući registar. Ovlašćeni korisnici imena porekla, odnosno geografske oznake, imaju pravo da ime porekla, odnosno geografsku oznaku koriste za obeležavanje proizvoda na koje se ime porekla, odnosno geografska oznaka odnosi. Ovo pravo obuhvata i upotrebu imena porekla, odnosno geografske oznake na ambalaži, katalozima, prospektima, oglasima, posterima i drugim oblicima ponude, uputstvima, računima, poslovnoj prepisci i drugim oblicima poslovne dokumentacije, kao i uvoz i izvoz proizvoda obeleženih tim imenom porekla, odnosno tom geografskom oznakom. Ovlašćeni korisnici imena porekla imaju isključivo pravo da svoj proizvod obeležavaju oznakom “kontrolisano ime porekla”. Lica koja nemaju status ovlašćenih korisnika imena porekla, odnosno geografske oznake, ne smeju da koriste registrovano ime porekla, odnosno registrovanu geografsku oznaku, njen prevod, transkripciju ili transliteraciju, ispisanu bilo kojim tipom slova, u bilo kojoj boji, ili izraženu na bilo koji drugi način, za obeležavanje proizvoda, i ako se toj geografskoj oznaci, odnosno imenu porekla, dodaju reči “vrsta”, “tip”, “način”, “imitacija”, “po postupku” i slično, čak i ako je navedeno istinito geografsko poreklo proizvoda.
249
250
2.3.10. Zabrana prenosa Registrovano ime porekla, odnosno registrovana geografska oznaka ne može da bude predmet ugovora o prenosu prava, licenci, zalogi, franšizi i slično. Ako je registrovano ime porekla, odnosno registrovana geografska oznaka predmet prijavljenog ili registrovanog žiga, takav žig ne može da se prenosi, ustupa, daje u zalogu i slično. 2.3.11. Prestanak prava na oznaku geografskog porekla Oznaka geografskog porekla prestaje: 1) prestankom imena porekla, odnosno geografske oznake u zemlji porekla; 2) prestankom geografske oznake na osnovu sudske odluke (po zahtevu zainteresovanog lica, ako je određena oznaka postala generična, odnosno uobičajen naziv za određeni proizvod); 3) odricanjem ovlašćenog korisnika; 4) ukidanjem prava (ako nadležni organ utvrdi da su prestali da postoje uslovi na osnovu kojih je pravo priznato) i 5) poništenjem rešenja kojim je priznato pravo na oznaku geografskog porekla. 2.3.12. Građanskopravna zaštita U slučaju povrede registrovanog imena porekla, odnosno geografske oznake, tužilac može tužbom da zahteva: 1) utvrđenje povrede imena porekla, odnosno geografske oznake; 2) prestanak povrede imena porekla, odnosno geografske oznake; 3) uništenje ili preinačenje predmeta kojima je izvršena povreda imena porekla, odnosno geografske oznake; 4) uništenje ili preinačenje alata i opreme uz pomoć kojih su proizvedeni predmeti kojima je izvršena povreda imena porekla, odnosno geografske oznake, ako je to neophodno za sprečavanje povrede; 5) naknadu imovinske štete i opravdanih troškova postupka; 6) objavljivanje presude o trošku tuženog; 7) davanje podataka o trećim licima koja su učestvovala u povredi geografske oznake, odnosno imena porekla. Lice koje povredi registrovano ime porekla, odnosno geografsku oznaku odgovara za štetu po opštim pravilima o naknadi štete. Ako je povreda registrovanog imena porekla, odnosno geografske oznake učinjena namerno, tužilac može da zahteva naknadu do trostrukog iznosa stvarne štete i izmakle dobiti. Povredom registrovanog imena porekla, odnosno geografske oznake, smatra se svako neovlašćeno korišćenje imena porekla, odnosno geografske oznake od strane bilo kog učesnika u prometu. Povredom registrovanog imena porekla, odnosno geografske oznake, smatra se i podražavanje tog imena porekla, odnosno geografske oznake. Tužbu zbog povrede registrovanog imena porekla, odnosno geografske oznake mogu da podnesu: 1) lica ovlašćena da podnesu prijavu imena porekla odnosno geografske oznake (član 14. ZOGP), 2) ovlašćeni korisnici imena porekla, odnosno geografske oznake i 3) javni tužilac. Tužba se može podneti u subjektivnom roku roku od tri godine od dana kada je tužilac saznao za povredu i učinioca, a najdocnije u roku od pet godina (objektivni rok) od dana kada je povreda prvi put učinjena.
Glava treća UGOVORI U PRIVREDI
I.
POJAM UGOVORA U PRIVREDI
Ugovori u privredi su ugovori koje zaključuju privredni subjekti međusobno u vršenju privredne delatnosti iz predmeta svog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima. Bitna obeležja ovog ugovora određena su privrednim subjektima i predmetom ugovora.307 ZOO nije poimenično označio koji ugovori se smatraju kao ugovori u privredi. U našem pravu ugovor u privredi je određen prema mešovitom sistemu. Mešoviti sistem predstavlja kombinaciju subjektivnih i objektivnih sastojaka.308 S obzirom na subjektivne sastojke, zaključen je ugovor u privredi: 1) ako su obe ugovorne strane privredna društva ili druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost; 2) ako su obe strane u ugovoru preduzetnici koji obavljaju privrednu delatnost; 3) ako je jedna strana u ugovoru privredno društvo ili drugo pravno lice koje obavlja privrednu delatnost, a druga strana preduzetnik. Objektivni sastojci proizilaze iz zahteva ZOO da ugovor zaključe privredni subjekti međusobno, u obavljanju delatnosti koje sačinjavaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima.309 Privredna delatnost je društvena aktivnost čiji je rezultat proizvodnja ili promet proizvoda i usluga, kao i njihova raspodela.310 Naše pravo nije, prema tome, prihvatilo postojanje jednostranog trgovačkog posla - da se samo na jednu stranu koja je privredni subjekat primene posebna pravila ugovora u privredi.
II.
OSNOVNA OBELEŽJA UGOVORA U PRIVREDI
Ugovori u privredi mogu biti osnovni i sporedni (pomoćni). Osnovne ugovore u privredi zaključuju privredni subjekti ako se oni odnose na predmete 307 308
309 310
Na osnovu tog kriterijuma određena je stvarna nadležnost trgovinskog suda. Objektivni sistem usvojen je u TZF, a subjektivni u NTZ - vidi: Kapor, K., Carić, S., op. cit., str. 12. i 13; dr Velimirović, M., Ugovori u privredi, Poslovna politika, Beograd, 1994, strana 9. Goldštajn, A., Privredno ugovorno pravo, Informator, Zagreb, 1980, strana 13. Kukoleča, S., op. cit., 1990, tom 2, strana 1176; Jankovec, I., op. cit., strana 235.
252
njihovog poslovanja. Sporedni ugovori u privredi zasnivaju se između privrednih subjekata u vezi sa delatnostima koje čine predmete njihovog poslovanja. Za izvođača radova je ugovor o građenju osnovni ugovor u privredi, a ugovor o prodaji, na osnovu koga su kupili barake ili kontejnere za stanovanje radnika, je sporedni ugovor u privredi. ZOO je, po pravilu, jedinstveno regulisao ugovore i druge pravne poslove privrednog i građanskog prava. Odredbe tog zakona koje se odnose na ugovore u privredi primenjuju se na sve vrste ugovora, osim ako za ugovore u privredi nije izričito drukčije određeno, s tim što se odredbe ZOO koje se odnose na ugovore shodno primenjuju i na druge pravne poslove. Ugovori u privredi se odlikuju osobinama koje ih, ipak, izdvajaju od ugovora građanskog prava. Oni uvek imaju za predmet promet robe ili obavljanje određenih usluga. Iako je izvor prava za ugovore u privredi i građanske ugovore, po pravilu, zajednički sve više se povećava broj posebnih izvora privrednog prava. Tako su posebnim zakonima regulisani pojedini ugovori u privredi kao na primer: u železničkom, drumskom, pomorskom, rečnom i vazdušnom saobraćaju. Ugovorno privredno pravo jednim delom stvaraju i sami privredni subjekti ili njihova stručna udruženja. Ispoljavaju se u obliku opštih uslova poslovanja, uzansi (opštih i posebnih) i privrednih običaja. Međunarodno privredno ugovorno pravo se sve više unifikuje donošenjem konvencija koje regulišu prodaju robe, prevoz robe i putnika, pružanje usluga, ček, menicu itd.311 Ugovori u privredi su masovni u pravnom prometu zbog čega se često zaključuju putem opšte (generalne) ponude, uz korišćenje unapred pripremljenih obrazaca (formulara). To su teretni ugovori i privredni subjekti ih zaključuju sa ciljem sticanja profita. Isključena je mogućnost zaključenja dobročinih ugovora. Neki ugovori mogu biti zaključeni samo u privrednom pravu (ugovor o štediciji, o trgovinskom zastupanju, o komisionu itd). Zbog specifičnosti privrednopravnih odnosa ZOO je predvideo i neke posebne odredbe koje važe samo za privredne subjekte. Tako je u izvršenju svojih obaveza privredni subjekat u obavezi da postupa sa pažnjom dobrog privrednika; kad je ponuđeni u stalnoj poslovnoj vezi s ponudiocem u pogledu određene robe, smatra se da je ponuđeni (koji ćuti) prihvatio ponudu koja se odnosi na takvu robu, ako je nije odmah ili u ostavljenom roku odbio; u slučaju ugovora u privredi, poverilac može poveriti stvar javnom skladištu na čuvanje za račun poverioca, što proizvodi dejstvo polaganja kod suda; o vidljivim nedostacima stvari kod ugovora u privredi, kupac je dužan obavestiti prodavca bez odlaganja itd. Sporove koji proističu iz ugovora u privredi rešavaju trgovinski sudovi. Posebna pravila postupka pred trgovinskih sudovima (uključujući i kraće rokove za izjavljivanje pravnih lekova) omogućavaju brže rešavanje privrednih sporova. 311
Vidi: Jankovec, I., op. cit., str. 240. i 241.
III.
UGOVOR O PRODAJI U PRIVREDI 1. Pojam, osobine
Ugovorom o prodaji u privredi obavezuje se prodavac da kupcu preda robu da bi na njoj stekao pravo svojine ili mu pribavio neko pravo (npr. pravo industrijske svojine), a kada vršenje tog prava zahteva držanje robe da mu preda i robu, dok se kupac obavezuje da prodavcu plati cenu u novcu i preuzme robu.312 Ovaj ugovor zaključuju između sebe privredni subjekti (privredna društva, preduzetnici, zadruge itd.), a ima za predmet prodaju robe. Prodaja robe je osnovni ugovor od svih ugovora u privredi.313 Prodaja je u rimskom pravu označavana kao kupoprodaja (emptio - vendi314 tio). Iako su evropske zemlje (izuzimajući Veliku Britaniju) nastavile pravnu tradiciju rimskog prava, za označavanje prodaje ne koriste isti naziv. Tako, FGZ, i IGZ ovaj ugovor nazivaju “prodaja”. OIZ AGZ i NGZ označavaju ga izrazom “kupovina”, dok SGZ koristi izraz “prodaja i kupovina”. GZRF, ŠvZO i GKH prodaju označavaju kao “kupovinu i prodaju”. Izraz “prodaja” usvojio je ZOO (čl. 454 - 551), ali nedosledno. Naime, ZOO je odredbama čl. 534 - 537 regulisao “kupovinu na probu”. Pre donošenja i stupanja na snagu ZOO u propisima, pravnoj teoriji i praksi korišćen je izraz “kupoprodaja” ili “kupovina i prodaja” (na primer, u Opštim uzansama za promet robom). Pravne osobine. Ugovor o prodaji je neformalan (zakonska pisana forma propisana je za ugovore o prodaji nepokretnih stvari - član 455. ZOO), imenovan, dvostranoobavezan, teretan, kauzalan, komutativan, sa trenutnim ili trajnim izvršenjem obaveza, sa sporazumno određenom sadržinom ili po pristupu.315 312
313 314
315
Vidi: član 454. ZOO; član 222. OIZ; paragraf 641. SGZ; paragraf 1053. AGZ; član 184. ŠvZO; član 1470 IGZ; paragraf 433. NGZ; član 454. GZRF; knjiga 7, član 1. HGZ; član 1582. FGZ; član 2 - 106. JTZ SAD; A. Harding Boulton, The making of business contracts, Sweet - Maxwell, London, 1972, strana 15; S. B. Marsh and J. Soulsbi, Business Law, Mc Graw - Hill Book Compani (UK) Limited, London, 1975, strana 144; Velimirović, M., Ugovori u privredi, Poslovna politika, Beograd, 1994, strana 54; Jankovec, I., op. cit., strana 341; Vasiljević, M., op. cit., strana 395; Antonijević, Z., Privredno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1976, strana 258; Kapor, V., Carić, S., Ugovori robnog prometa, Finansijski studio, Beograd, 1969, strana 102. Vidi: A Harding Boulton, op. cit., strana 7. Vidi, na primer: Gaj, Institucije, Nolit, Beograd, 1982, I, 27, 53, 113, 119, 160. itd; II, 49, 50, 61, 64. itd; III, 77 - 79, 81, 84, 129 itd; IV, 28, 35, 36, 40 itd; Stanojević, O., Rimsko pravo, Nomos, Beograd, 1997, strana 293; Horvat, M., Rimsko pravo, Školska knjiga, Zagreb, 1974, strana 268. Vidi, na primer: Perić, Ž., O ugovoru o prodaji i kupovini, Beograd, 1986, NIU Službeni list SFRJ, Beograd, strana 25; Blagojević, B., Građansko - pravni obligacioni ugovori, Naučna knjiga, Beograd, 1952, strana 21.
253
254
2. Sastojci ugovora Bitni sastojci ugovora o prodaji su roba i cena.316 Prodaja u privredi je punovažna i kada u njoj cena nije određena, jer je zakonom predviđeno na koji način će se cena odrediti. Strane svojom voljom mogu odrediti da su i drugi sastojci ugovora o prodaji bitni. Ugovor je zaključen kad su se strane saglasile o njegovim bitnim sastojcima. Prirodni sastojci su svojstveni određenom ugovoru i kada ih on ne sadrži. Prodavac je, tako, dužan predati robu kupcu u ispravnom stanju, zajedno sa njenim pripacima. Predaja robe vrši se u mestu sedišta prodavca. Takođe, prodavac odgovara za pravne i materijalne nedostatke robe na osnovu čl. 478 - 515. ZOO i kada strane ugovorom nisu regulisale ove odnose. Slučajne sastojke ugovora strane predviđaju svojom voljom i oni se nikad ne podrazumevaju. Oni su punovažni ako su mogući i dopušteni, a ne mogu zadirati u bitne sastojke ugovora. U ugovoru o prodaji se kao slučajni sastojci ugovaraju: uslov, rok, kapara, odustanica, ugovorna kazna, avans itd.
3. Roba 3.1. UOPŠTE
Roba je stvar namenjena tržištu. Predmet prodaje su stvari (prvenstveno pokretne, ali i nepokretne ako imaju svojstvo robe - na primer: stanovi ili kuće za tržište) koje su u prometu. U našem pravu ugovor o prodaji može imati za predmet električnu energiju, gas, atomsku energiju itd.317 Strani i domaći novac može, pod određenim uslovima, biti predmet prodaje - na primer, zlatni novac se prodaje za papirni novac, ili se prodaju dinari za neku stranu valutu.318 Hartije od vrednosti ne mogu biti predmet ugovora o prodaji.319 Naime, promet hartijama od vrednosti regulisan je posebnim zakonom. Punovažna je prodaja buduće robe - one koja ne postoji u momentu zaključenja ugovora već treba da se izradi ili proizvede.320 Strane mogu ugovoriti da je buduća 316
317
318
319
320
Uzansa 6. st. 1. i 2. OUZ propisuje: “Bitni sastojci ugovora o kupovini i prodaji, po prirodi posla, su predmet i cena. Predmet i cena moraju biti ugovorom određeni”. Član 5. stav 3. knjige 7. GKH propisuje da se odredbe ugovora o prodaji ne primenjuju na obezbeđenje snabdevanja potrošača vodom ili gasom cevovodima. Vidi: Marković, L., Obligaciono pravo, NIU Službeni list SRJ, Beograd, 1997, strtana 412 suprotno: Vasiljević, M., op. cit., strana 400. Suprotno: Velimirović, M., ibidem. Član 2. Konvencije UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe iz 1980 (označava se i kao Bečka konvencija) propisuje da se Konvencija ne primenjuje na prodaju hartija od vrednosti i novca, električne energije itd. Vidi: Marković, L., op. cit., strana 416; Ralph H. Folsom, Michael NJ. Gordon, John A. Spanogle, Međunarodni trgovački poslovi, Pravni fakultet Sveučilišta u Rijeci, Rijeka, 1998, strana 41; član 2. 105. JTZ SAD. Vidi: član 458. stav 3. ZOO; član 3. stav 1. Konvencije UN o međunarodnoj prodaji robe.
roba predmet prodaje pod suspenzivnim uslovom tako da obaveza plaćanja cene nastaje u momentu nastanka i predaje robe kupcu (emptio rei speratae) - prodaja broda koji će se tek sagraditi. Ako roba ne nastane kupac nije dužan platiti cenu. Prodavac može prodati i tuđu robu s obzirom da predaja robe u ugovoru o prodaji može uslediti nakon zaključenja ugovora.321 Prodaja tuđe robe obavezuje ugovorače, ali kupac koji nije znao ili nije morao znati da je roba tuđa može, ako se usled toga ne ostvaruje cilj ugovora, raskinuti ugovor i tražiti naknadu štete. Predmet prodaje može biti individualno ili generički (po rodu) određena roba. Kada je u času zaključenja ugovora o prodaji individualno određena roba o kojoj je ugovor propala, ugovor o prodaji je ništav. Ukoliko je predmet obaveze prodavca generički određena roba propašću te robe ne prestaje obaveza prodavca pošto rod ne propada - genera non pereunt. Ako je u času zaključenja ugovora individualno određena roba bila samo delimično propala, kupac može raskinuti ugovor ili ostati pri njemu uz srazmerno sniženje cene ako delimična propast ne smeta postizanju svrhe ugovora, ili ako za određenu robu postoji takav običaj u pravnom prometu. Prodavac se može obavezati da će kupcu pribaviti prodato pravo. Tako predmet ugovora o prodaji može biti prodaja prava službenosti. Vršenje tog prava zahteva i državinu stvari pa za prodavca nastaje obaveza da kupcu preda i državinu stvari. Ugovorom o prodaji može se prenositi neko pravo industrijske svojine itd. 3.2. RIZIK PROPASTI ILI OŠTEĆENJA ROBE
Rizik slučajne propasti ili oštećenja robe koja je predmet prodaje snosi prodavac sve dok je roba u njegovom posedu. Rizik ne prelazi na kupca ako je on zbog nekog nedostatka predate robe raskinuo ugovor i tražio zamenu robe. Ako predaja individualno određene robe nije izvršena zbog docnje kupca, rizik prelazi na kupca u času njegovog dolaska u docnju. Kad je predmet ugovora roba određena po rodu, rizik prelazi na kupca u docnji ako je prodavac izdvojio robu očigledno namenjenu za izvršenje predaje i o tome poslao obaveštenje kupcu. Ukoliko zbog prirode robe određene po rodu prodavac ne može izdvojiti jedan njihov deo, dovoljno je da je prodavac izvršio sve radnje koje su potrebne da bi kupac mogao preuzeti robu i o tome odaslao obaveštenje kupcu. Ako je pre predaje rizik slučajne propasti ili oštećenja robe prešao na kupca, prodavac je dužan čuvati robu sa pažnjom dobrog privrednika, i radi toga preduzeti potrebne mere. Prodavac nema pravo na naknadu troškova potrebnih radi očuvanja robe. On je ovlašćen položiti robu kod suda ili je prodati na javnoj prodaji. 321
Takav stav prihvatala je i starija pravna teorija: vidi, na primer: Marković, L., op. cit., strana 415; Perić, Ž., op. cit., strana 33.
255
256
4. Cena Osnovna obaveza kupca je da isplati cenu. Cena je novčani ekvivalent za robu koju prodavac prodaje kupcu i mora biti izražena u novcu.322 Ako cena nije izražena u novcu nego u jednoj ili više stvari tada između ugovornih strana nije zaključena prodaja nego ugovor o razmeni; zakupu ili neki drugi imenovani ugovor. Cena je bitan sastojak ugovora. Ona se, po pravilu, određuje ugovorom izričito (određena cena) ili ugovor sadrži dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti (odrediva cena). Ako cena u ugovoru o prodaji u privredi nije određena ili odrediva kupac je dužan platiti cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku ove razumnu cenu. Razumna cena je tekuća cena u vreme zaključenja ugovora, a ako se ni ona ne može utvrditi cenu će odrediti sud prema okolnostima slučaja.323 Cena je odrediva kada je određivanje cene povereno trećem licu. Ako treće lice kome je povereno određivanje cene neće ili ne može da je odredi, a ugovorači se ne slože naknadno o određivanju cene niti ugovor raskinu, smatraće se da je ugovorena razumna cena. Ne proizvodi dejstvo odredba ugovora kojom se određivanje cene ostavlja na volju jednom ugovaraču.324 U tom slučaju kupac duguje cenu kao da ona nije određena. Kada su kupac i prodavac ugovorili tekuću cenu, kupac duguje cenu utvrđenu zvaničnom evidencijom na tržištu mesta prodavca u vreme kada je trebalo da usledi ispunjenje. U odsustvu evidencija tekuća cena se određuje na osnovu elemenata pomoću kojih se prema običajima tržišta utvrđuje cena. Sud će, prilikom određivanja cene, uzeti u obzir običaje važeće na tržištu mesta prodavca. Kada je ugovorena cena veća od one koja je propisana, kupac duguje samo iznos propisane cene, a ako je već isplatio cenu ima pravo zahtevati da mu se vrati razlika. Ukoliko je ugovorena cena niža od propisane prodavac je ovlašćen zahtevati iznos propisane cene.
5. Obaveze prodavca Osnovne obaveze prodavca u ugovoru o prodaji su: da isporuči prodatu robu kupcu, prenese mu na robi pravo svojine i zaštiti kupca od materijalnih i pravnih nedostataka robe.325 322 323
324
325
Marković, L., op. cit., strana 419. Uporedi: član 2 - 305. stav 1. JTZ SAD; član 4. knjige 7. GKH; član 212. ŠvZO; član 55. Konvencije UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe. Suprotan stav usvojen je u članu 2 - 305. stav 2. JTZ SAD: “U slučajevima kad je predviđeno da će cenu utvrditi jedna strana, prodavac ili kupac, cena se mora utvrditi u dobroj veri”. Član 1476. IGZ određuje da su glavne obaveze prodavca: da preda stvar kupcu; da mu obezbedi sticanje svojine na stvari ili pravu, ukoliko sticanje nije neposredna posledica ugovora i obaveza da kupca štiti od evikcije.
5.1. ISPORUKA ROBE KUPCU 5.1.1. Uopšte Ugovor o prodaji obavezuje prodavca da kupcu isporuči robu da bi na njoj stekao pravo svojine ili mu prenese neko drugo pravo.326 Pod pojmom isporuka smatraju se sve radnje koje je prodavac dužan obaviti, prema ugovoru i prirodi posla, da bi kupac mogao primiti isporuku.327 Isporuka se razlikuje od predaje stvari (traditio) u građanskom pravu kao uslovu za sticanje prava svojine. Zaključenjem ugovora o prodaji u građanskom pravu nastaje između prodavca i kupca obligacioni odnos koji je osnov (titulus) za sticanje stvarnog prava na stvari ili nekog drugog prava.328 U privrednom pravu isporuka ima prvenstveno obligaciono - pravni, a u građanskom pravu stvarno - pravni karakter.329 Ipak, kupac kome je roba isporučena, po pravilu, na njoj stiče pravo svojine.330 Stoga se može dogoditi da je izvršena isporuka, ali da prodavac nije predao robu kupcu da bi na njoj mogao steći pravo svojine.331 5.1.2. Način isporuke Isporuka robe obavlja se fizičkom (realnom) predajom te robe u posed sticaoca, simboličnom isporukom - predajom kupcu isprave na osnovu koje može raspolagati sa tom robom, kao i uručenjem nekog dela stvari ili izdavajanjem ili drugim označavanjem stvari koje znači predaju stvari (na primer: predajom ključeva skladišta, predajom robnih dokumenata: skladišnice, tovarnog lista, teretnice itd) ili fiktivnom predajom (predaja se vrši izjavama volje ugovornih strana kojom se menja osnov držanja robe).332 Fiktivna isporuka robe može se izvršiti kratkom rukom (traditio brevi manu) ako je kupac već bio u državini robe npr.: kao zakupac poslovnog prostora ili skladištar, pa kupi robu i stekne pravo svojine u trenutku zaključenja ugovora.333 Isporuka robe je fiktivna ako je prodavac prodao robu i na 326 327 328 329
330
331 332 333
Vidi član 9. stav 1. Knjiga 7 HGZ. Vidi uzansu 70. stav 2. Opštih uzansi za promet robom. Vidi: Marković, L., op. cit., strana 449; Perić, Ž., op. cit., strana 70. Pravilo je da se isporuke robe obavlja sa ciljem da se na njoj stekne pravo svojine. Tako je član 30. Konvencije UN o ugovorima o međunarodnoj predaji robe propisao: “Prodavac je dužan da na način predviđen ugovorom i ovom Konvencijom, isporuči robu, preda dokumente koji se na robu odnose i prenese svojinu na robi”. Ugovorne strane se mogu sporazumeti da će prodavac, iako je robu isporučio kupcu, na njoj zadržati pravo svojine, sve dok kupac u potpunosti ne isplati iznos cene (pactum reservati domini) - vidi, na primer: Babić, I., Prodaja sa obročnim otplatama cene, Svjetlost Sarajevo, 1982, str. 49 - 58. Vidi: Goldštajn, A., op. cit., strana 212; Kapor, V. i Carić, S., op. cit., strana 110. Vidi: Krulj, V., op. cit., str. 78. i 79. Vidi: Gavella, N., Posjed, odrenica u knjizi Stvarno pravo, Informator, Zagreb, 1998, str. 139. i 140; Stanković, O. i Orlić, M., Stvarno pravo, Naučna knjiga, Beograd, 1986, strana 124, član 34. stav 3. ZOSPO.
257
258
njoj preneo svojinu na kupca, ali je robu zadržao po nekom drugom osnovu, koji je uži od prava svojine - kao skladištar, ostavoprimac itd. (constitutum possessorium). Kupac stiče pravo svojine na robi u trenutku zaključenja ugovora o prodaji.334 Ugovorom o prodaji može se preneti i pravo svojine na robi koju drži treće lice (npr.: skladištar, ostavoprimac, zakupac, poslugoprimac itd). Pravo svojine na robi prelazi na kupca u trenutku zaključenja ugovora i smatra se da je tada izvršena i isporuka (cessio vindicationis). Treće lice ima pravo da prema novom vlasniku istakne sve prigovore koje je imao i prema ranijem vlasnku.335 Pravo svojine na nepokretnost stiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Ako nije šta drugo ugovoreno ili ne proizilazi iz prirode konkretnog ugovora prodavac je dužan predati stvar kupcu u ispravnom stanju, zajedno sa njenim pripacima. Plodovi i druge koristi od stvari pripadaju kupcu od dana kada je prodavac bio dužan da mu ih preda. 5.1.3. Mesto isporuke Prodavac je dužan predati robu u mestu predviđenom ugovorom. Kad mesto predaje nije određeno ugovorom, predaja stvari vrši se u mestu u kome je prodavac u času zaključenja ugovora imao svoje sedište, odnosno prebivalište (a u nedostatku ovoga svoje boravište). Ako je u vreme zaključenja ugovora stranama bilo poznato gde se individualno određena roba nalazi, odnosno gde treba da bude izrađena, isporuka robe vrši se u tom mestu. Isporuka robe određene po rodu koja se prema ugovoru ima uzeti iz određenog stovarišta ili mase, vrši se u mestu gde se to stovarište ili masa nalazila u trenutku zaključenja ugovora. U slučaju da je, prema ugovoru o prodaji, potrebno izvršiti prevoz robe u drugo mesto koje je različito od mesta isporuke, a ugovorom nije određeno mesto ispunjenja zaključena je distanciona prodaja. Tada se smatra da je isporuka izvršena uručenjem stvari prevoziocu ili licu koje organizuje otpremu (vozaru ili špediteru).336 Ukoliko postoji sumnja o tome da li će se isporuka izvršiti u mestu otpreme ili mesu opredeljenja, isporuka će se izvršiti u mestu otpreme. Mesto otpreme je utovarna stanica, luka ukrcaja ili pristanište prodavca. Mesto opredeljenja je mesto određeno ugovorom u koje bi roba trebalo da bude isporučena.337 Prodavac koji je dužan poslati robu kupcu mora zaključiti na uobičajeni način i pod uobičajenim uslovima ugovore potrebne za izvršenje prevoza do određenog mesta i isporučiti robu kupcu u vreme predviđeno ugovorom. 334 335 336
337
Vidi član 34. stav 4. ZOSPO. Vidi član 34. stav 5. ZOSPO. Takvo rešenje usvojili su, na primer: član 472. ZOO; uzansa broj 76. OUZ; član 185. stav 2. ŠvZO; član 2 - 401. stav 2. a) JTZ SAD; član 32. stav 1. Konvencije UN o međunarodnoj prodaji robe; član 13. Knjiga 7. HGZ. Vidi uzansu broj 74. OUZ.
5.1.4. Rok (vreme) isporuke Rok isporuke robe se, po pravilu, određuje ugovorom. Strane, međutim, mogu propustiti da odrede rok isporuke ugovorom. U tom slučaju prodavac je dužan da izvrši prodaju u razumnom roku posle zaključenja ugovora, s obzirom na prirodu robe i na ostale okolnosti. Isporuka robe o roku može biti određena kao bitni sastojak ugovora ili kao nebitni. Ako je rok bitni sastojak ugovora (fiksni rok) isporuka robe se mora izvršiti u roku određenom ugovorom, i kad taj dan pada u nedelju ili državni praznik.338 Ako prodavac robu ne isporuči u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu. Kupac može održati ugovor na snazi ako po isteku roka, bez odlaganja, obavesti dužnika da zahteva ispunjenje ugovora.339 Precizno određivanje dana isporuke ne znači da, samim tim, rok postaje bitni sastojak ugovora.340 Iz prirode ugovora o prodaji može proizilaziti da ispunjenje o roku nije bitan sastojak ugovora. U tom slučaju prodavac zadržava pravo da i posle isteka roka isporuči robu, a kupac da zahteva njenu isporuku. Ako dužnik želi raskinuti ugovor, mora ostaviti prodavcu primeren naknadni rok za isporuku robe. Ukoliko prodavac robu ne isporuči ni u naknadnom roku ugovor o prodaji se raskida po samom zakonu.341 Strane mogu odrediti rok isporuke upotrebom određenih izraza kao što su: “početkom meseca”, “sredinom meseca”, “kraj meseca”. Ovi izrazi znače: “početak meseca” - prvi dan u mesecu, “sredina meseca” - petnaesti, a “kraj meseca” - poslednji dan u mesecu, ako što drugo ne proizilazi iz namere strana ili iz prirode ugovornog odnosa.342 Upotreba bilo kojeg od navedenih izraza određuje u koji dan će se isporuka izvršiti.343 Ugovorom o prodaji može biti ugovorena primena Opštih uzansi za promet robom ili iz okolnosti proizilaziti da su njihovu primenu strane imale u vidu. Tako, rok isporuke određen u ugovoru izrazom: “početkom meseca” - označva vreme od prvog do zaključno desetog dana u mesecu. U tom slučaju upotrebljeni izrazi znače da će se predaja robe izvršiti u toku izvesnog perioda vremena. Ako ugovorom nije određeno koja će strana imati pravo da odredi datum predaje u granicama tog perioda, to pravo pripada prodavcu, osim kad iz okolnosti slučaja proizilazi da je određeivanje datuma predaje ostavljeno kupcu. Ukoliko na 338
339 340 341 342
343
Suprotno rešenje usvojeno je u uzansi 90. stav 1. OUZ. Vidi i: član 77. stav 3. i član 467. stav 1. ZOO; uzansu broj 80. stav 1. OUZ. Uporedi: Jankovec, I., op. cit., strana 359; Velimirović, M., op. cit., strana 74; Vasiljević, M., op. cit., strana 407; Krulj, V., op. cit., strana 84. Vidi član 125. ZOO. Suprotno: Velimirović, M., op. cit., strana 74. O računanju rokova vidi član 77. st. 1 - 3. ZOO. Ova pravila (određena članom 77. stav 4. ZOO) važe ako ako strane nisu ugovorile primenu Opštih uzansi za promet robom (vidi član 1107. stav 2., a u vezi sa članom 21. ZOO). Ako su strane ugovorile primenu Opštih uzansi za promet robom, ili ako iz okolnosti proizilazi da su njihovu primenu htele, navedeni izrazi koji označavaju rok izvršenja isporuke imaju druga značenja - vidi uzansu broj 82. OUZ. Suprotno: Jankovec, I., op. cit., strana 360.
259
260
jedan od navedenih načina nije određen datum predaje robe, prodavac je dužan izvršiti predaju u razumnom roku posle zaključenja ugovora. Razumni rok se određuje s obzirom na prirodu robe i na ostale okolnosti.344 Prodaja je dvostrano obavezni ugovor koji je podvrgnut pravilima istovremenog ispunjenja obaveza. Stoga, ako što drugo nije ugovoreno ili uobičajeno, prodavac nije dužan predati robu ako mu kupac ne isplati cenu istovremeno, ili nije spreman da to istovremeno učini, ali kupac nije dužan isplatiti cenu pre nego što je imao mogućnost da pregleda stvar. Ako se predaja robe ostvaruje uručenjem prevoziocu ili licu koje organizuje prevoz, prodavac je ovlašćen: 1) da odloži odšiljanje robe prevoziocu do isplate cene ili 2) da pošalje robu tako da zadrži pravo da raspolaže sa njom za vreme prevoza. Ukoliko je prodavac zadržao pravo da raspolaže robom za vreme prevoza on može zahtevati da roba ne bude predata kupcu u mestu opredenjenja dok ne isplati cenu, a kupac nije dužan isplatiti cenu pre nego što je imao mogućnost da pregleda robu. Kupac nije ovlašćen odbiti isplatu cene zbog toga što nije imao mogućnosti da pregleda stvar, ako ugovor predviđa plaćanje uz predaju odgovarajuće isprave. 5.2. ODGOVORNOST ZA NEDOSTATKE STVARI
Ugovor o prodaji je dvostrano obavezan i sa naknadom (teretan). Stoga prodavac odgovara za materijalne nedostatke i pravne nedostatke robe. 5.2.1. Odgovornost prodavca za materijalne nedostatke Pojam. Kupac kupuje robu da bi na njoj stekao pravo svojine i koristio je za odgovarajuću svrhu. Samo roba koja je ispravna i ima potrebne osobine može se upotrebljavati na ugovoreni odnosno uobičajen način. Prodavac garantuje da roba ima svojstva koja se obično kod prodate robe nalaze i koja se pretpostavljaju.345 Na osnovu tih okolnosti kupac je i odredio prodajnu cenu.346 Prodavac je odgovoran kupcu ako se, suprotno tome, utvrdi da roba nema potrebna svojstva. Prodavac odgovara za materijalne nedostatke robe koje je ona imala u času predaje kupcu. Prodavac odgovara i za one materijalne nedostatke koji se pojave posle prelaza rizika na kupca ako su posledica uzroka koji je postojao pre toga (životinja predata kupcu je bila zaražena pre predaje, i nakon toga, ugine), bez obzira da li mu je nedostatak bio poznat. 344
345
346
Isto rešenje usvojeno je u članu 33. tačka a) Konvencije UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe. Odgovornost za materijalne nedostatke se označava kao garancija za fizička svojstva robe, odgovornost za mane robe itd. - uporedi: Kapor, V. i Carić, S., op. cit., strana 117; Vasiljević, M., op. cit., strana 409; Goldštajn, A., op. cit., strana 263. Uporedi: Marković, L., op. cit., strana 464; Perić, Ž., O ugovoru o prodaji i kupovini, NIU Službeni list SFRJ, Beograd, 1986, strana 378; Specijalni deo obligacionog (tražbenog) prava - o pojedinim ugovorima, po predavanjima, bez godine, strana 186.
Materijalni nedostatak postoji: 1) ako roba nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za promet; 2) ako roba nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu za koju je kupac nabavlja, a koja je bila poznata prodavcu, ili mu je morala biti poznata; 3) ako roba nema svojstva i odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene odnosno propisane; 4) kada je prodavac predao robu koja nije saobrazna uzorku ili modelu, osim ako su uzorak ili model pokazani samo radi obaveštenja. U slučaju da roba nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za promet ili ako roba nema svojstva i odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene odnosno propisane, prodavac ne odgovara za nedostatke robe ako su u času zaključenja ugovora oni bili poznati kupcu ili mu nisu mogli ostati nepoznati. Tada se pretpostavlja da je kupac pristao da kupi robu sa tim nedostacima.347 Međutim, ako je prodavac izjavio da roba nema nikakve nedostatke ili da roba ima određena svojstva ili odlike prodavac odgovara i za nedostatke koje je kupac mogao lako opaziti. Odgovornost prodavca za materijalne nedostatke robe je isključena i kada je ona prodata na javnoj prodaji. Vidljivi i skriveni nedostaci robe. Vidljivi nedostaci robe su oni koje bi brižljivo lice, sa prosečnim znanjem i iskustvom lica istog zanimanja i struke kao kupac mogao lako opaziti, pri uobičajenom pregledu stvari. Vidljivi nedostatak se, shodno tome, određuje objektivno, prema zamišljenom, prosečnom kupcu, a ne prema brižljivosti konkretnog kupca. Kupac je dužan da primljenu stvar na uobičajeni način pregleda ili je da na pregled, čim je to prema redovnom toku stvari moguće. O vidljivim nedostacima kupac je dužan obavestiti prodavca bez odlaganja. Ako kupac prodavca ne obavesti o vidljivom nedostatku bez odlaganja, gubi pravo koje mu po tom osnovu pripada. Skriveni nedostaci robe se ne mogu otkriti uobičajenim pregledom, prilikom preuzimanja stvari, nego tek nakon prijema robe. Prodavac odgovara i za takve nedostatke do isteka šest meseci od predaje robe, izuzev kada je ugovorom određen duži rok, ako je kupac o tom nedostatku obavestio prodavca bez odlaganja. Ako je kupac neblagovremeno podneo prigovor zbog skrivenih nedostataka robe, gubi prava prema prodavcu. Prodavac, međutim, može prihvatiti i neblagovremeni prigovor. Odgovornost prodavca za materijalne nedostatke robe je dispozitivnog karaktera pa je ugovorači mogu ograničiti ili sasvim isključiti. To može proizilaziti iz izraza upotrebljenih u ugovoru - na primjer da se kupuje roba “takva - kakva “ “viđeno - odobreno” (isključuje se odgovornost prodavca za vidljive nedostatke) ili prodaja “đuture”. Ništava je odredba ugovora o ograničenju ili isključenju odgovornosti za nedostatke robe ako je nedostatak bio poznat prodavcu, a on o njemu nije obavestio kupca, kao i kad je prodavac nametnuo tu odredbu koristeći svoj poseban monopolski položaj. Kupac koji se odrekao prava da raskine ugovor zbog 347
Vidi: grupa autora, Komentar Zakona o obligacionim odnosima, Savremena administracija, Beograd, 1980, tom I, strana 973.
261
262
nedostataka robe zadržava ostala prava zbog tih nedostataka. Da bi zaštitio svoja prava zbog nedostatka robe kupac mora blagovremeno podneti prigovor prodavcu da roba ima nedostatak. Prava kupca. Ako je kupac blagovremeno i uredno obavestio prodavca da stvar ima vidljivi ili skriveni nedostatak može alternativno zahtevati od prodavca: 1) ispunjenje ugovora (tj. da prodavac nedostatak ukloni ili mu preda drugu robu bez nedostatka); 2) sniženje cene ili 3) izjaviti prodavcu da raskida ugovor. Kupac ne gubi pravo i kada nije blagovremeno i uredno obavestio prodavca ako je prodavac nesavestan. Kupac koji je zbog nedostataka predate robe pretrpeo štetu (bez obzira da li je zahtevao ispunjenje ugovora ili sniženje cene ili raskid ugovora) ima pravo i na naknadu štete po pravilima o ugovornoj odgovornosti za štetu. Kada je kupac zbog nedostataka predate robe pretrpeo štetu i na drugim svojim stvarima ili je zbog toga smanjena njegova imovina ima pravo i na naknadu vanugovorne štete. ZOO (prodavac je kupcu prodao zaraženog konja te, osim obaveze da kupcu naknadi štetu nastalu neispunjenjem ugovora o prodaji, duguje mu i naknadu vanugovorne štete prouzrokovane tako što se zaraza sa predatog konja proširila i na ostale zdrave kupčeve konje). Ukoliko se kupac opredelio za ispunjenje ugovora, a prodavac ga ne dobije u razumnom roku kupac može: 1) da zahteva sniženje cene ili 2) izjaviti da raskida ugovor. 5.2.2. Garancija za ispravno funkcionisanje robe Garancija za ispravno funkcionisanje stvari je vrsta odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke određene vrste stvari (tehničke robe), na osnovu garantnog lista predatog kupcu. U pravnoj teoriji se ova vrsta odgovornosti označava kao ugovorna, dok se opšta odgovornost prodavca za bilo koju prodatu stvar naziva zakonskom.348 Ako je predmet prodaje određena tehnička roba (neka mašina, motor, aparat i sl.) za ispravno funkcionisanje te stvari odgovaraju i prodavac i proizvođač. Neki tehnički proizvodi moraju biti snabdeveni garantnim listom čija je sadržina određena propisima. Podavac tehničke robe, u tom slučaju, mora predati kupcu garantni list.349 Garantnim listom proizvođač jemči da će roba ispravno funkcionisati u toku određenog vremena, računajući od njene prodaje kupcu. Kupac može, ako roba ne funkcioniše ispravo u predviđenom vremenu, zahtevati od prodavca ili od proizvođača ili od uvoznika, odnosno zastupnika strane firme da robu opravi u razumnom roku ili ako to ne učini da mu, umesto nje, preda 348
349
Vidi: Radišić, J., Garancija za trajan kvalitet i odgovornost za štetu od stvari sa nedostatkom, Institut za uporedno pravo, Beograd, 1972, strana 39. Iako se garancija za ispravno funkcionisanje robe označava kao ugovorna odgovornost, obaveza davanja garancije za određenu robu propisana je imperativnim zakonskim odredbama.
robu koja ispravno funkcioniše. Ako je jedno od navedenih prava kupac ostvario prema prodavcu, prodavac se može (za iznos naknade štete) regresirati od proizvođača, odnosno uvoznika ili zastupnika strane firme. Prodavac, osim toga, ima pravo i na naknadu štete koju je pretrpeo zbog toga što je bio lišen upotrebe stvari od trenutka traženja opravke ili zamene do njihovog izvršenja. Garantni rok se, u slučaju manje opravke, produžava za vreme dok je kupac bio lišen upotrebe stvari. Kada je zbog neispravnog funkcionisanja stvar zamenjena ili bitnije opravljena, garantni rok počinje ponovo teći od zamene odnosno vraćanja bitnije opravljene robe. Ako je zamenjen ili bitnije popravljen samo neki deo robe, garantni rok počinje ponovo teći samo za taj deo. Ukoliko prodavac u razumnom roku ne opravi ili zameni robu kupac je ovlašćen raskinuti ugovor ili sniziti cenu i zahtevati naknadu štete. Ova ovlašćenja kupac može vršiti samo prema prodavcu kao ugovornoj strani, a ne i prema proizvođaču, uvozniku odnosno zastupniku strane firme (davaocu garancije). Prodavac odnosno davalac garancije dužan je da o svom trošku prenese robu do mesta gde bi trebalo da se popravi ili zameni, kao i da popravljenu, odnosno zamenjenu robu vrati natrag kupcu. Iako kupac ostaje vlasnik robe predate na opravku ili zamenu prodavac odnosno davalac garancije snosi rizik za njenu slučajnu propast ili oštećenje. U izradi pojedinih delova tehničke robe ili u izvršenju pojedinih radnji neretko učestvuje više samostalnih proizvođača (tako, u proizvodnjji automobila učestvuje mnoštvo kooperanata kao samostalnih proizvođača pojedinih delova). Za takvu robu finalni proizvođač izdaje garantni list i odgovara za njeno ispravno funkcionisanje u garantnom roku, a kooperanti odgovaraju finalnom proizvođaču za neispravno funkcionisanje robe koje potiče od tih delova ili od radnji, sve dok ne prestane odgovornost finalnog proizvođača prema kupcu robe. Prava kupca prema proizvođaču po osnovu garantnog lista gase se nakon isteka jedne godine računajući od dana kada je od njega tražena opravka ili zamena robe. 5.2.3. Odgovornost za pravne nedostatke (zaštita od evikcije) Prodavac je dužan kupcu preneti pravo svojine ili prodato pravo tako da mu obezbedi mirno uživanje stvari odnosno prava. Stoga on odgovara ako na prodatoj stvari odnosno pravu postoji neko pravo trećeg koje isključuje, umanjuje ili ograničava kupčevo pravo, a u čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristao da uzme robu opterećenu tim pravom. Ako je prodavac prodao kupcu neko pravo dužan je garantovati da ono postoji i da nema pravnih smetnji za njegovo ostvarenje. Prodavac se, prvenstveno, mora “lično uzdržati od svakog uzneimiravanja kupca”,350 ali i da štiti kupca od pretenzija trećeg lica. Prodavac, naime, odgovara kupcu ako je npr. prodao tuđu stvar te vlasnik zahteva vraćanje stvari podnošenjem vlasničke tužbe - rei vindicatio; ili je predata nepokretnost opterećena hipotekom 350
Perić, Ž., op. cit.,. strana 204
263
264
ili pravom službenosti; ili su na šasiji i motoru automobila falsifikovani brojevi umesto tvorničkih što onemogućava upotrebu automobila itd. Odgovornost za pravne nedostatke nastaje samo ako o nedostacima kupac nije obavešten, niti je pristao da kupi robu opterećenu tim pravom. Ukoliko treće lice polaže neko pravo na robu kupac je dužan o tome obavestiti prodavca i pozvati ga da u razumnom roku oslobodi robu od prava ili pretenzije trećeg (npr. treće lice vlasničkom tužbom zahteva vraćanje svoje stvari koju je prodavac prodao kupcu). Takva dužnost kupca ne postoji kada je prodavcu već poznato da treće lice polaže pravo na robu (npr. vlasnik robe od prodavca tužbom zahteva naknadu deliktne štete zbog krađe robe, a od kupca vraćanje robe). Kada je predmet ugovora stvar određena po rodu kupac je ovlašćen pozvati prodavca da mu isporuči drugu robu bez pravnog nedostatka. U slučaju da prodavac ne postupi po zahtevu kupca, a roba bude oduzeta (vlasnički zahtev trećeg lica je usvojen) ugovor se raskida po samom zakonu.
6. Obaveze kupca 6.1. UOPŠTE
Osnovne obaveze kupca su isplata cene i preuzimanje robe. Ugovorom, privrednim običajima ili zakonom mogu se predvideti i druge obaveze kupca. 6.2. ISPLATA CENE
Vreme isplate. Kupac je dužan platiti cenu u vreme određeno u ugovoru. S obzirom na trenutak predaje robe prodavac i kupac mogu ugovoriti: 1) da je prodavac dužan predati kupcu robu pre nego što mu cena bude potpuno isplaćena ili 2) da je kupac dužan platiti cenu pre predaje robe - predaja uz pretplatu. Ako takav sporazum izostane (ili to nije određeno običajima) važi dispozitivna odredba člana 516. stav 2. ZOO - da se plaćanje vrši u času u kome se vrši predaja robe. Kada prodavac vrši uzastopne (sukcesivne) isporuke kupac je dužan isplatiti cenu za svaku isporuku u času njenog preuzimanja, a ako je kupac dao prodavcu predujam, prve isporuke naplaćuju se iz predujma. Ova pravila u pogledu isplata cena u slučaju uzastopnih isporuka primenjuju se samo ako nije što drugo ugovoreno ili suprotno ne proizilazi iz okolnosti posla. Ako roba prodata na kredit daje plodove ili kakve druge koristi kupac, suprotno opštim odredbama koje regulišu docnju dužnika zbog neispunjenja novčane obaveze, duguje kamatu od kad mu je roba predata bez obzira na to da li je dospela obaveza za isplatu cene. Mesto isplate. Kupac je dužan platiti cenu na mestu određenom ugovorom. Ako mesto isplate nije određeno ugovorom ili ne proizilazi iz običaja koje su strane ugovorile (ili iz okolnosti ugovora proizilazi da su htele primeniti običaje), plaćanje se obavlja u mestu u kome se vrši predaja robe.
6.3. PREUZIMANJE STVARI
Kupac je, osim isplate cene, obavezan da preuzme robu koju mu predaje prodavac, a to je, istovremeno, i njegovo ovlašćenje. Preuzimanje robe znači vršenje potrebnih radnji od strane kupca da bi predaja bila moguća (npr. kupac je prodavcu radi preuzimanja robe dužan poslati specijalno teretno vozilo), kao i u odvoženju odnosno odnošenju robe. Kada kupac bez opravdanog razloga odbije da preuzme robu čija mu je predaja ponuđena na ugovoren ili uobičajen način i na vreme, prodavac je ovlašćen, ako ima osnovanog razloga da posumnja da kupac neće isplatiti cenu, da raskine ugovor. Kupac kome je roba uručena a on hoće da je vrati prodavcu nakon što je raskinuo ugovor ili je, umesto nje, zahtevao drugu stvar, dužan je robu čuvati sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina i sa tim ciljem preduzeti potrebne mere za očuvanje robe. Ako mere preduzete za očuvanje robe, izazivaju troškove kupac je ovlašćen da ih zahteva od prodavca. Kupac može odbiti da primi robu koja mu je upućena u mesto opredeljenja i tamo stavljena na raspolaganje. U tom slučaju dužan je da za račun prodavca, ako prodavac nije prisutan u mestu opredeljenja niti ovlašćeno lice koje bi je preuzelo u njegovo ime, da preuzme robu, a pod uslovima da je to moguće bez isplate cene i bez većih nezgoda ili preteranih troškova. Kupac je, pod pretpostavkama određenim ZOO, ovlašćen položiti robu kod suda ili je prodati.
IV. MODALITETI UGOVORA O PRODAJI 1. Ugovor o prodaji po uzorku ili modelu Ovaj ugovor je vrsta prodaje na osnovu koga nastaje obaveza prodavca da kupcu preda stvar koja je, po kvalitetu, saobrazna uzorku ili modelu, koga je prodavac deponovao kod kupca ili trećeg lica posle zaključenja ugovora. Model je trodimenzionalna kreacija stvari (npr. opeka, automobil, čizme, peć) u originalnoj veličini ili srazmerno umanjenom obliku, koji verno odražava osobine stvari. Uzorak je manja količina stvari prema kojoj će se isporučiti sva količina prodate stvari. Prodaja po uzorku ili modelu se, najčešće, zaključuje preko trgovinskog zastupnika ili na sajmovima. Kvalitet stvari se u prodaji po modelu ili uzorku utvrđuje upućivanjem na model ili uzorak. Ako su se strane pozvale na model ili uzorak ali i opisale kvalitet stvari tako da između njih postoji suprotnost, relevantna su svojstva pokazanog modela ili uzorka. Prodaju po uzorku ili modelu dokazuje strana koja za to ima pravni interes, tj. prvenstveno kupac. Uzorak ili model se nakon zaključenja ugovora deponuje kod druge strane (najčešće kupca) ili trećeg lica (npr. posrednika), o čemu se izdaje odgovarajuća overena priznanica ili potvrda. Stvar koju prodavac predaje kupcu,
265
266
na osnovu ovog oblika prodaje, mora biti striktno saobrazna uzorku ili modelu. Dozvoljeno je odstupanje koje je nebitno (neznatno) tako da ne umanjuje svojstvo stvari u meri koja bi je činila nesaobraznom modelu ili uzorku. Ako stvar koju je prodavac predao kupcu nije saobrazna uzorku ili modelu, prodavac odgovara po propisima o odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke stvari. Prodavac ne odgovara za nedostatak saobraznosti ako je uzorak, odnosno model, podneo kupac radi obaveštenja i približnog određivanja osobine stvari, bez obećanja saobraznosti.
2. Prodaja radi pokrića Prodaja radi pokrića ovlaćšuje prodavca da, nakon raskida ugovora o prodaji, trećem licu proda robu koju kupac nije preuzeo ili mu nije isplatio cenu, te zahteva naknadu štete koju je zbog toga pretrpeo. Ovu prodaju prodavac (poverilac) može izvršiti ako je između strana bio zaključen ugovor o prodaji koji je raskinut. Ugovor može biti raskinut po samom zakonu (kad je rok bitan sastojak ugovora) ili izjavom volje jedne strane, zbog toga što je kupac pao u docnju sa isplatom cene ili stvar nije preuzeo u određenom roku. Prodavac može izvršiti prodaju radi pokrića samo ako je predmet raskinutog ugovora o prodaji roba određena po rodu. Potrebu za prodajom radi pokrića, u slučaju spora, prodavac ne mora dokazivati. Prodaja radi pokrića mora se izvršiti u razumnom roku i na razuman način. Razuman rok je pravni standard koga će sud konkretizovati u svakom pojedinom slučaju, a računa se od raskida ugovora o prodaji. Prodavac može izvršiti prodaju sve dok ne protekne rok predviđen za zastarelost potraživanja iz raskinutog ugovora o prodaji. On se ne može koristiti prodajom radi pokrića ako iz njegovog ponašanja proizilazi da je, ustvari, odustao od ugovora i da bi time zloupotrebio svoje pravo. Prodaju radi pokrića prodavac mora izvršiti u relativno kratkom roku, koji predstavlja razuman rok. Takođe, prodavac je dužan da prodaju radi pokrića izvrši na razuman način, kao dobar domaćin, odnosno dobar privrednik. Prodavac robu može prodati na bilo kojem tržištu u zemlji, s tim što je o nameravanoj prodaji prodavac dužan obavestiti kupca (kupac bi, u tom slučaju, mogao npr. saopštiti prodavcu na kojem tržištu je najpovoljnije obaviti prodaju radi pokrića i sl). Propuštanje ove obaveze prodavca može uticati na visinu naknade štete koju zahteva od kupca iz raskinutog ugovora o prodaji. Kada je prodajom radi pokrića prodavac ostvario cenu koja je veća od ugovorene on nije u obavezi da razliku u ceni plati kupcu, ali bi se ona odbila od ugovorne štete koju je prodavac pretrpeo raskidom prodaje. Ako je prodavac prodajom radi pokrića postigao manju cenu od one koja je bila određena raskinutim ugovorom, prodavac ima pravo da zahteva razliku između cene određene ugovorom i cene koja je postignuta prodajom radi pokrića.
3. Kupovina radi pokrića Ovaj ugovor ovlašćuje kupca (poverioca) da, nakon raskida ugovora o prodaji, kupi robu koju mu prodavac (dužnik) nije isporučio i tako umanji razmere konkretne štete koju trpi. Ovlašćenje na kupovinu stvari radi pokrića stiče kupac ako su ostvarene određene pretpostavke. Ona je moguća samo nakon raskida ugovora o prodaji koji je bio zaključen. Ugovor može biti raskinut zbog docnje prodavca u izvršenju obaveze predaje robe ili zbog toga što ona ima nedostatke. Irelevantno je da li je prodaja raskinuta izjavom volje kupca ili je raskid nastupio po samom zakonu (kad je ispunjenje u roku bitan sastojak ugovora). Kupac može izvršiti kupovinu radi pokrića samo u slučaju da je predmet raskinutog ugovora o prodaji bila roba određena po rodu i da se kupuje, takođe, roba određena po rodu. Potrebu za izvršenje kupovine radi pokrića kupac ne mora dokazivati. Kupovina se mora izvršiti u razumnom roku i na razuman način. Razuman rok je pravni standard koga će sud konkretizovati u svakom pojedinom slučaju, a računa se od raskida ugovora o prodaji, s tim što ne može biti duži od roka zastarelosti potraživanja predviđenog za takav ugovor. Ali, kupac se ne može koristiti kupovinom radi pokrića ako iz njegovog ponašanja (ćutanja ili drugih okolnosti) proizilazi da je on odustao od ugovora i ako bi to predstavljalo zloupotrebu prava (tj. bilo protivno načelu poštenja i savesnosti. Kupac bi, ustvari, kupovinu radi pokrića trebalo da izvrši u relativno kratkom roku, po proteku roka isporuke robe, da bi na taj način nadoknadio potrebu za robom koje mu prodavac nije isporučio jer bi, po pravilu, kratki rok u kome je moguće izvršiti kupovinu radi pokrića, predstavljao razuman rok. Kupovina radi pokrića mora biti izvršena na razuman način. Kupac bi robu mogao nabaviti u bilo kojem mestu u zemlji ako je postupao sa pažnjom dobrog privrednika odnosno dobrog domaćina. Kupac može kupiti robu odgovarajućeg kvaliteta, lošijeg kvaliteta ili boljeg kvaliteta od onog predviđenog ugovorom, za istu, manju ili višu cenu od cene određene u raskinutom ugovoru. Ako je kupac za robu odgovarajućeg kvaliteta platio višu cenu od cene određene raskinutim ugovorom, kupac ima pravo zahtevati razliku cene od prodavca. Kad je kupac kupio robu po ceni koja je niža od one određene ugovorom nije u obavezi da prodavcu vrati razliku cene. Kupac nema pravo da na ime naknade štete zahteva razliku u ceni u slučaju da je po višoj ceni kupio robu radi pokrića boljeg, a ne odgovarajućeg kvaliteta. Ukoliko roba ima tržišnu cenu kupac je u obavezi da je kupi po toj ceni. Kada na različitim tržištima cena nije ista kupcu bi trebalo priznati prosečnu tržišnu cenu robe kupljene radi pokrića. O nameravanoj kupovini radi pokrića kupac je dužan obavestiti prodavca (koji mu npr. može pomoći u izboru najpovoljnijeg tržišta), kako bi docniji prigovori prodavca izostali. Propuštanje obe obaveze kupca može samo uticati na odmeravanje visine štete koju zahteva od prodavca zbog raskida ugovora o prodaji.
267
268
4. Prodaja sa zadržavanjem prava svojine Prodaja sa zadržavanjem svojine je ugovor na osnovu koga se prodavac pokretne robe obavezuje da preda robu kupcu odmah nakon zaključenja ugovora uz zadržavanje prava svojine na njoj, sve dok kupac ne isplati cenu u potpunosti (pactum reservati dominii). Ovaj vid prodaje predstavlja izuzetak od pravila da se svojina na pokretnoj stvari stiče predajom, a najčešće se ugovara u prodaji sa obročnim otplatama cene. Zadržavanje prava svojine predviđa se posebnom odredbom ugovora o prodaji. Punovažno je, međutim, ugovoriti zadržavanje prava svojine i naknadno, nakon zaključenja ugovora o prodaji, a najdocnije dok roba nije predata kupcu. Ugovor o zadržavanju prava svojine može biti zaključen i prostom saglasnošću volja. Da bi zadržavanje prava svojine delovalo prema kupčevim poveriocima mora biti učinjeno u obliku javno overene isprave, pre stečaja kupca ili pre plenidbe robe u izvršnom postupku. Ako se o pokretnoj robi vode posebne javne knjige pravo svojine može se zadržati samo ako je to predviđeno propisima o uređenju i vođenju tih knjiga. Ugovor o zadržavanju prava svojine stvara obaveze za obe ugovorne strane. Prodavac je u obavezi da robu preda kupcu i pravo svojine prenese na njega tek kada cenu plati u potpunosti, dok se kupac obavezuje da isplati cenu prodavcu nakon predaje robe, u određenom, ugovorenom roku. Prodajom i predajom robe kupac stiče ovlašćenje da je koristi i drži, a ne da i njome raspolaže. Rizik slučajne propasti ili oštećenja robe snosi kupac od časa kada mu je roba predata iako na njega nije preneseno pravo svojine. Ukoliko kupac ne plati cenu koja je dospela prodavac je ovlašćen da zahteva njenu isplatu prinudnim putem ili raskid ugovora.
5. Prodaja sa specifikacijom Prodaja sa specifikacijom je ugovor o prodaji robe određene po rodu u kome je kupac ovlašćen da docnije odredi kvalitet robei (oblik, meru ili koje druge pojedinostirobei) dostavljanjem prodavcu specifikacije u ugovorenom roku ili do proteka razumnog roka od trenutka prodavčevog traženja da to kupac učini. Ovaj modalitet prodaje proizvodi dejstva od zaključenja ugovora, a u slučaju da kupac ne dostavi specifikaciju do roka (određenog ugovorom ili do proteka razumnog roka računajući od prodavčevog traženja da to učini), prodavac može izjaviti da raskida ugovor ili obaviti specifikaciju prema onome što mu je poznato. Ako sam prodavac obavi specifikaciju dužan je obavestiti kupca o njenim pojedinostima i odrediti mu razuman rok da sam izvrši drukčiju specifikaciju. Ukoliko kupac u razumnom roku ne izvrši specifikaciju, obavezna je specifikacija koju je izvršio prodavac. Prodaja sa specifikacijom slična je prodaji po uzorku ili modelu. Između ova dva vida prodaje postoje razlike. Tako se, u vreme zaključenja prodaje po uzorku
ili modelu uzorak ili model predaju ili pokazuju prodavcu odnosno kupcu, dok je specifikaciju prvenstveno dužan izvršiti kupac, u određenom roku, nakon zaključenja ugovora.
6. Kupovina na probu Kupovina na probu je ugovor zaključen pod odložnim uslovom koji deluje od trenutka kada je zaključen, ako se uslov ispuni. Uslov je potestativan pošto zavisi samo od volje kupca kome je roba predata radi probe - tj. od izjave kupca da li roba odgovara njegovim željama (subjektivna proba). Pravo svojine, pravo raspolaganja ili neko drugo pravo koje je predmet kupovine na probu ne prelazi u imovinu kupca sve dok kupac ne obavesti prodavca da li ostaje pri ugovoru. Da li ostaje pri ugovoru kupac je dužan obavestiti prodavca u roku utvrđenom ugovorom ili običajem, a ako ga nema, onda u primerenom roku koji mu bude odredio prodavac, inače se smatra da je odustao od ugovora. Smatra se da je kupac ostao pri ugovoru, ako roba koja mu je predata radi probe do određenog roka, ne vrati bez odlaganja po isteku roka ili ne izjavi prodavcu da odustaje od ugovora. Rizik slučajne propasti ili oštećenja robe predate kupcu radi probe snosi prodavac do kupčeve izjave da ostaje pri ugovoru, odnosno do isteka roka kad je kupac bio dužan vratiti stvar prodavcu. U ugovorima u privredi često se ugovara objektivna proba. Tada opstanak ugovora o kupovini na probu ne zavisi od želje kupca nego od okolnosti da li roba ima određena svojstva ili da li je podobna za određenu upotrebu, što se utvrđuje npr. na osnovu propisanih standarda, ekspertize stručnih organizacija itd. Odredbe ugovora o kupovini na probu shodno se primjenjuju na kupovinu po pregledu i na kupovinu sa rezervom probanja. Kupovina na probu se razlikuje od kupovine sa rezervom probanja. Ugovor o kupovini na probu zaključuje se pod odložnim uslovom, a proizvodi dejstvo od trenutka zaključenja, ako se uslov ispuni, dok se kod kupovine sa rezervom probanja ugovor ne zaključuje dok se stvar ne isproba, a to je pretpostavka za zaključenje ugovora.
V.
UGOVOR O KOMISIONU 1. Pojam i osobine ugovora
Ugovorom o komisionu obavezuje se jedna ugovorna strana (komisionar) drugoj (komitentu) da će u svoje ime ali za račun komitenta obaviti jedan ili više poslova koje mu komitent poveri za određenu naknadu (proviziju).351 351
Vidi: član 771. ZOO; Kapor, V. i Carić, S., Ugovori robnog prometa, Centar za privredni konsalting, Novi Sad, 2000, str. 193;Velimirović, M., Ugovori u privredi, Poslovna politika, Beograd, strana 163; Vasiljević, M., Poslovno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1996, strana 464; Jankovec, I., op. cit., strana 449; Radojčić, S., Osnovi trgovačkog prava, Beograd, 1926, strana 173; Bartoš, M., Osnovi privatnog prava, bez godine, Beograd, str. 325.
269
270
Komision se razlikuje od posredovanja, zastupanja i ugovora o nalogu. Ugovorom o posredovanju obavezuje se posrednik da nastoji naći i dovestiu vezu sa nalogodavcem lice koje bi s njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu, ako taj ugovor bude zaključen, dok komisionar samostalno zaključuje pravni posao sa trećim licem. Ugovorom o trgovinskom zastupanju obavezuje se zastupnik da u ime i za račun svog komitenta preduzima pravne i faktičke radnje, za određenu naknadu dok komisionar pravne poslove preduzima u svoje ime, a za račun komitenta. Ugovorom o nalogu obavezuje se nalogoprimac prema nalogodavcu da za njegov račun preduzme određene poslove, a irelevantno je da li nalogoprimac ispunjava ugovor o nalogu u svoje ili u tuđe ime.352 Iako se komision razlikuje od zastupanja (zastupnik preduzima pravne radnje u ime i za račun zastupanog) na ugovor o komisionu shodno se primenjuju pravila o nalogu, ukoliko pravilima o komisionu nije drugačije određeno.353 U ugovornom komisionom odnosu su komitent i komisionar, dok treće lice, sa kojim komisionar zaključuje određeni pravni posao, nije u tom odnosu. Komisionar neposredno, kao samostalna ugovorna strana, stupa u odnos sa trećim licem (kome ne mora biti poznat komitent), sam postaje poverilac ili dužnik trećeg lica.354 Ugovor o komisionu je: 1) dvostrano-obavezan i teretan ugovora (obe strane preuzimaju prava i obaveze); 2) imenovan (regulisan je ZOO koji mu je odredio i ime); 3) neformalan (prema odredbama ZOO, ali se u praksi često zaključuje na unapred pripremljenom obrascu - ugovor po pristupu); 4) zaključuje se s obzirom na ličnost jedne ili obe ugovorne strane (ugovor intuitu personae).
2. Vrste ugovora o komisionu Ugovor o komisionu se može razvrstati s obzirom na predmet posla na prodajni komision i kupovni komision, a prema odgovornosti komisionara na obični komision (kome je, uglavnom, posvećeno ovo izlaganje) i komision delkredere. Prodajni komision stvara obavezu za komisionara da u svoje ime a za račun svog komitenta nastoji da proda robu (ili hartije od vrednosti) nekom trećem licu. Komisionar je dužan prodati robu po ceni koju je komitent odredio u svom nalogu. Ako bi robu prodao ispod određene cene odgovoran je komitentu za naknadu štete.355 Ukoliko je komisionar prodao robu po višoj ceni nego što je ugovorom 352
353
354
355
Vidi: Vučković, M., Zastupništvo, odrednica u EIP, tom treći, strana 976; grupa autora, Komentar Zakon o obligacionim odnosima, Savremena administracija, tom drugi, 1995, strana 1279. Slično rešenje usvojio je član 1731. IGZ: “Ugovor o komisionu je nalog koji ima za predmet kupovinu ili prodaju dobara za račun komitenta, a u ime komisionara (1705, 1706). Shodno tome je i istaknuto mišljenje da je komision jedna vrsta skrivenog zastupanja - vidi: Bartoš, M., op. cit., strana 325. Šogorov, S., Samostalno istupanje komisionara u našem pravu, Pravo – teorija i praksa, br. 4/84, strana 17. Antonijević, Z., op. cit., strana 302.
određeno dužan je ostvarenu cenu predati komitentu s tim što stiče ovlašćenje na uvećanu proviziju. Pravo svojine na robi, sve do njene prodaje, ima komitent koji je, shodno tome, ovlašćen da pravo svojine štiti svojinskim tužbama. Kupovni komision obavezuje komisionara da će nastojati da u svoje ime a za račun komitenta kupi određenu robu (ili hartije od vrednosti). Robu ili hartije od vrednosti koje je kupio komisionar ustupa svom komitentu. Komisionar se mora pridržavati naloga komitenta kojim je određeno po kojoj ceni može kupiti stvari, inače će odgovarati komitentu za prouzrokovanu štetu. Pravo svojine na kupljenim stvarima neposredno stiče komisionar, jer je istupao u svoje ime. Komisionar je u obavezi da preduzme sve radnje koje je dužan i može preduzeti kupac. Komitent stiče pravo svojine na stvarima kad mu te stvari komisionar preda u izvršenju svoje obaveze prema komitentu određene članom 780. stav 2. ZOO. Pre tog momenta komitent prema komisionaru ima obligacionopravni zahtev za predaju kupljene stvari.356 Komision delkredere je ugovor kojim se komisionar obavezuje da za naknadu (koja je veća od one koja se naplaćuje u osnovnom ugovoru o komisionu), obavi u svoje ime, a za račun komitenta jedan ili više poslova koje mu komitent poveri i da solidarno odgovara za ispunjenje obaveze trećeg lica. U odnosu na osnovni oblik komisiona komision delkredere se prvenstveno razlikuje po odgovornosti komisionara prema komitentu, ali i obavezi komitenta da komisionaru plati proviziju koja je veća nego kod osnovnog komisiona. Ipak, komision delkredere zadržava sva bitna opšta obeležja osnovnog ugovora o komisionu. Komisionar iz komisiona delkredere, takođe, istupa u svoje ime i za svoj račun357 i tako zadržava bitne osobine ugovora o komisionu. Izraz “delkredere” potiče od italijanske reči “del credere” koja se prevodi kao “jemčevina, jemčenje”.358 Upotrebljen u tekstu ugovora o komisionu on predstavlja akcesorni sporazum koji je zavisan od samostalnog (glavnog) ugovora o komisionu. Sve dok punovažno nije nastao osnovni ugovor o komisionu ne može nastati ni akcesorni ugovor. Ako je ništav osnovni ugovor ništav je i komision delkredere. Sporazum o komisionu delkredere može biti postignut prilikom zaključenja osnovnog oblika komisiona ili docnije, na primer, u aneksu tog ugovora. Prilikom ispunjenja ovog ugovora komisionar će tražiti sigurnog partnera što povećava troškove njegovog poslovanja. Stoga se opravdano ocenjuje da se komision delkredere 356 357
358
Ibidem, strana 301; Velimirović; M., op. cit., strana 167; Jankovec, I., op. cit., strana 457. Pojam komisionara je na sličan način uređen u uporednom pravu. Tako je član 94. FTZ odredio da je komisionar onaj koji istupa u sopstveno ime ili pod imenom nekog društva za račun komitenta vidi potpunije:Yves Chaput, Code de commerce, Dalloz, Paris, 1997-98, str. 50. Prema odredbama člana 425. ŠvZO komisionar u poslovima kupovine i prodaje je ono lice koje se obavezuje da uz proviziju izvrši u svoje sopstveno ime, a za račun komitenta prodaju ili kupovinu pokretnih stvari ili hartija od vrednosti. GZRF definiše komision u članu 990. stav 1, a IGZ u članu 1731. Vidi: Kosović, M., Srpsko - italijanski komercijalno - pravni rečnik, Prosveta, Beograd, 1994, str. 28.
271
272
ugovara u izuzetnim slučajevima.359 Komision delkredere može sporazumom ugovornih strana prestati i pre nego što je prestao ugovor o komisionu.
3. Samostalno istupanje komisionara Bitna karakteristika komisiona je da komisionar istupa u svoje ime a za račun komitenta. U skladu sa nalogom komitenta komisionar zaključuje pravni posao sa trećim licem i tako postaje sam dužnik ili poverilac.360 Shodno tome, komitent može zahtevati ispunjenje potraživanja iz posla koji je komisionar zaključio sa trećim i za njegov račun tek pošto mu ih komisionar ustupi. Pojedina strana prava i ZOO dozvoljavaju komisionaru da se pojavi kao kupac robe koju komitent prodaje ili prodavac robe koju komitent kupuje - tj. da samostalno istupa.361 Komisionar kome je povereno da proda ili kupi neku robu kotiranu na berzi ili tržištu može, ako mu je komitent to dozvolio, zadržati robu za sebe kao kupac, odnosno isporučiti je kao prodavac, po ceni u vreme izvršenja poverenog posla. Tada se između komitenta i komisionara uspostavlja odnos iz ugovora o prodaji.
4. Obaveze komisionara 4.1. IZVRŠENJA NALOGA KAKO GLASI
Komisionar je u obavezi da lično zaključuje pravne poslove sa trećim licima, izuzev kad je komitent ovlastio komisionara da posao poveri nekom drugom licu (podkomisionaru) ili ga na to prinuđavaju okolnosti. Komisionar sam bira treće lice sa kojim zaključuje ugovor za račun komitenta.362 Dobijeni nalog komisionar je dužan izvršiti prema primljenim uputstvima, sa pažnjom dobrog privrednika, ostajući u njegovim granicama i u svemu paziti na interese komitenta i njima se rukovoditi.363 Komisionar je uvek vezan nalogom komitenta da izvrši određeni posao. Nalozi komitenta mogu biti limitirani (imperativni, obligatorni), indikativni (demonstrativni, enuncijativni) i fakultativni nalozi. Limitirani nalozi su nalozi od kojih komisionar ne može odstupiti bez pristanka komitenta. Komisionar je dužan da takav nalog u potpunosti izvrši.364 Ova vrsta naloga najčešće se daje u prodajnom i kupovnom komisionu (nalogom je određeno 359
360
361
362 363 364
Vidi: Babić, I., Komision delkredere, Pravni život broj 11/98, strana 623 - 634; Velimirović, M., op. cit., str. 167. Vidi: Šogorov, S., Samostalno istupanje komisionara u našm pravu, Pravo - teorija i praksa, br. 4/84, str. 17. Ovaj pravni odnos ŠvZO je regulisao u čl. 436, 437. i 438; IGZ u članu 1705, a NGZ u članu 383. FTZ ne reguliše samostalno istupanje komisionara. Velimirović, M., op. cit., strana 170. Član 772, a u vezi sa članom 751. stav 1. ZOO. Vitez, M., Obaveza komisionara da postupa po uputstvima komitenta, Pravni život, br. 11/95, strana 385.
ispod koje cene komisionar ne sme da proda robu, odnosno koju najvišu cenu može platiti prilikom kupovine robe za komitenta). Ako je komisionar zaključio neki posao pod nepovoljnijm uslovima od onih određenih nalogom kad to nije smeo, dužan je naknaditi komitentu razliku, kao i prouzrokovanu štetu. Ukoliko je posao zaključen pod povoljnijim uslovima od onih određenih nalogom, sva tako postignuta korist pripada komitentu.365 Indikativni nalozi obavezuju komisionara da ga ispuni, ali od njih može odstupiti ako mu to nalaže pažnja urednog privrednika ili obaveza zaštite komitenta366 (komitent je naložio komisionaru da proda robu po određenoj ceni, ali je on robu prodao po višoj ceni). Komisionar je dužan prethodno obavestiti komitenta da namerava odstupiti od datog naloga, osim kad postoji opasnost od odlaganja. U toj situaciji komisionar će obavestiti naknadno komitenta o odstupanju od naloga, bez odlaganja.367 Fakultativni nalozi komisionaru služe kao orjentacija (smernice, savet) tako da ima pravo da od njih odstupi. Komisionar ima pravo da sam izabere način na koji će izvršiti takav nalog, pri čemu mora postupati kao dobar privrednik (tj. da vodi računa o zaštiti interesa komitenta). Kada se pouzdano ne zna koji nalog je dat komisionaru pretpostavlja se da mu je dat indikativni nalog, s obzirom da se ovaj nalog najčešće i predviđa u praksi. 4.2. ZAKLJUČENJE POSLA SA TREĆIM LICEM
Komisionar, po pravilu, preuzima obavezu da će nastojati da sa trećim licem zaključi pravni posao (to je najčešće ugovor) u svoje ime a za račun komitenta. Ako i pored pažnje dobrog stručnjaka nije uspeo da zaključi pravni posao sa trećim licem, komisionar neće odgovarati za štetu. On, međutim, nije odgovoran za izbor trećeg lica i ispunjenje obaveze trećeg lica, osim kad je posebno jemčio da će treće lice ispuniti svoje obaveze (komision delkredere). 4.3. ČUVANJE INTERESA KOMITENTA
Jedna od osnovnih obaveza komisionara je da na stručan način štiti interese svog komitenta i da mu bude veran. Shodno tome komisionar kome je povereno da proda ili da kupi neku robu može da je zadrži za sebe kao kupac, odnosno da je isporuči kao prodavac (tzv. samostalno istupanje komisionara) samo ako mu to komitent dozvoli, a za to su ispunjene i ostale pretpostavke iz člana 775. ZOO. Komisionar je dužan da preduzeme mere radi očuvanja prava komitenta prema trećem licu prilikom svih radnji. Ako komisionar preuzima komitentovu robu 365 366
367
Vidi član 773. ZOO. Vitez, M., ibidem; Velimirović, M., op. cit., strana 171; Vasiljević, M., op. cit., strana 472; Jankovec, I., op. cit., strana 453; Kapor, V. i Carić, S., Ugovori robnog prometa, Beograd, 1969, strana 199. Vitez, M., ibidem.
273
274
iz skladišta, prevozioca, špeditera itd. dužan je utvrditi stanje robe, o tome bez odlaganja obavestiti komitetnta, a u slučaju da ona ima nedostatke obezbediće sredstva zaštite komitenta prema odgovornim licima.368 Takođe, ukoliko komisionar kupuje robu za komitenta, a roba ima nedostatke, komisionar je u obavezi da o nedostacima obavesti prodavca bez odlaganja.369 U situaciji da je komisionar prodao komitentovu robu kupcu koji, zatim ističe da roba ima nedostatke, komisionar je o tome bez odlaganja dužan obavestiti komitenta. Komisionar je dužan čuvati poverenu robu sa pažnjom dobrog privrednika. On odgovara i za slučajnu propast ili oštećenje robe ako je nije osigurao, a prema nalogu je bio dužan da to učini. O svim promenama na robi zbog kojih bi ona mogla izgubiti na vrednosti komisionar je dužan obavestiti komitenta. Ako nema vremena da čeka njegova uputstva, ili kad komitent odugovlači sa davanjem uputstava, u slučaju opasnosti znatnijeg oštećenja robe, komisionar je dužan da je proda na najpogodniji način. Takođe komisionar je dužan obaveštavati komitenta i o svim drugim okolnostima značajnim za izvršenje posla iz komisionog naloga, kako bi komitent mogao blagovremeno dati odgovarajuće naloge i čuvati poslovnu tajnu i posle prestanka ugovora o komisionu.370 4.4. SAOPŠTAVANJE KOMITENTU IMENA SAUGOVARAČA
Komisionar je dužan saopštiti svom komitentu sa kojim je licem obavio posao koji mu je komitent poverio. Ovo pravilo ne važi u slučaju prodaje pokretnih stvari koja se vrši preko komisionih prodavnica, osim ako nije drukčije ugovoreno. Suprotno tome, komisionar nije dužan da svog saugovarača obavesti o imenu, odnosno poslovnom imenu komitenta. Komitent može zabraniti komisionaru da svog saugovarača o tome obaveštava. 4.5. PODNOŠENJE IZVEŠTAJA I POLAGANJE RAČUNA
Kad izvrši nalog iz ugovora o komisionu komisionar je dužan podneti izveštaj i položiti račun o obavljenom poslu bez nepotrebnog odlaganja. Ugovorom o komisionu može biti predviđeno da je komisionar obavezan da komitentu povremeno podnosi izveštaje i polaže račun o svom radu tokom izvršavanja obaveza iz ugovora o komisionu. Nalogoprimac je dužan da na zahtev nalogodavca podnese izveštaj o stanju poslova i položi račun i pre određenog vremena. Prethodno podnošenje obračuna komitentu ne oslobađa komisionara od obaveze da položi račun komitentu nakon izvršenja naloga. Sadržina izveštaja koga podnosi komisionar određen je ugovorom o komisionu, uzansama, prirodom posla, okolnostima slučaja i sl. On obuhvata podatke o 368 369 370
Kapor, V. i Carić, S., op. cit., strana 200. Vidi čl. 481. i 482. ZOO. Vasiljević, M., op. cit., strana 473.
primanjima i izdacima komisionara koje je učinio prilikom izvršenja poverenog posla, odnosno naloga, sa potrebnim ispravama. U izveštaju o radu komisionar nije dužan da naznači sa kojim licem je posao zaključio. To je, međutim, obavezan učiniti “ako tvrdi da je to lice propalo, i da se zbog toga cena prodate robe nema otkud naplatiti”.371 Komisionar je dužan predati komitentu sve što je primio po osnovu posla izvršenog za njegov račun. On je dužan preneti na komitenta potraživanja i ostala prava koja je stekao prema trećem sa kojim je obavio posao u svoje ime i za njegov račun.
5. Obaveze komitenta 5.1. OMOGUĆAVANJE KOMISIONARU DA IZVRŠI NALOG
Komitent je u obavezi da preduzme sve potrebne radnje da bi komisionar mogao izvršiti dobijeni nalog u skladu sa ugovorom o komisionu. Ova obaveza komitenta zavisna je od sadržine naloga i okolnosti slučaja. Tako je komitent obavezan, ako je zaključen prodajni komision, da komisionaru preda stvar i isprave kojima dokazuje pravo svojine, kvalitet robe i sl. 5.2. PLAĆANJE NAKNADE (PROVIZIJE)
Ugovor o komisionu je teretan. Komitent je, stoga, obavezan da komisionaru isplati naknadu (proviziju) za obavljeni posao i kada ona nije ugovorena. Iznos naknade strane predviđaju ugovorom. Naknada se može odrediti u procentu od vrednosti posla, ili u fiksnom iznosu (odsekom).372 Ako iznos naknade nije određen ugovorom ili tarifom, komisionaru pripada naknada prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu. Ukoliko bi, u tom slučaju, naknada bila nesrazmerno velika prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu, sud je može, na zahtev komitenta, sniziti na pravičan iznos. Kad treće lice, sa kojim je komisionar zaključio pravni posao, svoju obavezu izvršava delimično (u obrocima, ratama) komisionar stiče pravo na nagradu od komitenta posle svakog delimičnog ispunjenja obaveze trećeg lica (na primer, posle svake isplate rate za kupljenu robu). Komisionar stiče pravo na naknadu kad bude izvršen posao koji je komisionar obavio od strane trećeg lica (isplatio je cenu, predao robu itd).373 Ako ne dođe do izvršenja zaključenog posla iz uzroka za koji ne odgovaraju ni komisionar ni komitent (na primer, stvar je propala, zabranjen je uvoz robe koju je komisionar trebalo da kupi, ili sličnih razloga koji se mogu okarakterisati kao viša sila), komisionar ima pravo na odgovarajuću naknadu za svoj trud. Međutim, nema pravo na naknadu komisionar koji je neverno postupio prema komitentu. 371 372 373
Radojčić, S., op. cit., strana 179. Trajković, M., Komision, odrednica u EIP, tom prvi, strana 752. Vasiljević, M., op. cit., strana 475.
275
276
5.3. NAKNADA UČINJENIH TROŠKOVA
Izvršavajući komitentove naloge komisionar preuzima obaveze prema trećim licima (ugovore i druge pravne poslove komisionar, naime, zaključuje u svoje ime a za račun komitenta): da preda robu (prodajni komision) ili plati cenu za kupljenu robu (kupovni komision),374 isplati naknadu za prevoz, skladištenje robe, carinu itd. Navedene troškove komitent je obavezan da naknadi komisionaru ako su oni bili potrebni za izvršenje naloga. Kada je komitent dužan naknaditi ove troškove određuje se ugovorom o komisionu (na primer, odmah posle učinjenih troškova, prilikom plaćanja provizije). Pored naknade učinjenih troškova komitent je obavezan da komisionaru plati i zateznu kamatu od dana kada su troškovi učinjeni. Komitent je dužan dati komisionaru posebnu naknadu za upotrebu njegovih skladišta i transportnih sredstava, ako ona nije obuhvaćena naknadom za izvršenje posla. Komitent nije dužan komisionaru dati unapred sredstva potrebna za izvršenje naloga. Ugovorom o komisionu se može ugovoriti i takva obaveza komitenta. 5.4. OBEZBEĐENJE POTRAŽIVANJA KOMISIONARA PREMA KOMITENTU
Da bi izvršio povereni posao komisionar se često izlaže troškovima. U prodajnom komisionu komisionar ima izdatke prilikom prijema robe, njenog čuvanja (na primer, u skladištu), prevoza i isporuke. Ako je zaključen kupovni komision komisionar se pojavljuje kao kupac (deluje u svoje ime a za račun komitenta) i u obavezi je da isplati iznos cene. Zbog toga je ZOO predvideo sredstva obezbeđenja komisionara. Komisionar ima zakonsko založno pravo na stvarima koje su predmet ugovora o komisionu: 1) ako se te stvari nalaze kod njega, ili 2) kod nekog koji ih drži za njega (na primer, po ugovoru o uskladištenju robe), ili 3) dok on ima u rukama ispravu pomoću koje može raspolagati stvarima (tovarni list, skladišnicu). Iz vrednosti robe koju kupuje ili koju prodaje za račun komitenta komisionar može naplatiti svoje potraživanje iz bilo kog komisionog posla sa istim komitentom.375 Predmet zaloge mogu biti pokretne stvari, a po opravdanom mišljenju jednog dela pravne literature, i hartije od vrednosti, osim onih koje glase na ime.376 Ako komitent ne namiri o dospelosti potraživanje komisionara, komisionar nije dužan da se obraća sudu nego može pristupiti prodaji založene stvari na javnoj prodaji po isteku osam dana od upozorenja učinjenog komitentu kao i zalogodavcu (kad to nije isto lice), da će tako postupiti. Komisionar je o tome dužan blagovremeno obavestiti oba lica. Ukoliko stvar ima berzansku ili tržišnu cenu, komisionar ih 374 375
376
Radojčić, S., ibidem; Velimirović, M., op. cit, strana 177. Grupa autora, Komentar Zakona o obligacionim odnosima, Savremena administracija, 1995, Beograd, tom drugi, strana 1313. Trajković, M., op. cit., strana 754.
može prodati po toj ceni, po isteku osam dana od upozorenja učinjenog komitentu i zalogodavcu (kad to nije isto lice) da će tako postupiti.377 Iz vrednosti dobijenih prodajom stvari (na kojima je ustanovljena zakonska zaloga) komisionar može naplatiti svoja potraživanja po osnovu svih komisionih poslova sa komitentom kao i po osnovu zajmova i predujmova datih komitentu, bez obzira na to da li su nastala u vezi sa tim stvarima ili nekim drugim. Takođe, pravo naplate ima komisionar iz potraživanja koja je, izvršavajući nalog, stekao za račun komitenta. Sva ova potraživanja komisionar ima pravo da naplati pre ostalih komitentovih poverilaca. Komisionar, kao poverilac dospelog potraživanja, ima pravo zadržavanja ako se u njegovim rukama nalazi komitentova stvar sve dok mu ne bude isplaćeno potraživanje. On se može naplatiti iz vrednosti stvari na isti način kao založni poverilac, ali je dužan, pre nego što pristupi ostvarenju naplate da o svojoj nameri blagovremeno obavesti komitenta.378 5.5. ODNOSI SA TREĆIM LICIMA
Radi izvršenja naloga komitenta komisionar zasniva pravni posao sa trećim licem u svoje ime a za račun komitenta. Između komitenta i trećeg lica ne zasniva se pravni odnos, tako da treće lice jedino od komisionara može zahtevati izvršenje pravnog posla. Komitent može zahtevati ispunjenje potraživanja iz posla koji je komisionar zaključio sa trećim i za njegov račun tek pošto mu ih komisionar ustupi. Komisionar je, po samom zakonu, dužan preneti na komitenta potraživanja i ostala prava koja je stekao prema trećem sa kojim je obavio posao u svoje ime i za njegov račun. Za prenos potraživanja nije potreban pristanak trećeg lica (dužnika), ali je komisionar dužan obavestiti treće lice da je ustupio potraživanje komitentu. U pogledu odnosa komitenta sa komisionarom i njegovim poveriocima, ova se potraživanja od svog nastanka smatraju kao komitentova potraživanja. Shodno tome, poverioci komisionara ne mogu radi naplate svojih potraživanja, ni u slučaju njegovog stečaja, preduzeti mere izvršenja na pravima i stvarima koje je komisionar, izvršavajući nalog, stekao u svoje ime, ali za račun komitenta. Od ovog pravila predviđen je izuzetak u pogledu potraživanja poverilaca komisionara u vezi sa sticanjem tih prava i stvari. Tako, skladištar kao poverilac komisionara (na primer, naknade za čuvanje) ima založno pravo na robi predatoj na čuvanje i shodno tome mogućnost da ih izloži prodaji. U slučaju stečaja komisionara komitent može zahtevati izlučenje iz stečajne mase stvari koje je predao komisionaru radi prodaje za njegov račun, kao i stvari koje je komisionar nabavio za njegov račun. Takođe, komitent može zahtevati od trećeg kome je komisionar predao stvari, da mu isplati njihovu cenu, odnosno njen još neisplaćeni deo. 377 378
Vidi član 981, a u vezi sa članom 786. ZOO. Vidi čl. 286 - 289. ZOO.
277
278
VI. UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU (AGENTURI) 1. Pojam i osobine ugovora Ugovorom o trgovinskom zastupanju (agenturi) obavezuje se zastupnik da stalno posreduje kako bi treća lica zaključila ugovore sa njegovim nalogodavcem i da, po dobijenom ovlašćenju, zaključuje ugovore sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca koji preuzima obavezu da zastupniku za svaki zaključeni ugovor isplati određenu proviziju (naknadu).379 Bitni sastojci ugovora o trgovinskom zastupanju su: posao koji će obaviti zastupnik i naknada koju je u obavezi da isplati nalogodavac. Posao zastupnika može biti posredovanje radi zaključenja ugovora nalogodavca sa trećim licima u dužem vremenskom periodu ili zaključivanje ugovora u ime i za račun nalogodavca, po dobijenom ovlašćenju. Ugovor o trgovinskom zastupanju može sadržati prirodne i slučajne sastojke. Ovaj ugovor razlikuje se od zastupanja uopšte, posredovanja i komisiona. Zastupanje nastaje na osnovu zakona, opšteg aktu pravnog lica (statutarno zastupanje), akta nadležnog organa ili izjave volje zastupanog (punomoćje) i može biti sa naknadom ili bez naknade. Ponekad se zastupanje sastoji iz preduzimanja jednog pravnog posla ili pojedinih radnji prilikom njegovog zasnivanja, trajanja ili prestanka. Trgovinski zastupnik, kao privredni subjekt, uvek ima pravo na naknadu. Trgovinsko zastupanja traje duže vremena, a nastaje na osnovu ugovora. U ugovoru o posredovanju posrednik se ponaša nepristrasno sa ciljem da svom nalogodavcu omogući zaključenje određenog pravnog posla. Tgovinski zastupnik nije nepristrasni privrednik jer štiti interese svog nalogodavca. Najčešće je odnos između posrednika i komitenta povremen, ad hoc. Suprotno tome, trgovinski zastupnik sa nalogodavcem zasniva trajni ugovorni odnos iz koga proizilazi obaveza da se stalno stara da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem.380 Komisionar u ugovoru u komisionu istupa u svoje ime a za račun nalogodavca, o čemu mora obavestiti lice sa kojim zaključuje ugovor,381 dok trgovinski zastupnik preduzima pravne poslove u ime i za račun nalogodavca. 379
380
381
Vidi: član 790. stav 1. ZOO; Vasiljević, M., op. cit., strana 453; Carić, S., Ugovor o trgovinskom zastupanju (agenturi) u našem pravu, Pravo - teorija i praksa, br. 1/98, strana 3; Jankovec, I., op. cit., strana 460; Velimirović, M., op. cit., strana 145; Veselinović, J., Pravna priroda ugovora o trgovinskom zastupanju, Pravo - teorija i praksa, br. 1/99, strana 27. Na sličan način je ugovor o agenturi odredio član 418 a. stav 1. ŠvZO (“Agent je ono lice koje preuzima obavezu da trajno posreduje pri zaključenju posla za jednog ili više vlastodavaca ili da u njihovo ime i za njihov račun zaključuje poslove, iako nije u njihovoj službi”) i član 76. TZKJ. Vidi: Carić, S., op. cit., strana 4; Grupa autora, Komentar Zakona o obligacionim odnosima, tom drugi, Savremena administracija,, Beograd, 1995, strana 1320 i Veselinović, J., op. cit., strana 28; član 790. stav 1. ZOO. Jankovec, I., op. cit., strana 461.
Ugovor o trgovinskom zastupanju je imenovan, dvostrano obavezan (obe ugovorne strane imaju obaveze i ovlašćenja iz ugovora), teretan (svaka strana se obavezuje drugoj na određeno davanje ili činjenje) i formalan (mora biti zaključen u pisanoj formi).
2. Vrste trgovinskog zastupanja Trgovinsko zastupanje može biti ugovoreno za domaće privredne subjekte (unutrašnji promet) ili se odnositi na spoljnotrgovinski promet.382 S obzirom na teritoriju (područje) na kojoj obavlja svoju delatnost trgovinski zastupnik može biti mesni, oblasni i generalni. Mesni trgovinski zastupnik (lokalni) deluje samo na jednom geografskom mestu i njegovoj okolini. Oblasni trgovinski zastupnik radi na širem području (na području okruga, pokrajine i sl), a generalni trgovinski zastupnik zastupa jednu ili više privrednih subjekata na području jedne ili više država. Prema obimu poslovne delatnosti trgovinsko zastupanje može biti posebno (specijalno) ili opšte (generalno). Posebni trgovinski zastupnik je ovlašćen da preduzima određeni pravni posao, dok opšti zastupnik zastupa nalogodavca u svim njegovim pravnim poslovima na osnovu naloga koji nije vremenski ograničen. Ako je osnov razvrstavanja trgovinskog zastupanja predmet pravnog posla, zastupnici se dele na one koji deluju u prometu robe, u oblasti osiguranja, turizma, pomorstva, u prometu hartija od vrednosti itd. Zavisno od činjenice da li trgovinski zastupnik vrši svoju delatnost u stalnom sedištu ili delatnost obavlja putujući od mesta do mesta, trgovinski zastupnik je stalni ili putujući. S obzirom na odgovornost zastupnika prema nalogodavcu zastupništvo može biti obično ili delkredere. Ukoliko je zasnovano obično zastupništvo, zastupnik odgovara nalogodavcu za nesavesno postupanje (nesavestan izbor trećeg lica), a ne i za ispunjenje obaveze iz ugovora koga je zaključio sa trećim licem, odnosno za koga je posredovao. U zastupništvu sa klauzulom delkredere zastupnik odgovara nalogodavcu za ispunjenje obaveza iz ugovora za čije je zaključenje posredovao.383
3. Obaveze ugovornih strana 3.1. OBAVEZE ZASTUPNIKA 3.1.1. Izvršenje naloga za zastupanje Trgovinski zastupnik je u obavezi da ispuni nalog u svemu kako on glasi, sa pažnjom dobrog privrednika. Obaveza trgovinskog zastupnika zavisi od sadržine 382
383
Vidi: Đurović, R., Međunarodno privredno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1986, str. 271 - 273; Velimirović, M., op. cit., strana 150. Vidi: Vasiljević, M., op. cit., strana 455; Đurović, R., op. cit., strana 272, Velimirović, M., op. cit., strana 151, Carić, S., op. cit., str. 6. i 7; Antonijević, A., op. cit., str. 294. i 295.
279
280
naloga. Tako nalog može obavezivati zastupnika na posredovanje ili na zaključenje određenih pravnih poslova ili na preduzimanje i jednih i drugih radnji.384 Zastupnik, međutim, može zaključivati ugovore u ime i za račun svog nalogodavca, ako je za to od njega dobio posebno ili generalno ovlašćenje. Tada je zastupnik dužan učestvovati, po uputstvima nalogodavca, pri zaključivanju ugovora ili drugih pravnih poslova i to do njihovog potpunog okončanja. Trgovinski zastupnik ne može da zahteva ni prima ispunjenje potraživanja svog nalogodavca, ako za to nije posebno ovlašćen.385 Ukoliko zastupnik prekorači granice svojih ovlašćenja, ili preduzme radnje iako za to nije imao ovlašćenje primenjuju se opšta pravila određena za zastupanje uopšte. 3.1.2. Staranje o interesima nalogodavca Zastupnik je dužan da se stara o interesima nalogodavca. U svim poslovima koje preduzima dužan je postupati sa pažnjom dobrog privrednika. Staranje o interesima nalogodavca obuhvata, na primer: proveru solventnosti i poslovnog ugleda trećeg lica, koga dovodi u vezu sa nalogodavcem ili sa kojim pregovara radi zaključenja ugovora u ime i za račun nalogodavca.386 Radi očuvanja prava svog nalogodavca zastupnik je ovlašćen da čini potrebne izjave njegovom saugovoraču, kao što su prigovori da roba ima nedostatak. Takođe, zastupnik može zahtevati preduzimanje potrebnih mera obezbeđenja.387 Kad je ugovor zaključen posredovanjem zastupnika, saugovarač nalogodavca može punovažno činiti zastupniku izjave koje se odnose na nedostatak predmeta ugovora, sa ciljem očuvanja ili vršenja prava iz ugovora. Trgovniski zastupnik je dužan da se stara o interesima nalogodavca, a ne trećeg lica. Zbog toga jedan zastupnik ne može bez pristanka nalogodavca preuzeti obavezu da na istom području i za istu vrstu poslova radi za drugog nalogodavca. 3.1.3. Obaveštavanje nalogodavca Zastupnik je u obavezi davati nalogodavcu sva potrebna obaveštenja koja su od značaja za svaki pojedini posao (da je zaključen ugovor sa trećim licem, kada će pojedine ugovorne obaveze biti izvršene itd). Na zahtev nalogodavca zastupnik je u obavezi da ga obaveštava o prilikama na tržištu (kao što su: ponuda, potražnja i cene određene robe) mogućnosti prodaje određene robe, o prigovorima koje je primio od trećeg lica u vezi sa zaključenjem ugovora ili izmenama naloga itd. Obaveza zastupnika da obaveštava nalogodavca izvire iz trajnog odnosa zastupnika i nalogodavca koji se zasniva ovim ugovorom. 384
385 386 387
O vrstama naloga vidi na primer: Vasiljević, M., op. cit., strana 458; Velimirović, M., op. cit., strana 154. Vidi: Velimirović, M., op. cit., str. 154. i 155. Velimirović, M., ibidem. Zastupnik, tako, može (u ime i za račun nalogodavca) zahtevati konstituisanje nekog stvarnog sredstv obezbeđenja (hipoteke, zaloge) ili upotrebiti pravo zadržavanja na pokretnim stvarima saugovarača koje se nalaze kod njega.
3.1.4. Čuvanje poslovne tajne Zastupnik je u stalnom poslovnom odnosu sa nalogodavcem. Stoga je u mogućnosti da sazna poslovne tajne svog nalogodavca. Pošto je zastupnik u obavezi da se stara o interesima nalogodavca sa pažnjom dobrog privrednika, dužan je da čuva poslovne tajne za koje je doznao u vezi sa poverenim poslom. Naime, čuvanjem poslovne tajne svog nalogodavca zastupnik štiti njegove interese. Zastupnik je, tako, obavezan da prvenstveno čuva u tajnosti isprave, podatke i činjenice označene opštim aktom društva da predstavljaju poslovnu tajnu. Ako opšti akt privrednog društva ne određuje poslovnu tajnu, šta predstavlja poslovnu tajnu ceni se prema trgovinskim običajima i poslovnom moralu. Obaveza čuvanja poslovne tajne značajna je naročito ako zastupnik, uz saglasnost svog nalogodavca, istovremeno zastupa više nalogodavaca za istu vrstu poslova.388 Zastupnik odgovara za štetu koja nastane nalogodavcu zbog toga što je sam iskoristio poslovnu tajnu ili je drugome otkrio. On ne sme, ni posle prestanka ugovora, da iskorišćava niti da otkriva poslovne tajne vlastodavca koje su mu poverene ili koje je saznao u vezi sa izvršenjem ugovora.389 3.1.5. Vođenje poslovnih knjiga (zastupničkog dnevnika) i izdavanje zaključnice Zastupnik je u trajnom poslovnom odnosu sa nalogodavcem. On učestvuje u zaključenju većeg broja ugovora ili preduzima druge pravne i faktičke radnje za svog nalogodavca. Stoga je u obavezi da uredno vodi poslovne knjige (zastupnički dnevnik) u kojima će upisati koje je sve pravne poslove zasnovao u ime i za račun nalogodavca odnosno u kojim poslovima je bio samo posrednik. U zastupnički dnevnik se upisuju i bitni sastojci ugovora koje je zastupnik zaključio u ime i za račun nalogodavca ili koje je zaključio nalogodavac uz posredovanje zastupnika, po načelima tačnosti i hitnosti. Nakon zaključenja ugovora zastupnik je u obavezi da sastavi zaključnicu. Zaključnica ima sve sastojke zaključenog ugovora, a predstavlja dokazno sredstvo (forma ad probationem) da je ugovor zaključen. Stoga nije nepunovažan ugovor ako zaključnica nije izdata. Ako zastupnik propusti da sastavi zaključnicu odgovoran je nalogodavcu za štetu koju mu je na taj način prouzrokovao.390 3.1.6. Polaganje računa nalogodavcu Trgovački zastupnik je u obavezi da nalogodavcu položi račun po izvršenju naloga, i prenese mu sve što je primio od trećeg lica, u skladu sa ugovorom odnosno trgovinskim običajima ili prirodom posla. Tako, zastupnik može biti obavezan 388 389 390
Vasiljević, M., op. cit., strana 460. Vidi član 799. stav 2. ZOO. Isto rešenje usvaja član 418. d stav 1. ŠvZO. Carić, S., op. cit., strana 16; Jankovec, I., op. cit., strana 465.
281
282
da položi račun nalogodavcu po izvršenju svakog posla, ili jednom u mesecu, ili u tri meseca za sve poslove koje je za to vreme obavio itd. 3.1.7. Vraćanje stvari datih na upotrebu Zastupnik je obavezan da, posle prestanka ugovora o trgovinskom zastupanju, vrati nalogodavcu sve stvari koje mu je ovaj predao na upotrebu za vreme trajanja ugovora. Najčešće se u praksi predaju zastupniku: reklamni materijal (kompakt diskovi sa snimljenim filmom, katalozi itd.), uzorci robe, modeli, eksponati za sajam, prevozna sredstva itd. Nalogodavac je ovlašćen da zahteva vraćanje stvari koje je zastupniku dao na upotrebu. Ako su stvari oštećene ili uništene ili se iz drugih razloga ne mogu vratiti zastupnik nalogodavcu duguje naknadu štete. 3.2. OBAVEZE NALOGODAVCA (OVLAŠĆENJA ZASTUPNIKA) 3.2.1. Plaćanje naknade (provizije) Trgovinski zastupnik je ovlašćen da od nalogodavca zahteva plaćanje naknade i kad ona nije predviđena ugovorom o trgovinskom zastupanju. Nalogodavac je dužan isplatiti zastupniku naknadu za ugovore zaključene njegovim posredovanjem, kao i za ugovore koje je sam zastupnik zaključio, ako je za to bio ovlašćen. Zastupnik je ovlašćen da zahteva plaćanje naknade i za ugovore koje je nalogodavac zaključio neposredno sa klijentima koje je zastupnik našao. Momenat sticanja prava na naknadu određuje se ugovorom (na primer, da zastupnik stiče pravo na naknadu u momentu zaključenja ugovora između nalogodavca i trećeg lica). Ako ugovorom nije određen u kojem momentu zastupnik stiče pravo na naknadu, on je stiče kad ugovor bude izvršen. Pravo na naknadu zastupnik stiče i kad ugovor ostane neizvršen, ako je do toga došlo iz uzroka koji je na strani nalogodavca.391 Iznos naknade određuje se ugovorom o zastupanju ili opštim uslovima poslovanja (tarifa).392 Ukoliko na taj način nije određena visina provizije zastupnik ima pravo na uobičajenu naknadu. Kada bi, u tom slučaju, naknada bila nesrazmerno velika prema učinjenoj usluzi, sud je može na zahtev nalogodavca sniziti na pravičan iznos. Zastupnik ima pravo na posebnu naknadu ako je jemčio da će treće lice ispuniti svoje ugovorne obaveze (delkredere provizija).393 Zastupnik koji je po ovlašženju nalogodavca izvršio naplatu nekog njegovog potraživanja ima pravo na posebnu naknadu od naplaćene svote. 391
392 393
Član 418. g stav 3. ŠvZO je propisao da, u odsustvu drugačijeg sporazuma, pravo na proviziju nastaje čim je posao punovažno zaključen sa klijentom. Paragraf 79. stav 1. TZKJ je, takođe, odredio da trgovačkom zastupniku pripada provizija za svaki posao sklopljen njegovom delatnošću. Vidi: Velimirović, M., op. cit., strana 160; Carić, S., op. cit., strana 18. Jankovec, I., op. cit. str., 466; Vasiljević, M., op. cit., strana 463.
3.2.2. Naknada posebnih troškova Trgovinski zastupnik ima pravo na naknadu posebnih troškova koje je učinio u korist nalogodavca, ili po njegovom nalogu (na primer, zastupnik je morao da putuje u udaljeno mesto, sa ciljem zaključenja ugovora, a to nije predviđeno ugovorom o zastupanju). On, međutim, nema pravo na naknadu troškova koji proizilaze iz redovnog vršenja posredničkih poslova, zbog toga što su troškovi koji će nastati kod zastupnika u ispunjenju naloga već obuhvađeni naknadom (provizijom). Strane, ipak, mogu ugovoriti da zastupnik ima pravo na naknadu troškova koji su nastali iz redovnog vršenja posredničkih polova. 3.2.3. Omogućavanje zastupniku da obavi posao Nalogodavac je u obavezi da zastupniku stavi na raspolaganje svu potrebnu dokumentaciju i stvari kako bi mogao izvršiti dobijeni nalog. Tako je nalogodavac dužan predati zastupniku i omogućiti mu da koristi: modele, uzorke, prospekte, reklamne materijalne, dokaze o poreklu robe, carinske deklaracije.394 Ako nalogodavac nije predao zastupniku navedenu dokumentaciju i stvari ili ih je predao nekompletne odgovara zastupnikua za štetu koju je na taj način prouzrokovao. 3.2.4. Obaveštavanje zastupnika Nalogodavac može da po svom nahođenju prihvati ili odbaciti zaključenje ugovora pripremljenog od strane zastupnika, ali je dužan da bez odlaganja obavesti zastupnika o svojoj odluci kao i o potrebi da se obim poslova (zaključenih njegovim posredovanjem) svede na manju meru nego što ih je zastupnik mogao osnovano očekivati. Takvo obaveštavanje omogućava zastupniku da, u odgovarajućoj meri, blagovremeno smanji svoju preduzimljivost. Ako nalogodavac ne izvrši ovu obavezu, odgovara zastupniku za štetu koju mu je (propuštanjem obaveštavanja) prouzrokovao. Ova obaveza nalogodavca proizilazi prvenstveno iz načela savesnosti i poštenja (član 12. ZOO), ali i same prirode ugovora o trgovinskom zastupanju.
4. Prestanak ugovora Način prestanka ugovora zavisi od okolnosti da li je ugovor o trgovinskom zastupanju zaključen na određeno ili neodređeno vreme. Smatra se da je ugovor o trgovinskom zastupanju zaključen na neodređeno vreme kad je to izričito naznačeno u ugovoru ili kad njegovo trajanje nije određeno niti se iz okolnosti posla može odrediti. U tom slučaju svaka strana može raskinuti ugovor krajem svakog kalendarskog tromesečja. Otkaz mora biti saopšten drugoj strani najmanje mesec dana pre isteka kalendarskog tromesečja, a ako je ugovor trajao tri godine, otkaz joj mora biti saopšen dva meseca pre isteka kalendarskog tomesečja. Ugovorne strane 394
Vidi: Vasiljević, M., op. cit., strana 462; Jankovec, I., op. cit., strana 465.
283
284
mogu drukčije odrediti rokove otkaza i prestanka ugovora, ali između otkaza i prestanka ugovora mora biti ostavljen rok od najmanje mesec dana. Ako za to postoje ozbiljni uzroci svaka ugovorna strana može, navodeći te uzroke, raskinuti ugovor bez otkaznog roka. Ako je izjava o raskidanju učinjena bez ozbiljnih uzroka, ona se smatra kao otkaz sa redovnim otkaznim rokom. Zastupnik koji je usled neosnovanog otkaza prekinuo svoju delatnost ima pravo na naknadu štete zbog izgubljene provizije, a ako je neosnovano otkazao ugovor, pravo na naknadu štete pripada nalogodavcu. Neosnovani otkaz jedne strane daje pravo drugoj strani da raskine ugovor bez otkaznog roka. Kad je ugovor o trgovinskom zastupanju zaključen za određeno vreme, on prestaje samim istekom određenog vremena, a ako su strane njegov prestanak vezale za ispunjenje određenog posla (cilja) ugovor prestaje ostvarenjem posla. Ugovor o trgovinskom zastupanju se može prećutno produžiti (relocatio tacita - član 812. stav 2. ZOO) ako obe strane nastave da ispunjavaju obaveze iz ranije zaključenog ugovora. U tom slučaju se smatra da je ugovor produžen na neodređeno vreme.
VII. UGOVOR O POSREDOVANJU 1. Pojam i obeležja Posredovanje je ugovor na osnovu koga je jedna strana (posrednik) obavezna da nastoji naći i dovesti u vezu sa drugom stranom (nalogodavcem) lice koje bi sa njom pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, a nalogoprimac je obavezan da posredniku plati određenu naknadu, ako taj ugovor bude zaključen. Ovaj ugovor je dvostrano obavezan, komutativan, neformalan i imenovan.
2. Razgraničenje Ugovor o posredovanju je mešovit jer se u njemu mogu prepoznati ugovor o zastupanju i ugovor o delu. Ipak, on se od ovih ugovora razlikuje. Obaveza posrednika je, u osnovi, faktička - da potraži priliku za zaključenje određenog ugovora i da na nju ukaže nalogodavcu, kao što je i obaveza poslenika (preduzimača, izvođača) iz ugovora o delu. Zbog toga je u članu 814. ZOO određeno da će se ugovori, u kome je ugovoreno da će posrednik imati pravo na određenu naknadu i ako njegovo nastojanje ostane bez rezultata, suditi prema odredbama koje važe za ugovor o delu. Na taj način je određena linija razgraničenja između posredovanja i ugovora o delu. Posrednik, naime, ima pravo na određenu naknadu samo ako ugovor, za koga je posredovao, bude zaključen. Ako izostane zaključenje ugovora posrednik nije ovlašćen zahtevati naknadu. Prema tome, naknada nije bitan elemenat ugovora o posredovanju, a jeste u ugovoru o delu. Posredovanje se
razlikuje i od zastupanja. Zastupnik zaključuje ugovor u ime i za račun zastupanog lica tako da on obavezuje neposredno zastupanog i drugu ugovornu stranu, dok posrednik preduzima radnje u svoje ime i za svoj račun. Posrednik obavlja, po pravilu, faktičke radnje, a zastupnik preduzima pravne radnje (za svog nalogodavca zaključuje određeni pravni posao). Nalog za posredovanje, naime, ne sadrži ovlašćenje za posrednika da za nalogodavca primi ispunjenje obaveze iz ugovora zaključenog njegovim posredovanjem. Ovu pravnu radnju može preduzeti ako za to ima specijalno pismeno punomoćje. Za nalogodavca ne nastaje obaveza da pristupi pregovorima radi zaključenja ugovora sa ciljem koje je posrednik našao, ni da zaključi sa njim ugovor pod uslovima koje je saopštio posredniku, ali će odgovarati za štetu ako je postupio protivno savesnosti.
3. Obaveze ugovornih strana 3.1. OBAVEZE POSREDNIKA
Ugovor o posredovanju stvara obaveze za obe ugovorne strane. Posrednik je dužan tražiti sa pažnjom dobrog privrednika priliku za zaključenje određenog ugovora i ukazati na nju nalogodavcu, posredovati u pregovorima i nastojati da dođe do zaključenja ugovora ako se na to posebno obavezao (s tim što ne odgovara za štetu ako i pored potrebne brižljivosti ugovor bude zaključen). Iz ove obaveze proizilazi i obaveza posrednika da obavesti nalogodavca o ovim okolnostima od značaja za nameravani posao koje su mu poznate ili su mu morale biti poznate (obaveza obaveštavanja). Shodno obavezi zaštite ugovornih strana između kojih posreduje, nezavisno od činjenice da li nalog dobija od jedne strane ili posreduje za obe strane, posrednik je u obavezi na jednak način štititi obe ugovorne strane. On odgovara za štetu koju bi pretrpela jedna ili druga strana između kojih je posredovao, a koja bi se dogodila zbog toga što je posredovao za poslovno nesposobno lice za čiju je nesposobnost znao ili morao znati, ili za lice za koje je znao ili morao znati da neće moći izvršiti obaveze iz tog ugovora, i uopšte za svaku štetu nastalu njegovom krivicom. Posrednik je dužan u posrednički dnevnik ubeležiti bitne podatke o ugovoru koji je zaključen njegovim poredovanjem i izdati izvod iz te knjige koga je u obavezi da potpiše (posrednički list). 3.2. OBAVEZE NALOGODAVCA
Nalogodavac je u obavezi da posredniku isplati naknadu (ako je ugovor za čije je zaključenje posredovao zaključen) i kada ona nije ugovorena. Ako visina naknade nije određena tarifom, opštim aktom, ugovorom ni običajem, odrediće je sud prema posrednikovom trudu i učinjenoj usluzi. Preterano visoku ugovorenu posredničku naknadu sud može sniziti na zahtev nalogodavca.
285
286
Nalogodavac duguje naknadu posredniku od časa kada je zaključen ugovor (izuzev kad je što drugo ugovoreno - npr. da će posrednik steći pravo na naknadu čim je doveo treće lice u vezu sa nalogodavcem). On je obavezan naknadu platiti i kada je zaključeni ugovor poništen, ako je posredniku bio nepoznat uzrok nevažnosti ugovora. Ako je ugovor zaključen pod odložnim uslovom posrednik stiče ovlašćenje na naknadu tek kad se uslov ostvari. Ali, kad je ugovor zaključen pod raskidnim uslovom, ostvarenje uslova nema uticaja na posrednikovo pravo na naknadu. Nalogodavac po zakonu nije obavezan da posredniku naknadi troškove učinjene u izvršenju naloga. Ova obaveza može nastati samo kad je ugovorom predviđena. U tom slučaju pravo na naknadu troškova stiče posrednik i kad ugovor nije zaključen. Posrednik koji je dobio nalog za posredovanje od obe strane, prema dispozitivnim odredbama člana 825. ZOO, ovlašćen je od svake strane zahtevati samo polovinu posredničke naknade i naknadu polovine troškova (ako je naknada troškova ugovorena). Ugovorom se mogu predvideti drukčija ovlašćenja posrednika. Pravo na posredničku naknadu i na naknadu troškova gubi posrednik koji protivno ugovoru ili protivno interesima svog nalogodavca radi za drugu stranu.
VIII. UGOVOR O USKLADIŠTENJU 1. Pojam i obeležja ugovora Ugovorom o uskladištenju obavezuje se jedna strana (skladištar, depozitar) da primi i čuva robu koja pripada drugoj strani (ostavodavcu, deponentu), koja se obavezuje da za to skladištaru plati određenu naknadu. Ovaj ugovor se razvio iz znatno starijeg ugovora o ostavi i u osnovi je zadržao njegove osobine. Na ugovore o uskladištenju shodno se primenjuju pravila o ostavi, ukoliko pravilima o uskladištenju nije drukčije regulisano. Ugovor o uskladištenju je imenovan, neformalan, konsensualan, formularan, dvostrano-obavezan, teretan, po pravilu, intuitu personae i sa dugotrajnim izvršenjem obaveza. Predmet ovog ugovora mogu biti samo pokretne stvari koje imaju svojstvo robe.
2. Vrste skladišta Skladištar može biti pravno lice čija je osnovna delatnost primanje robe na uskladištenje i čuvanje u skladištu ili preduzeće koje tu delatnost obavlja kao sporednu. Skladištari mogu imati različite vrste skladišta. Najznačajnija su: javna skladišta, carinska skladišta, konsignaciona skladišta i carinska smestišta. Javna skladišta su opšta ili specijalizovana. Opšta javna skladišta su u mogućnosti da čuvaju sve vrste robe, a specijalizovana samo određenu vrstu robe (na primer, smrznuto voće). Carinska skladišta primaju na čuvanje robu koja se uvozi ili izvozi pre nego što se obavi carinska procedura. Ona se mogu osnivati u mestima u kojima postoje
carinarnice (najčešće, u većim saobraćajnim centrima, lukama), a nalaze se pod stalnim carinskim nadzorom. Konsignaciona skladišta privremeno čuvaju neocarinjenu uvoznu robu inostranih firmi dok se ne proda domaćoj firmi. Nad robom u tom skladištu obavlja se carinski nadzor. Carina na uvezenu robu plaća se ako roba bude prodata i iznesena iz skladišta. U pravnoj literaturi sporna je pravna priroda ugovora o konsignaciji.395 Dok se ne ocarini roba se može iz konsignacionog skladišta vratiti u inostranstvo.
3. Obaveze ugovornih strana 3.1. OBAVEZE SKLADIŠTARA 3.1.1. Prijem robe na uskladištenje Skladištar je u obavezi da primi određenu robu na čuvanje pod istim uslovima za sve ostavodavce. Obaveza prijema robe ne nastaje ako roba nije pogodna za čuvanje u tom skladištu, u skladištu nema slobodnog prostora ili je skladištaru poznato da je roba koja se predaje na čuvanje stečena na protivpravan način. Ugovor o uskladištenju, naime, može punovažno zaključiti u svoje ime i lice koje nije sopstvenik stvari, i ostavoprimac je dužan da stvar vrati njemu, izuzev ako bi doznao da je ukradena. Prilikom prijema robe na čuvanje skladištar je dužan utvrditi stanje u kome se roba nalazi, a ostavodavac je dužan dati sva potrebna obaveštenja o njoj i izjaviti kolika je njena vrednost. 3.1.2. Čuvanje robe i naknada štete Skladištar je dužan da primljenu robu čuva i da preduzima sve potrebne ili ugovorene mere radi njenog očuvanja u određenom stanju. Stoga je u obavezi da upozori ostavodavca na mane, ili prirodna svojstva robe, odnosno na neispravnu ambalažu usled kojih može doći do štete na robi, čim je navedene nedostatka opazio ili morao opaziti. Ako bi se na robi dešavale takve neotklonjive promene zbog kojih postoji opasnost da se roba pokvari ili propadne, skladištar je dužan, ako to po njegovom pozivu ne bi mogao na vreme da učini ostavodavac, prodati robu bez odlaganja na najpogodniji način. Pravilo je da se roba čuva u zatvorenom skladišnom prostoru. Strane mogu ugovoriti da se roba čuva u otvorenom prostoru (ugalj, ruda, drvo za loženje, određene vrste kamena itd.). Skladištar nema pravo da upotrebljava stvar poverenu na čuvanje. U slučaju nedozvoljene upotrebe stvari, skladištar duguje ostavodavcu odgovarajuću naknadu i odgovara za slučajnu propast ili oštećenje stvari koji bi se dogodili tom prilikom. 395
Blagojević, V., Ugovor i posao konsignacije, Institut za uporedno pravo, Beograd, 1976, str. od 33. do 43.
287
288
Za štetu koja nastane na robi skladištar odgovara po principu pretpostavljene subjektivne odgovornosti. U pravnoj literaturi se se sreće i stav da skladištar odgovara za štetu, koja je nastala na robi predatoj na čuvanje, po principu objektivne odgovornosti. Opravdano se ističe da bi odgovornost po principu objektivne odgovornosti, u određenoj meri, izjednačavalo ugovor o uskladištenju sa ugovorom o osiguranju, a to bi povećalo usluge skladištara.396 Pretpostavlja se, naime, da je skladištar odgovoran za štetu koja nastane na robi koja mu je predata na čuvanje. Skladištar se može osloboditi odgovornosti za štetu ako dokaže da je šteta prouzrokovana: 1) usled više sile (okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti); ili 2) krivicom ostavodavca; ili 3) manama ili prirodnim svojstvima robe ili 4) neispravnom ambalažom. Naknada štete koju je skladištar dužan platiti zbog propasti, umanjenja ili oštećenja robe za vreme od njenog prijema do predaje, ne može preći stvarnu vrednost robe, osim ako je štetu prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom. O svim promenama koje bi primetio na stvari i opasnostima da budu oštećene na ma koji način ostavoprimac je dužan obavestiti ostavodavca. 3.1.3. Postupanje po nalozima ostavodavca Skladištar je dužan postupati po nalozima ostavodavca. Nalozi se mogu odnositi na pravne i faktičke radnje skladištara koje se ugovaraju, proizilaze iz prirode posla ili iz poslovnih običaja. Tako se pravne radnje mogu odnositi na zaključenje ugovora o prevozu ili osiguranju, carinjenje robe itd., a faktičke radnje na istovar robe, pakovanje robe, pretakanje (vina), sušenje (lekovitog bilja), razvrstavanje po klasama pre zamrzavanja (malina, kupina, jagoda). Skladištar je dužan da osigura robu primljenu na čuvanje samo ako je to ugovoreno. On će zaključiti ugovor o osiguranja sa osiguravačem u ime i za račun ostavodavca ili u svoje ime a za račun ostavodavca. Ako ugovorom nije određeno koje rizike treba da obuhvati osiguranje, skladištar je dužan da osigura robu od uobičajenih rizika. U slučaju da nastane šteta koja bi bila obuhvaćena ugovorom o osiguranju koga skladištar, protivno ugovoru o uskladištenju, nije zaključio duguje ostavodavcu naknadu štete. 3.1.4. Vođenje registra skladišta Skladištar je dužan da vodi registar skladišta u koga se unose svi podaci o zaključenju i ispunjenju ugovora o uskladištenju: podaci o ostaviocu, robi koja je primljena na čuvanje, bitni sastojci ugovora o uskladištenju, rok čuvanja robe, prigovori na stanje robe, podaci o posebnom načinu čuvanja itd. Javno skladište dužno je, na zahtev ostavodavca, da za primljenu robu na uskladištenje izda skladišnicu. Skladišnica ima svojstvo hartije od vrednosti. Ako 396
Carić, S., Ugovor o uskladištenju, odrednica u Enciklopediji imovinskog prava i prava udruženog rada, tom treći, NIU Službeni list SFRJ, 1978, Beograd, strana 579)
ostavodavac ne zahteva da mu se izda skladišnica, skladištar bilo kojeg skladišta izdaće ostavodavcu potvrdu o prijemu robe na čuvanje. Potvrda predstavlja samo dokazno sredstvo, ali ne i hartiju od vrednosti. 3.1.5. Obaveze omogućavanje pregledanja robe
Skladištar je u obavezi da dozvoli ostavodavcu ili ovlašćenom licu (na primer, zakonitom imaocu skladišnice) da pregleda robu i uzima uzorke robe. Neovlašćenim licima skladištar, kao čuvar robe, ne sme dozvoliti pristup u skladište. Lice koje obavlja pregled robe ili uzima uzorke odgovara za štetu koju je tom prilikom prouzrokovao skladištaru ili ostalim ostavodavcima. 3.1.6. Predaja robe ostavodavcu
Skladištar je u obavezi da robu primljenu na čuvanje preda na zahtev ostavodavca ili drugog ovlašćenog lica. Ugovor o uskladištenju se, po pravilu, zaključuje u interesu ostavodavca pa je on može podići i pre isteka ugovorenog roka. Opravdano se ističe da u tom slučaju ostavodavac duguje ugovorenu naknadu za čitavo vreme koje je bilo ugovoreno kao vreme čuvanja robe. Ako je upražnjeni prostor u skladištu zatim bio popunjen drugom robom koju je skladištar primio na uskladištenje, za toliko se umanjuje obaveza ostavodavca da plati naknadu i za vreme za koje nije koristio usluge skladištara. Ako ostavodavac ne podigne robu po isteku ugovorenog roka ili po isteku godine dana kad nije ugovoren rok za čuvanje, skladištar može za njegov račun prodati robu na javnoj prodaji. O nameri da će robu prodati na javnoj prodaji skladištar je prethodno dužan da obavesti ostavodavca i da mu ostavi naknadni rok najmanje od osam dana da robu podigne. 3.2. OBAVEZE OSTAVODAVCA 3.2.1. Predaja robe na čuvanje i obaveštavanje o njenim svojstvima
Ugovor o uskladištenju je dvostrano obavezan. Stoga i za ostavodavca nastaje više obaveza. Jedna od osnovnih obaveza je predaja robe na čuvanje. Prilikom predaje robe na čuvanje ostavodavac je dužan dati sva potrebna obaveštenja o njoj i ostavoprimca obavestiti o vrednosti robe. Ukoliko ostavodavac ne obavesti skladištara o svojstvima robe (a s obzirom na okolnosti slučaja to je bio dužan učiniti: stvar je zapaljiva, sklona brzom kvarenju, mora se čuvati na tačno određenoj temperaturi, lomljiva je, vredna je, itd) skladištar nije odgovoran za štetu koja je zbog toga nastala. Ako skladištar tom prilikom nije postupao kao dobar privrednik (znao je ili morao znati za posebna svojstva robe) nastaje podeljena odgovornost za štetu ili isključenje odgovornosti ostavodavca.
289
290
3.2.2. Preuzimanje robe iz skladišta Ostavodavac ili drugo ovlašćeno lice dužan je da preuzme robu iz skladišta u roku koji je određen ugovorom. Ako nije ugovoren rok za čuvanje on iznosi godinu dana a računa se od prijema robe na čuvanje (zakonski rok). Ukoliko ostavodavac ne podigne robu u ugovorenom ili zakonskom roku skladištar je ovlašćen da za račun ostavodavca robu proda na javnoj prodaji. Prethodno je dužan da ostavodavca obavesti o svojoj nameri i da mu ostavi naknadni rok od najmanje osam dana da robu podigne. Ako stvar ima tekuću cenu, ili ako je male vrednosti u poređenju s troškovima javne prodaje, dužnik je može prodati iz slobodne ruke. Ukoliko je stvar takva da može brzo propasti ili se pokvariti, dužnik je dužan prodati je bez odlaganja na najpogodniji način. O nameravanoj prodaji skladištar će, i u ovom slučaju, obavestiti ostavodavca. Ugovorom o uskladištenju strane mogu predvideti da je ostavodavac zbog zakašnjenja u preuzimanju stvari u obavezi da plati skladištaru ugovornu kaznu. Primalac robe dužan je robu pregledati u trenutku njenog preuzimanja. Ako prilikom preuzimanja robe primeti nedostatke, primalac je dužan da o tome odmah upozori skladištara, inače se smatra da je roba uredno primljena. O nedostacima robe koji se nisu mogli utvrditi u trenutku preuzimanja, primalac je dužan da na pouzdan način obavesti skladištara u roku od sedam dana, računajući od dana preuzimanja robe, inače se smatra da je roba uredno primljena. 3.2.3. Plaćanje naknade za čuvanje stvari. Založno pravo Ugovorom o uskladištenju određuje se visina naknade koju je za čuvanje stvari dužan platiti ostavodavac. Ugovorom se može odrediti niža ili viša nagrada od one koja je predviđena opštim uslovima poslovanja (tarifom), naročito kada se na čuvanje predaju stvari koje imaju posebna svojstva. Kada nagrada nije određena ugovorom ili opštim uslovima poslovanja primenjuje se nagrada koju ima u vidu mesni poslovni običaj, a zatim opšti poslovni običaj. Obaveza plaćanja naknada za čuvanje ispunjava se prilikom preuzimanja robe, ako ugovorom nije predviđeno što drugo (na primer, sukcesivno plaćanje). Nagradu plaća ostavodavac ili drugo lice određeno ugovorom. Pored naknade za čuvanje robe skladištar ima pravo na naknadu troškova koji su bili potrebni za očuvanje robe. U pravnoj teoriji ovi troškovi se označavaju kao vanredni troškovi (redovni su obuhvaćeni naknadom za čuvanje robe). Vanredne troškove može zahtevati skladištar od ostavodavca ako su oni bili nužni i korisni za ostavodavca i pre nego što je dospelo potraživanje skladištara za plaćanje redovne naknade. Za svoja potraživanja iz ugovora o uskladištenju i ostala potraživanja nastala u vezi sa čuvanjem robe skladištar ima založno pravo na toj robi. Založno pravo nastaje na osnovu zakona i kada nije predviđeno ugovorom. Ovo zakonsko založno
pravo prestaje predajom stvari iz skladišta. Ako ostavodavac ne namiri o dospelosti potraživanja skladištara iz ugovora o uskladištenju, skladištar može pristupiti prodaji robe ostavodavca na javnoj prodaji po isteku osam dana od upozorenja učinjenog ostavodavcu, odnosno ovlašćenom licu, da će tako postupiti.
IX. UGOVOR O GRAĐENJU 1. Pojam ugovora. Bitni sastojci Ugovor o građnju je sporazum kojim se izvođač (graditelj, građevinar) obavezuje naručiocu (investitoru) da će, za određenu cenu, u predviđenom roku sagraditi određenu građevinu odnosno izvesti druge građevinske radove.397 Iz ove definicije proizilazi da su bitni elementi ugovora: predmet građenja, cena, a često i rok za izgradnju.398 Rok za izgradnju građevine je bitan sastojak ugovora o građenju ako je to izričito navedeno u ugovoru ili iz ugovora proizilazi da strane imaju poseban interes da se građevina završi u ugovorenom roku. Ako je izgradnja građevine u određenom roku bitan sastojak ugovora o građenju, pa graditelj ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu. Naručilac, međutim, može održati ugovor na snazi, ako po isteku roka, bez odlaganja, obavesti izvođača da zahteva ispunjenje ugovora. Ukoliko izgradnja građevine u određenom roku nije bitan sastojak ugovora, izvođač zadržava pravo da i posle isteka roka ispuni svoju obavezu, a naručilac da zahteva njeno ispunjenje. Naručilac koji želi raskinuti ugovor, mora ostaviti izvođaču primeren naknadni rok za ispunjenje. Ako ni u naknadnom roku izvođač ne ispuni svoje obaveze ugovor se raskida po samom zakonu. Cena radova se može odrediti po jedinici mere ugovorenih radova (jedinična cena) ili u ukupnom iznosu za ceo objekat (ukupno ugovorena cena). Ako strane ugovorom nisu što drugo predvidele izvođač može zahtevati povećanje cene radova koje je izveo u predviđenom roku, ako su se u vremenu između zaključenja ugovora i njegovog ispunjenja povećale cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova. Izvođač se ne može pozivati na povećanje cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova, ako je do povećanja cene došlo posle njegovog padanja u docnju. Strane mogu ugovoriti da se cene radova neće menjati i u slučaju povećanja 397
398
Uporedi: Velimirović, M., Ugovori u privredi, Poslovna politika, Beograd, 1994, strana 463; Vasiljević, M., op. cit., strana 493; Radojičić, S., op. cit., strana 353; Klajn - Tatić, V., Garancija projektanta i graditelja za solidnost građevine i njihova imovinska odgovornost, Institut društvenih nauka, Beograd, 1991, strana 56; Stojičić, R., Odgovornost izvođača građevinskih radova za štetu koja je nastala neizvršenjem ugovora o građenju, NIO Službeni list SR BiH, Sarajevo, 1991, strana 56. Pojedini pravni pisci u bitne elemente ugovora o građenju uvrštavaju pismenu formu tog ugovora - vidi: Vasiljević, M., op. cit., strana 494. Pod elementima ugovora smatraju delovi od kojih je on sačinjen bez obzira na formu (oblik u kome je ugovor izražen).
291
292
cena elemenata na osnovu kojih je ona određena (fiksna cena). I pored toga izvođač može zahtevati, izmenu cene radova ako su se cene elemenata povećale u tolikoj meri da bi trebalo da cena radova bude veća za više od deset procenata. U ovom slučaju izvođač može zahtevati samo razliku u ceni koja prelazi deset procenata. Izvođač nema pravo na povećanje cene, ako je do povećanja cene elemenata došlo posle njegovog padanja u docnju.399 Izgradnja građevine ili izvođenje drugih građevinskih radova je predmet obaveze izvođača, a predstavlja jedan od bitnih elemenata ugovora. Izvođač se, tako, može obavezati da sagradi određenu građevinu. Pod “građevinom” član 631. ZOO smatra: zgrade, brane, mostove, tunele, vodovode, kanalizacije, puteve, železničke pruge, bunare i ostale građevinske objekte čija izrada zahteva veća i složenije radove.400 Građevina se gradi prema određenom projektu, na predviđenom zemljištu u skladu sa odobrenjem za izgradnju. Obaveza izvođača može se sastojati u obavezi da na određenom zemljištu, odnosno već postojećem objektu izvrši kakve druge građevinske radove (postavljanje propusta ispod puta, promenu krova na zgradi, rekonstrukciju zgrade itd).
2. Pravna priroda Ugovor o građenju je formalan, dvostrano obavezan, teretan, komutativan, sa dugotrajnim ispunjenjem obaveza i imenovan ugovor. Ugovor o građenju predstavlja vrstu ugovora o delu. To izričito predviđa član 630. stav 1. ZOO. Shodno tome, na odnose o odgovornosti za nedostatke građevine koji nisu regulisani ugovorom o građenju, supsidijarno se primenjuju odredbe ugovora o delu (čl. 600 - 629. ZOO). Ugovor o građenju i ugovor o delu se, i pored srodnosti, razlikuju. Ugovor o građenju ima za predmet veće i složenije radove koji se izvode prema određenom projektu, dok ugovor o delu ima u vidu manje složene ili manje radove401 koji se ne izvode po određenom projektu (na primer, farbanje zgrade). Predmet ugovora o građenju je izgradnja građevine ili izvođenje drugih građevinskih radova prema određenom projektu, dok je predmet ugovora o delu izvršenje bilo kojeg fizičkog ili intelektualnog rada. Ugovor o građenju se u praksi nekada prepliće sa ugovorom o prodaji tako što izvođač angažuje svoj građevinski materijal. Zbog toga se odnosi između ovih ugovora moraju razgraničiti. Ako se 399
400
401
Naručilac može raskinuti ugovor ako bi se ugovorena cena radova morala znatno povećati - vidi član 638. ZOO. Uzansa broj 9. tač. 3. i 4. Posebnih uzansi o građenju je odredila: “ 3) pod radovima na građevinskim objektima razumijeva se izvođenje građevinskih, montažnih, instalaterskih i završnih radova te ugrađivanje uređaja, postrojenja i opreme na novim i postojećim objektima ili njihovim delovima; 4) građevinski objekti jesu: zgrade, brane, mostovi, tuneli, vodovodi, kanalizacije, putevi, železničke pruge, bunari i ostale građevine koje su zaokružena funkcionalna celina”. Zbog toga se ističe da se razgraničenje između ovih ugovora više svodi na kvantitativni teren - vidi Vasiljević, M., op. cit., strana 495.
izvođač obavezao naručiocu da će izgraditi građevinu od svog materijala smatra se da je između strana zaključen ugovor o prodaji (ako o tome nema nikakvog sporazuma ili postoji sumnja o pravnoj prirodi ugovora). Ukoliko se naručilac obavezao dati bitan deo materijala potreban za izgradnju građevine ili izvođenje građevinskih radova, smatra se da su strane zaključile ugovor o delu. Ugovor se, u svakom slučaju, smatra ugovorom o građenju ako su ugovarači imali u vidu naročito rad izvođača.402 U praksi se sreće ugovor o inženjeringu, ugovor o ispitivanju zemljišta, ugovor o građenju po sistemu “ključ u ruke” i sl. Nekada graditelj, pored građenja, preuzima i obavezu da izradi projekt itd. Ugovor o građenju se od ovih ugovora razlikuje po svom predmetu. Premet obaveze izvođača je da sagradi građevinu, odnosno izvede druge građevinske radove po određenom projektu. Sve što se ne može uvrstiti u građenje nije ni predmet ugovora o građenju i ne utiče na njegov oblik.403
3. Zaključenje ugovora Ugovor o građenju zaključuje se po opštim pravilima za zaključenje ugovora. On je zaključen ako su se strane saglasile o bitnim elementima ugovora u pisanoj formi. Na zaključenje ugovora o građenju primenjuju se i posebna pravila određena imperativnim propisima. Investitor je u obavezi obezbedi potpunu tehničku dokumentaciju za izgradnju objekta. Nezavisno od činjenice da li je zaključen ugovor o građenju objekat se može graditi, odnosno izvoditi drugi građevinski radovi samo ako je prethodno pribavljeno odobrenje za izgradnju. Uz zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju investitor, pored ostalog, podnosi i idejni projekat, dokaz o pravu svojine, odnosno ugovor o zakupa na građevinskom zemljištu (član 91. Zakona o planiranju i izgradnji - ZPI). Zavisno od važnosti objekta, odnosno građevinskih radova, odobrenje za izgradnju izdaje organ nadležan za građevinarstvo u opštini, gradu, odnosno gradu Beogradu ili ministarstvo nadležno za poslove građevinarstva.404 Ugovor o građenju mora biti zaključen u pisanoj formi. Ova forma je uslov punovažnosti ugovora. Takođe, sve docnije izmene ili dopune ugovora moraju biti izvršene u pisanoj formi.405 Nije punovažan (ništav je) ugovor o građenju zaključen usmeno. Ugovor o građenju smatra se punovažnim iako nije zaključen u pisanoj formi ako su ugovorne strane izvršile, u celini ili u pretežnom delu, obaveze koje iz njega nastaju (član 73. ZOO). 402 403
404 405
Analogna primena člana 601. ZOO. Vidi: Vilus, J., Ugovor o građenju, odrednica u EIP, tom treći, strana 538; Klajn - Tatić, V., op. cit., strana 59; Velimirović, M., op. cit., strana 467. Vidi član 89. ZPI. Vidi član 67. ZOO.
293
4. Obaveze ugovornih strana
294
4.1. OBAVEZE IZVOĐAČA 4.1.1. Administrativne obaveze Administrativne obaveze izvođača radova određene su imperativnim propisima. Pojedine administrativne obaveze pojavljuju se i kao ugovorne obaveze. Najvažnije administrativne obaveze izvođača su: 1) kontrola tehničke dokumentacije; 2) obaveštavanje organa uprave koji mu je izdao odobrenje za izgradnju o početku izvođenja radova; 3) određivanje lica koje rukovodi građenjem; 4) vođenje građevinskog dnevnika i knjige inspekcije; 5) obezbeđenje sigurnosti objekata, lica koja se nalaze na gradilištu i okoline (susednih objekata i saobraćajnica); 6) obezbeđenje objekata i okoline u slučaju prekida radova itd.406 4.1.2. Ugovorne obaveze Proučavanje tehničke dokumentacije. Izvođač je dužan da blagovremeno i detaljno prouči tehničku dokumentaciju na osnovu koje se izvode ugovoreni radovi. On je dužan da od naručioca zatraži blagovremeno zatražiti objašnjenje o nedovoljno jasnim pojedinostima. Objašnjenje je traženo blagovremeno ako je naručiocu, preme okolnostima koje su od uticaja, dato dovoljno vremena da po zahtevu može postupiti, a da ne nastupi zastoj u izvođenju radova.407 Izvođenje ugovorenih radova. Izvođač radova je dužan izvesti ugovorene radove prema tehničkoj dokumentaciji na osnovu koje je izdata odobrenje za izgradnju, u skladu sa propisima, standardima, tehničkim normativima i normama kvaliteta koji važe za pojedine vrste radova, instalacija i opreme. Osim toga izvedeni radovi moraju obezbediti stabilnost objekta. Za svako odstupanje od projekta, odnosno ugovorenih radova, izvođač mora imati pismenu saglasnost naručioca. On ne može zahtevati povećanje ugovorene cene za radove koje je izvršio bez takve saglasnosti. Suprotno tome, nepredviđene radove izvođač može izvesti i bez prethodne saglasnosti naručioca ako zbog njihove hitnosti nije bio u mogućnosti da pribavi tu saglasnost. Nepredviđeni su radovi oni čije je preduzimanje bilo nužno zbog osiguranja stabilnosti objekta ili radi sprečavanja nastanka štete, a izazvani su neočekivanom težom prirodom zemljišta, neočekivanom pojavom vode ili drugim vanrednim i neočekivanim događajima. Izvođač ima pravo na pravičnu naknadu za nepredviđene radove koji su morali biti obavljeni.408 Izvođač može, na osnovu podugovora, izvođenje pojedinih radova poveriti podizvođaču. U tom slučaju, za radove koje je izveo podizvođač izvođač radova odgovara naručiocu kao da je radove izveo neposredno. Naime, odnos iz podugovora 406 407 408
Vidi čl.113 - 120. ZPI. Uzansa 13. st. 1. i 2. Posebnih uzansi o građenju (“Službeni list SFRJ”, broj 18/77. Vidi uzansu broj 19. Posebnih uzansi o građenju.
uspostavlja se između izvođača i podizvođača radova. Naručilac radova nije u odnosu sa podizvođačem i on je za njega treće lice.409 Pridržavanje ugovorenih rokova. Izvođač radova je dužan da ugovorene radove završi u predviđenom roku. Rok za izgradnju građevine odnosno izvođenje drugih građevinskih radova počinje teći od uvođenja izvođača radova u posao, osim ako strane drugačije ugovore.410 Ugovorne strane, po pravilu, predviđaju da će izvođač radova u slučaju docnje u izvođenju radova platiti ugovornu kaznu naručiocu. Naručilac ima pravo na ugovornu kaznu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje. Ako je šteta koju je naručilac pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do pune naknade štete. Ukoliko je ugovorom predviđena ugovorna kazna, a nije određeno u kojim slučajevima se plaća, smatra se da je kazna ugovorena za slučaj neurednog ispunjenja ugovornih obaveza.411 Omogućavanje naručiocu da vrši stručni nadzor. Izvođač je u obavezi da naručiocu omogući stalni stručni nadzor nad izvođenjem radova i kontrolu količine i kvaliteta upotrebljenog materijala. Stručni nadzor, prvenstveno, obuhvata: kontrolu da li se građenje vrši prema tehničkoj dokumntaciji po kojoj je izdato odobrenje za izgradnju, kontrolu i proveru kvaliteta izvođenja svih vrsta radova i primenu propisa, standarda i tehničkih normativa. Naručilac radova obezbeđuje stručni nadzor u toku građenja objekta, odnosno izvođenja radova za koje je izdato odobrenje za izgradnju. Vršenje nadzora je pravo, a ne obaveza naručioca. Izvođač radova se, ipak, ne može osloboditi odgovornosti zbog nedostataka građevine radi toga što naručilac nije vršio nadzor ili ga nije vršio dovoljno stručno.412 Obaveza obaveštavanja naručioca. O svim važnijim okolnostima koje nastupe u izvođenju radova izvođač je dužan obavestiti naručioca. Tako će izvođač prvenstveno obaveštavati naručioca: o toku izvođenja radova, o okolnostima koje sprečavaju ili otežavaju izvođenje radova, o prekidu radova i merama preduzetim na obezbeđenju objekta, o nastavljanju radova itd. Obaveštavanje izvođač obavlja tako što će naručioca obavestiti u pismenoj formi (pismom, teleprinterom, telegramom, telefaksom, elektronskom poštom itd). Obaveštavanje se može obavljati i upisom u građevinski dnevnik, ali samo ako je drugi ugovarač mogao ili morao biti upoznat s obavljenim upisom. Obaveštenje koje nije učinjeno u pisanom obliku ili 409
410
411 412
Vidi: Klajn - Tatić, V., ibidem, strana 90. Prema uzansi 50. Posebnih uzansi o građenju ustupanje radova trećem licu nema uticaja na pravne odnose i međusobna prava i obaveze naručioca i izvođača. Vidi: Velimirović, M., op. cit., strana 472; Vasiljević, M., op. cit., strana 499; Jankovec, I., op. cit., strana 417. Potpunije o visini ugovorne kazne vidi uzanse br. od 52. do 57. Posebnih uzansi o građenju. Vidi: grupa autora, op. cit., strana 109.
295
296
upisano u građevinski dnevnik ne proizvodi pravno dejstvo.413 Izvođač odgovara za štetu naručiocu koja je prouzrokovana zbog toga što ga nije obavestio o okolnostima relevantnim za izvršenje ugovora o građenju. 4.2. OBAVEZE NARUČIOCA
Predaja tehničke dokumentacije. Naručilac je dužan predati izvođaču, pre početka izvođenja radova, tehničku dokumentaciju sa svim grafičkim, računskim i opisnim prilozima potrebnim za izvođenje radova koji su predmet ugovora, na osnovu koje je izdato odobrenje za izgradnju. Ako se u toku građenja objekta, zbog promenjenih okolnosti koje se nisu mogle predvideti, mora odstupiti od tehničke dokumentacije na osnovu koje je izdato odobrenje za izgradnju, investitor pribavlja odobrenje za izgradnju po izmenjenoj dokumentaciji. Uvođenja izvođača u posao. Izvođač radova može početi sa izvođenjem ugovorenih radova ako ga prethodno naručilac uvede u posao. Izvođač je uveden u posao ako je naručilac ispunio sve obaveze bez čijeg prethodnog ispunjenja započinjanje radova faktički nije moguće ili pravno nije dopušteno. Uvođenje u posao obuhvata naročito: predaju gradilišta, predaja izvođaču tehničke dokumentacije, predaju izvođaču odobrenja za izgradnju i obezbeđenje sredstava za finansiranje izgradnju objekta i sredstava za plaćanje obaveza na osnovu zaključenog ugovora. Ako izvođač ne započne radove u roku koji je određen ugovorom odnosno odmah nakon uvođenja u posao, naručilac će mu ostaviti naknadni primereni rok za otpočinjanje radova. Ukoliko izvođač ne započne radove ni u naknadnom primerenom roku, naručilac može da raskine ugovor i zahteva od izvođača naknadu štete. Vršenje nadzora nad izvođenjem radova. Naručilac ne samo da ima pravo da vrši nadzor nad izvođenjem radova nego je to i njegova obaveza. Naručilac obezbeđuje stručni nadzor u toku građenja objekta, odnosno izvođenja radova za koje je izdato odobrenje za izgradnju. Plaćanje ugovorene cene. Najvažnija obaveza naručioca jeste da plati cenu izvođaču za izvedene radove. Cena radova se može odrediti po jedinici mere ugovorenih radova (jedinična cena) ili u ukupnom iznosu za ceo objekat (ukupno ugovorena cena). Ugovorena cena ne obuhvata nepredviđene i naknadne radove. U praksi je uobičajeno da naručilac izvođaču predaje predujam (avans) i plaćanje vrši sukcesivno prema količnini izvedenih radova. Ako je ugovoren avans, a nije određen rok isplate, avans se plaća pre početka izvođenja ugovorenih radova. Ukoliko je ugovoreno da će naručilac izvođaču plaćati cenu radova sukcesivno, na osnovu izvedene količine ugovorenih radova i ugovorenih cena, plaćanje izvedenih radova vrši se na osnovu situacija. Situacije mogu biti privremene i završne i njima se prikazuju radovi na način i prema specifikaciji koja je data u tehničkoj dokumentaciji. Privremenim situacijama obračunava se vrednost radova izvedenih u toku 413
Uzansa broj 8. Posebnih uzansi o građenju.
građenja, a ispostavljaju se za razdoblje od mesec dana. Završnu situaciju izvođač sastavlja i podnosi na isplatu nakon primopredaje izvedenih radova. Cena građenja može biti ugovorena kao promenljiva ili kao nepromenljiva (fiksna). Ako su strane ugovorile promenljivu cenu (ili nisu ugovorile fiksnu cenu) izvođač može zahtevati povećanje cene radova. Povećanje cene radova može zahtevati izvođač, ako su se u vremenu između zaključenja ugovora i njegovog ispunjenja povećale cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova. Visina razlike u ceni koju može zahtevati izvođač zavisna je od okolnosti da li je izvođač svoju obavezu ispunio u predviđenom roku ili docnije. Izvođač, međutim, nema pravo na povećanje cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova, ako je do povećanja cene došlo nakon njegovog padanja u docnju. Strane mogu ugovoriti kliznu skalu. Klauzulom o kliznoj skali strane prediđaju da će cena zavisiti od cene materijala i od rada, kao i drugih elemenata koji utiču na visinu troškova izvođenja građevinskih radova, u određeno vreme na određenom tržištu. Ako je ugovorena fiksna cena (tj. da se neće menjati u slučaju ako su se posle zaključenja ugovora povećale cene elemenata na osnovu kojih je ona određena) izvođač može, i pored takve odredbe ugovora, da zahteva izmenu cene radova. Takav zahtev izvođač može, međutim, osnovano istaći samo ako su se cene elemenata povećale u tolikoj meri da bi trebalo da cene radova bude veća za više od deset procenata. U ovom slučaju, izvođač može zahtevati samo razliku u ceni koja prelazi deset procenata, osim ako je do povećanja cene elemenata došlo posle njegovog dolaska u docnju. 4.3. PREDAJA IZGRAĐENOG OBJEKTA NARUČIOCU
Upotrebna dozvola. Izvođač radova dužan je da izvede radove prema određenom projektu, na osnovu koga je izdato odobrenje za izgradnju, a zatim da objekat predati naručiocu. Pre primopredaje objekta naručiocu organ uprave koji je izdao odobrenje za izgradnju, po zahtevu naručioca, utvrđuje da li je objekat podoban za upotrebu. Podobnost objekta za upotrebu utvrđuje se tehničkim pregledom i izdavanjem upotrebne dozvole. Tehnički pregled objekta vrši se po završetku izgradnje objekta, odnosno svih radova predviđenih odobrenjem za izgradnju odnosno po završetku izgradnje dela objekta. Troškove tehničkog pregleda snosi investitor.414 Primopredaja. Odmah posle završetka radova izvođač obaveštava naručioca da su radovi koji su predmet ugovora završeni. Posle pribavljene upotrebne dozvole naručilac i izvođač dužni su da bez odlaganja pristupe primopredaji i konačnom obračunu. Ako se naručilac počeo koristiti objektom pre primopredaje smatra se da je primopredaja izvršena na dan početka korišćenja. O primopredaji objekta sastavlja se zapisnik. 414
Vidi čl. od 121 - 124. ZPI.
297
298
Konačni obračun. Konačnim se obračunom raspravljaju odnosi između strana i utvrđuje izvršenje njihovih međusobnih prava i obaveza iz ugovora. Konačan obračun obavlja se nakon primopredaje izvedenih radova. Rad na konačnom obračunu započinje odmah posle primopredaje, a završava se u roku od 60 dana od dana primopredaje. Ovim obračunom obuhvaćeni su svi radovi izvedeni na osnovu ugovora, uključujući i nepredviđene i naknadne radove što ih je izvođač bio dužan ili ovlašćen izvesti, bez obzira na to jesu li radovi obuhvaćeni privremenom situacijom. 4.4. ODGOVORNOST IZVOĐAČA RADOVA ZA ŠTETU 4.4.1. Odgovornost za nedostatke
Izvođač na osnovu ugovora odgovara naručiocu za vidljive i skrivene nedostatke radova. On garantuje da su izvedeni radovi u vreme primopredaje u skladu s ugovorom, propisima i pravilima struke i da nemaju mana koje onemogućavaju ili smanjuju njihovu upotrebnu vrednost ili njihovu prikladnost za redovnu upotrebu odnosno upotrebu određenu ugovorom. Naručilac je dužan pregledati izvedene radove čim je to po redovnom toku stvari moguće i o nađenim vidljivim nedostacima bez odlaganja obavestiti izvođača. Ako naručilac na poziv izvođača da pregleda i primi radove to ne uradi bez opravdanog razloga, smatra se da su radovi primljeni. Posle pregleda i primanja izvedenih radova izvođač više ne odgovara za vidljive nedostatke tj. one koji su se mogli opaziti običnim pregledom, izuzev ako je znao za njih, a nije ih pokazao naručiocu (bio je nesavestan). Skriveni nedostatak se nije mogao opaziti običnim pregledom prilikom primopredaje radova. Izvođač radova odgovara i za skrivene nedostatke bez obzira da li mu je to bilo poznato. Naručilac se može pozvati na skrivene nedostatke pod uslovom da o njima obavesti izvođača što pre, a najduže u roku od mesec dana od njihovog otkrivanja. Istekom dve godine od primopredaje radova, naručilac se više ne može pozivati na skrivene nedostatke. Naručilac koji je uredno obavestio izvođača da izvedeni radovi imaju nedostataka može da od njega zahteva da nedostatke ukloni i za to mu odrediti primereni rok. On ima pravo i na naknadu štete koju zbog toga trpi. Ako izvršeni radovi imaju takve nedostatke da je objekat neupotrebljiv ili su radovi obavljeni suprotno izričitim uslovima ugovora, naručilac može, ne tražeći prethodno otklanjanje nedostataka, da raskine ugovor i zahteva naknadu štete. Prava naručioca prema izvođaču zbog nedostatka građevine prelaze i na sve docnije sticaoce građevine ili njenog dela. Docnijim sticaocima, međutim, ne teče novi rok za obaveštenje i tužbu, već im se uračunava rok prethodnika. 4.4.2. Odgovornost izvođača i projektanta za solidnost objekta (građevine)
Izvođač odgovara za nedostatke u izradi građevine koji se tiču njene solidnosti, ako bi se ti nedostaci pokazali za vreme od deset godina od primopredaje
radova.415 Nasuprot solidnosti nesolidnost označava takav nedostatak u konstrukciji ili izgradnji objekta416 zbog koga objekat nema svojstva sigurnosti (izdržljivosti i trajnosti). Takav objekat ne odgovara stanju nauke i tehnike, propisanim standardima i pravilima građevinske struke u vreme građenja.417 Izvođač radova odgovara i za nedostatke zemljišta na kome je podignuta građevina, koji bi se pokazali za vreme od deset godina od primopredaje objekta. On nije odgovoran za nedostatke zemljišta ako je specijalizovana organizacija dala stručno mišljenje da je zemljište podobno za građenje, a u toku građenja se nisu pojavile okolnosti koje dovode u sumnju osnovanost stručnog mišljenja. Za solidnost građevine odgovara i projektant ako je nesolidnost građevine posledica nedostataka u projektu. Odgovornost projektanta se ne može isključiti zbog toga što on radi po uputstvima naručioca.418 Naručilac, koji se deklariše kao proizvođač stanova koje prodaje kupcima, solidarno sa izvođačima odgovara sticaocima stanova za solidnost objekta. Izvođač i projektant odgovaraju za solidnost građevine naručiocu, ali i svakom drugom sticaocu objekta. Takva odgovornost je zakonska i ne može se ugovorom isključiti. Naručilac ili drugi sticalac dužan je o nedostacima objekta obavestiti izvođača i projektanta u roku od šest meseci od dana kad je nedostatak ustanovio, inače gubi pravo da se pozove na njega. Obaveštenje se može učiniti samo u okviru objektivnog roka od deset godina. Pravo naručioca odnosno drugog sticaoca prema izvođaču, odnosno projektantu po osnovu njihove odgovornosti za nedostatak prestaje za godinu dana računajući od dana kad je naručilac, odnosno sticalac obavestio projektanta, odnosno izvođača o nedostatku. Naručilac, odnosno sticalac objekta koji je uredno obavestio izvođača radova da objekat ima nedostataka koji utiču na solidnost građevine, može zahtevati od izvođača da nedostatke objekta otkloni i za to mu odrediti primeren rok. Ako izvođač ne otkloni nedostatke u roku koji mu naručilac odredi, naručilac može otkloniti nedostatke na račun izvođača, ali je pri tome dužan postupati kao dobar privrednik.419 Naručilac, odnosno sticalac može raskinuti ugovor i zahtevati naknadu štete, ne tražeći prethodno otklanjanje nedosatataka, kad objekat ima takav nedostatak koji ga čini neupotrebljivim ili je obavljen suprotno građevinskoj dozvoli. 415
416 417 418 419
Latinska reč “solidus” znači ceo, čvrst, jedar, tvrd - vidi: Đorđević, J., Latinsko - srpski rečnik, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997 (reprint knjige iz 1886), strana 1398. O pojmu objekta vidi član 2. tačka 11. ZPI i uzansu broj 9. tačka 4. Posebnih uzansi o građenju. Klajn - Tatić, V., op. cit., strana 96. Vidi: grupa autora, op. cit., strana 122. Vidi: uzanse br. 90. i 91. Posebnih uzansi o građenju; Vrhovšek, M. i Kozar, V., Prava naručioca u slučaju nedostatka građevine, Pravo - teorija i praksa, broj 3/1998, str. 25 - 29.
299
300
4.4.3. Odgovornost naručioca i izvođača radova Naručilac i izvođač radova na nepokretnosti solidarno odgovaraju trećem licu za štetu koja mu nastane u vezi sa izvođenjem tih radova. Treće lice nije strana u ugovoru te je ova vrsta odgovornosti vanugovorna. Naručilac i izvođač odgovaraju solidarno za navedenu štetu do primopredaje radova. Izvođač koji je prekinuo radove i ostavio nedovršene objekte odgovara, zajedno sa naručiocem, za štetu koja je zbog toga nastala trećim licima.420
X.
UGOVOR O ŠPEDICIJI (OTPREMANJU) 1. Pojam i osobine
Ugovorom o špediciji (otpremanju) obavezuje se jedna strana (špediter, otpremnik) drugoj strani (nalogodavcu, komitentu) da radi prevoza određene stvari na određenoj relaciji zaključi u svoje ime i za račun nalogodavca ugovor o prevozu i preduzme druge pravne i faktičke radnje potrebne za izvršenje prevoza, a nalogodavac se obavezuje da mu za to isplati naknadu. Ugovorne strane zaključuju ugovor o špediciji sa ciljem da se organizuje prevoz stvari. Iako je ovaj ugovor blizak ugovoru o prevozu stvari, on se od njega razlikuje. Ugovorom o prevozu stvari prevozilac se obavezuje da stvar koju primi na prevoz preveze i preda na određenom mestu pošiljaocu ili određenom licu. Prevozilac u ugovoru o prevozu preduzima, prema tome, direktno (sam) faktičke radnje dok špediter, pored faktičkih radnji vrši i pravne radnje (zaključuje u svoje ime i za račun nalogodavca ugovor o prevozu) tako da ne mora direktno da vrši prevoz robe. Na osnovu ugovora o špediciji špediter, po pravilu, zaključuje u svoje ime a za račun nalogodavca, sa trećim licem ugovor o prevozu stvari i druge ugovore potrebne za izvršenje prevoza (na primer, ugovor o uskladištenju), zbog čega se špedicija, pre nego što je postala imenovan ugovor, smatrala kao podvrsta ugovora u komisionu. Osim toga, u špediciji se mogu prepoznati i elementi ugovora o trgovinskom zastupanju. Blisko srodstvo špedicije sa ugovorima o komisionu i trgovinskom zastupanjem proizilazi iz člana 829. ZOO, koji je propisao supsidijarnu primeni pravila iz tih ugovora na odnose između nalogodavca i otpremnika koji nisu posebno uređeni ugovorom o špediciji. Ugovor o špediciji, shodno tome, sadrži i karakteristike naloga jer se na ugovor o komisionu shodno primenjuju pravila o nalogu, ukoliko pravilima o komisionu nije drugačije određeno. Ugovor o špediciji je punovažan i kada špediter ne preuzme ugovornu obavezu da će zaključiti ugovor u svoje ime a za račun komitenta. Relevantno je da se špediter obaveže komitentu da će mu pružiti odgovarajuću stručnu uslugu sa ciljem prevoza stvari (tako da i sam izvrši prevoz stvari) i zaštite njegovih interesa.421 420 421
Vasiljević, M., op. cit., strana 511. Carić, S., komentar člana 877. u Komentaru Zakona o obligacionim odnosima, Savremena admnistracija, Beograd, 1995, tom drugi, strana 1374.
Ugovor se smatra zaključenim kad strane postignu saglasnost o bitnim sastojcima ugovora: prevozu određene stvari na određenoj relaciji. Po jednom mišljenju, pored ovog, drugi bitni sastojak ugovora je naknada.422 Ako je naknada određena ugovorom o špediciji tada ona ima svojstvo bitnog sastojka ugovora, pored prevoza određene stvari na određenoj relaciji (kao što i neki drugi sastojci uneseni u ugovor mogu dobiti takav značaj: na primer, odredba da će nalogodavac robu predati skladištaru na čuvanje). Kada strane ne ugovore visinu naknade ugovor je punovažan. U tom slučaju visina naknade određuje se na osnovu opštih uslova poslovanja, a u nedostatku takvog akta, naknadu određuje sud. Ugovor o špediciji je dvostrano obavezan, teretan, imenovan i neformalan. U praksi špediter (otpremnik) unapred određuje opšte uslove ugovora koji obavezuju nalogodavca ako su mu bili poznati ili morali biti poznati u času zaključenja ugovora. Nalogodavac, po pravilu, upućuje špediteru ponudu za zaključenje ugovora. Ako špediter neće da prihvati ponuđeni nalog koji se odnosi na te poslove, dužan je da o tome bez odlaganja obavesti nalogodavca, inače odgovara za štetu koju bi zbog toga pretrpeo nalogodavac (supsidijarna primena člana 750. ZOO). Špediter ponudu može prihvatiti izričito ili prećutno. Dobijeni nalog špediter je dužan izvršiti ako ga nije odmah odbio. Smatra se da je tada ugovor zaključen u trenutku kad je ponuda, odnosno nalog stigao ponuđenom. Nalogodavac može po svojoj volji odustati od ugovora. U tom slučaju dužan je naknaditi otpremniku sve troškove koje je dotle imao i isplatiti mu srazmeran deo naknade za dotadašnji rad.
2. Obaveze ugovornih strana 2.1. OBAVEZE ŠPEDITERA Upozorenje na nedostatke naloga
Špediter je u obavezi da sa pažnjom dobrog privrednika iz te oblasti utvrdi da li nalog koji je primio ima nedostatke. Ako utvrdi da nalog ima nedostatke (na primer: da je pogrešno određeno mesto pretovara robe, put kojim bi robu trebalo prevesti) dužan je da na to upozori nalogodavca, a naročito na one koji ga izlažu većim troškovima ili šteti. Ukoliko stvar nije upakovana ili na drugi način nije spremljena za prevoz kako treba, otpremnik je dužan upozoriti nalogodavca na te nedostatke, a kad bi čekanje da ih nalogodavac ukloni bilo od štete za njega, otpremnik je dužan da ih ukloni na račun nalogodavca. Obaveza špeditera da nalogodavca upozorava na nedostatke naloga ne odnosi se samo na nedostatke naloga na osnovu kojih je zaključen ugovor o špediciji, nego i na nedostatke svih docnijih naloga koji su štetni za nalogodavca. 422
Velimirović, M., op. cit., strana 221.
301
302
Izvršenje naloga
Radi izvršenja naloga špediter preduzima pravne i faktičke radnje sa ciljem organizovanja prevoza robe od jednog do drugog mesta. Najčešće pravne radnje koje obavlja špediter su: preuzimanje robe od nalogodavca ili trećeg lica, kontrolisanje količine i kvaliteta robe, zaključenje ugovora (o prevozu robe, o osiguranju robe, o uskladištenju robe). Špediteru mogu biti poverene i faktičke radnje kao što su: klasiranje, obeležavanje, i pakovanje robe, dovoženje i odvoženje robe do transportnog sredstva, utovar i istovar robe itd. Prilikom izvršenja naloga špediter je u obavezi da postupa u skladu sa interesima nalogodavca i sa pažnjom dobrog privrednika. Tako je je dužan da se pridržava uputstava o pravcu puta, sredstvima i načinu prevoza, kao i ostalih uputstava dobijenih od nalogodavca. Ako nije moguće postupati po uputstvima sadržanim u nalogu, otpremnik je dužan tražiti nova uputstva, a ako za to nema vremena ili je to nemoguće, špediter je dužan postupati kako to zahtevaju interesi nalogodavca. O svakom odstupanju od naloga špediter je dužan bez odlaganja da obavesti nalogodavca. Ukoliko nalogodavac nije odredio ni pravac puta ni prevozno sredstvo, odnosno način prevoza, otpremnik će ih odrediti kako to zahtevaju interesi nalogodavca u datom slučaju. Otpremnik je dužan da prethodno snosi troškove radi izvršenja naloga o otpremanju stvari. Špediter je odgovoran za prouzrokovanu štetu nalogodavcu ako ne postupa po uputstvima nalogodavca, a naročito ako od njih odstupi. Čuvanje i osiguranje robe
Špediter je u obavezi da čuva poverenu robu sa pažnjom dobrog privrednika. Ako što drugo nije ugovoreno za špeditera nastaje obaveza i ovlašćenje da robu preda na čuvanje određenom skladištu i o tome obavesti nalogodavca. Nalog za otpremu stvari preko granice sadrži obavezu za špeditera da sprovede potrebne carinske radnje i isplati carinske dažbine za račun nalogodavca. Ugovorom se ova obaveza špeditera može isključiti. Špediter je u obavezi da lično izvrši carinske radnje. Ako je izvršenje naloga poverio drugom licu umesto da ih sam izvrši, odgovara za njegov rad. Špediter nije dužan da osigura robu nalogodavca. Obaveza osiguranja robe za špeditera nastaje samo ako je izričito ugovorena.423 Ako je ugovoreno da je špediter obavezan da osigura pošiljku, ali ugovorom nije određeno koje rizike bi osiguranje trebalo da obuhvati, otpremnik je dužan da osigura stvari od uobičajenih rizika. Polaganje računa o radu
Špediter je obavezan da nakon završenog posla (organizovanja prevoza određene stvari i preduzimanja ostalih pravnih i faktičkih radnji) položi račun nalogodavcu. 423
Osiguranje robe (pošiljke) razlikuje se od osiguranja špedicije (tj. osiguranju od odgovornosti špeditera prema nalogodavcu na osnovu ugovora o špediciji) i osiguranja prevoznog sredstva kao i obaveznog osiguranja od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima - vidi: Vasiljević, M., op. cit., strana 557; Carić, S., op. cit., strana 1386.
On je dužan da preda bez odugovlačenja nalogodavcu sve što je primio na osnovu obavljanja poverenih poslova. Takođe, špediter će na svog nalogodavca preneti prava i potraživanja koja je stekao prema trećim licima sa kojima je obavio posao za svog nalogodavca (supsidijarna primena člana 780. ZOO).424 Prema zahtevu nalogodavca otpremnik je dužan položiti račun i u toku izvršavanja naloga. Zakon nije propisao formu u kojoj se polaže račun. Uobičajeno je da se račun polaže u pisanom obliku (na odgovarajućim formularima), dok je usmeno polaganje računa izuzetno.425 2.2. OBAVEZE NALOGODAVCA Omogućavanje obavljanja posla
Nalogodavac je obavezan da omogući špediteru da obavi naloženi posao. Tako je nalogodavac u obavezi da špediteru preda robu radi organizovanja prevoza i sva potrebna robna dokumenta: isprave o poreklu robe, dokaze o kontroli i kvalitetu robe i isprave neophodne za njeno carinjenje. Da bi izvršio ugovorene obaveze usluge špeditera moraju biti prilagođene osobinama nalogodavčevih stvari čiji prevoz organizuje. Radi toga je nalogodavac dužan špediteru saopštiti sva potrebna obaveštenja o robi. U poslovnoj praksi uobičajeno je da nalogodavac popunjava dispoziciju ili drugi obrazac u koju unosi sve relevantne podatke o robi. Ovi podaci su važni za pojedine vrste stvari za koje je predviđena posebna vrsta prevoza.426 Nalogodavac je naročito u obavezi da obavesti otpremnika o osobinama stvari kojima može biti ugrožena sigurnost lica ili dobara ili nanesena šteta. Ako se u pošiljci nalaze dragocenosti, hartije od vrednosti ili druge skupocene stvari, nalogodavac je dužan da obavesti o tome špeditera i saopštiti mu njihovu vrednost u času predaje radi otpremanja. Isplata naknade
Visina naknade koju je nalogodavac obavezan da isplati špediteru određuje se ugovorom. Ako naknada nije ugovorena nalogodavac duguje naknadu određenu tarifom ili nekim drugim opštim aktom. Kada naknada nije predviđena ugovorom ni opštim aktom naknadu određuje sud. Špediter stiče pravo na naknadu kad izvrši svoje obaveze iz ugovora o otpremanju. Strane mogu ugovorom predvideti da se naknada plaća u nekom drugom trenutku. Isplata naknade unapred retko se ugovara zbog toga što su u vreme zaključenja ugovora o špediciji neizvesne relevantne činjenice od kojih zavisi visina naknade (o trajanju prevoza, carinskih formalnosti, o vremenu čuvanja stvari u javnom skladištu itd). 424 425 426
Vidi: Vasiljević, M., ibidem; Velimirović, M., op. cit., strana 233; Jankovec, I., op. cit., strana 478. Vidi: Carić, S., op. cit., strana 1388; Velimirović, M., ibidem. Vidi: Carić, S., op. cit., strana 1392.
303
304
Nalogodavac je u obavezi da naknadu plati špediteru. Ugovorom može biti predviđeno da će tu naknadu platiti neko treći - na primer, primalac stvari. Ukoliko primalac stvari odbije da isplati naknadu špediteru on je može zahtevati od nalogodavca. Kad je ugovorom o špediciji određena jedna ukupna svota za izvršenje naloga o otpremanju stvari (fiksna naknada), ona obuhvata naknadu po osnovu otpremanja i naknadu za prevoz i naknadu svih ostalih troškova, ako nije što drugo ugovoreno. Špediter može u izvršavanju dobijenih naloga organizovati zbirnu otpremu, osim ako je ugovorom to isključeno.427 Ako zbirnom otpremom postigne razliku u vozarini u korist nalogodavca, otpremnik ima pravo na posebnu dodatnu naknadu. Naknada špeditera za učinjene usluge ne može biti nesrazmerno velika prema učinjenoj usluzi. U tom slučaju sud je može, na zahtev nalogodavca sniziti na pravičan iznos. Naknada troškova
Nalogodavac je obavezan naknaditi špediteru potrebne troškove učinjene radi izvršenja naloga o otpremanju stvari. Naknađuju se samo nužni i korisni troškovi428 koje je špediter učinio radi izvršenja naloga. Špediter stiče pravo na naknadu odmah pošto je troškove učinio, ali ugovorom može biti predviđena obaveza nalogodavca da na zahtev otpremnika plati unapred određeni iznos (predujam) za troškove koje zahteva izvršenje naloga o otpremanju stvari.
XI. UGOVOR O PREVOZU STVARI ŽELEZNICOM 1. Pojam i obeležja ugovora Ugovorom o prevozu stvari železnicom prevozilac se obavezuje da stvar železnicom preveze od otpravne do uputne stanice i da je preda primaocu, a primalac da prevoziocu plati ugovorenu prevozninu.429 Ugovorne strane u ovom ugovoru su prevozilac i primalac. Pošiljalac stvari je, međutim, često treće lice. Prevozilac je železničko transportno preduzeće koje, na osnovu ugovora, prevozi putnike i stvari. Primalac je lice ovlašćeno da u uputnoj stanici (mestu opredeljenja) 427
428 429
Špediter kod zbirne špedicije sakuplja veći broj pošiljki različitih nalogodavaca prema prevoznim pravcima, tako da veći broj pošiljki predaje prevoziocu sa ciljem prevoza u određenom pravcu - vidi: Carić, S., op. cit., strana 1395. Vidi: Vasiljević, M., op. cit., strana 558. Vidi: član 31. stav 1. ZUPŽ; član 648. stav 1.; Velimirović, M., op. cit. strana 286; Vasiljević, M., op. cit., strana 597; Jankovec, I., op. cit., strana 441. O međunarodnom železničkom prevozu vidi: Etinski, R., Osnovni izvori međunarodnog saobraćajnog prava, Pravni fakultet Novi sad, Novi Sad, 1991, strana 31, 32. i str. 129 - 135.
iskupi tovarni list i preuzme stvar predatu na prevoz. Pošiljalac je lice koje, na osnovu ugovora, predaje stvar na prevoz. Ugovor je zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Bitni sastojci ugovora o prevozu stvari železnicom su označenje stvari (robe) koju bi trebalo prevesti, određenje uputne stanice i označenje prevoznine. Sve vrste prevoza regulisane su odredbama čl. od 648. do 685. ZOO, a pojedinim zakonima posebne vrste prevoza. Prevoz stvari železnicom regulisan je Zakonom o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju(ZUPŽ). U međunarodnom pravu prevoz robe železnicom regulisan je odgovarajućim konvencijama.430 Ugovor o prevozu stvari železnicom je dvostrano obavezan (stvara obaveze za prevozioca i primaoca) i athezioni (priprema ga prevozilac na obrascu, u skladu sa tarifom). On je neformalan (zaključuje se prostom saglasnošću volja) i realan ugovor (nastaje kad je prevoziocu predata stvar na prevoz431). U ugovoru o prevozu stvari želežnicom mogu se prepoznati elementi ugovora o delu, ugovora o zakupu, ugovora o ostavi i ugovora o zastupanju. On, međutim, predstavlja poseban imenovani ugovor regulisan ZUPŽ.
2. Vrste ugovora Ugovor o prevozu stvari železnicom može se, s obzirom na različite kriterijume, podeliti na više vrsta. On se, uobičajeno, razvrstava: 1) prema teritoriju na kojoj se prevoz obavlja, 2) prema brzini prevoza, 3) prema načinu prevoza robe. Prema teritoriji na kojoj se prevoz obavlja prevoz stvari železnicom može biti međunarodni i unutrašnji. Međunarodni prevoz je onaj kod koga se otpravna stanica uputna stanica nalaze na teritorijama različitih država ili ako se prevoz obavlja preko teritorije druge zemlje u tranzitu. Ovu vrstu prevoza uglavnom regulišu međunarodne konvencije. Unutrašnji (domaći) prevoz jeste prevoz koji se obavlja između otpravne i uputne stanice koje se nalaze na teritorije iste države. Na takav prevoz se primenju domaći propisi.432 Prema brzini prevoza prevoz stvari železnicom može biti sporovozni, brzovozni i ekspresni. Sporovozni prevoz je uobičajeni način prevoza stvari železnicom. Rok za prevoz stvari od otpravne do uputne stanice je, u odnosu na ostale načine prevoza, duži. Ako strane izričito ne ugovore brzinu prevoza smatra se sa su imale u vidu sporovozni prevoz. U brzovoznom prevozu previđen je kraći rok za početak prevoza, obavljanje prevoza i predaju stvari primaocu, u odnosu na sporovozni prevoz. Ekspresni prevoz je prevoz stvari železnicom u najkraćem roku, pod posebnim uslovima. Prevoz stvari obavlja se prvim vozom bez odlaganja. Taj voz ima specijalan tretman. U ovom 430 431 432
Vidi: Etinski, R., op. cit., str. 129 - 135. Vidi član 31. stav 2. ZUPŽ. Kapor, V. i Carić, S., Ugovori robnog prometa, Finansijski studio, Beograd, 1969, strana 294.
305
306
slučaju ekspresni prevoz može se obavljati i vozom za prevoz putnika. Za ovakav način prevoza plaća se najviši iznos prevoznine. Prema načinu prevoza prevoz stvari železnicom razlikuju se kolske (vagonske) i denčane (kamadne) pošiljke stvari. Kolska pošiljka se predaje na prevoz na osnovu jednog tovarnog lista. Ova pošiljka je teža od 5 tona i isključivo za tu stvar su neophodna jedna kola (vagon). Denčana pošiljka se predaje na prevoz na osnovu jednog tovarnog lista. Njena težina ne može prelaziti 5 tona, tako da za ovu pošiljku nisu neophodna jedna kola (vagon).
3. Tovarni list Tovarni list je isprava koja prati stvari u prevozu, a služi kao dokaz da je zaključen ugovor o prevozu stvari i da je označena roba primljena na prevoz u određenom stanju. Pošiljalac je dužan da za svaku pošiljku preda prevoziocu tovarni list na obrascu prevozioca. Za ekspresni prevoz izdaje se poseban tovarni list (ekspresni list). Pošiljalac odgovara za tačnost podataka i izjava koje se unose u tovarni list, kao i za tačnost podataka i izjava koje na njegov zahtev unese prevozilac. Tovarni list sadrži: mesto i datum njegovog sastavljanja i izdavanja; naziv uputne stanice, prema imeniku železničkih stanica; ime i prezime, odnosno naziv primaoca i njegovu adresu; naznačenje vrste i mase stvari; broj kola; ime i prezime, odnosno naziv pošiljaoca, njegovu adresu i potpis, koji može biti zamenjen svojeručnim potpisom i pečatom; žig otpravne stanice; prevozne i druge troškove; spisak isprave koje se prilažu uz tovarni list. Tovarni list može da sadrži i druge sastojke (rok isporuke itd). Pored originala tovarnog lista izdaje se njegov duplikat. Original tovarnog lista prati pošiljku. Duplikat tovarnog lista zadržava pošiljalac. On, međutim, nema važnost tovarnog lista koji prati pošiljku. Tovarni list je, po pravilu, isprava koja se ne može prenositi. Pošiljalac i prevozilac ovu zakonsku pretpostavku mogu otkloniti tako što će ugovoriti da će tovarni list biti prenosiv (prenosivi tovarni list). Prenosivi tovarni list je hartija koju prevozilac može izdati po naredbi ili na donosioca. Ova vrsta tovarnog lista omogućava pošiljaocu da, za vreme prevoza, raspolaže pošiljkom.433
4. Obaveze ugovornih strana 4.1. OBAVEZE PREVOZIOCA
Prijem stvari. Prevozilac je dužan primiti stvar na direktan prevoz od otpravne do uputne stanice, bez obzira na to koliko prevozilaca učestvuje u prevozu. On ne može primiti na prevoz stvari čiji je prevoz železnicom zakonom zabranjen. Stvar za koju je propisano da se može prevoziti samo u određenim uslovima može se primiti na prevoz ako su ti uslovi ispunjeni (ako je stvar upakovana na određeni 433
Jankovec, I., ibidem; Vlimirović, M., op. cit., strana 296.
način, ako je stvar podesna za prevoz železnicom itd). Pošiljalac je odgovoran za štetu prouzrokovanu prevoznom sredstvu i drugim stvarima dejstvom svojstava stvari koja je predata na prevoz prevoziocu ako mu ta svojstva nisu bila poznata ili mu nisu morala biti poznata. Tovarenje pošiljke (stvari). Prevozilac je obavezan da utovari denčane pošiljke. Po pravilu, kolsku pošiljku tovari pošiljalac. U tom slučaju prevozilac je obavezan da pošiljaocu blagovremeno dostavi kola (vagon). Proveravanje i utvrđivanje mase i sadržine pošiljke. Prilikom prijema denčanih stvari na prevoz koje sam tovari, prevozilac je obavezan da utvrdi masu i sadržinu pošiljke. Prevozilac je dužan da utvrđenu masu i broj komada pošiljke upiše u tovarni list i da ga overi. Ako je primio na prevoz kolsku pošiljku prevozilac ima pravo da proveri da li su podaci o pošiljci upisani u tovarnom listu tačni i da li su ispunjeni posebni uslovi za prevoz te stvari. Masu i sadržinu pošiljke prevozilac može proveriti u usputnoj stanici samo ako to zahtevaju potrebe saobraćaja, carinski i drugi propisi. Prevoz stvari. Prevozilac je dužan izvršiti prevoz stvari od otpravne do uputne stanice. On je dužan obaviti prevoz stvari ugovorenom prugom. Ako nije ugovoreno kojom prugom treba da se izvrši prevoz, prevozilac je dužan izvršiti ga onim putem koji najviše odgovara interesima pošiljaoca. Prevozilac je dužan da preveze stvar u ugovorenom roku (rok isporuke). U slučaju da rok isporuke nije ugovoren, prevozilac je dužan da prevoz izvrši za vreme koje je, s obzirom na dužinu puta i vrstu prevoza, uobičajeno za prevoz određene stvari. Strane ugovorom određuju od kog trenutka teče rok za isporuku stvari. Ako to nisu učinile rok isporuke počinje da teče narednog dana od dana prijema stvari na prevoz, a za lako kvarljivu stvar i za živu životinju predatu pre podne - do 12 časova istog dana (član 8. stav 3. ZUPŽ). Rok isporuke ne teče za vreme zadržavanje pošiljke, u slučajevima određenim ZUPŽ, a za to nema krivice prevozioca. Prevozilac se može pozivati na produženje roka isporuke zbog uzroka navedenih u ZUPŽ samo ako je uzrok i trajanja zadržavanja pošiljke upisao u tovarni list. Ako pri prevozu stvari nastupe smetnje koje se mogu otkloniti prevozom pomoćnim putem, stvar će se prevesti do uputne stanice tim putem bez naplate veće prevoznine. Obavljanje carinskih i drugih formalnosti. Strane mogu ugovoriti da će prevozilac u toku prevoza, za račun korisnika prevoza, da obavlja carinske i druge propisane radnje. Prevozilac je, u tom slučaju, dužan da tovarnom listu priloži isprave propisane za izvršenje radnji koje se, na osnovu carinskih i drugih propisa, moraju obaviti pre izdavanja pošiljke primaocu. Izvršenje naloga u toku prevoza. Prilikom prevoza pošiljke prevozilac je dužan postupati po nalozima ovlašćenih lica. Nalozi ovlašćenih lica predstavljaju jednostrane izjave volje i mogu biti različiti. Iz njih se izdvajaju nalozi kojima se menja ugovor o prevozu. Zahtev za izmenu ugovora o prevozu, kao i potvrda
307
308
o prijemu zahteva, moraju biti učinjeni u pismenoj formi. Od svojstva tovarnog lista zavisi ko je ovlašćen da zahteva izmenu ugovora. Ako je izdat neprenosivi tovarni list, pravo da izmeni ugovor o prevozu ima pošiljalac (da, na primer, zahteva da mu se stvar vrati u otpravnu stanicu, da se prevoz stvari uz put zaustavi itd.). U tom slučaju je obavezan da prevoziocu naknadi troškove izazvane izmenom ugovora o prevozu. Na osnovu neprenosivog tovarnog lista primalac pošiljke ima pravo da izmeni ugovor o prevozu ako pošiljalac u tovarnom listu naznači da primalac ima pravo da raspolaže pošiljkom, ili ako mu pošiljalac preda duplikat tovarnog lista. Kada je izdat prenosivi tovarni list, stvarima predatim na prevoz može raspolagati samo ovlašćeni imalac tovarnog lista. To pravo stiče imalac tovarnog lista ako je ispunio sve obaveze koje proizilaze iz prenosivog tovarnog lista. Zahtev za izmenu ugovora o prevozu prevozilac može odbiti u slučajevima predviđenim članom 54. ZUPŽ. Ako prevozilac ne postupi po zahtevu za izmenu ugovora, a ne postoje zakonski uslovi da se zahtev odbije, odgovoran je za štetu koja zbog toga nastane. Čuvanje stvari. Prevozilac je obavezan da čuva pošiljku koju je primio na prevoz. Obaveza nastaje od momenta preuzimanja stvari od pošiljaoca i traje do predaje primaocu. Čuvanje pošiljke nije, prema tome, ograničeno samo za vreme njenog prevoza. Prevozilac je dužan skrenuti pažnju pošiljaocu na nedostatke pakovanja koji se mogu opaziti, inače odgovara za oštećenje pošiljke koje bi se desilo zbog tih nedostataka (član 658. stav 2. ZOO). Obaveza čuvanja sastoji se u očuvanju stvari u ispravnom stanju. Da bi pošiljka ostala u ispravnom stanju prevozilac mora preduzeti sve potrebne mere sa naročitom pažnjom - kao dobar prevozilac. Predaja stvari primaocu. Prevozilac je obavezan da obavesti primaoca o prispeću pošiljke u uputnu stanicu. On nije dužan da izvesti primaoca da je pošiljka stigla ako je ugovorom predviđeno: da se ne vrši izveštavanje o prispeću pošiljke ili da će pošiljka ostati na stanici ili da će se dopremiti u poslovne prostorije ili stan primoca, ako je primalac ovlastio drugo lice da robu preuzme na uputnoj stanici itd. Prevozilac, po prirodi odnosa, nije u obavezi da izveštava primaoca pošiljke koji je imalac prenosivog tovarnog lista koji glasi na donosioca. O prispeću pošiljke prevozilac će obavestiti primaoca, bez odlaganja, čim pošiljku pripremi za izdavanje. Pri izveštavanju, prevozilac mora da naznači rok u kome primalac mora preuzeti pošiljku. Izveštavanje se može obaviti na različite načine: preporučenim pismom, telegramom, telefonom, telefaksom, elektronskom poštom itd. Prevozilac je dužan da u uputnoj stanici koju je označio pošiljalac izda primaocu originalni tovarni list i stvar. Tovarni list i stvar izdaju se, umesto primaocu, donosiocu izveštaja o prispeću stvari na kome je primalac potvrdio prijem. Primalac će potvrditi prijem stvari i uplatiti iznose naznačene u tovarnom listu. Plaćanje obaveza kojima se tereti primalac u tovar-
nom listu označava se i kao “iskupljivanje tovarnog lista”. Ako je izdat neprenosivi tovarni list, prevozilac će stvar predati njegovom zakonitom imaocu. Isto pravno dejstvo kao i izdavanje stvari primaocu ima predaja stvari drugom prevoziocu, javnom skladištu, špediteru i carinskim ili drugim nadležnim organima ili davanje stvari na privremeni smeštaj. Stvari se primaocu predaju faktički (iz ruke u roku) i simbolično. Faktički se predaju denčane stvari jer ih (po pravilu) utovara i istovara prevozilac. Simbolično se predaju stvari predajom tovarnog lista. Na ovaj način predaje se kolska pošiljka (kolsku pošiljku tovari pošiljalac, a istovara primalac). Ukoliko prevozilac ili primalac stvari utvrde ili posumnjaju da postoji potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje stvari primljene ne prevoz, utvrdiće stanje stvari i o tome sačiniti zapisnik.434 Primalac je dužan da stvar odnese u ugovorenom roku i u redovnom radnom vremenu određenom za uputnu stanicu. Ako je rok za odnošenje prekoračen za više od 24 sata, prevozilac može: istovariti stvar i dati je na privremeni smeštaj, ili je predati špediteru, javnom skladištu ili drugom prevoziocu radi dostave primaocu, s tim što odgovara za njihov izbor. Rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari, posle prekoračenja roka za odnošenje stvari više od 24 sata, snosi primalac, kao i sve troškove koji su zbog toga nastali.435 4.2. OBAVEZE POŠILJAOCA (OVLAŠĆENJA PREVOZIOCA)
Pošiljalac je obavezan da prevoziocu plati prevozninu - cenu za izvršeni prevoz robe (prevoznina). To je glavna obaveza pošiljaoca. Osim prevoznine pošiljalac duguje i ostale prevozne troškove (dodatak na prevozninu, naknada za sporedne usluge i sl.) i druge troškove nastale u toku prevoza (na primer: troškove nastale izvršenjem carinskih i drugih radnji pred nadležnim državnim organima, čuvanje robe436). Prevozninu sa ostalim prevoznim troškovima i druge troškove plaća pošiljalac. Ove troškove obavezan je platiti prevoziocu primalac ako iskupi tovarni list, a pošiljalac nije preuzeo na sebe plaćanje troškova. Sporazum primaoca stvari i trećeg lica o preuzimanju troškova prevoza ne oslobađa primaoca obaveze plaćanja tih troškova ako na takav sporazum nije dao pristanak prevozilac. Naime, treće lice, na osnovu ugovora sa dužnikom može preuzeti njegov dug, ako je na to pristao poverilac - u ovom slučaju prevozilac. Pošiljalac (primalac stvari) plaća prevozninu, ostale prevozne troškove i druge troškove po tarifi koja se primenjuje na dan zaključenja ugovora o prevozu. Primalac je dužan da u tovarni list unese sve izdatke koji se plaćaju u gotovom. 434 435
436
Vidi član 63. ZUPŽ. U slučajevima određenim članom 66. ZUPŽ prevozilac je ovlašćen da stvar proda (umesto da je preda). Vidi: Carić, S., Prava železničkog prevozioca iz ugovora o železničkom prevozu robe, Pravo - teorija i praksa broj 12/1999, strana 15.
309
310
Tarifa predstavlja opšte uslove poslovanja i sastavni je deo ugovora o prevozu stvari. Iznos prevoznine određuje se zavisno od udaljenosti uputne stanice i vrste prevoza. U slučaju da je pošiljka potpuno izgubljena prevozilac nema pravo na prevozninu.
5. Ugovorna odgovornost prevozioca Prevozilac koji je primio stvar na prevoz sa tovarnim listom odgovara za izvršenje prevoza do izdavanja stvari primaocu. On odgovara za gubitak ili oštećenje pošiljke koji bi se dogodili od časa preuzimanja do njene predaje, osim u slučajevima određenim zakonom, kao i za štetu nastalu zbog prekoračenja roka isporuke. Odgovornost zbog gubitka ili oštećenja pošiljke (transportne štete). Može doći do potpunog ili delimičnog gubitka pošiljke. Potpuni gubitak pošiljke postoji kad prevozilac nije u mogućnosti da primaocu preda onu pošiljku koju je otpravna stanica primila na prevoz, odnosno koja je označena u tovarnom listu. Oštećenje pošiljke postoji ako stvari koje su predmet pošiljke, prilikom predaje primaocu, nemaju ona svojstva i osobine kakva su postojala u vreme predaje stvari na prevoz. Za to vreme nastupilo je umanjenje vrednosti stvari zbog pogoršanja njenog kvaliteta. Pošiljka može, takođe, biti potpuno ili delimično oštećena. Ako je došlo do gubitka ili oštećenja pošiljke koji bi se dogodili od časa preuzimanja do njene predaje primaocu prevozilac odgovara za štetu po principu subjektivne odgovornosti i pretpostavljenoj krivici. Odgovornosti za štetu prevozilac se može osloboditi ako dokaže da je šteta nastala zbog radnji ili propusta korisnika prevoza, svojstava stvari ili drugih uzroka koji se nisu mogli predvideti, izbeći ili otkloniti. Za štetu je odgovoran prevozilac i kada su je prouzrokovala lica koja su po njegovom nalogu radila na izvršenju prevoza. Ako je potpuni ili delimični gubitak ili oštećenje stvari moglo nastati u vezi s jednom ili više posebnih okolnosti navedenih u članu 70. ZUPŽ (na primer: nepakovanja ili nedovoljnog pakovanja stvari koja je usled tih nedostataka po svojoj prirodi izložena gubitku ili oštećenju) važi pretpostavka da je šteta nastala zbog tih okolnosti, dok se suprotno ne dokaže. Ukoliko prevozilac prevozi stvar koja zbog svoje prirode redovno gubi u masi pri prevozu, prevozilac odgovara samo za deo gubitka koji, bez obzira na dužinu pređenog puta, prelazi granicu 2% od mase za stvari navedene u članu 72. stav 1. tačka 1. ZUPŽ (kao što su: tečnost, stvari koje su vlažne predate na prevoz, itd.), a 1% od mase za ostale suve stvari (član 72. stav 1. tačka 2. ZUPŽ). Pošiljalac odnosno drugo ovlašćeno lice može, suprotno ovoj zakonskoj pretpostavci, dokazivati da gubitak nije nastao usled uzroka koji povlače prirodan gubitak u masi stvari. Ako je prevozilac obavezan da imaocu prava naknadi štetu za potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje, vrednost stvari se računa po tržišnoj ceni, a ako je
cena stvari ugovorena - po toj ceni. Iznos naknade štete koju plaća prevozilac je limitiran najvišim iznosom određenim po kilogramu bruto mase izgubljene stvari u skladu sa članom 73. ZUPŽ. U slučaju oštećenja stvari, prevozilac je dužan da imaocu prava plati samo iznos za koji je umanjena vrednost stvari. Ukoliko je usled oštećenja cela pošiljka, odnosno samo jedan deo pošiljke izgubio vrednost, naknada štete ne može premašiti iznos koji bi se platio u slučaju gubitka cele pošiljke, odnosno onog dela koji je izgubio vrednost. Pored naknade štete za stvar prevozilac je dužan da naknadi prevozninu, carinske dažbine i druge troškove u vezi s prevozom izgubljene stvari. Odgovornost zbog prekoračenja roka isporuke. Prevozilac odgovara za štetu nastalu zbog prekoračenja roka isporuke, osim ako dokaže da je šteta nastala zbog radnji ili propusta korisnika prevoza, svojstava stvari ili drugih uzroka koji se nisu mogli predvideti, izbeći ili otkloniti. Ako imalac prava dokaže da je zbog prekoračenja roka isporuke pretrpeo štetu, uključujući i oštećenje, prevozilac je dužan da plati dokazanu štetu, ali najviše do iznosa četvorostruke prevoznine. Prevozilac je imaocu prava, pored ove štete, dužan naknaditi prevozninu, carinske dažbine i druge troškove u vezi s prevozom. Ostvarivanje prava prema prevoziocu. Da bi ostvario pravo na naknadu štete, u slučaju potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja stvari, imalac prava je dužan podneti prevoziocu zahtev za naknadu štete, najdocnije u roku od 60 dana od dana saznanja za štetu. Zahtev za naknadu štete u slučaju prekoračenja roka isporuke podnosi se prevoziocu najdocnije u roku od od 30 dana od dana izdavanja stvari. U oba slučaja zahtev se podnosi prevoziocu u pisanoj formi. Ako prevozilac ne naknadi štetu u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, imalac prava je ovlašćen da podnese tužbu sudu. Prevozilac koji ne naknadi štetu u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva duguje imaocu prava i zateznu kamatu od isteka tog roka.
XII. UGOVOR O PREVOZU STVARI DRUMOM 1. Pojam i obeležja Ugovorom o prevozu stvari drumom prevozilac se obavezuje da stvar iz jednog mesta preveze u drugo mesto (mesto opredeljenja) i da je preda primaocu ili drugom licu koje primalac odredi, a pošiljalac se obavezuje da prevoziocu isplati ugovorenu prevozninu. Prevozilac je lice koje, na osnovu ugovora, prevozi putnike i stvari.437 Korisnik prevoza je lice, koje na osnovu ugovora s prevoziocem, stiče 437
Prema odredbama člana 648. stav 2. ZOO kao prevozilac, u smislu tog zakona, smatra se kako lice koje se bavi prevozom kao svojim redovnim poslovanjem, tako i svako drugo lice koje se ugovorom obaveže da izvrši prevoz uz naknadu.
311
312
određena prava ili preduzima određene obaveze. Pošiljalac je lice koje, na osnovu ugovora, predaje stvar na prevoz. Primalac je lice ovlašćeno da u mestu opredeljenja primi stvar predatu na prevoz. Imalac prava je lice koje, na osnovu ugovora, ima zahtev prema prevoziocu.438 Prema teritoriji na kojoj se prevoz obavlja ugovor se može razvrstati na: međunarodni, međumesni i mesni. U ugovoru o međunarodnom prevozu robe drumom prevozilac se obavezuje da će, za određenu prevozninu, prevesti robu iz mesta otpreme u mesto opredeljenja, koji se nalaze na teritoriji različitih država. Ugovorom o međumesnom prevozu prevozilac se obavezuje da će za iznos prevoznine prevesti robu iz mesta otpreme u mesto opredeljenja, koja se nalaze na području iste države. Mesni prevoz obavlja se na području istog geografskog mesta. Bitni sastojci ugovora o prevozu stvari drumom su: označenje stvari koja se prevozi od mesta otpreme do mesta opredeljenja, a prema mišljenju nekih autora i prevoznina. Prevoznina, međutim, nije bitan sastojak ugovora. Ako prevoznina nije određena ugovorom ona može biti određena opštim uslovima (tarifom) prevozioca. Ukoliko ni tako nije određena prevozilac ima pravo na uobičajenu naknadu za tu vrstu prevoza. Ugovor o prevozu robe drumom je dvostrano obavezan, teretan, komutativan, imenovan i formalan. Ako to zahtevaju prevozilac ili pošiljalac, prilikom prijema stvari na prevoz, izdaje se tovarni list. Tovarni list izdaje prevozilac. Neizdavanje ili gubitak tovarnog lista ne utiče na punovažnost ugovora, pošto je ugovor neformalan. Naime, izdavanjem tovarnog lista prevozilac potvrđuje da je zaključen ugovor o prevozu i da je stvar primeljena na prevoz. Tovarni list se izdaje u tri originalna primerka. Sve primerke tovarnog lista potpisuju prevozilac i pošiljalac. Potpisi mogu biti zamenjeni pečatom pošiljaoca i prevozioca. Prvi primerak tovarnog lista predaje se pošiljaocu, drugi prati stvar u prevozu i predaje se primaocu, a treći ostaje kod prevozioca. Tovarni list sadrži podatke određene članom 52. ZUPD. Ako strane drukčije ne odrede tovarni list je neprenosiv. Pošiljalac i prevozilac se mogu sporazumeti da prevozilac izda tovarni list po naredbi ili na donosioca. U tom slučaju prenosivi tovarni list postaje hartija od vrednosti. Prenosivi tovarni list po naredbi prenosi se indosamentom, a prenosivi tovarni list na donosioca - predajom. On predstavlja robu koja je u njemu označena. Onaj ko raspolaže prenosivim tovarnim listom raspolaže i robom. Osnovni izvori našeg prava za ugovor o prevozu stvari drumom su: Zakon o obligacionim odnosima (čl. od 648. do 680); Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju (ZUPD). 438
Vidi član 4. ZUPDS.
Na međunarodni drumski saobraćaj primenjuju se: Konvencija o drumskom saobraćaju od 19. septembra 1949.439 i Konvencija o ugovoru za međunarodni prevoz robe od 19. maja 1955.440
2. Obaveze prevozioca Postavljanje vozila radi utovara. Prevozilac je u obavezi da postavi vozilo na mesto koje je ugovorom o prevozu određeno za utovar stvari (na primer, u određeno skladište, na označeno mesto u fabričkom krugu, ispred zgrade u kojoj se nalazi poslovni prostor pošiljaoca itd.). Ako mesto utovara stvari nije ugovoreno, pošiljalac je dužan da ga blagovremeno odredi i da o tome obavesti prevozioca. Prevozilac postavlja vozilo na mesto utovara, ako se to može učiniti bez opasnosti za vozilo i ako se na tom mestu stvar može utovariti bez oštećenja vozila. Ukoliko mesto utovara koje je odredio pošiljalac ne ispunjava ove uslove, prevozilac je dužan da vozilo postavi na najbliže mesto koje ispunjava uslove za utovar. Vozilo se postavlja na mesto utovara ugovorenog dana i časa. Ako nije određeno u koliko sati u toku dana mora biti postavljeno vozilo, prevozilac je dužan da ga postavi toga dana, ali najkasnije u roku koji omogućava utovar pre isteka radnog vremena pošiljaoca. Pošiljalac utovara stvari u vozilo, a istovara je primalac. Ugovorom o prevozu stvari može biti drukčije određeno. Prijem stvari na prevoz. Prevozilac je u obavezi da primi na prevoz stvari određene ugovorom. U linijskom prevou prevozilac je dužan da primi na prevoz svaku stvar koja ispunjava uslove određene u objavljenim opštim uslovima. Prevozilac ne može primiti na prevoz stvar čiji je prevoz zabranjen zakonom. Stvar za koju je propisano da se može prevoziti samo pod određenim uslovima može se primiti na prevoz, ako su ti uslovi ispunjeni. Količina stvari koje se predaju na prevoz određuje se brojem komada, masom ili zapreminom. Ako se količina stvari ne može utvrditi na taj način, određuje se merom uobičajenom u mestu otpreme. Umesto stvari čiji je prevoz ugovoren, na prevoz se mogu predati druge stvari, pod uslovima određenim članom 37. ZUPD. Ako stvar nije utovarena u vozilo u ugovorenom roku, a ni po isteku dodatnog vremena utovara, prevozilac može da odustane od ugovora o prevozu stvari i zahtevati naknadu štete. Izvršenje prevoza i čuvanje stvari. Prevozilac je obavezan da stvar preveze putem koji je ugovorom određen. Ako put prevoza nije ugovoren, prevozilac je u obavezi da stvar preveze putem koji je najpovoljniji za prevoz takve stvari. On je dužan da stvar preveze u ugovorenom roku. Ukoliko rok prevoza nije ugovoren, 439 440
Konvenciju je ratifikovala Jugoslavija (“Službeni lisr FNRJ” - dodatak, broj 13/57). Konvenciju je ratifkovala Jugoslavija (“Službeni list FNRJ” - Međunarodni ugovori, broj 11/58).
313
314
prevozilac je dužan da stvar preveze za vreme koje je uobičajeno za prevoz takve stvari, s obzirom na vrstu i dužinu puta, kao i vrstu vozila. Prevozilac je dužan preduzeti mere potrebne za očuvanje stvari koje su mu predate na prevoz. On može od pošiljaoca zatražiti uputstva o merama potrebnim za očuvanje stvari, a ako ih ne zatraži smatra se da mu je bilo poznato koje se mere moraju preduzeti radi očuvanja stvari. Postupanje po zahtevima (nalozima) za izmenu ugovora. Prevozilac je, u toku prevoza stvari, dužan postupiti po zahtevima ovlašćenih lica za izmenu ugovora. Ko je ovlašćen da zahteva izmenu ugovora zavisi od okolnosti da li je izdat neprenosivi ili prenosivi tovarni list. Ako je izdat neprenosivi tovarni list pravo da zahteva izmenu ugovora o prevozu (da raspolaže pošiljkom) ima pošiljalac. Primalac stvari može raspolagati sa stvari u toku prevoza: ako pošiljalac unese u tovarni list napomenu da primalac ima pravo da raspolaže sa stvari ili ako mu pošiljalac preda svoj primerak tovarnog lista ili ako stvar stigne u mesto opredeljenja. Pošiljalac (odnosno primalac) stvari može da zahteva: da se obustavi prevoz stvari; da se predaja stvari primaocu odloži; da se stvar preda u nekom drugom mestu opredeljenja; da se stvar preda njemu ili nekom drugom primaocu koji nije određen ugovorom o prevozu ili u tovarnom listu; da se stvar vrati u mesto otpreme. Ovi zahtevi moraju biti podneseni u pisanoj formi. Ako je izdat prenosivi tovarni list, sa stvari predatom na prevoz može raspolagati samo ovlašćeni imalac prenosivog tovarnog lista, i to pod uslovom da su ispunjene obaveze koje proizilaze iz prenosivog tovarnog lista. Imalac prenosivog tovarnog lista može od prevozioca zahtevati: da obustavi prevoz; da mu se stvar preda u nekom drugom mestu opredeljenja; da mu se stvar vrati u mesto otpreme. Prevozilac može odbiti zahtev za izvršenje ugovora o prevozu: ako izmena ugovora nije više moguća u vreme kada je zahtev prispeo licu koje mora da ga izvrši; ako bi usled izmene ugovora nastala šteta drugom korisniku prevoza; ako se prevoziocu ne naknadi šteta i svi troškovi nastali zbog izmene ugovora; ako je izmena ugovora protivna carinskim ili drugim propisima. Predaja stvari. Prevozilac je u obavezi da u mestu opredeljenja (ili u mestu koje za prijem stvari odredi lice ovlašćeno da raspolaže sa stvari) stvar preda primaocu ili imaocu prenosivog tovarnog lista. Ako tovarni list ili prenosivi tovarni list nije izdat prevozilac će stvar predati licu koje je ugovorom o prevozu ili na drugi način određeno za prijem stvari. O prispeću stvari u mesto opredeljenja prevozilac je dužan bez odlaganja obavestiti primaoca. Primalac je dužan da stvar istovari, ako ugovorom nije drukčije određeno. Imalac prenosivog tovarnog lista dužan je da prilikom preuzimanja stvari vrati prevoziocu prenosivi tovarni list. Ako primalac odbije da primi stvar ili se ne može pronaći, prevozilac je dužan
da, bez odlaganja, zatraži uputstvo od pošiljaoca. Ukoliko prevozilac ne dobije uputstvo ili ako ne postoji mogućnost predaje stvari, prevozilac može u ime i na trošak lica koje je ovlašćeno da raspolaže sa stvari: istovariti stvar i predati je na čuvanje javnom skladištu ili drugom licu ili je može sam čuvati; odmah izložiti prodaji stvar koja je podložna kvaru ili ako troškovi čuvanja ne bi bili u srezmeri sa vrednošću stvari.
3. Ugovorna odgovornost prevozioca Prevozilac je odgovoran za štetu: 1) nastalu na stvarima koje je preuzeo na prevoz i to od momenta preuzimanja stvari na prevoz do momenta njene predaje primaocu, zbog potpunog ili delimičnog gubitka ili potpunog ili demičnog oštećenja stvari,441 2) nastalu zbog zakašnjenja u prevozu i predaji stvari primaocu. On odgovara po principu pretpostavljene subjektivne odgovornosti za štetu.442 Gubitak ili oštećenje stvari. Pretpostavke o odgovornosti zbog potpunog ili delimičnog gubitka ili potpunog ili delimičnog oštećenja stvari prevozilac se može osloboditi ako dokaže da je šteta nastala: zbog radnji ili propusta korisnika prevoza, svojstava stvari ili drugih uzroka koji se nisu mogli predvideti, izbeći ili otkloniti. Pored ovih, opštih okolnosti za oslobođenje od odgovornosti za štetu, prevozilac se oslobađa odgovornosti ako je potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje stvari nastalo u vezi s jednom ili više posebnih okolnosti određenih u članu 90. stav 1. ZUPD (na primer: upotrebe otvorenih i nepokrivenih vozila, čija je upotreba ugovorena,443 nedostatka ili lošeg stanja ambalaže za stvar koja je po svojoj prirodi podložna rasturu ili oštećenju, ili ako nije upakovana ili nije uredno upakovana; rukovanja, utovara, slaganja i istovara stvari od strane pošiljaoca odnosno primaoca itd). Ako je potpun ili delimičan gubitak ili oštećenje stvari moglo nastati u vezi s jednom ili više posebnih okolnosti, pretpostavlja se da je šteta nastala zbog tih okolnosti, dok imalac prava suprotno ne dokaže. Naknade štete za potpun ili delimičan gubitrak i oštećenje stvari predate na prevoz određuje se prema ugovorenoj ceni, a ako nije ugovorena - prema tržišnoj ceni koju je stvar imala u vreme i u mestu otpreme. Visina naknade štete je ograničena. Ona, naime, ne može biti veća od: 1) iznosa koji bi prevozilac morao da plati u slučaju potpunog gubitka stvari - ako je cela stvar oštećena; 2) iznosa 441
442
443
O pojmu oštećenja ili gubitka stvari vidi potpunije izlaganje u Ugovoro u prevozu stvari železnicom, Ugovorna odgovornost prevozioca. U pravnoj literaturi se ističe i mišljenje da je prevozilac odgovara za štetu po principu subjektivne odgovornosti - vidi: Velimirović, M., op. cit., strana 333. Prevozilac se ne može osloboditi odgovornosti za štetu ako ako pri prevozu otvorenim ili nepokrivenim vozilom dođe do gubitka cele pošiljke ili do neuobičajeno velikog gubitka stvari - vidi član 92. ZUPD.
315
316
koji bi prevozilac morao da plati u slučaju gubitka oštećenog dela stvari - ako je oštećen samo jedan deo stvari. Za štetu prevozilac odgovara po kilogramu bruto mase izgubljene ili oštećene stvari do ograničenog iznosa. Pored toga prevozilac je dužan da pošiljaocu naknadi plaćenu prevozninu i druge troškove nastale u prevozu stvari, i to u potpunosti ako je stvar izgubljena, a u srezmernom iznosu ako je stvar oštećena. Stvar se smatra izgubljenom u prevozu ako je prevozilac nije predao primaocu u roku od 30 dana od dana isteka ugovorenog roka, a ako ugovoreni rok nije predviđen - u roku od 60 dana od dana kada je prevozilac preuzeo stvar. Pravo na naknadu štete, u slučaju potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja stvari, ostvaruje se podnošenjem zahteva prevoziocu. Zahtev se podnosi u pismenoj formi u roku od 60 dana od dana saznanja za štetu, ili podnošenjem tužbe sudu - ako prevozilac ne isplati naknadu štete u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva. Potraživanja naknade štete iz ugovora o prevozu stvari zastarevaju za jednu godinu. Rok zastarelosti potraživanja zbog oštećenja stvari računa se od dana kada je prevozilac predao stvar, a za potraživanje zbog potpunog ili delimičnog gubitka stvari - od dana kada se stvar smatra izgubljenom. Zakašnjenje u prevozu. Prevozilac odgovara za štetu nastalu zbog zakašnjenja u prevozu i predaji stvari primaocu. U slučaju zakašnjenja u prevozu i predaji stvari, prevozilac je dužan da plati 1/10 prevoznine za svaki dan zakašnjenja, a najviše do 1/3 ukupne prevoznine. Ako ovlašćeno lice dokaže da mu je zakašnjenjem prouzrokovana šteta, prevozilac je dužan da je nadoknadi, u iznosu koji ne može biti veći od iznosa troškova prevoza. Zahtev za naknadu štete u slučaju zakašnjenja u prevozu i predaji stvari primaocu podnosi se u roku od 30 dana od dana predaje stvari primaocu. Ukoliko prevozilac ne isplati naknadu štete u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva imalac prava je ovlašćen da podnese tužbu sudu.
4.Obaveze pošiljaoca i primaoca Utovar i istovar stvari. Pošiljalac je u obavezi da stvar utovari u vozilo, a primalac da je istovari, ako ugovorom o prevozu stvari nije drukčije određeno. Pri utovaru stvari u vozilo pošiljalac se mora pridržavati uputstava prevozioca koja se odnose na raspored stvari u vozilu i ostale okolnosti koje bi mogle uticati na sigurnost lica, vozila i stvari u vozilu. Pošiljalac je dužan da prevoziocu da uputstvo za čuvanje stvari i rukovanje njome, ako je reč o stvari čiji prevoz nije uobičajen ili ako to prevozilac zahteva. On je dužan obavestiti prevozioca o vrsti pošiljke i o njenoj sadržini i količini i saopštiti prevoziocu i ostale podatke određene članom 654. ZOO.
Odgovornost za štetu. Pošiljalac je odgovoran za štetu prouzrokovanu licima, vozilu i drugim stvarima dejstvom svojstva stvari koja je predata na prevoz, ako prevoziocu ta svojstva nisu bila poznata niti su mu morala biti poznata. Plaćanje prevoznine. Nakon izvršenja ugovora o prevozu stvari, u svemu kako on glasi, prevozilac ima pravo da zahteva od pošiljaoca plaćanje prevoznine. Visina prevoznine određuje se ugovorom o prevozu stvari ili drugim objavljenim obaveznim aktom (na primer, tarifom). Prevoznina se plaća samo za stvar koja je prevezena i u mestu opredeljenja stavljena na raspolaganje primaocu ili drugom ovlašćenom licu. Ako je stvar prevezena samo jednim delom puta, prevozilac ima pravo na srazmernu prevozninu za pređeni put, a ako je za to odgovoran korisnik prevoza - na prevozninu u punom iznosu). Pošiljalac je u obavezi da, pored prevoznine, prevoziocu naknadi troškove koje je imao prilikom prevoza robe, a koji nisu obuhvaćeni prevozninom (na primer: troškovi nastali izvšenjem naloga pošiljaoca, troškovi čuvanja robe itd). Radi obezbeđenja naplate prevoznine i nužnih troškova koje je učinio u vezi sa prevozom, prevozilac ima pravo zaloge na stvarima koje su mu predate radi prevoza, i u vezi sa prevozom, dok ih drži ili dok ima u rukama ispravu pomoću kojih može raspolagati njima.
XIII. UGOVOR O MEŠOVITOM (KOMBINOVANOM) PREVOZU 1. Pojam Ugovor o mešovitom (kombinovanom) prevozu robe (stvari) je ugovor koga zaključuje prevozilac (organizator, preduzimač mešovitog prevoza) i naručilac prevoza, koji se obavlja kombinovanjem najmanje dve različite grane saobraćaja, na osnovu jedinstveno određene vozarine i jedne prevozne isprave. Mešoviti prevoz postoji kada u prevozu učestvuju najmanje dva prevozioca iz različitih grana saobraćaja. Ove pretpostavke za postojanje mešovitog prevoza kao minimum izričito određuje Konvencija Ujedinjenih nacija o međunarodnom multimodalnom prevozu robe usvojena na Diplomatskoj konferenciji u Ženevi dana 24. 5. 1980. godine i Pravilo 2 a) Jednoobraznih pravila o mešovitoj prevoznoj ispravi444 i pravna književnost.445 Prevozilac iz jedne grane saobraćaja može svoj prevoz kombinovati sa još jednim ili više prevoza iz različitih grana saobraćaja. Shodno tome, prevozilac 444 445
Objavljena kao prilog knjizi Pejovića, P., Prevozne isprave u pomorskoj plovidbi, Cetinje, 1992. Vidi npr.: Pejović, Č., op. cit, str. 225, Velimirović, M., Ugovor o kombinovanom i multimodalnom prevozu, Pravni život, br. 9-10/94, Zbornik radova Pravda i postojeće pravo, str. 1262.
317
318
u vazdušnom saobraćaju može ugovoriti prevoz uz učešće brodskog prevozioca, (i) ili železničkog i (ili) drumskog prevozica, kao što brodski, železnički i drumski prevozilac može u ugovor o mešovitom prevozu uključiti bilo kog drugog preostalog prevozica (ili sve, ili pojedine), s obzirom na okolnosti svakog pojedinog ugovora.
2. Pravna priroda Naziv ugovora ukazuje na njegovu složenu pravnu prirodu. To je složeni ugovor u kome se prvenstveno mogu prepoznati ugovor o špediciji i ugovor o prevozu stvari. Ovi ugovori, međutim, gube svoju samostalnu pravnu prirodu u ugovoru o kombinovanom prevozu, koji predstavlja složen ugovor (a ne spajanje dva ili više prostih ugovora koji i dalje ostaju samostalni). U našem pravu ugovor o mešovitom prevozu je imenovan jer je regulisan zakonom. Zbog toga je i izbegnut spor u teoriji i praksi, svojstven složenim neimenovanim ugovorima, koja će se pravila primeniti na pojedini složeni ugovor - pravila svih ugovora koja se u njemu prepoznaju, pravila koja važe samo za jedan važniji ugovor, ili neka posebna pravila. Na ugovore o mešovitom (kombinovanom) prevozu prvenstveno se primenjuju zakonske odredbe predviđene za ovaj tip ugovora. Ako pojedini odnos nije zakonom uređen odlučujuća je zajednička namera ugovornih strana ispoljena prilikom zaključenja ugovora. Ugovor o mešovitom prevozu je dvostrano obavezan jer, u vreme zaključenja, za ugovorne strane stvara uzajamna prava i obaveze. U praksi se najčešće u drumskom i železničkom prevozu zaključuje pismeni ugovor o mešovitom prevozu koji ima samo dokaznu snagu, ili se izdaje isprava o mešovitom prevozu po ugledu na železnički tovarni list, tovarni list u drumskom saobraćaju. Da li je ugovor o prevozu stvari brodom formalan ili neformalan zavisi od modaliteta ovog ugovora. Brodarski ugovor za više putovanja ili zaključen na vreme za ceo brod mora biti sastavljen u pismenom obliku. Ako nije sastavljen u tom obliku ne proizvodi pravno dejstvo. Kada ugovor o prevozu stvari uključuje i prevoz stvari brodom, u navedenim situacijama, i bilo koji drugi prevoz on postaje formalan čak i kada u prevozu učestvuje drumski ili železnički prevozilac.
3. Razgraničenje Zbog svoje složene pravne prirode ugovor o mešovitom prevozui liči na više ugovora. U njemu se, prvenstveno, mogu prepoznati elementi ugovora o špediciji i ugovora o direktnom prevozu, ali se od tih ugovora i razlikuje.
Mešoviti prevoz se razlikuje od direktnog prevoza u kome učestvuje više prevozilaca. Ako je ugovorom o prevozu stvari morem ili unutrašnjim vodama predviđeno da će brodar izvršiti prevoz delimično svojim brodom, a delimično brodovima drugih brodara nastaje ugovor o direktom prevozu. Brodar izdaje teretnicu, odnosno tovarni list za ceo ugovoreni put ali se prevoz stvari obavlja od strane više prevozilaca iste vrste (grane) saobraćaja i upotrebom saobraćajnih sredstava iste vrste. Prevozioci koji učestvuju u takvom prevozu su odgovorni za svoj deo puta jer ne stupaju međusobno ni u kakav pravni odnos. Suprotno tome, u mešovitom prevozu učestvuje najmanje dva prevozioca različitih grana saobraćaja, za jedinstvenu prevozninu i na osnovu jedinstvene prevozne isprave. Prevozilac koji zaključi ugovor sa pošiljaocem može zaključiti ugovor sa drugim prevoziocem (potprevoziocem) kome poverava potpuno ili delimično izvršenje prevoza stvari. Potprevozilac se, međutim, angažuje iz iste grane saobraćaja. U ovom vidu prevoza se zasnivaju dva samostalna ugovora između prevozioca i pošiljaoca, te između prevozioca i potprevozioca. Stoga je npr. za izvršenje prevoza prevozilac odgovoran pošiljaocu, odnosno korisniku prevoza ili imaocu tovarnog lista, a ne potprevozilac u skladu sa odredbama čl. 671. do 676. ZOO). Kada u izvršenju prevoza iste pošiljke učestvuje jedan za drugim nekoliko prevozilaca koje je odredio pošiljalac, nastaje uzastopni prevoz, u kome svaki prevozilac odgovara za svoj deo prevoza. Nasuprot tome ugovor o mešovitom prevozu je jedan ugovor, na osnovu koga nastaje jedinstvena ugovorna odgovornost za eventualnu štetu. U ugovoru o mešovitom prevozu mogu se prepoznati odnosi koji se uspostavljaju između između samostalnog špeditera i nalogodavca. Ipak, između ovih ugovora postoje razlike. Organizator mešovitog prevoza odgovara za izvršenje celog prevoza, kao prevozilac a ne kao špediter, iako se radi realizacije mešovitog ugovora zaključuje više različitih pojedinačnih ugovora. On preuzima obavezu da stvari sam preveze ili obezbedi da budu prevezene te da se izvrše sve potrebne usluge sa ciljem obavljanja prevoza od mesta predaje stvari na prevoz do mesta prijema stvari. Za izvršenje navedenih i drugih obaveza kao celine odgovoran je organizator prevoza. Organizator mešovitog prevoza zaključuje sa naručiocem prevoza ugovor o prevozu koji nije ni ugovor o prevozu morem niti ugovor o prevozu željeznicom, već je ugovor o mešovitom prevozu. Činjenica što je organizator mešovitog prevoza istovremeno i prevozilac je bez uticaja na odnose prema naručiocu prevoza. On će, naime, odgovarati za štetu zbog kašnjenja u prevozu, gubitka ili oštećenja stvari nezavisno od okolnosti da li je prevoz izvršio sam ili ga je poverio drugom licu. Nasuprot tome, špediter
319
320
odgovara za izbor prevozioca kao i za izbor drugih lica sa kojima je u izvršenju naloga zaključio ugovor (uskladištenje robe i sl), ali ne odgovara i za njihov rad, izuzev ako je tu odgovornost preuzeo ugovorom.
4. Osnovne obaveze iz ugovora Ugovorom o mešovitom prevozu organizator prevoza i naručilac prevoza preuzimaju međusobne obaveze. Organizator prevoza se obavezuje da organizuje prevoz stvari (robe) do mesta opredeljenja, bez obzira da li u izvršenju tog ugovora učestvuju prevozioci iz samo dve ili više različitih grana saobraćaja. Organizator prevoza je dužan izvršiti prevoz ugovorenim putem, a ako nije ugovoreno kojim putem treba da se izvrši prevoz, on je dužan da ga izvrši onim putem koji najviše odgovara interesima naručioca prevoza. Ipak, ako je organizator prevoza preuzeo jedinstvenu obavezu prema naručiocu prevoza (pošiljaocu), a bez njegovog znanja u izvršenju prevoza se koristi prevoziocima iz drugih grana saobraćaja, odgovara za štetu po pravilima jedne od korišćene grane saobraćaja, koja je najpovoljnija za naručioca prevoza. Osnovna obaveza naručioca je da za izvršeni prevoz organizatoru prevoza isplati naknadu. Obaveza isplate naknade za prevoz nastaje preuzimanjem stvari (pošiljke) od naručioca prevoza, na osnovu prevozne isprave, ako je izdata, ako nije što drugo određeno ugovorom o mešovitom prevozu. Ako naručilac prevoza smatra da nije dužan platiti organizatoru prevoza onoliko koliko ovaj zahteva on može vršiti prava iz ugovora samo ako kod suda položi sporni iznos.
Glava četvrta HARTIJE OD VREDNOSTI
Odeljak prvi OSNOVNA PRAVILA O HARTIJAMA OD VREDNOSTI
I.
POJAM
Hartije od vrednosti su pisane isprave u kojima je sadržano neko građansko pravo povezano sa samom ispravom.446 Izdavalac isprave se obavezuje da će obavezu upisanu u toj ispravi ispuniti licu koje je njen zakoniti imalac.447 Pravo imaoca pisane isprave (hartije) tesno je vezano sa ispravom. Ono ne može nastati bez isprave. Takođe, prenošenje i vršenje prava iz isprave ne može se obaviti bez isprave. Stoga u hartiji od vrednosti postoji pravo na hartiju od vrednosti, kao stvari i pravo koje je sadržano u hartiji od vrednosti, obligaciono ili neko drugo pravo. Kao hartije od vrednosti ne smatraju se one koje uopšte ne sadrže neka imovinska prava, iako imaju značaj u nastanku nekog tog prava (overeni ugovor o zameni nepokretnosti, testament, papirni novac, isprave koja predstavljaju dokazna sredstva - neke vrste polisa osiguranja, neprenosivi tovarni list, legitimacione hartije i znaci i sl.). Hartije od vrednosti koje se u često upotrebljavaju u privrednom prometu za plaćanje, a glase na novčani iznos, nazivaju se i “trgovački efekti”.448 446
447
448
Vidi: Velimirović, V., Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Sineks, Beograd, 1996, strana 61; Carić, S., Hartije od vrednosti u jugoslovenskom pozitivnom pravu, Pravo i privreda, br. 1-2/96, strana 21; Vasiljević, M., Poslovno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1997, strana 747; Jankovec, I., Privredno pravo, Službeni pregled, Beograd, 1996, strana 563; Frimerman, A., op. cit., strana 189. Član 234. ZOO je propisao: “Hartija od vrednosti je pismena isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na toj ispravi njenom zakonitom imaocu”. Jankovec, I., ibidem.; Vasiljević, M., op. cit., strana 748.
322
II.
IZVORI PRAVA
Osnovni izvor prava za hatije od vrednosti je Zakon o obligacionim odnosima (čl. 234 - 261). Pojedine vrste hartija od vrednosti ili pojedine hartije od vrednosti regulisane su posebnim zakonima. Tako je Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata (ZTHV) prvenstveno regulisao akcije, dužničke hartije od vrednosti, varante (hartije od vrednosti koje imaocu daju pravo na kupovinu, odnosno prodaju hartija od vrednosti), depozitne potvrde i druge vrste finansijskih instrumenata utvrđene u skladu sa tim zakonom i aktom Komisije za hartije od vrednosti. Član 5. Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata propisao je da se taj zakon ne primenjuje na polisu osiguranja, menicu, ček, pismeni uput (asignaciju), konosman, tovarni list, skladišnicu i druge hartije od vrednosti utvrđene posebnim zakonom. Zakon o čeku - ZOČ449 i Zakon o menici - ZOM450 su regulisali odnose koji nastaju izdavanjem tih hartija od vrednosti. Vazduhoplovni tovarni list i vazduhoplovni prenosivi tovarni list regulisani su Zakonom o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko - pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju (čl. 51 - 61),451 a teretnica i pomorski tovarni list čl. 535 - 560. Zakonom o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi.452 Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju i Zakon o ugovorima u prevozu u drumskom saobraćaju regulisali su prenosivi tovarni list itd.
III.
BITNA OBELEŽJA HARTIJA OD VREDNOSTI
Hartije od vrednosti su raznovrsne ali se sve odlikuju određenim bitnim obeležjima. Svaka hartija od vrednosti: ima pisanu formu u kojoj je sadržano neko imovinsko pravo, inkorporisano u toj hartiji koja je prenosiva. Pisana forma hartije od vrednosti propisana je zakonom. Hartija od vrednosti je strogo formalni pravni posao. Član 235. ZOO je propisao bitne elemente svake hartije od vrednosti bez kojih ona ne može nastati. Takođe, zakonom je određeno koje se pravne radnje i na koji način mogu vršiti sa hartijama od vrednosti.453 Imovinsko pravo mora da sadrži svaka hartija od vrednosti. Pored imovinskog prava hartija od vrednosti može sadržati i neko drugo pravo. Zakoniti imalac hartije može iz hartije imati novčano potraživanje (ček, menica itd.), potraživanje 449
450
451 452 453
”Službeni list FNRJ”, br. 105/46; “Službeni list SFRJ”, br. 12/65, 50/71 i 52/73 i “Službeni list SRJ”, br. 46/96. ”Službeni list FNRJ”, broj 104/46; “Službeni list FNRJ”, br. 16/65, 54/70 i 57/89 i “Službeni list SRJ”, broj 46/96. “Službeni list SRJ”, br. 12/98 i 15/98. “Službeni list SRJ”, br. 12/98, 44/99, 74/99, 73/2000. Jankovec, I., op. cit., strana 564.
predaje neke stvari (imalac tovarnog lista, skladišnice itd) ili člansko pravo (na primer, iz posedovanja akcija) koje je i imovinsko pravo (na potraživanje dividende). Hartije koje sadrže samo neko drugo pravo, a ne i imovinsko pravo nemaju svojstvo hartije od vrednosti bez obzira na njihov značaj (diploma fakulteta, uverenje o državljanstvu, itd.). Pravo iz hartije od vrednosti je inkorporisano u hartiji (načelo inkorporacije) tj. nerazdvojno je od hartije. Zakoniti imalac hartije može ostvariti pravo iz hartije.454 Pravo iz hartije se može steći i dalje prenositi sticanjem i prenošenjem hartije od vrednosti pošto je zakoniti imalac hartije od vrednosti i titular prava iz hartije. Načelo inkorporacije dosledno važi za hartije na donosioca. Imalac hartije od vrednosti na donosioca, stoga, gubi pravo iz hartije ako izgubi hartiju. Za hartije po naredbi ili na ime predviđen je izuzetak. Pod određenim pretpostavkama sud će rešenjem proglasiti nevažećim izgubljene hartije na ime ili po naredbi. Sud će, takođe, odrediti da to rešenje zamenjuje hartiju na koju se odnosi (amortizacija hartija od vrednosti). Stoga se i pravo koje je bilo upisano u izgubljenoj hartiji na taj način može ostvariti. Hartije od vrednosti su prenosive (negocijabilne) isprave. Prenošenjem prava na hartiju sa jednog na drugog pravnog subjekta prenosi se i pravo iz hartije. Način prenošenja hartija od vrednosti zavisan je od vrste hartije. Sa najmanje formalnosti prenose se hartije na donosioca - njenom predajom. Pravo iz hartije na ime prenosi se cesijom, a pravo iz hartije po naredbi prenosi se indosamentom. Stoga, nema svojstvo hartija od vrednosti koja sadrži neprenosiva imovinska i lična prava. Prema novoj koncepciji hartije od vrednosti se ne vezuju isključivo za pisanu ispravu nego i za upis u Centralni registar hartija od vrednosti u dematerijaliziovanoj formi. Hartija od vrednosti postaje knjigovodstvena, unosi se u kompjuter i dematerijalizuje se.
IV. RAZGRANIČENJE IZMEĐU HARTIJA OD VREDNOSTI I DRUGIH ISPRAVA U pravnom prometu se nalaze i isprave koje sadrže neko imovinsko pravo, a nemaju svojstvo hartije od vrednosti kao što su: dokazne isprave, isprave čija je forma bitan uslov punovažnosti pravnog posla i legitimacione hartije i znakovi. U praksi se kao dokazne isprave često sreće priznanica (isprava o dugu) koju je dužnik potpisao i predao poveriocu i ugovor sačinjen u pisanom obliku koji ima dokazno svojstvo. Na osnovu navedenih isprava poverilac lakše može dokazati postojanje i sadržinu obaveze dužnika u slučaju da dođe do spora. Postojanje obaveze i njene sadržne, međutim, može se dokazivati i bez dokazne isprave (saslušanjem svedoka, 454
Član 239. stav 1. ZOO je propisao: “Potraživanje iz hartije od vrednosti vezano je za samu hartiju i pripada njenom zakonitom imaocu”.
323
324
čitanjem ugovora, poslovnih knjiga privrednog subjekta i drugih isprava). Lice koje je držalac dokazne isprave nije, samim tim, poverilac. Tako se na drugo lice može preneti dokazna isprava ali bez prenošenja prava na koje se ona odnosi. Pravo navedeno u dokaznoj ispravi se, po pravilu, ne prenosi prenošenjem tih isprava nego na drugi način. Suprotno tome, pravo iz hartije od vrednosti prenosi se prenošenjem te hartije. Sastavljanje isprave u određenoj formi je uslov punovažnosti pojedinih pravnih poslova. Ovu formu propisuje zakon (zakonska forma) ili je strane predviđaju svojom voljom (ugovorena forma). Prostom predajom isprave o pravnom poslu sačinjene u određenoj formi ne prenose se i prava navedena u ispravi, dok se hartija od vrednosti na donosioca prenosi prostom predajom drugom licu. Legitimacione hartije i legitimacioni znaci (legitimacione isprave) razlikuju se od hartija od vrednosti iako se na njih shodno primenjuju odgovarajuće odredbe o harijama od vrednosti. Legitimacione isprave služe da pokažu ko je poverilac u nekom obligacionom odnosu. Njihovim prenošenjem ne prenose se prava poverioca prema dužniku, jer legitimacione isprave ne odlikuje načelo inkorporacije. Poverilac, osim toga, može zahtevati ispunjenje obaveze iako je izgubio legitimacionu ispravu. Nasuprot tome, prenošenjem hartije od vrednosti prenosi se i pravo iz hartije. Gubitkom hartije od vrednosti na donosioca gubi se i pravo iz hartije. Pod određenim pretpostavkama hartije na ime i po naredbi mogu se amortizovati u sudskom postupku.
V.
BITNI SASTOJCI HARTIJA OD VREDNOSTI
Svojstvo hartija od vrednosti imaju samo one isprave koje sadrže bitne sastojke. Bitni sastojci hartija od vrednosti propisani su zakonom. Tako su članom 1. ZOM propisani bitni sastojci trasirane menice, članom 36. ZUPŽ bitni sastojci tovarnog lista itd. Minimalni sastojci svih hartija od vrednosti su: 1) označenje vrste hartije od vrednosti; 2) firmu, odnosno naziv i sedište, odnosno ime i prebivalište izdavaoca hartije od vrednosti; 3) firmu, odnosno naziv ili ime lica na koje, odnosno po čijoj naredbi hartija od vrednosti glasi, ili označenje da hartija glasi na donosioca; 4) tačno označenu obavezu izdavaoca koja proizlazi iz hartije od vrednosti; 5) mesto i datum izdavanja hartije od vrednosti, a kod onih koje se izdaju u seriji i njen serijski broj; 6) potpis izdavaoca hartije od vrednosti, odnosno faksimil potpisa izdavaoca hartije od vrednosti koje se izdaju u seriji. Posebnim zakonom za pojedine hartije od vrednosti mogu biti određeni i drugi bitni sastojci. Isprava koja ne sadrži bilo koji od bitnih sastojaka ne važi kao hartija od vrednosti.
VI. PRAVNA PRIRODA HARTIJA OD VREDNOSTI I NASTANAK OBAVEZE O pravnoj prirodi pravnog posla iz koga proističe hartija od vrednosti i o trenutku nastanka obaveze dužnika iz te hartije istaknuto je više teorija.455 U objašnjenju pravne prirode hartije od vrednosti ističu se teorija ugovora i teorija jednostrane izjave volje. Prema teoriji ugovora (koja je prihvaćena u engleskom pravu, a prihvatali su je i neki naši stariji pisci456) obaveza izdavaoca hartije nastaje na osnovu ugovora između izdavaoca i imaoca hartije. Ugovori se zaključuju i u korist docnijih imalaca hartije koji su ovlašćeni od dužnika zahtevati neposredno ispunjenje obaveze. Prilikom izdavanja hartija od vrednosti se, međutim, ne zaključuje poseban ugovor, koji bi bio nezavisan od osnovnog ugovora (na primer, ugovora o prodaji povodom koga je izdata menica).457 Prema teoriji jednostrane izjave volje obaveza ih hartije od vrednosti nastaje jednostranom izjavom volje njenog potpisnika kao izdavaoca, kao i svakog docnijeg potpisnika te isprave,458 a ne zaključenjem ugovora između dve strane. Teoriju jednostrane izjave volje prihvatio je ZOO,459 a primenjuje se na novčane hartije od vrednosti (menicu, ček itd), ali ne i robne hartije od vrednosti (skladišnca, prenosivi tovarni list itd). Trenutak nastanka obaveze iz hartije od vrednosti objašnjavaju teorija kreacije i teorija emisije. Teorija kreacija smatra da obaveza iz hartije od vrednosti na donosioca nastaje jednostranom izjavom volje izdavaoca trenutkom izdavanja (stvaranja, kreiranja), ako sadrži sve elemente određene zakonom. Trenutak nastanka obaveze vezuje se za trenutak kad izdavalac hartije od vrednosti (trasant) stavi svoj potpis na tu ispravu.460 Pristalice teorije emisije ističu da obaveza izdavaoca hartije na donosioca nastaje ne samim izdavanjem nego trenutkom emitovanja hartije (stavljanja u promet). Ovu teoriju je prihvatio član 237. ZOO: “Obaveza iz hartije nastaje u trenutku kada izdavalac hartiju od vrednosti preda njenom korisniku”. Teorija emisije najviše vodi računa o neophodnoj zaštiti sigurnosti u pravnom prometu, 455
456 457 458 459 460
Trenutak nastanka obaveze iz hartije od vrednosti značajan je za praksu, zbog toga što se između poverioca i dužnika i pre izdavanja hartije od vrednosti zasniva neki pravni odnos - vidi: dr Ivica Jankovec, op. cit., strana 569. Vidi: Radojčić, S., Osnovi trgovačkog prava, Beograd, 1922, strana 228. Ibidem, str. 570, 571. Velimirović, M., op. cit., strana 65. ZOO je hartije od vrednosti uvrstio u Odeljak 5. pod naslovom: “Javno obećanje nagrade”. Velimirović, M., op. cit., strana 66.
325
326
jer se prema teoriji kreacije i teoriji ugovora može dogoditi i nepoželjna cirkulacija hartije od vrednosti.461
VII. PODELA HARTIJA OD VREDNOSTI Hartije od vrednosti se mogu klasifikovati po više kriterijuma. S obzirom na vrstu inkorporisanog prava koje sadrže hartije od vrednosti se mogu podeliti na: 1) stvarnopravne hartije (u kojima je inkorporisano stvarno pravo na pokretnim ili nepokretnim stvarima - npr. skladišnica, konosman, hipotekarno pismo); 2) obligacionopravne hartije (sadrže neko obligaciono pravo - npr. menica, ček, obveznica, kreditno pismo) i 3) hartije s pravom učešća - korporacione hartije (sadrže pravo učešća nekog lica kao npr. akcije izdate od akcionarskog društva).462 Hartije od vrednosti se, prema načinu određivanja imaoca prava, mogu razvrstati na: 1) hartije na ime, 2) po naredbi i 3) na donosioca. Hartije na ime glase na ime određenog lica i samo lice na koje hartija glasi može ostvariti prava iz hartije (npr. rekta menica, štedna knjižica na ime). Hartije po naredbi sadrže ime nosioca prava ali on može svojom naredbom (izjavom) označiti drugo lice kao imaoca tog prava (menica, ček, skladišnica itd.). Hartije na donosioca ne sadrže oznaku određenog lica, a obavezuju izdavaoca te hartije da izvrši obavezu iz hartije svakom donosiocu.463 Prema karakteru potraživanja hartije od vrednosti se mogu razvrstati na novčane hartije od vrednosti i robne hartije od vrednosti. Novčane hartije od vrednosti imaju za predmet novčano potraživanje (ček, menica, obveznica, blagajnički zapis, komercijalni zapis itd.), a robne hartije od vrednosti imaju za predmet potraživanje robe (skladišnica, prenosivi tovarni list u drumskom, železničkom i vazdušnom prevozu, teretnica itd.)464 S obzirom na odnos prava iz hartije prema osnovnom pravnom poslu hartije od vrednosti se dele na apstraktne hartije od vrednosti i kauzalne hartije od vrednosti. Iz apstraktne hartije od vrednosti osnovni pravni posao nije vidljiv - tj. nije poznat razlog zbog koga se njen izdavalac obavezao (kauza). Razlog obvezivanja, međutim, postoji ali on ne proizilazi iz hartije od vrednosti (tipične apstraktne hartije od vrednosti su menica i ček). Apstraktne hartije od vrednosti su nepovoljne za dužnika a povoljne za poverioca. Kauzalne hartije od vrednosti su isprave u kojima je vidljiva veza između njih i osnovnog pravnog posla radi koga su izdate. Iz ovih isprava vidljiv je pravni posao koji je nastao pre nego što je izdata hartija od vrednosti 461
462 463
464
Komentar Zakona o obligacionim odnosima (redaktori: Blagojević, B., i Krulj, V.), knjiga I, Savremena administracija, Beograd, 1980, strana 237. Vidi: Velimirović, M., op. cit., strana 69; Carić, S., op. cit., strana 28. Pored ovih mogu biti izdate alternativne i mešovite hartije od vrednosti - vidi: Vasiljević, M., op. cit., strana 755. Vidi: Velimirović, M., op. cit., strana 71.
(osnovni pravni posao, tako, može biti ugovor o prevozu robe, ugovor o uskladištenju, ugovor o prevozu itd.). Kauzalne hartije od vrednosti su, na primer: prenosivi tovarni list u drumskom, železničkom i vazdušnom prevozu, skladišnica, teretnica itd. Ova vrsta hartija od vrednosti je povoljna za dužnika (u slučaju spora dokazivanje postojanja potraživanja tereti poverioca), a nepovoljna za poverioca.465 Prema načinu postanka prava iz hartije od vrednosti, hartije od vrednosti se dele na konstitutivne i nekonstitutivne (deklarativne) hartije od vrednosti. Izdavanjem konstitutivnih hartija od vrednosti nastaje neko novo pravo koje je konstatovano u hartiji od vrednosti, a nije postojalo pre njenog izdavanja (na primer: menica). Nekonstitutivne hartije od vrednosti sadrže pravo koje nije nastalo izdavanjem hartije od vrednosti nego je postojalo i pre izdavanja hartija od vrednosti (na primer: skladišnica, založnica, konosman).466
VIII. BITNA OBELEŽJA HARTIJA OD VREDNOSTI NA DONOSIOCA, NA IME I PO NAREDBI 1. Hartije od vrednosti na donosioca Hartije od vrednosti na donosioca su isprave koja ne sadrži označenje ko je njihov izdavalac. Kao zakoniti imalac hartije od vrednosti na donosioca smatra se njen donosilac. Pretpostavlja se da je posednik hartiju od vrednosti na donosioca stekao na savestan način. On stiče pravo na potraživanje upisano na hartiji od vrednosti i kada je hartija izašla iz ruke njenog izdavaoca, odnosno njenog ranijeg imaoca i bez njegove volje. Savesni izdavalac hartije od vrednosti na donosioca oslobađa se obaveze ispunjenja donosiocu i onda kada ovaj nije zakoniti imalac hartije od vrednosti. Ukoliko izdavalac hartije od vrednosti na donosioca nije savestan (znao je ili je morao znati da donosilac nije zakoniti imalac hartije niti je ovlašćen od strane zakonitog imaoca), a ne odbije ispunjenje iz hartije, odgovoran je za tako prouzrokovanu štetu. Svojstvo hartije od vrednosti na donosioca neke hartije od vrednosti imaju na osnovu zakona (ček u kome nije određen korisnik) ili na osnovu volje njenog izdavaoca (hartija od vrednosti na donosioca je, na primer: akcija, komercijalni zapis, obveznica, ček itd. na koju je stavljena klauzula: “platite donosiocu”, “na donosioca” i sl.). 465 466
Velimirović, M., op. cit., str. 70. i 71; Vasiljević, M, op. cit., strana 754; Carić, S., op.cit., strana 28. Antonijević, Z., Privredno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1976, strana 436; Jankovec, I., op. cit., strana 573; Carić, S., op. cit., strana 29. U pravnoj nauci su istaknute i drukčije podele hartija od vrednosti - vidi: Vasiljević, M., op. cit., str. 753 - 755; Jankovec, I., op. cit., str. 571 - 574; Velimirović, M., op. cit., str. 69 -72.
327
328
Hartije od vrednosti na donosioca i prava iz te hartije prenose se njenom predajom. Na taj način omogućeno je brzo i jednostavno prenošenje ovih hartija. Nedostatak hartija na donosioca je što se gubitkom hartije na donosioca gubi i mogućnost ostvarenja prava iz hartije.
2. Hartije od vrednosti na ime Hartije od vrednosti na ime (titres nominatifs, Rektapapiere) su isprave u kojima je izričito označen njihov imalac (korisnik). Kao zakoniti imalac hartije od vrednosti na ime smatra se lice na koje hartija od vrednosti glasi, odnosno lice na koje je uredno preneta. Hartije na ime se označavaju i kao “rekta hartije”467 zbog toga što izdavalac preuzima direktnu obavezu prema njenom imaocu, ali ne i prema drugim licima. Izdavalac hartije od vrednosti po naredbi može u hartiji odrediti da pravo iz hartije stiče lice označeno u hartiji tako što će uneti rekta klauzulu (“ne po naredbi”, “platite Petru Jojiću, ali ne po njegovoj naredbi” itd). Pojedine hartije od vrednosti po zakonu glase na ime (konosman, tovarni list itd.). Izdavalac hartije od vrednosti u svim ostalim situacijama sam odlučuje kakvo svojstvo će hartija imati. Prava iz hartije od vrednosti na ime prenose se cesijom tj. na način propisan odredbama čl. 436 - 443. ZOO (pravni posao inter vivos). Sadašnji imalac hartije od vrednosti naziva se cedent (ustupilac potraživanja). On ustupa svoje potraživanje prema dužniku iz hartije od vrednosti novom imaocu hartije (cezusu). Prava iz hartije od vrednosti na ime mogu se prenositi nasleđivanjem ukoliko je fizičko lice imalac hartije. Prenos prava iz hartije od vrednosti na ime vrši se ubeležavanjem na samoj hartiji firme odnosno naziva ili imena novog imaoca, potpisivanjem prenosioca i upisom prenosa u registar hartija od vrednosti, ako takav registar vodi izdavalac.
3. Hartije od vrednosti po naredbi Hartije po naredbi (titres a ordre, Orderpapiere) su isprave koje sadrže ime njenog imaoca (vlasnika), a ovlašćuju ga da svojom naredbom odredi drugo lice kao imaoca isprave. Izdavanjem hartije od vrednosti po naredbi izdavalac preuzima obavezu prema licu koje je označio u ispravi, ali i prema drugim licima na koja je tu ispravu preneo njen raniji zakoniti imalac. Isprava ima svojstvo hartije od vrednosti po naredbi (i kada u njih nije unesena klauzula “po naredbi” i sl.) na osnovu zakona (npr.: menica, ček na ime, akcija na ime, skladišnica) ili na osnovu volje njegovog izdavaoca (unošenjem klauzule “po naredbi”). Prava iz hartije od vrednosti po naredbi prenose se indosamentom. Klauzula o indosamentu se upisuje na poleđinu hartije od vrednosti po naredbi, pa je tako i dobila ime.468 Indosament je jednostrana izjava volje ranijeg zakonitog imaoca hartije od 467
468
Latinski: recta (od rectus), prekim putem, upravo. Vidi: Đorđević, J., Latinsko - srpski rečnik, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997 (reprint iz 1886. godine), strana 1256. Italijanska reč “in dorso”, “indosso” znači na poleđini - vidi: Kukoleča, S., op. cit., tom 1, strana 476.
vrednosti kojom prenosi pravo iz hartije na drugo lice (indosatara). Puni indosament sadrži: 1) izjavu o prenosu; 2) označenje indosatara i 3) potpis indosanta. Blanko indosament, za razliku od punog, sadrži samo potpis indosanta. Hartije od vrednosti su prezentacioni papiri te je razumljivo što je ništav delimični indosament. Prenosom prava iz hartije od vrednosti nastaje obligacioni odnos između izdavaoca hartije od vrednosti i novog, zakonitog imaoca hartije. Njen novi imalac stiče sva prava koja su pripadala prethodnom imaocu. Pravilo je da indosant ne odgovara za neispunjenje obaveze od strane izdavaoca. Izuzetak može biti određen zakonom ako je suprotna odredba upisana u samoj hartiji od vrednosti. Dokazivanje zakonitosti prenosa prava iz hartije koji je izvršen indosiranjem dokazuje se neprekidnim nizom indosamenata.
Odeljak drugi POJEDINE HARTIJE OD VREDNOSTI I.
MENICA 1. Pojam i funkcije menice
Menica je hartija od vrednosti kojom njen izdavalac, trasant, naređuje drugom licu (trasatu) da iz svog pokrića trećem licu (remitentu) ili po njegovoj naredbi, plati određeni iznos novca (trasirana ili vučena menica), odnosno obećanje izdavaoca hartije da će sam drugome licu (remitentu) ili po njegovoj naredbi isplatiti iznos novca naveden u hartiji (sopstvena, solo menica).469 Menica novčana hartija od vrednosti po naredbi (jednostrana izjava volje) na osnovu koje nastaje bezuslovna obaveza dužnika na isplatu određenog iznosa novca. Menica ima više funkcija. Ističu se funkcije menice kao: 1) sredstva plaćanja (dužnik može platiti dug poveriocu tako što će poveriocu predati menicu kojom daje nalog svom dužniku, da licu označenom u menici isplati određenu svotu novca), 2) kreditnog sredstva (korišćenjem menice može se pribaviti kredit) 3) sredstva obezbeđenja kredita (radi obezbeđenja kredita koristi se menica sa jednim, dva ili više jemaca). 469
Vidi: Grupa autora, Narodna enciklopedija, srpsko - hrvatsko- slovenačka, II knjiga, Bibliografski zavod d.d., Zagreb, 1928, strana 732; Bartoš, M., Antonijević, Z., Jovanović, V., Menično i čekovno pravo, Naučna knjiga, Beograd, 1953, strana 3; Velimirović, M., op. cit., strana 87; Jankovec, I., op. cit., strana 587.
329
330
2. Nastanak menice Pojedini pravni pisci tragove menice nalaze još u Hamurabijevom zakoniku, a zatim u Fenikiji, Grčkoj i Rimu. Pominje se pismo koje je uputio Ciceron svome prijatelju Atikusu, da naredi svojim dužnicima u Atini da daju novac njegovom sinu, koji se tamo nalazio, a on će mu taj novac vratiti u Rimu.470 Preteča moderne menice se, prema preovlađujućem mišljenju u pravnoj nauci, pojavila u Italiji u razdoblju između XII i XIV veka.471 U tom periodu Italija je u Evropi imala vodeće mesto u trgovini i finansijama. Menice (literae cambii) “pominju se u Dubrovniku izrekom tek od 1398, u saobraćaju s donjom Italijom, Srbijom i Turskom”.472 Banke u Đenovi su u XII veku menjale stranu valutu za domaću i trgovale zlatom i srebrom. Kao posledica trgovačkih kontakata Italijana sa celom Evropom i problema prenosa novca u XIV veku pojavila se menica kao sredstvo plaćanja.473 Ističe se da je oblik menice pretrpeo male izmene od pojave u XIV veku.474 Navodi se više razloga koji su izazvali širu upotrebu menice i to: 1) podeljenost zemalja na više feuda i strah od krađe novca; 2) prihvatanje ideja merkantilizma o zabrani iznošenja novca iz zemlje; 3) pravilo droit d aubin po kome je feudalac (po principu teritorijalnosti) nasleđivao imovinu stranca koji bi umro na njegovoj terotoriji (zbog toga su sami feudalci nekada organizovali bande radi ubijanja trgovaca); 4) progon Jevreja iz Francuske u drugoj polovini XII veka (Jevreji, prilikom izgona nisu mogli izneti novac iz zemlje pa su ga deponovali kod poslovnog prijatelja u toj zemlji, a on im je izdavao naredbu za isplatu - uputnicu, svom poslovnom prijatelju u inostranstvu, koji je isplatu obavljao u novcu koji važi na toj teritoriji475); 5) zabrana zelenašenja - naplaćivanja kamate na pozajmljeni novac (menica, međutim, nije bila okarakterisana kao zajam iako je imala i kreditnu funkciju).476 470
471
472
473
474
475
476
Vidi: Nestorović, Đ., Menično pravo u teoriji i sudskoj praksi, Štamparija “Dositej Obradović”, Beograd, 1909, strana 1. Podatke o izvoru za Ciceronovo pismo vidi u fusnoti 1, na istoj strani. Uporedi: Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, V., op. cit., strana 3. Vidi, na primer, član 112. Hamurabijevog zakonika - Višić, M., Zakonici drevne Mesopotamije, Svjetlost, Sarajevo, strana 112. Vidi: Radojčić, S., op. cit., strana 236; Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, V., op. cit., strana 4. Suprotno tome, ističe se da je menični saobraćaj počeo u vreme krstaških ratova (1096 - 1248) - Nestorović, Đ., op. cit., strana 3. Jireček, K., Istorija Srba, treća sveska, prvi deo, Beograd, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd, 1923, strana 243. Grupa autora, Ilustrovana Enciklopedija, Istorija, knjiga 1 (originalno izdanje: The Joi of Knowledge History and Culture I, Mitchell Beazlei Encyclopaedias Limited 1977) Vuk Karadžić, Beogrtad, strana 244. S ciljem da se izbegne crkvena zabrana o zelenašenju menica je morala da sadrži uputstvo primaocu u nekoj drugoj zemlji da uplatu označenom licu obavi u drugoj valuti - ibidem, strana 245. Veljković, S., Objašnjenje trgovačkog zakonika za Knjažestvo Srbiju, sveska druga, Državna štamparija, Beograd, 1866, strana 282; Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, V., op. cit., str. 4. i 5; Radojčić, S., op. cit., str. 236 i 237. Grupa autora, ibidem.
Italijanske bankarske poslovne metode usvojili su u XVI veku južni Nemci, ali i drugi evropski narodi. Žiriranjem i otkupom menice olakšano je davanje kredita. Bankarstvo dostiže nagli razvoj sredinom XVI veka kada država uzima zajmove radi pokrića naraslih ratnih troškova.477
3. Izvori meničnog prava Ujednačavanje nacionalnih zakona o menici je u novom veku postalo nužnost. Na tom zadatku radili su pojedini naučnici, naučna udruženja ali i diplomatski skupovi. Tako je udruženje za reformu i kodifikaciju međunarodnog prava na kongresima u Hagu, Bremenu, Antverpenu i Frankfurtu, od 1876. do 1888. utvrdilo 27 načelnih pravila meničnog prava nazvanih Bremenska pravila. Institut međunarodnog prava je na kongresima u Turinu, Minhenu i Briselu od 1882. do 1885. godine sačinio Opšti menični zakon, na osnovu projekta milanskog advokata Cezara Norze. Godine 1885, na poziv belgijske Vlade, održan je međunarodni kongres za Trgovačko pravo. Na tom kongresu usvojen je Opšti menički zakon nazvan Antverpenski projekt.478 Jedan broj zemalja je pokušao da ujednači pravila o korišćenju menice u međunarodnom prometu na međunarodnoj konferenciji u Hagu 1912. godine. Donesen je Haški menični reglman koji nije ratifikovan zbog izbijanja Prvog svetskog rata. Na međunarodnoj Konferencija za ujednačavanje meničnog prava (održana je u Ženevi 1930.) usvojiene su: 1) Konvencija o jednoobraznom (uniformnom) meničnom zakonu, 2) Konvencija za regulisanje izvesnih sukoba zakona u materiji menice, 3) Konvencija o pitanju taksi u oblasti menice. Ove konvencije je ratifikovala prva Jugoslavija. Najzad, Generalna skupština UN je 1988. godine usvojila Konvenciju o međunarodnoj trasiranoj menici i međunarodnoj sopstvenoj menici.479 Osnovni izvor meničnog prava u Srbiji je Zakon o menici, donesen 1946. godine, sa docnijim, manjim, izmenama i dopunama.480 Zakon o menici je zasnovan na ženevskim konvencijama iz 1930. godine. Zakon o obligacionim odnosima je propisao opšta pravila o hartijama od vrednosti, uključujući i pravila o menici. 477
478 479
480
U literaturi se pominje čuvena Amsterdanska menjačnica (osnovana 1609. godine) pod opštinskom upravom, koja je primala uloge u gotovom novcu od preko 300 florina, transferisla novac sa računa na račun klijenata, trgovala zlatnim i srebrnim polugama i rukovala menicama od preko 600 florina - vidi: grupa autora, Ilustrovana enciklopedija, ibidem, strana 245. Vidi: Radojčić, S., op. cit., strana 241. Uporedi: Antonijević, Z., Hartije od vrednosti, odrednica u EIP, tom I, Službeni list SFRJ, Beograd, 1978, strana 587; Vasiljević, M., op. cit., strana 769; Velimirović, M., op. cit., strana 92. “Službeni list FNRJ”, broj 104/46, “Službeni list SFRJ”, br. 16/65, 54/70 i 57/89 i “Službeni list SRJ”, broj 46/96.
331
332
4. Pravna priroda menice O pravnoj prirodi menice saopšteno je više teorija. S obzirom na stanovište kakav obligacioni odnos nastaje izdavanjem menice značajnije teorije se, uglavnom, mogu svrstati na ugovornu teoriju ili teoriju jednostrane izjave volje. Ugovorna teorija smatra da je menica ugovorni odnos. Između potpisnika menice zasnivaju se dva ili tri jednostrana menična ugovora, a isprava o menici samo je dokaz da između stranaka postoji ugovorni odnos.481 Ovu teoriju je prihvatala mediteranska škola (romanska, italijansko - francuska škola482), ali je danas napuštena. Teorija jednostrane izjave volje smatra da obaveza iz menice nastaje kad jedno lice potpiše ispravu o menici. Takvim jednostranim voljnim aktom izdavalac menice je stvorio jednostranu pismenu obavezu. Istaknutu teoriju prihvatile su ženevske konvencije o menici, a u našem pravu Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o menici. Pravnu prirodu menice danas na jedan način određuju zakonodavstva koja su prihvatila ženevske konvencije o menici, a na drugi način zakonodavstva koja te konvencije nisu prihvatila (zemlje anglosaksonskog pravnog sistema).483 Zakonodavstva koja su prihvatila ženevske konvencije određuju da je menica strogo formalna isprava (sa izričitom oznakom da je ta isprava menica) koja mora da sadrži bitne sastojke. Menična obaveza je bezuslovna, mora da glasi na plaćanje označenog iznosa novca odjednom, a ne može glasiti na donosioca. Zakonodavstva koja pripadaju anglosaksonskom sistemu predviđaju blaže formalnosti koje su vezane za menicu. Menična isprava ne mora sadržati oznaku da predstavlja menicu, dovoljno je da sadrži bezuslovni pismeni nalog jednog lica da drugom licu plati označeni iznos novca ili po njegovoj naredbi ili donosiocu.484
5. Menična načela Načelo formalnosti. Menica je po zakonu formalna isprava. Sve menične radnje moraju biti preduzete pismeno, po pravilu, na ispravi o menici. Menica mora sadržati bitne sastojke bez kojih ne može punovažno nastati.485 Menični dužnik je u obavezi da isplati iznos novca koji je označen u menici. Da bi menica bila punovažna nije, međutim, neophodno da bude izdata na jedinstvenom propisanom formularu.486 Dovoljno je da papir sadrži sastojke propisane zakonom. Menica se, stoga, ne može izdati usmeno. 481 482 483
484 485 486
Radojčić, S., op. cit., strana 232; Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, V., op. cit., strana 9. Vidi: Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, V., op. cit., strana 9. Vidi, na primer: R. R. Pennington, A. H. Hudson, Commercial Baking Law, Macdonald and Evans, LTD, London, 1978, str. 71. i 72; Lowe, R., Commercial Law, Sweet and Maxwell, London, 1973, str. 310 - 312. Lowe, R., op. cit., str. 313 - 316; Jankovec, I., op. cit., strana 593. Vidi član 1. ZOM. Vidi Odluku o jedinstvenom meničnom blanketu (“Službeni list SRJ”, broj 29/94).
Načelo inkorporacije. Ne može nastati menična obaveza bez postojanja isprave o menici. Isprava o menici i menične izjave (radnje) čine jedinstvo. Menični poverilac ne može, stoga, ostvariti prava iz menice bez podnošenja isprave o menici. Na osnovu amortizovane (poništene) menice menični poverilac ne može ostvariti svoja prava.487 On svoja prava može ostvariti na osnovu pravnosnažnog rešenja suda koje zamenjuje poništenu ispravu. Načelo fiksne obaveze. Prava i obaveze moraju biti navedene u ispravi o menici. Proizvodi dejstvo samo ono što je konstatovano (fiksirano) u menici ili proizilazi iz menice, nezavisno od sadržine osnovnog posla zbog kojeg je menica izdata. Menična obaveza nastaje stavljanjem potpisa na ispravu o menici i upisivanjem bitnih sastojaka menice. Načelo strogosti. Menica je stroga isprava naročito prema dužniku. Strogost je materijalna i formalna. Materijalna strogost proizilazi iz nezavisnosti pravnog posla povodom koga je menica izdata (apstraktna isprava). Osnov menice je jednostrana izjava potpisnika menice. Pravilo je, stoga, da menični dužnik ne može isticati lične prigovore izdavaocu menice. Formalna strogost ispoljava se u propisanim obaveznim radnjama koje se moraju preduzeti da bi se obezbedilo i realizovalo menično potraživanje. Načelo solidarnosti. Ukoliko glavni menični dužnik ne plati iznos naveden u menici, ostali menični dužnicu su, na osnovu zakona, solidarno odgovorni za isplatu tog iznosa. Prema poveriocu (imaocu menice) svi menični dužnici (oni koji su menicu trasirali, indosirali ili avalirali) odgovaraju solidarno u skladu s opštim pravilima o solidarnosti. Ako je neko od dužnika isplatio menični iznos (ali ne i glavni menični dužnik) tada njemu solidarno odgovaraju ostali dužnici - prethodnici isplatioca (suprotno tome, u obligacionom pravu se obaveza između dužnika koji je ispunio obavezu i ostalih solidarnih dužnika, po pravilu, deli). Načelo samostalnosti. Svaki dužnik, potpisivanjem menice, preuzima samostalnu meničnu obavezu nezavisno od obaveze ostalih potpisnika menice. Menični dužnik je u obavezi i kada obaveze ostalih dužnika iz nekog razloga nisu punovažne (dužnik je poslovno nesposoban, potpis dužnika je falsifikovan itd.). Načelo neposrednosti. Ako je poverilac prethodno bezuspešno pokušao da naplati menični iznos od glavnog meničnog dužnika (a podigao je i protest) tada nastaje direktna odgovornost i ostalih meničnih dužnika. Poverilac u tom slučaju može od bilo kog dužnika zahtevati plaćanje menične svote.
6. Vrste menice Menice se mogu razvrstati po različitim kriterijumima. Ako je kriterijum razvrstavanja veza s osnovnim poslom radi koga su izdate menice mogu biti robne i finansijske. 487
Vidi član 92. stav 2. Zakona o menici i član 203. Zakona o vanparničnom postupku (“Službeni glasnik SRS”, br. 25/82 i 48/88).
333
334
Naime, ako je menica izdata povodom posla prometa robe ili usluga tada ima svojstva robne menice, a ako je izdata u vezi s novčanim transakcijama tada je menica finansijska. Prema formi menične isprave menica može biti potpuna (puna) i nepotpuna (blanko) menica. Potpuna menica sadrži u momentu izdavanja sve bitne elemente određene zakonom. Nepotpuna menica sadrži neke bitne menične elemente u vreme izdavanja isprave o menici, i tako ovlašćuje docnijeg imaoca menice da ostale bitne elemente dopuni da bi se od dužnika mogla zahtevati isplata meničnog iznosa. S obzirom na to koja lica se pojavljuju u menično - pravnom odnosu menice se razvrstavaju na: trasiranu (vučenu) menicu, sopstvenu (solo) menicu, trasiranu menicu po sopstvenoj naredbi i trasiranu sopstvenu menicu. Trasirana (vučena) menica. U ovoj menici izdavalac (trasant) naređuje drugom licu (trasatu) da u vreme dospelosti menice isplati trećem licu (remitentu, korisniku), ili po naredbi tog trećeg lica, iznos novca naveden u menici. Oznaka trasirana menica potiče od latinske reči traho, traxi, tractum, koja znači vući, odvlačiti, povlačiti.488 Pored ovog (osnovnog, redovnog) oblika trasirana menica može imati još dve varijante: trasiranu menicu po sopstvenoj naredbi i trasiranu sopstvenu menicu. Trasirana menica po sopstvenoj naredbi. Izdavalac (trasant) ove menice daje nalog trasatu da njemu samom (trasantu) ili po njegovoj naredbi isplati menični iznos (tj. trasant određuje samoga sebe kao remitenta - korisnika menice). Trasirana sopstvena menica. U ovom obliku menice idavalac menice (trasant) označava samoga sebe kao trasata (koji je dužan platiti menični iznos). Sopstvena (solo) menica. U sopstvenoj menici izdavalac (trasant) se obavezuje da će on u vreme dospelosti menice platiti trećem licu (remitentu), ili po naredbi tog trećeg lica, iznos označen u menici. Izraz solo menica potiče od latinske reči solus, koja znači sam, jedini. Izraz sopstvena menica nastao je zbog toga što kod te menice izdavalac ne izdaje naredbu da neko drugi plati, nego obećava sopstveno plaćanje. Razlike između trasirane i sopstvene menice ogledaju se u sledećem: u trasiranoj menici postoje tri lica: trasant (lice koje izdaje naredbu za isplatu), trasat (lice kome se naredba upućuje) i remitent (lice kome se plaća menični iznos). Kod sopstvene menice postoje dva lica: izdavalac menice (trasant) i remitent. Većina pravila koja važe za trasiranu menicu primenjuju se i na sopstvenu menicu.
7. Elementi menice Svi menični elementi mogu se razvrstati na bitne i nebitne. Isprava mora sadržati bitne elemente da bi predstavljala punovažnu menicu. Nasuprot tome, menična isprava može, a ne mora, sadržati ostale sastojke koji se označavaju kao nebitni (fakultativni) menični elementi. 488
Vidi: Đorđević, J., op. cit., strana 1529.
7.1. BITNI ELEMENTI (SASTOJCI) MENICE
Trasirana menica sadrži sledeće bitne elemente: 1) označenje da je to menica, napisana u samom slogu isprave, na jeziku na kome je ona sastavljena; 2) bezuslovna naredba (uput) da se plati određeni iznos novca; 3) označenje lica koje je dužno da plati (trasat); 4) označenje dospelosti; 5) označenje mesta plaćanja; 6) ime onoga kome se ili po čijoj se naredbi mora platiti (remitent); 7) označenje dana i mesta izdavanja menice; 8) potpis onoga koji je izdao menicu (trasant). Isprava koja ne sadrži bilo koji od pobrojanih sastojaka ne predstavlja trasiranu menicu (član 2. stav 1. ZOM). Izuzetno, pojedini sastojci ne moraju biti navedeni u menici nego se pretpostavljaju (pretpostavljeni bitni menični elementi). Uobičajeno je da se bitni elementi dele na: 1) opšte menične elemente; 2) personalne menične elemente, 3) geografske menične elemente; 4) kalendarske menične elemente. Bitni menični elementi, osim toga, mogu biti i pretpostavljeni. Opšti menični elementi jesu: 1) označenje da je to menica; 2) bezuslovna naredba (uput) da se plati određeni iznos novca. Personalni menični elementi jesu: 1) ime trasata (lica koje je obavezno da plati menični iznos), 2) ime remitenta (lica kome ili po čijoj naredbi će se platiti menični iznosa) i 3) potpis trasanta (lica koje je izdalo menicu). Geografski menični elementi jesu: 1) označenje mesta izdavanja menice; 2) označenje mesta gde će se plaćanje izvršiti. Kalendarske menične elemente jesu: 1) označenje dana i mesta izdanja menice; 2) označenje dospelosti. Pretpostavljeni bitni menični elementi se pretpostavljaju i kada nisu uneseni u ispravu o menici. Tako, se trasirana menica u kojoj nije označena dospelost, smatra se kao menica po viđenju. Ako nije naročito određeno, važi kao mesto plaćanja, a ujedno i kao mesto trasatovog prebivališta odnosno sedišta, ono mesto koje je označeno pored trasatovog imena. Trasirana menica na kojoj nije naznačeno mesto izdanja smatra se da je izdavanja u mestu koje je označeno pored trasantovog potpisa. 7.2. NEBITNI (FAKULTATIVNI) MENIČNI ELEMENTI – KLAUZULE U MENICI
U ispravu o menici mogu se uneti klauzule koje nisu uslov za punovažnost menice. To su nebitni menični elementi čijim unošenjem trasirana menica proizvodi još neka dejstva ili se time menja neko od njenih redovnih pravnih dejstava.489 Ovo izlaganje obuhvata češće korišćene klauzule. Klauzula “ne po naredbi”. Menica je hartija po naredbi. Stoga se u ispravu o menici ne mora uneti odredba “po naredbi”. Ali, ako je u menicu unesena klauzula “ne po naredbi” ona postaje rekta menica i više se ne može prenositi indosiranjem nego samo ugovorom o cesiji. Klauzula o prezentaciji. Pravilo je da se menica prezentira 489
Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, V., op. cit., strana 73.
335
336
(podnosi) na prijem trasatu odnosno akceptantu. Klauzulom o prezentaciji izdavalac menice (trasant) može: 1) zabraniti prezentaciju na akcept unošenjem klauzule u menicu “ne sme se prezentirati radi akceptiranja”; 2) odrediti rok do koga se menica može prezentirati klauzulom (“ne sme se prezentirati do ... “); 3) odrediti rok u kome se menica mora prezentirati trasatu na akcept, radi isplate itd. Klauzula o broju meničnih primeraka. Klauzula o broju meničnih primeraka se može uneti u menicu nezavisno od okolnosti da li je menica izdata u jednom ili više primeraka. Ako je menica izdata u dva ili više primeraka (član 63. ZOM) unosi se u ispravu o menici klauzula iz koje proizilazi da je menica umnožena i koji je to primerak po redu (na primer: “platite za ovu drugu menicu...”). Prvi primerak menice naziva se “prima”, drugi “secunda”, treći “tertia” itd. Solo klauzula. Ovom klauzulom izdavalac menice (trasant) zabranjuje njeno umnožavanje (“platite za ovu jedinu menicu”). Kasatorna klauzula. Unošenjem kasatorne kluzule u menicu (“platite za ovu prvu, a ne i za ostale menice”) svi ostali primerci umnožene menice gube dejstvo, ako je isplaćen primerak menice sa tom klauzulom. Klauzula o “sa izveštajem” ili “bez izveštaja”. Ako klauzula glasi “sa izveštajem” trasat ne može akceptirati menicu pre nego što dobije izveštaj od trasanta zbog čega je na njega trasirao menicu. Ako trasat ipak akceptira i isplati menicu rizik isplate pada na njega. Ukoliko klauzula glasi “bez izveštaja” trasat ne mora čekati nikakav izveštaj od trasanta da bi izvršio isplatu. Klauzula o kamati. Ovom klauzulom izdavalac menice naređuje trasatu da, pored meničnog iznosa, plati i označenu kamatu remitentu. U trasiranoj menici, plativoj po viđenju ili na određeno vreme po viđenju, trasant može odrediti da u njoj označena svota nosi kamatu. U svakoj drugoj trasiranoj menici ova odredba o kamati smatra se kao da nije napisana. Kamatna stopa mora da se naznači u menici; ako se to ne učini, odredba o kamati smatra se kao da nije napisana. Kamatna stopa teče od dana izdanja menice, ako nije drukčije označeno (član 5. ZOM) i iznosi 6%. Klauzula o pokriću. Klauzulom o pokriću izdavalac menice (trasant) obaveštava trasata od koga će dobiti pokriće (u novcu, robi, hartijama od vrednosti itd), ako to pokriće nije dobio pre izdavanja menice (“i stavite u račun d.d. Zvezda”). Ukoliko je trasat akceptirao menicu pretpostavlja se da je unapred primio pokriće od trasanta.
8. Menične radnje 8.1. UOPŠTE
Menica je strogo formalni pravni posao. Zakonom su propisani ne samo bitni elementi koje menica mora sadržati da bi bila punovažna nego i menične radnje. Najčešće menične radnje su: izdavanje, umnožavanje, prenošenje, avaliranje, akceptiranje, plaćanje, intervencija, protest i regres.
8.2. IZDAVANJE MENICE
Prva menična radnja je izdavanje menice. To je jednostrana izjava volje trasanta kojom on preuzima obavezu iz menice. Trasant je preuzeo obavezu iz menice kada je u menicu uneo (tj. u menični obrazac koga emituje država) sve bitne elemente ili izdao blanko menicu (koju će, njen docniji imalac popuniti), potpisao je, a zatim je predao remitentu - stavio u promet (emitovao). Ukoliko je menica upućena remitentu poštom predaja menice remitentu izvršena je u momentu kada je on primio pošiljku. Ovo shvatanje ima uporište u teoriji prijema usvojenoj u našem pravu za prihvatanje ponude, koja se, analogno, može primeniti i na predaju menice remitentu. Menično pravni odnos između trasanta i remitenta nastaje izdavanjem menice. Od mometa izdavanja menice trasant postaje dužnik menične obaveze svakom docnijem zakonitom imaocu menice. Često je izdavanje menice prva menična radnja. Moguće je da izdavanju menice prethode druge menične radnje. Prilikom prodaje robe na (potrošački) kredit po pravilu se menica prvo akceptira (a nekada i avalira). Lice koje uzima kredit uobičajeno potpisuje menicu kao akceptant, a prvi jemac kao trasant. Nakon toga trasant potpusuje menicu (jer je siguran da će trasat prihvatiti njegov nalog za isplatu). Pre izdavanja menice trasant, po pravilu, reguliše pokriće iz koga će trasat isplatiti meničnu svotu. Trasant, međutim, može vući menicu na trasata i kada mu nije obezbedio pokriće. Menično pokriće može biti u novcu (trasat je banka koja plaća menični iznos remitentu ili po njegovoj naredbi, na teret sredstava koje ima trasant kod nje), u potraživanju koje trasant ima prema trasatu, ili predstavljati kredit koji je trasat odobrio trasantu itd.490 8.2.1. Blanko menica Blanko menica491 u vreme izdavanja ne sadrži sve bitne elemente (tako da nepopunjeni sastojici ostaju beli) ali proizvodi menično - pravno dejstvo. Često ona sadrži samo potpis trasanta (izdavaoca) ili nekog drugog meničnog dužnika. Starija teorija jednog čina (unitu actu) zahtevala je da u vreme izdavanja menica mora biti popunjena jednim rukopisom i jednim mastilom. Suprotno tome, danas je prihvaćena teorija propuštanja (omisije). Izdavalac blanko menice svesno je propustio da u menicu unese sve bitne elemente. Time je prećutno ovlastio docnijeg imaoca menice da on to učini492 u vreme realizacije menice. 8.2.2. Menična sposobnost. Zastupanje Menična sposobnost je mogućnost jednog lica da na osnovu menice bude poverilac (aktivna menična sposobnost) ili dužnik (pasivna menična sposobnost). 490 491
492
Vidi: Jankovec, I., Menično pokriće, Pravo i privreda, br. 7-8/95, str. 19 - 23. Izraz “blanko” nastao je od italijanse reči “bianco” - belo. Slično tome francuska reč “blanc” takođe znači beo, čist, otvoren. Jankovec, I., Privredno pravo, JP Službeni list SRJ, Beograd, 1999, strana 694.
337
338
Aktivno menično sposobno je svako pravno i fizičko lice (svi pravni subjekti). Pasivno menično sposobna su sva poslovno sposobna fizička lica i pravna lica. Dozvoljeno je zastupanje prilikom izdavanja menice. U ime i za račun izdavaoca menice menicu može potpisati njegov zastupnik. Menica koju je potpisao zastupnik obavezuje neposredno zastupanog. Ko se na menici potpiše kao zastupanik drugoga, mada za to nije bio ovlašćen, lično je po njoj obavezan, a ako je platio, ima ista prava koja bi imao tobože zastupani. Isto važi i za zastupnika koji je prekoračio svoje ovlašćenje (član 8. ZOM). 8.3. UMNOŽAVANJE I PREPISI MENICE
Radi očuvanja interesa imaoca menice (na primer: sprečavanja gubitka ili uništenja menice) menica se može: 1) umnožavati i 2) prepisivati. Umnožavanje. Umnožavanje menice je izdavanje dva ili više istovetnih primeraka menice. Menicu može umnožiti samo trasant. Svaki primerak sadrži i originalan potpis meničnog dužnika. Ovi primerci moraju biti u svome slogu označeni tekućim brojem; a ako se to ne učini, svaki primerak smatra se kao posebna menica. Umnoženi primerci menice se, prema tome razlikuju samo po brojevima. Imalac menice, u kojoj nije naznačeno da je vučena samo u jednom primerku (tj. nije uneta solo klauzula “platite za ovu jedinu menicu”), može tražiti da mu se o njegovom trošku izda još jedan ili više primeraka. Prepis. Svaki imalac menice (a ne samo trasant) ima pravo da od nje načini prepise (kopije, odnosno fotokopije). Prepis mora sadržavati tačno prepisanu izvornu menicu sa indosamentima i svim drugim odredbama koje se na njoj nalaze. U prepisu se mora naznačiti gde se završava. Prepis se može indosirati i avalirati. Isključena je mogućnost da se na prepis unese izjava o akceptu. Takođe, ne može se zahtevati isplata meničnog iznosa na osnovu prepisa menice. Na prepisima menice mora biti označeno kod koga se nalazi original menice. 8.4. PRENOS MENICE
Menica se, kao i ostale hartije od vrednosti po naredbi, prenose indosamentom. Svaka menica, i onda kad nije izrično trasirana po naredbi, može se preneti indosamentom. Menica u koju je trasant stavio reči “ne po naredbi” ili drugi izraz, koji znači to isto može se preneti samo u obliku i sa dejstvom običnog ustupanja potraživanja (cesija). Prenos menice indosamentom. Menica se redovno prenosi putem indosamenta. Izjava o indosiranju stavlja se na poleđini menice. Indosament se mora napisati na menici ili na listu koji je za nju vezan (alonž) i mora ga indosant potpisati. Lice koje prenosi menicu naziva se indosant (jemac), a lice koje stiče prava iz menice indosatar. Prvi indosant na menici mora biti remitent.494 Lice koje menicu indosira 493
493 494
Izraz “indosament” nastao je od italijanske reči in dorso, indosso, na poleđini. Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, V., op. cit., strana 84.
(indosant) postaje dužnik. On odgovara da će menica biti akceptirana i isplaćena, osim ako je u indosamentu drukčije određeno. Indosament mora biti bezuslovan. Svaki uslov koji je bio stavljen smatra se kao da nije napisan. Delimični indosant je ništav, dok indosament na donosioca vredi kao blanko indosament. Indosament može biti puni, blanko, rekta indosament i indosament na donosioca. Puni indosament sadrži ime indosatara (na koga se menica prenosi) i potpis indosanta. Blanko indosament ne sadrži označenje lica na koje se menica prenosi (indosatara), nego samo potpis indosanta koji se potpisao na poleđini menice ili na alonžu (da bi bio punovažan). Iznad indosantovog potpisa se ostavlja belina radi popunjavanja od strane docnijih imalaca menice. Kad je indosament popunjen blanko, onda imalac menice može: 1) ispuniti blanko indosament bilo svojim imenom bilo imenom drugog lica; 2) dalje indosirati menicu blanko ili na ime drugog lica; 3) prosto predati menicu trećem licu ne ispunjavajući blanko indosament niti stavljajući novi indosament. Rekta indosament je indosament u koga je indosant unio klauzulu “ne po naredbi” i time, ustvari, zabranio dalje indosiranje menice. Indosament na donosioca je indosant u kome indosant umesto označenja indosatarovog imena stavlja klauzulu “platiti donosiocu” ili “na donosioca”. Indosament na donosioca vredi kao blanko indosament. Prenos menice ustupanjem potraživanja (cesijom). Menica se prenosi ustupanjem potraživanja (cesijom) samo kada je u menici trasant upisao reči “ne po naredbi” ili drugi izraz koji zanči to isto. Imalac menice (cedent) prenosi na novog imaoca menice (cesionara) prava koja je imao prema meničnom dužniku. Posle cesije menični dužnik može prema novom imaocu menice isticati iste prigovore koje je imao prema ranijem poveriocu (imaocu menice). 8.5. AVALIRANJE MENICE 8.5.1. Pojam Aval495 je jemstvo kojim jedno lice (menični jemac, avalista) garantuje da će menični dužnik (honorat), za kojeg jemči, ispuniti svoju obavezu. Može biti potpun (ako se njime garantuje isplata cele menične svote) ili delimičan (ako se daje za deo menične svote). Ovo obezbeđenje može dati treće lice, a pravilo je, i neki od potpisnika menice. Aval može dati lice čiji se potpis nalazi iza potpisa njegovog honorata. Sledbenik, naime, ne odgovara prethodniku u meničnom pravu, nego obrnuto, prethodnik uvek odgovara svom sledbeniku iz menice. 8.5.2. Forma Aval se daje u pisanom obliku, na menici ili na alonžu. On se izražava rečima “per aval”, “kao jemac”, “kao poruk”, ili ma kojim drugim izrazom koji to isto 495
Izraz aval je nastao od francuske reči “aval” koja označava menično jemstvo, podržku.
339
340
znači. Za davanje avala dovoljan je potpis avaliste na licu menice, osim ako je u pitanju potpis trasata ili trasanta. Iz avala treba da se vidi za koga je dat. Ako se to ne vidi, važi kao da je dat za trasanta. 8.5.3. Skriveni aval Ako se avalisti potpisuju na menici na mestu i u svojstvu drugog meničnog dužnika postoji skriveni aval (žiro). Na taj način se prikriva postojanje avala. Ovaj oblik avala se koristi prilikom obezbeđenja potrošačkih kredita. Lice koje pozajmljuje iznos kredita često potpisuje menicu kao prvi menični dužnik - akceptant. Avalista (jemac, žirant) potpisuje menicu kao trasant ili prvi indosant, a ostali jemci potpisuju menicu kao naredni indosanti. Ako kredit nije plaćen a postoje dva jemca menični poverilac će zahtevati isplatu meničnog iznosa od drugog jemca (svog indosanta). Drugi jemac, posle isplate meničnog iznosa može zahtevati regres od prvog jemca a on od akceptanta. 8.5.4. Dejstvo avala Menično jemstvo (aval) se, međutim, razlikuje od jemstva u građanskom pravu. Građansko jemstvo je akcesorne prirode jer deli pravnu sudbinu glavne obaveze (prestaje postojati ako prestane glavna obaveza), a aval je menično jemstvo koje je samostalno zasniva odnos između imaoca menice i avaliste. Avalista odgovara onako kako odgovara onaj za koga jemči. Njegova obaveza vredi i onda ako je obaveza za koju jemči ništava iz ma kog drugog razloga osim zbog formalnog nedostatka. Prema tome, avalista (suprotno građanskom jemstvu), može biti pozvan da plati iznos iz menice i pre nego što je pokušana naplata od lica za koje je on avalirao. Kad isplati menicu, avalista stiče pravo iz menice protiv onoga za koga je jemčio, kao i protiv onih koji su ovome po menici odgovorni (pravo na regres). 8.6. AKCEPTIRANJE MENICE 8.6.1. Pojam Akceptiranje menice je izjava trasata kojom prihvata trasantov nalog za isplatu menične svote. Izjava trasata (akcept) piše se na samoj menici. Akceptom se trasat obavezuje da menicu plati o dospelosti. Od momenta kad akceptira menicu trasat se naziva akceptant, tj. od pozvanog lica postaje obavezno lice (glavni menični dužnik). Podnošenjem menice na akceptiranje imalac menice želi utvrditi da li će trasat prihvatiti nalog trasanta da imaocu menice isplati menični iznos. Po pravilu, trasat će akceptirati menicu ako je primio pokriće od trasanta ili ako mu se prethodno obavezao da će akceptirati menicu. 8.6.2. Podnošenje menice na akcept Podnošenjem (prezentacijom) menice na akcept trasat je u mogućnosti da sazna da je menica izdata i da mu je trasant naložio da plati menični iznos. Ova
menična radnja omogućuje trasatu da se upozna sa sadržinom naloga za isplatu i da blagovremeno obezbedi sredstva za isplatu meničnog iznosa. Imalac menice ne mora menicu podneti na akcept. Trasant ipak može obavezati imaoca menice da menicu podnese na akcept. Trasant može i zabraniti da se menica podnosi na akceptiranje ili narediti da se menica ne podnosi na akceptiranje pre određenog vremena. Ne može se, međutim, zabraniti podnošenje menice na akcept koja dospeva na određeno vreme po viđenju. Ova menica se mora podneti na akceptiranje u roku od jedne godine od dana izdanja, ali trasant taj rok može skratiti ili odrediti duži. Ako je menica podnesena na akcept trasat može: 1) bezuslovno akceptirati menicu u potpunosti (potpuni akcept); 2) akcept ograničiti da jedan deo meničnog iznosa (delimični akcept); 3) odbiti akcept; 4) tražiti da mu se menica podnese na uvid još jedanput sutradan posle prvog podnošenja na akceptiranje (deliberacioni rok).496 8.6.3. Forma akcepta Akcept mora biti bezuslovan, a piše se na samom licu menice, poprečno u odnosu na menični slog ispod dela obrasca koji sadrži obaveštenje o taksi “Plaća se na sumu preko...” Postoje dve vrste akcepta: puni i blanko. Puni akcept se izražava rečima “priznajem”, “prihvaćena”, ili nekim drugim rečima koje to isto znače, a ispod tih reči potpisuje se trasat. Blanko akcept je sam potpis trasata, stavljen na lice menice. Izjava o akceptu ne mora biti datirana. Akcept, međutim, mora biti datiran kad je trasirana menica plativa na određeno vreme po viđenju, ili kad na osnovu naročitog naređenja ima da se podnese na akceptiranje u određenom roku.
9. Plaćanje meničnog iznosa Da bi menični iznos bio plaćen menica se mora podneti na isplatu. Prvo se podnosi na isplatu akceptantu. Menica plativa na određeni dan ili na određeno vreme posle dana izdanja ili viđenja mora se podneti na isplatu bilo na sam dan plaćanja, bilo jednog od dva radna dana koji dolaze odmah za njim. Prilikom plaćanja menice trasat može zahtevati da mu je imalac preda sa potvrdom na menici da je isplaćena. Imalac menice je dužan primiti i delimičnu isplatu meničnog iznosa. U tom slučaju trasat može zahtevati da se ta isplata zabeleži na menici i da mu se uz to izda priznanica. Svojstvo priznanice ima i prepis menice sa klauzulom o delimičnoj isplati (original ostaje kod meničnog poverioca). Ako akceptant odbije isplatu ili izvrši delimičnu isplatu, mora se podići protest da bi se mogla tražiti naplata od trasanta, indosanta i avalista za ta lica (regresni dužnici). Nezavisno od podignutog protesta akceptant je i dalje u meničnoj obavezi.497 496
497
Za to vreme će trasat postići dogovor sa trasantom oko pokrića - vidi: Velimirović, M., op. cit., strana 121. Vidi: Maslaković, D., Menica u spoljnoj trgovini i unutrašnjem prometu, Srboštampa, Beograd, 1985, strana 94.
341
342
10. Intervencija Intervencija je menična radnja jednog lica kojom se obavezuje da akceptira menicu ili plati menični iznos umesto drugog lica koje je bilo obavezno da to učini. Dešava se da trasat odbije da akceptira menicu ili da je isplati. U praksi se sreću različiti slučajevi: nad trasatom je otvoren stečaj, umro je ili izgubio poslovnu sposobnost (fizičko lice) odnosno prestao postojati (pravno lice), trasant je postao insolventan itd. Tada je menica “u nuždi”. Menični dužnici su zainteresovani da se to ne desi. Zbog toga sklapaju ugovore sa drugim licima da u takvoj situaciji intervenišu po pozivu ili spontano i menicu akceptiraju ili isplate. Intervencija se deli na: 1) pozivnu; 2) spontanu; 3) zbog neakceptiranja; 4) zbog neisplate. Pozivnu intervenciju unapred određuje trasant, indosanat ili avalista unošenjem u menicu klauzule “adresa po potrebi”. Ovom intervencijom se označava lice koje će menicu akceptirati umesto trasata ili isplatiti, ako to ne učini akceptant. Spontana intervencija nije označena na menici. Ona nastaje kad treće lice (to mogu biti i menični dužnici izuzev akceptanta) interveniše za čast meničnog dužnika koji je nije akceptirao ili isplatio. Treće lice koje interveniše naziva se honorant (intervenient za čast), a lice za koga se interveniše honorat. Intervencija zbog neakceptiranja nastaje kad trasat odbije da akceptira menicu. Akcept intervencijom beleži se na menici, njega potpisuje intervenijent. U njemu se naznačuje za koga je dat; a ako se to ne naznači, smatra se da je dat za trasanta. Intervencija zbog neisplate je radnja kojom neko lice isplati menicu kad to ne učini glavni menični dužnik. Isplata intervencijom može se vršiti u svim slučajevima u kojima je, bilo o dospelosti, bilo pre dospelosti, imalac menice stekao pravo na regres. Ona obuhvata celokupan iznos koji bi inače imao da izmiri onaj za koga se interveniše.
11. Protest 11.1. POJAM
Protest je postupak u kome se verodostojno utvrđuje da je imalac menice preduzeo potrebne radnje radi očuvanja svojih prava iz menice.498 Lice koje podiže protest zove se protestant, a lice protiv koga se podiže protest protestat. Podizanje protesta je pretpostavka bez koje imalac menice ne može vršiti regresna prava. Obaveza podizanja protesta ne nastaje ako je imalac menice upisao klauzulu na menici “bez protesta”, “bez troškova” i slično. 498
U pravnoj nauci se kao protest označava i isprava o protestu - vidi: Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, V., op. cit., strana 118.
11.2. VRSTE PROTESTA
Od više meničnih protesta najčešće se koriste sledeći: 1) protest zbog neakceptiranja; 2) protest zbog neisplate; 3) protest zbog nedatiranja akcepta; 4) perkvizicioni protest.499 Protest zbog neakceptiranja ili delimičnog akceptiranja menice podiže imalac menice ako trasat odbije da akceptira, ili samo delimično akceptira menicu. Podiže se u rokovima određeni za akcptiranje menice. Protest zbog neisplate ili delimične isplate podiže imalac menice ako je akceptant trasirane menice (odnosno izdavalac sopstvene menice) odbio isplatu menice ili je samo delimično isplatio menični iznos. Protest zbog nedatiranja akcepta podiže imalac menice ako menica dospeva na određeno vreme po viđenju, ako prilikom akceptiranja menice nije upisan datum akceptiranja. U tom slučaju se smatra da je akcept stavljen na menicu danom podizanja protesta. Perkvizicioni protest podiže imalac umnožene menice (ako je menični poverilac) ako se kod njega se ne nalazi akceptirani primerak menice, protiv lica kod koga se nalazi akceptirani primerak menice (ali odbija da ga preda zakonitom imaocu). Imalac ove menice može vršiti prava iz nje ako je protestom utvrđeno da mu lice kod koga se nalazi akceptirani original menice tu menicu nije predao. 11.3. POSTUPAK. SADRŽAJ PROTESTNE ISPRAVE
Protest se podiže pred opštinskim sudom koji je mesno nadležan za lice protiv koga se podiže protest. Protestni postupak je vrsta vanparničnog postupka na koga se primenjuju opšte odredbe ZOVP (čl. 1 - 30). Uz predlog za izdavanje protesta sudu se prilaže original menice ili njena kopija, sa izjavom imaoca menice da je bezuspešno pokušao izvršiti radnje zbog kojih podnosi protest. Protest upućen sudu mora sadržati elemente određene članom 71. ZOM. Isprava o protestu mora se bez odlaganja predati imaocu menice ili licu koje je u njegovo ime podnelo menicu na protest. Neblagovremeno protestovana menica je prejudicirana menica. Na osnovu nje se može isticati neosnovno obogaćenje prema pravilima obligacionog prava.
12. Notifikacija Notifikacijom imalac menice obaveštava menične dužnike da je bezuspešno pokušao da od glavnog meničnog dužnika dobije akcept ili isplatu, zbog čega je podigao protest. Uobičajeno je da se takvo obaveštenje čini preporučenim pismom da bi se obezbedio dokaz (Zakon nije propisao formu). Na osnovu notifikacije regresni dužnici saznaju da je podignut protest. Oni mogu dobrovoljno 499
Saveznim propisom može se predvideti da se protest podiže i kod preduzeća PTT saobraćaja.
343
344
da isplate menični iznos i tako smanje docnije troškove koji bi nastali vođenjem sudskog postupka.
13. Regres Regres je radnja imaoca menice, preduzeta nakon što je glavni menični dužnik odbio isplatiti menicu, kojom zahteva od meničnih dužnika da mu oni isplate menični iznos. Pravilo je da imalac menice vrši regres (zahteva isplatu meničnog iznosa od meničnog dužnika) posle dospelosti menice ako je zatražio isplatu od glavnog meničnog dužnika koji je to odbio, što je potvrđeno protestom. Imalac menice može vršiti regres protiv meničnih dužnika i pre dospelosti: 1) ako je akceptiranje odbijeno (potpuno ili delimično); 2) ako je, pre ili posle akceptiranja, otvoren stečaj odnosno likvidacija nad imovinom trasata, ili ako on obustavi plaćanja, pa ma ta obustava i ne bila utvrđena sudskom odlukom, ili ako je izvršenje nad njegovom imovinom ostalo bezuspešno; 3) ako je otvoren stečaj, odnosno likvidacija nad imovinom trasanta menice koja se ne sme podneti na akceptiranje. Menični dužnici odgovaraju imaocu menice solidarno. Imalac menice ima pravo da postupi protiv svih tih lica bilo pojedinačno, bilo protiv više njih, bilo protiv svih zajedno; pri tome nije dužan da se drži reda kojim su se oni obavezali (skokoviti regres). Imalac menice može zahtevati od regresnog dužnika: 1) iznos za koji menica nije akceptirana ili isplaćena kao i kamatu ako je bila u menici određena; 2) zateznu kamatu u skladu sa Zakonom o visini stope zatezne kamate; 3) troškove protesta, poslatih izveštaja kao i ostale troškove. Regresni dužnik (iskupitelj menice) može zahtevati da mu se preda menica zajedno sa protestom i računom na kome je potvrđena isplata da bi od ostalih regresnih dužnika mogao zahtevati obeštećenje (naknadu meničnog iznosa koga je platio, kamate i troškove).
14. Sudsko ostvarivanje prava iz menice i prigovori U slučaju da glavni menični dužnik, a ni regresni menični dužnici ne isplate menicu, imalac menice može, neposredno, na osnovu menice podneti predlog za izvršenje. Menica je, naime, verodostojna isprava. Predlog za izvršenje na osnovu menice (koja može biti priložena u originalu ili overenom prepisu) mora sadržati i zahtev da sud obaveže dužnika da u roku od tri dana od dostavljanja rešenja o izvršenju, namiri potraživanje zajedno sa odmerenim troškovima. Shodno tome, u fazi pokretanja sudskog postupka, izgubile su na značaju menične tužbe - redovna menična tužba (protiv glavnih meničnih dužnika) i regresna tužba (protiv ostalih učesnika u meničnom poslu). Naime, kad se na osnovu verodostojne isprave može tražiti izvršenje po ZIP, sud će izdati platni nalog samo ako tužilac učini verovatnim postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga.
Protiv rešenja o izvršenju dužnik može podneti prigovor u roku od tri dana. Ako je dužnik podneo prigovor sud će staviti van snage rešenje o izvršenju (u celini ili u delu u kome se pobija), ukinuti sprovedene radnje, a postupak će se nastaviti kao povodom prigovora protiv platnog naloga. Ukoliko nije nadležan dostaviće predmet nadležnom sudu. U daljem postupku dužnik može isticati subjektivne i objektivne prigovore. Objektivni menični prigovori proizilaze iz nedostataka koji se mogu zapaziti na samoj menici (npr. da nedostaje neki bitan menični element; da je menicu isplatio glavni menični dužnik, da na menici nema potpisa glavnog meničnog dužnika itd.). Subjektivni menični prigovor menični dužnik može isticati samo prema određenom poveriocu, s obzirom na njihov ličnopravni odnos (na primer: da nije izvršen osnovni posao radi koga je menica izdata, da je menica izdata u zabludi, da nije primljeno pokriće za isplatu meničnog iznosa itd). Ako prigovor na rešenje o izvršenju nije podnesen rešenje postaje pravnosnažno i tada se može sprovesti njegovo izvršenje.
15. Zastarelost Zastarelost je način prestanka meničnog odnosa, zbog nevršenja prava meničnog poverioca za određeno vreme. Zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje menične obaveze. Na menične odnose primenjuju se kratki rokovi zastarelosti (u odnosu na opšte rokove zastarelosti) s obzirom da se menični promet vrši brzo. Dužina rokova zastareloszti u meničnom pravu, osim toga, zavisi i od meničnog dužnika. Menično - pravni zahtevi zastarevaju za tri godine, računajući od dospelosti. Menično - pravni zahtevi imaoca menice protiv indosanta i protiv trasanta zastarevaju za godinu dana, računajući od dana blagovremeno podignutog protesta, a ako se u menici nalazi odredba “bez troškova”, onda od dospelosti. Menično - pravni zahtevi indosanta jednih protiv drugih i protiv trasanta zastarevaju za šest meseci računajući od dana kad je indosant menicu iskupio, ili od dana kad je protiv njega kod suda postupljeno. Zastarelost može biti prekinuta ili obustavljena. Prekinuta zastarelost počinje ponovo teći, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok zastarelosti. Ako je zastarelost obustavljena ona ne teče dok traju okolnosti koje su je izazvale, a posle toga ona nastavlja da teče. Zastarelost se prekida: 1) podnošenjem tužbe sudu; 2) podnošenjem prijave meničnog potraživanja u stečaju; 3) ostvarivanjem menično - pravnog zahteva u toku parnice; 4) pozivanjem u zaštitu; 5) podnošenjem izveštaja kojim tuženi obaveštava svog prethodnika da je protiv njega podnesena regresna tužba. Zastarelost se obustavlja (zastoj zastarelosti): 1) ako je menični poverilac usled prestanka sudskog rada ili usled vojne službe u ratu ili usled više sile bio sprečen da ostvaruje svoja prava; 2) dok traje stečaj nad poveriočevom imovinom; 3) ako parnično nesposobno lice, ma u kom trenutku u toku poslednja tri meseca roka zastarelosti,
345
346
nema zastupnika ili zastupnik izgubi parničnu sposobnosti ili između njega i parnično nesposobnog lica postoji sukob interesa u pogledu tužbe koja bi se imala podići; 4) kad menično potraživanje čini deo neke zaostavštine ili koje pada na teret kakve zaostavštine (sve dok ne protekne šest meseci posle smrti ostavioca).
16. Neosnovano obogaćenje Imalac menice gubi menična prava ako menicu ne podnese na isplatu u određenom roku ili ne podigne blagovremeni protest zbog neisplate (prejudicirana menica). Menično - pravni zahtevi imaoca menice protiv indosanta i protiv trasanta, osim toga, zastarevaju za godinu dana, tj. u relativno kratkom roku tako da imalac menice svaja prava ne može ostvariti prinudnim putem. Imalac menice može isticati zahtev za neosnovano obogaćenje. Trasant, akceptant i indosant, čije su se menične obaveze ugasile usled zastarelosti ili usled toga što su propuštena činjenja propisana radi održavanja meničnih prava, odgovaraju imaocu menice, ako su se na njegovu štetu neosnovano obogatili. Zahtev za neosnovano obogaćenje može se ostvariti i na osnovu rešenja suda o amortizaciji nestale menice. Odgovornost trasanta, akceptanta i indosanta zbog neosnovanog obogaćenja zastareva za tri godine.
II.
ČEK 1. Pojam i uloga čeka
Ček je hartija od vrednosti kojom njen izdavalac (trasant) daje bezuslovni nalog (naredbu) trasatu da imaocu čeka (remitentu) ili samom trasantu isplati po viđenju iznos novca označen u čeku, iz izdavaočevog (trasantovog) pokrića kod trasata.500 U pravnoj literaturi preovlađuje mišljenje da je etimološko značenje reči ček englesko tj. da potiče od engleskog izraza “check”koji znači račun za naplatu, ispitivanje, zaustavljanje, zadržavanje.501 Imalac tekućeg računa izdavanjem čekova može raspolagati novčanim sredstvima koje ima kod banke. Stoga je ček vezan za određene bankarske poslove. 500
501
Uporedi: Bartoš, M., Antonijević, Z. i Jovanović, Z., op. cit., strana 187; Krulj, V., Instrumenti plaćanja u savremenom prometu (virman, ček, kompenzacija), Institut za uporedno pravo, Beograd, 1975, strana 49; Janković, D., Komentar meničnog zakona i Zakona o čeku, Izdavačka knjižarnica Gece Kona,, Beograd, 1930, strana 141; Đurović, R., Međunarodno privredno pravo, Savremena administracija, Beograd, 1986, strana 397; Robert Lowe, op. cit., strana 363; R. R. Pennington, A. H. Hudson, op. cit., str. 81; član 104. stav 2. tačka b) Jednoobraznog trgovačkog zakonika SAD iz 1962. Vidi, na primer: Benson, M., Englesko - srpskohrvatski rečnik, Prosveta, Beograd, 1980, strana 111.
Ček je najčešće korišćena hartija od vrednosti. Njegova osnovna funkcija je da zameni gotov novac u opticaju jer se pojavljuje kao sredstvo plaćanja. Ova funkcija proizilazi iz osobine čeka - da u vreme izdavanja mora postojati pokriće i da dospeva po viđenju. Suprotno tome, menica je kreditno sredstvo. Ček olakšava odvijanje platnog prometa i predstavlja pouzdano sredstvo plaćanja jer se može trasirati na banku i poštu.
2. Istorijat. Izvori prava Pravni pisci koji ističu da se prvi zameci čeka sreću kod antičkih naroda za takvu tvrdnju ne navode odgovarajuće izvore. Korišćenje čeka je vezano za pojavu bankarstva u Engleskoj u XVII veku. Njegova važnost za praksu potvrđena je 1838. godine kada ga je regulisao holandski Trgovački zakonik.502 U XIX veku i prvih decenija XX veka mnoge zemlje su ček regulisale trgovačkim zakonima ili donosile poseban zakon o čeku. Prva Jugoslavija donela je 1928. godine Zakon o čeku koji je stupio na snagu 19. decembra 1929. godine. Upotreba čeka u međunarodnom platnom prometu zahtevala je međunarodnu unifikaciju pravila o čeku. Unifikacija čekovnog prava izvršena je zaključenjem ženevskih konvencija od 19. marta 1931. i to: 1) Konvencije o jednoobraznom zakonu o čeku; 2) Konvencije o regulisanju izvesnih sukoba zakona u materiji čeka; 3) Konvencije o čekovnim taksama. Većina zemalja je potpisala i ratifikovala ove konvencije. Zakonodavstva koja važe u svetu danas se dele na ona koja su ratifikovale navedene konvencije i sa njima uskladile svoje unutrašnje zakonodavstvo i anglosaksonske zemlje koje nisu potpisale i ratifikovale ženevske konvencije. Srbija nije ratifikovale ženevske konvencije. Zakon o čeku503 je, ipak, preuzeo većinu rešenja iz tih konvencija.
3. Bitni sastojci čeka Pisana isprava ima svojstvo čeka ako sadrži sledeće bitne sastojke: 1) reč ček; 2) bezuslovni uput da se plati određen iznos novca iz trasantovog pokrića; 3) ime trasata (onog koji treba da plati); 4) mesto gde treba platiti; 5) označenje dana i mesta izdavanja čeka; 6) potpis trasanta (onoga koji je ček izdao). Reč ček mora biti napisana u samom slogu isprave,504 a ne na nekom drugom mestu u ispravi. Ako je ta isprava izdata na stranom jeziku mora sadržati izraz koji 502
503
504
U pravnoj literaturi se ističe da su prvi propisi o čeku doneti u Holandiji 1776. godine - vidi Jankovec, I., op. cit., strana 722. i literaturu. Uporedi: Krulj, V., op. cit., strana 50; Vasiljević, M., op. cit., strana 823. “Službeni list FNRJ”, broj 104/46, “Službeni list SFRJ”, br. 12/65, 50/71 i 52/73 i “Službeni list SRJ”, broj 46/96). Anglosaksonske zemlje ne zahtevaju unošenje reči ček u čekovnu ispravu - vidi: Krulj, V., op. cit., strana 55; Velimirović, M., op. cit., strana 162.
347
348
na tom jeziku odgovara pojmu čeka. Upisivanje izraza ček u sami slog isprave zahteva se zbog toga da bi se svaki sticalac ove isprave saznao da je to ček (a ne neka druga isprava) i da se na njega primenjuju propisi čekovnog prava. Ček mora sadržati bezuslovni uput i da glasi na određeni iznos novca. Isprava u koju je unesen neki uslov za plaćanje nije ček. Iznos novca na koga se uput odnosi mora biti određen. On nije određen ako je naveden samo iznos, a ne i vrsta novca (npr.: samo “platite 300”). Rasprostranjena je praksa da se iznos novca određuje slovima i brojevima. Ako postoji neslaganje vredi iznos napisan slovima. Ukoliko je novčani iznos napisan više puta slovima, ili više puta brojevima, onda vredi najmanji iznos. Određivanje kamate u čeku smatra se kao da nije napisano. U čeku mora biti označeno ime trasata. To je banka ili druga finansijska organizacija (npr.: Komercijalna banka, Poštanska štedionica) kojima se upućuje nalog za isplatu. Ček plativ van zemlje može se prema zakonu mesta plaćanja trasirati i na druga lica. Ček se sme trasirati samo na ono lice kod koga trasant ima pokriće kojim može raspolagati putem čeka na osnovu izričnog ili prećutnog sporazuma sa tim licem. Trasant koji izda nepokriven ček dužan je imaocu čeka naknaditi štetu. Ček mora sadržati oznaku u kojem će mestu trasat platiti čekovni iznos. Ako to nije naročito određeno, važi kao mesto plaćanja ono mesto koje je označeno pored trasatovog imena. Mesto plaćanja čeka je, shodno tome, pretpostavljeni bitni sastojak čeka. Ček mora sadržati označenje dana i mesta izdanja. Ovi sastojci se unose u čekovni slog i moraju biti tačni. Značaj ovog sastojka je veliki jer se ček plaća po viđenju, a mora se podneti trasatu na isplatu u kratkom roku. Ček mora sadržati potpis trasanta. Trasant (izdavalac čeka) se mora svojeručno potpisati. Nema značaj potpisa ime i prezime trasanta otkucano pisaćom mašinom, otisnuto faksimilom i sl. U ime i za račun pravnog lica odnosno preduzetnika (čiji se naziv upisuje na čeku) potpis stavlja njegov zastupanik i overava ga pečatom tog lica. Uobičajeno je da se trasant potpisuje ispod čekovnog sloga, u donjem desnom uglu. Nije, međutim, punovažan potpis trasanta na poleđini čeka. Nije relevantno da li je potpis čitak ili nečitak. Svi bitni sastojci čeka mogu se razvrstati na: 1) opšte; 2) personalne; 3) geografske; 4) kalendarske. Opšti bitni sastojci čeka jesu: označenje da je to ček i bezuslovni uput da se plati određeni iznos novca. Pesonalni bitni sastojci čeka jesu: označenje trasata i potpis trasanta, a geografski bitni sastojci čeka jesu: označenje mesta gde će se ček platiti i označenje mesta izdavanja čeka. Najzad, kalendarski bitni sastojak čeka je samo datum izdavanja čeka.
4. Nebitni sastojci čeka Nebitni (fakultativni) sastojci čeka nisu nužni sastojci čeka. Oni se svode na različite klauzule koje mogu, a ne moraju biti unesene u ček. Obrazac menice, ipak, sadrži belinu za unošenje većine takvih klauzula. Klauzula o prezentaciji. Ček je isprava koja se, radi isplate, mora podneti na prezentaciju. Trasant (odnosno indosant) može ovom klauzulom osloboditi imaoca čeka od obaveze prezentacije (s tim što se ček po svojoj prirodi ne može prezentirati na akcept). Klauzula “po naredbi” ili “ne po naredbi”. Ček je hartija po naredbi i prenosi se indosamentom. Stoga nije potrebno unesti reči “po naredbi”. Ako je takva klauzula ipak unesena njome se samo potvrđuje prenosivost čeka. Klauzula “ne po nredbi” (rekta klauzula) zabranjuje prenošenje čeka na drugo lice. Klauzula “bez obaveze” (“bez regresa”) oslobađa indosamenta obaveze da isplati ček. Klauzula “bez troškova” (“bez protesta”) oslobađa imaoca čeka obaveze podizanja protesta i plaćanja protestnih troškova. Ček se i tada mora upisati u protestni registar. Klauzula “sa izveštajem” ili “bez izveštaja” (tzv. avizna klauzula). Klauzulom “sa izveštajem” izdavalac čeka obavezuje trasata da plaćanje izvrši tek kad od njega dobije posebni izveštaj, a klauzulom “bez izveštaja” ga obaveštava da izveštaja neće biti. Klauzula o remitentu. Ako u čeku nije označen remitent pretpostavlja se da je izdat na donosioca. Ček je izdat na ime ako je u njemu označen remitent.
5. Nedozvoljene klauzule u čeku Nedozoljene klauzule u čeku su: 1) o akceptu; 2) o neodgovornosti trasanta; 3) o kamati; 4) o domiciliranju čeka; 5) o dospelosti. One se ne mogu punovažno uneti u ček. Unošenje klauzule o dospelosti čeka ima za posledicu potpunu ništavost čeka, dok ostale klauzule ne proizvode čekovno - pravno dejstvo, ali ček ostaje punovažan. Klauzula o akceptu. Izjava o akceptu, koja bi se na ček stavila, ne proizvodi pravno dejstvo, s obzirom da se ček ne akceptira. Klauzula o neodgovornosti trasanta (klauzula “bez obaveze”). Trasant odgovara za isplatu na osnovu Zakona. Odredba kojom bi se on oslobađao odgovornosti za isplatu smatra se da nije ni napisana. Klauzula o kamati. Ček je sredstvo plaćanja i, po pravilu, cirkuliše vrlo kratko. Stoga nije dozvoljeno odrediti kamatu u čeku. Klauzula o domiciliranju čeka. Zabranom domiciliranja čeka sprečava se trasiranje čeka na lice kod koga trasant nema pokriće.
349
350
Klauzula o dospelosti. Ček se plaća po viđenju. Određivanje dospelosti čeka na drugi način ima za posledicu potpunu ništavost čeka.
6. Vrste čekova Čekovi se mogu razvrstati: prema načinu na koji je određen imalac prava iz čeka i s obzirom na namenu čekova. Prema načinu na koji je određen imalac prava ček može biti: 1) na ime, 2) po naredbi, 3) na donosioca; 4) alternativni ček, 5) sopstveni trasirani ček i 6) trasirani ček po sopstvenoj naredbi. Ček na ime prenosi se indosamentom. Svaki drugi ček, pa ma i ne bio izrično trasiran po naredbi, prenosi se indosamentom. Čekovi u koje je unesena klauzula “ne po naredbi” ili drugi izraz koji znači to isto, prenosi se samo u obliku i sa dejstvom običniog ustupanja (cesije). U čeku na ime je remitent označen kao korisnik čeka. Ček po naredbi je onaj ček u koji se, prilikom njegovog izdavanja, označava da će se novčani iznos u čeku platiti po naredbi lica označenog u čeku (na primer unošenjem klauzule “platite po narebi Marka Markovića”). Čekovni iznos plaća se licu koje je zakoniti imalac čeka. Ček po naredbi prenosi se indosamentom. Ček na donosioca je onaj ček u koji je unesena klauzula “platite donosiocu” ili drugi izraz koji znači to isto. Isto tako ček bez označenja lica kome se ima platiti (korisnik, remitent) vredi kao ček na donosioca. Ova vrsta čeka se ne može prenositi indosamentom nego prostom predajom. Trasat je dužan isplatiti ček svakom licu koje mu ček podnese na isplatu. Alternativni ček je ček u koji je, pored naznačenja imena remitenta, unesena i klauzula “ili donosiocu” tako da trasat može čekovni iznos platiti donosiocu čeka. Ček na ime koji sadrži naznačenje “ili donosiocu”, odnosno drugi izraz koji to isto znači, vredi kao ček na donosioca. Sopstveni trasirani ček (bankarski ili blagajnički ček) je ček u kome su trasant i trasat isto lice, s tim što takav ček ne može glasiti na donosioca. Ovaj ček obično vuče jedna organizaciona jedinica (filijala, ekspozitura) neke banke na drugu organizacionu jedinicu iste banke. Trasirani ček po sopstvenoj naredbi je ček u kome trasant sebe označava kao remitenta (korisnika) da bi tako naplatio svoje potraživanje od trasata - podigao sredstva sa svog tekućeg računa. S obzirom na namenu ček može biti: 1) isplatini, 2) obračunski, 3) barirani, 4) putnički, 5) cirkularni, 6) certificirani, 7) dokumentarni, 9) akreditivni, 10) euroček itd. Isplatni (gotovinski) ček je ček u kome trasant daje nalog trasatu da iz njegovog pokrića isplati remitentu izvestan iznos gotovog novca. Obračunski (virmanski) ček sadrži klauzulu “samo za obračun” i služi za bezgotovinsko plaćanje. Plaćanje se vrši prenošenjem sredstava sa računa trasanta (koji se tako umanjuje) na račun imaoca čeka (koji se uvećava).
Barirani (precrtani) ček je onaj na osnovu koga se bezgotovinska naplata može izvršiti samo preko neke banke. Na licu ovog čeka stavljaju se dve dijagonalne paralelne crte po kojima je i dobio naziv. Naime, barirani ček je dobio naziv od francuske reči barrer što znači precrtati, preprečiti itd. Moguć je opšti i posebni precrtaj čeka. Postoji opšti precrtaj ako između paralelnih dijagonalnih linija nije označena banka koja će isplatiti čekovni iznos, ili je samo navedeno “preko banke”. Tada imalac čeka može naplatiti iznos čeka od trasata preko bilo koje banke. Ukoliko je između dijagonalnih paralelnih crta označena banka preko koje remitent može naplatiti čekovni iznos takav precrtaj se naziva poseban precrtaj. Putnički ček je isprava na osnovu koje njen imalac može zahtevati od agencije, filijale ili slične organizacije u drugom mestu isplatu gotovog novca ili vršiti plaćanje takvim čekovima. Ove čekove izdaje banka na obrascu licu koje kod nje ima pokriće. To lice dobija, zatim, svojstvo trasanta u pogledu čekova koje izdaje. Sticalac čeka koga je izdao trasant postaje remitent. Remitent je ovlašćen da od trasata (banke, agencije ili slične organizacije) zahteva isplatu čekovnog iznosa. Putnički ček je pogodan za turiste jer im pruža veću sigurnost u slučaju krađe nego novac. On se, osim toga, može naplatiti ne samo u bankama, nego i u hotelima i sličnim organizacijama. Cirkulacioni ček je isprava koju izdaje banka (trasant) i predaje svom klijentu kao remitentu koji kod nje ima pokriće. Remitent, zatim, može tražiti isplatu čekovnog iznosa od poslovne jedinice banke (filijale, ekspoziture) ili neke druge banke koja ima svojstvo trasata. Cirkulacioni ček omogućava licu koje ima pokriće u banci da na lakši način raspolaže svojim novčanim sredstvima. To lice ima svojstvo remitenta pa može zatevati isplatu čekovnog iznosa od banaka kod kojih nema pokriće (korespondentne banke). Certificirani ček sadrži klauzulu koja potvrđuje da ček koji je izdao trasant kod trasata ima pokriće. Naziv certificirani ček je dobio po potvrdi koju upisuje bankar ne čekovno pismo i potpisuje u vidu klauzula “dobar”, “good”, “certife” i slično. Ova vrsta čekova je sigurna pošto banka odgovara za isplatu čeka. Dokumentarni ček je isprava čija se isplata može zahtevati samo uz istovremeno podnošenje određenih robnih dokumenata (tovarnog lista, polise osiguranja, konosmana, faktura itd). Akreditivni ček se koristi za kupovinu robe ili plaćanje usluga. Taj ček se kupuje od ovlašćene banke (trasant), a glasi na ime. Euroček je ček čiju isplatu potvrđuje i garantuje banka ili druga kreditna ustanova koja ga izdaje. Imalac čeka može zahtevati njegovu isplatu ako podnese kreditnu karticu. Plaćanje se može vršiti direktno euročekom, u različitim zemljama i valutama.
351
352
7. Čekovne radnje 7.1. IZDAVANJE ČEKA
Izdavanje čeka je prva čekovna radnja. Trasant može izdati ček ako je pasivno čekovno sposoban i ima pokriće kod banke trasata. Fizičko lice je pasivno čekovno sposobno ako je potuno poslovno sposobno. Sva pravna lica imaju pasivnu čekovnu sposobnost. U vreme izdavanja čeka trasant mora imati pokriće kojim može raspolagati putem čeka kod banke trasata. Pokriće je novčano potraživanje trasanta prema trasatu u visini čekovnog iznosa. Priroda i poreklo pokrića može biti različita: novčani depozit, naplata trgovačkih efekata, otvaranje kredita itd. Izdavaoca čeka bez pokrića pogađa kaznena i građanska odgovornost. Kaznena odgovornost je krivična i prekršajna. Izdavanje čeka bez pokrića je krivično delo i prekršaj. Građanska odgovornost izdavaoca čeka bez pokrića sastoji se u njegovoj obavezi da imaocu čeka naknadi time prouzrokovanu štetu. Ček se izdaje u jednom primerku ako je mesto njegovog izdavanja i mesto plaćanja u Srbiji. Ako je ček izdat u zemlji, a plativ van nje može se izdati u dva ili više istovetnih primeraka. Ček na donosioca, i kada je plativ u inostranstvu, ne može se umnožavati. 7.2. PRENOS ČEKA
Ček se može prenositi indosamentom, cesijom ili prostom predajom. Indosamentom se prenose čekovi po naredbi i na ime. Ček dospeva po viđenju pa se može indosirati samo do dospelosti. Indosament mora biti bezuslovan. Svaki uslov koji bi bio postavljen smatra se da nije napisan. Indosament mora biti potpun. Delimičan indosament je ništavan. Cesijom se prenosi ček na ime (nominativni ček). Ček na ime je onaj ček u koji je trasant uneo reči “ne po naredbi” ili drugi izraz koji znači to isto. Prostom predajom (traditio) prenosi se ček na donosioca. Svojstvo čeka na donosioca ima onaj ček u koji je uneta klauzula “platite donosiocu”. Ček na donosioca može se pretvoriti u ček na ime ili u ček po naredbi odgovarajućim punim indosamentom. 7.3. AVALIRANJE ČEKA
Aval je čekovno jemstvo kojim neko lice svojim potpisom na čeku garantuje da će biti isplaćen čekovni iznos. On nije nužan za postojanje čeka, a može se dati za ceo čekovni iznos ili za izvestan njen deo. Na formu avala primenjuju se ista pravila koja važe i za menicu. Ovu vrstu obezbeđenja može dati svako treće lice, pa i ono koje je ček potpisalo. Nema dejstvo davanje avala za trasata, jer mora postojati trasantovo pokriće kod trasata u vreme izdavanja čeka. Davanje avala proističe iz izraza koji glase: “kao jemac”, “per aval” i slično i potpisa. Avalista jemči kao lice za koji je dao aval. Stoga je njegova obaveza solidarna, samostalna i neposredna.
7.4. ISPLATA ČEKA
Ček dospeva po viđenju. Trasat označen u čeku je u obavezi da ček isplati odmah po podnošenju na isplatu (prezentaciji), ako za to ima pokriće. Ček se mora podneti na isplatu, računajući od dana izdavanja: 1) u roku od osam dana ako je isto mesto izdanja i plaćanja u našoj zemlji; 2) u roku od petnaest dana ako su mesta izdavanja i plaćanja u našoj zemlji različita; 3) u roku od dvadeset dana ako je ček izdat u nekoj od evropskih zemalja, a plativ je u našoj zemlji; 4) u roku od četrdeset dana ako je ček izdat u kojoj zemlji izvan Evrope, i to na obalama Sredozemnog ili Crnog mora ili na ostrvima u njima; 5) u roku od osamdeset dana ako je ček izdat u kojoj drugoj zemlji izvan Evrope; 6) u roku od šest meseci od dana izdavanja koji važi za cirkularne čekove. Ako imalac čeka ne podnese blagovremeno ček na isplatu izgubiće regresna prava prema regresnim čekovnim dužnicima. Trasat je u obavezi da ček plati u celosti. Imalac čeka, međutim, može prihvatiti i delimičnu isplatu. Ako je trasant izdao više čekova, a pokriće koje ima kod trasata nije dovoljno za isplatu svih čekova, čekovi se plaćaju onim redom kojim su podneti trasatu na isplatu. Trasat mora platiti ček kada je, posle njegovog izdavanja, nastupila trasantova smrt ili njegova pasivna čekovna nesposobnost. Međutim, ukoliko je nad imovinom trasanta otvoren stečaj trasat mora odbiti isplatu čeka. Ako ček ne plati trasat, a ni trasant obaveza isplate tereti regresne dužnike. Imalac čeka može zahtevati isplatu čeka od bilo kog regresnog dužnika (indosanta, avaliste). 7.5. OPOZIVANJE ČEKA
Opoziv čeka je izjava trasanta upućena trasatu kojom povlači nalog za isplatu čeka koga je izdao. Izjavu o opozivanju čeka trasant daje u pismenoj formi. Ček se može opozvati kad protekne rok koji je određen za podnošenje radi isplate. Izuzetno, čekovi na ime ili po naredbi mogu se opozvati i pre isteka roka za podnošenje radi isplate. Opozivanje ovih čekova proizvodi dejstvo ako ih je trasant neposredno poslao trasatu, sa naređenjem da ih izmiri licu označenom u čeku, a opoziv stigne trasatu pre nego što je naređenje izvršeno. Trasant, koji bi posle isteka roka za podnošenje čeka na isplatu, raspolagao pokrićem, mada nije punovažno opozvao ček, odgovara za naknadu štete. Opozvani ček gubi pravna dejstva. 7.6. REGRES ZBOG NEISPLATE ČEKA
Ako trasant odbije da isplati ček koji je podnesen na isplatu u zakonom određenim rokovima, imalac čeka može isticati regresni zahtev. Regresni zahtev se ističe podnošenjem regresne tužbe. Imalac čeka može vršiti regres protiv indosanta, trasanta i avalista ako bude odbijena isplata čeka koji je podnesen na vreme. Podnošenje na isplatu i neisplata moraju biti utvrđeni: javnom ispravom (“protest
353
354
zbog neisplate”) ili potpisanom izjavom trasatovom na čeku kojom odbija isplatu, sa naznačenjem dana kada je ček bio podnet. 7.7. TUŽBA IZ OSNOVNOG ODNOSA
Imalac čeka može u redovnoj parnici protiv trasanta ili svog neposrednog indosanta ostvariti potraživanje proisteklo iz pravnog odnosa koji je bio osnov za izdavanje ili prenos čeka. Ovo potraživanje imalac čeka može ostvariti ako drukčije nije ugovoreno, pod uslovom da vrati ček koga nije naplatio. Tužbu iz osnovnog odnosa imalac čeka može podneti i kad nisu ispunjeni uslovi za regres ili je potraživanje zastarelo. U tom slučaju se imaocu čeka od njegovog potraživanja odbija iznos štete koju je tuženi dužnik pretrpeo zbog neblagovremeno učinjenog ili zbog propuštenog podnošenja čeka. 7.8. PRESTANAK PRAVA
Čekovna prava i obaveze prestaju na isti način kao i kod menice. U prestanak prava se često uvrštava i zastarelost. Zastarelošću, međutim, ne prestaje samo pravo nego zahtev da se to pravo ostvari prinudnim putem. Rokovi zastarelosti u čekovnom pravu su kraći od rokova zastarelosti u meničnom pravu. Regresni zahtevi imaoca čeka protiv indosanata i protiv trasanta zastarevaju za šest meseci od proteka roka za podnošenje na isplatu. Regresni zahtevi indosanata jednih protiv drugih i protiv trasanta zastarevaju za šest meseci od dana kada je indosant iskupio ček ili od dana kada je protiv njega kod suda postupljeno.
III.
SKLADIŠNICA 1. Pojam.
Skladišnica je hartija od vrednosti koju izdaje skladištar, a potvrđuje da je u toj ispravi navedenu robu primio na čuvanje, da je obavezan da robu preda zakonitom imaocu skladišnice (ili dela skladišnice). U toj hartiji je inkorporisano pravo na robi (pravo svojine odnosno zaloge) koja je predata u skladište i čije se uskladištenje na taj način potvrđuje. Stoga je ona stvarnopravna i kauzalna hartija od vrednosti (povezana je sa ugovorom o uskladištenju tako da se iz nje vidi šta je predmet uskladištenja). Skladišnca je tradiciona hartija od vrednosti. Prenosom skladišnice ili njenih delova prenosi se i stvarno pravo na robi koja je uskladištena. Zakoniti imalac skladišnice ima i pravo svojine na uskladištenoj robi.
2. Izdavanje Izdavalac skladišnice je skladištar koji je na osnovu zakona ovlašćen da za robu primljenu na uskladištenje izda skladišnicu. Skladištar izdaje skladišnicu samo
na zahtev ostavodavca. Ako ostavodavac ne zahteva izdavanje skladišnice, skladištar će izdati običnu potvrdu o prijemu robe. Na osnovu te potvrde ostavodavac može preuzeti robu iz skladišta. Ona, međutim, nema svojstvo hartije od vrednosti. Za izdavanje skladišnice ovlašćena su carinska skladišta i ostala javna skladišta. Carinsko skladište, na osnovu člana 127. Carinskog zakona (“Službeni glasnik RS”, br. 73/2002 i 61/2005) može biti javno skladište ili privatno skladište. Javno skladište, u smislu tog zakona, je carinsko skladište u kome lice može skladištiti robu. Privatno skladište je carinsko skladište namenjeno skladištenju robe držaoca skladišta. I ostala javna skladišta su obavezna da primaju robu svih ostavodavaca ako skladište može primiti na čuvanje robu koja mu se predaje. Pretežno se, međutim, grade specijalizovana javna skladišta samo za pojedinu vrstu robe kao što su skladišta za smrznuto voće i povrće, meso, žitarice, gorivo, mazivo itd. Uskladištenje robe danas je postalo neizbežno i masovno. Tako se spoljnotrgovinsko poslovanje ne može odvojiti bez poslova uskladištenja robe. Usluge uskladištenja robe mogu se pružiti u železničkim stanicama i ostalim mestima međunarodnog saobraćaja, kao i u drugim javnim skladištima. Uskladištenje robe smatra se, naročito, prihvatanje, čuvanje i sortiranje robe, izdavanje skladišnica i drugi poslovi u vezi sa robom po nalogu stranog lica, kao što su utovar, istovar, obavljanje carinskih formalnosti i osiguranje robe. Skladištar izdaje skladišnicu nakon što je zaključen ugovor o uskladištenju i roba predata u posed skladištara.
3. Sastojci i sadržina Skladišnica se sastoji od priznanice i založnice i moraju se pozivati jedna na drugu. Priznanica i založnica sadrže podatke: naziv, odnosno ime i zanimanje ostavodavca, njegovo sedište, odnosno prebivalište, naziv i sedište skladištara, datum i broj skladišnice, mesto gde se skladište nalazi, vrstu, prirodu i količinu robe, navod o tome do koga iznosa je roba osigurana, kao i ostale podatke potrebne za raspoznavanje robe i određivanje njene vrednosti. Pravilo je da skladištar izdaje skladišnicu za svu robu koju je ostavodavac predao skladištaru na čuvanje. Ostavodavac, međutim, može zahtevati da skladištar podeli robu na određene delove i da mu za svaki deo izda posebnu skladišnicu. Ukoliko mu je skladištar već izdao skladišnicu za celu količinu robe ostavodavac može zahtevati da skladištar podeli robu na određene delove i da mu, u zamenu za skladišnicu koju je dobio, izda posebne skladišnice za svaki pojedini deo robe. U tom slučaju je olakšano korišćenje većeg broja skladišnica za pojedine delove robe. Naime, svaka skladišnica izdata za deo robe kao hartija od vrednosti može se samostalno prenositi. Ako je roba koja se daje na skladištenje deljiva i zamenljiva ostavodavac, osim toga, može zahtevati da mu skladištar izda skladišnicu samo za
355
356
jedan deo robe koji je ostavio kod njega. Imalac skladišnice ima pravo zahtevati da mu se preda roba označena u njoj. On može raspolagati robom označenom u skladišnici prenošenjem skladišnice.
4. Prenošenje Skladišnica i založnica mogu se prenositi indosamentom, zajedno ili odvojeno. Prilikom svakog prenosa, na njima mora biti ubeležen datum. Na zahtev prijemnika priznanice ili založnice, prenos na njega prepisaće se u registar skladišta, gde će se ubeležiti i njegovo sedište, odnosno prebivalište. Skladišnica po naredbi može se konvertovati u skladišnicu na ime ako se u nju unese rekta klauzula. Unošenjem rekta klauzule u skladišnicu onemogućava se prenošenje skladišnice kao hartije po naredbi (indosamentom). Dalje prenošenje skladišnice moguće je samo na osnovu građanskopravne cesije jer se sa njom postupa kao sa hartijom na ime. Skladišnica u koju je uneta rekta klauzula označava se kao rekta skladišnica. Nije dozvoljeno izdati skladišnicu na donosioca jer u njoj mora biti upisano ime imaoca skladišnice (remitenta). Indosiranje se obavlja tako što se na poleđini skladišnice napiše i potpiše naredba da se roba preda indosataru i unese datum. Prenošnjem skladišnice u celini (priznanice i založnice) na indosatara prenosi se na njega pravo svojine na robi u skladištu. Priznanica se može prenositi bez založnice. Najčešće se prethodno prenosi založnica. Prenošenjem založnice daje se u zalogu roba koja se nalazi u skladištu radi obezbeđenja nekog potraživanja poverioca. Nakon toga prenosi se priznanica. Prenos priznanice bez založnice daje prijemniku pravo da zahteva da mu se preda roba iz skladišta. U tom slučaju prethodno mora isplatiti imaocu založnice, ili položi skladištaru za imaoca založnice, iznos koji treba da mu bude isplaćen na dan dospelosti potraživanja. Imalac priznanice bez založnice može zahtevati da se roba proda, ako se postignutom cenom može isplatiti iznos na koji ima pravo imalac založnice, a da se njemu preda preostali iznos cene. Prenošenjem založnice bez priznanice zalaže se roba u skladištu bez njenog iznošenja i predavanja založnom poveriocu. Imalac založnice stiče svojstvo poverioca i pravo imaoca hartije od vrednosti. Prilikom prvog prenosa, na založnici moraju biti ubeleženi: naziv, odnosno ime i zanimanje poverioca, njegovo poslovno sedište, odnosno prebivalište, iznos njegovog potraživanja računajući i kamate i datum dospevanja. Prvi prijemnik založnice dužan je bez odlaganja prijaviti skladištaru da je na njega izvršen prenos založnice, a skladište je dužno prepisati taj prenos u svoj registar i na samoj založnici zabeležiti da je ovaj prenos izvršen. Bez obavljanja ovih radnji založnica se ne može dalje prenositi indosamentom. Založnica se prenosi punim indosamentom. Indosament mora sadržati potpis indosanta i iznos potraživanja obezbeđen založenom robom. Založnica koja ne sadrži iznos potraživanja založnog poverioca, obavezuje u korist založnog poverioca celokupnu vrednost stvari navedenu u njoj.
5. Protest. Regresni zahtev Imalac založnice bez priznanice, kome ne bude isplaćeno u roku potraživanje obezbeđeno založnicom, ovlašćen je da zahteva naplatu potraživanja od imaoca priznanice, pre nego što on preuzme robu. Ukoliko imalac založnice nije mogao naplatiti potraživanje od imaoca priznanice, isplatu može zahtevati od ranijih prenosilaca založnice ili zahtevati prodaju založene robe da bi se, zatim, mogao naplatiti iz njene vrednosti. Imalac založnice bez priznanice, kome ne bude isplaćeno u roku potraživanje obezbeđeno založnicom, dužan je, pod pretnjom gubitka prava da zahteva isplatu od prenosioca, podići protest zbog neisplate prema ZOM. Ako je podigao protest imalac založnice može, po proteku osam dana od dospelosti potraživanja zahtevati prodaju založene robe, a isto pravo pripada i prenosiocu koji je isplatio imaocu založeno potraživanje obezbeđeno založnicom. Založena roba prodaje se po tržišnim ili berzanskim cenama u skladu sa odredbama ZOO koje regulišu prodaju stvari založenih za potraživanje iz ugovora u privredi. Naime, ako dužnik ne namiri o dospelosti potraživanje nastalo iz ugovora u privredi, poverilac nije dužan obraćati se sudu, nego može pristupiti prodaji založene stvari na javnoj prodaji po isteku osam dana od upozorenja učinjenog dužniku kao i zalogodavcu, kad to nije isto lice da će tako postupiti. Od novčane svote postignute prodajom uskladištene (založene) robe po tržišnim (berzanskim) cenama podmiruju se obaveze koje terete robu i to ovim redom: a) troškovi prodaje, b) potraživanja skladištara iz ugovora o uskladištenju i ostalih njegovih potraživanja nastalih u vezi sa ostavljenom robom (carinjenje, osiguranje, utovar, istovar itd), v) obezbeđeno potraživanje imaoca založnice i g) ostatak pripada imaocu založnice. Ako imalac založnice nije mogao postići potpuno namirenje prodajom založene robe ovlašćen je da zahteva isplatu od prethodnih prenosilaca založnice (indosanata). Ovaj zahtev mora biti podignut u roku određenom u Zakonu o menici za zahtev prema indosantima, i taj rok počinje teći od dana kad je izvršena prodaja robe. Imalac založnice gubi pravo da zahteva isplatu od prenosilaca ako ne bude zahtevao prodaju robe najdalje u oku od mesec dana od protesta (član 748. ZOO).
IV. LEGITIMACIONE HARTIJE I ZNACI 1. Legitimacioni znaci Legitimacioni znaci su telesni predmeti (isprave) u koje su utisnute određene oznake da bi se uz njihovu pomoć lakše identifikovao poverilac u obligacionom odnosu prilikom čijeg nastanka su izdati. Ovi znaci obično i ne sadrže nešto određeno o obavezi njihovog izdavaoca nego npr. neki broj utisnut na komad hartije,
357
358
metala ili drugog materijala (plastike, keramike, porcelana itd). To su najčešće garderobni znaci (u pozorištu, bioskopu, železničkoj ili autobuskoj stanici itd). Pomoću legitimacionih znakova poverilac se legitimiše u obligacionom odnosu iako oni ne sadrže označenje imena poverioca a često ni njihovog izdavaoca, zbog čega liče na hartije od vrednosti na donosioca i legitimacione hartije. Za razliku od hartija na donosioca (kod kojih je pravo inkorporisano u hartiju pa se njenim gubitkom gubi i pravo), gubitkom legitimacionog znaka njegov izdavalac se ne oslobađa obaveze. Naime, prema odredbama člana 258. stava 3. ZOO poverilac može zahtevati ispunjenje obaveze iako je izgubio legitimacioni znak. Izdavalac legitimacionog znaka oslobađa se obaveze kad je u dobroj veri izvrši donosiocu. Za donosioca znaka ne važi pretpostavka da je on pravi poverilac ili da je ovlašćen zahtevati ispunjenje, te je u slučaju spora dužan dokazati to svoje svojstvo, što nije slučaj kod hartija od vrednosti na donosioca. Shodno tome, veću pravnu sigurnost ima imalac hartije od vrednosti nego imalac legitimacionog znaka. Dok se na legitimacione hartije shodno primenjuju odgovarajuće odredbe o hartijama od vrednosti, za legitimacione znake je relevantna volja izdavaoca i primaoca znaka (subjektivni odnos), kao i ono što je uobičajeno, dok su odnosi kod hartija od vrednosti objektivizirani.
2. Legitimacione hartije Legitimacioni hartije505 su pismene isprave u kojima su označene određene obaveze za njihovog izdavaoca, ali ne i ko je poverilac, iako služi njegovoj identifikaciji (legitimisanju). Član 257. ZOO je propisao da se na železničke karte, pozorišne i druge ulaznice, bonove i druge slične isprave koje sadrže određenu obavezu za njihovog izdavaoca, a u kojima nije označen poverilac, niti iz njih ili okolnosti u kojima su izdate proizilazi da se mogu ustupiti drugome, shodno primenjuju odgovarajuće odredbe o hartijama od vrednosti. Ove isprave ZOO označava kao “legitimacioni papiri”. Za razliku od hartija od vrednosti u legitimacionim hartijama nije inkorporisano pravo iz hartije u samu hartiju, tako da u slučaju njegovog gubitka poverilac ne gubi ovlašćenja. Imalac legitimacione hartije može svojstva poverioca dokazivati ostalim dokaznim sredstvima (najčešće da je na osnovu osnovnog posla sa izdavaocem, ovlašćen zahtevati ispunjenje određene prestacije). Bitna funkcija hartija od vrednosti je da su opticaju (negocijabilno svojstvo). Suprotno njima legitimacione hartije nisu namenjene opticaju. Oni se, ipak, mogu prenositi prostom tradicijom, osim ako glase na ime jer se tada prenose cesijom.506 505 506
Izraz “legitimacioni”potiče od lat. reči legitimus - valjan, zakonit, pristojan. Shodna primena člana 242. st. 1. ZOO.
Obaveze izdavoaca hartije od vrednosti mora u ispravi biti precizno određena, dok obaveza izdavaoca legitimacione hartije mora biti označena, ali ne i uvek precizno određena. Zakon ne određuje bitne elemente koje moraju sadržati legitimacione hartije, te su oni reducirani u odnosu na hartije od vrednosti. Sadržina legitimacione hartije zavisi od osnovnog posla tako da na ispravi nekada ne mora biti označen donosilac, potpis ili faksimil izdavaoca itd. Pretpostavlja se savesnost i zakonitost imaoca legitimacione hartije. Njihov savesni izdavalac oslobađa se obaveze ispunjenja donosiocu kada ovaj nije zakoniti imalac te isprave.507
507
Shodna primena člana 253. st. 3. ZOO.
359
