Prirucnik Privredno

[/. MA^TV IlAAJ^

Vladimir Todorović Ratomir M. Slijepčević

PRIVREDNO PRAVO

Beograd 2012.

PRIVREDNO PRAVO adv. Vladimir Todorović Ratomir M. Slijepčević Izdavač ,,PROJURIS“ (e-mail: [email protected]) (web site: www.projuris.org)

Recenzent prof. dr Miroslav Vrhovšek

Urednik Vladimir Todorović

Prelom i štampa ,,BIG Štampa“, Beograd

Tirai 1.000

IS B N 9 7 8 -8 6 -8 6 10 5 -4 2 -4

N apom ena: F o to k o p ira n je ili n a d ru gi način u m n ožavan je ove knjige bez pism ene d ozvole izd a v a č a sa n k cio n isan o j e odred bam a Zakona o autorskim i srodnim p ravim a i Kriv ič n o g zak o n ik a

Sadržaj D e o p r vi S T A T U S N O P R IV R E D N O P R A V O A . PRTVR ED N A D R U Š T V A ......................................................................... 13 I. O P Š T A P IT A N J A P R T V R E D N IH D R U Š T A V A • Pojam privrednog d ruštva........................................................................13 • Osnivanje privrednog društva — Osnivači, Osnivački akt, Ništavost osnivačkog akta, Troškovi osnivanja društva, TTgovori 11 vft7.i s drnštvom ................ ....................................................... 14 • Poslovno ime privrednog društva............................................................16 • Sedište privrednog društva i prijem p o šte .................. ........................... 17 • Delatnost privrednog d ru štva..................................................................18 • Registracija privrednih društava..............................................................19 • Zastupanje privrednog društva - Zastupnici, Punomoćnici, Punomoćnici po zaposlenju, Prokura......................................................21 • Imovina i kapital društva - ulozi u društvo, vrednost i procena novčanog uloga..........................................................24 • Sticanje i raspolaganje imovinom velike vrednosti................................ 26 • Odgovornost za obaveze društva - Odgovornost društva i njegovih članova, Probijanje pravne ličnosti........................................26 • Posebne dužnosti prema društvu - Dužnost pažnje, Dužnost prijavljivanja poslova i radnji u kojima postoji lični interes (načelo lojalnosti), Dužnost izbegavanja sukoba interesa, Dužnost čuvanja poslovne tajne, Dužnost poštovanja zabrane konkurencije..............................................27 • Individualna i derivativna tu žb a ..............................................................31 • Dužnost informisanja članova društva....................................................32 • Pravni akti d ru štva ................................................................................... 33 • Računovodstvo i revizija........................................................................... 33 • Registar finansijskih izveštaja..................................................................35

4

PRIRUČNIK ZA POLAGANJE PRAVOSUDNOG ISPITA

II.PRAVNE FORME PRIVREDNIH DRUŠTAVA............................................ 36 1. O R TA Č K O D RUŠTVO ( O D ) .................................................................... 36 • Pojam ortačkog društva............................................................................36 • Osnivanje ortačkog društva....................................................................... 36 • Ulozi i udeli u ortačkom društvu.............................................................. 36 • Raspolaganje ortačkim udelom................................................................ 37 • Odlučivanje u ortačkom društvu.............................................................. 37 • Odgovornost društva i ortaka.................................................................... 37 • Prava ortaka............................................................................................... 38 • Prestanak ortačkog društva i ortačkog statusa........................................ 38 2. K O M AN D ITN O D RUŠTVO ( K D ) .......................................................... 39 • Pojam komanditnog društva.................................................................... 39 • Osnivanje komanditnog društva.............................................................. 39 • Ulozi i udeli kod komanditnog društva.................................................... 40 • Odgovornost za obaveze............................................................................40 • Raspodela dobiti i gubitaka................................................................ ... .40 • Poslovođenje..............................................................................................41 • Prestanak komanditnog društva.............................................................. 41 3. D R U ŠTV O S OGRANIČENOM O D G O VO R N O ŠĆ U ( D O O ) .......... 41 • Pojam društva s neograničenom odgovornošću.................................... 41 • Osnivanje D O O ..........................................................................................42 • Osnovni kapital D O O ................................................................................43 • Udeli članovau DOO..................................................................................43 • Dodatne uplate članova DOO.................................................................... 45 • Raspodela dobiti i isplate članovima DOO.............................................. 45 • Upravljanje DO O-om ................................................................................46 o Skupština društva sa ograničanom odgovornošću..............................46 o Direktor društva sa ograničenom odgovornošću................................ 47 o Nadzorni odbor društva sa ograničenom odgovornošću...................... 48 • Prestanak svojstva člana - Istupanje i isključenje člana D O O .............. 49 • Prestanak D O O ......................................................................................... 50 • Akti i dokumenti D O O ..............................................................................50 4. A K C IO N A R SK O D RUŠTVO (A D ).......................................................... 50 • Pojam A D ................................................................................................... 50 • Osnivanje A D ............................................................................................. 51 • K a p ita lA D ................................................................................................. 52 • Akcije........................................................................................................... 53 o Pojain i obeležja akcije.....................................................................54 o Vrste akcija................................................................................... 54 o Sopstvene akcije............................................................................ 55 o Podela i spajanje akcija.................................................................. 56

V. Todorović & R. M. Slijepčević PRIVREDNO PRAVO _______________________________________

g

o Nominalna i tržišna vrednost akcija.................................................. 56 o Prenosakcijaipravaizakcija............................................................ 56 o Dividenda....................................................................................... 57 • Upravljanje A D ........................................................................................... 57 o Skupština akcionara........................................................................ 57 o Direktor akcionarskog društvau jednodomnom upravljanju................59 o Direktor akcionarskog društva u dvodomnom upravljanju.................. 61 o Nadzorni odbor akcionarskog društva................................................ 61 o Sekretar akcionarskog društva..........................................................62 • Unutrašnji i spoljni nadzor u A D ............................................................... 62 • Akti i dokumenta AD ................................................................................... 63 • Prestanak A D ...............................................................................................63 • Posebnapravanesaglasnih akcionara....................................................... 64 • Prinudni otkup aKčijiTTpfavo na proHaju a k cija ..................................... 64 • Preuzimanje akcionarskih društava ..........................................................65 III.POVEZIVANJE I ORGANIZOVANJE PRTVREDNIH DRUŠTAVA.................................................................................66 • Povezivanje privrednih društava............................................................... 66 o Koncern..........................................................................................66 o Holding društvo............................................................................. 66 o Društva sa uzajamnim učešćem....................................................... 67 • Poslovna udruženja.....................................................................................67 • Statusne prom ene....................................................................................... 67 • Promena pravne forme društva................................................................. 69 • Ogranak privrednog društva..................................................................... 70 • Predstavništvo stranog privrednog društva............................................. 70 • Zaštita konkurencije...................................................................................71 B. P R E D U Z E T N IK ..........................................................................................72 C .D R U G I SUBJEKTT P R IV R E D N O G P R A V A ......................................... 74 V • Javna preduzeća i i obavljanje delatnosti od opšteg interesa................ 74 • Javne agencije u oblasti privrede............................................................... 75 Zadruge.........................................................................................................77 • Carinska skladišta i slobodne zo n e ........................................................... 78 • Privredne kom ore.......................................................................................79 • Društva za osiguranje.................................................................................80 • Subjekti spoljotrgovinskog prometa......................................................... 82 • B a n k e ...........................................................................................................84 • Kastodibanke...............................................................................................87 • Narodna banka Srbije.................................................................................89 • Dobrovoljni penzijski fondovi...................................................................90

6


• Investicioni fondovi.................................................................................... 9 1 • Komisija za hartije od vred n o sti..............................................................9 4 • Akcionarski fo n d ........................................................................................ 9 4 • Centralni registar, depo i kliring hartija od vrednosti............................ 95 • Fond za zaštitu investitora........................................................ .............. 96 • Brokersko-dilerska d ru štva...................................................................... 97 • (investiciona društva)................................................................................97 • B erze............................................................................................................ 98 • Arbitraža.................................................................................................... 102 • Preduzeće za reviziju................................................................................105 • Državna revizorska institucija................................................................105 • Fiskalni sa v e t............................................................................................106 D . P R IV R E D N I S U B JE K T I U T R A N Z IC IJ II P R IV A T IZ A C IJA . . . 106 • Društveno preduzeće................................................................................106 • Privatizacija............................................................ ................................. 107 • Podela besplatnih akcija zaposlenima i građanima.............................. 110 E. P R E S T A N A K P R IV R E D N IH S U B J E K A T A ......................................112 I. LIKVIDACIJAI STEČAJ PRIVREDNIH DRUŠTAVA.............................. 112 1. LIK VID ACIJA............................................................................................ 112 • Pojam likvidacije......................................................................................112 • Fakultativna likvidacija............................................................................113 • Prinudna lik vid acija................................................................................114 2. STEČAJ.........................................................................................................115 • Pojam stečaja............................................................................................ 115 o Subjekti prema kojima se sprovodi stečaj.......................................... 116 o Subjekti prema kojima se stečaj ne sprovodi..................................... 116 o Obustavljanje stečajnog postupka....................................................116 \ « Cilj i n^čela stečaja)..................................................................................116 • Stečajni razlozi..........................................................................................117 • Organi stečajnog postupka i njihova nadležnost.................................. 118 o Nadležnost stečajnog sudije..............................................................118 o Pravni položaj stečajnog upravnika................................................. 118 o Skupština poverilaca..................................................................... 121 o Odbor poverilaca.............................................................................121 • Osnovne stečajno-procesne o d re d b e ....................................................122 • Stranke u stečajnom postupku................................................................122 X /* Pokretanje stečajnog p ostu p k a..............................................................123 • Prethodni stečajni postupak....................................................................123 • Otvaranje stecajnog postupka................................................................124

V. Todorović & R. M. Slijepčević PRIVREDNO PRAVO

7

• • • • • •

Pravne posledice otvaranja stečajnog postupka....................................125 Stečajna masa........................................................................................... 126 Prijava i utvrđivanje potraživanja..........................................................127 Ispitno ro čište ......................................................................................... 128 Medijacija u postupku stečaja................................................................128 Pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika.......................................... 128 o Koji se poslovi mogu pobijati...........................................................128 o Rokovi za pobijanje....................................................................... 129 o Tužba za pobijanje (actio pauliana)................................................. 129 o Dejstva pobijanja............................................................................ 129 o Povezanalica.................................................................................. 129 • Unovčenje stečajne m a se........................................................................130 o Rešenje o bankrotstvu..................................................................... 130 o Unovčenje/prodaja imovine...........................................................130 • Deoba stečajne mase i namirenje poverilaca........................................130 Redosled namirenja i isplatni redovi......................................................131 • Zaključenje stečajnog postupka............................................................. 132 • Poseban postupak u slučaju dugotrajne nesposobnosti plaćanja (,,automatski“ stečaj)...................................... 132 • Reorganizacija stečajnog dužnika..........................................................133 • Međunarodni stečaj ................................................................................135 • Kažnjiva dela u stečaju............................................................................135 • Nacionalni standardi za upravljanje stečajnom m asom...................... 136 II. LIKVIDACIJAI STEČAJ BANAKA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE......................................................................136 • Stečaj banaka i osiguravajućih društava................................................136 • Likvidacija banaka i osiguravajućih društava...................................... 139 Deo drugi PRTVREDNI U GO VO RI I. POJAM UGOVORA U PRIVREDI................................................................ 139 II.OSOBENOSTI UGOVORA U PRTVREDI....................................................142 III.VRSTE.UGOVORA U PRTVREDI..............................................................144 • UGOVOR O PRODAII U PRIVREDI................................................................^ • POSEBNI MODALITETI UGOVORA O PRODAJI............................................150 • UGOVOR O POSREDOVANJU........................................................................151 • UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU.................................................. 152 • UGOVOR O KOMISIONU............................................................................. 154 • UGOVOR O KONTROLI ROBE ILI USLUGE.................................................. 156 • UGOVOR O USKLADIŠTENJU ROBE............................................................ 156 • UGOVOR O OTPREMANJU (ŠPEDICIJI)....................................................... 158


8

• UGOVOR O PREVOZU ROBE ŽELEZNICOM............................................................ 159 • UGOVOR O PREVOZU TERETA POMORSKIM P U T E M ........................................ 162 • UGOVOR O PREVOZU STVARI UNUTRAŠNJIM VODENIM PU TEVIM A.......... 168 • UGOVORO PREVOZU STVARI D RU M O M ..............................................................169 • UGOVOR O PREVOZU ROBE VAZDUŠNIM PU TEM ................................................ 171 • UGOVOR O PREVOZU PUTNIKA..................................................................................173 • UGOVOR O LICENCI......................................................................................................175 • UGOVOR O ANGAŽOVANJU UGOSTITELJSKIH U S L U G A .................................... 177 • UGOVOR O OSIGURANJU..........................................................................................178 • UGOVOR O GRAĐENJU..............................................................................................187 UGOVOR O LIZINGU....................................................................................................192 • UGOVOR O FAKTORINGU..........................................................................................195 • (O PRENOSU POTRAŽIVANJA RADI NAPLATE).................................................... 195 • IZDAVAČKIUGOVOR..................................................................................................196 • UGOVOR O KONCESIJI (javno-privatno partnerstvo)............................................ 196 • UGOVOR O TRANSFERU TEHNOLOGIJE................................................................199 • U G O V O R O ................................................................................................................... 199 • DUGOROČNOJ PROIZVODNOJ KOOPERACIJI...................................................... 199 • UGOVOR O FORFETINGU..........................................................................................200 • (kupovini i naplati potraživanja)..................................................................................200 UGOVOR O FRANŠIZINGU..........................................................................................200 • UGOVOR O MENADŽMENTU................................................................................... 201 • UGOVOR O VREMENSKI PODEUENOM KORIŠĆENJU NEKRETNINA (TIME SHARING).................................................... 202

III. POSEBNIINSTITUTI OD ZNAČAJA ZA ZAKLJUČIVANJE IIZVRŠAVANJE PRIVREDNIH U GO VO RA.............................................. 202 o Opšta bezbednost p roizvod a....................................................................202 o Elektronska trgovina i elektronski p o tp is............................................... 203 o Elektronski dokument............................................................................... 204

Deo treći BAN KARSKI POSLOVI Y.IAKTIVNIBAN KARSKIPOSLOVI.............................................................. 206 o o o o o o o

Ugovor o kreditu.........................................................................................206 Ugovor o namenskom k re d itu ................................................................. 207 Ugovor o lombardu i relom barđ u ........................................................... 208 Ugovor o dozvoljenom prekoračenju ra ču n a .......................................... 208 Ugovor o revolving k red itu ....................................................................... 209 Ugovor o korišćenju platne kartice........................................................... 209 Ugovor o eskontu, diskontu i reeskontu...................................................209

II PASIVNI BANKARSKI POSLOVI.............................................................. 210 o o o \ o

Emisioni poslovi........................................................................................... 210 Ugovor o bankarskom tekućem raču n u ..................................................... 210 Ugovor o bankarskom novčanom depozitu................................................211 Ugovor o bankarskom nenovčanom depozitu.............................................212

V. Todorović & R. M. Slijepčević PRJVREDNO PRAVO _______________________________________

o o o o

g

Ugovor o depozitu hartija od vred n o sti......................................................212 Ugovor o depozitu hartija od vred n o sti......................................................212 Ugovor o ulogu na š te d n ju .......................................................................... 213 Ugovor o sefu ................................................................................................. 213

• NEUTRALNI BANKARSKI P O SLO V I................................................... 214 \_o A k r e d itiv ....................................................................................................... 214 V^o Bankarska garancija......................................................................................215 o Platni prom et................................................................................................. 216

• Devizni poslovi...........................................................................................217 D eo č e t v r t i H A R T IJE OD V R E D N O S T IIT R Ž IŠ T E IC A PITALA I. HARTIJE OD VREDNOSTI...........................................................................219 • Pojam hartija od vrednosti.......................................................................219 o Izdavaoci hartija od vre d n o sti...................... ..............................................219 o Sticanje i prenos hartija od vred n osti.........................................................219

• Vrste hartija od vrednosti.......................................................................220 \^o o o o

Hartije od vrednosti na donosioca............................................................220 Hartije od vrednosti na im e....................................................................... 220 Hartije od vrednosti po n a re d b i................................................................. 221 Indosament.................................................................................................... 221

• M e n ica .......................................................................................................222 o Pojam i obeležja menica.............................................................................222 o Načela meničnog p r a v a ............................................................................. 222 o Menični sastojci (elementi)....................................................................... 223 o Vrste m e n ice .............................................................................................. 224 o Menične radnje............................................................................................225 o Naplata i prestanak meničnih prava i obaveza - amortizacija menice, menična tužba, zastarelost, neosnovano obogaćenje.................................... 228

Ček...............................................................................................................229 Skladišnica................................................................................................ 231 Teretnica ili konosman.............................................................................231 Trgovačka uputnica...................................................................................232 Kreditno p is m o .........................................................................................232 Tovarni lis t .................................................................................................232 Polisa osiguranja.......................................................................................233 A k c ija .........................................................................................................233 Obveznica...................................................................................................235 V ara n ti.......................................................................................................236 Blagajnički i komercijalni z a p isi.............................................................236 Legitimacioni p a p iri.................................................................................237 Legitimacioni zn aci...................................................................................237


II.TRŽIŠTE K APITALA....................................................................................238 • P o ja m ........................................................................................................238 • Finansijski instrumenti............................................................................238 • Organizator tržišta....................................................................................239 • Berzansko (regulisano) tržište................................................................239 • Vanberzansko tržište................................................................................239 • Učesnici tržišta kap itala..........................................................................239 • Specifični finansijski ugovori................................................................240 • Institucije tržišta kapitala......................................................................240 • Zabrana privilegovanih inform acija......................................................241 POSEBNI PRILOZI 1. VAŽNIJI MEĐUNARODNI UGOVORI U OBLASTI TRGOVINSKOG/PRIVREDNOG P R A V A ........................................................................242 2. VAŽEĆI ZAKONI OD ZNAČAJA ZA PRJVREDNO PRAVO............................................244 3. BIOGRAFIJE A U T O R A ......................................................................................................246

Prethodne napomene

Objavljivanjem ove knjige njeni autori izražavaju posebno poštovanje i pijetet prema pok. profesoru dr Ivici Jankovecu, autoru izvanrednog prvog izdanja Priručnika o Privrednom pravu, izdatog još 2003. godine, koje je potom doživelo pet izdanja, a čiji je koncepcijski sadržaj olakšao pripremu ovog izdanja. Značajne i obimne promene izvršene u našem privredno-pravnom sistemu, posebno donošenjem Zakona o privrednim društvima i Zakona 0 tržištu kapitala, iz 2011. godine, zahtevale su od autora ovog izđanja da aktueliziraju postojeće i prezentiraju mnogobrojne nove institute našeg privrednog prava. Kao što je poznato, Privredno pravo je veoma značajan deo svakog pravnog sistema, jer obuhvata pravila o pravnom statusu svih privrednih subjekata i pravila o ugovornim i drugim odnosima na kojima se zasniva funkcionisanje privrednog sistema. Ova publikacija, koja je prevashodno namenjena za pripremu pravosudnog ispita, izrađena je sa namerom da se obradi i što jezgrovitije prezentira suština svih značajnijih instituta našeg važećeg privrednog zakonodavstva. Pri tome treba imati u vidu i veoma bogatu sudsku i poslovnu praksu, kao i posebno dragocenu pravnu literaturu u vidu udžbenika, posebnih monografija, naučnih i stručnih časopisa i zakonskih komentara, što, pored ovog Priručnika, omogućuje još šira i svestranija saznanja o veoma složenoj i dinamičnoj privredno-pravnoj problematici. Beograd, aprila 2012. godine Autori

D eo prvi

STATUSNO PRIVREDNO PRAVO SUBJEKTI PRTVREDNOG PRAVA

I. PRIVREDNA DRUŠTVA Pojam privrednog društva Privredno društvo je najznačajniji organizacioni oblik obavljanja privredne delatnosti. Položaj privrednih društava, a naročito njihovo osnivanje, upravljanje, statusne promene, promene pravne forme, prestanak i druga pitanja od značaja za njihov položaj, uređeni su Zakonom o privrednim društvima.1 Odredbe toga zakona primenjuju se i na preduzetnike, kao i na druge oblike obavljanja privredne delatnosti koji su osnovani i posluju u skladu sa posebnim zakonom (banke, društva za osiguranje, društva za posebne namene i dr.). Privredna društva imaju isključivo profitabilni cilj, što ih razlikuje od vanprivrednih subjekata koji obavljaju nelukrativne delatnosti, kao što su razna udruženja fizičkih lica, zadužbine, fondacije, ustanove, javne agencije i dr. Privredno društvo je pravno lice koje osnivaju pravna i/ili fizička lica radi obavljanja određene privredne delatnosti u cilju sticanja dobiti. Društvo ima pretežnu delatnost, koja se registruje u skladu sa zakonom o registraciji, a može obavljati i sve druge delatnosti iz oblasti proizvodnje i prometa robe i pružanja usluga koje nisu zakonom zabranjene, nezavisno od toga da li su određene osnivačkim aktom, odnosno statutom . Društvo stiče svojstvo pravnog lica registracijom u skladu sa zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata.2 Svako privredno društvo mora da ima: osnivački akt (akcionarska društva i statut), poslovno ime, sedište, oznaku pravne form e, delatnost, direktora, zakonskog zastupnika i minimalni osnovni kapital. Zakon o privrednim društvima imenuje četiri pravne form e (vrste) privrednih društava: ortačko društvo, kom anditno društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo. Prem a kohezionoj vezi koja izvesna fizička i pravna lica objedinjuje u određenu form u društva, ortačko društvo i komanditno društvo su društva lica, je r su u njim a od najvećeg značaja lična svojstva i međusobni odnosi između članova društva. Društvo s ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo su društva kapitala, jer se motivacija članova i odnosi u tim društvim a ne zasnivaju prevashodno na ličnim svojstvima članova, već prvenstveno na uloženom 1 2

Zakon o privrednim društvima - “Službeni glasnik RS”, br. 36/2011 i 99/2011 Popis relevantnih zakona nalazi se na kraju knjige

14


kapitalu i očekivanoj dobiti. Privredna društva, sa aspekta brojnosti svojih osnivača, mogu se osnivati i organizovati u individualnom i kolektivnom obliku. Individualna (jednočlana) društva su jednočlano društvo sa ograničenom odgovornošću i jednočlano akcionarsko društvo, kao i preduzetnik. Kolektivna (višečlana) privredna društva su ona sa dva i više osnivača, a to su uvek ortačko društvo i komanditno društvo, kao i društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo kad imaju više osnivača. Posebna privredna društva mogu se osnivati po posebnim zakonim a (npr. sportska privredna društva po Zakonu o sportu (2011), društva za posebne nam ene po Zakonu o javno-privatnom partnerstvu (2011), društva za osiguranje i dr.), ali se na njih takođe prim enjuju odredbe Zakona o privrednim društvima.

Lica koja osnivaju društvo ili mu naknadno pristupe, nazivaju se članovi društva, a to mogu biti fizička i pravna lica. Ta lica nazivaju se: 1) u ortačkom društvu — ortaci; 2) u komanditnom društvu - komplementari i kom anditori; 3) u društvu s ograničenom odgovornošću - članovi društva s ograničenom odgovornošću; 4) u akcionarskom društvu - akcionari. Ortaci, kom plem entari, komanditori i članovi društva s ograničenom odgovom ošću i podaci o njima, registruju se u skladu sa zakonom o registraciji. Osnivanje privrednog društva Privredno društvo mogu osnovati fizička i pravna lica, kako domaća, tako i strana (osnivači). U tom cilju neophodno je da osnivač, odnosno osnivači, donesu akt o osnivanju privrednog društva - osnivački akt koji je konstitutivni akt privrednog društva. Osnivački akt se donosi u obliku odluke o osnivanju ili ugovora o osnivanju. Odluka o osnivanju donosi se onda kad privredno društvo ima samo jednog osnivača, kao kod jednočlanog društva sa ograničenom odgovomošću, jednočlanog akcionarskog društva i preduzetničke radnje. Ugovorom o osnivanju osnivaju se privredna društva sa više članova, a to su, uvek, ortačko društvo i komanditno društvo, lcao i višečlana društva s ograničenom odgovomošću i akcionarska društva. Opšti pravni položaj jednočlanih i višečlanih društava je jednak, sa razlikom u pogledu organizacije i organa upravljanja. Ortačko društvo (ortaci) i komanditno društvo (komanditori i komplem entari), kao višečlana društva, moraju imati najmanje dva ili više osnivača. Društvo s ograničenom odgovornošću može osnovati i samo jedno lice. T o isto važi i za akcionarsko društvo. Jedno isto lice može biti osnivač i član više različitih privrednih društava. Društvo se m ože osnovati na određeno ili neodređeno vreme. Smatra se da je društvo osnovano na neodređeno vreme ako osnivačkim aktom, odnosno statutom nije drugačije određeno. Osnivačld akt privrednog društva. Kao što je već rečeno, osnivački akt je konstitutivni akt društva koji ima formu odluke o osnivanju, ako društvo osniva jedno lice ili ugovora o osnivanju, ako društvo osniva više lica.


15

Osnivački akt privrednog društva mora biti sačinjen u pismenoj formi i deponuje se prilikom osnivanja u Agenciji za privredne registre. Potpisi osnivača na osnivačkom aktu moraju biti overeni od strane (sudskog, upravnog ili drugog organa nadležnog za overu potpisa. Osnivački akt privrednog društva mora da sadrži sva bitna obeležja privrednog društva: podatke o osnivačima, poslovno ime i sedište, pretežnu delatnost društva, ukupan iznos osnovnog kapitala u društvu, iznos novčanog uloga, odnosno novčanu vrednost i opis nenovčanog uloga svakog člana društva, vreme uplate novčanog uloga, odnosno unošenja nenovčanog uloga, udeo svakog člana društva u osnovnom kapitalu izražen u procentima, vrstu i nadležnost organa upravljanja, trajanje i prestanak društva i dr. Osnivački akt svakog privrednog društva ima određene specifičnosti o kojima osnivač mora da vodi računa. Ako u osnivačkom aktu ne bude određeno vreme trajanja društva, smatra se da je društvo osnovano na neodređeno vreme. U tom pogledu vrši se podela na stalna i privremena privredna društva. U ortačkom društvu, komanditnom društvu i društvu s ograničenom odgovom ošću osnivačkim aktom se uređuje upravljanje društvom i sva druga pitanja. Akcionarsko društvo, pored osnivačkog akta, ima i statut. Osnivački akt, kao konstitutivni akt akcionarskog društva, ne menja se, dok statut i drugi akti mogu da se menjaju odlukom nadležnog organa društva. Prijavu za osnivanje privrednog društva može podneti osnivač ili lice koje ga zastupa. Osnivača koji je fizičko lice može pri tome zastupati advokat uz uobičajeno advokatsko punomoćje, ali ako ga zastupa lice koje nije advokat, punomoćje za podnošenje registracione prijave mora biti overeno od strane nadležnog organa overe. Kad je pravno lice osnivač, zastupa ga njegov zakonski ili statutarni zastupnik, a ako to lice ovlašćuje neko treće lice da u njegovo ime podnese registracionu prijavu, potpis vlastodavca na punomoćju mora biti overen. Ništavost osnivačnog akta. Osnivački akt je ništav: 1) ako nema zakonom propisanu formu ili 2) ako je delatnost društva koja se navodi u osnivačkom aktu suprotna prinudnim propisima ili javnom poretku ili 3) ako ne sadrži odredbe o poslovnom imenu društva, ulozima članova, iznosu osnovnog kapitala ili pretežnoj delatnosti društva ili 4) ako su svi potpisnici, u trenutku zaključenja osnivačkog akta, bili pravno ili poslovno nesposobni. Ništavost osnivačkog akta utvrđuje nadležni sud, i ona nema dejstvo na pravne poslove društva sa savesnim trećim licima. Po pravosnažnosti takve presude pokreće se postupak prinudne likvidacije. Troškovi osnivanja privrednog društva. Osnivač snosi troškove osnivanja novog društva. Ako je osnivanje dm štva uspelo, osnivač može zahtevati od društva naknadu stvarnih troškova osnivanja, isključivo ako

l6


je to predviđeno osnivačkim aktom. Kad su u pitanju društva kapitala, osnivački kapital mora u celosti biti unet u osnovni kapital novoosnovanog društva. Osnivač nema pravo da iz tih sredstava zahteva isplatu naknade troškova za osnivanje društva. Međusobni ugovori članova društva. Zakon o privrednim društvima propisuje mogućnost zaključenja ugovora člana društva sa jednim ili više članova istog društva kojim se regulišu njihovi međusobni odnosi. Takvi ugovori imaju isključivo obligacioni, a ne statusno pravni karakter, i njima se mogu urediti posebne obaveze tih članova prema društvu, dogovoriti način glasanja, način međusobne preraspodele dobiti itd. Takav ugovor proizvodi dejstvo isključivo između članova društva koji su ga zaključili. U slučaju ortačkog društva takav ugovor naziva se ugovor ortaka, u slučaju komanditnog društva i društva s ograničenom odgovornošću ugovor članova, a u slučaju akcionarskog društva - ugovor akcionara. Poslovno ime privrednog društva Poslovno ime je naziv (firma) pod kojim se privredno društvo pojavljuje u pravnom saobraćaju i poslovnom prometu i kojim se ono razlikuje od drugih privrednih društava. Svako privredno društvo mora da ima poslovno ime. Osnivači privrednog društva slobodno određuju poslovno ime društva, vodeći računa da ono odražava specifičnost određenog privrednog društva, najčešće delatnost kojom se bavi (npr. ,,Autoprevoz“ d.o.o.), predmet poslovanja (npr. „Gvožđarija" d.o.o), m esto/područjeposlovanja (npr. ,,Srempromet“ a.d.) i dr. Poslovno ime ističe se na poslovnim prostorijama društva i upisuje se u privredni registar. Privredno društvo može da ima samo jedno poslovno ime, koje mora da se razlikuje od imena drugih privrednih subjekata, o čemu vodi računa i Agencija za privredni registar prilikom registracije poslovnog imena. Poslovnim imenom ne sme da se vređa javni moral, niti izaziva zabluda u pogledu pravne forme privrednog društva ili u pogledu njegove pretežne delatnosti. Poslovno ime obavezno sadrži naziv, pravnu formu i mesto u kome je sedište društva. N aziv je karakteristični deo poslovnog imena po kome se to društvo razlikuje od drugih društava. Ako je naziv takav da izaziva zabludu o identitetu sa drugim društvom, zainteresovano lice može tužbom pred sudom tražiti promenu naziva društva prekršioca i naknadu štete. Tužba se može podneti u roku od tri godine od dana registracije naziva društva prekršioca. Pravna forma se u poslovnom imenu označava na sledeći način: l) za ortačko društvo: „ortačko društvo" ili skraćenicom ,,o.d.“ ili ,,od“, 2) za komanditno društvo: „komanditno društvo" ili skraćenicom ,,k.d.“ ili ,,kd“, 3) za društvo s ograničenom odgovornošću: „društvo s ograničenom odgovornošću" ili skraćenicom ,,d.o.o.“ ili ,,doo“, 4) za akcionarsko društvo: „akcio-

v. Todorović & R. M. Slijepčević PRIVREDNO PRAVO

17

narsko društvo“ ili skraćenicom ,,a.d.“ ili ,,ad“. Uz poslovno im e privrednog društva u postupku likvidacije dodaje se oznaka ,,u likvidaciji". U poslovnom imenu preduzetnika mora da bude sadržana oznaka ,,preduzetnik“ ili ,,pr“. Naziv države i njenih simbola u poslovnom im enu m ože se koristiti samo ako je za to dobijeno odobrenje nadležnog državnog organa. U poslovnom imenu privrednog društva može biti sadržano im e ili deo im ena fizičkog lica uz njegov pristanak, kao i ime lica koje nije u životu, ako to dozvole naslednici tog lica. Privredno društvo može, ako je to navedeno u osnivačkom aktu, im ati i skraćeno ime i koristiti ga u poslovanju. Poslovno ime društva je na srpskom jeziku, na ćiriličkom ili latiničkom pismu, a izuzetno na stranom jeziku. Može se koristiti i prevod poslovnog imena na jeziku nacionalne manjine. Poslovna pisma i drugi dokumenti društva, uključujući i one u elektronskoj formi, koji su upućeni trećim licima sadrže poslovno ili skraćeno poslovno ime, sedište, adresu za prijem pošte ako se razlikuje od sedišta, matični broj i poreski identifikacioni broj društva. Zakon o privrednim društvima (2011) izričito predviđa da društvo nije dužno da upotrebljava pečat u poslovnim pismima i drugim dokum entim a društva, ako zakonom nije drugačije propisano (član 25.st.33. Sedište privrednog društva i prijem pošte Sedište privrednog društva je mesto na teritoriji Republike Srbije iz koga se upravlja poslovanjem društva i koje je kao takvo određeno osnivačkim aktom ili odlukom skupštine. To je individualno obeležje svakog društva, po kojem se ono razlikuje od drugih društava iste ili slične delatnosti. Adresa sedišta društva registruje se u skladu sa zakonom o registraciji. Prema sedištu društva određuje se i nadležnost suda. U parničnim i vanparničnim postupcima protiv društva nadležan je, po pravilu, sud prema sedištu privrednog društva ili preduzetnika, odnosno prem a mestu poslovanja ogranka stranog pravnog lica. Ako društvo trajno obavlja svoju delatnost u mestu različitom od svog sedišta, treća lica m ogu protiv društva zasnovati nadležnost suda i prema tom mestu. Dostavljanje se vrši na adresu sedišta društva. Izuzetno, društvo može da ima posebnu adresu za prijem pošte koja je registrovana u registru privrednih subjekata na koju se vrši dostavljanje. Ako dostava društvu putem preporučene pošiljke bude bezuspešna, smatraće se da je dostava te pošiljke uredno izvršena istekom roka od osam dana od dana drugog slanja te pošiljke, pod uslovom da je između ta dva slanja proteklo najm anje 15 dana. Prema sedištu privrednog društva vrši se naplata poreskih i drugih fiskalnih obaveza, kao i nadležnost inspekcijskih organa. M esto sedišta društva relevantno je i za zaključenje ugovora. Tako, Zalcon o zaštiti potrošača predviđa posebne formalne uslove kad trgovac i potrošač zaključuju

PRIRUČNIKZA POLAGANJE PRAVOSUDNOG ISPITA

i8

ugovor izvan poslovnih prostorija, prema kojima, između ostalog, potrošač m ože u roku od 14 dana od dana zaključenja ugovora na daljinu ili ugovora koji se zaključuje izvan poslovnih prostorija da bez navođenja razloga jednostrano raskine ugovor (čl.35/1). Društvo može da ima adresu za prijem elektronske pošte, koja se registruje u skladu sa zakonom o registraciji. Delatnost privrednog društva Društvo ima pretežnu delatnost, koja se registruje u skladu sa zakonom o registraciji, a može obavljati i sve druge delatnosti koje nisu zakonom zabranjene nezavisno od toga da li su određene osnivačkim aktom, odnosno statutom . Dakle, kod Agencije za privredne registre privrednom društvu upisuje se samo jedna, pretežna delatnost, dok se za sve ostale delatnosti podrazum eva po samom Zakonu da ih privredni subjekt može obavljati. Jedino se one delatnosti za koje je posebnim zakonom propisano da se mogu obavljati na osnovu saglasnosti, dozvole ili drugog akta državnog organa (npr. proizvodnja, promet, distribucija, prerada i uskladištenje materija opasnih i štetnih po zdravlje ljudi i životne sredine, poslovi banaka, poslovi osiguravajućih društava), mogu obavljati tek po dobijanju te dozvole, saglasnosti ili drugog akta državnog organa, a neispunjenje tog uslova sankcionisano je kao privredni prestup. Pretežnu delatnost određuje sam osnivač prema vrsti i obimu delatnosti koju nam erava da obavlja prema postojećoj klasifikaciji delatnosti. Tako, pretežna delatnost privrednog društva koje se bavi proizvodnjom ili pružanjem usluga jeste delatnost koja najviše doprinosi ukupnoj dodatoj vrednosti privrednog društva u prethodnoj kalendarskoj godini. Delatnosti se upisuju u privredn i registar prem a propisanoj klasifikaciji delatnosti (sektor, oblast, grana, grupa, naziv i opis delatnosti), koja je uređena Zakonom o klasifikaciji delatnosti, Uredbom o ldasifikaciji delatnosti i Uredbom o metodologiji za razvrstavanje jedinica razvrstavanja prem a Klasifikaciji delatnosti.

Šifra i pretežna delatnost privrednog subjekta unose se u registar privrednih subjekata, u skladu sa Zakonom o postupku registracije u Agenciji za privredne registre.3 Privredni subjekt za upis u Registar koji se vodi kod Agencije za privredne registre ne dostavlja potvrdu nadležnih inspekcijskih službi o ispunjenosti uslova u pogledu prostora u kome se đelatnost obavlja (tehnička oprem ljenost, zaštita na radu, ekološki uslovi), osim kada je posebnim zakonom propisano da je za registraciju i obavljanje određene delatnosti potrebno pribaviti takvu potvrdu. Proveru ispunjenosti tih uslova vrše nadležni organi tržišne, sanitarne, komunalne, ekološke i dr. kontrole u okviru svog redovnog inspekcijskog nadzora. 3

“Službeni glasnik RS”, br. 99/2011

V. Todorović & R. M. Slijepčević PRJVREDNO PRAVO

19

Registracija privrednih društava U registar privrednih subjekata pri Agenciji za privredne registre upisuju se svi privredni subjekti, tj. sva pravna i fizička lica koja obavljaju privrednu delatnost. Registar je javna, centralizovana elektronska baza podataka i dokumenata o privrednim subjektima za teritoriju Republike Srbije. U Registar privrednih subjekata se upisuju: 1) preduzetnik; 2) ortačko društvo; 3) komanditno društvo; 4) društvo s ograničenom odgovornošću; 5) akcionarsko društvo; 6) zadruga i zadružni savez; 7) drugi subjekt koji se, u skladu sa zakonom, registruje u Registru. Agencija vodi Registar privrednih društava i druge registre preko fizičkog lica koje Zakon o Agenciji za privredne registre naziva Registrator. Registratora im enuje i razrešava upravni odbor Agencije, na period od četiri godine, uz prethodnu saglasnost Vlade. Registrator odgovara za zakonito, sistem atično i ažurno vođenje Registra, donosi odluke o upisu u registar, propisuje standardizovane obrasce registracionih prijava i zahteva i dr.

Postupak registracije pokreće se podnošenjem prijave Agenciji od strane osnivača privrednog društva ili lica koje on ovlasti, a može da se pokrene i po službenoj dužnosti ako je takva registracija predviđena zakonom ili kada je to u javnom interesu. U postupku se shodno primenjuju pravila upravnog postupka. Prijava, pisana ili elektronska, se podnosi na propisanom obrascu, a ako obrazac nije propisan, u formi podneska u kome se navode: 1) naziv registra kome se prijava podnosi; 2) predmet i vrsta registracije; 3) identifikacioni podaci podnosioca prijave; 4) na koji način, propisan ovim zakonom, podnosilac zahteva da mu se dostavi odluka registratora. Uz prijavu se prilažu propisani dokumenti u originalu, overenom prepisu ili overenoj fotokopiji, ako drugačije nije propisano, kao i dokaz o uplati naknade za vođenje postupka registracije. Kada se prijava podnosi poštom, kao datum i vreme podnošenja prijave uzimaju se datum i vreme prijema prijave u Agenciji. Ukoliko su ispunjeni uslovi za registraciju Agencija (registrator) je dužna da u roku od pet dana od dana prijema prijave za registraciju privrednog društva, donese rešenje. U tom postupku registrator Agencije proverava: 1) da li je nadležan za postupanje po prijavi; 2) da li je prijavu podnelo ovlašćeno lice; 3) da li je podatak ili dokument predmet registracije; 4) da li je podatak ili dolcument čija se registracija zahteva već registrovan; 5) da li prijava sadrži podatke i činjenice potrebne za registraciju; 6) da li su uz prijavu priloženi propisani dokumenti; 7) da li su činjenice iz prijave saglasne činjenicama iz dolcumenata priloženih uz prijavu i podacim a koji su registrovani u registru privređnih društava; 8) da li je u registru privrednih društava pod istim nazivom već registrovano drugo pravno lice ili preduzetnik ili je već podneta prijava za registraciju pod istim nazivom ili je naziv već rezervisan; 9) da li je naziv određen u skladu sa zakonom; 9) da li je uz prijavu priložen dokaz o uplati naknade za vođenje postupka registracije.

Ako se prijava usvaja, odluka se objavljuje na internet strani Agencije za privredne registre, a istovremeno se objavljuju i registrovani podaci i

20


dokumenta. Registracija proizvodi pravno dejstvo prema trećim licima narednog dana od dana objavljivanja. Registracija ne može imati retroaktivni karekter, već proizvodi pravno dejstvo za ubuduće (ex nunc). Treća lica koja se u pravnom prometu pouzdaju u registrovane podatke ne mogu snositi štetne pravne posledice proistekle iz netačno registrovanih podataka. Smatra se da su treća lica upoznata sa registrovanim podacima počev od narednog dana od dana objavljivanja registracije tih podataka u skladu sa zakonom o registraciji. Podaci iz Registra dostupni su svim licima bez dokazivanja pravnog interesa, u cilju registracije podataka, uvida u podatke i dokumente i izdavanja izvoda. Agencija će rešenjem odbaciti prijavu za registraciju ako utvrdi l) da nije nadležna za postupanje po prijavi, 2) da podatak ili dokument nije predm et registracije, ili 3) da je podatak ili dokument čija se registracija zahteva već registrovan. Agencija će isto tako postupiti ako je prijavu podnelo neovlašćeno lice i ako prijava ne sadrži podatke i činjenice potrebne za registraciju. Protiv odluke Agencije podnosilac prijave može da podnese žalbu ministru nadležnom za poslove privrede, preko Agencije, u roku od 30 dana od dana objavljivanja odluke. Žalba ne zadržava izvršenje. U preliminarnom ispitivanju žalbe, Agencija može rešenjem odbaciti žalbu ako utvrdi da je neblagovremena, nedopuštena ili izjavljena od neovlašćenog lica. Ako nađe da je žalba osnovana Agencija može staviti van snage pobijano rešenje i novim rešenjem usvojiti prijavu. Ako nema uslova za odbacivanje ili prihvatanje žalbe, Agencija je prosleđuje drugostepenom organu koji je dužan da o žalbi odluči u roku od 30 dana. Odluka ministra je konačna i protiv nje se može pokrenuti upravni spor. Protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke. Obavezni podaci koji se registruju u Agenciji su: l.poslovno ime, 2.sedište, 3-datum i vrem e osnivanja, 4.datum i vreme promena, s.m atični broj dodeljen od strane Republičkog zavoda za statistiku koji je istovremeno i broj pod kojim se privredni subjekt vodi u Registru, 6.poresko-identifikacioni broj (PIB), 7.pravna form a subjekta upisa, 8.šifra i opis pretežne delatnosti, 9.brojevi računa u bankama, lo.poslovno ime, pravna forma, sedište i matični broj osnivača, ako je osnivač pravno lice, odnosno ime i matični broj osnivača ako je osnivač fizičko lice, li.im e i matični broj direktora i/ili članova upravnog odbora, i2.ime i matični broj zastupnika i granice njegovih ovlašćenja, i3.upisan, uplaćen i unet kapital privrednog subjekta, i4.podaci o likvidaciji i stečaju privrednog subjekta, is.zabeležbe podataka od značaja za pravni prom et privrednog subjekta, lć.pod aci o rezervisanim nazivima, i7.godišnji finansijski izveštaji privrednog subjekta, sastavljeni u skladu sa zakonom kojim se uređuje računovodstveno poslovanje. Fakultativni podaci u Registru: skraćeno poslovno ime, poslovno ime na stranom jeziku, skraćeno poslovno ime na stranom jeziku, vrem e trajanja, ako je privredni subjekt osnovan na određeno vreme, ime i matični broj prokuriste, ime i matični broj ostalih zastupnika i granice njihovih ovlašćenja, podaci o ogranku privrednog subjekta, broj telefona i telefaksa privrednog subjekta, elektronska adresa privrednog subjekta, Internet adresa.


21

Agencija za privredne registre ima svojstvo pravnog lica, im a svoj poslovni račun, i posluje u skladu sa propisima o javnim službam a. Sedište Agencije je u Beogradu, a ima i organizacione jedinice u 13 gradova Srbije. Za rad Agencije relevantni su, pre svega, Zakon o Agenciji za privredne registre, Zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne registre i Zakon o javnim agencijama. Registar privrednih društava Agencija vodi od 31. decembra 2004. godine, kada je preuzela nadležnost za upis i vođenje registra privrednih subjekata od privrednih sudova. Osim Registra privrednih subjekata, Agencija za privredne registre, vodi i druge registre, i to: Registar založnog prava na pokretnim stvarima i pravima; Registar finansijskog lizinga; Registar javnih glasila; Registar udruženja; Registar stranih udruženja; Registar mera i podsticaja regionalnog razvoja; Registar komora; Registar turizm a; Registar finansijslđh izveštaja i podataka o bonitetu pravnih lica i preduzetnika; Registar stečajnih masa; Registar zadužbina i fondacija; Registar predstavništava stranih zadužbina i fondacija; Registar udruženja, društava i saveza u oblasti sporta; Registar sudskih zabrana.

Zastupanje privrednog društva Zastupnici. Privredno društvo može stupati u pravne odnose i zasnivati prava i obaveze samo preko svojih zastupnika, je r društvo, kao pravno lice, ne može izražavati pravno relevantnu volju. Zastupnici društva su određeni zakonom, statutom ili osnivačkim aktom društva, a oni mogu u ime društva ovlastiti punomoćnike koji mogu preduzim ati iste radnje kao i zakonski i statutarni zastupnici. Privredna društva često im aju više zastupnika, jer jedno lice ne bi moglo da obavi sve pravne radnje za društvo, a to je redovna praksa u slučaju kad se poslovanje društva obavlja u više mesta. Zakon o privrednim društvima iz 2011. godine po prvi put uvodi mogućnost da zakonski zastupnik društva, pored fizičkoglica, m ože biti i pravno lice - društvo registrovano u Srbiji, s tim što društvo obavezno mora imati najmanje jednog zakonskog zastupnika koji je fizičko lice. Društvo koje ima funkciju zakonskog zastupnika, tu funkciju vrši preko svog zakonskog zastupnika koji je fizičko lice ili fizičkog lica koje je za to ovlašćeno posebnim punomoćjem izdatim u pisanoj formi. Zakon o privrednim društvima izjednačava zakonskog i statutarnog zastupnika. Ime i granice ovlašćenja zakonskog (statutarnog) zastupnika privrednog društva moraju biti upisani u Registar privrednih subjekata. Zakonski (statutarni) zastupnici privrednog društva su lica koja su zakonom kao takva određena za svaki pojedini oblik društva. Tako, društvo s ograničenom odgovornošću zastupa direktor, a ako je više direktora - svi zastupaju društvo zajednički. Ako društvo ostane bez direktora, do imenovanja direktora izjave volje upućene bilo kom članu nadzornog odbora, ako postoji, odnosno bilo kom članu društva ako društvo nema nadzorni odbor, obavezuju društvo. Direktor ne m ože izdati punomoćje za zastupanje niti zastupati društvo u sporu u kojem je suprotna strana on ili sa njim povezano lice.

22


U akcionarskom društvu izvršni direktori vode poslove društva i, bez posebnog punomoćja, zakonski su zastupnici društva, osim ako je statutom određeno da samo pojedini izvršni direktori zastupaju društvo. Ako društvo ima dva ili više izvršnih direktora, oni vode poslove i zastupaju društvo zajednički, ako statutom ili odlukom skupštine nije drugačije određeno. Pravni posao ili radnja preduzeta prema jednom izvršnom direktoru ovlašćenom za zastupanje smatra se da je preduzeta prema društvu. Ako je društvo ostalo bez direktora, a novi direktor ne bude registrovan u registru privrednih subjekata u daljem roku od 30 dana, akcionar ili drugo zainteresovano lice m ože tiažiti da sud hitno u vanparničnom postupku postavi privrem enog zastupnika društva (sud je dužan da odluku po zahtevu donese u roku od osam dana od dana prijema zahteva). Svaki ortak, kao član ortačkog društva, ima ovlašćenje za zastupanje, a kad je više ortaka ovlašćeno da zastupa ortačko društvo, svaki od njih je ovlašćen je da istupa samostalno, ako osnivačkim aktom nije drukčije određeno. Moguće je osnivačkim aktom društva odreditii i da organi društva mogu zastupati društvo samo zajedno. U komanditnom društvu poslove vode jedan ili više komplementara i zastupaju ga. Komanditor ne može da vodi poslove niti da zastupa komanditno društvo prema trećim licima. U toku postupka likvidacije, privredno društvo po osnovu zakona zastupa likvidacioni upravnik. Stečajni upravnik vodi poslove i zastupa stečajnog dužnika, kao i stečajnu masu upisanu u registar stečajnih masa kod Agencije za privredne registre. Osim zakonskih zastupnika, zastupnici društva su i lica koja su aktom ili odlukom nadležnog organa društva ovlašćena da zastupaju društvo i kao takva registrovana u skladu sa zakonom o registraciji. Zastupnik je dužan da postupa u skladu sa ograničenjima svojih ovlašćenja koja su utvrđena aktim a društva ili odlukama nadležnih organa društva. Punom oćnici. Direktor privrednog društva ili statutarni zastupnik m ogu nekom licu dati punomoćje za zastupanje društva. Prema Zakonu o privrednim društvim a, punomoćnilc pravnog lica od 1. februara 2012. godine m ože biti samo advokat, a izuzetno diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, koji je stalno zaposlen u tom pravnom licu (čl. 85. ZPP). Punom oćje m ože da bude opšte ili specijalno. Ovlašćenje da zastupa društvo punom oćnik može preneti na treće lice samo ako mvt je to davalac punom oćja izričito pism eno dozvolio. Punomoćje se daje u pismenoj formi, na ograničeno ili na neograničeno vreme, uz naznačenje ovlašćenja punom oćnika. A ko punom oćnik zaključi neki ugovor van granica ovlašćenja, takav ugovor ne obavezuje privredno društvo, ali ga društvo može odobriti. Im e punom oćnika ne upisuje se u registar. P u n om oćn ici po zaposlenju. Zakon o privrednim društvima poznaje i punom oćnike po zaposlenju (čl.34). Reč je o licima lcoja kao zaposleni u društvu rade na poslovima čije obavljanje u redovnom poslovanju

V. Todorović & R. M. Slijepčević PRIVREDN O PRAVO

uključuje i zaključenje ili ispunjenje određenih ugovora ili preduzimanje drugih pravnih radnji, te su ovlašćena da kao punomoćnici društva zaključuju i ispunjavaju te ugovore, odnosno preduzimaju te pravne radnje u granicama poslova na kojim a rade. Po članu 98. Zakona o obligacionim odnosima, lica koja rade na takvim poslovima čije je obavljanje vezano za zaključenje i ispunjenje određenih ugovora, kao što su prodavci u prodavnicama, lica koja obavljaju određene usluge u ugostiteljstvu, lica na poslovima šalterske službe u pošti, u banci i sl. ovlašćeni su samim tim na zaključenje i ispunjenje tih ugovora. Imena takvih lica ne upisuju se u registar. Obim njihovih ovlašćenja određen je običajima. Tako se u našoj sudskoj praksi smatra da rukovodilac gradilišta ima pravo da ugovara kupovinu građevinskog materijala koji je potreban za izvođenje radova, ali da nije ovlašćen da ugovara sa naručiocem radova promenu cene građenja. Prokura. Prokura je poslovno punomoćje kojim društvo ovlašćuje jedno ili više fizičkih lica (u daljem tekstu: prokurista) da u njegovo ime i za njegov račun zaključuju pravne poslove i preduzimaju druge pravne radnje. Izuzetno, prokura se može izdati i samo za ogranak društva. Prokura je neprenosiva i prokurista ne može dati punomoćje za zastupanje drugom licu. Prokura se izdaje odlukom ortaka, komanditora i komplementara, odnosno skupštine, ako osnivačkim aktom odnosno statutom nije drugačije određeno. Prokurista se registruje u skladu sa zakonom o registraciji. Prokura može biti pojedinačna ili zajednička prokura. Ako je prokura izdata za dva ili više lica bez naznake tada se radi o zajedničkoj prokuri, svaki prokurista postupa samostalno. Ako je prokura izdata kao zajednička prokura, pravni poslovi koje zaključuju ili pravne radnje koje preduzimaju prokuristi punovažni su uz izričitu prethodnu ili naknadnu, saglasnost, svih prokurista, osim ako je u prokuri navedeno da je za punovažnost dovoljna saglasnost tačno određenog broja prokurista. Izjava volje ili pravna radnja učinjena prema jednom prokuristi ima pravno dejstvo kao da je učinjena prem a svim prokuristima. Prokurista ne može bez posebnog ovlašćenja da: 1) zaključuje pravne poslove i preduzima pravne radnje u vezi sa sticanjem, otuđenjem ili opterećenjem nepokretnosti i udela i akcija koje društvo poseduje u drugim pravnim licima; 2) preuzima menične obaveze i obaveze jemstva; 3) zaključuje ugovore o zajmu i kreditu; 4) zastupa društvo u sudskim postupcima ili pred arbitražom. Ograničenja prokure koja nisu izričito predviđena Zakonom o privrednim društvima nemaju dejstvo prema trećim licima. Izuzetno, dozvoljeno je ograničiti ovlašćenja prokuriste supotpisom zakonskog zastupnika društva ili drugog prokuriste (zajednička prokura). Društvo može opozvati prokuru u svako doba. Društvo ne može da se odrekne prava da opozove prokuru, niti se to pravo na bilo koji način može ograničiti ili usloviti. Prokurista može otkazati prokuru u svako doba, uz

24


obavezu da u narednih 30, dana računajući od dana dostave otkaza društvu, zaključuje pravne poslove i preduzima druge pravne radnje ako je to potrebno radi izbegavanja nastanka štete za društvo. Preduzetnik izdaje prokuru lično i ne može preneti ovlašćenje za izdavanje prokure na drugo lice. Propisana je odgovornost za štetu kako zastupnika tako i punomoćnika po zaposlenju i prokuriste. Ova lica odgovaraju za štetu koju nanesu društvu prekoračenjem granica svojih ovlašćenja. Izuzetno, ova lica ne odgovaraju za štetu ako su postupala u skladu sa odlukom nadležnog organa društva, odnosno ako su njihove radnje naknadno odobrene od strane tog organa. Zakon 0 privrednim društvima (2011) predviđa i krivično delo ,,Povreda dužnosti zastupnika da postupa u skladu sa ograničenjima ovlašćenja za zastupanje" (čl.584). Imovina i kapital đruštva Zakon 0 privrednim društvima reguliše pitanje imovine, neto imovine i osnovnog kapitala, dajući i definicije tih pojmova (čl.44). Neto imovina (kapital) društva jeste razlika između vrednosti imovine i obaveza društva. Osnovni (registrovani) kapital društva je novčana vrednost ulaganja članova društva u društvo koja je registrovana u registru privrednih subjekata. Pojednostavljeno rečeno, kao što je dobit razlika između ukupnih prihoda i ukupnih troškova privrednog društva, tako je i kapital društva razlika između njegove ukupne imovine i ukupnih obaveza. To znači i da bez obzira na naizgled vredne nekretnine koje neko društvo može imati, ono istovremeno može imati i negativnu vrednost kapitala. Kapital je sinonim za imovinu. Kapital jeste vrednost neto imovine i može biti veći ili manji od osnovnog kapitala. Ulozi u društvo mogu da budu novčani i nenovčani i izražavaju se u dinarima. Ako se uplata novčanog uloga vrši u stranoj valuti u skladu sa zakonom koji uređuje devizno poslovanje, dinarska protivvrednost uloga obračunava se po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan uplate uloga. Nenovčani ulozi mogu biti u stvarima i pravima ako zakonom za pojedine forme društava nije drugačije određeno. Praksa je pokazala da je jako m ali broj društava s ograničenom odgovornošću kao nenovčani ulog unosio rad i usluge. Kada je reč o akcionarskim društvima, drugom direktivom EU 77/91/EEZ, uređeno je da izvršeni rad i pružene usluge ne mogu biti predmet nenovčanog uloga. Ulaganje u radovima isključeno je zbog poverilaca i mogućih zloupotreba koje se u tom slučaju mogu javiti. Zakon propisuje da se novčani i nenovčani ulog prilikom osnivanja društva ili povećanja osnovnog kapitala moraju uneti, odnosno uplatiti u roku određenom u osnivačkom aktu, odnosno odluci o povećanju kapitala, s tim da taj rok ne može biti duži od: u slučaju povećanja kapitala akcionarskog društva koje je javno društvo po osnovu uspešno izvršene javne ponude ak-

V. Todorović & R. M. Slijepčević PRTVREDNO PRAVO

25

cija, ili čije su akcije uključene u trgovanje na regulisanom tržištu, ođnosno na multilateralnoj trgovačkoj platformi, u smislu zakona kojim se uređuje tržište kapitala - odmah po okončanju roka za upis akcija, u skladu sa zakonom koji uređuje tržište kapitala, a u ostalim slučajevim a dve godine, odnosno pet godina, za ostala društva. Ulozi koji su uplaćeni, odnosno uneti u društvo postaju im ovina društva. Članovima društva ne može se izvršiti povraćaj uplaćenih, odnosno unetih uloga, niti im se može platiti kamata na ono što su uložili u društvo. Za slučaj neblagovremene uplate, odnosno neunosa uloga, osnivačkim aktom, odnosno statutom u slučaju akcionarskog društva, može se predvideti obaveza plaćanja ugovorne kazne. U slučaju da član društva propusti da izvrši svoju obavezu, društvo može pozvati člana pisanim putem a da tu obavezu izvrši u određenom roku - taj rok ne može biti kraći od 30 dana od dana slanja poziva, u suprotnom društvo može doneti odluku o isključenju člana. Kako se pojedini članovi društva ne bi dovodili u povoljniji položaj i kako bi se izbegla zloupotreba ove odredbe u slučaju da više članova nije izvršilo svoju obavezu, zakonom je propisano da ako više članova društva nije izvršilo obavezu poziv se upućuje svim članovima istovremeno sa istim rokom za izvršenje obaveze. U slučaju da član društva i u naknadnom roku ne izvrši svoju obavezu, društvo donosi odluku o isključenju tog člana. Vrednost i procena nenovčanog uloga može se utvrditi na dva načina: sporazumno od strane svih članova društva ili putem procene. Procena je obavezna kada je reč o javnim društvima (takva obaveza propisana je i direktivama Evropske unije). Zbog nerealnih procena i zaštite poverilaca predviđeno je da vrednost nenovčanih uloga u društvu putem procene utvrđuje ovlašćeni sudski veštak, ovlašćeni revizor ili drugo stručno lice lcoje je od strane nadležnog državnog organa Republike Srbije ovlašćeno da vrši procene vrednosti određenih stvari ili prava. Procnjena vrednosti ne može biti starija od godinu dana. Data je mogućnost da procenu vrši i privredno društvo koje ispunjava zakonom propisane uslove da vrši pocene vrednosti stvari ili prava. Zakon, međutim, predviđa izuzetak od obaveze procene vrednosti nenovčanog uloga. Naime, odbor direlctora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomo, ili drugi organ određen osnivačlcim aktom , odnosno statutom društva, može doneti odluku da se ne vrši procena vrednosti nenovčanog uloga ako se tržišna vrednost pojedinačnih stvari i prava koje čine nenovčani ulog m ože utvrditi iz godišnjih finansijskih izveštaja, koji su bili predm et revizije, za godinu koja prethodi godini u kojoj se unosi nenovčani ulog. Ako procena vrednosti nenovčanog uloga nije vršena, društvo je dužno da izda potvrdu o tome.

Vrednosti hartija od vrednosti i instrumenata tržišta novca kojim a se trguje na tržištu, kao nenovčani ulog, utvrđuje se najkasnije dva meseca pre dana unosa tog nenovčanog uloga u društvo. N jihova vrednost utvrđuje se kao ponderisana prosečna cena tih hartija od vrednosti, odnosno instrum enata tržišta novca ostvarena na regulisanom tržištu, odnosno m ultilateralnoj trgovačkoj platformi u smislu zakona kojim se uređuje tržište kapitala, u periodu od šest m ese-

26


ci koji prethodi danu utvrđivanja ove vrednosti, pod uslovom da je: l) u tom periodu ostvareni obim prom eta hartija od vrednosti, odnosno instrumenata tržišta novca čija se vrednost utvrđuje iznosio najm anje 0,5% njihovog ukupno izdatog broja; i 2) u najmanje tri m eseca tog perioda ostvareni obim prometa hartija od vrednosti, odnosno instrum enata trzišta novca iznosio najmanje 0,05% njihovog ukupno izdatog broja na mesečnom nivou.

U slučaju sporazum ne procene nenovčanih uloga, poverioci društva mogu u vanparničnom postupku pobijati takvu procenu u slučaju da društvo nije u m ogućnosti da izmiri svoje obaveze u redovnom toku poslovanja. Ako sud utvrdi da je vrednost nenovčanog uloga bila manja od sporazumno utvrđene, on će naložiti članu društva koji je uneo taj nenovčani ulog da razliku do sporazum no utvrđene vrednosti tog uloga uplati društvu. Sticanje i raspolaganje imovinom velike vrednosti Ako društvo stiče, odnosno raspolaže imovinom čija nabavna i/ili prodajna i/ili tržišna vrednost u momentu donošenja odluke o tome predstavlja 30% ili više od knjigovodstvene vrednosti ukupne imovine društva iskazane u poslednjem godišnjem bilansu stanja, smatra se da društvo stiče, odnosno raspolaže imovinom velike vrednosti (član 470 .ZPD). Pod sticanjem odnosno raspolaganjem smatra se naročito kupovina, prodaja, zakup, razmena, uspostavljanje založnog prava i hipoteke, zaključenje ugovora o kreditu i zajmu, davanje jem stva i garancija, i preduzim anje bilo koje druge radnje kojom nastaje obaveza za društvo, osim raspolaganja u okviru redovnog poslovanja društva. Pod imovinom sm atraju se stvari i prava, uključujući i nepokretnosti, pokretne stvari, novac, udele u društvim a, hartije od vrednosti, potraživanja, industrijsku svojinu i druga prava. Sticanje i raspolaganje imovinom velike vrednosti ima određenu proceduru koje se privredno društvo mora pridržavati. O tome odlučuje tj. odobrava raspolaganje, skupština društva na osnovu predloga odbora direktora ili nadzornog odbora. Ako nije pribavljeno odobrenje skupštine, društvo i akcionar koji poseduje ili predstavlja najmanje 5% osnovnog kapitala društva može u roku od tri godine podneti tužbu za poništaj pravnog posla, odnosno radnje sticanja ili raspolaganja imovinom velike vrednosti. Odgovornost za obaveze društva O dgovornost društva i njegovih članova. Sva privredna društva odgovaraju za svoje obaveze celokupnom svojom imovinom. Odgovornost članova društva, za obaveze društva, uređena je pojedinačno za svaku form u društva. Članovi ortačkog društva (ortaci) su neograničeno solidam o odgovomi celokupnom svojom imovinom za obaveze društva. Lice koje posle osnivanja društva stekne svojstvo ortaka odgovara za obaveze društva kao i postojeći ortaci, uključujući i obaveze nastale pre njegovog pristupanja dmštvu.


27

U komanditnom društvu, koje ima dve vrste članova, komplementari odgovaraju neograničeno solidarno, dok komanditori odgovaraju ograničeno do visine svog uloga. Ako komanditor ne uplati u celini ulog na koji se obavezao ugovorom o osnivanju, on odgovara solidarno sa komplementarima poveriocima društva do visine neuplaćenog odnosno neunetog uloga u društvo. Članovi društva s neograničenom solidarnom odgovornošću, kao i akcionari u alccionarskom društvu, nakon što unesu uplate, odnosno uloge u društvo, ne odgovaraju za obaveze društva, osim u slučajevima tzv. probijanja pravne ličnosti. Probijanje pravne ličnosti. Kada je reč o probijanju pravne ličnosti (član 18. ZPD), do nje dolazi u slučaju kada komanditor, član društva s ograničenom odgovornošću i akcionar, zloupotrebi pravilo o ograničenoj odgovom osti u kom slučaju neograničeno solidarno odgovara za obaveze društva (kao što odgovaraju ortaci i komplementari). Smatra se da postoji zloupotreba naročito ako to lice: *upotrebi dm štvo za postizanje cilja koji mu je inače zabranjen; *koristi imovinu društva ili njome raspolaže kao da je njegova lična imovina; *koristi društvo ili njegovu imovinu u cilju oštećenja poverilaca društva; *radi sticanja koristi za sebe ili treća lica umanji imovinu društva, iako je znalo ili moralo znati da društvo neće moći da izvršava svoje obaveze. Poverilac društva može podneti tužbu, protiv lica koja su zloupotrebila društvo, nadležnom sudu prema sedištu dmštva u roku od šest meseci od dana saznanja za zloupotrebu, a najkasnije u roku od pet godina od dana zloupotrebe. U slučaju da potraživanje poverioca nije dospelo u trenutku saznanja za zloupotrebu, rok od šest meseci počinje da teče od dana dospeća potraživanja. Posebne dužnosti prema društvu Lica određena zakonom dužna su da rade u interesu privrednog dmštva i imaju posebne obaveze prema dmštvu. To su: ortaci ortačkog dm štva i komplementari komanditnog društva, lica sa značajnim učešćem u kapitalu, lica koja su kontrolni članovi dmštva s ograničenom odgovornošću ili kontrolni akcionari akcionarskog društva, direktori, članovi nadzornog odbora, zastupnici i prokuristi dm štva i likvidacioni upravnik privrednog društva. Krug tih lica može se proširiti osnivačkim aktom, odnosno statutom društva. Posebne dužnosti tih lica su: dužnost pažnje, dužnost prijavljivanja poslova i radnji u kojim a postoji lični interes, dužnost izbegavanja sukoba interesa, dužnost čuvanja poslovne tajne i dužnost poštovanja zabrane konkurencije. Posebne đužnosti vezuju se, naročito, za kapitalski i glasački kapacitet gore navedenih lica.

28

PRIRUČNIK ZA POLAGANJE PRAVOSUDNOGISPITA

Značajno učešće u osnovnom kapitalu postoji ako jedno lice, samostalno ili sa drugim licima koja sa njim deluju zajedno, poseduje više od 25% prava glasa u društvu, a većinsko učešće - ako poseduje više od 50% prava glasa u društvu. Kontrola nad društvom podrazumeva pravo ili mogućnost jednog lica, samostalno ili sa drugim licima koja sa njim zajednički deluju, da vrši kontrolni uticaj na poslovanje drugog lica putem učešća u osnovnom kapitalu, ugovora ili prava na imenovanje većine direktora, odnosno članova nadzornog odbora. Smatra se da je određeno lice kontrolni član društva uvek kada to lice samostalno ili sa povezanim licima poseduje većinsko učešće u osnovnom kapitalu društva. Zajedničko delovanje postoji kada dva ili više lica, na osnovu međusobnog izričitog ili prećutnog sporazuma, koriste glasačka prava u određenom licu ili preduzimaju druge radnje u cilju vršenja zajedničkog uticaja na upravljanje ili poslovanje tog lica. 1. Dužnost pažnje. Navedena lica dužna su da izvršavaju svoje poslove savesno, sa pažnjom dobrog privrednika, u razumnom uverenju da deluju u najboljem interesu privrednog društva. Društvo može tužbom tražiti naknadu štete od lica koje je povredilo dužnost pažnje.Takvo lice nije odgovom o za štetu koja iz njegove procene nastane za privredno dmštvo, ako dokaže da je postupalo sa dužnom pažnjom. Treba imati u vidu da je poslovanje svakog privrednog društva vezano za mnoge poslovne rizike, te ako je zastupnik privrednog društva zaključio neki rizičan posao za društvo, neće odgovarati za štetu koja bi za draštvo nastala iz takvog posla, ukoliko je postupao sa odgovarajućom pažnjom. Suviše stroga odgovornost mogla bi da ukoči delatnost privrednog dmštva. Pod pažnjom dobrog privrednika podrazumeva se stepen pažnje sa kojom bi postupalo razumno pažljivo lice koje bi posedovalo znanje, veštine i iskustvo koje bi se osnovano moglo očekivati za obavljanje te dužnosti u dmštvu. 2. Dužnost prijavljivanja poslova i radnji u kojim a postoji lični interes (načelo lojalnosti). Lica koja imaju posebne dužnosti prem a privrednom dmštvu dužna su da se ponašaju lojalno prema društvu. Takva lica koja imaju lični interes u poslovima društva dužna su da ne koriste imovinu društva u ličnom interesu, da ne koriste povlašćene informacije 0 privrednom društvu za lično bogaćenje, da ne zloupotrebljavaju pozicije u privrednom dmštvu za lično bogaćenje, da ne koriste poslovne mogućnosti privrednog dmštva za svoje lične potrebe. Ova dužnost važi i za lica koja su povezana sa licima na koja su odnosi zabrana interesa. To su, na primer, lica koja su članovi porodice lica za koja važi ograničenje interesa (član 62. ZPD).


29

Nepoštovanje ovog pravila može imati za posledicu obavezu na naknadu štete ne samo prema privrednom društvu nego i prem a poslovnim partnerima privrednog društva. Tako, akcionari i članovi društva s ograničenom odgovornošću odgovaraju za obaveze društva ako su društvo zloupotrebili u poslu koji je za njih kao pojedince zabranjen, ili ako su sa imovinom društva postupali kao sa sopstvenom imovinom, ili ako su sm anjili imovinu društva u svoju korist ili u korist drugog lica, a znali su ili su morali znati da društvo neće biti u stanju da izmiri svoje obaveze prem a trećem licu. Smatraće se da postoji lični interes navedenih lica u slučaju: 1) zaključivanja pravnog posla između društva i tog lica (ili sa njim povezanog lica) ili 2) pravne radnje (preduzimanje radnji u sudskim i drugim postupcima, odricanje od prava i slično) koju društvo preduzima prema tom licu (ili prema sa njim povezanim licem ) ili 3) zaključivanja pravnog posla između društva i trećeg lica, odnosno preduzim anja pravne radnje društva prema trećem licu, alco je to treće lice sa njim (ili sa njim povezanim licem ) u finansijskom odnosu i ako se može očekivati da postojanje tog odnosa utiče na njegovo postupanje ili 4) zaključivanja pravnog posla, odnosno preduzim anja pravne radnje društva iz koje treće lice im a ekonomski interes, ako je to treće lice sa njim (ili sa njim povezanim licem) u finansijskom odnosu i ako se m ože očekivati da postojanje tog odnosa utiče na njegovo postupanje.

Navedeni poslovi mogu validno biti zaključeni sam o uz odobrenje društva: u slučaju ortačkog društva, odnosno kom anditnog društva, većinom glasova svih ortaka, odnosno komplementara koji nem aju lični interes, u slučaju društva s ograničenom odgovornošću, ako postoji lični interes direktora, običnom većinom glasova svih članova dm štva, a u u slučaju akcionarskog društva, ako postoji lični interes direktora, običnom većinom glasova svih direktora koji nemaju lični interes. Kad je u pitanju član nadzornog odbora, o odobrenju odlučuju ostali članovi tog organa običnom većinom glasova. U slučaju odobrenja pravnog posla u kom e postoji sukob interesa sa akcionarskim društvom od strane direktora ili člana nadzornog odbora, o tom odobrenju i pravnom poslu mora biti obaveštena skupština akcionara na prvoj narednoj sednici. Ako ne postoji odobrenje, sporni pravni posao ili radnja su ništavi, i društvo može podneti tužbu za poništaj pravnog posla, odnosno radnje ili zahtev za naknadu štete od lica koje je ima posebne dužnosti prem a dm štvu, a koje je imalo lični interes u tom poslu, odnosno pravnoj radnji. Osnov tužbe će otpasti ako tuženo lice dokaže da je pravni posao, odnosno pravna radnja bila u interesu društva, ili da nije postojao njegov lični interes. 3. Dužnost izbegavanja sukoba interesa. Lica koja im aju posebne dužnosti prem a društvu dužna su da izbegavaju svaki sukob interesa i ne mogu u svom interesu ili u interesu s njim a povezanih lica: da koriste imovinu društva, da koriste inform acije do kojih su došli u tom svojstvu, a koje inače nisu javno dostupne, da zloupotrebe svoj položaj u društvu, kao i da koriste mogućnosti za zaključenje poslova koje se ukažu društvu.


Društvo m ože tužbom protiv lica koje povredi dužnost izbegavanja sukoba interesa tražiti naknadu štete i prenos na društvo ostvarene koristi. 4. D užnost čuvanja poslovne tajne. Poslovna tajna je podatak čije bi saopštavanje trećem licu moglo naneti štetu društvu, kao i podatak koji ima ili m ože imati ekonomsku vrednost zato što nije opšte poznat, niti je lako dostupan trećim licim a koja bi njegovim korišćenjem ili saopštavanjem mogla ostvariti ekonomsku korist i koji je od strane društva zaštićen odgovarajućim merama u cilju čuvanja njegove tajnosti. Poslovna tajna je i podatak koji je zakonom, drugim propisom ili aktom društva određen kao poslovna tajna. Poslovnu tajnu mogu da predstavljaju proizvodni, tehnički, tehnološld, finansijski ili kom ercijalni podaci, studija, rezultat istraživanja, kao i dokument, formula, crtež, objekat, metod, postupak, obaveštenje ili uputstvo internog karaktera i slično. Na primer, poslovnu tajnu redovno predstavljaju podaci iz ponuda za javno nadmetanje koju je raspisalo društvo. Postoje proizvodne i komercijalne poslovne tajne. Proizvodnu tajnu naročito predstavljaju podaci o nepatentiranim pronalascima i inovacijama u obavljanju delatnosti društva. Kom ercijalnu tajnu mogu da predstavljaju podaci o tome ko su poslovni partneri privrednog društva ili o finansijskom poslovanju dr. Ne može se poslovnom tajnom

proglasiti svaki podatak iz poslovanja društva. Poslovnu tajnu ne mogu da predstavljaju ni informacije čije je objavljivanje obavezno u skladu sa zakonom ili koje su označene kao poslovna tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja domaćeg ili stranog fizičkog i pravnog lica. Poslovnu tajnu dužna su da čuvaju lica koja moraju da se ponašaju lojaln o prem a društvu. Lica koja su dužna da čuvaju poslovnu tajnu odgovaraju privrednom društvu za štetu ako prekrše tu dužnost i protiv njih društvo može podneti tužbu za naknadu štete. To ne važi za lice koje savesno u dobroj veri ukaže nadležnim državnim organima na postojanje korupcije ili krivičnog dela, odnosno prekršaja. Društvo m ože protiv lica koja imaju posebne dužnosti prema društvu podneti tužbu zbog povrede dužnosti čuvanja poslovne tajne i tražiti: naknadu štete, isključenje tog lica kao člana društva i raskid radnog odnosa ako je to lice zaposleno u društvu. Posebna građanskopravna zaštita poslovne tajne predviđena je Zakonom o zaštiti poslovne tajne (2011), koji poznaje tužbu zbog povrede poslovne tajne koja se može podneti na samo protiv lica koja imaju posebne dužnosti prem a društvu, već i protiv svakog lica koje izvrši povredu poslovne tajne. Ta tužba može se podneti u roku od šest meseci od dana kada je tužilac saznao za povredu i učinioca, a najkasnije u roku od tri godine od dana kad je povreda učinjena. Korišćenje poslovne tajne jednog privrednog društva odstrane drugog društva m ože predstavljati delo nelojalne konkurencije. 5. D užn ost poštovanja zabrane konkurencije. Lica koja imaju posebne dužnosti prema društvu: ortaci i komplementari, lica sa značaj-


31

nim učešćem u kapitalu, lica koja su kontrolni članovi društva s ograničenom odgovornošću ili kontrolni akcionari akcionarskog društva, direktori, članovi nadzornog odbora, zastupnici i prokuristi društva, kao i likvidacioni upravnik privrednog društva, ne mogu, bez pribavljenog odobrenja organa društva, direktno ili indirektno biti angažovani u drugom privrednom društvu konkurentske delatnosti, osim ako za to dobiju odgovarajuće odobrenje društva. Ako nisu u pitanju konkurentska društva, zakon ne zabranjuje da isto lice bude akcionar u više akcionarskih društava ili član više društava s ograničenom odgovornošću. Zabrana se naročito odnosi na zaposlenje u drugom društvu, na svojstvo preduzetnika, na svojstvo ortaka ili komplementara, na svojstvo kontrolnog člana društva s ograničenom odgovornošću ili akcionara. Tako, zastupnik društva ne može obavljati poslove zastupanja za drugo društvo konkurentske delatnosti. Zabrana konkurencije odnosi se i na likvidacionog upravnika društva i na lica koja imaju ugovorna ovlašćenja da upravljaju poslovima privrednog društva. Aktom privrednog društva, ili ugovorom ortaka ili članova društva, ili statutom, mogu biti utvrđeni poslovi kao i način i mesto obavljanja poslova, koji ne predstavljaju povredu dužnosti poštovanja zabrane konkurencije. Osnivačkim aktom privrednog društva ili ugovorom (na primer, sa direktorom društva) može biti određeno da zabrana konkurencije za navedena lica važi i posle prestanka njihovog svojstva u društvu, ali ne duže od dve godine. U tom periodu njima treba priznati odgovarajuću naknadu (tzv. nagrada za vernost). Povreda zabrane konkurencije daje privrednom društvu pravo da tužbom zahteva naknadu štete od lica koje je prekršilo zabranu. Osim toga, privredno društvo ima pravo da zahteva: da se društvu prenese ostvarena korist, da se prekršilac isključi iz društva, da mu se zabrani obavljanje delatnosti, da se raskine radni odnos ako je to lice zaposleno u društvu. Individualna i derivativna tužba Član društva ima pravo protiv svakog lica koje se ne pridržava zakonskih dužnosti prema privrednom društvu i time mu prouzrokuje štetu, da u svoje ime i za svoj račun podnese tužbu (individualna tužba) Jedan ili više članova društva mogu protiv lica koje je povredilo posebne dužnosti prema društvu (npr. došlo u sukob interesa), u svoje ime a za račun društva, podneti tužbu za naknadu štete prouzrokovane privrednom društvu od strane tog lica. To je derivativna (izvedena) tužba, tužilac ne podnosi tužbu za svoj račun nego za račun društva i smatra se njegovim zastupnikom, a ukoliko tužba bude usvojena, dosuđeni iznos pripada društvu a ne tužiocu. Član društva s ograničenom odgovornošću odnosno akcionar akcionarskog društva ima pravo na takvu tužbu samo ako poseduje akcije ili udele u društvu koji predstavljaju najmanje 5% osnovnog

32


kapitala društva, kao i ako je pre podnošenja derivativne tužbe pisanim putem zahtevao od društva da podnese tužbu po tom osnovu, a taj zahtev je odbijen, odnosno po tom zahtevu nije postupljeno u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva. To je jedan od načina za zaštitu manjinskih akcionara odnosno članova društva. Član društva koji je stekao udeo ili akcije u društvu od lica koje je podnelo derivativnu tužbu može, uz saglasnost tog lica, stupiti na njegovo mesto u sporu po toj tužbi do njegovog pravnosnažnog okončanja, kao i u postupku po vanrednom pravnom leku. Ako je društvo podnelo tužbu protiv lica koje je povredilo posebne dužnosti prema društvu, član društva koji je od društva zahtevao podnošenje te tužbe, može od suda pred kojim se vodi postupak zahtevati da mu dozvoli da stupi u parnicu kao umešač na strani tužioca. Tužbe zbog povrede posebnih dužnosti mogu se podneti u roku od šest meseci od dana saznanja za učinjenu povredu, a najkasnije u roku od pet godina od dana učinjene povrede. Dužnost informisanja članova društva Član društva ima pravo na informisanje i pristup aktima i dokumentima društva. Privredno društvo ima obavezu da svoje članove informiše o svom poslovanju i finansijskom stanju, i da im u vezi s tim učini dostupnim odgovarajuće informacije. Svaki član društva ima pravo da pregleda poslovne knjige društva, da organima društva pismeno postavlja pitanja 0 poslovanju društva, da fotokopira dokumentaciju, uz obavezu da ne sme zloupotrebljavati pravo na informisanje. Jedino u slučaju kada se radi o poslovnoj tajni društva, uprava društva nije dužna da pruži članu društva traženo obaveštenje. A ko društvo ne omogući zainteresovanom članu društva ostvarivanje prava na obaveštavanje, u roku od osam dana od dana prijema njegovog zahteva, član društva u narednom roku od 30 dana može tražiti da nadležni sud u vanparničnom postupku naloži društvu da mu omogući pristup traženim aktima ili dokumentima. Postupak je hitan i sud je dužan da odluku po zahtevu donese u roku od osam dana od dana prijema zahteva. Član društva može da zahteva i naknadu štete koja mu je nepružanjem obaveštenja pričinjena. Načelo javnosti ostvaruje se po utvrđenoj proceduri kod izdavanja vrednosnih papira. Privredno društvo koje emituje hartije od vrednosti putem javne ponude dostavlja Centralnom registru radi objavljivanja informacije i podatke koji su određeni propisima o tržištu hartija od vrednosti. Odgovarajuće podatke privredno društvo mora objaviti i u sredstvima javnog informisanja.


33

Pravni akti društva Svako privredno društvo mora imati osnivački akt, kao i druge pravne akte. Osnivački akt je lconstitutivni akt društva koji im a form u odluke o osnivanju ako društvo osniva jedno lice ili ugovora o osnivanju ako društvo osniva više lica. Prilikom osnivanja društva, potpisi na osnivačkom aktu overavaju se u skladu sa zakonom kojim se uređuje overa potpisa. Osnivački akt i statut sačinjavaju se u pisanoj formi i registruju se u skladu sa zakonom o registraciji. U ortačkom društvu, komanditnom društvu i društvu s ograničenom odgovornošću osnivačkim aktom se uređuje upravljanje društvom i druga pitanja. Akcionarsko društvo pored osnivačkog akta ima i statut kojim se uređuje upravljanje društvom i druga pitanja. Osnivački akt ortačkog društva, komanditnog društva i društva s ograničenom odgovornošću menja se odlukom ortaka, kom anditora i kom plementara, odnosno skupštine. Osnivački akt akcionarskog društva ne menja se. Lice koje naknadno pristupi društvu osnivački akt društva, odnosno statut društva obavezuje od dana sticanja svojstva člana društva. Računovodstvo i revizija Računovodstvo. Računovodstvo je delatnost koja se bavi zapisom svih finansijskih transakcija koje se dogode u jednoj poslovnoj organizaciji, a odnosi se na vođenje poslovnih knjiga, procenjivanje prihoda i rashoda i sastavljanje i obradu finansijskih izveštaja. Uređeno je Zakonom o računovodstvu i reviziji (2009). Knjiženje poslovnih promena na imovini, obavezam a i kapitalu, prihodima i rashodima vrši se na osnovu računovodstvenih isprava, koje mogu biti u pisanom ili elektronskom obliku. Poslovne knjige predstavljaju jednoobrazne evidencije o stanju i promenama na imovini, obavezam a, kapitalu i prihodima i rashodima pravnih lica i preduzetnika. Poslovne knjige jesu dnevnik, glavna knjiga i pomoćne knjige. Pravna lica i preduzetnici dužni su da uredno čuvaju računovodstvene isprave, poslovne knjige i finansijske izveštaje i da opštim aktom odrede odgovorna lica i poslovne prostorije za njihovo čuvanje, kao i način čuvanja. Finansijski izveštaji i izveštaji o izvršenoj reviziji čuvaju se 20 godina. Dnevnik i glavna knjiga čuvaju se 10 godina. Pomoćne knjige čuvaju se pet godina. Trajno se čuvaju isplatne liste ili analitičke evidencije zarada ako predstavljaju bitne podatke o zaposlenom. Pet godina se čuvaju isprave na osnovu kojih se unose podaci u poslovne knjige. Pet godina se čuvaju isprave platnog prometa u ovlašćenim finansijskim institucijam a platnog pro-

34


meta. Dve godine se čuvaju prodajni i kontrolni blokovi, pomoćni obrasci i slična dokumentacija. Pri otvaranju postupka likvidacije ili stečaja, računovodstvene isprave i poslovne knjige zapisnički se predaju likvidacionom, odnosno stečajnom upravniku. Revizija u privrednom društvu. Kod akcionarskog društva biće reči o unutrašnjem i spoljnom nadzoru nad poslovanjem društva. U pravnom licu kroz internu reviziju se ispituje, ocenjuje i prati adekvatnost i efikasnost računovodstvenog sistema i sistema intem ih kontrola. Sistem internih kontrola obuhvata sve procedure i postupke koje je rukovodstvo pravnog lica utvrdilo u cilju obezbeđenja urednog i efikasnog poslovanja p ravn oglica, pridržavanja utvrđene politike rukovodstva, očuvanja integriteta sredstava, sprečavanja i otkrivanja kriminalnih radnji i grešaka, prim ene zakonskih propisa, tačnosti i potpunosti računovodstvenih evidencija, kao i blagovremenog sastavljanja pouzdanih finansijskih informacija. Revizija redovnih godišnjih finansijskih izveštaja obavezna je za velika i srednja pravna lica, kao i za mala pravna lica koja javnom ponudom izdaju hartije od vrednosti ili čijim se hartijama trguje na organizovanom tržištu hartija od vrednosti. Pravna lica, prem a Zakonu o računovodstvu i reviziji, razvrstavaju se na m ala, srednja i velika, u zavisnosti od prosečnog broja zaposlenih, godišnjeg prihoda i vrednosti imovine utvrđene na dan sastavljanja finansijskih izveštaja u poslovnoj godini. U sldadu s tim, u srednja pravna lica razvrstavaju se ona pravna lica koja na dan sastavljanja finansijskih izveštaja ispunjavaju najm anje dva od sledećih kriterijuma: 1) da je prosečan broj zaposlenih u godini za koju se podnosi godišnji izveštaj od 50 do 250; 2) da je godišnji prihod od 2.500.000 EUR do 10.000.000 EU R u dinarskoj protivvrednosti; 3) da je prosečna vrednost poslovne im ovine (na početku i na kraju poslovne godine) od 1.000.000 EUR do 5.000.000 EUR u dinarskoj protivvrednosti. Pravna lica koja imaju niže od najnižih iznosa u pokazateljim a kod najm anje dva od navedenih kriterijuma, razvrstavaju se u mala pravna lica, a koja im aju veće iznose od najvećih u polcazateljima kod najmanje dva od navedenih kriterijum a razvrstavaju se u velika pravna lica.

In tem o g revizora odnosno članove odbora revizora bira skupština d m štva. To m ora da bude nezavisno profesionalno lice koje ne zavisi od društva. V ršenje revizije može se poveriti i preduzeću za reviziju. Interni revizori odnosno odbor revizora imaju nekoliko značajnih dužnosti. Oni obaveštavaju skupštinu društva o računovodstvu, izveštajima i finansijskom poslovanju dm štva, usklađenosti poslovanja dmštva sa propisim a, podnose izveštaj skupštini društva na svakoj redovnoj godišnjoj skupštini. U vršenju svojih dužnosti oni mogu pregledati sva dokumenta društva, proveravati njihovu verodostojnost, razmotriti ugovore koje je društvo zaključilo sa direktorom dmštva ili članom nadzornog odbora d m štva. U izvršenju svojih dužnosti interni revizor odnosno odbor revizo-

v. Todorović & R. M. Slijepčević PRIVREDN O PRAVO

35

ra mogu angažovati druga lica stručna za odgovarajuću oblast i odobriti im plaćanje razum nih troškova iz sredstava društva. Registar finansijskih izveštaja Zakonom o računovodstvu i reviziji uspostavlja se Registar finansijskih izveštaja i podataka o bonitetu pravnih lica i preduzetnika u Agenciji za privredne registre. Ti podaci se više ne dostavljaju Narodnoj banci Srbije, već se svi podaci koncentrišu na jednom mestu u Agenciji za privredne registre, koja je dužna da ih čuva deset godina. Pravna lica, odnosno preduzetnici dužni su da redovne godišnje finansijslce izveštaje za izveštajnu godinu dostave Agenciji, po pravilu, najkasnije do kraja februara naredne godine. Finansijski izveštaji obuhvataju: 1) Bilans stanja; 2) Bilans uspeha; 3) Izveštaj o tokovima gotovine; 4) Izveštaj o prom enam a na kapitalu; 5) Napomene uz finansijske izveštaje; 6) Statističld aneks.

Registar finansijskih izveštaja je centralna, javna, jedinstvena elektronska baza podataka iz finansijskih izveštaja, kao i pođataka o bonitetu pravnih lica i preduzetnika, na osnovu kojih se sagledavaju rezultati poslovanja i finansijski položaj pravnih lica i preduzetnika, kao i privredna kretanja u Republici Srbiji. II.PRAVNE FORME PRIVREDNIH DRUŠTAVA Zakon o privrednim društvima uređuje više pravnih formi (oblika) privrednih društava. To su ortačka društva, komanditna društva, društva s ograničenom odgovornošću i akcionarska društva. Nisu pređviđena komanditna društva na akcije, lcakva mogu da postoje prema nekim stranim pravima. Zakon iz 2011. godine ne poznaje više zatvorena akcionarska društva. I preduzetnik je posebni oblik privrednog subjekta koji je uređen u Zakonu o privrednim društvima. Pravna forma privrednog društva je neodvojivi deo njegovog poslovnog imena. Kao što je već bilo reči, pravna forma se u poslovnom imenu označava na sledeći način: 1) za ortačlco društvo: „ortačko društvo" ili skraćenicom ,,o.d.“ ili ,,od“, 2) za kom anditno društvo: „komanditno društvo" ili skraćenicom ,,k.d.“ ili ,,kd“ , 3) za društvo s ograničenom odgovornošću: „društvo s ograničenom odgovornošću" ili skraćenicom „d.o.o.“ ili ,,doo“, 4) za akcionarsko društvo: „akcionarsko društvo" ili skraćenicom „a.d.“ ili ,,ad“. Uz poslovno ime privrednog društva u postupku likvidacije dodaje se oznaka ,,u likvidaciji". U poslovnom imenu preduzetnika mora da bude sadržana oznaka ,,preduzetnik“ ili „pr“.

Pravnu formu društva određuje sam osnivač prilikom osnivanja privrednog subjekta. Da bi privredno društvo moglo biti registrovano u određenoj pravnoj formi, mora da ispunjava zakonske uslove koji se traže za tu pravnu formu, a tiču se organizacije društva, organa upravljanja, kapitala i dr. (npr. ortačko i komanditno društvo ne mogu biti jednočlana društva, a akcionarsko i društvo s ograničenom odgovomošću mogu, akcionarsko

36


društvo ima akcije, a društvo s ograničenom odgovornošću udele, akcionarsko društvo ima statut a nijedna druga forma društva nema statut). Svaki privredni subjekt može menjati svoju pravnu formu, uz ispunjenje zakonom propisanih uslova, o čemu će naknadno biti reči. l. ORTAČKO DRUŠTVO Pojam ortačkog društva. Ortačko društvo je privredno društvo koje osnivaju dva ili više fizičkih lica i/ili pravnih lica radi obavljanja privredne delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom. Članovi ovog društva nazivaju se ortaci i između njih postoje određeni lični odnosi saradnje i poverenja koji ih motivišu da se poslovno udruže u ortačko društvo u kome svaki od njih ima neograničenu solidarnu odgovornost za obaveze društva. Broj ortaka je najčešće mali i uglavnom se svodi na članove iste porodice ili dobre poznanike. Ortačko društvo može da se transformiše u neku drugu formu društva. A ko iz bilo kog razloga u društvu ostane samo jedan ortak, on može da nastavi poslovanje kao preduzetnik, ili može reorganizovati društvo u akcionarsko društvo ili u društvo s ograničenom odgovornošću. Osnivanje ortačkog društva. Društvo se osniva ugovorom o osnivanju, koji naročito mora da sadrži: puno ime i prebivalište fizičkog lica - ortaka, odnosno poslovno ime i sedište pravnog lica - ortaka, njihove matične brojeve, poslovno ime i sedište društva, pretežnu delatnost društva, označenje vrste i vrednosti uloga osnivača. Ugovor o osnivanju društva mora biti sastavljen u pisanoj formi. Potpisuje ga svaki osnivač. Ugovor može biti izmenjen ili dopunjen uz saglasnost svih ortaka, ako tim aktom nije drukčije određeno. Pored osnivačkog akta ortačko društvo može da ima i ugovor ortaka o poslovanju društva i o upravljanju društvom. Ulozi i udeli u ortačkom društvu. Zakon ne određuje koliki mora da bude minimalni ulog osnivača društva. Imajući u vidu neograničenu odgovornost ortaka za obaveze društva, to ne bi bilo neophodno radi zaštite poverilaca. Poslovne partnere ortačkog društva redovno ne interesuje kolika je imovina društva nego kolika je imovina članova društva. Ulog ortaka u ortačko društvo može biti u novcu, stvarima i pravima, a izuzetno i u radu ili uslugama koji su izvršeni ili treba da budu izvršeni. Zakon određuje da ulozi moraju da budu jednaki, što znači da se ulog u radu ili uslugama vrednuje kao ulog u novcu. Ortak koji u imovinu društva ne unese osnivački ulog ili novac prim ljen za društvo, ili koji za sebe uzme novac ili neku stvar društva bez ovlašćenja, duguje društvu kamatu i naknadu štete. Ortaci stiču udele u društvu srazmerne svojim ulozima u društvo.


37

Ortak nije dužan da poveća ulog ođređen osnivačkim aktom društva, ukoliko društvo ostvari gubitak. Smanjenje uloga dozvoljeno je sam o uz saglasnost svih ostalih ortaka. Raspolaganje ortačkim udelom. Prenos udela među ortacim a je slobodan. Svoj udeo u društvu ortak može preneti i trećem licu ili ga založiti, ali samo uz saglasnost ostalih ortaka. U slučaju prenosa udela trećem licu, ostali ortaci imaju pravo prečeg sticanja takvog udela. A ko ostali ortaci ne daju saglasnost za prenos udela, a ne iskoriste m ogućnost prečeg sticanja, prenos može biti izvršen i bez saglasnosti. U slučaju prenosa udela prenosilac i sticalac udela odgovaraju neograničeno solidarno prema društvu za sve obaveze prenosioca udela na dan registracije prenosa udela. Promena članstva u društvu m ora biti upisana u registar privrednih društava. Odlučivanje u ortačkom društvu. Odluke o redovnoj delatnosti društva donose se većinom od ukupnog broja glasova ortaka. Saglasnost svih ortaka potrebna je za odluke o pitanjima koje su izvan redovne delatnosti društva, kao i za odluku o prijemu novog ortaka u društvo. O rtaci kod kojih postoji sukob interesa u odnosu na odluku koja se donosi ne učestvuju u glasanju za donošenje takve odluke. Pošto su ulozi svih ortaka u društvo jednaki, odluke o redovnom poslovanju društva se donose ,,po glavama“. Poslove ortačkog društva, koji spadaju u redovno poslovanje društva, ima pravo da vodi svaki ortak (poslovođenje). Ali, osnivačkim aktom društva ili ugovorom ortaka može poslovođenje biti preneto na jed n o g ili više ortaka. U takvom slučaju ostali ortaci nemaju pravo na poslovođenje. Ako više ortaka ima pravo na vođenje poslova društva, oni m oraju da postupaju zajedno, osim ako bi odlaganje donošenja odluke prouzrokovalo štetu društvu. Poslovođenje obuhvata ovlašćenje za obavljanje pravnih poslova i drugih radnji koji se redovno vrše pri obavljanju delatnosti društva. Ostale poslove poslovođa može obavljati samo uz saglasnost svih ortaka društva. Ortak ovlašćen na poslovođenje može to ovlašćenje preneti na drugog ortaka ili treće lice, ako se s tim saglase svi ortaci društva, s tim što u tom slučaju odgovara za radnje novog poslovođe kao da ih je sam preuzeo. Poslovođa može otkazati poslovođenje uz otkazni rok koji je određen osnivačkim aktom ili ugovorom ortaka. Za to treba da postoje opravdani razlozi, što cene ostali ortaci. Odlukom suda može po tužbi društva ili ostalih ortaka poslovođi biti oduzeto ovlašćenje za poslovođenje, ako se utvrdi da poslovođa nije sposoban da vodi poslove društva ili da čini težu povredu dužnosti u vezi sa poslovođenjem. Odgovornost društva i ortaka. Ortačko društvo odgovara za svoje obaveze celokupnom imovinom. Za obaveze društva neograničeno solidar-

38


no odgovaraju i ortaci, celokupnom svojom imovinom, dakle i imovinom koju nisu uneli u društvo. Društvo svojom imovinom ne odgovara za obaveze ortaka koje su oni preuzeli u svoje ime. Ako poverilac društva zahteva od ortaka ispunjenje obaveze društva ortak prem a njem u može istaći lične prigovore, kao i prigovore koje može istaći i samo društvo, a takođe može odbiti ispunjenje obaveze ako poverilac može nam iriti svoje potraživanje kompenzacijom sa društvom. Lice koje posle osnivanja društva stekne svojstvo ortaka odgovara za obaveze društva kao i postojeći ortaci, uključujući i obaveze nastale pre njegovog pristupanja društvu. Prava ortaka. Ortaci imaju pravo na odlučivanje. Svaki ortak ima, po pravilu, jedan glas, a odluke donose jednoglasno. Ortak ovlašćen za poslovođenje ima pravo na naknadu neophodnih troškova koje je imao u vođenju poslova društva. Takvi troškovi se smatraju rashodom društva. Ortak ima pravo na dobit. Dobit društva na kraju poslovne godine raspodeljuje se ortacim a na ravne delove. Tako se raspodeljuje i gubitak društva, ako ga im a. To iz razloga što je udeo članova u društvu isti i što svi solidarno odgovaraju za obaveze društva prema trećim licima. Deo dobiti koji pripada svakom ortaku društvo mu, po pravilu, isplaćuje najkasnije u roku od tri m eseca od dana usvajanja finansijskog izveštaja. Svaki ortak je ovlašćen da samostalno zastupa društvo, ako ugovorom 0 osnivanju nije drugačije određeno. To ovlašćenje mu se može oduzeti odlukom suda, po tužbi društva ili svakog ortaka, u slučaju nesposobnosti da zastupa i zbog teže povrede dužnosti. Svaki ortak im a pravo na informisanje, a poslovođa ortačkog društva dužan je da mu to omogući, a to se prvenstveno odnosi na informacije o poslovanju društva i pregled finansijskih izveštaja. Ortak ima pravo da se lično inform iše o stanju i poslovanju društva, kao i na pristup i kopiranje poslovnih knjiga i druge dokumentacije društva, o svom trošku. Prestan ak ortačkog društva i ortačkog statusa. Ortačko društvo prestaje brisanjem iz registra privrednih subjekata u slučaju: likvidacije društva (zbog: isteka vremena na koje je osnovano, odluke ortaka, sudske odluke, otvaranja stečaja nad ortakom koji je pravno lice, ako se društvo svede sam o na jednog ortaka), zaključenja stečaja nad ortačkim društvom 1 u slučaju statusnih promena. Po tužbi nekog od ortaka sud može doneti odluku da društvo prestaje da postoji, kada za to postoje opravdani razlozi. Jedan od takvih razloga jeste ako su bitno porem ećeni odnosi ortaka u društvu, na primer u pogledu učešća u upravljanju društvom. Umesto odluke o prestanku društva, sud m ože isključiti određenog ortaka iz društva. Ortaku prestaje ortački status ako društvo prestane da postoji, istupanjem ortaka iz društva, isključenjem ortaka, smrću ortaka, brisanjem ortaka - pravnog lica iz nadležnog registra.

V. Todorović & R. M. Slijepčević PRIV R E D N O PR A VO

39

Ortak može istupiti iz društva ako podnese drugim ortacima pismeni otkaz na članstvo u društvu. Pismeni otkaz podnosi se najmanje šest meseci pre isteka poslovne godine, ali osnivačkim aktom društva može biti određen i lcraći rok. Udeo ortaka koji istupi iz društva raspoređuje se srazmemo na preostale ortake, a društvo je u obavezi da u roku od šest meseci od dana istupanja isplati ortaku koji istupa iz društva u novcu ono što bi on primio u slučaju likvidacije društva na dan istupanja. Istupajući ortak učestvuje u dobiti i gubitku iz poslova društva koji u vreme njegovog istupanja jo š nisu bili završeni. Solidama odgovornost ortaka koji istupa iz društva, za obaveze društva nastale do dana istupanja, prestaje po isteku perioda od pet godina od dana istupanja, ako ugovorom o osnivanju nije određen duži period. Na isključenje ortaka shodno se primenjuju odredbe Zakona o privrednim društvim a o isključenju člana društva s ograničenom odgovornošću. Poverilac koji ima dospelo potraživanje prema ortaku po osnovu pravnosnažne i izvršne presude ima pravo da u pisanoj formi zahteva od društva da mu isplati u novcu ono što bi ortak primio u slučaju likvidacije društva, ali samo do visine svog potraživanja. U slučaju smrti ortaka, društvo nastavlja da posluje sa njegovim naslednicima kao ortacima, ako je tako predviđeno osnivačkim aktom i uz pristanak naslednika. 2. KOMANDITNO DRUŠTVO Pojam. Komanditno dmštvo je privredno dm štvo koje ima najm anje dva člana, od kojih najmanje jedan za obaveze društva odgovara neograničeno solidarno (komplementar), a najmanje jedan odgovara ograničeno do visine svog neuplaćenog, odnosno neunetog uloga (komanditor). Dakle, komanditno dm štvo ima dve vrste članova - pravnih ili fizičkih lica. Jedno su članovi ili član društva koji su uneli sredstva u imovinu dmštva. To su komanditori. Dm go su član ili članovi dmštva koji nisu uneli sredstva u imovinu dmštva, ali odgovaraju za obaveze dm štva celokupnom svojom imovinom, dakle čak i onim sredstvima koja nisu uneli u imovinu društva. To su komplementari. Dm štvo mora imati najmanje jednog komplementara i jednog komanditora. Komanditori putem komanditnog društva plasiraju svoj kapital i zainteresovani su za dividendu iz uloženog kapitala, a ne i za upravljanje dmštvom, dok komplementari upravljaju dm štvom i zainteresovani su za komanditorov ulog. Komplementari imaju status ortaka ortačkog društva, a na kom anditno društvo primenjuju se odredbe o ortačkom društvu. Imena kom plementara upisuju se u sudski registar. Imena komanditora ne moraju biti upisana u registar, ali se upisuje ukupan iznos njihovih uloga u dm štvo. Osnivanje kom anditnog društva. Komanditno dmštvo osniva se ugovorom koji zaključuju svi komplementari i komanditori. Ugovorom

40


treba odrediti koji ulog u društvo unosi svaki komanditor. Ugovor o osnivanju ovog društva treba da sađrži sve podatke kao i osnivački akt ortačkog društva, uz obaveznu naznaku koji je član društva komplementar, a koji je komanditor. Ulozi i udeli kod komanditnog društva. Nisu propisana minim alna sredstva koja su potrebna za osnivanje društva, iz istog razloga kao kod ortačkih društava. Ulog komplementara može biti u novcu, stvarima i pravima izraženim u novčanoj vrednosti, kao i u radu i pružanju usluga društvu. Ulog komanditora može se sastojati u novcu, stvarima i pravima, ali ne i budućem radu i uslugama društvu (izuzev u izvršenom radu i već pruženim uslugama). Komanditor može slobodno preneti svoj udeo ili deo udela na drugog komanditora ili na treće lice. Svoj udeo u društvu komplementar ne može preneti na drugo lice bez saglasnosti ostalih članova. Prilikom prenosa udela na treća lica, komplementari i komanditori imaju pravo preče kupovine. Odgovornost za obaveze. Komanditno društvo odgovara za svoje obaveze celokupnom svojom imovinom. Komplementar ima položaj člana ortačkog društva. On, kao i ortak, neograničeno solidarno sa društvom odgovara za obaveze društva, upravlja društvom i vodi poslove društva. S druge strane, položaj komanditora liči na položaj člana društva s ograničenom odgovornošću. On odgovara poveriocima kom anditnog društva solidarno sa društvom i nosi rizik za poslovanje društva, i to ograničeno do visine svog uloga. Komanditor ne odgovara za obaveze društva ako je u celini uplatio ulog koji je preuzeo ugovorom o osnivanju. Ako komanditor ne uplati u celini ulog na koji se obavezao ugovorom o osnivanju, on odgovara solidarno sa komplementarima poveriocima društva do visine neuplaćenog odnosno neunetog uloga u društvo. Komanditor može za obaveze društva odgovarati isto kao i komplementar (dakle neograničeno) ako je njegovo ime uz njegov pristanak navedeno u poslovnom imenu društva. Komanditor odgovara neograničeno i za obaveze iz posla koji je za društvo zaključio sa trećim licem ako nije naglasio da istupa kao zastupnik društva ili ako vodi poslovanje društva. Raspodela dobiti i gubitaka. Komanditori i komplementari učestvuju u deobi dobiti i pokriću gubitka društva srazmerno svojim udelima u društvu, ako osnivačkim aktom nije drugačije određeno. Ugovorom o osnivanju društva uređuje se pitanje raspodele dobiti i gubitaka iz poslovanja društva. Komanditor treba da učestvuje u dobiti društva srazmerno svom udelu u društvu. To može da bude određeni procenat od dobiti društva. Za preostali deo dobiti može biti određeno da pripada komplementaru s obzirom na njegovu neograničenu odgovornost za obaveze društva.


41

Poslovođenje. Jedan ili više komplementara vode poslove kom anditnog društva i zastupaju ga. Komanditor ne može vršiti poslovođenje društvom niti ga zastupati. Zato se ova forma privrednih društava koristi ako neko lice želi da se bavi privrednim delatnostima ali ne raspolaže potrebnim sredstvima. Ono može da okupi lica sa potrebnim sredstvim a koja ne žele da odgovaraju za obaveze iz obavljanja privrednih delatnosti. Komanditor se može usprotiviti samo preduzim anju radnji ili zaključenju poslova od strane komplementara koji su van redovnog poslovanja društva, u kom slučaju komplementar ne može preduzeti tu radnju odnosno zaključiti taj posao. Komanditoru se može dati prokura odlukom svih kom plem entara. Prestanakkom anditnog društva. Komanditno društvo ne prestaje u slučaju smrti komanditora, kao ni u slučaju prestanka kom anditora koji nije fizičko lice, jer naslednici, odnosno pravni sledbenici kom anditora stupaju na njegovo mesto. Ako iz komanditnog društva istupe svi kom plem entari, kom anditori imaju pravo da jednoglasno donesu odluku o promeni pravne form e društva u društvo s ograničenom odgovornošću ili u akcionarsko društvo. Ako iz komanditnog društva istupe svi komanditori, kom anditno društvo m ože da nastavi da posluje kao ortačko društvo ili kom anditor m ože postati preduzetnik. Na prestanak komanditnog društva shodno se prim enjuju odredbe o prestanku ortačkog društva. 3. DRUŠTVO S OGRANIČENOM O D G O V O RN O ŠĆU (DOO) Pojam DOO. Društvo s ograničenom odgovornošću je privredno društvo koje za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom im ovinom , a članovi društva ograničeno odgovaraju za obaveze koje je društvo preuzelo u pravnom prometu samo do visine svojih udela u osnovnom kapitalu društva, ali ne i ostalom svojom imovinom. Karakteristike ovog društva su, prema tome, sledeće: Društvo s ograničenom odgovornošću stiče status pravnog lica upisom u registar privrednih subjekata kod Agencije za privredne registre. Svojstvo člana društva stiče se danom registracije vlasništva nad udelom, a prestaje danom registracije prestanka svojstva člana. Članovi društva mogu da budu jedno ili više pravnih ili fizičkih lica (jednočlano i višečlano društvo). Zakon ne predviđa ograničenje u pogledu broja članova društva (po ZPD iz 2004. moglo najviše 50 članova). Naim e, ukoliko članovi društva smatraju da će društvo uspešno poslovati i ukoliko društvo ima veliki broj članova, nema razloga da zakonodavac postavlja ograničenja volje članova društva. Društvo s ograničenom odgovornošću ima osnovni kapital koji predstavlja zbir uloga svih članova. Svaki član može imati samo jedan ulog i ulozi ne moraju biti jednaki.

42


Društvo je samostalni pravni subjekt, koji ima svoju imovinu koja je odvojena od lične imovine članova društva. Za preuzete obaveze celokupnom svojom imovinom odgovara društvo, ali ne i članovi društva (sem u slučaju probijanja pravne ličnosti), već oni samo snose rizik za poslovanje društva do visine svog uloga u društvo. Dakle, poverilac društva nije istovremeno poverilac i člana drUštva i obrnuto, ali poverilac društva može naplatiti svoje potraživanje putem prinudnog izvršenja nad udelom člana društva u društvu. Jedno lice m ože biti osnivač više društava s ograničenom odgovornošću, uz poštovanje pravila o zabrani konkurencije Raspodela dobiti društva zavisi od udela svakog člana u osnovnom kapitalu društva. Zato se takva društva smatraju društvima kapitala. Veći udeo daje članu veća prava u raspodeli dobiti društva. U pogledu niza pitanja kod društva s ograničenom odgovornošću prisutni su i elementi društava lica (intuitu personae). Zato su u njima često spojena upravljačka i vlasnička prava, tj. sami članovi društva neposredno i upravljaju društvom. Osnovni akt društva s ograničenom odgovornošću je njegov osnivački akt (društvo nem a statut). Osnivanje DOO. Osnivač, odnosno osnivači društva osnivaju društvo usvajanjem osnivačkog akta (odluka kod jednočlanog ili ugovor kod višečlanog društva). Taj akt mora da sadrži odredbe koje mora da sadrži osnivački akt svakog privrednog društva: identifikacione podatke o osnivačima, poslovno im e i sedište društva, pretežnu delatnost društva, ukupan iznos osnovnog kapitala. Osnivački akt mora da sadrži iznos osnivačkog uloga svakog osnivača i opis vrste i vrednosti nenovčanog uloga, vreme uplate odnosno unošenja uloga, kao i procentualni udeo svakog člana u ukupnom osnovnom kapitalu društva. Nenovčani ulog se može sastojati u radu ili uslugam a koje će član izvršiti za društvo. Ulozi članova društva n e m oraju biti jednake vrednosti. U osnivačkom aktu određuju se i organi društva i njihova nadležnost, a može se odrediti i zastupnik društva. Osnivački akt društva s ograničenom odgovornošću menja se običnom većinom glasova svih članova društva, ako osnivačkim aktom nije predviđena veća većina. Ako se izmenom umanjuju imovinska ili upravljačka p rava nekog člana društva (npr. ukida pravo preče kupovine udela, menja skupštinski kvorum , menjaju pravila o isključenju člana ili o imenovanju direktora), odluka o izmenama osnivačkog akta može biti doneta samo uz saglasnost toga člana. Pored osnivačkog akta, članovi društva (ako ih je više) mogu zaključiti p isani ugovor o upravljanju društvom i o poslovanju društva, kao i o drug im pitanjim a za koja smatraju da su od značaja za njihove ođnose u društvu. U slučaju neusklađenosti između osnivačkog akta društva i ugovora članova prim enjuje se osnivački akt društva.

V. Todorović & R. M. Slijepčević PRIVREDN O PRA VO

43

Za njihove uloge društvo ne izdaje članovima hartije od vrednosti. Može izdavati obveznice poveriocima. Troškove osnivanja društva snose osnivači. Osnivačkim aktom može biti određeno da će društvo naknaditi osnivačima troškove osnivanja društva, do iznosa navedenog u aktu. Osnovni kapital DOO. Novčani deo osnovnog kapitala društva s ograničenom odgovornošću mora da iznosi najmanje 100 dinara. N a taj način je Zakon o privrednim društvima omogućio i licima sa skromnim sredstvima da osnivaju društva s ograničenom odgovornošću. Posebnim zakonom za određene delatnosti može se predvideti i veći iznos osnovnog kapitala. Osnovni kapital društva može biti povećan na osnovu odluke skupštine društva. Može biti povećan novim ulozima članova ili drugih lica, ili pretvaranjem raspoloživih rezervi ili dobiti društva u osnovni kapital. Osnovni kapital društva povećava se i prijemom novog člana u društvo. Osnovni kapital povećava se i konverzijom potraživanja prema društvu u osnovni kapital, konverzijom dodatnih uplata u osnovni kapital, kao i statusnim promenama koje imaju za posledicu povećanje osnovnog kapitala. Osnovni kapital društva može biti smanjen odlukom članova skupštine, ali ne ispod zakonom propisanog minimalnog osnovnog kapitala. Odredbe Zakona o privrednim društvima o povećanju i smanjenju osnovnog kapitala akcionarskog društva shodno se primenjuju i na povećanje i smanjenje osnovnog kapitala društva s ograničenom odgovom ošću. Udeli članova u DOO. Clan društva može imati samo jedan udeo u društvu. Ako član društva stekne više udela, ti udeli se spajaju, novi se pripisuju već postojećim udelima i zajedno čine jedan udeo. Član društva stiče udeo u društvu srazm em o vrednosti njegovog uloga u ukupnom osnovnom kapitalu društva, osim ako aktima društva nije drukčije određeno. Po svojoj pravnoj prirodi udeli nisu hartije od vrednosti. Udeli se ne m ogu sticati, niti se njima može raspolagati upućivanjem javne ponude u smislu zakona kojim se uređuje tržište kapitala. Zabranjeno je zalaganje udela člana društva u korist društva čiji je član. Udeo može pripadati većem broju lica (suvlasnici udela), koja svoja glasačka prava u društvu ostvaruju preko zajedničkog punomoćnika. Skupština društva može povući i poništiti udeo člana društva samo u slučajevima i na način izričito predviđen aktima društva važećim u vrem e sticanja tog udela.

Prava člana društva po osnovu udela su: pravo glasa u skupštini, pravo učešća u dobiti društva, pravo učešća u likvidacionom ostatku i dr. Društvo s ograničenom odgovornošću nije više dužno (kao što je bilo po Zakonu o privrednim društvima iz 2004. godine) da vodi knjigu udela svojih članova, jer se ionako svi podaci o društvu nalaze u Agenciji za privredne registre, odnosno Centralnom registru. — Sopstveni udeli DOO. Sopstvenim udelom društva smatra se udeo ili deo udela koji društvo, na osnovu odluke skupštine, stekne od svog člana, a to može biti: 1) besteretnim pravnim poslom; 2) po osnovu

44

PRIRUČNIIC ZA POLAGANJE PRAVOSUDNOGISPITA

isključenja člana društva; 3) po osnovu istupanja člana društva; 4) otkupom udela ili dela udela od člana društva; 5) prinudnim otkupom udela prem inulog člana; 6) po osnovu statusne promene, u skladu sa Zakonom. Društvo ne može sticati sopstveni udeo tako da ostane bez članova društva. Jednočlano društvo ne može sticati sopstveni udeo. Društvo može sopstveni udeo: raspodeliti članovima društva, u skladu sa odlukom skupštine društva, preneti članu društva ili trećem licu uz naknadu, u kom slučaju svaki član društva ima pravo preče kupovine srazmerno visini svog udela. Društvo može sopstvene udele poništiti, kada je u obavezi da sprovede postupak smanjenja osnovnog kapitala. Sopstveni udeli ne daju društvu pravo glasa, niti pravo na učešće u dobiti i ne računaju se u kvorum skupštine. — Prenos udela - pravo preče kupovine. Prenos udela je slobodan, s tim što osnivačkim aktom društva može biti određeno i drugačije, npr. da se prenos uslovi saglasnošću skupštine društva i sl. Svoj udeo u društvu s ograničenom odgovornošću član društva može preneti na drugo lice. Prenos udela se vrši cesijom. Sticalac udela može da bude član društva ili neko lice koje nije član društva. Ako neko lice koje nije član društva stekne udeo u društvu, postaje član društva. Udeo može da bude prenet u celini ili delimično, na jedno ili na veći broj lica. Član društva/prenosilac udela obavezan je da pre prenosa udela trećem licu svoj udeo ponudi drugim članovima društva koji imaju pravo preče kupovine udela. Ukoliko više članova društva želi da otkupi takav udeo, oni će se sporazumeti o tome kako će udeo biti podeljen. Ukoliko se ne mogu sporazumeti, udeo će se podeliti između njih srazmerno visini njihovih udela u društvu. U slučaju povrede prava preče kupovine, član društva može tužbom nadležnom sudu zatražiti poništaj ugovora o prenosu udela i obavezivanje tuženog člana društva na prenos udela tužiocu, u roku od 30 dana od dana saznanja za zaključenje ugovora o prenosu udela. Pravo preče kupovine može se isključiti osnivačkim aktom. Udeo se prenosi ugovorom u pisanoj formi sa overenim potpisima prenosioca i sticaoca. Prenosilac udela solidarno odgovara sa sticaocem udela za obaveze prema društvu, prema stanju na dan prenosa udela. Osnivačkim aktom može se predvideti da se udeo u društvu može preneti na treće lice koje nije član društva samo uz prethodnu saglasnost društva. — Prodaja udela u izvršnom postupku. U slučaju prodaje udela u izvršnom postupku, ili u postupku sudskog ili vansudskog namirenja, Zakon o privrednim društvima predviđa da članovi društva koji imaju pravo preče kupovine u odnosu na taj udeo zadržavaju to pravo. Ako je osnivačkim aktom predviđeno pravo dm štva na davanje prethodne saglasnosti na prenos uđela, saglasnost dmštva za prodaju udela u tom slučaju nije potrebna, ali društvo ima pravo na određivanje kupca udela.


45

— Prinudni otkup udela od naslednika. U slučaju sm rti člana društva naslednici tog člana stiču njegov udeo u sklađu sa Zakonom o nasleđivanju, s tim što se osnivačkim aktom može predvideti drugačije. Kako je kod društva s ograničenom odgovornošću izražen lični odnos, Zakonom je mogućnost da društvo osnivačkim aktom predvidi pravo društva ili jednog ili više članova društva da u roku od šest meseci od dana sm rti člana društva, a najkasnije u roku od tri meseca od dana registracije naslednika preminulog člana društva, donesu odluku o prinudnom otkupu udela od njegovih naslednika. — Deoba i zalaganje udela. Udeo člana društva m ože se podeliti po osnovu ugovora o prenosu dela udela, po osnovu pravnog sledbeništva, ugovorom o podeli udela između suvlasnika i dr. Član društva može založiti udeo ili deo udela, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaloga na pokretnim stvarima upisanim u registar. Osnivačkim aktom može se isključiti deoba i zalaganje udela. Dodatne uplate članova DOO. Društvo može doneti odluku o obavezi članova da, pored uplate upisanog osnovnog kapitala, izvrše dodatne uplate u društvo, ako je tako određeno osnivačkim aktom društva ili ugovorom članova društva. Dodatne uplate srazmerne su udelim a članova, a karakteristične su za dugoročnije planove koji zahtevaju veća sredstva društva. Odluka o dodatnim uplatama m orabiti doneta jednoglasno. Dodatne uplate mogu biti samo u novcu i njima se ne povećava osnovni kapital društva. Specifičnost dodatnih uplata ogleda se pre svega u nepostojanju zakonslcog roka za dodatnu uplatu, kao što je to slučaj kod osnovnog kapitala, u kom slučaju taj rok iznosi dve godine. N euplata dodatnih uloga može da predstavlja osnov za isključenje člana iz društva u kom slučaju odluku o tome donosi skupština društva. Dodatne uplate mogu se vratiti članovima društva sam o ako nisu neophodne za pokriće gubitaka društva ili za namirenje poverilaca društva. Zajam. Član društva ili sa njime povezano lice m ože društvu dati zajam u svako doba. U postupku stečaja, član društva ili sa njim e povezano lice koje je društvu dalo zajam, osim lica koja se u olcviru svoje redovne delatnosti bave davanjem kredita ili zajmova, smatraće se za lice koje je prihvatilo da bude isplaćeno nakon stečajnih poverilaca društva u smislu zakona kojim se uređuje stečaj. Raspodela dobiti i isplate članovima DOO. Članovi društva imaju određena imovinska prava u društvu, i to: pravo učešća u dobiti društva (dividenda) i pravo učešća u raspodeli likvidacione ili stečajne mase, koja u slučaju prestanka društva, ostane nakon podmirenja obaveza društva. Isplata dobiti društva vrši se članovima društva srazm erno njihovom udelu u osnovnom kapitalu društva u vrem e donošenja odluke društva o takvoj isplati. Osnivačkim aktom, međutim, može biti određeno i drugačije.

46


Raspodela dobiti članovima društva s ograničenom odgovornošću vrši se po odredbama Zakona o privrednim društvima o isplati dividende i m eđudividende akcionarima. Godišnja dobit društva utvrđuje se nakon usvajanja finansijskih izveštaja za tu poslovnu godinu, i odlukom skupštine društva raspoređuje se za pokriće gubitaka i za zakonske rezerve, a nakon toga preostali deo dobiti može se rasporediti za tzv. statutarne rezerve i za dividendu. Skupština društva donosi odluku o isplati dividende. Član društva koji steknepravo na određenu isplatu iz dobiti društva postaje poverilac društva. Dividenda se može isplatiti u novcu ili povećanjem visine udela u društvu. Ako su finansijski rezultati društva povoljni, društvo može u bilo koje vrem e između redovnih sednica skupštine svojim članovima plaćati privrem enu dividendu (međudividenda). Društvo može statutom utvrditi tzv. dan dividende, kao dan kad se utvrđuje spisak članova koji polažu pravo na dividendu i isplata dividende. D ruštvo ne m ože vršiti plaćanja svojim članovima ako bi posle plaćanja bilo pogoršano im ovinsko stanje društva i onem ogućeno da društvo plaća svoje dugove čija se dospelost očekuje. Direktor, kao i član nadzornog odbora ako je upravljanje društvom dvođom no, dužni su da o takvoj situaciji obaveste skupštinu đruštva, a ako to ne učine odgovorni su članovim a društva i poveriocima za štetu koja nastane usled izvršene raspodele dobiti. Skupština je obavezna da zaštiti imovinu društva i poverioce i iz raspodele isključi utvrđeni deo dobiti. Članovi društva kojima je društvo izvršilo nedopuštene isplate, neograničeno solidarno odgovorni su društvu za vraćanje primljenih iznosa, alco su znali ili su s obzirom na okolnosti morali znati da su isplate nedopuštene.Društvo od njih m ože tražiti povraćaj isplata u rolcu od deset godina.

Povraćaj isplata od savesnog člana društva može se zahtevati samo ako je to neophodno za podmirenje zahteva poverilaca društva, u roku od pet godina. U istom roku su neograničeno solidarno odgovorni društvu za povraćaj izvršenih isplata i direktori i članovi nadzornog odbora koji su odobrili isplatu i društvo ih ne može osloboditi te obaveze. U pravljan je DOO-om. Član, odnosno članovi društva s ograničenom odgovornošću imaju pravo da učestvuju u upravljanju društvom. Upravljanje društvom može biti organizovano lcao jednodomno ili dvodom no.U slučaju jednodom nogupravljanja, organi društva su: 1) skupština; 2) jed an ili više direktora. U slučaju dvodomnog upravljanja, organi društva su: 1) skupština; 2) nadzorni odbor; 3) jedan ili više direktora. 1. Skupština DOO. U višečlanim društvima s ograničenom odgovornošću svi članovi društva čine skupštinu članova. U jednočlanim društvim a ovlašćenja skupštine vrši jedini član ili od njega ovlašćeno lice. A ko zakonom , osnivačkim alctom ili ugovorom članova društva nije drukčije određeno, skupština članova odlučuje naročito: 1) donosi izm ene osnivačkog akta, 2) usvaja finansijske izveštaje i donosi odluke o načinu pokrića gubitaka i raspodeli dobiti članovim a društva, 3) odlučuje o povećanju i smanjenju osnovnog kapitala društva, sticanju sopstvenih udela i povlačenju i poništenju udela, kao i 0 emisiji obveznica, 4) odlučuje o izboru i razrešenju direktora ili članova upravnog odbora društva i utvrđivanju njihove naknade, odnosno zarade, 5) nadzire rad direktora, ako je upravljanje društvom jednodom no, 6) od luču je o im enovanju revizora i utvrđuje naknadu za njegov rad, 7) bira


47

i razrešava članove nadzornog odbora i usvaja izveštaje, ako je upravljanje društvom dvodomno, 8) daje prokuru i poslovno punomoćje, 9) odlučuje o dopunskim ulozim a od strane članova društva, 10) odlučuje o istupanju i isključenju člana iz društva, prijemu novog člana i prenosu udela na treća lica kada je odobrenje društva potrebno, 11) donosi odluke o statusnim promenama, promeni pravne forme i prestanku društva, 12) odobrava pravne poslove članova društva, direktora i drugih lica kada je takvo odobrenje neophodno, 13) odlučuje o sticanju, prodaji, davanju u zakup ili drugom raspolaganju imovinom društva, 14) obrazuje ogranke društva; 15) odobrava poslove zaključene pre registracije društva, u vezi sa osnivanjem društva; 16) odlučuje o pokretanju postupka likvidacije i stečaja, o imenovanju likvidacionog upravnika i potvrđivanju likvidacionog bilansa, 17) donosi poslovnik o svom radu 18) vrši druge poslove u skladu sa zakonom i osnivačkim aktom.

Sednice skupštine mogu biti redovne i vanredne, a saziva ih direktor društva ili nadzorni odbor. Redovna skupština održava se jednom godišnje, najkasnije u roku od šest meseci nakon završetka poslovne godine radi usvajanja finansijskih izveštaja i odlučivanja o raspodeli dobiti. Vanredna sednica skupštine saziva se prema potrebi. Obavezno se saziva ako društvo posluje sa gubitkom usled kojeg je vrednost neto imovine društva postala m anja od 50% osnovnog kapitala društva, kao i ako to u pisanom obliku zahtevaju članovi društva koji imaju najm anje 5% osnovnog kapitala društva. Za održavanje skupštine društva potrebno je prisustvo većine od ukupnog broja glasova članova društva (kvorum). Odluke se donose prostom većinom broja glasova prisutnih članova koji imaju pravo glasa, ako osnivačkim aktom ili ugovorom članova društva nije određeno da se odluke donose većinom glasova svih članova. Dvotrećinska većina se traži kad skupština odlučuje o povećanju ili smanjenju osnovnog kapitala, statusnim promenama društva, promeni pravne forme, likvidaciji društva, pokretanju stečaja, raspodeli dobiti, načinu pokrića gubitaka i o sticanju sopstvenih udela u društvu. Glasanje na sednici skupštine društva je javno. Član dmštva ima pravo da putem pisanog punomoćja ovlasti bilo koje poslovno sposobno lice da u njegovo ime učestvuje u radu skupštine društva, uključujući i pravo da u njegovo ime glasa (punomoćje za glasanje). Svaka odluka skupštine društva unosi se u zapisnik koji vodi predsednik skupštine, odnosno zapisničar ako ga imenuje predsednik skupštine. Sednice skupštine članova društva mogu se održavati korišćenjem konferencijske veze ili druge audio i vizuelne komunikacijske opreme (video-link, telefon, faks i dr), tako da svi članovi mogu da se istovremeno čuju i međusobno razgovaraju. 2. Direktor DOO. Društvo ima obavezno jednog direktora, a osnivačkim aktom ili odlukom društva može se odrediti i više direktora. Direktori su zakonski zastupnici društva. Direktor može biti član društva ili lice koje nije član društva. Direktor se registruje u Agenciji za privredne registre.

48


Direktora imenuje skupština, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, a prilikom osnivanja društva može biti imenovan i osnivačkim aktom. Direktor vodi poslove društva. Kad društvo ima više direktora oni vode poslove društva zajednički i zastupaju društvo zajednički. U društvu u kom e je upravljanje jednodomno, direktori obavljaju sve poslove koji nisu u nadležnosti skupštine. U društvu u kome je upravljanje dvodomno, direktori obavljaju sve poslove koji nisu u nadležnosti skupštine i nadzornog odbora. Direktor društva naročito je nadležan za: 1) zastupanje društva i vođenje poslova društva; 2) utvrđivanje predloga poslovnog plana; 3) sazivanje sednica skupštine članova društva; 4) sprovođenje odluka skupštine članova, 5) uredno vođenje poslovnih knjiga društva i unutrašnji nadzor nad poslovanjem društva. Direktor je odgovoran za tačnost finansijskih izveštaja društva.

Skupština društva može razrešiti direktora pri čemu ne moraju biti navedeni razlozi za razrešenje. To jednostavno znači da su članovi društva u njih izgubili poverenje. Razrešenje direktora ne utiče na njegova prava posle razrešenja koja ima po osnovu posebnog ugovora sa društvom. Direktor ima pravo na naknadu za svoj rad, a može imati i pravo na stimulaciju putem dodele udela u društvu. 3. Nadzorni odbor DO O . Ako je upravljanje društvom dvodomno, ono pored skupštine i direktora, ima i nadzomi odbor, koji nadzire rad direktora. Član nadzornog odbora mora da ispunjava uslove propisane ovim zakonom za direktora akcionarskog dm štva i ne sme biti zaposlen u dm štvu. Predsednika i članove nadzomog odbora bira skupština, a prilikom osnivanja mogu biti imenovani i osnivačkim aktom. Clanovi nadzornog odbora imaju pravo na naknadu za svoj rad. U delokrug nadzom og odbora spada: 1) određuje poslovnu strategiju društva, 2) bira i razrešava direktora i nadzire njegov rad, 3) vrši unutrašnji nadzor nad poslovanjem direktora, 4) vrši nadzor nad zakonitošću rada društva, 5) predlaže skupštini izbor revizora i daje mu naloge za rad, 6) kontroliše raspodelu dobiti i vrši druge poslove.

Nadzorni odbor daje prethodnu saglasnost za zaključenje pravnih poslova koji se odnose na sticanje, otuđenje i opterećenje udela i nepokretnosti, kao i za uzimanje kredita. Pitanja iz nadležnosti nadzornog odbora ne mogu se preneti na direktore dmštva. Nadzorni odbor obavezan je da skupštini društva jednom godišnje podnese u pisanoj formi izveštaj o poslovanju dm štva i sprovedenom nadzoru nad radom direktora. Nadzorni odbor društva niora na prvoj sednici doneti poslovnik o svom radu. Kvomm za rad nadzornog odbora čini većina od ukupnog broja njegovih članova, a odluke se donose većinom glasova prisutnih članova. Nadzorni odbor društva održava najmanje četiri sednice godišnje. Nadzorni odbor može formirati komisije kao pomoćna radna tela. Pored redovnih sednica nadzorni odbor može održavati i vanredne sednice koje saziva predsednik po sopstvenoj inicijativi ili na zahtev člana


49

nadzornog odbora. Sednice se mogu održavati i putem telefonske konferencijske veze između članova odbora. Na pitanja razrešenja i ostavke članova nadzornog odbora društva s ograničenom odgovornošću, njihove odgovornosti i naknade za njihov rad, shodno se primenjuju odredbe Zakona kojima se uređuju ta pitanja u akcionarskom društvu. Prestanak svojstva člana — Istupanje i isključenje člana DOO. Članu društva prestaje to svojstvo smrću, istupanjem iz društva, isključenjem iz društva, prenosom celokupnog udela i povlačenjem i poništenjem celokupnog udela. Udeo člana društva koji je istupio iz društva postaje sopstveni udeo društva. Član društva može u svako doba istupiti iz društva, bez navođenja razloga za istupanje, ako ne zahteva naknadu za svoj udeo, i pod uslovom da nem a neizmirene obaveze prema društvu, da usled tog čina društvo ne trpi štetu i da se ne narušavaju pravila o poštovanju posebnih dužnosti prem a društvu. Član društva može istupiti iz društva uz saglasnost ostalih članova, ili ako mu ostali članovi ili društvo svojim radnjama i postupcima prouzrokuju štetu, ako je sprečen u ostvarivanju svojih prava u dm štvu, ili mu dm štvo nameće nesrazmeme obaveze. O zahtevu za istupanje, koji se podnosi u pisanoj formi, odlučuje skupština društva u roku od 60 dana od prijema istog. Ako skupština odbije zahtev, član društva ima pravo da u roku od šest meseci pokrene postupak pred sudom i da zahteva da mu se utvrdi prestanak svojstva člana društva i isplati nalcnada za njegov udeo. U posebnoj pamici on može zahtevati i naknadu štete. Udeo Člana društva koji

je istupio iz dmštva postaje sopstveni udeo dmštva. Član dm štva može biti isključen odlukom društva i odlukom suda. Skupština članova može dvotrećinskom većinom isključiti iz članstva u društvu člana koji ni posle naknadnog roka ne izvrši uplatu, odnosno ne unese ulog u dmštvo. Isključeni član ostaje u obavezi da uplati odnosno unese upisani ulog i izvrši dodatne uplate na koje je bio obavezan, ako je to neophodno za namirenje poverilaca dmštva. Isključenjem člana društva udeo tog člana društva postaje sopstveni udeo društva, a isključeni član nema pravo na naknadu za svoj udeo. Društvo može tužbom zahtevati da sud isključi člana društva koji je namerno ili gm bom nepažnjom prouzrokovao štetu društvu, ili koji svojim radnjama otežava poslovanje društva, ili koji ne izvršava propisane posebne dužnosti prema društvu, ili čiji bi dalji ostanak u društvu doveo u opasnost ostvarivanje ciljeva društva. Tužba za isključenje člana društva m ože se podneti u roku od 180 dana od saznanja za razlog isključenja, a najkasnije za tri godine od nastanka razloga za isključenje. Udeo isključenog člana postaje sopstveni udeo društva. U istom subjektivnom roku i isključeni član društva može tužbom nadležnom sudu protiv društva tražiti naknadu vrednosti svog udela, iz imovine društva, odnosno prodajom sopstvenog udela koji je društvo od njega steklo.

50

PRIRUČNIKZA POLAGANJE PRAVOSUDNOGISPITA

Prestanak DOO. Društvo s ograničenom odgovornošću prestaje po osnovu: 1) sproveđenog postupka likvidacije ili prinudne likvidacije, 2) sprovedenog postupka stečaja u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj, 3) statusne prom ene koja ima za posledicu prestanak društva. Društvo može prestati i: istekom vremena za koje je osnovano; odlukom skupštine članova; pravnosnažnom sudskom odlukom kojom se utvrđuje da je registracija društva bila ništava. Na prestanak društva na zahtev člana shodno se primenjuju odredbe koje važe za akcionarsko društvo. A kti i dokum enti DOO. Društvo ima obavezu da trajno čuva sledeće akte i dokum enta: osnivački akt, rešenje o registraciji društva, opšte akte društva, zapisnike sa sednica skupštine i odluke skupštine, akte o obrazovanju ogranaka i drugih organizacionih delova društva, zapisnike sa sednica nadzornog odbora, zaključene ugovore i dr. Društvo je u obavezi da najm anje pet godina čuva: izveštaje direktora i nadzornog odbora, evidenciju o adresam a članova društva, direktora i članova nadzornog odbora. Im ajući u vidu da je kod društva s ograničenom odgovornošću izražen lični odnos među članovima društva Zakonom je propisano da je uprava u obavezi da sva dokum enta i akte društva, finansijske izveštaje društva, kao i druga dokum enta vezana za poslovanje društva ili za ostvarivanje prava članova društva, stavi na raspolaganje svakom članu društva, kao i ranijem članu društva za period u kojem je bio član društva, na njegov pisani zahtev, radi vršenja uvida i kopiranja o svom trošku, tokom radnog vremena. Pravo na pristup aktima i dokumentima društva može biti uskraćeno samo u zakonom propisanim slučajevima: ako postoji opravdana bojazan da bi to pravo bilo iskorišćeno za svrhe suprotne interesima društva, 2) ako bi tim e društvu ili njegovom povezanom društvu mogla biti pričinjena znatna šteta. Član društva lcome je pravo na informisanje i pristup aktima povređeno im a pravo da traži da sud u vanparničnom postupku naloži društvu da postupi po njegovom zahtevu. 4. AKCIONARSKO DRUŠTVO Pojam A D . Akcionarsko društvo je privredno društvo čiji je osnovni kapital podeljen na akcije koje ima jedan ili više akcionara koji ne odgovaraju za obaveze društva, osim u slučaju probijanja pravne ličnosti. Polazeći od te zakonske definicije, najvažnija obeležja ovog društva su sledeća: Akcionarsko društvo (ili deoničko društvo) ima svoju imovinu i sam ostalan je pravni subjekt koji stiče status pravnog lica upisom u registar privrednih subjekata kod Agencije za privredne registre. Sredstva za osnivanje društva pribavljaju se uplatom akcija (deonica) zainteresovanih lica. Nem a ograničenja u pogledu delatnosti, pa akcionarsko društvo može da obavlja bilo koju profitabilnu delatnost.


51

Kod akcionarskog društva nebitna su svojstva i lične karakteristike članova, več je jedino bitan akcionarski kapital, pa zato, zbog lake prenosivosti akcija, u ova društva Iako mogu pristupiti i treća lica. Za akcionarsko društvo nije od značaja ko su imaoci akcija društva. Akcionar može umreti (ako je fizičko lice) ili prestati da postoji (ako je pravno lice), može otuđiti svoje akcije, ali to za akcionarsko društvo nema pravnog značaja. Odnosi u društvu ostaju nepromenjeni, samo što u njima učestvuje novi akcionar. Osnovni kapital akcionarskog društva podeljen je na akcije koje su nominalno izražene u novcu (sa izuzetkom tzv. kvotnih akcija koje nemaju nominalnu vrednost), čini ga zbir nominalnih vrednosti svih akcija, i društvo ga mora držati na nivou minimalne visine osnovnog kapitala propisanog zakonom. U osnovnom kapitalu svaki akcionar učestvuje sa jednom ili više akcija koje je uplatio u društvo prilikom osnivanja društva ili koje je kasnije stekao. Imovina akcionarskog društva potpuno je odvojena od lične imovine akcionara. Zbog odvojenosti imovine akcionarskog društva od imovine akcionara, imaoci akcija ne odgovaraju za obaveze koje je akcionarsko društvo preuzelo u pravnom prometu, niti odgovaraju prema poveriocima. Za preuzete obaveze društvo odgovara celokupnom svojom imovinom. Akcionari za obaveze društva ne odgovaraju svojom ličnom imovinom, već samo snose rizik za poslovanje društva do visine svog akcijskog uloga (sa izuzetkom u slučaju probijanja pravne ličnosti). Rizik se sastoji u tom e što im ulozi mogu propasti ako društvo bude palo pod stečaj. Prava svakog akcionara u društvu zavise od broja akcija koje poseduje u osnovnom kapitalu društva. Zato se akcionarska društva smatraju društvima kapitala. Lica koja su kupila akcije ne mogu uložena sredstva povući iz društva dolc ono postoji. Ali, imalac akcije može je preneti drugom licu.. Prodajna cena može biti i veća od sredstava koja je uložio u društvo, ako društvo uspešno posluje pa je tržišna vrednost akcija veća od njihove nominalne vrednosti. Osnivanje AD. Osnivači akcionarskog društva mogu biti jedno ili više pravnih ili fizičkih lica, kako domaćih, tako i stranih, te prem a broju članova akcionarska društva mogu biri višečlana i jednočlana. Osnivači mogu biti čak i poslovno nesposobna lica koja su zastupana od strane njihovih zakonskih zastupnika. Zakon o privrednim društvima iz 2011. godine napustio je podelu na zatvorena i otvorena akcionarska društva. Za sva akcionarska društva načelno važe ista pravila. Ukoliko akcionarsko društvo, pak, odluči da javnom ponudom izda akcije ili druge hartije od vrednosti dužno je da se pridržava i posebnih odredbi koje u suštini nastoje da povećaju informisanost javnosti i zaštitu manjinskih akcionara, kao i da se pridržava pravila propisanih za tržište kapitala. Sem toga, broj akcionara ne igra nikakvu ulogu u odre-

52


đivanju pravne forme akcionarskog društva. Izlazak na tržište kapitala za svako privredno društvo treba da bude rezultat njegove odluke da na taj način obezbedi finansiranje ili kredibilitet kod poverilaca. A da li će uspeti da ostvari takvu odluku zavisi od njegove spremnosti i sposobnosti da ispunjava zahteve i poštuje pravila propisana za društva čijim se hartijama trguje na uređenom tržištu kapitala, a ne od broja akcionara. Akcionari koji osnivaju društvo potpisuju osnivački akt društva i prvi statut društva, a njihovi potpisi se overavaju. Osnivački akt akcionarskog društva mora da sadrži lične podatke o akcionarima, poslovno ime i sedište društva, pretežnu delatnost društva, iznos osnovnog kapitala, broj akcija, njihovu nominalnu vrednost i rok uplate, opis nenovčanog uloga akcionara, kao i izjavu osnivača da osnivaju akcionarsko pruštvo i preuzimaju obavezu uplate odnosno unosa uloga po osnovu upisanih akcija. Ako akcionari ulažu u osnovni kapital društva uloge u stvarima i pravima, ovlašćeni procenjivač ili procenjivači sastavljaju izveštaj o proceni uloga, i to pre registracije društva. Ulog u društvo ne može biti u radu ili u uslugama društvu. Zakon predviđa da se sva akcionarska društva osnivaju zaključivanjem i registracijom osnivačkog akta, bez javne ponude (tzv. simultano osnivanje), a uz obavezu uplate, odnosno unosa najmanje 25% upisanog osnovnog kapitala na privremeni bančin račun, s tim da Zakonom propisani minimalni novčani iznos osnovnog kapitala (3 miliona dinara) mora biti u celini uplaćen u novcu. Kapital A D . Minimalni novčani deo osnovnog kapitala akcionarskog društva iznosi 3 miliona dinara, a posebnim zakonom može biti predviđen i veći iznos. Osnivački kapital koji je određen u aktu o osnivanju akcionarslcog društva može u toku postojanja društva biti povećan ili smanjen. U takvim slučajevima ne govori se više o osnivačkom kapitalu društva nego o osnovnom kapitalu društva. Osnovni kapital društva može biti povećan ili smanjen više puta. Povećanje osnovnog kapitala akcionarskog društva vrši se odlukom skupštine akcionara. U takvom slučaju menja se statut društva. Osnovni kapital može se povećati: novim ulozima, iz neraspoređene dobiti i rezervi društva raspoloživih za te namene (povećanje iz neto imovine društva), kao rezultat statusne promene i dr. Povećanje se vrši iz eksternih ili iz internih izvora. O eksternim izvorima je reč ako se povećanje osnovnog kapitala vrši izdavanjem nove serije akcija, dakle novim ulozima u osnovni kapital društva. Može se izvršiti i pretvaranjem zamenljivih obveznica u akcije. Zakon o privrednim društvima poznaje javna i nejavna akcionarska društva, pa je moguća i javna (otvorena) i nejavna (zatvorena) emisija akcija. Otvorena emisija je namenjena licima koja prema zakonu nemaju pravo prečeg upisa novih akcija.

V. T o d o r o v ić & R. M. Slijepčević PRIVREDN O PRAVO

53

Akcije iz nove eraisije izdaju se po tržišnoj vrednosti. Povećanje osnovnog kapitala akcionarskog društva novim ulozima može biti izvršeno novčanim ili nenovčanim sredstvima. Zakon predviđa i mogućnost uslovnog povećanja osnovnog kapitala akcionarskog društva. Odluku o uslovnom povećanju osnovnog kapitala može doneti skupština društva prilikom donošenja odluke o em isiji zamenljivih obveznica. Na taj način se omogućava da im aoci zam enljivih obveznica ostvare svoje pravo na zamenu obveznica za akcije. Iznos uslovnog povećanja osnovnog kapitala po pravilu ne može preći polovinu osnovnog kapitala akcionarskog društva koji postoji u momentu donošenja odluke o povećanju. Povećanje osnovnog kapitala iz internih izvora vrši se pretvaranjem rezervi društva ili neraspoređene dobiti društva u osnovni kapital. Za iznos povećanog osnovnog kapitala postojećim akcionarim a izdaju se nove akcije koje se smatraju kao u potpunosti uplaćene. Ili se na postojećim akcijam a upisuje povećana nominalna vrednost. S druge strane, društvo može smanjiti svoj osnovni kapital, i to povlačenjem i poništenjem akcija u posedu akcionara, poništenjem sopstvenih akcija društva i smanjenjem nominalne vrednosti akcija. Odluku o smanjenju osnovnog kapitala donosi skupština tročetvrtinskom većinom glasova akcionara. Prilikom smanjenja osnovnog kapitala svi akcionari m oraju biti u istom položaju. Smanjenje nominalne vrednosti akcija vrši sa za isti procenat ili iznos za sve akcije. Osnovni kapital društva ne sm e biti sm anjen na niži iznos od onog koji je kao minimalan propisan za osnivanje akcionarskog društva. Odluka o smanjenju osnovnog kapitala m ože se sprovesti tek nakon što je društvo isplatilo dospela potraživanja poverilaca. Povećanje osnovnog kapitala i smanjenje osnovnog kapitala upisuju se u Centralni registar, depo i kliring hartija od vrednosti4 (u daljem tekstu: Centralni registar). A k c ije . Osnovni kapital akcionarskog društva podeljen je na akcije. Svaki akcionar učestvuje u osnovnom kapitalu društva sa jednom ili više akcija. Akcija predstavlja hartiju od vrednosti koja glasi n a ime i izražena je u vidu elektronskog zapisa. U savremenim uslovima društvo ne štam pa akcije kao pismene isprave, već ih izdaje u dematerijalozovanoj formi, a bitan preduslov za njihovo sticanje jeste da budu registrovane u Centralnom registru. Akcije i pravni odnosi u vezi sa akcijama su jedna od bitnih karakteristika akcionarskih društava, a uređeni su Zakonom o privrednim društvima i Zakonom o tržištu kapitala. 4 Centralni registar je pravno lice koje se organizuje i posluje kao akcionarsko društvo u skladu sa Zakonom o tržištu kapitala i Zakonom o privrednim društvim a. Udeo državnog kapitala u Centralnom registru ne m ožebiti m anji od 51%.

54


1. Pojam i obeležja akcije. Akcija je dematerijalizovana hartija od vrednosti koja u sebi nosi deo osnovnog kapitala akcionarskog društva i svom im aocu daje određena članska prava u društvu. Jedinstvenu evidenciju akcionara vodi Centralni registar. Sve akcije iste klase imaju jednaku nominalnu vrednost. Bitna karakteristika akcije je njena neograničena prenosivost u pravnom prom etu i mogućnost trgovanja na tržištu kapitala. Prenosom akcije prenose se i svojinska i upravljačka prava u akcionarskom društvu, s tim da se prenos registruje u Centralnom registru. Bitna je i nedeljivost akcije, što znači da se upravljačka prava iz akcije ne m ogu deliti od imovinskih prava i nije ih moguće prenositi razdvojeno. Sva prava iz jedne akcije pripadaju jednom imaocu, s tim što im aoca m ože činiti i više lica (suvlasnici) u kom slučaju oni svoja članska prava ostvaruju preko zajedničkog zastupnika i solidarno odgovaraju za obaveze iz akcije. Zakon o privrednim društvima predviđa da se akcionarom, u odnosu prem a akcionarskom društvu i trećim licima, smatra lice koje je kao zakoniti im alac akcije upisano u Centralni registar, a dan upisa u Centralni registar jeste dan sticanja akcije. Prema Zakonu o tržištu kapitala, akcionar je fizičko ili pravno lice koje posredno ili neposredno poseduje: (1) akcije izdavaoca u svoje ime i za svoj račun; (2) akcije izdavaoca u svoje ime, a za račun drugog fizičkog ili pravnog lica; (3) depozitne potvrde, pri čemu se lice koje poseduje te potvrde smatra akcionarem u odnosu na akcije predstavljene tim depozitnim potvrdama. 2.Vrste akcija. Društvo može izdavati obične (redovne) i preferencijalne (povlašćene, prioritetne) akcije. Obična akcija je takva akcija koja imaocu daje pravo na dividendu, pravo na glasanje u skupštini društva („jedna akcija jedan glas“), pravo preče kupovine akcija narednih emisija i pravo na učešće u imovini društva ako društvo prestane da postoji. Imaocima običnih akcija biće isplaćena dividenda iz dela dobiti akcionarskog društva koji preostane nakon što je isplaćena dividenda imaocima preferencijalnih akcija. Akcionarsko društvo m ora im ati bar jednu običnu akciju. Akcije imaju istu nominalnu vrednost, s tim što za akcije druge i narednih emisija društvo može zahtevati uplatu većeg iznosa od nominalne vrednosti. Akcionarsko društvo može uz izdate akcije im ati i odobrene (neizdate, ovlašćene) akcije. Akcionarsko društvo m ože izdavati obične akcije sa nominalnom vrednošću akcija ili bez nom inalne vrednosti. U pogledu akcija bez nominalne vrednosti merodavna je njihova računovodstvena vrednost. Preferencijalna akcija daje imaocu određena povlašćena prava, pre svega pravo prvenstva prilikom isplate dividende. Postoji kumulativna preferen cijalna akcija koja svojim imaocima daje pravo da im se neisplaćena dividenda kumulira i isplati pre isplate dividende imaocima


55

običnih akcija. Participativna preferencijalna akcija daje imaocu pravo da participira u dividendi koja pripada imaocima običnih akcija. Zamenljiva preferencijalna akcija može se pretvarati u običnu akciju ili u druge klase preferencijalnih akcija. Statutom društva mogu se predvideti i preferencijalne akcije sa obavezom ili pravom društva na njihov otkup. Akcionar sa preferencijalnim akcijama ima pravo učešća u radu skupštine, bez prava glasa. Međutim, on ima pravo jednog glasa po akciji kada se odlučuje o povećanju ili smanjenju broja akcija, kada se menjaju povlašćena prava akcionara, kada se ograničava pravo preče kupovine, kada se vrši nova emisija akcija i dr. Ukupna nominalna vrednost izdatih i odobrenih preferencijalnih akcija ne može biti veća od 50% osnovnog kapitala društva. Akcije sa više vlasnika smatraju se jednim akcionarem. Suvlasništvo na akciji stiče se na osnovu: zakona (nasleđivanjem i sl.), ugovora (poklon, kupoprodaja) i statusnih promena društva. Suvlasnici su dužni da sporazumno odrede zajedničkog punomoćnika. Akcionarsko društvo pored izdatih akcija može da ima i odobrene akcije određene vrste i klase, ako je to predviđeno statutom, s tim što broj odobrenih akcija uvek mora biti manji od polovine broja izdatih običnih akcija. Odobrene akcije mogu se izdavati kod povećanja kapitala društva novim ulozima ili za ostvarivanje prava imalaca zamenljivih obveznica i varanata (više o vrstama akcija, obveznicama, varantima i dr. videti u delu ove knjige o hartijama od vrednosti). 3. Sopstvene akcije. To su akcije koje je od svojih akcionara steklo društvo koje ih je emitovalo ali za njihovu nominalnu vrednost nije smanjilo svoj osnovni kapital. Sticanje sopstvenih akcija je samo izuzetno dozvoljeno, u slučajevim a koji su predviđeni zakonom. Društvo po pravilu ne može biti sam o svoj vlasnik. Društvo ne može u toku emisije sticati svoje akcije ni indirektno, preko drugog lica. Društvo može sticati akcije od svojih akcionara neposredno ili preko trećeg lica koje akcije stiče u svoje ime a za račun društva pod sledećim uslovima: 1) da je skupština donela odluku kojom je dala odobrenje za sticanje sopstvenih akcija; 2) da kao rezultat sticanja sopstvenih akcija neto imovina društva neće biti manja od uplaćenog osnovnog kapitala uvećanog za rezerve koje je društvo u obavezi da održava; 3) da su akcije koje društvo stiče u celosti uplaćene; 4) u slučaju javnog akcionarskog društva, da ukupna nominalna vrednost, odnosno računovodstvena vrednost kod akcija bez nominalne vrednosti tako stečenih akcija, uključujući i ranije stečene sopstvene akcije, ne prelazi 10% osnovnog kapitala društva. Sopstvene akcije ne daju pravo glasa. Sopstvene akcije ne daju pravo na dividendu ili druga primanja, niti mogu biti osnov za plaćanja akcionarima, osim u slučaju smanjenja kapitala.

1 PRIRUČNIK ZA POLAGANJE PRAVOSUDNOG ISPITA

Ne potpadaju pod režim sopstvenih akcija one sopstvene akcije koje je društvo steklo kao posledicu ostvarivanja prava nesaglasnih akcionara, kao posledicu isključenja akcionara, besteretno, kao posledicu statusne promene, po osnovu odluke suda, ako se akcije stiču radi sprovođenja postupka smanjenja kapitala društva. Sopstvene akcije koje je društvo steklo, ono je dužno da ih otuđi ili poništi u roku od jedne ili tri godine, u zavisnosti od osnova sticanja. Ako se sopstvene akcije ne otuđe u tim rokovima, direktor, odnosno nadzorni odbor društva je dužan da ih po isteku roka odmah poništi što ima za posledicu smanjenje osnovnog kapitala društva. 4. Podela i spajanje akcija. Akcionarsko društvo može odlukom skupštine: 1) svaku akciju jedne klase podeliti na dve ili više akcija te klase, uz istovremeno smanjenje njihove nominalne vrednosti tako da osnovni kapital društva ostane nepromenjen; 2) spojiti dve ili više akcija jedne klase u jednu akciju te klase, uz istovremeno povećanje njene nominalne vrednosti tako da osnovni kapital društva ostane nepromenjen. Društvo je u obavezi da u slučaju podele ili spajanja akcija istovremeno izmeni statut. 5 . Nominalna i tržišna vrednost akcija. Nominalna vrednost akcije je vrednost koja je kao takva utvrđena odlukom o izdavanju akcija. Sve akcije iste klase imaju istu nominalnu vrednost. Nominalna vrednost jedne akcije ne može biti niža od 100 dinara. Nominalna vrednost preferencijalnih akcija društva ne može biti niža od nominalne vrednosti običnih akcija tog društva. Zakon predviđa i način utvrđivanja tržišne vrednosti akcija. Tržišna vrednost može se računati kao šestomesečni ponderisani prosek pod uslovom da je u tom periodu ostvareni obim prometa akcijama bio najm anje 0,5%, a u svakom mesecu tog perioda najm anje 0,05% ukupnog broja izdatih akcija te klase. Društvo može, izuzetno, da tržišnu vrednost akcija utvrdi i procenom kad tako odluči skupština društva, dakle i kada se akcijam a ne trguje na tržištu, ali i kada se njima trguje, a procenu vrednosti obavezno sprovodi ovlašćeno stručno lice ili privredno društvo. Predviđen način ustanovljavanja tržišne cene akcije omogućava i veću slobodu pri utvrđivanju em isione cene koja po pravilu ne može biti manja od tržišne, dok u slučaju prve javne ponude ne m ože biti manja od nominalne, odnosno knjigovodstvene vrednosti. Takođe, ostavljena je mogućnost da skupština društva utvrdi raspon u okviru kojeg uprava u skladu sa prilikam a na tržištu može izabrati emisionu cenu.

Kada je reč o emisionoj ceni, to je ona vrednost po kojoj se izdaju akcije i utvrđuje se odlukom o izdavanju akcija. Ona mora biti najmanje jednaka tržišnoj vrednosti, i ne može biti manja od nominalne, odnosno knjigovodstvene vrednosti kod akcija bez nominalne vrednosti. 6. Prenos akcija i prava iz akcija. Akcije se mogu slobodno prenositi, osim ako je statutom društva prenos akcija ograničen pravom preče kupovine ostalih akcionara ili prethodnom saglasnošću društva. Prenos akcija i prava iz akcija javnog akcionarskog društva ne može se ograničiti, a vrši se u skladu sa zakonom koji uređuje tržište kapitala.


57

Kada je reč o društvima koja nisu javna akcionarska društva, prenos se vrši ugovorom koji se zaključuje u pisanoj formi i overava u skladu sa zakonom koji uređuje overu potpisa. 7 . Dividenda. To je deo dobiti akcionarskog društva koji je nam enjen za podelu akcionarima. Odluku o plaćanju dividende donosi redovna skupština akcionarskog društva prilikom usvajanja godišnjeg finansijskog izveštaja o poslovanju društva. Odluku može doneti i nadzorni odbor društva ako je tako određeno osnivačkim aktom društva ili ako ga na to ovlasti skupština akcionara. Dividenda se plaća svim akcionarima srazmerno broju akcija koje poseduju, odnosno broju uplaćenih akcija. Posle donošenja odluke o isplati dividende akcionar postaje poverilac društva za iznos pripadajuće dividende. Dividenda može biti isplaćena u novcu, ili u drugim hartijam a od vrednosti akcionarskog društva (kao što su obveznice), u akcijam a tog društva u drugim društvima ili u drugoj imovini, u skladu sa osnivačkim aktom društva. Upravljanje AD-om . Upravljanje društvom može biti organizovano kao jednodom no ili dvodomno, što je predmet regulisanja u statutu društva. Promena vrste organizacije upravljanja vrši se izm enom statuta. U slučaju jednodomnog upravljanja, organi društva su: l) skupština; 2) jedan ili više direktora, odnosno odbor direktora. U slučaju dvodomnog upravljanja, organi društva su: l) skupština; 2) nadzorni odbor; 3) jedan ili više izvršnih direktora, odnosno izvršni odbor. U jednočlanom društvu funkciju skupštine vrši jedini akcionar društva. 1. Skupština akcionara. Organ preko kojeg akcionari — vlasnici akcija sa pravom glasa učestvuju u upravljanju akcionarskim društvom je skupština akcionara. Skupštinu čine svi akcionari društva. Po pravilu, svaki akcionar ima pravo da lično ili preko punomoćnika učestvuje u radu skupštine. Takav akcionar ima pravo glasa u skupštini, pravo podnošenja predloga i dobijanja odgovora u vezi sa pitanjem iz dnevnog reda, kao i pravo postavljanja pitanja u vezi sa dnevnim redom. Dan akcionara je dan na koji se utvrđuje spisak akcionara koji imaju pravo na učešće u radu sednice skupštine. Nadležnost (delokrug) skupštine akcionara je široko postavljena. Skupština odlučuje o izm enam a statuta društva, o povećanju ili sm anjenju osnovnog kapitala društva, o statusnim promenama društva, o im enovanju i razrešenju direktora i članova nadzom og odbora ako je upravljanje u društvu dvodom no, o prom enam a pravne form e društva u drugu formu društva, usvaja finansijske izveštaje i izveštaje direktora i nadzornog odbora društva, odlučuje o raspodeli dobiti i o pokriću gubitaka društva, odlučuje o izboru i razrešenju članova nadzornog odbora društva, kao i drugim pitanjima koja su predviđena zakonom i statutom društva.

Skupština društva može biti redovna ili vanredna. Redovna skupština održava se jednom godišnje, najkasnije u roku od šest m eseci od završetka

58


poslovne godine, radi usvajanja izveštaja o poslovanju društva, a saziva je direktor ili nadzorni odbor. Vanredna skupština se saziva po potrebi, na zahtev direktora ili nadzornog odbora društva, na zahtev likvidatora društva ako je društvo u likvidaciji, ili po pisanom zahtevu akcionara sa najmanje 5% akcija sa pravom glasa o pitanju predloženom za vanrednu skupštinu. Ako se skupština ne održi u roku propisanom zakonom, akcionar, direktor ili član nadzornog odbora može u roku od tri meseca od isteka roka za održavanje redovne sednice zahtevati da sud u vanparničnom postupku naloži održavanje te sednice. Odluka suda kojom se nalaže održavanje sednice sadrži mesto i vreme održavanja sednice, način oglašavanja održavanja sednice i pozivanja akcionara, kao i dnevni red sednice. Sednice slcupštine akcionara društva mogu se održavati i elektronskim putem, prenosom sednice u realnom vremenu, dvosmernim konferencijskim prenosom , kao i glasanjem elektronskim putem. Svakom akcionaru koji im a pravo glasa u skupštini m ora biti upućen pismeni poziv za sednicu skupštine. Poziv za redovnu sednicu se upućuje najkasnije 30 dana pre dana sednice skupštine, a za vanrednu sednicu najkasnije 21 dan pre održavanja sednice.. Poziv sadrži m esto i vrem e održavanja sednice skupštine, predlog dnevnog reda i predlog odluka o kojim a se odlučuje. Uz poziv se dostavlja odgovarajući materijal za sednicu skupštine. Kad je tako određeno statutom, nije neophodno upućivanje individualnog poziva svakom alccionaru, već je dovoljan poziv na internet stranici društva i poziv u najmanje jed nom dnevnom listu. N a sednici skupštine akcionara m ože se odlučivati samo o tačkam a dnevnog reda koje su uvrštene u dnevni red, a može se raspravljati i o drugim pitanjim a ako se o tom e saglase svi akcionari.

Radom skupštine rukovodi predsednik skupštine izabran na način utvrđen statutom ili predsedavajući skupštine koji se bira na početku sednice. U radu i donošenju odluka na sednici skupštine akcionari učestvuju srazm erno broju akcija kojima raspolažu. Glasanje može biti javno ili tajno. Oni m ogu da glasaju lično ili preko punomoćnika. Jedan akcionar može da im a sam o jednog punomoćnika. Punomoćje se po pravilu daje za jednu sednicu skupštine. Punomoćnik može biti svako poslovno sposobno lice. Banka koja vodi zbirne ili kastodi račune koja se u jedinstvenoj evidenciji akcionara vodi kao akcionar, u svoje ime a za račun svojih klijenata sm atra se punom oćnikom za glasanje u odnosu na te svoje klijente, ali je u obavezi da prilikom pristupanja na sednicu prezentuje pisano punomoćje ili nalog izdat od strane tih klijenata. Ništav je ugovor o glasanju kojim se akcionar ili punom oćnik akcionara obavezuje da će glasati po predlozima ili uputstvim a društva, direktora ili člana nadzornog odbora. Isključeno je pravo glasa akcionaru ako se odlučuje o pitanjima koja se tiču lično njega ili s njim povezanog lica (pokretanje spora, odobravanje poslova). Kvorum za sednicu skupštine akcionara čine akcionari koji poseduju većinu od ukupnog broja akcija sa pravom glasa, ako statutom nije određena veća većina (član 351. ZPD). Ako je sednica skupštine akcionara odložena

V. Todoioviž & R. M. Slijepčević PRIVREDNO PRAVO

59

zbog nedostatka kvoruma, može biti ponovo sazvana sa istim dnevnim redom najkasnije 30 a najranije 15 dana od dana odlaganja sednice. Kvorum na ponovljenoj sednici čini 1/3 od ukupnog broja akcija sa pravom glasa. Ako na sednici skupštine postoji kvorum, odluke se donose običnom većinom glasova akcionara koji su prisutni na sednici lično ili preko punomoćnika, ako statutom nije određena veća većina Svaka akcija daje pravo na jedan glas. Ovo načelo važi bez obzira na to da li se poslovanjem društva imovina društva povećala ili smanjila. Relativna važnost jedne akcije u upravljanju akcionarskim društvom može se promeniti samo ako je društvo povećalo ili smanjilo broj akcija. Svaka odluka skupštine unosi se u zapisnik. Svaki akcionar koji je imao pravo učešća na sednici skupštine može tužbom pokrenuti postupak pred sudom radi pobijanja donete odluke, i to: ako je odluka doneta na sednici skupštine koja nije bila sazvana u skladu sa zakonom i statutom društva, ako je taj akcionar bio onemogućen da učestvuje u radu sednice, ako je odluka suprotna zakonu, osnivačkom aktu ili statutu. Tužbu može da podnese i akcionar koji nije bio propisno pozvan na sednicu skupštine. Postupak po tužbi je hitan. Podnošenje tužbe ne sprečava izvršenje osporavane odluke. Akcionar m ože da traži od društva plaćanje tržišne vrednosti njegovih akcija u više slučajeva: u slučaju promene statuta društva koja pogađaju njegova prava, u slučaju statusnih prom ena društva ili reorganizacije društva u vidu promene pravne forme društva, u slučaju sticanja ili raspolaganja imovinom velike vrednosti, Ova prava ima akcionar koji je imao pravo glasa u skupštini društva ali je ostao u manjini.

2 a. Direktor AD u jednodom nom upravljanju. Kao što je napred rečeno, ukoliko je upravljanje društvom organizovano kao jednodomno organi društva su 1) skupština društva, i 2) jedan ili više direktora, odnosno odbor direktora. Društvo može imati jednog ili više direktora (odbor direktora), a bira ih skupština društva. Javno akcionarsko društvo uvek ima odbor direktora, koji se sastoji od najmanje tri direktora. Direktor može biti svako poslovno sposobno lice, uz uslov da nije osuđivano za krivično delo protiv privrede ili da mu nije izrečena mera bezbednosti zabrane obavljanja delatnosti. jedno lice ne m ože biti direktor ili član nadzornog odbora u više od 5 društava. Ujedno je uvedeno i ograničenje u pogledu trajanja mandata direktora, pa je predviđeno da mandat direktora traje 4 godine sa pravom na ponovni izbor, ali i predviđa se da mu mandat automatski prestaje ako skupština društva ne usvoji finansijske izveštaje. Takođe, kooptacijom se ne može postaviti više od polovine direktora, a svakom direktoru koji je postavljen kooptacijom m andat prestaje na prvoj narednoj sednici skupštine.

Direktori dm štva mogu biti izvršni i neizvršni. Ako društvo ima manje od tri direktora, svaki direktor je izvršni direktor. U javnim akcionarskim društvima, broj neizvršnih direktora mora biti veći od broja izvršnih direktora. Izvršni direktori vode poslove društva i zakonski su zastupnici društva. Ako ih ima više, oni vode poslove i zastupaju društvo zajednički. Neizvršni direktori nadziru rad izvršnih direktora, predlažu poslovnu strategiju društva i nadziru njeno izvršavanje. Dok izvršni direktor može, neizvršni direktor ne može biti lice koje je zaposleno u društvu.

6o


Javno akcionarsko društvo ima najmanje jednog neizvršnog direktora koji je istovremeno i nezavisan od društva (nezavisni direktor). Nezavisni direktor je lice koje nije povezano lice sa direktorima i koje ispunjava određene uslove koji garantuju njegovu nezavisnost (u prethodne dve godine nije bio izvršni direktor ili zaposlen u društvu, nije bio vlasnik više od 20% osnovnog kapitala, nije bio angažovan u vršenju revizije finansijskih izveštaja itd.). Direktori mogu imenovati jednog od izvršnih direktora ovlašćenih za zastupanje društva za generalnog direktora društva. Generalni direktor društva koordinira rad izvršnih direktora i organizuje poslovanje društva. U odboru direktora javnog akcionarskog društva neizvršni direktori čine većinu, jedan od njih je i predsednik odbora i postoji barem jedan nezavisni direktor. Ako je društvo ostalo bez direktora, a novi direktor ne bude registrovan u registru privrednih subjekata u daljem roku od 30 dana, akcionar ili drugo zainteresovano lice može tražiti da sud u vanparničnom postupku postavi privremenog zastupnika društva. Odbor direktora: utvrđuje poslovnu strategiju i poslovne ciljeve društva; vodi poslove društva i određuje unutrašnju organizaciju društva; vrši unutrašnji nadzor nad poslovanjem društva; odgovara za tačnost poslovnih knjiga društva; odgovara za tačnost finansijskih izveštaja društva; daje i opoziva prokuru; saziva sednice skupštine i utvrđuje predlog dnevnog reda sa predlozima odluka; izdaje odobrene akcije, ako je na to ovlašćen statutom ili odlukom skupštine; utvrđuje emisionu cenu akcija; utvrđuje tržišnu vrednost akcija, itd. Odbor direktora može obrazovati komisije koje mu pomažu u radu. Odbor direktora može obrazovati komisije (za imenovanja, za naknade i za reviziju). Odbor direktora javnog akcionarskog društva obavezno obrazuje komisiju za reviziju, koja prvenstveno ispituje primenu računovodstvenih standarda u pripremi finansijskih izveštaja i ocenjuje sadržinu finansijskih izveštaja A ko društvo ima odbor direktora, direktori biraju jednog od direktora za predsednika odbora. Kvorum za rad sednice odbora direktora jeste većina od ukupnog broja direktora. Odbor direktora odluke donosi većinom glasova prisutnih direktora. U javnom akcionarskom društvu predsednik odbora direktora mora biti jedan od neizvršnih direktora. Odbor direktora javnog akcionarskog društva održava najmanje četiri sednice godišnje.

Direktor odgovara društvu za štetu koju mu prouzrokuje kršenjem odredaba ovog zakona, statuta ili odluke skupštine. Zahtev društva za naknadu štete u skladu sa ovim članom zastareva u roku od tri godine računajući od dana nastupanja štete. Direktor ima pravo na naknadu za svoj rad, a može imati i pravo na stim ulaciju putem dodele akcija.

V. Todorović 8c R. M. Slijcpčević PRIVREDNO PRAVO

61

2b.Direktor AD u dvodomnom upravljanju. U koliko je društvo dvodomno, organi društva su: l) skupština društva, 2) izvršni direktor, odnosno izvršni odbor direktora i 3) nadzorni odbor. D ruštvo može imati jednog ili više izvršnih direktora, dok izvršni direktori ne m ogu imati zamenike. Ako društvo ima tri ili više izvršnih direktora, oni čine izvršni odbor direktora. Javno akcionarsko društvo uvek im a najm anje tri izvršna direktora. Direktori mogu biti izvršni i neizvršni. Izvršni direktori vode poslove i zastupaju društvo i za njihovo imenovanje važe opšti uslovi za im enovanje direktora u privrednom društvu. Broj izvršnih direktora određuje se statutom i ne mogu imati zamenike. Imenuje ih nadzorni odbor društva i oni se registruju u Registru privrednih društava. Za preduzim anje značajnijih poslova: raspolaganje udelima, sticanje, otuđenje i opterećenje nepokretnosti, zaduživanje društva uzimanjem kredita, potrebna im je saglasnost nadzornog odbora. Neizvršni direktori nadziru rad izvršnih direktora, predlažu poslovnu strategiju društva i nadziru njeno izvršavanje. Nadzorni odbor može imenovati jednog od izvršnih direktora ovlašćenih za zastupanje društva za generalnog direktora društva. Im enovanje generalnog direktora je obavezno ako u društvu postoji izvršni odbor direktora. Generalni direktor koordinira rad izvršnih direktora i organizuje poslovanje društva. Kad funkciju direktora obavlja izvršni odbor on sam ostalno: vodi poslove društva i određuje unutrašnju organizaciju društva, odgovara za tačnost poslovnih knjiga društva i finansijskih izveštaja društva, priprema sednice skupštine društva i predlaže dnevni red nadzornom odboru, izvršava odluke skupštine i dr. Na društvo koje ima jedn og ili dva izvršna direktora shodno se primenjuju odredbe o izvršnom odboru. Ograničenja u pogledu mandata propisana kod direktora, prim enjuju se i na na mandat izvršnih direktora kao i na mandat članova izvršnog odbora. Izvršni odbor postupa i odlučuje van sednica. 3. Nadzorni odbor AD. Nadzorni odbor postoji u dvodom nom akcionarskom društvu. Članove nadzom og odbora im enuje skupština na predlog: nadzornog odbora, komisije za imenovanje (ako postoji) ili ovlašćenih akcionara (5%). Nadzorni odbor ima najm anje tri člana. Broj članova nadzornog odbora određuje se statutom i mora biti neparan. Članovi nadzornog odbora ne mogu imati zamenike. Članovi nadzornog odbora ne mogu biti izvršni direktori društva niti prokuristi društva. Javno akcionarsko društvo ima najmanje jednog člana nadzornog odbora koji je nezavisan od društva (nezavisni član nadzornog odbora). Članovi nadzornog odbora imenuju se na isti mandat kao i direktori, i mogu ponovo biti imenovani. Član nadzornog odbora m ora da ispunjava iste uslove za imenovanje kao i direktor, u pogledu poslovne sposobnosti, neosuđivanosti i zabrana.

62


N adležnost nadzornog odbora je: da utvrđuje poslovnu strategiju i poslovne ciljeve društva i nadzire njihovo ostvarivanje; nadzire rad izvršnih direktora; vrši unutrašnji nadzor nad poslovanjem društva; utvrđuje finansijske izveštaje društva i podnosi ih skupštini na usvajanje; daje i opoziva prokuru; saziva sednice skupštine i utvrđuje predlog dnevnog reda; utvrđuje tržišnu vrednost akcija, itd. S e k r e t a r A D , Akcionarsko društvo može imati sekretara društva, ako je to određeno statutom (po Zakonu o privrednim drušvtima iz 2004.g. to je bila obaveza društva). Sekretar društva može biti zaposlen u društvu. Sekretara društva imenuje odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno i utvrđuje mu visinu zarade, odnosno naknade za rad i druga prava. Mandat sekretara društva traje 4 godine. N adležnost sekretara akcionarskog društva je: priprema sednica skupštine i vođenje zapisnika; priprema sednica odbora direktora, odnosno izvršnog odbora i nadzornog odbora ako je upravljanje društvom dvodomno, i vođenje zapisnika; čuvanje svih materijala, zapisnika i odluka; komunikaciju društva sa akcionarim a i dr. U nutrašnji i spoljni nadzor u AD. Društvo svojim aktima uređuje način sprovođenja i organizaciju rada unutrašnjeg nadzora poslovanja. U javnim akcionarskim društvima najmanje jedno lice nadležno za unutrašnji nadzor poslovanja m ora ispunjavati uslove propisane za internog revizora u skladu sa zakonom kojim se uređuje računovodstvo i revizija. Poslovi unutrašnjeg nadzora naročito obuhvataju: 1) kontrolu usklađenosti poslovanja društva sa zakonom, drugim propisima i aktima društva; 2) nadzor nad sprovođenjem računovodstvenih politika i finansijskim izveštavanjem ; 3) proveru sprovođenja politika upravljanja rizicima; 4) praćenje usklađenosti organizacije i delovanja društva sa kodeksom korporativnog upravljanja; 5) vrednovanje politika i procesa u društvu, kao i predlaganje njihovog unapređenja. Lice koje rukovodi poslovima unutrašnjeg nadzora dužno je da o sprovedenom nadzoru poslovanja redovno izveštava komisiju za reviziju, a u društvim a koja nem aju kom isiju za reviziju odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno Spoljni nadzor vrši se od strane nezavisnih revizora s kojima društvo zaključuje ugovor. Revizor društva dužan je da, pre zaključenja ugovora o vršenju revizije, a nakon toga najmanje jednom godišnje za vreme trajanja tog ugovora, kom isiji za reviziju javnog akcionarskog društva dostavi: 1) pisanu izjavu kojom potvrđuje svoju nezavisnost od društva; 2) obaveštenje o svim uslugam a koje je u prethodnom periodu, pored revizije finansijskih izveštaja, pružio tom društvu. G odišnji finansijski izveštaji javnih akcionarskih društva obavezno su predm et revizije. M ože se sprovoditi posebna i vanredna revizija. A kcionari koji su predložili sprovođenje posebne ili vanredne revizije neograničeno solidarno su odgovorni za naknadu troškova za njeno spro-


63

vođenje, kao i za naknadu eventualne štete, ako izveštaj revizora pokaže da je predlog za sprovođenje revizije bio neosnovan. Akti i dokumenta AD. Obavezni akti akcionarskog društva su osnivački akt društva i statut. Osnivački akt se donosi jednom, prilikom osnivanja, i nakon toga se, dok društvo postoji, ne može menjati. Statut akcionarskog društva je dinamički normativni akt koji društvo može menjati i prilagođavati svojim potrebama. Akcionarsko društvo je obavezno da u svom seđištu trajno čuva: 1) osnivački akt; 2) rešenje o registraciji osnivanja društva; 3) statut i sve njegove izmene i dopune; 4) opšte akte društva; 5) zapisnike sa sednica skupštine i odluke skupštine; 6) zapisnike sa sednica odbora direktora, odnosno izvršnog odbora i nadzornog odbora ako je upravljanje društvom dvodomno; 7) ugovore koje su direktori, članovi nadzornog odbora ako je upravljanje društvom dvodomno, ili sa njima povezana lica, zaldjučili sa društvom.

Ostala dokumenta, kao što su: godišnji izveštaji o poslovanju društva i konsolidovani godišnji izveštaji, akti 0 obrazovanju svakog ogranka ili drugog organizacionog dela društva, dokumenta koja dokazuju svojinu i druga imovinska prava društva, izveštaji odbora direktora, itd., čuvaju se najmanje pet godina, a zatim sldadište prema propisima o arhivskog građi. Sve akte, finansijske izveštaje i druge dokumente društvo je dužno da stavi na uvid svakom akcionaru, uključujući i ranije akcionare, na pisani zahtev, radi vršenja uvida i kopiranja o svom trošku. S t a t u t a k c io n a r s k o g d r u š tv a s a đ r ž i n a r o č ito : 1) poslovno ime i sedište društva; 2) pretežnu delatnost društva; 3) podatke o visini upisanog i uplaćenog osnovnog kapitala, kao i podatke o broju i ulcupnoj nominalnoj vrednosti odobrenih akcija, ako postoje; 4) bitne elemente izdatih akcija svake vrste i klase u skladu sa zakonom kojim se uređuje tržište kapitala, a kod akcija koje nemaju nominalnu vrednost i iznos dela osnovnog kapitala za koji su one izdate, odnosno računovodstvenu vrednost, uključujući i eventualne obaveze, ograničenja i privilegije vezane za svaku klasu akcija; 5) vrste i ldase akcija i drugih hartija od vrednosti koje je društvo ovlašćeno da izda; 6) posebne uslovi za prenos akcija, ako postoje; 7) postupak sazivanja skupštine; 8) određivanje organa društva i njihovog delokruga, broja njihovih članova, bliže uređivanje načina imenovanja i opoziva tih članova, kao i načina odlučivanja tih organa; 9) druga pitanja za koja je Zakonom o privrednim društvima ili posebnim zakonom određeno da ih sadrži statut akcionarskog društva.

Društvo je dužno da najmanje jednom godišnje izvrši izmene i dopune statuta radi usklađivanja podataka, ako je u prethodnoj godini došlo do promene tih podataka. Statut, kao i njegove izmene i dopune, donosi skupština običnom većinom glasova svih alccionara sa pravom glasa, osim ako je veća većina predviđena statutom. Prestanak AD. Društvo prestaje da postoji brisanjem iz registra privrednih subjekata, po osnovu: 1) sprovedenog postupka likvidacije ili prinudne likvidacije; 2) sprovedenog postupka stečaja u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj; 3) statusne promene koja ima za posledicu prestanak društva.

64


Po tužbi akcionara koji poseduju akcije koje predstavljaju najmanje 20% osnovnog kapitala društva protiv društva nadležni sud može svojom odlukom odrediti prestanak društva ili druge mere ako uprava društva nije sposobna da vodi poslove društva, ako je blokiran rad skupštine društva, ako članovi organa upravljanja postupaju protivzakonito, nepošteno i prevarno, kao i ako se imovina društva rasipa i umanjuje. Sud može odložiti svoju odluku i odrediti društvu rok do šest meseci za otklanjanje nepravilnosti. Sud može izreći sledeće mere: razrešenje direktora ili člana nadzornog odbora ako j e upravljanje društvom dvodomno; uvođenje prinudne uprave u društvo do imenovanja novih direktora, odnosno članova nadzornog odbora ako je upravljanje društvom dvodomno; sprovođenje vanredne revizije finansijskih izveštaja društva; donošenje odluke o raspodeli dobiti ili o isplati učešća u dobiti, odnosno dividende; otkup akcija koje poseduju akcionari koji su podneli tužbu od strane društva po tržišnoj vrednosti. Sud može i odrediti obeštećenje za akcionare koji su podneli tužbu.

Posebna prava nesaglasnih akcionara. Akcionar m ože doći u situaciju da se ne saglasi sa nekim važnim odlukama koje društvo donese, a koje su za njega takvog značaja da smatra da nema interesa za daljim članstvom u akcionarskom društvu. U takvom slučaju akcionar koji glasa protiv ili se uzdrži od glasanja za određenu odluku može da zatraži od društva da otkupi njegove akcije. Takva posebna prava nesaglasnih akcionara postoje kad se radi o sledećim važnim odlukama: 1) ođluka o promeni statuta društva kojom se umanjuju njegova prava predviđena statutom ili zakonom; 2) odlulca o statusnoj promeni; 3) odluka o prom eni pravne forme; 4) odluka o promeni vremena trajanja društva; 5) odluka kojom se odobrava sticanje, odnosno raspolaganje imovinom velike vrednosti; 6) odluka kojom se menjaju njegova druga prava, ako je statutom određeno da akcionar iz tog razloga im a pravo na nesaglasnost i na naknadu tržišne vrednosti akcija u skladu sa ovim zakonom ; 7) odluka o povlačenju jedne ili više klasa akcija sa regulisanog tržišta, odnosno m ultilateralne trgovačke platforme u smislu zakona kojim se uređuje tržište kapitala.

Akcionar koji nije saglasan sa odlukom društva može podneti zahtev za otkup njegovih akcija odmah na skupštini društva, ili u roku od 15 dana od zaključenja te sednice.O zahtevu akcionara odlučuje skupština akcionarskog društva. Društvo je u obavezi da nesaglasnom akcionaru u roku od 60 dana po proteku roka za podnošenje zahteva, isplati vrednost akcija. U roku od 30 dana od isplate, nesaglasni akcionar, ako je nezadovoljan, može tužbom tražiti od suda da mu dosudi isplatu razlike do pune vrednosti akcija, odnosno punu vrednost akcija. Akcionar koji zatraži od društva da od njega otkupi akcije zbog nesaglasnosti sa odlukama, ne može osporavati odluku društva na kojoj zasniva to svoje pravo. Prinudni otkup akcija i pravo na prodaju akcija. Na predlog akcionara koji ima akcije koje predstavljaju najmanje 90% osnovnog kapitala društva i koji ima najmanje 90% glasova svih akcionara koji poseduju obične akcije (otkupilac) skupština donosi odluku 0 prinudnom otkupu svih akcija preostalih akcionara društva uz isplatu cene koja se određuje shodnom


65

primenom odredaba Zakona o privrednim društvima o isplati nesaglasnib akcionara. Društvo utvrđuje cenu akcija i o tome obaveštava Centralni registar. Otkupilac akcija na poseban račun kod Centralnog registra deponuje sredstva iz kojih se akcionarima isplaćuje cena akcija. Kontrolni akcionar koji stekne najmanje 90% osnovnog kapitala društva, obavezan je da na pisani zahtev akcionara otkupi akcije svakog od preostalih akcionara. Preuzimanje akcionarskih društava Manjinski akcionari, čiji broj u procesu transformacije preduzeća i privatizacije nije zanemarljiv, često nisu zainteresovani za ostvarivanje svojih prava upravljanja akcionarskim društvom po osnovu akcija koje poseduju. To pogoduje pojedinim većinskim vlasnicima, koji, i sa nevelikim procentom vlasništva uspevaju da postanu odlučujući faktor za donošenje svih odluka na skupštinama akcionarskih društava, dolazeći u privilegovan položaj na štetu malih akcionara. Radi zaštite manjinskih akcionara donet je Zakon o preuzimanju akcionarskih društava (2006 i 2011) sa ciljem da se omogući manjinskim akcionarima da, u situaciji kada ne mogu bitno uticati na donošenje odluka na skupštinama akcionarskih društava, svoje pravo na akcijama ostvare na drugi način - njihovom prodajom većinskim ili drugim vlasnicima, po što povoljnijim uslovima i bez ograničenja bilo koje vrste. Navedenim zakonom uređuju se uslovi i postupak za preuzim anje tzv. ciljnih akcionarskih društava, čijim se akcijama trguje na organizovanom tržištu hartija od vrednosti u Republici. Raspisivanjem javne ponude za preuzimanje, koja je obavezna kada neko fizičko ili pravno lice stekne više od 25% akcija otvorenog akcionarskog društva, ostalim akcionarima se pruža m ogućnost prodaje preostalih akcija pod određenim, za sve jednakim uslovima, onda kada oni više ne žele biti akcionari akcionarskog društva koje je predm et preuzim anja. Uslovna ponuda za preuzimanje je ponuda kojom ponuđač traži sticanje označenog najmanjeg broja, odnosno procenta akcija s pravom glasa ciljnog društva kao minimuma koji on želi da stekne, tako da ta ponuda prestaje da ga obavezuje ako se označeni uslov ne ispuni do isteka roka za njeno prihvatanje. Samo dobrovoljna ponuda m ože biti uslovna. Bezuslovnaponuda za preuzimanje je ona u kojoj nije izričito i jasn o označen navedeni uslov. Cena u ponudi ne sme biti niža od prosečne cene akcija na tržištu u poslednja tri meseca. Ponuđač ne sme menjati uslove iz ponude osim u cilju poboljšanja (npr. povećanja cene). U vreme važenja ponude druga fizička i pravna lica mogu podneti konkurentske ponude za preuzim anje. Sticalac nije obavezan da objavi ponudu za preuzim anje u nekim slučajevim a, kao naprimer, kad stekne alccije ciljnog draštva nasleđivanjem, kad stekne alccije ciljnog društva deobom zajedničlce imovine bračnih drugova, kad stekne akcije sam o privrem e-

66


no u obavljanju registrovane delatnosti, kad stekne akcije ciljnog društva kao stečajnog dužnika u stečajnom postupku, kad stekne akcije promenom pravne form e privrednog društva, kad akcije ciljnog društva stiče Republika, odnosno lica sa kojim a Republika zajednički deluje, a koja imaju status profesionalnog investitora u skladu sa zakonom kojim se uređuje tržište kapitala itd.

Objavljenu ponudu za preuzimanje ponuđač može povući u dva slučaja : ako bude objavljena konkurentska ponuda za preuzimanje po višoj ceni i u slučaju stečaja ciljnog društva. Akcionar prihvata ponudu tako što, do isteka roka važenja ponude, akcije koje su predm et ponude za preuzimanje deponuje kod Centralnog registra, koji vrši preknjižavanje sa računa akcionara ciljnog društva na poseban račun koji mora da otvori ponuđač koji preuzima akcije. Ponuđač ne m ože da preuzm e deponovane akcije, odnosno one ne mogu biti prenete na ponuđača pre isteka roka važenja ponude i dok ne budu plaćene, što utvrđuje Centralni registar. Kada ponuđač u postupku preuzimanja otkupi najmanje 95% akcija ciljnog društva, ima pravo da kupi i akcije akcionara koji nisu prihvatili prodaju akcija po toj ponudi (nesaglasni akcionar), a pod uslovima iz ponude za preuzimanje. III. POVEZIVANJE I ORGANIZOVANJE PRTVREDNIH DRUŠTAVA Povezivanje privrednih društava Dva ili više društava mogu se povezivati: 1) putem učešća u osnovnom kapitalu ili ortačkim udelima (društva povezana kapitalom); 2) putem ugovora (društva povezana ugovorom); 3) putem kapitala i ugovora (mešovito povezana društva). Zabranjeno je povezivanje privrednih društava suprotno propisim a kojim a se uređuje zaštita konkurencije. Zakon o privrednim društvima poznaje sledeće vrste povezanih društava: 1) koncern (grupa društava); 2) holding; 3) društva sa uzajamnim učešćem u kapitalu. 1) K oncern (grupa društava) postoji kada kontrolno društvo pored upravljanja zavisnim društvima obavlja i druge delatnosti. Grupu društava čine: 1) kontrolno (matično) društvo i jedno ili više kontrolisanih (zavisnih) društava kojim a upravlja kontrolno društvo (faktička grupa) ili 2) kontrolno (m atično) društvo i jedno ili više kontrolisanih (zavisnih) društava koja su zaključila ugovor o kontroli i upravljanju (ugovorna grupa) ili 3) društva lcoja nisu u međusobno zavisnom položaju, a kojima se upravlja na jedinstven način (grupa sa odnosima ravnopravnosti). U praksi se kontrolno (m atično) društvo označava kao „preduzeće majka“,a za povezana zavisna društva koristi se termin „preduzeće kćerka“. 2) H old ing društvo, za razlilcu od koncerna, ne obavlja ni jednu drugu poslovnu delatnost, već je to društvo koje kontroliše jedno ili više dru-


67

štava i koje za isključivu delatnost ima upravljanja i finansiranja tih zavisnih (podređenih) društava. 3) Društva sa uzajamnim učešćem u kapitalu su društva od kojih svako od tih društava poseduje značajno učcšće u kapitalu drugog društva. Između povezanih društava zaključuje se ugovor o kontroli i upravljanju kojim zavisno društvo poverava upravljanje i vođenje oslova drugom, kontrolnom, društvu. Ugovor o kontroli i upravljanju zaključuje se u pisanoj formi i mora biti odobren od strane skupštine svakog društva koje ga je zaključilo tročetvrtinskom većinom glasova prisutnih akcionara, ako statutom nije određena veća većina. Ovaj ugovor registruje se u skladu sa zakonom o registraciji i ne može stupiti na snagu pre dana registracije. U slučaju postojanja ugovora o kontroli i upravljanju, kontrolno društvo im a pravo da daje obavezujuća uputstva zavisnom društvu o načinu vođenja poslova, rukovodeći se interesima grupe. Kontrolno društvo odgovara za štetu koju je pretrpelo kontrolisano društvo usled postupanja po obavezujućim uputstvima. Naknada po osnovu ugovora o kontroli i upravljanju ne može se isplatiti kontrolnom društvu ako je kontrolisano društvo poslovalo sa gubitkom. Ugovorom o kontroli i upravljanju mora biti određena naknada lcoju kontrolno društvo plaća tzv. spoljnim akcionarim a - spoljni akcionar je svaki akcionar kontrolisanog (zavisnog) društva koji nije kontrolno društvo, niti je akcionar kontrolnog društva.

Poslovna udruženja Poslovno udruženje je pravno lice lcoje osnivaju dva ili više privrednih društava ili preduzetnika, radi postizanja zajedničkih interesa. Poslovno udruženje ne može obavljati delatnost radi sticanja dobiti, već samo radi postizanja zajedničkih interesa svojih članova. Pravna forma poslovnog udruženja se u poslovnom imenu označava sa: „poslovno udruženje" ili ,,p.u.“ ili ,,pu“ . Poslovno udruženje stiče svojstvo pravnog lica registracijom u skladu sa zakonom o registraciji. Poslovno udruženje ne može promeniti pravnu formu u formu privrednog društva. Na pitanja u vezi sa poslovnim udruženjima koja nisu uređena Zakonom o privrednim društvima shodno se primenjuju propisi kojima se uređuje položaj udruženja - Zakon o udruženjima (2009). Statusne promene Statusnom promenom se društvo reorganizuje tako što na drugo društvo prenosi imovinu i obaveze, dok njegovi članovi u tom društvu stiču udele, odnosno akcije. U statusnoj promeni mogu učestvovati jedno ili više društava iste ili različite pravne forme. U statusnoj promeni ne može učestvovati društvo

68


koje je u likvidaciji ili u stečaju, osim ako se statusna promena sprovodi kao mera reorganizacije u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj. Vrste statusnih promena su: l) pripajanje; 2) spajanje; 3) podela; 4) izdvajanje. Pripajanje postoji kada se jedno ili više društava pripoji drugom društvu prenoseći na to društvo celokupnu imovinu i obaveze, čime društvo koje se pripaja prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije. Spajanje postoji kada se dva ili više društava spoje tako što osnuju novo društvo i prenesu na to društvo celokupnu imovinu i obaveze, čime društva koja se spajaju prestaju da postoje bez sprovođenja postupka likvidacije. Podela postoji kada se društvo podeli tako što istovrem eno prenese celokupnu imovinu i obaveze: 1) na dva ili više novoosnovanih društava (podela uz osnivanje) ili 2) na dva ili više postojećih društava (podela uz pripajanje) ili 3) na jedno ili više novoosnovanih društava i jedno ili više postojećih društava (mešovita podela). Podeljeno društvo po sprovedenoj statusnoj promeni prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije. Izdvajanje postoji kada se društvo podeli tako što prenese deo svoje imovine i obaveza: 1) na jedno ili više novoosnovanih društava (izdvajanje uz osnivanje) ili 2) na jedno ili više postojećih društava (izdvajanje uz pripajanje) ili 3) na jedno ili više novoosnovanih društava i jedno ili više postojećih društava (mešovito izdvajanje). Društvo iz kog je izvršeno izdvajanje po sprovedenoj statusnoj promeni nastavlja da postoji. Kad u statusnoj promeni učestvuju dva ili više društava, ta društva zaključuju ugovor o statusnoj promeni. Ugovor o statusnoj promeni stupa na snagu kada ga svojim odlukama odobre skupštine svih društava koja učestvuju u statusnoj promeni. Ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, ono usvaja plan podele, koji mora biti sastavljen u pisanoj formi a potpisi na njemu overeni. Statusna promena se registruje u registru privrednih subjekata. Povećanje, odnosno smanjenje osnovnog kapitala nastalo kao rezultat statusne promene takođe se registruje. Ako društvo prestaje da postoji kao rezultat statusne promene, ono se briše iz registra privrednih subjekata. Pravne posledice statusne promene nastupaju danom registracije statusne promene, a to su: 1) imovina i obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca, u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele; 2) društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti im ovine društva prenosioca koja mu je preneta; 3) članovi društva prenosioca postaju članovi društva sticaoca, tako što se njihovi udeli, odnosno akcije zamenjuju udelima, odnosno akcijama u društvu sticaocu, u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele; 4) udeli, odnosno akcije društva prenosioca, koji su zamenjeni udelima, odnosno akci-


69

jam a u društvu sticaocu, poništavaju se; 5) prava trećih lica, koja predstavljaju terete na udelima, odnosno akcijama društva prenosioca prelaze na udele, odnosno akcije koje član društva prenosioca stiče u dništvu sticaocu; 6) zaposleni u društvu prenosiocu koji su ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele raspoređeni u društvo sticaoca nastavljaju da rade u tom društvu u skladu sa propisima o radu.

Promena pravne forme društva Promenom pravne forme društvo prelazi iz jedne pravne form e u drugu pravnu formu u skladu sa Zakonom. Promena pravne form e društva ne utiče na pravni subjektivitet tog društva. Društvo ne m ože da m enja pravnu formu ako je u likvidaciji ili u stečaju, osim kao m eru reorganizacije u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj. Članovi društva, odnosno skupština društva, mogu, u zakonom predviđenom postupku, menjati pravnu formu društva. U nekim slučajevim a to nalaže sam zakon. Tako, ako iz komanditnog društva istupe svi kom plem entari, a najmanje jedan novi kom plem entar nije primljen u roku od šest m eseci od dana istupanja poslednjeg komplementara, komanditori mogu u tom roku doneti jednoglasno odluku o promeni pravne form e u društvo s ograničenom odgovornošću ili akcionarsko društvo, u sldadu sa Zakonom o privrednim društvima. Ako ne donesu takvu odluku — pokreće se postupak prinudne likvidacije društva (čl. 137/3.ZPD).

Odluka o promeni pravne forme društva sadrži naročito: 1) poslovno ime i adresu sedišta društva koje sprovodi postupak prom ene pravne forme; 2) označenje nove pravne forme društva; 3) podatke o načinu i uslovima konverzije udela u društvu u akcije ili obratno, odnosno konverzije udela jedne pravne forme društva u udele druge pravne form e društva, u zavisnosti od konkretne promene pravne forme. Istovremeno sa odlukom o promeni pravne forme članovi društva, odnosno skupština usvaja: 1) izmene osnivačkog akta; 2) statut, u slučaju promene pravne forme u akcionarsko društvo; 3) odluku ili odluke kojom se imenuju članovi organa društva. U akcionarskom društvu odluka o promeni pravne form e donosi se tročetvrtinskom većinom glasova prisutnih akcionara, ako statutom nije određena veća većina. Registracija promene pravne forme društva vrši se u skladu sa zakonom o registraciji, a ako društvo menja pravnu formu u akcionarsko društvo prethodno vrši registraciju akcija u Centralnom registru u skladu sa Zakonom o privrednim društvima. Pravne posledice promene pravne forme društva nastupaju danom registracije te promene u skladu sa zakonom o registraciji. Prom enom pravne form e društva nastupaju sledeće pravne posledice: 1) udeli članova u društvu pretvaraju se u akcije ili obratno, odnosno udeli jed n e pravn e form e društva se pretvaraju u udele druge pravne form e društva, u zavisnosti od konkretne prom ene pravne forme; 2) zakonitim im aocim a zam enljivih obveznica i varan ata, odnosno drugih hartija od vrednosti sa posebnim pravim a, osim akcija, obezbeđuju se najm anje ista posebna prava nakon prom ene pravne form e, osim ako je odlulcom o

70

p r i r u Cn ik z a

POLAGANJE PRAVOSUDNOG

is p it a

izdavanju tih hartija od vrednosti drugačije određeno ili ako je drugačije ugovoreno sa njihovim imaocim a; 3) ortaci i kom plem entari koji su prom enom pravne form e postali članovi društva koji su ograničeno odgovorni ostaju solidarno odgovorni sa društvom za obaveze društva nastale do registracije prom ene pravne form e u skladu sa zakonom o registraciji.

Ogranak privrednog društva Ogranak privrednog društva je izdvojeni organizacioni deo privrednog društva preko koga društvo obavlja delatnost. Društvo može imati jedan ili više ogranaka (koji se mogu zvati i poslovne jedinice, filijale i dr.). Ogranak nem a svojstvo pravnog lica, a u pravnom prometu istupa pod poslovnim imenom društva i u ime i za račun privrednog društva, tako da prava i obaveze koje preuzim a pripadaju društvu. Stoga, privredno društvo neograničeno odgovara za obaveze prema trećim licima koje nastanu u poslovanju njegovog ogranka. Ogranak se obrazuje odlukom koju donosi skupština društva,odnosno ortaci ili kom plem entari, koja sadrži: 1) poslovno ime i matični broj društva; 2) adresu ogranka; 3) pretežnu delatnost ogranka, koja se može razlikovati od pretežne delatnosti društva; 4) lično ime, odnosno poslovno ime zastupnika ogranka i obim ovlašćenja zastupnika, ako je zastupnik ogranka različit od zastupnika društva. Ogranak m ože, ali ne mora biti registrovan. Izuzetno, obavezno se registruje ogranak stranog privrednog društva, kao i ogranak domaćeg privrednog društva ako ima zastupnika različitog od zastupnika društva. Im ovina koju ogranak koristi je imovina društva, ogranak nema sopstvenu imovinu, ali može imati poseban poslovni račun. Ogranak nema ni posebne opšte akte, ni organe upravljanja, a poslovođenje u ogranku vodi privredno društvo koje ga je osnovalo. Ogranak prestaje odlukom privrednog društva koje ga je osnovalo. Ogranak takođe prestaje i u slučaju prestanka privrednog društva u čijem je sastavu. Strana privredna društva takođe mogu organizovati ogranke, kao svoje izdvojene organizacione delove preko kojih obavljaju delatnost u Republici Srbiji. Predstavništvo stranog privrednog društva Predstavništvo stranog privrednog društva je njegov izdvojen organizacioni deo koji m ože obavljati prethodne i pripremne radnje u cilju zaključenja pravnog p osla tog društva. Strano predstavništvo se obrazuje odlukom nadležnog organa stranog privrednog d ruštva koja obavezno sadrži: 1) naziv i sedište registra u kom je osnivač predstavništva registrovan; 2) naziv, pravnu formu i sedište osnivača predstavništva; 3) matični/registarski broj osnivača predstavništva; 4) lično im e, odnosno poslovno ime zastupnika osnivača predstavništva;

V, Todorović & R. M. Slijepčević PRJVREDN OPRAVO

71

5) adresu predstavništva; 6) lično ime, odnosno poslovno ime zastupnika predstavništva. Predstavništvo nema svojstvo pravnog lica. Ono može zaključivati samo pravne poslove u vezi svog tekućeg poslovanja. Strano privredno društvo odgovara za obaveze prema trećim licima koje nastanu u poslovanju njegovog predstavništva. Predstavništvo se obavezno registruje u registru privrednih subjekata. Predstavništvo stranog privrednog društva prestaje: 1) odlukom o prestanku predstavništva; 2) prestankom postojanja osnivača predstavništva. Zaštita konkurencije U bliskoj vezi sa povezivanjem privrednih društva i statusnim promenama, jeste institut zaštite konkurencije na tržištu. Povredom konkurencije, u smislu Zakona o zaštiti konkurencije smatraju se akti ili radnje učesnika na tržištu koje za cilj ili posledicu im aju ili mogu da imaju značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje konkurencije. Odredbe Zakona o zaštiti konkurencije primenjuju se na sva pravna i fizička Iica koja neposredno ili posredno, stalno, povremeno ili jednokratno učestvuju u prom etu robe, odnosno usluga, nezavisno od njihovog pravnog statusa, oblika svojine ili državljanstva, odnosno državne pripadnosti (učesnici na tržištu), i to na: 1) domaća i strana privredna društva i preduzetnike; 2) državne organe, organe teritorijalne autonom ije i lokalne samouprave; 3) druga fizička i pravna lica i oblike udruživanja učesnika na tržištu (sindikati, udruženja, sportske organizacije, ustanove, zadruge, nosioci prava intelektualne svojine i dr.); 4) javna preduzeća, privredna društva, preduzetnike i druge učesnike na tržištu, koji obavljaju delatnosti od opšteg interesa, odnosno kojim a je aktom nadležnog državnog organa dodeljen fiskalni monopol, osim ukoliko bi prim ena ovog zakona sprečila obavljanje tih delatnosti, odnosno obavljanje poverenih poslova.

Zabranjeni su i pravno ništavi tzv.restriktivni sporazumi između učesnika na tržištu koji imaju za cilj ili posledicu značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje konkurencije na teritoriji Republike Srbije.Restriktivni sporazumi mogu biti ugovori, pojedine odredbe ugovora, izričiti ili prećutni dogovori, usaglašene prakse i dr. Zloupotreba dominantnog položaja na tržištu zabranjena je. Dominantan položaj na relevantnom tržištu ima učesnik na tržištu koji nema konkurenciju ili je konkurencija beznačajna, odnosno koji ima značajno bolji položaj u odnosu na konkurente uzimajući u obzir veličinu tržišnog udela, ekonomsku i finansijsku snagu, pristup tržištima snabdevanja i distribucije, kao i pravne ili činjenične prepreke za pristup drugih učesnika tržištu. Pretpostavka je da učesnik na tržištu ima dominantan položaj, ako je njegov tržišni udeo na relevantnom tržištu 40% ili više. Komisija za zaštitu konkurencije je samostalna i nezavisna organizacija koja vrši javna ovlašćenja u skladu sa zakonom. Komisija ima status pravnog lica. Kom isija za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini, kojoj podnosi godišnji izveštaj o radu do kraja februara telcuće godine, za prethodnu godinu.

72


Komisija je nadležna da:i) rešava o pravima i obavezama učesnika na tržištu u skladu sa zakonom;2) određuje upravne mere u skladu sa ovim zakonom;3) učestvuje u izradi propisa koji se donose u oblasti zaštite konkurencije;4) predlaže Vladi donošenje propisa za sprovođenje ovog zakona;5) donosi uputstva i smernice za sprovođenje zakona, itd. Stranka u postupku pred Komisijom je učesnik na tržištu koji je podneo prijavu koncentracije. U postupku pred Komisijom primenjuju se pravila opšteg upravnog postupka. Komisija za zaštitu konkurencije vodi ispitni postupak, vrši uviđaj (moguć i nenajavljen uviđaj), prikuplja dokaze i obaveštenja, sarađuje s drugim organima. Komisija može odrediti privremeno oduzimanje isprava i stvari, a takođe zaključkom određivati privremene mere. O meritumu stvari ona odlučuje rešenjem. Ako Komisija utvrdi povredu konkurencije, odnosno drugu povredu ovog zakona, odrediće meru zaštite konkurencije, meru otklanjanja povrede konkurencije, odnosno drugu upravnu meru (plaćanje novčanog iznosa i procesnih penala). Protiv konačnog rešenja Komisije može se podneti tužba sudu u roku od 30 dana od dana dostavljanja rešenja stranci, po kojoj odlučuje Upravni sud, u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima. Podnošenje tužbe ne odlaže izvršenje rešenja. Naknada štete koja je prouzrokovana aktima i radnjama koje predstavljaju povredu konkurencije u smislu ovog zakona, a koja je utvrđena rešenjem Komisije, ostvaruje se u parničnom postupku pred nadležnim sudom. Rešenje Komisije ne pretpostavlja da je šteta nastupila, već se ista mora dokazivati u sudskom postupku. B. PREDUZETNIK Privredne delatnosti, osim privrednih društava, mogu obavljati i preduzetnici. Preduzetnik je fizičko lice koje u vidu zanimanja radi sticanja dobiti obavlja zakonom dozvoljene delatnosti. Preduzetnik se registruje u Registru privrednih subjekata u Agenciji za privredne registre, na neodređeno ili određeno vreme, u skladu sa zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata. Preduzetnik može biti samo ono lice koje ima poslovnu sposobnost. Posebnim propisima mogu biti određeni uslovi koje mora ispunjavati lice koje želi da se bavi preduzetništvom (uslovi u pogledu stručne spreme, zdravstvenog stanja i godina starosti, poslovne prostorije, oprema i sl.).5 Individualni poljoprivi'ednik nije preduzetnik u smislu Zakona o privrednim društvima. Fizičko lice upisano u poseban registar, koje obavlja 5 Zakon o privrednim društvima iz 20 ii.g. u celini uređuje statusna pitanja, osnivanje, poslovanje i prestanak preduzetnika, tako da je njegovim stupanjem na snagu prestao da važi Zakon o privatnim preduzetnicima iz 1989. godine, osim odredaba koje se odnose na ortačke radnje koje prestaju da važe 1. januara 2013. godine.

v. Todorović & R. M. Slijepčević PRJVREDNO PRAVO

73

delatnost slobodne profesije uređenu posebnim propisom (npr. advokat, javni beležnik, veštak), može se smatrati se preduzetnikom ako je tim propisom tako određeno. Preduzetnik obavlja delatnost pod poslovnim imenom koje obavezno sadrži ime i prezime preduzetnika, opis pretežne delatnosti, oznaku ,,preduzetnik" ili ,,pr“ i sedište (npr. „Nikola Nikolić, preduzetnik, trgovinska radnja, Pančevo"). Ime se registruje i mora da se razlikuje od im ena drugog preduzetnika. Sedište preduzetnika je mesto iz koga upravlja obavljanjem delatnosti. Preduzetnik može obavljati delatnost i izvan sedišta (izdvojeno mesto), kao i od mesta do mesta. Preduzetnik može da obavlja sve delatnosti koje nisu zakonom zabranjene za koje ispunjava propisane uslove, uključujući i stare i umetničke zanate i poslove domaće radinosti. Organizacioni oblik obavljanja privredne delatnosti od strane preduzetnika je radnja a kad je više osnivača - ortačka radnja. Radnja najčešće obavlja privredne delatnosti u manjem obimu nego privredno društvo, i u radnji najčešće radi manji broj zaposlenih nego u nekom privrednom društvu, ali to nije pravilo niti je odlučujuće za razlikovanje izm eđu radnji i privrednih društava. S obzirom na delatnost koju obavljaju postoje razne vrste radnji: zanatske, ugostiteljske, trgovinske, a preduzetnik m ože da posluje i u obliku agencije, biroa, servisa, studija, pansiona, apoteke, ordinacije i sl. Preduzetnička radnja nema status pravnog lica. Poslovi radnje su poslovi preduzetnika. Preduzetnik odgovara za obaveze iz obavljanja delatnosti radnje celokupnom svojom imovinom, dakle i im ovinom koju nije uneo u radnju. Takva odgovornost, u odnosu na preuzete obaveze, ostaje i nakon gubitka svojstva preduzetnika. Preduzetnik može pisanim ovlašćenjem poveriti poslovođenje poslovno sposobnom fizičkom licu - poslovođi koji mora biti u radnom odnosu kod preduzetnika i ima svojstvo zakonskog zastupnika preduzetnika. Izuzetno, ako je preduzetnik iz opravdanih razloga privrem eno odsutan (bolest, školovanje, izbor na funkciju i sl.), a nema zaposlenog poslovođu, on može opšte poslovođenje poveriti članu svog porodičnog dom aćinstva za vreme tog odsustva, bez obaveze da ga zaposli. Preduzetnik m ože da izda prokuru. Prokura se izdaje lično i ovlašćenje za izdavanje prokure ne može se preneti na drugo lice. Preduzetnik gubi svojstvo preduzetnika usled prestanka obavljanja delatnosti i brisanjem iz registra privrednih subjekata. Preduzetnik prestaje sa obavljanjem delatnosti odjavom ili po sili zakona. Po sili zakona prestaje: l) smrću ili trajnim gubitkom poslovne sposobnosti; 2) istekom vremena, ako je obavljanje delatnosti registrovano na određeno vreme; 3) ako mu je poslovni račun u blokadi duže od dve godine; 4) ako je pravnosnažnom presudom utvrđena ništavost registracije preduzetnika; 5) ako mu je izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti; 6) u slučaju prestanka važenja odobrenja, saglasnosti ili drugog akta nadležnog organa koji je

74


propisan kao uslov za registraciju. U slučaju smrti ili gubitka poslovne sposobnosti preduzetnika, njegovi naslednici mogu nastaviti sa obavljanjem đelatnosti. Preduzetnik može doneti odluku o nastavku obavljanja delatnosti u formi privrednog društva, pri čemu se shodno primenjuju odredbe Zakona 0 privrednim društvima o osnivanju određene forme društva. C. DRUGI SUBJEKTI PRIVREDNOG PRAVA Javna preduzeća i i obavljanje delatnosti od opšteg interesa Javna preduzeća mogu biti osnovana zakonom, podzakonskim aktima, kao i opštim aktima lokalne samouprave. Matični zakon u ovoj oblasti jeste Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa (2000). Javna preduzeća su preduzeća koja obavljaju određene vrste privrednih delatnosti u javnom interesu. Ona obavljaju delatnost koje su nezam enljiv uslov života i rada građana, ili poslovanja drugih preduzeća na određenom području ili rada državnih organa. Takva su preduzeća koja obavljaju delatnost javnog saobraćaja, PTT saobraćaja, energetike, putne privrede, pružanja komunalnih usluga itd. Zakon o javno-privatnom partnerstvu 1 koncesijam a (2011) definiše da je javno preduzeće svako preduzeće, odnosno privredno društvo na koje javno telo (državni organ, organizacija, ustanova i drugi budžetski korisnik) m ože neposredno ili posredno vršiti dominantan uticaj na osnovu vlasništva nad njim , na osnovu finansijskog udela u njemu ili na osnovu pravila kojima je uređeno. Sm atra se da dom inantan uticaj javnog tela postoji kada ti subjekti, neposredno ili posredno, u odnosu na neko preduzeće, odnosno privredno društvo: (1) poseduju većinu upisanog kapitala ili (2) kontrolišu većinu glasova po osnovu akcija koje je izdalo to preduzeće, odnosno privredno društvo ili (3) mogu imenovati više od polovine upravnog, poslovodnog ili nadzornog organa tog preduzeća, odnosno privrednog društva (čl.4.tač.8.ZJPP).

Kao osnivači javnih preduzeća mogu se pojaviti pravna ili fizička lica, ako je to u skladu s njihovim privrednim interesima. Osnivač javnog preduzeća m ože biti država lcad je to u širem interesu. Skupština Republike Srbije je donela više zakona o osnivanju javnih preduzeća. Autonomna pokrajina, gradovi i opštine mogu takođe osnivati preduzeća sa statusom javnih preduzeća. Sredstva potrebna za osnivanje i početak rada javnog preduzeća obezbeđuje osnivač. Kapital koji je država uložila u javno preduzeće smatra se državnom svojinom . Javna preduzeća posluju tako da delatnost radi čijeg su obavljanja osnovana, vrše na način kojim se obezbeđuje tehničko-tehnološko i ekonom sko jedinstvo određenog privrednog sistem a, stabilnost poslovanja, razvoj i usklađenost sopstvenog razvoja sa ukupnim privrednim razvojem; zaštita i unapređenje dobara od opšteg interesa i životne sredine; uredno i kvalitetno zadovoljavanje potreba korisnika proizvoda i usluga;


75

samostalnost u okviru sistema; funkcionalna povezanost sa drugim sličnim sistemima u zemlji i svetu.

Kod javnih preduzeća ostvarivanje dobiti ne sme biti osnovna svrha njihovog poslovanja. U prvom planu treba da se nalazi zadovoljavanje potreba građana i privrede na području na kojem preduzeće posluje. Zato je za pojedine vrste javnih preduzeća propisano da ne mogu pasti pod stečaj. Ako takvo javno preduzeće zapadne u finansiske teškoće, osnivač preduzeća jem či za njegove obaveze. Ako u okviru jednog preduzeća samo jedan njegov deo obavlja poslovanje od javnog interesa, za taj deo važe pravila o javnim preduzećima. Državni organi učestvuju u upravljanju javnim preduzećima srazmerno državnom kapitalu koji je uložen u preduzeće, pri čemu mogu, u cilju ostvarivanja javnog interesa, imenovati članove upravnog odbora javnog preduzeća, ali i propisivati uslove koje mora da ispunjava javno preduzeće i način ostvarivanja posebnog društvenog interesa u obavljanju delatnosti javnog preduzeća. Tako, u slučaju poremećaja u poslovanju javnog preduzeća, nadležni državni organ može preduzeti mere kojima će obezbediti uslove za uredno poslovanje preduzeća. Može obustaviti od izvršenja akt preduzeća koji je suprotan zakonu ili đovodi u pitanje ostvarivanje osnovnih funkcija preduzeća, može narediti radno angažovanje zaposlenih u preduzeću, može odrediti koji se poslovi u preduzeću moraju obavljati i za vrem e štrajka. U slučaju štrajka ukoliko se ne obezbedi minimum procesa rada u preduzeću komunalnih delatnosti, može se privremeno poveriti obavljanje određenih delatnosti drugom preduzeću ili preduzetniku.

Organi javnog preduzeća su upravni odbor, nadzorni odbor i direktor. Zaposleni u javnom preduzeću biraju trećinu članova upravnog odbora i nadzornog odbora. Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa predviđeno je da delatnost od opšteg interesa može da obavlja i privredno društvo, deo preduzeća i preduzetnik. Ta mogućnost je za privatna lica znatno proširena Zakonom o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama (2011), kroz zaključenje javnih ugovora sa ili bez elemenata koncesije, i osnivanje privrednih društava za potrebe realizacije projekata javno-privatnog partnerstva (društva za posebne namene). Javne agencije u oblasti privrede Pored državne uprave u užem smislu, koju čine organi državne uprave (ministarstva, organi u sastavu ministarstava, posebne organizacije, u nekom smislu i službe vlade), autonomnih pokrajina, opština, gradova i grada Beograda, kojima se poslovi državne uprave poveravaju zakonom, u našem pravnom sistemu već postoje organizacije koje vrše pojedine poslove državne uprave, odnosno javna ovlašćenja koja su im povereni zakonom; javna preduzeća, ustanove, organizacije za socijalno osiguranje, itd. U poslednjih nekoliko godina posebnim zakonima kod nas se osnivaju i novi statusni oblici pod nazivom: agencije, koje, po pravilu, posluju po

PRJRUČNIK ZA POLAGANJE PRAVOSUDNOG ISPITA

propisima o javnim službama. Pored posebnih zakona postoji i opšti propis - Zakon o javnim agencijama (2005), u kome je sadržana i definicija ove organizacije: Javna agencija osniva se za vršenje razvojnih, stručnih i regulatornih poslova od opšteg interesa, koji ne zahtevaju stalan i neposredan politički nadzor, a koje javna agencija može bolje i delotvornije da vrši nego organ državne uprave, naročito ako se u celini ili pretežno mogu finansirati od cene koju plaćaju korisnici usluga. Javnoj agenciji mogu se posebnim zakonom, kao javno ovlašćenje, poveriti sledeći poslovi državne uprave: l) donošenje propisa za izvršavanje zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine i Vlade; 2) rešavanje u prvom stepenu u upravnim stvarima; 3) izdavanje javnih isprava i vođenje evidencija. U oblasti privrede osnovano je više javnih agencija: Agencija za privredne registre (2004), Agencija za privatizaciju (2001), Agencija za licenciranje stečajnih upravnika (2004), Agencija za osiguranje depozita (2005), Agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća (2001), Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije (2005), Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (2004), Agencija za restituciju (2012) i dr.

Javna agencija je samostalna i ima svojstvo pravnog lica, koje stiče upisom osnivanja u sudski registar. Organi javne agencije jesu upravni odbor i direktor. Javna agencija se finansira iz cene koju plaćaju korisnici usluga, poklona (donacija), priloga pokrovitelja (sponzorstava), budžeta Republike Srbije i drugih priloga i prihoda koje ostvari prema zakonu. Po pravilu, ako se godišnjim obračunom prihoda i rashoda utvrdi da su ukupno ostvareni prihodi agencije veći od ostvarenih rashoda, razlika sredstava uplaćuje se na račun budžeta Republike Srbije, a u slučaju da agencija ne ostvari planirane prihode po osnovu obavljanja poslova iz svoje nadležnosti, nedostajuća sredstva obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije Delatnost i poslovi ovih agencija precizorani su zakonom kojim su osnovane. Tako, Agencija za privredne registre vodi zakonom utvrđene registre kao jedinstvene centralizovane baze podataka, i to: Registar privrednih subjekata, Registar založnog prava na pokretnim stvarima i pravima, Registar finansijskog lizinga, kao i druge registre određene zakonom. Agencija za privatizaciju obavlja delatnost posredovanja u prodaji državnog i društvenog kapitala i imovine u postupku privatizacije. Agencija za osiguranje depozita, obavlja poslove obaveznog osiguranja depozita fizičkih lica, u skladu sa zakonom kojim se uređuje osiguranje depozita, a takođe obavlja funkciju stečajnog ili likvidacionog upravnika u bankam a i društvim a za osiguranje, učestvuje u upravljanju bankama čiji je akcionar Republika Srbija, organizuje i sprovodi postupak prodaje akcija tih banaka, organizuje i sprovodi postupak privatizacije društvenog, odnosno državnog kapitala u društvima za osiguranje. Agencija za licenciranje stečajnih upravnika obavlja sledeće poslove: izdaje, obnavlja i oduzima licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika, organizuje i sprovodi stručni ispit za stečajnog upravnika, vodi im enik stečajnih upravnika, vrši nadzor nad radom i prati razvoj profesije stečajnog upravnika, prati primenu propisa kojima se uređuje stečajni postupak, prikuplja i obrađuje statističke i druge podatke od značaja za sprovođenje stečajnog postupka, predlaže nacionalne standarde za upravljanje stečajnom masom i kodeks etike, koji se donose u sldadu sa zakonom lcojim se uređuje stečajni postupak.

V. T o d o r o v ić & R. M. Slijepčević PRIVREDN O PRAVO

77

Zadruge Zađruga je oblik organizovanja fizičkih lica (zadrugari) u kojoj oni, poslovanjem na zadružnim principima dobrovoljnosti i solidarnosti, demokratičnosti, ekonomskog učešća, jednakog prava upravljanja, sam ostalnosti, ekonomske racionalnosti, ostvaruju socijalne i kulturne interese. Pravni okvir za zadruge su Zakoni o zadrugama iz 1996. i 1989. godine. U najširem smislu tog pojma, zadruga je organizacija koja je nastala udruživanjem proizvođača ili potrošača sa ciljem zaštite njihovih privrednih ili drugih interesa. U zadruzi zadrugari ostvaruju svoje ekonom ske interese i ravnopravno odlučuju o pitanjima od zajedničkog interesa. Kao i privredna društva, zadruga je pravno lice koje obavlja određenu privrednu delatnost. Ali, za razliku od privrednih društava koja im aju cilj ostvarivanja dobiti, u poslovanju zadruge dobit ne treba da bude prvenstveni cilj. Zadruga se osniva i posluje radi pom aganja zadrugarim a u zadovoljavanju njihovih potreba. Zadruga treba da posluje po načelim a uzajamnosti, solidarnosti i pokrivanja stvarnih troškova. Osnivači zadruge mogu biti samo fizička lica. Zadruga je dobrovoljna i samoupravna organizacija. U upravljanju zadrugom svaki zadrugar im a po pravilu jedan glas. Postoji više vrsta zadruga. To su zemljoradničke zadruge, zanatske zadruge, potrošačke zadruge, stambene zadruge, omladinske zadruge, štedno-kreditne zadruge. U zavisnosti od delatnosti za koju se osniva zadruga, vi'ši se dalja podela zadruga (kao što su zanatslce, poljoprivredne, mlekarske, vinarske, pčelarske, ribarske, voćarske). Zadruge se m ogu udruživati u zadružne saveze. Zadruga se osniva ugovorom o osnivanju koji zaključuju zainteresovana lica. Nije propisano koliko treba da iznose minimalni ulozi zadrugara. To mogu biti novčani ili nenovčani ulozi, kako je određeno osnivačkim aktom zadruge. Ulog u zadrugu može da bude i rad zadrugara. Zadrugar koji je istupio iz zadruge ima pravo na povraćaj udruženih sredstava, u skladu sa ugovorom o osnivanju zadruge. Zadruga posluje za račun svojih članova ili u svoje ime i za svoj račun. Međusobna prava i obaveze zadruge i zadrugara koje im aju im ovinski karakter uređuju se ugovorom koji mora biti zaključen u pisanoj formi. Zadruga celokupnom svojom imovinom odgovara za obaveze koje je u svoje ime preuzela u pravnom prometu. Ugovorom o osnivanju zadruge može biti određen iznos do kojeg zadrugari odgovaraju za obaveze zadruge. Zadruga ima imovinu koju čine ulozi zadrugara i sredstva koja je zadruga stekla svojim poslovanjem. Ako je zadruga ostvarila dobit, ona se u skladu sa ugovorom o osnivanju deli na deo koji pripada zadrugarim a i na deo koji se raspoređuje u fondove zadruge. U slučaju prestanka zadruge ili istupanja zadrugara, član zadruge ima pravo na povraćaj udela iz imovine zadruge.

78


Zadruga im a skupštinu zadruge koju čine svi zadrugari ili njihovi predstavnici. N a sednicama skupštine svaki zadrugar ima pravo na jedan glas. Skupština donosi zadružna pravila, utvrđuje poslovnu politiku zadruge, odlučuje o statusnim promenama i prestanku zadruge, o raspodeli i upotrebi dobiti i pokriću gubitaka, usvaja godišnji obračun zadruge. Ako je tako predviđeno pravilima zadruge, skupština imenuje upravni odbor i nadzorni odbor zadruge. Poslovima zadruge rukovodi direktor zadruge. To može biti neko od zadrugara ili lice koje nije član zadruge. Stručne i druge poslove u zadruzi mogu obavljati zadrugari ili lica zaposlena u zadruzi. U cilju sprečavanja nekontrolisanog raspolaganja društvenom imovinom u zadrugam a pre nego što ista bude privatizovana, novelom Zakona o zadrugam a 2006. godine predviđeno je da zadruga koja koristi imovinu koja je evidentirana kao društvena svojina, odnosno kao društveni kapital, ne može, bez prethodne saglasnosti Agencije za privatizaciju da donosi odluke o raspolaganju tom imovinom, a naročito odluke o: prodaji, poklonu, razmeni, korišćenju, poravnanju sa poveriocima, davanju zaloge, davanju hipoteke i davanju garancije, davanju u dugoročni zakup i ulaganju u druga pravna lica. Takve odluke neće imati pravnog dejstva. Carinska skladišta i slobodne zone U m eđunarodnom robnom prometu pojavljuje se posebna vrsta skladišta. To su tzv. carinska skladišta. Carinsko skladište je privredna organizacija koja prim a na uskladištenje robu od zainteresovanih lica u uvozu ili u izvozu. Carinska skladišta se mogu osnovati samo u mestima u kojima postoje carinarnice. U njih se smešta roba koja se uvozi ili izvozi pre nego što budu obavljene carinske formalnosti. Roba u carinskim skladištima nalazi se pod stalnim carinskim nadzorom. Postoje i carinska smestišta. Carinska smestišta osnivaju spoljotrgovinske organizacije da bi u njih bila smeštena njihova roba pre nego što bude izvršeno carinjenje. Zastupnici inostranih privrednih organizacija mogu osnivati konsignaciona skladišta. U takvim skladištima nalazi se strana roba do prodaje dom aćim kupcima. Roba će biti ocarinjena tek onda kada je kupac iznese iz konsignacionog skladišta radi definitivnog uvoza. Ako roba ne bude prodata, nego se vraća u inostranstvo, ne plaća se carina. C arinska zona je poseban deo teritorije zemlje na kojoj se, po pravilu, pored obavljanja javno - pravnih carinskih poslova (državna kontrola roba i usluga i celokupnog međunarodnog prometa), obavljaju i određene ekonom ske funkcije (bezcarinski promet određenih roba, skladište specijalizovanih roba i sl.) Slobodne carinske zone su eksteritorijalne zone na teritoriji jedne zem lje na kojoj obavljaju svoje ekonomske funkcije privredni subjekti iz drugih zem alja.

v T o d o r o v ić

& R. M. Slijepčević PRIVREDN O PRAVO

79

Prema Zakonu o slobodnim zonama (2006), Zona mora biti ograđena, vidljivo obeležena i označena kao slobodna zona, na ulazima i izlazima iz zone, kao i s rečne strane. Zona ili njen deo, ako se zona sastoji od više delova, mora biti ograđena, obeležena i u re đ e n a tako da se promet robe i lica u zonu ili iz nje može odvijati samo kroz određene izlaze ili ulaze zone. Ograda, ulazi i izlazi moraju biti odgovarajuće uređeni, osigurani i noću osvetljeni. Privredno društvo za upravljanje zonom mora obezbediti prostorije za rad carinske službe u zoni.

Zonom upravlja privredno društvo registrovano za upravljanje zonom. Zonom može upravljati samo jedno privredno društvo za upravljanje zonom. Privredno društvo za upravljanje zonom zaključuje ugovore sa korisnicima zone o međusobnim pravima i obavezama. Korisnici zone mogu biti osnivač zone, privredno društvo za upravljanje zonom, kao i druga domaća i strana pravna i fizička lica. Korisnik može u zoni obavljati proizvodnju i pružati usluge. Po Zakonu 0 slobodnim zonama, dozvoljeno je obavljanje svih delatnosti, a naročito proizvodnja roba, dorada, lon poslovi, skladištenje robe i repromaterijala, bankarski i finansijski poslovi, poslovi osiguranja i reosiguranja, turističke 1 ostale usluge i sve vrste privređivanja koja ne zagađuju životnu sredinu Spoljnotrgovinsko poslovanje u zoni vrši se slobodno. Na uvoz robe namenjene obavljanju delatnosti i izgradnji objekata u zoni ne plaća se carina i druge uvozne dažbine. Roba koja se unosi i iznosi iz zone, kao i roba smeštena u zoni, ima tretman carinske robe i korisnik je prijavljuje nadležnoj carinarnici. Roba koja se iz zone stavlja u promet na teritoriju Srbije podleže obavezi plaćanja carine i drugih uvoznih dažbina. Za obavljenje poslova državne uprave u oblasti slobodnih zona obrazovana je Uprava za slobodne zone, kao organ uprave u sastavu Ministarstva za finansije. U Srbiji, inače, im a više slobodnih zona, najviše uz tok Dunava (Sombor, Bačka Palanka, Novi Sad, Beograd, Smederevo, Kovin, Prahovo), uz tok Save (Sremska Mitrovica, Šabac), kao i u pograničnim područjima (Subotica, Pirot) idr.

Privredne komore Privredne komore su oblik udruživanja privrednih društava i drugih privrednih subjekata kroz koji oni ostvaruju svoje zajedničke poslovne interese. Komora ima svojstvo pravnog lica, ali se, za sada, ne upisuje u registar. Međutim, od 1. januara 2013. godine osniva se Registar komora pri Agencija za privredne registre u koji će se upisivati komore. Osnovni izvor prava u ovoj oblasti je Zakon o privrednim komorama (2001). Privredne komore organizuju se po teritorijalnom principu. U Srbiji postoje Privredna komora Srbije, Privredna komora Vojvodine, Privredna komora Kosova i Metohije, Privredna komora Beograda, i 16 regionalnih privrednih komora. Pri tome važi načelo jedinstvenosti članstva u privrednim komorama. Privredna organizacija je istovremeno član regionalne privredne komore i Privredne komore Srbije. Članstvo u privrednoj komori je obavezno, a od 1. januara 2013. godine uvodi se sistem dobrovoljnog članstva.

80


Ciljevi udruživanja privrednih subjekata u privredne komore su brojni. Komore predstavljaju pred državnim organima zajedničke interese članova u oblasti privrednog sistema, razvojne i ekonomske politike. Komore podstiču usklađivanje i povezivanje aktivnosti članova radi njihovog što efikasnijeg poslovanja. Komore učestvuju u organizovanju i razvijanju privredne saradnje sa inostranim privrednim organizacijama. Komore podstiču i koordiniraju istraživanja i razvoj tehničko-tehnoloških dostignuća između članova komore. Komore usmeravaju i koordiniraju stručno usavršavanje kadrova u privredi. Komore rade na negovanju dobrih poslovnih običaja i poslovnog morala u privrednim odnosima. Komora učestvuje u pripremanju i zaldjučivanju kolektivnih ugovora iz oblasti radnih odnosa. Komora daje mišljenje na nacrte i predloge zakona i drugih propisa iz oblasti privrede. Komora vrši javna ovlašćenja koja su joj poverena zakonom. Tako, ona je ovlašćena da u svrhe carinjenja izdaje određene potvrde. Komora ne obavlja neposredno nikakvu proizvodnu, prometnu ili uslužnu privrednu delatnost.

Organi komore su skupština, upravni ili izvršni odbor i nadzom i odbor. Komoru pred državnim organima predstavlja predsednik ili direktor, a u pravnim odnosima sekretar komore. Radi usklađivanja stavova o pitanjima od zajedničkog interesa za članove komore, u komori se mogu obrazovati sekcije, odbori i druga zajednička tela. Glavni pravni akt komore je statut. Pri svakoj komori postoje sud časti i stalni izbrani sud. Sud časti odlučuje o povredama dobrih poslovnih običaja i o nepoštovanju statuta i odluka komore od strane članova komore. Izbrani sud odlučuje o međusobnim poslovnim sporovima članova komore, ako stranke ugovore nadležnost tog suda. Nadležnost, sastav i organizacija arbitraže i izbranih sudova uređuju se opštim aktom koji donosi skupština komore. Društva za osiguranje Društva za osiguranje su pravna lica koja obavljaju poslove osiguranja imovine i lica. Sa organizacijom za osiguranje kao osiguravačem zainteresovana lica zaključuju ugovore o osiguranju. Na osnovu takvih ugovora ugovorači osiguranja plaćaju organizaciji za osiguranje premiju osiguranja. Iz prikupljene premije i drugih sredstava kojima raspolaže, osiguravač isplaćuje naknade iz osiguranja odnosno sumu osiguranja (u zavisnosti od toga koja je vrsta osiguranja u pitanju) licima koja je pogodio osigurani slučaj. Organizacija za osiguranje može učestvovati i u finansiranju mera radi otklanjanja ili smanjenja nepovoljnih dejstava uzroka koji mogu izazvati štete (tzv. mere prevencije). Na pravni položaj organizacija za osiguranje primenjuje se Zakon o osiguranju (2004). Obavljanje delatnosti osiguranja ne bi u mnogim slučajevim a bilo moguće bez reosiguranja. Reosiguranje pređstavlja posebnu vrstu osiguranja koja se ostvaruje tako što osiguravajuće društvo prenosi na reosiguravajuće društvo deo rizika koji je prethodno preuzeo u osiguranje i za uzvrat plaća reosiguravajućem društvu prem iju reosiguranja - direktno reosiguranje. Reosiguravajuće društvo može deo rizika da preuzme od osiguravajućeg društva i da ga dalje prenese na drugo reosiguravajuće

V. T o d o r o v ić & R. M. Slijepčević PRIVREDNO PRA VO

81

društvo.. itd., čime se ostvaruje disperzija rizika i om ogućava stabilno funkcionisanje celog sistema osiguranja i za slučaj nastanlca katastrofalnih šteta. Reosiguranje je ekonomska nužnost u onim situacijam a kad ostvarenjem nekog rizika koji je pokriven osiguranjem m ože nastupiti tako velika šteta koju osiguravač ne bi mogao naknaditi iz sredstava kojim a raspolaže. Organizacija za osiguranje posluje kao akcionarsko društvo ili kao društvo za uzajamno osiguranje. Akcionarsko drušlvo za osiguranje posluje uz fiksnu premiju, koju ne može menjati posle zaključenja ugovora o osiguranja. Društvo za uzajamno osiguranje naplaćuje od svojih članova doprinose. Visina doprinosa se posle zaključenja ugovora m ože menjati, u zavisnosti od odnosa između prikupljenih doprinosa i nastalih obaveza društva. Delatnost osiguranja može obavljati i ogranak stranog društva za osiguranje koje je dobilo dozvolu nadležnog organa za obavljanje te delatnosti. Društvo za osiguranje se osniva ugovorom koji zaključuju najm anje dva pravna ili fizička lica. Osnivači ministarstvu koje je nadležno za poslove finansija podnose zahtev za dobijanje đozvole za osnivanje društva, sa propisanom dokumentacijom. Po dobijanju dozvole osnivači m ogu sazvati osnivačku skupštinu društva. Organi akcionarskog društva za osiguranje su skupština akcionara, upravni odbor, nadzorni odbor i direktor. Uslove osiguranja i tarifu prem ija, maksimalni samopridržaj po jednom preuzetom riziku, utvrđuje opštim aktom upravni odbor društva.. Premije koje ugovorači osiguranja plaćaju osiguravaču ulaze u ukupni prihod osiguravača. Ugovarač osiguranja dužan je da plati bruto premiju, koja se sastoji od tehničke premije i režijskog dodatka. Sredstva tehničke premije služe za podmirenje obaveza osiguravača po osnovu zaključenih osiguranja, za plaćanje premije reosiguranja i za tzv. tehničke rezerve (prenosne premije i rezervisane štete). Tehničke rezerve služe za podm irenje budućih obaveza osiguravača za nastupele osigurane slučajeve. Režijski dodatak se koristi za podmirenje troškova poslovanja osiguravajućeg društva. U prihode osiguravajućeg društva ulaze i prihodi po osnovu reosiguranja, prihodi iz ostvarenih regresnih zahteva prema licim a koja su odgovorna za nastupanje osiguranog slučaja i prihodi od kam ata na sredstva osiguranja. Rashodi društva za osiguranje su iznosi koje je društvo isplatilo za nastupele osigurane slučajeve, premija koju je društvo platilo za reosiguranje, troškovi utvrđivanja i procene šteta. Višak prihoda nad rashodima iz poslovanja akcionarskog društva za osiguranje predstavlja dobit društva. Dobit koja preostane posle plaćanja poreza koristi se prema odluci skupštine društva za izdvajanje u rezerve sigurnosti i za isplatu dividende akcionarima. Ako prihod društva po go-

82


dišnjem obračunu nije dovoljan za pokriće rashoda, gubitak će biti pokriven iz rezervi društva. Početni fond sigurnosti i rezerve stvorene iz poslovanja akcionarskog društva za osiguranje čine tzv. garantnu rezervu. Svrha zakonske odredbe 0 garantnoj rezervi jeste da limitira društvo u preuzimanju obaveza iz osiguranja. Pored akcionarskog društva za osiguranje (,,a.d.o“) i društva za uzajam no osiguranje (,,d.u.o“) koja se bave samo delatnošću osiguranja, postoje i društvo z a posredovanje u osiguranju kojem je posredovanje u osiguranju tj. dovođenje u vezu osiguranika, odnosno ugovarača osiguranja, sa društvom za osiguranje, jedina delatnost i društvo za zastupanje u osiguranju kojem je jedina delatnost zastupanje društva za osiguranje. Oba ova društva, dodatno još mogu obavljati samo poslove savetovanja i pomoći u obradi šteta i procene rizika i šteta. Zakon o osiguranju predviđa i mogućnost osnivanja agencija za pružanje drugih usluga u osiguranju. Agencija je pravno lice u formi akcionarskog društva ili društva s ograničenom odgovornošću, koje obavlja poslove utvrđivanja i procene rizika i šteta, posredovanja radi prodaje 1 prodaju ostataka osiguranih oštećenih stvari i poslove pružanja drugih intelektualnih i tehničkih usluga u vezi sa poslovima osiguranja. N adzor nad obavljanjem delatnosti u osiguranju vrši Narodna banka Srbije koja izdaje dozvole za obavljanje poslova osiguranja, reosiguranja, posredovanja i zastupanja u osiguranju, daje saglasnosti na akte, vodi registre društava u oblasti osiguranja, preduzima mere i dr. Zakon o osiguranju uređuje i aktuarstvo i reviziju. Aktuarske poslove obavljaju ovlašćeni aktuari. Ovlašćeni aktuar je lice koje je dobilo ovlašćenje N arodne banke Srbije za obavljanje aktuarskih poslova. Ovlašćenog alctuara im enuje direktor društva za osiguranje. Poslovi ovlašćenog aktuara sastoje se u davanju m išljenja: o načinu izračunavanja tarifa premija, o tome da li su tehničke rezerve obrazovane u sldadu sa zakonom , o aktima poslovne politike, o finansijskim izveštajima i godišnjem izveštaju o poslovanju društva, o tom e da li je m atem atička rezerva izračunata, u skladu sa zalconom itd. Ovlašćeni aktuar nezavisan je i sam ostalan u vršenju poslova, a svoju delatnost obavlja u skladu sa zakonom i pravilima aktuarske struke, dobrim poslovnim običajim a i poslovnom etikom. On je dužan da upravi i nadzornom odboru društva ukaže na uočene nepravilnosti i predloži mere za njihovo otklanjanje.

Revizija finansijskih izveštaja društva za osiguranje vrši se u skladu sa zakonom kojim se uređuje revizija finansijskih izveštaja. Društvo za osiguranje obaveštava Narodnu banlcu Srbije o izboru revizora, radi davanja saglasnosti. Subjekti spoljotrgovinskogprom eta Spoljnotrgovinsko poslovanje je spoljnotrgovinski promet robe i usluga i obavljanje privrednih delatnosti stranog lica u Republici Srbiji i domaćeg lica u drugoj državi ili carinskoj teritoriji. Osnovni izvor prava u ovoj oblasti je Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju (2009).


83

Spoljnotrgovinski promet i privredne delatnosti u inostranstvu mogu da obavljaju privredni subjekti i druga pravna lica, ako ispunjavaju uslove za poslovanje u zemlji i druge uslove propisane zakonom. Bankarske i druge finansijske poslove u inostranstvu mogu da obavljaju banke u skladu sa zakonom. Spoljnotrgovinski promet može za potrebe svoje delatnosti obavljati i domaće fizičko lice koje obavlja privrednu delatnost (preduzetnik). Državni organ, politička stranka i druga organizacija mogu izvršiti pojedinačan posao spoljnotrgovinskog prometa za svoje potrebe Preduzeća sa domaćim kapitalom osnivaju se i posluju u inostranstvu u skladu sa propisima države u kojoj se nalazi njihovo sedište. U tom pogledu postoje između pojedinih država značajne razlike. Talco, u Nemačkoj ortačka društva nemaju svojstvo pravnog lica. Odnos između ortaka je ugovorni odnos. Osnivanje alccionarskih društava moguće je samo na simultani način. U Engleskoj ne postoje društva s ograničenom odgovornošću. Ali, mogu postojati akcionarslca društva u kojima akcionari daju garancije da će uplatiti upisani iznos kapitala ako društvo padne pod stečaj. Prilikom osnivanja takvih akcionarskih društava ne zahteva se od akcionara uplata osnivačkog kapitala.

Strano preduzeće ili fizičko lice može osnovati preduzeće u Srbiji, uz poštovanje naših propisa. Naše privredno društvo može pružati usluge stranim licima u okviru delatnosti koje obavlja. Roba se može uvoziti ili privremeno uvoziti ako ispunjava uslove propisane za stavljanje u promet, odnosno za upotrebu na domaćem tržištu, a usluge u skladu sa domaćim propisima i međunarođnim ugovorima. Uvoznik ne može uvoziti opremu i trajna đobra za ličnu potrošnju ako nije u zemlji obezbedio rezervne delove, potrošni m aterijal i pribor za njihovo održavanje u rokovima predviđenim propisima o stavljanju robe u promet na domaćem tržištu. Spoljna trgovina naoružanjem, vojnom opremom i robom dvostruke namene uređuje se posebnim zakonom.

Domaće lice, u smislu Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, je pravno lice i preduzetnik sa sedištem i fizičko lice sa prebivalištem u Republici Srbiji. Strano lice, u smislu ovog zakona, je: 1) pravno lice i preduzetnik sa sedištem u drugoj državi ili carinskoj teritoriji, 2) fiziČko lice sa prebivalištem u drugoj državi ili carinskoj teritoriji i 3) domaće fizičko lice sa prebivalištem, odnosno boravištem u drugoj državi ili carinskoj teritoriji dužim od godinu dana. Domaća i strana lica definišu se pomoću pojma sedišta, odnosno boravišta. Na ovaj način je omogućeno da se sva preduzeća, preduzetnici i lica sa sedištem, odnosno boravištem u inostranstvu, tretiraju kao strana lica, i suprotno, čime se omogućuje šira primena Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju nego što bi to bilo na osnovu principa državljanstva, uključujući i ograničenja spoljne trgovine. Spoljnotrgovinsko poslovanje je slobodno i može se ograničiti sam o u skladu sa zakonom. Pravo na obavljanje spoljne trgovine izjednačeno je sa pravom na obavljanje unutrašnje trgovine. Posebno odobrenje za pravna lica koja nisu registrovana za obavljanje privredne delatnosti sa inostranstvom više nije potrebno imajući u vidu naročito uvođenje poreza n a do-

84


datu vrednost, pošto otklanja mogućnost fiskalne pronevere pri uvozu za sopstvene potrebe. Na ovaj način prestaje i posebna registracija spoljnotrgovinske delatnosti, tako da privredna društva mogu u spoljnoj trgovini da obavljaju one delatnosti za koje su registrovana u unutrašnjoj trgovini. Obavljanje spoljnotrgovinske alctivnosti stranih lica omogućeno je i putem ogranka i predstavništva, stranog lica, pod uslovom da se ogranak ili predstavništvo upišu u registar privrednih društava Ogranak je izdvojen, pravno zavisan organizacioni deo osnivača, koji trajno obavlja poslove iz delatnosti za koje je osnivač registrovan. Ogranak ne može imati širu poslovnu sposobnost od osnivača. Predstavništvo je izdvojen, pravno zavisan organizacioni deo osnivača, koji obavlja prethodne i pripremne radnje u vezi sa zaključenjem ugovora i koji ne može da zaldjučuje ugovore, osim za sopstvene potrebe.

Tretman najpovlašćenije nacije je primena najpovoljnijih uslova u spoljnotrgovinslcom prometu sa zemljom kojoj je ovaj tretman dodeljen međunarodnim sporazumom ili odlukom Vlade. Najpovoljniji uslovi ne uključuju uslove koji su odobreni sporazumom o slobodnoj trgovini, sporazumom o carinskoj uniji, aranžmanom o pograničnoj trgovini i uslove odobrene ili zasnovane na prelaznim sporazumima o uspostavljanju zone slobodne trgovine ili carinske unije. U skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije, zakon propisuje nacionalni tretman za strana lica i uvezenu robu, i to tako da se prim enjuju isti propisi kao i na domaća lica i robu, što u praksi znači da se strana lica mogu baviti uvozom i izvozom na teritoriji Republike pod istim uslovima pod kojim a to mogu da čine i dom aća lica, odnosno putem osnivanja privrednog društva (domaće lice sa stranim učešćem) ili registracije preduzetnika ili kroz svoj ogranak (deo stranog lica registrovan u Republici, koji ima status domaćeg lica), u skladu sa Zakonom o privrednim društvima. Strana fizička lica ne mogu se baviti spoljnom trgovinom u vidu delatnosti, kao ni domaća, već se m oraju registrovati kao svaki preduzetnik. Izvoz robe je iznošenje, slanje, odnosno isporuka robe sa teritorije Republike Srbije na teritoriju druge države ili carinske teritorije, u skladu sa carinskim propisima Republike Srbije. Uvoz robe je unošenje, dopremanje, odnosno isporuka robe sa teritorije druge države ili carinske teritorije na teritoriju Republike Srbije, u skladu sa carinskim propisima Republike Srbije. Tranzit robe je kretanje robe između dva mesta u Republici Srbiji, u skladu sa carinskim propisima Republike Srbije. Vlada može da propiše sledeće mere zaštite: 1) antidampinške mere; 2) kompenzatorne mere; 3) mere za zaštitu od prekomernog uvoza; 4) mere za zaštitu ravnoteže platnog bilansa. Banke Pojam. Pravni okvir za osnivanje, poslovanje i organizaciju poslovnih banaka, način upravljanja bankama, kao i kontrolu i prestanak rada banaka je Zakon o bankama iz 2005. godine.


85

Banka je akcionarsko društvo sa sedištem u Republici Srbiji, koje ima dozvolu za rad Narodne banke Srbije i obavlja depozitne i kreditne poslove, a može obavljati i druge poslove u skladu sa zakonom. Strana banka je pravno lice sa sedištem van Republike Srbije koje je, u skladu sa propisim a države porekla, osnovano i u registar nadležnog organa te države upisano kao banka, koje poseduje dozvolu za rad regulatornog tela te države i koje obavlja depozitne i kreditne poslove. Zakon o bankama, osim banaka, ne poznaje druge finansijske organizacije, kao što su: štedionice, štedno-kreditne organizacije, štedno-kreditne zadruge i sl. Delatnost banke. Banka je pravno lice koje može obavljati sledeće poslove: l) depozitne poslove (primanje i polaganje depozita); 2) kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita); 3) devizne, devizno-valutne i menjačke poslove; 4) poslove platnog prometa; 5) izdavanje platnih kartica; 6) poslove s hartijam a od vrednosti (izdavanje hartija od vrednosti, poslovi kastodi banke i dr.); 7) brokei'sko-dilerske poslove; 8) izdavanje garancija, avala i drugih oblika jemstva (garancijski posao); 9) kupovinu, prodaju i naplatu potraživanja (faktoring, forfeting i dr.); 10) poslove zastupanja u osiguranju; 11) poslove za koje je ovlašćena zakonom i druge povezane poslove. Niko osim banke ne može se baviti primanjem depozita. Niko osim banke ne može se baviti davanjem kredita i izdavanjem platnih kartica, osim ako je za to ovlašćen posebnim zakonom Osnivanje banke. Banka se osniva isključivo kao alccionarsko društvo. Osnivači banke mogu biti domaća i strana pravna i fizička lica. Osnivački kapital banke može biti u novčanom i nenovčanom obliku (stvari i prava koji su u funkciji poslovanja banke). Novčani deo osnivačkog kapitala banke ne može biti manji od 10.000.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Osnivači banke ne mogu povlačiti sredstva uložena u osnivački kapital banke, već sredstva u tom iznosu moraju kontinuirano održavati u svom poslovanju. Osnivački akt (ugovor) o osnivanju banke sadrži podatke o osnivačima, o poslovnom imenu i sedištu banke, o osnivačkom kapitalu, 0 pravima, obavezama i odgovornosti osnivača banke, o broju akcija banke 1 njihovoj nominalnoj vrednosti, o poslovima koje banka obavlja, o načinu pokrića gubitaka, o načinu rešavanja sporova, o vršenju statusnih promena itd. Banka obavezno mora da ima i svoj statut. Narodna banka Srbije dva puta u postupku osnivanja ceni svrsishodnost osnivanja i ispunjenje zakonskih uslova od strane banke koja se osniva: prvi put izdaje preliminarno odobrenje, a drugi put konačnu dozvolu za rad. Nakon ispunjenja preliminarnih uslova, za izdavanje dozvole za rad banke neophodno je da je ona izvršila uplatu osnivačkog kapitala, da ispunjava prostorno-tehničke i organizaciono-kadrovske uslove, kao i da je angažovala spoljnjeg revizora. Nakon što osnivači prim e rešenje N arodne banke o dozvoli za rad, oni održavaju osnivačku skupštinu na kojoj donose statut banke, biraju predsednika i članove upravnog i izvršnog odbora banke, usvajaju program aktivnosti

86


banke za period od tri godine i poslovnu politiku banke i donose odluka o prvom izdavanju akcija. T e akte oni dostavljaju na saglasnost Narodnoj banci Srbije, a kada ta saglasnost bude data, osnivači banke dužni su da u roku od 30 dana podnesu prijavu za upis banke u registar privrednih subjekata. Banka Stiče svojstvo pravnog lica m om entom u p isa u registar privi-ednih subjekata.

Poslovanje banke. Banka stiče prihode iz razlike između aktivne i pasivne kam ate i provizije iz poslova koje obavlja za svoje komitente. Aktivna kam ata je kamata po kreditima koje je odobrila banka. Pasivna kamata je kam ata koju banka plaća deponentima. Dobit iz poslovanja banke raspoređuje se odlukom skupštine banlce na rezerve, na dividendu akcionarima i za ostale nam ene. B anka ne m ože sticati sopstvene akcije sem izuzetno uz saglasnost Narodne banke. B anka je dužna da sopstvene akcije otuđi u roku od jedne godine od dana njihovog sticanja, a ako to ne učini, dužna je da ih povuče i poništi na teret svog akcionarskog kapitala. B anka identifilcuje, meri i procenjuje rizike kojim a je izložena u svom poslovanju i upravlja tim rizicim a (rizik lilcvidnosti, kreditni, kamatni, devizni, ulagački rizici). Banka je dužna da obrazuje posebnu organizacionu jedinicu u čijem je delokrugu upravljanje rizicim a. Ona ne m ože odobravati kredite svojim akcionarima pre isteka roka od jed n e godine od dana kada je počela da posluje. Dužna je da usvoji i na vidnom mestu u svojim prostorijam a istakne opšte uslove poslovanja. Banka mora da vodi poslovne knjige i računovodstvenu evidenciju i da sačinjava godišnje finansijske izveštaje, kao i da zaldjuči ugovor sa preduzećem za reviziju radi angažovanja spoljnjeg revizora koji vrši godišnji reviziju finansijskih izveštaja banke.

B ankarska tajna. Bankarska tajna je poslovna tajna, a to su: podaci koji su poznati banci a odnose se na lične podatke, finansijsko stanje i transakcije, kao i na vlasništvo ili poslovne veze klijenata te ili druge banke, podaci o stanju i prometu na individualnim depozitnim računima, kao i drugi podaci do kojih banka dođe u poslovanju s klijentima. Upravljanje bankom. Banke karakteriše lcorporativno upravljanje. Organi banke su: skupština, upravni odbor i izvršni odbor, a ustanovljeni su i Odbor za reviziju, Odbor za upravljanje aktivom i pasivom i Kreditni odbor Skupštinu b an ke ćine akcionari banlce. Pravo glasa akcionari ostvaruju neposredno ili preko svojih predstavnika. Statutom banlce se akcionarim a koji imaju 1% ili više alccija s pravom glasa ne može onemogućiti neposređno vršenje prava glasa. Upravni i izvršni odbor banke su organi upravljanja banlcom. Upravni i izvršni odbor b an ke dužni su da preduzim aju mere radi sprečavanja nezakonitih ili neprimerenih radnji i uticaja, koji su štetni ili nisu u najboljem interesu banlce i njenih akcionara i koje vrše lica koja im aju znatno ili kontrolno učešće u toj banci. Upravni odbor banke čini n ajm an je pet članova, uključujući i predsednika. Najm anje jedna trećina članova upravnog odbora banlce m oraju biti lica nezavisna od banlce. Izvršni odbor banke čine najm anje dva člana, uključujući i predsednika. Predsednik izvršnog odbora banke predstavlja i zastu p a banku . Članovi izvršnog odbora banke su u radnom odnosu u banci na n eodređeno vrem e s punim radnim vremenom. O dbor za reviziju prati poslovanje banke, a čine ga najm anje tri člana, od lcojih su b ar dva članovi upravnog odbora banke koji imaju odgovarajuće iskustvo iz oblasti finansija. N ajm anje jedan član odbora za praćenje poslovanja banke mora biti lice nezavisno od b an ke. Kreditni odbor odlučuje o kreditnim zahtevima u okvirima utvrđenim aktim a b an ke i obavlja druge poslove utvrđene aktima banke. Odbor za upravljanje aktivom i p asivom prati izloženost banke rizicima koji proizlaze iz njenog poslovanja.

V. Todorović & R. M. SHjepćević PRIVREDNO PRAVO

87

Filijale i predstavništva banaka. Banka može otvarati filijale i druge organizacione oblike na teritoriji Republike Srbije, a uz saglasnost Narodne banke Srbije, i filijale i predstavništva u inostranstvu. Strane banke mogu otvarati svoja predstavništva u Srbiji uz saglasnost Narodne banke Srbije. Filijala banke je organizacioni deo banke, bez statusa pravnog lica, koji obavlja poslove koje može obavljati banka. Predstavništvo banke je organizacioni deo banke u inostranstvu ili strane banke u Republici Srbiji, bez statusa pravnog lica, koji ne obavlja poslove koje može obavljati banka, već poslove istraživanja tržišta, i koji predstavlja banku, odnosno stranu banku čiji je deo. Kontrolna funkcija Narodne banke Srbije. Nijedno lice ne može bez prethodne saglasnosti Narodne banke Srbije steći direktno ili indirektno vlasništvo u banci koje mu omogućava više od 50% glasačkih prava. Narodna banka Srbije vrši kontrolu boniteta i zakonitosti poslovanja banke, u skladu Zakonom o bankama i Zakonom 0 Narodnoj banci Srbije. U vršenju kontrole, Narodna banka može, po pravilima opšteg upravnog postupka, izricati razne mere: uvođenje prinudne uprave u banci, razrešenje člana upravnog ili izvršnog odbora banke i dr. Udruženje banaka. Banke mogu, radi unapređivanja sopstvenog poslovanja i usklađivanja svoje delatnosti, ugovorom osnivati udruženja. Udruženje banaka ima svojstvo pravnog lica i upisuje se u registar, kao što je slučaj sa postojećim Udruženjem banaka Srbije. Prestanak banke. Dozvola za rad banke prestaje da važi: oduzimanjem dozvole za rad, dobrovoljnim prestankom rada banke, statusnom promenom banke, ako se osnivačka skupština banke ne održi u roku propisanom ovim zakonom, ako banka zahtev za upis u registar privrednih subjekata ne dostavi u roku propisanom zakonom. Narodna banka Srbije oduzima banci dozvolu za rad ako je banka kritično potkapitalizovana, ako nije moguća kontrola boniteta i zakonitosti poslovanja banke, ako banka šest meseci neprekidno obustavi primanje depozita ili odobravanje kredita, ako se utvrdi da je dozvola za rad banke data na osnovu neistinitih podataka, kao i u drugim slučajevima. Kastodi banke Kastodi banke su banke koje svojim klijentima pružaju usluge čuvanja finansijske imovine odnosno kontrolu stanja i prometa hartija od vrednosti, izveštavanja o svim bitnim događajima koji se odnose na njihova sredstva - portfolio6, kao i brigu o ostvarivanju prava iz hartija od vredno6 Portfolio je skup finansijskih sredstava koje neki pojedinac ili pravno lice poseduje, može se sastojati od novca, kao što su gotovina, depoziti i dr., i od vrednosnih papira, kao što su akcije, obveznice i dr. “Diverzifikacija portfolija”, u bankarskoj terminologiji, je ulaganje novca u razne hartije od vrednosti radi disperzije poslovnog rizika i uspešnosti pojedinih investicija.

88


sti. Podatke iz evidencije o hartijama od vrednosti i imena klijenata banka čuva kao poslovnu tajnu. Prema noveli Zakona o investicionim fondovima iz 2011. godine, kastodi banka u okviru svoje delatnosti obavlja sledeće poslove: 1) otvara i vodi račune hartija od vrednosti kod Centralnog registra, u svoje ime a za račun zakonitih imalaca - svojih klijenata koji kod nje imaju otvoren kastodi račun; 2) otvara i vodi račune hartija od vrednosti kod Centralnog registra, u ime kastodi banke, a za račun zakonitih imalaca - svojih klijenata, odnosno u ime svojih klijenata koji nisu zakoniti imaoci tih hartija, a za račun zakonitih imalaca (zbim i kastodi račun); 3) izvršava naloge za prenos prava iz hartija od vrednosti i naloge za upis prava trećih lica na hartijam a od vrednosti i stara se o prenosu prava iz tih hartija; 4) naplaćuje potraživanja od izdavalaca po osnovu dospelih hartija od vrednosti, kam ata i dividendi za račun zakonitih im alaca tih hartija i stara se o ostvarivanju drugih prava koja pripadaju zakonitim im aocim a hartija od vrednosti koji su njeni klijenti; 5) pruža usluge pozajmljivanja hartija od vrednosti; 6) obaveštava akcionare o godišnjim skupštinam a alccionarskih društava i zastupa ih na tim skupštinama; 7) po ovlašćenju klijenta stara se o izvršavanju poreskih obaveza klijenta po osnovu hartija od vrednosti čiji je ldijent zakoniti imalac; 8) obavlja druge poslove u sldadu sa zakonom kojim su uređeni investicioni fondovi i dobrovoljni penzijski fondovi i drugim zakonom i pravilima poslovanja kastodi banke.

Banka može obavljati delatnosti kastodi banke ako dozvolu za obavljanje te đelatnosti dobije od Komisije za hartije od vrednosti. Klijenti Kastodi banke mogu biti: pravna i fizička lica iz zemlje i inostranstva, investicioni fondovi, penzioni fondovi, osiguravajuća društva, i drugi institucionalni investitori. Status Klijenta po kastodi poslovima stiče svako domaće i strano, pravno i fizičko lice koje sa Kastodi bankom zaključi Ugovor o obavljanju kastodi poslova Postojanje kastodi banke, kao institucije koja obavlja usluge vezane za vlasničke i dužničke hartije od vrednosti, odnosno, akcije, obveznice i druge, neophodan je uslov za dobro funkcionisanje tržišta hartija od vrednosti. Razvoj institucionalnih investitora kakvi su investicioni fondovi i dobrovoljni penzijski fondovi podstiče razvoj lcastodi poslova, s obzirom da sredstva ovih fondova vode kastodi banke. Kako imovina dobrovoljnih penzijskih fondova i investicionih fondova ima tendenciju rasta, to će omogućiti finansijski podsticaj razvoju kastodi bankarstva u Srbiji.

Kastodi banka može obavljati i poslove koji se odnose i na druge finansijske instrumente, ali ne može obavljati delatnosti brokersko-dilerskog društva. Da bi kastodi banka mogla obavljati svoju delatnost, mora imati dozvolu Komisije za hartije od vrednosti, biti član Centralnog registra i imati poseban organizacioni deo koji je tehnički i kadrovski osposobljen za obavljanje poslova kastodi banke. Kastodi banka donosi pravila poslovanja sa hartijama od vrednosti u pogledu obavljanja kastodi poslova, na koja saglasnost daje Komisija za hartije od vrednosti.


89

Narodna banka Srbije Narodna banka Srbije je centralna emisiona banka Republike Srbije koja obavlja funkcije utvrđene Ustavom i Zakonom o Narodnoj banci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 72/2003, 55/2004, 85/2005,44/2010) i drugim zakonima. Ona je samostalna i nezavisna u obavljanju svojih funkcija i za svoj rad odgovorna je Narodnoj skupštini Republike Srbije. Narodnom bankom Srbije rukovodi guverner, koga bira Narodna skupština. N arodna banka Srbije ima od dva do četiri viceguvernera, koji zajedno sa guvernerom čine izvršni odbor. Za obaveze Narodne banke Srbije jem či Republika Srbija. Osnovni cilj Narodne banke Srbije jeste postizanje i održavanje stabilnosti cena i očuvanje finansijske stabilnosti, a dopunski očuvanje i jačanje stabilnosti fmansijskog sistema. Njen zadatak je da podržava sprovođenje ekonom ske politike Vlade Republike Srbije, poslujući u skladu s načelim a tržišne privrede. Narodna banka Srbije obavlja sledeće funkcije: 1) utvrđuje i sprovodi monetarnu i deviznu politiku; 2) upravlja deviznim rezervam a; 3) utvrđuje i sprovodi, u okviru svoje nadležnosti, aktivnosti i m ere radi očuvanja i jačanja stabilnosti finansijskog sistema; 4) izdaje i oduzim a bankam a dozvole za rad, vrši kontrolu boniteta i zakonitosti poslovanja banaka; 5) izdaje i oduzima dozvole za obavljanje delatnosti osiguranja, vrši kontrolu ove delatnosti, odnosno nadzor nad obavljanjem te delatnosti, izdaje i oduzima ovlašćenja za obavljanje pojedinih poslova iz delatnosti osiguranja; 6) izdaje i oduzima dozvole za obavljanje poslova lizinga, vrši nadzor nad obavljanjem ovih poslova; 7) izdaje i oduzima društvim a za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima dozvole za rad i dozvole za upravljanje tim fondovima; 8) izdaje novčanice i kovani novac i upravlja tokovima gotovine; 9) uređuje, nadgleda i unapređuje nesm etano funkcionisanje platnog sistema. Narodna banka Srbije je pravno lice sa sedištem u Beogradu. Ona se ne upisuje u registar pravnih lica. Narodna banka Srbije ima statut, koji potvrđuje Narodna skupština i isti se objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije". Narodna banka Srbije može obrazovati filijale. Unutrašnja organizacija, delokrug, prava i dužnosti filijala utvrđuju se Statutom Narodne banke Srbije. U sastavu Narodne banke Srbije posluje specijalizovana organizacija pod nazivom: Narodna banka Srbije - Zavod za izradu novčanica i kovanog novca - Topčider, koja izrađuje novčanice i kovani novac. Narodnom bankom Srbije rukovodi guverner N arodne banke Srbije, koji predstavlja i zastupa banku. Narodna banka Srbije m ože biti članica međunarodnih finansijskih organizacija i institucija i m ože sarađivati sa nacionalnim finansijskim i kreditnim institucijama radi izvršavanja svog

90


osnovnog cilja i svojih funkcija. Ona može i zastupati Republiku Srbiju u m eđunarodnim finansijskim organizacijama i institucijama i drugim oblicima m eđunarodne saradnje, uz saglasnost Vlade. Organi Narodne banke Srbije su: Izvršni odbor Narodne banke Srbije, guverner Narodne banke Srbije i Savet guvernera Narodne banke Srbije. Izvršni odbor čine guverner i viceguverneri Narodne banke Srbije. Savet Narodne banke Srbije ima predsednika i četiri člana koje bira Narodna skupština na predlog odbora Narodne skupštine nadležnog za poslove finansija, na šest godina, s pravom ponovnog izbora. Dobrovoljni penzijski fondovi Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima (2005) predviđa formiranje i funkcionisanje dobrovoljnih privatnih penzijskih fondova, na način da svaki građanin Srbije ima izbor da ođluči da li želi da se učlani i koliki doprinos da uplaćuje u dobrovoljni penzijski fond za svoju starosnu penziju. Dakle, na dobrovoljnoj osnovi građani odlučuju o načinu i dinam ici ulaganja dela zarađenih, odnosno raspoloživih sredstava radi njihovog investiranja u prolitabilne poslove i akumuliranja sa ciljem obezbeđivanja dodatnih prihoda u starosti. Dobrovoljni penzijski fondovi predstavljaju institucije kolektivnog investiranja u hartije od vrednosti, hipotekam e obveznice, akcije stranih pravnih lica, novčane depozite u bankam a, depozitne potvrde, nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji Republike i drugu im ovinu koja daje prinose.

D obrovoljni penzijski fond jeste fond posebne vrste, odnosno zasebna im ovina, bez svojstva pravnog lica. Imovina dobrovoljnog penzijskog fonda u svojini je članova fonda, srazmerno njihovom udelu u imovini fonda. D obrovoljni penzijski fond ima naziv. U nazivu dobrovoljnog penzijskog fonda m oraju biti sadržane reči „dobrovoljni penzijski fond“. Dom aće i strano fizičko lice može biti član jednog ili više dobrovoljnih penzijskih fondova. Dobrovoljnim penzijskim fondom upravlja društvo za upravljanje privredno društvo koje se osniva isključivo kao akcionarsko društvo. Društvo za upravljanje mogu osnovati domaća i strana fizička i pravna lica, a osnovni kapital iznosi najmanje jedan milion evra. Dozvolu za rad ovom društvu daje N arodna banka Srbije, što je preduslov i za njegov upis u registar privrednih subjekata. Opšti akti društva za upravljanje su osnivački akt, pravila poslovanja i drugi opšti akti. Član fonda plaća naknadu za usluge društva za upravljanje i naknadu za prenos računa člana fonda, u skladu sa pravilnikom o tarifi društva za upravljanje. Im ovina dobrovoljnog penzijskog fonda vlasništvo je članova fonda srazm erno njihovim ulozima i mora biti odvojena od imovine društva za upravljanje. T a im ovina ne podleže prinudnom izvršenju, niti ulazi u stečajnu m asu i ne može biti obuhvaćena postupkom poravnanja sa trećim licima. D ruštvo za upravljanje obavezno poverava na čuvanje sredstva i hartije od vrednosti dobrovoljnog penzijskog fonda kastodi banci sa kojom

v. Todorović & R. M. Slijepčević PRIVREDNO PRA VO

91

im a z a k lju č e n ugovor. Kastodi banka je dužna da izvršava naloge društva za upravljanje, osim ako oni nisu u suprotnosti sa zakonom i prospektom fonda. Kastodi banka otvara i vodi račune hartija od vrednosti dobrovoljnog penzijskog fonda kod Centralnog registra u svoje ime, a za račun članova dobrovoljnog penzijskog fonda, kontroliše, odobrava i svakodnevno izveštava Narodnu banku Srbije o obračunatoj neto vrednosti imovine dobrovoljnog penzijskog fonda i vrednosti investicione jedinice i obavlja druge poslove.

Član dobrovoljnog penzijskog fonda, kad navrši 53 godine života, stiče pravo da raspolaže sredstvima koja je uplatio u Fond. Povlačenje i raspolaganje akumuliranim sredstvima član fonda mora započeti najkasnije sa navršenih 70 godina života. Redovan nadzor nad poslovanjem društava za upravljanje putem neposredne kontrole vrši Narodna banka Srbije. Investicioni fondovi Investicioni fondovi su institucije kolektivnog investiranja koje prikupljaju sredstva od svojih ulagača i ulažu ih u kratkoročne i dugoročne investicije, odnosno u različite vrste imovine, sa ciljem ostvarivanja prihoda i smanjenja rizika ulaganja. Pravni okvir za investicione fondove su Zakon o investicionim fondovima i Zakon o tržištu kapitala. Investicioni fondovi su prvenstveno namenjeni fizičkim i pravnim licima lcoja imaju novac, ali ih zanimaju veći prinosi nego kod oročene štednje u bankama. Takva lica mogu svoj novac poveriti stručnjacim a (fond menadžerima) koji zatim ta sredstva ulažu u razne hartije od vrednosti koje su najčešće teže dostupne malim investitorima. Pri tome, investicija koja nosi veći rizik, može doneti i veću zaradu, pa umesto oko 5% godišnje kam ate na uložena sredstva u banku, ulagač u investicionom fondu može na ista sredstva imati i 20% zarade. Imovina investicionog fonda može se ulagati u sve vrste hartija od vrednosti, državne obveznice, hipotekarne obveznice, depozitne potvrde, novčane depozite, finansijske derivate, nepokretnosti i dr.

U investicione fondove, koji mogu biti otvoreni, zatvoreni i privatni, svoja sredstva mogu ulagati kako domaća tako i strana pravna i fizička lica. Investicionim fondom upravlja samo za tu namenu osnovano akcionarsko društvo. Društvo za upravljanje investicionim fondovim a je privredno društvo - isključivo akcionarsko društvo koje nije javno društvo, koje obezbeđuje profesionalno upravljanje investicionim fondovima i kao isključivu delatnost ima organizovanje, osnivanje i upravljanje investicionim fondovima. Društvo za upravljanje mogu osnovati domaća i strana fizička i pravna lica. Domaće pravno lice sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom ili dnigo sa njim povezano lice, izuzev banaka i društava za osiguranje, ne može biti osnivač društva za upravljanje. Lice koje namerava da osnuje društvo za upravljanje dužno je da podnese Komisiji za hartije od vrednosti zahtev za izdavanje dozvole za rad društva za upravljanje. Novčani deo osnovnog kapitala društva za upravljanje prilikom osnivanja iznosi najm anje 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Nakon dobijanja dozvole za rad i izbora direktora i članova uprave, društvo za upravljanje podnosi prijavu za

92


upis u registar privrednih subjekata. Opšti akti društva za upravljanje su osnivački akt, pravila poslovanja i drugi opšti akti.

Jedno društvo za upravljanje može osnovati i upravljati sa više investicionih fondova. Društvo za upravljanje je dužno da imovinu fondova drži odvojeno od svoje imovine. Društvo za upravljanje mora pribaviti saglasnost za organizovanje fonda od Komisije za hartije od vrednosti Investicioni fond smatra se organizovanim, odnosno osnovanim danom upisa u Registar investicionih fondova koji vodi Komisija. Društvo za upravljanje mora da ima najmanje po jednog portfo110 m enadžera za svaki investicioni fond kojim upravlja i internog revizora, zaposlene na neodređeno vreme, kao i minimalnu organizacionu osposobljenost i tehničku opremljenost koju bliže propisuje Komisija za hartije od vrednosti. Portfolio menadžer, koji mora biti zaposlen na neodređeno vreme, sprovodi politiku društva za upravljanje i donosi odluke o pojedinačnim ulaganjima. K a s to d i b a n k a v o d i r a č u n e in v e s t ic io n o g f o n d a i iz v r š a v a n a lo g e d ru š tv a z a u p r a v lja n je k o ji s e tič u u p r a v lja n ja im o v in o m fo n d a . Obaveznim deponovanjem sredstava fonda u kastodi banku obezbeđuje se potpuna odvojenost sredstava društva za upravljanje i investicionog fonda, talco da društvo za upravljanje imovini fonda može pristupiti samo preko kastodi banke koja vrši odgovarajuće kontrole zakonitosti poslovanja. Kastodi banka, koja ima posebno ovlašćenje Narodne banke Srbije za obavljanje kastodi usluga, kao posebnih bankarsldh poslova, izvršava investicione naloge samo ako su u skladu sa zakonom, važećim propisima i investicionom politikom fonda. Odgovorna je za kontrolu ispravnosti obračunate neto vrednosti im ovine investicionog fonda od strane društva za upravljanje. O uočenim nepravilnostima u poslovanju društva za upravljanje dužna je da odmah obavesti Komisiju za hartije od vrednosti.

Za usluge upravljanja investicionim fondovima, društvo za upravljanje naplaćuje naknadu na teret imovine fonda, u skladu sa zakonom i u zavisnosti od vrste fonda i njegove poslovne politike. Društvo upravlja otvorenim, zatvorenim i privatnim fondovima. Otvoreni fond ima naziv. Zatvoreni i privatni fond imaju poslovno ime. Naziv otvorenog fonda sadrži oznaku „otvoreni investicioni fond“ ili skraćenicu ,,o.i.f.“ ili ,,oif‘. Poslovno ime zatvorenog fonda sadrži oznaku „zatvoreni investicioni fond“ ili skraćenicu ,,z.i.f.“ 111 „ z ifP o s lo v n o ime privatnog fonda sadrži oznaku „privatni investicioni fond“ ili skraćenicu ,,p.i.f.“ ili ,,pif‘.

Otvorcni investicioni fond ima imovinu koja je u svojini članova fonda. On prikuplja novčana sredstva svojih članova i vrši otkup investicionih jedinica (akcija i dr.) na zahtev člana fonda. Otvoreni fond nema svojstvo pravnog lica. Fond organizuje i njime upravlja društvo za upravljanje investicionim fondovima. Minimalna novčana sredstva za otpočinjanje poslovanja otvorenog fonda ne mogu biti manja od 200.000 EUR u dinarskoj protivvrednosti i moraju se uplatiti na račun kod kastodi banke u roku od tri meseca od dana upućivanja javnog poziva za kupovinu investicionih jedinica, a ako se

v. Todorović & R. M. Slijepčcvić PRIVREDN O PRAVO

93

to ne desi, kastodi banka je dužna da u roku od osam dana izvrši povraćaj prikupljenih sredstva. Osnovni dokument koji se koristi za potrebe prodaje investicionih jedinica otvorenog, odnosno akcija zatvorenog investicionog fonda je prospekt koji ima standardizovani sadržaj i izgled u kom e se navode podaci koji su neophodni potencijalnim investitorima da bi odlučili da li da investiraju svoj novac. Zatvoreni investicioni fond ima pravnu formu javnog akcionarskog društva, a sredstva prikuplja javnom ponudom za upis akcija, kojim a se zatim trguje na organizovanom tržištu. Zatvoreni investicioni fond, poseduje status pravnog lica i registruje se kao akcionarsko društvo. Akcije zatvorenog fonda glase na ime, nedeljive su i neograničeno prenosive. Osnovni kapital zatvorenog fonda može biti samo u novcu i ne m anji od 200.000 EUR. Ovakvi fondovi se nazivaju zatvoreni je r je unovčavanje akcija fonda moguće isključivo na sekundarnom tržištu, te stoga fond nema obavezu otkupa svojih akcija i dodatna sredstva prikuplja isključivo putem novih emisija akcija. Neto vrednost imovine zatvorenog fonda po akciji utvrđuje se najm anje jednom mesečno, za razliku od otvorenog fonda gde se to vrši svakodnevno. S obzirom da su zatvoreni fondovi pravna lica koja upravljanje poveravaju društvima za upravljanje, njihovi organi upravljanja su specifični. Ovakvi fondovi imaju skupštinu i nadzorni odbor koji vrši nadzor nad radom društva za upravljanje u pogledu ispunjenja obaveza prem a fondu. Usled specifičnosti ove pravne konstrukcije, u određenim slučajevim a ovi organi imaju i funkciju upravljanja. Skupština može kvalifikovanom — dvotrećinskom većinom raskinuti ugovor sa jednim društvom za upravljanje i odlučiti se da upravljanje poveri drugom društvu. Inače, odnosi izm eđu društva za upravljanje i zatvorenog fonda uređuju se ugovorom. Privatni investicioni fond je pravno lice organizovano kao društvo sa ograničenom odgovornošću, u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva. Minimalni novčani ulog člana privatnog fonda ne m ože biti m anji od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu N arodne banke Srbije na dan uplate. Privatni investicioni fond je namenjen velikim i profesionalnim investitorima čiji se kapital prilcuplja od unapred određenih investitora bez javnog poziva. Privatni fondovi moraju ugovorom poveriti upravljanje društvu za upravljanje. Uobičajeno je da privatne fondove osniva grupa investitora koja ulaže značajan, unapred dogovoren, iznos sredstava, koja se zatim investiraju u skladu sa prethodno definisanom strategijom. Privatni fondovi se često koriste kao izvor finansiranja tek osnovanih kompanija koje imaju, po proceni fonda, dobru poslovnu ideju i potencijal za rast. U skladu sa prirodom privatnih fondova koji okupljaju profesionalne investitore za koje

94


se podrazum eva da poseduju više znanja, zakonska regulativa je mnogo fleksibilnija nego kod otvorenih i zatvorenih fondova gde se strožim propisima štite mali investitori. Iz navedenih razloga, predviđena pravna forma privatnog fonda je fleksibilnija - on se osniva kao društvo s organičenom odgovornošću, sa minimalnim udelom od 50 000 evra po članu. Privatni investicioni fondovi, s obzirom na prirodu njihovog poslovanja, nemaju propisanu obavezu obračunavanja i javnog objavljivanja neto vrednosti imovine, već to pitanje uređuju svojim pravilima poslovanja.

Nadzor nad poslovanjem investicionih fondova i društava za upravljanje vrši Kom isija za hartije od vrednosti na taj način što se njoj u nadležnost stavlja izdavanje i oduzimanje dozvole za rad društvima za upravljanje, kao i dozvola za organizovanje, odnosno osnivanje otvorenih i zatvorenih fondova. Komisija za hartije od vrednosti Komisija za hartije od vrednosti je nezavisna i samostalna organizacija Republike Srbije koja za svoje poslovanje odgovara Narodnoj skupštini Srbije. Kom isija ima status pravnog lica sa sedištem u Beogradu. Pravni okvir za Kom isiju za hartije od vrednosti sadržan je u čl. 239-261. Zakona o tržištu kapitala. Kom isija ima pet članova, uključujući i predsednika Komisije. Predsednika i članove Komisije bira na pet godina Narodna skupština. Komisiju predstavlja i zastupa predsednik Komisije, koji rukovodi njenim radom. N adležnost Kom isije za hartije od vrednosti: 1) odobrava izdavanje hartija od vrednosti sa i bez javn e ponude, 2) daje dozvole za obavljanje đelatnosti investicionim društvima, organizatoru tržišta (berza i brokersko-dilerska društva, 3) vrši nadzor nad poslovanjem brokersko-dilerskih društava, berzi, organizatora vanberzanskog tržišta, društava za upravljanje, investicionih društava/fondova, Centralnog registra, ovlašćenih banaka, kastodi banaka, izdavalaca hartija od vrednosti, investitora, lcvalifikovanih investitora i drugih lica, 4) donosi opšte i pojedinačne akte u vezi sa funkcionisanjem finansijskog tržišta, 5) odobrava fizičldm i pravnim licima status kvalifikovanih investitora, 6) prati stanje i kretanje na organizovanom tržištu i preduzima mere za otklanjanje porem ećaja na tom tržištu, 7) vodi odgovarajuće registre i dr.

Kad preduzim a nadzorne mere i donosi rešenja kojima nalaže otklanjanje nezakonitosti i nepravilnosti Komisija primenjuje odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak. Rešenja Komisije su konačna, a protiv njih se m ože pokrenuti upravni spor. K om isija donosi statut lcojim uređuje svoje nadležnosti, lcao i organizaciju i način obavljanja poslova. Saglasnost na statut Komisije daje Narodna skupština Republike Srbije. Komisija donosi i pravilnike, uputstva, stručna uputstva i naredbe. Komisija donosi pravilnik o tarifi, kojim utvrđuje visinu naknada za poslove iz svog delokruga. Akcionarski fond Akcionarski fond osnovan je Zakonom o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije (novela iz 20 io.godine). Osnovna delatnost Fonda je finansijsko posredovanje u

v Todorović & R. M. Slijepčević PRTVREDNOPRAVO

95

pi-ometu akcijama i udelima. Akcionarski fond je pravni sledbenik Akcijskog fonda koji prestaje da postoji. Akcionarski fond ima svojstvo pravnog lica sa sedištem u Beogradu. Osnovan je kao zatvoreno akcionarsko društvo na čije poslovanje se primenjuje Zalcon o privrednim društvima, a kako Zakon o privrednim društvima iz 2011. godine više ne poznaje zatvorena akcionarska društva, Akcionarski fond biće reorganizovan kao akcionarsko društvo u sldadu sa novim Zakonom o privrednim društvima.

Osnivač Akcionarskog fonda je Republika Srbija sa novčanim ulogom od 50.000 evra. Nenovčani ulog Fonda čine: 1. akcije i udeli evidentirani u Privatizacionom registru, i 2. akcije i udeli koje je Akcijski fond preneo Akcionarskom fondu. U imovinu Akcionarskog fonda ulazi i 15% kapitala iskazanog u akcijama subjekata privatizacije koji se privatizuju metodom javnog tendera, kao i 15% kapitala iskazanog u akcijama javnih komunalnih preduzeća koja budu privatizovana. Imovina Fonda može se povećati i unosom kapitala drugih pravnih lica u javnoj svojini. Poslove Akcionarskog fonda, u ime i za račun Fonda, obavlja Agencija za privatizaciju. Glavni organ Akcionarskog fonda je Savet fonda koji ima predsednika i četiri člana, koje imenuje i razrešava Vlađa. Predsednik Saveta zastupa Fond. Centralni registar, depo i kliring hartija od vrednosti Centralni registar je pravno lice koje se organizuje i posluje kao akcionarsko društvo u skladu sa Zakonom o tržištu kapitala i zakonom kojim se uređuju privredna društva. Uređen je u čl. 215-238. Zakona o tržištu kapitala. Sedište Centralnog registra je u Beogradu. Centralni registar stiče svojstvo pravnog lica upisom u registar privrednih subjekata. Akcije Centralnog registra su obične sa pravom glasa. Osnovni kapital Centralnog registra ne može biti manji od 750.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Udeo državnog kapitala u Centralnom registru ne može biti manji od 51%. Sredstva za rad Centralnog registra obezbeđuju se iz naknada za pružanje usluga u skladu sa pravilnikom o tarifi Centralnog registra, kao i iz drugih izvora, u sklađu sa zakonom. Centralni registar obavlja sledeće poslove: 1) vođenje registra finansijskih instrumenata; 2) vođenje evidencije o finansijskim instrumentima na računima izdavalaca; 3) vođenje i evidencija računa članova Centralnog registra i njihovih ldijenata; 4) upis prava trećih lica na fmansijskim instrumentima; 5) čuvanje elektronske evidencije o finansijskim instrumentima i čuvanje materijalizovanih hartija od vrednosti; 6) vođenje novčanih računa članova Centralnog registra, uključujući poslove u vezi sa plaćanjem i drugim prinosima na finansijske instrumente; 7) uknjižavanje vlasništva nad m aterijalizovanim hartijama od vrednosti u dematerijalizovanoj formi; 8) poslove u vezi sa kovporativnim radnjama izdavalaca finansijskih instrumenata; 9) vršenje ldiringa i saldiranja obaveza i potraživanja nastalih po osnovu zaključenih transakcija, i dr.

Centralni registar u upravnim stvarima primenjuje odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak. Rešenja Centralnog registra su konačna i protiv njih se može pokrenuti upravni spor.

96

p r i r u Cn i k

ZA POLAGANJE PRAVOSUDNOGISPITA

Organi Centralnog registra su skupština akcionara, upravni odbor i direktor. Predstavnike u skupštini i direktora imenuje i razrešava Vlada na period od četiri godine. Skupština imenuje i razrešava članove upravnog odbora. Opšti akti Centralnog registra su statut, pravila poslovanja, pravilnik o tarifi i drugi opšti akti kojima se uređuje poslovanje Centralnog registra. Komisija za hartije od vrednosti daje prethodnu saglasnost na opšte akte Centralnog registra i akt stupa na snagu tek po dobijanju saglasnosti Komisije. Članovi Centralnog registra mogu biti Republika, Narodna banka Srbije, investiciona društva, kreditne institucije, organizatori tržišta, regulisano tržište, društva za upravljanje fondovima, inostrana pravna lica koja obavljaju poslove kliringa i saldiranja, odnosno registracije finansijskih instrumenata ili druga lica ako ispunjavaju uslove članstva propisane aktima Centralnog registra. U Centralnom registru otvaraju se i vode računi članova Centralnog registra sa sledećim podračunima finansijskih instrumenata:i) depo računi;2) emisioni računi;3) vlasnički računi;4) računi upravljanja;5) zbirni, odnosno kastodi računi. U Centralnom registru otvaraju se i vode sledeći novčani računi:l) članova Centralnog registra;2) garantnog fonda. Komisija za hartije od vrednosti vrši nadzor nad poslovanjem Centralnog registra. Fond za zaštitu investitora Fond za zaštitu investitora je nova finansijska institucija uređena u čl. 134-146. Zakona o tržištu kapitala. Fond obavlja delatnost u svrhu zaštite investitora čija su sredstva ili finansijski instrumenti izloženi riziku u slučaju stečaja investicionog društva, kreditne institucije ili društva za upravljanje koji obavljaju usluge ili aktivnosti vezane za prijem i prenos naloga za prodaju i kupovinu finansijskih instrumenata, izvršenje naloga za račun klijenta, trgovanje za sopstveni račun, upravljanje portfoliom, investiciono savetovanje, upravljanje multilateralnim trgovačkim platformama, čuvanje i administriranje finansijskih instrumenata za račun klijenata i dr. Fond za zaštitu investitora nema svojstvo pravnog lica i njega organizuje i njime upravlja pravno lice koje je dobilo đozvolu od Komisije za hartije od vrednosti. Članstvo u Fondu je obavezno za sledeća društva sa sedištem u Republici: 1) investiciono društvo koje je ovlašćeno da drži novčana sredstva klijenata; 2) kreditna institucija koja obavlja čuvanje i administriranje finansijskih instrumenata za račun ldijenata; 3) društvo za upravljanje kada obavlja usluge upravljanja portfoliom klijentima koji nisu investicioni fondovi i kada je ovlašćeno da drži novčana sredstva, odnosno fmansijske instrumente klijenta.

V. Tođorović & R. M. SlijepČević PRIVREDNO PRAVO

97

Potraživanja klijenata Fonda za zaštitu investitora (fizička i pravna lica) osigurana su do vrednosti od 20.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po klijentu člana Fonda. Zalcon nabraja više subjekata koji se neće sm atrati klijentom bez obzira 11a državu sedišta, kao što su investiciono društvo, kreditna institucija, društvo za osiguranje, društvo za upravljanje investicionim fondom, investicioni fond, društvo za upravljanje penzijskim fondom i penzijski fond, nadnacionalne institucije, vlada i centralna vlast, kao i pokrajinski, regionalni i lokalni organi vlasti, itd. Brokersko-dilerska društva (investiciona društva) Investicione usluge i aktivnosti u vezi sa trgovanjem finansijskim instrumentima može obavljati investiciono društvo koje je za to dobilo dozvolu od Komisije za hartije od vrednosti. Investiciono društvo m ože biti u obliku brokersko-dilerskog društva, koje mora biti organizovano u formi akcionarskog društva ili u obliku kreditne institucije, koja m ora ispunjavati uslove propisane za ovlašćene banke. Pravni okvir za ova društva sadržan je u čl. 147-210. Zakona o tržištu kapitala (ZTK), Zakonu o privrednim društvima i opštim aktima društva. Pojam. Brokersko-dilerska društva su pravna lica čija je uloga da posreduju između investitora - kupca robe ili hartije od vrednosti, s jedne strane, i imaoca - vlasnika robe ili hartije od vrednosti, s druge strane. Brokersko-dilerska društva moraju imati ovlašćenje od Kom isije za hartije od vrednosti ili Narodne banke (u zavisnosti od vrste tržišnog m aterijala koji je predmet posredovanja) da bi mogli da se bave posredovanjem u prodaji hartija od vrednosti, žiralnog novca, zlata i robe. Dobijanje ovlašćenja od navedenih institucija vezano je za nivo kapitala kojim a m oraju da raspolažu i za nivo kvalifikacije koje zaposleni moraju da imaju. Brokersko-dilerslco društvo, kao ovlašćeni učesnik na organizovanom tržištu, je pravno lice organizovano kao akcionarsko društvo koje delatnosti obavlja na organizovanom tržištu u skladu sa zakonom. N a brokerskodilersko društvo primenjuju se odredbe Zakona o privrednim društvima, kao i Zakona o tržištu kapitala. Delatnosti brokersko-dilerskog društva ne mogu se obavljati bez dozvole koju daje Komisija za hartije od vrednosti. Brokersko-dilersko društvo može osnovati pravno i fizičko lice. Brokersko-dilersko društvo je dužno da s klijentom zaključi pism eni ugovor, kojim se regulišu njihova međusobna prava i obaveze u obavljanju delatnosti brokersko-dilerskog društva. Delatnosti brokersko-dilerskog društva može obavljati i ovlašćena banka ako dobije dozvolu K om isije za hartije od vrednosti. Delatnost. Brokersko-dilersko društvo može obavljati sledeće delatnosti: 1) posredovanje u kupovini i prodaji hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata i kupovina i prodaja tih instrumenata u svoje ime, a za račun nalogodavca,

98


odnosno u ime i za račun nalogodavca (brokersld poslovi); 2) kupovina i prodaja hartija o d vrednosti i drugih finansijskih instrum enata u svoje ime i za svoj račun, radi ostvarivanja razlike u ceni (dilerski poslovi); 3) obavezna kupovina i prodaja hartija od vrednosti i drugih fmansijsldh instrum enata u svoje ime i za svoj račun po ceni koju unapred objavljuje brokersko-dilersko društvo (poslovi market-mejkera); 4) upravljanje hartijam a od vrednosti i drugim finansijskim instrumentima u ime i za račun nalogodavca (poslovi portfolio menadžera); 5) organizovanje izdavanja hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrum enata bez obaveze otkupa neprodatih hartija od vrednosti, odnosno organizovanje uključivanja hartija od vrednosti na organizovano tržište (poslovi agenta emisije); 6) organizovanje izdavanja hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrum enata sa obavezom njihovog otkupa od izdavaoca radi dalje prodaje, ili sa obavezom otkupa od izdavaoca neprodatih hartija od vrednosti (poslovi pokrovitelja emisije); 7) pružanje savetodavnih usluga u vezi s poslovanjem hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrum enata (poslovi investicionog savetnika).

Osnovni kapital. Minimalni kapital investicionog društva (brokersko-dilerskog društva) kreće se od 125.000 do 730.000 evra, zavisno od vrste usluga koje pruža (cl.149.ZTK). Dozvola. Brokersko-dilersko društvo može obavljati delatnosti ako ispunjava uslove kadrovske i organizacione osposobljenosti i tehničke oprem ljenosti, što svojim rešenjem utvrđuje Komisija za hartije od vrednosti. Nakon toga se brokersko-dilersko društvo može upisati u registar privrednih subjekata. Poslove brokera, investicionog savetnika i portfolio menadžera mogu obavljati samo fizička lica koja imaju posebnu dozvolu za obavljanje tih poslova koju izdaje Komisija za hartije od vrednosti. Dozvola za obavljanje poslova investicionog savetnika nije obavezna kada se takvi poslovi obavljaju povodom pružanja savetodavnih usluga u okviru osnovne delatnosti koju obavlja advokat, poreski savetnik, računovođa ili revizor - ako lice koje pruža savetodavne usluge to čini bez posebne naknade, osim naknade koju prim a za obavljanje osnovne delatnosti. O pšti akti. Opšti akti brokersko-dilerskog društva su osnivački akt, statut, pravila poslovanja, tarifni pravilnik i drugi opšti akti. Brokersko-dilersko društvo svojim aktim a mora da obuhvati sve vrste rizika kojima je izloženo, kao što su tržišni rizici, kreditni rizik, rizik likvidnosti, operativni rizici i dr.

Uprava. Kako i kod berze, za člana uprave brokersko-dilerskog društva m ože biti izabrano lice koje ispunjava posebno propisane uslove čije ispunjenje utvrđuje Komisija za hartije od vrednosti. N adzor nad brokersko-dilerskim društvom vrši Komisija za hartije od vrednosti, koja m ože izricati mere prem a društvu, uključujući i meru oduzim anja dozvole za obavljanje delatnosti investicionog društva. Berze Pojam . Berze su privredna društva akcionarskog tipa, koja u unapred određeno vrem e i po određenim pravilima organizuju sastanke na kojim a se okupljaju posrednici radi prodaje i kupovine robe, novca ili harti-


99

ja od vrednosti. To je organizovano tržište na kojem se obavlja trgovina na veliko. Berza pruža svojim članovima niz usluga koje obično pružaju posrednici: okuplja zainteresovana lica, obezbeđuje pogodne prostorije za obavljane poslova, neophodne tehničke i komunikacijske uslove, objavljuje berzanske izveštaje sa cenama postignutim na sastanku određenog dana, pruža informacije o stanju na tržištu i sl. Berze su uređene Zakonom 0 tržištu kapitala i opštim aktima berze. Vrste berzi. Na berzama se može trgovati žiralnim novcem, menicama, čekovima, akcijama i drugim hartijama od vrednosti, devizama, kapitalom, zlatom i drugim plemenitim metalima, robom i tzv. finansiskim derivatima. Može se trgovati i pravima akcionara na preču kupovinu akcija naredne emisije. U zavisnosti od toga čime se trguje na berzi, vrši se podela na finansijske (efektne) i na robne (produktne) berze. Postoje produktne berze koje su specijalizovane samo za prodaju određene vrste robe, kao što je Produktna berza u Novom Sadu na kojoj se prometuju poljoprivredni proizvodi. Osnivači finansijske berze mogu da budu država, kao i pravna lica koja imaju dozvolu za obavljanje delatnosti brokersko-dilerskog društva. Osnivači robne berze mogu da budu pravna lica koja su registrovana za proizvodnju i promet robe, i država. Osnivači su dužni da berzi obezbede odgovarajući poslovni prostor, kao nenovčani ulog u osnivački kapital. Osnivači moraju da pribave dozvolu za osnivanje berze i dozvolu za rad berze od nadležnog organa. Taj organ ceni opravdanost i svrsishodnost osnivanja berze. Takva dozvola nije potrebna ako je osnivač berze država. Berzanski posrednici. Na Berzi se kao učesnici ne mogu pojaviti fizička 1 pravna lica direktno, nego preko svojih posrednika koji moraju biti članovi Berze da bi mogli trgovati na istoj. Berzanski posrednici mogu biti: brokeri, dileri i investicioni fondovi. Brokeri posluju u svoje ime a za tudji račun i za svoje usluge naplaćuju proviziju tzv. brokeražu.Oni takodje mogu na zahtev klijenta pružati i konsultativne usluge. Dileri rade u svoje ime i za svoj račun, a sve u cilju ostvarenja pozitivne razlike u ceni. Oni imaju još jednu važnu ulogu a to je da ukoliko obim trgovine na berzi opadne, oni budu ti koji će pokrenuti trgovinu. Na pojednim stranim berzama postoji još mogućnost da berzanski posrednik istupa kao komisionar ( u svoje ime a za račun svojih komitenata) ili kao pravi posrednik koji samo dovodi u vezu lica koja su zainteresovana za zaključenje određenih ugovora. Investicioni fondovi su najrazvijeniji oblik berzanskih posrednika, koji, kao institucija kolektivnog finansiranja, vrše koncentraciju i mobilizaciju predujmljenog kapitala svojih članova, sa ciljem trgovanja na organizovanom tržištu uz minimalan rizik. Berzansko poslovanje. Berza nije ugovorna strana iz poslova koji se na njoj zaključuju. Berzanske poslove zaključuju članovi berze. Berzanski poslovi mogu biti promptni i terminski.

lOO


P r o m p tn i berzanski poslovi se izvršavaju odmah čim je ugovor zaključen ili u roku od dva do pet radnih dana. T e r m in s k i poslovi se izvršavaju tek po proteku ugovorenog vremena, zbog čega nose veći rizik. Kod terminske prodaje robe kupac kupuje robu po određenoj ceni, s tim da mu ona bude isporučena po proteku određenog vremena. Kupac plaća cenu koja je ugovorena na berzanskom sastanku bez obzira na to kolika će biti tržišna cena kupljene robe u vreme isporuke. Ako je cena na tržištu porasla, kupac može ostvariti znatnu zaradu. Terminski poslovi mogu biti u formi fjučersa, forward ugovora i opcionih ugovora. Fjučers ugovor je ugovor kojim se stvara obaveza da se određena roba kupi ili proda određenog dana u budućnosti po unapred utvrđenoj ceni u momentu zaključenja ugovora. Forvard ugovor je ugovor po kome se prodavac isto tako obavezuje da po unapred dogovorenoj ceni kupcu isporuči robu u budućnosti, ali za razliku od fjučersa, forvard ugovor je proizvod privatnih pregovora i nije standardizovan pa ne može biti predm et berzanske trgovine i stoga se njima trguje na vanberzanskim sastancima. Opcijski ugovor daje pravo da se kupi ili proda određen predm et ( e fe k a t) trgovanja, kao što su akcije ili obveznice, po unapred utvrđenoj ceni, i u utvrđenom roku. Predmet opcija su akcije, indeksi akcija, inostrane valute, dužnički instrumenti, berzanski proizvodi i fjučers ugovori. Posebnu vrstu terminskih poslova predstavljaju tzv. diferencijski poslovi. To su poslovi zaključeni bez namere da budu izvršeni (da bude plaćena cena i isporučena roba), isključivo radi zarade na razlici u cenama. Trgovci koji se javljaju kao učesnici u berzanskim aktivnostima dele se u dve grupe: hedžeri su trgovci koje interesuje da dođu u posed određene robe (žito, nafta), traderi su trgovci koje roba ne interesuje već razlika u ceni koju mogu da ostvare trgovanjem na berzi. Finansijske berze. Finansijska berza je pravno lice organizovano kao akcionarsko društvo koje obavlja delatnost organizovanja trgovine hartijam a od vrednosti i drugim finansijskim instrumentima na berzanskom tržištu, odnosno na berzanskom i vanberzanskom tržištu. Osnivač, odnosno akcionar finansijske berze može biti Republika Srbija, domaće i strano, pravno i fizičko lice. Poznata institucija finansijskog kapitala u Srbiji je Beogradska berza koja je nastala iz ranijeg Jugoslovenskog tržišta kapitala. Organizovanje trgovine hartijama od vrednosti i drugim finansijskim instrumentima u okviru finansijske berze obulivata sledeće poslove: l) organizovanje javne ponude hartija od vrednosti i povezivanje ponude i tražnje hartija od vrednosti; 2) objavljivanje inform acije o ponudi, tražnji i tržišnoj ceni hartija od vrednosti i drugih podataka značajnih za trgovinu hartijama od vrednosti; 3) utvrđivanje i objavljivanje kursnih lista hartija od vrednosti; 4) obavljanje drugih poslova u skladu sa ovim zakonom. Tako, primera radi, na Beogradskoj finansijskoj berzi predmet trgovanja su: akcije, obveznice, varanti za kupovinu akcija ili obveznica, depozitne potvrde i finansijski derivati (fjučers


lO l

ugovori i opcijski ugovori), kao i ostali finansijski instrum enti kojim a se u skladu sa zakonom može trgovati na organizovanom finansijskom tržištu. U okviru finansijske berze obično postoji više tržišta. Prvo, postoji tržište h a itija od vrednosti koje su registrovane na berzi. To su hartije koje ispunjavaju sve uslove u pogledu sigurnosti njihovih imalaca. Takvim hartijam a se trguje na zvaničnim sastancim a berze. Drugo, postoji tržište neregistrovanih hartija. To su hartije koje ispunjavaju blaže uslove u pogledu boniteta nego što su uslovi tržišta registrovanih hartija. Takvim hartijama se trguje na nezvaničnim sastancima. Treće, postoji slobodno tržište pri efektnoj berzi. Na tom tržištu može se trgovati svim hartijam a prema blažim pravilim a od onih koja važe na prva dva tržišta. I posrednici - brokeri i dileri, koji nisu članovi berze, im aju pravo da trguju na regulisanom vanberzanskom tržištu.

Berza ne može trgovati hartijama od vrednosti, niti davati savete koji se odnose na kupovinu i prodaju hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, kao ni savete o izboru brokersko-dilerskog društva ili ovlašćene banke, ne može obavljati poslove koji su ovim zakonom određeni kao delatnosti brokersko-dilerskog društva, niti druge poslove, osim poslova utvrđenih u zakonu. Novčani deo osnovnog kapitala berze ne može biti m anji od m ilion evra u dinarskoj protivvrednosti. Komisija za hartije od vrednosti izdaje rešenje o dozvoli za rad berze na osnovu podnetog zahteva uz koji se prilaže osnivački akt i statut berze, pravila poslovanja, dokazi i poreklu kapitala, spisak osnivača, dokazi o ispunjenju propisanih kadrovskih, tehničkih i drugih uslova i dr. Dozvola za rad berze daje se na neodređeno vreme. N akon dobijene dozvole za rad berza je dužna da podnese prijavu za upis u registar privrednih subjekata. Tim upisom ona stiče svojstvo pravnog lica i može u pravnom prometu koristiti naziv berza. Opšti akti berze su statut, pravila poslovanja berze, pravilnik o tarifi, pravilnik o listingu i kotaciji i drugi opšti akti. Poslove trgovine hartijama od vrednosti na berzi obavljaju članovi berze, a izuzetno i Republika Srbija i Narodna banka Srbije. Članovi berze su brokersko-dilerska društva i ovlašćene banke koji ispunjavaju uslove utvrđene statutom berze. Berza postupa po pravilima upravnog postupka. Rešenja berze su konačna i protiv njih se može pokrenuti upravni spor. Na berzanskom tržištu može se trgovati samo h artijam a od vrednosti i drugim finansijskim instrumentim a koji su prim ljeni na listing berze. Berza svakog dana utvrđuje kursnu listu hartija od vrednosti i d ru gih finansijskih in strum enata kojim a se trguje na berzi. Uslove za listing i kotaciju h artija od vredn osti i drugih finansijskih instrum enata na berzi propisuje berza p raviln ik om o listingu i kotaciji tih hartija na koji Komisija za hartije od vrednosti daje saglasnost. Inostrane hartije od vrednosti, odnosno hartije od vrednosti koje izdaju strana pravna lica, m ogu se prim iti na listing i kotirati na berzi pod uslovim a utvrđenim Zakonom o tržištu kapitala i aktim a berze.

Radi rešavanja sporova između učesnika na berzi po poslovim a zaključenim na berzi, berza obrazuje arbitražu.

102


Komisija za hartije od vrednosti najmanje dva puta godišnje vrši nadzor nad zakonitošću poslovanja berze i oduzima berzi dozvolu za rad ako ne obavlja delatnost duže od šest ineseci i u drugim slučajevima predviđenim zakonom. Arbitraža Pojam. Arbitraža je, za razliku od državnog suda, posebna sudska institucija kod koje arbitri, izabrani od stranaka, meritomo rešavaju njihov spor. Arbitražni sudovi još se nazivaju i „izbrani sudovi“. Arbitražno sudovanje je zastupljeno kako u nacionalnom , tako, još više, u medunarodnom privrednom prometu, jer je arbitraža brža, manje form alna od državnog suda, spor se rešava u prvom stepenu ukoliko stranke nisu ugovorile m ogućnost pobijanja arbitražne odluke. Arbitri su dobri poznavaoci trgovačkog prava, oni primenjuju važeće propise, a mogu rešavati, u određenim slučajevim a, i prim enom načela pravičnosti (ex aequo etbono). U Srbiji je u primeni Zakon o arbitraži iz 2006. godine. U Srbiji je do sada arbitražno sudovanje bilo prilično nerazvijeno. Posledica takvog stanja je, s jed n e strane, preopterećenost domaćeg pravosuđa i, s druge strane, pribegavanje dom aćih i stranih subjekata arbitraži u inostranstvu čak i u sporovima koji su bitno vezani za Srbiju. Naim e, arbitražno rešavanje unutrašnjih i medunarodnih privatnopravnih sporova veom a je bitan element u sistemu zaštite prava naročito u oblasti privrede, trgovine i odnosa sa inostranstvom. Arbitraža omogućava alternativnu, bržu i jeftiniju pravdu od one lcoju pružaju državni sudovi a rešenja koja pruža bolje su prilagođena naročito potrebam a učesnika u unutrašnjoj i međunarodnoj trgovini.

Zakon o arbitraži, u skladu sa međunarodno prihvaćenim pravilima, u potpunosti uređuje sva pitanja arbitražnog sudovanja - formiranje arbitraže, arbitražni postupak, donošenje arbitražne odluke, kao i njeno priznanje i izvršenje pred nadležnim državnim sudovima. Zakon uređuje arbitražno rešavanje sporova bez stranog elementa (unutrašnja arbitraža) i sa stranim elem entom (m eđunarodna arbitraža). Osnov arbitraže je sporazum stranaka - bez tog sporazum a nema arbitražnog sudovanja. A rbitražn i sporazum. Arbitraža se može ugovoriti samo za arbitrabilne sporove tj. sporove koji su podobni da se podvrgnu arbitraži. Ovde se radi sam o o im ovinskim sporovima o pravima kojim a stranke slobodno raspolažu, osim sporova za koje je propisana isključiva nadležnost državnog suda. Tako, predm et arbitraže ne može biti rešavanje o ličnom statusu, odlučivanje u oblasti porodičnih odnosa, rešavanje o pravima na nekretninama protivno pravilu forum rei sitae, i dr. Svako fizičko i pravno lice koje po odredbama ZPP-a ima sposobnost da bude stranka u postupku, može da ugovori arbitražu, uključujući i državu, njene organe, ustanove i preduzeća u kojima ona ima svojinsko učešće. A rbitražno rešavanje sporova organizuju stalne arbitražne institucije, u skladu sa svojim pravilima i Zakonom o arbitraži, kada je to predviđeno sporazum om stranaka. Osnovati, odnosno organizovati arbitražu mogu privredne kom ore, profesionalna i strukovna udruženja, udruženja građana u skladu sa njihovim osnivačkim aktom i Zakonom o arbitraži, ako je


103

to u saglasnosti sa njihovom delatnošću. Pored stalnih arbitraža, stranke mogu ustanoviti i privremenu (ad hoc) arbitražu za rešavanje jednog određenog spora. S p o r a z u m o a r b it r a ž i. On je definisan kao sporazum kojim stranke poveravaju arbitraži rešavanje svojih budućih ili nastalih sporova iz određenog pravnog odnosa, što znači da se arbitraža može ugovoriti u bilo kom trenutku, pa i kada je spor nastao i kada je iznet na rešavanje sudu, ali se može ugovoriti samo za jedan određeni pravni odnos, odnosno spor, a ne za sve pravne odnose između određenih lica. Na ovaj način se obezbeđuje supremacija državnog pravosuđa i izuzetnost arbitraže. Takođe, utvrđuje se da sporazum o arbitraži može biti sadržan u ugovoru koji uređuje dati pravni odnos (arbitražna klauzula) ili u posebnom sporazumu koji se odnosi samo na arbitražu (sporazum o arbitraži). Sporazum je ništav ako: 1) vrsta sporova na koji se odnosi nije podobna za arbitražu, 2) nije zaldjučen u formi propisanoj ovim zakonom, 3) stranke nisu imale potrebna svojstva i sposobnost za njegovo zaključenje, 4) je zaključen pod uticajem prinude, pretnje, prevare ili zablude. Sporazum o arbitraži mora biti sačinjen u pisanoj formi, a detaljno su propisani dozvoljeni modaliteti pismena. Sporazum ostaje na snazi u slučaju prenosa (cesije) osnovnog ugovora ili potraživanja. Ako postoji punovažan sporazum o arbitraži, sud je dužan, na prigovor stranke, da se oglasi nenadležnim i da odbaci tužbu u istoj stvari. Bez obzira na postojanje sporazuma o arbitraži, pre pokretanja ili u tolcu arbitražnog postupka, sud može da donese odluku o uvođenju privremenih mera, na zahtev zainteresovane stranke.

Arbitri. Arbitražni sud sačinjavaju jedan arbitar (arbitar pojedinac) ili tri, odnosno više arbitara (arbitražno veće). Ako je sporazumom o arbitraži predviđeno više arbitara, njihovbroj mora da bude neparan. Broj arbitara u arbitražnom suđu određuju stranke. Stranke sporazumno određuju i postupak imenovanja arbitara. Arbitar može biti svako poslovno sposobno fizičko lice, bez obzira na državljanstvo, koje ima svojstva koja zahtevaju stranke. Naročito, arbitar mora biti nepristrasan i nezavisan u odnosu na stranke i predmet spora. Arbitar prihvata dužnost pismenom izjavom, a dužan je da obavesti stranke o svim bitnim pitanjima vezanim za obavljanje njegove funkcije, Arbitar dužnost mora da obavlja savesno i efikasno i može biti izuzet ako nije nepristrasan ili nezavisan ili ako nema svojstva koje zahtevaju stranke, a uređen je i postupak njegovog izuzeća, kao i prestanak funkcije i imenovanje novog arbitra. Arbitražni sud može da rešava i o sopstvenoj nadležnosti, to jest o prigovorima nenadležnosti i prelcoračenju ovlašćenja. Arbitražni postupak. On se uređuje sporazumom stranaka, u granicama imperativnih normi. Arbitražni sud donosi konačnu odluku, kojom odlučuje o svim zahtevima stranaka, a može da donese i međuodluku ili delimičnu odluku, kojom će odlučiti o delu njihovih zahteva. Arbitražna odluka se donosi primenom prava, ugovora i običaja, a samo ako se stranke o tome izričito sporazumeju odluka se može doneti primenom pravde i pravičnosti (ex aequo et bono). U međunarodnoj arbitraži merodavno pravo, odnosno pravna pravila, određuju se sporazumom stranaka, a u nedostatku takvog sporazuma prikladno pravo, odnosno pravila, određuje arbitražni sud. Arbitražna odluka donosi se u pismenoj formi, posle većanja u

104

p r i r u Cn i k z a

POLAGANJE PRAVOSUDNOGISPITA

kom e učestvuju svi arbitri, ali je za donošenje odluke dovoljna većina glasova. Arbitar koji nije saglasan sa odlukom može da izdvoji mišljenje. Odluka mora da sadrži uvod, izreku, troškove i obrazloženje, a može biti doneta i na osnovu poravnanja. Odluka se dostavlja strankama, a može se deponovati kod suda mesta arbitraže ako stranke sporazum no to zahtevaju. Arbitražbi sud dužan je da, na zahtev stranaka, odluku ispravi, protumači ili dopuni.

Domaći sud u mestu arbitraže može da poništi odluku donetu u Republici Srbiji primenom domaćeg procesnog prava, bez obzira da li se radi o unutrašnjoj ili međunarodnoj arbitraži, samo iz razloga propisanih zakonom, pod uslovom da je tužba za poništaj podneta u roku od tri meseca od dana kada je tužilac primio arbitražnu odluku. Sud može da zastane sa postupkom poništenja ako, na zahtev stranke, naloži arbitražnom sudu da otkloni razloge za poništaj. Na sudski postupak po tužbi za poništaj arbitražne odluke primenjuju se odredbe Zakona o parničnom postupku. Stranke ne mogu da se unapred odreknu prava na tužbu za poništaj. U pojedinim slučajevima arbitražni postupak može da se nastavi i nakon što je odluka poništena - naime, ako se razlog za poništaj ne odnosi na postojanje i punovažnost sporazuma o arbitraži, taj sporazum i dalje obavezuje stranke dok one ne odluče drugačije. Domaća arbitražna odluka ima snagu domaće pravnosnažne sudske odluke i izvršava se u skladu sa odredbama zakona koji uređuje izvršni postupak. Strana arbitražna odluka ima snagu domaće pravnosnažne sudske odluke pošto je prizna nadležni domaći sud. Stranom arbitražnom odlukom smatra se odluka koju je doneo arbitražni sud čije je mesto van Republike Srbije, kao i odluka koju je doneo arbitražni sud u Srbiji ukoliko je na arbitražni postupak primenjeno strano pravo. Nadležan za priznanje je viši sud mesta gde treba sprovesti izvršenje, a ako se stranom arbitražnom odlukom rešavaju trgovinski odnosi između stranaka, nadležan je privredni sud. Zakonom o arbitraži su uređeni nadležnost i postupak priznanja i izvršenja stranih arbitražnih odluka, razlozi za odbijanje priznanja i izvršenja, dejstva postupka za poništaj arbitražne odluke pokrenutog u inostranstvu, kao i sadržaj odluke o priznanju i izvršenju. Spoljnotrgovinska arbitraža. Osnovana pri Privrednoj komori Srbije je stalna arbitražna institucija koja vrši m irenje i rešava sporove iz međunarodnih poslovnih odnosa, kada je ugovorena njena nadležnost. Organi, nadležnost, sastav i pravila postupka uređena su Pravilnikom o Spoljnotrgovinskoj arbitraži pri Privrednoj kom ori Srbije. Spoljnotrgovinska arbitraža,ukoliko su stranke ugovorile odnosno prihvatile njenu nadležnost, rešava sporove proistekle iz medjunarodnih poslovnih odnosa i to: l) ako stranke imaju svoja poslovna sedišta u različitim zemljama, ili 2) ako se u inostranstvu izvršava bitan deo obaveze iz poslovnog odnosa ili je u inostranstvu mesto sa kojim je predm et spora

v T o d o r o v ić &

R. M.

S lije p č e v ić

PRIVREDNO PRAVO

105

najuže povezan, ili 3) ako su se stranke izričito sporazum ele da je predmet sporazum a o arbitraži vezan za više država. Pravilnik o Spoljotrgovinskoj arbitraži ostavlja strankam a slobodu u izboru pravila postupka, arbitara, mesta održavanja usm ene rasprave i drugih procesnih radnji, jezika postupka i merodavnog m aterijalnog prava. Preduzeće za reviziju Prema članu 40. Zakona o računovodstvu i reviziji, preduzeće za reviziju osniva se u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva. Pri tome, preduzeće za reviziju mora da ispunjava i sledeće posebne uslove: 1) da ovlašćeni revizori ili preduzeća za reviziju, kao osnivači preduzeća za reviziju im aju većinsko upravljačko pravo; 2) da ima dozvolu za obavljanje poslova revizije; 3) da ovlašćeni revizori osnivači preduzeća za reviziju i ovlašćeni revizori zaposleni u pređuzeću za reviziju nisu pod kontrolom bilo kog lica ili interesnih grupa, u skladu sa Kodeksom etike za profesionalne računovođe; 4) da imaju u radnom odnosu propisan broj ovlašćenih revizora koji imaju licencu za rad na poslovima revizije; 5) da je član Kom ore. Registar preduzeća za reviziju vodi Ministarstvo finansija.

Preduzeće za reviziju može, osim revizije finansijskih izveštaja, da pruža usluge vođenja poslovnih knjiga i sastavljanja finansijskih izveštaja i da vrši procenu vrednosti imovine i kapitala. Preduzeće za reviziju može pravnim licima kod kojih vrši reviziju da pruža savetodavne usluge u skladu Kodeksom etike za profesionalne računovođe. Zakonom o računovodstvu i reviziji osnovana je Kom ora ovlašćenih revizora. Članovi Komore su ovlašćeni revizori, kao i preduzeća za reviziju. Komora je pravno lice sa sedištem u Beogradu. Postoji i Nacionalna komisija za računovodstvo.sa zadatkom da prati proces primene direktiva Evropske unije iz oblasti računovodstva i revizije, kao i međunarodnih računovodstvenih standarda i predlaže odgovarajuća rešenja za nacionalno zakonodavstvo. Državna revizorska institucija Zakonom o državnoj revizorskoj instituciji (2005) osnovana je državna revizorska institucija koja je najviši državni organ revizije javnih sredstava u Republici Srbiji. Institucija je samostalan i nezavisan državni organ sa sedištem u Beogradu, koji ima svojstvo pravnog lica, a za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini. Predmet revizije ove institucije je budžetski sistem i raspolaganje javnim sredstvima i fondovima, a subjekti podložni ovoj reviziji su svi korisnici budžetskih sredstava, organizacije obaveznog socijalnog osiguranja, budžetski fondovi, javna preduzeća, političke stranke, korisnici sredstava EU, donacija i pomoći m eđunarodnih organizacija, stranih vlada i nevladinih organizacija. Revizorska institucija ima predsednika Institucije, potpredsednika, Savet, revizorske službe i prateće službe.

io6


FISKALNI SAVET Izm enama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu u oktobru 2010. godine u Srbiji je ustanovljen Fiskalni savet i fiskalna pravila. Nova institucija i novi principi u fiskalnom sistemu Republike Srbije treba da pomognu u ostvarivanju fiskalne, finansijske i ekonomske stabilnosti, ugroženih nekontrolisanim fiskalnim deficitima i akumuliranjem javnog duga Fiskalni savet je nezavisan državni organ, odgovoran Narodnoj skupštini Republike Srbije, koja je početkom 2011. godine izvršila izbor članova Fiskalnog saveta. Fiskalni savet sastoji se od tri člana, a za vršenje stručnih i administrativnih poslova obrazuje stručne službe. Funkcionisanje Fiskalnog saveta određeno je Zakonom o budžetskom sistemu. Misija Fiskalnog saveta je da oceni kredibilitet fiskalne politike s aspekta poštovanja utvrđenih fiskalnih pravila i da obezbedi javnost i odgovornost u vođenju fiskalne politike. Fiskalni savet treba da unapredi kulturu fiskalne odgovornosti u Republici Srbiji, nezavisnom analizom fiskalne politike i podsticanjem stručnih rasprava o fiskalnoj politici. U okviru svog delokruga poslova, ovaj organ priprem a mišljenje na nacrt Izveštaja o fiskalnoj strategiji, priprema analize: o fiskalnoj strategiji Vlade, o predlogu zakona o budžetu, o predlogu zakona o završnom raČunu budžeta, i priprema procene o fiskalnim uticajim a pojedinih zakona čije se donošenje predlaže. D. PRIVREDNI SUBJEKTI U TRANZICIJI I PRIVATIZACIJA Društveno preduzeće Zakon o privrednim društvima ne poznaje organizacioni oblik: „društvena preduzeća". Takva preduzeća više se ne mogu osnivati, a u odnosu na preostala društvena preduzeća primenjuju se odredbe ranijeg Zakona 0 preduzećim a (1996}. Prema odredbama tog zakona, društveno preduzeće je preduzeće koje u celini posluje društvenim kapitalom. Društveni kapital društvenog preduzeća podeljen je na akcije ili udele određene nominalne vrednosti i upisuje se u registar. Prem a članu 393. Zakona o preduzećima, organi društvenog preduzeća su: skupština, upravni odbor, direktor i nadzorni odbor. Skupštinu društvenog preduzeća čine predstavnici zaposlenih. Broj članova, način izbora, mandat, sastav i odgovornost članova skupštine utvrđuje se statutom . U društvenom preduzeću s manje od 50 zaposlenih funkciju skupštine vrše svi zaposleni. U pravni odbor društvenog preduzeća bira skupština od lica u samom preduzeću, kao i iz reda stručnjaka izvan društvenog preduzeća. U društvenom preduzeću koje ima manje od 50 zaposlenih ne bira se upi'avni i nadzorni odbor, a njihove funkcije vrše se na način utvrđen statutom.


107

Direktora društvenog preduzeća bira i razrešava upravni odbor, odnosno skupština ako nije obrazovan upravni odbor. Ako direktor društvenog preduzeća nije izabran, upravni odbor, odnosno skupština ako upravni odbor nije obrazovan, postavlja vršioca dužnosti direktora, s pravima, dužnostima i odgovornostim a direktora, na period do godinu dana. Statutom društvenog preduzeća može se predvideti postojanje izvršnog odbora direktora. Izvršni odbor direktora je pom oćni i izvršni organ direktora. Nadzorni odbor društvenog preduzeća ima najmanje tri člana. U društvenom preduzeću može se predvideti postojanje i izvršnog odbora direktora, kao pomoćnog i izvršnog organa direktora. Društveno preduzeće ima statut a može imati i druge opšte akte. Odredbe Zakona o preduzećim a koje se odnose na društvena preduzeća ostaju na snazi do isteka rokova za privatizaciju utvrđenih zakonom kojim se uređuje privatizacija. Predviđeno je da će društvena preduzeća koja do kraja 2008. ne budu prodata ići u stečaj ili likvidaciju. Nakon tog roka ostalo je neprodato preko 700 preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom čiji pravnoekonomski status je trebalo rešiti. Na početku 2012. godine još postoji oko 300 društvenih preduzeća koja nisu privatizovana, kao i više stotina takvih preduzeća kod kojih su, nakon neuspešne privatizacije, raskinuti privatizacioni ugovori.

Privatizacija Privatizacija je postupak prodaje društvenog, odnosno državnog kapitala u društvenim preduzećima, javnim preduzećima i drugim pravnim licima, pod uslovima utvrđenim zakonom. Privatizacijom se menja vlasnik društvenog, odnosno državnog kapitala, taj kapital gubi svojstva administrativno-kolektivne svojine, tako da je privatizacija sastavni deo ekonomske tranzicije pod kojom se podrazumeva proces prevođenja centralno-planske privrede u tržišnu ekonomiju, što je aktuelni proces u svim postsocijalističkim zemljama. Privatizacija u Srbiji uređena je Zakonom o privatizaciji (2001) koji je više puta noveliran i nizom drugih zakona i podzakonskih opštih akata uredbi, pravilnika i uputstava. Predmet privatizacije je društveni, odnosno državni kapital (ceo ili u određenom delu), u preduzećima i drugim pravnim licima, kao i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima. Privatizaciji ne podležu prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi, kao dobra od opšteg interesa. U postupku privatizacije 70% kapitala se prodaje, putem javnog tendera ili javne aukcije, a najviše 30% kapitala koji se privatizuje može se preneti zaposlenima u vidu akcija bez naknade. Subjekti nadležni za sprovođenje privatizacije jesu: 1) Agencija za privatizaciju, 2) Akcionarski fond i 3) Centralni registar. U postupku privatizacije vodi se Privatizacioni registar. Agencija za privatizaciju je pravno lice koje prodaje lcapital, odnosno im ovinu i sprovodi postupak privatizacije. Ona obavlja i po-

io 8


slove stečajnog upravnika, ako je stečajno veće im enuje da obavlja te poslove u skladu aa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak. Agencija, neposredno ili preko svog poverenika, obavlja i poslove likvidacionog upravnika. Pri Agenciji za privatizaciju postoji i specijalizovana finansijska organizacija Akcionarski fond koji vrši prodaju akcija iz postupka privatizacije, i to akcija zatečenih u ranijem Akcijskom fondu i Privatizacionom registru.

Centralni registar sadrži jedinstvenu bazu podataka o izdatim akcijama, kao i evidenciju o promenama tih podataka. U Privatizacionom registru, koji se vodi u ministarstvu nadležnom za poslove privatizacije, evidentira se deo kapitala subjekta privatizacije izražen u akcijama, koji se prenosi građanima bez naknade. Kupac kapitala ili imovine može biti domaće ili strano pravno ili fizičko lice. Domaća ili strana pravna ili fizička lica mogu da se udruže u konzorcijum radi kupovine kapitala ili imovine subjekta privatizacije i da ovlaste jedno lice za zastupanje. Kupac kapitala ili im ovine ne može biti: 1) domaće pravno lice koje posluje većinskim društvenim kapitalom ; 2) fizičko lice, pravno lice i osnivač pravnog lica, koje prem a subjektu privatizacije im a dospele obaveze neizm irene do dana podnošenja ponude na tender, odnosno prijave za učešće na aukciji; 3) lice sa kojim je raskinut ugovor o prodaji kapitala odnosno im ovine zbog neizvršenja ugovorenih obaveza; 4) fizičko lice koje je osuđivano ili protiv koga se vodi postupak za krivična dela protiv privrede, protiv službene dužnosti, protiv života i tela, protiv imovine, organizovanog krim inala i dr.. Kupac kapitala ili im ovine matičnog, odnosno zavisnog preduzeća u kojem se sprovodi privatizacija ne može da bude njegovo zavisno, odnosno matično preduzeće. Sredstva plaćanja u privatizaciji m ogu biti u domaćoj i stranoj konvertibilnoj valuti, uključujući i obveznice po osnovu neisplaćene devizne štednje. Kupac društvenog, odnosno državnog kapitala ili im ovine stiče pravo svojine nad tim kapitalom ili imovinom isplatom prodajne cene, i izdaje mu se potvrda o akcijam a ili udelim a.

Sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije uplaćuju se na račun Agencije za privatizaciju, koja ih raspoređuje na sledeći način: 10% sredstava uplaćuje se Republičkom fondu nadležnom za penzijsko i invalidsko osiguranje, 50% sredstava izdvoja se za finansiranje restrukturiranja i razvoja privrede na teritoriji Republike Srbije, odnosno na teritoriji AP Vojvodine, 5% sredstava izdvaja se za isplaćivanje naknade licima čija je imovina nacionalizovana, 5% sredstava izdvaja se za finansiranje razvoja infrastrukture lokalne samouprave prema sedištu subjekta privatizacije. Troškove postupka privatizacije pred Agencijom snosi subjekt privatizacije. Postupak privatizacije pokreće se inicijativom nadležnog organa subjekta privatizacije, koji vrši procenu vrednosti kapitala i im ovine i priprema prospekt sa prikazom osnovnih podataka o subjektu privatizacije prema poslednjem finansijskom izveštaju. Inicijativa za privatizaciju i prospekt u roku od pet dana od dana donošenja dostavljaju se Agenciji za privatizaciju koja ih oglašava u javnim medijima i prikuplja ponude potencijalnih kupaca. Subjekt privatizacije donosi program privatizacije ili program restrukturiranja.

Ako Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethod-


nog resti-ukturiranja, ona donosi odluku o restrukturiranju u postupku privatizacije. Restrukturiranje u postupku privatizacije podrazum eva: l) statusne promene, promene pravne forme, promene unutrašnje organizacije i druge organizacione promene; 2) otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja, u celini ili delimično; 3) otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala ili imovine subjekta privatizacije. U subjektu koji se restrukturira, predmet prodaje ne može biti deo, već celokupan kapital ili imovina. U postupku restrukturiranja subjekta privatizacije, javno preduzeće, Poreska uprava, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republički zavod za zdravstveno osiguranje, Republička direkcija za robne rezerve, Fond za razvoj Republike Srbije i drugi republički organi i organizacije imaju status tzv. državnog poverioca, i dužni su da otpuste dug (v. član 344. i dr. ZOO), prema subjektu privatizacije u celini i svoje potraživanje namire iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala ili im ovine subjekta privatizacije. Otpust duga vrši se i prem a podređenom (zavisnom) društvu u kojem je većinski društveni ili državni kapital. Državnim poveriocem sm atra se i A gencija za osiguranje depozita kada vrši funkciju stečajnog upravnika nad bankam a u stečaju. D ržavni poverilac dužan je da pismeno prijavi svoje potrazivanje.

Odluka o restrukturiranju ima snagu izvršne isprave. Od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, ne može se protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja. Modeli privatizacije su: 1) prodaja kapitala, i to: a. m etodom javnog tendera i b. metodom javne aukcije, kao i 2) prenos kapitala bez naknade, i to: a. zaposlenima i b. ostalim građanima. Javni tender je metod prodaje društvenog i državnog kapitala, odnosno imovine prikupljanjem najpovoljnije ponude. Prim enjuje se kod većih, strateški važnih firmi sa većim brojem radnika tj. gde je od posebnog značaja socijalna komponenta. Agencija za privatizaciju sprovodi i organizuje tender, priprem a tendersku dokumentaciju, objavljuje javni poziv, organizuje obilazak preduzeća koje se privatizuje, ocenjuje ponude učesnika na tenderu i predlaže izbor najpovoljnije ponude tenderskoj komisiji. Kupac na tenderu može biti dom aće ili strano pravno ili fizičko lice. Posle uspešno sprovedenog tendera radnicima firme tj. insajderim a pripada 15% društvenog ili državnog kapitala, a preostalih 15% se prenosi Privatizacionom registru radi podele svim punoletnim gradjanim a po okončanju procesa privatizacije.

Aukcija je metod prodaje javnim nadmetanjem kupaca u skladu sa unapred utvrdjenim uslovima prodaje. A uktijom se garantuje javnost, a tim e i regularnost prodaje. To se postiže informisanjem dom aće i strane javnosti. A gencija za privatizaciju u saradnji sa Berzom kontroliše i odobrava program privatizacije, priprema aukciju, objavljuje javni poziv za učešće na aukciji, im enuje Kom isiju za aukciju, organizuje obilazak preduzeća. Kupci mogu biti dom aća i strana pravna i fizička lica uldjučujući i zaposlene ili grupe zaposlenih u preduzeću koje se privatizuje. Kupac preduzeća postaje onaj koji je prvi ponudio najvišu cenu.

Ugovorom o prodaji kapitala prenosi se vlasništvo na kupca. Taj ugovor smatra se zaključenim kad ga potpišu kupac i Agencija za privatizaciju

lio

PRIRUĆNIK ZA POLAGANJE PRAVOSUDNOG ISPITA

i o v e r a v a s e u s u d u . Ugovor o prodaji kapitala, odnosno im ovine sadrži odredbe o: ugovornim stranam a, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta, načinu, oblicim a i roku investiranja kupca u subjekt privatizacije radi obavljanja registrovane delatnosti, obeštećenju vlasnika nacionalizovane imovine, načinu rešavanja pitanja zaposlenih. i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane. Posle izvršene prodaje kapitala i evidentiranja akcija u Privatizacionom registru, subjekt privatizacije koji nije organizovan kao društvo kapitala donosi odluku o promeni oblika organizovanja u društvo kapitala.

Ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra se raslđnutim zbog neispunjenja, po samom zakonu, ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac: l) ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata; 2) ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđen ugovorom; 3) raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbam a ugovora; 4) ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan; 5) ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom; 6) ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih; 7) ne isplati u celini m inim alne zarade zaposlenima u subjektu privatizacije i pripadajuće doprinose, za period od najmanje devet meseci u toku kalendarske godine, i u drugim slučajevima predviđenim ugovorom. Danom raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine, prestaju sva vlasnička i upravljačka prava kupca, a Akcionarski fond imenuje privrem enog zastupnika kapitala radi upravljanja subjektom privatizacije do prodaje njegovog kapitala. U slučaju raskida ugovora, zaposleni u subjektu privatizacije zadržavaju vlasnička prava na kapitalu stečena besplatnom podelom akcija, a kapital koji je bio predm et prodaje prenosi se Akcionarskom fondu. Kad se ugovor raskida zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane lcupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene. N akon zaključenja ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine, kupac kapitala m ože taj ugovor ustupiti trećem licu koje ispunjava propisane uslove za kupca kapitala ili im ovine, u skladu sa Zakonom o privatizaciji i Zakonom o obligacionim odnosima, po prethodno pribavljenoj saglasnosti Agencije za privatizaciju.

Podela besplatnih akcija zaposlenima i građanima Besplatne akcije zaposlenih. U subjektu privatizacije deo kapitala prenosi se zaposlenima, bez naknade, u akcijama. Pravo na besplatne akcije imaju državljani Republike Srbije koji su zaposleni ili su ranije bili zaposleni u subjektu privatizacije, kao i zaposleni u matičnom, odnosno zavisnom preduzeću ako je to preduzeće subjekt privatizacije. Prenos kapitala zaposlenima bez naknade je moguć po okončanju aukcije ili tendera, ukoliko je prodato najmanje 50% kapitala, nakon čega zaposleni stiču pravo na besplatne akcije. Deo koji se može izdvojiti za besplatne akcije kod prodaje putem javnog tendera je najviše 15%, a kod javne aukcije ne m ože biti veći od 30%. Kod besplatne podele akcija zapo-

V. Tođorović & R. M. Slijepčević PRIVREDNO PRAVO

111

sleni stiču pravo na udeo po osnovu radnog staža - 200 eura u đinarskoj protivvrednosti za svaku godinu radnog staža (najviše 35 godina). Akcije koje su prenete zaposlenima bez naknade jesu obične i glase na ime. One imaocima daju 1) pravo na upravljanje, 2) pravo na dividendu i 3) pravo na učešće u delu stečajne mase posle isplate poverilaca. Kao i druge hartije od vrednosti, ove akcije su prenosive bez ograničenja. Akcije koje su preostale posle prodaje kapitala i prenosa akcija zaposlenima bez naknade, prenose se Akcionarskom fondu radi prodaje i evidentiraju se u Privatizacionom registru. Akcije iz Privatizacionog registra biće podeljene nakon završetka privatizacije svim punoletnim građanima Srbije. Akcije iz Akcijskog fonda i Privatizacionog registra od 2010. godine objedinjene su u novoformiranom Akcionarskom fondu. Besplatne akcije građana. Zakonom 0 pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije (2007) uređeno je ostvarivanje prava građana na podelu akcija bez naknade u javnim preduzećima i privrednim društvima sa učešćem državnog kapitala odnosno privrednim društvima koja obavljaju delatnost od opšteg interesa. Zakon propisuje da se na ime građana izdvaja po 15% od ukupnog broja akcija javnih preduzeća „Elektroprivreda Srbije", Aerodrom „Nikola Tesla“, kao i preduzeća ,,Telekom“ a.d. Pravo na besplatne akcije ostvaruju punoletni državljani Srbije sa prebivalištem u Srbiji. Akcije bez naknade prenose se nosiocima prava posle promene oblika organizovanja preduzeća u akcionarsko društvo, a pre pokretanja postupka privatizacije. Pravo na sticanje statusa nosioca prava nije prenosivo i ne m ože biti predmet nasleđivanja. U slučaju smrti lica koje je podnelo prijavu za upis u evidenciju nosilaca prava na besplatne akcije, odnosno u slučaju sm rti lica koje je steklo status nosioca prava, naslednici tog lica stiču odnosno ostvaruju pravo na novčanu naknadu i pravo na prenos akcija pod uslovima i na način na koji bi ta prava steklo odnosno ostvarilo lice čiji su oni naslednici. Svako raspolaganje suprotno tome smatraće se ništavim. Zakon zabranjuje sticanje besplatnih akcija po dva osnova - primenom Zakona o privatizaciji i primenom Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu lcoju građani ostvaruju u postupku privatizacije. Sticanje besplatnih alccija od strane nosilaca prava, kao i prva prodaja besplatnih akcija od strane nosilaca prava, ne podleže plaćanju poreza na prihod građana po bilo kom osnovu, kao ni plaćanju poreza na prenos apsolutnih prava. Ostvarivanje prava putem novčane naknade. Ako je procenjena tržišna vrednost osnovnog kapitala preduzeća manja od 300 miliona evra, Vlada može odlučiti da se nosiocima prava i zaposlenima i bivšim zaposlenima umesto prenosa akcija bez naknade isplati novčana naknadu u visini procenjene tržišne vrednosti takvih akcija.

112


E. PRESTANAK PRIVREDNIH SUBJEKATA S obzirom na specifičnosti pojedinih oblika privrednih društava, kao i preduzetnika, kod svakog od njih već je bilo reči o prestanku tih privrednih subjekata. Uopšte uzev, privredni subjekti i druga pravna lica mogu da prestanu da postoje, kao pravni subjekti, likvidacijom, stečajem i statusnim promenama. O statusnim promenama privrednih društava bilo je reči kod povezivanja i organizovanja privrednih društava. Likvidaciji i stečaju posvećen je poseban deo ove knjige u nastavku teksta. Likvidacija je redovni način prestanka pravnih lica uz potpuno namirenje poverilaca pravnog lica. Razlozi za likvidaciju mogu biti: odluka vlasnika pravnog lica, poništaj registracije, neispunjenje pravnih uslova za postojanje pravnog lica (npr. kad broj ortaka u ortačkom društvu spadne ispod dva), istek roka na koji je pravno lice osnovano, prestanak prirodnih uslova za obavljanje delatnosti i dr.

Stečaj se sprovodi nad pravnim licima nesposobnim za plaćanje, i to u vidu bankrotstva ili reorganizacije stečajnog dužnika. Od stečaja su izuzeti državni, pokrajinski i lokalni organi i pravna lica koja oni osnivaju, fondovi i organizacije obaveznog penzijskog, invalidskog, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, Narodna banka Srbije, Centralni registar, kao i javne agencije. Posebnim zakonom uređeni su likvidacija i stečaj banaka i osiguravajućih organizacija.

U slučaju statusnih promena kod privrednih društava, društvo pripojeno drugom društvu prestaje da postoji. Kad spajanjem dva društva nastane treće novo društvo, društva koja se spajaju prestaju. I kod podele jednog društva na dva, nastaju novi subjekti a prvobitno društvo se gasi. U svim tim slučajevima prenos imovine i obaveza vrši se bez sprovođenja postupka likvidacije. Jedino kod izdvajanja jednog društva iz drugog, oba, po pravilu, zadržavaju pravni subjektivitet. I. LIKVTDACIJAI STEČAJ PRTVREDNIH DRUŠTAVA Privredni subjekti mogu da prestanu u postupku likvidacije ili stečaja. Kao način za izbegavanje prestanka moguća je reorganizacija privrednog društva ili prodaja stečajnog dužnika kao pravnog lica, kada privredno društvo takođe zadržava svoj pravni subjektivitet.

l. LIKVIDACIJA Pojam likvidacije. Likvidacija privrednog društva vrši se kad društvo im a dovoljno finansijskih sredstava za pokriće obaveza, ali postoje drugi razlozi predviđeni zakonom zbog kojih društvo treba da prestane da postoji, nezavisno od finansijske likvidnosti (ne obavlja delatnost duži period, izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti, u slučaju ništavosti osnivanja i dr.). Stoga likvidacija privrednog društva može biti dobrovoljna i prinudna. Opšti izvor našeg prava o likvidaciji privrednih društavaje Zakon o pri-

V. Todorović & R. M. Slijepčević PRIVREDNO PRA VO

H3

vrednim društvima (čl.524-548), a postoje i specijalni slučajevi prinudne likvidacije predviđeni Zakonom o privatizaciji. U postupku likvidacije privrednog društva, delatnosti i poslove društva vode lica koja su imala takva ovlašćenja i pre likvidacije, ako društvo ne izabere drugo lice ili lica. Ta lica nazivaju se likvidacioni upravnici. Izbor, određivanje ili razrešenje likvidacionog upravnika registruje se i objavljuje u skladu sa zakonom. Likvidacioni upravnik završava tekuće poslove društva, naplaćuje potraživanja, izmiruje obaveze društva i unovčava imovinu društva. Likvidacioni upravnik zastupa privredno društvo u postupku likvidacije. Privredno društvo u likvidaciji obaveštava svoje poverioce o likvidaciji. Poverioci mogu prijaviti svoja potraživanja, a likvidacioni upravnik može osporiti ta potraživanja. U postupku likvidacije privredno društvo može preduzimati samo poslove vezane za sprovođenje likvidacionog postupka. Takvi su poslovi naročito prodaja imovine društva, isplata poverilaca, naplate potraživanja društva. Ne isplaćuje se dividenda, niti se imovina društva raspodeljuje ortacima, članovima društva odnosno akcionarima. Fakultativna likvidacija. Likvidacija društva se m ože sprovesti kada društvo ima dovoljno sredstava za namirenje svih svojih obaveza. Likvidacija društva pokreće se: 1) jednoglasnom odlukom svih ortaka, odnosno komplementara, ako ugovorom o osnivanju nije drugačije određeno; 2) odlukom skupštine članova društva s ograničenom odgovornošću; 3) odlukom skupštine akcionara. Likvidacija društva počinje danom registracije odluke o likvidaciji i objavljivanjem oglasa o pokretanju likvidacije na internet stranici registra privrednih subjekata. U odluci o likvidaciji društvo imenuje likvidacionog upravnilca što se registruje u Registru privrednih društava. Društvo m ože im ati više likvidacionih upravnika. Imenovanjem likvidacionog upravnika svim zastupnicima društva prestaju prava zastupanja društva. Likvidacioni upravnik zastupa društvo u likvidaciji i odgovoran je za zakonitost poslovanja društva. Likvidacioni upravnik može preduzim ati sledeće aktivnosti: 1) vršiti radnje na okončanju poslova započetih pre početka likvidacije; 2) preduzimati radnje potrebne za sprovođenje likvidacije, kao što su prodaja imovine, isplata poverilaca i naplata potraživanja; 3) vršiti druge poslove neophodne radi sprovođenja likvidacije društva. A ko društvo ne im enuje likvidacionog upravnika svi zakonski zastupnici društva postaju likviđacioni upravnici.

Likvidacioni upravnik je dužan, najkasnije u roku od 15 dana od dana početka likvidacije društva, da poznatim poveriocima uputi i pisano obaveštenje o pokretanju likvidacije društva, naznačujući: 1) podatak o danu objavljivanja i periodu trajanja oglasa o pokretanju likvidacije; 2) adresu sedišta društva, odnosno adresu za prijem pošte na koju poverilac dostavlja prijavu potraživanja; 3) upozorenje da će potraživanje poverioca biti prekludirano ako ga poverilac ne prijavi najkasnije u roku od 30 dana od dana isteka perioda trajanja oglasa o pokretanju likvidacije.

114

PRIRUCNIK ZA POLAGANJE PRAVOSUDNOG ISPITA

Društvo je dužno da sve prispele prijave potraživanja, evidentira u listu prijavljenih potraživanja i da sačini listu priznatih i osporenih potraživanja, sa pravom da ih u roku od 30 dana ospori, osim ako su utvrđena izvršnom ispravom. Likvidacioni upravnik u roku od 30 dana od dana početka likvidacije sastavlja likvidacioni izveštaj i bilans. Ako se iz početnog likvidacionog bilansa utvrdi da imovina društva nije dovoljna za namirenje svih potraživanja poverilaca (prezaduženost), likvidacioni upravnik je dužan da nadležnom sudu podnese predlog za pokretanje stečaja u roku od 15 dana od dana sastavljanja početnog likvidacionog bilansa, odnosno početnog likvidacionog izveštaja. Pokretanje likvidacije ne sprečava određivanje i sprovođenje izvršenja protiv društva u likvidaciji niti vođenje drugih postupaka koji se vode protiv ili u korist društva u likvidaciji. Pokretanje likvidacije nema uticaja na podneti predlog za pokretanje stečaja podnet u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj, a poverioci društva u likvidaciji m ogu podneti predlog za pokretanje stečaja i tokom trajanja likvidacije iz razloga propisanih zakonom kojim se uređuje stečaj. Im ovina društva u likvidaciji koja preostane posle izmirenja svih obaveza društva (likvidacioni ostatak) raspodeljuje se članovima društva u skladu sa odlukom o raspodeli likvidacionog ostatka društva. Likvidirano društvo se briše iz registra. Likvidacija se može obustaviti odlukom društva samo u slučaju da je društvo nam irilo u potpunosti sve poverioce, nezavisno od toga da li su tim poveriocim a potraživanja osporena ili priznata, pod uslovom da nije otkazalo ugovor o radu bilo kom zaposlenom po osnovu likvidacije niti otpočelo sa isplatam a članovim a društva. Prinudna likvidacija, za razliku od fakultativne likvidacije, pokreće se i vodi nezavisno od volje privrednog društva. Naime, registrator koji vodi registar privrednih subjekata po službenoj dužnosti prevodi društvo u status ,,u prinudnoj likvidaciji“ i istovremeno objavljuje oglas o prinudnoj likvidaciji društva. Nad društvom u prinudnoj likvidaciji može se otvoriti stečaj u slučaju postojanja stečajnog razloga u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj. Prinudna likvidacija pokreće se u više situacija, kao naprimer: 1) ako je društvu pravn osnažn im aktom izrečena m era zabrane obavljanja delatnosti, odnosno od uzeta d ozvola, licenca ili odobrenje za obavljanje određene delatnosti, a društvo ne registruje prom en u pretežne delatnosti ili ne otpočne likvidaciju u roku od 30 dana od dana pravn osn ažn osti tog akta; 2) ako u roku od 30 dana od dana isteka vrem ena na koje j e d ru štvo osnovano društvo ne registruje produženje vrem ena trajanja društva ili u istom roku ne otpočne likvidaciju; 3) ako ortačko društvo ostane sa jednim ortalcom, od n osn o kom anditno društvo ostane bez kom plem entara ili bez kom anditora, a društvu u roku od tri meseca ne pristupi nedostajući član ili u istom rolcu društvo ne prom en i pravn u form u u pravnu form u čije uslove ispunjava u skladu sa ovim zako-


115

nom ili u istom roku ne otpočne likvidaciju; 4) ako se osnovni kapital društva smanji ispod m inim alnog iznosa propisanog zakonom, a društvo u roku od šest m eseci ne poveća osnovni kapital najm anje do m inim alnog iznosa propisanog ovim zakonom , ili u istom roku društvo ne prom eni pravnu formu u pravnu formu čije uslove ispunjava u skladu sa ovim zakonom , ili u istom roku društvo ne donese odluku o likvidaciji i takvu prom enu u istom roku registruje u skladu sa zakonom o registraciji; 5) ako je pravnosnažnom presudom utvrđena ništavost registracije osnivanja društva; 6) ako društvo ne dostavi nadležnom registru godišnje finansijske izveštaje do kraja poslovne godine za prethodnu poslovnu godinu; 7) ako je pravnosnažnom presudom naložen prestanak društva, a društvo u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude ne otpočne likvidaciju; 8) ako društvo ostane bez zakonskog zastupnika, a ne registruje novog u roku od tri m eseca od dana brisanja zakonskog zastupnika iz registra privrednih subjekata; 9) ako društvo u likvidaciji ostane bez likvidacionog upravnika, a ne registruje novog u roku od tri m eseca od dana brisanja likvidacionog upravnika iz registra privrednih subjekata;

U slučaju prinudne likvidacije privredno društvo se briše iz registra privrednih subjekata. Imovina brisanog društva postaje imovina članova društva u srazmeri sa njihovim udelima u kapitalu društva, a u slučaju ortačkog društva koje nema kapital raspodeljuje se na jednake đelove između ortaka. Nakon brisanja društva članovi, koji su preuzeli imovinu, odgovaraju za obaveze društva. Potraživanja poverilaca društva prema članovima društva zastarevaju u roku od tri godine od dana brisanja društva iz registra. Posebni slučajevi vansudske prinudne likvidacije predviđeni su u članu 14. Zakona 0 privatizaciji ako se javni poziv za privatizaciju neprivatizovanog društvenog kapitala ne objavi do 31. decembra 2008. godine, u kom slučaju Agencija za privatizaciju ex lege donosi rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije. Pored toga, ta Agencija pokreće i sprovodi likvidaciju i ako: 1) društveni kapital, odnosno imovina, subjekta privatizacije nije prodata ni posle trećeg sprovedenog javnog tendera, odnosno javne aukcije; 2) subjekt privatizacije nije podneo godišnji finansijski izveštaj agenciji nadležnoj za vođenje Registra privrednih subjekata dve godine uzastopno.

2.

STEČAJ

Pojam stečaja Stečaj je sudski način prestanka ili reorganizacije privrednih društava 1 preduzetnika koji su postali trajnije nesposobni za izvršavanje obaveza, ili u drugim slučajevima koji su određeni zakonom. U slučaju prestanka privrednog subjekta u postupku stečaja, imovina takvog subjekta koristi se za srazmerno namirenje stečajnih poverilaca. Zato se može reći da je stečaj način za prestanak poslovanja insolventnog privrednog subjekta. Cilj stečajnog postupka je stavljanje svih neprivilegovanih poverilaca stečajnog dužnika u isti položaj. To je način za kolektivno prinudno namirenje poverilaca. Kad ne bi postojao institut stečaja, insolventni dužnik bi mogao da bira kojim će od svojih poverilaca izvršiti obaveze, ili bi svoja potraživanja naplatili samo oni poverioci koji su bili najbrži u pribavljanju izvršne ispra-

li6

PRIRUČNIK z a

p o l a g a n je p r a v o s u d n o g is p it a

ve protiv dužnika. Izvor našeg prava u pogledu stečaja je Zakon o stečaju iz 2009. godine. Zakon o stečaju koncipiran je sa ciljem da se omogući rešavanje problema u poslovanju preduzeća i naplata poverilaca. U praksi se stečajni postupak pokreće veoma kasno, a kada zaista bude otvoren, najčešće više nema ,,zdravog“ poslovanja, ni imovine koju treba zaštititi, što neminovno dovodi i do niskog stepena namirenja poverilaca. Stoga je Zakon predvideo niz podsticaja za blagovremeno pokretanje stečaja, namenjenih kako poveriocima, tako i dužnicima. Ipak, ostaje napomena da i najbolji Zakon o stečaju neće biti dovoljno atraktivan sve dok je izvršni postupalc neefikasan. U ovom slučaju dužnik nema interes da se stečajnim postupkom ,,brani“ od pojedinačnih izvršenja na njegovoj imovini. Zato je 2011. godine, s tim ciljem donet i novi Zakon o izvršenju i obezbeđenju.

Po Zakonu o stečaju, stečaj nad pravnim licim a sprovodi se bankrotstvom ili reorganizacijom. Bankrotstvo podrazum eva namirenje poverilaca prodajom celokupne imovine stečajnog dužnika, odnosno stečajnog dužnika kao pravnog lica. Reorganizacija podrazum eva namirenje poverilaca prema usvojenom planu reorganizacije i to redefinisanjem dužničko-poverilačkih odnosa, statusnim promenama dužnika ili na drugi način predviđen planom reorganizacije, bez prodaje celokupne imovine dužnika. Cilj reorganizacije jeste očuvanje poslovanja stečajnog dužnika, onda kada za to postoje realni ekonomski uslovi. Subjekti prema kojim a se sprovodi stečaj. Prema tom zakonu, stečaj je moguć kad je u pitanju privredno društvo ili drugo pravno lice, ali nije moguć i prema preduzetniku, kao fizičkom licu koje obavlja privrednu delatnost. Subjekti prema kojima se stečaj ne sprovodi. Stečaj se ne sprovodi prema Republici Srbiji, autonomnim pokrajinama i jedinicam a lokalne samouprave, kao i prema pravnim licima koja oni osnivaju, prema fondovima i organizacijama penzijskog, invalidskog, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, a novinu u odnosu na dosadašnji Zakon o stečajnom postupku predstavlja nemogućnost sprovođenja stečajnog postupka prama Centralnom registru, kao i prema drugim ustanovama i institucijama i organizacijam a koje su osnovane posebnim zakonom i imaju svojstvo pravnog lica a nisu privredna društva. Obustavljanje stečajnog p ostu p k a.P ro p isan i su posebni slučajevi kada se stečajni postupak obustavlja ili zaključuje. Stečajni postupak se obustavlja bez odlaganja po utvrđivanju da stečajni dužnik ima samo jednog poverioca, dok se stečajni postupak zaključuje bez odlaganja u slučaju da je imovina stečajnog dužnika manja od visine troškova stečajnog postupka ili da je imovina stečajnog dužnika neznatne vrednosti. Cilj i načcla stečaja Cilj stečaja jeste najpovoljnije kolektivno namirenje stečajnih poverilaca ostvarivanjem najveće moguće vrednosti stečajnog dužnika, odnosno njegove imovine.


ll 7

Zakon o stečaju poznaje osam načela stečajnog postupka i to: l) načelo zaštite stečajnih poverilaca po kome stečajni postupak om ogućava kolektivno i srazmemo namirenje stečajnih poverilaca; 2) načelo jednakog tretm ana i ravnopravnosti po kome se u stečajnom postupku svim poveriocim a obezbeđuje jednak tretman i ravnopravan položaj poverilaca istog isplatnog reda odnosno iste klase u postupku reorganizacije; 3) načelo ekonom ičnosti po kome se stečajni postupak sprovodi tako da omogući ostvarivanje najveće moguće vrednosti imovine stečajnog dužnika i stepena nam irenja poverilaca u što kraćem vremenu sa što manje troškove; 4) načelo sudskog sprovođenja postupka po kome otvoreni stečajni postupak sprovodi nadležni sud po službenoj dužnosti; 5) načelo imperativnosti i prekluzivnosti po kom e je ovaj zakon lex specialis u odnosu na ostale propise, uz shodnu primenu odredaba parničnog postupka, dok su rokovi prekluzivni, što predstavlja novinu u ovom zakonu; 6) načelo hitnosti po kome u stečaju nema zastoja i prekida; 7) načelo dvostepenosti, i 8) načelo javnosti i informisanosti. Stečajni razlozi Stečajni razlozi u smislu Zakona o stečaju (za otvaranje stečaja dovoljno je postojanje makar jednog stečajnog razloga) jesu: 1) trajnija nesposobnostplaćanja, koja postoji ako dužnik ne m ože da odgovori svojim novčanim obavezama u roku od 45 dana od dana dospelosti obaveze, ili ako je potpuno obustavio plaćanje u periodu od 30 dana neprekidno; 2) preteća nesposobnost plaćanja, koja postoji ukoliko stečajni dužnik učini verovatnim da svoje već postojeće novčane obaveze neće moći da ispuni po dospeću; 3) prezaduženost, 1j. insolventnost predstavlja novi stečajni razlog koji se javlja u slučaju kada je imovina dužnika manja od njegovih obaveza 4) nepostupanjepo usvojenom planu reorganizacije, čim e dužnik bitno ugrožava sprovođenje plana reorganizacije, kao i kad je plan izdejstvovan na prevaren ili nezakonit način. Dakle, potrebno je praviti razliku između insolventnosti, nelikvidnosti i prezaduženosti privrednog subjekta. Za razliku od insolventnosti pod kojom se podrazumeva trajnija nesposobnost plaćanja, nelikvidnost je stanje privremene nemogućnosti privrednog subjekta da izvršava svoje novčane obaveze prema poveriocima. Ako i kad on naplati svoja potraživanja, biće u stanju da plaća svoje obaveze. U takvim slučajevima nije celishodno da dužnik bude uklonjen iz privrednog života. Prezaduženost privrednog subjekta postoji ako je njegova pasiva veća od njegove aktive. U takvim slučajevima, ako dužnik uredno izvršava svoje obaveze, on ne remeti privredni život i njegovo poslovanje ne treba da bude okončano u stečajnom postupku. Postojanje trajnije nesposobnosti plaćanja se pretpostavlja u slučaju kada je predlog za pokretanje stečajnog postupka podneo poverilac, koji

118


u sudskom ili poreskom izvršnom postupku sprovedenom u Republici Srbiji nije mogao namiriti svoje novčano potraživanje bilo kojim sredstvom izvršenja. O rgani stečajnog postupka i njihova nadležnost Stečajni postupak sprovodi sud na čijem području je sedište stečajnog dužnika. Organi stečajnog postupka su 1) stečajni sudija, 2) stečajni upravnik, 3) skupština poverilaca i 4) odbor poverilaca. Ukidanje stečajnog veća predstavlja novinu u Zakonu o stečaju, a sva ranija ovlašćenja veća preneta su na stečajnog sudiju, odbor poverilaca i skupštinu poverilaca. Primena prethodnog zakona po kom e je stečajno veće sastavljeno od trojice suđija odlučivalo u drugoj instanci i donosilo ključne odluke pokazalo se kao neefikasno. U dosadašnjoj praksi postojale su brojne teškoće u formiranju stečajnog veća budući da u velikom broju trgovinskih sudova nema dovoljno sudija za formiranje specijalizovanih veća već iste sudije vode sve vrste postupaka uključujući i stečaj. To je dalje dovodilo do situacija u kojim a isti sudija sudi parnice proistekle iz stečaja i vodi stečajni postupak, kao predsednik veća, član veća ili stečajni sudija. U praksi se takođe pokazalo da je stečajno veće gotovo uvek potvrđivalo odluku stečajnog sudije, čime se nepotrebno odugovlačio stečajni postupak. Osim toga, obezbeđivanje dvostepenosti podrazumeva dvostepenost suda koji odlučuje, a ne dvostepenost odlučivanja u okviru istog suda, pa je ukidanjem stečajnog veća om ogućeno suštinsko poštovanje načela dvostepenosti. Ukidanje Stečajnog

veća dovelo je i do promene sistema pravnih lekova, pa je predviđeno da na zaključak stečajnog sudije nema pravnog leka, dok o žalbi uvek odlučuje sud višeg stepena u roku od 30 dana. 1. N adležnost stečajnog sudije. Nadležnosti stečajnog veća prešle su na stečajnog sudiju koji donosi ključne odluke u stečajnom postupku i to: odlučuje o pokretanju stečajnog postupka; utvrđuje postojanje stečajnog razloga i odlučuje o otvaranju stečajnog postupka; imenuje i razrešava stečajnog upravnika; odobrava troškove stečajnog postupka i obaveze stečajne m ase pre njihove isplate; određuje iznos preliminarne i konačne naknade trošlcova i nagrade stečajnog upravnika; odlučuje o primedbam a na radnje stečajnog upravnika; razmatra predlog plana reorganizacije i odbacuje ga, odnosno zakazuje ročište za razmatranje plana; potvrđuje usvajanje plana reorganizacije ili konstatuje da plan reorganizacije nije usvojen; donosi rešenje o glavnoj deobi stečajne mase; odlučuje o nastavku stečajnog postupka; donosi druge odluke i preduzima druge radnje određene ovim zakonom. U kidanje stečajnog veća takoće je imalo za posledicu brisanje odredbi o stečaju m ale vrednosti imajući u vidu da je on izgubio svoj značaj ukidanjem stečajnog v e ć a - prema dosadašnjem zakonu stečajni postupak male vrednosti vodio je i odluke donosio stečajni sudija. 2. Pravni položaj stečajnog upravnika. Pravni položaj stečajnog upravnika koji vodi poslove i zastupa stečajnog dužnika, njegovo imenova-


nje razrešenje, delokrug poslova i odgovornost stečajnog upravnika precizirani su članovima 19-34. Zakona o stečaju. Stečajnog upravnika imenuje stečajni sudija rešenjem o otvaranju stečajnog postupka, i to metodom slučajnog odabira sa liste aktivnih stečajnih upravnika za područje nadležnog suda, sa mogućim odstupanjem u slučaju ako delatnost stečajnog dužnika, složenost slučaja i potreba za specifičnim iskustvom stečajnog upravnika to zahtevaju. Stečajni upravnik ima status službenog lica. Razlog za takvu odredbu jeste specifičnost posla stečajnog upravnika koja dovodi do čestih ometanja u njegovom radu kako od strane dužnika tako i od strane poverilaca, koja su u velikom broju slučaja za posledicu imala fizičke napade, kao i brojne druge neprijatnosti sa kojima se stečajni upravnik susretao prilikom obavIjanja svojih poslova. Stoga je neophodno pružiti stečajnom upravniku odgovarajuću pravnu zaštitu u vršenju njegovih dužnosti i tretirati napad na stečajnog upravnika kao krivično delo napada na službeno lice, u smislu Krivičnog zakonika RS. Agencija za privatizaciju obavlja poslove stečajnog upravnika u stečaju društvenih i državnih preduzeća. Ko ne može biti stečajni upravnik: lice koje je u pritvoru, protiv koga se vodi krivični postupak po službenoj dužnosti, koje je pravnosnažno osuđeno, koje je nedostojno, koje je krvni ili tazbinski srodnik ili bračni drug stečajnog sudije ili direktora ili člana organa upravljanja dužnika, koje je solidam i dužnik sa stečajnim dužnikom, koje je bilo ili jeste direktor stečajnog dužnika, koje je poverilac stečajnog dužnika itd.(član 21). Stečajni upravnik mora imati licencu. Zakonom je propisano da se u imenik stečajnih upravnika upisuju lica koja su stekla licencu za obavljanje poslova stečajnih upravnika kao aktivni stečajni upravnici ili kao neaktivni stečajni upravnici. Licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika izdaje ovlašćena organizacija - Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, rešenjem o izdavanju licence. Licenca se izdajelicu koje:i) je državljanin Republike Srbije;2) ima poslovnu sposobnost;3) ima stečeno visoko obrazovanje;4) ima tri godine radnog iskustva sa visokom stručnom spremom ili tri godine radnog iskustva na sprovođenju stečajnih postupaka;s) ima položen stručni ispit za dobijanje licence;6) je dostojno poverenja za obavljanje poslova stečajnog upravnika. Izdata licenca važi tri godine i može se obnoviti. Za stečajnog upravnika u stečajnom postupku nad pravnim licem u većinskoj državnoj svojini, odnosno društvenoj svojini, sud imenuje organizaciju koja je posebnim zakonom određena da obavlja poslove stečajnog upravnika.

U imenik aktivnih stečajnih upravnika ne može biti upisano lice koje je u radnom odnosu, izuzev ukoliko je zaposleno kod preduzetnika ili ortačkog, odnosno komanditnog društva, ili ako je radni odnos zasnovao kod preduzetnika ili u društvu koje se bavi sprovođenjem stečanjih postupaka. Stručni nadzor nad radom stečajnog upravnika vrši Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, po službenoj dužnosti ili po pritužbi zainteresovanog lica uz primenu propisa koji regulišu upravni postupak. Agencija


u postupku nadzora izriče sledeće disciplinske mere: opomene, javne opomene, novčane kazne kao i meru oduzimanja licence. Delokrug stečajnog upravnika: l) da preduzme sve neophodne mere za zaštitu imovine stečajnog dužnika, uključujući i sprečavanje prenosa imovine, njeno pečaćenje ili oduzimanje ukoliko je to neophodno; 2) da u roku od 30 dana od dana imenovanja sastavi plan toka stečajnog postupka sa predračunom troškova i vrem enskim planom; 3) da započne popisivanje imovine stečajnog dužnika u roku od deset dana od dana imenovanja i okonča njeno popisivanje u roku od 30 dana od dana imenovanja; 4) da sastavi početni stečajni bilans, kao i poreski bilans sa stanjem na dan otvaranja i na dan okončanja stečajnog postupka i dr. Zakonom o stečaju stečajni upravnik se još obavezuje da bez odlaganja pisanim putem obavesti 0 otvaranju stečajnog postupka sve poverioce koji su mu u tom trenutku poznati; da podnosi stečajnom sudiji i odboru poverilaca redovan trom esečni izveštaj o toku stečajnog postupka i o stanju stečajne mase, stara se o završetku započetih a nezavršenih poslova stečajnog dužnika, u cilju ostvarivanja najveće m oguće vrednosti stečajnog dužnika, odnosno njegove imovine; da izvrši isplatu poveriocim a na osnovu rešenja 0 glavnoj deobi, u delu u kojem je rešenje postalo pravosnažno u skladu sa odredbama ovog zakona; da zastupa stečajnog dužnika, odnosno stečajnu masu u pokretanju i vođenju sudskih, upravnih i drugih postupaka i da podnese predlog, zahtev ili drugi odgovarajući akt nadležnom organu strane države, kao zastupnik stečajnog dužnika, kojim između ostalog, zahteva plenidbu, oduzim anje, zaštitu ili povraćaj im ovine stečajnog dužnika koja se nalazi u inostranstvu, ili je pod kontrolom tog organa ili trećeg lica koje se nalazi pod njegovom jurisdikcijom , kao i da sarađuje sa organim a strane države ili stranim predstavnicim a u sldadu sa odrebam a ovog zakona kojim a se reguliše stečaj sa elementom inostranosti.

Radnje od izuzetnog značaja (uzimanje kredita ili zajma, nabavka skuplje opreme i sl.) stečajni upravnik može preduzeti samo uz obaveštavanje stečajnog sudije i uz dobijanje saglasnosti odbora poverilaca. Zakon uvodi obavezu osiguranja stečajnih upravnika (član 30) po kom e je aktivni stečajni upravnik dužan da u svoje ime i za svoj račun zaključi sa osiguravajućim društvom ugovor o obaveznom osiguranju od profesionalne odgovornosti sa osiguranom sumom u iznosu od najmanje 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, pri čemu prem ija dopunskog osiguranja predstavlja trošak stečajne mase. Stečajni upravnik odgovara za štetu. U slučaju kada je u obavljanju poslova prouzrokovao štetu učesnicima u postupku namerno ili krajnjom nepažnjom, stečajni upravnik ličnom imovinom odgovara za takvu štetu. Zahtev za naknadu štete zastareva u roku od godinu dana od saznanja oštećenog za štetu, a u svakom slučaju po isteku roka od tri godine od pravnosnažnog okončanja stečajnog postupka. Razrešenje stečajnog upravnika: ako ne ispunjava svoje obaveze, ako ne poštuje zakonom određene rokove, ako postupa pristrasno u odnosu na pojedine poverioce, ako nije unovčio imovinu u predviđenom roku i dr. Stečajni sudija može razrešiti stečajnog upravnika uz istovremeno

1

j

j i


121

imenovanje novog i kada ne postoje zakonom pređviđeni uslovi za to, ako se za takav predlog izjasnilo najmanje tri četvrtine članova odbora poberilaca. 3. Skupština poverilaca. Skupštinu poverilaca čine svi stečajni poverioci, nezavisno od toga da li su do dana održavanja skupštine podneli prijavu potraživanja. Skupština poverilaca:i) donosi odluku o bankrotstvu stečajnog dužnika; 2) bira i opoziva predsednika skupštine poverilaca i odbor poverilaca; 3) razmatra izveštaje stečajn og upravnilca 0 toku stečajnog postupka i o stanju stečajne mase; 4) razm atra izveštaje odbora poverilaca. Zakon predviđa da ukoliko predsedn ik skupštine u roku od pet dana od dana dobijanja predloga stečajnih poverilaca ne zakaže skupštinu, skupštinu mogu da zakažu stečajni poverioci čija su ukupna potraživanja veća od 20% od ukupnog iznosa potraživanja svih stečajnih poverilaca. 4. Odbor poverilaca. Skupština poverilaca na prvoj sednici ili na prvom poverilačkom ročištu bira odbor poverilaca. Članovi odbora poverilaca mogu biti stečajni poverioci, bez obzira na visinu svog potraživanja. Članovima odbora poverilaca čija su potraživanja osporena u celosti ili u delu koji predstavlja najmanje 2/3 prijavljenog potraživanja, prestaje članstvo u odboru poverilaca ako je stečajni upravnik osporio njihovo potraživanje a oni nisu pokrenuli parnicu u zakonom predviđenom roku i o tom e obavestili stečajnog upravnika. Takođe je predviđeno autom atsko form iranje odbora poverilaca u odsustvu odluke skupštine poverilaca o formiranju odbora. Naime, predviđeno je da, ukoliko se na prvom poverilačkom ročištu ne formiraju poverilački organi, dužnost odbora poverilaca vrši pet poverilaca čija su neobezbeđena potraživanja najveća u odnosu na ukupna prijavljena potraživanja prema stečajnom dužniku, na dan održavanja prvog poverilačkog ročišta. Imajući u vidu načelo hitnosti i ekonomičnosti postuplca zakon je takođe regulisao situaciju u slučaju kada je odbor poverilaca neaktivan predviđajući da se smatra da je odbor poverilaca saglasan sa predlogom stečajnog upravnika ako na obaveštenje o nameravanoj radnji nije reagovao u roku predviđenom za izvršenje te radnje. Nadležnosti odbora poverilaca su sledeće: davanje m išljenja stečajnom upravniku o načinu unovčenja imovine, ukoliko se prodaja ne vrši javnim nadmetanjefn i davanje saglasnosti u vezi sa svim pitanjim a koja su od izuzetne važnosti za imovinu, kao što je podizanje kredita, davanje sredstava na zajam i slično; davanje mišljenja o nastavljanju započetih poslova stečajnog dužnika; razmatranje izveštaja stečajnog upravnika o toku stečajnog postupka i o stanju stečajne mase; davanje saglasnosti na završni račun stečajnog dužnika; pregledanje i pribavljanje dokum entacije; izveštavanje skupštine poverilaca i vršenje drugih poslova predviđenih zakonom.

122


Osnovne stečajno-procesne odredbe Specifična pravila postupka. Stečajni postupak se pokreće predlogom ovlašćenih predlagača. Imajući u vidu da je stečajni postupak hitan u stečajnom postupku se ne može tražiti vraćanje u pređašnje stanje, ne može se izjaviti revizija niti se može podneti predlog za ponavljanje postupka, a odluke se mogu donositi i bez usmene rasprave. Radi sprečavanja odugovlačenja postupka zabranjena je zloupotreba prava na izuzeće sudija ili prava na delegaciju postupka. Zloupotrebom prava na podnošenje zahteva za izuzeće i isključenje, u cilju odugovlačenja postupka smatra se podnošenje jednog ili više zahteva za izuzeće, odnosno isključenje: u roku od tri dana pre zakazanog ročišta, ili na samom ročištu; kojim su obuhvaćene sve sudije koje bi u sudu u kom e se postupak vodi mogle postupati, kao i kojim se istovremeno traži izuzeće i isključenje postupajućeg sudije i predsednika suda. Akti u stečajnom postupku su rešenja i zaključci. Rešenjem se odlučuje u stečajnom postupku a zaključkom se izdaje nalog službenom licu, organu koji sprovodi postupak ili trećem licu za izvršenje pojedinih radnji. Ukidanje stečajnog veća dovelo je i do promene sistema pravnih lekova. Predviđeno je da na zaključak stečajnog sudije nema pravnog leka, dok o žalbi na rešenje uvek odlučuje sud višeg stepena u roku od 30 dana. Stečajni sudija, m eđutim , može po prijemu žalbe, rešenjem odbaciti neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu žalbu ili ako oceni da je osnovana, žalbu usvojiti i svoje rešenje izmeniti. Stranke u stečajnom postupku Stranke u postupku stečaja su stečajni dužnik i stečajni poverioci, a u postupku m ogu učestvovati i treća lica koja su solidarni dužnici, jemci, garanti i sl. Stečajni dužnik je privredno društvo ili drugo pravno lice. On stiče svojstvo stranke u postupku podnošenjem predloga za pokretanje stečajnog postupka. Stečaj nije moguć nad preduzetnikom ili drugim fizičkim licem . Stečajni poverilac je lice koje na dan pokretanja stečajnog postupka im a neobezbeđeno potraživanje prema stečajnom dužniku. On stiče svojstvo stranke u stečajnom postupku podnošenjem prijave potraživanja, ali i pre toga m ože učestvovati u postupku. Poverioci koji učestvuju u stečajnom postupku jesu stečajni poverioci, razlučni poverioci i izlučni poverioci. Izlučn i poverioci imaju pravo na namirenje kroz sve postupke, dok stečajni i razlučni poverioci, danom pokretanja stečajnog postupka imaju pravo na nam irenje samo kroz stečajni postupak, sa tim što je za razlučne poverioce om ogućeno odstupanje od ovog pravila, u posebno propisanim slučajevim a. Pod izlučnim pravima smatraju se prava trećih lica (po osnovu stvarnog ili ličnog prava) na izdvajanje stvari koje ne pripadaju stečajnom dužniku. R azlučni poverioci imaju pravo na prioritetno namirenje

V. Todorović & R. M. SHjepčević PRTVREDNO PRAVO

123

iz sredstava stečenih prodajom imovine na kojoj su stekli razlučna prava ali je ostvarenje njihovih prava delimično ograničeno, odnosno odloženo u slučaju mera obezbeđenja odreženih tokom prethodnog stečajnog postupka ili, ex lege, zabranom izvršenja i namirenja koja je posledica otvaranja stečajnog postupka. Pokretanje stečajnog postupka Stečajni postupak se pokreće predlogom poverilaca, dužnika ili likvidacionog upravnika (ovlašćeni predlagači). Poverilac podnosi predlog za pokretanje stečajnog postupka samo u slučaju postojanja trajnije nesposobnosti plaćanja ( nelikvidnosti) i dodatnih razloga u slučaju neispunjenja plana. Stečajni dužnik podnosi predlog za pokretanje stečajnog postupka u slučaju postojanja bilo kog zakonom predviđenog stečajnog razloga. Likvidacioni upravnik podnosi predlog za pokretanje stečajnog postupka u slučajevima propisanim zakonom koji reguliše privredna društva. Prethodni stečajni postupak traje najduže 30 dana. Predlog za pokretanje postupka sadrži: naziv suda kojem se predlog podnosi; poslovno ime ili ime i adresu predlagača ili adresu lica koje je u ovom postupku ovlašćeno za prijem pismena i za zastupanje predlagača; poslovno ime stečajnog dužnika, kao i podatke o kontakt adresi; spisak stečajnih i ostalih poverilaca sa navođenjem visine iznosa i osnova potraživanja, činjenice i prateću dokumentaciju koja dokazuje vrstu, osnov i visinu neizmirenog potraživanja, ako je predlagač poverilac; Predlagač je dužan da položi predujam troškova. Imajući u vidu visoke troškove predujma koji se, u praksi trgovinskih sudova veoma razlikuju, što za posledicu ima izbegavanje pokretanja stečajnog postupka i u slučajevima, kada su ispunjeni svi uslovi, Zakonom se definiše i ograničava visina predujma. Naime u troškove predujma ulaze samo troškovi neophodni za pokretanje stečajnog postupka i to: troškovi oglasa i obaveštavanja poverilaca, trošlcovi angažovanja stečajnog upravnika i troškovi neophodni za obezbeđenje imovine. Predlagač je dužan da u roku od 3 dana od dana dobijanja naloga suda uplati predujam, a zakon propisuje da se uplaćeni predujam smatra troškom stečajnog postupka i prioritetno vraća poveriocu, čime se otklanjaju različita dosadašnja tumačenja prirode i tretmana uplaćenog predujma i stimuliše blagovremeno pokretanje stečaja. Prethodni stečajni postupak Stečajni sudija u roku od tri dana od dana dostavljanja predloga za pokretanje stečajnog postupka donosi rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka, protiv kog nije dozvoljena žalba. Prethodni stečajni postupak pokreće se radi utvrđivanja razloga za pokretanje stečajnog postupka (član 60) i može trajati najduže 30 dana od podnošenja predloga.


Stečajni sudija otvara stečajni postupak bez vođenja prethodnog stečajnog postupka: 1) ako stečajni dužnik podnese predlog za pokretanje stečajnog postupka sa potrebnim ispravama i prilozima; 2) ako poverilac podnese predlog za pokretanje stečajnog postupka, a stečajni dužnik prizna postojanje stečajnog razloga; 3) u slučaju pretpostavke trajnije nesposobnosti plaćanja dužnika. Zakon propisuje m ere obezbeđenja koje stečajni sudija može izreći u toku prethodnog stečajnog postupka, radi sprečavanja promene im ovinskog stanja stečajnog dužnika, odnosno uništavanja poslovne dokum entacije, ako postoji opasnost da će stečajni dužnik otuđiti imovinu odnosno uništiti dokum entaciju do otvaranja stečajnog postupka. Stečajn i sudija svojim rešenjem : 1) m ože postaviti privremenog stečajnog upravnika koji će preduzeti sva ovlašćenja organa stečajnog dužnika, 2) može zabraniti isplate sa računa stečajnog dužnika bez saglasnosti privrem enog stečajnog upravnika; 3) m ože zabraniti raspolaganje im ovinom stečajnog dužnika ili odrediti da stečajni dužnik može raspolagati svojom im ovinom samo u z prethodno pribavljenu saglasnost stečajnog sudije ili privrem enog stečajnog upravnika; 4) može zabraniti ili privrem eno odložiti sprovođenje izvršenja prem a stečajnom dužniku, uključujući i zabranu ili privrem eno odlaganje koje se odnosi n a ostvarivanje prava razlučnih poverilaca. Te mere važe do okončanja prethodnog postupka i stečajni sudija ih može u bilo koje doba usloviti ili ukinuti.

Za privrem enog stečajnog upravnika u prethodnom stečajnom postupku m ože se im enovati lice koje ispunjava uslove da bude imenovano kao stečajni upravnik. Privremeni stečajni upravnik ima ovlašćenja određena rešenjem o njegovom imenovanju. Ovlašćenja privremenog stečajnog upravnika prestaju donošenjem rešenja o otvaranju stečajnog postupka. Rešenje kojim se određuju mere obezbeđenja objavljuje se na oglasnoj tabli suda i dostavlja se registru privrednih subjekata, odnosno drugom odgovarajućem registru koji je dužan da bez odlaganja upiše izrečene mere. Sadržina upisanih izrečenih mera objavljuje se i na internet strani tog registra. Otvaranje stečajnog postupka Ako stečajni sudija ne donese rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka (zato što predlog već sadrži sve potrebne dokaze i isprave, ili ako dužnik prizna postojanje stečajnog razloga), zakazaće ročište radi raspravljanja o postojanju razloga za otvaranje stečajnog postupka u roku od 10 dana od dana prijem a predloga za pokretanje stečajnog postupka. Rešenje o otvaranju stečajnog postupka sadrži: naziv i sedište suda koji je doneo rešenje o otvaranju stečajnog postupka; matični broj, poslovno ime i sedište stečajnog dužnika; postojanje stečajnog razloga; odluku o im enovanju stečajnog upravnika, njegovo ime, prezime i adresu; poziv poveriocim a da u roku koji ne može biti kraći od 30 dana ni duži od 120 dana od dana objavljivanja oglasa o otvaranju stečajnog postupka prijave svoja obezbeđena i neobezbeđena potraživanja; poziv dužnicima stečajnog dužnika da ispune svoje obaveze prema stečajnoj masi; datum, vreme i me-

V. Todorović 8c R. M. SlijepČević PRIV RED N O PRAVO

125

sto održavanja ročišta za ispitivanje potraživanja; datum, vreme i mesto održavanja poverilačkog ročišta dan isticanja oglasa na oglasnoj tabli suda. Otvaranje stečajnog postupka upisuje se u odgovarajući registar na osnovu rešenja o otvaranju stečajnog postupka. Pravne posledice otvaranja stečajnog postupka Početkom dana objavljivanja oglasa o otvaranju stečajnog postupka na oglasnoj tabli suda, nastupaju pravne posledice otvaranja stečajnog postupka u odnosu na dužnika, njegovo poslovanje, potraživanje poverilaca i pravne poslove dužnika. Danom otvaranja stečajnog postupka prestaju zastupnička i upravljačka prava direktora, zastupnika i punomoćnika, kao i organa upravljanja i nadzornih organa stečajnog dužnika i ta prava prelaze na stečajnog upravnika. Prestaju sva punomoćja koja je dao stečajni dužnik. Blokiraju se svi dužnikovi bančini računi. Ne proizvode pravno dejstvo pravni poslovi zaključeni posle otvaranja stečajnog postupka. Ranije stečena prava preče kupovine prestaju otvaranjem stečajnog postupka. Ako je stečajni dužnik stekao nasledstvo posle otvaranja stečajnog postupka, nasledničku izjavu daje stečajni upravnik. Otvaranje stečajnog postupka je razlog za otkaz ugovora o radu koji je stečajni dužnik zaldjučio sa zaposlenima. Uz poslovno ime stečajnog dužnika dodaje se oznaka ,,u stečaju". Posledice otvaranja stečajnog postupka na potraživanja. Otvaranjem stečajnog postupka stečajni i razlučni poverioci svoje potraživanje mogu ostvariti samo u stečajnom postupku, dok izlučni poverilac svoje potraživanje može ostvariti u svim postupcima. Zakon o stečaju uvodi pravo na prebijanje. Zakon pređviđa da ukoliko je pravo na prebijanje stečeno pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, otvaranje stečajnog postupka nema uticaja na postojanje prava na prebijanje. Stečajni poverilac je dužan da do isteka roka za prijavu potraživanja (koji je prekluzivan i koji ne može biti kraći od 30 dana ni duži od 120 dana) sudu dostavi prijavu na celokupan iznos potraživanja, kao i izjavu o prebijanju, u suprotnom stečajni poverilac gubi pravo na prebijanje. Kako bi se sprečile razne zloupotrebe, Zakon takođe propisuje slučajeve u kojim a prebijanje nije dopušteno i to: ako je stečajni poverilac potraživanje stekao u poslednjih šest meseci pre dana podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, a stečajni poverilac je znao ili je morao znati da je dužnik nesposoban za plaćanje ili prezadužen; ako su se uslovi za prebijanje stekli pravnim poslom ili drugom pravnom radnjom koja se može pobijati. Pravne posledice stečaja u odnosu na kamate. Za neobezbeđena potraživanja u stečajnom postupku, obračunavanje ugovorenih i zateznih kamata prestaje danom otvaranja stečajnog postupka, dok se na obezbeđena potraživanja, u stečajnom postupku obračunava ugovorena i zatezna kamata, ali samo do visine realizovane vrednosti imovine koja služi za obezbeđenje potraživanja.

126

PRIRUČNIK ZA FOLAGANJE PRAVOSUDNOG ISPITA

Posledice otvaranja stečajnog postupka na druge tekuće postupke. U trenutku nastupanja pravnih posledica otvaranja postupka stečaja prekidaju se svi sudski postupci u odnosu na stečajnog dužnika i na njegovu imovinu, svi upravni postupci pokrenuti na zahtev stečajnog dužnika, kao i upravni i poreski postupci koji za predmet imaju utvrđivanje novčane obaveze stečajnog dužnika. Sudski i upravni postupak u kojem je stečajni dužnik tužilac, odnosno predlagač nastavlja se kada stečajni upravnik obavesti sud pred kojim se vodi postupak da je preuzeo postupak. Upravni i poreski postupak koji za predmet ima utrđivanje novčane obaveze stečajnog dužnika ne nastavlja se, a odgovarajući organ dužan je da podnese prijavu potraživanja. Zakonom su takođe precizirani slučajevi u kojim a se parnični postupak nastavlja ukoliko je stečajni dužnik tuženi. Naime predviđeno je da će se u tom slučaju postupak nastaviti ukoliko je: l) tužilac kao stečajni ili razlučni poverilac podneo blagovremenu i urednu prijavu potraživanja; 2) na ispitnom ročištu stečajni upravnik osporio prijavu potraživanja; 3) tužilac kao stečajni ili razlučni poverilac zaključkom stečajnog sudije upućen na nastavak prekinutog parničnog postupka radi utvrđivanja osporenog potraživanja, i 4) ako je tužilac kao stečajni ili razlučni poverilac predložio nastavak prekinutog postupka u predviđenom roku. Posledice otvaranja stečajnog postupka na pravne poslove. Zakonom je propisano pravo izbora stečajnog upravnika u slučaju dvostrano teretnih ugovora (može, umesto stečajnog dužnika, ispuniti ugovor i tražiti ispunjenje od druge strane). Ako stečajni upravnik ostane kod ispunjenja ugovora pa u toku stečajnog postupka prestane da ga izvršava, potraživanje po osnovu tog ugovora smatra se troškom stečajne mase. Zakonom su precizirane odredbe o finansijskom lizingu Propisano je da, ako se stečajni postupak otvori nad primaocem lizinga, davalac lizinga podnosi zahtev da mu se iz stečaja izluči predmet lizinga. Obaveze stečajnog dužnika prema davaocu lizinga koje dospevaju nakon otvaranja stečajnog postupka smatraju se obavezom stečajne mase. Nalog koji je izdao stečajni dužnik gubi dejstvo danom otvaranja stečajnog postupka, ako stečajni upravnik ne odluči drugačije. Zakup nepokretnosti ne prestaje otvaranjem stečajnog postupka, ali stečajni upravnik može otkazati ugovor o zakupu. Roba u prevozu, upućena stečajnom dužniku biće vraćena prodavcu na njegov zahtev, osim u slučaju kada ju je dužnik već preuzeo. Posle otvaranja stečajnog postupka poslovne knjige stečajnog dužnika vodi stečajni upravnik. Otvaranjem stečajnog postupka smatra se da je počela nova poslovna godina. Stečajna masa Stečajna masa obrazuje se danom otvaranja stečajnog postupka, a pod njom se podrazumeva celokupna imovina stečajnog dužnika u zemlji i ino-

V. Todorović & R. M. Slijepčević PRIVREDNO PRA VO

127

stranstvu na dan otvaranja stečajnog postupka, kao i im ovina koju stečajni dužnik stekne tokom stečajnog postupka. Sva novčana i nenovčana potraživanja dužnika (pri čemu se nenovčana potraživanja obračunavaju kao novčana), pokretne i nepokretne stvari, osnovna sredstva i intelektualna svojina čine stečajnu masu. Izlučna i razlučna prava ne ulaze u stečajnu masu. Uvodi se registar stečajnih masa. Stečajna masa registruje se u registru stečajnih masa koji vodi organ nadležan za vođenje registra privrednih subjekata i zastupa je stečajni upravnik. Obaveze stečajne mase. Zakon je izvršio podelu na troškove stečajnog postupka i obaveze stečajne mase. Troškovi stečajnog postupka obuhvataju: sudske troškove stečajnog postupka; nagrade i naknade stečajnom upravniku i/ili privremenom stečajnom upravniku i druge izdatke za koje je zakonom predviđeno da se namiruju kao troškovi stečajnog postupka. U obaveze stečajne mase spadaju sledeće obaveze: obaveze prouzrokovane radnjama stečajnog upravnika ili na drugi način upravljanjem , unovčenjem i podelom stečajne mase, a koje ne spadaju u troškove stečajnog postupka; obaveze iz dvostranoteretnog ugovora, ako se njegovo ispunjenje traži za stečajnu masu ili mora uslediti nakon otvaranja stečajnog postupka; nastale neosnovanim obogaćenjem stečajne mase; obaveze prem a zaposlenim a stečajnog dužnika, nastale nakon otvaranja stečajnog postupka. Danom otvaranja stečajnog postupka stečajni upravnik preuzim a u državinu celokupnu imovinu koja ulazi u stečjnu masu i njom e upravlja. Stečajni upravnik je dužan da: izvrši popis i pečaćenje im ovine, sastavi listu svih poverilaca za koje je saznao iz poslovnih knjiga (koje posle otvaranja stečaja počinje on da vodi) i ostale dokumentacije, da sastavi listu dužnika stečajnog dužnika, kao i da sastavi u roku od 30 dana od dana preuzim anja imovine i prava stečajnog dužnika sastavi početni bilans. Prijava i utvrđivanje potraživanja Poverioci podnose pismene prijave potraživanja stečajnom sudu. Zakon o stečaju uvodi prekluzivni rok za prijavu. Nepostojanje prekluzivnog roka dovodilo je do brojnih zloupotreba i čestih odugovlačenja postupka. Polazeći od načela hitnosti i načela ekonomičnosti, kao ključnih načela stečajnog postupka, zakon propisuje da stečajni sudija određuje rok za prijavu potraživanja, s tim što taj rok ne može biti kraći od 30 dana, niti duži od 120 dana. Sve prijave podnete nakon tog roka odbaguju se kao neblagovremene. Zakon predviđa mogućnost osporavanja potraživanja prijavljenih na osnovu izvršne isprave, ako je: izvršna isprava ukinuta, poništena, preinačena, ili stavljena van snage; potraživanje prestalo na osnovu činjenice koja je nastupila nakon izvršnosti; protekao rok u kome se po zakonu m ože tražiti izvršenje; potraživanje nije prešlo na stečajnog poverioca odnosno ako obaveza nije prešla na stečajnog dužnika; ili ako je izvršna isprava stečena na osnovu priznanja ili izostanka ukoliko bi, da je takva isprava izvršena,

128


radnje stečajnog dužnika preduzete radi izvršenja obaveza iz takve isprave mogle biti predm et pobijanja u skladu sa odredbama Zakona o stečaju. Ispitno ročište Konačna lista o svim prijavama potraživanja sačinjava se na ispitnom ročištu. N a ispitno ročište se poziva stečajni upravnik i poverioci, a može se pozvati i stečajni dužnik, kao i lica koja su obavljala poslove kod stečajnog dužnika, a m ogu da pruže podatke o postojanju i visini potraživanja, kao i revizori koji su vršili pregled poslovanja stečajnog dužnika. Ispitno ročište će se održati i ako mu ne prisustvuju svi poverioci koji su prijavili svoja potraživanja. Potraživanje se smatra utvrđenim ukoliko nije osporeno od strane stečajnog upravnika ili od strane poverilaca do zaključenja ispitnog ročišta. M ože se utvrđivati i sporni odnos razrešiti i putem medijacije.U koliko je potraživanje poverioca osporeno, poverilac se upućuje na parnicu radi utvrđivanja potraživanja koju je dužan da pokrene u roku od 8 dana od dana prijem a zaključka o listi potraživanja, odnosno od dana isteka roka za m edijaciju. M edijacija u postupku stečaja Poverilac osporenog potraživanja, odnosno stečajni upravnik uz saglasnost odbora poverilaca, može do zaključenja ispitnog ročišta predložiti rešavanje spornog odnosa putem medijacije, u skladu sa Zakonom o posredovanju i m edijaciji. Postupak m edijacije može trajati najduže 30 dana od dana zaključenja ispitnog ročišta, u kom roku je stečajni upravnik dužan da obavesti stečajnog sudiju o rezultatu sprovedenog postupka. Izuzetno, uz saglasnost svih učesnika taj rok se može produžiti do 90 dana. Poverilac koji je, po sprovedenom postupku medijacije, utvrdio svoje potraživanje, ima pravo da traži da se uvrsti u listu utvrđenih potraživanja u skladu sa Zakonom o posredovanju i medijaciji. Poverilac osporenog potraživanja koje po isteku roka za memdijaciju nije utvrđeno u sprovedenom postupku medijacije stiče status poverioca osporenog potraživanja. Pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika K oji se poslovi m ogu pobijati. Stečajni upravnik i poverioci mogu pobijati poslove i radnje stečajnog dužnika zaključene odnosno preduzete pre otvaranja stečajnog postupka, i to: 1) pravne poslove i druge pravne radnje kojim a se narušava ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca ili oštećuju poverioci, 2) pravne poslove i druge pravne radnje kojima se pojed in i poverioci stavljaju u pogodniji položaj, 3) pravne poslove, pravne i


129

procesne radnje na osnovu kojih je doneta izvršna isprava ili koje su preduzete po osnovu izvršne isprave ili u postupku prinudnog izvršenja Rokovi za pobijanje. Imajući u vidu posledice i razmere globalne finansijske krize, Zakonom su propisani znatno duži rokovi za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika. Mogu se pobijati svi pravni poslovi i pravne radnje: 1) koji su preduzeti u poslednjih 6 meseci pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, u okviru tzv.uobičajenog namirenja, 2) koji su preduzeti u poslednjih 12 meseci u okviru tzv. neuobičajenog namirenja (kojim se jednom poveriocu pruža obezbeđenje ili daje namirenje koje on uopšte nije imao pravo da traži ili je imao pravo da traži ali ne na način i u vreme kada je preduzeto), 3) koji su preduzeti u poslednjih 6 meseci, a kojim a se vrši neposredno oštećenje poverilaca, 4) koji su preduzeti u poslednjih 5 godina (ranije bilo 3 godine) a kojima je izvršeno nam em o oštećenje poverilaca. Svi rokovi teku unazad od dana podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka. Ne mogu se pobijati uobičajeni prigodni darovi, nagradni darovi, kao ni darovi učinjeni iz zahvalnosti niti izdvajanja u humanitarne svrhe, pod uslovom da su u vreme kada su učinjeni bili srazmerni finansijskim mogućnostima stečajnog dužnika i uobičajeni za privrednu granu kojoj stečajni dužnik pripada. Tužba za pobijanje (actio Pauliana). Pravni posao ili pravna radnja stečajnog dužnika pobijaju se tužbom, protivtužbom ili podnošenjem prigovora u parnici. Stranke su tužilac, protivnik prebijanja i dužnik. Tužioci mogu biti poverilac i stečajni upravnik, u ime i za račun stečajnog dužnika odnosno stečajne mase. Tužba se podnosi protiv lica sa kojim je pravni posao zaključen, odnosno prema kome je pravna radnja preduzeta (protivnik prebijanja) i protiv stečajnog dužnika. Tužba se može podneti i protiv naslednika ili drugog univerzalnog pravnog sledbenika protivnika prebijanja. Dejstva pobijanja. Ako zahtev za pobijanje pravnog posla ili druge pravne radnje bude pravnosnažno usvojen, pobijeni pravni posao odnosno pravna radnja nemaju dejstva prema stečajnoj masi, a protivnik pobijanja je dužan da u stečajnu masu vrati svu imovinsku korist stečenu na osnovu pobijenog posla ili druge radnje, nakon čega ima pravo da ostvaruje svoje protivpotraživanje kao stečajni poverilac, podnošenjem naknadne prijave potraživanja. Povezana lica. Radi sprečavanja zlupotreba Zakonom je definisano koja lica se smatraju povezanim lica stečajnog dužnika čije se radnje pobijaju, odnosno za koja lica se smatra da su znala ili morala znati da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje, odnosno da je podnet predlog za pokretanje stečajnog postupka. U smislu Zakona povezanim licima se smatra direktor, član organa upravljanja ili organ nadzora stečajnog dužnika; član stečajnog dužnika koji za njegove obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom; član ili akcionar sa značajnim učešćem u kapitalu stečajnog dužnika; pravno

130

p r ir u

Cn i k z a p o l a g a n j e p r a v o s u d n o g is p it a

lice koje stečajni dužnik kontroliše u smislu zakona kojim se uređuju privredna društva; lice koje je srodnik po krvi u pravoj liniji bez obzira na stepen ili u pobočnoj liniji do četvrtog stepena srodstva, srodnik po tazbini do drugog stepena srodstva ili bračni drug gore pomenutih fizičkih lica. Unovčenje stečajne mase Rešenje o bankrotstvu. Stečajni suđija donosi rešenje o bankrotstvu: ako je očigledno da u roku za podnošenje plana reorganizacije stečajni dužnik ne pokazuje interesovanje za reorganizaciju, ako stečajni dužnik ne izvršava naloge stečajnog sudije, ako stečajni dužnik ne sarađuje sa stečajnim upravnikom ili odborom poverilaca itd. Protiv rešenja o bankrotstvu žalbu mogu izjaviti stečajni upravnik i odbor poverilaca. Unovčenje/prodaja imovine. Nakon donošenja rešenja o bankrotstvu stečajni upravnik započinje i sprovodi prodaju celokupne imovine ili dela imovine stečajnog dužnika. Ova odluka može biti doneta i pre isteka roka za podnošenje plana reorganizacije. Shodno tome, stečajni sudija donosi rešenje o bankrotstvu i unovčenju ako: je očigledno da u roku za podnošenje plana reorganizacije stečajni dužnik ne pokazuje interesovanje za reorganizaciju; na prvom poverilačkom ročištu za to glasa odgovarajući broj stečajnih poverilaca; stečajni dužnik ne sarađuje sa stečajnim upravnikom ili odborom poverilaca radi ispunjavanja objektivnih zahteva za pružanje podataka i obaveštenja u skladu sa odredbama Zakona; stečajni dužnik ne izvršava naloge stečajnog sudije; nijedan plan reorganizacije nije podnet u propisanom roku; nijedan plan reorganizacije nije usvojen u vrem e održavanja ročišta. Zakon predviđa pet načina prodaje, odnosno unovčenja imovine stečajnog dužnika i to: prodaju javnim nadmetanjem, javnim prikupljanjem ponuda, neposrednom pogodbom, uz saglasnost odbora poverilaca, prodaju na odgovarajućoj berzi, odnosno tržištu u slučaju da su predmet imovine dragoceni metali, minerali, hartije od vrednosti i druge stvari koje imaju berzansku, odnosno tržišnu cenu i prodaju kvarljive robe po hitnom postupku, uz obaveštavanje stečajnog sudije. Razvrguće i prodaja pravne zajednice (susvojina, ortakluk i slični oblici imovinskopravne zajednice stečajnog dužnika sa trećim licem), sprovodi se shodnom primenom pravila vanparničnog i izvršnog postupka. Deoba stečajne mase i namirenje poverilaca Deobnu masu čine novčana sredstva stečajnog dužnika na dan otvaranja stečajnog postupka, novčana sredstva dobijena nastavljanjem započetih poslova i novčana sredstva ostvarena unovčenjem stvari i prava stečajnog dužnika, kao i potraživanja stečajnog dužnika naplaćena u toku stečajnog postupka. Pre glavne deobe stečajne mase, stečajni upravnik je


131

dužan da sastavi nacrt rešenja za glavnu deobu deobne m ase, koji dostavlja stečajnom sudiji, koji donosi rešenje o glavnoj deobi. Glavnoj deobi stečajne mase odnosno namirenju stečajnih poverilaca pristupa se posle pravnosnažnosti rešenja o glavnoj deobi. Zakon, međutim predviđa i da se deoba, na predlog stečajnog upravika, m ože izvršiti pre pravnosnažnosti rešenja, ako postoje raspoloživa sredstva koja se mogu rezervisati za ostvarenje prava podnosioca žalbe. Zakonom su ograničeni razlozi za žalbu na rešenje o glavnoj deobi, zbog pogrešne ocene osnovanosti primedbi na nacrt za glavnu deobu. Izuzetno, žalbu protiv rešenja o glavnoj deobi mogu izjaviti stečajni upravnik i poverioci i u slučaju da rešenje o glavnoj deobi odstupa od objavljenog nacrta za glavnu deobu, kao i zbog povrede ranije stečenog prava ili pogrešnog obračuna, u svakom slučaju uz navođenje razloga za izjavljivanje žalbe i podnošenje dokaza o njihovoj osnovanosti. Završnoj deobi stečajne mase pristupa se po unovčenju celolcupne stečajne mase odnosno pretežnog dela stečajne mase, ako glavnom deobom nije obuhvaćena celokupna deobna masa. U slučaju viška deobne mase, nakon utvrđivanja da se svi stečajni poverioci mogu nam iriti u celosti, sa pripadajućim kamatama, stečajni upravnik je dužan da višak deobne mase raspodeli imaocima udela ili akcija u privrednom društvu, u skladu sa pravilima postupka likvidacije, dok se višak deobne mase u delu koji je srazmeran učešću društvenog kapitala u ukupnom kapitalu stečajnog dužnika uplaćuje na račun budžeta Republike Srbije i raspoređuje se u skladu sa odredbama Zakona o privatizaciji. Redosled naniirenja i isplatni redovi Iz stečajne mase prioritetno se namiruju troškovi stečajnog postupka a po njihovom punom namirenju, namiruju se obaveze stečajne mase, nakon čega se pristupa namirenju poverilaca po isplatnim redovima. Ustanovljen je sledeći redosled isplatnih redova: (l) u prvi isplatni red spadaju neisplaćene neto zarade zaposlenih i bivših zaposlenih, sa kamatom od dana dospeća do dana otvaranja stečajnog postupka u iznosu m inim alnih zarada za poslednjih godinu dana pre otvaranja stečajnog postupka i neisplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih za poslednje dve godine pre otvaranja stečajnog postupka, čiju osnovicu za obračun čini najniža mesečna osnovica doprinosa saglasno propisima o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje na dan otvaranja stečajnog postupka; (2) u drugi isplatni red spadaju potraživanja po osnovu svih javnih prihoda dospelih u poslednja tri m eseca pre otvaranja stečajnog postupka, osim doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih; (3) u treći isplatni red spadaju potraživanja ostalih stečajnih poverilaca.


Zaključenje stečajnog postupka Nakon unovčenja celokupne imovine stečajnog dužnika, osim parnica koje su u toku, stečajni sudija na predlog stečajnog upravnika može doneti rešenje o zaključenju stečajnog postupkakoje se objavljuje u „Službenom glasniku Republike Srbije“ i dostavlja nadležnom organu koji vodi registar privrednih subjekata, koji na osnovu takvog rešenja sprovodi brisanje stečajnog dužnika iz registra privrednih subjekata odnosno drugog nadležnog registra. U slučaju okončanja preostalih parnica u korist poverioca čije je potraživanje bilo osporeno, stečajni upravnik, po pravnosnažnosti sudske odluke, vrši isplatu poveriocu osporenog potraživanja u skladu sa rešenjem o glavnoj deobi. U slučaju da se parnica okonča u korist stečajnog dužnika, stečajni upravnik će postupati u skladu sa odredbama o sprovođenju naknadne deobe. Stečajna m asa upisuje se u registar stečajnih masa kod Agencije za privredne registre i zastupa je stečajni upravnik. Davanjem pravnog subjektiviteta stečajnoj masi i propisivanjem m ogućnosti da se stečajni postupci zaključuju u predm etim a u kojima su sve radnje okončane i u kojim a se samo čeka ishod parničnih postupaka pokrenutih tokom stečajnog postupka rešavaju se mnogobrojni problemi na koje trenutna praksa ukazuje, vezani za vođenje rafruna u poslovnim bankama, PIB, matični broj i sl. a takođe se dobija jasn ije i preciznije merenje dužine trajanja stečajnih postupaka, budući da se vrem e potrebno za okončanje parnica neće više uračunavati u vrem e potrebno za okončanje stečajnog postupka.

Poseban postupak u slučaju dugotrajne ncsposobnosti plaćanja („automatski“ stečaj) Imajući u vidu veliki broj subjekata čiji su računi blokirani duži vremenski period, u nekim slučajevima i preko tri godine, javila se potreba regulisanja pitanja pokretanje stečajnog postupka u slučaju obustavljanja svih plaćanja u periodu odnajm anje godinu dana. Zato Zakon o stečaju predviđa da organizacija koja sprovodi postupak prinudna naplate, jednom mesečno i to poslednjeg dana u mesecu sa presekom stanja na taj dan, svim sudovima nadležnim za sprovođenje stečajnog postupka, dostavi obaveštenje o pravnim licim a sa njihove teritorije koja su trajnije nesposobna za plaćanje tako što su potpuno obustavila sva plaćanja u periodu od najmanje godinu dana. Od l. januara 2012. godine počinje da se primenjuje jednogodišnji period obustave plaćanja, kao razlog za „automatski" stečaj. Po prijem u obaveštenja stečajni sudija po službenoj dužnosti donosi rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka u kome se, osim postojanja stečajnog razloga, utvrđuje i postojanje pravnog interesa poverilaca za sprovođenje stečajnog postupka. Stečajni sudija rešenjem o pokretanju prethodnog postupka određuje visinu predujma i rok od 60 dana od dana objavljivanja rešenja u kome poverioci mogu tražiti sprovođenje stečajnog postupka i položiti predujam.


133

Predviđeno je da ukoliko u predviđenom roku bude uplaćen predujam, stečajni sudija bez odlaganja zakazuje ročište radi raspravljanja o postojanju stečajnog razloga za otvaranje stečajnog postupka. Ukoliko nijedan poverilac u predviđenom roku ne uplati određeni predujam smatraće se da ne postoji pravni interes poverilaca za sprovođenje stečajnog postupka i u tom slučaju stečajni sudija, odmah po isteku roka, donosi rešenje kojim: otvara stečajni postupak nad dužnikom; utvrđuje da je ispunjen stečajni razlog trajnije nesposobnosti plaćanja; utvrđuje da ne postoji interes poverilaca za sprovođenje stečajnog postupka; i zaključuje stečajni postupak. Navedeno rešenje objavljuje se na oglasnoj tabli suda i protiv njega se može izjaviti žalba u roku od 30 dana od dana objave rešenja na oglasnoj tabli suda. Po pravnosnažnosti rešenja kojim se stečajni postupak zaključuje stečajni dužnik se briše iz registra privrednih subjekata. R e o r g a n iz a c ija s te č a jn o g d u ž n ik a R e o r g a n iz a c ija predstavlja način sprovođenja stečaja koji podrazumeva namirenje poverilaca prema usvojenom planu reorganizacije i to redefinisanjem dužničko-poverilačkih odnosa, pravnog položaja dužnika ili na drugi način predviđen planom. Reorganizacija se sprovodi ako se time obezbeđuje povoljnije namirenje poverilaca u odnosu na bankrotstvo a posebno ako postoje ekonomsko opravdani uslovi za nastavak dužnikovog poslovanja. Cilj reorganizacije jeste nastavak poslovanja ili dela poslovanja, stečajnog dužnika, odnosno opstanak stečajnog dužnika kao pravnog subjekta, a time, u oba slučaja, i očuvanje, odnosno otvaranje novih radnih mesta. U n a p r e d p r ip r e m lje n i p la n r e o r g a n iz a c ije . Kako bi se kreirao još direktniji podsticaj za dužnika da na vreme signalizira da postoje problemi u poslovanju i pokuša da se dogovori sa većinskim poveriocima o načinu za njihovo prevazilaženje, Zakon o stečaju poznaje institut unapred pripremljenog plana reorganizacije. Pokretanje postupka uz unapred pripremljeni plan podrazumeva poseban, znatno skraćen postupak, koji se okončava usvajanjem ili odbacivanjem plana u roku od najmanje 30 do najviše 60 dana. Ovaj poseban postupak je i bitno jeftiniji - troškovi su minimalni i prevashodno se odnosio, na pružanje zaštitnih mera poveriocima. U postupku unapred pripremljenog plana reorganizacije nema prijavljivanja ni ispitivanja potraživanja, budući da je on zasnovan na saglasnosti i podršci većinskih poverilaca. Ipak, Zakon uvodi niz odredaba kojima je cilj da se što jasnije utvrde i potvrde podaci iz samog plana, kao i da se pruže odgovarajuća obezbeđenja svim poveriocima. Postupak stečaja u skladu sa unapred priprem ljenim planom reorganizacije može pokrenuti samo dužnik, ako pritom postoji neki od Zakonom predviđenih stečajnih razloga. Zakonom je propisana dodatna sadržina unapred priprem ljenog plana reorganizacije po kojoj je predviđeno da plan, pored ostalog, mora da sadrži i: odredbu kojom se određuje da će potraživanje poverioca


koje nije obuhvaćeno odredbam a plana o nam irenju poverilaca biti nam ireno na isti način i pod istim uslovim a kao potraživanja drugih poverilaca njegove klase; potpisanu izjavu većinskih poverilaca po vrednosti potraživanja svake planom predviđene k la se da su saglasni sa sadržinom plana i sprem ni da glasaju za njegovo usvajanje; izjavu stečajnog dužnika o verodostojnosti podataka i inform acija navedenih u planu; podatke o postuplcu priprem e plana reorganizacije, uključujući i podatke o poslatim obaveštenjima, dostupnosti inform acija poveriocim a i toku pregovora; vanredni izveštaj revizora sa stanjem poslovnih knjiga na dan koji ne prethodi danu podnošenja unapred priprem ljenog plana reorganizacije više od 30 dana; pregled obaveza čije se dospeće očekuje u narednih 60 dana od dana sačinjavanja plana, prem a dinam ici poslovanja, kao i predlog nam irenja tih obaveza.

U slučaju usvajanja unapred pripremljenog plana reorganizacije stečajni sudija istovremeno, istim rešenjem, otvara stečajni postupak, potvrđuje usvajanje unapred pripremljenog plana reorganizacije i obustavlja stečajni postupak. Zakonom je predviđeno je da se plan podnosi stečajnom sudiji najkasnije 90 dana od dana otvaranja stečajnog postupka, uz mogućnost produžetka navedenog roka za period od najviše 60 dana. Plan reorganizacije, mogu podneti stečajni dužnik, stečajni upravnik, poverioci koji imaju najmanje 30% obezbeđenih potraživanja, stečajni poverioci koji imaju najmanje 30% neobezbeđenih potraživanja, kao i lica koja su vlasnici najmanje 30% kapitala stečajnog dužnika. Usvojeni plan reorganizacije u stečajnom postupku, čije je usvajanje potvrđeno odlukom suda, predstavlja izvršnu ispravu (čl.i3.tač.5, Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 20ii.g.). Predviđeno je da stečajni sudija po službenoj dužnosti odbacuje predlog plana reorganizacije ako: nisu poštovane odredbe Zakona o ovlašćenim podnosiocima, sadržini i roku za podnošenje plana reorganizacije, a nedostaci se ne mogu otkloniti ili nisu otklonjeni u primerenom roku koji je odredio stečajni sudija i ako plan nije u skladu sa drugim propisima. Zakon o stečaju propisuje da se, po pravnosnažnosti rešenja kojim se potvrđuje usvajanje plana reorganizacije, stečajni postupak obustavlja. Samim tim, nakon obustave, sva potraživanja nastala pre otvaranja stečaja definisana su isključivo usvojenim planom, i subjekt reorganizacije nastavlja da posluje u redovom pravnom i privrednom okruženju. Obaveze koje nastanu nakon usvajanja plana nemaju prioritetan status, a usvojeni plan ne može se menjati. Poveriocima stoje na raspolaganju redovni načini namirenja van stečaja, uključujući i izvršni postupak. Nepostupanje po planu reorganizacije predstavlja dodatni stečajni razlog. Poverioci obuhvaćeni usvojenim planom mogu podneti predlog za pokretanje stečajnog postupka i u slučaju da je plan reorganizacije izdejstvovan na prevaran ili nezakonit način ili ako stečajni dužnik ne postupa po planu ili postupa suprotno planu reorganizacije, pod uslovom da se tim e bitno ugrožava sprovođenje plana reorganizacije.


135

Međunarodni stečaj Odredbe o međunarodnom stečaju primenjuju se ako: 1) strani sud ili drugi strani organ koji sprovodi kontrolu ili nadzor nad im ovinom ili poslovanjem dužnika ili strani pređstavnik koji vodi postupak, zatraži pom oć u vezi sa stranim postupkom; 2) sud ili stečajni upravnik zatraži pom oć u stranoj državi u vezi sa stečajnim postupkom koji se u Republici Srbiji vodi u skladu sa ovim zakonom; 3) se strani postupak vo d i istovrem eno sa stečajnim postupkom koji se u Republici Srbiji vodi u skladu sa Zakonom 0 stečaju. Pod stranim postupkom, u smislu ovog zakona, podrazum eva se sudski ili upravni postupak, uključujući i prethodni postupak, koji se sa ciljem kolektivnog namirenja poverilaca putem reorganizacije, bankrotstva ili likvidacije sprovodi u stranoj državi u skladu sa propisom kojim se uređuje insolventnost, a u kojem su imovina i poslovanje dužnika pod kontrolom ili nadzorom stranog suda ili drugog nadležnog organa. S tim u vezi, pod dužnikom se podrazumeva:i) pravno lice koje nem a registrovano sedište u Republici Srbiji;2) fizičko lice koje nije rezident Republike Srbije u smislu zakona kojim se uređuje porez na dohodak građana. Merodavno pravo za međunarodni stečaj — je pravo države u kojoj je stečajni postupak pokrenut. Za priznanje stranog stečajnog postupka i saradnju sa stranim sudovima i drugim organima nadležan je privredni sud. U slovi za priznanje stranog postupka su: 1) da taj postupak ima obeležja m eđunarodnog stečaja, 2) da zahtev za priznanje podnosi strani sud, drugi organ ili predstavnik koji vrši nadzor nad imovinom i sprovodi stečaj, 3) da je strana odluka o pokretanju stečaja podneta u originalu ili overenom prepisu i da je podneta potvrda stranog organa o postojanju stranog postupka, 4) da je zahtev podnet nadležnom privrednom sudu. Nadležni sud može da odbije da preduzme radnju u vezi sa m eđunarodnim stečajem ako bi takva radnja bila u suprotnosti sa javn im poretkom Republike Srbije. Posledice priznanja glavnog stranog postupka su: 1) zabrana pokretanja novih i prekid započetih postupaka u vezi sa im ovinom , pravima, obavezama ili odgovom ostima dužnika; zabrana 2) prinudnog izvršenja na imovini dužnika; 3) zabrana prenosa, opterećivanja i drugog raspolaganja imovinom dužnika. Kažnjiva dela u stečaju Zakon propisuje dve vrste krivičnih dela: prijavljivanje lažnog potraživanja i raspolaganje imovinom stečajnog dužnika nakon otvaranja stečajnog postupka.

136


N acionalni standardi za upravljanje stečajnom masom Pored Zakona o stečaju, važan izvor prava u ovoj oblasti predstavljaju nacionalni standardi za upravljanje stečajnom masom, koji su sastavni deo Pravilnika o utvrđivanju nacionalnih standarda za upravljanje stečajnom masom (2010). Reč je o podzakonskom aktu, koji sadrži detaljna pravila 0 pitanjima koja su njime regulisana. Nacionalni standardi za upravljanje stečajnom masom su: 1. Nacionalni standard 0 upravljanju bankovnim računima i novčanim sredstvima stečajnog dužnika i vođenju računovodstvene evidencije stečajnog dužnika; 2. Nacionalni standard o popisu imovine, proceni vrednosti i početnom stečajnom bilansu stečajnog dužnika; 3. Nacionalni standard o sastavljanju izveštaja stečajnog upravnika o ekonomsko finansijskom položaju stečajnog dužnika; 4. Nacionalni standard o izveštavanju i obaveštavanju Agencije za licenciranje stečajnih upravnika; 5. Nacionalni standard o načinu i postupku unovčenja imovine stečajnog dužnika; 6. Nacionalni standard o podacima koje treba da sadrži plan reorganizacije; 7. Nacionalni standard o završnom računu stečajnog upravnika;8. Nacionalni standard o načinu vođenja i čuvanju evidencije stečajnog dužnika i stečajnog upravnika.

II. LIK V ID ACIJAI STEČAJ BANAKA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE Zakonom o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje (2005) uređeni se posebni uslovi i postupak stečaja i likvidacije banaka i društava za osiguranje. Stečaj banaka i osiguravajućih društava. Postupak stečaja sprovodi se nad bankom i nad društvom za osiguranje kojim a je Narodna banka Srbije oduzela dozvolu za rad i pod uslovom da su bili nelikvidni 15 dana neprekidno, odnosno ako su im obaveze veće od njihove imovine. Postupak stečaja sprovodi se i na predlog likvidacionog upravnika kad utvrdi da im ovina likvidacionog dužnika nije dovoljna da podmiri sva potraživanja poverilaca. U stečajnim postupcim a nad bankama i društvima za osiguranje nadležnosti i ovlašćenja stečajnog sudije iz Zakona 0 stečaju vrši stečajno veće, u skladu sa odredbam a posebnog zakona, osim ako je takvim zakonom drugačije propisano. Kao stečajn e razloge Zakon alternativno propisuje insolventnost - nesposobnost za plaćanje u određenom vremenskom periodu (nelikvidnost od 15 dana neprekidno) ili prezaduženost (da imovina likvidacionog dužnika nije dovoljna da podmiri sva potraživanja poverilaca), tj. da je pasiva veća od aktive. Pored toga, potrebno je da se ostvari i jedan dodatni uslov - da j e banci oduzeta dozvola za rad, odnosno da je društvu za osiguranje od uzeta dozvola za obavljanje poslova osiguranja. M eđutim , za razliku od opšteg stečajnog postupka privrednih društava, koji se po pravilu pokreće na predlog poverioca, koji, štiteći svoja prava 1 potraživanja, m ora da učini verovatnim postojanje svog potraživanja, ku-


mulativno sa činjenicom da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje, stečaj banke ili društva za osiguranje ne može se pokrenuti na predlog poverilaca. Taj postupak može pokrenuti isključivo Narodna banka Srbije tako što prvo banci oduzima dozvolu za rad, odnosno društvu oduzima dozvolu za obavljanje poslova osiguranja, a zatim donosi i rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka, i izuzetno - likvidacioni upravnik kad utvrdi da imovina likvidacionog dužnika nije dovoljna da podm iri sva potraživanja poverilaca. Rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka donosi Narodna banka Srbije, i protiv tog rešenja može se pokrenuti upravni spor. Rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka dostavlja se nadležnom sudu, koji je dužan da, najkasnije prvog narednog radnog dana od dana prijem a ovog rešenja, donese rešenje o pokretanju stečajnog postupka nad bankom, odnosno društvom za osiguranje. Organi stečajnog postupka su stečajno veće suda, stečajni upravnik i odbor poverilaca. Agencija za osiguranje depozita (2005), osnovana posebnim zakonom, vrši funkciju stečajnog upravnika. Pravne posledice polcretanja stečajnog postupka nastupaju danom isticanja oglasa 0 pokretanju stečajnog postupka na oglasnoj tabli nadležnog suda. Agencija i poverioci imaju pravo pobijanja pravnih poslova i pravnih radnji kojima je stečajni dužnik pogodovao poverioce u smislu zakona kojim se uređuje stečaj privrednih društava. Institut pobijanja pravnih poslova i pravnih radnji stečajnog dužnika uređen je Zakonom 0 stečaju. U stečajnom postupku nad bankom i društvom za osiguranje nije dozvoljena prodaja stečajnog dužnika kao pravnog lica, a ni reogranizacija. P r e n o s p o r t f e lj a osiguranja društva predstavlja pravnu posledicu pokretanja (otvaranja) stečaja nad društvom za osiguranje. Agencija za osiguranje depozita u roku od 20 dana od dana pokretanja postupka stečaja, putem javnog tendera, oglašava prenos celog ili dela portfelja osiguranja, saglasno raspoloživim novčanim sredstvima stečajnog dužnika i isplatnim redovim a u skladu sa ovim zakonom. Uz prenos portfelja osiguranja na društvo za osiguranje koje preuzima portfelj osiguranja prenose se i odgovarajuća novčana sredstva. Narodna banka Srbije daje saglasnost na izbor najboljeg ponuđača - preuzimaoca portfelja. Prenos portfelja osiguranja vrši se ugovorom koji se zaključuje između stečajnog dužnika i društva za osiguranje - preuzimaoca portfelja, u roku od dva radna dana od dobijanja saglasnosti Narodne banke na izbor najboljeg ponuđača — preuzim aoca portfelja. Dakle, suština ovog instituta je da društvo za osiguranje koje je preuzelo portfelj osiguranja postaje strana u ugovorima 0 osiguranju koji su mu prenosom portfelja osiguranja ustupljeni i preuzim a sva prava i obaveze iz tih ugovora, a društvo koje prenosi portfelj osiguranja oslobađa se obaveza prem a osiguranicima.

138

PRIRUĆNIK ZA POLAGANJE PRAVOSUDNOGISPITA

Pobijanje pravnih radnji takođe predstavlja pravnu posledicu pokretanja (otvaranja) stečaja nad bankom, odnosno društvom za osiguranje. Agencija za osiguranje depozita i poverioci imaju pravo pobijanja pravnih poslova i pravnih radnji kojima je stečajni dužnik pogodovao poverioce u smislu Zakona o stečaju. Pravni poslovi i pravne radnje kojima je stečajni dužnik pogodovao poverioce mogu se pobijati ako su izvršeni u roku od šest meseci pre dana nastupanja pravnih posledica pokretanja stečajnog postupka, a u roku od godinu dana ako su ti poslovi izvršeni sa povezanim licem. Pravne posledice pokretanja stečajnog postupka nastupaju danom isticanja oglasa o pokretanju stečajnog postupka na oglasnoj tabli nadležnog suda. Osigurani depoziti, odnosno aktiviranje obaveza Agencije za osiguranje depozita, jesu jedna od pravnih posledica stečaja banke, a istovremeno predstavljaju i poseban vid osiguranja, odnosno dejstva stečaja na osiguranje. Agencija za osiguranje depozita dužna je da isplati osigurane depozite fizičkih lica, u skladu sa Zakonom o osiguranju depozita iz 2005. godine. Namirenje poverilaca uređeno je propisivanjem isplatnih redova. Pre svih drugih isplata vrši se isplata troškova stečajnog postupka, odnosno dugova stečajne mase. Stečajni dužnik na teret stečajne mase, pre glavne deobe, isplaćuje sledeće troškove: neisplaćene neto zarade zaposlenih u visini minimalnih zarada za poslednjih godinu dana pre otvaranja stečajnog postupka; neisplaćene doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih za poslednje dve godine pre otvaranja stečajnog postupka; mesečne zarade lica u radnom odnosu kod stečajnog dužnika; troškove koji terete imovinu stečajnog dužnika i troškove unovčenja te imovine; troškove stečajnog postupka; druge troškove i obaveze nastale posle otvaranja stečajnog postupka. Poverioci banke su, radi namirenja, svrstani u četiri isplatna reda i to: prvi isplatni red su potraživanja Agencije za osiguranje depozita po osnovu osiguranog iznosa i potraživanja po osnovu depozita fizičkih lica um anjena za iznos osiguranog depozita, drugi isplatni red je po osnovu javnih prihoda, treći potraživanja ostalih poverilaca i četvrti potraživanja akcionara banke. Potraživanja poverilaca društva za osiguranje u stečaju utvrđuju se na ispitnom ročištu i isplaćuju po sledećim redovima prioriteta: potraživanja poverilaca po osnovu ugovora o osiguranju i reosiguranju života, do visine obaveza iskazanih u sredstvima matematičke rezerve u skladu sa zakonom kojim se uređuje osiguranje; potraživanja poverilaca po osnovu ugovora o osiguranju od posledica nezgoda; potraživanja poverilaca po osnovu ugovora o osiguranju svih ostalih vrsta osiguranja; potraživanja poverilaca po osnovu ugovora o reosiguranju svih ostalih vrsta osiguranja; potraživanja po osnovu javnih prihoda dospela u poslednja tri meseca pre pokretanja stečajnog postupka, osim doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje; potraživanja ostalih poverilaca; potraživanja akcionara društva za osiguranje, odnosno članova (osiguranika) društva za uzajam no osiguranje. Prema tome, Zakon predviđa sedam isplatnih redova poverilaca društva za osiguranje u stečaju.


139

Likvidacija banaka i osiguravajućih društava. Likvidacija banke i društva za osiguranje može biti prinudna ili dobrovoljna. Postoje značajne razlike između ova dva vida likvidacije. Prinudna likvidacija društva sa osiguranje sprovodi se u sudskom postupku, i predstavlja jedini izuzetak u našem pravnom sistemu od pravila da se likvidacija solventnog privrednog društva sprovodi u vansudskom postupku likvidacije, od strane organa samog društva. Postupak prinudne likvidacije sprovodi se nad bankom i drugom finansijskom organizacijom odnosno nad društvom za osiguranje kojim a je Narodna banka Srbije oduzela dozvolu za rad, a nisu ispunjeni uslovi za pokretanje stečajnog postupka. Postupak dobrovoljne likvidacije nad bankom, drugom finansijskom organizacijom i društvom za osiguranje, čiji je nadležni organ doneo odluku o prestanku rada, sprovodi se, uz saglasnost Narodne banke Srbije, po Zakonu o privrednim društvim, dakle kao vansudski postupak. Rešenje o likvidaciji banke, druge finansijske organizacije, odnosno društva za osiguranje donosi Narodna banka Srbije. Organi likvidacionog postupka su likvidaciono veće i likvidacioni upravnik čiju funkciju vrši Agencija za osiguranje depozita. D eo

drugi

PRIVREDNI UGOVORI I. POJAM UGOVORA U PRTVREDI U pravnom prometu zaključuje se veoma veliki broj različitih privrednih ugovora (za koje se u zakonodavstvu, nauci i poslovnoj praksi upotrebljavaju razni nazivi: ugovori u privredi; trgovinski ugovori; ugovori robnog prometa; ugovori o prometu robe i usluga). Oni su ili im enovani (zakonski regulisani) ili neimenovani (normativno neregulisani, tzv. ugovori autonomnog privrednog prava). Privredni ugovori su u našem pravu regulisani, pre svega, Zakonom o obligacionim odnosima u vidu: opštih pravila o obligacionim odnosima i posebnih pravila o pojedinim ugovorima i bankarskim poslovim a. Zakonska regulativa o pojedinim privrednim ugovorima sadržana je u čitavom nizu posebnih zakona (lex specialis) koji se odnose na različite oblasti privrednih delatnosti (najčešće u različitim oblastima transporta, kao što su: železnički, drumski, vazdušni, pomorski prevoz roba i lica, ali i u sferi autorskog prava i industrijske svojine). U tim oblastima se prim enjuje princip: lex specialis derogat legi generali. Na pitanja obligacionog karaktera koja nisu regulisana posebnim zakonom primenjuju se pravila Zakona o obligacionim odnosima.

PRTRUČNIK ZA POLAGANJE PRAVOSUDNOG ISPITA

Na privredne posebno neimenovane ugovore, pored zakonskih normi, primenjuju se i pravila autonomnog prava: opšti uslov poslovanja, posebne uzanse, nekodifikovani privredni običaji i slična pravila koja nastaju u poslovnoj praksi privrednih subjekata i njihovih asocijacija. Zakon o obligacionim odnosima, kao svojevrsna kodifikacija obligacionog prava, zasnovan je na koncepciji jedinstva građanskog i privrednog obligacionog prava. To znači da sve njegove odredbe koje se odnose na ugovore prim enjuju se na sve vrste ugovora, osim ako za ugovore u privredi nije izričito drugačije određeno (član 25 stav 1). U okviru posebnog dela Zakona o obligacionim odnosima o pojedinim im enovanim ugovorima postoje dve vrste ugovora. Jedan broj ugovora po samoj svojoj prirodi i funkciji su ex lege privredni ugovori (ugovori o građenju, prevozu, uskladištenju, komisionu, trgovinskom zastupanju, špediciji, kontroli robe i usluga, osiguranju, kreditu i dr.), a drugi su ugovori koji mogu biti i građanski i privredni, što zavisi od toga ko su ugovorni subjekti i da li su u funkciji obavljanja neke privredne delatnosti ili aktivnosti. U načelu, u privredne ugovore spadaju ugovori koje zaključuju privredni subjekti u funkciji obavljanja neke privredne delatnosti u obavljanju proizvodnje i prom eta robe i vršenja usluga na tržištu. U našem pravu to su: privredna društva, javna preduzeća i preduzetnici. Zakon o obligacionim odnosima određuje koji se ugovori smatraju privrednim ugovorim a za koje koristi naziv ugovori u privredi. To su "ugovori koji preduzeća, tj. privredna društva i druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci (preduzetnici) koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost zaključuju m eđu sobom u obavljanju delatnosti koje sačinjavaju predmet njihovog p oslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima”. Iz te norm e (član 25 stav 2) proizilazi da je u našem važećem pravu pojam ugovora u privredi određen i objektivnim i subjektivnim kriterijumom. Objektivni kriterij odnosi se na ugovore iz sfere obavljanja određene privredne delatnosti, a subjektivni na ugovome strane (privredne subjekte koji mogu biti i pravna i fizička lica). Dakle, to su ugovori koje u smislu Zakona o obligacionim odnosima navedeni subjekti zaključuju međusobno. Međutim, tretm an ugovora u privredi imaju i određeni ugovori koje ne zaključuju privredni subjekti međusobno (kod kojih na strani jedne ugovorne strane nije ispunjen subjektivni uslov). To su oni ugovori pojedinih privrednih subjekata kod kojih druga strana ne mora da bude privredni subjekt (kod ugovora o osiguranju im ovine i lica, kod autorskog ugovora, ugovora o prevozu i dr). Pojam ugovora u privredi je značajan jer pojedine zalconske norme, kao izuzeci od pravila o ugovorima, važe samo za ugovore u privredi. Prem a Zakonu o obligacionim odnosima ti izuzeci od opštih pravila odnose se na sledeće odredbe o:


141

- pojačanoj pažnji. Privredni subjekti u izvršavanju svojih obaveza dužni su da postupaju sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa (pažnja dobrog privrednika), odnosno u izvršavanju obaveza iz svoje profesionalne delatnosti s povećanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima (pažnja dobrog stručnjaka) i u skladu sa dobrim poslovnim običajima (član 18 stav 2 i član 21 stav 1); - pravu na uskladištenje. Izvršenje određenih obaveza m ože se izvršiti putem sudskog depozita, a u slučaju ugovora u privredi, predaja stvari javnom skladištu na čuvanje za račun poverioca proizvodi dejstvo polaganja kod suda (član 329); - pretpostavci solidarnosti. Kad ima više dužnika u nekoj deljivoj obavezi nastaloj ugovorom u privredi, oni odgovaraju poveriocu solidam o, osim ako su ugovarači izričito otklonili solidamu odgovornost (član 413); - određivanju cene kod prodaje. Ugovor o prodaji nema pravno dejstvo ako cena nije određena ili odrediva. Međutim, kad ugovorom o prodaji u privredi cena nije određena, niti u njemu ima dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti, kupac je dužan platiti cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku ove razumnu cenu, a to je tekuća cena u vreme zaključenja ugovora, a ako se ona ne može utvrditi onda cena koju utvrđuje sud prema okolnostima slučaja (član 462); - kraćem roku za obaveštavanja prodavca o manama. Kupac je dužan da primljenu stvar na uobičajen način pregleda ili je da na pregled, čim je to prem a redovnom toku stvari moguće, i da o (vidljivim) nedostacima obavesti prodavca u roku od osam dana, a kod ugovora u privredi bez odlaganja (član 481 stav 1 i član 482 stav 1); - pretpostavci o urednom izvršenju. Ugovorom o prodaji u privredi kad je prodavac stvari određenih po rodu dao kupcu veću količinu nego što je ugovoreno, a kupac u razumnom roku ne izjavi da višak odbija smatra se da je prihvatio i taj višak, te je dužan platiti ga po istoj ceni (član 493 stav 1); - odgovornosti kod prodaje po uzorku ili modelu. U slučaju prodaje po uzorku ili modelu kod ugovora u privredi ako stvar koju je prodavac predao kupcu nije saobrazna uzorku ili modelu, prodavac odgovara po propisima o odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke stvari, a u drugim slučajevima po propisima o odgovornosti za ispunjenje obaveze (član 538). - zakonskoj obavezi plačanja kamate zajmodavcu. U ugovorima u privredi zajmodavac duguje kamatu i ako ona nije ugovorena (član 558 stav 2); - prodaji založne stvari bez angažovanja suda. Ako dužnik ne namiri o dospelosti potraživanja iz ugovora u privredi, poverilac nije dužan obraćati se sudu, nego može pristupiti prodaji založene stvari na javnoj pro-

142

PRIRUĆNIK. ZA POLAGANJE PRAVOSUDNOG ISPITA

daji po isteku osam dana od upozorenja učinjenog dužniku kao i zalogodavcu, kad to nije isto lice, da će tako postupiti, uz obavezu da ih blagovremeno obavesti o datumu i mestu prodaje. Ako založene stvari imaju tržišnu ili berzansku cenu poverilac ih može prodati po toj ceni, po isteku osam dana od upozorenja učinjenog dužniku i zalogodavcu da će tako postupiti (član 981). Navedena odstupanja od pravila koja važe za građansko pravne ugovore potvrđuju da ugovori u privredi imaju svoje specifičnosti zbog njihove masovnosti i potrebe efikasnosti u zaključivanju i izvršavanju preuzetih obaveza. II.O S O B E N O S T I U G O V O R A U P R T V R E D I

Ugovori u privredi imaju čitav niz specifičnosti po kojima se razlilcuju od ostalih građansko pravnih ugovora. Određene osobenosti ugovora u privredi odnose se na zaključenje, izvršenje i prestanak ugovora. Preuzimanjem određenih pravila Opštih uzansi za promet robom, donošenjem Zakona o obligacionim odnosima postala su integralni deo opštih pravila obligacionog prava u skladu sa savremenom tendencijom komercijalizacije obligacionog ugovornog prava. Osnovne osobenosti ugovora u privredi su sledeće: 1. U g o v o rn e s tr a n e . Subjektivni kriterij za kvalifikaciju ugovora u privredi odnosi se na svojstvo ugovornih strana. Najčešće ugovorne strane kod ugovora u privredi su privredna društva u bilo kojoj legalnoj pravnoj form i i to u funkciji ostvarivanja registrovane pretežne delatnosti i drugih dozvoljenih privrednih aktivnosti. Pored njih, kao ugovorne strane kod ugovora u privredi mogu biti i javna i komunalna preduzeća koja te ugovore mogu da zaključuju međusobno i sa drugim privrednim subjektima. Ugovorne strane mogu biti i preduzetnici, "imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost” koje sačinjavaju predmet njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostim a (član 25 stav 2 Zakona o obligacionim odnosima). Inače, prema važećem Zakonu o privrednim društvima, preduzetnik je "poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja prihoda i koje kao takvo registrovano u skladu sa zakonom o registraciji”. Fizičko lice upisano u poseban registar, koje obavlja delatnost slobodne profesije (advokati, um etnici i dr.) uređenu posebnim propisom, smatra se preduzetnikom ako je tim propisom to određeno. Međutim, individualni poljoprivrednik nije preduzetnik, osim ako posebnim zakonom nije drugaČije uređeno (član 83 Zakona o privrednim društvima). Svojstvo privrednog subjekta, pa prema tom e i status ugovorene strane kod ugovora u privredi mogu imati i udruženja građana koja su registrovala i obavljanje neke privredne delatnosti (na primer: izdavačku delatnost nekog profesionalnog udruženja - pravnika, ekonomista i sl.). U spoljnotrgovinskom prometu tretm an ugovora u


privredi ima ugovor u kome je, pored domaćeg privrednog subjekta, druga ugovorna strana strano pravno ili fizičko lice koje po svom nacionalnom zakonu ima svojstvo privrednog subjekta, odnosno trgovca. Kao ugovori u privredi smatraju se i oni ugovori kod kojih nije ispunjen subjektivni uslov (da su obe strane privredni subjekti), je r je jedn a strana fizičko lice, ali je u pitanju tipičan privredni posao koji obavlja privredno društvo, kao svoju pretežnu delatnost (tzv. jednostrani ugovori u privredi), kao što su ugovori sa bankarskim organizacijama, sa prevoznicima, sa osiguravajućim društvima i sličnim privrednim subjektim a. 2. Predm et ugovora. Predmet ugovora u privredi je određena privredna delatnost, odnosno promet roba (po pravilu, telesnih pokretnih stvari namenjene tržištu) i vršenje određenih privrednih usluga. Predm et ugovora u privredi mogu biti i neke pokretne stvari koje im aju tretm an nepokretnih stvari (kao što su: brodovi, vazduhoplovi i sl.). Takođe, kao predmet ugovora u privredi može biti i sticanje i prom et određenih prava, kao što su autorska i prava iz oblasti tzv. industrijske svojine. 3. Specifična regulativa. Za ugovore u privredi je karakteristično, da se na njih, pored Zakonskih i podzakonskih propisa, prim enjuju, u okviru široke autonomije volje, i druga pravila koja su sadržana u tzv. autonomnom privrednom pravu. Ono obuhvata opšte uslove poslovanja koji važe za određenu privrednu delatnost, a stvaraju ih privredni subjekti ili njihove profesionalne asocijacije. Pored toga, za ugovore u privredi relevantna su nekodifikovana običajna pravila i kodifikovana, u vidu opštih ili posebnih uzansi za određenu delatnost ili za prom et određenih roba ili vršenje pojedinih privrednih usluga (kao što su: ugostiteljske uzanse i dr.). 4. Pooštrena odgovornost. Pre svega, od privrednih subjekata kod zaključenja i izvršavanja ugovora u privredi zahteva se posebna pažnja tzv. pažnja dobrog privrednika, odnosno pažnja dobrog stručnjaka u odgovarajućoj profesionalnoj delatnosti. Na taj način je pooštrena odgovornost privrednih subjekata u odnosu na tzv. pažnju dobrog dom aćina koja se zahteva u vanprivrednim delatnostima. Oni, po pravilu, odgovaraju ne samo za posledice zle namere (dolus) i grube nepažnje (culpa lata), već i za običnu nepažnju (culpa levisimo). Kod ugovora u privredi posebno je naglašena dosledna primena načela o savesnosti i poštenju i pri njihovom zaključenju i izvršavanju preuzetih obaveza, ali i u slučaju ocene razloga za njihov prestanak (u slučaju raskida ili poništenja). Pooštrena odgovornost privrednih subjekata kod ugovora u privredi manifestuje se i u sferi naknade prouzrokovanja štete u okviru njihove ugovorne odgovornosti, jer u slučajevima neizvršenja, neurednog ili neblagovremenog izvršenja svojih obaveza dužni su da nadoknade ne samo stvarnu štetu (damnum emergens) već i izgubljenu dobit (lucrum cessans). To znači da se kod ugovora u privredi u potpunosti primenjuje načelo našeg obligacionog prava o integralnoj nalcnadi pričinjene štete.

144


5. N adležnost specijalnih sudova. Zbog mnogobrojnih specifičnosti ugovora u privredi i složenosti odnosa koji se sa njima konstituišu, za sporove koji iz njih mogu da proiziđu ustanovljena je nadležnost specijalizovanih sudova u vidu privrednih (trgovinskih) sudova za koja su predviđena i specijalna sudska procedura koja omogućuje efikasnije i kvalitetnije rešavanje nastalih privrednih sporova. Pored specijalizovanih sudova, za ugovore u privredi je karakteristično da se eventualni sporovi, koji povodom njih nastaju, mogu razrešavati i putem domaćih ili stranih (stalnih ili ad hoc) arbitraža i izbranih sudova. 6. Kraći rokovi. Posebno obeležje ugovora u privredi odnosi se na važenje kraćih rokova zastarelosti i za preduzimanje drugih radnji (ulaganje prigovora, obaveštavanje o neurednom izvršavanju i nastupeloj šteti). Tako je za izvršavanje nekih radnji predviđeno da se one obave ‘’bez odlaganja”, za razliku od građansko pravnih ugovora kod kojih se određuje rok (od osam dana) za obavljanje određenih radnji. Prema Zakonu o obligacionim odnosim a za potraživanja iz ugovora u privredi (ugovora u prometu robe i usluga) ne važi opšti desetogodišnji rok zastarelosti već zantno kraći (tri godine), ako za određenu vrstu ugovora u privredi nije određen kraći (kod ugovora o prevozu) ili duži zastarni rok (kao na primer kod ugovora o osiguranju). 7. Teretnost. Ugovori u privredi su teretni (dvostrano obavezujući). Dužnik novčane obaveze iz ugovora o kreditu duguje kamatu i kad ona nije ugovorena. Ugovori 0 zajmu u vanprivrednim odnosima su besplatni (dužnik ne duguje kam atu ako kam ata nije ugovorena). 8. Neform alnost. To su po pravilu neformalnu ugovori, ukoliko ugovorne strane nisu drukčije ugovorile. Neophodna je pisana forma samo za ugovor o prodaji pokretne stvari uz obročnu otplatu cene (prodaja na rate), za ugovor o građenju, za ugovor o kopnenom osiguranju. 9. D ru ga specifična obeležja. Navedenim nabrajanjem specijalnih karakteristika ugovora u privredi nisu iscrpljena sva njihova obeležja lcoja se odnose na: način njihovog zaključivanja; posebna sredstva obezbeđenja (zakonska založna prava); solidarnost jem stva; mogućnost korišćenja dokaznih sredstava (poslovna dokumentacija i korespondencija, dostavljene fakture i sl.); i poseban način prenosa pojedinih stvari i prava (u vidu predaje konosm ana, skladišnice ili drugih hartija od vrednosti) Sva ta obeležja ugovora u privredi, koji su inače od ogromnog ekonom skog značaja, om ogućuju njihovo masovno i efikasno zaključivanje i izvršavanje, uz naglašenu pravnu sigurnost učesnika privrednog prometa. III.V R STE UGOVORA U PRIVREDI U G O V O R O PRODAJI U PRIVREDI Pojam i osnovna obeležja. Ugovorom o prodaji u privredi, kao klasičnim ugovorom o prodaji, obavezuje se prodavac da prenese na kupca pra-


145

vo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar. Ako predmet ugovora o prodaji nije stvar (roba), što je najčešći slučaj, već neko pravo, prodavac se obavezuje da kupcu pribavi prodato pravo, a kad vršenje tog prava zahteva držanje stvari, da mu i preda stvar (član 454-551 Zakona o obligacionim odnosima). Ugovor o prodaji u privredi je dvostrano obavezan, kauzalan i kosensualan (neformalan), osim ako je predmet ugovora nepokretnost. On je teretan je r svaka strana preuzima određene obaveze. Opšta pravila o ugovoru o prodaji sadržana su u Zakonu o obligacionim odnosima koja se primenjuje na sve vrste prodaja, osim ako za prodaju određene robe ili prava nisu utvrđena specijalna pravila karakteristična za određeni pravni promet (na primer: prodaja akcija, udela ili neke specifične vrste robe). Bitni sastojci. Bitni sastojci ugovora o prodaji su predmet i cena. Svaki ugovor o prodaji, pa tako i ugovor o prodaji u privredi, mora da sadrži označenje predmeta koji prodavac prodaje kupcu. Pored označenja predmeta, ugovori o prodaji u privredi redovno sadrže i označenje cene koju je kupac dužan da plati prodavcu. Međutim, često se dešava da u brzini privrednog prometa ni jedna ugovorna strana ne smatra da je neophodno da u ugovor bude uneto označenje cene. Zato su punovažni i ugovori o prodaji u privredi u kojim a cena nije određena. Kad ugovorom cena nije određena, niti u njemu ima dovoljno podataka pomoću kojih bi se ona mogla odrediti, kupac je dužan platiti cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku ove, razumnu cenu. Pod razumnom cenom podrazumeva se tekuća cena u vreme zaključenja ugovora Ako se tekuća cena u vreme zaključenja ugovora ne može utvrditi, onda sud određuje cenu vodeći računa o okolnostima konkretnog ugovora. Ukoliko se ugovor o prodaji u privredi odnosi na stvar određenu po rodu, onda se za njeno određivanje u ugovoru koriste tri njena obeležja: vrsta, količina i kvalitet. Vrsta robe mora u ugovoru biti precizno i jasno određena. Količina robe određuje se brojem komada, masom ili zapremninom robe, u zavisnosti od njene vrste i običaja u privrednom prometu. U tom pogledu mogu se koristiti uobičajene klauzule. Tako, ako je količina robe u ugovoru označena uz dodatak circa, oko, otprilike, dopušteno je odstupanje od najviše 5% iznad ili ispod ugovorene količine. Ako je masa robe na koju se odnosi ugovor označena izrazom „vagon“, podrazum eva se deset hiljada kilograma bruto. Ali, dovoljno je ako se u ugovoru nalaze ldauzule na osnovu kojih se može odrediti količina robe koju je prodavac dužan da isporuči kupcu. Na primer, smatraće se da je lcoličina robe odrediva ako su se prodavac i lcupac u ugovoru pozvali na količinu iz ranijeg ugovora, ili uobičajenu praksu. Šta sve obuhvata ugovorena količina robe? Ako nije drukčije ugovoreno, masa robe koja se meri vaganjem uzima se „bruto za neto“, znači obuhvaćena je ne sam o neto masa robe, nego i ambalaža u koju je roba upakovana. Prodavac je dužan da isporuči onu masu ugovorene robe koja zajedno sa ambalažom daje ugovorenu masu.

146


Kvalitet robe na koju se odnosi ugovor o prodaji u privredi određuje se u praksi na razne načine. Ugovorom mogu biti određena svojstva koja mora da ima roba, ili o materijalu od kojeg treba da bude izrađena, ili o svrsi za koju je kupac kupuje. Kvalitet robe može biti određen uzorkom ili modelom, ili pozivanjem na određeni standard. Isporuka robe. Ugovorom o prodaji robe najčešće se određuje vreme isporuke. Pod isporukom se podrazumeva stavljanje robe na raspolaganje kupcu ili trećem licu za kupca. U ugovoru može biti određen datum isporuke, ili rok za isporuku, ili može biti ugovoreno da će prodavac izvršiti isporuku po proteku odredenog roka. Ako je u ugovoru odredeno da će prodavac izvršiti isporuku odmah, promptno ili brzo, obaveza je prodavca da isporuku izvrši u roku od osam dana od dana zaključenja ugovora. Ugovor je punovažan i kad u njemu nije određeno vreme isporuke. U takvim slučajevima prodavac je dužan da izvrši isporuku u razum nom roku posle zaključenja ugovora, s obzirom na vrstu robe i na ostale okolnosti. Način isporuke najčešće se ugovara. Što se toga tiče, ugovorne strane se mogu pozvati na neku od klauzula o prelazu rizika i troškova sa prodavca na kupca (tzv. transportne klauzule). Tako, ukoliko je u ugovor uneta klauzula „franko vagon“ uz naznačenje utovarne stanice, prodavac će izvršiti isporuku robe na taj način što će ugovorenog dana ili u ugovorenom roku predati robu na prevoz železnici na naznačenoj stanici. Međutim, kupac i prodavac ne moraju ugovorom o prodaji odrediti način isporuke. Za takve slučajeve, ako je u pitanju roba određena po rodu, važe dva pravila. Prvo, isporuku treba izvršiti na skladištu prodavca, i to na taj način što će prodavac robu nam enjenu kupcu na jasan način izdvojiti. Drugo, ako je ugovoreno da će prodavac robu poslati u drugo mesto, prodavac će izvršiti obavezu isporuke na taj način što će robu predati prevoziocu ili otpremniku radi prevoza do kupca.

Plaćanje cene. U pogledu mesta plaćanja cene važi na prvom mestu ono što su kupac i prodavac ugovorili. Ako ovo pitanje ugovorom nije uređeno, kupac je dužan da plati cenu u mestu sedišta prodavca. To znači da na kupca padaju troškovi plaćanja. Smatra se da je plaćanje izvršeno kad je računu prodavca odobren plaćeni iznos, a ne kad je kupac dao nalog banci za plaćanje. Ako ugovor ne sadrži klauzulu o vremenu plaćanja cene, kupac je dužan da plati cenu u roku od osam dana od prijem a fakture, a ako je robu primio posle prijema fakture, onda u roku od osam dana od dana prijema robe. Ukoliko kupac nije od prodavca primio fakturu, on može sam izvršiti obračun cene. U pogledu načina plaćanja cene treba voditi računa o odgovarajućim propisima. Plaćanje u gotovom u privrednim odnosima dozvoljeno je samo izuzetno. Redovni način plaćanja je plaćanje preko računa. Plaćanja između naših privrednih subjekata vrše se u dinarima. Zabranjeno je plaćanje i naplaćivanje u devizama. Ako novčana obaveza protivno zakonu glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti, njeno ispunjenje prodavac može zahtevati samo u dinarima prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. Izuzetno za određene predm ete (prodaja nepokretnosti) cena se može isplatiti i u stranoj valuti.


147

Odgovornost prodavca za mane (nedostatke) isporučene robe. Ako je pregledom količine i kvaliteta isporučene robe utvrđeno da ona nije saobrazna ugovoru, kupac je dužan da o tome obavesti prodavca. Reklamacija kupca prodavcu mora biti blagovremena, konkretna i upućena na siguran način. Kad je pregledom robe utvrđena neka vidljiva mana, kupac iz ugovora u privredi mora o tome obavestiti prodavca bez odlaganja posle prijema isporuke. O skrivenoj mani stvari, dakle ako se tek posle prijem a robe od strane kupca pokazalo da ona ima neki m aterijalni nedostatak koji se nije mogao otkriti uobičajenim pregledom prilikom preuzim anja, kupac je dužan da o tome obavesti prodavca bez odlaganja nakon što je nedostatak otkrio. Kupac može staviti prodavcu prigovor zbog skrivenog nedostatka robe u roku od šest meseci od isporuke, ako nije ugovoren drugi rok. Kupac se može pozvati na utvrđeni nedostatak robe i kad nije u propisanom ili u ugovorenom roku obavestio prodavca o postojanju nedostatka, ako je nedostatak bio poznat prodavcu ili mu nije mogao ostati nepoznat. Rok za obaveštenje kupca prodavcu u pogledu m aterijalnog nedostatka robe je vrlo strog. Ako reklamacija nije bila blagovremena, kupac ne m ože ostvarivati ni jedno od prava koja bi inače imao. U tom pogledu naša je sudska praksa vrlo rigorozna. Cak ni okolnost da je kupac isporučenu robu vratio prodavcu, ukoliko je to učinio bez objašnjenja, ne smatra se prema nekim presudama reklamacijom i kupac je dužan platiti cenu. Ali, prodavcu stoji na volju da prihvati i neurednu reldamaciju.

Da bi kupac imao određena prava prema prodavcu potrebno je da bude ispunjeno više uslova: potrebno je da isporučena roba im a m ane, da je mana postojala u času prelaska rizika na kupca i da je svoja prava prem a prodavcu kupac ostvario u određenom roku. Ne traži se da je prodavac kriv za utvrđenu manu robe, ili da je prodavac morao znati da roba im a mane. Smatra se da isporučena roba ima nedostatak ako nem a potrebna svojstva u skladu sa ugovorom. Ili, ako nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za promet. Isto tako, smatra se da roba im a nedostatak ako nije podobna za naročitu upotrebu za koju je kupac nabavlja, a koja je bila poznata prodavcu ili mu nje mogla ostati nepoznata. Dalje, sm atra se da roba ima manu ako nije saobrazna ugovorenom uzorku ili modelu, osim ako su uzorak ili model služili samo radi obaveštenja. Nije od značaja da li je zbog odstupanja od uzorka odnosno modela roba izgubila nešto od upotrebne ili tržišne vrednosti. Isto tako, smatra se da roba nije saobrazna ugovoru ako nije upakovana ili zaštićena na uobičajeni ili ugovoreni način. Postoje i slučajevi u kojima kupac nema nikakva prava prem a prodavcu m ada isporučena roba ima mane. Tako, nije od značaja ako roba im a neznatni nedostatak. U tom pogledu od značaja su poslovni običaji. Roba ne sm e imati ni neznatne nedostatke ukoliko ugovor sadrži ldauzulu „bez tolerancije" ili sličnu klauzulu. Zatim prodavac ne odgovara za one materijalne nedostatke robe koji su u času zaključenja ugovora bili poznati kupcu. Smatra se da kupcu nisu mogli ostati nepoznati nedostaci koje bi brižljivo lice sa prosečnim znanjem i iskustvom lica istog zanim anja i struke m oglo zapaziti.

Kupac mora svoja prava prema prodavcu ostvariti u roku od jedn e godine računajući od dana odašiljanja obaveštenja prodavcu o m anam a robe.

148

PRIRUĆNIKZA POLAGANJE PRAVOSUDNOG ISPITA

Radi bolje zaštite potrošača, Zakonom o zaštiti potrošača, utvrđena su posebna prava i obaveze kupaca i prodavaca, čija je odgovornost pojačana u slučaju prodaje robe sa nedostacima. Prava kupca ako mu je isporučena roba sa materijalnim ncdostatkom . Kupac koji je blagovremeno i uredno obavestio prodavca o tome da mu je isporučena roba lošijeg kvaliteta od onog koji je ugovoren, ima nekoliko alternativnih prava. Kupac može zahtevati od prodavca da otkloni nedostatak, može zahtevati od prodavca da mu preda drugu stvar bez nedostatka, može zahtevati sniženje cene, može izjaviti da raskida ugovor. Uz ova prava, kupac ima pravo i na naknadu štete. Da bi kupac imao pravo na naknadu štete nije neophodno da postoji krivica prodavca. Prodavac će odgovarati za štetu i kad nije znao niti je mogao znati za manu isporučene robe. Postoje tri načina za odmeravanje naknade štete zbog povrede ugovora o prodaji robe. Prvo, kupac može zahtevati naknadu stvarne štete i izm akle koristi. T o je naknada tzv. konkretne (dokazane) štete. Drugo, kad roba im a tekuću cenu, kupac može zahtevati razliku između cene određene ugovorom i tekuće cene na dan raskida ugovora. To je naknada tzv. apstraktne štete. Treće, kad je predmet prodaje izvesna količina stvari određenih po rodu, pa je ugovor o prodaji raskinut, ugovorna strana koja je raskinula ugovor ima pravo da zahteva naknadu u visini razlike između cene određene ugovorom i cene koju je ugovorila sa trećim licem. To je tzv. kupovina radi pokrića (ako je kupac kupio stvar od trećeg lica). Ili, ako je prodavac prodao stvar trećem licu za nižu cenu, to je tzv. prodaja radi pokrića. Prodaja, odnosno kupovina radi pokrića mora biti izvršena u razum nom roku i na razuman način. Osim naknade za štetu koja je nastupila zbog toga što kupac nije mogao da koristi isporučenu robu jer je imala manu, prodavac duguje naknadu i za štetu koja je zbog mane prouzrokovana na drugim dobrima kupca ili trećeg lica. To je tzv. refleksna, sekundarna ili prateća šteta. U tom pogledu važe opšta pravila o odgovornosti za štetu. Dakle, ako je prodavac isporučio kupcu robu koja ima manu, prodavac je dužan da naknadi kupcu štetu zbog toga što ovaj nije mogao koristiti isporučenu robu i naknadu za štetu na drugim dobrim a kupca. Odgovornost prodavca za refleksnu štetu postoji ako je on znao ili morao znati za manu isporučene robe. Krivica prodavca se pretpostavlja. Kupac može ostvarivati pravo na naknadu štete koju je zbog m ane robe pretrpeo na drugim svojim dobrima i kad je propustio da obavesti prodavca o mani. G arancija za ispravno funkcionisanje prodate stvari — odgovornost p rodavca i proizvođača. Ako prodavac i proizvođač robe nisu isto lice, kupcu za mane robe odgovara ne samo prodavac nego i proizvođač robe. Pravni odnos između proizvođača robe i kupca uspostavlja se garancijom proizvođača. Kao isprava o garanciji služi garantni list. Kad

v, T o d o r o v ić & R. M. Siijepčević PRIVREDN O PRAVO

149

je prodavac neke mašine, motora, kakvog aparata ili drugih sličnih stvari predao kupcu garantni list kojim proizvođač garantuje ispravno funkcionis a n je stvari u toku određenog vremena računajući od njene predaje kupcu, kupac može u slučaju mane stvari zahtevati od prodavca ili od proizvođača da stvar opravi u određenom roku ili da mu umesto nje preda drugu stvar koja je ispravna. Ukoliko je u izradi pojedinih delova stvari ili u izvršenju pojedinih radnji učestvovalo više samostalnih proizvođača, garanciju za ispravno funkcionisanje stvari daje krajnji proizvođač (finalista). Proizvođač odgovara bez obzira na to da li postoji njegova krivica za mane proizvoda. Okolnost da je proizvođač garantovao za svojstva svog proizvoda ne utiče na odgovornost prodavca. Prodavac odgovara kupcu za mane stvari koju je prodao kupcu kao da ne postoji garantni list. Proizvođač može odgovarati i za drugu štetu koju je zbog neispravnog funkcionisanja njegovog proizvoda pretrpeo kupac ili treće lice. Za takvu štetu proizvođač može odgovarati i kad nije dao garanciju. Proizvođač odgovara za opasna svojstva svog proizvoda ako nije preduzeo sve što je potrebno da štetu koju je mogao predvideti spreči putem upozorenja, bezbedne ambalaže ili drugom odgovarajućom merom. O d g o v o r n o s t z a p r a v n e n e d o s ta tk e (zaštita od evikcije). Prodavac odgovara ako na prodatoj stvari postoji neko pravo trećeg koje isključuje, umanjuje ili ogranicava kupčevo pravo, a o čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristao da uzme stvar opterećenu tim pravom. Ako predmet ugovora o prodaji nije neka stvar već neko pravo, prodavac garantuje da ono postoji i da nema pravnih smetnji za njegovo ostvarivanje. Kupac je dužan da prodavca pozove da u razumnom roku oslobodi stvar od prava ili pretenzija trećeg ili, kad su predmet ugovora stvari određene po rodu, da mu isporuči drugu stvar bez pravnog nedostatka. Ako prodavac ne postupi po zahtevu kupca, u slučaju oduzimanja stvari od kupca, ugovor se raskida po samom zakonu. Međutim, u slučaju umanjenja ili ograničenja kupčevog prava kupac može po svom izboru da raskine ugovor ili da zahteva srazmerno sniženje cene. Ako prodavac ne postupi po kupčevom zahtevu kupac može da raskine ugovor ako se zbog toga ne može ostvariti svrha zaključenog ugovora. U svakom slučaju kupac ima pravo na naknadu pretrpljene štete. Odgovornost prodavca za pravne nedostatke može se ugovorom ograničiti ili sasvim isključiti, osim ako je u vreme zaključenja ugovora prodavcu bio poznat ili mu nije mogao ostati nepoznat neki pravni nedostatak. Pravo kupca po osnovu pravnih nedostatka gasi se istekom godine dana od saznanja za postojanje prava trećeg, odnosno, ako je pokrenut spor, šest meseci od pravosnažno okončanog spora.

150


POSEBNI MODALITETI UGOVORA O PRODAJI Prodaja sa pravom prcče kupovine. Po osnovu ugovora o prodaji sa pravom preče kupovine, obaveza je kupca koji namerava da proda kupljenu stvar da o tome prethodno obavesti prodavca. Kupac je dužan da obavesti prodavca o uslovima pod kojima će prodati kupljenu stvar i da mu ponudi da on stvar kupi za istu cenu. Prodavac koji želi da se koristi pravom preče kupovine mora se na pouzdan način o tome izjasniti u roku od meseca dana od dana prijema obaveštenja. Za određena lica pravo preče kupovine može biti ustanovljeno i posebnim zakonom ili drugim opštim aktom (na primer, kod prodaje udela u d.o.o.). Kupovina na probu. Ona postoji ako je ugovorom o prodaji određeno da kupac preuzima stvar da je isproba, da bi ustanovio da li mu odgovara. Kupac je dužan da o tome obavesti prodavca u roku koji je određen ugovorura o prodaji ili običajem, a ako takvog nema, onda u primerenom roku koji mu odredi prodavac, inače se smatra da je odustao od ugovora. Prodaja robe po specifikaciji. To je takva vrsta ugovora o prodaji u privredi u kojima je u času zaključenja ugovora određena vrsta i količina robe, a kupac ima pravo da naknadno u određenom roku odredi svojstva robe. Svojstva robe mogu u ugovoru o prodaji u privredi biti određena izrazom „uobičajeni kvalitet“. Za slučajeve kad ugovor o svojstvima (kvalitetu) robe nije propisan, a ni ugovorne strane nisu uredile ovo pitanje, važe dva pravila. Prvo, kad kvalitet robe nije određen ugovorom, a prodavcu je prilikom zaključenja ugovora bila ili mu je morala biti poznata svrha za koju kupac kupuje robu, prodavac mora isporučiti robu takvog kvaliteta koji odgovara toj svrsi. Drugo, ako kvalitet robe nije određen ugovorom, a prodavcu nije bila poznata njena svrha, niti mu je morala biti poznata, roba ne m ože biti ispod srednjeg kvaliteta. Ona mora imati potrebna svojstva za njenu rodovnu upotrebu i promet. Prodaja sa zadržavanjem prava svojine. Kod tog ugovora prodavac zadržava pravo svojine na isporučenoj stvari sve dok kupac ne isplati cenu u potpunosti. Prodaja po uzorku ili modelu. Kod ugovora u privredi oko roba koju je prodavac predao kupcu nije saobrazna uzorku ili modelu, prodavac odgovora po propisima o odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke stvari, a u drugim slučajevima po propisima o odgovornosti za neispunjenje obaveze. Prodavac ne odgovara za nedostatak saobraznosti ako je uzorak, odnosno model, podneo kupcu samo radi obaveštenja i približnog određivanja osobine stvari, bez obećanja saobraznosti. Prodaja sa obročnim olplatam a cene. Kod te prodaje kupac se obavezuju da cenu plati u ratama. Ugovor mora sadržati ukupan iznos svih rata, iznos pojedinih otplata, kao i njihove rokove. Prodavac može raskinuti ugovor ako kupac dođe u docnju sa najmanje dve uzastopne rate otplate. U slučaju raskida ugovora prodavac je dužan da vrati kupcu iznos primljenog


151

novca sa kamatom, a kupac je dužan da vrati prodavcu prim ljenu stvar i da mu plati naknadu za njeno korišćenje do raskida ugovora. U govor o prodaji sa obročnim otplatama cene mora da bude sastavljen u pisanoj formi. U G O V O R O PO SR ED O V A N JU P o ja m . To je ugovor kojim se posrednik (po staroj term inologiji mešetar ili senzal) obavezuje da će nastojati da nađe i dovede u vezu s nalogodavcem odgovarajuće lice radi pregovaranja o zaključenju određenog ugovora, a nalogodavac se obavezuje da će posredniku isplatiti proviziju, ukoliko takav ugovor bude zaključen. Bitni sastojak ugovora o posredovanju je označenje posla koji nalogodavac poverava posredniku. N aknada za posredovanje ne mora biti ugovorena, i u takvim slučajevim a je nalogodavac dužan da posredniku plati uobičajenu proviziju. Posrednik dovodi u vezu nalogodavca i treće lice, ali ne zaključuje ugovor sa trećim licem, ni u svoje ime ni u ime nalogodavca. Nalogodavac odlučuje da li će zaključiti ugovor sa licem sa kojim ga je posrednik doveo u vezu. P r a v a i o b a v e z e p o s r e d n ik a . Posrednik je dužan da obaveštava nalogodavca o svim okolnostima koje su od značaja za nam eravani posao. Nalogodavac može angažovati posrednika samo radi pribavljanja informacija o poslovima na određenom tržištu. Posrednik je dužan da postupa po nalozima nalogodavca. On je dužan da štiti interese obe strane između kojih posreduje, jer i nalogodavčev saugovarač mora imati poverenja u posređnika. Dužnost je posrednika da čuva posredničku tajnu. On ne sm e obavestiti nalogodavca ili lice sa kojim je nalogodavca doveo u vezu o sastojcima drugih ugovora prilikom čijeg je zaključenja posredovao. O ugovoru prilikom čijeg je zaključenja posredovao, posrednik ne sme obavestiti treće lice. Posrednik je dužan da vodi posrednički dnevnik u koji će upisati podatke o svim ugovorima prilikom čijeg je zaključenja posredovao. Kao izvod iz posredničkog dnevnika posrednik izdaje posrednički list, koji će dostaviti nalogodavcu i nalogodavčevom saugovaravaču kao dokaz o ugovoru koji su zaključili. Kad je kvalitet robe iz ugovora o prodaji koji je zaključen preko posrednika određen uzorkom, kupac i prodavac se mogu sporazum eti da će uzorak predati posredniku na čuvanje. Ugovorom o posredovanju ili kasnijim sporazum om nalogodavca i posrednika može biti određeno da je posrednik ovlašćen da prim i ispunjenje obaveze nalogodavčevog saugovarača. Za obavljanje takvih poslova posrednik ima pravo na posebnu naknadu. Ugovorne strane iz ugovora o posredovanju mogu ugovoriti da će posrednik imati pravo na naknadu i u slučaju kad je njegovo nastojanje da nalogodavac zaključi određeni ugovor ostalo bez rezultata. Ili, mogu ugo-

152


voriti da će posrednik imati pravo i na naknadu određenih troškova u vezi sa posredovanjem. U G O V O R O T R G O V IN S K O M Z A S T U P A N J U P o ja m . Naziva se još ugovor o agenturi. To je ugovor kojim se jedna ugovorna strana (agent) obavezuje da će se za vreme važenja ugovora starati da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem, i da će u tom smislu posredovati između nalogodavca i trećih lica, kao i da će po dobijenom ovlašćenju nalogodavca zaključivati ugovore sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca, a nalogodavac se obavezuje da će zastupniku za svaki zaključeni ugovor isplatiti ugovorenu ili uobičajenu naknadu (čl. 790-812 Zakona o obligacionim odnosima). Ugovor mora biti zaključen u pismenoj formi. Zastupnik je obavezan da preduzima potrebne radnje da bi treća lica saznala za robu ili za usluge koje nudi njegov nalogodavac. Te poslove zastupnik je dužan da obavlja sa pažnjom dobrog stručnjaka. Ako je u tom pogledu pokazao potrebnu pažnju, zastupnik ne odgovara al
Dužnosti zastupnika. Zastupnik je dužan da nalogodavcu i trecem licu pom ogne da formulišu sastojke ugovora tako da ugovor bude punovažan i u skladu sa privrednim običajima. Ova obaveza zastupnika traje sve do okončanja ugovora između nalogodavca i trećeg lica. Zbog toga u toku izvršavanja posla zastupnik treba da daje savete nalogodavcu. U istupanjim a prema trećim licima u vezi sa poslovima koje obavlja za nalogodavca, zastupnik mora štititi interese nalogodavca. Zato trgovinski zastupnik ne može u istom poslu zastupati dva nalogodavca, osim uz njihovu saglasnost. Zastupnik je dužan da u cilju očuvanja prava svog nalogodavca čini potrebne izjave saugovaraču nalogodavca. Zastupnik kupca može staviti prigovor prodavcu ako isporučena roba nije saobrazna ugovoru o prodaji. S druge strane, saugovarač nalogodavca može zastupniku činiti prigovore koji se tiču povrede ugovora od strane nalogodavca. Zastupnik je dužan da se pridržava naloga koje mu je dao nalogodavac. A ko zastupnik prekorači granice ovlašćenja ili primljenih naloga, takav posao u načelu ne obavezuje nalogodavca. Ali, ako treće lice nije znalo niti je m oralo znati za prekoračenje ovlašćenja, zastupnilc i nalogodavac su solidarno od govorni za štetu koju je treće lice pretrpelo takvim postupkom zastupnika. U koliko je zastupnik zaključio ugovor sa trećim licem na osno-


153

vu ovlašćenja čije je dejstvo prestalo, a treće lice to nije znalo niti je moglo znati, zaključeni ugovor obavezuje nalogodavca. Zastupnik je dužan davati nalogodavcu sva potrebna obaveštenja o tržišnoj situaciji u vezi sa poslovima u pitanju. Na zahtev nalogodavca, zastupnik je dužan da ga obaveštava o tome u kojoj se fazi nalaze pregovori o poslu koji obavlja za nalogodavca. Zastupnik je dužan da obavesti nalogodavca o svim poslovima koje je zaključio u njegovo ime i za njegov račun. Zastupnik je dužan čuvati poslovnu tajnu svog nalogodavca. On odgovara nalogodavcu za štetu ako takvu tajnu iskoristi ili drugom otkrije, čak i posle prestanka ugovora o trgovinskom zastupanju. Trgovinski zastupnik je dužan da vodi dnevnik o ugovorima koje je zaključio u ime nalogodavca, ili koje je nalogodavac zaključio sa trećim licima uz posredovanje zastupnika. Za svaki ugovor koji je zaključio sa trećim licem, zastupnik sastavlja zaključnicu. Jedan primerak zaključnice zastupnik predaje nalogodavcu, a drugi primerak nalogodavčevom saugovaraču. Ako zastupnik nije izdao zaključnicu, ugovor sa trećim licem nije samo zbog toga nevažeći. Sve što je zastupnik primio od trećeg lica za nalogodavca, treba da preda nalogodavcu. To će zastupnik iskazati u svom obračunu sa nalogodavcem. Dužnosti nalogodavca. Obaveza nalogodavca je da omogući zastupniku da obavi poslove koje mu je nalogodavac poverio. Dužan je da posredniku da potrebna obaveštenja, reklamni materijal, uzorke, cenovnike i sl. Za uzorke ili dokumentaciju koju je predao zastupniku nalogodavac nema pravo na posebnu naknadu. Nalogodavac je dužan da plati zastupniku proviziju za ugovore koje je zaključio uz njegovo posredovanje, odnosno za ugovore koje je sam zastupnik zaključio sa trećim licima, ukoliko je za to bio ovlašćen. Ukoliko je ugovorena provizija nesrazmerno visoka prema učinjenoj usluzi, sud je može na zahtev nalogodavca smanjiti na pravičan iznos. Zastupnik ima pravo na proviziju i za poslove koje je nalogodavac neposredno zaključio na području za koje zastupnik ima pravo isključivog zastupanja nalogodavca. Pravo na proviziju. Zastupnik stiče pravo na proviziju ako je nalogodavčev saugovarač ispunio svoje ugovorne obaveze prema nalogodavcu. On ima pravo na proviziju i kad ugovor nije izvršen, ako je do toga došlo iz uzroka koji je na strani nalogodavca. Ako se nalogodavac i njegov saugovarač saglase da odustanu od zaključenog ugovora, zastupnik ima pravo na smanjenu proviziju. Ukoliko je zastupnik jem čio nalogodavcu da će nalogodavčev saugovarač ispuniti nalogodavcu obaveze iz ugovora koji je zaključen preko zastupnika, pripada mu pravo na dodatnu proviziju (tzv. d e lk re d e re provizija).

154

FRIRUČNIK ZA POLAGANJE PRAVOSUDNOG ISPITA

Nalogodavac može, ne raskidajući ugovor, zatražiti od zastupnika da obim poslova koji se preko njega zaključuju smanji na manju meru nego što je ugovoreno ili što je zastupnik mogao osnovano očekivati. Ugovorom o zastupanju može biti određeno da provizija koju će nalogodavac platiti zastupniku u takvom slučaju neće biti niža od određenog iznosa, bez obzira na obim poslova preko zastupnika. UGOVOR O KOMISIONU Pojam. Tojeugovorkojim sejedna ugovoma strana (komisionar) obavezuje da će u svoje ime a za račun druge ugovom e strane (komitenta) obaviti jedan ili više određenih pravnih poslova koje mu poverava komitent, a komitent se obavezuje da će komisionaru platiti ugovorenu naknadu (proviziju) (čl. 771-812). Pošto komisionar u svoje ime obavlja sa trećim licem poslove koje mu je poverio komitent, on u obavljanju tih poslova istupa kao samostalna ugovoma strana. Zbog toga komisionar odgovara trećem licu ako ugovor koji je zaključio ne bude uredno izvršen. Lice sa kojim je komisionar zaključio ugovor za račun komitenta, ne mora da zna za komitenta. S druge strane komisionar radi za račun komitenta, a to znači da ekonomski efekti poslova u koje je ušao za račun komitenta pripadaju komitentu. Zato, ako je komisionar kupio od trećeg lica robu za komitenta, komitent je dužan da naknadi komisionaru iznos cene, a komisionar je dužan da komitentu preda robu koju je za komitenta primio od prodavca. Ako komisionar nije izvršio obavezu iz ugovora koji je zaključio sa trećim licem, treće lice ne može tužbu podići protiv komitenta nego samo protiv komisionara. Obaveze komisionara. Obaveza je komisionara da nastoji da obavi posao koji mu je komitent poverio. Što se toga tiče, komisionar je dužan da pokaže pažnju dobrog stručnjaka. Komisionar odgovara za izbor trećeg lica sa kojim je zaključio ugovor, osim ukoliko je izbor izvršio komitent. Ako i pored toga što je uložio dužnu pažnju treće lice nije uredno izvršilo ugovorenu obavezu, ili ako nije uspeo da zaključi ugovor sa trećim licem, komisionar neće odgovarati komitentu za štetu. Prilikom izvršavanja posla koji mu je poverio komitent, komisionar je dužan da se pridržava komitentovih naloga. Ako nalozi komitenta nisu jasni, komisionar treba da zatraži detaljnija uputstva. Ukoliko je posao sa trećim licem uspeo da zaključi uz povoljnije uslove od onih koje je odredio komitent, tako postignuta korist pripada komitentu. U takvom slučaju komisionaru pripada uvećana naknada. Pošto poslove koji su mu povereni komisionar obavlja za račun komitenta, on je dužan da čuva interese komitenta. Zato ako je kom isionar kupio robu od prodavca za račun komitenta, pa roba ima mane, komisionar je dužan da stavi prigovor prodavcu. U tom pogledu komisionar ima pravni položaj kupca. Kad je roba u prevozu izgubljena ili oštećena, ili je prevoz izvršen sa zakašnjenjem, komisionar je dužan da preduzm e sve


155

potrebne mere radi očuvanja prava korisnika prevoza prem a prevoziocu. K om isionar odgovara za štetu komitentu ako protivno običajima nije ugovorio pravo na ugovornu kaznu u ugovoru sa trećim licem. Ili, ako je prodao kom itentovu robu licu za čiju je prezaduženost ili insolventnost znao ili morao znati. Kom isionar ne sm e prodati kom iten tovu robu licu za koje nije izvesno da će platiti cenu, čak ni kad postoji nalog kom itenta u tom smislu, ukoliko je o tome obavestio komitenta.

Komisionar je dužan da saopštiti komitentu, ukoliko ovaj to traži, sa kojim je licem obavio posao koji mu je komitent poverio. Po obavljenom poslu, komisionar je dužan položiti račun kom itentu. Komisionarev račun treba da sadrži pregled svih prim anja i izdataka koje je imao u vezi sa izvršenjem posla, kao i obračun naknade. Obaveze komitenta. Komitent je dužan da obavi sve one radnje koje su s obzirom na okolnosti slučaja neophodne da bi kom isionar m ogao izvršiti posao čije mu je obavljanje komitent poverio. N aknada koju je komitent dužan da plati komisionaru najčešće se određuje ugovorom o komisionu. Ako visina naknade ugovorom nije određena, kom isionar im a pravo na naknadu u skladu sa svojom tarifom ili običajim a. Ukoliko je naknada u datom slučaju nesrazmerno visoka prema obavljenom poslu i postignutom rezultatu, sud je može na zahtev kom itenta sniziti na pravičan iznos. Komitent je dužan da isplati naknadu kom isionaru kad bude izvršen ugovor koji je komisionar zaključio za račun kom itenta. N aknada ne obuhvata troškove komisionara u vezi sa izvršenjem posla, osim redovnih režijskih troškova komisionara. Komitent je dužan platiti kom isionaru posebnu naknadu za korišćenje njegovih skladišta i transportnih sredstava za komitenta. Komisionar ima pravo zaloge na robi na koju se odnosi ugovor o komisionu kao obezbeđenje da će komitent platiti proviziju i naknadu troškova (zakonska zaloga). Neki posebni oblici komisiona. Umesto da zaključi ugovor sa trećim licem, kom isionar može i sam izvršiti činidbu za koju je trebalo da angažuje treće lice (tzv. samostalno istupanje kom isionara) sam ostalnom istupanju komisionara. To je dozvoljeno ako je u pitanju roba ili usluga koja ima tekuću cenu na tržištu, a komitent se nije protivio sam ostalnom istupanju komisionara. U takvim slučajevima uspostavljaju se između kom isionara i komitenta dva samostalna pravna odnosa: odnos iz ugovora o komisionu i odnos za koji je komisionar trebalo da zaključi ugovor sa trećim licem (npr. prodaja ili kupovina, prevoz robe). Komisionar može garantovati komitentu da će treće lice sa kojim je zaključio ugovor za račun komitenta uredno izvršiti svoje ugovom e obaveze. To je tzv. d e lk r e d e r e komision. U takvim slučajevim a kom isionar ima pravo na posebnu naknadu. Konsignacioni posao je oblik prodajnog kom isiona kom binovanog sa uskladištenjem robe. Ugovorom o konsignaciji obavezuje se kom itent konsignant da pošalje komisionaru određenu vrstu i količinu robe, s tim

156


da je ovaj čuva na svom skladištu (tzv. konsignaciono skladište) i prodaje prema ukazanoj prilici. U GOVOR O KONTROLI ROBE ILI USLUGE Pojam . To je ugovor kojim se izvršilac kontrole (kontrolna organizacija) obavezuje da stručno i nepristrasno izvrši ugovorenu kontrolu, i da izda certifikat o izvršenoj kontroli, a naručilac kontrole se obavezuje da za izvršenu kontrolu plati naknadu (čl. 847-858 Zakona o obligacionim odnosima). Šta će to izvršilac kontrole biti dužan da kontroliše, mora u ugovoru biti precizno određeno. Ugovorom o kontroli može biti određeno da će izvršilac kontrole biti dužan da preduzima i određene pravne radnje u ime i za račun naručioca kontrole. To je tzv. kontrola sa preuzimanjem. Ako je izvršilac kontrole obavio povereni mu posao sa potrebnom stručnošću, on ne odgovara ako neke nedostatke robe odnosno izvršene usluge nije mogao zapaziti. Ali, ugovorom o kontroli može izvršilac kontrole preuzeti i strožu odgovornost. Izvršilac kontrole može garantovati naručiocu kontrole da roba koju je pregledao neće za određeno vrem e promeniti svojstva u odnosu na stanje koje je utvrđeno prilikom vršenja kontrole. Izvršilac kontrole je dužan da postupa po nalozima naručioca kontrole, ali samo ako se ne dovodi u pitanje njegova nepristrasnost. Robu koju je naručilac kontrole predao izvršiocu kontrole radi obavljanja ugovorene kontrole, izvršilac kontrole je dužan čuvati i obezbediti od zamene. Certifikat koji je izdao izvršilac kontrole po obavljenoj kontroli služi naručiocu kontrole u slučaju spora sa isporučiocem robe kao oboriv dokaz u pogledu svojstava ili količine robe na koju se odnosila kontrola. U G O V O R O USKLADIŠTENJU ROBE Pojam . To je ugovor kojim se jedna ugovorna strana (skladištar) obavezuje da će primiti na čuvanje određenu robu i preduzimati potrebne ili ugovorene m ere radi njenog očuvanja, i da će je predati ostavodavcu ili drugom ovlašćenom licu, a ostavodavac se obavezuje da će za to platiti skladištaru odgovarajuću naknadu (čl. 730-748 Zakona o obligacionim odnosim a). Roba koju ostavodavac predaje na čuvanje sldadištaru može biti bilo koja pokretna stvar, osim ako je zabranjeno uskladištenje takve stvari. N a zahtev ostavodavca skladistar je dužan da izda sldadišnicu, koja predstavlja hartiju od vrednosti. Kao skladištari sa najčešće po javlju ju preduzeća koja primaju na čuvanje robu od bilo kog lica, ukoliko raspolažu slobod nim skladišnim prostorom. To su tzv. javna skladišta. U međunarodnom robnom prom etu pojavljuju se carinska skladišta, za smeštaj robe prilikom uvoza ili izvoza, pre nego što budu obavljene carinske formalnosti.

D u žn o sti skladištara. Skladištar je dužan da čuva uskladištenu robu, i to u zatvorenom magazinu ako drukčije nije ugovoreno. Dužan je


157

da upozori ostavodavca na mane ili na prirodna svojstva robe, ili na neispravnu ambalažu. Skladištar je dužan da čuva robu za ono vreme koje je ugovoreno, a ovlašćeno lice ima pravo da podigne uskladištenu robu i pre isteka tog roka. Obaveza čuvanja ne postoji ako je u pitanju ugovor o zakupu skladišnog prostora, a ne ugovor o uskladištenju. Skladištar je dužan da odvojeno čuva svaku robu koju je primio na uskladištenje, osim ukoliko je ostavodavac pristao da njegova roba bude pomešana sa robom drugih ostavodavaca. Dužan je da omogući ovlašćenom licu da pregleda robu i da uzima uzorke od nje. Dužan je da se stara o interesima ostavodavca. Zato, ako treće lice tvrdi da je ono vlasnik uskladištene robe, pa zahteva od skladištara da mu preda robu, skladištar neće postupiti po takvom zahtevu nego će o tome obavestiti ostavodavca. Ugovorom o uskladištenju može biti određeno da će skladištar biti dužan da postupa po određenim nalozima ostavodavca ili drugog ovlašćenog lica, ako takvi nalozi budu dati. Nalozi se mogu odnositi na razne faktičke radnje u vezi sa robom, kao što su sortiranje ili pakovanje, ili na pravne radnje, kao što je predaja robe na prevoz Ako je tako ugovoreno, sldadištar je dužan da kod organizacije za osiguranje osigura robu koju je primio na uskladištenje. Osiguranje mora biti izvršeno na vrednost robe koju je ostavodavac prijavio skladištaru. Pored toga, skladištar može izvršiti osiguranje od svoje eventualne odgovornosti za štetu na uskladištenoj robi. Odgovornost skladištara za štetu na robi je stroža nego odgovomost ostavo-

primca iz ugovora o ostavi. Skladištar odgovara za svaku štetu na uskladištenoj robi, osim ako dokaže da je šteta prouzrokovana usled okolnosti koje se nisu mogle izbeći niti otkloniti, ili da je šteta prouzrokovana krivicom ostavodavca, ili usled prirodnih svojstava robe. U prouzrokovanju štete može učestvovati i ostavodavac, i tada se odgovornost skladištara umanjuje ili čak isključuje. Naknada štete koju je skladištar dužan platiti u slučaju propasti ili oštećenja uskladištene robe ne može preći iznos koji je ostavodavac prijavio prilikom predaje robe na uskladištenje. Primalac robe je dužan da robu pregleda prilikom njenog preuzimanja. Ako prilikom preuzimanja robe primeti neđostatke, dužan je da o tome odmah stavi prigovor skladištaru. Inače će se smatrati da roba nema nedostatke. O nedostacima robe koji se nisu mogli primetiti prilikom preuzimanja, primalac je dužan da na pouzdan način obavesti skladištara u roku od sedam dana od preuzimanja robe. O b a v e z e o s ta v o d a v c a . Ostavodavac je dužan da obavesti skladištara o svojstvima robe koju predaje na uskladištenje. Ako ostavodavac ne izvrši uredno ovu obavezu, pa usled neobaveštavanja roba bude uništena ili oštećena, skladištar neće biti dužan da naknadi štetu. Naknada za čuvanje uskladištene robe na koju ima pravo skladištar određuje se ugovorom o uskladištenju prema tarifi skladištara. Ako nije drukčije ugovoreno, naknada se plaća prilikom podizanja robe iz skladišta.

158


U G O V O R O O T P R E M A N J U (Š P E D IC IJ I) P o ja m . To je ugovor kojim se otpremnik (špediter) obavezuje da će u svoje ime a za račun nalogodavca zaključiti ugovor o prevozu robe i druge ugovore koji su potrebni za izvršenje prevoza ugovorene robe, kao i da će obaviti druge uobičajene poslove i radnje u vezi organizovanja prevoza robe, a nalogodavac se obavezuje da će mu za to platiti određenu naknadu. To je ugovor o komisionu u prevozu. Ali, ugovor o špediciji se znatno razlikuje od ugovora o prevozu. Posebno je važno istaći da ugovor o otpremanju nije ugovor o prevozu robe (ako tako nije ugovoreno), nego ugovor o organizovanju prevoza (čl. 827-846 Zakona o obligacionim odnosima). O b a v e z e o tp r e m n ik a . Otpremnik je dužan da sa pažnjom dobrog stručnjaka organizuje prevoz robe na koju se odnosi ugovor. On je dužan da sa prevoziocem zaključi ugovor o prevozu robe, kao i da obavi carinske formalnosti kad je u pitanju međunarodni prevoz. Dužan je da izvrši kontrolu obračuna prevoznine. Od faktičkih radnji koje je otpremnik dužan da izvrši treba istaći dovoženje i odvoženje stvari do i od transportnog sredstva, obeležavanje i sortiranje robe, pakovanje robe, kontrolisanje kvaliteta i kvantiteta robe, ako je tako ugovoreno. Otpremnik odgovara nalogodavcu za štetu ako uredno ne izvrši ove dužnosti. Ako nije drukčije ugovoreno, otpremnik može i sam izvršiti, u potpunosti ili delimično, prevoz robe čija mu je otprema povercna. To je tzv. samostalno istupanje otpremnika. Kad je otpremnik sam obavio prevoz robe, on ima u odnosu prema nalogodavcu prava i obaveze ne samo otpremnika nego i prevozioca. Ako nalogodavac dokaže da bi prevozilac obavio prevoz robe sigumije, brže i jeftinije, ima pravo na naknadu štete zbog samostalnog istupanja otpremnika. Ako je tako ugovoreno, otpremnik je dužan da izvrši osiguranje nalogodavčeve robe kod organizacije za osiguranje. Po obavljenom poslu otpremnik je dužan položiti račun nalogodavcu. Otpremnik je dužan da prenese na nalogodavca potraživanja i ostala prava koja ima prema trećem licu sa kojim je obavio posao u svoje ime a za račun nalogodavca. Naročito su u tom pogledu od značaja prava otpremnika prema prevoziocu u pogledu gubitka ili oštećenja robe koju je predao na prevoz. Otpremnik je dužan da preda nalogodavcu isprave koje su potrebne radi ostvarivanja prava na naknadu štete od prevozioca. Otpremnik odgovara za izbor drugih lica sa kojima je radi izvršenja primljenog naloga zaključio odgovarajuće ugovore (ugovor o prevozu, o uskladištenju, i sl.), ali ne odgovara za njihov rad. Ako je otpremnik u vršenju izbora postupao sa dužnom pažnjom, pa je roba nalogodavca oštećena ili uništena u prevozu, ili je prevoz izvršen sa zakašnjenjem, za štetu će odgovarati prevozilac. Ali kad je tako ugovoreno, otpremnik će odgovarati i za


159

rad prevozioca i drugih lica sa kojima je radi izvršavanja naloga zaključio odgovarajuće ugovore. To je tz v . d e lk r e d e r e o t p r e m a n je . Ako je otpremnik poverio izvršavanje pojedinih radnji u vezi sa otprem anjem drugom otpremniku, on odgovara za rad drugog otpremnika. Za takvog drugog otprem nika koristi se naziv „podšpediter“. Ali, ukoliko postoji izričito ili prećutno ovlašćenje nalogodavca da poveri izvršenje naloga drugom otpremniku, ili ako je to očigledno u interesu nalogodavca, otprem nik odgovara samo za izbor drugog otprem nika ali ne i za njegov rad. Takav drugi otpremnik naziva se „međušpediter".

S druge strane, nalogodavac je dužan da omogući otprem niku izvršenje naloga. On je dužan isplatiti otpremniku ugovorenu naknadu. A ko visina naknade nije ugovorena, nalogodavac je dužan da plati naknadu određenu tarifom otpremnika ili običajima. Nalogodavac ima pravo da odustane od naloga sve dok otpremnik ne izvrši obavezu koju je preuzeo. U takvim slučajevima nalogodavac je dužan naknaditi otpremniku sve troškove koje je ovaj u vezi sa izvršenjem naloga do tada imao, kao i da mu isplati srazm em i deo naknade. Otpremnik stiče pravo na naknadu kad izvrši svoje obaveze iz ugovora o otpremanju. To može da bude trenutak kad je otprem nik predao ugovorenu robu prevoziocu, ili skladištaru, ili primaocu. Otprem nička naknada ne obuhvata i naknadu za troškove koje je otprem nik im ao u vezi sa organizovanjem otpremanja ugovorene robe. Radi obezbeđenja naplate potraživanja, otpremnik ima pravo zaloge na stvarim a predatim radi otpremanja i u vezi sa otpremanjem sve dok ih drži ili dok ima ispravu pomoću koje može raspolagati njima (zakonsko založno pravo). P o s e b n i s lu č a je v i o tp r e m a n ja . Postoji i o t p r e m a s a fik s n o m n a k n a d o m . Kod takve vrste otpreme otpremnička naknada obuhvata ne samo proviziju nego i sve troškove otpremnika u vezi sa izvršenjem naloga. Otpremnik odgovara za rad prevozioca i drugih lica koja je angažovao u izvršavanju svojih ugovornih obaveza. Otpremnik može organizovati skupni prevoz za robu više nalogodavaca. To je tz v . z b ir n a o tp r e m a . Otpremnik uvek m ože organizovati zbim u otpremu, osim kad mu je to ugovorom koji je zaključio sa nalogodavcem zabranjeno. Ušteda u prevoznini koja je postignuta zbim om otpremom pripada nalogodavcima čiju robu otpremnik zajedno otprem a. U G O V O R O P R E V O Z U R O B E Ž E L E Z N IC O M P o ja m . To je ugovor kojim se prevozilac obavezuje da će železničkim prevoznim sredstvom prevesti određenu stvar od otpremne do uputne stanice, i da će za vreme prevoza čuvati stvar i tamo je predati primaocu, a pošiljalac se obavezuje da će za to platiti prevoziocu ugovorenu prevozninu. Pošiljalac može da bude bilo koje fizičko ili pravno lice. Određena prava prem a prevoziocu može imati i primalac pošUjke, ako je to lice različito od pošiljaoca. Izvor našeg prava u pogledu odnosa iz ovog ugovora je Zakon o ugovorim a o prevozu u železničkom saobraćaju („Službeni list SRJ“ br. 26/95). U m eđunarodnim prevozi-

i6o


ma primenjuje se Konvencija o međunarodnim prevozima železnicom (COTIF) - „Službeni list SFRJ“ - Međunarodni ugovori, br. 8/84. 1. Na direktne m eđunarodne prevoze primenjuju se: - „Jednoobrazna pravila o ugovoru o međunarodnom prevozu putnika i prtljaga železnicama (CIV)“, koja sačinjavaju Dodatak A Konvencije; - „Jednoobrazna pravila o ugovoru o međunarodnom prevozu robe železnicam a (CIM)“, koja sačinjavaju Dodatak B Konvencije. Naš zakon je preuzeo odredbe ove konvencije, s tim što u pogledu ograničenja odgovornosti prevozioca konvencija predviđa više iznose.

To je formalni (pismeni) i realni ugovor. Smatra se da je ugovor zaključen kad je prevozilac potpisao tovarni list i primio robu na prevoz. Kao tovarni list služi formular prevozioca. Po pravilu to je neprenosiva isprava. Ali, pošiljalac i prevozilac se mogu sporazumeti da će tovam i list biti prevosiv, dakle da će biti hartija od vrednosti. Ako je izdat prenosivi tovarni list, prevozilac će pošiljku u uputnoj stanici predati zakonitom imaocu tovarnog lista. Vrste ugovora. S obzirom na količinu robe koja se prevozi, pravi se razlika između vagonskih i denčanih pošiljaka. Denčane pošiljke su manje količine stvari za čiji prevoz nije potreban čitav vagon. Pravi se razlika i s obzirom na rok u kojem železnica treba da izvrši prevoz. Postoje sporovozni, brzovozni i ekspresni prevoz stvari. Obaveze prevozioca. Prevozilac je dužan da zaključi ugovor o prevozu sa svakim zainteresovanim licem. To iz razloga što je delatnost železnice od ogromnog društvenog značaja. Za mnoge vrste stvari prevoz železnicom je najcelishodnija i najekonom ičnija vrsta kopnenog prevoza. A u delatnosti železničkog prevoza nema konkurencije između prevozilaca. Zato je prevozilac dužan da primi na prevoz stvar od svakog zainteresovanog lica, ukoliko su u tom pogledu ispunjeni propisani uslovi. O prevozu veće količine robe, pošiljalac treba da unapred obavesti prevozioca, da bi prevozilac obezbedio dovoljan broj vagona. Kad je u pitanju stvar koja zahteva pakovanje, prevozilac je dužan da je primi na prevoz ako je upakovana tako da za vrem e prevoza bude sačuvana od potpunog ili delimičnog gubitka ili oštećenja, kao i da se spreči nanošenje štete licima, prevoznim sredstvima ili drugim stvarima. Kad je pitanju kolska pošiljka, tovarenje u vagon vrši pošiljalac. Prevozilac nije dužan da proverava navode pošiljaoca u tovarnom listu 0 masi ili o broju kom ada stvari koje su predate na prevoz, osim kad je talco ugovoreno. Prevozilac nije dužan da proverava da li je stvarkoju je utovario pošiljalac pravilno utovarena. Ali, prevozilac je dužan da obezbedi odgovarajući vagon za izvršenje prevoza. Denčane pošiljke tovari prevozilac.

Prevozilac je dužan da izvrši prevoz robe od otpremne do uputne stance, i to ugovorenim ili uobičajenim putem. Kad je tako ugovoreno, prevozilac je dužan da izvrši i prevoz stvari od pošiljaoca do otpremne stanice, odnosno od uputne stanice do primaoca. Dužan je da stvar preveze u ugovorenom roku. Rok se određuje s obzirom na vrstu prevoza i dužinu prevoznog puta. Najkraći rok je za ekspresni prevoz koji se vrši vozom za prevoz putnika. Korisnik prevoza može zahtevati od prevozioca da u ugovoru o prevozu u toku prevoza budu izvršene izmene. Ako pošiljku prati neprenosivi tovarni list, pošiljalac ima pravo da zahteva da mu se stvar vrati u otpravnoj stanici, ili da se predaja stvari izvrši drugom lisu a ne označenom primaocu, ili da se prevoz usput zaustavi, ili da se izdavanje

V . T o d o r o v ić

& R. M. Slijepčević PRTVREDNO PRA VO

l6 l

stvari odloži, ili da se novčani iznosi za koje je u tovam om listu naznačeno da će ih platiti primalac naplate od njega umesto od primaoca, ili da se pošiljka n aknadno optereti pouzećem, ili da se iznos pouzećapoveća ili smanji, ili da se od pouzeća odustane. Pojedina od ovih prava može koristiti i primalac ako je pošiljalac tako ođredio u tovarn om listu. Slična prava ima imalac prenosivog tovarnog lista.

Obaveza je prevozioca da po obavljenom prevozu preda prevezenu robu primaocu. Prevozilac je dužan da izvesti primaoca bez odlaganja čim je pošiljku pripremio za izdavanje. Obaveštavanje se ne vrši ako je pošiljalac u tovamom listu naznačio da pošiljka ostaje na stanici. Ako je u tovarnom listu određeno da primalac treba da plati određene iznose (kao što su prevoznina ili pouzeće), prevozilac će mu predati prevezenu stvar tek kad plati te iznose. Kod kolskih pošiljaka istovar robe iz vagona vrši prim alac, a kod denčanih pošiljaka prevozilac. Primalac je dužan da prevezenu robu odnese iz uputne stance u određenom roku. U slučaju prekoračenja roka za odnošenje, prevozilac ima pravo na posebnu naknadu određenu tarifom . Pravni položaj primaoca pošiljke. Primalac pošiljke često nije ugovorna strana iz ugovora o prevozu. Ali, i u takvim slučajevim a on ima određena prava prema prevoziocu, a i određene obaveze. A ko je prilikom predaje pošiljke na prevoz izdat prenosivi tovarni list, prim alac ostvaruje prava prema prevoziocu na osnovu tovarnog lista kao hartije od vrednosti. Tovarnim listom može biti određeno da će prevozilac pošiljku predati zakonitom imaocu tovarnog lista samo ako on plati prevozninu, pouzeće ili naknadu za određene troškove. Kad je u pitanju neprenosivi tovarni list, primalac pošiljke ima u odnosu prema prevoziocu položaj kom itenta. Ukoliko primalac pošiljke ne plati prevozninu, to će morati da učini pošiljalac. Primalac koji je preuzeo pošiljku i tovam i list, preuzeo je obavezu na plaćanje prevoznine. Došlo je do prenošenja ugovora o prevozu sa pošiljaoca na primaoca pošiljke. Pošiljalac više u vezi sa ugovorom nem a nikakva prava ni obaveze. Odgovornost prevozioca. Prevozilac odgovara za gubitak ili oštećenje stvari za vreme prevoza, osim u slučajevima koji su određeni zakonom. Prevozilac neće odgovarati ako dokaže da je šteta nastala zbog radnji ili propusta korisnika prevoza, svojstava stvari ili iz stranih uzroka koji se nisu mogli predvideti, otkloniti ili izbeći. Zakonom su ustanovljeni i posebni slučajevi u kojim a se prevozilac oslobađa odgovornosti. To su slučajevi u kojim a se može pretpostaviti da je šteta n astupila iz uzroka koji nisu u vezi sa delatnošću prevozioca. Na primer, zbog nepakovanja ili nedovoljnog pakovanja stvari koja je usled toga po svojoj prirodi izložena gubitku ili oštećenju. Ako prevozilac dokaže da je prem a okolnostima slučaja šteta m ogla nastati zbog neke takve posebne okolnosti, neće odgovarati za štetu. Korisnik prevoza m ože dokazivati da šteta nije nastala zbog takvih posebnih okolnosti, nego usled greške prevozioca, odnosno njegovih radnika.

Ukoliko je prevozilac dužan da plati naknadu štete zbog potpunog ili delimičnog gubitka pošiljke, visina naknade se odm erava prem a tržišnoj vrednosti pošiljke u vrem e predaje pošiljke na prevoz. Pored odštete za

162


izgubljenu odnosno oštećenu stvar, prevozilac duguje i naknadu za plaćenu prevozninu, carinske dažbine i druge troškove u vezi sa prevozom stvari. Kad je u pitanju stvar koja zbog svoje prirode redovno gubi u masi pri prevozu, prevozilac odgovara samo za onaj deo gubitka koji prelazi određene granice. Prevozilac odgovara i za štetu zbog prekoračenja roka isporuke, osim ako dokaže da je šteta nastala zbog radnji ili propusta korisnika prevoza, svojstava pošiljke ili stranih uzroka koji se nisu mogli predvideti, izbeći ili otkloniti. Prevozilac se ne može pozivati na to da nije kriv za kvar prevoznog sredstva, usled Čega je došlo do zakašnjenja. Pravo na naknadu štete ima korisnik prevoza samo ako prevozilac nije isplatio traženu odštetu u roku od 30 dana od dana reklamacije. Zahtev za naknadu štete zbog prekoračenja roka isporuke mora biti istaknut pre isteka roka od 30 dana od dana izdavanja pošiljke, a u slučaju potpunog ili delim ičnog gubitka pošiljke u roku od 60 dana od kad je korisnik prevoza saznao za štetu. Iznos naknade koju je prevozilac dužan da plati za gubitak ili oštećenje pošiljke, ili za prekoračenje roka isporuke, ukoliko je odgovoran za štetu, ne m ože biti veći od iznosa utvrđenog zakonom. Prevozilac se može koristiti ograničenjem odgovornosti samo ako dokaže da štetu nije prouzrokovao nam erno ili krajnjom nepažnjom. Prevozilac može biti dužan da plati naknadu štete i preko zakonom utvrđenih iznosa ako je prilikom predaje pošiljke na prevoz u tovarnom listu utvrđen iznos za tzv. posebno obezbeđenje urednog izdavanje pošiljke. Prava prevozioca. Prevozilac ima pravo na prevozninu, s tim što to pravo stiče kad obavi prevoz. Ako je pošiljka u toku prevoza propala, pa čak i usled više sile, prevozilac nema pravo na prevozninu. Osim prava na prevozninu prevozilac ima pravo i na određene posebne naknade, kao što je naknada za utvrđivanje mase kolske pošiljke ukoliko je merenje izvršeno na zahtev pošiljaoca. Ili pravo na naknadu zbog prekoračenja roka za utovar ili istovar pošiljke. Prevozilac ima pravo i na naknadu štete koju mu j e pričinio pošiljalac ili primalac stvari. Na primer, naknadu za štetu koju je prevozilac pretrpeo na prevoznom sredstvu zbog svojstava pošiljke koja m u nisu bila poznata. Prevozilac im a pravo da proda stvar koju nije mogao predati primaocu ili za koju mu nije plaćena prevoznina. U G O V O R O PREVOZU TERETA POMORSKIM PUTEM Pojam . Ugovorom o prevozu tereta morem obavezuje se brodar da m orem preveze određeni teret od luke ukrcaja do luke iskrcaja, a naručilac prevoza se obavezuje da brodaru plati prevozninu. Ugovorne strane iz tog

V. Todorović & R. M. Slijepčević PRTVREDNOPRAVO

163

ugovora su brodar i naručilac prevoza. Brodar je lice koje je kao držalac broda nosilac plovidbenog poduhvata. On je organizator i izvođač plovidbenog poduhvata, koji se u plovidbeni poduhvat upustio u svoje ime, bez obzira na to da li to čini za svoj ili za tuđi račun. Brodar ne mora biti, a često i nije, vlasnik broda. Određivanje ko je u konkretnom slučaju brodar od velikog je značaja za odnose iz ugovora o prevozu tereta brodom. Jer, ako su brodar i vlasnik broda dva lica,. za povredu ugovora o prevozu odgovaraće brodar a ne brodovlasnik. Druga ugovorna strana iz ugovora o prevozu tereta morem je naručilac prevoza. To može biti bilo koje pravno ili fizičko lice. Naručilac prevoza ne mora biti lice koje predaje stvari na prevoz. Zato se za označavanje lica koje predaje brodaru teret radi prevoza koristi termin „krcatelj", bez obzira na to da li je to lice naručilac prevoza. Od krcatelja treba razlikovati lučkog slagača (stivadora). To je lice koje po nalogu krcatelja ili brodara tovari teret na brod. Teret koji se predaje na prevoz može biti bilo koja pokretna stvar. Ali, brodar ne sme primiti na prevoz stvar čiji je prevoz zabranjen. Umesto ugovorene stvari, krcatelj može predati na prevoz drugu stvar. Zamena tereta nije dozvoljena samo ako bi se time menjali uslovi prevoza na štetu brodara, ili ako bi zbog toga došlo do zadržavanjabroda, ili ako bi bila ugrožena bezbednost broda i drugog tereta.

Vrste ugovora. Pravno posmatrano, brod se može na razne načine koristiti za prevoz tereta. Vlasnik broda može koristiti brod za prevoz sopstvenog tereta. Ili, vlasnik broda može brod dati u zakup. Vlasnik broda može brod dati na korišćenje drugom licu za određeno vreme ili za određeno putovanje. U tom pogledu pravi se razlika na vozarske i na brodarske ugovore. Vozarskim ugovorim a nazivaju se ugovori o obavezi brodara da izvrši prevoz određenih stvari brodom. Uglavnom se takvi ugovori zaključuju kad je u pitanju prevoz brodovima linijske plovidbe. U vozarskom. ugovoru ne mora biti određeno ime broda kojim će brodar izvršiti prevoz. A kad je brod određen ugovorom, brodar može i bez pristanka naručioca izvršiti prevoz odgovarajućim drugim brodom. Brodarskim ugovorom brodar stavlja na raspolaganje naručiocu ođređeni brod ili deo brodskog prostora radi prevoza određene vrste tereta. Za označavanje takve vrste ugovora u međunarodnoj praksi koristi se naziv ,,čarter“ (eng. charter ili charter party). Takav će ugovor naručilac zaključiti kad želi da brodaru poveri na prevoz veću količinu tereta. Brodovi kojima se obavlja takav prevoz plove prema potrebama naručioca prevoza, bez unapred utvrđenog reda plovidbe. Takvi brodovi nazivaju se brodovi slobodne plovidbe (tramperi). Postoje dve vrste brodarskih ugovora. To su brodarski ugovori na vreme i brodarski ugovori za jed n o ili za više određenih putovanja. Naručilac iz brodarskog ugovora m ože sa trećim licem zaključiti ugovor o prevozu njegovih stvari. To je podbrodarski ugovor.

164

PRJRUĆNIK ZA POLAGANJE PRAVOSUDNOG ISPITA

Obaveze brodara. Brodar je dužan da u ugovorenoj luci ugovorenog dana postavi brod radi ukrcavanja tereta. Kad je brod spreman za ukrcavanje, zapovednik broda je dužan da o tome pismeno obavesti krcatelja. To pismeno obaveštenje naziva se „pismo spremnosti“. Pismo spremnosti se ne predaje ako brod plovi u linijskoj plovidbi, jer se o vremenu kada će brod biti spreman za ukrcavanje tereta naručilac može obavestiti iz reda plovidbe. Brodar je dužan da postavi za ukrcavanje onaj brod koji je određen ugovorom o prevozu. Ako brod nije izričito određen, brodar je dužan da prevoz izvrši takvim brodom koji ima ugovorena svojstva, a ako ta svojstva nisu ugovorena, brodar je dužan da prevoz izvrši takvim brodom koji ima uobičajena svojstva za izvršenje pomorskog prevoza. Brod mora biti sposoban za plovidbu. Brodar je dužan da brod primereno opremi, popuni posadom, snabde potrebnim zalihama i u svemu pripremi tako da se teret može ukrcati, složiti, čuvati, prevesti i iskrcati u stanju u kome je bio primljen na prevoz. Brodar preuzima teret „ispod čekrka". To znači da je krcatelj dužan da dopremi teret uz bok broda na dohvat dizalice. Brodar će ukrcati teret na brod. Međutim, unošenjem odgovarajuće klauzule u ugovor o prevozu, brodar i naručilac prevoza mogu ugovoriti da će krcatelj utovariti teret na brod. Jedna od takvih klauzula je FIO (eng. free in and out - franko u brod i iz broda). Teret se po pravilu sm ešta u trup broda. Prevoz tereta na palubi broda dozvoljen je samo ako je tako ugovoreno. Iskrcavanje tereta pada na teret brodara, u tom smislu što je obavezan da preda teret prim aocu uz bok broda.

Posle izvršenog prijema tereta, brodar je dužan da krcatelju izda teretnicu (konosman), ako to krcatelj zahteva. Kao privremenu potvrdu o predaji tereta na prevoz, zapovednik broda ili brodski oficir koji je za to zadužen izdaće krcatelju tzv. časničku potvrdu. Umesto teretnice, u novije vreme se u praksi često koristi pomorski tovarni list, koji nije prenosiv i nema svojstvo hartije od vrednosti. Brodar je obavezan da prevoz tereta izvrši ugovorenim putem. Ako put između luke ukrcaja i luke iskrcaja nije određen ugovorom, brodar je obavezan da prevoz izvrši uobičajenim putem. U brodarskim ugovorima na vrem e za ceo brod putovanje može biti određeno okvirno ili na negativan način, u tom smislu što se određuju područja u koja naručilac ne sme poslati brod. Brodar je dužan da prevoz izvrši u ugovorenom roku. Ako rok nije ugovoren, brodar je dužan da prevoz izvrši u primerenom roku. Za vreme prevoza dužan je da čuva teret i da preduzima mere potrebne za izbegavanje štete na teretu. Obaveza je brodara da postupa po nalozima naručioca prevoza. Ta obaveza je naročito izražena kod brodarskih ugovora na vreme. Po obavljenom prevozu, brodar predaje teret primaocu. Obaveze korisnika prevoza. Naručilac prevoza, odnosno krcatelj kad su pitanju dva lica, ima određeno vreme za ukrcavanje tereta na brod. To vreme naziva se ,,stojnice“. S druge strane postoje i stojnice za

y. Todorović & R. M. Slijepčević PRTVREDNO PRAVO

165

istovar i preuzim anje tereta. Stajanje broda u luci za vrem e stojnica uračunato je u vozarinu. Dužina stojnica određuje se prema običajima (uzansama) luke. Stojnice obuhvataju samo radne dane. Odgovornost trećeg lica, kao što je zakašnjenje železnice sa dopremanjem tereta do obale, nema za posledicu produženje stojnica. P osebnu vrstu stojnica predstavljaju tzv. reverzibilne stojnice. To je ukupno vrem e za ukrcavanje i iskrcavanje tereta. U slučaju kad su ugovorene takve stojnice, korisnik prevoza im a pravo da ušteđeno vrem e prilikom ukrcavanja tereta iskoristi za duže iskrcavanje, odnosno da prekoračeno vreme prilikom ukrcavanja naknadi bržim iskrcavanjem . A ko ukrcavanje odnosno iskrcavanje tereta nije izvršeno u roku stojnica, počinju da teku prekostojnice. Za zadržavanje broda za vrem e prekostojnica brodar ima pravo na posebnu naknadu, je r to vreme ugovorne strane nisu imale u vidu prilikom određivanja vozarine. Prekostojnice se računaju prema tekućim danima bez prekida, uključivo i neradne dane, osim za vreme kada se nije moglo raditi zbog smetnji na strani broda. Ako do isteka prekostojnica teret ne bude ukrcan odnosno iskrcan, zapovednik broda može da iskrca teret koji se nalazi na brodu i da ga da na čuvanje javnom skladištu. Pravila o stojn icam a i prekostojnicama ne važe ako je u pitanju prevoz brodovim a linijske ploviđbe. Prilikom prevoza brodovima linijske plovidbe, krcatelj je dužan da predaje teret onom brzinom kojom ga brod može preuzimati. Brod linijske plovidbe nije dužan da čeka na ukrcavanje duže od vremena koje je određeno za odlazak broda.

Pošiljalac je dužan da plati brodaru vozarinu. Visina vozarine određuje se ugovorom o prevozu, a ako visina vozarine nije ugovorena, određuje se prema prosečnom vozarinskom stavu za vrstu tereta u pitanju u vrem e ukrcavanja tereta. Vozarina se plaća samo za teret koji je prevezen i u luci odredišta stavljen primaocu na raspolaganje. U form ularim a teretnica uobičajene su klauzule prem a kojim a se vozarina, ako je plativa unapred, bez obzira na to da li je zaista plaćena, sm atra zarađenom čim je teret ukrcan. Naručilac je dužan da plati brodaru vozarinu za celu ugovorenu količinu tereta čak i kad je u brod ukrcano manje tereta, ili teret uopšte nije bilo ukrcan. T o je tzv. mrtva vozarina ili vozarina puno za prazno. U odnosima iz brodarskog ugovora na vrem e za ceo brod n aru čilac je dužan da, pored plaćanja vozarine, snabdeva brod o svom trošku pogonskim gorivom i mazivom, vodom potrebnom za pogonske strojeve broda i druge strojne uređaje broda, kao i da plaća lučke i plovidbene takse. Korisnik prevoza snosi i troškove za spasavanje tereta, ako je za vrem e izvršavanja plovidbenog poduhvata zapovednik broda na kojem se nalazio teret morao da preduzme mere spasavanja.

Naručilac prevoza je odgovoran brodaru za štetu pričinjenu licima, brodu, drugom teretu, okolini, kao i za sve druge štete i troškove koji su prouzrokovani manjkavim stanjem ambalaže ili svojstvima i stanjem tereta, ako brodaru takva svojstva i stanje tereta nisu bili niti su mogli biti poznati. Odgovornost brodara za štetu na teretu. Brodar odgovara za gubitak, manjak ili oštećenje tereta u periodu od preusim anja do predaje tereta primaocu. Odgovornost može da bude dvojaka. Prvo, brodar odgovara korisniku prevoza ako teret nije čuvao na odgovarajući način. To je ugovorna odgovornost brodara. Drugo, postoji odgovornost brodara prema primaocu tereta po osnovu teretnice. To je odgovornost po osnovu pravila o hartijama od vrednosti.

166


Ugovorna odgovornost brodara zasniva se na krivici. Brodar će odgovarati za štetu ako se nije starao o teretu sa dužnom pažnjom (pažnjom urednog brodara). Krivica brodara za štetu se pretpostavlja. Ako je šteta prouzrokovana usled radnji ili propuštanja zapovednika broda ili posade, pravi se razlika na nautičke i trgovačke greške. Brodar ne odgovara ako su u pitanju nautičke greške (greške u plovidbi i rukovanju brodom), nego samo za trgovačke greške (kao što je nepažljivo čuvanje tereta). Za štetu na teretu zbog požara brodar odgovara samo ako se dokaže da je požar prouzrokovan njegovom ličnom radnjom ili propuštanjem. Brodar neće odgovarati za štetu zbog gubitka ili oštećenja tereta ako dokaže da je uzrok štete neka od zakonom predviđenih posebnih okolnosti. Tako, brodar neće odgovarati za štetu ako dokaže da je nastala zbog skrivene m ane broda ili nesposobnosti broda za plovidbu koja se pokazala za vrem e putovanja. Neće odgovarati ako dokaže da je uzrok štete viša sila, pom orska nezgoda, ratni događaj, zločin na moru, nemiri, sanitarna ograničenja. Odgovornost brodara je isključena ako dokaže da je šteta nastala usled radnji ili propuštanja korisnika prevoza, ili usled spasavanja ili pokušaja spasavanja ljudi i imovine na moru. Brodar po kriterijumu pretpostavljene krivice odgovara za štetu zbog zakašnjenja u prevozu tereta. On neće odgovarati ako zakašnjenje potiče iz uzroka koji se nisu mogli sprečiti niti otkloniti pažnjom urednog brodara, ili zbog spasavanja drugog broda. Brodar ne odgovara za zakašnjenje u predaji tereta ako je ono prouzrokovano radnjama zapovednika ili članova posade broda u plovidbi i rukovanju brodom. Prim alac treba da pregleda teret prilikom preuzimanja od brodara. Ako se tom prilikom ustanovi oštećenje ili delim ični gubitak tereta, prim alac mora staviti pismeni prigovor brodaru. Takav prigovor se naziva protest. Ako prim alac ne stavi protest, pretpostavlja se da mu je teret predat u onakvom stanju kakvo proizlazi iz teretnice. Ukoliko oštećenje ili m anjak tereta nisu vidljivi, prim alac mora staviti prigovor u roku od tri dana od preuzim anja tereta. V isina n aknade štete u slučaju gubitka tereta odmerava se prema prometnoj vrednosti drugih stvari iste količine i svojstava u luci odredišta na dan kada je brod stigao u tu luku, ili lcada je trebalo da stigne. Visina naknade štete u slučaju oštećenja tereta određuje se prem a razlici izm eđu prom etne vrednosti talcvih stvari u neoštećenom stanju i vredn osti oštećenih stvari. U slučaju zakašnjenja, visina naknade štete odmerava se prem a razlici izm edu vrednosti tereta na dan predaje prim aocu i vrednosti tereta na dan kada je predaju trebalo izvršiti.

Ograničenje odgovornosti brodara. Postoji ograničenje odgovornosti brodara po jedinici tereta i ograničenje odgovornosti brodara prem a veličini broda. Postoji propisom određen iznos na koji je po jedinici tereta ograničena odgovornost brodara za gubitak, manjak ili oštećenje tereta, kao i za zakašnjenje u prevozu. Pod jed in icom tereta podrazumeva se koleto ili komad a kod tereta u rasutom stanju kubni m etar ili druga jedinica mere prema kojoj je odmerena vozarina. Osim toga postoji i zakonom propisani iznos ukupnog ograničenja odgovomosti brodara u zavisnosti od veli-

V. Todorović & R. M. SlijepČević PRIVREDNO PRAVO

čine (tonaže) broda. To je granica koja predstavlja maksimum iznad kojeg brodar ne odgovara za štetu, bez obzira na to kolika je ukupna šteta koju bi trebalo naknaditi korisnicima prevoza ili trećim licima, bez obzira na to da li je oštećeno jedno ili više lica, i bez obzira na to da li je u pitanju ugovorna ili deliktna odgovornost za štetu. U zavisnosti od okolnosti slučaja i od toga šta je za njega povoljnije, brodar će izabrati da li želi da se koristi ograničenjem odgovornosti za štetu po jedinici tereta ili prema veličini br'oda. Brodar koji želi da se koristi ograničenjem odgovornosti prem a veličini broda mora osnovati fond ograničene odgovornosti. Fond se nalazi kod suda. U fond brodar uplaćuje iznos na koji je ograničena njegova odgovom ost. Priznata potraživanja će iz fonda biti izm irena u onom procentu koji odgovara odnosu u kojem stoje sredstva fonda i ukupni iznos priznatih potraživanja.

Z a je d n ič k a h a v a r ija . To je posebna vrsta štete koja može nastupiti u vezi sa pomorskim poduhvatom. Zajedničke havarije (ili generalne havarije) su one štete na brodu ili teretu, kao i troškovi u vezi sa brodom ili teretom, koje ne snosi ono lice koje ih je prouzrokovalo ili ono lice koje je njima pogođeno, nego ih zajednički snose svi učesnici u pomorskom poduhvatu. Štete koje su nastupile prilikom izvođenja pomorskog poduhvata a koje ne ispunjavaju uslove da bi postojala zajednička havarija, nazivaju se zasebne havarije ili partikularne havarije. Zajednička havarija je svaka namema i razložna šteta, ili svaki nameran i razložan troŠak, učinjeni od strane zapovednika broda ili lica koje ga zamenjuje, koja je prouzrokovana u cilju spasavanja imovinskih vrednosti učesnika u istom pomorskom poduhvatu od opasnosti koja im zajednički preti. Odredbe o zajedničkim havarijama nalaze se u Zakonu o pomorskoj plovidbi („Službeni glasnik RS“ , br. 87/2011) i u Jork-Antverpenskim pravilima, koja se primenjuju ako je tako ugovoreno. To su pravila nastala iz običaja. Zajedničke havarije se u praksi najčešće javljaju kao žrtvovanje dela tereta ili đela broda, ili kao štete radi gašenja požara na brodu, ili kao troškovi za odsukanje broda, kao troškovi spasavanja ili kao štete zbog nenormalne upotrebe brodskih mašina za vrem e opasnosti. Radi raspodele zajedničke havarije na učesnike u poduhvatu formiraju se dve mase: dužnička i poverilačka. Dužničku masu sačinjava činom zajedničke havarije spasena imovina, vrednost žrtvovane imovine i umanjena vrednost oštećene imovine. Poverilačku masu sačinjava činom zajedničke havarije žrtvovana imovina i um anjena vrednost oštećene imovine, kao i troškovi koji se smatraju zajedničkom havarijom, uključujući i troškove za likvidaciju (obračun) zajedničke havarije. Upoređivanjem te dve mase dobija se procenat za izračunavanje doprinosa dužničke mase u zajedničku havariju. Osnovno načelo prilikom izračunavanja doprinosa treba da bude da svaki učesnik u plovidbenom poduhvatu dobije kroz obavezu na plaćanje doprinosa takav položaj da postane bez značaja čija je stvar žrtvovana ili na čiji teret bi trebalo da padnu troškovi. Zato će srazmeran deo štete koja čini zajedničku havariju pasti ne samo na onog učesnika čija je stvar spasena, nego i na onog čija je stvar žrtvovana. Određivanje koje će štete biti priznate kao zajednička havarija i obračunavanje doprinosa za zajedničku havariju vrši se u postupku likvidacije zajedničke havarije. Taj posao obavljaju posebno stručna lica, a deobnu osnovu utvrđuje sud.

i6 8


UGOVOR O PREVOZU STVARI UNUTRAŠNJIM VODENIM PUTEVIM A N a odnose između učesnika u tom poslu primenjuju se odredbe Zakona o pomorskoj plovidbi iz 2011. g. Između njih se zaključuje ugovor čije je pravno dejstvo vrlo slično dejstvu ugovora o pomorskom prevozu stvari, ali uz određene posebnosti. Prevozom unutrašnjim vodenim putevima označava se prevoz rekama, jezerim a i kanalima. Brodar je dužan da održava sposobnost broda za plovidbu za čitavo vrem e putovanja. Ukrcavanje tereta na brod vrši krcatelj. Samo kod prevoza brodovima linijske plovidbe, brodar preuzima teret ispod čekrka. Krcatelj može zahtevati od brodara da izda tovarni list, koji nema svojstvo hartije od vrednosti, ili da izda teretnicu. Pravila o zajedničkoj havariji primenjuju se u unutrašnjoj plovidbi samo ako je tako izričito ugovoreno. U prevozu stvari unutrašnjim vodenim putevima brodar odgovara za štetu zbog oštećenja, manjka ili gubitka tereta, kao i za štetu zbog zakašnjenja u obavljanju prevoza, po kriterijumu pretpostavljene krivice. Brodar odgovara i za radnje, odnosno propuštanja zapovednika broda i članova posade. Za razliku od pomorske plovidbe ne vrši se u tom pogledu razlika na nautičke i trgovačke greške zapovednika i posade. Za štetu na teretu zbog požara, brodar unutrašnje plovidbe odgovara i u slučaju kad je požar prouzrokovan krivicom zapovednika ili posade. Za štetu na teretu zbog nesposobnosti broda za plovidbu brodar unutrašnje plovidbe odgovara za čitavo vreme putovanja (dakle strože nego pomorski brodar). Brodar neće odgovarati za štetu ako učini verovatnim da je šteta na teretu nastala zbog smeštaja tereta na palubu broda, ukoliko je takav način prevoza ugovoren i naveden u prevoznoj ispravi, ili usled pomanjkanja ili slabog stanja ambalaže, ukrcavanja od strane krcatelja ili iskrcavanja od strane primaoca, prevoza u plombiranom skladištu broda ukoliko je skladište plombirao krcatelj i plombe su neoštećene u vrem e predaje tereta primaocu, ili kad je u pitanju prevoz robe koja je po svojim svojstvima naročito podložna oštećenju, manjku ili gubitku. Brodar unutrašnje plovidbe će biti oslobođen odgovornosti za štetu na teretu ako učini verovatnim da je šteta nastupila usled neke od navedenih okolnosti. U odnosima pomorskog prevoza stvari odgovornost brodara je stroža, je r je potrebno da brodar dokaže da je šteta nastupila usled posebnih okolnosti koje isključuju njegovu odgovornost. Odgovornost brodara za štetu ograničena je po jedinici tereta. Osim toga, postoji i ograničenje odgovornosti brodara s obzirom na veličinu broda i prema snazi mašinskih uređaja na brodu. Brodar se ne može koristiti ograničenjem ođgovornosti ne samo kad je štetu lično prouzrokovao nam em o ili krajnjom nepažnjom (kao u pomorskoj plovidbi), nego i kad


169

je šteta nastupila namernom radnjom, propustom ili krajnjom nepažnjom lica koja rade za brodara. UGOVOR O PREVOZU STVARI DRUM OM Pravni izvori. Izvor našeg prava u pogledu odnosa iz ovog ugovora je Zakon 0 ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju Službeni listSR J", br. 26/95 1 31/ 1-0 - Taj je zakon u velikoj meri preuzeo odredbe međunarodne Konvencije o ugovoru za međunarodni prevoz robe drum om (CMR) - „Službeni list FN RJ“ - dodatak, broj n /5 8 . Spada u kategoriju neformalnih ugovora, ali ako tako zahtevaju prevozilac ili pošiljalac, prilikom predaje stvari na prevoz izdaje se tovarni list. Prevozilac sam odlučuje da li će zaključiti ugovor o prevozu. U drumskom prevozu ne postoji dužnost prevozioca da primi na prevoz svaku stvar, kao što je pravilo u železničkom prevozu. Obaveze prevozioca. Prevozilac je dužan da postavi vozilo za utovar na mesto koje je odredio pošiljalac, ako se to može učiniti bez opasnosti za vozilo i ako se na tom mestu stvar može utovariti bez oštećenja vozila. On je dužan da postavi za utovar ugovoreno vozilo ili vozilo koje im a svojstva potrebna za prevoz stvari u pitanju, i da obavesti pošiljaoca ili lice koje ovaj odredi o postavljanju vozila na mesto utovara. Ako prevozilac kasni sa postavljanjem vozila ili sa započinjanjem prevoza, i to toliko dugo da pošiljalac više nema interesa za ugovoreni prevoz, pošiljalac m ože odustati od ugovora i zahtevati naknadu štete. Prevozilac ne sme prim iti na prevoz stvar čiji je prevoz zabranjen. Prevozilac je dužan da prevoz stvari izvrši ugovorenim putem i u ugovorenom roku. Ako prevozni put ili rok za izvršenje prevoza nije ugovoren, važe odgovarajući običaji. Ukoliko prevoz stvari nije moguće izvršiti u skladu sa ugovorom, prevozilac mora da zahteva uputstvo od korisnika prevoza. Korisnik prevoza ima pravo da izdaje prevoziocu naloge u pogledu prevoza stvari na koju se odnosi ugovor, na isti način kao i korisnik iz ugovora o železničkom prevozu stvari. Prevozilac ne sme odbiti izm enu ugovora ako su ispunjeni sledeći uslovi: ako je izvršenje zahteva m oguće u vreme kada je zahtev stigao licu koje treba da ga izvrši, ako izvršenjem zahteva ne nastaje šteta za drugog korisnika prevoza, ako prevoziocu bude naknađena šteta i svi troškovi zbog izvršenja zahteva. Kad je tako ugovoreno, prevozilac je dužan da kod organizacije za osiguranje osigura stvar koju prevozi. Prevozilac je obavezan da po obavljenom prevozu preda stvar primaocu. Primalac ima pravo da zahteva od prevozioca da mu preda prevezenu stvar samo ako su podmirena potraživanja prevozioca iz ugovora o prevozu. Ako primalac odbije prijem stvari ili ga prevozilac ne može pronaći, prevozilac je dužan da bez odlaganja zatraži uputstvo od pošiljaoca. Ukoliko ne dobije uputstvo od pošiljaoca, prevozilac može na rizik i na trošak lica koje je

170


ovlašćeno da raspolaže pošiljkom istovariti stvar koju je prevezao i predati je na čuvanje, ili je može sam čuvati, ili je može prodati. Odgovornost prevozioca. Prevozilac odgovara za gubitak ili oštećenje pošiljke u toku prevoza. Razlozi za nastupanje odgovornosti su vrlo slični razlozima za nastupanje odgovornosti železnice. Prevozilac se može osloboditi odgovornosti za gubitak ili oštećenje pošiljke ako dokaže da je šteta nastala zbog radnje ili propusta korisnika prevoza, svojstava stvari ili stranih uzroka koji se nisu mogli predvideti, izbeći ili otkloniti. Postoje i posebni razlozi zbog kojih prevozilac neće odgovarati za štetu, na primer ako je šteta nastala zbog upotrebe otvorenog ili nepokrivenog vozila, a upotreba takvog vozila je bila izričito ugovorena i naznačena u tovarnom listu. Ili, za štetu na živim životinjama prevozilac odgovara po kriterijumu pretpostavljene krivice. Prevozilac nije odgovoran za štetu zbog gubitka ili oštećenja žive životinje predate na prevoz ako dokaže da je preduzeo sve mere koje je prem a okolnostima ili prema ugovoru o prevozu bio dužan da preduzm e, kao i da je postupio po posebnim uputstvima pošiljaoca - ako su mu data. Prevozilac odgovara i za štetu nastalu zbog zakašnjenja u prevozu i predaji stvari primaocu, osim ako dokaže da je šteta nastala zbog radnji ili propusta korisnika prevoza, svojstava stvari ili stranih uzroka koji se nisu mogli predvideti, izbeći ili otkloniti. Prim alac je dužan da pregleda stvar prilikom preuzimanja. Zahtev za naknadu štete zbog delimičnog ili potpunog gubitka ili oštećenja stvari dužan je da podnese u roku od 60 dana od dana saznanja za štetu. Primalac koji nije poštovao taj rok izgubio je pravo na naknadu štete. Prevozilac odgovara za štetu zbog zakašnjenja u prevozu samo ako je zahtev za naknadu štete podnet u roku od 30 dana od dana kada je primaocu stvar stavljena na raspolaganje. Prevozilac se ne može pozivati na to da je reklamacija učinjena sa zakašnjenjem ako se šteta može pripisati nameri ili krajnjoj nepažnji prevozioca. Iznos naknade štete za gubitak ili oštećenje stvari u prevozu određuje se prem a tržišnoj ceni koju je stvar imala u vreme i u mestu otpreme. Taj iznos ne m ože biti veći od zakonom određenog iznosa po kiiogramu bruto m ase izgubljene ili oštećene stvari.. Prevozilac se može pozvati na zakonske odredbe o ograničenju odgovornosti samo ako dokaže da šteta nije prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom, odnosno namerom ili krajnjom nepažnjom lica koja su po njegovom nalogu radila na izvršenju prevoza. U slučaju zakašnjenja sa predajom stvari, prevozilac je dužan da plati 1/10 prevoznine za svaki dan zakašnjenja, a najviše do 1/3 ukupne prevoznine. U ugovoru o prevozu može biti označena vrednost stvari u većem iznosu od iznosa na koji je ograničena odgovornost prevozioca. U talcvom slučaju prevozilac odgovara za štetu nastalu zbog gubitka ili oštećenja stvari do označenog iznosa.


171

Dužnosti pošiljaoca. Pošiljalac je dužan da teret utovari u vozilo a primalac da ga istovari, ako drukčije nije ugovoreno. Utovar tereta u vozilo mora se započeti i izvršiti u primerenom roku, ako ugovorom o prevozu rok nije određen. Rok za utovar se produžava za vreme za koje se utovar nije mogao vršiti iz razloga za koje nisu odgovorni ni pošiljalac ni prevozilac. Ako teret nije utovaren u vozilo u ugovorenom roku iz razloga za koje je odgovoran pošiljalac, prevozilac mora zadržati vozilo na mestu utovara još najviše za vrem e koje odgovara polovini ugovorenog ili uobičajenog vremena za utovar. Visina prevoznine određuje se ugovorom ili prema običajima. Prevoznina se plaća samo za stvar koja je prevezena i u mestu opredeljenja stavljena na raspolaganje primaocu ili drugom ovlašćenom licu. Prevozninu plaća pošiljalac, ali ugovorom o prevozu može biti određeno da će prevozninu platiti primalac stvari. Ako u takvom slučaju primalac ne plati prevozninu, prevozilac nije dužan da mu preda prevezenu stvar. Prevozilac ima pravo i na naknadu troškova koje je imao u vezi sa prevozom, ako nisu uključeni u prevozninu. Pošiljalac odgovara za štetu koja je prouzrokovana licima, vozilu i drugim stvarima zbog svojstava stvari koja je predata na prevoz, ako prevoziocu ta svojstva nisu bila poznata niti su mu morala biti poznata. U GOVOR O PREVOZU ROBE VAZDUŠNIM PUTEM Pravni izvori. Izvor našeg prava u pogledu odnosa iz ove vrste ugovora je Zakon o obligacionim i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju iz 2011. godine. Za međunarodne prevoze važi tzv. Varšavska konvencija sa kasnijim protokolima. Zaključenje ugovora. Ugovor se može odnositi na jedan ili više prevoza, ili na određeno vreme bez obzira na broj prevoza, za ceo kapacitet ili za deo kapaciteta vazduhoplova. Ugovor o prevozu stvari celim vazduhoplovom na određeno vreme ili za više prevoza mora biti zaključen u pismenoj formi. Kad se ugovor o prevozu neformalno zaključuje, prevozilac ima pravo da traži od pošiljaoca da sačini i da mu preda vazduhoplovni tovarni list, a pošiljalac ima pravo da traži od prevozioca da primi i overi tovarni list. Pošiljalac i prevozilac se mogu sporazumeti da će treći primerak tovarnog lista (primerak za pošiljaoca) važiti kao hartija od vrednosti po naredbi ili na donosioca. Prenosom takvog tovarnog lista može se vršiti prenos svojine na stvari koja je označena u tovarnom listu. Dužnosti prevozioca. Prevozilac je dužan da prevoz stvari izvrši putem koji je ugovoren. Ako prevozni put nije ugovoren, prevozilac je dužan da prevoz izvrši vazduhoplovnim putem koji je uobičajen. On je dužan da prevoz izvrši u ugovorenom roku. Ako rok za obavljanje prevoza nije ugovoren, prevozilac je dužan da prevoz obavi za vreme koje je uobičajeno,

172


s obzirom na dužinu puta, vrstu vazduhoplova i drage okolnosti slučaja. Prevozilac je dužan da čuva stvar koju je primio na prevoz. Do predaje stvari primaocu pošiljalac odnosno imalac tovarnog lista (ako je u pitanju prenosivi tovarni list) može na razne načine raspolagati pošiljkom. Tako, on može dati nalog prevoziocu da pošiljku preveze u drugo mesto, a ne u ono koje je naznačeno u tovarnom listu. Pošiljalac je dužan da prevoziocu plati naknadu troškova u vezi sa izvršenjem takvih naloga. Prevozilac je dužan da preda primaocu prevezenu stvar u mestu opredeljenja. Ako nije drukčije ugovoreno, prevozilac je dužan da bez odlaganja obavesti primaoca o prispeću stvari u mesto opredeljenja. Prevozilac ima pravo da zahteva da mu lice kome predaje stvar izda potvrdu o količini i stanju primljene stvari. Imalac prenosivnog tovarnog lista dužan je da prilikom preuzimanja stvari vrati prevoziocu svoj primerak tovarnog lista. O d g o v o r n o s t p r e v o z io c a . Prevozilac odgovara za štetu nastalu zbog gubitka ili oštećenja stvari koju je primio na prevoz, kao i za štetu nastalu zbog zakašnjenja u prevozu, osim ako dokaže da su on i lice koje je po njegovom nalogu ili za njegov račun radilo na izvršenju prevoza preduzeli sve potrebne mere da se šteta izbegne, ili ako dokaže da nije bilo moguće preduzeti takve mere. Ako se ne može utvrditi uzrok štete, dakle ako ne može dokazati da nije kriv, prevozilac će ipak odgovarati. Zakonom nisu predviđeni nikakvi posebni razlozi sa isključenje odgovornosti vazduhoplovnog prevozioca. Ali, i bez takvih odredbi razume se da prevozilac neće odgovarati ako je šteta nastupila iz uzroka koji nisu u vezi sa njegovom delatnošću, kao što su ratni događaji. Primalac treba da stavi prigovor zbog oštećenja stvari odmah prilikom preuzimanja stvari Ako primalac stvari ne stavi pismeni prigovor odmah prilikom preuzimanja stvari, pretpostavlja se da mu je stvar predata u stanju u kakvom je primljena na prevoz. Ako se oštećenje nije moglo opaziti prilikom preuzimanja stvari, primalac mora da stavi prigovor prevoziocu odmah nakon što je otkrio oštećenje stvari, a najkasnije pre isteka 14 dana od dana preuzimanja stvari. Pretpostavlja se da je stvar izgubljena u prevozu ako je prevozilac nije predao primaocu u roku od sedam dana od dana kada je bio dužan da je preda. Kad je uzrok štete zakašnjenje sa predajom stvari, primalac mora staviti prigovor u roku od 21 dan od dana kada mu je stvar predata. Ovi rokovi su prekluzivni. Prevozilac odgovara za štetu u visini vrednosti izgubljene stvari ili njenog dela, ili za umanjenje vrednosti oštećene stvari. Vrednost stvari se određuje prema vrednosti stvari iste količine i svojstava u mestu i u vreme predaje stvari primaocu. Prevozilac je dužan da pošiljaocu naknadi plaćenu prevozninu i druge troškove koji su nastali u vezi sa prevozom stvari, i to u potpunosti u slučaju gubitka stvari a u srazmernom iznosu u slučaju oštećenja stvari.


173

Naknada štete koju je prevozilac dužan da plati zbog gubitka ili oštećenja stvari ograničena je na iznos određen zakonom, odnosno konvencijom u međunarodnom prevozu, po kilogramu bruto mase stvari. U ugovoru o prevozu može biti označena vrednost stvari u većem iznosu, i u takvom slučaju prevozilac odgovara do ugovorenog iznosa. Obaveze naručioca prevoza. Zaključenjem ugovora o prevozu stvari vazduhoplovom naručilac prevoza preuzima obavezu da će prevoziocu platiti određenu prevozninu. Primalac koji zahteva predaju stvari dužan je da podmiri potraživanje prevozioca za prevozninu koju nije platio pošiljalac ili naručilac prevoza, jer mu inače prevozilac neće predati stvar. Pošiljalac duguje naknadu za štetu koju je pretrpeo prevozilac ili za koju je prevozilac odgovoran trećim licima, ako je šteta nastala zbog zbog netačnih ili nepotpunih izjava ili podataka koji su upisani u tovarni list. UGOVOR O PREVOZU PUTNIKA Pravni izvori. Svi naši propisi o odnosima iz ugovora o prevozu sadrže poseban deo o odnosima iz ugovora o prevozu putnika. Postoje i opšte odredbe o ugovorima o prevozu lica (čl. 681-685 Zakona o obligacionim odnosima) koje se primenjuju u onim vrstama ugovora o prevozu lica koji nisu uređeni posebnim propisima (kao što je prevoz putnika taksi vozilima). Svaki prevozilac posluje u skladu sa svojim opštim uslovim a prevoza, u kojima se nalaze odredbe o pravima i obavezama putnika i prevozioca. Zaključenjem ugovora o prevozu putnika, takvi opšti uslovi postaju sastavni deo ugovora. Zato opšti uslovi o prevozu putnika m oraju biti objavljeni na uobičajeni način. Pojam. Ugovorom o prevozu putnika prevozilac se obavezuje da putnika preveze od jednog do drugog ugovorenog mesta, a korisnik prevoza se obavezuje da putniku plati odgovarajuću prevozninu. Sa prevoziocem može ugovor o prevozu putnika zaključiti i naručilac prevoza (kao što je turistička agencija). Putnikom se smatra lice koje se nalazi u prevoznom sredstvu na osnovu ugovora o prevozu, ili ulazi odnosno izlazi iz prevoznog sredstva, kao i lice koje prati vozilo ili žive životinje koji se prevoze na osnovu ugovora o prevozu stvari. Prevozilac može biti obavezan da preveze putnika besplatno, ali i u slučajevima besplatnog prevoza odgovornost prevozioca je ista kao kad se putnik prevozi uz naknadu. Za zaključenje ugovora o prevozu putnika nije neophodna pism ena form a. V ozna karta koju putnik redovno dobija od prevozioca ima pravnu prirodu legitim acionog papira, a ne ugovora o prevozu. Dužnosti prevozioca. U načelu, javni prevozilac je dužan da primi na prevoz svako zainteresovano lice, u okviru slobodnih kapaciteta prevoznog sredstva. Ali, prevozilac nije dužan da primi na prevoz lice za koje se

174


zbog njegovog ponašanja može opravdano pretpostaviti da će onemogućiti prevozioca u izvršavanju njegovih obaveza prema drugim putnicima. Prevozilac može isključiti iz prevoza, i to bez obaveze na vraćanje plaćene prevoznine, putnika koji svojim ponašanjem uznemirava druge putnike, ili koji se ne pridržava pravila o javnom redu za vreme putovanja. Za lice koje je obolelo ili za koje postoji sumnja da je obolelo od neke zarazne bolesti, ugovor o prevozu m ože biti zaključen samo ako su ispunjeni uslovi određeni posebnim propisima. Prevozilac je dužan da prevoz putnika izvrši bezbedno takvim prevoznim sredstvom koje je određeno ugovorom i uz one uslove udobnosti i higijene koji su prem a vrsti prevoza i dužini prevoza neophodni. Prevozilac je dužan da preveze putnika do ugovorenog mesta na vreme. U domaćem avionskom saobraćaju prevozilac ima jednu obavezu koja ne postoji u vezi sa drugim ugovorim a o prevozu putnika. Naime, ako je let u domaćem saobraćaju obavljen, a prevozilac nije prevezao putnika koji je imao kartu za taj let i koji se blagovrem eno prijavio na aerodromu radi putovanja, putnik m ože odustati od ugovora i zahtevati da mu se vrati plaćena prevoznina uvećana za 10%. O dgovorn ost prevozioca. Prevozilac odgovara za štetu koja je nastala oštećenjem zdravlja, povredom ili smrću putnika ako ne dokaže da nije bilo m oguće preduzeti potrebne mere da se šteta izbegne. Međutim, kod ugovora o prevozu putnika brodom prevozilac odgovara, u načelu, po kriterijum u dokazane krivice. O dgovom ost prevozioca za smrt, oštećenje zdravlja ili telesne povrede putnika ograničena je u svim vrstama prevoza putnika. Limit odgovornosti je u m eđunarodnom prevozu viši nego u domaćem prevozu. Ako je putnik pretrpeo štetu za vrem e bavljenja na železničkoj stanici ili na peronu autobuske stanice, prevozilac odgovara prema opštim pravilima o odgovomosti. Putnik koji je zbog zakašnjenja u prevozu pretrpeo štetu, ima pravo da od prevozioca zahteva naknadu štete. Pravila o ovom vidu odgovornosti dosta su različita u zavisnosti od vrste prevoza. Tako, u prevozu putnika vazduhoplovom prevozilac neće odgovarati za zakašnjenje ako dokaže da nije bilo m oguće obaviti let na vreme zbog loših atmosferskih uslova. O dgovornost prevozioca je ograničena. U autobuskom prevozu putnika odgovornost prevozioca je ograničena na dvostruku prevozninu. Ako putnik zbog zakašnjenja za koje nije odgovoran izgubi vezu na priključak, ili je zbog nedolaska prevoznog sredstva sprečen da obavi putovanje, on može zahtevati da ga prevozilac preveze do uputne stanice prvim sledećim prevoznim sredstvom , bez naplate veće prevoznine, ili ima pravo da zahteva od prevozioca da ga besplatno vrati u polaznu stanicu prvim prevoznim sredstvom , ili im a pravo da odustane od putovanja. O baveze putnika. Putnik je dužan da pre započetog putovanja kupi voznu kartu i plati prevozninu, ukoliko je to prevozilac organizovao. Putnik


175

koji je ušao u prevozno sredstvo a nije platio kartu, dužan je da plati uvećanu prevozninu. Putnik ima pravo da odustane od putovanja u određenim rokovima. Na primer, u autobuskom prevozu putnik može odustati od putovanja najkasnije dva sata pre početka putovanja. Ako putnik odustane od putovanja, prevozilac može zadržati najviše 10% od iznosa prevoznine. Posebno su regulisani oni slučajevi u kojima je putnik odustao od prevoza zbog toga što prevoz nije počeo na vreme. U železničkom prevozu putnik ima pravo da prekine putovanje na usputnim stanicama u roku važenja vozne karte. Prevoz prtljaga. Ukoliko je prevozilac zaključio ugovor 0 prevozu putnika, onda je dužan da uz putnika preveze i njegov prtljag. Ako nije zaključen ugovor o prevozu putnika, ili se radi o većoj količini stvari putnika, prevozilac može biti obavezan na prevoz stvari na osnovu ugovora o prevozu stvari. Postoje dve vrste prevoza prtljaga. Jedno je prevoz prtljaga koji je putnik predao na prevoz prevoziocu (tzv. registrovani prtljag). Takav prtljag je prevozilac dužan da preveze prevoznim sredstvom kojim putnik putuje, ili uz saglasnost putnika drugim podesnim prevoznim sredstvom. Prevozilac je dužan da za primljeni prtljag izda putniku pismenu potvrdu (tzv. prtljažnicu). Drugu vrstu prtljaga čini prtljag koji putnik ima pravo da unese u prostor koji je predviđen za prevoz putnika (tzv. lični prtljag). Za prevoz registrovanog prtljaga važe u načelu pravila o prevozu stvari. Za prevoz ličnog prtljaga važe u svakoj vrsti prevoza neka posebna pravila. Prevozilac će odgovarati za gubitak ili oštećenje ličnog prtljaga samo ako je kriv za štetu, jer je putnik dužan da se stara o svom ličnom prtljagu. Odgovornost prevozioca je ograničena. Putnik mora prigovor zbog oštećenja ili gubitka prtljaga staviti odmah po završetku putovanja. UGOVOR O LICENCI Pojam. To je ugovor kojim se jedna ugovorna strana (davalac licence) obavezuje da drugoj ugovornoj strani (sticaocu licence) ustupi pravo korišćenja određenog pronalaska, tehničkog znanja i iskustva, žiga, uzorka ili modela, a sticalac licence se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu. Izvor našeg prava u pogledu odnosa iz takvih ugovora je Zakon o obligacionim odnosima (čl. 686-711). Ugovor o licenci mora biti zaključen u pisanoj formi i naročito sadrži: datum zaključenja, ime i prezim e ili poslovno ime ugovornih strana, prebivalište, boravište ili sedište ugovornih strana, broj prijave ili registarski broj priznatog prava, vrem e trajanja licence i obim licence. Ugovor proizvodi dejstvo od m om enta upisa u registar nadležnog organa. Ugovor se može odnositi samo na patentirane pronalaske. Licenca za iskorišćavanje patentiranog pronalaska, uzorka ili modela ne može biti zaključena za vreme duže od trajanja zakonske zaštite tih prava. Prem a


odredbama Zakona o patentima iz 2011. godine, patent traje 20 godina, računajući od datuma podnošenja prijave, mali patent traje 10 godina, a dopunski patent ne može da traje duže od osnovnog patenta. Prema Zakon o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna iz 2009. godine, pravo na industrijski dizajn traje 25 godina. Takođe, saglasno Zakonu o žigovima C,Službeni glasnik R S“, br. 104/2009) nosilac žiga, odnosno podnosilac prijave može ugovorom o licenci ustupiti pravo korišćenja žiga, odnosno prava iz prijave, i to za sve ili samo za neke robe, odnosno usluge. Sticalac licence stiče isključivo pravo iskorišćavanja predm eta licence ako je tako izričito ugovoreno (tzv. isključiva licenca). Ako u ugovoru nije drukčije određeno, smatra se da je u pitanju neisključiva licenca. Obaveze davaoca licence. Davalac licence je dužan da sticaocu licence preda tehničku dokumentaciju potrebnu za praktično iskorišćavanje predmeta licence. On garantuje sticaocu licence tehničku izvodljivost i upotrebljivost predmeta licence. Davalac licence garantuje sticaocu licence da pravo iskorišćavanja licence pripada njemu, da na njemu nema tereta i da nije ograničeno u korist nekog trećeg. Ako je ugovorena isključiva licenca, davalac licence ne može sam koristiti predmet licence, niti to poveriti nekom drugom u granicama prostornog važenja licence. Obaveze sticaoca licence. Sticalac licence je dužan koristiti predmet licence na ugovoreni način, u ugovorenom obimu i u ugovorenim granicama. Ako nije drukčije određeno ugovorom, sticalac nije ovlašćen da iskorišćava naknadna usavršavanja predmeta licence. Sticalac licence je dužan da proizvedenu robu obeleži oznakom o proizvodnji po licenci. On je dužan isplatiti davaocu licence ugovorenu naknadu. Ako se naknada određuje u zavisnosti od obima iskorišćavanja predm eta licence, sticalac licence je dužan da podnosi davaocu licence izveštaje o obimu iskorišćavanja. Ukoliko je ugovorena naknada postala očigledno nesrazmerna u odnosu na prihod koji sticalac licence ima od iskorišćavanja predmeta licence, zainteresovana strana može zahtevati promenu ugovorene naknade. Podlicenca. Sticalac isključive licence može pravo iskorišćavanja predmeta licence ustupiti drugome. To je tzv. podlicenca. Ugovorom između davaoca i sticaoca licence može biti određeno da sticalac licence ne može dati drugom licu podlicencu, ili da mu je može dati samo uz dozvolu davaoca licence. Davalac licence može radi naplate svojih potraživanja od sticaoca licence zahtevati neposredno od sticaoca podlicence isplatu iznosa koje ovaj duguje davaocu licence. Prinudna (zakonska) liccnca. Pored ugovom e licence postoji i prinudna licenca. To je licenca na osnovu koje korisnik licence može i bez odgovarajućeg ugovora koristiti određeni tuđi patent (npr. ako je korišćenje patenta od opšteg interesa).Tako, prema čl. 26. Zakona o patentima

v. Todorović & R. M. Slijepčević PRTVKEDNO PRAVO

177

(2011), ako nosilac prava na pronalasku odbije da drugim licim a ustupi pravo na ekonomsko iskorišćavanje zaštićenog pronalaska ili im postavlja neopravdane uslove za takvo ustupanje, organ državne uprave nadležan za poslove iz oblasti u kojoj pronalazak treba da se primeni može, na zahtev zainteresovanog lica, posle razmatranja svakog pojedinačnog slučaja, izdati prinudnu licencu u tim zakonom predviđenim slučajevima. Prenos. Pravo na patent ili mali patent mogu se prenositi na treća lica na osnovu ugovora o prenosu prava, statusne promene nosioca prava ili podnosioca prijave, kao i nasleđivanja, sudske ili adm inistrativne odluke. Prenos prava upisuje se u odgovarajući registar kod Zavoda za intelektualnu svojinu. UGOVOR O ANGAŽOVANJU UGOSTITELJSKIH U SLU G A Pojam. Naziva se još i ugovor o alotmanu. To je ugovor koji zaključuju turistička agencija i ugostitelj.(najčešće hotel). Ugostitelj se obavezuje da u toku određenog perioda, kao što je određena turistička sezona, stavi na raspolaganje turističkoj agenciji određeni broj ležajeva u određenom objektu, da pruži ugostiteljske usluge licima koje uputi agencija i plati joj određenu proviziju, a agencija se obavezuje da te kapacitete popuni, ili da obavesti ugostitelja u ugovorenim rokovima da to n ije u m ogućnosti, kao i da plati ugostitelju cenu pruženih usluga ako je koristila angažovane kapacitete. Ugovor o alotmanu m orabiti zaključen u pisanoj form i (čl. 885-896 Zakona o obligacionim odnosima). Turistička agencija je zainteresovana za zaključenje takvog ugovora ako ima nameru da sa putnicima zaključuje ugovore o organizovanju putovanja, ali nije sigurna koliko će takvih ugovora uspeti da zaključi i da li će zaključeni ugovori biti izvršeni. Zato agencija ne želi da zaključi ugovor o zakupu hotela. Ugovorom o organizovanju putovanja turistička agencija preuzima obavezu da putniku obezbedi skup usluga koje se sastoje od prevoza, smeštaja, ishrane i drugih usluga koje su s tim vezane, a putnik se obavezuje da agenciji za to plati ukupnu paušalnu cenu. Da bi mogla da ispuni takve obaveze, agencija zaključuje ugovore o alotm anu sa hotelskim organizacijama u mestima u koja namerava da upućuje putnike. Obaveze turističke agencije. Turistička agencija je dužna da nastoji da popuni ugovorom predviđene ugostiteljske kapacitete. O na je dužna da reklamira ugovorom predviđene ugostiteljske objekte. A ko agencija ne izvršava ovu obavezu sa odgovarajućom pažnjom, ugostitelj m ože raskinuti ugovor i zahtevati naknadu štete. Agencija je dužna da obaveštava ugostitelja o toku popunjavanja smeštajnih kapaciteta. Ako agencija nije u mogućnosti da popuni sve ugovorene smeštajne kapacitete, dužna je da o tome u ugovorenim ili uobičajenim rokovima obavesti ugostitelja. U takvim slučajevim a ugostitelj

178


može raspolagati slobodnim kapacitetima. Turistička agencija nije na taj način raskinula ugovor o alotmanu. Po isteku vremena za koje ne želi da raspolaže ugovorenim kapacitetima, pa do isteka ugovora, dejstvo ugovora o alotmanu se obnavlja. Ali, ugovorom o alotmanu može biti predviđena obaveza turističke agencije da popuni angažovane ugostiteljske kapacitete. Ako to ne učini, dužna je da plati naknadu ugostitelju kao da su kapaciteti bili iskorišćeni, osim u slučaju izvanrednih okolnosti. Takvi ugovori o alotmanu imaju pravnu prirodu ugovora o zakupu hotela. Obaveza je turističke agencije da licima koja šalje u ugostiteljski objekat ne zaračunava više cene za ugostiteljske usluge od onih koje su predviđene ugovorom o alotmanu ili cenovnikom ugostitelja za druge goste. Kad izvrši gostu usluge koje su predviđene ugovorom o alotmanu, ugostitelj ima pravo da zahteva od turističke agencije plaćanje ugovorene naknade. Dakle, mada putnik koristi usluge ugostitelja, on plaća naknadu agenciji a agencija ugostitelju. Putnik će biti dužan da plati ugostitelju samo one usluge koje nisu obuhvaćene ugovorom o alotmanu. Ugostitelj ima pravo da od agencije zahteva plaćanje akontacije. Agencija je dužna da licima koja će koristiti ugostiteljske usluge izda posebnu ispravu, tzv. vaučer (eng. v a u c h e r ). Kad ugostitelj izvrši usluge navedene u vaučeru, na osnovu vaučera izvršiće se obračun između turističke agencije i ugostitelja. Obaveze ugostitelja. Za razliku od obaveze turističke agencije, ugovorom o alotmanu ugostitelj je preuzeo neopozivu obavezu da u toku određenog perioda stavi agenciji na raspolaganje određeni broj ležaja. Ako ugostitelj putniku koji dolazi sa vaučerom turističke agencije nije pružio usluge na koje se obavezao ugovorom o alotmanu, duguje agenciji naknadu štete. Ugostitelj je dužan da turističkoj agenciji plati proviziju na promet ostvaren po osnovu ugovora o alotmanu. Ako visina provizije nije ugovorena, određuje se prem a običajima. Turistička agencija ne odgovara ugostitelju za štetu koju su mu pričinili gosti koje je uputila u hotel. UGOVOR O OSIGURANJU Pojam . T o je ugovor kojim se osiguravač (organizacija za osiguranje) obavezuje da će ako se desi događaj koji je ugovorom predviđen kao osigurani slučaj isplatiti ugovaraču osiguranja ili određenom trećem licu naknadu štete, odnosno ugovorenu svotu, a ugovarač osiguranja se obavezuje da će platiti osiguravaču premiju osiguranja. Lica k oja učestvuju u odnosima iz ugovora o osiguranju su osiguravač i lice koje je sa osiguravačem zaključilo ugovor o osiguranju. To lice se naziva ugovarač osiguranja. Ugovarač osiguranja najčešće zaključuje ugovor o osiguranju u svoje ime i za svoj račun. U takvim slučajevima se za ugova-


179

rača osiguranja koristi termin ,,osiguranik“. Zato se često kaže da su lica u odnosima osiguranja osiguravač i osiguranik. Ali, jedno lice može zaključiti ugovor o osiguranju u svoje ime a za račun nekog drugog lica. U takvim slučajevima u pravnom odnosu prema osiguravaču nalaze se dva lica: ugovarač osiguranja i osiguranik. Ugovarač osiguranja je zaključio ugovor o osiguranju, on je preuzeo obavezu na plaćanje premije osiguranja, ali s tim da naknada iz osiguranja, ako se dogodi osigurani slučaj, ne bude isplaćena njemu nego osiguraniku za čiji je račun ugovor o osiguranju zaključen. Tako, skladištar može po nalogu ostavodavca izvršiti osiguranje stvari koje je primio na uskladištenje, i to tako što će se on pojaviti kao ugovarač osiguranja a ostavodavac kao osiguranik. U odnosima osiguranja lica, kao što je osiguranje za slučaj smrti, postoji i korisnik osiguranja. A u odnosima osiguranja može postojati i osigurano lice. To je lice u vezi sa čijim je telesnim integritetom ili životom zaključen ugovor o osiguranju. Ako je ugovarač osiguranja zaključio sa osiguravačem ugovor o osiguranju od odgovornosti, pa se dogodio osigurani slučaj, i treće oštećeno lice može imati pravo da zahteva naknadu od osiguravača. Ugovori o osiguranju spadaju u kategoriju ugovora po pristupu. Ugovori o kopnenom osiguranju su formalni ugovori. Prilikom zaključenja ugovora osiguravač je dužan da upozori ugovarača osiguranja da su uslovi osiguranja sastavni deo ugovora. Kao dokaz o tome da je ugovor o osiguranju zaključen služi polisa osiguranja ili list pokrića. U odnosima kopnenog osiguranja potrebno je da polisu osiguranja potpišu osiguravač i ugovarač osiguranja. U odnosima plovidbenog osiguranja dovoljno je da polisu potpiše osiguravač. Aleatorni karakter ugovora o osiguranju. Aleatornost. ugovora o osiguranju sastoji se u tome što će obaveza osiguravača zavisiti od ostvarenja osiguranog rizika, a to znači od nastupanja osiguranog slučaja. Rizik je neizvesni događaj koji je nezavisan od isključive volje ugovom ih strana, od čijeg je nastupanja ili nenastupanja (kao što je osiguranje za slučaj doživljenja ugovorene starosti) zavisi da li će osiguravač biti dužan da isplati naknadu iz osiguranja, odnosno osiguranu sumu. Punovažni su i ugovori koji se odnose na događaj za koji je izvesno da će se dogoditi, ali je neizvesno kada će se to dogoditi. Takav je slučaj sa rizikom smrti u osigui'anju života. Izuzetno se može odstupiti od pravila da rizik može biti samo budući neizvesni događaj. Naime, ugovor o osiguranju tereta u prevozu brodom može biti zaključen i sa retroaktivnim važenjem, ako ni jednoj ugovornoj strani nije poznato da se osigurani slučaj već dogodio. Ugovor o osiguranju je ništav ako se u času njegovog zaključenja već desio osigurani slučaj, ili je taj bio u nastupanju, ili ako je prestala mogućnost da on nastane. Vrste osiguranja. S obzirom na mesto na kojem se ostvam ju rizici koji su pokriveni osiguranjem, ugovori o osiguranju dele se na ugovore


o kopnenom osiguranju, ugovore o plovidbenom osiguranju i na ugovore 0 osiguranju u vazdušnoj plovidbi. Svaka od ovih oblasti osiguranja ima određene specifičnosti i regulisana je posebnim izvorima prava. S obzirom na to šta se osigurava, ugovori o osiguranju dele se na ugovore o osiguranju imovine i na ugovore o osiguranju lica. Između pravnog dejstva ugovora o osiguranju lica i ugovora o osiguranju imovine postoje suštinske razlike. Ugovori o osiguranju imovine odnose se na osiguranje stvari ili na osiguranje od odgovornosti. S obzirom na to kada će se smatrati da je nastupio osigurani slučaj, vrši se dalja podela na vrste osiguranja. To su osiguranje od rizika požara, osiguranje od rizika krađe, osiguranje mašina od loma, osiguranje domaćinstva, osiguranje motornih vozila (tzv. kasko osiguranje), osiguranje useva od grada itd. U osiguranju lica postoji podela na ugovore o osiguranju života i na ugovore od posledica nesrećnog slučaja. Ugovori o osiguranju života su ugovori o osiguranju za slučaj smrti 1 ugovori o osiguranju za slučaj doživljenja određene starosti. Sve više dobijaju na značaju u praksi ugovori o zdravstvenom i penzijskom osiguranju. Za svaku vrstu osiguranje postoje odgovarajući uslovi osiguranja, koji čine sastavni deo ugovora o osiguranju. Osiguranje je u načelu dobrovoljno. Ali, postoje i ugovori o osiguranju koje su određena lica dužna da zaključe na osnovu odgovarajućih propisa. To su tzv. obavezna osiguranja. Najznačajnija obavezna osiguranja su obavezno osiguranje od odgovornosti za štete iz upotrebe motornih vozila i obavezno osiguranje putnika u javnom prevozu. Izvori prava. Matični zakon u ovoj oblasti je Zakon o osiguranju iz 2004. godine. Izvor našeg prava u pogledu odnosa iz ugovora o osiguranju su odgovarajuće odredbe Zakona o obligacionim odnosima (čl. 897-965). Za odnose iz plovidbenog osiguranja važe odgovarajuće odredbe Zakona 0 pomorskoj plovidbi, koje se shodno primenjuju i na odnose iz osiguranja u vazdušnoj plovidbi. Za odnose iz obaveznih osiguranja važe posebne zakonske odredbe. Obaveze ugovarača osiguranja. Prilikom zaključenja ugovora 0 osiguranju ugovarač osiguranja je obavezan da obavesti osiguravača o okolnostima koje mogu biti od značaja za ocenu rizika. Na primer, da li će prilikom izvođenja građevinskih radova koje treba osigurati koristiti miniranje Ako je ugovarač osiguranja nenamerno učinio netačnu prijavu ili je propustio da da tačno obaveštenje, osiguravač može izjaviti da raskida ugovor ili predložiti povećanje premije. Ukoliko se dogodio osigurani slučaj, naknada iz osiguranja se smanjuje u srazmeri između plaćene premije 1 premije koju je trebalo platiti prema stvarnom riziku. A ako je ugovarač osiguranja namerno prećutao takvu okolnost da osiguravač ne bi zaključio ugovor da je znao za pravo stanje stvari, ugovor o osiguranju je ništav. Osiguravač ima pravo da zadrži plaćene premije, odnosno ako premija još nije plaćena ima pravo da zahteva plaćanje premije za tekući period osiguranja.

V. Tođorović & R. M. Slijepčević PRTVREDNO PRAVO

181

Ugovarač osiguranja dužan je da osiguravaču plati prem iju osiguranja. Osiguravač je dužan primiti uplatu premije i od drugog lica koje ima interes da premija bude plaćena. Visina premije osiguranja određuje se ugovorom o osiguranju, i to prema tarifi osiguravača. Može biti ugovoreno da se premija plaća prilikom zaključenja ugovora ili kasnije, odjednom ili u ratama. Ako je ugovarač osiguranja preuzeo obavezu da će prem iju platiti prilikom zaključenja ugovora, osiguravajuće pokriće ne dejstvuje sve dok on ne izvrši ovu obavezu. Ukoliko je ugovoreno da će premija b iti plaćena kasnije, osiguravajuće pokriće počinje od isteka dvadesetčetvrtog časa onog dana koji je u polisi označen kao dan početka perioda osiguranja. Osiguravač ima pravo da raskine ugovor o osiguranju ako premija ne bude plaćena, s tim što je potrebno da preporučenim pismom obavesti ugovarača osiguranja da je premija dospela i da ga pozove da premiju plati. Za period posle isteka roka za plaćanje premije, pa do raskida ugovora, osiguravač im a pravo na premiju ali je dužan da plati naknadu iz osiguranja ukoliko su se u tom periodu desile štete koje su pokrivene osiguranjem. Za vrem e trajanja osiguranja ugovarač osiguranja je dužan da obaveštava osiguravača o promenama rizika. Ako je povećanje rizika takvo da osiguravač ne bi zaključio ugovor u izmenjenim okolnostim a, on m ože raskinuti ugovor. Ali, ako je povećanje rizika takvo da bi osiguravač zaključio ugovor samo uz veću premiju, on će ugovaraču osiguranje predložiti novu stopu premije. Ukoliko ugovarač osiguranja ne pristane na novu stopu prem ije, ugovor prestaje. O b a v e z e o s ig u r a n ik a . Osiguranik je dužan da osiguravača obavesti o nastupanju osiguranog slučaja. U određenim slučajevim a nije dovoljno ako je osiguranik samo osiguravača obavestio o nastupanju osiguranog slučaja. To su slučajevi u kojima je osiguranik dužan da štetu prijavi i organu unutrašnjih poslova. Osiguranik koji je propustio da izvrši ove dužnosti nije prema našem pravu izgubio pravo na naknadu iz osiguranja. Jedino će naknada koju će osiguravač biti dužan da isplati biti um anjen za iznos štete koja je nastupila zbog toga što osiguravač nije blagovrem eno bio obavešten o nastupanju osiguranog slučaja. Osiguranik je dužan da preduzima propisane, ugovorene i sve druge mere da se spreči nastupanje osiguranog slučaja, a ako je osigurani slučaj nastupio, dužan je da preduzima sve šta je u njegovoj moći da se štetne posledice ograniče. Osiguravač je dužan da naknadi razumne troškove koji su u vezi sa otklanjanjem neposredne opasnosti nastupanja osiguranog slučaja. Ako osiguranik ne izvrši dužnost sprečavanja nastupanja osiguranog slučaja ili spasavanja, pa je usled toga šteta koja je prouzrokovana nastupanjem osiguranog slučaja povećana, osiguravač nije dužan da naknadi taj deo štete. O b a v e z e o s ig u r a v a č a . Osiguravač je dužan da priprem i polisu osiguranja. Dužan je da uz polisu preda ugovoraču uslove osiguranja, ako uslovi nisu odštampani na polisi.

182


Ako se dogodio osigurani slučaj, osiguravač je dužan da osiguraniku odnosno korisniku osiguranja isplati naknadu iz osiguranja ili sumu osiguranja (kad je u pitanju osiguranje lica). Isplatu mora izvršiti u roku od 14 dana od dana kada je prim io obaveštenje o nastupanju osiguranog slučaja i odgovarajuće dokaze. Ukoliko je za utvrđivanje visine obaveze osiguravača potrebno neko vreme, osiguravač je dužan da na zahtev osiguranika isplati predujam u visini nespornog dela svoje obaveze. Osiguravač koji je zadocnio sa ispunjenjem svoje obaveze duguje zateznu kamatu i naknadu štete. Visina iznosa koji će osiguravač biti dužan da isplati zavisi od toga da li je u pitanju osiguranje imovine ili osiguranje lica. O sn ovn a pravna načela koja važe u odnosim a osiguranja im ovine. O siguranjem im ovine pokriva se šteta koja se zbog nastupanja osiguranog slučaja desila u imovini osiguranika. Istu svrhu ima i transportno osiguranje. Iznos naknade iz osiguranja ne m ože biti veći od nastupele štete. Im a slučajeva u kojim a je ugovorena svota osiguranja veća od vrednosti osigurane stvari (to je tzv. nadosiguranje), ali ni u takvim slučajevim a naknada iz osiguranja ne može biti veća od štete. Ista stvar ne sm e biti osigurana po osnovu dva ili više ugovora o osiguranju od istog rizika, za isti interes i za isto vreme. U takvom slučaju (to je tzv. dvostruko osiguranje), osiguranik ima pravo da zahteva isplatu naknade iz osiguranja po svakoj polisi, ali ukupno ne više od iznosa štete. Ali, dozvoljeno je da ista stvar bude osigurana kod dva ili više osiguravača, s tim da zbir svota osiguranja ne prelazi vrednost takve stvari (to je tzv. višestruko osiguranje). Isto tako, dozvoljeno je da ugovarač osiguranja izvrši osiguranje samo za deo vrednosti stvari (to je tzv. podosiguranje). U slučaju oštećenja osigurane stvari osiguravač je kod takvih osiguranja dužan da osiguraniku naknadi onaj deo štete koji odgovara srazmeri izm eđu svote osiguranja i vrednosti osigurane stvari. Osiguravač je dužan da isplati naknadu do iznosa svote osiguranja ako je ugovoreno da odnos izm eđu vrednosti stvari i svote osiguranja neće biti od značaja prilikom od ređivanja visine naknade (to je tzv. osiguranje na prvi rizik). U slučaju propasti osigurane stvari osiguravač je dužan da osiguraniku isplati ugovorenu svotu osiguranja. U tesnoj vezi sa obeštećujućim karakterom osiguranja imovine je i pitanje interesa u toj oblasti osiguranja. Pošto osiguranje imovine ima za svrhu naknadu za štetu koja se može desiti u imovini osiguranika zbog nastupanja osiguranog slučaja, ugovor o osiguranju imovine može zaključiti sam o ono lice koje ima imovinski interes da se ne dogodi osigurani slučaj i ne nastupi šteta. Ako u trenutku zaključenja ugovora o osiguranju imovine nije na strani osiguranika postojao potreban interes, ugovor je ništav. Lice koje raspolaže neophodnim interesom je na prvom mestu vlasnik stvari, odnosno u osiguranju od odgovornosti lice koje može postati odgovorno za


183

štetu. U slučajevima kad ugovarač osiguranja zaključuje ugovor o osiguranju za račun nekog drugog lica, to drugo lice mora raspolagati neophodnim interesom. Ako je osiguranik bio sopstvenik osigurane stvari u vrem e zaključenja ugovora o osiguranju, ali je stvar otuđio pre nastupanja osiguranog slučaja, neće imati pravo na naknadu iz osiguranja. Pravo na naknadu imaće sticalac osigurane stvari. Ako je neko treće lice prouzrokovalo uništenje ili oštećenje osigurane stvari, osiguravač je dužan da na zahtev osiguranika isplati naknadu iz osiguranja ali stiče pravo na regres prema licu koje je odgovom o za štetu. Na osnovu zakona nastupa subrogacija osiguravača u prava osiguranika prema trećem odgovornom licu, jer osiguranik ne može kumulirati pravo na naknadu iz osiguranja i pravo na naknadu štete od trećeg odgovornog lica. Osiguravač se ne može koristiti pravilima o subrogaciji u slučajevima kad je štetu prouzrokovalo lice u srodstvu u pravoj liniji sa osiguranikom. Osnovna pravna načela koja važe u osiguranju lica. U odnosima osiguranja lica rizici od kojih se obezbeđuje osiguravajuća zaštita ostvaruju se na čoveku. Osigurava se čovek a ne imovinska vrednost. Zbog toga osiguranje lica (osiguranje života i osiguranje od nesrećnog slučaja), za razliku od osiguranja imovine, nema za svrhu naknadu štete koja se dogodila zbog osiguranog slučaja. Zaključenjem ugovora o osiguranju lica osiguravač preuzima obavezu da će isplatiti ugovorenu sumu osiguranja, u celosti ili delimično, ako se dogodi osigurani slučaj. Ugovorena suma osiguranja ne mora da stoji u nekom odnosu sa štetom koju osiguranik ili korisnik osiguranja može pretrpeti zbog nastupanja osiguranog slučaja. Osiguravač će biti dužan da isplati ugovorenu sumu osiguranja ako se dogodio osigurani slučaj čak i kad nije nastupila nikakva šteta (na primer u slučaju kad je osigurano lice doživelo ugovorenu starost i steklo pravo na rentu). Iz ove osnovne karakteristike osiguranja lica proizlazi čitav niz pravila po kojim a se osiguranje lica suštinski razlikuje od osiguranja imovine. U osiguranju lica ne važe pravila o podosiguranju ili o nadosiguranju, niti pravila o dvostrukom osiguranju. Osiguravač koji je osiguraniku ili korisniku osiguranja isplatio sumu osiguranja, ne stupa u prava osiguranika, odnosno korisnika osiguranja prema trećem licu koje je odgovorno za nastupanje osiguranog slučaja. Osiguraniku, odnosno korisniku osiguranja pripada pravo na naknadu štete od lica koje je odgovorno za nastupanje osiguranog slučaja bez obzira na pravo koje ima prema osiguravaču. Od ugovarača osiguranja se ne zahteva da raspolaže materijalnim interesom da se ne dogodi osigurani slučaj. Ugovor o osiguranju života se po pravilu zaključuje kao ugovor u korist trećeg lica. U polisi osiguranja može biti određen korisnik osiguranja, ili može biti određeno da će korisnik osiguranja biti odredivo lice (kao što je bračni drug ugovarača osiguranja). Suma osiguranja koja treba da bude

184

PRIRUĆNIK ZA POIAGANJE PRAVOSUDNOG ISPITA

isplaćena korisniku ne ulazi u zaostavštinu ugovarača osiguranja. Ako ugovarač osiguranja nije odredio korisnika ili ako je odredba o određivanju korisnika ostala bez dejstva, suma osiguranja pripada ostavinskoj masi osiguranog lica. U odnosima osiguranja života ugovarač osiguranja ima pre nastupanja osiguranog slučaja i neka prava koja ne postoje u drugim vrstama osiguranja. Ugovarač osiguranja ima pravo na otkup, koje se sastoji u tome što ima pravo da zahteva od osiguravača da mu isplati tzv. otkupnu vrednost polise. To je iznos koji odgovara uplaćenim premijama, uvećanim za kamatu po odbitku troškova osiguravača. Otkupom osiguranja ugovor o osiguranju prestaje. Ugovarač osiguranja ima pravo i na isplatu predujma. Naime, na zahtev ugovarača osiguranja osiguravač mu može isplatiti sumu osiguranja do visine otkupne vrednosti polise. Ugovarač osiguranja m ože taj iznos vratiti osiguravaču. Odnos osiguranja ne prestaje. Ugovarač osiguranja ima pravo da založi polisu osiguranja. U takvom slučaju je u pitanju obezbeđenje određenog potraživanja poverioca ugovarača osiguranja, u tom smislu što će sumu osiguranja osiguravač isplatiti poveriocu ugovarača osiguranja, ako se dogodio osigurani slučaj. Obavezno osiguranje u saobraćaju. Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju iz 2009. godine. uređuje se obavezno osiguranje u saobraćaju, osniva se Garantni fond, uređuje se njegova nadležnost i način finansiranja i poveravaju se javna ovlašćenja Udruženju osiguravača Srbije. Vrste obaveznog osiguranja u saobraćaju, su:i) osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja;2) osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima;3) osiguranje vlasnika vazduhoplova od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima i putnicima; 4) osiguranje vlasnika čamaca od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima. Pod vlasnikom podrazumeva se i korisnik ili drugo lice na koje je registrovano prevozno sredstvo u skladu sa propisima. Osiguranjem vlasnika prevoznog sredstva od odgovornosti za štetu nanesenu trećim licima pokrivene su, pod uslovima i na način propisan zakonom, štete koje to prevozno sredstvo pričini trećim licima, nezavisno od toga ko upravlja prevoznim sredstvom. 1. Obaveza osiguranja putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja. Vlasnici prevoznih sredstava kojim a se obavlja javni prevoz putnika dužni su da zaključe ugovor o osiguranju putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja. U toj obavezi su vlasn icia) autobusa kojim se obavlja javni prevoz u gradskom, prigradskom, m edugradskom i međunarodnom linijskom i vanlinijskom prevozu;2) autobusa kojim se obavlja prevoz zaposlenih na posao i sa posla;3) autobusa kojim se obavlja prevoz dece i učenika do predškolskih, odnosno školskih ustanova i od predškolskih, odnosno školskih ustanova;4) autobusa za prevoz turista;s) putničkih automobila kojima se obavlja auto-taksi prevoz i ,,rent-a-kar“ vozila;6) šinskih vozila za prevoz putnika;7) svih vrsta plovnih objekata, kojima se na redovnim linijam a ili slobodno prevoze putnici, uključujući i krstarenja i


185

prevoz turista;8) svih vrsta „rent-a-kar“ plovnih objekata iz tačke 7); 9) vazđuhoplova čija je nam ena javni avio-prevoz (redovni, čarter, avio-taksi);io) turističkih vazduhoplova koji se koriste za kraće prelete i panoramske letove i „rent-a-kar“ vazd u h o p lo va ;ii) drugih prevoznih sredstava, bez obzira na vrstu pogona, kojim a se prevoze putnici, uz naplatu prevoza, u vidu registrovane delatnosti.

Visina osigurane sume. Iznos najniže osigurane sum e na koju može biti ugovoreno osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja, po jednom putniku utvrđuje Vlada, n a predlog N arodne banke Srbije. Osigurana suma ne može biti niža od: 8.000 € — za slučaj sm rti putnika, i6.ooo€ - za slučaj trajnog gubitka opšte radne sposobnosti (invaliditeta) putnika, 4.ooo€ - za slučaj privremene sprečenosti za rad i stvarnih i nužnih troškova lečenja putnika.

2. Ugovor o osiguranju od autoođgovornosti i njegovo dejstvo. Vlasnik motornog vozila dužan je da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom motornog vozila pričini trećim licim a usled smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništenja ili oštećenja stvari, osim za štete na stvarima koje je primio na prevoz.. Izuzetno, osiguranje od autoodgovornosti pokriva i štete na stvarim a koje su prim ljene na prevoz, ukoliko te stvari služe za ličnu upotrebu lica koja su se nalazila u vozilu. Pod štetom podrazumeva se i šteta koja je pričinjena trećem licu usled pada stvari sa motornog vozila. Visina sume osiguranja. Iznos najniže sume osiguranja na koju može biti ugovoreno osiguranje od autoodgovornosti utvrđuje Vlada, 11a predlog Narodne banke Srbije. Iznos ne može biti niži od: l.o o o .o o o C — za štetu na licima, po jednom štetnom događaju, bez obzira na broj oštećenih lica, 200.000 € - za štetu na stvarima, po jednom štetnom događaju, bez obzira na broj oštećenih lica Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi. U slučaju saobraćajne nezgode, učesnici su dužni da popune, potpišu i m eđusobno razm ene Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi, saglasno zakonu kojim se uređuje bezbednost saobraćaja na putevima. Uredno popunjen Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi oštećeno lice i osiguranik m ogu koristiti kao odštetni zahtev po osnovu osiguranja od autoodgovornosti. Društvo za osiguranje dužno je da ugovaraču osiguranja, uz polisu osiguranja od autoodgovornosti, uruči Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi. Za vreme upotrebe m otornog vozila u saobraćaju, vozač je dužan da ima Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi i da ga predoči na zahtev ovlašćenog službenog lica.

Naknada štete prouzrokovane u inostranstvu. Odgovorno društvo za osiguranje dužno je da naknadi štetu koja je upotrebom motornog vozila prouzrolcovana na teritoriji država članica Evropske unije i teritoriji država članica Sistema međunarodne karte osiguranja ili država čiji je nacionalni biro osiguranja potpisnik M ultilateralnog sporazum a, do visine određene propisima o osiguranju od autoodgovornosti države u kojoj je šteta nastala. Ako odgovorno društvo za osiguranje ne isplati naknadu štete, štetu će naknaditi Udruženje osiguravača Srbije.

i86


Šteta od m otornog vozila inostrane registracije. Vozač koji ulazi na teritoriju Republike Srbije motornim vozilom koje se uobičajeno nalazi na teritoriji države čiji nacionalni biro osiguranja nije potpisnik M ultilateralnog sporazum a, dužan je da ima valjanu međunarodnu ispravu o osiguranju od autoodgovornosti koja važi za teritoriju Evropske unije ili neki drugi dokaz o postojanju takvog osiguranja. 3. O baveza osiguranja vlasnika vazduhoplova. Vlasnik vazduhoplova dužan je da zaključi ugovor 0 osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom vazduhoplova pričini trećim licima i putnicima.Treće lice j e svako lice, osim putnika i članova letačke i kabinske posade vazduhoplova koji su na dužnosti u toku leta. 4. O baveza osiguranja vlasnika čamaca od odgovornosti za_štetu. Vlasnik čam ca sa sopstvenim pogonom snage motora preko 15 kW, koji se saglasno propisim a o registraciji čamaca upisuje u odgovarajući registar, dužan je da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom čam ca pričini trećim licima usled smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja. Garantni fond. Zakonom 0 obaveznom osiguranju u saobraćaju osniva se Garantni fond. Garantni fond ima svojstvo pravnog lica, koje stiče danom upisa u registar. Sedište Garantnog fonda je u Beogradu. Sredstva za osnivanje i početak rada Garantnog fonda obezbeđujuse u budžetu Republike Srbije. G arantni fond se osniva radi ekonomske zaštite putnika u javnom p revozu i trećih oštećenih lica, u slučajevim a kada je šteta pričinjena upotrebom neosiguranog ili nepoznatog prevoznog sredstva, kao i za štetu za čiju naknadu je odgovorno društvo za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak, u skladu sa ovim zakonom. Šteta prouzrokovana upotrebom m otornog vozila, vazduhoplova, čamca ili drugog prevoznog sredstva, a ugovor o obaveznom osiguranju je bio zaključen sa društvom za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak, naknađuje se iz sredstava G arantnog fonda, s tim što na Garantni fond koji je isplatio osiguranu sum u, odnosno naknadu štete, prelaze prava oštećenog lica prem a stečajnoj m asi. N akn ad a štete prouzrokovane upotrebom nepoznatog prevo zn o g sredstva. Šteta zbog smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja prouzrokovana upotrebom nepoznatog motornog vozila, vazduhoplova i čam ca naknađuje se do iznosa na koji je ovim zakonom ograničena obaveza društva za osiguranje za štetu prouzrokovanu upotrebom tih prevoznih sredstava, na dan nastanka štetnog događaja. U slučaju štete prouzrokovane nepoznatim motornim vozilom , Garantni fond će štete na stvarim a naknaditi ako je nekom učesniku saobraćajne n ezgod e naknadio štetu zbog teške telesne povrede koje su zahtevale b o ln ičk o lečenje, uz učešće oštećenog lica u šteti od 10%, s tim što to


187

učešće ne može iznositi više od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan štetnog događaja. UGOVOR O GRAĐENJU Pojam. To je ugovor kojim se izvođač građevinskih radova obavezuje da će prema određenom projektu sagraditi u ugovorenom roku na određenom zemljištu određenu građevinu, ili da će na određenom zemljištu, odnosno na već postojećem objektu izvršiti određene građevinske radove, a naručilac radova se obavezuje da će mu za to platiti ugovorenu cenu. Ugovor o građenju mora biti zaključen u pisanoj formi. Pravni izvori. Izvor našeg prava u pogledu odnosa iz ugovora o građenju jesu Zakon o obligacionim odnosima (čl. 630-647 Zakona o obligacionim odnosima) i Posebne uzanse o građenju (1977). Za pitanja koja nisu uređena tim izvorima shodno se primenjuju pravila o ugovoru o delu (čl. 600-629 Zakona o obligacionim odnosima). Vrste ugovora. S obzirom na širinu obaveza koje preuzima izvođač radova, ugovori o građenju se dele u dve grupe: na ugovore o građenju u užem smislu i na ugovore o građenju u širem smislu. Ugovori o građenju u užem smislu su oni ugovori kojima izvođač preuzima obavezu da sagradi određenu građevinu, odnosno da izvede određene građevinske radove, i to prema projektu koji je dobio od naručioca. Ugovori o građenju u širem smislu su oni ugovori kojima izvođač pored obaveze da izvede građevinske, geodetske, geološke, rudarske i slične radove, preuzima i obavezu da izradi ekspertize i druge studije, investicioni program, investiciono-tehničku dokumentaciju, elaborat o izvodljivosti, da izvede instalacione, montažne i demontažne radove, da stavi u pogon postrojenje ili opremu izgrađenog objekta, da izdržava izgrađeno postrojenje, da pruži stručnu pomoć naručiocu, da organizuje obuku radnika naručioca u rukovanju izgrađenim objektom, da prenese naručiocu znanja i iskustva za proizvodnju u izgrađenom objektu. U ovu grupu spadaju i ugovori o građenju sa klauzulom „ključ u ruke“. Posebnu vrstu ugovora o građenju u širem smislu čine ugovori o inženjeringu. To su ugovori na osnovu kojih jedna ugovorna strana (inženjering organizacija) preuzima obavezu da organizuje izgradnju određenog objekta, da rukovodi izradom projektnog elaborata, da vrši nadzor nad izgradnjom i da rukovodi drugim poslovima oko realizacije ugovorenog projekta. Inženjering organizacija može da preuzme i obavezu izgradnje ugovorenog objekta. U takvim slučajevima kaže se da postoji izvođački inženjering ili inženjering po sistemu „ključ u ruke“. Obaveza inženjering organizacije može se sastojati samo u davanju saveta naručiocu u vezi sa izgradnjom objekta. To je tzv. konsalting inžinjering. Bitni sastojci. Mada predstavlja jednu podvrstu ugovora 0 delu, ugovor o građenju mora da sadrži više bitnih sastojaka nego ugovor o delu.

l8 8


Ugovor o građenju mora da sadrži opis radova koje treba da obavi izvođač radova. Zatim, ugovor o građenju mora da sadrži označenje roka u kojem je izvođač dužan da obavi ugovorene radove. Ugovorom mora biti određena cena radova koju je dužan da plati naručilac. Pored ova tri bitna sastojka po samoj prirodi posla, ugovori o građenju često sadrže i niz drugih sastojaka, kao što su odredbe o ugovornoj kazni koju će izvođač platiti naručiocu ako zadocni sa završetkom radova, ili odredbe o garantnom periodu za izvedene radove. O d r e đ iv a n je c e n e . Cena radova se određuje ugovorom o građenju, ili ugovor mora sadržati elemente na osnovu kojih se cena može odrediti. Postoje dva načina kako se može ugovoriti cena. Prvo, cena radova može biti određena po jedinici mere ugovorenih radova (tzv. jedinična cena). Konačni obračun cene biće izvršen po okončanju radova, kada bude moguće da se utvrdi količina izvedenih radova. U jediničnu cenu ukalkulisani su i rashodi izvođača u vezi sa izvođenjem radova, tako da se oni ne naplaćuju posebno. Drugo, cena može biti ugovorena u ukupnom iznosu za ceo objekat (tzv. paušalna cena). Takva cena se ne može smanjivati ili povećavati u zavisnosti od stvarno obavljenih radova na objektu. Ali, paušalna cena ne važi za nepredviđene radove, a to su oni radovi koji nisu predviđeni ugovorom a moraju biti izvršeni jer bez njih građevina ne bi m ogla biti dovršena. Cena može biti ugovorena kao nepromenljiva cena ili kao prom enljiva cena. Promenljiva cena ugovara se klauzulom o kliznoj skali. Međutim, s obzirom na kretanja na tržištu Zakon o obligacionim odnosima sadrži odredbe o promeni ugovorene cene čak i kad tako nije ugovoreno. Zakon određuje da izvođač radova koji je svoju obavezu izvršio u ugovorenom roku može zahtevati povećanje ugovorene cene radova ako su se u vremenu između zaključenja ugovora i njegovog ispunjenja povećale cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova za više od dva procenta. Izvođač može zahtevati povećanje cene za razliku iznad dva procenta. Posebna pravila važe ako je izvođač zakasnio sa završetkom radova ili kad je ugovorena fiksna cena radova.

Zaključenje ugovora. Za zaključenje ugovora o građenju važe neka posebna pravila. Postoje pravila koja se odnose na uslove koji moraju da budu ispunjeni da bi ugovor o građenju mogao da bude zaključen. Isto tako pravila koja regulišu postupak i način zaključenja ugovora o građenju. Veći broj tih pravila je administrativno-pravnog karaktera. Naručilac koji namerava da zaključi ugovor o izgradnji ili rekonstrukciji nekog objekta donosi o tome odluku. Odluka se donosi na osnovu investicionog programa. Sastavni deo investicionog programa je tehnička dokumentacija koja omogućava da se sagledaju tehnička, tehnološka, prostorna i funkcionalna rešenja planiranih radova. Izradu investicionog programa investitor mora poveriti preduzeću koje je upisano u sudski registar za obavljanje tih poslova. Izgradnja, odnosno rekonstrukcija objekta može se započeti tek kad se pribavi odobrenje nadležnog organa za poslove građevinarstva. Ako nadležni organ utvrdi u vršenju inspekcijskog nadzora da se radovi ne izvode prema dokumentaciji na osnovu koje su odobreni radovi, zabraniće izvođenje radova. Osim toga, investitor radova vrši privredni prestup ako ugovori izgradnju ili rekonstrukciju objekta pre nego što pribavi odobrenje za izgradnju, ili ako


189

se rađovi ne izvode prema tehničkoj dokumentaciji na osnovu koje je izdato odobrenje za izgradnju (lokacijska dozvola i građevinska dozvola, u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji ("Službeni glasnik RS”, br. 72/09 i 24/11). Građevinska dozvola prestaje da važi ako se ne otpočne sa građenjem objekta, odnosno izvođenjem radova, u roku od dve godine od dana pravosnažnosti rešenja kojim je izdata građevinska dozvola). Ustupanje izgradnje objekta, odnosno izvođenje radova na ugovorenom objektu, investitor vrši najčešće objavljivanjem odgovarajućeg javnog oglasa. To je poziv zainteresovanim izvođačima građevinskih radova ili isporučiocima opreme da učine ponude investitoru radi zaključenje ugovora. O b a v e z e iz v o đ a č a r a d o v a . Izvođač radova je dužan da o danu početka radova obavesti organ uprave koji je izdao odobrenje za izgradnju. To je administrativno-pravna dužnost izvođača radova. Izvođač ra d o va je dužan da odredi lice koje će rukovoditi ugovorenim radovima. On je dužan da detaljno prouči tehničku dokumentaciju na osnovu koje će biti izvođeni radovi. Dužan je da od naručioca radova zatraži objašnjenje o nedovoljno jasnim detaljima iz dokumentacije. Izvođač je dužan da u skladu sa ugovorom izvede ugovorene radove. Za svako odstupanje od ugovorene dokumentacije izvođač mora pribaviti pismenu saglasnost ili nalog naručioca. Izvođač je dužan da izvede ugovorene radove u skladu sa ugovorom, prema tehničkoj dokumentaciji koja čini sastavni deo ugovora. A ko je izvođač izveo radove suprotno investiciono-tehničkoj dokum entaciji, odgovoran je naručiocu za nastalu štetu čak i kad je postupao po pravilim a struke. U pogledu onih pitanja u vezi sa izvođenjem radova koja nisu regulisana ugovorom i tehničkom dokumentacijom, izvođač je dužan da se pridržava pravila struke. Izvođač je dužan da osim ugovorenih radova izvede i priprem ne radove i završne radove, ako drukčije nije ugovoreno. Obaveza je izvođača da izvede i nepredviđene radove, ako je u tom pogledu primio pism eni nalog naručioca radova. Hitne nepredviđene radove m ože izvođač radova izvesti i bez prethodne saglasnosti naručioca. Izvođač im a pravo na pravičnu naknadu za nepredviđene radove. Naručilac je dužan da izvođenje nepredviđenih radova poveri izvođaču s kojim je zaključio ugovor o osnovnim radovima, a trećem licu ih može ustupiti ako izvođač odbije da ih izvede ili • ako nije u mogućnosti da ih blagovremeno izvede. U pogledu izvođenja tzv. naknadnih radova, a to su radovi koji nisu neophodni za izvršenje ugovorenih radova, izvođač i naručilac zaključuju poseban u govor u z posebnu cenu. Izvođač radova ima pravo da obavljanje poslova u vezi sa izvršenjem ugovora poveri trećem licu (tzv. podizvođaču). Ustupanje poslova trećem licu nem a uticaja na pravne odnose i m eđusobna prava i obaveze između naručioca i izvođača radova. Radovi na izgradnji ili rekonstrukciji objekta m oraju biti završeni u ugovorenom roku Rok počinje da teče od dana kada je naručilac om ogućio izvođaču da otpočne sa izvođenjem radova. Postoje slučajevi u kojima izvođač im a pravo na produžen je roka.

190


T o je nem ogućnost izvođenja radova zbog prirodnih događaja ili zbog m era nadležnih državnih organa, ili ako je izvođač radnjam a naručioca sprečen da izvodi radove, ili ako je u pitanju otklanjanje nedostataka u tehničkoj dokum entaciji. O kolnost da izvo đ ač radova n ije m ogao završiti radove do isteka ugovorenog roka zbog nedostatka građevinskog m aterijala ili stručne radne snage po pravilu ga ne oslobađa odgovornos ti za štetu. Ali, ne m ože se zahtevati od izvođača radova da već prilikom zaključenja ugovora im a na raspolaganju sav potreban m aterijal i opremu za izgradnju, naročito ako je u pitanju veći objekat. Izvođač radova nema pravo na produženje roka za završetak radova ako su prom enjene okolnosti nastupile po isteku ugovorenog roka za izgradnju. Izvođač radova je na osnovu zakona dužan da vodi građevinski dnevnik. U građevinski dnevnik unose se iz dana u dan podaci o izvedenim radovima, o m eram a i količinam a ugrađenog m aterijala i opreme. Ako izvođač ne vodi uredno građevinski dnevnik b iće kažnjen za prekršaj. Ugovorom o građenju se redovno određuje da je izvođač radova dužan da izvrši osiguranje radova kod organizacije za osiguranje. Izvođač radova zaključuje ugovor o osiguranju u svoje im e i za svoj račun. Ali, može biti ugovoreno da će u ugovoru o osiguranju i naručilac radova biti određen kao osiguranik, uz izvođača radova.

Izvođač radova je dužan da preduzima potrebne mere za sigurnost građevine i radova, opreme, uređaja i instalacija, radnika, prolaznika, saobraćaja i susednih objekata. On je dužan da omogući naručiocu stalan nadzor nad radovim a u pogledu količine i kvaliteta upotrebljenog materijala. Za slučaj docnje izvođača radova sa završetkom radova često se u ugovorim a o građenju predviđa obaveza izvođača radova na plaćanje ugovorne kazne. N aručilac gubi pravo na ugovornu kaznu ako je od izvođača koji je u docnji prim io radove, a nije mu bez odlaganja saopštio da zadržava pravo na ugovornu kaznu. O baveze naručioca radova. Da bi se upustio u izgradnju ili u rekonstrukciju nekog objekta, ili u izvođenje većih i složenijih građevinskih radova, zainteresovano lice mora pribaviti odobrenje za izgradnju, koje izdaje nadležni organ uprave. Ako se u toku radova pokaže da se moraju izvesti i radovi koji nisu predviđeni teliničkom dokum entacijom na osnovu koje je izdato odobrenje za radove, naručilac radova je dužan da b ez odlaganja podnese zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju po izm enjenoj tehničkoj dokumentaciji.

N aručilac radova mora omogućiti izvođaču da otpočne ugovorene radove. Te radnje nazivaju se „uvođenje izvođača u posao“. Izvođač se uvodi u posao u roku koji je određen ugovorom. Za vrem e izvođenja radova naručilac je dužan da obezbedi stručni nadzor nad radovim a. Stručni nadzor obuhvata proveru kvaliteta izvođenja radova, prim enu propisa i m era za zaštitu životne sredine, standarda, tehničkih normativa i kontrolu da li se radovi izvode prem a tehničkoj dokumentaciji na osnovu koje je izdato odobrenje za radove. Kad se radovi izvode u etapama, kontrola obuhvata i pridržavanje ugovorenih rokova. N aručilac je dužan da izvođaču plati ugovorenu cenu građenja. Ugovorom se uređuje vrem e plaćanja cene. Kad su u pitanju veći objekti najčešće se ugovara da će naručilac sukcesivno plaćati cenu, prema obimu izvedenih radova u određenom periodu.


191

Takav obračun stanja radova naziva se „situacija". Izvođač radova sastavlja situacije na osnovu podataka o izvedenim radovima iz građevinskog dnevnika. Svalcu situaciju izvođač podnosi na overu licu koje je od strane naručioca određeno za vršenje nadzora nad radovima. Naručilac može o sp o riti situaciju, ali je dužan da plati neosporeni

deo situacije. Ugovorom o građenju može biti predviđena obaveza naručioca da izvođaču plati avans. Iznos avansa obračunava se i vraća naručiocu kroz situacije. Na iznos avansa ne obračunava se kamata, ukoliko drukčije nije ugovoreno. Dozvola za upotrebu i primopredaja građevine (kolaudacija). Po završetku radova, a pre početka korišćenja objekta, naručilac je dužan da podnese zahtev za izdavanje dozvole za korišćenje objekta. Dozvolu izdaje organ koji je izdao odobrenje za izgradnju. Stručna kom isija tog organa izvršiće tehničld pregled objekta, odnosno radova. Svrha takvog pregleda je da se utvrdi da li je objekat podoban za bezbednu upotrebu. Ako kom isija za tehnički pregled ustanovi da radovi nisu izvedeni prema odgovarajućoj tehničkoj dokumentaciji, naručilac je dužan da pribavi odobrenje za izmenu tehničke dokumentacije. Ako nedostaci ne mogu biti otklonjeni, a zbog tih nedostataka postoji neposredna opasnost po život i zdravlje ljudi, za bezbednost saobraćaja ili za korišćenje susednih objekata, organ uprave nadležan za izdavanje odobrenja doneće rešenje da se objekat ili njegov deo poruši. Nadležni organ može odbiti izdavanje odobrenja za upotrebu objekta i ako nisu uklonjeni pomoćni objekti koji su podignuti u okviru prethodnih ili pripremnih radova.

Odmah posle završetka ugovorenih radova izvođač obaveštava naručioca da su radovi obavljeni. Pristupa se primopredaji radova (tzv. kolaudacija) i obračunu konačne cene radova. Primopredaju vrše naručilac i izvođač radova. Svrha primopredaje je da se ustanovi da li su radovi izvedeni u skladu sa ugovorom, odnosno koje radove treba izvođač o svom trošku da doradi, popravi ili ponovo izvede, i u kom roku je dužan da to učini. Ako jedna ugovorna strana odbije da se uključi u primopredaju, zapisnik o primopredaji može sačiniti druga ugovorna strana. O d g o v o r n o s t iz v o đ a č a r a d o v a z a n e d o s ta ta k g r a đ e v in e . Izvođač garantuje da su izvedeni radovi u vrem e primopredaje bili u sldadu sa ugovorom, propisima, standardima i pravilima struke i da nemaju nedostatke koji onemogućavaju njihovu upotrebu ili umanjuju njihovu vrednost ili njihovu pođobnost za redovnu upotrebu, odnosno za upotrebu određenu ugovorom. Izvođač radova odgovara i u slučaju ako je nedostatak građevine posledica greške u projektu, i to čak i kad je radove izvodio prema projektu koji je primio od naručioca. To iz razloga što je bio dužan da sa stručnom pažnjom pregleda projekat naručioca i da na greške u projektu upozori naručioca ili projektanta. Izvođač radova, kao stručno lice, odgovara i za nedostatke radova koji su nastupili zbog toga što je prilikom izvođenja radova postupao po zahtevima naručioca, jer se pretpostavlja da naručilac nema potrebno stručno znanje u pogledu ugovorenih radova. Izvođač odgovara i ukoliko je izvođenje radova poverio podizvođaču. Za nedostatke građevine koji su posledica greške podizvođača, podizvođač odgovara izvođaču, a izvođač naručiocu radova. Izvođač radova odgovara i za nedostatke građevine zbog mana upotrebljenog materijala, bez obzira na to da li je materijal dao on ili naručilac radova. Izvođač je dužan

192


skrenuti pažnju naručiocu na mane m aterijala koji mu je naručilac radova predao. On odgovara i za nedostatke zemljišta na kom e je podignuta građevina, osim ako je specijalizovana organizacija dala stručno m išljenje da je zemljište podobno za građenje, a u toku građenja se nisu pojavile okolnosti koje dovode u sumnju osnovanost stručnog mišljenja. Za opremu koju izvođač ugrađuje u građevinu važi, u pogledu sadržine i roka, garancija proizvodača opreme. Izvođač je dužan da svu dokum entaciju o garancijam a proizvođača opreme, zajedno sa uputstvom za upotrebu, pribavi i preda naručiocu. Ako je nedostatak gradevine nastupio zbog nedostataka opreme za koju je proizvođač opreme dao garanciju, naručilac m ože prava koja im a u vezi s tim ostvarivati prem a izvođaču radova ili prema proizvodaču opreme na osnovu njegove garancije. Da bi naručilac radova imao određena prava prema izvodaču, nije potrebno da je izvođač znao ili morao znati za nedostatke građevine.

Pravi se razlika između dve vrste nedostataka građevine. Jedno su nedostaci koji se tiču tzv. malih nedostataka. To su nedostaci koji ne utiču na solidnost građevine. U tom pogledu važe pravila o ugovoru o delu. Krajnji rok do kojeg naručilac može staviti prigovor zbog skrivenih malih nedostataka građevine je dve godine od primopredaje radova, ako nije ugovoren ili propisan duži rok. Drugo je odgovornost izvođača za nedostatke koji utiču na solidnost građevine. Izvođač radova odgovara za nedostatke građevine koji utiču na njenu solidnost koji su se pojavili u roku od deset godina od primopredaje radova. Naručilac koji je uredno obavestio izvođača radova o nedostacima građevine može zahtevati od izvođača da nedostatke otkloni i za to mu odrediti primereni rok. Ako izvođač ne otkloni nedostatke u tom roku, naručilac može da otkloni nedostatke na trošak izvođača ili može poveriti trećem licu otklanjanje nedostataka. UGOVOR O LIZINGU Pojam. To je izraz koji je u našu pravnu terminologiju preuzet od engleske reči lease - zakup. Označava ugovor kojim se davalac lizinga obavezuje da da primaocu lizinga ugovorenu stvar (automobil, na primer) na korišćenje za ugovoreno vreme, s tim da primalac lizinga plaća za to vreme ugovorenu naknadu u ugovorenim ratama. Za zaključenje ugovora o lizingu privredni subjekti koji obavljaju delatnost lizinga redovno koriste formularne ugovore. Nije od značaja da li je davalac lizinga proizvođač stvari koju daje u lizing. Proizvođač može prodati davaocu lizinga stvar koju će ovaj zatim dati u lizing. Obaveza davaoca lizinga je da pruži korisniku lizinga zaštitu od evikcije i odgovara korisniku za pravne nedostatke. Vrste ugovora. Za razliku od ugovora o zakupu ugovor o lizingu redovno sadrži i elemente nekih drugih ugovora Tako, ugovorom o lizingu može biti određeno da će primalac lizinga imati pravo da zatraži od dava-


oca lizinga da mu preda drugu stvar iste vrste umesto ugovorene stvari, ili da će imati pravo na produženje perioda lizinga, ili da će im ati pravo na otkup stvari koju je koristio. Za otkup stvari redovno se ugovara niža cena od tržišne cene takvih stvari. Davalac lizinga se može obavezati da će za vrem e perioda lizinga održavati stvar koju je dao na korišćenje prim aocu lizinga, ili da će obučavati radnike primaoca lizinga u korišćenju stvari. Jednu vrstu ugovora o lizingu predstavlja ugovor o finansijskom lizingu. To je pravni posao u kome davalac lizinga zaključuje ugovor sa isporučiocem predm eta lizinga o kupovini predm eta lizinga, i to po izboru korisnika lizinga. Pravo svojine na stvarima koje su predm et ugovora o lizingu zadržava lizing društvo kao davalac lizinga. Davalac lizinga im a u odnosu prema korisniku lizinga sva pravna sredstva iz ugovora o prodaji, bez obzira na to da li je zaključen ugovor sa isporučiocem predm eta lizinga. Ugovor o finansijskom lizingu ima prirodu ugovora o finansiranju. Ugovor o lizingu (leasing) predstavlja posao privrednog prava koji u savrem enim tržišnim privredama ima sve veći značaj. Zakon o obligacionim ođnosim a ne reguliše posebno ovaj ugovor, već u članu 550. stav 1. predviđa da pravila o prodaji sa obročnim otplatama cene važe i u slučaju drugih pogodaba koje imaju istu suštinu, kao što je, na primer ugovor o zakupu sa odredbom da će stvar koja je data u zakup preći u svojinu zakupca ako bude plaćao zakupninu za određeno vreme. Prema tome, ugovor o lizingu je neimenovani ugovor, sa m ešovitom prirodom , jer sadrži elemente raznih drugih ugovora (prodaja, zakup, kredit i sl). U pravnoj teoriji ovaj ugovor se svrstava u ugovore o višim oblicima privredne saradnje. Ugovorom o lizingu u suštini postiže isti efekat kao i kod kupoprodaje sa obročnim otplatama cene, pa se na taj odnos primenjuju pravila iz čl. 542. — 551. Zakona o obligacionim odnosima o prodaji sa obročnim otplatama cene, kao posebnoj vrsti kupoprodaje. Na relaciji prodavac - lizing društvo - primalac lizinga postoji trodim enzionalni odnos, tako da se kod ovog instituta razlikuje celovita lizing lconstrukcija i sam lizing ugovor. Prema mišljenju pravne teorije, kada je u pitanju celovita lizing konstrukcija preovlađujuća je ekonomska strana posla i data lizing predstavlja poseban način finansiranja (kreditiranja) prim aoca lizinga, koji predm et lizinga, npr. investicionu opremu, nabavlja posredstvom lizing društva, koje isti kupuje od prodavca (isporučioca) predmeta lizinga i ugovorom o lizingu ustupa na korišćenje prim aocu lizinga uz plaćanje lizing naknade u određenim vremenskim razmacima. Iz op isan ekon strukcije ovog posla proizilazi da je ugovor o lizingu samo jedan njegov deo. Prema teorijskoj definiciji, ugovor o lizingu je ugovor kojim se d avalac lizinga obavezuje da će korisniku (primaocu) lizinga dati na privrem eno korišćenje (upotrebu — zakup) određenu stvar i da će obaviti određene radnje u vezi sa upotrebom , a korisnik se obavezuje da plaća naknadu (zakupninu) u ugovorenim ratam a i da po isteku ugovorenog roka vrati stvar davaocu lizinga, ili produži korišćenje ili je otkupi. Takođe, pravna teorija je dala i druge slične definicije ovog ugovora, prem a kojim se ugovorom o lizingu jedna strana obavezuje da drugoj strani preda određenu stvar na upotrebu i korišćenje, a druga strana se obavezuje da sukcesivno plaća naknadu i to tako da jo j posle određenog vremena ta stvar pređe u svojinu.

U pravnoj teoriji razlikuju se dve osnovne vrste ovog ugovora i to: indirektni (finansijski, pravi) lizing i direktni (nepravi, kvazi) lizing. U prvom slučaju - kod indirektnog (finansijskog, pravog) lizinga, reč je trostranom pravnom odnosu u kome učestvuju tri lica (isporučilac opre-


me, davalac lizinga i prim alaclizinga) i zaključuju se dva ugovora (ugovor o kupoprodaji - isporuci i ugovor o lizingu). Davalac lizinga je subjekat u oba ugovora i on na osnovu specifikacije primaoca lizinga zaključuje ugovor o kupovini sa isporučiocem (koga je odabrao primalac lizinga), na osnovu ugovora o lizingu koji zaključuje sa primaocem lizinga. Na taj način pravo svojine na opremi koja je predmet lizinga stiče davalac lizinga, što mu om ogućava da u slučaju stečaja primaoca lizinga istakne svoje izlučno pravo, odnosno da izlučnom tužbom zahteva predmet lizinga. Kod druge vrste ugovora o lizingu (direktni, nepravi, kvazi lizing) davalac lizinga je istovremeno i prodavac (isporučilac) opreme tako da postoje samo dva lica (davalac lizinga-prodavac i korisnik lizinga). Prodavac (isporučilac) i posle zaključenja ugovora o lizingu ostaje vlasnik stvari koja je predm et korišćenja iz ugovora o lizingu, s obzirom da je on istovremeno i đavalac lizinga. Klauzula o vlasništvu na predmetu lizinga i klauzula o opciji kupovine (koja daje om ogućava da primalac lizinga isplatom određenog broja rata postane vlasnik predm eta lizinga) predstavljaju važne elemente ugovora o lizingu, bez obzira da li je reč o indirektnom lizingu ili je u pitanju direktni lizing. Finansijski lizing. Posao finansijskog lizinga, ugovor o finansijskom lizingu, kao i prava i obaveze subjekata u poslu finansijskog lizinga uređeni su Zakonom o finansijskom lizingu (2003), čime je finansijski lizing u našem pravnom sistem u postao imenovani ugovor. U članu 2. navedenog zakona data je njegova definicija: „Posao finansijskog lizinga je posao u kome davalac lizinga: 1) sa ispoi'učiocem predmeta lizinga određenim od strane prim aoca lizinga zaključuje ugovor na osnovu koga stiče pravo svojine na predm etu lizinga, prem a specifikaciji primaoca lizinga i pod uslovima koje, ukoliko se odnose n a interese primaoca lizinga, odobrava primalac lizinga (ugovor o isporuci); 2) sa primaocem lizinga zaključuje ugovor o finansijskom lizingu kojim se obavezuje da na primaoca lizinga prenese ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga na ugovoreno vreme, a primalac lizinga se obavezuje da mu za to plaća ugovorenu naknadu u ugovorenim ratam a (ugovor o lizingu).“ Zakonom o finansijskom lizingu predviđena je zaštita u slučaju stečaja primaoca lizinga, tako š t o je u članu 15. stav 1. propisano d a u slučaju stečaja prim aoca lizinga, davalac lizinga im a pravo na izdvajanje predm eta lizinga (izlučno pravo) iz stečajne mase prim aoca lizinga, u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj. Primalac lizinga i sud n adležan za sprovođen je stečajnog postupka, dužni su da bez odlaganja obaveste davaoca lizinga o pokretanju stečajnog postupka. D akle, pravo svojine na opremi koja je predmet lizinga zadržava davalac lizinga, što m u om ogućava da u slučaju stečaja primaoca lizinga istakne svoje izlučno pravo, odn osn o da izlučnom tužbom zahteva predm et lizinga. Međutim , da bi ostvario svoj e pravo d avalac lizin ga m ora dokazati svoje pravo svojine na predm etu lizinga. Takav zaklju čak proizilazi iz pravila o svojinskoj tužbi iz člana 37. Zakona o osnovam a svojinskopravn ih odnosa. N a osnovu ovog propisa, vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca


195

povraćaj individualno određenih stvari. Vlasnik mora dokazati da je imalac prava svojine, kao i da se stvar nalazi samo u državini tuženog.

U G O V O R O F A K T O R IN G U (O P R E N O S U P O T R A Ž IV A N J A R A D I N A P L A T E ) P o ja m . To je ugovor između banke i korisnika faktoringa o realizaciji knjigovodstvenih potraživanja korisnika faktoringa od strane banke. Banka - faktor kupuje od druge ugovorne strane - korisnika faktoringa (klijenta) postojeća ili buduća potraživanja klijenta prema trećim licim a u određenoj vrsti ili grupi poslova. Uz glavno potraživanje prenose se na banku i sporedna prava i obezbeđenja. Faktor isplaćuje klijentu iznos faktura koje se odnose na prodatu robu ili na izvršene usluge od strane klijenta trećim licim a. Od tih iznosa odbija se ugovoreni diskont. Ugovor 0 faktoringu odnosi se na sva potraživanja klijenta prema trećim licim a iz poslova na koje se odnosi ugovor. Faktor obavlja poslove evidencije i naplate potraživanja klijenta od trećeg lica. K a r a k t e r is t ik e . Ugovor o faktoringu zaključuje se u pisanoj formi i on naročito sadrži: potraživanja koja se prenose; podatke o momentu dospelosti potraživanja; načinu, vremenu i mestu plaćanja; iznos i način obračuna koju faktor naplaćuje za svoje usluge. To je neimenovani ugovor koji nije zakonski regulisan. Po pravilu, rizik naplate ustupljenog potraživanja od dužnika (u slučaju otkupa potraživanja), preuzima faktor. Inače, klijent odgovara faktoru za postojanje potraživanja koje je predmet ustupanja u času kada je izvršeno ustupanje, kao i za naplativost ustupljenog potraživanja ako ta odgovornost ugovorom nije isključena. Za prenos potraživanja na faktora nije potreban pristanak dužnika. Međutim, klijent ili faktor (po ovlašćenju klijenta dužni su pismenim putem da obaveste dužnika o izvršenom ustupanju). Faktor može ustupljeno potraživanje dalje da ustupi narednom faktoru (tzv. sukcesivnom faktoru) samo ako je to ugovorom (o faktoringu) dopušteno. Dužnik ima pravo da ističe faktoru sve prigovore koje bi imao prema poveriocu iz osnovnog posla. Kod pravog faktoringa (kompletnog faktoringa) faktor snosi rizik nenaplate potraživanja klijenta od trećeg lica. Kod nepravog faktoringa faktor ima pravo na regres prema klijentu ako ne uspe da naplati potraživanje od trećeg lica. Ako se u ulozi faktora pojavljuje banka onda je reč o ugovoru o forfetingu.

196

p r i r u Cn i k z a

POLAGANJE PRAVOSUDNOGISPITA

IZDAVAČKI UGOVOR Pravni izvori. Izvor prava je Zakon o autorskom i srodnim pravima (čl. 67-78) C,Službeni glasnik R S “, br. 104/2009 i 99-2011), Na izdavački ugovor primenjuju se odredbe Zakona o obligacionim odnosima, ako odredbama ovog zakona nije drukčije određeno. Pojam. To je ugovor kojim autor ustupa pravo izdavaču da objavi autorsko dela, a izdavač se obavezuje da umnoži i objavi određeno autorsko delo druge ugovorne strane - autora. Predmet ugovora mogu biti književna, naučna, dramska, muzička i dela likovnih umetnosti, kao i fotografska dela i sl. Izdavač je dužan da objavi delo o svom trošku, da plati autoru ugovoreni honorar i da se stara o rasturanju autorskog dela. Ako izdavač ne publikuje delo, autor ima pravo na autorski honorar i može poveriti drugom izdavaču da objavi i rastura autorsko delo. Izdavački ugovor se zaključuje u pisanoj formi. Dakle, izdavačkim ugovorom autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava ustupa, odnosno prenosi na izdavača pravo na umnožavanje autorskog dela štampanjem, i na stavljanje u promet tako umnoženih primeraka dela, a izdavač se obavezuje da delo umnoži i stavi primerke u promet, kao i da za to plati naknadu, ako je ugovorena, autoru, odnosno drugom nosiocu autorskog prava. Obaveze autora. Autor je dužan da preda izdavaču u određenom roku autorsko delo pripremljeno za izdavanje i da ga štiti u slučaju pravnog uznemiravanja. Autor je dužan pre objavljivanja da pregleda otiske i da izvrši neophodne korekcije, ako nije drugačije ugovoreno (na primer, kao obavezu izdavača). Obaveze izdavača. Osnovna dužnost izdavača je da autorsko delo umnoži na ugovoreni način, u određenom tiražu, bez preinačenja i stavi primerke tako umnoženog dela u prodaju, odnosno ugovorenu distribuciju. Objavljeno delo mora da sadrži ime ili drugu oznaku autora, osim ako se delo objavljuje kao anonimno. Izdavač je dužan da delo objavi u ugovorenom roku, u ugovorenoj, odnosno standardnoj tehničkoj opremi i da objavljeno delo prodaje po ugovorenoj ceni ili utvrđenoj u konsultaciji sa autorom, kome je dužan da preda ugovoreni broj besplatnih primeraka. Dejstvo ugovora traje dok ugovoreni tiraž dela ne bude iscrpen. Za to vrem e autor ne sme poveriti objavljivanje dela drugom izdavaču. Jer, ustupanje prava na osnovu izdavačkog ugovora je isključeno, ako nije drukčije ugovoreno. UGOVOR O KONCESIJI (javno-privatno partnerstvo) Pojam. To je ugovor kojim nadležni državni organ daje pravo određenom licu na korišćenje, ali ne i pravo svojine, na stvarima koje su predmet


ugovora. Koncesijom se daje pravo na korišćenje prirodnog bogatstva, stvari u opštoj upotrebi ili se odobrava obavljanje određene delatnosti. Izvor prava je Zakon o javnoprivatnom partnerstvu i koncesijama iz 2011. godine. Javno-privatno partnerstvo je dugoročna saradnja izm eđu javnog i privatnog partnera radi obezbeđivanja finansiranja, izgradnje, rekonstrukcije, upravljanja ili održavanja infrastrukturnih i drugih objekata od javnog značaja i pružanja usluga od javnog značaja, koje m ože biti ugovorno ili institucionalno. Javni partner je jedno ili više javnih tela (državni organ, organizacija, ustanova, javno preduzeće i dr.), odnosno pravno lice koje je nadležno za davanje koncesije, koje sa privatnim partnerom ili društvom za posebne namene zaključuje javni ugovor, ili jedno ili više javnih tela koje je sa privatnim partnerom povezano članstvom u zajedničkom privrednom društvu. Privatni partner je fizičko ili pravno lice, domaće ili strano, sa domaćim ili stranim učešćem ili bez njega, ili konzorcijum jedn og ili više takvih fizičkih ili pravnih lica koja su odabrana u postupku javne nabavke ili postupku davanja koncesije i koji sa javnim partnerom zaključuje javni ugovor, ili u tu svrhu osniva društvo za posebne namene, ili sa javnim partnerom osniva zajedničko privredno društvo. Javni, odnosno privatni partner može osnovati privredno društvo za potrebe zaključenja javnog ugovora, odnosno za potrebe realizacije projekta javno-privatnog partnerstva (društvo za posebne namene). Bitni elem entijavno-privatnogpartnerstva (JPP) odnose se na predmet i oblik javno-privatnog partnerstva, obaveze partnera, finansiranje, odgovornost i dr, i to: 1) predmet JPP ne može biti isključivo kom ercijalno korišćenje dobra u opštoj upotrebi ili drugog dobra; 2) oblik JPP koje m ože biti institucionalno JPP ili ugovorno JPP, ili kao koncesija koja predstavlja poseban oblik JPP; 3) obaveza privatnog partnera može biti da od javnog partnera preuzm e projektovanje, izgradnju, odnosno rekonstrukcije javne infrastrukture, odnosno objekta od javn o g značaja, kao i održavanje javne infrastrukture, odnosno obavljanje usluga od javn o g značaja kao što su: finansiranje, upravljanje i održavanje; 4) m ogućnost delim ičnog ili potpunog finansiranja projekta JPP od strane privatnog partnera; 5) m ogućnost javn o g partnera da privatnom partneru za preuzete obaveze izvrši prenošenje određenih stvarnih prava ili da mu dodeli koncesiju ili da mu za preuzete obaveze vrši plaćanje u novcu; 6) mogućnost preuzim anje odgovornosti svakog partnera za rizik kojim m ože na bolji način da upravlja; 7) m ogućnost javnog partnera da privatnom partneru dozvoli da obavlja komercijalnu delatnost u okviru realizacije projekta JPP, samo u slučaju da na drugi način nije m oguće obezbediti potreban nivo isplativosti realizacije projekta javno-privatnog partnerstva i povraćaj uloženih sredstava.

Oblici javno-privatnog partnerstva su: institucionalno partnerstvo i koncesiono partnerstvo. Institucionalno javno-privatno partnerstvo se zasniva na odnosu javnog i privatnog partnera kao članova zajedničkog privrednog društva koje je nosilac realizacije projekta JPP, pri čemu se taj odnos m ože zasnivati na osnivačkim ulozima u novoosnovanom privrednom društvu ili na

ig8


sticanju vlasničkog udela, odnosno dokapitalizaciji postojećeg priwednog društva. Telo javne vlasti vrši izbor privatnog partnera na način kojim se uređuje postupak davanja koncesije, nakon čega sa izabranim privatnikom zaključuje ugovor o osnivanju zajedničkog privrednog društva. Na zajedničko privredno društvo (Zakon ga naziva „društvo za posebne namene“) primenjuju se odredbe Zakona o privrednim društvima, kao i odredbe ugovora o osnivanju. K o n c e s ij a je ugovorno javno-privatno partnerstvo sa elementima koncesije u kom e je javnim ugovorom uređeno komercijalno korišćenje prirodnog bogatstva, odnosno dobra u opštoj upotrebi koja su u javnoj svojini ili obavljanje delatnosti od opšteg interesa, lcoje nadležno javno telo ustupa dom aćem ili stranom licu, na određeno vreme, pod posebno propisanim uslovim a, uz plaćanje koncesione naknade od strane privatnog, odnosno javnog partnera, pri čemu privatni partner snosi rizik vezan za kom ercijalno korišćenje predm eta koncesije.Zakon poznaje koncesiju za javne radove i koncesiju za usluge. Predm et k o n c e s ije . Koncesija se može dati radi kom ercijalnog korišćenja prirodnog bogatstva, odnosno dobra u opštoj upotrebi koja su u javnoj svojini ili obavljanja delatnosti od opšteg interesa, a naročito:i) za istraživanje i eksploataciju mineralnih sirovina i drugih geoloških resursa;2) za korišćenje drugih zaštićenih prirodnih bogatstava;3) u oblasti energetike;4) za luke;s) za javne puteve;6) za javni prevoz;7) za aerodrom e;8) u oblasti sporta i obrazovanja;9) na kulturnim dobrim a;io) za komunalne d ela tn o sti;ii) u oblasti železnica;i2) za komercijalno korišćenje žičara;i3) u oblasti zdravstva;i4) u oblasti turizm a;i5) i drugim oblastima. D avalac lconcesije-koncedent je javno telo, a to može biti: 1) Vlada, u ime Republike Srbije kada su javn a tela i predm et koncesije u nadležnosti Republike Srbije; 2) Vlada autonom ne pokrajine; 3) skupština jedinice lokalne samouprave; 4) javno preduzeće, odnosno pravno lice ovlašćeno posebnim propisima za davanje koncesije.

Učesnici u postupku dodele javnih ugovora mogu biti: pravna i fizička lica dom aća i strana, grupe privrednih subjekata, kao i konzorcijumi. Javnim ugovorom uređuje se ugovorno javno-privatno partnerstvo sa ili bez elem enata koncesije. Koncesija se može preneti na drugo strano lice, ali sam o uz saglasnost davaoca koncesije. Privatni partner može ustanoviti založno pravo ili drugo sredstvo obezbeđenja na imovini, koja je predmet javnog ugovora. Nađene predmete u zem ljištu koji predstavljaju istorijske, kulturne ili prirodne vrednosti, privatni partner je dužan bez naknade da preda javnom partneru. Rok na koji se zaključuje javni ugovor određuje se tako da se se obezbedi am ortizacija ulaganja privatnog partnera i razuman povraćaj uloženog kapitala, uzim ajući u obzir sve povezane rizike. Taj rok ne može biti kraći od pet godina ni duži od 50 godina, i ne može se produžiti, osim u slučaju kada je privatni partner, bez svoje krivice onemogućen u sprovođenju svojih ugovornih obaveza. P o s e b a n o b li k k o n c e s ije . To je tzv. BOT model (eng. build, operate, transfer). To su ugovori kojim a korisnik koncesije preuzim a obavezu

V. Todorović & R. M. Slijepčević PRIV RED N O PRA VO

199

da investira potrebna sredstva u određeni investicioni poduhvat (kao što je izgradnja autoputa ili ekspoatacija rudnog bogatstva), s tim da korisnik koncesije ostvaruje prihode iz tog posla za određeno vreme. U G O V O R O T R A N S F E R U T E H N O L O G IJ E P o ja m . To je ugovor kojim jedno lice prenosi na drugo lice znanje i iskustvo (eng. know-how) u pogledu korišćenja nezaštićenog prava industrijske svojine (tzv. nepatentirane tehnologije). Po tome se razlikuje od ugovora o licenci, koji se odnosi na patentirane pronalaske. Može imati za predmet kompleks radnji u proizvodnji određenog proizvoda, i u takvom slučaju odnosi se na niz znanja i umeća u određenom tehnološkom procesu. On je neimenovan, zakonski nije regulisan, te se međusobna prava i obaveze uređuju ugovorom u skladu sa načelom slobode ugovaranja. Takav ugovor može biti zaključen na neodređeno vreme ili na određeno vreme. S obzirom na teritoriju na koju se odnosi, može biti ograničen na određeno područje, u tom smislu što preduzeće koje odobrava korišćenje znanja i iskustva drugom preduzeću ne daje mu pravo korišćenja na drugim područjima. Ugovor koji se odnosi na proizvodnju određene robe može biti količinski ograničen ili neograničen. O b a v e z e d a v a o c a t e h n o lo g ije . Davalac tehnologije je dužan da drugoj ugovornoj strani stavi na raspolaganje potrebnu dokumentaciju za korišćenje znanja i iskustva na koja se odnosi ugovor. Davalac tehnologije garantuje sticaocu tehnologije tehničku izvodljivost i upotrebljivost radnji na koje se odnosi ugovor. On garantuje sticaocu tehnologije da na predmetu ugovora ne postoje prava trećih lica. O b a v e z e k o r is n ik a te h n o lo g ije . Korisnik tehnologije je dužan da na ugovoreni ili odgovarajući način koristi tehnologiju na koju se odnosi ugovor i da plati davaocu tehnologije ugovorenu naknadu. Naknada se obično određuje u zavisnosti od obima korišćenja ugovorene tehnologije. On je dužan da čuva u tajnosti ugovorenu tehnologiju. Korisnik tehnologije obavezan je da koristi ugovorenu tehnologiju na ugovoreni način, u ugovorenom roku i u ugovorenim granicama. UGOVORO D U G O R O Č N O J P R O IZ V O D N O J K O O P E R A C IJ I P o ja m . To je ugovor između dva ili više lica o saradnji u oblasti određene ili određenih privrednih delatnosti. Takvim ugovorom jedna ugovorna strana obično preuzima obavezu da će proizvesti određeni poluproizvod i da će ga isporučiti drugoj ugovornoj strani koja će ga doraditi u gotov proizvod. Ili, proizvodna kooperacija može se sastojati u zajedničkom programiranju razvoja u pogledu sastavnih delova određenog proizvoda.

200


Svaka ugovorna strana zadržava pravnu i ekonomsku samostalnost, uz obaveze koje su preuzele ugovorom. Ne stvara se novi pravni subjekt, ali ugovarači mogu formirati zajedničke organe za obavljanje određenih poslova. Takvi ugovori se najčešće koriste u spoljnotrgovinskom poslovanju. Ugovor može da sadrži elemente ugovora o inženjeringu, ugovora o prenosu industrijske svojine, ugovora o prenosu tehnologije. Prema trećim licima odgovoran je samo kooperant - fmalista. Ostali kooperanti odgovaraju finalnom proizvođaču. U praksi su česti ugovori o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji u poljoprivredi. U okviru tog ugovora obavezuju se uzajamno poljoprivredna organizacija i individualni poljoprivrednik da svaki od njih izvrši određene radove i uloži određena sredstva u ugovorenu proizvodnju na poljoprivrednom zemljištu u cilju podele koristi koje bi se tako postigle. To je neimenovan ugovor koji se, zbog svoje dugoročnosti i preciziranja radova, uloženih sredstava i podele prinosa, mora zaključiti u pisanoj formi. Ugovorom se određuje rok trajanja kooperacije, s tim što svaka ugovorna strana ima pravo na raskid ugovora uz ugovoreni otkazni rok. UGOVOR O FORFETINGU (kupovini i naplati potraživanja) To je ugovor kojim banka (forfeter) kupuje od druge ugovom e strane klijenta njegovo potraživanje prema trećem licu radi naplate, a banka se obavezuje da mu za preneto potraživanje plati dogovorenu - diskontnu cenu u novcu, umanjenu za iznos provizije, kamata i drugih troškova naplate. Ugovor je neimenovan i zaključuje se u pisanoj formi. Prenos potraživanja vrši se ugovorom o cesiji, ili prenosom, odgovarajućih hartija od vrednosti kojim je obezbeđena naplata prenetog potraživanja sa potrebnom dokumentacijom. Prenos potraživanja često se vrši otkupom meničnog potraživanja klijenta. Klijent banke je dužan da promptno obavesti svog dužnika o prenosu potraživanja na banku - forfetera. Po pravilu, to je aleatorni ugovor, jer banka preuzima rizik za naplatu potraživanja klijenta od trećeg lica i nema pravo regresa prema klijentu ako ne izvrši naplatu prenetog potraživanja. Ugovor o forfetiranju se razlikuje od ugovora o forfetingu. Redovno se kod ugovora o forfetingu radi o otkupu kratkoročnih potraživanja, dok se kod forfetiranja radi o otkupu dugoročnih potraživanja. Forfeting se odnosi na pojedinačna potraživanja, a forfetiranje na sva potraživanja klijenta iz određenih vrsta poslova. UGOVOR O FRANŠIZINGU Pojam. To je ugovor kojim jedna ugovom a strana - davalac franšizinga ustupa isključiva prava prodaje robe ili vršenja usluga dmgoj ugovornoj


201

strani - primaocu franšizinga kome prenosi svoje znanje i iskustvo u obavljanju određene delatnosti, a primalac franšizinga se obavezuje da posluje pod njegovim zaštićenim imenom (firmom) i spoljnim izgledom, da davaocu franšizinga plati određenu naknadu (po pravilu u procentu od ostvarene dobiti ili prometa). Davalac franšizinga može preuzeti obavezu da će primaocu franšizinga isporučivati određenu robu ili vršiti određene usluge. Takvi ugovori su česti u ugostiteljstvu, turizmu, trgovini i drugim delatnostima. Ugovorima o franšizingu se, po pravilu, prim alac franšizinga ovlašćuje da koristi licence (trgovačke i robne žigove), tehničke i kom ercijalne metode poslovanja davaoca franšizinga, kao i njegov m arketing. Davalac franšizinga se, po pravilu, obavezuje na pružanje stručnih usluga i pom oći u obučavanju i poslovanju korisnika franšizinga, uz konstantno pravo davanja instrukcija i nadzora nad njegovim poslovanjem. M ada je deo jedinstvenog privrednog sistema u okviru davaoca franšizinga, primalac franšizinga je samostalno pravno lice. Primalac franšizinga preuzima obavezu da će se takođe pridržavati određenih standarda u pogledu načina vršenja delatnosti i poslovanja iz oblasti predmeta franšizinga. Za prenos prava iz ugovora o franšizingu na treće lice (podfranšizing), potrebna je saglasnost davaoca franšizinga. V r s t e . Postoji robni franšizing i prometni franšizing. Kod robnog franšizinga davalac franšizinga daje drugoj ugovornoj strani pravo isključive prodaje određene vrste robe na određenom području. Predm et ugovora je pravo isključive prodaje te vrste robe, uz prenos poslovnog znanja i iskustva u prodaji, kao i korišćenja firme i žiga davaoca franšizinga. Prometni franšizing ili franšizing usluga ima za predmet korišćenje poslovnog i tehničkog znanja i iskustva davaoca franšizinga u obavljanju određene vrste usluga od strane primaoca franšizinga (kao što je prodaja brze hrane). Primalac franšizinga ima posebnu obavezu čuvanja poslovne tajne. On ne sme da otkriva trećim licima poverljive inform acije i poslovne tajne davaoca franšize do kojih je došao za vreme trajanja ugovora. Ta obaveza postoji i posle prestanka ugovora o franšizingu koji je neim enovan i koji se, po pravilu, registruje kod organa za privredne registre. U G O VO R O M EN ADŽM EN TU Poznat je i kao ugovor o vođenju poslova. To je ugovor kojim privredni subjekt poverava drugoj ugovornoj strani - m anadžeru organizovanje, vođenje i upravljanje poslovanjem tog privrednog subjekta, uz ugovorenu naknadu. Nadležni organ tog privrednog subjekte zadržava pravo na utvrđivanje opštih instrukcija za upravljanje i poslovanje, kao i odgovarajuću nadzornu i kontrolnu funkciju.

2 0 2


Ugovor o m enadžmentu redovno se odnosi na kompletno poslovanje. Za razliku od tog ugovora, ugovor o konsaltingu odnosi se samo na pojedine poslove, pri čemu su organi privrednog subjelcta slobodni da prihvate ili da ne prihvate savete davaoca saveta. Menadžer, koji ima status izvršnog direktora, ima pravo na ugovorenu naknadu, koja, po pravilu, zavisi od ostvarenih poslovnih rezultata privrednog poslovanja. U G O V O R O VREM ENSKI PODELJENOM K O RIŠĆEN JU NEKRETNINA (TIME SHARING) Zakon o zaštiti potrošača iz 2010. godine predviđa da se pravo na vrem enski podeljeno korišćenje nekretnina uređuje ugovorom koji mora biti u pism enoj formi i na jeziku koji je u službenoj upotrebi u Republici Srbiji. Ovde se radi o dugoročnom zakupu najčešće turističkih, ali i drugih objekata, na određeni period u toku više godina, sa mogućnošću zakupaca da m enjaju korišćenje tih nekretnina u toku trajanja dugoročnog zakupa. Tim e sharing je od ranije poznat u našem pravu. U govor o tajm šeringu m ora da sadrži: podatke o datum u i m estu zalđjučenja ugovora; naziv i sedište pravnog lica, odnosno vlasnika koji izdaje nekretninu i ime i adresu potrošača; tačan opis nekretnine (lokaciju, kategorizaciju, kom unalnu oprem ljen o st i druge pod atke vezane za njegovu upotrebu); prava potrošača u pogledu uslova, n ačina i vrem en a korišćenja nekretnine; podatke o stepenu izgrađenosti nekretn in e i o roku završetk a gradnje, ako u vrem e zaključenja ugovora nekretnina nije završen a; cenu upotrebe nekretnine koja treba da obuhvati cenu korišćenja nekretnine i sve troškove lcoje je potrošač dužan da plati u vezi sa korišćenjem te nekretnine (taksa, održavan je, u potreba zajedničkih prostorija, uređaja i dr.); uslove zam ene ili p rod aje prava na vrem enski podeljeno korišćenje nekretnine, kao i troškove u slučaju da za m en u ili prod aju to g prava sprovodi trgovac, odnosno lice koje on ovlasti; uslove i n ačin raskid a ugovora.

Potrošač ima pravo da jednostrano raskine ugovor pismenim putem, ako druga ugovorna strana ne poštuje svoje obaveze iz ugovora. Izjava o raskidu daje se pism enoj formi na posebnom obrascu za jednostrani raskid ugovora koji je sastavni deo ugovora o tajm šeringu. P O S E B N IIN S T IT U T I OD ZNAČAJA ZA ZAKLJUČIVANJE IIZ V R Š A V A N J E PRTVREDNIH UGOVORA O P ŠTA BEZBEDNOST PROIZVODA Z akon o opštoj bezbednosti proizvoda (2009) primenjuje se na sve proizvode koji se u sm islu ovog zakona smatraju proizvodima, osim na p roizvod e za koje je posebnim propisom uređena njihova bezbednost. Proizvo d je s te svaki finalni proizvod, uključujući i proizvod u vezi sa pružanjem usluga, koji se u obavljanju delatnosti isporučuje ili čini dostupnim potrošaču ili drugom korisniku,


203

uz naknadu ili bez naknade, bez obzira na to da li je nov, upotrebljavan ili prepravljen, osim upotrebljavanog proizvoda koji se isporučuje kao antikvitet, kao i proizvoda koji pre upotrebe treba popraviti ili prepraviti, pod uslovom da isporučilac o tome na jasan način unapred obavesti lice kome isporučuje takve proizvode.

Proizvođač je dužan da stavlja na tržište isključivo bezbedne proizvode. Ako ne postoje odgovarajući posebni propisi, proizvod se smatra bezbednim ako ispunjava zahteve srpskih standarda kojima se preuzimaju harmonizovani evropski standardi, čija lista je objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Zabranjeno je proizvoditi, uvoziti, izvoziti ili stavljati na tržište obmanjujuće proizvode. Proizvođač je dužan da, u granicama delatnosti koju obavlja, pruža potrebne informacije potrošačima i drugim korisnicima koje će im omogućiti da procene rizik koji proizvod može da predstavlja tokom perioda njegove upotrebe koji određuje proizvođač ili razumno predvidljivog perioda upotrebe, ako takav rizik nije očigledan bez odgovarajućeg upozorenja i koje će im omogućiti da preduzmu odgovarajuće mere predostrožnosti u odnosu na takav rizik. Distributer je dužan da, u granicama delatnosti koju obavlja, postupa sa pažnjom dobrog privrednika u očuvanju usaglašenosti proizvoda sa opštim zahtevom za bezbednost proizvoda. Informacije kojima raspolaže nadležni organ u vezi sa rizikom koji proizvod predstavlja po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika jesu informacije od javnog značaja i dostupne su javnosti, bez obzira da li su propisom ili drugim aktom određene kao poslovna tajna. Ispunjavanje obaveza propisanih ovim zakonom ne isključuje odgovornost proizvođača za štetu nastalu od proizvoda, odnosno stvari sa nedostatkom u smislu propisa kojim a je uređena ta odgovornost. ELEKTRONSKA TRGOVINA I ELEKTRONSKI POTPIS Zakonom o elektronskoj trgovini (2009) uređuju se uslovi i način pružanja usluga informacionog društva, obaveze informisanja korisnika usluga, ltomercijalna poruka, pravila u vezi sa zaključenjem ugovora u elektronskom obliku, odgovornost pružaoca usluga informacionog društva, nadzor i prekršaji. Odredbe ovog zakona ne primenjuju se na: zaštitu podataka, oporezivanje, zastupanje stranaka i zaštitu njihovih interesa pred sudovima, kao ni na igre na sreću sa novčanim ulozima, uldjučujući lutrijske igre, igre u kazinima, kladioničke igre i igre na sreću na automatima, ako posebnim zakonom nije drukčije određeno.

Elektronska trgovina robom i uslugama jeste daljinska trgovina u smislu zakona kojim se uređuje trgovina. Ugovori u elektronskom obliku. Ugovor može biti zaključen elektronskim putem, odnosno u elektronskoj formi. Ponuda i prihvat ponude mogu se dati elektronskim putem, odnosno u elektronskoj formi. Kada se

204


elektronska poruka, odnosno elektronska forma koristi prilikom zaključenja ugovora, takvom ugovoru se ne može osporiti punovažnost samo zbog toga što je sačinjen u elektronskoj formi. Pravni poslovi koji se ne mogu zaključiti u elektronskom obliku su : l) pravni poslovi kojima se vrši prenos prava svojine na nepokretnosti ili kojima se ustanovljavaju druga stvarna prava na nepokretnostima; 2) izjave stranaka i dugih učesnika u postupku za raspravljanje zaostavštine, formu zaveštanja, ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života, ugovore o doživotnom izdržavanju i sporazume u vezi sa nasleđivanjem, kao i druge ugovore iz oblasti naslednog prava; 3) ugovori o utvrđivanju imovinskih odnosa između bračnih drugova; 4) ugovori 0 raspolaganju imovinom lica kojim a je oduzeta poslovna sposobnost; 5) ugovori o poklonu; 6) drugi pravni poslovi ili radnje, za koje je posebnim zakonom ili na osnovu zakona donetih propisa, izričito određena upotreba svojeručnog potpisa u dokumentima na papiru ili overa svojeručnog potpisa.

Elektronski potpis. Kada se kao pretpostavka punovažnosti i nastanka ugovora zahteva potpis lica, smatra se da taj uslov zadovoljava elektronska poruka potpisana kvalifikovanim elektronskim potpisom, u skladu sa zakonom kojim se uređuje elektronski potpis (Zakon o elektronskom potpisu, 2004). ELEKTRONSKI DOKUMENT Zakonom o elektronskom dokumentu (2009) uređuju se uslovi i način postupanja sa elektronskim dokumentom u pravnom prometu, upravnim, sudskim i drugim postupcima, kao i prava, obaveze i odgovornosti privrednih društava i drugih pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica, državnih organa, organa teritorijalne autonomije i organa jedinica lokalne samouprave i organa, preduzeća, ustanova, organizacija i pojedinaca kojima je povereno vršenje poslova državne uprave, odnosno javnih ovlašćenja u vezi sa ovim dokumentom. Pojam elektronskog dokumenta. Elektronski dokument jeste skup podataka sastavljen od slova, brojeva, simbola, grafičkih, zvučnih i video zapisa sadržanih u podnesku, pismenu, rešenju, ispravi ili bilo kom drugom aktu koji sačine pravna i fizička lica ili organi vlasti radi korišćenja u pravnom prometu ili u upravnom, sudskom ili drugom postupku pred organima vlasti, ako je elektronski izrađen, digitalizovan, poslat, primljen, sačuvan ili arhiviran na elektronskom, magnetnom, optičkom ili dmgom mediju. Punovažnost i dokazna snaga elektronskog dokumenta. Elektronskom dokumentu ne može se osporiti punovažnost ili dokazna snaga samo zato što je u elektronskom obliku. Ako je propisom utvrđen pismeni oblik kao uslov punovažnosti pravnog akta, pravnog posla ili druge pravne radnje, odgovarajući elektronski dokument potpisuje se kvalifikovanim elektronskim potpisom, u skladu sa zakonom kojim se uređuje elektronski potpis. Odredbe o punovažnosti i dokaznoj snazi elektronskog dokumenta ne primenjuju se na: 1) pravne poslove kojima se vrši prenos prava svojine


205

na nepokretnosti ili kojima se ustanovljavaju druga stvam a prava na nepokretnostima; 2) izjave stranaka i dugih učesnika u postupku za raspravljanje zaostavštine, formu zaveštanja, ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života, ugovore o doživotnom izdržavanju i sporazume u vezi sa nasleđivanjem, kao i dm ge ugovore iz oblasti naslednog prava; 3) ugovore o utvrđivanju imovinskih odnosa između bračnih dmgova; 4) ugovore o raspolaganju imovinom lica kojima je oduzeta poslovna sposobnost; 5) ugovore o poklonu; 6) dmge pravne poslove ili radnje, za koje je posebnim zakonom ili na osnovu zakona donetih propisa, izričito određena upotreba svojem čnog potpisa u dokumentima na papim ili overa svojeručnog potpisa. Elektronski dokument izrađuje se primenom bilo koje dostupne i upotrebljive informaciono-komunikacione tehnologije, ako zakonom nije drugačije određeno. D eo

treći

BANKARSKI POSLOVI Pojam i vrste bankarskih poslova. Bankarski poslovi su depozitni, kreditni i drugi pravni poslovi koji za svoj predm etim aju novac, hartije od vrednosti i određene usluge, koje banke obavljaju za svoje klijente. Osnovni izvor našeg prava u pogledu bankarskih poslova su Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine (čl. 1035-1088) i Zakon o bankam a iz 2 0 0 5 - godine. U Srbiji je u toku proces izrade i donošenja G rađanskog zakonika, kojim će na jednom mestu biti uređeni, kako bankarski poslovi, tako i drugi pravni poslovi i ugovori građanskog i privrednog prava.

U toku 2011. godine donet je Zakon 0 zaštiti korisnika finansijskih usluga, kojim su uređena prava korisnika finansijskih usluga koje pružaju banke, davaoci finansijskog lizinga i trgovci, kao i uslovi i način ostvarivanja i zaštite tih prava. Utvrđena su i osnovna načela zaštite korisnika finansijskih usluga: 1) pravo na ravnopravan odnos s davaocem finansijske usluge, 2) pravo na zaštitu od diskriminacije, 3) pravo na informisanje, 4) pravo na određenost ili odredivost ugovorne obaveze, 5) pravo na zaštitu prava i interesa.

Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga (ZZK FU ) propisani su obavezni elem enti i sadržaj ugovora o bankaskim uslugam a i lizingu, i to: Ugovor o kreditu (čl.19), Ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa (čl.20), ugovor 0 lizingu (čl.21), ugovor 0 izdavanju i korišćenju platne kartice (čl.22), ugovor o depozitu (čl.23), ugovor o otvaranju i vođenju računa (čl.24). Prema tom zakonu, bankarske usluge su usluge koje banka pruža korisnicima ovih usluga po osnovu ugovora o kreditu, ugovora o depozitu, ugovora o otvaranju i vođenju računa, ugovora o izdavanju i korišćenju platnih kartica, ugovora o dozvoljenom prekoračenju po računu, kao i druge usluge koje banka pruža u skladu sa zakonom (čl.2.st.2)

206


Poslovi koje obavljaju banke mogu se podeliti na aktivne, pasivne i neutralne poslove. Ova podela vrši se s obzirom na ulogu koju banka ima u nekom poslu. I AKTIVNI BANKARSKI POSLOVI To su oni poslovi u kojima se banka pojavljuje kao poverilac svog klijenta. U tu grupu spadaju razne vrste ugovora o bankarskom kreditu i drugi slični poslovi. Ugovor o kreditu Ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje ugovoreni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vrem e, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati kamatu i da primljeni iznos vrati u vreme i na način kako je to određeno ugovorom (čl. 1065. ZOO). U govor o kreditu je ugovor o zajmu kod kojeg se kao zajmodavac pojavljuje banka. Banka kredit uvek daje u novcu, za razliku od zajma koji se može sastojati i u određenoj količini drugih zamenljivih i potrošnih stvari. Ugovor o zajm u može biti ugovor bez naknade ili teretan ugovor, ali u odnosim a iz ugovora o kreditu korisnik kredita po pravilu plaća banci kamatu. O dobravanje kredita uređeno je i imperativnim zakonskim propisima. Niko osim banke ne može se baviti davanjem kredita, osim ako je za to ovlašćen posebnim zakonom. Pravni posao čiji je predm et davanje kredita, avansa, jem stva ili garancije banke radi direktnog ili indirektnog sticanja akcija te banke, lica koje u njoj ima učešće ili podređenog društva te banke, kao i sticanje tih akcija sredstvima obezbeđenim na ovaj način ništavi su. Banka je dužna da obim svojih kreditnih poslova usklađuje zavisno od uloženih sredstava u osnivački fond banke i visine sredstava rezervi. U govor o kreditu je formalni ugovor, jer mora biti zaključen u pisanoj formi. Za zaključenje onih vrsta ugovora o kreditu koji se zaključuju u većem broju, banke su pripremile odgovarajuće formulare. Takvi se ugovori sm atraju ugovorim a po pristupu. Ugovorom o kreditu utvrđuje se iznos, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita. U g ovor o k re đ itu sadrži sledeće obavezne elem ente: 1) vrstu kredita; 2) period na k o ji se k re d it od ob rava; 3) poslovno ime, im e i adresu ugovorn ih strana; 4) iznos k re d ita k oji se o d o b rav a i u slove povlačenja sredstava; 5) kod kredita indeksiranih u stranoj v a lu ti — v a lu tu u kojoj banka indeksira kredit, tip kursa valu te koji se primen juje p ri o d o b ra v a n ju i otplati kredita (zvanični srednji kurs), kao i datum obračuna; 6) visin u n o m in a ln e kam atne stope u z određenje da li je fiksna ili prom enljiva, a, ako j e p ro m en ljiv a - elem en te na osnovu kojih se određuje (referen tna kam atna stopa, in d eks p o tro šačk ih cen a i dr.), njihovu visinu u vrem e zaključenja ugovora, periode u k o jim a će se m en ja ti, kao i fiksni elem ent ako je ugovoren; 7) efektivnu kamatnu stopu i ulcupan izn o s koji korisnik treba da plati a izračunat je na dan zaključenja u govora; 8) p lan otplate kredita i pravo korisnika da u toku trajanja ugovora, u slu čaju p ro m en e p lan a otplate, odnosno jed anp u t godišnje ako nije došlo do ove

V. Todorović & R. M. Slijepčević PR IVRED N O PRAVO

207

prom ene, m ože besplatn o dobiti taj plan; ako se kam ata i troškovi otplaćuju b e z istovrem ene otplate glavnice - plan otplate kredita treba da sadrži samo rokove i uslove otplate kam ate i troškova; 9) metod koji se prim enjuje kod obračuna kam ate (konform ni, proporcionalni i dr.); 10) obaveštenje o kam atnoj stopi koja se prim en juje u slučaju docnje u skladu sa zakonom ; 11) upozorenje o posledicam a u slu čaju neizm irivanja obaveza, uslove, postupak i posledice otkaza, odnosno raskida u govora o kreditu u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi, kao i obaveštenje 0 uslovim a i načinu ustupanja potraživanja u slučaju neizm irenja obaveza; 12) vrstu 1 visinu svih naknada koje padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksne ili prom enljive, a ako su prom enljive - periode u kojim a će ih banka m enjati, kao i vrstu i visinu drugih troškova (porezi, naknade nadležnim organim a i dr.); 13) vrste sredstava obezbeđenja, m ogućnost za njihovu zam enu tokom perioda otplate kredita, kao i uslove aktiviranja tih sredstava u slučaju neizm irivanja obaveza; 14) uslove i način prevrem ene otplate kredita i visinu naknade u vezi s tim ; 15) pravo korisnika na odustan ak od ugovora, uslove i način odustanka; 16) pravo na prigovor i m ogućnost pokretanja postupka posredovanja radi vansudskog rešavanja spornog odnosa; 17) adresu N arodne banke Srbije kao organa lcoji vrši kontrolu b an ak a (čl. 19. ZZKFU).

Ugovor o kreditu banka može otkazati pre isteka ugovorenog roka: 1) ako je kredit korišćen u suprotnosti sa njegovom namenom, 2) u slučaju insolventnosti korisnika čak i kad nije utvrđena sudskom odlukom i u slučaju prestanka pravnog lica ili smrti korisnika, ako bi u tim slučajevima davalac kredita došao u bitno nepovoljniji položaj. Korisnik kredita može odustati od ugovora pre nego što je počeo koristiti kredit. On može vratiti kredit i pre roka određenog za vraćanje, ali je dužan o tome unapred obavestiti banku. U oba slučaja korisnik kredita dužan je naknaditi štetu ukoliko ju je davalac kredita pretrpeo. U slučaju vraćanja kredita pre određenog roka, banka ne može da zaračuna kamatu za vreme od dana vraćanja kredita do dana kada je po ugovoru trebalo da bude vraćen. Ugovor o lombardnom kreditu Banka može odobriti kredit sa namenom ili bez namene, u privredne ili u vanprivredne svrhe. Namenski krediti su, na primer, investicioni, stambeni, potrošački krediti. Postoje krediti kod kojih korisnik kredita nije dužan da banci da obezbeđenje da će uredno vršiti otplatu. Ali, često je uslov da bi banka prihvatila ponudu za zaključenje ugovora 0 kreditu ili da bi pustila kredit u tečaj, da joj bude dato obezbeđenje što se tiče vraćanja kredita. Kao obezbeđenje koristi se hipoteka u korist banke. Privredno društvo, međutim, može založiti kod banke robu koju je uskladištilo u javnom skladištu, ali i druge realne pokretne vrednosti (efekte): zlato, umetničke kolekcije, hartije od vrednosti i druga vredna pokretna dobra. To su tzv. lom bardni krediti. Banka može robu koju je prim ila u zalogu založiti kod druge banke, da bi od nje dobila kredit. To je tzv. relom bardni posao. Zakon 0 obligacionim odnosima poznaje ugovor o kreditu na osnovu zaloge hartija od vrednosti koji mora biti zaključen u pisanoj formi, sa pra-

208


vom banke da može prodati založene hartije od vrednosti ukoliko korisnik po dospelosti ne vrati odobreni kredit (čl. 1069-1071). Lom bardni kredit spada u vrlo stare kreditne poslove. Im e mu je nastalo prema italijanskoj pokrajini Lombardiji odakle potiče. Lombardne kredite odobravaju banke, ali i specijalizovane institucije (npr. zalagaonice). Osnovicu za ovaj kreditni posao čini prometna, tržišna vrednost založene stvari. U razvijenim tržišnim privredam a tržišna vrednost ovih stvari (efekata) se formira na berzama. Zbog zaštite interesa poverioca iznos kredita je uvek niži od prometne vrednosti zaloga. U slučaju nevraćanja kredita (s pripadajućom kamatom i troškovima) banka prodaje založene efekte putem licitacije i iz ostvarene prodajne cene podmiruje svoja potraživanja. Ukoliko se prodajom ostvari veća cena od odobrenog kredita taj iznos pripada dužniku, odnosno vlasniku založene stvari. Postoji više vrsta lombardnih kredita, kao npr. lom bardni kredit uz depozit, koji je nenamenslci gotovinski kredit na osnovu položenog depozita koji služi kao osiguranje povraćaja kredita, lombardni kredit na osnovu udela u fondovima, lom bardni kredit na osnovu zaloge polise osiguranja, lombardni krediti na osnovu zalaganja hartija od vrednosti (kod tih kredita korisnik ostvaruje ne samo novčani zajam, već i određenu kamatu, odnosno deo prinosa kod udela)

Osnovna obaveza banke jeste da korisniku kredita stavi na raspolaganje ugovoreni iznos novca. To se može izvršiti i na taj način što je banka preuzela obavezu da vrši plaćanja za račun korisnika kredita. Obaveza korisnika kredita jeste da iznos novca koji mu je banka stavila na raspolaganje koristi u skladu sa namenom za koju je odobren kredit, ako je u pitanju namenski kredit. Ukoliko korisnik kredita ne koristi kredit u skladu sa ugovorenom namenom, banka može otkazati ugovor o kreditu. Korisnik kredita je dužan da banci plaća kamatu. Može biti ugovorena fiksna (nepromenljiva) i klizna (promenljiva) kamatna stopa. U rokovima i način kako je to ugovoreno, obaveza korisnika kredita jeste da vrati banci iznos novca koji mu je ona stavila na raspolaganje kao kredit. U vezi sa prestankom ugovora o lombardnom kreditu važi ono što je već rečeno kod ugovora o kreditu. Posebni kreditni poslovi 1) Ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa. Posebni modalitet ugovora o kreditu je ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa uz odgovarajuću povoljniju kamatu u odnosu na nedozvoljeno prekoračenje sredstvima sa sopstvenog tekućeg računa. Banka odobrava klijentu „dozvoljeni minus“ do visine njegovog npr. tromesečnog priliva sredstava na tekući račun na osnovu zarade ili penzije. Iznos kredita je limitiran do određene visine i oročen na određeni period. Dozvoljeno prekoračenje ne ulazi u obračun kreditne sposobnosti klijenta prilikom zaduživanja po kreditima ili kreditnim karticama, tako da proširuje kreditne mogućnosti. Tokom trajanja ugovora banka može smanjiti iznos odobrenog prekoračenja ukoliko se smanji priliv sredstava na računu dužnika. Ugovor o dozvoljenom prekoračenju sadrži skoro sve obavezne elemente koje sadrži ugovor o kreditu - videti ČI.20.ZZKFU.


2) Ugovor o revolving kreditu. To je vrsta kredita, uz određene garancije banci, kod kog se otplata može obaviti u bilo kom vrem enskom trenutku, prema mogućnostima i planovima kreditnog dužnika. Banka stavlja klijentu na raspolaganje određeni iznos novca, a on m ože da povlači kratkoročne tranše bilo u koje vreme, više puta pod istim uslovim a, do datog limita, uz obavezu da redovno plaća kamatu. Korisnik revolving kredita ima posebna zakonom predviđena prava. Korisnik može na uobičajeni način, bez naknade i u svakom m om entu, osim ako je ugovoren otkazni rok koji ne može biti duži od m esec dana - da raskine ugovor o revolving kreditu. Ako je to ugovoreno, banka može otkazati ugovor o revolving kreditu tako što će o otkazu korisnika obavestiti u pisanoj formi ili na drugom trajnom nosaču podataka najkasnije dva meseca ranije. Ako je to ugovoreno, banka m ože iz opravdanih razloga (neovlašćeno korišćenje kredita, značajno pogoršanje kreditne sposobnosti korisnika i dr.) uskratiti korisniku pravo na povlačenje sredstava, s tim d a je dužna da ga o razlozima uskraćivanja obavesti u pisanoj formi ili na drugom trajnom nosaču podataka, i to, ako je moguće, odmah ili u roku od naredna tri dana, osim kad je pružanje takvih obaveštenja zabranjeno drugim propisima (ČI.22.ZZKFU).

3) Ugovor o izdavanju i korišćenju platne kartice. To je takođe podvrsta ugovora o kreditu Kod platnih kartica se upravo često prim enjuje revolving kreditiranje (revolving kreditne kartice). Platna kartica (koja može biti kreditna i debitna) jeste instrum ent bezgotovinskog plaćanja („plastični novac“) koji njegovom korisniku omogućava plaćanje robe i usluga i podizanje gotovog novca. Kreditna kartica je platna kartica koja njenom korisniku omogućava podizanje gotovog novca i plaćanje robe i usluga na kredit. Debitna kartica je platna kartica koja njenom korisniku omogućava plaćanje robe i usluga i podizanje gotovog novca; Ugovor o izdavanju i korišćenju platne kartice, pored obaveznih elem enata koje sadrži ugovor o kreditu, sadrži sledeće obavezne elem ente:i) poslovno ime, im e i adresu ugovornih strana;2) karakteristike, način upotrebe i ograničenja upotrebe kartice;3) način postupanja korisnika radi bezbednog korišćenja kartice;4) procenat m inim alne mesečne obaveze za plaćanje kod kreditne kartice;s) valutu u kojoj se vrši obračunavanje dugovanja po kartici;6) obaveštenje o postojanju naknade za podizanje gotovine na bankomatu druge banke;7) obaveštenje o iznosu provizija za korišćenje platne kartice u inostranstvu, obaveštenje o valuti u kojoj se evidentira transakcija izvršena u inostranstvu, kao i obaveštenje o kursu koji se primenjuje pri konverziji iznosa transakcija nastalih u inostranstvu u valutu zaduženja korisnika, uključujući i eventualne provizije koje se naplaćuju kod konverzije;8) način postupanja korisnika u slučaju uočenog neovlašćenog korišćenja podataka s kartice, oštećenja, krađe ili gubitka karticejg) način postupanja korisnika i banke u slučaju blokade kartice;io) odgovom ost i obavezno postupanje korisnika i banke izdavaoca kartice u slučaju krađe i gubitka kartice, odnosno u slučaju neovlašćenog korišćenja podataka s kartice;n ) pravo korisnika na odustanak od ugovora, uslove i način odustanka;i2) pravo na prigovor i m ogućnost pokretanja postupka posredovanja radi vansudslcog rešavanja spornog odnosa;i3) adresu Narodne banke Srbije kao organa koji vrši kontrolu banaka (čl.22. ZZKFU).

4) Ugovor o eskontu. U aktivne bankarske poslove svrstava se i eskont. Predmet ugovora 0 eskontu su nedospele hartije od vrednosti, kao što su menice, obveznice, varanti itd, koje banka otkupljuje pre njihove

210


dospelosti. Ugovorom o eskontu obavezuje se imalac hartije od vrednosti koja jo š nije dospela za plaćanje (obveznice, na primer) da hartiju prenese na banku, a banka se obavezuje đa mu za to isplati iznos novca na koji glasi ugovor o eskontu. Eskont (interes) je razlika između eskontovane (otkupljene) vrednosti hartije od vrednosti i njene nominalne vrednosti. Ako dužnik iz hartije ne izvrši obavezu iz hartije, banka ima pravo da zahteva isplatu od lica od kog je preuzela hartiju. U tom smislu se može reći da je ugovor o eskontu kreditni posao. Tako, naprimer, vlasnik menice može naplati menično potraživanje pre dospeća, tako što menicu indosam entom prenosi u vlasništvo banke koja mu je odobrila eskontni kredit i samim tim preuzim a regresnu obavezu prem a banci.

Banka će poveriocu iz hartije od vrednosti isplatiti iznos na koji hartija glasi po odbitku nedospele kamate i bankarske provizije. Taj odbitak naziva se d is k o n t . Iznos za koji banka kupuje hartiju može biti još niži, zbog toga što banka kupovinom hartije preuzima rizik da o dospelosti neće uspeti da naplati hartiju. H artiju od vrednosti koju je stekla po osnovu ugovora o eskontu banka m ože prodati drugoj banci. Takav pravni posao naziva se reeskont. II PASIVNI BANKARSKI POSLOVI To su oni poslovi u kojim a je banka dužnik. Kao pasivni bankarski poslovi sm atraju se em isioni poslovi. To su izdavanje hartija od vrednosti i novčanih kartica. Poslovna banka može izdavati obveznice i na taj način preuzim ati novčane obaveze prema kupcima obveznica. Ugovor o bankarskom tekućem računu Tim ugovorom banka se obavezuje da zainteresovanom licu otvori poseban račun i da preko tog računa prima uplate i vrši isplate u granicama njegovih sredstava na računu i odobrenog kredita (ČI.1052.ZOO). Ukoliko je tako ugovoreno, banka se obavezuje i da kreditira vlasnika računa do određenog iznosa, u tom smislu što preuzima obavezu da do tog iznosa honoriše čekove korisnika računa za koje ne postoji pokriće. Ugovor o otvaranju tekućeg računa mora biti zaključen u pisanoj formi. Po zakonu banka je dužna da preko tekućeg računa vrši plaćanje za deponenta i k ad na računu nem a pokrića, ali ovu obavezu banka može isključiti ugovorom o otvaranju tekućeg računa. Korisnik tekućeg računa može u svakom trenutku raspolagati saldom koji se na računu pojavljuje u njegovu korist, osim ako je ugovoren otkazni rok. Banka odgovara za izvršenje naloga deponenta prema pravilima ugovora o nalogu. Ako u ugovoru o otvaranju tekućeg računa nije utvrđen rok njegovog trajanja, svaka strana m ože da ga raskine uz otkazni rok od 15 dana. Banka ima pravo da zaračunava proviziju za izvršene usluge koje su obuhvaćene ugovorom o


211

tekućem računu, kao i naknadu za posebne troškove učinjene u vezi sa tim uslugama. Prilikom svalce promene stanja tekućeg računa banka je dužna da izda izvod sa naznačenjem salda i preda ga korisniku računa na sporazumno utvrđeni način. Podaci o tekućim računima poslovna su tajnabanke i mogu se saopštavati samo na pismeni zahtev suda, ako je prema vlasniku računa pokrenut sudski postupak. Obavezni elementi ovog ugovora propisani su u članu 24. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga: vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika, visinu kamatne stope i označenje ko plaća kamatu, kam atu u slučaju prekoračenja po računu, način postupanja u slučaju neizmirenja obaveza, pravo na prigovor i dr.

Ugovor o bankarskom novčanom depozitu To je vrsta bankarskih pasivnih poslova u kojima se deponent obavezuje da položi kod banke određeni novčani iznos, a banka se obavezuje da primi taj iznos u depozit i na njega plaća kamatu. Ugovor 0 novčanom depozitu je zaključen kada se banka obavezala da primi, a deponent da položi kod banke određeni novčani iznos. Ovim ugovorom banka stiče pravo da raspolaže deponovanim novcem i dužna je da ga vrati prema uslovima predviđenim u ugovoru. Na osnovu ugovora o novčanom depozitu banka otvara račun u korist i na teret kojeg upisuje sva potraživanja i dugovanja koja proizađu iz poslova sa deponentom ili za njegov račun sa trećim. Banka je obavezna da vrši isplate sa računa u granicama raspoloživih sredstava. Pravi se razlika na depozite po viđenju i na oročene depozite. Depozitima po viđenju smatraju se sredstva uložena kod banke kojima deponent može raspolagati u svako vreme. Ako nije suprotno ugovoreno, smatra se da je račun novčanog depozita po viđenju, te deponent računa ima pravo da raspolaže delom ili celim saldom u svakom trenutku, tj. smatra se da je potraživanje deponenta prema banci na povraćaj deponovanih sredstava uvek dospelo. Oročeni depoziti su takvi depoziti kod kojih je pravo deponenta da raspolaže deponovanim sredstvima na neki način vremenski uslovljeno. Postoje novčani depoziti na neodređeno vreme s otkaznim rokom. Takvim sredstvima deponent može raspolagati u svako vreme, ali po isteku ugovorenog roka od dana kada je pismenim putem obavestio banku da želi da raspolaže deponovanim sredstvima. Postoje i novčani depoziti oročeni na određeno vreme bez otkaznog roka. Takvim sredstvima deponent može raspolagati tek po isteku roka oročavanja. S obzirom na to da li je deponent deponovao novčana sredstva kod banke radi postizanja određene svrhe, vrši se podela na namenske depozite i na depozite bez posebne namene. Depozitima sa određenom namenom banka se može koristiti samo u te namene. Ako ugovorom ova pitanja nisu regulisana, smatra se da je u pitanju depozit po viđenju bez određene namene. Deponent

212

p r i r u Cn i k z a p o l a g a n j e p r a v o s u d n o g i s p i t a

može sa istom bankom sa kojom je zaključio ugovor o novčanom depozitu zaključiti još jedan ili više takvih ugovora. Takav će biti slučaj kad je u pitanju više oročenih depozita sa različitim rokovima ili namenama. U takvim okolnostima banka ne može vršiti virm anisanje sredstava sa jednog računa na drugi račun. Banka plaća kamatu na sredstva koja su kod nje deponovana, ali stiče pravo i da raspolaže tim sredstvim a (na primer, za odobravanje kredita).

Ugovor o bankarskom nenovčanom depozitu To je takav bankarski posao kod kojeg ostavodavac predaje banci na čuvanje određene pokretne stvari, i preuzima obavezu da za čuvanje plati banci određenu naknadu, a banka preuzima obavezu da primljene stvari čuva kao dobar stručnjak i da ih vrati ostavodavcu na njegov zahtev. S obzirom na odgovornost banke za čuvanje predmeta koje je primila u depozit, pravi se razlika na otvorene i zatvorene depozite. O zatvorenom depozitu je reč kad banka može videti koju je stvar i u kakvom stanju primila na čuvanje. Kad ugovor prestane, banka je dužna da vrati ostavodavcu deponovane stvari u onom stanju u kojem ih je primila na čuvanje. Kod zatvorenog depozita banka je primila na čuvanje stvari u zatvorenom i zapečaćenom pakovanju. Banka ne mora da zna kakva je stvar u pitanju, niti ima pravo da proverava sadržaj pakovanja, s tim što ostavodavac ne sme predati banci na čuvanje takve stvari čije je čuvanje zabranjeno. Ona je dužna da vrati ostavodavcu pakovanje sa neoštećenim pečatima. Banka ne odgovara za sadržaj pakovanja, niti za stanje stvari koje su se nalazile u pakovanju, ako je pakovanje neoštećeno. Ugovor o depozitu hartija od vrednosti Ugovorom o deponovanju hartija od vrednosti banka se obavezuje da će, uz naknadu, preuzeti hartije od vrednosti radi čuvanja i vršenja prava i obaveza koje se u vezi s tim zahtevaju. Ako nije drukčije ugovoreno, banka može vršiti prava iz deponovanih hartija od vrednosti isključivo za račun deponenta. Banka je dužna da obezbedi čuvanje hartije od vrednosti sa brižljivošću koja se zahteva od ostavoprimca uz naknadu i da za račun deponenta preduzima sve radnje radi očuvanja i ostvarivanja njegovih prava iz hartije od vrednosti. Ukoliko između ugovornih strana nije što drugo dogovoreno, banka je dužna da naplaćuje dospele kamate, glavnicu i uopšte sve sume na koje deponovane hartije daju pravo, čim one dospeju za isplatu. Banka je dužna da stavi na raspolaganje deponentu naplaćene sume, a ako ovaj ima kod banke račun sa novčanim depozitom, da ih upiše u korist tog računa. O svakom zahtevu koji treće lice istakne u pogledu deponovanih hartija, banka je dužna da izvesti deponenta. Banka je dužna da na zahtev deponenta vrati hartije od vrednosti u svako doba. Predmet vraćanja su same hartije od vrednosti, ukoliko između ugovornih strana nije dogovoreno da vraća-


213

nje može biti izvršeno plaćanjem odgovarajućeg iznosa. V raćanje se može izvršiti samo deponentu ili njegovim pravnim sledbenicim a ili licim a koje oni označe, čak i kad je iz samih hartija vidljivo da one pripadaju trećim. Ugovor o ulogu na štednju To je vrsta bankarskog novčanog depozita kod kojeg banka od deponenta prima novčani ulog na štednju i izdaje štediši štednu knjižicu sa upisanim ulogom. Za razliku od ugovora o novčanom depozitu, ne ugovara se iznos koji je štediša obavezan da uloži kod banke. To je realni ugovor, je r odnosi između štediše i banke nastaju tek kad štediša uloži novac u banku. Kao štediša kod takvih ugovora može se pojaviti samo fizičko lice ili grupa fizičkih lica. Štedna knjižica je pismena isprava u koju se upisuju sve uplate i podizanje novca po osnovu uloga na štednju. Štedna knjižica m ože biti izdata samo na ime određenog lica ili na donosioca. To je jedn a vrsta legitim acionog papira. Zahvaljujući ovoj osobini štedne knjižice, štediša m ože podizati uložena sredstva i kad druge poslovne jedinice banke, a ne sam o kod one kod koje je uložio sredstva na štednju. Ako je tako predviđeno m eđubankarskim sporazumom, štediša može podići uložena sredstva i kod druge banke. Upisi u knjižicu potvrđeni pečatom banke i potpisom ovlašćenog lica su dokaz o uplatama odnosno podizanjima u odnosim a izm eđu banke i ulagača. Pretpostavka je da su upisi u štednu knjižicu tačni. Ugovor o sefu Ugovorom o sefu banka se obavezuje da korisniku stavi na upotrebu sef za određeni vremenski period, a korisnik se obavezuje da za to plati banci ugovorenu naknadu. Sef je posebno obezbeđen zatvoren prostor u banci, u vidu kasete, blagajne, pretinca ili slične sigurnosne pregrade, koji služi za čuvanje dragocenosti, isprava i drugih dokum enata, um etničkih predmeta i drugih skupocenih stvari za koje korisnik sefa veruje da će biti sigurnije kod banke nego kod njega. Banka mora preduzeti sve potrebne mere da obezbedi dobro stanje sefa i nadzor nad njim. Pristup sefu može se dozvoliti samo korisniku ili njegovom punomoćniku. Banka ne sme držati kod sebe duplikat ključa ili ključeva koji se predaju korisniku. Ugovor o sefu je jedna vrsta ugovora o ostavi, sa elem entim a ugovora o zakupu. Korisnik sefa može podizati stvari iz sefa, a da dejstvo ugovora o sefu ne prestane. U bitne sastojke ugovora o sefu ne ulazi označenje stvari koje će banka čuvati u sefu. Banka ne sme da zna šta je korisnik stavio u sef. Korisnik, s druge strane, ne sme staviti u svoj sef predm et ili proizvod koji može ugroziti sigurnost banke ili drugih sefova. Zbog toga banka n e odgovara za stanje stvari u sefu. Ona odgovara samo ako nije čuvala ne-

214


povredivost sefa. Ključ od sefa nalazi se kod korisnika sefa. Otvaranje sefa banka m ože izvršiti samo uz prisustvo službenika suda. A ko korisnik ne plati banci makar samo jedan obrok naknade po dospelosti, banka m ože raskinuti ugovor po isteku mesec dana pošto korisnika preporučenim pism om opomene na naplatu. Pošto raskine ugovor, banka m ože pozvati korisnika da isprazni sef i da joj preda ključ, pa ako korisnik to ne učini, banka m ože zahtevati da se sef otvori putem suda, utvrdi njegova sadržina i nađene stvari stave u sudski depozit ili povere banci na čuvanje. Banka im a pravo prvenstva naplate dužne naknade nastale iz ugovora 0 sefu iz novčanog iznosa koji je pronađen u sefu, kao i iz cene dobijene prodajom drugih vrednosti nađenih u sefu (cl.1064.ZOO). NEUTRALNI BANKARSKI POSLOVI N eutralni ili uslužni bankarski poslovi su takvi poslovi čijim obavljanjem banka olakšava svojim komitentima i drugim zainteresovanim licima obavljanje njihovih poslova. Akreditiv A kreditiv je pismo ili instrument plaćanja kojim nalogodavac akreditiva, preko banke, stavlja korisniku akreditiva na raspolaganje određeni novčani iznos, koji korisnik može koristiti/naplatiti tek onda kad ispuni određene uslove/obaveze prema nalogodavcu akreditiva. Akreditiv mora biti sačinjen u pisanoj formi. U poslovnom prometu, kod akreditiva banka po nalogu svog klijenta, 1 u skladu s njegovim instrukcijama, vrši plaćanje trećem licu (korisniku akreditiva), bez nekih uslova ili ukoliko korisnik ispuni određene uslove. Banka će prihvatiti nalog za otvaranje akreditiva ako nalogodavac na računu kod nje im a dovoljno sredstava za isplatu akreditivnog iznosa. Ili, banka m ože nalogodavcu odobriti kredit i iz sredstava kredita izvršiti isplatu. U akreditivnom poslu učestvuju najmanje tri lica: nalogodavac, banka i korisnik. Pored ova tri lica u akreditivnom poslu može učestvovati i neka druga banka koja će za račun akreditivne banke korisniku izvršiti isplatu. To je tzv. korespondentna banka. Svi odnosi koji se javljaju u akreditivnom poslu su međusobno nezavisni. Akreditiv je nezavisan od osnovnog posla između nalogodavca i korisnika akreditiva. Banku koja je prihvatila nalog za otvaranje akreditiva obavezuje prem a nalogodavcu samo sadržaj naloga, a ne i elementi osnovnog posla između nalogodavca i korisnika akreditiva. U odnosu prema korisniku alcreditiva banku obavezuje samo ono šta je navela u ispravi o otvaranju akreditiva, bez obzira na sadržaj naloga za otvaranje akreditiva ili na uslove osnovnog posla u vezi s kojim je akreditiv otvoren. Ako korisnik akreditiva sm atra da uslovi akreditiva ne odgovaraju uslovima iz osnovnog posla, on to

V. Todorović & R. M. Slijepžević PRJVREDNO PRAVO

215

treba da raspravi sa nalogodavcem. Obaveza banke prema korisniku akreditiva nastaje tek kad ga je banka pismeno obavestila o otvaranju akreditiva. Najčešće se u privrednoj praksi koriste uslovni (dokumentarni) akreditivi. To je vrsta akreditiva kod kojih banka isplaćuje korisniku određeni iznos samo ako je on podnošenjem dokumenata dokazao da je ispunio uslove iz akreditiva. Na primer, kod prodaje robe prodavac kao korisnik akreditiva ima pravo da zahteva od banke isplatu akreditivnog iznosa samo ako je banci podneo dokumente o tome da je uredno izvršio obavezu isporuke robe. Dokumenti moraju biti podneti banci u roku važenja akreditiva. Istekom tog roka akreditiv se gasi. Banka je obavezna da proveri da li su dokumenti koje je podneo korisnik u svemu saobrazni nalogu za otvaranje akreditiva. Ako je ocenila da dokumenti ne odgovaraju nalogu, banka mora odbiti da izvrši isplatu. Ako su dokumenti u skladu s nalogom, banka će korisniku isplatiti akreditivni iznos, i za isplaćeni iznos će zadužiti nalogodavca. Banka će dokumente koje je primila od korisnika akreditiva predati nalogodavcu. Kad se putem akreditiva vrši plaćanje cene iz ugovora o prodaji robe, dokumenti koje je primio od banike (kao što je prevozna isprava ili skladišnica) su neophodni nalogodavcu (kupcu) da bi od prevozioca ili iz javnog skladišta mogao da preuzme kupljenu robu. Dokumentarni akreditiv može biti opoziv ili neopoziv. Ukoliko nije izričito drukčije ugovoreno akreditiv je uvek opoziv, čak i kada je otvoren za određeni period vremena. Opozivi dokumentarni akreditiv ne vezuje banku prema korisniku, te ga u svakom trenutku može izmeniti ili opozvati na zahtev nalogodavca ili po sopstvenoj inicijativi, ako je to u interesu nalogodavca. Neopozivi dokumentarni akreditiv sadrži samostalnu i neposrednu obavezu banke prema korisniku. Bankarska garancija To je pismeno kojim se banka koja je izdala garanciju obavezuje prema primaocu garancije (korisniku) da će mu za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu u vezi sa kojom je izdata garancija, platiti iznos na koji glasi garancija. Garancija mora biti izdata u pisanoj formi. Banka izmiruje obavezu iz garancije u novcu do garantovanog iznosa i u slučaju da se garancijom obezbeđuje nenovčana obaveza. Korisnik garancije gubi pravo iz garancije ako u roku važenja garancije nije podneo zahtev banci za isplatu. Nije potrebno da je pre isteka tog roka podneo tužbu sudu radi realizacije garancije. Rok važenja garancije se ne produžava ako su stranke u pravnom poslu za koji je izdata garancija, bez saglasnosti banke - garanta postigle sporazum o odlaganju dospelosti garantovane činidbe. Nalogodavac duguje banci proviziju za izdatu garanciju. Postoje uslovne i bezuslovne garancije. U s lo v n e g a r a n c y e su one kod kojih korisnik garancije može zahtevati od banke da izvrši plaćanje garantovanog iznosa samo ako ispuni uslov naveden u garanciji. Na primer, ako banci podnese

216


sudsku ili arbitražnu odluku o tome da korisnik garancije ima pravo na naknadu štete koju je pretrpeo u poslu na koji se odnosi garancija. B e z u s lo v n e g a r a n c ije su takve garancije čiji korisnik ima pravo na naplatu bez ispunjenja nekih uslova. Međutim, i lcod ove vrste garancija banka može odbiti da plati garantovani iznos ako je zahtev za plaćanje očigledno neosnovan ili je u suprotnosti sa načelom savesnosti i poštenja. Poseban značaj u praksi imaju garancije koje sadrže klauzulu ,,bez prigovora“ ili neke druge reči koje imaju slično značenje, kao ,,na prvi poziv“ ili sl. Banka koja je izdala takvu garanciju ne može isticati prema korisniku garancije one prigovore koje bi dužnik iz osnovnog posla mogao isticati prema korisniku garancije. Jedino je dozvoljen prigovor banke da je korisnik garancije naplatio potraživanje iz osnovnog posla, ako o tome podnese pouzdane dokaze. U odnosima iz takvih garancija banka na može isticati ni prigovor da je posao u vezi sa kojim je izdata garancija nepunovažan. Ako je banka - garant isplatila korisniku po osnovu bankarske garancije neki iznos, nalogodavac je dužan da joj taj iznos naknadi sa kamatom. Postoje i s u p e r g a r a n c ije , kojima se druga, po pravilu jača banka (npr. NBS), obavezuje da će platiti iznos na koji glasi garancija ako to ne učini banka garant, s tim što prema korisniku ostaje obaveza banke - garanta. Postoje i kontragarancije, kojima jedna banka pruža obezbeđenje drugoj banci, koja je izdala garanciju, za slučaj da ta druga banlca bude morala da izvrši obavezu iz garancije. Korisnik ne može zahtevati plaćanje po osnovu kontragarancije. Prema njihovoj privrednoj funkciji, bankarske garancije se dele na licitacione garancije (za pokriće šteta usled odustanka licitacionog kupca), avansne garancije, garancije za kvalitet, carinske garancije i na garancije za dobro izvršenje osnovnog posla. Postoje i konfirmirajuće garancije (pored banke garanta pojavljuje se još jedna banka, kao kod supergarancije), avizirajuće garancije (banka u zemlji korisnika po molbi banke garanta preuzima obavezu da u njeno ime i za njen račun izvrši isplatu sume iz garancije korisniku u svojoj zemlji), apstraktne garancije (banka ne prigovara, odmah se realizuje garancija), akcesorne (banka prema korisniku ističe sve prigovore iz osnovnog posla koje bi i nalagodavac istalcao). Platni prom et Jedan od neutralnih bankarskih poslova je platni promet. Platnim prometom označavaju se plaćanja i naplaćivanja u vezi sa bilo kojom vrstom pravnih odnosa, koja se vrše preko banke ili druge finansijske organizacije. U ovu grupu bankarskih poslova spadaju: prenos sa jednog na drugi bankarski račun, uplata ili isplata sa računa kod banke, prinudna naplata iz sredstava na računu vlasnika računa. Neposredno plaćanje gotovim novcem koje dužnik vrši poveriocu nije obuhvaćeno pojmom platnog prometa. Nosioci

V. Todorović & R. M. Slijepčević PJUVREDNO PRA VO

217

platnog prometa su: Narodna banka Srbije, poslovne banke, Poštanska štedionica, druge finansijske organizacije i preduzeća PTT saobraćaja. Pravna lica i preduzetnici su dužni da otvore tekući račun kod banke, da vode svoja novčana sredstva na takvom računu i da vrše plaćanja preko računa. Fizička lica mogu sa nosiocem platnog prom eta zaključiti ugovor 0 otvaranju računa. Pravna i fizička lica mogu imati više tekućih računa, kod jedne ili više banaka. Narodna banka propisuje uslove i način plaćanja u gotovom novcu za pravna lica i za fizička lica koja obavljaju nelcu delatnost. Bezgotovinska plaćanja dužnik vrši ispostavljanjem naloga za plaćanje. Nalog za plaćanje je uput nalogodavca u platnom prom etu poslat u pisanoj formi (tzv. virm anski nalog) ili elektronskim putem nosiocu platnog prometa da sa računa vlasnika računa doznači određeni iznos novca drugom licu koje je navedeno u nalogu za plaćanje. N aloge za plaćanje koje ispostavljaju vlasnici računa potpisuju lica čiji su potpisi deponovani kod banke kod koje se vodi račun. Devizni poslovi Devizni poslovi su svi oni pravni poslovi koji se obavljaju, pre svega, preko banke (ali i izvan bankarskog sektora), a u kojim a se plaćanja i naplaćivanja vrše u stranoj valuti. To je odstupanje od osnovnog pravila da se novčane obaveze izvršavaju u novčanoj jedinici koja u zem lji plaćanja predstavlja zakonsko sredstvo plaćanja. To može biti nacionalna valuta (dinar, dolar i dr.) ili međunarodno priznata valuta, kao što je evro. Mada je dinar u načelu isključivo sredstvo plaćanja u Republici Srbiji, ima više slučajeva u kojima naše pravo izuzetno dozvoljava plaćanje i naplaćivanje u stranoj valuti. Izuzetno, prema Zakonu o deviznom poslovanju, plaćanje, naplaćivanje i prenos sredstava u Republici mogu se vršiti i u devizama po osnovu: 1) deviznog kreditiranja u zemlji; 2) uplate depozita kao sredstva obezbeđenja; 3) kupovine potraživanja i dugovanja na osnovu ugovora; 4) premija osiguranja i prenosa po osnovu osiguranja života; 5) po osnovu prodaje i davanja u zakup nepokretnosti; 6) donacija u hum anitarne, naučne 1 kulturne svrhe; 7) naknade troškova za službeni put u inostranstvo, 8) uplate zarade zaposlenima u predstavništvim a stranih država i međunarodnih organizacija.

Plaćanje, naplaćivanje i prenos u devizama m ože se vršiti i po poslovima koji su uređeni zakonima koji uređuju tržište hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata i osiguranje depozita, kao i u drugim slučajevima propisanim zakonom. U Srbiji je dozvoljeno ugovaranje u devizama, s tim što se plaćanje i naplaćivanje po tim ugovorima vrši u dinarima. Plaćanje, naplaćivanje i prenos po tekućim i kapitalnim poslovim a između rezidenta i nerezidenta koji su dozvoljeni zakonom vrše se preko ovlašćene banke. Plaćanje, naplaćivanje i isplata mogu se vršiti i u efektivnom stranom novcu po osnovu: l-isplate efektivnog stranog novca sa

218


devizne štedne knjižice i deviznog računa; 2-prodaje i kupovine robe sa konsignacionog skladišta i u slobodnim carinskim prodavnicama. Plaćanje, naplaćivanje i prenos po kapitalnim poslovima imeđu rezidenata i nerezidenata su slobodni, osim ako zakonom nije drugačije predviđeno. Rezidenti mogu slobodno vršiti plaćanje i prenos lcapitala po osnovu sticanja, prodaje i likvidacije direktnih investicija u inostranstvo samo ako je taj posao izvršen u skladu sa Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju. N erezidenti mogu slobodno vršiti plaćanje i prenos kapitala po osnovu sticanja, prodaje i likvidacije direktnih investicija u našoj zemlji ako je taj posao izvršen u skladu sa Zakonom o stranim ulaganjima. Rezidenti su :i) pravno lice koje je registrovano i ima sedište u Republici;2) preduzetnik - fizičko lice koje je registrovano u Republici i koje radi sticanja dobiti, u vidu zanim anja, obavlja zalconom dozvoljenu delatnost;3) ogranak stranog pravnog lica upisan u registar kod nadležnog organa u Republici;4) fizičko lice koje im a prebivalište u Republici, osim fizičkog lica koje ima boravak u inostranstvu duži od godinu dana;s) fizičko lice - strani državljanin koji na osnovu dozvole za boravak, odnosno radne vize b oravi u Republici duže od godinu dana, osim diplomatsko-konzularnih predstavnika stranih zem alja i članova njihovih porodica;6) državni organ i organizacija, korisnici budžetskih sredstava Republike, korisnici sredstava organizacija obaveznog socijalnog osiguranja i korisnici budžetskih sredstava lokalne vlasti;7) diplomatsko, konzularno i drugo predstavništvo u inostranstvu koje se finansira iz budžeta Republike i domaći državljani zaposleni u tim predstavništvim a, kao i članovi njihovih porodica. Nerezidenti su sva ostala lica, izvan napred navedenih.

Plaćanje radi sticanja svojine na nepokretnostima rezidenta u inostranstvu i nerezidenata u Republici Srbiji vrši se slobodno, u skladu sa zakonom koji uređuje svojinsko pravne odnose, s tim što Narodna banka Srbije propisuje rokove i način izveštavanja o takvim poslovima. Ako obaveza protivno zakonu glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti, njeno ispunjenje se može tražiti samo u domaćem novcu. Argum entum a contrario, ako obaveza u skladu sa deviznim propisima glasi na stranu valutu, ima se izvršiti u toj valuti (pacfa sunt servanda). Nema potrebe da se u ugovor unese klauzula efektivnosti. Dovoljno je što je obaveza iskazana u stranoj valuti. Jedino u meničnim poslovima, ako se želi da menična svota bu d e isplaćena u novcu koji nije u tečaju u mestu plaćanja, to se mora izričito naglasiti tzv. klauzulom efektivnosti u menici. Inače, dužnik može m eničnu svotu platiti novcem koji je u tečaju u mestu plaćanja, a po vređnosti koju ima na dan dospelosti menice. Isto pravilo važi i za ček. Ako novčana obaveza (na primer u ugovoru o zajmu) glasi na stranu valutu, poverilac m ože zahtevati da mu dužnik isplatu izvrši u dinarima po zvaničnom kursu na dan plaćanja, saglasno opštem pravilu o valuti obaveze iz člana 395. Zakona 0 obligacionim odnosima.


D eo

219

četvrti

HARTIJE OD VREDNOSTI I TRŽIŠTE KAPITALA I. HARTIJE OD VREDNOSTI Pojam. Hartija od vrednosti je pisana isprava ili (u novije vreme) elektronski zapis kojom se njen izdavalac obavezuje da će činidbu na koju se odnosi takva isprava izvršiti zakonitom imaocu isprave. Pravo imaoca isprave koja predstavlja hartiju od vrednosti u tesnoj je vezi sa ispravom, u tom smislu što pravo iz hartije ne može nastati, niti se može prenositi ili vršiti bez isprave, ili promene u registrovanom elektronskom zapisu. Pravo iz hartije je, po pravilu, otelovljeno (inkorporisano) u ispravi. Hartiju od vrednosti se smatraju telesnim pokretnim stvarima i mogu predstavljati samo takve isprave koje se odnose na neko pravo imovinskog karaktera. To može biti pravo na neku stvar ili pravo na plaćanje određenog iznosa novca. Hartije od vrednosti koriste se kao sredstvo robnog prometa, kao kreditno sredstvo, kao sredstvo plaćanja i kao sredstvo obezbeđenja prava. One su često i rezultat ili posledica investicionog ulaganja novčanih sredstava (u slučaju emisija akcija). Izdavaoci hartija od vrednosti. Hartije od vrednosti i druge finansijske instrumente mogu izdavati: pravna lica sa sedištem na teritoriji Srbije, državni, pokrajinski i lokalni organi, Narodna banka Srbije, kao i pravna lica sa sedištem na teritoriji država članica OECD i EU i na teritoriji susednih država sa čijim institucijama postoji ugovorena saradnja u toj oblasti. Kod izdavanja hartija od vrednosti bitan uslov je izdavanje javne ponude potencijalnim kupcima - investitorima, i izdavanje i objavljivanje prospekta. Lice koje namerava da izda hartije od vrednosti dužno je da o tome pripremi prospekt i da Komisiji za hartije od vrednosti podnese odgovarajuću dokumentaciju. Komisija u kratkom roku rešenjem odobrava prospekt ili odbija zahtev izdavaoca. Hartije od vrednosti naročito sadrže: 1) oznaku vrste hartije od vrednosti; 2) oznaku klase, odnosno serije hartije od vrednosti ako je izdavalac izdao više klasa, odnosno serija hartija od vrednosti iste vrste; 3) naziv, sedište i matični broj izdavaoca hartija od vrednosti; 4) naziv, sedište i m atični broj pravnog lica, odnosno ime, prezim e, adresu i jedinstveni m atični broj fizičkog lica na čije ime glasi hartija od vrednosti; 5) nom inalnu vrednost celokupne em isije hartija od vrednosti; 6) nom inalnu vrednost hartija od vrednosti, odnosno knjigovodstvenu vrednost ako se akcije izdaju b ez nom inalne vrednosti; 7) opis prava i obaveza koje hartija od vrednosti sad rži i način njihovog ostvarenja; 8) datum izdavanja, odnosno upisa hartije od vrednosti u Centralni registar.

Sticanje i prenos. Zakonitim imaocem hartija od vrednosti smatra se vlasnik računa hartija od vrednosti koji se vodi kod Centralnog registra. Prava zakonitih imalaca hartija od vrednosti iz tih hartija nastaju upisom

220


hartija od vrednosti na njihov račun koji se vodi u Centralnom registru. Izuzetno, kad kastodi banka vodi račune hartija od vrednosti kod Centralnog registra u svoje ime, a za račun zakonitih imalaca koji su klijenti te banke, zakoniti imaoci su ta lica. Prenos prava iz hartija od vrednosti vrši se prenosom hartije od vrednosti na račun novog zakonitog imaoca u Centralnom registru. Prava iz hartija od vrednosti i prava na hartijama od vrednosti mogu sticati i njima bez ograničenja raspolagati domaća i strana fizička i pravna lica. Prava iz hartija od vrednosti mogu se sticati i po osnovu pravnog sledbeništva, nakon pravnosnažnosti sudske odluke kojom je okončan ostavinski, stečajni ili likvidacioni postupak. H artijam a od vrednosti sm atraju sa samo takve isprave kojim a je važeće prava dalo takvo svojstvo. Prema našim propisim a, to su: menica, ček, skladišnice, prenosivi tovarni list u železničkom prevozu stvari, prenosivi tovarni list u drumskom prevozu stvari, prenosivi tovarni list u prevozu stvari vazduhoplovom, teretnica u pom orskom prevozu stvari, teretnica u prevozu stvari unutrašnjim vodenim putevim a, akcija, obveznica, blagajnički zapis, certifikat i kom ercijalni zapis. Vrste hartija od vrednosti Prema vrsti inkorporisanog prava, hartije od vrednosti dele se na 1) stvarnopravne hartije koje u sebi sadrže pravo svojine ili drugo stvarno pravo (skladišnica, konosman, hipotekarno pismo); 2) obligacionopravne hartije koje svom imaocu obezbeđuju neko tražbeno pravo (menica, kreditno pismo); 3) korporativne hartije, tj. hartije sa pravom učešća, kao npr. akcija koja imaocu daje pravo učešća u upravljanju i u raspodeli dobiti. Po načinu određivanja imaoca prava postoje hartije od vrednosti na donosioca, na ime i po naredbi. Hartije od vrednosti na donosioca. Ovi vrednosni papiri ne glase na ime vlasnika hartije i lica koje je titular prava iz hartije, dakle nije izričito navedeno ko je korisnik prava iz hartije. One sadrže klauzulu koja upućuje dužnika da obavezu iz hartije izvrši svakom donosiocu hartije. U skladu sa načelom inkorporacije imalac hartije formalnopravno je legitimisan kao titular kako prava na hartiju, tako i prava iz hartije. Predajom hartije (prostom tradicijom) prenosi se na simbolični način i pravo na hartiji i pravo iz hartije. Kod mnogih hartija na donosioca (lutrijske srećke, loto-tiketi) amortizacija (sudsko proglašenje hartije nevažećom) nije uopšte dopuštena. Hartije od vrednosti na ime. Ove hartije, zvane i rekta hartije sadrže ime, odnosno firmu lica koje je titular prava iz hartije (štedna knjižica, založnica, certifikat). Prenos takvih hartija vrši se ustupanjem potraživanja (cesijom), a njihovo prenošenje tradicijom i indosamentom je isključeno i ne proizvodi pravna dejstva. Da bi se pravo na hartiju i pravo iz hartije mo-

V. Todorović & R. M. Slijepčević PKTVREDNO PRAVO

221

gli korisititi ili prenositi neophodno je da prenosilac poseduje samu hartiju na ime/ispravu (načelo inkorporacije). Specifičnost kod prenosa je da se prvo prenosi (cedira) pravo iz hartije i time se po autom atizm u prenosi i pravo na hartiji, dok je kod drugih hartija od vrednosti obrnut proces. Amortizacija hartija na ime je najčešće obaveza u slučaju gubitka, uništenja, krađe isprave i sl. Hartije od vrednosti po naredbi. Imalac prava iz ove vrednosne hartije je ono lice čije je ime, odnosno firma, označeno u hartiji, ali je tom licu data mogućnost da izjavom svoje volje (svojom naredbom ) odredi neko drugo lice kao imaoca prava iz hartije. Izjava imaoca hartije po naredbi kojom svoja prava iz hartije prenosi na drugo lice naziva se indosam ent. Indosament. Klauzula o indosamentu najčešće se stavlja na poleđinu hartije po naredbi. Prilikom prenosa hartije od vrednosti po naredbi pojavljuju se dva lica. Postoji lice koje prenosi prava iz hartije (tzv. indosant) i lice na koje se prenose prava iz hartije (tzv. indosatar). Indosam enti mogu biti različiti. Značajna za praksu je podela na puni indosam ent i na blanko indosament. P u n i in d o s a m e n t sadrži označenje indosatara, potpis indosanta, klauzulu o prenosu, mesto i datum prenosa. U m esto označenja indosatara, puni indosament može sadržati klauzulu ,,donosiocu“. Indosatar koji je stekao hartiju po naredbi punim indosam entom m ože je dalje preneti punim indosamentom ili blanko indosam entom B la n k o in d o s a m e n t sadrži samo potpis indosanta. Dalji prenos hartije po naredbi sa blanko indosamentom može se izvršiti na više načina. Prvo, sticalac hartije može iznad potpisa indosanta upisati svoje ime, i na taj način pretvoriti blanko indosament u puni indosament. Drugo, imalac hartije po naredbi sa blanko indosamentom može blanko indosament pretvoriti u puni indosament na taj način što će kao indosatara označiti treće lice. Treće, im alac takve hartije ne mora popuniti ime indosatara, nego i bez toga m ože predati hartiju trećem licu. U takvom slučaju to treće lice može sebe označiti kao indosatara ili može dalje preneti hartiju bez označenja indosatara. Indosament mora da bude potpun. Indosamentom se m ora preneti celokupno pravo koje je sadržano u hartiji po naredbi. A ko je jedn a hartija po naredbi više puta preneta punim indosamentom, niz indosam enata mora da bude neprekinut. To znači da se kao prvi indosant m ora pojaviti lice na čije ime hartija glasi, a u svakom narednom indosam entu kao indosant se može pojaviti indosatar iz prethodnog indosamenta. Indosam ent može biti izvršen na više lica. Kad se prenos hartije vrši indosamentom, za pravno dejstvo takvog prenosa važe drukčija pravila nego za prenos ustupanjem potraživanja (cesijom). Pravo svakog indosatara prema izdavaocu hartije je samostalno i nezavisno od prava koja su raniji imaoci imali prema izdavaocu. Indosatar zasniva pravo prema izdavaocu na hartiji, a ne na pravu svojih pravnih prethodnika iz hartije. Zbog toga prema indosataru izđavalac m ože isticati

2 22

PRJRUČNIK ZA POLAGANJE PRAVOSUDNOG ISPITA

sam o one prigovore koji proističu iz same hartije. To znači da indosatar m ože imati šira prava prem a izdavaocu hartije nego što su prava koja je im ao njegov prethodnik po hartiji. Osim prigovora koji su u vezi sa samom hartijom , izdavalac hartije može prema indosataru isticati i prigovore koji proističu iz njihovog ličnog odnosa. Drugo, indosiranjem hartije od vrednosti po naredbi nastaje pravni odnos između indosatara i indosanta, odnosno ranijih indosanata ako je hartija više puta indosirana. Indosamentom se uspostavlja odnos iz hartije ne samo između indosatara i njegovog indosanta, nego i između indosatara i svih ranijih indosanata po istoj hartiji. Raniji indosant ne može isticati prema indosataru prigovore koje bi m ogao isticati prem a izdavaocu hartije. M E N IC A P o ja m i o b e le ž ja m e n ic e . Menica je hartija od vrednosti kojom se njen izdavalac bezuslovno obavezuje da će on sam, ili po njegovom nalogu treće lice određeno u menici, isplatiti imaocu menice ili nekom drugom po njegovoj naredbi, iznos novca na koji menica glasi, i to u određeno vreme i na određenom m estu. M enica je tipična hartija po naredbi. M enice se danas koriste kao kreditno sredstvo i kao sredstvo obezbeđenja kredita, a nekad su se koristile i kao sredstvo za zamenu novca. Izvor našeg prava u pogledu m enica je Zakon o menici iz 1946. godine, čije se m noge odredbe shodno prim enjuju i kad su u pitanju druge vrste hartija od vrednosti po naredbi. Glavna obeležja menice su: 1) menica je strogo form alna hartija od vrednosti je r nedostatak nekog od bitnih elemenata povlači njenu nevažnost, 2) m enica je zakonom određena kao hartija po naredbi, sa izuzetkom kad sadrži tzv. rekta klauzulu (,,ne po naredbi“), 3) m enica je apstraktna hartija od vrednosti je r nije uvek zavisna od osnovnog posla, 4) menica je obligacionopravna hartija od vrednosti jer je u njoj inkorporisana novčana tražbina prem a dužniku, 5) menica je monetarna hartija od vrednosti jer uvek glasi na od ređenu svotu novca a nikad na stvari ili radnje, 6) menica je prezentaciona hartija od vrednosti je r je za realizaciju m eničnog potraživanja potrebno da postoji menično pismeno i da to pism eno imalac menice prezentuje/podnese dužniku. Kod m enice, po pravilu, obavezno postoje tri lica: izdavalac menice koji daje nalog za plaćanje (trasant), lice kome je upućen nalog da izvrši isplatu (trasat) i lice kome treba da bude isplaćena menična svota (remitent). Izuzetno, kod sopstvene menice ne postoji trasat. N a č e la m e n i č n o g p ra v a . Načela meničnog prava su načelo pismenosti (form alnosti) kod menice, načelo fiksne menične obaveze, načelo m enične strogosti, načelo menične solidarnosti, načelo samostalnosti meničnih obaveza, n ačelo neposrednosti u meničnim odnosima. 1. Načelo pi-


223

smenosti sastoji se u tome što menica postoji samo u obliku pisane isprave. Sve menične radnje preduzimaju se u pisanoj formi, na samoj meničnoj ispravi. Menična isprava mora biti propisno taksirana. 2. Načelo fiksne menične obaveze znači da se obim i sadržina menične obaveze cene samo po tome šta je označeno u meničnom pismenu. 3. Načelo menične strogosti ogleda se u tome što menična obaveza ima apstraktni karakter. U slučaju meničnog spora nije od značaja zašto je menični dužnik potpisao menicu. 4. Načelo menične solidamosti znači da imalac menice koji nije uspeo da se naplati od glavnog meničnog dužnika ima pravo da svoj zahtev istakne prema ostalim (tzv. regresnim) meničnim dužnicima. 5. Načelo samostalnosti meničnih obaveza znači da svaki potpis na menici stvara za potpisnika obavezu koja ne zavisi od punovažnosti obaveza drugih potpisnika. 6. Načelo neposrednosti znači da je svaki potpisnik menice u neposrednom pravnom odnosu prema imaocu menice. 7. Načelo inkorporacije ogleda se u tome što su prava iz menice tesno vezana za posedovanje menične isprave (hartije od vrednosti), ali, izuzetno, kod amortizacije menice izvesna prava meničnog poverioca ostaju iako on ne poseduje menicu. Menični sastojci (elementi). Svaka menica, kao strogo formalna hartija od vrednosti mora, da bi bila punovažna, da sadrži određene elemente koji se mogu podeliti na obavezne (bitne), pretpostavljene i neobavezne (fakultativne). Bitni m enični elementi se mogu grupisati kao opšti, personalni, kalendarski i geografski. To su: l.označenje da je u pitanju menica, 2.bezuslovni uput (nalog) trasanta upućen trasatu na plaćanje menične svote, 3. ime trasata, 3. ime onoga kome se ili po čijoj se naredbi (remitent) plaćanje mora izvršiti, 4. potpis trasanta, 5. označenje dana izdanja menice, ć.označenje dospelosti, 7. mesto izdanja menice, 8. mesto gde plaćanje treba da se izvrši. Neki bitni elementi iako nisu upisani u menično pismeno, pretpostavljaju se. Tako, ako u menici nije naznačeno mesto gde je izdata, smatra se da je to mesto koje je izdavalac menice (trasant) naveo pored svog potpisa, ako nije navedeno mesto plaćanja smatra se da je isplata menične obaveze u mestu označenom pored imena dužnika (trasata), ako nije naznačen rok dospelosti uzima se ta takva menica dospeva po viđenju, tj. čim bude podneta trasatu na isplatu. Menica može da sadrži i neobavezne (nebitne) sastojke, koji nisu bitni za njenu punovažnost, ali je korisno da budu naznačeni, kao što su klauzula o prezentaciji, klauzula o broju meničnih primeraka (duplikatna klauzula), klauzula efektivnosti, klauzula o protivčinidbi (valutna klauzula), klauzula o pokriću, klauzula o izveštaju, klauzula o platištu, klauzula o domiciliranju, klauzula o adresi po potrebi, klauzula ,,bez troškova", klauzula ,,bez obaveze". Mada takve klauzule ne moraju biti unete u m enicu, a ako su unete proizvode određeno pravno dejstvo.

224


Vrste menice Zavisno od toga ko treba da plati svotu označenu u meničnoj ispravi, razlikuju se trasirane menice i sopstvene menice. Trasirane (vučene) menice su takve menice kojima jedno lice daje nalog drugom licu da trećem licu isplati iznos koji je označen na menici. Lice koje je izdalo menicu i dalo nalog za plaćanje menične svote naziva se trasant. Lice koje treba da isplati meničnu svotu naziva se trasat. Prvi poverilac iz menice naziva se remitent (korisnik). Tu je reč o redovnoj trasiranoj menici. Postoji i trasirana menica po sopstvenoj naredbi čiji izdavalac određuje samoga sebe kao korisnika menice (remitenta). Kao treća vrsta trasirane menice, postoji i trasirana sopstvena menica čiji izdavalac određuje samoga sebe kao obveznika menične obaveze (trasata, isplatioca). Trasirana menica može se pojaviti kao robna menica (kod prodaje robe, kad prodavac kreditira kupca), poslovna menica (umesto plaćanja kupac akceptira menicu) i finansijska menica (za obezbeđenje potraživanja). Sopstvene (solo) menice su one menice čiji izdavalac (trasant) se obavezuje da će on, po dospelosti, isplatiti meničnu svotu trećem licu (remitentu), ili nekom drugom po naredbi remitenta. Kod ove menice ne postoji trasat. Razlike između trasirane i sopstvene menice su: l) kod trasirane menice postoje tri lica (trasant - trasat - remitent), dok kod sopstvene menice postoje dva lica (izdavalac/isplatilac - remitent), 2) kod trasirane menice uvek postoji nalog trasatu (,,platite“), dok kod sopstvene postoji obećanje izdavaoca menice da će on platiti („platiću"). Dom icilirana menica sadrži naznaku da je mesto plaćanja u nekom drugom mestu, (tzv. platište, koje u izjavi o akceptiranju može odrediti trasat), a ne u mestu trasatovog sedišta ili je označeno da će plaćanje izvršiti neko treće lice a ne trasat. Mesto u kome će biti izvršena obaveza je domicil, lice koje taj domicil određuje naziva se domicilijant, a treće lice koje ili kod kojeg treba izvršiti isplatu menične obaveze je domicilijat. Domiciliranje menice može, sve do akceptiranja, izvršiti izdavalac menice (trasant), ili trasat u svojoj izjavi o akceptiranju, kao i sam imalac menice ako se radi o blanko menici. Menica koja sadrži sve bitne elemente predviđene zakonom naziva se potpuna menica, dok ona koja sadrži samo neke bitne elemente, npr. potpis izdavaoca, dok je ostale elemente ovlašćen da popuni budući imalac menice) naziva se blanko menica. Blanko menica, koja je propisno sastavljena, je punovažna menica, i po tome se razlikuje od tzv. nepotpune menice kojoj nedostaje neki bitan menični element što je čini nepodobnom meničnom ispravom. Blanko menica proizvodi pravno dejstvo od momenta njenog izdavanja. Ova vrsta menice česta je kao sredstvo obezbeđenja kod kredita, pri čemu je dužnik samo potpisuje, a ostale elemente ovla-

V. Todorović & R. M. Siijepčević PR IVRED N O PRAVO

225

šćena je, pre prezentacije na isplatu, da popuni banka - davalac kredita. Blanko menica, dok nije popunjena, ne može se smatrati verodostojnom ispravom podobnom za izvršenje. Menične radnje. Postoje više meničnih radnji. To su: izdavanje menice, umnožavanja i prepisivanje menice, prenos menice, avaliranje menice, akceptiranje menice, plaćanje menične svote, intervencija kod menice, protest kod menice, notifikacija kod menice, regres kod m enice, sudsko ostvarivanje prava iz menice. 1) Izdavanje menice. Za izdavanje menice potrebno je da je trasant ili neki drugi menični dužnik potpisao menicu i predao menicu meničnom poveriocu. Takav drugi menični dužnik čiji je potpis dovoljan za izdavanje menice najčešće je trasat koji je prihvatio nalog trasanta da plati meničnu svotu (koji je akceptirao menicu). Prilikom izdavanja menice pojedini njeni sastojci ne moraju biti uneti u menično pismeno. To su tzv. blanko menice. Ne mora, na primer, biti uneta menična svota, i tada se smatra da je menični dužnik ovlastio imaoca menice da menicu popuni u skladu sa uslovima iz osnovnog posla u vezi sa kojim je menica izdata. U menicu ne moraju biti uneti ni pretpostavljeni menični sastojci, Tako, po zakonu se pretpostavlja da menica koja ne sadrži označenje dospelosti dospeva po viđenju. Za izdavanje menice nije neophodno da postoji trasantovo pokriće kod trasata. 2) Um nožavanje menice. Menica može biti um nožena u više primeraka, izdavanjem njenih duplikata ili kopiranjem. U prvom slučaju, umnožavanje se može izvršiti izdavanjem identičnih prim eraka (duplikata,triplikata), koje može izdati samo trasant. Ali, u takvom slučaju potrebno je da to bude označeno u klauzuli o broju meničnih primeraka. Inače će se smatrati da postoji onoliko meničnih obaveza koliko je primeraka menice izdato. Izdavanje duplikata menice nije dozvoljeno ako menica sadrži tzv. solo klauzulu: „platiti za ovu jedinu m enicu“. Što se tiče umnožavanja kopiranjem, ono je dozvoljeno svakom im aocu menice. I kod dupliranja i kopiranja menice, na umnoženom primerku se m oraju ponoviti svi potpisi i kaluzule koji postoje na izvornom originalu menice. 3) Prenos menice, kao hartije po naredbi vrši se, po pravilu, indosiranjem, tj. stavljanjem klauzule o prenosu (indosament) na poleđini menice. U praksi se menica najčešće prenosi putem blanko indosam enta čime se omogućava docnijim imaocima menice da je dalje lakše prenose upisivanjem u postojeći blanko indosament ime onog lica na koje on prenosi menicu. Menična potraživanja mogu se izuzetno prenositi i cesijom , ako su u pitanju rekta menice ili menice sa rekta indosamentom (sa klauzulom ,,ne po naredbi"). Menica ne može glasiti na donosioca, pa zato prenos meničnih potraživanja nije moguć prostom predajom menične isprave. Ali, punovažni su indosamenti na donosioca. 4) Avaliranje menice (menično jem stvo) je menična radnja kojom neko lice jem či da će menični dužnik izvršiti obavezu iz menice. Za ozna-

236


čavanje takvog lica koristi se termin ,,avalista“, a za označavanje lica za čiju obavezu avalista jem či term in ,,honorat“. Avalista može biti svako lice koje im a pasivnu m eničnu sposobnost. Najčešće avalista pre davanja izjave o avalu (stavlja se na samoj menici ili na njenom produžetku - ,,alonžu“u obliku klauzule: ,,kao jem ac“, „kao garant“, ,,per aval“) zaključuje građanskopravni ugovor sa honoratom, da će jem čiti za određene obaveze honorata do određenog iznosa. Pravna odgovornost avaliste nešto je drugačija od one koju ima građanskopravni jem ac. Avalista kod menice odgovara sam ostalno, solidarno i direktno imaocu menice, tj. isto onako kao i onaj za kog jem či. 5) Prezentacija menice je neophodna menična radnja, je r menični poverilac, da bi od dužnika mogao zahtevati isplatu, mora da mu podnese/ prezentira m enično pismeno. Postoji prezentacija menice na akcept (imalac m enice podnosi menicu trasatu i poziva ga da akceptira (prihvati) nalog za isplatu koji mu je dao trasant) i prezentacija manice na isplatu (poverilac prezentira m enicu akceptantu i poziva ga da izvrši isplatu menične obaveze. Prezentacija menice na akcept nije uvek obavezna, ali je zato uvek obavezna prezentacija manice na isplatu, i to po pravilu na sam dan dospelosti i u m estu označenog plaćanja. Trasirana sopstvena menica (u kojoj trasant/izdavalac m enice označava sebe kao trasata/meničnog dužnika) ne podnosi se na akcept nego samo na isplatu. 6) A kceptiranje menice je pismena izjava trasata kojom on prihvata nalog trasanta za isplatu menične svote. Posle takve radnje za trasata se koristi naziv ,,akceptant“. Akceptant je glavni menični dužnik, jer prema njem u svi ostali potpisnici menice, uključujući i trasanta, imaju pravo na regres. Izjava o akceptu može biti data kao puni akcept (naznaka: „priznaje m “, ,,akceptiram “i potpis akceptanta), ili kao blanko akcept (samo potpis akceptanta). Ona m ora biti stavljena na menično pismeno (po pravilu na lice m enice). N em a meničnopravno dejstvo izjava nekog lica u odvojenom pism enu kojim prihvata da plati meničnu svotu. Menice koje dospevaju po viđenju obično se ne podnose na akcept, nego samo na isplatu. Menice koje dospevaju na određeno vrem e po viđenju moraju biti podnete na akcept, je r se inače ne m ože odrediti njihova dospelost. Za menice koje dospevaju na određeni dan ili na određeni dan od dana izdanja, njihov imalac može sam odlučiti da li će ih podneti na akcept ili neće, osim ako je u menici drukčije određeno. Kod sopstvenih menica, kao što je rečeno, ne postoji akcept je r su trasant i trasat isto lice. 7) P laćan je m enične svote vrši se o dospelosti menice. Dospelost m enice m ože biti određena na jedan od četiri načina: po viđenju, na određeno vrem e po viđenju, na određeni dan, na određeno vreme od dana izdanja. Ako trasant nije odredio rok u kojem menica koja dospeva po viđenju m ože biti prezentirana dužniku radi isplate, krajnji rok je godina dana od dana izdanja. Podnošenje menice na isplatu vrši imalac menice u mestu


227

koje je u menici označeno kao mesto plaćanja menice. Isplatu menice najčešće vrši akceptant ili trasat, koji je dužan da ispita aktivnu legitimaciju poverioca/imaoca menice i da proveri da li to lice svoje pravo na isplatu menične svote zasniva na kontinuiranom nizu indosamenata. Menični poverilac može pokušati naplatu i pre dospelosti, ali dužnik može odbiti isplatu. Nakon isplate menice dužnik ima pravo da zadrži menično pismeno koje mu služi kao dokaz o izvršenoj isplati. U slučaju delimične isplate menica ostaje u rukama poverioca, a dužnik ima pravo da zahteva da se ta isplata zabeleži na samom meničnom pismenu. 8) Protest zbog neakcepta ili neisplate. Ako dužnik neće da akceptira menicu ili da isplati meničnu svotu, imalac menice (indosatar) treba da podigne protest zbog neakceptiranja ili neisplate. To je postupak koji imalac menice preduzima kod suda da bi dobio ispravu kojom se potvrđuje da je ostao bezuspešan njegov pokušaj da menica bude akceptirana ili da meničnu svotu naplati. Ako je menica plativa na određeni dan, ili na određeno vrem e od dana izdanja ili viđenja, protest se podiže jednog od dva radna dana koji dolaze odmah posle dana kada je trebalo izvršiti plaćanje menične svote. Ako je menica plativa po viđenju, protest se podiže u roku koji je predviđen za podnošenje menice na isplatu. Protest se podiže kod osnovnog suda na čijem području se nalazi mesto plaćanja menice. Protestant podnosi suđu izjavu da je menična naplata bila bezuspešna i prilaže meničnu ispravu. Sud poziva dužnika (trasat ili akceptant) da izvrši meničnu radnju akcepta ili isplate, a ako ovaj to ne učini, to se konstatuje u posebnoj protestnoj ispravi koju sud izdaje protestantu. Podizanje protesta je obavezna menična radnja, jer je to uslov da bi imalac menice mogao da istakne zahtev za isplatu menične svote prema regresnim meničnim dužnicima. Menice u pogledu kojih nije podignut protest, mada je to bilo potrebno, nazivaju se prejudicirane menice kod kojih je njihov imalac izgubio menična prava prema regresnim dužnicima. 9) Intervencija kod menice je menična radnja kojom treće lice (intervenient) vrši akcept ili isplatu menične svote, u slučaju kada trasat odbije da akceptira menicu ili akceptant odbije da izvrši isplatu menice. Kod tzv. pozivne intervencije sam trasant ili neki od indosanata stavljanjem posebne klauzile na menično pismeno unapred je odredio ko će biti intervenient. Kod tzv. spontane intervencije neko lice, koje nije unapred određeno, interveniše za meničnog dužnika i vrši akcept ili isplatu. Intervenient može biti svako lice koje ima pasivnu meničnu sposobnost, a njegova intervencija ima često osnov u posebnom ugovoru sa trasantom, ili, kod spontane intervencije, ima motiv da zaštiti ugled trasanta (intervencija za čast). 10) Notifikacija kod menice je menična radnja kojom se obaveštavaju svi potpisnici menice da je pokušaj imaoca menice da dobije akcept ili da naplati menicu, ostao bezuspešan. Notifikaciju vrši imalac menice po

228


pravilu preporučenim pismom sa povratnicom i to tek nakon što je podigao odgovarajući protest. Cilj tog obaveštavanja je da regresni menični dužnici budu upoznati da je dospela njihova menična obaveza i da je izvrše bez intervencije suda i time uštede na troškovima. 11) Regresiranje menice. Imalac menice koji je bezuspešno pokušao da dobije akcept ili isplatu, zbog čega je potom blagovremeno podigao protest, ima pravo da zahteva isplatu menične svote od regresnih meničnih dužnika. To su trasant akceptirane menice, indosant i avalista. Poverilac se može obratiti bilo kom potpisniku menice, bez obzira na rang i redosled, a ako neki od njih izvrši isplatu dolazi do prevaljivanja menične obaveze na ostale regresne dužnike. Poverilac može regresno pravo vršiti i putem tzv. „povratne menice" - posebne menice koju on trasira na nekog od regresnih dužnika. Regres se po pravilu vrši posle dospelosti menice.Pre dospelosti menice imalac menice može da istakne regresni zahtev ako je trasat odbio da akceptira menicu, ako je trasat obustavio plaćanja ili ako je otvoren postupak stečaja nad imovinom akceptanta. Naplata i prestanak meničnih prava i obaveza. Prestanak meničnih prava i obaveza moguć je na više načina: isplatom menice, zastarelošću potraživanja, amortizacijom menice, poništenjem meničnog pismena, opraštanjem duga, prenovom, kompenzacijom, konfuzijom i prejudiciranjem menice. Am ortizacija menice. To je poseban sudski vanparnični postupak u kom se menica oglašava nevažećom, iz razloga što je izgubljena, ukradena ili uništena. Amortizacioni postupak pokreće menični poverilac predlogom koji podnosi osnovnom sudu nadležnom po mestu plaćanja menice. Ako sud nađe da su podneti dovoljni dokazi, izdaće oglas kojim će pozvati svako lice kod kog se nalazi menica da u roku od 60 dana preda menicu sudu. Ako se držalac menice javi sudu i preda menicu, sud će obustaviti amortizacioni postupak i tu menicu predati poveriocu. Ako pak držalac menice odbije da je preda sudu, sud će prekinuti postupak i uputiti meničnog poverioca na petitornu parnicu u kojoj će dokazati svoje svojinsko pravo. U varijanti da se u ostavljenom roku niko ne javi sudu, sud će svojim rešenjem oglasiti nestalu spornu menicu nevažećom. Poverilac svoja menična prava može da ostvaruje na osnovu sudskog rešenja. Menična tužba. Sudski način za ostvarivanje meničnih prava je menična tužba, ili drugi odgovarajući inicijalni akt - tužba sa predlogom za izdavanje platnog naloga ili predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave. Takvu tužbu imalac menice može podići ako mu dospeli menični iznos ne isplati glavni dužnik (akceptant, trasant do akceptiranja, i trasant koji je zabranio akceptiranje menice), uz uslov da je blagovremeno podigao protest zbog neisplate menice. To je m enična redovna tužba za realizaciju menične obaveze i naplatu. Kako su za isplatu menične svote po načelu


229

menične solidarnosti odgovorni i regresni menični dužnici (trasant posle akceptiranja, indosant, intervenijent i avalista), imalac m enice m ože protiv njih podići tzv. meničnu regresnu tužbu. U mandatnom postupku po meničnoj tužbi (u postupku izdavanja platnog naloga ili na osnovu predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave) sud se neće upuštati u osnovanost tužbenog zahteva. Kao osnov tužbenog zahtev služi menica. Sud će izreći da je tuženi dužan da u roku od tri dana od usvajanja tužbenog zahteva plati meničnu svotu ili da istakne prigovor na tužbeni zahtev. Tuženi može istaći objektivne i subjektivne prigovore na tužbeni zahtev. Objektivni prigovori su oni prigovori koji proizlaze iz menice, i koje menični dužnik može istaći prem a svakom meničnom poveriocu. Subjektivni prigovori su oni koji proizlaze iz odnosa između tuženog i tužioca. U slučaju prigovora postupak se nastavlja po opštim pravilima parničnog postupka. U meničnim sporovim a rok za žalbu je osam dana. Zastarelost. Menično pravo karakterišu kratki rokovi zastarelosti. Potraživanja imaoca menice prema glavnom meničnom dužniku zastarevaju za tri godine od dana dospelosti. Menični zahtevi prem a regresnim dužnicima zastarevaju u roku od godinu dana od podizanja m eničnog protesta, a ako menica sadrži klauzulu ,,bez protesta“ , u roku od godinu dana od dana dospelosti. U slučaju propuštanja meničnih rokova i zastarelosti meničnih obaveza, poverilac može svoje potraživanje realizovati samo putem građanskopravne tužbe (zbog neosnovanog obogaćenja) Neosnovano obogaćenje kod menice. M oguće je sam o u dva slučaja: kad je imalac menice, kao menični poverilac, propustio da izvrši neku obaveznu meničnu radnju (prezentacija, protest), zbog čega je došlo do prejudiciranja menice, kao i u slučaju kad je zbog zastarelosti meničnog potraživanja menični poverilac bio onemogućen da naplati svoje potraživanje iz menice. U slučaju prejudiciranja otpao je menični zahtev prem a regresnim meničnim dužnicima, ali je ostao prem a glavnom meničnom dužniku protiv kog poverilac može podići tužbu zbog neosnovanog obogaćenja. U slučaju zastarelosti, menični poverilac, a to je u ovom slučaju poslednji imalac menice pre zastarelosti, je takođe pretrpeo štetu, pa tužbu zbog neosnovanog obogaćenja može podići protiv trasanta i indosanata. Poverilac u ovim slučajevima zbog svog nemara ne uživa meničnu zaštitu, već običnu građanskopravnu zaštitu. ČEK Pojam i funkcija čeka. To je hartija od vrednosti kojom njen izdavalac (trasant) daje bezuslovni nalog banci (trasatu) kod koje drži svoja novčana sredstva, sa kojima na osnovu odgovarajućeg ugovora sa bankom može raspolagati izdavanjem čekova, da po viđenju iz tih sredstava isplati

230

PRIRUČNIKZA POLAGANJE PRAVOSUDNOGISPITA

im aocu čeka iznos novca koji je označen na čeku. Takav ugovor je najčešće sastavni deo ugovora o bankarskom tekućem računu. Izvor našeg prava u pogledu čekovnih odnosa je Zakon o čeku iz 1946. godine. Pošto za te odnose shodno važe mnoga pravila o menici, taj zakon je znatno kraći od Zakona 0 menici. U prometu robe i usluga ček zamenjuje gotov novac, On je postao surogat gotovog novca. Takvu ulogu ček ima zbog toga što je trasat kod čeka banka, a trasant može izdati ček samo ako kod banke ima obezbeđena sredstva za isplatu čekovne svote. Ako je jedno lice izdalo ček bez pokrića, trasat će verovatno odbiti da isplati čekovnu svotu. Trasant koji je izdao nepokriveni ček biće dužan da sam isplati iznos na koji glasi ček. Osim toga, izdavanje čeka bez pokrića predstavlja krivično delo. Vrste čekova. Čekovi se dele na čekove na ime, čekove na donosioca, na čekove po naredbi i na alternativne čekove. Alternativni čekovi su oni čekovi koji alternativno glase na ime ili na donosioca. Čekovi na ime prenose se indosam entom , tako da ne postoji praktična potreba za izdavanje čekova po naredbi. Prem a njihovoj nam eni čekovi se dele na isplatne, obračunske, bariran e i putničke čekove. Isplatni ček je takva vrsta čeka na osnovu k ojeg trasat vrši isplatu čekovne svote u gotovom novcu. Rem itent kod isplatn og čeka m ože da bude i trasant. Obračunski ili virm anski ček je takva vrsta čeka kojom trasant daje nalog trasatu da sa njegovog računa skin e iznos koji je označen u čeku, i da taj iznos prenese na račun remitenta. Bariran ili precrtani ček je takav ček na čijem se licu nalaze dve p recrtane crte, koje su dijagonalno povučene u odnosu na čekovnu ispravu. Kod takvih čekova trasat isplatu čekovne svote ne vrši neposredno rem itentu, nego banci koja istupa kao punom oćnik remitenta. Putnički ček koristi lice koje im a nam eru da putuje, a ne želi da prilikom putovanja koristi g otov novac. Kad prim i putnički ček od trasata, trasant će ga potpisati. A ko želi da izvrši neko plaćanje putničkim čekom, trasant će ga još jed n om potpisati, i to u prisustvu lica kojem se vrši plaćanje. Lice kojem se vrši plaćanje proveriće sličnost potpisa, da bi se uverilo da li plaćanje vrši zakoniti im alac putničkog čeka. Bitni sastojci. Sto se tiče bitnih sastojaka čeka, oni su vrlo slični bitnim sastojcim a vu čene menice, s tim što ček ne mora da sađrži označenje dospelosti i im e rem itenta. Čekovi uvek dospevaju po viđenju, ali zakon određuje rokove u kojim a ček mora biti prezentiran na isplatu. Tako, ukoliko je ček izdat i plativ u istom mestu u našoj zemlji, rok za prezentaciju čeka na isplatu je osam dana od dana izdavanja čeka. Ako je ček izdat u jed n om m estu u našoj zemlji a plativ u drugom mestu u našoj zemlji, taj rok je 15 dana. Čekovne radnje. One su uglavnom iste kao kod menice. U vezi sa čekom m oguća je i jedn a radnja koja ne postoji kod menice. To je opoziva-


231

nje čeka. Opozivanje čeka je izjava koju trasant upućuje trasatu, a kojom zabranjuje da se ček koji je izdao isplati. To je čekovna radnja koja je moguća kad istakne rok za podnošenje čeka na isplatu. Trasat ne sme da isplati opozvani ček, jer bi takva isplata išla na njegov teret. SKLADIŠNICA To je hartija od vrednosti po naredbi kojom javno skladište potvrđuje da je primilo od deponenta na čuvanje stvari označene u skladišnici, i obavezuje se da će te stvari predati licu koje se bude legitimisalo kao zakoniti imalac skladišnice. Izvor našeg prava o skladišnici je Zakon o obligacionim odnosima (čl. 740-748). Skladišnica se sastoji iz dva dela: priznanice i založnice (varanta). Oba dela skladišnice mogu se prenositi zajedno ili odvojeno. Ako je na neko lice preneta samo priznanica, ono je postalo vlasnik stvari koja je označena u priznanici Prenosom založnice bez priznanice konstituiše se založno pravo na uskladištenoj stvari u korist sticaoca založnice. Ako potraživanje koje je obezbeđeno založnicom ne bude podmireno o dospelosti, imalac založnice mora podići protest.. Za protest važe pravila m eničnog prava. Posle toga, imalac založnice može u roku od osam dana zatražiti od skladištara da proda stvar na koju se odnosi založnica. Kad skladištar proda stvar, on će iz ostvarene cene pokriti troškove prodaje i podm iriti svoja potraživanja iz ugovora o uskladištenju, a višak će predati imaocu priznanice T E R ETN ICAILI KONOSMAN To je hartija od vrednosti koju izdaje pomorski brodar, kojom potvrđuje da je primio na prevoz teret koji je u toj ispravi naznačen, i obavezuje se da će taj teret po obavljenom prevozu predati zakonitom imaocu teretnice. Teretnicom se uređuju pravni odnosi između brodara i primaoca tereta, nezavisno od ugovora o prevozu. Konosman se izdaje na posebnom unapred odštampanom formularu, a kao hartija od vrednosti može da glasi na ime, po naredbi i na donosioca. Uvek se vezuje za ugovor o prevozu robe i ne može se izdati bez postojanja tog ugovora. Izvor našeg prava u pogledu teretnice je Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi (čl. 535-560) iz i998.godine, čije odredbe su ostale na snazi i nakon donošenja Zakona o pomorskoj plovidbi 2011. godine. Teretnica je stvarnopravna hartija od vrednosti. Ona na simbolični način predstavlja teret. Prenosom teretnice prenosi se pravo svojine na teretu na koji se teretnica odnosi. Najčešće se koriste teretnice po naredbi, koje se prenose indosamentom. Postoji podela na „čiste“ i na ,,nečiste“ teretnice. Čistim se nazivaju one teretnice koje ne sadrže nikakve primedbe brodara u pogledu

232

PRIRUĆNIKZA POLAGANJE PRAVOSUDNOGISPITA

tereta koji je primio na prevoz. Nečiste teretnice su one u koje je brodar uneo primedbe u pogledu svojstava ili količine tereta (na primer, kad su u pitanju gvozdene šipke, primedba: „teret zarđao“). U odnosu prema savesnom primaocu tereta koji je to svojstvo stekao prenosom teretnice, čista teretnica stvara pretpostavku da je brodar primio teret na prevoz u ispravnom stanju. Kad je u pitanju nečista teretnica, brodar ne odgovara za one mane tereta koje su naznačene u teretnici. U poslovima prodaje robe uz simboličnu isporuku prenosom teretnice, prodavac je po pravilu dužan da kupcu preda čistu teretnicu. Ako se plaćanje robe vrši putem dokumentarnog akreditiva, banka će odbiti da prihvati nečistu teretnicu, osim kad nalog za otvaranje akreditiva to izričito dozvoljava. TRGOVAČKA UPUTNICA Trgovačka uputnica je hartija od vrednosti koja se koristi u Nemačkoj i anglosaksonskim zemljama. Izdavalac te hartije (asignant, uputilac) izdaje nalog drugom licu (asignat, upućenik) da u korist trećeg lica (asignataru, korisniku) izvrši određenu činidbu (isplati svotu novca, preda zam enljive stvari i sl.). Trgovačka uputnica pojavljuje se u dva oblika: kao nalog za izdavanje robe (isprava koju izdaje ostavilac robe nalažući javnom skladištu da korisniku naznačenom u toj ispravi izda deponovanu robu), i kao efektni ček (isprava kojom njen izdavalac nalaže banci da korisniku te isprave/uputnice izda određene hartije od vrednosti koje su kod nje deponovane). KREDITNO PISMO Kreditno pismo se izdaje u vezi sa bankarskim poslovima i predstavlja jednu vrstu akreditiva. Izdavalac kreditnog pisma (banka adresant) izdaje nalog drugom licu (banka adresat) da korisniku te isprave (bančin klijent) isplati određenu sumu novca do određenog iznosa (kreditnog plafona). Kad se u funkciji banke asignata pojavljuje samo jedna banka radi se o tzv. običnom kreditnom pismu, a kad je u ulozi isplatioca naloga pojavljuje više banaka - radi se o cirkularnom kreditnom pismu. TOVARNI LIST Tovarni list je pismena isprava koju izdaje prevozilac a kojom potvrđuje da je primio na prevoz određenu robu, da se obavezao da je preveze do određene destinacije i da je preda određenom primaocu. Postoje dve vrste: neprenosivi i prenosivi tovarni list. N eprenosivi tovarni list poznaju međunarodne konvencije i on je najčešći u transportnom pravu. Neprenosivi tovarni list nije hartija od vrednosti i njegova osnovna uloga je da služi kao dokaz o postojanju i sadržini ugovora o prevozu robe, a koristi se u rečnom, drumskom, železničkom i vazdušnom transportu


233

(u pomorskom prevozu, kao što je rečeno, koristi se konosm an/teretnica). Prenosivi tovarni list, koji se smatra hartijom od vrednosti, poznaju novija zakonodavstva. Tako po Zakonu o ugovorim a o prevozu u železničkom saobraćaju iz 1995-godine (član 39) „pošiljalac ip re vo zila c mogu sporazum no odrediti da prevozilac izda tovarni list po naredbi ili na donosioca (prenosivi tovarni list).“ Prenosivi tovarni list postoji i u drugim vrstam a transporta. POLISA OSIGURANJA Polisa osiguranja je pismena isprava koju izdaje osiguravač prilikom zaključenja ugovora o osiguranju kojom se potvrđuje zaključenje tog ugovora i garantuju prava korisnika te isprave koji može biti druga ugovorna strana (osiguranik) ili neko treće lice (korisnik osiguranja, beneficijar). Polisa osiguranja mora da sadrži: identitet i opis lica i stvari koji se osiguravaju, rizike od kojih se vrši osiguranje, osiguranu sumu (koja se isplaćuje korisniku osiguranja ako nastupi osigurani slučaj), premiju osiguranja (koju plaća osiguranik osiguravaču), kao i navođenje uslova i pravila osiguranja. Polisa osiguranja ne predstavlja hartiju od vrednosti (sa izuzetkom transportnog osiguranja u pomorskom kargo prevozu, gde predstavlja vrednosni papir i prenosi se istovremeno sa prenosom prava svojine - prenosom konosmana). AKCIJA Akcija (ili deonica) je hartija od vrednosti koja odražava udeo (učešće) njenog zakonitog imaoca (akcionara) u osnovnom kapitalu akcionarskog društva. Akcija, po pravilu, postoji u vidu elektronskog zapisa u Centralnom registru, depou i kliringu hartija od vrednosti (tzv. dem aterijalizovane akcije). Emisijom (izdavanjem) akcija pribavljaju se sredstva potrebna za osnivanje akcionarskog društva ili za povećanje osnovnog kapitala postojećeg akcionarskog društva. Izvor našeg prava o akcijama jesu Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o privrednim društvima i Zakon o tržištu kapitala. Pismena isprava koja predstavlja materijalizovanu akciju sastoji se iz dva đela: plašta akcije i kupona za naplatu dividende. Plašt akcije m ora da sadrži oznaku da je u pitanju akcija, poslovno ime i sedište emitenta, oznaku broja i serije akcije, oznaku poslovnog imena odnosno ličnog imena lica na koje glasi akcija ( ukoliko je u pitanju akcija koja glasi na ime), ukupni iznos kapitala na koji se izdaju akcije, broj izdatih akcija, mesto i datum izdavanja akcije, izvod iz odluke o izdavanju akcije u pogledu prava akcionara, faksimil potpisa ovlašćenog lica akcionarskog društva. Kuponi za naplatu dividende sadrže pored označenja emitenta, broj i seriju akcije na koju se odnosi, i redni broj kupona da bi se moglo pratiti na koju se poslovnu godinu dividenda ođnosi.

Akcija može da sadrži označenje nominalne vrednosti. Ali, obične akcije ne moraju da sadrže označenje nominalne vrednosti, i tada je relevantna njena računovodstvena vrednost.

234


Prema tome kako je ođređeno na koga glasi akcija, postoje akcije na ime, na donosioca i po naredbi. Zakon o privrednim društvima određuje (čl.248. st.i.) da akcije koje izdaje akcionarsko društvo glase na ime. NaŠi propisi ne om ogućavaju izdavanje akcija po naredbi, jer se akcije na ime prenose indosam entom. Da li će društvo izdati akcija na ime ili akcije na donosioca određuje se aktom o osnivanju društva, odnosno odlukom o izdavanju akcija sledećih emisija. Postoje i tzv. meštovite akcije. To su akcije koje glase na ime, ali kuponi za naplatu dividende glase na donosioca. Postoje redovne akcije i prioritetne akcije. Obična ili redovna akcija je takva akcija koja akcionaru daje pravo na dividendu, pravo na glasanje u skupštini društva, pravo preče kupovine akcija narednih emisija i pravo na učešće u imovini društva ako društvo prestane da postoji. Akcionarsko društvo mora imati bar jednu običnu akciju. Prioritetne ili povlašćene akcije daju imaocu pravo prvenstva prilikom isplate dividende. Imaocima redovnih akcija biće isplaćena dividenda iz dela dobiti akcionarskog društva koji preostane nakon što su isplaćene dividende imaocima prioritetnih akcija. Prioritetne akcije mogu biti kumulativne i participativne. Kumulativne akcije su takve prioritetne akcije čiji imaoci imaju pravo da u slučaju kad akcionarsko društvo u jednoj godininije ostvarilo dobit za isplatu zagarantovane dividende, razliku naplate iz dobiti ostvarene u narednoj ili u narednim godinama. Participativne akcije su takve alccije koje imaocu daju pravo ne samo na zagarantovanu dividendu, nego i pravo da učestvuju u raspodeli preostale dobiti društva, na isti način kao i imaoci redovnih akcija. Postoje i užitničke akcije koje se izdaju prilikom smanjivanja osnovne glavnice društva. Postoji i podela na akcije sa pravom glasa i na akcije bez prava glasa. Akcije bez prava glasa ne daju imaocima pravo da glasaju na sednici skupštine akcionarslcog društva.To su najčešće prioritetne akcije, za koje je prilikom em isije objavljeno da ne daju pravo glasa. Ako prioritetne dividenda nije isplaćena u roku od dve godine, imaoci takvih akcija imaju pravo glasa dok im se dividenda n e isplati. Nominalna vrednost akcija bez prava glasa ne m ože biti veća od 49% osnovnog kapitala akcionarskog društva. M ogu da postoje i odobrene akcije. To su akcije koje za razliku od izdatih akcija (em itovanih akcija) nisu izdate nego društvo zadržava pravo da ih izđa. Zakon izričito definiše odobrene akcije kao neizdate akcije. Društvo ne m ora im ate odobrene akcije. Broj odobrenih akcija može biti određen osnivačkim aktom akcionarskog društva. Tim aktom se određuje da li su u pitanju obične (redovne ) akcije ili preferencijalne (prioritetne) akcije. Ukupan broj odobrenih akcija ne može biti veći od 50% od broja izdatih običnih akcija u vreme kada je taj broj određen osnivačkim aktom društva. A ko osnivački akt akcionarskog društva predviđa odobrene akcije, upisani osnovni kapital društva ne može biti niži od iznosa koji je određen zakonom . O dluku o emitovanju odobrenih akcija donosi skupština akcionarskog društva. Osnivačkim aktom društva može biti određeno da


235

nadzorni odbor akcionarskog društva ima pravo da odluči o emitovanju odobrenih akcija, s tim što se to ovlašćenje ne može dati za period duži od pet godina od utvrđivanja broja odobrenih akcija u osnivačkom aktu društva, uz mogućnost produženja tog roka. Skupština odnosno nadzorni odbor doneće odluku o emitovanju odobrenih akcija prema ukazanoj potrebi, na primer ako su društvu potrebna dodatna sredstva. U tom smislu se može reći da su odobrene akcije rezervne akcije ili rezervni kapital društva. Ulozi za odobrene akcije mogu biti novčani ili nenovčani, u skladu sa odlukom o emitovanju odobrenih akcija. OBVEZNICA Obveznica je hartija od vrednosti kojom se njen izdavalac obavezuje da će licu koje je zakoniti imalac obveznice isplatiti o dospelosti iznos na koji obveznica glasi, sa kamatom. To je dužnička hartija od vrednosti. Izvor našeg prava u pogledu obveznica je Zakon o tržištu kapitala. Obveznice mogu da izdaju preduzeća, država i druga pravna lica. Banka može izdavati obveznice u svoje ime i za svoj račun, u svoje ime i za račun dužnika, ili u ime i za račun dužnika iz obveznice. Izdavanje obveznica vrši se na osnovu odluke emitenta ili na osnovu posebnog zakona kad je u pitanju prikupljanje slobodnih novčanik sredstava radi širih društvenih potreba. Emitent obveznica može pristupiti izdavanju obveznica tek kad dobije odobrenje nadležnog državnog organa. O izdavanju obveznica emitent objavljuje oglas u sredstvima javnog informisanja, jer je izdavanje obveznica uvek masovni pravni posao, naročito kad su u pitanju javni zajmovi. Izdavanjem obveznica akcionarsko društvo može povećati svoj kapital ako je društvu potreban uvećani kapital samo privremeno. Za razliku od ulaganja u osnovni kapital kupovinom akcija, kupac obveznice ulaže kapital u akcionarsko društvo samo privremeno. Za razliku od akcija, obveznice ne daju pravo imaocima da učestvuju u upravljanju emitentom. Kad su u pitanju obveznice koje je izdalo alccionarsko društvo, takve obveznice ne daju pravo imaocima na dividendu. Imaoci obveznica imaju pravo na kamatu koja je naznačena u obveznici, a koja ne zavisi od dobiti iz poslovanja emitenta. Dematerijalizovana obveznica ili druga dužnička hartija od vrednosti, na osnovu koje imalac od izdavaoca ima pravo da zahteva isplatu glavnice i mogućih kam ata mora imati sledeće elemente: l) oznaku vrste finansijskog instrumenta; 2) identifikacione podatke o izdavaocu; 3) ukupan broj izdatih finansijskih instrumenata; 4) ukupni nominalni iznos izdatih finansijskih instrumenata, ako finansijski instrument glasi na nominalni iznos; 5) datum upisa finansijskog instrumenta u Centralni registar; 6) nom inalni iznos na koji glasi, iznos glavnice; 7) podatke o kamatnoj stopi i podatke o načinu i rokovima obračuna kamate, ako imalac ima pravo na isplatu kamate; 8) podatke o dospeću obaveza izdavaoca iz hartije od vrednosti; 9) podatke o otkupnoj vrednosti i dr., ako izdavalac ima pravo prevrem enog otkupa (čl.8..Zakona o tržištu kapitala).

Postoje i rejting obveznice kod kojih kvalitet emisije obveznica, za potrebe potencijalnih investitora, procenjuju posebne rejting agencije.

236

—

PRJRUČNIK ZA POLA.GANJE PRAVOSUDNOG ISPITA

Rejting agencije ne procenjuju kvalitet emisije državnih obveznica (obveznica državnog trezora) iza kojih stoji država pa se stoga smatraju najlcvalitetnijim i najsigurnijim papirima. Ali se procenjuje rejting obveznica organa lokalne uprave (municipalne obveznice) i korporacijskih obveznica, od kojih ove poslednje u sebi nose rizik mogućeg bankrotstva em itenta (privrednog društva) i opasnost od neispunjenja ugovorene obaveze. Inače, korporacijske obveznice su srednjoročne ili dugoročne dužničke obligacije koje izdaje privredno društvo, neposredno ili preko brokera, obavezujući se da će kupcu obveznice isplatiti njenu nominalnu vrednost uz određenu fiksnu ili promenljivu kamatu. Korporativne obveznice su dobar kreditni instrument jer za privredno društvo stvaraju manje troškove nego klasični krediti. Zam enljive (konvertibilne) obveznice su vrsta korporativnih dužničkih hartija od vrednosti. To su obveznice koje izdaje akcionarsko društvo, s tim što, za razliku od običnih korporativnih obveznica, njihov imalac im a pravo da ih zameni za akcije istog društva, ako društvo bude odlučilo da emituje novu seriju akcija. VARANTI Varanti su hartije od vrednosti koje njihovom im aocu daju pravo na sticanje određenog broja akcija određene vrste i klase po određenoj ceni, određenog dana ili u određenom periodu. Varante emituju korporacije za svoje sopstvene udele, najčešće zajedno sa obveznicama i preferencijalnim akcijama. Varanti, kao i zamenljive obveznice, daju pravo na sticanje običnih akcija, s tim što broj običnih akcija ne sme preći ukupan broj odobrenih običnih akcija. Odluku o izdavanju zamenljivih obveznica ili varanata donosi skupština privrednog društva. Zamenljive obveznice i varanti mogu se upisati samo putem novčanog uloga. BLAGAJNIČKII KOMERCIJALNI ZAPISI Blagajnički zapisi su hartije od vrednosti koje m ogu da izdaju banke i država. Važe na određeni zaokruženi iznos novca, sa određenim rokom dospeća i određenom kam atom . Blagajnički zapis je sličan ulogu na štednju, ali s razlikom što se uplata uloga na blagajnički zapis vrši samo jedanput i u unapred određenim okruglim svotam a novca. Komercijalne zapise izdaju banke za račun preduzeća koje je zainteresovano da na taj način prikupi slobodna novčana sredstva. To su kratkoročni bankarski poslovi čiji je rok dospeća do godinu dana. Blagajničke zapise koje izdaju Narodna banka i poslovne banke mogu kupovati finansijske organizacije. Komercijalne zapise mogu kupovati sva pravna i fizička lica. Na osnovu


deponovanih sredstava kod banke, banka može izdavati certifikate o deponovanim sredstvima. Takve hartije od vrednosti prenose se indosamentom ako glase na ime, ili prostom predajom ako glase na donosioca. LEGITIMACIONI PAPIRI Legitim acioni papiri su pismene isprave koje sadrže određenu obavezu za njihovog izdavaoca, a u kojim a nije označen poverilac, niti iz njih ili okolnosti u kojim a su izdate proizilazi da se m ogu ustupiti drugom e. Na legitim acione papire se shodno primenjuju odgovarajuće odredbe o hartijam a od vrednosti. Zakon o obligacionim odnosim a navodi da u legitim acione papire spadaju železničke karte, pozorišne i druge ulaznice, bonovi i druge isprave (ČI.257.ZOO). Za razliku od hartija od vrednosti, legim acioni papiri nisu prenosive (negocijabilne) hartije od vrednosti, a uz to kod njih je manje izraženo načelo inkorporiranosti prava iz hartije u samu hartiju. Pod kvalifikovanim legitimacionim papirima smatraju se neke specifične hartije od vrednosti koje, po pravilu, glase na ime, ali sadrže i posebnu klauzulu („platiti P.P. ili donosiocu"), prem a kojoj se činidba navedena u hartiji može izvrsiti i svakom drugom imaocu te hartije. U ove hartije spadaju: štedna knjižica, potvrda depozitara, bankarska založnica i talon. Štedna knjižica je legitimaciona isprava koju izdaje banka klij entu prilikom zaključenja ugovora o ulogu na štednju. Stedne knjižice mogu da glase na im e, na don osiocaili na određenu šifru - karticu kojom se korisnik legitimiše pred bankom . Potvrda depozitara se izdaje vlasniku deponovanih stvari-hartija od vrednosti, od strane banke prilikom zaključenja ugovora o depozitu. Ova bančina potvrda u našem pravu može da glasi samo na ime, a prenosi se ugovorom o cesiji. Bankarslca založnica je isprava lcoju izdaje hipotekarna banka u slučaju zajm a za koji je na im e obezbeđenja data zaloga. Najpoznatija vrsta bankarske založnice je hipotekarno pismo koje izdaje banka u cilju prikupljanja novčanih sredstava. Hipotekarna pisma od banke otkupljuju treća lica (bančini poverioci) kojim a banka jem či isplatu založnice (povrat novca) hipotekom koju je konstituisala na nepokretnosti svojih dužnika po osnovu hipotekarnog zajma. Talon je posebna isprava (kvalifilcovani legitimacioni papir) koja se kod ranijih materijalizovanih akcija vezivao za akcije i služio za naplatu kamata i dividendi. Izdaje ga akcionarsko privredno društvo, po pravilu glasi na donosioca ili se ne označava korisnik, a na osnovu njega vrši se izdavanje novih kamatnih kupona i kupona za dividendu. Trgovački efekti su, prvenstveno, hartije od vrednosti, kao što je m enica, ček, konosman, inkaso papiri (čija se naplata vrši preko banke), obveznice, akcije i dr., kojima se utvrđuje obaveza za plaćanje određenog iznosa odmah ili u lcratkom roku, a kojim a se može trgovati na tržištu lcapitala.

LEGITIMACIONI ZNACI Legitim acioni znaci su garderobni ili slični znaci, k oji se sastoje iz kom ada hartije, metala ili drugog materijala, na kojim a je obično utisnut neki broj ili naveden broj predatih predmeta, a k oji obično ne sadrži nešto određeno o obavezi njihovog izdavaoca, služi sam o da pokažu

238

PRIRUČNIK ZA POLAGAHJE PRAVOSUDNOG1SP1TA

ko je poverilac u obligacionom odnosu prilikom čijeg nastanka su izdati (cl.258.ZO O). Izdavalac legitim acionog znaka oslobađa se obaveza kad je u dobroj veri izvrši donosiocu, ali za donosioca ne važi pretpostavka da je on pravi poverilac ili da je ovlašćen zahtevati ispunjenje, te je u slučaju spora dužan dokazati to svoje svojstvo. P overilac m ože zahtevati ispunjenje obaveze iako je izgubio legitim acioni znak. U pogledu ostalog, u svakom pojedinom slučaju treba da se držati zajedničke volje izdavaoca i primaoca znaka, kao i onoga što je uobičajeno. II. TRŽIŠTE KAPITALA Pojam . Tržište kapitala, kao deo finansijskog tržišta i mesto gde se susreću ponuda i tražnja kapitala, uređeno je Zakonom o tržištu kapitala iz 2011. godine. Tim zakonom definišu se postojeće, ali i uvode nove, finansijske kategorije koje imaju važan privrednopravni značaj. Na tržištu kapitala trguje se finansijskom aktivom, prvenstveno dugoročnim hartija m a od vredn osti, instrum entim a duga i vlasničkim instrumentima, čime se po pravilu b ave tzv. institucionalni investitori. U finansijska tržišta spadaju i: tržište novca, devizno tržište, hipotekarno tržište i tržište finansijskih derivata. Finansijska tržišta mogu se podeliti na prim arna (na lcojima se vrši primarna emisija pojedinih hartija od vrednosti i obavlja prva transakcija hartija od vrednosti, odnosno, na njim a se uvode nove hartije od vrednosti) i sekun d arna (na kojim a se trguje već emitovanim hartijama od vrednosti i obavlja se preprodaja, ođnosno druga i naredna transakđja sa hartijama od vrednosti). Prem a stepenu organizovanosti, finansijska tržišta mogu se podeliti na regulisana tržišta koja su registrovane institucije, imaju svoja propisana pravila i organizatora tržišta (berze i brokersko-dilerska društva), i na OTC tržišta, koja nisu formalizovana kao organizovana tržišta. Učesnici organizovanog tržišta imaju uređenu pravnu sigum ost i zaštitu, d ok se učesnici vanberzanskog tržišta mogu štititi od nepravilnosti raznim ugovorim a, internim lim itim a i sl.

F in an sijsk i instrum enti. Na tržištu kapitala trguje se finansijskim instru m entim a, a to su: (1) prenosive hartije od vrednosti; (2) instrum enti tržišta novca; (3) jedinice institucija kolektivnog investiranja; (4) opcije, fju čersi, svopovi, kam atni forvardi i ostali izvedeni finansijski in stru m en ti koji se odnose na hartije od vrednosti, valute, kam atne stope, prinos, kao i drugi izvedeni finansijski instrum enti, finansijski indeksi ili fin an sijske m ere koje je moguće namiriti fizički ili u novcu, itd. Iz pojm a fin an sijskih dokum enata Zakon o tržištu kapitala se ne primenjuje na: polise osiguran ja i reosiguranja, finansijske instrum ente koji se izdaju povod om prom eta robe i usluga, kao što su menica, ček, pismeni uput (asignacija), konosm an, tovarni list ili skladišnica, druge isprave o dugu, novčanom depozitu ili štednji koje nemaju svojstva finansijskih instrum enata, kao i udele u ortačkom , kom anditnom i društvu s ograničenom od go vorn ošću organizovanim u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva.


239

Zakon o tržištu kapitala uvodi tri vrste tržišta: l) regulisano tržište, 2) MTP tržište i 3) OTC tržište. Organizator tržišta. Poslovanjem regulisanog tržišta može upravljati samo organizator tržišta koji ima sedište u Srbiji. Organizator tržišta je pravno lice u formi akcionarskog društva koje upravlja, odnosno obavlja delatnost u vezi sa funkcionisanjem regulisanog tržišta. Regulisanim tržištem upravlja berza, o kojoj je već bilo reči. Organizator regulisanog tržišta mora da poseduje dozvolu Komisije za hartije od vrednosti i minimalni kapital od milion evra. Opšti akti organizatora tržišta su osnivački akt, statut, pravila i procedure poslovanja, kao i pravilnik o tarifi. Organizator multilateralnog tržišta (MTP) može biti kako berza, tako i brokersko-dilersko društvo, uz dozvolu Komisije za hartije od vrednosti. Regulisano (berzansko) tržište je multilateralni sistem trgovanja koji organizuje, odnosno kojim upravlja organizator tržišta (berza) i koji po propisanim pravilim a omogućava i olakšava spajanje prodavaca i kupaca finansijskih instrumenata i na taj način dovodi do zaključenja ugovora u vezi sa finansijskim instrumentima uključenim u trgovanje po njegovim pravilima. Da bi određena akcija bila listirana na regulisanom tržištu neophodno je da ispunjava najstrože unapred propisane uslove. Organizator tržišta, odnosno regulisano tržište je pravno lice osnovano kao akcionarsko društvo u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva. MTP (multilateralna trgovačka platforma) je multilateralni sistem za trgovanje koji organizuje, odnosno kojom upravlja organizator tržišta ili investiciono društvo i koji omogućava i olakšava spajanje interesa trećih lica za kupovinu i prodaju finansijskih instrumenata u skladu sa njegovim obavezujućim pravilima i na način koji dovodi do zaključenja ugovora. Organizator MTP može da bude brokersko-dilersko društvo ili berza koja ima dozvolu Komisije za hartije od vrednosti. Minimalni kapital organizatora MTP ne može biti manji od 730.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Vanberzansko tržište. OTC (Over The Counter) tržište je vanberzansko tržište za trgovanje finansijskim instrumentima koje nema organizatora tržišta i čiji sistem trgovanja, podrazumeva pregovaranje između prodavca i kupca finansijskih instrumenata u cilju zaključenja transakcije, bez korišćenja usluga organizovane berze. OTC je neregulisano tržište na kom se može neformalnije trgovati svim finansijskim instrumentima. Tu se kotiraju i hartije od vrednosti koje neispunjavaju stroge berzanske uslove. Na regulisanom tržištu, odnosno MTP mogu trgovati samo investiciona društva sa dozvolom Komisije za hartije od vrednosti, a druga lica mogu trgovati samo posredstvom tih društava. Učesnici tržišta kapitala. Na tržištu kapitala mogu, pod određenim uslovima, učestvovati sva pravna i fizička lica. Posebni finansijski subjekti na tom tržištu su Narodna banka Srbije, poslovne banke, kastodi banke, zatim dobrovoljni penzijski fondovi, investicioni fondovi, kao i specijalizo-

240 _

PRIRUČNIK ZA POLAGANJE PRAV0SUDN0C ISPITA

vane finansijske institucije: Komisija za hartije od vrednosti, Akcionarski fond, Centralni registar, Fond za zaštitu investitora, te berze i brokerskodilerska društva. Specifični finansijsld ugovori. Na organizovanom tržištu može se, osim hartijama od vrednosti, trgovati i standardizovanim finansijskim derivatima, kroz zaključenje posebnih finansijskih ugovora: terminski ugovor, fjučers ugovor, svop ugovor, opcijski ugovor i dr. Ti ugovori su izvedeni iz standardnih privrednih ugovora. — Finansijski terminsld ugovor ima za predmet isporuku robe, zlata, deviza ili hartija od vrednosti, koja će se obaviti određenog dana u budućnosti po ceni koja je određena prilikom zaključenja ugovora. Tako, naprimer, ugovorom o terminskoj prodaji deviza banka kupcu garantuje da će određeni iznos deviza moći kupiti određenog dana u budućnosti po unapred dogovorenom i zagarantovanom deviznom kursu. Rok ugovaranja kod terminskih ugovora je do 12 meseci. U ovu grupu poslova spadaju fjučers ugovori i svop ugovori. — Fjučers ugovor je prenosiv ugovor o prodaji standardizovane količine tržišnog materijala. Ako cena predmeta ugovora raste, povećava se i cena iz fjučers ugovora, i obrnuto. Postoje i fjučers ugovori bez isporuke predmeta ugovora, lcojima se ugovorne strane obavezuju da na dan utvrđen ugovorom obračunaju razliku između ugovorene cene i cene na taj dan. Prodavac nije obavezan da na taj dan isporuči predmet ugovora. — Svop term inski ugovor je ugovor o istovremenoj promptnoj kupovini i terminskoj prodaji najčešće deviza. Ugovorne strane zapravo vrše zamenu određenog skupa isplata, odnosno novčanih tokova, koje svaka od njih poseduje. Suština svopova leži u zameni (swap=zamena), a ne u trajnoj prodaji neke aktive ili obaveze. Promptna zamena jedne valute za drugu i terminska prodaja te iste valute za tu drugu valutu vrši se po istoj ceni. Najčešće se dešava da dva učesnika zamenjuju isplate u određenim valutama ili zamenjuju obaveze po osnovu promenljivih i fiksnih kamata, pa se, u vezi s tim, svopovi dele na valutne i kamatne svopove. — Opcijski ugovor je takav ugovor kojim jedna ugovorna strana stiče pravo, ali ne i obavezu, da kupi odnosno da proda predm et opcije u određenom periodu. S obzirom na to pravi se podela na kupovni opcijski ugovor i na prodajni opcijski ugovor. Cena koja je ugovorena važi za ceo ugovoreni rok. Kupac opcije nije obavezan da iskoristi pravo da kupi predmet opcije, odnosno prodavac da proda predmet opcije. Ako kupac odnosno prodavac ne iskoristi opciju u ugovorenom rolcu, gubi premiju koja ostaje drugoj ugovornoj strani. Institucije tržišta kapitala. Zaštitnu, regulacionu i nadzornu funkciju na tržištu kapitala ima više institucija koje se po Zakonu o tržištu kapitala moraju organizovati. To su Fond za zaštitu investitora, Centralni registar, depo i kliring hartija od vrednosti i Komisija za hartije od vredno-


241

sti o kojima je detaljno bilo reči u prvom delu knjige: „2. D rugi subjekti od značaja za odnose u privredi". — Fond za zaštitu investitora ima za cilj pre svega da zaštiti interese investitora, odnosno klijenata čija su sredstva ili finansijski instrum enti izloženi riziku u slučaju stečaja investicionog društva, kreditne institucije ili društva za upravljanje koji obavljaju usluge ili aktivnosti predviđene Zakonom o tržištu kapitala. — Centralni registar depo i kliring hartija od vrednosti je privredni subjekt koji vodi jedinstvenu evidenciju zakonitih im alaca hartija od vrednosti i evidenciju 0 pravima iz tih hartija, kao i o pravim a trećih lica na hartijama od vrednosti. On obavlja i poslove kliringa i saldiranja transakcija zaključenih sa hartijama od vrednosti, odnosno vrši prenos vlasništva nad hartijama od vrednosti istovremeno sa njihovim plaćanjem . Preko njega se vrši i isplata dividende vlasniku hartije od vrednosti. Upis hartija od vrednosti u Centralni registar je značajan je r prava vlasnika iz hartije od vrednosti nastaju u trenutku upisa tih hartija na njihov račun koji se vodi u Centralnom registru. Time se obezbeđuje pravna sigurnost u prometu tih hartija i izbegava situacija da nekome ko proda hartije od vrednosti ne bude plaćena njihova prodajna cena. U Centralni registar mogu se upisati sve vrste tih hartija: akcije privrednih društava ibanaka, obveznice koje emituju privredna društva, banke i druge finansijske institucije, zapisi i obveznice Republike Srbije, blagajnički zapisi Narodne banke Srbije i dr. Prenos prava iz hartija od vrednosti po osnovu odgovarajućeg pravnog posla vrši se na osnovu naloga za prenos koji daje član Centralnog registra, a u skladu sa aktima Centralnog registra. Prenos prava iz hartija od vrednosti po osnovu pravnog sledbeništva vrši se na osnovu pravnosnažne sudske presude. Prenos prava iz hartija od vrednosti po osnovu ugovora o poklonu vrši se na osnovu pisanog ugovora o poklonu koji je overio nadležni organ. — Komisija za hartije od vrednosti ima važnu ulogu u regulisanju tržišta kapitala, kao i nadzornu ulogu u funkcionisanju tog tržišta, pa u toj funkciji može nalagati nadzorne mere i izricati novčane kazne i opomene učesnicima na tržištu kapitala. Na tržištu kapitala pojavljuju se i ovlašćene banke, investiciona i druga privredna društva, kao i druga pravna i fizička lica. Zabrana privilegovanih informacija. Na tržištu kapitala zabranjeno je korišćenje privilegovanih informacija od strane lica koja su u obavljanju svojih poslova, svoje profesije i funkcije, saznala za privilegovane informacije. Privilegovana informacija je bilo koja inform acija o tačno određenim činjenicama koje se odnose na jednog ili više izdavalaca, kupca odnosno prodavca hartija od vrednosti ili o činjenicama koje se odnose na jednu ili više hartija od vrednosti, koje nisu dostupne javnosti, a m ogu uticati direktno ili indirelctno na izdavaoca, trgovinu hartijam a od vrednosti, odnosno na njihovu cenu na organizovanom tržištu.

P O S E B N I P R IL O Z I I. V A ŽN IJI M EĐUNARODNI UGOVORI7 U OBLASTI TRGOVINSKOG/PRIVREDNOG PRAVA • • • • • • • • • •

• • • • • • • • • • • •

Konvencija Ujedinjenih Nacija o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe od II. aprila 1980. Konvencija o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne kupoprodaje robe od 14. ju n a 1974. Konvencija (UNIDROIT) o međunarodnom finansijskom lizingu od 28. maja 1988 Konvencija (UNIDROIT) o međunarodnom faktoringu od 28.maja I988. K onvencija zem alja Evropske zajednice o pravu merodavnom za ugovorne obaveze od lg .ju n a 1980. Konvencija o odgovornosti hotelijera u vezi sa imovinom njihovih gostiju od 17. decem bra 1962. Konvencija o zakonu koji se primenjuje u slučajevim a odgovornosti proizvođača za svoje proizvode od 2. oktobra 1973. E vropska konvencija o odgovornosti za proizvode koji izazivaju povrede i smrt od 27. jan u ara 1977. Konvencija o giađanskoj odgovom osti u vezi sa pomorskim prevozom nuklearnog m aterijala, od 17. decembra 1971. Konvencija o građanskopravnoj odgovornosti za štetu nastalu prevozom opasne robe u drum skom , železničkom i unutrašnjem vodnom prevozu (CRTD) od 10. oktobra 1989. M eđunarodna konvencija o odgovornosti i obeštećenju u vezi sa pomorskim prevozom opasnih i štetnih supstanci (HNS) od 3. m aja 1996. Konvencija o rešavanju investicionih sporova između država i državljana drugih država od 18. m arta 1965. K onvencija o unificiranom meničnom pravu od 7. juna 1930. K onvencija o rešavanju izvesnih sukoba meničnih zakona od 7. juna 193c. K onvencija o m eničnim taksam a od 7. juna 1930. Konvencija U jedinjenih Nacija o međunarodnim trasiranim i sopstvenim m enicam a od 9. decem bra 1988. K onvencija U jedinjenih nacija o nezavisnim garancijam a i stendbaj akreditivima od 11. decem bra 1995. K onvencija o asignaciji dospelih potraživanja u međunarodnoj trgovini od 12. decem bra 2001. K onvencija o ograničenju odgovornosti za pomorska potraživanja od 19. n ovem bra 1978. M eđ unarodn a konvencija o ograničenju odgovornosti vlasnika pomorskih brodova od 10. oktobra 1957, M eđunarodn a konvencija o privremenom zadržavanju pom orskih brodova od 10. m aja 1952. M eđunarodn a konvencija o privremenom zadržavanju brodova od 10. aprila

1999 7 Tekstovi svih ovih i drugih međunarodnih ugovora i ostalih dokumenata, kao i podaci o stupanju na snagu i važenju u odnosu na Srbiju mogu se videti u knjizi 5: „Trgovina i obligacije“, tom I, II i III autora adv.Vladimira Todorovića, u izdanju „Službenog glasnika“, Beograd 2000-2003.


• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • •

243

M eđunarodna konvencija o pomorskom založnom pravu i mortgage-u od 6. maja 1993. Sporazum o tehničkim preprekama trgovini od 12. aprila 1979. M eđunarodna konvencija o usklađivanju graničnih kontrola robe od 21. oktobra 1982. M eđunarodna konvencija o uprošćavanju i usklađivanju carinskih postupaka od 18. m aja 1973. M eđunarodna konvencija za uprošćavanje carinskih formalnosti sa protokolom , od 3. novembra 1923. Sporazum 0 postupcim a za izdavanje uvoznih dozvola od 12. aprila I979. M eđunarodna konvencija o harmonizovanom sistemu naziva i šifarskih oznaka roba od 14. jun a 1983. Konvencija o fiskalnom režimu drumskih vozila za međunarodni transport robe od 14. decembra 1956. Konvencija o oporezivanju drumskih vozila za privatnu upotrebu u m eđunarodnom saobraćaju od 18. maja 1956. Konvencija o tranzitnoj trgovini država bez morske obale od 8. jula 1965. M eđunarodna konvencija o tranzitu životinja, mesa i drugih stočnih proizvoda od 20. februara 1935. Konvencija o stvaranju Saveta za carinsku saradnju od 15. decembra 1950. Konvencija o carinskoj vrednosti robe od 15-decembra 1950. Carinska konvencija o privremenom uvozu privatnih drumskih vozila od 4.juna 1954. Carinska konvencija o olakšicama uvoza robe za izložbe ili upotrebu na izložbam a, sajmovima, kongresima i sličnim manifestacijama od 8. juna 1961. Konvencija o nomenklaturi za klasifikaciju robe u carinskim tarifam a od lS.decem bra 1950. Carinska konvencija o kontejnerima, Ženeva, 2.decem bar 1972. Carinska konvencija o m eđunarodnom prevozu robe na osnovu isprava za M DP - karneta TIR (Konvencija TIR) od i4.novem bra 1975. Konvencija o privrem enom uvozu, Istanbul od 26. ju na 1990. Konvencija EU o upotrebi informatičke tehnologije za carinske potrebe od 26. jula 1995. Statut M eđunarodnog monetarnog fonda (IMF) od 30.aprila 1976, sa izm enom od 28.juna 1990. Konvencija o osnivanju Multilateralne agencije za garantovanje investicija i tum ačenje Konvencije od 11. oktobra 1985. Statut.Organizacije Ujedinjenih nacija za industrijski razvoj (UNIDO) od 8.aprila 1979. Statut M eđunarodnog udruženja za razvoj (IDA) od 26.januara 1960. Sporazum o form iranju Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) od 29.m aja

199°.

Evropslca konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži (Zeneva) od 21. aprila 1961. Protokol o arbitražnim klauzulam a od 24. septembra 1923. Konvencija o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka (Njujork) od 10. juna 1958. Konvencija o izvršenju inostranih arbitražnih odluka (Ženeva) od 26. septem bra i927. Konvencija o priznanju i izvršenju stranih sudskih odluka u građanskim 1 trgovačkim stvarim a od 1. februara 1971.


244 — •

Briselska konvencija o sudskoj nadležnosti i izvršenju presuda u građanskim i trgovačkim stvarima od 27. septembra 1968. ■ Konvencija iz Lugana o nadležnosti i izvršenju presuda u građanskim i trgovačkim stvarima od 16. septembra 1988. • Sporazum o slobodnoj trgovini u jugoistočnoj Evropi (CEFTA) od 19. decembra 2006.

2. VAŽEĆI ZAKONI OD ZNAČAJA ZA PRIVREDNO PRAVO • •

Posebne uzanse o građenju („Službeni list SFRJ“, br. 18/77). Zakon investicionim fondovima („Službeni glasnik RS“, br. 46/2006, 51/2009 i 31/2011)

•

Zakon o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika („Službeni glasnik

•

Zakon o Agenciji za osiguranje depozita („Službeni glasnik RS“, br.

RS“, br. 84/2004,104/2009). 61/2005,116/2008)

Zakon o arbitraži („Službeni glasnik RS“, br.46/2006) • Zakon o autorskom i srodnim pravima („Službeni glasnik RS“, br.

•

104/2009 i 99/2011),

• Zakon o bankama („Službeni glasnik RS“, br. 107/2005) • Zakon o čeku („Službeni list FNRJ“, br. 105/46, „Službeni list SFRJ“, br. 12/65, 50/71. 5 2 / 7 3 , „Sužbeni list SRJ“, br. 46/96)

• Zakon o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, broj 62/2006 i 31/2011).

• Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima („Službeni glasnik RS“, br. 85/2005) • Zakon o državnoj revizorskoj instituciji („Službeni glasnik RS“ , br. 101/2005 54/2007 i 36/2010) • •

Zakon o elektronskoj trgovini („Službeni glasnik RS“, br. 41/2009) Zakon o finansijskom lizingu („Službeni glasnik RS“, br. 55/2003,61/2005

•

Zakon o investicionim fondovima („Službeni glasnik RS“, br. 46/2006,

i 31/2011) 51/2009 i 31/2011) • Zakon o javnim agencijama („Službeni glasnik RS“, br. 18/2005, 81/2005) • Zakon o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011) • Zakon o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama („Službeni glasnik RS“, br. 88/2011) • Zakon o klasifikaciji delatnosti („Službeni glasnik RS“, br. 104/2009) • Zakon o komunalnim delatnostima („Službeni glasnik RS“, br. 88/2011) • Zakon o menici (,,S1. list FNRJ", br. 104/46, „Sl. list SFRJ“, br. 16/65, 54/70, 57/89, ,,S1. list SRJ“, br. 46/96) • Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS", br. 51/2009,78/2011 i 101/2011) • Zakon o opštoj bezbednosti proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 41/2009) • Zakon o osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 55/2004, 70/2004,61/2005, 101/2007 i 99/2011) • Zakon o patentima („Službeni glasnik RS“, br. 99/2011) • Zakon o planiranju i izgradnji (“'Službeni glasnik RS”, br. 72/09 i 24/11)


Zakon o platnom prometu („Službeni list SRJ“, br. 3/2002, 5/2003 i "Službeni glasnik RS”, br. 43/2004, 62/2006 i 31/2011) • Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi („Službeni list SRJ“, br. 12/1998, 44/1999, 74/1999, 73/2000, „Službeni glasnik RS“ , br. 85/2005, 101/2005) • Zakon o postupku registracije u agenciji za privredne registre („Službeni glasnik RS“, br. 99/2011) • Zakon o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna („Službeni glasnik R S“, br. 104/2009), •

• Zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije („Službeni glasnik RS“, br. 123/2007, 30/2010) • Zakon o preduzećima - „Službeni list SRJ“, br. 29/1996, 33/1996, 29/1997, 5 9 A 9 9 8 ,74/1999 i 36/2002. Zakon o preduzećim a prestao je da važi na osnovu člana 456. Zakona o privrednim društvima iz 2004. godine, osim čl. 392-399. (koji se odnose na društveno preduzeće), čl. 400a, 400b, 400V (posebne odredbe o upravljanju preduzećem u postupku privatizacije), k ao i člana 421a (statusne prom ene i promene forme preduzeća koje posluje većinskim društvenim kapitalom). Ti članovi Zakona ostaju na snazi do isteka rokova za privatizaciju utvrđenih zakonom kojim se uređuje privatizacija. • Zakon o preuzimanju akcionarskih đruštava („Službeni glasnik RS“, br. 46/2006,107/2009 i 99/2011) • Zakon o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38 /2001,18/2003,45/2005 i 123/2007) • Zakon o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/2011 i 99/2011) • Zakon o privrednim komorama („Službeni glasnik RS“, br. 65/2001 i 36/2009) • Zakon o računovodstvu i reviziji („Službeni glasnik RS“, br. 46/2006 i 111/2009) • Zakon o slobodnim zonama („Službeni glasnik RS“, br. 62/2006) • Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju („Službeni glasnik RS“, br. 36/2009 i 88/2011) • Zakon o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/2009) • Zakon o stcčaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje („Službeni glasnik RS“, br. 61/2005 i 116/2008) • Zakon o stranim ulaganjima („Službenl list SRJ“, br. 3/2002 i 5/2003) • Zakon o tržištu kapitala („Službenl glasnik RS“, br. 31/2011) • Zakon o unutrašnjoj plovidbi -“Službeni glasnik SR S“, br. 54/1990 • Zakon o zadrugama ( „Sl. glasnik RS“, br. 34/2006), • Zakon o zadrugama („Službeni glasnik SRS“, br. 57/1989 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/1995) • Zakon o zaštiti konkurencije („Službeni glasnik RS“, br. 51/2009) • Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/2011) • Zakon o zaštiti poslovne tajne („Službeni glasnik RS“ , br. 72/2011) • Zakon o zaštiti potrošača („Službenl glasnik RS“, br. 73/2010) • Zakon o žigovima („Službeni glasnik RS“, br. 104/2009))

246


3. BIOGRAFIJE AUTORA V l a d i m i r T o đ o r o v ić , ro đ en je 1952. godine. Diplom irao je na Pravnom fakultetu u Beogradu i974.god in e. Od 1975. godine bio sudijski pripravnik u Prvom opštinskom su d u u Beogradu, a zatim radio do i992.godine u Sektoru za pravosuđe u bivšem Saveznom m inistarstvu pravde, na zakonodavnim i pravno-analitičkim poslovim a iz oblasti pravosuđa, posebno u oblasti svojinskopravnih odnosa, obligacionih odnosa, trgovinskih odnosa, autorslcog prava, sudsldh postupaka, m eđunarodne pravne pom oći, zaključivan ja m eđunarodnih ugovora i dr. Od 2002-2006. godine bio generalni sekretar Saveza U druženja pravnika Srbije i Udruženja pravnika Crne Gore. Od 1993. godine radi kao ad vokat u Beogradu. Odlukom Vlade Srbije 2007. godine postavljen za direktora D irekcije za restituciju Republike Srbije, na kom položaju je bio do 2012. godine. Vladim ir Todorović je objavio do sada, kao autor ili koautor 25 knjiga - komentara i zbirki zakona, pravnih eseja, praktikum a i priručnika, iz oblasti pravosuđa, imovinskopravnih odnosa, privrede, nacionalizacije, restitucije i privatizacije, kao što je: »Pravo svojine u Jugoslaviji sa osvrtom na pravo svojine stranaca« (1990), »Nasledno pravo i vanparnični postupak u praksi« - tri izdanja (1996,1997 i 2004), »Priručnik za privatizaciju sa prim erim a akata i modelima ugovora« (1998), »Denacionalizacija između nacionalizacije i privatizacije (2001), »Pravosudni praktikum«, pet izdanja (2004-2012). A utor je lcapitalne edicije »Međunarodni ugovori« u 7 knjiga sa 17 do sada objavljenih tom ova tekstova najvažnijih m eđunarodnih konvencija i drugih dokumenata, štampanih 2000. i tokom 2003. i 2004. godine, u izdanju »Službenog glasnika« u Beogradu. Takođe, objavio preko 40 članaka i drugih stručnih radova u raznim pravnim časopisim a, sa akcentom na oblast svojinskih, privrednih i obligacionih odnosa. Od 1989. godine intenzivno se bavi pitanjim a denacionalizacije (restitucije) imovine oduzete bez naknade posle Drugog svetskog rata. Pored pravnog eseja - lcnjige »Denacionalizacija izm eđu nacionalizacije i privatizacije«, 2001. godine, autor je 19 studija, članaka i referata u oblasti restitucije. Autor je prvog nacrta Zakona o denacionalizaciji ( 1 9 9 5 ) u Srbiji, koji je objavljen u časopisu »Pravni život« br.10/1995 i član brojnih radnih grupa koje su se bavile izradom zakona o vraćanju imovine i obeštećenju. Višegodišnji je ured nik sekcije »Denacionalizacija i privatizacija« u okviru tradicionalne m eđunarodne konferencije pravnilca: »Kopaonička škola prirodnog prava«.

R a t o m i r M . S lij e p č e v i ć , rođen je 1941. godine. Sada je sekretar Komisije Vlade Republike Srbije za izradu G rađanskog zakonika i član Radne grupe za bankarske poslove. D iplom irao je 11a Pravnom falcultetu u Beogradu 1963. godine na građansko-pravnom sm eru. Kao stipendista Beogradskog univerziteta, u tolcu postdiplomskih studija, završio je 1965. godine i jednom esečnu sesiju na Međunarodnom fakultetu za komparativno pravo u Strazburu. N a Pravnom fakultetu, juna 1966. godine, položio je usmeni magistarski isp it pred Kom isijom kojom je presedavao prof. dr Mihailo Konstatinović. R adni staž započeo je, posle ađvokatskog pripravničkog staža, kao stručni saradnik u Zalconodavno-pravnoj kom isiji Savezne skupštine (1968. godine) gde je angažovan i na reviziji i kodifikaciji saveznog zakonodavstva, a posebno kao član Redakcione grupe


247

i sekretar Potkomisije, koja je, od 1969. do 1978. godine, pripremala N acrt i Predlog Zakona o obligacionim odnosima. Bio je: pravni savetnik u Saveznom sekretarijatu za zakonodavstvo; sekretar Društvenog saveta za pitanja društvenog uređenja (kao samostalni savetnik u SIV-u); žef Pravne službe i zam enik generalnog sekretara Predsedništva SFRJ. Obavljao je funkciju sekretara Komisije za izradu Dugoročnog programa ekonomslce stabilizacije (u tzv. Krajgerovoj kom isiji), koja je izradila i publikovala taj program u pet knjiga koje su sadržavale preko deset strategija u različitim oblastima privrednog života. U periodu od 1993. do 1996. godine bio je specijalni savetnik u Komisiji za hartije od vrednosti, a od 1996. do 2002. godine samostalni savetnik u Saveznom ustavnom sudu. U periodu od 1971. do 1979. godine, na Pravnom fakultetu u Beogradu, bio je rukovodilac vežbi iz Rim skog (na I godini) i Obligacionog prava (na III godini studija). U toku nekoliko mandata obavljao je funkciju generalnog sekretara Udruženja pravnika Srbije i člana Redakcionih odbora u časopisima: "Privredni savetnik", "Pravni život" i "Pravo i privreda". Aktivni je učesnik mnogobrojnih stručnih savetovanja pravnika, posebno Kopaoničke škole prirodnog prava i Budvanskih pravničkih dana. Autor je većeg broja objavljenih stručnih članaka i referata iz oblasti građanskog prava. Kao autor "Enciklopedije imovinskog prava i prava udruženog rada" izradio je odrednicu o "tum ačenju ugovora". Urednik je mnogobrojnih publikacija. Koautor je lcnjiga: "Privredni leksikon", "Založno pravo", "Ugovori u privrednom poslovanju", "Pravo nepokretnosti u Republici Srbiji”, objavljene 2005. godine na engleskom jeziku u izdanju Centra za legistativu u Beču, pod nazivom: "Real Property Rights in Serbia", za potrebe inostranih potencijalnih investitora u R. Srbiji, kao i 1995. godine specijalnog priloga "Savremene prakse" pod nazivom: Hartije od vrednosti i finansijsko tržište. Bio je sekretar Redakcionog odbora i koautor dva komentara Zakona o obligacionim odnosima čiji su urednici bili: prof. dr B. Blagojević, dr V. Krulj i akademik prof. dr S. Perović. Više godina je član Upravnih odbora Instituta za strane jezike, a.d. i TP "M ladostturist", a.d. a bio je tri godine član Nadzornog odbora javnog akcionarskog društva "Carnex" iz Vrbasa.

Beograd, aprila 2012. godine

CIP - KaTćLrcorH3ai;Hja y ny6.HHKaiiHjH HapoAHa 6H6/iHOTeKa Cp6Hje, Beorpaa 3 4 /3 5 (0 7 5 -9 ) 347-7

TOflOPOBHTi, Bjia/iHMHp, 1952Privredno pravo / Vladimir Todorović, Ratomir M. Slijepčević. - 1. izd. - Beograd : Projuris, 2012 (Beograd : BIG štampa). 247 s tr .; 21 cm Tiraž t.ooo. - Važniji međunarodni ugovori u oblasti trgovinskog/privrednog prava: str. 242-244 - Važniji zakoni za privredno pravo: str. 244-245. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN 978-86-86105-42-4 1. OiHjenneBHh, PaTOMHp M. [ajaop] a) IIpaBHHUH - CrpyMHH ncnHra - npHpyHiiHun b) AaBOKa™ - CrpyHHH ncnHTH - npHpyHHHi;H c) CyflHje - CrpyHHH HcnHTH - npHpyHHHUH d) IIp H B p ea H O npaBO

I i

I I I I

!

1

Prirucnik Privredno

Recommend Documents