1. POJAM PRIVREDNOG RASTA U ekonomskoj literaturi se veoma često upotrebljavaju izrazi privredni rast (economic growth) i privredni razvoj (economic development) kako u smislu da se ova dva pojma vrlo često identifikuju, tako i u smislu njihovog značajnog kategorijalnog razlikovanja.
Imajući u vidu da se u svakom slučaju radi o različitim sadržajima, nužnim se nameće njihovo precizno pojmovno određenje. Ako bismo želeli da budemo precizniji u istraživanju pojmova privrednog rasta i privrednog razvoja došli bismo do saznanja da postoje veoma brojna tumačenja rasta i razvoja, ponekad čak i njihova identifikacija.
Kindleberger pridaje veliki značaj razlikama između pojmova privrednog rasta i privrednog razvoja upoređuje rast i razvoj sa rastom i razvojem čoveka. Tako on privredni rast komparira sa fizičkim rastom čoveka tj. upoređuje ga sa povećanjem njegove težine i visine dok privredni razvoj poistovećuje sa fizičkim napredovanjem koje je istovremeno praćeno kvalitativnim razvojem mnogih njegovih psihofizičkih performansi, intelektualnih potencijala, a pre svega, sposobnosti njegovog adaptiranja promenljivim uslovima života i rada.
Samuelson konstatuje da je privredni rast dugoročno posmatrano najznačajniji faktor ekonomskog uspeha nacija. Po njemu sve ekonomski progresivne države kontinuirano izdvajaju rastuća sredstva za akumulaciju - odnosno investicije čim se stvaraju uslovi za realno povećanje društvenog proizvoda po stanovniku.
Pri definisanju privrednog rasta možemo reći da privredni rast podrazumeva povećanje proizvodnje na nivou nacionalne ekonomije izraženo kroz ukupno društveni proizvod (skup dobara i usluga ostvarenih u toku jednog perioda) u odnosu na broj stanovnika. Dok se ekspanzija definiše na kratak period, privredni rast se odnosi na dug period. "Ovaj trajni porast veličine je jedan koristan ali nejasan pojam, koji duguje svoj uspeh relativnoj jednostavnosti i relativnoj lakoći sa kojom se može izraziti pomoću jedne cifre. Države su često izražavale cilj svoje ekonomske politike kroz stopu rasta koja se poredi sa stopom rasta drugih zemalja u istom periodu, što je prikladno, ali što može da dovede do najgorih konfuzija.
"Privredni rast je agregatni proces koji govori o prosečnom kretanju mnogobrojnih sektorskih promena. Stabilan privredni rast važna je pretpostavka lakšeg rešavanja centralnog ekonomskog pitanja u svakoj zajednici koje se može definisati kao nastojanje da se u što je moguće većem stepenu zadovolje rastuće potrebe ljudi sa ograničenim resursima. Govoreći jezikom makroekonomske analize proizilazi da privredni rast predstavlja povećanje agregatne ponude."
Privredni rast predstavlja povećanje agregatne ponude. Nije apstraktna kategorija, već veličina koja shvaćena u smislu realnog rasta nacionalnog dohotka po glavi stanovnika znači uvećanje realnih plata, rast životnog standarda, porast akumulacije, i preko nje mogućnost jačanja materijalne osnove proizvodnje u budućem periodu. Ako proces proizvodnje izrazimo kao funkciji y = f(x) proizilazi da se privredni rast može ostvariti na dva načina. Naime, do uvećanog agregatnog autputa može se doći povećanom upotrebom inputa, ali i istom količinom inputa sa rastućom efikasnošću njihove upotrebe. "Valja uvek imati na umu da shvatanje pojma privrednog rasta u smislu uvećanja vrednosti autputa u dugom roku ima smisla jedino pod pretpostavkom funkcionisanja privrede sa punim proizvodnim kapacitetom. U tom slučaju, privredni rast je rezultat rastuće efikasnosti upotrebe proizvodnih inputa".
Kvantitativno izražavanje privrednog rasta se postiže pomoću stopa rasta, bruto društveno proizvoda, nacionalnog dohotka, bruto društveno proizvoda po glavi stanovnika, nacionalni dohodak po glavi stanovnika i sl. Zahvaljujući statističkim podacima Simon Kuznets-a ukazano je na nedostatke kvantitativnih označavanja rasta". Ona su vezana za kvalitet statističkih podataka i za metode nacionalnog knjigovodstva. Uprkos bogatstvu statističkih podataka niko, ko se bavi ovom problematikom ne dovodi u sumnju nedovoljnost informacija koje se tiču raspoloživih podataka danas i u prošlosti, u suštinskim domenima proizvodnje i raspodele.
"Rast je pravilno posmatran kao uvek istovremen sa promenama u strukturama: ne postoji homotetični rast, niti rast koji je podjednako raspodeljen u prostoru. Samo su promene proporcija i veza između delova u celini istaknute putem sumarnih razdvajanja, koja se tiču "grana" ili "sektora" proizvodnje, ali su prvi začeci za regione i dozvoljavaju samo vrlo posredno da se verifikuju hipoteze o pokretačkom uticaju koji jedan podskup vrši na drugi.
Kada jedan izvrsni statističar upoređuje rast proizvoda i rast velikih agregata - investicija, potrošnja, štednja, i tako dalje - imamo dobrih razloga da posumnjamo da li on čini drugo osim što započinje jednu kauzalnu analizu uprkos naslova njegove poznate knjige." Pojam privrednog rasta je uži od pojma privrednog razvoja jer je rast u osnovi komponenta razvoja. Privredni rast je proces povećanja realnog društvenog bruto proizvoda. Bazira se na krajnje simplificiranom proučavanju ekonomske dinamike i podrazumeva vrlo rigorozna ograničenja. Iz same definicije privrednog rasta se vidi da njegovo sagledavanje ne vodi računa o osnovama funkcionisanja privrede (dakle, o privredno sistemskim atributima) niti o promenama unutar same strukture privrede. Otuda privredni rast posmatramo kao komponentu privrednog razvoja a zbog svoje preciznosti pokazatelji privrednog rasta predstavljaju vrlo aplikativne i gotovo nezamenljive analitičke kategorije u većini makroekonomskih istraživanja.
2.FAKTORI PRIVREDNOG RASTA Različita mogućnost merljivosti faktora i nejednak intenzitet njihove promenljivosti u vremenu uzrokovasli su da je ekonomska teorija dugo bila zaokupljena onim faktorima koji su najlakše merljivi i čije su promene najdinamičnije i najočiglednije. Broj tih faktora je prilično ograničen i zato je kvantitativna ekonomska analiza uglavnom operisala s nekoliko osnovnih varijabila, svodoći sve ostale na zbirne pojmove kao što su "socijalni ambijent", "institucionalni okviri", i slično. Samim tim što su ostajale van jednačina privrednog rasta, prećutno su uzimane kao neka vrsta konstanti, a ne kao endogene i promenljive veličine, ili su pak u deskriptivnim analizama tretirane u smislu olakšavajućih ili otežavajućih uslova privrednog razvoja.
»Društveni sistem i sistem funkcionisanja privrede predstavljaju izvanredno značajne faktore ekonomskog rasta, čineći okvire i najširu osnovu delovanja svih ostalih faktora.« Da li je veća ili manja stabilnost društvenog i političkog sistema, kakav je opšti položaj i uslovi života i rada neposrednih proizvođača, da li je adekvatna organizacija i način funkcionisanja privrede, to su svakako okolnosti koje suštinski utiču na proizvodne efekte svih drugih faktora, a time i na ukupnost rezultata privrednog razvoja.
Politika privrednog razvoja se usredsređuje na faktore koji su lakše merljivi, dajući među njima primat onim koji su najvećima podložni promenama. Proizvodni faktori, kako lični tako i
materijalni, izbijali su u prvi plan po svom značaju u formulisanju politike i projektovanju privrednog razvoja. Među proizvodnim faktorima najvećom dinamičnošću se odlikuje tehnički progres, čija se dejstva izražavaju u stalnom usavršavanju sredstava i predmeta rada, u ekonomisanju svih faktora proizvodnje, podizanju produktivnosti rada i efektivnosti proizvodnih fondova. Tehnički progres na taj način, zajedno sa radnom snagom i njenim stručnim znanjima, čine one osnovne faktore koji neposredno dinamiziraju privredni razvoj, od kojih pre svega zavisi veličina i rast društvenog proizvoda.
Može se polaziti eksplicitno bilo od ličnih faktora, tj. radne snage i porasta njene produktivnosti, pri čemu se podrazumeva dejstvo materijalnih proizvodnih fondova na produktivnost rada, bilo od materijalnih činilaca, tj. proizvodnih fondova i njihove efektivnosti, gde je opet implicitno sadržano učešće radne snage kao neizbežnog faktora procesa proizvodnje. Pozabavićemo se i jednim i drugim pristupom, s tim što ćemo, saglasno radnoj teoriji vrednosti, prvu grupu faktora tretirati kao neposredne stvaraoce nove vrednosti, a drugu grupu faktora prema tome kao posredne stvaraoce vrednosti. Odnosno, skraćeno ćemo ih nazvati neposrednim i posrednim faktorima privrednog rasta.
2.1. Neposredni faktori privrednog rasta
Na osnovu faktora zaposlenosti i proiduktivnosti radne snage u neposredne faktore možemo šire ubrojiti: a) obim zaposlene radne snage, b) nivo njene produktivnosti, i c) uštede u materijalnim troškovima po jedinici stvorenog društvenog proizvoda.
Poslednji faktor može biti i zanemaren. Jer, produktivnost u širokom smislu, naročito kad se meri veličinom nacionalnog dohotka po zaposlenom, obuhvata štednju i živog i opredmećenog rada. Uštedom sirovina u proizvodnji finalnih dobara, na primer, postižu se i određene uštede živog rada prethodno angažovanog u stvaranju sirovina. U slučajevima kad porast produktivnosti rada ne izražava ovu vrstu ušteda, biće potrebno i taj faktor priključiti analizi. Pogotovo će to biti potrebno ako se zemlja sudara sa sirovinskom barijerom koja ograničava razvoj prerađivačkih grana industrije.
Ako veličinu društvenog proizvoda jedne godine, izraženu u stalnim cenama, obeležimo sa Y, prosečan broj zaposlenih radnika u toj godini sa L, a produktivnost rada merenu realnim društvenim proizvodom po jednom zaposlenom, sa p, tj. p-Y/L, tada se društveni proizvod može da predstavi kao:
Y = Lp »Promena veličine društvenog proizvoda uslovljena je promenama nivoa zaposlenosti i produktivnosti rada. Nju možemo prikazati na sledeći način.« Obeležavajući društveni proizvod u stalnim cenama na početku i kraju jednog posmatranog perioda sa Y0 i Y-,a na odgovarajući način obeležavajući i ostale veličine u formuli, možemo napisati da je Y0 = LoPo
(1.)
ili YI = LlPl
(2.)
Relativni porast veličina možemo izraziti i njihovim stopama rasta koje označavaju procentualnu razliku ovih veličina između početne i sledeće godine. Upotrebljavajući za stopu rasta društvenog proizvoda simbol ry, za stopu rasta zaposlenosti rL, i stopu rasta produktivnosti rada rp, formula će dobiti oblik:
ry = rL + rp +rLrP
Pošto je godišnja stopa rasta produktivnosti dodajno zaposlene radne snage u odnosu na stopu zaposlenosti i ukupan porast produktivnosti rada relativno beznačajna, to se poslednji izraz (rLrp) u formuli može zanemariti. Stopa rasta društvenog proizvoda glasila bi tada
ry =rL+rp
Stopu rasta društvenog proizvoda određuju, zaposlenosti i stopa rasta produktivnosti rada.
dakle,
dve veličine:
stopa rasta
U poslednjoj jednačini su sadržani faktori privrednog rasta koji nemaju identičan uticaj u svim privredama i na svim nivoima privredne razvijenosti. U razvijenim privredama koje se obično smatraju privredama pune zaposlenosti u tom smislu da u njima ne postoje neke veće rezerve radne snage (agrarni viškovi radne snage), stopa privrednog rasta je određena stopom priraštaja stanovništva i stopom rasta produktivnosti rada koju opet opredeljuje tempo tehničkog progresa. Otuda je doprinos zaposlenosti relativno malih razmera, pošto se priraštaj stanovništva u razvijenim zemljama približno kreće u proseku oko 1% godišnje, to je tom veličinom uglavnom fiksiran i domet uticaja zaposlenosti na stopu privrednog rasta ovih zemalja. Njihov privredni rast se stoga pretežno i u najvećoj meri zasniva na dejstvu druge varijabile, tj. na povećanju produktivnosti rada kao neposrednom rezultatu tehničkog progresa. Privredni razvoj u svojim višim stadijima postaje u krajnjoj liniji funkcija povećanja produktivnosti rada. Na ove karakteristike razvoja visoko razvijenih industrijskih zemalja jasno ukazuju podaci o stopama privrednog rasta i stopama rasta produktivnosti koji se odnose na pedesete i šezdesete godine.
Tabela 1. Prosečne stope privrednog rasta i rasta produktivnosti u visoko razvijenim zemljama Evrope 1955-1968 .
Belgija Danska Francuska Zap. Nemačka Italija Holandija Norveška V. Britanija Švedska Švajcarska
Stopa privrednog rasta 1 3,9 4,8 5,7 5,1 5,5 5,1 4,5 2,8 4,5 4,8
Stopa rasta produktivnosti 2 3,5 3,7 5,1 4,4 4,1 4,0 4,1 2,4 4,1 3,4
Odnos 2:1 89,7 79,2 89,5 86,3 80,4 78,4 91,1 85,7 91,1 71,0
Privrede koje raspolažu velikim viškovima radne snage u obliku agrarne prenaseljenosti, su u drugoj situaciji. Njih karakteriše neograničena ponuda radnih efektiva. Promene u obimu zaposlenosti nisu limitirane stopom porasta aktivnog stanovništva, već zaposlenost može biti povećana znatno iznad te granice, u zavisnosti od obima investicija kojima se stvaraju nova radna mesta u privredi. Samim tim postoje u ovom slučaju i veće potencijalne mogućnosti za ubrzanje ekonomskog rasta na bazi intenzivnijeg korišćenja obilnih izvora radne snage, te se i sam privredni razvoj pojavljuje kao prvenstvena funkcija povećanja zaposlenosti.
Kod društvene produktivnosti rada razlikujemo dva osnovna puta njenog porasta: a) produktivnost rada može se uvećati na bazi strukturnih promena u privredi, pomeranjem strukture zaposlenosti od grana sa nižom produktivnošću rada (poljoprivreda) ka granama gde je produktivnost rada viša (industrija); b) produktivnost može da raste pod dejstvom tehničkog progresa koji povećavajući produktivnost rada u nizu proizvodnih jedinica, povećava ovu i u društvenom merilu. Ova dva puta dovode do razlikovanja produktivnosti rada u širem i užem smislu.
»U svim privredama dolaze do izražaja i jedan i drugi put podizanja produktivnosti rada.« Razlika je u tome što oni imaju nejednak značaj za nerazvijene i razvijene zemlje, za zemlje sa agrarnom prenaseljenošću i zemlje u kojima poljoprivredno stanovništvo sačinjava samo srazmerno mali deo ukupnog stanovništva. U razvijenim zemljama gde su se krupne strukturne promene već odigrale u privredi, prvi metod povećanja produktivnosti rada je od relativno malog značaja, tako da se porast produktivnosti najvećim delom zasniva na tehničkom progresu i primeni visoke tehnike. Za nerazvijenu zemlju prvi metod je, naprotiv, daleko važniji. Premeštanjem radne snage iz poljoprivrede u industriju postižu se dvojaki rezultati. Povećava se u značajnim razmerama produktivnost ranije nezaposlene ili nedovoljno zaposlene radne snage
njenim spajanjem sa modernijim sredstvima za proizvodnju koja odlikuju industriju uopšte. S druge strane, odlaskom suvišne radne snage iz poljoprivrede raste produktivnost rada u samoj potjoprivredi, pošto se isti obim poljoprivredne proizvodnje ostvaruje sada uz manje brojnu radnu snagu. Ukoliko su navedena pomeranja u strukturi zaposlenosti jače izražena utoliko je veći porast produktivnosti rada koji se ovim putem ostvaruje.
Nerazvijene zemlje u većoj zaposlenosti raspoloživih viškova radne snage i promeni privredne strukture nalaze prema tome veliku šansu za svoj brži razvitak. Ova dva momenta, inače tesno međusobno povezana, predstavljaju jednu vrstu dugoročnije rezerve koja pod povoljnim društvenim uslovima može biti široko korišćena u početnoj etapi industrijalizacije za postizanje visokih stopa ekonomskog rasta. Zamašniji razvojni efekti koje omogućava brzo povećavanje nepoljoprivredne zaposlenosti zasnivaju se upravo na velikim razlikama koje u pogledu produktivnosti rada postoje između poljoprivrednog i nepoljoprivrednog sektora privrede.
Ova tematika je bitna jer se neposredno tiče i naše zemlje. Karakteristika je veliki transfer radne snage iz poljoprivrede u industriju i druge nepoijoprivredne delatnosti, praćen brzim strukturnim promenama. Visokim stopama zaposlenosti i promeni privredne strukture duguje se najvećim delom ostvareni tempo ekonomskog razvoja. U znatno većoj meri on je, dakle, bio rezultat porasta zaposlenosti nego što je bio funkcija podizanja produktivnosti. Ove odlike je naš razvoj nosio sve do sredine šezdesetih godina, od kad nastaje tendencija ka izjednačavanju visine doprinosa obaju faktora privrednom rastu.
Analiza faktora rasta imala je za cilj da ukaže na neke najbitnije veze i međuzavisnosti u privredi. Jedan iscrpniji prilaz mogao bi uzeti u obzir i mnoge druge aspekte. Pomenućemo ovde samo neke od njih. Delovanje međusobno povezanih faktora su veoma složena. Neka od njih su jednosmerna a druga delimično suprotnog pravca. Nove investicije, na primer, povlače za sobom veću zaposlenost radne snage. Međutim, između investicija u modernizaciju i radne snage postoji odnos supstitucije, modernizacija smanjuje potrebu za radnom snagom. Ovi diferencirani odnosi moraju biti istraživani i obuhvaćeni planskim predvidjanjima privrednog razvoja da bi se sagledale njihove različite ekonomske konsekvence.
Veoma su značajne vremenske veze između pojedinih faktora rasta, pošto se privredni razvoj odigrava u vremenu i u njegovom objašnjavanju vremenski procesi igraju odlučujuću ulogu. Govoreći kibernetskom terminologijom, vremenske promene između stanja ulaza i stanja
izlaza pojedinih elemenata različitog su trajanja. Naročito dugo vreme iziskuje pripremanje i obrazovanje stručnih kadrova, naučna istraživanja i slično. Dugoročno planiranje procesa rasta sastoji se, između ostalog, u pravilnom povezivanju kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih procesa, u utvrđivanju vremenskih veza između faktora i njihovih vremenskih dejstava. Faktori rasta imaju dvostrani karakter. Daju određeni proizvodni rezultat, ali iziskuju i nužne društvene troškove. Ovo jedinstvo troškova i efekata čini potrebnim da se faktori rasta stalno posmatraju iz oba aspekta i da budu tako upotrebljeni da se pod datim konkretnim uslovima osigura optimalni odnos između troškova i proizvodnog učinka. Istraživanja ove vrste treba da budu vršena za svaki pojedinačni faktor
2.2. Posredni faktori privrednog rasta
U posredne faktore ubrajamo sredstva rada i predmete rada koji u svojoj ukupnosti čine proizvodne fondove privrede i služe kao neophodan uslov delotvorne aktivnosti radne snage. Privredni rast zavisi od promene obima i efektivnosti proizvodnih fondova. Društveni proizvod se u ovom slučaju može izraziti kao funkcija sledećih dveju veličina: a) proizvodnih fondova i b) kapitalnog koeficijenta, tj. parametra kojim se meri proizvodni efekat primenjenih fondova. Kapitalni keoficijent je u stvari jedna vrsta sintetičkog izraza tehničkog progresa, njegova veličina i kretanje su neposredno upivisani tehničkim uslovima proizvodnje, te se u njemu manifestuju promene u tehničkoj opremljenosti i produktivnosti rada, kao i druge karakteristike tehničkog progresa.
Društveni proizvod u jednoj godini možemo predstaviti kao funkciju dve nezavisno promenljive, Y = f (K, k), odnosno:
Y = K/k
gde K predstavlja ukupne proizvodne fondove (osnovne i obrtne), a k prosečni kapitalni koeficijent, tj. odnos između ukupnih fondova i ukupnog društvenog proizvoda, k = K/Y Kapitalni koeficijent pokazuje koliko jedinica proizvodnih fondova (kapitala) dolazi na jednu jedinicu društvenog proizvoda, a u svom inverznom obliku, e = 1/k = Y/K, kakav je proizvodni efekat angažovanih fondova. Ovaj drugi koeficijent se obično naziva proizvodnim koeficijentom ili koeficijentom efektivnosti proizvodnih fondova.
Budući da su veličine u formuli Y = K/k date bez promena u vremenu, ove se promene u obliku stope rasta društvenog proizvoda mogu izraziti na sledeći način:
ry + 1 = Y1/Y0 = K1k0/K0k1
gde su sa 0 i 1 obeleženi početni i krajnji vremenski termini posmatranja, a k0 i k1 obeležavaju u ovom slučaju marginalne kapitalne koeficijente, to jest odnos između prirasta proizvodnih fondova i prirasta društvenog proizvoda, k = ΔK/ΔY = I/ΔY.
Povećanje proizvodnih fondova je rezultat investicija (I) posredstvom kojih se stvaraju novi ili proširuju postojeći proizvodni fondovi. Prema tome je:
K1 = K0 + I Iz toga sledi da je
I = (ry + 1)K0k1 – k0/k0
Ako obe strane jednačine podelimo sa Y0 dobija se
I/Y0 = (ry +1)k1 –k0
Zamenjujući izraz I/Y0 sa i (stopa proizvodnih investicija) dolazimo do sledeće jednačine rasta društvenog proizvoda:
ry = i + k0/k1 – k0
Kretanje stope investicija zavisi u velikoj meri od dostignutog nivoa privrednog razvitka. Pod određenim okolnostima može biti pretpostavljena i njena stabilnost. Takva pretpostavka je razumljiva za privredu koja je već dostigla visoki udeo investicija u društvenom proizvodu i uopšte visoki stepen razvijenosti. Njen razvoj može da teče i sa manje-više konstantnom stopom investicija. »Pretpostavka o konstantnoj stopi investicija nije, međutim, prihvatljiva za nerazvijene zemlje koje stupaju na put ubrzanog privrednog razvoja, jer se to ubrzanje može ostvariti samo po cenu uvećanja stope proizvodnih investicija.«
Kapitalni koeficijent se mora posmatrati kao promenljiva veličina u vremenu, jer ga tehnički progres i strukturne promene koje on izaziva, čine tom promenljivom veličinom, bez obzira da li se privredni razvoj vrši uz konstantnu, rastuću ili opadajuću stopu investicija.
Stopa privrednog rasta je direktno srazmerna stopi proizvodnih investicija, a obrnuto srazmerna kapitalnom koeficijentu, odnosno vremenskim promenama kapitalnog koeficijenta. Proizlazi iz toga da su za stopu privrednog rasta merodavne obe veličine. Uzete pojedinačno, one ne mogu dati odgovor na pitanje o mogućnoj stopi proširene reprodukcije. Veličine sadržane u modelu posrednih faktora privrednog rasta pružaju ujedno veoma važne indikacije o efikasnosti datog ekonomskog sistema. Stopa investicija pokazuje kolika je sposobnost sistema da mobiliše proizvodne faktore, a kapitalni koeficijent, kakva je njegova delotvornost da iz upotrebe tih faktora izvuče maksimalni ekonomski rezultat.
Kada govorimo o ubrzanju stopa privrednog rasta, ono se postiže ili povećanjem stope investicija ili sniženjem kapitalnog koeficijenta, tj. povećanjem proizvodnog efekta investicija. Ako kapitalni koeficijent raste, tada je za održavanje iste stope rasta a pogotovo za njeno ubrzanje, potrebno veće učešće investicija u društvenom proizvodu, odnosno veća stopa proizvodnih investicija. Time se ističe značaj investicija kao odlučujućeg faktora privrednog rasta. Ukoliko se veći deo društvenog proizvoda namenjuje investicijama, onda će, i stopa privrednog rasta biti viša. U manje razvijenim zemljama se samo osetnijim povećanjem investicija može postići
jača zaposlenost ostalih faktora proizvodnje, a pre svega radne snage. U početnoj etapi privrednog razvoja kapitalni koeficijent je obično rastuća veličina. Početna etapa pretpostavlja ubrzano povećanje tehničke opremljenosti rada, prelazak sa ručnog na mašinski rad, što znači i znatno veću upotrebu kapitala na jedinicu proizvodnje. Početna etapa stvara, bazične uslove razvoja, te je i struktura investicija pretežnije upravljena prema granama koje zahtevaju velika početna ulaganja (električna energija, komunikacije, proizvodnja sirovina itd.). U rezultatu navedenih okolnosti kapitalni koeficijent pokazuje u početnoj etapi ubrzanog razvoja tendenciju rasta. Zbog toga stvarno ubrzanje privrednog razvoja u nedovoljno razvijenoj zemlji mora pre svega počivati na uvećanju stope proizvodnih investicija.
»U analizu treba uvesti četiri elementa: stopu investicija, kapitalni koeficijent, stopu zastarevanja osnovnih fondova i koeficijent racionalizacije i usavršavanja.« Zastarevanje smanjuje nacionalni dohodak i zato se ono uzima kao odbitna stavka od nacionalnog dohotka. Koeficijent usavršavanja označava one efekte koji se u privredi postižu bez investicionih utrošaka, a rezultat su boljeg korišćenja postojećih osnovnih fondova, štednje sirovina, bolje organizacije rada i slično. Takvim usavršavanjima se, dakle, postiže rast nacionalnog dohotka koji ne iziskuje nova ulaganja. Na ovaj način Kalecki u stvari unosi dva koeficijenta efektivnosti, kapitalnom koeficijentu dodaje i koeficijent usavršavanja koji je izraz organizacije i racionalnijeg funkcionisanja privrede. Formula rasta koju daje Kalecki, poznata kao "model Kaleckog", glasi:
ry = i/k – a + u
gde je (a) stopa zastarevanja proizvodnih uređaja, a (u) pomenuti koeficijent racionalizacije i usavršavanja.
Model Kaleckog razlikuje rast društvenog proizvoda koji se duguje investicijama od onog rasta koji je rezultat delovanja drugih faktora neinvesticionog karaktera, tako da se njegova formula može na sledeći način raščlaniti:
ry1 = i/k;
ry2 = u – a
Usavršavanja proizvodnje nezavisne od investicija označavaju kao oblik autonomnog tehničkog progresa, za razliku od induciranog tehničkog progresa, gde se dodatni proizvodni efekti ne mogu postići bez pribegavanja novim investicijama ili zameni stare tehnike novom. Stvarni smisao racionalizacija i usavršavanja je ipak širi da bi se mogao svesti samo na kategoriju autonomnog tehničkog progresa. Značaj neinvesticionih činilaca koje Kalecki sintetizuje u koeficijentu usavršavanja, dolazi naročito do izražaja onda kada u privredi postoje nedovoljno iskorišćeni proizvodni kapaciteti. Posebno treba reći da uvek postoje mogućnosti da se usavršavanjem sistema upravljanja i sistema odlučivanja, kao i boljom organizacijom rada, skladnijim funkcionisanjem proizvodnih jedinica, racionalnijom nabavkom sirovina ili boljim ovladavanjem proizvodnje u novim kapacitetima, postigne dopunsko povećanje nacionalnog dohotka koje nije vezano za nove investicije. Sa razvojem odgovarajućih oblika privređivanja i usavršavanjem sistema funkcionisanja privrede, takve mogućnosti, se vremenom smanjuju. Koeficijent usavršavanja treba smatrati stalno pozitivnom veličinom.
Razlikovanje investicionih i neinvesticionih faktora zasada je uglavnom moguće u teorijskoj analizi. U praksi je njihovo preplitanje toliko složeno da se veoma teško može vršiti neko razgraničavanje u tom smislu da bi se praktično ustanovilo koliko su efekti rasta ili promene proizvodnih kombinacija rezultat investicija, a koliko institucionalnih i drugih faktora. Unošenje tih novih elemenata u modele privrednog rasta ne gubi usled toga svoj smisao već naprotiv stimuliše napore za traženje praktičnih metodoloških rešenja koja bi omogućavala da se i dejstva tih značajnih elemenata na privredni rast kvalifikovano mere.
Privredni rast se može kvantitativno izraziti pomoću stopa rasta, bruto društvenog proizvoda, nacionalnog dohotka, bruto društvenog proizvoda po glavi stanovnika, nacionalnog dohotka po gtavi stanovnika i sl. Zahvaljujući statističkim podacima Simon Kuznets-a ukazano je na nedostatke kvantitativnih označavanja rasta. Ona su vezana za kvalitet statističkih podataka i za metode nacionalnog knjigovodstva. Uprkos bogatstvu statističkih podataka niko, ko se bavi ovom problematikom ne dovodi u sumnju nedovoljnost informacija, koje se tiču raspoloživih podataka danas i u prošlosti, u suštinskim domenima proizvodnje i raspodele.
Rast je pravilno posmatran kao uvek istovremen sa promenama u strukturama: ne postoji homotetični rast, niti rast koji je podjednako raspodeljen u prostoru. Samo su promene proporcija i veza između delova u celini istaknute putem sumarnih razdvajanja, koja se tiču "grana" ill "sektora" proizvodnje, ali su prvi začeci za regione i dozvoljavaju samo vrlo posredno da se verifikuju hipoteze o pokretačkom uticaju koji jedan podskup vrši na drugi. Kada jedan izvršni statističar upoređuje rast proizvoda i rast velikih agregata - investicija, potrošnja, štednja, i tako
dalje - imamo dobrih - razloga da posumnjamo da li on čini drugo osim što započinje jednu kauzalnu analizu, uprkos naslova njegove poznate knjige.
»Pojam privrednog rasta je uži od pojma privrednog razvoja jer je rast u osnovi komponenta razvoja.« S obzirom na napred datu definiciju da je privredni rast proces povećanja realnog društvenog bruto proizvoda, proizilazi da se on bazira na krajnje simplificiranom proučavanju ekonomske dinamike i da podrazumeva vrlo rigorozna ograničenja. Iz same definicije privrednog rasta se vidi da njegovo sagledavanje ne vodi računa o osnovama funkcionisanja privrede (dakle, o privredno sistemskim atributima) niti o promenama unutar same strukture privrede.
