20 Djordano Bruno Bio je veliki protivnik Aristotela.Ne lično, nego kao predstavnika srednjovekovnog autorite uopšte. Oni koji slepo poštuju Aristotelova pravila su majmui, crvi i zveri. Djordano Bruno Nije imao dlake na jeziku i nije pazio kako se izražava, što je bio i od jednih razloga što su ga progonili. Koliko vrsta ljudskih osećanja postoji toliko postoji i vrsta pesnika.Koliko pravih pesnika toliko i rodova poezije. Djordano Bruno On je čovek koji uništava rodove u poeziji.Smatra da nikakve etikete ne možete da lepite na to i da je svako umetničko delo posebno.Dakle jedno zaoštravanje individualističkog estetskog principa do krajnjih granica. To je, u stvari, Ciceronov stav kada su ga pitali za najboljeg govornika.Pravila u stvari ne postoje. XVII vek je veliki i značajan kada je filozofija u pitanju.Posebno kada je teorija saznanja u pitanju, ali XVII vek ne prepoznaje probleme estetike.Nijedan od velikana (Berkli, Lok, Lajbnic, Dekart, Spinoza) se ne bavi estetskim fenomenom uopšte, ali je sa druge strane prelomio način mišljenja koji tretira estetski estetski fenomen kao produkt ljudske svesti. Lepo i dopadanje lepog ne mogu biti predmet nauke.Lepo ne označava ništa osim našeg odnosa prema predmetu. Dekart1 Stvari same po sebi nisu ni lepe ni ružne.Lepota nije osobina predmeta nego reakcija čoveka koji prosmatra. Kada bi bili drugačije sazdani. Ružne stvari bi za nas bile lepe, a lepe ružne. Spinoza2 1
Cartes, фр. René Descartes Descartes) био је математичар, (лат. лат. Renatus des Cartes математичар, филозоф и научник La geometrie) поставило основе данашњој аналитичкој геометрији. чије је дело Геометрија ( La Зачетник је нововјековног филозофског правца рационализма, а често се каже да се у његовом дјелу могу наћи и неке од првих емпиристичких теза. У Медитацијама о првој филозофији филозофији досљедно (тзв. методском сумњом) изводи оно прво сигурно сазнања и уобличава га у чувено Cogito ergo sum став који ће значити изворни преокрет у нововековној европској мисли, одвајајући је од средњевековног теоцентричног погледа схоластичке провенијенције. У Декартовој филозофији, рекао би Хегел, Хегел, субјект постаје за себе, конкретизује се превазилазећи античку објективност. 2 Барух де Спиноза (хол. Baruch de Spinoza Spinoza), касније Бенедикто Спиноза (лат. Benedictus; 1632 — 1677)) је био холандски филозоф, јеврејског 1677 филозоф, јеврејског порекла. Главна поља интересовања су му била метафизика, метафизика, епистемологија, психологија, етика, етика, политичка теорија и филозофија религије. Његово учење се често поистовећује са пантеизмом. пантеизмом. Сматра се да је био једна од најзначајних фигура рационализма фигура рационализма XVII вијека. Рене Декарт
Ova dve misli su proizišle kao odgovori poštovaocima Spinozinog i Dekartovog dela. Euklid koji je rekao sve o krugu nije rekao ništa o njegovoj lepoti.Zašto? Zato što lepota ne pripada krugu.Lepota je ono o čemu govorimo kada se krug predstavi čovekovoj svesti. Dejvid Hjum3 (značajno je uticao na Kanta) JOHAN JOAHIM VINKELMAN (1717-1768) Vinkelman je čovak koji je tvorac ideje stilova u umetnosti.Bio je logističkog pristupa stilovima.Princip Rani, Zreli i Kasni je njegova ideja i podražava vitalni princip života.Negde gleda biologistički stilove u umetnosti.Kao princip detinjstva, princip pune forme i princip blage deklinacije.Svaki period ima ovaj Vinkelmanov princip.I primio se kao način posmatranja stilova u umetnosti.Verovatno zato što je vitalno poznat. Učimo ga kao zvaničnog tvorca istorije umetnosti kao nauke. Bio je veoma posvećen svome izučavanju. U XVIII veku desila su se iskopavanja Herkulanuma i Pompeje i Vinkelman je otišao da tome prisustvuje.Uložio je čak i svoj novac u iskopavanja. Veliki obožavaoc grčke kulture, duhovnosti, likovne umetnosti.Strašno je značajan zbog izučavanja grčke umetnosti i zbog uticaja koji je imao na velike umove tog doba.Način na koji Kant i Hegel misle o umetnosti su toliko intonirane Vinkelmanom.On je naučio Evropu 18. veka da obožava Grčku.Kao što je renesansa naučila Evropu tog perioda da obožava Grčku. Ubili su ga razbojnici na mestu iskopavanja, jer su hteli da ga opljačkaju. Suština lepote je duhovna.Duhovni princip je najbitniji za lepotu i lepota se duhom prima Vinkelman On želi da skloni na stranu čulnost i čula.Da je lepota duhovna kategorija je Plotinova teza i to je refleksija neoplatonizma u tom trenutku.Vinkelman ističe da je čovekov lik najlepši u prirodi baš zato što je duhom osmišljen.4 Vinkelman tvrdi da je muškarac lepši od žene.On smatra da je žena senzibilnija, čulnija i privlačnija i da po tom ključu nije lepša.Baš zato što izaziva požudu. Vinkelman smatra da je muški lik plemenitiji, jednostavniji i duhovniji.Nema toliko krivih linija i ne izaziva požudu. Njegova osnovna teza je da je princip grčke duhovnosti plemenita jednostavnost i mirna veličina.To je suština antičke lepote. On ne voli Barok i grubo kritikuje Berninija 5 kao čoveka koji izaziva lažni patos . 3
Дејвид Хјум (енгл. David Hume) (1711 — 1776) je шкотски филозоф, економиста и историчар. Рођен је 7. маја 1711. у Единбургу, умро је 25. августа 1776. исто у Единбургу био је један скептичар почео је да студира права, која није до краја завршио. У току студија долази у додир са Њутновом физиком, као и са делима енглеског филозофа Џона Лока који му даје правац у филозофији. 4 Ta teza je uticala na Hegela koji kaže da je čovek najlepše biće prirode i da ne možemo uopšte da govorimo o lepoti životinja, baš zato što nisu duhovna bića. I kaže da kroz belu kožu čoveka isijava duh. 5 Ђовани Лоренцо Бернини (итал. Giovanni Lorenzo Bernini) рођен 7. децембра 1598, преминуо 28. новембра 1680) је био италијански барокни уметник, вајар и значајан представника барока у архитектури Рима. Као архитекта, он је имао неколико такмаца од којих је најзначајнији био Боромини. А као вајар Бернини је био без стварног супарника.
Bernini – Sveta Tereza Vinkelman smatra da je nivo prikazivanja ljudskih osećanja, kao što je radio Bernini, neukusna.U umetnosti je on fasciniran grčkom i stabilnošću. Vinkelman smatra da su to plemenita jednostavnost i mirna veličina karakteristike grčkih remek dela.I po tom ključu analizira Laokoonovu grupu.
Laokoon i sinovi (Vatikan) Vinkelman je bio prisutan kada su skulpturu i otkrili. Jedino kada se analizira lik Laokoona nigde nemate nikakvu grimasu.Imate jedan relativno smiren i stabilan izraz lica, grč tela koje pokušava da pruži otpor, ali nikakav slatkasti patos.Laokoon, po Vinkelmanovom mišljenju, pati mirno i dostojanstveno. Smatra da je to donekle ključ za razumevanje grčke likovnosti i tim kolosekom objašnjava ovu skulpturu.Tu njegovu tezu o plemenitoj jednostavnosti i mirnoj veličini je privukla GOTFHOLD EFRAIM LESINGA.Koji je sigurno bio najznačajniji nemački estetičar XVIII veka. Laokoon je knjiga gde on pokušava da obori Vinkelmanovu tezu o da Laokoon ćuti i da ima smiren izraz lica zato što je suštinski izraz grčke duhovnosti plemenita jednostavnost i mirna veličina i to da grci nemaju patos.
Lesing negira Vinkelmana. I počinje jednom odličnom hermenautičkom analizom grčkog duha i epohe.Analizira prvo Homera i Ilijadu.Dolazi do zaključka da u Ilijadi kada je neki junak povredjen se dere bez problema. Tvrdi da su oni imali prenaglašene emocije za naše pojmove. Lesing misli da su varvarski pojmovi to da se ljudsko dostojanstvo iskazuje ćutanjem i trpljenjem bola.Poredjenje Trojanaca i Grka u Ilijadi.Kaže isto da u Ilijadi da bi podigli sebe Trojanci kreću da se deru, dok Grci dostojanstveno ćute. Vinkelman je ponudio jedan odgovor za Laokoona.Rekao je da je grčki duh takav, dok Lesing kaže da grčki duh nije takav, jer Grci plaču i urliču kada su emotivno ili fizički povredjeni i nemaju problem sa iskazivanjem emocija. Lesing daje do znanja da je problem u distinkciji izmedju likovnih umetnosti i književnosti. Njegova teza je da su razlike likovnosti izazvale to da Laokoon ne pravi grimase i da ćuti. Lesing se prvo poziva na zakon lepote u grčkoj kulturi i na tebanski zakon protiv karikature. Lepota je vrhunski arbitar grčke likovne umetnosti Analizira grčke likovne umetnike i pominje izvesnog slikara Timanta koji je bio čuven i njegovu sliku "Žrtvovanje Ifigenije" Umetnik izbegava da pokaže vrhunski stupanj strasti, dakle vrhunski bol i daje stupnjeve nižeg inteziteta i daje sve likove kako pate do odredjenog stepena, a lice Agamemnona zastro je velom.Da ne bi ta grimasa prešla u ono što je ružno i ostala ovekovečena. Lesing Sa druge strane pominje Herkula koji strada u otrovanom odelu6 koji urliče najstrašnije od bolova.Lesing i tako dokazuje da je suštinski razlog u razlici izmedju likovnosti i književnosti. I stalno poredi kako u književnosti urliču, a u likovnost ne.Nikada nemamo taj poslednji stupanj patnje zbog ružnoće. Takodje analizira tada čuvenog slikara Timomaha i njegovu čuvenu "Medeju". Ovde Lesing analizira dve slike koje su postojale u antici.Jednu, za koju tvrdi da je loša, i koju su Grci doživljavali kao lošu, prikazuje Medeju u trenutku kada se obračunava krvavo sa sopstvenom decom; hvali Timamohavu sliku kao lucidno postavljenukoja daje taj trenutak njene duševne borbe izmedju ljubomore prema Jansonu i ljubavi prema deci i taj lom u njoj samoj.Prema Lesingovom mišljenju umetnik lucidno beži od one ružne postavke koju bi morao da nam ponudi da je birao momenat kada ona ubija decu. Lesing još pominje Timomahovu sliku "Razjareni Ajant7". 6
Херакле се оженио Дејаниром заједно су се упутили до реке Еуена, где је кентаур Нес преносио путнике на другу обалу. Кентаур је прво пренео Дејаниру, али када је требало да се врати по Херакла, он је на другој обали покушао да силује Хераклову супругу. Међутим, Херакле га је усмртио отровном стрелом. На самрти, Нес је убедио Дејаниру да сачува његову крв, за коју је тврдио да је чудотворни афродизијак. Супружници су стигли на двор краља Кеика, у Трахин и тамо му помогли да победи Дриопе. У браку је Дејанира често остајала сама, јер је Херакле стално путовао. Са једног путовања је довео и заробљенике из Ехалије, између осталих и Јолу, кћерку краља Еурита. Уплашена због могуће супарнице, Дејанира је умочила Хераклову кошуљу у Несову крв и послала ју је мужу преко гласника Лихе. Када ју је обукао, отров му се пробио кроз кожу. Видевши агонију свог оца, Хил, рођен у браку са Дејаниром, оптужио је своју мајку, која се због тога убила заривши нож у прса. 7 Ajant (grčki: Αἴας, gen. Αἴαντος), također poznat i Aias ili Ajaks bio je mitski grčki heroj, sin Telamona i Peribeje te kralj Salaminme. Smatra se jednim od najvecih ako ne i najvecim grckim herojem. Igra važnu ulogu u Homerovoj Ilijadi ui Trojanskom ciklusu, seriji epskih pjesama o Trojanskom ratu. Da bi ga se razlikovalo od Ajanta, sina Oilejevog , naziva se "Telamonijski Ajant," "Veliki Ajant" ili "Ajant Veliki".
Ajant kada se razgnevi potpuno poludi.Padne u afekat i lomi i ruši sve pred sobom. I kasnije mu bude krivo.Lesing hvali Timomahovu sliku gde on ne pokazuje kako on ubija goveda i jarce, nego kako posle svog tog mahnitanja sedi iznuren i donosi odluku da se ubije dok su oko njega posledice njegovog divljeg besa. 21. Za Laokoonovu grupu Lesing zaključuje da su vajari izabrali momenat u kome pažnja nije najjačeg inteziteta.Bol još nema žestinu koja unakažava taj izabrani trenutak u likovnom prikazu i Lesing ga naziva plodnim.Plodni trenutak je onaj prvi do onog krajnjeg.Lucidan likovni umetnik neće poslednji trenutak patnje koja je unakazila lice, jer to će, po Lesingu, vezati mašti krila. I mi nemamo kud dalje. To je povezano sa budućom filozofijom svesti Kanta. Plodni trenutak 8 je onaj u kome se vidi ono što se desilo i ono što će se desiti.Školski primeri plodnih trenutaka su: Mikelandjelo - "Stvaranje čoveka"; Andreo Mantenja - "Sv. Jakova vode na pogubljenje" Slkar odnosno vajar nema mogućnost da radi u vremenu.Njegov medijum je prostor.On ima prosto i ono što on obradjuje je fizičko telo u prostoru. Lesing
Andreo Mantenja - "Sv. Jakova vode na pogubljenje" Ono što je plodan trenutak u slikarstvu, u književnosti je dinamičan opis.Tako ga Lesing zove. Pisac, za razliku od likovnog umetnika, nema telo u prostoru.On ima vreme i radnju. Lesing Kako Lesing kaže, duhovito, pisac i slikar su kao dva dobra suseda koji imaju dva odvojena terena.Svako ima svoje imanje i ne treba da prodiru jedan drugome u posed, ali mogu da se kreću po rubnim područijima.Mogu da preuzimaju malo ingerencije9 od onog drugog.Dakle, plodnim trenutkom slikar preuzima malo ingerencije pisca.Krade malo 8 9
To je Lesingov termin ingerencija (nl. ingerentia) - mešanje u što, uticanje, vršenje uticaja.
vremena.Uspeva da se uvuče u taj medijum koji mu nije dat.Šta je onda dinamičan opis.Lesing se tu poziva na Homera i govori o načinu na koji on literarno dobro daje opis Ahilovog štita.Gde je dato kako Hefest kuje taj štit i mi vidimo štit u procesu nastajanja i tako dobijamo kroz medijum vremena telo u prostoru. Dinamičan opis je mogućnost da se nacrta telo u prostoru kroz medijum vremena. Još jedan primer koji daje Lesing je opet Homer je opis Helene.Vi o njoj samo dobijate informaciju da ima svetlu kosu i tamne oči. Daje je kroz dinamičan opis u sceni kada Helena izlazi na balkon.Pošto Troja gori svi je grde i psuju pošto se to dogodilo.Helena izlazi na balkon pod velom.Skida veo i imate onaj čuveni momenat kada trojanski starci gledaju zadivljeno u nju i komentarišu: KOMENTAR (parafraza Ive Draškić) Nije čudo što su zaratili zbog ovakve žene Ona je likom besmrtnim boginjama nalik. To je po Lesingu pravi način da se opiše lik.Vi imate doživljaj. Ta žena je propuštena kroz radnju.Vi vidite kakav ona utisak ostavlja na ljude i šta se dešava oko nje.Imate radnju, a ne pokušaj crtanja10. Kao kontraprimer navodi jednu antičku sliku koja je bila pokušaj ilustracije Ilijade.Koja pokušava likovnim sredstvima da nam da isto to.Helenu pod velom na balkonu i starce koji gledaju u nju oduševljeno.Lesing kaže da imamo jednu potpuno besmislenu sliku, jer slikar ulazi u teren pisca na neadekvatan način.Na slici se ne vidi Helena, jer je njeno lice pod velom, i mi ne vidimo njene crte lica i vidimo gomilu staraca koji požudno pilje u Helenu.Slika je, po Lesingu, odvratna i degutantna. Postlesingovski primer je iz Ane Karenjine kada Ana silazi sa voza ( kada dolazi u Moskvu kod brata). Tu se vidi njeno dejstvo na mamu Vronskog, Vronskog, železničara, čak je i njen brat oduševljen pojavom te žene. KONRAD FIDLER 23. September 1841 - † 13. Juni 1895 je bio nemački estetičar koji je bio oslonjen na tradiciju Kantove filozofije. Ali ne Kantove estetike nego Kantove teorije saznanja.On izlazi iz Kantove prve (Kritika čistog uma), a ne iz treće kritike (Kritika moći sudjenja).Uopšte čitava ta formalistička estetika taj vizibilizam izlazi iz Kanta, ali iz prve kritike. Fidler, kao i Lesing, polazi od osnovne teze da je ljudska svest u procesu spoznaje aktivna.Da dejstvuje i da radi.Da nije u pitanju Tabula rasa11.Da je u pitanju aktivan proces koji se uključuje i koji negde taj haos od utisaka koji mu dolazi od spolja sredjuju. Jedan estetizovan proces da naša svest deluje kao princip sredjivanja haosa utisaka koji nas zapljuskuju spolja.To je osnovna Kantova ideja. Pojmovi su bez opažaja prazni, a opažaji su bez pojmova slepi. Kant Fidler 12 kritikuje dosadašnju evropsku kulturu i smatra da je od Sokrata evropska kultura pošla ka prejakoj racionalizaciji.Ja lično mislim da su i Niče i Fidler duboko nepravedni 10
Prof Draškić kao pokušaj slikanja u književnosti navodi romantičare. неисписана табла 12 Ima sličnosti sa Ničeom 11
prema Sokratu.Sokrat nije rušioc te ravnoteže.Ako je neko prototip sklada racinalnog i iracionalnog ili apolonizijskog i dionizijskog to je bio Sokrat, jer on ima svoga demona koji mu govori šta i kako da radi. Fidler kritikuje evropsku kulturu što je išla u pravcu razvijanja pojma i pojmovnog. Smatra da je čitava naša kultura koncipirana na taj način i čitav proces obrazovanja.Školski sistem u Evropi je koncipiran tako da se vežba pojmovna svest. Svuda se vrednost ili intiligencija deteta meri njegovim diskurzivnim sposobnostima (npr. kako radi matematiku).Fidler ne kritikuje to, ali se zalaže za opažaj koji treba da bude ravnopravan sa pojmom po njemu. Fidler razlikuje: Oset (je pasivna recepcija npr. kada vas neko ubode vi osetite bol) Opažaj (aktivna recepcija) ide principom formiranja Pojam (aktivna recepcija) ide diskurzivnim hodom kao načine susreta naše svesti sa spoljašnjim iskustvom. Fidlerova teza je da su i opažaj i pojam kao aktivne forme ljudske svesti ravnopravni i da treba negovati i opažajnost kao i pojmovno mišljenje. On govori o opažajnom zahvatanju stvarnosti.O opažajnoj spoznaji.Sa jedne strane imamo pojmovnu, ali imamo i opažajnu koju smo zaboravili.Koja je skrajnuta, ali isto tako legitimna kao i pojmovna. Fidler isto kaže da nas život sam tera da zaboravljamo opažajno i da idemo ka pojmu.Da je to hod našeg odrastanja. (Npr. Službenica u banci – Vi ne zastajete na njenoj slici.Nego samo vidite ono što vam treba.To je ta pragmatična selekcija opažanja.Vidite da li je ona nervozna ili ljubazna.Ne gledate kakve obrve ima ili da li ima lepe zube.To rade deca.) Opažaj je u potpunosti instrumenatlizovan, to je odlično uočio Fidler.Idemo ili ka pragmatičnom ili ka pojmu. On govori o pojmovnom zahvatanju iskustva (odnosno pojmovno saznanju) i o opažajnom zahvatanju iskustva (odnosno opažajnom saznanju). Prvi je kolosek nauke, a drugi umetnosti. Po Fidleru svaki naučnik je korak jedan u ovladavanju svetom na saznajni odnosno pojmovni način, a svaki likovni umetnik je korak jedan napred u ovladavanju svetom na opažajni način.I jedni i drugi su ravnopravni.Aksiološki ih isto tretira. • • •
Nije priroda potrebna umetniku, umetnik je potreban prirodi. Fidler Tom svojom rečenicom se izjasnio protiv mimezisa.Protiv podražavanja. I likovni umetni i naučnik stvarajući saznaju. Fidler To je stvaralačka spoznaja.Kantijanski u potpunosti koncipirana.Imamo sukob naše svesti sa spoljašnošću i osvajanje korak po korak, a u tom osvajanju nema kraja.Svaki neki novi umetnik ili naučnik skida velove sa prirode koji drugi nisu mogli. 22. VIZIBILISTI
Vizibilisti su grupa mislioca koji su izašli iz estetike Konrada Fidlera.Najznačajniji od njih je Nemac Hajnrih Velfrin.Hjanrih Velflin se direktno nadovezuje na razumevanje pojma i opažaja kod Konrada Fidlera, ali ono što je interesantno kod njega je to što on istorizuje Fidlerov pojam opažaja.Velfrin je bio učenik sa jedne strane Jakoba Burkharta13, a sa druge strane slušao je Vihema Diltaja 14 i bio pod uticajem hermenautike. Njih trojica su zanimljivi, jer su dali jedno novo vidjenje istorije umetnosti.Putem istorije umetnosti su oni pokušavali ili tražili ključ da udju u duh epohe. Velflin je takodje bitan zato što je od pojma "barokno" napravio estetičku kategoriju tzv eon. Prizmu kroz koju je moguće posmatrati.Posle Velflina vi možete da kažete da je helenistička skulptura komponovana po baroknim principima.Da idete retroaktivno i da termin barokno primenjujete unazad.Istoričari umetnosti to ne vole i uopšte bilo koja nauka koja sebe zove istorijom ne voli ovako petljanje termina. Velflin smatra da postoje dve ključne, kako ih o zove biltformen odnosno načini opažanja koje se tokom istorije smenjuju.Ulazi u analizu promene ljudskog ukusa.Kako se dešava smena ljudskog ukusa? Jedna odgovara amor vakui ili ljubav prema praznom prostoru i horor vakui ili užas od praznog prostora i to se talasasto smenjuje kroz istoriju ljudske kulture i civilizacije. Dakle dve ključne forme su po Velflinu i on ih prepoznaje i naziva kao klasičnu formu i baroknu formu. Velflin se jako mnogo bavio i dobro se razume u period renesanse i baroka.Ono što njega interesuje je način na koji je renesansa iskliznula u barok.I on se bavi onim ključnim estetičkim promenama u krilu tih umetnosti..Sećate se pominjali smo Kijaro Skuro i Leonardo da Vinči.Kada poredite Botičelija i da Vinčija shvatate da su oni dva sveta. Velflin prati kretanje renesanse od rane preko visoke preko manirizma ka baroku. Smatra da su to dve ključne forma i transponuje ih i na prethodne periode i na budućnost. On misli da baronoj formi kroz kulturu odgovaraju u umetnosti epoha helenizma, plamena gotika, sam barok i kasniji impresionizam.Da su to epohe koje se mogu posmatrati kroz prizmu baroknog i tumačiti u tom ključu. Na prelasku renesanse u barok on opaža tedenciju prelaženja linearnog ukusa (kako on to zove) u pikturalni Površinske vizije u vizije dubine.Poredjenje Botičelija i Velaskeza 13
Карл Јакоб Кристоф Буркхарт (Мај 25, 1818, Базел, Швајцарска - 8. августа 1897, Базел) био је историчар уметности и културе, као и утицајна личност у историографији сваком пољу. Познат је као један од главних прогениторима културне историје , иако у форми веома разликује од начина како се културна историја студира на академији данас. Зигфрид Гиедион описао је Буркхартово достигнуће следећим речима: "велики проналазач доба ренесансе, он је први показао како треба периоду третирати у целини, не само сликарство, вајарство и архитектура, већ и друштвене институције њеног свакодневног живота, као и.... "[2]. Буркхартово најпознатије дело је "Цивилизација ренесансе у Италији" (1860). 14 Vilhelm Diltaj (нем. Wilhelm Dilthey), (rođen 19. novembra 1833. a umro 1. oktobra 1911) bio je nemački filozof , istoričar , sociolog i psiholog. Njegov glavni projekat se sastojao od uspostavljanja uslova za istorijsko saznanje [1]. Diltaj bi se na prvi pogled mogao smatrati empiristom, ali je preciznije smatrati ga nemačkim racionalistom, kao kontrast idealizmu koji je vladao u Nemačkoj u to vreme. Ono što Diltaj smatra empirijskim, razlikuje se od britanskog empirizma i pozitivizma u njegovim centralnim epistemološkim i ontološkim pretpostavkama, koje preuzima iz nemačke književne i filozofske tradicije. Predavao je u Bazelu, Kijevu i Briselu. Bio je priznat u filozofskom svetu još za života. Njegova glavna dela su: „Uvod u duhovne nauke“ i „Izgradnja povesnog sveta o duhovnim naukama“ Iz prakse različitih tumačenja teorija drugih autora kojim se te teorije ponovo „uvode u povest“ Diltaj je razvio svoju teoriju o uživljavanju.
Velaskez - Las Meninas
Botičeli – Radjanje Venere
Ono što je jedan od najznačajnijih pojmova Velflinove estetičke analize je tzv. prelazak zatvorene forme u otvorenu formu.To mu je možda najbitniji doprinos estetici. Zatvorena forma je ranorenesansna forma i ona je zagrljena konturom.Vi imate mogućnost taktilnog doživljaja te figure.Skoro da možete da uzmete makazice i isečete sve Botičelijeve slike. Možda ne baš striktno, kao što ćemo moći Maneovog Frulaša.Vi dodirom ruku možete da ocrtate tu figuru.Leonardo da Vinči je uništio tu mogućnost.Koji je slikar otvorene forme.Po Velflinu ta otvorena forma postaje susštinska forma baroka i baroknog vidjenja stvari. Možda najslabija estetička kategorija koju pominje Velflin je prelazak, kako on to kaže, jasnosti u neodredjenost.Jer jasne ranorenesansne kompozicije prerastaju u neodredjene barokne. Ono što je ključno kada je Velflin u pitanju je to da je preuzeo pojam opažaja od Konrada Fidlera i istorizovao ga. Bernard Berenson Bernard Berenson je važan kao popularizator estetike čiste vizuelnosti.Užasno toga je učinio da je predstavi narodu, ali je napravio jednu banalizaciju odnosno vezao je doživljaj forme za fiziološke procese u ljudskom telu.Što je bilo veoma popularno. On je više značajan kao popularizator estetike čiste vizuelnosti nego po dubini estetičke analize. Njegovo ključno pitanje je: Zašto uživamo u crtežu? Po njemu zato što kod nas izaziva osećaj dodira i taktilne senzacije.Budi nas fiziološki na taj način. Bukvalno smatra da je vezano za organske promene u čoveku. Po njemu crtež takodje izaziva osećanje dinamike i navodi nas na učešće u kretanju. Prostorna kompozicija, po njemu, deluje na vazomotorni sistem, kao i muzika.Izaziva brže proticanje krvi i od toga nam je prijatno.
Boja izaziva neuro-vegetativna, utrobna i termička delovanja. Ako se konsultujete sa lekarima srešćete to mišljenje da boja izaziva takvo dejstvo na ljudski organizam i to je jedan rukavac u koji je uplovila estetika čiste vizuelnosti sa Berensonom.Negde je doživela banalizaciju, ali i veliku popularnost. Roger Eliot Fry (14 December 1866 – 9 September 1934) Rodžer Fraj razlikuje dva načina opažanja kod čoveka : Opažanje koje je uslovljeno praktičnim životnim interesima Kontemplativnu estetsku viziju Rodžer Fraj misli na svakodnevno opažanje koje nam je orudje u životu i on ga naziva utilitarna stenografija.Mi stenografišemo situaciju i prolazimo kroz opažaj tj. koristimo ga. Suprotnost utilitarnoj stenografiji stvari je nezainteresovana estetska vizija.To je onaj momenat kada se mi distanciramo od utilitarne stenografije stvari i zastajemo na opažaju. To su po njemu dve percepcije koje karakterišu ljudsku svest. Ako želite da vrednujete (da idete aksiološki) i jedna i druga imaju svoj kvalitet. • •
Anri Fosion Bio je profesor na Sorboni gde je predavao istoriju umetnosti.Napisao je jednu knjigu "Život formi". Jedan je od retkih savremenih mislioca koji ne navodi svoje teorijske izvore tj. ne citira nikog i ne otvara vam karte od koga je učio i na čije se filozofsko razmišljanje naslanja.Ipak se veliki uticaj Aristotela u njegovim radovima. Izlazi sa tezom da je za formu strahovito važna materija.Ističe važnost materije u umetnosti.Tvrdi da izvan materije ne postoje forme.Smatra da što je teži proces otrzanja forme od materije (što je tvrdja materija) da je bolje za samu formu. Lakoća hudi umetniku.Blago onome koji ukrašava tvrdi kamen Anri Fosion To je donekle i Mikelandjelova ideja, jer je on video skulptora kao majstora koji krade formu od materije. Umetnost po njemu ne održava samo materija od koje ona teži da se oslobodi već je i podržava.Svaku umetnost podržava materija od koje ona teži da se oslobodi. Tvrdi da svaka materija ima neku formu kojoj iznutra teži i stremi. Materije nose u sebi odredjenu sudbinu ili ako hoćete odredjeno formalno strmljenje. Anri Fosion Mermer umekšava ublažava formu.Kada vajar želi da uradi ekspresionističku skulpturu on će uvek uzeti drvo.
Donatelo – Marija Magdalena Potpšuno su drugačiji crteži ako su radjeni olovkom, perom, ugljenom itd i dokumentuje sve to dobro. Fosion, suprotno Dekartu, definiše prostor materijom i tvrdi da vizuelno imamo potpuno različit doživljaj prostora u mermeru, u drvetu i u drugim materijalima. Ističe značaj tehnike za svaku umetnost i uvodi termin dodira.Kaže da je dodir način na koji jedna tehnika budi formu iz materije. Na kraju svoje knjige on poredi umetnost sa životom i kaže da i život, kao i umetnost funkcioniše kao stvaraoc različitih formi. NIKOLAJ HARTMAN Čitava moderna misao od 17 veka do dana današnjeg razmišlja o estetskom fenomenu kao nešto što je subjektivno.Znači antipitagorejski. Fenomenologija15 sa tom idejom da je suština svakog entiteta način na koji se on dešava u subjektivnoj svesti je imala veliki uticaj na estetiku. Jedan od najznačajnijih savremenih estetičara fenomenološke orijentacije je Nikolaj Hartman. Savremena filozofija je eseijstička i mi posle Kanta i Hegela nemamo velikog sistematičara u filozofiji.Čitava savremena filozofija je rascepkana.neki smatraju da je to i njena boljka, a drugi misle da je to njen kvalitet. Jedini koji pliva uz maticu opšteg zbivanja je Nikolaj Hartman.On ima grandiozan filozofski sistem.I gnoseologiju i ontologiju i etiku i estetiku. Svoju estetiku je pisao u Berlinu 1945. U svojoj estetici se pojednako bavi i analizom estetskog akta i analizom estetskog predmeta.
15
Феноменологија у XX вијеку се односи на филозофију коју је развио Хусерл и неки од његових следбеника. Сам појам феноменологија, се користи од средине XVIII вијека, са пажљиво одабраним техничким значењем у делу Канта и Хегела.
On je oborio Hegelovu tezu, na kojoj je insistirao Kroče, da je jedino što je relevantno za estetiku je umetnost i da je to jedina lepota koju vredi proučavati pošto je proizvod ljudskog duha, a da prirodno lepo izlazi van okvira interesovanja. Sve što doživljavamo kao lepo (bilo to ljudski lepo16, bilo to pejzaž ili priroda) je relevantno kao estetski fenomen i zanima ljudski duh da proučči njegove principe. Nikolaj Hartman (parafrazirala misao prof. Draškić) U percepciji se dopada i doživljavamo kao lepo sve ono što je izraz vitalnosti.17 Hartman Hartman započinje svoju estetiku analizom estetskog akta i daje čuveni primer o dva čoveka koji posmatraju jedan isti predeo.Jedan je potencijalni kupac predela, a drugi je nezainteresovani posmatrač.Hartman uvodi i kategoriju nezainteresovanosti, koju je iznedrila britanska estetika XVIII veka i Kant, u savremenu estetiku. Imamo istu isu materijalnu objekat i dva čoveka koji, kako on kaže, ne vide istu stvar. Niži opažaj im je jednak, a viši, ono što se saopaža, su različite stvari. Kupac je koncentrisan na pragmatično i slep je za lepotu pejzaža.Ovaj drugi vidi lepotu pejzaža. Hartman polazi od dostignuća Geštalt18 psihologije.Smatralo se do kraja XIX veka da je u percepciji primarna komponenta.Geštaltisti izlaze sa tezom da je suština ljudske precepcije kompleksan opažaj i da ja prvo vidim celinu, pa tek kasnije ratlažem i analiziram.Hartman polazi od toga i govori o fenomenu opažanja gledanju kroz 19 . Gledam jedno ljudsko lice, ali gledam kroz to ljudsko lice i vidim mentalni sklop tog čoveka.Vidim kako je nastrojen prema meni.Kada gledamo pejzaž mi vidimo atmosferu tog pejzaža.Da li je on morbidan ili veseo? Hartman misli da je gledanje kroz ključna karakteristika ljudske percepcije. U svakodnevnom životu mi često zanemarujemo ovaj niži opažaj i hvatamo se za intoniranost (ili gledanje kroz). Zastajanje na slici je, po Hartmanu karakteristika estetskog opažanja.To je trenutak kada se viši i niži opažaj priljube jedan uz drugi. Vi posmatrate jedno ljudsko lice i dobijate utisak da je taj čovek pomukao ili nervozan.Medjutim vi ne vidite uslici ili ne znate zašto ste dobili taj utisak. Velikani portreta su majstori da nam samim odnosom crta lica pokažu kakva je osoba koju portretišu.Kod njih postoji to sljubljivanje višeg za niži opažaj. Ono što je za Fraja utilitarna stenografija stvari za Hartmana je praktična selekcionioranost perceptivnog polja u svakodnevnom životu. 16
fizička lepota suprotnost kalokagatije 18 Гешталт терапија је приступ чија се теоријска и филозофска основа базира на уверењу да ће се повећањем свесности клијената у односу на њихове проблеме истовремено повећавати и њихова снага којом могу са њом да се изборе. Свесност се односи на проблеме „овде и сада” путем личног доживљаја који обухвата сензомоторна, когнитивна и друга збивања са циљем развијања самоподршке клијента кроз његове свесне и одговорне изборе. Најпознатије технике у гешталт терапији су: игре дијалога, преузимање одговорности, игре пројекција, преокретање, понављање, указивање на очигледно, коришћење фантазије, „празна столица“ и играње улога. 19 Hartmanov termin 17
Hartmanova analiza predmeta Hartmanova teza je da estetski predmet ima dva sloja • •
Prednji plan (Fordegrund) Pozadina (Hintergrund)
Ako se gleda LIVADA Prednji plan bi bio ono što je čulima dostupno.Što je čulno i objektivno tu. Pozadina je ono što sagledamo uz tu livadu. Po Hartmanu je prednji plan realan, a pozadina je irealna. Potpuno odgovara njegovoj analizi višeg i nižeg opažaja. Lepota je fenomen za nas.Za svest subjekta. Hartman Lepota ne postoji na livadi ili u livadi nego je u svesti subjekta, ali je izazvana. 23. Ono što je komplikovano filozofskim sredstvima uraditi je napraviti distinkciju izmedju lepog entiteta u prirodi i umetničkog dela.Hartman se uhvatio u koštac sa tim problemom i pokušava da odredi šta je to specifično za umetničko delo kao takvo. On iz svoje ontologije izvlači učenje o umetničkom delu. On smatra da je čitava priroda forimirana iz četiri osnovna sloja bića neorganska materija organska materija duševni sloj (odnosi se i na životinje20 i ljude podjednako) duhovni sloj (vezan isključivo za ljudski svet; životinje imaju dušu, ali nemaju sistem prava, filozofije itd.) Svaki viši sloj je vezan za niži.Uslovljen je, ili Hartmanovom terminologijom fundiran je u onom nižem sloju.Dakle zavisan je od njega.I nemate u prirodi pojavu duševnog bez organske i neorganske materije. • • • •
Specifikum umetničkog dela naziva objektivirani duh ili kraće objektivacija. Kuriozitet umetničkog dela je upravo u mogućnosti preskakanja slojeva.Naime objektivacija je takav ontički21 fenomen gde nalazimo priljubljene neposreno duhovni sadržaj za najniži sloj neorganske materije. To je po njemu ontološko čudo umetničkog sveta, jer toga u prirodi nema. Hartman razlikuje dve vrste objektivizacije, jer nije svaka objektivizacija umetničko delo.Objektivizacija je vezivanje duhovnog sadržaja za neorgansku materiju. Uzmite jednu NOVČANICU.Novčanica je po Hartmanu jedna objektivizacija, jer imate jedno vezivanje vrednosti za golu neorgansku materiju. 20 21
Rene Dekart je smatrao da životinje nemaju dušu ontički – koji se tiče opštih svojsatva bića i/ili predmeta, bitan, susštinski
Hartman pravi razliku izmedju: Obične objektivizacije ( Ona je konvencionalana.Nekada se plaćalo zlatom i bakrom, pa smo danas došli do papira.Ona pravu ontološku22 vrednost nema. ) Umetničkog dela (Specifikum umetničkog dela je to što je vezivanje duhovnog sadržaja za neorgansku materiju nije konvencionalno nego suštinski zavisi od načina oblikovanja te materije.Ovde imate suštinsku sljubljenost duhovnog sadržaja za način na koji je oblikovana gola materija.) •
•
Hartman analizom fenomenoloških slojeva razlikuje • •
Prednji plan (Fordegrund) Pozadina (Hintergrund)
Ako se gleda NOVČANICA. Prednji plan je komad hartije sa crtežom. Pozadina postoji samo za svest subjekta.I dešava se u svesti subjekta.Nje objektivno fizički nema.Taj duhovni sadržaj ne postoji ontološkom smislu. Isti princip važi i za umetničko delo. Prednji plan je kamen ili platno. Pozadina postoji samo za svest subjekta. Hartman svoju fenomenološku analizu primenjuje podjedna svaku od relevantnih umetnosti (skulpturu, književnost, slikarstvo, muziku, arhitekturu)
22
ОНТОЛОГИЈА (грч. τό ον - биће, битак и λόγος - учење, реч, закон):
Филозофска дисциплина која расправља ο бићу као бивствујућем, као и ο његовим општим, фундаменталним и конститутивним одређењима.
Hartmanova analiza Rembrantovog "Autoportreta" U prednjem planu ono što je jedino realno dato mrlje boje na platnu na dvodimenzionalnoj površini.Posredno se tu ubraja tu i realna svetlost koja pada na sliku, kao i realni prostor u kome mi zauzimamo tačno stajalište prema njoj. Zatim se kroz taj prednji plan pojavljuje prvi sloj pozadine tj. trodimenzionalna prostorija, druga irealna svetlost kao i stvarni oblik prikazane figure. Ovde se kao treće može uvrstiti sloj pokreta žive telesnosti.On više ne pripada naravno u portretu ograničenu mimiku ono što može slikar učiniti vidljivim, pa je utoliko odvojen od pojavne prostornosti i nalazi ipak u osnovi svega u sebi dato. Istovremano sa njim se pojavljuje još nešto.Čovek sa svojom duhovnošću.Pojavljuje se nešto od borbe, uspeha i neuspeha čovekovog.Nešto od njegove sudbine.Naravno ne od spoljašnje sudbine, ali i ona može utisnuti u lice svoje tragove, već unutrašnja sudbina koja je uslovljena sopstvenom ličnošću. -----------------------------------------------------------------------------------------------------------(Po Hartmanovom mišljenju veliki broj portreta stigne dovde) Čudesno je i to da je ovaj sasvim nepredmetan i nečulan pojavljujući sloj.U čoveku kakav jeste može se pojaviti i čovek kakav on nije, ali kakav bi trebao da bude po svojoj suštini i svojoj ideji.Može se pojaviti njegova individualna ideja na način kakav se u životu javlja možda samo u pogledu punom ljubavi. (Habitus i Energija) Onda ima još nešto što se može pojaviti sa svim ovim, isto tako u pozadini, pa ipak nešto što se vezuje za intimno biće čovekovo.Nešto ljudski opšte što svako ko sagleda oseća kao svoje. Uvek niži sloj isijava ili je transparentan (po Hartmanu) i pušta da nam se pojavi onaj drugi.Ukoliko je moćniji majstor on više pušta da se to drugo više i jasnije pojavi kroz prednji sloj.Svaki viši sloj je fundiran na nižem,a svaki niži je transparentan za onaj viši. Problem umetničke istine. Problem je načeo sam Aristotel. Hartman razlikuje istinu fakticiteta i umetničku istinu.To su dva posebna prostora i ne moraju imati veze. On kaže da je pogrešan zahtev u umetnosti zahtev za istinom fakticiteta.Vi nikada niste pozvani da prepisujete stvarnost i to je uvek loše. On deli, tradicionalno umetnosti na: •
•
Prikazivačke 1. slikarstvo 2. vajarstvo 3. književnost Neprikazivačke 1. muzika 2. arhitektura
Kada govori o prikazivačkim umetnostima on razlikuje dva zanimljiva pojma: Životnu istinu Suštinsku istinu • •
On kaže da pravi zahtev umetnosti nije zahtev za istinom fakticiteta nego za životnom istinom. Daje kao primer Šilerovi i Šoovu "Jovanku Orleanku" koja nije pravljena po principima istine fakticiteta. Po Hartmanu postoji jedan zanimljiv zahtev u umetnosti, a to je zahtev za suštinskom istinom koja je, ne samo beg od istine fakticiteta nego je beg od životne istine, a opet dobro zvuči u umetnosti. Njegov primer je Don Kihot, Kralj Lir (Koji ima loše koncipiran tragični početak.Niko neće postaviti ćerke i pitati ih koja ga najviše voli.To uopšte nije životno) Dugo se postavljalo pitanje da li može da se govori o istini u neprikazivačkim umetnostima? I velika količina estetičara je bežala od te teme, jer im je bilo bez veze da pričaju o istini u muzici i arhitekturi. Hartman je uveo pojam imanentne23 istine neprikazivačke umetnosti. Izlazi sa tezom da je moguće govoriti o istini u umetnosti čak i kada su u pitanju neprikazivačke umetnosti. Hartmanov primer za neistinu u arhitekturi (prepričala prof Draškić): Imate zgradu koja je projektovana sa stanovima za inajmljivanje, jeftinim i malim, a ima luksuznu fasadu, gvozdenu pozlaćenu kapiju, veliko stepenište i sve glamurozno spolja.Zgrada, po Hartmanovim rečima laže, jer je u diskrepanci sa svrhom kojoj je namenjena i formom u koju je upakovana.Ona nije imanentno istinita. Hartmanov primer za neistinu u muzici (prepričala prof Draškić): Kada imate jedan jednostavan motiv neke narodne pesme, a moćno orkestrirano i sa pompeznim finalom to je po njemu tipična muzička laž. SARTR (fr. Jean-Paul Sartre; 21. јун 1905 – 15. април 1980) Razmišljao je o književnosti i napisao je svoj čuveni esej "Šta je književnost?" Najneobičnija pozicija kada je u pitanju književnost je upravo Sartrova. On pravi drastičnu razliku izmedju prozne književnosti i poezije. Po njemu prozna književnost ima sve aksiološke atribute.U njegovom eseju ona je tretirana kao vrednost.Prozna književnost je bitka za slobodu.Prozni pisac je taj koji je angažovan u društveno-političkom smislu i koji se bije za slobodu svesti svoga čitaoca. Smatrao je, pošto je bio levičar, da je svaka elitistička književnost čista propast. Prozna književnost dodiruje ono realno i meša se u realna zbivanja i pokušava da promeni realnost. Sa druge strane postoji tip estete.Esteta je osoba koja se predaje maštarijama.Koji ima svest koja irealizuje; koji beži od realnog.I taj beg od realnosti je jednak zlu.Za njega je to najveće zlo koje može da se desi u životu.Po njemu je nerealno jednako zlu što je jednako lepom.Što je krajnje obrnuto od grčke kalokagatije. Po Sartru esteta je, po definiciji, zao, ali je, po definiciji, mazohista. Jer njega muči taj njegov nerealni svet.On provodi jedan artificijalan, estetičan, ali mučenički život, po Sartru. Kada esteta prelazi iz mazohiste u sadistu i počinje da maltretira onog drugog svojim vizijama onda je on poeta. On gradi princip obrnute katarze.Obrnutog čišćenja. 23
imanencija (nl. immanentia) - postojanje u, nalaženje u, ostajanje u, bitno pripadanje nečemu; filozofija imanencije pravac u filozofiji koji se ograničava na saznanja u granicama iskustva i svesti, koji drži, dakle, da ne postoji neka stvarnost koja bi bila nezavisna od svesti.
Esteta se čisti od svog nerealnog sveta tako što truje vas.(Pišući svoje pesme) Poziva se na Bodlera, Lotreamona i Ženea koji se odlično uklapaju u njegovu filozofiju i samo ako je ta poezija u pitanju njegova estetička koncepcija može da se brani.
