Ernesto Če Gevara~Sećanja na kubansku revoluciju

Naslov originala Ernesto Che Guevara Pasajes de la Guerra Revolucionaria

obrada: Lena www.balkandownload.org

Ernesto Če Gevara

SEĆANJA NA KUBANSKU REVOLUCIJU Autorizovano izdanje sa ispravkama Če Gevare i s predgovorom Aleide Gevara

Sa španskog prevela Silvija Monros-Stojaković

Napomena španskog izdavača Sadašnje izdanje knjige Sećanja na kubansku revoluciju, koju je napisao komandant Ernesto Če Gevara, obuhvata više od dve godine koliko je potrajala epopeja Sijera Maestre, gde se iskrcao brod „Granma“ 2. decembra 1956, pa sve do pobede kubanske revolucije 1. januara 1959. Ovo izdanje sadrži dva dela. Prvi deo obuhvata Sećanja onako kako su 1963. u izvornoj verziji objavljena kod izdavača „Union“, uz odobrenje i ispravke samog Čea, s tim što su se pre toga tekstovi pojavljivali odvojeno u časopisu „Verde olivo“. Drugi deo donosi ostale priče koje su naknadno objavljene kao novinski članci u pomenutom časopisu, zbog čega se u njima ne prati hronološki sled događaja. Dakle, ovom prilikom je izdanje iz 1963. „prošireno i ispravljeno“ rukom samog Ernesta Gevare, koji je na jednom od svojih primeraka uneo ispravke „...za ponovno moguće objavljivanje“. Ove ispravke pojavljuju se tokom čitavog teksta u kurzivu, kao što se sada takođe objavljuju i neki faksimili ispravljenih stranica. Poštovani čitaoci, pozivamo vas da uživate u uzbudljivoj priči onoga koji je bio ne samo jedan od glavnih nosilaca velikog revolucionarnog poduhvata na Sijera Maestri nego ujedno i jedan od njegovih najistančanijih, najobjektivnijih i najverodostojnijih hroničara. Centar za studije „Če Gevara“ Ošn pres

„Ovo je knjiga Sećanja... ispravljena i dopunjena, ukoliko u budućnosti bude ikada ponovo štampana.“ Če Gevara

Predgovor Prilikom sređivanja Čeove lične arhive moja majka je pre nekog vremena – dok je tražila jedan dokument – među papirima moga oca našla napomenu koju je on napisao, a na kojoj je stajalo: knjiga Sećanja, ispravljena i dopunjena, ukoliko u budućnosti bude ikada ponovo štampana. Priča počinje 8. maja 1963, kada se u rukama čitalaca prvi put našla knjiga koja je donosila neke odlomke o revolucionarnom ratu, odlomke koje je napisao Če, a koje je on posle i ispravio uz neke manje dopune i izmene u samom pisanju, za slučaj da knjiga bude ponovo objavljena. Svi ti tekstovi nastali su na osnovu beležaka iz njegovog ratnog dnevnika, kao što je isto uradio i s beleškama s puta, sa svojom prvom knjigom svedočanstava, mada su sada detaljniji i napisani bolje definisanim stilom, ali sa istom svežinom i dinamikom, prerastajući tako u hroniku izuzetne vrednosti i u dokument isto tako izuzetnog istorijskog značaja. Nekoliko godina kasnije knjiga je ponovo objavljena, i u nju su priključeni još neki tekstovi koji se odnose na istu tu etapu i koje je, naravno, isto napisao Če, a koji su bili objavljivani u raznim novinama i časopisima, ali bez navedenih izmena. Potom su se pojavila nova izdanja od kojih neka donose i predložene izmene, ali bez odgovarajućih objašnjenja, kako bi čitalac mogao tačno da zna gde se one nalaze. Centar za studije „Če Gevara“, radeći na očuvanju istorijskog pamćenja, te imajući na umu manjkavosti prethodnih izdanja, zamislio je da ponovo objavi sve ove tekstove sa svim predloženim i jasno naznačenim izmenama, te da tako ispuni želju samog Čea. Izdanje koje čitaoci sada imaju u rukama znatno je preciznije i zaokruženije nego prethodna, jer pored napomena donosi i neke faksimilne stranice, koje upravo pokazuju pomenute ispravke. Centar još jednom ima zadovoljstvo da predstavi tekst koji se smatra jednim od Čeovih klasika, a koji nam omogućava da se

približimo vrlo posebnim trenucima njegovog života posredstvom jedne jasne i neposredne proze, tako svojstvene njegovom narativnom pristupu, gde nam on predočava ključne trenutke gerilskih akcija koje su izveli predstavnici kubanskog naroda, muškarci i žene posvećeni osvajanju budućnosti. Ako Če uspe da komunicira s vama putem ovih jedinstvenih ratnih hronika, a naročito s mladima koji nisu bili u prilici da ih ranije pročitaju, onda ćete posle čitanja svakako imati bolju predstavu o našem narodu i bolje ćete razumeti jedan od najvažnijih vidova našeg revolucionarnog procesa, ali pre svega saznaćete u čemu je veličina onih ljudi koji su se borili, kao i kakva su bila njihova strahovanja, njihova ograničenja, iz čega ćete upravo doznati u čemu je njihova veličina. Čitajući svaku od epizoda, moći ćemo i sami da delujemo s njima, da osetimo njihove brige i da uživamo u njihovim uspesima. Iz prve ruke biće nam data analiza toga kako se razvijala borba i predočen edukativni način na koji su oni delovali kad god bi bili u prilici da naprave kritičku analizu pa i autokritiku, što bez sumnje služi kao iskustvo i nauk svima onima koji nameravaju da od revolucionarne borbe naprave svoje oružje, a da ne naprave iste greške. Od prvog časa kada sam pročitala knjigu, u pamćenje mi se najviše urezao tekst „Ubijeni štenac“, koji od onda nisam zaboravila: tačno čujem lavež mladunca i naslućujem osećaj krivice. Ne može se poreći da se, kada je čovek u središtu borbe, odluke moraju donositi za tili čas, da ponekad i brzina kojom se donose odlučuje o životu mnogih saboraca, i da tada može biti uveren da je postupio ispravno, ali da se ne može osloboditi bola koji je neretko skopčan s takvim odlukama. Sve to ostaje u biću borca; da, oni su ljudska bića, kao vi ili kao ja, ili kao mnogi drugi, sa svim složenim osećanjima koja nas kao ljude individualizuju i koja nam omogućavaju da se osećamo pripadnicima jedne vrste. Nadam se da ćete uživati i naučiti uz ovo štivo koje je napisao onaj koga bismo mogli da odredimo kao hroničara poslednjeg segmenta oslobodilačkog rata moga naroda. Pristupite zasedama,

donosite odluke, i borite se za slobodu zajedno s njegovim borcima kroz događaje i treptaje jednog od najpredanijih i najviše voljenih vođa. Ali po završetku čitanja nemojte spuštati oružje, ono najkorisnije, dakle oružje saznanja i razumevanja – i nastavimo zajedno da se borimo za znatno bolji svet. Hasta la Victoria Siempre!{1} Aleida Gevara Marč 2005

PRVI DEO

Uvod Od nekog vremena razmišljali smo kako da sačinimo istoriju naše revolucije koja bi obuhvatala njene brojne vidove i delove. Često su njene vođe – privatno ili javno – izrazile želju da sačine tu istoriju, ali posao je obiman, godine prolaze i sećanje na pobunjeničku borbu postepeno se rastvara u prošlosti a da činjenice nisu jasno fiksirane, iako već pripadaju čak i istoriji Amerike. Zbog toga započinjemo seriju ličnih sećanja na napade, čarke, borbe, kao i na bitke u kojima smo učestvovali. Naša namera nije da ovu fragmentarnu istoriju iznesemo kroz sećanja i nekoliko beležaka; naprotiv, želimo da se tema razvija za sve one koji su to proživeli. Naše lično ograničenje, dok smo se borili na nekoj određenoj i naznačenoj tački karte Kube, tokom cele kampanje sprečilo nas je da istovremeno učestvujemo u bitkama i događajima na drugim mestima. Verujemo da možemo da počnemo od prve bitke, kako bismo svim učesnicima revolucionarnog poduhvata omogućili da ga ispričaju, i to na sređen način – to jest od one jedine u kojoj je učestvovao Fidel, a koja je po nas bila nepovoljna: reč je o iznenađenju kod Alegrije de Pija. Mnogi preživeli ćute o ovoj akciji, ali svaki od njih je takođe pozvan da iznese svoja sećanja kako bi ona bila priključena istoriji, i time istorija kompletirana. Tražimo samo da pripovedač bude potpuno objektivan: da nikada ne kaže nešto netačno tek da bi razjasnio svoju ličnu poziciju ili da bi je uveličao, još manje da bi se pravio da je bio na nekom drugom mestu. Tražimo da, pošto napiše nekoliko stranica tako da svako prema svom obrazovanju i ustrojstvu može da ih razume, bude što je moguće više samokritičan kako bi s tih stranica uklonio sve one reči koje se ne tiču realnog događaja ili onog o čijoj izvesnosti nije potpuno siguran. S druge strane, upravo takvim nastojanjem i sami započinjemo svoja sećanja.

Alegrija de Pio Alegrija de Pio je mesto u provinciji Orijente, opština Nikero, smešteno blizu Kabo Kruza, gde smo se zatekli 5. decembra 1956, kada su nas tu našle trupe diktature. Bili smo iscrpljeni posle pešačenja koje nije bilo toliko dugo koliko otežano. Iskrcali smo se 2. decembra na mestu poznatom kao plaža Las Koloradas, kada smo izgubili gotovo svu opremu i hodali beskonačno dugo, satima kroz močvare morske vode u novim čizmama. To je izazvalo pojavu žuljeva na nogama gotovo celog našeg ljudstva. Ali nije obuća bila jedini naš neprijatelj, kao ni gljivična oboljenja. Stigli smo na Kubu posle sedam dana plovidbe preko Meksičkog zaliva i Karipskog mora, bez hrane na brodu, u lošem stanju. Gotovo svi su bili ošamućeni jer nisu navikli na morsko talasanje, pošto smo 25. novembra izašli iz luke Tukspana, jednog dana kada je more bilo uzburkano i plovidba zabranjena. Sve je to ostavilo traga na trupi novajlija koji nikad pre toga nisu bili u borbi. Od naše ratne opreme ostala je bila pokoja puška, remen i nekoliko pokvašenih metaka. Naš lekarski arsenal je bio nestao, naši rančevi većinom su ostali u močvarama. Dan ranije smo hodali noću po stazama unutar trščara{2} Sentral Nikera, koje je tada pripadalo Huliju Lobou. Zbog našeg neiskustva, podmirivali smo glad i utoljavali žeđ jedući šećernu trsku pored puta i ostavljajući tamo otpatke, ali i bez toga, stražarima nisu bile potrebne posebne potrage, jer naš vodič, kako smo godinama kasnije saznali, bio je glavni krivac za izdaju pošto ih je on doveo do nas. Vodič je pušten na slobodu kad smo stigli do tačke odmora, čime smo pogrešili, i to na način koji ćemo iskusiti još koji put tokom bitke, sve dok nismo naučili da pojedini elementi civilnog stanovništva, čije karakteristike nisu poznate, moraju biti pod nadzorom kad god je reč o opasnim zonama. Nije trebalo da ga pustimo da ode, tog lažnog vodiča, u takvim okolnostima.

U zoru 5. decembra malo je bilo onih koji su mogli da načine još koji korak; ljudi iznemogli, prevaljivali su kratka rastojanja tražeći sve duže predahe. Zbog toga je naređena pauza pored trščara, u retkom šumarku, relativno blizu brda. Većina nas je to prepodne prespavala. Neobični signali počeli su da se primećuju u podne, kada su avioni „biber“ i druge vrste manjih vojnih letelica, kao i privatnih aviončića, počeli da nadleću okolinu. Neki iz naše grupe mirno su sekli trsku dok su avioni preletali, ne razmišljajući koliko su vidljivi, s obzirom na niski let i sporo letenje tih neprijateljskih aviona. Moj posao u to doba, kao lekara trupe, sastojao se u lečenju ranjenih stopala. Mislim da se sećam svog poslednjeg lečenja tog dana. Zvao se Umberto Lamote, taj drug, i to je takođe bio i njegov poslednji dan. U mom sećanju se nalazi umoran i zabrinut lik kako u rukama nosi cipele što ne može da obuje, dok od ranca s lekovima za prvu pomoći ide do svog položaja. Montane i ja smo bili naslonjeni o stablo i govorili o svojoj deci. Jeli smo oskudno sledovanje – pola kobasice i dva keksa – kada je odjeknuo pucanj, i za svega nekoliko sekundi čitav uragan metaka – ili se barem tako učinilo našem uznemirenom duhu tokom tog vatrenog krštenja – nadvijao se nad grupom od 82 čoveka. Moja puška nije bila od najboljih; namerno sam takvu tražio jer moje fizičko stanje je bilo žalosno posle dugog astmatičnog napada koji sam podneo tokom čitavog morskog puta pa nisam želeo da se izgubi dobro oružje u mojim rukama. Ne znam u kojem trenutku, niti kako su se odigrale stvari; sećanja su već mutna. Sećam se da sred pucnjave, Almeida – tada kapetan – dođe do mene da pita kakva su naređenja, ali tamo više nije bilo nikoga da ih izda. Kako sam kasnije saznao, Fidel je uludo pokušao da skupi ljudstvo u obližnjem trščaru do kojeg se moglo stići samo ako se pređe međa. Iznenađenje je bilo isuviše veliko, meci isuviše gusti. Almeida ponovo preuze vođstvo nad svojom grupom. U tom času, jedan drug ostavi kutiju s municijom gotovo do mojih nogu, to sam mu rekao, a čovek mi je odgovorio, sa izrazom kojeg se savršeno sećam zbog zebnje koju je odavalo njegovo lice, nešto kao „nije sad vreme

za kutiju s municijom“, i odmah potom nastavi put trščara (posle ga je ubio neki od Batistinih žbirova). Možda je to bio prvi put kada se preda mnom praktično postavila dilema o mojoj posvećenosti medicini ili o mojoj dužnosti revolucionarnog vojnika. Ispred sebe sam imao ranac s lekovima i kutiju s municijom; zajedno je bilo preteško da se prenose, pa sam uzeo kutiju s municijom i ostavio ranac kako bih prešao čistinu koja me je odvajala od trščara. Tačno se sećam Faustina Pereza kako čuči na međi pucajući iz svog automatskog pištolja. Pored mene drug po imenu Arbentosa hodao je prema trščaru. Rafal koji se nije razlikovao od ostalih sustigao je obojicu. Osetim snažan udarac u grudi i ranu na vratu; sebe tu otpišem kao pokojnika. Arbentosa, kome je krv šikljala na nos i usta, i koji je imao ogromnu ranu od jednog 45--kalibarskog metka, povika nešto kao „ubiše me“ i stade da sumanuto puca jer se inače u tom trenutku niko nije video. Sa zemlje rekoh Faustinu: „Skenjali me.“ Faustino me pogleda sred svog posla pa mi reče da nije to ništa, ali u njegovim očima mogla je da se pročita presuda u vezi s mojom ranom. Ostao sam da ležim, ispalio metak prema brdu sledeći isti mračni p o r i v drugog ranjenika. Odmah sam počeo da razmišljam o najboljem načinu da umrem u tom času kada je sve izgledalo izgubljeno. Prisetio sam se davnašnje priče Džeka Londona, u kojoj se glavni junak prislonjen na stablo drveta sprema da dostojanstveno okonča svoj život znajući da je osuđen na smrt zbog mraza na ledenim obalama Aljaske. To je jedina jasna slika. Neko je čučeći vikao da treba da se predamo, a iza se začuo glas, za koji posle doznadoh da pripada Kamilu Sijenfuegosu, kako viče: „Ovde se niko ne predaje...“ – i posle toga psovku. Ponse se približi sav usplahiren, isprekidanog disanja, pokazujući mesto gde mu je metak po svemu sudeći prošao kroz pluća. Rekao mi je da je ranjen, a ja sam mu ravnodušno odgovorio da sam i ja. Nastavi da se vuče prema trščaru, isto kao i drugovi koji nisu bili ranjeni. Za trenutak sam ostao sâm, ležeći i dalje, očekujući smrt. Almeida stiže do mene i obodri me da nastavim; uprkos bolovima, ja sam to učinio i ušli

smo u trščar. Tamo sam video velikog druga Raula Suareza, kome je metak razneo palac, i Faustina Pereza kako mu ga previja pored stabla. Posle toga se sve pomutilo zbog malih aviona u niskom letu, pri čemu je bilo i mitraljeskih pražnjenja koja su sejala još veću zbrku usred čas danteovskih, čas grotesknih prizora, kao što je onaj kada je krupan borac hteo da se sakrije iza nekih trski, dok je drugi tražio tišinu usred zaglušujuće buke pucnjave, a da se ne zna tačno zašto. Oformljena je grupa koju je vodio Almeida i u kojoj smo bili još Ramiro Valdes, tada poručnik, i drugovi Čao i Benitez. Sa Almeidom na čelu prošli smo poslednju među trščara da bismo se dokopali spasonosnog brda. U tom trenutku su se začuli prvi povici „vatra“, nad trščarom su se izdigli stubovi dima i vatre; mada to ne mogu pouzdano da tvrdim, jer sam više mislio na gorčinu poraza i neizbežnu smrt nego na dešavanja u vezi sa samom borbom. Hodali smo sve dok nam noć više nije dozvolila da napredujemo, pa smo odlučili da spavamo svi zajedno na gomili, dok su nas napadali komarci, dok su nas morili žeđ i glad. Tako je izgledalo naše vatreno krštenje 5. decembra 1956. u blizini Nikera. Tako je počela da se stvara buduća Pobunjenička vojska.

Bitka kod La Plate Napad na malu kasarnu na ušću reke La Plata, na Sijera Maestri, bio je naša prva pobeda i ona je svakako odjeknula dalje i od nepristupačnog područja gde se napad odigrao. Bio je to svima poziv na pažnju, dokaz da Pobunjenička vojska postoji i da je spremna da se bori, a za nas i potvrda o mogućnosti završne pobede. Četrnaestog januara 1957, svega nešto više od mesec dana posle iznenađenja kod Alegrije de Pija, dospeli smo na reku Magdalena koja je od La Plate odvojena zemljanim jezikom koji izlazi iz Maestre i nestaje u moru odeljujući tako dve male uvale. Tamo smo napravili nekoliko vežbi gađanja, koje je Fidel naredio kako bi se ljudstvo obučavalo; neki su pucali prvi put u životu. Tamo smo se takođe i okupali, nakon mnogo dana kako nismo znali za higijenu, i oni koji su mogli, presvukli su odeću. U tom trenutku je bilo 23 efektivna oružja: 9 pušaka s teleskopskim nišanom, 5 poluautomatskih, 4 repetirke, 2 „tompson“ mitraljeza, 2 automatska pištolja i 1 puška kalibra 16. Toga dana po podne popeli smo se uz poslednju padinu pre nego što smo stigli blizu La Plate. Do šume smo pratili uzani puteljak kojim je malo sveta prošlo tako da ga je baš za nas mačetom prokrčio jedan seljak iz kraja po imenu Melkijades Elijas. To ime nam je dao naš vodič Eutimio, neophodan personal za nas i sliku pobunjenog seljaštva; ali nešto kasnije ga je uhvatio Kasiljas, koji umesto da ga ubije, kupi ga uz ponudu od 10.000 pesa i čin u vojsci ako ubije Fidela. Bio je vrlo blizu svog nauma, ali mu je ponestalo hrabrosti da ga ostvari; međutim, njegovo delovanje je i te kako imalo posledica jer je potkazao naš logor. U to doba, Eutimio nas je verno služio: bio je jedan od mnogih seljaka koji su se borili za svoje posede protiv zemljoposednika tog područja, a onaj koji se bori protiv zemljoposednika istovremeno se bori protiv žandarmerije koja je sluga te klase. Tokom hodanja toga dana, zarobili smo dva seljaka za koje se

ispostavilo da su u srodstvu s vodičem. Jedan je pušten na slobodu, ali je drugi zadržan kao mera opreza. Sutradan, 15. januara, ugledali smo kasarnu La Plate, dopola izgrađenu od pocinkovanih ploča, i videli smo grupu polugolih ljudi, na kojima se ipak prepoznavala neprijateljska uniforma. Mogli smo da primetimo kako, u šest po podne, pre zalaska sunca, stiže čamac prepun žandarma; neki su silazili, drugi su se penjali. Kako nismo dobro shvatali šta se tačno dešava, odlučili smo da napad odložimo za naredni dan. Od svanuća 16. januara kasarna je stavljena pod prismotru. Tokom noći se povukla obalska straža; započeto je izviđanje okoline, ali se vojnici nisu nigde videli. U tri po podne odlučili smo da se postepeno približimo putu koji se iz kasarne penje pored reke ne bismo li nešto uočili. Predveče smo prešli reku La Plata, koja je u stvari plitka, i rasporedili se uz put; posle pet minuta zarobili smo dva seljaka. Jedan od njih je podsećao na potkazivača; kad su saznali ko smo i kad smo im rekli da nam namere nisu dobre ako ne budu jasno govorili, izneli su dragocene podatke. Bilo je nekoliko vojnika u kasarni, oko 15, a uz to uskoro treba da prođe jedan od trojice čuvenih starešina oblasti: Čičo Osorio. Ove starešine pripadaju latifundiji porodice Laviti koja je stvorila ogroman feud i održavala ga posredstvom terora, uz pomoć individua poput Čiča Osorija. Ubrzo posle toga pojavio se pomenuti Čičo kako pijan jaše na mazgi noseći crnčeta opkoračke. Universo Sančez mu je rekao da stane u ime seoske žandarmerije a ovaj je jednostavno odgovorio: „Moskito.“ To je bila lozinka. Uprkos našem stravičnom izgledu, mi smo ipak uspeli da prevarimo Čiča Osorija jer je bio veoma pijan. Navodno ljut, Fidel mu reče da je on pukovnik vojske i da je došao da ispita iz kog razloga još nisu likvidirani pobunjenici, da on može da zađe u brda i da je zato zarastao bradom a da to što vojska radi jeste „čisto smeće“; ukratko, prekorno se izrazio o gotovosti neprijateljskih snaga. Vidno skrušen, Čičo Osorio ispriča kako žandarmi stvarno provode svoje vreme u kasarni, gde samo jedu i ne dejstvuju; da idu u nebitne obilaske, i empatično ponovi da treba likvidirati sve

pobunjenike. Tako je otpočelo nabrajanje prijateljskih i neprijateljskih ljudi u kraju, diskretno ispitujući Čiča Osorija za sve njih, s tim što smo, naravno, sva pitanja preokretali, ili smo njegove odgovore prevodili naopako. Kad je Čičo govorio da je neko loš, mi smo već imali osnova da kažemo da je dobar. Tako je prikupljeno više od dvadeset imena, a potkazivač je i dalje govorio: ispriča nam kako su poginula dva čoveka tamo, „ ali moj general Batista me je odmah oslobodio“. Reče nam kako su upravo šamarali neke seljake koji se behu malo „uzjogunili“ i da su osim toga, shodno njegovim rečima, žandarmi nesposobni za to: puštali su ih da pričaju ne kažnjavajući ih. Fidel ga upita šta bi on uradio s Fidelom Kastrom kad bi ga uhvatio, a Čičo onda odgovori jednim rečitim gestom da bi mu razbio... a isto to je rekao i za Kresensija. „Slušajte“, reče pokazujući na obuću naše trupe izrađenu u Meksiku, „to su cipele kučkinih sinova koje smo mi ubili.“ Tu, i ne znajući, Čičo Osorio upravo beše potpisao svoju smrtnu presudu. Na kraju, a na osnovu Fidelovog predloga, pristao je da nas vodi kako bismo iznenadili sve vojnike i pokazali im da su vrlo rđavo pripremljeni i da ne ispunjavaju svoju dužnost. Primakli smo se kasarni a Čičo Osorio nam je bio vodič, iako lično nisam bio sasvim siguran da taj čovek nije već primetio našu prevaru. Međutim, on je nastavio veoma bezazleno, jer je bio toliko pripit da nije mogao uopšte da rasuđuje, pa smo tako iznova prešli reku da bismo se primakli kasarni. Fidel mu reče da vojni propisi predviđaju da zatvorenik mora da bude vezan: čovek se ne suprotstavi, već nastavi kao zatvorenik iako toga nije bio svestan. Objasni da se jedina postavljena straža nalazi na ulazu u kasarnu i da je tek u izgradnji i da je kuća drugog predradnika po imenu Onorio isto tu, pa nas povede do mesta blizu kasarne kuda prolazi put za Masio. Drug Luis Krespo, danas major, poslat je u izviđanje pa se vratio s vešću da su podaci koje je dao predradnik tačni, jer se vide dve građevine i u sredini crvena tačka od zapaljene cigare žandarma. Kada smo bili spremni da se približimo, bili smo prinuđeni da se

sakrijemo i da pustimo da tri stražara prođu na konju terajući sa sobom kao mazgu jednog zatvorenika pešice. Dok su prolazili pored mene, sećam se reči jadnog seljaka koji je govorio: „Ja sam kao i vi“, i odgovora nekog čoveka koji je posle identifikovan kao kaplar Basol: „Umukni i teraj dalje da te ne bih poterao bičem.“ Mi smo mislili da je taj seljak van opasnosti čim nije u kasarni te prema tome nije izložen paljbi u trenutku napada; međutim, sutradan, kada su saznali za napad i njegov ishod, njega su mučki ubili u Masiou. Napad smo bili pripremili sa dvadeset dva raspoloživa oružja. Bio je to važan trenutak pošto smo inače imali malo metaka; kasarna je ipak morala da bude osvojena, u suprotnom znači da smo potrošili municiju, te da ostajemo bespomoćni. Drug poručnik Hulio Dijaz, koji je junački pao kod El Uvera, s Kamilom Sijenfuegosom, Benitezom i Kalikstom Moralesom, s poluautomatskim puškama opkoliće kuću od palme s krajnje desne strane. Fidel, Universo Sančez, Luis Krespo, Kaliksto Garsija, Fahardo – danas major istog prezimena kao naš lekar Piti Fahardo, koji je pao u Eskambraju – i ja, napašćemo iz centra. Raul sa svojim ljudima i Almeida sa svojim, napašće kasarnu s leve strane. Tako smo počeli da se primičemo neprijateljskim položajima sve dok nismo stigli na četrdesetak metara. Bila je zgodna mesečina. Fidel je započeo pucnjavu s dva mitraljeska rafala koja su odmah propraćena svim raspoloživim puškama. Odmah su vojnici pozvani na predaju, ali bez ikakvog rezultata. Kad je započela pucnjava, presuđeno je doušniku i ubici Čiču Osoriju. Napad je počeo u dva sata i četrdeset minuta iza ponoći, a stražari su pružili veći otpor od očekivanog. Tu je bio i saržant koji je imao M-1, te je uzvraćao paljbom svaki put kada smo mu govorili da se preda. Izdata je naredba da se bace naše stare granate brazilskog tipa, pa Luis Krespo baci svoju, a i ja onu koja mi je sledovala. Međutim, nisu eksplodirale. Raul Kastro baci dinamit bez ikakvog efekta. Trebalo je tada da priđemo i spalimo kuće, čak i rizikujući sopstveni život. U tim trenucima Universo Sančez pokuša da to prvi učini pa nije uspeo, posle je to pokušao Kamilo

Sijenfuegos, ali takođe nije uspeo, i na kraju smo Luis Krespo i ja prišli jednoj šupi koju je on zapalio. Na svetlosti vatre mogli smo da vidimo da su na tom mestu jednostavno čuvali plodove obližnje plantaže kokosovih palmi, ali smo naložili vojnicima da napuste borbu. Jedan od njih, u bekstvu, umalo da se nabode na pušku Luisa Krespa, koji ga rani u grudi, oduze mu oružje i tako smo nastavili da pucamo na kuću. Kamilo Sijenfuegos iza jednog drveta krenu da puca na saržanta u bekstvu i tako potroši ono malo municije koju je imao. Vojnici, gotovo bez zaštite, bivali su ranjeni našim mecima. Kamilo Sijenfuegos, s naše strane prvi uđe u kuću odakle su dopirali povici o predaji. Ubrzo smo napravili bilans okršaja u pogledu oružja: 8 „springfilda“, 1 mitraljez „tompson“ i nekih 1.000 metaka; mi smo potrošili nekih 500 metaka. Osim toga, imali smo remena, goriva, noževa, odeće, nešto namirnica, a što se tiče gubitaka, oni su imali dva poginula i pet ranjenika, uz tri zarobljenika. Neki pored doušnika Onorija uspeli su da pobegnu. S naše strane, ni ogrebotine. Spaljene su kuće vojnika i onda smo se povukli, nakon što smo ranjenicima ukazali najbolju moguću pomoć, od čega su trojica njih bili u ozbiljnom stanju pa su posle i preminuli, kako smo saznali nakon konačne pobede; njih smo predali na dalju negu zarobljenim vojnicima. Jedan od tih vojnika kasnije se pridružio trupama komandanta Raula Kastra i tako stigao do čina poručnika, a poginuo je u avionskoj nesreći pošto je rat već bio dobijen. Naš odnos prema ranjenicima oduvek se razlikovao od odnosa vojske koja nije samo ubijala naše ranjene, nego je i svoje napuštala. Ova razlika je vremenom počela da ostavlja posledice, i time postala jedan od činilaca naše pobede. Tamo, što je bilo veoma bolno za mene jer sam kao lekar osećao potrebu da sačuvamo zalihe za naše trupe, Fidel naredi da se zarobljenicima predaju svi raspoloživi lekovi radi nege ranjenih vojnika, pa smo tako i postupili. Isto tako smo na slobodu pustili civile, i u 4.30 17. januara krenuli smo ka Palma Moči, gde smo stigli pred zoru, brzo zalazeći i tražeći najnepristupačnije delove Maestre.

Tužan prizor se otvarao pred našim očima: jedan kaplar i jedan predradnik veče pre toga rekoše svim porodicama iz tog mesta da će avijacija sve to bombardovati i da će gotovo kod većine seljaka izazvati pravi egzodus prema obali. Kako niko nije znao za naš boravak u tom kraju, delovalo je kao da je to manevar između predradnika i seoske žandarmerije, ne bi li oni od seljaka oteli njihovu zemlju i ostala dobra, ali njihova laž se podudarila s našim napadom i to je postajala istina, tako da je teror u tom trenutku posejan pa je egzodus bilo nemoguće zaustaviti. Ovo je bila prva pobedonosna bitka Pobunjeničke vojske; desilo se da smo u ovoj i u sledećoj bici mi jedini put za života naše trupe imali više oružja nego ljudi... Seljak nije bio spreman da se pridruži borbi, a veza s bazama u gradu praktično nije postojala.

Bitka kod Paklenog potoka Pakleni potok je potočić kratkog toka koji se uliva u reku Palma Moča. Udaljavajući se od Palma Moče i idući uzvodno kroz padine koje ga okružuju, mi smo obalom stigli do jedne male kružne uvale na brdu, gde su se izdizale dve male kolibe pa smo tu postavili logor, prazneći, naravno, kuće seljaka. Fidel je računao da će vojska doći po nas i da će nas manje-više lokalizovati, pa odluči da tu postavi zasedu kako bi bili uhvaćeni neprijateljski vojnici. Shodno tome je rasporedio ljude. Fidel je stalno nadzirao linije i išao u obilazak da bi se uverio u delotvornost odbrane. Devetnaestog januara ujutru desio se slučaj koji je mogao da ima teške posledice. Kao trofej iz bitke kod La Plate, ja sam bio poneo kacigu kaplara Batistine armije te sam je sav ponosan nosio, pa i prilikom obilaska trupa, kroz brda, a prethodnica čula izdaleka kako stižemo i onda videla kako grupu predvodi jedan s kacigom. Srećom, u tom trenutku su upravo čistili oružje i samo je u funkciji bila puška Kamila Sijenfuegosa, koji je osuo paljbu na nas, mada je odmah shvatio svoju grešku: prvi metak nije pogodio metu i automatska puška se zaglavila tako da nije mogla dalje da puca. Ovaj slučaj pokazuje stanje napetosti u kome smo svi bili dok smo iščekivali bitku kao neki vid oslobođenja. To su trenuci kada čak i oni s najdebljim živcima osećaju izvesno klecanje kolena i svi jedva čekaju da kucne zlatni čas rata, a to je bitka. Međutim, nije to bila želja za borbom, daleko od toga – mi smo to radili jer je bilo neophodno. U zoru 22. januara začuli su se sporadični pucnji u oblasti reke Palma Moča i to nas je podstaklo da održimo svoju liniju u boljem stanju; podstaklo nas je da se bolje pričuvamo i da sačekamo predstojeće prisustvo neprijateljske trupe. Pošto se pretpostavljalo da su vojnici blizu, nije bilo ni doručka ni ručka. Sa seljakom Krespom bili smo otkrili kokošarnik pa smo racionalizovali upotrebu jaja ostavljajući jednu koku, kao što je prirodno da bi i dalje snela.

Tog dana, s obzirom na pucnjavu koju smo čuli u toku noći, Krespo odluči da treba da pojedemo poslednje jaje, i tako smo i uradili. Bilo je podne kada smo primetili ljudsku priliku u jednoj od koliba. Isprva smo pomislili da neki od drugova nije poslušao naredbu da se ne približi kući. Međutim, nije bilo tako. Jedan od vojnika diktature došao je da ispita kolibu. Posle su se pojavila njih šestorica, a kad su krenuli, trojica su bila izložena pogledu. Mogli smo da vidimo kako stražar, pošto se osvrnuo na sve strane, čupa neke trave, stavlja ih na uši u pokušaju kamuflaže, te seda u hladovinu sasvim mirno, bez ikakve strepnje na licu, jasno vidljivom kroz teleskopski nišan. Fidelov pucanj, a Fidel je otvorio vatru, usmrti ga smesta, a vojnik je samo stigao da povikne nešto kao „joj majčice!“, te pade da ne bi nikad više ustao. Pucnjava je uzela maha pa su pala i dva drûga nesrećnog vojnika. Odjednom sam otkrio da je u drugoj kolibi, još bližoj mom položaju, vojnik koji pokušava da se skloni od naše paljbe. Videle su mu se samo noge jer ga je s mog položaja zaklanjao krov kolibe. Prvi put sam opalio i promašio; drugi pucanj pogodi čoveka u grudi i on pade zabadajući pušku bajonetom u zemlju. Dok me je seljak Krespo pokrivao, stigao sam do kuće, odakle sam mogao da vidim leš i da uzmem municiju, pušku i još neke stvari. Čovek je dobio metak posred grudi i mora da mu je on razneo srce pa je smrt bila trenutna; već je ispoljavao prve znakove mrtvačke ukočenosti, možda i usled zamora svog poslednjeg dana. Borba se odigrala izuzetnom brzinom i ubrzo smo svi počeli da bežimo, svako sa svoje strane, pošto smo postigli postavljene ciljeve. Kada smo se presabrali, ustanovili smo da smo potrošili otprilike 900 metaka i da je 70 nadoknađeno iz jednog punog remena, kao i jedna puška. Bio je to „garand“ koji je pripao Efiheniju Ameiheirasu, koji ga je nosio tokom bezmalo čitavog rata. Izbrojana su četvorica mrtvih kod neprijatelja, ali mesecima kasnije smo doznali, kad smo uhvatili jednog doušnika, da su ih u stvari bila petorica. Nije bila potpuna pobeda, ali ni Pirova. Odmerili smo svoje snage s vojskom, i pokazali se u novim okolnostima. To nam je bitno popravilo raspoloženje i omogućilo da ceo dan

nastavimo pentrajući se na najnepristupačnija brdâ kako bismo izmakli poteri većih grupa neprijateljske vojske. Tako smo dospeli na drugu stranu planine, gde smo išli uporedo s Batistinom trupom koja se takođe dala u bekstvo, pa se popela na ista brda da bi nastavila s druge strane. Tokom dva dana, naše trupe i trupe neprijatelja hodale su maltene zajedno i ne primećujući to: jednom smo spavali u dve kolibe, jedva razdvojeni malom rekom kao što je La Plata, na svega nekoliko okuka jedni od drugih. Poručnik koji je komandovao patrolom bio je Sančez Moskera i njegovo ime se pročulo na Sijera Maestri zbog njegovih pljački. Valja objasniti da su pucnji koje smo mi čuli nekoliko časova pre akcije bili ispaljeni kako bi bio ubijen jedan „haićanski žutokljunac“ koji nije hteo da povede trupe do našeg skloništa. Da nisu počinili to ubistvo, ne bismo mi bili tako pripravni. Ponovo smo bili pretovareni, mnogi od nas su nosili i po dve puške; u takvoj situaciji nije bilo lako prevaliti put, ali, očigledno, moral je bio iznad svega, suprotno moralu koji je ovladao nakon propasti kod Alegrije de Pija. Nekoliko dana ranije porazili smo manje brojnu grupu koja se bila ušančila u jednoj kasarni; sad smo u maršu porazili kolonu čiji je broj prevazilazio naše snage, pa smo mogli da shvatimo važnost koju u ovakvom ratovanju ima likvidiranje prethodnice, jer bez prethodnice – vojska ne može da napreduje.

Vazdušni napad Posle pobedonosne bitke protiv snaga Sančeza Moskere, išli smo obalom reke La Plata, a posle, pošto smo prešli reku Magdalena, vratili smo se u oblast koju smo mi već znali kao Karakas. Ali atmosfera koja je tu vladala odudarala je od one koju smo osetili kada smo se prvi put krili na toj istoj padini i kada nas je ceo narod podržavao. Sada su Kasiljasove trupe prošle tuda i posejale teror na celom području. Seljaci su otišli i samo su ostale prazne kolibe i poneka životinja koju bismo mi žrtvovali radi jela. Iskustvo nam je govorilo da nije uputno živeti po kućama, tako da, pošto smo prenoćili u jednoj od njih, koja je bila izdvojena, popeli smo se uzbrdo i postavili logor pored bare, gotovo na vrhu brda kod Karakasa. Tamo dođe do mene Manuel Fahardo, da me upita može li se dogoditi da izgubimo rat. Naš odgovor, nezavisno od euforije i pobeda, bio je uvek isti: rat se dobija bez pogovora. Objasnio mi je da me to pita jer mu je izvesni Moran rekao da nije moguće dobiti rat, da nam se crno piše, i da ga je pozvao da napusti borbu. Preneo sam Fidelu ove informacije i otkrio sam da je upravo taj Moran sâm već bio izvestio Fidela Kastra kako opipava puls ljudstvu da proveri moral trupe. Složili smo se da to nije najprimereniji način, i Fidel održa manju bukvicu pozivajući na veću disciplinu i objašnjavajući kakve sve opasnosti vrebaju ako se ona ne poštuje. Uz to je najavio da će tri prekršaja biti kažnjena smrtnom kaznom: neposlušnost, dezerterstvo i defetizam. Situacija nije tih dana bila previše vesela. Kolona, bez bodrosti koja se kuje u borbi a uz to i bez jasne ideološke svesti, nikako da se konsoliduje. Jedan dan jedan, drugi dan drugi – drugovi su nestajali; tražili su funkcije koje su ponekad bile znatno opasnije u gradu, ali koje su uvek značile bekstvo pred nemilosrdnim uslovima brda. Ipak, vojnički život se nastavljao svojim tokom. Moran zvani Galicijac nije štedeo snage tražeći hranu i uspostavljajući veze sa

seljacima iz obližnjih mesta. U takvim smo uslovima bili 30. januara ujutru. Eutimio Gera, izdajnik, bio je zatražio dozvolu da obiđe bolesnu majku, i Fidel mu to odobri, dajući mu uz to i nešto novca za put. Prema njegovim rečima, put će potrajati nekoliko nedelja; mi još nismo bili shvatili niz činjenica koje su kasnije bile jasno razjašnjene naknadnim ponašanjem pomenutog. Kad se iznova priključio trupi, Eutimio reče da je bio stigao blizu Palma Moče kada je doznao da su nam vladine snage na tragu i da je pokušao da nas obavesti, ali da je samo naišao na leševe nekih vojnika u Delfinovoj kolibi, a Delfin je jedan od seljaka na čijem imanju se odigrala bitka kod Paklenog potoka, i da je sledio naš trag kroz Sijeru dok nas nije tamo našao. U stvari, desilo se da je on bio uhvaćen i da je već radio kao agent neprijatelja, jer je pristao da primi novčanu nadoknadu i vojni čin ako ubije Fidela. Kao deo plana, Eutimio beše napustio logor dan ranije, i ujutru, posle hladne noći, kad smo tek ustajali, začuli smo brujanje aviona koje nismo mogli da lokalizujemo jer smo bili na brdu. Vatra za kuvanje je bila upaljena dvesta metara niže, pored male bare, tamo gde je logorovao špic prethodnice. Odjednom se začulo pikiranje borbenog aviona i štektanje mitraljeza, a ubrzo potom i bombe. Naše iskustvo je bilo veoma nedovoljno u tim trenucima, dok smo odasvud slušali pucnjeve. Meci kalibra 50 milimetara eksplodirali bi u dodiru s tlom i padajući blizu nas stvarali su utisak da izlaze iz samog brda, dok su se istovremeno čuli i mitraljeski pucnji iz vazduha. To nas je navelo na pomisao da je posredi zapravo kopneni napad. Naređeno mi je da sačekam ljude sa špica prethodnice i da prikupim stvari koje smo ostavili zbog vazdušnog napada. Mesto okupljanja bila je Dimna jama. U tom trenutku moj drug je bio Čao, veteran španskog rata. Sačekali smo neko vreme da stigne neko od nestalih drugova, ali nismo nikoga našli. Krenuli smo da pratimo tragove kolone sledeći neke neprecizne znakove i noseći veliki tovar, dok nismo odlučili da sednemo i predahnemo na čistini šume.

Nakon nekog vremena, kad smo začuli buku i primetili kretanje, videli smo da i oni napreduju sledeći iste tragove koje su sledilli i Giljermo Garsija (sada major) i Serhio Akunja, obojica pripadnici prethodnice, koji su dolazili da se pripoje grupi. Posle izvesnog razmatranja, Giljermo, Garsija i ja ponovo smo krenuli prema logoru da vidimo šta se dešava, jer se nije čuo nikakav zvuk: avioni su bili nestali. Videli smo prizor pustoši: s neobičnom preciznošću koja se tokom rata, srećom, više nije ponovila, kuhinja je bila napadnuta, peć razbijena u paramparčad usled dejstva mitraljeza, a jedna bomba je eksplodirala tačno posred logora naše prethodnice, ali tek nešto posle povlačenja ljudi. Galicijac Moran i jedan drug pošli su u izvidnicu i samo se Moran vratio javivši da je izdaleka video avione, da ih je pet, a da, osim toga, nema trupa u blizini. Nastavili smo nas petorica da hodamo s velikim tovarom, sred pustošnog prizora kuća naših nekadašnjih prijatelja, sada potpuno spaljenih. Sve što smo u jednoj od njih našli bila je mačka koja je bolno mjaukala, kao i svinja koja je grokćući izašla kada nas je čula. Čuli smo za Dimnu jamu, ali nismo tačno znali gde je to mesto. Tako smo u velikoj neizvesnosti proveli noć, čekajući da vidimo drugove, a strepeći da ne naiđemo na neprijatelja. Trideset prvog januara ulogorili smo se na vrhu padine s koje su se videle neke oranice, zbog čega smo pretpostavili da će to biti Dimna jama; obavljeno je nekoliko istraživanja, ali ništa nije nađeno. Serhio, jedan od petorice, pomislio je da je video dve osobe s kačketima, ali nije mogao brzo da nas obavesti, tako da nismo nikoga ni sustigli. Sa Giljermom smo pošli u izvidnicu do kraja doline, blizu obala Ahija, gde nam je jedan Giljermov drug dao nešto da pojedemo, ali su svi bili veoma zaplašeni. Taj drug nam je javio da su stražari zaplenili i spalili svu robu Sira Frijasa: mazge su rekvirirane a gonič ubijen. Prodavnica Sira Frijasa je spaljena a njegova žena privedena. Ljudi koji su ujutru prošli bili su pod naredbama komandanta Kasiljasa, koji je prenoćio u blizini kuće. Prvog februara ostali smo u našem malom logoru, praktično pod vedrim nebom, oporavljajući se od umora zbog pešačenja

prethodnog dana. U jedanaest pre podne začula se pucnjava s druge strane padine, a posle, još bliže, i neko zapomaganje, kao da neko traži pomoć. Izgleda da je sve to dokrajčilo živce Serhija Akunje, koji je nečujno ostavio svoj remen i svoju pušku i napustio stražarsko mesto koje je njemu bila povereno. Zapisali smo u svom ratnom dnevniku da je odneo seljački šešir, limenku kondenzovanog mleka i tri kobasice; u tom trenutku nam je teško pao nestanak kondenzovanog mleka i kobasica. Nekoliko sati kasnije čuli smo buku pa smo se pripremili za odbranu iako nismo znali da li nas je dezerter izdao, ali se pojavio Kresensio s dugom kolonom, koju su sačinjavali gotovo svi naši, kao i neki novi ljudi iz Manzanilja, koji su se pridružili pod vođstvom Roberta Pesanta. Od naših nije bilo Serhija Akunje, dezertera, kao ni drugova Kaliksta Moralesa, Kaliksta Garsije i Manuela Akunje. Tu je bio i novi regrut koji se nedavno bio pridružio koloni, a koji se izgubio u pucnjavi prvog dana. Ponovo smo se spustili u dolinu Ahija i na putu su razdeljene stvari koje su doneli ovi iz Manzanilja, uključujući tu i hiruršku opremu i preobuku za sve. Veoma nas je dirnulo to što u tom trenutku možemo da obučemo čiste stvari sa inicijalima koje su izvezle devojke iz Manzanilja. Sutradan, 2. februara, kada se navršavalo dva meseca od iskrcavanja s „Granme“, na okupu je bila jedna homogena grupa; njoj se priključilo još desetak ljudi iz Manzanilja i osećali smo se jačim i bodrijim nego ikada. Imali smo više rasprava o tome kako se desilo iznenađenje i napad aviona, i svi smo se složili da su vatra založena tokom dana i dim koji se širio i doveli avione do nas. Tokom mnogih meseci, a možda čak i čitavog rata, sećanje na to iznenađenje pritiskalo je duh trupe i do kraja rata, vatra više nije paljena preko dana na otvorenom, iz straha da se ne ponovi neki neprijatan događaj. Činilo nam se nemogućim, i mislim da to nikome nije palo na pamet, da je u osmatračkom avionu, kako smo nazivali doušnika, bio izdajnik Eutimio Gera i da je objašnjavao Kasiljasu gde se mi nalazimo, ali bilo je tako. Bolest njegove majke bila je samo izgovor

koji je on upotrebio da bi izašao i potražio ubicu Kasiljasa. Još neko vreme posle toga Eutimio Gera je igrao važnu negativnu ulogu u razvoju našeg oslobodilačkog rata.

Iznenađenje kod Altos de Espinose Posle prethodno opisanog vazdušnog iznenađenja, napustili smo padine Karakasa nastojeći da se po svom tragu vratimo u poznate oblasti, odakle bismo mogli da uspostavimo direktnu vezu s Manzaniljom, da dobijemo veću pomoć spolja i da malo bolje shvatimo prilike u zemlji. Zbog toga smo se vratili, prelazeći Ahi, na teritorije koje smo već svi poznavali, dok nismo stigli do kuće starog Mendoze. Put kroz padinu morao je da se krči mačetom jer tim putem odavno niko nije prošao, pa je napredovanje bilo veoma sporo. Proveli smo noć na nekoj od tih visina praktično bez jela. Još uvek se kao jedne od velikih gozbi u svom životu sećam trenutka kada se seljak Krespo, zahvaljujući njegovom prethodnom štekovanju i govoreći da je to za prijatelje, pojavio s limenkom – a u njoj četiri kobasice. Seljak, Fidel, ja i još neko i te kako smo se zasladili tim oskudnim sledovanjem, baš kao da je u pitanju izdašna gozba. Marš je nastavljen do kuće koja se nalazila s desne strane Karakasa, gde će stari Mendoza da nam spremi nešto za jelo, uza sav svoj strah ali i uz seljačku odanost. On nas je primao kad god bismo tuda prolazili odazivajući se tako na prijateljsku obavezu prema Kresensiju Perezu ili nekim drugim seljacima koji su već bili u trupi. Za mene je marš bio veoma naporan jer sam dobio napad malarije pa su seljak Krespo i nezaboravni drug Hulio Zenon Akosta ti koji su mi pomogli da izguram tako težak dan. Kada bismo stigli u takva mesta, nikada ne bismo spavali po kućama; ali moje stanje kao i stanje čuvenog Galicijca Morana, koji je uvek iznalazio zgodnu priliku da se razboli, učinili su da nas pošalju da spavamo pod krovom kuće dok je trupa nadzirala okolinu i dolazila kući samo radi jela.

Bilo je neophodno da se gerila pročisti jer je u njoj bila i grupa ljudi vrlo niskog morala, a i poneki koji su bili ozbiljno ranjeni. Među ovim poslednjima bili su sadašnji ministar unutrašnjim poslova Ramiro Valdes i Ignasio Perez, jedan od Kresensiovih sinova koji je posle slavno poginuo u činu kapetana. Ramirito je pretrpeo težak udarac u koleno, koje mu je inače bilo osetljivo nakon ranjavanja u kasarni Monkada, tako da smo morali da ga pustimo. Otišli su još neki momci čiji je odlazak pre bio dobitak za trupu. Sećam se jednog koji je dobio nervni slom i počeo da vrišti, sred one samoće brda i gerile, da su mu govorili o jednom logoru s puno hrane i sa protivvazdušnom odbranom, a da ga umesto toga avioni saleću i da nemaju utvrđeno mesto, niti hrane, pa čak ni vodu za piće. Manje-više to je utisak boraca tokom prvih dana ratovanja. Kasnije, oni koji su ostali i odoleli početnim iskušenjima, navikli su se na prljavštinu, nedostatak vode, hrane, krova nad glavom, sigurnosti, i naučili su da žive uzdajući se stalno i jedino u pušku i u okrilje jedinstva i otpora malog gerilskog jezgra. Siro Frijas je stigao s nekim drugovima koji su se tek priključili gerili donoseći niz vesti koje nas danas zasmejavaju, ali koje su nas tada ispunile pomešanim utiscima: da Dijaz Tamajo samo što se nije preokrenuo, te da „ašikuje“ s revolucionarnim snagama; da je Faustino uspeo da prikupi na hiljade pesa; ukratko, da se sabotaža širi po celoj zemlji i da se haos primiče vladi. Osim toga, bila je tu i tužna ali poučna vest: Serhio Akunja, onaj dezerter od pre nekoliko dana, otišao je u kuću nekih rođaka, tamo je stao da priča svojim rođacima o svojim gerilskim podvizima, to je čuo izvesni Pedro Erera, prijavio ga žandarmeriji, pa je došao kaplar Roseljo{3}, podvrgao ga mučenju, ispalio u njega četiri metka i, po svemu sudeći, na kraju ga obesio. To pokazuje ljudstvu vrednost jedinstva i jalovost pokušaja da se pojedinačno izmakne kolektivnoj sudbini; ali, osim toga, to pred nas postavlja potrebu da promenimo mesto, jer vrlo je verovatno da je čovek progovorio pre nego što je ubijen, a on je poznavao Florentinovu kuću u kojoj smo mi tada boravili. U tom trenutku desio se neobičan događaj, koji nam je kasnije, kad smo sve

povezali, obasjao um: Eutimio Gera reče da je u snu saznao za smrt Serhija Akunje i da ga je, štaviše, kaplar Roseljo ubio. To je pokrenulo podužu filozofsku raspravu o tome da li je moguće predskazati događaje kroz san ili nije. Deo mog svakodnevnog posla sastojao se u tome da ljudima pružim objašnjenja kulturoloških ili političkih sadržaja, zbog čega sam pokušao da objasnim da to nije moguće, da je možda posredi velika slučajnost, da svi inače mislimo da se tako nešto moglo desiti nekome kao Serhiju Akunji, da je Roseljo onaj koji vreba u kraju itd. Universo Sančez reši zagonetku rekavši da je Eutimio „krijumčar“, da će biti da mu je neko rekao, jer on je bio izašao dan ranije, kada je doneo pedeset limenki mleka i jednu vojnu baterijsku lampu. Jedan od onih koji je najviše insistirao na teoriji prosvetljenja bio je nepismeni seljak od nekih četrdeset pet godina, koga sam inače već pomenuo: Hulio Zenon Akosta. Bio je to moj prvi učenik na Sijeri, trudio se da se opismeni, i tamo gde bismo zastali, ja sam ga podučavao prvim slovima; bili smo u fazi raspoznavanja A i O, E i I. S puno predanosti, ne obazirući se na protekle godine nego na ono što tek predstoji, Hulio Zenon prionu na posao. Možda njegov primer može u ovoj godini da posluži mnogim seljacima, njegovim drugovima u tom kraju u vreme rata ili onima koji poznaju njegovu istoriju, jer Hulio Zenon Akosta je bio jedan od velikih drugova toga doba. Bio je to neumoran čovek, poznavalac područja, onaj koji uvek pomaže borcu u nevolji, onome u gradu koji još nema dovoljno snage da izađe iz meteža; onaj koji donosi vodu sa udaljenog izvora, koji brzo loži vatru, koji pronalazi potrebno drvo za potpalu, po kišnom danu; ukratko, bio je to čovek za sve u to doba. Jedne noći Eutimio reče da nema ćebe, i upita da li Fidel može da mu pozajmi jedno. Tog februara je na vrhu brda bilo hladno. Fidel mu odgovori da će na taj način obojici biti hladno, i predloži mu da spavaju pokriveni istim ćebetom te da će to bolje poslužiti i jednom i drugom. Tako je i bilo: Eutimio Gera je proveo celu noć s Fidelom, uz pištolj 45-icu, kojim mu je Kasiljas bio naložio da ga ubije, kao i s dvema granatama kojima je trebalo da obezbedi svoje povlačenje s

brda. On je Universa Sančeza i mene, jer smo u to vreme bili uvek blizu Fidela, upitao o Fidelovim stražarima rekavši nam: „Mnogo me zanima to u vezi sa stražama; valja uvek biti na oprezu.“ Objasnili smo mu da se u blizini nalaze tri stražara, i mi sami, veterani „Granme“ i Fidelovi ljudi od poverenja, smenjivali smo se čitave noći da bismo ga lično štitili. Eutimio provede tu noć pored vođe revolucije, držeći ga na nišanu, iščekujući priliku da ga ubije, ali se ne usudi. Cele noći dobar deo kubanske revolucije zavisio je od premišljanja, sabiranja i oduzimanja hrabrosti i straha, užasa i, možda, prigovora savesti, od ambicije o moći i novcu jednog izdajnika; ali srećom po nas, zbir inhibirajućih činilaca bio je veći, i osvanu naredni dan a da se ništa nije desilo. Već smo bili izašli iz Florentinove kuće i nalazili smo se u kanjonu presahlog potoka gde smo logorovali. Siro Frijas beše otišao u svoju kuću, koja je bila relativno blizu, tek da je obiđe, pa donese neke kokoške i nešto hrane. Duga kišna noć koju smo podneli bez nepromočive zaštite nadoknađena je ujutru toplom čorbom i još nekim namirnicama. Doneli su vest da je i Eutimio prolazio tuda. Eutimio je ulazio i izlazio, i bio je čovek od poverenja. On nas je zatekao u Florentinovoj kući i objasnio da je, posle njegovog izlaska da vidi bolesnu majku, video šta se sve desilo u Karakasu, te da je pratio naše tragove da vidi šta se dešava, i reče da mu je majka dobro. Odlikovao se izuzetnom odvažnošću. Mi smo bili u mestu zvanom Altos de Espinosa, vrlo blizu kompleksu brdâ El Lomon, Loma del Buro, Karakas, koje su avioni stalno mitraljirali. Sa izrazom onoga koji predskazuje budućnost, Eutimio je govorio: „Danas sam vam rekao da će mitraljirati Lomu del Buro.“ Avioni su mitraljirali Lomu del Buro a on je skakao od radosti što je pogodio. Devetog februara 1957. Siro Frijas i Luis Krespo pošli su u uobičajena izviđanja u potrazi za hranom i sve je bilo mirno, kad utom, u deset pre podne, seoski momak po imenu Labrada, nedavno pridružen, uhvati osobu koja je bila blizu mesta. Ispostavi se da je to Kresensiov rođak i prodavac u Selestinovoj radnji, gde se nalazila Kasiljasova trupa. On nas izvesti da u kući ima 140 vojnika, i

s našeg položaja stvarno se mogla videti jedna uzvišena golet u daljini. Osim toga, uhapšeni je rekao da je porazgovarao sa Eutimiom i da mu ovaj reče da će narednog dana čitavo područje biti bombardovano. Kasiljasova trupa bila je u pokretu, pri čemu nije moglo da se odredi u kom pravcu se kreće. Fidel je posumnjao; čudnovato Eutimiovo ponašanje je najzad doprlo do naše svesti pa su počela nagađanja. U 13.30 Fidel odluči da napusti to mesto pa smo se popeli na vrh brda, gde smo sačekali drugove koji su bili u izvidnici. Nedugo posle toga, stigli su Siro Frijas i Luis Krespo; ništa neobično nisu videli, sve je bilo normalno. Upravo smo razgovarali o tome kada se Siru Redondu učini da vidi kako se neka senka šunja; zatražio je tišinu i pripremio pušku. U tom času se začuo pucanj a potom i pražnjenje. Vazduh je ubrzo bio ispunjen pucnjevima i eksplozijama izazvanim napadom koji je bio uperen u mesto na kojem smo pre toga logorovali. Polje je ubrzo bilo prazno; posle sam saznao da je Hulio Zenon Akosta zauvek ostao na vrhu brda. Neobrazovani seljak, nepismeni seljak koji je umeo da shvati ogromne zadatke što će ih revolucija imati nakon pobede i koji se pripremao za to već od prvih slova, neće moći da dovrši svoj posao. Mi ostali smo se razišli u trku; ranac, koji je bio moj ponos, pun lekova, neke rezervne hrane, knjigâ i ćebadi, ostade u mestu. Uspeo sam da izvadim ćebe batističke vojske, trofej s La Plate, i trčeći pođoh s njime. Ubrzo sam se sastao s jednom grupom. Tamo su bili Almeida, Hulito Dijaz, Universo Sančez, Kamilo Sijenfuegos, Giljermo Garsija, Siro Frijas, Motola, Pesant, Emilio Labrada, Jajo i ja{4}. Pošli smo krivudavim putem ne bismo li izmakli pucnjavi, a nismo znali šta je sa ostalim drugovima. Pojedinačne detonacije su se čule za nama, naše tragove je bilo lako pratiti, jer zbog brzine bekstva nismo mogli da ih otklonimo. U 17.15, po mom satu, stigli smo do strmine kojom se brdo završavalo. Posle izvesnog oklevanja, odlučili smo da je bolje da tu prenoćimo, jer ako pređemo preko dana, oni će nas videti; a ako stignu prateći naše tragove, položaj nam je omogućavao odbranu. Međutim, pošto se oni nisu pojavili, mogli

smo da nastavimo put uz neprecizno vođenje Sira Frijasa, koji je donekle poznavao kraj. Predložena je podela u dve patrole kako bi marš bio lakši i kako bi ostalo manje tragova, ali Almeida i ja smo se usprotivili kako bismo sačuvali celinu grupe. Prepoznali smo mesto zvano Limones i, posle malo oklevanja, pošto su neki drugovi hteli da se udalje, Almeida, kao vođa grupe u svojstvu kapetana, naredi da se produži do El Lomona, a to je bilo mesto okupljanja, kako Fidel reče. Neki drugovi su prigovorili da Eutimio zna za El Lomon, te da će tamo biti vojska. Više nismo imali nikakve sumnje u to da je Eutimio izdajnik, ali Almeidina odluka je bila da se ispuni Fidelovo naređenje. Posle tri dana razdvojenosti, 12. februara sastali smo se s Fidelom blizu El Lomona, na mestu zvanom Dereča de la Karidad. Tamo smo već imali potvrdu da je Eutimio Gera izdajnik pa se složila cela priča: sve je počelo kada ga je posle La Plate uhvatio Kasiljas i kada mu ovaj, umesto da ga ubije, ponudi novac za Fidelov život. Saznali smo da je Eutimio potkazao našu poziciju u Karakasu i da je upravo on naložio da se avijacijom napadne Loma del Buro jer je to bio naš itinerarij (promenili smo ga u poslednjem času), i da je on takođe organizovao napad koncentrisan na malo udubljenje koje nam je služilo kao sklonište u kanjonu potoka, odakle smo se spasli samo s jednim gubitkom zahvaljujući blagovremenom povlačenju koje je Fidel naredio. Osim toga, potvrđena je i smrt Hulija Akoste i barem jednog žandarma koji je poginuo, a govorilo se da ima i nekoliko ranjenika. Moram da priznam da se ni ubijeni ni ranjenici ne mogu pripisati mojoj pušci, jer sam se u tom okršaju ja sveo na „strateško povlačenje“ u punom trku. Sad smo opet bili na okupu, nas dvanaestorica, bez Labrade, koji se izgubio dan ranije, sa ostatkom grupe: Raul Ameiheiras, Siro Redondo, Manuel Fahardo, Ečevarija, Galicijac Moran i Fidel, ukupno osamnaestorica. To je bila „revolucionarna vojska iznova jedinstvena“ 12. februara 1957. Neki drugovi su se izgubili, neke novajlije su tog časa napustile gerilu, a izgubili smo i jednog veterana „Granme“ koji se zvao Armando Rodrigez i koji je imao mitraljez „tompson“; poslednjih dana mu je

lice odavalo takav užas kad god bi se začula pucnjava, i to u daljini ili oko naših položaja, da smo mi posle takav izraz lica nazvali lice opsade. Svaki put kada bi neko napravio lice prestravljene životinje, kao što je imao taj bivši saborac u danima koji su prethodili događajima kod Altos de Espinose – mi smo već mogli da prognoziramo da će doći do nekog neprijatnog raspleta; lice opsade je nespojivo s gerilskim životom. Lice opsade pritisnu treću brzinu, kako smo gerilskim žargonom govorili, a njegov mitraljez se pojavio znatno kasnije u jednoj seoskoj kući veoma udaljenoj odande. Njegove noge su zaista bile bez premca.

Kraj jednog izdajnika Pošto se ova mala vojska okupila, odlučili smo da napustimo oblast oko El Lomona i pođemo dalje. U međuvremenu, uspostavljali smo kontakt s lokalnim seljacima i postavljali potrebne baze za naš opstanak. U isto vreme odvajali smo se od Sijera Maestre i išli prema ravnici, gde je trebalo da se sretnemo s ljudima zaduženim za organizaciju u gradovima. Prošli smo kroz naselje zvano La Monterija i posle smo se ulogorili na jednom malom grebenu, na brdu u blizini nekog potoka, na imanju čiji je gazda čovek po imenu Epifanio Dijaz, čiji su sinovi bili aktivisti revolucije. Prišli smo da bismo uspostavili tešnji kontakt s Pokretom, jer naš nomadski život u ilegali onemogućavao je razmenu između dva dela Pokreta „26. jul“. Praktično, to su bile dve odvojene grupe s različitim taktikama i strategijama. Još se nisu bile desile duboke podele koje će za nekoliko meseci dovesti u opasnost jedinstvo Pokreta, ali već se videlo da su koncepti različiti. Na tom istom imanju videli smo najvažnije likove Pokreta u gradu. Među njima su bile tri žene koje danas zna ceo kubanski narod: Vilma Espin, danas predsednica Saveza žene i Raulova saputnica; Ajdee Santamarija, predsednica organizacije „Kasa de las Amerikas“ i saputnica Armanda Arta, i Selija Sančez, u svakom trenutku borbe naša draga drugarica, koja se, nešto kasnije, definitivno pridružila gerilama, da nas nikad više ne bi napustila. Još jedan posetilac bio je Faustino Perez, naš stari znanac, saborac s „Granme“, koji je bio pošao da obavi neke zadatke u gradu i koji se vraćao da izvesti o tome, da bi potom nastavio svoje delovanje u gradovima. (Nešto kasnije će biti uhvaćen.) Osim toga, upoznali smo Armanda Arta, i za mene je to bila jedina prilika da stupim u vezu s velikim rukovodiocem Santijaga, Frankom Paisom.

Frank Pais je jedan od onih koji se nameću već u prvom razgovoru. Izgledao je manje-više kao što to pokazuju sadašnje fotografije, ali je imao oči neverovatno prodorne. Teško je danas govoriti o mrtvom saborcu koga je čovek samo jednom video i čija je istorija u rukama naroda. Ja bih mogao samo da navedem da su u tim trenucima njegove oči odmah ukazale na čoveka obuzetog opštom stvari, ispunjenog verom u nju i da je, uz to, taj čovek bio više biće. Danas o njemu govorimo kao o „nezaboravnom Franku Paisu“; za mene, koji sam ga samo jednom video, upravo je tako. Frank je jedan od onoliko drugova čiji je život presečen u cvetu mladosti, a danas bi bio posvećen zajedničkom zadatku Socijalističke revolucije. To je deo visoke cene koju narod mora da plati za svoju slobodu. Frank nam je i bez reči održao lekciju o redu i disciplini dok je čistio naše prljave puške, brojao metke i sređivao ih kako se ne bi izgubili. Od tog dana sam odlučio da bolje pazim na svoje oružje, i to sam ispunio (mada ne mogu da kažem da sam bio uzor urednosti). Ali taj mali greben na brdu bio je pozornica još nekih događaja. Prvi put će doći da nas poseti jedan novinar, i taj novinar je bio stranac. Reč je o čuvenom Metjuzu, koji je na razgovor doneo samo malu kameru i njome napravio snimke koji su posle svuda kružili zbog kontroverze nastale usled glupih izjava jednog Batistinog ministra. Prevodilac je u to vreme bio Havijer Pazos, koji će se kasnije isto priključiti gerilama, gde će provesti neko vreme. Metjuz, kako mi ispriča Fidel, jer ja nisam prisustvovao tom susretu, postavio je konkretna pitanja, nijedno zlonamerno, i pokazao se kao simpatizer revolucije. Sećam se Fidelovih komentara, kako mu je on potvrdno odgovorio na pitanje da li je on antiimperijalista i kako je prigovorio o predaji oružja Batisti, pokazujući mu da to oružje neće biti za interkontinentalnu odbranu, već samo za tlačenje naroda. Metjuzova poseta je, naravno, bila veoma kratka. Odmah smo ostali sami, i bili smo spremni da pođemo. Međutim, javili su nam

da udvostručimo budnost, jer je Eutimio u okolini, i ubrzo je Almeidi naređeno da ga uhvati. Patrolu su još sačinjavali Hulito Dijaz, Siro Frijas, Kamilo Sijenfuegos i Efihenio Ameiheiras. Siro Frijas je bio zadužen da ga savlada, što je bio lak posao, pa je doveden do nas, gde su mu pronađeni pištolj 45-icu, tri granate i jedna Kasiljasova propusnica. Naravno, pošto je shvatio da je uhvaćen i da su mu pronađene navedene stvari, više nije mogao da sumnja u to šta će mu se desiti. Pade ničice pred Fidelom i jednostavno zamoli da ga ubiju. Reče da zna da zaslužuje smrt. U tom trenutku je izgledao kao da je ostario, na slepoočnicama su mu se videle mnoge sede, što ranije nisam primećivao. To je bio trenutak izuzetne napetosti. Fidel mu je oštro zamerio izdaju, a Eutimio je samo tražio da bude ubijen, priznajući svoju grešku. Za sve koji su to videli nezaboravan je trenutak kada je Siro Frijas, njegov drugar, počeo da mu govori. Kada ga je podsetio šta je sve učinio za njega, male usluge što su ih on i njegov brat učinili Eutimiovoj familiji, i kako je ovaj sve to izdao, prvo tako što je naložio da Frijasov brat bude ubijen, jer ga je on potkazao, pa su ga žandarmi ubili nekoliko dana ranije – a potom što je pokušao da likvidira i celu grupu. Bilo je to jedno poduže i potresno obraćanje koje je Eutimio ćutke saslušao pognute glave. Upitan je da li ima neku želju, i on je odgovorio da ima: da želi da se revolucija, ili bolje rečeno mi – staramo o njegovoj deci. Revolucija je ispunila obećanje. Ime Eutimija Gere je ime koje se iznova pojavljuje prilikom pisanja ovih sećanja, ali je inače već zaboravljeno, možda već i među njegovom decom. Ona pohađaju školu pod drugim imenom i uživaju pažnju svih sinova naroda, pripremajući se za bolji život, ali jednog dana će morati da saznaju da je njihovom ocu revolucionarna vlast presudila zbog njegove izdaje. Takođe je pravedno da znaju da seljak koji je podlegao iskušenju korupcije i nameravao da počini gnusno delo u želji za slavom i bogatstvom, osim što je priznao svoju grešku – ni pored svega toga nije zatražio pomilovanje za koje je znao da ga ne zaslužuje, nego da se u poslednjem času prisetio svoje dece i da je za

njih zatražio odgovarajuću pažnju i brigu našeg vođe. U tim trenucima je nastala snažna oluja i sve se zamračilo. Sred velikog pljuska, dok je nebo bilo ispresecano munjama i grmljavinom, kada je jedna od tih munja sevnula praćena udarom groma u blizini, okončan je život Eutimija Gere, a da ni drugovi koji su bili nedaleko odatle nisu čuli pucanj. Sutradan smo ga zakopali na tom mestu i desio se incident kojeg se sećam. Manuel Fahardo htede da mu napravi krst, a ja sam se suprotstavio tome jer je vrlo opasno da za gazde imanja ostane takvo svedočanstvo o presudi. Onda je na obližnjem drvetu urezao mali krst – i to je znak koji pokazuje gde je sahranjen izdajnik. Galicijac A. Moran odvojio se tada od nas, on je već znao koliko ga malo cenimo, i svi smo ga smatrali potencijalnim dezerterom (bio je nestao na dva-tri dana izgovarajući se da je sledio Eutimiove tragove i da se izgubio u brdu). U trenutku kada smo se spremali da pođemo, odjeknuo je pucanj pa smo našli Morana s prostrelnom ranom na nozi. Drugovi koji su bili blizu mesta događaja, tih dana su žučno raspravljali, jer neki su govorili da je pucanj bio nehotičan, a drugi da je tako pucao u sebe da ne bi nastavio s nama. Potonja Moranova priča, s njegovom izdajom i pogibijom iz ruku revolucionara kod Gvantanama, ukazuje na to da je tada najverovatnije namerno pucao u sebe. Na polasku je dogovoreno da će Frank Pais poslati grupu ljudi za prve dane narednog meseca marta: mesto sastanka će biti kuća Epifanija Dijaza, u blizini Hibara.

Gorki dani Dani koji su usledili nakon izlaska iz kuće Epifanija Dijaza za mene predstavljaju najteži period rata. Ove beleške nastoje da pruže izvesnu predstavu o tome šta je inače za sve borce bio taj prvi deo naše revolucionarne borbe. Ako u ovoj deonici sećanja moram da se osvrnem na svoje lično učešće više nego na ostalo, to je zato što je to povezano sa sledećim događajima, a oni ne mogu da se izdvoje a da se ne izgubi celina kazivanja. Posle izlaska iz Epifaniove kuće, našu revolucionarnu grupu činilo je 17 vojnika koji su se ranije priključili vojsci i trojica drugova koji su se sad pridružili grupi: Hil, Sotolongo i Raul Dijaz. Ta trojica su stigli na „Granmi“, neko vreme su se krili u blizini Manzanilja i, kada su saznali za nas, odlučili su da se pridruže grupi. Njihova priča je priča svih nas: uspeli su da izbegnu progon pripadnika žandarmerije, da se sklone u kuću nekog seljaka, potom u kuću nekog drugog, pa da stignu u Manzaniljo i da se uspešno kriju. Sada su spojili svoju sudbinu sa sudbinom cele kolone. U to vreme, kao što se vidi, bilo je mnogo teško uvećati našu vojsku: dolazili su neki novi ljudi, ali drugi su odlazili; fizički uslovi borbe bili su veoma teški, ali moralni uslovi su bili još i teži, pa se živelo pod stalnim utiskom opkoljenosti. U tim trenucima smo pešačili bez određenog cilja, i to veoma sporo, krili smo se po malim grebenima i proplancima brdâ, u oblasti gde je stočarstvo već prevagnulo nad vegetacijom pa je jedva preostajalo to malo brda. Jedne od tih noći, na malom Fidelovom radiju, čuli smo vest o hapšenju jednog od drugova s „Granme“, koji se bio povukao s Kresensiom Perezom. Mi smo već imali vesti da su ga uhvatili, jer nam je to Eutimio priznao, ali nije objavljena zvanična vest; kad smo je čuli, saznali smo da je živ. Sa ispitivanja Batistine vojske nije se uvek ostajalo u životu. Svakog časa su se na različitim mestima čuli mitraljeski rafali žandarma, upereni u grebenove na brdu, gde pucnjava, iako je nje bilo puno, uglavnom

nije dopirala do protivničke trupe. U svom ratnom dnevniku sam 22. februara zapisao da sam imao prve simptome onoga što je moglo da bude jak napad astme, jer nisam imao svoju tečnost protiv te bolesti. Datum novog kontakta je 5. mart, tako da smo morali da sačekamo nekoliko dana. Pešačili smo vrlo sporo, nemajući tačan pravac, i jednostavno smo čekali 5. mart, kada Frank Pais treba da nam pošalje grupu naoružanih ljudi. Bilo je odlučeno da pojačamo naš mali front pre nego što ga brojčano uvećamo te, prema tome, sve raspoloživo oružje u Santijagu treba da se dopremi na Sijera Maestru. Jedan dan nam je bio potreban da osvanemo na obali malog potoka, gde gotovo da nije bilo vegetacije. Proveli smo neizvestan dan u tom mestu, u dolini blizu Las Mersedes, mislim da se zove La Mahagva (nazivi su sada malo neprecizni u mom sećanju), pa smo uveče stigli u kuću starog Emilijana, jednog od mnogih seljaka koji su se u to vreme prepadali kad bi nas videli, ali su za nas odvažno izlagali svoj život opasnosti i doprinosili svojim radom razvoju naše revolucije. Bila je sezona kišâ na Sijeri i svake noći smo bili skroz mokri pa smo u kuće seljaka stizali izlažući se opasnosti, jer je područje bilo načičkano žandarmima. Astma je bila tako jaka da mi nije dopuštala da napredujem dobro pa smo morali da prenoćimo na jednom malom grebenu iznad plantaža kafe, blizu jedne seoske kuće, gde smo obnovili snagu. Tog dana o kojem govorim, 27. ili 28. februara, uvedena je cenzura u celoj zemlji, pa je radio neprekidno izveštavao o svemu što se proteklih meseci dešavalo. Govorilo se o terorističkom delovanju i o Metjuzovom intervujuu s Fidelom. Tog trenutka je Ministarstvo odbrane iznelo čuvenu tvrdnju da je Metjuzov intervju budalaština i da je nečuvena drskost da fotografija bude objavljena. Seljak Ermes, sin starog Emilijana, bio je tih dana drug koji nam je pomagao snabdevajući nas hranom ili nam je barem pokazivao pravac koji treba da sledimo. Ali 28. februara ujutru nije obavio svoj uobičajeni obilazak i Fidel je smesta naredio da se mesto evakuiše i da se prebacimo na drugo odakle ćemo moći da nadgledamo puteve

u toj oblasti, jer se nije znalo šta će se dogoditi. Negde oko četiri po podne, Luis Krespo i Universo Sančez su osmatrali puteve, i ovaj poslednji, na putu koji vodi u Las Vegas, vide brojne vojnike koji su upravo dolazili da zaposednu okolinu. Trebalo je odmah potrčati da bi se stiglo do ivice padine i da bi se prešlo na drugu stranu pre nego što nam trupe preseku put. To nije bilo teško, budući da smo ih na vreme ugledali. Već su počinjali da odjekuju minobacači i mitraljezi u pravcu u kome smo se mi nalazili, što je dokazivalo da Batistina vojska zna za naše prisustvo tamo. Svi su lako uspeli da se dokopaju vrha i da ga pređu, ali je za mene to bilo izuzetno naporno. Uspeo sam da stignem, ali s takvim napadom astme da mi je i jedan korak predstavljao napor. Sećam se kako se seljak Krespo mučio da mi pomogne da hodam: kada više nisam mogao dalje i kada sam zatražio da me ostave, seljak, uobičajenim rečnikom našeg ljudstva, reče mi: „Us... Argentincu, ili ćeš da hodaš, ili ću da te teram kundakom.“ Osim što mi je to rekao, preuzeo je na sebe sav teret moga tela i mog ranca kako bismo prevalili teške uslove na padini, praćeni provalom oblaka na leđima. Tako smo stigli do male kolibe i saznali da se nalazimo na mestu zvanom Purgatorio. Tamo se Fidel predstavio kao komandant Gonzales iz Batistine vojske u potrazi za pobunjenicima. Vlasnik kuće, ljubazan ali hladan, pozvao nas je da uđemo i potom nas uslužio. Međutim, tu je bio i drugi žitelj, neki prijatelj iz obližnje kolibe, koji je bio neverovatni brbljivac. Moje fizičko stanje me je sprečilo da uživam u izvanrednom dijalogu Fidela, u ulozi komandanta Gonzalesa iz Batistine vojske, i seljaka koji ga je savetovao i objašnjavao mu zašto se onaj momak Fidel Kastro nalazi na brdu pucajući otuda. Trebalo je doneti neku odluku, jer mi je bilo nemoguće da nastavim. Kad je komšija njuškalo otišao, Fidel je rekao vlasniku kuće ko je on stvarno. Čovek ga je odmah zagrlio i kazao mu da je pravoveran, da uvek sledi Čibasa i da može da naređuje. U tom trenutku je trebalo poslati seljaka u Manzaniljo i uspostaviti kontakt – ako ništa drugo, a ono da se kupe lekovi – i trebalo je da ja

ostanem blizu seljakove kuće a da ni njegova žena ne zna da sam tu. Poslednji borac koji se priključio trupi, čovek sumnjivog morala ali snažan, dodeljen mi je kao drug. Fidel mi je prilikom rastanka dao „džonson“ pušku na repetiranje, jedan od dragulja naše gerile, da bismo se branili. Odglumili smo da izlazimo svi zajedno u jednom pravcu i posle nekoliko koraka, ovaj drug (zvali smo ga Uča) i ja smo zašli u brdo, na dogovoreno mesto. Tog dana smo čuli vest da je Metjuz preko telefona najavio da će se objaviti čuvene fotografije. Dijaz Tamajo beše rekao da to ne može biti, da niko ne može da probije obruč trupa. Armando Art je u zatvoru pod optužbom da je drugi vođa Pokreta. Bio je 28. februar. Seljak je ispunio zadatak i snabdeo me dovoljnim adrenalinom. Od tada pa nadalje usledilo je deset dana najteže bitke na Sijeri. Hodao sam zastajući i oslanjajući se na jedno pa drugo stablo i na kundak puške, u pratnji preplašenog vojnika koji bi zadrhtao svaki put kad bi počela neka paljba i koji bi dobijao nervni slom kad god bih zbog astme morao da se zakašljem na nekom opasnom mestu, pa smo tako idući prevalili rastojanje, koje se dâ prevaliti i za jedan dan, za čitavih deset dana, da bismo se ponovo obreli u Epifaniovoj kući. Za 5. mart je bio dogovoren sastanak, ali to nije bilo moguće postići. Obruč vojnika u tom području i nemogućnost brzih kretanja učinili su da tek 11. marta budemo u gostoprimljivoj kući Epifanija Dijaza. U međuvremenu su se odigrali događaji za koje su žitelji kuće već znali. Kod mesta zvanog Altos de Merinjo, grupa od 18 Fidelovih ljudi greškom se odvojila misleći da će ih žandarmi ponovo napasti: dvanaest ih je nastavilo s Fidelom, a šest sa Sirom Frijasom. Posle je Siro Frijas upao u zasedu, mada su svi izašli netaknuti i bili negde u okolini. Samo jedan od njih – Jajo, koji se vraćao bez svoje puške, svrati u kuću Epifanija Dijaza na putu za Manzaniljo. Od njega sam sve ovo saznao. Uz to, već je bila spremna trupa koju je trebalo da pošalje Frank, mada je on zatvoren u Santijagu. Imali smo razgovor s vođom trupe; njegovo ime je Horhe Sotus i imao je čin kapetana. On nije uspeo da stigne petog

jer je procurila vest i putevi su bili potpuno nadzirani. Preduzeli smo sve mere kako bi se brzo ostvario dolazak grupe koja je brojala oko 50 vojnika.

Pojačanje Trinaestog marta, dok smo čekali novu revolucionarnu trupu, preko radija smo čuli vest da je pokušano ubistvo Batiste pa su navedena imena nekih rodoljubâ koji su poginuli u pokušaju. Na prvom mestu pomenut je Hose Antonio Ečeverija, lider studenata, a zatim još neki, kao i Menelao Mora; pašće i neki ljudi koji nisu imali veze s tim. Sutradan se saznalo da je ubijen Pelajo Kuervo Navaro, borac čvrste linije koji je zadržao uspravan stav pred Batistom, i da je njegovo telo ostavljeno u nekom aristokratskom kutku kantri kluba poznatog kao El Lagito. Valja kao neobičan paradoks zabeležiti da su ubice Pelaja Kuerva Navara i sinovi ubijenog zajedno došli na propalu invaziju plaže Hiron da bi „oslobodili“ Kubu od „komunističke opasnosti“. Uprkos vladajućoj cenzuri procurile su neke pojedinosti propalog napada kojih se narod Kube dobro seća. Lično nisam poznavao studentskog vođu ali jesam njegove drugove. Upoznao sam ih u Meksiku, prilikom dogovora oko zajedničke akcije, dogovora koji je 20. jula postignut sa studentskim rukovodstvom. To su bili sledeći drugovi: komandant Faure Čomon, Fruktuoso Rodrigez i Džo Vestbruk, i svi oni su učestvovali u napadu. Ako se dobro sećamo, nedostajalo je samo još malo snage da se stigne do trećeg sprata, gde je bio diktator, ali ono što je moglo da bude uspešan udarac pretvorilo se u pokolj za svakoga ko na vreme nije uspeo da se izvuče iz klopke u koju se pretvorila predsednička palata. Za petnaesti mart je bio najavljen dolazak pojačanja. Satima smo čekali na dogovorenom mestu, u klisuri potoka gde se put spušta pa je bilo lako da se deluje neopaženo, ali niko nije stigao. Posle su nam objasnili da je bilo nekih teškoća. U zoru 16. marta stigla je trupa; jedva je uspela da napravi nekoliko koraka i da se domogne jednog grebena na brdu i tamo je čekala čitavog dana usled iscrpljenosti. Vlasnik kamiona je bio lokalni proizvođač pirinča, i bio je u strahu zbog posledica događaja pa je zatražio azil i otišao na Kostariku,

odakle se vratio kao heroj u avionu kojim je iz te zemlje dopremljeno oružje, a zvao se Ubert Matos. Nekih 50 ljudi činilo je pojačanje, i od njih je samo tridesetak bilo naoružano. Tu su bila dva puškomitraljeza: jedan „madzen“ i jedan „džonson“. Tokom tih nekoliko meseci provedenih na Sijeri, mi smo se pretvorili u veterane i među ljudstvom smo uočavali sve slabosti prvobitnog okupljanja na „Granmi“: nedostatak discipline, nedostatak prilagodljivosti na veće teškoće, nedostatak odlučnosti, nemogućnost navikavanja na ovakav život. Grupom od 50 vojnika komandovao je Horhe Sotus u činu kapetana, a grupa je bila podeljena na 5 četa od po 10 ljudi, čiji je šef bio jedan poručnik. Te činove je delila organizacija iz ravnice, i tek ih je trebalo ratifikovati. Četama je komandovao drug koji se prezivao Domingez, koji je umro u Pino del Agvi nedugo posle toga; drug Rene Ramos Latur, junački poginuo u boju pred kraj završne ofanzive diktature, organizovao je ravničarsku miliciju; Pedrin Soto, naš stari drugar sa „Granme“, koji je najzad uspeo da nam se priključi, takođe je ubijen u borbi i posthumno ga je Raul Kastro unapredio u komandanta, na Drugom istočnom frontu „Frank Pais“; uz to, drug Pena, student iz Santijaga, stigao je do čina komandanta a njegov život se ugasio posle revolucije; a tu je i poručnik Ermo, jedini šef grupe koji je preživeo do današnjeg dana. Od svih problema, jedan od najvećih bila je nemogućnost hodanja. Šef Horhe Sotus bio je jedan od najgorih u tome i stalno je zaostajao čime je davao rđav primer ljudstvu. Uz to, meni je naloženo da preuzmem odgovornost za tu trupu, ali kada sam o tome porazgovarao sa Sotusom, on mi je rekao da ima naređenje da trupu preda Fidelu i da pre toga ne može nikom drugom da je poveri, da je on šef i tako dalje, i tako dalje. U to doba ja sam i dalje osećao kompleks što sam stranac, i nisam hteo da zaoštravam stvari mada se među ljudstvom osećala velika nelagodnost. Nakon kratkih pešačenja, koja bi se, međutim, odužila u beskraj zbog nedovoljne pripremljenosti, stigli smo do mesta na La Dereči gde je trebalo da sačekamo Fidela Kastra. Tamo se nalazila manja grupa drugova koja

se prethodno bila odvojila od Fidela: Manuel Fahardo, Giljermo Garsija, Huventino, Pesant, trojica braće Sotomajor, Siro Frijas i ja. Tih dana se osećala ogromna razlika između dve grupe: naša je bila disciplinovana, kompaktna, prekaljena; grupa novajlija bolovala je još uvek od početničkih boljki – nisu bili navikli da imaju samo jedan obrok na dan i nisu hteli da pojedu sledovanje ako nisu znali šta tačno jedu. Novajlije su u rančevima prtili nepotrebne stvari pa kada bi im na leđima postalo preteško, više su voleli, na primer, da predaju limenku kondenzovanog mleka nego da se oslobode jednog peškira (zločin povrede gerile), pa smo tu priliku koristili da skupimo sve limenke i ostalu hranu koju su ostavljali usput. Pošto smo se smestili kod La Dereče, desila se jedna vrlo napeta situacija izazvana stalnim trzavicama između Horhea Sotusa, autoritarnog duha koji nije umeo s ljudima, i glavnine trupe: morali smo da sprovedemo dodatne mere opreza, i Rene Ramos, koga su u ratu zvali Danijel, zadužen je za mitraljesce na izlazu iz našeg skloništa, kao garancija da se neće ništa desiti. Neko vreme posle toga Horhe Sotus je poslat u Majami u posebnu misiju. Tamo je izneverio revoluciju pridruživši se Felipeu Pazosu, čija ga je nezajažljiva ambicija za vlašću dovela do toga da zaboravi na svoje obaveze, i da sebe proglasi privremenim predsednikom „kuhinje“ u kojoj je Stejt department odigrao važnu ulogu. Vremenom je kapetan Sotus počeo da daje znakove kao da hoće da bude rehabilitovan, pa mu je Raul Kastro pružio priliku koju ova revolucija nikome nije uskratila. Međutim, opet je počeo da kuje zavere protiv revolucionarne vlade pa je osuđen na 20 godina zatvora, odakle je uspeo da pobegne zahvaljujući saučesništvu jednog od čuvara koji je pobegao s njim do idealnog skloništa za gnjide: do Sjedinjenih Država. U onom času, međutim, pokušali smo što više da mu pomognemo, da ublažimo zategnutost s novim drugovima i da mu predočimo potrebu za disciplinom. Giljermo Garsija pođe u oblast Karakasa da potraži Fidela, dok sam ja išao u kraći obilazak da

pokupim Ramira Valdesa, koji se donekle oporavio od povrede na nozi. Dvadeset četvrtog marta uveče stigao je Fidel; impresivan je bio njegov dolazak sa 12 drugova koji su tada čvrsto stajali uz njega. Primetna je bila razlika između bradatih muškaraca s rančevima napravljenim od koječega i privezanim kako je ko znao i umeo, i novih vojnika u svojim još uvek čistim uniformama, sa urednim istovetnim rančevima i obrijanim licima. Izložio sam Fidelu probleme s kojima smo se suočili i ustanovljen je mali savet da donese odluku o budućem ponašanju. Njega su sačinjavali sam Fidel, Raul, Almeida, Horhe Sotus, Siro Frijas, Giljermo Garsija, Kamilo Sijenfuegos, Manuel Fahardo i ja. Tu je Fidel iskritikovao moj stav što nisam nametnuo autoritet koji mi je poveren i što sam to prepustio tek pristiglom Sotusu, protiv koga nije bilo nikakvog animoziteta, ali čije držanje, prema Fidelovom mišljenju, nije trebalo da bude dopušteno u tom času. Takođe su ustanovljeni novi vodovi, i cela trupa je integrisana tako da budu formirane tri grupe pod komandom kapetana Raula Kastra, Huana Almeide i Horhea Sotusa. Kamilo Sijenfuegos će komandovati prethodnicom, a Efihenio Ameiheiras pozadinom; moje zaduženje je bilo da budem lekar Vrhovnog štaba, Universo Sančez je bio vođa čete zadužene za komandne poslove. Naša trupa je sticala nove mogućnosti sa grupom novopridošlica, a osim toga, već smo imali dva puškomitraljeza, mada sumnjive delotvornosti usled starosti i izanđalosti; međutim, već smo bili jedna snaga dostojna poštovanja. Povela se reč o tome šta možemo odmah da uradimo. Moje mišljenje je bilo da napadnemo prvo mesto kako bismo u borbi pripremili nove drugove, ali Fidel i ostali članovi saveta procenili su da je bolje da oni neko vreme idu u marševe kako bi se navikli na oštre uslove života u prašumi i po brdima, kao i na pešačenja između nepristupačnih litica. Tako je odlučeno da se pođe ka istoku i da se pešači što više, dok se ne ukaže prilika da se na prepad ovlada grupom pripadnika žandarmerije, pošto je na ovaj način obavljena osnovna praktična škola gerile. Ljudstvo se s velikim poletom pripremilo i krenulo da ispuni

zadatak koji mu je poveren a čije će vatreno krštenje biti El Uvero.

Sticanje iskustva Mart i april 1957. protekli su u restrukturisanju i šegrtovanju pobunjeničkih trupa. Pošto je stiglo pojačanje, počev od mesta zvanog La Dereča, naša vojska je brojala nekih 80 ljudi i bila je sastavljena na sledeći način: Prethodnica, pod vođstvom Kamila, imala je četiri čoveka. Naredni vod je vodio Raul Kastro i on je imao tri poručnika, sa po jednom četom svaki od njih. To su bili Hulito Dijaz, Ramiro Valdes i Nano Dijaz. Ta dva Dijaza, dva druga koji su junački poginuli u El Uveru, nisu bili ni u kakvom srodstvu. Jedan od njih je bio iz Santijaga, a rafinerija „Braća Dijaz“ u tom gradu diči se tim imenom u znak sećanja na Nana i još jednog njegovog brata koji je poginuo u Santijago de Kubi. Onaj drugi, drug iz Artemise, veteran iz „Granme“ i Monkade, ispunio je svoj poslednji zadatak u napadu na El Uvero. Sa Horheom Sotusom, koji je tada bio kapetan, bili su poručnici Siro Frijas, koji je kasnije poginuo na frontu „Frank Pais“; Giljermo Garsija, sada načelnik Zapadne vojske, i Rene Ramos Latur, koji je poginuo u činu komandanta na Sijera Maestri. Potom je dolazio Vrhovni štab ili Vrhovna komanda, koju su sačinjavali Fidel (vrhovni komandant), Siro Redondo, Manuel Fahardo (danas komandant vojske), seljak Krespo (komandant), Universo Sančez (danas major), i ja, kao lekar. Vod koji je obično išao iza, u koloni koja je marširala tako što su ljudi išli jedan iza drugog, bio je pod vođstvom Almeide, koji je u to doba bio kapetan a čiji su poručnici bili Ermo, Giljermo Domingez, koji je poginuo u Pino del Agvi i Penja. Efihenio Ameiheiras, u činu poručnika, s tri čoveka zatvarao je kolonu kao pozadina. Ljudi su počinjali da se uče kuvanju po četama, jer je naša borbena grupa bila tih razmera, tako da su se namirnice, lekovi i municija razdeljivali na taj način. Manje-više u svim četama, a u svakom slučaju u svim vodovima, bilo je veterana koji su nove

podučavali veštini kuvanja – da izvuku najveću dobit od hrane – veštini pravljenja rančeva i načinu hodanja na Sijeri. Put između La Dereče, El Lomona i El Uvera može kolima da se prevali za nekoliko časova, ali za nas je to bilo višemesečno sporo napredovanje, uz mnogo opreza, sa osnovnom misijom da pripremimo ljude za borbu i kasniji život. Tako smo iznova prošli kroz Altos de Espinosu, gde smo mi stari napravili počasnu gardu pred grobom Hulija Zenona, koji je ranije poginuo. Tamo sam pronašao deo svog ćebeta još uvek zakačenog za trnje, kao sećanje na moje „strateško“ povlačenje u punom trku. Stavio sam ga u svoj ranac, čvrsto rešen da više nikad ne izgubim nešto na takav način. Poveren mi je novi drug – zvao se Paulino – kao pomoćnik za nošenje lekova, tako da je moj posao bio nešto olakšan pa sam nakon pešačenja mogao da se barem nekoliko časaka dnevno posvetim zdravlju naše trupe. Ponovo smo prošli vrh Karakasa, gde smo imali onako neprijatan susret s neprijateljskom avijacijom zbog Gerine izdaje i pronašli pušku koja je ostala posle bitke kod La Plate i koju je neki naš vojnik ostavio prilikom povlačenja da bi to brže postigao. Trupi nisu pretekle puške, naprotiv – nedostajale su joj. Bila je to nova epoha. Ostvarena je kvalitativna promena: postojala je čitava jedna oblast u koju neprijateljska vojska nije ni pokušavala da zađe kako se ne bi sudarila s nama, mada je takođe tačno da ni mi nismo bili željni sudara s njima. Politička situacija je tada bila puna oportunizma. Poznati glasnogovornici Pardo Ljada, Konte Agver i drugi likovi iste fele, utrkivali su se u demagoškim tiradama, pozivajući na slogu i na mir, i stidljivo kritikujući vlast. Vlada je govorila o miru; novi premijer, Rivero Agvero, izjavljivao je da će poći na Sijera Maestru, ako treba, ne bi li uspostavio mir u zemlji. Međutim, nekoliko dana kasnije, Batista je izjavio da nema potrebe da se razgovara s Fidelom ili pobunjenicima, reče da Fidel Kastro nije na Sijeri, te da tamo nema nikoga; prema tome, nema zašto da se govori sa „šačicom odmetnika“. Tako je s Batistine strane potvrđena volja da se borba nastavi, i to je bila jedina stvar gde smo s njime lako mogli da se složimo, jer je i

naša odluka bila da je svakako nastavimo. Tih dana će pukovnik Barera biti imenovan za šefa operacijâ, a on je bio veoma poznat zbog halapljivosti u odnosu na vojnička sledovanja, da bi posle iz Karakasa, glavnog grada Venecuele, gde je postao vojni ataše, mirno posmatrao kako se urušava Batistin ugled. Imali smo tada i simpatične likove koji su poslužili za gotovo komercijalnu propagandu našeg pokreta u Sjedinjenim Državama, iako su nam stvorili, naročito njih dvojica, i neke nevolje. To su bila tri jenkijevska momka koja su pobegla od svojih roditelja u pomorskoj bazi Gvantanama da bi se pridružili borbi. Dvojica njih nikada nisu začula pucanj na Sijeri, i iscrpljeni klimom i oskudicom, prilično velikom, povukla su se za novinarom Bobom Taberom. Drugi od te dvojice je učestvovao u bici kod El Uvera, ali se posle, iako je bio u borbi, povukao zbog bolesti. Ideološki, ti momci nisu bili spremni za jednu revoluciju, nego su, jednostavno, tokom nekoliko meseci u našem društvu utolili svoju žeđ za pustolovinama. Videli smo kako odlaze sa osećanjem privrženosti, ali i olakšanja. Naročito sam se u to sâm uverio jer sam kao lekar morao da vodim računa o njima pošto nisu mogli da izdrže oštre uslove tadašnjeg načina života. Istih tih dana, vlada je u vojnom avionu, na nekoliko hiljada metara visine, „prošetala“ novinare, pokazujući im da nikoga nema na Sijera Maestri. Bila je to neobična operacija koja nije nikoga ubedila, a istovremeno i demonstracija načina koje je Batistina vlada koristila da prevari javno mnjenje uz pomoć svih Konte Agvera prerušenih u revolucionare što su se svakodnevno oglašavali obmanjujući narod. Tokom tih dana isprobavanja, konačno sam bio u prilici da imam na raspolaganju viseću ležaljku od cirade. Viseća ležaljka je dragoceno blago do kojeg nisam mogao ranije da dođem zbog strogog zakona gerile po kojem viseće ležaljke od cirade treba davati onima koji su svoje već napravili od vreće, kako bismo se borili protiv lenjosti. Svako je mogao sebi da napravi ležaljku od vreće, i time je sticao pravo da pređe na ležaljku od cirade čim takva stigne. Međutim, ja nisam mogao da koristim ležaljku od vreće zbog

svoje alergije; grumuljice od tog materijala veoma mi škode pa sam bio prinuđen da spavam na podu. Pošto nisam imao ležaljku od vreće, nisam imao pravo na ležaljku od cirade. Te male svakodnevne pojedinosti su delić muke svakog pojedinca u gerili, kao i njene ekskluzivne prirode; ali Fidel je shvatio pa je preinačio pravilo da bi se meni dodelila ležaljka. Bilo je to na obalama reke La Plata, kad smo savladavali poslednje visove da bismo stigli do Palma Moče, dan nakon što smo pojeli svog prvog konja. Konjetina je bila luksuzna hrana, nešto kao vatrena proba sposobnosti prilagođavanja ljudi. Seljaci koji su pristupili našoj gerili, ojađeni, nisu hteli da pojedu svoje sledovanje mesa, a neki su čak smatrali da je Manuel Fahardo ubica, čiji je zanat u mirnodopskim uslovima mesarski, korišćen u slučajevima kao ovaj kada je žrtvovana prva životinja. Ovaj prvi konj je pripadao seljaku po imenu Popa, s druge strane reke La Plata. Verovatno Popa već zna da čita, posle one kampanje opismenjavanja, pa će moći da se priseti, ako do njega dođe časopis „Verde olivo“, te noći kada su tri gerilca zastrašujućeg izgleda zakucala na vrata njegove kolibe, pri čemu su ga neosnovano pobrkali s jednim potkazivačem pa mu oduzeli tog starog konja s velikim ranama na sapima, što je posle postao naš obilati dnevni obrok, a čije je meso predstavljalo veoma ukusno jelo za neke, ali i iskušenje za želudac seljaka s predrasudama, jer su oni mislili da je to čin kanibalizma, dok su žvakali starog čovekovog prijatelja.

Slavni susret Sredinom aprila 1957. mi smo se vraćali sa svojom obučavanom vojskom do oblasti Palma Moče, u blizini Turkina. U to vreme naši najdragoceniji ljudi za borbu na planini bili su seoskog porekla. Giljermo Garsija i Siro Frijas išli su s patrolama seljaka svuda po Sijeri, donosili su vesti, odlazili u izvidnicu, nabavljali namirnice. Ukratko, bili su prave mobilne prethodnice naše kolone. Tih dana smo iznova bili u oblasti Paklenog potoka, svedoka još jedne naše bitke, i seljaci koji su dolazili da nas pozdrave obaveštavali su nas o tragičnim događajima koji su posle usledili: o tome ko je bio čovek koji je direktno doveo gardiste do nas, o ljudima koji su ubijeni; ukratko, seljaci koji su vešti kod prenošenja usmenih vesti, naširoko su nas obaveštavali o životu u toj oblasti. Fidel, koji je tada bio bez radija, zatražio je jedan prijemnik od lokalnog seljaka i ovaj mu ga je ustupio, pa smo tako mogli da čujemo, na velikom aparatu koji se prenosio u rancu jednog borca, neposredne vesti iz Havane. Preko radija se opet govorilo sa izve snom jasnoćom i verodostojnošću, s obzirom na ponovno uspostavljanje takozvanih garancija. S velelepnom uniformom kaplara Batistine vojske, Giljermo Garsija i dva druga prerušena u vojnike pošli su da potraže potkazivača koji je neprijateljsku vojsku doveo prilikom prethodnog okršaja. Išli su „po nalogu pukovnika“ i s njime su se sutradan vratili. Čovek je doveden na prevaru, ali kad je ugledao vojsku u dronjcima već je znao šta ga čeka. S velikim cinizmom nam je ispričao sve u vezi sa svojim odnosima s vojskom i da je on, kako reče, „onom mamlazu Kasiljasu“ kazao da može lako da nas uhvati i da može da povede vojsku do nas, jer nas je već bio uhodio, ali da ga nisu poslušali. Jednog od tih dana, na jednoj od padina, umro je potkazivač i na proplanku Maestre je pokopan. Tih dana je stigla Selijina poruka s najavom kako će doći s dvojicom severnoameričkih novinara, koji

žele da intervjuišu Fidela, pod izgovorom da hoće da vide tri mala gringa. Osim toga, Selija je slala nešto novca što je prikupljeno među simpatizerima Pokreta. Odlučeno je da Lalo Sardinjas dovede Severnoamerikance preko oblasti Estrada Palme koju je dobro poznavao kao nekadašnji trgovac u tom kraju. Mi smo tada bili zaokupljeni poslom da uspostavimo vezu sa onim seljacima koji će i sami poslužiti za povezivanje i koji će moći da održe stalne logore, gde će moći da se stvore kontaktni punktovi u zoni koja je postajala sve veća. Tako smo počeli da lokalizujemo kuće koje su služile za snabdevanje naše trupe, i tamo smo postavljali skladišta odakle se snabdevanje prebacivalo već prema potrebi. Ta mesta su takođe služila i kao štafeta za brze ljude diližanse koji su se kretali ivicom Maestre, s jedne na drugu stranu Sijere. Pešaci Sijere pokazuju izvanrednu sposobnost da prevale veoma velika rastojanja za kratko vreme i zbog toga smo mi često bili prevareni njihovim tvrdnjama. Oni su govorili „to je tu na pola sata“, „dok petao kukurikne“, kako smo na kraju izvrgli karikaturi tu vrstu informacije koja je, međutim, za seljake bila tačna, mada njihovo poimanje vremena i onoga što jeste jedan sat nema naročite sličnosti s poimanjem gradskog čoveka. Tri dana pošto je izdato naređenje Lalu Sardinjasu, stigla je vest da se šestoro ljudi penje kroz oblast Santa Dominga: te osobe su bile dve žene, dva gringa, novinari, i dva pratioca za koje se nije znalo ko su. Međutim, vesti koje su stizale o tome bile su protivrečne: govorilo se da su žandarmi imali vest o njihovom prisustvu preko jednog potkazivača i da su opkolili kuću u kojoj su se nalazili. Vesti se pronose munjevitom brzinom kroz Sijeru, ali se isto tako i izvitoperuju. Kamilo pođe s jednim vodom s naređenjem da u svakom slučaju izvuče Severnoamerikance i Seliju Sančez, za koju smo znali da je u grupi. Stigli su, međutim, živi i zdravi. Lažna uzbuna je nastala na osnovu kretanja žandarma izazvanog dojavom koja u to vreme nije bila neobična među zaostalim seljacima. Dvadeset trećeg aprila novinar Bob Taber i jedan kamerman

stigli su do nas. S njima su bile drugarice Selija Sančez i Ajdee Santamarija i izaslanici Pokreta u ravnici, Markos ili Nikaragva, komandant Iglesijas, koji je u to doba bio zadužen za akciju u Santijagu, i Marselo Fernandez, koji je tada bio koordinator Pokreta a sada je predsednik Nacionalne banke, kao tumač, jer je znao engleski. Ti dani su kako red nalaže protekli u nastojanju da Severoamerikancima pokažemo svoju snagu i u pokušaju da izbegnemo svako iole indiskretnije pitanje, jer nismo znali ko su ti novinari. Napravljeni su, međutim, intervjui s trojicom Severnoamerikanaca, koji su veoma dobro odgovorili na pitanja shodno novom duhu koji su pokazali u tom primitivnom životu s nama, čak i kad nisu uspevali da se aklimatizuju i nisu imali ničeg zajedničkog s nama. Tih dana nam se takođe priključio jedan od najsimpatičnijih i najmilijih likova našeg revolucionarnog rata – El Vakerito. El Vakerito, zajedno s još jednim drugom, našao nas je jednog dana i rekao da nas je čitav mesec tražio, kazao je da je Kamagvejac, iz Morona, a mi, kao i uvek u takvim slučajevima, pristupili smo njegovom ispitivanju i prosleđivanju osnova političkih smernica: posao koji je često meni zapadao. El Vakerito nije imao nikakvu političku predstavu i nije izgledalo da je ništa drugo nego zdrav i veseo momak koji na sve ovo gleda kao na čudesnu pustolovinu. Došao je bos i Selija Sančez mu je pozajmila cipele koje su joj pretekle, ručne ili meksičke izrade, čak i optočene metalnim ukrasima. Ovo su jedine cipele koje je El Vakerito mogao da obuje zbog njegovog niskog rasta. U novim cipelama i sa ogromnim seljačkim šeširom zaista je ličio na meksičkog goniča, i otuda nadimak Gonič ili El Vakerito. Kao što je poznato, El Vakerito nije doživeo okončanje revolucionarne borbe jer je kao vođa Samoubilačkog voda Osme kolone poginuo dan pre osvajanja Santa Klare. Iz našeg zajedničkog života pamtimo njegovu nepresušnu razdraganost, njegovu neiscrpnu živahnost i neobičan, pomalo romaneskni način suočavanja sa opasnostima. El Vakerito je bio i veliki lažov, možda

nikad nije ni s kim popričao a da u priči nije bilo koliko istine toliko i ukrasa, tako da je ona prosto bila neprepoznatljiva, ali u svom delovanju – bilo kao kurir u prvo vreme, bilo kasnije kao vojnik ili vođa Samoubilačkog voda – El Vakerito je pokazivao da stvarnost i mašta za njega nemaju određene granice i da ono što njegov hitri um može da izmisli, on to može na bojnom polju i da ostvari. Njegova potpuna predanost postala je legendarna kada se završila epopeja čiji kraj on nije video. Jednom mi je palo na pamet da posle jedne od večernjih seansi čitanja, koje smo održavali u koloni, ispitam El Vakerita o njegovom životu pre pristupanja koloni. On počeo je da pripoveda o tome, a mi uzeli olovku da to izračunamo. Kad je završio, posle niza zapaljivih zgoda, upitali smo ga koliko ima godina. El Vakerito je u to doba imao svega nešto preko dvadeset godina, ali iz računa svih njegovih zgoda i podviga ispalo je da je počeo da radi pet godina pre nego što se rodio. Drug Nikaragva je doneo vest o postojanju oružja u Santijagu, koje je ostalo nakon upada u palatu. Deset mitraljeza, jedanaest pušaka „džonson“ i šest karabinki, po njegovim rečima. Bilo je još toga, ali razmišljalo se o uspostavljanju još jednog fronta u zoni Sentral Mirande. Fidel je bio protiv te ideje i samo je odobrio nekoliko oružja za taj drugi front, izdajući naredbu da sve ostalo bude dopremljeno ovamo kako bi naš bio ojačan. Nastavili smo marš da bismo se udaljili od neprijatnog prisustva nekih pripadnika žandarmerije koji su se vrzmali u blizini, ali prvo smo odlučili da se popnemo na Turkino. To je bila gotovo mistična operacija da se popnemo na naš najviši vrh, a uz to smo već bili veoma blizu vrha Mirande. Cela kolona se popela na Turkino i tamo gore je završen intervju koji je Bob Taber napravio sa Pokretom, pripremajući film koji je prikazan na televiziji Sjedinjenih Država dok još nismo ulivali toliki strah. (Ilustrativni događaj: jedan seljak koji nam je pristupio, rekao je da mu je Kasiljas bio ponudio 300 pesa i jednu kravu, koja se otelila, ako ubije Fidela.) Nisu se samo Severnoamerikanci varali o

ceni našeg vrhovnog komandanta. Shodno jednom vojničkom altimetru koji smo nosili sa sobom, Turkino vrh se izdiže 1.850 m iznad nivoa mora. To beležim kao zanimljiv podatak jer nikad nismo proverili taj uređaj. Međutim, na nivou mora je radio dobro, a podatak o visini Turkina dosta odudara od zvaničnih podataka. Kako je jedna vojska pratila naše tragove, Giljermo je poslat s grupom drugova da otvori vatru na nju, a kako sam zbog svoje astme bio prinuđen da hodam u začelju kolone i nisam smeo da se izlažem dopunskim naporima, oduzeta mi je puška koju sam nosio, „tompson“, jer nisam mogao da idem u okršaj. Budući da im je bilo potrebno tri dana da mi je vrate, to su za mene bili veoma teški dani na Sijeri pošto sam bio razoružan, a svakog dana smo mogli da imamo okršaj s pripadnicima žandarmerije. Tih dana maja 1957. dvojica Severnoamerikanaca su napustila kolonu s novinarom Bobom Taberom, koji beše završio svoju reportažu, pa su živi i zdravi stigli na Gvantanamo. Mi smo nastavili svoje sporo napredovanje po planinskom vencu Sijera Maestre ili po njenim padinama: uspostavljali smo kontakte, istraživali nove oblasti i širili smo revolucionarni plamen i legendu o našoj trupi bradatih i po drugim oblastima Sijere. Novi odnosi su se uspostavljali na Maestri. Seljaci su bez ranijeg straha dolazili da nas pozdrave, a ni mi se nismo plašili njihovog prisustva, jer je naša relativna snaga znatno porasla i osećali smo se sigurnim u odnosu na bilo kakvo iznenađenje Batistine vojske, te boljim prijateljima naših seljaka.

Dani marša Prvih 15 dana maja bili su dani neprekidnog marša prema našem cilju. Na početku meseca bili smo na obroncima Maestre, blizu vrha Turkina, i prevaljivali smo područja koja su posle postala pozornica bitnih događaja revolucije. Prošli smo kroz Santa Anu, kroz El Ombrito, potom kroz Piko Verde, našli smo kuću Eskudera na Maestri, i produžili do padine Bura. Išli smo tim putem koji ide prema istoku kako bismo potražili oružje za koje je rečeno da će stići u Santijago i da bismo se smestili u oblasti padine Bura, relativno blizu Ora de Gise. Tokom tog puta koji je potrajao nekoliko nedelja, jedne noći kad sam išao da obavim nešto nebitno, promašio sam puteve pa sam bio izgubljen dva dana dok nisam ponovo našao ljude na mestu zvanom El Ombrito. Tada sam bio u prilici da shvatim da na leđima nosimo sve što je potrebno da bismo sami sebi bili dovoljni. So i ulje koji su tako važni, nešto hrane u limenkama a među njima i mleko; sve što je potrebno za spavanje, da se potpali vatra i spremi hrana, i jedan dodatak u koji sam se do tog trenutka veoma uzdao – kompas. Kad sam shvatio da sam se izgubio, narednog jutra pošto mi se to desilo, uzeo sam kompas i držeći se njega nastavio sam dan i po da hodam dok nisam shvatio da sam se opet izgubio, pa sam se približio jednoj seoskoj kući i tek su me odatle uputili ka pobunjeničkom logoru. Posle ćemo svi shvatiti da po tako razuđenim mestima kao što je Sijera Maestra kompas može da posluži samo za opštu orijentaciju, nikada za određivanje konačnih odredišta. Pravci se moraju odrediti uz vodiče ili ako čovek i sâm poznaje teren, kao što smo ga mi upoznali posle toga, kada je upravo meni zapalo da delujem u oblasti El Ombrita. Ponovni susret s kolonom bio je veoma dirljiv zbog toplog dočeka koji mi je priređen. Kada sam stigao, upravo je bilo okončano suđenje trojici potkazivača, a jedan od njih, onaj koji se prezivao Napoles, osuđen je na smrt. Kamilo je bio predsednik

suda. U to doba sam morao da ispunjavam svoje zadatke lekara i u svakom manjem naselju ili mestu do kojeg bismo stigli – ja sam to i radio. Posao je bio jednoličan jer nisam imao puno lekova da ponudim, a klinički slučajevi na Sijeri nisu se međusobno mnogo ni razlikovali: žene prerano ostarele, bez zuba, deca ogromnih trbuha, parazitizam, rahitis, opšta avitaminoza – to su bile odlike na Sijera Maestri. Toga ima i danas, ali u znatno manjim razmerama. Deca tih majki sa Sijere pošla su na školovanje u Obrazovni centar „Kamilo Sijenfuegos“. Ta deca su već izrasla: zdrava su, veoma se razlikuju od onih zakržljalih stanovnika našeg pionirskog obrazovnog centra. Sećam se da je jedna devojčica bila prisutna tokom mog pregleda ženâ u kraju, ženâ koje su dolazile gotovo sa pobožnom uverenošću da će saznati razlog svojih boljki. Kada je stigla njena majka, posle nekoliko pregleda koje je pre toga takođe veoma pažljivo pratila u jedinoj sobi kolibe koja mi je služila kao ordinacija, devojčica joj došapnu: „Mama, ovaj doktor svima isto govori.“ I bila je to istina: moja znanja nisu mogla preko toga, uostalom, sve su imale istu kliničku sliku i iznosile istu potresnu priču a da to nisu ni znale. Šta bi se desilo da je u tom trenutku onaj čudni zamor koji pritiska mladu majku nekoliko dece, nastao zbog tegljenja kofe vode od potoka do kuće, lekar protumačio kao posledicu prevelikog naprezanja za tako malo i tako nekvalitetnu hranu? Ta iscrpljenost je neobjašnjiva jer je žena čitavog svog života vukla iste kofe vode do istog odredišta, a tek se sada oseća premorenom. Stvar je u tome što ljudi na Sijeri niču kao poljsko cveće i bez mnogo nege pa se ubrzo potroše, u naporima bez nadoknade. Tada, kod takvih poslova, do srži smo postajali svesni potrebe definitivne promene u životu naroda. Ideja o agrarnoj reformi potpuno se razjasnila i prožetost s narodom prestala je da bude teorija da bi postala sastavni deo nas samih. Gerila i seljaštvo su se postepeno stapali u jednu jedinstvenu masu, a da niko nije mogao da kaže u kojem trenutku dugog puta se to desilo, u kojem trenutku je ono što smo proklamovali postalo

istina i kada smo postali deo seljačke mase. Znam samo, što se mene tiče, da su ti pregledi seljaka na Sijeri pretvorili spontanu i pomalo lirsku odluku u snagu drugačije, smirenije vrednosti. Ti seljaci i odani žitelji Sijera Maestre i ne slute ulogu koju su odigrali kao kovači naše revolucionarne ideologije. Na tom istom mestu Giljermo Garsija je unapređen u kapetana, i on se postarao za sve seljake koji su prišli kolonama. Možda se drug Giljermo ne seća tog datuma. On je zabeležen u mom ratnom dnevniku: 6. maj 1957. Sutradan je Ajdee Santamarija odlazila s jasnim Fidelovim uputstvima da uspostavi potrebne kontakte, ali dan posle toga je stigla vest o hapšenju Nikaragve – komandanta Iglesijasa – a on je bio zadužen da nam dopremi oružje. To je izazvalo veliku neizvesnost među nama jer nismo znali kako ćemo doći do oružja; međutim, odlučili smo da nastavimo ka istom odredištu. Stigli smo do mesta blizu Pino del Agve, male udoline s jednom napuštenom „grobnicom“ u podnožju Sijera Maestre, gde su postojale dve prazne kolibe. Blizu druma, jedna patrola je zarobila jednog kaplara vojske. Taj kaplar je bio poznat po svojim zločinima još iz doba Mačade{5}, zbog čega je nas nekoliko iz trupe predložilo da se nad njim izvrši smrtna kazna, ali Fidel odbi da mu se bilo šta uradi; jednostavno smo ga zarobljenog prepustili nadzoru novih regruta, još uvek bez dugog oružja, i uz upozorenje da će mu svaki pokušaj bekstva doći glave. Većina nas je produžila istim putem u nameri da vidi da li je naoružanje stiglo na dogovoreno mesto, i da, ako jeste, započne njegovo prebacivanje. Bilo je to dugo pešačenje, premda bez tereta, pošto su naši puni rančevi ostali u logoru gde se nalazio zarobljenik. Međutim, marš nas nije doveo ni do kakvog ishoda: oprema nije bila stigla, i mi smo to, naravno, pripisali Nikaragvinom hapšenju. Uspeli smo da kupimo dosta namirnica u jednoj prodavnici i da se vratimo do polazišta s drugačijim ali takođe dobrodošlim tovarom. Vraćali smo se istim putem, sporim, umornim korakom, obilazeći visove Sijera Maestre i prelazeći vrlo oprezno čistine. Odjednom

smo začuli pucnjavu u pravcu našeg marša, što nas je zabrinulo jer je jedan od naših drugova je bio krenuo ispred nas, kako bi što pre stigao do logora. Bio je to Giljermo Domingez, poručnik naše trupe i jedan od onih koji je morao da stigne s pojačanjem iz Santijaga. Pripremili smo se za svakakav rasplet dok smo slali izvidnicu. Nakon nekog vremena opreznosti, pojavili su se izviđači, a s njima je došao i drug po imenu Fijaljo, koji je pripadao Kresensiovoj grupi, a koji se iznova pridružio gerili tokom našeg odsustva. Dolazio je iz našeg baznog logora i objasnio nam je da je na putu jedan poginuli i da su imali okršaj sa žandarmima, koji su se povukli u pravcu Pino del Agve, gde se nalazio veći odred, ali je prilično blizu. Nastavili smo veoma oprezno i zatekli leš koji sam ja morao da identifikujem. Bio je to upravo Giljermo Domingez. Bio je go od pasa nagore i imao je prostrelnu ranu na levom laktu, na levoj strani grudi, iznad srca, ubodnu ranu bajonetom, a glava mu je doslovce bila razneta pucnjem iz, po svemu sudeći, njegove sopstvene puške: sačma je ostala kao dokaz u izrešetanom telu našeg nesrećnog druga. Uspeli smo da rekonstruišemo događaj analizirajući različite podatke: po svemu sudeći, dok su krenuli u obilazak tražeći svog zarobljenog druga, tog kaplara, žandarmi su čuli kako Domingez stiže, on je išao napred, potpuno samouveren, jer je tuda prošao i dan ranije, ali su ga zarobili. Međutim, neki od Kresensiovih ljudi su dolazili da uspostave kontakt s nama iz drugog pravca puta (to se sve dešava na vrhovima Sijera Maestre). Prepadajući žandarme s leđa, Kresensiovi ljudi su otvorili vatru, a žandarmi se povukli ubivši pre toga našeg druga Domingeza. Pino del Agva je jedna pilana sred Sijere, a put kojim su išli žandarmi je stari drum za prenošenje drveta, put koji smo mi morali da pređemo pošto smo njime prevalili sto metara kako bismo nastavili uzanom stazom pored vododerine. Naš drug nije preduzeo osnovne mere opreza u takvim okolnostima i desio mu se peh da naiđe na pripadnike žandarmerije. Njegova tužna sudbina nam je poslužila kao nauk za budućnost.

Stiže oružje U oblasti Maestre, blizu pilane Pino del Agve, žrtvovali smo veličanstvenog konja koji je bio sa zarobljenim kaplarom, jer nam inače nije bio od pomoći za napredovanje tako nepristupačnim krajem, ali smo zato oskudevali hranom. Anegdotski podatak jeste taj da nam je čovek u više navrata preporučivao konja koga mu je neki prijatelj pozajmio, i objašnjavao ko je taj prijatelj, ne bi li mu po mogućstvu bio vraćen, dok je istovremeno slasno jeo konjski paprikaš i supu od tog konja. Konjsko meso i meso drugih životinja uzgajanih na Sijeri bilo je za nas prilog nimalo za nipodaštavanje u našoj uobičajenoj dijeti. Tog dana smo preko radija čuli vest o presudi naših drugova sa „Granme“, kao i da je jedan sudski zvaničnik podigao glas protiv presude. Bio je to sudija Urutija, koji će zbog svog poteza poštenja kasnije biti predložen za privremenog predsednika Republike. Događaj po sebi, usamljeni glas jednog sudije nije imao drugi domet osim što ukazuje na dostojanstvo, kao što je to u tom trenutku i bio, ali je posle za posledicu imao ustoličenje lošeg predsednika, nesposobnog da shvati naredni politički proces, nesposobnog da svari dubinu jedne revolucije koja nije bila pravljena za njegov retrogradni mentalitet. Njegov karakter i odbijanje da se postavi na mesto koje mu je istinski sledovalo stvorilo nam je dosta nevolja, sve dok se nije kristalizovala, u danima proslave slobode prvog 26. jula, njegova ostavka na mesto predsednika pred jednodušnim odbacivanjem naroda. Jednog od tih dana stigao je naš „kontakt“ iz Santijaga – njegovo ime je bilo Andres – i on je imao vest da je oružje na sigurnom i da će tokom narednih dana biti prebačeno. Kao mesto predaje utvrđena je oblast jedne pilane na obali gde su delovala braća Babun, pa će oni doneti to oružje uz saučesništvo drugih građana koji su se nadali da će izvući debelu korist od svog učešća u revoluciji. (Kasniji događaji su ih razdvojili, i trojica sinova jednog

od članova firme „Babun“ imala su neslavnu privilegiju da budu jedni od onih gnjida uhvaćenih kod Hirona.) Zanimljivo je videti kako su u to doba mnogi od njih mislili da naprave posao sa revolucijom zarad sopstvenih ciljeva pa su pružali usluge kako bi posle svako potražio ono što je očekivao od novih vlasti. U ovom slučaju ustupanje svih brda za nemilosrdnu seču šumâ i proterivanje seljaka kako bi se uvećalo imanje porodice Babun. Tih dana nam se bio pridružio jedan severnoamerički novinar iste fele kao i Babunovi. Po rođenju je bio Mađar i zvao se Endrju Sent Džordž. Tada su pokazivali samo jedno lice, ono manje rđavo, a tako je bilo i lice jenkijevskog novinara, koji je uz to, bio i agent FBI. Kako sam bio jedini koji je govorio francuski u koloni (tada niko nije govorio engleski), ja sam određen da se pozabavim njime i, istini za volju, nisam se proslavio opasnom temom koja je pokrenuta na potonjem razgovoru, gde je već bilo jasno da je razotkriveni agent. Išli smo po Pino del Agvi da bismo stigli do izvora reke Peladero; hodali smo veoma nepristupačnim područjima i sa znatnim tovarom na leđima. Rekom Peladero se stiže do pritoke, potoka zvanog Del Indija, i tu smo ostali nekoliko dana i nabavili nešto hrane pa smo ovamo i prebacili primljeno oružje. Već smo prolazili pored manjih naseljenih mesta u kraju gde smo uspostavljali neku vrstu ilegalne revolucionarne vlasti i ostavljali smo simpatizere sa zadatkom da nas izveste o svemu što se dešava, a takođe i o kretanju neprijateljske vojske. Ali uvek smo živeli na brdima, samo poneku noć bismo eventualno iznenada upali u skupinu kuća pa su neki od nas prespavali u njima, većina uvek pod okriljem brda, a preko dana svi na straži pod zaklonom krova krošnji. Naš najgori neprijatelj u to doba godine jeste „makagvera“, vrsta obada tako nazvanog jer polaže jaja i rađa se na drvetu zvanom makagva; u određeno doba godine veoma se širi brdima. „Makagvera“ ujeda nezaštićena mesta koja, kada bivaju počešana, a mi onako prljavi, lako bi se inficirala i napravila veće ili manje apscese. Uvek nezaštićeni delovi naših nogu, zglobova i vrat imali

su živo svedočanstvo prisustva „muve“. Konačno, 18. maja stižu vesti o oružju, a takođe i o njihovom približnom sastavu. Vest je izazvala veliku pometnju u logoru, jer odmah se pronela među borcima i svako se nadao da popravi svoje naoružanje. Gajili su potajnu nadu da će doći do nečega, bilo direktno do novog oružja, bilo zato što će penjanje starog naoružanja omogućiti da dođu makar i do neispravnog oružja koje će biti ostavljeno kad stigne novo. Takođe smo dobili vest da je prikazan film koji je novinar Bob Taber napravio na Sijera Maestri i da je pobrao veliki uspeh u Sjedinjenim Državama. Ova vest je obradovala sve osim Endrjua Sent Džordža, koji je, uprkos svom poslu agenta FBI, imao i svoje novinarsko srculence, pa je bio razočaran. Sutradan pošto je čuo lošu vest, krenu brodićem sa imanja Babunovih prema Santijago de Kubi. Tog istog dana, uporedo sa vešću o mestu gde se nalazi oružje, primećeno je da je jedan čovek pobegao, što je opasno jer, kao što sam rekao, ceo logor je znao za prispeće oružja. Poslate su patrole u potragu za njim i one su se vratile tek posle nekoliko dana sa vešću da je uspeo da se ukrca na brod u Santijagu. Mi smo pretpostavili da je to zato da bi izvestio vlasti, iako se posle ispostavilo da je to bilo jedno obično dezerterstvo zbog fizičke i moralne nesposobnosti da izađe na kraj sa surovim uslovima našeg života. Za svaki slučaj, mi smo pojačali mere opreza. Naša borba protiv nedostatka fizičke, ideološke i moralne pripremljenosti boraca bila je svakodnevna, ali rezultati nisu uvek bili pohvalni. Oni su često su tražili dozvolu da se povuku iz najbeznačajnijih razloga i ako je ne bi dobili, desilo bi se nešto kao što se sada desilo. Treba imati na umu da se dezerterstvo kažnjavalo smrću na mestu hapšenja. Uveče je stiglo oružje, i za nas je to bio najčudesniji prizor na svetu: oruđe smrti bilo je kao izloženo pred halapljivim očima boraca. Tri mitraljeza sa tronošcem, tri puškomitraljeza „madzen“, devet karabina M-1, deset automatskih pušaka „džonson“ i, ukupno, 6.000 metaka. Iako su karabini M-1 imali po 45 metaka, deoba je obavljena na osnovu već stečenih zasluga boraca i vremena

provedenog na Sijeri. Jedan od ovih karabina M-1, a to je najtraženije oružje, dat je danas komandantu Ramiru Valdesu, a dva za prethodnicu pod Kamilovom komandom. Ostala četiri su predviđena za čuvanje mitraljeza sa tronošcem. Jedan od puškomitraljeza je otišao vodu kapetana Horhea Sotusa, druga vodu Almeide i treći Vrhovnom štabu, pri čemu je meni poverena njegova upotreba. Tronošci su bili: jedan za Raula, drugi za Giljerma Garsiju i treći za Kresensija Pereza. Na taj način ja sam postajao neposredni borac, jer do tada sam samo to bio po potrebi, ali mi je stalan posao bio lekarski: sada je za mene počinjala nova etapa na Sijeri. Zauvek ću se sećati trenutka kada mi je predat taj puškomitraljez, veoma starog i slabog kvaliteta, ali koji je tada predstavljao pravi dobitak. Četiri čoveka su predviđena kao poslužioci, ali su četiri saborca sledila vrlo različitu putanju, jer su dvojica bila braća Pupo i Manolo Beaton, koje je revolucija streljala, pošto su ubili komandanta Kristina Naranhoa, a posle su se pobunili na brdima Orijentea, sve dok ih jedan seljak nije uhvatio. Drugi je bio petnaestogodišnji dečko koji je skoro uvek morao da nosi ogroman teret punioca puškomitraljeza, a zvao se Hoel Iglesijas, sada komandant Pobunjeničke vojske. Četvrti jeste kapetan naše vojske i njegovo prezime je Onjate, ali mi smo ga iz milošte zvali Kantinflas. S predajom ovog oružja, međutim, nije se završila odiseja trupe u smislu sticanja borbene i ideološke snage. Nekoliko dana kasnije, 23. maja, Fidel je naredio nova otpuštanja, a među njima čitavog jednog odreda, pa je naše ljudstvo bilo svedeno na 127 ljudi, većinom sa oružjem, od čega osamdesetak čak i sa dobrim naoružanjem. Iz voda koji je čak zajedno s vođom napustio borbu, ostao je samo jedan čovek zvani Krusito, koji je posle postao jedan od najomiljenijih boraca. Krusito je bio rođeni pesnik i imao je duge razgovore s gradskim pesnikom, Kalikstom Moralesom, sa „Granme“, koji je samog sebe nazvao, na šta je Krusito sa svojim seljačkim desetercima uvek odgovarao refrenom na račun Kaliksta: „Kao laka svraka sa Sijere.“

Ovaj izvanredni drug imao je celu istoriju revolucije do trenutka polaska „Granme“ u desetercima, koje je sastavljao dok je pušio lulu prilikom svakog odmora. Kako na Sijeri nije bilo mnogo hartije, on je napamet učio svoje deseterce, tako da njih same nismo mogli da upamtimo, kada je jedan metak okončao njegov život u borbi kod Pino del Agve. U oblasti pilanâ imali smo neprocenjivu pomoć Enrikea Lopeza, starog Fidelovog i Raulovog znanca još iz detinjstva, koji je u tom trenutku radio za Babunove pa nam je služio kao veza da bismo se snabdevali i da bismo čitavim krajem mogli da se krećemo bez opasnosti. Ti krajevi su bili puni puteva kojima su prolazili kamioni vojske; više puta smo postavili zasede ne bismo li uhvatili neke od njih, ali u tome nismo nikad uspeli. Možda je to bilo i dobro za uspeh operacije na pomolu, jedne od onih sa najvećim psihološkim odjekom tokom čitave istorije rata, kao što je to bila borba kod El Uvera. Dvadeset petog maja saznali smo da se na Majari iskrcala grupa članova ekspedicije pod komandom Kaliksta Sančeza, iz čamca „El Korintio“; nekoliko dana posle toga doznaćemo za katastrofalan ishod te ekspedicije: Prio je slao svoje ljude u smrt ne donoseći nikad odluku da ih prati. Vest o tom iskrcavanju ukazala nam je na neophodnu potrebu da skrenemo pažnju neprijatelja na drugu stranu kako bismo pokušali da premestimo te ljude do nekog mesta gde će moći da se reorganizuju i otpočnu akciju. Sve smo to radili iz solidarnosti prema borbenim elementima, iako nam nije bio poznat socijalni sastav, niti stvarne namere tog iskrcavanja. Ovde smo održali zanimljivu raspravu u kojoj su posebno učestvovali ovaj što to piše i Fidel: ja sam smatrao da se ne može propustiti prilika da zaplenimo jedan kamion te da treba posebno da radimo na tome po drumovima gde kamioni bezbrižno prolaze gore-dole, ali je Fidel već imao na umu akciju kod El Uvera, pa je smatrao da je to znatno izazovnije i da će se tom akcijom, zaposedajući El Uvero, postići mnogo veći uspeh, jer će to imati snažan psihološki odjek i za to će se saznati u celoj zemlji, što ne bi

bio slučaj s napadom na kamion, kada bi mogli da puste vest samo o nekim poginulima ili ranjenima u drumskom udesu i, mada bi ljudi slutili istinu, nikada ne bi saznali za naše stvarno borbeno prisustvo na Sijeri. To nije značilo da je potpuno odbačena ideja da se zapleni neki kamion kada prilike budu pogodne, ali nećemo to da pretvorimo u osnovu naše aktivnosti. Sada, nekoliko godina posle te rasprave u kojoj je Fidel doneo odluku, iako me tada nije ubedio, moram da priznam da je njegova procena bila ispravna i da bi za nas bilo znatno manje delotvorno da smo imali neku izolovanu akciju nad nekom od patrola koje su kružile kamionima. Stvar je u tome što nas je želja za borbom tada sve dovodila do toga da se priklonimo najdrastičnijim stavovima a, možda, i bez vizije daljih ciljeva. U svakom slučaju, stizali smo do završnih priprema za akciju kod El Uvera.

Bitka kod El Uvera Kad je utvrđeno mesto napada, trebalo je da tačno odredimo način na koji će on biti izveden. Trebalo je da rešimo bitne stvari, kao što je da saznamo koliko je postojećih vojnika, koliko straža, koju vrstu veze koriste, da saznamo sve o prilaznim putevima, o civilnom stanovništvu i njihovom rasporedu itd. U svemu tome sjajno nam je pomogao drug Kardero, danas komandant Pobunjeničke vojske, koji je bio zet jednog od upravitelja pilane, ako me pamćenje ne vara. Pretpostavljali smo da vojska ima manje-više tačne podatke o našem prisustvu u kraju, jer je uhvaćeno nekoliko potkazivača koji su imali dokumenta za identifikaciju, i koji su priznali da ih Kasiljas šalje da bi doznali gde se nalazi Pobunjenička vojska i koja su mesta njenog uobičajenog sastajanja. Zaista je bio odvratan a ujedno i bolan, prizor kada dva čoveka traže milost, ali zakoni rata u tim teškim trenucima nisu mogli da se prekrše pa je nad obojicom sutradan izvršena smrtna kazna. Tog istog dana, 27. maja, Vrhovni štab se sastao sa svim oficirima, i Fidel je najavio da ćemo u narednih 48 sati imati bitku i da treba da ostanemo sa ljudstvom i stvarima spremni za polazak. Tada nam nisu izdata druga uputstva. Kardero će biti vodič jer je tačno poznavao El Uvero, sve njegove ulaze i izlaze i prilazne puteve. Uveče smo krenuli u marš. Bilo je to dugo pešačenje, nekih 16 kilometara, ali skroz nizbrdo kroz puteve koje je kompanija „Babun“ posebno izgradila za svoje pilane. Ipak nam je bilo potrebno osam sati marša jer smo zbog dodatnog opreza morali da ga prekidamo, naročito kako smo se približavali mestu opasnosti. Na kraju je izdato naređenje o napadu, a ono je bilo veoma jednostavno: treba zauzeti straže i pucnjavom savladati drvenu kasarnu. Znalo se da kasarna nema veću odbranu osim nekoliko osmatračnica rasutih po okolini, uporišta su bile straže od po tri do četiri vojnika na svakom stražarskom mestu, a ta mesta su strateški

postavljena iznad kasarne. Iznad kasarne je bila padina tačno preko puta, a tu će se utvrditi Vrhovni štab da rukovodi borbom. Bilo je izvodljivo prići na nekoliko metara od zgrade preko žbunja obližnjih brda. Jedna precizna instrukcija odnosila se na to da se ne puca protiv postrojenja šećerane jer je u njima bilo ženâ i dece, čak je tu bila i žena upravitelja, koji je znao za napad ali koji nije hteo da ode odande kako bi izbegao da posle bude sumnjiv. Civilno stanovništvo je bila najveća briga dok smo polazili da zauzmemo mesta za napad. Kasarna El Uvera nalazila se na obali mora, tako da nam je bilo dovoljno da je opkolimo iz tri pravca. Na stražu koja je nadgledala drum koji iz Peladera ide uz obalu mora, a koji smo i mi delom koristili, poslati su vodovi pod komandom Horhea Sotusa i Giljerma Garsije. Almeida treba da se pobrine za likvidiranje straže ispred same planine, manje-više ka severu. Fidel će biti na padini koja ima pogled na kasarnu, a Raul bi sa svojim vodom napredovao spreda. Meni je dodeljen posrednički položaj, s mojim puškomitraljezom i pomoćnicima. Kamilo i Ameiheiras treba da idu frontalno, u stvari između mog i Raulovog položaja, ali su noću promašili pravac pa su okršaj započeli s moje leve umesto s moje desne strane. Vod Kresensija Pereza treba da napreduje putem koji, izlazeći iz El Uvera, ide prema Čiviriku, i da spreči prispeće bilo kakvog pojačanja koje bi došlo otuda. Mislilo se da će akcija biti brzo gotova usled iznenađenja koje priređujemo; međutim, minuti su prolazili a mi nikako da savladamo ljude na način koji smo idealno predvideli. Vesti su stizale preko vodiča, Kardera i nekog lokalnog vodiča po imenu Elihio Mendoza, pa smo gledali kako odmiče noć i počinje da se razdanjuje a da još nismo u poziciji da prepadnemo žandarme onako kako smo isprva zamislili. Horhe Sotus je javio da iz svoje pozicije ne vlada mestom koje mu je određeno, ali je bilo kasno da se započnu nova kretanja. Kada je Fidel otvorio vatru sa svojim teleskopskim nišanom, prepoznali smo kasarnu na osnovu pucnjave kojom su odmah uzvratili. Ja sam se nalazio na maloj uzvišici i imao sam savršen pogled na kasarnu, ali je ona bila veoma daleko, pa

smo napredovali kako bismo našli bolje pozicije. Svi su napredovali. Almeida je išao prema straži koja je branila ulaz u kasarnu iz tog sektora, a s moje leve strane videla se Kamilova legionarska kapa, kakvu su nosili pripadnici Legije stranaca, ali sa oznakama Pokreta. Napredovali smo sred sada već opšte pucnjave, uz sav oprez koji je neophodan u ovakvoj borbi. Malom odredu postepeno su se priključivali borci koji bi ostali rasuti u odnosu na svoje jedinice. Jedan drug iz Pilona koga su zvali Bomba, kao i drugovi Mario Leal i Akunja, pripojili su se onome što je već bila mala borbena jedinica. Otpor je bio žestok, a mi stigli do čistine gde je trebalo da napredujemo uz beskrajni oprez, jer su neprijateljski pucnji bili neprekidni i precizni. Iz svoje pozicije, na svega 50 ili 60 metara od neprijateljskog nadiranja, video sam kako iz rova, koji je bio ispred, izlaze dva vojnika i pucao sam na obojicu, ali su se sklonili u zgrade postrojenja koje su za nas bile svetinja. Nastavili smo da napredujemo, mada tu više nije bilo ničega do malog ogoljenog prostora između nas i neprijatelja, a meci su fijukali blizu naših glava. U tom trenutku čuo sam blizu sebe jauk i zapomaganje usred borbe, pomislio sam da je ranjen neki neprijateljski vojnik pa sam puzeći išao napred dok sam ga nagovarao da se preda; u stvari, to je bio drug Leal, ranjen u glavu. Napravio sam kratak pregled ulazne i izlazne rane u parijetalnoj regiji; Leal je padao u nesvest dok je već počinjalo kočenje udova s jedne strane tela, ne sećam se tačno koje. Jedini zavoj koji mi je bio pri ruci bio je komad hartije koji sam stavio preko rane. Hoel Iglesijas pođe kasnije da mu se nađe dok smo mi nastavljali napad. Odmah potom, i Akunja je ranjen. Mi koji više nismo napredovali, pucali smo dok je pred nama bio dobro podešen rov odakle se uzvraćalo na našu paljbu. Vraćala nam se hrabrost i učvršćivali smo se u odluci da na prepad osvojimo sklonište jer je to bio jedini način da slomimo otpor, kada se kasarna preda. Sve ovo je ispričano za nekoliko minuta, ali je zapravo prošlo 2 sata i 45 minuta od prvog pucnja do momenta dok nismo osvojili kasarnu. S moje leve strane, nekoliko drugova iz prethodnice –

mislim da su to bili Viktor Mora i još neki – zarobljavalo je nekoliko vojnika koji su pružali poslednji otpor, i iz rova ispred nas izroni vojnik koji je davao znake da će da preda svoje oružje. Sa svih strana su se začuli povici o predaji. Brzo smo se probili do kasarne pa se začuo poslednji mitraljeski rafal za koji sam kasnije saznao da je pokosio poručnika Nana Dijaza. Stigli smo do postrojenja gde smo zarobili onu dvojicu što su izmakli mom mitraljezu, kao i lekara i njegovog pomoćnika. S lekarem, sedokosim i smirenim čovekom čiju potonju sudbinu ne znam – ne znam da li je danas priključen revoluciji – desilo se nešto neobično: moja znanja iz medicine nikada nisu bila prevelika. Broj ranjenih koji su pristizali bio je ogroman, a moj poziv u tom trenutku nije bio usmeren na sanitet. Međutim, kada sam vojnom lekaru otišao da predam ranjenike, upitao me je koliko mi je godina a odmah potom i kada sam diplomirao. Objasnio sam mu da je to bilo pre nekoliko godina, a on mi iskreno reče: „Slušaj, momče, preuzmi ti sve ovo jer sam ja tek sada diplomirao i imam veoma malo iskustva.“ Čovek, što zbog neiskustva, što zbog logičnog straha u takvoj situaciji, kad je shvatio da je zarobljen, bio je čak zaboravio i na poslednju reč medicine. Tog trenutka sam morao još jednom da zamenim pušku za svoju lekarsku uniformu, koja se, u stvari, sastojala od pranja ruku. Posle te bitke, jedne od najsurovijih kroz koje smo prošli, povezali smo događaj i stekla se celovitija predstava a ne ovaj pregled koji sam sada dao iznoseći svoje lično učešće. Bitka se manje-više odigrala ovako: kada je Fidel svojim pucnjem otvorio paljbu, svi su počeli da napreduju ka postavljenim ciljevima, a vojska da uzvraća gustom paljbom, često uperenom prema padini odakle je naš vođa upravljao bitkom. Svega nekoliko minuta pošto je akcija započela, Hulito Dijaz je izdahnuo pored Fidela, kada ga je pogodio metak tačno u glavu. Prošlo je još nekoliko minuta i otpor je i dalje bio žestok. Najvažniji zadatak u centru bio je Almeidin: on je bio zadužen da na sve moguće načine likvidira stražu kako bi oslobodio prolaz trupama, kao i Raulovoj, koja je frontalno grabila prema

kasarni. Drugovi su posle ispričali kako je vodič Elihio Mendoza uzeo svoju pušku i bacio se u borbu. Elihio je bio sujeveran, nosio je sa sobom „sveca“ koji ga štiti, i kada mu je rečeno da se pripazi, on je sa nipodaštavanjem odgovorio da ga njegov svetac štiti od svega; nešto kasnije ga je pogodio metak koji mu je doslovce razneo trup. Neprijateljske trupe, dobro ušančene, odbijale su nas na ovakav način i bilo je veoma teško da se napreduje po centralnoj zoni. Sa pozicije udaljene od puta za Peladero, Horhe Sotus je pokušao da s boka podupre tu poziciju sa pomoćnikom zvanim Policajac [Fransisko Soto], ali i njega je neprijatelj odmah ubio pa je Sotus morao da uskoči u more kako bi izbegao sigurnu smrt, tako da je od tog trenutka njegovo učešće u borbi praktično bilo prekinuto. Drugi članovi njegovog voda pokušali su da napreduju, ali su takođe odbijeni: jedan drug sa sela, koji se, čini mi se, prezivao Vega, ubijen je; Manals – ranjen u pluća; Kike Eskalona je dobio tri rane u mišicu, u butinu i u ruku dok je pokušavao da se probije. Straža ušančena iza solidne zaštite drvenih taraba, ispaljivala je vatru iz puškomitraljeza i poluautomatskih pušaka desetkujući našu malu trupu. Almeida naredi poslednji juriš ne bismo li ipak savladali neprijateljske snage koje su bile ispred njega; tom prilikom su ranjeni Sileros, Maseo, Ermes Lejva, Pena i sam Almeida – u jedno rame i levu nogu, a drug Mol je ubijen. Međutim, ovim probojem je savladana straža pa je otvoren prolaz do kasarne. S druge strane, nepogrešivi pucnji mitraljeza Giljerma Garsije likvidirali su trojicu branilaca, četvrti izađe u trku, i ubijen je u pokušaju bekstva. Raul, sa svojim vodom podeljenim na dva dela, brzo je nadirao prema kasarni. Bila je to akcija dvojice kapetana – Giljerma Garsije i Almeide – i ona je odlučila ishod bitke: svaki od njih je likvidirao određenu mu stražu i time je omogućen završni prepad. Zajedno sa prvim treba istaći delovanje Luisa Krespa, koji je došao iz Vrhovnog štaba da bi učestvovao u prepadu. U trenutku kada je neprijateljska odbrana slamana, kad smo već zaposedali kasarnu iz koje je istaknuta bela marama, neko,

verovatno iz naše trupe, iznova pripuca, i iz kasarne su odgovorili rafalom koji je pogodio u glavu Nana Dijaza, čiji je mitraljez do tog trenutka sejao smrt među neprijateljem. Kresensiov vod gotovo da i nije učestvovao u borbi jer se njegov mitraljez zaglavio pa mu je učešće bilo da nadzire put iz Čivirika. Tamo je nekoliko vojnika uhvaćeno prilikom bekstva. Okršaj je potrajao 2 sata i 45 minuta i nijedan civil nije ranjen uprkos broju ispaljenih metaka. Kada smo napravili bilans bitke, ustanovili smo sledeće: sa naše strane u tom trenutku je poginulo šest drugova. Bili su to Mol, Nano Dijaz, Vega, Policajac, Hulito Dijaz i Elihio Mendoza. Teško su ranjeni Leal i Siljeros. Teže ili lakše ranjeni bili su: Maseo – ranjen u rame; Ermes Lejva – metak u grudnom košu; Almeida – leva ruka i leva noga; Kike Eskalona – desna nadlanica i ruka; Manals – metak u plućima, bez većih simptoma; Pena – u koleno, i Manuel Akunja – u desnu nadlanicu. Ukupno 15 drugova izbačeno iz borbe. Oni su imali 19 ranjenika, 14 mrtvih, još 14 zarobljenika a pobeglo ih je 6, što je ukupno 53 ljudi, pod komandom drugog poručnika koji je istakao belu zastavu pošto je i sam ranjen. Ako se uzme u obzir da je naših boraca bilo oko 80 a njihovih 53, dakle ukupno oko 133 vojnika, od toga je 38 njih, tj. više od četvrtine, bilo izbačeno iz stroja za nešto više od dva i po sata borbe. Bio je to juriš ljudi koji su gologrudi napredovali protiv drugih koji su se branili bez mnogo mogućnosti zaštite, te valja priznati da je sa obe strane bilo mnogo hrabrosti. Za nas je, uz to, ova pobeda označila punoletstvo naše gerile. Od te bitke naš moral je izuzetno porastao, kao i naša rešenost i vera u pobedu, i mada su naredni meseci bili veliko iskušenje, već smo posedovali tajnu pobede nad neprijateljom. Ova akcija je zapečatila sudbinu malih kasarni smeštenih podalje od većih neprijateljskih grupacija i ubrzo su sve one savladane. Jedan od prvih metaka je razneo telefonski uređaj pa je tako prekinuta veza sa Santijagom i jedva da je neki avion jednom ili dvaput nadleteo bojno polje, tako da se, sve u svemu, neprijateljska avijacija nije pojavila. Tek nekoliko sati kasnije su stigli izviđački

avioni, kada smo mi već bili u brdima. O gustini paljbe s naše strane govori podatak o četrnaestorici poginulih, ali i taj da je nastradalo tri od pet papagaja koje su držali stražari kasarne. Treba imati na umu koliko su sićušne te ptice da bi se stekla predstava o sili metaka koja se sručila na drvenu građevinu. Ponovni susret sa pozivom lekara priredio mi je nekoliko uzbudljivih trenutaka. Prvi ranjenik kome sam ukazao pomoć, s obzirom na ozbiljnost njegovog stanja, bio je drug Siljeros. Metak mu je slomio desnu ruku i pošto je prošao kroz pluća, činilo se da se zario u kičmu, zbog čega su mu obe noge bile oduzete. Njegovo stanje je bilo izuzetno ozbiljno i jedva sam uspeo da mu dam neko sredstvo za umirenje bolova i da mu čvrsto privežem grudni koš kako bi lakše disao. U tom trenutku smo pokušali da ga spasemo na jedini mogući način: poveli smo četrnaest zarobljenih vojnika sa sobom i ostavili dva ranjenika, Leala i Siljerosa, kod neprijatelja, uz garancije lekarske časti. Kada sam to saopštio Siljerosu govoreći mu ohrabrujuće reči koje je u tom trenutku neophodno kazati, pozdravio me je setnim osmehom koji je govorio više od svih reči i koji je odavao da je uveren u to da je sve gotovo. I ja sam to znao pa sam poželeo da mu u tom trenutku spustim poljubac oproštaja na čelo, ali za mene, više nego za bilo koga drugog, to bi značilo da je drug osuđen na smrt, a dužnost mi je govorila da ne treba dalje da zagorčam njegove poslednje trenutke potvrđujući nešto u šta je on već bio potpuno uveren. Rastao sam se najnežnije što sam mogao, uz veliki bol, od oba borca koja su ostala u rukama neprijatelja. Oni su preklinjali i govorili da više vole da umru među nama, ali mi smo bili dužni da se do poslednjeg borimo za njihove živote. Tamo su ostali zbratimljeni sa 19 ranjenika Batistine vojske kojima smo ukazali pomoć najbolje što smo mogli. Neprijateljska vojska je pristojno prihvatila dvojicu drugova, ali jedan od njih, Siljeros, nije stigao čak ni do Santijaga. Drugi je preživeo ranu, pritvoren je na Isli de Pinos do kraja rata i danas još pokazuje neizbrisive tragove te važne epizode našeg revolucionarnog rata. Tovareći u jedan od Babunovih kamiona što veću količinu svega i

svačega, a naročito lekova, poslednji smo krenuli put naših skloništa na planini, gde smo ipak stigli na vreme da ukažemo pomoć ranjenima i da se rastanemo od poginulih, koji su pokopani pored jednog pregiba puta. Predviđalo se da će progon biti veliki pa je odlučeno da oni koji su kadri da hodaju moraju da se udalje od tog mesta, dok će ranjenici biti povereni meni i Enrikeu Lopezu, koji će se postarati da mi obezbedi transport, skrovište i još neke pomoćnike da prebacimo ranjenike i da uspostavi sve kontakte kako bismo dobijali lekove i mogli da ih lečimo na odgovarajući način. U zoru su se još prepričavale pojedinosti bitke. Gotovo niko nije spavao ili je samo nakratko to činio pa bi se pridružio razgovoru iznoseći svoje podvige ili one koje je kod drugih video. Iz statističke radoznalosti, pribeležio sam imena svih pobijenih neprijatelja koje su naveli svedoci, pa je ispalo da ih je više nego što je protivnički sastav ukupno imao vojnika; mašta svakog od njih ukrasila je njihova svedočenja. Sa ovim i još nekim sličnim iskustvima tačno smo naučili da se podaci moraju proveriti. Čak i sami skloni preterivanju, tražili smo poneku stvar od svakog poginulog vojnika da bismo stvarno bili uvereni da je to neprijateljski vojnik, jer briga o istini je oduvek bila centralna tema izveštaja Pobunjeničke vojske i nastojalo se da se među drugovima razvije najdublje poštovanje prema njoj i svest o tome koliko je neophodno s njom tako postupiti bez obzira na bilo kakvu prolaznu prednost. Ujutru smo videli kako pobednička trupa odlazi pozdravljajući nas s tugom. Sa mnom su ostali moji pomoćnici Hoel Iglesijas i Onjate, vodič po imenu Sinesio Tores i Vilo Akunja, danas komandant Pobunjeničke vojske koji je ostao uz svog ranjenog strica.

Nega bolesnika Sutradan posle bitke kod El Uvera, avioni su od rane zore počeli da patroliraju. Pošto smo se pozdravili s kolonom koja je nastavila marš, mi smo se bacili na brisanje tragova o svom ulasku u brdo. Bili smo na svega stotinak metara od prilaznog puta za teretna vozila i čekali smo da stigne Enrike Lopez, koji je bio zadužen da nam pomogne u traženju našeg skloništa i u prebacivanju do njega. Almeida i Pena su bili ranjenici koji nisu mogli da hodaju, a Kike Eskalona je bio u istom stanju. Manals, koga sam posavetovao da ne hoda zbog rane na plućima; Manuel Akunja, Ermes Lejva i Maseo: ova trojica su mogli sami da hodaju. Da bismo ih štitili, negovali i prebacili, tu smo bili Vilo Akunja, vodič Sinesio Tores, Hoel Iglesijas, Alehandro Onjate i ja. Već je jutro bilo odmaklo kada je jedan glasnik došao da nam kaže da Enrike Lopez ne može da nas prihvati jer ima bolesnu devojčicu pa je morao da ide u Santijago; ostalo je na tome da će nam biti poslati neki dobrovoljci u pomoć, ali do kraja dana mi smo i dalje čekali. Situacija je bila teška jer su rane Kikea Eskalone bile inficirane, a nije mogla da se odredi ozbiljnost Manalsovih rana. Istražili smo obližnje puteve i nismo naišli na neprijateljske vojnike, pa smo odlučili da se prebacimo do jedne kolibe koja je bila na tri ili četiri kilometra, a gde se nalazilo podosta pilića koje je gazda napustio. Tog prvog dana dvojica radnika pilane pomogla su nam u napornom zadatku da ranjenike nosimo na nosilima. U zoru narednog dana, nakon obilnog obroka i likvidiranja solidnog kontigenta pilića, brzo smo napustili mesto jer smo posle bitke praktično proveli ceo jedan dan na istom mestu blizu drumova kojima su mogli da stignu neprijateljski vojnici. Nalazili smo se na mestu kraj jednog od onih drumova koje je kompanija „Babun“ napravila radi eksploatacije šume. S našim malobrojnim raspoloživim ljudstvom započeli smo kratak ali vrlo otežan marš. Trebalo je da se siđe do potoka zvanog Del Indio pa da se potom

popnemo uzanom stazom do proplanka, gde je seljak zvani Israel živeo sa suprugom i jednim zetom. Zaista je bilo naporno prebacivanje drugova kroz tako nepristupačne predele, ali ipak smo uspeli, i ti ljudi su nam ustupili bračni krevet da bi tamo prespavali ranjenici. Na mestu prvog logora sakrili smo deo naoružanja u lošem stanju, koje nismo mogli da prenesemo, kao i veću količinu dodatnih stvari koje su činile ratni plen manje vrednosti i koje smo ostavljali usput, onako kako bi se teret ranjenika uvećavao. Na svakoj kolibi je uvek ostajao neki trag našeg boravka u vidu nekog zaboravljenog predmeta. Zbog toga, pošto smo imali vremena, odlučili smo da dobro pregledamo prethodno mesto kako bismo izbrisali svaki trag jer je upravo od toga zavisila naša bezbednost. U isto vreme vodič, Sinesio pođe da potraži neke poznanike koje je imao u tom delu Peladera. Ubrzo posle toga, Akunja i Hoel Iglesijas su mi javili da su čuli čudne glasove na drugoj padini. Zaista smo pomislili da je kucnuo čas da se iznova borimo u ovim otežanim uslovima, jer naša dužnost je bila da po cenu smrti odbranimo dragoceni tovar ranjenika koji nam je poveren, pa smo napredovali nastojeći da se okršaj desi što dalje od kolibe. Tragovi bosih nogu po putu, što nam je bilo veoma čudnovato, ukazivali su na to da su uljezi prošli istim tim putem. Obazrivo se približavajući, čuli smo neki bezvoljni razgovor u kojem je učestvovalo više ljudi. Pripremajući svoj mitraljez „tompson“ i računajući na podršku Vila i Hoela, nastavili smo dalje i upali sred razgovora. Ispostavilo se da su to zarobljenici iz El Uvera koje je Fidel oslobodio i koji su tuda išli jednostavno tražeći izlaz. Neki su bili bosonogi. Jedan stari kaplar, gotovo onesvešćen, s glasom astmatičara, izrazi svoje divljenje prema nama i našem poznavanju brdâ. Dolazio je bez vodiča i nosio je samo propusnicu koju mu je Fidel potpisao. Mi smo iskoristili utisak koji je kod njih nastao usled načina na koji smo ih prepali, pa smo ih nagovorili da nipošto ne zađu u brda. To su bili gradski ljudi, nenaviknuti na mukotrpne uslove brda

koje nisu umeli da savladaju. Izašli smo na čistinu ispred kuće gde smo jeli piliće i pokazali im put do obale, ali smo im pre toga ponovili da smo na brdu mi gazde i da će naša patrola – jer smo mi delovali kao takva – odmah obavestiti ostale snage o neželjenim prisustvima. Uprkos svemu, najrazumnije je bilo da što pre stupimo u pokret. Tu noć smo proveli u gostoprimljivoj kolibi, ali u zoru smo se prebacili na brdo i naložili vlasnicima kuće da potraže kokoške za ranjenike; proveli smo ceo dan čekajući povratak bračnog para, ali se oni nisu vratili. Kasnije smo saznali da su uhapšeni u toj maloj kući i da su ih, uz to, dan posle našeg odlaska, neprijateljski vojnici upotrebili kao vodiče i tako prošli pored našeg prethodnog logora. Mi smo budno nadgledali okolinu i niko nas ne bi iznenadio, ali ishod nove bitke u takvim uslovima nije teško predvideti. Predveče je stigao Sinesio s tri dobrovoljca: starcem Felisijanom i još dvojicom koji će postati borci Pobunjeničke vojske – Banderasom, koji je poginuo u činu poručnika u bici kod Higvea, i Israelom Pardoom, najstarijim članom mnogoljudne porodice boraca, koji sada ima čin kapetana. Ovi drugovi su nam pomogli da brzo prebacimo ranjenike u kolibu s druge strane zone opasnosti, dok smo Sinesio i ja, praktično dok se nije sasvim smrklo, i dalje čekali dolazak bračnog para s namirnicama; naravno da nisu mogli da stignu kad su zarobljeni. Strepeći od nekakve izdaje, odlučili smo da iz nove kuće takođe treba rano da krenemo. Jelo je bilo veoma oskudno i sastojalo se samo od ono malo namirnica izvučenih iz obližnjeg ambara. Narednog dana, šest meseci nakon iskrcavanja sa „Granme“, rano smo otpočeli dan. Marševi su bili naporni i neverovatno kratki za nekoga naviknutog na pešačenje planinom, a što se tiče naših mogućnosti, mogli smo da prebacimo svaki put samo jednog ranjenika jer, u tim teškim brdskim uslovima, ranjenike treba prebacivati na ležaljkama privezanim za čvrstu granu koja doslovce rastura ramena nosača, pa onda oni moraju da se smenjuju na svakih deset ili petnaest minuta, a bilo nam je potrebno od šest do osam ljudi da u takvim uslovima prenesemo jednog ranjenika.

Prateći Almeidu koji je malo puzao a malo se oslanjao, nastavili smo veoma sporo da hodamo, praktično od stabla do stabla, sve dok Israel nije napravio prečicu kroz brdo pa su nosači došli da ga prebace. Posle nas je strašan pljusak sprečio da stignemo do kuće Pardoovih, ali smo se predveče nje ipak domogli. Kratko rastojanje od jedne milje, četiri kilometra puta, prevaljeno je za dvanaest sati, što će reći jedan kilometar za tri sata. U tim trenucima naša mala trupa je imala sreće što je s njom bio Sinesio Tores, jer je on poznavao puteve i žitelje te oblasti pa nam je pomagao u svemu. On je taj koji je dva dana kasnije izvukao Manalsa kako bi se uputio u Santijago na lečenje. Takođe smo pripremali uslove da se i Kike Eskalona prebaci jer su mu rane bile gnojne. Tih dana su stizale protivrečne vesti, ponekad su javljali da je Selija Sančez uhapšena, ponekad da je ubijena. Takođe su kružile glasine da je jedna patrola vojske uhapsila Ermesa Kaldera, jednog našeg druga. Mi nismo znali da li da poverujemo u neke od tih vesti koje su bile jezive, jer Selija, na primer, jeste bila naša jedina poznata i pouzdana veza. Njeno hapšenje je za nas značilo izolaciju. Srećom, ispostavilo se da to u vezi sa Selijom nije tačno, mada jeste ono u vezi sa Ermesom Kalderom, koji je čudom spasao život posle tamnice tiranije. Na obali reke Peladero živeo je predradnik jednog zemljoposednika, David je bilo njegovo ime, i on je puno sarađivao s nama. David je za nas ubio jednu kravu i trebalo je otići po nju. Krava je ubijena na obali i tamo je raskomadana, ali je trebalo noću prebaciti meso. Poslao sam prvu grupu sa Israelom Pardoom napred, a potom i drugu koju je vodio Banderas. Banderas je bio prilično nedisciplinovan i nije ispunio svoj zadatak, tako da je ukupan teret žrtvovane životinje pao na ostale, i zbog toga je cela noć prošla u tom prebacivanju. Već se formirala mala trupa pod mojom komandom, jer je Almeida bio ranjen. Svestan svoje odgovornosti, saopštio sam Banderasu da on prestaje da bude borac

i da postaje puki simpatizer, ukoliko ne promeni svoje ponašanje, a on ga je zaista i promenio; nikada nije postao uzor što se tiče discipline, ali je bio primer preduzimljivog, jednostavnog i naivnog čoveka otvorenog duha, koji je progledao i sagledao stvarnost tek u susretu s revolucijom. On je inače obrađivao svoju malu parcelu otetu od brda i gajio je istinsku strast prema drveću i poljoprivredi, živeo je u maloj kolibi s dve male svinje, od kojih je svaka imala ime, i s jednim malim psom. Jednog dana mi je pokazao sliku dvojice sinova koji su živeli sa ženom od koje se on bio rastao, u Santijagu, objašnjavajući da će jednog dana, kada revolucija pobedi, moći da ode negde gde će dobro da radi, a ne u toj zabiti koja maltene visi s vrha brda. Govorio sam mu o zadrugama, ali on to nije baš najbolje razumeo. Želeo je da obrađuje zemlju za svoj račun, sopstvenim trudom. Međutim, postepeno sam uspeo da ga ubedim da je bolje da zemlju svi obrađuju, da mašine mogu da povećaju produktivnost. Bez ikakve sumnje, Banderas bi danas bio istureni borac na polju poljoprivredne proizvodnje; tamo na Sijeri je usavršio čitanje i pisanje pa se pripremao za budućnost. Bio je to bistar seljak koji je znao vrednost saradnje i koji je ulažući sopstveni napor ispisao time stranice istorije. Tih dana sam imao dug razgovor sa predradnikom Davidom koji mi je zatražio spisak svih važnih stvari što su nam potrebne, jer će otići u Santijago pa će ih tamo potražiti. Bio je to tipični predradnik, veran gazdi, prezriv prema seljacima, rasista. Međutim, vojska ga je zarobila kad je doznala za naše kontakte i nemilosrdno ga izložila mučenju. Njegova prva briga kada se ponovo pojavio, a mi već mislili da je mrtav, bila je da nam objasni da nije progovorio. Ne znam da li je David danas na Kubi ili je sledio svoje stare gazde koje je revolucija već konfiskovala, ali je bio čovek koji je u tim trenucima osetio potrebu za promenom, iako nije smatrao da se to odnosi i na njega i na njegov svet, ali je shvatio da tu promenu treba neizostavno sprovesti. Od iskrenih nastojanja jednostavnih ljudi napravljena je revolucionarna građevina, naša misija je da razvijemo

ono što je dobro i plemenito u svakom od ljudi i da svakog čoveka pretvorimo u revolucionara. Ona se sastoji od raznih Davida koji ne razumeju baš najbolje i od raznih Banderasa koji su poginuli ne videvši njen osvit, od neznanih žrtava i žrtava bez nadoknade – eto od toga je napravljena revolucija. Mi koji vidimo danas njena dostignuća treba da mislimo i na one koji su ostali na tom putu i da se založimo da u budućnosti bude manje onih koji kaskaju.

Povratak Ceo juni 1957. protekao je u lečenju ranjenih drugova tokom bitke kod El Uvera i u organizaciji male trupe kojom ćemo se pridružiti Fidelovoj koloni. Kontakti sa spoljnim svetom uspostavljani su preko predradnika Davida, čiji su saveti i umesne napomene, pored pribavljene hrane, u velikoj meri olakšali našu situaciju. Tih prvih dana nismo mogli da računamo na neprocenjivu pomoć Panča Tamaja, onog istog koji je posleratnih godina ubijen rukama braće Beaton. Pančo Tamajo, stari seljak iz kraja, kasnije je stupio u vezu s nama i takođe je pokrivao kontakte. Kod Sinesija su počeli da izbijaju neki znakovi revolucionarne malodušnosti, jer se napio novcem Pokreta, pa je počinio nedoličnosti u pripitom stanju. Uz to nije ispunjavao izdata mu naređenja, a prilikom nekog od svojih kretanja doveo nam je jedanaest potpuno razoružanih drugova, čime je prekršio izričito naređenje. Reč je bila o tome da se spreči izolovanje drugova bez oružja, ali nije samo Sinesio to ignorisao. Priključivanje ljudi mladoj gerili odvijalo se svim sredstvima i u svim uslovima, i seljaci, koji su znali našu lokaciju, dovodili su nam nove drugove koji su želeli da nam pristupe. Kroz malu oformljenu kolonu prošlo je ne manje od 40 ljudi, ali je i napuštanje redova bilo stalno, ponekad uz našu saglasnost, a ponekad protiv naše volje, tako da mala trupa nije nikad imala više od 25 ili 30 efektivnih članova. Tih dana se moja astma nešto pogoršala i nedostatak lekova naterao me je na nepokretnost sličnu onoj kod ranjenika. Uspeo sam da malo ublažim bolest pušeći sasušeni cvet „klarin“ (to je lek na Sijeri), dok nisu stigli lekovi iz civilizacije i dok nisam opet bio u optimalnoj formi za polazak, ali on se odlagao iz dana u dan. Najzad smo organizovali jednu patrolu da pođe u potragu za svim oružjem koje je bilo odbačeno posle bitke kod El Uvera jer je delovalo kao neupotrebljivo, ali smo nameravali da ga osposobimo za gerilu. U novim uslovima sve te stare puške sa ozbiljnim ili manje

ozbiljnim oštećenjima, uključujući tu i 30-kalibarski mitraljez bez udarne igle, predstavljali su potencijalno blago, pa smo uložili celu jednu noć u potragu za njima. Konačno smo odredili polazak za 24. juni. U to doba smo sačinjavali vojsku sledećih karakteristika: pet ranjenika koji se oporavljaju, pet pratilaca, deset priključenih iz Bajama, dva nedavno priključena iz udaljenijih krajeva, i četiri iz kraja – ukupno dvadeset i šest vojnika. Marš je organizovan sa Vilom Akunjom na prethodnici, potom sa onim što bi moglo da se nazove komandom, na čijem čelu sam bio ja, jer Almeidi je već sámo pešačenje bilo preveliki napor pošto se još oporavljao od rane na butini, i na kraju s dva mala odreda pod rukovodstvom Masea i Penje. Penja je u to doba imao čin poručnika. Maseo i Vilo su bili vojnici, a najviši čin je imao Almeida kao kapetan. Nismo pošli 24. juna, jer su počele da se ređaju sve nekakve teškoće: ponekad bi bilo javljeno da stiže neko od vodiča s novopriključenima pa ih je trebalo čekati, drugi put bi se čekalo na novi kontigent lekova i hrane; stari Tamajo je stalno išao i dolazio donoseći vesti i robu, hranu u limenkama, odeću. U jednom datom trenutku morali smo da potražimo neku jamu da bismo uskladištili namirnice jer su se najzad kristalizovali kontakti sa Santijagom, a David nam je bio doneo zamašan kontigent koji je bilo nemoguće preneti, s obzirom na uslove marša naše trupe rekonvalescenata i novajlija. Dvadeset šestog juna sam debitovao kao stomatolog, mada su mi na Sijeri nadenuli skromno zvanje „vadizub“. Moja prva žrtva bio je Israel Pardo, danas kapetan vojske, koji je prilično dobro prošao. Druga, Hoel Iglesijas, kome je bilo dovoljno da mu se stavi čaura dinamita na očnjak da bi mu on bio iščupan, ali je Hoel do kraja rata izdržao s njim pošto su moji napori bili bezuspešni. Na moje neiskustvo se nadovezivao nedostatak drugih osnovnih sredstava, tako da je trebalo veoma štedeti anesteziju i često sam pribegavao tzv. psihološkoj anesteziji, nazivajući ljude oporim nazivima kada bi se premnogo žalili zbog onoga što se radi u njihovim ustima. Pred samom pomišlju na marš, neki su ispoljavali svoju

neodlučnost pa su odlazili, ali drugi bi ih, novi, nadomestili. Tamajo nam dovede novu grupu od četiri čoveka. Sa njima je bio Feliks Mendoza, koji je imao pušku, i objasnio nam je kako je jedna trupa vojske zatekla njega i njegovog druga: dok je drug uhvaćen, on se baci preko nekih litica pa pobeže u trku a da mu vojska ništa nije uradila. Posle smo saznali da je „vojska“ u stvari patrola kojom je upravljao Lalo Sardinjas, koji beše našao druga, i da je on već u Fidelovoj trupi. Takođe se priključio Evelio Saborit, danas komandant Pobunjeničke vojske. S priključenjem Feliksa Mendoze i njegove grupe bilo nas je trideset šestorica, ali sutradan su trojica otišla. Posle su nam se priključili još neki pa nas je na kraju bilo 35. Međutim, kada je marš započinjao, opet se broj ljudi smanjivao. Penjali smo se visovima Peladera u marševima kratkog dometa. Radio nas je obaveštavao o nasilju na čitavom ostrvu. Prvog jula smo čuli vest o smrti Hosea Paisa, Frankovog brata, koji je poginuo s još nekim drugovima sred neprekidne bitke u Santijagu. Uprkos kratkim marševima, naše trupe su osećale klonulost pa su neki od novoprimljenih tražili da se povuku kako bi „obavljali korisnije zadatke u gradu“. Silazeći niz padine Botelje, prošli smo pored kuće Benita More, koji nas je lepo dočekao u svom skromnom domu, koje kao da visi sa samih stena ovog dela Sijere. Nešto pre nego što smo stigli, sazvao sam malu trupu da joj predočim kako se primiču trenuci velike opasnosti, da je vojska blizu, da ćemo verovatno morati da provedemo i više dana gotovo bez hrane, pešačeći sada već i po čitav dan, i da onaj ko se ne oseća spremnim, neka to kaže. Neki su se snebivali da izraze svoja strahovanja i odu, ali bio je jedan po imenu Čičo koji je u ime neke grupe, sa prizvukom izuzetne uverenosti i odlučnosti tvrdio da će oni ići dalje sve do smrti. Nemalo je bilo naše iznenađenje kada nam je, pošto smo prošli kuću Benita More i ulogorili se pored malog potoka da provedemo noć, ta ista grupa saopštila da želi da napusti gerilu. Pristali smo na to i u šali krstili mesto kao „potok smrti“ jer je dotle sezala golema odlučnost Čiča i njegovih drugova. To ime je ostalo

toj tankoj niti vode sve do našeg izlaska sa Sijere. Ostalo nas je dvadeset osmorica, ali kad smo sutradan krenuli priključila su se dva nova regruta, dva bivša pripadnika vojske, koji su dolazili na Sijeru da se bore za slobodu. Bili su to Gilberto Kapote i Nikolas. Dovodio ih je Aristides Gera, još jedan od naših veza u kraju koji je posle za našu kolonu bio od neprocenjive vrednosti i koga nazvasmo Kralj klope. Kralj klope je u svakom trenutku ratovanja činio ogromne usluge, ponekad i opasnije nego što je sama borba protiv neprijatelja, prebacujući mazge iz Bajama do zone naših operacija. Dok smo pešačili tokom kraćih marševa, nastojali smo da se regruti upoznaju s pucanjem. Postavili smo dva bivša vojnika da oni poduče ostale osnovama puške, naoružanja, razoružanja i preciznog gađanja, i to s takvim pehom da samo što je podučavanje počelo, jednom od njih se ote pucanj. Morali smo da ga povučemo s tog zadatka pa smo ga sumnjičavo gledali, mada je izraz njegovog lica odavao takvu zabrinutost da bi zaista bila potrebna velika sposobnost simuliranja da ta zabrinutost ne bude stvarna. Dva bivša vojnika nisu mogla da izdrže marš i ponovo su otišla sa Aristidesom, ali Gilberto Kapote nam se vratio, i herojski je poginuo u Pino del Agvi, u činu poručnika. Napustili smo mesto gde smo bili ulogorovani, kuću Pola Toresa, na Mesi, što će kasnije postati jedan od naših operativnih centara, i krenuli pešice, pri čemu nas je sada vodio seljak po imenu Tuto Almeida. Naš zadatak je bio da stignemo do Nevade, a potom, prelazeći severnu stranu Turkina, i do mesta gde se nalazio Fidel. Išli smo u tom pravcu kada smo u daljini ugledali dva seljaka koji su pokušali da pobegnu kad smo se mi primakli pa smo morali da potrčimo da ih uhvatimo. Bile su to dve devojke, Afro-Kubanke, koje su se prezivale Moja. Te dve adventistkinje su nam, iako su bile protiv ikakvog nasilja na osnovu svojih verskih uverenja, pružile iskrenu podršku, i tada i tokom čitavog rata. Obnovili smo snagu i tamo smo veličanstveno jeli, ali kada smo svratili u Mar Verde (trebalo je proći kroz Mar Verde da bi se stiglo

na Nevadu), saznali smo da se u čitavom kraju nalaze trupe vojske. Posle kraćeg razmatranja između našeg sićušnog vrhovnog štaba i vodiča, odlučili smo da se vratimo nazad i da direktno pređemo preko Turkina, što je nepristupačniji ali manje opasan put u tim okolnostima. Na našem malom tranzistoru hvatali smo uznemiravajuće vesti: govorilo se da ima velikih bitaka u zoni Estrada Palme i da je Raul teško ranjen. (Sada, kada je to vreme prošlo, ne umem da preciziram da li je to bio naš radio ili je „radio Bemba“{6} bio taj koji je saopštio tu vest.) Mi nismo znali da li da poverujemo takvim informacijama, jer smo iz iskustva znali da su netačne, ali smo nastojali da ubrzamo marš, koliko smo mogli, da bismo stigli do Fidela. Krenuli smo uveče i prenoćili u kući usamljenog seljaka zvanog Viskainac, zbog njegovog porekla, na obroncima Turkina. Viskainac je živeo sam u maloj kolibi i njegovi jedini prijatelji bile su neke marksističke knjige koje je on pažljivo čuvao u maloj rupi ispod jednog kamena daleko od kolibe. On je ponosno saopštio da je po opredeljenju marksista, o čemu većinom niko nije imao pojma u kraju. Pokazao nam je put kojim treba da nastavimo, i mi smo nastavili svoj spori marš. Sinesio se postepeno odvajao od svog operativnog centra, i za njegovu priprostu, seljačku dušu – sada izvan uobičajenih tokova – situacija je postajala teskobna. Jednog lepog dana, za vreme pauze na putu, dok je na straži bio regrut zvani Kuervo, kome je data puška „remington“ zbog njegove dobre spremnosti, Sinesio Tores mu se pridruži na straži s još jednom puškom. Kada sam za to saznao, otprilike za pola sata, pošao sam po njih, jer nisam imao previše poverenja u Sinesija, a puške su bile velika dragocenost u tom trenutku, ali obojica su već bila dezertirala. Banderas i Israel Pardo krenuli su njihovim tragovima svesni da su begunci naoružani dugim cevima a oni jedva pištoljima, ali begunci tada nisu pronađeni. Bilo je veoma teško očuvati moral trupe, bez oružja, bez direktnog kontakta s vođom revolucije, hodajući praktično

nasumice, bez ikakvog iskustva, okruženi neprijateljima koji bi dobijali divovske razmere u glavama i skaskama seljaka. Slaba spremnost naših novopriključenih, koji su poticali iz ravničarskih krajeva pa nisu bili navikli na hiljade teškoća brdskih staza, stalno je dovodila u krizu duh gerile. Desio se pokušaj bekstva na čijem čelu je bio izvesni, kako je nazvan, Meksikanac, koji je došao čak do čina kapetana, a sada je u Majamiju kao izdajnik revolucije. To sam saznao na osnovu dojave druga Ermesa Lejve, rođaka Hoela Iglesijasa, pa sam ga pozvao na suočavanje kako bi se ovaj problem rešio. Meksikanac se zakleo u sve svoje pretke da, iako je bio pomislio na odvajanje, on to nije činio da bi pobegao iz borbe, nego da bi izveo malu gerilu koja će presresti i ubiti potkazivače jer u našim redovima je bilo malo akcije. U stvari, on je nameravao da ubije doušnike da bi im uzeo pare, a to je tipično banditski stav. U jednom kasnijem okršaju, kod El Ombrita, Ermes je bio naš jedini gubitak a ostala je sumnja da je možda Meksikanac vinovnik tog događaja jer ga je ovaj potkazao. Međutim, nikada nisam uspeo do ovaj slučaj isteram na čistac. Meksikanac je nastavio u koloni dajući svoju reč čoveka i revolucionara itd., itd., da neće ni otići ni pokušati da pobegne, niti će koga na to nagovarati. Posle teških i kratkih marševa, stigli smo d o oblast Palma Moče, na zapadnoj strani Turkina, u blizini Kuevasa. Tu su nas seljaci veoma lepo dočekali pa smo uspostavili i neposredan kontakt zahvaljujući mojoj novoj profesiji – vadizub – koju sam veoma poletno upražnjavao. Jeli smo i obnovili snage da bismo ubrzo produžili prema zoni starih znanaca iz Palma Moče i Paklenog potoka, gde smo stigli 15. juna. Tamo nas je Emilio Kabrera, lokalni seljak, izvestio da se Lalo Sardinjas ulogorio u jednoj obližnjoj zasedi zajedno sa svojom trupom, pa mi se požalio, jer u slučaju napada na neprijateljsku patrolu, njegovu kuću izlaže opasnosti. Šesnaestog juna susrele su se nova mala kolona i vod Fidelove kolone kojim je rukovodio Lalo Sardinjas. On nam je ispričao kako je bio prinuđen da pristupi revoluciji, pošto je on inače trgovac koji se

stara o tome da nam dopremi namirnice iz ravničarskih oblasti, ali kako su ga presreli, pa je morao da ubije čoveka, zbog čega se opredelio za gerilu. Lalo beše primio instrukcije da tamo sačeka nadiranje kolone Sančeza Moskere. Još jednom smo saznali da je uporni Sančez Moskera prodro kroz oblast reke Palma Moča i da ga je umalo opkolila Fidelova kolona, ali da je uspeo da izbegne obruč prelazeći Turkino forsiranim maršem i tako izbio na drugu stranu tog masiva. Mi smo imali neke vesti o blizini trupa jer nekoliko dana ranije, kad smo stigli u jednu kolibu, videli smo rovove koje su do prethodnog dana držali vojnici, ali nismo mogli da naslutimo da ono što je izgledalo kao dokaz stalne ofanzive protiv nas su u stvari bili znakovi bekstva neprijateljske kolone, što je ukazivalo na potpunu promenu kvaliteta delovanja na Sijeri. Već smo imali dovoljno snage da kolone neprijateljske vojske opkolimo i nateramo u bekstvo pod pretnjom njihovog likvidiranja. Dobro su naučili tu lekciju i više nije bilo sporadičnih upada na Sijeru, ali jedan od najupornijih, najagresivnijih i najsvirepijih vođa neprijateljske vojske bio je Sančez Moskera, koji je od običnog poručnika 1957. napredovao do čina pukovnika, dakle do čina kojim je posle konačnog poraza u bitkama sveopšte ofanzive vojske nagrađen juna naredne godine. Njegova karijera je bila meteorska što se tiče činova i plodotvorna što se tiče oduzimanja svakojakih dobara i stvari seljaka koje je nemilosrdno poharao svaki put kada bi sa svojim trupama prošao lavirintima Sijera Maestre.

Priprema se izdaja Bila je prava milina videti kako naša trupa ima više discipline, mnogo veći moral, sa blizu 200 ljudi i ponekim novim oružjem. Zaista se uočavala kvalitativna promena o kojoj smo već govorili, i to se očitavalo na Sijera Maestri. Postojala je jedna stvarno slobodna teritorija, mere opreza više nisu bile tako neophodne, a bilo je i malo slobode za noćne razgovore, za leškarenje na visećim ležaljkama, kao i za slobodno kretanje po naseljima Sijere i odlazak kod meštana, čime su uspostavljani prisniji odnosi s njima. Takođe je bila prava radost i doček koji su nam stari drugovi priredili. Ali glavne zvezde tih dana bili su Felipe Pazos i Raul Čibas. To su bile dve potpuno različite ličnosti. Raul Čibas je živeo jedino od ugleda svoga brata, istinskog simbola jednog razdoblja na Kubi, ali nije imao nijednu od njegovih vrlina. Nije on bio ni izražajan ni promućuran, pa čak ni pametan. To što mu je omogućavalo da bude isturena i amblematska ličnost Ortodoksne partije, bila je upravo njegova potpuna osrednjost. Bio je škrt na rečima i hteo je da brzo napusti Sijeru. Felipe Pazos je bio samosvojna ličnost, uživao je ugled velikog ekonomiste i, uz to, glas poštenjačine koja nije zavukla ruku u državnu blagajnu, niti je uzela učešća u sistemu sveopšteg lopovluka za vreme Prija Sokarasa, iako je tada bio predsednik Nacionalne banke. Izuzetno pohvalno, moglo bi se pomisliti, da u to vreme neko ostane neiskvaren. Svakako to i jeste za pohvalu, ali on je ipak bio činovnik koji se drži svoje administrativne karijere, neosetljiv na krupne probleme države. Uostalom, kakav je to revolucionar koji ne raskrinkava iz dana u dan nepojamne zloupotrebe toga doba? Felipe Pazos je smislio kako da to izbegne i da napusti mesto predsednika Nacionalne banke Kube posle napada na Batistu, i to okićen najvećim vrlinama: poštenjem, razboritošću i blistavim znanjem ekonomiste. Samouveren, mislio je da dođe na Sijeru da ovlada situacijom jer je u svom umu malog makijaveliste video sebe

pozvanim da vodi sudbinu zemlje. Možda je već tada počela kod njega da se javlja misao o izdaji Pokreta, ili je možda to usledilo kasnije; tek, njegovo ponašanje nikada nije bilo do kraja iskreno. Pod okriljem zajedničke izjave koju ćemo razmotriti, samog sebe je imenovao delegatom Pokreta „26. jul“ u Majamiju, a trebalo je i da bude postavljen za privremenog predsednika Republike. Na taj način je Prio sebi stvarao čoveka od poverenja u prelaznoj vladi. Tih dana smo imali malo vremena za razgovor, ali Fidel mi ispriča o svojim naporima kako bi taj dokument zaista bio borben i kako bi uspostavio osnove deklaracije o principima. Bio je to težak pokušaj protiv ta dva nazadna i neosetljiva mentaliteta pred pozivom borbe naroda. Manifest je poseban naglasak stavio na „obrazovanje širokog civilnog revolucionarnog fronta koji će obuhvatiti sve političke opozicione partije, sve građanske institucije i sve revolucionarne snage“. U tom smislu, obuhvatao je niz predloga: „formiranje revolucionarnog civilnog fronta kao zajedničkog fronta borbe“; postavljanje „ličnosti koja će biti na čelu prelazne vlade“; izričitu izjavu da front ne priziva niti prihvata posredovanje druge države u unutrašnjim stvarima Kube; „neće prihvatiti da Republikom privremeno vlada bilo koji tip vojne hunte“; odluku da se vojska potpuno odvoji od politike i da se naoružanim institucijama garantuje njihova nedodirljivost, kao i izjavu da će izbori biti održani u roku od godinu dana. Program kojem je privremena vlada trebalo da se povinuje najavljivao je slobodu za sve političke, civilne i vojne zatvorenike; apsolutno jemstvo slobode informisanja pisanim i radijskim medijima, i sva pojedinačna i politička prava koja Ustav garantuje; postavljanje privremenih gradonačelnika u svim opštinama nakon konsultacija sa građanskim institucijama svakog pojedinog mesta; suzbijanje pronevera i utaja u svim njihovim oblicima i usvajanje mera radi povećanja efikasnosti svih državnih organa; uvođenje administrativne karijere; demokratizaciju sindikalnog života putem

unapređenja slobodnih izbora u svim sindikatima i industrijskim federacijama; trenutno pokretanje intenzivne kampanje protiv nepismenosti i obrazovanje građana, koje će posebno istaći prava i dužnosti što ih građanin ima u odnosu na društvo i na otadžbinu; „utvrđivanje osnova za agrarnu reformu koja će ići za raspodelom ničijeg zemljišta i za pretvaranjem svih nadničara i napoličara u vlasnike, isto kao zakupce manjih parcela, bilo u vlasništvu države bilo u vlasništvu privatnih lica, nakon obeštećenja prethodnih vlasnika“; usvajanje zdrave finansijske politike koja će obezbediti stabilnost naše valute i investirati u nacionalne kredite zarad produktivnosti proizvodnje, ubrzanja procesa industrijalizacije i otvaranje novih radnih mesta. Na to su se nadovezivale dve tačke do kojih se posebno držalo: „Prvo: potreba da se od sada odredi osoba koja će rukovoditi privremenom vladom Republike kako bi se svetu pokazalo da je kubanski narod sposoban da se ujedini nakon postignute slobode i da podrži osobu koja, objedinjujući nepristrasnost, integritet ličnosti, sposobnost i poštenje, može da otelovljuje ovo načelo. Na Kubi ima ljudi napretek, sposobnih da preuzmu odgovornost predsednika Republike.“ (Naravno, barem je Felipe Pazos, jedan od potpisnika, duboko u sebi dobro znao da takvih ljudi nema na pretek, da zapravo ima jedan jedini, i da je on taj.) „Drugo: da tu osobu odrede sve građanske institucije jer su, kao takve, apolitične, čime će podrška privremenog predsednika biti oslobođena svake partijske obaveze, te će time biti omogućeni potpuno čisti i nepristrasni izbori.“ Uz to, u dokumentu još piše: „Nije potrebno doći na Sijeru radi rasprave, mi možemo da budemo predstavljeni u Havani, u Meksiku, ili gde god bilo potrebno.“ Fidel je pokušao da utiče kako bi neke izjave o agrarnoj reformi bile eksplicitnije. Međutim, bilo je teško razbiti monolitni front pred dvojicom retrogradnih elemenata. „Utvrđivanje osnova za agrarnu reformu koja će ići za raspodelom ničijeg zemljišta“ – pa to je upravo politika koju jedino može da prihvati „Dijario de la Marina“.

Povrh svega, ustanovljeno je prethodno „obeštećenje prethodnih vlasnika“. Neke od ovde postavljenih obaveza, revolucija je ispunila na prvobitno utvrđen način. Treba naznačiti da je neprijatelj prekršio prećutni dogovor sadržan u manifestu kada se oglušio o autoritet Sijere i pokušao da stvori razna druga ograničenja budućim revolucionarnim vlastima. Nismo bili zadovoljni kompromisom, ali je on bio nužan. U tom trenutku je bio napredan. Nije mogao da traje duže od trenutka kada bi zapretio obustavom revolucionarnog procesa, ali mi smo bili spremni da ga poštujemo. Svojom izdajom, neprijatelj nam je pomogao da pokidamo neugodne veze i da narodu ukažemo na njegove prave namere. Mi smo znali da je to minimalni program, program koji ograničava naš napor, ali takođe smo znali da nije moguće da uspostavimo svoju volju iz Sijera Maestre te da tokom dužeg perioda moramo da računamo sa čitavim nizom „prijatelja“ koji su pokušavali da upotrebe našu vojnu snagu i veliko poverenje koje je narod već osećao prema Fidelu Kastru, za svoje mračne zavere i, nadasve, za održavanje vladavine imperijalizma na Kubi preko svoje merkantilne buržoazije, tesno povezane s gazdama sa Severa. Manifest je imao i pozitivnih strana. Pominjao je Sijera Maestru i izričito saopštavao: „Neka niko ne bude obmanut vladinom propagandom o situaciji na Sijeri. Sijera Maestra je već nesalomiv branik slobode koja se rasplamsala u srcima naših sunarodnika, te ćemo tu znati da odamo počast veri i poverenju našeg naroda.“ „Pa ćemo tu znati“ u stvari znači da je Fidel Kastro to znao, druga dvojica nisu bila kadra da, čak ni kao posmatrači, nastave da razvijaju borbu na Sijera Maestri, pa su odmah odatle otišli. Jednog od njih, Čibasa, zatekla je Batistina policija i onda ga podvrgla mučenju, a obojica su se kasnije vratila u Sjedinjene Države. Zadat je dobar udarac: grupa posrednika i drugih zastupnika najotmenije kubanske oligarhije počela je da pristiže na Sijera Maestru, „u odbranu slobode“, kako bi se potpisala zajednička

deklaracija s gerilskim vođom, zatočenikom po brdima Sijere koji sada stiče slobodu delovanja kako bi se na tu kartu igralo u Majamiju. Prevideli su samo da politički udarci imaju onaj domet koji protivnik dozvoli, a u ovom slučaju oružje je bilo u rukama naroda. Brza akcija našeg šefa, koji je imao puno poverenje gerilske vojske, sprečila je da se izdaja proširi i vatrena replika koja je usledila nekoliko meseci kasnije, kada se saznalo za ishod sporazuma iz Majamija, paralizovala je neprijatelja. Optuženi smo da smo sejači razdora i da umišljamo da ćemo nametnuti svoju volju iz Sijere, ali su morali da izmene taktiku i da pripreme novu zamku: Pakt iz Karakasa. Manifest je datiran 12. jula 1957. i objavljen je u tadašnjim novinama. Ova deklaracija je za nas bila samo mali zastoj na putu: valjalo je nastaviti osnovni posao, a to je pobeda nad represivnom vojskom na bojnom polju. Tih dana obrazovana je nova kolona čije mi je vođstvo, kao kapetanu povereno, a tu je bilo još nekih unapređenja: Ramiro Valdes postaje kapetan i njegov vod ulazi u sastav moje kolone, a Siro Redondo je unapređen u kapetana na čelu još jednog voda. Kolona se sastojala od tri voda i na čelu prvog je bio Lalo Sardinjas, koji je predvodio prethodnicu i koji je ujedno bio drugi starešina odreda. Ramiro Valdes i Siro Redondo predvodili su druga dva voda. Ova kolona, koju su zvali „Seoba seljaka“, bila je sastavljena od 75 ljudi različito odevenih i različito naoružanih; međutim, ja sam bio veoma ponosan na njih. Još ponosnijim, još više vezanim za revoluciju, ako je to ikako moguće, i još željnijim da pokažem da su dodeljena priznanja zaslužena, osetiću se nekoliko noći kasnije... Poslali smo pismo čestitke i priznanja „Karlosu“ (to je ilegalno ime Franka Paisa), koji je proživljavao svoje poslednje dane. Potpisali su ga svi oficiri gerilske vojske koji su znali to da učine (seljaci iz Sijere nisu baš bili vični tome, a već su predstavljali bitan deo gerile). Pismo je potpisano u dve kolone i dok je navodio zvanja članova druge, Fidel je jednostavno naredio: „Stavi komandant“, kada je trebalo da se navede moj čin. Na taj neformalni način,

gotovo u prolazu, ja bìh imenovan za komandanta Druge kolone gerilske vojske, koja će kasnije biti preimenovana u Četvrtu kolonu. Desilo se to u jednoj seoskoj kući, ne sećam se sada tačno u kojoj, gde je sačinjena ova topla poruka gerilaca bratu u gradu koji se tako junački borio da nas snabde i da nam olakša pritisak iz samog Santijaga. Doza sujete koju svi nosimo u sebi, učini da se ja tog dana osetim najponosnijim čovekom na svetu. Znamen mog naimenovanja, jednu malu zvezdu, dala mi je Selija, zajedno s ručnim časovnikom koji je bio naručen u Manzanilju. Sa svojom kolonom skorašnjeg sastava, kao prvi zadatak mi je poveren obruč oko Sančeza Moskere, ali ovaj, najprepredeniji od svih žbirova, već je bio napustio tu oblast. Trebalo je nešto da uradimo da bismo opravdali taj polunezavisni život koji ćemo voditi u novoj zoni, prema kojoj treba da se uputimo u oblasti El Ombrita, pa smo počeli da brižljivo razmatramo svoje delovanje. Trebalo je da se pripremimo da dostojno proslavimo slavni datum 26. jul, koji se približavao, pa mi Fidel dade odrešene ruke da uradim šta mogu, ali oprezno. Na poslednjem sastanku je bio prisutan novi lekar priključen gerili, Serhio del Valje, danas načelnik Vrhovnog štaba naše revolucionarne vojske, koji je tada obavljao svoju profesiju u uslovima koje mu je Sijera omogućavala. Trebalo je da pokažemo da smo živi, jer smo u ravnici primili nekoliko udaraca: oružje predviđeno za otvaranje još jednog fronta iz Sentral Mirande palo je u ruke policiji koja je u zatvoru držala nekoliko istaknutih prvaka, među njima i Faustina Pereza. Fidel se usprotivio razdvajanju snaga, ali je na kraju popustio pred insistiranjem drugova iz Ravnice. Od tog trenutka je potvrđena ispravnost njegove teze pa smo se posvetili jačanju Sijera Maestre kao prvom koraku ka ekspanziji gerilske vojske.

Napad na Buejsito S prvim vidovima samostalnog života počeli su i problemi u gerili. Trebalo je sada uspostaviti čvrstu disciplinu, obrazovati komandne strukture i na neki način stvoriti generalštab kako bi se u novim bitkama obezbedio uspeh, što uopšte nije bio lak posao s obzirom na slabu disciplinovanost boraca. Čim je stvoren odred, od nas se odvojio jedan voljeni drug, poručnik Maseo, koji je pošao u Santijago po zadatku, a koga više nismo videli, jer je tamo pao u boju. Imali smo i nekoliko unapređenja: drug Vilijam Rodrigez unapređen je u poručnika, kao i Raul Kastro Merkader. Time smo pokušali da postepeno organizujemo svoju malu gerilsku snagu. Jednog jutra smo se suočili s neprijatnom vešću da je jedan čovek dezertirao odnoseći pušku kalibra 22, što je bila prava dragocenost u žalosnim prilikama toga doba; dezertera su zvali Kinez Vong. On je bio u prethodnici i verovatno je pošao put svoje četvrti koja se nalazila na nekoj kosi Sijera Maestre. Poslata su dva čoveka po njega ali, kao da time treba da se razveju nadanja u vezi s njihovom misijom, usledilo je ponovno priključivanje drugova Israela Pardoa i Banderasa, koji su se posle jalove potrage za ranijim dezerterima vraćali gerili. Zbog dobrog poznavanja terena i sjajne fizičke kondicije, Israel će pored mene početi da obavlja specijalne funkcije. Počeli smo da razrađujemo veoma ambiciozan plan koji se sastojao u tome da prvo napadnemo Estrada Palmu čim padne mrak, odmah potom da se uputimo u obližnja naselja Jare i Vegitasa, da zaposednemo male kasarne i da se istim putem iznova vratimo na planinu. Na taj način smo mogli da zauzmemo tri kasarne jednim jedinim jurišem, računajući svakako i na faktor iznenađenja. Malo smo uvežbali gađanje, štedeći pri tom municiju, i ustanovili da je sve oružje dobro osim puškomitraljeza „madzen“, vrlo starog i vrlo prljavog. Preneli smo Fidelu, u kratkoj poruci, našu zamisao, pa smo ga zamolili da nas pismenim putem obavesti da li je plan prihvaćen

ili nije. Fidelov odgovor nismo dobili, ali preko radija smo saznali, tog 27. jula, za napad na Estrada Palmu: prema zvaničnim izveštajima, 200 ljudi je izvršilo napad pod komandom Raula Kastra. Časopis „Boemija“ objavljuje, u jedinom tadašnjem broju bez cenzure, reportažu koja pokazuje štetu što su naše trupe pričinile u Estrada Palmi, gde je spaljena stara kasarna, pa se pominju Fidel Kastro, Selija Sančez i čitava plejada revolucionara koji su sišli s brda. U svemu se istina mešala s legendom, kao što se i dešava u ovakvim slučajevima, a novinari nisu uspeli to da razmrse. U stvari, napad nije izvršilo 200 ljudi, nego znatno manji broj, a njima je komandovao Giljermo Garsija (tada kapetan). Desilo se jednostavno da bitka nije mogla da se uspostavi jer se Bareras upravo tada povukao, logički razmišljajući da 26. jula mogu da se dese žešći napadi a možda i zazirući od položaja. Praktično, to što je izvedeno u Estrada Palmi bila je jedna ekspedicija. Kako bilo, sutradan su vojne trupe otpočele progon naših gerilâ, a pošto još nismo imali dovoljan stupanj organizacije, uhvaćen je čovek koji se bio uspavao u blizini San Lorenca, ako se dobro sećam. Pošto smo primili ovu vest, mi smo odlučili da se brzo premestimo kako bismo pokušali da napadnemo neku drugu kasarnu u danima koji će neposredno uslediti nakon 26. jula, te da i dalje održimo pogodan ambijent za ustanak. Dok smo pešačili kako bismo se domogli Maestre, blizu mesta zvanog La Heringa sustigao nas je jedan od dvojice koji su bili pošli po dezertera. On nam je predočio da je njegov drug prvo rekao da je dobar prijatelj s Kinezom Vongom, te da ne može da ga izda, posle ga je pozvao na dezertiranje i izjavio da se ne vraća u gerilu. Ovaj drug mu je naredio da stane, ali je dezerter nastavio da ide zbog čega je ovaj pucao u njega i ubio ga. Okupio sam ljudstvo na padini ispred pozornice mračnog događaja objašnjavajući našoj gerili šta će da vidi i šta to znači; zašto će se smrću kažnjavati dezertiranje i zašto se donosi takva presuda u odnosu na svakoga ko izda revoluciju. U najdubljoj tišini smo jedan za drugim prošli tuda, i mnogi drugovi su još bili potišteni pred prvim primerom smrti,

pored leša onog čoveka koji je pokušao da napusti svoje mesto, možda podstaknut nekim obzirima lične privrženosti prema prvom dezerteru i zbog političke slabosti koja je tada bila rasprostranjena, pre negoli zbog želje da revolucija bude izneverena. Naravno, vremena su bila teška i proglašeno je da je osuda primerena. Ne vredi ovde navoditi imena aktera, samo ćemo reći da je ubijeni dezerter mlad momak, skromni seljak iz tog kraja. Ponovo smo prošli nekim oblastima koje smo od ranije znali. Tridesetog jula Lalo Sardinjas je uspostavio vezu sa starim prijateljom, trgovcem iz oblasti rudnika po imenu Armando Oliver, dogovorili smo se za sastanak u kući u blizini oblasti Kalifornije, i tamo smo se sreli sa ovim i sa Horheom Abičem, kome smo izneli nameru da napadnemo Minas i Buejsito. Rizično je bilo to što tajnu poveravamo drugima, ali ih je Lalo Sardinjas poznavao pa je imao poverenja u te drugove. Armando nas je izvestio da nedeljom Kasiljas obilazi ceo kraj, jer je, držeći se ukorenjenih navika vojske, tamo imao jednu ljubavnicu. Mi smo, međutim, bili skloni da izvedemo brzi napad, pre nego što se dozna za naše prisustvo, pre nego pokušamo da uhvatimo tog vojnika, poznatog po svojim nedelima. Dogovorili smo se da ćemo naredne noći, 31. jula, krenuti u napad. Armando Oliver će se postarati da nam obezbedi kamione, vodiče kroz mesta, i jednog rudara koji će dići u vazduh mostove što povezuju put iz Buejsita s putem Manzaniljo–Bajamo. U dva po podne narednog dana otpočeli smo marš, trebalo nam je nekoliko sati da stignemo do vrha Maestre, gde smo sakrili sve rančeve i nastavili s našom poljskom opremom. Predstojao nam je dug put i obišli smo niz kuća, u jednoj od njih je bila proslava. Svakako da smo privukli pažnju svih zvanica pa smo im „održali bukvicu“ kako bi im bilo sasvim jasno da će biti odgovorni ako se sazna za naš prolazak u tom trenutku, i mi smo nastavili da hodamo što bržim korakom. Jasno da opasnost u takvim susretima nije prevelika, pošto u to vreme nije bilo ni telefona niti bilo kakve komunikacije na Sijera Maestri, tako da bi doušnik morao da potrči kako bi stigao pre nas.

Stigli smo u kuću druga Santiestebana, koji nam je stavio na raspolaganje kamionet i još dva kamiona koje nam je Armando Oliver poslao. Na taj način je Lalo Sardinjas bio u prvom kamionu, Ramirito sa mnom u drugom a Siro sa svojim vodom u trećem, i tako smo produžili prema naselju Minas, što je potrajalo skoro tri sata. U Minasu vojska beše raspustila stražu, tako da se sav posao sastojao u tome da se preduzmu mere opreza kako niko ne bi krenuo prema Buejsitu. Tu je ostala pozadina pod komandom poručnika Vila Akunje, danas majora naše Pobunjeničke vojske, i sa ostalima smo nastavili da se približavamo Buejsitu. Na ulazu u naselje zaustavili smo kamion sa ugljem i poslali ga napred s jednim čovekom da vidi ima li nadzora, jer je ponekad na ulazu u Buejsito straža vojske pregledala sve što izlazi iz Sijere. U tom trenutku nije bilo nikog, jer su svi stražari blaženo spavali. Napravili smo jednostavan plan, mada pomalo pretenciozan: Lalo Sardinjas treba da upadne sa istočne strane kasarne, Ramiro sa svojim vodom da ga potpuno opkoli, Siro s mitraljezom komandnog odreda treba da bude spreman za frontalni napad, a Armando Oliver će bezbrižno stići vozilima da bi odjednom uperio farove na čuvare. U tom trenutku Ramiritovi ljudi treba da upadnu u kasarnu i da sve zarobe, a u isto vreme treba preduzeti mere opreza da se uhvate i svi stražari koji spavaju u svojim kućama. Četa poručnika Node, ubijenog kasnije u napadu kod Pino del Agve, bila je zadužena za zaustavljanje bilo kakvog drumskog saobraćaja dok ne otpočne paljba, a Vilijam je poslat da digne u vazduh most koji je povezivao Buejsito s raskrsnicom glavnog puta, kako bi se barem malo zaustavile represivne snage. Plan nije mogao da bude ostvaren jer je bio pretežak za ljude koji nisu poznavali teren i nisu imali mnogo iskustva. Ramiro je izgubio deo ljudstva u toku noći pa je stigao sa zakašnjenjem a vozila nisu uspela da izađu. Utom su psi počeli jako da laju dok smo mi raspoređivali ljude po pozicijama. U jednoj kući, dok sam išao glavnom ulicom naselja, pojavi se čovek. Naredio sam mu: „Stoj! Ko tu živi?“, a on, misleći da je to

neki njegov drug, odgovori: „Seoska žandarmerija“. Kada sam upro pušku u njega, on uskoči u kuću, brzo zatvori vrata i iznutra se začu buka stolova, stolica i slomljenog stakla dok je neko iskakao iza kuće. To je bio gotovo prećutni dogovor između žandarma i mene, jer mi nije odgovaralo da pucam pošto je bitno bilo da se zaposedne kasarna, a on nije povikao da upozori svoje drugove. Nastavili smo da napredujemo tražeći pozicije za preostale ljude, kada je čuvar kasarne istupio začuđen brojem pasa koji laju, a verovatno i zbog buke nastale u susretu s vojnikom. Suočili smo se oči u oči, na svega nekoliko metara udaljenosti; imao sam „tompsona“ u pripravnosti, a on jedan „garand“. Moj saputnik je bio Israel Pardo. Naredio sam mu da stane i čovek koji je nosio repetiranog „garanda“ načinio je jedan pokret. Za mene je to bilo dovoljno: pritisnuo sam okidač u nameri da ispalim šaržer u telo; prvi metak je otkazao pa sam bio bespomoćan. Israel Pardo je pokušao da puca ali njegova mala puška, dvadeset dvojka, neispravna, isto nije okinula. Ne znam tačno kako je Israel izvukao živu glavu, sećam se samo da sam sred kiše metaka vojnikovog „garanda“, potrčao brzinom koju nikad više nisam postigao i zamakao već iza ugla te tako izbio na poprečnu ulicu i tamo popravio mitraljez. Međutim, vojnik je nepromišljeno dao znak za napad, jer je to bio prvi pucanj koji se začuo. Kad je čuo pucnjavu sa svih strana, vojnik, sav zatečen, sakrio se iza jednog stuba i tamo smo ga našli po okončanju bitke koja je potrajala svega nekoliko minuta. Dok je Israel išao da uspostavi vezu, pucnjava je već prestajala i stizala je objava predaje. Ramiritovi ljudi, kad su čuli prve pucnje, preskočili su ogradu i napali kasarnu otpozadi, pucajući kroz jedna drvena vrata. U kasarni je bilo dvanaest žandarma, od kojih je šest bilo ranjeno, mi smo imali jedan trajni gubitak – gubitak druga Pedra Rivera, nedavno priključenog, koga je metak pogodio posred grudnog koša a, uz to, imali smo i trojicu lakših ranjenika. Zapalili smo kasarnu pošto smo iz nje izvukli sve što je moglo da nam bude od koristi i

otišli kamionima, vodeći kao zarobljenike saržanta toga mesta i doušnika po imenu Oran. Narod nam je u putu donosio hladno pivo i osvežavajuće napitke jer se već bilo razdanilo. Mali drveni most blizu glavnog druma dignut je u vazduh; kada smo mi prolazili poslednjim vozilima, u vazduh smo digli još jedan mali drveni most preko potoka. Rudar koji je to uradio došao je do nas preko Olivera već kao pripadnik trupe, i za nas je to bila dragocena dobit. Njegovo ime je Kristino Naranho, komandant koji je ubijen posle pobede revolucije. Nastavili smo da napredujemo i stigli do Minasa. Tamo smo zastali da bismo održali manji miting. Kao deo komedije, jedan iz familije lokalnog trgovca Abiča, u ime naroda nam je zatražio da oslobodimo saržanta i doušnika, a mi smo mu objasnili da ih držimo zarobljene samo zato da njihovim životima obezbedimo da ne bude odmazde nad stanovništvom, ali da pošto već to tako uporno traži, mi pristajemo. Na taj način su dva zarobljenika vraćena a narod osiguran. Polazeći prema Sijeri, sahranili smo druga na lokalnom groblju. Samo je poneki izviđački avion leteo iznad nas, na velikoj visini, zbog čega smo ušli u jednu krčmu, još uvek na putu, da bismo ukazali pomoć trojici ranjenika. Jedan je imao prostrelnu ranu, ali mu je rame razvaljeno pa je lečenje bilo otežano; drugi je na ruci imao malu ranu od malokalibarskog oružja, a treći čvorugu na glavi koja mu je iskočila u kasarni kad su mazge, ranjene ili preplašene vatrom, počele da se ritaju i udaraju kopitama u svim pravcima, i utom, shodno tom drugu, na njega su sručile deo maltera na glavu. Kod Alto de Kalifornije, pošto smo ostavili kamione, razdeljeno je oružje, i premda je moje učešće u borbi bilo neznatno i nimalo junačko, jer sam ono malo pucnjeva što su ispaljeni na mene dočekao zadnjim delom tela, sebi sam dodelio puškomitraljez „brauning“, koji je bio dragulj kasarne, i ostavio sam stari „tompson“ i njegove opake metke koji nikada ne bivaju ispaljeni u pravom trenutku. Obavljena je raspodela tako da je najbolje oružje pripalo najboljim borcima, dok su iz te deobe

izostavljeni oni koji su podbacili, uključujući tu i „mokre“, grupu ljudi koja je upala u reku bežeći prilikom prve pucnjave. Među onima koji su se tada istakli možemo da navedemo kapetana Ramira Valdesa, koji je rukovodio napadom, i poručnika Raula Kastra Merkadera, koji je zajedno sa svojim ljudima učestvovao u malom boju na odlučujući način. Kad smo iznova stigli na brda, saznali smo da je proglašeno opsadno stanje i da je uvedena cenzura, a uz to, i da je revolucija pretrpela veliki gubitak pošto je Frank Pais ubijen na ulicama Santijaga. Tako je okončan jedan od najčistijih i najslavnijih života kubanske revolucije, i narod Santijaga, Havane i cele Kube izašao je na ulicu i spontano započeo avgustovski štrajk, vladina polucenzura prerastala je u potpunu cenzuru, i mi smo započinjali novo razdoblje, iskazano tišinom dotadašnjih klepetuša i divljačkim ubistvima koja su Batistini ljudi činili po celoj Kubi, koja je bila na ratnoj nozi. Sa Frankom Paisom izgubili smo jednog od najdragocenijih boraca, ali reakcija na njegovo ubistvo pokazala je da se nove snage priključuju borbi i da raste borbeni duh naroda.

Bitka kod El Ombrita

Formirana kolona imala je svega mesec dana i već smo započinjali privikavanje na život u mestu, na Sijera Maestri. Bili smo u dolini zvanoj El Ombrito, jer kada se Maestra gleda iz ravnice, to je par ogromnih stena koje se na vrhu stapaju, i liče na čovečuljka{7}. Ljudstvo je još uvek bilo veoma odmorno. Trebalo je da ljudi budu pripremljeni pre nego što budu izloženi žešćim zadacima, ali uslovi našeg revolucionarnog rata navodili su nas da svakog časa stupimo u borbu. Imali smo obavezu da presečemo put kolonama koje bi prodrle u ono što je već počinjalo da postaje slobodna teritorija Kube, a to je znatan deo Sijera Maestre. Dvadeset devetog avgusta, bolje reći u noći 29. avgusta, jedan seljak nas je izvestio da se jedna velika trupa sprema da se popne na Maestru upravo putem koji se iz El Ombrita spušta do doline ili ide kroz Altos de Konrado presecajući Maestru. Već smo bili izlečeni od strahova zbog lažnih vesti koje su kružile, zbog čega sam čoveka uhvatio kao taoca da bi rekao istinu i pripretio mu užasnim kaznama ako laže, ali se on neprekidno kleo da govori istinu i da su žandarmi na imanju Hulija Zapatera, na nekoliko kilometara ispred Maestre. Uveče smo se prebacili postavljajući svoje snage. Vod Lala Sardinjasa trebalo je da zauzme poziciju kod oblasti sao{8}, gde je bilo suve paprati nevelike visine, i da svojom vatrom tuče po koloni kada ova bude zaustavljena. Ramiro Valdes, s ljudima manje vatrene moći, sa zapadne strane treba da proizvede „akustična neprijateljstva“ da bi posejao uzbunu. Iako slabo naoružana, njegova pozicija je bila manje opasna jer žandarmi treba da pređu duboku liticu da bi stigli do njih. Staza kojom je trebalo da se popnu na padinu bila je načičkana ljudima Lalove zasede. Siro će ih napasti iskosa, a ja, s malom

kolonom najbolje opremljenih strelaca, prvim pucnjem treba da dam zapovest za otvaranje paljbe. Najbolja četa je bila pod vođstvom poručnika Raula Merkadera, iz Ramirovog voda, zbog čega je postavljena kao udarna snaga kod zaplene plodova pobede. Plan je bio vrlo jednostavan: kad se stigne do male krivine na putu gde on pravi ugao gotovo od 90 stepeni obilazeći stenu, ja treba da propustim, otprilike, deset ili dvanaest ljudi, i da pucam na poslednjeg od njih dok bude obilazio stenu na krivini, tako da budu odsečeni od ostalih. Onda će strelci brzo likvidirati ostale, četa Raula Merkadera bi i dalje napredovala, preuzelo bi se oružje poginulih i odmah bismo se povukli pokriveni vatrom pozadine pod komandom poručnika Vila Akunje. U zoru, s jedne plantaže kafe, iz pozicije koja je dodeljena Ramiru Valdesu, mi smo gledali na kuću Hulija Zapatera, nešto niže na padini brda. Kad je sunce granulo, videlo se kretanje ljudi koji su ulazili i izlazili kao prilikom buđenja. Nedugo posle toga neki su stavljali kacige čime je potvrđena seljakova tvrdnja da se tamo nalazi kolona. Svi naši ljudi su već bili na svojim borbenim položajima. Otišao sam da zauzmem svoje mesto dok smo gledali kako se čelo kolone mukotrpno penje. Čekanje je postajalo beskonačno u tim trenucima i prst mi je poigravao na okidaču mog novog oružja, puškomitraljeza „brauning“, spremnog da prvi put stupi u akciju protiv neprijatelja. Konačno se proneo glas da se primiču, a osim toga su se čuli njihovi bezbrižni glasovi i njihovi povici. Preko stene prođe prvi, drugi, treći, ali nažalost, išli su veoma odvojeni jedan od drugog, pa smo izračunali da neće biti vremena da prođe onih predviđenih dvanaestak. Dok je prolazio šesti, začuo sam povik ispred i jedan od vojnika podiže glavu kao da je iznenađen, pa odmah otvorih vatru i šesti vojnik pade. Vatra se istog trena razbuktala i kod druge paljbe automatske puške šestorica vojnika nestadoše s puta. Naredio sam napad četi Raula Merkadera dok su neki dobrovoljci takođe upadali u mesto pa se sa obe strane otvarala vatra na neprijatelja. Poručnik Orestes iz prethodnice i sam Raul

Markader; Alfonso Zajas, Alsibijades Bermudez i Rodolfo Vaskez između ostalih, napredovali su i sa stene otvarali vatru na neprijateljsku kolonu, glavninu jedne formacije pod naredbama komandanta Meroba Sose. Rodolfo Vaskez je uzimao oružje vojniku koga sam ja ranio, a koji je, u tim trenucima kao nama u inat, u stvari bio sanitetlija koji je sa sobom nosio samo pištolj seoske žandarmerije, 45-icu sa 10 ili 12 metaka. Ostala petorica su pobegla spuštajući se pored puta s njihove desne strane i bežeći kroz korito tamošnjeg potoka. Ubrzo su počeli da odjekuju prvi minobacači koje su ispaljivale trupe već oporavljene od velikog iznenađenja, jer nisu očekivale da će naići na bilo kakav otpor na svom maršu. Mitraljez „maksim“ je bilo jedino oružje izvesne težine koje smo imali – ne računajući moj puškomitraljez, koji je bio neupotrebljiv – ali Hulio Perez, zadužen za njega, nije uspevao da izađe nakraj s njim. Sa strane Ramira Valdesa, Israel Pardo i Hoel Iglesijas su napredovali prema neprijatelju noseći sa sobom svoje gotovo dečje naoružanje dok su puške stvarale paklenu buku pucajući na sve strane i povećavajući zbunjenost žandarma. Naredio sam povlačenje dva bočna voda i kada su oni pristupili po naređenju, mi smo započeli svoje povlačenje, ostavljajući da pozadina održi vatru dok ne prođe ceo vod Lala Sardinjasa, jer je bila predviđena i druga linija otpora. Ubrzo posle toga sustigao nas je Vilo Akunja, koji je obavio svoj zadatak, i izvestio nas o pogibiji Ermesa Lejve, rođaka Hoela Iglesijasa. Dok smo se povlačili, ispred nas se stvorio vod koji je Fidel poslao jer sam ga ja izvestio o neminovnosti sudara s većim snagama. Njime je rukovodio kapetan Ignasio Perez. Povukli smo se na nekih hiljadu metara od mesta okršaja i tu postavili novu zasedu u iščekivanju pripadnika žandarmerije. Oni su stigli do male visoravni gde se odigrala bitka i pred našim očima žandarmi su spalili leš Ermesa Lejve demonstrirajući tako svoju osvetu. Naš nemoćni bes svodio se na puškaranje iz daljine i na neke rafale na koje su oni odgovarali minobacačima.

U tom trenutku sam saznao da je to što je žandarm uzviknuo kada je izazvao moj ishitreni pucanj bilo: „Ovo je veselo!“, i verovatno je mislio da je već stigao do vrha padine. Ova bitka nam je pokazala slabu borbenu spremnost naše trupe, nevešte da nepogrešivo puca na neprijatelja, koji je, kao što se desilo u toj bici, bio na maloj udaljenosti, jer je između čela neprijateljske kolone i naših položaja bilo svega deset-dvadeset metara. Uprkos tome, za nas je to bio veliki uspeh. Potpuno smo zaustavili kolonu Meroba Sose, koji se, predveče, povlačio, pa smo nad njima postigli malu pobedu uz neznatnu nadoknadu u vidu kratkog oružja, čija je cena, s druge strane, bio život dragocenog borca. Sve smo to postigli sa šačicom delimično efikasnog oružja boreći se protiv dobro opremljene formacije od najmanje 140 ljudi, koja je imala sve što joj je potrebno za moderno ratovanje, i koja je na naše pozicije bacila silne minobacačke projektile, a možda i bazuke, jednako nasumično kao što su i naši pucnjevi nasumično bili upereni na špic neprijateljske prethodnice. Posle ove bitke usledila su neka unapređenja: Alfonso Zajas je unapređen u poručnika zbog hrabrog držanja u ovoj bici, a bilo je i drugih unapređenja, ali se njih u ovom trenutku ne sećam. Te noći, ili sutradan, pošto su se pripadnici žandarmerije udaljili, imali smo razgovor sa Fidelom, koji nam je, euforičan, pričao kako je izveo napad na Batistine snage u oblasti Las Kuevasa, a isto tako mi je predočio da su u toj bici poginuli neki od dragocenih drugova: Huventino Alarkon iz Manzanilja, jedan od prvih koji se priključio gerili; Pastor, Jajo Kastiljo i Oliva, sin jednog poručnika Batistine vojske, veliki borac i sjajan momak, kao i prethodna četvorica. Bitka koju je Fidel izvojevao bila je mnogo važnija jer posredi nije bila zaseda nego napad na logor uz određenu defanzivnu pripremu. Iako neprijateljske snage nisu likvidirane, pričinjene su im prilične štete, pa su sutradan napuštale položaj. Jedan od heroja te bitke bio je Crni Pilon [Feliks Lugones], hrabar borac naših trupa za koga se priča da je stigao do jedne kolibe gde su bile „gomile čudnih cevi s nekim kutijicama pored“, što bi, po svemu sudeći, bili neprijateljski

projektili koji su već bili napušteni, ali pošto mi nismo poznavali to oružje, osim po imenu, a još manje Feliks (Crni Pilon), on ih je ostavio pa je posle morao da se povuče jer je bio ranjen u nogu. Tako smo propustili priliku da se domognemo tako delotvornog oružja za napad na mala neprijateljska utvrđenja. Bitka je imala jednu novu posledicu. Dan ili dva posle toga obnarodovan je izveštaj vojske u kome se govorilo o petorici ili šestorici poginulih, ali smo posle saznali da pored našeg druga, čiji je leš oskrnavljen, treba da zažalimo i zbog pogibije četvorice ili petorice seljaka za koje je mračni Merob Sosa po svoj prilici pretpostavio da su krivi za zasedu jer nisu dojavili prisustvo naših trupa po tim predelima. Pamtim Abigajila, Kaliksta, Pablita Levona („haićanskog pileta“) i Gonzalesa. Oni nisu imali nikakve veze s našom borbom, ili su pretežno bili izvan nje, ali su znali za naše prisustvo tamo. Bili su simpatizeri, kao i celokupno seljaštvo, u vezi sa našom stvari, ali su bili potpuno nedužni kada je reč o pripremljenom manevru. Mi koji smo poznavali sisteme vođa Batistine vojske, nismo iznosili svoje namere seljacima, i ako bi neko od njih prošao kroz mesto zasede, zadržali bismo ga dok ona ne bude gotova. Nesrećni seljaci su pobijeni u svojim kolibama, koje su posle spaljene. Ova bitka nam je pokazala da je u određenim okolnostima lako napasti neprijateljske kolone u pokretu a, uz to, u nama se rađala izvesnost o taktičnoj prednosti gađanja u čelo trupe u pokretu kako bi se po mogućstvu ubio prvi ili njih nekoliko, čime se onemogućavalo dalje nadiranje i imobilizacija neprijateljske snage. Postepeno je ova taktika razrađena i na kraju je bila tako sistematična da je neprijateljska vojska zaista prestala da zalazi na Sijera Maestru pa su izbijali skandali, jer su vojnici odbijali da budu u prethodnici, ali je trebalo da se odigra još dosta bitaka da bi to postala stvarnost. Za sada, sa Fidelom, mogli smo da govorimo o svojim malim uspesima koji su ipak bili veliki, s obzirom na ogroman nesrazmer između naših vojnika, slabo naoružanih, i savršeno naoružanih

snaga represije. Ta bitka je manje-više označila trenutak povlačenja Batistinih trupâ sa Sijere. Posle toga, u nju zalazi, i dalje nadmeno i odvažno, ali ipak tek samo s vremena na vreme, Sančez Moskera, najdrčniji, najsvirepiji i jedan od najvećih pljačkaša od svih Batistinih vojskovođa.

El Patoho Pre nekoliko dana, osvrćući se na događaje iz Gvatemale, telegram je doneo vest o pogibiji nekoliko rodoljuba, među njima i Hulija Roberta Kaseres Valjea. U ovom složenom poslu revolucionara, sred klasne borbe koja potresa ceo kontinent, smrt je čest slučaj. Ali smrt prijatelja, saborca u teškim časovima i drugara u svetlijim trenucima, uvek je bolna za onoga koji prima vest, a Hulio Roberto je bio veliki prijatelj. Bio je veoma niskog rasta, gotovo kržljave građe, zato smo ga i zvali El Patoho, što u gvatemalskom žargonu znači mali, dete. El Patoho je u Meksiku video kako se rađa projekat revolucije, čak se ponudio kao dobrovoljac, ali Fidel nije hteo da povede još stranaca u poduhvat nacionalnog oslobođenja u kojem mi je pripala čast da učestvujem. Nekoliko dana po trijumfu revolucije, rasprodao je ono malo što je imao i s koferom se pojavio preda mnom. Radio je na nekoliko mesta javne uprave i postao prvi šef personala Odeljenja industrijalizacije, a sada Nacionalne institucije za agrarnu reformu (INRA), ali nikad nije bio zadovoljan svojim poslom. El Patoho je uvek tražio nešto drugačije, tražio je oslobođenje svoje zemlje; kao i kod svih nas, i kod njega se desio duboki preobražaj. On je bio brzopleti momak koji je napustio Gvatemalu a da o mogućem porazu, ako se sve ne uradi kako treba, čestito nije ni razmislio, da bi tek vremenom prerastao u svesnog revolucionara kakav je sada bio. Prvi put smo se videli u vozu, bežeći iz Gvatemale, nekoliko meseci nakon Arbenzovog pada [1954], kad smo išli prema Tapačuli odakle je trebalo da pređemo u Meksiko. El Patoho je bio nekoliko godina mlađi od mene, ali odmah smo se sprijateljili. Zajedno smo putovali od Čijapasa do Meksika, zajedno smo se suočili sa istim problemom: obojica smo bili bez novca, poraženi, prinuđeni da zarađujemo pare za goli život u sredini koja je bila ravnodušna ako ne i neprijateljski nastrojena.

El Patoho je bio bez prebijene pare, a ja sam imao nekoliko pesa. Kupio sam fotoaparat i zajedno smo započeli ilegalni posao pravljenja fotografije po parkovima u saradnji s jednim Meksikancem koji je imao malu laboratoriju gde smo razvijali fotografije. Kada smo upoznali ceo grad Meksiko, pošto smo ga prepešačili uzduž i popreko da bismo prodavali rđave fotografije koje smo pravili, borili smo se sa svakojakim mušterijama ne bismo li ih ubedili da je naslikano detence lepo ispalo i da je za takvu divotu vredno platiti jedan meksički peso. Od tog zanata smo jeli nekoliko meseci, postepeno smo sebi prokrčili put, ali su nas uslovi revolucionarnog života razdvojili. Već sam rekao da Fidel nije hteo da ga povede, ne zbog neke njegove negativne osobine, nego da ne bi od naše vojske napravio mozaik nacionalnosti. El Patoho se okrenuo svom životu: bavio se novinarstvom, studirao je fiziku na Univerzitetu u Meksiku, napustio je studije, pa im se potom vratio, ali nikad nije preterano napredovao, zarađivao je hleb radeći razne poslove i zauzvrat ne tražeći ništa. O tom osetljivom i marljivom momku ni dan-danas ne mogu da znam da li je bio beskrajno stidljiv ili previše ponosan da bi priznao neke slabosti ili svoje najličnije probleme kako bi prišao prijatelju i zatražio pomoć. El Patoho je bio introvertan duh velike inteligencije, širokog obrazovanja, u stalnom napredovanju, retke osetljivosti koju je on u poslednje vreme stavio u službu svoga naroda. On je već bio partijski čovek, bio je član PGT-a{9}, stekao je disciplinu radeći i sazrevao je kao veliki revolucionarni kadar. Malo je ostajalo od njegove nekadašnje preosetljivosti i izraza gordosti. Revolucija pročišćava ljude, popravlja ih kao što iskusni zemljoradnik popravlja nedostatke biljke i intenzivira njene dobre osobine. Po dolasku na Kubu, skoro uvek smo živeli u istoj kući, kao što je i red među starim prijateljima. Ali nekadašnje uzajamno poverenje nije moglo da se održi pri ovom novom životu i samo sam mogao da naslutim šta to El Patoho hoće kada bih ga ponekad video kako predano izučava neki starosedelački jezik svoje otadžbine. Jednog dana mi reče da odlazi, da je kucnuo čas i da mora da ispuni svoj

zadatak. El Patoho nije bio profesionalni vojnik, jednostavno je osećao da ga dužnost zove pa će pokušati da se bori u svojoj zemlji sa oružjem u rukama kako bi na neki način ponovio našu gerilsku borbu. Imali smo jedan od retko dugih razgovora u tom periodu, i ja sam mu skrenuo pažnju na tri stvari: stalnu mobilnost, stalno nepoverenje, stalnu budnost. Mobilnost znači ne biti nikad na istoj poziciji, ne provesti dve noći zaredom na istom mestu, nikad ne prestati da se pomeraš s jednog mesta na drugo. Nepoverenje isprva znači da ne smeš poverovati ni u sopstvenu senku, ni u prijateljski nastrojene seljake, ni u doušnike, ni u vodiče, ni u veze; valja biti podozriv prema svemu dok teritorija ne bude osobođena. Budnost znači stalne straže, stalna izviđanja, postavljanje logora na sigurnom mestu i, nadasve, nikada ne spavati pod krovom, nikada ne prenoćiti u kući koja može biti opkoljena. To je ukratko bila suština našeg gerilskog iskustva, jedino što sam, uz stisak ruke, mogao da pružim prijatelju. Da ga posavetujem da to ne čini? S kojim pravom, kada i mi pokušavamo nešto za šta se mislilo da je neizvodljivo, a on sada zna da ipak jeste. El Patoho ode i posle nekog vremena je stigla vest o njegovoj pogibiji. Kao i uvek, isprva smo se nadali da su greškom naveli njegovo ime, ali, nažalost, njegova rođena majka je identifikovala leš, i nije bilo nikakve sumnje da je mrtav. I ne samo on nego i čitava grupa drugova zajedno s njime, tako dragocenih, tako požrtvovanih, možda isto tako inteligentnih kao on, ali koje mi lično nismo poznavali. Još jednom je ostao gorak ukus poraza, pitanje na koje nikada nema odgovora: zašto se ne obazirati na tuđa iskustva? Zašto u većoj meri nisu uzeta u obzir tako jednostavna uputstva koja su davana? Uporno i radoznalo ispitivanje kako se to dogodilo, kako je ubijen El Patoho. Još uvek se ne zna šta se tačno desilo, ali može se reći da je oblast delovanja pogrešno izabrana, da borci nisu bili fizički pripremljeni, da nisu bili dovoljno obazrivi, i da, naravno, nisu bili dovoljno budni. Represivna vojska ih je zatekla, pobila

nekolicinu, rasturila ih, iznova ih progonila i, praktično, izbacila iz stroja; neke je pohapsila, a drugi, poput El Patoha, poginuli su u borbi. Pošto je jedinstvo gerile uništeno, usledio je verovatno lov na pojedinca, kao što se to s nama dogodilo odmah posle Alegrije de Pija. Naša mlada krv oplodila je polja Amerike da bi sloboda bila moguća. Izgubljena je nova bitka, a dok se ponovo oštre mačete, mi moramo da izdvojimo malo vremena da bismo oplakali pale drugove, i da poučeni dragocenim i nesrećnim iskustvom voljenih poginulih, čvrsto rešimo da ne ponovimo iste greške, da osvetimo smrt svakog od njih u novim pobedničkim bitkama i dosegnemo konačno oslobođenje. Kada je El Patoho otišao, niti mi ostavljajući nešto niti me uputivši na koga, gotovo da nije imao ni odeće niti bilo čega od ličnih stvari. Međutim, stari zajednički prijatelji iz Meksika doneli su mi neke pesme koje je on napisao i koje je tamo ostavio u jednoj beležnici. To su poslednje pesme jednog revolucionara, ali uz to, i ljubavni spev o revoluciji, otadžbini i jednoj ženi. Tu ženu je El Patoho upoznao i zavoleo na Kubi. Završni stihovi te pesme poručivali su: Uzmi ovo, to je samo srce moje drži ga u svojoj ruci a kada osvane dan, da bi ga sunce ugrejalo, otvori dlan... Srce El Patoha ostalo je među nama i čeka da ga voljena i prijateljska ruka čitavog jednog naroda ugreje pod suncem novog dana koje će bez sumnje zasijati i za Gvatemalu i za celu Ameriku. Danas u Ministarstvu industrije, gde je ostavio mnoge prijatelje, u čast sećanja na njega nalazi se mala Škola statistike „Hulio Roberto Kaseres Valje“. Kasnije, kada sloboda stigne u Gvatemalu, tamo njegovo voljeno ime treba da bude dato nekoj školi, nekoj fabrici,

nekoj bolnici – bilo kojem mestu gde se ljudi bore i gde se radi na izgradnji novog društva.

DRUGI DEO

Revolucija koja počinje Istorija vojne agresije koja se odigrala 10. marta 1952. – udar bez prolivene krvi kojim je upravljao Fulhensio Batista – naravno da ne počinje istog dana kad i napad na kasarnu. Uzroke bi trebalo potražiti znatno pre toga u istoriji Kube: znatno pre intervencije severnoameričkog ambasadora Samnera Velesa 1933, pre Platovog amandmana iz 1931, pre iskrcavanja heroja Narsisa Lopeza – direktnog izaslanika severnoameričkih anekcionista – da bi se stiglo do srži problema u vreme Džona Kvinsi Adamsa, koji je početkom XIX veka obnarodovao stalnu politiku svoje zemlje prema Kubi – to je jabuka koja, otkinuta od Španije, neminovno treba da padne u ruke Ujka Sema. To su karike dugog lanca kontinentalnih agresija koje se ne odnose samo na Kubu. Ova plima i oseka, ovo imperijalno talasanje, obeleženo je padom demokratskih vlada ili stvaranjem novih vlada na osnovu nezadrživog pritiska naroda. Istorija ima slične karakteristike u celoj Latinskoj Americi: diktatorske vlade predstavljaju manjinu i dolaze na vlast putem državnog udara; demokratske vlade imaju široku bazu u narodu i marljivo se uzdižu, neretko, i pre dolaska na vlast, a već su obeležene nizom ustupaka koje su prethodno morale da naprave da bi se održale. I mada kubanska revolucija u tom smislu označava izuzetak u celoj Americi, neophodno je da se ukaže na ono što je prethodilo celom tom procesu, jer onaj koji o tome piše, i sam nošen i povučen talasima društvenih previranja koja potresaju Ameriku, imao je prilike da upozna, upravo zbog ovoga, još jednog američkog izgnanika: Fidela Kastra. Upoznao sam ga jedne od tih hladnih noći u Meksiku, i sećam se da se prvi razgovor odnosio na međunarodnu politiku. Nekoliko časova kasnije iste te večeri, u zoru, ja sam bio jedan od budućih članova ekspedicije. Ali mi je stalo do toga da razjasnim kako i zbog čega sam u Meksiku upoznao sadašnjeg šefa vlade na Kubi. To se desilo na tragu demokratskih vlada iz 1954, kada se poslednja

američka demokratska revolucija na snazi u tom delu sveta – demokratija Hakoba Arbenza Guzmana – urušavala pred promišljenom i hladnokrvnom agresijom koju su Sjedinjene Američke Države pokrenule iza dimne zavese njihove kontinentalne propagande. Njihova isturena glava bio je državni sekretar Foster Dales, koji je usled neobične podudarnosti takođe bio advokat i akcionar „Junajted frut kompani“, glavnog imperijalističkog preduzeća koje je postojalo u Gvatemali. Otuda se čovek vraćao poražen, ujedinjen u bolu sa svim ljudima Gvatemale, čekajući i tražeći način da se iznova sastavi budućnost za tu namučenu otadžbinu. A Fidel je dolazio u Meksiko da potraži neutralni teren gde će pripremati svoje ljude za veliki nalet. Već se desila unutrašnja podela nakon napada na kasarnu Monkada u Santijago de Kubi, kada su se izdvojili svi malodušni, svi koji su se iz ovog ili onog razloga priključili političkim partijama ili revolucionarnim grupama koje nisu tražile tolike žrtve. Nove promocije već su stupale u tek osnovane redove Pokreta „26. jul“, kada se 1953. dogodio napad na kasarnu Monkada. U uslovima neophodnog ilegalnog delovanja u Meksiku, odgovorni su započinjali izuzetno napornu obuku ljudi za borbu protiv meksičke vlade, protiv agenata severnoameričkog FBI-ja i Batistinih agenata, protiv ove tri sile koje su se na ovaj ili onaj način prožimale, i u kojima je veliki uticaj imao novac i spremnost ljudi da se i sami prodaju. Osim toga, trebalo je boriti se protiv Truhiljovih špijuna, protiv rđavog odabira ljudskog „materijala“ – naročito u Majamiju – i posle savladavanja svih ovih teškoća, trebalo je da postignemo nešto od izuzetne važnosti: da izađemo... potom... da stignemo, a onda da ostvarimo i sve ostalo što nam se u tom trenutku činilo gotovo nedostižnim. Danas naplaćujemo sve te napore, koliko su nas oni stajali u žrtvama i životima. Fidel Kastro, uz podršku male grupe najbližih, celim svojim bićem i svojim izvanrednim radnim duhom predao se poslu organizovanja naoružanih boraca koji će poći na Kubu. Skoro nikad nije održao predavanja o vojnoj taktici jer mu je vreme bilo

prekratko za to. Mi ostali smo uspeli dosta da naučimo s generalom Albertom Bajoom. Dok sam slušao prve časove, moj prvi utisak je bio da je pobeda moguća iako mi je isto tako ona bila pod znakom pitanja čim se ja pripajam pobunjeničkom komandantu, za koga su me od početka vezivali romantična avantura i stav da vredi poginuti na tuđoj plaži zbog tako čistih ideala. Tako su proticali meseci. Naša preciznost pri gađanju bila je sve veća pa su pošli majstori streljaštva. Našli smo jednu šupu u Meksiku gde su izvršene, pod rukovodstvom generala Baja – i mene kao šefa osoblja – poslednje pripreme za pokret marta 1956. Međutim, tih dana, dva policijska korpusa iz Meksika, koje je Batista platio, bili su u lovu na Fidela Kastra, a jedan od njih je uspeo i da ga uhvati, pri čemu je počinio besmislenu grešku što ga nije ubio kada ga je već zarobio. Za nekoliko narednih dana pale su mnoge Fidelove pristalice, a policija se domogla i naše šupe smeštene izvan Meksika, i svi smo završili u zatvoru. To je odložilo početak poslednjeg dela prve etape. Bilo je nas koji smo u zatvoru proveli 57 dana, u kontinuitetu jedan za drugim, uz stalnu pretnju da će nad nama biti izvršena ekstradicija (svedoci toga smo komandant Kaliksto Garsija i ja), ali nijednog trenutka nismo izgubili poverenje u Fidela Kastra, a upravo zbog toga što su neki Fidelovi postupci bili takvi da bismo mogli reći da je on zarad prijateljstva doveo u pitanje svoj revolucionarni stav. Sećam se da sam mu posebno izložio svoj slučaj: stranac, ilegalac u Meksiku, sa čitavim nizom optužbi pride. Rekao sam mu da revolucija nipošto ne treba da se zaustavi zbog mene i da može da me ostavi; da ja razumem situaciju i da ću pokušati da odem u borbu tamo gde mi bude naređeno, te da bih jedino želeo da budem poslat u neku obližnju zemlju a ne u Argentinu. Takođe se sećam bespogovornog Fidelovog odgovora: „Ja te ne ostavljam.“ I tako je i bilo pošto je potrošeno puno dragocenog vremena i novca da bismo bili izvučeni iz meksičkog zatvora. Ovi Fidelovi postupci prema ljudima koje on ceni predstavljaju ključ za razumevanje preterane lojalnosti kojom je

okružen. Istovremena odanost principima i odanost ličnosti čine da ova Pobunjenička vojska bude jedna stegnuta pesnica. Dani su proticali u ilegalnom radu, krili smo se gde smo znali i umeli, izbegavajući što više bilo kakvo javno pokazivanje, bezmalo i ne izlazeći na ulicu. Pošto je prošlo nekoliko meseci, doznali smo da se u našim redovima nalazi izdajnik čije ime nismo saznali, a koji je prodao jedan kontigent oružja. Takođe smo znali da je prodao brodić i jedan predajnik, iako još nije bio sklopljen tzv. zakonski ugovor o prodaji. Ova prva predaja poslužila je da se kubanskim vlastima dokaže da izdajnik zaista poznaje našu organizaciju. Ujedno, to je ono što nas je i spaslo, pošto je i nama to na taj način pokazano i dokazano. Od tog trenutka pristupili smo grozničavom radu: „Granma“ je pripremljen najvećom brzinom; prikupljeno je hrane koliko smo mogli da pribavimo, doduše sasvim malo, a i uniformi, pušaka, opreme, kao i dve protivtenkovske puške, maltene bez metaka. Najzad, 25. novembra 1956, u dva ujutru počele su da se ostvaruju Fidelove reči kojima se zvanična štampa izrugivala: „Godine 1956. bićemo slobodni ili ćemo biti mučenici.“ Pošli smo ugašenih svetala iz luke Tukspan, sred paklenog utovarivanja svakojakih stvari i ljudi. Vreme je bilo loše i mada je plovidba bila zabranjena, ušće reke je bilo mirno. Prošli smo Meksički zaliv i nešto kasnije su se upalila svetla. Započeli smo mahnitu potragu za antihistaminicima protiv morske bolesti, a oni se nisu pojavljivali. Otpevali smo nacionalnu himnu Kube i Pokreta „26. jul“, pa je posle oko pet minuta brod dobio tragikomičan izgled: posada, čija se zebnja videla na njihovim licima, bolno se držala za stomak. Jedni su držali glave u kofama, a drugi su ležali u najneobičnijim položajima, nepokretni i odeće prljave od povraćanja. Sa izuzetkom dvojice ili trojice mornara i četvoricepetorice ljudi, ostala 83 člana posade patila su od morske bolesti. Ali četvrtog ili petog dana opšta slika je poboljšana. Otkrili smo da voda koja se pojavljivala na brodu nije zbog kakve pukotine nego zbog toga što je bio odvrnut sanitarni ventil. Već smo bili bacili sve

nepotrebne stvari kako bismo olakšali teret. Pravac koji smo odabrali išao je velikim lukom s juga Kube, ploveći pored Jamajke, ostrva Veliki Kajman, sve do iskrcavanja na neko mesto blizu naselja Nikera, u provinciji Orijente. Planovi su ostvarivani prilično sporo: 30. novembra čuli smo preko radija vest o pobunama u Santijago de Kubi koje je pokrenuo naš veliki Frank Pais, u nameri da budu sinhronizovani s dolaskom ove ekspedicije. Sutradan, u noći 1. decembra, okrenuli smo pramac pravo prema Kubi, očajnički tražeći svetionik rta Kruz, a više nismo imali vode, petroleja i hrane. U dva ujutru, po mrkloj olujnoj noći situacija je bila krajnje uznemiravajuća. Osmatrači su na sve strane tražili svetlosni trag koji se nikako nije ukazivao na vidiku. Roke, bivši poručnik Ratne mornarice, još jednom se popeo na mali gornji most ne bi li ugledao svetlost svetionika, ali se okliznuo i pao u more. Kad smo nastavili plovidbu, već smo mogli da vidimo svetlo ali astmatičarsko napredovanje našeg brodića učini beskrajnim poslednje časove puta. Već tokom dana, stigli smo na Kubu preko mesta poznatog kao Belik, na plaži Las Koloradas. Remorker nas ugleda i telegrafski to dojavi Batistinoj vojsci. Čim smo stupili na tlo, noseći što brže možemo sve što nam je neophodno, zašli smo u močvaru kada nas je neprijateljska avijacija napala. Naravno, pošto smo išli po močvarama prekrivenim mangrovima, avijacija nije mogla da nas vidi niti da puca na nas, ali je vojska diktature već išla za nama. Trebalo nam je nekoliko časova da izađemo iz močvare u koju smo upali zbog nespretnosti i neodgovornosti druga koji reče da je poznaje. Izašli smo na čvrsto tlo ne znajući tačno gde, spotičući se; bili smo vojska senki, utvara koje hodaju kao da slede poriv nekog mračnog psihičkog mehanizma. Pre toga smo sedam dana gladovali i tokom plovidbe stalno imali morsku bolest, a tome treba dodati još tri užasna dana na kopnu. Desetog dana od polaska iz Meksika, 5. decembra u zoru, nakon noćnog marša prekidanog zbog onesvešćivanja i iscrpljenosti, kao i zbog odmora trupe, domogli smo se tačke koja je paradoksalno poznata kao Alegrija de Pio{10}. To je bio greben na brdu pored

trščara, s jedne strane, a s druge je bio okrenut prema malim uvalama iza kojih je počinjala gusta šuma. Mesto nije bilo pogodno za logorovanje, ali smo tu zastali da provedemo dan i nastavimo marš odmah te noći. [Početni odlomak članka „Revolucija koja počinje“ objavljenog u časopisu „O Kruzeiro“ 16. juna, 1. jula i 16. jula 1959.]

Lutanje Sutradan nakon neprijatnog iznenađenja kod Alegrije de Pija hodali smo po brdima na kojima se crvena zemlja smenjivala sa „psećim zubom“, slušajući sporadične pucnje u svim pravcima i ne uspevajući da odredimo odakle dopiru. Čao, veteran španskog rata, reče da će nas takav način neminovno dovesti do toga da upadnemo u neku neprijateljsku zasedu pa sam predložio da potražimo pogodno mesto gde ćemo sačekati noć i potom nastaviti dalje. Bili smo praktično bez vode, a s jednom jedinom konzervom mleka. Benitez, koji je bio zadužen da je čuva, beše je stavio u džep uniforme koju je obukao naopako, što će reći da je ispala iz džepa, pa kad smo hteli da uzmemo svoje sledovanje – ono se sastojalo od prazne tube vitamina što smo punili kondenzovanim mlekom i gutljajem vode – shvatili smo s tugom da je sve nestalo iz džepa Benitezove uniforme. Uspeli smo da se smestimo u neku vrstu jame koja je pružala širok pogled s jedne strane, ali koja je imala nedostatak da s druge onemogućava praćenje napredovanja neprijatelja. Međutim, mi smo više mislili na to da nas oni ne vide nego da se branimo, te smo odlučili da ostanemo tamo celog dana uprkos izričito preuzetoj obavezi o kojoj smo se sva petorica dogovorili, a to je da se borimo do smrti. Oni koji su se tako dogovorili bili su: Ramiro Valdes, Huan Almeida, Čao, Benitez i ovaj koji to pripoveda. Svi smo preživeli užasno iskustvo poraza i potonje borbe. Kada je pala noć, ponovo smo krenuli. Utvrdio sam zvezdu Severnjaču, shodno svojim znanjima o tome, i tokom narednih nekoliko dana hodali smo upravljajući se njome prema istoku kako bismo stigli na Sijera Maestru. (Znatno kasnije ću saznati da zvezda koja nas je povela ka istoku nije bila Severnjača, nego da smo slučajno pogodili traženi pravac dok nismo osvanuli na strminama već sasvim blizu obale.) Mogli smo da vidimo more od koga nas je delila litica od nekih

50 m i primamljiv prizor vode pri dnu, po svemu sudeći slatke. Naša najveća muka je bila žeđ; te noći se pojavilo mnoštvo rakova te smo gonjeni glađu ubili nekoliko, ali nismo mogli da potpalimo vatru, pa smo ispili njihove želatinaste delove naživo, što nam je stvorilo neutoljivu žeđ. Nakon dugog traženja pronašli smo prohodan put kojim ćemo se spustiti do vode, ali u toj pometnji odlaska i dolaska, jezerce koje smo videli odozgo izgubilo nam se iz vida pa smo žeđ uspeli da utolimo tek neznatnim količinama kišnice koja se još nalazila na udubljenjima „psećeg zuba“: tamo smo tražili vodu i izvlačili je pumpicom iz bočice protiv astme; svako je od nas uzeo svega nekoliko kapi. Hodali smo bezvoljno, bez određenog pravca, a povremeno bi poneki avion preleteo iznad mora. Hodanje među hridima je vrlo naporno i neki su predlagali da ostanemo prilepljeni uz obalske strmine, ali to je postavljalo ozbiljnu teškoću: tamo su mogli da nas vide. Na kraju smo ostali da ležimo u senci nekog žbunja čekajući da sunce zađe. Predveče smo pronašli malu plažu pa smo se okupali. Pokušao sam da uradim nešto što sam bio pročitao u nekim polunaučnim publikacijama ili u nekom romanu gde je bilo objašnjeno da se od slatke vode pomešane s trećinom morske vode dobija sasvim dobra voda za piće i uvećava količina tečnosti. Tako smo postupili sa onim što je ostalo u jednoj čuturici, ali ishod je bio žalostan: slani napitak doprineo je tome da me svi drugovi iskritikuju. Nešto osveženi nakon kupanja, ipak smo nastavili da hodamo. Bila je noć i čini mi se da se sećam da je mesečina bila prilično dobra. Almeida i ja, koji smo bili na čelu, iznenada smo primetili u jednoj od tih malih koliba koje ribari prave pored obala mora da bi se sklonili, senke nekih ljudi koji su spavali. Pomislili smo da su to vojnici, ali već smo bili suviše blizu da ustuknemo pa smo nastavili brzo napred. Almeida pođe da naloži spavačima da se predaju kada smo naišli na prijatno iznenađenje: bila su to tri člana ekspedicije „Granma“ – Kamilo Sijenfuegos, Pančo Gonzales i Pablo Urtado. Odmah smo počeli da razmenjujemo mišljenja, iskustva i

vesti o ono malo toga što smo znali jedni o drugima, ili svako od nas o borbi. Dok nas je Kamilova grupa častila komadom trske koja je iščupana pre bekstva, a koja je poslužila da zavaramo stomak nečim slatkim i sočnim, oni su ravnodušno žvakali rakove. Bili su našli način da žeđ utole pijući vodu direktno iz udubljenja preko neke cevčice ili šuplje grančice. Nastavili smo da hodamo zajedno. Sada je bilo nas osam boraca koji smo činili preostalu vojsku sa „Granme“ i nismo imali vesti da ima još preživelih. Logično smo razmišljali da mora biti još grupa poput naše, ali nismo imali čak ni predstavu gde se mi nalazimo, jedino što smo znali jeste da hodajući tako što nam je more s naše desne strane idemo prema istoku, tj. prema Sijera Maestri, mestu gde treba da se zaklonimo. Nije nam promicala činjenica da nam strmine i more potpuno onemogućavaju bekstvo u slučaju da se sudarimo s nekom neprijateljskom trupom. Ne sećam se sada da li smo obalom hodali jedan ili dva dana, znam jedino da smo pojeli neke male plodove kaktusa koji su rasli uz obalu, jedan ili dva po vojniku, što nije zavaralo glad, dok je žeđ postajala sve nesnosnija, jer odbrojane kapljice vode morale su da budu maksimalno racionalno iskorišćene. Jedne zore, već potpuno iznureni, stigli smo do obale mora pa smo utonuli u dremež dok se ne odredi kuda proći, jer se činilo da se strmine odjednom zarivaju u vodu. Čim je osvanulo, izvršili smo pretraživanje okoline i pred našim očima se ukazala velika kuća od palminog drveta koja je izgledala kao da pripada nekom imućnijem seljaku. Odmah sam izneo mišljenje da ne treba da priđemo takvoj kući, jer će po svoj prilici u njoj biti naši neprijatelji ili ju je vojska možda već zaposela. Benitez je imao potpuno suprotan stav i na kraju smo obojica pošli ka kući. Ja sam ostao napolju dok je on preskakao ogradu od bodljikave žice (s nama je bio još neko koga se sada ne sećam) i odjednom sam u pomrčini jasno razaznao priliku čoveka u uniformi koji je u ruci držao karabin M-1. Pomislio sam da nam je odzvonilo, posebno Benitezu, koga nisam mogao da upozorim jer je on bio bliži čoveku nego meni. Benitez je došao gotovo do samog vojnika pa se vratio

odakle je bio pošao, govoreći mi sasvim bezazleno da se vraća jer je ugledao „gospodina s puškom“ i pomislio da nije zgodno da ga išta upita. Zaista, Benitez i svi mi ostali smo se iznova rodili, ali naša odiseja nije tamo završena. Posle opreznog obilaska, pokušali smo da se uspentramo mnogo nižom strminom, jer smo stigli do oblasti nazvane Oho de Buej, gde se mala reka uliva u more te na tom mestu kao i da ga buši. Dan nas je zatekao na padini, pre nego što smo uspeli da pređemo i jedino smo uspeli da stignemo do pećine iz koje se videla cela okolina: ona je bila sasvim mirna. S jednog plovila mornarice iskrcavali su se neki ljudi – njih oko tridesetak, kako smo izbrojali – dok su se drugi ukrcavali, po svemu sudeći, u okviru operacije smene straže. Uspeli smo kasnije da saznamo da su to Laurentovi ljudi, a Laurent je ubica Ratne mornarice koga se svi plaše pošto je ispunio mračnu misiju da pobije grupu drugova, vršeći smenu svojih ljudi. Pred začuđenim Benitezovim očima pojavila su se još neka „gospoda s puškom“ u svojoj dramatičnoj stvarnosti. Situacija je bila prilično neugodna. U slučaju da budemo otkriveni, nema ni najmanje mogućnosti da se spasemo; preostajalo nam je samo da se borimo do kraja. Proveli smo dan bez ijednog zalogaja, veoma racionalno upotrebljavajući vodu koju smo razdeljivali u sočivu teleskopskog nišana kako bi mera bila tačna za svakoga od nas, i uveče smo iznova započeli pešačenje da bismo se udaljili iz te zone gde smo proveli jedan od najneprijatnijih dana rata, između žeđi i gladi, osećaja poraženosti i neposredne, opipljive i neizbežne opasnosti koja je činila da se osećamo kao opkoljeni pacovi. Posle nekoliko peripetija stigli smo do potoka koji je izbijao u more, ili do neke njegove pritoke. Bačeni na tlo, počeli smo halapljivo da pijemo kao konji, i to je trajalo sve dok su naši želuci bez hrane mogli da prime toliku vodu. Napunili smo čuturice i nastavili svoj put. U zoru smo stigli do vrha brežuljka gde je bilo

nešto drveća. Tamo smo se rasporedili kako bismo pružili otpor i kako bismo se što bolje sakrili pa smo celog dana gledali kako mali avioni lete veoma nisko iznad naših glava i kako sa njihovih razglasa dopiru nerazumljivi zvukovi, koje su Almeida i Benitez, veterani Monkade, razabrali kao poziv na predaju. Iz šume su se tu i tamo čuli povici koje nismo mogli da identifikujemo. Te noći smo nastavili pešačenje dok nismo stigli blizu jedne kuće odakle je dopirao zvuk orkestra. Još jednom se pokrenula rasprava: Ramiro, Almeida i ja smo smatrali da nipošto ne treba otići na tu igranku ili tako nešto, jer će seljaci, makar zbog prirodne nesmotrenosti, odmah razglasiti o našem prisustvu u zoni; Benitez i Kamilo Sijenfuegos su smatrali da ipak treba otići jer bismo mogli da dobijemo hranu. Na kraju smo Ramiro i ja izabrani da odemo do kuće, saznamo novosti i obezbedimo hranu. Kad smo već bili blizu kuće, muzika je prestala pa se začuo udaljeni glas čoveka koji je govorio nešto kao: „A sada ćemo da nazdravimo svim našim drugovima po oružju zbog tako briljantnog delovanja“ itd. To nam je bilo dovoljno da se što brže i što tiše vratimo, i da izvestimo svoje drugove o tome ko su ti koji se vesele na tom slavlju. Nastavili smo svoj put, ali ljudi su se sve više opirali pešačenju. Te noći, ili možda naredne, svi su se drugovi gotovo usprotivili da se nastavi, pa smo morali da pokucamo na vrata jednog seljaka pored glavnog druma, na mestu zvanom Puerkas Gordas, devet dana nakon iznenađenja. Seljaci su nas srdačno primili i odmah je usledio dugotrajni festival hrane u toj seljačkoj kolibi. Jeli smo satima i satima dok nas nije zatekao dan i više nismo mogli da iziđemo odatle. Ujutru su počeli da stižu seljaci obavešteni o našem prisustvu, seljaci koji su, radoznali i predusretljivi, dolazili da nas upoznaju i da nam daju nešto za jelo ili kakav drugi poklon. Mala kuća u kojoj smo se nalazili odjednom je postala pakao: Almeida je otvorio redaljku proliva a potom je još osam nezahvalnih želudaca ispoljilo svoju nezahvalnost, trujući smradom taj mali prostor; neki su i povraćali. Pablo Urtado, iznuren višednevnim maršem, premorom,

mučninom, nagomilanom gladi i žeđi, nije mogao ni da ustane. Odlučili smo da marš nastavimo još te noći. Seljaci rekoše da imaju vesti o tome da je Fidel živ i da mogu da nas povedu u oblast gde se po svoj prilici nalazi s Kresensiom Perezom, ali je trebalo da ostavimo uniforme i oružje. Almeida i ja smo zadržali neke „tu star tompson“ automatske pištolje; osam pušaka i sva municija ostale su u seljakovoj kući dok smo se mi delili u dve grupe od tri i četiri čoveka kako bismo se smestili po kućama seljaka i na taj način se korak po korak domogli Maestre. Ako se grdno ne varam, našu grupu su sačinjavali Pančo Gonzales, Ramiro Valdes, Almeida i ja; drugu: Kamilo, Benitez i Čao; Pablo Urtado je ostao bolestan u kući. Čim smo pošli, vlasnik kuće nije mogao da odoli a da ne prenese vest prijatelju, kako bi s njime razgovarao o tome gde da sakrije oružje. Ovaj ga ubedi da može da ga proda, stupajući u pregovore s trećim, koji je to prijavio vojsci, i nekoliko časova pošto smo napustili prvo gostoprimljivo imanje na Kubi, neprijatelj upade u kuću, uhapsi Pabla Urtada i zapleni celokupno naoružanje. Mi smo bili u kući adventiste po imenu Arhelio Rosabal koga su svi zvali Propovednik. Ovaj drug, kad je saznao neveselu vest, odmah je stupio u kontakt s drugim seljakom u kraju, koga je dobro poznavao i za koga je tvrdio da je simpatizer pobunjenika. Te noći su nas izvukli odatle i prebacili u bezbednije sklonište. Seljak koga smo tog dana upoznali zvao se Giljermo Garsija, a on je danas načelnik Zapadne vojske i član Nacionalne uprave naše Partije. Posle smo bili u još nekim seoskim kućama: kući Karlosa Masa, koji će se kasnije priključiti vojsci, Peruča, i još nekih drugova čijih se imena ne sećam. Jedne zore, pošto smo prošli put Pilona, i hodali bez ikakvog vodiča, stigli smo do imanja Monga Pereza, Kresensiovog brata, gde su se, od onih naših trupa koje su se iskrcale, nalazili svi preživeli članovi ekspedicije, do tog trenutka i dalje na slobodi. Drugim rečima, Fidel Kastro, Universo Sančez, Faustino Perez, Raul Kastro, Siro Redondo, Efihenio Ameiheiras, Rene Rodrigez i Armando Rodrigez. Nekoliko dana kasnije

priključiće nam se Moran, Krespo, Hulito Dijaz, Kaliksto Dijaz, Kaliksto Morales i Bermudez. Naša mala trupa je bila bez uniformi i bez oružja, jer su samo dva pištolja bila ono što smo uspeli da spasemo, a Fidelov prigovor je bio veoma žestok. Tokom celog rata, pa i danas, sećamo se njegove opomene: „Niste platili grešku koju ste počinili, pošto se ostavljanje pušaka u ovakvim uslovima inače plaća životom. Jedina nada da preživite, u slučaju da se vojska sudarila s vama, bilo je to oružje. To što ste ga ostavili jeste i zločin i glupost.“

Pino del Agva Posle susreta s Fidelom 29. avgusta, nekim danima smo zajedno kretali u marš, a nekim odvojeno, na izvesnom rastojanju, ali s namerom da ujedinjeni prođemo kroz pilanu Pina del Agve. Tada smo imali obaveštenje da u Pino del Agvi nema neprijateljskih trupa ili da je, u najgorem slučaju, tamo mali garnizon. Fidelov plan je bio sledeći: zaposesti mali garnizon ako ga bude; u suprotnom, ozvaničiti prisustvo te da on nastavi sa svojom trupom ka oblasti Čivirika. Mi treba da ostanemo u zasedi i sačekamo Batistinu vojsku, koja u tim slučajevima odmah dolazi da demonstrira svoju snagu i da kod seljaštva razveje revolucionarni efekat našeg prisustva. Tokom dana koji su prethodili Pino del Agvi, u maršu od Dos Brazos del Gvajaba, gde smo se mi nalazili, do mesta borbe, desili su se neki slučajevi čiji su glavni akteri bili povezani s potonjom istorijom revolucije. Jedan od tih događaja jeste dezertiranje Manoloa i Pupoa Beatona, seljakâ iz tog kraja koji su se bili priključili gerili neposredno pre El Uvera, te se tamo borili a sada napuštali našu borbu. Naknadno su njih dvojica ponovo primljena u gerilu jer im je Fidel oprostio izdaju, ali nikada nisu prevazišli svoju polunomadsku i hajdučku prirodu, usled čega je, iz nekog ličnog razloga, jedan od njih, Manolo, ubio komandanta Kristina Naranhoa, posle pobede revolucije. Kasnije je uspeo da pobegne iz La Kabanje, gde se bio povukao, pa je stvorio malu gerilu u samoj oblasti odakle se borio na Sijera Maestri. Tu je počinio, sred drugih zlodela, i ubistvo Panča Tamaje, srčanog druga koji se priključio već prvih dana revolucije. Na kraju je jedna grupa seljaka zarobila njega i njegovog brata Pupoa, posle čega su obojica streljana u Santijagu. Takođe nam se desio neprijatan događaj: drug po imenu Roberto Rodrigez razoružan je zbog neposlušnosti. Bio je vrlo nedisciplinovan, i poručnik čete kojoj je pripadao oduzeo mu je

oružje shodno disciplinskom pravu. Roberto Rodrigez je preoteo revolver jednom drugu i izvršio samoubistvo. Imali smo i mali incident zato što sam ja bio protiv toga da mu se ukažu vojne počasti. Dok su borci smatrali da je on još jedan od palih, mi smo objašnjavali da je samoubistvo u tim uslovima za nas čin dostojan prezrenja, nezavisno od dobrih osobina druga. Nakon nekih pokušaja neposlušnosti, telo druga je samo prekriveno: počasti mu nisu ukazane. Dan-dva pre toga ispričao mi je deo svoje priče i bilo je očigledno da je on momak preterane osetljivosti, koji je ulagao ogromne napore da bi se prilagodio teškom životu gerile, a i vojničkoj disciplini, što se nije slagalo s njegovom slabašnom fizičkom konstitucijom i njegovom buntovnom prirodom. Dva dana kasnije poslali smo malu grupu u rudnike Buejsita da bismo demonstrirali svoju snagu pošto je bio 4. septembar. Na čelu male trupe bio je kapetan Siro Redondo, i on je kao zarobljenika doveo neprijateljskog vojnika po imenu Leonardo Baro. Ovaj Baro je odigrao važnu ulogu u snagama kontrarevolucije: bio je naš zarobljenik neko duže vreme dok mi jednog dana nije patetično ispričao kako mu je majka bolesna a ja poverovao njegovim rečima, nastojeći usput da ga ubedim da sve izvede i uz politički efekat. Predložio sam mu da sedne na autobus, obiđe majku u Havani a potom zatraži azil u nekoj ambasadi, govoreći da ne želi više da se bori protiv nas te razotkrivajući Batistin režim. On je prigovorio da ne može da potkaže režim za koga se njegova braća bore pa je ostalo na tome da će prilikom traženja azila samo reći kako ne želi više da se bori protiv nas. Poslali smo ga sa četvoricom drugova, svima im striktno naredivši da ga ne ostavljaju samog i da mu ne dozvole da se usput vidi s nekim, budući da je poznavao mnoge seljake koji su nas obilazili u logoru. Osim toga, četvorica prijatelja koja su se starala o tome da ga vode, trebalo je ceo put da prepešače do blizu Bajama, gde mogu da ga ostave, i da se vrate drugim putem. Ljudi se nisu držali uputstava. Dozvolili su sebi da ih vidi mnogo

sveta, čak su pred nekima imali neke sastanke, na kojima je Baro hvaljen kao slobodni zatvorenik i navodni simpatizer, pa su uzeli džip i prebacili se u Bajamo. Na putu su ih Batistine trupe presrele i četvorica drugova je ubijena. Nikad nismo tačno saznali da li je Baro učestvovao u tom zločinu ili nije, ali je činjenica da se odmah potom smestio u rudnicima Buejsita i potčinio naredbama ubice Sančeza Moskere i počeo da identifikuje one seljake koji su išli tamo u nabavku, a koji su imali kontakte i s našom gerilom. Moj previd je narod Kube koštao mnogih žrtava. Nekoliko dana nakon pobede revolucije, Baro je uhapšen i izveden na sud. Posle toga smo sišli u San Pablo de Jao, gde smo sred opšte graje svetine, mirno ušli i za nekoliko sati zaposeli selo (nije bilo neprijateljskih trupa), pa smo počeli sa uspostavljanjem kontakata. Upoznali smo se s nekim lokalnim ljudima i svu moguću robu smo natovarili na kamione koje smo nabavili kod istih trgovaca kod kojih smo pazarili na kredit, jer u to vreme smo plaćali bonovima. Tada smo upoznali Lidiju Dose, koja će posle postati naša velika drugarica zadužena za sve poslove uspostavljanja veza u koloni sve do svoje smrti u Havani. Prebacivanje robe iz Jaoa bilo je veoma teško jer put koji se penje iz San Pabla de Jaoa do Piko Verdea, pored rudnika La Kristina, vrlo je strm i samo kamioni s duplim diferencijalom koji nisu pretovareni mogu da savladaju taj put; naši kamioni su se slomili na putu pa je sav tovar morao da se prebaci što mazgama što ljudima. Tih dana su se desili i neki rastanci izazvani različitim uzrocima. Jedan drug, dobar borac, izbačen je iz gerile zato što se napio tokom ekspedicije u Jaou i to dok je bio na straži, čime je doveo u opasnost celu kolonu. Drugi, Horhe Sotus, napustio je svoj položaj komandanta voda pa je po zadatku otišao u Majami po Fidelovom nalogu. Istina je da se Sotus nikad nije prilagodio Sijeri i da ga zbog njegove despotske naravi ljudi nisu voleli. I njegov život je bio pun uspona i padova. U Majamiju je zauzeo jedno oklevajuće ako ne i izdajničko držanje, i vratio se našoj vojsci, gde je dobio amnestiju

pošto su mu oprošteni prethodni gresi. U doba Uberta Matosa je počinio izdajstvo pa je osuđen na 20 godina robije. Pobegao je uz saučesništvo jednog od čuvara zatvora i stigao u Majami. Dok je pripremao čamac radi piratskog upada na kubansku teritoriju, izgleda da je poginuo od strujnog udara. Još jedan od drugova koji su se tih dana rastali od nas bio je Marselo Fernandez, koordinator Pokreta u gradovima, koji se vratio svom poslu u bazama, pošto je neko vreme proveo na Sijera Maestri. Nakon ovih incidenata nastavili smo svoj marš i približili se Pino del Agvi, gde smo stigli 10. septembra. Pino del Agva je malo naselje izgrađeno oko pilane na čvrstom delu Maestre. U to doba upravnik je bio neki Španac, a u naselju je bilo samo nekoliko radnika, i nikog iz neprijateljske vojske. Te noći cela trupa je zaposela naselje i Fidel predoči lokalnim ljudima svoj itinerarij, računajući da će nešto od toga da procuri do vojske. Bio je to mali diverzantski manevar, i dok je Fidelova kolona nastavljala marš prema Santijagu, mi smo se naočigled celog sveta u toku noći postavili u zasedu, očekujući neprijateljsku vojsku. O našim stvarima za osnovne potrebe biće zadužen stari Tamajo, koji je živeo tu, u kraju zvanom Kuevas de Peladero, ukoliko ne bude moralo dugo da se čeka na neprijatelja. Rasporedili smo ljudstvo tako da svi putevi budu nadgledani. Naš nadzor je s jedne strane stizao do puta koji ide od Jaoa do Piko Verdea nekoliko milja pre Pino del Agve, a drugi, nešto direktniji put penje se na Maestru i njime ne mogu da prolaze kamioni. Grupa koja je nadgledala Piko Verde bila je manja, to su pre bili borci s lovačkim puškama, i imala je nalog da dâ znak za uzbunu u slučaju potrebe, jer je to bio dobar put koji smo mislili da koristimo za odstupnicu posle akcije. Efihenio Ameiheiras je bio zadužen da nadgleda jedan od puteva za pristup prethodnice, koji takođe dolazi iz Piko Verdea. Lalo Sardinjas s jednim vodom ostaje u zoni Zapata, nadzirući splet puteva za prevoz drveta koji se uglavnom završavaju na obalama reke Peladero. To je bila prekomerna obazrivost, jer

neprijatelj je morao da izvede veoma dug marš kroz Sijeru da bi izbio na ovaj put, a on nije imao običaj da ide planinom u koloni. Siro Redondo je sa čitavim svojim vodom bio zadužen da brani prilaz kroz Siberiju. To je oblast između El Uvera i Pino del Agve, gde se spajaju dve pilane koje su povezane drumom što prolazi tačkom koja je odabrana za Sira, na obroncima Maestre. Mi smo svoje snage rasporedili po bočnoj strani puta koji se penje iz Gise, na bregu iznad stene, tako da možemo da presretnemo kamione i usredsredimo vatrenu silu na mesto odakle nam se činilo da će najverovatnije i doći. Odabrano mesto omogućavalo je da se kamioni vide iz velike daljine. Plan je bio jednostavan: pucaće se na njih sa obe strane i zaustavićemo prvi kamion na krivini, otvarajući vatru na sve ostale koji bi išli iza njega kako bismo i njih zaustavili, računajući da možemo da zaposednemo tri do četiri vozila, ako uspemo sa faktorom iznenađenja. Vod koji će dejstvovati imao je najbolje oružje i bio je pojačan ljudima kapetana Raula Kastra Merkadera. Strpljivo smo proveli sedam dana u zasedi ne videvši da trupe stižu. Sedmog dana, dok sam bio u malom Vrhovnom štabu gde se spremala hrana za celu trupu u zasedi, javili su mi da se neprijatelj približava. Kako na tom mestu ima veoma okomitih uzbrdica, čak i kad se kamioni ne vide, čuje se brujanje koje se penje uz oštru strminu. Naše snage su se pripremile za bitku. Na glavnom mestu su postavljeni ljudi pod komandom kapetana Ignasija Pereza koji treba da zaustave prvi kamion, a sa strane, ostali koji će pucati na naredna vozila. Dvadeset minuta pre bitke nastala je prapotopska kiša, što je uobičajena pojava na Sijeri, pa smo bili mokri do gole kože, ali su neprijateljski vojnici bili više zabrinuti zbog vode nego zbog mogućeg okršaja, tako da nam je to poslužilo za iznenađenje. Drug koji je bio zadužen da otvori paljbu imao je mitraljez „tompson“ i on je stvarno njime i otvorio vatru, ali uslovi su bili takvi da nije nikoga pogodio. Pucnjava je krenula na sve strane i vojnici prvog kamiona, koji su se više uplašili i bili zatečeni nego što su u akciji ranjeni,

poiskakali su na put i zamakli iza stene pošto su ubili jednog velikog borca, pesnika naše kolone, koga smo zvali Krusito, a čije je pravo ime bilo Hose de la Kruz. Bitka se razvijala nekako neobično. Jedan neprijateljski vojnik se sakrio ispod kamiona, na krivini puta, i nije dopuštao da iko pomoli glavu. Bilo je prošlo nekoliko minuta kad sam stigao do mesta događaja i otkrio da se mnogi ljudi povlače zbog lažne naredbe, a to se ne dešava tako retko tokom bitaka. Arhimedes Fonseka je ranjen u ruku u pokušaju da spase puškomitraljez što ga je ostavio puškomitraljezac. Trebalo je svima dati instrukcije da se vrate u borbu i naložiti im da sarađuju sa snagama Lala Sardinjasa i Efihenija Ameiheirasa da bi bio zadat koncentrisan udarac. Na drumu se nalazio borac zvani Tatin, koji mi, dok sam silazio na drum, reče začikavajući me: „Eno ga ispod kamiona, hajde, hajde, da se sad vidi ko je muško!“ Naoružao sam se hrabrošću, uvređen u najdubljem delu svoga bića zbog rečenice koja kao da krije neku sumnju, ali kada smo pokušali da se primaknemo nepoznatom neprijateljskom borcu, koji je pucao iz automatske puške ispod kamiona, morali smo da priznamo da će cena dokazivanja naše neustrašivosti biti prevelika; ni onaj koji me je začikavao ni ja nismo položili ispit. Vojnik se povukao sa svojim puškomitraljezom puzeći po zemlji i spasao se toga da bude zarobljen ili ubijen. Bilo je pet kamiona vojske i prevozili su jednu vojnu formaciju. Četa pod komandom poručnika Antonija Lopeza u potpunosti je izvršila naredbu da nikome ne dozvoli prolaz čim započne okršaj, tako da je tamo zaustavljen treći kamion. Međutim, neki vojnici su pružali grčevit otpor i nisu dopuštali da idemo napred. Lalo Sardinjas i Efihenio Ameiheiras su stigli s pojačanjem i oni su nadirali prema kamionima slamajući otpor. Neki vojnici su počeli da beže nizbrdo, a drugi su se popeli na dva kamiona koja su uspeli da spasu napuštajući sve ostale stvari. Zahvaljujući Hilbertu Karderu, saznali smo o njihovim snagama i o nekim njihovim namerama. Ovaj drug je bio zarobljen prilikom

upada naših snaga u nekim drugim oblastima, bio je neko vreme zatvoren pa su ga posle uputili k nama ne bi li otrovao Fidela sredstvom iz jedne tube koju je trebalo da uspe u njegovu hranu. Kad je čuo pucnjavu, Kardero je iskočio iz kamiona kao i ostali vojnici, ali umesto da beži od pucnjave, došao je pred nas i odmah se priključio trupama iznoseći svoju odiseju. Kad smo zaposeli prvi kamion, našli smo dva poginula i jednog ranjenika koji je u svojoj agoniji pravio pokrete kao da se bori s nekim. On je dokrajčen bez mogućnosti predaje, ali to ne bi ni bio sposoban da učini jer je bio u polusvesnom stanju. Taj vandalski čin je počinio borac čiju je porodicu pobila Batistina vojska. Oštro sam mu zamerio takav postupak i ne primećujući da me upravo čuje drugi ranjeni vojnik, koji se pokrio nekim ćebadima, pa se pritajio na krevetu kamiona. Kad je to čuo, neprijateljski vojnik se pokazao i zatražio je da ga ne ubijemo. On je bio ranjen u nogu koja je uz to bila slomljena, pa je ostao pored puta dok se bitka nastavljala na drugim kamionima. Kad god bi neko prošao pored njega, čovek bi povikao: „ Nemojte me ubiti! Nemojte me ubiti! Če kaže da se zarobljenici ne ubijaju!“ Kada je borba okončana, odveli smo ga u pilanu, pružili mu osnovnu negu i ostao je tamo da bi bio vraćen. Na ostalim kamionima, mi smo izbacili iz stroja malo ljudi, ali u našem posedu je sada bila pristojna količina oružja. Završni ishod bitke: automatska puška „brauning“, pet „garanda“, jedan tronožac sa municijom i još jedna puška „garand“ koju su trupe Efihenija Ameiheirasa otele. Efihenio je pripadao Fidelovoj koloni pa je tvrdio da je učešće njegovog voda u bici bilo odlučujuće tako da mu je sledovalo zaplenjeno oružje, ali Fidel je tu trupu meni poverio, upravo zato da nama pomogne u borbi za žetvu oružja, tako da sam se oglušio o proteste i razdelio trofeje ljudima svoje kolone, sa izuzetkom puške koja nije obuhvaćena brojanjem. „Brauning“ je predat Antoniju Lopezu, poručniku jedne od četa koje su najbolje dejstvovale, a „garandi“ poručniku Hoelu Igesijasu Vireljesu, članu ekspedicije „Korintija“ koji se priključio našim

trupama, vojniku Onjateu i još dvojici kojih se ne sećam. Pristupilo se paljenju tri zaplenjena kamiona kako bi se pričinila još veća šteta neprijatelju, pošto ionako nismo mogli da ih koristimo. Dok smo se okupljali kod postrojenja, nekoliko malih aviona je preletelo pošto su bili obavešteni o našem napadu, ali mi smo pucali na njih i tako ih rasterali. Jedan od braće Pardo, Mingolo, pošao je da obavesti Fidela o tome kako se približavaju žandarmi, ako se grdno ne varam, ali smo odlučili da pošaljemo još jedan izveštaj s rezultatima borbe (a da Kardero ispriča šta mu se sve pre toga desilo). Poslali smo čoveka da obavesti Sira da treba da napusti svoj položaj jer je borba završena pa ćemo se povući. S tim obaveštenjem je pošao kurir Mongo Martinez. Posle nekog vremena začuli smo pucnjeve. Grupa naših s lovačkim puškama beše otkrila vojnika koji se povlačio krijući se. Rečeno mu je da stane pa kako je vojnik pokušao da pruži otpor, pucano je na njega. Čovek je pobegao ostavljajući pušku; bio je to „springfild“, kao znak uspeha. Zabrinula nas je okolnost da u kraju još uvek ima rasutih vojnika, ali smo pušku priključili plenu. Nakon dva ili tri dana Mongo Martinez se pripojio koloni i najavio da su mu se neki neprijateljski vojnici isprečili pucajući na njega, pa je bio prinuđen da pobegne jer je bio ranjen. Tragovi sačme su mu se videli na licu koje je bilo doslovce izbušeno njome. Bio je to „springfild“ što su drugovi s lovačkim puškama zaplenili neprijatelju. Kao rezultat toga, ranjeni drug je pošao prečicom misleći da su pripadnici žandarmerije blizu pa se zagubio po brdima a da nije javio Siru Redondu za našu bitku, niti naredio povlačenje. Sutradan je Siro, koji je čuo odjeke okršaja, poslao kurira pa smo tada ponovili naredbu. Dok su avioni B-26 nisko leteli nad pilanom tražeći žrtve, mi smo mirno doručkovali po raznim građevinama, pili čokoladu koju nam je gazdarica iznela, iako nije bila presrećna što letelice B-26 samo što ne krzaju krovove. Letelice su otišle, i kada smo se pripremali za mirno povlačenje, videli smo kako putem iz Siberije, koji je Siro do

pre nekoliko časova nadgledao, stižu četiri kamiona natovarena vojnicima. Bila je to grupa koja je dolazila iz suprotnog smera da se pripoji prvoj, a i njoj smo mogli da postavimo sličnu zasedu, ali već je bilo kasno: dobar deo ljudstva se već bio povukao na bezbednija mesta. Ispalili smo dva hica u vazduh, što je bio znak povlačenja, i mirno smo krenuli. Ova bitka imala je značajan odjek, i pročula se po celoj Kubi. Neprijateljskoj vojsci smo ubili tri čoveka i ranili joj jednog (to je zarobljenik koji joj je vraćen), a osim toga, vod Efihenija je sutradan zarobio još jednog vojnika na poslednjem grebenu zone. Bio je to kaplar Alehandro, koga smo poveli sa sobom i koji je do kraja rata bio u našoj koloni, gde je radio kao kuvar. Na tom istom mestu je sahranjen Krusito, obavijen tugom cele trupe koja je izgubila velikog saborca i seoskog barda. Krusito je imao običaj da stupi u vatrene poetske duele sa Kalikstom Moralesom, koga je Krusito zvao „papagaj Sijere“ nasuprot samom sebi, „slavuju Maestre“. U ovoj bici su se istakli poručnik Efihenio Ameiheiras, kapetan Lalo Sardinjas, kapetan Viktor Mora, poručnik Antonio Lopez i njegova četa; Dermidio Eskalona, koji je tada bio vojnik, i Arhimedes Fonseka, koji je takođe bio vojnik, a kome je predat mitraljez sa tronošcem kako bi ga koristio pošto mu se izleči ruka kroz koju je metak prošao. S naše strane smo imali jednog lakšeg ranjenika, jednog poginulog i nekoliko kontuzovanih ili okrznutih mecima, uključujući tu i sačmu Mongita. Napustili smo Pino del Agvu različitim putevima i vratili se u oblast Pika Verdea da bismo se reorganizovali i sačekali dolazak druga Fidela, koji je već bio upoznat s događajima. Analiza borbe je pokazala da su naši nedostaci ogromni, iako je njome postignuta politička i vojna pobeda. Faktor iznenađenja je morao da bude iskorišćen do kraja kako bismo, maltene u potpunosti, izbacili iz stroja putnike prva tri vozila. Osim toga, kad je već započela bitka, izdato je lažno naređenje o povlačenju, zbog čega je izgubljena kontrola nad ljudima i njihovim borbenim žarom, i bilo je malo odlučnosti da se zaposednu vozila koja su branili

malobrojni vojnici, zatim smo se nepotrebno izložili opasnosti ostajući jednu noć u pilani, a konačno povlačenje je izvedeno u priličnom neredu. Sve to je ukazivalo na neodložnu potrebu da poboljšamo borbenu gotovost i disciplinu ljudstva, čemu smo se posvetili narednih dana.

Neprijatna epizoda Nakon bitke kod Pino del Agve bacili smo se na posao da poboljšamo čitav organizacioni aparat gerile, u tom trenutku ojačane nekim Fidelovim jedinicama, kako bi bila od veće koristi i u službi borbenog korpusa. Četa poručnika Lopeza, koja se istakla kod Pino del Agve i čiji su članovi bili sve ozbiljni mladići, odabrana je kao personal Disciplinske komisije. Ona će ubuduće nadgledati i kontrolisati poštovanje postavljenih propisa budnosti, opšte discipline, čistoće logora i revolucionarnog morala. Ali Komisija je imala kratkotrajan život i rasturena je u tragičnim okolnostima svega nekoliko dana nakon što je obrazovana. U to vreme, blizu padine zvane La Botelja, u malom logoru koji smo obično koristili kao tranzitnu stanicu, presudili smo starom dezerteru iz kolone, zvanom Kuervo, koji je nekoliko meseci pre toga bio pobegao s puškom. Mi nismo saznali šta se kasnije desilo sa oružjem, ali smo zato saznali delatnosti ove individue, jer pod izgovorom da se bori za revolucionarnu stvar i pravednu osudu doušnika, jednostavno je pljačkao čitav jedan sektor Sijere, možda u dosluhu s vojskom. Postupak je bio veoma ekspeditivan, budući da je reč o dezerteru, pa se pristupilo njegovoj fizičkoj eliminaciji. Postupak izvršenja presude nad antisocijalnim individuama koje pod okriljem sile u datim okolnostima čine u kraju zlodela i varaju stanovništvo, morao je, nažalost, da bude prilično često primenjivan na Sijera Maestri. Saznali smo da je Fidel završio obilazak oblasti Sonador, pošto je pre toga stigao u Čiviriko, te da je na putu k nama, zbog čega smo krenuli prema Peladeru u nastojanju da se što pre povežemo s njime. U priobalnoj oblasti u to vreme je bio trgovac po imenu Huan Balansa, čije su veze sa diktaturom i zemljoposednicima bile znatne,

iako za njega nije moglo da se kaže da je bio aktivno neprijateljski element protiv naših gerila. Ali, osim toga, Huan Balansa je imao mulca koji je u kraju bio čuven zbog otpornosti i korisnosti pa smo mu ga oduzeli na ime ratnog poreza. Mulac nam je stigao u zonu zvanu Pinalito, blizu reke Peladero, do čijih obala je trebalo da se spustimo gotovo potpuno strmim stenama. Javila se nedoumica da li da ga žrtvujemo i ponesemo meso u komadima, da ga ostavimo na neprijateljskoj teritoriji, ili da pokušamo da životinja hoda dokle bude mogla. Odlučili smo da pokušamo, jer bi isto tako teško bilo da prenesmo meso ako ga ubijemo. Životinja se odlučno i znalački spustila kroz mesta kojima je čovek jedva uspevao da se ne stropošta, držeći se za neku granu ili žbun, ili za neku neravninu u kamenu, kada je čak i mala maskota koju smo vodili – psić – morala da bude preneta u rukama boraca. Mulac nam je demonstrirao izvanredan gimnastički talenat. Ponovio je podvig prilikom prelaska reke Peladero, u tom delu prepunog velikog kamenja, i to tako što bi pravio zapanjujuće skokove sa stene na stenu, što mu je i spaslo život, a kasnije sam ga ja zajahao, čime je postao moj prvi stabilni prevoz sve dok nije pao u ruke Sančeza Moskere u jednom od mnogobrojnih okršaja koje smo imali na Sijeri. Na obalama reke Peladero desila se neprijatna epizoda koja je prouzrokovala gašenje Disciplinske komisije. Ona je pokušavala da radi svoj posao uprkos otporu mnogih drugova koji su bili nezadovoljni uvođenjem disciplinskih pravila, što je navodilo na potrebu da se preduzmu drastične mere. Jedna od grupa pozadinskog voda smislila je vrlo neugodan vic na račun članova Komisije, terajući ih da hitno dođu radi razmatranja ozbiljnog problema koji se, prema njima, ticao prljavštine što su je ostavili baš da bi se izrugivali drugovima. Kao posledica toga, uhapšeno je nekoliko članova grupe. Među njima je bio Umberto Rodrigez, koji se tužno proslavio zbog svoje sklonosti da bude dželat u okolnostima kada smo morali da obavimo mučan čin izvršenja osude nad nekim izgrednikom, a koji će kasnije, nakon

pobede revolucije, ubiti jednog zatvorenika u saradnji s još jednim pobunjenim vojnikom, nakon čega su obojica pobegla iz zatvora kod La Kabanje. Dva ili tri druga su zatvorena zajedno sa Umbertom; u uslovima gerile zatvor ne znači ništa posebno, ali kada je prekršaj ozbiljan, kazna se sastojala u tome da kažnjenik ostane bez hrane tokom jednog ili više dana, što se odnosilo na one koji se ne pridržavaju discipline, a kazna se i te kako osećala. Dva dana nakon incidenta, dok su još bili pritvoreni glavni akteri, javljeno je da je Fidel u blizini, u zoni zvanoj El Zapato, pa sam pošao tamo da ga dočekam i porazgovaram s njim. U razgovoru je prošlo nekoliko minuta kada je stigao Ramiro Valdes s vešću da se Lalu Sardinjasu, prilikom impulsivnog kažnjavanja nedisciplinovanog druga, a u nameri da ga pištoljem lupi po glavi, oteo pucanj i da ga je smesta ubio. U trupi se osećao početak pobune. Odmah sam otišao do mesta događaja, stavljajući Lala pod nadzor. Raspoloženje protiv njega je bilo veoma snažno, i borci su tražili preki sud i odgovarajuću kaznu. Počeli smo da prikupljamo izjave i da tražimo dokaze. Stavovi su bili oprečni, bilo je onih koji su otvoreno govorili da je to bilo ubistvo s predumišljajem, a drugi, da je to bio nesrećni slučaj. Nezavisno od toga, fizičko kažnjavanje saborca je čin koji gerila ne dopušta a koji je Lalo Sardinjas već i ranije počinio. Situacija je bila teška: drug Sardinjas je bio veoma odvažan borac, zahtevni pobornik discipline i čovek velikog požrtvovanja. Oni koji su najupornije tražili smrtnu kaznu za njega nisu ni izdaleka bili najbolji članovi grupe. Niz činilaca, među kojima je vrlo prisutna bila borba za uvođenje discipline, odigrao je odlučujuću ulogu. Izjave svedoka su se nastavile do noći, kad je Fidel stigao u naš logor. On se protivio smrtnoj kazni, ali je smatrao da nije uputno doneti odluku takve vrste a da se svi borci ne izjasne. Tada je nastavljena etapa suđenja na kojoj je Fidelu i meni pripala uloga branilaca okrivljenog koji je mirno slušao kako se raspravlja o njegovoj smrti, ne odajući ni najmanji znak straha. Posle brojnih govora u kojima je žustro tražena njegova smrt, došao je red na

mene pa sam zatražio da se dobro razmisli o problemu, pokušao sam da objasnim da smrt druga mora biti primerena uslovima borbe i samoj ratnoj situaciji te da je, sve u svemu, krivac diktator Batista. Ali moje reči su bile slabo uverljive za taj neprijateljski nastrojen auditorijum. Noć je već bila odmakla, pa smo upalili nekoliko baklji od borovine i nekoliko sveća da bi se rasprava nastavila. Fidel je tada govorio, jedan dugi sat objašnjavajući zašto, po njegovom mišljenju, drug Sardinjas ne treba da bude osuđen. Objašnjavao je sve naše manjkavosti: nedostatak discipline, druge svakodnevne greške, slabosti koje su one prouzrokovale i kako je, sve u svemu, u odbrani koncepta discipline počinjen mrzak čin i da uvek treba to imati na umu. Njegov glas, dok je onako stajao na brdu obasjan bakljama, postajao je dirljiv te se primećivalo kako mnogi ljudi počinju da menjaju svoje mišljenje čuvši mišljenje našeg lidera. Njegova moć ubeđivanja je te noći bila na probi. Uprkos njegovoj rečitosti, nije sve bilo jasno. Došlo se do toga da treba da stavimo na glasanje dve alternative: trenutačna smrtna presuda streljanjem ili ražalovati ga uz sledstvenu kaznu. Mnogo sila, kao proizvod užarenih duhova, bilo je u igri u tom malom brdskom odlučivanju o životu jednog čoveka. Glasanje je moralo da bude obustavljeno zato što su neki glasali i po dva puta i zato što se vršila propaganda izvitoperivanja postavljenih uslova. Iznova je objašnjeno za šta se glasa pa je od svih zatraženo da jasno iznesu svoj stav. Meni je pripalo da zapisujem glasove u malu beležnicu. Mnogi od nas su voleli Lala; bili smo svesni njegove krivice ali smo želeli da se spase kao dragoceni element revolucije. Sećam se da je Onirija, devojka koja se pridružila našoj koloni, gotovo dete u to doba, zabrinutim glasom upitala da li može i ona da glasa kao borac kolone. Dopušteno joj je da iznese svoje mišljenje, i kada su svi završili s glasanjem, pristupilo se prebrojavanju. U male kvadrate slične onima koji se u medicini koriste za laboratorijske nalaze, ja sam unosio rezultate ovog neobičnog

glasanja. Glasovi su bili veoma izjednačeni te je nakon biranja između dve mogućnosti, mišljenje 146 pripadnika gerile koji su glasali bilo podeljeno: 76 njih se priklonilo drugoj vrsti kazne, a 70 ih je zatražilo smrtnu kaznu. Lalo se izvukao. No, stvar se nije završila na tome. Sutradan je grupa onih koji nisu bili zadovoljni odlukom većine odlučila da napusti gerilu. Među njima je bilo i onih elemenata veoma male vrednosti, ali je bilo i dragocenih momaka. Paradoksalno, poručnik koji je bio šef Disciplinske komisije, kao i nekoliko pripadnika čete koji su bili nezadovoljni, napuštaju Pobunjeničku vojsku. Prisećam se nekih imena: druga zvanog Pop i Parda Himeneza, koji je, uprkos tome što je nećak jednog Batistinog ministra, učestvovao u borbi. I Antonio Lopez se povlači. Ne znam šta je dalje bilo s tim drugovima, ali s njima su otišla i tri brata Kanjizares, čije sudbine nisu bile slavne. Jedan je poginuo na plaži Hiron, a drugi je tamo zarobljen u pokušaju invazije plaćenika. Ti ljudi koji se nisu povinovali većini i koji su iskazali svoje nezadovoljstvo napuštajući borbu, posle su se stavili u službu neprijatelja pa su došli kao izdajnici da se bore na našem tlu. Već su bile stvorene snage koje su davale nove karakteristike razvoju našeg revolucionarnog rata: produbljivala se svest vođa i boraca, shvatali smo nužnost agrarne reforme i dubokih i celovitih promena društvenog tkiva koje treba ostvariti da bi zemlja ozdravila. Ali to produbljivanje svesti najvećeg i najboljeg dela nas dolazilo je u sukob s nizom onih elemenata koji su pošli u borbu samo zbog želje za pustolovinom ili možda da bi se okitili ne samo lovorikama nego i ekonomskim blagodetima zbog takvog učešća. Povukli su se još neki nezadovoljnici čijih se imena u ovom trenutku ne sećam, ali se ipak prisećam jednoga koji se zvao Roberto i koji je posle ispričao jednu podužu i neistinitu priču smešnom Konteu Agveru, a on ju je objavio u „Boemiji“. Lalo Sardinjas je smenjen i osuđen da izdejstvuje svoje iskupljenje boreći se samo s malom patrolom protiv neprijatelja. S njime je odlučio da pođe jedan od naših poručnika, Hoakin de la Rosa, koji je bio Lalov

ujak. U zamenu za kapetana Sardinjasa, Fidel mi je dodelio jednog od svojih najboljih boraca: Kamila Sijenfuegasa, koji je postao kapetan prethodnice naše kolone. Odmah je trebalo da pođemo kako bismo okončali pokušaj nekih razbojnika koji su, u ime naše revolucije, pravili zlodela na prvim ratištima naše bitke i u zoni blizu Karakasa i El Lomona. Prvi posao Kamila u našoj koloni bio je da ubrzano pohapsi sve elemente kako bi im se posle moglo suditi.

Borba protiv razbojništva Uslovi na Sijeri već su omogućavali slobodan život na prilično prostranoj teritoriji. Vojska i inače nije bila tu prisutna, a često tamo nisu zalazile ni njene snage, ali nismo imali organizovani sistem vlasti koji bi bio dovoljno snažan a ujedno i rigorozan da bi se sprečilo delovanje nekih grupa koje su se odale, pod izgovorom revolucionarnog delovanja, pljački, razbojništvu i čitavom nizu zločinačkih dela. Osim toga, politički uslovi na Sijeri još su bili prilično krhki: politički razvoj njenih žitelja bio je prilično površan, a prisustvo jedne neprijateljske preteće vojske u blizini nije dozvoljavalo da se ove slabosti prebrode. Neprijateljski obruč se stezao i bilo je znakova ponovnog pohoda na Sijeru. To je unosilo nervozu među stanovništvom i najslabiji su već tražili mogućnost da se spasu najezde Batistinih ubica. Sančez Moskera je bio ulogoren u naselju rudnika Buejsito i novi pohod je bio na pomolu. Međutim, mi smo u dolini El Ombrita, oktobra 1957. postavljali osnove jedne slobodne teritorije, kao i začetke industrijske delatnosti koja će se odvijati na Sijeri; tada je pokrenuta i peć za hleb. U toj istoj oblasti El Ombrita nalazio se logor koji je bio neka vrsta predvorja za gerilske snage, gde su grupe mladih koje su dolazile da se priključe, stavljane pod autoritet nekoliko seljaka od poverenja. Šef grupe zvao se Aristidio, pre bitke kod El Uvera pripadao je našoj koloni, ali nije učestvovao u samoj bici jer je polomio rebro prilikom pada, posle čega nije pokazao veću želju da sledi gerilu. Ovaj Aristidio bio je tipičan primer seljaka koji se pridružio revoluciji bez jasne svesti šta ona znači, te kad je razmotrio situaciju, došao je do zaključka da mu je zgodnije da bude na „ogradi“, pa je prodao revolver za nekoliko pesa i počeo u kraju da agituje da nije on glup da bi bio uhvaćen u svojoj kući jer on je miran pa kad gerile odu, on će se povezati s vojskom. Nekoliko verzija ovih Aristidiovih

izjava došlo je do mene. To su bili teški trenuci za revoluciju i, shodno jednom od ovlašćenja koje sam kao šef jedne zone imao, a posle skraćene istrage – presudili smo seljaku Aristidiju. Danas se pitamo da li je stvarno bio toliko kriv da bi zaslužio smrt i nije li mogao taj život da se spase za etapu revolucionarne izgradnje. Rat je težak i složen, i u trenucima kada neprijatelj pojačava svoj nalet, ne može se dozvoliti ni najmanji trag izdaje. Nekoliko meseci ranije, zbog znatno veće slabosti gerile, ili nekoliko meseci kasnije, zbog relativno veće snage – možda bi njegov život bio spasen, ali Aristidio je imao tu nesreću da su se njegove slabosti revolucionarnog borca podudarile sa časom kada smo bili dovoljno snažni da drastično sankcionišemo takav jedan postupak, a da još uvek nismo tako jaki da ga drugačije kaznimo, jer nismo imali zatvor niti mogućnost da ga na drugi način držimo pod prismotrom. Privremeno smo napustili zonu i uputili se sa svojim snagama u pravcu Los Kokosa, na reci Magdalena, gde je trebalo da se spojimo s Fidelom i uhvatimo čitavu jednu bandu koja je pod vođstvom Kineza Čanga pustošila oblast Karakasa. Kamilo, koji je pošao s prethodnicom, već je imao nekoliko zarobljenika kada smo mi stigli u tu zonu, gde smo proveli nekih deset dana. Tamo, u jednoj seoskoj kući, Kinez Čang je osuđen na smrt jer je bio na čelu bande koja je pobila seljake, bande koja je neke druge izložila mučenju i koja je u ime revolucije i njenih potreba, posejala teror u čitavom kraju. Zajedno s Kinezom Čangom na smrt je osuđen seljak koji je silovao mladu devojku, takođe pozivajući se na svoj autoritet kurira Pobunjeničke vojske, a zajedno s njima suđeno je i dobrom delu članova bande koju su činili momci iz grada, kao i neki seljaci koje je privukla ideja slobodnog života, bez ikakvih stega, onako kao što im je Kinez Čang nudio. Većina ih je razrešena, a trojicu njih smo odlučili da simbolično opomenemo. Prvo je presuđeno seljaku silovatelju i Kinezu Čangu. Obojica smireni, privezani su za štapove na brdu pa je prvi, silovatelj, umro bez poveza okrenut prema puškama, uzvikujući: „Živela revolucija!“ Kinez se sasvim mirno suočio sa smrću, ali je

zamolio za obred oca Sardinjasa, koji je u tom trenutku bio daleko od logora. Budući da se nije moglo udovoljiti njegovoj želji, Čang je zamolio da bude pribeleženo da je zatražio sveštenika, kao da će mu to javno svedočanstvo poslužiti kao olakšavajuća okolnost u drugom životu. Potom je pristupljeno simboličnom streljanju trojice mladića koji su najviše učestvovali u zlodelima Kineza Čanga, ali je Fidel pomislio da im treba pružiti još jednu priliku; svoj trojici su oči povezane pa su izvedeni na simulirano streljanje. Kada su nakon pucanja u vazduh shvatili da su živi, jedan od njih mi je iskazao najčudnovatiji izraz spontane radosti, tako što me je zvučno poljubio, kao da je pred svojim ocem. Svedok ovih događaja, koji je o tome ostavio čak i pisano svedočanstvo, bio je agent CIA Endrju Sent Džordž. Njegova reportaža, objavljena u časopisu „Luk“, a koja je te godine bila jedna od najvećih senzacija, dobila je nagradu u Sjedinjenim Državama. Kad se sada osvrnemo, možda taj metod, koji je prvi put primenjen na Sijeri, deluje kao varvarski, ali nije bilo nijedne druge kazne za one koji su imali niz ozbiljnih prekršaja na svojoj savesti. Sva trojica su se priključila Pobunjeničkoj vojsci, i o dvojici od njih kasnije sam saznao da su pokazali briljantno držanje tokom čitave ustaničke etape. Jedan je dugo vremena pripadao mojoj koloni i u raspravama među vojnicima, kada bi se prosuđivalo o ratnim zbivanjima ili kada bi neko doveo u sumnju onoga koji to iznosi, uvek je sa izrazitim poletom govorio: „Ja se stvarno ne bojim smrti, i Če je toga svedok“, prisećajući se epizode svoga streljanja. Posle dva ili tri dana isto je tako zarobljena još jedna grupa, čije je streljanje za nas bilo bolno: seljak po imenu Dionisio i njegov zet Huan Lebrihio, dvojica koji su među prvima pomogli gerilu. Dionisio, koji je pomogao da izdajnik Eutimio Gera bude raskrinkan, i to u jednom od najtežih trenutaka revolucije, potpuno je izneverio naše poverenje, kao i njegov zet. Njih dvojica su za sebe prisvojili sve namirnice koje su nam poslale gradske organizacije, pa su postavili nekoliko logora gde su stoku klali bez razlike, i gde je čak

počinjeno ubistvo. U to doba na Sijeri ekonomski status jednog čoveka merio se prvenstveno brojem žena koje on ima, a Dionisio, držeći se običaja i smatrajući da mu se to sada može zbog ovlašćenja koja mu je revolucija dala, imao je tri kuće, a u svakoj od njih po jednu ženu, i obilato je bio snabdeven raznim proizvodima. Na suđenju, pred srditim Fidelovim optužbama zbog izdaje revolucije i nemoralnosti što novcem naroda izdržava tri žene, seljačkom bezazlenošću je tvrdio da nisu tri nego dve, jer jedna mu je inače prava žena (što je bilo istina). S njima su streljana dva doušnika koje je Masferer poslao (što su oni i priznali), kao i momak koji se prezivao Ečevarija, a sva trojica su pri pokretu ispunjavala specijalne zadatke. Ečevarija, član jedne porodice boraca Pobunjeničke vojske, čiji je jedan brat stigao na „Granmi“, stvorio je malu trupu u iščekivanju našeg dolaska, i padajući ne zna se tačno u kakva iskušenja, počeo je da se odaje oružanim pljačkama na gerilskoj teritoriji. Ečevarijin slučaj bio je patetičan jer, iako je priznao svoje greške, nije hteo da bude streljan; molio je da mu se dozvoli da pogine u prvoj borbi, kleo se da će potražiti takvu smrt jer nije hteo da ukalja čast svoje porodice. Ečevarija, koga smo zvali Razrooki i koji je osuđen na smrt, posle toga je napisao dugo i potresno pismo majci, objašnjavajući pravednost presude i poručujući joj da bude odana revoluciji. Poslednji među streljanima bio je živopisni lik zvani Uča, koji je bio moj saborac onda kada sam bolestan lutao po brdima a on bio moje jedino društvo, ali posle se izdvojio od gerile pod izgovorom neke bolesti i takođe se odao nemoralnom životu. Vrhunac toga bilo je to što se predstavljao mojim imenom, pa je kao nazovi lekar pokušao da iskoristi seljančicu koja mu se obratila zbog nekih tegoba. Svi su oni izdahnuli iskazujući odanost revoluciji, osim dvojice Masfererovih špijuna, i mada nisam bio tada prisutan, pričaju da je, kada je otac Sardinjas pošao da kao sveštenik porazgovara s nekim od ovih osuđenika, osuđenik rekao: „Slušajte, oče, otiđite da vidite da li ste nekom drugom potrebni, jer pravo da vam kažem, ja

mnogo ne verujem u to.“ Od takvog materijala se pravila revolucija. Isprva, protivnici svake nepravde, ovi usamljeni pobunjenici su se postepeno navikavali da udovolje ličnim potrebama i nisu shvatali socijalni karakter borbe. Kada bi revolucija i na tren zapostavila svoje tužilačko delovanje, takvi elementi bi počinili zločin, i to sa neverovatnom prirodnošću. Dionisio ili Huanito Lebrihio nisu bili gori od nekih drugih izgrednika kojima je revolucija oprostila i koji su danas čak u našoj vojsci, ali tada je trenutak zahtevao da se njima presudi čvrstom rukom i da se primerno kazne kako bi se time predupredio svaki pokušaj neposlušnosti i likvidirali elementi anarhije koji su se uvlačili u ova područja izvan stabilne vlade. Štaviše, Ečevarija je mogao da postane heroj revolucije, mogao je da bude istaknuti borac kao njegova dva brata, oficira Pobunjeničke vojske, ali je imao nesreću da te prekršaje pravi upravo u tom razdoblju, pa je morao životom da plati svoju grešku. Mi smo se pitali da li da ga pomenemo u ovim sećanjima, ali njegovo držanje je bilo tako dostojanstveno, tako revolucionarno, bio je tako uspravan pred smrću i tako je jasno priznao pravednost kazne – da smo zaključili da njegov kraj nije ponižavajući. Poslužio je kao primer, doduše tragičan ali i dragocen, kako bi se shvatila potreba da naša revolucija mora biti čista, nipošto uprljana razbojništvom na koje su nas bili navikli Batistini ljudi. U tim suđenjima prvi put je kao advokat učestvovao čovek koji je došao da se skloni na Sijeru zbog nekih razmirica s vođama Pokreta „26. jul“ u ravnici. Bio je advokat i ministar poljoprivrede za vreme revolucije, sve do trenutka dok nije potpisan Zakon o agrarnoj reformi (ostali su ga potpisali jer on nije hteo da stane iza njega), a zvao se Sori Marin. Kad je okončan mučan posao smirivanja i dizanja morala u celoj zoni što će biti pod Pobunjeničkom upravom, otpočeli smo povratak prema našoj oblasti El Ombrita, u koloni podeljenoj na tri voda. Vod prethodnice je bio pod komandom Kamila Sijenfuegosa, a poručnici su bili Orestes (danas major, koji je tada bio na čelu prethodnice),

Boldo, Lejva i Noda. Drugi vod je bio pod komandom kapetana Raula Kastra Merkadera i njegovi poručnici su bili Alfonso Zajas, Orlando Pupo i Pako Kabrera. Naša komanda je bila u sastavu malog generalštaba pod rukovodstvom Ramira Valdesa, a Hoel Iglesijas je bio poručnik. (Hoel Iglesijas još nije bio navršio 16 godina, a pod njegovim naredbama bili su stariji ljudi od preko 30 godina kojima se s puno poštovanja obraćao sa „vi“ kada bi im izdavao naredbe, dok su mu ovi odgovarali ne persirajući mu, ali su disciplinovano slušali Hoelove naredbe.) Vod pozadine je bio pod komandom Sira Redonda, a poručnici su bili Vilo Akunja, Feliks Rejes, Vilijam Rodrigez i Karlos Mas. Krajem oktobra 1957. ponovo smo se smestili u El Ombritu kako bismo pristupili radovima što će omogućiti da taj kraj bude pod čvrstom odbranom naše vojske. Iz Havane su bila stigla dva studenta, jedan je studirao za inženjera a drugi za veterinara, i s njima smo počeli da razrađujemo planove o maloj hidroelektrani koju ćemo pokušati da izgradimo na reci El Ombrita, kao i da postavimo temelje našeg lista. Za to smo raspolagali starim geštetnerom dopremljenim iz ravnice, i na njemu su odštampani prvi brojevi lista „El kubano libre“, čiji su glavni urednici i tipografi bili studenti Heonel Rodrigez i Rikardito Medina. Tamo, prigrljeni otvorenom velikodušnošću meštana El Ombrita, a naročito naše dobre prijateljice „stare“ Čane, kako smo je svi zvali, počeli smo da razvijamo život u mestu i najzad uspeli da napravimo i peć za hleb u napuštenoj kolibi, kako avijacija ne bi uočila nijednu novu gradnju. Osim toga, naložili smo da se spremi velika zastava Pokreta „26. jul“ na kojoj će pisati: „Srećna nova 1958“, i ta zastava je zabodena na jednoj od viših stena El Ombrita, u nameri da je vide i žitelji Buejsita, dok smo mi obilazili čitav kraj da bismo postepeno uspostavili vlast a isto tako se pripremali za sada već neizbežni pohod Sančeza Moskere utvrđujući prilaze oko El Ombrita na tačkama gde bi najverovatnije usledio proboj.

Ubijeni štenac U okviru teških uslova Sijera Maestre, bio je to dan radosti. Preko Agva Revesa, jedne od najstrmijih i najvijugavijih dolina u basenu Turkina, mi smo strpljivo pratili trupu Sančeza Moskere. Okoreli ubica je za sobom ostavljao trag spaljenih koliba i duboke žalosti u celoj oblasti, ali put ga je bez potrebe vodio na jedno od dva-tri uzvišenja Sijera Maestre gde bi trebalo da se nalazi Kamilo. Moglo je to da bude na deo Nevade ili na onaj drugi koji smo mi zvali „šepavim“ delom, sada nazvanim i „mrtvačkim“. Kamilo je užurbano pošao s nekih dvanaest ljudi. Bio je to deo njegove prethodnice i taj svedeni broj vojnika morao je da se rasporedi na tri različita mesta kako bi se zaustavila kolona od preko stotinu vojnika. Moj zadatak je bio da s leđa iznenadim Sančeza Moskeru i da ga opkolim. Naša osnovna želja je obruč, zbog toga smo tako strpljivo i na propisnoj razdaljini sledili pometnju među kolibama koje su gorele u plamenu neprijateljske pozadine; bili smo udaljeni, ali su se čuli povici pripadnika žandarmerije. Nismo tačno znali koliko ih ukupno ima. Naša kolona je mukotrpno napredovala po gudurama padinâ, dok je u dubini uzane doline napredovao neprijatelj. Sve bi bilo savršeno da nije nove maskote – malog lovačkog psa starog tek nekoliko nedelja. Uprkos ponovljenim pokušajima u kojima ga je Feliks terao da se vrati u naš operativni centar – kuću u kojoj su ostajali kuvari – štenac je išao za kolonom. U tom delu Sijera Maestre prelazak preko padina je veoma otežan jer nema staza. Prešli smo jednu tešku „pelua“{11} grobnicu – stara, mrtva stabla – prekrivenu novom vegetacijom koja je u međuvremenu izrasla, pa je prelazak zaista bio više nego naporan. Preskakali smo granu po granu i preko žbunja pokušavajući da ne izgubimo „goste“ iz vida. Mala kolona je išla u tišini koju takvi slučajevi iziskuju, tako da čak ni slomljena grančica nije remetila uobičajene zvuke brdâ, ali je

tišina ipak iznenada poremećena neutešnim lavežom uznemirenog psetanceta. Bilo je zaostalo i očajnički je lajalo tražeći da mu neko pomogne u tom teškom napredovanju. Neko je prebacio psetance pa smo opet nastavili, ali dok smo se kod potoka odmarali sa stražom koja prati kretanja neprijateljske snage, opet je zalajalo i histerično zavijalo; više mu nije bilo dovoljno da zove u pomoć, plašilo se da će biti napušteno pa je nezaustavljivo lajalo. Sećam se svog odsečnog naređenja: „Felikse, ovaj pas neće više da laje, ti ćeš se postarati za to. Zadavi ga. Ne može ponovo da laje.“ Feliks me bezizražajno pogleda. U centru iscrpljene trupe, kao u krugu, bili su on i mali pas. Krajnjom sporošću izvadi konopac, zategnu ga oko vrata životinje i stade da steže. Nežno mahanje repa odjednom je postalo grčevito, pa postepeno prestade, uporedo sa cvilenjem koje je jedva uspevalo da se probije kroz grlo. Ne znam koliko je to potrajalo, ali svima nam se vreme odužilo dok se to nije okončalo. Nakon poslednjeg trzaja, štenac prestade da se koprca. Ostade tamo skvrčen, savijene glave, na granama brda. Nastavili smo marš bez reči. Trupa Sančeza Moskere izmakla nam je napred i nešto kasnije su se začuli pucnji. Brzo smo se spustili niz padine, tražeći sred otežanog terena najbolji put da stignemo do pozadine, ali smo znali da je Kamilo već dejstvovao. Dugo nam je trebalo da stignemo do poslednje kuće pre uspona; išli smo veoma oprezno, smatrajući da svakog časa možemo da naiđemo na neprijatelja. Pucnjava je bila obilata ali kratkotrajna, svi smo bili u napetom iščekivanju. I poslednja kuća je bila napuštena. Ni traga od soldateske. Dvojica su se popeli na „ćopavca“ da izvide okolinu i ubrzo su se vratili sa vešću: „Gore je grobnica. Otvorili smo je i pronašli zakopani mali šlem“. Takođe su donosili papire koje su našli u džepu žrtve. Znači, bila je jedna bitka i jedna smrt. Poginuli je bio njihov, ali nismo znali ništa više. Lagano smo se vratili, potišteni. Dva izviđanja su ukazala da ima puno koraka sa obe strane tog dela Maestre, ali ništa više od toga. Povratak je bio spor, ali već smo bili na putu prema dolini. Uveče smo stigli u jednu kuću, takođe praznu. To su bili kućerci

Mar Verdea, i tamo smo mogli da predahnemo. Ubrzo je skuvana jedna svinja i nešto juke pa je jelo bilo gotovo. Neko je pevušio uz gitaru, jer su seoske kuće iznenada napuštene sa svim stvarima unutra. Ne znam da li je pesma bila sentimentalna, ili je to bilo zbog noći, ili umora... Činjenica je da je Feliks jeo sedeći na podu, i da je tu ostavio jednu kost. Jedan pas iz te kuće došao je pitomo i uzeo ju je. Feliks mu stavi ruku na glavu, pas ga pogleda, Feliks mu uzvrati pogled, a mi u tom trenu razmenismo nekakav pogled krivice. Iznenada je sve zamrlo. Među nama se desila jedva primetna pometnja. Svojim pitomim pogledom, nestašnim, s nešto prekora, iako je to činio drugi pas, posmatrao nas je ubijeni štenac.

Bitka kod Mar Verdea Nešto pre zore, u pet ili pola šest, probudio sam se posle mirnog sna, sa šestim čulom, razvijenim tokom vojničkog života, pošto me tog dana savladao umor i pogodnost seoskog kreveta u zaseoku Mar Verdea. Mirno smo pripremili doručak dok se čekalo na vesti brojnih kurira koji su poslati da uspostave kontakt s gerilskim grupama. Sunce tek što je osvanulo, kada je jedan od malobrojnih seljaka koji su ostali u kraju došao s neobičnom i uznemiravajućom vešću. Beše video nekoliko vojnika kako traže kokoške i jaja u kući udaljenog svega pola kilometra od nas. Smesta sam ga poslao da sazna što je moguće više o žandarmima; da uspostavi kontakt s njima i da ispita kolika je njihova snaga. Seljak se ne usudi da do kraja ispuni zadatak, ali donese vest da se u Rejesovoj kući, na kilometar ili dva naviše ka Sijera Nevadi, nalazi velika grupa ulogorovanih vojnika. To je mogao da bude samo Sančez Moskera. Trebalo je tada na brzinu organizovati na koji će se način zapovedati borbom kako bi Moskera na pogodnom mestu bio opkoljen a potom i likvidiran. Prvo je trebalo pretpostaviti koju će aktivnost on preuzeti. Imao je dva moguća puta: da pođe ka Nevadi kako bi, nakon mukotrpnog puta, prolazeći kroz Santa Anu, izbio na Kaliforniju, a otuda na rudnike Buejsita, ili, što se činilo logičnijim, zbog kraćeg puta i mogućnosti koje je on tu mogao imati, da Sančez Moskera pođe obratnim putem i stigne, pored reke Turkino, do malog naselja u podnožju brda Turkino, do Okuhala. Za svaki slučaj morali smo brzo da pojačamo obe tačke odbrane kako bismo sprečili da probije obruč. Ako odluči da pođe gornjim delom puta prema Nevadi, mi nismo bili u prilici da mu se suprotstavimo, osim ako ga Kamilo nije pratio. Kamilo se prethodnog dana sukobio s njima u oblasti Altosa de Konrada, i sada se nije znalo gde se nalazi.

Međutim, brzo su stizali kuriri. Rezervne snage koje smo imali u El Ombritu mobilisale su se po Nevadi i grobljima, kako bi se postavile iznad Sančeza Moskera i preprečile mu put. Kamilo beše stigao, i bio je u toj oblasti. Prosleđeno im je naređenje da ne smeju biti viđeni, niti smeju stupiti u borbu dok se ne začuju prvi pucnji, osim u slučaju povlačenja kroz zonu koju oni brane. Na zapad su poslate čete poručnikâ Node i Vila Akunje, a na istoku su čete kapetana Raula Kastra Merkadera zatvarale obruč. Moja mala četa, sa izvesnim pojačanjem, bila je zadužena da izvede zasedu u slučaju da, kao što smo pretpostavljali, pokušaju da siđu do mora. U prvim jutarnjim časovima, kada je obruč već bio kompletiran, dat je signal za uzbunu. Moglo se videti kako špic neprijateljske prethodnice napreduje glavnim drumom koji, prateći mali potok u tom delu, izbija na reku Turkino. Na mestu koje je odabrano za borbu, u slučaju da stignu s moje strane, nalazio se i manež koji će omogućiti da ostanemo skriveni s jedne njihove strane, do naših trupa, ali da ne dejstvujemo niti iznosimo zapažanja sve dok bitka ne otpočne. To se dešavalo s jedne strane puta, a s druge je bio brežuljak s drvećem, na čijem kraju se nalazilo drvo manga. Tu sam ja bio postavljen, sa zadatkom da bez okolišanja pripucam na vojnike, a na metar ili dva ispred bili su Hoel Iglesijas i još neki drugovi. Položaj je bio idealan da se presretnu i ubiju prvi koji naiđu, ali nije dozvoljavao da se borba nastavi. Pomislili smo da će se neprijateljske trupe odmah povući tražeći bolje pozicije, te da ćemo i mi moći da napustimo zasedu. Začuli su se koraci vojnika takoreći iznad nas. S maneža su ostali videli svega tri čoveka, ali nisu mogli da nam to jave blagovremeno. U to vreme moje jedino oružje je bio pištolj „luger“, a bio sam nervozan zbog sudbine dvojice ili trojice drugova koji su neprijatelju bili bliži nego ja, tako da sam zbrzao prvi pucanj i promašio. Odmah potom, kao što to i biva u takvim okolnostima, pripucalo se sa svih strana i napadnuta je kuća gde se nalazila glavnina snaga Sančeza Moskere. Ovde, kod zasede, usledio je minut čudnovate tišine. Kada smo pošli da pokupimo poginule, nakon prve pucnjave, na glavnom

drumu nije bilo nikoga. Pored tog puta je čestar, a u njemu jedna izdubljena rupa na Tibisiju kuda su se provukli neprijateljski vojnici. Odmah smo se dali u poteru da bismo ih opkolili, pošto se drugi vojnici nisu pojavljivali. Dok smo tako išli, Hoel Iglesijas, u pratnji Rodolfa Vaskeza i Heonela Rodrigeza, stupao je na isti put kuda su prošli vojnici, prateći tunel od rastinja. Čuo sam njegov glas kako ih poziva na predaju obećavajući da zarobljenici neće biti ubijeni. Iznenada se začuo rafal i drugovi su mi javili da je Hoel teško ranjen. Hoelova sudbina je, kad se sve sabere, neverovatna: tri puške „garand“ su na njega pucale bez dvoumljenja; njegov „garand“ je izrešetan sa dva metka a kundak je bio slomljen, drugi mu je spržio ruku, sledeći jedan obraz, dva su mu probila mišicu, dva jednu nogu, a i još neki meci su ga isto potkačili. Bio je obliven krvlju, međutim, njegove rane su bile relativno lake. Odmah smo ga izvukli i na visećoj ležaljci smo ga poslali u bolnicu na lečenje. Pre nego što se okrenemo opštoj borbi, trebalo je da nastavimo da tražimo trojicu vojnika. Ubrzo se začuo jedan glas, glas kapetana Silve koji je vikao: „Eno ih tamo!“, pokazujući na mesto i okidajući iz puške kalibra 12, a nedugo potom i glas vojnika kako se predaju. Tako smo dobili tri „garanda“ i njihove zarobljene vlasnike, a jedan od naših dobrih boraca bio je ranjen. To je za sada bio bilans. Poslali smo zarobljenike istim putem kuda i ranjenike, pa smo već mogli da se okrenemo organizovanju bitke. Shodno ispitivanju vojnika, Sančez Moskera ima između 80 i 100 ljudi. Nije se moglo znati da li je brojka tačna ili nije, ali takve su bile tvrdnje zarobljenika. Moskera se nalazio na dobro utvrđenom položaju i imao je mitraljeze, lako naoružanje i obilje municije. Shvatili smo da je najbolje da ne stupimo u neposrednu borbu koja je neizvesnog ishoda, pošto su naše snage imale otprilike isti broj boraca ali inferiorno naoružanje, a Sančez Moskera je bio u defanzivi, dobro pozicioniran. Odlučili smo da vrebamo na njega kako bismo sprečili njegovo kretanje sve do noći, kada će nastupiti pogodan trenutak za naš napad.

Nekoliko sati kasnije, međutim, stigla je vest da se pojačanje pod komandom kapetana Sijere upravo penje s mora. Odmah smo organizovali dve patrole da ih zaustave: jedna od njih, pod komandom Vilijama Rodrigeza, treba da napadne trupu u zoni Dos Brazos Turkina. Druga, pod komandom poručnika Lejve, treba da sačeka pojačanje kako bi ih napala kad oni budu već bili na vrhu nekog brda, na svega dva kilometra od mesta borbe, na položaju veoma pogodnom za nas, i da tamo izbaci prethodnicu iz stroja. O pripremama ovog poslednjeg položaja lično sam se pobrinuo, prepuštajući inicijativi ostalih drugova pripremu prethodnih zaseda. Ceo front je bio miran i samo smo tu i tamo ispaljivali neki metak na pocinkovani krov kuće gde su bili vojnici, kako bismo ih držali u mat poziciji. Međutim, sredinom popodneva, začula se duga pucnjava na gornjem delu položaja, a nešto kasnije, do mene je stizala tužna vest: u pokušaju da savlada neprijateljske snage, Siro Redondo je ubijen a njegovo telo je nestalo, za razliku od njegovog oružja, koje je Kamilo spasao. I s naše strane mi smo začuli pucnje kojima su neprijateljski vojnici najavljivali svoj dolazak. Ubrzo posle toga nastala je žestoka pucnjava i naše odbrane s južne strane bile su pregažene pojačanjem koje je stiglo Sančezu Moskeri. Morali smo da se povučemo. Još jedanput se baraba izvukla. Izdali smo odgovarajuća naređenja kako bi povlačenje bilo mirno, pa smo se povukli sporim korakom kako bismo stigli do potoka Gvajaba, a potom i u dolinu El Ombrita, našeg najbezbednijeg skrovišta. Kad smo stigli tamo i sabrali sve akcije, mogli smo da zaključimo sledeće: na osnovu kazivanja boraca, na strani vojske je bilo više poginulih, s tim što verodostojnost tog podatka nije mogla da se proveri; to su isto tvrdili oni koji su branili položaj krajnjeg juga pod komandom poručnika Lejve. Međutim, izgubljeni su rančevi koji su ostali na čuvanju kod naših boraca u južnoj zoni. Jedan od tih boraca, po imenu Alberto, bio je poslat da odvede jutrošnje zarobljenike, ali je u povratku odlučio da na tom mestu spava umesto da prati borbu, pa su ga neprijateljske trupe zatekle u snu

zajedno sa svim rančevima, a njega zarobile. Posle smo saznali da je ubijen u zoni El Ombrita. Prethodnog dana su ranjeni Roberto Fahardo i Hoel Pardo, u još jednom okršaju sa Sančezom Moskerom, jedan borac koji se prezivao Rejes, a koji je poginuo u činu kapetana, Havijer Pazos i Hoel Iglesijas, dok je Siro Redondo poginuo. Žalost je bila velika i ona se nadovezivala na osećanje da nismo uspeli da iskoristimo pobedu nad Sančezom Moskerom, kao i na osećanje gubitka našeg velikog druga Sira Redonda. Poslao sam tada pismo Fidelu predlažući njegovo posthumno unapređenje pa je to ubrzo i usledilo, što je onda i objavljeno u našem listu „El kubano libre“. Borba i smrt Sira Redonda odigrale su se 29. novembra 1957. Neposredno pre povlačenja, jedan metak se zario u stablo drveta na svega nekoliko centimetara od moje glave i Heonel Rodrigez me je opomenuo što se nisam sagao. Posle je taj drug raspredao, možda usled sklonosti ka matematičkim spekulacijama naučenim na studijama, da on ima više izgleda od mene da dočeka kraj revolucije, jer se nikada ne izlaže nepotrebnim opasnostima. I to je bila istina, mada Heonel Rodrigez, kome je ta bitka bila vatreno krštenje, nikada nije bez potrebe izlagao život opasnosti, a opet je bio uzoran borac, zbog svoje hrabrosti, odlučnosti i pameti. Međutim, on je taj koji nije dočekao kraj revolucionarnog rata. Nekoliko meseci posle toga, pao je tokom velike vojne ofanzive na naše položaje Prespavali smo u Gvajabu. Trebalo je pripremiti sve uslove da se ne bi desila neprijatna iznenađenja i da bismo došli u El Ombrito bez oštre borbe. To je bio naš osnovni zadatak u tom trenutku.

Altos de Konrado Dani koji su usledili nakon bitke kod Mar Verdea bili su ispunjeni nestrpljivošću i aktivnošću, ali i uverenjem da naše snage i dalje nemaju dovoljnu borbenu gotovost da u kontinuitetu izvedu borbu ili postave efikasne obruče, niti da odole frontalnim napadima, pa je trebalo preduzeti dodatne mere opreza u dolini El Ombrita. Ova dolina nalazi se na nekoliko kilometara od Mar Verdea i da bi se do nje stiglo, valjalo se popeti glavnim drumom koji ide do Santa Ane, prelazeći reku Gvajabo (zapravo planinski potok), a od Santa Ane stiže se u dolinu El Ombrita. Ali isto tako ima mogućih prilaza i kroz samu reku Gvajabo s juga, preko padine Botelje i, uz to, kroz glavni drum koji dolazi iz rudnika Frija. Trebalo je odbraniti sve te tačke i uspostaviti stalni nadzor kako ne bismo bili zatečeni prilikom direktnog napredovanja trupe kroz brda. Najveći deo opreme prebačen je u oblast La Mese, u kuću Pola Toresa, a i ranjenici su tamo prebačeni, i od njih jedini koji nije mogao da hoda zbog rana na nozi bio je Hoel Iglesijas. Trupe Sančeza Moskere ulogorene su upravo u Santa Ani, mada je bilo i drugih koje su pošle putem Kalifornije, a njihov položaj nam nije bio poznat. Četiri ili pet dana posle okršaja kod Mar Verdea, izdato je naređenje o borbenoj gotovosti jer su se trupe Sančeza Moskere primicale očekivanim i logičnim putem, onim koji iz Santa Ane vodi u El Ombrito. Odmah su upozorene zasede i pregledane mine. Ove prve mine koje smo sami napravili imale su rudimentarni upaljač napravljen od jednog federa i jednog eksera, a on bi, kad se izvadi, dodatno odgurnut federom, udarao u detonator. Međutim, te mine se nisu pokazale u zasedi kod Mar Verdea, a ni ovog puta nisu proradile. Ubrzo posle toga s komandnog mesta su se začuli pucnji i stigla je vest da su povučeni borci, zato što mine nisu baš najbolje

funkcionisale, a neprijateljske trupe koje su dolazile bile su veoma brojne, ali su one ipak nanele nešto gubitaka neprijatelju. Prvi od poginulih opisan je kao krupan, debeo poručnik sa 45-icom i municijom. On je bio na čelu kolone i jahao je na konju. Poručnik Enrike Noda i borac koga smo zvali Meksikanac pucali su u njega iz svojih „garanda“ i njihovi opisi tog čoveka potpuno su se podudarili. Govorilo se, uz to, da ima još poginulih, ali je istina da su trupe Sančeza Moskere rasturile odbranu. (Nekoliko nedelja kasnije, seljak Brito došao je da mi zahvali na našoj velikodušnosti, jer je bio prinuđen da predvodi kolonu pa je video kada su momci pucali u njega predstave radi. Taj isti seljak me je obavestio da tamo nije bilo poginulih, ali ih je zato bilo kod Altos de Konrada.) Mesto na kojem smo se nalazili bilo je veoma teško za odbranu s našim malobrojnim snagama. Njih nismo najbolje ušančili, izuzev ranijih odbrana, formiranih da se spreči prodor iz rudnika Buejsita, pa je dolazeći glavnim drumom, neprijatelj ugrožavao sve naše zasede, tako da je izdata naredba da se sve one povuku i počeli smo da se povlačimo. Zbog toga su samo malobrojne porodice imale smelosti da ostanu i budu izložene okrutnosti žandarma, ili zato što su zaista bile hrabre ili zato što su imale neku tajnu vezu s njima. Lagano smo se povukli putem koji ide prema Altos de Konradu. Altos de Konrado je brežuljak isturen u pravcu Maestre, a na njegovom vrhu je živeo seljak koji se prezivao Konrado. Ovaj drug je bio član Socijalističke narodne partije, i od prvog trenutka se povezao s našim trupama, pružajući nam dragocene usluge; bio je evakuisao porodicu i kuća mu je bila prazna. Ona je bila idealno mesto da tu napravimo zasedu, jer do tog mesta može da se stigne samo trima uzanim stazama koje vijugaju preko gusto pošumljenih padina, koje su zbog toga lake za odbranu. Sve ostalo je već „odbranjeno“ strmim liticama i jednako strmim padinama koje je izuzetno teško savladati penjanjem. Put ide ivicom ponora, ali se širi kraj jedne male jaruge. Tamo smo pripremali načine odbrane od napada snaga Sančeza Moskere.

Takođe, već od prvog dana, u ognjište kuće smo stavili dve bombe s fitiljem. Bila je to vrlo jednostavna zamka: ako se povučemo, to znači da će oni najverovatnije ostati u kući i da će koristiti ognjište. Dve bombe su bile potpuno pokrivene pepelom pa smo računali da će vatra ili neki žar koji dođe u kontakt s fitiljem izazvati eksploziju od koje će mnogo njih poginuti, ali, naravno, to je bila naknadna varijanta: prvo se treba boriti kod Altos de Konrada. Na tom mestu smo tri dana strpljivo čekali držeći stražu neprekidno 24 sata. Na tim visinama i u to doba godine, noći su zaista bile jako hladne i vlažne, a mi nismo bili ni pripremljeni ni naviknuti da provedemo celu noć u zasedama na otvorenom. Na šapirografu našeg lista „El kubano libre“, čiji je prvi broj upravo izašao tih dana, odštampali smo vojnicima objavu koju smo lepili po stablima uz put kojim će oni proći. Ujutru 8. decembra, s vrha klanca čuli smo graju trupe koja se penje vijugajući putem do zone gde smo se mi nalazili, nekih 200 metara iznad. Naredili smo da se postave objave, i to je uradio drug Luis Olazabal. Čuli smo kako se trupa razgalamila burno raspravljajući pa smo sasvim razgovetno mogli da čujemo – posebno ja, jer sam bio na ivici stene – viku nekog, po svemu sudeći nekog oficira, koji je naređivao: „Marš ispred mojih muda!“, dok je vojnik, ili ko god bio, besno odgovarao da neće. Rasprava je prestala i trupa se dala u pokret. Skriveni iza drveća, mogli smo na trenutke da vidimo nadiranje kolone. Pošto su već proveli neko vreme penjući se putem, obuzela me je nedoumica da li je dobro ili nije što ih tim objavama upozoravamo o zasedi. Najzad, opet sam poslao Luisa da skine sve te papire, a on je u tome uspeo za delić sekunde, jer su prvi vojnici već grabili brzo gore. Uputstva za borbu bila su veoma jednostavna: pretpostavljali smo da će, kada stignu do čistine, samo jedan krenuti ispred svojih drugova, na izvesnom odstojanju od njih, i da barem taj treba da padne. Iza velikog rasadnika čekao ga je Kamilo, koji će, kada vojnik prođe ispred njega, svakako zagledan napred, isprazniti mitraljez na manje od četiri metra, nakon čega će vatra početi i sa dva krila na

kojima su se nalazili razni strelci, savršeno skriveni u brdu. Poručnik Ibrahim i još neko, tačno ispred puta, na desetak metara od Kamila, trebalo je da Kamila pokriju frontalnom vatrom kako niko ne bi prišao njegovom skloništu pošto on ubije vojnika iz prethodnice. Moj položaj je bio na dvadesetak metara ukoso, iza stabla koje mi je dopola štitilo telo, pa sam nišanio pravo na početak puta kojim stižu vojnici. Neki drugovi i ja nismo mogli isprva da vidimo jer bismo tako bili primećeni i trebalo je da sačekamo da Kamilo otvori paljbu. Provirujući, suprotno naredbi koju sam sâm izdao, uspeo sam da vidim taj napeti trenutak pre borbe kada se ukazao prvi vojnik. On je nepoverljivo pogledao na jednu pa na drugu stranu, i nastavio sporo da napreduje. Zaista, tamo je sve mirisalo na zasedu, neobičan je bio taj prizor ogoljenih uzvisica s malim izvorom koji je neprekidno tekao sred bujne šume koja nas je okruživala. Drveće, neko uspravljeno a neko oboreno, mrtvo pod kestenovim cvetom, pružalo je jeziv prizor. Sakrio sam glavu u iščekivanju početka borbe. Začuo se prvi pucanj i odmah se rasprostrla paljba. Posle sam saznao da prvi nije pucao Kamilo, već Ibrahim. On je, nervozan zbog čekanja, pripucao pre vremena i pucnjava je odmah postala sveopšta, mada se, u stvari, sa svake osmatračnice malo toga moglo videti. Naši pojedinačni pucnji, koji su svaki put pretendovali da budu smrtonosni, i pucnjava soldateske, koja se odvijala u dugim rafalima, „spajali su se, ali se nisu mešali“, pri čemu se na osnovu jednih i drugih zvukova nije moglo znati ko zapravo puca. Nekoliko minuta kasnije – pet ili šest – nad našim glavama su se začuli prvi zvižduci granata kojima su nas vojnici gađali, ali su one preletele i eksplodirale iza nas. Odjednom sam osetio neku neprijatnost, nešto kao da sam se opekao ili da me je uhvatio grč, što je bio znak da me je metak pogodio u levu nogu, koja nije bila zaklonjena iza stabla. Upravo sam bio pripucao iz svoje puške (imala je teleskopski nišan da bih bio precizniji u gađanju), i u isto vreme kada sam postao svestan rane, čuo sam buku ljudi koji su brzo napredovali prema meni, lomeći granje kao u jurišu. Puška mi nije bila od koristi, jer se

ispraznila, a pištolj, koji je bio na zemlji, nije mi bio nadohvat ruke jer je bio ispod mog tela a ja nisam mogao da ustanem jer bih se direktno izložio neprijateljskoj vatri. Prevrćući se kako sam znao i umeo, očajničkom brzinom, dohvatio sam pištolj upravo u času kada se pojavio jedan od naših boraca koga smo zvali Kantinflas. Sred pretrpljene zebnje i bola od rane, odjednom se pojavljuje siroti Kantinflas, da bi mi rekao da se povlači jer mu se puška zaglavila. Snažno sam ga zgrabio za ruke dok se saginjao pored mene i bacio sam pogled na njegov „garand“, čiji je okidač bio neznatno iskrivljen pa se zato zaglavio. Popravio sam mu ga uz dijagnozu oštru kao britva: „Vi ste pravi mamlaz!“ Kantinflas, čije je prezime u stvari Onjate, uze pušku pa se uspravi, napuštajući sklonište iza stabla, kako bi ispraznio redenik „garanda“ i time dokazao svoju hrabrost. Međutim, nije u tome uspeo u potpunosti, jer ga je jedan metak pogodio u levu nadlanicu i izašao kroz lopaticu posle neobične putanje. Sad nas je već bilo dvojica ranjenih na istom mestu pa je povlačenje bilo otežano pod paljbom. Trebalo je da skliznemo preko debla a potom da hodamo pod krošnjama, onako ranjeni i bez znanja šta se dogodilo sa ostalima. Malo-pomalo smo se tako i povlačili, ali Kantinflas je sve više gubio svest, a ja, koji sam uprkos bolu uspevao bolje da se krećem, stigao sam do mesta gde su bili drugi da zatražim pomoć. Znalo se da ima nekoliko poginulih među vojnicima, ali se nije znalo tačno koliko. Kada su spaseni ranjenici (nas dvojica), postepeno smo se udaljili prema kući Pola Toresa, na dva ili tri kilometra niz Maestru. Pošto je prošao prvi trenutak euforije i uzbuđenja u borbi, bol je postajao sve jači i sprečavao me je da hodam. Konačno, na pola puta, uzjahao sam konja koji me je odneo do improvizovane bolnice, dok je Kantinflas prebačen na našim poljskim nosilima, jednoj visećoj ležaljci. Pucnjava je već bila prestala pa smo pretpostavili da su oni već zauzeli Altos de Konrado. Postavili smo straže kako bismo ih zaustavili na obali malog potoka, na mestu kome smo mi nadenuli ime Pata de la Mesa{12}, dok smo organizovali povlačenje seljaka s njihovim porodicama i dok sam ja

Fidelu slao dugo pismo sa objašnjenjem događaja. Poslao sam kolonu pod komandom Ramira Valdesa da se pripoji Fidelu, jer se u našoj trupi primećivalo izvesno osećanje poraza i straha pa sam hteo da ostanem isključivo s ljudima koji su neophodni da bismo pripremili agilnu odbranu. Kamilo je ostajao na čelu male grupe odbrane. Na osnovu navodnog mira, sutradan posle bitke poslali smo jednog od naših najboljih izviđača, Lijena, da izvidi šta radi neprijateljska vojska. Saznali smo tada da se trupa potpuno povukla iz zone, izviđač je stigao čak do Konradove kuće i nije bilo tragova vojnika, a kao dokaz svog izviđanja doneo je jednu od bombi koje su ostale u kolibi. Kad smo pregledali oružje, nedostajala je jedna puška, puška druga Gilea Parda. On je s nekim zamenio svoje oružje, pa je prilikom povlačenja poneo samo novo naoružanje ostavljajući prethodno na bojištu. To je bila jedna od najvećih grešaka pa je naređenje bilo odsečno: uz kratko oružje mora da ode da preotme pušku iz neprijateljskih ruku ili da donese drugo. Pognute glave Gile pođe da obavi svoj zadatak, ali svega nekoliko sati posle toga vratio se nasmejan i držeći u ruci svoje oružje. Zagonetka je odgonetnuta: vojska nije stigla dalje od mesta gde se ušančila prilikom našeg napada, te su se svi vojnici povukli pa niko živ nije ni stigao do mesta okršaja; jedino što je puška pretrpela jeste pljusak. Ovaj prodor vojske je dugo vremena predstavljao najdublje njeno poniranje u Sijeru, i konkretno u ovoj oblasti, to je bio njen najveći prodor. Niz spaljenih kuća, kao i uvek kad tuda prođe Sančez Moskera, bilo je sve što je ostalo u El Ombritu i u drugim oblastima. Naša peć za hleb temeljno je uništena i među ruševinama u dimu samo su pronađene neke mačke i poneka svinja koja je utekla invazivnoj vojsci da bi pala u naše čeljusti. Dan ili dva posle bitke, Mačadito, sadašnji ministar zdravlja, britvom mi je operisao ranu i izvadio metak karabina M-1, posle čega sam počeo brzo da se oporavljam. Sančez Moskera je pokupio sve što je mogao, od vrećâ kafe do

nameštaja što su njegovi vojnici odneli. Stekli smo utisak da neće uskoro ponoviti takav prodor na Sijera Maestru, a trebalo je pripremiti političke uslove u celoj oblasti i vratiti se organizovanju našeg osnovnog industrijskog centra koji više neće biti u El Ombritu, nego nešto iza njega, u samoj zoni La Mesa. [„Verde olivo“, 6. oktobar 1963.]

Godišnjica oružane borbe Početkom 1958. proslavili smo nešto više od godinu dana borbe. Nužno je osvrnuti se na situaciju koju smo ostvarili na vojnom, organizacionom i političkom planu, i kako smo se dalje razvijali. Što se vojnog plana tiče, prisetimo se ukratko da se naša trupa iskrcala 2. decembra 1956. na plaži Las Koloradas, da je presretnuta i potučena kod Alegrija de Pija tri dana kasnije, 5. decembra, i da se krajem tog istog meseca ponovno grupisala kako bi iznova preduzela akcije malog dometa, što je odgovaralo našoj novoj snazi kod La Plate, male kasarne na obalama istoimene reke na južnoj obali Orijentea. Osnovne karakteristike naše trupe, tokom čitavog perioda od iskrcavanja do poraza kod Alegrija de Pija i bitke kod El Uvera, jesu postojanje jedne jedine gerilske grupe pod komandom Fidela Kastra, i stalni pokret (mogli bismo to nazvati nomadskom fazom). Postepeno se uspostavljaju veze sa gradom, i to u periodu između 2. decembra i 28. maja, kada se odigrala bitka kod El Uvera. Ove veze, u posmatranom periodu odlikuju se nerazumevanjem rukovodstva Pokreta u ravnici, važnošću koju smo kao prethodnica revolucije imali i značajem Fidela kao njenog vođe. Tog trenutka se stvaraju dva različita mišljenja o taktici koju treba slediti, i na osnovu dva različita strateška plana, koja smo tada označili kao brdski i ravničarski{13}, naše rasprave i naša interna sukobljavanja bili su dosta zaoštreni. Pa ipak, u toj fazi, osnovna preokupacija bila je da opstanemo i da postepeno stvorimo gerilsku bazu. Seljaštvo je pratilo proces koji smo već u više navrata razmotrili. U trenutku koji je usledio nakon poraza kod Alegrija de Pija, javilo se osećanje drugarstva i spontane podrške našoj poraženoj trupi, a posle ponovnog grupisanja i prvih akcija, uporedo sa represijom vojske koja seje teror među seljacima, osetili smo izvesno zahlađenje prema našim snagama. Osnovni problem je

bio u tome što su seljaci bili prinuđeni da nas prijave ako nas ugledaju, jer ako vojska to dozna na drugi način, za njih je kraj; dojava je bila protivna njihovoj savesti a, osim toga, isto ih je izlagala opasnosti jer je revolucionarna pravda ekspeditivna. Uprkos preplašenom seljaštvu, onom najmanje opredeljenom, najnesigurnijem, koje je izabralo da ode sa Sijere, kako bi na taj način izbeglo opasnosti s jedne i druge strane – naša vojska je dobijala sve više naklonosti, ovladavala je terenom i uspostavljala apsolutnu kontrolu nad jednim delom Maestre koji je od brda Turkino sezao dalje prema istoku, a na zapadu neposredno blizu vrha Karakas. Malo-pomalo, kada su seljaci uvideli da je gerila neuništiva i da je proces borbe dugotrajan, počeli su da reaguju na najlogičniji način te da pristupaju našoj vojsci kao borci. Od tog trenutka ne samo da su uvećali naše redove nego su se svrstali na našu stranu, na stranu gerilske vojske koja se čvrsto okrenula narodu, posebno zbog toga što su seljaci imali rođake po celom kraju. To smo nazvali trenutkom kada je gerila na svoju glavu stavila jarej{14}od palminog lišća. Kolona se nije uvećavala samo dolaskom seljaka i pojedinih dobrovoljaca, već i snagama koje je slala Nacionalna i Pokrajinska direkcija Orijentea, koja je imala priličnu autonomiju. U periodu od iskrcavanja do El Uvera stiže kolona koju je sačinjavalo nekih pedeset ljudi podeljenih u pet vodova boraca, svaki s jednim oružjem, mada je to oružje bilo različite vrste i samo je trideset komada bilo dobrog kvaliteta. Pre dolaska ove grupe, odigrale su se bitke kod La Plate i Paklenog potoka, presreteni smo kod Altos de Espinose, izgubili smo jednog čoveka, i opet smo bili na ivici da nam se to ponovi u oblasti Gavira; u naše redove se uvukao izdajnik koji je u tri navrata doveo vojsku do nas s nalogom da ubije Fidela. Uz gorko iskustvo ovakvih iznenađenja i težak život na brdu, postepeno smo se prekaljivali kao veterani. Nova trupa je imala svoje vatreno krštenje u bici kod El Uvera. Ova akcija je veoma značajna jer označava trenutak kada smo izveli frontalni napad protiv dobro branjenog položaja, i to usred dana. Uz to, bio je to i

jedan od najkrvavijih okršaja tokom rata, ako se uzme u obzir trajanje okršaja i broj njegovih učesnika. Na osnovu ovog događaja neprijatelj je raselio žitelje priobalnih oblasti Sijera Maestre. Posle El Uvera i ponovnog spajanja s glavnom kolonom, moja mala kolona s ranjenicima, koja mi je poverena i koja se hranila zahvaljujući izolovanim borcima, imenuje me vođom Druge kolone, zvane Četvrta, koja treba da dejstvuje istočno od Turkina. Valja reći da će kolona kojom Fidel lično rukovodi dejstvovati pre svega zapadno od tog vrha, a naša s druge strane, dokle god budemo mogli da obuhvatimo. Postojala je izvesna samostalnost kod taktičkih naredbi, ali Fidel je rukovodio svima nama, a s njime smo održavali kontakt preko kurira, jednom nedeljno ili na petnaest dana. Ova podela podudarila se sa godišnjicom 26. jula i dok su trupe Prve kolone „Hose Marti“ napadale Estrada Palmu, demonstrirajući tako svoje sposobnosti, mi smo ubrzanim maršem išli prema Buejsitu, gde smo napali i u prvoj akciji zaposeli zaseok. Od navedenog datuma do prvih dana januara 1958. ostvaruje se konsolidovanje ustaničke teritorije. Da bi ušla na tu teritoriju, vojska mora da usredsredi snagu i da napreduje u jakim kolonama; pripreme su velike, a rezultati oskudni jer im nedostaje pokretljivost. Više neprijateljskih kolona je opkoljeno a neke druge desetkovane ili, barem, uhapšene. Povećava se poznavanje čitavog kraja kao i manevarski kapacitet, i tada počinje period življenja u mestu ili trajnog vezivanja za teren. U prvom napadu na Pino del Agvu upotrebili smo suptilnije metode i potpuno smo prevarili neprijatelja, jer smo već poznavali njegove navike, shodno onome što je Fidel predvideo: nakon nekoliko dana bilo je jasno da će u zonu stići kaznena ekspedicija... A moja trupa ju je čekala u zasedi, dok se Fidel namerno pokazivao po drugim mestima. Krajem godine, neprijateljske trupe su se još jednom povlačile sa Sijere i mi smo bili gospodari teritorije koja se prostire između vrha Karakas i Pino del Agve, od zapada ka istoku, mora na jugu, i malih sela po obroncima Maestre, koju je na severu okupirala vojska. Naša zona operacija znatno će biti uvećana kada se drugi put

napadne Pino del Agva, našim ujedinjenim snagama pod komandom Fidela, i kada se naprave dve nove kolone: Šesta, koja će poneti ime Franka Paisa, pod Raulovom komandom, i Almeidina kolona. Obe su nastale od Prve, pod Fidelovom komandom, a ona je stalno omogućavala stvaranje novih formacija radi postavljanja naših snaga na udaljenim teritorijama. Tako će biti osnažena tendencija koja je pokrenuta stvaranjem Četvrte kolone, što se može uporediti sa fenomenom stvaranja novih košnica počev od matične košnice, u ovom slučaju Prve kolone. Osnovna karakteristika perioda do drugog napada kod Pino del Agve, 16. februara 1958, bila je konsolidacija naše vojske. Tokom tog vremena nismo mogli da idemo u napad zbog nedostatka snage i da tako osvojimo položaje koje je neprijatelj zauzimao na utvrđenim mestima koje je on mogao relativno lako da odbrani, ali ni on nije išao na nas. Na našoj strani poginuli su neki mučenici sa „Granme“, i svakog od njih smo ožalili, a posebno Njika Lopeza i Huana Manuela Markeza. I drugi borci koji su zbog svoje predanosti i moralnih osobina stekli veliki ugled među ljudstvom, položili su svoj život tokom te prve godine, a među njima treba spomenuti Nana i Hulija Dijaza, koji nisu bili braća, ali koji su zajedno poginuli u bici kod El Uvera, a treba pomenuti i poslednjeg veterana Monkade Sira Redonda, koji je poginuo u bici kod Mar Verdea, te kapetana Sota, poginulog u bici kod San Lorenza. U borbi u gradovima, pored velikog broja mučenika, treba da istaknemo kao najveći gubitak revolucije do tog trenutka pogibiju Franka Paisa u Santijago de Kubi. Spisku oružanih činjenica na Sijera Maestri treba pridodati rad koji su obavljale snage Ravnice u gradovima. U svim glavnim naseljima zemlje dejstvovale su grupe koje su se borile protiv Batistinog režima, ali dva glavna pola najvažnijih bitaka bila su u Havani i u Santijagu. U prvom gradu je Pokret bezuspešno pokušao da razbije jednu oružanu liniju koja će stalno davati znakove života i pokreta; nasuprot tome, Santijago će postati prvorazredni rov u

dugoj bici protiv Batistine diktature, i geografski je povezan sa Sijera Maestrom. Ono što je sve vreme nedostajalo jeste potpuna povezanost između snaga Ravnice i snaga Brda, i to zbog dva osnovna činioca: geografske izolovanosti Sijere i razilaženja u pogledu taktike i strategije između dve grupe Pokreta. Ova poslednja pojava proizlazila je i iz različitih društvenih i političkih pristupa. Sijera je bila izolovana zbog svojih prirodnih osobina, a i zbog kordona nadzora koji su u nekim trenucima postali veoma teški za probijanje. U ovoj sažetoj skici borbe u zemlji tokom godinu dana, trebalo bi takođe ukazati na akcije, uglavnom bezuspešne, a koje su dovele do tužnih rezultata i koje su izvodile druge grupe boraca. Trinaestog marta 1957. Studentski direktorijum napao je predsedničku palatu u nastojanju da presudi Batisti. U toj akciji palo je odabrano jezgro boraca na čelu sa predsednikom FEU-a{15}, inače velikim borcem, pravim simbolom naše omladine, Ečeverijom zvanim Manzanita. Nekoliko meseci kasnije, u maju, pokušano je iskrcavanje koje je verovatno predato i pre polaska iz Majamija, pošto je finansirano sredstvima izdajnika Prija, a ishod toga bio je gotovo potpuni pokolj učesnika. Reč je o ekspediciji sa „Korintije“, kojom je komandovao Kaliksto Sančez, koga je, kao i gotovo sve njegove saborce, ubio Kauli, ubica iz severnog dela Orijentea, kome su članovi našeg Pokreta kasnije presudili. Počinjalo je učvršćivanje borbenih grupa na Eskambraju, od kojih su neke bile pod upravom Pokreta „26. jul“, a druge pod Studentskim direktorijumom. Ovim drugima prvo je upravljao jedan član direktorijuma koji će izdati tu grupaciju, da bi kasnije izdao celokupnu revoluciju: reč je o Gutijerezu Menoju, koji je danas u izgnanstvu. Borci verni direktorijumu obrazovali su zasebnu kolonu kojom će kasnije komandovati Čomon, a ostali su pokrenuli Drugi nacionalni front Eskambraja. Osnovana su mala jezgra na brdima Kristal i Barakoja, ponekad

dopola gerilski nastrojena a otpola posvećena „tamanjenju krava“{16}, a ta jezgra je Raul morao da pročisti u svojoj invaziji sa Šestom kolonom. Još jedna odlika oružane borbe tog razdoblja jeste ustanak pomorske baze Sijenfuegosa, 5. septembra 1957, pod komandom poručnika San Romana, koji je ubijen zbog toga što je taj udar propao. Naime, nije bilo predviđeno da se pomorska baza Sijenfuegosa sama od sebe digne na ustanak, niti je to bila spontana akcija. Bio je to deo velikog zakulisnog prestrojavanja među oružanim snagama, pod rukovodstvom grupe vojnika zvanih Čisti (to su oni koji nisu ukaljani zločinima diktature), a koji su – danas se jasno vidi – ipak zahvaćeni jenkijevskim imperijalizmom. Iz nekog mračnog razloga, ustanak je odložen za neki drugi datum, ali pomorska baza Sijenfuegosa nije dobila uputstva na vreme ili nije mogla to više da spreči, pa se digla na ustanak. U prvom trenutku su ovladavali situacijom, ali su počinili tragičnu grešku da se ne upute prema Sijera de Eskambraju, brdu udaljenom jedva nekoliko minuta od Sijenfuegosa, kada su već imali pod sobom ceo grad i raspolagali načinima da to brzo izvedu i da obrazuju solidan front na planini. Aktivno učestvuju nacionalne i lokalne vođe Pokreta „26. jul“, a i narod učestvuje, ako ništa drugo, u zanosu koji izaziva ustanak, pa se neki i naoružavaju. To je moglo da stvori moralne obaveze vođama pomenutog pokreta, koje će ih još više povezati u osvojenom gradu. Međutim, ovi događaji se odvijaju poput svakog ustanka ove vrste, kakve je istorija toliko puta videla i kakve će videti.. Očigledno, ovde je pogubnu ulogu igralo omalovažavanje gerilske borbe od strane akademskih vojnih kadrova i nedostatak vere u gerilu, kao izraza narodne borbe. I tako se desilo da su zaverenici, verovatno misleći da će bez podrške svojih saboraca biti poraženi, odlučili da stupe u borbu na život ili smrt kod uzanih granica grada, okrenuti leđima ka moru, dok ih nadmoćnost neprijatelja koji je komotno mobilisao svoje trupe oko Sijenfuegosa nije praktično likvidirala. Pokret „26. jul“, učestvujući kao saradnik

bez oružja, opet ne bi mogao da promeni opštu sliku, mada su vođe bile uverene da su jasno sagledale krajnji ishod, što se isto nije desilo. Nauk za budućnost jeste u tome da onaj ko raspolaže silom diktira i strategiju. Velika krvoprolića među civilima, uzastopni porazi i ubistva koja je diktatura činila na različite načine, koji su ovde razmotreni, ukazuju na to da je na povoljnim terenima gerilska akcija najpotpuniji izraz tehnike narodne borbe protiv jedne despotske i još uvek snažne vlasti, ujedno najmanje bolne za sinove naroda. Dok su naši gubici mogli da se izbroje na prste, pošto se gerila učvrstila – iako su to bili drugovi koji su se isticali svojom hrabrošću i odlučnošću u borbi – i u gradovima će oni odlučni poginuti, ali njih je sledio veliki broj pojedinaca za revoluciju manje značajnih, koji čak nisu imali ikakve veze sa svim onim što im se pripisivalo. Oni su bili daleko ranjiviji u susretu sa represivnim dejstvima. Kad je završena ova prva godina borbe, ukazala se slika opšteg ustanka po čitavoj teritoriji države. Smenjivale su se sabotaže, koje su išle od dobro promišljenih i tehnički valjano izvedenih akcija do banalnih terorističkih akcija nastalih usled pojedinačnih poriva, posle kojih je bilans nedužno poginulih i najboljih boraca bio tužan, a da te sabotaže stvarno nisu bile korisne za narod. Naša vojnička situacija se ipak konsolidovala i mi smo zauzimali prostranu teritoriju. Bili smo u oružanom miru s Batistom, njegovi kapetani se nisu penjali na Sijeru a naše trupe nisu mogle mnogo da se spuste, neprijateljski obruč se stezao koliko je mogao, ali naše trupe su ga ipak probijale. U organizacionom smislu, naša gerilska vojska je dovoljno napredovala tako da je na kraju te godine imala osnovnu infrastrukturu, nekoliko minimalnih industrijskih delatnosti, nešto bolnica i komunikacija. Problemi gerilca bili su veoma jednostavni: da bi opstao kao pojedinac, potrebna mu je hrana, makar u malim količinama, nešto odeće i neophodnih lekova; da bi opstao kao vojnik gerile, tj. kao oružana snaga u borbi, potrebno mu je i oružje a i municija; a da bi

se razvijao u političkom smislu, potrebni su mu i propagandni materijali. Da bi se podmirile ove minimalne potrebe, morao je da postoji aparat komunikacije i informisanja. Na početku, male gerilske snage od dvadesetak ljudi jele su oskudno sledovanje nekog zeleniša sa Sijere, neki pileći čorbuljak, a u slučajevima gozbe – čak i poneku svinju seljaka, kome se pobožno plaćalo za to. Kako su se gerile uvećavale isto kao i broj predgerilaca koji su bili na obuci, bila su potrebna zamašnija snabdevanja. Seljaci sa Sijere nemaju stoku i, uopšteno govoreći, njihov opstanak je, što se toga tiče, pre svega zavisio od tanke razmene kafe preko koje se dolazilo do industrijskih proizvoda ili neophodnih namirnica poput soli, čega takođe nema na Sijeri. Kao prvu meru, naredili smo dopunske žetve nekim seljacima kojima smo obezbedili otkup pasulja, kukuruza, pirinča i tome slično, a u isto vreme smo s nekim trgovcima susednih naselja organizovali dotok snabdevanja, čime su do Sijere mogle da se dopreme druge namirnice i oprema. Stvoreni su punktovi za držanje tegleće marve u posedu gerilskih snaga. Što se tiče lekova, oni su se nabavljali u gradu, ali ne uvek u traženim količinama i kvalitetu, zbog čega smo i tu morali da sprovodimo izvesnu organizaciju kako bismo ih obezbedili. Teško je bilo doći do oružja iz ravnice. Na prirodne prepreke, geografsku izolovanost, nadovezivale su se i potrebe gradskih snaga i njihovo odbijanje da to oružje predaju gerilskim snagama, pa je Fidel morao da vodi teške pregovore da bi neki kontingenti stigli. Jedini važniji tovar koji možemo da pomenemo u toj prvoj godini borbe jeste onaj koji su sami borci donosili prilikom priključivanja, a to su bili ostaci oružja upotrebljenog u napadu na palatu, oružja koje je transportovano uz saučesništvo velikog zemljoposednika u kraju, proizvođača drveta po imenu Babun, koga smo već pominjali u ovim beleškama. Municija je još ponajviše bila oskudna. Dobijali smo je na kašičicu i bez neophodne raznovrsnosti, ali za nas je bilo nemoguće da organizujemo fabrike, u tom prvom periodu nismo mogli čak ni da iznova punimo čaure, izuzev čaura metaka revolvera kalibra 38,

koje je oružar iznova punio s malo baruta, i nekih 30-06 koji se koriste kod pušaka „na katanac“, jer se poluautomatske puške inače zaglavljuju i ne mogu valjano da funkcionišu. U pogledu organizacije života u logorima i komunikacija, ustanovljeni su neki sanitarni propisi i tada su i iznikle bolnice. Jedna od njih nalazila se u zoni pod mojom komandom, na mestu dosta teškog pristupa, i ona je nudila relativnu bezbednost ranjenicima jer je bila nevidljiva iz vazduha, ali vlažnost celog predela okruženog brdima bila je prilično nezdrava za te iste ranjenike i bolesnike. Ovu bolnicu je organizovao drug Serhio del Valje. Lekari Martinez Paez, Valjeho i Piti Fahardo su u Fidelovoj koloni organizovali slične poljske bolnice, ali će one doseći višu kategoriju tek u drugoj godini borbe. Potrebe trupe u pogledu opreme, kao što su redenici, futrole, rančevi, obuća, podmirivala je mala remenarska radionica koju smo razvili u našoj zoni. (Prvu vojničku kapu koja je proizvedena lično sam i ponosno odneo Fidelu nešto kasnije, ali su se tamo zgledali u čudu jer su rekli da je to kapa vozača autobusa, odnosno gvagvera, a to je reč čije značenje tada još nisam do kraja razumevao. Jedini koji se pokazao blagonaklonim prema meni bio je jedan Batistin odbornik iz Manzanilja, koji je, pod izgovorom nekakvih poslova, došao da se pridruži našim snagama, pa je poneo kapu kao uspomenu.) Naše najvažnije industrijsko postrojenje bila je mala kovačnica i oružarnica, gde se popravljalo neispravno oružje, a istovremeno su se tu pravile bombe, mine raznih vrsta i čuvena M-26 [mala bomba]. Na početku mine su se pravile od lima pa su se punile sadržinom bombi koje je neprijateljska avijacija često bacala, a koje ne bi uvek eksplodirale. Ove mine su bile dosta defektne, a kontakt putem pritiska na okidač često je otkazivao. Kasnije je jedan drug došao na ideju da upotrebi kompletnu bombu za veće napade vadeći iz njih okidač i stavljajući umesto toga pušku sa čaurom: oroz puške je bio privezan konopcem pa bi se izdaleka okidalo. Još kasnije smo usavršili sistem topeći jače metale i stavljajući električne okidače, što

je dalo bolje rezultate. Iako smo mi pokrenuli ovu delatnost, pravi doprinos je dao Fidel, a kasnije i Raul u svom novom operativnom centru, stvarajući snažnije industrije nego one koje su postojale u prvoj godini rata. Na opštu radost pušača u našoj trupi, imali smo fabriku duvana, doduše vrlo rđavog, ali opet je bio milina u nedostatku drugog. Mesara naše vojske snabdevala se komadima koje smo konfiskovali od doušnika i zemljoposednika, a deoba je bila ujednačena: deo za seosko stanovništvo, deo za naše sopstvene snage. Što se tiče širenja naših ideja, prvo smo osnovali mali list „El kubano libre“, u sećanje na junake čestara, i izašlo je tri ili četiri broja pod našom upravom, da bi posle prešao u nadležnost Luisa Orlanda Rodrigeza, a kasnije Karlosa Frankija, koji mu je dao novi polet. Imali smo šapirograf dopremljen iz ravnice i na njemu smo izvlačili brojeve. Krajem ove prve godine rata i početkom druge imali smo i mali transmisijski radio. Prvi zvanični prenosi ostvareni su u februaru 1958. i jedini slušaoci koje smo tada imali bili su Pelenčo, seljak čija je koliba bila na padini preko puta postrojenja, i Fidel, koji je bio u poseti našem logoru pripremajući uslove za napad na Pino del Agvu, pa je čuo prenos našeg odašiljača. Postepeno je poboljšan tehnički kvalitet emisija, kada je postrojenje prešlo u vlasništvo prve kolone i ti prenosi su bili još slušaniji na Kubi kada je završena kampanja u decembru 1958. Sve ove male tekovine, uključujući i takve stvari kao što je velika bušilica posebne namene i nekoliko dinamo--mašina koje smo mukotrpno popeli na Sijeru da bismo imali električno osvetljenje, postignute su zahvaljujući našim sopstvenim vezama. Suočeni s teškoćama, morali smo da postepeno stvorimo sopstvenu mrežu komunikacija i informisanja, i u tom smislu važnu ulogu su odigrale Lidija Dose, u mojoj koloni, i Klodomira u Fidelovoj. Pomoć u to vreme nije dolazila samo iz susednih naselja nego čak i iz gradske buržoazije koja je ustupala neku opremu gerilskoj borbi.

Naše komunikacione linije stizale su do naselja Kontramaestrea, Palme, Buejsita, rudnika Buejsita, Estrada Palme, Jare, Bajama, Manzanilja, Gise, i ta mesta su korišćena kao relejne stanice. Kasnije su one bile prenošene na mulcima kroz skrovite staze Sijere, sve do naših položaja. Ponekad bi trupe na obuci koje još nemaju oružje silazile s nekim od naših naoružanih ljudi do najbližih naselja, kao što su Jao ili Minas, u bolje snabdevene prodavnice, pa smo na leđima nosili potrepštine do naših skloništa. Jedini artikal koji nam nikad, ili takoreći nikad nije nedostajao na Sijera Maestri bila je kafa; ponekad nismo uopšte imali so, iako je to jedna od najneophodnijih namirnica za život, čije smo korisnosti svesni tek kada je nema. Kada je naša stanica počela sa radom pa se bez nedoumica u celoj zemlji pročulo ratoborno prisustvo naših trupa, veze su porasle i postale složenije, i tako stigle čak i do Havane i Kamagveja na zapadu, gde smo imali važne centre snabdevanja, i do Santijaga na istoku. Naš servis za informisanje bio je organizovan tako da seljaci zone odmah jave prisustvo ne samo vojske nego bilo kakvog uljeza, pa smo mogli lako da ga uhvatimo i ispitamo njegovo delovanje. Tako su izbačeni iz stroja mnogi agenti vojske i doušnici koji su se uvlačili u zonu da bi saznali nešto o našem životu i našim podvizima. Zakonodavni sistem je počeo da se formira, ali još nije bio donet nikakav zakon Sijere. Takva je bila naša organizaciona situacija na početku poslednje godine rata. Što se tiče političke borbe, ona je bila veoma složena i protivrečna. Batistina diktatura je bila poduprta kongresom, koji je izabran putem prevare, tako da je vlada imala lagodnu nadmoć. Kada nije bilo cenzure, mogla su da se izraze i neka disidentska mišljenja, ali zvanični ili revnosni branioci režima pozivali su na nacionalnu slogu svojim moćnim glasovima koji su se prenosili po celoj nacionalnoj teritoriji. Histerični glas Ota Meruela smenjivao se sa izveštačenim glasovima klovnova Parda Ljade i Kontea Agvera, a ovaj poslednji, u pisanoj formi je ponavljao stavove s radija, pozivajući „brata Fidela“ na koegzistenciju s Batistinim režimom.

Opozicione grupe bile su šarolike i prilično neujednačene, mada je zajednički imenitelj većine njih bio da za sebe zauzmu vlast (u prevodu: da se domognu javnih fondova). To je za posledicu imalo muklu unutrašnju borbu da bi se osigurala prevlast. Batistini agenti bili su infiltrirani u svim grupama i u pogodnom trenutku bi potkazali iole značajniju akciju. Uprkos gangsterskom i oportunističkom karakteru ovih grupacija, i one su imale svoje mučenike, od kojih su neki zaslužili i opšte priznanje, pošto je u kubanskom društvu zbrka bila potpuna, a pošteni i odvažni ljudi su žrtvovali svoj život u korist blagougodnog postojanja likova poput Prija Sokarasa. Direktorijum se opredeljivao za ustaničku borbu, ali se razilazio s našim pokretom jer je sledio sopstvenu liniju. PSP{17} bi nam prišao u konkretnim akcijama, ali je bilo uzajamne surevnjivosti koja je sprečavala zajedničku akciju, a u osnovi, partija radnika nije dovoljno jasno sagledala ulogu gerile, niti ulogu Fidela u našoj revolucionarnoj borbi. U jednoj bratskoj raspravi rekao sam vođi PSP-a rečenicu koju će on ponoviti ostalima kao izraz istinitosti tog trenutka: „Vi ste u stanju da stvorite kadrove koji će dopustiti da budu raskomadani u mraku zatvorske ćelije ne progovarajući ni reč, ali niste u stanju da stvorite i kadrove koji će na prepad zaposesti mitraljesko gnezdo.“ Onako kako sam ja to video sa svoje gerilske pozicije, to je bila posledica strateškog planiranja: odučnost da se bori protiv imperijalizma i zlodela eksploatatorskih klasa, ali i odsustvo vizije u pogledu mogućnosti da se zauzme vlast. Posle toga će se nama priključiti neki ljudi gerilskog duha, ali je ostajalo još samo malo vremena za završnu oružanu borbu, i njihov doprinos nije naročito došao do izražaja. U središtu našeg pokreta primetne su bile dve prilično izražene tendencije, koje smo već označili kao Brdo i Ravnica. Strateški koncepti su nam se razilazili. Brdo je bilo uvereno da može i dalje da razvija gerilsku borbu; da je prenese na druga mesta i da tako, sa sela, opkoli gradove tiranije, kako bi ona razbila ukupan aparat

režima putem borbe postepenog davljenja i iznurivanja. Ravnica je naizgled zauzimala revolucionarniji stav, kao što je oružana borba u svim gradovima, uključujući tu generalni štrajk koji će oboriti Batistu i omogućiti zaposedanje vlasti za kratko vreme. Ovaj stav je samo naizgled bio revolucionarniji, jer u to doba još nije upotpunjen politički razvoj drugova Ravnice, a njihove predstave o generalnom štrajku bile su skučene. Generalni štrajk iznenada sazvan, iz potaje, bez prethodne političke pripreme i bez akcije masa, sledeće godine će ih, 9. aprila, dovesti do poraza. Ove dve tendencije su bile oličene u Nacionalnoj direkciji pokreta koja se u toku borbe i promenila. U etapi priprema, dok Fidel nije krenuo za Meksiko, Nacionalnu direkciju su sačinjavali sam Fidel, Raul, Faustino Perez, Pedro Miret, Njiko Lopez, Armando Art, Pepe Suarez, Pedro Agilera, Luis Benito, Hesus Montane, Melba Ernandez i Ajdee Santamarija, ako je moja informacija tačna, pošto je moje lično učešće u to doba bilo neznatno, kao i dokumentacija koja je sačuvana. Kasnije, usled raznih inkompatibilnosti, od Direkcije su se odvojili Pepe Suarez, Pedro Agilera i Luis Bonito, a u toku priprema za borbu, dok smo mi bili u Meksiku, Nacionalnoj direkciji su pristupali Mario Idalgo, Aldo Santamarija, Karlos Franki, Gustavo Arkos i Frank Pais. Od svih navedenih drugova, na Sijeru su stigli i u njoj ostali, tokom te prve godine, samo Fidel i Raul. Faustino Perez, koji je bio u ekspediciji „Granma“, starao se o akciji u gradu; Pedro Miret je uhapšen nekoliko sati pre nego što je trebalo da napusti Meksiko i ostao je tamo do naredne godine, kada će na Kubu stići sa kontingentom oružja; Njiko Lopez je poginuo u prvim danima nakon iskrcavanja; Armando Art je bio u zatvoru pri kraju godine koja je razmatrana, ili početkom naredne; Hesus Montane je uhapšen posle iskrcavanja „Granme“, isto kao i Mario Idalgo; Melba Ernandez i Ajdee Santamarija su ostale da deluju u gradovima; Aldo Santamarija i Karlos Franki priključiće se borbi na Sijeri sledeće godine, ali 1957. nisu bili tamo; Gustavo Arkos je ostao u Meksiku

zbog političkih kontakata i mogućnosti snabdevanja otuda, a Frank Pais, koji je bio zadužen za akciju u Santijagu, poginuo je jula 1957. Kasnije, na Sijeri, postepeno će se priključiti: Selija Sančez, koja je ostala s nama sve vreme tokom 1958; Vilma Espin, koja je radila u Santijagu i završila rat u koloni Raula Kastra; Marselo Fernandez, koordinator Pokreta, koji je odmenio Faustina posle štrajka od 9. aprila i s nama je proveo svega nekoliko nedelja jer je njegov rat bio u naseljima; Rene Ramos Latur, zadužen za organizaciju ravničarskih milicija, koji se popeo na Sijeru nakon poraza od 9. aprila i junački poginuo kao komandant bitaka druge godine rata; David Salvador, zadužen za radnički pokret, koji mi se urezao u pamćenje zbog svog oportunističkog i frakcionaškog delovanja, i koji će kasnije izdati revoluciju, tako da je trenutno u zatvoru. Osim toga, nešto kasnije su se pridružili neki borci sa Sijere, kao na primer Almeida. Kao što može da se vidi, u toj etapi drugovi iz Ravnice su činili većinu, a njihovi politički stavovi, na koje nije izvršio naročiti uticaj proces revolucionarnog sazrevanja, navodili su ih na izvesnu „građansku akciju“, na izvesnu opoziciju u odnosu na vlastodršca, kakvim su u strahu smatrali Fidela, kao i na „vojničku frakciju“ koju smo predstavljali mi, ljudi na Sijeri. Već su se uočavale razlike, ali još nisu bile toliko snažne da izazovu žestoke rasprave koje su postale glavne odlike druge godine rata. Važno je napomenuti da su grupe boraca na Sijeri i u Ravnici, protivne diktaturi, umele da zadrže stavove taktičke prirode ponekad dijametralno suprotne, a da pri tom ne izgube iz vida suštinu ustanka, koja je sve više produbljavana revolucionarnim duhom, do trenutka kada je, nakon izvojevane pobede i prvih iskustava borbe protiv imperijalizma, postignuta snažna partijska saglasnost kojom je bezpogovorno rukovodio Fidel, da bi se posle pridružili grupama Revolucionarnog direktorijuma i Socijalističke narodne partije, radi stvaranja našeg PURSC-a{18}. Pred spoljnim pritiscima i tendencijama da naš Pokret bude podvojen ili iznutra zahvaćen razdorom, mi smo uvek postavljali zajednički front borbe,

pa su čak i drugovi čija perspektiva u tom trenutku nije bila u skladu s kubanskom revolucijom, umeli da budu u pripravnosti u odnosu na oportuniste. Kada je Felipe Pazos, pozivajući se na ime Pokreta „26. jul“, pridobio za sebe i za interese najkorumpiranije oligarhije na Kubi položaje koje je nudio Pakt iz Majamija, gde je on isturen kao privremeni predsednik, ceo Pokret se snažno ujedinio protiv takvog držanja, a podršku su stekli iz pisma koje je Fidel Kastro poslao organizacijama borbe protiv Batiste. U celosti donosimo ovaj zaista istorijski dokument. Datiran je 14. decembar 1957, i prepisala ga je Selija Sančez rukom, jer u uslovima toga doba nije bila moguća druga vrsta štampe. Kuba, 14. decembra 1957 Rukovodiocima: Revolucionarne partije, Partije kubanskog naroda, Autentične organizacije, Univerzitetske studentske federacije, Revolucionarnog direktorijuma i Revolucionarnog radničkog direktorijuma Moralna, patriotska pa čak i istorijska obaveza navode me da vam se obratim ovim pismom zbog činjenica i događaja nad kojima smo se proteklih nedelja duboko zamislili, a to su nedelje najveće uznemirenosti i teškoća od našeg dolaska na Kubu. Upravo u sredu 20. novembra, istog onog dana kada su naše snage imale tri bitke u roku od svega šest sati – što govori o požrtvovanju i pregnuću što na sebe preuzimaju naši ljudi ovde, bez i najmanje pomoći drugih organizacija – u našu zonu operacija stigla je neočekivana vest i dokument koji sadrži javne i tajne osnove Pakta jedinstva, za koji se kaže da su ga u Majamiju potpisali Pokret „26. jul” i organizacije kojima se upravo obraćam. Prispeće tih papira se podudarilo – možda zbog još jedne ironije sudbine, pri

čemu ono što nam je potrebno jeste oružje – s najžešćom ofanzivom tiranije protiv nas. U uslovima borbe komunikacija je otežana. Uprkos svemu, bilo je nužno da se sred kampanje okupe vođe naše organizacije kako bi se razmotrilo ovo pitanje, jer je pretila opasnost ne samo po naš ugled nego i po istorijsku opravdanost Pokreta „26. jul”. Za one koji se bore protiv neuporedivo nadmoćnijeg neprijatelja u pogledu brojnosti i naoružanja; za one koji čitave jedne godine nisu imali podršku nego dostojanstvo kojim se valja boriti za stvar do koje se iskreno drži i uz uverenje da vredi za nju i poginuti, u gorkom zaboravu drugih sunarodnika koji su, iako su imali sve mogućnosti da tu pomoć pruže, a sistematski su je uskraćivali, da ne kažem zločinački; za one koji su tako izbliza videli svakodnevno požrtvovanje u njegovom najčistijem i najvelikodušnijem vidu, i koji su tako često pretrpeli najdublji bol videvši kako im najbolji drugovi ginu, kada se ne zna ko je od onih pored nas taj što će sledeći pasti u novim i neizbežnim holokaustima, ne videvši čak ni dan pobede o kome toliko predano sanjaju, nemajući drugog stremljenja i utehe osim nade da njihova žrtva nije uzaludna. Nužno je shvatiti da vest od nekom sporazumu koji je naširoko i namerno obnarodovan, što kompromituje buduće držanje pokreta, a da se pri tom nije vodilo računa o nekim osnovnim obzirima, da ne kažemo osnovnim obavezama, da vođe i borci budu konsultovani, mora dovesti do teške i ponižavajuće uvrede svih nas. Nepravilno postupanje povlači uvek najgore posledice. A to je nešto što bi veoma trebalo da imaju na umu oni koji se smatraju sposobnim za tako težak poduhvat kao što je obaranje jedne tiranije, i ono što je još teže, preuređenje zemlje nakon revolucionarnog procesa. Pokret „26. jul” nije imenovao niti ovlastio bilo kakvu delegaciju da raspravlja o takvim pregovorima. Ipak, ne bi imao teškoća da je odredi da je konsultovan o toj inicijativi, pa bi se još postarao da dâ vrlo konkretne instrukcije svojim predstavnicima, budući da su sadašnje i buduće delatnosti naše organizacije i te kako ozbiljne.

Nasuprot tome, vesti koje smo dobili o odnosima s nekim od tih sektora svodile su se na izveštaj gospodina Lestera Rodrigeza, delegata ratnih pitanja u inostranstvu, koji je imao ograničena ovlašćenja po tom pitanju. Rekao nam je sledeće: „Što se tiče Prija i direktorijuma, reći ću ti da sam imao niz susreta s njima radi koordinacije planova vojnog tipa, isključivo o tome, dok se ne postigne formiranje privremene vlade, koje će sva tri sektora garantovati i poštovati. Kao što je i logično, moj predlog je bio da se prihvati Manifest sa Sijere, u kojem se obrazlaže da ta vlada mora da se formira shodno volji civilnih snaga zemlje. To je stvorilo prvu teškoću. Kada se desila pometnja povodom generalnog štrajka, sazvali smo hitan sastanak. Predložio sam da se upotrebe sva raspoloživa sredstva na neposredan način i da pokušamo da konačno rešimo problem Kube. Prio je odgovorio da on nema dovoljno sredstava da sa uspehom ostvari tako nešto, te da bi bila ludost kada bi prihvatio moj pristup. Odgovorio sam mu da me obavesti kada bude smatrao da ima sve spremno, kako bismo onda porazgovarali o budućim sporazumima, ali da me dotle pusti – shodno onome što ja predstavljam kao deo Pokreta ’26. jul’ – da barem ja radim potpuno samostalno. Ukratko, još uvek nemam nikakve obaveze u odnosu na tu gospodu i mislim da nije uputno da ih imamo ni ubuduće, jer u trenutku kada je to bilo najpotrebnije Kubi, rekli su da nemaju sredstva koja su nam tih dana bila neophodna, a čiji je iznos takav da pobuđuje gnušanje...” Ovaj izveštaj, koji je već po sebi rečit, potvrđuje našu slutnju da mi ustanici ne možemo da očekujemo bilo kakvu pomoć spolja. Priznajemo da su organizacije koje vi predstavljate smatrale da treba raspraviti osnove jedinstva sa nekim članovima našeg Pokreta, tim pre što inače u suštinskim stvarima donekle preinačuju stavove koje smo mi potpisali u Manifestu sa Sijera Maestre. Nezamislivo je da ih objavljujete bez znanja i odobrenja Nacionalne direkcije pokreta. Takav postupak znači izvitoperiti ime naše organizacije.

Desio se neobičan slučaj da je Nacionalna direkcija, ilegalno smeštena na nekom mestu na Kubi, spremajući se da odmah po primanju odbije javne i privatne osnove koje su predlagane kao temelji sporazuma, putem ilegalnih stranica i strane štampe saznala da su oni već objavljeni kao postignuti dogovor. Budući da je time stavljena pred svršen čin kod domaćeg i stranog javnog mnjenja, ona se našla pred izborom: ili da to demantuje, uz neminovnu a štetnu zbrku koju to uvek povlači za sobom; ili da to prihvati, a da nije čak iznela svoja gledišta. Kao što se može pretpostaviti, kada su osnove tog sporazuma stigle do nas na Sijeru, dokument je već danima bio objavljen. Na takvoj raskrsnici, pre nego što će javno demantovati pomenute sporazume, Nacionalna direkcija je vama predočila potrebu da odbor razradi niz tačaka koji će obuhvatiti stavove Manifesta sa Sijera Maestre, dok istovremeno biva zakazan sastanak na ustaničkoj teritoriji na kojem će biti razmotreni stavovi svih članova i jednoglasno prihvaćen odgovarajući sporazum, čiju sadržinu nadahnjuje ovaj dokument. Jasno da svaki sporazum o jedinstvu nužno mora da bude dobro primljen kod domaćeg i međunarodnog javnog mnjenja. Između ostalog zato što se u inostranstvu ne zna realna situacija političkih i revolucionarnih snaga koje se suprotstavljaju Batisti, dok na Kubi, zbog toga što je reč jedinstvo stekla veliki ugled u danima u kojima je odnos snaga, istini za volju, bio bitno drugačiji od onoga kakav je danas, a i zato što je uvek dobro, kad se sve sabere, objediniti sve napore, od onih najpoletnijih do onih tek mlakih. Ali ono što je važno za revoluciju nije jedinstvo po sebi, nego osnovi takvog jedinstva, način na koji će ono biti primenjivano, kao i patriotske pobude koje ga podstiču. Jedno od najgorih saplitanja, s tim što jedna istinski revolucionarna organizacija ne sme da se saplete, jeste postavljanje takvog jedinstva na osnove o kojima nismo čak ni raspravljali, koje su potpisale osobe bez ovlašćenja za to, i to što su oni objavljeni tek tako, iz jednog lagodnog stranog grada, čime se Pokret našao u

okolnosti da se mora suočiti s prevarenim mnjenjem zbog lažnog sporazuma. To je obmana zemlje, to je obmana sveta. A sve je to moguće iz prostog razloga što, dok su rukovodioci ostalih organizacija, koje potpisuju ovaj pakt, u inostranstvu, odakle izvode jednu imaginarnu revoluciju, rukovodioci Pokreta „26. jul” su na Kubi, i izvode jednu stvarnu revoluciju. Ovi redovi bi ipak bili suvišni, ne bih ih napisao ma koliko gorak i ponižavajući bio postupak kojim se hteo uvući Pokret u taj sporazum, jer formalna razmimoilaženja ne treba nikada da sputavaju ono što je suštinsko. Mi bismo to prihvatili uprkos svemu zbog koristi koje mogu imati izvesni projekti onako kako ih je postavio odbor, zbog pomoći koja nam se nudi a koja nam je zaista potrebna, da nismo jednostavno nesaglasni u vezi s nekim suštinskim tačkama osnova. Ma koliko očajnička bila naša situacija, ma koliko hiljada vojnika diktatura uspela da mobiliše protiv nas u nastojanju da nas likvidira, možda čak i s većom željom jer ništa nije uvredljivije za inače tegobne okolnosti nego kada stvar ne trpi odlaganje – mi nećemo nikada pristati da žrtvujemo neka od načela koja su ključna za način na koji mi sagledavamo kubansku revoluciju. A ta načela su ugrađena u Manifest sa Sijera Maestre. Izostaviti u dokumentu o jedinstvu izričitu izjavu da se odbija bilo kakva vrsta strane intervencije u unutrašnjim stvarima Kube predstavlja očiglednu patriotsku malodušnost i kukavičluk koji sam sebe razotkriva. Izjaviti da smo protivni intervenciji ne znači samo da tražimo da ne bude u korist revolucije, pošto bi to bilo na uštrb našeg suvereniteta, pa čak i načela koja se tiču svih naroda Amerike. Znači takođe da se ne interveniše u korist diktature šaljući joj avione, bombe, tenkove i moderno naoružanje kojima se održava na vlasti, a koje smo mi na svojoj koži i te kako osetili, a naročito seosko stanovništvo Sijere. Drugim rečima, ako se postigne da nema intervencije sa strane, već smo na putu obaranja tiranije. Zar ćemo biti takve kukavice da ne zatražimo da se ne interveniše u korist Batiste? Ili tako neiskreni da je tražimo kako bi nam preuzeli vruće

kestenje? Ili tako mediokritetni da se nećemo usuditi da kažemo reč o svemu tome? Kako onda da se smatramo revolucionarima i da potpišemo dokument o jedinstvu zamišljajući čak da je to istorijski događaj? U dokumentu o jedinstvu izostavljena je izričita izjava da se odbija svaki vid vojne hunte radi privremenog vladanja u Republici. Najgore što bi moglo da se desi naciji u ovim trenucima, jer bi to bilo propraćeno varljivom iluzijom da je problem Kube rešen uklanjanjem diktatora, jeste zamena Batiste jednom vojnom huntom. A neki civili najgore vrste, saučesnici čak 10. marta a danas u razlazu s tim događajem, možda i zato što su još nezajažljiviji i skloni zapravo tenkovima, razmišljaju o takvim rešenjima na koja bi blagonaklono gledali samo neprijatelji napretka zemlje. Ako je iskustvo pokazalo da u Americi sve vojne hunte uvek iznova skreću ka autokratiji; ako je najgora nevolja koja je pogodila ovaj kontinent ukorenjivanje vojnih kasti u zemljama s manje ratova nego što ih je imala Švajcarska i sa više generala nego što ih ima Pruska; ako je jedno od najlegitimnijih stremljenja našeg naroda u ovom ključnom času gde se ili spasava ili za mnogo godina potapa njegova demokratska i republikanska sudbina, onda je to čuvanje građanske tradiciju kao najvećeg legata njegovih oslobodilaca, tradicije koja je pokrenuta upravo u emancipatorskoj bici, a koja bi bila slomljena istog onog dana kada bi hutna u uniformama predsedavala Republikom (što nisu nikad pokušali ni najslavniji generali naše nezavisnosti, kako u ratu tako ni u miru). Do koje tačke treba da se odreknemo svega iz straha da ćemo povrediti osetljivosti, koje su više umišljene nego stvarne, kod poštenih vojnih lica koja mogu da nas podupru, pa da izostavimo tako važnu izjavu o načelima? Zar se ne shvata da jedna blagovremena definicija može na vreme da otkloni opasnost vojne hunte koja bi zapravo ovekovečila građanski rat? Prema tome, ne oklevamo da izjavimo da ukoliko vojna hunta zameni Batistu, Pokret „26. jul” odlučno će nastaviti svoju kampanju oslobođenja. Bolje je boriti se danas, nego sutra upasti u nove i nepremostive ponore. Ni vojna hunta, ni

marionetska vlada u rukama vojnika. „Neka civili vladaju časno i pošteno; neka vojnici odu u svoje kasarne.” I neka svako ispuni svoju dužnost! Ili pak čekamo na generale od desetog marta, kojima bi Batista rado ustupio vlast kada je bude smatrao neodrživom, verujući da je to najpogodniji način da obezbedi tranziciju s najmanje štete po svoje interese i interese svoje kamarile? Do koje mere odsustvo vizije, nedostatak visokih ciljeva, nemanje istinske želje za borbom mogu da zaslepe kubanske političare? Ako nema vere u narod, ako se ne veruje u njegove velike zalihe energije i borbenosti – onda nema ni prava da se stavi šaka na njegovu sudbinu da bi taj narod bio iskrivljen i skrenut s puta u najhrabrijim trenucima, u trenucima koji najviše obećavaju u vezi s njegovim republikanskim životom. Neka se procesi takve politike ne pomešaju s revolucionarnim procesom, kao ni sa njihovom nezrelom ambicijom, niti sa željom za ličnim pokrićem, niti s podelom plena, jer na Kubi ljudi daju svoj život za nešto bolje. Neka političari postanu revolucionari ako to žele, ali neka revolucija ne bude pretvorena u kopilansku politiku, jer mnogo je krvi i velike su žrtve našeg naroda da bi u ovom času njemu sledila takva nezahvalna distorzija budućnosti! Pored ta dva osnovna načela koja su izostavljena iz dokumenta o jedinstvu, potpuno smo nesaglasni i s drugim vidovima istog. Čak i da je prihvaćen paragraf B, o tajnom osnovu pod brojem 2, u vezi sa ovlašćenjima oslobodilačke hunte gde se kaže: „Imenovati predsednika Republike koji će preuzeti svoju dužnost u privremenoj vladi”, ne možemo da prihvatimo paragraf C tog istog osnova, koji među navedenim ovlašćenjima pominje: „Odobriti ili ne odobriti, globalno, kabinet koji postavlja predsednika Republike, kao i promene što će se u njemu izvršiti u slučaju totalne ili parcijalne krize.” Kako se može zamisliti da predsednik imenuje ili smeni svoje saradnike shodno odobrenju ili neodobrenju jednog organizma izvan vlasti države? Zar nije jasno da bi imenovanje članova

kabineta, budući da je hunta sastavljena od predstavnika različitih partija i sektora, te prema tome od različitih interesa, preraslo u podelu položaja kao jedinog načina da se postigne dogovor svaki put kad ga treba postići? Zar je moguće prihvatiti osnov koji podrazumeva ustanovljavanje dve izvršne vlasti unutar države? Jedina garancija koju svi sektori u zemlji treba da zahtevaju od privremene vlade jeste uklapanje svoje misije u okvire određenog minimalnog programa, kao i apsolutna nepristrasnost budućih snaga modernizacije u fazi prelaska na potpunu ustavnu normalizaciju. Mešanje u imenovanje svakog ministra povlači za sobom želju da se ostvari kontrola nad javnom upravom kako bi ona bila podređena političkim interesima, što je objašnjivo samo kod partija ili organizacija koje, zbog toga što ne uživaju podršku masa, mogu da opstanu jedino u okviru kanona tradicionalne politike, koja je inače u svađi s visokim revolucionarnim i političkim ciljevima do kojih je Pokretu „26. jul” i te kako stalo zarad dobrobiti Republike. Već je po sebi neprihvatljivo sámo prisustvo tajnih osnova koji se ne odnose na pitanja organizacije borbe ili na akcione planove već na pitanja koja toliko zanimaju naciju, kao što je obrazovanje buduće vlade, te prema tome treba da budu javno proklamovane. Marti je rekao da su u revoluciji svi metodi tajni, ali da ciljevi treba uvek da budu javni. Još jedna tačka koja je jednako neprihvatljiva za Pokret „26. jul” jeste tajni osnov broj 8, koji doslovce kaže: „Revolucionarne snage će se priključiti regularnim oružanim institucijama Republike, sa svojim oružjem.” Kao prvo, šta se podrazumeva pod revolucionarnim snagama? Zar može da se izda knjižica policajca, marinca ili vojnika, svakome ko se u poslednjem času pojavi sa oružjem u ruci? Zar može da im se omogući uniforma i zar se mogu kao predstavnici vlasti ostavit oni koji danas imaju sakriveno oružje da bi ga na dan pobede izvukli i njime vitlali iako sada sede prekrštenih ruku, dok se za to vreme šačica sunarodnika bori protiv svih snaga tiranije? Zar ćemo u

revolucionarnom dokumentu stvoriti prostor za začetak gangsterizma i anarhije kroz koje je ne tako davno prošla Republika? Iskustvo na teritoriji kojom vladaju naše snage pokazalo nam je da je održavanje javnog reda ključno pitanje za zemlju. Činjenice su nam dokazale da čim se ukine postojeći red, nastaju brojne smetnje i delinkvencija, i ako ona nije na vreme suzbijena, uzima maha na sve strane. Blagovremena primena strogih mera, uz javno odobrenje, okončala bi pojavu hajdučije. Meštani, ranije navikli da u predstavniku vlasti vide neprijatelja naroda, sada su progonjenog ili begunca od zvanične pravde prihvatali sa osećanjem gostoprimstva. Danas, kada u našim vojnicima vide branioce svojih interesa, vlada najpotpuniji red i njegovi najbolji čuvari su sami građani. Anarhija je najgori neprijatelj revolucionarnog procesa. Suštinska je potreba da se ona suzbije već sada. Ko to ne bude želeo da shvati, biće da ga ne zanima sudbina revolucije, pa je logično da to ne zanima one koji se za to nisu ni žrtvovali. Zemlja treba da zna da će biti pravde, ali po najstrožem pravilu, i da će zločin biti kažnjen ma odakle dolazio. Pokret „26. jul” zahteva za sebe funkciju održavanja javnog reda i reorganizacije oružanih institucija Republike. Zato što je on jedina organizacija koja raspolaže milicijama koje su disciplinovano organizovane u celoj zemlji i jednom poljskom vojskom s dvadeset pobeda nad neprijateljem. Zato što su naši borci ispoljili viteški duh lišen bilo kakve mržnje u odnosu na vojne kadrove, poštujući bez razlike život zarobljenika, ukazujući negu njihovih ranjenicima u borbama, nikad ne podvrgavajući protivnika mučenju, čak ni kad je poznato da poseduje važne podatke, i to ratno držanje sprovedeno je svuda bez izuzetka. Zato što takvim duhom pravde i viteštva treba nadahnuti oružane institucije, onako kako ih je Pokret „26. jul” posejao među svojim vojnicima. Zato što je staloženost kojom smo delovali u ovoj borbi najbolja

garancija da pošteni vojnici nema čega da se plaše u odnosu na revoluciju, oni neće morati da plate ceh onih koji su svojim ponašanjem i zločinima ukaljali vojničku uniformu. Ima još nekih delova u dokumentu o jedinstvu koje je teško shvatiti. Kako je moguće postići sporazum bez definisanja strategije borbe? Misle li Autentični na puč u glavnom gradu? Nastavljaju li da skupljaju i gomilaju oružje koje, ranije ili kasnije, pada u ruke policije pre nego što bude predato onima koji se bore? Jesu li, najzad, prihvatili tezu o generalnom štrajku koju podržava Pokret „26. jul”? Po našem mišljenju, desilo se i žalosno nipodaštavanje važnosti koju sa vojničkog stanovišta ima borba u Orijenteu. U ovom času na Sijera Maestri ne odvija se gerilski rat, nego rat kolona. Naše snage, inferiorne u pogledu brojnosti i opreme, maksimalno iskorišćavaju prednosti terena, stalni nadzor neprijatelja i najveću brzinu u kretanju. Suvišno je reći da moralni faktor u ovoj borbi stiče izuzetan značaj. Rezultati su zadivljujući, i jednog dana će biti poznate sve njihove pojedinosti. Čitavo stanovništvo je pobunjeno. Kada bi bilo oružja, naši odredi ne bi morali da čuvaju bilo kakvu zonu. Sami seljaci ne bi dopustili da neprijatelj kroči na nju. Gubici tiranije koja pošto-poto šalje brojne snage, mogli bi da budu katastrofalni. Sve što bih mogao da vam kažem o tome kako se probudila odvažnost u narodu bilo bi nedovoljno. Diktatura preduzima stravične odmazde. Masovna ubistva seljaka nimalo ne zaostaju za pokoljima koje su nacisti počinili u bilo kojoj zemlji Evrope. Ona naplaćuju svaki poraz kod nenaoružanog stanovništva. Izveštaji Vrhovnog štaba u kojima se pominju gubici među ustanicima uvek slede nakon nekog pokolja. To je dovelo narod do stanja apsolutne pobunjenosti. Ono što boli, što je ovaj narod mnogo puta ujelo za srce, jeste pomisao da mu niko nije poslao nijednu pušku, dok ovde seljaci vide kako su im kuće spaljene a porodice pobijene, očajnički prekljinjući da im se doture puške, jer na Kubi ima sakrivenog oružja koje se ne upotrebljava za likvidiranje ni najbednijeg otpadnika, nego se čeka da ih policija zapleni, ili da tiranija padne sama od sebe, ili da

ustanici budu uništeni. Ponašanje mnogih zemljaka nije moglo da bude nedostojnije. Još ima vremena da se stvari isprave i da se pomogne onima koji se bore. Sa našeg ličnog stanovišta, to je lišeno značaja. Niko ionako ne razmišlja o tome da li interes ili sujeta progovaraju. Naša sudbina je zapečaćena i nijedna neizvesnost nas ne uznemirava: ili ćemo ovde poginuti do poslednjeg ustanika dok će u gradovima izginuti čitava jedna mlada generacija, ili ćemo pobediti uprkos najneverovatnijim preprekama. Za nas nema mogućih poraza. Godinu dana žrtava i junaštva, godinu koju su izdržali naši ljudi više ništa ne može da izbriše; tu su naše pobede, a ni one neće moći lako da se izbrišu. Naši ljudi će znati da se bore do poslednje kapi krvi. Poraz će biti za one koji su nam uskratili bilo kakvu pomoć; za one koji su isprva bili na našoj strani, a koji su nas posle napustili; za one koji su, lišeni vere u dostojanstvo i ideale, protraćili vreme i ugled u sramnim odnosima sa truhiljističkim despotizmom; za one koji su kukavički sakrili oružje u času borbe. Prevareni su oni, a ne mi. Jednu stvar možemo da tvrdimo sasvim izvesno: da smo videli druge Kubance kako se bore za slobodu, progonjeni i na ivici da budu uništeni; da smo ih iz dana u dan videli kako se ne predaju niti posustaju u svom nastojanju, ni trenutka ne bismo oklevali da im priteknemo u pomoć i da, ako je potrebno, poginemo zajedno s njima. Jer smo mi Kubanci, a Kubanci se ne oglušuju ni kada se u bilo kojoj drugoj zemlji Amerike vodi borba za slobodu. Zar se Dominikanci ne okupljaju na jednom malom ostrvu da bi oslobodili svoj narod? Na svakog Dominikanca dolazi deset Kubanaca. Da li Somozine pristalice vrše invaziju nad Kostarikom? Tamo dotrčavaju Kubanci da se bore. I kako sada kada se u sopstvenoj otadžbini vodi borba za slobodu u najžešćoj bici, dok ima Kubanaca u izgnanstvu, koje je tiranija prognala iz njihove otadžbine, mogu da uskrate pomoć Kubancima koji se bore? Ili treba da postave neprimerene uslove da bi nam pomogli? Treba li da ponudimo Republiku pretvorenu u ratni plen da bi nam

pomogli? Treba li da se odreknemo ideala i da pretvorimo ovaj rat u veštinu istrebljivanja bližnjeg, treba li da prolivanje krvi pretvorimo u jalov čin koji ne obećava otadžbini nadoknadu koju očekuje od tolikih žrtava, samo da bi nam oni pomogli? Rukovodstvo borbe protiv tiranije nalazi se i nalaziće se na Kubi u rukama revolucionarnih boraca. Oni koji u sadašnjosti i u budućnosti žele da budu smatrani vođama revolucije treba da budu u zemlji neposredno se suočavajući sa odgovornostima, opasnostima i žrtvama koje iziskuje kubanski trenutak. Egzil treba da sarađuje sa tom borbom, ali je besmisleno da nam se spolja govori koju planinu treba da osvojimo, koji trščar smemo da spalimo, koju sabotažu moramo da izvedemo i u kakvom trenutku, pod kakvim okolnostima i na koji način možemo da izvedemo generalni štrajk. Osim što je to besmisleno, krajnje je smešno. Neka se iz inostranstva pomogne prikupljanjem novca među kubanskim izgnanicima i emigrantima i zalaganjem za stvar Kube putem kampanjâ u štampi i kod javnog mnjenja; neka se tamo razotkriju zločini koje ovde trpimo, ali neka se ne umisli da može iz Majamija da se upravlja revolucijom koja traje u svim gradovima i selima ostrva, sred bitaka, pometnje, sabotaža, štrajkova i bezbroj drugih načina revolucionarnog delovanja za koje je bila potrebna strategija borbe Pokreta „26. jul”. Nacionalna direkcija je spremna, a to je istakla u više navrata, da na Kubi porazgovara s rukovodstvom bilo kakve opozicione organizacije kako bi se koordinirali specifični planovi i ostvarili konkretni rezultati koji budu smatrani korisnim za obaranje tiranije. Generalni štrajk će uslediti na osnovu efektivnog koordiniranja napora Pokreta građanskog otpora, Nacionalnog radničkog fronta i svakog drugog sektora koji će biti podjednako udaljen od političkog strančarenja a u tesnoj vezi s Pokretom „26. jul”, jer je to do sada jedina opoziciona organizacija koja se bori u celoj zemlji. Radnička sekcija Pokreta „26. jul” ide ka organizovanju štrajkačkih odbora u svakom centru rada i sektoru industrije, sa opozicionim aktivistima koji će tamo biti spremni da stupe u štrajk i

ponude moralne garancije da će ga i izvesti. Organizacija ovih štrajkačkih odbora biće deo Nacionalnog radničkog fronta i on će biti jedino predstavništvo proletarijata koje će Pokret „26. jul” priznati kao legitimno. Obaranje diktatora povlači sa sobom promenu Espuriovog kongresa, rukovodstva CTC-a{19} i svih njihovih načelnika, guvernera i ostalih funkcionera koji su posredno ili neposredno podržani da se zauzmu za položaj na navodnim izborima od 1. novembra 1954. ili prilikom vojnog udara od 10. marta 1952. Takođe povlači sa sobom trenutačno oslobođenje političkih zatvorenika i pritvorenika, bilo civilnih bilo vojnih, kao i izvođenje na sud svih umešanih u zločin, i okončanje samovoljnog ponašanja i same tiranije. Nova vlada će se pridržavati Ustava iz 1940. i obezbediće sva prava koji on priznaje, pa će biti iznad svakog stranačkog sektaštva. Izvršna vlast će preuzeti zakonska ovlašćenja koja Ustav daje kongresu Republike i njegov glavni zadatak biće da vodi zemlju ka opštim izborima, shodno Izbornom kodeksu iz 1943. i Ustavu iz 1940, te da razvije minimalni program onih deset tačaka izloženih u Manifestu sa Sijera Maestre. Objaviće se da je raspušten Vrhovni sud jer nije bio kadar da razreši nezakonsku okolnost koja je stvorena državnim udarom, što ne znači da kasnije neki od njegovih sadašnjih članova ne mogu ponovo da budu imenovani ukoliko su uspeli da odbrane ustavna načela i zadržali čvrst stav pred zločinima, proizvoljnostima i zloupotrebama u ovim godinama tiranije. Predsednik Republike odlučiće o načinu da konstituiše novi Vrhovni sud, a ovaj će sa svoje strane pristupiti reorganizaciji svih sudova i autonomnih institucija udaljavajući s njihovih funkcija sve one za koje bude smatrao da su bili u iskazanom saučesništvu s tiranijom, ne bežeći od toga da ih izvede na sud u slučajevima kada to bude potrebno. Imenovanje novih funkcionera obaviće se u skladu sa onim što zakon propisuje, za svaki slučaj. Političke partije će imati samo jedno pravo tokom ovog prelaznog

perioda: slobodu da pred narodom odbrane svoj program, da mobilišu i organizuju građanstvo unutar širokog okvira našeg Ustava, i da izađu na opšte izbore koji će biti sazvani. U Manifestu sa Sijera Maestre uspostavljena je još tada potreba da se imenuje osoba koja će zauzeti predsedničko mesto u Republici, pri čemu je naš Pokret izložio svoj kriterijum da tu osobu treba da izaberu sve građanske institucije. Pošto ni nakon pet meseci to još nije urađeno, a sada je hitnije nego ikada da se zemlji pruži odgovor na pitanje ko će da nasledi diktatora, a nije moguće čekati ni jedan jedini način da bi se udovoljilo tom nacionalnom upitniku, Pokret „26. jul” odgovara i nudi svoj odgovor narodu kao jedinu moguću formulu da se garantuje zakonitost i razvoj ranih osnova jedinstva i sama privremena vlada. Ta osoba treba da bude uvaženi sudija iz Orijentea, dr Manuel Urutija Ljeo. Ne određujemo ga mi, nego ga određuje njegovo sopstveno držanje i nadamo se da neće uskratiti Republici svoje usluge. Razlozi koji sami po sebi na njega ukazuju jesu sledeći: 1. On je sudski funkcioner koji je najviše uzvisio pojam ustava kada je u predmetu povodom članova ekspedicije „Granma” na sudu izjavio da organizovanje oružane snage protiv režima nije delikt, nego naprotiv potpuno zakoniti postupak shodno duhu i slovu ustava i zakona, što je slučaj bez presedana u sudstvu, kao i u istoriji naših borbi za slobodu. 2. Njegov život posvećen pravedenoj primeni pravde garancija je da ima dovoljno spremnosti i čestitosti da bude faktor ravnoteže za sve legitimne interese kada tiranija bude svrgnuta delovanjem naroda. 3. Zato što niko kao doktor Manuel Urutija ne može da bude tako nepristrasan u odnosu na partije pošto ne pripada nijednoj političkoj grupaciji, upravo zato što je sudski funkcioner. I nema drugog građanina njegovog ugleda koji se, izvan bilo kakvog aktivizma, tako poistovetio s revolucionarnom stvari.

Osim toga, u svojstvu predstavnika sudstva, predstavlja obrazac koji je najbliži ustavnosti. Ako budu odbijeni naši uslovi, nesebični uslovi jedne organizacije kojoj nijedna druga nije ravna u pogledu požrtvovanja, a koja nije konsultovana čak ni da li da se navede njeno ime u dokumentu o jedinstvu koji ona nije potpisala, mi ćemo sami nastaviti borbu kao i do danas, bez drugog oružja osim onog koje otimamo neprijatelju u svakoj bici, bez druge pomoći nego one koju dobijemo od napaćenog naroda, bez druge podrške osim naših ideala. Jer, ukratko: Pokret „26. jul” je taj koji je izvodio i dalje izvodi akcije u celoj zemlji; samo su aktivisti Dvadeset šestog jula ti koji su preneli ustanak sa nepristupačnih planina Orijentea na zapadne provincije zemlje; jedino su aktivisti Dvadeset šestog jula ti koji su izveli sabotaže, suđenje otpadnicima, spaljivanje polja šećerne trske i druge revolucionarne akcije; samo je Pokret „26. jul” uspeo revolucionarno da organizuje radnike cele nacije; takođe, samo je Dvadeset šesti juli jedini sektor koji je sarađivao sa organizacijom Pokreta građanskog otpora u kojem se danas stiču građanski sektori gotovo svih mesta na Kubi. To sve što je rečeno možda će neko shvatiti kao nadmenost, ali je činjenica da je, uz to, Pokret „26. jul” izjavio da ne želi da učestvuje u privremenoj vladi, već da stavlja svu svoju moralnu i materijalnu snagu u službu najpogodnijeg građanina koji će da predsedava privremeno. Neka se dobro shvati da smo se mi odrekli birokratskih položaja ili učešća u vladi, ali neka se jednom za svagda shvati da se aktivisti Dvadeset šestog jula nisu, niti će se odreći mogućnosti da usmeravaju i rukovode narodom iz ilegale sa Sijera Maestre ili sa grobova odakle nam naši mrtvi izdaju naređenja. A ne odričemo se jer nismo mi, nego čitava jedna generacija ta koja ima moralnu obavezu prema narodu Kube u pogledu suštinskog rešavanja njegovih ogromnih problema. A mi znamo samo da pobedimo ili da poginemo. Da borba neće

biti nikad teža nego što je bila kada nas je bilo samo dvanaestorica, kada na celoj Sijeri nismo imali jedan organizovan narod spreman na borbu, kada nismo kao danas imali jednu moćnu i disciplinovanu organizaciju u celoj zemlji, kada nismo mogli da računamo na veličanstvenu podršku masa što se pokazalo prilikom pogibije našeg nezaboravnog Franka Paisa. Nije potrebno društvo da bi se dostojanstveno poginulo. Fidel Kastro Rus Sijera Maestra, 14. decembar 1957 [„Verde olivo“, 5. januar 1964.]

Pino del Agva II Početkom l958. uspostavljeno je izvesno primirje između naših snaga i Batistinih trupa. Vojska je, međutim, i dalje izdavala saopštenja u kojima se jednog dana govori o osmorici, drugog dana o dvadeset trojici poginulih ustanika, a pri tom, naravno, oni nisu pretrpeli nijedan gubitak. To je upravo bila tehnika koja je preovladavala, naročito u zoni u kojoj je dejstvovala moja kolona, gde se Sančez Moskera bavio imaginarnim bitkama protiv pobunjeničkih snaga, ubijajući seljake čijim je leševima popunjavao svoj radni list. Poslednjih dana januara ukinuta je cenzura pa su novine, prvi put sve do kraja rata, objavile neke vesti. Vladini krugovi su disali vazduh primirja. Ramirez Leon, Batistin zakonodavac, pošao je na imanje, možda čak i kao na spontani put, u pratnji odbornika iz Manzanilja Lala Roke i jednog španskog novinara „Pari mača“ Menesesa, koji je napravio čitav niz razgovora na Sijeri. U Sjedinjenim Državama su objavljene iscrpne izjave o razotkrivanju Sporazuma iz Majamija, što ih je dao Komitet Dvadeset šestog jula u izgnanstvu, na čijem čelu je bio Mario Ljerena, a čiji je blagajnik bio Raul Čibas. (Ovi delegati su se tako dobro osećali u tom delu sveta pa su očigledno Majami odabrali kao svoje trajno boravište i u sadašnjim trenucima, možda, imaju slične profesije kao i u doba oslobodilačkog rata, kada se činilo da su pošteni ljudi.) Intervuji sa Menesesom, koji su objavljeni u časopisu „Boemija“, imali su odjeka i u celom svetu, ali, interno, bila je posebno zanimljiva polemika između Masferera i Ramireza Leona, u tim kratkotrajnim danima kada je havanska štampa objavljivala neke vesti. Cenzura je ukinuta u pet od šest provincija. Orijente je i dalje bio sa ustavnim garancijama koje su ukinute, i sa cenzurom. Sredinom januara grupa aktivista Pokreta „26. jul“ koja je

zarobljena prilikom silaska sa Sijere predstavljena je novinarima: Armando Art, Havijer Pazos, Luis Buč i vodič po imenu Eulalio Valjeho. Ova vest nije nezanimljiva, iako su drugovi svakodnevno zatvarani a često i ubijani, jer je pokazatelj polemike koja se manje ili više otvoreno vodila između dva dela Pokreta „26. jul“. Stigao mi je odgovor na prilično nesuvislo pismo koje sam ja poslao drugu Reneu Ramosu Laturu, ali osim toga kružila je i kopija mog pisma. Armando Art mi je napisao pismo s polemičkom notom i nameravao je da mi ga pošalje sa Sijere, kuda je pošao da se vidi sa Fidelom, ali Fidel je pomislio da će to pismo izazvati novi odgovor, koji će sobom povući još jedan, pa još jedan, do trenutka kada jedan od njih može da padne u ruke neprijatelju, što nikome od nas ne bi odgovaralo. Armandito je disciplinovano ispunio naređenje, ali je zaboravio pismo u jednom od svojih džepova, pa kada je zarobljen, ono je bilo kod njega. Život Armanda Arta i njegovih drugova visio je o koncu u dane kada su bili zatvoreni i odsečeni od sveta. Jenkijevska ambasada se mobilisala ne bi li doznala uzrok ovim kontroverzama. Na osnovu čitavog niza pojmova iznetih u uzajamnim argumentacijama, neprijatelj je naslutio da se nešto dešava pa je načuljio uši. Nezavisno od pribeleženog incidenta, Fidel je došao na ideju da je bitno izvesti udarac koji će odjeknuti, koristeći okolnost da je ukinuta cenzura i da se pripremamo za to. Odabrana tačka je iznova Pino del Agva. Jednom smo ga uspešno napali, ali od tog trenutka Pino del Agva je bio pod neprijateljskom okupacijom. Čak i kada se trupe nisu mnogo razletale, njihov poseban položaj na vrhu Maestre primoravao nas je na silna obilaženja jer kretanje u zoni je uvek bilo opasno, tako da poništavanje Pino del Agve kao isturene tačke vojske može da bude od velikog strateškog značaja, a s obzirom na uslove štampe u zemlji, može da ima i veliki nacionalni odjek. Od prvih dana februara počele su grozničave pripreme i ispitivanje zone, u čemu su ključni udeo imali meštani odatle, Roberto Ruiz i Feliks Tamajo, obojica oficiri naše vojske u ovom

trenutku. Osim toga, pojačavali smo pripreme našeg najnovijeg oružja, kojem smo pripisali izuzetnu važnost, reč je o M-26, zvanom još i sputnjik. To je mala limena bomba koja se na početku bacala preko komplikovanog aparata, neke vrste katapulta napravljenog od kaiševa podvodne puške. Kasnije je usavršena tako da bi bila aktivirana pucnjem iz puške, s metkom plotuna, što je omogućavalo da artefakt stiže dalje. Ove male bombe su zaista bile bučne, izazivale su preplašenost, ali s obzirom na to da su jedino imale limeni oklop, njihova smrtonosna moć je bila ograničena jer su zapravo nanosile samo lakše povrede kada bi eksplodirale blizu nekog neprijateljskog vojnika, ne računajući da je bilo veoma teško tačno podesiti da od trenutka kada se upali fitilj do eksplozije, putanja u vazduhu bude podudarna sa zamišljenim ciljem. Usled efekta okidanja prilikom bacanja fitilj se često odvajao i mala bomba ne bi eksplodirala, tako da je netaknuta padala u posed neprijatelju. Kada je ovaj dokučio njeno funkcionisanje, prestao je da je se plaši; u prvoj bici je ipak postigla svoj psihološki učinak. Stvari su pripremane prilično minuciozno, napad se odigrao 16. febuara, izveštaj naše vojske koji je objavljen u „El kubano libre“, a koji ovde donosimo u celosti, jeste dosta verna sinteza onoga što se desilo. Strateški plan bio je vrlo jednostavan: znajući da se čitava jedna vojna formacija nalazi u pilani, Fidel nije verovao da naše trupe mogu da je zaposednu. On je nameravao da je napadnemo, da uništimo straže, da je opkolimo i sačekamo na pojačanje, jer već smo dobro znali da su trupe na putu znatno veštije od onih stacioniranih. Postavljeno je više zaseda od kojih smo očekivali velike rezultate, a na osnovu pretpostavke o putanji i brojnosti neprijatelja, svaku smo stacionirali na određeno mesto i sastavili od potrebnog broja ljudi. Napadom je lično rukovodio Fidel, čiji je Vrhovni štab bio neposredno u vidokrugu pilane, na jednoj padini smeštenoj na severnoj strani, odakle se imao odličan pogled na cilj. Na karti br. 2 može da se pogleda plan akcije: trebalo je da Kamilo napreduje

putem koji dolazi iz El Uvera prolazeći kroz Bajamesu. Njegove trupe, koje su sačinjavale vod prethodnice Četvrte kolone, trebalo je da zaposednu straže i da nastave proboj dokle teren to dopusti te da tamo ostanu. Bekstvo stražara bi sprečio vod kapetana Raula Kastra Merkadera, smeštenog pored puta koji vodi u Bajamo, i u slučaju da bi hteli da se dokopaju reke Peladero, kapetan Giljermo Garsija bi ih tamo sačekao sa 25 ljudi. Kada bi se otvorila vatra, naš minobacač bi stupio u dejstvo, a on je imao tačno šest granata i njime je rukovao Kijala, i potom bi počela opsada. Jednom zasedom je rukovodio poručnik Vilo Akunja na padini Virhena, sa zadatkom da presretne trupe koje bi došle iz El Uvera, i nešto dalje prema severu, čekajući na trupe koje bi došle iz Jaoa preko Vege de los Hobosa, gde se Lalo Sardinjas nalazio s nekolicinom strelaca. U toj zasedi prvi put je isprobana posebna vrsta mine koja se baš i nije nešto pokazala. Drug Antonio Estevez (on je kasnije poginuo u napadu na Bajamo) smislio je bio sistem za aktiviranje neeksplodiranih avionskih bombi koristeći pucanj iz puške kao detonator, pa smo artefakt postavili pretpostavljajući da će vojska naići kroz tu oblast u kojoj smo imali tako malo snaga. Desila se žalosna zabuna: drug zadužen da najavi dolazak neprijatelja, vrlo neiskusan i vrlo nervozan, dao je znak uzbune kada se civilni kamion penjao. Mina je proradila a vozač kamiona je bio nevina žrtva ovog novog razornog oružja koje je, nakon poboljšanja, postalo zaista delotvorno. U zoru 16. februara Kamilo je pošao da zauzme straže, ali naši vodiči nisu predvideli da se stražari noću povlače do mesta vrlo blizu logora, tako da im je trebalo vremena da otpočnu napad; pomislili su da su promašili mesto pa su svaki korak pravili veoma oprezno a da nisu primetili kakav je to bio manevar. Za prevaljivanje tih petsto metara između dve tačke, Kamilu i njegovoj grupi od 20 ljudi, koji su išli jedan za drugim, bilo je potrebno ne manje od sata. Na kraju su stigli do kuća. Stražari su bili postavili osnovni sistem

za uzbunu: po zemlji su razvukli konopce o koje su bile vezane limenke, a one bi zveckale kada bi se nagazio ili dotakao konopac. Međutim, u isto vreme su ostavili i neke konje na ispaši, pa kada je prethodnica kolone naišla na alarm, pomislili su da je to zbog konja. Tako je Kamilo praktično uspeo da stigne do vojnika. S druge strane, naš nadzor je bio pun zebnje zbog časova koji su proticali a nikako da počne željno očekivani napad; konačno se začuo prvi pucanj koji je označavao početak borbe, kada je krenulo naše bombardovanje sa šest minobacača, što se završilo uglavnom jadno. Stražari su videli ili čuli kako prvi napadači otpočinju napad; jednim rafalom kojim je započeta borba ranili su druga Gevaru, koji će posle izdahnuti u našoj bolnici. Za nekoliko minuta Kamilove snage su raznele odbranu, zaplenile su 11 komada oružja (među njima dva puškomitraljeza), a zarobljena su tri stražara (pored toga je bilo 7 ili 8 poginulih), ali odmah je u kasarni organizovan otpor, pa su naši napadi zaustavljeni. U nastavku su poručnici Noda i Kapote, kao i borac Rajmundo Lijen, poginuli u pokušaju da nastave proboj. Kamilo je ranjen u butinu, i Vireljes, zadužen za upravljanje mitraljezom, morao je da se povuče i da ga ostavi. Uprkos rani, kad se već razdanjivalo a usred paklene paljbe, Kamilo se vratio nazad ne bi li spasao oružje. On je opet ranjen, ali je imao neviđenu sreću da mu metak uđe kroz trbuh i izađe sa strane, a da nijedan vitalni organ nije oštećen. Dok su spasavali Kamila, a gubeći mitraljez, još jedan drug, po imenu Luis Masijas, ranjen je pa se vukao po žbunju prema suprotnom mestu od povlačenja svojih drugova i tamo ga je zadesila smrt. Nekoliko odsečenih boraca, iz pozicija blizu kasarne, bombardovali su je sputnjicima ili M-26, sejući konfuziju među vojnicima. Giljermo Garsija nije nikako uspeo da učestvuje u ovoj bici jer stražari nisu ni pokušali da izađu iz svojih skrovišta, nego su, kao što se pretpostavljalo, odmah pozvali u pomoć putem radija. Sredinom prepodneva situacija je iznova bila mirna u celom kraju, ali s naših pozicija, pri Vrhovnom štabu, čuli smo poviku koja

nas je veoma uznemiravala jer smo otprilike razabirali sledeće: „Eno ga Kamilov mitraljez“, dok su ispaljivali rafal. Zajedno sa izgubljenim mitraljezom na tronošcu, Kamilo je ostavio i kapu sa ispisanim imenom u zadnjem delu pa su se stražari na taj način nama podsmevali. Naslućivali smo da se nešto desilo, ali celog dana veza sa trupama smeštenim na drugoj strani nije mogla da bude uspostavljena, dok je Kamilo, kome je Serhio del Valje ukazivao pomoć, odbijao da se povuče pa su ostali tamo u iščekivanju. Ostvarivala su se Fidelova predskazanja: iz Oro de Gise, formacija pod vođstvom kapetana Sijere slala je špic svoje prethodnice da ispita šta se dešava kod Pino del Agve. Na nju je čekao ceo vod Paka Kabrere, nekih 30 ili 35 ljudi postavljenih na način koji se vidi na mapi 3, pored puta, na padini zvanoj Kable, upravo zato što je tamo jedan kabl kojima se pomaže vozilima da savladaju taj težak uspon. Naše čete su bile stavljene pod komandu poručnikâ Sunjola, Alama, Rejesa i Vilijema Rodrigeza. Pako Kabrera je bio tamo kao šef voda, ali su Paz i Duke, ispred puta, bili zaduženi da zaustave špic prethodnice. Mala neprijateljska snaga je nastavila da napreduje, ali je potpuno uništena: 11 poginulih, 5 ranjenih zarobljenika, kojima je ukazana pomoć u jednoj kući u kojoj su i ostali. (Tada je zarobljen i potporučnik Laferte, koji je sada s nama.) Zaplenjeno je 12 pušaka, među njima i dve M-1 i jedan puškomitraljez, kao i jedan „džonson“. Jedan ili dva vojnika koji su uspeli da pobegnu preneli su vest u Oro de Gisu. Kad su čuli tu vest, ljudi iz Oro de Gise verovatno su zatražili pomoć, ali između Gise i Oro de Gise upravo je bio postavljen Raul Kastro sa svim svojim snagama, jer je to bila tačka za koju smo pretpostavili da će njome najverovatnije pristići straže u pomoć napadnutima kod Pino del Agve. Raul je razmestio svoje snage tako da će Feliks Pena zatvoriti sa prethodnicom put pojačanju i odmah će potom sa svojom četom, zatim sa četom Sira Frijasa, kao i onom pod direktnom Raulovom komandom, napasti neprijatelja, dok će Efihenio zatvoriti obruč iz pozadine. Jedan detalj je u tom trenutku prošao nezapaženo: dva

bezopasna i ošamućena seljaka, koja su prošla kroz sve položaje noseći petlove ispod miške, bila su zapravo vojnici vojske Oro de Gise, poslati upravo zato da ispitaju put. Oni su mogli da vide raspored naših trupa pa su o tome izvestili svoje drugove u Gisi, zbog čega je Raul bio prinuđen da odoli ofanzivi koju mu je vojska, znajući njegove položaje, priredila sa visine koje se domogla pa je usledilo dugo povlačenje tokom kojeg je izgubljen jedan čovek, Florentino Kesada, dok je drugi ranjen. Put koji dolazi iz Bajama prolazeći kroz Oro de Gisu bio je jedini kojim je vojska pokušala da se probije. Iako je Raul bio prinuđen da se povlači budući da mu je položaj bio ispod puta, neprijateljske trupe su veoma sporo napredovale putem i celog tog dana se nisu pojavile. Mapa 4 pokazuje manevar u glavnim crtama. Tog dana smo bili izloženi stalnom napadu B-26 kojim je vojska mitraljirala padine bez drugog rezultata nego da nam pravi smetnje i navodi na posebne mere opreza. Fidel je bio razdragan zbog bitke a u isto vreme i zabrinut zbog sudbine drugova pa se više puta izložio opasnosti više nego što treba. To je dovelo do toga da mu nekoliko dana kasnije posredstvom grupe oficira pošaljemo dokument, koji prenosimo, moleći ga u ime revolucije da svoj život ne izlaže nepotrebno opasnosti. Taj pomalo detinjast dokument, koji smo sačinili podstaknuti altruističkim željama, verujemo da nije zavredeo nijedno njegovo čitanje, i suvišno je reći, i da ga je pročitao, ne bi se na njega obazirao. Uveče sam u više navrata ponovio da je moguć napad kao taj što ga je Kamilo izveo i da se savladaju stražari postavljeni kod Pino del Agve. Činilo se da Fidel nije pristalica ove ideje, ali je na kraju pristao da probamo, šaljući jednu snagu pod komandom Eskalone u sastavu vodova Ignasija Pereza i Raula Kastra Merkadera. Ovi drugovi su prišli i uradili sve što je moguće da stignu do kasarne, ali žestoka vatra vojnika ih je odbijala, pa su se povukli ne pokušavajući više novi napad. Zatražio sam da mi se poveri komanda snage, na šta je Fidel pristao na jedvite jade. Moja je zamisao bila da priđemo što bliže i da sa molotovljevim koktelima, koje smo bili napravili od

benzina pronađenog u pilani, zapalimo kuće sve od drveta i da ih nateramo da se predaju ili da se razbeže bez reda, nakon čega ćemo ih mi sustići svojom paljbom. Dok smo upravo stizali na mesto bitke spremajući se da zauzmemo pozicije, primio sam ovaj mali Fidelov dopis: 16. februar 1958 Če, Ako sve zavisi od napada sa ove strane, bez Kamilove i Giljermove podrške, mislim da ne bi trebalo izvesti ništa pogibeljno jer preti opasnost da pretrpimo mnogo gubitaka a da ne postignemo cilj. Veoma ozbiljno ti preporučujem da se paziš. Ovo je strogo naređenje, nemoj zauzeti poziciju borca. Postaraj se da dobro upravljaš ljudima jer to je ono što je neophodno u ovom trenutku. Fidel Osim toga, Almeida, koji mi je doneo poruku, usmeno mi je rekao da pod svojom odgovornošću mogu da napadnem, u skladu sa pismom, ali da on (Fidel) nije saglasan s time. Osećao sam teret strogog naređenja da ne stupim u borbu, mogućnost gotovo neizbežnu da će poginuti više boraca i neizvesnost da li će kasarna biti osvojena, ne znajući raspored Giljermovih i Kamilovih snaga koje su bile odsečene, a sva odgovornost je bila na mojim plećima. To je bilo previše za mene, pa sam pognute glave krenuo putem svog prethodnika Eskalone. Narednog dana ujutru, tokom stalnog nadletanja aviona, izdato je naređenje o opštem povlačenju i, nakon nekoliko pucnjeva iz oružja s teleskopskim nišanom na vojnike koji su počeli da izlaze iz svojih skloništa, postepeno smo se povlačili kroz zemljane gudure Maestre. Kao što može da se vidi iz zvaničnog saopštenja koje smo tada napravili, neprijatelj je imao od 18 do 25 poginulih a zaplenjene su

33 puške, 5 mitraljeza i dosta municije. Spisku navedenih poginulih treba dodati i pogibiju druga Luisa Masijasa, o kome tada nismo ništa znali, kao i još nekih drugova poput Luisa Olazabala i Kiroge, ranjenih u različitim akcijama produžene bitke. U novinama „El mundo“ od 19. februara pojavila se sledeća informacija: „El mundo, sreda 19. februar 1958. Izdato saopštenje o pogibiji 16 ustanika i 5 vojnika. Ne zna se da li je Gevara ranjen. Vrhovni štab vojske izdao je juče u pet po podne saopštenje kojim se poriče da je uopšte bilo neke važnije bitke s pobunjenicima kod Pino del Agve, južno od Bajama. U zvaničnom saopštenju se isto tako priznaje da je ’došlo do ponekog okršaja između izviđačkih patrola vojske i pobunjeničkih grupa’, dodajući da se u trenutku izdavanja saopštenja ’broj poginulih kod pobunjenika penje na 16, dok kao posledicu pomenutih okršaja, vojska ih ima 5’. Što se tiče ranjavanja poznatog argentinskog komuniste Če Gevare, dodaje se u saopštenje, do sada to nije moglo da bude potvrđeno. O prisustvu ustaničkog vođe u tim okršajima ne može ništa da se potvrdi osim da je i dalje skriven po nepristupačnim jamama Sijera Maestre.“ Nešto kasnije, ili možda već u tom trenutku, Sosa Blanko je prouzrokovao pokolj u Oro de Gisi, a on je bio ubica koji je u prvim danima januara 1959. umro pred streljačkim vodom. Dok je diktatura mogla jedino da potvrdi da je Fidel i dalje „skriven u nepristupačnim jamama Sijera Maestre“, trupe pod njegovom ličnom komandom tražile su od njega da se ne izlaže bez potrebe opasnosti, a neprijateljska vojska se nije penjala do naših baza. Nešto kasnije, zaselak Pino del Agva je raseljen, čime smo upotpunili oslobođenje zapadne oblasti Maestre. Svega nekoliko dana nakon te bitke odigrao se jedan od najznačajnijih događaja tokom sukoba: Treća kolona, pod vođstvom komandanta Almeide, kreće iz oblasti Santijaga, a Šesta kolona „Frank Pais“, pod komandom Raula Kastra Rusa, prelazi istočne ravnice, zalazi u Mangos de Baragvu, prelazi u Pinares de Majari i

potom obrazuje Drugi istočni front „Frank Pais“.

Pino del Agva Pino del Agva je zaselak na vrhu Maestre u blizini vrha Bajamesa. Njega je branila vojna formacija kapetana Gere, veoma dobro ušančena i utvrđena. To je najisturenija tačka na Sijera Maestri. Cilj napada nije bilo zaposedanje pilane, nego uspostavljanje obruča koji će naterati vojsku da pošalje trupe u pomoć. Situacija najbližih trupa je bila sledeća: kod San Pabla de Jaoa, ljudstvo Sančeza Moskere na nekih dvanaest kilometara od pilane; kod Ora ljudstvo kapetana Sijere, na nekih šest kilometara; na dvadeset pet kilometara nalazi se El Uvero s mornaričkim garnizonom; druga mesta odakle se očekuju pojačanja bila su Gisa i Bajamo. Naše snage su bile postavljene da presretnu sve puteve koji polaze od tih mesta ka Pino del Agvi. U pola šest ujutru 16. februara napad su započele snage Četvrte kolone, pod komandom kapetana Kamila Sijenfuegosa. Napad je bio tako silovit da su straže savladane bez ikakve teškoće prouzrokujući neprijatelju 8 poginulih, 4 zarobljenika i nekoliko ranjenika. Od tog trenutka intenzivira se neprijateljski otpor tako da su na našoj strani poginuli poručnici Hilberto Kapote i Enrike Noda, kao i drug Raimundo Lijen; drug Anhel Gevara je teško ranjen pa je preminuo nekoliko dana kasnije u nekoj od naših poljskih bolnica. Obruč je potrajao ceo dan, pri čemu su se kretale snage Ora, sastavljene od 17 ljudi, radi ispitivanja u pravcu Pino del Agve. Te snage su na prepad zatečene i potpuno uništene, zarobljena su 3 ranjenika koja su ostavljena u kućama seljaka, zbog nemogućnosti transporta. Vođa kolone, potporučnik Evelio Laferte, bio je zarobljen. Samo dva čoveka, po svoj prilici ranjena, uspela su da pobegnu, a ostali su poginuli u akciji. Snage koje su branile puteve iz Jaoa i El Uvera morale su da ostanu neaktivne pošto se te trupe nisu pomerile sa svojih položaja.

Kolona komandanta Raula Kastra Rusa morala je da se bori u vrlo kritičnoj situaciji jer njegovi ljudi nisu smeli da pucaju na neprijatelja, pošto je ovaj napredovao iza živog zida ženâ i seoske dece. U toj akciji je poginuo drug Florentino Kesada. Nepoznati su nam gubici koje je pretrpela vojska. Nekoliko sati pošto se povukla kolona komandanta Raula Kastra, vojska se probila do naših položaja, gde je još bilo grupâ preplašenih i razoružanih seljaka koji su se sklonili po kolibama da bi izbegli bitku. Naređeno je tada da izađu svi koji su se tako sklonili i na njih je bez milosti otvorena mitraljeska paljba pa ih je tako 13 ubijeno, većinom ženâ i dece. Oni koji su ranjeni u toj „slavnoj” akciji vojske prebačeni su u Bajamo da im se ukaže pomoć, i to su oni koji se navode u prvim zvaničnim ili nezvaničnim izveštajima o bici. Uprkos maglovitom danu, sve vreme su borbeni avioni mitraljezom gađali pozicije koje su držale naše snage, ali one nisu pretrpele nikakvu štetu. U podne 17. februara naše snage su se povukle iz Pino del Agve, kada je akcija zatvorena novim napadom kod Ora delovanjem delova Šeste kolone. Nije poznat ishod ovog novog okršaja što se tiče neprijatelja, među našim snagama nema novosti. Konačni bilans je sledeći: neprijatelj je imao od 18 do 25 poginulih, koliko i ranjenih, i 5 zarobljenika. To su potporučinik Evelio Laferte, vojnici Erasmo Jera, Fransisko Travijeso Kamačo, Seferino Adrijan Truhiljo i Bernardo San Bartolome Martinez Karal (ovaj poslednji ranjen); 33 puške, 5 mitraljeza i puno municije. Naše trupe su pretrpele pomenute gubitke, plus 3 ranjenika, od kojih je jedan kapetan Kamilo Sijenfuegos; svi lakše ranjeni. Kod Pino del Agve nije u potpunosti ostvaren ambiciozni plan koji je osmislio Vrhovni štab naše vojske, ali je izvojevana potpuna pobeda nad vojskom, podrivajući još i više njen borbeni moral koji je bio u padu, i pokazujući celoj naciji rastuću snagu revolucije i naše revolucionarne vojske, koja se sprema da siđe u ravnicu i nastavi svoje pobede.

[„El kubano libre“, Sijera Maestra, februar 1958.]

Komandantu dr Fidelu Kastru Sijera Maestra, 19. februar 1958 Druže, Zbog neodložne potrebe i pritisnutosti vladajućim okolnostima, rukovodstvo, kao i sve odgovorno osoblje koje se bori u našim redovima, želi da Vas informiše o mišljenju trupe u vezi s Vašim prisustvom na bojnom polju. Molimo Vas da preinačite stav koji uvek zauzimate, pošto nehotice dovodi u opasnost uspeh naše oružane borbe, a pre svega ostvarenje ciljeva istinske revolucije. Znajte, druže, da ovo nije ni u kakvoj vezi s bilo kakvom sektaškom pobudom kojom bi se išlo za isticanjem bilo kakve nadmoći. Jedino nas pokreće, a da nam pri tom ni trenutka ne ponestaje privrženosti prema Vama i uvažavanja koje zaslužujete, ljubav prema otadžbini, prema našoj stvari, prema našim idejama. Bez ikakvog samoljublja, trebalo bi da shvatite kakva odgovornost počiva na Vama, kao i kakve želje i nade u Vas polažu prošle, sadašnje i buduće generacije. Svesni svega toga, treba da prihvatite ovu molbu kao imperativ, možda pomalo i drzak i zahtevan. Ali to se čini zbog Kube i za Kubu, pa Vam zato tražimo još jednu žrtvu. Vaša braća u borbi i u idealima

Komandant: Če Pomoćnik komadanta: Huan Almeida Selija Sančez

Raul Kastro Ruz Siro Frijas H. Martinez Paez S. Valje H. Ramon Mačado Luis Krespo Feliks Pena Pako Kabrera Giljermo Garsija Ignasio Perez Manuel Fahardo Vitalio Akunja Ramiro Valdes Delio Homez Očoa Eduardo Sardinjas Kamilo Sijenfuegos Raul Kastro Merkader Efihenio Ameiheira Luis Orlando Rodrigez Marin Universo Sančez Hose Kijala Idelfredo Figerero Rio Markos Borero Orasio Rodrigez Kaliksto Garsija M. R. Himenez Lahe Hose Sotomajor Ernesto Kasiljas Fernando Vireljes Injigez Abelardo Kolome Ibara Umberto Rodrigez Dijaz H. Diz Ermes Kardero

Olvein Boteljo F. Viljegas Armando Velis [„Verde olivo“, 19. februar 1964.]

Između dva perioda Aprila i juna 1958. mogla su se uočiti dva pôla pobunjeničkog talasa. Počev od februara, nakon bitke kod Pino del Agve, taj talas je postepeno rastao preteći da se pretvori u nezadrživu lavinu. Narod je ustajao protiv diktature u celoj zemlji, a posebno u Orijenteu. Nakon propasti generalnog štrajka na koji je pozvao Pokret, talas se smanjio i u junu se nalazio na najnižoj tački, kada su trupe diktature sve više stezale obruč oko Prve kolone. Prvih dana aprila Kamilo je izašao iz skloništa na Sijeri prema Kautu, gde će biti imenovan za komandanta Druge kolone „Antonio Maseo“, pa je izveo nekoliko zapanjujućih podviga u ravnicama Orijentea. Kamilo je prvi komandant vojske koji je pošao u ravnicu da se bori s moralom i delotvornošću vojske sa Sijere, dovodeći diktaturu u veoma neugodnu situaciju sve do poraza od 9. aprila, kada će se vratiti na Sijera Maestru. Pod okriljem okolnosti, u danima porasta revolucionarnog talasa stvoren je čitav niz logora sastavljenih od ljudi koji su jedva čekali da se bore, kao i od onih koji su jedino razmišljali o tome da im uniforma ostane čista do trijumfalnog pohoda na Havanu. Posle 9. aprila, kada je kontraofanziva diktature uzela maha, ove grupe su počele da nestaju ili da se priključuju Sijeri. Moral je toliko opao da je vojska osetila potrebu da nešto preduzme pa je pripremila letke koje je bacala iz vazduha u ustaničkim krajevima. Na letku je pisalo sledeće: Sunarodniče, Ako si još uvek na selu ili na brdu zbog toga što si bio upleten u ustaničke zavere, imaš priliku da ispraviš grešku i da se vratiš u krilo svoje porodice. Vlada je naredila da se tvoj život poštuje i da budeš poslat kući ako odložiš oružje i prihvatiš zakon.

Prijavi se guverneru provincije, gradonačelniku svoje opštine, svom prijatelju u kongresu, najbližem vojnom, pomorskom ili policijskom odseku, ili bilo kojoj crkvenoj vlasti. Ako si na čistini, donesi svoje oružje na ramenima, držeći ruke uvis. Ako se prijavljuješ u gradskoj sredini, sakrij svoje oružje na sigurno mesto kako bi ga prijavio pa ono bilo odmah pokupljeno. Učini to ne gubeći vreme jer će operacije za potpuno smirivanje biti nastavljene najvećim intenzitetom u zoni gde se ti nalaziš. Posle su objavljivali fotografije onih koji su se prijavili, neki su to stvarno učinili, a neki nisu. Očigledno je bilo da kontrarevolucionarni talas raste. Na kraju će se skršiti na vrhovima Sijere, ali krajem aprila i početkom maja taj talas je i dalje rastao. Naš zadatak u toj prvoj fazi posmatranog perioda sastojao se u tome da održimo front koji je zauzimala Četvrta kolona, a koji je sezao blizu naselja rudnika Buejsito. Tamo je bio ušančen Sančez Moskera, i naša borba se svodila na povremene okršaje jer ni jedna ni druga strana nisu htele da se upuste u odlučujući boj. Mi smo ih noću gađali iz naših M-26, ali su oni već znali slabu smrtonosnu moć tog oružja pa su jednostavno razapeli veliku žičanu mrežu, gde je punjenje TNT eksploziva pucalo u svojim čaurama od limenki kondenzovanog mleka, i time samo stvaralo veliku buku. Naš logor je u nekom trenutku bio smešten na neka dva kilometra od Minasa, u oblasti zvanoj La Otilija, u kući tamošnjeg zemljoposednika. Tamo smo pratili kretanje Sančeza Moskere i iz dana u dan su se dešavale neobične čarke. Otpadnici bi zorom krenuli da pale kolibe seljaka, kojima bi sve oduzeli, pa bi se povukli pre nego što bismo mi intervenisali, a drugim prilikama bi napali neke od naših streljačkih snaga rasejanih u kraju, terajući ih u bekstvo. Seljak za koga bi se posumnjalo da je u dosluhu s nama bio

bi ubijen. Nisam nikad uspeo da saznam zašto je Sančez Moskera dozvolio da se komotno smestimo u kući, u prilično ravnoj oblasti oskudne vegetacije, a da ne pozove neprijateljsku avijaciju da nas napadne. Nagađali smo da njemu nije stalo do zapodevanja borbe, a da neće da avijacija vidi koliko su trupe blizu jer bi onda morao da objasni zašto neće da napadne. Međutim, kao što sam rekao, čarke između naših snaga su se ponavljale. Jednog od tih dana pošao sam s pomoćnikom da se nađem sa Fidelom, koji je tada bio na Hibaru, trebalo je puno pešačiti, praktično ceo dan. Pošto sam proveo jedan dan s Fidelom, narednog dana smo krenuli nazad prema našoj kasarni u La Otiliji. Iz razloga kojeg se ne sećam, moj pomoćnik je morao da ostane pa sam bio prinuđen da prihvatim novog vodiča. Deo puta se odvijao po automobilskom drumu, posle se ulazilo u vijugava imanja prekrivena pašnjacima. U toj poslednjom etapi, već blizu kuće, ugledali smo neobičan prizor: na svetlosti punog meseca koji je jasno obasjavao okolinu, u nekom od tih zatalasanih maneža, s rasutim palmama, ukazao se čitav red uginulih mulaca, od kojih su neki bili osedlani. Kada smo sišli s konja da pregledamo prvog mulca i kada smo videli rane od metaka, izraz lica kojim me je vodič pogledao podsetio me je na kakav kaubojski film: glavni junak filma stiže sa svojim drugom i vidi konja ubijenog strelom. On izgovara nešto kao „to su Sijuksi“ pa namešta prigodan izraz. Takav je bio izraz vodičevog lica, a možda i mog, ali ja nisam previše mario da sebe sada ispitujem. Nekoliko metara odatle nalazio se drugi mulac, potom treći, pa četvrti i peti ubijeni mulac. To je ustvari bio konvoj koji je trebalo da nas snabde a koji je Sančez Moskera presreo, mislim da je i neki civil ubijen. Vodič je odbio da nastavi sa mnom, reče da ne poznaje teren i jednostavno je uzjahao svog konja pa smo se prijateljski rastali. Ja sam imao „beretu“ i držeći je otkočenu poveo sam konja za uzde, pa sam zašao u prve plantaže kafe. Kad sam stigao do jedne

napuštene kuće, zaglušujuća buka me iznenadi tako da sam umalo pripucao, ali bila je to samo svinja, a i ona se uplašila mog prisustva kao ja njenog. Polako i s puno opreza obišao sam tih stotinak metara koji su me odvajali od našeg položaja, te sam ga zatekao potpuno napuštenog. Nakon poduže potrage pronašao sam druga koji je ostao da spava u kući. Universo, koji je ostao da vodi trupu, bio je naredio evakuaciju kuće predviđajući neki napad u toku noći ili u zoru. Pošto su trupe bile dobro raspoređene u odbrani mesta, prilegao sam da spavam s jedinim pratiocem. Cela ta scena za mene nema drugi značaj osim zadovoljstva koje sam osetio što sam prebrodio strah tokom puta, za koji mi se tada učinilo da je beskonačan dok nisam najzad sam stigao do komandnog mesta. Te noći sam se osetio hrabrim. Ali najteži okršaj sa Sančezom Moskerom usledio je u malom naselju zvanom Santa Rosa. Kao i uvek, u zoru su javili da je Sančez Moskera tamo pa smo se brzo uputili na to mesto. Ja sam imao mali napad astme pa sam jahao na doratu, s kojim sam se sprijateljio. Borba se širila fragmentarno u različitim pravcima. Trebalo je odustati od jahanja. Sa grupom ljudi koji su bili sa mnom zauzeli smo poziciju na malom brežuljku, raspoređujući se na dve do tri različite visine. Neprijatelj je ispaljivao nekoliko granata bez prevelike preciznosti. U nekom trenutku paljba je uzela maha s moje desne strane pa sam krenuo da obiđem te položaje, ali na pola puta se razmahala i s leve strane, pa sam poslao svog pomoćnika ne znam na koju stranu i ostao sam sâm između dve vatre. S moje leve strane, snage Sančeza Moskere su se nakon granatiranja popele padinom sred neviđene ciče. Naši ljudi, nedovoljno iskusni, nisu uspeli da ispale više, no tek pokoji sporadični pucanj i u trku su se sjurili niz padinu. Sam na jednom ogoljenom manežu, video sam kako se pojavljuju vojničke kacige. Jedan od neprijateljskih vojnika potrča niz padinu jureći naše borce koji su se zavlačili u plantaže kafe. Pucao sam „beretom“ ali ga nisam pogodio, i odmah potom nekoliko pušaka me je lokalizovalo i počelo da gađa u mene. Dao sam se u cikcak trk

noseći na ramenima hiljadu metaka u ogromnoj kožnoj futroli, i čuo sam kako me neprijateljski vojnici prezrivo pozdravljaju. Kad sam stigao blizu zaklona drveća, pištolj mi je ispao. Moj jedini dostojanstveni potez tog tužnog jutra bio je taj što sam se vratio, pokupio pištolj i opet potrčao, pri čemu me je ovog puta pozdravila prašina koju su oko mene dizali ispaljeni meci. Kada sam pomislio da sam na sigurnom, ne znajući šta je sa drugovima niti kakav je rezultat ofanzive, ostao sam da predahnem zaklonjen iza velike stene na brdu. Astma se smilovala pa mi je dopustila da potrčim nekoliko metara, ali sada mi se svetila i srce je žestoko tuklo u grudima. Čuo sam kako se lomi granje jer su se neki ljudi približavali, a nije bilo moguće pobeći dalje (a to je ono što sam zapravo voleo da učinim). Ovoga puta to je bio naš drug koji se kao regrut izgubio čim se priključio trupi. Njegova utešna rečenica je otprilike glasila: „Ne brinite, komandante, ja ću umreti s vama“. Meni se nije baš umiralo, nego sam poželeo da ga nešto na njegovu majku podsetim, čini mi se da to ipak nisam uradio. Tog dana sam se osetio kukavicom. Uveče smo razmotrili sve događaje: jedan sjajan drug, prezivao se Marinjo, poginuo je u nekoj od čarki. Što se tiče ostalog, rezultati su po neprijatelja bili veoma bedni. Leš jednog seljaka s metkom u ustima, ko zna zašto ubijenog, bilo je sve što je podsećalo na povlačenje vojske s tog položaja. S malom boks-kamerom argentinski novinar Horhe Rikardo Maseti, koji je prvi put došao da nas poseti na Sijeri, i s kojim ćemo kasnije uspostaviti duboko i trajno prijateljstvo, napravio je fotografiju ubijenog seljaka. Posle tih bitaka povukli smo se s La Otilije, ali kao komandanta Četvrte kolone već me je smenjivao Ramiro Valdes, koji je tih dana unapređen. Izašao sam iz zone u pratnji male grupe boraca, da preuzmem školu regruta u kojoj treba da prođu kroz obuku ljudi koji će morati da prevale put od Orijentea do Las Viljasa. Uz to, trebalo je obaviti pripreme za ono što je na pomolu: ofanziva vojske. Svi naredni dani, krajem aprila i početkom maja, posvećeni su pripremama defanzivnih tačaka i pokušaju da se do padina dopremi

što veća količina namirnica i lekova kako bi se izdržalo to što će uslediti – velika ofanziva. Kao uporedni zadatak nastojali smo da naplatimo porez proizvođačima šećera i stočarima. Tih dana je došao do nas Remihio Fernandez, stočarski posednik: on je nudio brda i doline, ali je zaboravio na obećanja čim je stigao u ravnicu. Ni proizvođači šećera nisu ništa dali. Ali posle, kada je naša snaga bila solidna, mi smo to nadoknadili, mada smo dane ofanzive proveli bez neophodnih stvari za našu odbranu. Nešto kasnije, Kamilo je pozvan da bolje pokrije našu malu teritoriju u kojoj je bilo neprocenjivo bogatstvo: jedan radioprijemnik, poljske bolnice, skladište municije i, pored toga, aerodrom smešten na padinama La Plate, na koji je mogao da sleti laki avion. Fidel se držao načela da nisu bitni neprijateljski vojnici već broj ljudi koji je nama potreban da bi pozicija bila neranjiva, te da toga treba da se držimo. To je bila naša taktika i zbog toga su se sve naše snage stacionirale oko komande, kako bi front bio kompaktan. Nije bilo više od dvesta upotrebljivih pušaka kada je 25. maja počela očekivana ofanziva sred jednog Fidelovog mitinga seljacima, na kome je s njima raspravljao o uslovima pod kojima će moći da se obavi berba kafe, pošto vojska nije dopuštala da se nadničari penju radi toga. Fidel je pridobio nekih 350 seljaka koje je veoma zanimalo kako će da reše problem berbe kafe. Fidel je predložio da se stvori novac na Sijeri kako bi radnici bili isplaćeni, te da se donesu šeširi i vreće za pakovanje, da se stvore radne zadruge i jedna komisija za nadzor. Uz to, gerilska vojska se nudila da pripomogne u berbi. Svi ti predlozi su prihvaćeni, ali kada se sam Fidel spremao da okonča skup, počelo je mitraljiranje, neprijateljska vojska se sudarila s ljudima kapetana Anhela Verdesije i njena vojska je gađala okolinu. [„Verde olivo“, 23. avgust 1964.]

Odlučujući sastanak Skoro čitavog 3. maja 1958. na Sijera Maestri, kod Mompijeovih visova, odvijao se sastanak koji je do sada bio gotovo nepoznat, ali koji je bio od izuzetne važnosti u pogledu revolucionarne strategije. Od prvih jutarnjih časova pa sve do dva po podne, analizirane su posledice poraza od 9. aprila i razlozi tog poraza, pa su preduzete neophodne mere za reorganizaciju Pokreta i prevazilaženje nedostataka koji su nastali usled pobede diktature. Mada ja nisam pripadao Nacionalnoj direkciji, pozvan sam da učestvujem na sastanku na predlog drugova Faustina Pereza i Renea Ramosa Latura (Danijela), koje sam ranije bio podvrgao žestokim kritikama. Pored imenovanih, bili su prisutni Fidel, Vilma Espin (u ilegali zvana Debora), Njiko Tores, Luis Buč, Selija Sančez, Marselo Fernandez (Sojilo u to doba), Ajdee Santamarija i David Salvador, a u podne nam se pridružio Enso Infante (Bruno). Sastanak je bio napet jer je trebalo proceniti delovanje drugova iz Ravnice, koji su se do tog trenutka praktično bavili pitanjima Pokreta „26. jul“. Na tom sastanku su donete odluke iz kojih je izbijao moralni autoritet Fidela i njegov neosporan ugled, kao i uverenje većine tamo prisutnih revolucionara da su zaista napravljeni propusti. Direkcija Ravnice je omalovažila neprijateljsku snagu i precenila svoju sopstvenu, ne računajući primenjene metode njenog delovanja. Ali najvažnije jeste to što su se razmatrala i ocenjivala dva koncepta koja su bila u sukobu tokom čitave prethodne etape vođenja rata. Gerilski koncept će izaći kao pobednik i učvrstiće Fidelov ugled i autoritet pa će Fidel biti postavljen za vrhovnog komandanta svih snaga, uključujući tu i miliciju – koja je do tog trenutka bila pod upravom Ravnice, kao što će biti postavljen i za generalnog sekretara Pokreta. Bilo je žučnih rasprava prilikom analize učešća svakog od učesnika razmotrenih događaja, ali je možda najžučnija bila ona između predstavnika radnika koji su se protivili učešću Socijalističke

narodne partije u organizaciji borbe. Analiza štrajka je pokazala da su pripreme za njega i njegovo izvođenje patile od subjektivizma i pučističkih stavova. Veličanstveni aparat koji je Pokret „26. jul“ mislio da drži u rukama u vidu organizovanih radničkih ćelija srušio se kao kula od karata u trenutku akcije. Pustolovna politika radničkih prvaka pretrpela je poraz pred neumoljivom stvarnošću, ali nisu oni bili jedini odgovorni za poraz. Mi smo smatrali da najveća krivica pada na radničkog delegata Davida Salvadora, odgovornog za Havanu, na Faustina Pereza i Renea Ramosa Laturu, šefove ravničarskih milicija. Prvi je bio odgovoran zbog toga što je podržavao i pokušao da primeni svoj koncept o frakcionaškom štrajku, koji će naterati ostale revolucionarne pokrete da kaskaju za našim. Faustino je bio kriv zbog nedostatka perspektive koju je ispoljio verujući da može da osvoji glavni grad svojim milicijama a da nije ovladao snagama reakcije u njenom glavnom bastionu. Danijelu se zamerao isti nedostatak vizije samo u vezi s milicijama Ravnice, koje su organizovane kao trupe paralelne našim, bez obuke niti borbenog morala, bez prethodnog rigoroznog odabira za rat. Podela između Sijere i Ravnice bila je stvarna. Za to je bilo nekoliko objektivnih razloga proisteklih iz većeg stepena zrelosti koji je dosegnut u gerilskoj borbi među predstavnicima Sijere i manjeg stepena boraca iz Ravnice, ali je tu bio i izuzetno važan činilac, nešto što bismo mogli da nazovemo profesionalnom deformacijom. Drugovi iz Ravnice morali su da rade u svojoj sredini pa su se postepeno bili navikli da sagledaju metode rada koji su pogodni u tim uslovima, smatrajući ih idealnim i jedino mogućim za Pokret, a pored toga – što je s ljudskog stanovišta i logično – bili su uvereni da je Ravnica važnija od Sijere. Posle poraza pred snagama diktature već se izdizao jedan jedini kapacitet rukovođenja, kapacitet Sijere, i konkretno jedan jedini rukovodilac: vrhovni komandant, Fidel Kastro. Na kraju iscrpne i povremeno žestoke rasprave, odlučeno je da će Faustino Perez biti smenjen i da će ga zameniti Očoa, a Davida Salvadora Njiko Tores.

Tom poslednjom zamenom neće se postići naročiti napredak u pogledu koncepta borbe jer pred sagledavanjem jedinstva svih radničkih snaga radi priprema narednog generalnog revolucionarnog štrajka, koji će biti naložen sa Sijere, Njiko je izložio svoju spremnost da disciplinovano radi sa tzv. staljinistima, ali da to neće nikud voditi. Mislio je zapravo na drugove iz Socijalističke narodne partije. Trećom, Danijelovom smenom, nije se došlo do zamene jer je Fidel direktno postao vrhovni komandant ravničarskih milicija. Osim toga, rešeno je da Ajdee Santamarija bude poslata kao specijalni izaslanik Pokreta u Majami, da bi preuzela finansije u izgnanstvu. U političkom delu Nacionalna direkcija prelazi na Sijera Maestru, gde će Fidel biti postavljen za generalnog sekretara, te je obrazovan petočlani sekretarijat, gde je jedan član bio zadužen za finansije, drugi za politička a treći za radnička pitanja. Ne sećam se sada koji su drugovi bili određeni za ta zaduženja, ali sve što se tiče slanja oružja ili odlučivanja o njima, kao i veza sa spoljnim svetom, od tada pa nadalje biće u nadležnosti generalnog sekretara. Tri smenjena druga treba da pođu na Sijeru, gde će David Salvador biti radnički delegat, a Faustino i Danijel komandanti. Danijel je postao vođa kolone koja je aktivno učestvovala u bici poslednje ofanzive vojske što je bila na pomolu, i poginuo je na čelu trupa dok je napadao jednu od kolona u povlačenju. Njegova revolucionarna putanja obezbedila mu je mesto u odabranom spisku naših mučenika. Faustino je zatražio i dobio odobrenje da se vrati u Havanu i sredi čitav niz stvari za Pokret, da preda svoja rukovodeća ovlašćenja i da se potom pripoji borbi na Sijeri, i tako je i učinio pa je rat okončao kao pripadnik Prve kolone „Hose Marti“, kojom je komandovao Fidel Kastro. Mada istorija treba da uvaži činjenice onako kako se nešto i dogodilo, treba razjasniti veliko poštovanje koje smo oduvek osećali prema drugu koji je u nekom trenutku bio naš protivnik unutar Pokreta. Faustino je oduvek smatran časnim i poštenim drugom koji sebe nije uošte štedeo. Imam neposrednih

dokaza njegove predanosti kada je spalio avion što nam je dopremio oružje iz Majamija, a koji je neprijateljska avijacija otkrila i oštetila. Pod mitraljeskom vatrom, Faustino je izveo neophodnu operaciju sprečavajući da avion padne u ruke vojske koristeći gorivo koje je curilo iz rupa stvorenih tokom paljbe. O njegovom revolucionarnim vrlinama dokaz je cela njegova životna putanja. Na tom sastanku takođe su napravljeni manje važni dogovori i razjašnjen je čitav niz tamnih virova naših uzajamnih odnosa. Saslušan je izveštaj Marsela Fernandeza u vezi sa organizacijom Pokreta u ravnici, pa mu je naručen još jedan u vezi s jezgrima Pokreta, gde će biti podrobnije izloženi rezultati i sporazumi sastanka Nacionalne direkcije. Takođe je saslušan izveštaj o organizovanju građanskog otpora, njegovom konstituisanju, načinu rada, sastavnim delovima, širenju i jačanju tih organizacija. Drug Buč je izvestio o Komitetu u izgnanstvu i o klimavoj poziciji Marija Ljerene i njegovom sukobu sa Urutijom. Odlučeno je da Urutija bude ratifikovan kao kandidat našeg Pokreta i da mu se prosledi novčana pomoć koju je dotle Ljerena primao, kao jedini profesionalni kadar koji je Pokret imao u izgnanstvu. Osim toga, odlučeno je da Ljerena treba da napusti mesto predsednika Komiteta u izgnanstvu, ukoliko nastavi sa svojim ometanjem. U inostranstvu je bilo mnogo problema: u Njujorku na primer, Baronova grupa i grupa Pereza Vidala i Pabla Dijaza, radile su svaka za sebe pa su se ponekad i sudarale i uzajamno ometale. Odlučeno je da Fidel pošalje pismo emigrantima i izgnanicima, u kome će se kao jedini zvanični organ priznati Komitet u izgnanstvu Pokreta „26. jul“, razmotrene su sve mogućnosti koje nudi vlada u Venecueli, kojom u tom trenutku predsedava Volfgan Larazabal, koji je bio obećao da će podržati Pokret, a tako je i učinio. Jedina primedba koju smo mogli da imamo u vezi sa Larazabalom odnosila se na to što nam je zajedno sa avionom oružja poslao i „zaslužnog“ Manuela Urutiju Ljeoa, ali, u stvari, mi smo i sami napravili tako žalostan izbor. Na tom sastanku postignuti su još neki dogovori. Pored toga da

Ajdee Santamarija treba da ode u Majami, Luisu Buču je naloženo da ode u Karakas s preciznim instrukcijama u vezi sa Urutijom. Karlosu Frankiju je naređeno da ode na Sijeru da preuzme upravu nad Radiom Rebelde. Kontakti će se uspostavljati radio-vezama preko Venecuele na osnovu šifara koje je Luis Buč osmislio i koje su bile u upotrebi sve do završetka rata. Kao što se na osnovu dogovora postignutih na ovom sastanku može videti, on je bio od prvorazrednog značaja, najzad su razrešeni konkretni problemi Pokreta. Na prvom mestu, rat će vojnički i politički voditi Fidel u svom dvostrukom svojstvu vrhovnog komandanta svih snaga i generalnog sekretara organizacije. Slediće se linija Sijere o neposrednoj oružanoj borbi sa ciljem da ona bude proširena i na druge oblasti i da cela zemlja njome bude obuhvaćena. Na taj način stavljena je tačka na neke naivne iluzije o revolucionarnim generalnim štrajkovima kada situacija još nije dovoljno sazrela da bi se na taj način nešto postiglo, kada prethodni rat još nema karakteristike valjane pripreme za događaj takvih razmera. Osim toga, Nacionalna direkcija će biti smeštena na Sijeri, čime su objektivno razrešeni neki praktični problemi kod donošenja odluka, problemi koji su pre toga onemogućavali da Fidel stvarno primeni autoritet koji je već bio stekao. U stvari, time je samo potvrđena realnost, politička prevlast ljudi sa Sijere, što proizlazi iz njihove tačne pozicije i njihovog ispravnog tumačenja činjenica. Potvrđena je osnovanost naših sumnji kada smo razmišljali o tome da je moguće da snage Pokreta pretrpe poraz u pokušaju revolucionarnog generalnog štrajka, ako se on izvede onako kako je skiciran na sastanku koji je prethodio 9. aprilu. Trebalo je obaviti još nekoliko važnih zadataka: pre svega odoleti ofanzivi na pomolu, jer su snage vojske već formirale obruč oko glavnog bastiona revolucije, a to je komandno mesto Prve kolone, kojom upravlja Fidel, potom invazija Ravnice, osvajanje centralnih provincija, i na kraju uništavanje celokupnog vojno-političkog aparata režima. Bilo nam je potrebno sedam meseci da bismo u

potpunosti obavili te zadatke. Tih dana najhitnija je bila potreba da se ojača front na Sijeri i da se osigura mali bastion koji će moći i nadalje da se obraća Kubi i da poseje revolucionarno seme u našem narodu. Takođe smo imali komunikaciju sa inostranstvom i nju je bilo važno održavati. Nekoliko dana ranije bio sam svedok radijskog razgovora između Fidela i Husta Karilja, koji je predstavljao grupu sledbenika Monte Krista, što će reći kandidata za gorile, gde su se nalazili predstavnici imperijalizma kao sam Kariljo i Barkin. Hustiko je obećavao med i mleko, ali je tražio da Fidel dâ izjavu kojom će podržati „čiste“ pripadnike vojske. Fidel mu je odgovorio da to nije nemoguće, ali da će našem Pokretu biti teško da shvati jedan takav poziv kada naš narod pada kao žrtva vojnika i kada je teško razgraničiti koji su dobri a koji su loši kada su svi na gomili, te da, ukratko, to ipak nije izvodljivo. Takođe je razgovarano sa Ljerenom, čini mi se da se toga sećam, i sa Urutijom, da bi se uputio poziv na jedinstvo i da se ne spreči slamanje krhko grupisanih persona koje su iz Karakasa pokušavale da kapitalizuju oružani pokret radi sopstvene koristi, ali koje su ipak predstavljale odraz našeg stremljenja da napolju steknemo priznanje, te smo utoliko morali da ih sačuvamo. Odmah posle sastanka učesnici su se razišli i meni je pripalo da izvršim nadzor čitavog niza oblasti u nastojanju da se uspostave defanzivne linije s našim malim trupama kako bi se odolelo naletu vojske, sve dok ne počne zaista snažan otpor u brdovitijim krajevima od Sijere do Karakasa, gde će biti malobrojne i loše naoružane grupe Kresensija Pereza, pa sve do oblasti La Botelje ili La Mese, gde su bile raspoređene snage Ramira Valdesa. Ova mala teritorija treba da se odbrani sa ne više od 200 ispravnih pušaka kada, nekoliko dana kasnije, otpočne ofanziva „obruča i uništenja“ Batistine vojske. [„Verde olivo“, 22. novembra 1964.]

Završna ofanziva: bitka kod Santa Klare Devetog aprila{20} je s velikim odjekom zabeležen poraz koji ni na trenutak nije doveo u opasnost stabilnost režima. I ne samo to: nakon tog tragičnog datuma, vlada je počela da izvodi trupe i da ih postepeno razmešta u Orijenteu i da na Sijera Maestri krene u razaranje. Naša odbrana morala je sve više da se izvede iz unutrašnjosti Sijera Maestre, a vlada je i dalje povećavala broj pukova koje je postavljala ispred naših položaja, sve dok tu nije bilo oko deset hiljada ljudi. S tom silom je započeta ofanziva 25. maja u naselju Las Mersedes, koje je bilo naš istureni položaj. Tu se pokazala slaba efikasnost boraca Batistine vojske, ali i naših resursa: dvesta upotrebljivih pušaka za borbu protiv deset hiljada svakojakog oružja – bio je to veliki nedostatak. Naši momci su se hrabro borili tokom dva dana u odnosu jedan prema deset ili petnaest; borili su se protiv minobacača, tenkova i avijacije, dok mala grupa nije bila prinuđena da napusti naselje. Tom grupom je komandovao kapetan Anhel Verdesija, koji će mesec dana kasnije hrabro poginuti u borbi. Već je u to vreme Fidel Kastro primio pismo izdajnika Eulohija Kantilja, koji je shodno svom politikantskom držanju akrobate, kao šef operacijâ neprijatelja, pobunjeničkom vođi pisao da će se ofanziva u svakom slučaju izvesti, ali da „Čovek“ (Fidel) sačeka ishod bitke. Ofanziva je išla svojim tokom i za dva i po meseca žestokih bitaka neprijatelj je izgubio više od hiljadu ljudi: što mrtvih, što ranjenih, što zarobljenih ili u dezerterstvu. Prepustio nam je šest stotina komada oružja, a među njima jedan tenk, dvanaest minobacača, dvanaest mitraljeza sa tronošcem, više od dvanaest puškomitraljeza i bezbroj automatskog oružja, osim toga i ogromnu količinu municije i svakovrsnu opremu, i 450 zarobljenika koji su predati Crvenom krstu kada su dejstva okončana.

Batistina vojska je iz njih izašla slomljene kičme, a posebno iz ove ofanzive na Sijera Maestru, ali još nije bila pobeđena. Borba je morala da se nastavi. Tada je utvrđena završna strategija, napad iz tri pravca: iz Santijago de Kube, pod elastičnim obručem; iz Las Viljasa, odakle treba ja da pođem; i iz Pinara del Rija, na drugom kraju ostrva odakle treba da pođe Kamilo Sijenfuegos, sada komandant Druge kolone nazvane „Antonio Maseo“, u znak sećanja na istorijsku invaziju velikog vođe iz 1895, koji je u svom epskom pohodu obišao celu teritoriju Kube, a taj pohod je kulminirao kod Mantue. Kamilo Sijenfuegos nije uspeo da ostvari drugi deo svog programa jer su ga ratne obaveze i zahtevi primorali da ostane u Las Viljasu. Pošto su likvidirani pukovi koji su pošli na Sijera Maestru i pošto je front vraćen na svoj uobičajeni nivo, a naše trupe ojačane i efektivno i moralno, odlučeno je da se započne marš ka centralnoj provinciji, Las Viljasu. U vojnoj zapovesti koja mi je izdata naznačeno mi je da će glavni strateški posao biti u tome da sistematski budu presečene komunikacije između dva kraja ostrva, a osim toga, naređeno mi je da uspostavim vezu sa svim političkim grupama kojih bude bilo na planinskim masivima te oblasti, i data su mi široka ovlašćenja da se vojno vlada zonom. S takvim instrukcijama i u nameri da stignemo za četiri dana, krenuli smo u marš kamionima 30. avgusta 1958, kada nas je nepredviđena okolnost prekinula u planovima: te noći je stigao kamionet sa uniformama i potrebnim gorivom za vozila koja su već bila spremna kada je avionom isto tako stigao kontingent oružja do aerodroma blizu puta. Avion je primećen u trenutku sletanja iako je bila noć. Aerodrom je sistematski bombardovan od osam uveče do pet ujutru, kada smo spalili avion kako ne bi pao u ruke neprijatelja ili kako se bombardovanje ne bi nastavilo i preko dana, s još gorim ishodom. Neprijateljske trupe su napredovale ka aerodromu i presrele su kamionet s gorivom i time smo mi svedeni na obične pešake. Tako smo zapravo otpočeli marš 31. avgusta, bez kamiona i bez konja, u nadi da ćemo ih naći pošto pređemo drum od Manzanilja

do Bajama. I zaista, kada smo ga prešli, našli smo dva kamiona, ali – prvog dana septembra – i opaki ciklon koji je presekao sve puteve, osim središnjeg, jedinog asfaltiranog u tom delu Kube, čime nas je primorao da odustanemo od prevoza vozilima. Od tog trenutka trebalo je ići ili na konju ili pešice. Bili smo natovareni sa dosta oružja, jednim minobacačem sa 40 projektila, i svime što je potrebno za jedan dugi marš i brzo postavljanje logora. Smenjivali su se dani koji su postajali teški uprkos tome što smo se nalazili na prijateljskoj teritoriji Orijentea: prelazak poplavljenih reka, kanali i potoci pretvoreni u reke, mukotrpna borba da nam se ne skvasi municija, oružje, granate; ostavljanje umornih konja i traženje novih; bežanje u naseljene krajeve kako smo se sve više udaljavali od istočne provincije. Hodali smo teškim poplavljenim terenima, trpeći napad pošasti komaraca koji su činili časove odmora neizdržljivim, jedući malo i loše, pijući vodu iz močvarnih reka ili jednostavno iz močvara. Naši dani su počeli da se odužuju i postaju zaista užasni. Nedelju dana nakon polaska iz logora, pošto je prešla reku Hobabo, koja razdvaja provincije Kamagvej i Orijente, trupa je bila prilično oslabljena. Ova reka, kao i sve prethodne i one koje ćemo kasnije proći, bila je nadošla. Takođe se osećao nedostatak obuće među našim ljudstvom, mnogi ljudi su išli bosi a pešice po blatištima na jugu Kamagveja. U noći 9. septembra, ulazeći u mesto poznato kao La Federal, naša prethodnica je upala u neprijateljsku zasedu, i tom prilikom su poginula dva dragocena druga, ali najžalosnije je bilo to što su nas neprijateljske snage lokalizovale i nisu nam nadalje dale predaha. Nakon kraće bitke savladan je mali tamošnji garnizon, odakle smo poveli četiri zarobljenika. Trebalo je da sada marširamo veoma oprezno jer je avijacija već znala kuda se otprilike krećemo. Tako smo dan-dva kasnije stigli u mesto poznato kao Laguna Grande, pridruživši se Kamilovim snagama, koje su bile mnogo bolje opremljene nego naše. Ovaj kraj zaslužuje da bude upamćen po neverovatnom broju komaraca, zbog čega nismo uopšte mogli da se odmorimo bez zaštitnih mreža, a njih nisu svi imali.

To su dani iscrpljujućih marševa kroz nepregledna prostranstva u kojima je bilo samo vode i blata. Mi gladni, žedni, a jedva da se moglo napredovati jer su noge teške kao olovo, a i oružje je neobično otežalo. I dalje se probijamo sa boljim konjima koje nam Kamilo ustupa kada on uzima kamione, ali moramo da ih napustimo u blizini centra Makarenja. Terenci koje je trebalo da nam pošalju nisu stigli, pa smo sami krenuli pomalo nasumice. Naša prethodnica sudara se s neprijateljskom stražom na mestu zvanom Kuatro Kompanjeros, te počinje iznurujuća bitka. U zoru smo uz velike napore uspeli da okupimo veliki deo trupe na najvećem brdskom grebenu u kraju, ali je vojska nadirala sa strana pa smo morali da se žestoko borimo kako bismo omogućili prolaz nekih naših trupa koje su zaostajale idući železničkom prugom kroz brdo. Avijacija nas je tada lokalizovala pa su osmatrački avioni B-26, C-46 i C-3, kao i mali avioni, započeli bombardovanje na površini ne većoj od 200 metara po dužini. Posle svega smo se povukli ostavljajući jednog poginulog od bombe i vodeći nekoliko ranjenika, a među njima i kapetana Silvu, koji je izveo ostatak invazije iako mu je rame bilo slomljeno. Prizor koji se video sutradan bio je manje bedan jer su se pojavili neki drugova koji su zaostali za nama pa smo uspeli da skupimo celu trupu, sa izuzetkom deset ljudi koji su produžili da se pripoje Kamilovoj koloni i sa njome stignu do severnog fronta provincije Las Viljas, u Jagvahaju. Uprkos teškoćama, nikada nam nije ponestala pomoć seljaka. Uvek bismo našli nekoga ko bi nam poslužio kao vodič po nepoznatom terenu, ili ko bi nam dao neophodnu hranu da bismo nastavili put. Naravno, nije to bila jednodušna podrška celog naroda u Orijenteu, no ipak, uvek bi nam neko pomogao. Ponekad bismo bili prijavljeni, samo što prođemo kroz neko imanje, ali to nije bilo zbog direktne akcije seljaštva protiv nas, nego zbog uslova života koji te ljude pretvaraju u robove vlasnika imanja pa su, u strahu da će ostati bez sredstava za goli život, gazdi javljali da prolazimo tuda, a onda bi se gazda već potrudio da to veselo dojavi vojnim vlastima. Jedno popodne na svom poljskom radiju smo čuli izveštaj

generala Fransiska Tabernilje Dolza, koji je u to vreme, sa onom tipičnom nadmenošću nasilnika, najavljivao uništenje hordi kojima rukovodi Če Gevara. On je iznosio čitav niz podataka o poginulima, ranjenima, imenima naših pripadnika – sve to na osnovu podataka iz naših rančeva koje su zaplenili nakon onog užasnog okršaja s neprijateljom nekoliko dana ranije. Sve to je bilo pomešano s lažnim podacima o žetvi Vrhovnog štaba vojske. Lažna vest o našoj pogibiji izazvala je među ljudstvom radost. Međutim, i pesimizam je postepeno uzimao maha: glad i žeđ, premor, i osećaj nemoći pred neprijateljskim snagama koje su se sve više stezale oko nas, a naročito užasna bolest stopala koju seljaci zovu mazamora, a od koje i najmanji korak prerasta u nesnosno mučenje – bili su pretvorili naše vojnike u vojsku senki. Teško je bilo napredovati, veoma teško. Svakim danom se pogoršavalo fizičko stanje naše trupe, a i hrana: jedan dan bi je bilo, drugog dana ne, trećeg možda, ali to nikako nije doprinosilo smanjivanju jada koji smo tada morali da izdržimo. Proveli smo najteže dane opkoljeni u blizini centra Baragve, u smrdljivim močvarama, bez kapi vode za piće, neprekidno izloženi napadima avijacije, bez ijednog konja koji bi mogao da najnemoćnije prevede preko nenastanjenih baruština. Obuća je bila potpuno uništena usled izjedajućeg dejstva muljave vode mora, dok je žbunje dodatno ranjavalo bose noge. Naša situacija je zaista bila žalosna kad smo na jedvite jade izašli iz obruča Baragve i stigli do čuvenog puta Hukaro–Moron, do mesta od istorijskog značaja jer je tu bilo poprište krvavih borbi između rodoljuba i Španaca u ratu za nezavisnost. Mi nismo imali vremena da se bar malo oporavimo jer su nas kiše i klimatske nepogode, pored neprijateljskih napada ili vesti o njegovom prisustvu, opet gonile na marš. Trupa je bila sve umornija i obeshrabrenija. Međutim, kada je situacija bila najnapetija, kada sam samo putem psovki, preklinjanja, i svake vrste podvikivanja uspevao da teram te iscrpljene ljude da hodaju, samo jedan prizor u daljini ozario je njihova lica i uneo novi duh u gerilu. Taj prizor je bio plava mrlja prema zapadu, plava mrlja planinskog masiva Las Viljasa koji su naši ljudi tada prvi put ugledali.

Od tog trenutka iste ili slične teškoće izgledale su nam podnošljivije i sve je delovalo lakše. Izbegli smo poslednji obruč preplivajući reku Hukaro, koja razdvaja provincije Kamagvej i Las Viljas, pa je već izgledalo da nas nešto novo obasjava. Dva dana kasnije bili smo u srcu planinskog venca TrinidadSankti Spiritus, na sigurnom, spremni da otpočnemo drugu etapu rata. Predah je potrajao dva dana jer smo odmah morali da nastavimo svoj put i pripremimo se da sprečimo održavanje izbora zakazanih za 3. novembar. U planinski predeo Las Viljasa stigli smo 16. oktobra. Vreme je bilo kratko, a posao ogroman. Kamilo je ispunjavao svoj zadatak na severu sejući strah među režimskim ljudima. Pošto smo prvi put stigli na planine Eskambraja, naš zadatak je bio precizno definisan: treba ometati vojni aparat diktature, naročito u pogledu njegovih komunikacija. A kao neposredni zadatak, treba sprečiti održavanje izbora. Ali posao je bio težak zbog kratkog vremena koje je preostajalo, kao i zbog nepovezanosti među revolucionarnim faktorima, što se odrazilo kroz unutrašnje razmirice koje su skupo plaćene, čak i ljudskim životima. Trebalo je da napadnemo obližnja naselja da bismo sprečili glasanje pa je razrađen plan da se to izvede istovremeno u gradovima Kabaigvan, Fomento i Sankti Spiritus, u bogatim ravnicama središnjeg dela ostrva, dok je mala kasarna – u brdima – kod Gvinije de Mirande savladana, a potom napadnuta i ona kod Banaoa, sa slabim rezultatom. Pre 3. novembra, kada su zakazani izbori, bilo je neuobičajenog posla na sve strane: svuda su se naše kolone mobilizovale, čime su gotovo u potpunosti onemogućile da glasači dođu do glasačkih mesta u tim oblastima. Trupe Kamila Sijenfuegosa, u severnom delu provincije, sprečile su izbornu farsu. Uopšteno govoreći, od transporta Batistinih vojnika pa do prenosa robe, sve je bilo obustavljeno. U Orijenteu praktično nije ni bilo glasanja, u Kamagveju je izlaznost bila nešto veća, a u zapadnom delu, uprkos svemu, očigledna je bila narodna uzdržanost. Ta uzdržanost je postignuta

spontano u Las Viljasu, pošto inače nije bilo vremena da se sinhronizovano organizuje pasivni otpor masa uz delovanje gerile. U Orijenteu su se smenjivale bitke na Prvom i Drugom frontu, mada takođe i na Trećem, i s Devetom kolonom „Antonio Giteras“ uporno je vršen pritisak u Santijago de Kubi, glavnom gradu provincije. Sa izuzetkom opštinskih prvaka, vlada više ništa nije imala u Orijenteu. Uz to, situacija u Las Viljasu je postajala veoma ozbiljna zbog pojačanih napada na puteve i veze uopšte. Kad smo stigli na odredište, promenili smo način borbe u gradovima u celini, jer smo neverovatno brzo prebacili najbolje gradske aktiviste u logor za obuku kako bi dobili instrukcije o sabotažama koje su se u gradskim zonama pokazale delotvornim. Tokom novembra i decembra 1958. postupno smo zatvorili sve drumove. Kapetan Silva je sasvim blokirao put od Trinidada do Sankti Spiritusa, a centralni put ostrva teško je oštećen kada je prekinut most na reci Tuiniku, iako nije do kraja porušen. Centralna železnica je presečena na nekoliko mesta: južne deonice je prekinuo Drugi front, dok su severne deonice presekle trupe Kamila Sijenfuegosa, čime je ostrvo bilo podeljeno na dva dela. Orijente je, kao zona najvećih potresa, samo iz vazduha i s mora mogao da prima vladinu pomoć, i to sve neujednačenije. Simptomi raspadanja neprijatelja su se uvećavali. U Eskambraju je bio potreban izuzetno intenzivan rad na revolucionarnom jedinstvu, jer je tu bila grupa kojom je rukovodio komandant Gutijerez Menojo (Drugi nacionalni front Eskambraja), druga grupa Revolucionarnog direktorijuma (pod rukovodstvom komandanata Faura Čomona i Rolanda Kubele), pa još jedna manja grupa Autentične organizacije (OA), pa još jedna grupa Socijalističke narodne partije (pod Toresovom komandom), i mi: znači, pet različitih organizacija pod takođe različitim komandama a u istoj provinciji. Nakon podrobnih razgovora koje sam morao da obavim s njihovim vođama, došlo se do niza zajedničkih sporazuma pa je moglo da se pristupi obrazovanju manje-više zajedničkog fronta.

Od 16. decembra sistematski prekidi mostova i svake druge komunikacije doveli su diktaturu u veoma težak položaj kod odbrane svojih isturenih delova pa čak i samih mesta na centralnom drumu. U zoru tog dana porušen je most na reci Falkon, na glavnom drumu, i praktično su onemogućene veze između Havane i gradova na istoku Santa Klare, glavnog grada Las Viljasa, kao i sa nizom naselja koje su naše snage opkolile i napadale, a od njih je najjužnije bilo naselje Fomento. Zapovednik grada je uspeo manjeviše efikasno da se brani tokom nekoliko dana, ali uprkos napadu avijacije protiv naše Pobunjeničke vojske, demoralisane trupe diktature nisu stizale u pomoć svojim drugovima. Shvatajući da je svaki otpor uzaludan, predali su se, i više od sto pušaka je prešlo u redove oslobodioca. Ne ostavljajući neprijatelju vremena da predahne, odlučili smo da odmah parališemo glavni drum pa je 21. decembra izveden istovremeni napad na Kabaigvan i Gvajos pored pomenutog druma. Za nekoliko sati ovo poslednje naselje se predalo, a dva dana kasnije i Kabaigvan, sa svojih 90 vojnika. (Predaja kasarni bila je utvrđena na osnovu političkog dogovora da garnizon bude pušten na slobodu pod uslovom da napusti oslobođenu teritoriju. Na taj način vojnici su bili u prilici da predaju oružje i da se spasu.) U Kabaigvanu se još jednom pokazala neefikasnost diktature koja nijednog trenutka nije pešadijom pritekla u pomoć opkoljenima. Kamilo Sijenfuegos je napadao severni deo Las Viljasa, gde je zauzeo čitav niz naselja, dok je istovremeno postavljao obruč oko Jagvahaja, poslednjeg mesta gde je još bilo trupa tiranije pod rukovodstvom kapetana kineskog porekla, koji je jedanaest dana pružao otpor sprečavajući kretanje revolucionarnih trupa u toj oblasti, dok su naše snage kroz glavni drum već napredovale prema glavnom gradu, Santa Klari. Kad je pao Kabaigvan, odlučili smo da u savezništvu s ljudima iz Revolucionarnog direktorijuma napadnemo Plasetas, mesto koje se predalo nakon svega jednog dana borbe. Pošto smo zauzeli Plasetas, brzim delovanjem smo oslobodili Remedios i Kaibarijen na severnoj

obali, pri čemu je Kaibarijen važna luka. Slika događaja je postajala sve tmurnija za diktaturu, jer je pored neprekidnih pobeda koje su postizane u Orijenteu, Drugi front Eskambraja savladavao male garnizone i Kamilo Sijenfuegos je kontrolisao sever. Kada se neprijatelj povukao iz Kamahuanija bez otpora, bili smo spremni za definitivni napad na glavni grad provincije Las Viljas. (Santa Klara je centar središnje ravnice ostrva, sa 150.000 stanovnika, železničkim čvorom i komunikacijama sa celom zemljom.) Grad je okružen manjim ogoljenim brdima koje je prethodno držala diktatura. U času napada naše snage su znatno povećale svoje naoružanje, gospodarili smo različitim tačkama i raspolagali teškim oružjem iako nismo imali municiju. Imali smo minobacač bez projektila, a morali smo da se borimo protiv desetine tenkova, ali takođe smo znali da ukoliko želimo da postignemo uspeh u borbi, moramo da stignemo do naseljenih četvrti grada, gde je tenkovima efikasnost znatno umanjena. Dok su se trupe Revolucionarnog direktorijuma starale da zaposednu kasarnu br. 31 Seoske žandarmerije, mi smo opkoljavali gotovo sva bitnija mesta Santa Klare. Mada smo prvenstveno usmeravali svoju borbu protiv branilaca oklopnog voza na prilazu puta prema Kamahuaniju, a to su položaji koje je vojska uporno branila, mi smo raspolagali sjajnom ekipom s obzirom na svoje mogućnosti. Dvadeset devetog decembra započeli smo borbu. U prvom trenutku univerzitet je poslužio kao operativna baza. Posle smo uspostavili komandni punkt blizu centra grada. Naši ljudi su se tukli protiv trupa oslonjenih na oklopne jedinice i uspevali su da ih teraju u bekstvo, ali mnogi od njih su životima platili svoju odvažnost pa su mrtvi i ranjenici počeli da pune improvizovana groblja i bolnice. Sećam se epizode koja oslikava kakav je bio duh naših snaga tih poslednjih dana borbe. Ja sam prekoreo vojnika zato što je spavao u jeku bitke pa mi je odgovorio da su mu oduzeli oružje jer mu se oteo jedan pucanj. Svojom uobičajenom odsečnošću rekao sam mu:

„Nađi drugu pušku tako što ćeš bez oružja otići na prvu borbenu liniju, ako si u stanju to da uradiš.“ U Santa Klari, bodreći ranjenike u bolnici „Sangre“, jedan od njih, na samrti, dotakao mi je ruku i rekao: „Sećate li se, komandante? Poslali ste me da potražim oružje u Remedios... I ovde sam ga dobio.“ Bio je to onaj borac kome se omakao pucanj i koji je nekoliko minuta kasnije umro, a delovao mi je zadovoljan što je pokazao hrabrost. Takva je naša Pobunjenička vojska. Padine Kapira bile su i dalje neosvojive, i tamo smo se borili čitavog dana tog 30. decembra, postepeno osvajajući i različita mesta u gradu. Tada su već bile presečene veze između centra Santa Klare i oklopnog voza. Oni koji su se nalazili u njemu, shvatajući da su opkoljeni na padinama Kapira, pokušali su da pobegnu železničkom prugom i s dragocenim tovarom su upali u raskrsnicu koju smo prethodno mi rasturili, tako da je lokomotiva ispala iz šina zajedno s nekoliko vagona. Povela se tada veoma zanimljiva borba kojom su ljudi isterivani iz oklopnog voza dejstvom molotovljevih koktela. Ljudi su bili dobro pokriveni iako su se spremali da se bore samo iz daljine, sa svojih pogodnih položaja protiv praktično nenaoružanog neprijatelja, poput kolonizatora severnoameričkih Indijanaca. Upravo zbog neprobojnog lima, voz se pretvarao u pravu pećnicu za vojnike opkoljene ljudima koji su iz neposredne blizine i iz drugih vagona bacali flaše zapaljenog benzina. Za nekoliko sati cela kompozicija se predala, sa svoja 22 vagona, protivavionskim topovima, protivavionskim mitraljezima i basnoslovnim količinama municije (basnoslovnim, naravno, u odnosu na ono čime smo mi raspolagali.) I elektrana je osvojena kao i ceo severozapadni deo grada, pa je u etar pušten proglas da je Santa Klara gotovo u potpunosti u posedu revolucije. U tom proglasu koji sam dao kao vrhovni komandant oružanih snaga Las Viljasa, sećam se da mi je pripala tužna dužnost da narodu Kube predočim pogibiju kapetana Roberta Rodrigeza zvanog El Vakerito, čoveka niskog rasta i malog broja godina, vođe tzv. Samoubilačkog voda, koji se hiljadu i jedan put poigrao smrću u

borbi za slobodu. Samoubilački vod je bio primer revolucionarnog morala, i u njemu su bili samo odabrani dobrovoljci. Međutim, kad god bi neko poginuo – a to bi se desilo u svakoj bici – prilikom odabiranja novog kandidata, oni koji bi otpali pravili su bolne scene koje su nekada dovodile i do neutešnog plača. Bilo je neobično videti prekaljene i plemenite ratnike kako u mladosti žale, roneći gorke suze, što im nije pripala čast da budu na prvoj liniji borbe i smrti. Posle je pala policijska stanica i predala tenkove koje je branila, i u brzom sledu događaja komandantu Kubeli i našim snagama su predati kasarna br. 31, zatvor, sud, palata Provincijske vlade i hotel „Grand“, odakle su sa desetog sprata snajperisti pucali takoreći do kraja bitke. U tom trenutku jedino se kasarna „Leonsio Vidal“ nije predala, a to je najveće utvrđenje u središnjem delu ostrva. Ali već 1. januara 1959. bilo je simptoma rastuće slabosti među odbrambenim snagama. U zoru tog dana poslali smo kapetane [Antonija] Nunjez Himeneza i Rodrigeza de la Vegu da paktiraju predaju kasarne. Vesti su bile protivrečne: Batista je tog dana pobegao i tako je obezglavljeno rukovodstvo Oružanih snaga. Naša dva delegata su uspostavila radio-vezu s Kantiljom, da mu ponude uslove predaje, ali ovaj je smatrao da nije moguće da ih prihvati jer je to bio ultimatum a on je bio član rukovodstva vojske, shodno preciznim instrukcijama lidera Fidela Kastra. Odmah smo kontaktirali Fidela, da mu prenesemo novosti, ali smo mu isto tako izneli svoj stav o izdajničkom držanju Kantilja, što se potpuno podudaralo s njegovim mišljenjem. (U tim odlučujućim trenucima Kantiljo je dozvolio da pobegnu svi visoki zvaničnici Batistine vlade, a njegovo ponašanje je bilo tim žalosnije ako se uzme u obzir da je to oficir koji je imao kontakt s nama i za koga smo smatrali da je častan vojnik.) Sledeći rezultati su opštepoznati: Kastrovo odbijanje da prizna Kantiljov autoritet; Fidelova naredba da se krene u pohod na grad Havanu; pukovnik Barkin zaposeda Glavni štab vojske posle izlaska iz zatvora u Isli de Pinesu; zaposedanje kampa „Kolumbija“ pod

rukovodstvom Kamila Sijenfuegosa te utvrđenja Kabanje dejstvom naše Osme kolone, i konačno ustoličenje, za nekoliko dana, Fidela Kastra kao premijera privremene vlade. Sve to pripada aktuelnoj političkoj istoriji zemlje. Sada smo u poziciji kada više nismo tek puki činioci nacije; sada predstavljamo nadu ustaničke Amerike. Sve oči – i oči velikih tlačitelja i oči onih ispunjenih nadom – uprte su u nas. Od stavova koje budemo zauzimali ubuduće, od naše sposobnosti da rešimo bezbroj problema, u velikoj meri zavisi razvoj narodnih pokreta u Americi, i svaki korak koji budemo pravili biće pomno praćen sveprisutnim pogledom velikog poverioca i optimističnim očima naše braće u Americi. Čvrsto na zemlji, prionuli smo na posao da ostvarujemo prva revolucionarna dela, suočavajući se s prvim teškoćama. Ali, koji je suštinski problem Kube, ako ne onaj isti koji ima cela Amerika, onaj isti koji ima ogromni Brazil, sa svojim milionima kvadratnih kilometara, s tom čudesnom zemljom koja po sebi predstavlja ceo jedan kontinent. Monokultura. Na Kubi smo robovi šećerne trske, pupčane vrpce koja nas vezuje za veliko tržište na severu. Moramo da poljoprivrednu proizvodnju diverzifikujemo, da podstičemo industriju i da garantujemo da će naši poljoprivredni i rudarski proizvodi, kao i – u doglednoj budućnosti – naša industrijska proizvodnja, biti usmereni na tržišta koja nam budu najviše odgovarala, a preko naših sopstvenih prevoznika. Prva velika vladina bitka biće agrarna reforma, koja će biti odvažna i celovita ali i fleksibilna: uništiće zemljoposednički sistem na Kubi, ali ne i kubanska proizvodna sredstva. Biće to bitka koja će dobrim delom upiti snagu naroda i vlade tokom predstojećih godina. Zemlja će se besplatno razdeliti seljacima, a platiće se onome koji pokaže da je poštenim putem došao do njenog poseda, s bonovima za otkup na dugi rok. Ali će se isto tako pružiti tehnička pomoć seljaku, obezbediće se tržišta za prodaju poljoprivrednih proizvoda. Proizvodnja će biti usmerena shodno širokom nacionalnom shvatanju iskorišćavanja svih potencijala a u

saglasnosti s velikom bitkom za agrarnu reformu, kako kubanskoj industriji u povoju uskoro bude omogućeno da se takmiči sa čudovišnim industrijama zemalja gde je kapitalizam dosegao svoj najviši stupanj. Uporedo sa stvaranjem novog unutrašnjeg tržišta koje će obezbediti agrarna reforma, i raspodelom novih proizvoda shodno potrebama tržišta u začetku, ukazaće se potreba da se izvezu i neki drugi proizvodi, pa će biti neophodan i odgovarajući instrument kako bi ti proizvodi mogli da stignu u sve krajeve sveta. Taj instrument će biti trgovačka flota koju već predviđa Zakon za pomorsko unapređenje. S tim osnovnim oružjem, mi Kubanci ćemo otpočeti bitku za potpuno oslobođenje teritorije. Svi znamo da to neće biti lako. Ali smo svi svesni ogromne istorijske odgovornosti Pokreta „26. jul“, kubanske revolucije, i uopšte nacije, da bi se postavio primer za sve narode Amerike koje ne smemo da izneverimo. Naši prijatelji nepokorenog kontinenta mogu biti uvereni da ćemo se mi, ako bude potrebno, boriti do poslednje ekonomske posledice po svoje postupke, pa ako borba potraje, mi ćemo se boriti do poslednje kapi pobunjeničke krvi, kako bi ova zemlja postala jedna suverena republika sa istinskim atributima kao što su srećan narod, demokratski i bratski nastrojen prema svojoj braći u Americi. [Završni odlomak članka „Revolucija koja počinje“ objavljenog u časopisu „O Kruzeiro“ 16. juna i 16. jula 1959.]

DODACI

Fidelu Kastru (o invaziji) 3. septembar 1958 Fidele, Pišem ti sred ravnice, bez aviona, s relativno malo komaraca i bez mogućnosti da jedem samo zbog brzog tempa marša. Ukratko ću te izvestiti: krenuli smo noću 31. avgusta, sa četiri konja, pošto nije bilo moguće da krenemo kamionima jer su Magadanu zaplenili sve gorivo a pribojavali smo se i zasede u Hibakoji. Tuda smo prošli bez novosti, žandarmerija je napustila to mesto, ali smo mogli da napredujemo još samo nekoliko milja, pa smo prespavali na malom brdskom grebenu s druge strane druma. Preporučujem da se osnuje stalni vod u Hibakoji kako bi omogućio snabdevanje iz te zone, za sada pod priličnom kontrolom. Prvog septembra smo prešli drum i zaplenili tri vozila, koja su se užasno često kvarila pa smo nekako ipak stigli do imanja „Kajo Redondo“, gde smo proveli dan dok se uragan približavao. Pripadnici žandarmerije, njih četrdeset, primakli su se blizu, ali povukli su se bez borbe. Nastavili smo kamionima uz pomoć četiri traktora, ali je bilo nemoguće pa smo morali da ih se odreknemo do narednog dana, 2. septembra, kada smo nastavili pešice s nekoliko konja i tako stigli do obala reke Kauto, koju uveče nismo uspeli da pređemo jer je bila izuzetno nabujala. Prešli smo je preko dana i za to nam je bilo potrebno osam sati, a te noći smo krenuli iz pukovnikove kuće kako bismo sledili predviđeni put. Nemamo konje, ali moći ćemo da ih nabavimo u putu i nameravam da stignem do područja ratnih dejstava koje mi je povereno, tako što će ljudi biti na konjima. Ne može se tačno proračunati vreme koje će mi za to biti potrebno zbog niza teškoća koje iskrsavaju po ovim zamršenim putevima. Nastojaću da te i dalje izveštavam kako bi bio informisan o ljudima koje budemo sreli. Odavde za sada

preporučujem samo dvojicu: Pepina Magadana, koji ima svoje nedostatke ali je zadivljujuće efikasan, i kome se može poveriti snabdevanje robom i novcem, i Konsepsiona Rivera, koji je po svoj prilici ozbiljan čovek. Za sada ništa više. Veliki zagrljaj za daleki svet koji se jedva nazire na vidiku.

8. septembar 1958 1.50 h Posle iscrpljujućih noćnih marševa najzad ti pišem iz Kamagveja, bez neposrednih izgleda da ubrzam marš kojim se u proseku prevaljuje tri do četiri milje dnevno, pri čemu je samo pola ljudstva na konjima, i to bez sedala. Kamilo je u blizini pa ću ga ovde sačekati, kod plantaže pirinča Bartles, ali on još nije stigao. Ravnica je veličanstvena; nema tako mnogo ni komaraca, nijedna kaciga nije viđena, a avioni deluju kao bezazleni golubovi; sa mnogo smetnji Radio Rebelde se čuje dalje od Venecuele. Sve ukazuje na to da pripadnici žandarmerije ne žele rat, kao ni mi. Moram ti priznati da se bojim povlačenja sa 150 neiskusnih regruta kroz ove nepoznate oblasti, ali oružana gerila od 30 ljudi može čuda da učini u kraju i da izazove revoluciju. Uzgred, ja sam postavio osnove za jedan sindikat proizvođača pirinča u Leoneru i porazgovarao sam o porezu, ali ta ideja nije primljena nikako. Ne znači da se kapituliralo pred gazdama, ali mislim da je namet preveliki. Rekao sam im da bi o tome moglo da se razgovara pa da će to biti za narednu plantažu koja padne. Čovek društvene svesti može čuda da napravi u ovom kraju, a ima i dovoljno brda za skrivanja. O svojim budućim planovima ne mogu ništa da ti kažem jer ih ni ja ne znam. To pre zavisi od posebnih okolnosti, kao sada kada čekamo na neke kamione da vidimo hoćemo li se osloboditi konja, koji su savršeni za Maseovo preavionsko doba, ali koji su i

previše vidljivi iz vazduha. Da nije zbog konjice, mogli bismo da hodamo danju potpuno spokojno. Blato i voda su svuda okolo a fidelovske poruke koje sam morao da upućujem kako bismo stigli sa ispravnim minobacačima čisto su filmske. Morali smo da preplivamo nekoliko potoka uz ogroman napor ali trupa se dobro drži, mada kaznena četa već deluje svom snagom i obećava da bude ona najpotpunija u koloni. Sledeći izveštaj ćeš dobiti putem vazdušnih talasa, ako je moguće, iz Kamagveja. Ništa više od bratskog zagrljaja onima na Sijera Maestri, koja se više ne vidi.

13. septembar 1958 21.50 h Posle nekoliko teških dana, još uvek ti pišem iz Kamagveja, gde smo danas umalo prošli kroz najopasniji deo ili barem jedan od najopasnijih na našem putu. Preksinoć je Kamilo uz dosta tehničkih teškoća već prešao, ipak, bez vojnih problema. Od poslednjeg izveštaja koji sam ti podneo desile su se neke neprijatnosti, jer uz promašaj terenaca, upali smo u jednu zasedu na imanju Remihija Fernandeza u Federalu, i tom prilikom je poginuo dobri kapetan Markos Borero. Savladali smo stražare kojih je bilo osam, od čega smo ubili trojicu a četvoricu zarobili i zadržali ih dok nismo našli priliku da ih pustimo; jedan je pobegao. Stiglo je 60 žandarma, i po savetu Kamila, koji je bio blizu, mi smo se povukli gotovo bez borbe, ali smo izgubili još jednog čoveka, Dalsija Gutijereza, sa Sijere. Erman je lakše ranjen u nogu, a Enrikito Asevedo malo ozbiljnije u obe ruke. Istakli su se pomenuti Asevedo, kapetan Anhel Frijas i poručnik Roberto Rodrigez Vakerito. Kasnije su opet pokušali da napreduju pa smo presreli jedan kamion, ali samo sa četiri svoja čoveka u zasedi, i barem dvojicu ubili. Povukli smo se na Federal i ubrzo otišli vodeći Enrikea radi lečenja, sutradan su B-26 krenuli u mitraljiranje. Kamilo je mogao da ide brže, a mi čekamo na kamione koje sam naredio da se zaplene.

Ovde se dešavaju veoma čudne stvari koje ukazuju na preku potrebu da što pre dođe iskusni vođa. Nipošto ne mora da ima više od 30 naoružanih ljudi, ali ovde može da prikupi sve što nađe za shodno, u svakom pogledu. Treba poraditi u oblasti Naboas, gde se primećuje povoljna klima oko centra Fransiska. Tu je i brdo koje se prostire od Santa Kruza do Santa Beatriza, zgodno za toliki broj ljudi. Oni moraju da prate šta radi direkcija u Kamagveju jer svima obećavaju priključenje pa nas opkoljavaju nenaoružani ljudi koji traže da ih primimo. Raspitao sam se o ludaku, i čovek stvarno pati od jezive ratne psihoze. Ovde ima još mnogo drugih problema koje bih želeo da podelim s tobom, ali nemam vremena za to. Moram već da pođem. Kažu da ima puno straža na putu, ali dok ti ovaj izveštaj stigne, ti ćeš već i na drugi način biti obavešten.

Greh revolucije Revolucije, te korenite i ubrzane društvene promene sazdane od okolnosti, nikad, skoro nikad, ili možda nikad nisu dovedene do zrenja niti su naučno predviđene u svojim pojedinostima. Sazdane od strasti, od improvizacije ljudi u borbi za društvenu pravdu, nisu nikada savršene. Ni naša nije bila. Počinila je greške i neke od tih grešaka se skupo plaćaju. Danas nam se otkriva jedna koja nije imala posledice, ali koja pokazuje koliko je tačno kad se u narodu kaže „sila Boga ne moli“, kao i ona druga poslovica, „nije kako je rečeno nego kako je suđeno“. Kada su napaćene trupe invazije, izranjavljenih nogu, raskrvavljenih i obolelih usled gljivica, održavajući netaknutom samo veru, nakon četrdeset i pet dana marša stigle do okoline Eskambraja, do njih je stiglo jedno neobično pismo. Njega je potpisao komandant Karera i u njemu je rečeno da kolona Revolucionarne vojske, kojom ja komandujem, ne može da se penje na Eskambraj ako se ne razjasni zašto bi išla, te da pre penjanja treba da zastanem da to objasnim. Da stanemo u ravničarskom području, u uslovima u kojima smo se nalazili, pod pretnjom svakodnevnog obruča, iz kojeg možemo da se izvučemo samo brzinom kretanja! To je bila suština dugog i uvredljivog pisma. Produžili smo dalje, začuđeni, čak i povređeni, jer se tome nismo nadali od onih koji su govorili da su naši saborci, ali smo bili odlučni da svako pitanje rešimo izvršavajući izričita naređenja vrhovnog komandanta Fidela Kastra, koji je jasno naložio da se poradi na jedinstvu svih boraca. Stigli smo do Eskambraja i ulogorili se blizu vrha zvanog Obispo, koji se vidi iz Sankti Spiritusa, i na njemu postoji jedan krst. Tamo smo uspeli da postavimo svoj prvi logor, i odmah smo krenuli da se raspitamo o kući u kojoj je trebalo da nas sačeka najcenjeniji proizvod kod gerilca: cipele. Cipelâ nije bilo; njih su odnele snage Drugog fronta Eskambraja, iako je do njih došla organizacija Pokreta „26. jul“. Sve je mirisalo na oluju. Međutim,

uspeli smo da ostanemo pribrani, da porazgovaramo s nekim kapetanom, za koga smo posle saznali da je ubio četvoricu narodnih boraca koji su hteli da zauzmu mesto u revolucionarnim redovima Pokreta „26. jul“ napuštajući Drugi front, pa smo imali razgovor, nikako prijateljski, ali ni zakukuljen, s komandantom Karerom. Ovaj je već bio popio pola flaše nečeg alkoholnog, što je inače bila polovina njegovog dnevnog sledovanja. Lično nije bio tako drzak i agresivan kao u pismu od pre nekoliko dana, ali se nazirao neprijatelj. Posle smo upoznali komandanta Penju, čuvenog u kraju zbog lova na krave seljaka, koji nam je strogo zabranio da napadnemo Gvinija de Mirandu jer narod pripada njegovom području. Kad mu je predočeno da područje pripada svima, da se valja boriti i da mi imamo više naoružanja i boljeg, kao i većeg i boljeg iskustva, jednostavno nam je rekao da je naš minobacač isto što i dvesta pušaka i da dvesta pušaka pravi istu rupu kao i minobacač. Bio je izričit. Bilo je predviđeno da Drugi front zaposedne Gvinija de Mirandu pa mi nismo smeli da napadnemo. Naravno da nismo poslušali, ali smo znali da se nalazimo pred opasnim „saveznicima“. Nakon niza otimačina, čije bi nabrajanje iziskivalo mnogo vremena, a gde je naše strpljenje stavljeno na probu bezbroj puta, pa smo izdržali i više nego što treba, shodno pravednoj kritici druga Fidela, uspostavljen je status kvo kojim nam je bilo dozvoljeno da izvedemo agrarnu reformu u celoj oblasti u nadležnosti Drugog fronta, samo ako se njima dozvoli da naplate dažbine. Naplaćivanje dažbina, to je bila lozinka! Priča je duga. Mi smo tokom neprekidne i krvave borbe zauzeli glavne gradove zemlje, a imali smo dobre saveznike u Revolucionarnom direktorijumu, čiji su ljudi, u manjem broju a i manjeg iskustva, ipak dali sve od sebe da doprinesu zajedničkom uspehu. Prvog januara Revolucionarna komanda je tražila da sve borbene trupe budu stavljene pod moju komandu u Santa Klari. Po rečima njihovog vođe Gutijereza Menoja, Drugi nacionalni front Eskambraja odmah je prelazio pod moju komandu. Nije bilo

nikakvih problema. Izdali smo tada instrukciju da se sačeka na nas jer je trebalo da rešimo neka građanska pitanja u prvom velikom gradu što smo ga osvojili. Tih dana je bilo teško držati stvari pod kontrolom i dok smo to shvatili, Drugi front je „herojski“ već bio ušao, za Kamilom Sijenfuegosom, u Havanu. Pomislili smo da je to neki manevar da bi delovali moćno, da bi nešto zauzeli ili da bi podstakli neku stvar. Mi smo ga već upoznali, ali iz dana u dan smo ga još bolje upoznavali. Oni su zaista zauzeli najvažnije strateške položaje shodno svom mentalitetu... Nakon nekoliko dana već je stizao prvi račun hotela „Kapri“ sa Fleitasovim potpisom: 15.000 pesa potrošeno je na jelo i piće šačice šićardžija. Kad je došao čas dodele vojnih činova, gotovo stotinak kapetana i dobar broj komandanata nadao se unosnim državnim poslovima, osim toga veliko i „probrano“ jezgro ljudi koje su nerazdvojni Menojo i Fleitas isturali u prvi plan, očekivalo je čitav niz položaja u državnom aparatu. Nisu to bila previše plaćena mesta, ali ipak, sva ta mesta imala su jedno obeležje: bila su to mesta odakle je mogla da se potkrada predrevolucionarna uprava. Sva mesta finansijskih inspektora, sakupljača poreza, sva mesta kuda novac teče i prolazi kroz njihove gramzive prste, to je ono čemu su stremili. To je bio deo Pobunjeničke vojske s kojim je trebalo da se nosimo. Od samog početka je bilo ozbiljnih razmimoilaženja koja bi ponekad dovela do razmene oporih reči, ali uvek je preovladavala naša prividna revolucionarna trezvenost pa smo popuštali u ime jedinstva. Držali smo se načela. Nismo dozvoljavali pljačku, niti smo dodeljivali ključna mesta onima za koje smo znali da su kandidati za izdajnike, ali nismo ih ni isključivali, već smo nastojali da se usklađujemo, sve u korist jedinstva koje nije bilo sasvim shvaćeno. To je bio jedan od grehova revolucije. To je isti greh zbog kojih su pozamašne nadoknade isplaćene mnogima poput Barkina, Felipea Pazosa, Tetea Kasusa, i tolikim drugim unutrašnjim i spoljašnjim ispičuturama koje je revolucija održavala u nastojanju da izbegne sukob: da kupi ćutanje prećutnim

sporazumom plaćenim jednom flašom i jednom vladom na koju su oni čekali da bi je izdali. Ali neprijatelj ima više novca i sredstava da podmiti ljude. Na kraju krajeva, šta smo mogli da ponudimo jednom Fleitasu ili jednom Menoju, nego mesto rada i požrtvovanja? Oni koji su živeli na račun borbe koju nisu izveli, obmanjujući ljude, tražeći mesta, nastojeći uvek da se primaknu mestima gde leži novac, „gurajući“ po svim ministarskim kabinetima, koje su čisti revolucionari prezirali, ali koji su morali da ih makar i preko volje prihvate, predstavljali su uvredu za našu revolucionarnu savest. Svojim prisustvom stalno su nam pokazivali naš greh: greh popustljivosti pred nedostatkom revolucionarnog duha, pred potencijalnim ili faktičkim izdajnikom, pred slabićem, kukavicom, lopovom, ulizicom. Naša savest je pročišćena jer su svi oni zajedno otišli na splavovima put Majamija. Hvala vam, ulizice Drugog fronta. Veliko vam hvala što ste nas oslobodili nepoželjnog prisustva lažnih komandanata, šupljih kapetana, junaka koji ne znaju šta je rat, ali koji zato znaju kako da se nauživaju seljačkog gostoprimstva. Veliko hvala što ste nam održali ovu lekciju, što ste nam dokazali da se savest ne može otkupiti revolucionarnim nagradama jer revolucija pred sve postavlja zahteve. Hvala što ste nam pokazali da moramo da budemo nepokolebljivi pred greškom, slabošću, bolom, bilo čijom zlom namerom, te da ustanemo i razotkrijemo i kaznimo bilo gde da se pojavljuje kakav porok nauštrb visokih dostignuća revolucije. Neka nas primer Drugog fronta, neka nas primer našeg dragog i dobrog prijatelja, bivšeg lopova Prija, dozove stvarnosti. Neka nam ne bude teško da lopova nazovemo lopovom, jer smo i mi sami, u čast onoga što smo olako nazvali „revolucionarnom taktikom“, „bivšim predsednikom“ nazvali lopova, u doba kada nas „bivši predsednik“ nije kao sada nazivao „prezrenim komunistima“, nego spasiocima Kube. Lopov je lopov i umreće kao lopov, barem će tako umreti onaj koji iole drži do sebe, ali ne i onaj koji u nekim zemljama mora u očajanju da uzme neku mrvicu kako bi nahranio svoju decu. Onaj

prvi koji krade da bi došao do ženâ, drogâ ili pićâ, da bi udovoljio niskim strastima koje ga pokreću, biće lopov celog svog života. Tamo su zajedno oni koji udaraju na našu savest, svi oni nalik na Felipea Pazosa, oni koji prodaju svoju čast kao veliku vrednost da bi se stavili na čelo „ozbiljnih institucija“; svi oni koji su kao Rufo Lopez ili Husto Kariljos brzo poskočili da se uklope u situaciju i dosegnu još koji stepenik; svi oni koji su večiti optimisti poput Miroa Kardone; beznadežni lopovi umešani u ubistva naroda, svi paraziti čiji su se „podvizi“ odvijali u seljačkoj trpezariji među seljacima koje su pobili u oblasti Eskambraja, sejući veći užas nego sami pripadnici žandarmerije. Oni su naša savest. Oni ukazuju na naš greh, greh revolucije, koji ne sme da se ponovi. To je nauk koji moramo da zapamtimo. Revolucionarno ponašanje je ogledalo revolucionarne vere i kada neko sebe naziva revolucionarom a ne ponaša se shodno tome, nije ništa drugo nego bezočni lažov. Neka se uhvate pod ruku: Venturas i Toni Varona, koji se toliko svađaju između sebe; svi oni poput Prija i Batiste, Gutijereza Menoja i Sančeza Moskere; krvnici koji su ubijali da bi zadovoljili svoju nagonsku želju, ubice koje su ubijale da utole svoju nezajažljivost, a sve u ime slobode; lopovi, preprodavci časti, oportunisti svih fela, kandidati za predsednika... Lepa družina. Koliko su nas tome naučili! Hvala lepo. [„Verde olivo“, 12. februar 1961.]

Lidija i Klodomira Upoznao sam Lidiju svega šest meseci pošto je počela revolucionarna borba. Tek sam bio postavljen za komandanta Četvrte kolone pa smo se u munjevitoj akciji spuštali po namirnice u malo naselje San Pablo de Jao, blizu Bajama, u okolini Sijera Maestre. Jedna od prvih kuća naselja pripadala je porodici pekara. Lidija, kojoj je možda bilo četrdeset pet godina, bila je vlasnica pekare. Ona, čiji je sin jedinac pripadao našoj koloni, pridružila nam se od prvog trena poletno, i uzornom prilježnošću se posvetila poslovima revolucije. Kada pominjem njeno ime, ima u tome i više od srdačnog sećanja na besprekornu revolucionarku, jer ona je iskazivala posebnu privrženost prema meni, zbog čega je najradije radila pod mojim zapovestima, bez obzira na operativni front na koji budem postavljen. Nebrojeni su slučajevi kada je Lidija bila specijalni izaslanik, moj ili Pokreta. Odnela je u Santijago de Kubu i Havanu izuzetno kompromitujuće dokumente, sve kominikee naše kolone, brojeve lista „El kubano libre“. Donosila je dokumente, donosila je lekove, ukratko: donosila je sve što je potrebno i onoliko puta koliko je potrebno. Njena bezgranična hrabrost dovodila je do toga da kuriri izbegavaju njeno društvo. Uvek se sećam procene jednog od njih koji mi je, što službenim, što zbrkanim rečima, govorio: „Ova žena ima veća... nego Maseo, ali sve će nas pokopati. To što ona radi, može da uradi samo ludak, a ovo nije vreme ludorija.“ Lidija je, međutim, i dalje iznova prelazila neprijateljske linije. Prebacili su me u oblast rudnika Frijo, kod Vegas de Hibakoe, i tamo je ona postepeno napustila pomoćni logor na čijem je čelu bila neko vreme, kao i ljude kojima je odvažno a ponekad i tiranski zapovedala, pobuđujući izvesnu podozrivost među Kubancima koji nisu navikli da im žena naređuje. To je bio najistureniji položaj revolucije, smešten kod Kueve, između Jaoa i Bajama. Morao sam

da joj oduzmem komandu jer je položaj bio previše opasan, a pošto je lokalizovan, momci su često morali da pobegnu pred pucnjavom. Pokušao sam da je definitivno uklonim odande, ali u tome sam uspeo samo kad je pošla za mnom na novi borbeni front. Među zgodama koje pokazuju Lidijinu narav sećam se dana kada je poginuo golobradi borac Heilin iz Kardenasa. Ovaj momak je bio u redovima naše prethodnice u logoru, kada je i Lidija bila tamo. Kad se ona uputila upravo k njemu vraćajući se s nekog zadatka, videla je kako se žandarmi nečujno primiču prema položaju, svakako na osnovu neke dojave. Lidijina reakcija je bila trenutna: izvadila je svoj mali revolver trideset dvojku da dâ znak za uzbunu s nekoliko pucnjeva u vazduh, ali su je ruke prijatelja na vreme sprečile u tome, jer bi inače svi platili glavom. Međutim, vojnici su nastavili dalje i na prepad savladali logorsku stražu. Giljermo Heilin se odvažno branio sve dok, već u dva navrata ranjen, a znajući šta će da se desi ako živ padne u ruke žbira, nije počinio samoubistvo. Vojnici su stigli i spalili sve što je moglo da se spali, pa su otišli. Sutradan sam pronašao Lidiju. Odavala je izraz najvećeg očajanja zbog pogibije mladog borca, kao i gneva protiv osobe koja ju je sprečila da dâ znak za uzbunu. Mene bi ubili, govorila je, ali bi se dečko spasao. Ja sam već stara, a on nije imao ni dvadeset godina. To je bila središnja tema njenih razgovora. Ponekad je delovalo kao da ima izvesnog hvalisanja u tom njenom stalnom preziru prema smrti, međutim, svi poslovi koji bi joj bili povereni bili su obavljeni do savršenstva. Ona je znala da volim štenad i stalno mi je obećavala da će mi doneti jedno štene iz Havane, mada nije uspevala da ispuni to obećanje. U danima velike ofanzive vojske, Lidija je ipak i tu misiju obavila. Ušla je i izašla sa Sijere, donela je i odnela izuzetno važna dokumenta, uspostavila je naše veze sa spoljnim svetom. Bila je u pratnji borca njenog kova, a sećam se samo imena tog borca koga Pobunjenička vojska pamti i poštuje: Klodomira. Lidija i Klodomira su već bile nerazdvojne drugarice u opasnosti, zajedno su išle na sve strane.

Bio sam naredio Lidiji da čim stigne u Las Viljas, posle invazije, stupi odmah u kontakt sa mnom, jer treba da bude glavno sredstvo komunikacije sa Havanom i Opštom komandom Sijera Maestre. Stigao sam i ubrzo smo pronašli njeno pismo kojim mi javlja da ima jedno štene spremno da mi ga pokloni i da će mi ga doneti prilikom narednog puta. To je put koji Lidija i Klodomira nisu nikada obavile. Nedugo posle toga sam saznao da je slabost jednog čoveka, koji je bio sto puta inferiorniji kao čovek, kao borac, kao revolucionar ili kao ličnost, omogućila da bude lokalizovana grupa u kojoj su bile Lidija i Klodomira. Naši drugovi su se borili do smrti. Lidija je bila ranjena kada je odvedena, a njihova tela su nestala. One bez sumnje spavaju svoj poslednji san zajedno, kao što su se zajedno borile tokom zadnje bitke za slobodu. Jednog dana možda budu pronađeni njihovi zemni ostaci u nekom odvodu ili na nekom usamljenom polju ovog ogromnog groblja kakvo je ostrvo postalo. Međutim, među Pobunjeničkom vojskom, među onima koji su se borili i žrtvovali tih neizvesnih dana, večno će živeti sećanje na žene koje su, svakodnevno se izlažući opasnostima, omogućile uspostavljanje veza po čitavom ostrvu. Kod svih nas – nas koji smo bili na I frontu, i lično kod mene – Lidija zauzima posebno mesto. Zato danas polažem ove reči kao skromni cvet u njenu čast na mnogoljudnu grobnicu koja je razjapila svoje čeljusti na našem nekad veselom ostrvu. [Tekst objavljen pod naslovom „Lidija“ u časopisu „Humanizmo“ br. 53–54 januar–april, 1959.]

INDEKS IMENA

AKOSTA FERALS, KLODOMIRA (1937–1958). Rođena u Jari. Član Pokreta „26. jul“. Borac Pobunjeničke vojske u kojoj je radila kao kurir. Klodomira i Lidija su bile nerazdvojne drugarice u raznim opasnostima, u životu i u smrti. Uhvaćena je 12. septembra 1958, tokom misije u Havani, mučena je i ubijena. AKUNJA NUNJEZ, HUAN VITALIO zvani Vilo (1925–1967). Rođen u Granmi. Seljak sa Sijera Maestre, koji se priključio gerili Prvoj koloni I fronta. Posle je prebačen u Četvrtu kolonu I fronta, a zatim i u Treću kolonu III fronta. Stekao je čin komandanta Pobunjeničke vojske i bio na čelu jednog odreda. ALMEIDA BOSKE, HUAN (1927–). Rođen u Siudad de la Havani. Član napada na kasarnu Monkada, zarobljen i osuđen po predmetu 37/53. Član ekspedicije „Granma“. Stigao do čina komandanta. Šef III fronta. Komandant revolucije. AMEIHEIRAS DELGADO, EFIHENIO (1931–). Rođen u Las Tunasu. Član ekspedicije „Granma“, borac gerile u Prvoj, a potom i u Šestoj koloni II fronta. Unapređen u komandanta Oslobodilačke borbe. ART DAVALOS, ARMANDO (1930–). Rođen u Havani. Po zanimanju advokat. Član Nacionalnog revolucionarnog pokreta i osnivač Pokreta „26. jul“. Učestvovao u organizovanju ustanka 30. novembra. Uhapšen i osuđen na robiju koju je izdržavao u Isli de Pinos do pobede revolucije. ASEVEDO GONZALES, ENRIKE (1942–). Rođen u Las Viljasu. Priključen Pobunjeničkoj vojsci u Četvrtoj koloni I fronta. Pripadnik Osme invazione kolone. Stigao je do čina kapetana. BORDON MAČADO, VIKTOR (1930–). Rođen u Kemado de Gvinesu. Član Ortodoksne omladine, a potom Pokreta „26. jul“. Borio se u generalnom štrajku 9. aprila. Prvi je osnovao gerilsku

grupu u nekadašnjoj provinciji Las Viljas (oblast Sagva la Grande). Pristupio je Osmoj invazionoj koloni oktobra 1958. ČOMON MEDIJAVILJA, FAURE (1929–). Vođa Omladinskog diretorijuma. Učestvovao u napadu na predsedničku palatu. Stigao u oružanoj ekspediciji na Kubu 1958, na brodu „Skapejd“. Organizovao je gerilski odred i pristupio Pobunjeničkoj vojsci na brdima Eskambraja. DEL VALJE HIMENEZ, SERHIO (1927–). Član Pokreta „26. jul“. Priključio se gerili kao lekar, u Prvoj koloni, na I frontu. Lekar i komandant Druge invazione kolone. DIJAZ GONZALES, HULIO zvani Hulito (1929–1957). Rođen u Havani. Učestvovao u napadu na Monkadu. Uhapšen, osuđen i kažnjen po predmetu 37/53. Bio u meksičkom egzilu i član ekspedicije „Granma“. Poginuo u bici kod El Uvera 28. maja u činu kapetana. DOSE SANČEZ, LIDIJA (1912–1958). Rođena u Olginu. Aktivista Pokreta „26. jul“. Pristupila Pobunjeničkoj vojsci u Prvoj i Četvrtoj koloni kao kurir. Mučena i ubijena 12. septembra. EČEVERIJA, HOSE ANTONIO zvani Manzanita. Predsednik Studentske univerzitetske organizacije (FEU). Istaknuti borac protiv Batistine tiranije. Bio na čelu akcija od 13. marta 1957, kada je Studentski direktorijum napao predsedničku palatu i Radio Reloh, u pokušaju da se Batista izvede pred lice pravde. Poginuo u oružanom sukobu s policijom. ESKALONA ALONSO, DERMIDIO. Priključio se Pobunjeničkoj vojsci na I frontu. Istakao se u bitkama kod Pino del Agve II i kod Blankizala. Određen da 1958. otvori gerilsni front u planinskom vencu Organos, Pinar del Rio. Kraj rata dočekao u činu komandanta. ESPIN GILJOIS, VILMA zvana Debora (1930–). Rođena u Santijago de Kubi. Član Nacionalne direkcije Pokreta „26. jul“ u Santijago de

Kubi, pod rukovodstvom Franka Paisa. Koorinatorka Pokreta u Orijenteu. Godine 1958. priključila se Pobunjeničkoj vojsci u Šestoj koloni II fronta. FAHARDO RIVERO, MANUEL EUHENIO zvani Piti (1930–1960). Rođen u Granmi. Po zanimanju lekar. Priključio se Pobunjeničkoj vojsci u Prvoj koloni, a potom prelazi u Dvanaestu kolonu, V fronta. Stekao čin komandanta. FAHARDO SOTOMAJOR, MANUEL ENRIKE (1932–1995). Rođen u Granmi. Jedan od prvih seljaka koji se 1956. priključio Pobunjeničkoj vojsci na I frontu. Posle se prebacio na Drugi front. Stekao čin komandanta. FERNANDEZ FONT MARSELO zvani Zoilo (1932–2004). Rođen u Havani. Nacionalni koordinator Pokreta „26. jul“ u gradu. GARSIJA FRIJAS, GILJERMO (1928–). Rođen u Granmi. Jedan od prvih seljaka koji je pružio pomoć i pridružio se Pobunjeničkoj vojsci u Prvoj koloni, osnivač III fronta. Stekao čin komandanta. Bio komandant revolucije. GARSIJA MARTINEZ, KALIKSTO (1931–). Rođen u Matanzasu. Učestvovao u napadu na kasarnu „Karlos Manuel de Sespedes“ u Bajamu. Bio u egzilu i član ekspedicije „Granma“. Član Pobunjeničke vojske, Prva kolona. Komandant. IGLESIJAS LEJVA, HOEL (1941–). Rođen u Santijago de Kubi. Priključio se gerili u Prvoj koloni, potom prešao u Četvrtu kolonu, a kasnije u Osmu kolonu „Siro Redondo“. Učestvovao u invaziju kod Las Viljasa, pod rukovodstvom komandanta Gevare. Završio sa činom komandanta. INFANTE URIBAZO, ENZO zvani Bruno (1930–). Rođen u Santijago de Kubi. Član Provincijske direkcije Pokreta „26. jul“ u Santijago de Kubi. Borac ustanka 30. novembra. Koordinator Pokreta „26. jul“ u Kamagveju zadužen za propagandu Nacionalne direkcije u istom mestu. Bio je u zatvoru do 1. januara 1959.

KASTRO MERKADER, RAUL (1937–). Rođen u Las Tunasu. Član Pokreta „26. jul“. Član prvog kontingenta koji je poslao Frank Pais – Marabuzaleros – na Sijeru. Pripadnik Prve i Četvrte kolone I fronta. Unapređen u čin kapetana u koloni pod komandom Ernesta Če Gevare. KRESPO KASTRO, LUIS (1923–). Rođen u Matanzasu. Član ekspedicije „Granma“. Pripadnik Pobunjeničke vojske, Prva kolona, I front. Unapređen u komandanta. KUERVO NAVARO, PELAJO (1901–1957). Rođen u Gvantanamu. Istaknuti advokat i borac Ortodoksne partije. Ubijen nekoliko sati nakon napada na predsedničku palatu 13. marta, a njegovo telo je nađeno u kantri klubu u El Lagitu. LAFERTE PEREZ, EVELIJO. Oficir, potporučnik Batistine vojske. II Pobunjenička vojska ga je zarobila kod Pino del Agve. Priključio se gerili 1958, pod Fidelovim naredbama. Stekao čin kapetana. LAMOTE KORONADO, UMBERTO (1919–1956). Bio u meksičkom egzilu i član ekspedicije „Granma“. Poginuo u Alegriji de Piju 5. decembra. LOPEZ FERNANDEZ, ANTONIO zvani Njiko (1934–1956). Rođen u Havani. Rukovodio napadom na kasarnu „Karlos Manuel de Sespedes“. U izgnanstvu, u Gvatemali, sprijateljio se sa Čeom. Član Nacionalne direkcije Pokreta „26. jul“ i ekspedicije „Granma“. Ubijen kod Boka del Tora 28. decembra 1956. MAČADO VENTURA, HOSE RAMON zvani Mačadito (1930–). Član Pokreta „26. jul“, borac i lekar Pobunjeničke vojske. Pripadnik Šeste kolone II fronta. Načelnik saniteta II fronta. Stekao čin komandanta. MARK, HERMAN. Severnoamerikanac priključen Pobunjeničkoj vojsci, I frontu. Instruktor Škole regruta kod rudnika Frijo 1958, član Osme invazione kolone i šef voda prethodnice. Stekao čin kapetana. MARKEZ RODRIGEZ, HUAN MANUEL (1915–1956). Rođen u

Havani. Aktivista Pokreta „26. jul“. Odigrao aktivnu ulogu u pripremama ekspedicije „Granma“ i bio njen drugi vođa. Ubijen na imanju La Norma 16. decembra 1956, nakon iskrcavanja „Granme“ kod plaže Las Koloradas. MAS LOPEZ, KARLOS zvani Karlitos Mas (1939–1958). Rođen u Granmi, seljak koji je sarađivao sa gerilom. Priključio se Pobunjeničkoj vojsci, Četvrtoj koloni, I frontu. Stekao čin kapetana. Teško ranjen u bici kod Naranha. Preminuo 14. jula 1958. u bolnici u La Plati. MASETI BLANKO, HORHE RIKARDO zvani Segundo (1929– 1964). Rođen u Argentini. Po zanimanju novinar. Posetio gerilce na Sijeri i napravio intervju sa Fidelom Kastrom i Če Gevarom, s kojim će dugo godina biti dobar prijatelj. Poginuo predvodeći gerilska dejstva u severnoj Argentini. MONTANE OROPESA, HESUS (1923–1999). Rođen u Nuevi Hironi, Isla de la Huventud. Učestvovao u napadu na kasarnu Monkada i bio jedan od vođa tog napada. Uhvaćen i osuđen po predmetu 37/53. Bio u meksičkom egzilu i član ekspedicije „Granma“. Nakon poraza kod Alegrije de Pija zarobljen je 12. decembra 1956. i ostao u zatvoru do pobede revolucije. MORA MORALES, MENELAO (1905–1957). Rođen u Pinar del Riju. Bio je aktivni borac protiv Mačadove diktature. Poginuo je prilikom napada na predsedničku palatu 13. marta 1957. MORALES ERNANDEZ, KALIKSTO (1929–). Rođen u Kamagveju. Član ekspedicije „Granma“. Član Pobunjeničke vojske, Prve i Osme kolone. Stekao čin kapetana. NUNJES HIMENEZ, ANTONIO (1923–). Rođen u Havani. Borac Pobunjeničke vojske. Učestvuje u pripremama za štrajk od 9. aprila. Učestvovao u stvaranju Eskambrajskog fronta. PAIS GARSIJA, FRANK zvani David ili Karlos (1934–1957). Rođen u Santijago de Kubi. Bio je osnivač i nacionalni vođa akcije i

sabotaže Pokreta „26. jul“ u Santijago de Kubi. Rukovodio operacijama ustanka od 30. novembra 1956. Ubijen je kod Kaljehon del Mura, u svom rodnom gradu, 30. jula 1957, zajedno sa svojim drugom Raulom Puholom. PAIS GARSIJA, HOSUE (1937–1957). Rođen u Santijago de Kubi, brat Franka Paisa. Kapetan ilegalnih milicija Pokreta „26. jul“. Istakao se u ustanku od 30. novembra 1956. Ubijen je 30. juna 1957. u svom rodnom gradu. PARDO GERA, RAMON zvani Gile (1939–). Borac Pobunjeničke vojske od 1957. Pripadnik Četvrte kolone I fronta, a kasnije je priključen Osmoj invazionoj koloni. PENJA TORES, ERMES. Borac Pobunjeničke vojske i pripadnik Osme invazione kolone. PEREZ ERNANDEZ, FAUSTINO (1920–1992). Rođen u Kabaigvanu, u nekadašnjoj provinciji Las Viljasa. Po zanimanju lekar. Bio je u meksičkom egzilu i član ekspedicije „Granma“. Odgovoran za borbu u gradovima, nacionalni vođa akcije i sabotaže Pokreta „26. jul“. Posle štrajka od 9. aprila ponovo se priključuje borbama na Sijera Maestri, gde je dobio čin komandanta. PEREZ MONTANO, KRESENSIO (1895–1986). Rođen u Granmi. Osnivač Pokreta „26. jul“. Zajedno sa Selijom Sančez, pružio podršku iskrcavanju „Granme“. Pripadnik Prve kolone, I fronta, potom rukovodio Sedmom kolonom. Unapređen u komandanta. PONSE DIJAZ, HOSE (1926–). Rođen u Havani. Bio je učesnik napada na kasarnu Monkada i član ekspedicije „Granma“. RAMOS LATUR, RENE (Danijel) (1932–1958). Rođen u Olginu. Član Pokreta „26. jul“ , a radio je u oblastima na severu: Majari, Kauto, Antilja i Nikaro. Bio je na čelu Nacionalne akcije i sabotaže kao pripadnik Nacionalne direkcije. Stigao je na Sijera Maestru 1957, sa Prvom kolonom. Stekao čin komandanta. REDONDO GARSIJA, SIRO (1931–1957). Rođen u Havani.

Učestvovao u napadu na kasarnu Monkada. Uhapšen, izveden na sud i osuđen po predmetu 37/53. Neko vreme proveo u meksičkom egzilu. Bio je član ekspedicije „Granma“, član Vrhovnog štaba Pobunjeničke vojske, i pripadnik Četvrte kolone. Stekao čin kapetana. Poginuo u bici kod Mar Verdea 29. novembra 1957, a posthumno je unapređen u komandanta. RODRIGEZ DE LA VEGA, ALFONSO zvani Kuko. Borac Pobunjeničke vojske, bio je lekar u akciji kod Las Viljasa, kao i kapetan Osme invazione kolone. RODRIGEZ FERNANDEZ, ROBERTO zvani El Vakerito (1935– 1958). Rođen u Sankti Spritusu. Pripadnik Prve i Četvrte kolone I fronta. Prema Čeovim rečima, bio je „jedan od najsimpatičnijih i najomiljenijih likova našeg revolucionarnog rata“. Vođa tzv. Samoubilačkog voda Osme invazione kolone. Poginuo je u napadu na policijsku upravu Santa Klare 30. decembra 1958.. RODRIGEZ KORDOVI, HEONEL (1934–1958). Rođen u Palmi Sorijano. Član Pokreta „26. jul“ pri Univerzitetu u Havani. Bio član Četvrte kolone I fronta. Stekao čin kapetana. Ranjen je 11. jula kod El Naranha, a izdahnuo je u bolnici u La Plati 12. jula 1957. RODRIGEZ KRUZ, RENE zvani El Flako (1931–1990). Rođen u Kardenasu. Aktivista Pokreta „26. jul“, član ekspedicije „Granma“ i pripadnik Osme invazione kolone. RODRIGEZ PEREZ, FRUKTUOSO (1933–1957). Rođen u Las Viljasu. Bio je potpredsednik FEU-a i učesnik u napadu na predsedničku palatu 13. marta. Nakon smrti Hosea Antonija Ečeverije, zamenio ga je na mestu predsednika FEU-a, a bio je i generalni sekretar Revolucionarnog direktorijuma. Nakon dojave, ubijen kod Humbolta, 20. aprila 1957. ROKE NUNJEZ, ROBERTO (1915–1989). Rođen u Sijenfuegosu. Bio je pripadnik Ratne mornarice, aktivista Pokreta „26. jul“, član ekspedicije „Granma“, na mestu kormilara. Posle poraza kod Alegrija de Pija, uhapšen je 1956. i ostao u zatvoru do pobede

revolucije. SANČEZ ALVAREZ, UNIVERSO (1919–). Rođen u Matanzasu. Član Pokreta „26. jul“ i član ekspedicije „Granma“. Unapređen u komandanta. SANČEZ MANDULEJ, SELIJA (1920–1980). Rođena u Granmi. Osnivač Pokreta „26. jul“ u Manzanilju. Pripremila je doček članova ekspedicije „Granma“. Zajedno sa Frankom Paisom organizovala je prvi kontigent pojačanja poslatog na Sijera Maestru. Priključila se borbi na Sijera Maestri i bila član Opšte komande Pobunjeničke vojske, uvek pored komandanta Fidela Kastra. SANČEZ VAJT, KALIKSTO (1924–1957). Rođen u Novoj Škotskoj. Pilot i aviomehaničar, borac Drugog svetskog rata. Bio je u egzilu u Majamiju, organizovao i rukovodio grupom članova ekspedicije koja se iskrcala sa broda „El Korintija“ preko Majarija, čiji je ishod bio gotovo potpuni masakr učesnika. Poginuo, gotovo kao svi njegovi saborci, 28. maja 1957. SANTAMARIJA KUADRADO, AJDEE zvana Jeje (1922–1980). Rođena u Las Viljasu. Bila je učesnik napada na kasarnu Monkada, nakon čega je uhapšena, izvedena pred sud i osuđena po predmetu 37/53. Kao članu Nacionalne direkcije Pokreta „26. jul“, naloženo joj je da shodno Vrhovnoj direkciji tog pokreta obavlja misije izvan Kube radi podrške revolucionarnoj borbi. SARDINJAS MENENDEZ, GILJERMO (1916–1964). Katolički sveštenik koji se priključio Pobunjeničkoj vojsci; stekao je čin komandanta. SIJENFUEGOS GORIJARAN, KAMILO (1932–1959). Rođen u Havani. Član ekspedicije „Granma“. Komandant Druge invazione kolone „Antonio Maseo“. Januara 1959. postavljen je za vođu Pobunjeničke vojske. Poginuo u avionskoj nesreći 28. oktobra. SOTO ALBA, PEDRO zvani Pedrin. Rođen u Granmi. Član Pokreta „26. jul“ i član ekspedicije „Granma“. Posle bitke kod Alegrija de

Pija ostao je neko vreme sakriven pa se priključio Pobunjeničkoj vojsci u prvom kontingentu (Marabuzaleros), koji je Frank Pais poslao na Sijeru. Bio je pripadnik Prve kolone I fronta. Poginuo je u bici 26. juna 1958, a Raul Kastro ga je posthumno unapredio u komandanta u Drugog istočnog fronta „Frank Pais“. SUAREZ MARTINEZ, RAUL (1935–1956). Rođen u Sijenfuegosu. Učestvovao je u ilegalnim studentskim borbama, bio je u meksičkom egzilu, kao i član ekspedicije „Granma“. Ubijen u Boki del Toru, 8. decembra 1956. SUNJOL RIKARDO, EDI (1926–1971). Rođen u Olginu. Član Pokreta 226. jul“ u Santjago de Kubi pod naredbama Franka Paisa. Borac Prve kolone, potom vođa Četrnaeste kolone, IV fronta Pobunjeničke vojske. Stekao čin komandanta. VALDES MENENDEZ, RAMIRO (1932–). Rođen u Artemisi, nekadašnjoj provinciji Pinar del Rija. Učestvovao je u napadu na kasarnu Monkada, zbog čega je uhapšen, izveden pred sud i osuđen po predmetu 37/53. Bio je u meksičkom izgnanstvu i član ekspedicije „Granma“. Ostaje na čelu Četvrte kolone kada Če prelazi na stvaranje Osme, kod rudnika Frijo. Bio je drugi vođa Osme invazione kolone i komandant revolucije. VESTBRUK ROSALES, HOSE zvani Hoe (1937–1957). Rođen u Havani. Član Revolucionarnog direktorijuma, učesnik napada na predsedničku palatu 13. marta 1957. Nakon dojave, ubijen u događajima kod Humbolta, 20. aprila 1957.

Fidel Kastro i Če Gevara na Sijera Maestri

Stranice knjige Sećanja na kubansku revoluciju sa Čeovim ispravkama

Stranice knjige Sećanja na kubansku revoluciju sa Čeovim ispravkama

Fidel Kastro na Sijera Maestri

Če Gevara na gorama Eskambraja

Sleva nadesno: Če Gevara, Fidel Kastro, Kaliksto Garsija, Ramiro Valdes i Huan Almeida na Sijera Maestri

Sleva nadesno: Giljermo Garsija, Če Gevara, Universo Sančez, Fidel Kastro i Kresensio Perez. U prvom planu: Raul Kastro, Horhe Sotus i Huan Almeida

Fidel Kastro pokazuje Seliji Sančez i Ajdeei Santamariji kako se rukuje puškom

Če Gevara i Selija Sančez na Sijera Maestri

Fidel Kastro na Sijera Maestri

Dole: Fidel Kastro u razgovoru s porodicom seljaka na Sijera Maestri. Pored njega su Selija Sančez i Erminio Eskalona

Če Gevara i Fidel Kastro na Sijera Maestri

Če Gevara i Fidel Kastro na Sijera Maestri

Pogled na jedno seosko naselje na Sijera Maestri

Gerilci pored leša ubijenog seljaka. Če Gevara čuči pored leša

Novinar Žan Danijel intervjuiše Če Gevaru

Bob Taber, novinar iz SAD, intervjuiše Fidela Kastra

Če Gevara sa argentinskim novinarom Horheom Rikardom Masetijem

Če Gevara pred radio-odašiljačem u logoru Kabaljete de Kaza na Eskambraju

Fidel Kastro i Ramiro Valdes na Sijera Maestri

Če Gevara na El Ombritu, Sijera Maestra

Če Gevara (u sredini) sa borcima Četvrte kolone oko velike zastave postavljene na jednom od vrhova El Ombrita

Če Gevara

Če Gevara i Kamilo Sijenfuegos

Proglas neprijateljskih snaga protiv Čea i Kamila kod Las Viljasa, krajem 1958. godine

Snimak oklopnog voza koji je ispao iz šina u Santa Klari, decembar 1958. godine

Če Gevara u Fomentu, u razgovoru s njegovim žiteljima, decembar 1958. godine

Pred predaju Santa Klare, Če Gevara prima poruku iz ruke Aleide Marč

Če Gevara i Aleida Marč u logoru Leonsio Vidal, Santa Klara

Če Gevara u radiostanici kod Plasetasa, Las Viljas

Če Gevara pored Aleide Marč u Las Viljasu

Sleva nadesno: Hose Argudin, Če Gevara, Aleida Marč, Ari Viljegas i Ramon Pardo Gera u jednoj od glavnih ulica Santa Klare

Roberto Rodrigez zvani El Vakerito

Sleva nadesno: Ramiro Valdes, Olo Pantoha i Migel Manals u Santa Klari

Fidel Kastro pozdravlja narod nakon pobede revolucije prvog januara 1959. godine

{1}

Zauvek do pobede! {2} Misli se na šećernu trsku (Prim. ur.). {3} Nema pouzdanih dokaza o vesti u vezi sa identitetom ubice. (Prim. šp. izdavača) {4} Iz ovog nabrajanja nedostaje jedno ime kojeg se ne sećam. (Prim. autora) {5} Reč je o generalu Herardu Mačadi, poznatom kubanskom diktatoru koji je bio na vlasti od 1925. do 1933. {6} Ovom sintagmom se na Kubi označava način usmenog prenošenja glasina, a njoj je u srpskom jeziku srodna sintagma „radio Mileva“. {7} Hombre (šp.), čovek; hombrito – mali čovek. (Prim. prev.) {8} Sao (šp.), reč kojom se na Kubi označava mala savana. (Prim. prev.) {9} Radnička partija Gvatemale (Partido Guatemalteco del Trabajo). {10} Alegria (šp.), radost. (Prim .prev.) {11} Pelua (šp.), narodska izvedenica od prideva peludo/-da, u značenju dlakav/-a. (Prim. prev.) {12} Pata de la Mesa (šp.), nogar od stola. {13} Sierra (šp.), brdo; llano (šp.), ravnica. (Prim. prev.) {14} Yarey (šp.), tradicionalni šešir kubanskog seljaka. (Prim. prev.) {15} Federation of University Students – Studentska federacija. {16} I u izvorniku među navodnicima, ova sintagma sastavljena je od r e č i comer (jesti) i vacas (krave) i označava koristoljubivog i prepredenog čoveka. (Prim. prev.) {17} Narodna socijalistička partija (Popular Socialist Party). {18} Ujedinjena partija kubanske socijalističke revolucije. {19} Savez kubanskih radnika. {20} Misli se na generalni štrajk koji je bio organizovan 9. aprila 1958.