Emilio Salgari - Lovci Kitova

EMILIO SALGARI SALGARI

LOVCI KITOVA Prevela: DALIJA STOJKOVIĆ

 Naslov origin originala ala Emilio Emilio Salgari I PESCATORI DI BALENE

Ilustracije MOMA MARKOVIĆ

PRVA GLAVA ULJEŠURA

 Noću 24. avgusta 1864. brzo brzo je plovio jedan lovački brod raširen raš irenih ih jedara na sgo trideset milja južno od dugog niza Aleutokih ostrva, koja se pružaju ispred Berin Beringovog mora između američke i azijoke obale. Bila je to divna edrenjača od preko četiri stotine i dvadeset tona, udešena za teret, sa  pramcem  pramcem odsečen odseče nim go gotovo tovo pod pravim utlom, utlom, ojačanim veoma čvrstim čeličnim kljunom, širokih bokova, koji su bili zaštićeni veoma debelim  bakarnim  bakarnim pločama. Imala je visoke jarbole sa mnog ogobrojn obrojnim im jedrima, paluba oj je bila gotovo sasvim slobodna, masna i klizava, bez kasara 1  i bez kaštela 2  Na krmi, ispisana zlatnim slovima, isticala su se dva imena —  „Danebrog Aalborg". Držeći se čvrsto za opute i zatege, u velikom košu stajala su dva čoveka, malo nagnuta, uprtih očiju u tamno more, koje je potmulo rikalo udarajući o  bokove jedrenjače. Jednom je bilo oko četrdeset godina. Bio je nizak ali plećat, snažnih ruku i čvrstih nogu, malo opaljen, tamno-plavih očiju, crvenog nosa, možda zbog  povećeg uživanja uživanja u alkoholn alkoholnom om piću, plave brade i kose. kose . Pažljivo je posmatrao kroz dogled ogromno vodeno prostranstvo. Drugi je, naprotiv, bio mladić od svojih dvadeset i pet ili dvadeset i šest godina, veoma visok, plav, takođe plavih očiju, ali još bele kože. Crte njegovog lica odavale su neobičnu izdržljivost i neustrašivu hrabrost.  — Pa dobro, poručniče poručniče Hostrupe — reče odjednom odjednom mladić mladić — vidite li što?  — Uporno Uporno gledam, gledam, harpuneru, harpuneru, ali ne vidim baš ništa — odg odgovori ovori drugi. drugi.  — Pa ipak, jasno sam čuo šum i video svojim očima og ogrom roman an talas na četiri stotine metara od naše jedrenjače.

 — Misliš li da je to bio kit?  — Uveren sam, poručniče.  — Kamo lepe sreće! — uzviknu poručnik, grickajući brkove. — Svi kitolovci imaju dosad već ulja u svojoj utrobi, a mi nemamo ni kali. A već je sredina avgusta! Razumeš li, Koninsone, sredina avgusta!  — Razumem, gospodine, ali nismo mi za to krivi. Da nas nije onaj  prokleti brik 3 udario i prikovao tri duga meseca u brodogradilištu u Novom Arhangelsku, dosad bismo imali već pola tovara u spremištu.  — Neka đavo nosi taj brik i svu njegovu posadu! Srećom, mi smo hrabri, a naš „Danebrog" je jedrenjača koja se ne boji santi leda. Ako bude  potrebno, ići ćemo i do samoga Pola.  — Zar kapetan to namerava?  — Bogami, namerava! Ako ne nađemo kitove u Beringovom moru, odvešće nas do Pola. Mora da dobije opkladu, ma po koju cenu.  — Zar se kladio? — upita harpuner.  — Kladio se i to u veliki novac.

 — A s kim, poručniče?  — S kapetanom broda „Biskoe".  — A! Onaj prokleti Norvežanin kladi se protiv Danaca? Onda, uprkos ovih opasnosti, treba pobediti!

 — I pobedićemo ga, Koninsone, ne plašeći se ničeg.  — Ja sam spreman da pratim kapetana do samoga Pola, samo da tamo nađemo kitove, i zaklinjam se, gospodine Hostrupe, da moj harpun neće nijednom promašiti.  — Znam da je tvoje oružje strašno i da je od njega poginulo već nekoliko tuceta kitova.  — Stotinama, gospodine — reče Konineon ponosito. — U mojoj porodici njime se služe već preko dvesta godina.  — Do đavola! Znači da se tvoja porodica sastoji od samih harpunera.  — Da, poručniče, a harpun kojim se danas služim, prelazi od oca na sina.  — A ko ga je prvi upotrebio?  — Moj deda Erih Koninson koji ga je dobio na poklon od kralja Kristijana V.  — A! To je kraljevsko oružje?  — Da, i... Harpuner naglo zaćuta, jer se začu jedan glas koji kao da je dolazio s neba:  — Hej, životinja duva! 4 Poručnik i Koninson podigoše glave i spaziše na krscu križnog jedra ednog mornara koji je posmatrao more.  — Jesi li ga čuo? — utšta gospodin Hostrup.  — Jesam, poručniče — odgovori mornar.  — Sa koje strane dolazi?  — Duvanje se čulo sa one strane lađe koja je u zavetrini. Poručniž upre dogled na tu stranu i veoma pažljivo poče da osmatra more.  — Šta je bilo? — upita Koninson koga nije držalo mesto.  — Mornar se nije prevario. Tamo dole video sam neku crnu masu koja se  bila pojavila na površini mora i opet zaronila.  — Je li to kit?  — Ne znam. Kao što nidiš, veoma je mračno, a kit se pojavio na dobru milju daljine.  — Bio kit ili ulješura, 5 ulovićemo ih, poručniče.  — Nadam se, Koninsone. Hajde da javimo kapetanu Vajmaru.

 — I da spremimo čamce. Krv mi u žilama vri kad pomislim da ću se uskoro ogledati s tim čudovištem što duva. Hvatajući se za zatege, poručnik i harpuner brzo siđoše na palubu, gde je deset-dvanaest mornara spremalo čamce za lov. Čim je kapetan čuo da je kit u blizini, iziđe na palubu. Vildemaru Vajmaru, zapovedniku i vlasniku jedrenjače, nije bilo više od trideset i pet godina. Beše visok, snažan, plav kao i poručnik Hostrup, visokog čela, živog pogleda, crnih očiju, tankih usana, koje su bile znak da se u njemu krije neobična snaga. Rođen u Danskoj, kao i sva posada njegovog broda, otpočeo je ploviti morem kad mu je bilo tek deset godina, a sad je uživao glas odličnog mornara i kitolovca. Ničeg se nije plašio, ni najužasnijih oluja, ni najsmelijih  plovidbi po nepoznatim arktičkim morima, ni polarnih ledenih santi. Sa nečuvenom smelošću, dok ou svi njegovi drugovi bežali na jug čim bi se sante približile, šest puta je vodio svoju čuvenu jedrenjaču dalje od naseljenih krajeva, prkoseći polarnom ledu, da bi išao za kitovima koji se  behu tamo sklonili. Iznenađen ogromnim ledenim poljima, dva puta je  prezimio na pustim obalama Zapadne Džordžije i nije izgubio ni jednog čoveka i ni jedan čamac. Kad ga je poručnik Hostrup obavestio da se u blizini nalazi kit, oči mu sevnuše od zadovoljstva.  — A, tako! — uzviknu. — Dobro, sutra ujutro poći ćemo u lov na njega. A gde je?  — Tamo dole, jednu milju sa strane vetra — reče poručnik.  — Ne smete ga gubiti iz vida. Dva stražara na krscu, a ti, majstore Vidače — dodade, obraćajući se starom mornaru koji je stajao na krmi —  upravljaj tako da budeš uvek na malom rastojanju od kita. A sad hajde da se uverim svojim očima. Pope se na ogradu sa leve strane, hvatajući se za opute krsca i pogleda u označenom pravcu kroz veliki dogled.  — Vidite li ga, kapetane? — upita Hostrup koji ga beše stigao.  — Vidim, poručniče.  — Je li kit ili ulješura?  — Nije lako reći, ali po njegovim naglim pokretima, pre bih rekao da je ulješura nego kit.

 — Bilo šta bilo, ulovićemo ga.  — Nadam se, poručniče. Koninson se ne boji sličnih čudovšita, iako su veoma opasna, naročito ako su sama. Sećam se da se jednom jedan, koji je takođe bio sam, odvažio da skoči na malu jedrilicu.  — Da li ju je potopio?  — Odjednom ju je smrvio, poručniče. Hej, Koninsone, spremi dva čamca za lov.  — Razumem, kapetane — odgovori harpuner. Zviždanjem dozva osamnaest mornara od kojih se sastojala posada „Danebroga" i baci se na posao. Posle deset minuta sve je bilo gotovo za lov. Trebalo je samo spustiti čamce u more i krenuti na kita koji, izgledalo je, nije nameravao da napusti taj deo mora. Kapetan Vajmar i njegov poručnik stajali su na ogradi i pogledom pažljivo  pratili ogromnu životinju, koja je povremeno ronila ili strahovito udarala repom, podižući velike talase. Prvi je bio veoma nestrpljiv i gledao je netremice u pomrčinu. Drugi, međutim, veoma hladnokrvan, iako nije bio manje neustrašiv moreplovac od kapetana, bio je veoma miran i ćuteći je pušio na staru lulu koju skoro nikad nije vadio iz usta. I Koninson i sva posada bili su veoma uznemireni i pratili su pogledom kita, koji nije dopuštao da mu se jedrenjača približi, iako je ona plovila velikom brzinom prema Aleutskim ostrvima koja više nisu bila daleko.  Najzad poče da sviće. Na istoku se pojavi beličaeta svetlost, pri kojoj sjaj zvezda poblede, i prosu po crnim talasima divnu, bisernu boju. Kapetan očeknu malo, zatim ponoovo upravi dogled na kita, koji se sada nalazio na dve milje od „Danebroga", ali gotovo istog časa ogromna životinja zaroni, kao da je naslutila da je neko vreba.  — Ah, lopove! — uzviknu Vajmar. — Ipak mi nećeš pobeći. Hej, majstore Vidače, pravo kreni na tog lopova! Majstor nije čekao da mu se naredba ponovi, već upravi „Danebrog"  prema mestu na kome je kit zaronio. Prođe deset, dvadeset, trideset minuta, a on ne izroni na površinu.  — Nije to kit — reče kapetan. — Kad bi to bio kit, dosad bi se već  pojavio.  — To je ulješura, kapetane — reče poručnik. — Samo ta vrsta kitova

može da ne diše četrdeset, pedeset pa i šezdeset minuta.  — Utoliko bolje! Više volim ulješuru od kita jer je korisnija. Ali otkud ona ovde?  — Gle, gle! — u tom trenutku uziiknu Koninson.  Na pet stotina metara od „Danebroga" površina mora je uzavrela, što je  bio jasan znak da će životinja izroniti. Zatim se pojavi jedna crna tačka, a onda ogromna masa iz koje izbijahu dva mlaza sivkaste pare. Koninson viknu:  — Ulješura! Ulješura! U čamce, momci!

DRUGA GLAVA LOV

Harpuner se nije prevario. Bila je to prava ulješura, ogromna životinja, neobično velike, strašne glave, upravo za trećinu dužine njenoga tela, debele njuške, velikih usta sa pedeset i četiri oštra zuba povijena unutra i leća  pokrivenih većim ili manjim ispupčenjima. Bila je dugačka osamnaest ili sedamnaest metara, sa obimom od četrnaest, petnaest — ogromna masa iz koje se moglo dobiti najmanje šezdeset ili sedamdeset tona izvrsnog ulja, ne računajući tu onu skupocenu tečnost poznatu pod imenom „kitova mast", koja se nalazi u glavi. Po ovemu sudeći, čudovište nije primetilo da se „Danebrog" nalazi u  blizini, jer posle prvog daha otpoče polako plivati, gotovo potpuno pod vodom, iz koje je povremeno izvirivao kraj njuške i sa potmulim šumom ispuštajući oblačiće pare koja se prorećivala.  — Ovo je nesumnjivo neki stari mužjak — reče kapetan.  — Šteta što je sam — reče Koninson, koji posmatraše životinju usplamtela pogleda.  — Imaćeš i tako dosta posla, harpuneru. I sam znaš da su ta čudovišta uvek zlovoljna i ludo hrabra. Požurimo pre no pggo se mnogo udalji. Na svoja mesta, momci! Začas saviše jedra i dva čamca koja su visila o sohe, behu spuštena u more. Bila su to dva laka čamca, sa oštrim pramcem, jakih rebara. Vesla, harpuni, koplja i konopci behu stavljeni na svoje mesto. Poručnik Hostrup, Koninson i četiri veslača zauzeše mesto u prvom čamcu. Majetor Vidak, drugi harpuner Harvej, vredan mladić, Koninsonov učenik, koji beše već ubio više kitova, zauzeše mesta u drugom čamcu zajedno sa ostala četiri mornara.

 — Imate li sve? — upita kapetan nagnuvši se preko ograde.  — Sve — odgovoriše jednoglasno poručnik i majstor Vidak.  — Otisnite se i neka vam je srećno! Dva čamca se na tu zapovest udaljiše, sekući talase velikom brzinom. Poručnik i majstor Vidak upravljahu njima jednim dugačkim veslom. Pored njih stajahu dva harpunera oslonjena bedrom na prednji deo čamca, očiju uprtih u sisara, sa harpunima u rukama, strašnim kopljima na čijim vrhovima se nalazila strela dugačka skoro metar u obliku rimskog slova V, sa ivicama veoma oštrim, a unutrašnjim krajevima debelim i pravim da oružje, kad se već jednom zarije u meso životinje, ne bi moglo da iziće iz njega. Za svaki od njih bio je vezan konopac od četiri stotine metara i završavao se veoma debelom ilutačom. Na njoj je bilo utisnuto usijanim gvožćem ime „Danebrog", kao i ime luke iz koje je brod isplovio. Ulješura kao da još ne beše spazila čamce koji su se brzo i tiho  približavali, manevrišući da bi je opkolili. Ona je i dalje mirno plivala, čas gnjurajući glavom u potrazi za hranom, čas dižući snažni račvasti rep, čiji je udar bio dovoljan da baci uvis ili da smrvi smele lovce koji joj se  približavahu. Već su čamci bili na jedno šest stotina metara daljine, kad se čudovište naglo okrete prema njima, gledajući ih svojim očicama i pokazujući ogromna usta, u koja je moglo stati svih dvanaest ljudi koji ou na njega krenuli. Istovremeno udari repom nadole, podižući ogromne talase.

 — Pazite! — reče poručnik. — Ulješura se uznemirila.  — Kakav grozan pogled! — reče Koninson nešto uzbuđenim glasom. —  Izgleda kao da hoće da nas opčini.  — Nemoj je gledati, Koninsone.

 — Gledam ja u koju tačku mogu gađati harpunom. Čamci su plovili sporije, približavajući se veoma oprezno i pokušavajući da ostanu na izvesnom rastojanju. Odjednom ulješura izduva oblačić gušće pare, mahnu repom i polako zaroni u dubinu, praveći mali vrtlog.  — Stanite! — viknuše poručnik i majstor Vidak. Mornari podigoše vesla i dva čamca se zaustaviše, ljuljajući se na talasima. Svima je zastao dah u grlu i nisu se micali, a svi osim poručnika  prebledeli su kao kreč. Čak i Koninson, koji je već stotinak puta lovio morske džinove, bio je bled, a udovi su mu povremeno nervozno podrhtavali. To je bio početak onog čudnog straha koji često obuzme i najsmelije kitolovce, pa i one koji su ostareli na tom poslu. Strah koji je nekad toliki da krmanoši i veslači izgube potpuno glave, a harpunerima toliko oduzme snagu da nisu više sposobni da podignu ruku niti u zgodnom trenutku bace harpun. Da je more bilo mirno i da prilikom spuštanja čamaca nije zapljusnulo, čulo bi se kako ubrzano kuca Koninsonovo srce i srca ostalih.  — Hrabro, harpuneru — reče poručnik.  — Ne bojim se, gospodine — odgovori mladić, trudeći se da izgleda miran. — Čekam samo da čudovište ponovo izroni na površinu, pa da mu u slabine zarijem harpun i, vere mi, ako ga smrtno ne ranim.  — Pazite, momci! — u tom trenutku viknu majstor Vidak.  Na sto koraka pred njima na površini mora pojavi se vrtlog, zatim izroni  prvo vrh njuške, pa glava i, najzad, cela ulješura.  Na poručnikov znak, mornari spustiše vesla i čamci brzo krenuše prema džinu. Već su bili na tridesetak metara daljine i Koninson je podigao harpun, kad sisar svojim snažnim repom diže stub vode, tako da se čamci naglo nagnuše na bok i na njihovo dno popadaše svi koji su se u njima nalazili.  — Prokletstvo! — zaurla Koninson. Posle tog prvog talasa čudovište podiže drugi i najzad i treći, još veći, tako da se čamac napuni vodom više od polovine te se nije moglo više ništa raditi. Odloživši harpun i ostavivši vesla, Koninson i mornari su morali da izbacuju vodu iz čamca, jer je zapretila opasnost da se potope, a sisar  odjednom pobesne, pa poče kao lud da juri gore-dole, prskajući i mumlajući

 potmulo, kao kad se u daljini čuje grmljavina. Izgledalo je da traži neprijatelje kako bi ih smlavio udarcima repa, ali pošto su ga njegove slabe oči rđavo služile, nije ih mogao spaziti. Majstor Vidak, koji se dotle držao malo po strani, upravi čamac ka njemu. Za tili čas stiže na daljinu od dvadeset lakata.  — Hrabro, Harveju! — viknu Koninoon. Mladi harpuner, iako veoma bled i drhteći toliko da mu je to oduzelo pola snage, podiže harpun tražeći zgodno mesto na životinjinom telu u koje bi ga zabio.  — Bacaj! — viknu majstor. Harpun se zanjiha napred i nazad i polete. Preseče dva talasa, okrznu treći i zari se u desni bok ulješure, u mesnati i žilavi deo tela. Čamac odmah pođe nazad, otpuštajući konopac. Možda smrtno ranjeno, čudovište se praćnu i riknu tako silno da se moglo čuti na nekoliko kilometara daljine, a zatim zaroni. Ostade pod vodom samo nekoliko trenutaka i ponovo izroni na sto lakata dalje, opet riknuvši još jače,  besno šibajući repom i prevrćući se na ranjeni bok kao da je htelo da iščupa koplje koje mu je zadavalo bol. Majstor Vidak upravi čamac k njemu, a Harvej zgrabi koplje na čijem je kraju bilo okruglo oštro sečivo, očekujući trenutak da ulješura digne rep, kako bi mu ga bacio ispod poslednjih repnih pršljenova. Poručnik krenu takođe napred sa ovojim čamcem, ali sisar, koji je nesumnjivo bio opasno ranjen, pošto je opisao polukrug, zapliva neverovatnom brzinom prema severu-severoistoku. Za kratko vreme konopac harpuna se sav odvio, a ulješura je i dalje sekla talase istom brzinom. Harvej nadoveza drugi konopac, ali se i ovaj uskoro odmota.  — Pokušajmo da je zamorimo — reče majstor Vidak.  — Veži konopac — viknu Koninson koji beše još daleko, iako su veslači svom snagom veslali. Harvej zaveza konopac i sisar je vukao čamac neprestano plivajući prema severu-severoistoku ne roneći i ne zaustavljajući se ni trenutka.  No ni posle tog pokušaja čudovšpte nije usporilo, šta više plivalo je brže, tako da je pretila opasnost da talasi preplave čamac. Majstor Vidak zaveza plutaču za konopac i pusti ulješuru uveren da će je

uskoro naći mrtvu.  — Na brod — reče on — taj lopov će posustati i onda ćemo ga naći. Čamac promeni pravac i uputi se prema „Danebrogu", koji se punim edrima približavao poručnikovom čamcu u kome je Koninson glasno psovao na svim jezicima sveta. Malo zatim, dvanaest lovaca se ukrcaše na „Danebrog".  — Sto mu gromova — uzviknu Koninson stupajući na palubu. — Nisam danas očekivao ovakvu podvalu. Razbojnik jedan! Umakao je mom harpunu! Ali ako ga još sretnem, loše će se provesti!  — Ne uzimaj to toliko srcu, harpuneru — reče poručnik. — Stići ćemo ga i to uskoro, je li kapetane?  — Nadam se — odgovori Vajmar.  — I ja se nadam — reče Koninson. — Ali da sam ga bar ja pogodio harpunom ... Onaj lopov Harvej uvek ima više sreće od mene.  — Da ti nije krivo? — upita ga kapetan, smejući se.  — Meni? Bože sačuvaj, ali da sam ga bar ja harpunirao! ... Sto mu gromova, ne bi mogao toliko da juri.  — Ponavljam ti da ćemo ga stići.  — Kuda li je samo pobegao?  — Opkladio bih se u bure viskija i u šolju džina da se uputio prema Moreuzu Isanockog.  — Krenućemo, dakle, prema tom moreuzu.  — Brzo, harpuneru. Momci, dignite čamce na brod. Za nekoliko trenutaka oba čamca behu podignuta na sohe. Posle toga „Danebrog" otplovi prema Aljaski koja sa ostrvom Unimak čini Moreuz Isanocki. Posadi je bilo veoma stalo da se sisar pronađe da ne bi izgubila visoku opkladu sa Norvežaninom. I zato su skoro svi i išli u osmatračnice na krscima i netremice gledali prema severu-severoistoku. Kapetan je obećao  bocu viskija prvome koji sisara ugleda, a za tom nagradom svi su čeznuli. Uskoro su morali da odustanu od toga stražarelja koje ih je mnogo zamaralo, utoliko pre što se nije video nikakav begunčev trag, ni crvenkasta mrlja od krvi, niti masne mrlje koje obično ostavljaju za sobom ove vrste sisara. Četiri duga sata čvrsta jedrenjača, terana svežim vetrom sa jugozapada

sekla je talase brzinom koja je prelazila sedam čvorova na sat ne skrećući s  puta, zatim skrenu ka severoistoku u nadi da će na novome putu naići na tragove.  — Ništa! — uzviknu kapetan koji je posmatrao okean dogledom. Mora da je taj sisar veoma jak kad toliko dugo pliva.  — Bojim se da nije ozbiljno ozleđen, gospodine — reče poručnik koji je mirno pušio lulu, sedeći na ogradi s desne strane broda.  — Da nije Harvej pogrešno gađao harpunom?  — Zacelo, kapetane, a uostalom kako bi i mogao dobro gađati. Ulješura e tako uzburkala more da se u čamcima jedva moglo stajati na nogama.  — Do đavola, da je ne izgubimo.  — Ne verujem. Otplivaće daleko, to je sigurno, možda čak do Beringovog moreuza, ali će ipak negde stati i uginuti.  — Hoćemo li je pronaći?  — Kako da ne? Ima plutaču privezanu za konopac.  — Znam, ali znam takođe da ima kitolovaca koji se ne ustručavaju da  prisvoje kitove, iako su ih drugi harpunirali. A tih novih gusara ima podosta.  — Dodaću još nešto, čega sam se setio — reče poručnik.  — Šta to, gospodine Hostrupe?  — Ako naša ulješura ode da ugine na neko ostrvo ili na neku obalu, za nas je izgubljena. Stanovnici će je prisvojiti ne vodeći računa o plutači.  — Samo bi nam još to trebalo! Znate li, poručniče, da smo mi veoma nesrećni? Upravo ove godine kad smo se kladili sa onim vraškim  Norvežaninom. Srećom što mi je posada jaka i hrabra i što imam jedrenjaču sa kojom se ne bojim ni polarnog leda.  — Jeste li rešili da idete daleko na sever?  — Jesam, gospodine Hostrupe — odgovori kapetan ozbiljnim glasom. —  Otići ću i dalje od Beringovog moreuza, otići ću do obala Džordžije. Ako tamo ne nađem toliko kitova da popunim tovar, otploviću još severnije ka Vrangelovoj Zemlji.  — Čuvajte se, kapetane.  — Zar se ne bojite ledenih santi?  — Ja da se bojim?... Kad imam kesu sa duvanom i bocu džina ili  brendija, mogu da krenem pravo na Pol.  — Poznato mi je, poručniče, da vi ne prezate ni od čega. Dobro,

 plovićemo sve dok ne naiđemo na velika ledena polja! Danci moraju pobediti  Norvežane! Posle pola sata sa „Danebroga" su se videla Aleutska ostrva.

TREĆA GLAVA BERINGOVO MORE

Aleutska ostrva pružaju se kao dug lanac koji deli Veliki okean od Beringovog mora. Odvajaju se od Aljaske, najudaljenije tačke američke obale i, opisujući veliki polukrug, spajaju se sa azijskom obalom, stvarajući izmeću sebe bezbrojne moreuze, male i velike, prepune sitnih ostrvaca i sprudova koji veoma otežavaju plovidbu. Još i danas je teško odrediti koliko ih je u stvari, jer su mnoga od njih veoma malo poznata, a mnogo ih je nepoznatih. U svakom slučaju ima ih mnogo, a neka su prilično velika, kao Bering, Aton, Unalaska, Unimak itd. Na celom arhipelagu izgleda da ne živi više od šest hiljada duša. Većina pomenutih ostrva je brdovita, sa nekoliko vulkana iz kojih neprestano kulja dim, sa obalama veoma visokim uz koje je veoma teško  pristati, i zato što su jako razgranata sa jedne i sa druge strane razbijaju se o njih sa užasnom hukom talasi Velikog okeana i Beringovog mora.  Na tim stenama rastu samo kržljave jele, sitni hrastovi, patuljaste vrbe, a  po uvalama, zaklonjenim od ledenog severca, raste gusta i visoka trava. No iako je flora tako bedna, fauna je veoma bogata: ima bezbroj lisica, 6 severnih jelena, čak i foka. Pored samih obala ima dosta vidri, iako ih agenti rusko-američkog društva love do istrebljenja, a povremeno se pojave i kitovi. Pre 1741. ta ostrva su bila sasvim nepoznata. Čuveni danski moreplovac Vito Bering prvi je pronašao neka od njih. Njegov drug Čirikov pronašao je druga 1742, a Viling i Saričev 1793. i 1795. otkrili su ostala. Pa ipak na neka od njih, verovatno, još nije kročio nijedan Evropljanin niti Amerikanac. Ostrvo koje je ugledala posada „Danebroga", beše Unimak, najistočnije u arhipelagu, koje se nalazi na 54°30" severne širine i 167° zapadne dužine. Jasno su se razaznavala njegova tri brda, prvo sa veoma nepravilnim vrhom,

drugo kupastog oblika veoma visoko, iz koga je izbijao crni dim i treće zarubljeno, koje domoroci nazivaju Kajginak. Iako je bila sredina leta, po vrhovima se čarobno svetlucao još nerastopljeni led.  — Hoćemo li ući u moreuz ili ćemo ga obići? — upita majstor Vidak  kapetana koji posmatraše ostrvo.  — Moreuz Isanockog veoma dobro poznajemo pa možemo pokušati da  prođemo. Tako ćemo videti da li se ulješura nasukala na obalu Aljaske. Majstor Vidak se vrati na krmu i upravi brod ka pomenutom moreuzu, koji deli ostrvo Unimak od Aljaske. Uskoro se našao na malom rastojanju od obala Unimaka gde promeni pravac jedreći uporedo sa njima. Ostrvo je izgledalo sasvim pusto, mada na njemu živi oko sto ili sto  pedeset Aleućana. Nije se videla nikakva koliba niti kakav brod između malih fjordova. I zemljište je izgledalo pusto. Samo male jele pružale su  prema nebu svoje zeleno lišće i nešto malo trave moglo se nazreti u dnu uvale. Obale su svuda bile visoke, strme i posute ovde-onde komadima bazalta, koje je možda tu za vreme užasne erupcije 1820. izbacio vulkan što se još  pušio. U dva popodne „Danebrog" je polako ulazio u Moreuz Isanocki, praćen akim talasima koji su se razbijali o obale ostrva. Letela su bezbrojna, kao sneg bela jata galebova, ružičasto obojenog  perja ispod grudi, crnih nogu i žutoga kljuna, proždrljive ptice koje žive skoro uvek u blizini arktičkih ostrva, ali strašno plašljive, jer je dovoljno da ma koja ptica preleti, pa da se one sve razbegnu. Iako se njihovo meso malo ceni, poručnik Hostrup, strastan i dobar lovac, ispali nekoliko hitaca, oborivši neke u trenutku kad su preletale jedrenjaču. U tri sata spazili su jedan domorodački čamac koji je izgleda dolazio sa obližnjeg poluostrva Aljaske. To je bio veliki čun, izdubljen u stablu ogromnog drveta koje je bez sumnje donela morska struja. U čunu je bilo oko dvadeset Aleućana, ljudi srednjeg rasta, veoma razvijenih, tamnoputih i okruglog lica, pljosnatog nosa, veoma izrazitih ali sitnih očiju i sasvim crne kose. Prolazeći pored „Danebroga'', vikom pozdraviše mornare. Kapetan iskoristi priliku da ih upita o ulješuri, ali ništa nije mogao da sazna, jer su oni krenuli sa Aljaske tek pre dva sata.

Malo kasnije videli su jedan veoma lak čun načinjen od kože morskog teleta, neobično sličan onome koji upogrebljavaju Grenlanđani. U njemu je  bio samo jedan čovek sa dvostrukim veslom, a izgledalo je da dolazi sa severa. Plovio je takvom brzinom da uskoro nestade prema istoku.  — Možda nam je ovaj čovek mogao nešto reći — primetn Koninson, obraćajući se poručniku koji je rasejano gledao obale ostrva.  — Da je i video ulješuru, harpuneru, kažem ti, ne bi nam to rekao —  odgovori Hostrup.  — A zašto?  — Da bi je odrao on sa svojim drugovima. Jedna ulješura predstavlja  pravo bogatstvo za ove siromašne stanovnike, koji veoma često gladuju. No naći ćemo je harpuneru, ne brini. Gledao sam maločas more i spazio sam masne mrlje na njegovoj površini. Znači da je naš sisar prošao ovuda.  — Sto mu gromova! Treba ići tim putem.  — Ići ćemo, Koninsone.  — Ja ću se omestiti u mrežu da nam ne umakne.  — To je najbolje. U devet sati uveče „Danebrog", koji je plovio prilično brzo, izišao je iz Moreuza Isanocki i ušao u Beringovo more, ogromno vodeno prostranstvo koje se nalazi između 52° i 66° severne širine i 160° i 200° istočne dužine sa uga opkoljen dugim nizom Aleutskih ostrva, sa istoka i severoistoka američkim obalama a sa severo-zapada i zapada Kamčatkom.  Najveća dužina ovoga mora, koje je većinom obavijeno maglom i  pokriveno santama leda, od istoka do zapada je skoro 550 liga. Kako na američkoj tako i na azijskoj obali, ulazi u kopno u obliku prostranih zaliva u koje se veoma često sklanjaju kitovi kad im dođe vreme da se kote. Na severozapadu je veliki zaliv, koji se zove Anadir, u koji se uliva istoimena reka, na zapadu Aleutorski zaliv i Kamčagka, a na istoku Bristol i Norton. U njemu su velika i dostojna pažnje ostrva Sidov, Sveti Mateja, Sveti Pavle i Sveti Borđe. U trenutku kad je „Danebrog" ulazio u ovo prostrano i veoma opasno more, nijedno jedro niti ikakav sisar nisu se videli na horizontu. Samo poneka  burnica, kobna ptica, koja se raduje samo olujama, dodirivaše talase u koje  bi povremeno zaronila tražeći ribice. Tri-četiri obletahu oko jedrenjače,  pokazujući svoje crno perje.

Teran jakim vetrom sa severozapada, „Danebrog" je brzo plovio ka širokom Bristolskom zalivu na čijim talasima su se videle masne mrlje od kojih je more dobijalo zelenkastu boju, ali prođe cela noć a ona prokleta ulješura se ne ukaza. Sutradan, dvadeset i šestog avgusta, opet ništa. Kapetan Vajmar se uznemiri i ozlovolji. Izgledalo mu je nemoguće da je čudovgapte sa harpunom u slabinama moglo da pređe toliki put, iako su se još uvek videle masne mrlje po talasima. I poručnik, obično tako hladnokrvan, poče da se ljuti. Šetao se još nervoznije po palubi, pušeći neizbežnu lulu i povremeno bi nešto promrmljao. I Koninson, koji je da ne bi izgubio iz vida masne mrlje, već dvadeset i četiri časa bio u mreži, tamo spavao i jeo, bio je van sebe od besa. Vrpoljio se tako da je mogao pocepati mrežu, a povremeno se moglo čuti kako šalje do đavola sve okeanoke ulješure a nekad i Harvejev harpun. Dvadeset i sedmog, još ništa. Dvadeset i osmog ujutru, na trideset milja užnije od Rta Rumjancov, stražar objavi da je na vidiku neki brod koji brzo  plovi prema jugu. jugu. Kapetan Vajmar naredi odmah kormilaru da upravi „Danebrog" na tu stranu, kako bi se kod posade toga broda raspitao o ulješuri. Posle pola sata nalazio se samo na jednu milju daljine od označenog  broda. Beše to lepa, laka jedrilica sa dve katarke od dvesta pedeset pedese t ili trista tona, veoma elegantno građena i gotovo potpuno natovarena. Sa krme se dizao crni dim, očigledan znak da je posada topila mast.  — Mora biti da je ovo neki lovački brod — reče reč e poručnik. Vajmar naredi da se istakne danska zastava i celim nizom znakova zamoli edrilicu da se zaustavi što ona odmah i učini. „Danebrog" je stiže za nekoliko minuta i zaustavi se na jedno šest stotina metara od nje.  — Čime vas mogu mogu uslužiti? uslužiti? — upita kapetan kape tan sa jedrilice, prislanjajući na usta dozivalo, dok je njegova posada podizala zastavu sa zvezdama Sjedinjenih Država.  — Dolazite li iz moreuza? moreuza? — upita Vajm Vajmar. ar.  — Upravo odatle.  — Jeste J este li naišli na jednu jednu ulješuru sa harpunom arpunom u boku?  — Jeomo, J eomo, kapetane. kapetane. Spazio Spazio sam s am je sinoć pred Nortonskim zalivom zalivom..  — Je J e li bila živa?

 — Jeste, J este, ali a li čini mi mi se pri izdisaju.  — Kako ide s lovom? lovom?  — Imam pun tovar. tovar. Ako hoćete dobar savet, iziđite iziđite iz moreuza moreuza i plovite duž obale Džordžije. Naći ćete mnogo kitova.  — Hvala, kapetane.  — Srećno, gospodine. gospodine. Jedrilica razvi jedra i produži plovidbu ka jugu, a „Danebrog" krenu  prema  prema Rtu Rumjancov Rumjancov koji je trebalo uskoro us koro da se s e pojavi na vidiku.  Nada da će uskoro pronaći pronaći ulješuru pon ponovo ovo se rodi u svim srcima. Koninson je prvi napustio svoje stanište i popeo se u veliki kavez. Još nekoliko mornara pošlo je za njim, neki su se popeli još više do samih krstaca. Čak se i hladnokrvni poručnik ispeo na križno jedro, pa je iz koša  posmatrao more more jakim dogledom dogledom.. U deset izjutra „Danebrog" je obišao Rt Rumjancov i ušao u Kaktulski zaliv, veoma širok ali nesiguran, od koga se na severoistoku između 64° i 65° severne širine i 163° i 164° zapadne dužine prostire Nortonski zaliv koji je otkrio 1778. slavni kapetan Kuk. Obale su bile strme i veoma visoke, nagrizene, podlokane večitim talasanjem mora, sa vrlo malim fjordovima u koje su prodirali valovi, silovito šumeći. Ovde-onde videla se neka jela, neka patuljasta breza, neki žbun i vodopadi koji su se slivali sa stenja na stenje, ostavljajući divan utisak. „Danebrog" je izvesno vreme plovio sasvim uz obalu zatim usmeri  pramac  pramac prema prema Nortonskom Nortonskom zalivu u koji stiže oko četiri po podn podne, e, pošto je obišao jedan strmi rt koji se sasvim okomito spuštao u more. U tom trenutku začu se Koninson kako viče iz velikog kaveza:  — Ulješura prema pramcu! Svi pogledi se upraviše u tom pravcu. Jedva na hiljadu metara od „Danebroga", saovim blizu obale, plivao je sisar izvrnut na leđa, okružen hiljadama morskih ptica, koje su neskladnim kričanjem stvarale paklenu larmu.

ČETVRTA GLAVA ORKAN

To je bio upravo sisar koga je Harvej harpunirao ispred Aleutskih ostrva a koji je, posle četiri dana neprestanog bežanja, doplivao tu da izdahne. Čudovište je još uvek u boku imalo oružje koje ga je usmrtilo, a za koje e bio vezan konopac sa plutačom na kojoj su bili znaci „Danebroga".  Na njegovom jegovom trbuhu trbuhu i na og ogrom romnnoj glavi koja beše malo pod vodom, vodom, videle su se burnice, galebovi, urije i druge ptice koje su se hranile njegovim masnim mesom. Bilo ih je hiljadama, a druge su još doletale sa svih strana vidika da bi uzele učešća u toj bogatoj gozbi. „Danebrog", kojim je vešto upravljao majstor Vidak, stade pored sisara, oko koga su već plivala mnogobrojna jata ajkula, ne usućujući se da u njega zagrizu, jer se stanovnici mora veoma plaše ovakvih cinova.  — Pravo čudovišts — reče Kon Konin inson, son, posmatrajući to og ogrom romnno brdo mesa. — Kladio bih se da je devetnaest metara dugo.  — Možda i više — rsče rs če poručnik. poručnik. — Dobićemo Dobiće mo najm najmanje anje devedeset devedes et tona ulja.  — Dobro bi bilo da svake nedelje nabasamo na ovakvo čudo. Obog Obogatili atili  bismo se u toku samo s amo jedne jedne sezon s ezone. e.

 — Na posao, momci, — viknu viknu kapetan. — Treba požuriti požuriti ako hoćete da iziđemo iz Beringovog moreuza pre pojave santi. Majstor Vidak naredi da se spusti u more jedan čamac i skoči u njega sa šestoricom ljudi oboružanih oštrim ašovima, prilazeći sisaru s glave. Sa nekoliko snažnih udara otvoriše donju usnu, uđoše u ogromna usta i otpočeše

rezati jezik, ogromnu uljanu masu tešku nekoliko tona koja je, dobro spremljena, vrlo ukusna za jelo. Dok je majstor radio sa te strane, Koninson, u pratnji nekoliko mornara, sekao je debeli sloj slanine oko glavs prenoseći je pažljivo na brod i pazeći da se ne prepolovi. Kad je jezik bio prenet na palubu, mornari počeše polako okretati ogromnog sisara tako da mu se uskoro ukazaše leđa puna čudnih guka. Poručnik Hostrup i četiri čoveka sa sekirama pažljivo, da ne bi pali u more, dođoše do lobanje. Razlupaše je da bi izvadili ono skupoceno ulje koje e u prodaji poznato pod imenom „kitava mast", a upotrebljava se za  pravljenje sveća i skupocenih sapuna. Ovo ulje ili bolje rečeno stearin bilo je sjajno kao biser i nalazi se u duguljastom kanalu koji tvore kosti lobanje i lica na mestu gde se spajaju. Dok je životinja živa, to ulje je tečno. Kad ugine, zgusne se i ponekad ga u kanalu ima više od četiri tone. Obično ima tri tone, toliko su upravo i našli u ulješuri kojoj se „Danebrog" približio. Kad su pokupili tu mast koja se prodaje po visokoj ceni, mornari i dalje okretahu sisara, derući mu kožu. Na brodu su je sekli u komade i gomilali na krmi da bi se iz nje topila mast. Tu na pećima bili su već spremljeni kazani od četiri stotine pedeset litara. Uskoro se na palubi lovačkog broda, odigravao neobično surov prizor. Crni oblaci smrdljivog dima dizahu se iz peći naloženih otpacima sisara. Kazani su ključali i iz njih se okolo širio još otužniji miris. Iz masnih delova razbacanih na sve strane cedila se prava reka ulja. Krv je curila iz komada debele kože i bojila je crvenilom palubu i strane broda. Bosi mornari, ulepljeni prljavštinom i naoružani svakojakim noževima, ogromna lešina na kojoj se videlo crvenkasto meso i džinovska rebra, hiljade i hiljade ptica koje se ukrštahu u svim pravcima i čiji su se promukli krici mešali sa uzvicima ljudi, ključanjem u kazanima i pljuskom tela strahovitih ajkula po moru, ostavljali su čudan utisak. Uskoro se zbog mraka moralo prestati sa komadanjem lešine. Kapetan Vajmar koji je radio kao i poslednji njegov mornar, naredi da se posle večere razda dobar obrok džina i osiguravši brod sa dva jaka sidra da ga more ne bi  bacilo prema obali koja ne beše mnogo udaljena, naredi da idu na počinak. Sutradan rano ujutru još življe su nastavili rad. Sva koža je preneta na

 brod. Zatim iščupaše zube koji, iako nisu od jako lepe slonovače, ipak imaju svoju vrednost. Isekoše jedan deo mišića koji daju odlično tutkalo, zatim žile, veliku količinu kostiju koje crna životinja ima i najzad kanal gde se često krije siva ambra, veoma skupocena materija nežnog mirisa koju mnogo traže otmene Amerikanke i Evropljanke. To je laka materija koja pliva na vodi, koja je samo malo izmenjen izmet, najzad deo nedovoljno svarene hrane. Koninson je našao u ulješurinom kanalu šest takvih komada, od pet ili šest stotina grama svaki, a bili su nepravilnog oblika. U šest popodne kostur je bio potpuno ogoljen. Kapetan koji je žurio da doplovi do Beringovog moreuza kako bi stigao do obala Džordžije pre pojave ledenih santi, naredi da se razviju jedra i u sedam, posle dva duga križanja, „Danebrog" napusti Nortonski zaliv sa  pramcem ka severu-severoistoku, noseći sobom preko devedeset tona masne materije od koje je jedan deo već bio istopljen u žućkasto ulje sa ukusom užegle ribe, gustine 0,927 a koje se moglo stegnuti tek na 0°. Izvan zaliva more je bilo uzburkano zbog jakog severozapadnog vetra, veoma hladnog i koji je postajao sve jači. Po nebu su jezdili beličasti oblaci  puni elektriciteta koji nisu obećavali ništa dobro.  — Bojim se da će se dići vihor — reče kapetan prilazeći poručniku, koji e šetao po palubi sa rukama u džepovima i lulom u ustima.  — Igraćemo — mirno reče hladnokrvni čovek.  — Ali mnogo, gospodine Hostrupe. Primetio sam da se barometar naglo spušta a štorm gles jako menja. Voleo bih da sam već daleko od opasnih mesta u moreuzu.  — Ba! „Danebrog" je odlična jedrenjača koja se ne boji orkana, kapetane.  — Ne poričem. Nadam se da će se i ovoga puta izvući. Oko deset sati uveče oblacn se zgusnuše a more otpoče da se diže. Mnogobrojne burnice nadletale su penušave vrhove talasa, krešteći  promuklo. Izgledalo je da ove zloslutne ptice dozivaju oluju koja se upravo spremala. Bojeći se da se uskoro bura ne razbesni, kapetan ostade na palubi do  pozno doba, ali videći da vetar, iako je duvao nepravilno, ne menja pravac,  povuče se u svoju kabinu pošto je iaredio da se saviju vršna jedra i da se smanje donja.  Noć je prošla dosta mirno. Nije bilo snažnih udara vetra, niti suviše

visokih talasa.  No trideset i prvog, oblaci postadoše gušći i crnji i spustiše se toliko da e izgledalo da će zamočiti krajeve u more. Vetar se pojača, skrećući sa juga na jugoistok, zviždeći na hiljadu načina kroz užad i jedra, podižući džinovske talase pokrivene belom penom. Ubrzo se u daljini začu grmljavina i nekoliko bledih munja obasjaše crne oblake koji su jezdili u neredu kao neobuzdani konji. Kapetan naredi da se savije većina jedara i da sva posada bude na palubi. Morski vuk predvideo je veoma jaku buru i hteo je da bude spreman kako bi  podneo njene udare. Oko jedanaeet sati ujutru more se veoma uznemiri, a vetar poče da još više besni. To nisu bili više talasi, već prava vodena brda koja su se besno sudarala. Čulo se samo hujanje vetra, udaranje jedara i konopa, škripanje arbola, jaukanje mornara i kreštanje burnica. Upravljan veštom rukom majstora Vidaka, „Danebrog" se hrabro držao, sekući talase oštrim i jakim kljunom, ali posle nekoliko sati nalazio se u tako teškom položaju da mnogi mornari prebledeše i čak se hladnokrvni poručnik  namršti.

Vetar je tada dostigao neverovatnu brzinu od dvadeset i sedam metara u sekundi, brzinu koju dostiže samo pri velikim olujama i koju vrlo malo  brodova izdrži. I zaista, „Danebrog" je sa nagnutom levom stranom do same

vode, jurio ludom brzinom sekući talase koji su se užasno komešali uz mnogoglasnu riku, dok je desni bok broda često plavilo more. Većina jedara su za tren oka iscepana i strgnuta sa križeva te je stabilnost jedrenjače došla u ozbiljnu opasnost. Jadna jedrenjača, koja se skoro više i nije potčinjavala kormilu, klatila se na sve strane, čas se penjala na talase, čas se spuštala u provalije u kojima se izlagala opasnosti da je za navek proguta more. Cvilela je, čas joj je otpadao komad ograde, čas deo palube. Bilo je trenutaka kad je tolika masa vode  plavila njene bokove da se nije znalo da li još plovi ili već tone. Držeći čvrsto ručicu kormila, kapetan Vajmar a pored njega i majstor  Vidak, uprkos opasnom položaju, beše sačuvao zadivljujuću hladnokrvnost i izdavao je zapovesti gromkim glasom. Držeći se za lanac na pramcu, poručnik je prenosio zapovesti mirnim glasom kao da se nalazio u bezbednoj kući a ne na brodu koji je svakog trenutka mogao da se razbije. Bosi, polugoli, bez kapa, mokri, bledog lica od užasa, mornari su se čvrsto držali za ogradu, za opute ili za donja jedra, očiju uprtih u starešine, spremni da izvrše zapovesti. Povremeno bi se neki od njih koga bi zapljusnuo talas, kotrljao po palubi, ili odbačen prema jarbolima, zadobijao teške uboje. Jedan mornar je bio čak izbačen preko ograde. Spasao se brzo se uhvativši za ednu sohu. U devet uveče, to jest posle trinaestčasovne ogorčene i očajne borbe, „Danebrog" je neprestano plovio brzinom većom od dvanaest a katkad i trinaest čvorova i nalazio se u blizini Beringovog moreuza. Pri svetlosti jedne munje, na sedam ili osam milja sa strane vetra, već se mogla videti američka obala. Kapetan Vajmar posla dva čoveka u veliki kavez da na vreme jave čim spaze ostrva Dijamede koja se nalaze usred moreuza, a na koja se „Danebrog" mogao nasukati. U deset časova, jedan besni udar vetra svali jedrenjaču na bok. Očajan urlik prestašenih odjeknu palubom sa hukom bure. Svi su mornari mislili da se njihov brod više neće ispraviti. Srećom se Koninson nalazio blizu glavnog jedra i sa nekoliko udara sekirom preseče opute. To je bilo dovoljno da se jedrenjača vrati u pređašnji  položaj i spreči talase da se sruče na palubu.

Gotovo odmah zavlada kratko zatišje. Usled silnog naleta vetra oblaci se naglo rastaviše. Za nekoliko trenutaka ukaza se sunce, koje na toj severnoj širini, leti, može se reći, nikad i ne zalazi. Zlatna svetlost na uzburkanom moru ostavljala je divan utisak koji je trajao samo nekoliko sekundi. Oblaci se sastaviše, polutama se opet prostre  po talasima i vetar ponovo poče da još jače zavija, gurajući ispred sebe edrenjaču kojoj je još bilo ostalo samo jedno križno krilo i četvrtasto jedro na srednjem jarbolu. Odjednom straža viknu: „Kopno prema pramcu!" Kapetan poveri kormilo majstoru Vidaku, pa iako se brod silno ljuljao, urnu na pramac gde se već nalazio poručnik.  Na daljini od četiri milje more se silno uzdizalo oko skupine Diomede koju obrazovahu ostrva Ratmanov najveće, Kruzenštern srednje i Fervaj, sasvim pust greben.  — Treba da se držimo pučine, kapetane — reče poručnik.  — Idem ja na krmu — odgovori Vajmar. — Naredite da se spremi nekoliko jedara za zamenu.  — Zar se bojite da ona neće izdržati?  — Ako naiđe jak udar kao onaj malopre, uveren sam da neće izdržati. Kapetan se vrati na krmu, uze ručicu kormila u ruke, a poručnik naredi da se na palubu donesu druga jedra. „Danebrog" beše uplovio u moreuz koji je između istočnog azijskog rta i američkog rta Pales širok osamdeset i tri kilometra i veoma dubok. Ovde je more bilo strašno uzburkano. Talasi terani vetrom, sabijali su se, tako reći, izmeću dve obale, iako su ove, kako rekoh, udaljene jedna od druge, i razbijahu se o ostrva bacajući penu do takve visine da je ona gotovo dodirivala crne krajeve oblaka. U ponoć „Danebrog" doplovi pred ostrvo Ratmanov oko koga je nasumce letelo hiljade morskih ptica. Iznenada, kad su mornari mislili da su već van svake opasnosti, jedan  besan nalet vetra obori se na jedrenjaču tako da više od polovine pramca utonu u zapenušane talase. Jarboli se poviše kao šipke, zatim se začuše dva silna praska praćena kricima užasa. Oba jedra, istrgnuta sa križeva, odleteše kao dve ogromne ptice. Iako neobično hrabar, kapetan Vajmar preblede.  — Jedro, jedro ili smo izgubljeni! — viknu on.

I zaista „Danebrog", bez ijednog komada platna, ponesoše talasi i vetar   pravo na ostrvo Ratmanov čije se litice nalažahu na oko osam stotina metara daljine. Poručnik Koninson, majstor Vidak i desetinu mornara, ma koliko se edrenjača ljuljala na sve strane i oni često posrtali, pokušaše da razviju edno malo vršno jedro, ali talasi koji su zapljuskivali palubu i silovit vetar u tome su ih ometali. Tri puta je jedro podizano do križa i tri puta ga je vetar obarao zajedno sa ljudima. Tada posadu obuze panični strah. Neki mornari, koji behu potpuno izgubili glavu od straha, rastrčaše se po palubi ne slušajući naredbe niti  pretnje pretpostavljennh. Druti, isto tako uplašeni, jurnuše u čamce. „Danebrog", nakrenut na bok koji je svakoga časa plavilo more, plovio je sekući talase mimo očajne borbe kapetana koji nije ispuštao kormilo iz ruku. Odjednom nešto silno udari o levu stranu uz zloslutni tresak. Kapetan,  poručnik i svi mornari popadaše po palubi. Kad se podigoše, „Danebrog" nije više plovio. Beše se nasukao na jedno dvesta metara od ostrva, na podvodno stenje čiji su crni vrhovi izranjali iz talasa.

PETA GLAVA OSTRVO RATMANOV

Osetivši da je brod stao i shvativši da se desio veliki kvar, kapetan Vajmar prosto zaurla.  Naglim pokretom kormila najpre je pokušao da ga izvuče sa tog stenja, koje je moglo svakog časa probiti jedrenjaču, ali kad mu to ne pođe za rukom, jurnu na prednji deo gde se behu skupili svi mornari koji su vikali od užasa. Ni u tom teškom položaju, koji je mogao biti koban, Hostrup ni najmanje ne beše izgubio hladnokrvnost i već se našao tu.  — Jesmo li izgubljeni? — upita ga kapetan kroz zube.  — Možda nismo — mirno odgovori Hostrup. Kapetan odgurnu nekoliko mornara i pope se na kosnik. „Danebrog" je  prednjim delom ušao u jedan peščani sprud, s obe strane opkoljen dvojnim redovima sitnog stenja. Krma se ljuljala na vodi. Iako je to s jedne strane bilo dobro, sa druge nije valjalo, jer su talasi, podižući je, mogli da razbiju brod.  — Da se nije negde probušio? — upita poručnik.  — Bojim se da jeste — odgovori Vajmar. — Čini mi se da vidim rupu ispod linije do koje dopire more. Užas! Zar nas je i to moralo zadesiti? Nije  bio dovoljan onaj udar amerikančeve jedrilice! Jadni moj „Danebrog"!  — Možda kvar i nije tako ozbiljan, kapetane.  — Ko će zapušiti otvor? Ovde smo kao usred pustinje.  — Imamo na brodu odličnog drvodelju.  — Siđimo u slagalište, gospodine Hostrupe. Dve starešine narediše da se otvori glavni ulaz i siđoše u utrobu broda, a  pred njima su išli Koninson i majstor Vidak sa upaljenim svetiljkama. Pomakoše burad koja zauzimahu jedan deo slagališta, pođoše ka pramcu i zaustaviše se, pažljivo osluškujući.

Jasno su čuli potmulo klokotanje, bez sumnje voda koja je ulazila kroz otvor.  — Je li rupa velika? — uznemireno upita kapetan.  — Ne verujem — reče majstor Vidak. — Voda ne klokoće tako jako.  — Moramo li pomaći burad? — zapita Koninson.  — Zasad ne treba — reče poručnik. — Dok bura ne stane, ništa se ne može učiniti.  — Postoji li opasnost da potonemo?  — Zasad ne postoji — odgovori kapetan. — „Dane-brog" se jako nasukao, a krma je visoka. Popnimo se na palubu.  Napustiše slagalište i vratiše se na palubu, gde su ih mornari, još bledi, očekivali s velikim strahom. Kapetan ih umiri sa nekoliko reči.  Nije se moglo ništa uraditi jer je orkan tako besneo da je bilo nemoguće spustiti čamce. Kapetan naredi da se baci sidro sa krme da bi osigurao brod, a druga dva sidra baci između sitnog stenja, jedno s desne, a druto s leve strane. Pošto je to bilo urađeno, očekivaše veoma uznemiren, što nije mogao savladati, da se more smiri.  Njegovo strpljenje i strpljenje cele posade beše stavljeno u iskušenje,  pošto je orkan besneo celoga dana, silno potresajući jedrenjaču koja je tužno škripala, zarobljena na peščanoj obali. Ali oko jedanaest časova popodne onaj silni vetar se postepeno stiša i kroz rasturenu maglu, na zapadnom vidiku, ponovo se pojavi sunce. U ponoć zavlada potpuna tišina u gornjim slojeavima, a vazduh, malo pre tako uzburkan i hladan, postade topao, da su pomislili da se nalaze u Meksiku a ne u Beringovom moreuzu. More je još uvek bilo veoma uzburkano i dalje je sa velikom žestinam zapljuskivalo ostrva, prodirući u fjordove sa produženim rikanjem. Sutradan, drugog septembra, za vreme oseke, kapetan, poručnik, Vidak i drvodelja siđoše u jedan čamac, pristaše uz sprud na kome se pramac broda  beše nasukao i stajao sad sasvim iznad vode. Kvar od silovitog udara bio je veliki, ali se mogao popraviti. Na nekoliko koraka od pramčane statve, odmah ispod vodene linije, oštri vrh jedne stene  beše otvorio toliko veliku rupu da je kroz nju slobodno moglo proći bure. Kobilica, srećom, nije pretrpela nikakvo oštećenje, jer je naišla na peskoviti

sprud u koji se skoro sasvim zarila.  — Šta kažeš, majstore? — upita kapetan uznemireno.  — Udar je bio silan — odgovori on — i rupa je ogromna, ali...  — Ali?... — upita kapetan u čijim očima sinu zra-čak radosti.  — Zatvorićemo je.  — Koliko ti je vremena potrebno? To bi moralo biti brzo da bismo iskoristili veliku plimu dvanaestog septembra.  — Do toga dana „Danebrog" će biti spreman da otplovi.  — Kad napustimo sprud, kuda ćemo ići? — upita poručkik koji je hladnokrvno i veoma brižljivo punio lulu.  — Neće li vam biti neprijatno da me pratite na sever? — upita kapetan, gledajući ga netremice.  — Bio bih veoma srećan, gospodine. Kapetan mu snažno steže desnicu.  — Vi ste hrabar čovek, gospodine Hostrupe.  — Opklada mi leži na srcu, gospodine Vajmare — odgovori Hostrup. —  Što se mene tiče, staviću život na kocku samo da sačuvam dosadašnji ugled danskih kitolovaca.  — Hvala, poručniče. A sad, drvodeljo, na posao. Pošto se morala iskoristiti oseka, drvodelja svojski prionu na posao. Pomagalo mu je nekoliko mornara koji su u drugom čamcu donosili potreban alat, veliku količinu drveta i nekoliko velikih bakarnih ploča. Druga grupa mornara oslobađala je prednji deo jedrenjače od buradi i radala na pumpama, crpući vodu koja je prodrla kroz otvor. Poručnik Hostrup koji se slabo razumevao u taj posao, vrati se na brod i uze pušku.  — Hajde da prošetamo po ostrvu — reče Koninsonu. — Vidim da ima krupnih ptica a možda se u fjordovima krije neka foka ili koji morski konj. Uzmi pušku pa hajde sa mnam.  — Rukujem bolje harpunam nego vatrenim oružjem, poručniče! —  odgovori harpuner. — Vi se brinite o pticama a ja ću o fokama.  — Kako hoćeš, prijatelju. Uđoše u mali čun i udaljiše se obilazeći ostrvca o koja se razbijahu  poslednji talasi koje je podigao orkan. Snažno veslajući za nekoliko trenutaka stigoše na ostrvo, ali je sa te

strane obala bila strma i veoma visoka te se nije moglo pristati. Oko njega letele su mnogobrojne morske ptice koje su u pukotinama obale načinile svoja gnezda. Idući dalje, dva lovca uskoro naiđoše na mali fjord. On se završavao niskom obalom, delimično pokrivenom najsitnijim peskom, a drugim delom crnim šljunkom, zaobljenim neprestanim radom talasa. Vezaše mali čun za jednu stenu i iskočiše na kopno, noseći sobom oružje. Ostrvo je bilo ružno. Ovde-onde uzdizahu se puste uzvišice, malo dalje velike crne stene u čijim se pukotinama video kržljavi lišaj, poneka divlja ruža i stabljika drenjine ili trnjine.  — Kakva pustoš! — uzviknu Koninson. — Da li ćemo bar naći foke?  — Nadam se, harpuneru — odgovori poručnik. — Nekad ih je ovde bilo tako mnogo da su poneki kitolovci punili svoje lovačke brodove njihovim uljem. Danas, međutim, retko se mogu sresti, jer ih bespoštedno love.

 — Ti kitolovci su verovatno pobili vrlo mnogo foka da bi popunili tovar.  — Hiljadama, Koninsone.  — Znači da će uskoro biti potpuno istrebljene.  — To će se zacelo desiti za kratko vreme. Već ih na obalama Severne

Amerike nema.  — Kakva nesreća! A kad čovek pomisli da su to bezopasne životinje! Zašto te kukavice ne napadaju bele medvede! Bacivpš pogled na obalu, lovci zađoše dublje u ostrvo gde je bio tako veliki broj ptica da su katkad zaklanjale sunce. Čas su proletala ogromna jata urija, ptica crnih i belih, dugačkog i pravog kljuna sa nogama sasvim pozadi, tako da je izgledalo da sede umesto da stoje, čas jata strolaga, vrlo lepih ptica sa crnim grudima i lećima, a na krilima i delovima tela poprskanih snežnom belinom, čas dugi redovi divljih gusaka, krupnih kao obična guska, koje podizahu paklenu galamu.  — Bogami — uzviknu poručnik — kad bismo hteli da natovarimo brod  pticama, ne bi nam to bilo teško.  — Zadovoljimo se da napunimo kuvarovu ostavu — reče Koninson. —   Na posao, gospodine. Poručnik se pope na jednu stenu, namesti se na sam vrh i odatle otpoče  pucati u jato ptica koje je letelo iznad njega desno i levo, ne plašeći se. Za kratko vreme, galebovi, guske, urije, strolage ležahu na zemlji  pogođene mecima odličnog lovca. Koninson je ubijao harpunom ranjene  ptice. Pucnjava koja nije prestajala najzad uplaši ptice i one se udaljiše od stene, odletevši ka obali.  — Vi ste strah i trepet kao lovac — reče Koninson poručniku koji skupljaše ulov. — Ovde ima toliko mesa da se posada „Danebroga" može hraniti celu nedelju.  — A nisam još završio, harpuneru. Video sam tamo dole dve velike ptice i nadam se da ću ih ustreliti. Skupiše ulov na gomilu ispod stena i poćoše ka moru, bolje rečeno prema ednom malom fjordu, više koga su letele dve ogromne ptice belog i crhnog  perja.  — Kakve su to ptice? — zapita Koninson. — Možda su orlovi.

 — Ovde orlovi? — Čini mi se da su to dva albatrosa.  — Ali albatrosi su ptice australskog mora, gospodine.  — Neosporno, ali mnoge od tih proždrljivih ptica svijaju gnezda po

ostrvima oko Kine i Japana, a juna meseca dolete ovamo.  — Je li njihovo meso dobro?  — Istini za volju moram reći, kožasto je, ali ako izvesno vreme stoji usoljeno, a zatim se pripremi s nekim ukusnim sosom, nije rđavo. Lovci uskoro stigoše do fjorda, ali albatrosi, doduše malo mršavi, ali zaista ogromni, čija raširena krila behu skoro pet metara, udaljiše se i to tako  brzo da za nekoliko trenutaka behu sasvim iščezli.  — Gadovi! — uzviknu harpuner.  — I jesu, iako su veliki i imaju ogroman kljun — reče poručnik.  — Ali... gle!  — Šta je bilo?  — Pogledajte na levo, pored mora — šapnu mu Koninson. Poručnik pogleda u pokazanom pravcu i na jednoj niskoj steni, koja se strmo spuštala u more, spazi veoma veliko crvenkasto telo.  — To je foka — reče Koninson.  — Nije. Verovatno je morski konj — reče poručnik koji napuni pušku sačmom.  — Treba ga ubiti.  — Ubićemo ga, harpuneru. Samo da nas ne spazi, inače ode u more. Zađoše među stene i krijući se stigoše na samo dvesta koraka od plena koji se grejao na suncu, izvaljen na bok. Poručnik se nije prevario. Bio je to zaista morski konj koji se zove još i morž, dugačaas skoro četiri metra, obima tri metra, obrastao kratkom, retkom i crvenkastom dlakom. Jasno su se videli njegovi dugački zubi, beli kao slonovača, okomito spušteni iz gornje vilice. Te životinje kojih je nekad bilo mnogo po svim obalama severne Azije i Amerike, bezopasne su na kopnu, jer se jedva kreću, ali napadnute u moru u kome plivaju veoma brzo, očajno se brane i često jakim zubima oštećuju velike čamce lovaca. Poručnik posla Koninsona iza jedne stene koja je bila nedaleko od one na kojoj je ležao morski konj, zatim polako diže pušku, pažljivo nanišani i opali. Pogođen u glavu, morski konj skoči naglo, zaurla i poče se koprcati,  pokušavajući da se dokopa ivice stene i da se spusti u more. Ali Koninson  beše blizu. U deset skokova stiže ga, udari ga harpunom da ostade na mestu mrtav.

 — Dobar hitac — uzviknu harpuner okrećući se poručniku, koji se  približavao mirno kao i obično. — Ovo su zaista životinje koje zaslužuju metak.  — Verujem, Koninsone. Ovaj morski konj je toliko debeo da će nam dati  preko dva bureta ulja.  — I to boljeg ulja nego što daje kit, gospodine Hostrupe. Možda ih još ima?  — Sumnjam, Koninsone. Kitolovci su istrebili morske konje.  — A da li ih je bilo mnogo na ovom ostrvu?  — Hiljadama, harpuneru. Pričao mi je jedan holandski kapetan, pre  petnaest godina, da ih je jedan norveški kitolovac za četiri sata ubio preko  pet stotina.  — Kakav pokolj!  — Znam i to, ali se više ne sećam gde je to bilo, da ih je posada nekog engleskog broda 1705. ubila osam stotnna u roku od šest sati i da je tri godine kasnije druga jedna posada ubila devet stotina za sedam sati.  — Onda se za jedan dan mogao natovariti ceo brod uljem.  — A ti su tovari vredeli mnogo više od naših, jer i kože morskih konja imaju vrednosti. A zubi, belji od slonovače, prodavali su se po visokoj ceni.  — A kako ćemo ovu grdosiju preneti na brod?  — Ostavimo je ovde. Poslaćemo mornare da je donesu. Produžimo šetnju, Koninsone. Lovci su šetali morskom obalom skupljajući jaja morskih ptica, većinom snesenih na pesku ili u pukotinama stena i povremeno su pucali na galebove. U šest, natovareni kao mazge, sedoše u mali čun i vratiše se na brod gde su drvodelja, kapetan, majstor Vidak i mornari prilježno radili na popravci kvara.

ŠESTA GLAVA OSLOBOĐENJE

Ujutru dvanaestog septembra, dana velike plime, „Danebrog" beše spreman da zaplovi. Drvodelja je pažljivo zatvorio otvor i to tako dobro da nije mogla prodreti nijedna kap vode u brod i da je mogao podneti udare leda. Ostalo je još da se nasukana jedrenjača izvuče, vrlo težak posao, ali u čiji uspeh niko od posade nije sumnjao. Kako je trebalo još samo četiri časa da plima dostigne najveću visinu,  pohitalo se sa pripremama. U podne je sve moralo biti spremno i svako na svom mestu kako se ne bi izložili opasnosti da svi napori padnu u vodu i da se mora posle čekati još nekoliko dana. Kapetan naredi da se ceo tovar iz slagališta prenese na krmu, da bi time olakšao pramac i nasukana jedrenjača se brže izvukla. Zatim naredi da se  podignu dva najveća sidra koja behu bačena na šezdeset lakata od krme na čvrsto dno i da se pričvrsti užad na dve bitve na brodu. Poručnik naredi da se spreme jedra kako bi se odmah udaljili, čim se jedrenjača spusti iz tog opasnog bazena koji skoro potpuno beše opkoljen stenama. U deset sati bilo je sve gotovo na jedrenjači i svi ljudi behu na svojim mestima. Plima je nadolazila brzo, pokrivajući crne vrhove malih grebena meću kojima je more jako klokotalo. Uskoro more je preplavilo stenje i prednji deo edrenjače poče da podrhtava, a potom se začu škripa.  — Gotovo! — uzviknu kapetan. Mornari se nagoše nad bitve i čekahu jako uzbuđeni. Mnogi prebledeše. Drhtanje i škripa nisu prestajali, štaviše pojačavali su se. U dvanaest i dvadeset i pet minuta kapetan koji je imao u ruci hronometar, gromko viknu:

 — Snažno, momci, snažno! Mornari snažno udariše bitve koje se saviše. Dva debela užeta na krmi zategoše se, ali se sidra i ne pomeriše. Brod je škripao, ali nikako da zaplovi. Kapetan preblede i hladan znoj mu orosi čelo.  — Snažno, snažno — ponovi. Poručnik pritrča mornarima u pomoć, a oni su zapinjali iz sve snage. Proće nekoliko trenutaka, dugih kao večnost, zatim „Danebrog" skliznu naglo po pesku, velikom brzinom zaplovivši unazad. Kapetan koji je odmah skočio na pramac broda, spusti malo sidro a poručnik pritrča kormilu. „Danebrog" preplovi pedeset lakata, zatim odjednom stade na jedno dvesta metara od grebena. Jednoglasno ura zaori se iz svih trla. Jedrenjača beše najzad spasena. Poručnik pristupi kapetanu čije je lice sijalo od zadovoljstva i čvrsto mu steže desnicu.  — Imamo sreće — reče.  — Treba u to verovati, gospodine Hostrupe — od-govori Vajmar. —  Veoma sam se bojao za moj „Danebrog", a volim ga kao da je deo moga bića. Da sam ga izgubio, bio bih doživotno neutešan.  — A sada, kuda ćemo?...  — Na obale Džordžije, poručniče. Brzo ćemo završiti posao, pa ćemo se vratiti na jug.  — Sa punim tovarom, nadajmo se.  — Da, poručniče. Srce mi kaže da ćemo dobiti opkladu.  — Daj bože, kapetane. Pošto nije bilo pametno zadržavati se meću tim stenama i grebenima, Vajmar naredi da se spuste u more čamci da bi izvukli „Danebrog" na širinu. U dva sata popodne, pošto su pregledali zakrpu na brodu i videli da je  potpuno suva, mornari razviše jedra i jedrenjača otplovi prema rtu Gales koji e na zapadu krajnja tačka američke obale. More je bilo skoro sasvim mirno, predivne zelene boje i potpuno pusto. Samo burnice i galebovi leteli su nad širokim talasima i povremeno kričali. Svež vetar koji nepravilno duvaše čas sa juga čas sa jugo-jugoistoka nadimaše jedra na jedrenjači koja je klizila priličnom brzinom, ostavljajući iza krme penušavu brazdu.  — Gospodine Hostrupe — reče Koninson prilazeći hladnokrvnom

 poručniku koji je pažljivo posmatrao talase naslonjen na ogradu sa leve strane broda — ima li još mnogo do američke obale?  — Pre ponoći zaobići ćemo rt Gales, harpuneru.  — A poručniče, je li istina da je ovaj moreuz strašno dubok?  — Da, dubina je tolika da, kad bi jedna fregata potonula, vrhovi njenih katarki videli bi se iznad vode. Ako hoćeš da znaš, njegova „strašna" dubina ne prelazi devetnaest metara.  — Samo?  — Samo, Koninsone, ni manje ni više.  — A je li odavno pronađen ovaj moreuz?  — Nije, Koninsone. Pre 1741. za njega se nije znalo, štaviše mnogi su verovali da je Amerika spojena sa Azijom.  — A ko ga je pronašao?  — Vito Bering.  — Rus?  — Za Ruse da, ali za druge ne, jer se Bering rodio u Danskoj kao ja i ti.  — A! Naš zemljak! Bio je zacelo odličan moreplovac.  — Da to nije bio, ne bi dovde doplovio u ono vreme kad se nije znalo ni gde su obale, ni gde ostrva, grebeni, sprudovi i kakve su struje.  — Je li putovao za svoj račun?  — Nije, već po nalogu ruske carice Katarine. I to je bilo 1728, ali je Bering hteo prvo da ispita sibirske obale i da se uveri je li Japan spojen ili nije sa poluostrvom Kamčatkom. Prvo je putovao na jugoistok, ali ne našavši kopno, okrenuo je brod na severoistok i posle četrdeset i četiri dana, na 58° 50' širine, naiđe na brda američke obale.  — Je li se tamo iskrcao?  — Nije, jer se tada podiže strašna oluja i primora ga da se vrati. Kakav  povratak! Trećeg novembra ekspedicija je doživela brodolom kod ostrva udaljenog sto šezdeset kilometara od Kamčatke i tamo su se toliko namučili da je mnogo mornara umrlo a meću njima i Bering. I tu sad ima jedan mračan, nedovoljno rasvetljen događaj. Neki pričaju da e nesretni moreplovac još disao kad su ga bacili u raku da ga sahrane, štaviše da je rukama razgrtao pesak kojim su ga zatrpavali.  — Da nije izvršen kakav zločin?

 — Ko zna?  — Jadan Bering! A šta se desilo sa njegovim drugovima?  — Tu su prezimili, a potom su sagradili brodić od ostataka nastradale lađe i hrabro isplovili na pučinu. Posle mnogih nedaća doplovili su do obale  poluostrva Kamčatke. U tom trenutku jedan mornar, koji se popeo u kavez, javi da je američka obala na vidiku, dotle skrivana lakom maglom. To beše rt Gales, goli strmi vrh iza koga se na izvesnom rastojanju dizahu brda koja skoro preko cele godine behu pokrivena snegom. „Danebrog" koji je brzo plovio, približi se obali, zatim se okrenu, uputivši se prema zalivu Kocebue koji se nalazi izmeću rta Kruzenšterna na severu i rta Espemberga na jugu i u kome se nalazi zaton Ešolc pred kojim je ostrvo Kamiso, na jugu Spasarijet a na zapadu Dobra Nada.  Na dva kilometra od rta Gales američka obala, dotle veoma strma, otpoče da se postepeno spušta i ukazaše se ogromne baruštine nad kojima je letelo hiljade gusaka, galebova, dugorepih morskih svraka, strolaga i urija. Njihovo kreštanje, nošeno vetrom, čulo se čak na jedrenjači „Danebrog". Poneka od tih ptica doletela je do jedrenjače i poručnika je zabavljalo da ispali koji metak.  Noću između dvanaestog i trinaestog, te nazovi noći, jer sunce nije zalazilo, vetar znatno ojača pa „Danebrog" ubrza plovidbu. Temperatura, dotle veoma blaga, iznenada se spusti na 0°. Sutradan, brod je zaobišao rt Espemberg i prošao pored zaliva Kocebue koji je ulazio u kopno dobrih osamdeset kilometara a bio širok devedeset i dva kilometra. Njegove su obale bile visoke i izgledale su potpuno puste, a u pozadini videli su se  planinski lanci. Nijedan se čun nije video na mirnoj vodi zaliva gde ponekad dolaze da love Indijanci Kitgoni koji stanuju na severnim i Kiumizi koji stanuju na južnim obalama.  Ni traga od kitova. Međutim, spazili su nekoliko delfina-gladijatora, zakletih neprijatelja kitova, neobično snažnih i strahovito proždrljivih životinja. Neki je bio duži od osam metara. Četrnaestog, u blizini rta Kruzenštern, Koninson je pažljivo posmatrao more ne bi li spazio mastan trag koji za sobom ostavljaju i odjednom ugleda ato boeta od koga se beše izmenila boja mora, tako da je izgledalo mrko umesto zelenkasto. Ta jata koja željno traže kitovi, sastoje se od malih

ljuskara, u obliku raka, koji nisu veći od dva milimetra, a roje se u proleće i u leto. Ponekad idu u dužinu od petnaest do dvadeset liga, u širinu od jednog do dva a u dubinu od četiri do pet metara.  — Kad se nekad nailazilo na ovakve rojeve, znalo se da su u blizini jedan ili dva kita — reče tužno Koninson, obraćajući se poručniku koji stajaše  pored njega.  — Dragi moj harpuneru, danas su se kitovi proredili — odgovori Hostrup. — Pre nekoliko vekova mogli su se videti u gomilama oko Baskijskog zaliva, a danas, ako čovek želi da vidi samo jednog, mora doći dovde.

 — Da se nisu proredili zbog kakve bolesti?  — Nisu, već zato što ih kitolovci neprestano love. Svake godine  potamani se veliki broj, čak se tvrdi da nijedan kit ne živi do potpunog

razvitka, jer pre toga ugine od harpuna.  — A da li ih samo mi ubijamo?  — Na žalost, ne. Kitovi imaju i drugih neprijatelja mnogo opasnijih od nas.  — Koji su to? Ko se usućuje da napada ovakve džinove koji imaju tako moćan rep.  — Najsvirepija je neka vrsta ljuskara zvana „kitova vaš". Ona se tako uvuče u kožu životinje, da se otuda ne može iščupati dok se koža ne iseče.  — Ali kako vaš može ubiti kita?  — Vrlo lako, Koninsone. Ta se vaš zabije na najosetljivija mesta, u usnice ili u organe za razmnožavanje, na primer, i otpočne gristi i prodirati u meso, prouzrokujući tako svirepe bolove da posle izvesnog vremena nesrećni kit mora da ugine.  — Kakvo strašilo!  — Ima kit i drugih, isto toliko svirepih neprijatelja. Kao što znaš, ulješure napadaju kitove kad god na njih naiđu i ugrizu ih tako strašno da od tog ujeda uginu.  — Prisustvovao sam jedanput takvoj borbi.  — Ima i drugah neprijatelja: ribe „morska sablja" i narvali koji se zabavljaju zabijajući svoj dugački rog u grbuh nesrećnog kita, a delfini, ona vrsta koju zovu gladijatorima, zavuku mu se u usta i pojedu mu jezik.  — Strašnog li zlotvora! A od svih tih neprijatelja koji je najopasniji?  — Čovek koji ih svake godine ubija na stotine i stotine.  — To znači da će doći dan kad će biti zbrisani sa lica zemlje.  — To ih čeka, ako ne požure i sakriju se ispod večnog leda na samom Polu.  — A da li ih i na Antarktiku takođe tako nemilosrdno progone kitolovci?  — Isto kao i ovde.  — A jesu li tamošnji kitovi isti kao ovi?  — Nisu, Koninsone. Ima ih tri vrste a sve se razlikuju od ove koju mi lovimo. Tamo žive rajgvel, ogromna životinja bez peraja za plivanje, ampbek, sa dva beličasta peraja, veliki je kao balenoptera, najzad finbek, bronzane  boje, vrlo nemiran i bučan.  — Daju li svi ulje?  — Svi, Koninsone.

 — O, kako želim da oprobam svoj harpun na jednoj od tih grdosija.  — Oprobaćeš ga, harpuneru! Ako se budemo vratili živi iz ove ekspedicije, dogodine idemo u lov u južna mora. Kapetan mi je to obećao.  — Najlepši dan moga života, gospodine Hostrupe, biće kad pramac upravimo prema jugu.  — Verujem, harpuneru.

SEDMA GLAVA KIT

Sedamnaestog septembra ujutru, u visini rta Barou, koji je najseverniji deo zapadne Džordžije, posada „Danebroga" naiđe na tragove kitova. To su bile široke masne mrlje, koje su se isticale na zelenkastom moru, i to tako mnogobrojne kao da je tu prošlo veoma mnogo kitova. Kapetan Vajmar, koji je već počeo da očajava, odmah postavi stražu na arbole i naredi da se spreme čamci kako bi sve bilo spremno kad kucne odlučni trenutak. Koninson opet uđe u mrežu kosnika da ne bi izgubio iz vida one masne mrlje koje su se pružale prema istoku, duž same obale Džordžije. Uskoro su spazili veliko jato boeta, omiljenu hranu kitova, i to na dva-tri mesta isprekidano. Zacelo su grdosije tuda lovile — kako reče Koninson —  stvarajući velike praznine ogromnim ustima. I ovde su plivale masne mrlje u velikom broju koje su se još jasnije videle na mrkoj boji pličine. U sedam popodne, na rastojanju od četrnaest milja od Oštrog Vrha, jedan stražar viknu sa glavnog jarbola:  — Kit sa desne strane broda! Kapetan Vajmar i svi mornari koji su već dvanaest sati bili veoma uzbuđeni, jurnuše ogradi sa leve strane broda, gledajući na ukazanu tačku.  Na dve milje od „Danebroga" nazirala se neka vrsta oblice ogromnih razmera, sjajna kao da je od čelika. Bila je potpuno nepokretna, ali su se na ednom njenom kraju mogla videti dva mala stuba vodene pare koja su se dizala u obliku slova V.  — Da, da, to je kit! — viknu kapetan.  — I to neuobičajenih razmera — dodade poručnik koji beše polako upravio dogled u životinju. — Lopov jedan, mirno jede usred roja boeta.  — Kad je tako, neka pojede i moj harpun — viknu Koninson i naglo

napusti mrežu. — Sto mu gromova! Bilo je već krajnje vreme da na jednog naiđemo. Hej, momci, samo smelosti i hladnokrvnosti, a ja odgovaram za uspeh. Kapetan naredi krmanošu da upravi brod prema džinu. Koninson i mornari spuštali su jake i brze čamce, stavljajući u njih sav potreban alat: vesla, harpune, koplja, konopce i plutače.  Na kilometar daljine „Danebrog" se zaustavi. Nije zgodno približiti se mnogo kitu koji se lovi, jer kad bude ranjen, sasvim izgubi glavu i nasrće na sve oko sebe. Kapetan Vajmar dobro se sećao slučaja koji se desio brodu „Eseks" 1820. Na taj brod je napao jedan ranjeni kit, pobesneo usled bolova i potopio ga je. Poručnik Hostrup, Koninson i četiri mornara zauzeše odmah mesta u većem čamcu, a majstor Vidak, Harvej i četiri druga veslača, u drugom.  — Pazite da nam ne pobegne — reče kapetan koji je ostao na brodu.  — Zaklinjem vam se, gospodine, neće se ponoviti slučaj sa ulješurom —  reče Koninson. — Osećam se toliko hrabrim da se ne bih bojao ni dvadeset kitova!  — Otisnite se, dakle! Dva čamca se odvojiše od „Danebroga" i uputiše se brzo ali bešumno  prema kitu. Poručnikov čamac je plovio dvesta metara ispred Vidakovog. Lovci ubrzo stigoše na samih trista lakata od kita koji se još ni najmanje ne beše uznemirio. Bio je to veliki kit, dug preko dvadeset metara, težak osamdeset, devedeset tona, velike ispupčene glave sa ogromnim ustima dugim preko tri metra, a visokim četiri. Koža u džina bila je crna, glatka, masna i tako se sijala pod sunčevim zracima da je prosto zasenjivala posmatrača.  — Šta radi? — upita šapatom Koninsona koji je posmatrao zažarenih očiju.  — Jede usred jata boeta, — odgovori harpuner.  — Kad bi ga mogli iznenaditi.  — Sumnjam, poručniče. Već počinje da se uznemiruje. I odista, kit dotle potpuno nepokretan, podiže snažni rep, koji se završavao vodoravnom perajom, trouglastom i širokom šest, sedam metara. Snažno pljesnuvši njome po moru, desno i levo diže visoke talase, zatim nakostreši grudne peraje, duge oko tri metra, dižući nove talase i jurnu usred

ata boeta, ispuštajući iz otvora na glavi dva stuba pare, koji su padali u kapljicama stvarajući na vodi masne mrlje.  — Pazi, Koninsone — reče poručnik, dajući znak mornarima da brže veslaju.  — Idite napred bez straha, gospodine — reče harpuner zgrabivši svoj strašni harpun. — Spreman sam! Odjednom kit zaroni ostavljajući za sobom mali vrtlog. Poručnik pažljivo  pogleda na koju stranu je okrenut rep da bi pogodio kojim pravcem je pošao, a zatim naredi veslačima da se polako, bez šuma približe. Proće nekoliko trenutaka koji izgledahu veoma dugi, zatim se začu zvuk  sličan udaljenoj grmljavini i na mirnoj površini vode pojavi se širok vir.  — Pazite — reče poručnik. — Kit će se pojaviti. Jesi li spreman, Koninsone?  — Uvek! — odgovori harpuner. Šum je bivao sve jasniji, zatim se na četiri stotine koraka od čamca, na  prednjoj strani, pojavi jedna crna tačka, vrh kitove njuške, onda nozdrve, leđa i najzad ogroman rep koji silno pljesnu po moru.  — Džin je uznemiren — reče poručnik. — Osetio nas je. Udvojite veslanje, momci. Čim je isplivao, kit izbaci u vazduh na nekoliko metara visine, dva stuba  bele pare, zatim vrlo malo zaroni. Trideset, četrdeset sekundi, klizio je dok su mu se videla samo leđa, a  povremeno i rep, zatim podiže glavu i ponovo izbaci dva stuba pare. Zaroni opet glavom i kroz nekoliko trenutaka ponovi manevar, izbacujući povremeno  paru koja se sve više zgušnjavala, pomerajući rep napred i nazad.  — Lopov jedan, ispituje šta se dešava — promrmlja Hostrup. Oba čamca približavahu se polako i oprezno. Oba harpunera su stajala, oslanjajući se bedrom na ivicu čamca, sa harpunom u vazduhu, malo bledi i  plamenim pogledima su pratili plen. Kit nije bežao, ali se videlo da je uznemiren. Njegovo disanje, koje se nadaleko čulo, beše ubrzano, rep se dizao i spuštao silovitom snagom, a često je podizao glavu iz vode, kao da je hteo da vidi neprijatelje koji su ga gonili.  — Veslaj iz sve snage! — viknu odjednom poručnik. Čamac jurnu kao strela. Za nekoliko trenutaka bio je samo dvadeset

lakata udaljen od kita.  — Koninsone! — viknu poručnik.  — Spreman sam, gospodine! — odgovori harpuner.  — Bacaj! ... Koninson podiže harpun, kretao je njime napred i nazad, zatim ga hitnu svom snagom, zarivši ga duboko u kitov desni bok, u mesto puno žila i mesa. Izgledalo je kao da kit nije odmah primetio da je ranjen, ali posle nekoliko trenutaka udaraše besno repom i tako jako poče da reži da se moglo čuti na nekoliko kilometara daljine.  — Pazite, momci! — viknu poručnik, a Koninson zgrabi koplje na čijem e kraju bilo okruglo, oštro sečivo. Čamac jurnu napred svom brzinom, ali se životinja naglo okrete na ranjeni  bok, trudeći se da iščupa harpun koji joj je sigurno i zadavao strašan bol, zatim zaroni uz veliki šum, pošto je još jednom riknula.  — Prokletija! — viknu Koninson. — Da je čekao još dve sekunde,  presekao bih mu žile na repu. Konopac se brzo odmotavao, tako da su morali kvasiti ivicu čamca da se od silnog trenja ne bi zapalio. Ubrzo ga nestade i Koninson nastavi drugi.

 — Dođavola! — uzviknu hargguner. — Da neće u pakao?  — Strpi se, Koninsone — reče poručnik. — Pojaviće se, kažem ti. Posle pola minuta konopac prestade da se odmotava.  — Hej, majstor Vidače, dobro otvaraj oči! — viknu poručnik. — Kit će se pojaviti pored tvoga čamca.  — Dočekaćemo ga kako zaslužuje — odgovori majstor.

 — Evo ga! Evo ga! — povikaše u jedan glas mornari.  Na mirnoj morskoj površini, na dve stotine metara ispred Vidakovog čamca, pojavi se vrtlog. Harvej, koji je željno iščekivao da baci koplje, odjednom ustade. Džin se uskoro pojavi. Sa harpunom još uvek u boku, davao je oduške  bolu mumlanjem i neprestanim izbacivanjem pare. Majstor Vidak upravi čamac ka kitu. Harvej podiže harpun i hitnu ga svom silinom. Ponovo ranjen, kit očajno riknu. Njegova rika je podsećala na fijuk  snažne vazdušne struje kroz veliku bakarnu cev. Odmah zatim čudovište poče da se kreće ovamo-onamo, čas približujući se čamcima, čas udaljavajući se, kao da je potpuno izgubilo glavu. Njegov moćni rep, velika grudna peraja, udarahu besno po vodi dižući visoke talase. Potmulo mumlanje izvijalo mu se iz ždrela, a pri ispuštanju bele i guste pare, čulo se zviždanje.  — Napred! Napred! — viknu Koninson. Poručnik koji se nije plašio ni talasa ni silnih udara repa, naredi da se čamac približi, dok se majstor Vidak udaljavao da ne bi zamrsio konopce. U nekoliko zaveslaja, lovci se nađoše u blizini kita. Koninson koji beše pobesneo, čim spazi da kit podiže rep, baci harpun sa okruglim sečivom, pogodivši ga u poslednje repne pršljenove. Iz velike rane šiknu odmah široki mlaz krvi i oboji vodu na velikoj širini.  — Ura! Ura! — gromoglasno viknu harpuner. — Kit je naš! I zaista sa kitom je bilo svršeno. Udaren s boka sa dva harpuna, a zatim ispod repa onim okruglim oštrim sečivom koje mu je raseklo žile i arterije, nije mogao više bežati. Preostajalo mu je nekoliko sati, možda čak minuta života, pošto su lovci ponovo nasrnuli na njega, spremajući se da hitnu koplja. Za petnaest sekundi harpuneri su mu na bokovima zadali još tri rane i to sve smrtonosne. Tada poče agonija, i to užasna i vrlo opasna agonija, ne samo po čamce već i po sam „Danebrog". Kolos, izbezumljen i zaslepljen od bola, pomamno je jurio na sve strane. Iskakao je dopola iz vode, ronio je, isplivao bi opet, prevrtao se na bokove. Čas je jurio kao strela, čas se zaustavljao promuklo ričući snažnim, metalnim glasom, čas je opet opisivao krivine ili oštre uglove.

„Danebrog" je ponovo razvio jedra da ne bi na njega nasrnuo i plovio je na velikom odstojanju, a dva čamca su se borila da ih ne potope talasi koje je džin podizao, ili da ne budu razmrskana repom. Odjednom kit zastade. Iz nozdrva mu pokuljaše uz zlosutno krkljanje mlazevi krvi od kojih pocrveni široka površina vode, zatim se celo ogromno telo zatrese. Životinja još jednom oštro kriknu, diže glavu tako da su joj se videla ogromna usta, izvrnu se na leđa i osta nepokretna sa trbuhom na samoj  površini mora. Beše uginula!

OSMA GLAVA PRVE SANTE LEDA

Posle nekoliko trenutaka „Danebrog" koji, kako rekosmo, beše već razvio edra, doplovi do kita, pored koga su već bili usidreni čamci. Kolos je plivao usred velike lokve krvi istekle iz mnogobrojnih rana zadobivenih od harpuna, kopalja, a na trbuh behu već sletele morske ptice, spremne da doću čim osete da ima nešto za hranu. Bilo ih je hiljadama, doletele su sa svih strana, a naročito sa američke obale koja ne beše udaljena više od sedam milja. Komadanje otpoče odmah. Kapetan sa mornarima, koji su imali oštre ašove, uće u kitova usta, pošto mu je otkrinuo donju usnu, da bi iščupao ezik dugačak oko osam metara i da skupi fanone, „fišbajn", kojih ima sedam stotina, a koji su dugački pet metara, malo povijeni, sabijeni jedan uz drugi, većinom crni ali nekad i raznobojni. Vise iz gornje čeljusti i sastavljeni su lepljivom omesom koja, kad se osuši, stvara na njima sjajan i gladak premaz. Kad su obavili ta dva važna posla, mornari otpočeše seći to ogromno  brdo mesa. Težilo je skoro devedeset hiljada kilograma, a bilo je obavijeno debelim slojem slanine. Uskoro kazani ponovo stupšpe u dejstvo, trujući vazduh crnim i smrdljivim dimom, a paluba broda pružaše neobičnu sliku koju sam već dočarao prilikom komadanja ulješure. Ovoga puta su harpuneri i mornari radili još življe jedva čekajući da razviju jedra. Ti ljudi koji su već nekoliko godina plovili po tim hladnim morima, iako je temperatura, što je neobično,  bila još blaga, predosećali su da se približuje zima i to vrlo oštra zima. Sunce ne bacaše više, u ponoć, sjajne zrake na to more i na to kopno. Već nekoliko dana zalazilo je između deset i jedanaest noću i nekoliko sati samo  bilo je sakriveno iza vidika. Vodenih ptica bivalo je sve manje. Svakog

trenutka ogromna jata letela su na jug, tražeći blažu klimu. Sante se još ne  behu javile, ali su mornari osećali led u vazduhu, iako ga još nisu videli. Kaletan je sve to primetio i predosetio pre svoje posade, stoga je bodrio radnike, iako ne beše odustao od namere da ode i dalje na sever kako bi  popunio tovar. Pre no što je sunce zašlo, trećina kita beše isečena i nekoliko tona ulja odneto u slagalište. Te noći prvi put živa se spusti na tri stepena ispod nule, a voda prosuta  po palubi, malo pre izlaska sunca, zaledi se. Osamnaestog i devetnaestog septembra čerečenje se produži takvom  brzinom, da je oko deset popodne i poslednji komad sala bio prenet na brod. Kapetan odmah naredi da se razviju jedra i „Danebrog" ostavi ogroman skelet morskim pticama, okrenuvši pramac prema istoku gde su se još uvek videle masne mrlje na površini mora. Veče beše divno. Sunce je veličanstveno sijalo, spuštajući se polako  prema vidiku, gde se videlo nekoliko kao vatra crvenih oblačića, a more je  bilo glatko kao ogledalo, bez i najmanje bore. U daljini, prema jugu, videla se krševita američka obala sa jelama i  borovima koji su rasli po samim vrhovima. Na severu se igrao par delfinagladijatora, tako da im se čas video rep a čas tamna leđa. Na zapadu je jato divljih gusaka ćuteći, veoma brzo letelo prema toplijim krajevima. Vazduh beše blag kao u jednoj od najlepših jesenjih noći umerene klime, a povremeno ga je osvežavao povetarac koji je pirio sa zapada. „Danebrog" je punih jedara plovio nekoliko milja na istok, zatim skrenu ka američkoj obali prema kojoj su klizile masne mrlje. Preko noći ništa se ne desi, ali kad iziće sunce, spaziše nešto što uznemiri sve duhove i kapetan Vajmar se, čim iziđe na palubu, namršti. Beše to ledeni breg, „ajsberg" koji se polako spuštao na jug nošen strujom i vetrom koji je već nekoliko sati duvao sa severa.  — Nemio susret! — reče Koninson poručniku, koji se beše popeo na ogradu da bolje osmotri ledeni breg.  — I vreme mu je — odgovori mirnim glasom Hostrup. — Nije više leto.  — Znam da nije, poručniče, ali ako iza ovog brega idu dvesta, trista drugah, kako ćemo se probiti?  — „Danebrog" ima čvrst kljun i ne boji se santi leda.

 — Recite, poručniče, spuštaju li se ledeni bregovi daleko na jug?  — Daleko, Koninsone. Viđao sam neke na sto milja od Aleutskih ostrva, usred Tihog okeana, neke južnije od sprudova Nove Zemlje, neke na obalama velike Rusije, čak i pored obala Norveške. Čak se sećam da je jednu lađu na  putu iz Škotoke za Bremen zdrobio ledeni breg koji se spustio u Severno more.  — Zar se toliko daleko spuštaju?  — I spuštaće se sve dalje. Ako budeš živeo sto godina, videćeš da će silaziti i do Danske i možda i do Nemačke.  — A zašto, gospodine?  — Zato što se granica ledenih prostranstava svake godine spušta.  — Znači da se polarni krajevi šire?  — Da, Koninsone. Neka mora, do pre nekoliko vekova plovna, sada su zaleđena, a neka kopna nekad plodna, danas su samo snežne pustinje. Hoćeš li da ti navedem primere?  — Da čujem, gospodine Hostrupe.  — U devetom veku, kolonisti iz Skandinavije koji se nastaniše na Grenlandu i Islandu, iskrcaše se jednoga dana na neke obale gde je uspevala vinova loza i stoga tu zemlju nazvaše Vinland. Znaš li kako se ona danas zove?  — Ne znam, gospodine Hostrupe.  — Zove se Labrador.  — Šta kažete? Zar je u IX veku na Labradoru uspevala loza?  — Da, harpuneru. A šta je danas Labrador?  — Snežna pustinja gde loza ne bi rasla ni pored peći. Dođavola! Mnogo se led spustio.  — Još jedan primer, Koninsone. Pre četiri stotine godina Islanđani su slobodno trgovali sa Grenlanđanima usred zime. Danas se ne usuđuju ploviti  po tom delu mora da ih ne bi zdrobio led.  — Čudnovato — reče Koninson.  — Hoćeš li i treći primer? Pre četrdeset ili pedeset godina, na obalama Severne Amerike i na obližnjim ostrvima živeli su u velikom broju polarni volovi, krupni i lepi preživari, veoma duge dlake i velikih rogova. Znaš li zašto su danas preživari izumrli?  — Zašto, poručniče?

 — Zato što se hladnoća spustila i uništila pašnjake koji su doskora tu  postojali. Poznavao sam jednog kapetana. On je pre pedeset godina lovio kitove za vreme zime u Melvilskom zatonu. Gde je taj smeli kitolovac koji bi se usudio da danas zimi uće u taj zaton?  — A da li se granica ledenih prostranstava spušta i u antarktičkom okeanu?  — Još všpe nego u arktičkom, Koninsone. Tamo se led nalazi na 50° pa čak i više od 45°, naročito u moru između Južne Amerike i Australije.  — Da li to dolazi otuda što se naša zemlja hladi?  — Zacelo. Evo ledenog brega, gle kako je lep! Ledeni breg se bio već veoma približio „Danebrogu“. Imao je oblik   piramide, bio je visok preko sto metara, a osnova mu je iznosila trista metara. Sunčevi zraci odbijahu se na hiljadu polja i toliko bleštahu da se u očima osećao oštar bol kad bi se u breg gledalo.  Na vrh toga kolosa, koga je severac gurao prema američkoj obali, neke morske ptice su svile gnezda i oštro su kreštale. Sva posada „Danebroga", iako beše navikla na slične susrete, izađe na  palubu da posmatra tog prvog vesnika zime, koji se na suncu blistao kao ogromni dijamant.  — Divno! — reče Koninson.  — Ali opasno — dodade poručnik. Odjednom sa vrha brega padoše komadići leda u more i pljusnuše kao kapi vode. Ptice se odmah razbežaše, kriknuvši od straha.  — Ledeni breg se prevrće — uzviknu majstor Vidak. — Pazi na talas, krmanošu. Ledeni breg, u podnožju podlokan vodom, gubio je ravnotežu. Nekoliko trenutaka ljuljao se desno-levo, zatim odjednom vrhom opisa u vazduhu veliku krivinu i cela masa se sruči u more i muklo odjeknu. Iščeze sva, zatim se jedan veliki plavi vrh ukaza u vrtlogu pene, prvo polako, zatim iskoči naglo i sruči se opet, podižući talas koji udari o desnu stranu „Danebroga", ureći zatim da se sa neopisivom silinom razbije o američku obalu.  Nekoliko trenutaka ledeni breg, kome se još uvek video veoma oštar vrh, strahovito se klatio, čas roneći, čas izranjajući, zatim postepeno povrati ravnotežu i udalji se prema jugu, još uvek divan, još uvek gorostasan. Tog istog dana, ispred zatona Šmit, „Danebrog" naiđe na druga dva ledena

 brega, ali manja. Jedrenjača je plovila duž američke obale prateći masne mrlje kojih je još uvek bilo veoma mnogo. Dvadeset i prvog, temperatura se naglo spueti na 7° ispod nule. Vetar se  pojača i postade tako hladan, da mornari moradoše obući zimska odela. Oko podne „Danebrog" je ulazio između dva veoma duga reda malih ledenih brežuljaka, visokih nekoliko metara, bez sumnje otkinutih od nekog ledenog polja ili od kakvog većeg ledenog brega. Bilo ih je pet ili šest stotina, jednih zaobljenih, drugih oštrih, rapavih ili glatkih, ispucanih, koji su se bučno sudarali, lomeći se, svakog časa gubeći ravnotežu i uobličavajući se na nov način. Sunce ih obasjavaše, i neki od njih izgledali su kao safiri, drugi kao smaragdi, ametisti i dijamanti visokog sjaja. „Danebrog" se svojim čvrstim čeličnim kljunom i teran jakim vetrom  probijao bez većeg napora, pa ih uskoro sve ostavi iza sebe. Ali tri milje dalje pojaviše se nove sante, još čvršće, još veće i u mnogo većem broju nego prvi put. Predvodio ih je veliki ledeni breg u čijem je podnožju plivalo nekoliko narvala, velikih riba naoružanih jednim dugačkim veoma oštrim zubom. Da bi plovidba bila još više otežana, sa američke obale spusti se gusta magla i za nekoliko trenutaka prekri more, zaklonivši mornarima vidik, tako da više nisu videli sante.  — Hm! — promrmlja kapetan i uznemiri se. — Ako ne budemo plovili obazrivo, izlažemo se opasnosti da „Danebrogu" razbijemo koje rebro. On naredi da se smanje dva jedra kako bi usporio plovidbu, i postavi nekoliko ljudi na pramac sa jakim čakljama da bi odgurnuli sante koje bi mogle ugroziti kosnik. U pet popodne magla je bila tako gusta da krmanoš nije više razlikovao glavnu katarku, a stražari iz koševa jedva raspoznavahu palubu broda. Posada se silno uznemiri. Svi su se bojali iznenadnog susreta sa kakvim ledenim bregom koji im se možda približavao na nekoliko stotina metara ili možda čak na samo nekoliko metara. Povremeno je do ušiju stražara dopirala jaka lupa i gluvi udari kao kad se led, gubeći ravnotežu, prevrće. Snažni talasi razbijahu se o bokove „Danebroga" koji je plovio naslepo. U deset časova, posle zalaska sunca, na brodu se nije videlo dalje od pet koraka.

 — Ovo već postaje ozbiljno! — reče Koninson poručniku. — Ne znamo više kuda plovimo.  — Ova magla neće dugo trajati, harpuneru — odgovori poručnik Hostrup.  — Čim sunce ponovo ogreje, rasteraće je, videćeš.  — Ali do sutra ujutru...  — Ćuti!  — Da niste nešto čuli?  — Velika santa nam ide u susret, Koninsone. Zar ne čuješ to kreštanje? Harpuner načulji uši, zaustavljajući dah. Kroz gusti veo magle ču jasno, oštro kreštanje koje se polako približavalo, zatim gluvo rikanje, kao kad se veliki talas razbija o obalu.  — O, o! — uzviknu.  — Vidiš li što? — zapita poručnik.  — Ništa, gospodine, ali osećam da je tu negde ledeni breg. Morske ptice skupljaju se u velikom broju samo oko mrtvog kita ili oko velike sante leda.  — Pazi, krmanošu! — viknu poručnik. — A vi, momci, budite spremni za manevrisanje. Kapetan, koji je stajao na krmi pored kormilara, dotrča na prednji deo  broda. Skoro u istom trenutku na nekoliko lakata od kljuna ukaza se slaba svetlost.  — Ledeni breg? — upita Vajmar.  — Da, kapetane — odgovori poručnik. — I ako se ne varam, mora biti ogroman.  — Majstor Vidače, okreni desno — viknu kapetan.  Na prednjem delu začuše se silni udari, praćeni škripanjem, zatim se edan ogroman talas razbi o kljun. Stotinu morskih ptica probi maglu i slete na brod, misleći u mraku da je kitovo telo.  — Čaklje! Čaklje! — viknu Vajmar penjući se na kosnik da bi bolje video. Deset mornara sa čvrstim čakljama pritrčaše da bi odbili napad strašnog neprijatelja koji im je pretio, ali odjednom popadaše svi po palubi. Užasan udar na pramcu, odgurnu „Danebrog". Prestrašen krik izvi se iz svih grla. Ledeni breg, visok bar sto metara stajao je pred lađom i zastrašujuće se ljuljao.  — Svi na pramac — riknu kapetan ne gubeći hladnokrvnost.

Mornari brzo skočiše, jurnuše i ispružiše čaklje od kojih se neke  prelomiše o ledeni breg koji se klatio i dalje dižući u podnožju jake talase. „Danebrog", snažno odgurnut, okrete se i skliznu pored samoga leda. Tri  puta ga je dodirnuo i tri puta je pretila opasnost da se križevi slome, a ograda da se savije, ali se najzad udalji idući na jugozapad. Malo posle ledeni breg iščeze u magli.

DEVETA GLAVA POMAMA ARKTIČKOG OKEANA

Cele te noći „Danebrog" je udarao o ledene sante kojih je bilo sve više i sve većih. Dva puta je bio u opasnosti da bude zdrobljen izmeću dva ogromna ledena brega, jer ih ne behu na vreme spazili, a koji proćoše na nekoliko lakata jedan s desne, drugi s leve strane jedrenjače. Srećom, kako  poručnik beše predskazao, u cik zore magla poče da se razrećuje, te se ovdeonde moglo videti more i led koji ga prekrivaše. Čim je sunce izišlo, magla se naglo podigla u obliku olovnog oblaka na nebu, koji ne obećavaše ništa dobro. Divna slika ukaza se tada posadi broda koja sva beše na palubi. Dokle god je pogled dopirao, more koje u tom trenutku beše potpuno mirno bez i najmanje bore, bilo je prekriveno ledom i na sjajnom i još toplom suncu, prelivaše se u hiljadu boja. Ovde su se dizali veliki ledeni bregovi, oštri i sjajni kao da su od kvarca. Tamo su se uspravljale čudno lepe piramide glatkih strana, zelenkaste pri osnovi, a plamene pri vrhu. Još dalje, pružahu se uvis vitki stubovi zažareni sunčanim zracima, a još dalje oštri vrhovi, veliki svodovi pod kojima more dobijaše neprovidnu boju malahita pomešanu sa prozračnošću smaragda. Ogromne mase koje su izgledale od mermera, ukrašene opalom i biserom, čudna veličanstveno plavetna kubeta, zatim mali, ledeni izduženi brežuljci, omanje prave ledene lopte, izbrazdani ledeni brežuljci sa čijih su se padina spuštali uz lako žuborenje mali vodopadi, zatim još sjajniji ledeni bregovi i drugi blistavi stubovi, kubeta i najzad daleko, daleko, prema severu, veliko ledeno polje nad kojim je blistala ona beličasta svetlost koja se prostire do samih oblaka i koja se vidi sa velike daljine, a mornari je zovu „ajsblink". Grobna tišina vladala je nad tim ogromnim prostranstvom punim ledenih

santi i samo dve ptice, dva jadna galeba, leteli su po toj okolini koja je zaslepljivala, povremeno tužno kričući.  — Utrobe mi kitove! — uzviknu Koninson koji se kao i obično nalazio  pored gospodina Hostrupa. — Ovo je sjajan prizor, poručniče.  — Ne poričem, ali bih bio srećniji da mi nije pred očima — odgovorni oficir.  — Zašto, gospodine?  — Zato što će se ove sante spojiti, i ako nas opkole, „Danebrog" je  propao.  — Naš brod ima čvrst kljun.  — Ali led bi onda bio tako debeo da bi prkosio i kljunu fregate od pet hiljada tona. A onda, ti ne računaš sa pritiskom.  — Rebra „Danebroga“ su još jaka, gospodine.  — Ali pritisak je ogroman, Koninsone. Kad led nema vime mesta, on razmrska sve ono što mu smeta da se širi. A poznato ti je koliko je brodova  potonulo pošto se potpuno razmrskalo.  — Kažite, poručniče, da li je zaista snaga leda tako strahovita?  — Ogromna je, harpuneru.  — A zašto?  — Iz prostog razloga što se voda pri sleđivanju širi. Sećam se da sam video jednu gvozdenu loptu napunjenu vodom i spuštenu u ledenicu. Termometar je pokazivao 4° ispod nule — rasprsla se kao da je bila od stakla.  — Da mi je to neko drugi rekao, ne bih mu verovao, poručniče.  — Znam da je i jedan top prsnuo.  — Top!  — Jeste, harpuneru, i taj ogled izvršio je Igens 1867. Igens je napunio vodom topovsku cev čija je debljina bila tri santimetra i dobro ju je zatvorio.  Noću se voda zaledila, a ujutru su našli top rasprsnut.  — Kitovog mu trupa!  — I major Eduard Vilijam 1784. vršio je opite.  — Sa topovima?  — Ne. Sa bombama. Napunio ih je osam sa prečnikom od trideset i dva santimetra, a debljina zidova bila je trideset i osam milimetara. Čvrsto ih je zatvorio gvozdenim zapušačima, pričvrstio metalnim pločicama i izložio ih

temperaturi od 19° i 28° ispod nule. Sedam bombi izbaciše zapušač, a osma se rasprsnu. Pazi, voda koja je bila unutra, nije se smrznula.  — Sad verujem da brod može biti prignječen ledom, iako ima jaka rebra. Kažite mi, molim vas, poručniče, kolika je gustina ledene mase?  — Posle dugog prkzučavanja, naučnici su procenili srednju vrednost od 0,918 na 0° temperature.  — Još jedno pitanje, poručniče. Zašto se more ledi samo na površini? Ako je jako hladno, trebalo bi da se zaledi do dna.  — Sad ću ti objasniti, radoznali harpuneru. Kad se živa spusti na nulu, gornji sloj morske vode, jezera ili reke, hladeći se, postaje teži od ostalih slojeva koji su još donekle topli i stoga pada dole. Drugi sloj, zauzevši prvo mesto, ohladi se i pada takoće i tako se dešava sa svima ostalima. Kad se svi rashlade na istu temperaturu, prvi sloj se sledi. Pošto je led rđav provodnik  toplote, sprečava da se i drugi slojevi slede. Eto zašto se more teško može slediti do dna.  — Prema toj vašoj teoriji, dublja mora teže se lede.  — Zacelo, Koninsone.  — Kažite, poručniče, na kojoj se temperaturi ledi voda?  — Prema poslednjim ispitivanjima, ta bi temperatura bila od dvanaest stotih ispod nule za bistru i mirnu vodu.  — Zar se morska voda, pošto je slana, teže ledi od slatkovodne po ezerima i rekama?  — Teže, jer se najpre mora osloboditi soli. Ali gle! Šta vidim?  — Šta to? — upita Koninson, bacivši pogled na more i nagnuvši se preko ograde.  — Opet masne mrlje.  — Dakle, na tragu smo kitova. O kad bi samo došli na dohvat mog harpuna! Poručnik se ne beše prevario. Ispred „Danebroga" ukazaše se ponovo masne mrlje koje zbog magle ne behu opazili. Radosna vest odmah je javljena kapetanu. On naredi da idu za njima, ukoliko masne mrlje, kojih je bivalo sve više, budu to dozvoljavale.  Na žalost, to su mogli veoma kratko vreme. Već nekoliko trenutaka onaj oblak na nebu beše se rapšrio, potamneo i pretio da prekrije more sličnom maglom, ako ne i gušćom od one prethodnog dana.

Američka obala, udaljena šest ili sedam milja, ubrzo iščeze. Magla se nekoliko sati kasnije sve više spuštala i najzad dođe do morske površine koja  beše izgubila svoju sjajnu zelenkastu boju, jer oblaci pokriše sunce. U podne poče da duva veoma hladan severni vetar, rušeći mnoge neuravnotežene ledene bregove i pokrećući druge, zbog čega je „Danebrogu"  pretila opasnost da bude prignječen. Svuda unaokolo čulo se kako led propada i rasprskavanje je postajalo sve jače kako se vetar pojačavao. U dva časa more je bilo zastrašujuće. Dugi talasi, kao da ih je pokretala tajanstvena sila, jurili su sa severa na jug sa krestama od snežno bele pene,  preskakali jedan drugog u neredu i bacali u vazduh džinovske mlazeve koje e vetar odmah razbijao u kapljice i pretvarao u vodenu prašinu.  Na njihovim vrhovima i u njihovim uvalama, ledeni bregovi, brežuljci, lopte, izduženi brežuljci, strahovito su se ljuljali, čas roneći, čas izlazeći na  površinu. Oni su se besno sudarali, lomeći se uzajamno, bacajući svuda komadiće leda: prevrtahu se, a morske ptice bežale su krešteći jer na njima  behu savile gaezda. Zlo bi bilo da je neki od njih udario onom silinom o bok   broda! Mornari bledi, dok im se užas ogledao u očima, pratili su sa napregnutom  pažnjom nepravilne skokove tih bregova i čim bi se koji približio, isturali su čaklje da bi, po mogućnosti, odgurnuli ledene sante. U tri sata, kad je mrak bio najgušći, kroz maglu poče da pada gust sneg koji za tren oka pokri sav led, palubu i opremu „Danebroga". Živa u termometru se odjednom spusti za još osam stepeni!  — Ovo već postaje veoma ozbiljno! — reče poručnik Koninsonu. —  Postoji opasnost da budemo zgnječeni.  — A tama je sve gušća — reče harpuner, grizući ljutito komad cigare. —  Gadno je ovo naše putovanje kroz led koji silno želi da od „Danebroga" napravi kajganu. Bidite li američku obalu, gospodine Hostrupe?  — Ne vidim, Koninsone, pa mi i ta obala zadaje glavobolju. Možemo se iznenada naći pred mnogobrojnim ostrvima i stenjem koje ih opkoljava. U tom trenutku, kroz fijuk vetra i riku talasa, začu se majstor Vidak koji užasno vikaše:  — Ledeni breg prema pramcu! Kapetan, poručnik i Koninson, iako se brod silno ljuljao, pohitaše tamo.

 Na jedva sto metara daljine, kroz maglu, videlo se ogromno brdo koje su sa obe strane zapljuskivali talasi, kako se klati kao da će se tog trenutka  prevrnuti.  — Okreni, krmanošu! — grmnu kapetan. — Svi na svoja mesta! „Danebrog", koji se nalazio na dvadeset ili trideset koraka od ledenog  brega, okrete se u mestu, ali ga more silno zapljusnu u bok da se umalo ne  prevrnu na levu stranu. Skoro istog trenutka majstor Vidak zavika:  — Pazi, krmanošu! Drugi ledeni breg je pred nama! I odista, pred samom pramčanom statvom pojavi se iznenada druš ledeni  breg i to još veći od prvog. Bio je to stub visok najmanje sto metara a isto toliko debeo.  — Jesmo li opkoljeni? — upita ljutito kapetan. Zatim jurnu do krmenog točka i, dok su mornari po naređenju poručnika išli svi na pramac sa čakljama, upravi jedrenjaču između dva ledena brega udaljena jedva četiri stotine metara. Vrlo opasan manevar, jer su u tom trenutku mogli da se prevrnu i da smrskaju „Danebrog" zajedno sa svima onima koji behu na njemu.  — Pazite, kapetane! — viknu poručnik čim je video kojim je pravcem  brod krenuo. — Ledeni bregovi mi ne izgledaju sigurni.  — Ne bojte se, poručniče — odgovori kapetan odlučnim glasom. —   Neka niko ne ispušta čaklje iz ruku. „Danebrog" teran vetrom i talasima i vođen gvozdenom rukom kapetana Vajmara, brzo se približi santama koje, zapljuskivane talasima koji su rikali, skakali, strahovito se ljuljali, tako da je postojala opasnost da se sudare i  prevrnu. Preostalo je još desetinu metara da „Danebrog" izađe iz opasnog mesta, kad se sa većeg ledenog brega sručiše u more nekoliko stotina komada leda, što je bilo znak da ledeni breg gubi ravnotežu. Krik užasa odjeknu brodom. Mornari koji se behu skupili na pramcu naglo napustiše mesto, bacivši čaklje. Neki jurnuše u čamce, držeći da je  pogibija neizbežna. Poručnik, koji beše neustrašivo ostao na prednjoj osmatračnici, jurnu među begunce i preteći podiže čaklju koju je držao u ruci.  — Na svoja mesta! — riknu.  — Prvog koji dotakne čamce ubiću kao psa! — sa svoje strane grmnu

kapetan, držeći čvrsto točak kormila. — Svi na pramac ili smo izgubljeni! Prvo Koninson, zatim majstor Vidak i ostali ponovo zauzeše svoja mesta. Bilo je već krajnje vreme! „Danebrog" se nalazio između dva ledena brega od kojih je jedan, nošen talasima, svakog časa mogao razbiti križeve i ogradu  broda.  — Svi na desnu stranu! — viknu poručnik. — Gurajte čakljama. Iako su se sledili od užasa, mornari poslušaše jednodušno. Ledeni breg, koji se sve više približavao užasno se klateći, odjednom se naže nad brod,  polomi sve čaklje i obori ljude koji su ih držali. Po drugi put mornari napustiše svoja mesta, bežeći na desni bok broda. Vajmar riknu, a poručnik, iako je bio veoma hrabar, preblede. Obojica su mislila da je „Danebrogu" došao kraj. Drugi talas još više približi ledeni breg. Križ glavnog jedra koji je štrčao van broda prelomi se usled pada jednog ledenom komada odvaljenog sa vrha ledenog brega.  — Spasavaj se ko može! — zavikaše neki mornari koji su sasvim izgubili glavu.  — Stanite! Stanite! Proći ćemo! — grmnu kapetan Vajmar stojeći pored točka kormila. „Danebrog", teran nezadrživim vetrom, plovio je brzo kao morska lasta skoro dodirujući bok ledenog brega. Dvaput ga dodirnu, najzad iziće iz opasnog mesta, jurnuvši na besne talase i ostavljajući za sobom oba ledena  brega koja uskoro iščezoše u magli. Radostan uzvik izvi se iz grudi posade: — Živeo kapetan!  No taj uzvik odmah utihnu. Užasna lomljava iznenada se začu prema ugoistoku. Izgledalo je da se talasi okeana razbijaju o neku obalu, koja se zbog magle još nije mogla videti.  — Poručniče Hostrupe! — viknu kapetan koji beše čuo stegnutu riku. —  Šta je to pred nama? Da nije američka obala? Poručnik se pope na prednju osmatračnicu i pažljivo pogleda ispred sebe, desno i levo, ali vide samo besne talase koji su, komešajući se, vukli za sobom sante svih veličina, lomeći ih jednu o drugu. Nagnu se što je više mogao nad vodu i načulji uši. Između zviždanja vetra i udaranja leda, jasno je čuo potmulo rikanje.  — Da, kapetane, — viknu on — u blizini je obala ili stenje.

 — Svi na jedra spremni da okrenete jedrenjaču — naredi kapetan. „Danebrog" je još deset minuta plovio strašno se klateći na talasima koji se bacahu preko ograde plaveći celu palubu. Odjednom, u blizini, pojavi se  beličasta pena a rika se pojača tako da se moglo pomisliti da obala ili stenje nisu daleko. Kapetan Vajmar spremaše se da izda naredbu da okrenu — kad se oseti slab udar i „Danebrog" se odmah zaustavi. Poručnik i Koninson jurnuše na pramac i popeše se na kosnik da bolje vide. Gotovo odmah se oseti i drugi udar, ali ovoga puta tako jak da sva  posada popada. Silna voda preće preko ograde, sruči se na palubu, obarajući sve na putu. Sred fijuka vetra i rike talasa začuše se dva povika u pomoć ... i više ništa. Kad se mornari podigoše, „Danebrog" je plovio ali dva čoveka behu nestala. Poručnik Hostrup i harpuner Koninson koji su u trenutku sudara bili na kosniku, behu pali u more.

DESETA GLAVA STENJE

Uragan nije popuštao ni trenutka, štaviše jačao je. Pobesneli, nepodnošljivi vetar neprestano je brisao po moru, čas zviždeći, čas ričući, rasterivao je maglu i dizao talase visoke kao bregovi koji se sudarahu sa rikom. Led koji je, kako je izgledalo, rastao svakoga trenutka, strašno  potresan, gubio je ravnotežu, propadao je, izranjao na površinu, prevrtao se s  boka na bok i lomio se pucajući kao grom ili kao topovi. Usred tog loma koji je postajao sve jači čuo se nekakav promukao glas i zviždanje oštro, prodorno. To nije bio ni fijuk vetra ni glas nekih „stanovnika mora“, iako je dopirao iz talasa. To se Koninson glasio i zviždao. Otrgnut sa kosnika talasom koji beše oborio posadu, harpuner je odmah odvučen daleko od „Danebroga", usred razbesnelog mora, pre no što je imao vremena da se uhvati za užad i da vikne u pomoć. Jadni mladić, iako je bio naviknut iz detinjstva na veliku hladnoću  polarnog predela, iako odličan plivač, čim je osetio da se nalazi u onoj ledenoj vodi i međ talasima, od kojih su neki bili viši od petnaest metara, izgubio je glavu, nagutao se dosta vode, ali ubrzo se pribrao i jednim snažnim udarom stopala isplivao obazirući se unaokolo sa nadom da će spaziti „Danebrog". Ali avaj! Jedrenjača gonjena sve jačim vetrom beše iščezla u gustoj magli. Srce mu se steže pri pomisli da je zanavek izgubljen.

Viknu dva-tri puta: — U pomoć! — ali glas mu zaguši urlik vetra, rika talasa i pucanje leda. „Svršeno" promrmlja, cvokoćući zubima od hladnoće i užasa. — „Šta

sad? Kuda da se krene?" Odjednom se seti udara i rike po kojoj su znali da su obala ili bar stenje, negde u blizini. On načulji uši i ču s desne strane udaranje talasa i napregnuvši vid ugleda dugi niz beličaste pene. „Hrabro Koninsone" — reče. „Kopno je blizu, potrudi se da se njega domogneš. Onda ćemo videti šta se može uraditi." Ohrabren nadom, poče se boriti sa talasima koji su na njega nasrtali sa svih strana, gurajući ga čas desno, čas levo, čas napred, čas natrag, čas  podižući ga na ogromnu visinu, čas spuštajući ga u ponore iz kojih se izvlačio natčovečanskim naporom. I pored svega, nadajući se da su možda još kog njegovog druga talasi odbacili sa palube broda, povremeno je vikao i zviždao. Bio je prošao skoro sto metara na jug, tamo gde se more besno razbijalo, kad sa vrha jednog talasa spazi u blizini neke crne predmete koji su virili iz vode. „Gle! Olupine!" — viknu. „Da nije „Danebrog" potonuo? Ne daj bože!" On opet zapliva, očajno i svom snagom, izbegavajući led koji mu je mogao razmrskati glavu ili slomiti rebra, i pope se na druti talas. I sad kroz maglu spazi crne predmete koji su ličili na oštre vrhove o koje su se razbijali talasi. „Obala!" — viknu. „To je grebenje. Kad bih samo mogao na njega isplivati da se ne razbijem! Možda..."  Ne dovrši rečenicu. Izmeću rike talasa jasno beše čuo oštro zviždanje a onda ljudski glas. „Imam li druga u blizini?" — zapita se i očeknu zadržavajući dah. Silnim zamahom tela uzdiže se na vrh talasa i pažljivo pogleda ispred sebe ali ne spazi ništa. Onda jako viknu, načuljivši uši.  Niko se ne odazva. „Zacelo sam se prevario" — promrmlja. „Samo sam ja odbačen sa palube „Danebroga". Hrabro mladiću i pazi na grebenje!" Iako su mu se ruke skoro ukočile od hladnoće i odelo koje beše otežalo mnogo mu smetalo, on produži da pliva. Odjednom u trenutku zatišja, začu se  pređašnje zviždanje.  — Ko zviždi? — viknu punim grudnim glasom.  — Oj! Sa „Danebroga" — odgovori jedan glas nedaleko od njega.

 — Gde ste? — zapita Koninson silno se boreći sa talasima, jer je  postojala opasnost da ga odvuku na jednu ledenu santu.  — Ovde sam i veselo pijem — odgovori prećašnji glas. — A ko ste vi? Možda mornar sa „Danebroga"?  — Ja sam Koninson, harpuner sa „Danebroga". Glasan smeh se zaori kroz fijuk vetra. Koninson razrogači oči.  — Smejete se pri ovakvoj hladnoći i pobesnelom moru! — uzviknu. —  Ko ste vi?  — Hej, momče, požuri, tvoj poručnik te čeka — opet će onaj glas.  — Jeste li to vi, gospodine Hostrupe?  — Glavom i bradom, harpuneru.  — Zar je i vas onaj prokleti talas odneo sa „Danebroga"?  — Da, harpuneru. Prići, čekam te. Požuri jer kotao pod nama užasno vri. Koninson se uz užasne napore približi mestu odakle se čuo glas i uskoro se naće na nekoliko koraka od poručnika Hostrupa koji je mirno plivao kao da se nalazi u nekome jezeru a ne u razbesnelom moru.  — Ah, velika mi je uteha što vas vidim, gospodine — reče Koninson  približujući se.  — Mangupe jedan! Znači uteha ti je što se nalazim usred ovih talasa koji me zapljuskuju i koji mi lede krv u žilama. A šta je bilo sa „Danebrogom"?  — Znam koliko i vi, gospodine Hostrupe. Otkad me sa njega odnelo more, izgubio sam ga iz vida.  — Da nije potonuo? Sećam se jednog silnog udara.  — To je nemoguće. „Danebrog“ ima jaka rebra, a osim toga, ne bi ga more progutalo odjednom.  — Nadajmo se, Koninsone, da se spasao. Ali ko zna gde ga je uragan odneo i da li su na brodu odmah primetili da smo mi nestali.  — Mislite li da će se vratiti da nas potraže?  — Uveren sam da hoće, ali tek kad se budu more i vetar stišali.  — A dotle šta da radimo?  — Otići ćemo na obližnje stenje.  — I tamo ćemo zacelo umreti od gladi i od hladnoće. Iza ovog grebenja verovatno se nalazi američka obala. U to sam uveren, Koninsone. Jesi li umoran?  — Nisam umoran, ali su mi udovi ukočeni, a odelo tako teško da se

edva držim na površini. E, kad bih ga mogao skinuti!  — Ne čini to, Koninsone. Kako ćeš posle izdržati na ovoj hladnoći?  — Ali ako ne budemo mogli da se osušimo ...  — Ba! Na američkoj obali ima dosta drva.  — A ko će ih upaliti?  — Imam lulu i duvana, Koninsone, a ti znaš da sa te dve stvari uvek ide i kremen.  — Nadam se i parče gube, biljne materije za paljenje.  — U mojoj kutijici imam i to. A sad pazi da ne razbiješ rebra o stenje: nalazimo se na dvesta metara od prvih grebena. Napred, harpuneru! Dva nesrećna moreplovca sa „Danebroga", čas tako blizu da su mogla da se sudare, čas naglo udaljeni jedan od drugog, približavahu se grebenju koje, kao što rekoh, beše vrlo blizu. Uskoro se nađoše usred snežno bele pene  pune sitnog oštrog leda koji im je sekao udove. Ovde su se talasi sudarali s takvim besom o stenje, da su se plivači jedva održavali na vodi. Bilo je trenutaka kad su obojica nestajala u morskim dubinama.  — Hrabro, harpuneru! — viknu odjednom poručnik, koji ni u tom haosu nije gubio uobičajenu hladnokrvnost. — Pazi na šiljke!  — Bojim se — reče Koninson cvokoćući. — Od ove rike ću poludeti.  — Mirno i hrabro, Koninsone.  — Razbićemo se, poručniče. Pogledajte kako su šiljci oštri.  — Plivaj protiv struje, harpuneru. Talas će nas odbaciti na kopno. Bili su na pedeset lakata od grebenja od čijih crnih i oštrih vrhova, čim ih samo vidiš, osetiš jezu. Zapljuskujući ih, okean je užasno šumio: strahovita rika, silan prasak koji je ličio na gruvanje topa, škripa, zvižduk, udari. Stubovi vode besno se dizahu uvis padajući užasnom silinom i razbijajući talase koji su ponekad, ko zna zašto, stvarali vrtloge, a velika količina leda lomila se u krupnije komadiće razbacane svuda unaokolo. Malo kasnije, dva plivača, zaglušeni, izubijani, obnevideli i upola zagušeni, bili su gotovo na stenju. Jedan talas ih diže visoko i pošto ih je  besno prodrmao, povuče ih sobom na šiljate vrhove i odgurnu snažno na stenu koja je virila nekoliko metara iznad vode. Kroz riku mora i udare leda, zaoriše se dva krika ... a onda više ništa. Da se nisu odjednom razmrskali!  Neko vreme stena je izgledala pusta, zatim se iz pene koja ju je neprestano plavila, pojavi jedna ljudska prštika: beše to poručnik Hostrup.

Ustade, raširi dobro noge da ga more ne bi odnelo, polako opipa rebra, noge, ruke, zatim gromko kinu: „Ništa se nije slomilo" — reče zadovoljno. — „Tako mi boga, ima nekoga ko me štiti! Ali gde se deo onaj jadni mladić?" Baci pogled unaokolo i na nekoliko koraka spazi čoveka kako se bori sa talasima.  — Hej, Koninsone, hrabro momče, ako ti nije ništa slomljeno, ustani.  — Ah, poručniče moj — uzviknu harpuner, cvokoćući od hladnoće i od uzbućenja. — Kakav rđav prilaz obali!  — Jesi li čitav?  — Jesam, ali sav ugruvan.  — To ne mari. Dođi prijatelju da potražimo komad zemlje manje vlažne i manje hladne. Brrr! ... Kroz desetak minuta ćemo se smrznuti. Koninson pritisnu uza se odelo koje se cedilo i hvatajući se za ispupčenja stene dođe do poručnika.  — Šta da radimo? — upita.  — Zar ne vidiš tamo kroz maglu kako se nešto crni u podnožju i belasa na vrhu?  — Vidim, poručniče.  — Šta to može biti?  — Američka obala.  — I meni se čini. Treba skupiti hrabrosti, dete moje, i do nje doći.  — Ali čini mi se da je ono pusto ostrvo.  — Skočićemo opet u vodu.  — Na ovoj hladnoći?  — Pre ćemo se zagrejati.  — Na kakvoj vatri?  — Ne govori sada o vatri. Treba se zadovoljiti gimnastikom. Radi što ja radim, Koninsone. To rekavši, poručnik poče skakati kao neka koza, snažno mlatarajući rukama. Koninson je shvatio da samo ta čudna gimnastika može sprečiti kočenje udova od hladnoće.  — Sad kad nam noge i ruke prilično dobro dejstvuju, hajdmo — reče  poručnik posle četvrt sata. — Požurimo, Koninsone, i gledaj da se ne udaljuješ od mene.

 — Da ovoga puta ne slomimo rebra?  — Nadajmo se da će obala biti blaga i bez grebenja. Pređoše preko kamenjara koji beše širok deset, dvanaest metara a dvadeset pet ili trideset dug, i siđoše s druge strane. Tu je more bilo mirnije, ali puno santi prekrivenih visokim slojem snega. Koninson neodlučno zastade.  — Verovatno je ovde užasno hladno — reče.  — Ali brzo ćemo preplivati, harpuneru — odgovori poručnik. — Imamo svega šest, sedam stotina metara da preplivamo.  — A ako nas onaj led oplovi i prignječi nam glave?  — Pokušaćemo da ga izbegnemo. Ne oklevaj, Koninsone, ako ti je život mio. Gle, onaj ogromni talas će sad razbiti ovo grebenje. Hrabro, harpuneru, sreća nas neće napustiti. Poručnik skoči prvi u vodu. Posle manjeg oklevanja, Koninson skoči za njim. Obojica su mislila da će se smrznuti, toliko je voda bila ledena, ali  prikupiše hrabrost i otpočeše brzo plivati.  — Po... ručni... če — promrmlja Koninson — či ... ni ... mi ... se ... da će mi ... gru ... di ... prsnu ... ti ...  — Plivaj ... jače harpuneru ... Kopno nije daleko.  — Jao ... sit sam ... svega...  — Ćuti ... čuvaj ... snagu... Drhćući, šišteći, jedan pored drugog, dva nesrećnika probijahu se kroz led koji im je usporavao plivanje. Uskoro se naćoše izmeću dva ledena brega  prilično velika, koji su se uspravno klatili škripeći pri svakom pokretu. Poručnik smelo uđe u kanal između njih, teran talasima koji su preko stenja ezdili prema obali opkoljenoj velikim, oštrim ledenim poljem i o nju se razbijali, a Koninson ga je sledio. Pošto su izašli iz kanala, uđoše u drugi između dva ledena brega sa čijih su vrhova neprestano padali komadi tankog i oštrog leda, slični oštricama noža. Dva-tri komada padoše na plivače i probiše im odelo. Posle deset minuta stigoše najzad na dve stotine metara od sante. Iza nje, nejasno se kroz maglu nazirala obala, zacelo američka. Bila je visoka, krševita, pokrivena slojem snega i po svemu sudeći pusta. Ali je poručniku izgledalo da na vrhovima krševa i stenja vidi drveće.  — Hra ... bro ... Konin ... sone — promuca.

 — Na ... pred — odgovori harpuner koji je zaista bio na izmaku snage, er su mu se ruke smrzavale.  Napregnuše se očajnom, poslednjom snagom i približiše se još više obali.  Najzad ih jedan talas nanese dosta mirno na santu gde se skotrljaše iznemogli, ukočeni od hladnoće, posred snega i leda. Tada je bilo šest sati izjutra.

JEDANAESTA GLAVA KROZ MEĆAVU

Dva nesrećna plivača, iscrpeni, dahćući, smrznuti zbog ledene vode u kojoj su tako dugo ostali i izubijani neprestanim zapljuskivanjem talasa, zadržaše se nekoliko trenutaka na onom mestu gde ih je more izbacilo, zgrčeni u svom mokrom odelu iz koga se cedila voda sa svih strana, nemajući snage da progovore nijednu reč. Nisu verovali da su tu stigli i da su još živi  posle toliko muka preživljenih za tako kratko vreme. Poručnik koji kao da je bio od gvožđa najzad se silno napregnu i diže se.  — Konin ... sone — promuca pokazujući mu obalu koja se na tom mestu  blago spuštala — do ... đi, ako ne ... že ... liš da umreš ... ovde ...  — Još ... malo ... po ... ručni ... če — promuca harpuner kome su, dok je to govorio, vilice škripale kao da je ceo njihov sklop bio zakucan ekserima.  — Ne ... ne ... ho ... di ... jad ... ni ... mladiću ... ho ... di — ponovi  poručnik.  — Ne ... mo ... gu ... ne ... Poručniku je bilo jasno da mladić uopšte ne može da se pokrene. Zatim mu priđe, strže s njega odelo i skoro nagom poče da mu snažno snegom trlja ruke, noge, telo i lice.  — Po ... mo ... zi ... mi, Ko ... ninsone — promrmlja. Harpuner posluša koliko je onako na izmaku snage mogao. Od tog obostranog trljanja uskoro se ubrza krvotok koji je izgledalo da će zanavek  stati. Tada poručnik pomisli i na sebe, svuče se, iako je vetar bio veoma hladan, primeni isti postupak na sebi, a Koninson mu je pomogao, jer je bio živnuo i malo se zagrejao.  — A sad — reče hrabri zapovednik pošto je skočio sedam-osam puta kao da kuša jesu li mu sada udovi gipki — požurimo na obalu.

 — A kuda ćemo? — zapita Koninson, oblačeći još uvek mokro odelo.  — Da potražimo sklonište i malo vatre.  — Nadate li se da ćemo naći neku kolibu?  — Kolibu ne, ali pećinu da. Na američkoj obali ih ima vrlo mnogo. Hrabro, Koninsone! Preko sante koja je zloslutno škripala pod njihovim nogama popeše se na obalu, koja beše veoma visoka i pokrivena sa preko pola metra snega. Stigoše na vrh i baciše pogled unaokolo. Pred njima se pružala neka vrsta visoravni, ovde onde ispresecana dubokim pukotinama, stenama i sa nekoliko crnih borova. S južne strane je  bila opkoljena dvostrukim lancem krševitih brežuljaka, zavejanih snegom.  Nije bilo nikakve kolibe i što je najgore, nikakve divljači. Desno i levo od te visoravni dizala su se brda, krševita i zavejana debelim slojem snega. Na njihovim vrhovima videla se pokoja topola čiji je vrh bio savijen u velikom luku.  — Ovo je snežna pustinja — reče Koninson. Poručnik ne odgovori. Okrete se i pogleda na more sa koga se beše gotovo potpuno digla magla. Dokle god je oko dopiralo, videli su se samo veliki penušavi talasi. Vetar ih je terao na sve strane, a ogromne ledene sante svih mogućih oblika i veličina, besno su se sudarale izmeću sebe bacajući uvis komadiće sitnog leda. „Danebrogu" ni traga.  — Gde li se deo? — promrmlja poručnik i zamisli se.  — Ko? — zapita Koninson.  — „Danebrog".  — Možda je potonuo?  — Ili se sklonio u kakav zaton na obali da popravi kvar nastao posle onog udara?  — Onda ćemo ga naći.  — Nadam se. Kapetan Vajmar nije čovek koji bi napustio ove krajeve kad zna da su dva njegova čoveka ovde.  — Možda misli da smo poginuli, poručniče.  — Ne verujem, Koninsone. Obala je bila blizu, a kapetan je svestan da smo mi obojica dobri plivači.  — A šta ćemo sad?

 — Idemo na onu uzvišicu i pričekaćemo da proće bura.  — Pa onda?  — Zatim ćemo ići obalom na istok, Koninsone. Put pod noge! Poćoše brzim korakom da se ne bi živi smrzli, jer je hladnoća bila užasna,  pojačana vetrom koji je oko dva jadna moreplovca dizao prave oblake snega i leda. Put je bio strm, neravan, sa rupčagama punim snega u koje su često i Koninson i poručnik upadali i s teškom mukom iz njih izlazili. Ipak su tako dobro pešačili da za pola sata stigoše u podnožje jednog brežuljka, veoma krševitog, na čijem se vrhu silno povijalo nekoliko borova. Obićoše ga i dođoše do mesta gde se brežuljak blago spuštao u more. Poručnik odmah spazi nekakav mračni otvor čije su ivice zapljuskivali talasi.  — Tu unutra ćemo se dobro osećati — reče Koninsonu. — Odmorićemo se, zagrejati a istovremeno posmatrati more.  — Hajdemo onda, gospodine Hostrupe, ja sam već posustao! Prićoše ulazu koji je bio veoma širok, nizak i osim toga jednim delom zaklonjen ledenjacima koji su možda visili sa tavanice, i ućoše. Odjednom Koninson, koji je išao ispred poručnika, naglo zastade, iznenađen i uplašen.  — Šta je? — zapita Hostrup.  — Ima nekog unutra — reče harpuner.  — Nemoguće! Mračno je, ne vidi se ništa.  — Čuo sam mumlanje, gospodine.  — Mumlanje! ... O! ... O!... Da nije medved?  — Bojim se da jeste.  — I ja, ali slabo je to oružje protiv tako velike i divlje životinje. Pst! U dnu pećine začu se duboko mumlanje, zatim se zasjaše dva ogromna oka, okrugla, zelenkaste boje.  — Nije medved — reče poručnik koji beše odmah potegao nož. — Ne znam da li se varam ali biće da je foka, a možda i morž.  — Foka, ovde unutra?  — Zašto ne? Zar nismo sasvim blizu mora? Biće da je došla da se odmori ili skloni od mora zapenušanog orkanom. Idi uzmi koju borovu granu. Koninson brzo posluša i uskoro se vrati sa naramkom smolastog granja. Poručnik izvadi iz jedne metalne, hermetički zatvorene kutijice, kremen i komad truda ili gube i zapali jednu jako smolastu granu.

 — Napred — reče zatim — sa nožem u ruci. Ućoše u pećinu koja je izgledala veoma duboka, i posle deset-dvanaest koraka naćoše se pred ogromnom fokom koja beše naslonjena na zid i koja je kezila zube i promuklo mumlala.  — Napadaj, Koninsone! — viknu poručnik. — Evo nam večere. Harpuner skoči na foku i silnim udarom pesnice u nos, potpuno je ošamuti, zatim je brzo zakla nožem. Smrt nastupi trenutno. Poručnik se približi sa zapaljenom granom i posmatraše je radoznalo. Beše to vodozemac koji pripada porodici foka, a razlikuje se od nje jer ima ušnu školjku.  — Ova nam je životinja dobro došla — reče Koninson. — Gladan sam kao vuk.  — Ispeći ćemo džigericu. Ona se smatra vrlo ukusnim zalogajem — reče  poručnik. — Brzo založi vatru, Koninsone, jer ćemo se smrznuti. Gle! Šta je to? Gomila drva! On ponovo uze borovu granu koju beše zabio pored foke i ode u dno  pećine. Na svoje veliko iznenađenje, nađe gomilu drva, sloj mahovine i dva koplja sa zarđalim vrhom.  — Ova pećina mora biti da je bila skrovište nekog domoroca — reče on.  — Možda nekog lovca — dodade Koninson. — Ah, što ćemo se ogrejati! Sa dva kamena načini ognjište i baci naramak drva. Granu, koja je i dalje gorela, podmetnu odozdo i veliki plamen obasja pećinu, rasprostirući unaokolo blagu toplotu. Poručnik i Koninson brzo svukoše skočanjeno odelo i raširiše ga pored vatre. Noževima vešto rasporiše foku, iščupavši joj džigericu koju natakoše na koplje i primakoše žaru.  — Kakav doručak! — uzviknu Koninson kome se ras-položenje beše  povratilo. — Utrobe mi kitove! Moj nos nije nikad osetio tako primamljiv miris. Sad bi nam trebala još samo boca džina ili viskija.  — Možemo i bez nje — odgovori poručnik koji se beše šćućurio kraj vatre, snažno trljajući udove da bi ubrzao krvotok.  — Recite, gospodine Hostrupe — nastavi harpuner — je li dobro meso ovih životinja? Priznajem da ga nikada nisam jeo.  — Za Eskime, ljubitelje masti i ulja, dobro je, ali za nas je otužno.  — Ali kad je čovek gladan, može ga gutati.

 — Možeš gristi i svoje cokule ako nemaš šta drugo da staviš pod zube. Ali otkuda ova foka ovde sama?  — Čudite li se, možda?  — Čudim se, Koninsone, jer obično idu u mnogobrojnim gomilama, naročito u ovo doba. Na nekim mestima američke obale, mogu se videti još danas hiljadama, iako ih nemilosrdno love kitolovci i domoroci.  — Je li istina, poručniče, da se one javljaju na američkoj obali tek prvog maja?

 — Jeste, Koninsone, a još mogu i dodati da svake godine stižu u isti sat.  — Koliko tu ostaju?  — Do polovine decembra. Posle tog datuma nema nijedne jedine. Divno e videti, Konineone, i vredi videti kako se ti vodozemci skupljaju.

 — A zašto dolaze na obalu?  — Dolaze da sačekaju ženke. One stižu svake godine tačno petnaestog una.  — Jeste li kadgod prisuetvovali njihovom dolasku?  — Jesam, Koninsone, nekoliko puta. Pre šest godina nalazio sam se u Zatonu Šmit kad spazismo kako dolazi nekoliko hiljada ovih životinja. Behu sve mužjaci. Odmah se rasporediše po obali u tri reda: napred gospodari mesta, iza njih neženje, skoro svi mladi, a u poslednjem redu „rezerva". Petnaestog jula primetismo da dolaze ženke. Dolazile su u dugim, gustim redovima: bilo ih je na hiljade. Tada se mogao videti čudan prizor. Gospodari mesta skakahu u more, plivahu ususret ženkama i hvatajući ih nežno za kožu na zatiljku, iznosili su ih u velikom broju na kopno. Kad je svaki od njih doveo po sedam-osam, ustupiše mesto neženjama, koji tada i sami skočiše u more da bi se žestoko otimali i čupali oko preostalih ženki.  — Koji su to neženjeni?  — To su još mlade životinje.  — A gospodari mesta?  — To su odrasli i svaki uzima sedam ili osam žena.  — Tela mi kitovog! Pravi su sultani ta gospoda gospodari mesta.  — Ima još jačih i uzimaju čak po dvadeset žena.  — A kad se krenu odatle idu li svi zajedno?  — Ne, prvo idu stari, i to oktobra, zatim novorođeni, pa najzad ženke.  — A dok žive zajedno da li ih ko uznemirava?  — Kitolovci i Eskimi često upadaju usred ovih velikih polja i načine  pravi pokolj.  — Zbog koža?  — Da, Koninsone.  — Plaćaju li se dobro?  — Šest, osam a katkad i deset dolara svaka.  — Znači da lovci dobro zarađuju.  — Uvek, jer ih pobiju hiljadama. Skini džigericu sa vatre, čivi mi se da je već pečena. Harpuner posluša i metnu je na jedan ravan kamen. Poručnik je preseče napola i obojica počeše tako dobro žvakati da za pet minuta ne beše više ničeg.

 — Sad da zapalimo — reče poručnik — pa onda da spavamo.  — A ne mislite na „Danebrog"? — upita Koninson.  — Nepogoda još traje, Koninsone, a „Danebrog" neće doći dok se ne uvremeni.  — Nadate li se da će ipak doći?  — Uveren sam. Rekao sam ti već da kapetan nije čovek koji napušta svoje ljude. Poručnik zapali lulu koju beše našao u džepu kaputa zajedno sa kutijom duvana, potpuno suvog, leže na sloj mahovine i hladnokrvno poče pušiti, dok  e Koninson zatvarao kako je najbolje znao i umeo krupnim kamenjem i  borovim granama ulaz u pećinu da bi bolje bili zaklonjeni od vetra i hladnoće. U devet, kad uragan poče da jenjava, oba moreplovca, ležeći jedan pored drugoga, sa nogama kraj vatre, spavahu kao zaklana.  No nisu dugo spavali, jer se spolja čula užasna buka. Neprestana rika talasa koji su se razbijali o brežuljak, prskajući čak u pećinu, pucanje leda koji se lomio udarajući jedan o drugi, neprekidno zviždanje i paklena huka vetra, koji se posle kraćeg zatišja, beše još više raspomamio. Oko jedanaest,  prema poručnikovom računu, pokušaše da pomole glave napolje. Sneg nije više padao ali je nebo bilo još uvek prekriveno ogromnim oblacima. Oni su u neredu jurili nebom, uzjahujući jedan na drugog pod jakim naletima vetra, dok je more još bilo veoma uzburkano. Po talasima zastrašujuće se ljuljalo mnogo ledenih bregova i brežuljaka raznih oblika.  — Šta da radimo? — upita Koninson.  — Osećaš li se dovoljno jak?  — Osećam, poručniče.  — Onda hajdemo. Jedva čekam da opet vidim „Danebrog".  — Hoćemo li ići obalom?  — Hoćemo dok to bude moguće, zatim ćemo se popeti na one brežuljke tamo gore. Obukoše se što su bolje mogli, naoružaše se debelim borovim granama da bi imali oslonac pri penjanju i produžiše put preko krševitih brežuljaka. Pešačili su brzo, ipak najpre pipajući zemlju da ne bi propali u kakvu rupu koja je mogla biti zavejana smetom snega.  Neko vreme išli su obalom između oštrih šiljaka. Zatim skrenuše na jug,

er više nije bilo prolaza, i uspeše se na brežuljak pokriven snegom po kome e besno šibao vetar savijajući nekoliko kržljavih jela.  — Prokleta bura! — viknu Koninson, savijajući se do zemlje ne bi li se lakše odupro naletima vetra. — Kad li će prestati?  — Biće je zacelo do sutra — odgovori poručnik koji se prvi probijao označavajući put.  — Ako je „Danebrog" još na moru, onda je sad već daleko od nas.  — Ako ga ne vidimo danas, videćemo ga sutra.  — A gde ćemo noćas spavati?  — U nekoj drugoj pećini.  — A šta ćemo jesti?  — Poneo sam veliki komad foke. Hrabro, Koninsone, jer put postaje teži. Pazi da ne izgubiš ravnotežu i ne slomiš kosti. Put je zaista postajao sve teži i opasniji.  Nigde staze, a iz snega su štrčali tako oštri vrhovi da su im probijali cipele. Pored toga, vetar je neprestano duvao, a ukoliko su se više peli, jačao e vukući za sobom oblake snega i komade leda i odvajajući sa vrha  brežuljaka poveće kamenje koje je odskačući padalo sa stene na stenu. Pri vrhu se čuo takav zvižduk i fijuk da je čoveka prožimala jeza. Jadni kitolovci, zaslepljeni snegom i pod kišom kamenja, gurani desno i levo, jedva su se probijali. Svakog trenutka su se morali savijati, držeći se grčevito za stenu, da ih vetar ne bi odneo. Oko jednog sata popodne, iznemogli, bledi, zasuti snegom, u ritama,  poderanih cipela stigoše na vrh brežuljka koji se završavao jednom visoravni. Pošto nije bilo stenja koje bi mu stajalo na putu, vetar je tako užasno fijukao  prevrćući snežni pokrivač i kao slamke savijao ono malo jela što je tu raslo.  — Vidite li što? — upita Koninson, naginjući se nad stenom. Poručnik se pope do same ivice i pogleda ispred sebe. Levo, na milju daljine, spazi more pokriveno ledom. Desno se dizalo visoko, krševito brdo  pod snegom, ispred njega pružala se talasasta ravnica, ovde-onde prošarana zalećenim rečicama. Odjednom se trže od iznenaćenja. Osmatrajući obalu, usred jedne duboke raseline, koja je bez sumnje bila kakav mali fjord, spazi katarke nekog broda.  — Vidite li što, gospodine Hostrupe? — zapita Koninson po drugi put.  — Vidim, harpuneru, katarke nekog broda — odgovori poručnik.

 — Utrobe mi fokine! Rekli ste broda? Možda je to „Danebrog"?  — Da, to je „Danebrog", uveren sam, Koninsone.  — Hvala bogu! Je li mnogo daleko?  — Milju i po, možda.  — Hajdemo, hajdemo, gospodine Hostrupe! Nisam više umoran. Ah! Svaka čast, kapetane. Ura! Ura!  — Smiri se, Koninsone.  — Hajdemo odavde, gospodine Hostrupe. Ne drži me mesto! Iako je inače bio smiren čovek, poručnik je jedva čekao da se vrati na čvrsti „Danebrog", pa siđe sa stene i pođe za Koninsonom. I pored silnog vetra, prećoše brzo preko visoravni i kroz duboki ponor, gde se čulo zlokobno zavijanje možda izgladnelih vukova, sićoše na suprotnu  padinu. Pošto su se dvadeset puta izlagali opasnosti da se razbiju na dnu  provalije i da slome noge niz onu strmen, stigoše u dolinu. Prećoše je skoro trčeći i zaustaviše se na visokim obalama dugačkog i uzanog fjorda u kome e bio čvrsto usidren „Danebrog" sred velike količine leda koji se beše odvojio sa jedne sante uglavljene pri ulazu u taj morski rukavac.  — Hej! Vi sa „Danebroga" — viknu Koninson. Jedan mornar, zatim dva, pet i svi ostali pojaviše se na palubi broda. Začuše se gromki povici:  — Poručnik Hostrup! Živeo poručnik! Živeo Koninson! Jedan čamac bi odmah spušten u vodu. Sedam ljudi sa kapetanom Vajmarom zauzeše u njemu mesto i svom snagom zaveslaše ka obali. Poručnik i Koninson uskoro se nađoše u zagrljaju, jedan kapetanovom a drugi svojih drugova koji su ih već bili otpisali, smatrajući ih izgubljenima.

DVANAESTA GLAVA OPKOLJENI LEDOM

Čvrsti „Danebrog", vođen veštom i snažnom rukom junačkog kapetana, izvukao se zdrav i čitav iz užasne bure. Teran vetrom, nije udario u grebenje kako su to u početku mislili  poručnik Hostrup i harpuner Koninson. Udario je u veliku santu leda koja se bila iznenada pojavila ispred  pramca. Sudar je bio tako silovit da je cela posada popadala po palubi, a  poručnik i harpuner pali su u more, ali to nije izazvalo teža oštećenja na čvrstom kljunu jedrenjače. Pošto se jedrenjača zaustavila nekoliko trenutaka,  podignuta kao breg velikim talasom, ponovo je udarila u prepreku a zatim  produžila da se probija kroz maglu. Čim je primetio da su poručnik i harpuner nestali, uprkos silnog vetra, uzburkanog mora i mnogobrojnih ledenih santi koje su u neredu jurile na sve strane, kapetan koji je veoma voleo obojicu, odlučno je naredio da se edrenjača okrene, da se spusti veliki čamac, ali odvažni i opasni pokušaj, usled razularenosti prirodnih sila, nije uspeo. Tada naredi da se približe obali, rešen da je ne napusti dok ne pronađe živa ili mrtva ona dva nesrećnika. I odista, posle uporne borbe sa uraganom koji ju je gurao na istok i protiv leda, jedrenjača uspe da se zakloni u dubokom fjordu, koji je odmah zatvorila santa leda, odvojena od jedne još veće. Tu je kapetan čekao da se bura stiša da bi otpočeo traganje za poručnikom i harpunerom, jer je pretpostavljao da su se sklonili tu ili na ostrvu koje se videlo kroz maglu. Poručnik Hostrup i Koninson, radosno su dočekani jer su ih svi voleli zbog njihove hrabrosti i spremnosti. Morali su da se rukuju sa svima, a kad su se toplo obukli i utolili glad, da ispričaju šta su doživeli.

 — A sad, šta da radimo? — upita poručnik kapetana Vajmara kad je sve ispričao.  — Čekaćemo da stane bura pa da bežimo prema zapadu. Sezona lova je završena, poručniče, i to na žalost sasvim bezuspešno.  — Dakle, opklada je izgubljena?  — Izgubljena, poručniče — odgovori Vajmar tužno. — Danci su  pobeđeni.  — Ne mari! Izvojevaćemo pobedu iduće godine, kapetane.  — Da, ako uspemo da se vratimo u pristanište odakle smo pošli.  — Bojite li se leda, kapetane?  — Svakako, jer smo otplovili veoma daleko. Sad bismo već morali biti u Beringovom moru.  — Ne kažem da ne bismo, ali se bojim da će se približiti velike sante leda. Instinktivno osećam da velika ledena polja nisu daleko. Prokleta opklada koju ćemo možda skupo platiti! Ona nas je dovela dovde.  — I sudbina, kapetane. Dva udara za jednu sezonu to je mnogo. Hoćemo li moći lako da iziđemo iz fjorda? Video sam ledenu santu na ulazu.  — Razbićemo je, poručniče. Fjord je dugačak, možemo uzeti velik zalet. Idite sada da se odmorite, jer vam je to potrebno. Ja ću osmotriti santu i  pokušaću da je razdrmam.

Poručnik je bio iznuren od dugog pešačenja preko snega i stenja pa se  povuče u svoju kabinu, a kapetan siđe u čamac sa dvanaest mornara snabdevenih velikim testerama, pijucima i sekirama. Velika santa leda koja je zatvarala fjord pažljivo je pregledana. Bila je

dugačka dvesta šezdeset metara, široka sto dvadeset i debela devet palaca. Pored toga talasi i vetar su ispred nje naneli nekoliko ledenih brežuljaka raznih oblika i ledenih lopti koje su mogle da se sjedine i time otežaju prolaz.  — „Danebrog" će morati da razbije tvrd orah — reče majstor Vidak  kapetanu — a ako ne požurimo, postaće još tvrđi.  — Oluja se stišava, stari majstore — reče Vajmar. — Noćas ćemo moći krenuti.  — Hoćemo li lomiti santu?  — Lomite je!  — Zar se na ovoj hladnoći neće zatvoriti prolaz koji načinimo?  — Nadajmo se da se to neće desiti. Samo je dva ispod nule. Uzimajte testere i pijuke. Majstor na santi obeleži prolaz od sedam ili osam metara i mornari  prionuše na posao pomažući se ponetim oruđem. Pre noći trećina sante beše razbijena. Ostalo je još šezdeset metara, a to e mogao, ne izlažući se opasnosti, probiti i sam „Danebrog" kljunom. U osam kapetan i mornari vratiše se na jedrenjaču. Uragan se sada naglo  počeo stišavati. Vetar je duvao samo na mahove, a more se više nije kao juče  pomamno talasalo. Preko noći nebo se razvedri, pojavi se sunce i obasja purpurnom bojom led koji plivaše po sada već skoro mirnom moru. U šest izjutra kapetan Vajmar, poručnik i svi mornari behu na palubi, rešeni da po svaku cenu iziđu iz tog fjorda. Svi čamci behu povučeni na jedrenjaču i dobro učvršćeni da se od udara koji je mogao biti jak ne bi oštetili. Zatim učvrstiše nameštaj po kabinama, na krmi i burad u slagalištu. U sedam časova, jedra behu razvijena, kapetan  prihvati kormilo i mornari behu spremni za manevrisanje. Svež vetar duvao je sa jugoistoka noseći na pučinu led koji je bura bila doterala uz obalu, a veličanstveno sunce sijalo je na vidiku rasprostirući unaokolo blagu toplotu. U sedam sati i deset minuta sidro bi izvučeno iz dubine i povučeno na edrenjaču. Usled vetra koji nape jedra, „Danebrog“ se odmah trže kao konj koji oseti mamuzu i zaplovi prilično brzo ka izlazu iz fjorda, pred kojim se  blistala santa leda. Trebalo je proći više od devet stotina metara. To je bilo dovoljno da

„Danebrog" dobije potreban zamah kako bi razbio ostatak sante koju su dan ranije znatno podrile testere, pijuci i sekire mornara.  — Držite se čvrsto! — viknu kapetan koji gvozdenom rukom držaše ručicu kormila. Gonjen sve jačim vetrom, „Danebrog" se približavao santi, ostavljajući za sobom veoma beo trag u kome su plivale mnogobrojne ribe. Držeći se čvrsto za bokove lađe ili za konope, mornari skoro ne disahu i gledahu s izvesnim strahom santu kojoj su se sve više približavali.  — Pozor! — viknu kapetan. Preostalo je još petnaest, dvadeset metara. „Danebrog" koji je plovio  brzinom od sedam čvorova na sat uskoro prođe onim prostorom i zabi se u kanal koji su dan ranije probili mornari. Doće do silnog udara i od toga  popada mnogo mornara, a onda se začu zloslutna škripa i potmula lomljava! Santa, udarena jakim i oštrim kljunom jedrenjače, prsnu kao staklo, zatim se razbi na deset mesta uz otegnutu škripu.  Nekoliko trenutaka „Danebrog" osta u mestu, zatim, voćen neustrašivim kapetanom, probi se kroz komaće leda i isplovi na pučinu sa pramcem prema severu.  — Uraaa! — kliknu posada koja se odmah podiže. — Živeo „Danebrog"! Živeo kapetan Vajmar! Ispred fjorda more beše slobodno, ali desno i levo pored obala, uragan je naneo ogromne količine leda. Džinovska brda, oštri vrhovi, zarubljene  piramide, ogromni stubovi, čudni lukovi, još čudnije kupole, zatim velike sante, pružahu se prema severu prosipajući okolo bele odsjaje koje mornari zovu „ajsblink".  Nijedan brod nije sekao uske i duge talase koji se divno blistahu pod sunčanim zracima kao da su posuti zlatnim slamčicama. Samo u vazduhu, kroz onaj beličasti odsjaj, letelo je, ne glasivši se, nekoliko galebova.  — Treba da idemo na sever nekoliko stotina milja — reče kapetan  poručniku, pošto je pažljivo, jakim dogledom, ispitao široko prostranstvo vode. — Naći ćemo slobodno more i tada ćemo moći da plovimo ne boreći se s ledom.  — Nemojte se mnogo udaljavati od obale, kapetane — reče poručnik. —  Čim uzmognemo, okrenućemo na zapad. Treba da požurimo kako bismo što  pre stigli do Beringovog mora.

 — Dobro, gospodine Hostrupe, samo ako na putu ne sretnemo ...  — Šta to, kapetane?  — Neprijatno mi je da se vratim u pristanište pobećen.  — Razumem! Mislili ste ako se pojavi kit pred nama ...  — Ne bih oklevao da pođem za njim, pa makar išao do velikih ledenih  polja.  — To bi bila neoprostiva neopreznost, kapetane. Prekasno je da se ove godine vratimo. Ako izgubimo još dva dana, to može biti sudbonosno po nas. Zar nije tako? Kapetan ne odgovori. Upravio je dogled na istok i nešto je veoma  pažljivo gledao. Njegovo lice, obično mirno, odjednom se izmenilo, ruke su mu drhtale.  — Put je dug — nastavi poručnik koji ne beše ništa primetio. — Uveren sam, kad sgignemo do Beringovog mora, da će biti velikim delom zalećeno i ...  — Poručniče! — uzviknu u tom trenutku kapetai uzbućenim glasom. —  Vidite li vi što, tamo dole na istoku?  — Vidim ledene bregove kako veselo poigravaju.  — Ne to. Dalje, gledajte još dalje. Uzmite dogled. Poručnik uze dogled i uperi ga na označeno mesto. Tamo gde se more sjedinjavalo sa vidikom spazi neke crne tačke koje se pojavljivahu i iščezavahu.  — Vidite li što? — zapita Vajmar.  — Vidim — odgovori poručnik mirnim glasom. — Vidim gomilu kitova.  — Pobeda je naša, poručniče! I ove godine Danci će pobediti.  — Šta mislite time, kapetane?  — Idemo u lov na kitove. Vratićemo se u Novi Arhangelsk tako natovareni da postoji opasnost da potonemo. Poručnik se iznenadi.  — Izgubićemo još nedelju dana, gospodine, — reče ozbiljnim glasom.  — Šta mari?  — Rekao sam vam maločas da smo daleko od Beringovog mora i sumnjam da ćemo ga preploviti.  — Ba! Probijaćemo se kljunom ako ga led zatvori.  — Kapetane, dobro razmislite! Igrate se sudbinom ne samo „Danebroga"

već i svih nas.  — Kad je u pitanju čast danskih kitolovaca, nema predomišljanja. Na svaki način, poručniče, treba poći za tim kitovima.  — Neka bude, gospodine. Ali poslušajte mene, požurimo, krenimo odmah, inače ćemo biti prinuđeni da prezimimo meću santama leda.  — Potrebna su mi tri, četiri dana. Hej, majstore Vidače, upravi brod na one kitove, a vi, deco, spremite čamce i harpune.  — Ali ... kapetane... — usudi se da kaže stari morski vuk, koji je kao i  poručnik Hostrup predviđao opasnost.  — Šta hoćeš da kažeš? — upita ga kapetan.  — Zašli smo duboko u jesen ...  — Ako se bojiš iskrcaj se na američku obalu.  — Nikad, gospodine. Stari Vidak neće napustiti „Danebrog".  — Onda poslušaj! Kod oputa, momci! Sutra ćemo imati toliko sala da će „Danebrog" zaroniti u more do vodene linije. Malo posle „Danebrog" okrenu pramac prema označenom mestu. Iako su shvatili da igraju opasnu igru koja ih je mogla stati života, mornari prionuše na posao dok su ih dva harpunera hrabrila. Svi su držali mnogo do opklade, er im je bilo stalo do ugleda danskih kitolovaca. A pored toga, u onim kitovima videli su i veliku zaradu. Čamci su za kratko vreme bili spremni i obešeni o sohe, samo da se spuste u more na kapetanovu naredbu. Vesla, harpuni, koplja, konopci behu smešteni u čamce. Kroz jedan sat je „Danebrog" bio daleko osam milja od američke obale a sedam od kitova koji su ponosito plivali na sever između dvostrukog niza santi leda. Kakav divan prizor je bilo to plivanje džinova arktičkog mora! Bilo ih je devet a pratile su ih dve-tri balenoptere koje su takođe bile neobično velike. Plivali su lagano, ispuštajući kroz nozdrve stubove bele  pare koja se odmah pretvarala u kapljice. Pošto su sunčani zraci padali na njihovu masnu kožu, izgledali su kao ogromni čelični valjci. Povremeno bi neki zaronio tako da bi se na površini mora pojavio vrtlog, a malo kasnije izranjao veoma daleko, podižući snažnim repom velike talase na kojima su se ljuljale sante leda. Mornare sa „Danebroga", oduševljene tom pojavom, nije držalo mesto, iako im je kapetan preporučio da miruju i ćute. Penjali su se na opute,

koševe i još više, do krstaca da bi ih bolje videli i klicahu od radosti. Koninson je sa svojim strašnim harpunom trčao gore-dole po palubi svima podižući duh a pratio ga je Harvej koji je i sam priželjkivao borbu sa onim čudovištima, iako ih je bilo tako mnogo da je to moglo biti sudbonosno za posadu „Danebroga". Čak je i majstor Vidak zaboravio na sve opasnosti koje su pretile jedrenjači i oči su mu sijale od pohlepe. Samo poručnik, uvek  miran, potpuno hladnokrvno je gledao kako kitovi plivaju. Teran snažnim vetrom sa jugozapada, „Danebrog" je već bio na samih pet ili šest milja od kitova, kad ovi odjednom svi zaroniše. Čim su isplivali, videlo se da su veoma uznemireni. Okretali su se često jugu, pljeskali repom po vodi, uzdizali su se više od  polovine izvan površine mora i sve češće izduvavali paru.  — Šta se tamo dešava? — upita kapetan namrštivši se — da se nisu od nas uplašili?  — Ne verujem — odgovori poručnik koji je stajao kraj njega. — Kladio  bih se da su napadnuti.  — Ko ih je mogao napasti?  — Poznato vam je, kapetane, da imaju mnogo neprijatelja. Ah, pogledajte na istok, vidite li ona crna tela koja tako brzo plivaju?  — Da, da vidim. U tom trenutku Koninson koji se beše popeo u koš na krscu, viknu:  — Evo cele čete delfina-gladijatora! Gotovo istovremeno kitovi se razbežaše prema severu Spazili su delfine, svoje krvne neprijatelje. Kapetan se naljuti.  — Prokletstvo! — viknu. — Ko zna koliko ćemo moragi za njima ploviti!  — Ali dobićemo koga kita ne upotrebivši harpun — reče Koninson koji e sišao sa osmatračnice. — Delfini će zacelo stići kitove i mnogi će u borbi izgubiti život.  — Ali sada smo prinućeni da plovimo dalje na sever, a zima se naglo  približava.  — Izvući ćemo se kako najbolje znamo i umemo! Ala će raditi harpun! Samo ako stignemo kitove! Kitovi koji se mnogo plaše delfina-gladijatora, jer su veoma snažni i imaju oštre zube i jako su surovi, bežali su sve brže ka Severnom Polu.

Oko njih se more, koje su uzburkali repovima, penušalo kao za vreme  bure. Desno i levo veliki talasi su sa šumom obarali mnogobrojne sante koje su plivale. Povremeno bi zaronili kao da su se bojali da će ih neko napasti odozdo, a kad bi se pojavili na površini ječali su tako oštro da se čulo na „Danebrogu". Zahvaljujući sposobnosti da brzo plivaju, ubrzo se izgubiše iza leda na horizontu. Delfini-gladijatori kojih je bilo tridesetak i sami veoma brzo zaplivaše za njima. „Danebrog" ne stade. Kapetan Vajmar i skoro cela posada behu se zakleli da ih stignu. Uprkos ledu koji ih je sve više opkoljavao, kapetan naredi kormilaru da prati masni trag koji su kitovi ostavljali. Sa povoljnim vetrom koji je jačao, „Danebrog" je cele noći plovio prema severu, iako to i nije bila noć, jer se sunce skrilo samo nekoliko sati, pa i za to vreme na vidiku je bilo toliko svetlosti da su se masni tragovi jasno videli. Dvadeset petog septembra ujutru jedrenjača se nalazila na sto milja daleko od američke obale, ali kitove koje su njihovi krvni neprijatelji uporno gonili još ne behu pronašli. Uveče istog dana, pored nekog ledenog brežuljka, uhvatiše jednog delfina-gladijatora kome je verovatno repom razmrskao glavu neki kit. Čudovište je bilo dugačko sedam metara, a morske ptice mu već behu iskljuvale kožu na lećima. Podigoše ga na brod i raskomadaše a mast staviše U burad. Dvadeset šestog posada „Danebroga" primeti da ima mnogo više leda i da se termometar naglo spušta, iako je sunce neprestano sijalo na horizontu. Jedrenjača je i dalje jedrila na sever. Sad više niko, osim poručnika Hostrupa koji je predvićao opasnost kojoj su se izlagali, ne bi bio odustao od lova na kitove koji je trebalo da Dancima osigura pobedu. Dvadeset sedmog predveče, na četiri stotine metara od američke obale, spaziše na severu belu zaslepljujuću svetlost. Značilo je da se nalaze u blizini ednog ili više ledenih bregova. Ali masne mrlje su išle na sever, pa iako se u kapetanovu dušu bio uvukao izvestan nemir — „Danebrog" ne promeni  pravac. Sutradan, oko devet pre podne stigoše do velike sante. Pročelje joj je iznosilo dvanaest, trinaest milja, imala je oštre vrhove, čudne stubove, još čudnija kubeta. Posred ledenog zida nalazio se prolaz širok tri stotine i više

metara koji je vodio na sever.  — Je li to jedna sanga ili dve podeljene prolazom? — upita kapetan.

 — Bez sumnje su dve — odgovori Koninson koji ga je čuo — a masne mrlje idu kroz prolaz.  — Šta na osnovu toga zaključuješ, harpuneru?  — Da su se kitovi zabili unutra, nadajući se da će izići na drugi kraj.  — U pravu si, Koninsone. Hej, Vidače, teraj pravo u prolaz! Ploveći brzinom od osam čvorova na sat sa vetrom u krmi, zaobišavši edan ogromni ledeni breg na čijem vrhu se dizala nekakva velika ledena kula, „Danebrog" uđe u prolaz, oštrim kljunom lomeći veliku količinu leda kome je trebalo da se temperatura samo malo više spusti pa da spoji dve velike i debele sante. Tragovi su se još uvek videli na vodi koja je zbog beline leda i zaslepljujuće svetlosti izgledala veoma tamna. Mnogo vodenih ptica, strolaga, urija, morskih svraka i gusaka letelo je na obe obale loveći ribu i čisteći  perje. Vođen iskusnom rukom starog Vidaka, „Danebrog" uđe u prolaz izbegavajući ledene brežuljke koji su se, pod toplim sunčanim zracima,  povremeno odvajali od ledenih polja. Uvereni da će uloviti koga kita, mornari su se popeli na opute, u koševe, na križeve i na krsce, jedva čekajući da ih spaze. Ali proće ceo dan a oni se ne pojaviše. Oko osam uveče harpuner Harvej sa krsca vršnog jedra viknu:  — Kapetane! Prolaz je zatvoren! Vajmar se pope na jarbol s poručnikom i Koninsonom. Čim pogleda na sever, nešto žestoko opsova. Četiri milje ispred njih, prolaz je bio zatvoren trećim ledenim poljem, po svemu sudeći većim od ona prethodna dva. Kitovima ni traga, ali su se videle masne mrlje koje su izgleda plivale sve do kraja morskog rukavca.  — Treba da se vratimo — reče poručnik.  — Ali kuda su pobegli kitovi? — zapita kapetan kroz stisnute zube.  — Zacelo su izišli pre no što je santa stigla.  — Ako nisu izišli plivajući ispod santi — dodade Koninson.  — Šta sad da radimo? — upita kapetan.  — Kapetane — reče poručnik — poslušajte mene, ostavite kitove i smesta se vratimo.  — A opklada?  — Dobićemo je iduće godine.

Kapetan siće na palubu i izda naređenje da se vrate. „Danebrog" se spremno okrenu ploveći na jug u cik-cak liniji, jer mu je vetar udarao u pramac.  No kada su posle duge noći doplovili do izlaza, ovaj je već bio zatvoren. Ledeni breg koji su izjutra spazili, teran južnim vetrom, bio se čvrsto uklještio izmeću dve sante, isprečivši pred jedrenjačom svoju moćnu kulu.

TRINAESTA GLAVA NOŠENI STRUJOM I VETROM

„Danebrog", čuveni brod kapetana Vajmara, očekivao je da se one tri sante razdome da bi izašao iz prolaza ili da se rastope, što je gotovo nemoguće u to doba godine na toj geografskoj širini. Sav barut u slagalištu, sva snaga posade i kljun, ma koliko bio čvrst, bili su nemoćni da otvore prolaz. Ispred njih beše ledeni breg sa svojom kulom i nedostižnim, visokim vrhom. Desno, levo i pozadi, tri sante, već čvrsto spojene, ogromne površine, takođe su predstavljale nesavladljivu prepreku. Pretila je opasnost da prezime u tom uzanom morskom kanalu. Kakav užas! I sam poručnik Hostrup koji se ničeg nije plašio i koga ništa nije iznenađivalo, naježi se pri toj pomisli.  Na jedrenjači, posle prvih psovki, zavladala grobna tišina. Svi mornari, iako su već bili navikli na strašnu polarnu hladnoću, iako su mnogi od njih već nekoliko puta zdravi i živi prezimili na severu, prosto se skameniše od užasa. Pošto je naredio da okrenu brod da ga ne bi razbio o one ledene zidove, kapetan je otišao na kaštel pramca i odatle, skrštenih ruku, mračnog pogleda, ćuteći, istovremeno očajan i ljut, posmatrao ledeni breg koji mu je zatvarao izlaz. Možda je smišljao nekakav način da iziđe iz tog zatvora, koji se mogao  pretvoriti u grob njegov i njegove posade. Glas poručnika Hostrupa, miran i u tom užasnom času, trže ga iz razmišljanja.  — Gospodine, šta nameravate?  — Još ne znam, poručniče — odgovori kapetan. — Zašto nisam poslušao vaše savete? A u duši sam osećao da će nas sreća napusgiti. I suviše nam je  bila naklonjena u ovoj borbi koja bi po svakog drugog bila kobna.

 — Ne vredi kukati, kapetane. Bolje pokušajmo, ako je moguće, da odavde iziđemo.  — Na koji način?  — Možda bismo mogli otvoriti prolaz kroz ledeni breg.  — Sav barut koji imamo ne bi nam za to bio dovoljan.  — Možda nije tako čvrst. Prvo mine a zatim kljunom, možda bismo mogli nešto učiniti.  — Hajde da pregledamo to prokleto brdo. Ali ako ne uspemo?  — Čekaćemo.  — Šta kažete? Ne zaboravite, poručniče, da je već dvadeset osmi septembar i da u ovo vreme sunce više nema snage da rastopi ledeno polje.  — Ne računam ja na topljenje.  — Nego?  — Računam da će naići drugo ledeno polje. Pri njihovom sudaru mogu se razbiti i osloboditi prolaz.  — Slaba nada, gospodine Hostrupe.  — Svestan sam toga, ali nade nema. Naredite da se brod usidri i pođimo u obilazak ledenog brega.  Na kapetanovu zapovest, majstor Vidak, upravi „Danebrog" u neku vrstu fjorda koji je santa napravila na desnoj strani i usidri ga sa dva jaka konopda za jedan čvrsti ledeni brežuljak. Posle toga, Vajmar, Hostrup, Koninson i šest mornara uđoše u jedan čamac i otploviše do samog ledenog brega gde se moglo iskrcati. Ledeno brdo bilo je pomno istraženo. Bilo je široko preko devedeset metara i hiljadu i dvesta dugo sa vrhom od četiri stotine metara. Sa jedne strane bilo je potpuno slepljeno sa jednom santom, sa druge beše jedan mali  prolaz, ali tako mali da kroz njega ni čun ne bi mogao proći.  — Nemoguće ga je srušiti — reče kapetan. — Potrebno bi bilo pet tona  baruta i sto ljudi da „Danebrogu" naprave prolaz.  — Priznajem — odgovori poručnik.  — A kad bismo presekli jednu ili drugu santu — reče Koninson.  — Zima bi nas iznenadila pre nego što bismo prokopali prolaz od pet stotina lakata — odgovori Vajmar.  — Onda nema nade da doćemo do Beringovog moreuza.  — Bojim se da je tako, Koninsone.

 — Prokleti kitovi! Sav se naježim kad pomislim da ćemo ovde morati da  prezimimo.  — Vratimo se na brod. Ovde više nemamo posla — reče kapetan.  — Da li se ova santa kreće?  — Kreće se i to prema jugu-jugozapadu. Nosi je polarna struja.  — Znači da ćemo dospeti do Beringovog moreuza.  — Da, ako nas ne zadrže druge sante i kakvo američko ostrvo. Na brod,  prijatelji, nadajmo se svemu najboljem! Ljudi u čamcu sa nekoliko zaveslaja doćoše do „Da-nebroga" gde su ih nestrpljivo očekivali mornari. Kapetan im ukratko iznese pravo stanje stvari, ostavljajući im neku nadu, koje možda više nije bilo. Naredi zatim da se spuste jedra, sada nepotrebna i da bolje osiguraju brod, ali tako da ostane usred fjorda. Čim su dovršili to spremanje, sunce se izgubi u maglenoj masi olovne  boje. Beše to tako gusta magla koja se prostirala preko velikih santi da je zasenila i onu zaslepljujuću svetlost.  — Zima se približava krupnim koracima — reče poručnik Koninsonu. —  Bojim se da je sa „Danebrogom" svršeno.  — I ja se toga bojim, gospodine Hostrupe — reče harpuner. — Kroz nekoliko dana imaćemo oko nas toliko leda da ni kljun hiljadu fregata ne bi  pomogao. Gle! Ptice lete na jug. Blago njima! Oko deset časova gusta magla koja se naglo približavala, terana vetrom koji beše promenio pravac, stiže iznad visokih santi, obavijajući „Danebrog" vlažnim i toplim velom. Termometar se odmah spusti na 4° ispod nule. Pošto je u znak predostrožnosti zapalila fenjere i postavila dva stražara sa  puškama da im ne bi prišao kakav beli medved što je bilo vrlo moguće, jer  su sante bile blizu, posada se povuče u utrobu broda. Prekonoć se ništa neobično nije desilo. „Uvoke", kako to kitolovci zovu sante u kojima se nalazi vodeno korito — plovila je polako na jug-jugozapad, terana vetrom i polarnom strujom, primajući na svoju ionako veliku površinu ledene sante koje je sretala na putu. Sutradan, dvadeset devetog, sunce se ne pojavi, skriveno iza magle koja se uveče bila spustila. Termometar siđe za još dva stepena ispod nule. Led koji beše u ledenom koritu na nekim mestima se sjedini u tanke ledene ploče. Taj način leđenja izazva neprijatno osećanje meću posadom „Danebroga".

Mnogi mornari počeše gubiti svaku nadu da će ikada videti pristanište iz koga su krenuli. Kapetan i poručnik u toku dana obićoše ledeni breg i primetiše da se još všpe zaledio mali prolaz. Trideseti je bio užasan dan. Pao je obilan sneg i pokrio belim pokrivačem debelim nekoliko pedalja sante i palubu „Danebroga". Termometar siđe još za jedan stepen. Kapetan naredi da se založe peći i, da posada ne bi sedela skrštenih ruku, er nerad u tim krajevima rđavo utiče na raspoloženje, naredi da počnu  prečišćavanje kitovog ulja. Za taj posao koriste se vreće od meke vunene tkanine, ispunjene ugljenom prašinom, u debljini pola palca i prošivene da se ugljen ne bi skupio na dnu. Kroz te vreće sipa se ulje, pošto se rastopi, ako se zbog hladnoće sledilo i  prečišćava se u sudu u kome ima vode pomešane sa sulfatom bakra. Kad se sud napuni, ostavi se ulje da miruje tri, četiri dana, zatim se otoči kroz slavinu stavljenu nekoliko santimetara iznad površine vode. Ako se želi veoma čisto ulje koje nema mirisa užegle ribe taj se posao  ponovi dva-tri puta. Sprečena da izlazi zbog snega koji neprestano padaše i zbog velike hladnoće koja je vladala na palubi, posada je rado prihvatila tu razonodu. Predveče snežna oluja se stiša. Kroz sive oblake pojavi se jedan zrak  sunca neobične lepote i oboji crvenilom ogromni prostor pod ledom koji se gomilao oko broda. Poručnik i Koninson iskoristiše priliku da siđu na ledeno polje i ubiše edno dvadesetak gusaka i nekoliko burnica. Videše takođe nedaleko od  broda jednu foku, ali čim ih je primetila zabi se u rupu koju je iskopala u ledu da se nadiše vazduha.  — Ako ne danas, uhvatićemo te sutra — reče harpuner.  — To neće biti tako lako, Koninsone. Sada, kada nas je primetila, biće veoma obazriva.  — Sakrićemo se iza nekog ledenog brežuljka i čim iziđe iz rupe dobiće metak u glavu. Ima li možda i belih medveda u ovom ledenom koritu?  — Može biti. Često, naterani glađu, ovi proždrljivi mesožderi penju se na ledene bregove u nadi da naiđu na divljač. Ne bih se iznenadio da sutra

sretnemo koga.  — Ništa bolje, gospodine Hostrupe. Meso belih medveda je izvrsno.  — Ne kažem da nije, ali ove životinje ne prezaju od napada na brod.  — Ima nas mnogo! A imamo i dosta pušaka. Utrobe mi kitove! Pogledajte tamo, gospodine Hostrupe! Gledajte! Gledajte!  — Da nisi možda video medveda?  — Vidim kitove, utrobe mi fokine! Harpuner se ne beše prevario. S druge strane sante jedanaest kitova sa tri  balenoptere plivali su prema jugu, probijajući sebi put kroz led jakim udarcima repa.  — Izgleda da se s nama sprdaju — reče poručnik.  — E da sam tamo s mojim harpunom, pokazao bih im ja šta je sprdanje  — uzviknu harpuner koji je zažare nim pogledom pratio te ponosite džinove.  — Međutim mi smo ovde, zatvoreni sa svih strana, i to možda za dugo.  — Ne možda nego sigurno, Koninsone.  — Zar ste izgubili svaku nadu, poručniče?  — Svaku, harpuneru.  — I to kažete tako mirno. Izgleda da vas nije strah što ćemo ovde  prezimiti. Poručnik sleže ramenima.  — Treba uzeti sve onako kako dolazi, dragi moj — reče. — Vratimo se na brod jer počinje da duva pakleni vetar. Sutra predviđam buru.  — Kad bi bila tako jaka da razori ovo prokleto ledeno korito.  — Biće užasna, veruj. Gledaj kako se strašni oblaci gomilaju po nebu.  — Da li će razbiti santu?  — Možda hoće, Koninsone. Kad su se vratili na brod, vetar već besno duvaše, čisteći sneg sa sante i  podižući velike talase na moru. Izgledalo je da sa sobom vodi čitav puk  ćavola: čas je zviždao kroz jarbole i konopce na brodu, čas je užasno urlao  po vrhovima ledenih bregova, čas je rikao još jače od talasa koji su se već snažno razbijali o led, a ovaj se sudarao sa santom i lomio ju je u sitne komade. Kapetan se bojao da jedrenjača neće izdržati tu silu i učvrsti je još jače drugim još debljim užetima i udvoji ljude na straži.  Noć beše strahovita. Led na moru, gonjen sa severa, udaraše o santu uz

neopisivu buku, skačući jedan na drugi, lomeći se u komade. Užasni talasi što ih je vetar dizao neprestano se razbijahu o santu zavlačeći se ispod nje. Iako je santa bila veoma teška i velika, ljuljali su je i ona je škripala. Povremeno su se otvarale velike pukotine ali su se odmah zatvarale kao da su se bojale da će jedrenjača kroz njih pobeći. I u prolazu voda beše veoma uzburkana, a led, otrgnut sa obale, prevrtao e vetar pa je plivao i jurio u neredu tamo-amo. Iako dobro učvršćen, „Danebrog" se tri puta pokrenuo. Pretila mu je opasnost da udari o obale fjorda. I pored gustog mraka mornari su morali da bace novu užad i da odnesu na santu dva sidra koja zabiše u duboke pukotine. U dva sata izjutra, kad je uragan bio najjači, kao da je uzdrmana zemljotresom, santa se silno zaljuljala sa juga na sever i veliki otvor ukaza se sa te strane, uz tako jak prasak da se moglo čuti na deset kilometara daljine. Ledeni breg koji zatvaraše prolaz, malo posle se odvoji i zaklati. Radosni  poklik začu se međ posadom „Danebroga" koja beše izišla na palubu. Poverovali su da su najzad slobodni!  Na žalost ta radost beše kratkog veka. Udaljivši se za stotinu lakata, teran talasima, kolos opet udari u santu i zaglavi se još jače u prolaz. I veliki otvor na ledenom koritu zatvori se usled silnog pritiska leda koji e silazio sa severa.  — Sve je svršeno — reče kapetan poručniku. — Moraćemo ovde da  prezimimo.  — Možda — odgovori Hostrup koji je već neko vreme kroz dogled osmatrao jug.  — Zar se još nadate?  — Upravo sam spazio tamo dole jedan mračni vrh koji se diže posred ledene sante.  — Pa?  — Vetar nas nosi prema tom kopnu, kapetane.  — Jeste li uvereni da je to kopno?  — Ne varam se.  — Nemoguće je da smo već stigli do američke obale.  — Već nas dva dana vetar tera prema jugu udružujući snage sa strujom. Možda to nije američka obala nego neko ostrvo.

 — Čemu se nadate pri susretu sa tim kopnom?  — Uragan nas nosi velikom brzinom.  — A! Nadate se da će doći do sudara.  — Da, kapetane.  — Odista, santa bi se mogla rasprsnuti. Ali zar to ne bi bilo opasno za „Danebrog"?  — Prolaz je širok.  — Znam, ali se led može nagomilati unutra i zgnječiti nas.  — Ako razapnemo jedra?  — U pravu ste. Hej, majstore Vidače, naredi da se razviju jedra i podignu sidra. Bilo je dovoljno vremena pošto se kopno koje je poručnik otkrio tada naziralo u priličnoj daljini. Mornari su shvatili čemu se kapetan nada. Za tren oka doneše jedra na palubu, namestiše ih na križeve i razviše, dok su majstor  Vidak, Koninson i Harvej sišli na santu, oslobodili sidra i drešili užad. Posle pola sata otkako je naredba bila izdata „Danebrog" isplovi iz fjorda lomeći sitan led kojim je ovaj bio pretrpan i putujući prolazom. Udaljavao se od ledenog brega koji je trebalo prvi da izdrži udar. Ugledano kopno bilo je oš milju daleko. Beše to kamenjar dug hiljadu a visok tri ili četiri stotine metara, potpuno opkoljen debelim santama i velikom količinom pokretnog leda. Ledeno korito koje je plovilo tričetiri čvora na sat, uskoro se sudari sa ostrvcem. Začu se tresak, sto puta veći od maloprećašnjeg, a zatim more zašumi, jer se u dubinu srušilo nekoliko ledenih bregova. Ledeno korito, slomivši led koji je sa severne strane okružavao ostrvce, udari o kopno takvom silinom da odskoči i vrati se natrag. Otvoriše se dve široke pukotine, obale prolaza se približiše i popucaše, piramide, svodovi, stubovi, sručiše se — ali „Danebrog" osta zarobljen. Ledeni breg, iako beše  podneo glavni udarac, nije popustio. Samo mu se kula zaljuljala i okrnjila ali nije pala. Palubom „Danebroga" odjeknuše ljutiti uzvici. Ovoga puta za kitolovce e bilo sve izgubljeno. Ostalo im je samo da tu prezime.

ČETRNAESTA GLAVA ZIMOVANJE

Da, za „Danebrog" je sad bilo sve svršeno. Nije bilo nikakve nade da se oslobodi tog ogromnog ledenog obruča. Led ga je stezao kao gvozdena klješta koja je bilo nemoguće razbiti, a stezahu ga sve više da bi najzad možda i zgnječila. Trebalo je čekati povratak leta, a to je značilo šest meseci ako ne i više. Šest meseci u ledu! Šest beskonačnih meseci u neprekidnim snežnim burama, šest meseci opkoljeni maglom, neprestanom tamom, jer je uskoro trebalo da sunce zaće. I kakvu hladnoću treba podnositi! I kakvim se opasnostima izlagati! Imao je čega da se plaši i najhrabriji kitolovac arktičkog mora. Imao e zbog čega da uzdrhti i najsmeliji istraživač polarne oblasti. Kad je posada „Danebroga" videla da se velika santa leda nije razbila, kao što su se ranije nadali, silno se rasrdiše što se posle pretvori u duboko očajanje. Pred očima su im odjednom izišle užasne muke koje sobom donosi zimovanje. Srećom, kapetan Vajmar, veoma smeo i čudesno hladnokrvan, iako je shvatio da postoji devedeset odsto mogućnosti da mu brod bude smrvljen, nije gubio glavu. On odlučno okupi mornare i reče:  — Ne očajavajte, prijatelji. I drugi kitolovci, opkoljeni polarnim ledom, kao i mi, opet su ugledali svoj rodni kraj. Naš brod je čvrst, hrane imamo u izobilju, naša srca su jaka, naša tela su očvrsla za najveću zimu. Zašto ne  bismo mogli i mi biti pobednici u ovom užasnom iskušenju? Zar su Danci gori od ostalih? Hrabro, prijatelji, spremimo se za zimovanje, smireno se suočimo sa polarnom hladnoćom i napadima leda. Majstore Bidače, naredi da se na palubu donese bure džina, pa onda svi na posao.

 — Tako je, kapetane! — viknu Koninson. — Dočekaćemo led i  prkosićemo polarnoj hladnoći. Mi smo Danci, a pored toga danski kitolovci. Majstor Vidak naredi da se na palubu donese burence džina koje za kratko vreme beše ispražnjeno. Zagrejani i osnaženi jakim pićem, mornari se grozničavo baciše na posao, nešto pod kapetanovim, nešto pod poručnikovim zapovestima, a njima zimovanje i ne beše prvina. Prvo je brod uveden u fjord, probijen u santi, i dobro učvršćen na pramcu i krmi debelim užetima, obmotanim oko ledenih brežuljaka i sidrima čvrsto zabijenim u škrape na obali. Pošto su to uradili, otkačili su jedra, spustili antene i katarčice, a vrhove arbola dobro uvili da ih hladnoća ne pokvari. Pošto je sa broda uklonjena oprema, pomisliše da bi mogli preurediti palubu u jednu udobnu sobu. Tu bi ljudi mogli da sklone glavu i ona bi sačuvala više toplote u donjim kabinama.  Napraviše od dasaka krov nagnut prema krmi i pramcu broda, a pored zida namestiše druge daske koje spojiše sa krovom, načinivši tako sobu dugačku koliko cela paluba broda. Otvoriše četiri prozora za svetlost i  provetravanje, a pukotine izmeću dasaka pokriše katranisanom hartijom da ne  bi ulazio vazduh.  Najzad su pepelom posuli palubu da se mornari ne bi okliznuli.  — Divna sala! — uzviknu Koninson koji je radio možda više od ostalih.  — Provešćemo ovde mnogo lepih dana.  — Priređivaćemo vesele sedeljke — reče kapetan.  — Sa igrankom?  — A zašto ne? Harvej ima harmoniku, majstor Vidak mora da ima na dnu svoga sanduka staru gitaru, a stražar Tomson trubu. Kao što vidiš, orkestar je tu.  — Znači, neće nam biti dosadno.  — Organizovaćemo mi i druge zabave.  — Kakve?  — Osnovaćemo pozorište.  — Sjajna misao, kapetane. Ali ko će glumiti?  — Vi, a ako budete imali glasa, možete i pevati.  — Naše zimovanje biće pravi karneval, kapetane.  — Da, ako nam hladnoća, pritisak i skorbut ne budu dosađivali.  — Hoćemo li odlaziti i u lov?

 — Obrazovaćemo društvo lovaca i ribolovaca. Sveže meso nam je  potrebno da bi se sačuvali od skorbuta.  — Ali ne vidim divljač, kapetane.  — Samo polako, Koninsone. Uskoro će stići beli medvedi.  — Sa onog ostrvca, možda.  — Sa ostrvca ili sa mora.  — Lepo ćemo ih dočekati, kapetane. Imamo dobre puške i municije u izobilju. Sutradan se kapetan i poručnik pobrinuše za unutrašnjost broda. Slagalište je pažljivo osigurano i oprano vodom pomešanom sa krečom da ne bi drvetu škodila velika hladnoća, a ispred glavnog ulaza beše nameštena peć sa veoma krivim sulundarom da se toplota ne bi mnogo gubila. Na peći beše namešten kazan od galvaniziranog gvožđa za topljenje snega, da bi uvek imali vode za kuhinju i za održavanje čistoće kod posade. I kabine su bile prvo ostrugane i oprane vodom pomešanom sa krečom, a na svakoj beše otvorena rupa odozdo naviše da bi lakše ulazio i izlazio vazduh koji sprečava zaleđivanje i pojavu vlage.  Najzad, oko samog trupa broda načiniše oklop od uspravnih debelih greda. Trebalo je da čuvaju brod od udara i da ga podižu za vreme pritiska leda kako ne bi bio zdrobljen.

Tridesetog septembra kapetan odredi da se posvete najtežem a istovremeno najvažnijem poslu, podizanju jednog stovarišta na santi u kome  bi, u slučaju da led smrska brod, posada našla sve što je potrebno za život

kao i pomagala bez kojih ne bi mogla doploviti do američke obale. Za to je izabrana uzvišica, jedna vrsta terase. Ona se nalazila više od šezdeset lakata daleko od broda. Tu je podignuto stovarište od greda i ledenih ploča. Stovarište su snabdeli velikom količinom drveta, uglja, jednom  peći, nekolikim sanducima jedara, vesala, municijom i velikom količinom namirnica, dovoljnom da se mesec dana hrani cela posada. Svemu tome dodali su i dva velika čamca potpuno snabdevena alatom. Pošto su završeni i poslednji radovi, kapetan i njegovi mornari hrabro su čekali surovu polarnu zimu. A na to nisu morali dugo čekati. Drugog oktobra termometar, koji padaše već nekoliko dana, ujutru siđe na 15° ispod nule. Voda se u kanalu za svega pola sata zaledi, stežući brod tako čvrstim obručem da se jedva sekirom lomio.  — Zbogom jeseni! — reče Koninson koji beše izišao sa poručnikom iz sobe načinjene na palubi. — Kroz nekoliko dana, celo more koje nas okružuje biće zaleđeno.  — Moguće je — odgovori poručnik.  — Zatim će početi pritisak pa ćemo imati rđavih trenutaka.  — Rđavih dana, Koninsone.  — Hoće li „Danebrog" izdržati?  — Ko zna!  — Jeste li još koji put ovako zimovali, gospodine Hostrupe?  — Jesam, jednom na brodu „Albert" a drugi put na brodu „Island".  — Jesu li se brodovi spasli?  — Nisu, Koninsone. Prvi je potonuo zbog rupe koja se na njemu otvorila kad je pao jedan ledeni breg, drugog je smrvio led, kao da je običan orah.  — Rđavi primeri, poručniče.  — Nemoj se bojati, Koninsone. Mnogi drugi brodovi zimovali su i nisu  propali, a neki je proveo i dve zime a led ga nije razbio.  — Hoćemo li izići odavde kad nastupi topljenje leda?  — Hoćemo ako se santa rastopi. Nekad je leto tako rđavo da se ne dovrši topljenje santi i onda brod koji je zarobljen, mora sačekati drugu godinu.  — Ako se nama to desi, pomrećemo od gladi.  — Nadajmo se da sudbina neće biti tako svirepa, Koninsone.  — Recite mi, poručniče, gde se sada tačno nalazimo?

 — Tačka koju sam juče odredio nalazi se tačno na 72° 5' širine i 140° 15' dužine zapadno od Griniča.  — Dakle, sasvim smo blizu američke obale.  — Razdvaja nas samo stotinu i četrdeset ili stotinu i pedeset milja.  — Znate li koji je ono greben?  — Nemaju sva mala ostrvca pored američke obale ime, Koninsone.  — Da nas nije led zarobio, dosada bismo već bili na kopnu.  — Zacelo, harpuneru. Struja ... Strahovit tresak koji je dolazio sa velikog ledenog brega što je zatvarao  prolaz, preseče ga u pola reči.  — Šta se dešava? — zapita Koninson, koji nehotice ustuknu dva koraka.  — Da se ne ruši ledeni breg? — zapita se poručnik. — Ako se to desi, smrviće santu.  — Ne, poručniče, ne ruši se on, već njegova kula. Gledajte! Gledajte! Velika kula beše se zaista pomakla naginjući svojom ogromnom težinom celo brdo i lako se ljuljala prosipajući okolo hiljade i hiljade komadića leda. Uskoro se začu još jači tresak, praćen čitavim nizom prštanja sličnom  pucanju malih mina, zatim kula polako skliznu u more, a sa nje padaše velika količina sitnog leda. Odjednom se otkači od brda i cela iščeze u otvoreni prostor a za njom  prsnu u vis visoki mlaz vode. Ona osta pod vodom pet sekundi, zatim se  pojavi usred pene prvo polako, zatim iskoči odjednom, prevrnuvši se odmah na bok. Ogroman talas podiže se, udari ričući o led u prolazu, koji za trenutak bi  podignut, isitnjen i izbačen na santu. „Danebrog" udaren u krmu, podiže se strahovito oborivši posadu koja beše izišla prilikom prvog treska, nagnu se cvileći i zatežući užeta.  — Utrobe mi fokine! — uzviknu Koninson dižući se odmah. — Još jedan talas i „Danebrog" će biti smrvljen.  — Čakljama! — začu se u tom trenutku kapetanov gromki glas. Velika kula, potisnuta napred drugim talasom pretila je da udari brod i da mu probije bokove. Mornari jurnuše da uzmu čaklje, namestiše se s leve strane jedrenjače, spremni da je odgurnu. Srećom na putu naiđe na jednu ledenu ploču koja se odvojila od sante usled udara talasa i za trenutak se zaustavi. To je bilo

dovoljno da bi je treći talas zahvatio i odneo do obale za koju se čvrsto zalepi. Posle svega deset minuta voda u prolazu beše se smirila i ponovo je  pokri sloj leda od tri palca debljine. Posada požuri da uće u sobu gde je peć širila blagu toplotu. Trećeg oktobra hladnoća se spusti na 17° ispod 0 i vreme se promeni. Prvo se rasprostre vrlo gusta magla iznad velike sante i ostrvca, zatim poče  padati sneg i duvati vrlo jak i hladan vetar. Posada se ne usudi da izađe napolje. Oko podne, pošto se vetar bio malo smirio, kapetan naredi desetorici luudi da siđu na santu s pijucima i sekirama i da seku led oko broda kako ga  pritisak, do koga bi moglo iznenada doći, ne bi smrvio. Oni utvrdiše da je led u prolazu dostigao debljinu od trideset santimetara.  — Treba ga svakog jutra seći oko „Danebroga" — reče kapetan  poručniku. — Nagonski osećam da će uskoro početi da nas pritiska.  — Ako hladnoća poraste još malo, celo more će se zalediti a pritisak će  biti užasan — odgovori Hostrup.  — Ipak, dobrim delom je još slobodno. Zar ne vidite kako je tamo dole nebo mračno?  — Vidim, kapetane. To je znak da je more još slobodno.  — Na žalost biće još samo kratko vreme. Bojim se da će ova zima biti vrlo oštra.  — Podnećemo je hrabro, kapetane.  — Samo da nas skorbut ne iscrpi! Vi znate da je ta užasna bolest neprijatelj koji nalazi pogodno tlo u polarnim krajevima.  — Znam i najbolje će biti da već sada preduzmete mere predostrožnosti  protiv njega.  — U pravu ste, poručniče. Počevši od sutra daćemo za doručak po krišku krompira i malo soka od limuna.  — Dobro će biti da pošaljete i lovce na santu. Sveže meso je najbolji lek   protiv te svirepe boljke!  — I to ćemo učiniti kad nam vreme dopusti. Vi, tako vešt lovac, budite im vođa.  — Sutra ću obići ostrvce. Možda ću naići na kakvog medveda ili foku.  Na nesreću, vreme, koje je izgledalo u početku da će se prolepšati, sutra

 beše strašno. Sneg je toliko padao da pokri santu slojem od dobrih pola metra, a vetar je duvao celog dana tako hladan i jak da se nije mogao ni nos  pomoliti napolje. Posada, koja je počela da pati od hladnoće, iako je obukla najdeblja odela, ni jednog trenutka ne napusti sobu u kojoj je neprestano gorela peć. Da mornari ne bi sedeli besposleni, kapetan naredi da prečiste izvesnu količinu kitovog ulja. Taj posao nije uspeo jer je bilo veoma teško rastopiti ulje. Petog, vreme se nije prolepšalo, štaviše pogoršalo se. Sneg produži da  pada kroz veoma gustu maglu koju vetar nije mogao da rastera. U podne je termometar pokazao 19° ispod nule, ali se posle pope na 15°, pošto je bura  prestala. Kapetan je bio prinuđen da naredi čišćenje sobnog krova od snega, da se ne bi srušio. Da bi bolje sačuvao jedrenjaču od vetra, koji je oko nje nanosio ogromne količine snega i leda, naredi da se na bliskom odstojanju podignu četiri ledena zida, četiri prave tvrđave sa dva izlaza. U šest sati sunce se pojavi na vidiku, ali beše slabo i bledožuto. Ubrzo iščeze u magli koja kao da više nije htela napustiti veliku santu leda. Uveče je termometar napolju pokazivao 20° ispod nule. Korito u kome se nalazio „Danebrog", ujutru raščišćeno pijucima i mornarskim sekirama, odjednom se celo zaledi i te noći bokovi jedrenjače zadrhtaše nekoliko puta  pod prvim pritiscima ledenih polja.

PETNAESTA GLAVA POLARNA ZIMA

Mnogo dana prošlo je od one noći kad se osetio prvi pritisak leda. Polarna zima se sa svim svojim strahotama okomila na dansku jedrenjaču, koja se nije mogla osloboditi ledenog obruča. Sunce, sve hladnije i hladnije, nekoliko dana se pojavljivalo na tamnom vidiku, zatim potpuno napusti ove  predele i na og ogrom romnna ledena polja, koja se behu tu skupila zahvaljujući zahvaljujući struji s truji a i hladnoći, pade skoro potpun mrak koji je mesec retko uspevao da rasprši. Teške magle i užasne mećave koje ni najjači vetrovi nisu uspevali da rasteraju, smenjivale su se jedna za drugom praćene strahovitim olujama, čija užasna rika ledi dušu najneustrašivijih mornara. Ledena polja na kojima je pre nekoliko dana bilo foka, morževa, lisica i  belih medveda — opusteše, opusteše , a i čitava jata ptica brzo su odletela u manje hladne predele. Retkost su bili kakva burnica ili neki smeli galeb koji bi se  probili kroz maglu maglu i obleteli oko broda. Posada, pobeđena hladnoćom koja često silazi na 40° ispod nule, već dugo se nije usuđivala da iziđe napolje. Stalno je provodila vreme pod  palubom gd gdee je još pomalo pomalo bilo toplote, neprestano neprestano uzn uznemir emirena, ena, a pri najmanjem drhtaju broda, pri svakom pucanju ledenog brega, pri svakom ačem fijukanju polarnog vetra, ispunjena strepnjom i morom.  Nije to više on onaa nekadašn ekadaš nja hrabra hrabra posada. I najomeliji najomeliji mornari ornari izgubili izgubili su hrabrost, najjači smelost, najveseliji dobro raspoloženje. I sam poručnik  Hostrup se zamisli i smrknu, a kapetan Vajmar, iako je u više slučajeva dokazao da je hrabar i samopouzdan, bio je potpuno utučen.  Njihovi  Njihovi napori da održe duh posade bili su s u potpuno bezuspešni. O lovu više nije bilo ni govora, jer se nijedan lovac nije usuđivao da napusti mesto pored peći. Igranke i koncerti, na koje su toliko polagali, više

se nisu održavali, jer niko nije bio raspoložen. Više-manje težak rad koji je održavao snagu prestao je, jer više niko nije slušao niti je imao snage i za najmanje naprezanje. Ništa više nije moglo da ih trgne iz te klonulosti, oslobodi nervoze, malodušnosti koja je bila posledica velike polarne hladnoće. To stanje se svakim danom pogoršavalo preteći da urodi strahovitim posledicama. Svi su tu, skupljeni oko peći. Ona neprestano gori i nju ne napuštaju, sem kad je to neophodno, posle mnogo molbi i pretnji svojih starešina. Lica su  bleda, oči upale, brada nakostrešena akostreš ena i pokrivena pokrivena sitnim sitnim ledom. Pokreti su s u im nesigurni, zamuckuju jer im usne neprestano drhte. Bezvoljni su, sporo misle. Hladnoća ih je dovela do nekog stanja mrtvila protiv koga su se uzalud borili. Rakija je već slećena i pretvorila se u komad leda boje topaza, meso i hleb morali su seći sekirama jer se behu stvrdnuli kao gvožđe. Drvo se toliko ukrutilo da se jedva cepalo. Gvozdene stvari, oružje, metalni alati zbog  prevelike hladnoće hladnoće behu tako hladni hladni da se pri dodiru ruke koža lepila i bolela kao da je opečena, a čaše nisu smeli dodirnuti usnama nego se tečnost sipala neposredno u grlo. Čak im ni lule nisu više bile upotrebljive, jer bi se  pušačeva  pušače va usta postepeno napun napunila ila ledom. I vazduh izaziva izaziva bol u grlu i  plućima  plućima i, čudna pojava, dah koji se pretvara u sitne ledene kapljice,  padajući škripi š kripi kao somo s omott kad se cepa! Stiže i Božić. Posle jedne burne noći ledeni severac prestade da duva i magluština agluština se s e podiže oslobađajući os lobađajući ledena polja. Beličasta svetlost ajsblinka i od svetlucanja zvezda, koje se sada vide i u  podne,  podne, jer ima ima već nekoliko meseci kako je sunce zašlo, razlila razlila se svuda i videlo se lepo na priličnoj daljini. Živa u termometru, koja se većinom zadržavala na 40° ispod nule, naglo je skočila na 14°. Zbog te blage temperature, posada se trže iz mrtvila, pokrenu se i poče da napušta zajedničku sobu u kojoj peć neprestano proždiraše ugalj, drva i celu  burad masti i kitovog ulja. Poručniku se vrati raspoloženje i svuda je odjekivao njegov gromki glas:  — Hrabro, Hrabro, momci. momci. Maknite Maknite se, lenštine. lenštine. Probudite se, spavalice jedne, jedne, Božić nam pada u lep dan i ja vam obećavam da će vam se vratiti dobro raspoloženje pri jednoj raskošnoj gozbi. Je li tako, kapetane?  — Jeste, J este, jeste jes te — odg odgovori ovori Vajmar Vajmar kome kome se s e nada vratila. — Proslavićemo Božić jednom gozbom.

 — Okitićemo i jelku.  — Da i jelku.  — Sa poklonim poklonimaa za sve. s ve.  — Da, Da , sa poklonim poklonima. a. Zajednička soba se za tren oka isprazni. Svi su se popeli na palubu da vide kako je napolju, nadajući se, možda, da je promena temperature donela i  promenu  promenu opasnog položaja položaja u kome kome se s e nalazio „Danebrog „Danebrog". ". Za vreme tih dugih dana silne hladnoće ledeno polje se promenilo, ali nabolje za te nesrećne zarobljenike. I ranije je bilo veliko, a sada se udvostručilo neprekidnim pridolaskom leda koji je polarna struja nosila prema američkoj obali. Dokle god pogled dopire vide se samo visoki ledeni bregovi svih mogućih oblika. Neki uspravni iz jednog komada završavali su se oštrim vrhom koji je čudno svetlucao u toj polutami. Drugi, vrlo opasno nagnuti, pretili su svakog časa da se sruše na ledeno polje. Neki ovde-onde probušeni kao nekim ogromnim klinom, a još dalje čudna kubeta, neka cela a druga jednim delom srušena zbog velikog pritiska leda, zatim vitki stubovi koji su stajali uspravno usled ravnoteže, čudne kule i piramide kao one u Egiptu, zatim lukovi i, najzad, ogromne mase nagomilane bez ikakvog reda, koje su izgledale kao razvaline velikih građevina srušenih užasnim zemljotresom. Moru ni traga ni glasa. Možda se iza onog ogromnog ledenog zida još talasalo, uzburkano poslednjim burama, ali je to bila takva daljina da bi bila ludost otići tamo preko svih onih opasnih prepreka.  — Potpuno smo opkoljeni opkoljeni i to još kako! — uzviknu uzviknu poručnik — potrebno  bi nam bilo bilo sto tona tona dinamita dinamita da nam otvori put.  — Srećom, brod još uvek izdržava izdržava — reče reč e kapetan. ka petan.  — Zaista, ne vidi se da je ma šta š ta pretrpeo. Samo Samo se s e malo podizao.  — Nadajmo se da će tako produžiti produžiti i ako se led počne pon ponovo ovo stezati oko nas.  — A naši magacini, magacini, da li su nastradali? — zapita Kon Konin inson son gledajući desno.  — Ne verujem — reče kapetan. — Sneg Sneg ih je pokrio, ali ne ne vidim nijedn nijednuu  pukotinu  pukotinu oko njih. njih. Sutra ćemo ih, ih, ako vreme dozvoli, obići.  — Da, sutra! — potvrdi poručnik. poručnik. — Danas nam je jedina jedina briga briga da lepo  proslavimo Boži Božić. ć.

 — Vi Vi ćete se pobrinuti pobrinuti za ručak, gospodine gospodine Hostrupe.  — Hvala, kapetane, pokušaću da zaslužim zaslužim tu čast. Hej, deco, nek ide dođavola led, a vi namestite na palubi sto za koji ćemo moći svi sesti.  — Ja J a ću ć u predvoditi ljude u tome poslu — reče harpuner arpuner.. — Hej, majstore Vidače, na posao! Mornari su i sami želeli da zaborave duge patnje, pa nisu dozvolili da ih njihove starešine mole. Prihvatiše se svi dobrovoljno posla, dok se poručnik   pobrinuo  pobrinuo za pripremanje pripremanje jela. U četiri posle podne na palubi „Danebroga" mogao se videti prizor koji se neosporno nikad nije odigrao na toj geografskoj širini. Koninson i Vidak, uz pomoć mornara, spremili su dug sto koji se savijao  pod težinom težinom tanjira tanjira i boca meću kojima kojima su se isticale dve boce pravog ruma, ruma, koje je poručnik već godinama čuvao za neku svečanu priliku. Svuda okolo umetnički su se ukrštale zastave za davanje signala sa zastavama raznih narodnosti, a na krmi je bio podišut jedan mali krst koji je trebalo da predstavlja božićnu jelku okićenu raznobojnim trakama, na kojima su visile boce, lule, pakla duvana, noževi i pogače.  — Za sto! — začu se s e ispod is pod palube veseo i gromki gromki poručnikov poručnikov glas. Kapetan, harpuneri, kormilari, stražari koji su jedva čekali da ih tako  pozovu posedaše pose daše na svoja mesta. Malo posle pos le pojavi se poručnik poručnik sa nekoliko mornara koji su nosili šerpe i lonce iz kojih se širio primamljiv miris.  — Živeo gospodin gospodin Hostrup! Hostrup! — povika posada. posa da.  — Deco moja, ostavite sad to živeo, — reče poručnik poručnik — nego oštrite zube i popustite kaiševe. Mornari su opet dobili apetit i uživali su u svakom jelu, naročito u piću koje brzo nestade. Luda radost vladala je među svim tim morskim vucima koji su u tom trenutku zaboravili da su zatočeni skoro na kraju sveta i da im možda preti neka velika nesreća. esreć a. Oko devet sati uveče poručnik, koji je bio najveseliji od svih, otvori svoje dve čuvene boce i napunivši do vrha čašu, podiže je.  — Kapetane, zdravicu zdravicu — uzvikn uzviknuu on.  — Kome? Kome? — zapitaše mornari. ornari.  — Našem Na šem valjanom „Danebrog „Danebrogu". u". Prijatelji, kapetane, kapetane, živeo „Danebrog „Danebrog"! "! Poručnik ispi čašu na iskap, ali kapetan i mornari se ne povedoše za njegovim primerom. Odjednom svi skočiše, pogledaše se prestrašeno a

nekoliko njih preblede.  — Šta se desilo? — upita poručnik koji ništa ne beše primetio.  — Jedrenjača se pokrenula — reče kapetan koji je nagnut prema levoj strani jedrenjače osluškivao neke spoljne šumove.  — Ja sam čuo neki potmuli tresak — dodade Koninson.  — Da nije pritisak leda? — upitaše mornari. Jako škripanje, zatim jedan potres koji zaljulja tečnost u čašama i svetiljke obešene o tavanicu, bili su znak da se nešto neobično dešavalo na ledenom polju.  — To je pritisak leda! — uzviknu poručnik udarivši silno pesnicom o sto  — Što baš danas mora da nas uznemiri i to u najlepšem trenutku gozbe? Dođavola i taj led!  — Ćutite svi! — naredi kapetan. — Slušajte! Slušajte! Svi naćuljiše uši. Iz daljine se čulo čudno mukanje, koje je ličilo na riku stotinu volova, a i  potmuli pucnji kao neke podzemne eksplozije, rasprskavanja. Odjednom se jedrenjača naglo podiže i užad zacvili kao da je neko silno zateže.  — Napolje svi, napolje! — viknu kapetan. Mornari zbunjeno jurnuše napolje, ne obazirući se na hladnoću koja se  bila naglo spustila za čitavih deset stepeni i nagnuše se nad ogradom krme, uplašeno gledajući na ledeno polje. Izgledalo je da se ništa nije desilo oko jedrenjače. Ledeni bregovi, piramide, kupe, stubovi nisu promenili položaj. Ali tamo iza nagomilanog leda čulo se potmulo rasprskavanje, čudno mukanje praćeno dugim škripanjem koje je preko polja dolazilo da bi zamrlo ispod kobilice edrenjače koja je jako podrhtavala. Bez sumnje, na kraju velike sante vodila se strašna borba između leda koji je polarna struja nosila prema jugu i koji je tražio sebi put pošto su ga  besno gurali ledeni bregovi koji su za njim dolazili.  — Ima li kakve opasnosti? — zapitaše mornari kapetana čije se čelo beše natuštilo.  — Ko zna? — odgovori Vajmar. — Ipak se bojim da nam predstoji teška noć.  — Šta da se radi? — zapita Koninson.

 — Zasad ništa. Ipak neka svako iznese svoj džak na palubu.  — Zašto? — zapitaše neki.  — Jer će možda jedrenjača ...  Ne završi. Strahovita eksplozija, kao da je istovremeno grunulo hiljadu topova, začu se iza ledenih zidova. Iako je bila velika i debela, santa prsnu napola i uvis šiknu ogromna količina vode, tako da potonuše neki ledeni  bregovi. Zaprepašćena posada ustuknu i kriknu od užasa.  — Brzo! Brzo! — viknu kapetan — donesite vaše džakove na palubu i  budite spremni da odete do magacina i čamaca. Mornari jurnuše u zajedničku sobu, pri drhtavoj svetlosti lampi pokupiše svoje stvari i oružje i izićoše na palubu. Strahoviti prizor odigravao se na ledenom polju. Sred treska, tutnjave, zvižduka i pucketanja, ledeni bregovi, piramide, kupole, lukovi i stubovi su se naginjali, dizali, sudarali i razbijali, dok su oko njih prštali komadići leda. Ledeno polje, gurano u svim pravcima, stisnuto sa svih strana silnim  pritiskom leda kome niko ne bi mogao odoleti, podizalo se čas ovde čas onde  bljujući morsku vodu. Izgledalo je kao da se ta ogromna masa, maločas tako čvrsta da bi održala celu varoš, odjednom pretvorila u ogromnu količnu uzburkane vode. Jedrenjača se podizala čas napred čas nazad i strahovito se ljuljala kao  pri pravoj buri. Njeni bokovi škripali su i pretili da popuste, grede su se savijale, paluba se ugibala, kobilica se lomila, jer ju je led potiskivao i stezao. Posada, uplašena, očajna, nemoćna da se suprotstavi ovom novom napadu koji nikakva ljudska sila ne bi mogla suzbiti, sakupila se na krmi, dok  su njihove starešine, trudeći se da i u tom užasnom času izgledaju mirni, nagnuti nad ogradom, sa strepnjom pratili podizanje i lomljenje leda oko edrenjače. Pola sata, koje izgledaše dugo kao pola veka, ledeno polje se treslo i trzalo, zatim nastade kratko zatišje isprekidano samo rikom mora koja je ačala. A kad je posada počela već da se nada, začu se opet strahoviti tresak   praćen škripanjem usled pada ledenih bregova i brežuljaka i strašnim drhtanjem ledenog polja, koje se skoro pognulo zbog siline pritiska na njegovim krajevima.

„Danebrog", koji se postepeno vratio u prećašnji položaj, podiže krmu, zatim tresnu u otvor i, usled silnog pada, ledena se kora razbi. Začu se  pucketanje slomljenog drveta a malo posle, usred rušenja leda, treskanja, tutnja i fijukanja, neki glas:  — Spasavajte se ko može! Led je razbio jedrenjaču! Kad su čuli taj glas koji je javljao konačan gubitak čuvene jedrenjače, harpuneri, krmanoši, stražari izgubiše glavu. Obezglavljeni jurnuše prema ogradi da bi dospeli do stovarišta u kome su bili čamci. Kapetan i poručnik, srećom, ne behu izgubili prisebnost. Predviđajući kakvoj se opasnosti izlažu njihovi drugovi na toj santi koja je još sva  podrhtavala, ovde-onde se otvarala i mogla da proguta svakoga ko bi se usudio da preće preko nje, požuriše ogradi vičući:  — Nazad, stanite! Santa se otvara! I zaista, s leve strane jedrenjače gde su bili magacini, upravo u trenutku kad su mornari mislili da skoče dole, otvori se široka pukotina u kojoj se moglo videti more kako se besno penuša.  — Nazad! — ponovi kapetan, silom gurajući najbliže. — Hoćete li da vas led smrvi?  — Ali jedrenjača tone! — reče jedan stražar.  — Još ne — viknu poručnik. — Svi na krmu. Majstor Vidak i Koninson gurnuše svoje drugove na krmu.  — Poručniče Hostrupe — viknu kapetan, trudeći se da nadviče pucanje leda — siđite u slagalište. Možda ćemo izdržati do sutra. Poručnik se izgubi u utrobi jedrenjače, a za njim ode i njegov nerazdvojni Koninson, pa se uskoro vrati na palubu.  — Šta je? — upitaše mornari potrčavši mu ususret. — Je li svršeno sa „Danebrogom" ?  — Još ne — odšvori on.  — Nećemo potonuti?  — Nećemo, bar zasad.  — Šta se desilo? — upita kapetan.  — Bokove naše jadne jedrenjače probio je led koji se sad spaja kroz slagalište. Kapetan opeova, ali povrativši brzo hladnokrvnost reče, okrećući se  posadi koja ga okružavaše:

 — Ne klonimo, prijatelji. Američka obala nije daleko i mi ćemo do nje dospeti uprkos ledu. Neka svaki donese na palubu što može više hrane i  pokrivača i neka bude spreman da napusti jedrenjaču. Poručniče, mislite li da ćemo izdržati do sutra?  — Da, ako led ne popusti pod pritiskom broda.  — Ulazi li voda?  — Čuo sam kako kulja po dnu broda.  — Ne gubimo nadu. Recite, poručniče, osećate li da biste uspeli da odete do stovarišta?  — Pokušaću, kapetane, ako je to potrebno.  — Neophodno je potrebno, poručniče. Tamo su naši čamci koji svakog časa mogu potonuti.  — Onda ću otići do magacina i kad bih znao da ću izgubiti i obe noge. Ti ćeš, Koninsone, ako se ne bojiš, poći sa mnom.  — Slušam, gospodine Hostrupe — odgovori hrabri harpuner. — Ali treba da vam javim da se izmeću broda i magacina otvorila široka pukotina.  — Preći ćemo je, Koninsone.  — Požurite, dakle, gospodine Hostrupe — reče kapetan. — Zakašnjenje od nekoliko minuta moglo bi biti kobno.  — Hajde, Koninsone — reče poručnik. Uputi se prema glavnom jarbolu naoružan sekirom i sa nekoliko jakih udara odvoji križ glavnog jarbola prema krmi koji služi za osnovu oošnjači i uz pripomoć harpunera baci ga na ledeno polje.  — Njime ćemo se poslužiti kad budemo prelazili preko pukotine — reče kapetanu koji ga je gledao ne shvatajući šta radi. — Doviđenja u magacinu, gospodine Vajmare.  — Sve najbolje, gospodine Hostrupe — odgovori kapetan uzbuđenim glasom. Zatim mu naglo priđe i čvrsto mu steže desnicu.  — Ne znam — reče glasom u kome je bilo i tuge — ali u ovom trenutku sam strašno uzbuđen. Da se ne desi neka nesreća?  — Ne verujem — odgovori poručnik trudeći se da se bezuspešno osmehne. — Zbogom, kapetane, zbogom! I on, ne znajući zašto, beše duboko uzbuđen.  — Kao da mi preti neka nesreća — promrmlja uznemireno gledajući led

koji se i dalje ljuljao i prevrtao uz strašan tresak. On prebaci preko ramena pušku, uze cak sa odelom i preskočivši ogradu, siđe na santu. Tamo ga je očekivao Koninson, potpuno opremljen.  — Požurimo, poručniče — reče harpuner. — Ovde nam preti opasnost da  propadnemo u dubine mora. Osećam kako se oko broda led lomi. Uzeše križ i krećući se obazrivo, gledajući svuda unaokolo, uputiše se  pukotini koja ne beše udaljena više od dvadeset metara. Velika santa silno je podrhtavala pod njihovim nogama, dizala se i spuštala kao da se more ispod nje uzburkalo. Povremeno javljale su se duge  bele pruge s jednog na drugi kraj sante, znak novih pukotina, praćene zlokobnim škripanjem i potmulom lomljavom. Dizali su se celi ledeni stubovi u koncentričnim krugovima i odmah bi se srušili uz neopisiv tresak. Pošto su deset puta bili u opasnosti da budu smrvljeni ili da ih proguta more, dva kitolovca dođoše do ivice pukotine i prebaciše križ. Poručnik smelo krenu preko njega, čvrsto se držeći, i uskoro stiže na drugu obalu. Harpuner uradi to isto, i ubrzo se nađoše obojica pred magacinima koji behu pokriveni smetovima stvrdnutog snega.  — Čini mi se da nisu oštećeni — reče poručnik bacivši letimičan pogled na stovarišta.  — Zaista nisu — potvrdi harpuner.  — Sekire u ruke i ne gubimo vreme, prijatelju Koninsone — osećam  podrhtavanje pod ledom, a to znači da nam se pod nogama može otvoriti  provalija. Sa neobičnom snagom prokopaše uskoro u snežnoj masi nekakav dug hodnik kojim su išli dok ne stigoše do zida stovarišta. Sa dva tri udara sekire, otvoriše stovarište.  — A čamci? — harpuner upita poručnika koji beše prvi ušao.  — Evo ih — odgovori upitani koji se beše zavukao među sanduke i  burad u magacinu.  — Hoćemo li moći da ih izguramo napolje?  — Nadam se, Koninsone, jer leže na valjcima. U tom trenutku osetiše kako im led još jače puca pod nogama, a napolju  prodornije uzvike i tresak. I ljudski krici, verovatno sa „Danebroga" dopreše im do ušiju.  — Brzo, brzo, Koninsone! — viknu poručnik. — Možda brod tone.

 — Evo me, gospodine! — odgovori hargguner koji beše prebledeo,  pomislivši na veliku opasnost kojoj su izloženi kapetan Vajmar i ostali. Oni zgrabiše veliki čamac za ivice i gurahu ga svom snagom, a prasak se strahovito često ponavljao, tako da su se zidovi magacina klatili. U početku čamac nisu mogli pokrenuti, jer su valjci bili zaleđeni, ali najzad posle snažnog drmanja, gurnuše ga po stovarištu, trudeći se da ga uprave izlazu. Poručnik, jako uznemiren, nije se mogao savladati, ali je ulagao natčovečanske napore. Podsticao je i svoga druga, iako je to bilo nepotrebno, er je i on isto tako gurao iz sve snage, obuzet neodrećenim strahom koji je svakog časa bivao sve veći. Već su čamac bili dogurali do hodnika, kad se kroz užasnu lomljavu i  pucanje leda koji se preturao začuše očajni krici sa mesta gde se nalazio  brod.  — Koninsone! — viknu poručnik glasom prigušenim od uzbućenja.  — Poručniče! — odgovori harpuner bled kao mrtvac.  — U pomoć! — spasavaj se ko može! — začu se vika spolja. Poručnik i harpuner, skamenjeni, razrogačenih očiju izjuriše iz hodnika čiji su se zidovi rušili. Obojica kriknuše. „Danebrog", prignječen ledom, naglo je tonuo. Već mu je pramac bio iščezao a more je zapljuskivalo nagnutu palubu, odnoseći sa sobom sve na šta je nailazilo. Mornari, strahovito uplašeni, najpre su pobegli na krmu, a onda počeli da iskaču na ledeno polje, jureći iz sve snage ka pukotini na ledenjaku.  — Kapetane! Kapetane! — viknu poručnik.  — Hajdemo! Hajdemo! — viknu Koninson. Hteli su i oni da jurnu ka pukotini, kada jedan tresak praćen užasnim  pucnjem, sličan samo onome kad eksplodira ogromna barutana, uzdrma veliko ledeno polje koje se prvo uzdiže a zatim rascepi tako da se ovde-onde otvoriše duboke pukotine iz kojih provali zapenušano more. Poručnik i harpuner zaljuljaše se tako jako da padoše usred snega. Kad su se podigli, „Danebrog" i njegova hrabra posada behu nestali! Ledeno polje koje se najpre otvorilo a zatim zatvorilo zanavek ih je  progutalo!

ŠESNAESTA GLAVA KOLIBA OD LEDA

Užasni potres leda, koji je probio bokove čvrste jedrenjače, prestao je. Potpuni mir vladao je u ovom predelu izgubljenom negde izvan polarnika gde e našla smrt danska posada. Duboka tišina, tužna, koja zadivljuje veličanstvenošću, vlada na ogromnom ledenom polju. Ljudski glas ne preseca ledeni vazduh, ne čuje se krik ptice ni žubor potoka, ni udar talasa, ni škripa, niti jauk. To je užasna tišina nenaseljene i neuseljive oblasti.  Nebo je oslobođeno one guste magle koja užasava smele moreplovce što  prkose tim prkžletim predelima. Divan mesec okružen bezbrojnim sjajnim zvezdama rasipa plavkastu svetlost na ogromno ledeno polje, obasjavajući ga kao usred bela dana. Ledeni bregovi, ledeni brežuljci, kubeta, piramide, oštri vrhovi, stubovi, sve to blista kao da je neka velikodušna vila po njima rasula  pregršti ogromnih dijamanata. Na istoku se prostirala bleda svetlost ukazujući ia mesto gde je sunce iščezlo, svetlost koju udaljena ledena brda skupljaju i odbijaju vraćajući je nebu kao ajsblink tako prozračan da se utrkuje sa svetlošću zvezda. Samo dva čoveka nalaze se na velikom ledenom polju i sede na malom ledenom brežuljku. Jedan se uhvatio za glavu i izgleda da razmišlja, drugi tužno posmatra led koji se pred njim rasprostire. To su poručnik Hostrup i harpuner Koninson, jedini preživeli posle propasti jedrenjače. Dva cela dana, izbezumljeni od bola zbog neočekivane katastrofe koja im e jednim udarom oduzela jedrenjaču i drugove, prokrstarili su uzduž i  popreko, izlažući se raznovrsnim opasnostima, tumarajući po snegu, lomeći led kad bi čuli neki neobičan glas, silazeći u pukotine, nadajući se da će  pronaći nekoga od drugova, živog ili mrtvog, ali sve beše uzalud.

More nije vraćalo plen. Brod i posada su nestali pod ledenim pokrovom, spustivši se u neispitane predele polarnog okeana. Iznureni, polusmrznuti, utučeni, zaetali su pod jednim ledenim brežuškom. Sad su već bili izgubili svaku nadu.  — Svemu je kraj! — uzviknu poručnik spuštajući se na led. — Jadni  brodolomnici! Jadni svi koliko ih ima! Jadan kapetan! Jadni drugovi, nikada više neće videti obale svoje otadžbine! Promukao glas koji je ličio na prigušeni jecaj zamre u grlu čoveka koji možda nikad nije zaplakao, dok su se dve krupne suze ledile na njegovim mrkim obrazima.  — Sami, sami u ovoj ogromnoj ledenoj pustinji! — nastavi on posle nekoliko trenutaka kao da je govorio samom sebi. — Ko zna hoćemo li se i mi vratiti i opet videti našu Dansku!  — Gospodine Hostrupe! — reče harpuner uzbuđenim glasom.  — Razumem te, Koninsone — odgovori poručnik dižući se. — Ne treba očajavati, prijatelju. U pravu si.  — Dvojica smo, gospodine poručniče, i hvala bogu, obojica smo jaki.  — U pravu si, Koninsone.  — Mislite li da ćemo još dugo ostati na ovoj prokletoj santi?  — To je potrebno.  — Ne bih želeo da me zadesi sudbina jadnog kapetana i njegove posade.  — Mislim da nas je proviđenje poštedelo, jer bismo inače umrli koliko sutra ili kroz mesec dana.  — I ja tako mislim, poručniče. Ali bih bio srećan kad bismo napustili ovu santu pod kojom večnim snom spavaju naši drugovi.  — A kuda ćemo? Ko bi se usudio da živi pod šatorom sa ovom užasnom hladnoćom polarnih krajeva? Ne, Koninsone, ako hoćeš da izvučeš živu glavu, moramo prezimiti ovde. Sagradićemo kolibu od leda i čekaćemo da se vreme prolepša.  — A onda, kuda ćemo?  — Potrudićemo se da se domognemo obale, a tu ćemo potražiti neku stanicu Društva Hadzonovog zaliva. Na posao, Koninsone, ne gubimo vreme er ćemo umreti od studi.  — Šta da radimo? Ja sam spreman na sve!  — Treba da sebi sazidamo zaklon.

 — A gde?  — Pored stovarišta gde su nam čamci uvek u blizini.  — Samo zapovedajte. U ovom trenutku osećam se vrlo svežim.  — Ti ćeš spremiti materijale a ja ću zidati. Hajde, prijatelju, možda smo već odocnili. Uputiše se stovarištima. Ona su bila u blizini na vrhu jednog brežuljka sa koga je pucao pogled na veći deo prostranstva i dođoše do jednog ledenog  brega, jakog kao stena.  — Braniće nas od severca — reče poručnik pošto ga je pažljivo osmotrio sa svih strana da bi se uverio da je čvrst. Izvadi iza pojasa nož i na ledu, između magacina i ledenog brega, opisa krug sa prečnikom od pet metara koji zatim izdubi sekirom načinivši jarak da  bi mogla oticati voda koja će kasnije padati sa zidova kolibe.  — A sada — reče obraćajući se Koninsonu — seci ploče leda. Harpuner nije čekao da mu se kaže dvaput, i za kratko vreme istesa sekirom mnogo ploča leda. Poručnik ih je lepo ređao oko malog prolaza upotrebljavajući sneg kao lepak i učvršćivač.  Na ovaj prvi sloj leda položi drugi, ostavivši prema jugu veoma uzan ulaz, zatim postavi treći pa četvrti sloj i tako dalje, neprestano ih sužavajući tako da je koliba dobila oblik kubeta, ne višeg od tri metra. Porodica Eskima zadovoljila bi se time, ali poručnik je tražio više i nije hteo da se izlaže opasnosti koja često preti stanovnicima tih ledenih predela, to jest da oslepi od dima ili da se smrzne zbog nedovoljnog strujanja vazduha. Uz pripomoć harpunera koji se beše oduševio zidanjem kolibe džinovskih razmera u obliku polovine jajeta, pope se na kube, otvori jednu rupu, načini  pomoću ploča od leda dimnjak, visok ceo metar da bi dim izlazio. Zatim otvori tri rupe sa istoka, zapada i severa, da bi se borio sa vlagom i hladnoćom, veoma opasnim neprijateljima u toj klimi. Najzad pokri pod kolibe krznom i platnom od jedara, ostavivši u sredini, upravo ispod dimnjaka koji je trebalo da služi i kao ognjište, slobodan prostor.  — Kako ti ovo izgleda, dragi moj harpuneru? — upita poručnik kad su završili kolibu.  — Mislim da nam neće biti rđavo u ovom gnezdu — odgovori Koninson.  — Treba samo zatvoriti prozore.

 — Dovoljno će biti parče kože.  — Nadam se da se nećemo smrznuti.  — Kad se ne smrznu Eskimi koji po osam meseci žive u svojim ledenim kolibama, ne znam zašto bismo se mi smrzli.  — Ali kad naložimo vatru, zar se neće zidovi istopiti?  — Ne boj se, Koninsone. Plamen je daleko a ploče od leda kojima smo se služili prilikom gradnje, debele su. Osim toga, zar ne misliš da će još odebljati? Posle prvog snega, biće dvostruke, a kasnije će se utrostručiti.  — Samo da svod ne popusti.  — Oslobodićemo ga suvišnog tereta.  — Jeste li uvereni da će nam ovde unutra biti dobro?  — Uveren sam, Koninsone. I dodajem da ćemo mi zavoleti našu kuću i da će nam biti žao da je napustimo kad budemo krenuli na jug.  — Dozvolite mi da u to posumnjam, poručniče — reče Koninson. — Ne znam ko bi mogao da zavoli kuću od leda.  — Eskimi, na primer, više vole svoje kolibe od leda, nego naše evropske  palate.  — Šalite se, poručniče.  — Ozbiljno ti kažem, Koninsone, jer znam da je jedan Eskim, koga su doveli u London pre nekoliko godina i sa kime su postupali kao sa princem,  posle izvesnog vremena tražio da se vrati u svoj led. Rekao je da bi dao sve  prestoničke palate za svoju kolibu od leda i sve čamce na Temzi za svoj mali kožni čun.  — Izgledalo bi neverovatno — da to vi ne pričate. Kako se može voleti ova ledena pustinja gde ničeg nema i gde je čovek svakog trenutka izložen opasnosti da ga more proguta.  — Moć navike i ljubav prema rodnom kraju, Koninsone. Zar bi ti napustio Dansku zbog predela sa blagom klimom?  — Ko zna? Možda, gospodine Hostrupe, ali bih verovatno jednog dana zaželeo da vidim obale svoje zemlje.  — Uveren sam da bi se pre ili posle ta želja javila. Ali sada dosta. Hajde da se mi obezbedimo.  — Nadam se da ćemo imati svega dovoljno do kraja ove proklete zime.  — Biće svega u izobilju, Koninsone.

 Napustiše kolibu i uputiše se obližnjim stovarištima. Hodnik koji su  prokopali da bi mogli ući, bio je jednim delom razrušen usled poslednjeg  pritiska, ali kitolovci ne oklevahu da uđu usred snega i leda koji su ga jednim delom zatvarali. Kad se nađoše u stovarištu, sekirama otvoriše jednu rupu da bi ušlo malo svetlosti, zatim popisaše imovinu. Pokojni kapetan Vajmar beše zgomilao toliko hrane i drugih potreba da bi  bilo dovoljno za više nedelja za celu posadu „Danebroga", a posebno je sklonio neke alate od neocenjive koristi. Uz pripomoć svog vrednog druga koji je žustro pokretao svaku stvar,  poručnik prebroja šest sanduka sa dvesta kilograma dvopeka, dva bureta sušenog mesa, pemikana priređenog na indijanski način, jedno bure brašna, dva bureta slanine, priličnu količinu čokolade, nekoliko kutija čaja, oko sto kila suve ribe, burence rakije kao i nekoliko boca limunovog soka da bi se lakše borili protiv užasnih posledica skorbuta. Pronađe i malu količinu krompira, dva gvozdena, njima neophodna lonca, sanduk odela od fokine kože, nekoliko debelih, vunenih pokrivača, baruta i sačme do mile volje sa tri  puške, jednim starim pištoljem i nekoliko noževa.  Nije bilo drva i uglja, neophodnih za borbu sa velikim hladnoćama  polarne zime, ali je bilo dvanaest buradi kitovog „stearina", nekoliko buradi ulja i dosta kučine. Pored toga, dva velika čamca i jedan čun, od kojih su mogli imati dovoljnu količinu drva.  — Imamo više no što nam treba — reče poručnik kad su zaključili spisak. — Prezimićemo, pošteđeni neprilika i patnje.  — Nedostaje nam samo nešto, gospodine Hostrupe.  — Šta to, dragi moj harpuneru?  — Peć koju bismo namestili u našoj kolibi.  — Ona nam nije potrebna. Koninson ga začuđeno pogleda.  — Da neće biti toplo u našoj kolibi kad napolju bude 40° ispod nule?  — Ne kažem to, ali ćemo peć zameniti nečim boljim. Jesi li nekad video  peć u eskimskim kolibama?  — Nisam, poručniče i uvek sam se tome čudio.  — Ali si video da u njima danju i noću gori jedna velika svetiljka.  — Da, sećam se da sam to video.

 — Pa dobro, i mi ćemo upaliti jednu veliku svetiljku usred naše kolibe i videćeš da će nam dati dovoljno toplote.  — Kad vi kažete, biće da je tako. A sad šta ćemo raditi?  — Ponećemo nešto potrebnih stvari u našu kolibu da ne bismo morali svakodnevno otvarati naša stovarišta.  — Zatvorićemo ih, dakle?  — I to dobro, Koninsone. Ne zaboravi da na Severnom polu ima belih medveda koji se neprestano bore sa glađu. Ako se spuste dovde i pronaću našu hranu, vrlo brzo će sve počistiti. Dakle, na posao, harpuneru. Obojica se natovariše hranom, oružjem, loncima, ponesoše i nekoliko  pokrivača i izićoše. Čim su izišli iz hodnika, poručnik se naglo zaustavi i pogleda put severa.  — Šta vidite? — upita Koninson koji brže bolje spusti ono što je nosio i dograbi pušku. — Možda bele medvede?  — Ne njih. Pogledaj tamo dole. Koninson pogleda na tu stranu i opazi veoma crni oblak koji se jasno izdvajao na zvezdanom nebu, a gornjim krajem je opisivao luk.  — Možda se približuje oluja? — zapita.  — Ne, nego se javlja polarna svetlost — odgovori poručnik. — Gledaj, oblak se širi i to veoma brzo. Odista, oblak se širio kao da ga goni vetar. U sredini je postepeno  postajao svetliji, skoro providan, a povremeno ga je presecao ružičasti odsev. Odjednom se sve izmeni i beše divno, neverovatno. Kao da se oblak  raspršta u hiljadu zrakova, kao da je u njegovoj sredini eksplodiralo stovarište baruta: ovde-onde na vidiku blesnuše vatreni stubovi divnih boja  pa je izgledalo da ledena masa gori.  — Divno! — uzviknu Koninson, iako je više puta video tu čudesno lepu  pojavu.  — Čekaj malo, hargguneru — reče poručnik i ne skidaše pogled sa severnog vidika. Vatreni stubovi dizahu se i spuštahu, vijugajući kao zmije, često menjajući boju od prozračno belog do žutog i do jarkocrvenog i stvarajući nekakvu zaslepljujuću maglu. Zatim se postepeno diže ogroman, sjajan luk  koji, podižući sve te raznobojne svetlosne zrake, odskoči sa istoka na zapad i odmah se vrati drugim, iznenadnim i brzim skokom na istok.

Pojava je bila u punom sjaju. Zraci iznad luka, neki veoma tanki, drugi široki, crveni pri osnovi, zelenkasti u sredini, a beličasti pri krajevima,  pružahu se do glave Velikog Medveda, obrazujući neku vrstu kubeta neuporedive lepote. Ledena polja, ledeni bregovi, ledeni brežuljci, piramide, kupe, stubovi, sve je to izgledalo kao da je u plamenu i odbijajući taj silni blesak  osvetljavalo je svu polarnu oblast do njenih krajnjih granica.  No uskoro ogromni luk se zatalasa, kao da ga je silan vetar pokrenuo, i  pretvori se u velike vodoravne pruge. Zatim se na horizontu mogla videti samo jaka svetlost, toliko jaka da su dva brodolomca morala oči zakloniti rukama.  — Izgleda kao da ceo Pol gori — reče Koninson koji više nije pomišljao da uđe u kolibu. — To je pojava koje se čovek ne može nikad dovoljno nagledati, jer ima uvek nešto novo, drugo da vidi.  — Tako je, harpuneru — odgovori poručnik. — Uvek ti se čini da gledaš neku novu pojavu.  — Da li znate, gospodine Hostrupe, odakle to dolazi?  — Hm, ko bi to znao, dragi moj harpuneru, naučnici se po tom pitanju još nisu sporazumeli. Izgleda da se javlja usled nagomilanog elektriciteta, a ja smatram da je to najbolja i najpravilnija pretpostavka, elektriciteta koji se zbog retkih orkana i prevelike suše u vazduhu, ne može razići.  — Je li istina, gospodine Hostrupe, da polarna svetlost izvitoperuje kompase?  — Istina je, Koninsone, i to ne samo ako su oni izloženi svetlosti, već i ako su daleko od svetlosnog kruga. Zbog toga se pretpostavlja da je polarna svetlost u nekakvoj vezi sa magnetizmom.  — Je li ova svetlost uvek ista?  — Bilo ih je vrlo čudnih. Majran je 1726. u Brevil-Pontu video svetlost u obliku džinovskog, crnog odsečka, pravilno išaranog sjajnim tačkama.  — Da li često dolazi do ovih pojava?  — Kako koje godine. Loten koji je učestvovao u islandskoj ekspediciji radi proučavanja pojava u polarnim krajevima, u opservatoriji koju je on ustanovio u Bosekopu gde je ostao osam meseci godine 1838—39, video je stotinu četrdeset tri ovakve pojave u dve stotine i šest dana, a najčešće od sedamnaestog novembra do dvadeset petog januara.

 — Nadajmo se da ćemo ih i mi videti mnogo.  — Zacelo, Koninsone. Međutim, svetlost je i dalje treperila i naglo odskakala menjajući jačinu. To je trajalo tri sata, zatim se pojaviše novi zraci između kojih jedan  beličasti, veoma visok, otpoče se talasati, slabiti i najzad iščeze.  Nad ledenim poljima i vidikom koji je do malopre bio u plamenu zavlada  ponovo mrak i na nebu sijahu još samo zvezde.

SEDAMNAESTA GLAVA ZAVEJANI SNEGOM

Idućnh dana oba kitodovca radila su na tome da svoje obitavalište načine što udobnijim, svesni da će u njemu morati provesti više dugih dana ne izlazeći naprlje. Preneše toliko hrane i drugih potreba da im bude dovoljno za nekoliko nedelja a da ne moraju otvarati stovarišta, dobro zatvorena da ih ne bi napali  beli medvedi. Usred kolibe namestili su veliku svetiljku koja je trebalo da im služi kao peć, i kao ognjište. Svetiljka se sastojala od gvozdenog lonca sa dugačkim fitiljem. Pokriše dobro pod, pošto su nabili sneg, i namestiše dve male postelje od fokina krzna prekrivene vunenim prostirkama i najzad doneše dva bureta kitovog ulja koja im behu potrebna za osvetljenje i za ogrev. Da bi bolje zaštitili kolibu od ledenih severaca, podigoše oko nje ledeni zid desetak stopa visok, načinivši puškarnice da bi se branili od medveda ako bi se usudili da doću i da njuškaju po okolini. Desetog januara, umorni ali zadovoljni obavljenim poslom, zauzeše mesta u kolibici u kojoj su mogli da se neustrašivo, ne plašeći se da će stradati, suprotstave jakoj zimi polarne oblasti. Istog dana tišina i temperatura koje su im dotada, odgovarale, naglo se izmeniše. Otpoče nečuvena mećava praćena potmulim šumom, koji je nagoveštavao da će uskoro doći do pritiska leda i iznenada živa u termometru se spusti na 40° ispod nule. Punih šest dana uragan je besneo brišući ledena polja, rušeći ledene  bregove i mnogo ledenih brežuljaka. Za to vreme oba kitolovca ne usudiše se ni nos pomoliti iz svoje kolibe, a zatim poče da ih pritiska led.

Velika santa, stegnuta sa svih strana ledom koji se oko nje gomilao, poče se kretati sa severa na jug i sa istoka na zapad. Otpoče škripa, huka,  pucnjava, neopisiva grmljavina, od čega se kitolovci mnogo uplašiše, jer, su strahovali za stovaršta i za kolibu, pošto su se njeni zidovi nekoliko puta tako zatresli kao da će se srušiti. Dvadesetog nastupi malo zatišje. Dva kitolovca poželeše da isprave noge, ali su najpre morali nekoliko sati razgrtati sneg da bi oslobodili sebi  prolaz, jer beše skoro sasvim zatrpao kolibu.  — Još jedna mećava i bićemo zatrpani! — reče Koninson penjući se na ledeno polje koje je sada bilo dva puta deblje.  — Ima li čega novog? — zapita poručnik izlazeći za njim.  — Nema! Vidim mnogo ispreturanog leda i ogromne, pukotine. Ali ... gle, šta se to kreće tamo dole?  — Da nije neka životinja?  — Grom i pakao... Slon!  — Slon, ovde? Sa ovom hladnoćom,? Jesi li poludeo, harpuneru?  — Onda je to ogroman medved. Pušku, gospodine Hostrupe, pušku! Poručnik se brzo vrati u kolibu i uze dve karabinke. Kad se ispeo na ledeno polje, pogleda u pravcu koji mu je harpuner pokazao.  Na trista pedeset koračaji, pored jednog velikog ledenog brega čiji vrh, izgledalo je, dodirivaše oblake, spazi, ne baš bez uzbuđenja, neku džinovsku životinju bledog krzna sa dugačkim repom koji se vukao po snegu. Koninson nije preterao. Ta životinja je bila velika kao slon, iako nije imala ni surlu ni zube.  — Odakle dolazi ova ogromna životinja? — upita se poručnik i nehotice ustuknu. — Nikad nisam ovako što video.  — Da nije neka nova vrsta medveda? — zapita Koninson koji pored sve svoje hrabrosti beše prebledeo i sav se tresao.  — Ne, nije moguće. Može biti da je „rhystine stelleri”.  — Kakva je to životinja? Ja takvu nisam sreo nikad u lovu.  — To je džinovski morski sisar koji je izumro pre nekoliko vekova. Istraživač Bering pričao je da je oko 1741, kad je nastradao na ostrvu koje i danas nosi njegovo ime, video veliki broj ovih životinja. Zašto bi bilo nemoguće da je preživeo još koji primerak te retke vrste?  — Jesu li bili opasni?

 — Nisu, po onome kako ih je opisao Bering.  — Onda možemo da ispalimo dva metka.  — Mislim da možemo, Koninsone, utoliko pre što mi se upravo jede malo  pečenja.  — Napred, dakle, i potrudimo se da ne promašimo. Krijući se iza gomile leda, obojica se približiše životinji koja i nije nameravala da beži. Kad su stigli na dvesta koraka, nanišaniše i pošto su  pažljivo osmotrili, ispališe. Pucanj je bio propraćen glasnim smehom, kakav nikad nije odjeknuo na toj geografskoj širini. I imalo je zašto da se čovek smeje! Još prasak nije ni utihnuo, a desila se neočekivana promena. Veliki ledeni  breg koji je izgledalo da vrhom dodiruje oblake, kao nekim čudom, postade običan ledeni brežuljak a životinja ogromnih razmera ... obična lisica, uplašena a srećna što nije pogođena, bežala je koliko su je noge nosile, preko leda.  — Kakva je ovo šala? — uzviknu Koninson i poče da se previja od smeha.  — Šala za koju smo morali ranije znati — odgovori poručnik koji se takođe smejao.  — Obična svetlosna obmana, optička varka?  — Da, svetlosna obmana, iščezla usled našeg pucnja, jer su se slojevi vazduha pokrenuli.  — Je li ta pojava česta u ovim predelima?  — Vrlo česta, harpuneru. Hajdemo, samo pazi da od kanala ne pomisliš da je reka i od rupe ponor. Odobrovoljeni tom šalom, uputiše se ka severu u nadi da će sa više sreće ispaliti još koji metak. Prođoše dva kilometra krećući se obazrivo i pipajući led da im se iznenada ne bi otvorio pod nogama, ali naiđoše samo na ledene bregove koje e poslednji pritisak iskrivio ali nije srušio. Životinjama ni traga. Na ledenom  polju nije bilo ni medveda, ni foka, ni morževa, ni lisica. Čak i ptice behu nestale i niotkud se nije čuo nikakav krik. Malo razočarani, poručnik i harpuner vratiše se svojoj kolibi, uznemireni crnim oblacima koji se naglo skupljahu na severu i koji predskazivahu novu obilnu mećavu i još veći pad temperature.

 Nisu se prevarili. Tek što su se sklonili u kolibu, žestoki vetar poče duvati preko polja. Terao je pred sobom komade kao igla tankog leda. Pri  padu led je zvečao gotovo kao metal, a na visinama padaše sneg u neverovatno krupnim pahuljicama. Koninson dobro zatvori sve prozore na kolibi i dopuni uljem veliku svetiljku da bi održali toplotu. Posle mršave večere, pošto su popušili, zaviše se u ćebad dok je napolju oluja urlala, nagomilavajući ogromne količine snega.  Noć je bila nemirna. Poručnik se često budio i slušao fijuk vetra i škripanje ledenog polja koje se povremeno pretvaralo u pravo dno uzavrelog kazana i više puta je pokušavao da pomoli nos napolje, pa makar mu i otpao, ali samo da vidi šta se dešava, mećutim to mu nije uspelo. Pošto je već deseti put ponovo zaspao, posle kraćeg vremena probudi se sa nekim neobjašnjivim, neprijatnim osećanjem. Disao je teško, izgledalo mu je da mu glavu steže i to sve više, gvozdeni obruč. On se osvrnu oko sebe. Svetiljka koja je do malopre lepo gorela, polako se gasila iako beše puna ulja. Svakot trenutka mogla se ugasiti. Pogleda u Koninsona I vide kako se pretura i teško diše.  — Šta se to dešava? — promrmlja pomalo uplašen.  Načulji uši. Nije više čuo škripanje leda. Samo su se u daljini čuli  potmuli pucnji.  — Koninsone! Koninsbne! — viknu. Harpuner se proteže, zevnu pokazujući vilice sa oštrim zubima i otvori oči.  — Poručniče? — javi se on.  — Osećaš li nešto neobično?  — Osećam, gospodine Hostrupe. Imam vrtoglavicu. Gle! A šta je svetiljci te hoće da se ugasi? A baš sam je dobro napunio.  — Nešto naslućujem, Koninsone.  — A šta to?  — Da smo zatrpani.  — Zatrpani? Kako? Da nas je ledeno polje progutalo a nije srušilo kolibu? To bi bio izuzetan slučaj, gospodine Hostrupe.  — Ali žalostan slučaj, harpuneru. Srećom, mislim da nismo ispod sante

nego na njoj.  — Pa onda, čime smo zatrpani?  — Snegom.  — Odista, gospodine Hostrupe, čini mi se da mi nedostaje vazduha. Svetiljka se gasi, teško dišemo, imamo vrtoglavicu, sve su to znaci da se ne varamo.  — Pokušajmo da izićemo dok još ima nešto vazduha. Koninson koji se nije osećao dobro u tom pokvarenom vazduhu, podiže kožu na ulazu i spazi sneg visok koliko i sama koliba. On htede da ga ukloni ali mu to ne pođe za rukom. Usled silne hladnoće, sneg se bio čvrsto sledio.  — Hm! — promrmlja. — Ovo već postaje ozbiljno, gospodine Hostrupe. Zazidani smo i to, rekao bih, veoma čvrsto.  — Moramo izići, Koninsone, Ne gubimo vreme!  — Pokušajmo da otvorimo dimnjak.  — Pokušajmo, harpuneru. Stani čvrsto. Ja ću se popeti na tebe. Koninson stade pored svetiljke raširenih nogu i pognute glave, a poručnik  mu se vešto ispne na ramena. On otrže komad kože koji je zatvarao otvor da ne bi sneg ulazio i ugasio svetiljku, ali naiđe na ledenu ploču, koja ne  popuštaše pod njegovim udarcima.  — Zakopani smo u pravom smislu reči — reče ljutito.  — Pa šta ćemo sada? Osećam da se vazduh postepeno troši.  — Ne ostaje nam drugo nego da prokopamo tuned.  — Hoćemo li imati vremena?  — Na to ću ti kasnije odgovoriti. Požurimo, dragi prijatelju, jer nam je svaki trenutak dragocen. Skoči na zemlju, zgrabi jak nož i otpoče grozničavo kopati zalećeni sneg  pred ulazom, dok je Koninson radio pored njega sekirom. Usled izuzetno jake hladnoće sneg se bio silno stvrdnuo, ali pod očajnim udarcima kitolovaca popusti i poče da se odvaja u širokim komadima koje ubacivahu u kolibu. Vazduh se sve više trošio i moglo se predvideti da će  postepeno nestati pre no što kitolovci završe posao. Svetiljka je bacala slabu svetlost a disali su veoma teško. Naročito Koninsonu beše veoma teško. Osećao je nesvesticu i snaga ga je napuštala. Bili su iskopali skoro metar leda kad siromah mladić preblede i ispusti sekiru.

 — Gospodine poručniče! — promrmlja tihim glasom. — Ja ... ja ... ne mogu više ...  — Hrabro, Koninsone — promuca Hostrup koji je bio na izmaku snage ali je besno udarao po ledenoj kori. Harpuner pokuša da se digne, ali nije mogao, i sruši se krkljajući. U tom trenutku svetiljka se ugasi. Potpun mrak zavlada u kolibi. Poručnik zaurla od ljutine.  — Treba ... da umrem ... tu unutra! — promrmlja stežući pesnice. Beše već izgubio svaku nadu i spremao se da padne pored harpunera kad mu sretna misao sinu u glavi. Skupi svu snagu, jurnu u jedan kut kolibe, zgrabi prvu pušku na koju naiđe, napuni je i, uperivši je uvis, ispali. Od užasnog praska, uzdrhtaše zidovi. Široke kore leda koje padahu sa zidova trgoše Koninsona. On se uspravi na kolena i mucaše:  — Gospodine ... Hostrupe! Poručnik ne odgovori. Stajao je posred kolibe, uzdignute glave, uperenih očiju u tavanicu, otvorenih usta, kao da nešto očekuje. Začu se slab zvižduk. Odmah posle toga jadni kitolovci koji mišljahu da su izgubljeni otpočeše prvo sporo a onda sve brže da dišu. Iz Koninsonovih grudi izvi se jedno „oh" od zadovoljstva, a poručnik je pored sve hladnoće,  brisao znoj sa čela.  — Zar ste otvorili rupu metkom? — upita Koninson paleći svetiljku.  — Jesam, harpuneru. Vidiš, to je bila odlična ideja!  — Setili ste se u pravi čas, gospodine Hostrupe. Hvala vam! Ah, kako sad dišem!  — Diši što dublje možeš, jer se otvor može svakog trenutka zapušiti.  — Opet ćemo pucati.  — Samo da ne srušimo kolibu. Mislim kako bi bolje bilo da prokopamo tunel i tako se oslobodimo snega i leda koji nas je zatrpao.  — Dakle, sekire u ruke, gospodine Hostrupe. Odjednom se osećam silno ak.  Nisu gubili vreme. Posle dva sata marljivog rada stigoše na površinu ledenog polja. Snežni pokrivač bio je preko tri metra debeo i na jakoj hladnoći pretvorio se u čvrst led.

OSAMNAESTA GLAVA POVRATAK NA OBALU

Duga polarna zima prolazila je polako praćena užasnim orkanima, cičama, strahovitim mećavama i gustim magluštinama. Kitolovci, skoro uvek zatvoreni u svojoj maloj, uzanoj, vlažnoj, hladnoj kolibi od leda, koju svetiljka nije mogla dovoljno zagrejati, provodili su tužne dane uzdišući za prolećem, a ono kao da nije htelo doći. Dosada i očajanje koji su bili posledica potpune nepokretnosti, usamljenosti i velike hladnoće koja se nekad spuštala do 56° ispod nule — često su ih obuzimale i teško su se protiv njih borili. Kad se ledeno polje nije drmalo i kad je vreme bilo tiho, dugo su ali veoma retko šetali, jer su skoro uvek duvali besni severci, dižući oblake sitnog leda i snega koji ih je bolno štipao za lice. Ponekad su i pored rđavog vremena izlazili da se dive čudnim pojavama koje su se dešavale. Gledali su sjajnu polarnu svetlost. Ona je prosipala na nebu žutu, zatvorenoplavu, plavkastu svetlost usred vatrenih pruga. Mesec se  pojavljivao na vidiku okružen sa četiri ili osam satelita, pratilaca, ili vatrenim kuglama. One bi se iznenada pojavile, krećući se vodoravno iako su se klatile, a pošto bi se poigrale među ledenjacima, rasprsle bi se ne ostavljajući nikakav trag. Zatim svetlosne opsene koje su menjale ledenike u prijatna  polja puna breza i obrasla zelenom travom. Najzad, stubove dima koji se visoko dizao iz stvrdnulih drvenih stabala. Njih je struja donela ko zna iz kakvih dalekih krajeva, a zapalila bi se uslbd nepreSganog trenja o ledene  bregove. Sav taj ledbni krš pomamno se sudarao i gomilao se oko velike ledene sante.  No većinom behu zatvoreni u svojoj kolibi, da se ne bi izložili opasnostima od pritiska leda od koga je povremeno santa cvilila tako da bi

čovek uzdrhtao od straha, ili svirepoj zimi na kojoj su svakog časa mogli da se smrznu što je silno opasno, jer se potpuno gube udovi zahvaćeni hladnoćom, a nekad se od toga i umire. Srećom, zima je prolazila, iako je za dva kitolovca izgledala večita. Prođe anuar, fabruar, zatim mart, dođe april i donese velike promene. Hladnoća postepeno popusti i živa u termometru zaustavi se na 15° Dspod nule. Oluje koje su potresale snežna polja i svakodnevno pretile da zatrpaju ledenu kolibu, izgubiše silinu i prorediše se. Guste magle koje su  pokrivale severni horizont i ponekad bile tako crne da se ni prst pred očima nije video, podigoše se i razrbdiše. Umesto njih najpre se pojavi beličasta svetlost koja se svakim danom sve više širila. Najzad se pojavi sunce i baci svoje zlatne zrake na ogromni ledeni prostor. Ledeno polje veličanstveno zablista. Ptice koje se behu odselile u toplije krajeve, vratiše se u velikim jatima, a za njima sve ostale vrste ptica koje početkom proleća napuštaju Hadzonov zaliv idući na sever do arktičkih predela, možda čak onamo gde čovek, uprkos vekovnim herojskim naporima i tolikim dragocenim ljudskim žrtvama, nije kročio nogom, to jest do pola.  Na veliko zadovoljstvo kitolovaca i životinje počeše da se pojavljuju. Oni osećahu potrebu da se nahrane svežim mesom kako bi se sačuvali od skorbuta koji im je pretio. Mnogo lisica stiže sa juga i skakahu lo ledu. Neki  beli medved pojavio bi se u daljini, klateći glavom nesvesno, po navici i neprestano, još malo dalje pojavile su se foke i morževi da se ogreju na  prvom prolećnom suncu. Približavao se trenugak polaska. Najobičnija obazrivost nalagala im je da idu na jug, da napuste ledeno polje koje neće dugo izdržati pod sunčevom toplotom. Šesnaestog aprila poručnik odluči da počnu raditi. Već nekoliko dana pre toga pažljivo je pregledao sklonjene čamce u stovarištu i razmišljao da od njih naprave dobre saonice.  — Ne treba gubiti vreme, dragi moj Koninsone — reče on. — Američka obala nije tako daleko i samo tamo naći ćemo spas.  — Jedva čekam da krenemo, gospodine Hostrupe — odgovori harpuner.  — Ako ostanemo još nedelju dana u ovoj prokletoj kolibi, tako će mi se ukočiti noge da više neću moći hodati. Hoćemo li dugo putovati?

 — Sto pedeset, dve stotine milja.  — Biće potrebno dosta vremena.  — Ne toliko koliko ti se čini, dragi moj harpuneru.  — Da niste slučajno pronašli pse koje ćete upregnuti u saonice?  — Nisam, ali sam našao nešto bolje i brže. Harpuner ga začuđeno pogleda, pitajući se da nije zbog hladnoće i svega što su pretrpeli, pomerio pameću.  — Ne čudi se — reče poručnik smešeći se, pogaćajući možda harpunerovu misao. — Pogledaj na jug i kaži šta vidiš?  — Divnu beskrajnu površinu.  — Da, površinu koja se usled snega i hladnoće lepo uglačala. Pa dobro,  prijatelju moj, podići ćemo jedro na našim saonicama i čim severac dune krenućemo brzinom parobroda, bolje rečeno voza.  — Sjajna misao, gospodine Hostrupe. Ja se nikad toga ne bih setio. Na  posao, na posao! Osećam se tako snažan da bih mogao načiniti i deset saonica. Odoše u stovarišta i sekirama iscepaše veliki čamac čijim su drvetom, dovoljno savijenim, nameravali da se posluže. Posao nije bio lak, jer nisu imali potreban alat. Najzad su uspeli da načine nešto što je donekle ličilo na saonice. Najteže je bilo okovati ih, jer su imali veoma malo gvozdenih okova, skinutih sa čamaca, ali uzanih i većim delom zarđalih. Strpljivo, grejući ih na velikoj svetiljci, udarajući po njima ušicom sekire, i to uradiše.  — Nadajmo se da će izdržati — reče Koninson, zakivajući poslednji ekser.  — A zašto bi se slomile?  — Gvožće je bilo staro i zarđalo, gospodine Hostrupe.  — Ako ti to ne znaš, harpuneru, reći ću ti da je gvožće ili čelik koji su zarđali ali prirodni, uvek bolji od onog tek skovanog. Jedan čuveni oštrač u Londonu preduzeo je ispitivanja u tom smeru i ona su dala neverovatne rezultate.  — Nisam za to čuo.  — Tako je, Koninsone. Taj oštrač, po imenu Vajs, zakopao je stare  brijače i gvozdene noževe, pa ih je posle tri godine iskopao, pokrivene

debelim slojem rđe, koja je izgledalo da izbija iznutra. Pošto ih je obradio, dobio je bolju vrstu od čuvenih toledskih noževa.  — Onda se više ne bojim za naše saonice. Sutradan kitolovci nastaviše posao na dovršavanju saonica. Načiniše ih od drveta od čamaca, sanduka za hranu i municiju, podigoše jedan mali križ koji čvrsto uglaviše i napraviše četvrtasto jedro, najzad jednu vrstu krme sa velikom gvozdenom kukom. Krma je služila za upravljanje i, u slučaju  potrebe, za naglo kočenje vozila. Osamnaestog zabaviše se pravljenjem naočara neophodnih u tim krajevima kad se sunce odbija od ledenih polja. I zaista, veoma je opasna ta svetlost što zaslepljuje, izaziva često zapaljenja koja dovode do slepila, a od čega se ne mogu sačuvati ni Eskimi koji se rađaju i žive u tim krajevima. Bilo je potrebno mnogo vremena i strpljenja da se načine naočari, ali kitolovci i to najzad obaviše. Razume se da nisu imali stakla koja ovde nisu mogli nabaviti makoliko poručnik i njegov drug to želeli, ali se naočari malo razlikovahu od onih koje upotrebljavaju Indijanci u Hadzonovoj zemlji. Potrebno je bilo drvo crvenog kedra, ono se lako savija, i Indijanci ga upotrebljavaju za pravljenje naočara. Pošto to nisu imali, kitolovci upotrebiše žicu koju su našli u čamcu. Načiniše ovalne naočare, pokriše ih tankom kožom od foke i rasekoše dva vodoravna otvora na mesto gde dođu oči. To e bilo dovoljno da izbegnu opasnost neke ozbiljne bolesti ili slepila. Dvadesetog izjutra sve je bilo spremno za polazak. Saonice sa jako zategnutim jedrom, dobro učvršćenim jarbolom, krmom na svom mestu i hranom dovoljnom za tri nedelje i municijom u sanducima, čekale su samo da krenu preko ledenog polja. Raskošno sunce sijalo je na vidiku, plaveći ovaj pusti predeo zaslepljujućom svetlošću, a svež vetar duvao je sa severa. Kitolovci dobro zatvoriše stovarišta u kojima osta još dovoljno velika količina hrane, oprostiše se od kolibe koja im je bila pribežište tokom duge  polarne zime i požuriše sa saonicama da bi što pre došli do američke obale. Hteli su već da stupe u njih, kad zastadoše kao da se obojica istog setiše.  Njihov se pogled upravi i zastade na velikoj santi, koja se presijavala na svetlosti, gde je pre skoro četiri meseca, jedne užasne noći, zbog pritiska leda, probijene utrobe, zdrobljen, potonuo čuveni „Danebrog", tamo gde su se njihovi nesrećni drugovi one strašne noći utopili.

 — Počivajte u miru — reče poručnik, svečanim i tužnim glasom, skidajući kapu. — Počivajte u miru, vi nesrećnici koji nikad nećete videti daleke obale svoje otadžbine, niti će vam prijateljska ruka donositi cveće na grob, niti će ga draga suza orositi. Zbogom, kapetane Vajmare, zbogom moji adni drugovi, nećemo vas zaboraviti.  — Počivajte u miru — ponovi Koninson, duboko potresen. — Neka vam lak bude ovaj polarni led!  — A sada, put pod noge! — reče poručnik. Skočiše u saonice, jer su jedva čekali da se što pre udalje sa tog tužnog mesta. Podigoše jedro koje se odmah nadu, jer je duvao severac. Saonice su jedan trenutak bile nepokretne kao da su prikovane za santu, zatim počeše polako da klize i najzad jurnuše preko glatke površine brzinom voza, dodižući oko sebe oblak snega i leda, ostavljajući za sobom dve pruge koje se produžavahu u beskonačnost. Poručnik i Koninson, gušeći se skoro od jake i ledene vazdušne struje, šibani pravim gradom leda tankog kao igle i držeći se čvrsto za saonice, trudili su se da gledaju ispred sebe. Bojali su se da će se iznenada naći na ivici neke pukotine ili da će udariti o kakvo, ispupčenje.  — Otvaraj dobro oči — ponavljao je Hostrup harpuneru — i budi spreman da spustiš jedro.  — Ne bojte se — odgovarao je prigušenim glasom dobri mladić koji nije napuštao prednji deo saonica, gde je ledena kiša bila mnogo jača pa mu je edna iglica ranila lice — gledam dobro. A saonice su klizile, klizile sve brže, bez trzanja, bez klaćenja, ne skrećući ni za jedan santimetar pod, čvrstom rukom poručnika koji nije napuštao krmu, ostavljajući desno i levo ledene bregove i ledene brežuljke i  plašeći lisice, vukove i ptice. Uskoro saonice jurnuše takvom brzinom da se poručnik poče uznemiravati. Sada su letele kao prava ptica, prelazeći ne manje od pedeset kilometara na sat. Zlo ako bi naišle na kakvu prepreku ili na kakvu pukotinu u ledu. Od sudara bi saonice otišle u paramparčad, a oba čoveka polomila bi kosti. U podne poručnik izračuna da su prešli 160 milja, ali se američka obala oš nije videla, mada nije mogda biti mnogo daleko.  — Zaustavimo se — reče harpuneru. — Spusti jedro.

Koninson posluša. Saonice nošene zamahom pređoše još dobru milju, zatim se zaustaviše pored jedne visoke ledene stene. Zapališe svetiljku koju su poneli sobom, spremiše skroman obed i začas  pojedoše. Sedoše zatim opet u saonice i one ponovo krenuše, ali ne onako  brzo, jer vetar beše oslabio.

U četiri posle podne, pošto su se više puta zaustavili da bi zaobišli  pukotine koje su na vreme opazili, i da bi izvukli saonice kroz ledenjake  podignute pritiskom, Koninson primeti visoku obalu. Iako zavejana snegom,

nije ličila na lanac ledenih bregova. Malo kasnije, na velikoj daljini, Koninson  primeti kroz gustu maglu vrhove koji su ličili na brda.  — Gospodine Hostrupe! — uzviknu uzbuđenim glasom.  — To je američka obala — reče poručnik, ne manje uzbuđen.  — Tako brzo?  — Danas smo prešli više od dvesta i pedeset milja. Brzo, harpuneru, spusti jedro ili ćemo se razmrskati. Koninson odmah posluša. Posle deset minuta saonice su se zaustavile na  pola kilometra od obale Severne Amerike.

DEVETNAESTA GLAVA LOV NA POLARNE VOLOVE

 Na koje mesto američke obale behu stigla dva smela kitolovca? To je  bilo nemoguće utvrditi, ali po njihovom računu mora da su bili izmeću Jukona, velike reke koja se uliva na zapadu i Makenzi, druge velike reke, koja se uliva na istoku. Uostalom, ni poručnik ni harpuner nisu sad o tome mislili. Bilo im je dovoljno što su stigli na tu, tako davno željenu obalu, koja e bila njihov spas. Možda su još morali prevaliti veliki deo puta, možda još mnogo opasnosti  prebroditi, ali šta mari? Amerika je bila tu, na nekoliko koračaji, i nisu tražili ništa više. A kasnije će misliti na to kako da stignu do nekog plemena Eskima ili Indijanaca ili do neke ustanove Društva Hadzonovog zaliva kojih e bilo tako mnogo u tom kraju radi trgovine krznom. Željni da kroče na tu zemlju do koje su na tako čudan način stigli skoro  bez truda i da ne bi izgubili ni trenutka, vezaše saonice dugim remenom za  pojas i odlučno krenuše napred.  Na žalost, put nije bio više lak. Led je bio isprevrtan i podignut sudarima ledenih bregova, brežuljaka raznih oblika, ispucan, a škripao je kao da će se svakog trenutka otvoriti. Saonice nisu mogle da klize po tom nepravilnom i nesigurnom tlu, već su se čas preturale, čas propadale dovodeći do besa harpunera, koji se znojio iako je termometar još uvek pokazivao 12° ispod nule. Tek u osam sati kitolovci stigoše na američku obalu, umorni, u odelu koje su poderali šiljci leda i pocepanih cipela. Uzalud su pogledom željno ispitivali kraj koji se pred njima pružao u nadi da će otkriti neku kolibu ili kakav stub dima po kome bi zaključili da u  blizini ima živih bića.

Predeo je bio potpuno pust i nenaseljen. Pred njima se pružala ravnica zavejana snegom i pokrivena ledom, sa malim zaleđenim jezerima i dubokim  pukotinama, zatvorena sa juga brdima čiji su se vrhovi gubili u gustoj magli i  preko kojih će biti teško preći jer su izgledali strmi i krševiti.  Neko kržljavo drvce, učmale polarne vrbe visoke samo nekih dvadeset santimetara, malo lišajeva, malo mahovine izbijalo je mestimično ispod snega, ali nikakvo naselje na koje se ponekad nailazi usred te puste Hadzonove zemlje, nikakvo eskimsko selo, nikakva koliba, nikakva životinja.  — Naša santa je bila strašna, ali i ova obala nije bolja — reče Koninson.  — Da nisi slučajno mislio da ćeš se noćas odmarati u mekoj postelji? —  upita poručnik smejući se.  — To ne, ali sam mislio da ćemo videti neko živo biće.  — Videćemo i to možda uskoro.  — Zacelo nešto južnije.  — A zašto južnije? Zar se Eskimi boje hladnoće pa se zato ne usuđuju da dođu dovde! Oni odlaze mnogo severnije, tako da su neki pronađeni toliko daleko od naseljenih mesta da nisu ni znali da postoje drugi narodi. Džems Ros, na primer, vođ polarne ekspedicije 1818. godine naišao je na pleme tih čudnih ljudi na 78° geografske širine, u jednom nepoznatom kraju Zemlje. Oni su vekovima mislili da su jedini predstavnici ljudske rase. Eto vidiš da se ne plaše da idu na sever.  — A kako su tamo dospeli?  — Ko zna? Možda je još u davnoj prošlosti neko malo pleme krenulo u te krajeve.  — Otkuda su došli Eskimi, gospodine Hostrupe?  — Teško je reći, ali se s razlogom pretpostavlja da su došli iz Azije.  — Zaista, to je najkraći i najlakši put, pošto se izmeću dva kontinenta nalazi arhipelag Aleutskih ostrva. A zna li se odavno za taj narod?  — Za njih su znali još pre no što je Kristifor Kolumbo pronašao Ameriku.  — E! — začudi se Koninson.  — Da, harpuneru, to je istina, ali time ne osporavam zasluge velikog italijanskog moreplovca, jer iako se znalo da na severu ima naseljene zemlje, nije se znalo da na zapadu od Evrope postoji Amerika.  — A ko je prvi od moreplovaca došao u dodir sa tim sinovima magle i leda?

 — Skandinavci. Oni su se još u devetom veku otisnuli na sever i osnovali naseobine na Islandu i Grenlandu.  — Smeli su bili naši preci!  — Zaista, jer se nisu zadovoljavali samo da se iskrcaju na Grenlandu, već su išli još dalje na istok, do obale današnjeg Labradora. Tamo su stvorili mnoge i bogate naseobine.  — Čak na Labradoru? A danas je to samo ledena pustinja na kojoj jedva žive Eskimi!  — Jeste danas, ali izgleda da je u to vreme na njemu bila blaža klima. Uspevala je čak i vinova loza i stoga su i zvali tu zemlju Vinlandija, to jest zemlja vina.  — Pa kako iščezoše te naseobine?  — Ne zna se. Prvih godina kad je Vinlandija pronađena mnogi Skandinavci i Islanćani su tamo otputovali i osnovali na obali nekoliko  preduzeća, šaljući u Evropu brodove pune krzna. Ali postepeno odnosi sa Islandom i skandinavskim zemljama oslabiše pa se i sasvim prekinuše, možda zbog leda koji se sve više spuštaše na jug, možda zbog nečeg drugog što se nikad neće saznati. Činjenica je da sve one naseobine, nekad tako napredne, nestadoše bez traga tako da neki misle da Vinlandija i nije Labrador nego ostrvo Nove zemlje. Tako su neizvesne podatke ostavili ti neustrašivi moreplovci i naseljenici.  — Možda su ih pobili Eskimi?  — Ne zna se, Koninsone. Možda su pomrli od gladi koja je nastala usled sve veće hladnoće i leda koji je uništio useve. Možda zbog kakvog građanskog rata, neke zarazne bolesti, a možda su ih i Eskimi pobili.  — Da se nisu stopili sa Eskimima?  — Može biti, mnogi naučnici to tvrde, jer se kod mnogih Eskima ispod sloja ulja i boje kojom se mažu nazire bela koža. Nego, pustimo Eskime, treba da se ulogorimo i smestimo. Ako nam vreme dozvoli, sutra bismo krenuli prema onom lancu brda koji zatvara vidik na jugu.  — A onda? — upita Koninson.  — Onda ćemo produžiti na jug dok ne dođemo do Porkupine. Kad stignemo tamo, otići ćemo do reke Makenzi i do Velikog medveđeg jezera.  — Zašto idemo čak do tog jezera?  — Zato što se tamo nalazi jedna stanica Društva Hadzonovog zaliva.

 — Onda ćemo otići. Imamo dobre noge, iako smo dugo bili zarobljeni u onoj prokletoj kolibi. A sad podignimo šator i prvo nešto prezalogajimo, jer  sam gladan kao vuk. Skidoše jedro sa saonica, podigoše nekakav šator između jednog drveta i arbola na saonicama i prostreše unutra kože koje su poneli sobom da se zaštite od hladnoće i vlage. Koninson upali svetiljku i skuva malo suve ribe pomešane sa pasuljom,  poslednjim koji su još imali. Kad je sve bilo gotovo, pozva poručnika za mršavu trpezu. Pošto su popušili, zatvoriše dobro šator i legoše nastojeći da zaspu. Čim su sklopili oči, u blizini začuše, otegnuto, pomalo tužno urlikanje.  — Kakva li se to životinja približava? — upita Koninson pružajući ruku  prema puški.  — Čini mi se da je to vučje zavijanje — reče poručnik koji se ne beše uplašio.  — Rđavo društvo, gospodine Hostrupe. Zar te gladne životinje dolaze i do obala arktičkog mora?  — U tople dane, mogu se sresti i ovde. Zacelo su nanjušili našu hranu i  požurili ovamo. Pomoli glavu iz šatora i pogledaj. Koninson podiže platno i iziđe ponevši pušku. Jedan krupni, suri vuk zavijao je za nekim velikim, veoma dlakavim životinjama koje su ličile na volove i koje su prolazile na jedan kilometar  daljine i prelazile planinski lanac.  — Gospodine Hostrupe, iziđite, iziđite! — uzviknu on. — Vidim neke volove.  — Volove? — upita poručnik. — Jesi li lud, mladiću?  — Nisam, nisam! Požurite dok ne odu. Poručnik iziđe i uveri se da se Koninson nije prevario.  — To su polarni volovi — reče pošto je pažljivo osmotrio preživare koji su u brzom kasu krenuli na jug. — Ima ih mnogo.  — Najmanje dvadeset — dodade Koninson. — Je li im meso ukusno?  — Jeste, harpuneru.  — Možda je to krdo nekog eskimskog plemena?  — Ni govora! Oni su divlje životinje. A retko se susreću, jer postepeno izumiru.

 — Da pođemo za njima?  — Ne vredi, jer trče mnogo brže od nas.  — Zar ćete ih pustiti da pobegnu? — navaljivaše harpuner koji beše uvrteo u glavu da za sutra spremi sočne bifteke.  — Za danas ćemo ih pustiti, a sutra ćemo pokušati da ih iznenadimo u nekoj uvali. Videćeš da će neki od njih pasti od naših metaka. Danas ne vredi da ih plašimo. Hteo-ne hteo, harpuner je morao da se pokori. A polarni volovi, nanjušivši opasnost, svejedno da li od kitolovaca ili od vukova, požurili su da se što pre udalje i uskoro nestadoše među snežnim brežuljcima. Poručnik i njegov drug vratiše se pod šator i ponovo zaspaše, ali su se često trzali iza sna zbog zavijanja vukova. Nekoliko vukova dođe da njuška ne samo oko saonica već i oko šatora. Sutradan, malo pre šest, obojica su ustala spremna da odu u lov. Dan je bio divan. Iznad ledenih bregova koji zatvarahu severni horizont  blistalo je sunce a temperatura se popela na 9° ispod nule. Vazduhom preletahu jata ptica slična oblacima veselo kličući, a po američkim snežnim poljima rastrčalo se u svim pravcima mnogo belih lisica, ureći za malim belim miševima koji počeše da napuštaju rupe. Tu je bilo i krupne divljači. U daljini između ledenih bregova i brežuljaka duga crzenkasta tela valjala su se po snegu, uživajući u toplim sunčanim zracima. Behu to foke i morževi koji su, probivši led, došli ,,da se nadišu vazduha" kao što reče Koninson.  — Hajdemo — reče poručnik pošto je napunio džepove mecima i  barutom, uzeo pušku i sekiru. — Polarni volovi nisu daleko.  — Hoćemo li ostaviti saonice ovde? — upita Koninson.  — Krenućemo sutra na jug. Danas idemo u lov.  — Ne tražim ništa bolje. Hajdemo, gospodine Hostrupe, ja neobično želim da upoznam te polarne volove. Zatvoriše dobro šator da im za vreme njihovog odsustva vuci ne bi razneli hranu, natakoše naočare da bi sačuvali oči od odbleska i žustro krenuše put  brda čije uvale behu udaljene četiri ili pet milja. U početku pešačenje ne beše teško, iako se sneg već topio, ali uskoro hod im bi otežan, jer zemljište beše ispresecano čas širokim jarugama iz kojih se dizaše gusta magla, a brzo se razilaziše, čas dubokim jamama ggunim

snega koji popuštaše pod njihovim nogama, čas golim brežuljcima  pokrivenim ledom uz koje se vrlo teško moglo penjati. Zaustavljajući se povremeno da predahnu, oko deset sati pre podne oba lovca stigoše do ulaza u jedno uzano, krivudavo i duboko podolje sa visokim stenama na čijim su stranama rasle kržljave arktičke vrbe i lišajevi. Poručnik, koji je povremeno zastajkivao i gledao sneg, otkri mnogo tragova polarnih volova koji su se gubili u dnu podolja.  — Približavamo se krupnoj divljači — reče Koninsonu. — Spremi pušku i pazi da ne promašiš, jer polarni volovi imaju jake rogove.  — Napadaju li lovce? — upita harpuner.  — Ponekad napadaju, a tada su vrlo opasni. Mnogi Eskimi su  proburaženi kao španski toreadori, ako ne i još gore. Napred i tišina.  Napuniše puške i uđoše u uvalu. Izbegavali su bare i potočiće da ne  prave šum lomeći led. Krili su se što su više mogli da ne bi uznemirili divljač koja je možda pasla tu u blizini. Tako su prešli drugih pola milje kad iza nekih stena začuše jako mukanje.  — Polako, Koninsone, — prošaputa poručnik i zadrža druga koji je hteo da jurne napred. — Obiđimo polako oko stene. Legoše na zemlju i počeše da puze kao zmije. Približavali su se polako dok ne stigoše do jedne stene iza koje su mogli bezbedno gledati i pucati. Popeše se na nju i pogledaše s druge strane: na nekih dvesta koračaji stajali su ispred njnh polarni volovi koji su dan ranije prešli preko ravnice gonjeni vucima.

DVADESETA GLAVA PREKO BRDA

Bilo ih je trinaest. Polarni volovi manji su od bikova i običnih volova, ali vrlo divljeg izgleda, duge, zatvorenomrke dlake koja se spuštala gotovo do zemlje, divljih očiju i dugačkih, razgranatih rogova. Bili su se okupili u krug oko dva krupnija vola, dužih i mnogo većih rogova, zacelo bikova koji se besno gledahu kao da se spremahu da napadnu edan na drugog.  — Hoćemo li pucati? — upita Koninson.  — Ne još — odgovori poručnik.  — Zašto ne, gospodine Hostrupe? Ako nam pobegnu?  — Neće pobeći, harpuneru. Imaju sada prečeg posla.  — Kojeg posla?  — Ako se ne varam, prisustovaćemo dvoboju ona dva bika, što se često dešava kod ovih besnih preživara.  — A zašto se bore?  — Za ženku. Ćuti i gledaj. Bikovi behu spremni da se bore. U toj borbi, skoro uvek, jedan od njih  plati glavom, a nekad i obojica. Behu pognuli jake glave, pokazujući rogove, veoma oštre, očigledno jake, mašući kratkim repovima vrlo brzo što je značilo da su jako razdraženi. Ženke su se brže bolje povukle ukraj da bi borci imali više mesta. Odjednom se začu otegnuto mukanje koje čudno odjeknu po uskoj dolini i bikovi se besno sukobiše. Sudar beše strašan. Ne izdržaše i padoše jedan na drugog. Odmah se gipko i hitro podigoše, što se nije moglo pretpostaviti za tako teška tela, pa nasrnuše još bešnje, udarajući rogovima, cepajući kožu, zadajući jedan

drugome duboke rane iz kojih je lila krv u potocima. Celo četvrt sata boriše se s promenljivom srećom, čas mučući, čas udarajući dugim rogovima, zatim onaj manji pade trzajući se u ropcu. Iz raskidane utrobe kuljala je krv pomešana sa crevima. Pobednik ne stade iako je i sam strašno izgledao. Ogoljene lobanje, sa koje su visili komadi krvave kože, probodenih grudi, iskopana oka, još  poslednji put nasrnu na pobećenog besno ga udarajući nogama i rogovima.  — Ah, razbojniče! — promrmlja Koninson koga više nije držalo mesto.  — Sad ću ti ja pokazati. On htede nanišaniti, kad se cela grupa odjednom okrete i pobeže kroz udolinu, a za njima, posle kraćeg oklevanja, i pobednik. Poručnik i Koninson skočiše na stenu iza koje su se dosada skrivali i osuše paljbu na begunce, ali se ovi ne zaustaviše iako se jedan zanjihao.  — Za njima! — reče harpuner.  — Ne vredi — odgovori poručnik. — Zar ne vidiš kako jure? Trebalo bi da imamo konje pa da ih stignemo.  — Ali negde će se zaustaviti.  — Hoće, ali gde i kad? Mogu oni preći i preko brda i spustiti se u ravnicu na jugu.  — Zar se penju po brdima?  — Kao koze.  — Zašto ih, gospodine Hostrupe, zovu još i mošusima.  — Jer je njihovo telo prožeto mošusom.  — Znači da ćemo jesti ...  — Mirišljavo meso, dragi moj harpuneru.  — Ne mari! Samo kad je meso sveže, drugo i ne tražim.  — Veruj mi, mnogo nećeš jesti!  — Kako ga Eskimi jedu?  — Eskimi su na to navikli, a znaš da oni imaju želuce koji podnose i smrdljivu hranu, kao ukvarenu ribu, fokino i kitovo ulje, itd. Hajde da otkinemo koji komad mesa i da se vratimo pod šator. Odoše do vola, koji je već bio uginuo, i sa nekoliko udara sekirom otvoriše mu trbuh, isekavši tri do četiri rebra. Koninson se time ne zadovolji već mu izvadi i jezik koji mu se učini ukusan. Skupivši oružje, krenuše i oko šest popodne stigoše do šatora oko koga

naćoše mnogo vučjih tragova. Videlo se da su pokušavali da uću, ali uzalud. Zapališe svetiljku i pristaviše lonac sa lepim komadom mesa od oko dva kilograma, ali kitolovci, iako su želeli da jedu od tog mesa, nisu mogli mnogo  pojesti. I meso i čorba behu tako prožeti mirisom mošusa da bi i mnogo gladniji čovek morao dugo oklevati da ga okusi.  — Dođavola i volovi i njihov mošus! — uzviknu Koninson. — Nije vredelo proći toliki put za ovakvo jelo.  — Kazao sam ti ja — reče poručnik. — Ali je vredelo zbog naših nogu, er smo ih ovom lepom šetnjom pripremili za dugo pešačenje.  — Kad ćemo krenuti?  — Sutra, ako bude lepo vreme.  — Onda, laku noć, gospodine Hostrupe. Zatvoriše šator. Za veću sigurnost dovukoše saonice ispred ulaza, zaviše se u ćebad, pošto su napunili puške da bi bili spremni u slučaju napada. Dvadeset trećeg izjutra poručnik dade znak za polazak. Žurio je da ode sa te obale, jer na njoj nije bilo ničeg, a mogla je postati opasna. U neposrednoj  blizini nalazio se čitav planinski venac pod ledom. Čim bude otoplilo, taj led će se otopiti i može postati veoma opasan. Složivši šator i potrpavši u džakove ostatak hrane, dva neustrašiva kitolovca odoše do obale da bace još poslednji pogled na sleđeno more u čijim dubinama su počivali njihovi nesrećni drugovi koje nikad više neće videti. Ledena polja behu još tu, zavejana snegom, jer ga sunce još nije moglo rastopiti, ali ne predstavljahu više onu čvrstu masu koju ni mine ni čelični kljunovi oklopnjača ne bi mogli razbiti. Ovde-onde videle su se ogromne rupčage, a u ovima se more čas dizalo čas spuštalo kao da mu je dosadilo dugo zatočeništvo u ledu.  Na svakom delu puta neki ledeni breg, nedovoljno čvrst ili podrivan neprestanim udarima manjih komada leda, premetao se uz ogroman prasak  koji je kroz čisti i suvi vazduh daleko odzvanjao ili se odjednom, sa škripom koja se gubila u daljini, otvarala široka raselina u koju su u neredu upadali stubovi i piramide i odmah nestajali u zapenušanom okeanu. U drugom trenutku, u pravom smislu reči planina od leda, probijajući santu sapstvenom težinom, nestajala je i ponovo se, visoko odskočivši, pojavljivala meću ledom koji ju je okružavao, šikljajući na sve strane, dok su ovde-onde izbijali

 potoci i nastajala jezerca, na koja su odmah sletala i kupala se uz razdragane kliktaje jata morskih ptica.  — Ipak je tako lep ovaj neobični prizor kome se samo ovde čovek može diviti — reče poručnik.  — Jeste lep, ali ja bih ipak više voleo da sam već daleko — reče Koninson. — Kad bih hiljadu godina živeo, sećao bih se uvek ovog nesrećnog polja.  — Ne govorimo više o tome, dragi prijatelju, hajdemo.  — U pravu ste, gospodine Hostrupe, bolje je da ostavimo žalosne uspomene i da se okrenemo jugu. Hrabro, Koninsone, ako želiš da izneseš živu glavu. Bacivši još poslednji pogled na ledeno more, harpuner i poručnik  upregnuše se u saonice, vezaše se za njih konopcima, žustro krenuše peške, trudeći se da po mogućnosti idu pravim putem. Po debelom sloju leda kojim e zemlja još bila pokrivena, saonice su lepo klizile, ali ovde-onde bilo je i  pukotina. Neke su bile šire od metra, a nagomilani sneg u koji su upadali do članaka ili još dublje i koji još nije bio očvrsnuo ili se kravio — otežavao je  pešačenje. Ali poručnikova izdržljivost i Koninsonova hrabrost pobediše sve  prepreke i u podne su se već nalazili u dolini sa koje se neposredno išlo na  brdo. Tu su našli vola ubijenog juče, ali samo kostur, jer su gladni vuci već razneli meso. Zaustaviše se malo da prezalogaje, zatim produžiše težak put, još teži zbog uspona i ogromnih ledenih ploča na koje su nailazili i koje su, odvojivši se od glečera, klizile njima u susret. Dolina beše pusta i divlja. Sa desne i leve strane čudne granitne stene, kakve se uostalom i nalaze u tim ledenim predelima, pokrivene snegom i ledom bile su tako ćudljivo nazupčene, a osim toga tako strme da je bilo nemoguće na njih se popeti. Tu i tamo ogromno kamenje pokrivaše predeo, tako čudno razmešteno kao da je popadalo usled silne eksplozije neke mine, a među njima rasle su sitne biljke, učmali lišajevi koje su obrstili polarni volovi ili severni jeleni, žablja trava i sase.  Nijedna životinja, nijedna ptica nije se videla u toj strašnoj dolini u kojoj e vladala grobna, mukla tišina koja je na čoveka ostavljala tužan utisak.  — Kako je strašno ovde! — reče Koninson. — Kao da prelazimo preko groblja. Ali kuda su otišli vuci i polarni volovi?

 — Ni sam ne znam — odgovori poručnik — ali da ti pravo kažem, ne osećam se dobro u ovoj udolini.  — A zašto? Da se nečeg ne plašite?  — Možda se i plašim, Koninsone. Ali hajdemo dalje. Pođoše dalje neprestano se penjući i udvostručiše napore, ali ne sretoše ni vuka ni lisicu niti ijednu životinju na koje čovek obično nailazi u ovim udaljenim predelima. Kako je vreme proticalo poručnik je bio sve nemirniji. Zabrinjavalo ga je što tih životinja nigde nema. Behu stigli na dva kilometra od jedne visoke planine koja je bleštala na suncu, jer su joj obronci bili pokriveni ogromnim naslagama leda, kad se  poručnik odjednom zaustavi zgrabivši Koninsona za ruku.  — Slušaj! — reče on. Tamo gore na planini čuo se čudan zvuk. Izgledalo je da se led topi ili odvaja od santi i da klizi uz otegnuto cviljenje.  — Šta se zbiva? — uiita Koninson.  — Nema sumnje, pred nama je veliki glečer — odgovori poručnik.  — Pa onda?  — Ovo škripanje i potmulo pucketanje znači da glečer upravo pada. Budimo oprezni, Koninsone.  — Hoćete li da krenemo na istok?  — Mislim da će to za nas biti bolje. Skrenuše desno i zađoše iza dugog reda stena koje su ih mogle zakloniti. Odjednom se sa planine, koja se uzdizala prema njima, začu strahovita grmljavina praćena zviždanjem, i sa visine strahovitom brzinom poleteše ogromni komadi leda. Oni preturiše i u prah pretvoriše mnogo snežnih  brežuljaka, a jurili su kroz udolinu kao brzi vozovi, jedan prema moru na sever, drugi razbijajući se o stenje, koje je tako stresalo sa sebe svoj zimski ogrtač. Posle tog prvog spuštanja u toku od nekoliko minuta doće do drugog, zatim do trećeg, četvrtog, petog. Vazduh se prolamao od hiljadu šumova a udolina se ispunila gomilama leda. Kitolovci, skriveni iza stena, krenuše na istok. Žurili su plašeći se da ne  bi led, usled nagomilavanja, prešao liniju koja ih je zaklanjala, a koja nije  bila mnogo visoka. Povremeno komadi leda preskakahu stene i jedan takav umalo ne

razmrska Koninsonu glavu.  — Brzo, brzo — ponavljao je poručnik, izlažući se natčovečanskim naporima — ili nijedan od nas sutra neće bili živ.  — Prokleti predeo! — mrmljao je Koninson, znojeći se i pored hladnoće.  — Na moru led lomi brodove, a na kopnu ljudska rebra! Žureći zbog neprestanih obrušavanja ledenih masa i sve jače grmljavine koja je nagoveštavala druga, opasnija obrušavanja, oko osam sati uveče, umorni, gladni, stigoše pred jednu nižu planinu na čijim padinama ne beše nijednog glečera.  — Stoj! — reče poručnik. — Ulogorimo se ovde.  — Hoćemo li tu biti bezbedni?  — Mislim da hoćemo, Koninsone, ali nećemo mirno spavati!

DVADESET PRVA GLAVA NOŠENI VETROM

Cele noći led se kretao sa planine, neprestano tutnjeći. Ogromne mase leda, od kojih su neke bile od hiljadu tona, obrušavale su se u podolje. Poručnik i Koninson, iako u zaklonu, više puta su napuštali šator i išli do uvale koja beše već cela ispunjena. U njoj je nastao pravi lom od uoova,  prevrnutih ledenih brda i velikog komađa leda, koji su se povremeno sudarali, koji su prevrtali druge gomile snega koje su su kretale, odskakale kao nešto živo. U šest ujutru, posle mršavog doručka, videvši kako im hrana naglo nestaje i svesni da moraju još prevaliti veliki put do naseljene zemlje, kitolovci sklopiše šator i opet se upregnuvši u saonice krenuše preko brda. Slučaj je hteo da nađu dobar put, to jest udolje između dva brežuljka, a koje se, po svemu sudeći, pružalo do samoga vrha. Štaviše, izgledalo je da na putu nema prepreka, stena i snežnih gomila što  bi mnogo otežalo kretanje saonicama, jer iako behu mnogo rasterećene, ipak  su težile preko stotinu kilograma. Pomažući se štapovima načinjenim od križa kitolovci skupiše snagu i uđoše u uski klanac, koji se mogao nazvati i običnom pukotinom. Penjući se, neprestano su gledali u vrhove planine sa koje se mogao svakog časa sručiti usov i zatrpati ih. Iako su saonice imale dobru podlogu od čvrstog leda pa su sasvim lako klizile, sve teže su ih vukli, jer je padina bila sve strmija. Dva moreplovca su se i pored toga žurila da iziđu iz opasnog klanca. Ne zaustavljajući se i hrabreći se uzajamno kako rečima tako i primerom, penjali su se sve više, hvatajući se za stenje kad bi skliznuli i duboko zabadajući štapove u sneg. Pošto su prošli pored provalija iz kojih se dizala gusta magla i dopiralo

zavijanje vukova, pošto su dvadeset puta bili izloženi opasnosti da slome vrat, pošto su natčovečanskom snagom više puta podigli saonice preko raznih uzvišenja koja ljudska ruka dotad nije raskrčila, oko deset sati izjutra stigoše  pred nekakvu pećinu i uđoše da se odmore. Dok je Koninson, koji nije mogao da se svrti na jednom mestu,  popravljao saonice dosta oštećene neprestanim odskakanjem na ledu,  poručnik nabra priličnu količnu lišajeva, nameravajući da od njih spremi odličnu čorbu. Dok ih je brao, naiđe na čudnu biljčicu koju dotad nikad ne beše ni video niti išta o njoj čuo.  — Dođi, Koninsone — reče. — Naišao sam na jednu retkost za koju  botaničari još ne znaju.  — Jede li se to? — upita harpuner kome je jedina briga bila da nešto  prezalogaji.  — Ne jede se, ali sam srećan što sam je pronašao. Harpuner priđe poručniku i ovaj mu pokaza neki čudni cvet 7  koji je rastao pod dahom ledenog severca. Imao je samo tri lista u prečniku oko tri  palca, pokrivenih snežnim kristalima u vidu zvezde, a zalisci, dugački koliko i lišće a široki pola palca, behu posuti tačkicama sjajnim kao dijamanti, veličine glavice od čiode.  — Divan je! — reče harpuner. — Cvet koji raste usred leda!  — Jesi li ikad video neki sličan?  — Nisam, gospodine Hostrupe, a mnogo sam putovao po polarnim krajevima. Gle! A šta je ono crveno što se vidi pored one gromade snega?  — Možda opet neka čudna biljka?  — Ne verujem, gospodine Hostrupe, ja bih rekao...  — Crveni sneg.  — Upravo.  — Zaista je to.  — Zar postoji crveni sneg?  — I drugi posetioci arktičkih predela videli su ga, samo severnije. Nije  bio veći od tri-četiri kvadratna metra i uveriše se da je to zaista crveno obojen sneg.  — A otkuda mu ta boja? — upita iznenađeni Koninson. — Možda od

mikroskopskih zrnaca neke biljne boje?  — Tako se dugo mislilo, Koninsone, ali putnik Skorezbi proučavao je tu  pojavu i sa tim se ne slaže. Po njemu, ta boja potiče od hiljada malih infuzorija, to jest mikroskopski sitnih životinjica, koje žive u vazduhu, vodi i drugim tečnostima, a kreću se vrtoglavom brzinom.  — Ima li taj sneg drugi ukus od belog?  — Ne verujem: uostalom možeš...  — Pst, poručniče!  — Šta je sad?  — Slušajte! Poručnik načulji uši i kroz potmuli tutanj leda koji je klizio sa brda, začu oštro zavijanje koje se naglo približavalo.  — Ba! To su vuci — reče.  — Izgleda da ih ima mnogo.  — Imamo naše puške, mladiću.  — Zar nas neće napasti?  — Možda, ali mi ćemo ih oterati. Ućimo u pećinu da skuvamo čorbu. Povukoše za sobom saonice da spasu hranu i drugo i uđoše u sklonište odakle su se mogli boriti sa proždrljivim životinjama. Koninson upali svetiljku, poručnik nad plamenom rastopi malo snega i metnu u lonac lišaj. On uskoro poče da vri, šireći unaokolo prijatan miris. Kad se čorba zgusnu i postade crvenkasta, poručnik pozva harpunera da  proba.  — Boja joj nije baš najlepša, — reče Koninson — ali miris obećava. I okusi jelo jedno dva-tri puta.  — Izvrsno! — uzviknu. — Podseća na manioku. A kako Eskimi zovu tu čorbu?  — Stenjska crevca.  — Živela stenjska crevca! Prisedoše složno uz lonac i za čas ga isprazniše. Hteli su da pojedu još  pokoji dvopek da bi dopunili obed, kad ogroman vuk sjajnih očiju, i duge kovrdžave dlake uđe u pećinu tužno zavijajući.  — Suviše si smeo, dragi moj — reče poručnik i dohvati pušku.  Na zavijanje ovoga vuka, odgovoriše drugi spolja.  — Dođavola! — uzviknu Koninson uzimajući drugu pušku. — Čitav

čopor je pred pećinom.  — Te gadne životinje su gladne i misle da se nahrane našim mesom.  — To ćemo videti. Vuk se nije plašio i po svemu sudeći mamio je drugove da uđu, ali ga  poručnik obori jednim metkom. Pošto je metak odjeknuo, začu se urlik bola, pa ostali vuci, umesto da  pobegnu, jurnuše na ulaz pećine iskezivši oštre zube i upućujući divlje  poglede kitolovcima. Koninson ispali posred čopora i obori najsmelijeg. Ceo čopor skoči na ubijenog, rastrže ga i pojede.  — A! — uzviknu harpuner — evo izuzetka za poslovicu.  — Zaista — reče poručnik. — Sad se ne može reći da vuk ne jede vuka. Sekire u ruke i oterajmo te skotove ... Glasno vičući, jurnuše meć vukove koji ustuknuše, ali ipak zastadoše u  blizini.  — Čini mi se da ne žele da nas napuste, gospodine Hostrupe.  — Mi ćemo ipak krenuti. Treba što pre da stignemo na vrh brežuljka.  — Napred, dakle.  Napuniše puške, vezaše saonice za pojas, izićoše iz pećine i produžiše naporno penjanje. Vuci su ih pratili na rastojanju od trideset-četrdeset koračaji, izazivajući sve moguće odjeke svojim neprestanim zavijanjem. Dva puna sata besno su vukli i gurali saonice koje izgledahu sve teže, ali kad su došli na izvesnu visinu, nađoše se pred ledenim zidom. On je zatvarao  put i bio je tako visok da se nije mogao preskočiti. Morali su skrenuti s puta i popeti se na najmanje strme obronke najbliže  planine, ali koji su ipak imali takav pad da su mestimično bili nepristupačni,  pa je čovek dobijao vrtoglavicu kad bi pogledao dole. Ipak natčovečanskim naporima savladaše sve prepreke. Uveče u osam, iznureni ogromnim naporima i hladnoćom koja se na visini više osećala, stigoše najzad s druge strane planine i tu se zaustaviše, bacajući poglede na  predeo koji se prostiraše pred njima na daljini od nekoliko milja. Upravo ispod njih planina se naglo spuštala, potpuno glatka, pokrivena ledenim pločama, prekrivenim debelim slojem snega, bez ponora, bez uvala,  bez drveća. Malo dalje, blistava ravan gubila se u daljini prema jugu bez uzvišica, bez koliba, bez šume, bez i jedne žive duše.

Desno i levo sa dva obližnja vrha dva velika glečera, dve ledene reke u  pokretu, silažahu prema ravnici, vukući sobom ledene mase od više stotina tona težine koje bi sunce ozarilo i prelivalo purpurom. Gusta magla koju je vetar terao desno-levo a ponekad i rasterivao, dizala se sa dna dubokih provalija iz kojih dopiraše siloviti žubor potoka.  — Gde smo? — upita Koninson.  — Na obroncima neke planine — odgovori poručnik.

 — Vidim, gospodine Hostrupe, ali bih hteo znati na kom smo mestu. Jesmo li već blizu ili daleko od naseljene zemlje.  — Verovatno još nismo blizu. Treba da stignemo do Porkupine, pa da

sretnemo neko indijansko pleme.  — Je li ta reka mnogo udaljena?  — Znam da teče na jug preko te ogromne ravnice, ali ne bih pouzdano umeo da kažem gde se nalazi.  — Valjda nije udaljena još koju hiljadu kilometara?  — Nije, ali više od dvesta sigurno.  — Onda ćemo stići.  — Uveren sam. Kuda su se deli vuci?  — Izgleda da im je dosadilo da nas prate, gospodine Hostrupe. Zacelo su shvatili da naše meso ne bi bilo dobro za njihove zube.  — Utoliko bolje. Bar ćemo mirno spavati.  — Hoćete li ovde da podignemo šator?  — Zašto ne? Da sićemo sada, nemoguće je, jer se jedva držimo na nogama, a mesto nije rđavo.  — Je li pod čvrst?  — Mislim da jeste jer ne vidim nikakve pukotine niti čujem škripanje.  — Onda da se ulogorimo. Biće nam dosta sveže, ali mi smo već na to navikli. Osiguraše saonice da ih nalet vetra ne bi odneo niz onu klizavu padinu,  podigoše šator, naslonivši ga uz ogroman komad leda, uz pravo ledeno brdo za koje bi se moglo pomisliti da se odvalilo sa vrha planine, ali koje beše nepokretno, i zavukoše se u šator.  Noć nisu mogli provesti mirno na obroncima te planine, pored ona dva glečera koja ne mirovahu nikako. Više puta, trgnuti iz sna čudnim  predosećanjem ili uplašeni pucanjem leda koje bivaše sve jače, kitolovci su izlazili da vide ne preti li im kakva opasnost. Oko ponoći, iznureni mukama i tim gotovo neprekidnim bdenjem, čvrsto zaspaše.  Ne behu prošla ni tri sata kad se poručnik trže od nekog silnog udara od kog zadrhta led na kome je bio podignut šator. On otvori oči i kroz platno opazi tako živu svetlost kao pri nekom velikom požaru.  — Gledaj! — uzviknu. — Kao da brdo gori. Podiže kraj šatora i iziđe napolje. Divna polarna svetlost, možda poslednja te zime, sijala je na severnom

vidiku, bacajući preko plavog svoda ogromne crvenkaste pruge koje preliše  plamenom bojom sva brda, glečere i veliku ravnicu.  No to ne beše sve. Kao da je ona svetlost imala i toplotu vatre, jer se sav led na planinama topio i kao da se pod njim zemlja tresla, padao je u hiljadu komada u strahovitom neredu, fijučući, zviždeći, grmeći i rušeći sve pred sobom. Poručnik skoči na noge ali se odmah skameni. I padine planine na kojoj su se nalazili behu u pokretu, a one velike ledene ploče koje su pre nekoliko sati izgledale tako čvrste, topile su se i klizile nizbrdo.  — Izgubljeni smo! — viknu nehotice. — Koninsone! Koninsone! Pazi! Harpuner iskoči iz šatora bunovan.  — Šta se dešava? — zapita.  Njegov glas se izgubi u oštroj lomljavi leda. On jurnu ka poručniku koji se, nesposoban da se više bori, beše pomirio sa sudbinom i skrštenih ruku na grudima, očekivaše skoro neizbežnu smrt.  — Bežimo, gospodine! — uzviknu on.  — Kuda?  — U pećinu.  — Nemoguće je. Put je presečen.  — Znači, izgubljeni smo.  — Ko zna? Ne gubimo nadu.  — Gospodine poručniče... Harpuner ne nastavi. Užasan udar obori ga na zemlju zajedno sa  poručnikom i šatorom. Odmah zatim začuše neko gruvanje slično udaru mine od pet stotina kilograma baruta i osetiše kako klize nizbrdo prvo polako, pa onda vrtoglavom brzinom. Jedna ledena ploča ogromnih razmera, više od nekoliko hiljada tona teška, na kojoj se nalažahu kitolovci, odvojila se i spuštala se nizbrdo kao  brzi voz, noseći sa sobom sve što je sretala na putu, praćena velikim ledenim masama koje odskakahu na sve strane. Kitolovci, skoro zagušeni brzinom spuštanja, ošamućeni udarcima hiljada komadića leda, zaglušeni bukom ploče koja je jurila, čas oštrim zvižducima, čas rikom, kao u razjarene zveri, pokušavali su da se drže za saonice, ali su ih nagli trzaji povremeno od njih odvajali, odbacujući ih desno-levo tako da

su bili izloženi opasnosti da upadnu u onu masu koja bi ih smrvila. Posle jednog minuta koji im se učini večnost, ledena ploča dodirnu zemlju. Uspravi se i zbog udara rasprsnu na više mesta zatim otpoče kliziti, klateći se po polju kao brod na buri. Odjednom doće do jakog sudara. Ploča je udarila o stenu koja je štrčala nekoliko metara nad površinom zemlje, ali koja dade jak otpor. Ledena ploča se uspravi kao konj jako oboden mamuzom i pade, razbivši se u dvadeset i više delova. Kitolovci koje su ova dva udara odbacila, padoše u sneg i ostadoše nepokretni kao da su mrtvi.

DVADESET DRUGA GLAVA PROKUPINE

Prođe nekoliko trenutaka, zatim se usred snega i komadića leda koji se u velikoj količini beše skupio oko razbijene ploče, pojavi Koninsonova glava. Dobri harpuner unezvereno se obazre unaokolo, preplašeno tražeći druga koga nije video, zatim prikupivši snagu poče da desno-levo razgrće komade leda koji ga opkoljavahu i povika nekoliko puta jasnim glasom:  — Gospodine Hostrupe!  — Jesi li živ — upita ga ovaj prigušenim glasom koji je dopirao iz jedne gomile snega.  — Gde ste, gospodine poručniče?  — Ovde ispod snega, ali pokušavam da se oslobodim.  — Jeste li čitavi?  — Izgleda da mi nije ništa slomljeno. Pomozi mi, ako možeš. Harpuner je zdušno razgrtao sneg rukama i nogama i tako raširi rupu u kojoj se nalazio. Ne sustajući u tome, stiže do gomile snega koja se podizala od silnog poručnikovog naprezanja.  — Malo strpljenja, gospodine Hostrupe, — reče. — Čini mi se da sam  ptica uhvaćena u mrežu. Dalje! Dalje! Otpoče čistiti sneg rukama i kroz nekoliko minuta spazi ruku koja  pokušavaše da se probije. Zgrabi je i povuče jako sebi, srušivši celu gomilu i oslobodivši poručnika.  — Hvala, Koninsone — reče oslobođeni pošto je duboko udahnuo vazduh. — Kakvo kotrljanje!  — Kakvo putovanje, gospodine Hostrupe! Mogu reći da sam putovao  brzim vozom, iako krajem kojim voz nikad neće proći.  — Lepa uteha, Koninsone. To putovanje umalo ne platismo glavom. Ali

gde su nam saonice?  — Verovatno nisu daleko.  — Potražimo ih, momče, jer ako njih izgubimo, izgubićemo glavu. I zađe među sneg i led, a harpuner je radio to isto samo u suprotnom  pravcu. Sreća koja ih je pratila pri pogibeljnom spuštanju i sada im osta naklonjena, jer uskoro pronađoše saonice, odbačene između dva ogromna komada leda. Prilikom pada nisu mnogo nastradale samo su se sanduci i  burad rasturili, jer su se konopci kojima su bili vezani prekinuli. Pored saonica nađoše i oružje, malo dalje šator, još u dobrom stanju.  — Nisam se tome nadao! — reče poručnik. — Treba priznati da nas sreća ne napušta.  — Nadajmo se da će tako biti dok se ne spasemo, gospodine Hostrupe.  — Uveren sam.  — A sad šta ćemo?  — Izići ćemo odavde i krenuti prema jugu. Ravnica je sasvim glatka, a sa  brda duva povoljan vetar. Razvićemo jedro. Opet staviše na saonice sanduke i burad, zatim sekirom prokrčiše put između komada leda, obilazeći oko velike stene koja je izazvala sudar. Posle jednog sata iziđoše najzad na ravan koja je bila pogodna za brzu vožnju, jer ju je pokrio čvrst sloj snega, gladak kao površina mirnog jezera. Jedro beše dignuto, krma nameštena i dva kitolovca se „ukrcaše", kako reče Koninson, krenuvši na jug brzinom većom od petnaest čvorova na sat. U podne, pošto nisu mogli putovati ni bolje ni brže, behu prešli stotinu i dvadeset kilometara, zaustaviše se pored visokih topola čiji se vrhovi ljupko  povijahu. Koninson, srećan što je najzad našao drva, obori sekirom najmanju i založn toliku vatru da se na njoj mogao ispeći ceo vo.  — Ah, da nam je sada komad svežega mesa, kakva bi to gozba bila! —  viknu vadeći iz jednog sanduka malo suvog mesa i nekoliko dvopeka.  — Imaćemo ga, Koninsone.  — Kad?  — Čim stignemo do Porkupine. Tamo ima mnogo riba i to vrlo velikih  pastrmki.  — Onda... Ah!

 — Šta je?  — Zar niste čuli plač?  — Plač? Jesi li poludeo, mladiću?  — Na ovoj hladnoći? Slušajte! Slušajte!  Na svoje veliko iznenađenje, poručnik začu jecanje kao iz čovečjeg grla, negde veoma blizu.  — Da nije neki ranjeni Eskim? — upita Koninson.  — Ali gde je?  — Na drvetu.  — Ja naprotiv mislim da je na pomolu pečenje koje toliko priželjkuješ. Pogledaj samo gore na onoj visokoj topoli. Koninson pogleda u označenom pravcu i vide ogromnu pticu čija krila  prelažahu metar i po u širinu.  — Orao? — uzviknu Koninson.  — Kakav orao? To je divna „nyceta nivea”.  — Je li se to ona glasila kao čovek?  — Upravo ona.  — Da li se njeno meso jede?  — Bogami, nije za bacanje. Koninson zgrabi pušku, nanišani, ali mu poručnik zadrža ruku.  — Ne žuri — reče. — Videćeš da će doći bliže.  — Ali otkuda ta ntica koja liči na sovu u ovim hladnim predelima?  — Ona živi i u toplim i u hladnim predelima. Može se sresti na obalama arktičkog mora i na obalama Meksikanskog zaliva.  — A od čega živi u ovoj snežnoj pustinji?  — Od ptica dok ih ima, a kad se ove isele lovi sitne životinje. Krije se često u blizini jazbina zeca, hermelina, pa čak i lisice i, kad žrtve iz njih iziđu, sleti na njih munjevitom brzinom rastržući ih kljunom i kandžama.  — Hrabre ptice.  — Da, hrabre. Katkad napadaju i pse, pa čak i lovce.  — Gospodine poručniče, ptica ne ide k nama. Idemo mi k njoj.  — Hajdemo, Koninsone. Uzeše puške i uputiše se do topole oko čijeg je vrha obletala velika ptica,  povremeno klikćući rik-rik što je mnogo podsećalo na ljudski glas. Kad su stigli blizu ptice, ona se spusti, zatim veoma brzo odlete dok su

oj široka krila silno šuštala i baci se na zemlju kao da beše ranjena ili mrtva.  — Oho! — uzviknu Koninson. — Šta će ovo da znači? On pritrča ptici koja je izgledala mrtva, ali kad joj priđe ona se ponovo diže, opet polete i pade na trista metara dalje.  — Da nije ranjena? — zapita harpuner sve više začuđen.  — Nije — reče poručnik. — To je ženka koja se služi ovim lukavstvom da bi nas udaljila od svoga gnezda.  — Onda ćemo jesti i jaja. Kakav ručak, gospodine Hostrupe! Ovog puta ne dade se prevariti od jadne ptice. Čim ova polete, harpuner  nanišani i obori je, a ona opet pade ali sada zanavek.  — Divno pečenje! — uzviknu on. Odista, pečenje beše divno. Ptica belog perja, izbrazdanog uzdužnim i  poprečnim mrkim mrljama, jakog i podvijenog kljuna, beše duga skoro dve stope, a težila je oko deset kilograma. Jadnim stradalnicima bila je osigurana hrana za nekoliko dana, ali je Koninson tražio nešto više. On uze pticu i požuri do šumarka topola. Pošto je tražio ovde-onde,  pronađe gnezdo, nekakvu rupu obloženu sa malo vodene trave i dugim, belim  perjem koje je ženka hrabro istrgla sa grudi. U njemu behu osam krupnih jaja.  — Kakav srećan dan! — uzviknu veselo harpuner. — Brzo, gospodine Hostrupe, vratimo se vatri i otpočnimo posao. Voda mi pljušti na usta. Posle dva sata, sedeći oko vatre, halapljivo su pojeli više od pola ptice, a  pre toga su se sladili jajima kao predjelom. Da bi krunisao delo, poručnik  otvori jednu bocu džina, poslednju koju su još imali i koju je pobožno čuvao za svečane prilike. Oko četiri posle podne, iskoristivši svež vetar sa severa-severozapada, razviše jedro i produžiše put prema jugu, ali ne tako brzo kao tog jutra, jer se sneg pod sunčanim zracima bio delimično rastopio i donekle je zadržavao saonice.  Nekoliko puta morali su da siću i da izvesno vreme, dok bi prešli neke ako meke delove skoro rastopljenog snega, vuku saonice. Pa ipak, oko devet uveče behu prešli još četrdeset ili pedeset kilometara. Poručnik je već hteo da spusti jedro, jer je želeo da se ulogori, kad mu Koninson pokaza nekakvu kolibu na obali jednog još sleđenog jezerca.  — Možda tamo ima i stanovnika — reče harpuner. — Ne bih žalio da vidim ljudsko lice, ma kako ružno bilo.

 — Slaba nada, — odgovori poručnik — ipak hajdemo tamo. Saonice opet jurnuše i posle dvadeset minuta zaustaviše se pred kolibom. Kitolovci iskočiše iz njih, iz opreznosti uzeše puške i krenuše. To je bila sasvim jednostavna koliba, načinjena od sedam-osam kolaca koji su podupirali krov od grančica i komada kore i bili učvršćeni oputama od kože. Nagomilani sneg beše ga jednim delom probio, ali je koliba još mogla poslužiti za sklonište.  — To je letnji stan Kojukona.  — Zacelo odavna napušten — primeti Koninson.  — Vrlo verovatno, prošle godine.  — Gle! A šta je ono nagomilano u onom uglu?  — Životinjske kosti.  — Možda ih Kojukoni skupljaju za prodaju?  — Ne, Koninšne — reče poručnik smejući se. — Skupljaju ih u svojim kolibama, jer veruju da će im se, ako ih bace, desiti neka nesreća, da će im lov biti jalov, da će divljač pobeći iz kljusa, da će životinje lipsati od zime itd. I kad seku nokte, kosu, bradu, sve to skupljaju u kožnim kesama koje vešaju po drveću na svom zemljištu i to iz istog razloga.  — Čudno sujeverje, gospodine Hostrupe. Ali pogledajte tamo dole na obali jezerca, vidite li što?  — Vidim kolje pobijeno u led, bolje rečeno u vodu — reče poručnik.  — A šta je to?  — Dragi moj Koninsone, mislnm da bi najbolje bilo otići tamo.  — Šta mislite da ćete naći?  — Znam da stanovnici ovih predela, pre zime, zabijaju u reke i u jezera kolje o koje vešaju vrše za ribu.  — Da nema kakva mreža?  — Ako ne bude mreža, naći ćemo nešto slično. Hajdemo, Koninsone.  Napustiše kolibicu i krenuše prema jezercu. Poručnik se nije prevario jer  ispod leda spaziše nešto crnkasto izmeću dva koca, što je ličilo na veliku korpu. Sa nekoliko udara sekirom izlomiše led, a ispod njega naćoše nekakav levak od trske koji se završavao proširenjem opet od trske u kome je plivalo nekoliko krupnih riba. Koninson zavuče unutra ruke i izvadi dve pastrmke, tri štuke, dve lepe

ribe koje poručnik nazva bakalarem, najzad jednu veoma veliku, sasvim crnu ribu koju domoroci zovu „nalina", čijim sasvim osrednjim mesom obično hrane pse upregnute u saonice.  — Imamo hrane za četiri-pet dana — reče harpuner zadovoljno. — Od srca zahvaljujem Kojukonu koji se dobro setio da postavi ovaj levak. Ako ga naćem, pokloniću mu jedan od naših noževa. Vratiše se u kolibu gde veselo pojedoše obe pastrmke, zatim malo  popričaše, a onda se zaviše u ćebad, uvereni da ih niko neće uznemiravati. U četiri izjutra, iskoristivši noćnu hladnoću na kojoj se beše stvrdnuo snežni pokrivač, razviše ponovo jedro i jurnuše brzinom od deset ili dvanaest kilometara na sat. Oko sedam izjutra Koninson primeti na jugu šumu. Pružala se u nedogled na istok i zapad i bilo je najviše topola i crnogorice.  — Mora da smo blizu Porkupine — reče poručnik — otvaraj dobro oči, harpuneru. Harpuner upravi tako saonice da uđe u šumu ne udarivši u drvo, i pusti ih da klize i dalje prema jugu. Posle pola sata Koninson naglim pokretom spusti jedro. Beše već krajnje vreme: na dvesta koračaji ispred njih, između dve obale obrasle vrbama, tekla je široka reka, To je verovatno bila Porkupine.

DVADESET TREĆA GLAVA BELI MEDVED

Porkupine, zvana Rato, rečica je koja se uliva u Makenzi. Ona teče sa zapada na istok skoro uporedo sa obalom od koje je udaljena više od dvesta milja. Leti po njoj plovi mnogo čunova, dovodeći u vezu tvrđavu Jukon sa stanicom La Pjer i sa tvrđavama na obali reke Makenzi. Kad se reka sledi,  plovidba se prekine i indijanska plemena koja žive duž obale, a zovu se „Sinovi Rate", povlače se ili prema jugu ili prema severu, posvećujući se lovu koji je nekad unosniji od ribolova. Kad su poručnik i Koninson napustili saonice i sišli na obalu, nisu videli ni žive duše, niti ikakvog naselja. Reka je bila potpuno sleđena i na njoj ne  beše pijednog čuna niti ribara koji se leti mogu često sresti. Ali, idući pored obale spaziše ovde-onde mnogo tragova indijanskog tabora. U podnožju jedne stene nađoše stare mreže, napuštene kao neupotrebljive, malo dalje jednu poluizgorelu kolibu, veslo još zabodeno u led, najzad čun dug osam stopa načinjen od dugih komada brezove kore  prošivenih tankim jelovim korenjem i zalivenih smolom. Taj čun je s jedne strane bio probušen, možda udarom leda, i nije više mogao da posluži.  — Čini mi se, bogami, da ove Indijance treba moliti da se pojave — reče Koninson. — Od obale okeana do ove reke našli smo mnogo tragova, ali nismo videli nijedno ljudsko biće.  — Pa ipak, mnoga plemena žive u ovim pustim krajevima — odgovori  poručnik.  — Pa gde su?  — Ne znam, ali ima ih i srešćemo se s njima sigurno.  — Hoće li nas lepo primiti?  — Nikad nisam čuo da su Indijanci iz ovih krajeva zli.

 — Ali znam da su više puta napadali belce.  — To je istina, Koninsone, ali da bi sačuvali nezavisnost. Dodaću čak da su vrlo hrabri i nisu se plašili jačih i bolje naoružanih od sebe.  — A šta mislite, koje ćemo pleme sresti?  — Ono koje se zove Sinovi Rate, a živi na obalama ove reke. Moguće je da ćemo sresti i neko drugo, jer oni ne žive stalno na jednom mestu i sele se u potrazi za divljači.  — A kako se zovu ti drugi?  — Ima Kojukona, oni su najmnogobrojniji na Aljasci, a žive na obalama reke Jukona. Zatim su tu Kočka-Kutkin ili Indijanci sa ravnica, An-Kutkin i Tatančok-Kutkin pripadaju porodici Mameluta i žive u donjem toku Jukona i Tanana a najviše ih ima oko ušća Tanana u Jukon. Tamo se nalazi i veliko selo zvano Nuklukajete. Manja plemena zauzimaju prostor izmeću gornjih reka i reke Makenzi a gotovo sva pripadaju Sinovima Rate.  — A kuda ćemo mi sada, gospodine Hostrupe? Na zapad ili na istok?  — Mišljenja sam da idemo Porkupinom do reke Makenzi i da dođemo do utvrđenja Nade.  — Znači idemo do utvrđenja Nade.  — Moram ti reći da je put dug.  — Ne bojim se, gospodine Hostrupe.  — Danas ćemo ovde prenoćiti i obnovićemo zalihe. Razbiću led i  pecaću, a ti idi u šumu.  — Ne tražim ništa bolje. Vratiše se saonicama, malo prezalogajiše i raziđoše se. Koninson ode u šumu sa puškom, a poručnik siđe na obalu sa sekirom da otvori rupu na ledu. Harpuner je jedno vreme išao obalom Porkupine u nadi da će ubiti neku vodenu divljač, pošto je bio primetio ovde-onde tragove vidre. No pošto ne nađe ništa, uđe u šumu opreznim hodom, trudeći se da mu sneg ne škripi pod nogama. Iz daleka se čulo tužno zavijanje vukova, možda zauzetih lovom na neku krupnu divljač, nesumnjivo na nekog severnog jelena, zato krenu u tom  pravcu ne plašeći se oštrih zuba ovih krvožednih ali plašljivih mesoždera. Pošto je prešao preko jednog malog uzvišenja na kome se već beše  pojavilo prvo prolećno cveće, mnogobrojni makovi sa belim i zlatnim

laticama i nešto zvezdastih sasa i žutih žabljaka, spusti se na reku, jer je čuo da se urlikanje prenelo na tu stranu i najzad udaljilo prema jugu. Beše stigao do jednog žbuna na čijem su granju rasle neke crvene bobice, koje neobično vole beli medvedi, kad spazi na zemlji pšroke tragove neke krupne životinje koja je tuda prošla.  — O! O! — uzviknu on i odjednom stade. „Ovo nisu tragovi severnih elena ni vukova, a još manje lisica." On se sagnu da bi pažljivije ispitao trag, zatim se naglo diže bacivši uznemiren pogled oko drveća i žbunova koji su u velikom broju rasli pored obale reke. „Ovuda je prošao medved i to neosporno beli medved" — promrmlja. —  „Da li da se vratim ili produžim?" Oklevaše jedan trenutak, svestan koliko je jak i užasan protivnik koga je mogao svakog trenutka sresti, ali u nadi da će se vratiti u logorište sa tako lepom životinjom, odluči da produži lov idući za tim tragom. Iz veće predostrožnosti ponova napuni pušku, metnu dva metka, uveri se da li se nož lako vadi iz kožne kanije i pođe odlučno napred, dobro otvarajući oči i načuljivši uši. Prođe tako četiri-pet stotina metara zaustavljajući se češće da oslušne, zatim odjednom jurnu iza jednog velikog drveta. Usred jednog žbuna, udaljenog toliko koliko bi dobacila strela, ugledao je ednu beličastu masu, koja odmah iščeze, možda zato što se spuštala niz  padinu reke. Ostade nekoliko trenutaka nepokretan trudeći se da bolje razazna mesoždera, zatim začu, sa izvesnom strepnjom, nekakvo njakanje slično magarčevom. „To je beli medved" — uzviknu harpuner oprezno napuštajući sklonište.  — „Hrabro, dragi moj Koninsone, ako si došao dovde, ne treba da se vratiš u logorište praznih ruku." Svestan koliko su beli medvedi nepoverljivi i nepristupačni ako nisu gladni, zauze položaj uz vetar da ga životinja ne bi nanjušila i dođe do rečne obale, krijući se stalno iza stabala drveća i neravnina zemljišta. Kad je stigao tamo, kleknu sa puškom u rukama i pogleda.  Na samo tridesetak koračaji od sebe spazio je belog medveda koji je halapljivo brstio sa žbunova bobice i meke mace vodenih vrba koje su jedva

rasle u snegu.  Nesumnjivo, još nije bio primetio lovca, jer se uopšte nije uznemirio, štaviše, polako mu se približavao. Koninson zgrabi pušku, nišanio je dugo u glavu čudovišta, svestan da ga ne može ubiti ako ga pogodi ma u koji drugi deo tela. Posle nekoliko trenutaka odjeknu pucanj koji snažno potrese vazduh. Kad se dim razišao, harpuner na svoj užas spazi medveda kako juri uz obalu reke  probijajući se kroz žbunje. Na belom krznu nije se videla nijedna mrlja krvi, siguran znak da je strelac promašio.  Nije bilo vremena da se ponovo napuni puška, a ni da se beži, jer se medved sada već bio jako približio. U tom užasnom trenutku harpuner ne klonu duhom. On zgrabi pušku za cev i kad vide životinju pred sobom udari je nekoliko puta po glavi.  Na nesreću, oružje mu ispade iz ruku kad je hteo da zada još jedan udarac, te osta obezoružan. Da otpočne borbu prsa u prsa nožem, bilo je suviše opasno sa takvim  protivnikom, čija je snaga zaista neobična, skoro jednaka snazi medveda sa Stenovitih planina. Ništa drugo mu nije preostalo nego da beži. Koninson izabra ovo rešenje i dade se u trk kroz šumu, vičući glasno da  bi privukao pažnju poručnika koji nije mogao biti daleko. Očajno jureći, preće preko malog uzvišenja, trudeći se da ostane pored drveća kako bi se u najgorem slučaju mogao spasti popevši se na grane. Zatim se spusti, bolje rečeno skotrlja dole gde spazi poručnika koji mu je žurio u pomoć sa puškom i sekirom.  — Šta je? — upita ga ovaj, pritrčavši mu. — Šta ti se desilo? Ko te juri?  — Bežite! Bežite! — viknu Koninson ustajući. — Beli medved mi je za  petama.  — Medved? A gde je?  — Sreo sam ga na obali reke i juri za mnom, pošto sam ga promašio.  — Ako se pojavi, lepo ćemo ga dočekati, dete moje. Ali gde ti je puška?  — Ispala mi je iz ruku dok sam se branio.  — Treba da poćemo po nju, jer će ti je medved zdrobiti. Hej, uzmi sekiru i idemo da vidimo.  — Pazite, poručniče, to je izgladneo medved. On će nas napasti.  — Nas smo dvojica i moći ćemo mu odoleti. Da te nije povredio?

 — Čitav sam.  — Onda ćuti i hajde. Poručniku je bilo veoma stalo da ubije medveda, jer im je sasvim  ponestalo hrane. On se neustrašivo i hitro pope na uzvišicu sa Koninsonom koji je oklevao jer nije bio dovoljno naoružan. Stigavši na uzvišicu, pogleda suprotni obronak u pravcu reke, ali ne vide ništa niti ču poznato mumlanje opasnog protivnika.  — Gde li se sakrio? — zapita se.  — Možda iza onog žbuna — odgovori harpuner, pokazujući na žbunje koje je raslo na obalama Porkupine.  — Zar nije jurio za tobom?  — Ne znam, nisam smeo da se okrenem.  — Siđimo dole, prijatelju. Krijući se iza stabala, trudeći se da budu što tiši kako bi ga iznenadili i  pucali na njega pre nego što pobegne, stigoše do žbunova, upravo do mesta gde se vodila borba. Zagledali su oko drveća, po obali i reci, ali belog medveda ne beše, a što e bilo još čudnije, ne beše ni puške koju je harpuner izgubio.  — Gle! — uzviknu poručnik veoma iznenađen. — Da nije pojeo pušku? Pa to nije biftek. Počeše veoma pažljivo pretraživati, razgledaše stenje, obiđoše drveće po  prilično velikom prostranstvu, ali ništa. Puška je bila sasvim iščezla.  — Šta kažeš na ovo? — zapita Hostrup češući besno glavu.  — Ja mislim da je nestanak puške natprirodan — odgovori Koninson.  — Da nije medved odneo pušku?  — Šta da radi s njom?  — Zaista ne znam, Koninsone.  — Da nije došao kakav Indijanac?  — Nemoguće, jer na snegu vidim samo tragove medveda.  — Pa onda?  — Da nije to neki obučeni medved?  — Koliko ja znam u blizini nema zverinjaka, gospodine Hostrupe.  — Ali ima Indijanaca.  — I vi mislite...  — Ne mislim ništa već kažem da taj medved verovatno pripada nekoj

družini Indijanaca.  — Vi, dakle, sumnjate sumnjate da je lopov odn odneo eo moju pušku svojim gospodarima.  — Verovatn Verovatnoo je tako.  — Pa šta da radimo?  — Da ga sledim s ledimo. o.  — Dobro, gospodine gospodine Hostrupe.  — Evo tragova tragova koje je ostavio na snegu. snegu. Sišao je niz obalu, prešao je  preko reke i bez sum s umnj njee se s e uputio na jug. Možda se s e iza one šume š ume nalazi nalazi tabor  Indijanaca.  — Onda hajdemo, hajdemo, ali... ali.. . A naše naše saonice?  — Naći Na ći ćem će mo ih pri povratku.  — Vuci Vuci će razneti razneti sve što je u njima. njima.  — Slabe će koristi imati, imati, prijatelju. Hajdemo. Hajdemo. Sićoše niz obalu, prećoše reku, koja je tu bila oko dvesta metara široka, uspeše se uz obalu na suprotnu stranu, ućoše u drugu šumu, po kojoj šetahu nekoliko belih vukova neobične veličine. Uskoro pronađoše trag medveda, a pored njega i trag kundaka puške.  — Izg zgleda leda da je on onaj aj lopov upotrebljavao moju moju pušku kao štap — reče Koninson.  — Mora da je velika šaljivčina — odgovori poručnik. poručnik.  — A sad se nešto mislim, mislim, možda možda zn znaa i da upotrebi pušku. Ne bih želeo da nas njome iz zasede ustreli.  — Rekao si mi da više nisi imao imao vremena vremena da je napuniš, dakle nema te opasnosti. Požurimo i dobro otvarajmo oči. Produžiše put sledeći trag mesoždera, ali pošto su prešli dve stotine metara, zastadoše obuzeti nekim nemirom. Iz guste gomile borovih i crnih jela  podizao  podizao se veliki oblak dima dima i spuštao se polako na smrzn smrznuto polje unedogled, a u daljini su se čuli ljudski glasovi.  — Da li je to tabor? — upita Konin Koninson. son.  — Bez sumnje sumnje jeste jes te — odg odgovori ovori poručnik. poručnik.  — Hoćemo li napred? napred?  — Hoćemo samo obazrivo. obazrivo. Ako su domoroci, domoroci, mog oguu misliti da smo neprijatelji i neće nas dobro dočekati.  — Vidite li? — uzvikn uzviknuu Kon Konin inson. son. — Tragovi Tragovi medveda idu pravo ka

logoru.  — Kazao sam ti ja da je taj ug ugursuz ursuz od medveda dresiran. Sakrijmo Sakrijmo se iza drveća i produžimo obazrivo. Hteli su da primene tu taktiku opreznosti, kad se iza njihovih leća začu divlje urlanje. Okretoše se brzo, jedan nišaneći iz puške a drugi zamahnuvši sekirom. Nekoliko ljudi koji se behu sakrili iza drveća i gomile snega, trčali su prema njima podižući neke harpune i neke ostve čudnih oblika i nekakve stare puške. Oni stigoše kao oluja na nekoliko koraka od poručnika i harpunera, zatim se odjednom zaustaviše, zauzeše stav koji ni po čemu nije bio neprijateljski, a jedan od njih, bez sumnje poglavica, zakorači napred i dosta ljubazno reče na ruskom:  — Dobro došli! doš li! Tanana anana su s u vaši vaš i prijatelji!

DVADESET ČETVRTA GLAVA LOV I IZDAJSTVO

Bilo je petnaestinu Tanana-Indijanaca. Njihovo pleme živi obično u gornjem toku Jukona gde se nalazi veliko selo Nuklukajeta. Nisu ulivali mnogo poverenja niti su bili simpatični. Bili su ružni, sa uglastim crtama lica, mračnih očiju, obraza išaranih raznim bojama, duge kose, raspuštene, ukrašene perjem i komadićima gline vezane gazom, sa štapićem provučenim kroz nozdrve, što im je davalo veoma neprijatan izgled. Odelo im se sastojalo od kratkih bluza načinjenih od krzna medveda, hermelina ili vuka. Na sebi su imali pantalone od fokine kože ukrašene resama i perlama, kupljenim bez sumnje od putujućih trgovaca, nosili su velike cipele za sneg načinjene od neke vrste mreže, zašiljene napred i zaobljene pozadi. Pošto su završili trku kojom proveravaju da li stranci imaju „jako srce"  — po svom običaju — stadoše u stavu sta vu mirno. mirno. Poručnik beše brzo nanišanio puškom u njih, gotov da opali. Posle reči  poglavice  poglavice on spusti oružje, oružje, ali ipak je bio na oprezi ne verujući mnog ogoo Indijancima, jer oni nerado gledaju belce nastanjene na njihovoj zemlji.  — Ako dolaziš kao prijatelj, nemaš nemaš se čega plašiti — reče zatim okrećući se pog poglavici lavici koji je očekivao oče kivao odgovor. odgovor.  — Je J e li moj brat Rus? — upita ovaj.  — Nisam Rus. Pripadam narodu koji je daleko odavde, tamo tamo gd gdee sunce zalazi.  — Onda si moj prijatelj — odg odgovori ovori poglavica. poglavica. On baci na zemlju staru pušku koju je držao u ruci, priđe poručniku i  prinevši  prinevši svoj nos njegovom njegovom nosu, nosu, sn s nažno ažno ga protrlja.

Posle ovog zn znaka prijateljstva nastavi:  — Ako se moj brat ne boji gostoprimstva ostoprimstva plemena plemena Tanana, anana, neka pođe sa mnom. Imaće šator, mesa i vatre.  — Idem. Idem. Indijanci zabaciše oružje na rame i zađoše u gustu šumu, a za njima  brodolomn  brodolomnici.  — Možemo Možemo li im verovati? — upita Konin Koninson. son.  — Možemo, Možemo, ali don donekle ekle — odg odgovori ovori poručnik. poručnik. — U svakom slučaju, imamo i mi oružje. Posle deset minuta hoda stigoše na jednu prostranu ravnicu usred koje se uzdizalo šest velikih šatora od fokine kože i kože severnog jelena, kupastog oblika, pridržavanih rakljama, okićenih čudnim znamenjima, glavama medveda i vukova.  Neke žene, žene, ružn ružnije od ljudi, još strašnije namazane, amazane, natrpane natrpane medveđim i fokinim kožama i ukrašene, naročito nos, školjkama ki-a-qua (dentallum)  pođoše u susret s usret pridošlicama, ali na znak znak ratnika brzo se povukoše. povukoš e. Poglavica odvede goste pred jedan mali upola srušeni šator koji se nekim čudom držao u ravnoteži i ponudi im da uđu, obećavši im da će se odmah vratiti. Koninson prvi provuče unutra glavu, ali je ubrzo izvuče, glasno kijajući.  — Pravi svinjac! — reče. — Čikam ma kog kogaa da izdrži izdrži on onaj aj smrad tamo unutra.  — Ba! Ne smemo smemo biti gadljivi, gadljivi, dete — reče poručnik. poručnik. — Da se nisi nadao da ćeš naići na dvorac? Hrabro, uđimo. S mukom uđoše pod šator, gde se zaustaviše gušeći se od nepodnošljivog smrada pokvarenog mesa. U sredini je gorela čudna svetiljka u kamenom sudu koja prosipaše unaokolo ružičastu i smrdljivu svetlost. Po uglovima, nagomilane u neredu,  behu još nesasušen nesasuše ne životin životinjske jske kože, zatim creava koja su trulila, sm s mrdljive ribe, kese u kojima je bilo suvo meso i najzad mnogo harpuna raznih oblika i veličine, sijaset noževa naročitog oblika, sa drškom od narvalovog roga ili moržovog zuba.  — Ovo je verovatno verovatno stovarište ovog plemena plemena ili oružn oružnica — reče  poručnik.  poručnik.  — Kakva čistoća, go gospodine spodine poručniče! poručniče! Ug Ugušićemo ušićemo se ako brzo ne

izićemo.  — Ako oni žive pod ovim odvratnim šatorima, možemo i mi.  — Možda su oni drugi šatori bolji.  — Verovatno su gori.  — A medved? Bio sam ga i zaboravio.  — Kad doće poglavica doznaćemo nešto. A, evo ga, dolazi! Odista, Tanana se približavao sa jednim ratnikom koji je nosio veliku ribu, tek skinutu sa žara.  — Neka moj brat primi poklon koji mu šalje poglavica — reče Tanana ulazeći.  — Dobro došao — odgovori poručnik — primi našu zahvalnost. Ratnik spusti ribu na jednu kožu, zatim iziđe, a poglavica sede na zemlju  prekrstivši noge. Brodolomnici ne dozvoliše da ih mole, već se prihvatiše jela tako halapljivo da uskoro od ribe ostadoše samo kosti. Kad Tanana vide da su sve pojeli, iz kesice koju je nosio za pojasom izvadi lulu, napuni je hladnokrvno, zapali, povuče dva dima, zatim je preda gostima. Oni učiniše to isto. Pošto je učestovao u tom činu koji je za sve Indijance Severne Amerike od velike važnosti, jer se smatra izjavom prijateljstva, Tanana koji dotle nije  progovorio ni reči, reče:  — Da li je moj brat bledog lica zadovoljan svojom braćom crvenog lica.  — Jesam i hvala na ljubaznom gostoprimstvu koje ste nam ukazali.  — Onda neka kaže zašto putuje u ove zemlje koje nisu njegove.  — Ovde smo jer nas je bura ovamo izbacila, iako nismo želeli da se iskrcamo na ove obale.  — Dakle, moja su braća bila nesrećna? Da nisu bila na jednoj od onih velikih lađa koje dolaze iz daleka.  — Rekao si.  — A sada kuda idete?  — Pokušavamo da stignemo do neke stanice Englesskog ili Ruskog društva.  — One su mnogo daleko.  — Imamo dobre noge.  — Zar nemate saonice?  — Imamo saonice, ali nemamo pse da ih vuku.

 — A gde su vam saonice — upita Tanana i oči mu zablistaše.  — Ostavili smo ih na dva sata hoda odavde, na obali Porkupine.  — Ima li moj brat vatrenu vodu?  — Rakije misliš? Nemamo, sve smo potrošili.  — Imate li baruta?  — Imamo, ali vrlo malo.  — Trebalo je da donesete malo vašem bratu Tanani.  — Jedva imamo za nas dvojicu. Poručnik primeti da se poglavica naljutio.  — A zašto ste napustili saonice? — upita Tanana.  — Pošli smo za jednim belim medvedom koji nam je ukrao pušku. Je li to tvoj medved?  — Nije.  — Možda je nekog tvog ratnika? Znam da je ušao u tvoj logor i računam na tvoju velikodušnost da ćeš mi vratiti oružje. Tanana ga pogleda za trenutak ćuteći. Zatim reče:  — Imaćeš ga, ali pod jednim uslovom.  — Govori.  — Da pođeš danas sa mnom u šumu u lov na severne jelene. Vaši belci su svi dobri lovci, a ti i tvoj brat bićete mi od velike pomoći.  — Pristajem. Poglavica ustade, iziće iz šatora i ubrzo se vrati sa puškom koju Koninson hitro zgrabi radosno uzviknuvši.  — A sad, hajdemo — reče Tanana. — Moji ljudi su već pronašli jelene, možda su ih već dosad opkolili. Požurimo, jer mislim da krenem noćas sa celim svojim plemenom.  — A kuda? — upita poručnik.  — Tamo gde se sunce diže, u zemlju Malemuta — odgovori Tanana tajanstveno se osmehujući. — Čuješ li viku lovaca? U daljini, iznenada, začu se vika praćena lavežom mnoštva pasa.  — Hajdemo! — reče poručnik. Tanana iziće sa moreplovcima, reče nešto nekolicini ratnika koji su ga čekali ispred šatora, zatim zađe u šumu.  — Šta mislite o ovom Indijancu? — zapita Koninson poručnika. —   Njegovo lice mi ne uliva mnogo poverenja.

 — U pravu si, dragi moj harpuneru, ali bićemo oprezni i čuvaćemo leća. Vika i lavež približavali su se naglo i uskoro su meću drvećem opazili nekoliko lovaca kako trče, a pred njima krupne pse koji su se visinom i oblikom malo razlikovali od vukova.  — Gde su ti jeleni? — upita Hostrup poglavicu.  — Ispred nas — odgovori Tanana.  — Ima li mnogo lovaca?  — Oko četrdeset, rasutih desno i levo od nas. Hodali su još dvadeset minuta, zalazeći sve dublje u šumu. Pred njima su neprestano išli lovci koji su jednako divljački urlikali, zatim Tanana stade. Pred njima, na tri-četiri stotine metara beše okupljeno dvadeset do dvadeset pet severnih jelena, divljih životinja, velikih koliko mladi konji, sa glavama ukrašenim vrlo jakim rogovima. Rastrčali su se ovamo-onamo silno uplašeni, pokušavajući da se probiju izmeću lovaca, ali se ne usućivahu, jer  se odmah, u trku, bez reda vraćahu natrag. Poručnik i harpuner nanišaniše svaki po jednog jelena, ali ih Tanana zadrža pokretom.  — Na zgodnom smo mestu — reče Hostrup.  — Nije još kucnuo čas — odgovori poglavica. — Čekaj dok uđu u zabran pa ćeš onda osuti paljbu.  — U kakav zabran?  — Pogledaj tamo dole. Poručnik pogleda u pokazanom pravcu i iznenadi se spazivši kroz drveće edan ogroman pritvor zagrađen granama učvršćenim za stabla kožnim oputama, koji se sužavao kao grlić boce.  — Tako mi lovimo — reče Tanana. — Jeleni se ne usućuju da uđu, ali mi ćemo ih prisiliti.  — Da ne sruše ogradu?  — Prosta je, ali veoma jaka. Pazite i čuvajte se rogova, jer ponekad razjareni jeleni nasrnu na lovce.  Njegovi ljudi su se pomalo skupili u širok polukrug koji se sastavljao sa krajevima zabrana. Na znak poglavice zgrabiše harpune i jurnuše hrabro napred, još glasnije vičući i dražeći pse. Jeleni počeše zbunjeno skakati prozrevši tu nimalo miroljubivu nameru, ali kad osetiše da ih psi napadaju a lovci izbliza prate, ne usudiše se da beže,

već videvši otvoren ulaz u zabran jurnuše unutra. Poglavica, brodolomnici i svi ostali, sakriše se iza gomila snega na kojima behu načinjene puškarnice.  — Pucajte slobodno — naredi poglavica. Odmah sa svih strana odjeknuše pucnji i nekoliko jelena smrtno ranjenih  pade očajno se batrgajući. Ostali su jurili unaokolo tražeći izlaz. Nisu ga mogli naći, jer je odmah bio zatvoren. Jurnuše zatim na ogradu od granja,  pokušavajući da je slome rogovima, ali uzalud, jer je bila jaka i čvrsto vezana. Uvidevši da im je trud uzaludan, nasrnuše na lovce, ali ovi pripucaše i drugih četiri-pet padoše na zemlju a ostali pobegoše. Skupivši se na dnu zabrana, jadne životinje kao da se savetovahu, zatim  pođoše ka lovcima pognute glave, preteći svojim snažnim rogovima. Neki,  pogođeni kuršumom, padoše, ali drugi protutnjaše kao oluja između gomila snega, jurnuše na ogradu koja na tom mestu ne beše tako jaka, oboriše jedan deo i pobegoše u šumu prema istoku takvom brzinom da nije bilo nikakve nade da ih mogu stići. Poručnik i harpuner htedoše poći za njima, ali ih poglavica Tanana zadrža.  — Nepotrebno — Reče — Dugo ćemo imati dovoljno mesa. I zaista, bio je u pravu. Na zemlji je ležalo devet ubijenih jelena a još dva trzala su se na izdisaju. Dok su jedni lovci izlazili vodeći sobom pse da bi dovukli saonice, drugi su se žurili da dotuku jelene. Uzeše zatim noževe i počeše ih drati i seći tako  brzo i vešto, da posle dva sata ovaj težak posao bi završen. Pri zalasku sunca, ta gomila još toplog mesa bi natovarena na saonice i  preneta u logor gde su već gorele velike vatre. Poglavica ponudi moreplovcima bogatu večeru, zatim ih otprati do njihovog šatora koji je u mećuvremenu bio potpuno ispražnjen.  — Kada ćeš krenuti? — zapita ga poručnik pre no što je legao.  — Sutra zorom — odgovori Tanana sa neprimetnim osmehom. — Spavaj mirno pod dobrom stražom mojih ratnika, a izjutra ćeš primiti moj pozdrav i meso koje će ti biti dovoljno za mesec dana.  — Dakle, do sutra — odgovoriše brodolomnici. I legoše sa oružjem pored sebe.

DVADESET PETA GLAVA MAKENZI

Spavali su tri-četiri sata, kad se Koninson iznenada probudi od udaljenog laveža. Lavež je naglo slabio, gubeći se prema istoku. Sećajući se jučerašnjih Tananinih reči i sumnje koju je izrazio poručnik, ustade nešto uznemiren bojeći se da im domoroci nisu nešto tokom noći  podvalili. On potraži svoju vernu pušku i osetiviš da je pored njega, odahnu zadovoljno, zatim oslušnu. Posle onog lajanja, zavladala je grobna tišina koju e prekidao samo šum visokih topola i jela. Nijedne reči, nijednog koraka po čemu bi se zaključilo da su tu prisutni ratnici određeni da čuvaju logor. Ni hrkanje što bi značilo da u blizini ima ljudi koji spavaju.  — Hm! — učini. — Sve mi nešto izgleda sumnjivo. On dopuzi do otvora, zadiže krilo šatora i pogleda Najpre nije ništa video er je vladala duboka tama, ali onda primeti da je onaj deo zemljišta na kome su bili podignuti šatori plemena Tanana, sasvim pust.  — Pobegli su, lopovi! — uzviknu. — Gospodine Hostrupe, ustanite!  — Je li svanulo? — upita poručnik zevajući.  — Nije još, ali ću vam reći jednu novost od koje ćete se sasvim razbuditi. Naši dragi Tanana-Indijanci pobegli su i odneli naš deo mesa, čini mi se, jer ne vidim pored sebe nijedan biftek.  — To smo mogli i očekivati od te gospode, dragi moj harpuneru.  Nadajmo se da je to jedino zlo.  — Zar se bojnte nečeg goreg?  — Ovo naglo bekstvo, poglavičine reči, pitanje da li imamo baruta da im  poklonimo, da li smo sami i gde smo ostavnli saonice ...  — Tela mi kitovog! — uzviknu Koninson. — Možda sumnjate...

 — Da su posetili naše saonice — završi poručnik.  — Ako su to zansta učinili, teško njima!  — Ba! Teško ćemo ih stići, jer idu na istok.  — Na istok? A ja sam čuo lavež njihovih pasa sa zapada, gospodine Hostrupe.  — Sa zapada? Jesi li baš siguran?  — Sasvim siguran.  — To nisu čista posla! Bojim se da smo se sreli sa jednim  prepredenjakom pa me i ne iznenađuje da nam je ovo priredio! Požurimo do reke, treba što pre da stignemo do saonica.  — Zaklinjem vam se još sada, gosprdine Hostrupe, ako nas je onaj lopov  pokrao, stići ću ga pa da je pobegao na kraj sveta.  — Ako ga stignemo. Tanana su upregli pse u svoje saonice i ko zna gde su sada. Krenuše prema Porkupine i ne ponesoše sa sobom šator, jer beše sasvim iscepan. Nekoliko vukova koji tumaraše šumom, pokušaše da idu za njima zlokobno zaivijajući, ali kad jedan metak obori najsmelijeg, ostali se brzo vratiše u šumu. Posle dva sata, dva kitolovca stigoše na obalu reke. Hteli su da se spuste, kad se Koninson spotače o nešto što se sa šumom otkotrlja i odskačući pade na led.  — Šta je to? — upnta saginjući se i uperi pušku.  — Izgledalo mi je kao neko burence — reče poručnik. — Hm! Rđav znak. U tom trenutku na suprotnoj obali spaziše neke senke koje se brzo kretahu, zatim iščszoše iza žbunja.  — Ko je? — upnta harpuner, držeći spremnu pušku.  Niko ne odgovori, ali malo posle začu škripu koja se udaljavaše na zapad i zatim daleki lavež.  — Mislim da su to Tanana-Indijanci — reče poručnik pažljivo slušajući.  — Požurimo saonicama, gospodine Hostrupe reče harpuner. — Možda ćemo stići na vreme da skupo naplatimo ovu prevaru. Jurnuše niz obalu, pretrčaše preko reke i popeše se na suprotnu stranu na edno uzvišenje odakle su mogli videti prilično daleko. Desno im je bila šuma u kojoj su dan ranije lovili, levo ravnica na čijem kraju spaziše nejasnu

senku. Verovatno su to bile saonice. Ni na jednoj strani ne videše žive duše, ali se u daljini još čulo oštro škripanje sigurno od klizanja saonica koje su urile velikom brzinom. Siđoše sa uzvišenja i uputiše se saonicama koje su oš uvek stajale uz samo drvo sa zapetljanim jedrom koje je visilo. Kad su  bili već blizu, spaziše po zemlji sanduke i burad, Jedne otvorene, druge  probušene, kao i ostale stvari koje su bile deo njihove opreme.  — Ah, bednici! — uzviknu Koninson. — Pokrali su nas!  Na žalost to je bila istina. Nesumnjivo iskoristivši tu okolnost da su kitolovci zaspali, došli su ovde i pokrali su ih. Hranu, sekire, barut i metke, odelo sve su odneli. Behu ostavili samo saonice, srećom još u dobrom stanju sa jedrom koje Tanana nisu poneli verovatno zato što nisu imali dovoljno vremena.  — Srećom što su tako brzo pobegli — reče poručnik koji izgubi malo od svoje uobičajene hladnokrvnosti — Da sam ih zatekao na delu, neko bi skupo platio ovu drskost. Dragi moj Koninsone, prevareni smo kao deca.  — Pronaći ćemo ih jednoga dana, gospodine Hostrupe — reče harpuner  stežući pesnicu i zapretivši njome prema zapadu. — I mi ćemo na onu stranu i ko zna. ...  — Sreća što su nam ostavili jedro.  — Ali nam nisu ostavili ni praha baruta, a poznato vam je da se u ovim krajevima ne može živeti bez puške. Ne znam zašto ovuda nema krčmi.  — Jer bi vuci pojeli sve pa i krčmara, prijatelju Koninsone. Koliko ti je metaka ostalo?  — Šezdesetak i ni jedan više!  — I ja imam toliko. Ba! Sa stotinu dvadeset metaka možemo stići do obale reke Makenzi pa i dalje.  — Ali nemamo ni mrve hleba, a ne vidim nikakve životinje oko nas.  — Za sada stegni kaiš, posle ćemo videti. Pomozi mi da razapnemo jedro i krenemo dalje, jer ovde nemamo više šta da tražimo.  Na istoku otpoče svitati kad krenuše na put gonjeni prilično jakim vetrom koji je duvao sa juga-jugoistoka. Saonice, sa jedrom tako napetim da je  pretila opasnost da prsne, otpočeše kliziti po ravnici otegnuto škripeći,  brzinom od devet čvorova na sat. Poručnik je sedeo na krmi i uputio saonice dalje od šume. On ostavi reku koja je skretala na jug, desno, svestan da će ma na kom mestu naići na reku

Makenzi jer je ona presecala taj pusti predeo sve do obala arktičkog mora. Predeo je bio ravan i pust. Samo na severu, veoma daleko, video se lanac  planina, koje behu poluskrivene gustom maglom, a na jugu velike jelove i  borove šume duž toka reke Porkupine. Iz šume su povremeno izlazili čopori gladnih vukova koji bi pojurili za saonicama nadajući se da će da ih stignu, ali bi od toga ubrzo odustali uvićajući da im je trud uzaludan. Katkad se izmeću žbunova pokazivao koji irvas račvastih rogova i, pošto bi pogledao saonice koje su mu zacelo ličile na veliku pticu, pobegao bi uplašeno, ne dajući vremena harpuneru da se maši puške. Tananama ni traga, iako su se kitolovci pažljivo osvrtali unaokolo i još  pažljivije slušali svaki šum u ravnici. U podne, pošto su prešli mnogo milja pod suncem koje je počinjalo da  peče i topi led, Koninson pokaza poručniku jedan čamac podignut na kolje visoko oko dva metra od zemlje. Čamac se nalazio na ivici šume.

 — Šta je ono? — upita Koninson. — Da li to znači da se negde u blizini nalazi neko indijansko pleme ili napušteno naselje?  — Ni jedno ni drugo — odgovori poručnik. — Ako se ne varam, to je grob.

 — Neće nam zacelo koristiti.  — Naprotiv, mislim da ćemo naći nečeg korisnog i za nas. Spusti jedro i hajde da vidimo. Harpuner spremno posluša i saonice, nošene zamahom, zaustaviše se u  blizini tog čudnog groba. Poručnik i harpuner radoznalo ga razgledahu. To je bio pravi indijanski čun od brezove kore učvršćen vrbovim drvetom, dug skoro osam stopa, istovremeno čvrst i lak. Beše postavljen na kolje, oko dva metra iznad zemlje a ispod njega sneg beše počišćen i videla se skoro načinjena humka.  — Je li mrtvac u čunu? — upita Koninson.  — Nije. On leži pod snegom. U čunu mora biti oružje, cipele, mreže i koplja koji su pripadali pokojniku.  — A hrana?  — Možda i to, nenasiti stvore! Popni se u čun i pogledaj. Harpuner se pope u čun, iz njega izbaci dva vrlo pažljivo zašiljena harpuna od narvalovog roga, jedan par propalih cipela, nekoliko mreža i konopac od fokine kože dug oko trideset metara.  — Nije vredelo dovde dolaziti — reče on mrgodno i nabusito. — Da su  bar metnuli neku kesicu onog izvrsnog suvog mesa koje spremaju Indijanci iz ovih krajeva.  — Svesni su da mrtvi ne jedu, dete moje — reče poručnik.  — A zašto meću po grobovima oružje i mreže?  — Da bi se njima služili na drugom svetu.  — Znači veruju da mrtvi vaskrsavaju.  — Svi Indijanci su u to uvereni. Siđi sada da se pobrinemo za doručak. Čuj! Vuci urliču u šumi, njihovo meso je užasno, ali ko nema boljeg, može se i sa tim zadovoljiti.  — Varate se, gospodine Hostrupe, imam nešto ukusnije da vam ponudim. Pogledajte gore. Poručnik diže glavu i spazi ogromnu pticu kako teško leti, kao da se edva održava u vazduhu. On zgrabi pušku, pažljivo nanišani, zatim pritisnu obarač. Velika ptica, pogođena nepogrešivim lovčevim metkom, okrenu se dva  puta oko sebe i pusti glas kao iz trube, zatim pade na zemlju sa potmulim  pgumom i ne pokrenu se više.

 — Roda — reče Koninson požurivši k njoj.  — Trideset funti izvrsnog mesa — odgovori poručnik.  — Ali otkuda ta ptica ovde?  — Leti rode nadleću i ove krajeve. One su vesnici skorog topljenja leda na rekama.  — To nije dobra vest za one koji imaju na raspolaganju samo saonice sa edrom.  — Ba! Uskoro nam ni one neće biti potrebne, jer Makenzi nije daleko. Koninson brže-bolje očupa pticu. Teška je bila, kao što reče poručnik,  preko trideset funti. Veliki komad mesa ispekoše na žaru koji načiniše od suvaraka pokupljenih u obližnjoj šumi. Utolivši glad, dva brodolomnika, sedoše opet u saonice koje, terane  pogodnim vetrom, krenuše duž šume. Sutradan, posle dvadeset milja, dotle veoma pogodno zemljište poče se menjati. Velika ravnica beše isprekidana talasastim uzvišenjima, širokim  pukotinama, potočićima preko čijih visokih obala odskakivahu saonice i  pretila je opasnost da se razbiju u paramparčad. I jedna široka reka za koju je poručnik mislio da je Pil, jedna od pritoka Porkupine, a izvire u blizini reke Makenzi, prepreči im put. Brodolomnici su  bili prinućeni da siđu sa saonica i da pređu preko leda na drugu obalu. Prilikom tog prelaza, umalo se nisu udavili u reci, jer je led, podlokan vodom i istanjen suncem, pucao i drhtao pod težinom saonica. Četrnaestog dana vetar odjednom presta i tri naredna dana, dok je sunce  peklo, rastopi se velika količina leda i snega i to oteža kretanje saonicama Osamnaestog nisu mogli krenuti danju, iako je bilo vetra i to dosta jakog. Sneg beše mnogo omekšao i saonice nisu mogle ići. Ravnica, pod pravom kišom žarkih sunčanih zraka, pružala je divnu sliku. Kao da ju je bio zahvatio ogroman požar koji se širio sve do krajnjih granica vidika. Sneg, velike količine leda i ledeni brežuljci, topili su se na očigled, a gusta isparenja treperila su zahvaćena silnim udarima južnjaka. Povremeno je probijala svetlost što zaslepljivaše, i oči kitolovaca jedva e podnošahu. Voda je izbijala sa svih strana, skupljala se u nizinama i obrazovala male potoke i bare, sve jače žuboreći ukoliko se sunce više dizalo.

 — Tela mi balenopterin balenopterinog og!! — uzvikn uzviknuu Ko Koni ninnson koji povuče kosu na oči da ne bi oslepeo — izgleda kao da se danas sunce približilo zemlji za nekoliko mirijametara.  — Ako ne požurim požurimo, o, jedro nam više viš e i neće biti potrebno. potrebno. Za koji dan na ravnici će se otopiti sneg — reče poručnik.  — A kada ćemo krenuti? krenuti?  — Večeras Večeras će zahladiti i zalediće se sva ova voda i sneg. Poručnik se ne beše prevario. Oko jedanaest uveče, iako je sunce bilo još na vidiku, temperatura se naglo spusti za nekoliko stepeni, dođe do 3° ispod nule i prostrana ravan se zaledi. Kitolovci razviše jedro i krenuše veoma brzo, jer vetar beše još uvek jak. U tri sata izjutra, behu prešli trideset i više milja, čas spuštajući se, čas  penjući  penjući se. s e. Odjednom Koninson začu neku čudnu huku sa istoka.  — Da nije čopor jelen jele na pred nama? — upita mašivši se za pušku.  — Nadam Na dam se — odg odgovori ovori poručnik poručnik uzimajući uzimajući oružje. Kako su se saonice približavale tako se huka sve jače čula, ali na ravnici nije bilo žive duše, iako su kitolovci dobro otvarali oči. Koninson se uznemiri, ustade i pope se na križ. Odmah zatim uzviknu:  — Pustite kon konopac, opac, reka je pred nama! nama!  — To je Makenzi! Makenzi! — uzvikn uzviknuu poručnik. U tren oka poručnik pusti konopac, ali bilo je prekasno da se saonice zaustave jer su jurile petnaest čvorova na sat. Za tili čas saonice stigoše do reke koja je jurila između dve visoke strme obale, zaklatiše se za trenutak u vazduhu i stropoštaše se u talase reke Makenzi.

DVADESET ŠESTA GLAVA MEDVEDI PUSTIH PU STIH KRAJEV K RAJEVA A

Reka Makenzi, koju je tek krajem osamnaestog veka, upravo 1789,  pronaša  pronašaoo jedan Eng Englez i kojoj je nadenuo svoje ime, ime, najveća je i istovremeno istovremeno najmanje poznata reka koja izvire u pustim, skoro uvek zaleđenim krajevima Hadzonovog Hadzonovog zaliva. zaliva . Još se tačno ne zna koliko je duga, ali po nekim istraživačima, smatra se  — tri hiljade i dve stotine kilometara. kilometara. Vodu prima prima iz Ropskog jezera i Medvećeg jezera iz kojeg izlazi reka Medveđa, zatim iz Porkupine. Prolazi krivudajući kroz te krajeve i uliva se kod 69° 14' severne geografske širine i 129° 12' istočne dužine u Severno ledeno more, širokim ušćem, delimično zakrčenim pustim ostrvima, od kojih su poznata: Kitovo, gde se zaustavio Makenzi i Garijevo koje je posetio kapetan Franklin 1825. Društvo Hadzonovog zaliva koje trguje sa Indijancima ima na obalama ove velike reke mala utvrđenja-stanice u kojima žive lovci, a veoma su udaljena jedna od drugog. Sem ovih naselja, kraj je pust, jer ima vrlo malo Indijanaca i to nomada. Iako su se iznenada strmoglavili sa obale visoke oko petnaest stopa u vodu tek osloboćenu ledene kore, kitolovci ne klonuše duhom. Snažno se odbacivši stopalama o dno, iziđoše na površinu i uhvatiše se za saonice kojima se samo katarka bila polomila, udarivši o veliki komad leda. Prvo pokušaše da se dočepaju obale, ali bar trenutno moradoše napustiti tu misao, jer su ih ogromne sante leda koje je reka nosila, sa svih strana opkoljavale, preteći da ih prignječe prignječe ili napola preseku.  — Hajdemo Hajdemo na prednji prednji deo de o saonica — reče poručnik. poručnik. — Izbeći ćem će mo bar  sudare. Držeći se za prečage saonica, dođoše na prednji deo, trudeći se da budu

van vode kako se ne bi smrzli.  — Jesi J esi li čitav? — zapita zatim poručnik. poručnik.  — Čini mi se, — odg odgovori ovori Kon Konin inson son — ali ako ovako ostanemo ostanemo pola sata, propašću sasvim. Tako mi slomljene lule, ova voda je ledena!  — A tvoja municija? municija?  — Dobro sam s am je obezbedio, vidite da i pušku nisam napustio. napustio.  — Potrudimo Potrudimo se s e da dođemo do obale.  — Ovaj prokleti led će nas smrviti ako napustimo napustimo saoni s aonice, ce, a i odelo mi je tako teško da neću moći da plivam ni deset metara.  — Treba da guramo guramo saoni s aonice ce ka obali. Pazi, Koni Koninnsone! Komad leda veliki kao omanji ledeni brežuljak, dugačak oko pedeset metara, upravi se na saonice lomeći sitniji led pred sobom.  — Smrskaće nas — reče Kon Konin inson son cvokoćući zubima zubima od hladnoće. ladnoće.  — Najpre će slomiti slomiti saonice — reče poručnik. poručnik. — Ne kloni kloni duh duhom om,,  prijatelju, i čvrsto se s e drži dok ne dođemo do obale.  — Prizn Priznajem da ne mogu mogu više. Ova je voda tako hladna, ladna, osećam oseća m kako se smrzavam.  — Pazi, Kon Konin insone. sone. Velika ledena ploča bila je udaljena nekoliko koračaji. Ona snažnim udarom razmroka dve manje sante leda i kao ovan za razbijanje tvrđave jurnu na saonice. Začu se otegnuto škripanje, prečage popucaše, konopci se  pokidaše, a on onoo malo stvari koje su spasli spas li od Tanana anana popada u vodu, zatim se saonice raspadoše i sve ode nošeno maticom. Poručnika i Koninsona takođe zahvati matica. Boreći se očajnom snagom, oni se uskoro uhvatiše za jednu santu i popeše se na nju.  — Ah, poručniče! poručniče! — promrm promrmlja lja jadni harpuner arpuner koji više nije nije mog ogao ao da izdrži. — Čini mi se da mi je srce komad leda.  — Hrabro, prijatelju! Matica nas nosi ka desnoj obali i kroz nekoliko trenutaka bićemo na kopnu. Koninson ne odgovori. Gotovo potpuno smrznut, beše se zgrčio, nesposoban da se pokrene. Srećom, ledena santa udari u priobalni led i zaglavi se u neku široku  pukotinu.  pukotinu. Poručnik, Poručnik, koji posle dug dugog og kupanja kupanja u tako hladnoj ladnoj vodi ipak ne  beše izgubio izgubio svu snagu, snagu, natovari druga druga na pleća i uspe se na obalu, zaustavivši se pored jedne brezove šumice.

 Ne misleći na sebe, svuče harpunera, arpunera, zatim uze malo snega snega i poče ga njime snažno trljati da bi uzburkao krvotok. Kroz nekoliko trenutaka vide da se kreće i najzad otvara oči.  — Vidim Vidim da ti je koža tvrda i to mi je veoma milo — reče smešeći se. —  Hajde, dete moje, skoči malo dok ja trknem u šumicu po malo drva.  — Hvala, gospodine gospodine Hostrupe, ali ako brzo brzo ne skinete odelo, smrzn smrznućete se.  — Ba! Koža Koža mi je deblja od kože belih medveda. Uostalom za nekoliko minuta zapaliću veliku vatru. On zgrabi sekiru koju beše u tren oka stigao da spase kad su se saonice strmoglavile u reku i otrča kupeći usput grančice. Skupivši dovoljno veliku količinu, vrati se Koninsonu koji je radio neku đavolsku gimnastiku da se ne  bi ponovo smrzao. smrzao. Pomoću užege i kremena, sačuvanih u čvrsto zatvorenoj kutijici, zapališe divnu vatru, oko koje kitolovci sedoše grejući se i sušeći odeću.  — Gospodine Hostrupe — reče harpuner arpuner kad mu se snaga snaga vrati i jezik  razveza — šta mislite gde smo sada?  — Na obali reke Makenzi, Makenzi, ali ne ne bih umeo pouzdano pouzdano reći na kom mestu. mestu.

 — Da li smo još mnogo udaljeni od tvrđave koju tražite?  — Reći ću ti kad dođemo do obale Medveđeg jezera koje se uliva u ovu reku.

 — Je li to južno ili severno od nas?  — Zacelo nije severno, jer smo neprestano išli severno od Porkupine, a ta se reka uliva u Makenzi skoro naspram obale Medveđeg jezera.  — Onda ćemo ići duž reke na jug.  — Moraćemo tako, a kad stignemo do jezera skrenućemo na istok dok ne dođemo do utvrđenja Nade, koje se nalazi, ako se ne varam, na pola puta između reke Makenzi i Velikog medveđeg ili Muskvoza-kvi-e-gum jezera, kako ga zovu Indijanci.  — Uh! Trebala bi mi cela nedelja da izgovorim to ime! Lomite njime jezik  vi i Indijanci! Ali recite, gospodine Hostrupe, čemu služe ta utvrđenja u ovim  pustim krajevima?  — Za trgovinu.  — A sa kime trguju?  — Sa Indijancima koji ih povremeno posećuju i trampe kože medveda, foke, kune, lisice, risa, vuka, dabra, štakora, vidre, za oružje, piće, mreže itd. Treba i to da ti kažem da Rusko društvo kao i Društvo Hadzonovog zaliva, koji su vlasnici tih stanica-utvrda, zaključuje vrlo dobre poslove.  — Ali gde su ti Indijanci, kad smo ih mi sreli svega trideset-četrdeset?  — Raštrkani su ovde-onde, ali svi znaju gde su stanice.  — Znači da ćemo ih još sresti!  — Hoćemo, jer ovo zemljište pripada Društvu Hadzonovog zaliva i gušće e naseljeno nego ono koje pripada Rusima. U okolini reke Makenzi i Medveđeg jezera ima mnogo plemena Janoa, to su Eskimi, Indijanaca Loskija, što znači „razroki", a takvi zaista i jesu, zatim Liju Čanja koji mucaju, Deneja i Dijendija, Fineja i Čipenvajnsa za koje se dugo mislilo da imaju rep, jer im se odeća pozadi završavala dugim šiljkom.  — Nadajmo se da ćemo naći i divljači u izobilju, jer nemamo ni parče mesa da se založimo.  — Naći ćemo, Koninsone, koliko danas potražiću koju divljač. Možeš li ustati?  — Ne mogu, poručniče, noge mi odriču poslušnost.  — Ići ću sam da pregledam okolinu. Ako sretnem medveda, budi uveren da ćemo bogato večerati. On obuče odelo koje se beše osušilo pored silne vatre, ponovo napuni  pušku suvim prahom, i pošto posavetova harpunera da uradi isto sa svojom,

da bi bio spreman za svaki slučaj, polako se uputi prema jugu. Već dva sata je pešačio pored borove i brezove šume duž obale reke Makenzi, kad se nađe pored neke bare čije blato beše veoma lepljivo. Lutao e malo desno, malo levo, pa pođe jednim jezičkom zemlje koji se pružao kroz baru, a sa čije strane behu crne jele i gusti vrbovi šumarci — u nadi da će naići na neku vidru, čije krzno zlata vredi. Odjednom mu do ušiju dopre nekakvo mumlanje, a dolazilo je iz jednog šumarka. „Pazi!" — promrmlja spremajući pušku. — „Ovde ima bifteka." On se baci na zemlju da ne bi bio primećen. Vukao se četvoronoške i tiho ka mestu odakle se čulo mumlanje. Kad je stigao usred vrbaka, spazi pred sobom, na nekih dvesta metara, ednog malog medveda, koji je ličio na mrke evropske medvede, kako se valja po blatu zajedno sa mečetom, sličnom psu srednje veličine. „O!" — uzviknu iznenađen. — „Kakva je ovo vrsta životinja? Mora biti medved pustih predela koga je pronašao Džon Ričardson, drug nesrećnog Franklina. Moram biti obazriv, jer kažu da je veoma krvožedan." Mečka, jer je po svemu sudeći to bila ženka, odjednom se diže i pogleda u vrbov šumarak. Bez sumnje je nanjušila lovca, jer se uznemiri uplašena ako ne za sebe ono za meče, koje nije bilo u stanju da se brani. Poručnik nije hteo da propusti ovu priliku, ustade, brzo nanišani puškom i ispali kroz lišće. Mečka užasno zaurla, zatim se dade u trk preko bare, terajući pred sobom meče koje tužno mumlaše. Poručnik skoči u baru spreman da ide za njima, ali posle nekoliko koračaja bio je prinućen da stane jer je blato bilo tako lepljivo da više nije mogao dizati noge. Štaviše, primeti da tone. On ispali još jedan metak, ali bez uspeha, jer je mečka, koja je sa mečetom sigurno našla čvršće zemljište i dalje bežala da bi uskoro nestala među drvećem. Poručnik iziće iz bare, pošto je ponovo napunio pušku, i jurnu kroz šumu na jug u nadi da će stići zverku koja je možda bila ranjena. Pređe tri-četiri kilometra skoro sve trčeći, a kad zastade primeti da se mnogo udaljio od bare. Hteo je da se vrati istim putem, kad u daljini začu šum neke velike reke.

„Možda je Makenzi?' — pomisli. — „Ali ne, to ne može biti, šum dolazi sa juga, a reka verovatno teče sa moje desne strane. Sunce je još visoko i Koninson se neće brinuti ako se kasnije vratim." On produži na jug, zašavši u neki drugi šumarak od vrba, jela i breza i  posle pola sata doće do obale jedne reke koja je priticala sa istoka. „Da li je Makenzi ili obala Medvećeg jezera" — upita se penjući se na ednu uzvišicu odakle je mogao posmatrati veliki deo prostora. —  „Nesumnjivo je to Makenzi, jer jezero mora biti još južnije. U svakom slučaju, idem obalom da se uverim." Htede produžiti put, kad pri dnu jedne stene na samoj obali spazi  polusrušeni šator, a pored njega četiri duga predmeta, koji izgledahu kao ogromni ljudi uvijeni u krzna. „Šta li je ono?" — upita se. — „Idem da vidim". Siđe na obalu jednom stazicom kojom se jedva moglo proći, približi se tim neobičnim predmetima koje odmah prepozna. Behu četiri eskimska čuna, od onih koje zovu kajacima, čuna vrlo laka, načinjena od fokine kože, ušivene preko kostura od kitovih kostiju ili vrlo tankog drveta, dugih tri metra, širokih ne više od sedamdeset santimetara, uzdignutih na prednjem delu, niskih na krmi i sa malim otvorom u koji se kitolovac zavuče. Pažljivo ih osmotri i nađe da su u vrlo dobrom stanju i unutra otkri vesla sa dva kraja.  — „Divno otkriće!" — reče poručnik. — „Kad Eskimi u ovim čunovima mogu prkositi olujama i ledu Severnog ledenog mora i velikih jezera moći ćemo i mi prkositi matici Makenzija. Ako nam sreća i dalje bude naklonjena, kroz nekoliko nedelja moći ću odmoriti umorne udove u utvrđenju Nade." Približi se šatoru, podiže jedan kraj, ali se trže užasnut. Tamo je ležao  potpuno ogoljen kostur, a oko njega komadi krzna kojima je nekad bio  pokriven. „Nesrećnik je umro od gladi i vuci su se častili njegovim mesom" — reče  poručnik. „A koliko njih umre u ovim predelima od hladnoće! Hajde da se vratim, Koninson će se brinuti." On se pope na stenu i produži put pored obale koja je skretala na sever. Posle dobra dva sata hoda, primeti da ide levom obalom reke Makenzi a ne  pored Medveđeg jezera, jer je reka, posle jednog oštrog utla, skretala na sever.  Nekoliko trenutaka predahnu na jednoj uzvišici, zatim produži put polako

okrećući se desno-levo u nadi da će spaziti neku divljač. Već je počeo da nazire dim iz svog logora, kad pred jednim borovim šumarkom iznenada ispred sebe ugleda mečku i njeno meče kako izlaze iz  bare. On brzo zgrabi pušku i opali. Pogođeno u glavu, meče se dva puta okrenu oko sebe i pade nepomično na zemlju. Majka, besna, uspravi se na zadnje šape, zaurla od bola i nasrnu na lovca koji nije imao vremena da napuni pušku, a nije se usuđivao ni da se uhvati u koštac sa zveri, već jurnu prema logoru vičući:  — U pomoć, Koninsone! ... U pomoć! ... Harpuner, koji beše čuo pucanj, već se podigao sa puškom u ruci. Kad je video kako mečka juri poručnika, pohrli mu ususret i ispali. Zver, ranjena metkom, stade kao ukopana, zatim produži hramajući. Zastade kod leša malog mečeta kao da je htela da se uveri da je mrtvo i najzad nestade u vrbaku.

DVADESET SEDMA GLAVA NA RECI MAKENZI

Posle dva sata oba kitolovca sedela su pored velike vatre, veselo jeli meso malog mečeta i jednodušno ocenili da je izvrsno, mnogo ukusnije od  prasećeg. Jadna majka, više se nije pojavljivala. Izgledalo je da se odrekla svakog pokušaja da se osveti, stoga su posle jela mogli mirno razgovarati o  putu koji su nameravali preduzeti po Makenziju, a koji će verovatno biti  poslednji, pošto su bili svega nekoliko dana udaljeni od stanice-utvrđenja  Nade.  —Ako sve pođe dobro i ne budemo imali neželjenih susreta, kroz nedelju dana odmaraćemo se na dobroj postelji — govorio je poručnik, pošto je ispričao kako je imao sreće da nađe kajak.  —Ja već računam da sam među zidovima utvrđenja — reče Koninson. —   Na reci nećemo naići na prepreke.  — Ne treba mnogo žuriti, dete. Nalazimo se u zemlji koja nam može  prirediti neprijatna iznenađenja. Indijanci ili Eskimi, medvedi ili glad, mogu nas dovesti u teška iskušenja.  —Verujem u našu dobru zvezdu. Ona nas je pratila od obale Severnog ledenog mora dovde, gospodine Hostrupe. A kad stignemo u utvrđenje, šta ćemo raditi?  — Komandant će se potruditi da nas sprovede do istočnih utvrćenja. Leti e izmeću stanica saobraćaj olakšan, a kad stignemo u Kanadu, reći ćemo zbogom Americi i vratićemo se u otadžbinu.  — Kako sam se zaželeo Danske, gospodine Hostrupe — reče Koninson uzdišući. — Naša rodbina misli da smo već poginuli meću polarnim santama.  — Sigurno.  — A od toliko nas, samo se dvojica vraćamo! Jadan kapetan, jadni naši

drugovi!  — Ostavi sad tužne uspomene, dragi moj Koninsone — reče poručnik  koji takoće beše tronut. — Nije sad trenutak da se sećamo tužne povesti našeg brodoloma. Sad treba da mislimo na odmor, jer sutra rano treba krenuti.  — Ima li kakve opasnosti? Mečka se nije više pojavljivala, ali može iskoristiti trenutak kad zaspimo da na nas nasrne.  — U pravu si, iako se zveri ne usuđuju da priđu logoru pred kojim gori vatra. Ti lezi, a ja ću prvi stražariti. Harpuner je bio još slab i nije čekao da mu se dva puta kaže. Leže zato kraj vatre, a poručnik sede nekoliko koračaji dalje sa puškom izmeću kolena. Prvo vreme prođe mirno, ali kasnije se mečka pojavi na ivici bare i  približi se na nekih sto koračaji od logora, očajno urlajući. No zbog vatre koju je poručnik održavao nije se usuđivala da dođe bliže, i u zoru jadna majka se vrati u vrbak udaljavajući se prema istoku. U sedam sati kitolovci uzeše oružje i mečetovog mesa pa krenuše obalom reke Makenzi, a posle tri sata stigoše do šatora pronađenog dan ranije. Poručnik pažljivo pregleda kajake i pošto se uverio da su ispravni, spusti dva u reku.  — U čamac — naredi zatim — i pazi na led, jer je dovoljan jedan udar da  probije rebra ovim lakim čunovima. Zavukoše se unutra, uzeše vesla i otisnuše se na sredinu, veoma pažljivo izbegavajući ledene sante koje je reka još nosila u velikoj količini. U početku su se teško kretali, ali uskoro njihove mišice dobiše nekadašnju snagu i dva laka čuna plovila su brzo uz reku, odskačući lako po matici. Obe obale su povremeno izgledale veoma lepo, ali su bile potpuno puste. Ona leva, veoma visoka, na nekim mestima beše sasvim strma, divlja, sa ogromnim stenama iz čijih su pukotina izbijali penušavi izvori, sa golim klancima bez rastinja sa kojih su klizili veliki komadi leda, padajući sa  potmulim šumom u reku i odmah isplivavajući. Mećutim, ona desna obala spuštala se blago, obrasla šumom visokih borova i jela, breza i malih vrba u kojoj su trčkarali mnogobrojni poljski miševi, žućkaste i mrke boje. Ovde-onde pojavio bi se poneki vuk, ali bi brzo pobegao. Spuštao se do same obale i neki ris, gledajući zakrvavljenim očima čunove koji su klizili

između leda na reci.  Naši brodolomnici behu već prešli oko dvanaest milja kad začuše veoma oštro njakanje, slično magarčevom. Obojica zastadoše i uznemireno se pogledaše.  — Ako se ne varam, to je glas belog medveda — reče Koninson.  — Nisi se prevario, dete — odgovori poručnik.  — Sreća što imamo čunove. Ako medvedu padne na pamet da nas pojuri, ništa nam neće vredeti naši čunovi. Ovi mesožderi u beloj bundi odlični su plivači. U nadmetanju sa čunom oni ostaju pobednici.  — Zaista, često sam ih viđao i na trideset milja od obale. Čudim se samo otkuda ih ima ovde oko reke.  — Zašto, Koninsone?  — Rekli su mi da se beli medvedi ne udaljavaju mnogo od morske obale.  — Istina je, ali nekad idu duž rečne obale i često su ih ubijali na sto šezdeset, pa i na dve stotine milja od morske obale.  Njakanje za začu bliže. Koninson i poručnik pogledaše na levu obalu i videše kako se jednom raselinom spušta veliki, beli medved i kako se odjednom uspravi na zadnje šape.  — Čini mi se da nema dobre namere — reče Koninson. — Lopov jedan, mora da je gladan i misli da se zasiti našim mesom. E, dragi moj, mnogo je kiselo za tvoj želudac.  — Pazi dobro, čini mi se da nas neće propustiti. Približimo se desnoj obali.  — Kad bismo mogli da mu saspemo nekoliko metaka u glavu?  — Iz ovih čunova, nemoguće je tačno gađati. Hajde, udaljimo se. Medved nije nasrnuo. Zadovoljio se da ih prati čežnjivim pogledom, klateći glavom desno-levo, kao što čine svi medvedi ma kojoj vrsti pripadali. Oba čuna behu stigla do druge obale koja na nesreću baš na tom mestu  beše strma i nepristupačna. A medved krenu. Učini nekoliko koračaji napred i nazad, tražeći zgodno mesto, pa skoči u reku uz potmuli šum, dižući stub vode.  — Brže, bežimo ili smo propali! — povika poručnik. — Pazi na led, Koninsone, jer ako ti se čun razbije, medved te neće poštedeti. Snažno zaveslaše idući uz maticu i nadajući se da će naići na mesto gde

 bi mogli izići da dočekaju neprijatelja na čvrstom tlu jer je na vodi on imao  prevlast.  No ubrzo na svoj užas opaziše da je trka sa tim veštim plivačem bila nemoguća. Odista, taj krvolok, kome je glad davala još više snage,  približavao se neverovatnom brzinom, udarajući širkžim šapama, povremeno  pokazujući ogromnu čeljust kojom je škljocao tako da ih je prožimala jeza. U nekim trenucima izlazio je ceo iz vode, skačući kao da je bio na čvrstom tlu, tako da je odjednom prelazio tri-četiri metra. Srećna zvezda koja je dotle pratila brodolomce i ovoga puta ih ne napusti. Na zavijutku reke spaziše nekoliko malih rečnih ostrva koja su im mogla poslužiti kao spas ili bar kao zgodno mesto da se životinja dočeka.  — Brzo, Koninsone, — reče poručnik očajno veslajući. — Hajdemo tamo, zauzmimo brzo položaj na kopnu. Poslednjom snagom približiše se ostrvima, iskočiše na prvo, napuštajući  brzo čunove, noseći sobom puške i sekiru. Medved se nalazio samo trideset koraka dalje od njih i udvojio je snagu  bojeći se da mu plen ne umakne. Videvši da su se ona dvojica iskrcala i uperila u njega puške, oružje koje bez sumnje nije bilo za njega novo, zaroni.  — Da ne pobegne? — upita Koninson, koji je računao s tim da će za ručak pojesti medveću šapu.  — Ne verujem — odgovori poručnik držeći uvek spremnu pušku. —  Slične životinje ne odriču se lako svog plena kad su gladne. Pokušaće da nam se približi roneći da bi nas zatim iznenada zaskočio.  — Ba! Dočekaćemo ga kako zaslužuje.  — Evo ga, Koninsone! Dobro nišani! Medved se zaista beše iznenada pojavio na nekoliko koračaji od ostrva. Jednim skokom jurnu na obalu, pokušavajući da se popne.  — Pazi! — viknu poručnik. Obe puške planuše odjednom. Ranjena zver njakaše dugo, što je izgledalo kao pravo urlanje, i opet zaroni ostavljajući na površini vode krvavi trag koji se naglo širio.  — Mrtav je! — viknu Koninson jurnuvši napred.  — Ne verujem — reče poručnik. — Čuvaj se! Opomena dođe prekasno. Koninson beše zagazio u reku do kolena, kad oseti kako ga nešto snažno obara. Medved koji je ispod vode pratio kretanje

neprijatelja iznenada se diže, snažno gurnu harpunera koji ne izdrža udar.  — U pomoć, gospodine Hostrupe! — viknu nesrećnik, pokušavajući, ali uzalud, da ustane.  — Ne boj se, dete — grmnu poručnik. Toliko okretno da je to izgledalo nemoguće za takvo nezgrapno telo, medved se spremao da skoči na harpunera i da ga rastrgne snažnim šapama, ali poručnik hrabro stade pred njega. Začu se pucanj a zatim gluho mumlanje. Smrtno pogođena u glavu, zver  se prevrnu u reku a iz glave joj poteče mlaz krvi pomešane s mozgom, i nestade u talasima.

 — Hvala vam, gospodine poručniče — reče Koninson tronutim glasom.  — Neću nikad zaboraviti ovaj majstorski hitac.  — Zahvalićeš mi kad prođu opasnosti — odgovori Hostrup uzimajući  pušku i spremajući se da je napuni.

 — Šta? Zar nije mrtav?  — Ne bojim se ja više njega nego njegovih drugova. Pogledaj, dragi moj  prijatelju, pogledaj na obalu ispred sebe. Koninson pogleda u označenom pravcu i ne mogade sakriti strah. Sa jednog brežuljka koji se blago spuštao u reku tri beličaste mase skliznuše brzo po snegu mumlajući. To behu tri bela medveda, verovatno  privučena urlanjem svog druga i pucnjem, pa su pošli i oni da uzmu učešća u  borbi.  — Tela mi kitovog! — uzviknu harpuner prebledevši. — Ovo je zemlja medveda! Hoće li nas napasti?  — Ako su gladni kao onaj koga smo ubili neće se zadovoljiti da nas gledaju — odgovori poručnik koji se i sam uznemiri.  — Kad bismo pokušali da pobegnemo?  — Ako imaju nameru da nas napadnu, voda za njih neće predstavljati  prepreku. Ovde treba samo dobro gađati i čvrsto udarati. Napuni pušku i  budimo pažljivi. Ona tri medveda behu stigla na obalu reke, ali je izgledalo da im se mnogo ne žuri. Išli su polako tamo-amo, gledajući dva čoveka više radoznalo nego zverski i nikako se nisu mogli rešiti da uđu u reku.  Najzad jedan, najveći, skoči i zapliva ka ostrvima, ali vrlo obazrivo. Koninson i poručnik nanišaniše i opališe. Opomena je bila dobra, jer se mesožder zaustavi za trenutak, zatim se vrati drugovima hramajući i krvareći. Ostadoše još neko vreme na obali, zatim se vratiše istim putem kojim su i došli i izgubiše se iza stene.  — Srećan put! — viknu harpuner.  — I ne daj bože da ranjenik ozdravi! — dodade poručnik. — Neka đavo nosi ove gadne stanovnike arktičkih krajeva!  — Srećom nisu bili rđavo raspoloženi! Gospoda u belom krznu! A kuda se deo onaj što smo ga ubili?  — Odnela ga je matica ko zna kuda, Koninsone.  — Šteta što je toliko meso propalo!  — Ba! Naći ćemo drugo!  — Ali nam municije nestaje, gospodine Hostrupe. Imam još samo četrdeset metaka.

 — Dovoljno je da stignemo do utvrđenja. Hajde, produžimo put! Ućoše u čunove i brže-bolje napustiše grupu rečnih ostrva, bojeći se da se beli medvedi ne vrate ako su se samo sakrili iza stene. Srećom, ona tri mesoždera se više ne pojaviše, i tako su mogli mirno  produžiti put duž suprotne obale koja beše tako krševita da joj nijedna životinja, ma kako jake udove imala, nije mogla prići. U podne se odmoriše u jednom dubokom fjordu. On ih zakloni od leda koji je reka neprestano nosila, zatim u slast pojedoše po komad pečenja od mečeta i nastaviše put. Putovali su kratko vreme, jer se uskoro na reku spusti tako gusta magla da se led nije mogao videti ni na nekoliko koraka. Izgubiše iz vida obe obale.  — Pristanimo — reče poručnik, jer se bojao za lake čunove. — Ispred nas vidim šumovito ostrvce na kome ćemo moći naložiti vatru i ogrejati se.  Noći su hladne.  — Nadam se da nećemo imati neprijatnih susreta.  — Ne znam. Stražarićemo na smenu. Jesi li video kako beli medvedi  plivaju? Ako se neki nađe na obali i primeti nas, neće dugo oklevati da nas  poseti dok budemo spavali. Smestiše se na ostrvcu. Ono ne beše veće od trideset metara. Izvukoše čunove na kopno i zauzeše mesto između dva visoka bora. Pošto je založio vatru, Koninson pretraži zemljište da se uveri ne krije li se kakva životinja iza drveća, zatim spremi večeru. Oko deset sati uveče, kad magla postade još gušća, poručnik leže pored vatre pod stražom svoga druga.  Ništa ga ne trže iza sna. U dva sata smeni Koninsona koji je padao od umora.  Nikakav se šum dotle ne beše čuo sem romorenja reke i udaraca leda o obalu. No oko četiri, kad se magla poče dizati, poručnik koji je sedeo kraj vatre sa puškom u ruci začu neke neodređene šumove koji su dolaznli sa desne obale. On brzo ustade i priđe reci i nad nju se nadnese. Ubrzo začu kroz maglu dug zvižduk koji se nekoliko puta ponovi. „Kakva je to životinja?" — pomisli. — „Medved sigurno nije." Osta tako slušajući i učini mu se da čuje smeh koji se čas približavao, čas udaljavao.

„Da se ne nalazimo na reci Makenzi rekao bih da su na obali hijene, ali u Hadzonovom zalivu nije bilo nikada tih životinja iz žarkih predela."  — Gospodine Hostrupe, — tog trenutka reče harpuner koji se beše  probudio. — Izgleda da u blizini ima nekih veselih ljudi. Ko li se to smeje u ovom neprijatnom kraju?  — I ja se to pitam — odgovori poručnik.  — Jesu li ljudi ili životinje?  — Neosporno, ljudi.  — Možda smo i ne primetivši stigli do utvrđenja.  — Verujem da je ono još daleko.  — Pokušajte da zovete.  — Hej, ko se to smeje? — viknu poručnik.  Neko mu odgovori mumlanjem, a zatim se zaori grohotan smeh i začu se ljudski govor.  — Nesumnjivo su Indijanci! — reče harpuner prišavši poručniku. — Da li su prnjatelji ili neprijatelji?  — U ovim krajevima to se nikad ne zna, jer Indijanci danas poštuju belce, a sutra su u stanju da ih iz zasede pobiju.  — Pokušajte da ih upitate. Kakvim jezikom govore stanovnici ovih krajeva?  — Jezikom koji malo ko zna, ali pošto često dolaze u dodir sa Društvom u utvrđenjima, moraju razumeti engleski ili ruski.  — Pokušajmo.  — Hej! Ko ste i odakle ste? — upita on engleski.  — Kojukoni — odgovori jasan i jak glas.  — Tela mi probušenog broda! — uzviknu Koninson.  — Taj glas mi je poznat!  — To je ...  — To je poglavica plemena Tanana koji nas je pokrao.  — Ako je to on odgovorio, platiće mi skupo prevaru. Napuni oružje i  budi spreman na sve.

DVADESET OSMA GLAVA IZMEĐU TANANA I VUKOVA

Magla se postepeno razilazila. Sunce koje je, čim bi zašlo za vidik, opet odmah izgrevalo, bacalo je već široke pruge svetlosti kroz maglu, odbijajući se od leda što ga je reka nosila sobom. Još nekoliko minuta, i obala na kojoj su morali biti Kojukoni biće  potpuno osvetljena. Glasovi su se neprestano čuli. Izgleda da su se Indijanci zabavljali, jer  smeh nije prestajao već je postajao sve zvučniji i veseliji. No u času kad svetlost, probijajući se širokom prugom kroz maglu, obasja ostrvce, glasovi odjednom utihnuše, zatim se začuše malo dalje i sasvim zamreše.  — Otišli su — reče Koninson ljutito.  — Možda im logor nije daleko — odgovori poručnik.  — Nameravate li da idemo tamo?  — Da, harpuneru, jer će nam biti od velike koristi. Evo, magla se naglo diže. Možemo se ukrcati, sad se već led dobro vidi.  — Spreman sam da pođem s vama, gospodine Hostrupe. Spustivši čunove u vodu, ukrcaše se i za nekoliko minuta nađoše se na suprotnoj obali, zaklonjeni dvema velikim stenama.  — Vidiš li koga? — upita poručnik, za svaki slučaj napunivši pušku.  — Nikoga, niti čujem glasa — odgovori harpuner.  — Onda se možemo iskrcati.  — Samo jednu reč, gospodine Hostrupe. Ako nas Indijanci neprijateljski dočekaju, treba se tući, a ishod borbe je neizvestan. Mi smo dvojica a njih je možda mnogo.  — Suviše se plaše belaca da bi se usudili da nas napadnu. Osim toga utvrđenje Nade je tu blizu i neće smeti da nam bilo šta prirede.

 — A zašto hoćete da idemo k njima?  — Zar ti još nije jasno? Da nas uz neku nagradu dovedu do utvrde.  — Moram vam reći da je moj novčanik ostao na „Danebrogu".  — Imamo puške, a to oružje je u ovim krajevima skupoceno.  — Onda hajdemo, gospodine Hostrupe. U dnu maloga zatona, između dve stene, nalazila se stazica kojom su Indijanci nesumnjivo sišli. Kitolovci čvrsto vezaše čunove za krš i ostaviše ih. Zatim se ispeše uz onaj kameniti prolaz i dođoše do vrha stene sa koga se  pružao vidik na veliki deo okoline. Pred njima je bila prostrana ravnica, zatvorena sa juga, ali na mnogo milja daljine, dugim planinskim lancem. Taj planinski lanac verovatno se odvajao od Stenovitih planina, najvažnijih u Severnoj Americi. Ovde-onde, naročito uz reku, javljali su se čestari sa borovima, jelama, brezama i veoma visokim topolama. Poručnik je pažljivo gledao na istok i spazio pored same borove šume grupu šatora iz čijih se kupastih vrhova izvijahu oblačići dima.  — Eno logora, — reče harpuneru.  — Čini mi se da je mnogo veliki, gospodine Hostrupe. Koji li su to Indijanci?  — Možda su Dene ili Loski, a možda Čipenvajnsi.  — A vidi li se utvrđenje?  — Mnogo je daleko, harpuneru, možda oko sto i više kilometara. Hrabro napred. Zabaciše puške na ramena i krenuše krupnim koracima duž šume koja se  pružala pored rečne obale i iz koje se čulo zavijanje vukova. Sneg, koji je još  pokrivao ravnicu, tokom noći bio se smrzao pa se lakše hodalo. Za nepun sat stigoše na sto koraka od logora koji se sastojao od petnaestinu šatora. Opomenuti lavežom mnogobrojnih pasa koji behu nanjušili blizinu stranaca, deset-dvanaest ljudi veoma poverljivo poćoše brodolomnicima u susret. Behu svi niskog rasta, maslinaste i sjajne kože, možda maločas namazane mašću, kosih očiju, crne kose, bujne i duge. Odelo im je bilo od fokine ili medveđe kože sa kukuljicama oivičenim lisičjim krznom, a imali su duboke čizme šivene životinjskim žilama i postavljene krznom. Oružje su im bili harpuni od narvalovog zuba sa bakarnim vrhom i strele.

 — To su Eskimi — reče poručnik prepoznavši ih odmah.  — Možemo li u njih imati poverenja? — upita Koninson.  — Uživaju glas veoma gostoljubivih ali i veoma osvetoljubivih ljudi. Mislim da ih se ne treba plašiti. Jedan Eskim, zacelo poglavica, jer mu je odelo bilo bogatije od ostalih,  priđe kitolovcima i pošto ih je pozdravio na engleskom, protrlja svoj nos o njihov, u znak prijateljstva.  — Belci se ne moraju nimalo plašiti plemena Inoa reče zatim. — Neka su dobrodošli pod moj šator.  — Idemo s tobom — odgovori poručnik — i nećeš se kajati što si nas  primio.  — Belci idu do utvrđenja Nade?  — Da, ali put nam je nepoznat, jer dolazimo iz daleka, sa zapada.  — Kumijat će vam pokazati — odgovori poglavica. — Hodite sa mnom  pod moj šator. Poglavica ih uvede u logor gde ih opkoli tridesetak Eskima, ljudi i žena, koji dotrčaše sa svih strana privučeni lavežom. Poručnik i harpuner primetiše da meću radoznalima beše i nekoliko ljudi koji se višim stasom, crtama lica i odelom razlikovahu od Eskima i zacelo pripadahu drugoj rasi. Tome nisu  pridali veliku važnost već pođoše za poglzvicom, koji ih je najpre sproveo kroz pravi lavirint štapova na kojima se suđšilo mnogo komada mesa, da bi ih uveo pod jedan mali šator gde su u gomili koža trulili somovi, štuke,  pastrmke i razne druge vrste riba iz reke Makenzi od kojih se širio nepodnošljiv smrad, ali koje su Eskimi cenili, jer rado jedu pokvareno meso. Iako im nije bilo zgodno u tom truležu, sedoše na jednu veliku medveću kožu koja beše prostrta po zemlji i častiše se morskim konjem u kitovom ulju i pastrmkom, malo pokvarenom, koju im je poglavica ponudio. Da ne bi uvredili Eskima morali su da popiju malo moržovog ulja koje su im ljubazno  ponudili, a možete zamisliti kako su se pri tom namrštili. Pošto su završili taj đavolji obed, raskošan za Eskime koji piju ulje i jedu živo meso, pokvareno ili tek prosušeno na plamenu svetiljke, ali odvratno za Evropljanina, poglavica rasprede priču kako je tek pre nekoliko dana napustio utvrćenje Nadu gde je zamenio mnogo koža za duvan, đinđuve, oružje, itd., i da sad ide na obale mora da lovi kitove.  — Je li utvrćenje daleko? — upita poručnik kad je poglavica završio.

 — Tri dana hoda — odgovori Eskim. — Treba ići duž šume pored obale reke Makenzi i ne može se zalutati.  — Ima li još neko pleme koje namerava da ode do utvrćenja?  — Ima jedno koje je došlo iz dalekih zapadnih krajeva kao i vi a ulogoreno je u šumi.  — Je li vaše rase?  — Nije.  — Ima li ih mnogo?  — Ovih dana im se priključilo mnogo ljudi. Ima ih oko četiri stotine.  — Kako se zovu?  — Zovu se... Gle, evo baš nekoliko njihovih. Zacelo hoće da vide belce i... Još ne beše završio, kad harpuner skoči, jurnu napolje gurajući mnoge ljude koji se behu skupili pred šatorom. Čvrstom pesnicom snažno udari ednog čoveka, obori ga na zemlju a ovaj jauknu od bola. Eskimi se brzo raziđoše, prepuštajući same sebi protivnike koji su se  podjednako žestoko borili. Poručnik nije shvatio šta je posredi i požuri u pomoć Koninsonu, a ovaj je  pri svakom udarcu vikao:  — Ovo za barut! Ovo za metke! A ovo za meso koje si nam ukrao! Tek tada primeti da je protivnik Indijanac, upravo poglavica Tanana koji ih je podlo izdao i pokrao na obalama Porkupine. I on se spremao da skoči na izdajicu kad se ovaj, neverovatno spretno iščupa iz harpunerovih ruku i ustade.  — Ubiću te! — viknu preteći. Zatim jurnu glavačke ka šumi gde je bio njegov logor. Poručnik, koji beše izgubio svoju uobičajenu hladnokrvnost, hteo je već da uperi u njega pušku i da mu saspe nekoliko metaka u leđa, ali mu poglavica Eskima zadrža ruku, rekavši:  — Budi obrazriv! Njih je mnogo i osvetoljubivi su!  — Ali taj čovek nas je pokrao pošto smo mu pomogli da se snabde hranom — reče poručnik.  — Zaslužuje smrt, ali si ti ovde stranac. Imaš svega jednog druga a Indijanaca Tanana ima mnogo. Dođi pod moj šator, potrudićemo se da to nekako popravimo.

 — Kasno je — reče harpuner. — Sada je red na puške, one treba da govore! I nije se prevario. Iz šume su izišle dve-tri stotine ratnika, zaglušno vičući. Mnogi su bili naoružani harpunima i noževima, a neki su imali veoma stare ali ne tako rđave puške.  — Kakva se to oluja sprema? — upita Koninson i spremi se da skupo  proda svoj život. — Ne znam kako će se ovo završiti ako Indijanci svi zajedno na nas nasrnu.  — Bežite! — reče Eskim koji se namrštio i zamislio. — Indijanci Tanana su hrabri i neće ustuknuti pred vašim puškama.  — Ali kuda da bežimo? — zapita poručnik. — Čunovi su nam daleko, stići će nas pre no što ih nađemo.  — Iza moga šatora nalaze se saonice u koje su upregnuti jaki psi. Popnite se u njih i bežite prema utvrđenju.  — Indijanci će se osvetiti tebi, dobri moj Eskime.  — Tanana se neće usuditi da dignu ruku na mene — gordo odgovori Eskim. — Ovo je zemlja Eskimentika, onih koji jedu sirovu ribu kako nas oni zovu, i znaju da bi za uvredu nanesenu mome plemenu skupo platili jer im moji saplemenici ne bi ostali dužni. Brzo bežite jer će bi ti kasno. Poručnik izvadi sat i pruži ga dobrom Eskimu, rekavši:  — Čuvaj ga kao uspomenu na učinjeno dobro delo. A sad put pod noge! On jurnu iza šatora, a za njim Koninson, ali se odmah zaustavi, glasno  psujući. Sedam ili osam Tanana koji se behu približili krijući se iza šatora Eskima preprečiše im put. Naoružan starom puškom, predvodio ih je  poglavica iz čijeg je nosa prignječenog čvrstom harpunerovom pesnicom još tekla krv.  — Ah, razbojniče! — viknu poručnik.  — Ovuda se ne može — reče poglavica pretećim glasom.  — Pa lepo, šta hoćeš?  — Da mi predaš svoga druga da se osvetim za ono što mi je uradio.  — Dobro, uzmi zasada ovo, kad već hoćeš! Poručnik brzo nanišani i opali. Pogođen u čelo, Tanana se sruši kao gromom ošinut, dok su se njegovi ratnici razbežali, urlajući od besa i želje za osvetom.  — Brže, Koninsone, spasavajmo se — reče poručnik.

 — Hajdemo, gospodine, hajdemo pravo u utvrđenje. Saonice su bile spremne. Dvanaest snažnih pasa koji su ličili na vukove, nervoznih nogu, behu upregnuti dva i dva, spremni da na prvi znak krenu. Oba brodolomca skočiše u saonice i jurnuše preko ravni neverovatnom  brzinom. Sa one strane gde je bio logor, odjeknu nekoliko pucnjeva. Zviždeći, meci  proleteše pored njihovih ušiju. Zatim videše nekoliko Tanana kako trče  prema šumi, glasno vičući.  — Gle! Da ne beže? — upita Koninson poručnika, koji je pse gonio uzvicima i bičem.  — Sumnjam, harpuneru.  — Da ne pođu za nama?  — Toga se bojim, ali naši psi jure kao strele i već smo dosta izmakli.  — Hoće li ovi trkači izdržati?  — Nekoliko sati hoće i to bez usporavanja. Samo da sneg ispod težine saonica ne popusti.  — Vidim da je ravnica sva bela. Ali gle! E, ovo već postaje ozbiljno!  — Šta vidiš?  — Neke saonice izlaze iz šume.  — To su Tanana koji će nas goniti. Koliko ih ima?  — Izbrojao sam ih sedam. Iako ne jure kao mi, ipak ne zaostaju. Poručnik brzo baci pogled prema šumi i odista spazi sedam saonica u koje su bili upregnuti dugi redovi pasa kako ludom brzinom jure po snežnoj ravnici. Na njima je bilo četrnaest ljudi, mahom naoružanih puškama.  — Do ćavola, čvrsto su rešili da osvete svoga poglavicu — reče — ba! Dobiće oni svoje ako uspeju da nas stignu. Ti pazi na njihove pokrete a ja ću goniti naše pse.  — A Eskimi? Žao bi mi bilo kad bi one dobre duše ispaštale radi nas.  — Poglavica je izgledao miran. To je znak da nema čega da se boji. Da li se približavaju?  — Želeo bih da se varam, gospodine Hostrupe, ali mislim da će nas stići.  — Napred, mili moji — viknu poručnik, udarajući bičem male trkače. —  Ako se pokažete, dobićete večeras dvostruk obrok mesa.  — Nemamo ni komadića koliko nokat.  — Naći ćemo u tvrđavi. Ako produžimo ovako da jurimo, stići ćemo za

nekoliko sati. Približuju li se Tanana?  — Približuju, gospodine Hostrupe. Već su na jedan kilometar od nas.  — Koliko metaka imamo?  — Oko četrdeset.  — Dovoljno da potučemo svih četrnaest, — reče poručnik mirno. —   Napred, mili moji, brzo, a ti beli, ulazi unutra, tu, tako je dobro. Puška planu ali metak ne pogodi begunce.  — Predaleko si, dragi — reče Koninson smejući se. — Kad budemo na domaku, daću vam ja znak i jemčim vam, Tanana, da ću vas napuniti olovom. Dva nova pucnja odjeknuše, ali bez uspeha. Tanana shvatiše da još ne  beše došao trenutak da barut progovori i još glasnije počeše da viču i šibaju  pse da bi još brže jurili, a njihovi su psi bili snažniji i hitriji od onih što ih je Eskim poklonio brodolomcima. Uskoro ih je delilo šest stotina metara daljine. Koninson, koji ih ni trenutka nije gubio iz vida, spremao se da nanišani kad spazi kako sedam saonica naglo zaokrenuše i odjuriše prema logoršštu, čiji su se šatori jedva nazirali.  — Gle! — uzviknu harpuner silno iznenaćen. — Povlače se!  — Kako? Zar da Tanana beže?  — Beže, gospodine Hostrupe. Da se nisu uplašili naših pušaka?  — Ne verujem.  — Pa onda? Da nismo blizu tvrđave?  — Pred nama vidim samo šumu i to veoma daleko.  — Da nam ne preti kakva opasnost?  — Bojim se da nam preti, Koninsone, čak sam u to uveren.  — A po čemu to zaključujete?  — Naši psi već nekoliko trenutaka trče brže i izgledaju mi uznemireni. Poručnik se zaista nije varao. Jadne životinje izgledahu uznemirene i trčahu sve brže, iako ih nisu gonili. Nisu više veselo lajali, nakostrešili su se i često su okretali glavu kao da su tražili pomoć od svojih gospodara.  — Hm! — promrmlja Koninson. — Neka opasnost lebdi u vazduhu!  — Bolje reci, tu je na zemlji. Pogledaj tamo dole. Pogledaj! Koninson pogleda u označenom pravcu i spazi tamnu prugu ispred šume koja je jurila preko ravnice neverovatnom brzinom. Iako je bio veoma hrabar,  preblede.

 — Vuci! — uzviknu Koninson.  — Ima ih stotinu — dodade poručnik.  — Eto zašto su Tanana pobegli. Izbeći kolac za koji bi nas Indijanci vezali i mučili da bi uleteli u čeljust vucima, čini mi se malo svirepo. Priznajem, gospodine Hostrupe, da me malo strah.  — Smiri se i budi hladnokrvan, harpuneru. Ako stignemo do one šume što zatvara vidik, spaseni smo.  — Zar se nadate da ćete tamo naći branioce?  — Ne, ali ćemo naći drveće na koje ćemo se popeti i sigurno spasti. Spremi oružje i pusti da ja vodim pse. Vuci stigoše u trku, urličući kratko i pokazujući snažne čeljusti sa oštrim i belim zubima. Bilo ih je najmanje dvesta, i po svemu sudeći bili su izgladneli i spremni na sve. Kad su sustigli saonice koje su jurile kao strela, opkoliše ih u polukrug i ne napadahu još. Možda su se pomalo plašili prisustva ona dva čoveka, ali kao da su njihovi urlici značili: poješćemo vas! Poješćemo vas!  — Hoću li pucati? — upita Koninson i malo uzdrhta.  — Nemoj sada. Zasad nas samo prate! — odgovori poručnik koji je nastojao da natera pse da potrče još brže jer to je bio spas za sve njih. —  Čekaj da nas napadnu. Iako je vucima glad razdirala utrobu, oni su još nekoliko milja trčali oko saonica, ali se zatim njihov polukrug steže i jedan od njih, najsmeliji ili najgladniji, skoči na pse koji naglo jurnuše u stranu. Munjevitom brzinom Koninson ispali i napadač pade mrtav u sneg. Nekoliko mesoždera, uplašeni od pucnja, ukloniše se, ali drugi sustigoše saonice. Kroz nekoliko minuta drugi vuk pokuša napad, ali prođe isto kao prvi. Tada su se saonice nalazile na samih dva kilometra daleko od šume i jurile su vrtoglavom brzinom. Tri-četiri vuka napadoše saonice pozadi,  pokušavajući da u njih uskoče.  — U pomoć, gospodine Hostrupe! — viknu Koninson. — Ja više sam ne mogu. Poručnik ostavi uzde poveravajući se prirodnom nagonu pasa i dograbi  pušku. Bilo je već krajnje vreme jer divlji mesožderi, približavajući se sve više, behu spremni na opšti napad. Odjeknuše dva pucnja, zatim druga dva, i još dva, ubijajući toliko isto

vukova. Kitolovci produžiše tako dok su ih psi vukli prema šumi. Vuci, koji behu osetili krv, ne ustupahu više. Besno urlajući, napadali su saonice pozadi i sa strane, trudeći se da zadave pse i da skoče za vrat ljudima koji su se očajno branili. Odjednom Koninson viknu:  — Nemam više baruta!  — Prokletstvo! — zaurla poručnik. — A ovo je moj poslednji metak. Vuci kao da su shvatili da im je pobeda već osigurana, spremiše se da napadnu saonice, opkolivši ih sa svih strana. Psi nestadoše pod ogromnim  brojem napadača i posle kraće borbe behu raskomadani, ali kitolovci ne behu oš pobećeni. Uspravni na sedištu, branili su se natčovečanskom snagom, odbijajući čopor kundacima pušaka, razbijajući glave, prebijajući leđa, lomeći noge, gnječeći njuške. Ali ta borba dvojice protiv stotinu pedeset i više protivnika nije mogla dugo trajati. Već se harpuner i poručnik osećahu nemoćni da i dalje izdrže, već su im snage bile na izmaku, već su im najsmeliji vuci skakali na noge, kad se začu silan pucanj iz šume koja je bila samo trista koraka daleko od njih. Petnaest ili dvadeset ljudi koji su se iznenada pojavili skočiše usred čopora koji je urlao, rasteravši ga udarcima sekira i pušaka a primiše u svoja naručja kitolovce koji su se na tako čudesan način spasli.  — Gospodine — reče jedan od njih, okrećući se poručniku koji se jedva držao na nogama — ne bojte se više: nalazite se među lovcima utvrđenja  Nade.

EPILOG

Patnje brodolomaca sa „Danebroga" behu okončane. Sad su bili spaseni i nisu više imali čega da se plaše. U tvrđavi Nade, koja je bila nekoliko kilometara udaljena od mesta na kome su ih vuci napali. brodolomci su srdačno dočekani i ljubazno negovani zahvaljujući hrabrim lovcima i njihovom komandantu. Ovi su se zgranjavali slušajući priču o njihovoj čudnoj odiseji i morali su je nekoliko puta  ponoviti, sedeći pored dobre vatre, pijuckajući džin i viski. Dobro hranjeni, živeli su tu tri nedelje, a onda, kad se vreme prolepšalo, dobro opremljeni, snabdeveni novcem, krenuše na istok sa iskusnim vođom. Od jedne stanice do druge, stigoše u Kanadu, a u Kvibeku se ukrcaše u brod za Njujork, a zatim za Evropu. Posle dvadeset sedam dana iskrcaše se najzad u Aalborg, njihovo rodno mesto, gde zagrliše rođake i prijatelje, koji ih već behu oplakali kao mrtve.  No miran život na kopnu nije bio zanimljiv za ta dva morska vuka. Uokoro poče da ih mori čežnja za morem i čim se obrazova novo društvo za ribolov, ukrcaše se na lovački brod koji se spremao u lov na morske džinove. Uprkos teških iskušenja kojima su bili izloženi, u njima se nije ugasila čudna ljubav prema onim ledenim morima arktičkog pola, pod čijim ledom, u krilu talasa, spavaju večnim snom kapetan Vajmar i njihovi nesrećni drugovi!