Садржај
Пет прича о нестајању I. С���ИЦ� С��Т�Г Ј����� . . . . . . . . . . II. Гл�С��И у Т�МИ С�б� . . . . . . . . . . . . III. СК�К у Хл���у С��у �� „лу�у Гл��у“ IV. Су��� С� С�МИМ С�б�М . . . . . . . . . . V. ���Ј ч���К Ј� ��у�ИшТИ� . . . . . . . . .
. . . . .
15 18 22 27 37
Двадесет српских подела Прва поде�а: ��б�СКИ И �����М�ЉСКИ . . . . . . . �р�га поде�а: П��ИСТ�ч�И И П����П���И . . . . . Трећа поде�а: К�СМ�Т: чу���И И С�Ц�СИ��ИСТИ. четврта поде�а: П�Т�И�Т� И И���Ј�ИЦИ . . . . . . . . . Пета поде�а: ��ЦИ���л�И И И��ЦИ���л�И . . .
. . . . . 45 . . . . . 48 . . . . . 52 . . . . . 57 . . . . . 61
8
Д ваДесет српских поДела
шеста поде�а: М����ХИСТИ И ��ПублИК��ЦИ . . . . . . . . 65 Седма поде�а: ч�Т�ИЦИ И П��ТИ���И . . . . . . . . . . . . . . 74 �сма поде�а: �Сл�б��И�ЦИ И �Сл�б�Ђ��И (С�ИХ П����) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81 �евета поде�а: С�бИ И ЈуГ�Сл����И . . . . . . . . . . . . . . . . 89 �есета поде�а: П��у���СКИ, П�М����СКИ, П�С��СКИ, П���И�СКИ . . . . . . . . . . . . . . 98 Једанаеста поде�а: С�ПСКИ С�бИ И К�С��СКИ, Ц���Г��СКИ, б�С��СКИ, Х���ТСКИ… С�бИ . . . . . . . . . .109 �ванаеста поде�а: С�ПСКИ С�бИ И ��М�чКИ, Ф���ЦуСКИ, �М��ИчКИ, ������л���СКИ, ЈуЖ���Ф�ИчКИ… С�бИ . . . . . . . . . . . . . . 116 Тринаеста поде�а: б�Г�ТИ И СИ��М�ш�И – Г���� И ��Ј� . . . .128 четрнаеста поде�а: �� -И� И �� -��, -�Ц, -СКИ, -Г�, -�ч . . . . . .138 Петнаеста поде�а: С���шЊ� И бИ�ш� б����, ��Ђ�ЦИ, КуМ��И, П�ИЈ�Т�ЉИ. . . . . . . . . .148 шеснаеста поде�а: Г��Ђ��И И С�Љ�ЦИ – б��Г��Ђ��И И (�СТ�лИ) П���И�ЦИЈ�лЦИ . . . . . . . . . .156 Седамнаеста поде�а: СТ��И И Мл��И . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165
Садржај
9
�самнаеста поде�а: МушКИ И Ж��СКИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176 �еветнаеста поде�а: ��Ђ��И И ����Ђ��И . . . . . . . . . . . . . . . . 186 �вадесета поде�а: С�бИ� П���Љ�� �� С�М�Г С�б� . . . . . . . .194
Прилог непостојећој аутобиографији КАКО САМ ПОСТАО ИНДИЈАНАЦ . . . . . . . . .205
О писцу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .217
Прва подела
НЕБЕСКИ И ОВОЗЕМАЉСКИ (Ноге на земљи – глава у облацима)
Трен�тно живи, �воземаљски Ср�и, диве се својим с�авним прецима, ве�и�ај� их, �зносе � �егенде и митове, к�ањај� им се помињ�ћи их по до�роти, м�дрости, хра�рости и �ескрајној љ��ави за народ и земљ�, а�и тек кад се �покоје и „од�еже“ � сећањ� �ар по�а века. � за живота тих на�их �е�еских предака све смо ��ини�и да им прикратимо век, загор�амо дан, понизимо рад, о�езвредимо постојање – �з повремена „скраћивања г�аве“ ако се �а� преви�е опир� вазнесењ� � ве�ност, � свет�ост, где им је, по зас��гама, једино достојно место. Призивање �е�еских предака је део свакодневног рит�а�а, фо�к�ора, � свим мог�ћим и немог�ћим при�икама, од затвора и затвореника ос�ђених за најтеже з�о�ине, па до „к�ћа које воде држав�“, где се расправља (и од����је) о с�д�ини �воземаљских Ср�а и „Мајке Ср�ије“; која је из века � век, из године
46
Д ваДесет српских поДела
� годин�, све старија и ситнија, ст�жена од с���ања невероватних при�а, о�ећања, зак�ињања, и неде�а која се � њено име �ине. Г�едај�ћи и с���ај�ћи �та се све при�а (и пева) о „�есмртним прецима“, имате осећај да �ни никада, заправо, и нис� �и�и живи; рођени с� на �е��, на �е�� с� век прове�и, и на �е�� за�век оста�и, �ез трагова земље на о��ћи. Из �асељене нас посматрај� о�ински строго, прекорно, а�и с љ��ављ�, и �з помоћ самозваних �воземаљских „апосто�а“ – неко�ицине (само)ода�раних, �аљ� нам пор�ке �та нам ваља �инити, �та радити, како „�асно живети“ � ск�ад� са со�ом, са „интересима земље“ и оних који (трен�тно) в�адај� и проповедај� њихова ��ења. �аравно, све пор�ке „одозго“ до�ијамо „одоздо“; т�ма�и ти�ине на�их с�авних предака се смењ�ј� како се мењај� господари државе, �з о�авезна „при�агођавања“ трен�тним по�ити�ким потре�ама. ��о�потре�а �е�еских предака је свакодневна, непримерена, ���на и, до стида, не�к�сна. у�ијени в�адари, прогнани монарси и народни до�ротвори, � �о�ести за�орављени хероји, понижене војсковође, из�ег�и на��ници, од г�ади и �еде пострада�и писци, песници, с�икари… посматрај� нас – данас, са фресака, м�зејских с�ика, назива ��ица, са �ронзаних коња, корица �џ�еника, са го��ена, мајица, истетовираних �еђа, са �арених тањира, на�епница ф�а�а кисе�е воде и љ�те ракије, „поз�аћених“ �а�а, пепељара, �ицидерских срца…, ��дећи се, згран�то, неоз�иљним, неодговорним и, нај��аже ре�ено, ��дним потомцима. Из њихових з��њених, постиђених
Небески и овоземаљски
47
пог�еда видљиво је само једно једино питање: шта нас ово снађе, на правди �ога? Ком�нисти с� има�и законе о „за�тити �ика и де�а“ најистакн�тијих „синова рево��ције“, са претњом ро�ије за „непримерена“ с�икања, писања, певања и кафанска оговарања. То је �и�а једна крајност, а др�га је „с�о�ода“ не�к�са, ки�а и простак��ка, �з �аторске песме и димне сигна�е ро�тиља, �п�ћене Прецима, с љ��ављ� – од срца. Ма�о је �воземаљских Ср�а који вер�ј� да ће једног дана, и�и свитања, крен�ти п�т �е�еских предака, да ће их срести „тамо негде“ и да им „ваља стати и � о�и пог�едати“, и рећи – о�јаснити – �та се то ради овде, �о�е, � њихово име, тамо, Горе. П. С. Поде�е ће нам, вероватно, доћи г�аве и (ово ма�о) преоста�е земље. Кад �и, рецимо, ова поде�а �и�а „то�ерантнија“ – �ез мржње, гор�ине, прединфарктног �еса, живот �исмо „тро�и�и“ на практи�није, корисније и паметније пос�ове, ако нам је (већ) с�ђено да се свађамо, секирамо и, до �о�а, нервирамо.
Друга подела
ПРОИСТОЧНИ И ПРОЗАПАДНИ (Да ли је лепши излазак или залазак Сунца?)
Хиљад� година стојимо на �аскрсници двај� п�тева: један води на Исток, др�ги на �апад. �екови про�азе, а ми смо и дан-данас неод���ни – којим п�тем да пођемо; �ас нам се �ини да нам ваља крен�ти п�т Истока, тамо где нам је прапостој�ина – сећање, д��а и сва „про��ост“, па пођемо � сео�� мимои�азећи се са љ�дима који оданде �еже, при�ај�ћи страхоте о г�ади, �еди и �огорима, те се са по�а п�та вратимо, �езвољни, �морни и разо�арани, да �и се након неко�ико година предаха зап�ти�и п�т �апада, где нас само раз�м води – „п�товање из г�аве, �ез д��е“, где „математика“ каже да нам је то географска – прагмати�на „��д�ћност“; и газимо царск� ка�дрм� на том др�м�, свађај�ћи се, �дарај�ћи се и, кри�ом, из потаје, ��ијај�ћи се з�ог погре�не, „издајни�ке од��ке“, да �и се, поново, врати�и до �аскрснице, где се по стоти п�т са�ирамо, миримо, пре�ројавамо, видамо ране,
Происточни и прозападни
49
крпимо ’аљине и поправљамо о��ћ� за ново п�товање, с про�ећа, �им с�нце гране. С времена на време прође неки народ покрај нас, г�едај�ћи нас пра�њаве, �морне и �есне. И ако се неко, с���ајно, �с�ди да нас �пита �та т� радимо, �та �екамо, за�то се не померамо, до�ије мотк� по �еђима, камен � г�ав� и�и �спомен� од ор�жја, које већина има „з�� не тре�а�о“, све �з псовке које никад нико није ��о – од по неко�ико та�ака, изговорене � једној ре�еници, из фа�сета. шта се кога (�ре!) ти�е �та ми радимо, за�то стојимо и �екамо? �ека свако г�еда своја пос�а! Ма�о је нама на�их �рига! Питамо �и ми њих за�то скитај�? �а �аскрсници, из века � век, из године � годин�, све нас је мање и мање, а гро�на о�е�ежја око �аскрснице досеж� � недог�ед, до п�анинских врхова на хоризонт�, тамо где с� нам некад, давно, �и�а насеља – к�ће, ок�ћнице, воћњаци и ав�ије преп�не живине и деце. Подељени смо, ваљда, од памтивека, по свим ма�им, и ве�иким, животним питањима; педесет посто је за п�т на Исток, педесет посто је за п�т на �апад. По „западњацима“, п�т на Исток је „повратак � про��ост, � зим�, � преде�е где се смркава � подне, где љ�ди ор�, а коњи �ете“, а по „исто�њацима“, п�т на �апад је „ход на ко�енима према онима који нас презир�, који нас прихватај� само као ’о�ојене’“, где ћемо – ако (икад) стигнемо, изг��ити име, и презиме, и све оно �то један народ �ини народом; мораћемо да се одрекнемо – како страни господари о�ек�ј� – проста�ког, п�еменског језика, изазива�ког пог�еда
50
Д ваДесет српских поДела
и инаџијског хода, све док од си�ног повијања не саставимо �рад� са ко�енима, до потп�не „асими�ације“, промене имена, говора, порек�а, и по�а, ако тре�а. И �ићемо до�ри само такви – никакви. „�нг�офи�и“ опт�ж�ј� „р�софи�е“ за „г��ернизациј� земље, за повратак � до�а ко�ија, кнезова, кметова, ��р�ака, Потемкинових се�а, г��ага“…, понављај�ћи да с� нас „браћа �век помага�а кад с� не�то тргова�а са �ападом, н�дећи нас као ’к�с�р’, пос�е вотке“. усп�т, примера ради, помињ� �е�е�ке – писаније несрећног ��ка Караџића, који к�ка, и п�а�е, након повратка из ��сије (где га је Карађорђе пос�ао да мо�и за „�ар�т и топове“, јер је �ио намеран поново дизати �станак против Т�рака): „� ��си с� нам да�и џе�ане за једн� ма�о �ољ� свад��“… Противници „повратка � зави�ај“ додај� јо� и „�ињениц�“ да смо само „ком�низам до�и�и на време, кад с� о�ећа�и“. „��софи�и“ с���ај� опт�ж�е „п�аћеника“, к�имај� г�авом и п��е – немај� намер� да се ос�о�оде „старих, �о�их навика“, и кроз о��ак дима подсећај� – на�рајај� з�о�ине који с� нам ��ињени само � XX век� од тог „западног, циви�изованог света“: „бом�ардова�и с� нас и ��ија�и од 1914. до 1918. па од 1941. до 1944. па 1999, � време кад нико (г�о�а�но) није ратовао, па сад – 2008, пок��авај� да �ега�из�ј� кримина�но отимање Косова и Метохије, са већ пр�женим канџама према �еп���ици Српској и �ојводини… ’�ћете �и да запа�ите један д�ван, �раћо демократе? �ећете. ��ван је отров? � није отров оно �то п��ите (на) �апад�?“ И тако, иста при�а, иста свађа, данас, с�тра, ј��е, годинама, вековима, са опт�ж�ама „та�ним
Происточни и прозападни
51
и арг�ментованим“, које, из�зев немира, с�ко�а, и мржње, не доносе ни�та ново, �оље, и паметније. �ато, ваљда, није ни ��до �то је једна �а�а, с���ај�ћи и г�едај�ћи „�н�ке“ како се на �аскрсници свађај� и до (само)�ни�тења вређај�, рек�а, тихо, за се�е, а�и да је јо� понеко ��је: „Ко нас је к�ео није данг��ио.“ П. С. Поде�е ће нам, вероватно, доћи г�аве и (ово ма�о) преоста�е земље. Кад �и, рецимо, ова поде�а �и�а „то�ерантнија“ – �ез мржње, гор�ине, прединфарктног �еса, живот �исмо „тро�и�и“ на практи�није, корисније и паметније пос�ове, ако нам је (већ) с�ђено да се свађамо, секирамо и, до �о�а, нервирамо.
Трећа подела
КОСМЕТ – ЧУВАРИ И СЕЦЕСИОНИСТИ (Или хладна зима, или врело лето)
Космет (никада) неће �ити признат као независна држава, �то се ти�е ��аде и (већине) народа Ср�ије. Косово је (већ!) држава за се�е, ако се питамо ми прагмати�ни, �ез „ви�ка“ ирациона�них емоција. Трећи век се води дип�оматско-ор�жани с�ко� са ���анцима, а пос�едњих година, месеци и, наро�ито, дана – из �аса � �ас, �ој се води и међ� самим Ср�има: са��вати Космет � оквир� граница Ср�ије, и�и га се одрећи, пок�онити, тес�имити, признати као нов� �а�канск� држав�, све „зарад на�ег до�ра“. ч�вари – �раниоци Космета позивај� се на „с�веренитет и интегритет државе Ср�ије“, на �езо��циј� 1244 Савета �ез�едности у�, на све оно �то �и као „арг�менте“ покрен��а свака земља на п�анети ако �и јој насиљем и тероризмом отима�и део територије. „�о�ронамерни сецесионисти“ пред�аж� да � „име ��д�ћности Ср�ије“ – до�рос�седских односа,
Космет – чувари и сецесионисти
53
пок�онимо тај део земље, „з�ог �ињени�ног стања на терен�“ да га се одрекнемо господски, и, тако, тим џент�менским �ином, покажемо це�ом свет� како смо се (наг�о) промени�и, како смо поста�и до�ри, раз�мни, кооперативни, те самим тим препор��љиви за „аста�“ европских народа, да седнемо, једном, равноправни за сто и (кона�но) изађемо из задимљене к�хиње � којој смо вековима (тим истим народима) спрема�и гоз�е и пра�и с�дове. Спрско-српска ж�� око Космета води се свим медијским средствима, и трајаће јо� неко време, док се „стат�сна од��ка“ не донесе негде � „�е�ом свет� и бе�ој к�ћи“, док иза те од��ке не стане иста она „демократско-н�к�еарна си�а“, која се на овим просторима појави�а (невидљива!) 1999. године, и �ије пос�едице „тренирања љ�дских права“ нај�оље регистр�ј� инстит�ти за онко�огиј�. �аправо, трен�тно се води �ор�а измеђ� задржавања Космета „на папир�“ и отимања, насиља на терен�. �ана�ње (м�ађе) генерације, а наро�ито потомци њихови – на�и, мог�и �и имати да�еко веће про��еме него �то с� ови „преговара�ки“. без о�зира на то којој „страни“ припадамо, �ињенице с� с�едеће: 1. Космет је (демографски) изг��љен од��ком – наређењем Ј. б. Тита да се за�рани повратак Ср�има и Црногорцима � своје к�ће, на своја имања, пос�е �р�гог светског рата; и да се њихове к�ће и земља поде�е ���анцима, већином „пристиг�им“ из ���аније. (у овом – историјски демографском прес�дном „пос��“ за ��д�ћност Космета, �з Ј. б. Тита као наред�одаваца,
54
Д ваДесет српских поДела
„м�адожење идеје“, девер��е с� �и�е српски ком�нисти�ки �идери, �ија деца, и�и �н�ци, данас, �г�авном, заговарај� да се та „при�а“, кона�но, приведе крај�.) 2. у Ср�ији сваке године нестане – од�мре град од 25.000 до 30.000 становника – раз�ика измеђ� ната�итета и морта�итета – док се на Космет� рађа нови град од 50.000, те је тако, а и „већ виђено“ др�к�ије – „до�љацима“ из ���аније – При�тина „нарас�а“ са 250.000 пре �ом�ардовања – на скоро 700.000 „�истог“ а��анског становни�тва. (Све � ск�ад� са „стандардима“ �у о „изградњи м��тиетни�ких градова, и држава“.) 3. „�е�ика ���анија“ је, � ход�, стварана захваљ� ј�ћи геострате�ким интересима „западних си�а“, као потенција�на „одско�на даска“ – скакаоница, за неке ��д�ће „окретне игре“, кад ће �ити изведен скок са „косметске скакаонице“ � „�азен“ ба�ти�ког мора. 4. у тој држави („�е�икој ���анији“) данас живи �ест (6) ми�иона становника и, једноставном ра��ницом, може се претпоставити да ће их за педесет година �ити (око) двадесет ми�иона, на територији која ће (поново!) постати „тесна“, те �и се мог�и, као „ц�нами та�ас“, пре�ити преко „административне границе“ све до београда, па и даље, док�е ��де Ср�ије. 5. Ср�ија �и, евент�а�но, мог�а да води јо� један рат � с���ај� да „превагне“ та опција, и то �и, сиг�рно, �ио пос�едњи рат. �ко постоји некакав „сценарио“ за „кона�но ре�авање српског питања“ као ве�итог „реметиоца“ идеје о међ�народној контро�и �а�канских простора, он, вероватно, �и�и на нема�ки п�ан током �р�гог
Космет – чувари и сецесионисти
55
светског рата – поде�а Ср�ије по „интересним зонама“ (пог�едати мапе из 1941–1944). 6. Трен�тни, међ�народни, „дип�оматски рат“ око Космета води се заправо само из једног јединог раз�ога – како пронаћи � Ср�ији љ�де – �и�о �и до�ро да с� из „врха в�асти“, који ће потписати некакав папир – �и�о �та, може и са�вета, да се – (до�ровољно) одри�� свог де�а земље не �и �и �иновници разноразних „мировно-преговара�ких организација“ има�и не�то „црно на �е�о“ пред светом и, наро�ито, пред сецесионистима � својим земљама да је „с���ај Ср�ија“ ре�ен на „до�ровољној основи“, те нема смис�а да и они, нпр. баскијци, потеж� за експ�озивом и м�ницијом � жељи да до�иј� �но �то с� �ни до�и�и тероризмом. Тај папир, тај „пок�он“, � Ср�ији нико (норма�ан и мора�ан) неће потписати, а онима који �и то ипак ��ини�и – �ез о�зира на то �то �и им потпис „важио“ као да је на тара�и, ваља�о �и спремити „анекс �говора“, � који �и �и�о „таксативно �нето“ да се до�епотписани �з пок�ањање Космета одри�е – пок�ања и свој� к�ћ�, ок�ћниц�, станарско право и гро�но место, те, тако, тим �ином и потписом потврђ�је своје ��еђење да се само �ст�пцима и одрицањем мог� изградити „до�рос�седски односи“ са ��д�ћом државом на територији Ср�ије, све � име мира, и ��д�ћности, Ср�ије.
П. С. Поде�е ће нам, вероватно, доћи г�аве и (ово ма�о) преоста�е земље.
56
Д ваДесет српских поДела
Кад �и, рецимо, ова поде�а �и�а „то�ерантнија“ – �ез мржње, гор�ине, прединфарктног �еса, живот �исмо „тро�и�и“ на практи�није, корисније и паметније пос�ове, ако нам је (већ) с�ђено да се свађамо, секирамо и, до �о�а, нервирамо.
