Vladimir Volkov: Dezinformacija (od Trojanskog konja do Interneta)
Javnosti iz 2001. godine , [ Feljton Glasa Javnosti , objavljen u periodu od 28. avgusta do 02. oktobra]
Islamisti nasledili komuniste DEZINFORMACIJA DEZINFORMACIJA nije nikakav pronalazak novog doba. Naprotiv. Ljudi su izgleda
uvi đ a utim, đali li mogućnost za manipulisanje duhom od najranijih vremena. Me đ utim, pretvaranje dezinformacije u glavno sredstvo za ovladavanje č ovekom ovekom i njegovom sveš ću ipak je posledica najnovijeg tehni č k og razvoja koji je omogućio da se informacijom čkog bezgrani č n čno o manipuliše. Jedan od najve ćih i najboljih poznavalaca mediologije Vladimir Volkov, francuski književnik ruskog porekla, iskovao je re č "psihokratija" u znač enju enju vladavina ljudskom dušom, sveš ću. Mediji su pretvoreni od sredstva za širenje znanja, prosve ćenosti i obaveštenosti u sredstvo za vladanje dušom i svešću čoveka i naroda. Tako je informacija, umesto da prenosi činjenice kao istinu, bez obzira na to što iza činjenica stoji izbor onoga koji ih prenosi, pretvorena u kontekst u koji se te činjenice stavljaju. Umesto istine daje se kontekst. Nažalost, to nije slučaj samo u ratnim uslovima, već je postalo sveopšta praksa svuda u savremenom svetu. Umesto u službi istine, mediji su u službi vlasti i moći. Francuz Rože Mikieli je napisao zadivljuju ću knjižicu "Subverzija" (1971. i 1976) koja na izvanredan način razotkriva svet informisanja i obaveštavanja i pokazuje kako su subverzija i psihološki rat postali glavna ratna sredstva, ne samo u neprijateljskim sukobima, ve ć na političkoj sceni uopšte. Umesto klasične doktrine, "moderni rat je najpre psihološki", a cilj modernih ratnika je, u prvom redu, stvaranje atmosfere i "volje za pobunu" u redovima protivničkog tabora: "Društveno-ekonomski uslovi za pobunu i revoluciju mogu postati pokretač revolucije samo ako se stvori stanje revolucionarnog duha, ako se izazove volja za borbu. Upravo to "stanje duha" je ono što stvara revoluciju, inače vlada rezignacija, strah ili poštovanje autoriteta. Može se i mora se, dakle, "raditi" na psihološkom nivou, iskorenjivati strah i poštovanje, izazivati agresivnost kod jednih, saučesništvo kod drugih". U tome je smisao subverzije. Potkopavati protivnika do tačke na kojoj se on sam predaje bez borbe. Treba imati u vidu da su ovu doktrinu, koju su, isti če Vladimir Volkov, umnogome koristili komunisti tri četvrtine 20. veka, na putu da sad preuzmu islamisti, i ovoga puta, još jednom, uz podršku Zapada. "Ono što je važno nije stvarnost života, životna realnost, već ono u šta ljudi veruju i stoga je, prema Mikijeliju, važnije "naći reči koje imaju uticaj i mogu da mobilišu, nego analizirati objektivne činjenice". Svaka subverzivna akcija je usmerena na tri cilja: - demoralizovati narod uzet za ciljnu grupu, razjediniti grupe koje ga sa činjavaju; - diskreditovati vlast, njene branioce, funkcionere, uopšte ugledne ljude na položaju; - neutralisati mase da bi se spre čila svaka opšta, spontana intervencija u korist vladaju ćeg poretka u trenutku kad manjina izabere da nenasilnim putem preuzme vlast.
1
Ova akcija podrazumeva "nametanje ve ćini ćutanje koje izražava apatiju, a ne osudu agitatora". "Uopšte, nije reč o "mobilizaciji širokih masa" (...), ve ć, naprotiv, o imobilizaciji mase kako bi izabrana elita njome ovladala. Revolucionarni voluntarizam nema ništa da traži u opštoj pobuni, njegova "pomo ć narodu" samo je verbalna, propagandna formula koja ima vrednosti samo dok se narod drži po strani". Pobunu odnosno revoluciju, dakle, izvodi manjina, a ne narod. Razotkrivajući akciju subverzivnih agenata u slu čaju kad oni ostaju izvan grupe koja je izabrana kao ciljna grupa, kao i u slučaju kada se oni uklju čuju u tu grupu, Mikieli pokazuje da "manipulacija nije mogu ćna bez dobrog intelektualnog, psihološkog i emocionalnog poznavanja grupe koja se potkopava i ruši. Upravo to, naravno, uz poznavanje veštine i spretnosti u korišćenju tehnike manipulisanja, obezbeđ uje uje ubedljivost i verodostojnost onoga u šta želi da ubedi". Ukratko, na zaista genijalan na čin, Mikieli je postao svestan radikalnog preobražaja na čina i veštine ratovanja, koriš ćenja psihološkog faktora, posebno medija, za osvajanje vlasti i održanje na vlasti. Dok je, na po četku, psihološko oružje bilo samo ratni privezak, sastavni deo ratne opreme, i kao takvo se samo ponekad koristilo, kao dopuna rata, naj češće u rezervi, u 20. veku na scenu stupa rat koji je u osnovi psihološki i u kojem vojne operacije predstavljaju samo privezak, odnosno dodatak i dopuna, pomo ćno sredstvo glavne akcije. Takvi su, na primer, bili ratovi za oslobađ anje anje kolonija, takvi su bili ratovi koje su gerilci vodili i zahvaljuju ći njima doveli komuniste na vlast u mnogim zemljama, međ u kojima je i Kina. Takvi su ratovi koji se sada vode u raznim delovima zemljine kugle s ciljem da se obezbedi hegemonija Zapada, nametne zapadni sistem vrednosti celom svetu pod plaštom širenja slobode, demokratije i civilizacije. Dezinformacija kao ratno oružje
"Dezinformacija - ratno oružje" Volkovljevo je delo koje je ugledalo svetlost dana još 1986 i sadržalo antologijske tekstove takvih autora kakvi su Sun Cu, Lenjin, Čakotin, Delmer, Nord, Mikieli, Klod Polen, Heler, Baron, Legris, Kestler, Borhgrejv, Zinovljev, Tajson... Neki poverljivi dokumenti, kaže Volkov, nisu mogli biti objavljeni, ali sa zadovoljstvom je brzo saznao da su antologiju počele da koriste kako obaveštajne službe, tako i škole novinarstva. Sama reč dezinformacija, nepoznata nekoliko godina ranije, sve češće je počela da se pominje u medijima i čak je ušla u uli čni žargon. Cilj je bio ostvaren. S padom komunizma, čemu je dezinformacija dala klju čni doprinos, Zapad je ostao bez mogućnosti da i dalje u komunizmu nalazi krivca za sve nevolje i sva zla u svetu, žrtvenog jarca kome su nekada pripisivane sve operacije dezinformisanja. Tehnike koje se koriste u dezinformisanju postale su opštepoznate, ali su izmicale kontroli država i sve više su ih koristile privatne organizacije posebno tzv. agencije za odnose s javnoš ću.
2
Slika, svemoćna slika, pre svega na TV ekranu, doživljava trijumf nad re čima u komunikaciji i informisanju, otvaraju ći dezinformatorima nove perspektive koje su, po svemu sudeći, neograničene.
Stari Grci i trojanski konj Tu revoluciju u dezinformisanju primetili su svi zainteresovani i dezinformacija postaje glavni, možda sudbonosni problem savremenog sveta i čovečanstva. Otkad imaju usta da govore i uši da čuju, drugim rečima, otkad razmenjuju poruke, ljudi su uo čili da se može izvući korist iz nejasnosti i najbezazlenije informacije; pošto vrednost prave istine, sadržane u informaciji, niti je odre đ ena, ena, niti zagarantovana, nema ničeg lakšeg nego spojiti spontanu, približnu procenu i svesnu, namernu obmanu. Istina je, u stvari, oduvek bila u funkciji interesa. Simbol operacije dezinformisanja, dobro smišljene i izvedene, najstarija je dezinformacija koju poznajemo: TROJANSKI KONJ Nas, razumljivo, ne zanima da, piše Vladimir Volkof u knjizi "MALA ISTORIJA DEZINFORMISANJA"- Od Trojanskog konja do Interneta", saznamo da li je Troja postojala ili nije, čak i u vreme najve ćeg uspona nauke, u to se još sumnja - niti nas zanima da li su se Ahejci u 12. stoleću pre Hrista tukli zbog lepih Heleninih očiju, ili, kako je sada u modi da se tvrdi, iz ekonomskih razloga, niti da li su zaista uvukli u opsednuti grad celu četu vojnika prokrijum čarenih u utrobi drvenog konja. Ono što nas interesuje jeste sam sindrom "trojanskog konja". Posle deset godina opsade, Grci još, kao što pri ča Vergilije u "Eneidi", ne uspevaju da zauzmu silom Troju. Stoga odlučiše da pribegnu onome što na prvi pogled nije ništa drugo do ratno lukavstvo: smisliše prevaru i pretvaraju se kako se ponovo ukrcavaju i povla če u mali zaliv u blizini grada. Odlazeći, ostaviše džinovskog drvenog konja "velikog k'o brdo, s rebrima od čamovine kao sapima vešto spojenim da se ništa ne primeti". Bez i najmanjeg objašnjenja. Ovo odsustvo svakog objašnjenja je zna čajno, jer se Trojanci, oduševljeni što vide da je opsada prestala, kad do đ oše oše da obi đ u tabor Grka, izgubiše u nagađ anjima anjima i pretpostavkama, i podeliše, prirodno, na dve suprotne strane: na pristalice i protivnike čudovišta, tj. na one koji su podržavali i one koji su odbacivali dezinformaciju. Timet preporuči da konja unesu u grad čak do tvrđ ave; ave; Laokoon, naprotiv, govoraše da se "Grka treba bojati i darove kad donose". Svom snagom on će zabiti "ogromno koplje u bok drvenom čudovištu". Ono se zabode, zadrhti i stane. Šupljina odjeknu od udara". Enej, koji
3
u Vergilijevom epu pri ča ovu priču, primećuje: "Bez našeg slepila, on (Laokoon) ne bi nas gurnuo da upadnemo u klopku Grka". Ova opaska je zna čajna, jer pokazuje da, u stvari, uvek postoji na čin da se odbranimo od dezinformacije. Me đ utim, utim, najčešće radije upadamo u zaslepljenost i pristajemo, tehni čki rečeno, da budemo na nišanu. Trojanci, dakle, oklevaju šta da učine s trojanskim konjem. Dolazi Sinon, agent za uticaj na izabranu ciljnu grupu - Trojance. Samo ime predstavlja igru reči: U francuskom jeziku, Sinonovo ime nosi predodre đ eno eno značenje. Svi uticajni agenti mogli bi se nazvati gospodin "Sinon": "Slušajte šta vam govorim: ina če..." (na francuskom se "inače" kaže "sinon"). To je ono što agenti od uticaja (kao uostalom i svi oni koji žele da utiču na svest drugog) stalno ponavljaju naglas ili u sebi. Agent Sinon objašnjava poreklo konja. Grci, koji su hteli da se oslobode krivice pred svojom boginjom zaštitnicom Atenom Paladom, napravili su drvenog konja kao pokajničku žrtvu boginji. (Diomed i Odisej odneli su zlokobni Paladin kip iz Svetog hrama, pobili gradske straže i kad su uzimali kip, krvavim rukama dodirnuli devičanske vrpce boginje - od tada su Grci izgubili naklonost svoje boginje zaštitnice jer im je zbog krađ e okrenula glavu i oni ni posle desetogodišnje opsade ne mogu da osvoje Troju. Vrač Kalhant je, prema Sinonovoj pri či koju prenosi Vergilije u "Eneidi", tražio da Grci okaju greh na taj način što će ispuniti njegov plan i napraviti drvenog konja dovoljno visokog da ne može da se uvede u Hram, tako da - i tu mi zapravo izlazimo iz ratnog lukavstva i ulazimo u potpunu dezinformaciju - prinetu žrtvu ne bi mogla da iskoristi Troja i povrati milost svog starog kulta" ( kult Atine Palade imali su, dakle, i Grci i Trojanci!). Dobro ste razumeli: Grci, navodno, ni po koju cenu ne žele da konj u đ e u Troju! "Ukoliko vaše ruke oskrnave ovaj dar Atini Paladi, propašće i trojanski narod i Prijamovo carstvo upozoravao je, naravno, dezinformišu ći ih, Sinon. (...) Ali, ako vaše čiste ruke unesu ovaj dar i dozvole da konj uđ e u vaš grad "sve vaše nade, želi on da kaže, biće vam ispunjene". Montaža je zaista podmukla. U tom trenutku, bilo zato što su bogovi skovali zaveru da Trojanci izgube, bilo zato što je sudbina išla naruku Grcima - a to je tako đ e značajno, jer, kao o ishodu svake bitke, nijedna akcija dezinformisanja ne može uspeti bez istorijskih vetrova koji duvaju u dobrom pravcu zmije će udaviti Laokona i njegovu decu, što će odmah biti protuma čeno kao kazna za svetogrđ e koje je on po činio bacanjem koplja na konja posve ćenog Paladi. Recimo odmah, sudbina često doprinosi uspehu sposobnih dezinformatora. Javno mnjenje koje se kolebalo potpuno se okre će taboru optimista i zahteva da se konj unese ne samo u grad i tvr đ avu, avu, već i u sam hram Atene Palade, jer - i to je zaplet cele operacije dezinformacije - i Trojanci tako đ e obožavaju Paladu i izgradili su joj, kao zaštitnici, hram.
4
I tu, u tom trenutku, oni su sami sebe načeli , rušeći svoje bedeme! Da, sami, nije li to za žaljenje? "Svi se latiše posla, podme ću konju valjke da bi mogao da klizi, oko vrata mu vezuju uže i kobna mašina s vojskom u utrobi stupi kroz zidove, dok su dečaci i devojke okolo radosno pevali dodiruju ći rukama drvenog konja." I - to je odlu čujuće - radost i veselje bili su sve veći... što će samo ubrzati njihovu propast. Vidi se da nije Lenjin izmislio kovanicu "korisni idioti", te naivne simpatizere komunističkih ideala koji su mu služili da proširi ideju revolucije po celom svetu.
Kako je skrivan ekser u jajetu Uostalom, fenomen koji se sastoji u odobravanju i aplaudiranju onome što vodi ka vlastitom uništenju nije redak u istoriji. Sindrom, nazvan stokholmski, koji je zapečatio saučesništvo taoca i otmičara, žrtve i izvršioca, odnosno talaca i njihovih otmičara, u noći 4. avgusta, koji zapravo predstavlja hari-kiri francuskog plemstva, oduševljenje ruske buržoazije za februarsku revoluciju, možda se najbolje objašnjenje može naći u primeru morskih miševa koji sami, kolektivno, izvršavaju samoubistvo, strmoglavljujući se u bezdan kad naslute da ih je previše i veruju da je u tome spas - fenomen koji se zapravo sastoji u tome da ceo kolektiv podržava uništitelja smatrajući ga spasiocem. Posledice su predvidljive. čim je trojansko stanovništvo utonulo u vino i san, Grci iza đ oše oše iz utrobe drvenog konja, poubijaše stražare i otvoriše vrata grada svojoj vojsci koja je tajno pristigla iz obližnjeg zaliva. Pokolj je počeo. Sa stanovišta dezinformacije, ova pri ča je zaista za primer, egzemplarna. Ona sadrži skoro sve elemente tehnika: Drveni konj je, u stvari, podrška dezinformisanju. Tema je Paladina zaštita koju navodno Trojanci imaju. Prenosnik je uticajni agent Sinon koji zapravo čini temu uverljivom. Mladi pevači oba pola (mladi su katkad lakoverniji od starijih) služe kao neophodno plodno tlo za izvođ enje enje operacija, kao rezonantna kutija. Rezultat: odobravanje stanovništva i preobražaj u stanje istinske psihoze - sam Enej pri ča o "ludilu" i "slepilu". Od tog trenutka autodezinformacija ulazi u igru pojavom koja je sli čna vampirizmu. Upravo, kao što, prema legendi, neko kome je vampir pustio krv i sam postaje vampir, tako se dezinformisani navodi da postane i sam dezinformator, nekad iz naivnosti, ali često s morbidnim oduševljenjem, kao u propagandi i reklami, uvek pomo ću iracionalnog. U toku staljinističkih procesa, jedan optuženi je priznao da je skrivao ekser u jajetu i to će poslužiti da se demonstrira javnom mnjenju do koje mere je taj optuženi čudovište. Pedesetih godina jedan burgunski vinar, koji je proizvodio odli čnu vrstu vina, uveravao je
5
sve one koji su hteli da ga slušaju da će s dolaskom komunizma njegovo vino postati još bolje. Upravo tako su, suprotno mišljenju Laokoona i gradskih mudraca, Trojanci, zaraženi i zagađ eni eni dezinformacijom koju im je najpre agent Sinon predstavio kao činjenicu, zagadili svoje sugrađ ane ane i svi zajedno srljaju u vlastitu propast. Duboko značenje mita o trojanskom konju nije izmaklo onima koji su razmišljali i razmišljaju o manipulaciji javnim mnjenjem. Tako, Sen-Mark Žirarden piše: "Kako je pobuna napredovala, tako je trojanski konj ulaze ći u grad nailazio na sve ve će odobravanje i klicanje naroda." U istom duhu Hans Huin u knjizi pod naslovom "Trojanski konj", posvećenoj genijalnoj ideji manipulisanja i dezinformisanja, pisao je da je "zajedni čka socijalistička kuća", koju su do neba hvalile komunističke elite za vreme Gorbačovljeve "perestrojke", trebalo da bude sredstvo za prodor na Zapad, za njegovo zavo đ enje enje i uništenje. Trojanski konj se može smatrati mitom o dezinformaciji. Kineski general Sun Cu je, međ utim, utim, stvarno postojao, iako istori čari još ne znaju ta čno da li u 6. ili u 4. veku pre Isusa Hrista. Njegova knjiga "Veština ratovanja" izvršila je zna čajan uticaj na sve kineske i japanske stratege, uključujući i Mao Cedunga, i izu čavala se u svim vojnim školama komunističkog bloka. Tri četvrtine njegovog dela nas se direktno ne ti če, budući da su posvećene razmatranju strogo vojnih tema, ali preostala četvrtina nas zanima u najve ćoj meri pošto ilustruje ključnu generalovu misao, iznenađ uju ujuću za jednog ratnika: "Najviša ratna veština jeste pobediti i pot činiti neprijatelja bez borbe". Me đ utim, utim, kako ga pot činiti bez borbe? Tako što ćemo ga lišiti bilo sredstva, bilo želje za borbom. A, kako mu oduzeti želju? Pomo ću dezinformacije, koja je o čigledno stara koliko i sam čovek. Ambicije idealnog vođ e rata, prema Sun Cuu, beskrajne su: "Vaš cilj treba da bude da osvojite netaknuto sve što je pod kapom nebeskom." Ne uništavati bogatstvo protivnika predstavlja njegovu opsesiju: "U ratu je najbolja politika zauzeti državu protivnika netaknutu: uništiti je samo u najgorem slu čaju." Stoga, najbolji su oni stručnjaci u ratnoj veštini kojima polazi za rukom da potčine neprijateljsku vojsku bez borbe. Oni osvajaju gradove, a da ih ne napadaju i ruše, pokoravaju državu bez dugih operacija." Ukratko, idealni vođ a rata je onaj kome se, "još pre nego što okrvavi svoje oružje, neprijateljska zemlja preda i pokori, bez borbe". Daleko smo od Grka koji, pre nego što pribegnu elegantnom lukavstvu, trojanskom konju, znaju samo za koplje i ma č. Za Sun Cua, "svaka ratna veština se zasniva na prevari" i "vrhunska lukavost sastoji se u napadu na neprijateljske planove". Poverovaćete da se nalazite usred operacije Tuha čevski za koju postoje dva objašnjenja, oba moguća: bilo da je Hitler ubedio Staljina da je Tuha čevski izdao Staljina u korist Hitlera, posle čega je Staljin desetkovao svoj Generalštab; bilo da je Staljin, s ciljem da desetkuje
6
svoj Generalštab, ubedio Hitlera da će ga Tuhačevski izdati, tako da je Hitler mogao to da mu kaže i pruži mu priliku da učini ono što je naumio i želeo.
Nepoznati neprijatelj na delu Pouke koje se mogu izvu ći iz knjige Sun Cua nisu vezane ni za kakvu vojnu tematiku u pravom smislu reči i najavljuju dezinformaciju u najmodernijem obliku. Šta je cilj svake dezinformacije? - Diskreditovati sve što je dobro u protivni čkoj zemlji - znamo kakvim smo operacijama demoralisanja i manevrima te vrste bili podvrgnuti iz dana u dan od nacisti čkih i komunističkih službi - prvi su se obrušavali na nase Jevreje, drugi na naše zaštitnike poznato nam je do koje mere je danas štetan, čak ubitačan, američki uticaj na zemlje kao što je Francuska koje su dovedene do toga da im se gadi vlastita civilizacija, piše Volkov u nastojanju da otkrije ciljeve onih koji se kriju iza opšte, globalne dezinformacije, čijem smo dejstvu danas izloženi. Možda bi se moglo tvrditi da u ovom slu čaju nije reč o organizovanoj akciji Amerikanaca, kaže Volkov i podvlači da "stvari nisu izvesne", ali je to malo važno: oportunista Sun Cu zna dobro da je diskreditovanje tradicionalnih vrednosti put za uništenje identiteta jednog naroda, čak i bez zlih namera neke tre će strane. Hrišćanska crkva nikada ne bi pobedila paganstvo da ono nije na razne na čine bilo diskreditovano, niti bi sadašnja dehriš ćanizacija bila ono što jeste da crkva nije, u meri u kojoj predstavlja jednu ljudsku instituciju, samu sebe diskreditovala na više na čina". - Ukazivati na umešanost predstavnika vladaju ćžih slojeva protivničke zemlje u nezakonitim radnjama i navoditi ih na to . Neprekidno raditi na potkopavanju njihovog ugleda i izazivati kod njihovih sunarodnika prezir prema njima sve dok ne budu spremni da ih sruše. I samo kratak pogled na savremenu francusku politiku uverava nas da je nepoznati "neprijatelj" na delu, jer postoje nebrojane "nezakonite radnje" u kojima su umešani "predstavnici vladajućžih slojeva". Nažalost, izgleda da su naši lideri u stanju da sami sebe korumpiraju, a da ih neki Sun Cu uopšte i ne iskušava. Me đ žutim, žutim, sigurno je da bi potencijalni neprijatelj mogao da svoje velike nade zasniva na "preziru", koji zaslužuju naši političari na vlasti zaglibljeni u raznim prljavim poslovima. Širiti neslogu i svađ e međ u građ anima anima protivničke zemlje - "podeli pa vladaj", dobro je poznata parola. Neke zemlje, me đ žu žu kojima i naša, oduvek su bile žrtve zavera, podela i svađ ža, ža, a odbijanje da se igra ferplej u demokratiji ( u kojoj bi svako trebalo da više vodi
7
računa o zajedničkom dobru nego o pojedina čnom, sebičnom interesu) još više naglašava težnju kod Francuza ka podelama, spletkarenju i me đ ustrana ustranačkim svađ ama. ama. Komunisti su posebno dobro znali da iskoriste te nedostatke da bi pokrenuli Francuze jedne protiv drugih. Treba se samo setititi naoružanih radnika koji su postavljali mine namenjene borcima u Indokini ili onih koji su prenosili novac za vreme alžirskog rata i ugrožavali živote francuskih vojnika i civila. - Huškati mlade protiv starih. Ismevati tradicije protivnika. - Sukobi me đ u generacijama su prirodni, ali se oni mogu smirivati ili dramatizovati, ve ć prema potrebama. Snažna dramatizacija izvedena je, na primer, u maju 1968. i sada znamo za strano mešanje u tim događ ajima ajima koje je uticalo na sam njihov razvoj, kao i na duhovno, intelektualno, politi čko, građ ansko, ansko, ekonomsko, materijalno slabljenje koje je, nesumljivo, imalo teške posledice za Francusku. Dakle, radilo se na tome da se jedna generacija suprotstavi drugoj i uništi sam temelj tradicija koje su ih ranije povezivale. Sun Cu se ne zaustavlja samo na psihološkom delovanju ve ć preporučuje korišćenje lascivnih pesmica i muzike, čak pomoć prostitutki, poklone od svile i žada, što će reći, preporučuje veštinu u podsticanju hedonizma u redovima protivnika, pojave koja najpre slabi duh i telo, a vremenom ih i potpuno parališe. Nije, dakle, re č o tome da se informacija izmeni kao takva ve ć da se protivnikom manipuliše pomo ću uticaja koji mu na kraju uskra ćuje svaku mogućnost, ubija svaku i najmanju želju da pruža bilo kakav otpor. Takva akcija se može izvesti samo pomo ću prenošenja i nametanja ideja, obi čaja, stilova, stavova, dakle, pomo ću dezinformacije, iako su stručnjaci u pravu što to češće nazivaju širenjem "uticaja". Kao tipična ilustracija može da posluzii defetistička parola koja na nema čkom i engleskom zaista zvuči izvanredno: "Bešer rot als tot", "Better red than dead" ("Bolje crven nego mrtav"). Na francuskom je manje sre ćžna kovanica pošto ne sadrži rimu: "Plutot rouge que mort" i stoga manje i slabije uti če na iracionalno, na senzibilitet slušaoca, publike i manje je pogodna za instiktivno zapam ćživanje. Poruka je, me đ žutim, žutim, ista - pacifistička Sun Cuove inspiracije. Veliki Kinez je pisao: "Pobednička vojska je ona koja pobedi pre nego što je borba i po čela; vojska osuđ ena ena na poraz bori se bez nade n ade da pobedi". Uostalom, kao pravi prorok dezinforamcije, Sun Cu je savršeno shvatio da ne zavisi od dezinformatora stvaranje povoljne situacije. Sparta svakako ne bi izabrala da pre bude crvena nego da umre, niti bi to u činila Francuska u 17. stoleću ili u vreme revolucije. Dezinformator mora da "prati trenutna kretanja u redovima protivnika" i utiče na njih da se odvijaju u njegovu korist, on mora da koristi ve ć postojeće sukobe i još više ih potpiruje i zaoštrava, mora da na monstruozan način razvija već postojeće tendencije u redovima protivnika za koje pretpostavlja da bi mu mogle koristiti u izvo đ enju enju akcija, što sve znači da
8
dobro obavi zadatke i izvu če potrebne pouke: poslovno re čeno, za takav poduhvat morao je da temeljno prou či tržište.
Crkve podložne manipulacijama Pacifizam nikada nije osuđ ivao ivao komunisti č k o nasilje i užase čko DEZINFORMACIJA DEZINFORMACIJA nije nikakav pronalazak pronalazak novog doba. Naprotiv. Ljudi su izgleda uviđ ali ali mogućnost za manipulisanje duhom od najranijih vremena. Međ utim, utim, pretvaranje dezinformacije u glavno sredstvo za ovladavanje č ovekom ovekom i njegovom sveš ću ipak je posledica najnovijeg tehni č kog kog razvoja koji je omogu ćio da se informacijom bezgrani č no no manipuliše. Jedan od najvećih i najboljih poznavalaca mediologije Vladimir Volkov, francuski književnik ruskog porekla, iskovao je re č „psihokratija" u znač enju enju vladavina ljudskom dušom, sveš ću.
Slika koju koristi Sun Cu da bi nam to pokazao zaista je zastrašuju ćža: „Situaciju treba iskoristiti isto kao kada bacimo loptu niz strmu padinu. Snaga koja je upotrebljena je minimalna, a rezultati ogromni". Ipak, napredovali smo od vremena SUn Cua. Sadašnji metodi dezinformisanja ne iziskuju višetako brižljivo koriš ćenje prirodnih sklonosti. Drugim rečima, Mikijelijevom „voluntarističkom revolucijom" možemo danas da upravljamo iz daljine (teledirigovanim putem). Iskušenja crkve Može se samo zamisliti kako bi izgledalo jedno delo o dezinformisanju u kojem bi bili izneti svi oni ogromni napori za ube đ ivanje ivanje ateista da poveruju u svet koji su predvi đ ale ale različite religije smenjujući se jedna za drugom. Ponovimo jos jednom kriterije za otkrivanje dezinformacije: javno mnjenje, politi čki ciljevi, posrednici (zaobilazne metode). Misionar se obraća javnom mnjenju, to je neosporno, i Sveti Pavle, stavljaju ći do znanja Atinjanima da je došao da propoveda „nepoznatog boga", kome su oni već posvetili oltar, mogao bi se s punim pravom nazvati manipulatorom javnim mnjenjem. Ciljevi preobraćenika, prigovoriće se, nisu politički. štaviše.
9
Oni, Pavlovi, svakako nisu bili takvi, ali da li su uvek odsutni u nastojanjima i misionara, i njihovih naredbodavaca? što se tiče posrednika (posrednih, zaobilaznih metoda ) ... znamo da pagani, na primer, pribegavaju izgovorima kao što je skrivanje sveštenika u statui Boga koji zatim glasno i razumljivo izgovara proročanstva. Sveštenici su takođ e ti koji su tumačili nepovezane reči koje je Pitija, sede ći na tronošcu, izgovarala, a ljudska priroda ne bi bila to što jeste da su ljudi mogli da odole i odupru se iskušenju da te re či usklade sa svojim potrebama, okrenu u korist svojih ose ćanja ili interesa. Stavljajući se u položaj ateiste koji ne veruje ni u devi čansko rođ enje, enje, ni u vaskrsenje Hristovo, mogli bismo čak reći da je širenje hrišćanske vere prevara na planetarnom nivou i da crkvena muzika, orgulje, zvonjava, mrtvačka zvona, miris tamjana i kađ enja, enja, dosadna ponavljanja najrazli čitijih molitvi i litanija, čak i sam simbol krsta, predstavljaju sistematsko stvaranje uslovnih refleksa, Pavlovljevog refleksa, kod vernika. Bez sumnje, propovednik se ne prerušava, da bi iz potaje „udario" po javnom mnjenju, naprotiv. Odbijaju ći da plovi pod lažnom zastavom, on deluje u uniformi sa svešteni čkim ukrasima i ne može se ni u kom slu čaju smatrati slobodnim strelcem. čak i kada bi koristio jezuitska lukavstva, l ukavstva, ne krije svoj glavni plan - „Ad majorem dei gloriam". Stari sveštenik iz Unamunovog sela, koji, veruju ći da je hrišćanstvo dobro za narod i pobožno ga propoveda, iako više u njega ne veruje, nije n ije dezinformator. Njemu nedostaje maska. S druge strane,pak, crkve su same često podložne manipulaciji i dezinformisanju. Uostalom, kaže Volkov, kao i mnogi drugi fenomeni u savremenom društvu. Pacifizam, koji nikada nije osu đ ivao ivao komunističko nasilje i užase, ve ć samo američka preterivanja; socijalni stav koji je trebalo da osloba đ a krivce nije bio u modi, dok je okrivljavanje uživalo koristi od postojećeg; celokupni marksistički smisao klasne borbe; nepromišljeni stavovi prema nuklearnoj energiji i ekonomiji; univerzitetska katedra preobražena u tribinu, zapanjujuće slobode u pitanju morala; poštovanje devize prema kojoj svak može da radi šta hoće (laišez-pašer, laišer-faire), poraznu za stvari morala; o čigledna nesposobnost da se održava disciplina u redovima sveštenstva; prihvatanje izvesnih jeresi čiji je cilj prevara, na primer, one koja je sebe nazvala „teologija oslobo đ enja", enja", koja je u Latinskoj Americi predstavila Hrista na krstu sa automatskom puškom o ramenu poput geriljerosa: kad se sve ove karakteristike saberu, može biti malo sumnje u to da su crkve izmanipulisane. Taktika izvođ enja enja akcije usmenog prenošenja bila je ograni čena. Pisanje i, posebno, štampanje veoma su pove ćali i proširili mogućnosti dezinformisanja na svim poljima. Otkriće pisma malo je promenilo uslove usmenog prenošenja informacije. Tri su glavna fenomena morala da izvedu dezinformaciju iz nemuštog detinjštva i uvedu je u prosve ćenu mladost:
10
– Gutenbergovo otkriće štamparske prese 1434. koje je omogućilo beskrajno reprodukovanje dezinformacije. Taj pronalazak će dovesti do: – pokretanja prvog periodičnika (u Kelnu 1470.) posle čega su brzo usledili mnogi drugi, što je omogućilo da se dezinformacija može menjati iz dana u dan u najrazli čitijim oblicima. Pokretanje listova bilo je izvor: – sve većeg značaja počev od 18. stole ća onoga što se naziva javno mnjenje u zapadnom političkom životu, što je takođ e beskrajno proširilo i pove ćalo uslove za dezinformisanje. U stvari, knjige i časopisi, ulazeći u sve kuće u kojima je bar neko znao da čita, brzo su lišili kraljevsku moć monopola u odlučivanju a moć crkve monopola na znanje. Tako je svet ušao u savremeni i demokratski za čarani krug: što je javno mnjenje postajalo značajnije, to iziskuje više informacija; što više informacija prima, to je zna čajnije. Međ utim, utim, informaciju nužno kvari dezinformacija sa kojom se meša. Treba uočiti da je tokom bar dva stole ća ostao neosporan autoritet pisane re či i njen uticaj na javno mnjenje koje nije uvek mnogo obavešteno. „To je istina jer sam to pročitao" - postaće brzo široko rasprostranjeno mišljenje većine ljudi.
Podsmeh kao najubojitije oružje U "Izveštaju nacionalnoj konvenciji podnetom na sednici održanoj trećeg dana drugog meseca druge godine Francuske Republike" Fabr d¨Eglantin piše povodom revolucionarnog kalendara koji će predložiti poslanicima konvencije: "Obnova francuskog naroda, izgradnja republike nužno su dovele do reforme vulgarne ere. Duga navika na gregorijanski kalendar ispunila je se ćanje naroda nizom slika koje je narod dugo obožavao i već su mu dugo utisnute u se ćanje i koje su još i danas izvor njegovih verskih zabluda; stoga je neophodno zameniti ove lažne vizije koje proizilaze iz neznanja i nepoznavanja stvarnosti razumnom stvarnošću a nametnuti sveštenički ugled zameniti istinom prirode. Poslednji dan u sedmici nazva će se sankilotski dan, praznikom javnog mnjenja. Tog jedinstvenog i svečanog prazničnog dana Javnog mnjenja, svi gra đ ani ani govore slobodno pred svima o moralu, li čnostima i akcijama javnih funkcionera, pružaju ći im mogućnost da daju maha svojoj šaljivoj i veseloj mašti. Pesme, aluzije, karikature, grube šale, ironi čne dosetke, ludi sarkazmi biće tog dana plata za one izabranike naroda koji su ga prevarili ili koji ga omaložavaju ili mrze. Nikako se ne treba plašiti posebnih neprijateljstava, privatnih osveta; samo javno mnjenje osudi će drske klevetnike i otpadnike. Sudovi se potkupljuju, 11
oni se korumpiraju, ali se ne korumpira javno mnjenje. Najstrašnije i najuboitije oružje od svih vrsta oružja Francuza protiv Francuza jeste podsmeh, ismevanje njihovih mana i nedostataka; najmudriji od svih sudova jeste sud javnog mnjenja. Stoga taj praznik javnog mnjenja u stvari predstavlja najefikasniji štit od zloupotreba i uzurpacija svake vrste." I, sto godina kasnije, ozbiljni gospodin Tjer (Thiers) još će otići dalje: "Javno mnjenje je to koje treba da sudi samom javnom mnjenju a sudije treba da se brane svojim vrlinama pred neistinama i klevetama." Naivnost je zaista prekrasna osim ako ne skriva u sebi licemerje. Ah! Zaista, "sudovi se korumpiraju, javno mnjenje se ne korumpira"! Me đ žutim, žutim, gospodine Fabr d¨¨Eglantine, zar ne nastojite da, pita Volkov, "korumpirate" javno mnjenje doznakama, zar ne pokušavate da ga manipulišete vašim idejama, koje ne vrede ništa više, niti su bolje od onih koje odbacujete! Niste li vi upravo prognali imena svetaca iz vašeg kalendara da biste ih zamenili imenima koja su vam simpati čnija... U istom duhu manipulacije javnim mnjenjem Novi (revolucionarni) režim je pokušao da promeni stara imena mesta. Re či kao što su grad, varošica, svetac, zamak, kralj, vitez, krst bile su u stvari proterane iz upotrebe... Dezinformacija, kako se vidi, ponekad rizikuje da prevaziđ e vlastite ciljeve. Ispod ove anegdotske strane pri če, ostaje da je Revolucija, koja je trijumfovala zahvaljuju ći agitovanju klubova, ideoloških društava, kafea i aristokratije, koja je snažno bila obuzeta težnjom da sama sebi podse če granu na kojoj je sedela, to će reći, zahvaljujući javnom mnjenju koje je znalački obrađ ivano, ivano, dakle, Revolucija je bila pronicljiva i izvukla zaklju čke koji su se nametali: takvo javno mnjenje koje ju je dovelo na vlast nije smelo nikako da bude razoružano, ve ć ga je trebalo svakodnevno hraniti raznim vrstama mržnje i strahova i ubeđ ivati ivati ga, uprkos potocima krvi u Parizu, da je bilo u pravu, da je sada u pravu i da će uvek biti u pravu. Odatle i poti če kult boginje Pravi čnosti (Pravde) - bez obzira što je ulogu odigrala operska službenica - otuda takođ e neumorno traganje (nikada uzaludno) za onima na koje će se svaliti tuđ a krivica, za onima koje će omalovažavati i potcenjivati, da bi ih zatim giljotinirali kako bi im se krivica još više naglasila. Trebalo bi napraviti studiju o metodama ovladavanja javnim mnjenjem u vreme Revolucije. Monarhija je u najgorem samo težila da zabrani odre đ ene ene načine mišljenja koji joj nisu odgovarali, što je svakako autoritaran stav za žaljenje i osudu. Revolucija je pak nastojala da po svaku cenu nametne odre đ en en način mišljenja: svakako svoj, što je totalitaran stav. Ona je sebe predstavljala kao da je jedini čuvar istine: ona je ta koja je uvek u pravu i koja ima sva prava. Treba joj u tome odati svako poštovanje jer je u praksi pokazala apsolutnu koherentnost. Pošto je bila u pravu, treba i mora da Francuskoj name će i nametne tu istinu i ona će upotrebiti sva neophodna sredstva da to i u čini, izmeđ u ostalog, i da krivotvori istoriju, što je posebno vidljivo u slu čaju događ aja aja u Vandeji. Ta obmana bi će primećena tek dva stoleća kasnije u vreme proslave 200-godišnjice, 1989. godine, posebno 12
zahvaljujući pre svega radovima Pjera Šonija (Pierre Chaunu), Ksavijea Martena (Xavier Martin), Rejnalda Sešea (Reynald Sesheer), i Žana Jvigeria (Jean JViguerie) koji su svaki na svoj način bili odlučni da razobliče "francusko-francuski genocid" u Vandeji, koji je stajao više od pola miliona života Francusku, a istori čari su ga dva stole ća uspešno zaobilazili i skrivali. Ne ulazi u našu temu da otkrivamo zašto je Francuska revolucija imala potrebu da uništi stanovništvo u Vandeji. "Nećemo dozvoliti postojanje nikakvog drug čijeg, heterogenog tela u Republici", pisao je Garnije de Sent (Garnier de Saintes). "Potpuno uništite tu užasnu Vandeju", nare đ ivao ivao je Komitet javnog spasa. "Vandeja treba da bude samo veliko groblje", izjavio je Tiro (Turreau). "Vandeja treba da bude uništena jer se usudila da posumnja u dobrobit Slobode", tvrdili su predstavnici u misiji. "Ne smem nikoga više da zarobim. Vojnici koji se bore za slobodu suviše su bili ozloje đ eni eni drskošću te horde robova koja se usudila da ih uznemirava za vreme ve černjeg obeda" govorio je general Mijeskovski, dok je Babef otvoreno pozivao na "ubijanje naroda" (populicid). Ono što nas ovde zanima jesu sredstva koja su prona đ ena ena da se a priori i a posteriori pravda i opravda to istrebljenje, jer je u pitanju sredstvo koje otkriva dva značajna elementa tehnike dezinformisanja: temu i borbu re čima (logomahiju).
Diplomata, a ne narodni guslar Slobodan Jovanovi ć priznaje da su i Paši ćevi i Milovenovi ćevi planovi "bili razduvani" Većinu zasluga za uspeh Srbije u ovom predratnom sukobu s Austro-Ugarskom Jovanovi ć je pripisao Milovanu Milovanovi ću, srpskom ministru inostranih dela od leta 1908. do leta 1912. godine. Jovanovi ć i Milovanović bili su povezani pravnom strukom i ličnim vezama ostvarenim u vreme zajedničkog rada u Ministarstvu inostranih dela, gde je Milovanovi ć bio jedno vreme pretpostavljen Jovanovi ću. Uz to, povezivalo ih je slično socijalno poreklo, a i činjenica da je Milovanovi ć bio jedan od retkih francuskih đ aka aka međ u radikalskim intelektualcima. U nizu svojih redova u kojima je prikazao spoljnu i nacionalnu politiku Srbije u doba Aneksione krize, Jovanović je dao prednost Milovanovi ćevoj koncepciji rešavanja spora s Austro-Ugarskom nad Pašićevom. Jovanovićeva polazna postavka u razmatranju pitanja aneksione krize bila je da, bez obzira kakvu politiku vodila Srbija, "nije moglo biti ni pomena o kakvoj dobiti, nego samo o tome da se pro đ e sa što manje štete". Milovanovićeva koncepcija da se pred Be č izađ e sa zahtevom za teritorijalnim naknadama dobijanjem izlaza za Srbiju na Jadransko more u zamenu za priznavanje aneksije Bosne i Hercegovine našla se nasuprot Paši ćevog ratobornog stava i stava da, ako Srbija nije u
13
stanju da spreči aneksiju, bar ne bi trebalo da je prizna. Paši ćeva koncepcija prilagodila se huku vremena najveće srpske nacionalne egzaltacije, dok je Milovanovi ćeva naišla na otpor i odbacivanje u srpskoj javnosti. Jovanovi ć zapisuje: "To nije bilo ni prvi ni poslednji put da je našem Ministru spoljašnjih poslova zamerano što je Velikim Silama govorio kao diplomat, a ne kao narodni guslar". Jovanović priznaje da su i Paši ćevi i Milovanovićevi planovi "bili razduvani", ali daje i ocenu da je Milovanovi ćeva politika bila delotvornija: "Milovanovi ć nije uspeo spre čiti aneksiju, nije uspeo dobiti ni naknade; ali je u ne čemu ipak uspeo. Onda kad je Austrija mislila da aneksijom konačno zatvara Bosansko pitanje, Milovanović je otvorio Srpsko pitanje, koje je u drugom obliku bilo opet Bosansko pitanje". Milovanovi ć je, naime, postavio problem pred evropske sile tako što je ukazao na to da Austro-Ugarska aneksijom Bosne i Hercegovine ugrožava državnu nezavisnost Srbije zagarantovanu odlukama Berlinskog kongresa. Jovanović je tokom Aneksione krize održavao lične kontakte s Milovanovićem. U kojoj meri je i li čno bio impresioniran Milovanovićevom spoljnom politikom svedo či i podatak da je, zajedno s Dragoljubom Dražom Pavlovi ćem i Miloradom Draškovi ćem, potpisao predlog da se Milovanovi ću "zbog zasluga za održanje evropskog mira dosudi Nobelova nagrada". Ocenu da je Milovanovi ćev spoljna politika bila smišljenija i produktivnija od one za koju se javno zalagao Paši ć Jovanović je ponovio u mnogim svojim radovima. Međ utim, utim, Jovanovićevo mišljenje je i da je "Paši ć u osnovi morao odobravati Milovanovićevu politiku... inače bi ga oborio s vlasti", jer je kao vo đ a najjače parlamentarne stranke imao dovoljno političke moći da to i učini. Posle privremene politi čke pasivizacije, u godinama posle Ivanjdanskog atentata, Paši ć se u periodu 1903-1914. godine uč vrstio na poziciji lidera najja n ajjače parlamentarne stranke i bio je u nekoliko navrata na ministarskim položajima i položaju predsednika vlade. U istom vremenu Jovanović je nastavio s usponom u svojoj profesorskoj i nau čnoj karijeri, našavši se u više mandata na mestu dekana Pravnog fakulteta, a školske 1913/14. godine i na mestu rektora Beogradskog univerziteta. Ni u ovo "zlatno doba" parlamentarizma, kako se najčešće označava u istoriografiji, Jovanovi ć se nije formalno priklju čio niti jednoj političkoj stranci. U javnosti je delovao uglavnom preko dva časopisa - "Srpskog književnog glasnika" i "Arhiva za pravne i društvene nauke". "SKG" je nastojao da zadrži nestrana čko obeležje i pored činjenice da su na njegovu ure đ iva ivačku politiku ostvarivali veliki uticaj prvaci i samostalnih radikala Ljuba Stojanovi ć, Jaša Prodanović i Jovan Skerlić. Najbližu veru s aktuelnom politikom Jovanovi ć je ostvarivao svojom Parlamentarnom hronikom, koju je od 1907. godine vodio u "Arhivu". U Hronici se bavio pravno-tehni čkim tumačenjima pojedinih ustavnih i zakonskih propisa u vezi s radom srpskog parlamenta, zadržavajući se u granicama stručne kritike i političke 14
neutralnosti. Jedan od istraživača tadašnjeg parlamentarnog života beleži da su "srpski parlamentarci... čitali Jovanovićevu Hroniku", isto kao i njegov udžbenik "Ustavno pravo", i u dugim raspravama o parlamentarnoj formi i proceduri često su, s manje ili više razumevanja, Jovanovi ćevim mišljenjem argumentovali sopstvene stavove". Stoga, isti istraživač zaključuje da je Parlamentarna hronika "imala svojevrsnu prosvetiteljsku ulogu u zemlji bez parlamentarno-demokratskih tradicija i nerazvijene politi čke kulture". Nesumnjivu prosvetiteljsku ulogu Jovanović je ostvarivao međ u studentima beogradskog Pravnog fakulteta. Studentima je namenio i svoje možda najznamenitije delo - Osnovi pravne teorije o državi. Prvo izdanje te knjige pojavilo se 1906. godine, a u drugom dopunjenom izdanju, objavljenom po četkom 1914. godine, našao se i poseban odeljak, naslovljen Političke stranke. Razmatrajući mesto i ulogu politi čkih stranaka u modernoj državi i društvu u ovom odeljku zapisao je i sledeće redove: "Političke stranke u modernoj demokratiji objašnjavaju se tom potrebom za organizovanjem javnog mnjenja. One imaju za cilj da prikupe i disciplinuju ljude istog mišljenja. One imaju za cilj da na đ u ono mišljenje, onu formulu, onu frazu koja će učiniti utisak na onu kolebljivu masu koja nema svog mišljenja i čeka od drugog direktivu... ... glavna snaga savremenih stranaka leži u njihovoj organizaciji. Jedna dobro organizovana stranka može uspevati i sa ljudima osrednje sposobnosti. Iz tog razloga savremene stranke odbacuju ljude od li čne vrednosti kao nepotrebne; one dejstvuju s vrlo malim potroškom lične inteligencije, dejstvuju kao mašine...
Volterov zapis o seljacima U celom periodu od dva stoleća održavana je dezinformacija o genocidu u Vandeji u nastavi u Francuskoj Republici, manje pomoću klevete više usled neobaveštenosti Tema kampanje protiv Vandejaca je jednostavna kao i sve dobro izabrane teme dezinformacije, jednostavna i izmi če verovatnoći i logici, što je značajno jer se tema koja je verovatna ili logična izlaže mogućnosti osporavanja, što se me đ utim utim mora posebno izbegavati. U slučaju Vandeje, tema je slede ća: "Vandejci nisu ljudi kao drugi." Borba rečima (logomahija), na koju je La Arp (Harpe) ve ć aludirao nazivajući je "obrnutim, izokrenutim jezikom", omogućava da se tema unese u redove javnog mnjenja. Evo nekoliko ljupkih reči koje su izrekli ili napisali revolucionarni administratori i vojni predstavnici na adresu stanovnika Vandeje: "Krvolo čni seljaci, razbojnici, fanatici, izdajnici, lopovi, razulareni tigrovi žedni i gladni krvi Francuza, horda robova, izdajni čka banda zlikovaca, bedna razbojnička armija, bezumna i krvolo čna rulja, varvari, nezdrava
15
pobunjena rasa, rasa lopova i ludaka, zloglasna rasa, monstrumi, fanati čna čudovišta željna krvi i krvoprolića." Istinu govoreći, "zločinac" je samo uvreda, ali "seljaci" je već ozbiljniji kvalifikativ u jednom vremenu u kojem je Volter poljoprivrednike tretirao kao "neotesana i prosta bi ća koja žive u kolibama sa svojim ženkama i životinjama", u vremenu u kojem je Bifon smatrao da su "ljudi sa sela (...) ružniji od onih iz grada" a Labrijer ih opisivao kao "divlje životinje, mužjaci i ženke, raštrkane po polju crne, modre i sasvim preplanule od sunca". Izraz "fanatici" vraća na misao samog Voltera: danas se fanatizam shvata kao mra čno i okrutno religiozno ludilo." "Razbojnici su, kako se na sve to nadovezuje Barer, ljudi nedostojni da nose ime Francuza". Ulazimo u samu srž problema sa terminom "varvari" koji ozna čava da Vandejci nisu deo nacije (Sen-žist je navodno rekao o Luju XVI: "On " On se borio protiv naroda, on je varvarin, on je tu đ inac"). inac"). "Upotrebom termina "čudovišta" Vandejci se izbacuju iz ljudske vrste. Terminom "tigrovi" oni se jasno poistovećuju sa životinjama. A, termin "rasa", koji se tako često koristi, potvrđ uje uje da kolektivno, nasledno, oni nisu kao mi ostali. Rasistički sadržaj ove borbe re čima nas može iznenaditi, ali to je zato što je naš senzibilitet druk čiji od onoga iz 18. stole ća bez obzira koliko se ono predstavljalo kao stole će prosvećenosti. Žan de Vigeri podseća s pravom da je Bifon okarakterisao Laponce kao "nizak i gnusan narod dostojan svakog prezrenja (...) čiji su svi pojedinci same nakaze i nedonoščad", dok je Ruso smatrao da je kod "Crnaca" mozak manje savršen, a Volter im je prebacivao da je mera njihove inteligencije u pore đ enju enju sa drugim vrstama ljudi veoma različita. čak je i blagi opat Prevo povodom jedne pobune crnih robova zabeležio: "Gomila bednika, koja je samo izgledom li čila na ljude ne zaslužuje više pažnje od žaba i mušica koje dodijavaju, njihova snaga i njihova mržnja, opasniji i pogibeniji od njihovog duha i razuma, ne primoravaju da se preduzmu bilo kakve ve ćže mere za njihovu odbranu i zaštitu." Ukratko, u veku prosvećenosti, savršeno je bilo mogu ćno isključiti jednu grupu ljudi iz ostatka čovečanstva, a kada je jednom isključena, ništa više ne spre čava da bude i istrebljena. Poučno. Treba primetiti da nisu rojalisti čka mišljenja ili katolička vera stanovnika Vandeje bili razlog zbog kojeg su ih kritikovali revolucionari: u pitanju je bila njihova rasa. Zbog toga ih je trebalo uništiti bez razlike da li su pristalice starog ili novog režima: "Komitet je preduzeo, govorio je Barer, mere koje treba da dovedu do istrebljenja te pobunjeničke rase Vandejaca." I, 15. brimera druge godine (u stvari 5. novembra 1793), on će sa zadovoljstvom re ći da "oblast koja je suviše dugo nosila užasno, izdajni čko i podmuklo ime Vandeja postoji u ovom trenutku još samo kao gomila pepela i pustinja." To sve potpuno čiste svesti i savesti. Isto tako stanovnici Anžea (Angers), grada koji je oslobodila velika kraljevska i katolička armija, "zapalili su tamjan otadžbine da bi ka đ enjem enjem očistili zidove od rojalističke prljavštine". Dakle, satanizacija Vandejaca kao takvih bila je definitivno završena. Zanimljivo je uzgred ukazati na aluziju na ime Vandeje (koje je kako se zna privremeno bilo zamenjeno imenom Vanže (Venge): zna čaj koji se pridavao samom imenu na bizaran na čin 16
okvalifikovanom kao užasnom, izdajničkom i podmuklom, veoma jasno ukazuje da smo usred rata rečima (logomahija). U celom periodu od dva stoleća održavana je dezinformacija o genocidu u Vandeji u nastavi u Francuskoj Republici, manje pomoću klevete više usled nedovoljne obaveštenosti. U osnovnim školama III republike i srednjim školama IV republike, u kojima sam i ja u čio, jedva da se taj događ žaj žaj i spominjao i to samo kao mali incident pošto je postojala opasnost da se krivica svali na revolucionare i tako naškodi ugledu revolucije zbog prava čoveka. Celokupna pažnja nastavnika i učenika je tako sistematski usmeravana bilo prema opasnosti koju su koalicije stranih sila predstavljale za tekovine revolucije, bilo prema uvođ enju enju metričkog sistema koji je izazivao očigledne simpatije. Jednog dana svakako bi trebalo napisati istoriju sistematskog dezinformisanja čija je žrtva bila i u izvesnoj meri je još uvek Rusija, čak i ne računajući mit o Potenkinovim selima. Prve netačnosti koje Francuzi iznose o ruskoj istoriji nalazimo kod Voltera u delu koje je posvetio Petru Velikom, ali tek od po četka 19. stoleća neznanje i zlonamernost po činju da besne, udružuju se i postaju sve češći: na to se žalio još knez Linj (Ligne). U prvi red dezinformatora spadaju Markiz Kistin (Custine) koji nikako nije mogao da oprosti Rusiji što ga je zamolila da napusti zemlju zbog navodnog kršenja njenih obi čaja, i Aleksandar Dima, koji je tvrdio da je pio votku iz samovara u senci bujana, što je Rusima pružilo priliku da daju novi smisao re či "kloukva" (borovnica, bujan): "Trabunjanje stranaca o Rusiji".
"Rusija nastanjena varvarskim narodom" Međ utim, utim, ni sami Rusi nisu ni u kom slučaju nevini: od kneginje Segur ro đ ene ene Rostopčin, tvorca smešnog lika generala Durakina, čije je ime izvedeno iz termina "durak", što zna či, prostak, zvekan, glupak, do Aleksandra Hercena, koji je, u zavetrini na zapadu, činio sve da iznese na loš glas Rusiju uopšte i carizam ruski posebno, preko Turgenjeva, koji nije, žive ći srećno i raskalašno u Francuskoj na račun svojih kmetova, prezao od toga da na sva usta kritikuje upravo to kmetstvo. Treba li videti u tom sau česništvu Rusa u širenju predrasuda koje su drugi gajili prema njima, neki poseban i izuzetan smisao za pravdu? Ili, možda, samo obi čan mazohizam? Pitanje nije bez zna čaja ako se posmatra sa stanovišta koje nas zanima. Ve ć smo stavili naglasak na značaj prijemčivosti i pristanka u širenju dezinformacije bez čega ona nije mogućna, ali se radilo o prijem čivosti i pristanku javnog mnjenja, dakle, onoga što je kao ciljna grupa na nišanu. U slu čaju Rusa, reč je o pristanku same žrtve. Oni su istovremeno objekat i subjekat operacije. Autodezinformisani i autodezinformatori u svojoj vlastitoj
17
stvari. Biti žrtva dezinformacije jedna je stvar, a morbidno uživati i nasla đ ivati ivati se u tome, druga je stvar. Dvadesetih godina francuski učenici su napamet učili da je "Rusija prostrana ravnica, bogata žitaricom, nastanjena varvarskim narodom", sic, ali ruski emigranti zamoljeni da pokažu kako jedu sve će, pošto ih je bio takav glas, pravili su se da ih čuvaju "za desert", a pijanista međ unarodnog unarodnog ugleda Uninski, iritiran uobraženoš ću Francuza koji su ga smatrali za dobroćudnog primitivca, u svojoj nasladi da im ugodi išao tako daleko da se pretvarao da nikada nije video klavir pre nego što je po čeo da "improvizuje" kao pravi virtouz, što je zaista i bio. Ostavljajućži po strani mogućnu odgovornost izvesnih Rusa, nameće se pitanje čemu treba pripisati takvu vrstu zlobe i pakosti prema Rusiji, naročito, u stavu zapadnih intelektualaca? Geografskoj udaljenosti, verskim razlikama, podeli katoli čke Poljske, za koju je kriva pravoslavna Moskva, tvrdokornom gnevu, upornoj mržnji i zlobi francuskih rentijera koji nikada nisu oprostili imperiji ruskih careva čuveni "ruski zajam"? Sve to izgleda, ipak, ne može na zadovljavaju ći način objasniti tu tako upornu i istrajnu volju, prosto ukorenjenu spremnost, da budu obmanjeni, da se šire obmane o Rusiji. Koliko sam puta morao da objašnjavam da je Aleksandar II ukinuo kmetstvo u Rusiji jednim potezom pera 1861. dakle, čak i pre nego što je nestalo ropstvo u SAD - i to po cenu građ anskog anskog rata nazvanog rat za Otcepljenje (secesiju), koji odneo 700.000 života! Koliko puta sam morao da podse ćam da nije Nikola II ve ć, naprotiv, boljševici su ti koji su potpisali separatni mir u Brest-Litovskom, ostavivši saveznike potpuno na cedilu u najvećem haosu, dok je Nikola II rizikovao i izgubio presto da bi im ostao veran! Na kakvo sve morbidno zadovoljstvo nisam nailazio na zapadnim licima svaki put kada bi nova nesreća zadesila Rusiju! I, kakav superioran ton bih čuo uvek kad god bi po čelo da se priča o šefu ruske države koji je oslobodio svoj narod komunisti čke tiranije u prvoj revoluciji bez krvi koja je ikada izvedena! Sve je to trebalo izneti na videlo i razjasniti: jer, dobro se uvi đ a zašto rivalske crkve imaju interesa da jedna drugu čine nepopularnom, zašto komunisti i njihovi saradnici uvek sa omalovažavanjem govore o carskom režimu, ali postoji jedna čudna stvar u tom unisonom animozitetu, u toj saglasnosti u neprijateljstvu, u upornom odbijanju da se istinski informiše o toj velikoj zemlji. Predmet te teze svakako vredi razmotriti. Trebalo bi je uključiti u analizu uobi čajenih gluposti i budalaština koje se iznose o slovenskoj duši, slovenskom šarmu, slovenskom fatalizmu i uvideti da se u ne baš mnogo smešnoj čerčilovoj doskočici o "zagonetnoj Rusiji" skriva enigma obavijena misterijom. Postoji u svemu tome očigledno zla volja Zapada koju bi bilo zanimljivo razotkrivati i razobli čavati deo po deo. Drugi primer tendencije da se u pisanom tekstu iznese dezinformacija: čuvena depeša iz Emsa. Situacija je dosta zamršena. Pokušajmo da je razjasnimo. Godina je 1870. i španski presto je upražnjen. Španija ga nudi Leopoldu de Hoencolerna (Hohenzollern), ro đ aku aku 18
pruskog kralja Viljema prvog. Leopold se slaže, Bizmark je oduševljen, Viljem nije protiv. Francuska je poludela od besa i protestuje. Ambasador Benedeti odlazi da prona đ e Viljema u Emsu, gde je ovaj pio mineralnu vodu izmeđ žu žu dva okrugla podijuma za koncerte. Francuska želi da dobije izjavu od kralja koja će dezavuisati kandidaturu i naterati Leopolda da je povu če. Viljemu je stalo do mira: on odgovara da je u pitanju porodi čna stvar i da će ukoliko Leopold povu če kandidaturu, dati svoj pristanak. Izgledalo je da se afera mogla tu zaustaviti. Međ utim, utim, Francuska je insistirala, dosta grubo. Vojvoda Gramon, ministar inostranih poslova Napoleona III, šalje Benedetija da traži od kralja da savetuje Leopoldu da se odrekne španskog prestola. Viljem smatra da se u tome ide malo daleko. Ipak, pošto već zna da princ šarl-Antoan (sharles-Antoine), Leopoldov otac, prihvata da povuče kandidaturu svog sina, obeća odgovor za 24 časa. Još jednom, afera je mogla da se prekine. Ipak, Gramon nije još zadovoljan. Benedeti, prilikom susreta sa kraljem u parku, uz vesele zvuke orkestra iz kasina, zahteva sada da se pismeno odrekne prestola i obaveže se da nikada ne će podržati kandidaturu bilo kog Hoencolerna za presto Španije. To je zaista bilo ve ć preterano. Kralj odgovara ambasadoru u hladovini u Emsu: "Recite caru da smatram svoje ro đ ake ake časnim ljudima. Ako su povukli kandidaturu koju su već prihvatili, oni to svakako nisu učinili sa zadnjim mislima da bi se kasnije ponovo kandidovali (...) Dao sam svoju re č i tome nemam ništa da dodam. Dozvolite mi da se udaljim."
Kralj odbio da primi ambasadora Pod naslovom „Protokoli sionskih mudraca", Sergije Nilus u Moskvi je objavio 1905. godine tekst predstavljen kao tajni zaklju č ci ci Prvog sionisti č k og kongresa u Bazelu čkog Posle toga naredio je svom pomo ćniku Abekenu da o svemu obavesti kancelara Bizmarka koji se nalazio u banji u Karlsbadu. Tekst depeša iz Emsa koju je potpisao Abeken: A beken: "Njegovo Visočanstvo mi piše: grof Benedeti me je zaustavio za vreme šetnje neumesno insistirajući i tražeći da ga ovlastim da telegrafski odmah javi da se obavezujem da u budućnosti nikada neću dati ponovo svoju saglasnost u slučaju da Hoencolerni budu ponovo istakli svoju kandidaturu. Na kraju sam ga se grubo oslobodio, jer se ne može, niti ima pravo, da se zauvek daju sli čna obećanja koja su data u jednom trenutku (...) Njegovo veličanstvo (...) odlučilo je da više ne prima ambasadora Francuske, ve ć da mu stavi do znanja preko pomoćnika da je njegovo Viso čanstvo sada primilo od princa potvrdu te vesti koju je Pariz već saopštio Benedetiju i da više nema ništa n išta da o tome saopšti. Njegovo Veličanstvo ostavlja vašoj eselenciji da prosudi da li to novo prisiljavanje Benedetija i njegovo odbijanje treba da odmah budu preneti i našim ambasadama i
19
štampi." Trinaesti je juli. Bizmark prima depešu dok ru ča sa dvojicom militarista: generali Moltke i Roon, koji dolaze do slede će pretpostavke: sve izgleda kao da se smiruje, oni ne će imati priliku da pokažu svoje ume će. Međ utim, utim, na sreću za njih, iz iscrpne Abekenove depeše, kancelar slede ći jezgrovit tekst: Informaciju o povlačenju prestolonaslednika Hoencolerna zvanično je francuska vlada prenela španskoj kraljevskoj vladi. (Zbog čega se francuska vlada uopšte meša?) Zatim je francuski ambasador zamolio kralja u Emsu da ga ovlasti da telegrafski obavesti Pariz da se kralj obavezuje zauvek da neće dozvoliti da se kandidatura bilo kada ponovo isti če. (Ovakav zahtev je očigledno uvredljiv). Na to Njegovo Veličanstvo kralj je odbio da primi ponovo ambasadora i preko dežurnog pomo ćnika mu je stavio do znanja da njegovo Veli čanstvo nema više ništa da mu saopšti. (To je raskid pošto je ambasador izgleda bio odbijen: posebno "dežurni pomo ćnik", u originalu se samo kaže, "aide de camp", predstavlja zaista mali genijalni potez, što udvostručuje uvredu). Nema nikakve sumnje u to da su naši savremeni šefovi država navikli da se nasla đ uju uju drugom vrstom uvreda, ali u 19. stoleću čim je depeša uru čena u ovoj poslednjoj formi stranim ambasadama i štampi, Francuska više nije imala izbora: bila je prinu đ ena ena da objavi rat, što je i u činila 19. jula 1870. sa rezultatima koji su nam poznati. Koga je Bizmark zatrovao, dezinformisao, izmanipulisao? Ceo svet. Francusku vladu, koju je primorao na rat; svog vlastitog kralja, koga je tako đ e primorao na rat; i nema čko stanovništvo, posebno na nema čkom jugu, kod koga izgledi za rat nisu izazivali nikakvo oduševljenje, ali nije želelo da dozvoli da se vre đ a ličnost njegovog kralja makar on bio poreklom sa severa. Lepa operacija dezinformacije. Potpora: bezna čajni incident koji je samo naizgled bio vezan za pitanje nasleđ a na španskom prestolu, u stvari je pružio priliku za manipulaciju pomo ću depeše. Prenosnik (veli čanstveno izabran u protivničkom taboru): vojvoda Gramon i savetnici Napoleona III. Postupak dezinformisanja sastoji se u tome da se protivniku podmetne da je rekao ono što nije rekao. Drugi postupak, da mu se podmetne da je rekao ono što nije rekao, ali da se to što je rekao izvuče iz konteksta, popravi i doradi, skrati ili iskrivi, retušira i dotera: tako da se dobije ono što se zove mešavina (amalgan). Treći, u isto vreme izvrnut i naivan, s ciljem da mu se podmetne da je rekao ono što se veruje da bi rekao da je bio iskren. Godine 1905. Sergije Nilus je u Moskvi objavio pod naslovom "Protokoli sionskih mudraca" tekst predstavljen kao tajni zaklju čci Prvog sionističkog kongresa u Bazelu. Njegova autentičnost je više nego sumnjiva utoliko pre što autor podme će sionistima da su rekli ono što on misli da bi trebalo da su rekli. Da li je taj autor sam Nilus ili su "protokoli"
20
plod saradnje više lica uznemirenih napredovanjem sionizma? To se bez sumnje ne će nikada saznati. Međ utim, utim, odjek ovog falsifikata prevednog na nema čki još 1919, na poljski, engleski i francuski 1920. bio je ogroman i inspirisao je izme đ u ostalih i Adolfa Hitlera. Postupak se sastoji u suštini u tome da se navodnim, pretpostavljenim "mudracima" podmeće da su rekli da je njihova ambicija da zavladaju celim svetom i, da bi to uspeli, nameravaju da: - podstiču narode na neslogu; - istrebljuju plemiće i velike zemljoposednike; - izazivaju nemire međ u radnicima; - nastavljaju preko štampe akciju razjedinjavanja; - šire konfuziju u javnom mnjenju; - kvare omladinu; - potkopavaju pravosudne organe; - bore se protiv religije. Već na prvi pogled vidi se do koje ta čke se ova uputstva, stvarna ili izmišljena, približavaju doktrini Sun Cua i nije bilo potrebno mnogo više toga da bi se Jevreji osumnji čili i okrivili za takve postupke. O autentičnosti ovog dokumenta se mnogo raspravljalo. Njegovi izvori izgleda sežu do "Dijaloga u paklu izme đ u Makijavelija i Monteskijea" koji je napisao Moris Joli (Joly) 1864. Njegovo objavljivanje, bez obzira na loše utvr đ enu enu autentičnost u nekoliko zemalja, izgleda da datira 1901. u Rusiji. Sud u Bernu je uvideo da je u pitanju falsifikat 1935; preinačiće svoju odluku 1937.
Za Protokole sionskih mudraca optužili Orhanu Međ utim, utim, istinu govoreći, pošto nismo u istraživanju da li je u pitanju autenti čni falsifikat ili falsifikovana autentičnost, ono što nas ovde zanima jeste da je tekst, verovatno apokrifni, mogao imati uticaja sa nesagledivim posledicama, da su ljudi dobre volje mogli da nasednu i da je dobra operacija dezinformacije mogla biti izvedena u to vreme sa minimumom verovatnosti.
21
Nije sporno da su u nekoj subverzivnoj akciji izvedenoj u toku 19. stole ća bili angažovani, izmeđ u ostalih zaverenika, i izvesni Jevreji: na primer, Ruska revolucija. I mi ovde zapadamo u jednu od najefikasnijih mreža dezinformacije: uopštavanje. Neki cionisti su mogli da izvode subverzivne akcije: odmah će se zaključiti da Jevreji uopšte predstavljaju subverzivni element. Takva tendencija uopštavanja koja u stvari zna či uprošćavanje stvari biće obilato korišćena kasnije i omogu ćiće da se gerilci Vijetnama ili Vijetmina uopšte, pripadnici FLN ili OAS uopšte, Tutsi ili Huti uopšte, Azeri ili Armeni uopšte, srpski Bošnjaci ili muslimanski Bošnjaci uopšte "obdare" svim vrlinama ili svim porocima. Objavljivanje "Protokola sionskih mudraca'" izazvalo je efekat bumeranga koji nije bez značaja pošto su neki optuživali Okhranu, političku policiju ruske monarhije, da je platila i bila garant ove publikacije. Međ utim, utim, takvo tvrđ enje enje ostaje za sad očigledno lišeno svake osnove: falsifikat na falsifikat; u pitanju su pre bili privatni antisemitski krugovi koji su verovatno pokušali da prisile carističku vladu na takve mere koje, na sreću, nikada nisu ugledale svetlost dana. Izmeđ u ostalog o tome se može pročitati u delima Isaka Babelja i videti u Azenštajnovoj "Krstareci Potenkin", koji pokazuju da se, suprotno široko rasprostranjenim glasinima, caristički režim suprotstavljao antisemitskim pogromima. Jednu od najve ćih operacija dezinformisanja ili pre uticaja izveli su Nemci 1917. godine. Kada je ruska monarhija bila u februaru zamenjena privremenom vladom nesposobnom, ali odlučnom da nastavi rat na strani saveznika, nemački Generalštab je odlu čio da u Rusiju pošalje Lenjina koji je bio č vrsto rešen da sa Nemcima sklopi mir. Zna se šta je usledilo: Lenjin je prokrstario Evropom u "plombiranom vagonu" (koji ina če, čini se, iz drugih razloga, to nije bio), stiže u Rusiju, pokre će državni udar 7. novembra, gura zemlju u teror, bedu i glad i ubrzo u građ žanski žanski rat, uništava vojnu disciplinu i šalje Trockog da pregovara o Brest-Litovskom sporazumu koji je potpisan 3. marta 1918. i zahvaljuju ći kojem Rusija prestaje da bude strana u ratu. Ona će, istina, izgubiti Poljsku, balti čke zemlje, Finsku, Ukrajinu, deo Bijelorusije i utvr đ enja enja na Kavkazu, ali je to bilo od malog zna čaja za Lenjina. On će uzalud tretirati ovaj sporazum kao "sraman" i da će da se već 13. novembra poništi, ali operacija je sa nema čkog stanovišta bila uspešna: Rusija je izba čena iz borbe preko jednog uticajnog agenta najviših kvaliteta. Svakako, Lenjin, iako finansiran od Nemaca, smatrao je da nije radio za njih, ve ć za sebe lično i za svoju partiju: rezultat se ne menja i može se re ći da je to bio primer upotrebe sa vrhunskom elegancijom jednog uticajnog agenta sa njegovom saglasnošću za stvar koja zapravo nije bila njegova. Istina je ina če obrnuta: iskorišćen od Nemaca Lenjin ih je zapravo upregao da rade za njega i, sa distance koju nam pruža istorija, može se re ći da je on taj koji je bio u pravu i da je nema čki Generalštab dokazao da je tragično bio kratkovid. Ruske divizije su brzo zamenjene ameri čkim, ishod rata se nije promenio, ruska monarhija se survala, otvorena je era totalitarizama sa svim rezultatima i posledicama koje su poznate. To svakako nisu rezultati na koje su unapred računali nemački generali.
22
Sećanja radi - a i da bi se napravila razlika od dezinformacije u pravom smislu te re či spomenimo ratne propagande svih zemalja u toku dva svetska sukoba. One ne sadrže mnogo toga zanimljivog za stručnjaka, uprkos grubim lažima kojima se u propagandi pribegavalo pošto se nikada nije mnogo vodilo ra čuna da se one ozbiljno zamaskiraju. Bilo je prirodno što su Britanci i Francuzi u štampi širili vesti o tome kako Nemci kolju malu decu, bilo je prirodno što su antisemitski Nemci objavljivali izveštaje o zlodelima Jevrejina Susa (Suš). Jedini aspekt ove propagande koji može biti zna čajan da se zapamti jeste promena filozofije rata u senzibilitetu Zapada. Vekovima se na motiv za rat gledalo kao na naj časniji fenomen, bilo da je on bio osvajanje i pobeda, drugim rečima, želja da se susedi opljačkaju i dođ e do njihovih teritorija. Moralno, niko u tome nije video ništa što je bilo za osudu, čak ni u hebrejskoj ili hriš ćanskoj epohi, čak i ako su te pobede prouzrokovale istrebljenje celih naroda, o čemu bi mogli da posvedoče Filistinci ili Indijanci da ih još ima u dovoljnom broju. Od Srednjeg veka moralna motivacija je služila kao opravdanje za brojne masakre: vernost suverenu. Uzrocima rata nije se mnogo bavilo: "Služilo se svome kralju" i to se ose ćalo i smatralo slavom i zadatkom, u svakom slučaju, viteštvom.
Uticaj kaubojskog morala Rat sam po sebi izgledao je tada kao zlo i mogao se pravdati, ako se protivnik predstavi kao zloč inac inac U vreme renesanse verski ratovi su bili izuzetno krvolo čni i doživljavali su se i shvatali kao nešto što je hvale dostojno i vredno: klao se brat hrišćanin da bi ga nau čili da živi. U vreme revolucije vodili su se ofanzivni ratovi za oslobođ enje enje drugih naroda od tiranije njihovih suverena kojima su oni, u celini uzevši, pre bili zadovoljni. U 19. stoleću senzibilitet se menja: vojni zanat je, doduše, ostao najplemenitiji, kao onaj koji je izazivao najviše divljenja, ali se njegova vokacija sastojala u odbrani vlastite otadzbine, a ne više u osvajanju otadzbine drugih (sa izuzetkom kolonijalnih ratova koji su se tobože vodili radi širenja prosve ćenosti i napretka međ u srećno zaostalim narodima). U Prvom svetskom ratu nova promena sa teškim posledicama. Rat sam po sebi izgledao je tada kao zlo i mogao se pravdati samo ako se protivnik predstavi kao zločinac, što je bila potpuno nova ideja protiv koje bi mogli biti jedan Mojsije, Sofokle, Sokrat, Aleksandar, Cezar, Šekspir, Molijer, Kornej, Gete i prakti čno svi zapadni veliki duhovi (ne računajući Kineze) od kojih niko nikada nije n ije osuđ ivao ivao rat kao takav.
23
Treba li u tome videti uticaj puritanskog i kaubojskog morala, „beli" (njhite hats) protiv „crnih" (black hats), kao u vesternima? Treba li pre misliti da je rat srednjovekovnog tipa, rat kao sport za one koji su ga upražnjavali, bio nešto što nije prelazilo prag tolerancije stanovništva, dok mobilizacija revolucionarnog i napoleonovskog tipa, koja se name će narodima, koji su u osnovi sasvim miroljubivi, može na duže vreme ste ći podršku samo ako postoji zadovoljavaju ća motivacija sa moralne ta čke gledišta? Mora se jednostavno priznati da, pošto je javno mnjenje postalo onaj odlu čujući činilac u vođ enju enju političkih stvari, to javno mnjenje ipak treba najpre ubediti i na njega uticati, a moral pruža teme za propagandu koje se lako razvijaju? Ili, još jednostavnije re čeno, ljudsko licemerje i hipokrizija napreduju iz generacije u generaciju? Ipak, moramo uzgred primetiti da informacija i dezinformacija, čim se oseti njihov zna čaj, nastoje da stvore fundamentalno manihejstvo u kojem su dobri potpuno dobri, a zli potpuno zli. Informacija ne ide bez dezinformacije, uvek u pravcu moralizatorskog uprošćavanja. Na žalost. Pronalazak radija nije doneo novi postupak u dezinformisanju, ali je dobro služio u tu svrhu u periodu koji je obeležio uspon nacional-socijalizma i drugi svetski rat: u stvari, radio spaja prednosti usmenog, neposrednog širenja dezinformacije i prenošenja informacija putem štampe. Dve ličnosti su dominirale ovom epohom i na kraju su završile, upustivši se u istinski duel, obračun u međ usobnom usobnom dezinformisanju. Gebels, veliki govornik i veliki korisnik radija, nije bio dezinformator u pravom smislu te reči, već više propagandista koji je laži koristio na način tako uporan i tako cini čan da jednostavno primorava da njegov postupak razmotrimo. „Mali doktor", kome se pripisuje parola „laž ponovljena hiljadu puta ostaje laž, laž ponovljena milion puta postaje istina", rekao je isto tako da „propaganda nema nikakve veze sa istinom". On je takođ e tvrdio da „svira na duši naroda kao što se svira na klaviru". Njegov program sastojao se u tome da „rasplamsa vulkanske strasti, izazove eksploziju besa, pokrene široke ljudske mase, hladnokrvno i sračunato organizuje mržnju i očajanje", a da bi definisao svoju doktrinu, govorio je upravo ono što je mislio: „Dobra je ona propaganda koja vodi uspehu, a loša je ona koja promašuje svoj cilj ma kako inteligentna bila, jer smisao i zadatak propagande nije da bude inteligentna, ve ć da vodi uspehu... Niko ne može, dakle, re ći: vaša propaganda je suviše brutalna, suviše vulgarna... Ako neko kaže: „Vaša propaganda nije moralna", beskorisno je da ozbiljno raspravljam s njim."
24
Sasvim je verovatno da on li čno nije verovao ni u jednu od nacionalsocijalisti čkih ideja koje je propovedao. Bio mu je malo važan sadržaj onoga što je trebalo preneti i nametnuti širokim masama, jedino mu je bilo važno da to široke mase prihvate i usvoje: „Suština propagande sastoji se u tome da se ljudska bi ća zadobiju za jednu ideju na na čin tako intiman, tako živ, da joj se na kraju potpuno predaju i više se nje ne mogu odre ći."
Gebelsovo manipulisa manipulisanje nje informacijam informacijama a Gebelsu nije nedostajao smisao za humor: kad je odlu čio da spreči premijeru filma "Na Zapadu ništa novo", umesto da organizuje politi čku manifestaciju, radije se zadovoljio da se u salu unesu zmije i miševi. Uostalom, rado je potpisivao svoje traktate "Gebels, šef razbojnika", pošto su ga politički protivnici vređ žali žali tim rečima. Razume se ministar Rajha za prosve ćživanje naroda i propagandu - takva je bila njegova titula kada su nacisti došli na vlast - ne će se svakako zadovoljiti da drži govore koji su prenošeni preko radija. Defilei, barjaci, zastave, baklje, bubnjevi, hitlerovski pozdravi "zighajl" (Sieg-Heil), celokupni nirnberški scenario, služili su mu da "iskoreni" individualnost (u vilhelmovskom smislu te reči) i načini od čoveka automat koji više ne može napustiti partiju i koji ćže postati sposoban da u svoje ime čini sve herojske podvige i sve krvoločnosti. U vreme procvata nacizma Gebels je raspolagao sa 300 oficira i 500 službenika koji su danonoćno (24 časa) radili na manipulaciji informacijom a za vreme rata stvorio je "propagandne odrede" u kojima su svi ratni r atni dopisnici morali da stažiraju po osam dana. Ne treba zaboraviti da je on, iako je pronašao i preuzeo odgovornost za "totalni rat", bio neprijatelj rata koji kratko traje, smatraju ći, kao uostalom i Sun Cu, da se ma č sme potegnuti samo u krajnjem slučaju: nije li uostalom ve ćž postigao lepe rezultate bez po muke, da nije ispalio ni metak, osvojivši ponovo rajnsku oblast, zatim osigurao povratak sarske oblasti, priključenje (Ansluš) Austrije Nemačkoj, aneksiju teritorije Sudeta i Memel uspostavljanjem protektorata nad Čehoslovačkom? Da ga je Hitler slušao, možda bi mirnim putem dobio i koridor Dancig ( Gdanjsk) i na isti način sredio problem kolonija. Bogovi su, međ žutim, žutim, odlučili da bude druk čije. Kada se "sumrak bogova" (Gotterdammerung) približavao kraju, Gebelsova propaganda doseže nivo fantastike. On će ići dotle da naredi da se realizuju lažni rukopisi Nostradamusa, napisani na pergamentu i ukori čeni u kožnom povezu iz 16. stoleću, u kojima je slavni čudotvorac predviđ žao žao pobedu "vojske koja nosi krst sa iskrivljenim krakovima". On je do kraja tvrdio da će ta vojska ubrzo izvojevati pobedu zahvaljuju ći
25
"čudotvornom oružju" i na kraju vaskrsnuo mit o vukodlacima nazivajućži tako mladiće koji je trebalo da deluju iza neprijateljskih linija. Za verme Drugog svetskog rata Britanci su doveli intoksikaciju (trovanje dezinformacijama) do visokog stepena savršenstva, stvaraju ći biro zvani dvostruki krst (doublecroš) čija je specijalnost bila da kamuflira eskadrile lažnih aviona i pukove lažnih tenkova, kao i da zavara neprijatelja o mestu iskrcavanja. Me đ utim, utim, oni su uradili nešto još bolje: sa Seftonom Delmerom i njegovim "crnim radijom" uspešno su izvodili širenje dezinformacija u pravom smislu te reči. Delmer je bio svestan da "informacije brižljivo izabrane i vešto prezentirane, predstavljaju najsubverzivniju formu propagande". On je budno pazio da pribegava lažima krajnje oprezno i umereno: "Treba da lažemo samo svesno, sra čunato, nikada slučajno ili iz nemarnosti." I, tako je ukratko na jezgrovit na čin izložio svoju tehniku: "Crna operacija" (kako je nazivao akcije dezinformisanja) najjednostavnija je i najefikasnija ako se pljune u nečiju supu uzvikujući "Hajl Hitler (Heil Hitler)". Delmer je emitovao svoje dezinformacije na nema čkom ili italijanskom i daleko od toga da je vodio vulgarnu antinacističku propagandu; na primer, kao i pravi radio nema čke armije emitovao je muziku i biltene sa informacijama "namenjenim našim drugarima iz Vermahta". Očigledno, emitovane informacije nisu bile takve prirode da ohrabre spomenute tobožnje drugare. Umesto ohrabrenja, on bi izazivao uznemirenje u redovima neprijateljskih boraca podse ćajući ih na sudbinu njihovih supruga koje bi se našle u rukama nacističkih glavešina i bile u njihovoj milosti i nemilosti u slu čaju da poginu na bojnom polju. Ili se Delmer pak najavljivao kao da je republikanski fašisti čki radio i emitovao vesti pogodne da izazovu uznemirenje kod Italijana: on je tvrdio da će uskoro lira biti devalvirana i rulja bi navalila na liru; ili izveštaj o tome da su saveznici obe ćali da će uspostaviti "slobodnu zonu" na severu Italije koja ne ćže biti bombardovana, a sam Musolini je ubrzo kritikovao loše Italijane koji su napuštali posao da bi se sklonili, posle čega je Delmer više puta emitovao Musolinijeve izjave. Kada je Gebels izjavio da će deliti hranu radnicima u fabrikama, Delmerov radio je odmah javljao da hrana sadrži Pervitin za jačanje produktivnosti. Kada su deca iz porodica bombardovanih u Hamburgu evakuisana na istok, Delmer je odmah proširio glasove o tome da se u logorima u kojima je trebalo da ova deca budu primljena, šire epidemije: "Doktor Konti, rajhs-ministar zdravlja, čestita oficirima lekarima dečijih logora (...) na primernom požrtvovanju koje su pokazali u brizi za suzbijanje epidemije difterije koja se pojavila međ u decom o kojoj brinu. On izražava nadu da će ubrzo videti kako je pobe đ žena žena tragična nestašica lekova i smanjena stopa smrtnosti na prosečno 60 mrtvih sedmično.
26
Delmer će emitovati pesme Marlene Ditrih (koja je bila protiv nacista) na svom tobože nacističkom radiju i u emisijama vre đ žati žati Papu preko svojih tobožnjih fašista. Efekat bumeranga bio je takav da je posle rata Delmer morao da objavi knjigu da bi demantovao neke od neistina koje su od njega potekle i emitovane i, kao uverljive, naišle na veliki odjek. Neke od njih nisu širene preko "crnog radija" ve ć drugim još pokvarenijim i još ružnijim metodama dezinformisanja.
Gestapo naseo na propagandu Tako je on izbacio iz aviona mrtve golubove pismonoše kojima su za noge bili pri č vršćeni saveznički upitnici koje su tobož ispunili uticajni Nemci spremni na izdaju, tako da je Gestapo naveden da uhapsi nekoliko najzna čajnijih članova nacističke partije". On je izdejstvovao da Poljaci koji su ubili jednog Nemaca ostave tragove koji su govorili da ga je ubio nemački pokret otpora. Zahvaljujući njemu, u Nema čkoj se pojavila brošura u kojoj se razmatrao problem "povećanja broja dezertera" i "pozivali oficiri da udvostru če budnost". Zahvaljuju ći pomoćži norveškog pokreta otpora, on će uspeti u zamisli da se u Oslu izlepe plakati na kojima je predstavljen, doduše, teško prepoznatljiv, nema čki vojnik, koga su navodno tražili zbog ubistva. U kratkom tekstu se preciziralo da je taj čovek opasan, prerušen u kapetana nemačkog vazduhoplovstva ili izuzetno važan vođ a (Sonderfuhrer) nacističke partije i da bi trebalo da bude "mrtav ili živ" izru čen vojnoj policiji. "Imali smo, kaže on, odli čne rezultate u Norveškoj zahvaljuju ći takvom postupku." Delmer je bio taj koji je izmenio nalepnicu sa uputstvima o na činu sabotaže podmornice. Te nalepnice lepili su pripadnici norveškog pokreta otpora na nema čke podmornice. "Cilj operacije bio je manje da se posada podmornica podstakne na sabotažu svojih plovnih objekata (...) a više da se izazove uznemirenost u redovima nema čke obaveštajne službe". On je dao da se sastavi i objavi priru čnik sa medicinskim uputstvima za zabušante. Cilj je bio dvostruk: ohrabriti simulante i podstaći nemačke lekare da ih vide i tamo gde ih nije bilo. Nemci su smatrali ovaj priru čnik toliko perfidnim i podmuklim da su ga preveli da bi ga rasturali u redovima savezničkih armija. Bumerang. On će objavljivati astrološki časopis po imenu "Zenit" koji je sadržao zlonamerne horoskope za glavne šefove Rajha i malo optimistička predviđ anja anja o podmorni čkim operacijama. Neki brojevi koji su bili antidatirani najavljivali su poraze kod El-Alamejna i Staljingrada. Zahvaljujući poljskom saučesništvu, on je uspeo da proturi u nema čku štampu članke koji su prividno bili patriotski, mada se u njima izme đ u redova provlačio pesimistički ton. Na primer, u jednom od njih slavila se 50. godišnjica ro đ enja enja admirala Denica re čima kojima se prema njemu izražavalo savršeno poštovanje. Preciziralo se, me đ žutim, žutim, da je "usled
27
gubitka prosečno 30-tak podmornica mese čno, admiral izgubio malo od svog poleta i mladalačke svežine." Nećete se iznenaditi kada čujete da je u stvari došlo do pravog duela izme đ žu žu Delmera i Gebelsa. I to povodom kupona za racionisanje u Nema čkoj. Delmer je dao da se odštampaju falsifikovani kuponi kojima je britanska avijacija (RAF) preplavila Nema čku izbacujućži ih iz aviona. Nemci su tu stratešku igru očigledno primetili i objavili cirkular u kojem su ukazivali na izvesne razlike izmeđ u stvarnih i lažnih kupona. "Međ utim, utim, razlike su bile tako male da su bili potrebni specijalni aparati da bi se primetile, a trgovci tu t u nisu ništa videli." Nema čki štampari će promeniti model kupona, ali Britanci su ih savršeno kopirali. Da bi dokazali da su engleski falsifikati bili nevešto izra đ eni eni i da se mogu lako otkriti i da zbog toga omogućavaju da se lako pohapse oni koji ih koriste, Gebels je naredio da se izrade falsifikati falsifikata "na tako grub način da je prevara istog trenutka bila više nego očigledna". U svim ovim trikovima primetićže se sjajno korišćenje prenosnika odnosno posrednika u dezinformisanju. Delmer je imao manje na nišanu zabušante i simulante nego lekare, manje podmornice nego obaveštajnu službu, on je čak naveo da Musolini radi za njega i nije oklevao da iskoristi sam Gestapo ili nema čku vojnu policiju da bi izazvao karambole. Na veličanstven način. S obzirom na nejednakost talenta i sredstava kojima su se služili komunisti i zapadnjaci, namećže se opravdano pitanje: ko je zapravo dobio hladni rat? - Zapad, zaista! Na prvi pogled, to pitanje izlazi iz okvira ovog razmatranja, i lepo je poigrati se i tvrditi da je konflikt dobila bilo rešenost Ronalda Regana i blef sa "ratom zvezda", bilo da ga nije dobio niko, već je izgubljen usled deformisanosti komunisti čke privrede. Ništa od svega toga nije pogrešno, ali to ne znači da nije bilo informativnog rata koji nas u prvom redu i zanima. Raspad Sovjetskog Saveza nije sumnjiv ni za koga a prou čavanje događ aja aja u godinama koje su prethodile tom raspadu, još pre po četka perestrojke, pokazuje zaprepašćujuće lako opadanje snage i kona čan pad režima. Lenjin je bio u pravu kada se držao terora kao sredstva vladavine: režim koji je bio isto toliko utopijski koliko komunisti čki ne može se, niti se mogao, održati bez prinude. Ali, nikakav teror se ne može produžavati u beskraj: kljukači mozgova i mlatitelji prazne slame, krvnici, na kraju se i sami umore, zasite i više i sami ne veruju u ono u šta silom decenijama primoravaju druge da veruju. Tipična je s tim u vezi afera Soljženicin: Mislite li da Staljin nije našao bolje i efikasnije sredstvo da spreči objavljivanje "Arhipelaga gulaga"? Tipično je takođ e opadanje velikih afera dezinformisanja: ništa se 80-tih godina nije dogodilo što se može porediti sa ranijim operacijama dezinformisanja. Možda je to i zbog toga što su u me đ žuvremenu žuvremenu tehnike dezinformisanja konačno razotkrivene i razobličene na Zapadu; sigurno i usled nedostatka oduševljenja međ u izvođ ačima.
28
S druge strane, slobodan protok informacija, koji je sve više postojao neizbežan, nije mogao a da postepeno ne izvla či rusku javnost iz izolacije. Zamor komuniti čke propagande, širenje samizdata, radio emisije slobodnog sveta usmerene prema SSSR (bilo sa politi čkom namerom kakve su bile američke, bilo sa kulturnom namerom kakve su bile francuske) i najzad sateliti koji su prenosili zapadne televizijske emisije - sve je to prosvetlilo rusku publiku i otvorilo joj istovremeno o či za laži komunizma i materijalni prosperitet i blagostanje Zapada.
Komunisti su uspeli da se zaboravi S druge strane, slobodan protok informacija, koji je sve više postojao neizbežan, nije mogao a da postepeno ne izvla či rusku javnost iz izolacije. Zamor komuniti čke propagande, širenje samizdata, radio emisije slobodnog sveta usmerene prema SSSR (bilo sa politi čkom namerom kakve su bile američke, bilo sa kulturnom namerom kakve su bile francuske) i najzad sateliti koji su prenosili zapadne televizijske emisije - sve je to prosvetlilo rusku publiku i otvorilo joj istovremeno o či za laži komunizma i materijalni prosperitet i blagostanje Zapada. Sve ove pojave dovele su tako đ že že rusko javno mnjenje u zabludu o nekim stvarima: Zapad je Rusima izgledao kao fundamentalni neprijatelj marksizma, iako je i sam bio duboko marksizovan, ali to nije bilo do zna čaja: u svakom slu čaju, ova otkrića, tačna ili pogrešna, igrala su veliku ulogu. Ruska javnost je shvatila da se moglo da živi druk čije nego što je ona živela. Naivno, mogla se ipak slaviti pobeda istine nad lažima i hvaliti trijumf Zapad nad komunizmom. A, da su to bili komunisti? Međ utim, utim, u vreme kad je ovo pisano (1999), dokle se stiglo i šta je zapravo u duhu prosečnog evropskog građ anina anina slika o komunizmu? Komunizam je čak i za one koji ga osuđ uju uju samo relativno zlo u pore đ enju enju sa opštim, integralnim, apsolutnim zlom kakav je nacizam. Komunistička ideja, kako se često čuje, bila je plemenita sama po sebi. Nju su samo Rusi pogrešno primenjivali i ostvarivali, što nije iznena đ uju ujuće pošto oni nikada nisu upoznali demokratiju. Staljin (nije prošlo mnogo vremena od onda kada je Pol Eliar govorio o njegovom "srcu ljubavi") u stvari je samo izvitoperio i osujetio ostvarenje lepih Lenjinovih ideja. Pokušajte da sebe zamislite u salonu ili u birou kao nacistu čak i pokajnika: vide ćete rezultat. Kao komunistu - aktivistu usudiće se, možda, to svakako zavisi od sredine, da vas pogledaju popreko; kao bivšeg komunista dobro će vas primiti svuda, kažem svuda. Ne tako davno, jedan francuski premijer javno je izražavao poštovanje svojim kolegama komunistima i niko mu zbog toga nije pljunuo u lice.
29
Komunisti su uspeli da se zaboravi: - da je komunizam stajao života najmanje stotinu miliona ljudskih bi ća; - da je on izmislio koncentracione logore; - da je on deportovao cele narode, čitave populacije; - da je on zvanično ponovo uveo torturu prilikom saslušanja; - da je on doveo do ste čaja i ekonomske propasti sve zemlje u kojima je bio uveden; - da je on duhovno učinio jalovim i osiromašio cele narode; - da je naneo nepopravljive štete njihovoj genetskoj strukturi; - da je narušio i pogazio nezavisnost mnogih zemalja; - da je sistematski pribegavao teroru i lažima kao sredstvu vladavine. Nacizam, koji je naneo približno deset puta manje žrtava od komunizma, definitivno je (da li je?) sišao, opravdano, sa scene ponižen i žigosan nirmberškim procesom i podvrgnut totalnom iskorenjivanju politikom denacifikacije vo đ ženom ženom na savršeno efikasan način. Komunizam nije bio predmet nikakvih sankcija u bilo kojoj zemlji i on još prolazi kod mnogih ljudi kao časna ideja kao i bilo koja druga. Priznajte da je stvar prosto neverovatna i da je teško ne videti u tome pobedu dezinformacije, ne kažem, odelenja A KGB takvog kakvo je bilo, ali svakako samog komunističkog entiteta zahvaljujući patološkoj prijem čivosti Zapada. Sve je tu: zamaskirana manipulacija (komunizam se sada skriva pod maskom socijaldemokratije ili, u Rusiji, pod maskom nacionalizma); javno mnjenje s uživanjem izmanevrisano; znala čki filtrirana, izokrenuta, dirigovana informacija sa o čiglednim političkim ciljevima: - u Rusiji, izgradnja jednog društva sa privilegijama i mafijaškim tendencijama, odvija se tako da se čine ustupci pravoslavnoj i tradicionalnoj Rusiji; - na Zapadu, konačno uništavanje svih vrednosti nasleđ ženih ženih iz hrišćanstva i uspostavljanje jednog društva bez bilo kakve druge strukture do one koja proizilazi iz sredine u kojoj su mafija i korupcija glavno obeležje. Da, s pravom se postavlja pitanje ko je, u stvari, dobio hladni rat. Sve što smo dosad govorili o dezinformaciji re čima nije ništa u pore đ enju enju sa dezinformacijom pomo ću slike. "To je istina jer sam ja to pro čitao" naših predaka nije ništa
30
u poređ enju enju sa "to je istina jer sam to video" naših savremenika. Prednosti slike u dezinformisanju su mnogostruke. Najpre, ona je doslovno neporeciva. "Ja sam to videla, videla sam to svojim o čima, to se zove viđ eno"eno"- za gospođ u Pernel ima veću vrednost nego bilo šta drugo, i mi zaista ne pravimo razliku izmeđ u onoga što smo videli "svojim o čima" i onoga što smo videli na fotografiji, na filmu, na televiziji. Znamo dobro da postoje trikovi ili jednostavno da nam se nešto samo delimi čno predstavlja, ali nešto u nama ponavlja da treba "verovati" u to što smo videli svojim o čima. Sveti Toma i egzistencijalisti, ovoga puta na istoj strani, zaista su u pravu što su verovali samo u ono što se može dodirnuti, ali mi na žalost nemamo njihovu mudrost. Drugo, informacija nema potrebe da pro đ e kroz naš mozak da bi dospela, u zavisnosti od slučaja, do našeg srca ili naše utrobe. Mozak je po samoj prirodi nepoverljiv; srce i utroba se po prirodi uzbu đ uju uju i istina je da je emocionalni naboj slike, naro čito u boji, posebno ako je animirana, jači od odgovaraju ćeg verbalnog izraza. Ako pro čitate "devojčica je oblivena krvlju" ili ako vidite devoj čicu oblivenu krvlju, niste obuzeti uzbuđ enjem enjem istog stepena.
Nenamerna dezinformacija „Krstarica Potemkin" Potemkin" Svi brodovi su krenuli iz luke a kamera još nije bila nameštena Treće, slika je po samoj svojoj prirodi, podesna za sve vrste manipulacija: selekciju, kadriranje, ugao posmatranja, eventualna animacija, sve je tu da bi se skrenula pažnja posmatrača u pravcu u kojem se želi i u kojem se on navodi na tuma čenje koje se želi da nametne. Četvrto, slika se, više nego reč, obraća masama: nju je lako percepirati, lako reprodukovati, i ona odmah, neposredno, postaje predmet razgovora. članak treba najpre pro čitati, za šta
je potrebno najmanje nekoliko minuta; plakat ili televizijska slika su trenutni, t renutni, daju instant doživljaj; članak koji čitate nije ipak sasvim ono što sam ja pročitao dok se ista slika istovremeno nameće brojnim gledaocima i neposredno doprinosi njenom omasovljenju, što ih istog časa lišava gledaoce prirodne odbrane od iluzije. Priča se da se Ezenštajn, dok je snimao film „Krstarica Potemkin" (1926), dogovorio sa admiralom sovjetske eskadrile koja mu je stavljena na raspolaganje da brodovi isplove čim režiser da rukom znak na keju. Pomo ćnik režije je, međ utim, utim, slučajno napravio gest koji je admiral shvatio kao signal. I, svi brodovi su krenuli iz luke a kamera još nije bila nameštena.
31
Nije bilo nikakvog na čina da brodovi naprave polukrug a i ina če bi bilo preskupo da se isti manevar napravi narednog dana, tako da se Ezenštajn zadovoljio da ubaci u film arhivski materijal: snimak prave velike flote carske mornarice, znatno brojnije nego što su dozvoljavale mogućnosti tadašnjeg stanja sovjetske flote i izgledala je znatno mo ćnija na ekranima čim je film prikazan. Uznemirenje i zabuna u redovima zapadnih mornarica: „Naše obaveštajne službe su nas loše informisale o toku stvari: ruska flota je obnovljena, videli smo to svojim o čima!" Uznemirenost u vladama. Deblokirani su krediti za naoružanje flota, izdvojeno mnogo više sredstava nego što je bilo predvi đ eno. eno. Lev Koljčov (Kolćov 1899-1970) izveo je slede ći eksperiment: Glumac Žorž Bigo (Georges Bigot) gleda u kameru bez ikakvog izraza na licu. U film su uba čene tri slike koje su predstavljale tanjir sa vrelom supom, devoj čicu kako leži u mrtva čkom sanduku, prelepa Brineta izazovnih oblina u razbludnom položaju. Svi gledaoci „vide" kako preko Bigoovog lica prolazi izraz najpre gladi, zatim tuge i najzad pohotne želje. U SAD televizijske emisije objašnjavaju mehanizam delovanja reklamnih poruka. Na primer, jednoj porodici se prikaže spot na kojem se čuje petao kako kukuri če. Upitani šta su videli, nekoliko članova porodice se prise ća seoskog pejzaža koji zapravo nikada nije prikazan. Jednoj grupi pojedinaca prikazan je film u kojem glumac govori usred ratne buke. Mnogi gledaoci će se setiti da je glumac gl umac navodno bio agresivan. Isti erotski prizor prikazan je dvema grupama: jednoj u stvarnosti, a drugoj na televizijskom ekranu. Indikatori senzibilnosti (ritam srca, disanje, napetost) pokazivaće veće vrednosti kod televizijskih gledaoca nego kod gledalaca koji su prisustvovali prizoru. Fotomontaže u dezinformaciji su stare koliko kolik o i sama fotografija. Sredinom 19. stoleća mogao se videti bez brade carevi ć sin Napoleona III koji je u stvari imao bradu; komunari kako po pravilima streljaju Lekonta i Tomasa, ko je u stvari gomila raskomadala; taoci iz Roketa (Roljuete), Dominikanci iz Arkeja (Arcueil), mučenici iz ulice Akso (Hadžo), istrebljeni pod izmišljenim okolnostima - i inače opasnim i za samog, pretpostavljamo, prisutnog fotografa, pošto su na nekim fotografijama puške uperene direktno na njega. Izvesni Apert bio je pravi stručnjak za trikove. Slavni Hansi stavio je sli čan talenat u službu ratne propagande 1914-18. Kada su Nemci prikazivali fotografije sa uličnim borbama u Verdenu(!), Francuzi su objavili falsifikovanu „Gazette des Ardennes" ilustrovanu i savršeno krivotvorenu po ugledu na pravu gazetu koja
32
je zapravo bila organ nemačke propagande. Postojala je gerila za rasturanje patriotskih dopisnica s ciljem da se neprijatelj omalovaži a svoji glorifikuju. Na razglednicama se vide napadi konjanice ili pešadije u rasulu, nema čki oficiri predstavljeni su kao plja čkaši pošto su pre rata pozirali sa svojim trofejima sa velikih nadmetanja, zatim leševi Rusa ubijenih 1905. u Odesi predstavljeni kao žrtve nema čkih zločina u Varšavi. Jedan list sa naslovom koji sam za sebe govori „J'ai vu" („Video sam") pruža niz šaljivih primera. Posle Prvog svetskog rata postojala je tako jaka želja da se izvedu na optuženi čku klupu nemački car Viljem, prestolonaslednik, zatim Ludendorf i Hindenburg kao ratni zločinci, da se nije oklevalo da se naprave njihove fotografije na kojima se vide kako sede na optuženi čkoj klupi. U vremenu u kojem fotografije nisu mogle da stignu za nekoliko sekundi u štampu, postojala je navika, na primer u Francuskoj, da se glave novih izabranih predsednika republike lepe na tela bivših kako ništa ne bi nedostajalo na predsedni čkoj uniformi. Kasnije su komunisti pokazali posebnu sposobnost za tu vrstu podvala i manipulacija i tako će Trocki, Staljin, Radek, Buharin, Zinovljev, nestajati i ponovo se pojavljivati ve ć prema potrebi, na istim istorijskim fotografijama u zavisnosti od okolnosti.
Montaža fotografija kao manipulaci manipulacija ja Sa stranica lista na kojoj je objavljena poternica i ucena na glave Tita i Mihailovi ća, nestao je Mihailovi ć kako bi se predstavilo da je Tito bio jedini vođ a pokreta otpora Drugi svetski rat će omogućiti prostora za svaku vrstu ludorija u tom pravcu. Nemci će fotografisati u Bretanji izmišljeno zauzimanje Moskve, a pomo ću lupinga (looping), Britanci će iskoristiti film o primirju iz Retonda (Rethondes) da bi prikazali Hitlera kao demona koji skakuće na jednoj nozi, iako se on zadovoljio da samo jednom udari nogom o pod. Sastanak u Montuara (Montoire, 1940) izme đ u Maršala Petena i kancelara Hitlera snimljen je kako treba, ali jeizostavljen ključni momenat: rukovanje. On je uba čen kasnije naknadno, u fiksnom planu. čuvene fotografije sa Ivo Džime (Injo Jima) i zauzimanja Rajstaga su nameštene. U „Ekranu senki (Les Ecrans de l'ombre) Silvi Lindeperg (Sylvie Lindeperg), koja tvrdi da se „može iz arhiva izvu ći bilo šta", priča da su razne montaže filmova o oslobođ enju enju Pariza mogle da prikažu generala De Gola bilo u slavi kako mu gomila kliče, bilo u atmosferi u kojoj je do čekan zvižducima, sa negodovanjem i prezirom, već prema političkoj želji pojedinaca odgovornih za ove montaže. Na fotografiji sa živim kosturima iz Mauthauzena, leševi su ubačeni kasnije, a posteriori. Zadužen da snimi oslobođ enje enje deportiraca iz Bergen-Belzena, Sidni Bernštajn će potražiti savete od Alfreda Hičkoka i koristiće sva holivudska sredstva. U želji da snime film o oslobo đ enju enju Aušvica, Sovjeti su, pošto nisu našli dovoljno živih deportiraca, uzeli Nemce koji su stanovali u susednom selu, a ovi su to jedva dočekali.
33
Posleratni period bio je isto tako plodan za fotomontaže. Slike na kojima pripadnici pokreta otpora streljaju kolaboracioniste predstavljane su kao slike na kojima kolaboracionisti streljaju pripadnike pokreta otpora, a čuvena fotografija na kojoj se vidi masovno hapšenje Jevreja u Vel d'Ivu(Vel d'Hiv) jula 1942. u stvari je, prema Žeraru Le Mareku, kako u uvodniku navodi žan-Fransoa Revel, fotografija jednog drugog masovnog hapšenja: hapšenja kolaboracionista u trenutku oslobađ anja anja Pariza. Sa stranica lista na kojoj je objavljena poternica i ucena na glave Tita i Mihailovi ća, nestao je Mihailović kako bi se predstavilo da je Tito bio jedini vo đ a pokreta otpora. U znak protesta zbog brutalnosti policije, jedan francuski list je objavio montiranu sliku demonstranta koga je policajac bacio na zemlju, iako je u stvari policajac bio taj koji je bačen; drugi list u nedostatku fotografije sa sahrane kralja Dzordza VI zadovoljio se da horizontalno postavi sliku kralja na kojoj je on stajao uspravno i sa veštački zatvorenim kapcima na očima. Predsednik Nacionalnog saveta pokreta otpora Bido fotografisan je kraj generala De Gola za vreme istorijskog prolaska Jelisejskim poljima. On je kasnije zauzeo stav koji je zna čio zalaganje za francuski Alžir, i kada je čuvena fotografija, znatno uve ćana, ukrašavala zidove metroa prilikom raznih godišnjica u slavu pobede, Bidoa na njoj više nije bilo. Primeri takvih postupaka su bezbrojni. Za vreme rata u Alžiru francuska armija je čak morala da objavi priru čnik pod naslovom „Metodi prevara i obmana koje je koristila propaganda Narodnooslobodila čkog fronta (Methodes de trucage utilises par la propagande du Fln). - Televizija - Ako je slika prirodni vrt dezinformatora, televizija je njegov raj, ali raj ogra đ en en zidom odakle nema načina da se istera. Televizija, u stvari, predstavlja ceo niz pogodnosti koje lako postaju okovi. Vesti stižu brzo iz celog sveta i urednici programa su utvrdili pravilo da u TV dnevniku visoko plasiraju uvek poslednju informaciju koja kao takva treba da „odjekne" kao vest dana i na taj način, tako visoko plasiranoj vesti pridaje se zna čaj koji ona sama po sebi nužno nema. Takav se događ aj aj obično odigrava u 19.30 časova: njim se otvara dnevnik u 20 časova, a ako se odigra u 23.00, o njoj se ponekad ne govori ni sutradan. Razmere takve deformacije postaju sve ve će zahvaljujući sve većem broju TV dnevnika: pre 20 godina u Francuskoj je izgleda bio dovoljan dnevnik od 20 časova; danas se već emituje tri pre podne, veliko izdanje u 13.00 časova, zatim drugo u 20 časova i srednje izdanje negde oko ponoći. Kratkoća izlaganja na televiziji naravno spre čava svako produbljivanje informacije. Evo primera maksimalnog trajanja tipi čnih izlaganja: - komentar stručnjaka: 50 sekundi,
34
- događ aj aj u inostranstvu: 75 sekundi, - reportaža: 120 sekundi. Mora da sam izgledao smešno kada je trebalo da,kao novajlija, u jednom TV intervju odgovoram na pitanja o svom romanu „Montaža" (Le Montage), a na raspolaganju sam imao samo jedan minut. Odbio sam. Bila je to moja greška. Žak Merlino pri ča da je otišao da intervjuiše najvećeg pisca srpskog jezika koji je u tom trenutku bio predsednik Republike Jugoslavije Dobricu Ćosića. Postavio mu je tri pitanja. Tri odgovora trajala su ukupno 15 minuta. Bio je to „lep intervju", ali gotovo neupotrebljiv ili, bolje re čeno, neupotrebljiv na televiziji. I Žak Merlino, sasvim otvoreno, priznaje: „Svaka misao koja zahteva više od jednog minuta da bi se razvila, isklju čena je" iz televizijskog dnevnika. Upomoć, Sokrate! Upomo ć, Spinozo, Bergsone, Šopenhauere! Ipak, publika je neumoljiva i reagovanje javnog mnjenja se prati iz minuta u minut. čovek koji, šetajući kroz kanale, ne ispušta daljinski iz ruku, u stvari je čovek koga treba dotući ili ga se dočepati i oboriti s nogu, dakle, savladati. Nedostaje deo – Za tuma čenje Kurana potrebno 50 sekundi
Kako je tekla operacija „Bosna" Ista agencija radila za Hrvate, muslimane i Šiptare Tipični primer jedne nedavno izvedene operacije dezinformisanja zaslužuje da se detaljno prouči jer su se u njemu stekli skoro svi elementi operacije dezinformisanja koja može da služi za primer. Zbog toga ćemo mu posvetiti nekoliko stranica. Re č je o operaciji „Bosna" koja bi mogla predstavljati model za druge dezinformacije iste vrste u budu ćnosti. Ponovićemo strukturu koju smo već ranije definisali. - Klijent Izjava privatne agencije za odnose sa javnoš ću „Ruder Finn Global Public Affairs", koju navodi Žak Merlino u knjizi „Nisu sve istine o Jugoslaviji za priču" (Les verites Yougoslaves ne sont pas toutes bonnes a dire), pokazuje da je od avgusta 1991. do juna 1992. klijent ove agencije bila Republika Hrvatska; od maja 1992. do decembra 1992. Republika BosnaHercegovina (u stvari, muslimanski deo te republike); i najzad od oktobra 1992. „republika" Kosovo.
35
Međ utim, utim, izgleda kao slučajno to što je medijska zajednica pohrlila da jednima za drugim priskoči u pomoć najpre Hrvatima, zatim Muslimanima i najzad kosovskim Albancima, uvek protiv istog neprijatelja: Srba. Nije mnogo verovatno pretpostaviti da su ove dve novoro đ ene ene republike i treća, koja, u času dok ovo pišem, još nema legalne osnove za postojanje, mogle da ispla ćuju račune agenciji „Ruder Finnu". Ispod površine ukazuju se obrisi znatno ozbiljnijih klijenata. Jer, ulozi u balkanskoj igri su pozamašni. 1. Onaj ko kontroliše Balkan kontroliše puteve nafte i gasa ne samo iz Arabije, Iraka i Kuvajta, već potencijalno i one iz Kaspijskog mora i Kazahstana. 2. Propast komunizma nameće problem dominacije nad Istočnom Evropom koja obiluje sirovinama i jeftinom radnom snagom, predstavlja dobro tržište koje će uskoro primati svaku vrstu izvoza sa Zapada. 3. Od posebnog značaja je za izvesne sile, posebno SAD i Nema čku, da okruže Rusiju, da je opkole uspostavljanjem „zelene (islamske) transverzale", da postepeno oslabe ugled Rusije i koliko god je mogućno parališu njenu aktivnost. 4. NATO, pozvan da postane svetski policajac, ima potrebu da se uvežba i isproba svoje oružje i opremu (poželjno je da to bude na teritoriji unapred osu đ enoj enoj na opšte kažnjavanje, na kojoj će opšta pobeda biti obezbe đ ena ena a kažnjavanje služiti za primer svakome ko se ne potčinjava). 5. Germanski svet nije odustao od težnje da sebi otvori put ka Sredozemlju. 6. Islam gori od želje da izvede „krstaški pohod" u obrnutom smeru i za to raspolaže basnoslovnim sredstvima koja mu obezbeđ uje uje arapska nafta. 7. Islamske zemlje će izgraditi tržište od 700 miliona kupaca - uskoro će ih biti milijarda - i pružaju takođ e jeftinu radnu snagu i tržište za plasman zapadne robe. 8. Vatikan, koji je dozvolio da se izgradi džamija usred Rima, a da nije tražio kao protivuslugu izgradnju katoličkih crkava u muslimanskim zemljama, bolje podnosi islamsko prisustvo nego pravoslavno na teritorijama koje bi, u stvari, najradije video potpuno pod svojim uticajem. 9. Dunav je prirodni put koji k oji povezuje istok i zapad Evrope. 10. Sjedinjene Američke Države žele da se Evropa u razvoju što više bavi sobom kako bi oslabile evropske nacije, ali žele da se loše razvija i ostane, pre svega, protiv Rusije. Rus ije.
36
Sve ove opaske predstavljaju deli će mozaika. Kao takve one ne omogu ćavaju da se zaklju či ko je stvarni klijent, jedan ili više njih, koji se skriva iza Hrvata, bosanskih muslimana i kosovskih Albanaca. Može se pretpostaviti da maska ne će tako brzo pasti sa lica pravog klijenta. - Agent – U oblasti dezinformisanja devedesetih godina nastupile su tri glavne promene: - slom glavnog klijenta (komunizma); - trijumf slike; - vulgarizacija metoda. Naime, u današnje vreme isto kao što izgleda da je dovoljno konsultovati Internet da bi se umelo da, bar teoretski, napravi atomska bomba, tehnika informisanja, inače prilično jednostavna, dostupna je svakom ko ima sredstva da plati sve što je potrebno da se plati. Izvesti operaciju dezinformisanja postalo je dakle jednostavno ukoliko se raspolaže sredstvima kojima se može platiti sve što je potrebno. Rezultat: „Privatizacija dezinformacije" koja donosi profit, u ovom trenutku, jednom broju američkih kompanija koje bezdušno preuzimaju na sebe manipulisanje masama koriste ći se svim sredstvima, podvalama, prevarama, u zamenu za izjave poput „In God nje trust" (Verujemo u Boga). Dve od ovih kompanija su javnosti poznate ili bi mogle biti ukoliko bi se javno mnjenje uznemirilo zbog takvih stvari: agencija „Hill and Knonjlton", koja je vodila operaciju dezinformisanja o Iraku na pomalo trapav na čin, i agencija „Ruder Finn", koja je prošla „bez greške" u aferi Bosna. Žak Merlino je krenuo da intervjuiše direktora kompanije „Ruder Finn" u njegovom uredu u ulici M u Vašingtonu i mi ćemo preneti ispovesti te osobe po imenu Džems Harf (James Harff). „Stvar je jednostavna, pri ča on, jedna kartoteka, jedan kompjuter i jedan telefaks, to je uglavnom sav naš alat. U kartoteci je nekoliko stotina imena novinara, politi čara, predstavnika humanitarnih organizacija, univerzitetskih nastavnika. Kompjuter, koji unakrsno pretražuje kartoteku po oblastima i izbacuje podatke o najpogodnijoj ciljnoj grupi, povezan je s telefaksom i precizno obra đ ena ena informacija šalje se svim izabranim metama. Na taj način, kaže Harf, u mogućnosti smo da za nekoliko minuta odre đ enu enu informaciju pošaljemo svima za koje smatramo da će na nju reagovati. „Naš zanat sastoji se u tome da rasejemo informacije, da ih što je mogu ćno brže pustimo u promet (...) Brzina je presudna, odlučujući element. čim je neka informacija za nas
37
povoljna, smatramo se obaveznim da je odmah usadimo u svest javnog mnjenja. Jer, savršeno dobro znamo da je najvažnija prva vest. Demanti nema nikakvog efekta."
Ofanziva islamista u Bosni Islamska propaganda bila je - država od Maroka do Indonezije Od juna do septembra 1992. agencija je u korist muslimana iz Bosne: - obavila 30 razgovora sa glavnim grupama gr upama iz štampe; - emitovala 13 eskluzivnih informacija; - uputila 37 faks najnovijih poruka; - uputila 17 zvaničnih pisama; - podnela osam zvani čnih izveštaja; - obavila 48 telefonskih razgovora sa članovima Bele kuće; - imala 20 telefonskih poziva senatora; - imala blizu stotinu poziva značajnim ličnostima iz medija. Profesionalci, nema šta. - Proučavanje tržišta Agencija „Ruder Finn" je proučavala tržište tj. stanje duha, držanje svetskog javnog mnjenja prema - Srbiji. Ispostavilo se da je situacija veoma loša usled nekoliko činilaca: - Srbi su se herojski borili na strani saveznika u toku oba svetska rata; - nacisti su u Drugom svetskom ratu osnovali hrvatsku državu kojom se Hrvati danas bez stida diče; - muslimani su se borili na strani Nemaca za vreme Drugog svetskog rata i čak im stavili na raspolaganje jednu diviziju „Handžar diviziju" poznatu po zlostavljanjima z lostavljanjima i zlo činima;
38
- Hrvatske ustaše i muslimani u službi nacista izvršili su genocid nad srpskim, jevrejskim i ciganskim stanovništvom u Jugoslaviji. Broj žrtava varira ve ć prema izvoru (od 300.000 do 750.000), ali sama činjenica ostaje nepobitna; - predsednik Hrvatske Tuđ man man objavio je 1989. knjigu koja se može smatrati antisemitskom „Bespuća povijesne zbilje" i u njoj nije ni najmanje skrivao svoje divljenje prema Anti Paveliću, nacističkom diktatoru ustaške Hrvatske. Tvrdi se da je Tu đ man man rekao da je zahvalan Bogu što mu žena nije ni Srpkinja ni Jevrejka; - Vođ a bosanskih muslimana Izetbegović objavio je, sa svoje strane, još 1970. „Islamsku deklaraciju" u kojoj se ne samo svrstao na islamsku stranu ve ć se i založio za uspostavljanje islamske države koja bi se protezala od Maroka do Indonezije Dezinformatori agencije Ruder Finn su procenili situaciju i budno čekali priliku da je preokrenu u korist svojih klijenata. Treba reći, istine radi, da njihovu zaslugu nesumljivo umanjuje činjenica da su neznanje svetskog javnog mnjenja (posebno američkog) o situaciji i nepoznavanje prilika u Jugoslaviji bili zaprepaš ćujući, o čemu svedoči dijalog Vorena Kristofera, tadašnjeg američkog državnog sekretara, i Dejvida Ovena, britanskog posrednika, koji navodi Mišel Kolon: „Kristofer - Greška je do vas Evropljana, vi ste dozvolili da Srbi izvrše invaziju na Bosnu. Oven - Ali, oni su tamo živeli i žive. Kristofer - Od kada? Oven - Oduvek. - Prva potpora Prva potpora koje se agencija do čepala bilo je objavljivanje u njujorškom listu „Njuzdeju" (Nenjsday) članaka o zatvoreničkim logorima u kojima su bili zatvoreni zarobljeni muslimani. Odajmo joj priznanje za pronicljivost, jer, posle svega, agencija je uspela da predstavi zatvorenički logor kao koncentracioni, šta dokazuje jedan zatvorenički logor ako ne da nisu svi poubijani? Ipak, izgovor je bio prona đ en en i agencija „Ruder Finn", koja je u njega zarila zube poput buldoga, više ga nije ispuštala. - Prenosnici (releji) – Genijalna ideja agencije „Ruder Finn" bila je, prema vlastitom priznanju direktora, obezbediti jevrejski prenosnik.
39
Reč „logor" bila je dovoljna, razumljivo, da uzbudi jevrejsku zajednicu i „Ruder Finn" će odmah obmanuti tri velike organizacije: B'nai B'rith, Anti-Defamation League, American Jenjish Committee i American Jenjish Congres (Liga protiv kleveta, Ameri čki jevrejski komitet i Američki jevrejski kongres). „Predložili smo im da objave prilog u „Njujork tajmsu" (Nenj York Times) i organizuju protesni skup ispred zgrade Ujedinjenih nacija izjavio je bez imalo okolišenja Džems Harf. Takav na čin poigravanja sa holokaustom njemu ništa ne smeta. Naprotiv: „Blef je uspeo, stvar se sjajno odvijala, kaže on, jevrejske organizacije su uvu čene u igru na strani bosanskih muslimana, što je bilo izuzetno riskantno. Skoro trenutno uspeli smo da u javnom mnjenju izjedna čimo Srbe sa nacistima." Zaista je to bilo tako, neverovatna istina, jer poznate su teško će izmeđ u Izraela i arapskog sveta dok su Jevreji u Srbiji oduvek živeli u dobrim odnosima sa doma ćim stanovništvom, a za vreme Drugog svetskog rata bili izloženi istim merama diskriminacije pod jarmom nacističko-hrvatskog represivnog režima: Jevreji su nosili oko ruke zvezdu a pravoslavni oko rukava traku. Kocka je bila ba čena, igra već na početku dobijena. „Uspeli smo da u javnom mnjenju poistovetimo Srbe i naciste - naglašava Džems Harf o čigledno s pravom zadovoljan sobom. Da, bio je to majstorski obavljen posao. „Pogodilo smo pravo u metu", kaže on. Zadatak je bio složen, niko nije razumeo šta se doga đ a u Jugoslaviji i, da vam otvoreno kažem, ve ćina Amerikanaca pitala se u kojoj se afričkoj zemlji nalazi Bosna, ali jednim potezom uspeli smo da stvar pojednostavimo, da je prikažemo kao pri ču o dobrim i zlim momcima". Manihejski. Poznata pesma. I, Džems Harf će toplo čestitati sam sebi: „Znali smo na kom terenu da igru odigramo i pobedili smo, jer smo ga đ ali ali u pravu metu, jevrejsku publiku (targeting jenjish audience). Odmah je nastupila vidna promena jezika u štampi uz upotrebu izraza s veoma jakim emotivnim nabojem kao što su etničko čišćenje, koncentracioni logori itd. što je sve u svest prizivalo poređ enje enje s nacističkom Nemačkom, gasnim komorama i Aušvicom. Emotivni naboj bio je toliko snažan da se niko više nije usu đ ivao ivao da se usprotivi da ne bi bio optužen za revizionizam." Zanimljiv detalj u svemu tome predstavlja upravo ta opaska „da ne bi bio optužen za revizionizam". U stvari, Srbima se nije podmetalo da su se koristili gasnim komorama, ali je dovoljno dovesti u sumnju neke od krvavih zlo čina koji su im pripisivani da bi odmah bili poistovećeni sa onima koji dovode u sumnju postojanje logora smrti u Nema čkoj - spoj, amalgam, koji predstavlja jedan od spontanih refleksa dezinformatora.
40
Logore u Bosni lansirao Njusdej Da li se uopšte u takvoj vrsti afera može postavljati pitanje morala? Žak Merlino primećuje u intervjuu sa Džemsom Harfom da nema nikakvog dokaza da je tvr đ enje enje u listu „Njusdej" bilo istinito Naš posao nije da proveramo ta čnost informacije. Nismo mi ni opremljeni za tako nešto. Naš je posao da (...) ubrzamo protok informacija koje su za nas povoljne (...) Mi nismo ni tvrdili da postoje logori smrti u Bosni, mi smo samo objavili da to tvrdi list „Njusdej"." Postupak sa prenosnicima funkcioniše punom parom. I, sada, zaklju čuje, ponosno, cestiti gospodin Harf, „ako želite da dokažete da su Srbi jadne žrtve, samo izvolite, bi ćete prilično usamljeni u tom poslu." U ovom slučaju, interesantne su re či „mi", „naš„. To je ono „mi" i ono „naš„ koje upotrebljavvaju advokati. One zapravo svedo če o tome čiji je on adokat. Harf govori u ime svog klijenta. Da su Srbi bili pronicljivi (i da su imali finansijska sredstva) da ga potplate, imali bi vernog i podmuklog potparola koji bi angažovao jevrejsku zajednicu na strani Srba, koji bi svetsko javno mnjenje preokrenuo na stranu Srba i sve ubice, svi oni koji siluju i jedu malu decu postali bi muslimani ili Hrvati, već po izboru. Ne, to ipak nije tako jednostavno: više je nego o čigledno da se ameri čki i nemački interesi, na primer, nisu poklapali sa srpskim interesima, da Harf ni u kom slu čaju nije radio na svoju ruku i samo za novac, već je nesumljivo dobio od svoje vlade blagoslov ili bar prećutnu podršku odnosno zatvaranje o čiju. Dezinformacija ne može uspeti ukoliko vetar duva u suprotnom pravcu. Ona ipak može sjajno da ga iskoristi i realnost činjenica je njena najmanja briga. Tema operacije se sastojala, kako smo videli, od poistove ćivanja Srba sa nacistima. Neumesnost takve teme nije imala nikakav zna čaj: Srbi su narod, a ne partija, oni su se borili protiv nacista bolje nego iko drugi, imali su, proporcionalno uzeto, više gubitaka nego bilo ko drugi, oni jesu komunisti ili su pravoslavni, ali sasvim sigurno nisu nacisti, bili su na strani Jevreja za vreme rata, nisu vodili osvaja čki rat već su ratovali da bi zaštitili svoje nasleđ e, e, svoju baštinu, borili su se protiv muslimana koji su tradicionalno saveznici Nemaca: sve to nije imalo - niti još ima - bilo kakav zna čaj. Poistovećenje su izvršili mediji koji su se na tu temu bacili kao pirane na komadi će mesa. Izvedeno poistovećenje postalo je nepopravljivo, nepovratno. Dva elementa igrala su značajnu ulogu u korist te teme. S jedne strane, opravdan užas koji su u svesti izazivali nacistički logori za istrebljenje. S druge strane, posledice marksizma, čak njegov poraz, čak slom preko noći koji ga je razotkrio. Ta ideologija je prodrla u krugove naših navodnih mislilaca tako duboko da svako poistove ćenje sa nacizmom dovodi
41
do gubitka orijentacije i zdravog razuma, iz razloga koji imaju veze sa nemilosrdnim paktom Molotov-Ribentrop, koji se ne može nikad okajati, koliko sa „kona čim rešenjem" . Tema je, dakle, bila savršeno izabrana. Morala je da bude dobro primljena u nekoliko uticajnih grupa: - kod izraelskih grupa zbog njihove sasvim razumljive osetljivosti na temu istrebljenja manjine; - kod postmarksističkih grupa zbog njihove mržnje prema rivalu koji bi mogao još biti i srećan; - kod humanitarnih grupa svih boja koje pate od viktimofilije, uvek spremne da prisko če u pomoć žrtvi i pokazuju večitu težnju da imaju simpatije samo prema prvim žrtvama, prema onima koje su prve progašene kao žrtve, dok žrtve koje stižu sa zakašnjenjem zanimaju ih manje ili su čak isključene iz vidokruga žrtve; - kod grupa intelektualaca nostalgi čnih za boljševizmom i privrženih, u naknadu za izgubljenim, snažnoj slici koju projektuje militantni islam. Ostatak javnog mnjenja sledio je dezinformaciju dezin formaciju iz dva glavna razloga: - odlučujućeg uticaja koji su na medije vršile upravo navedene grupe; - pravo prečega, prve žrtve, pravo koje sebi uzima prva žrtva koja kaže „ja patim". U mentalitetu koji uprošćeno nameće televizija, ako je B bio prvi koji je rekao da pati i strada, A nema više pravo da se žali da pati i strada. Tema „Srbi=nacisti" bila je tako često ponavljana, ponekad sa stvarno profesionalnom elegancijom, da je relativno lako obezbe đ ivala ivala prodor dezinformacije. Primer: dva plakata. Na jednome videle su se dve fotogafije, jedna Adolfa Hitlera druga Slobodana Miloševi ća sa sledećim pitanjem ispod: „Zar vas priče o etničkom čišćenju ni na šta ne podse ćaju? Na drugom plakatu su takođ e predstavljene dve fotografije dva koncentraciona logora: jedan je poticao iz Drugog svetskog rata, a drugi nedavno snimljen u Hrvatskoj. I ispod njih pitanje: „Zar vas logor u kojem se sprovodi čišćenje pripadnika etni čkih grupa ne podse ća ni na šta?" Kakva divna ekonomi čnost sredstava!
42
Dubrovnik netaknuti grad, mu č enik Obrada teme - druge potpore - U prvom redu sedam vrste potpora koristilo se u operaciji dezinformisanja „Bosna" koje su bile usredsređ ene ene na temu „Srbi=nacisti": destrukcije, etničko čišćenje, logori, silovanja, upotreba gasa, masovne grobnice, sarajevski masakri. Destrukcije
Tako je „Pari ma č" (Paris Match) 28. novembra 1991. u naslovu pisao: „Dubrovnik grad mučenik - srednjovekovni dragulj Hrvatske uništen pod vatrom jugoslovenske armije". U stvari, drevni Dubrovnik nije nikada uništen vatrom jugoslovenske vojske i ostao je praktično netaknut. Međ utim, utim, oni koji će ići na lice mesta, kao turisti, zaboraviće da to provere i uporede ono što vide sa onim što im je kao dezinformacija pruženo. „Aktiel" (Actuel) je u decembru 1993. objavio fotografiju mosta sa slede ćim tekstom: „Strateški most koji su srušili Srbi, most u Vukovaru bejaše prekrasan primerak arhitektonske i istorijske baštine ovog hrvatskog grada. Od po četka rata srpska artiljerija je srušila skoro 500 crkava, utvrđ enja, enja, muzeja i drugih istorijskih spomenika bivše Jugoslavije ili ih je ostavila u jadnom stanju". I, čitalac će zaplakati nad prelepim vukovarskim mostom, nesumnjajući uopšte u to da je on srušen i uništen, kako to sugeriše u tekstu pogrešan imperfekt „bejaše". Međ utim, utim, takav most uopšte u Vukovaru ne postoji. Most koji je fotografisan nalazio se u Mostaru i on jeste uništen... ali su ga uništili Hrvati! časopis „Aktiel" je priznao grešku i izvinio se zbog toga što je pomešao dva grada, ali šta je ostalo u svesti čitaoca? Srpska destruktivnost. Nedeljnik „L'Evenement du jeudi" (12. septembar 1991) preneo je iz „Glasa Slavonije" opis zločina koji su počinili Srbi u selu Četekovak - isečeni nosevi, iščupani uši, ranjenici živi spaljeni, tela raskomadana sa odse čenim glavama - a posle svega, selo je bilo sravnjeno sa zemljom. Međ utim, utim, selo Četekovak još uvek stoji uspravno, ali ko će to proveravati? To sve ne znači naravno da nije bilo uništavanja, niti da Srbi nisu uništavali, ali to zna či da u operaciji dezinformisanja nije potrebna stvarna destrukcija da bi se ideja o destruktivnosti usadila u svest javnog mnjenja. „Etničko čišćenje"
U ovom slučaju „etničko čišćenje" je reč kojoj se pribegava više u borbi re čima (logomahija) nego u stvarnosti pošto su svi Jugosloveni etni čki slični ili istovetni. Trebalo bi pre govoriti o teškoj deobi teritorija izme đ u verski i kulturno različitih grupa. „čišćenje" su obilno sprovodile sve tri prisutne grupe, ali u meri u kojoj je jedna čina „Srbi=nacisti" već bila nametnuta i raširena, bilo je lako ubediti da se takvim poistove ćivanjem da su jedino Srbi ti koji su krivi.
43
Logori Časni izuzeci u štampi pokušali su da pokažu da re č „logor" nema ničeg zastrašujućeg u sebi i da, ne govoreći o tome da postoje i logori za gorane, treba praviti razliku izme đ u logora za istrebljenje, koncentracionih logora, zarobljeničkih logora, logora za klasiranje i izbegličkih logora. Međ utim, utim, košmar hitlerovskih logora je takav da tu ništa ne pomaže: vešto usmeravan na odgovaraju ći način čitalac vidi svuda samo logore smrti, uprkos svedočenjima i tako obaveštenih osoba kakvi su Simon Vej (Simone Weil), Eli Vizel (Elie Wiesel) i Simon Vizental (Wiezenthal), koji su naglašavali da (zatvorenički) srpski logori nemaju nikakve veze sa nacističkim (koncentracionim) logorima.
Uostalom, drugi listovi su išli mnogo dalje. Ima svakako čitalaca koji se se ćaju fotografije izmršavelog muškarca koji stoji iza bodljikave žice, slike koja je obišla svet i veoma ojačala kampanju satanizacije Srba. Ima samo da se zahvali budnom oko jedne Nemice dobre volje koja je zapazila da su ekseri na bodljikave žice ukucani sa s a pogrešne strane, a njen muž, prilježni novinar, uputio se na n a lice mesta i detaljno istražio celu stvar i na osnovu tih istraživanja utvrdio da: - na originalnoj fotografiji izmršaveli čovek je bio okružen drugim ljudima koji nisu bili mršavi; - mršavi čovek, po imenu Fikret Alić, nije bio zarobljenik ve ć izbeglica; - da su se izbeglice nalazile izvan bodljikave žice, a fotograf unutar nje; - da bodljikava žica nije bila oko logora, već oko livade koja je u stvari bila pašnjak! Novinar Tomas Dajhman (Thomas Deichmann) došao je dakle do zaklju čka da se slikama, koje su načinjene uz dozvolu organa vlasti Republike Srpske, svesno manipulisalo da bi se stvorila iluzija o tome da je re č o koncentracionom logoru. Usledile su polemike i iz toga se izrodio sudski proces, u kojem su bile umešane tako razli čite publikacije kao što su „Novo", „Die Weltwotche", „The Guardian" i „Living marxism", da navedemo samo neke od njih. Ako se ne uzmu u obzir okolnosti u apsolutnom smislu, istina je utvrđ ena, ena, ali ko to zna? Lažan utisak stvoren pomoću slike izmršavelog čoveka iza bodljikave žice svakako je snažniji od svih i najdetaljnijih demantija. Silovanja
Ideja o „logorima za silovanje", još jedan riskantan pokušaj - ali tako đ e pun pogodak, kako bi verovatno rekao Džems D žems Harf - bila je sjajna. Publika je navedena da poveruje da su Srbi imali „plan za sistematsko" silovanje. „Libr belžik" (La Libre Belgiljue) objavio je 22. januara 1993: „Silovanje žena u arsenalu srpskog terora". Nedeljnik „Nuvel observater" (Le 44
Nouvel Observatuer) u broju 1471 u januaru 1993. piše: „Nema nikakve sumnje više u sistematski karakter takve prakse u okviru plana „etničkog čišćenja". List „La Goš„ (La Gaushe) 10.februara 1993. pisao je: „Izgleda da su srpski ekstremisti koristili silovanje kao ratno oružje u svojoj politici etničkog čišćenja".
čena Evropa suo č s stravom i užasom Lord Oven je li č no 30. oktobra 1995. izjavio za BBC da masakr od 4. februara 1994. nije č no mogao biti delo Srba Užas je sveopšti. Listovi u naslovu pišu „Rape by order" (Silovanje po nare đ enju), enju), Rape horror (Užas silovanja), Rape camps (Logori za silovanje), „A Pattern of Rape" (Sistemasko silovanje), „Silovanja u Bosni", „Evropa suo čena sa jezivim užasima". Niko ne sumnja da su muslimanske, hrvatske, srpske žene povremeno zaista i silovane, ali svakako sumnja u to da je za to bilo potrebno nare đ enje. enje. Nameće se pitanje kako bi takva fiziološka mešavina kulturnih grupa mogla da posluži njihovom „čišćenju". Ipak, nije u tome stvar. I sami statistički podaci su više nego sumnjivi. Žak Merlino na primer pri ča da se na 50 kilometara od logora u Tuzli govorilo o 4.000 silovanih žena; na 20 kilometara nije ih bilo više od 400. Na deset kilometara ostalo je samo 40, mada je i to previše, mora se priznati. Ukupno uzevši, nemarno se govorilo o 20 ili čak 60.000 silovanih muslimanki. Komisija UN je iznela procenu od 2.400 žrtava (iz sve tri zajednice zajedno), na osnovu 119 poznatih slučajeva, a komisija Saveta bezbednosti je ispitala 223 žrtve koje su u se ćanju navele oko 4.500 slučajeva (i ovog puta tako đ e, e, zajedno iz sve tri zajednice). Me đ utim, utim, šta je ostalo u sećanju publike? Da su Srbi sistematski - a ne povremeno - silovali muslimanke u velikom broju. Sve to ilustrovano je sa minimumom fotografija, „L'edžpres„ i „Paris match" objavili su jednu te istu. Istina je da je takođ e postojalo pismo Lucije Vetruse, bosanske kalu đ erice erice koju su, kako se smatra, silovali srpski vojnici u isto vreme kada i druge dve sestre. Ona je svojoj nadre đ enoj enoj pisala da bi joj saopštila da je doživela „užasno iskustvo, koje se ne može iskazati" i da je moli da joj pomogne „da prihvati to neželjno materinstvo". Pismo je objavljeno u magazinu „Notizie dei gesuiti d'Italia" i preneto u raznim drugim listovima me đ u kojima i „La Libre Belgiljue" i „La Croidž", koji su dokument objavili na prvoj strani. „La Libre Belgiljue" je pošteno 14. januara 1996. demantovao: „Nadležni su saznali - na nesre ću, sa zakašnjenjem - da je pismo falsifikat, da ga je napisao (možda polaze ći od stvarnih činjenica) jedan sveštenik iz Bosne da bi učinio međ unarodnu unarodnu zajednicu osetljivom."
45
Gas
Jedan od na čina da se posebno protivnik ocrni jeste, kako smo ve ć videli, da se tvrdi da koristi oružje koje nije korektno, niti dozvoljeno. Gas je posebno na lošem glasu, s jedne strane, zbog toga što su ga Nemci koristili za vreme Prvog svetskog rata, a s druge strane zbog gasnih komora u Drugom svetskom ratu. Naravno, taj postupak je korišćen protiv Srba. List „Le Soir", 10. april 1995: „Srbi su izgleda koristili gas. Iz bosanskih i zapadnih krugova Srbi se optužuju da su koristili gas". Istina je, precizira malo dalje „Le Soir", da je u pitanju „suzavac" (ona vrsta koja se koristi za održavanje reda i mira)". Me đ utim, utim, nemački list „Die Welt" istog 10.aprila 1995. otvoreno javlja: „Srbi su koristili gas". A, „NBC Handelsblad" 28. jula 1995: „Američki potparoli su utvrdili da su Srbi kod žepe koristili hemijsko oružje". Masovne grobnice
Mnogo je korišćena reč masovna grobnica (kosturnica) koja u sebi ima ne čeg zastrašujućeg, iako samo označava zajedničku grobnicu. Nije od važnosti to što su se na kraju te masovne grobnice pokazale kao bazna čajne, što nikad, ni do danas, nisu prona đ ene ene ni žene, ni deca, bačeni u navodne masovne grobnice, jer je rat pre svega ubijanje i za posledicu ima leševe koje svakako treba ukopati. Ništa ne znači ni to što je tri hiljade muslimana koji, smatralo se, leže na dnu „masovne grobnice" u Srebrenici, bili i te kako pronađ eni eni živi da bi izašli na izbore u septembru 1996. Ono što je važno jeste da je dovoljno pokazati na televiziji komadić sveže ispreturane zemlje i objaviti da se možda ispod nalazi Dž leševa, broj je naravno proizvoljno odre đ en, en, i ono što ostaje u svesti televizijskog gledaoca nije „možda", već je broj Dž koji uostalom gledalac ima tendenciju da stalno pove ćava kada bude o gledanoj emisiji razgovarao sa prijateljima. Masakri u Sarajevu
Podsetimo se činjenica: 27. maj 1992, 5. februar 1994. i 28. avgust 1995, Srbi su navodno bombardovali civilno (muslimansko) stanovništvo u Sarajevu. Gubici su bili ogromni, prvi masakr se dogodio ispred pekare, druga dva na tržnici. Srbi su poricali da su oni pucali. Istraživanja u tri navrata pokazuju da pretpostavka o tome da je srpska strana pucala nije verovatna. Balistička proučavanja pokazuju da srpski minobaca či nisu mogli dosegnuti mesta na kojima su pokolji izvršeni. čas nije bilo rupa na zemlji kakve granate izba čene iz minobačaca uvek prave, čas žrtve nisu imale rane po glavi i na grudima, već samo u donjim delovima tela kao posle eksplozije bombe na zemlji. Vojni posmatra či OUN, „koji su sproveli istragu neposredno posle (poslednje) katastrofe, ukazuju da su granate verovatno lansirali muslimani" („Telemoustiljue", 30. novembar 1995). List „De Standaard" je 3. avgusta 1995. javio da je, prema svedo čenju francuskih vojnika pripadnika OUN, jedan broj muslimanskih snajperista bio aktivan i namerno pucao na svoje vlastite civile". Zna čajne
46
vojne li čnosti, a da ne spominjemo takve publikacije kao što su „Die Weltwotche", „Foreign policy", „The Nation", „Defense and Foreign Affairs Strategic Policy", „The Times", „The Sunday Times", „The Independent", „The Toronto Star", snažno su dovele u sumnju optužbu da su Srbi ti koji su izvršili napade a lord Oven je li čno 30.oktobra 1995. izjavio za BBC da masakr od 4. februara 1994. nije mogao biti delo Srba. Sve to neće, međ utim, utim, sprečiti histeriju koja se rasplamsala u ostalim medijima. „Krv je potocima tekla danas u glavnoj sarajevskoj ulici... Granate su pljuštale kao kiša po civilima u glavnom gradu Bosne" (CBS, 27. maj 1992). „Srpsko ludilo je opet ubijalo. Pokolj u Sarajevu" (La Derniere Heure, 29. maj 1992). Ili, sasvim jednostavno: „Srbija je agresor" (De Standaard, 30. maj 1992).
Nedostaje deo – Beograd – Beograd je je najzad kažnjen kažnjen i možda još neki nepoznati deo
Srbi nikad nisu napali Posušje Ako je referendum bio prihvatljiv na teritorijama Hrvatske i Bosne, zašto nije i u srpskom delu Bosne? Ležernost sa kojom su prenošene informacije iz Bosne možda dostiže kulminaciju u reakciji jednog američkog karikaturiste koji je 19. aprila 1993. odbio da svom glavnom uredniku pošalje karikaturu vezanu za presudu izre čenu u aferi Rodni King (ameri čkom Crncu koga su pretukli policajci); „S obzirom na rasne i pravne složenosti u tom sudskom procesu, odlučili smo da bi bilo bolje ne dirati u taj problem nejasnim jezikom kakvim se govori u aktuelnoj karikaturi. Poslaću vam umesto toga karikaturu o ratu u Bosni" (naveo Peter Brook, Foreign Policy, zima 1993/1994). I Srbi su se bavili fabrikovanjem laži. Doveden do o čajanja zbog preterivanja sa srpskim silovanjima i potrage za srpskim silovateljima, pisac Nebojša Jevri ć je naveo ameri čke istražitelje da poveruju da je najve ći silovatelj od svih bio izvesni Gruban Malić. Međ utim, utim, Gruban Marić je lik iz romana Miodraga Bulatovića. Međ unarodni unarodni sud za ratne zločine je požurio da okrivi i optuži najvećeg od svih siledzija ... dok ova podvala nije otkrivena. Treba da se vratimo, ako želimo ozbiljno da prou čavamo problem dezinformisanja, na duboku intuiciju velikih preteča Lenjina i Gebelsa: u psihokratiji istina se ne ra čuna, u krajnjoj liniji ona zapravo i ne postoji, postoji samo ono što se nametne ljudima da veruju da je istina ili, još bolje, ono na šta su navedeni da veruju da veruju. Rat u Bosni je rodio prigodnu borbu re čima, logomahiju.
47
Već smo otkrili reči „logo, masovna grobnica, etni čko čišćenje". Reči „osloboditi" i „okupirati" takođ e su mnogo korišćene. čuli smo mnogo puta da su Krajinu „oslobodili" Hrvati a Bosnu „okupirali" Srbi, na šta bi se svako ko poznaje istoriju grohotom nasmejao: međ utim, utim, javnost je ne poznaje a neznanje odabrane ciljne grupe predstavlja jednu od velikih snaga dezinformatora. Loša igra reči „serboljševik" (serbolcheviljue) zasluga je novinara koji ju je izmislio i smatra je smešnom. Postoji i „serbo-valets" (srbo-sluge) koja bar nema pretenzije da bude smešna. Nalazim da je mnogo zanimljiviji izraz „samoproklamovan" koji se koristi u tonu neodobravanja za Republiku Srpsku, kao da se i sve republike u svetu, po čev od francuske i američke, nisu same proklamovale. Indikativna je takođ e sistematska upotreba izraza „ratni zločinac" za osobe koje su okrivljene kao ratni zločinci, ali nisu ni optužene, niti osuđ ene ene i stoga se moraju smatrati nevinim dok se ne dokaže druk čije. Svi su mogli na radiju da čuju da su Srbi, za vreme borbe sa svojim hrvatskim ili muslimanskim protivnicima, uvek bili samo „ubijeni" , dok su njihovi protivnici uvek „mu čki masakrirani ili umoreni", što svakako ima određ enu enu veću težinu u eri opredeljenja javnosti za prvu žrtvu (viktimofilije). Školski priručnici i rečnici su se takođ e svrstali, pripisujući operacije takozvanog etničkog čišćenja samo Srbima, iako su ih praktikovali isto tako Hrvati i muslimani. želimo da kao primer navedemo in edžtenso tekst objavljen u nedeljniku „Infos junior" od 23. do 29. septembra 1995. Ta publikacija namenjena omladini objavljuje kao legendu na omotu re či „Bosna - svedočanstvo jedne Fatime". „Kako je počeo rat? Posle pada komunizma, Jugoslavija se raspala na komade. Hrvatska 1991, a zatim Bosna 1992. su se „putem referenduma" izjasnile za nezavisnost. Srbi nisu priznali te dve republike u kojima su manjina. Oni su želeli da dominiraju ovim regionom tako što će zadržati maksimum teritorije. Napali su, dakle, obe ove zemlje." (Imajući u vidu istorijske činjenice, to su laži. Ako je referendum bio prihvatljiv na teritorijama Hrvatske i Bosne, zašto nije i u srpskom delu Bosne? Činjenica da su Srbi u Bosni odbili da učestvuju u bosanskom referendumu nije uzeta u obzir, niti saopštena. Zbrka oko Srba iz Republike Srbije i Srba iz Republike Srpske namerno se održava.) „šta se događ a u Sarajevu? U aprilu 1992. Srbi po činju sa opsadom i bombardovanjem glavnog grada Bosne. Sarajevo je simbol onoga što „ultranacionalisti čki" Srbi mrze: to je grad u kojem žive zajedno muslimani, Hrvati i čak Srbi. Oni optužuju muslimane iz Bosne da žele da uspostave „islamsku republiku" po uzoru na Iran. To je pogrešno jer su oni Evropljani čiji su način života i kultura slični našem životu i kulturi". (Reči „glavni grad Bosne" pretpostavljaju da je u pitanju nezavisna zemlja koju su napali stranci, iako su Srbi koji su napali Sarajevo isto tako Bosanci i „Sarajlije" kao i muslimani. Nije jasno kako mogu da mrze grad koji smatraju svojim glavnim gradom. A, pored toga, dovoljno nam je poznato da postoji „Islamska deklaracija" Alije Izetbegovića, znamo da je ono što on zaista želi 48
uspostavljanje „islamske republike". Dovoljno je otputovati u muslimanske regione Jugoslavije da bi se utvrdilo da način života i kultura stanovnika, zabarikadiranih iza svojih ograda, ne li či na zapadnjački način života i kulturu.) „Kako živi dete iz Sarajeva? Ve ć tri godine male Sarajlije žive u ogromnom zatvoru. Ne mogu ni izići iz grada koji okružuju Srbi. Ne mogu napustiti kvart u kojem stanuju jer je svako kretanje opasno zbog granata. Voda i elektri čna struja su najčešće odsečeni a škole zatvorene. O čemu oni sanjaju? O miru svakako i o tome da ponovo vide more." („Ovaj sentimentalni odeljak namenjen je da izazove suze u oku školske dece. Pošteno. Međ utim, utim, izostavljeno je da se spomene da u Sarajevu isto tako ima Srba kao i da postoji tunel, u rukama muslimana, koji povezuje grad sa spoljnim svetom. Videti ponovo more?... Sentimentalna vizija jednog grada koji je dugo i nemilosrdno opsednut.
ć u slika Rat pomo ć U stvari, Srbi su prvi put „kažnjeni" i moraće da pregovaraju Ipak, evo u čemu je ključ: reč je o pozivu na krv, tako karakterističnom za intelektualce koji nikada nisu bili u ratu.) „šta treba učiniti da bi se mir vratio? Bombardovanje iz aviona NATO i Snage za brzo reagovanje (FRR) koji napadaju srpske pozicije oko Sarajeva, Goražda i Tuzle, mogu svakako dovesti do napretka ka miru. U stvari, Srbi su prvi put „kažnjeni" i nesumljivo će morati da sednu za pregovara čki sto ukoliko ne žele da se izlože novim represalijama." Od jednog teksta namenjenog da pou či i vaspita omladinu moglo bi se o čekivati više nepristrasnosti ili bar umerenosti, ali, istine radi, bilo bi to pogrešno. Dezinformacija prodire kroz sve nivoe, zahvata sve oblasti, ona nije ništa ako joj nije na nišanu sve, ako nije sveopšta. Slika se mnogo koristila za vreme operacije dezinformisanja „Bosna". Ako su se na fotografiji ili na televiziji videli vojnici kako pucaju, bilo je gotovo sigurno da su to Srbi ili da će bar biti predstavljeni kao Srbi. Ako su se videla deca kako pla ču ili porodice u žalosti, bilo je sigurno da su to hrvatska ili muslimanska deca i porodice. Ako bi se i pokazala srpska deca, ona bi se pokazala kako se igraju rata, „dok su njihova starija bra ća već zasipala vatrom muslimanske i hrvatske delove grada" - preciziralo bi se u tekstu uz sliku. Neke fotografije su bile montirane, otvoreno falsifikovane: na primer, dodavanje osmatračnica logoru sa Fikretom Alićem.
49
Karikaturisti su se isto tako inspirisali na račun Srba. Reč Serbia pisala se sa S u obliku kukastog krsta. Radovan Karadzić je prikazivan sa repom i trozupcem. Srbi su uvek predstavljani na otvoreno majmunski način. Kako je trebalo navesti javno mnjenje da poveruje da su Srbi bili ti koji su zapo čeli rat i izbrisati sve što je prethodilo najnovijim doga đ ajima, ajima, početi ni od čega kao da uopšte pre toga nije bilo ničega, na jednoj karikaturi predstavljeno je troje Srba krvolo čnog izgleda od kojih je jedno bilo dete, a ispod karikature su stajale re či: „Vojnik koji želi da osveti svog šuraka ubijenog 1917, vojnik koji želi da osveti svoju malu ro đ aku aku silovanu 1944, beba koja razmišlja kako da osveti svog oca 2023." Kada se dovede do samog kraja, kampanja dezinformisanja nužno poprima oblik ludila, o čemu svedoči jedna druga karikatura koja prikazuje „Božić u Sarajevu". Dva srpska vojnika su upravo razapela jedno dete i jedan kaže drugome: „Nismo ipak morali čekati čak 33 godine da bismo obavili posao." Situaciju na jezgrovit način odslikava karikatura koja pokazuje specijalistu za odnose sa javnošću koji na telefonu kaže: „I can do you a dead baby on a croš or I've got some nice gouged eyes!" („Mogu da vam nabavim mrtvu bebu na krstu ili iskopane o či, što isto nije tako loše.") Kako bi ih nabavio? Našli bi ve ć načina. Ako ih ne bi pronašao, dao bi da se naprave. Ako se ne bi nikako snašli, sa činili bi fotomontaže. U najgorem slu čaju, proširili bi glasine koje bi nekoga svakako osvojile. Ne zaboravimo: ako je tržište povoljno, nije uopšte potrebno da potpora bude realna. Evo nekih izraza koji će svakako pružiti sliku o stanju psihoze u koju su mediji utonuli do kraja kad je o Bosni reč zadovoljavajući potrebe u operaciji dezinformisanja. „Svakodnevni užas... Zločinačko ludilo srpskih vođ a... a... Zverstva, zločini koji nemaju premca u Evropi već više od pola stole ća... Silovanja sa posebnom bestijalnoš ću... Na srpskoj strani ima ratnih zločinaca... Užasna ispovest o krvavim zločinima koje je po činio jedan mladi Srbin... Tamna strana koja postoji u svakom ljudskom bi ću (...) je tu, u punom krvavom užasu... Silovanje je svakako zločin protiv čovečnosti... Sramota Bosne... Kamen na srcu, beba u trbuhu, pričaju pojedine jecaju ći... Sve pokazuje da je postojala otvorena namera i volja za ponižavanjem, za uništenjem bi ća, u čemu su Srbi bili glavni protagonisti... Srbi su stvorili pravi pakao... Obi čan četnik: stalna silovanja i ubijanja ... Srbi su prekora čili novi stepen ratnih užasa...Prokletnici Evrope... Do dna mržnje... Tišina, ubija se... Povratak u pakao... Logori srama... Mladi ćevi kasapi... Ludi psihijatar... Srpska soldateska... Najužasnija akcija u kojoj su ikada Ujedinjene nacije u čestvovale... Najve ća izdaja za koju su OUN odgovorne... Najviši, poslednji stadijum sulude, bezumne politike koju proždire njena vlastita logika... Sam đ avo avo ne bi mogao zamisliti tako okrutno nasilje... Monstrum iz filma jeze i strave za koga se verovalo da je mrtav i raskomadan a svaki njegov pipak je narastao i počeo samostalno da živi."
50
Atmosfera postaje takva da se šire najbesmislenije priče i, što je još gore, u njih se veruje. Primeri: Srpski specijalci dobijaju po tri centa za svako ubijeno dete. „Pripadnici srpske zajednice iz švajcarske optuženi su da provode pla ćeni odmor učestvujući u pokoljima bivših sunarodnika u Bosni, pucaju ći, ubijajući, koljući, silujući. Ti ljudi radosno se pridružuju krvavoj mitologiji Plavobradog, Landrija i drugih DžekTrboseka" (24 Heures de Lausanne, La Tribune de Geneve, 12.jun 1993. u tekstu sa lepim naslovom „Užas u papu čama..."). „Jedno lice je svedočilo pred bosanskom komisijom za ratne zločine u Brčkom da je videlo kamione kako odvoze ljudska tela prema fabrici mesa u tom gradu. Jedan drugi svedok, izbeglica u Hrvatskoj, pri čao je da je video u unutrašnjosti fabrike kako su se Srbi oslobađ ali ali izmrcvarenih tela koja su im smetala." (Obratiti pažnju da „Mond" od 11. maja 1994. ne formuliše svoju optužbu: on je samo napomunje.) Vrhunac u toj t oj aferi dostiže, čini mi se, kanadski list „Weekly Word News" koji je javio pod naslovom „Vampire huntet as war criminal in Bosnia" („Lovili vampira u Bosni kao ratnog zločinaca"), u stvari, bila je to potraga za Srbinom iz Bosne po imenu Stanislav Baji ć koji je navodno sisao krv 5.000 svojih žrtava. Kao izvor informacije navode se funkcioneri OUN a tekst je ilustrovan divnim foto-robotom „demona koji siše krv" sa vampirskim o čnjacima. I laka literatura sa kioska našla je tu sebi mesta. Nedavno smo pro čitali roman čija se radnja odvija u Bosni i u kojem su svi mučitelji, stručni za odsecanje ženskih dojki, imali oko vrata veliki pravoslavni krst. Istovremeno se u jednom stripu otvoreno hvali „nova č vrsta politika izolacije koja će konačno naterati Srbe da poštuju sporazume o prekidu vatre koje već dugo gaze izvrgavaju ći ih ruglu".
Poziv na krvoproli ć e Psihoza, naravno, izaziva poziv na krvoproliće. Može se pretpostaviti daje to upravo i bio traženi cilj. Mediji prebacuju NATO-u što "pušku drži k nozi". Ameri čki listovi u naslovu isti ču da je "Vreme da se upotrebi sila" ("Time to use force") a zatim sami sebi čestitaju: "Najzad postaju odlučni" ("Getting tough at last"). U nedeljniku "Poen" (Le Point) neko piskaralo prebacuje zapadnjacima što Srbe samo "napadaju umesto da ih unište". U nedeljniku "Evenman di žedi" ("L'Evenement du jeudi") grme: "Krajnje je vreme da se Srbiji zada serija vazdušnih udara". U istom listu neki tre ći ističe da su Srbi "gomila zlikovaca, podlaca i kukavica, pijanaca i soldateska" i dosledno tome treba "uništiti zemlju (sic), bombardovati
51
i Pale, i Beograd". Vrlo hriš ćanski "Prezan" (Present) razmišlja o staljinističkom rešenju: "Srbi bi trebalo da hvataju maglu, treba im dati ćušku i pljusku koju je bagra i zaslužila." I "Mond" je takođ e uzbuđ en: en: "Šta činiti, do urlati od besa?...Nije se čak pokušalo ni sa jednim jedinim malim bombardovanjem." U takvoj atmosferi nije iznena đ uju ujuće što je ministar unutrašnjih poslova u vreme napada na pariski metro pokušao da uveri publiku daje postojao "srpski trag" u izvršenim masakrima i da, uprkos mišljenju vojnih stručnjaka najvišeg ranga koji su se nalazili na licu mesta i neprestano ponavljali da ne postoji vojno rešenje za bosanski problem, ispitivanja javnog mnjenja otkrivaju ("Le Monde", 1. januar 1993) da je 76% Francuza za upotrebu oružane sile u Bosni. Bilo je to, istina, "radi humanitarne zaštite", ali se dobro zna da upotreba sile ne može biti usko ograničena. Kad se udara, udara se. I, kada je kon čno sila upotrebljena, to ni u kom slučaju nije bilo radi "humanitarne zaštite", ve ć protiv Srba sa Pala, a to je naišlo, što št o je posebno zanimljivo, na opšte zadovoljstvo. Sjajno izvedena operacija dezinformacije "Bosna", ma kako zadivljuju će usklađ ena ena bila, imala je ipak nekoliko "kikseva". Nadležni vojni stručnjaci, koji su zapovedali na licu mesta, priznali su nekoliko promašaja. Ličnosti kao što su Žan Ditur (Jean Dutourd), iz francuske Akademije, Žak Loran (Jacques Laurent), takođ e iz francuske Akademije, zatim general Pjer-Mari Galoa (Pierre-Marie Gallois), otac francuskih nuklearnih snaga, Alen Griotre (Alain Griotteray), odbili su da u horu duvaju u istu tikvu sa "jastrebovima". Listovi "Le point", "Le Canard enchaine", "L'Evenement du jeudi" nalazili su, tu i tamo, ponekad nepristrasne reči. "Le Courrier international" je povodom "tragedije u Goraždu" isticao da su "bosanske vlasti držale u Goraždu fabriku oružja, kršeći tako sam pojam zone bezbednosti" kao i da su "brojke o gubicima u Goraždu svesno preterivane, namerno naduvavane, u izveštajima radio amatera, koji su, kako se verovalo, emitovani iz samog grada, iako su, u stvari, dolazili spolja". Neki razboritiji bili su bar delimi čno svesni da su podvrgnuti operaciji dezinformisanja. Takav je bio "Nju Stejtsmen" ("New Statesman", 31. jul 1992), koji, razotkrivaju ći primanja agencije Ruder Fin (18.000 dolara mese čno, što je sasvim razumno, s obzirom na ostvarene rezultate), ističe da to što Hrvatskoj, čak i kada joj je isporu čeno oružje, nije zaveden nikakav embargo koji je ranije Srbima uveden, verovatno bio rezultat delovanja "bolje agencije za odnose sa javnoš ću" ("Due to better PR"). List "Poen" (Le Point) nije 13. marta 1993. bio daleko od istine kada je zabeležio: "Sve se dešava kao da je medijima - posebno televiziji - potrebno da imaju što teži bilans kako bi sa sigurnošću dostigli prag buđ enja enja emocija i razbuktali strasti televizijskih gledalaca ili čitalaca."
52
I Maks Klo (Max Clos) u dnevniku "Figaro" 30. aprila 1994. zaklju čuje bez okolišenja: "Opšte uzevši, zapadni mediji su pasivno dozvolili da budu zatrovani i zatruju korisnike ne pitajući se nikada, ni u jednom trenutku, da li je verzija događ aja aja koja im je dostavljena bila bar verovatna ako ne istinita. Zbog čega? Zbog toga što je u ovom sukobu "politi čki korektno" svrstati se na stranu bosanskih muslimana, a protiv pravoslavnih Srba." Savršeno sročeno. Međ utim, utim, trebalo je mnogo više da bi se otvorile o či dezinformisanima koji su postali i sami postali dezinformatori. Za njih je sve što je bilo suprotno ljušturi koju su sebi nametnuli, predstavljalo "srpsku dezinformaciju", iako su se Srbi pokazali nesposobnim ne samo da dezinformišu već i da ikoga informišu. Kada je general Morijon (Morillon) davao izjave koje su bile protiv vladaju će struje mišljenja, govorilo se o " čudnoj predusretljivosti i čudnim simpatijama generala Moriona"; kada ni general Rouz (Rose) nije više sledio opšte važe će mišljenje, proglašen je za "naivnog (ili glupavog) poput jagnjeta koje se tek priprema da do đ e na svet". Šta? On se usudio da prizna da "Srbi iz Bosne imaju dobru volju" koju su dokazali u svakodnevnim susretima koje je imao sa Radovanom Karadži ćem? "S pravom su se uznemirili duhovi, komentariše na fin način jedan novinar. Dobra volja psihopate Karadži ća? Čak je i dobri general Morion na kraju shvatio". I tako dalje: ako Srbi raspravljaju o ultimatumu, oni su zlo činci, ako su ga prihvatili, oni su kukavice i podlaci, a ako lord Karington načini kakav pomirljiv gest, "on opet počinje maskaradu sa prekidima vatre i primirjima koja se krše čim se potpišu." Javnost je prihvatala tu manihejsku simfoniju uprkos falš notama. Može se dakle reći da je, ukupno uzevši, operacija "Bosna" izvedena iz vedena majstorski.
Podmi ć ivanje novinara U takvim uslovima ogromnog tehničkog i tehnološkog napredovanja nužno se nameće pitanje ne izmiče li nam pomalo mogu ćnost sagledavanja celine problema? Ne postaje li psihološka akcija prirodna delatnost tako da svi postajemo podložni dezinformaciji kao načinu življenja? Rekao bih radije, sa svoje strane, da ima ne čeg mefistofelovskog u svakoj psihokratiji, čak i ako se koristi u najbolje svrhe i čak kada je, uzevši sve u obzir, na kraju, opravdana. Fransoa Gere dalje, istina, kaže: „Da bismo to postigli, moramo sebi nametnuti zlatno, nepromenljivo i tiransko pravilo u demokratskom, pluralisti čkom, dakle, politički promenljivom društvu: psihološka akcija treba da se sastoji u tome da se govori istina u
53
svim njenim oblicima, na sve mogućne načine, koristeći se pritom raspoloživim vektorima na najprimereniji na čin". Upravo tu, u toj tački, postaje teško pridružiti se njegovom optimizmu. Sama psihološka akcija usmerena je na prenošenje informacije vode ći računa samo o korisnosti, bez brige o tome kakav je njen cilj i da li je i koliko plemenita težnja da se tehnika stavi u službu istine ili neistine, profesionalna deformacija inherentna psihokratiji izgleda čini neizvesnoim mogućnosti realizovanja jedne takve nestvarne zamisli, čak i uz pomoć „zlatnog, nepromenljivog i tiranskog" pravila. Tačnije i bolje rečeno, psihokrate će nastaviti da koriste „raspoložive vektore" da bi nas ubedili u apsurdne stvari svaki put kad nađ u da iz toga mogu izvući koristi. Mesečnik „Mond diplomatik" je u junskom broju 1996. upozoravaju ći pisao da Evropska zajednica uglja i čelika troši sve veće sume za novinare: troškovi putovanja, novinarske dnevnice, plaćene reportaže, nagrade za one koji su zaduženi za širenje propagande o korisnosti od evropskog ujedinjenja u prigodnim ili redovnim člancima koji novinarima omogućavaju da udvostruče ili utrostruče svoja nov čana primanja. Posebne nagrade za one koji su zaduženi da „utiču na javno mnjenje u kriti čnim trenucima, da se bore protiv predrasuda i čak preobražavaju nepoverenje u simpatiju i omogu će prihvatanje određ enog, enog, poželjnog načina mišljenja". S druge strane, pristup izabranima izvoru informacija je ograni čen: ako bi čak i parlamentarci želeli da prate unutrašnji rad visokih organa vlasti, „to bi ih moglo dovesti do toga da požele da intervenišu više nego što bi bilo poželjno". „Služba informisanja treba da nadgleda i prati zajedni čku akciju obezbeđ uju ujući da se formira i razvija klima u javnom mnjenju povoljna za odre đ enu enu stvar i javno mnjenje istinski oblikuje za prihvatanje određ enog enog cilja(...) pribegavaju ći pritom svim raspoložim modernim sredstvima izražavanja". Grupa portparola će „snositi odgovornost za korišćenje svih odgovarajućih uslova (za širenje informacije) i isključivo pravo na pravovernost". Uprkos svim naporima da se obezbedi blagostanje novinarima, uklju čujući tu i posebne fotelje zgodne za dremanje za vreme praćenja konferencije za štampu, „iskustvo dokazuje da treba biti posebno oprezan u uspostavljanju kontakta sa novinarima koji nisu akreditovani u Briselu i sa kojima ne postoji lično poznanstvo". Studijska grupa koju je naimenovala Komisija zaklju čuje da „javno mnjenje nema potrebu za većom količinom informacija (...) Ono verovatno raspolaže sa suviše informacija (...) Stoga ljudi imaju potrebu (...) za posebnom vrstom komunikacije: podsticajnim, uzbudljivim porukama koje ih motivišu i koje ih poga đ aju; aju; za podsticajima koji menjaju njihova mišljenja i stavove u određ enom enom pravcu".
54
Dve ciljne grupe se posebno name ću: najmlađ i zato što je „strateški pametno delovati tamo gde je otpor najslabiji" i žene zato što su „više sklone da do saznanja dolaze intiutivnije i brže nego muškarci i uvide prednosti koje pruža bolja budućnost". Komisija dakle treba da ima na raspolaganju „ čitavu opremu i zbirku tehnički moćnih oruđ a koja će joj omogućiti uspešno izvođ enje enje takvih akcija": „časopise i listove, rasprave, interjuve, spotove." Otvorenost i jasnost koje se pretpostavljaju u takvim aktivnostima ostaju samo mrtvo slovo na papiru, tako je na primer „Gardijan", žele ći da se obavesti o raspravama koje su u toku, naišao na odbijanje pod izgovorom da je odlu čujuće da stavovi ministara raznih zemalja ostanu poverljivi, naro čito, ako su prinuđ eni eni da se udalje od nacionalnih stavova, „ ne sledeći pritom instrukcije koje su im date na nacionalnom nivou o specifi čnim aspektima". Čak
je predviđ eno eno i hapšenje koje je potvrdio sud iz Luksemburga pod izgovorom da „nadležne institucije Zajednice imaju prava da odre đ uju uju ko ima pravo pristupa javnosti dokumentima koji su u njihovim rukama." Neka živi slobodan protok informacija!
Za vreme izlaganja o dezinformaciji pred Udruženjem hriš ćanskih filozofa, jedno od pitanja koje su mi postavili bilo je šta mislim o aferi ludih krava. Nisam mislio ništa i pokušao sam da izvrdam skrećući pažnju na to kako su ljudi postali paranoi čni i vide dezinformaciju svuda, kao što je nekada svako prema svom naho đ enju enju tražio ispod kreveta jezuitu, slobodnog zidara ili agenta KGB. Me đ utim, utim, kao što kažu Amerikanci, ako je neko paranoičan, to ne sprečava da bude proganjan. Malo vremena zatim tekst koji ću dole navesti, čiji izvor nikada nije izgleda demantovan, slučajno je dospeo u moj biro. List „Mond" je 2. jula 1996. ukazivao na njega i naveo re či Žaka Delora koji je, na pitanje o tome novinara „Žurnal di dimanš„ (Le Journal du dimanche) jednostavno odgovorio da „nikada nije bilo šta čuo o toj belešci". Me đ utim, utim, on nije negirao ni njenu autenti čnost, ni, što je još ozbiljnije, ni njenu istinitost onog što ona sadrži.
Lude krave na tapetu Treba izmeniti odluku o životinjskom mesu inač e će Republika Irska bankrotirati Komisija evropskih zajednica politi čka služba potrošača Brisel, 12. oktobar 1990. precrtano/af/N/169. Kratka zabeleška dosijea o BSE Predmet: izjave Stalnog veterinarskog odbora od 9. i 10. oktobra 1990. I. Otvaranje sastanka Izjava predstavnika komisije u vezi BSE: 55
„Treba imati hladan stav kako se ne bi izazvale nepovoljne reakcije na tržištu. Ne govoriti više o BSE. Ta stvar ne treba više da bude na dnevnom redu." II. U toku sastanka Tražićemo zvanično od Ujedinjenog Kraljevstva da više ne objavljuje rezultate svojih istraživanja. III. Izjava delegacije Republike Irske Treba izmeniti odluku komisije o životinjskom mesu sa odstranjenim obolelim nervima inače će Irska bankrotirati. Novi element: Severna Afrika i ostale treće zemlje traže da se ispitaju i iz mesa odstrane nervi obolelih životinja kako onih koje poti ču iz Ujedinjenog Kraljevstva, tako i onih iz Irske. Četrdeset procenata irskog izvoza otpada na Severnu
Afriku.
Zaključci: 1. Iz komercijalnih razloga, Irska se pridružuje ostalim zemljama članicama koje traže takvu promenu. 2. Na opštem planu treba tu aferu BSE minimizirati služeći se dezinformacijom. Najbolje je govoriti da štampa pokazuje tendenciju ka preterivanju." Štampa ima dobra le đ a i vladini organi se sa punim cinizmom upuštaju u dezinformaciju. Cirkular Ministarstva unutrašnjih poslova od 21. marta 1991, „koji se odnosi na borbu protiv rasizma, antisemitizma i vaskrsavanja nacizma", izmeđ u ostalog govori i o zakonu od 29. jula 1881. i u njemu se precizira: „Član 24. bis, koji je dodat na osnovu zakona od 13. jula 1990, predvi đ a za osporavanje postojanja jednog ili više zlo čina protiv čovečnosti iste kazne kao član 24. stav 6" (kazne zatvora koje se kreću od jednog meseca do godinu dana i nov čane kazne od 2.000 do 300.000 franaka). „Ove nove optužbe treba da pre svega omoguće suzbijanje teza navodnih istoričara koji se pogrešno nazivaju revizionistima i čija je aktivnost usmerena na osporavanje postojanja logora smrti i akcija za istrebljenje grupa ljudi i žena zbog njihovog porekla i njihove religije." Svakako je odli čna stvar boriti se „protiv rasizma, antisemitizma i povampirenja nacizma" sa svoje strane, rado bih toj listi dodao i komunizma - ali je tipi čno da je vlada izabrala da to radi onemogućujući pristup izvorima protivrečnih informacija, što nesumljivo predstavlja povredu duha u kojem su izvojevane slobode misli, govora i štampe, koje jedine predstavljaju temelj slobode mišljenja. Jer, teško je najzad praviti razliku izme đ u „stvarnih" 56
i „navodnih" istoričara ukoliko se ne dopusti svima da izraze svoje stavove, a tako đ e izgleda čudno da jedna republikanska vlada predlaže da se javnosti nametne odre đ en en pogled na istoriju i hapsi ljude koji predlažu druk čiju viziju. Pritom očigledno nastaje opasna zbrka izmeđ u slobode da se nešto tvrdi ili negira i slobode da se nešto pohvali ili osudi. Razumljivo je svakako da jedna vlada legitimno obavlja svoje funkcije kada zabranjuje da se hvale zločin, porok, droga. Manje je me đ utim utim razumljivo da zabranjuje raspravu o postojanju tog zlo čina, poroka i droge: što je jedna teza koja ih negira besmislenija, to će imati više izgleda da bude priznata kao takva i da samu sebe diskvalifikuje. Zabraniti informaciju, čak i lažnu, stvara utisak da u tome postoji nešto skriveno, ne računajući da to sve ne izgleda nimalo u skladu sa Poveljom o pravima čoveka i građ ana ana na kojoj po čiva Ustav. Očigledno, u duhu javne mo ći i vlasti manipulacija informacijom postala je normalna stvar. čovek bi poverovao da se vraćamo vremenu u kojem je inkvizicija spaljivala knjige čiji sadržaj nije odobravala. Uostalom, takvi manevri se ne bi prihvatali u demokratiji kada ne bi odgovarali određ enom enom stanju duha o kojem bih sada želeo da kažem nekoliko re či. Podsetimo se Soljženicinovog izlaganja na Harvardu 1978. Na prvi pogled veliki Rus je od samog svog dolaska na Zapad shvatio zlo od kojeg pate naša sredstva informisanja i smelo razobličio i snažno osudio „interesne grupe", „granice dozvoljene u rasuđ ivanju ivanju i zaključivanju do kojih se može i sme i ći" i otkrio da „sve to nije ni u kom slučaju konkurencije radi, ve ć radi svođ enja enja svega na jedinstven, uniformni stav i mišljenje". Ukratko, on je otkrio „jedinstvenu misao" čak i pre nego što je uopšte postao opšti sistem koji iz nje proizilazi: „Sloboda bez ograda i ko čnica postoji za samu štampu, ali ne i za čitaoce: listovi izražavaju dovoljno snažno i naglašeno samo ona mišljenja koja nisu suprotna ni stavovima lista, ni vladajućoj struji mišljenja." Videćemo dalje da je Soljženicin u Harvardu još gajio izvesne iluzije o slobodi koju uživa štampa, ali se nije prevario kad je govorio o intelektualnom ropstvu čitalaca: „I ne primenjujući nikakvu cenzuru, nastavlja veliki, vatreni pobornik slobode, Zapad brižljivo i do sitnica razdvaja ideje koje su u njegovom interesu i one koje to nisu, tako da ove druge, ne zabranjujući ih ni na koji način, ne mogu biti realno izražene i iznete ni u periodi čnoj štampi, ni u knjigama, niti na univerzitetskim katedrama." Ni na televiziji, dodajemo mi, koja umnožava zlo preko celokupnog gledališta i publike uopšte koja uživa u potrošnji tog sredstva masovnog informisanja, najpodesnijeg od svih sredstava za dezinformisanje. „Na Zapadu se to ne čini putem prisile, direktnim stegama i okovima, kao što se činilo na Istoku, već pomoću izazivanja potrebe kod širokih masa za uživanjem u sve višem standardu, tako da su osobe koje razmišljaju nezavisno, u nemogu ćnosti da se njihov glas
57
čuje
i daju svoj doprinos razvoju i životu društva. Pojavljuju se opasne osobine instikta svojstvenog stadu koji zabranjuju i onemogu ćavaju svaki efikasan razvoj."
U trenutku kada je to govorio Soljženicin, koji je bio na vrhuncu slave, nije znao da će se ubrzo ti instikti stada obrušiti protiv njega, izvrgnuti ga ruglu upravo zbog toga što je on ličnost koja razmišlja „na najnezavisniji na čin" i zbog toga što nije u mogu ćnosti da pruži svoj „udeo u životu društva". Podsetimo se onoga što Zapadnjaci nazivaju „disidentom" - re č sa političkim implikacijama - što se inače tačnije na ruskom zove „druk čije-misleći" (inakomyslia'y). Soljženicin je upravo tip druk čijemislećeg.
Izdaja intelektuala intelektualaca ca Pojava iz ekonomskog sveta da veliki gutaju male preselila se i u sve svetske medije Kao ilustraciju slavnog izlaganja u Harvardu želeo bih da iznesem nedavni uvodnik u švajcarskoj reviji koji se pojavio iz pera Alis Boman. Neka mi bude dozvoljeno da ga navedem u širim izvodima. „Moj prvi glavni urednik bio je istovremeno i izdava č (...) Kad je trebalo da napiše uvodnik o izborima ili glasanju, on bi nametnuo svoje mišljenje, čak protiv svih. Mi, mladi u redakciji, smatrali smo da je to skandalozno." (Događ aji aji o kojima izveštava gospo đ a Boman odnose se na godinu 1981). „Sedamanest godina kasnije niko se više nije ljutio niti je prigovarao zbog takve koncentracije moći. Autocenzura je danas pre i izvan svake rasprave. Moj glavni urednik, koji je sada u penziji, bio bi u manjini ne samo me đ u članovima redakcije, već i međ u onima koji pla ćaju reklame". Gospođ ica ica Boman je uprla prstom na jedan od glavnih vidova zla, bolesti od koje svi patimo: „Većina medija pripada odre đ enim enim ekonomskim grupama; nekoliko stratega u marketingu određ uje uje stav i položaj brojnim redakcijama. Njihov cilj je maksimalizacija dobiti, profita." Pogrešno je verovati, kao što je to, na primer, Monteskije činio, u „nevin i bezazlen duh trgovine" suprotstavljen „ratničkom i aristokratskom idealu": „Svuda gde postoje blage naravi, postoji trgovina: i svuda gde postoji trgovina, postoje blage naravi (...) Učinak i uticaj trgovine je takav da donosi mir", pisao je veliki teoreti čar 18. stoleća koji nije predvideo multinacionalne kompanije. Alis Boman nije njegovog mišljenja: „Kad trgovina trijumfuje, t rijumfuje, narod strada". Treba se samo setiti levih stranica lista na kojima se hvale političke zasluge Nemačke dok su na desnim stranicama objavljene reklame „mercedesa" i „folksvagena": „Ko pla ća, taj komanduje, piše ona: sve više i više oni koji pla ćaju reklame traže da imaju pravo da pregledaju i kontrolišu
58
sadržaj lista pre nego što se list i pojavi i čak prete bojkotom. Ne žele da vide svoju reklamu objavljenu uz deprimirajuće informacije. (!) Taj lov na reklamni uspeh i na osvajanje čitalaca upravo i vodi sve šire i dublje u uniformisanost informacije: sve je više medija koji izveštavaju o istim stvarima na isti način. Originalni pogledi i stavovi, druga čiji tonovi, produbljene analize i zaključci nestali su sa stubaca novina i iz emisija." Kako ne podsetiti na Leona Dodea (Daudet) koji je sutradan po završetku Prvog svetskog rata ve ć konstatovao: „Navodna sloboda štampe samo će služiti da se listovi stave u službu finansijera, vežu lancima onih veštih ljudi koji samo misle na zaradu novca"? Da, objašnjava švajcarska novinarka, „veliki gutaju male, to je normalna pojava u ekonomskom svetu, ali veoma škodi kvalitetu u medijima. Nestanak konkurencije znači nestanak nadmetanja me đ u redakcijama; listovi gube svoj identitet i postaju dosadni. Monopoli na polju štampe i elektronskih medija ostavljaju trag na duhu novinara: formalno, samostalni, autonomni, ali ne više i nezavisni, oni su izgubili stvarala čku strast i utonuli u rezignaciju". To je rezignacija koja mi izgleda kao, istinu govore ći, najozbiljniji simptom savremene krize informisanja, zastoja u razvoju, žabokre čine u informisanju. Bilo bi zaista suviše lako svaliti svu krivicu na trgovce robovima: na intelektualno ropstvo se oduvek pristajalo i ono je oduvek postojalo. Postoji na Zapadu jedna klasa „polusposobnih", kako bi rekao Paskal, uvek spremna na najuslužnije odobravanje i pristanak na ropstvo u zamenu za uživanje. Iz te klase se regrutuju nosači kofera i aktivni partijski simpatizeri; to je klasa iz koje je nastao mit o „političkoj korektnosti", to je klasa koja, do skoro op činjena crvenim monstrumom, danas na izborima daje svoj glas zelenom islamskom monstrumu; to je ona klasa koja, obuzeta lažno ljubavlju prema žrtvi, teži da ispuni sve doline i sravni sve planine. Dakle, ta intelektualna klasa, ta sramna elita, čija se dobra volja pogrešno toliko hvali i uznosi, iako je ona jednostavno uvek spremna na sve ustupke, uslužnost i predusretljivost svake vrste, u stvari, predstavlja duševnu hranu par edžcellence dezinformatora. Pojasnimo. Ne treba da zamišljamo nikakvu zaveru, bilo trilaterale ili „Illuminati" ili prodavaca koka-kole, zavera u kojoj su angažovani kao pla ćenici intelektualci zaduženi za poništenje razlika koje štite pojedinca u okrilju njegovih prirodnih zajednica. Izdaja intelektualaca je, da se poslužimo sre ćnim izrazom žilijena Benda (Julien Benda), spontana, sastavni deo profesionalne deformacije kojoj neizbežno podležu najmanje obdareni međ u psihokratama i ona uvek igra najsnažniju ulogu. Intelektualci sa Pariskog univerziteta su ti koji su spalili Jovanku Orleanku. Njihovi duhovni potomci su ti koji su dozvolili da se njihovi komadi igraju u Parizu pod
59
okupacijom, pozivali na dezerterstvo za vreme rata u Alžiru, služili kao divlji magarci komunizma, oni su ti koji smatraju da je u skladu sa „politikom korektnosti" zauzeti promuslimanski stav u Bosni i na Kosovu, ali Košon (Cauchon) nije mogao da zapali lomaču u Ruanu bez saučesništva Ruanaca toga vremena. Postoje za takvo saučesništvo fizički i metafizički razlozi. U „Prokustovom kompleksu" (Le Complexe de Procuste, 1981) ve ć sam osudio entropiju koja može samo da dovede do „konačnog termodinamičkog ujednačavanje (nivelacije)". Bez sumnje, saznanje o tome da utim, će se sve završiti smr ću ne znači da ne treba da se le čimo kada smo bolesni. Međ utim, savremen svet prima entropiju ne samo bez borbe protiv nje, ve ć i sa rezignacijom koja ide čak do entuzijazma i može svakako samo da olakša uspeh dezinformacije. Koka-kola, heroin, prezervativi, ideologije i teme dezinformacije sasvim sigurno se najbolje prodaju ljudima i narodima koji su ostali bez korena.
Rušenje bedema kulture Sećam se Pjera Dorija (Pierre Doris) koji je 60-tih godina ispri čao priču o jednom „evropskom" pikniku na koji su španjolci doneli paelju (pallea) Italijani makarone, Englezi puding, Nemci kiseo kupus, a Francuzi merguez(ljutu kobasicu). Pri ča skoro više nije uopšte smešna jer danas bi svi oni doneli hamburgere. Kulturni bedemi padaju jedan za drugim kao jerihonski zidovi na poziv multinacionalnih truba, a pojedinac, kome su uskraćene prirodne odbrane porodice, plemena, nacije, religije, jezika, zanatskog staleža, svega onoga što sam ja nazvao „mi" suprotstavljeno onom što nazivam „ja", dakle, sve to tone u jedno"mi", koje „informiše" o jednom neizdiferenciranom čovečanstvu: pod izgovorom da je re č o otvaranju prema svetu, čovek ostaje sam i bez odbane pred televizijskim ekranom, univerzalnim bezdanom dezinformacije. - Tolerancija - Sve to pod tobožnjim izgovorom koji sada treba da analiziramo rizikuju ći da nekoga i zaprepastimo. Nijedna druga vrlina se ne hvali i veli ča toliko u našem vremenu kao tolerancija. Ona se sistematski nameće deci u obrazovanju i vaspitanju. „Tolerancija je inteligentan i harmoničan način življenja" (Nathan, peti razred). „Upoznavanje drugih vera, druk čijih mišljenja, drugih načina života i misli vodi ka kulturnom oboga ćivanju, ka otvorenosti duha, boljem me đ unarodnom unarodnom razumevanju. Tolerancija po činje sa željom da se upozna drugi i otvori prema drugome" (Nathan, peti). „Netolerancija ima izvor u uskogrudom i nepopustljivom duhu. Neki veruju da su uvek u pravu, da imaju tapiju na istinu i osećaju se superiornijim nad drugima. Religiozni fanatizam, politi čko sektaštvo, rađ aju aju netoleranciju. Oni mogu da dovedu do mržnje mržn je i proganjanja drugih" (Hatier, peti).
60
Kako se ne složiti sa sveim ovim izjavama, bar zbog njihovog zna čaja? Kako ih odbaciti, a da u očima sveta i možda čak svojim vlastitim ne budemo žigosani zbog „fanati čkog" i „sektaškog" duha? Ipak, pokušajmo da stvari vidimo malo dalje od vlastitog nosa. Najpre, priznajmo da je, ma koliko simpatična sama ideja bila, re č „tolerancija" loše izabrana. Sa svoje strane, ne želim nikako da budem „tolerisan". želim da se moja li čnost, porodica, moja mišljenja, moja vera, „poštuju", a ne „tolerišu". Ne želim nikoga da vre đ am am time što ću ga „tolerisati". Ići ću čak dotle da kažem da ono što ne zaslužuje da bude poštovano verovatno ne treba da bude ni tolerisano. Imao sam mnogo muke da objasnim takav stav šarmatnoj bivšoj supruzi jednog veoma uticajnog pseudo filozofa i stigli smo, na jednom pariskom koktelu, dotle da smo jedno drugome bacali rečnike u lice (metaforički rečeno), dok joj na kraju nisam postavio pitanje: - Pretpostavite, gospođ o, o, da imam tu čast da vam pišem. Da li bi trebalo da svoje pismo vama završim izrazima svoje najdublje tolerancije? U stvari, došlo je do promene u zna čenju glagola „tolerisati": „Dozvoliti da se dogodi ili potraje (nešto što bismo imali pravo ili mogu ćnost da sprečimo" - Rober), u imenici „tolerancija" („stav koji se zasniva na prihvatanju tuđ eg eg načina mišljenja ili delovanja, a koje se razlikuje od našeg" - Rober). I, naravno, žaleći zbog porekla reči „tolerancija", (čak i ne praveći na tu temu masne šale Pola Klodela), možemo svakako samo da se složimo sa idejom o prihvatanju kod drugog pravo da „ima druk čiji način mišljenja ili delovanja" od našeg. Međ utim, utim, tolerancija, bar onakva kakvu se danas shvata, ide mnogo dalje. Ona često ide čak do „netolerancije". Jer, nije više reč o tome da se prihvate razlike, već da se one uguše pošto se tvrdi da je „svaka ideja, svako verovanje dostojno da se uzme u razmatranje" (Magnard V), ukratko, razilke koje mogu biti samo ono čemu se daje prednost, a u stvari su bez velikog zna čaja. What is your religion preference? („Koju religiju više volite?"), postavlja se učtivo pitanje u SAD pošto je uklonjena svaka ideja o apsolutnoj ili čak relativnoj istini, što je, bojim se, pravi cilj cele operacije „tolerancije". I u VSD otkrivam re či koje su zaista zaprepaš ćujuće: „Suprotno velikoj većini katolika u Francuskoj, integristi ne veruju da sve religije imaju pođ ednake ednake vrednosti". Međ utim, utim, ako katolici u Francuskoj veruju da „sve religije imaju istu, po đ ednaku ednaku vrednost", mislim da više ne mogu pretendovati na to da nose ime katolika. A, ako bi sve religije imale istu vrednost, kom đ avolu avolu bi one uopšte služile? Manjarov priručnik na koji smo se upravo pozvali nepažnjom, ostaje bez maske iznose ći do kraja svoju misao: „Svaka ideja, svako verovanje dostojno je da se uzme u razmatranje: ono postaje dostojno poštovanja ukoliko je i samo tolerantno." t olerantno."
61
Međ utim, utim, šta ako se ta ideja, to verovanje, usudi da se postavi kao istina, kao jedina prava istina, što je, tačno govoreći, težnja svake religije bez izuzetka? Dakle, mislim da takav stav zaslužuje da bude brzo i efikasno ugušen. Navedimo primere. Katoli čki, pravoslavni ili rimski duh zamišlja jedna činu: baptisti=metodisti=prezviterijanci=adventisti=jehovini svedoci = itd. = svih 300 protestantskih „struja" koje su raširene po SAD. Međ utim, utim, tako nešto proizilazi uglavnom iz našeg nepoznavanja protestantskog sveta, jer razlike ma kako minimalne bile, razdvajaju crkve koje misle, svaka za sebe, da sadrže više istine od konkurenata i o čigledno je da za svakog vernika bio on jevrejski, hrišćanski, ili muslimanski, jednačina judaizam=hrišćanstvo=islam može samo biti o čigledna neistina: samo agnostik može tvrditi da tri veroispovesti drže jednake delove istine u svojim rukama.
Za ugled novinara nepotreban talenat Naša publika treba da se zadovolji naj č e š će konfekcijskom mišlju češ Nije ništa iznenađ uju ujuće što su u takvim uslovima mediji, kako na desnici, tako na levici, najčešće skoro jednoglasni: „Rat u Zalivu, Maastrihtski sporazum, sporazumi GATT: o svim tim pitanjima koja su iziskivala istinsko sučeljavanje stavova i koja su se ticala budućnosti zemlje, svi dnevnici, nedeljnici, sve radio i televizijske stanice svaki put su trubili u istu tikvu sa istim argumentima. "I ova jednoglasnost, koja sve uprošćava, ne može a da ne dovede do istog zaklju čka, štaviše, do licemerja: „Prolazeći kroz sito i rešeto maniheizma, me đ unarodna unarodna informacija izlazi zla". „Naša publika treba da se zadovolji naj češće konfekcijskom mišlju, dramatičnim slikama, drvenim jezikom sa plakata i proglasa o politici i privredi", pišu Marsel Trila (Marcel Trillat) i Janik Letranšan (Yannick Letranchant) u „Mondu", dok Patrik Poavr d'Arvor (Patrick Poivre d'Arvor) priznaje: „Mi smo tu da stvaramo i pružamo uglađ enu enu sliku sveta". Za Serža Halimija, nezavisnost medija u francuskoj demokratiji samo je iluzija, i on konstatuje da profesionalac u informisanju „ima češće da zahvali za svoj ugled poslušnosti nego talentu koji neguje".Otuda svakako tako veliki pad kvaliteta informacije. „RTL nema više od četiri strana dopisnika izvan Evrope, od kojih nijednog u Africi, nijednog u Aziji i nijednog u Latinskoj Americi", a kriti čki prikazi knjiga na televiziji pružaju ne samo mesta za razmenu nežnosti i ganutosti međ u konkurentima kao i izmeđ u zaposlenih i vlasnika listova, radio i tv stanica, već isto tako i novinarima - prorocima koji priznaju da su „skoro sve pročitali" ili da su „samo zapo čeli" dela koja preporu čuju stotinama hiljada televizijskih gledalaca. Sve je stvar tajnih dogovora.
62
Režis Debre (Regis Debray) je ve ć obznanio da postoji „ četrdesetak mediokriteta... koji imaju moć na život i smrt četrdeset hiljada autora", a Serž Halimi je optužbu ovih mediokriteta sveo na broj od tridesetak: "Ne može se govoriti o francuskom novinarstvu a da se ne navede ime trusta koji čine oko tridesetak koji dele honorare izmeđ u sebe i dele žetone o prisustvu njegovom administrativnom savetu koji nadgleda sve politi čke i industrijske promene. Njihova ličnost ili njihov talenat su neprikosnoveni i nezamenljivi. Tridesetak drugih osoba će u stvari obaviti ceo posao. Međ utim, utim, da bi se shvatila arhitektura tog sistema, bar njegovog funkcionisanja, potrebno je tako đ e upoznati i tih tridesetak. Daleko od toga da konkurišu jedni drugima, oni ne prestaju da trampe saučesništva, da sarađ uju uju i pomažu jedni druge, dodaju ći na već gore iznete okove nove stege o kojima su se dogovorili i koje egoisti čki pritiskaju celu jednu profesiju, njene izvođ ače i poslužnike. Na hiljade istovetnih, uniformisanih ideja i identi čnih otkrivača skrivenog značenja. Novinari „intelektualci", njih tridesetak, neizbežno su blebetala (...) koja se me đ usobno usobno susreću, viđ aju, aju, ocenjuju jedni druge, nagrađ uju uju jedni druge, međ usobno usobno se ogovaraju, iako su skoro uvek u svemu saglasni." „Mnogi znaju, piše Filip Majer (Philippe Meyer) da njihova moć, kao uostalom ni njihov ugled, nisu opravdani. Oni su samo rezultat u čestalosti njihovog pojavljivanja, a ne njihovog rada, niti njihovog poznavanja stvari ili njihovog znanja", a jedan od njih uostalom to izri čito priznaje: „Tajni medijski sistem predstavlja koncentraciju moći koja je za prvobitnu akumulaciju kapitala po Marksu obi čna šala. Izvodi se takva trijaža koja koristi samo šačici intelektualaca" (Alain Minc). „Ali, ko odabira?" pita Serž Halimi. Imena ove tridesetorice su prisutna svuda i nekorisno je da ih ovde optužujemo, ali ne bi bilo bez žaljenja ukazati na dosada i isprazan život koji oni vode. Prosudite na jednom jedinom primeru: „Alen Diamel (Alain Duhamel) će bar sedam puta interjuisati na nacionalnim talasima izmeđ u subote 7. januara u 22.30 h i utorak 10. januara. U subotu uveče učestvovaće dugo u literarnoj emisiji na „France 3". U nedelju ujutru u 8.40 h na „Evropa 1" upustiće se u nedeljnoj emisiji „Lice u lice" (Face-a-face) sa Seržom Žilijem (Serge July). U podne, postavljaće pitanja Nikolasu Sarkoziju (Sarkozy) u emisiji „ čas istine" (L'Heure de verite „France 2"). U ponedeljak u 7.25 h on ima uvodnik na „Evropi 1" a uveče u 19.00 h vodi Klub štampe (Le Club de la presse) u kojoj prima Roberta Hjua (Hue). čim se ta emisija završi u 20.00 h on tr či u studio „France 2" da bi u 10.03 h postavljao pitanja Žaku Širaku. U utorak u 19.00 h on će biti gost emisije Gioma Dirana (Guillaume Durand) na LCI. Nekoliko sati kasnije njegova svakodnevna hronika na „Evropi 1" ima temu „Žak Širak sveprisutan". Sveprisutan? Ne bi li to pre bio gospodin Diamel?" Rezultat takvog sistema jeste da su u nedelju 19. januara 1997. u 14.46 h gledaoci mogli da otkriju Alena Filkelkrauta i na LCI i na Petom kanalu" a „9. marta 1997. oko podne tv gledaoci koji žude za ultraliberalnim ekonomskim analizima - ali levi čarskim (...) - Elija Koena bili su suočeni 63
sa kornelijevskim izborom: ili će slušati Elija Koena na „France 2" (...) ili će slušati „debatu" na LCI ". I, Serž Halimi završava neumoljivom formulom: „Mediji su sve više prisutni, novinari su sve više poučni i poslušni, informacija je sve više mediokritetska." I takva informacija, ma kako mediokritetska, još uvek je informacija. Međ utim, utim, u meri u kojoj naši savremenici shvataju značaj informacije kao takve, u meri u kojoj shvataju da nisu uopšte „ činjenice te koje su tvrdoglave", ve ć ideje koje ih takvim čine, prirodno su skloni da šire informacije koje su za njih povoljne a guše one koje to nisu. Ponekad sa najboljim namerama samo slede takav opasan primer.
Francuska u ratu protiv SAD „Mond" posvećuje ceo č lanak lanak toj izjavi i piše da je Fransoa Miteran tvrdio: „Francuska je u ratu protiv SAD" (31. maj 1997) Postoji bibliotekar u Liceju Edmon-Rostan (Edmond Rostand) u Sen-Un-L'Omon (SantOUEN-l'Aumone) koji je odlučio da povu če iz opticaja knjige koje su mu se učinile sumnjive da vrše loš uticaj na omladinu. Nije bilo re č o delima iz pornografije ili onima u kojima se poziva na nasilje, ve ć o delima u kojima su izražene politi čke ideje druk čije od bibliotekarovih. Imao sam čast da vidim svoje knjige pogo đ ene ene tom merom u isto vreme kada i Soljženicinove pošto ih je budni bibliotekar „osumnji čio" za antisovjetizam! Zanimljivo je da se totalitaristička maltretiranja te vrste obavljaju u ime demokratije koja sasvim sigurno nije ništa bez slobodnog protoka informacija. Zidovi malog grada u koji idem u nabavku prekriveni su na dan kada ovo pišem prijatnim plakatima ilustrovanim zlobnom igrom reči: „Ja sam franak, ali pretvorio sam se u evro". Iz koje farmaceutske psiho-reklamne laboratorije je izišla ta t a parola? Jedan političar je usput u televizijskoj emisiji izjavio: „Ne kažem da gasne komore nisu postojale." Ne namerni tehnički incident učinio je da publika koja je gledala prenos ove emisije nije čula reči „ne kažem da". Drugi političar navodi da je predsednik Miteran rekao „Francuska to ne zna, ali mi se nalazimo u ratu sa Amerikom". „Mond" posve ćuje ceo članak toj izjavi i piše da je taj političar tvrdio: „Francuska je u ratu protiv SAD" (31. maj 1997). Mora da je Rejmon Aron bio svestan takve prakse pošto je 23. juna 1975. u jednom članku u „Figarou" optužio „Mond" da „širi laži bilo podmetanjem bilo izostavljanjem, ispod podnošljivih granica za jedan list koji želi da bude poštovan".
64
U svojoj knjizi „Divlji magarci" Vindeks i Veraldi iznose listu ameri čkih škola u kojima se izučava manipulacija gomilom: - Center for Third World Organizing - Citizen Involvement Training Project - College for Human Services - Environmental Conservation Education Program - Federation of Southern Cooperatives Rural Training and Research Center - Industrial Arts Foundation Institute for Social Justice - National Congress of Neighborhood Women - New Schooll for Democratic Management - New Schooll for Social Research Graduate School of Management and Urban Profesionals - Organize Training Center - Schooll of Social Development. Mi smo u Francuskoj učenici i sledbenici Amerikanaca: Pjer Rejno (Pierre Raynaud) koji je brižljivo stvorio metod nazvan „direktivna komunikacija" (Communication directive) koji se koristi u komunikaciji kompanija. On je isto tako osnovao školu u kojoj se predaje njegova doktrina i objavio nekoliko dela me đ u kojima i „Veština manipulisanja" (L'Art de manipuler) čiji je sadržaj dovoljno razotkrivaju ći: - Poglavlje I: ne može se a da se ne manipuliše. - Poglavlje II: dakle, mi smo već izmanipulisani. - Poglavlje III: dakle, učimo kako da manipulišemo. - Poglavlje IV: naš program. Možda je, u stvari, to rešenje. A, ipak, postoji nešto u nama naivno i čedno što bi više volelo da što je mogućno više ograniči polje manipulacija. Istina je da odelenje A KGB više ne hara me đ unarodnom unarodnom scenom pošto više nema razloga za opštesvetske ambicije komunizma. Specijalisti za „aktivne mere" uglavnom se zadovoljavaju da najviše vremena provode da bi minirali razne politi čare optužujući ih za korupciju ponekad na zaista najfantasti čniji način. Međ utim, utim, tehnike dezinformisanja postale su pristupačne svakome, specijalizovane laboratorije brzo se množe, tobože najdemokratskije zemlje se jednostrano opredeljuju, zauzimajući se samo za jednu stranu, javno mnjenje je prijem čivo a klasična sredstva dezinformacije - usmereno prenošenje vesti i glasina, štampa, radio, film, televizija, dobila su još podmukliju dopunu: kompjuter, posebno opasan u formi In terneta. Međ utim, utim, čak se ne zna ni ko je on. Dobri stari Sun Cu, svojim suptilnim sredstvima borio se za svog vladara, za svoju zemlju, protiv druge zemlje, protiv drugog vladara. U naše vreme, multinacionalne kompanije bez otadžbine nemaju više lica i, otkupljujući jedna drugu do beskraja, postale su neuhvatljive i neshvatljive, nemaju čak više razumljivu
65
suštinu. Stoga ih s punim pravom specijalisti radije nazivaju transnacionalnim nego multinacionalnim. I, sve one šire dezinformacije u skladu sa svojim interesima. Ovu naglo naraslu plimu ne može zaustaviti nikakva netradicionalna prepreka, dobra ili loša: ni porodični instikt, koji se sistematski potkopava nacionalnim obrazovanjem i vaspitanjem i trgovinom proizvodima posebno izmišljenim za mlade potrošače; ni nacionalnim tradicijama, koje se ruše antiksenofobi čnom propagandom i raznim vidovima i ugodnostima mondializacije; čak ni određ enom enom vrlinom neupućenosti kakvu su imali naši preci: danas se smatra dobrim ako ose ćamo da „nas se ti če ili nas strašno zanima", ako smo zabrinuti zbog onoga što se događ a negde daleko, u nekom drugom sistemu vrednosti. Mikijeli je dobro uvi đ ao ao da „pripadnost jedinstvenim grupama i kolektivu služi kao bedem protiv propagande (pomo ću otpora sistema individualnih mišljenja podržanog bezbednošću pripadnosti takvim grupama i podvrgnut zahvaljuju ći društveno-afektivnim razmenama neprekidnom jačanju)". Ipak, ove „kohezivne grupe" koje smo eliminisali jedne za drugim sistematski uništavajući društvene slojeve, plemena, otadžbine, porodice, zanatska udruženja, sve sisteme koji su postojali pre individualnog izbora i nastojimo čak da stvorimo grižu savesti kod retkih pojedinaca koji bi se još zalagali za takve entitete kao što su porodica, nacija i sl. Moda je u ovom trenutku da se sve stavi u istu ravan koliko god je mogućno, do brisanja razlika me đ u polovima, odbranom homoseksualnosti, transeksualnog i uniseksa.
Veliko iskustvo Odiseja Pri č ča o Odisejevim sirenama - dokaz da su stari Grci zapravo predvideli sve: i dezinformaciju, i antidezinformaciju Ukratko, u toku je epidemija uniformisanja svega kakva nikada još nije vi đ ena ena a sve naše prirodne odbrane su u isto vreme svedene na ništa. Da li treba di ći ruke? Šta možemo učiniti, suočavajući se sa takvom „beznadežnom" situacijom, kako to kažu Englezi? Krenuli smo od mita o trojanskom konju; završi ćemo mitom o Odisejevim sirenama - jer su stari Grci zapravo predvideli sve: i dezinformaciju, i antidezinformaciju. Odisejev brod treba da pro đ e kroz područ je u kojem borave sirene: „One svim magičnim pevanjem očaravaju svakog smrtnika koji im se približi. Me đ utim, utim, lud je onaj koji im se približi i stane da bi čuo njihov čarobni glas! Toga nikada ne će dočekati žena i deca da se vrati ku k ući: jer, njega će pevanje sirena toliko o čarati da će i on proći kao gomile drugih čije kosti trule na livadi, njihovom boravištu, belom od ljudskih kostiju." Kako mu je savetovala Kirka, lukavi Odisej nije imao poverenje ni u svoje drugove, ni u sebe samog, da bi mogao da se odupre umilnim i laskavim glasovima prelepih sirena. Kada
66
se približio opasnom mestu, uze veliki komad voska i podeli ga bronzanim bodežom. Vosak se brzo zagreja međ u njegovim snažnim prstima i on uze komad po komad voska i zapuši uši redom svojim drugarima koji mu u la đ i vezaše i noge i ruke i pri č vrstiše za jarbol." Odisej i njegovi drugari nisu sebi rekli: „Ceo svet se prepušta dezinformisanju, ali mi, mi smo lucidni." Oni su se, dakle, pripremili za odbranu. Ta odbrana bila je jedino mogu ćna zahvaljujući „jedinstvu njihove grupe". Funkcije su podeljene: veslači veslaju pošto od buke vesala ne čuju ništa, kapetan čuje, ali su ga č vrsto privezali i ne može nijednog časa popustiti pred zovom zlih lepotica. Sirene pevaju sve glasnije: „Dođ i ovamo! Priđ i nama!... Zaustavi svoj brod: dođ i i poslušaj naših usta milozvučno pevanje! Još nijedan brod nije prošao pored našeg rta, a da ne posluša naše milozvučne arije; Niko još nije prošao pored nas, a da se ku ći ne bi vratio zanesen i obogaćen znanjem." Odisej, koji jedini nije imao uši zapušene voskom, rado bi poslušao umilne glasove koji mu „ispunjavaše srce željom da ih sluša" i jako je želeo da bude „bogatiji znanjem". On, međ utim, utim, namršti obrve da drugarima ne bi naredio da ga oslobode, ve ćina njih zavesla još jače, dvojica ustadoše da ga još ja če vežu. I, stvar uspeva: „Prođ osmo osmo mimo sirena i ubrzo više nismo čuli ni njihove uzvike, ni njihovo pevanje, te drugari moji hrabri požuriše da izvuku iz ušiju vosak i mene odvezaše." Za takav uspeh, dakle, potrebni su lucidnost, smernost i odvažnost, me đ usobno usobno poverenje i umerenost do lišavanja u koriš ćenju informacije unutar određ ene ene grupe. Da li smo sposobni za takve vrline? Svi smo mi potroša či informacije i kao takvi treba da se od nje zaštitimo. - Ne treba dozvoliti da nam pomrači um obilje informacija koje nas okružuju. - Treba imati mišljenje samo o stvarima o kojima možemo da se informišemo iz više izvora kojima imamo pristupa. (Stvarno mislim više izvora: teško se prevario direktor jednog lista koji je tvrdio da je dobro informisan pošto je pretpla ćen na dve novinske agencije koje su javljale potpuno istu stvar!) - Naučiti kako da se primete i otkriju simptomi kampanje dezinformacije: sigurno postoji nešto sumnjivo kada listovi suprotne orijentacije izveštavaju, kao po dogovoru, skoro do detalja na isti način. - Koristiti smisao za suprotnosti bez kojeg nije mogu ćna nikakva vrlina, po mišljenju Žana Ditura - Interesovati se za „osmatračnice dezinformacija". - Treba, dakle, biti oprezan i obratiti pažnju na retka dela koja razobli čavaju i osuđ uju uju dezinformaciju. S tim u vezi treba primetiti da neki filmski stvaraoci s druge strane
67
Atlantika postaju svesni sistematske manipulacije javnim mnjenjem. Zaključak iznenađ uju ujućeg filma „L'Ultime Souper" je da su zdravoj naciji potrebni suprotstavljeni ekstremizmi i na jednoj i na drugoj obali medijske kaljuge nesposobne da proizvede bilo kakav napon i osuđ ene ene da čami u osrednjosti. U filmu „Uticajni ljudi" („Des hommes d'influence") vidimo predsednika SAD kako vešta čki pronalazi i pokre će virtualni rat da bi naterao javnost da zaboravi njegove promašaje i budalaštine, svaka sli čnost sa stvarnim događ ajima ajima može, naravno, biti samo slu čajna... - Obratiti pažnju na istraživanja koja obavljaju tehni čari o metodama dezinformisanja. Pokušati radije da se oformi vlastito mišljenje nego da se kupi ve ć sasvim formirano, gotovo. - Odbijati iznad svega svaku primenu autocenzure. Sistematski, odlu čno, inteligentno odbijati svaki njen oblik. Takvo odbijanje zavisi od svakog od nas. Znam, sve je to malo, premalo , da bi se oduprlo poju Sirena, da bismo im odoleli. Obično, samo retke osobe svesne opasnosti od dezinformacije odvažno i uporno se trude da razobliče i osude nedela, zloupotrebe i podvale medija, i one su savršeno u pravu: istina je da nemarnost i uslužnost dobrog dela novinara svakako ne ide u prilog kvalitetu inforamcije. Me đ utim, utim, u stvarnosti, problem je druk čiji. Problem kriminala se ne rešava zabranom oružja, niti se problem dezinformisanja rešava time što će se krivica svaliti na novinare koji su, istinu govoreći, samo instrumenti.
Novinar rukuje osetljivom materijom Priznajmo otvoreno: u oblasti informisanja, akcija ili intervencija države je skoro uvek štetna Izvori su negde drugde, na drugom mestu, i, naj češće su skriveni: to su države i nad-države, to su multinacionalne kompanije, to su odre đ eni eni imperijalizmi i možda izvesne religije, to su, dakle, interesi koji preko medija kao posrednika uti ču na javno mnjenje, koje cela moderna „kultura" u velikoj meri priprema da prihvati, odobri i pristane na dezinformaciju. Bilo bi, dakle, dobro pre kritike i žigosanja medija pomo ći im da postanu svesni i shvate svoju odgovornost koja je iz dana u dan sve ve ća. Novinar rukuje krajnje osetljivom materijom. Stoga ga treba smatrati, i on sam sebe treba da smatra, čovekom od poverenja, onako kao što je lekar zadužen za naše zdravlje, kao naučnik koji rukuje nuklearnim punjenjem, kao vojnik ili policajac koji je ovlašćen da nosi oružje. Povelje o profesionalnom moralu, o dužnostima i obavezama, savremeni
68
profesionalni i moralni kodeksi, ne služe mnogo čemu pošto ne predvi đ aju aju nikakve sankcije u slučaju propusta, prekršaja ili neispunjavanja obaveza. Ne znam zašto se novinari ljute kada im se kaže da bi trebalo da, na primer, kao lekari ili advokati, osnuju svoje profesionalno udruženje pred kojim bi odgovarali, da bi trebalo da polažu zakletvu, da bi trebalo da i sami žele da podležu kaznama u slu čaju da prekrše odredbe povelje o dužnostima i kodeksa svoje profesije. Takva jedna organizacija ne bi samo štitila istinu kao takvu i javno mnjenje koje takvu zaštitu zaslužuje: ona bi štitila same novinare kako od nesavesnih kolega, tako i od poslodavaca koji od njih traže senzacionalno, brzo, neprovereno, približno, od oka, ono što ugađ a nalogodavcu, uslužnost, ako ne i laž i falsifikat. Sami oglašivači bi bili obavezni da umere svoje zahteve ako hoće da imaju posla sa jednom profesijom koja zaslužuje poštovanje. Međ utim, utim, vidim da se sve to može napisati samo u kondicionalu. Ko će profesiji novinara dati podsticaj na vrlinu u vremenu takozvane političke korektnosti? Država koja prisvaja sebi pravo da uvodi i ubira poreze ima tako đ e obavezu da garantuje moju bezbednost. Moja bezbednost ugrožena iz inostranstva u nadležnosti je narodne odbrane. Moja bezbednost ugrožena od prekršilaca zakona u nadležnosti je policije. Moja bezbednost ugrožena od mojih suseda u nadležnosti je pravosuđ a. a. Zašto država nije nadležna za moju bezbednost ugroženu od dezinformacije, kada ve ć tvrdi da mi obezbe đ uje uje zdravu hranu i lekove koji nisu otrovni? Nažalost, odnosi izmeđ u informacije i države nikada nisu bili posebno sre ćni. Oduvek je bilo, u svim vremenima, koliko neefikasne toliko mrske cenzure i više ili manje neuspelih manipulacija. Bilo je apsolutnih zabrana i zaplena u totalitarnim, komunisti čkim ili nacističkim režimima. Bilo je dirigovanih orijentacija u autoritarnim režimima (se ćam se da smo za vreme rata u Alžiru morali da slušamo Radio Sottens da bismo izbegli bar koliko toliko propagandu francuskih radio stanica). I danas u Francuskoj ima pre ćutne kontrole i komandovanja na primer navodnih levičarskih snaga nad državnim sredstvima informisanja, čak i onda kada je država navodno u desni čarskim rukama. Postoji apsolutni liberalizam u informisanju u Sjedinjenim Ameri čkim Državama, tj. potpuna razularena sloboda do intelektualnog terorizma. Tone se, dakle - Soljženicin je to dobro video - u ponižavaju ću, degradirajuću autocenzuru u koju se svekodnevno zaglibljujemo. Čak u Francuskoj, nekada otadžbini slobode, čini mi se da se poslednjih 20 godina stalno pove ćavao broj pitanja o kojima se u restoranu više ne govori glasno, već sve tišim i tišim tonom. Priznajmo otvoreno: u oblasti informisanja, akcija ili intervencija države je skoro uvek štetna. Kao, uostalom, i izostanak njene akcije. Dakle? Najviše što bi se moglo zamisliti jeste da država, u izvesnim slučajevima, obeleži informacije pre nego što one do đ u do
69
javnog mnjenja, moraju, dakle, prethodno dobiti pe čat: preuzeti odgovornost za jedne, a ne stati iza drugih. Možda čak treba obeležiti (kao što to čine vojni stručnjaci), kvalitet izvora slovima od A do F a istinitost informacije brojevima od 1 do 6. Bilo bi tako informacija SGDG, Bez garancije vlade, i informacija AGDG, AGD G, Sa garancijom. Tako se, priznajem to, neće daleko stići. Istinu govoreći, ne verujem da postoje i najmanji izgledi za potpun uspeh ili čak samo značajniji uspeh u ovoj borbi protiv dezinformacije sve dok se ne nauči da se istina i istinitost informacije uzimaju ozbiljno, dok celokupno javno mnjenje ne stekne osećanje - ali odakle će ga steći? - da je istina sveta, nepovrediva, možda najdragocenija stvar, i da je, ako je u našim rukama u cilju da je prenesemo bližnjemu, tretiramo sa religioznom predanošću i strepnjom, kao zavetni kov čeg, pazeći da ne bude napadnuta ni na koji način njena čistota.Dirnuti u njenu čistotu ravno je udaru groma. To se, naravno,neće uskoro dogoditi, svakako ne preko noći. Svetac koga su uhvatili i opljačkali razbojnici zamoli ih da mu dozvole da ode jer nije više imao kod sebe ni jednog dinara. Oni ga pustiše. Kada se udalji od njih, prona đ e dinar na dnu dzepa. Tr čeći, vrati se do njih da im ga da, pošto nije mogao da izdrži da lažna informacija pre đ e preko njegovih usana. Eto, kako pristojnost nalaže da se tretira istina. Mi smo daleko od toga.
70
