“Ujka Vanja” - Antona Pavloviča Čehova Beleške o piscu - Anton Pavlovič Čehov
1904.), ruski novelista i Anton Pavlovič Čehov (1860. – 1904.), dramatiĉar, po zanimanju lekar. Zapoĉeo je književni rad kritikama humoreskama, nastavlja novelama u kojima obraĊuje izgubljene i otuĊene likove. Ĉehov ne donosi u svojim novelma dogaĊaje i velike izrazite liĉnosti koje nastupaju u društvu glasno i buĉno. Fabule su vrlo jednostavne. jednostavne. Zbog toga je Ĉehov uvek sažet, sažet, a odliĉno se služi i pejsažima i lirskim digresijama. digresijama. Ni u drame Ĉehov ne unosi veće dramske zaplete, nego je sav u stvaranju scenskih raspoloženja raspoloženja i onoga neuhvatljivog ugoĊaja u kojima se likovi oĉituju kao živi i neposredni ljudi. U tome je Ĉehov velik majstor i s potpunim opravdanjem opravdanjem nazvan je je osnivaĉem osnivaĉem ruske impresionitiĉke impresionitiĉke drame; njegove se drame uzimaju kao primer tzv. lirske drame.
Beleške o delu: Naslov drame i posebno dodatak dodatak „Scene iz života na selu “ upućuje nas na neku idiliĉnu ili realistiĉku priĉu iz života sela. Pisac nas je zavarao. Radnja se odvij a u zabiti ruskih prostranstava u selu na imanju Serebrjakova. Ista drama mogla se
odigrati u provinciji bilo kog drugog gradića, bilo koje zemlje ili kontinenta. Rusko selo samo je okvir zbivanja, zbivanja, istina, jako utiĉe na protagoniste, ali pisac samo marginalno prikazuje rusko selo. Ĉehov nam je satkao lirsko- psihološku psihološku dramu koja se temelji na oslikavanju morbidne atmosfere jedne porodice. Na unutrašnjoj dramatiĉnosti antijunaka antijunaka otkrivamo zamorni i promašeni život glavnih likova. Porodiĉni odnosi naslućuju zamršenost koja može dovesti do dramatiĉnosti. Jer tada su zajedno na imanju profesor u penziji Serebrjakov i njegova mlada žena Jelena od 27 godina, te profesorova kćerka Sonja iz prvoga braka, pa Marija, Sonjina baka, i onda Vojnicki, Sonjin ujak, pa još Telegin kao propali spahija i lekar i osebnjak Astrov, ta zabitost karaktera u uskom prostoru razliĉiti r azliĉitihh interesa može dovesti samo do sukoba. U toj nepovoljnoj rodbinskoj i krvnoj strukturi likova u za biti imanja sudaraju se antijunaci koji oplakuju svaki na svoj naĉin svoj propali i izgubljeni život.
Naši su junaci svijesni da su su prokockali smisao smisao svoga života i da nemaju nemaju izlaza da sa sa poprave, a kamo lili izmene. Naši Naši su slabići samo drhtaji, osuĊeni osuĊeni ne umreti nego nego na
umiranje, ne živeti nego vegetirati. Ne mogu pobeći od sebe ni iz sebe, ne mogu se pomaknuti iz buke gde su se nasukali i sada trunu kao olupine dok se ne raspadnu. Serebrjakov, Jelena, Vojnicki, Sonja, Astrov, Telegin pripadaju ruskoj inteligenciji koja živi na zabaĉenom imanju okružena provin cijalizmom, primitivizmom i
zaostalošći ruskog sela i sredine. Sredina ih je skrhala kao individue i preobrazila u proseĉnost u kojoj se kreću. Bežeći od malograĊanštine na kraju se utapaju u njoj. U poodmaklim godinama, oko pedesetak i više, kada prave inventuru svoga života, shvataju da su ga prokockali u zabiti, da ga nisu iživeli, da su ga utrošili uzalud, a najtragiĉnija je spoznaja da će i ostatak života provesti besmisleno, besciljno, dosadno, ubitaĉno dosadno ĉekajući smrt kao jedinu moguću promenu. Kada se tih šest nesretnika naĊu zajedno svesni svojih promašenih života i kada pokušaju pronaći krivca za svoje stanje, Ĉehov nam razotkriva njihove psihloške drhtaje, ugoĊaj trule atmosfere, a sve to ukomponovano u lirskom stilu. Pisac ne ocenjuje postupke likova,
pa iz dijaloga ne upoznajemo sve njihove osobine. Ĉehov ulazi u njihovu psihu i neutralno je razotkriva. Upoznajemo nemire i osećaje junaka, a spoljna kretanja i zbivanja sporadiĉna su. Skuĉenost i ograniĉenost spoljnih zbivanja dramski je opravdana zbivanjem u jednom danu i noći, na verandi i u sobi imanja Serebrjakova. Dramsko književno delo Ujka Vanja slojevito je, umetniĉki virtuozno i spada u antologijske klasike. Redatelj mora biti samo oprezan da u pozorišnoj predstavi neĉim ne pokvari vr ednost književnog dela.
Analiza likova: Vojnicki
Drama nosi naslov Ujka Vanja, pa bi glavni lik trebao biti Vojniciki, Ivan Petrović. Vojnicki je dekadent koji u 47. godini spoznaje uzaludnost svog života. Dvadeset i pet godina radio je na imanju profesora Serebrjakova da bi se ovaj mogao u gradu baviti
nauĉnim radom. Vojnicki spoznaje da profesor nije bio nikakav veliki literarni struĉnjak kojemu se trebalo diviti kao božanstvu i da je on potrošio svoj život za jednu obiĉnu ništicu. “Vojnicki: Ti si za nas bio više biće, a tvoje smo ĉlanke znali napamet. Ali sad mi je puklo pred oĉima! Ja sve vidim! Ti pišeš o umetnosti, a ništa se ne razumeš u umetnost! Svi tvoji radovi koje sam ja voleo ne vrede ni prebijene pare! Ti si nas obmanjivao!” “Vojnicki: Ti si upropastio moj život.” “Sad je on u penziji i sada se vidi ceo smisao njegovog života: posle njega neće ostati nijedna stranica iz njegovih dela, on je potpuno nepoznat, on je nula! Mehur od sapunice!”
Vojnicki je nesrećan, on se ne može pomiriti sam sa sobom i svojim stanjem.
“Vojnicki: Prvo, pomirite me sa samim sobom!” Iako nemoćan i izgubljen u svojim mislima Vojnicki jednom progovara muški, odluĉno. Kada profesor želi da proda imanje a njega i Sonju izbaci na ulicu kao stari kofer, Vojnicki reaguje elementarno ljudski i pokušava u efektu pištoljem da ubije profesora. Njegov je ĉin završio oĉajno i sramotno, promašio je profesora. Vojnicki je zaljubljen u prelepu mladu Jelenu ali mu ona ne uzvraća ljubav. Tragedija Vojnickog ,kao i Sonje, je kada shvate d a će još živeti a da ne znaju zašto i za koga i da im je budućnost besmislena. “Vojnicki: Meni je ĉetardeset i sedam godina; ako budem živeo, recimo do šezdesete, ostaje mi još trinaest godina. Mnogo! Kako ću proživeti tih trinaest godina? Šta ću da radim, ĉime ću ih ispuniti?” Vojnicki bi želeo nemoguće, novi život. “Vojnicki: Poĉeti nov život... Reci mi, kako da poĉnem... od ĉega da poĉnem?” Astrov odgovor osujetio je Vojnickove želje - bez okolišanja. “Astrov: Kakav nov život! Naš je položaj, i moj i tvoj, bezizlazan.” Sonja
Sonja je nesrećna žena, zaljubljena u lekara Astrova koji je ne voli. Sonja sa svojim ujakom Vojnickim vodi imanje. Ona puno radi. Sonja je realni lik. Predstavlja tip žene koja je bez prava na pobunu, primorana da prihvati svoju nesr ećnu sudbinu. Sonja je neiživljena i nikada neće ni živeti. Nikada neće biti voljena. Ona je žrtvovana i svoju žrtvu prima mirno. Sonja je smirenje, nema krika ni pobune kod nje. “Sonja: Nismo mi jeli hleb zabadava! Ja ne govorim šta treba reći, ne govorim ono što treba, ali ti nas moraš razumeti tata. Treba biti milostiv!”
Kada shvata da joj je sudbina okrutno zapeĉaćena oĉekujemo njen jauk. Naprotiv, Sonja pronalazi bizarno hrišćansko otkupljenje i spas.Sonjinim dijalogom završava drama: “Sonja: ... a kad nam doĊe naš sudnji ĉas, pokorno ćemo umreti i tamo, na onom svetu, reći ćemo da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo teško i bog će se sažaliti na nas; onda ćemo, ujko, mili ujko, videti drugi život - svetli, divan, lep, radovaćemo se i na sve sadašnje naše patnje pogledaćemo ganuto, s osmehom - i odmorićemo se.” Astrov
Astrov je lekar u zabiti i primitivnosti ruskih sela. Naporno radi. OdreĊenu simpatiju Ĉehov stidljivo poklanja Astrovu. Možda je uzrok tome što je i Ĉehov bio lekar. Astrov je osebnjak, bez porodice. Za razliku od Vojnickog gotovo ravnodušno i bez borbe pomirio se sa besmislom svoga života. Astrov više ne veruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže: “Astrov: Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji ĉovek s velikim brkovima i malim sposobnostima... To sam ja.” Tragedija je Astrova što je on gotovo prestao da postoji kao ĉovek, jer ne veruje više u ljude i nema više osećaje, ne može voleti. “Astrov: Ja za sebe više ništa ne oĉekujem, ne volim ljude... Odavno već nikog ne volim.” Jelena Andrijevna
Jelena Andrijevna, mlada žena starog profesora, u žabokreĉinu ljudskih duša unela je nemir. Probudila je mrtvilo u Astrovu, a naroĉito u Vojnickom. Jelena je nesretna žena koju svoju najveću nesreću prima sa manje emocija, donekle racionalno. “Jelena Andrejevna: I mrzi me da živim i dosadno mi je! Svi napadaju mog muža, svi me gledaju sa željenjem: nesrećna žena, ona ima starog muža! To je sauĉešće meni - o, kako ga dobro razumem” Jelena mrzi muža, ali zna da mora živeti sa njim. “Jelena Andrejevna: Ćuti! Ti si me ubio!” Jeleninoj vernosti filozofski i lirski razmišlja Vojnicki.
“Vojnicki: Zato što je ta vernost neprirodna i izveštaĉena od poĉetka do kraja. U njoj je mnogo retorike, ali nema logike. Iznevereti starog muža kog ne možeš podneti - to je nemoralno.” Stari profesor
Stari profesor uzrok je uništenja mnogih života. Optužuju ga i mrze njegova žena i Vojnicki. Sonja svoga oca voli i žrtvovanje za njega prihvata kao nešto prirodno. Profesor je star i bolestan i ljubomoran je na mladost. Ustvari je umišljena veliĉina koja u zimi svog života oĉekuje od svih još malo pažnje. Profesor ne govori o svome radu, ali ga Vojnicki bolno secira.
“Vojnicki: Ĉovek punih dvadeset i pet godina predaje i piše o umetnosti, a nimalo ne razume umetnost.” Ono što ubija profesora i
ĉini ga nesretnim je starost. Ĉitav je život bio sebiĉan, a sada život ostavlja drugima, mlaĊima. “Serebrjakov: Prokleta, odvratna starost. Đavo da je nosi! Otkako sam ostario, gadim se samom sebi. A i svima vama, verovatno, gadno je da
me gledate.”
O likovima: Likovi drame su slabići i malenholiĉni tragiĉari. Nihilizam se bolesno uvukao u njih i spremni su na tiho propadanje. Vojnicki koji je na tren reagovao ljudski i pobunio se
pretvara se ponovo u bezliĉnu senku spreman da sa Sonjom propati ostatak života. Pristati svesno na predaju, na vegetiranje, pomiriti se sa ĉinjenicom da si živ zakopan u zaostalosti ruskog sela i da ćeš tu lagano umirati, ĉini likove drame drastiĉno tragiĉnim. Oni nemaju moć ni brzo da umru. U takvoj atmosferi života Ĉehov ponire duše svojih junaka i prikazuje ih kroz dramski dijalog. On ih slika, prikazuje, ali ih ne objašnjava ili optužuje. Kroz dijaloge je oslikana atmosfera i nema poruke pisca. Prikazano je stanje duša u odreĊenom prostoru i vremenu iz kojeg nisu mogli pobeći.
Analiza dela “Ujka Vanja” Povodom izvoĊenja Ujka Vanje, Ĉehov je govorio glumici Burovoj: »Sav smisao i svadrama čovekova je u njemu, a ne u spoljašnjim manifestacijama«. Autorskim iskazom formulisan je jedan od osnovnih princip a nove drame: razotkrivanje ĉoveka i
sveta netoliko zbivanjima, već doživljavanjem, osvetljavanjem iznutra. U Ujka Vanji
se manifestovalo autorovo traganje za novim izvorima dramatizma. Društveni problemi se ne postavljaju nominalno, ali se iz iskaza akter a i njihovih odnosa oseća njihova imanentna prisutnost. Već u prvoj sceni, Astrov se ispoveda: »Treće nedelje velikog posta otišao samu Malicko, gde je vladala epidemija... Pegavac... U kućama svi leže... Prljavština, dim, smrad, telad na podu sa bolesnicima... tu su i svinje. Ceo dan sam radio, nisam seo, ništanisam okusio, a kad sam došao kući - dovezli sa pruge skretniĉara. Stavio sam ga na sto da ga operišem, a on mi umre pod opijumom. « Bizarnost slike ne nastaje od izuzetne atmosfere - epidemije - već od opisa seljaĉke kuće: gde su ljudi i stoka zajedno. Pored toga, umrli pacijent opterećuje Astrovljevu savest.
Od saopštenih podataka misao ide zakljuĉcima: da je postojala bolnica, obe drame bile bi izbegnute. Tako se konstituiše Problem seljaštva, staro pitanje, na nov naĉin postavljeno: Ĉehovu je dovoljna replika za ono ĉemu su posvećivana dela u celini! Isto ovako koncizno tretira se u drami i problem inteligeicije. Astrov govori Vojnickom: »U celom srezu bila su dva dobra, inteligentna čoveka, ja i ti. Ali za nekih deset godina prezreni malograđanski život i nas je povukao na dno... i mi smo postali isto tako banalnikao i svi ostali. « MeĊutim, prava drama je u tome što Astrovi, kako sam kaže »nemaju pred sobom plamiĉka«, naime, nemaju više ideala. A imali su ga. Naliĉje ove drame je -Ujka Vanja, u kome razoĉarenje u ideal izaziva osećanje besmisla življenja i samoubilaĉka raspoloženja. » Ja noćima ne spavam od besa što sam tako glupo proćerdao vreme, kad sam mogao imati sve što mi sada onemogućava starost «, kaže on majci. U kontekstu sa ovimfaktima treba posmatrati i njegov sukob sa Serebrjakovim. Naime, konflikt nema karakter idimenzije klasnog sukoba, jer ne
goni spahija sa imanja upravnika, već zet ugrožava egzistenciju šurakovu. Pa ipak, u ovoj porodiĉnoj svaĊi drama ljudska ne gubi od svog bola, ni dramski konflikt od intenziteta.
Treći problem društvenog plana je brak Serebrjakova. U tradicionalnom tretmanu,tragizam Tatjana i Ana nastajao je od neslobode izbora i drugih okolnosti koje suuslovljavale brak bez ljubavi. Ĉehovljeva Jelena, meĊutim, kaže: » Kunem ti se udala sam se za njega iz ljubavi.« A njena drama nije manja nego da se udala od bede
ili protiv svojevolje, ĉak deluje tegobnije, jer nema oreola žrtve. A liĉne drame postaju i društvene, jer nemože biti spokoja društvenog, ako su ljudi nesrećni, makar i zbog subjektivnih razloga. Etniĉko-filozofski plan konstituiše niz pitanja: sudbina lepote, korelacije lepote i sreće, ĉistote, truda, sreće, i koncepcije ljudske prirode. Mnoga pitanja su vezana za Sonjin lik. Njena drama je teža od neravnopravnosti društvenih. Jer porobljeni su se u istoriji oslobaĊali tiranije. A ružna devojka je u svakom sistemu ljudskih odnosa imala manješansi na sreću od lepe! Ĉehov je konfrontira Jeleni: lepotu duše - lepoti lica. Ponašanjem Astrova, autor je izrazio neke misli o ljudskoj liĉnosti: zašto lepota tela ima takvu vlast nadĉovekom; kakva je naša moralna vrednost ako samo zbog lepote lica biramo sve gore, a odbacujemo bolje samo zbog
ružnog lica? Kakve su mogućnosti za menjanje uslova ostvarenja ljudske sreće u
ovakvoj datosti ĉovekove prirode? Ujka Vanja je prvenstveno psihološka drama. I osnovni konflikt i suma tragike ostvaruju sena psihiĉkom planu. I pored ljudske raznovrsnosti, i umetniĉke individualizacije, gotovo svi junaci imaju zajedniĉku crtu: kompleks promašenosti. Na Sonjino pitanje: »Jesi li srećna«, Jelena kategoriĉki odgovara: »Ne«. Gotovo svi junaci bi mogli da odgovore ovako, i sa više razloga, jer Jelenu smatraju srećnom zato što je lepa. Od dolaska Jeleninog, za ostale nastaje trenutak saznavanja vlastite promašenosti. A iz zbira individualnih nesreća izrasta globalna tragika drame. Jelenina drama se slaže iz nekoliko komponenata, od kojih su dominantne: kompleks inferiornosti, nesrećan brak i strepnja od odluĉnog koraka. Inferiornost otkriva priznanjem da je »u svim romanima, svuda, bila epizodnaliĉnost«. To osećanje je verovatno i postalo jedan od faktora koji su je naveli da se uda za Serebrjakova jer je
on svojim društvenim položajem izgledao siguran oslonac. MeĊutim, brak je samo pojaĉao traumu: postala je predmet sažaljenja - »nesrećnica, ima starog muža«. Interesantno je da njoj ni lepota ne pomaže da savlada osećanje niže vrednosti. Potajno ona želi da promeni život, i Astrov je privlaĉi, ali ne može da ostvari sa njim bekstvo: » Ja se evo osmehujem, kad mislim na njega... Ali ja sam plašljiva, stidljiva... Namučiće. me savest.« Postoji još jedan motiv: ona je ĉeznula da u njoj gledaju ne
samolepo lice, već i duhovno sublimnu ženu; priroda joj meĊutim sem fiziĉke lepote drugo nijedala. Zato ono što Astrov nudi svedoĉi da u njemu budi samo strast, ali ne pravu ljubav. Sonjina liĉnost se najkompletnije razotkriva u odnosima sa Astrovom i Jelenom. Sa Astrovom su povezani njeni devojaĉki snovi; sreća - to je biti njegova žena. U maćehi vidi opasnost po svoje nade, jer intuitavno sluti ono što će Astrov netaktiĉno priznati: da b i»Jelena mogla za jedan dan da mu zavrti mozak«. Sonja nastoji da odredi Astrovljev odnos prema sebi i da ga pretvori u izvesnu moralnu obavezu. To je smisao dijaloga, ĉija susuština replike: » Kada bih imala sestru ili drugaricu i kada biste znali da vas voli, kako biste to primili? « - »Verovatno, nikako... Dao bih joj do znanja da ja ne mogu zavoleti.« Iako se dijalog vodi u aluzijama,
smisao je jasan. MeĊutim, u Sonjinom monologu, koji sledi posle Astrovljeva odlaska, najbitniji je iskaz: »On me nije razumeo«, što u suštini otkriva njeno bekstvo od istine. Jer, »Neizvesnost je bolja... Ipak postoji nada«. Ujka Vanja ima primernu
strukturu psihološke, lirske drame. Ĉehov je na nov naĉin rešavao probleme zapleta, toka scenskih zbivanja i raspleta. Za klasike je karakteristiĉna briga o efektnom poĉetku i dinamiĉnom otvaranju radnje. Nasuprot tradiciji, ne može bitiništa obiĉnije od prve replike dadiljine upućene Astrovu: »Pij, baćuška«, i njegovogodgovora: »Nešto mi se ne pije.« Od samog poĉetka kazivanje uronjava u svakodnevnost. Tome doprinosi i ambijent prve scene: sto sa samovarom i priborom za ĉaj. Prva replika, dakle, nije poĉetak u Aristotelovskom smislu. Već kao da se zavesa iznenada podigla izastajemo junake u svakodnevnom, obiĉnom razgovoru. Klasici su se starali da završna scena ostavi trajan utisak: Revizor se završava znamenitom nemom scenom. Ĉehov je ufinalnoj sceni primenio nov postupak: rasplet bez rešenja problema iz kojih
rezultira konfliktnost drame. Umetnik je izbegao svako sredstvo koje bi v odilo
efektnosti. Kao što poĉinje replikom o ĉaju, autor u finalu razvija razgovor o kaši, da naglasi prozaiĉnost. Prividno sve ostaje po starom, ali pod prividom se oseća da se sve nepovratno izmenilo i dasu se tiho odigrale sudbonosne stvari. Nikada se više Sonja neće ponadati da će je Astrov zavoleti, ili da će se bar udati za njega. Ujka Vanja ne samo što neće više imati ideala većni smisla da živi. Astrov više nikada neće sresti Jelenu. I nisu se izmenili samo njihoviodnosi već su se izmenili i sami. I ne samo što niko ne može poĉeti život iznova već se nemože ni vratiti na stanje sa poĉetka prvog ĉina! U ovom tihom ali suštinskom menjanju odnosa i ljudi i jeste osobenost koju je Stanislavski nazvao podvodnim tokom. Ako na površini i izgleda da se ništa dramatiĉno ne zbiva - ništa više nije kao na poĉetku dramskog kazivanja.Tradicionalna drama smatrala je za uslov sine qua non - bogatstvo radnje.
Ĉehovljevim dramama kritika je zamerala siromaštvo radnje. U suštini Ĉehov je bogatstvo zbivanja zamenio bogatstvom doživljavanja, emocija, raspoloženja. Ovo prenošenje težišta naintimni svet ĉovekov ĉini dramu lirskom. U 2. sceni IV ĉina, prividno statiĉnoj, u toku dijaloga Ujka Vanjinog sa Astrovom, za nekoliko minuta smenjuju se kajanje, gnev, zavist, samoosuda, stid, oĉajanje, bezumni san. Ujka Vanjinim replikama odgoaraju reagovanja Astrova, ĉiju smenu raspoloženja je autor oznaĉio remarkama: srdito; toplije; uzdišući; živahno.Ĉehov je govorio: » Ako puška u prvom činu visi na zidu, u sledećem mora da opali«. Ovim je konstituisan princip
sveopšte funkcionalnosti i povezanosti svih komponenata dramskog kazivanja. Tako i stvari postaju sredstvo izraza. Tipiĉan primer je geografska karta u ujka Vanjinom kabinetu. U remarki se kaže: » Na zidu karta Afrike, očevidno ovde nepotrebna.« Kvalifikativ »nepotrebna« najverovatnije ima cilj da ostvari prevareno oĉekivanje. Jer karta ima smisao i u ovoj sceni i celom ĉinu. Izvesno je da Astrov preživljava težak trenutak. Pometnja duševna se oseća u smenjivanju motiva razgovora. OAfrici, meĊutim, nije poĉeo da govori zato što mu se sluĉajno našla pred oĉima. On morada napusti Sonjin dom, gde je »toplo i prijatno«, gde je okružen ljubavlju. A napolju je hladna jesenja noć i ĉeka ga ledeni kutak neženje. Posle Jeleninog odlaska i razgovora sa Sonjom u njemu se umnožava osećanje usamljenosti, ledene pustoši oko sebe i u sebi. I odjednom je k arta Afrike izmamila misao o toplini i sunĉanosti. Afriĉka vrelina se transformiše u znak veĉne ĉovekove ĉežnje za neĉim ĉega nema i što se neće ostvariti.
U strukturi Ujka Vanje muzika ima znaĉajnu funkciju. Autor je savetovao reditelju: » Zaulogu Teljegina potreban je dobar gitarist «: Iako je gitara naporedo sa samovarom, muzika u globalnoj tonalnosti scenskog kazivanja ostvaruje kontrapunkt.
Jer ne može biti ništa dalje od proze svakodnevnosti i muzike, i kada uronjava u svakodnevnost. MeĊutim, muzika ni u jednom trenutku ne zvuĉi duže. Jer lepoti nije suĊeno da potraje. I nju zarobljavaju nesloboda i banalnost: ili dadilja vabi piliće, ili fabriĉki radnik upada i tražilekara, ili Serebrjakov zabranjuje Jeleni da svira. Za Ĉehova je daleko znaĉajnije i tipiĉnije što pored instrumentalnog i vokalnog vida
prisustva muzike, zapažamo da su izvesni pasaži teksta organizovani po muziĉkim principima. Replike imaju simetriĉnost. I to ne samo jedne liĉnosti, što bi se moglo shvatiti kao sredstvo individualizacije , već mnogih junaka. Umetnik time nije hteo samo da naglasi izvesne iskaze, već i da sugerira misao da je u takvim replikama eufonija ravnoznaĉna semantici. To je osobenost stiha i poezije, posebno lirike. Takvi elementi u scenskom kazivanju i jesu tipiĉan kvalitet lirske drame.
