Univerzitet u Beogradu Fakultet muzičke umetnosti
SEMINARSKI RAD
Predmet: Pedagogija Tema: Svojstva uspešnog nastavnika Profesor: dr Blanka Bogunović školska 2009/2010.
student: Jovana Stanković IV godina,VI odsek – duvači, flauta klasa: red.prof.mr Ljubiša Jovanović
Beograd, 11.maj 2010. godine
Postavljajući pitanje koja su to svojstva uspešnog nastavnika nailazimo na mnoštvo, uglavnom složnih, odgovora – uspešan nastavnik bi trebalo lepo da se ophodi prema učenicima, da bude sposoban da ih zainteresuje za predmet koji predaje, da ostavri jedinstvenu, ponegde i fleksibilnu komunikaciju sa učenicima, da bude sposoban da autoritet zadrži bez sile i upotrebe drugih neprijatnih metoda, itd. Ipak, zavirimo malo dublje u te odgovore i pokušajmo definisati šta oni znače, koliko su inidividualni ili opšti i da li važe za sve vrste predavača. Osvrnućemo se, kako na predavače grupama, tako i na predavače u individualnoj nastavi, koja je svojstvena muzičkim skolama i njima sličnim. Često smo slušali od naših roditelja, baka i deka o njihovim nastavnicima, kako su bili strašno strogi, kako su ih vaspitavali prutom, kažnjavali klečanjem na kukuruzu i sl., ali da je ono što su tada naučili ostalo i dan-danas u njihovim glavama. Danas nam je tako nešto teško zamislivo, jer su se vremena i ljudi promenili, nauka i tehnologija uznapredovale, a takođe i psihologija i pedagogija, koje su ponudile malo drugačiji pristup vaspitanju, rešavanju problema, pa i držanju nastave i podučavanju dolazećih generacija. Savremeno soba zamenilo je tablice i pisaljke sveskama i knjigama, modernijim školama i boljim uslovima za rad, kao i adekvatnije obrazovanim predavačima, specijalizovanim za predmete, pa čak i uzraste dece kojoj će predavati. Budući da učenje kreće već od godina ranog detinjstva, osim od roditelja, deca uče od vaspitača i učitelja, a kasnije, kroz srednju školu i fakultet, njihovo mesto zauzimaju nastavnici i profesori. Takođe se uči iz sopstvenih i tuđih iskustava tako da smo donekle svi mi sami sebi i drugima „nastavnici“. Ali, vratimo se sistemu. Dok su deca mlađa i uče o različitim oblastima potrebnim za njihov socijalni razvoj, važno mesto zauzimaju učitelji, nastavnici, profesori. Njihov glavni zadatak je da što efikasnije prenesu znanje deci, i pravilno procene nivo naučenog. Međutim, pre svega toga bi trebalo da postoji određena motivacija za rad na određenom predmetu. Kako su sva deca različita i različitih afiniteta, nivo interesovanja može varirati. To nije jedini faktor, tu je i sam nastavnik – način obraćanja, ton glasa, energija kojom zrači, pa čak i fizički izgled mogu znatno uticati na (ne)motivaciju učenika za određeni predmet. Zapažanje svega ovoga je izraženije kod mlađe dece, jer ona tada „upijaju sve i svakoga“ i gotovo odmah znaju sviđa li im se neko/nešto ili ne, dok je sa porastom starosti potrebno više vremena da se to definiše. 2
Motivacija je jedan od glavnih pokretača za učenje, i nastavnik je velikim delom odgovoran za (ne)postojanje iste. Danas nam moderno doba nudi različite materijale (knjige, audio i video medije), sisteme predavanja, u slučaju grupnog predavanja – organizovanja u manje odvojene grupe, moguće je osmisliti svojevrsne „igre“, ili, za narativne predmete, pravljenje tekstualnih/slikovnih kolaža, itd. Kada je grupno predavanje u pitanju (osnovne, srednje škole i fakulteti), uobičajena je praksa podele na manje grupe od kojih će svaka obraditi jedan deo lekcije/gradiva kroz zajednički rad uz nadzor profesora. Mnogi predavači se služe time da podstaknu radnu efikasnost, ali i da uštede vreme ukoliko je gradivo obimnije ili sadrži previše detalja da bi se prešlo za jedan školski čas. Takođe, tu je i određena doza takmičarskog duha koja podstiče efikasniji rad, ali i druženje među pojedincima. Nastavnik bi trebalo i da pažljivo ispita mogućnosti svakog učenika – treba da ima oštro oko i sluh za interesovanje pojedinaca, jer je važno uočiti nadarene, a potom ih (na časovima dodatne nastave) podsticati posebnim zadacima. Naravno, ovaj proces je znatno olakšana u individualnoj nastavi koja nudi intenzivan kontakt sa svakim učenikom ponaosob. Motivacija zavisi i od međusobne komunikacije nastavnika i učenika. Iako se nastavnik kao takav ne može staviti u „kalup“ zbog različitosti individua koje se bave predavanjem, neke norme moraju da postoje i da se poštuju. Osnovno pravilo bi trebalo da bude korektna komunikacija, koja podrazumeva uzajamno poštovanje, koje olakšava ceo odnos. Sam stav nastavnika prema učenicima odraziće se na njihov stav prema njemu ali i prema samom predmetu. Zato nastavnik ne bi trebalo da im agresivno nameće, već da nastoji da im što više približi dotičnu oblast kojom se bavi. Kako su nastavnici, kao ljudi, različitih senzibiliteta, vaspitanja, načela i karaktera, mnogi će pronaći svoj jedinstveni način izražavanja o predmetu koji predaju. Iz ličnog i iskustava drugih, stoji zaključak da su učenici malo naklonjeniji duhovitim, čak i pomalo ekscentričnim predavačima, kao i onim koji „zrače pozitivnom energijom“, nego onima koji su zatvoreni, konzervativni, dosadni i šturi u komunikaciji, ili pak cinični, ironični i negativni. Takođe stoji da, ukoliko priroda predmeta ili lekcije to dozvoljava, je bolje i produktivnije voditi razgovor sa učenicima umesto monologa u tišini učionice. Dijalog otkriva nova pitanja, nudi različita mišljenja i odgovore, iz kojih se može dosta toga naučiti. 3
Vedrina komunikacije ostaje i posle časa, i više je verovatno da će se želja za učenjem javiti posle takvog iskustva, nego posle suvoparnog predavanja. Kod individualne nastave međusobna komunikacija i zajednički jezik su možda još više važni u cilju bolje saradnje i prenošenja/primanja znanja. Specifična za, npr. muzičke škole, individualna nastava nudi direktan i intenzivan kontakt nastavnika i učenika, koji bi trebalo da bude što bolje iskorišćen. Kvalitetan nastavnik će umeti da nađe i uspostavi zajednički jezik, podstakne otvoreniju komunikaciju deteta i stvori dovoljnu dozu autoriteta, ali bez izazivanja strahopoštovanja koje ograničava čitavu komunikaciju. Od izuzetnog je značaja odnos sa učenikom, od čije uspešnosti zavisi i produktivnost rada, motivacija, želja i jačanje interesovanja za predmet. Kada se već spominje, autoritet je svakako potreban svim vrstama predavača. Nastavnici bez autoriteta ne dobijaju zauzvrat poštovanje đaka, pa samim tim ni dovoljno pokazanog znanja s njihove strane, dok nastavnici sa previše autoriteta zastrašuju učenike, pa je komunikacija zategnuta, predmet se uči iz straha a ne iz stvarne motivacije da se nauči. Individualna je stvar kako će nastavnik uspostaviti svoj autoritet nad učenicima, a za sve važi da se tako nešto odvija bez upotrebe sile, kako fizičke, tako i verbalne. Ne može se tačno utvrditi „recept“ za stvaranje autoriteta. Sam po sebi, on prvenstveno znači poštovanje osobe koja bi ga trebalo nositi, ali bez straha prema istoj. Preterana primena autoriteta na učenike najčešće daje kontraefekat – povlačenje u sebe, strah, ili suprotno: bes, prkos, itd. Zato bi dobar nastavnik trebalo da zna da “dozira” svoj autoritet, zbog opšteg odnosa sa đacima i što boljih rezultata u radu sa njima. Plan rada je važan za svakog nastavnika, jer mu daje uvid u tempo rada, količinu vremena potrebnog za obradu gradiva sa učenicima, kao i način raspoređivanja gradiva tokom rada. Priprema časa kao takva zahteva dobro osmišljen metodički pristup, izbor materijala, i dr. Iako ne poznaju metodologiju nastavnog rada, učenici umeju da prepoznaju razliku između nastavnika koji se trudi da čas učini dinamičnim, sadržajnim i zanimljivim, i onog koji improvizuje.
4
Donekle slično igri šaha, nastavnik treba da, koliko god može, isplanira i predvidi kakav će se dijalog voditi na času, u kom pravcu će taj dijalog otići, kao i da, ako je potrebno, u trenutku preformuliše pitanje pri tom ne gubeći iz vida koncept i temu časa, odnosno lekcije koja se obrađuje. U interesu dobrog predavača je pregledan čas, kako bi se učenicima omogućilo pravilno i jasno raspoređivanje gradiva, kako za slušanje, komunikaciju i beleženje, tako i za kasnije memorisanje istog. Konfuzno prelaženje, „skakanje“ sa jedne teme na drugu ne daje dobre rezultate zbog nemogućnosti povezivanja važnih stavki u datoj lekciji, te otežava kasnije učenje iste. Što je plan rada bolje osmišljen, i dosledno sproveden u delo, to je učinak bolji. Naravno, za predavača koji radi sa većim grupama je teže da sve učenike dovede u isti nivo znanja i/ili sposobnosti, dok predavač u individualnoj nastavi ima “luksuz” da program donekle prilagodi učenikovim sposobnostima, potrebama, i uopštenoj brzini koju postiže u prelaženju gradiva/savladavanju sposobnosti. Spremnost – još jedno od svojstava koje uspešan nastavnik mora posedovati. Nastavnik mora biti spreman odgovori na mnogobrojna i raznovrsna pitanja, ali tako da sadržaj, kao i primeri kojima ilustruje svoj odgovor odgovaraju uzrastu i sposobnostima učenika. Metafora koja nastavnika opisuje kao “enciklopediju” podrazumeva saradnički odnos učesnika u nastavnom procesu (nastavnika i učenika), zatim atmosferu poverenja, i nastavnikovo neprekidno usavršavanje kroz praćenje relevantne literature. Učenici su svojevrstan “materijal” koji nastavnik “oblikuje” prenoseći im znanje. Što je nastavnik spremniji za svoju ulogu, to će rezultati podučavanja biti bolji. Od pripreme časa preko dodatnog zanimljivog materijala do ponekad neočekivanih pitanja učenika, nastavnik mora biti spreman na sve izazove koje postavlja njegova profesija. Važno je takođe da osoba koja želi da se bavi ovakvim poslom ima i dara za to, kao što je, uostalom, poželjno za svaku drugu profesiju. Budući da radi sa decom i mladim ljudima, nastavnik mora imati osećaj za odmerenost i umeti da savlada svaku situaciju, pogotovo one neprijatne. Profesionalizam na visokom nivou i ljubav prema onome što radi su takođe važni kvaliteti koje bi nastavnik trebalo da poseduje. Određena doza znanja iz psihologije i pedagogije pomaže nastavniku da razume potrebe, reakcije i postupke svojih učenika i tako mu daje šansu da se pravilno postavi u svakoj situaciji. 5
Mnogo je tekstova i članaka u kojima se pokušava definisati uspešan ili idealan nastavnik. Činjenica je da sve zavisi u kakvoj se sredini nalazimo, u kakvim uslovima radimo, sa kakvim ljudima sarađujemo i kakvog smo senzibiliteta, pa se ništa ne može generalizovati, niti odrediti isti parametri za sve. Mogu se, pak, odrediti neke opšte norme u čijim bi se okvirima trebalo kretati. Učimo i istražujemo dok smo živi, tako da ćemo stalno dobijati nova pitanja, ali i nove odgovore na stara pitanja.
6
Literatura: -
Lidija Vučić, Pedagoška psihologija, 2007.
-
Dragana Veljković – Stanković , Metafore o nastavi, nastavnicima i učenju, 2009.
7
