Šiler - Don Karlos

:: Forumi Tvorca Grada :: :: Pogledaj teme - Fridrih Šiler - Don Karlos

1/24/10 4:43 PM

Proveri privatne poruke Lista članova

FAQ - Često Postavljana Pitanja

Korisničke grupe

Profil

Traži

Registruj se

Pristupi

Fridrih Šiler - Don Karlos :: Forumi Tvorca Grada :: forum » Pozorišni tekstovi - klasici Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu Autor vuk

~ administrator ~

Poruka Poslao: Pon Jun 30, 2008 9:09 am

Naslov: Fridrih Šiler - Don Karlos

Johann Christoph Friedrich von Schiller

Johan Hristof Fridrih Šiler

Don Karlos Prevod: Velimir Živojinović

Pridružio: 11 Sep 2005 Poruke: 5323 Lokacija: nigdina

LICA: FILIP II, španski kralj ELIZABETA od VALOA, njegova žena DON KARLOS, prestolonaslednik ALEKSANDAR FARNEZE, knez od Parme, kraljev nećak INFANTKINJA KLARA EVGENIJA, trogodišnja devojčica VOJVOTKINJA OD OLIVAREZ, prva dvorska dama MARKIZA OD MONDEKAR, kraljičina dama KNEGINJA OD EBOLI, kraljičina dama GRAFICA FUENTES, kraljičina dama MARKIZ OD POZE, malgeški vitez VOJVODA OD ALBE španski velikaš GRAF OD LERME, zapovednik telesne garde VOJVODA OD FERIE, vitez Zlatnoga runa VOJVODA OD MEDINE Sidonie, admiral Don RAJMOND OD TAKSISA, ministar pošta DOMINGO, ispovednik kraljev VELIKI INKVIZITOR KRALJEVSTVA IGUMAN jednog kartezijanskog manastira Don LUDVIG MERKADO, lični kraljičin lekar Više dama i velikaša. Paževi. Oficiri. Telesna straža i razne druge ličnosti koje se ne oglašavaju. PRVI ČIN Kraljevski vrt u Aranhuezu. POJAVA PRVA KARLOS, DOMINGO

DOMINGO: I doće konac aranhueškim danima lepim. Zalud ovde besmo. Vedrijeg srca Aranhuez vi ne napuštate, vaše visočanstvo. To zagonetno ćutanje prekin'te. I svoje srce srcu ona svog otvor'te, kneže. Neće monarh moći spokojstvo sina svog - jedinca sina nikada da preplati, nikada. (Karlos gleda u zemlju i ćuti) Preostade li koja želja još koju bi nebo moglo da uskrati

http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=14325

Page 1 of 141


1/24/10 4:43 PM

ponajdražemu od sinova svojih? Prisutan beh kad ponositom Karlu polagala se zakletva na vernost međ zidinama drevnoga Toleda, kad mu se k ruci tiskali vladari da kraljevsku mu desnicu poljube, kada se, jednim - jednim mahom našli šest kraljevstava pred njim prostrlo Beh tu i videh kako mu u lice udara mlada ponosita krv, kako mu vri u prsima i ključa od vladalačkih odluka, i videh kako po skupu okom zanesenim preleće, i od naslade se topi A to je oko, kneže, plamtelo priznanjem: sad ne želim ništa više. (Karlos okrene glavu) Tu tihu i svečanu tugu, kneže, koju u vašem pogledu čitamo osam meseci već, tu zagonetku za celi dvor, taj strah za kraljevinu mnogom je brižnom noći platilo njegovo veličanstvo, mnogom suzom platila vaša mati. KARLOS (naglo se okrene) Mati? O! daj, nebo, da mi srce oprosti onom što majkom učini je mojom! DOMINGO: Kneže! KARLOS (dođe k sebi i prevuče rukom preko čela) Ja nemam sreće nikako s majkama svojim, preuzvišenosti. Moj prvi čin je, čim na ovom svetu progledah, bio materoubistvo. DOMINGO: Zar može biti, milostivi kneže? Zar takav prekor da vam savest tišti? KARLOS: A zar me nije nova majka stala ljubavi moga oca? Jedva da je i voleo me otan. moj. I sva zasluga moja bila je još to što sam jedinac njegov. Ona pak dade mu kćer - O, ko zna šta sve ima iz sna još da se prene u potonje? DOMINGO: Vi mi se, kneže, rugate. Pa sva Španija kao idol obožava kraljicu svoju. I da samo vi očima mržnje gledate na nju? Da samo razum slušate, kad njen gledate lik? Lik žene najlepše na ovom svetu, kraljice - i vaše nekada zaručnice? Kako, kneže? Pa to je, kneže, nemogućno! To je neverovatno! Ne, ne, nikada! Ne može Karl jedini mrzeti, tamo gde svaki živi ljubav gaji; ne može Karl na tako čudan način samome sebi da protivreči. Pazite, kneže, da ne sazna nikad, kol'ko se sinu svom ne dopada; ta vest bi bila bolna. KARLOS: Mislite? DOMINGO: Seća l' se još turnira poslednjeg u Saragosi vaše visočanstvo, kad s koplja nekog cepka jedna krznu našega gospodara? - Kraljica je


Page 2 of 141


1/24/10 4:43 PM

na srednjoj dvorskoj sedela tribini s damama svojim i posmatrala odatle borbe tok. Najednom ču se: „Krvari kralj!" I svet se uskomeša, a tupi žamor probi se do uha kraljičinoga. Ona viknu: „Knez?", i htede - htede s najvišeg balkona da skoči dole - „Ne, već glavom kralj!" odvratiše joj - „Neka se pozovu lekari, rec'te!" - odgovori ona, iz punih grudi vazduh udišući. (Po kratkom ćutanju) Zamišljeni ste? KARLOS: Ja se kraljevome ispovedniku veselome divim, koji ovako vično zna da priča duhovitosti. (Ozbiljno i mračio) Al' sam slušao da više zla na ovom svetu čini onaj što širi rekla-kazala i koji motri šta se izražava na tuđem licu, nego što su zla mogli da stvore ikad mač i otrov u rukama ubiie. Mogli ste, gospodine, uštedeti taj trud. Ako zahvalnost čekate za ovo, idite kralju. DOMINGO: Dobro je veoma, moj kneže, što ste s ljudma predostrožni al' valja samo razlikovati. Nemojte da od sebe odgurnete i prijatelja s laskavcem. Ja vama sve dobro želim. KARLOS: Pazite da to ne zapazi moj otac. Jer je onda s crvenim vašim plaštem svršeno. DOMINGO (zapanjeno) Kako? KARLOS: Pa, da! Zar nije obećao da će vam dati prvu kardinalsku purpurnu togu koju Španija davala bude? DOMINGO: Vi to sa mnom, kneže, terate šegu. KARLOS: Sačuvaj me, bože! Gde bih ja šegu terao sa tako strašnim čovekom, koji oca mog za svetitelja može da proglasi, a može i da anatemiše. DOMINGO: Neću se, kneže, drznuti da prodrem u časnu tajnu jada vašega. No samo vaše visočanstvo molim, neka se seti da u crkvi ima za preplašenu savest pribežište od kojeg ključ ni krunisane glave ne poseduju, a u kojemu se valjano čuva čak i zločin sam pod svete tajne pečatom. Vi znate šta mislim, kneže. Rekao sam dosta. KARLOS: O, ne, daleko bilo, da ovako na iskušenje stavljam onoga


Page 3 of 141


1/24/10 4:43 PM

koji taj pečat poseduje. DOMINGO: Kneže, to podozrenje - krivo sudite o svome sluzi najodanijem. KARLOS (uzme ga za ruku) Bolje tad ruke dignite od mene. Svetitelj vi ste, svet to zna, al' za me da govorimo otvoreno - vi ste već pretrpani previše. Vaš put podosta ima, prečasni, da traje dokle na presto Petrov sednete. Premnogo znanja palo bi vam teško. Javite ovo kralju koji vas je poslao amo. DOMINGO: Poslao me amo? KARLOS: Tako sam rek'o. O, i odveć dobro, i odveć dobro znam ja da sam izdan ovde na dvoru - znam da stotinu iznajmljeno je očiju da na me paze i motre, znam da prodade slugama svojim najgorim kralj Filip jedinca sina i da dostavljaču za svaki slog od mene ulovljen plaća i više nego kraljevski, plaća toliko kol'ko nikad nije za kakvo dobro delo platio. Ja znam - Al', mir! O tom ni reči više! Prekipeće mi srce, a i tako i odviše sam rekao. DOMINGO: Kralj smera da stigne još pre večeri u Madrid. Dvor se već skuplja. Hoćete li, kneže, ukazati mi milost KARLOS: Dobro. Stižem. (Domingo odlazi. Nakon male počivke) Filipe sažaljenja dostojni, onako kao što je i tvoj sin dostojan sažaljenja! - Vidim već kako ti duša krvari od zmijskog otrovnog žalca sumnje; tvoja kobna radoznalost je isprednjačila, pa je pretekla najužasnije od sviju otkrovenja; a kad budeš doš'o do njega, ceptaćeš od besa.

POJAVA DRUGA KARLOS, MARKIZ OD POZE

KARLOS: Ko je? - Šta vidim? - Dobri duhovi! Moj Roderih! MARKIZ: Moj Karlos! KARLOS: Može l' biti? Je l' zbilja? - Jesi l' ti to doista? O, ti si! - Ja te srcu svom privijam i čujem tvoje kako moćno tuče. O, sad je opet dobro sve. K'o melem pada na moje srce bolesno zagrljaj ovaj. Ja na grud'ma držim svog Roderiha.


Page 4 of 141


1/24/10 4:43 PM

MARKIZ: Srce bolno vaše? I šta je opet dobro? Zašto opet? Šta je to što se imalo da leči? Čuli ste šta me čudi. KARLOS: Ali šta te nenadno tako dovede iz Brisla? Kome, o kome valja mi za ovo iznenađenje da zablagodarim? Još pitam? O, svevišnje proviđenje, oprosti ovo huljenje čoveku opijenom od razdraganosti! Pa kome ako ne duševnosti bezmernoj tvojoj? Znalo si da nema anđela uza sebe Karlos tvoj, pa si mi ovog poslalo, a ja još pitam? MARKIZ: Kneže dragi moj, izvin'te ako na ovaj izliv ushićenja odvratim samo zaprepašćenošću. Ja računao nisam da ću takvog don Filipovog sina da zatečem. Plamti na vašim obrazima bledim nekakva rumen neprirodna, dršću usnice vaše k'o u groznici. Šta valja tu da mislim, kneže dragi? To nije onaj neustrašivi, kao lav hrabri mladić, kome me herojski jedan potlačeni narod poslao amo - jer k'o Roderih, k'o drug u igri dečka Karlosa ja ovde sad ne stojim - ja vas grlim k'o izaslanik celog čovečanstva - obiskuju vam, plačući, o vrat flandrijske pokrajine i za spas kao u hramu skrušeno preklinju. S vašom je dragom zemljom svršeno, ako se bude stvorio pred Brislom Alba, taj grubi dželat fanatizma, sa zakonima španskim. Plemenite te zemlje nadu svoju poslednju polažu još u slave dostojnog unuka cara Karla. Srušiće se ta nada, ako bude uzvišeno njegovo srce već zaboravilo za čovečnost da kuca. KARLOS: Srušiće se. MARKIZ: Šta moram, vaj! da čujem! KARLOS: Prošla su vremena koja pominješ. I ja sam nekad o jednom Karlu snevao kojem je žar u obraz udarao kad bi se reč povela o slobodi, ali je taj pogreben već odavno. Ovaj kog sada ispred sebe vidiš, to nije onaj Karlo što se s tobom rastao u Alkali, onaj Karlo što se u slatkoj opijenosti poduhvatao s ludom smeonošću da bude tvorac novog zlatnog veka u zemlji španskoj. O, ta zamisao bila je detinjasta, ali lepa, božanski lepa! Ti su snovi prošli. MARKIZ: Snovi? Zar samo snovi to su bili, moj kneže? KARLOS:


Page 5 of 141


1/24/10 4:43 PM

Daj mi da se isplačem, da vrele suze, druže moj jedini, na tvome srcu prolijem. Ja nikog na toj ogromnoj zemlji prostranoj, nikoga nemam, nikog. Dokle siže skiptar mog oca, dokle dopiru zastave naše nošene brodovljem, za mene nigde, nigde mesta nema, gde bih svom srcu smeo suzama da pružim olakšanje, osim ovde. O, Roderiše, nemoj me sa ovog goniti mesta, svega ti, o čemu na sedmom nebu gaštali smo nekad i nadali se tome. MARKIZ: (nagne se nad njim u nemoj ganutosti) KARLOS: Sebe sam ubedio da sam ja siroče koje prihvati s trona ti u samilosti. Pa ja i ne znam šta je otac - ja sam kraljevski sin. - O, ako varka nije ono što srce meni govori, ako si ti međ milionima izabran da me shvatiš, ako stoji da je u Karlu drugog Roderiha priroda-tvorac sazdala, i strune tanane naših srdala u osvit života našeg podudarila, ako je tebi suza jedna cigla koja će da mi pruži olakšanje skuplja no milost ona mog. MARKIZ: O, skuplja no celi svet! KARLOS: Toliko sam siromah toliko sam duboko pao ja, da moram da te potsećam na rane detinje naše godine, da moram da molim da mi plgćaš dugove odavno već zaboravljene, koje učini ti kad još u mornarskome kaputu beše, kad smo ti i ja, obešenjaka dva, k'o braća rasli, kada me ništa nije tištalo, osim što videh kol'ko duhom svojim zasenjuješ me - i kad naposletku odlučno reših da ti bezgraničnu poklonim ljubav, jer već hrabrosti imao nisam da ti ravan budem. Tad hiljadama nežnosti i vernom ljubavi bratskom uzeh da te mučim; a ti mi, sria ponosna, na nju s hladnoćom odgovori. Često tad al' ti to nikad nisi video zavrtela se teška, vrela suza u oku mom, kad, mene preskočivši, neznatniju bi decu svesrdno mišicom svojom obgrljavao. Što samo njih? govorio sam tužno: zar ti i ja svim srcem odan nisam? A ti bi tada, ozbiljan i hladan, klek'o pred mene, pa bi rekao: Kraljevskom sinu duguje se ovo. MARKIZ: O, kneže, ove detinjarije, zbog kojih sad crvenim, preskočite. KARLOS: Nisam ja to zaslužio od tebe. Mog'o si da me prezreš, mogao si sve srce da mi kidaš na komade, ali me nisi mog'o da otstraniš od sebe nikad. Ti si odgurnuo od sebe kneza triput, on je triput


Page 6 of 141


1/24/10 4:43 PM

došao da te moli, da preklinje za tvoju ljubav, i da ti na silu naturi ljubav svoju. Slučaj zbrinu ono što Karlos nije mogao. Za naše igre dogodi se jednom da tetki mojoj, češkoj kraljici, u oko pravo zalete se tvoja lopta od perja. Ona pomisli da je to bilo namerno, i kralju suznoga lica tužbu podnese. Sva mladež u palati morala je pretstati da označi krivca. Kralj se zakleo da će čin podmukli taj da kazni najužasnije, ma bio u pitanju i njegov sin. U dnu videh gde stojiš dršćući, i tu, tu ja istupih pa se ispred nogu kraljevih bacih. Ja sam, ja sam to uradio, uzviknuh, neka stigne tvog sina tvoja odmazda. MARKIZ: O, što me sećate toga, kneže? KARLOS: Stigla ga je. Na oči cele dvorske posluge, koja je s puno saosećanja stajala okolo, izvršena je kazna nad tvojim Karlom k'o nad robom. Od bola mi se zubi stiskali i škrgutali, ali suze ja pustio nisam. Pod besomučnim udarcima je sramno tekla moja kraljevska krv; a ja u tebe svoj upirah pogled, i ne zasuzih. Ti priće; pa sa glasnim plačem pade kraj mojih nogu. Jeste, viknu, jeste, ponos je slomljen moj. Kad budeš kralj, otplatiću ti to. MARKIZ (pruži mu ruku) I hoću, Karlo. Detinjski zavet svoj obnavljam sad k'o zreo čovek. Platiću. I za me kucnuće valjda čas. KARLOS: O, sad je, sad ne dvoumi se- sad je kucnuo. Došlo je vreme kad ti je u moći da ga otkuniš. - LJubav meni treba. Grudi mi žiži strašna tajna jedna. A valja, valja nju izvući otud. Hoću na tvojim bledim crtama presudu svoju smrtnu da pročitam. Počuj - i zamri - al' mi ništa nemoj da odgovaraš - Volim majku svoju. MARKIZ: Bože moj! KARLOS: Ne, ja obzir ovaj neću. Izreci jasno! Reci da na celoj ogromnoj kugli zemljinoj ni jedna beda ni blizu bedi mojoj nije govori - ja već znam šta možeš reći. Sin voli majku. Običaji svetski, zakoni rimski, red u prirodi strast ove vrste anatemišu. Pretenzija se moja užasno s pravima moga oca sukobljava. Osećam ja to sve, a ipak volim. Ludilu samo ili gubilištu vodi taj put. Bez iade volim ja poročno volim - sav u smrtnom strahu, s opasnošću po život, sve ja to vidim, a ipak volim.


Page 7 of 141


1/24/10 4:43 PM

MARKIZ: Da li zna za tu naklonost kraljica? KARLOS: Pa zar sam mogao da se ispoljim pred njom? Mi smo na španskom tlu, a ona je i kraljiia i žena Filipova. LJubomorom svog oca nadziravan, okružen etiketom, zar sam mog'o da joj se i približim bez svedoka? Ima već osam paklenih meseci otkad me kralj sa univerziteta pozvao natrag, te sam osućen da svakodnevno gledam nju i ćutim kao zaliven. Osam je paklenih meseci otkad, Roderiše, oganj taj u mojim grudima mahnita, te mi se strašno javljalo priznanje hiljadu puta već na usnama, ali bi potom opet, zazirući i kukavički, smilelo u srce. O, Roderiše - samo koji trenut nasamo s njom MARKIZ: A, kneže, otac vaš KARLOS: O, nesrećnoga mene! Zašto me potsećaš na nj? O svim strahobama savesti možeš da mi govoriš, samo mi o mom ocu ne govori. MARKIZ: Mrzite svoga oca? KARLOS: Ne! O, ne! Ja oca svog ne mrzim al' me jeza i zločinačka preplašenost skole kada se strašno ime to spomene. Jesam li ja kriv, ako je robovskim odgojem još u mladom srcu mom ljubavi nežna klica zatrvena? Kada je onaj strašni koji je moj otac bio, kako su mi rekli, na moje oči prvi put iziš'o šest godina sam bio napunio. To beše jednog jutra kad je on četiri smrtne presude potpis'o onako s nogu. Posle toga sam ga vićao samo kada bi se meni kazna za kakav prestup dostavljala. O, bože! - Sad već osećam da bivam ogorčen. - Dalje - dalje otle, dalje! MARKIZ: Ne, kneže, treba, treba sada srce da otvorite svoje. Rečima olakšava se teret koji teško pritiska grudi. KARLOS: Sa sobom sam često vodio borbu, često sam u ponoć, kada bi moje straže spavale, pred ikonu se Svete Blažene bacao, vrelim suzama okupan, i molio je usrdno da meni detinje srce da - al' neuslišen ustajao sam. Avaj, Roderiše! Ti meni ovu čudnu zagonetku sudbine odgonetni: što da bude meni između hiljade oceva baš ovaj dat? I zašto njemu opet ovakav sin baš meću hiljadama boljih sinova? Dve suprotnosti koje se većma ne bi trpele


Page 8 of 141


1/24/10 4:43 PM

nije u svemu svome opsegu priroda mogla naći. Kako je mogla u isti koš da sabije ovako svetom vezom dve ovakve krajnosti ljudskog roda potpune - mene i njega? Užasne sudbine! Što je to bilo nužno? Zašto da se u jednoj želji grozno susretnu dva ljudska bića koja jedno drugo u svemu vazda izbegavaju? Tu, Roderiše, imaš pred sobom neprijateljske zvezde dve što samo jednom u toku svih vremena s praskom po okomitoj taknu se putanji, da se za vjeki vjekov potom opet svaka na svoju stranu ustremi. MARKIZ: Slutnja mi kaže da će da nastupi trenutak neki zlokoban. KARLOS: I meni. Kao podzemne furije paklene, jezivi snovi prate me u stopu. Moj dobri duh se rve očajno s umišljajima groznim; domišljanstvo kukavno moje puzi kroz sofizme isprepletane kao lavirint, da stukne tek odjednom ispred strme litice kakvog ambisa. - O, kad bih prestao ikad da u njemu gledam svog oca, Roderiše - vidim već po smrtno bledom tvome pogledu da si me, Roderiše, shvatio - kada bih ikad prestao da gledam u njemu oca svoga, šta bi tada kralj meni bio? MARKIZ (poćutavši) Smem li da se drznem da molbu jednu Karlu svom uputim? Obećajte mi - ma šta smerali da nećete bez svoga prijatelja nikada ništa da poduzimate. Da li mi ovo obećavate? KARLOS: Sve, sve što tvoja ljubav mi nalaže. Sav se u tvoje bacam naručje. MARKIZ: U grad će, vele, monarh da se vrati. Vreme je kratko. Ako s kraljicom tajno želite da razgovarate, nigde se, sem u Aranhuezu, ne može ovo da upriliči. Tišina mesta - neusiljenost koja na selu vlada, pogoduju KARLOS: To je i moja nada bila. Ali zaman je bila, avaj! MARKIZ: Ne baš posve. Poći ću odmah da pred nju iziđem. Ako je ona i u Španiji još ona ista kao što je bila na Henrikovom dvoru, susrešće me nezakopčana srca. Ako mognem u pogledima njenim da pročitam za Karla kakvu nadu, ako nađem spremnost u nje za ovaj razgovor ako se mognu da otstrane kuda njezine dame. KARLOS: One su većinom


Page 9 of 141


1/24/10 4:43 PM

odane meni. Osobito sam Mondekarovu, preko sina njenog koji je paž moj, pridobio za se MARKIZ: Utol'ko bolje. Onda u blizini budite, kneže, da se pojavite čim znak od mene dobijete. KARLOS: Hoću - to hoću - dakle samo žuri. MARKIZ: Neću gubiti ni trenutka. Dakle, kneže, doviđenja onamo.

POJAVA TREĆA Kraljičino dvorsko poljsko imanje u Aranhuezu. Jednostavan seoski predeo, koji preseca aleja, na čijem se kraju nalazi kraljičina poljska kuća. KRALJICA. Vojvotkinja od OLIVAREZA. Kneginja od EBOLI i markiza od MONDEKAR uzlaze uz aleju.

KRALJICA (markizi) Vas hoću pored sebe, Mondekar. Vedre me oči kneginjine muče već celo jutro. Vidite li kako jedva uspeva da zataji radost što će od sela da se oprosti. EBOLI: Ne sporim da se radujem svesrdno što ću da vidim Madrid, kraljice. MONDEKAR: A zar se isto tako ne veseli i vaše veličanstvo? Zar je vama nemilo tako s Aranhuezom oprostiti se? KRALJICA: Bar sa ovim ovde predelom divnim. Tu se osećam kao u svome svetu. Već sam davno izbrala to mestašce za ljubimca. Seoski pejzaž moj, taj prisni drug detinjstva moga, pozdravlja me ovde. Tu igre svoje dečje nalazim, Francuske moje vazduh tu mi pirka. Ne zamerite. Sve nas srce vuče za domovinom. EBOLI: Kako je, pak, ovde mrtvo i tužno, kako samotno! Pomisli čovek da je u La Trapu. KRALJICA: Naprotiv baš. Po meni, mrtvo je jedino u Madridu - Al' šta kaže na ovo naša vojvotkinja? OLIVAREZ: Ja sam mišljenja, vaše veličanstvo, da je običaj otkad ima kraljeva u zemlji španskoj, da se jedan mesec izdrži ovde, a u Pardu drugi, a da se zima, međutim, prezimi u prestonici. KRALJICA: Jeste, kneginjo, vi znate to; i vazda sam se ja sa vama prepirala. MONDEKAR:


Page 10 of 141


1/24/10 4:43 PM

Kako li će uskoro biti živo u Madridu! Već Plapa Major udešavaju za borbu s bikovima, a u izgled stavljeno nam je i spaljivanje KRALJICA: U izgled nam je stavljeno! Zar to čujem od svoje nežne Mondekar? MONDEKAR: Zašto da ne? Pa ima jeretika, i svet posmatra kad se spaljuju. KRALJICA: Nadam se da je moja Eboli drugoga mnjenja. EBOLI: Ja? O, molim vas, najlepše molim, da me ne držite gorom hrišćankom, vaše veličanstvo, od vojvotkinje Mondekar. KRALJICA: Ah! Ja smećem sa uma gde sam. - Pređimo na nešto drugo. Reč je, čini mi se, o selu bila. Ovaj mi je mesec prohujao za čudo brzo, kanda. Nadala sam se u boravku ovom radosti naći mnogo, vrlo mnogo, a čemu sam se nadala, ne nađoh. Da li sa svakom nadom tako biva? Ne mogu da pronađem šta sam to želela što se izjalovilo. OLIVAREZ: Niste nam, kneginjipe Eboli, još rekli, sme li Gomez da se nada? Hoćemo li vas skoro pozdraviti k'o zaručnicu njegovu? KRALJICA: Baš dobro što ste me potsetili, vojvotkinjo. (Kneginji) Molili su me da progovorim koju kod vas. Al' kako mogu to? Taj kojim svoju Eboli nagradim valja da bude čovek dostojan. OLIVAREZ: I jeste on to, vaše veličanstvo; to vam je čovek vrlo dostojan, i čovek kojeg, kao što se zna, naš milostivi monarh počastvuje naklonošću vladarskom svojom. KRALJICA: To će toga čoveka usrećiti vrlo, no je li on - mi to želimo znati kadar da voli i zasluži ljubav. - Eboli, vas ja pitam to. EBOLI (stoji nema i zbunjena, oborenih očiju, pa napokon padne kraljici pred noge) O, milost, velikodušna kraljice. Ne dajte tako vam boga, ne dopustite da budem žrtvovana. KRALJICA: Žrtvovana? Ništa ne tražim više. Ustanite. Surov je udes, biti žrtvovan. Podignite se. Ja vam verujem. Jeste l' odavno grafa odbili? EBOLI (ustajući) O, ima tome nekol'ko meseci.


Page 11 of 141


1/24/10 4:43 PM

Još se knez Karlos na univerzitetu bavio tada. KRALJICA: (trgne se i posmatra je ispitivačkim pogledom) Ali da l' ste sebe ispitali valjano, znate l' uzrok? EBOLI (s izvesnom naglošću) Ne može to da bude, kraljice, ne može nikad, ima hiljadu razloga tome. KRALJICA (vrlo ozbiljno) Više nego jedan već je i odveć. Dosta mi je to, što niste kadri da ga cenite. Dosta o tome. (Ostalim damama) Nu, pa danas ja još infantkinju nisam videla. Donesite je, molim vas, markizo. OLIVAREZ (gleda na sat) Još nije vreme, vaše veličanstvo. KRALJICA: Još nije vreme, je l' te, kada smem da budem majka? To je zbilja zlo. Kad vreme tome bude, nemojte zaboraviti da me potsetite. (Ulazi jedan paž i šapuće nešto sa prvom dvorskom damom, koja se potom obraća kraljici) OLIVAREZ: Markiz od Poze, vaše veličanstvo KRALJICA: Markiz od Poze? OLIVAREZ: On iz Francuske i Nizozemske dolazi, i moli za milost da vam sme da preda pisma od regentkinje majke. KRALJICA: To se sme? OLIVAREZ (U nedoumici) U propisu se mom ne predviđa poseban slučaj taj, kad dolazi velikaš neki kastilijanski da pisma s nekog stranog dvora preda kraljšš španskoj u vrtiću njenom. KRALJICA: Usudiću se onda ja da to uradim na sopstvenu odgovornost. OLIVAREZ: Al' neka meni vaše veličanstvo dozvoli da se udaljim za tol'ko. KRALJICA: Postupite po volji, vojvotkinjo. (Prva dvorska dama odlazi, a kraljica daje pažu znak, i ovaj odmah iziđe) _________________ Ars longa, vita brevis

vuk

~ administrator ~

Poslao: Pon Jun 30, 2008 9:10 am

Naslov:

POJAVA ČETVRTA KRALJICA. Kneginja od EBOLI. Markiza od MONDEKAR i markiz od POZE. KRALJICA: Neka ste dobrodošli, viteže, na špansko tle.


Page 12 of 141


1/24/10 4:43 PM

MARKIZ: Za koje nikada k'o sada nisam mogao da kažem s toliko istinskoga ponosa da mi je otadžbina. Pridružio: 11 Sep 2005 Poruke: 5323 Lokacija: nigdina

KRALJICA (dvema damama) Ovo je markiz od Poze, koji se u Remsu, ogledao u borbi s mojim ocem u viteškome nadmetanju, pa je zaslužan što je boja moja triput pobedu zadobila - On je prvi između svih sunarodnika svojih koji mi dade priliku da slavu osetim što sam španska kraljica. (Okrenuvši se Markizu) Kad smo se ono, viteže, u Luvru poslednjeg puta videli, vi onda ni sanjali još svakojako niste da ćete biti u Kastiliji u mene gost. MARKIZ: To nisam, pošto onda ni slutio još nisam da ćemo od Francuske oteti još i ono jedino, uzvišena kraljice, na čemu smo joj zavideti mogli. KRALJICA: Ponosni Španac! Jedino? I vi to ćerci iz doma Valoa? MARKIZ: Sad smem da kažem tako, vaše veličanstvo, jer vi ste sada naša. KRALJICA: Put vas, čujem, proveo i kroz Francusku. - Šta meni od poštovane majke i od moje voljene braće donosite? MARKIZ (predaje joj pisma) Bolnu kraljicu majku naš'o sam, od svake radosti ovog sveta odvojenu, osim od te što zna da srećno živi kraljevska njena kći na španskom tronu. KRALJICA: Radost joj pričinjava valjda i sećanje na drage roćake, toliko nežne, a i spomen sladak vi ste na svojim putovanjima, viteže, mnogi dvor posetili i zemlje razne, običaje razne međ ljudima ste videli - a sad smerate, kako vele, da za sebe u domovini svojoj živite? Filozof! - Čovek slobodan! - Međ svojim spokojnim zidovima vladar veći no što je na svom prestolu i sami kralj Filip. - Sumnjam vrlo da će vam se dopasti u Madridu. Čovek vam je previše - miran u Madridu. MARKIZ: To je više no sve što može svoj ostaloj Evropi da donese radosti. KRALJICA: Čula sam da je tako. Ja sam se do tol'ke mere od poslova svetskih odvikla, da se njih već jedva sećam. (Kneginji Eboli) Onamo jedan hijacintin cvet, kneginjo Eboli, umotrih kanda;


Page 13 of 141


1/24/10 4:43 PM

biste li mi ga časkom doneli? (Kneginja odlazi kud joj je pokazano. Kraljica nešto tiše Markizu) Ili se vrlo varam, viteže, il' ćemo jedno srećno biće više na ovom dvoru vašim dolaskom da dobijemo. MARKIZ: Ja sam jedno tužno našao biće, koje bi tek nešto na ovom svetu srećnim. (Kneginja se vraća sa cvetom) EBOLI: Pošto je vitez tolike zemlje video, on će zacelo znati da nam priča značajnih stvari puno. MARKIZ: Svakako. A da je dužnost vitezu da traži pustolovine, to je poznato. Svetija pak od sviju jeste ta da štiti dame. KRALJICA: Od džinova! Nema džinova više. MARKIZ: Svakada je sila za slabog džin. KRALJICA: Tu vitez ima pravo. DŽinova ima još, no vitezova, njih više nema. MARKIZ: Bio sam nedavno, na putu svom iz Napulja ovamo, dirljivog jednog događaja svedok, s kojeg sam zaveštanje prijateljsko primio kao svoje vlastito. Kad strahovao ne bih da zamaram pričanjem svojim vaše veličanstvo. KRALJICA: A zar mi kakav izbor ostaje? Od kneginjine ljubopitljivosti ništa se ne da sakriti. Na stvar! Za pričiie sam ljubitelj i ja. MARKIZ: Plemićka doma dva u Mirandoli, surevnjivosti svoje sita već i svoga trenja i neprijateljstva što se od Gvelfa i od Gibelina već vekovima nasleđivalo s oca na sina, odluče da savez večitog mira sklope srodničkim vezama nežnim. Izbrani su bili Fernando, sestrić moćnoga Pietra, i kći Kolonina, Matilda divna, da vežu ovu lepu vezu sloge. Priroda nikad lepša srca dva jedno za drugo nije stvorila, nikada tako srećnom nije svet hvalio neku vezu, nikada. Fernando je po slici još jedino nevestu svoju ljupku obožav'o Koliko li je drhtao Fernando da vidi da je sve onako baš ono što on usudio se nije da poveruje prema slici samoj čak ni u svojim očekivanjima iznimno rasplamsalim. Studijama za Padovu privezan, on je samo čekao na trenutak radosni kad će mu biti dato da ljubavne zakletve svoje prve promuca pred nogama Matildinim. (Kraljica prati pažljivije. Markiz, poćutavši malo, nastavlja priču, obraćajući se, ukoliko to prisustvo kraljičino dozvoljava, pretežno kneginji Eboli) Utol'ko Pietru žena umire, i on


Page 14 of 141


1/24/10 4:43 PM

odjednom biva slobodan. I starac s mladićkim žarom guta glasove koji se o Matildi pronose i kipte hvalom. Odlazi. I vidi! - I zaljubi se! Guši se u njemu pod snagom ovog novog osećanja prirode manje čujni glas, i ujak sestrića svoga verenicu prosi i pred oltarom ovu otmicu miropomazuje. KRALJICA: A šta je preg'o Fernando da uradi? MARKIZ: Nesvestan promene strašne, on na krilima ljubavi, sav od zanosa opijen, u Mirandolu hita. Konjic brzi kada su prve zvezde blesnule do kapije ga doneo - kad tamo bubnja i kola buk, i orgijanje u susret njemu ori se i trešti iz osvetljene palate. Uz stube peo se on sa zebnjom, posrćući, i nepoznat se obreo u bučnoj svadbenoj sali, gde je sred pijanke zateturane sedeo Pietro sa zvanicama - a uz koleno mu anđeo jedan sedi, anđeo poznat Fernandu, a toliko blistav kol'ko se njemu blistav ni u snu činio nikad nije. Pogled jedan kazao mu je šta je imao, i šta je sad izgubio za navek. EBOLI: Jadni Fernando! KRALJICA: Tu je, viteže, priči zacelo kraj? - Tu mora da je toj priči kraj. MARKIZ: Ne sasvim. KRALJICA: Niste li rekli nam da je taj Fernando bio prijatelj vaš? MARKIZ: Nijednog dražeg nemam. EBOLI: Produžite tu priču, viteže. MARKIZ: Biće veoma tužna - a u mene bol se obnavlja kad se potsećam. Razrešite me završetka - (Svi zaćute) KRALJICA (obraća se kneginji Eboli) Sad će valjada ipak biti dopušteno da svoju ćerku najzad zagrlim. Donesite je meni, kneginjo. (Ova odlazi. Markiz da znak jednom pažu, koji se pokaže u pozadini i odmah ga nestane. KRALJICA otvara pisma koja joj je dao MARKIZ i izgleda iznenađena. Za to vreme MARKIZ potajno i veoma revnosno razgovara sa MARKIZOM od MONDEKAR. Kraljica je pročitala pisma i obraća se MARKIZU ispitivačkim pogledom) Niste nam ništa rekli o Matildi? Ona i ne zna može biti kol'ko Fernando pati? MARKIZ: U Matildino srce još niko nije prozreo. Al' ćutke trpe duše velike. KRALJICA:


Page 15 of 141


1/24/10 4:43 PM

Obzirete se? Koga pogledom tražite to? MARKIZ: Razmišljam kol'ko bi na mome mestu srećan bio neko čije ja ime ne smem da izrečem. KRALJICA: A čija je krivica, ako nije? MARKIZ (upadne živo) Šta? Zar bih smeo da se usudim da kažem to onako kako želim? I da se sad pojavi, bilo bi mu to oprošteno? KRALJICA (uplašeno) Sada? viteže, sada? Šta time mislite? MARKIZ: Bil' smeo bil' smeo da se nada? KRALJICA (sve zbunjenija) Plašite me, markiže - on tek neće MARKIZ: Tu je već.

POJAVA PETA KRALJICA. KARLOS. (MARKIZ OD POZE i MARKIZA OD MONDEKAR povuku se u dubinu)

KARLOS (baci se pred kraljicu) Doš'o je najzad, doš'o taj trenutak, i Karl tu dragu ruku taći sme! KRALJICA: O, kakav korak - kakvo kažnjivo iznenađenje, smeono bezumno! Ustajte! Mi smo očas otkriveni, moje su dame ovde u blizini. KARLOS: Ustati neću, klečaću tu večno, na tom ću mestu ležati začaran, sa zemljom srast'o u tom položaju KRALJICA: Besomučniče! Kakvoj vas je to smelosti moja samilost odvela? Kako? Pa da li ne znate da ove bezočne reči upućujete kraljici svojoj, majci svojoj? Da li ne znate da ću - o tom prepadu ja sama kralju KARLOS: I da smrt me čeka! Na lomaču nek nose me odavde! Preskupo nije smrću platiti trenutak jedan probavljen u raju. KRALJICA: A vaša kraljica? KARLOS (ustaje) O, bože! Idem Ostaviću vas. - Mogu li na ino, kad vi to zahtevate? Majko, majko, kako se strašno igrate vi sa mnom! Dosta je jedan mig vaš, ili delić pogleda ili cigli jedan glas s usana vaših da mi nalog dadu pa da iščilim il' da bitišem.


Page 16 of 141


1/24/10 4:43 PM

Šta još želite da se učini? Čega pod suncem ima to što ja, ako želite, ne bih potrčao na žrtvu da prinesem? KRALJICA: Bežite! KARLOS: O, bože! KRALJICA: To je jedino, o Karlo, za šta vas suznih očiju preklinjem Bežite - pre no moje dvorkinje pre nego moji tamničari nađu zajedno vas i mene, i odnesu tu krupnu vest do sluha oca vašeg KARLOS: Ja čekam svoju kob - pa bilo to život il' smrt. I šta? Zar zato samo uputio sam nade svoje sve jedinstvenome ovome trenutku, koji mi najzad bez svedoka vas dade na dar, da tu na cilju samom obmanut budem lažnim strahom? Ne, kraljice! Svet se stotinama puta, hiljadu puta može da okrene okolo pola dok bi se još jednom ponovila naklonost slučaja. KRALJICA: Na vjeki vjekov ne ponovila se! Šta hoćete od mene, zlosrećniče? KARLOS: O, višnji mi je svedok, kraljice, da sam sa sobom borbu vodio, vodio k'o nijedno biće smrtno Kraljice, zalud! Došao je konac junaštvu mome. Oružje polažem. KRALJICA: O tome više - mira moga radi ni jedne reči! KARLOS: Vi ste bili moja vas su na oči celog sveta meni, prestola moćna obećala dva i priroda i nebo su vas meni dosudili, a Filip, Filip vas je oteo meni. KRALJICA: On je otac vaš. KARLOS: I muž vaš. KRALJICA: Carstvo najveće na svetu u nasleđe vam daje on. KARLOS: I vas za majku. KRALJICA: Bože veliki! Pa vi ste izbezumljeni! KARLOS: Da li zna on bar kol'ko je bogat? Da li osećanja u srcu ima njegovom, da srce oceni vaše? Tužiti se neću, nipošto neću, i zaboraviću kol'ko bih srećan bio s njome, samo


Page 17 of 141


1/24/10 4:43 PM

ako je srećan on. No on to nije a to su, to su muke paklene! On nit' je, nit' će ikad biti to. Ti meni nebo uze, samo da ga u Filipovom smrviš naručju. KRALJICA: Da odvratne li misli! KARLOS: O, ja znam ko je zasnivač braka ovog bio, znam koju ljubav Filip zna da gaji, i kakva mu je bila prosidba. Jer šta ste vi u ovom carstvu? Rec'te! Da niste regentkinja? Nipošto! Kako bi mogle Albe, tamo gde ste vi regentkinja, da ubijaju? Kako bi mogla Flandrija za veru krvlju da lopi? Kako? Il' ste zar Filipu žena? To je nemogućno. Ne mogu to da verujem. Pa ženi muževlje srce pripada, a kome njegovo srce pripada? Zar on za svaku nežnost koja mu se možda u grozničavom žaru i iskrade, od skiptra svog i svojih sedih vlasi ne moli oproštenje? KRALJICA: Ko je to rekao vama da je žalosna sudbina moja pored Filipa? KARLOS: Kaže mi srce koje oseća svim žarom da bi ta sudbina bila zavidna pored mene. KRALJICA: Sujetniče! A ako srce moje protivno od toga kaže? Ako Filipova neizrečena ljubav, ispoljena izrazom lica samo, ako nežnost njegova, puna pošte i prizrenja, diraju moju dušu prisnije nego li osiona rečitost njegovog sina ohologa? Ako razumno uvaženje jednog starca KARLOS: To je što drugo - Onda - jeste, onda oprostite mi. - Ja to nisam znao. Ja nisam znao da vi osećate ljubav za kralja. KRALJICA: Poštovati ga? to je želja moja i to je moje zadovoljstvo. KARLOS: Nikad voleli niste? KRALJICA: Čudno pitanje! KARLOS: Nikada niste? KRALJICA: Više ne volim. KARLOS: Jer vam to srce, jer vam zavet brani? KRALJICA: Ostavite me, kneže, i na takav razgovor više da ne dolazite.


Page 18 of 141


1/24/10 4:43 PM

KARLOS: Jer vam to zavet, jer vam srce brani? KRALJICA: Jer moja dužnost - Nesrećniče, čemu to neveselo raščlanjavanje sudbine kojoj moramo i ja i vi da sledujemo? KARLOS: Moramo? Da sledujemo moramo? KRALJICA: Šta ima da znači ovaj svečan ton? KARLOS: Tek to da Karlosu ni na um ne pada da mora, tamo gde mu hteti valja; da mu ni na um ne pada da bude u ovom carstvu najnesrećniji, kada ga, da bi najsrećniji bio, staje tek to, da sruši zakone. KRALJICA: Da li vas ja razumem? Vi zar još gajite nadu? Smelosti imate gajiti nadu još, i tamo gde je sve izgubljeno? KARLOS: Ništa, osim mrtvih, za mene nije izgubljeno. KRALJICA: Vi se nadate meni, svojoj majci? (Gleda ga dugo i prodorno - onda sa dostojanstvom i ozbiljno) O, pa zašto ne? I više nego to kadar je novo izabrani kralj kadar je ognjem naredbe da zatre pokojnikove, kadar kipove da poobara njegove, pa može ko da ga spreči? - čak i da potegne iz njenog mira u Eskorijalu pokojnikovu mumiju i nju na videlo iznese božije pa razveje na četir strane sveta obesvećeni njegov prah, a onda da dostojno okonča naposletku KARLOS: Tako vam boga, ne izgovarajte. KRALJICA: Da se sa majkom naposletku venča. KARLOS: Prokleti sin! (Postoji trenutak ukočen i zanemeo) O, svršeno je, jeste. Svemu je kraj sad. Jasno ja i bistro osećam to, što za me večito ostaće mutno, večito. Za mene vas nema - nema - nema - Nestalo vas za sva vremena. Bačena je kocka. Izgubljeni ste vi za mene. - O, pakao u tom osećanju leži a pakao u onom drugom leži; u tome da vas imam. Avaj, to ja ne razumem, i već nervi moji počinju da se kidaju. KRALJICA: Siroti, premili Karlo! Posve ja, svom dušom osećam muku neizrecivu koja u vašim grudima sad besni. Beskonačan je bol vaš, kao što je beskonačna i ljubav vaša. Ali beskonačna je k'o i on i slava da se on preodoli. Dostojna je


Page 19 of 141


1/24/10 4:43 PM

ta cena ovog uzvišenoga i moćnog borca, dostojna mladića kroz čije srpe protiče vrlina predaka neizbrojnih kraljevskih. Priberite se, kneže plemeniti. Tamo gde druga ljudska bića već malakšu, klonuv duhom, tamo tek velikog Karla unuk počinje u koštac da se hvata. KARLOS: Odveć kasno! O, bože, odveć kasno! KRALJICA: Odveć kasno da čovek bude čovek? Kol'ka tek, o Karlo, naša postane vrlina, kad nam se srie slomi vršeći je! Visoko - višlje nego milione sabraće vaše - vas je promisao stavila, kneže. Ono što od drugih zakinula je, ona svom ljubimcu pristrasno dade, pa se milioni pitaju: zar je već u utrobi majčinoj on zaslužio da bude od nas ostalih smrtnih većma cenjen? Pa, hajte, spas'te neba pravičnost! Žrtvujte ono što na žrtvu niko prineo nije, pa zaslužite da se na čelu sveta nalazite. KARLOS: I mogu to. - DŽinovsku snagu imam da vas izvojštim, ali snage ja nimalo nemam da vas izgubim. KRALJICA: Priznajte, Karlo - vaše želje tako besomučno put vaše majke goni ogorčenost i oholost i prkos. Ta ljubav i to srce koje vi k'o raspikuća meni žrtvujete, pripada onim kraljevinama nad kojim ćete jednom vladati. Vi pirujući rasipate dobro koje štićenik vama poveri. Za vas je ljubav služba uzvišena. Dosad se ona zablućivala put majke vaše. O, prinesite je budućim svojim kraljevinama, te da, umesto trnja savesti, nasladu osetite biti bogom. Dosad je prva ljubav vaša bila Elizabeta; nek vam druga ljubav Španija bude. Kako ću ja rado pred ovom boljom dragom, Karlo dobri, da se povučem. KARLOS: (baci joj se pred noge, sav pod vlašću osećanja) O, božanstvena! Koliko li ste veliki! - Jest, sve, sve što želite činiću. - Nek bude! (Ustane) Evo me tu u ruci Svemogućeg i zaklinjem se - kunem vam se, kunem na večiti - o, nebo, ne! jedino na večito se ćutanje zaklinjem, al' ne na večni zaborav. KRALJICA: Pa gde bih mogla od Karla da zahtevam ono što ja ni sama činiti ne želim. MARKIZ (utrči iz aleje) Kralj! KRALJICA: Bože! MARKIZ:


Page 20 of 141


1/24/10 4:43 PM

Kneže, bežite odavde! KRALJICA: Strašno je podozrenje njegovo, ako nas vidi KARLOS: Ostajem. KRALJICA: A ko će žrtva da bude tada? KARLOS (povlači markiza za ruku). Hajd'mo, hajd'mo! Bežimo, Roderiše! (Pođe, pa se vrati) A sa sobom šta mi je dozvoljeno da ponesem? KRALJICA: Majčino prijateljetvo. KARLOS: Prijateljstvo! Majčino! KRALJICA: Jeste. A svrh toga još i ove suze iz Holandije. (Daje mu nekoliko pisama. Karl i Markiz odlaze. Kraljica uznemireno traži očima svoje dame, koje se niotkud ne daju videti. Kad poumi da pođe prema pozadini, pojavi se kralj).

POJAVA ŠESTA KRALJ, KRALJICA, VOJVODA ALBA, GRAF LERMA, DOMINGO, nekoliko dama i velikaša koji zaostanu na otstojanju

KRALJ (obazire se začuđen i poćuti trenutak) Madam, ovako osamljeni zar? I baš nijedne dame da vas prati? Zadivljuje me to - a gde su se gospođe vaše dele? KRALJICA: Milostivi moj mužu KRALJ: Zašto sami? (Pratnji) Da mi se najstroži račun položi o ovom propustu neoprostivome. Ko je danas u dvorskoj službi kraljičinoj? Kome je red da danas dvori nju? KRALJICA: O, muže moj, ne ljutite se - sama kriva sam ja - po mom se naređenju kneginja Eboli udaljila. KRALJ: Po vašem naređenju? KRALJICA: Komorkinju da mi pozove, jer sam čeznula za infantkinjom: KRALJ: I zbog toga slati pratilju? Ali to izvinjava jedino prvu damu. Gde je druga? MONDEKAR: (koja se u toliko vratila i pomešala se sa ostalim damama, istupi) Kriva sam, vaše veličanstvo, jesam, priznajem. KRALJ: Deset godina vam zato vremena dajem da o ovome daleko od Madrida razmišljate. (Markiza se povuče, uplakanih očiju. Svi ćute. Svi okolni zapanjeno gledaju u kraljicu) KRALJICA:


Page 21 of 141


1/24/10 4:43 PM

Markizo, koga oplakujete? (Kralju) Ako sam, muže milostivi moj, zgrešila, sad bi kruna kraljevska ovoga carstva, kojoj kruni sama pružala nisam ruku nikada, valjalo da me štiti bar toliko da ne irvenim. Ima i zakona u ovom iarstvu koji izvodi na sud vladarske kćeri? Zar jedino zapt bdi nad španskom ženom? Zar je štiti snažnije svedok no vrlina njena? A sada ne zamer'te, muže moj. ja nisam svikla da u suzama otpuštam one koji s radošću u službi mojoj behu. - Mondekar! (Skida svoj opasač i predaje ga Markizi) Razgnevili ste kralja vi - ne mene uzmite stoga ovo da vas seća na ljubav moju i na ovaj čas. Uklon'te se iz ovog carstva vi ste pogrešili u Španiji jedino; u Francuskoj se mojoj takve suze utiru radostima. - O, zar večno potsećati me mora to? (Nasloni se na prvu dvorsku damu i pokrije lice) U mojoj Francuskoj ipak drukčije je bilo. KRALJ (sa izvesnim uzbuđenjem) Zar vas je mog'o da ožalosti ljubavi moje prekor? Zar je mogla da vas rastuži jedna cigla reč, koju je briga ponajnežnija na moje usne stavila? (Okrene se prema velikašima) Tu stoje vazali trona mog. Da l' ikad san pade na moje kapke, a da nisam u svaki smiraj dana računao kako li srce mojih naroda kuca i tamo gde se nalaze najdalji moji predeli? Pa zar ću za tron svoj s više bojazni da dršćem, no li za druga srca svog? - Za moje narode može mač moj da mi jemči i - hercog Alba; no tek ovo oko može za ljubav moje supruge. KRALJICA: Ako vas, muže moj, uvredih KRALJ: Ja se u ljude brojim najbogatije u hrišćanskome svetu; sunce nikad ne zalazi u mojoj državi No sve je to već neko imao, i još po ko će imati. - Al' ovo samo je moje. To što ima kralj, pripada sreći - ali Filipu Elizabeta. To je Ahilova peta za mene. KRALJICA: Vi se, gospodaru, bojite? KRALJ: Ova seda kosa ne, zacelo ne. Kad počnem da se bojim, i prestao sam tad već da se bojim. (Velikašima) Svog dvora velikaše prebrojavam tu prvog nema. Gde je infant moj, gde je don Karlos? Dečko taj don Karl počinje da mi biva užasan. Prisustva mog se kloni otkad je s univerziteta iz Alkale doš'o. Krv mu je vrela, zašto mu je pogled onako hladan? a ponašanje svečano tako odmereno? Budno pazite. To vam preporučujem. ALBA: Ja to i činim. Dokle god mi srce


Page 22 of 141


1/24/10 4:43 PM

o ovaj oklop bude udaralo, don Filip može mirno da počiva. Kao pred rajem božji anćeo, tako pred tronom hercog Alba stoji. LERMA: Da li bih smeo u poniznosti da se usudim da protivu rečim najumnijemu meću kraljevima? Ja veličanstvo svoga kralja cenim odveć duboko, da bih tako preko i tako strogo sudio mu sina. Ja vrlo mnogo zazirem od vrele Karlove krvi, ali nikoliko od njegovoga srca. KRALJ: Reč je vaša, grafe od Lerma, dobra da se njom potkupi otac, oslonac će kralju vojvoda biti - Dosta već o tome - (Obraća se pratnji) U Madrid žurim. Poziva me tamo kraljevska dužnost. Kuga jeresi narode moje kuži, raste buna u oblastima mojim holandskim. Krajnje je vreme. Grozan primer ima zabludele da vrati s krivog puta. Zakletvu tešku koju dadoše kraljevi svi u hrišćanskome svetu sutra ću da otkupim. Besprimerna lomača ova biće; svečano se poziva dvor moj sav da prisustvuje. (Odvodi kraljicu; ostali odlaze za njim)

POJAVA SEDMA Don Karlos sa pismima u rukama i markiz od Poze dolaze sa suprotne strane

KARLOS: Odlučio sam tvrdo. Flandrija će spasena biti. Ona hoće tako To mi je dosta. MARKIZ: Ionako više ni časa jednog časiti se ne sme. Čuje se da je vojvoda od Albe u kabinetu imenovan već za guvernera. KARLOS: Još koliko sutra zatražiću kod oca svoga prijem. Tražiću ovaj položaj za sebe. Ovo je prva molba s kojom se usuđujem pred njega da iziđem. On mi je neće moći odbiti. Nerado gleda on odavno već na boravljenje moje u Madridu. Kako će biti dobrodošao izgovor da me drži podalje! A ja se - da l' da priznam, Roderiše? i nečem višem nadam. Možda će mi poći za rukom, kada budem s njim lice u lice stajao, da opet u volju njemu uđem. Nikada prirode glas on čuo nije još, pa pokušati mislim, Roderiše, da vidim šta je kadar ovaj glas s usana mojih. MARKIZ: Sada naposletku ponovo slušam svoga Karlosa. Sada ste opet vi io svemu vi.

POJAVA OSMA


Page 23 of 141


1/24/10 4:43 PM

Pređašnji, GRAF LERMA

LERMA: Kralj je baš sad iz Aranhueza otputovao. Imam zapovest KARLOS: U redu, grafe Lerma, ja ću kralja sustići već. MARKIZ: (Pravi se kao da će da poće. Pomalo ceremonijalno) Inače drugih kakvih poruka nema vaše visočanstvo? KARLOS: Viteže, nemam. Neka srećan bude dolazak vaš u Madrid! Još ćete mi o Flandriji što šta da ispričate. (Lermi koji još čeka) Evo me odmah. (Graf Lerma ode)

POJAVA DEVETA DON KARLOS, MARKIZ.

KARLOS: Shvatio sam te. Hvala. Al' ovu usiljenost samo prisustvo trećeg lica opravdava. Zar nismo braća mi? Ta šega s rangom nek u potonje bude prognana iz naše sveze. Sam ubedi sebe da smo se našli s maskama na balu, ti preobučen kao rob, a ja u purpur, ćefa radi, zamumuljen. Dok mesojeće traje, mi ćemo štovati ovu laž i svojoj roli bićemo verni, kako doma pir ne bismo remetili. Al' će tebi kroz lorfu Karlo namignuti tvoj, a ti ćeš meni mimogredice da stisneš ruku, pa ćemo se tako da razumemo. MARKIZ: San je taj božanstven. No da li neće nikad da se ospe? Da li se Karl moj i u samog sebe baš tol'ko uzda da će uporno zamamljivosti neograničenog svedržiteljstva moći prkositi? Tek ima jedan krupan dan da dođe - dan - kad će - hoću da vas opomenem splasnuti ta junačka nastrojenost pri teškoj probi. Filip će umreti. I Karlo će naslediti golemo hrišćansko carstvo. Provalija grdna međ njim i smrtnim sojem pući će. Ko je još kol'ko juče čovek bio, postaje danas bog. On danas više slabosti nema. Trnu mu u srcu obaveze večnog reda. Čovečanstvo - danas još krupna.reč za njegov sluh prodaje samo sebe, puzeći oko svog lažnog boga. Iščezava sa trpljenjem - i samilost u njemu, u nasladama sustaje vrlina, za ludosti mu Peru zlato šilje, za porok dvor mu ćavole dovlači, I on zanesen spi u nebu tom, koje mu roblje prepredeno sazda. Božanstvenost mu traje onoliko kol'ko i san. I avaj bezumniku koji bi duše takao se da ga iz sna probudi. - Šta bi bilo pak sa Roderihom? Prijateljstvo je smeono, ono voli istinu -


Page 24 of 141


1/24/10 4:43 PM

a njegov strašni zrak ne podnosi bolesno veličanstvo. Vi podneti ne biste mogli prkos građanina, a ja pak ne vladarsku oholost. KARLOS: Dao si vernu i jezovitu sliku vladara. Jeste, verujem ti. No srce svoje poroku otvara jedino sladostrašće. Meni je tek dvaest treća, ja sam mladić čist. Što je pre mene hiljadama drugih nesvesno probančilo u prisnim zagrljajima raspusnim, sve to, i duha svoga bolju polovinu, i mušku snagu, ja sam za vladara sačuvao budućeg. Šta bi moglo iz moga sria da te potisne, sem ako ne bi žene bile to? MARKIZ: Ja sam. Pa zar bih tako prisno još mogao da vas volim, Karlo, kad bih morao da se bojim vas? KARLOS: To nikad dogoditi se neće. Da li sam ti potreban ja? Da l' imaš kakvih strasti koje u trona moraju da prose? Mami l' te zlato? Podanik si ti bogatiji no ikad što ću biti ja kao kralj. - Za slavom da li gramziš? Iscrpeo si punu meru njenu još kao mladić - svu si je iscrp'o. Pa ko će čiji dužnik, ko li čiji poverilac će biti? - Ćutiš? Strepiš od iskušenja? Nisi pouzdan većma u sebe? MARKIZ: Dobro. Otstupam. Evo vam ruke. KARLOS: Moj? MARKIZ: Za sva vremena. U najsmelijem značenju te reči. KARLOS: I tako toplo i od srca bićeš jednom i kralju odan kao što si infantu danas? MARKIZ: To vam se zaklinjem. KARLOS: Pa ćeš i kad mi neoprezno srce laskanja irv obujmi - kad se ove oči od suza, priviklih inače, odvikle budu - kada uho ovo za preklinjanja zabravljeno bude, i tad ćeš ti, k'o čuvar neustrašiv vrline moje, da me snažnom svojom pothvatiš rukom, i da imenom velikim moga dobrog duha zovneš? MARKIZ: Hoću. KARLOS: A sada jednu molbu još! Reci mi Ti. Oduvek sam na ljude podobne tebi bio ljubomoran zbogom povlastice te u prisnosti. Slutnje mi slatke o jednakosti


Page 25 of 141


1/24/10 4:43 PM

i sluh i srie zavaravaju na ovo bratsko Ti. - Ne upadaj pogađam šta ćeš reći. To je, znam, sitnica tebi - ali to je meni, kraljevskom sinu, mnogo. Hoćeš li brat da mi budeš? MARKIZ: Brat! KARLOS: A sada kralju. Ni od čeg više ja ne zazirem. Sa tobom ruku pod ruku, ja čikam i izazivam svoje stoleće. _________________ Ars longa, vita brevis

vuk

~ administrator ~


Naslov:

DRUGI ČIN U kraljevskoj palati u Madridu POJAVA PRVA KRALJ FILIP ispod prestonog neba. VOJVODA od Albe na izvesnom otstojanju od kralja sa šeširom na glavi. KARLOS

KARLOS: Prvenstvo ima kraljevina. Karlo veoma rado ministru ustupa. Za Španiju on zbori - ja sam pak ovoga doma čedo. (Pokloni se i otstupi) Pridružio: 11 Sep 2005 Poruke: 5323 Lokacija: nigdina

FILIP: Vojvoda ostaje tu, a infant ima reč. KARLOS (obraćajući se Albi) Tako ja vašu velikodušnost moram da molim, vojvodo, da kralja da mi na dar. Vi znate već da može štošta na svome srcu da donese sin roditelju svome što za trećeg pogodno nije. Kralj će slobodan biti za vas - ja oca hoću samo za cigli ovaj kratki čas. FILIP: Tu stoji prijatelj njegov. KARLOS: Da li sam i ja zaslužan barem da u vojvodi pretpostavim i svoga prijatelja? FILIP: A da li si i hteo ikada da to zaslužiš? Meni sinovi nisu po volji, koji od oceva imaju izbor bolji. KARLOS: Zar je kadar viteški ponos vojvode od Albe da sluša ovaj prizor? Duše mi, ja nasrtljivca, koji se međ sina i među oca, nezvan, utiče, a ne crveni, koji se ovako da stoji ukopisti, a da ništa obraniti mu srce nije kadro, igrao ne bih, svedok mi je bog, pa da se i o diademi radi. FILIP (siđe sa sedišta, ljutito ošinuvši pogledom kneza) Vojvodo, sklonite se!


Page 26 of 141


1/24/10 4:43 PM

(Ovaj pođe na glavna vrata, kroz koja je došao Karlos; kralj mu daje znak da ode na druga vrata) U kabinet, dok vas pozovem.

POJAVA DRUGA KRALJ FILIP, DON KARLOS.

KARLOS (čim je vojvoda napustio sobu, priđe kralju i padne na kolena sa krajnjom dirnutošću) Sad moj otac - opet, sad opet moj, od svega srca hvala za ovu milost. - Vašu ruku, oče. O, slatka dana! Slast tog poljupca već davno nije bila darovana vašemu sinu. Što ste me toliko vremena, oče, odgurivali od svoga srca? Šta ja to učinih? FILIP: Infante, tvoje srce te ujdurme ni malo ne poznaje. Štedi ih. Ja tako što ne marim. KARLOS (ustane) To je ono. Kao da slušam vaše dvorjane. O, oče, nije, višnjega mi boga, na svome mestu, nije dobro sve, ne sve što kaže neki pop, ne sve što kreature kažu svešteničke. Ja nisam rđav, oče - vrela krv, to je sva moja opakost, a mladost sav zločin moj. Ja nisam rđav, nisam rđav zacelo - ma koliko da je za moje srce često optužba to što sam kadar divlje da uskipim, srce je moje dobro. FILIP: Srce tvoje čisto je, k'o i tvoja molitva, ja znam to. KARLOS: Sad il' nikad! - Mi smo sami. Između oca i između sina pala je ona obeshrabrujuća pregrada koju stvara etiketa. Sad ili nikad! Nade zrak sunčani u srcu mi ogreva, a kroz dušu proleće slatka slutnja. Sve se nebo s četama bodrih anđela privija, ganuto triput presveta posmatra predivni ovaj prizor velelepni! Moj oče! Izmirenje! (Padne mu pred noge) FILIP: Ostavi me i ustaj! KARLOS: Izmirenje! FILIP: (hoće da se otme od njega) Preveć mi je bezočna ova opsenarija KARLOS: Sinovlja ljubav bezočna? FILIP: I suze? Da nedostojne slike! S očiju da si mi iš'o! KARLOS: Sada ili nikad! O, oče, dajte da se izmirimo! FILIP: Sa očiju mi idi! Vrati se


Page 27 of 141


1/24/10 4:43 PM

sa mojih bojnih polja pod sramotom, i ja ću tebe ruku raširenih u zagrljaj da primim, - a ovako odgurnuću te. - Samo kukavička krivica ima potrebu da sramno u izvorima takvim sebe pere. Kom kajanje ne goni stid u lice, pošteđen neće biti kajanja. KARLOS: Pa ko je ovo? Kakvom zabunom taj tuđin među ljude zaluta? Ta suze jemče da je čovek čovek otkad je sveta, a u njega, gle! oči su suve, njega rodila i nije žena - o, primorajte te oči nikad nekvašene suzom da se, dok ima kad, na suze sviknu, jer ćete još u kakvom teškom času da zaželite da to naučite. FILIP: Misliš li ti zar da ćeš tešku sumnju svojega oia lepim rečima da pokolebaš? KARLOS: Sumnju? Ja ću nju, tu sumnju, da iščupam - obisnuću o srce svome ocu, pa ću tad dotle i s tol'ko snage da drmusam očevo srce, dok sa srca tog ne spadne kora sumnje, makar bila tvrda k'o kamen. - Ko su ti što mene iz milosti mog kralja prognaše? I šta je njemu ponudio monah umesto sina? Kakvom nadoknadom namiriće mu Alba proigrani život bez dece? LJubav hoćete? Pa evo brizga tu u grudima svežiji izvor njen, plameniji, no što ga ima u barovitim i mutnim onim skrovištima, koje tek ima Filip zlatom da otvara. FILIP: Umukni, bezočniče! - Prokušane sluge su moga izbora ti ljudi, koje ovako drsko ružiš ti, i ti ćeš da ih poštuješ. KARLOS: Ja ne; nikada. Ja sam svestan sebe sam. Ono što mogu vaše Albe, to može i Karl, al' Karl i više može. Šta najamnik za kraljevinu pita, koja mu nikad pripadati neće? Šta mari takav da l' će Filipove prosede vlasi sneg da popane? Vaš Karlo bi vas voleo. - Sav zebem od misli da usamljen i sam na tronu sedi, sam. FILIP (potresen ovim rečima, stoji zamišljen, utonuo u sebe. Posle počivke) Ja jesam sam. KARLOS (pristupajući mu živahno i sa toplinom) Bili ste sami. Nemojte me više mrzeti, pa ću voleti vas ja vatreno i detinjski, samo me nemojte više mrzeti. - Koliko slatko je to i očaravajuće kad osećamo da nas obožava prekrasna neka duša, kada znamo da naša slast i tuć zažari obraz, da strah naš tućim grud'ma podrhtava, da jad naš tuće oči navodnjava! Kako je lepo i božanstveno sa dragim, vrlo omiljenim sinom


Page 28 of 141


1/24/10 4:43 PM

ruku pod ruku natrag pohrliti na šzetnu stazu svoje mladosti, prosnevati života san još jednom! Kako je slatko, kako veliko vrlinom svog potomka besmrtno i neprolazno i na blagodet vekova dalje trajati! - I kako lepo je da se seje ono što će jedared dragi neki sin da žnje, i da se zbira ono što će vući kamate za nj, i da se sluti s kakvim žarom zahvalnosti buktaće u njega. Vrlo su mudro vaši popovi izbegli, oče, da vam govore o ovom raju! FILIP (ipak ganut) Sine moj, moj sine! Ti samom sebi presudu izričeš. Zamamno odveć sreću slikaš ti, koju mi nikad nisi pružio. KARLOS: To Sveznajući nek presudi! - Vi ste isključili me, sami vi, iz svoga očinskog sria i iz udela u vašem kraljevanju. Sve do sad, do ovog dana - o, pa je li dobro, je l' pravo bilo to? do sad sam ja, naslednik španske krune, morao da budem tuđin tu u Španiji, da budem sužanj tu na ovom tlu, kojim ću jednom vladati. Pa je li to pravo, je li duševno to bilo? O, kako često, kako često, oče, obarao sam oči tlu od stida, kada bi s dvora aranhueskog poslednje vesti stizale do mene iz novina il' preko poslanika vladara tuđih! FILIP: Prežestoko kipi i buči krv u tvojim žilama. Razarao bi ti jedino. KARLOS: Dajte i da razaram, oče. - Prežestoko buči u mojim žilama - pa ja dvadeset treću brojim godinu, a ništa još za besmrtnost ne stvorih! Probuđen ja sam, sebe svestan ja sam. Poziv da presto preuzmem vladarski iz dremeža me, k'o poverilac, zvekirom budi, dok mi straćeni časovi mog mladićstva, kao neki dug časti, glasno opomene šilju. Tu je on, tu je veliki i lepi trenutak što će najzad da zatraži od mene da mu platim kamate na talant krupni: svetska istorija, predaka mojih slava, gromka truba strašnoga suda mene zovu. Vreme došlo je sad da slava preda mnom poprište slavno otvori. - Moj kralju, da li bih smeo molbu da iskažem koja me amo dovede? FILIP: I molbu? Reci je. KARLOS: U Brabantu preteći pobuna raste. Odbranu zahteva i snažnu, a i pametnu uporstvo pobunjenika. Da se skroti bes zanesenjaka tih, u Flandriju treba da vojsku vojvoda povede, vladarskim punomoćijem snabdeven.


Page 29 of 141


1/24/10 4:43 PM

Kako je ova služba puna časti, kako je kao stvorena za to, da sina vam u slave hram uvede! Meni, moj kralju, meni vojsku dajte. Vole me Holanćani; krvlju smem za njinu vernost da vam zajemčim. FILIP: Ti buncaš. Takav pothvat traži zrela čoveka, ne mladića. KARLOS: Traži samo da čovek bude čovek, a u Albe baš toga nikad bilo nije. FILIP: Strahom se samo pobuna sputava. Tu bi bezumlje bila samilost. Meka je tvoja duša, sine moj. Od vojvode se boje. Ove svoje molbe se prođi. KARLOS: Pošljite me, oče, u Flandriju sa vojskom, drznite se na moju mekudušu. Već i ime kraljevog sina, što će ispred mojih zastava da odleti, dovešće do osvojenja tamo gde bi samo do pustošenja doveli dželati vojvode Albe. Molim vas za to na kolenima. To je prva molba u mom životu - Oče, poverite Flandriju meni. FILIP (posmatrajući infanta prodornim pogledom) A sa tim i svoju najbolju vojsku tvome vlastoljublju? Ubici svome nož? KARLOS: Moj bože! Zar sam do toga samo dospeo, je l' to plod ovog časa velikog, tog časa već tako dugo izmoljavanog? (Po malom razmišljanju, sa ublaženom ozbiljnošću) Blaže mi odgovor'te! Nemojte od sebe tako da me otpuštate! Voleo ne bih, ne bih voleo da tako teška, teška srca odem. Budite sa mnom milostiviji. Potreba preka moja to je, to je poslednji moj, očajni pokušaj da shvatim nisam kadar, nisam kadar da kao čovek pribrano podnesem da mi vi sve, baš sve, baš sve ne date. I sad me vi od sebe otpuštate. S očiju vaših idem neuslišen i prevaren u hiljadama svojih domišljanja predivnih. - Onde gde je vaš sin sad suze lio onde će se braniti vaš Domingo i vaš Alba k'o pobednici. Čopor dvorjana, premrli velikaši, esnaf ceo popova smrtno bledih bili su svedokom kad ste dali svečano dozvolu da me čujete. Nemojte sramotiti me! Ne zadajite mi tu smrtnu ranu, oče, da me takvoj poruzi drske dvorske služinčadi sramotno žrtvujete, da se kaže kako na račun vaše milosti tućinci terevenče, dok vaš Karlo izmoliti baš ništa kadar nije. Za jemstvo da želite da me štuju, u Flandriju me s vojskom pošljite! FILIP: Da mi, po ienu srdžbe kralja svog, ponovio to nisi!


Page 30 of 141


1/24/10 4:43 PM

KARLOS: I po cenu srdžbe svog kralja poslednji put molim poverite mi Flandriju. Ja treba iz Španije da odem, moram to. Bavljenje moje ovde nije za me drugo do predah pod dželatskom rukom Madridsko nebo teži mi na duši k'o svest o kakvom zločinu. Jedino ako promenim hitno podneblje izlečiti se mogu. Pošljite me u Flandriju ni časa ne časeći, ako ste voljni da me spasete. FILIP (usiljeno nehatno) Dobra je nega, sine, potrebna za takve bolesnike; potreban je za njih lekarski nadzor. Ostaješ u Španiji, a vojvoda će ići u Flandriju. KARLOS (van sebe) E, onda sjatite se, duhovi dobri, oko mene sad! FILIP (stukne jedan korak) Stani! Šta znači ovaj izraz lica? KARLOS (kolebljivim glasom) I ostaje pri ovoj odluci neopozivno, oče? FILIP: Ona je došla od kralja. KARLOS: Pos'o je moj svršen. (Odlazi u najvećem uzbuđenju)

POJAVA TREĆA Filip postoji neko vreme utonuo u mračna razmišljanja - naposletku prošeta nekoliko puta dvoranom. ALBA se zbunjeno približava.

FILIP: Svakoga časa nalog očekujte da pođete za Brisel. ALBA: Sve je, kralju, pripravno već. FILIP: Zapečaćeno leži u kabinetu vaše punomoćje. Od kraljice utoliko svoj otpust uzmite i prijav'te se infantu da se sa njime oprostite. ALBA: Sad baš videh ga kako iz dvorane ove iziđe kao mahnit. A i vaše kraljevsko veličanstvo kao da je van sebe i duboko uzbuđeno Možda je predmet razgovora? FILIP: Predmet bio je hercog Alba. (Kralj stoji očiju uprtih u njega, mračno) Milo mi je da čujem kako moje savetnike don Karlos mrzi; ali otkrio sam, i to me jedi, da ih prezire. ALBA (pobledi i poumi da plane) FILIP: Odgovor nije potreban. Dopuštam


Page 31 of 141


1/24/10 4:43 PM

da se sa knezom pomirite. ALBA: Sire! FILIP: Pa recite mi: ko je ono bio koji me prvi upozorio da se pričuvam mračnih namera svojega sina? Tad sam čuo vas, a njega nisam. Pokušaj ću taj da rizikujem. Karl će u potonje mom tronu biti bliži. Idite. (Kralj odlazi u kabinet. Vojvoda ode na druga vrata)

POJAVA ČETVRTA Dvorana ispred kraljičine sobe DON KARLOS ulazi na srednja vrata u razgovoru sa jednim paisem. orjani, koji su se našli u dvorani, raziđu se u okolne sobe kad on naiđe.

KARLOS: Pismo za mene? Čemu pak taj ključ? A tako tajno predaje mi se jedno i drugo? - Priđi bliže. - Gde si dobio ovo? PAŽ (tajanstveno) Dama me je ta izrikom upozorila na to da više voli da se pogodi koja je ona, no da se opiše. KARLOS (trgne se) Dama? (Osmotri pažljivije paža) Šta? Kako? Ko si uprav ti? PAŽ: Paž njenog veličanstva kraljice. KARLOS: (uplašeno priđe dečku i stavi mu ruku na usta) Umrećeš. Ćuti! Dovoljno sad znam već. (Užurbano slomi pečat i pođe na sam kraj dvorane da iročita pismo. Utoliko dođe VOJVODA ALBA i prođe.a da ga ovaj i ne opazi, pored kneza i ode u kraljičinu sobu. KARLOS počinje i da naizmenično bledi i crveni. Kad pročita, ostane dugo zanemeo, ukočeno piljeći u pismo. Najzad se obrati pažu) Lično ti dala pismo? PAŽ: Sopstvenim rukama svojim. KARLOS: Lično ti ga dala? Ne rutaj mi se. Još od ruke njene čitao ništa nisam; ako mi se možeš zakleti, verovati moram. Ako je laž to bila, otvoreno priznaj mi, nemoj šegati se sa mnom. PAŽ: A s kim? KARLOS (ponovo pogleda u pismo, pa podozrivo, ispitivački posmatra paža. Pošto je prošetao dvoranom) Ti imaš roditelje još? Imaš? Pod kraljem služi otac tvoj i sin je ove zemlje? PAŽ: On je pao kod Sent Kantena, kao pukovnik u konjici kod vojvode savojskog. Alonzo graf od Henareza njemu bilo je ime. KARLOS (uzevši ga za ruku i uprvši značajno oči u njega) Tebi je to pismo predao kralj? PAŽ (kosnuto) Moj kneže milostivi, zaslužujem li ja to podozrenje?


Page 32 of 141


1/24/10 4:43 PM

KARLOS (čita pismo) „Taj ključ otvara sobe što pozadi u kraljičinom paviljonu leže. Krajnja od njih sa jednim kabinetom bočno se sučeljava, kud još nikad uhode korak zabasao nije. Slobodno tu i glasno ljubav sme da prizna ono što je već toliko vremena smela da poverava znacima samo krišom davanim. Tu uslišenje čeka bojažljivca i uzdržljivka strpljivoga čeka nagrada lepa." (Kao da se budi iz narkoze) Ja ne sanjam - nisam van sebe - to je moja desnica ovo je mač moj, a napisani slogovi to su. Istina je cela, voljen sam - voljen - jesam - voljen sam! (Van sebe juri po sobi sa rukama podignutim nebu) PAŽ: Hajdete onda, kneže, da vas vodim. KARLOS: Pusti me da pre svega sebi dođem. Zar mnome sve strahote sreće ove ne drhte još? Zar nade moje behu ohole tako? Zar sam ikad smeo to i da sanjam? Gde je čovek taj što bi se tako brzo svikao da bude bog? Ta ko sam bio ja, i ko sam sad? Drugače sad je nebo, drugače sunce no što beše pre Ona me voli! PAŽ (hoće da ga odvede) Kneže, kneže moj, tu nije mesto - vi zaboravljate. KARLOS (odjednom se skameni) Kralja, mog oca! (Opusti ruke, plašljivo gdeda oko sebe i počinje da se pribira) Strašno! - potpuno si u pravu, prijatelju. Hvala ti; nisam pri sebi bio ovog časa Što moram da prećutim to, što moram da tu u svojim grudima zazidam tol'ko blaženstvo, to je užasno. (Uhvati paža za ruku i odvede ga u stranu) I što si vid'o - čuješ? - i što nisi, da ti je kao kovčeg mrtvački potonulo u grud'ma. Sada idi. Ja ću se snaći. Idi. Ne smeju nas ovde da naću. Idi. PAŽ (hoće da ode) KARLOS: Ali stoj! I čuj me! (PAŽ se vrati. KARLOS mu stavi ruku na rame, tga mu ozbiljno i ovečano pogleda u lice) Tajnu strašnu ćeš poneti, koja, k'o oni jaki otrovi, raznese sasud svoj, u kom se nađe. Irazom lica svoga dobro vladaj. Neka ti glava nikada ne sazna šta je u srcu tvome sakriveno. Budi k'o truba za dozivanje koja i prima zvuk i šilje ga, a ne čuje ga sama. - Ti si dečko i budi vazda to, i nastavi da igraš veseljaka - Kako li je umnica što je ovo pisala umela spretno da izabere ko da joj bude glasnik ljubavni! Tu za se guje otrovnice kralj da traži neće. PAŽ: Ja ću, opet, kneže, ponositi se što ću i od kralja bogatiji za jednu tajnu biti. KARLOS:


Page 33 of 141


1/24/10 4:43 PM

Sujetna mlada ludo, to je ono od čega tebi valja drhtati. Dogodi li se da se susretnemo na javnom mestu, ti bojažljivo i ponizno mi prići. Nipošto da nisi nikad dao sujeti da te zavede da pokazuješ kako je infant tebi naklonjen. Ne može biti većeg greha za te, moj sine, nego da se meni sviđaš. Što u potonje budeš imao da mi doneseš, to da slogovima nipošto nisi izgovarao, nit' usnicama poverovao; putem za vesti uobičajenim nek vesti tvoje nikada ne pođu. Govorićeš mi trepavicama i kažiprstom; dok ću pogledom ja da te slušam. Filipove su sluge i svetlost ova oko nas, i ovaj vazduh što nas opkoljava, pa čak i ovi gluvi zidovi nadniče za nj. To neko dolazi. (Kraljičina soba se otvara i vojvoda Alba uđe) Odlazi. I doviđenja! PAŽ: Da samo ne pogrešite sobu, kneže. KARLOS: To je vojvoda. Ne, o ne! U redu je. Ja ću se znati snaći već.

POJAVA PETA DON KARLOS. Vojvoda od ALBE.

ALBA (prepreči mu put) Dve reči, moj milostivi kneže. KARLOS: Dobro, dobro - U redu - drugi put (Hoće da ode.) ALBA: Zacelo mesto prikladno odveć ne izgleda. Vašem kraljevskom visočanstvu bilo bi ugodno možda da me sasluša u svojoj sobi? KARLOS: Zašto? Može to i ovde. - Samo brzo, samo kratko. ALBA: Što me ovamo uprav dovodi, to je da vašem visočanstvu svoju izrazim blagodarnost preponiznu za hotimičnu KARLOS: Meni blagodarnost? Na čemu blagodarnost? - Blagodarnost od strane vojvode od Albe? ALBA: Čim ste iz monarhove sobe otišli ja sam izvešten da za Brisel idem. KARLOS: Za Brisel? Tako! ALBA: Čemu drugom, kneže, valja mi da pripišem to, sem vašem zauzimanju milostivome


Page 34 of 141


1/24/10 4:43 PM

kod kraljevskoga veličanstva? KARLOS: Meni? Meni uopšte ne - zacelo ne. Vi putujete - e, pa srećan put! ALBA: I ništa više? To me čudi. - Nema za Flandriju nijedno naređenje da mi izruči vaše visočanstvo? KARLOS: Šta još? Šta tamo? ALBA: A izgledalo je tu skoro još, da sudba tih zemalja Don Karlosovo prisustvo zahteva. KARLOS: Kako to? O, zacelo - tako je tako je bilo pre - al' potpuno je dobro i tako, potpuno je dobro, utoliko je bolje još ALBA: Ja slušam s čuđenjem KARLOS (bez ironije) Vi ste veliki general ko to još ne zna? - čak će se i zavist na to zakleti. Ja - pa ja sam mlad. I kralj je bio toga mišljenja. Kralj je u pravu, potpuno u pravu. Ja to uviđam sad, i pravo mi je; dosta o tome, dakle. Srećan put. Ja, k'o što već i sami vidite, ne mogu sada prosto na prosto sad sam baš nešto pretrpan za sutra da ostavimo ostalo - il' kada hoćete vi, il' kad se vratite iz Brisla ALBA: Kako? KARLOS (nakon malog ćutanja, videći da vojvoda ostaje) Pratiće vas dobro godišnje doba. - Put preko Milana, Lotringije, Burgunda prolazi a potom preko Nemačke - Ah, da! Nemačka? - Pa u Nemačkoj je to i bilo! Vas onamo poznaju! Sada imamo april, maj - pa juni u julu ste zacelo već u Brislu, il' tamo bar s početkom avgusta ponajkasnije. Čuće se, ne sumnjam, o pobedama vaši.m vrlo brzo. Vi ćete znati da se pokažete premilostivog našeg poverenja dostojni. ALBA (značajno) Da l' ću biti kadar to sa srcem s vojim koje obraniti ne može ništa? KARLOS (nakon izvesnog ćutanja, dostojanstveno i ponosno) Vi ste, vojvodo, osetljivi, i s pravom. Bilo je, premalo s moje strane obzira, priznajem, kad sam borbu poveo protivu vas, a vi mi kadri niste da odvratite. ALBA: Nisam kadar? KARLOS (pruža mu osmehujući se ruku) Šteta, što uprav sada nemam kad da s Albom


Page 35 of 141


1/24/10 4:43 PM

podelim časno megdaš Drugi put ALBA: Mi se na posve razne načine varamo, kneže, u računu. Vi, na primer, sebe vidite za jedno dvadeset leta kasnije, a ja uprav za tol'ko ranije vas vidim. KARLOS: Pa? ALBA: Pa mi pritom pada na pamet, kol'ko bi samo noći, provedenih kod lepe svoje žene Portugalke, kod vaše majke, bio monarh dao da svojoj kruni kupi mišicu k'o što je ova! NJemu će tek valjda poznato biti kol'ko je monarhe ploditi lakše no monarhije i koliko se nekim kraljem svet daleko brže zbrine, nego kralj nekakvim svetom. KARLOS: Posve istinito! Al', dalje, dalje, vojvodo? ALBA: I kol'ko krvi je, krvi vašeg naroda, moralo da poteče, da bi mogle dve kaplje kraljem vas da načine. KARLOS: Duše mi, vrlo tačno, i to sve zbijeno u dve reči, šta sve može oholost temeljena zaslugom da suprotstavi onoj oholosti koja na pukoj sreći se zasniva. Al' šta iz toga proizilazi, vojvodo Alba? Dakle? ALBA: Avaj onom nežnome veličanstvu u kolevci, koje dadilji može da se ruga! A dato mu je da na jastucima pobeda naših blagim snom počiva. Na kruni samo biser presijava, a ne i one rane, naravno, kojima se je ona izvojštila. Zakone španske ispisivao je mač ovaj tuđim narodima, on je pred raspetima odbleskivao i krvave je brazde k'o crtakom na ovom delu sveta ureziv'o za seme vere: na nebesima bio je sudai bog, na zemlji ja. KARLOS: Bog ili đavo, izlazi na isto! Desnica vi ste bili njegova. Znam ja to dobro - no za ovaj mah dosta o tome, molim vas. Od nekih uspomena bih vrlo voleo da se pričuvam. - Izbor oia svog j a cenim. Mom j e ocu svakako potreban jedan Alba; što je njemu potreban on, ne zavidim mu ja. Veliki čovek vi ste. - Mogućno je da je i tako; skoro verujem. Samo ste došli, sve se pribojavam, za milenijum ieki prerano. Alba je bio čovek, rekao bih, kojem je bilo vreme da se javi na kraju dana svih! Jer onda kad bi strpljenje neba sve iscrpao


Page 36 of 141


1/24/10 4:43 PM

džinovski inat poroka, i kad bi bogata žetva zala stajala u punom klasu, pa se tražio žetelac kakvom nema ravioga, tad biste vi na svome mestu bili. O, bože, raj moj! moja Flandrija! Al' sad mi nije misliti na to. Pređimo preko toga. Govore kako ste hrpu smrtnih presuda već potpisanih poneli sa sobom? Obazrivost je pohvalna. Bar tako ne mora čovek da se pribojava od smicalica. - Kol'ko li sam, oče, mišljenje tvoje krivo shvatio! Za surovost sam tebe krivio što nisi dao da se latim posla na kojem tvoje Albe blistaju! To je početak bio upravo tvog poštovanja. ALBA: zaslužila bi Kneže, ova reč KARLOS: Šta? ALBA: Al' kraljev sin od tog vas štiti. KARLOS (lati se mača) Ovo traži krv! Vojvodo, mač izvui'te! ALBA (hladno) Protiv koga? KARLOS (nasrne) Izvuc'te mač svoj, il' ću vas probosti. ALBA (izvlači mač) Kad biti mora - (Bore se) _________________ Ars longa, vita brevis

vuk

~ administrator ~


Naslov:

POJAVA ŠESTA KRALJICA. DON KARLOS. VOJVODA od ALBE.

KRALJICA (koja uplašeno dolazi iz svoje sobe) Goli mačevi! (Knezu srdito i zapovedničkim glasom) Karlose! KARLOS (sav van sebe kada je spazio kraljicu, opusti ruku, stoji nepomičan i ošamućen, a onda pritrči vojvodi i poljubi ga) Ruku pomirenja dajte, vojvodo, sve nek bude oprošteno! (Baci se bez reči pred kraljičine noge, onda ustane i, ne vladajući sobom, odjuri) Pridružio: 11 Sep 2005 Poruke: 5323 Lokacija: nigdina

ALBA: (koji je stajao sav u čudu, ne skidghjući očiju sa njih) Ovo je ipak čudno, duše mi! (postoji koji trenutak uznemirena i u nedoumici, a onda polako pođe u svoju sobu, pa se na vratima okrene) Vojvodo Alba! (Vojvoda ode za njom u njenu sobu) Kabinet kneginje Eboli

POJAVA SEDMA KNEGINJA, odevena, sa stanovišta idealnog ukusa, lepo, ali jednostavno, svira u lautu i peva. Potom kraljičii PAŽ.

KNEGINJA (brzo skoči) Dolazi!


Page 37 of 141


1/24/10 4:43 PM

PAŽ (naglo) Jeste l' sami? Što ga tu još nema, to me neobično čudi; al' mora stići svaki čas. KNEGINJA: Zar mora? Tad znači da i hoće znači da j e stvar odlučena PAŽ: On u stopu za mnom ide ovamo. - Vi ste voljeni, premilostiva kneginjice - Vi ste voljeni, vi ste tako voljeni, kako još niko voljen biti neće, niti je bio iko. Kakav sam video prizor! KNEGINJA (privlači ga sebi od nestrpljenja) Brzo, brzo! Ti si zborio s njim? govori! Šta je rek'o? Kako se drž'o? Reči mi navedi! Je l' bio zbunjen, bio iznenađen? I pogodi li ko mu posla ključ? Brzo! - Il' nije? Il' uopšte nije? Il' je na neku drugu sumnjao? Dakle? Zar rečce jedne da mi kažeš? O, fuj! O, fuj! i nek te bude stid! Još nikad tako drven nisi bio ni spor ovako nepodnošljivo. PAŽ: Mogu l' do reči doći, milostiva? Ključ i iisamce predao sam mu u kraljičinom pretsoblju. Kad ču, jer mi se reč omakla, da je pismo od jedne dame, on se trže jako, i pogdeda me. KIEGINJA: Trgao se jako? Veoma dobro! Divno! Samo dalje. PAŽ: Hteo sam još da kažem, ali on preblede, pa mi pismo istrže, i pogleda me preteći i reče da zna već sve. On pismo pročita s preneraženjem i odjednom poče da drhti sav. KNEGINJA: On zna već sve, zna sve? Je li ti tako rekao? PAŽ: Pa triput, četiri puta upita, da l' pismo baš vi, vi lično predadoste mi. KNEGINJA: Da li ja lično? Dakle ime moje spomenuo je? PAŽ: Ime - ne, to ne. Uhode, reče, možda negde tu prisluškuju, pa mogu kralju onda da to izbrbljaju. KNEGINJA (iznenađeno) Je l' tako rek'o? PAŽ: Kralju je, reče, strašno mnogo stalo. za čudo mnogo, osobito mnogo, da sazna što o tome pismu. KNEGINJA: Kralju? Jesi li dobro čuo? Kralju? Je li baš ovaj izraz upotrebio?


Page 38 of 141


1/24/10 4:43 PM

PAŽ: Baš taj. I reče da je ova tajna opasna vrlo, pa me opomenu da budem jako na oprezi šta ću da kažem, šta li licem da pokažem, da ne bi nešto kralj posumnjao. KNEGINJA (nakon malog razmišljanja, sva zadivljena) Podudara se sve. - I drukčije ne može biti - on zacelo zna za onu istoriju. - Um mi staje! Ko mu je mog'o to da oda? - Ko? I pitam još - pa ko duboko tako i tako oštro prozire, ko drugi do sokolovo oko ljubavi? Al' dalje, dalje pričaj: pročit'o je pisamce PAŽ: Mora, rekao je on, da drhti sav od sreće koju to pismo sadrži; usućivao se nije da tako što i sanja kad. No tada u dvoranu, k'o za pakost, vojvoda uće, te nas primora KNEGINJA (jetko) Pa šta, za ime sveta, ima tamo vojvoda sad da traži? Ali gde je ostao, gde? I što okleva? Što ga već nema ovde? Eto kako si pogrešno obavešten. Kol'ko li je, da je to samo hteo, mogao nasrkati se sreće za ovol'ko vremena kol'ko trebalo je tebi da to ispričaš? PAŽ: Vojvoda je, strah me KNEGINJA: I opet vojvoda? Šta traži on tu? Kakva sad posla ta junačina ima sa mojom tihom blaženošću? Ta mogao je da ga ostavi, il' ga najuri; kog na ovom svetu ne mogu da najure? O, zacelo, u ljubavi se baš toliko isto slabo tvoj knez razume, kol'ko se razume slabo i u ženska srca. On ne zna šta minuti znače. - Mir, o mir! Dolazi neko. Beži! To je knez. (Paž žurno iziđe) Odlazi, idi! - Moja lauta gde li je? Treba da me iznenadi Znak treba moja pesma da mu da.

POJAVA OSMA KNEGINJA, a odmah zatim DON KARLOS

KNEGINJA (bacila se na otoman i svira) KARLOS (uleti. Pozna kneginju i zastane kao gromom pogođen) O, bože! Gde sam ja to? KNEGINJA (ispusti lautu. Pođe prema njemu) Ah, knez Karlos? Jeste, zacelo! KARLOS: Gde li sam ja to? Da bezumne li zabune - pa ja sam pogrešio kabinet. KNEGINJA: Kako Karlo ume vanredno sobe da zapaža gde ima dama bez svedoka.


Page 39 of 141


1/24/10 4:43 PM

KARLOS: Ja vas, kneginjo, molim da mi oprostite, naš'o sam prednju sobu, kneginjo, nezaključanu. KNEGINJA: Je li mogućno? A meni se baš čini da sam je ja sama zaključala. KARLOS: To se vama tek tako čini, tako vam se čini al', verujte mi, vi se varate. Da ste je hteli zabraviti, da, to ja dopuštam, to vam verujem ~ al' da ste zaključali? Ne, zacelo, zacelo niste! Čujem kako neko na lauti tu svira - nije li lauta bila? (Okreće se u nedoumici) Jeste, eno je a ja - to sam i bog na nebu zna ja do bezumlja volim lautu. U uvo sam se sav pretvorio, ništa za sebe prosto nisam znao, te u kabinet banem da u oko pogledam lepo slatkoj umetnici koja me tako anđeoski ganu i tako snažno očara. KNEGINJA: Veoma ljubazna ta je namera, i nju ste, k'o što bih mogla i da dokažem, veoma brzo zadovoljili. (Poćutavši, značajno) O, moram ja da cenim uviđavnost čoveka koji, da bi izbegao da nagna jednu ženu da se stidi, u takve laži sebe zapliće. KARLOS (iskreno) Osećam ja i sam već, kneginjo, da ono što bih popraviti hteo samo još pogoršavam - Molim vas, razrešite me uloge, za čije ovaploćenje nema baš ni malo podobnosti u mene. Vi ste hteli da naćete od sveta utočište u ovoj sobi. Hteli ste da ovde, gde neće da vas čuje niko živi, za tihe želje sria živite. A ja sam se pokazao i opet za nesreću k'o stvoren; smesta se taj lepi san pobrkao. - Pa zato, što pre se uklonivši, ja ću. (Hoće da ode) KNEGINJA (iznenađena i žacnuta, no odmah se pribere) Kneže - O, to je bilo zlobno KARLOS: Kneginjo, Ja shvatam šta bi imao da znači u ovom kabinetu, ovaj pogled, i ja duboko uvažavam ovu zbunjenost koju nalaže vrlina. Avaj muškarcu kojem ženska rumen uliva hrabrost! Ja sam obeshrabren kad drhte žene preda mnom. KNEGINJA: Ta nije! Za mladoga čoveka i za sina jednoga kralja besprimerna savest! Da, kneže, sada morate kod mene da ostanete sasvim; sad vas sama za ovo molim: kraj vrline takve od straha će se da oporavi devojka svaka. Ali, znate li


Page 40 of 141


1/24/10 4:43 PM

da ste me baš kod najmilije moje pesmice trgli kad ste iznenadno onako došli? (Odvodi ga do sofe i ponovo uzima svoju lautu) Moraću još jednom tu pesmu, kneže Karlo, da otsviram; biće vam kazna da me saslušate. KARLOS (sedne, ne bez usiljenosti, kraj kneginje) Kazna toliko isto poželjna, koliko i moj prestup - a, zacelo! toliko mi je bio sadržaj kao naručen, tol'ko lep božanski da bih ga-bio kadar otslušati i treći put. KNEGINJA: I vi ste čuli sve? Pa to je grozno, kneže. - Tamo se o ljubavi govorilo, ja držim. KARLOS: I to o srećnoj, ako se ne bunim Reči, u ovim lepim ustima, ne može biti lepše, no, dabome, ne tol'ko istinito iskazane koliko lepe. KNEGINJA: Ne toliko zar? Ne tol'ko istinito? - Dakle vi sumnjate, kneže? KARLOS: Dvoumim bez malo da bi se ikad mogli kneginja od Eboli i Karlos da razumu kada je reč o ljubavi. (Kneginja se trgne; on to primeti, pa nastavi pomalo galantno) Jer ko, ko ovim ružičastim obrazima da poveruje da je strast u tim besnela grud'ma? Jednoj kneginji Eboli valjda ta opasnost tek ne preti da uzalud uzdiše, neuslišena? LJubav zna tek onaj koji bez nade voli. KNEGINJA (sa svom svojom maločašnjom živahnošću) Prestanite! To zvuči strašno zaboga! - I ta sudba, dabome, vas baš mimo sve proganja kanda - i uz to baš danas. (Uzima ga za ruku, pa sa laskavom zainteresovanošću) Vi, dobri kneže, niste veseli. Vi trpite, i, duše mi, baš mnogo trpite valjda. Je li mogućno? A zašto, kneže, trpite, kad sve glasno vas zove da uživate u nasladama ovog sveta, kad je izdašna vama dala priroda darove sve, kad prava imate da tražite sve slasti od života vi - jednog kralja velikoga sin, i više, mnogo više nego to, vi što se još u kolevci kneževskoj nađoste obdareni darovima koji su čak i zamračivali sunčani blesak vašeg položaja? Vi - kome sude suci potkupljeni u celom strogom sudu žena, žena koje o muškoj vrednosti i slavi s isključivošću, bez priziva sude? Da onaj koji, čim je spazio, već i osvaja, koji rasplamsava i kada hladan ostaje, a kada prohte se njemu plamenom da plane, on raJevima mora da se igra i da božansku sreću poklanja da čovek kog je priroda za sreću hiljade njih uresila i kom je darove dala kao malo kom -


Page 41 of 141


1/24/10 4:43 PM

da sam on bude žalostan? - O, nebo, ti što si sve, sve dalo njemu, zašto, zašto mu samo oči uskrati da vidi svoje pobede? KARLOS (koji je sve vreme bio utonuo u krajlju rastrojenost, doće odjednom sebi kad kneginja zaćuti, i skoči) Vanredno! Tom ničeg ravnog nema, kneginjo! Otpevajte mi ipak, molim vas, još jednom ovo mesto. KNEGINJA (pogleda ga zapanjeno) Karlo, gde ste za ovo vreme bili? KARLOS (skoči) Jeste, zbilja! u pravi čas me opomenuste. Moram da idem -moram - moram smesta. KNEGINJA (zadržava ga) Kuda? KARLOS (strašno zaplašen) Na vazduh. - Pustite da idem, kneginjo, molim. Tako mi je kao da za mnom gori svet u plamenu KNEGINJA (silom ga zadržava) Šta vam je? Otkud to ponašanje čudno i neprirodno? (Karlos ostane na nogama i zamisli se. Ona ugrabi tu priliku da ga dovuče sebi na sofu) Mir je vama potreban, dragi Karlo. - Vaša krv je sad uzburkana - sednite do mene Ta grozničava buncanja otstran'te! Bi l' znala ova glava, ako biste iskreno samog sebe pitali, šta može to da tišti ovo srce? A ako zna, zar ne bi nikoga međ vitezima tu na dvoru bilo, ili ni jedne meću damama koja bi da vas leči, hoću reći da vas razume - zar ni jedna ne bi dostojna bila? KARLOS (uzgred ne misleći) Možda kneginja od Eboli. KNEGINJA (radosno, brzo) Zacelo? KARLOS: Jednu molbu dajte mi, molim, - jednu preporuku za moga sša. Dajte! Govore da vi brojite mnogo. KNEGINJA: Ko to kaže? (Ha, ti si dakle omutaveo zbog ovog podozrenja!) KARLOS: Verovatno ta istorija kruži već. U Brabant da idem naspelo mi odjedared, tek kol'ko - da zaslužim mamuze. Moj otac neće. - Boji se babajko, ako bih vojsci komandovao, da će to mome pevanju da udi. KNEGINJA: Pretvarate se, Karlose. Priznajte da se vi zmijskim tim vijuganjem želite samo da izmigoljite. Pretvaralo, ovamo gledajte! Oko u oko! Ko jedino sneva o podvizima viteškim - pa zar će taj da se spusti, priznajte i sami taj će zar tako nisko da se spusti


Page 42 of 141


1/24/10 4:43 PM

da žudno krade vrpce koje nekoj ispadnu dami i da ih - izvin'te - (Otkopčavši lakim pokretom prstiju čipke na njegovim prsima, izvuče otud mašnicu od vrpce koja je bila tamo skrivena) k'o kakvo blago čuva? KARLOS (stukne iznenađeno) Kneginjo! Ne, to je već i odveć. - Ja sam izdan. Vas čovek nije kadar prevariti. U dosluhu ste vi sa duhovima i demonima. KNEGINJA: To vas kanda čudi? Čudi vas to? A u šta da se, kneže, kladimo da ću ja u srce vaše zgodice da domamim, zgodice Ded, pokušajte, ded, ispitajte me. Ako mom oku nisu umakle ćudljive opsenarije, ni slog il' glasić unakažen, sleteo s dahom u vazduh, niti osmejak, ozbiljnošću ugašen posle toga, ako mi nisu oku umakli gestovi ili ispoljavanja pri kojima su bili ko zna gde vaš duh i duša, onda sudite jesam li ja vas, tamo gde ste hteli shvaćeni biti, shvatila. KARLOS: Nu, to je veoma smelo, zbilja. Opklada, kneginjo, važi. Vi obećavate otkrića u mom srcu sopstvenom, za koja nikad sam ja znao nisam. KNEGINJA (malo na kraj srca i ozbiljno) Nikada, kneže? Setite se bolje. Obazrite se okolo. Kabinet u kom ste sada nije nekakva od kraljičinih soba gde se moglo i da pohvali ono malo maske. Vi ste se trgli? Odjedar vam je grunuo žar u lice? - O, pa da, i ko bi bio tako oštrouman, osion tako, tako besposlen, da Karlosa posmatra iz prikrajka i vreba na nj, kad Karlos veruje da niko na nj ne vreba? - Ko je vid'o kako je svoju damu, kraljicu, na poslednjemu dvorskom balu on u igri ostavio, pa se silom ugurao u par do njega prvi, i ruku, mesto svojoj kraljevskoj igračici da pruži, pružio baš kneginji od Eboli? I kralj čak, koji je tad baš bio ušao, primetio je ovu zabunu! KARLOS (sa ironičnim osmehom) I on čak! O, pa da, to osobito za nj nije bilo, dobra kneginjo. KNEGINJA: Toliko isto malo koliko i onaj prizor u kapeli dvorskoj, kojeg se zar i ne opominje knez Karlos više. Vi ste ležali zaneseni izlivima molitve kraj nogu svete deve, kada su odjednom - šta ste krivi vi za to? zašuštale za vašim leđima haljine nekih dama. Odjedared nada sve hrabri sin Don Filipov uze da pepti k'o jeretik kakav za službe božje; na prebledeloj njegovoj usni utrnu na prečac molitva zatrovana - presečena vrtoglavošću strasti - bilo je


Page 43 of 141


1/24/10 4:43 PM

da se do suza čovek smeje, kneže i vi se onda ruke majke božje, te svete hladne ruke prihvatiste, pa tad na mramor uzeše da pljušte poljupci vreli. KARLOS: Vi ste prema meni, kneginjo, nepravedni. Usrdna je molitva bila to. KNEGINJA: E, to je onda što drugo, kneže - tada je, zacelo, i ono onda bio tek jedino strah od gubitka kad je s kraljicom i sa mnom Karlos sedeo pri igri pa mi s veštinom zaprepašćujućom rukavičicu ovu ukrao - (Karlos skoči zaprepašćen) koju je, duša valja, odmah potom bio toliko učtiv da izbaci umesto karte. KARLOS: Bože - bože - bože! Šta sam to tada radio? KNEGINJA: Pa ništa što ćete, valjda, da opozovete. Koliki li me strah radosni prenu kad mi međ prste neočekivano pisamce jedno doće, koje ste sakrili spretno u rukavicu. To vam je bila najdirljivija romanca, kneže; koja KARLOS: Poezija! I ništa drugo. - Često mozak moj mehure čudne naduvava, koji, kako su očas nastali, onako očas i prsnu. To je bilo sve. Bolje o tome da ne govorimo. KNEGINJA (povlači se od njega od iznenađenja i neko vreme ga sa otstojanja posmatra) Iscrpena sam - sve što okušam sklizne sa ovog zmijski glatkoga osobenjaka. (Poćuti za koji trenutak) Ali šta? - Da nije ovo bezmerna muška oholost koja se služi glupošću k'o maskom, da bi joj samo padalo što slađe uveseljenje? - Je li? (Opet se približi knezu i posmatra ga u dvoumici) Vi mi najzad pouku dajte, kneže. Evo stojim pred volšebnički zatvorenom skrinjom koju ni jedan ključ moj ne otvara. KARLOS: Kao i ja pred vama. KNEGINJA (brzo ode od njega, prošeta se ćutke nekoliko puta po kabinetu kao da o nečem važnom razmišlja. Najzad posle velike pauze ozbiljno i svečano) E, pa onda nek bude najzad. Moram se jedared odlučiti da kažem. A za svoga sudiju hoću vas da uzmem. Vi ste stvorenje plemenito - vi ste čovek, i vi ste kiez i vitez. Ja na vaša bacam se prsa. Vi ćete me spasti, il' ćete, sa mnom saosećajući, oplakati me, kneže, ako budem bez nade na spasenje izgubljena. (Kmez priđe bliže, sa iznenađenošću punom iščekivanja i saučešća) Monarhov jedan bezočni ljubimac obleće da mi ruku dobije Ruj Gomez, graf od Silve - i sa tim je saglasan kralj, i okončan je pazar, tome stvorenju ja sam prodana. KARLOS (veoma ganut)


Page 44 of 141


1/24/10 4:43 PM

Prodani? opet prodani? i opet od strane onog na daleko znanog trgovca s Juga? KNEGINJA: Ne, da prvo sve čujete samo. Nije dosta što me politici na žrtvu prinose, nego i mojoj nevinosti čak stavljaju zamke. - Evo, gle! To pismo može da skine masku tome svecu. (Karlos uzme list i s nestrpljenjem guta njenu priču, te nema kod da ga pročita) Gde da spasenje nađem, kneže moj? Dosad je moju branio vrlinu moj ponos, ali najzad KARLOS: Ali najzad poklekli biste? najzad biste pali? O ne, o ne! Za ime božje, ne! KNEGINJA (oholo i plemenito) Sa kime? O, da bednog mudrijanja! Slabašno li je to od strane ovih duhova jakih! Smatrati da nije sreća ljubavna i naklonost ženska drugo do roba koja nadmetanjem prisvojiti se daje. Ona je na ovoj kugli zemljinoj jedino što drugog kupca nikakvog ne trpi sem sebe same. LJubavi je cena jedino ljubav. Dijamant je ona vrednosti neocenjive, i on se il' darovati mora, il' se mora pokopati, za navek nekorišćen onako isto kako uradi trgovac onaj veliki, što natrag bogatom moru vrati biser svoj, na rugu kraljevima, i ostavši prema svem zlatu sa Rialta hladan, jer je i odveć bio gord da biser budzašto, ispod prave cene da. KARLOS: (Tako mi boga čudesnoga ova žena je lepa!) KNEGINJA: Nek se to nazove ćud - il' taština, svejedno. Ne delim radosti svoje ja. Za sve ću sve onom čoveku, onome jedinom kojega budem izabrala, da dam. Poklanjam ja jedared, al' za navek. LJubavlju svojom usrećiću ja jednoga samo - jednoga jedinog al' tog jedinog kao boga samog. Zanosni duša sazvuk - poljubac raspusne slasti ljubavnog sastanka lepote uzvišena čar nebeska sve su to samo boje sestrinske u istom zraku, sve listići samo na istom cvetu. Pa da ja, budala! istrgnut list iz divne kruniice ovoga cveta poklonim? Da sama visoko veličanstvo ženino, to remek-delo božje, unakazim, kako bih jednu noć zasladila jednome raspusniku? KARLOS: (Um mi staje! Kako? Devojku takvu Madrid ima a ja - a ja to danas tek saznajem po prvi put?) KNEGINJA: Već davno bih ja bila dvor ovaj, ovaj svet napustila, pa bih se meću svete samostanske


Page 45 of 141


1/24/10 4:43 PM

zidine zakopala; al' je jedna jedina veza još preostala, i ta me veza svemoćno za ovaj vezuje svet. Ah, fantom jedan, možda! no on za mene tako mnogo znači! Ja volim, ali - nisam voljena. KARLOS (prilazi joj pun žara) O, jeste! jeste! Neizrecivo! Onako k'o što na nebesima postoji bog, zaklinjem vam se, jeste! KNEGINJA: Vi? Vi se zaklinjete? O, to glas anđela mog je bio! Svakako, ako se vi kunete, onda ja verujem, onda jesam. KARLOS (zagrlivši je s puno nežnosti) Preslatka devojko, sva od duše! Stvore vredan da budeš obožavan! - Evo me sveg uvo - svega oko - svega zanos divljenje svega. - Ima l' toga ko bi video tebe, ko bi te pod ovim video nebom, a da bi se mog'o pohvaliti - da nije voleo? Al' tu na dvoru kralja Filipa? Što tu? Šta imaš ti da tražiš tu, anđele lepi? tu međ popovima i tom popovskom bagrom? Nije to podneblje za ovakav cvet. - Bi l' hteli uzabrati ga? - Hteli bi - o, to verujem rado. - Ali ne, o ne, ne bio živ ja, ne! - Obujmiću te mišicom svojom i kroz pakao ću prepun đavola tebe da pronesem na mišicama! Jeste - daj da budem anđeo tvoj. KNEGINJA (s posve zaljubljenim pogledom) O, kako sam vas malo, Karlose, znala! Kako srce vaše štedro, beskrajno nadoknađuje trud teški što je bio potreban da bi se ono poznalo! (Uzima mu ruku i hoće da je poljubi) KARLOS (povlačeći ruku) Kud to odoste sada, kneginjo? KNEGINJA: Koliko lepa je ova ruka! Kol'ko li je bogatstvo njeno! Kneže, ova ruka dva skupa dara ima još da krunu i srce Karlovo - i možda obadva jednoj smrtnoj? - Jednoj samo? Veliki i božanski dar! - Bezmalo za jednu smrtnu odveć krupan! Ali kako bi bilo da se na deobu rešite, kneže? Ne znaju da vole kraljice k'o što valja - žena koja ume da voli, ta se ne razume u krune kako valja; stoga, kneže, podeliti se bolje, i to odmah, još sada. Kako? Il' ste valjada učinili već to? Učinili ste zacelo? E, pa utoliko bolje! A da li znam tu srećnu? KARLOS: Znaćeš je. Tebi, devojko, poveriću se toj nevinosti, toj k'o suza čistoj prirodi, još ne obesvećenoj poveriću se. Najdostojnija si i jedina i prva tu na dvoru koja mi dušu potpuno razume. Pa evo! Ne poričem - volim.


Page 46 of 141


1/24/10 4:43 PM

KNEGINJA: Zloćo! Toliko ti je teško palo zar ovo priznanje? I zaslužila bih zacelo da se meni zavidi ako bi naš'o da sam ljupka? KARLOS: Šta? Šta je to? KNEGINJA: Tako igrati se sa mnom? To zbilja, kneže, nije bilo lepo. Da poričete čak i ključ! KARLOS: Ključ! Ključ! (Posle kratkog mračnog prisećanja) Ah, to je - to je bilo. - Sad razumem O, bože moj! (Kolena mu poklecnu, oi se pridrži za stolicu i pokrije lice rukama) KNEGINJA (posle dugog obostranog ćutanja, krikne i padne) Grozote! Šta učinih? KARLOS (ispravi se, dok u k»eadu provali žestok bol) Sa svih nebesa svojih sunovraćen u takav ambis! - O, da užasa li! KNEGINJA (skrivajući lice u jastuk) Kakvo otkriće, bože! KARLOS (baci se pred nju) Kneginjo, ja nisam kriv tu - kobni nesporazum strast - ja tu nisam, svedok mi je bog, ja nisam kriv. KNEGINJA (odgurne ga od sebe) Za ime božije, s očiju mojih dalje! KARLOS: Nipošto! Zar usred takvog strašnog potresa da vas napuštam? KNEGINJA (silom ga otiskujući od sebe) Taknite se duše, imajte tol'ko velikodušnosti, sa očiju se meni sklonite! Il' biste hteli da me ubijete? Mrzim i da vas vidim! (Karlos hoće da ode) Vratite mi pismo i ključ. A gde je drugo pismo? KARLOS: Drugo? A kakvo drugo? KNEGINJA: Kraljevo. KARLOS (kao opečen) Čije? KNEGINJA: Pa pismo koje sam vam ja maločas dala. KARLOS: Kraljevo? a kome upućeno je? Vama? KNEGINJA: Gospodine! U grozne li sam zamke se zaplela! Pismo mi dajte! Na sredu sa njim! Ja moram natrag da ga dobijem. KARLOS: Pismo od kralja, vama upućeno? KNEGINJA: Pismo! U ime sviju svetih!


Page 47 of 141


1/24/10 4:43 PM

KARLOS: Ono koje bi jednu savest preda mnom imalo da raskrinka - je li to? KNEGINJA: O, propala sam! - Dajte ga! KARLOS: To pismo KNEGINJA (lomi ruke od očajanja) Da opasne li nepromišljenosti od moje strane! KARLOS: To je pismo, dakle došlo od kralja? - E pa, kneginjo, to očas sve, dabome, menja. - Skupo - (Zavitla likujući pismom) necenjivo je - poteško to pismo, i sve bi krune Filipove bile i odveć lake, odveć beznačajne da ga otkupe. - Ja ga zadržavam. (Ode) KNEGINJA (prepreči mu put) Veliki bože! Ja sam izgubljena!

POJAVA DEVETA KNEGINJA sama

(Ostala još ošamućena, ne može da se pribere; a pošto on iziće, ona potrči za njim i hoće da ga dozove natrag) Kneže, još reč. Počujte, kneže - Ode Sada i to još! On me prezire Evo me sada grozno osamljene i odgurnute, i odbačene - (Klone na stolicu. Nakon počivke) Ne, potisnuta, samo potisnuta od suparnipe nekakve. On voli. Tu nema više sumnje. On je to priznao sam. Al' ko je ova srećna? Jasno je samo to, da voli nešto što ne bi smeo. Boji se otkrića. Prikriva on pred kraljem svoju strast k'o zmija noge. - Zašto baš pred njim, kada bi ona njemu mila bila? Ili se on u opu ona boji? Kada su njemu namere ljubavne njegovog oca bile otkrivene, sve lice mu je tada likovalo, zakliktao je kao najsrećniji... Otkuda to da ovde umukne stroga vrlina njegova? Baš ovde? Šta bi on, šta bi on tu dobio, ako bi kralj, na primer, kraljici (Na prečac zastane, iznenađena nekom mišlju. - Istovremeno otrgne sa grudi vrpcu koju joj je Karlos dao, brzo je osmotri i pozna je) O, da budale mene! Naposletku Gde su mi samo čula bila? Sad je pred mojim puklo očima. - Pa dugo voleli su se oni pre no monarh izabrao je nju. Bez nje me knez nikada nije video. - Na nju, na nju se dakle tamo ciljalo, gde sam se ja toliko bezgranično, toliko toplo, tol'ko istinito smatrala obožavanom? O, takvoj obmani ravne nema! I pred njom sam odala povrh toga svoju slabost - (Ćutanje) I da bez svake nade voli on! Ne mogu to da verujem - ovakvu ne vodi borbu ljubav beznadna. Opijati se tako slašću tamo gde neuslišen suši zube monarh na ovoj zemlji najblistaviji to, vaistinu! nije žrtva koju prinosi ljubav bezizgledna. Kako vatren je bio njegov poljubac! Kako li me je nežno, kako nežno na uzburkano srce pritisnuo! -


Page 48 of 141


1/24/10 4:43 PM

Za odanost romantičnu, na koju odgovor ne bi trebalo da dođe, taj dokaz je bezmalo odveć smeo, i odveć smeo bio. - Uzima ključ što mu šilje kraljica, bar tako uvrteo je sebi u glavu, i veruje bez daljeg u ovakav džinovski korak ljubavi i, evo, dolazi, zbilja dolazi! On, dakle, smatra da žena Filipova može da se odluči na bezumlje takvo. A gde bi on to mogao, kad ne bi potsticaja mu davali za to dokazi krupni? Jasno je k'o dan. On je uslišen. Ona njega voli. Tako mi boga, ova svetica nije bez osećanja! Lija li je!.. Čak sam i ja, i ja pred uzvišenim strašilom te vrline drhtala. Ona je kao kakvo biće više kraj mene u nebesa štrčala. U senku me je bacao njen sjaj. Lepoti njenoj ja sam zavidela na uzvišenom onome spokojstvu, lišenom sviju uzbuđivanja svojstvenih smrtnim bićima. A to je spokojstvo, dakle, bilo privid samo? Uz dva je stola htela da se sladi? Htela je da vrline vid božanski pokazuje pred svetom, a ovamo u isto vreme drsko da se kljuka potajnim nasladama poroka? I drznula se to? I nekažnjeno da pelivanki ovoj uspe to? Da uspe zato što se nigde nije osvetnik naš'o? - Ne, tako mi boga! Ja sam je obožavala - Al' ovo osvetu traži! Neka sazna kralj, neksazna kralj za ovu prevaru - Kralj? (Posle malo razmišljanja) Uprav tako - tim ću putem ja uspeti da me jednom sasluša. (Ode)

POJAVA DESETA Soba u kraljevom dvorcu Vojvoda od ALBE. Otac DOMINGO.

DOMINGO: Šta biste hteli da mi kažete? ALBA: Učinio sam jedno značajno otkriće danas, pa bih razjašnjenje želeo za nj da dobijem. DOMINGO: Otkriće? O čemu govorite? ALBA: Sreo sam se danas u podne s knezom Karlosom u sobi ispred kraljičine. Tu sam uvređen bio. Pali smo u vatru. Bučnija malo bila je prepirka. Mačeve potrgnemo. Kraljica na ovu buku sobu otvori, međ nas se baci i dobaci knezu pogled pun nekog prisnog despotizma. Jedan jedini pogled to je bio. NJemu se ruka uze - potrča i obisnu mi o vrat - osetih poljubac njegov vruć - pa iščeze. DOMINGO (poćutavši malo) Podozrivo veoma - Vi ste me na nešto potsetili, vojvodo. Slične su misli, priznajem, odavno klijale u mom srcu. Snoviđenja


Page 49 of 141


1/24/10 4:43 PM

ovakva izbegavam ja. Još nikom poverio ih nisam. Dvorezih noževa ima, ima prijatelja nepouzdanih. Ja se ovih bojim. LJude je teško razlikovati, a prozreti još teže. Reč utekla s usne čoveku nije ništa drugo do uvređeni prisni poverenik, stoga sam svoju tajnu zakopao, dok je na svetlost vreme ne izvuče. Škakljiva vam je, vojvodo, po neka usluga kraljevima učinjena, to vam je k'o i hitai neoprezan koji na strelia natrag otskoči, ako li plena svog ne pogodi. Kad nešto kažem, ja bih se na to zakleo i u naforu - al' većma na vazi važi očevidac neki, il' ulovljena reč il' list papira, no živo moje osećanje sve. Prokleto bilo što se nalazimo na španskom tlu. ALBA: A zašto ne na njemu? DOMINGO: Zaboraviti sme se strast na svakom drugome dvoru. Ovde odveć strogi zakoni nju opominju. Ne mogu, sem s mukom, španske kraljice da greše, to verujem - al' samo, na žalost, baš tamo - tamo samo gde bi nam pošlo za rukom najbolje da njih iznenadimo. ALBA: Čujte samo dalje. Danas je Karla saslušao kralj. Jedan je čas taj prijem trajao. Za upravu je nad Holandijom molio; molio je bučno, žučno; čuo sam to u kabinetu. Kad smo na vratima se sreli, oči su mu od suza sve crvene bile. Kad li sutra u podne eto ga, a lice od likovanja sija mu se. Sav je ushićen što je kralj pretpostavio da uzme mene. I zahvaljuje mi. Izmenile se stvari, veli on, i to na bolje. Dvoličiti nije nikada znao on. Pa kako sad da složim ove protivrečnosti? Zapostavljenost svoju likujući pozdravlja knez, a kralj mi milost svoju ukazuje sa svima znacima svojega gneva! - Šta da mislim tu? To novo dostojanstvo zbilja liči više na kakvo proterivanje iz otadžbine, nego li na milost. DOMINGO: Dotle je, znači, došlo? Dotle? Tren srušio jedan ono, dakle, što smo zidali godinama? A ovako mirni, ovako spokojni ste vi? Poznajete li vi mladića ovog? I slutite li šta će s nama biti ako do moći dospe? Neprijatelj knežev ja nisam. Druge brige mene, brige za presto i za crkvu svetu, brige za božji mir nagrizaju. Infant (ja njega znam - ja prozirem njegovu dušu) gaji plan bezumni, užasni gaji plan - Toledo moj, da bude regent, i da se tad prođe bez naše vere svete. - Srcem on je za jednu novu zagrejan vrlinu, što, ponosita, samopouzdana


Page 50 of 141


1/24/10 4:43 PM

i sama sebi dovoljna, ne želi od makar kakve vere da prosjači. On misli! Glava bukti njegova za jednim čudnovatim prividom on uvažava čoveka - Pa da li podobnosti u njega, vojvodo, ima da bude kralj naš? ALBA: Priviđenja! Šta drugo? Možda još i mladićka sujeta da se neka rola igra. Kakav mu drugi izbor ostaje? Proći će to već, ako jednom dođe red i na njega da naređuje. DOMINGO: Ja sumnjam. Svojom diči se slobodom, nije na onu stegu svikao, s kojom se čovek, hteo ne hteo, privikne stegu da otkupljuje. Podobuje li on za presto naš? Taj smeli: duh džinovski potrgaće linije naše državne veštine. Zalud sam nastojao da u ovo razvratno doba ovaj prkosni prigušim duh; odoleo je probi Taj duh u tome telu užasan je a Filipu je već šezdeseta. ALBA: Preveć daleko duh vaš seže. DOMINGO: On je s kraljicom jedno. Već se novatora otrov u grudi jednoga i drugog, doduše prikriveko, ušunjava; ali će, bude l' širio se dalje, i presto dosta brzo zahvatiti. Ovu Valoa znam ja. - Valja nam se bojati pune osvete od strane te protivnice potuljene, ako slabosti sebi Filip dozvoli. Preduhitrimo. Oboje će pasti u jednu zamku. - Ako kralju mig ovakav sada damo, pa dokazan il' nedokazan - biće već i to dovoljno što će da se pokoleba. Mi ne sumnjamo, niti ja nit' vi. Ubeđenom je lako da ubedi. I, nema druge, otkrićemo više, ako unapred znamo pouzdano da mora da se otkrije. ALBA: No sad pitanje najvažnije: ko da uzme na sebe to da kralja obavesti? DOMINGO: Ni vi ni ja. Počujte, dakle, šta je odavno već, pun velikoga plana, moj trud do cilja dognalo. Još treće nedostaje nam lice, najvažnije, da upotpuni savez naš. - Kralj voli kneginju Eboli. Ja ovu strast, što kamate za moje želje nosi, pothranjujem. Poklisar njen sam ja, za plan ću naš odnjihati ja nju. Za nas će saveznica ponići i kraljica u ovoj mladoj dami, uspe li delo.moje. Ona sama pozvala me je sad u sobu ovu. Svemu se nadam. - Može da se zbude da jedna španska zgazi devojka u jednu ponoć ljiljan taj Valoa. ALBA:


Page 51 of 141


1/24/10 4:43 PM

Šta čujem? Je li to što sada čuh istina? Vi me iznenađujete, tako mi boga! - Jeste, udar taj će stvar da okonča! Ja se tebi divim, dominikanče. Sad smo dobili. DOMINGO: Mir! Neko ide? - Ona je - baš ona. ALBA: U susednoj sam sobi, ako nešto DOMINGO: U redu. Pozvaću vas. (Vojvoda od Albe ode) _________________ Ars longa, vita brevis

vuk

~ administrator ~


Naslov:

POJAVA JEDANAESTA KNEGINJA. DOMINGO.

DOMINGO: Stojim vam na službi, milostiva kneginjo. KNEGINJA (gledajući sa ljubopitstvom za vojvodom) Mi valjda nismo sami potpuno? Imate, vidim, još jednog svedoka? DOMINGO: Kako to? Pridružio: 11 Sep 2005 Poruke: 5323 Lokacija: nigdina

KNEGINJA: Ko je bio to što sad ode odavde? DOMINGO: To je, milostiva kneginjo, bio vojvoda od Albe. On moli dopuštenje da pred vas iziđe posle mene. KNEGINJA: Vojvoda? Šta hoće on? Šta može hteti on? Možete li mi vi to reći, možda? DOMINGO: Ja? i to pre no saznam kakav to događaj važan lodari mi sreću, koje sam tako dugo bio lišen, da kneginji od Eboli - i opet približiti se mogu? (Pauza, za koje on očekuje njen odgovor) Da l' se najzad okolnost neka našla da u prilog kraljevih želja govori? da l' beh u pravu kad se nadah da ćete se pomiriti, kad bolje razmislite, s ponudom koju odbiše jedino ćudljivost i uporstvo? Evo sam došao sav nestrpljiv KNEGINJA: Da l' ste kralju preneli šta sam odgovorila poslednji put? DOMINGO: Odgodio sam još da mu tu smrtnu ranu zadam. Još, kneginjo milostiva, ima kad. Stoji do vas da blaži oblik date tom odgovoru. KNEGINJA:


Page 52 of 141


1/24/10 4:43 PM

Dostavite kralju da čekam na nj. DOMINGO: Da l' smem za istinu ovo da uzmem, lepa kneginjo? KNEGINJA: Tek ne za šalu? Vi mi, boga mi, strah zadajete. Kako? Šta sam to uradila, kad čak i vi - i vi gubite boju lica? DOMINGO: Kneginjo, iznenađenje ovo jedva sam kadar da shvatim KNEGINJA: Pa i ne treba da razumete, preosvećeni. Ne bih za blaga sva na ovom svetu volela da to shvatite. Za vas je dovoljno, što je tako. Sebi trud prištedite da dokučite čijoj zahvaliti vam valja rečitosti za ovaj obrt. Ali dodajem, koliko da vas utešim, da vi u ovom grehu dbla nemate. A nema ga ni crkva, doista; iako ste mi vi dokazali da slučajeva biti može, kada crkva i tela svojih mladih kćeri u više svrhe zna da upotrebi. Ni ona nema udela. - Za mene pobožni takvi razlozi su odveć visoki - vaša preosvećenosti. DOMINGO: Ja ih od svega srca, kneginjo, uzimam natrag, čim su suvišni. KNEGINJA: Umolite monarha, ukoliko želite baš, da pogrešno po ovom postupku mene ne ocenjuje. Kakva sam bila, takva sam i sad. Promenilo se samo stanje stvari od onog doba. Kad sam ponudu s njegove strane onda odgurnula gnušajući se, ja sam verovala da je on srećan, pošto najlepšu kraljicu poseduje - verovala da je te moje žrtve dostojna supruga verna. Onda - onda sam to verovala. Al', dabome, sada sada sam bolje obaveštena. DOMINGO: Kneginjo, dalje, dalje. K'o što čujem, mi se već razumemo. KNEGINJA: Dosta to, da je u klopku pala. Ja je više štedeti neću. Ulovljena je ta kradljivica irepredena. Kralja, Španiju, mene, sve je prevarila. Ja znam, Ja znam to, ona voli. Ja ću dokaze da donesem, koji će je nagnati i te kako da zadrhti. Prevaren kralj je - al' za ovo neće ostati neosvećen, duše mi! Odricanja ću ovog nadljudskog i uzvišenog masku ja da zderem sa liia njoj, te ceo svet da pozna grešnice ove čelo. Staće me ogromne cene ovo, ali nju i to je triumf moj, od toga moja likuje duša - staće to još više.


Page 53 of 141


1/24/10 4:43 PM

DOMINGO: Sada je zrelo sve. Dozvolite da vojvodu pozovem. (Iziđe) KNEGINJA (iznenađena) Čemu to?

POJAVA DVANAESTA KNEGINJA. Vojvoda ALBA. DOMINGO.

DOMINGO (pošto je uveo vojvodu) Prekasno stiže ovde naša vest, vojvodo Alba. Nama kneginja Eboli tajnu onu baš otkriva koju je od nas valjalo da sazna. ALBA: Utol'ko će joj moja poseta padati manje čudno. Poverenja u svoje oči nemam. Za ovakva otkrića ženski pogledi se traže. KNEGINJA: Vi govorite o otkrićima? DOMINGO: Mi bismo, milostiva kneginjo, želeli znati, gde biste, u koji trenutak većma pogodan KNEGINJA: I to! Sutra u podne čekaću vas dakle. Razloga imam da ne skrivam više kažnjivu tajnu tu - da dalje kralja nje ne lišavam. ALBA: Mene je baš to dovelo amo. Odmah valja kralj da sazna to. I valja, kneginjo, od vas, od vas baš to da sazna. Kome, kome bi ako ne drugarini supruge svoje, strogoj, budnoj vazda, poverovao pre? DOMINGO: I kome više no vama, koja može, čim zaželi, da vlada njime neograničeno? ALBA: Zakleti ja sam neprijatelj knežev. DOMINGO: Pretpostavlja se obično to isto upravo i za mene. Kneginja Eboli ima ruke odrešene. Gde nama nužda ćutanje nalaže, tu vas baš dužnost vaša prisiljava da govorite, dužnost službe vaše. Ako li ono što mu predočite imalo bude dejstva, nama kralj pobeći neće, mi već delo ćemo privesti kraju. ALBA: Ali brzo, sad još mora to biti. Skup je svaki tren. Svakog mi časa može zapovest stići da krenem. DOMINGO (obrati se posle malog razmišljanja kneginji) Bi l' se kakva pisma mogla da naću? Pisma ulovljena od infantove strane ne bi ovde


Page 54 of 141


1/24/10 4:43 PM

zacelo promašila svoje dejstvo. Da pogledamo. - Nije l' tako? - Da, vi - čini mi se - s kraljciom u istoj spavate sobi. KNEGINJA: Tu do njene odmah. Al' šta od toga imam? DOMINGO: Ko bi znao u brave dobro da se snađe! Je l' vam u oči palo gde ponajčešće ostavlja ona ključ od skrinje svoje! KNEGINJA (razmišlja) To bi do nečeg moglo da dovede Jest - ključ bi, mislim, mog'o da se nađe. DOMINGO: I glasnici su potrebni za pisma Kraljičina je pratnja velika Kada bi neko tu na trag naiš'o! Zlato, doduše, može podosta ALBA: Zar niko nije opazio da li poverenike infant ima? DOMINGO: Ne, nijednoga, u celome Madridu ni jednog. ALBA: To je čudno. DOMINGO: Možete mi to verovati. Dvor on - ja sam to već proverio - ceo prezire. ALBA: Al nuto! Sad mi na um pade baš kako je, kad sam ono izišao iz kraljičine sobe, infant bio s jednim od vaših paževa, i tu su poverljivo se razgovarali. KNEGINJA (upadne brzo) Ma nije, nije! To je - to je bilo o nečem drugom. DOMINGO: Otkud možemo m i to da znamo? Ne, podozriva je ova okolnost - (Vojvodi) Jeste l' znali paža? KNEGINJA: Ma to su detinjarije - I šta je moglo da bude drugo? Dosta to, što je to meni poznato. - Još jednom videćemo se, dakle, pre no budem o tišla kralju. - A utol'ko će se otkriti mnogo. DOMINGO (odvede je ustranu) Kralj se sme da nada? Mogu ovako da ga obavestim? Zacelo? A i to da javim mogu koji će najzad lepi čas doneti njegovih želja ispunjenje? Mogu? KNEGINJA: Za koji dan ću biti bolesna; od kraljičine osobe ću biti, k'o što je red na našem dvoru već, znate i sami, - biću odvojena. Ostaću tad u svojim sobama. DOMINGO: Sa srećom bilo! Dobijena je


Page 55 of 141


1/24/10 4:43 PM

velika igra. Čiknućemo sad kraljicu svaku KNEGINJA: Mir! to mene traže kraljica mene zove. Doviđenja. (Ode žurno)

POJAVA TRINAESTA ALBA. DOMINGO.

DOMINGO (pošto je pogledom otpratio kneginju) Vojvodo, ove ruže i te vaše borbe i bitke ALBA: I tvoj bog - ja samo čekam na grom i tresak da nas zgrome! (Odu)

U jednom kartezijanskom manastiru POJAVA ČETRNAESTA DON KARLOS. IGUMAN.

KARLOS (igumanu, ulazeći) Bio je tu već, dakle? - Žao mi je. IGUMAN: Već treći put od jutros. Otiš'o je pre jednog sata KARLOS: Al' će opet doći? Poručio je, ne? IGUMAN: Do podne još, tako je obećao. KARLOS (kraj prozora, razgleda okolinu) Podalje je vaš manastir od druma. - Vide se na onu stranu tornjevi madridski. A, naravno, tu teče Manzanares Baš je po mojoj ćudi ovaj kraj. Sve je tu tiho, kao tajna neka. IGUMAN: K'o vrata što u drugi život vode. KARLOS: Časnosti vašoj, preosvećeni, poverio sam ono što je meni nadasve sveto i skupoceno. Nikoje smrtno biće ne sme znati s kime sam ovde razgovarao i to još tajno. Ja veoma važnih razloga imam da pred celim svetom porečem kako poznajem čoveka kojega sada čekam; stoga sam manastir ovaj izabrao. Mi smo od izdajica i od prepada osigurani ovde valjada? Pamtite jelte svoje obećanje? IGUMAN: Na nas se, milostivi gospodaru, oslon'te samo. Ne pretražuje kraljevo podozrenje grobove. Uho se ljubopitstva pripija samo uz vrata strasti i probitka. Prestaje svet međ ovim zidinama. KARLOS: Da ne mislite da se možda krije za ovim strahom i obazrivošću


Page 56 of 141


1/24/10 4:43 PM

nečista savest kakva? IGUMAN Ništa baš ne mislim ja. KARLOS: U zabludi ste vi, u zabludi ste zbilja, oče sveti. Pred ljud'ma samo tajna moja dršće, al' ne pred bogom. IGUMAN: To se vrlo malo nas tiče, sine. Krivom k'o i pravom pribežište je ovo otvoreno. Da li je ono što nameravaš dobro il' zlo, il' poročno il' pravo, raspravi ti to sam sa srcem svojim. KARLOS (toplo) Ne može ono što mi tajimo vašemu bogu biti na sramotu. Vama, doduše, vama mogu ja i poveriti ovo. IGUMAN: Čemu? Bolje, toga me, kneže, oslobodite. I svet i ono što uz njega ide već davno tu zapečaćeni stoje za onaj put golemi. Zašto bih za ovaj kratki rok do polaska lomio pečat opet? Za blaženstvo čoveku malo treba. - Zvono zove. Moram da poćem bogu da se molim. (Ode)

POJAVA PETNAESTA DON KARLOS. MARKIZ OD POZE ulazi.

KARLOS: Ah, najzad, najzad MARKIZ: Kakvo iskušenje za nestrpljenje jednog prijatelja! Dvaput je sunce zašlo i izišlo otkad je sudba moga Karlosa odlučila se. A tek sad, tek sad ću da čujem to. - Pa zbori, je li došlo do izmirenja? KARLOS: Izmeđ koga to? MARKIZ: Između kralja Filipa i tebe; a rešena je stvar i s Flandrijom? KARLOS: Da sutra tamo ide vojvoda? Jest, rešeno je tako. MARKIZ: Nemogućno. To nije. Zar je Madrid sav obmanut? Tajni si, vele, prijem imao. Kralj KARLOS: Ni da čuje. Mi smo se razišli za navek, i to više nego ikad MARKIZ: U Flandriju n e ideš? KARLOS: Ne! Ne! Ne!


Page 57 of 141


1/24/10 4:43 PM

MARKIZ: O, moja nado! KARLOS: To je samo pride. O, Roderiše, šta ja sve preživeh otkad se rastadosmo! Al' pre svega sad savet da mi daš! Da govorim moram sa njom MARKIZ: Sa svojom majkom? - Ne - I našto? KARLOS: Imam nade. - Zašto blediš? Spokojan budi. Valja mi da budem, i biću srećan. Al' za drugi put da ostavimo to. A sad me svetuj kako bih mog'o s njom da govorim. MARKIZ: A čemu to? Na čemu se zasniva taj novi san bunovni? KARLOS: Nije san! Tako mi boga čudesnoga, nije! Istina cela! Istina! (Izvuče kraljevo pismo kneginji Eboli) U ovom pismenu važnom nalazi se ona. Pred očima je ljudskim kraljica, a i pred božjim slobodna. Pročitaj i čuđenja se jednom proći. MARKIZ (otvorivši pismo) Šta? Šta vidim? Od monarha svojeručno? (Pošto je pročitao) Kome je ovo pismo upućeno? KARLOS: Pa kneginji od Eboli. - Onomad kraljičin jedan paž mi donese od nepoznate ruke pismo jedno i jedan ključ. U pismu se kabinet u levom krilu dvora, tamo gde su odaje kraljičine, označava, gde jedna dama, koju davno volim, na mene čeka. Ja ti odmah pođem za ovim migom MARKIZ: Pođeš, bezumniče? KARLOS: Jeste da ne znam rukopis - al' znam ovakvu damu. Ko bi osim nje mislio da je Karlos obožava? Poletim prema označenom mestu vrtoglavicom slatkom sav opijen; božanska pesma jedna čiji zvuk iz sobe te put mene zabruja posluži meni kao putovođa otvorim vrata odaje - i koga zateknem tamo? - Možeš užas moj da zamisliš i sam! MARKIZ: Pogađam sve. KARLOS: Spasa mi ne bi bilo, Roderiše, da nisam pao u anđelske ruke. Slučaja kobna! Govor neoprezni pogleda mojih zaveo je nju, te se je slatkoj varci predala, kako je idol ovih pogleda baš ona sama. Meko srce njeno, ganuto tihim jadom duše moje, ubedi sebe s velikodušnošću nepromišljenom da mi ljubavlju


Page 58 of 141


1/24/10 4:43 PM

uzvrati ljubav. Strahopoštovanje nalaže meni ćutanje; a ona smelosti ima da okonča njega preda mnom stoji otvorena sva njezina duša lepa MARKIZ: Tako mirno pričaš mi to? - Ta tebe kneginja Eboli sveg je prozrela. Sad više nikakve sumnje nema da je ona u tajnu tvoje ljubavi do same prodrla srži. Uvredu si tešku naneo njoj. A ona poseduje nad kraljem vlast. KARLOS (pouzdano) Pa ona je poštena. MARKIZ: Po sebičnosti ljubavi je to. Bojim se ja veoma tog poštenja, znam ga ja kako malo siže ono do ideala onog što, u divnoj i ponositoj začet ljupkosti, iz dušinoga materinskog tla neusiljeno izbija, i koji bez pomoći vrtareve urađa raskošnim cvetovima. To je lastar sa tuđeg tla, donesen patvorenim jugom u ovo grublje podneblje, nazovi to principom, vaspitanjem, il' kako hoćeš, to je priučena nevinost, teškom borbom i lukavstvom od krvi preuzvrele iskamčena, pa pripisana brižno, savesno podneblju koje traži to i plaća. Proceni sam! Pa zar će ikad moći kraljici ona to da oprosti što je kraj njene sopstvene vrline, izvojevane s mukom, neki čovek minuo da bi žarom bezizglednim za Filipovom ženom sagorev'o? KARLOS: Zar tako dobro kneginju poznaješ? MARKIZ: To ne; zacelo. Jedva ako sam je video dvaput. Al' dopusti samo još jednu reč da kažem. Meni se činilo kao da se vešto ona kloni nagote poroka i da je vrline svoje neobično svesna. A pogled'o sam onda kraljiiu. O, koliko je različito bilo sve što sam ovde zapazio, Karlo! Sa urođenim tihim svetaštvom, s bezbrižnom nekom lakoumnošću, neupoznata s onom sračunatom uljuđenošću školskom, a daleko od straha kol'ko i od drskosti, korača ona čvrstim korakom kakvog junaka onom uzanom i srednjom stazom, obeleženom onim što red i pristojnost nalažu, i ne znajući da je iznudila za sebe obožavanje onamo, gde o sopstvenom dopadanju svom nije ni snila. Da l' i sad moj Karlo Eboli svoju u ogledalu ovome prepoznaje? - Kneginja je ostala kremen jer je volela; ljubav je bila u vrlini njenoj doslovno uslovljena. Ti je nisi nagradio i - ona će da padne. KARLOS (žustrije) Ne, ne! Ja velim ne! (Pošto je žustro prešao nekoliko puta tamo i amo)


Page 59 of 141


1/24/10 4:43 PM

O, kad bi znao kako ti divno stoji, Roderiše, da svome Karlu kradeš ono što je božanskije od svakoga blaženstva, veru u ljudsku izvrsnost! MARKIZ: Zar to zaslužih? Ne, ljubimče duše moje, tako mi boga, nisam hteo to. O, anćeo ta Eboli bi bila, i s poštovanjem, kao i ti sam, ired svetiteljstvom njenim ničice bih pao i ja, da samo - tajnu. tvoju saznala nije. KARLOS: Gledaj samo kako jalov je strah tvoj! Pa zar ona ima dokaze druge osim onih koji nju samu blate? Zar će čašću svojom žalosno zadovoljstvo osvete da kupuje? MARKIZ: Da samo opozove to što je jednom prisiljena bila da pocrveni, mnoga je već sebe sramoti žrtvovala. KARLOS (žustro ustavši) Ne, pa to je i odveć grubo, odveć svirepo. Ja nju poznajem, ohola je ona i plemenita; ništa se ne bojim. Zalud nastojiš da mi nade plašiš. Govoriću sa majkom. MARKIZ: Sada? Našto? KARLOS: Da štedim više nemam šta - ja moram da znam sudbinu svoju. Ti se samo pobrini kako s njom da govorim. MARKIZ: I smeraš da joj pismo to pokažeš? Smeraš zacelo ovo? KARLOS: To ne pitaj. Način mi, način nađi, kako s njom da govorim! MARKIZ (značajno) Pa zar mi nisi rek'o da voliš svoju majku? - Ti si voljan da joj pokažeš ovo pismo? (Karlos gleda u zemlju i ćuti) Karlo, na tvome linu čitam nešto ja za mene posve novo - posve tuđe do ovoga trenutka. - Kriješ oči? Zašto od mene oči kriješ? Znači istina to je? - Da l' sam doista čitao k'o što valja? Daj da vidim - (Karlos mu daje pismo. Markiz ga pocepa) KARLOS: Šta? Jesi l' mahnit? (Sa ublaženom osetljivošću) Zbilja - priznajem, do tog mi pisma mnogo stalo beše. MARKIZ: Izgledalo je tako. Zato sam ga i poderao. (Markizov pogled prodorno počiva na knezu, koji u njega gleda sa dvoumicom. Dugo ćutanje) Reci zaboga, šta zajedničkog ta obesvećenja kraljevskog odra imaju sa tvojom sa tvojom ljubavi? - Je l' Filip tebi opasan bio? Kakav konac može muževlje povrećene dužnosti s nadama tvojim smelijim da spoji?


Page 60 of 141


1/24/10 4:43 PM

Je l' zgrešio gde voliš ti? Ja sada počinjem zbilja da te shvatam. O, koliko sam se slabo ja do sad u tvoju ljubav razumevao! KARLOS: Šta, Roderiše? Šta to misliš? MARKIZ: Vidim od čega mi se odviknuti valja. Jest, nekad, nekad posve drukče beše. Tada si tako bogat, tako topal, o, tako bogat bio! krug zemaljski sav je u tvojim grudima širokim mogao mesta naći. Sve je to minulo sada, sve je progutano strašću i sitnim koristoljubljem. Srce je tvoje umrlo. Ni suze za čudovišnu sudbu pokrajina, ni suze cigle nemaš više! O, kako si, Karlo, osiroteo, do prosjačkoga štapa doterao, otkada nikog ne voliš, sem sebe! KARLOS (baci se u stolicu. - Nakon pauze, jedva uzdržavajući plač) Da me ne ceniš više, ja to znam. MARKIZ: Nemoj ovako, Karlo! Ja poznajem to uzburkanje. Ono je poteklo od osećanja hvale dostojnih, no zabasalih. Pripadala je kraljica tebi, pa je nju od tebe oteo monarh - ali sve do sad, po skromnosti, u svoja prava nisi imao poverenja. Filip možda i jeste vredan nje. Sav sud si svoj tek s pola usta smeo da kažeš. Odlučilo je pismo. Ti si se dostojnijim pokaz'o. Video si s radošću gordom dokaz očigledan za pljačku i tiraniju sudbine. I kliktao si što si uvređen; jer velike su duše polaskane kada nepravdu trne. Ali tu je skrenula s pravog puta tvoja mašta, ovo je bilo tvome ponosu zadovoljenje - tvoje srce sebi nade je obećavalo. I, vidiš, ja sam to dobro znao, ti si tu pogrešno samog sebe shvatio. KARLOS (ganut) Ne, Roderiše, ti se vrlo varaš. Ni izdaleka tako plemenito mislio nisam kao što bi ti voleo da me ubediš. MARKIZ: Pa zar se u tome tako malo ja razumem? Vidiš li, Karlo, svaki put kad ti zalutaš, ja nastojim svaki put da pogodim međ stotinu vrlina vrlinu koju mogu da obedim za učinjenu pogrešku. Al' sad, pošto se sada bolje razumemo, nek bude! Ti sad treba s kraljicom, ti moraš sada s njom da govoriš. KARLOS (obisne mu o vrat) O, kako pokraj tebe pocrvenim! MARKIZ: Reč moju imaš. Sada drugo sve ostavi meni. Vinula se jedna smeona, divlja, srećna misao u mojoj mašti. Valja da je čuješ iz jednih lepših usta, Karlose.


Page 61 of 141


1/24/10 4:43 PM

Do kraljice ću da se probijem. Možda će ishod još koliko sutra da se pokaže. A utol'ko ti ne smeći s uma, Karlo, da se ,,plan koji je višeg uma plod, jad ga ljudskoga roda pobrzava, može da osujeti deset tisuć puta, ali se nikad ne sme napustiti." Čuješ li? Flandrije se seti. KARLOS: Sve sve ću da činim što mi naložite ti i vrlina uzvišena. MARKIZ: Već je isteklo vreme. Čujem tvoju pratnju. (Grle se) Sad opet kraljević i podanik. KARLOS: Odvoziš li se odmah sad u grad? MARKIZ: Sad odmah. KARLOS: Čekaj! samo reč još! Kako mog'o sam lako da zaboravim! Vest jedna vrlo važna. „Kralj otvara pisma što idu za Brabant". Opreznost. Državna pošta ima, ja to znam, naredbe tajne MARKIZ: Kako saznade? KARLOS: Dobar je meni prijatelj Don Rajmond od Taksisa. MARKIZ (nakon malog ćutanja) I to još. Tad će ona da zaobiđu preko Nemačke. (Odlaze jedan na jedna, drugi na druga vrata) _________________ Ars longa, vita brevis

vuk

~ administrator ~


Naslov:

TREĆI ČIN Kraljeva spavaća soba POJAVA PRVA Na noćnom stolu dve upaljsne sveće. U dnu sobe nekoliko paževa zaspalo klečeći. Kralj, polusvučena gornjeg dela tela, stoji pred stolom zamišljen, sa rukom prebačenom preko stolice. Pred njim jedan medaljon i hartije.


KRALJ: Da je inače bila sanjalica ko može da poreče to. Ja njoj nikada ljubav dati nisam mog'o, pa ipak - nikad činilo se nije da nedostatak neki oseća. Dokazano je, dakle, ona vara. (Učini pokret koji ga osvesti. Podigne oči začuđen) Gde sam to bio? Zar sem kralja niko ovde ne bdi? - A šta? I sveće već dogorele? tek nije dan već valjda? Od sna mog ništa nema. Moraćemo uzeti kao da ga je i bilo. Kralj nema kad da noći izgubljene nadoknađava. Sad sam budan već, pa neka bude dan. (Gasi sveće i razvlači zavesu na prozoru. Šetajući po sobi, primeti zaspale dečake i neko vreme stoji ćutke pred njima; potom povuče zvono) Da l' spavaju pred mojom sobom možda isto tako?


Page 62 of 141


1/24/10 4:43 PM

POJAVA DRUGA KRALJ. GRAF LERMA.

LERMA (zaprepašćen, kad spazi kralja) Da nije vašem veličanstvu zlo? KRALJ: U paviljonu levom bilo je pucnjave neke. Jeste l' čuli buku? LERMA: Ne, vaše veličanstvo. KRALJ: Niste? Kako? Ja sam to, dakle, samo sanjao? To nije moglo tek onako doći. Kraljica tamo spava, je li tako? LERMA: Da, veličanstvo. KRALJ: San me plaši taj. Neka se tamo straža u potonje, čujete l'?, s mrakom udvostručava al' sasvim, sasvim tajno. - Neću da se Posmatrate me ispitivački? LERMA: Primećujem da oči zažarene imate koje vapiju za snom. Smem li se, veličanstvo, da usudim da vas na jedan život potsetim dragocen vrlo, da vas potsetim na narode, što ne bi gledali bez uplašene zaprepašćenosti na trag ovakav noći probdevene Dva kratka časa sna jutarnjeg KRALJ: San, san ću ja naći u Eskorijalu. Za vreme sna je krune lišen kralj, a čovek srca svoje žene - Ne! Kleveta to je - Zar mi nije žena, žena to došanula? Samo ime ženino znači klevetu. Taj zločin pouzdan nije, dok ga meni kakav muškarac ne potvrdi. (Paževima koji su se dotle probudili) Zovnite mi vojvodu Albu. (Paževi odu) Grafe, priđite! Je l' to cela istina? (Zastane islitivački pred grafom) O, tol'ko da mi je samo da sam sveznajući koliko bila traje otkucaj! Je l' istina, zakun'te mi se! Da l' sam prevaren ja? O, je li istina? Da li sam? LERMA: Moćni, najbolji moj kralju KRALJ (trgne se) Kralj! Samo kralj i opet kralj! Zar nema sem ovog praznog, šupljeg odjeka? nikakav bolji odgovor? Ja kucam u ovu stenu, vode tražeći, vode za vrelu grozničavu žeđ a on mi daje užareno zlato. LERMA: Šta je to što bi trebalo da bude istina, gospodaru? KRALJ: Ništa. Ništa. Ostavite me. Odlazite. (Graf hoće da se udalji, no on ga pozove natrag) Vi ste ženjeni? Vi ste otac, ne?


Page 63 of 141


1/24/10 4:43 PM

LERMA: Zacelo, moj gospodaru. KRALJ: Oženjeni ste, a hrabrosti imate da probdite kraj gospodara svoga celu noć? U vas je kosa bela kao srebro, a vi ne crvenite što u časnost ženinu verujete. Doma hajte. U rodoskvrnom naručju sinovljem upravo sada naći ćete nju. Verujte jednom kralju, pođite. Stojite zapanjeii? Gledate me pogledom punim značaja? - što imam, valjada, vlasi sede k'o i vi? Kraljice - toga, zlosrećno stvorenje, toga se opomen'te - kraljice ne prljaju vrlinu svoju blatom. Glava vam ode, ako posumnjate LERMA: Ko bi to mog'o? Zar bi ikog bilo u državama kralja mog svim skupa, koji bi drzak bio dovoljno da anćeosku zapahne vrlinu i daškom otrovnoga podozrenja? Da se duboko tako najbolja kraljica KRALJ: Dakle najbolja? i za vas najbolja? Vidim u blizini mojoj veoma tople prijatelje ima. NJu je to mnogo moralo da stane, više, koliko poznato je meni, nego što ona kadra je da da. Otpušteni ste. Vojvodu mi dajte. LERMA: Čujem ga već u prednjoj sobi - (Pođe) KRALJ: Grafe! Biće zacelo da je sve onako kako ste maločas primetili. Meni od ove noći probdevene sva glava gori. Pa zaboravite što sam u budnom snu govorio. Zaboravite. Čujete li? Ja sam vaš kralj još uvek blagonakloni. (Pruža mu ruku za poljubac. Lerma odlazi i otvara vrata vojvodi od Albe)

POJAVA TREĆA KRALJ i Vojvoda od ALBE.

ALBA (prilazi kralju s nedoumicom na licu) Nalog za mene tako iznenadan U čas ovako izniman? (Trgne se kad bolje osmotri kralja) Pa ovo što vidim sad KRALJ (seo i prihvatio se medaljona na stolu. Dugo posmatra ćutke vojvodu) I, dakle, istina je? Nijednog vernog slugu nemam? ALBA (pogođen) Kako? KRALJ: Uvreda smrtna nanesena mi ovo se zna. A niko da se nađe na ovo mene da upozori? ALBA: Uvreda mome kralju nanesena, a to izmaklo oku mome?


Page 64 of 141


1/24/10 4:43 PM

KRALJ (pokazuje mu pismo) Da li tu ruku poznajete? ALBA: To je ruka Don Karlosova. KRALJ (pauza, u kojoj on oštro promatra vojvodu) Ne domišljajte se? Skrenuli ste mi pažnju da se čuvam njegovog častoljublja. Je li samo njegovo častoljublje, samo ono bilo od čega imadoh da strepim? ALBA: Častoljublje je krupna reč - široka, obuhvaćeno može biti njom beskrajno mnogo. KRALJ: A da meni nešto otkrijete posebno nemate? ALBA: Vaše je veličanstvo poverilo budnosti mojoj carstvo. Carstvu ja sve svoJe znanje najskrivenije i svoju uvićavnost dugujem. A što inače slutim, ili mislim, il' znam, to samo meni pripada. Svojina to je osveštana, koju i prodan rob i vazal ima prava zemaljskim kraljevima da uskrati. Sve ono što se jasno kao dan pred mojom dušom javi, nije još dovoljno zrelo i za kralja mog. No ukoliko ipak baš nastoji zadovoljen da bude, onda molim da k'o gospodar ne pita. KRALJ (da mu pismo) Čitajte. ALBA: (čita, pa se uplašeno okrene prema kralju) Koji je to bezumnik kralju mom u ruke dao zlosrećni taj list? KRALJ: Kako? Vi znate, dakle, koga se to što tu piše tiče? Kol'ko znam, u tom je pismu ime ispušteno. ALBA (pogođen stukne) Ja sam se zatrčao. KRALJ: Znate je. ALBA (pošto je malo razmislio) Omaklo mi se. Kralj moj zapoveda ne mogu više natrag - ne poričem ja znam tu ličnost. KRALJ (ustaje žestoko uzbuđen) O, pomozi mi, užasni bože osvete, da smislim nekakvu novu smrt. Što znati valja, tol'ko je jasno, opšte poznato, toliko glasno ispoljeno, da se pogađa već na prvi pogled - To je i odveć! Nisam znao to! To ne! Poslednji ja sam došao do toga! Poslednji, dakle, u svem carstvu svom ALBA (padne pred noge kraljeve) Jeste, moj kralju premilostivi, priznajem da sam kriv. I stidim se kukavičkoga pametovanja kojs mi reče da ne govorim tamo gde glasno dovoljno na govor


Page 65 of 141


1/24/10 4:43 PM

gonili su me i spravedljivost i istina i moga kralja čast. Zato što niko neće pisnuti jer čar lepote jezik svezuje svakom muškarcu, - opasno bi bilo, ako bih štogod rekao, kad znam da će sinovlja uveravanja, tako umilna, da će suprugine suze i njene zavodničke čari KRALJ (brzo i žustro) Ustan'te. Reč vam dajem kraljevsku. Ustan'te. I govorite bez straha. ALBA (ustane) Možda se vaše veličanstvo seća i sad još onog slučaja u vrtu u Aranhuezu. Zatekli ste kraljicu samu tada, bez ijedne pratilje njene - oka rastrojena u udaljenoj jednoj senici. KRALJ: Ha! šta ću čuti? Dalje. ALBA: Prognana je bila markiza Mondekar iz zemlje zbog toga što je velikodušna dovoljno bila da bez kolebanja za kraljicu se svoju žrtvuje. Sad znamo stvar - markiza nije drugo uradila do ono što je bilo njoj naređeno. Knez je bio tamo. KRALJ (strašno planuvši) Bio je tamo? Dakle ipak je ALBA: Probudio je odmah podozrenje u pesku muških stopa trag, što s levog ulaza ove senipe put neke pećine vodio je, gde se rubac infantov izgubljeni našao. Tamo je kneza vrtar jedan sreo, a to je bilo baš u isto vreme skoro u minut to je sračunato kad ste i vi u seniiu naišli. KRALJ (povraćajući se iz mračnog razmišljanja) A plakala je kad se čuđenje javilo na mom licu! Nagnala me da ispred celog dvora svog crvenim! Pred samim sobom da crvenim - Stajah, tako mi boga! pred vrlinom njenom k'o onaj kom se sudi - (Duga i duboka tišina. Sedne i pokrije lice) Jest, imate, vojvodo Alba, pravo To bi moglo da me do nečeg užasnog odvede Ostavite me koji trenut samog. ALBA: Ni to čak posve ne odlučuje, moj kralju KRALJ (mašajući se hartija) A ni to? ni to? ni ovo? ni vapijuća ova saglasnost dokaza koji optužbu izriču? O, jasnije je to no sunce božje a ja sam to unapred znao davno otpočeo je zločin taj već onda kad sam je prvi put iz vaših ruku primio u Madridu - Vidim je i sad još kako, bleda kao duh, svoj uplašeni pogled ustavlja na mojim sedim vlasima. Još onda pritvorna ova igra počela je! ALBA: Preminula je knezu nevesta


Page 66 of 141


1/24/10 4:43 PM

u mladoj majci koju dobi. Već su u željama se uljuljkivali, i shvatili se bili već u vrelim osećanjima, koja preseče položaj novi njen. Bojažljivost je svladana bila već, bojažljivost koja inače prati obično prvo priznanje, pa je zavodništvo prozborilo sa više smelosti, dozivajući slike sećanja, prisne i drage, a ne zabranjene, na ono što je bilo. Utoliko' drskije su se oni podali komešanjima strasti što su bili sroćeni skladom svojih shvatanja i svojih leta i što ih je isto nasilje gnevom nadahnjavalo. Politika je preduhitrila njenu naklonost; zar je verovati, moj kralju, da je ona priznala državnom veću takvo punomoćstvo? da ju je prisilila pohota da izbor kabineta ispita sa više pažnje? Ona je na ljubav pripravna bila, a umesto nje je dobila dijademu. KRALJ (uvređen i s gorčinom) Vojvodo, vi vrlo mudro raščlanjavate, - veoma mudro. - Rečitosti vašoj divim se. Hvala vam. (Ustane, hladno i oholo) U pravu ste. Pogrešila je kraljica veoma što mi je pisma takve sadržine tajila, što je ono infantovo kažnjivo pojavljivanje u vrtu od mene skrila. Zgrešila je vrlo sa naopake velikodušnosti. I ja ću znati da je kaznim. Koga još ispred sobe ima? - Niste mi, vojvodo, više potrebni. Otstup'te. ALBA: Da li se nisam i po drugi put vašemu veličanstvu zamerio revnošću svojom? KRALJ (pažu koji uđe) Nek Domingo dođe. (Paž ode) Ja vam opraštam što ste nagnali mene da strepim skoro dva minuta od zločina što može vas da snaće. (Alba se udalji)

POJAVA ČETVRTA KRALJ. DOMINGO.

KRALJ (prođe pozornicom nekoliko puta da bi se sabrao) DOMINGO (uđe nekoliko trenutaka posle VOJVODE, priđe KRALJU kojega izvesno vreme posmatra u svečanom ćutanju) Kako sam iznenađen radosno, što vas ovako mirna, veličanstvo, ovako pribranoga nalazim. KRALJ: Iznenađeni? DOMINGO: Hvala proviđenju što strepnja moja ipak, dakle, nije utemeljena bila! KRALJ: Vaša strepnja? Od čega se je imalo da strepi?


Page 67 of 141


1/24/10 4:43 PM

DOMINGO: Ne smem da tajim, vaše veličanstvo, da znam već jednu tajnu KRALJ: Da l' sam želju izrazio da s vama nju podelim? Kad se to neko preda mnom ovako nepozvan istrčavao? Veoma, tako mi časti, smeono. DOMINGO: Moj kralju, povod i mesto, gde sam došao do tog saznanja, pečat ispod kog sam doznao ovo, svakojako me krivice ove oslobađaju. Meni je na ispovedaonici ispovećeno to - ispoveđeno k'o zločin koji nežnu savest tišti onoj što ovo otkri i što traži milost u neba. Kasno previše kneginja čin oplakuje, za koji s razlogom sluti da će posledice za kraljicu da ima užasne. KRALJ: Zacelo? Dobra duša - Posve dobro pogodili ste zašto sam vas zvao. Iz ovog labirinta tamnoga, u koji slepom revnošću sam bačen, vi treba da me izvedete. Čekam istinu s vaše strane. Otvoreno govor'te sa mnom. Šta da verujem, a šta li da odlučim? Istinu od vašeg znanja čekam. DOMINGO: I kad ne bi nalagala mi blagost reda mog tu slatku dužnost da se štede ljudi, ipak bih vaše veličanstvo ja molio, sire, i preklinjao vas, preklinjao vas vašeg mira radi, da se kod toga što je otkriveno zaustavite, da ne čeprkate no tajni čiji dalji tok ni malo veseo biti ne može. Što sada zna se, to može oprošteno biti. Kraljeva jedna reč, i kraljica zgrešila nikad nije. Monarhova volja i sreću i vrlinu deli i samo nepromenljiva mirnoća mog gospodara može s krepkošću stišati ona šuškanja što sebi slobodu daju da klevetaju. KRALJ: Šuškanja? Među mojim narodom? O meni? DOMINGO: Laži! Laži kažnjive! Kunem se. Ali ima slučajeva, naravno, gde je to što misli svet, ma kol'ko bilo nedokazano, značajem svojim ravno istini. KRALJ: Duše mi, jeste! A baš ovde bi DOMINGO: Dobro je ime neocenjivo, jedino blago oko kojega kraljica mora da se nadmeće s građankom nekom. KRALJ:


Page 68 of 141


1/24/10 4:43 PM

A za njega ovde, nadam se, nema rašta da se dršće? (S nepouzdanim pogledom motri Dominga. Posle malog ćutanja) Još nešto zlo mi valja, kapelane, od vas da čujem. Ne odlažite. U zlokobnome linu tom ja to čitam već davno. Na sredu sa tim! Bilo što bilo! Nemojte me dalje puštati da se previjam od muka. Šta misli narod? DOMINGO: Još jedared, sire, narod se može varati; i on se zamelo vara. Ono što on tvrdi, to kralja ne sme pokolebati Al' samo - što se drznuo toliko da tako nešto tvrdi KRALJ: Nu? Zar moram tol'ko za kaplju otrova da molim? DOMINGO: Narod se, vođen mislima unatrag, meseca seća onog koji je doveo bio vaše veličanstvo do ruba smrti - a na trideset nedelja potom vest je pročitao o srećnom porođaju KRALJ (ustane i povuče za zvono. Uđe vojvoda od Albe) DOMINGO (pogođen) Vi me, sire, zapanjujete. KRALJ (ide u susret vojvodi Albi) Zaštitu mi dajte od sveštenika ovoga, Toledo. Srčani vi ste. DOMINGO (izmenjuje sa Albom zbunjene poglede. Po pauzi) Da smo to unapred mogli da znamo da će onoga koji vam bude doneo tu vest kazna da čeka KRALJ: Kopile, velite? Ja sam se jedva bio, kažete, od smrti otrgao kad Je ona osetila se majkom? - Šta? Pa to je, ne varam li se, bilo onda baš, kada ste vi u svima crkvama pevali hvale svetom Dominiku što je na meni ovaplotio veliko čudo? - Ono, dakle, što je tad čudo bilo, sada nije više? I tako il' ste lagali me onda, il' sada. Šta da verujem, po vama? O, prozirem vas. Da je onda još sazrela bila zavera, - e, onda za slavu bi se ubrisao svetai. ALBA: Zavera? KRALJ: Da se vaša mišljenja s ovako besprimernom saglasnošću podudaraju, a u dosluhu da niste među sobom? Meni vi to? Meni? Ja, valjda, nisam zapazio s koliko ste se proždrljivosti i pohlepnosti bacili na plen? Il' kol'ko su vam naleti mog gneva i jad moj miljem srce galili? Da nisam zapazio sa koliko revnosti tamo vojvoda izgara da predupredi i preduhitri


Page 69 of 141


1/24/10 4:43 PM

naklonost mome sinu namenjenu? Il' koliko bi dušu svoju dao pobožni ovaj čovek tu, da samo sićušnu svoju ljutnju naoruža mojega gneva mišicom džinovskom? Ja sam, vi tako zamišljate, luk, koji po volji može da se zapne? Al' i u mene ima volje još, i ako mi je sumnjati, tad bar dajte od vas da počnem. ALBA: Nije se nadala naša vernost da će tako protumačena biti. KRALJ: Vernost! Vernost ukazuje na zločin što se sprema, a počinjeni zločin pominje osvetoljublje. Ded da čujemo! Kakvu je dobit meni donela uslužnost vaša? Je li istina što navodite, šta mi onda drugo ostaje osim rane razvoda? Sem žalosnog triumfa osvete? Al' ne, vi samo zebete, vi samo s natucanjima nepouzdanim pred mene izlazite, mene vi kraj litice paklene ostavljate, i tad bežite. DOMINGO: Zar su mogućni dokazi drugi tamo gde se oko ne može samo da osvedoči? KRALJ (po pauzi, obraćajući se ozbiljno i svečano Domingu) Svog kraljevstva ću velmože da skupim i sam da sudim. Stupite pred sve, pa nju - imate l' hrabrošću za to k'o bludnicu optuž'te. Glavom ona platiće - spasa neće biti njoj životom će i ona a i infant platiti to - al' - dobro pazite! uzmogne l' ona da se opere, vaše će glave da odlete. Jeste l' voljni da takvom žrtvom istini odate počast? Rešavajte se. Nećete? Jezik svezao vam se? Nećete? To je revnost lažljivice. ALBA (koji je ćutke stajao podalje, hladno i mirno) Ja hoću. KRALJ (obazre se začuđeno i neko vreme posmatra vojvodu uporno) To je smelo. Samo meni dolazi na um da ste vi u ljutim bitkama život stavljali na kocku i radi stvari mnogo sitnijih da ste ga s lakoumljem kockara za fantom slave stavljali na kocku Pa šta je život vama? - Neću ja kraljevsku krv da žrtvujem ludaku koji se ničem nema nadati do li da svoje bitisanje sitno niz vodu pusti sa uzvišenošću. Ne primam vašu žrtvu - idite, idite, pa u prijemnoj dvorani naredbe moje dalje sačekajte. (Jedan i drugi odu)

POJAVA PETA

KRALJ (sam) Sada mi, dobro proviđenje, daj jednog čoveka - ti si obilno meni već dalo. Sada mi podari jednog čoveka. Ti si - ti si samo,


Page 70 of 141


1/24/10 4:43 PM

jer tvoje oko pronikne i ono što je skriveno, prijatelja jednog molim te, daj mi; jer ja sveznajući nisam k'o ti. Šta za me pomoćnici, koje pod moju ruku stavi ti, šta oni za me znače, ti to znaš. Tol'ko sam njima vrednosti pridav'o koliko su je zasluživali. Pitomi njini poroci, pod uzdom držani vazda, služe mi onako za svrhe moje k'o i nepogode što služe tvoje da se čisti svet. Istina meni treba. Kraljevima suđeno nije da se probiju u tamnom kršu svojim pijukom do bistrog njenog izvora. O, daj mi čoveka onog retkog koji ima iskreno, čisto srce, jasan duh i nepristrasno oko da mi nju pomogne naći -pa ću brdo celo kobi da sručim kao iz rukava, daj mi da nađem onog jedinoga međ hiljadama što o disk sunčani njegovog veličanstva kril'ma tuku. (Otvori jednu škrinju i otud izvadi jednu beležnicu. Nakon što je neko vreme listao po njoj) Gola imena - tek imena tu su, a pomenuto nije čak ni s kakve zasluge ona mesto nađoše u ovoj beležnici tu - a ima l' ičega što se lakše smetne s uma nego zahvalnost? Ali evo tu, u ovoj drugoj beležnici čitam ubeleženo svako ogrešenje doslovce tačno. Šta? To nije dobro. Pa zar je kao nešto potrebna ta pomoć da se pamti osveta? (Čita dalje) Graf Egmont? Šta će on tu? - Pobeda kod Sent Kantena već se poabala odavno bila. Bacam ga u mrtve. (Izbriše to ime i upiše ga u drugu beležnicu. Nakon daljeg čitanja) Markiz od Poze? - Poza? - Poza? Jedva i mogu da se setim tog čoveka! A dvaput potcrtano - dokaz, da sam odredio ga za goleme svrhe! A taj se čovek, je li mogućno? klonio dosad moga prisustva, s očiju svoga kraljevskog dužnika uklanjao se? To je, duše mi, jedini čovek širom sviju mo.jih država kojem nisam potreban! Da je on gramziv ili slavoljubiv, on bi pred mojim tronom već odavno pojavio ee. Da l' da sreću ja s osobenjakom ovim okušam? Ko i bez mene može da se proće, istinu taj će imati za mene. (Ode)

Dvorana za prijem POJAVA ŠESTA DON KARLOS u razgovoru sa KNEZOM OD PARME. Vojvode od ALBE, FERIA, i MEDINA SIDONIA. Graf od LERME i drugi velikodostojnici sa spisima u ruci. Svi čekaju na kralja.

MEDINA SIDONIA (očito izbegavan od sviju što se tu nalaze, obraća se vojvodi od ALBE, koji sam i u sebe uvučen hoda tamo-amo) Vojvodo, vi ste razgovarali sa gospodarem. - Kakvoga je bio raspoloženja? ALBA: Vrlo rđavog za vas i vaše vesti. MEDINA SIDONIA: Bilo mi je lakše pod vatrom engleskih topova, no tu na ovom tlu. (KARLOS koji ga je posmatrao sa tihim saučešćem, priđe mu sad i stisne mu ruku) Zahvaljujem se,


Page 71 of 141


1/24/10 4:43 PM

kneže na ovom velikodušnom saosećanju od sria. Vi sami vidite da me svako izbegava. Sada je moja propast rešena. KARLOS: Najboljemu se od milosrđa mog oca i od svoje nevinosti nadajte, prijatelju. MEDINA SIDONIA: Flotu mu izgubih jednu, kakva se na moru videla nije nikad. Šta je glava takva k'o moja napram sedamdeset galija potopljenih? - Ali, kneže, sinova pet, što divne izglede pružaju, baš ovako kao vi to čini da mi srce prepukne. -

POJAVA SEDMA KRALJ iziće obučen. PREĐAŠNJI. Svi poskidaju kape i oklanjaju se na obe strane, te načine polu-krug oko njega. Ćutanje.

KRALJ (prešavši letimično pogledom preko celog kruga) Pokrijte glave! (DON KARLOS i knez OD PARME prvi pristupe i poljube KRALJU ruku. On se obrati sa izvesnom ljubaznošću ovom poslednjem, ne hoteći da primeti svoga sina) Vaša mati bi htela da sazna kako su sa vama, nećače, u Madridu zadovoljni. PARMA: To neka pita tek po ishodu mog prvog boja. KRALJ: Uspokojite se. Doći će jednom red već i na vas kad ova stara stabla popadaju. (Vojvodi od FERIA) A šta mi donosite vi? FERIA (kleknuvši na jedno koleno) Odjutros preminuo je vitez ordena od Kalatrave. Tu se natrag vraća viteški njegov krst. KRALJ (uzme orden i prelazi pogledom celi krug) A nakon njega koji bi bio najdostojniji da ga ponese? (Daje znak ALBI da priđe, pa kad ovaj klekne na koleno ispred njega, on mu stavi orden oko vrata) Vi ste, vojvodo, moj vojskovođa prvi - no i kada uopšte više ne budete to, naklonost moju imaćete vazda. (Primeti vojvodu od MEDINA SIDONIE) Gle, gle! admiral moj! MEDINA SIDONIA (pristupi nesigurna koraka i klekne pred kraljem, oborivši glavu) Od sve armade, i svekolike omladine španske ovo je sve što natrag donosim, moj moćni kralju. KRALJ (nakon dugog ćutanja) Bog je nada mnom ja sam vas protiv ljudi poslao, a nisam protiv stenja i oluje Da ste mi dobrodošli u Madridu. (Pruži mu ruku za poljubac) I hvala što ste slugu dostojnog u sebi spasli za me. Kao takvog ja ga priznajem, kao takvog hoću da ga priznadu svi. (Daje mu znak da ustane i da stavi kapu na glavu - a onda se obraća ostalima) Šta ima još? (Don Karlosu i knezu od Parme) Kneževi, hvala. (Ovi otstupe. Ostale velmože pristupe i kleknuvši predaju svoje spise. On ih letimično pregleda, pa ih preda vojvodi ALBI) To mi ostavite u kabinetu. - Jesmo l' gotovi? (Niko ne odgovara)


Page 72 of 141


1/24/10 4:43 PM

Otkuda to da jedan markiz Poza međ velmožama mojim nikada ne pojavi se? Služio je meni sa slavom, to ja posve dobro znam, taj markiz Poza. Ili nije živ? Zašto se nikad ne pojavi? LERMA: S puta, na kojemu je svu Evropu proš'o, tek nedavno se vratio taj vitez. Baš sad je u Madridu, i na dan primanja samo čeka da se baci pred noge svog vrhovnog gospodara. ALBA: Markiz od Poze? - Jeste! To je onaj hrabri malteški vitez, veličanstvo, o kojem onaj podvig basnoslovni od ustiju do ustiju se priča. Kada, na poziv starešine reda, u redove ubojne vitezovi na ostrvu se svome postaviše, koje Sulejman dade opsednuti, tad sa visoke škole u Alkali nestade jedan mladić, kojem tek osamnaesta beše godina. Pred La Valetom stvori se on nezvan. Pa reče: „Meni kupili su krst, ja hoću sada da ga zaslužim." Međ četrdeset onih vitezova koji su protiv Pjala, Ulućala, i Mustafe i Hasana u tri juriša uzastopna držali u puno podne tvrđavu Sankt Elmo, i on je bio jedan. I kad najzad protivnik uspe da se uspuza u utvrćenje i kad oko njega svi vitezovi popadali behu, on se u more baii i, sam samiit ostavši u životu, dopliva do La Valete. Osam nedelja ne proće otad, a sa ostrva dušmanin ode, te se vitez vrati da započeto nastavi učenje. FERIA: A niko drugi no baš markiz Poza i zaveru je onu zloglasnu otkrio katalonsku, i jedino njegovom okretnošću najvažnija pokrajina je kruni sačuvana. KRALJ: Ja sam zadivljen - Kakav je to čovek kada je to uradio, a nema međ trojicom na koje se obratih nijednog zavidljivca? - Svakojako! Taj čovek ili krajnje neobičan karakter ima, ili gai nema Moraću ja sa njime, čuda radi, da razgovaram. (Vojvodi ALBI) Kad se služba svrši, dovedite ga k meni u kabinet. (Vojvoda ode. KRALJ zovne FERIU) A moje mesto vi zauzmite u tajnom veću. (Ode) FERIA: Danas je gospodar milostiv vrlo. MEDINA SIDONIA: Rec'te: bog je on. Za mene to je bio. FERIA: Sreću svoju zaslužujete i te kako vi. Čestitam, admirale, od sveg srca. JEDAN VELIKAŠ: I ja.


Page 73 of 141


1/24/10 4:43 PM

DRUGI: Ja isto tako, doista. TREĆI: Sve srne mi je igralo. General zaslužan tako! PRVI: Nije bio kralj milostiv, već je samo prema vama pravičan bio. LERMA (u odlasku Medini Sidoniji) Dovoljne su bile dve reči pa da budete bogataš. (Svi odlaze) _________________ Ars longa, vita brevis

vuk

~ administrator ~


Naslov:

Kabinet kraljev POJAVA OSMA MARKIZ OD POZE i Vojvoda OD ALBE

MARKIZ (za ulaska) Mene on traži? Mene? - Nemogućno. Pobrkali ste ime - A i šta bi od mene hteo? ALBA: Da se pozna s vama. Pridružio: 11 Sep 2005 Poruke: 5323 Lokacija: nigdina

MARKIZ: Iz ljubopitstva puka - Onda šteta za izgubljeni tren taj - prosto je za čudo divno kako život brza. ALBA: Vašoj vas dobroj zvezdi predajem. Kralj je u vašim rukama. Pa kol'ko umete bolje iskoristite trenutak ovaj, i jedino sebi, sebi pripiš'te ako on za vas izgubljen bude. (Udalji se)

POJAVA DEVETA

MARKIZ (sam) Tačno, vojvodo. Trenutak valja iskoristiti koji se samo jednom pruža. Zbilja, taj dvoranin mi nauk dobar daje ako baš ne u njegovome smislu, a ono bar u mome smislu dobar. (Pošto je nekoliko puta prošetao) No kako dospeh amo? Da l' mi to moj lik u ovim ogledalima pokazuje jedino inddžiluk slučaja ćudljivoga? Pa baš mene, čemu se niko ne bi nadao, baš mene meću milionima ščepao i u svesti kraljevoj oživeo me? Slučaj samo? Možda i nešto više - A i šta je slučaj do grubi kamen kojem skulptorova ruka uliva život? Provićenje udesi slučaj - a čovekovo je da ga do prave svrhe uobliči Svejedno šta bi sa mnom hteo kralj! Ja znam šta s kraljem meni - meni dužnost nalaže da uradim - neka to i ne bi ništa drugo više bilo do samo iskra istine u dušu despota ovog smelo ubačena pa kako bi u ruci provićenja plodonosno to bilo! Tako može


Page 74 of 141


1/24/10 4:43 PM

da bude vrlo korisno i umno ono što sprva činilo se meni ćudljivi poriv samo. No svejedno! Il' bilo il' ne bilo - radiću u uverenju da je baš ovako. (Prođe nekoliko puta kroz sobu i zastane pred jednom slikom, pa je mirno posmatra. KRALJ se pojavi u susednoj sobi, gde izdaje neke zapovesti. Onda stupi u dvoranu, zastane na vratima i posmatra jedno vreme markiza, koji ga ne primećuje)

POJAVA DESETA KRALJ i markiz OD POZE.

(Čim spazi KRALJA, POZA mu pođe u susret, spusti se pred njim na jedno koleno, zatim ustane i stane pred njega ne odajući znake zbunjenosti) KRALJ (osmotri ga začuđenim pogledom) Govorili ste, znači, sa mnom? MARKIZ: Nisam. KRALJ: Za moju krunu zasluga imate. Zašto ste izbegavali zahvalnost sa moje strane? Mnogo ljudi se naguralo u moje pamćenje. A niko nije sveznajuć sem jednog. Vaše je bilo da potražite svog kralja oko. Zašto niste? MARKIZ: Sire, tek sam se pre dva dana vratio u kraljevinu. KRALJ: Da u slugu svojih ostajem dužnik, to ja voljan nisam Izmolite za sebe kakvu milost. MARKIZ: Uživam prava što ih zakon daje. KRALJ: NJih i ubica ima. MARKIZ: Kol'ko tek ima ih više valjan građanin. Ja sam, moj kralju, zadovoljan. KRALJ (za sebe) Ima duše mi, mnogo muške srčanosti i samosvesti! - Očekivati se i moglo tako nešto - Ja i hoću da Španac bude ponosit. Uživam kad se i pehar prelije. (POZI glasno) Iz moje istupili ste službe, kako čujem? MARKIZ: Da nekom boljem mesto načinim, povuk'o sam se. KRALJ: Žalim to. Koliko štete za moju državu kad takve praznuju glave. - Ili strahujete da, možda, sferu naći nećete koja je vašeg duha dostojna? MARKIZ: O, ne! U to sam potpuno ubeđen da je u meni znalai iskusni, dušama ljudskim, građi svojoj, vešt, na prvi pogled pročitao šta mu mogu da vredim, šta li ne. Ja milost kojom sam ovim mišljenjem visokim zasut od strane vašeg veličanstva


Page 75 of 141


1/24/10 4:43 PM

svom svojom skrušenom zahvalnošću osećam, ali - (Zastane) KRALJ: Premišljate se? POZA: Pripravan nisam, sire - to priznajem da smesta ono, što je prolazilo kroz glavu meni kao građaninu ovoga sveta, odenem u reči vašega podanika. Jer sam, sire, kad ono s krunom raskidoh za navek, smatrao da sam neophodnosti razrešen da za ovaj postupak razloge dajem. KRALJ: Zar su tol'ko ti razlozi slabi? Da se ne bojite, da pritom nešto stavljate na kocku? MARKIZ: U najgoremu slučaju svoj život, stignem li da ih sve iscrpem, sire. No s istinom ću još da pričekam, ako mi ovu milost uskratite. Ja imam izmeđ vaše nemilosti i preziranja vašega da biram. Pa ako moram da se odlučim, milije mi je da se izmaknem s očiju vaših kao zločinac, no k'o budala. KRALJ (sa izrazom očekivanja) Dakle? MARKIZ: Ja ne mogu da služim vladaoce. (Kralj ga posmatra zadivljen) Neću kupca da varam, sire. Ako službom mene udostojite, vi ćete jedino tražiti dela smišljena unapred. Na bojnom polju moju mišicu i moju hrabrost tražićete samo, a gde se veća, samo moju glavu. Ne moja dela, nego dopadanje koje bi presto našao na njima krajnja bi svrha imala da bude delima mojim. A vrlina ima sopstvenu vrednost za me. Sam bih ja stvarao onu sreću koju bi rukama mojim kopitio kralj, pa bi moj izbor vlastiti i moja sopstvena radost bila ono što bi imalo biti samo dužnost moja. No da li tako mislite i vi? Biste l' u svojoj tvorevini mogli trpeti tvorce tuđe? A zar ja do dleta da se ponizim onamo gde mogu biti umetnik i sam? Ja čovečanstvo volim, a međutim nikoga ne smem u monarhijama da volim osim sebe. KRALJ: Ovaj žar hvale je vredan. Hteli biste vi da zasnivate dobro. Kako ćete zasnivati ga, to i rodoljubu a i mudracu mrže podjednako Da bude beznačajno. Izberite u državama mojim položaj koji će da vas ovlasti da date zadovoljenje ovom plemenitom nagonu svom. MARKIZ: Ne nalazim ni jedan.


Page 76 of 141


1/24/10 4:43 PM

KRALJ: Kako to? MARKIZ: Je li ljudska sreća ono što svetom vaše veličanstvo širi pomoću moje mišice? Je l' to baš ista ona sreća koju ja s ljubavi čiste ljudima namenih? Zadrhtalo bi vaše veličanstvo od ove sreće - Ne! Politikom je sazdala svojom kruna novu sreću sreću za koju dovoljno je još u nje bogatstva da je svima deli, i sazdala je nove nagone u ljudskom srcu koje sreća ova da utoljava može. Istinu je u svoje novce iskovala ona, istinu takvu kakvu ona sama može da trpi. Aiatemisan je otisak svaki koji ovome otisku nije istovetan. Ali da li je to i meni dovoljno što je za krunu potaman? Zar sme bratovlja moja ljubav da se da pod najam tamo gde se zakida od moga brata? Hoću li ga ja smatrati srećnim, - pre no bude on smeo da misli? Mene nemojte birati, sire, da rasprostirem blaženstvo koje kujete nam vi. Odbiti moram da proturam novac s otiskom ovim. Služiti ne mogu vladaocima. KRALJ: Vi ste protestant? MARKIZ (nakon malog razmišljanja) Moja je vera, sire, ista ona koja i vaša. (Po pauzi) Pogrešno sam shvaćen. A toga sam se baš i bojao. Za vas je mojom rukom skinut veo sa tajni veličanstva. Ko vam jemči da mi je sveto ono još, što više strah meni ne uliva? Opasan sam, jer sam o sebi mislio. Al' ja to nisam, moj kralju. Moje želje će tu da sagnjile. (Stavi ruku na grudi) Nikad mojom krvlju planuti neće novotarenja smešni taj bes, što samo povećava okova teret, koje nije kadar posve da slomi. Nije zrelo još stoleće ovo za ideal moj. Ja živim kao sugrađanin onih koji će doći. Može l' slika jedna da mir pomuti vaš? Ta jedan dah vaš izbrisaće je. KRALJ: Da li sam vas ja prvi sa ove upoznao strane? MARKIZ: Sa ove - da! KRALJ (ustane, prošeta, pa zastane prema MARKIZU. Za sebe) Bar ovaj ton je nov! Laskanje najzad presuši. Čoveka u kojeg ima uma, ponižava da podražava. - Hajde da jedared i s drugog kraja probamo. - Što ne? Sve ono što je neočekivano sreću nam pričinjava. - Ako vi ovako ovo razumete, dobro, pripraviću se ja na novi način služenja kruni - Snažnog duha onog.


Page 77 of 141


1/24/10 4:43 PM

MARKIZ: Čujem vas, sire, kako sitno, nisko o dostojanstvu ljudskom mislite pa smicalice kakvog laskavca čak i u reči slobodna čoveka pronalazite, i ja, čini mi se, znam ko na ovo pravo vama daje. Vas su na ovo ljudi prisilili; oni su ruke digli dragovoljno od plemstva svoga, i po volji dragoj do ovog niskog srozali se stupnja. Uplašeno su ispred aveti sopstvene veličine unutarnje pobegli oni, naslade su našli u svome siromaštvu, s kukavičkom mudrošću kite okove sopstvene. a nositi ih sa pristojnošću, vrlinom to se zove. Takav svet nasledili ste vi. Ovakav on je uručen vašem ocu velikom. Pa kako biste u tom žalosnom unakaženju - štovali čoveka? KRALJ: Ima u tome nečeg istinitog. MARKIZ: Al' šteta! Kad ste ljudski stvor, to delo tvorčevih ruku, preobraćali u delo svojih ruku, dajući sebe za boga ovoj tvorevini nanovo izlivenoj, - vi ste jednu omašku samo napravili - vi ste sami i dalje čovek ostali čovek iz ruke tvorčeve. I vi nastavili ste kao smrtno biće da trpite, da čeznete i dalje; vama je saučešće potrebno a bogu mogu da se prinose jedino žrtve, da se njemu moli i dršće ispred njega! Koliko li kajanja vredne trampe! Kobnoga li izopačenja prirode! - Pa kad ste do svoje harfe survali čoveka, gde vam je onaj ko će da podeli sazvučje s vama? KRALJ: (Srca mi se tiče, tako mi boga!) MARKIZ: Ali ova žrtva za vas ne znači ništa. Stoga vi jedinstveni i jeste - samosvojni Po ovu cenu postali ste bog. A strašno bi i bilo kada to ne biste bili - kad po ovu cenu, po cenu sreće tol'kih miliona koja je pogažena, ne biste dobili bili ništa! kada bi sloboda, koju uništiste, bila ono od čega vaše želje mogu jedino do sazrevanja da dospu. Otpustite me, sire, molim vas. Poneo me je predmet razgozora. Srce je moje prepuno - i odveć moćna je draž da stojim pred Jedinim, kojem bih hteo da se poverim. (Graf OD LERMA uće i tiho kaže kralju nekoliko reči. Ovaj mu da znak, da se udalji a sam ostane sedeći kao i pre) KRALJ (Markizu, nakon što je Lerma izišao) Dovršite! MARKIZ (poćutavši) Ja, sire, osećam - svu vrednost KRALJ: Dokrajčite! Vi ste mi imali puno još da kažete.


Page 78 of 141


1/24/10 4:43 PM

MARKIZ: Iz Flandrije sam i Brabanta, sire, tu skoro stig'o. Kol'ko raskošnih, bogatih tamo pokrajina ima! Snažan je ono narod, veliki i dobar narod - biti, mislio sam, narodu ovom otac, pa to mora božanstveno da bude! - A u to na ljudske kosti spaljene naiđoh - (Tu zanemi; pogled mu počiva na kralju, koji pokuša da odgovori na njegov pogled, ali, darnut i zbunjen, obori oči zemlji) Imate pravo. Vi to morate. A što vi to i možete, kad jednom uvideli ste da to morate, prožmalo me je jezom divljenja. O, šteta, što, u krvi sopstvenoj valjajući se, žrtva nije baš bogzna koliko sposobna da duhu onoga koji žrtvu prinosi zapeva slavopojku! Što ne pišu nekakva viša bića povesniiu ovoga sveta - već jedino ljudi! Filipovo će doba potisnuti stoleća blaža; ona će doneti nežniju mudrost; graćanska će sreća pod ruku tad drugarski da korača s kraljevskom veličinom, a k'o škrtac štedeće svoju dep.u država, te će i ono što već biti mora čovečno biti. KRALJ: I kad dođu ta stoleća blaža, ja bih, mislite, da dršćem tada imao od kletve sadanjeg veka? Pogled bacite svuda po mojoj Španiji. U miru na kom oblačka jednog nije bilo građanska sreća cveta; ovaj mir namenio sam i Flamancima. MARKIZ (brzo) Mir jednog groblja! I uzdate se da dokrajčite što ste započeli? i nadate se da već stasalo preobraženje sveta hrišćanskoga zaustavite, da zaustavite proleće opšte što podmlađuje obličje sveta? Da se vi jedini u svoj Evropi suprotstavite točku sudbine svetske koji juri nezaustavno punim svojim trkom? Mišicu ljudsku među paoke mu da uturite? Ne, to nećete! Hiljade njih, i ubogih i opet vesela srca, iz zemalja vaših već je umaklo. Svaki je od tih građana, što ih vi za veru svoju izgubili ste, bio nadasve vrsnoga soja. Jelisaveta begunce prima ruku raširenih k'o majka kakva, i Britanija sva plodonosno cveta od veština našega zavičaja. Granada opustela je, jer je ostala bez prilježnosti novih hrišćana, pa likujući posmatra Evropa kako krvari neprijatelj njen od rana, samom sebi zadatih. (KRALJ je darnut; MARKIZ to primećuje i pristupa nekoliko koraka bliže) Za večnost vi da sadite i želite a smrt - ovamo sejete? Ovako prisilno delo neće da nadživi duh svoga tvorca. Zidali ste temelj za nezahvalnost - zaludu ste ljutu vodili bitku s prirodom, uzalud golemi život vladalački svoj razornim planovima žrtvovali. Čovek je nešto više no što ste ga smatrali vi. Polomiće on stege


Page 79 of 141


1/24/10 4:43 PM

bunila svog, i sveto svoje pravo tražiti natrag. Pored Nerona i Buzirisa vaše ime će da baci on a mene boli to; jer vi ste bili dobri. KRALJ: Ko je to učinio da budete ovako u ovo uvereni? MARKIZ (sa žarom) Jeste, jeste, tako mi svemogućeg! Jeste - ja ponavljam to. Povratite nam ono što nam uzeste! Velikodušno dajte, k'o čovek jak, da ljudska sreća iz vašeg roga obilja poteče pa će u vašoj svetskoj graćevini da stasa um do uma! Vratite nam što nam uzeste. Postanite kralj između miliona kraljeva. (Približi mu se smelo, pa pogleda čvrsto i vatreno u njega) O, kamo da na mojim usnama rečitost lebdi onih tisuća, tisuća onih sviju koje dele sa mnom trenutak ovaj veliki, te da taj zračak koji umotrih u oku tom do plamena raspiri! Tog neprirodnog obožavanja koje je tako pogubno za nas odrecite se! Budite nam uzor onoga što je večno, što je pravo! Nikada - nikad jedno smrtno biće nije toliko posedovalo, nit' moglo to božanstveno toliko da upotrebi. Svaki kralj evropski odaje poštu španskom imenu. Pa isprednjač'te ispred kraljeva evropskih sviju. Samo potez pera od strane ove ruke, pa će zemlja iznova biti sazdana. Podajte slobodu misli. (Padne pred kraljem na kolena) KRALJ (iznenađen, okrene glavu, a potom opet upre oči u MARKIZA) Čudni maštaoče! Al' - ustanite - ja MARKIZ: Po njegovoj prirodi velelepnoj pogledajte! Ona je na slobodi zasnovana, a koliko je raskošna bogatstvom putem slobode! On, golemi tvorac, crva u kaplju rosice ubaci, on čak i tamo gde su raspadanja prostori pusti, - on samovolji i tamo pušta da se baškari a kako li je vaša tvorevina uzana i sirota! List kad šušne gospodar sveta hrišćanskog zadrhti! Vama zadaje strah vrlina svaka. A on - da divna ispoljavanja slobode ne bi remetio - on jezivoj vojsci zala radije dopušta da do mila se istutnji u njegovome svemiru, dok on, umetnik, on se i ne opaža, on je u svojoj skromnosti prikriven za zakonima večnim; njih opaža slobodni duh, al' njega ne opaža. Čemu će bog? on veli: svet je sebi dovoljan sam. I nikoja hrišćanska molitva nije njega slavila onako kako slavilo je njega huljenje ovog duha slobodarskog. KRALJ: A biste li se vi poduhvatili da prepočnete ovaj uzvišeni uzorak meću smrtnim bićima u državama mojim?


Page 80 of 141


1/24/10 4:43 PM

MARKIZ: Vi to, vi učiniti ste kadri. Ko bi drugi? Vladarsku snagu koja je jedino ah, tako dugo - radi veličine prestola tvrdičila, - blagodeti i sreći naroda posvetite. Uspostavite plemstvo čovečanstva, koje je bilo izgubljeno. Neka građanin opet bude što je bio, prestolu svrha - neka ga ne veže nikakva dužnost, osim podjednako dostojnih prava braće njegove. Pa kad se čovek, samom sebi vraćen, do osećanja vrednosti sopstvene prenuo bude - kada uzvišene slobode i vrline ponosne bujati stanu tada, sire, kada kraljevstvo svoje učinite srećnim k'o nikoje na svetu tada ćete obvezni biti svet da potčinite. KRALJ (posle velike pauze) Pustio sam vas da iskažete do kraja sve. - U ovoj glavi svet drukče se oirtava, to razumem, nego u drugim ljudskim glavama. A ja i neću da vas podvrgavam merilu tuđem. Ja sam prvi bio, kojem ste svoju dušu otkrili. Verujem, pošto znam to. Radi ove uzdržljivosti, radi toga što ste u sebi sve do danas tajili mišljenja takva, makar da su ona s toliko žara optočena bila radi te umne smotrenosti, ja ću zaboraviti, mladi čoveče, da sam, i kako doznao za njih. Ustan'te. Ja ću sada kao starac, a ne k'o kralj, da pobijem mladića koji se zatrčao. Hoću to, jer hoću - čak i otrov, držim, može da se u bića blagonaravnih do nečeg boljeg oblagorodi. Ali se samo inkvizicije klonite moje - Žao bi mi bilo MARKIZ: Zacelo? Bilo bi vam? KRALJ (utonuvši pogledom u njega) Nikada takvog čoveka nisam video. Markiže, ne, o ne! I odviše značite vi za mene. Neću ja da budem Neron. Neću to da budem neću da budem prema vama to. Poda mnom ne sme svaka ljudska sreća da se sasuši. Lično vi ćete i na dalje na moje oči smeti da budete i ostanete čovek. MARKIZ (brzo) A moji sugrađani, sire? Nije meni do sebe bilo stalo, nisam stvar svoju hteo da zastupam ja. A sugrađani moji, sire? KRALJ: Kada ovako dobro znate kako će da sudi mene doba potonje, nek se na vama ono pouči kako sam ja postupao s čovekom kada sam na nj naišao. MARKIZ: O, ne, nemojte da se namah preobrati u nepravičnost suštu jedan kralj koji je sušta pravičnost inače u Flandriji se vašoj nalazi


Page 81 of 141


1/24/10 4:43 PM

hiljade boljih nego ja. Al' vi smem li po srcu da se izrazim, veliki kralju? - vi sad, može biti, pod ovom blažom slikom gledate slobodu prvi put. KRALJ (sa ublaženom zbiljom) O ovoj stvari za sad toliko, mladiću. - Ja znam da ćete, kada jednom upoznate ljude k'o ja, drugače misliti Ne bi mi drago bilo, pak, da ovo poslednje naše bude vićenje. Šta da uradim da vas obavežem? MARKIZ: Ostavite me takvog kakav jesam. Šta bih za vas ja bio, ako biste potkupili i mene? KRALJ: Ja ne trpim oholost ovu. Bićete od danas u mojoj službi - Pogovora nema! Ja tako hoću. (Posle pauze) Ali kako? Šta sam upravo hteo? Zar sam želeo šta drugo osim istinu? A ovde i iešto više nalazim. Na mome prestolu vi ste meni uhvatili, markiže, trag. A da li niste to postigli i na mome domu? (Pošto izgleda da se markiz premišlja) Ja vas razumem. Ali - ako baš i jesam od svih oceva najnesrećniji, zar ne bih mog'o biti srećan muž? MARKIZ: Ako bi sin što mnogo obećava, ako bi to što svojom nazivamo suprugu najljupkiju davalo smrtnome pravo na to ime, sire, onda ste vi, sa jednog i sa drugog, srećni u punoj meri. KRALJ (s mračnim izrazom) Ne, to nisam. A osetio nikad nisam dublje nego baš sada, da to nisam. MARKIZ: Dobro i ilemenito misli knez. Drugačim nikad ga nisam našao. KRALJ: Ja jesam Nema te krune što bi bila kadra nadoknaditi ono što je on uzeo meni - tol'ko čestitu i tol'ko vrlu kraljicu! MARKIZ: Ko, sire, sme da se drzne? KRALJ: Opadanje! Svet! Ja sam! - Tu evo svedočanstva koja je posve neopozivo oglašuju za krivu; ima, pak, i drugih, koja gone me da zebem od onog što je najužasnije Ali mi jedno samo, markiže, da poverujem teško, teško pada. Ko tuži nju? - Jel' ona - ona bila kadra da sebe uprlja toliko, o, ukoliko više onda smem da verujem, da Eboli kleveta? Zar sina mog i nju taj pop ne mrzi? I zar ja ne znam da zakuvava osvetu Alba? Moja žena vredi više od svih njih.


Page 82 of 141


1/24/10 4:43 PM

MARKIZ: A, i nešto još živi u ženskoj duši, sire, što je uzvišeno nad svakim „može biti", nad svakim panjkanjem - a to se zove ženska vrlina. KRALJ: Jest! I ja to kažem. Staje to mnogo da se onoliko duboko padne, kol'ko se na teret kraljici stavlja. Svete uze časti ne kidaju se baš toliko lako kako o tome uši meni pune, da me ubede. LJudsko biće vi, markiže, znate. Takav čovek mi je nedostajao davno, vi ste dobri i veseli ste, a i vični ste da se u ljud'ma razabirate i stoga sam vas izabrao MARKIZ: Mene, moj gospodaru? KRALJ: Vi ste stajali pred gospodarem svojim, i za sebe tražili ništa niste - ništa. To je za mene novo. Pravdoljubivi bićete vi. Vaš pogled neće strast zavesti s puta. Uza sina moga prilepite se, srie kraljičino iskušajte mi. Punomoćije uputiću- vam, da razgovarate natajno s njom. A sad me ostavite! (Povuče za zvono) MARKIZ: Ako bar s jednom ispunjenom nadom to mogu - tad je ovo najlepši dan u životu mome. KRALJ: A u mome jedan što nije izgubljen. (MARKIZ ustaje i odlazi. Graf LERMA uđe) Taj vitez od sad će da se pušta neprijavljen. _________________ Ars longa, vita brevis

vuk

~ administrator ~


Naslov:

ČETVRTI ČIN Kraljičina dvorana POJAVA PRVA KRALJICA. Vojvotkinja OLIVAREZ. Kneginja od EBOLI. Grafica FUENTES i druge gospođe


KRALJICA (glavnoj dvorskoj dami, ustajući) Nije se, dakle, pronašao ključ? Razbiti mi se onda škrinja mora, i to još odmah. (Primeti kneginju EBOLI, koja joj priđe i poljubi joj ruku) Da ste dobro došli, kneginjo draga. Raduje me što ste sa zdravljem opet dobro. Istina je da ste još vrlo bledi. FUENTES (s nešto zlobe) Opaka je groznica tome kriva, koja strašno nerve pogađa. Je l' te, kneginjo? KRALJICA: Vrlo sam, mila moja, želela da vas posetim. - Ali mi, dabome,


Page 83 of 141


1/24/10 4:43 PM

to dopušteno nije. OLIVAREZ: Kneginja Eboli bar od nedostatka društva patila nije. KRALJICA: Verujem to rado. Šta vam je? Vi ceptite. EBOLI: Nije mi ništa - baš ništa, kraljice. Dozvol'te da se udaljim, molim vas. KRALJICA: Pa vi krijete, s vašim zdravljem gore stoji no što želite da nas uverite. Jedva se i na nogama držite. Pomozite joj, grafighe, da sedne na ovaj taburet. EBOLI: U nolju će mi biti već bolje. (Ode) KRALJICA: Poćite za njom, grafice. Kakav napad! (Ulazi jedan paž i govori sa VOJVOTKINJOM, koja se potom obraća KRALJICI) OLIVAREZ: Veličanstvo, markiz od Poze. Dolazi od strane njegovog veličanstva Kralja. KRALJICA: Ja čekam na njega. (Paž odlazi i otvara vrata markizu)

POJAVA DRUGA MARKIZ od POZE. Pređašnji.

(MARKIZ klekne pred KRALJICOM, koja mu daje znak da ustane)

KRALJICA: Kakav nalog šilje gospodar moj? Da l' njega javno smem MARKIZ: Nalog je moj namenjen samo vašem kraljevskom veličanstvu. (Dame se na kraljičin znak udalje)

POJAVA TREĆA KRALJICA. MARKIZ od POZE.

KRALJICA (sva zadivljena) Kako? Smem li, markiže, vidu svom da verujem? Kralj meni šilje vas? MARKIZ: Zar tako čudno izgleda ovo vašem veličanstvu? Meni ni malo. KRALJICA: Nu, pa svet je onda skrenuo s puta svoga. Vi i on Moram da priznam. MARKIZ: Da to čudno zvuči? Možda i zvuči. Doba sadašnje urodilo je još i svakojakim ćudima drugim.


Page 84 of 141


1/24/10 4:43 PM

KRALJICA: Mučno da je većim no što je ovo. MARKIZ: Uzmimo, na primer, da sam se dao preobratiti da mi je dodijalo da čudaka na Filipovom dvoru izigravam? Čudaka! Šta i ovo opet znači? Ko hoće ljud'ma koristan da bude, mora se valjda prvo postarati da s njima ravan bude. Kočoperno sektaško ruho čemu? Uzmimo - a ko je tol'ko lišen sujete, da ne bi drage volje vrbovao verne za veru svoju? uzmimo, da se ja nosim mišlju da posadim na neki presto svoju veru? KRALJICA: Ne! - Markiže, ne, ja ne bih ni u šali želela da vam upišem u greh taštinu takvu nezrelu. Vi niste sanjalo neko, koje bi se nečeg poduhvatilo što se ne može i da okonča. MARKIZ: To bi bilo, držim, pitanje još. KRALJICA: No što bih najviše, markiže, mogla da vam prebacim a što bi me i čudilo bez malo od vaše strane, to bi - to bi bilo. MARKIZ: Dvoličnost. Možda. KRALJICA: Ili, ako ne i drugo što, a ono neispravnost. Kralj verovatno nije smerao da mi poruči ono preko vas što ćete da mi dostavite. MARKIZ: Nije. KRALJICA: A mogu li se da oplemene valjanom stvari sredstva rđava? Može li - a oprostite što sumnjam vaš plemeniti ponos da se stavi u službu takvom poslu? Jedva mogu da verujem u tako što. MARKIZ: Ni ja, kad bi se ovde radilo jedino o tome da se kralj obmane. Ali to ja ne smeram. Ovog puta ja samome njemu kanim da poslužim časnije nego meni on i sam naložio je. KRALJICA: Ja prepoznajem po ovom vas, i sada dovoljno! A on šta radi? MARKIZ: Kralj? Izgleda da sam na neumitnom sudiji u vama veoma brzo osvećen. Još manje, daleko manje vaše veličanstvo žuri da čuje, kako mi se čini, ono što ja toliko malo žurim da vam ispričam. - Al' se nema kud, čuti se mora! Vašem veličanstvu poruku šilje monarh da za danas


Page 85 of 141


1/24/10 4:43 PM

ne dozvolite ambasadoru francuskom da sa vama govori. To je moj nalog. On je ispunjen. KRALJICA: I to je sve što imate od njega, markiže, da mi poručite? MARKIZ: To je uglavnom sve što pravo meni daje da budem ovde. KRALJICA: Rado ću se s tim, markiže, da pomirim, da ne saznam ono što možda mora ostati tajna za mene. MARKIZ: Mora, kraljice. Doduše ja bih, kada ne biste vi bili vi, požurio se da vam stavim do znanja neke stvari, da vam obratim pažnju da se pričuvate izvesnih ljudi - ali to kod vas potrebno nije. Može da se rađa a i da tone oko vas opasnost, za nju vi nikad ne treba da znate. Ta sve nije vredno da sa čela anđela jednog zlatni progna san. A to me nije ni dovelo amo. Don Karlos KRALJICA: Kad se rastadoste s njim, kako se osećao? MARKIZ: K'o jedinstven mudrac u svome vremenu, za kojeg zločin je da se klanja istini a opet isto tako odvažan da život svoj za svoju ljubav da kao što i onaj daje ga za svoju. Donosim malo reči - ali tu, tu je on lično. (Predaje Kraljici jedno pismo) KRALJICA (pošto ga je pročitala) Mora sa mnom, veli, da razgovara. MARKIZ: Velim to i ja. KRALJICA: Hoće li sreće to da mu donese, kad vidi svojim očima da nema nje ni u mene? MARKIZ: Neće, al' će to učiniti ga većma odlučnim, i većma poduzetnim. KRALJICA: Kako to? MARKIZ: Za Flandriju je vojvoda od Albe naznačen. KRALJICA: Jeste - tako čujem. MARKIZ: Kralj nipošto nije kadar reč da trgne. Ta mi bar kralja poznajemo. Ali i to je nepobitno: Ovde knez ostati ne sme - a pogotovu ostati ne sme sada - ovde ne a isto tako ne sme Flandrija da bude žrtvovana.


Page 86 of 141


1/24/10 4:43 PM

KRALJICA: Znate li način da ovo predupredite? MARKIZ: Znam - možda. To je sredstvo bezmalo toliko isto opako koliko i ta opasnost. Smeono je ono ne manje nego očajanje. Ali ja drugo ne znam. KRALJICA: Imenujte ga. MARKIZ: Vama, i samo vama, kraljice, usuđujem se da ga otkrijem. Samo od vas ga Karlos čuti može, bez gnušanja ga čuti. Zvučaće doduše malo grubo njegov naziv KRALJICA: Buna MARKIZ: On treba da se odmetne od kralja, treba potajno da ode u Brisel, gde ga ruku raširenih očekuju Flamanii. Cela će Holandija na njegov znak da skoči. Dobroj će stvari snagu uliti kraljevski sin. Nek španski presto on oružjem svojim nagna da zadrhti. Što njemu otai u Madridu brani, to će u Brislu da mu odobri. KRALJICA: Sa njim ste danas razgovarali, a tvrdite ovako? MARKIZ: Jer sam danas govorio sa njim. KRALJICA (nakon pauze) I plaši me i mami me u isto vreme plan koji mi izlažete. Rekla bih da ste u pravu. Misao je smela i stoga mi se baš svića, držim. Da sazri pustiću je. Je li knez upoznat s njom? MARKIZ: Po mom bi planu prvo trebalo da je s vaših usta čuje. KRALJICA: Bez sumnje.Ta je misao golema. Ako bi mladost kneževa inače MARKIZ: Ne mari ništa. On će tamo naći Egmonta jednog i Oranija, ratnike vrsne cara Karla, što su u dvorskom veću isto tol'ko mudri, kol'ko na bojnom polju strašni. KRALJICA (živo) Ne! Ta misao je velika i lepa Knezu je nužna delatnost. Ja to osećam živo. Kao kamen sinji umesto njega srce moje tišti uloga koja ovde u Madridu namenjena je njemu - Francusku sa svoje strane ja mu obećavam, a i Savoju. Potpuno se s vama, markiže, slažem, akcija je njemu od preke nužde. Ali novaca iziskuje ovakva nakana.


Page 87 of 141


1/24/10 4:43 PM

MARKIZ: I to je spremno već KRALJICA: I tome znaću da nađem lek. MARKIZ: Za sastanak mu, dakle, nade da pružim mogu? KRALJICA: Razmisliću. MARKIZ: Karlos nastoji, vaše veličanstvo, na odgovoru. - Obećao sam mu da neću praznih ruku da se vratim. (Podnosi KRALJICI jednu beležnicu) Dve reči biće dovoljno za sad. KRALJICA (pošto napiše) Hoću l' vas opet videti? MARKIZ: Kad god zapovedili budete. KRALJICA: Kad god zapovedila budem? Markiže! Kako slobodu ovu da objasnim? MARKIZ: Bezazleno onako kako samo budete mogli. Mi uživamo slobodu tu - i to je dosta to je dosta za moju kraljicu. KRALJICA (presecajući) Kolika radost bi bila, markiže, za mene, kad bi slobodi u Evropi najzad još pribežište ovo ostalo! Ostalo, njemu zahvaljujući! Oslonite se na to da ću biti u duši s vama. MARKIZ: O pa ja sam znao da ću zacelo ovde biti shvaćen. (Vojvotkinja OLIVAREZ pojavi se na vratima) KRALJICA (suvo markizu) K'o zakon ja ću poštovati ono što potiče od kralja, mog vladara. Otidite, pa njemu uverenje podvrženosti moje dostavite. (Daje mu znak. MARKIZ ode)

Galerija POJAVA ČETVRTA Don KARLOS i Graf LERMA

KARLOS: Ovde nam niko neće smetati. Šta to imate da mi dostavite? LERMA: Vaše je visočanstvo imalo na ovom dvoru jednog prijatelja. KARLOS (trgne se) A da ga ja i ne znam! - Kako? Šta ste hteli sa ovim? LERMA: Moliti vas onda za izvinjenje moram što sam više saznao, no što saznati sam smeo. Al' ja to - neka radi umirenja vašega visočanstva ovo bude iz pouzdane ruke znam, ja to,


Page 88 of 141


1/24/10 4:43 PM

u jednu reč, od sebe samog znam. KARLOS: O kom je reč to? LERMA: O markizu Pozi KARLOS: Pa? LERMA: Ako možda, k'o što zebem skoro, on više zna o vašem visočanstvu, no što bi neko znati smeo. KARLOS: Kako? Zebete? LERMA: On je bio s kraljem KARLOS: Tako? LERMA: Dva puna sata, i još u veoma poverljivome razgovoru. KARLOS: Zbilja? LERMA: Nije tu bila reč o makar čemu. KARLOS: Mogu da mislim. LERMA: Vaše ime, kneže, više sam puta čuo. KARLOS: Nadajmo se da ovo nije rđav znak. LERMA: Uz to spomiljala se vrlo zagonetno kraljica jutros u spavaćoj sobi njegovog veličanstva. KARLOS (stukne preneražen) Grafe Lerma? LERMA: Kada je markiz otišao, ja sam dobio nalog da ga u buduće propuštam neprijavljenoga. KARLOS: To je doista mnogo. LERMA: Posve besprimerno otkad u službi kraljevoj se pamtim. KARLOS: Mnogo! Zacelo mnogo! - Ali kako, kako je to, velite, pominjana kraljica bila? LERMA (stukne) Ne, ne, kneže! To se s dužnošću mojom kosi. KARLOS: Kako čudno! Dostavljate mi jedno, dok mi drugo prećutkujete. LERMA: Ono prvo vama dugovao sam, ovo drugo pak dugujem kralju.


Page 89 of 141


1/24/10 4:43 PM

KARLOS: Ovde ste u pravu. LERMA: Markiza sam doduše vazda znao kao čoveka časna. KARLOS: Onda ste ga veoma dobro znali. LERMA: Ni na jednoj vrlini nema mrlje do trenutka kada se prokušava. KARLOS: Tu i tamo i preko toga. LERMA: A naklonost jednog moćnoga kralja nije, rekao bih, baš makar šta. Krvarila je smrtno od ove zlatne udice poneka vrlina postojana. KARLOS: I te kako! LERMA: Često je čak i mudro da se ono otkrije, što se sakriti ne daje? KARLOS: Mudro je! Ali, k'o što kažete, vi ste jedino k'o čoveka časna markiza znali? LERMA: Je li on to još, učiniti ga onda gorim neće sumnjanja moja, a dobitak dvogub za vas će biti, kneže. (Hoće da ode) KARLOS (pođe ganut za njim i stisne mu ruku) Biće trogub, vi plemenita, časna dušo ja sam bogatiji za jednog prijatelja, a to me nije stalo prijatelja koji je moj već bio. (Lerma ode)

POJAVA PETA Markiz od POZE dolazi kroz galeriju. KARLOS.

MARKIZ: Karlo! Karlo! KARLOS: Ko zove to? Ah, ti si! Uprav dobro. Ja hitam napred samostanu. Doći za mnom što brže. (Hoće da ode) MARKIZ: Dva minuta samo - pričekaj. KARLOS: Ali ako neko rupi MARKIZ: Ma neće. To je očas gotovo. Kraljica KARLOS: Ti si sastajao se sa mojim ocem? MARKIZ: Jesam; pozvao me. KARLOS (pun iščekivanja)


Page 90 of 141


1/24/10 4:43 PM

Elem? MARKIZ: U redu. Sastaćeš se s njom. KARLOS: A kralj? Šta kralj to hoće? MARKIZ: On? Sitnica. Kopka ga da dokuči ko sam ja. Da spremnost na uslužnost proveri neporučenih dobrih prijatelja. Šta znam ja? Službu nudio mi. KARLOS: Ti si odbio valjda? MARKIZ: Shvatljivo. KARLOS: A kako rastali ste se? MARKIZ: Dosta dobro. KARLOS: Nije o meni, dakle, bila reč? MARKIZ: O tebi? O, jeste. Bila je. Uopšte. Evo - (Izvlači jednu beležnicu - i predaje je knezu) za ovaj mah od kraljice dve reči, a sutra ću da saznam gde i kako KARLOS (pročita vrlo rasejano, stavi beležnicu u džep i hoće da ide) Kod igumana naći ćeš me, dakle. MARKIZ: Ta stoj. Kud žuriš? Niko neće doći. KARLOS (sa izveštačenim osmehom) Izmenismo li zbilja uloge? Ti si za čudo danas pouzdan. MARKIZ: Danas? A zašto danas? KARLOS: Šta mi to kraljiia piše? MARKIZ: Pa zar pročitao ovoga trena nisi? KARLOS: Ja? Ah, da. MARKIZ: Šta je to s tobom? Šta ti je? KARLOS (pročita još jednom list. Ushićeno i žarko) O, svi anđeli božji! Jeste, hoću - hoću Da budem to - da budem vredan tebe. Velike duše ljubav čini većim. Pa neka bude što mu drago. Kad mi nalažeš t i to, slušam - Piše mi da treba da sam pripravan za jednu odluku važnu. Šta li misli tim? Da ne znaš ti? MARKIZ: I kad bih znao, Karlo, jesi li sad bar voljan to da čuješ? KARLOS: Da l' te uvredih? Rastrojen sam bio. Oprosti.


Page 91 of 141


1/24/10 4:43 PM

MARKIZ: Zašto rastrojen? Zbog čega? KARLOS: Ne znam ni sam zbog čega. Je li ovaj noteščić moj? MARKIZ: Ne sasvim. I šta više dolazim da i tvoj čak izmolim. KARLOS: Moj? Čemu? MARKIZ: A i ako imaš možda tričarije pri sebi kakve, koje u treće ruke ne bi smele doći, pocepane koncepte ili pisma ukratko, ceo portfelj tvoj KARLOS: Al' čemu? MARKIZ: Za svaki slučaj tek. Ko stoji dobar da neće biti prepada? Kod mene zacelo neće niko da ih traži. Daj mi. KARLOS (vrlo uznemiren) Pa to je ipak čudnovato! Otkud odjednom ta MARKIZ: Ne boj se ništa, nije mi bila namera da išta tim nagovestim, nije doista! To je opreznost pred opasnošću. Mislio nisam tako, nisam zbilja, da bi ti bilo nužno bojati se. KARLOS (daje mu portfelj) Čuvaj ga dobro. MARKIZ: Hoću. KARLOS (gleda ga značajno) Roderiše! Ja sam ti mnogo dao. MARKIZ: No još uvek ne onoliko kol'ko imam već od tebe ja. Ostalo, dakle, tamo, a sada zbogom - zbogom! (Hoće da ode) KARLOS: Daj mi ipak ta pisma još jedared. Meću njima ima i jedno koje mi je ona, kad ono smrtno bejah bolestan, pisala u Alkalu. Vazda sam ga na srcu svome nosio. Ne mogu lako od njega da se odvojim. To pismo - samo njega - ostavi mi, a drugo uzmi sve. (Izvadi ga, pa onda vrati portfelj) MARKIZ: Uradio sam to preko volje, Karlo. Baš mi je do toga pisma bilo stalo. KARLOS: Zbogom! (Odlazi sporo i ćutke, no na vratima za trenutak zastane, povrati se i donese mu pismo) Evo ti. (Ruka mu dršće. Iz očiju mu briznu suze, padne markizu oko vrata i pritisne njegovo lice na svoje grudi) To moj otac ne može? Zar nije tako, Roderiše moj? On ipak tako nešto nije kadar? (Brzo ode)

POJAVA ŠESTA


Page 92 of 141


1/24/10 4:43 PM

MARKIZ (gleda za njim začuđeno) Da l' bi to moglo biti? Da l' bi moglo? Znači da ipak nisam njega znao? Nisam ga znao posve? Da mi je izmakla oku zbilja ova bora u njegovome srcu? Podozrenje prema svom prijatelju! Ali ne, panjkanje to je. Kakvo mi je zlo uradio da njemu u krivicu upišem slabost najgoru od svih? Sam bivam ono za šta njega korim -Da mu je moglo biti čudnovato, moglo je, to ja rado verujem. Gde je od svoga prijatelja mog'o tu zakopčanost da očekuje? A moglo ga je i da boli! Ja ti uštedeti ne mogu ovo, Karlo, pa ću i dalje morati da kinjim valjanu tvoju dušu. Poverenje kralj je u sasud imao u koji položio je svetu tajnu svoju, a poverenje nalaže zahvalnost. Šta bi i bila brbljivost, kad ne bi ćutanje moje bol ti zadalo? a možda ti ga i uštedelo? Zašto spavaču pokazivati olujni oblak što se nadneo njemu nad glavom? - Dosta je da tiho kraj tebe ga provedem, pa da nebo sunčano bude kad se probudiš. (Ode)

Kraljev kabinet POJAVA SEDMA KRALJ u naslonjači - kraj njega infantkinja KLARA EVGENIJA

KRALJ (nakon dubokog ćutanja) Ne! To je ipak moja kći - Kud može priroda s tol'ko vernosti da laže? To plavo oko moje je. Zar sebe ne nalazim u svakoj od tih crta? Jest, ti si čedo moje ljubavi. Na srie ja te stežem - krv si moja. (Trgne se i zastane) Krv moja! Čega imam gorega i da se bojim? Pa zar crte moje nisu i crte njegove? (Uzme medaljon, pa naizmence gleda u sliku i u ogledalo koje stoji prema njemu - najzad baci medaljon na tle, brzo ustane i odgurne INFANTKINJU od sebe) O, beži! U ambisu ću tome propasti.

POJAVA OSMA Graf LERMA. KRALJ.

LERMA: U pretsoblje je njeno veličanstvo kraljica sad baš došla. KRALJ: Sad? LERMA: I moli da milostivo saslušana bude. KRALJ: Sad? Sad? U ovaj neobični čas? Ne! S njom ne mogu sad da govorim. Sad ne LERMA: Već evo njenog veličanstva. (Ode)


Page 93 of 141


1/24/10 4:43 PM

POJAVA DEVETA KRALJ. KRALJICA ulazi INFANTKINJA, potrči majci u susret i priljubi se uz nju. KRALJICA padne na kolena pred KRALJEM, koji stoji nem i zbunjen)

KRALJICA: Moj gospodaru, muže moj, ja moram prinuđena sam da pred tronom vašim potražim pravdu. KRALJ: Pravdu? KRALJICA: Nedostojno dočekana sam ja na ovom dvoru. Skrinja je moja razbijena KRALJ: Šta? KRALJICA: I stvari koje imaju za mene veliku vrednost iščezle iz nje KRALJ: Veliku vrednost imaju za vas? KRALJICA: Jeste, po svome značaju, za koji bezočnost kakve neznalice može KRALJ: Bezočnost - značaj? Ali - ustanite. KRALJICA: Ne pre, moj muže, no što obećanjem vežete sebe da ćete po sili mišice svoje vladalačke meni učinioca dostaviti da bi zadovoljenje meni dao on, u protivnome da me razdvojite od moje dvorske pratnje, koja skriva kradljivca moga KRALJ: Ustanite, no! U ovom stavu - ustanite KRALJICA (ustane) Da je ranga visokog svakako, to znam jer je u skrinji bilo vrednosti u biserima i kamenju dragom daleko preko jednog miliona, a on se time zadovoljio da uzme pisma samo. KRALJ: Koja bih ja ipak KRALJICA: Vrlo rado, muže moj. Bila su pisma to i medaljon s infanta likom. KRALJ: S likom KRALJICA: Infanta, vašega sina. KRALJ: Vama dat? KRALJICA: Dat meni. KRALJ: Od strane infantove? I vi to kažete meni? KRALJICA:


Page 94 of 141


1/24/10 4:43 PM

Zašto vama ne, moj muže? KRALJ: Tako drsko? KRALJICA: Šta vam to dolazi na um? Vi se pisama sećate, držim, što ih je Don Karlos sa odobrenjem obe krune slao meni u Sen-Žermen. Slobodu ja uzeti neću da odlučujem, je li i sliku, poslanu uz pisma, obuhvatalo ovo ovlašćenje, ili je plaha nada njegova dopustila taj smeli korak sebi na svoju ruku. Ako je taj čin prenagljen bio, onda on za sebe svu opravdanost ima - tu se mogu poduhvatiti ja da jemčim za nj, jer mu zacelo tad ni na um nije palo da može to za njegovu majku da bude - (Primeti kraljev pokret) Šta je? Šta vam je? INFANTKINJA (koja je u to našla na podu medaljon i njime se igrala, donese ga KRALJICI) Ah! pogle, mama, ovu lepu sliku! KRALJICA: Šta, moja - (Pozna sliku i zastane ukočena i bez reči. Gledaju se upornim pogledom, ie okidajući očiju jedno sa drugog. Posle dugog ćutanja) Zbilja, sire! Ovo sredstvo da se ispita srce svoje žene veoma mi se kaže kraljevskim i plemenitim. - Ali bih se samo usudila još nešto da upitam. KRALJ: Na meni je da pitam. KRALJICA: Ne bi ipak od podozrenja moga trebalo nevinost da ispašta. Ako je ta kraća, dakle, bila samo plod vašega naređenja KRALJ: Jeste KRALJICA: Onda nikoga nemam da optužujem i nikoga da žalim dalje - nikog sem vas, što niste ženu našli takvu kod koje bi se isplaćivala ovakva sredstva. KRALJ: Takav jezik znam ja. No on, madam, i ovog puta neće obmanuti me, kao što me onda obmanuo u Aranhuezu. Kraljicu onu anđeoski čistu, koja se ono onda branila s toliko dostojanstva - nju ja sad poznajem bolje. KRALJICA: Šta to znači? KRALJ: Dakle, ukratko, bez uvijanja, madam! Je l' istinito, je li istinito i sada još, da onda tamo niste ni sa kim, ni s kim razgovarali? Da li je to zacelo istina? KRALJICA: Govorila sam sa infantom. Jesam. KRALJ: Na videlo je sad izišlo! Jeste.


Page 95 of 141


1/24/10 4:43 PM

Sada je jasno. Tako bezočno! Štedeti tako malo moju čast! KRALJICA: Čast, sire? Ako imala je čast ' da trpi vreda, onda je na kocki stajala mnogo veća čast, kad ja k'o bračni poklon Kastiliju dobih. KRALJ: A zašto ste porekli preda mnom? KRALJICA: Zato što nisam naviknuta, sire, da budem kao nekakav zločinac pred dvorjanima saslušavana. Ja nikad neću istinu poreći kad se od mene ona sa dobrotom i s poštovanjem traži. A je l' takav, je l' takav ton u Aranhuezu imalo vaše veličanstvo, kad ste obratili se meni? Je li, valjda, skup velikaša sudište pred koje kraljice treba da se izvode da bi za svoje postupke intimne polagale računa? Ja sam knezu, jer je svesrdno molio za to, pristanak dala da se vidimo. Učinila sam to, moj muže, jer sam to htela da uradim - jer ne želim da običaju dam da sudac bude u onom što sam ja procenila za besprekorno - a pred vama sam prikrila to, jer nisam gorela od želje da se s vašim veličanstvom o tu slobodu prepirem pred svojom poslugom dvorskom. KRALJ: Drsko vi, madam, zborite, vrlo KRALJICA: A i stoga još, dodajem, što se infant ne može baš da pohvali kako uživa u srcu oca svog spravedljivost kakvu zaslužuje KRALJ: Zaslužuje? KRALJICA: Jer što da krijem, sire? - Ja ga vrlo cenim i volim kao najdražeg rođaka svog, za kojega se jednom smatralo da je vredan naziva koji se mene prisno ticao. Ja se još nisam svikla k'o što valja da shvatim da mi on od svakog drugog treba da bude većma tuć baš stoga što mi je nekad bio većma drag no svaki drugi. Ako vi onako kako je vama volja po državnom svome principu veze stvarate, ipak je malo teže tom principu, da ih i dreši. Neću nekog ja da mrzim zato što mi se nalaže i, pošto sam na govor naposletku nagnana već - ja neću - neću da se i nadalje sputava izbor moj KRALJ: Elizabeta! Vi ste mene vid'li u časovima slabosti. I spomen na ovo čini te ste tako smeli. Vi pouzdanja imate u svemoć koju ste često dovoljno na mojoj čvrstini ogledali. - Al' vam valja u tol'ko više zepsti. Ono što me


Page 96 of 141


1/24/10 4:43 PM

dovodilo do slabosti, to može da me dovede i do besnila. KRALJICA: Pa šta uradih? KRALJ: Bude l' da je tako bude li ipak - a zar nije već? bude li puna, prevršena mera vaše krivice ma i za težinu jednoga daha samo povećana bude li da sam prevaren - (Pusti joj ruku) tad ja i ovu slabost - poslednju ću moći da preodolim. Moći ću i hteću Al' avaj tad i meni a i vama, Elizabeta! KRALJICA: Šta ja to uradih? KRALJ: Može i krv tad, što se mene tiče, da se proliva. KRALJICA: Dotle je već došlo - gospode! KRALJ: Ja ni sebe sama neću moći da poznam tada - nit ću glas prirode, nit uljudnost poštovati, nit ugovore međunarodne. KRALJICA: Koliko žalim vaše veličanstvo KRALJ (van sebe) Žalite mene! Da me sažaljeva bludnica jedna INFANTKINJA (pričepi se uplašeno uz svoju majku) Kralj je rasrđen, a moja lepa mama plače. KRALJ (odgurne dete grubo od kraljice) KRALJICA (sa blagošću i dostojanstvom, no uzdrhtala glasa) Moram od zlostavljanja bar da obezbedim to dete. Hodi sa mnom, kćeri moja. (Uzima dete u naručja) Kad kralj ne želi više da te zna, po jemce preko Pirineja onda moraću da poručim, te da dođu pa našu stvar da vode. (Hoće da ode) KRALJ (zbunjeno) Kraljice? KRALJICA: Ne mogu više - to je odviše. (Hoće da se domogne vrata pa na pragu padne sa detetom na tle) KRALJ (potrči tamo, sav zaprepašćen) Bože! Šta bi? INFANTKINJA (vikne ova preplašena) Ah, mami teče krv! (Istrči napolje) KRALJ (uplašeno, u poslu oko nje) Slučaja groznog! Krv! Zar ja zaslužih da me ovako ljuto kaznite. Ustajte! Predahnite! Ustanite! Dolazi svet! Zateći će nas neko Ustajte! Valjda nećete da dvor uživa sav u ovom prizoru? Zar da vas molim da se dignete? (Ona, uz pomoć kraljevu, ustane) _________________ Ars longa, vita brevis

vuk


Page 97 of 141

:: Forumi Tvorca Grada :: :: Pogledaj teme - Fridrih Šiler - Don Karlos vuk

~ administrator ~


1/24/10 4:43 PM

Naslov:

POJAVA DESETA Pređašnji. ALBA, DOMINGO uđu uplašeno. Za njima gospođe.

KRALJ: Da se odvede doma kraljica. Pozlilo joj je. (KRALJICA odlazi, praćena gospođama. ALBA i DOMINGO priđu) ALBA: Uplakana je kraljica, a krv joj oblila lice.


KRALJ: I to satane od kojih beh zaveden čudi? ALBA I DOMINGO: Mi? KRALJ: Koji mi dosta rekoše od onog što će u bes me nagnati, al' ništa od onog što će da me uveri. ALBA: Dali smo što smo imali. KRALJ: Nek hvala kaže vam vrag! Učinio sam ono zbog čega sad se kajem. Zar onako govori savest nečista? MARKIZ od POZE (još iza scene) Da l' mogu da govorim sa kraljem?

POJAVA JEDANAESTA MARKIZ od POZE. PREĐAŠNJI KRALJ (živo se trgne na ovaj glas i pođe nekoliko koraka u susret markizu) To je on! Dobro mi došli, markiže Vi niste, vojvodo, više potrebni mi sad. Ostavite nas. (ALBA i DOMINGO s nemim čuđenjem pogledaju jedan drugoga i odu) POJAVA DVANAESTA KRALJ i MARKIZ od POZE

MARKIZ: Sire! Tome starcu što se za vas u dvadeset bojeva izlagao i srljao u smrt, zacelo teško pada da ovako otpravljen bude. KRALJ: Vama priliči da mislite ovako, meni pak ovako da postupam. Što ste vi za nekoliko trena bili meni, to nije on za čitav ljudski vek. Naklonost svoju neću da prikrivam; ima na vašem čelu na daleko svim sjajem da se sija pečat moje milosti vladalačke; volja mi je da vidim kako zavide čoveku kojega ja za prijatelja svoga izabrao sam. MARKIZ: Čak i onda kad bi samo pod plaštem tame bio kadar da bude vredan toga imena? KRALJ: Šta donosite?


Page 98 of 141


1/24/10 4:43 PM

MARKIZ: Kad sam prolazio kroz prednju sobu čuo sam da kruži glas jedan strašan, koji mi izgleda neverovatan. - Žučna raspra - Krv - Kraljica. KRALJ: Vi sad otud dolazite? MARKIZ: Zgrozio bih se ako ova vest netačna ne bi bila, ako je od strane vašeg veličanstva možda utol'ko nešto učinjeno bilo Celo se stanje stvari menja važnim otkrićima do kojih dođoh. KRALJ: Nu? MARKIZ: Ulučio sam priliku da knežev portfelj sa nekim hartijama uzmem, koje, ja držim, malo svetlosti. (Daje kralju Karlosov portfelj) KRALJ (pohlepno pregleda) Pismeno cara, oca moga - Kako? A da se i ne prisećam da ikad čuo sam što o njemu? (Pročita, pa ga stavi na stranu i žurno prelazi na druge hartije) Plan za neku tvrđavu - Misli vaćene na preskok iz Tacita - A šta je ovo ovde? Tu ruku mora biti znam. Od neke dame je to. (Čita pažljivo, čas glasno čas tiho) „Taj ključ - pozadi sobe u kraljičinom paviljonu" - Šta? „Slobodno ljubav sme - tu uslišenje „Nagrada lepa" - izdaja satanska! Sad znam već, to je ona.To je ruka njezina. MARKIZ: Kraljičina? Nemogućno. KRALJ: Rukopis kneginje od Eboli. MARKIZ: Onda bi ono bilo istina što mi je tu nedavno priznao paž Henarez, po kom su ključ i pismo poslani bili. KRALJ (ščepa markiževu ruku, krajnje uzrujan) Markiže, u groznim rukama sam se našao! Ta žena to ću vam prosto naprosto da priznam kraljičinu je razbila šatulu, upozorenje prvr je poteklo sa njene strane baš - Ko zna koliko može o tome onaj pop da zna. Nitkovlukom sam bezočnim obmanug. MARKIZ: Onda je to još sreća KRALJ: Markiže! Markiže! već se pribojavam da je previše ipak bilo ono što sam naneo svojoj ženi. MARKIZ: Ako je međ kraljicom i knezom postojalo potajno neko razumevanje, ni izdaleka nije ono tad, ni izdaleka bilo svakojako po sadržaju takovo za kakvo optužuju je. Pouzdano ja obaveštenje imam da je želja kneževa da u Flandriju otide u kraljičinoj glavi ponikla.


Page 99 of 141


1/24/10 4:43 PM

KRALJ: I mislio sam tako. MARKIZ: Kraljica je ambiciozna - da li smem da kažem i nešto više? - nje se kosnulo što vidi da je prevarena njena sujetna nada, da je lišena u vladavini svoga udela. NJoj se za njene dalekovide planove plaha mladost kneževa činila - njeno srce - sumnjam ja, da ona može voleti. KRALJ: Od njenih planova državničkih ja ne strepim. MARKIZ: A da li nije voljena? - Da nema sa infantove strane da se strepi od čega goreg? To pitanje, držim, zaslužuje da bude ispitano. Ovde je, ja bih rek'o, potrebna strožija budnost. KRALJ: Meni vi za njega stojite dobri. MARKIZ: Ako sam po sudu vašega veličanstva sposoban da vršim ovu službu, onda moram moliti da se ona uruči u moje ruke neograničeno i potpuno. KRALJ: Nek bude. MARKIZ: Da me bar u onom što bih možda našao za neophodno da poduzimam pomoćnik ne ometa nikakav, pa makar kakvo ime nosio. KRALJ: Neće. Na to vam dajem reč. U vama anđela dobrog svogsam našao. Kol'ku zahvalnost dugujem vam ja za ovaj mig! (Lermi, koji je kod poslednjih reči ušao) U kakvom stanju ste kraljicu ostavili? LERMA: Još veoma iscrpenu od nesvestice njene. (Odmeri markiza podozrivim pogledom i ode) MARKIZ (posle pauze kralju) Još jednu predostrožnost smatrao bih za neophodnu. Kneza, strah me, mogu da opomenu. Dobrih prijatelja ima on mnogo - a i veza možda ima u Ganu s pobunjenima. Na očajničke odluke ga može strah da navede. - Stoga savetujem da se još sada mere preduzmu da se ovakav slučaj predupredi sredstvima brzim. KRALJ: Posve ste u pravu. Al' kako MARKIZ: Da mi vaše veličanstvo poverljiv nalog za utamničenje uruči te da njim se u trenutku opasnosti poslužim smesta - i - (pošto izgleda da se kralj premišlja) Državna tajna ostalo bi to u prvi mah, dok -


Page 100 of 141


1/24/10 4:43 PM

KRALJ (odlazi nalonju za pisanje i ispisuje nalog za hapšenje) Država je ovde na kocki Sredstva iznimna dopušta preka opasnost Evo, markiže - Vama ne mora da se preporuči da ne znate za milost MARKIZ (prima nalog za hapšenje) To je samo za krajnji slučaj, kralju. KRALJ (stavlja mu ruku na rame) Idite! Idite, dragi markiže - da mir mom srcu povratite i da san noćima mojim opet donesete. (Odlaze na razne strane)

Galerija POJAVA TRINAESTA KARLOS dolazi u najvećem strahu. Graf LERMA dolazi njemu u susret

KARLOS: Vas uprav tražim. LERMA: I ja vas. KARLOS: Je l' zbilja? Za ime božje, je li zbilja? LERMA: Šta to? KARLOS: Da je na nju potez'o nožem? da su krvavu svu iz sobe njegove izneli nju? je l' zbilja, odgovor'te tako vam sviju svetih! Šta da mislim? šta je u stvari? LERMA: Pala je u nesvest, pa se ogrebla pavši. Ništa drugo. KARLOS: Opasnosti inače nema? nema? Grafe, na časnu reč? LERMA: Za kraljicu nema je al' za vas u tol'ko više. KARLOS: Za moju majku ne? Tad hvala bogu! Do sluha mi je strašan dopro glas, da kralj na dete i na majku besni i da je neka tajna otkrivena. LERMA: A može lako ovo poslednje zbilja i biti. KARLOS: Zbilja biti? Kako? LERMA: Ja sam vam danas, kneže, dao jedno upozorenje, a na njega vi osvrtali se niste. Zato drugim koristite se bolje. KARLOS: Kako to? LERMA: Ako se, kneže, nešto ne varam, ja sam u vašoj ruii neki dan somotni jedan portfelj video nebesko-plave boje, vezen zlatom.


Page 101 of 141


1/24/10 4:43 PM

KARLOS: Ja imam takav jedan. Nu - pa dalje? LERMA: Na koricama ima silueta biserom optočena, rekao bih KARLOS: Tako je. LERMA: Kad sam u kabinet kraljev tu skoro uš'o posve iznenada, u njegovoj sam ruii isti taj video, rekao bih, a kraj njega nalazio se markiz Poza. KARLOS (posle kratkog zapanjenog ćutanja, oštro) To je neistinito. LERMA (žacnut) Ja tad, znači, lažem. KARLOS (dugo ga motri) Lažete. Jeste. LERMA: O! ja vam opraštam. KARLOS (korača tamo-amo strahovito uzbuđen, i najzad se zaustavi pred njim) Šta ti je on to napakostio? I zašto su ti veze nevine u oku trn, te s takvom revnošću, s paklenom takvom užurbanošću nastojiš da ih pokidaš? LERMA: Ja štujem bol koji, kneže, prisiljava vas da nenravedni budete. KARLOS: O, bože! Bože moj! Bože! Dušu mi sačuvaj od podozrenja! LERMA: A i sećam se šta je kral? lično rek'o: Kol'ku sam vam zahvalnost, reče kad sam ušao, dužan za ovu vest! KARLOS: O, dosta, dosta! LERMA: Vojvoda Alba vele da je pao i da je uzet knez Ruj Gomezu veliki pečat; pa markizu dat KARLOS (utonuo u duboko razmišljanje) A on mi to prećutao! Zbog čega prećutao je to? LERMA: Sav dvor se njemu k'o svemoćnome divi ministru, kao ljubimiu neograničenom KARLOS: Veoma sam mu bio drag, veoma. Voleo me je kao dušu svoju. O, znam ja to - u tisuć provera on mi je to dokazao. - No zar da milioni, zar da otadžbina ne budu njemu većma na srcu nego li jedan? Odveć su široke za jednog ciglog prijatelja bile njegove grudi, a za njegovu ljubav je bila odviše malena Karlova sreća. On je mene svojoj vrlini žrtvovao. Zar ga mogu da napadam zbog toga? Jeste, to je


Page 102 of 141


1/24/10 4:43 PM

van svake sumnje! Sad je to van sumnje. Za mene on je izgubljen. (Ode u stranu i pokrije lice rukama) LERMA (poćutavši) Šta mogu za vas, moj dobri kneže, da uradim? KARLOS (ne pogledavši ga) Da odete i kralju me odate. Ja nemam ništa da vam poklonim. LERMA: A čekaćete došlo što mu drago? KARLOS (nalakti se na priručnicu od stepenica i ukočeno gleda preda se) Za mene on je izgubljen. O, sad sam napušten posve. LERMA (priđe mu ganut saučešćem) Niste voljni zar da pomislite na spasenje svoje? KARLOS: Spasenje svoje? - Dobri čoveče! LERMA: A nemate inače ni za koga da strahujete, ni za kog? KARLOS (trgne se) O, bože! na šta me potsetiste! Moja majka! To pismo koje ponovo mu dadoh, koje mu prvo nisam hteo dati, pa ipak potom dadoh! (Korača žustro, lomeći ruke) Čime ona zasluži to od njega? NJu je valjda trebalo da poštedi bar. Zar nije trebalo, Lerma? (Brzo, odlučno) Moram k njojzi, moram da opomenem, da pripremim nju - Lerma, moj dobri Lerma! Koga ću, koga da pošljem? Pa zar nikog baš nemam ja više? Bogu nek je hvala! Ima još jedan prijatelj a tu pogoršati se nema šta. (Brzo ode) LERMA (pođe za njim i dovikne mu) Kud, kneže?

POJAVA ČETRNAESTA KRALJICA. ALBA. DOMINGO.

ALBA: Ako bi nama dopušteno bilo, kraljice uzvišena KRALJICA: Čime mogu biti na službi? DOMINGO: Briga iskrena za uzvišenu ličnost veličanstva kraljevskog vašeg nama ne dopušta da ostanemo ruku skrštenih prilikom jednog incidenta koji sigurnost vašu ugrožava. ALBA: Mi upozorenjem blagovremenim hitamo dejstvo da osujetimo zavere što se plete protiv vas. DOMINGO: I da pred noge vašeg veličanstva stavimo revnost svoju - stavimo usluge svoje. KRALJICA (gleda ih začuđeno) Doista me vi, vojvodo plemeniti, a i vi, prečasni, iznenađujete. Nisam slutila, zbilja, tol'ku odanost


Page 103 of 141


1/24/10 4:43 PM

u vojvode od Albe i Dominga. Kako mi valja nju da cenim, znam. Vi pominjete neku zaveru koja mi kao preti. Da li smem da saznam, ko to ALBA: Mi vas usrdno molimo da se pazite od nekog markiza Poze, koji njegovom kraljevskom veličanstvu obavlja poslove tajne. KRALJICA: Vrlo mi je milo što čujem da je izbor vladaočev ovako dobar bio. Meni su markiza već odavko hvalili kao valjana, velika čoveka. Nikada nije milost najviša dodeljena sa više pravičnosti. DOMINGO: Sa više pravičnosti dodeljena? To mi vsć bolje znamo. ALBA: Davno nije nikakva tajna više, za šta se taj čovek dao upotrebiti. KRALJICA: Šta bi to bilo? Nu? Probudili ste sve moje ljubopitstvo. DOMINGO: Je li kol'ko od onda kad je vaše veličanstvo u svoju skrinju zavirivalo poslednji put? KRALJICA: A što? DOMINGO: I da li vam nedostajalo nije što u njoj od adiđara? KRALJICA: Kako? Što? Pa zna sav dvor moj šta je meni nestalo. Al' markiz Poza? Kakvu vezu ima sa ovim markiz Poza? ALBA: Vrlo blisku, - jer su i knezu, vaše veličanstvo, nestale važne hartije, a kralj je, kako je primećeno, imao ovoga jutra njih u rukama, kad je taj vitez na poverljivom prijemu bio. KRALJICA (posle kratkog premišljanja) Čudno, duše mi! I vrlo čudno! Eto gde mi se ispostavio jedan neprijatelj o kom ni u snu nikad snila nisam, a evo gde sa druge strane opet dva prijatelja nalazim za koje ne mogu da se setim da su ikad bili mi prijatelji. - Jer sam već (upre prodoran pogled na njih) zaista bila u opasnosti da vam ne mogu, a da to ne priznam uslugu onu ružnu koju ste mi učinili kod moga gospodara oprostim i otpišem. ALBA: Nama? KRALJICA: Vama. DOMINGO: Vojvodo Alba! Nama! KRALJICA (još uvek ih netremice mereći)


Page 104 of 141


1/24/10 4:43 PM

Koliko se radujem, dakle, što sam zapazila ovako brzo svoju prenagljenost zaključila sam bila i onako da se još danas obratim sa molbom njegovom veličanstvu da pred mene privede moga tužitelja. Ali, utol'ko bolje. Sad na svedočanstvo vojvode Albe pozvati se mogu. ALBA: Na mene? Vi to zbilja hoćete? KRALJICA: Što ne bih? DOMINGO: Pa da obesnažite usluge svekolike koje mi u potaji za vas. KRALJICA: U potaji? (Gordo i ozbiljno) Vojvodo Alba, htela bih da znam šta bi se žena kraljeva sa vama, il' s vama, duhovniče, imala da dogovara, a da ne bi smeo njen muž za to da sazna -Da l' sam ja kriva il' prava? DOMINGO: Kakvo pitanje! ALBA: No ako nešto ne bi bio kralj pravičan tol'ko - ako ne bi to bar sada bio? KRALJICA: Sačekati onda moram dok bude to - A blago onom ko dobije kad on to postane! (Pakloni im se i ode; oii se udalje na drugu stranu)

Soba kneginje Eboli POJAVA PETNAESTA Kneginja od EBOLI. Odmah zatim KARLOS.

EBOLI: Tačna je, dakle, vest vanredna ta od koje sav dvor bruji. KARLOS (uđe) Kneginjo, ne plašite se! Biću blag k'o dete. EBOLI: Iznenađenje ovo, kneže! KARLOS: Da l' se još osećate uvrećenom? još? EBOLI: Kneže! KARLOS (s još više navaljivanja) Ja molim, odgovorite mi. Osećate li se uvređenom još? EBOLI: Čemu to? Vi zaboravljate, kanda Šta tražite kod mene? KARLOS (snažno je uhvati za ruku) Zar si ti, devojko, kadra večito da mrziš? Zar uvrećena ljubav doista ne prašta nikad?


Page 105 of 141


1/24/10 4:43 PM

KNEGINJA (hoće da oslobodi ruku) Na šta me vi to sećate, kneže? KARLOS: Na dobrotu tvoju i moju nezahvalnost O! ta znam ja! Uvredu tešku naneo sam tebi, nežno ti srce kidao, devojko, i suze izmamljivao na ove zenice anđeoske pa i sad došao gšsam amo, da se, avaj! kajem zbog toga EBOLI: Kneže, pustite me - ja KARLOS: - već sam doš'o zato što je srce nežno u tebe, zato što se uzdam u tvoju dobru, tvoju lepu dušu. Pogle, devojko, gle, ja prijatelja na svetu više osim tebe nemam, tebe jedine. Ti si mi toliko nekada bila sklona večno ti mrzeti nećeš, nepomirljiva ostati nećeš. EBOLI (odvraća svoje lice) O, ućutite! Tako vam boga, kneže, prestanite! KARLOS: Dozvoli da te potsetim na ona vremena zlatna - da te potsetim na tvoju ljuba.v, devojko, na ljubav o koju se onako nedostojno ogreših ja. Dozvoli da se sad na ono što ti nekad beh pozovem, na ono se pozovem što su meni snovi tvog srca dali Jednom još, samo još jednom stavi me onako pred svoju dušu kako onda beh, pa ovoj senci daj na žrtvu ono što meni više nikad ni do veka ne možeš žrtvovati. EBOLI: O, koliko svirepo sa mnom igrate se, Karlo! KARLOS: Uzvisi se nad svojim polom ti! Zaboravi na uvrede! Učini ono što žena nikoja pre tebe tvorila nije, nit će tvoriti ikoja posle tebe. Ja od tebe zahtevam nešto nečuveno Pusti - na kolenima molim te za to pusti da svojoj majci kažem ja dve reči samo. (Baci se pred nju na kolena)

POJAVA ŠESNAESTA Pređašnji. Markiz od POZE uleti, a za njim dva oficira iz kraljeve telesne straže.

MARKIZ: Šta je priznao? Ne verujte mu. KARLOS (još na kolenima, povišenim glasom) Sveg mi što je sveto MARKIZ (prekine ga žučno) On je van sebe. Slušati nemojte izbezumljenog. KARLOS (glasnije, s još više navaljivanja) Vodite me k njoj, u pitanju je život ili smrt. MARKIZ (silom odvuče kneginju od njega) Budete li ga slušali dalje umoriću vas. (Jednom oficiru) Grafe Kordua. U monarhovo ime. Knez je vaš (vadi nalog za hapšenje) zatočenik. (KARLOS zastane zapanjen, kao gromom pogođen. KNEGINJI se otme krik straha i hoće da pobegne, oficiri su


Page 106 of 141


1/24/10 4:43 PM

začuđeni. Duga, duboka pauza. Vidi se kako MARKIZ žestoko dršće i s mukom uspeva da ostane pribran. KNEZU) Svoj mač mi dajte, molim. Vi ćete, kieginjo od Eboli, ostati ovde, (oficiru) vi mi jemčite, da ni s kim neće progovoriti njegovo visočanstvo, ni sa kim, ni s vama čak, po cenu vaše glave! (Govori još nešto tiho sa oficirom, a onda se obrati drugom) Na kolena pred kralja ovog časa pašću da njemu račun položim - (Karlosu) A daću ga i vama - pričekajte za jedan čas me evo k vama, kneže. (KARLOS pusti da ga odvedu posve nesvesno. - Samo u prolazu baci tup, samrtnički pogled na MARKIZA, koji skrije svoje lice. KNEGINJA još jednom pokuša da pobegne; no MARKIZ je uhvati za mišicu i vrati je natrag)

POJAVA SEDAMNAESTA Kneginja od EBOLI. Markiz od POZE

EBOLI: Tako vam svih nebesa, pustite me da s ovog mesta. MARKIZ (izvede je posve napred, sa strašnom zbiljom) Šta ti je on rek'o, zlosrećni stvore? EBOLI: Ništa - Pustite me - Ništa MARKIZ (silom je zadrži. Ozbiljnije) Koliko čula si od njega? Umaći nećeš više. Nikom više na ovom svetu nećeš pričati. EBOLI (uplašeno ga gleda u lice) Veliki bože! Šta ste hteli reći? Tek ne mislite da me ubijete? MARKIZ (trza nož) O zaista sam to i nauman. I ne oteži! EBOLI: Mene? Mene? O! svevišnje milosrđe! Ama šta sam, zaboga, šta sam to uradila? MARKIZ (s očima put neba, stavivši nož na njene grudi) Još nije dockan. Otrov nije još preko usana ovih prešao. Razbiću sud i sve će ostati kako je bilo udes Španije i život jedne žene. (Ostaje podozrivo nepomičan u ovom položaju) EBOLI (klonula je njemu kraj nogu i čvrsto mu gleda u lice) Nu, pa zašto ustežete se? Da me štedite ne molim - Ne! Zaslužila sam smrt, i ja je hoću. MARKIZ (pusti da mu polako klone ruka. Posle kratkog razmišljanja) Kol'ko bi varvarski, tol'ko bi to i kukavički bilo. Ne, ne! I bogu neka bude hvala! Ima i drugo jedno sredstvo još! (Ispusti nož i izleti napolje. KNEGINJA odjuri kroz druga vrata)

Kraljičina soba POJAVA OSAMNAESTA KRALJICA grafica FUENTES FUENTES: Kakva je trka po palati to? Svaka mi buka danas, grafice, uliva strah. O, pogledajte tamo i recite mi šta je. (Grafica FUENTES ode, a unutra uleti kneganja EBOLI) _________________ Ars longa, vita brevis

vuk


Page 107 of 141


~ administrator ~


1/24/10 4:43 PM

Naslov:

POJAVA DEVETNAESTA KRALJICA. Kneginja EBOLI.

EBOLI (bez daha, sva bledai izobličena, klone pred kraljičinim nogama) Kraljice! U pomoć! On je zatvoren. KRALJICA: A ko? EBOLI: NJega je markiz Poza uhapsio po zapovesti kraljevoj. Pridružio: 11 Sep 2005 Poruke: 5323 Lokacija: nigdina

KRALJICA: Al' koga? Koga to? EBOLI: Kneza. KRALJICA: Jeste l' s uma sišli? EBOLI: Baš ovog časa vode ga. KRALJICA: A ko je zatvorio ga? EBOLI: Markiz Poza. KRALJICA: Nu, kad ga je markiz Poza uhapsio, neka je slava bogu! EBOLI: I vi to kažete tako mirno, kraljice? i tako hladno? - Bože moj! Pa vi ne znate - vi ne slutite KRALJICA: Zbog čega utamničen je? Pa zbog nekakve pogreške, domišljam se, kakva je za žustru narav tog mladića bila prirodna vrlo. EBOLI: Nije, nije! O, ja znam to bolje. - Ne! O, kraljice! Bezbožno delo, satansko! Za njega spasenja nema više! Umreće! KRALJICA: Umreće! EBOLI: A ubina njegov ja sam! KRALJICA: Umreće! Znaš li, bezumna, šta kažeš? Ali zbog čega - zašto će da umre! EBOLI: O, da sam mogla, da sam mogla znati da će do toga doći! KRALJICA (blago je uzme za ruku) Kneginjo! Vi ste van sebe još, Priberite duhove svoje, kako biste mogli mirnije da mi pričate, a ne slikama ovim užasnim toliko da mi prožima jeza dušu svu. Šta znate? Šta se to dogodilo? EBOLI: O, tu dobrotu, kraljice, tu vašu


Page 108 of 141


1/24/10 4:43 PM

blagonaklonost ne zaslužujem. One po mojoj tuku savesti i peku je k'o plameni pakleni. Ja nisam vredna da oskvrnjeni svoj pogled do svetaštva vašeg dignem. Bednicu ovu što se skrušena kajanjem, stidom, samoprezirom vije k'o crv pred vašim nogama, zgazite! KRALJICA: Nesrećnice! Šta imate da mi priznate? EBOLI: Anđele nebeski! Svetice čista! Vi još ne znate, vi ne slutite satanu na kog ste onako ljupko osmehivali se Upoznajte ga sada. Ja sam bila, ja lopov koji pokrade vas. KRALJICA: Vi? EBOLI: I koji kralju ona pisma dade KRALJICA: Vi? EBOLI: I toliko beše bezočan da vas optuži KRALJICA: Vi ste mogli, vi EBOLI: Osveta - ljubav - besomučnost Vas sam mrzela, a infanta volela KRALJICA: I zato što ste njega voleli? EBOLI: Zato što ljubav priznala sam njemu, a on mi nije odgovorio na moju ljubav. KRALJICA (posle izvesnog ćutanja) Odgonetnulo se sad sve za mene. Ustanite. Vi ste voleli njega već je oprošteno. Zaboravljeno sve već. Ustanite. (Ponudi joj mišicu) EBOLI: Ne, ne! Još jedno užasno priznanje preostalo je. Ne, uzvišena kraljice, pre KRALJICA: Šta moram još da čujem? Govor'te! EBOLI: Zavoćenje - kralj - O, vi svoj pogled odvraćate - Osudu na vašem licu čitam - Prestup onaj za koji vas optužih, - prestup taj učinila sam sama. (Priljubi svoje zažareno lice uz tle. KRALJICA ode. Velika pauza. Vojvotkinja od OLIVAREZ dolazi posle nekoliko minuta iz kabineta, u koji je kraljica otišla, i nađe KNEGINJU kako još leži u pređašnjem položaju. Priđe joj ćutke; ova se, čuvši šum, ispravi, pa skoči kao izbezumljena, pošto nije sagledala KRALJICU)

POJAVA DVADESETA Kneginja od EBOLI. Vojvotkinja od OLIVAREZ.

EBOLI: Gospode, napustila me. Sad je svršeno. OLIVAREZ (pristupi joj bliže)


Page 109 of 141


1/24/10 4:43 PM

Kneginjo Eboli EBOLI: Ja, vojvotkinjo, znam što ste došli. Kraljica vas šilje da dostavite meni presudu - Požur'te! OLIVAREZ: NJeno veličanstvo mi je izdalo nalog da vam oduzmem njen krst i njene ključeve EBOLI (skida sa grudi zlatni krst reda i uručuje ga VOJVOTKINJI) Još jednom biće mi valjda dopušteno ruku kraljice ponajbolje da poljubim? OLIVAREZ: Šta je o vama odlučeno, to će u manastiru Marijinom biti rečeno vama EBOLI (navru joj suze) Neću kraljicu videti više? OLIVAREZ (zagrli je, odvrativši lice od nje) Budite mi srećni! (Brzo ode. KNEGINJA pođe za njom do vrata kabineta, koja se za VOJVOTKINJOM odmah zatvore. Nekoliko minuta ona ostane nema i nepomična ia kolenima pred vratima, a onda se ispravi i odjuri pokrivena lica)

POJAVA DVADESET PRVA KRALJICA. Markiz od POZE.

KRALJICA: Ah, najzad! Srećom, markiže, prispeste! MARKIZ (bled, unezverena lica, uzdrhtala glasa i za sve vreme u ovoj pojavi svečano, duboko uzbuđen) Da li je vaše veličanstvo samo? Da li nas ne bi niko mogao u odajama susednim da čuje? KRALJICA: Niko - A zašto? Šta mi donosite? (Osmotrivši ga pažljivije, stukne) No što ste tako posve promenjeni? Šta ima? Vi me prosto nagonite, markiže, da zadrhtim. Sve vam lice izobličeno k'o u samrtnika. MARKIZ: Vi znate već zacelo KRALJICA: Da je Karlo zatočen, i šta više vašom rukom, kako dodaju Znači da je to istina ipak? Nikom nisam htela da verujem sem vama. MARKIZ: Istina je. KRALJICA: I vašom rukom? MARKIZ: Mojom rukom. KRALJICA (podozrivo ga gleda neki trenutak) Ja poštujem vaše postupke i onda kada ih ne razumem al' se bojim ovoga puta - ne zamer'te ženskoj bojažljivosti - da u ovoj igri na kocku vrlo mnogo stavljate. MARKIZ: Izgubio sam igru. KRALJICA: Bože sveti!


Page 110 of 141


1/24/10 4:43 PM

MARKIZ: Budite posve mirni, kraljice. On je već zbrinut. Ja sam igru tu izgubio za sebe. KRALJICA: Bože! Šta ću čuti! MARKIZ: Jer ko me, ko me gonio da stavim sve na kolku sumnjivu? da stavim sve? i tako pouzdano, i tako drsko s nebom da se kockam? Gde je taj čovek, što će da se drzne da vodi tešku krmu slučaja, a da pri tome nije sveznajući? O, tako je i pravo! - Ali našto sada o sebi? Tren je ovaj skup kao čovečji život! Ko pak zna da li iz škrte ruke sudijine ne kaplju kapi poslednje za mene, poslednje već? KRALJICA: Iz sudijine ruke? - Koliko svečan ton! Ja ne razumem kud ovaj govor cilja, ali on me užasom ispunjava. MARKIZ: On je spasen. Po koju cenu pak, svejedno. Ali za danas tek. Još malo trenutaka pripada njemu. Neka ih prištedi. On iz Madrida mora da otide još ove noći. KRALJICA: Ove noći još? MARKIZ: Pripremljeno je sve. U istom onom kartezijanskom manastiru, koji dugo je već za naše prijateljstvo skrovište bio, pošta čeka na nj. U menicama evo ovde ono što mi na ovoj zemlji sreća dade. Vi ćete ono što nedostane još da dodate. Ja bih, istina, za svoga Karla imao na duši još štošta, što bi morao da zna; no lako bi se moglo slučiti da dokolice neću imati da lično s njim uredim ovo sve. Vi ćete s njim govoriti večeras, na se zbog toga obraćam na vas. KRALJICA: Tako vam moga mira, markiže, izrazite se jasnije - nemojte u tako strašnim zagonetkama da govorite sa mnom. - Šta se zbilo? MARKIZ: Imam još jednu važnu ispovest; i nju u vaše ruke polažem. U deo mi je pala sreća koju njih malo samo dobi. Ja sa.m jednog kraljevskog sina voleo - u srce, jednom jedinom samo namenjeno, uključio sam zagrljajem bio vasceli svet. - U duši svoga Karla sazd'o sam bio raj za milione. O, snovi su mi bili lepi - Al' je ugodno bilo provićenju da me od rukosada moga divnoga pre roka odazove. Još za malo pa Roderiha svoga više on imati neće, a u voljenoj prijatelj iščeznuće. Ovde - ovde ovde - na sveti oltar taj - u srce njegove kraljice polažem ja poslednji svoj skupoceni amanet, neka ga, kad me više ne bude, on ovde nađe. (Odvrati lice, suze mu zagušuju glas)


Page 111 of 141


1/24/10 4:43 PM

KRALJICA: Samo samrtnik govori tako. Još se uzdam da vas dovodi samo vaša krv do ovog - ili u ovim reč'ma smisla ima? MARKIZ (nastojao je da se pribere, pa nastavlja čvršćim tonom) Recite knezu neka zakletvu koju u one dane sanjarske na prelomljenu naforu uzesmo, neka je ne zaboravi. Ja svoju održao sam, ostao sam njemu veran do smrti - sada je na njemu da je i on KRALJICA: Do smrti? MARKIZ: Neka on, neka dovede do obistinjenja o, recite mu ovo! - onaj san, smeoni san o novoj državi, božansko to začeće prijateljstva. Nek bude prvi što će prionuti da kamen ovaj surov obdelava. Il' okončao ili podlegao - svejedno mu je! Neka prione. Kada stoleća budu minula, sudba će nekog kraljevskoga sina k'o što je on na presto kao njegov ponovo da dovede, i u ovom novom ljubimcu svome da rasplamsa oduševljenje takvo istovetno. Rec'te mu neka prema snovima mladosti svoje gaji poštovanje kad bude čovek, a nek srce nežno božanskog toga cveta ne otvara smrtonosnome insektu toliko hvaljenog boljeg razbora i nek se ne da omesti kada ushićenje, tu kćer božansku, mudrost plesnivosti u blato svlači. Već sam rekao mu KRALJICA: Markiže, kako? Čemu to MARKIZ: I rec'te da mu na dušu ljudsku sreću stavljam, da to od njega tražim - tražim to, na smrtnom času svome i da imam na to veoma pravo. Trebalo je do mene to da stoji da privedem novo svanuće ovim zemljama. Kralj mi je srce darovao svoje. Nazvao me je svojim sinom Ja pečate držim njegove, i više njegovih Alba nema. (Zastane i ćutke poematra neko vreme kraljicu) Plačete - o, ove suze znam ja, lepa dušo! Ovo su suze radosniie. Ali prošlo je, prošlo. Karlo ili ja. Izbor je bio brz i užasan. Jedan je bio izgubljen, a ja taj jedan hoću da sam - bolje ja Ne zahtevajte više da saznate. KRALJICA: Sada vas najzad počinjem da shvatam, tek sada. Šta ste to uradili, jadniče jadni? MARKIZ: Dva sam kratka sata večernja dao, da bih spasao sunčani jedan letnji dan. Od kralja ja dižem ruke. A i šta ja mogu da budem kralju? Na okamenjenom ovome tlu ne cveta već nijedna od mojih ruža. Kob Evrope stasa u velikome mome prijatelju. Španiju ja upućujem na njega. A dotle nek pod rukom Filipovom krv svoju ona toči. Ali vaj i meni a i njemu, ako li bih morao da se kajem,


Page 112 of 141


1/24/10 4:43 PM

ako bih izbrao bio gore! - Ali, ne! Poznajem ja svog Karla to se nikad slučiti neće a za ovo vi ste, kraljice, meni jemac. (Nakon malo ćutanja) Video sam kako ta ljubav klicu zameće, video kako koren.ova strast, od sviju strasti najkobnija, hvata u njegovome srcu Onda mi je u moći bilo da je suzbijem. Ali ja nisam to učinio. Ja sam tu ljubav, koja nije bila kobna za mene, pothranjivao. Svet može drukče da presudi. Ja se ne kajem. Srce ne optužuje me. Gde je on smrt jedino vid'o, ja sam video život - ja sam razaznao blagovremeno nade zlatni zrak u beznadnome ovom plamenu. Do savršenstva nauman sam bio da ga dovedem, da ga do lepote krajnje uznesem. Nit sam nalazio u smrtnom svetu lika, nit sam reči nahodio u jeziku i tad ga na ovaj lik uputih celo moje rukovoćenje bilo je u tome da mu objasnim ljubav njegovu. KRALJICA: Markiže, vi ste svojim prijateljem tol'ko do kraja ispunjeni bili, da ste zbog njega mene prenebregli. Zar ste istinski verovali da sam lišena posve ženskih osobina, kad ste vrlinu dali mu da njemu oružje bude, kad ste anđelom njegovim mene stvorili? Vi niste zacelo promislili kol'ko je za naša srca opasno kad strast nazivi takvi oplemenjuju. MARKIZ: Za žene sve, za jednu samo ne za jednu ja u vatru ruku stavljam il' bi za vas zar bila zazorna požuda iznimno plemenita da budete vrlini viteškoj tvoriteljica? Šta se ima kralja Filipa to da tiče ako svojom ozarenošću u Eskorialu večnosti iskrom bude nadahnuo i rasplamsao nekog slikara koji se pred njom našao? Zar slatko sazvučje što u harfi spava snom pripada onom koji je prodaje, i koji gluv nad njome bdi? On pravo u paramparčad da je razbije zakupio je, al' veštinu ne da ton izmami srebrni iz nje i pretopi ga u milinu pesme. Istinu bog je dao za mudraia, za srpe pak što osećati ume lepotu dao. Obe međutim jedna sa drugom idu. Veru ovu razoriti mi neće predrasuda malodušna nijedna. Reč mi dajte da ćete njega večno voleti, da ljudski strah il' lažno viteštvo sablazniti vas neće nikada da pribegnete oporicanju koje bi bilo nepravovaljano, da ćete večno njega voleti i postojano, dajete l' mi reč? Dajete l' ruku, kraljine, na to? KRALJICA: Moje će srpe, to vam obećavam, sudija biti vazda i jedino ljubavi mojoj. MARKIZ (povuče ruku) Posao je moj izvršen Sad ću spokojno da umrem. (Pokloni se pred KRALJICOM i hoće da ode)


Page 113 of 141


1/24/10 4:43 PM

KRALJICA (ćutke ga prati pogledom) Vi odlazite, markiže, a meni i ne kažete kada ćemo se za koje vreme - opet videti? MARKIZ (vrati se, lica okrenuta na drugu stranu) Zacelo ćemo videti se opet. KRALJICA: Razumela sam, Poza, shvatila sam potpuno vas Al' zašto ste mi to priredili? MARKIZ: Il' on il' ja. KRALJICA: Ne, ne! U ovaj čin, po vama uzvišen, uvalili ste sebe vi. Nemojte da poričete samo. Ja vas znam, izgaralo je vama već odavno srce za tim nek bude skrhano hiljadu srca, šta se tiče vas, kad može samo da se napaja sujeta vaša. O, tek sad vas ja - tek sad razumem! Vi ste se jedino paštili da se vama divi svet. MARKIZ (pogođen, za sebe) Ne! ja na ovo pripravan ne bejah KRALJICA (posle malo ćutanja) Markiže, zar spasenja nema baš? MARKIZ: Nema. KRALJICA: Baš nema? Prisetite se. Zar ni sa moje strane? MARKIZ: Ni sa vaše. KRALJICA: Tek upola me poznajete vi hrabra sam ja. MARKIZ: To znam. KRALJICA: I spasa više nikakvog nema? MARKIZ: Nema. KRALJICA (ostavi ga i sakrije lice rukama) Idite. Nijednoga čoveka više ja ceniti neću. MARKIZ (baci se pred nju krajnje uzbuđen) Kraljice! - O, bože! Život je ipak divan! (Skoči na noge i brzo se udalji. KRALJICA odlazi u svoj kabinet)

Pretsoblje kraljevo POJAVADVADESET DRUGA

Vojvoda ALBA i DOMINGO hodaju ćutke, svaki za svoj račun. Graf LERMA doće iz kabineta kraljevog, a potom Don RAJMOND od TAKSISA, ministar pošta. LERMA: I još se markiz pojavljivao nikako nije? ALBA: Nije.


Page 114 of 141


1/24/10 4:43 PM

TAKSIS (Uđe) Grafe Lerma, prijavite me. LERMA: Kralj ne prima nikog TAKSIS: Rec'te da moram s njim da govorim veoma je do toga kralju stalo. Požurite se. Stvar je neodložna. (LERMA odlazi u kabinet) ALBA (priđe ministru pošta) Priviknite se da se strpite, dragi moj Taksis. Nećete vi s kraljem da govorite. TAKSIS: Ne? A zašto? ALBA: Jer je valjalo da ste bili predostrožni pa odobrenje prvo uzeli od markiza Poze, koji kao sužnje oca i sina drži. TAKSIS: Šta? Od Poze? Tu ste u pravu! Ovo mi je pismo on baš i dao. ALBA: Pismo? Kakvo pismo? TAKSIS: Pismo od njega uručeno meni da ga u Brisel uputim ALBA (zainteresovan) U Brisel? TAKSIS: I koje sad baš kralju nosim. ALBA: Brisel! Čuste l'? U Brisel, namesniče! DOMINGO (pridružuje im se) To je sumnjivo vrlo. TAKSIS: I sa kakvom je bojažljivošću, s kakvom zbunjenošću to pismo meni preporučivano! DOMINGO: S bojažljivošću? Tako! ALBA: Kome je adresovano pismo bilo? TAKSIS: Knezu od Nasaua i Oranija. ALBA: Vilhelmu? Izdaja je, namesniče, ovde po sredi. DOMINGO: A i šta bi drugo moglo da bude? To se pismo kralju naravno mora odmah da uruči. Kolika li je, vrli čoveče, zasluga vaša što ste tako strogi bili u službi svoga kralja. TAKSIS: Ja sam vršio svoju dužnost, prečasni. ALBA: I radili ste ispravno.


Page 115 of 141


1/24/10 4:43 PM

LERMA (dolazi iz kabineta; Taksisu) Kralj hoće da govori sa vama (TAKSIS ulazi u kabinet) Nema još markiza da se javi? DOMINGO: Svud ga traže. ALBA: Čudno i neobično. Kneza drže kao državnog sužnja, a ni kralj ne zna još jasno zašto. DOMINGO: Nije čak ni ovde bio da računa da? ALBA: Kako je kralj to primio? LERMA: Ni reči ne reče kralj. (Šum iz kabineta) ALBA: Šta biva to sad tamo? Mir! TAKSIS (dolazi iz kabineta) Grafe Lerma! (Obojica odlaze unutra) ALBA (Domingu) Šta se to događa? DOMINGO: Tim tonom prestrašenim? Da li nije to uhvaćeno pismo? Srce mi ne sluti ništa dobro, vojvodo. ALBA: Naložio je Lermu da pozove! A zna zacelo da smo vi i ja u prednjoj sobi ovde. DOMINGO: Minula su vremena naša. ALBA: Ja zar više nisam još onaj isti ispred kojeg su se otvarala sva vrata širom? Kako promenilo se oko mene sve koliko čudno. DOMINGO: (prišao tiho vratima od kabineta i stao kraj njih osluškujući) Poslušajte! ALBA (nakon pauze) Grobna tišina vlada. Čuje se gde dišu. DOMINGO: Zvuk je prigušen dvogubim tapetom. ALBA: Bežite. Idu. DOMINGO: Teskobno mi je na srcu tako i svečano tako, k'o da će ovaj da odluči tren o krupnoj kobi nekoj.

POJAVA DVADESET TREĆA Knez od PARME, Vojvoda od FERIE i MEDINA SIDONIA sa još nekoliko velikaša ulaze.

PARMA: Može li se da govori sa kraljem? ALBA:


Page 116 of 141


1/24/10 4:43 PM

Ne. PARMA: Ne? Ko je kod njega? FERIA: Markiz Poza svakojako? ALBA: Baš sad se čeka na nj. PARMA: Iz Saragose stigli smo ovog trena. Strah se širi lo svem Madridu. Je li to baš zbilja? DOMINGO: Na žalost, jeste. FERIA: Cela istina? Maltežanin ga bacio u zatvor? ALBA: Tako je. PARMA: Zašto? Šta se zbilo? ALBA: Zašto? To niko ne zna sem markiza Poze i njegovoga veličanstva. PARMA: Kako? Bez priupita veća staleških njegove kraljevine? FERIA: Avaj onom čiji su prsti umešani bili u prekršaju ovom ustavnome! ALBA: I ja dodajem: avaj tom! MEDINA SIDONIA: I ja. OSTALI VELIKAŠI: I svi mi. ALBA: Ko će sa mnom u kabinet? Pred kraljeva ću pasti kolena. LERMA (izjuri iz kabineta) Vojvoda Alba! DOMINGO: Najzad! Hvala bogu! (Alba pohita unutra) LERMA (bez daha, veoma uzbuđen) Bude l' malteški vitez došao, gospodar nije sam sad, pozvaće ga DOMINGO (Lermi, dok se svi ostali okupe oko njega, u ljubopitljivoj zapetosti) Šta se to, grafe, slučilo, ta vi ste k'o mrtvac bledi. LERMA (hoće da otrči) To su vraška posla! PARMA I FERIA: Šta? Šta to? MEDINA SIDONIA: Šta je s kraljem? DOMINGO (U isto vreme)


Page 117 of 141


1/24/10 4:43 PM

Vraška posla? Šta je to bilo? LERMA: Kralj je plakao. DOMINGO: Plakao? SVI (u isto vreme, s potištenim čuđenjem) Kralj je plakao? (Čuje se zvono u kabinetu. Lerma pojuri unutra) DOMINGO (za njim, hoće da ga zadrži) Dozvol'te, grafe, na jednu reč Oprostite - Otišao je. A od užasa mi tu stojimo kao prikovani.

POJAVA DVADESET ČETVRTA Kneginja EBOLI. FERIA; MEDINA SIDONIA. PARMA. DOMINGO i ostali velikaši.

EBOLI (brzo, van sebe) Gde je, je l' ovde kralj? je l' ovde? Moram da govorim sa njim. Odvedite me, (Feriu) vojvodo, k njemu. FERIA: Kralj je sada sprečen po važnoj stvari. Niko živi k njemu ne može biti pušten. EBOLI: Da li već presudu strašnu ne potpisuje? Oblagali su ga. Posvedočiću da su ga oblagali. DOMINGO (daje joj izdaleka znak da je urazumi) Kneginjo! Kneginjo Eboli! EBOLI (ide k njemu) I vi tu, oče? Baš dobro! Vi mi baš i trebate. Vi potkrepićete što budem rekla. (Zgrabi ga ruku i hoće da ga odvuče u kabinet) DOMINGO: Ja? Jeste l' vi pri sebi, kneginjo? FERIA: Ostan'te gde ste. Kralj vas saslušati ne može sada. EBOLI: On me čuti mora. Istinu čuti mora - istinu! Pa makar bio deset puta bog! DOMINGO: Dalje! Vi sve na kocku stavljate. Ostajte gde ste. EBOLI: Ti se, čoveče, boj gneva svoga idola. Ja nemam na kocku šta da stavim. (Ukoliko ona pođe u kabinet, utoliko iz njega izjuri) VOJVODA ALBA (oči mu sijaju, u hodu mu se oseća triumf. On pohita Domingu i zagrli ga) Nek Te Deum, rec'te, u svima crkvama zabruji. Pobedili smo, pobeda je naša. DOMINGO: Naša? ALBA (Domingu i ostalim velikašima) Ja moram sada gospodaru. A vi ćete o meni čuti još. _________________ Ars longa, vita brevis

vuk

~ administrator ~



Naslov:

Page 118 of 141


1/24/10 4:43 PM

PETI ČIN Soba u kraljevskoj palati, odvojena gvozdenom rešetkom od velikog predvorja, u kojem gore-dole hodaju straže POJAVA PRVA KARLOS, sedeći za stolom, položio glavu na mišicu, kao da spava. U dnu sobe nekoliko oficira koji su zatvoreni zajedno sa njim. Markiz od POZE ulazi, neprimećen od kneževe strane, i govori tiho sa oficirima, koji se odmah udaljuju. On sam pristupi posve blizu Karlosu i posmatra ga nekoliko trenutaka ćutke i tužno. Najzad učini pokret koji ovoga trgne iz njegove ošamućenosti.

KARLOS (ustane, primeti MARKIZA i uplašeno se trgne. Onda ga neko vreme posmatra razrogačeno, ukočena pogleda, pa prevuče rukom preko čela, kao da hoće nečega da se priseti) Pridružio: 11 Sep 2005 Poruke: 5323 Lokacija: nigdina

MARKIZ: Ja sam to, Karlo. KARLOS (pruža mu ruku) Čak si mi i doš'o? Lepo od tebe. MARKIZ: Uobrazio sam kako bi možda ovde prijatelj od potrebe ti biti mogao. KARLOS: Zacelo? To si zbilja mislio? Gle! Raduje me - neopisano me raduje to. Ta ja sam znao, ah! da me i dalje voliš. MARKIZ: Ja sam to od tebe i zaslužio. KARLOS: Zar ne? O, mi se još potpunne razumemo. Tako i volim. Dolikuje ova blagost i ovaj obzir dušama velikim, kao što smo ti i ja. Neka je baš i bio neumesan i bezočan po koji zahtev moj, zar zato da mi odbiješ i one koji su na svom mestu? Gruba može vrlina biti, ali svirepa ne može biti nikad. Tebe je mnogo to stalo. O zacelo ja, bar mi se tako čini, dobro znam, koliko ti je nežno srie ljuto lopilo krvlju dokle si za oltar kitio svoju žrtvu. MARKIZ: Karlose! Šta hoćeš tim da kažeš? KARLOS: Sad ćeš ti sam da okončaš ono što je bilo na meni da uradim, a što ja mogao nisam. - Ti ćeš Španiji vremena ona zlatna da podariš za koje.se je ona uzalud nadala da ih dobije od mene. Sa mnom je okončano - svršeno je za uvek sa mnom. To si uvideo. O, sve je rano šzeće duha mog skosila ova ljubav užasna za sva vremena. Umro sam ja za tvoje nade velike. Sudbina il' slučaj tebi kralja su priveli po ienu moje tajne to je bilo, a ta je tajna tvoja - možeš ti anćeo njegov postati. Za mene nema već spasa - al' za Španiju . možda ga ima. - Ah, za osudu tu ničeg nema, ničeg, ničeg, osim zaslepljenosti moje bezumne, te nisam sve do danas video da si - toliko isto veliki koliko nežan.


Page 119 of 141


1/24/10 4:43 PM

MARKIZ: Ne, ja predvideo tako što nisam - nisam predvideo, da prijateljska velikodušnost može da bude pronicljivija od državničke moje brižljivosti. Moja se zgrada ruši - srce tvoje bio sam s uma smetnuo. KARLOS: Doduše, da ti je bilo mogućno, da njoj uštediš ovu sudbu ja bih ti neiskazano bio zahvalan. Zar nije bilo mogućno da padne ta kob na mene samo? Što je bilo nužno da ona druga žrtva bude? Al' ostavimo to! Ne nameravam da neki prekor tovarim na tebe. Što tebe da se tiče kraljica? Voliš li ti nju? Da li treba tvoja vrlina stroga da se obraća brigama sitnim moje ljubavi i njih za savet da pripituje? Oprosti - ja sam bio nepravedan. MARKIZ: To jesi. - Ali ne zbog prekora koji mi sada činiš. Kad bih bio zaslužio i jedan, tada bih bio i sve zaslužio - a onda ne bih ovako stajao pred tobom. (Izvlači njegov portfelj) Evo su ovde nekoja od onih pisama tvojih koja nedavno na čuvanje mi dade. Uzmi ih. KARLOS (začuđeno gleda to u pisma, to u markiza) Kako to? MARKIZ: NJih ti opet natrag dajem, pošto će sada verovatno biti sklonjenija u tvojim rukama, no li u mojim. KARLOS: Šta to znači? Kralj ih čitao dakle nije? Nisu mu ni pred oči izišla? MARKIZ: Ova pisma? KARLOS: Pokazao mu nisi sva? MARKIZ: Ko kaže da je i jedno vid'o? KARLOS (krajnje iznenađen) Može l' biti? MARKIZ: Graf Lerma. On ti kazao? E, onda očevidno je, jasno sve k'o dan. Ko je i mog'o to da predvidi? Graf Lerma dakle? - Ne, taj čovek nikad naučio se nije laganju. Tako je, druga pisma su kod kralja. KARLOS (posmatra ga dugo s nemim čuđeljem) Ali zbog čega nalazim se ovde? MARKIZ: Iz smotrenosti, ako bi još jednom u iskušenje možda došao da Eboli izabereš za svoga poverenika. KARLOS (kao probuđen iza sna) Napokon! Tek sad uviđam


Page 120 of 141


1/24/10 4:43 PM

- sad je jasno sve MARKIZ (odlazi vratima) Ko ide?

POJAVA DRUGA Vojvoda ALBA. Pređašnji.

ALBA (prilazi KNEZU s poštovaljem, a leđima okrenut MARKIZU za sve vreme trajanja ove pojave) Slobodni vi ste, kneže. Kralj me šilje da vam to javim. (KARLOS gleda začuđeno u MARKIZA. Svi ćute) A u isto vreme smatram za sreću, kneže, što mi je prvome milost ta u deo pala. KARLOS (posmatra obadvojicu krajnje začuđei. Posle pauze VOJVODI) I zatvoren sam i oslobođen, a da mi nije doprlo do svesti koji je razlog jednome i drugom. ALBA: Bila je, kneže, omaška po sredi, koliko znam, a - varalica neka navukla je na nju vladara. KARLOS: Ali po zapovesti kraljevoj se ipak nalazim ovde? ALBA: Da, sa omaške njegovog veličanstva. KARLOS: To mi je odista žao - Ali ako se omaškom kralju greška potkrala, na kralju je da ovu pogrešku popravi lično. (Traži markižev pogled i ispoljava prema VOJVODI gordo nipodaštavanje) Mene ovde zovu don Filipovim sinom. Upiru u mene svoje oči potvora i ljubopitstvo. Neću da izgleda da imam da zahvalim milosti njegovog veličanstva ono što je ono po svojoj dužnosti izvelo. A spreman sam inače i pred sud staleških veća da iziđem - mač svoj iz takvih ruku ne primam. ALBA: Nimalo ustezati se neće kralj da ovaj pravedni zahtev vašeg visočanstva usliši, ako dozvolite da vas smem otpratiti k njemu. KARLOS: Ovde ja ostajem, dok me iz te tamnice kralj ili njegov Madrid ne izvedu. To mu poruč'te. (ALBA se udalji. Vidi se još meko vreme kako je zastao u dvorištu i izdaje zapovesti)

POJAVA TREĆA KARLOS i markiz od POZE

KARLOS (pošto je VOJVODA izišao, sbraća se markizu pun iščekivanja i čuđenja) Ali šta je ovo? Objasni. Ti zar nisi ministar? MARKIZ: Bio sam, k'o što vidiš. (Prilazi mu, vrlo uzbuđen) O, moj Karlo, delovalo je. Jeste. Uspelo je. Obavljeno je. Slava svemogućnom, koji je dao da to uspe. KARLOS: Šta? Šta uspe? Reči tvoje ne razumem.


Page 121 of 141


1/24/10 4:43 PM

MARKIZ (zgrabi mu ruku) Spasen si, Karlo - slobodan - a ja - (zamukne) KARLOS: A ti? MARKIZ: A ja - a ja na grudi svoje prvi put s pravom punim puncatim pritiskujem te; svime, svime sam što mi je drago to otkupio O, kol'ko li je sladak, veliki tren ovaj, Karlo! Ja sam zadovoljan sam sobom. KARLOS: Kakva nagla promena na licu tvome? Ja te nikada video nisam takvog. Prsa tvoja nadimaju se ponositije, a tvoj se pogled blista. MARKIZ: Moramo oprostiti se jedan s drugim, Karlo. Ne prepadaj se. O, ta budi čovek. Ma šta da čuješ, daj mi, Karlo, reč, da nećeš bolom neobuzdanim i nedostojnim duša velikih da mi otežaš ovaj rastanak Ti mene, Karlo, gubiš sad za mnogo godina gubiš mene sad budale vele za uvek. (KARLOS trgne svoju ruku, gleda ga ukočeno i ne odgovara) Budi čovek. Na te računao sam mnogo, bežao od toga nisam da izdržim s tobom trenutak onaj mučni kojem daju užasno ime poslednji. Šta više, da l' da ti priznam, Karlo? njemu sam se i radovao - Hodi, daj da ovde sednemo malo - osećam se nešto slab i iscrpen. (Prilazi KARLOSU, koji, još uvek mrtvački okamenjen, mahinalno pušta da ga ovaj povuče da sedne) Gde si? Što mi ništa ne odgovaraš? Neću da otežem. Sutradan nakon što se videsmo poslednji put u Kartezijanaca naredio je kralj da me pozovu. Čime je to urodilo ti znaš, a zna i Madrid sav. Al' ne znaš to da su mu tvoju tajnu odali, da su k'o svedočanstvo protiv tebe služila tvoja pisma, nađena u kraljičinoj skrinji, da sam ja lično iz usta njegovih to čuo, i da sam - bio njegov poverenik. (Zaćuti, da bi čuo šta će KARLOS da odgovori; no ovaj i dalje ćuti) Jest, Karlo! Ja sam vernost prekršio usnama svojim. Ja sam sobom sam zaverom upravljao koja ti je spremala propast. Već je delo samo govorilo i odveć određeno. Da se sa tebe opere krivica bilo je odveć kasno. Samo mi je ostalo da se bar od osvete njegove obezbedim - te sam tako tvoj neprijatelj postao, da tebi što snažnije poslužim. - Ne slušaš me? KARLOS: Slušam. Produži, nastavi. MARKIZ: Sve dovde krivice nemam. Ali ubrzo izdali su me nesviknuti zraci kraljeve tek stečene milosti. Prodro je glas do tebe, kao što sam i predvideo. Ali, nežnošću lažnom potkupljen, a zaslepljenošću sujetnom sebe zavaravajući da ću taj podvig vratolomni moći bez tebe da dokrajčim, ja sam skrio opasnu tajnu tu od prijatelja. Tu sam se mnogo zatrčao. Teško pogrešio sam. Znam to. Bilo je bezumlje moja samopouzdanost.


Page 122 of 141


1/24/10 4:43 PM

Oprosti - ona temeljila se na večitosti tvoga prijateljstva. (Tu on zaćuti. KARLOS iz okameljenosti pređe u živo uzbuđenje) Dogodilo se što sam strahovao. Opasnostima, što iz prstiju isisane su bile, strah su tebi u kosti uterali. Kraljica iskrvavljena strah i trepet koji kroz svu palatu bruji Lermina zlokobna revnost naposletku moja neshvatljiva zanemelost, sve to kidisalo je i navalilo na prepanuto srce - Ti si se pokolebao i od mene si digao ruke. - Ali, sam i odveć plemenit da posumnjaš u poštenje svog prijatelja, ti si okitio njegovo otpadništvo veličinom; i tek se sad usudio da tvrdiš za njega da je neveran, kad smeš i nevernoga da ga poštuješ. I, napušten od toga jedinoga, u naručje se jedne kneginje Eboli bacaš avaj, nesrećniče! U naručje se bacaš satanino; jer ona te je izdala. (KARLOS ustaje) Kroz dušu strelimice mi slutnja zla proleće. Pratim te. Odveć kasno. Ti se već pred kolenima njenim nalaziš. Priznanje ti je već preletelo preko usana. Za te više spasa nikakvog nema. KARLOS: Ne, ne! Ona je ganuta bila. Ti se varaš tu. Ona je zbilja bila ganuta. MARKIZ: Zamračilo se oko mene sve. Ničega - ničeg - nigde izlaza pomoći nigde - nigde, dokle seže sav šir zemaljski. Očajanje me u furiju, u zver pretvara stavljam na prsa jedne žene nož Al' sad - sad mi u dušu pada sunčev zrak. „Al' kad bih nešto kralja zavarao? kad bi za rukom pošlo mi da sam izgledam krivac? Bilo verovatno, ili ne bilo! - Za nj je dovoljno, na oko to je, zato što je zlo prikladno baš za kralja Filipa. Nek bude! Drznuću se. Grom će možda, koji ga tako iznenadno šine, učiniti da tiran ustukne A šta ja više tražim? On će se uzeti da razmišlja, te će Karlo imati kada u Brabant da beži." KARLOS: I ti si - ti si to učinio? MARKIZ: Napišem pismo Vilhelmu Oranskom kako sam bio prema kraljici ljubavlju prožet, kako mi je pošlo za rukom da se sumnjom poslužim koja je na te pala pogrešno, te podozrenje kraljevo otstranim, kako sam ireko samoga monarha našao puta da se kraljici slobodno mogu da približim. Dodam kako me briga tišti da se meni ušlo u trag i kako si potek'o do kneginjice Eboli, da možda kraljicu preko nje upozoriš, da se pričuva, kako sam te ovde utamničio, kako sad pak smeram, pošto je, eto, izgubljeno sve, da se u Brisel prebacim - To pismo KARLOS (uplašeno mu upada u reč) Nisi tek valjda pošti poverio? Ti znaš da pisma sva put Flandrije


Page 123 of 141


1/24/10 4:43 PM

i put Brabanta MARKIZ: Kralju se uruče. Dužnost je svoju, kako stvari stoje, izvršio već Taksis. KARLOS: Bože, ja sam izgubljen onda. MARKIZ: Ti? A zašto ti? KARLOS: A izgubljen ćeš biti, zlosrećniče, sa mnom i ti. Moj otai neće moći prevaru ovu da ti oprosti. Ne! NJu on ne oprašta. MARKIZ: Prevaru? Ti nisi sabran. Priberi se. Ko će reći mu da je bila prevara? KARLOS (upilji mu se u lice) Ko će mu reći? Reći ću ja sam. (Hoće da pođe) MARKIZ: Ti si van sebe. Stani. KARLOS: Beži. Beži. Tako ti boga. Ne zadržavaj me. Dok se ja ovde bavim, on ubine saleće već. MARKIZ: Utoliko je više dragocen svaki tren. Mi jedan drugom imamo mnogo još da kažemo. KARLOS: Šta? Pre no on još sve - (opet krene da ide. MARKIZ ga uhvati za mišicu i značajno ga pogleda) MARKIZ: Al' čuj me, Karlo Da l' sam i ja ovako savestan, ovako hitar bio kad si ti dečačić još - krvario za mene? KARLOS (zastane ganut i pun divljenja) O, dobro provićenje! MARKIZ: Valja sebe za Flandriju da spaseš. Tvoj je poziv da budeš kralj. A moj je poziv bio da život svoj za tebe dam. KARLOS (priđe mu i uzme ga za ruku, sav ponesen najsrdačnijim osećanjem) Ne, ne! On će - on nije kadar da odoli! Uzvišenosti tol'koj da odoli. Odvešću te do njega. Poći ćemo do njega ruku pod ruku, i ja ću reći mu: Evo, to je prijatelj učinio za prijatelja, oče. I to će da ga gane. Otac moj, veruj mi, nije nečovečan. Jest! NJega će to da gane svakojako. Pa će mu vrele suze na oči da navru, i oprostiće tebi i meni - (Kroz vrata na rešetki prasne pucanj. Karlos skoči) Ha! Na koga se ciljalo tu? MARKIZ: Na mene - rekao bih - (klone) KARLOS (uz bolni uzvik padne kraj njega na tle) Svevišnje milosrđe! MARKIZ (samrtničkim glasom) Brz je on hitar je kralj - zamišljao sam - duže -


Page 124 of 141


1/24/10 4:43 PM

Ti na spasenje svoje - čuješ li? ti na spasenje misli - tvoja mati zna sve - ne mogu više (KARLOS kao mrtav ostane ležeći kraj leša. Nakon izvesnog vremena ulazi KRALJ, praćen mnogim velikašima, i kad ovo spazi trgne se zaprepašćen. Opšta, duboka pauza. Velikaši stanu u polukrug oko jednog i drugog i naizmence pogledaju na KRALJA i na njegovog sina. Ovaj još leži bez svakog znaka života. - KRALJ ga posmatra s nemom zamišljenošću) _________________ Ars longa, vita brevis

vuk

~ administrator ~


Naslov:

POJAVA ČETVRTA KRALJ, KARLOS. Vojvode od ALBA, FERIA i MEDINA SIDONIA. Knez od PARME. Graf LERMA. DOMINGO i mnogi velikaši


KRALJ (blagim tonom) Tvoja molba uslišena je, nasledniče moj. Evo, sa svima velikašima svojega carstva došao sam lično da ti poručim da si slobodan. (KARLOS podigne oči i gleda oko sebe kao neko ko se budi iz sna. Oči mu pilje čas u KRALJA, čas u pokojnika. Ne odgovara) Evo ti natrag mač. Postupilo se s prenagljenošću. (Priđe mu, pruži mu ruku i pomogne mu da ustane) Nije tu moj sin na svome mestu. Ustani. I hodi ocu na grudi. KARLOS (pušta besvesno da ga KRALJ zagrli, ali se odjednom doseti, zastane i posmatra ga pažljivije) Na ubistvo vonjaš. Ne mogu da te zagrlim. (Odgurne ga, svi velikaši se uzrujaju) Zbog čega zgranjavate se tako? Šta sam to učinio toliko čudovišno? Što sam se miropomazanika božanskog tak'o? Ne bojte se. Neću dići na njega ruku. Zar na čelu njegovom žig ne opažate? Bog je obeležio njega. KRALJ (brzo krene) Za mnom hajte, velmože moje. KARLOS: Kuda? Da se niste s mesta pomakli, sire - (Nasilno ga zadrži obema rukama, a jednom se dokopa mača koji je KRALJ doneo. Mač se otrgne iz korica) KRALJ: Mač potežeš na svoga oca zar? PRISUTNI VELIKAŠI (izvlače svoje mačeve) Kraljoubistvo! KARLOS (s mačem isukanim u jednoj ruci, a drugom čvrsto držeći kralja za ruku) U korice uvuc'te mačeve! Šta biste hteli? Da li mislite da sam van sebe? Ne, van sebe nisam. A kad bih bio, ne bi to za vas savetno bilo da me potsećate da život njegov lebdi tu na vršku mojega mača. Stojte, molim vas, podalje malo. Stanje kao moje zahteva da se s njim postupa lepo - zato ne prilazite. Kletveničke zakletve vaše ništa se ne tiču računi što ih imam da namirim sa ovim kraljem ja. Ta, gle'te samo kako mu teče krv sa prstiju! Osmotrite ga dobro! Vidite li? O, pogledajte i ovamo - To je svršio on, taj veliki volšebnik. KRALJ (velikašima koji bi, u svojoj zabrinutosti, hteli da se sabiju oko njega) Otstup'te svi. Od čega dršćete? Zar nismo sin i otac ja i on? Voljan sam baš da očeknem i vidim do kakvog sramnog čina priroda. KARLOS: Priroda? Ne znam je za nju. Umorstvo


Page 125 of 141


1/24/10 4:43 PM

lozinka je sad. Veze čovečnosti poprskale su. Ti si, sire, njih u svome carstvu pokidao sam. Pa kada ti sa njima sprdnju teraš, Šta da ih štujem ja? - O, pogledajte! Gledajte amo! Nije nikad još Izvršen zločin kao današnji. Zar nema boga? Šta? Zar kraljevi Po njegovome rukotvoru smeju da vršljaju ovako? Pitam opet; zar nema boga? Otkada na svet donese majke decu, samo jedan. samo je jedan umro ovako nezasluženo. Da li znaš bar šta si uradio? O, ne, on ne zna to. On ne zna da je svetu ovome ukrao život plemenitiji i većma skup i večma znajan no što je on sa celim vekom svojim. KRALJ: (Blagim tonom) Da li je, ako baš i beh prenagljen prilično da me ti na odgovornost potržeš, ti, za kojeg to i beh? KARLOS: Kako? Ta je li mogućno? Pa vi se ne dosećate ko je taj pokojnik za mene bio. O, ta recite mu njegovom stvaralaštvu pripomoz'te da reši ovu tešku zagonetku. Moj prijatelj je bio taj pokojnik A biste li da znate što je umro? Umro je on za mene. KRALJ: Slutnjo moja! KARLOS: Što te pred ovim ušima skrnavim, oprosti, lešu krvavi! Al' neka golemom tom poznavaocu ljudi crveni obraz što je mladić jedan pronicljivošću nadlukavio njegovu mudrost sivu. Jeste, sire, bili smo braća, braća bili smo po vezi znatno plemenitijoj od one koju kuje priroda. LJubav je bio njegov životni predivni put, i ljubav prema meni njegova divna, grandiozna smrt. Moj je on bio kada ste se Vi njegovim poštovanjem razmetali i kad se svojom leporečivošću prepunom šaljakanja igrao s džinovskim vašim duhom sujetnim. Zamišljali ste kako imate nad njime vlast a oruđe ste slepo njegovim višim smerovima bili. Što sam u zatvor pao, to je bio njegovog prijateljstva smišljen čin. A ono pismo na Oranija napisao je da bi mene spas'o - O, bože, to je bila prva laž u njegovom životu! Da bi spas doneo meni, bacio se on u susret smrti koja ga je stigla. Vi ste mu svoju milost darovali a on je dao život svoj za mene. Vi ste mu srce svoje naturili i naturili svoje prijateljstvo, al' igračka je tek u njegovim rukama bio skiptar vaš, i on je bacio njega, pa za mene umro. (KRALJ stoji nepomično, ukočeno u tle piljeći. Svi velikaši ga gledaju potišteno i uplašeno) I zar je moglo biti? Zar ste mogli poverovati gruboj laži toj? Kako li vas je nisko morao ceniti kad se poduhvatio da vam podiće opsenarijom nezgrapnom ovoliko! Vi ste se drznuli da se umiljavate okolo njega ne biste l' za sebe njegovo


Page 126 of 141


1/24/10 4:43 PM

prijateljstvo iskamčili, a podlegli ste probi tako lakoj! O ne - o, ne, tu nije ničega bilo za vas. O ne, to nije bio čovek za vas! I on je znao to veoma dobro, kad je odgurnuo i vas i vaše krune sve. U vašoj metalnoj ruci preprsnula je ta fina harfa. Vi i niste mogli što drugo, osim da ga umorite. ALBA (nije dosad puštao iz očiju KRALJA, prateći sa vidnom uznemirenošću reakcije koje su se odražavale na njegovom licu. Sad mu uplašeno priđe) Otresite se, sire, te mrtvačke zanemelosti. I obazrite se okolo sebe! Progovor'te s nama! KARLOS: Ravnodušni mu niste bili. On je odavno s vama saosećao. I usrećiti možda vas je mog'o. O odviše je srce njegovo bogato bilo, te je bilo kadro obiljem svojim da vas razgali. LJuspica jedna duha njegovoga mogla je bogom da vas učini. Samoga sebe pokrali ste vi. Šta biste dali da ovakvu dušu, k'o što je ova bila, naknadite? (Duboko ćutanje. Mnogi od velikaša okreću glavu ili skrivaju lice u ogrtač) O, vi što ovde skupljeni stojite, zanemeli od užasa i čuda nemojte kletvom anatemisati mladića koji jezikom ovakvim govori protiv oca svog i kralja Gledajte amo! Umro je za mene! Imate l' suza? Da li teče krv, a ne zažaren tuč, kroz žile vaše? (Obraća se KRALJU s više pribranosti i spokojnije) Čekate možda da saznate šta će da bude kraj toj neprirodnoj priči? Evo mog mača. Vi ste kralj moj opet. Mislite l' da od vaše osvete strepim i dršćem? Kao što ste ovo stvorenje plemenitije od svih umorili, umorite i mene. S mojim životom svršeno je. Znam šta mi je život sada? Svega se odričem što me čeka na tom svetu. Sina vi sebi izaberite međ tuđinima - Ovde leže sva kraljevstva moja. (Padne na tle kraj leša i ne uzima više nikakvog učešća u onome što se dalje događa. U to se izdaleka začuje zbrkana buka glasova i žamor ljudskoga mnoštva. Oko KRALJA vlada duboka tišina. On očima preleti po svima uokrug, no ničiji se pogled ne susretne sa njegovim) KRALJ: Nu? Zar niko neće da što odvrati? Svaki oči svoje obara zemlji kriju lica svi! - Meni je izrečena presuda. U nemim ovim izrazima lica ispisana je ona. Osudu su izrekli meni moji podanici. (Ćutanje kao i pre. Buka se približuje i čuje sve jače. Pronese se mrmljanje među velikašima koji su tu okupljeni, oni zbunjeno daju jedan drugome znake; graf LERMA najzad gurne tiho Vojvodu od ALBE) LERMA: To je oluja, zbilja! ALBA (tiho) Bojim se. LERMA: Prodiru amo. Idu.

POJAVA PETA Jedan oficir iz telesne straže. Ostali.

OFICIR (užurbano) Pobuna! A gde je kralj? (Progura se kroz gomilu i prodre do KRALJA) Sav Madrid je pobunjen! Gomila, vojnik pomahnitali, na hiljade se oko dvora stekla.


Page 127 of 141


1/24/10 4:43 PM

Glas bruji da je zatvoren knez Karlos, da mu je život u opasnosti. Svetina hoće da ga živa vidi, ili će Madrid da sažeže sav. SVI VELIKAŠI: (uzrujano) Spasite! spas'te kralja! ALBA (KRALJU koji je ostao miran i nepokretan) Bež'te, sire - Preti opasnost Još mi ne znamo ko je oružje dao svetini KRALJ (prene se iz svoje ošamućenosti, ispravi se i stupi među njih s dostojanstvom) Drži l' se još moj presto? Da l' sam ja još kralj u ovoj zemlji? Ne, ja više to nisam. Jedan deran tronuo je i rasplakao ove mame. Znak tek čeka se, pa da otpadnu od mene. Izdali su me buntovnici. ALBA: Sire, kakvo buncanje užasno! KRALJ: Onamo! Na kolena se tamo bacite! Ničice tamo padajte pred onog bujnoga, mladog kralja! Ništa više, ništa ja nisam samo skrhan starac! ALBA: Dotle je došlo! Španci! (Svi se sabiju oko KRALJA i kleknu pred njim sa isukanim mačevima. KARLOS ostaje sam, mapušten od sviju, kraj leša) KRALJ (otrgne ogrtač sa sebe i baci ga) Odorom kraljevskom njega zaogrnite Na izgaženoj mojoj lešini ponesite ga. (Onesvesne na LERMINIM i ALBINIM rukama) LERMA: Bože! U pomoć! FERIA: O, kakav udes! LERMA: Onesvestio se ALBA (ostavlja KRALJA na Lerminim i Ferijinim rukama) U postelju ga nosite. A ja ću u tol'ko mir Madridu da povratim. (Odlazi. KRALJA odnose u pratnji svih velikaša) POJAVA ŠESTA (KARLOS ostaje sam kraj leša. Posle nekoliko trenutaka pojavljuje se LUDVIG MERKADO, bojažljivo se osvrće oko sebe i jedno vreme ćutke stoji iza kneza, koji ga ne primećuje)

MERKADO: Od njenog veličanstva kraljice dolazim ja. (KARLOS opet gleda na drugu stranu i ne odgovara) Merkado mi je ime. Lični sam lekar njenog veličanstva - potvrde za me evo. (Pokazuje knezu jedan prsten za pečaćenje. Ovaj i dalje ćuti) Kraljica veoma želi da koliko danas govori s vama - važni poslovi. KARLOS: Ništa na ovom svetu nije više važno za mene. MERKADO: Poruka je to koju je markiz Poza ostavio, tako mi reče. KARLOS: Kako? Odmah. (Hoće da pođe s njim) MERKADO: Ne, ne sada, kneže milostivi. Valja da sačekate noć. Svi prilazi su pod prismotrom,


Page 128 of 141


1/24/10 4:43 PM

a straže su međutim udvostručene. Nemogućno je da se u ovo krilo dvorca uđe neprimećeno, vi biste na kocku stavili sve. KARLOS: Al' MERKADO: Jedno sredstvo samo u najboljemu slučaju postoji. Kraljica ga je, kneže, smislila. I ona vam ga predlaže. Al' to je smeono, čudno, pustolovno sredstvo. KARLOS: A to je? MERKADO: Već odavno bajka kruži, kao što znate, kako se u ponoć kraljevskim dvorcem duh pokojnog cara po zasvoćenim hodnicima šeta upriličen k'o monah. Svetina veruje kaži toj i straže s jezom idu na ovo mesto stražarsko. Ako imate rešenosti, kneže, da se odelom ovim poslužite, vi ćete zdrav i čitav slobodno moći kroz straže sve da stignete do kraljičine odaje, a nju otvoriće vam ovaj ključ. Od svakog napada biće zaštita za vas svetačka ova prilika. Al' mora odluka vaša biti donesena ovoga časa, kneže. Naći ćete i masku, a i potrebno odelo u svojoj sobi. Moram da se žurim sa odgovorom njenom veličanstvu. KARLOS: A vreme? MERKADO: Vreme ponoć. KARLOS: Recite joj neka me čeka. (MERKADO ode)

POJAVA SEDMA KARLOS. GRAF LERMA.

LERMA: Spasite se, kneže. Na vas kralj baca drvlje i kamenje. Kuje se napad, ako ne na život, a ono na slobodu vašu. Dalje ne pitajte me. Iskrao sam se da bih vas samo upozorio. Bežite časa ne časeći. KARLOS: Ja sam u ruci svemogućeg. LERMA: Kraljica je dala da nazrem da još danas valja da napustite Madrid i u Brisel da pobegnete. Ne odlažite, o, ne odlaž'te. Vašem bekstvu ide na ruku ova pobuna. I nju je kraljica radi toga i podbola. Sada se neće drznuti da silu primene protiv vas. U manastiru kartezijanskom čekaju vas kola, a evo i oružja, ako biste prisiljeni se našli. (daje mu nož i džepne pištolje) KARLOS: Grafe Lerma, hvala vam, hvala! LERMA: Svega me potres'o


Page 129 of 141


1/24/10 4:43 PM

današnji onaj događaj sa vama. Ne nalaze se više prijatelji koji ovako vole. Suze lije vas radi sve što zemlju ovu voli. Ne smem da kažem više. KARLOS: Grafe Lerma! Nazvao vas je ovaj pokojnik čovekom plemenitim. LERMA: Kneže moj, još jednom: Srećan put vam dao bog! Vremena lepša doći će; al' tada mene već biti neće. Primite još ovde izraz moje odanosti. (Klekne pred njim) KARLOS (hoće da ga zadrži. Vrlo uzbuđen) Ne, ne to, grafe - Ganuli ste me Voleo ne bih da mi tronutost razmekša srce. LERMA (poljubi mu ruku sa osećanjem) Kralju dece moje! O, dopušteno deci mojoj biće za vas da umru. Meni dato nije. U mojoj deci mene se spomen'te U Španiju se vratite u miru. Na presto kralja Filipa došavši, budite čovek. Vi ste poznali i šta je zlo. Nemojte protiv oca nikakav krvav čin poduzimati. Čin krvav ie, moj kneže! Filip drugi vašeg je deda nagnao da siće s prestola svog - Taj Filip sada dršće od roćenoga sina svog. - Na to, na t o, moj kneže, ne zaboravite. I nek vam nebo bude pratilac. (Brzo odlazi. KARLOS poumi da ode drugim putem, ali se odjednom vrati i pripadne k lešu markiževom, pa ga još jednom zagrli. Onda brzo ode iz sobe)

Kraljevo pretsoblje POJAVA OSMA Vojvoda od ALBE i vojvoda od FERIA dolaze u razgovoru

ALBA: Mir je u gradu. Kakvo je u kralja raspoloženje bilo kad ste pošli? FERIA: Ne može biti strahovitije. Zaključao se. I ma šta se zbilo, da vidi neće nikoga. Izdajstvo markiževo je preobrazilo njegovu ćud na prečac. Nismo kadri da ga poznamo više. ALBA: Moram k njemu. Ne mogu ovog puta da ga štedim. Važno otkriće, sad baš učinjeno. FERIA: Novo otkriće? ALBA: Mojim stražama je u oči pao jedan kaluđer kartezijanski, koji se uvuk'o kradom u sobu kneževu i s nekim sumnjivim ljubopitstvom navaljiv'o da mu se smrt markiza Poze priča. Uhapsili ga. Uzeli na ispit. Uz pretnju smrću iskamčeno mu je priznanje da u njega ima vrlo dragocenih papira koje mu je pokojnik dao s nalogom da njih knezu u ruke preda - ako mu se pre sunčevoga zalaska on sam ne javi više. FERIA: Pa? ALBA:


Page 130 of 141


1/24/10 4:43 PM

Ta pisma vele da Karlos izmeđ ponoći i zore ima da ode iz Madrida. FERIA: Šta? ALBA: Da čeka jedan brod u Kadiksu pripravan da odjedri i da njega u Flisingen odnese da jedino čekaju zemlje nizozemske na nj, pa da španjolske lance zbace. FERIA: Ha! Šta znači to? ALBA: A druga pisma kažu da je sa Roda već isplovilo brodovlje Sulejmanovo sa ciljem da, prema zaključenom ugovoru, u Sredozemnom Moru napadne španskog monarha. FERIA: Je li mogućno? ALBA: Ta pisma su mi baš i pripomogla da shvatim što je taj Maltežanin nedavno svu Evropu proputov'o. U pitanju je bilo ništa manje, no da se za slobodu Flamanaca severne sile sve za rat pripreme. FERIA: To je on bio. ALBA: Naposletku je uz ova pisma bio pridodat iscrpan plan za ceo rat, u kom je od španskog carstva imala za uvek Holandija da bude otcepljena. Ništa tu, ništa previćeno nije, snage i otpor sračunati su, izvori svi i sve zemaljske snage tačno su navedeni, dati svi principi kojih držati se valja, sva savezništva naznačena koja zaključiti se imaju. Taj plan je đavolski, al' je zbilja i - bogovski. FERIA: Koliko nepronicljiv izdajica! ALBA: Još se u ovim pismima poziva na jedan tajni susret s kraljicom što bi ga knez pod noć uoči bekstva upriličiti imao. FERIA: Pa to bi imalo biti danas? ALBA: Da, u ponoć. A naloge sam ja za slučaj taj izdao već. Trenutak svaki skup je. Vi vidite i sami da je prešno. Otvorite mi sobu kraljevu. FERIA: Ne! Zabranjen je pristup. ALBA: Sam ću onda otvoriti je. Sve zamašnija opasnost ovu smelost opravdaće. (Kako pođe prema vratima, ona se otvore i kralj iziđe) FERIA: Ha, evo njega samog! _________________ Ars longa, vita brevis

vuk


Page 131 of 141


~ administrator ~


1/24/10 4:43 PM

Naslov:

POJAVA DEVETA KRALJ i PREĐAŠNJI (Svi se uplaše kad ga spaze, ustuknu i ponizno ga puste da prođe između njih. On je u budnom snu, kao mesečar. Na njegovom odelu i u njegovom izgledu vidan je još nered, izazvan maločašnjom nesvesticom. Laganim koracima prolazi on pored prisutnih velikaša, u svakog od njih se ukočeno zagleda, ne opažajući nijednoga od njih. Najzad zastane zamišljen, očiju oborenih zemlji, dok ne progovori iz njega njegovo dušezno uzbuđenje)

KRALJ: Daj mi natrag ovoga pokojnika. Ponovo ga moram da imam ja. Pridružio: 11 Sep 2005 Poruke: 5323 Lokacija: nigdina

DOMINGO (tiho vojvodi od Albe) Oslovite ga. KRALJ (kao i gore) Nisko je on o meni mislio, i umro je. Ponovo ga ja moram da imam. Mora on o meni drukče da misli. ALBA (prilazi mu sa strahom) Sire KRALJ: Ko tu zbori? (Dugo se obazire svud uokrug) Zar se je s uma smelo ko sam? Zašto na kolenima nisi preda mnom, kukavni stvore? Još sam kralj ja. Hoću da vidim potčinjenost. Zar me svi zapostavljaju zato što me je prezreo jedan? ALBA: Ne govorite o njemu više, kralju moj! U srcu države vaše neprijatelj nov, značajniji od ovog nalazi se. FERIA: Knez Karlos KRALJ: On je prijatelja jednog imao koji poš'o je u smrt za njega - za nj! A kraljevstvo bi sa mnom delio bio! Kako je s visine gledao on na mene! S te visine ni s prestola se ne gleda. Zar nije očito bilo kol'ko je on bio zbog toga osvojenja samosvestan? NJegovim bolom iskazivao se njegov gubitak. Suze se onako ne liju radi nečeg prolaznog. O da je živ još bio bih za to Indiju celu dao. Da očajnog svedržiteljstva čija mišica ne može do u groblje da dosegne, niti je kadra da životom ljudskim iskupi malu prenagljenost. Sad se više iz mrtvih ne uskrsava. Ko sme da kaže meni da sam srećan? U grobu jedan prebiva što meni uskratio je poštovanje svoje. Šta me se živi tiču? Jedan duh, slobodan čovek jedan uzdigo se u celom ovom stoleću - on jedan I prezire me on i umire. ALBA: Onda smo mi uzalud živeli! U grob hajdemo, Španci! Ovaj čovek preotima nam i u grobu samom kraljevo srce! KRALJ (sedne i osloni glavu na ruku) Kamo da je tako za mene umro! Bio mi je drag, veoma drag. K'o sina svog sam ja voleo njega. U mladiću tom svitalo mi je novo jutro divno. Ko zna šta sve namenih njemu ja! Prva je moja ljubav bio on. Evropa sva


Page 132 of 141


1/24/10 4:43 PM

me anatemisala! Evropa nek me anatemiše. Od ovog sam zaslužio zahvalnost. DOMINGO: Čarolijama kakvim to KRALJ: I kome prinese žrtvu tu? Dečaku jednom, mom sinu? Nikad, Ne verujem to. Ne umire za nekog dečka Poza. Ne može bednim žiškom prijateljstva Pozino srce da se ispuni. Za čovečanstvo kucalo je ono, za čovečanstvo celo. On je svetu s naraštajima koji.dolaze nakloljen srcem bio. Da bi njima ugodio, do prestola je jednog dospeo bio - a uminuo ga? I Poza sebi takvu izdaju spram čovečanstva svog da dozvoli? Ne! Ja ga bolje poznajem. On nije Filipa žrtvovao Karlosu. Samo je starca žrtvov'o mladiću, svom učeniku. Sunce očevo koje se kloni zapadu ne daje dovoljno više naknade za novi argatski dan. U ostavi se to čuva za blisko izlaženje sunca sinovljevoga; O, pa to je jasno. Čeka se da preminem. ALBA: Pročitajte, u potvrdu za ovo, pisma ta. KRALJ (ustaje) A mogao se i da prevari u svom računu. Ja sam još, još ja. Zahval^ujem ti, prirodo! U svojim žilama snagu osećam mladićku. Učiniću da vašelome svetu služi za sprdnju. NJegova vrlina bila je priviđenje jednoga zanesenjaka. On je umro ' kao budala. Stoleće je svoje prijatelja svoga zdrobio kada je pao. Ded da v.idimo da l' se bez mene može. Svet je moj čitavo jedno veče još. A ja ću to veče da koristim da za deset vekova ljudskih neće jednoga zrna na ovom zgarištu da skine ni cigli jedan sadilac. Na žrtvu prineo on je mene čovečanstvu, idolu svom; pa nek mi čovečanstvo plati za njega! - Sad pak - sada ću da počnem s lutkom njegovom. (Vojvodi od ALBE) Šta ima s infantom to? Ponov'te. Šta mi kažu ta pisma? ALBA: Sire, pisma ta sadrže markiza Poze zaostavštinu, knez Karlu upućenu. KRALJ (preleće očima pisma, a za to vreme ga svi oko njega oštro motre. Nakon što je neko vreme čitao, oturi ih i ćutke šeta po sobi) Neka mi se kardinal inkvizitor 'amo zovne. Molim ga da mi jedan čas podari. (Jedan od velikaša izlazi. Kralj ponova uzima ove hartije, opet čita i opet ih oturi) Pa dakle noćas? TAKSIS: Kola poštanska pred manastirom kartezijanskim treba da budu tačno u dva sata. ALBA: A ljudi koje izaslao sam vid'li su da se prema manastiru prtljag od svake ruke nosi, koji po grbu krune jasno se poznaje. FERIA:


Page 133 of 141


1/24/10 4:43 PM

I govori se da su krupne svote na kraljičino ime uterane od agenata mavarskih, a s tim da se u Brislu podignu. KRALJ: A gde ste infanta ostavili? ALBA: Pokraj leša onog Maltežanina. KRALJ: Da li gori u kraljičinoj sobi svetlost još? ALBA: Tamo je tiho sve. Otpustila je kraljica svoje dvorske gospođe i ranije štaviše no što to obično čini. U dubokom snu se već nalazila kad se vojvotkinja od Arkosa udaljila od nje, a poslednja je ova otišla. (Jedan oficir iz telesne straže uđe, odvede u stranu vojvodu od FERIJE i tiho razgovara s njim. Ovaj se potišteno obrati vojvodi od ALBE. Ostali se zbijaju oko njih i nastaje žagor) FERIA, TAKSIS, DOMINGO (istovremeno) Čudno! KRALJ: Šta ima? FERIA: Sire, jedna vest neverovatna prosto. DOMINGO: Dva Švajcarca što su baš stigli sa stražarskih mesta javljaju i ponoviti je smešno. KRALJ: Nu? ALBA: Da se carev duh pojavio u levom krilu dvorca i kraj njih svečanim, smelim hodom minuo. To isto tvrde i ostale straže po ovom paviljonu razmeštene, dodajuć da je sablast iščezla u kraljičinim sobama. KRALJ: A kakvo obličje uzeo je? OFICIR: Nosio je odeću istu onu koju je poslednji put u Justiu k'o monah jeronimitski imao. KRALJ: K'o monah? Pa onda su ga straže, znači, znale još za života njegova? Jer gde bi inače znale da je bio aar? OFICIR: Da je to bio svakojako car, svedočio je skiptar koji mu je u runi bio. ALBA: A i tobož su ga već više puta, k'o što priča kruži, u tom obličju videli. KRALJ: A niko oslovio ga nije? OFICIR: Niko to usudio se nije. Straže su ga, molitve šapućući, pustile sa poštovanjem da međ njima prođe. KRALJ: A prilika je ova iščezla


Page 134 of 141


1/24/10 4:43 PM

u kraljičinim sobama, velite? OFICIR: U kraljičinom pretsoblju. (Opšti tajac) KRALJ (brzo se okrene) Šta vi na to velite? ALBA: Gospodaru, mi nemamo reči. KRALJ (oficiru nakon malo razmišljanja) Nek se pod oružje postavi moja garda i nek sve prilaze ovom krilu zatvori. Gorim od želje da sa duhom tim izmenjam nekoliko reči. (Oficir odlazi. Odmah zatim ulazi paž) PAŽ: Sire! Kardinal inkvizitor. KRALJ (prisutnima) Ostav'te nas. (KARDINAL VELIKI INKVIZITOR, starac od devedeset godina i slep, dolazi oslanjajući se na štap, a vode ga dva dominikanca. Pri njegovom prolazu svi se velikaši bacaju na kolena pred njim i dotiču se ruba njegove odeće. On ih blagosilja. Oni odlaze)

POJAVA DESETA KRALJ i VELIKI INKVIZITOR

(Dugo ćutanje) VELIKI INKVIZITOR: Stojim li ja pred kraljem? KRALJ: Da. VELIKI INKVIZITOR: Na ovo nisam već više računao. KRALJ: Prizor iz minuloga vremena obnavljam. Filip, infant, svog učitelja moli za jedan savet. VELIKI INKVIZITOR: Mom pitomcu, Karlu, velikom ocu vašem, nikad nije potreban bio savet. KRALJ: Utoliko srećniji on je bio. Ja na duši krv nosim, kardinale, i ne mogu mira VELIKI INKVIZITOR: Zbog čega prolili ste krv? KRALJ: Prevara jedna besprimerna VELIKI INKVIZITOR: Znam KRALJ: Šta znate? I od koga? I od kad? VELIKI INKVIZITOR: Već godinama ono što je vama od sunčevoga zalaska tek znano. KRALJ (začuđen) Vi ste o ovom čoveku već znali? VELIKI INKVIZITOR: Žitije celo njegovo od samog početka pa do kraja nalazi se


Page 135 of 141


1/24/10 4:43 PM

u registrima svetim Sackta Case. KRALJ: A šetkao se kuda mu je drago? VELIKI INKVIZITOR: Uže na kom se koprcao on bilo je dugo, ali prekinuti nije se dalo. KRALJ: Izvan granica mog carstva već je bio. VELIKI INKVIZITOR: Ma gde bio, i ja sam tamo bio. KRALJ (šeta zlovoljno) Znalo se u kakove sam ruke dopao Zbog čega nisam bio opomenut? VELIKI INKVIZITOR: Uzvraćam ovo pitanje - Zbog čega pitali niste vi, kad tom čoveku u naručje ste bacili se? Vi ste njega već znali. Jedan pogled vam je dovoljan bio da jeretika u njemu otkrijete. - Ko je to ovlastio vas da utajite tu žrtvu svetoj vlasti? Zar se tako igraju žmure s nama? Ako se do jataka ponizi veličanstvo ako se iza naših leđa s našim najcrnjim dušmaninom došaptava, šta će tad biti s nama? Sme li jedan da nađe samilosti, s kakvim pravom da se na žrtvu onda stotine hiljada drugih prinosi? KRALJ: I on je žrtvovan bio. VELIKI INKVIZITOR: Nije, umoren je - neslavno, zločinački! onu krv, što je sa slavom valjalo za našu čast da poteče, prolila je ruka mučkog ubice. Taj je čovek bio naša svojina - S kakvim pravom sts na sveta dobra našeg reda vi stavili ruku? On je bio tu da bude našom rukom usmrćen. NJega je gospod darovao bio nevolji ovog razdoblja, da bude pompeznom hulom i skrnavljenjem njegova duha razgolićeno sve razmetanje uma. To je bio moj smišljen plan. Za zemljom sravnjen sad je rad tol'kih leta. Mi smo pokradeni, a osim ruku krvavih, za vas ostalo nije ništa. KRALJ: Navela me na ovo strast. Oprosti. VELIKI INKVIZITOR: Strast? Da l' meni Filip infant ovako odgovara? Zar sam jedino ostareo ja? Strast! (Zlovoljno maše glavom) Kad u svojim lancima koračaš, dopusti tad slobodu savesti u državama svojim. KRALJ: Ja sam još novajlija u ovim stvarima. Imaj strpljenja sa mnom. VELIKI INKVIZITOR: Ne! Ja nisam sa vama zadovoljan. Da na ceo tok vladavine svoje pređašnje bacite ljagu! Gde je tada bilo Filipa onog, čija duša čvrsta,


Page 136 of 141


1/24/10 4:43 PM

kao na nebu zvezda nekretnica, sve oko sebe nepromenljivo i večito okreće? Je li bila potonula za vama prošlost cela? Zar nije bio isti svet i onda kada ste njemu ruku pružili? Nit otrov više otrov? Je li bio pregradni zid međ dobrim i međ zlim, međ istinom i neistinom pao? Šta znači nauk čvrst, šta postojanost, šta muška vernost, ako se u jednom minutu mlakom šesetgodišnje pravilo stopi kao ženska ćud? KRALJ: U njegove sam oči zagledao. Imaj za ovo vraćanje u smrtnost nešto prizrenja. Jedan prilaz manje k tvom srcu ima svet. Ugašene su oči u tebe. VELIKI INKVIZITOR: Kakva vam je nužda za tim čovekom bila? Šta vam je imao da pokaže novoga, na šta već niste bili pripravljeni? Zar su vam tako malo poznati zanesenjaštvo i novačenja? Zar je za sluh vaš govor hvalisavi tih što se bave popravljanjem sveta nepriviknuto tol'ko zvučao? Ako se zgrada vašeg ubeđenja može već samim rečima da sruši, otkud vam obraz, moram to da kažem, da potpišete smrtnu presudu za stotinama hiljada slabića, što krivlji nisu bili, pa se ipak na lomaču popeše? KRALJ: Goreo sam od želje za čovekom. Ti Domingo VELIKI INKVIZITOR: A čemu ljudi? LJudi su za vas brojevi samo, ništa više. Zar ću o osnovama vladarske veštine da preslišavam sedog ćaka svog? Neka se bog zemaljski odvikne gajenja svake potrebe za onim što uskraćeno može da mu bude. Cvilite l' vi za saosećanjem, zar niste svetu time priznali da vam je ravan? Kakva prava, pak, nad sebi ravnim, da mi je da znam, da potržete možete? KRALJ (baci se u naslonjaču) O, ja sam neznatan čovek, osećam. Ti tražiš od ljudskog stvora ono što je kadar jedino tvorac. VELIKI INKVIZITOR: Ne, obmanuti se ne dam ja, sire. Vas su prozreli: umaći ste nam hteli. Gnječe vas našega reda teški lanci. Vi ste slobodni hteli biti i jedini. (Zastane. Kralj ćuti) Osvećeni smo - crkvi se zahval'te, koja se time zadovoljava da vas k'o mati kazni. NJena kazna bila je što je pustila da slepo ovakav izbor učinite. To je za nauk vama bilo. Sada se vraćate k nama. Da pred vama ja ne stojim sada živoga mi boga! ovako biste sutra stajali preda mnom vi. KRALJ: Ne zbori sa mnom tako! Umeri svoje reči, svešteniče! Ja to ne trpim. Takav ton ne mogu da dopustim u razgovoru sa mnom. VELIKI INKVIZITOR: Zašto okrilje Samuilovo domamljujete? Ja sam kralja dva prestolu španskom


Page 137 of 141


1/24/10 4:43 PM

dao i u nadi živeo da sam čvrsto sazdano delo za sobom ostavio. Plod je života moga, vidim, izgubljen, don Filip moju zgradu sam podriva. A sada, sire - Što sam bio pozvan? Kakva to posla imam ovde? Nisam voljan da ovu posetu ponavljam. KRALJ: Još jedan pos'o, poslednji pa možeš s mirom da pođeš. Što je bilo, bilo, da zaključimo među sobom mir - Jesmo li izmireni? VELIKI INKVIZITOR: Kad se Filip u skrušenosti prikloni. KRALJ (nakon pauze) Moj sin pobunu smišlja. VELIKI INKVIZITOR: Šta ste dokonali? KRALJ: Ništa - il' sve, VELIKI INKVIZITOR: A šta tu znači sve KRALJ: Pustiću da uteče, ako li ne mognem dati da iskusi smrt. VELIKI INKVIZITOR: Pa, sire? KRALJ: Da l' si novu veru kadar zasnovati mi, koja opravdava čedoumorstvo krvavo? VELIKI IIKVIZITOR: Na krstu umro je božji sin da otkaje večitu pravdu. KRALJ: Mišljenje ćeš to da poseješ po čitavoj Evropi? VELIKI INKVIZITOR: U svaki kut u kom se štuje krst. KRALJ: O prirodu ću da se ogrešim jesi li voljan da i ovaj moćni ućutkaš glas? VELIKI INKVIZITOR: Pred verom gubi važnost prirode glas. KRALJ: U tvoje ruke stavljam sudijsku svoju vlast. Da l' mogu sasvim da se povučem? VELIKI INKVIZITOR: Meni njega dajte. KRALJ: Jedinac mi je on Za koga ono gomilao sam što sam gomilao? VELIKI INKVIZITOR: Za raspadanje i za truljenje radije nego za slobodu. KRALJ (ustaje) Mi smo saglasili se. Hajdmo. VELIKI INKVIZITOR: Kuda to?


Page 138 of 141


1/24/10 4:43 PM

KRALJ: Da primite iz mojih ruku žrtvu. (Izvodi ga)

Kraljičina soba POJAVA POSLEDNJA KARLOS. KRALJICA. Najzad KRALJ sa pratnjom.

KARLOS (u monaškoj odeći, sa maskom na licu, koju baš sad skida, i sa isukanim mačem pod mišicom. Mračno je sasvim. On se približava jednim vratima, koja se otvaraju. Kraljica iziđe, u noćnoj haljini, sa upaljenom svećom. KARLOS klekne pred njom) Elizabeta! KRALJICA (sa tihom setom zadržavši svoj pogled na njegovom licu) Videli smo se ponovo, dakle? KARLOS: Videli smo se ponovo, dakle! (Ćutanje) KRALJICA (nastoji da se pribere) Ustanite, Karlo. Nećemo da se raznežavamo. U slavu svoju veliki pokojnik ne traži suze nemoćne. Za manje bolove nek se suze prosinaju! Za vas je sebe žrtvovao on. Dao dragocen život svoj da život otkupi vaš. - Pa zar da ova krv za pustu tlapnju bude prolivena? Karlo! Za vas sam jemčila ja lično. Radosnije se on na moje jemstvo rastao s ovim svetom. Da l' ćete me u laž da uterate? KARLOS: Ja ću njemu nadgrobni spomen dići kakav nije dobio kralj nijedan. Ima raj nad pepelom da cveta njegovim. KRALJICA: Takvoga sam vas htela! To je bio njegove smrti zavet veliki. Izbrao me je za izvršioca poslednje volje svoje. Ja vas zato upozoravam. Ja ću nastojati na izvršenju ove zakletve. Ali je on u mojim rukama još jedno zaveštanje ostavio kada - je umirao Reč sam njemu zadala ja - i zašto da prećutim? on mi je svoga Karla predao Šta me se tiče kako to izgleda pred ljudima da dršćem više neću, hoću da budem, kao prijatelj, hrabra jedared. Neka srce moje do reči dođe. On je nazvao vrlinom našu ljubav. Verujem u tome njemu ja, i srce svoje nadalje neću. KARLOS: Ne dovršavajte, kraljice moja Dugim, teškim snom ophrvan ja sam bio. Voleo sam - No sada sam se prenuo iz sna. Nek zaborav proguta što je bilo! Evo vam natrag vaših pisama. A uništite moja. Strahovati od daljih uzrujavanja nemojte. Minulo to je sada. Biće moje čisti je oganj jedan izbistrio. U grobovima među mrtvima počiva moja strast. U ovom srcu nikakve smrtne žudnje nemaju udela više. (Poćutavši uzme je za ruku) Ja sam došao da uzmem oproštaj Uviđam najzad da ima jedno uzvišenije, vrednije dobro, majko, nego to da imam tebe - Jedna kratka noć dala krila tromom proticanju godina mojih i učinila da sazrim do čoveka prevremeno. Posao drugi u životu ovom preostao mi nije,


Page 139 of 141


1/24/10 4:43 PM

sem da gajim spomen na njega! Žetve moje sve prohujale su - (Približi se kraljici, koja pokrije lice) Zar mi ništa, majko, nećete reći? KRALJICA: Nemojte se, Karlo, na moje suze osvrtati. Drugo ne mogu ništa. Ali vam se divim, verujte to. KARLOS: Jedini vi ste bili saveza našeg prisni poverenik i vi ćete pod ovim imenom ostati za me ono što mi je na celom svetu najdraže. Ja vama isto onako svoje prijateljstvo pokloniti ne mogu, k'o što nisam mogao ljubav svoju drugoj ženi pokloniti koliko juče još. No ako me na presto provićenje dovelo bude, svetinja za mene udovica će kraljevska da bude. (KRALJ, sa velikim inkvizitorom i svojim velikašima u pratnji, pojavljuje se u pozadini neprimećen) Iz Španije sad odlazim i više svog oca nikad neću videti nikada više u životu ovom. Ne cenim njega više. Priroda je preminula u mojim prsima supruga njemu opet budite. Sina je on izgubio. A vi se dužnosti svojoj vratite. Ja hitam da spasem ispod ruke tiranske svoj narod potlačeni. Madrid će me jedino još k'o kralja videti, il' me i neće videti. Sad zbogom poslednji put. (Poljubi je) KRALJICA: O, Karlo! Šta od mene činite? Ja se ne usuđujem da se uznesem do mužastvene te veličine; ali da vas shvatim i da se vama divim kadra sam. KARLOS: Elizabeta, može li se reći da nisam jak? U svome naručju držim vas evo, a ne posrćem. Sa ovog mesta kol'ko juče još otrgao me ne bi čak ni strah od bliske smrti. (Ostavlja je) Minulo je to. Čikam ja sada svaku ljudsku kob. U zagrljaju držao sam vas, a poklecnuo nisam. - Tiše! Da li ne čuste što? KRALJICA: Ja ništa ne čujem sem strašnog zvona koje nas poziva na rastajanje. KARLOS: Laku noć tad, majko. Iz Gana će od mene prvo pismo stići za vas, iz koga će se tajna opštenja našeg javno da obznani. Ja idem da se sa Don Filipom ponesem sada javno. I otsad nek ne bude međ nama, ja to želim, ničega tajnog. Vi pred okom sveta da zazirete nemate zbog čega Nek ovo ovde moja poslednja prevara bude. (Hoće da se maši maske. Kralj stane među ljih) KRALJ: Poslednja i jeste. (Kraljica padne u nesvest) KARLOS (potrči njoj i pridržm je na rukama) Je l' umrla? O, zemljo i nebesa! KRALJ (hladno i mirno velikom inkvizitoru) Učinio sam svoje, kardinale. A sada svoje vi učinite. (Ode) Kraj _________________ Ars longa, vita brevis


Page 140 of 141


Prikaži poruke iz poslednjih:

1/24/10 4:43 PM

Sve Poruke

Prvo Najstarije

:: Forumi Tvorca Grada :: forum » Pozorišni tekstovi - klasici

Idi Sva vremena su GMT + 2 sata

Strana 1 od 1 Skoči na:

Pozorišni tekstovi - klasici Ne možete pisati nove teme Ne možete odgovarati na teme Ne možete menjati vaše poruke Ne možete brisati vaše poruke Ne možete glasati

Idi u u u u u

ovom ovom ovom ovom ovom

forumu forumu forumu forumu forumu

Powered by phpBB v2 © 2001, 2005 phpBB Group ¦ Theme: PussycatBlue::: ¦


Page 141 of 141

Šiler - Don Karlos

Recommend Documents