Univerzitet u Beogradu Filozofski fakultet odeljenje za arheologiju
predmet: Arheologija Arheologija ranog srednjeg veka
seminarski rad tema:
Ranovizantijske ostave alata na teritoriji severnog Ilirika
mentor:
student:
doc. dr Perica Špehar
DraganGogić (AR/10 -2)
Beograd, jun 2014.
Uvod
Alat je od davnina imao veliku vrednost za ljude niţeg socijalnog statusa, obzirom da su zanatlije i zemljoradnici, upotrebljavajući ga, sebi i svojim porodicama obezbeĎivali sredstva za ţivot. Iz tog razloga oni su često u slučaju neposredne opasnosti sakrivali svoje dragocenosti s ciljem, bolje rečeno, u nadi da će se ponovo vratiti na to mesto i pronaći ih. Područje severnih oblasti Ilirika , prosperitetno do kraja IV veka, u naredna dva stoleća bilo je, kao i ostali delovi Balkana, ozbiljno uzdrmano čestim upadima raznih varvarskih plemena. Iako su u 1/2 VI veka učinjeni veliki napori u cilju oporavka Carstva, dogaĎaji iz druge polovine istog pokazali pokaz ali su da su ogromna ulaganja bila nedovoljna da bi se ukrotili neobuzdani neob uzdani talasi avarskih i slovenskih prodora koji su početkom VII veka okončali vizantijsku vlast na
najvećem delu Balkana. Naravno Balkana. Naravno da je tokom ove nemirne epohe provincijsko stanovništvo često osećalo nesigurnost i strah, a brojni pljačkaški upadi uzrokovali su pojavu brojnih ostava raznovrsnog karaktera: ostava novca, ličnih predmeta, liturgijske opreme, pa i alata. Na teritoriji severnog Ilirika do danas je otkriveno 11 ostava alata iz perioda VI i početka VII veka, i to sa šest lokaliteta: Diana, Saldum, Bosiljkovac, Hisar, Caričin grad i Gradina na Jelici J elici (sl. 2). Pre nego što se pristupi njihovom pojedinačnom prikazivanju i tumačenu, ukratko će biti predstavljene administrativne podele Carstva u kasnoantičkom i ranovizantijskom periodu, kao i najvaţniji dogaĎaji iz vremena seobe naroda, što će omogućiti sagledavanje promatranog fenomena u okviru odgovarajućeg istorijskog konteksta. Administrativne Administrativne podele
Nakon napuštanja provincije Dakije, do kojeg je došlo 272. godine severne granice carstva u oblasti jugoistočne Evrope ponovo su se našle na obalama donjeg i srednjeg toka Dunava. U cilju stvaranja teritorijalno manjih administrativnih celina, koje bi omogućile lakše upravljanje, suzbijanje unutrašnjih nereda i prodora varvara, započet je proces administrativne reorganizacije. Verovatno već za vreme cara Proba (276-282) osnovane su provincije Dacia Ripensis i Dacia Mediterranea, Mediterranea, a u istom smeru nastavljene su reforme u vreme vladavine Dioklecijana (282-302), kao i kasnije tokom IV veka. Administrativne celine su svoj konačan
oblik i raspored u najvećoj meri dobile tek deobom Carstva na dva dela 395. godine, nakon čega je došlo tek do manjih promena. 395. godine došlo je i do deobe dijeceze Ilirik na istoimenu prefekturu, na istoku, i dijecezu (zapadni) Ilirik, na zapadu, od kojih je prefektura stavljena pod jurisdikciju Konstantinopol ja ja a dijeceza je činila deo d eo prefekture Italija, tj. bila je pod kontrolom
vlasti u Rimu (Максимовић 1980: 19). Prefektura Ilirik bila je podeljena na Dačku dijecezu na severu i Makedonsku na jugu, i sastojala se od 11 provincija, odnosno 12, u trenutku postojanja provincije Macedonia Salutaris. Severniju, Dačku dijecezu sačinjavale su provincije Moesia Superior, Dacia Ripensis, Dacia Mediterranea, Dardania i Prevalis Prevalis (sl. 1), a njene severne oblasti, one koje okvirno odgovaraju teritoriji koja ulazi u sastav današnje republike Srbije juţno
od Save i Dunava, mogu se u najuţem smislu smatrati prostorom severnog Ilirika.
Uvod
Alat je od davnina imao veliku vrednost za ljude niţeg socijalnog statusa, obzirom da su zanatlije i zemljoradnici, upotrebljavajući ga, sebi i svojim porodicama obezbeĎivali sredstva za ţivot. Iz tog razloga oni su često u slučaju neposredne opasnosti sakrivali svoje dragocenosti s ciljem, bolje rečeno, u nadi da će se ponovo vratiti na to mesto i pronaći ih. Područje severnih oblasti Ilirika , prosperitetno do kraja IV veka, u naredna dva stoleća bilo je, kao i ostali delovi Balkana, ozbiljno uzdrmano čestim upadima raznih varvarskih plemena. Iako su u 1/2 VI veka učinjeni veliki napori u cilju oporavka Carstva, dogaĎaji iz druge polovine istog pokazali pokaz ali su da su ogromna ulaganja bila nedovoljna da bi se ukrotili neobuzdani neob uzdani talasi avarskih i slovenskih prodora koji su početkom VII veka okončali vizantijsku vlast na
najvećem delu Balkana. Naravno Balkana. Naravno da je tokom ove nemirne epohe provincijsko stanovništvo često osećalo nesigurnost i strah, a brojni pljačkaški upadi uzrokovali su pojavu brojnih ostava raznovrsnog karaktera: ostava novca, ličnih predmeta, liturgijske opreme, pa i alata. Na teritoriji severnog Ilirika do danas je otkriveno 11 ostava alata iz perioda VI i početka VII veka, i to sa šest lokaliteta: Diana, Saldum, Bosiljkovac, Hisar, Caričin grad i Gradina na Jelici J elici (sl. 2). Pre nego što se pristupi njihovom pojedinačnom prikazivanju i tumačenu, ukratko će biti predstavljene administrativne podele Carstva u kasnoantičkom i ranovizantijskom periodu, kao i najvaţniji dogaĎaji iz vremena seobe naroda, što će omogućiti sagledavanje promatranog fenomena u okviru odgovarajućeg istorijskog konteksta. Administrativne Administrativne podele
Nakon napuštanja provincije Dakije, do kojeg je došlo 272. godine severne granice carstva u oblasti jugoistočne Evrope ponovo su se našle na obalama donjeg i srednjeg toka Dunava. U cilju stvaranja teritorijalno manjih administrativnih celina, koje bi omogućile lakše upravljanje, suzbijanje unutrašnjih nereda i prodora varvara, započet je proces administrativne reorganizacije. Verovatno već za vreme cara Proba (276-282) osnovane su provincije Dacia Ripensis i Dacia Mediterranea, Mediterranea, a u istom smeru nastavljene su reforme u vreme vladavine Dioklecijana (282-302), kao i kasnije tokom IV veka. Administrativne celine su svoj konačan
oblik i raspored u najvećoj meri dobile tek deobom Carstva na dva dela 395. godine, nakon čega je došlo tek do manjih promena. 395. godine došlo je i do deobe dijeceze Ilirik na istoimenu prefekturu, na istoku, i dijecezu (zapadni) Ilirik, na zapadu, od kojih je prefektura stavljena pod jurisdikciju Konstantinopol ja ja a dijeceza je činila deo d eo prefekture Italija, tj. bila je pod kontrolom
vlasti u Rimu (Максимовић 1980: 19). Prefektura Ilirik bila je podeljena na Dačku dijecezu na severu i Makedonsku na jugu, i sastojala se od 11 provincija, odnosno 12, u trenutku postojanja provincije Macedonia Salutaris. Severniju, Dačku dijecezu sačinjavale su provincije Moesia Superior, Dacia Ripensis, Dacia Mediterranea, Dardania i Prevalis Prevalis (sl. 1), a njene severne oblasti, one koje okvirno odgovaraju teritoriji koja ulazi u sastav današnje republike Srbije juţno
od Save i Dunava, mogu se u najuţem smislu smatrati prostorom severnog Ilirika.
Pregled istorijskih događaja Da bismo razumeli promenu koja se u VI veku desila u balkanskim provincijama Carstva potrebno je prvo potsetiti se situacije u kojoj se našlo stanovništvo ovih prostora u periodu od kraja IV do kraja V veka. Dovoljno je pomenuti strahovit prodor Huna koji su tokom 441. i 442.
zauzeli mnoge gradove i utvrĎenja, što su ponovili i 447, stigavši do Termopila (ВИИНЈ I 1950: 7-12, i nap. 3). Neki gradovi, kao što su Viminacijum i Naisus, nisu izdrţali posledice ovih napada, u Sirmijumu i Romulijani je još i pre ovih razaranja zabeleţen rapidan proces ruralizacije i dezintegracije gradskog jezgra (Поповић 2003: 242-251), a druge, meĎu kojima Singidunum, Ulpijanu, Stobi, Herakleju Linkestis i Solun, čekale su u narednim godinama opsade Ostrogota. Nedugo nakon odlaska ostrogotskog kralja Teodoriha i njegov brojnih pratilaca u Italijuj
Vizantija je u poslednjim godinama V i početkom VI veka pristupila ponovnom uspostavljanju kontrole nad severnim oblastima istočnog i centralnog Balkana. MeĎutim, jedna od posledica pomenutih varvarskih prodora bio je i prekid ţivota u naseljima lociranim u dolinama umesto kojih se, počevši od 30-ih godina VI veka, uglavnom nastanjuju oblasti na nadmorskim visinama od 500 do 1500 m (Милинковић 2012: 300, 303-304). Pored ovih obnovljena su i utvrĎenja na limesu. Justinijan i njegovi saradnici ozbiljno su pristupili obimnom projektu izgradnje novih i obnove starih utvrĎenja na Balkanu (ВИИНЈ I 1955: 53-70), pa su sva naselja bila i adekvatno zaštićena bedemima. O ovom poduhvatu obaveštava nas Prokopije, navodeći pritom oko 460
značajnijih fortifikacija u prefekturi Ilirik (Максимовић 1980: 39). Arheološka istraţivanja su pokazala da je broj utvrĎenja bio i znatno zn atno veći, ali i to da ona nisu n isu bila vojnog već v eć prvenstveno civilnog karaktera, pri čemu su najbrojnija zapravo bila utvrĎena sela (Милинковић 2012: 305306, 309). U ovo vreme se u Iliriku, kao i širom mediteranskog prostora, javlja i novi tip naselja, tzv. sekundarni centri ili naselja sa ulogom centralnog mesta, koja se samo uslovno mogu nazvati gradovima (Morrison, Sodini 2002: 179-181; Milinković 2012: 307-309). Istovremene konsolidaciji vizantijske vlasti na Balkanu bile su pretnje novih varvarskih plemana. Krajem V veka vek a na levoj obali donjeg d onjeg toka Dunava pojavilo se pleme Bugara, dok je u vreme vladavine Justina I zabeleţen i prvi upad Anta. Od vremena gepidskog zauzimanja
Sirmijuma 536. godine otpočelo je razdoblje njihovih, a delom i herulskih pljačkaških upada, koji su najčešće pogaĎali Gornju Meziju (Максимовић 1980: 33). Istočne oblasti Ilirika prvi put su ugroţene od strane Bugara i Slovena 540, a prodor slovenske vojske kroz Ilirik do Drača koji se dogodio 548. godine praćen je i prvim, sigurno posvedočenim, osvajanjem mnogih tamošnjih utvrĎenja od strane ovih varvara (ВИИНЈ I 1955: 38; Максимовић 1980: 33-34). Zatim je usledio niz prodora u periodu od proleća 550. do kraja 551. godine, koji su pogodili prvenstveno Trakiju i severni Ilirik, ali delimično i Dalmaciju. U tom periodu zabeleţeno je zauzimanje Topira (ВИИНЈ I 1955: 42-44); veliki prodor koji je bio usmeren ka Solunu, ali je prisustvom vizantijske vojske u Serdiki bio osujećen i preusmeren od Niša preko ilirskih planina do Dalmacije (ВИИНЈ I 1955: 45, 46; Максимовић 1980: 35); strahovito pljačkanje gotovo celog Balkana uz prezimljavanje na toj teritoriji, koje je krunisano nanošenjem poraza vizantijskoj
vosjci kod Hdrijanopolja (ВИИНЈ I 1955: 47; Максимовић 1980: 35). Nakon ovih dogaĎaja situacija u severnom Iliriku je tokom narednih 10 godina bila relativno mirna, obzirom da je prodor Kutrigura 559. godine preko Skitije i Gornje Mezije ugrozio Trakiju, predgraĎe Konstantinopolja i oblasti u blizini severne i zapadne obale Egejskog mora (ВИИНЈ I 1955: 77-79). Nakon uništenja gepidske drţave 567. i odlaska Langobarda za Italiju naredne godine,
došlo je do značajne promene na severnim granicama Carstva. Vizantija je uspela da nakon duţeg vremenskog perioda povrati Sirmijum, ali je upravo taj čin istovremeno pokrenuo sukobe sa novim severnim susedima, Avarima, koji će nešto duţe od pola veka predstavljati izu zetno veliku pretnju za opstanak vizantijske vlasti na Balkanu. Avari se nisu smirili dok 582. godine nisu uspeli da zauzmu Sirmijum (ВИИНЈ I 1955: 88-90, 92-98), a kratkotrajan mir koji je usledio prekinut je 584, Avarskim osvajanjem Singidunuma, Viminacijuma i Avguste i opsedanjem Anhijala (ВИИНЈ I 1955: 106-107). U ovo vreme Sloveni iz donjeg Podunavlja su
izvršili invaziju koja je u periodu od 581. do 584. godine, a moţda i nešto duţe potresala Trakiju i Makedoniju (Максимовић 1980: 46). Ona je kulminirala prvim slovenskim napadom na Solun, koji je imao negativan ishod. Krajem 586. brojna avaro-slovenska vojska ponovo je bezuspešno bez uspešno opsedala Solun (ВИИНЈ I 1955: 176-184). O ugroţenosti vizantijske vlasti u Iliriku tokom 90-ih godina VI veka jasno govore, izmeĎu ostalog, i pisma pape Grgura I. U jednoj njegovoj okruţnici iz 597. godine nisu uopšte navedene mitropolije u Gornjoj Meziji, Priobalnoj Dakiji i 1 Dardaniji, što jasno govori o sudbini glavnih gradova ovih provincija (Максимовић 1980: 49). O stanju u kojem su se usled ovih dogaĎaja nalazili gradovi na Balkanu još rečitije podatke dala su arheološka istraţivanja. Urušavanje urbane strukture u Histriji, Dinogeciji, Caričinom gradu, Herakleji i Stobima na upečatljiv način svedoči o sudbini vizantijskih gradova tokom 2/2 VI i početka VII veka. Poslednje horizonte nastanjivanja ovih gradova karakteriše podizanje kuća i radionica od kamena i ilovače ili od drveta na prostorima ranijih portika, atrijuma, trgova i pozorišta; smanjenje nastanjenog prostora i osnivanje malih naseobinskih celina ruralnog karaktera; izgradnja ogradnih prostora za smeštaj stoke unutar naselja, kao i pojava velikog broja poljoprivrednog alata (Поповић 2003: 251-257). U njima traţi sigurnost lokalno seosko stanovništvo koje obraĎuje okolno zemljište, pa nekadašnji gradovi postaju izolovana uporišta, sa isključivo strateškim značajem (Поповић 2003: 239, 258). Sklopivši mir sa Persijom Mavrikije je prebaciо vojsku sa istočnog fronta na Balkan i u perodu od 592. do 602. godine Vizantija je vodila relativno uspešnu borbu protiv Slovena u donjem i Avara u srednjem Podunavlju (ВИИНЈ I 1955: 110-126). Kakvo je stanje bilo na ilirskom delu limesa polovinom ovog rata pokazuje podatak koji je zabeleţio Teofilakt Simokata. Prisk je, naime, skupivši vojsku krenuo da osvoji Singidunum, a stigavši u „Gornje Nove“2 preko poslanstva je od kagana primio poruku da je prekršio mir, pošto je stupio na avarsku teritoriju (ВИИНЈ I 1955: 120). Teţište sukoba u ovom ratu preneto je na levu obalu _________________________ _____________________________________________________ _____________________________________________________ _________________________ 1 Smatrajući da je Iustiniana Prima pripadala Dardaniji, (Maksimović 1980: 49.), pogrešno zaključuje da u pismu nije navedena mitropolija Sredozemne Dakije. Smatra se (ВИИНЈ I, 1955:120, nap. 67.), da
2
razliku od Nova u današnjoj Bugarskoj.
se ovaj naziv odnosi na utvrĎenje na teritoriji današnje Srbije, za
Dunava i na trenutak se činilo da je ponovo u pravom smislu uspostavljena stara severna granica Carstva, ali nakon 602. godine Vizantija ubrzano gubi teritorije na većem delu Balkana. Sloveni su počeli neometano da nastanjuju delimično opustele balkanske prostore, obzirom da se veliki deo autohtonog stanovništva pred opasnošću povlačio u bezbednije primorske gr adove ili u planinske prostore. Smatra se da su i poslednji gradovi i utvrĎena naselja u severnom Iliriku bili napušteni pre 618. godine, obzirom da su Sloveni te godine pokušali da osvoje Solun, kao jedini u njihovoj sredini neosvojen grad, koji pritom pr uţa utočište svim izbeglicama iz Podunavlja, Panonije, Dakije, Dardanije i ostalih provincija i gradova (ВИИНЈ I 1955: 195). Istorijat istraživanja Pitanjem ranovizantijske privrede i alatima iz tog perioda od srpskih arheologa intenzivno se bavila jedino Ivana Popović, i to od 80-ih godina XX veka. U njenoj monografiji sa kraja 80-ih obraĎeni su svi do tada poznati nalazi antičkog oruĎa od gvoţĎa na teritoriji Srbije. Ova knjiga postala je osnova za buduće istraţivače koji su se, baveći se drugim oblastima ranovizantijske arheologije, samo povremeno i usputno osvrtali i na privredu, odnosno nalaze alata. Od pomenutih 11 ostava samo je ona iz Bosiljkovca promatrana kao zaseban fenomen, dok su 2 od 4 ostave iz Caričinog grada adekvatno obraĎene uz sav ostali, do tada poznati,
gvozdeni alat sa tog lokaliteta. Alat iz preostale dve ostave iz Caričinog grada samo je popisan u dnevniku iskopavanja, dok su ostave iz Salduma i sa Hisara usputno pomenute u dva članka, pri čemu je prva prepoznata kao ostava kovačkog a druga kao ostava poljoprivrednog alata, mada njihov tačan sadrţaj nije predstavljen. Alati iz ostavа sa lokaliteta Dijana objavljeni su samo kao pojedinačni nalazi. Ostave sa Gradine na Jelici predstavljene su krajnje sumarno, pa je nihovo pozavanje ostalo na nivou nekoliko prepoznatih oruĎa i opservacija vezanih za vreme njihovog pohranjivanja. Ostave sa jeličke Gradine obraĎene su i u najskorije verme u radovima koji se, u potpunosti ili bar delimično, tiču ostava alata na jednom širem prostoru, ali je i u tim slučajevima izostao trud da se čitaocu predstave svi rezultati novih razmatranja, na osnovu kojih je ostalo jasno jedino to da je revidirano datovanje ostave br. 2, ali se ne moţe u potpunosti shvatiti na osnovu čega se došlo do novih zaključaka u tom pogledu. Ivana Popović je pre skoro 30 godina smatrala da je proučavanje rimskog oruĎa grana klasične arheologije koja tek u narednom preiodu treba da se razvije i dobije svoju pravu fizionimiju. Što se tiče ranovizantijskog perioda tek je u novije vreme došlo do pomaka u tom smeru, prvenstveno zahvaljujući angaţovanju Perice Špehara.
Ostave
-Dijana
Na lokalitetu Karataš, koji se nalazi na desnoj obali Dunava u središnjem delu tzv. Ključa, na oko 10 km. severozapadno od Kladova, istraţeni su ostaci rimskog i ranovizantijskog utvrĎenja koje je, na osnovu natpisa na jednom tu pronaĎenom ţrtveniku, identifikovano kao antička Dijana (sl. 2) (B. Кондић 1987: 43-44). To mesto je bilo gotovo kontinuirano nastanjeno od početka I do početka VII veka, a pored činjenice da je utvrĎenje bilo jedna od vaţnih karika u lancu fortifikacionog sistema igralo je i ulogu značajnog ekonomskog centra sa rečnim pristaništem (J. K ondić 1996: 86). Prvobitno je podignut zemljano-palisadni, a u vreme Trajana kameni legijski logor koji je u više navrata obnavljan i dograĎivan, rušen i ponovo podizan. Na prostoru izvan bedema istraţena je i nekropola, kao i ostaci veoma razvijenog civilnog naselja (В. Кондић 1987: 44). Nakon hunskih najezda logor je zapusteo, a obnovljen je početkom VI veka. Malo se zna o ţivotu u Dijani tokom VI veka, obzirom da rezultati dugogodišnjih istraţivanja lokaliteta još uvek nisu adekvatno objavljeni. Logor je pao kao jedna od ţrtava avaro-slovenskih napada, što se naverovatnije desilo 596. godine, nakon čega ţivot u njemu nije obnavljan (Ранков 1987: 15). U utvrĎenju su otkrivene dve ranovizantijske ostave. Kao što je ranije već rečeno, alati iz ovih ostava su objavljeni kao pojedinačni nalazi (Поповић 1988: 40, 67, 78, T. XLIV/1, 97, T. XLVII/1, 121, 141, T. LI/3; Špehar 2010: 96, kat. br. 385, 99, kat. br. 413, 100, kat. br. 424, 102, kat. br. 435, 105, kat. br. 460). Na osnovu uslova nalaza druga ostava je opredeljena u VI vek (Поповић 1988: 78, 97, 121) a prva nešto preciznije u početak VI veka ( Поповић 1988: 40, 67, 141). Na ţalost, uslovi nalaza na osnovu kojih je izvršeno datovanje nisu predstavljeni, tako da
se na predloţeno vreme ukopavanja ostava moţemo osloniti uz odreĎenu dozu opreza. Nije nam čak poznato ni u kom delu lokaliteta su ostkrivene ostave (unutar ili izvan utvrĎenja, unutra nekog objekta ili kule i sl.). Sadrţaj ni jedne od ostava nije u potpunosti ilustrativno predstavljen, već nam je poznat jedino crteţ motike (sl. 3) iz prve ostave i fotografije čekića (sl. 4) iz iste, kao i makaza (sl. 5) i kosira (sl. 6) iz druge.
U prvoj ostavi su pronaĎeni pomenuti čekić i motika, kao i jedna sekira i šiljasti gvozdeni predmet a u sastav druge je, pored kosira i makaza, ulazila i alatka koja je prepoznata kao strugač-dleto. Motika iz prve ostave ima sečivo oblika trapeza sa sva četiri oštra ugla (sl. 3), na osnovu čega je svrstana u varijantu a tipa A prema tipologiji I. Popović (Поповић 1988: 40, Т . II/3). Brojni analogni primerci sa nalazišta na teritoriji Sr bije datovani su u period I-VI veka (Поповић 1988: 40, тип A, варијанта a, бр . 1-12, 14-18, T. II/3). Sekira je prema tipologiji
istog autora opredeljena u tip F, koji se karakteriše povijenim sečivom koje se ravnomerno širi od masivne pravougaone ušice ka oštrici i jako izraţenim trougaonim krilcima sa obe strane kruţnog otvora za dršku, dok je na suprotnoj strani ušica masivna ploča (Поповић 1988: 66, T. X/1). Analogne sekire poznate su sa većeg broja lokaliteta u Srbiji, gde su opredeljene u period o III-V I veka (Поповић 1988: 66-67, тип F, бр. 1-3, 5-16, T. X/1; Bavant 1990: 225, cat. n 218,
pl. XXXVIII/218). Čekić sa dva kruţno profilisana kraka, od kojih je jedan na kraju suţen (sl. 4), jedini je primerak svrstan u tip B prema I. Popović (Поповић 1988: 141, T. XXVII/5, T. LI/3). Lučne makaze iz druge ostave imaju trougaona sečiva trougaonog preseka (sl. 5). Na teritoriji Srbije su zastupljene na brojnim lokalitetima u periodu od IV do VI veka (Поповић 1988: 97, Тип а варијанта а, бр. 2-12, T. XVII/4; Шпехар 2007: 57, 58, Тип I варијанта А, кат. бр. 115,Т. XI/115; Живић 2003: 145-146, кат. бр. 281-282; Bavant 1990: 216-217, cat. no 164,166-167 Fig. 153, Pl. XXXV/164, 166-167; Милинковић 2010: 56, 153, сл. 33, 210) Kosir iz ove ostave se prema dimenzijama (duţina 30 cm, širina 4,5 cm.) svrstava u veće kosire koji su
sluţili za krčenje šuma i okresivanje grana pojedinog voća, za razliku od manjih koji su upotrebljivani pri kultivaciji vinove loze (Špehar 2010: 99). Ovaj primerak ima široko sečivo na prvoj polovini tela, koje se potom lučno savija i suţava ka špicastom završetku, dok se na drugom kraju nalazi tr n za nasaĎivanje na dršku (sl. 6). Ivana Popović ga je opredelila u tip A, u koji su svrstani i brojni njemu analogni primerci sa lokaliteta u Srbiji, uglavnom datovani u razdoblje IV-VI veka, izuzev pojedinih nešto mlaĎih (III-IV vek) i široko datovanih (I-VI vek) nalaza (Поповић 1988: 77-79, тип А, бр. 1-15, 17-35, T. XIII/1). Pored ovih, moţe se navesti i kosir iz slučajno otkrivene ostave sa lokaliteta Bosiljkovac (Јацановић, Шпрехар 2011: 35, кат. бр. 42, сл. 7/42), o kojoj će u ovom radu biti nešto više reči kasnije. Poslednja alatka iz ostave ima valjkastu dršku na čijoj se jednoj strani nalazi dleto pravougaonog oblika i preseka, a na drugoj strugač u vidu kašike (Špehar 2010: 102, kat. br. 435). Slični strugači-dleta otkriveni su i na drugim lokalitetima na Ďerdapskom delu limesa (Špehar 2010: 102, kat. br. 434. 436-438), a poznati su i sa drugih lokaliteta na teritoriji Srbije (Јацановић, Шпехар 2011: 32, кат. бр. 33, сл. 6/33 Живић 2003: 146, кат. бр. 283; Bavant 1990: 226, cat no 221, Pl. XXXIX/221; Ivanišević, Špehar 2006: 146, Fig 8/8-11). Od strane I. Popović ovo oruĎe je prepoznato kao
svrdlo i sa brojnim analognim primercima, datovanim u razdoblje od III do kraja VI/početka VII veka, svrstano u varijantu c tipa A (Поповић 1988: 120-122, бр. 1-3, 5-22, T. XXII/5), mada su u novije vreme iskazane sumnje u ovako široko datovanje, umesto kojeg je predloţeno opredeljivanje strugača-dleta u vreme V i VI veka (Ivanišević, Špehar 2006: 147). -Saldum
UtvrĎenje na lokalitetu Saldum (sl. 2) podignuto je na blago uzdignutoj kosi na severnim padinama planine Kučaj, na levoj obali potoka Koţica u blizini njegovog ušća u Dunav, na poziciji koja se nalazi nekoliko stotina metara uzvodno od početka katarakti Gornje klisure i koja je pogodna za prelazak na levu obalu Dunava, ali i za prodor na jug, širokom dolinom uz korito potoka (Петровић 1984: 129, sl. 3; Jeremić 2009: 9-10, Fig. 1, Fig. 2 a,b, Fig. 5). Dok se na osnovu istorijskih i arheoloških podataka vezanih za oblast Đerdapa, kao i pokretnog arheološkog materijala sa samog lokaliteta pretpostavlja da su Rimljani ovde osnovali zemljano palisadno utvrĎenje već sredinom I veka n.e, kameni logor je izgraĎen kraje I ili početkom II stoleća (Петровић 1984: 129-130). Nakon nekoliko obnova starih bedema utvrĎenje je porušeno u jednom od prodora Gota izmeĎu 378. i 380. godine, nakon čega je ostalo napušteno do početka
Justinijanove vladavine. Justinijanovom obnovom plan utvrĎenja je neznatno promenjen. Trasa novog severnog bedema ne poklapa se sa ostacima ranije odbrambene arhitekture na tom delu utvrĎenja, a u severoistočnom uglu izgraĎena je kula osnove pravougaonika sa polukruţnim proširenjem na istočnoj strani (Петровић 1984: 131-132; Jeremić 2009: 35-47, Fig. 19).3
Na osnovu analize pokretnog materijala izdvojene su dve faze ţivota u utvrĎenju tokom VI veka. Tokom Justinijanovog vremena garnizon smešten u utvrĎenju imao je isključivo zadatak obezbeĎivanja granice i bio je redovno snabdevan potrepštinama iz distributivnih centara, dok јe u 2/2 i krajem VI veka, usled oteţanih i proreĎenih kontakata sa drţavnim centrima, došlo do ruralizacije ţivota pošto su vojnici bili primorani da sami sebi obezbede uslove za ţivot (Jeremić 2009: 226). Verovatno je upravo u to vreme, usled nekog od varvarskih prodora, došlo do ukopavanja ostave kovačkog alata, čiji tačan sastav naţalost nije zabeleţen. Ostava je mogla doprti u zemlju i u vreme Justinijanove vladavine, obzirom da su prodori varvarskih plemena na ovom delu limesa bili česti još od 40-ih godina VI veka o čemu, izmeĎu ostalog, svedoče i ostave novca iz
Akvisa i Hajdučke Vodenice čiji je nastanak doveden u vezu upravo sa tim dogaĎajima (Špehar 2010: 135-136, Tabele 1 i 2). S druge strane, postojanje kovačnice nije pokazatel j ruralizacije, već je angaţovanje kovača u vojnom logoru, gde je popravka, a moţda i izrada, oruţja i vojničke opreme relativno često bila neophodna, logično pretpostaviti, što pokazuje i nalaz iz istovremenog utvrĎenja na lokalitetu Svetinja (М. Поповић 1987: 28). -Bosiljkovac
Lokalitet Bosiljkovac nalazi se u ataru sela Voluja u blizini Kučeva, na zapadnim obroncima planine Severni Kučaj, nad desnom obalom Peka (sl. 2, 7). Tu je prilikom zemljanih radova otkrivena ostava od ukupno 127 predmeta, od čega 119 gvozdenih i 8 bronzanih (Шпехар, Јацановић 2011: 25). Predmeti iz ostave se prema nameni mogu podeliti na funkcionalne delove odeć i nakit, rudarski alat, oruĎe za obradu drveta, alat za obradu metala, poljoprivredno oruĎe, okove, alat za obradu kamena, alat za obradu koţe, alat nepoznate namene, vedrice, lance i kuke, oruţje, noţeve, graĎevinske elemente, gvozdene predmete raznovrsne namene i bronzane predmete raznovrsne namene.
MeĎu alatom ima najviše motika. Ostava je, naime, sadrţala 16 primeraka motika, pri čemu su svi imali trapezoidan oblik sečiva i tulac za nasaĎivanje drške, postavljen pod uglom od o 45 u odnosu na radnu površinu (T. 2). Sluţile su za razgrtanje rude, a usled upotrebe sečiva su im oštećena, mada je tome u znatnoj meri doprinela i korozija. I. Popović je rudarske motike izdvojila kao zaseban tip G, objavivši do tada poznata 4 nalaza sa teritorije Srbije koje je _____________________________ 3 Mišljenje P. Petrovića da je najmlaĎe utvrĎenje osnovano u vreme Valentinijana I dok je Justinijanova obnova predstavljena obnovom tri bedema i dve kule ( Петровић 1984: 131-132, 133, sl. 2) revidirano je novijim tumačenjima, koja u vreme Valensa i Valentinijana I opredeljuju naselje limitana koje je bilo ili otvorenog tipa ili od drvenih palisada i po strukturi slično naseljima kulture Černjahov -Sintana de Mureš (Jeremić 2009: 33 -35).
datovala u vreme IV-V veka (Поповић 1988: 43, тип G, T. III/6). Pritom je zanimljivo primetiti da su sva četiri primerka otkrivena u blizini Bosiljkovca. Tri potiču sa lokaliteta Bunar u selu Ševica kod Kučeva a jedan sa lokaliteta Kraku-lu Jordan, koji se nalazi oko 3 km. istočno od
Kučeva, takoĎe u dolini Peka (sl. 7). Brojne su i alatke za obradu drveta. PronaĎeno je njih 19. Od dve sekire jedna je ostala tipološki neodreĎena (T. 3/23) a druga (T. 3/22) je svrstana u tip F prema ti pologiji I. Popović (Шпехар, Јацановић 2011: 30, кат. бр. 22, сл. 6/22; Поповић 1988: 66-67, тип F, бр. 1-16, T. X/1), čiji se primerci javljaju na teritoriji Srbije u periodu III -VI veka. Nalaz iz ostave u Bosiljkovcu je fragmentovan, tako da mu se samo nazire početak otvora za drţalju, koji je verovatno bio kruţnog oblika, dok ušice nisu očuvane (T. 3/22). Zbog loše očuvanosti nije moguće zaključiti ni da li je sekira imala krilca na bočnim stranama otvora. Ovakvo stanje nalaza ne dozvoljava, dakle, mogućnost provere tri od pet kriterijuma na osnovu kojih je tip F izdvojen kao zaseban. Samo na osnovu povi jenog sečiva koje se ravnomerno širi ka oštrici ne bismo mogli biti stoprocentno uvereni da je u pitanju primerak koji treba svrstati u pomenuti tip. Što se tiče njihove namene, s obzirom na male dimenzije (11,2 i 9,3 cm) smatramo da nisu korišćene za obaranje stabala nego u kasnijim etapama obrade drveta.
U okviru ostave pronaĎen je i jedan keser. Imao je kruţan otvor za dršku i valjkasto izvedeno ojačanje sa zadnje strane, a sa prednje lučno povijeno sečivo pribliţno pravougaonog oblika i preseka (obzirom da se pri vrhu blago prošireno, dok je presek suţen) (T. 3/24). Svrstan je u varijantu a tipa A prema tipologiji I. Popović, a kao analogni nalazi navode se 4 primerka iz Caričinog grada, jedan keser iz ostave u Boljetinu, datovane u IV vek i jedan keser sa prostora Donjeg grada Beogradske tvrĎave, otkriven na mestu gde su istraţeni ostaci kanaba (Поповић 1988: 52, тип A варијанта a, бр. 1-6, T. VI/1). Keser sa Beogradske tvrĎave je prvobitno datovan u III-IV vek, prema ostalim nalazima (Поповић 1988: 52), mada je u novije vreme skrenuta paţnja da zapravo potiče iz hronološki neoprerdeljenih celina (Шпехар 2007: 47-48, кат. бр. 100, Т. X/100, сл. 22). Sledeću vrstu alata namenjenu za obradu drveta čini 7 primeraka dleta razvrstanih u tri tipa. Prvi tip ima trapezoidnu radnu površinu pravougaonog preseka i tulac za nasaĎivanje drške koji je na prednjoj strani otvoren (T. 3/25), na osnovu čega ga treba svrstati u varijantu a tipa B prema tipologiji I. Popović (Поповић 1988: 133, тип В, варијанта а, T. XXV/4). Analogni primerci sa teritorije Srbije datovani su u period od III/IV do VI/početka VII veka (Поповић 1988: 133, бр. 1-2, 4-6), izuzev jednog nalaza iz Sirmijuma, koji je široko datovan od I do VI veka (Поповић 1988: 133, бр. 3, T. L/5). Dlеta svrstana u druga dva tipa načinjena su od gvozdene šipke pravougaonog preseka, proširene radne površine čiji je početak naglašen najvećom visinom alatke. Razdvojeni su u različite tipove na osnovu toga što se gornji deo alatke kod 4 dleta nalazi u istoj ravni kao i radna površina (T. 3/26-29), dok je kod dva primerka on o
povijen pod uglom od 90 (T. 3/30-31). Prva 4 primerka pripadaju tipu C prema tipologiji I. Popović, koja smatra da dleta ovog tipa sluţe za pravljenje rupa (Поповић 1988: 134, Т. XXVI/1). Dva analogna dleta datovana su u IV vek i potiču iz Boljetina, od kojih je jedno, znatno većih dimenzija, pronaĎeno u ostavi alata (Поповић 1988: 134, бр. 1-2), dok je po jedno
pronaĎeno u Dijani (Špehar 2010: 103, kat. br. 453, T XXVI/453), i Saldumu (Jeremić 2009: Cat. no. 526, Fig. 83/526).
Kao posebna vrsta drvodeljskog alata izdvojene su dvojne alatke, strugači-dleta. Dva su potpuno očuvana (T. 3/32-33), dok su od dva očuvana samo svrdla oblika kašike, pa nije moguće ustanoviti kom tipu pripadaju (T. 3/34-35). Oba dobro očuvana nalaza pripadaju tipu A prema tipologiji I. Popović, s tim što je onaj sa tr ougaonim dletom (T. 3/32) svrstan u varijantu c (Поповић 1988: 120-122, T. XXVII/6), a onaj sa pravougaonim u varijantu d (Поповић 1988: 122, T. XXVII/5). Varijanti c pripadaju i nalazi iz Gamzigrada, Rtkova-Glamija I, Pontesa, Dijane i Sapaje, gde su datovani u IV-VI vek (Лаловић 1987: 124, Т. III/10; Живић 2003: 146, кат. бр. 283; Špehar 2010: 102, kat. br.439-441, T. XXVI/439; Поповић 1988: 122, бр. 3-4 ), dok se kao najstariji (II/III vek) izdvaja strugač -dleto sa lokaliteta Ušće kod Obrenovca (Поповић 1988: 122, бр. 1). Analogni dvojni alati sa pravouglim dletom se na lokalitetima na teritoriji Srbije opr edeljuju u vremenski raspon od III do VI/početka VII veka (Поповић 1988: o 120-122, бр. 1-3, 5-22; Špehar 2010: 102, kat. br. 437, 438; Bavant 1990: 226, cat. n 221; T. XXXIX/221; Ivanišević, Špehar 2006: 147, Fig. 8/8-11), a meĎu njima je i ranije predstavljena alatka iz ostave br. 2 u Dijani. Probojci su sluţili za obradu drveta pravljenjem perforacija različitog oblika. Pet probojaca je razvrstano u tri tipa. Prvom tipu pripadaju dva primerka kupastog oblika sa relativno kratkim i širokim elipsoidnim tulcem na kom je mogao postojati i kruţni otvor za zakivak (T. 3/36-37). Dva probojca imaju valjkasto telo sa nešto duţim, kruţno izvedenim tulcem (T. 3/38-39), a poslednji takoĎe ima valjkasto telo, ali je ono pri vrhu piramidalno
prošireno (T. 3/40). Аlat za obradu kamena predstavlja jedan nosač kamenih blokova. Alatka je sačinjena od gvozdene šipke, na gornjem kraju povijene u obliku kruţne petlje, a u donjem savijene pod pravim uglom i blago prošrene (T. 3/45). Nosači kamena sluţili su za podizanje i prenošenje manjih kamenih blokova, polufabrikata i finalnih proizvoda, i to najverovatnije tako što je pod pravim uglom povijeni deo ubacivan u ureze na bočnim stranama kamena. Nakon što je tako postavljeno više nosača, kroz čije je petljaste završetke provlačena alka, alke su meĎusobno povezivane duţom šipkom provučenom kroz njih, koja je na gornjem kraju takoĎe imala alku, koja je kačena na kuku za podizanje (Špehar 2008: 98). Prisustvo ovih alatki zabeleţeno je na brojnim lokalitetima na prostoru Srbije, gde su datovani u vremenski raspon od IV do VII veka, pri čemu se najveći deo njih vezuje za VI vek, mada su neki pogrešno protumačeni kao strugači ili noţevi za dubljenje drvenih recipijenata (Поповић 1988: 90, 92, тип C, варијанта c, T. XVI/1; Popović 1990: 281-282, Type A, variante c, Fig. 189/c; Лаловић 1987: 129, T. V/12-13).
Livačka kašika je sluţila za sipanje tečnog metala u kalupe. Primerak iz ostave ima kruţno oblikovan konični recipijent i u istoj ravni postavljenu dršku, koja je na zadnjem kraju o
povijena na dole pod uglom od 90 a zatim savijena u ravan paralelnu prethodnoj, tako da je o ponovo formiran ugao od 90 (T. 3/41). Sličan primerak pohranjen je karajem IV ili početkom V
veka u ostavu u Romulijani, a poznata je i livačka kašika iz metalurškog kompleksa u Ulpijani,
datovana u vreme od kraja III do V veka (navedeno prema Шпехар, Јацановић 2011: 34). Nalaz
iz Bosiljkovca zapravo moţe predstavljati varijantu tipa A koji je izdvojila I. Popović, od koga bi se razlikovao samo po savijenom zadnjem kraju drške (Поповић 1988: 151, Т. XXX/6). Jedini alat iz ostave koji se koristio u poljoprivredi je kosir (T. 3/42) koji, kao i primerak
iz ostave br. 2 u Dijani o kojem je ranije bilo reči, pripada tipu A, u koji su svrstani brojni analogni nalazi, uglavnom datovani u vreme IV-VI veka, uz pojedine starije primerke (Поповић 1988: 77-79, тип А, бр. 1-35, T. XIII/1). I ovaj kosir je većih dimenzija (duţina 28,4 cm.) te je s razlogom zaključeno da je sluţio za okresivanje šumskog rastinja. Za perforaciju koţnih predmeta sluţio je fragmentarno očuvan probojac, načinjen od šipke kvadratnog preseka, koji je imao trn za nasaĎivanje na dršku, dok mu je donji deo nedostaje (T. 3/46).
Na kraju predstavljanja dela ostave koji su činili alati treba pomenuti i dva okova kruţnog oblika, koja su mogla biti delovi alatki (T. 3/43-44). Pored ovih ostavu je sačinjavalo i 22 predmeta raznovrsne, u pojedinim slučajevima neodreĎene namene, od kojih je 14 izraĎeno od gvoţĎa (T. 6) a 8 od bronze (T. 7). MeĎu njima vredi pomenuti bronzanu vedricu (T. 7/120) i cediljku za vino od istog materijala (T. 7/122), kao i jedan zanimljiv četvorokraki gvozdeni predmet kod koga su dva naspramna kraka pri samom kraju povijena na dole i špicasto oblikovana dok su suprotna dva povijena na gore i petljasto završena, ali sa šil jastim dodatkom sa donje strane (T. 6/110). Za ovaj nalaz je izneta
pretpostavka da bi mogao sluţiti za hodanje po zaleĎenoj površini (Шпехар, Јацановић 2011:43)
Obzirom da se ovaj rad bavi ostavama alata, nećemo se detalnije osvrtati na ostale nalaze već ćemo ih samo saţeto predstaviti, izmeĎu ostalog i zbog toga što neki od njih sluţe kao osnovni oslonci pri hronološkom opredeljivanju ostave. U njih spadaju funkcionalni delovi odeće (tri fibule i kopča) (T. 1/1-4), prsten (T. 1/5), tri drške za vedricu (T. 4/48-50), lanac i šest kuka (T. 4/51-57), koplje (T. 4/58), sedam noţeva (T. 4/59-65), 40 primeraka graĎevinskih elemenata (klinova i klamfi) (T. 5) i td. Od njih nam za uspostavljanje preciznije relativne hronologije
mogu posluţiti kopča, jedna od tri fibule i koplje. Kopča ima preĎicu u obliku latiničnog slova D, sa narebrenom prednjom stranom i povijen trn koji prelazi preko prednje ivice kopče (T. 1/1). Na osnovu analogija je datovana u nešto širi vremenski raspon, izmeĎu 440. i 570. godine (Јацановић, Шпехар 2011: 26). Najbolje očuvana od tri fibule iz ostave (T. 1/3) na osnovu sličnosti sa fibulom iz groba br. 3 istraţenog na lokalitetu Burdelj datovana je u period od 360/70. do 460/70. godine (Јацановић, Шпехар 2011: 26). Analogna fibula iz pomenutog groba je u novije vreme pripisana tipu sa ovako predloţenim datovanjem (Ivanišević, Kazanski, Mastykova 2006: 18, fig. 9/1-6), dok je ranije bila svrstana u tip Viminacijum, koji je zastupljen u periodu od 2/3 do kraja V, a u manjem broju i tokom 1/2 VI veka (Schulze-Dörrlamm 1986: 606-608, 690, T. 2/3). Koplje ima sečivo u vidu lovorovog lista i tulac za nasaĎivanje drške (T. 4/58). Ovaj tip oruţja je zastupljen kod velikog broja zajednica tokom seobe naroda, a datuje se široko, od 460/70. do 600/10. (Шпехар, Јацановић 2011: 39).
-Hisar
Lokalitet Hisar nalazi se na isturenom ogranku planine Kukavice, u dolini Juţne Morave (sl. 2). O značaju lokaliteta jasno govori činjenica da je, uz nešto kraće ili duţe periode nenaseljenosti, bio nastanjen još od oko 6000. godine p.n.e, pa sve do danas (Стојић, Пешић, Јовић 2007: 34-35). Najistureniji deo lokaliteta predstavlja plato površine nekoliko hektara, čiji je severozapadni deo bio utvrĎen i u rimskom periodu, verovatno od III/IV veka, pa do prodora Huna u 2/4 V veka (Стојић, Пешић, Јовић 2007: 33, 35). UtvrĎenje je obnovljeno u vreme Justinijana, a o njegovom izgledu, osim podatka da su pored platoa bile zaposednute i padine, nemamo preciznije podatke, obzirom da su ostaci usled uništavanja i razgraĎivanja očuvani delimično na severnoj, istočnoj i juţnoj strani platoa, i to velikim delom samo u negativu (Стојић, Пешић, Јовић 2007: 33-34). Naselje je stradalo krajem VI ili početkom VII veka, usled prodora Avara i Slovena. Na lokalitetu je istraţen izvestan broj objekata, a tokom višegodišnjih iskopavanja
pronaĎen je i veliki broj pokretnih nalaza od kosti, stakla, bronze, gvoţĎa, keramike (meĎu kojima i fragmenti amfora), kao i novca, čiji je fond dopunjen i jednom ostavom. To meĎutim nije i jedina ostava iz ranovizantijske faze ovog naselja. Kao što je već rečeno, otkrivena je i ostava poljoprivrednog alata koja naţalost još uvek nije obraĎena i publikovana, niti su pobrojani nalazi koji su je sačinjavali, što onemogućava njenu analizu a time i precizniju rekonstrukciju načina ţivota stanovnika naselja.4 -Caričin Grad
Osnivanje grada u blizini rodnog mesta Justinijana I započeto je u prvim godinama njegove vladavine. Prokopijev saţet opis novopodignute varoši prepun je pohvala na račun carevog poduhvata i iskazuje opčinjenost lepotom i veličinom grada (ВИИНЈ I 1955: 56). Dugogdišnja istraţivanja Caričinog grada iznedrila su brojne pokretne i nepokretne nalaze koji u hronološkom smislu odgovaraju vremenu od četvrte decenije VI do druge decenije VII veka, a svojim izgledom i kvalitetom odgovaraju Prokopijevom opisu, pa su mnogi stručnjaci iz oblasti ranovizantijske istorije i arheologije skloni da u ostacima ovog grada prepoznaju Justinijanu Primu. Stambene četvrti u Donjem i Gornjem gradu rasporeĎene su duţ prostranih ulica oivičenih tremovima. Jaki bedemi graĎeni u tehnici opus mixtum opasuju grad na površini od oko 10 ha a podgraĎa su bila zaštićena rovovima i zemljano-palisadnim bedemima. Akropolj, kao sakralno-rezidencijalna celina sa episkopskom palatom, predstavlja krunu grada u kojem se
nalazilo osam bazilika, a na kruţnom trgu u severnom delu Gornjeg grada bila je postavljena carska statua koja je na sopstven način iskazivala ugled koji je grad uţivao. ______________________________________________________________________________ 4 Dopunu za ovaj nedostatak predstavljaju nalazi komada gvozdene zgure, gvozdeni slitak, amorfni komad gvoţĎa i fragmenti posude za livenje metala, otkriveni u većem broju jama u nekoliko objekata istraţenih na jugoistočnoj padini М. Стојић, Ј. Пешић, С. Јовић 2007: 33 -34.
MeĎutim prosperitet grada značajno je usporen već 40-ak godina nakon osnivanja i od 70-ih godina VI veka sreću se prvi tragovi ruralizacije. Dezintegracija urbanog prostora izazvana je podizanjem zemunica, kuća od drveta ili kamena vezanog blatom, koje se osnivaju na slobodnim prostorima, u porticima uz ulice, u atrijumima, narteksima i aneksima crkava, a u kojima su pronalaţena ognjišta, zanatske peći, ţrvnjevi, alati, rukom raĎena keramika, ali i vizantijski novac (Кондић, Поповић 1977: 169-170; Поповић 2003: 256-257, сл. 19-20). Kao
najraniji primer ove pojave navodimo jedan pregradni zid u atrijumu spoljnih termi, raĎen od lomljenog kamena vezanog blatom, u kojem je pronaĎen jedan folis Justina II i Sofije kovan u Kiziku 573-574. godine (Кондић, Поповић 1977: 171). U drugoj deceniji VII veka Caričin grad je stradao u poţaru izazvanom varvarskom opsadom. Ovaj dogaĎaj hronološki je odreĎen ostavom novca sakrivenom u prozoru graĎevine jugozapadno od kruţnog trga u čijem sastavu su najmlaĎi primerci kovani 613. godine, dok Iraklijev heksagram kovan u Konstantinopolju izmeĎu 615. i 625. predstavlja najmlaĎi numizmatički nalaz u gradu. (Кондић, Поповић 1977: 170; Ivanišević 2012: 62). Malopre pomenuti objekti graĎeni od lošijeg materijala tokom poslednje faze ţivota u gradu relativno su česti i podizani su kako na prostoru izvan bedema tako i u Donjem i Gornjem gradu (Popović 1990: 269, Fig. 202-206). Posebno su brojni na prostoru severozapadno i jugozapadno od kruţnog trga (sl. 8), a upravo su na tim mestima pronaĎene četiri ostave alata: ostave br. 1 i 3 u prvom a ostave br. 2 i 4 u drugom kvartu. Pritom je bitno naglasiti da su u tim kvartovima pronaĎene dve peći (sl. 8, a-b), nastale takoĎe u poslednjim godinama ţivota u gradu,
na osnovu kojih je zaključeno da su se tu nalazile kovačnice sa čijom se aktivnošću, uz odreĎen oprez, dovode u vezu na tim mestima pronaĎeni alati - kako oni iz ostava tako i pojedinačni nalazi (Popović 1990: 295). Ostave pronaĎene severozapadno od trga bolje su dokumentovane, pa tako znamo da su ukopane u sloj gareţi koji je nastao osvajanjem grada (Popović 1990: 295), a raspolaţemo i crteţima i fotografijama nekih od nalaza. Alat iz prve ostave činili su sledeći nalazi: budak, dvozuba motika, kramp, dve sekirekrampa, bradva, kosir, tri alatke protumačene kao noţevi za dubljenje drveta, jedna testera, strugač, svrdlo, jedan strugač-dleto i tri dleta. Pored njih u ostavu su sakriveni i jedan obruč, postolje, poluga, dva ključa, deo brave, dva okova, dve kuke i kopča. Budak pripada tipu C koji je izdvojila I. Popović5 (Поповић 1988: 37-38, бр. 1, T. XXXVIII/1) a karakterišu ga trougaona ojačanja na ušicama, od kojih se sa jedne strane ravnomerno širi sečivo pravougaonog oblika, a sa suprotne strane kraće sečivo sekirastog oblika (T. 8/1). Dva analogna primer ka potiču iz samog grada, jedan iz ostave alata br. 3 a drugi iz graĎevinskog kompleksa koji se nalazi juţno od bazilike sa kriptom (Popović 1990: 270-271, ______________________________________________________________________________ 5 Za tipologiju alata sa Caričinog grada biće, kao i u prethodnom delu rada, korišćena nomenklatura koju je I. Popović načinila pri tipologizaciji do tada poznatog alata sa teritorije Srbije. Isti autor je nekoliko godina kasnije, iz tehničkih razloga, napravio novu nomenklaturu pri obradi alata pronaĎenih u Caričinom gradu. Pri navoĎenju analognih nalaza koji potiču iz Caričinog grada upućivaćemo na mlaĎi rad autorke, koji se tiče isključivo nalaza sa tog lokaliteta, budući da su u njemu preciznije odreĎene lokacije u gradu na kojima su alati otkriveni.
Type B, Fig. 176 b). Budak iz villa rustica-e izmeĎu Cusum-a i Bononiae datovan je u IV vek, a
osim primerka pronaĎenog u kovačnici u dolini Japre, u kasnoantički period se datuje i još nekoliko analognih budaka sa teritorije današnje Bosne (Popović 1990: 271, nap 2). Dvozuba motika je iskovana od jednog komada gvoţĎa, a sastoji se od dva paralelna sečiva, povijena normalno u odnosu na telo oruĎa na kojem se nalazi kruţni otvor za dršku. Obzirom da je telo kod otvora za dršku trougaono prošireno sa gornje i donje strane alatka je svrstana u varijantu a tipa A (Поповић 1988: 45, бр. 1, T. IV/1), sa kojom je analogan primerak pronaĎen u obliţnjem graĎevinskom kompleksu juţno od bazilike s kriptom, kao i dva primerka iz Pernika (Popović 1990: 271, 272, Type A, variante a, Fig. 177 a) a takoĎe i jedna dvozuba motika iz ostave br. 4 u Boljetinu, koja se d atuje u IV vek (Поповић 1988: 45, бр. 4, T. IV/1). Kramp sa obe strane ušice, koja ima kruţni otvor i trougaona bočna ojačanja, ima blago povijene uske krake sa ravnom radnom površinom (T. 8/2). Ivana Popović ga je svrstala uvarijantu b tipa A, ali joj nisu bile poznate analogije iz ranovizantijskog perioda (Popović 1990: 273, Type A, Fig. 180). Prva sekira-kramp ima blago lučno povijena sečiva sa obe strane ušica sa kruţnim
otvorom za dršku, koje su ojačane trougaonim krilcima na bočnim stranama. Sekirasti krak je kraći od kraka u obliku krampa, što ovaj primerak opredeljuje u varijantu a tipa A prema tipologiji I. Popović (Поповић 1988: 59, бр. 9, T. VII/6). Dva analogna primerka pronaĎena su na Caričinom gradu. Jedan u graĎevinskom kompleksu juţno od Bazilike s kriptom a drugi u kolibi prislonjenoj uz bedem blizu ulaza u kulu kod istočne kapije Gornjeg grada (Popović 1990: 273, 274, Type A variante a, Fig. 181 a). Pored analognih primeraka iz ostava alata koje se datuju u III-IV vek (Popović 1990: nap. 7), poznati su nam i srodni nalazi iz Boljetina i sa lokaliteta Kraku-lu Jordan, koji se datuju u vreme IV-V veka (Поповић 1988: 59,бр. 2-3,10-11). Drugi primerak sekire-krampa iz ove ostave istog je oblika kao prethodni, ali ima oba kraka pribliţno iste osnove (T. 8/3), na osnovu čega je svrstan u varijantu b istog tipa (Поповић 1988: 59-60, бр. 2, T. VIII/1). Vrlo sličan primerak pronaĎen je i u zapadnom portiku juţne ulice
Gornjeg grada, na lokalitetu Lece u blizini Caričinog grada, kao i u ranovizantijskom utvrĎenju kod Ţeglice u severozapadnoj Bugarskoj (Popović 1990: 274, Type A variante b, Fig. 181 b). Stariji primerci potiču iz dve ostave alata pronaĎene kod Obrenovca i Šapca koje se datuju u IIIIV vek (Поповић 1988: 60, бр. 4-5). Telo bradve iz ostave br. 1 je pribliţno pravougaonog oblika. Na krajevima unutrašnje strane telo se završava oštrim vrhovima, a ka blago lučno povijenom sečivu njegova se debljina srazmerno smanjuje sa obe strane, tako da ima presek ravnokrakog trougla. Na središnjiem delu unutrašnje strane telo se produţava u uspravno postavljen usadnik pravougaonog preseka i pravougaonog otvora za dršku. Pri vrhu usadnika sa jedne strane se nalazi lučni klin koji je sluţio za osiguravanje spoja drške i tela pomoću kanapa (T. 8/4). Ova bradva, dakle, ima sve karakteristike tipa B, prema tipologiji antičkog alata iz Srbije koju je sprovela I. Popović, a njoj analogni primerci iz vremena od III-IV do VI veka poznati su iz Ravne, Kladova, Karataša, Boljetina, ostave alata u Broviću kod Obrenovca i sa lokaliteta Kuva kod Begeča (Поповић 1988: 73, бр. 1, 3, 7-11, T. XII/3).
Kosir ima trn za nasaĎivanje na dršku i telo na kojem se sa spoljne strane, pre lučno povijenog dela, nalazi pravougaoni dodatak (T. 8/5). Dugačak je 25,1 cm a širok 4,8 cm, pa se
moţe svrstati u veće primerke, koji su sluţili za krčenje šuma i orezivanje grana pojedinog voća, za razliku od manjih koji su su upotrebljivani pri kultivaciji vinove loze (Špеhar 2010: 99). Analogne primerke srećemo u Gornjem Streocu (Ivanišević, Špehar 2006: 145, Fig. 6/6), na ranovizantijskom utvrĎenju Gradište u selu Porodinu na Malom Jastrepcu (Рашковић 2003: 8990, сл. 15), a I. Popović, koja je ovakve kosire svrstala u varijatu a tipa C, pored nalaza iz Sremske Mitorvice i Brovića navodi i primerke sa nekoliko lokaliteta u srpskom Podunavlju (Поповић 1988: 80; бр. 1, 3, 6-8, 11, T. XIII/3), od kojih su oni iz Pontesa i Hajdučke Vodenice opredeljeni u VI vek.
Od tri alatke protumačene kao noţevi za dubljenje drveta i svrstane u varijante a -c tipa C, prema tipologiji antičkog gvozdenog alata sa teritorije Srbije koju je sprovela I. P opović (Поповић 1988: 90-92, тип C варијанта a, бр. 1, тип C варијанта b, бр. 3, тип C варијанта c, бр. 1, T. XV/5-6, T. XVI/1), samo se poslednji primerak definitivno moţe opredeliti kao alatka za nošenje kamena. Iako alatke opredeljene u varijante a i b potsećaju na nosač kamena, ne bi bilo logočno protumačiti ih na taj način obzirom da se jedna završava usadnikom (T. 8/6) a druga trnom pa je nemoguće pretpostaviti postojanje petlje na njihovom kraju, kroz koju bi bila provučena šipka za meĎusobno povezivanje više nosača. Kakva je bila njihova namena nije nam poznato, ali ćemo ih ipak, uz veliku rezervu, posmatrati kao nosače kamena, uz pretpostavku da je postojao i drugačiji sistem za njihovo meĎusobno povezivanje i podizanje kamenog bloka. Testera se sastoji od pravougaonog gvozdenog okvira koji na donjem delu jedne bočne strane ima trn za nasaĎivanje drvene drške, i od ravnog nazubljenog sečiva, fiksiranog za unutrašnjost bočnih strana okvira (T. 8/7). Očuvan je okvir i deo sečiva. Svrstana je u tip A, kao jedinstven primerak sa prostora Srbije (Поповић 1988: 110-111, тип A, бр. 1), a najbliţu analogiju predstavlja testera iz ostave alata pronaĎene u Stupu kod Sarajeva, mada se ona datuje u period III-IV veka (Popović 1990: 283, nap 25). Strugač ima lučno povijeno pravougaono sečivo i dva trna za nasaĎivanje na drvene drške, normalno postavljena u odnosu na radnu površinu (T. 8/8). Dva strugača istog tipa pronaĎena su u kolibi prislonjenoj uz bedem blizu ulaza u kulu kod istočne kapije Gornjeg grada, a jedan u istočnom portiku juţne ulice Gornjeg grada (Popović 1990: 284, type B, Fig. 192 c). I. Popović je analogne strugače prepoznala i meĎu nalazima sa lokaliteta Markovi Kuli u Makedoniji, na lokalitetu Symizë u Albaniji, ostavi alata iz Stupa kod Sarajeva (Popović 1990: 284, nap. 30), kao i na nekoliko lokaliteta u Srbiji, gde se šire datuju u razdoblje od IV do VII veka (Поповић 1988: 115, тип B, бр. 1, 3-4, 6-7, 10). Jedno svrdlo ima telo kvadratnog preseka koje je na jednom kraju ravno zvršeno a na drugom prelazi u sečivo kašikastog oblika (T. 8/9). Analogije za ovaj tip alatke nalazimo u Boljetinu, Saldumu i Kladovu, gde se datuju u vreme od III-IV do VI veka (Поповић 1988: 120, тип А варијанта а, бр. 1-2, 4, Т. XXII/3), dok jedno svrdlo sa oštećenom kašikom potiče sa ranovizantijskog utvrĎenja Gradište u Porodinu (Рашковић 2003: 94, бр. 1, сл. 29).
Ivana Popović je prvobitno u sastav ostave ubrajala još sedam primeraka svrdla sa zadnjim krajem drške trapezoidnog oblika (Поповић 1988: 120-121, тип А варијанта с, Т. XXII/5, бр. 10-16), ali je tokom obrade nalaza alata iz Caričinog grada došla do zaključka da samo jedan od njih potiče iz ostave (T. 8/10), dok je mesto nalaza preostalih šest nepoznato (Popović 1990: 286, type A variante b, fig. 194 b). U novije vreme ovakve alatke se tumače kao dvojne, obzirom da pored kašikastog sečiva imaju suprotni kraj drške izveden tako da je mogao sluţiti kao dleto (Ivanišević, Špehar 2006: 147, fig. 8/8-11; Špehar 2010: 102, kat. br. 434-442, T. XXVI/434, 439; Шпехар, Јацановић 2011: 32-33, kat. br. 32-33, sl. 6/32-33). Brojni analogni primerci sa teritorije Srbije datuju se u vreme III-VII veka (Поповић 1988: 120-122, бр. 1-10, 17-22, T XXII/5; Живић 2003: 146, кат. бр. 283), a kao što je već pomenuto, ovakvo datovanje se od strane nekih istraţivača smatra previše širokim (Ivanišević, Špehar 2006: 147). Jedno dleto pripada varijanti a tipa A, obzirom da ima pravougaono telo i ravnu oštricu. Analogije su poznate sa velikog broja kasnoantičkih lokaliteta na teritoriji Srbije, meĎu kojima su i još pet primeraka sa raznih lokacija u gradu (Поповић 1988: 130 -132, бр. 1-2, 9, 11-17, 2123 Т. XXV/1; Popović 1990: 287, type A variante a, fig. 196 g). Preostala dva dleta imaju telo kruţnog preseka koje obuhvata oko 1/3 duţine alatke. Telo je zatim pravougaono profilisano i blago se širi, pa zatim naglo suţava ka ušiljenom vrhu (T. 8/11). Slična dleta su otkrivena u Hajdučkoj Vodenici i Sremskoj Mitrovici, a poznati su i iz grobova zlatara u Mezöbandu u Transilvaniji i Brnu u Češkoj (Поповић 1988: 134, тип D варијанта а, бр. 1, 4, Т. XXVI/2; Popović 1990: 289). Ostava alata br. 3 pronaĎena je u tzv. kući sa stubovima, smeštenoj sa unutrašnje strane zapadnog portika severne ulice Gornjeg grada (sl. 8). Njen sadrţaj činili su samo budak i dve dvozube motike. Budak pripada istom tipu kao i primerak iz prve ostave, a pored još jednog sličnog budaka i Caričinog grada ostali analogni nalazi su mahom datovani u kasnoantički 6 period. Obe dvozube motike iz ostave br. 3 imaju iste tipološke karakteristike. To su alatke iskovane od jednog komada gvoţĎa koje imaju dva pljosnata paralelna kraka, normalno postavljena u odnosu na horizontalni deo oruĎa (T. 8/12-13). Za razliku od dvozube motike pohranjene u ostavi br. 1, kruţni otvor za dršku koji se nalazi na horizontalnom kraku nema nikakva ojačanja, na osnovu čega su ova dva primerka svrstana u varijantu b istog tipa (Поповић 1988: 45-46, бр. 1, 3, Т. IV/2). Pored istovremenih analognih nalaza sa Zlate i iz Sipa, poznate su nam i slične dvozube motike sa lokaliteta Kadin Most u Makedoniji i iz ostave alata pronaĎene u Blgarinu u Bugarskoj, obe datovane u IV vek (Popović 1990: 272, nap. 3). Sadrţaj ostava br. 2 i 4 poznat nam je, naţalost, samo iz spiska predmeta priloţenog u dnevniku iskopavanja, koji je I. Popović predstavila u monografiji o antičkom oruĎu od gvoţĎa u Srbiji (Поповић 1988: 252, 253). Ostavu br. 2 činili su brudak, sekira, kramp, noţ za dubljenje,7 ţiţak, posuda, drška situle, reza, noţ, ekseri i deo lančića. Kao nalazi pronaĎeni u ostavi br. 4 u dnevniku iskopavanja su popisani svrdlo, dleto, ušica sekire, fragmenti noţeva, dva ključa, delovi brava, bakarni lim, klamfe i dugme. __________________________________ 6
Analogije su predstavljene uz prikaz budaka iz ostave br. 1. Vidi gore str. 12.
7
Obzirom da je I. Popović noţevima za dubljenje drvenih recipijenata, u najvećem broju slučajeva, smatrala alatke
-Gradina na Jelici
Gradina na planini Jelici kod Čačka je utvrĎeno naselje VI veka sa ulogom regionalnog centra, moţda i jedan od retkih gradova na severu Ilirika. Dosadašnjim iskopavanjima dobijeni su podaci o arealu ranovizantijskog grada (oko 20 ha, od čega oko 10 ha utvrĎenog prostora), njegovoj stukturi, bedemima, nekropolama i sl. Istraţeno je 5 crkava, i arheološki gotovo u celosti ispitano 10 objekata rezidencijalnog, stambenog i delom privrednog karaktera, mada je
njihov broj svakako bio znatno veći. Ţivot na Gradini u ranovizantijskom periodu okončan je početkom VII veka poţarom koji je zahvatio gotovo čitavu površinu nastambe. Upravo je u tom nemirnom periodu došlo do ukopavanja dve ostave u okviru Bazilike „C“, čiji sastav u najvećoj meri čini alat. Prva ostava pronaĎena je u jugoistočnom uglu severoistočnog aneksa, a druga u simetrično suprotstavljenom severoistočnom uglu jugoistočnog aneksa (sl. 9). Obe ostrave su ţukopane u sloj rušenja, a za prvu se navodi da je otkrivena na oko 0,80 m. ispod nivoa substrukcije poda (Милинковић 1988: 72; Милинковић 2010: 152-153). Ostava iz severoistočnog aneksa sastoji se od bronzanog zvona sa klatnom od gvoţĎa, gvozdenog katanca sa lancem, dvostruko nazubljene gvozdene alatke, dva olovna slitka, četiri gvozdene alke različitog prečnika i jednog većeg komada gvoţĎa (sl. 10). Zatrečena je u poremećenom stanju, na površini od 1 m2, do čega je verovatno došlo usled vaĎenja kamena koji je u XX veku korišćen kao graĎevinski materijal, a zbog čega se ne moţe pouzdano znati da li je njen je njen sastav potpun (Милинковић 2010: 153). Dvostr uko nazubljena alatka (sl. 10/4) protumačena je kao grebeno za vunovlačenje (Милинковић 2010: 153), mada je mogla sluţiti i za češljanje lana (Šrehar 2010: 106). Alatka je oštećena, tako da su bolje očuvana jedino po dva bočna zupca u oba reda. Najbliţu analogiju predstavlja grebeno za vunovlačenje iz Rifnika u Sloveniji, koje je datovano u V-VI vek (Bitenc, Knific 2001: 57, kat. br. 165), a moţemo pomenuti i grebeno iz Dijane (Šprehar 2010: 106, kat. br. 472, T. XXVII/472), za koje nam nije poznato da li je moţda pored postojeća četiri zuba imao i zube postavljene u suprotnom smeru, koji se usled oštećenosti nisu očuvali ili je pak imalo izgled sličan današnjem. Što se tiče našeg primerka, moţda se na osnovu očuvanog dela alatke moţe, uz nuţan oprez, pretpostaviti da su zubi na jednoj strani bili postavljeni na većem meĎusobnom rastojanju u poreĎenju sa zubima na suprotnoj strani, koji bi u tom slučaju moţda bili namenjeni za finije raščešljavanje. Za pomenuti komad gvoţĎa (sl. 10/3), iako oštećen na jednom kra ju, s obzirom na njegov koničan oblik i ravnu površinu šire strane izneta je pretpostavka da se moţda radi o manjem nakovnju (Милинковић 1988: 73). Pretpostavku smatramo ispravnom a vrlo sličan nakovanj srećemo u Dijani, gde je prema pratećim nalazima opredeljen u VI vek (Поповић 1988: 148, тип В, T. XXIX/6, LII/1). ___________________ koje se danas tumače kao nosači kamena ( uporedi Поповић 1988: 90 -92, тип С варијанта а -с, Т. XV/5 -6, T. XVI/1), uz izvesnu uzdrţanost moţemo pretpostaviti da se i u ovom slučaju radi o jednom takvom nosaču.
Zvono je kalotastog oblika sa petljom na spoljnoj strani, koja je sluţila za kačenje zvona, i petljom za klatno u unutrašnjosti kalote (sl. 10/1). Klatno je imalo kuku za kačenje o petlju i proširen suprotni kraj. Iako se smatralo da je funkcija zvona bila kultna (Милинковић 1988: 73), treba imati u vidu da bi ono u tom sličaju, kao jedini nalaz religijskog karaktera, odstupalo od ostalih predmeta iz ostave, dok bi, s druge stane, prisustvo grebena za vunovlačenje u istoj ostavi moglo upućivati na namenu zvona u stočarstvu. Nasuprot ovome stoji izgled zvona koji odaje utisak briţljive i precizne izrade, za razliku od poznatih nalaza klepetuša sa većeg broja ranovizantijskih lokaliteta na teritoriji Srbije, meĎu kojima je i jedan nalaz sa Gradine na Jelici (Милинковић 2010: 75, сл. 60), ali i veće dimenzije primerka iz ostave na Jelici u poreĎenju sa manjim zvonima koja su obično imala funkciju klepetuše. Cilindrični katanac ima tri ojačavajuća prstenasta obruča i na jednom kraju pričvršćen delimično očuvan lanac (sl. 10/2). Analogаn katanac pronaĎen je u ranovizantijskom utvrĎenju kod Bregovine (Милинковић 1994: 55; Милинковић 1999: 104 нап. 33), kao i u Saldumu gde je primercima novca Valensa i Valentinijana datovan u 2/2 IV veka (Jeremić 2009: 186-187, Fig. 88, Cat no. 620, 188).
Ostava ukopana u severoistočni ugao jugoistočnog aneksa sastojala se od 23 predmeta, uglavnom poljopr ivrednog i drvodeljskog alata, pre deponovanja upakovana u koţnu ili tekstilnu torbu čiji je jednostavan koštani mehanizam za zatvaranje ostao sačuvan (T. 9/24) (Милинковић 1994: 55; Милинковић 2010: 153). Pored odreĎenog broja gvozdenih predmeta za koje se ne zna čemu su sluţili u ostavi je pronaĎen fragment kose (Т. 9/3), klin (Т. 9/4) i tri vrste strugača, od kojih jedan (T. 9/7) podseća na češagiju bez očuvanog trna za nasaĎivanje na dršalju (Поповић 1988: 75-76, T XII/6 , XLIII/6) a drugi (T. 9/6) na, za sada ne posvedočenu lakšu varijantu bradve tipa B koji je izdvo jila I. Popović (Поповић 1988: 73-74, T. XII/3, T. XLIII/4). Treći primerak predstavlja strugač za uklanjanje kore drveta, i to tip sa drškom i sečivom postavljenom u istoj ravni (T. 9/10), kakvi se sreću u kasnoantičkom horizontu na Gradini na Vrsenicama (Popović, Bikić 83, sl 59/6), u ostavi na lokalitetu Grdavov hrib u Sloveniji (Bitenc, Knific 2001: 14, kat. br. 15/3),
koja je široko datovana od sredine III do kraja IV veka, kao i meĎu ranovizantijskim nalazima iz Gornjeg Streoca (Ivanišević, Špehar 2006: 147, fig. 8.7), Ušća Porečke reke (Špehar 2010: 101, kat. br. 432-433, T. XXV/432) i Ajdovskog gradeca u Sloveniji (Bitenc, Knific 2001: 52, kat. br. 146/7). Od dva kosira jedan (T. 9/8) pripada tipu B prema tipologiji I. Popović, sa analognim nalazima mahom datovanim u IV vek (Поповић 1988: 79-80, бр. 1-12, T. XIII/2), dok bi drugi (T. 9/9) predstavljao nešto manju i po obliku sečiva malo drugačiju varijantu kosira koji je otkriven u Hajdučkoj Vodenici i prema uslovima nalaza opredeljen u VI vek (Поповић 1988: 81, тип G, T XIV/2; Špehar 2010: 99, kat. br. 412, T. XXIII/412). S obzirom na njihove dimenzije (jedan primerak oko 32 a drugi oko 27 cm) verovatno su sluţili za orezivanje šumskog
rastinja i voća sa nešto jačim stablima i granama, a ne za uzgoj vinove loze.
Sekira ima kruţni usadnik za dršku i telo koje je na gornjo j strani ravno a na donjoj blago konkavno, dok na suprotnoj strani ušice nema nikakav dodatak (T. 9/12). Na osnovu raspoloţive
literature nismo uspeli pronaći analogne primerke za ovaj osobeni oblik sekire. MeĎu predmetima iz ostave I. Bugarski i V. Ivanišević su prepoznali jedan nalaz koji je sličan gvozdenim nosačima kamena pohranjenim u jednoj od tri ostave iz Gamzigrada koje obraĎuju u radu,8 mada mu nedostaje petlja na gornjem kraju (T.9/16) (Бугарски, Иванишевић 2013: 139, 141, сл. 6/20-21, сл. 7/11). O ovim alatkama, njihovom datovanju i pogrešnom tumačenju njihove upotrebe već je bilo reči povodom nalaza iz ostave otkrivene u Bosiljkovcu. Makaze (T.9/23) pripadaju dobro poznatom tipu koji je na teritoriji Srbije zastupljen na brojnim lokalitetima u periodu od IV do VI veka (Поповић 1988: 97, Тип а варијанта а, бр. 2-
12, T. XVII/4; Шпехар 2007: 57, 58, Тип I варијанта А, кат. бр. 115,Т. XI/115; Живић 2003: o 145-146, кат. бр. 281-282; Bavant 1990: 216-217, cat. n 164,166-167 Fig. 153, Pl. XXXV/164, 166-167).
Prvi primerak budaka sa jedne strane kruţnog otvora za dršku ima blago povijeno telo koje se od sredine svoje duţine ravnomerno širi ka konveksno izvedenom sečivu, a sa druge kraći i uţi krak pravougaonog oblika i preseka (T. 9/13). Svoje analogije ima u primerku duţine 23 cm, pronaĎenom u kasnoantičkoj ostavi iz Sremske Mitrovice, koji je od strane I. Popović svrstan u tip D (Попвић 1988: 38, бр. 1, T. II,2 i T XXXVIII, 2). a dosta podseća i na na budak čelić nešto većih dimenzija (20 cm) otkriven u Caričinom gradu, kojeg je I. Popović odredila kao jedinog predstavnika tipa C (Попвић 1988: 49-50, T. V/5) Drugi budak je, kao i prvi, malih dimenzija (12 cm). Ima nešto izraţenije povijeno telo koje se nak on nešto manje od 1/3 svoje duţine blago i ravnomerno širi ka ravnom sečivu, dok se sa druge strane ušica, ojačanih bočnim proširenjima, nalazi kratko ojačanje širok o koliko i telo na drugoj strani elipsoidnog otvora za dršku (T. 9/18). Analogne primerke iz perioda III-VI veka nalazimo na nekoliko laokaliteta u Sloveniji. Po jedan nalaz potiče sa lokaliteta Vranja peč i iz ostava alata otkrivenih na lokalitetima Ljubična i Limberk, a tri budaka iz ostave sa lokaliteta Grdavov hrib (Bitenc, Knific 2001: 14-15, 32, 55, kat. br. 14/5, kat. br. 15/16, 19-20, kat. br.
87/15, kat. br. 153/2). Pritom gotovo svi primerci imaju male dimenzije koje se kreću u rasponu od 14,3 cm, kod primerka iz ostave u Ljubični, do 15,5 cm koliko ima najmanji budak iz ostave otkrivene u Grdavovom hribu, što, uzevši u obzir da preostala dva budaka iz te ostave imaju dimenzije 16,6 cm i 17,4 cm, pokazuje da su u kasnoantičkom periodu korišćeni budaci i manjih i većih dimenzija. Preostala dva budaka su nešto većih dimenzija (15 i 20 cm), a oblika su vrlo sličnog prethodnom primerku (T. 9/21, 22). Pored navedenih analogija sa slovenačkih lokaliteta poznati ______________________________________________________________________________ 8 O datovanju ove ostave postoje različita mišljenja. Prvobitno je objavljena kao kasnoantička, i to na osnovu nalaza krstolike fibule (Лаловић 1987: 133). Zatim je na osnovu pretpostavke da je fibula znatno starija od ostalih predme ta iz ostave i uz pozivanje na nalaz uzengije datovane u XI vek, pronaĎene u istom, gotovo neistraţenom, delu nase lja u kojem je ukopana i ostava zaključeno da ostavu treba datovati u vreme IX -X veka. (Бугарски, Иванишевић 2013: 139). Treba ipak primetiti da je pomenuta uzengija pronaĎena na prostoru palate (Живић 2003: 153, кат. бр. 309), а ostava na oko 15 -20 m. severozapadno od palate (Лаловић 1987: 118 - plan lokaliteta sa poloţajem na kojem je otkrivena ostava), zbog čega verovatno ne treba pomenuti pojedinačni nalaz dovoditi u vezu sa skupnim.
su i primerci sa teritorije današn je Srbije, gde se takoĎe sreću u vremenu od III do VI veka. To su nalazi iz Gornjeg Streoca (Ivanišević, Špehar 2006: 143, fig. 6.2), Dijane (Špehar 2010: 97, kat. br. 391, T. XXI/391) i sa još nekoliko lokaliteta, koji su prema tipologiji I. P opović opredeljeni su u varijantu b tipa B (Попвић 1988: 37, br. 1-3, T. I/5). Njihove dimenzije se kreću u rasponu od 20,4 cm (budak iz Dijane) do čak 34 cm, koliko je dugačak budak iz Gornjeg Streoca.
Obe ostave, prema njihovom sadrţaju, mestu na kom su pohranjene (simetrično suprotstavljeni uglovi aneksa Bazilike „C“) i načinu na koji su deponovane (ovo se odnosi na drugu ostavu, upakovanu u torbu od koje je sačuvan koštani mehanizam za zatvaranje), datovane su u kraj VI ili početak VII veka (Milinković 2002: 102). U novije vreme F. Kurta je izneo drugačije mišljenje o vremenu pohranjivanja ostave iz jugoistočnog aneksa Bazilike „C“. On je prema predmetima iz ostave za koje je bilo moguće ustanoviti tipologiju (Curta 2011: 328) ostavu opredelio u period IX-X veka i njen nastanak doveo u vezu sa širenjem Bugarske drţave (Curta 2013: 830, 831, 835, Fig. 6, 7, T. 1). Isti autor je sekiru iz ostave na Jelici protumačio kao bojnu, i svrstao u klasu II Aa prema tipologiji Bartoškove, odnosno klasu I A prema tipologiji V. Jotova (Curta 2011: 328). Protivno ovom mišljenu, Bugarski i Ivanišević smatraju da sekiru, imajući u vidu njene dimenzije (22 cm.) , treba posmatrati kao oruĎe (Бугарски, Иванишевић 2013: 141). Treba primetiti da od tipova oruĎa iz ostave koje je Kurta odredio u radu iz 2011. samo dva tipa u koje su, prema tipologiji J. Heninga, svrstani budaci (K10 i K15) pripadaju oruĎu koje je u svom radu objavljenom dve godine kasnije isti autor naveo kao tipično srednjovekovno, dok je bojnu sekiru klase II Aa
prema tipologiji Bartoškove naveo kao jednu od tipičnih nalaza u ostavama VI veka (Curta 2013: 829-830, 831). F. Kurta, dakle, ostavu datuje u mlaĎi period prvenstveno na osnovu tipova budaka, koje prepoznaje kao lakše primerke koji su korišćeni u ranosrednjovekovnom dobu (Curta 2011: 328; Curta 2013: 830, 831, 835). MeĎutim, kao što je ranije pokazano, lakši budaci su korišćeni i tokom kasnoantičkog perioda, i to istovremeno sa masivnijim primercima što, pored budaka iz ostave u Grdavovom hribu, ilustruju i nalazi iz ostave ukopane u jugoistočni aneks Bazilike „С“ na jeličkoj Gradini. Na kraju treba dodati da za razliku od nalaza alata, koji su manje hronološki osetljivi, za odreĎivanje vremena pohranjivanja ove ostave daleko sigurniji oslonac predstavlja zatvarač za torbu (T. 9/24) koji je tipičan nalaz ranovizantijske materijalne kulture, na osnovu čega i definitivno smatramo da i ostavu br. 2 treba datovati u vreme kraja VI/početka VII veka. Zaključna razmatranja Alati iz gore predstavljenih ostava upotrebljavali su se u različite svrhe. Pri eksploataciji
rude korišćene su rudarske motike iz ostave u Bosiljkovcu, dok su za obradu metala sluţili livačka kašika iz iste ostave, alat iz ostave u Saldumu i nakovanj iz ostave br. 1 sa Gradine na Jelici. Drugu po brojnosti grupu nalaza čine alati koji su korišćeni u raznim etapama obrade drveta, od obaranja stabla (veće sekire), preko njegove grublje i finije obrade (testera, bradve, manje sekire, keser, strugači, dleta, strugači-dleta, probojci). Čekić iz ostave br. 1 sa Dijane sluţio je pri obradi kamena, dok su za prenos kamenih blokova sluţili nosači. Pri prvoj etapi
obrade vune koristile su se makaze za striţu ovaca, pronaĎene u ostavi br. 2 na Dijani i ostavi br. 2 na Gradini na Jelici, dok je za kasniju obradu sluţilo grebeno iz ostave br. 1 sa Jelice. Jedini
nalaz koji je sluţio za obradu koţe je jedan probojac iz ostave u Bosiljkovcu. Najbrojniju grupu nalaza čini poljoprivredni alat, koji se koristio u ratarstvu (motike, budaci , krampovi i krampovi sekire), vinogradarstvu (dvozube motike iz Caričinog grada), stočarstvo (češagija i kosa iz ostave br. 2 sa Gradine na Jelici) kao i onaj koji je imao višenamensku primenu-kosiri, koji su sluţili za krčenje šuma i rastinja ili oreţivanje voća. Kao što je pokazano, u sastav nekih ostava su pored predmeta čija namena nije poznata ulazili i nalazi poput ključeva, brava, katanca, klinova, klamfi, kuka, ţiţka, kopči, fibula, prstena, slitaka i sl. Takvi nalazi pronaĎeni su u ostavama u Bosiljkovcu, Caričinom gradu (ostave br. 1, 2 i 4) i ostavi br. 1 sa Gradine na Jelici. Iz ovoga se moţe zaključiti da su u ostavama pohranjivane raznosvrsne vrednije stvari koje su pripadale odreĎenoj osobi ili grupi ljudi, a činjenica da je u njima alat najbrojniji dovoljno govori o njegovom velikom značaju. U ostavi br. 1 na Dijani alat za poljoprivredu, obradu drveta i obradu kamena zastupljeni su ravnopravno sa po jednim primerkom (grafikon 1), a isti je slučaj sa poljoprivrednim alatom, alatkom za obradu vune i alatom za obradu drveta iz druge ostave sa tog lokaliteta (grafikon 2). Tako je polovina alata iz ostava sa Dijane namenjena za poljoprivredu, dok alat za obradu drveta čini 33,3% nalaza, a alat za obradu kamena 16,7% (grafikon 3). U ostavi sa lokaliteta Bosiljkovac alat za obradu drveta je bio zastupljen sa 19 primeraka, sledi zatim 16 rudarskih
motika, dok je prisutan po jedan primerak alata za obradu metala, koţe i kamena, kao i jedna poljoprivredna alatka (grafikon 4). U ostavi br. 1 sa Caričinog gra da najbrojniji je alat za obradu drveta (7 primeraka) a nešto su manje brojne poljoprivredne alatke (6 nalaza), dok su tri nosača sluţila za prenos manjih kamenih blokova (grafikon 5). MeĎu malobrojnim alatima iz druge ostave sa tog lokaliteta dve su poljo privredne alatke, sekira je sluţila za obradu drveta, a pohranjen je i jedan nosač kamenih blokova (grafikon 6). Ostavu br. 3 sačinjavao je u potpunosti poljoprivredni alat, a u ostavi br. 4 sav alat je bio namenjen za obradu drveta. Posmatranjem alata iz sve četiri ostave sa Caričinog grada dolazi se do sledeće statistike: 42,35% čine poljoprivredne alatke, a istim procentom je zastupljen i alat za obradu drveta, dok 4 nosača za
kamene blokove čine 15,30% nalaza (grafikon 7). U ostavi ukopanoj u severoistočnom aneksu Bazilike „С“ na jeličkoj Gradini jedna je alatka namenjena za obradu metala a jedna za obradu vune (grafikon 8). U drugoj ostavi sa Gradine na Jelici poljoprivredni alat je najbrojniji. Čini 61,53% alata iz ostave, dok su za obradu drveta namenjene 3 alatke a za obradu kamena i vune po jedna (grafikon 9). Tako od ukupnog broja alata iz obe ostave sa pomenutog lokaliteta
59,94% čini poljoprivredni alat, 19,98% alat upotrebljavan pri obradi drveta, 13,32% alat za obradu vune, a po 6,66% alat za obradu metala i kamena (grafikon 10). Na osnovu sastava nekih ostava moţemo moţda zaključiti čime se bavila osoba koja ju je zakopala. Alat iz ostave pronaĎene u Saldumu najverovatnije je pripadao jednom kovaču. Zbog
velikog broja motika sa specifičnom namenom ostava iz Bosiljkovca je pripisana rudartima, bez obzira što su sa malo više primerak bili zastupljeni alati za obradu drveta, koji su, meĎutim, sluţili za izradu i popravku greda, drţalica alata i sl. (Шпехар, Јацановић 2011: 48). Povodom
ostave sa Hisara ne moţemo reći ništa odreĎenije od toga da se vlasnik predmeta pohranjenih u
njoj najverovatnije bavio poljoprivredom. Dok se ostava ne publikuje ostaće nam nepoznato da li se osoba koja je sakrila alate intenzivnije bavila stočarstvom, ratarstvom ili recimo voćarstvom. Dok se na osnovu alata iz ostave br. 3 na Caričinom gradu moţe reći da se osoba koja ih je posedovala bavila uzgojem vinove loze, a kao vlasnik alata iz ostave br. 4 se moţe pretpostaviti jedan drvodelja, dotle se u tom smislu ne mogu donositi sigurniji zaključci za ostave br. 1 i 2. Prva ima gotovo podjednak broj alatki koje se koriste pri različitim etapama obrade drveta i poljoprivrednog alata na osnovu kog se moţda moţe pretpostaviti da je uzgoj vinove loţe ili nekog drugog voća bila delatnost u kojoj je ta grupa nalaza našla svoju primenu. Zbog malobrojnosti i raznovrsnosti alat iz druge ostave ne dozvoljava bilo kakva razmišljanja u ovom smislu. Povodom ostava sa Caričinog grada svakako je pri ovakvim razmišljanjima neophodan poseban oprez, obzirom da su, da potsetimo, sve četiri pronaĎene u blizini peći (sl. 8 a-b) koje su pripisane dvema kovačnicama iz poslednje faze ţivota u gradu. Imajući u vidu ovu okolnost ne moţe se isključiti ni mogućnost, ma koliko malo verovatna ona bila, da je jedan kovač, beţeći iz grada, sa sobom poneo alat koji je upotrebljavao pri radu, dok je alate koje je izradio moţda sakrio pod zemlju u nadi da će se uskoro vratiti u grad. Za ostave br. 1 i 3 smo takoĎe već rekli da su ukopane u sloj gareţi nastao usled poslednjeg pustošenja grada. U kojoj se meri u tom slučaju raznovrsnost namene alata iz ostave br. 1 moţe dovesti u vezu sa mogućnošču da ih je osoba koja ih je pohranila prikupila na raznim mestima u naselju nakon katastrofe ostaće pitanje na koje ne moţemo dati pouzdan odgovor. Za ostavu br. 1 sa Gradine sa Jelici, na osnovu dva slitka i jednog nakovnja moţemo, uz nuţan oprez, samo pretpostaviti da je u pitanju ostava nekog kovača. Što se tiče ostave br. 2 sa tog lokaliteta moţemo pretpostaviti da se, pored voćarstva, osoba koja je skrila taj alat bavila još i stočarstvom. Ostave sa Gradine na Jelici su ukopane u sloj nakon rušenja Bazilike „С“, pa se ni ovde ne moţe isključiti mogućnost da alati prvobitno nisu pripadali osobi koja ih je ukopala u zemlju. MeĎusobnim poreĎenjem sastava ostava ne dolazi se ni do kakvih znatnijih zaključaka u pogledu regionalnih razlika u privreĎivanju. Primetno je da su jedino u ostavi br. 3 iz Caričinog
grada pronaĎene alatke koje definitivno ukazuju na uzgoj vinove loze (dve dvozube motike). Ako se pak uzmu u obzir rezultati istraţivanja ranovizantijskog utvrĎenja na lokalitetu Jatrus Krivina, moglo bi se doći do zanimljive pretpostavke. Naime, u pomenutom pograničnom utvrĎenju u Donjoj Meziji otkriveni su ostaci znatnog broja raznovrsnih ţitarica, povrća i voća, meĎu kojima i vinove loze (Morrison, Sodini 2002: 196, i nap. 149), pa bi se, s obzirom na slične geografske odlike terena, moglo pretpostaviti da je uzgoj vinove loze vršen i u okolini utvrĎenja na severozapadnoj granici Priobalne Dakije. To bi prvenstveno vaţilo za utvrĎenja na prostoru koji je na jugu i jugozapadu bio ograničen padinama dok je predeo prema dunavskoj obali bio ravničarski, a takva oblast završava se upravo kod Dijane (sl. 2). Ovome u prilog idu i pokretni nalazi iz ranovizantijskih slojeva sa nekih lokaliteta u Djerdapskoj klisuri, mada je njihov broj
mali. Ni jedan alat koji bi ukazivao na uzgoj vinove loze nije pronaĎen na Dijani, ali je dvozuba motika otkrivena u Sipu, dok je jedan kosir malih dimenzija pronaĎen na lokalitetu MihailovacBlato (Špehar 2010: 96, 99, kat. br 388, 417, T. XX/388, T. XXIII/417). Od ukupnog broja
poljoprivrednih alatki otkrivenih u ranovizantijskim utvrĎenjima u oblasti Đerdapa za vinogradarstvo je upotrebljavano 5,56% njih (Špehar 2010: 149), što je podatak koji ne treba zanemariti.
Interesantno je i to da bi se posmatranjem sadrţaja ostava moţda moglo doći do zaključka da je stočarstvo zastupljeno i na limesu (Dijana-makaze iz ostave br. 2) i na Gradini na Jelici (grebeno, češagija, kosa i makaze), bez obzira na znatnu razliku u nadmorskoj visini (sl. 2). To se, meĎutim, samo na osnovu pomenutih nalaza ne bi moglo i definitivno tvrditi, obzirom da makaze prvenstveno ukazuju na obradu vune, a samo posredno na stočarstvo. Ipak treba imati u vidu sa su padine u zaleĎu utvrĎenja u Dijani (sl. 2) svakako pruţale pogodne uslove za stočarstvo, na šta neposredno ukazuju dva zvona-k lepetuše i jedna kosa, a posredno veliki broj alata i oruĎa za obradu vune i koţe koji su pronaĎeni na tom lokalitetu (Špehar 2010: 98, 99-100, 104-114). MeĎu alatom iz ostava otkrivenih na Caričinm gradu nema nalaza koji bi ukazivali na stočarstvo, ali na ovu delatnost ukazuju kosa i nekoliko noţeva za obradu koţe koji su pronaĎeni u slojevima iz poslednje faze nastanjivanja grada (Popović 1990: 278, type A, fig. 186; 280, type A-C, fig. 188). U prilog arheološkim nalazima koji ukazuju na intenzivnije stočarstvo u poslednjim etapama ţivota u gradu idu i najnovija istraţivanja arheozoološkog materijala, sprovedena doduše na malom uzorku. Naime, na osnovu stepena sraslosti epifiza govečeta, koze i ovce došlo se do zaključka da su ove ţivotinje u periodu od oko 570. godine pa do okončanja ţivota u gradu mnogo više korišćene za eksploataciju sekundarnih sirovina (radna snaga, mleko, vuna) nego u prvim decenijama ţivota, kada su uglavnom uzgajane zbog mesa (Marković 2013: 9-10, 13-14, sl. 3, 6). Goveda su dakle krajem VI i početkom VII veka korišćena i pri oranju, o čemu svedoči i nalaz simetričnog raonika (Popović 1990: 279, type A, fig. 187). Obzirom da su 9 oni retki na lokalitetima VI veka (Поповић 1988: 100-103), jasna je vaţnost ovog nalaza, koji svedoči o činjenici da su stanovnici Caričinog grada i tokom poslednjih godina vizantijske vlasti na Balkanu negovali antičku tradiciju obrade zemlje. Alati za eksploataciju rude konstatovani su jedino u ostavi iz Bosiljkovca, u kojoj je
konstatovana i livačka kašika, a alat za obradu metala posvedočen je još i u ostavi iz Salduma i u ostavi br. 1 na Gradini na Jelici. Obrada metala na Jelici je posvedoč ena i situacijom konstatovanom u Objektu III (Милинковић 2010: 75-76). Tokom dosadašnjih istraţivanja ranovizantijskih utvrĎenja na prostoru Đerdapske klisure nije konstatovano postojanje metalurških radionica a pronaĎen je samo po jedan alat za obradu metala na svega dva lokaliteta, što verovatno predstavlja posledicu nedovoljnog stepena istraţenosti ali u izvesnoj meri stoji i u saglasnosti sa pretpostavkom da su se kovačnice nalazile izvan bedema, na prostoru koji nije podrvgnut arheološkim istraţivanjim a (Špehar 2010: 104, 149, 150, kat. br. 456-457, T. XXVI/ 456, nap. 91). Iako alat za obradu metala nije konstatovan meĎu nalazima iz ostava sa Hisara i ______________________________________________________________________________ 9 Nalazi koji ukazuju na obradu zemlje plugom tokom ranovizantijskog perioda ipak su posvedočeni na nekoliko lokaliteta na teritoriji današnje Srbije. Raonici datovani u VI vek pronaĎeni su u Romulijani, Bregovini i Gradištu u Ljubincima (Живић 2003: 147, кат. бр. 286; Милинковић 1999: сл. 7/b; Рашковић 2010: 36 -37, Т. 14), sa kog potiče i jedno crtalo, kakvo je pronaĎeno i na lokalitetu Ukosa u Grad Stalaću (Рашковић 2010: 36 -37, Т. 14; Рашковић 2003: 86, сл. 8).
Caričinog grada, nalazi komada gvozdene zgure, gvozdeni slitak i livačka posuda sa Hisara,10 kao i jedan čekić (Popović 1990: 290, type B variante a, fig. 198 c), tri nakovnja (Popović 1990: 291, type A-B, fig. 199 a- b) i kovačke peći (sl. 8 a- b) na Caričinom gradu, govore o postojanju metalurških radionica i prisustvu kovača i u ovim mestima. Na osnovu ovih primera jasno je da postoji ograničenost u mogućnosti proučavanja celokupne privrede u jednoj naseobini samo na osnovu nalaza alata pohranjenih u ostavama. No
ipak one na specifičan način svedoče o poslednjim godinama ţivota autohtonog romanizovanog stanovništva u naseljima na severu Ilirika i pokazuju šta su stanovnici nekadašnjih gradova i razvijenih značajnih utvrĎenja smatrali velikim bogatstvom i stoga ţeleli da ga sakriju od nadolazećih osvajača.
_____________________ 10
vidi gore nap. 6
Spisak ilustracija
sl. 1.:
karta dijeceze Dardanije
po V. Ivanišević
sl. 2.:
karta sa poloţajem lokaliteta sa ostavama alata
po M. Milinković
sl. 3.:
Dijana: motika iz osatave 1
po P. Špehar
sl. 4.:
Dijana: čekić iz ostave 1
po I. Popović
sl. 5.:
Dijana: makaze iz ostave 2
sl. 6.:
Dijana: kosir iz ostave 2
sl. 7:
karta oblasti metalla Aeliana Pinciensia
po I. Popović po I. Popović
po S. Dušanić
T. 1.:
1-5
ostava iz Bosiljkovca
po D. Jacanović, P. Špehar
T. 2.:
6-21
ostava iz Bosiljkovca
po D. Jacanović, P. Špehar
T. 3.:
22-47
ostava iz Bosiljkovca
po D. Jacanović, P. Špehar
T. 4.:
48-65
ostava iz Bosiljkovca
po D. Jacanović, P. Špehar
T. 5.:
66-105
ostava iz Bosiljkovca
po D. Jacanović, P. Špehar
T. 6.: 106-119
ostava iz Bosiljkovca
po D. Jacanović, P. Špehar
T. 7.: 120-127
ostava iz Bosiljkovca
po D. Jacanović, P. Špehar
sl. 8.:
C. grad: prostor oko kruţnog trga sa kasnijim graĎevinama
T. 8.:
C. grad: deo alata iz ostava br. 1 i br. 3 po Kondić, Popović; Popović; Popović
sl. 9.:
Gradina na Jelici: Bazilika „С“ sa poloţajem ostava
po M. Milinković
sl. 10.:
Gradina na Jelici: ostava iz severoistočnog aneksa
po M. Milinković
T. 9.:
Gradina na Jelici: ostava iz jugoistočnog aneksa
po M. Milinković
grafikon 1.:
Dijana: ostava br. 1: zastupljenost poljoprivrednih delatnosti
D. Gogić
grafikon 2.:
Dijana: ostava br. 2: zastupljenost poljoprivrednih delatnosti
D. Gogić
grafikon 3.:
Dijana: ostave br. 1 i 2: zastupljenost poljoprivrednih delatnosti
D. Gogić
grafikon 4.:
ostava iz Bosiljkovca: zastupljenost poljoprivrednih delatnosti
D. Gogić
po Đ. Mano-Zisi
grafikon 5.:
Caričin grad: ostava br. 1: zastupljenost poljoprivrednih delatnosti
D. Gogić
grafikon 6.:
Caričin grad: ostava br. 2: zastupljenost poljoprivrednih delatnosti
D. Gogić
grafikon 7.:
Caričin grad: ostave br. 1-4: zastupljenost poljoprivrednih delatnosti
D. Gogić
grafikon 8.:
Gradina na Jelici: ostava br. 1: zastupljenost poljoprivrednih delatnosti D. Gogić
grafikon 9.:
Gradina na Jelici: ostava br. 2: zastupljenost poljoprivrednih delatnosti D. Gogić
grafikon 10.: Gradina na Jelici: ostave br. 1 i 2: zastupljenost poljoprivrednih delatnosti D. Gogić
Bibliografija
Баришић, Ф., (обр.), 1955. Приск, ВИИНЈ I, Београд, 7-16. Баришић, Ф., (обр.), 1955. Покопије, ВИИНЈ I, Београд, 17-72. Баришић, Ф., (обр.), 1955. Агатија, ВИИНЈ I, Београд, 73-80. Баришић, Ф., (обр.), 1955. Miracula s. Demetrii I, ВИИНЈ I, Београд, 173-184. Баришић, Ф., Mарковић, М., (обр.), 1955. Теофилакт Симоката, ВИИНЈ I, Београд,103-126. Bavant, B. 1990. Les petits objets, in: Caričin Grad II,еd. B. Bavant, V. Kondić, J.-M. Spiser, Belgrade –Rome, 191−257. Bitenc, T., Knific, T., 2001. Od Rimljanov do Slovanov: predmeti, Ljubljana.
Бугарски, И., Иванишевић, В., 2013. Раносредњовековна остава гвоздених предмета из Рујковца и слични налази са подручја централног Балкана, Starinar LXIII, Београд, 131-152.
Ivanišević, V. 2012. Barbarian settlements in the interior of Illyricum: The case of Caričin grad, in: The Pontic-Danubian Realm in the period of the Great Migration, ed. V. Ivanišević, M. Kazanski, Paris-Beograd, 57-69.
Ivanišević, V., Kazanski, M., Mastykova, A. 2006. Les nécropoles de Viminatium à l´époque des Grandes Migrations, Paris.
Ivanišević, V., Špehar, P., 2006. Early Byzantine Finds from Čečan and Gornji Streoc (Kosovo), Старинар LV, Београд, 133−158. Jeremić, G. 2009. Saldum. Roman and Early Byzantine fortification, Belgrade. Кондић, В., 1987. Statio cataractarum Diana, Ђердапске свеске IV, Beograd, 43−44. Кондић, В., Поповић, В., 1977. Царичин Град. Утврђено насеље у византијском Илирику, Београд. Kondić, J., 1996. The Earliest Fortifications of Diana, in: Roman Limes on the Middle and Lower Danube, ed. P. Petrović, Beograd, 81−86. Крекић, Б., Томић, Л., (обр.), 1955. Менандар, ВИИНЈ I, Београд, 85-98. Лаловић, А., 1987. Oстава бронзаних и гвоздених предмета из Гамзиграда (Ромулиана), Зборник Историјског музеја Србије 24 , Bеоград, 117−134. Максимовић, Љ., 1980. Северни Илирик у VI веку, Зборник радова Византолошког института XIX, Београд, 17−53.
Милинковић, М., 1988. Археолошка истраживања Градине на Јелици у 1987. и 1988. години , Зборник Радова Народног музеја у Чачку XVIII, Чачак, 61-80. Милинковић, М., 1994. Археолошка истраживања Градине на Јелици у 1989. и 1994. години , Зборник Радова Народног музеја у Чачку XXIV, Чачак, 49-57. Милинковић, М., 1999. Рановизантијско утврђење код Бреговине, у: Прокупље у праисторији, антици и средњем веку, ур. М. Васић., Д. Маринковић, Београд – Прокупље, 87-115. Milinković, М., 2002. Die byzantinische Hohenanlage auf der Jelica in Serbien - ein Beispiel aus dem nordlichen Illyricum des 6. Jh, Старинар XLI , Београд, 71−130. Милинковић, М., 2010. Градина на Јелици - рановизантијски град и средњовековно насеље, Београд. Милинковић, М., 2012. Мрежа насеља и њихова структура на северу Илирика у 6. векуархеолошки подаци, у: Византијски свет на Балкану II, ур. Б. Крсмановић, Љ. Максимовић, Р. Радић, Београд, 299-311. Morisson, C., Sodini, J.-P., 2002. The Sixth-Century Economy, in: The Economic History of Byzantium from the seventh through fifteenth Century I, ed. A. E. Laiou, Washington,
171−220. Петровић, П., 1984. Салдум, римско и рановизантијско утврђење на ушћу потока Кожица, Starinar XXXIII/XXXIV, Београд, 129-134. Поповић, В., 2003. Дезинтеграција и рурализација града у источном Илирику од 5. до 7. века н. е., Сирмијум, град царева и мученика: сабрани радови о археологији и историји Сирмијума, Сремска Митровица, 239-258. Поповић, И., 1988. Античко оруђе од гвожђа у Србији, Београд. Popović, I., Les activites professionnelles a Caričin Grad vers la fin du VIe et le debut du VIIe siecle d`apres les outils de fer, in: Caričin Grad II, ed. B. Bavant, V. Kondić, J.-M. Spieser, Belgrade-Rome, 269−306. Поповић, М., 1987. Светиња, нови подаци о рановизантијском Виминацијуму, Старинар XXXVIII, Београд, 1−37. Popović, M., Bikić, V., 2009. Vrsenice-kasnoantičko i srednjovekovno srpsko utvrđenje,Beograd. Rankov, J., 1987. Statio cataractarum Diana (Извештај о археолошким истраживањима у 1982. години), Ђердапске свеске IV , Београд, 5−36.
Рашковић, Д., 2003. Античко оруђе од гвожђа у збирци Народног музеја Крушевац, Крушевачки зборник 9/10 , Крушевац, 81−100. Рашковић, Д., 2010. Рановизантијско утврђење Градиште у Љубинцима-Жупа Александровачка, Жупски зборник 5, Александровац, 29-40.
Schulze – Dörrlamm, M. 1986. Romanisch oder germanisch? Untersuchungen zu den Armbrust und Bügelknopffibeln des 5. und 6. Jahrhunderts n. Chr. aus den Gebieten westlich des Rheins und südlich der Donau, JRGZM 33, 593-720.
Стојић, М., Пешић, Ј., Јовић, С., 2007. Културна стратиграфија археолошког локалитета Хисар у Лесковцу, Лесковачки зборник XLVII, Лесковац, 29-40. Curta, F., 2011. New Remarks on Early Medieval Hoards of Iron Implements and Weapons Studien zur Archäologie Europas Band 14, Bonn, 309 – 332
,
,
.
Curta, F., 2013. Horsemen in Forts or Peasants in Villages? Remarks on the Archaeology of Warfare in the 6th to 7th c. Balkans, in: War and Warfare in Late Antiquity ed. A. Sarantis, N. Christie, Leiden-Boston, 809-850. ,
Шпехар, П., 2007. Оруђа од метала са Београдске тврђаве, Београд. Špehar, P., 2008. Obrada kamena u Caričinom gradu, u: Francusko-srpska saradnja u oblasti arheologije, ur. V. Ivanišević, Beograd, 92-101. Špehar, P., 2010. Materijalna kultura iz ranovizantijskih utvrđenja u Đerdapu, Beograd. Шпехар, П., Јацановић, Д., 2011. Касноантичка остава алата са локалитета Босиљковац код Кучева, Viminacivm 16, Пожаревац, 25-58. Живић, М., 2003. Felix Romvliana: 50 година одгонетања, Зајечар.
sl. 1: karta dijeceze Dakije u ranovizantijskom periodu
sl. 2: karta sa poloţajem lokaliteta na kojima su pronaĎene ostave alata
sl. 3: Dijana: motika iz ostave 1
sl. 4: Dijana: čekić iz ostave 1
sl. 5: Dijana: makaze iz ostave 2
sl. 6: Dijana: kosir iz ostave 2
sl. 7: karta pretpostavljene oblasti metalla Aeliana Pinciensia
T. 1: ostava iz Bosiljkovca: funkcionalni delovi odeće i nakit
T. 2: ostava iz Bosiljkovca: rudarske motike
T. 3: ostava iz Bosiljkovca: okovi, alat za poljoprivredu, obradu namene
drveta, metala, koţe, kamena i alatka nepoznate
T. 4: ostava iz Bosiljkovca: drške, lanac, kuke, koplje i noţevi
T. 5: ostava iz Bosiljkovca: klinovi i klamfe
T. 6: ostava iz bosiljkovca: gvozdeni predmeti raznovrsne namene
T. 7: ostava iz Bosiljkovca: bronzani predmeti raznovrsne namene
sl. 8: Caričin grad: prostor oko kruţnog trga, sa kasnijim graĎevinam
T. 8: Caričin grad: deo ostave alata br. 1 (1 -11), deo ostave alata br. 3 (12-13)
sl. 9: Gradina na Jelici: Bazilika „C“ sa poloţajem ukopanih ostava
sl. 10. Gradina na Jelici: ostava br. 1 i pojedinačni prikazi dela nalaza iz nje
T. 9: Gradina na Jelici: ostava br. 2
obrada kamena 33.3%
poljoprivreda 33.3%
obrada drveta 33.3%
grafikon 1: Dijana-ostava br. 1: zastupljenost privrednih delatnosti na osnovu nalaza alata
obrada vune 33.3%
poljoprivreda 33.3%
obrada drveta 33.3%
grafikon 2: Dijana-ostava br. 2: zastupljenost privrednih delatnosti na osnovu nalaza alata
obrada drveta 33.3%
poljoprivreda 50% obrada kamena 16.7%
grafikon 3: Dijana-ostave br. 1 i 2: zastupljenost privrednih delatnosti na osnovu nalaza alata
obrada kamena 2.56%
obrada kože
2.56%
poljoprivreda 2.56%
rudarstvo 41.02% obrada drveta 48.71%
obrada metala 2.56%
grafikon 4: Ostava iz Bosiljkovca: zastupljenost privrednih delatnosti na osnovu nalaza alata
obrada kamena 18.75% poljoprivreda 37.50%
obrada drveta 43.75%
grafikon 5: Caričin grad -ostava br. 1: zastupljenost privrednih delatnosti na osnovu nalaza alata
obrada kamena 25% poljoprivreda 50% obrada drveta 25%
grafikon 6: Caričin grad -ostava br. 2: zastupljenost privrednih delatnosti na osnovu nalaza alata
obrada kamena 15.30% poljoprivreda 42.35%
obrada drveta 42.35%
grafikon 7: Caričin grad -ostave br. 1-4: zastupljenost privrednih delatnosti na osnovu nalaza alata
obrada vune 50%
obrada metala 50%
grafikon 8: Gradina na Jelici-ostava br. 1: zastupljenost privrednih delatnosti na osnovu nalaza alata
