Nacionalna Istorija Srednjeg Veka - Vladimir Lakic

Vladimir Laki ć  ć 

 Nacionalna istorija istorija srednjeg veka

2009.

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć 

1. NASELJAVANJE SLOVENA NA BALKANSKO POLUOSTRVO

1. Najstariji podaci o Slovenima Geografski podaci govore da se Sloveni nalaze na velikom prostoru koji se od Karpata  bazenom Visle proteže sve do Baltičkog mora. Prva pouzdana istorijska svedočanstva o Slovenima potiču iz I i II  veka nove ere.  Plinije Stariji, Tacit i Ptolomej daju vrlo oskudne podatke o Ventima, pod čijim imenom oni poznaju Slovene. Pojava Slovena na levoj obali Dunava i njihovi upadi na teritoriji Vizantije na početku i Jordanes ne određuju i početak njihovog kretanja VI veka, kako su zabeležili Prokopije i Jordanes

van granica njihove prve pra – postojbine. Bilo je i ranijih spomenika npr.  Pseudo Cezarije Naizanski  prvi spominje Slovene pod njihovim imenom u područiju Dunava

 početkom V veka. Pored toga postoje i izvori da se polovinom V veka u okviru Atiline države pominju slovenski elementi u Panonskoj niziji, tako  Prisk  pominje ne hunsko stanovništvo koje svoje piće naziva «medos» i  Jordanes  pominje obred «strave» na  pogrebnim svečanostima na Atilinom grobu. Masovna seoba Slovena i kompaktno naseljavanje leve obale Dunava pada u doba posle  propasti Atiline države. Prema Jordanesovom izveštaju koji se zasniva na situaciji iz  poslednjih decenija V veka, kompaktna slovenska teritorija se proširila do Dunava u  poreč ju Sereta, a prema Prokopijevom izveštaju iz prvih decenija VI  veka, čitav kraj severno od donjeg Dunava (Današnja Vlaška) naseljen je slovenskim masama, pa ga  pojedini vizantijski pisci nazivaju «Sklavinijom». Sloveni su u to vreme naseljavali i veliki deo stare pokrajine Dakije (današnjeg Erdelja), a posle prelaza Langobarda u Panoniju i oblast oko Karpata severno od Dunava (današnja Moravska i Slovačka) kao i Češku. Ali o tome će biti više re či u kasnijem izlaganju.

2. Naseljavanje Slovena na Balkanu Krajem V i početkom VI veka, na teritoriji Zapadnog Rimskog carstva javljaju se prve varvarske države: Vandalske  u severnoj Africi, Vizigotske  na Pirinejskom poluostrvu i ke i Burgundske u Galiji, Ostrogotske u Italiji i na zapadnom delu  južnoj Galiji,  Franač ke

Balkanskog poluostrva. 2

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Seobe germanskih plemena privode se kraju: u VI veku samo je još značajna seoba Langobarda, koji se iz oblasti Karpata spuštaju u Panoniju i posle kraćeg boravka u njoj  prelaze u Italiju, dok se Gepidi koji su se u prvoj polovini VI gospodari u jugo – istočnom delu srednjeg podunavlja, bili oko 567. razbijeni od Langobarda i potčinjeni Avarima i tako nestali sa istorijske pozornice. U toj situaciji Istočno Rimsko carstvo nastoji da se odbrani od sve češćih i opasnih navala Persijanaca u Maloj Aziji pa čak i da opet okupi  pokrajine nekadašnjeg Zapadnog Rimskog carstva. Međutim, baš u to vreme nova varvarska plemena sve žešće napadaju evropske  pokrajine carstva, i to centralni i istočni deo balkanskog poluostrva. Nosioci tih napada  bili su Sloveni i Avari, a pored njih i  Bugari, sa kojima se behu udružili ostaci  Huna, razbijenih posle Atiline smrti. Sloveni sada prvi put pod svojim imenom aktivno stupaju na istorijsku pozornicu. Svojom pojavom oni daju osnovni pečat daljem istorijskom razvitku ovih krajeva.  Njihovi napadi traju više od jednog veka i završavaju se naseljavanjem Slovena na Balkansko Poluostrvo i u Istočne Alpe. Na početku VI veka Sloveni su se u kompaktnim masama nalaze na levoj obali donjeg Dunava. 3. Slovenski prodori na teritoriju Vizantije u VI veku Prvih godina  Justijanove vladavine (527 – 565) obnavljaju se u zajednici sa Bugarima slovenski i antski napadi i pustošenje vizantijskih provincija. Posle poraza bugarsko – slovenskih napadača u Iliriku i Trakiji, tra čki zapovednik Hilvud tri godine (530 – 533) je uspešno branio granicu na Dunavu, prelazeći čak i na slovensku teritoriju. Njegova  pogibija u borbi sa Slovenima ponovo otvara vrata najezdama, koje međutim u prvo vreme koči međusobni rat Slovena i Anta. Ali već  krajem 30 – tih godina Sloveni sa Bugarima ponovo učestvuju u napadima na Vizantiju, a najveći od njih 540. dovodi ih  prvi put pred vrata Carigrada. Uskoro, zatim, obnavljaju Sloveni i samostalne napade na vizantijsku teritoriju. Prvo upadaju u Trakiju Anti, a posle njih veliki broj Slovena (545). Dve godine kasnije, Sloveni pustoše sav Ilirik i dopiru do Dra ča. Vizantijska vojska od 15.000 ljudi samo ih  je pratila ne usuđujući se da sa njima stupe u borbu.

3

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Sredinom VI veka napadi Slovena dostižu svoju prvu kuluminacionu tačku. U toku 549. godine oni najpre pustoše Ilirki i Trakiju, nekoliko puta tuku vizantijske odrede, dopiru do Egejskog mora gde osvajaju grad Toper na ušću Meste i vraćaju se natrag sa velikim  plenom. Iduće godine 550. prelazi preko Dunava veliki broj Slovena i pustoši po vizantijskoj državi, kako u Dalmaciji tako i u Trakiji. Ovo je prvi put da se Sloveni nisu kao do sada odmah vratili sa zadobijenim plenom, već  su prezimili (550 – 551) na vizantijskoj teritoriji «kao u svojoj zemlji, ni malo se ne boje ći ne prijatelja», kako to kaže  Prokopije. Kod Andrijanapolja oni opet potpuno razbijaju Vizantijsku vojsku i prodiru sve do Dugog Zida ispred Carigrada. Osnovni cilj im je zadobijanje plena u zarobljenicima, stoci, dragocenostima i drugim stvarima, a možda se ipak sredinom VI veka ispoljavaju i tendencije za osvajanje vizantijske teritorije. 4. Dolazak Avara i njihova uloga u slovenskom prodoru na Balkan  Avari su pleme Turskog porekla, koje je pod pritiskom zapadnih Turaka sa središtem u

Turkenstanu već  sredinom VI veka krenulo iz centralne Azije u Evropu. Ono je preko teritorije iznad Crnog Mora prešlo u srednje podunavlje i tu se ustalilio u najzapadnijem delu stpeskog pojasa koji se proteže od centralne Azije do Panonije. Godine 558. Avari su upali u područ je severno od Kavkaza i Vizantiji ponudili svoju  pomoć  protiv drugih varvarskih naroda i zbog toga dobili od Justinijana «godišnje darove». Oni su zaista ukrotili varvare koji su neprestalno pustošili Trakiju, podčinili ostatke Huna i Bugarska plemena na severnoj obali Crnog Mora, razbili Antski  plemenski savez i neprestalno pljačkali i Ante, došli naizad do ušćda Dunava gde su  podčinili verovatno i Slovene. Oko 567. godine Avari su sa Langobardima zaključili savez protiv Gepida i zajedno uz  prećutni pristanak Vizantije, koja je prisvojila Gepidski Sirmij, uništila njihovu državu. Avari su se naselili na gepidskoj teritoriji u Panonskoj niziji isto čno od Dunava, a kad su se Langobardi iduće godine iselili iz Panojije u Italiju, Avari su postali gospodari i te  pokrajine. U vremenu kada su došli u Evropu, Avarai su imali oko 20.000 vojnika. Kada su im se  pridružili hunska i bugarska plemena, njihov se broj povećao na oko 50.000. Avari su

4

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   potčinili razna slovenska plemena koja su sa njima bar delimično selila i u Panonsku  Niziju. Ovde su oni pored Gepida Gep ida potčinili još i one Slovene koje su tu zatekli. Zbog toga odnosi između Avara i Slovena i uloga Avara u kasnijim slovenskim napadima na  balkansko poluostrvo spadaju u najvažnija pitanja u istoriji Južnih Slovena toga doba. doba . Što se tiče same organizacije varvara može se reći da su u to vreme Avari dostigli određeni stepen vojne discipline, međutim sa svojim čoporima konja oni su živeli još uvek podeljeni u «rodove i plemena». Plemena su živela pod svojim starešinama i  pretstavljala i posebne jedinice u avarskoj vojsci, koja je bila uređenja pod desetinskom sistemu u jedinice od 1.000 i 10.000 ljudi (tumeni).  Avari, dakle još uvek nisu  pretstavljali jedinstveni narod, već pravi plemenski savez. Zbog toga koncepcija o «avarskoj državi» u kojoj bi nomadi bili gospodari razrobljene i  porobljene mase Slovena, na koje se zasnivala dosadašnja istoriografija ne odgovara istorijskoj istini. I Sloveni su mogli da budu uklju čeni u savezu sa Avarima, sem ograničenog broja pojedinaca, samo u obliku kolektivnih jedinica, plemena. Zajedno sa nomadima oni su činili avarsko – slovenski plemensi savez. Ovde je bitno naglasiti da u tom plemenskom savezu Avari su iz više razloga bili odlučujući faktor. Njihova vojska  je, uprkos svom plemenskom sasvtavu, bila čvrsto ujedinjena pod kaganovom vojskom. Pokretljivost dobro naoružane konjice davala je Avarima znatnu prednost nad slovenskom pešadijom. Pošto slovenska plemena u svom unutrašnjem razvitku još nisu došla do formiranja stalnijih čvrsto povezanih plemenskih saveza, to je vojna prevlast Avara bila još veća. Takav podređeni položaj Slovena dolazio je do izražaja u tome što kagan raspolaže slovenskom plemenskom vojskom i šalje je na vojne pohode, što se Sloveni često moraju boriti u prvim redovima Avarske vojske i davati Avarima deo svoga  plena, što Avari zahtevaju od slovenskih plemena danak i što docnije napadaju i pljačkaju naselja podređenih Slovena. Zbog toga je podređenost Slovena bila u toliko jača ukoliko su bili bliže Avarima, dakle, pre svega u Panoniji i u ravničarskim krajevima. U vreme kad zajednički napadi protiv Vizantije udružuju Avare i Slovene, rodovsko  plemenski oblici još uvek jak, sprečavaju postanak velikog trajnog i samostalnog  plemenskog saveza Slovena, jer plemena nisu jedinstvena; kad docnije Sloveni, zbog velike uloge stočarstva u vreme preseljavanja, ne privlače mnogo Avarske pljačkaše koji upadaju u Vizantiju. Avari su okupljali veliki deo slovenskih plemena za zajednički

5

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  napad na Balkansko poluostrvo i Istočne Alpe, čijem su konačnom uspehu oni sami najviše doprineli. U tom je velika uloga Avara u istoriji Južnih Slovena. Naseljavanjem u novu domovinu, stvorila se osnova za nastanak trajnih i samostalnih slovenskih saveza i savez sa Avarima je počeo slabiti. Počele su bune protiv Avara koje su 30 – tih godina VII veka srušile Avarsku vlast, tako da se ona u starom obimu više nikad nije obnovila. 5. Trajno naseljavanje Slovena na Balkanskom poluostrvu Posle naseljavanja Avara u Panonskoj Niziji, koja za nekoliko decenija postaje glavni centar napada protiv Vizantije, prve njihove akcije bile su uperene protiv Sirmija, koji je Vizantija posela u vezi sa propašću Gepida, a na koji su Avari polagali pravo kao na bivši gepidski posed. On bi u njihovim rukama predstavljao polaznu tačku za napade na Vizantiju. Prvi pokušaji Avara da ga osvoje je je propao, ali je Vizantija, koja je zbog obnovljenog rata sa Persijancima (koji se otegao 20 godina) prebacila svoju vojsku sa Dunava na istok, posle poraza morala je oko 574. godine da ustupi Avarima deo Srema i da im plaća godišnji danak u iznosu od 80.000 zlatnika. Godine 579. kagan se rešio da konačno osvoji Sirmij. Pošto je podigao dva mosta preko Save, jedan više a drugi niže grada, on ga je sasvim izolovao i posle trogodišnje opsade i rata protiv Vizantije prisilio na predaju 582. Time je dobio važno uporište za docnije  pohode protiv Vizantije. Polovinom 584. Sloveni u savezu sa Avarima ponovo prelaze preko Dunava, i od tada  pa do kraja osamdesetih godina nižu se gotovo svake godine bilo avarsko – slovenska  bilo slovenski napadi koji u više mahova dopiru dop iru do Dugog Zida. U ovo vreme pada i prvi  pravi pokušaj Avara i Slovena da pomoću mnogih ratnih sprava osvoje Solun, ali se taj  pokušaj posle sedmodnevne opsade završio neuspehom n euspehom (586). Slični pokušaji biće 614 i 617. godine. Završetak rata sa  Persijom 591. dao je mogućnost Vizantiji da svoju vojsku sa istoka opet prebaci u Evropu i naredne godine ona počinje rat protiv Avara i Slovena koji  pretstavlja poslednji pokušaj Vizantije da svoju vlast nad Balkanskim Poluostrvom obnovi neposredno pred završnom fazom slovenskog naseljavanja nad tim područijem. Rat je sa prekidima trajao 10 godina (592 – 602). Na pohod cara Mavrikija od 592. u oblast severno od planine Balkana kagan odgovori mirom sa Langobardima i navalom u

6

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Trakiju, pa prodre sve do Dugog Zida i primora Vizantince na sklapanje nejasnog forumilsanog mirovnog ugovora 593. Avari ga tumače kao vizantijsko priznanje njihove vrhovne vlasti nad Vlaškim Slovenima i pokrajiniom između Dunava i planine Balkana, a Vizantinci kao ograničenje Avarske vlasti na Avarsku teritoriju iz 582. godine. Posle toga uspeha kagan se opet okreće prema zapadu, gde idućih godina ratuje protiv Franaka i Bavaraca (oko 595), a došlo je do sukoba i sa Langobardima. U to vreme počinje Vizantija da navaljuje na Slovene u današnjoj Vlaškoj. Vizantijski vojskovođa  Prisko 594. godine sa uspehom je preneo rat na teritoriju samih Slovena, ali se krajem godine izvukao od Avarskog pritiska samo pod uslovom da vrati zarobljene Slovene. Iduće godine prilikom ponovnog napada Sloveni su sami potpuno razbili Vizantijsku vojsku  pod Mavrikijevim bratom  Petrom. A kada se 596. godine Prisko približio Avarskoj teritoriji, kagan opet sklapa mir sa Langobardima i objavljuje rat Vizantiji. Avarsko – slovenska vojska prvo upada u Dalmaciju 597., a krajem 599. u Trakiju, gde pose opsade Tomija na Crnom Moru kod Konstance pobeđuje vizantijsku vojsku 600 godine. Kuga koja je desetkovala Avare primorala je kagan da sklopi mir kojim se odrekao teritorija  južno od Dunava i pretenzije da vlada Vlaškim Slovenima. I pored sklopljenog mira Vizantinci preduzimaju veći pohod protiv Avara. Prisko prelazi Dunav i posle nekoliko  pobeda vraća se sa velikim brojem zarobljenika (mahom Slovena). Vojnička pobuna koja  je izbila prilikom ponovnog pono vnog pohoda protiv Vlaških Slovena, jer je Mavrakije zahtevao za htevao da vojska ponovo prezimi u Sklaviniji, uništila je krajem 602. godine sve ove uspehe. Mavrikije je bio zbačen sa prestola, a za cara je proglašen pobunjenički vođa Foka (602 – 610). Tako se poslednji pokušaj Vizantije da sačuva granicu na Dunavu završio potpunim

neuspehom. Do približno 615. godine proširuju se Sloveni gotovo preko čitavog Balkanskog  poluostrva i naseljavaju ga. Sloveni su na Balkanskom poloustrvo upali iz više pravaca: dolinom Morave i Vardara u zaleđe Soluna; u Dalmaciju preko današnje Bosne i Klisa do Salone (Split). Već  krajem VI veka Sloveni su se počeli naseljavati u Donjoj Meziji, između donjeg Dunava i planine Balkana. Naseljavanje Slovena zahvatila je čak i Gr čku sve do Peloponeza. Sloveni su naseljavanjem na Balkansko poluostrvo došli u kontakt sa starosedelačkim stanovništvom. Najbrojniji su bili Romeji. Oni su bili gra đani Vizantijskog carstva, gde je

7

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Gr čki bio dominantan etnički i kulturni činilac. Gradove i ostrva naseljavalo je romasnko stanovništvo. Iako su živeli u okvirima Vizantijskog carstva, zadržali su latinski jezik i latinsko kulturno nasleđe. U kontinentalno zaleđe tih gradova na jadranskoj obali naselili su se Sloveni. Romani su počeli da trguju sa Slovenima; vremenom je došlo do mešanja između njih i prepleta kulturnih uticaja. Grupa starosedelačkog stanovništva, poznata pod imenom Vlasi, očuvala se u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. Oni su bili romanizovano stanovništvo, a pred naletom Slovena ostali su bez stalnih veza sa gradovima. Međusobna ekonomska i trgovačka upućenost Slovena i Vlaha, posle  početnih i povremenih sukoba, dovela je do saradnje i njihovog međusobnog etničkog i kulturnog mešanja, a negde i do asimilovanja. Vremenom su Vlasima, pored romanskog stanovništva, počeli da nazivaju i stočarima. U planinskim predelima oko Drača i današnje Albanije zadržali su se Arbanasi, potomci delimično romanizovanih Ilira. Oni su vodili prevashodno stočarski način života. Etnučko mešanje i različiti kulturni uticaji doprineli su stvaranju različitih kulturnih i civililizacijskih zona na Balkanskom pluostrvu, koje će se tokom srednjeg veka još više izdvojiti i zaokružiti. 6. Raspad avarsko – slovenksog plemenskog saveza. Opsada Carigrada 626. godina.  Doseljavanje Srba i Hrvata na Balkansko poluostrvo. po luostrvo. Od svog dolaska do treće decenije VII veka alpski Sloveni su živeli pod Avarskom vlašću. Odnos između Avara i Slovena nije bio isti u svim pokrajinama. Najteži je bio  položaj Slovena u Panonskoj niziji, sedištu Avara. Savez sa Avarima ne sumnjivo je u  prvo vreme koristio Slovenima pri njihovom prodiranju u Alpe. Ali su se oko 620. godine  počeli menjati odnosi između alpskih Slovena i Avara. Ali u isto vreme ceo niz okolnosti omogućava alpskim Slovenima da se posle 623. godine oslobode Avarske prevlasti i da se udruže sa zapadno – slovenski plemenima u nov slovenski plemenski savez pod vođstvom Sama. Istočne i najjužnije oblasti Balkanskog poluostrva Sloveni su osvajali većinom sami, ali su ih u tome pomagali Avarski pohodi u Trakiju do Carigrada koji su lomili Vizantijsku odbranu. Širenjem Slovenske teritorije i udaljavanjem Slovena od Avarskog centra u Panoniji veza između Slovena i Avara sve su više nestajale, mada definitivni slom saveza

8

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Avara sa velikim delom balkanskih Slovena pada tek u vreme posle neuspele opsade Carigrada 626. godine.  Najveći ratni poduhvat iz ovog doba protiv Vizantije jeste opasda Carigrada 626. godine za koju se prema sklopljenom savezu ujedinjuju slovensko – avarske snage sa persiskim. Perskiska vojska doprela je do Azijske strane Bosfora preko puta Carigrada, a avarsko – slovenska vojska od 80.000 ljudi, pošto je prodrla kroz Dugi Zid, opsela je Carigrad sa evropske strane. Svi pokušaji da se prodre u grad ostali su bezuspešni, a persiska vojska nije mogla biti prebačena na evropsku stranu. Posle nešto više od mesec dana opsada je  povučena. Svi ovi neuspeli napori avarskih snaga da sruše vizantijsku državu pokazali su ne moć  avarsko – slovenskog saveza čija je stvarna podloga bila zajednička pljačka i osvajanje vizantijskih provincija. Pored toga i sam kagan sa svojim okrutinim  ponašanjem prema Slovenima zbog neuspelog napada sa mora teško je narušio ovaj savez. Na taj način ne uspela opsada Carigrada podstakla je balkanske Slovene da definitivno raskinu savez sa Avarima, zbog čega je došlo do krvavih sukoba. Sem toga kao posledica ovog ne uspeha izbile su unutrašnje borbe između samih Avara, a Bugari severno od Crnog Mora postali su samostalni, što je za nekoliko decenija potpuno srušilo Avarsku snagu. Prema kazivanju vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita 30 – tih godina dolazi do druge seobe Slovena: doseljavanje Srba i Hrvata iz njihove prapostojbine na poziv cara Iraklija u borbi protiv Avara. Srbi potiču od «ne krštenih i Belih» Srba iza Karpata u kraju «Bojiki», odakle su došli u doba Iraklija pod vođstvom jednog od «dvojice braće koji su nasledili vlast u Srbiji od oca. Car im je odredio najpre kraj koji je prozvan Srbica «Servija» u Solunskoj temi. Posle izvesnog vremena, zaželeli su da se vrate, i već su u vraćanju prešli Dunav, kad su se još jednom predomislili i ponovo zatražili zemlje gde bi se naselili. Car Iraklije im je tada prepustio teritorije izme đu Save i dinarskog masiva, gde su živeli sredinom X veka, kada je o njima pisao učeni car Konstantin VII. Na osnovu ovih vesti mnogi istoričari smatraju da su postojale dve seobe Slovena na Balkanskom poluostrvu, jedna ranija seoba velikih slovenskih masa u zajednici sa Avarima, i druga kasnija seoba ratničkih i dobro organizovanih plemena Srba i Hrvata. Dakle, u zapadnojužnoslovenskom delu Balkana je polazna tačka razvoja Srba i Hrvata, ali i drugih plemena i grupa, jer je u prvim stole ćima života na Balkanu etnička karta bila

9

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  složenija, različita od one koje poznajemo sa kraja srednjeg veka. Iz perioda VII – IX veka ostalo je sačuvano više od 20 imena slovenskih skupina sa velikog prostora od Koruške do Peloponeza i Crnog mora. Idući od zapada ka istoku i jugu, susrećemo:  Karantance (Horutane), Hrvate, Guduskane, Neretljane, Zahumljane, Srbe, Travuljane,  Konavljane, Dukljane, Moravljane, Timoč ane, ane, Severce, Druguvite, Velegezite, Verzite, Sagudate, Rinhine, Strimonce, Vajunite, i na Peloponezu Jezerite i Milinge. Jedan deo je

rano nestao ukuljučen u susedne države ili upijen i rastvoren u prostranoj slovenskoj državi što se desilo susedima Hrvata i Srba. Hrvati i Srbi se među drugim plemenskim grupama izdvajaju kontinuiranim razvojem i rastom u sledećim stolećima, starim imenom donetim iz postojbine na severu, gde su ostala plemena istih imena i nešto prostranijom teritrijom. Postepeno one će formirati formirati jake državne organizacije koje će igrati odlučujuću ulogu u budućim periodima u životu Južnih Slovena i istoriji balkana uopšte.  Sl.1: Prikaz Balkana u vreme naseljavanja nas eljavanja Slovena

10

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć 

7. Slovenski plemensi savez pod Samom (oko 623 – 658) Zbog odbrane od Avarskog nasilja Solvenska plemena obrazovale su nov savez koji se se širio od Poalpskih Srba do Slovenaca. Jezgro tog plemenskog saveza pretstavljale su Češka i Moravska plemena koja su se pod vođstvom Sama pobunila protiv Avara kada su

se ovi uneli iz sve snage da zauzmu iz Vizantiju. Najkasnije posle poraza Avara pod Carigradom 626. godine i raspada Avarskog plemenskog saveza usled unutrašnjeg neslaganja (626 – 660), ako ne i ranije Slovenskom plemenskom savezu pod vođstvom Sama pridružili su se i Slovenci u Karantaniji, u istočnim alpima i uz gornju Savu.  Najopasniji ne prijatelj ovog saveza bila su Germanska plemena na n a čelu sa Francima. Pod kraljem Dragobertom, Franci odlučuju da Slovenima zadaju glavni udarac, ali je njihova vojska 631. potpuno razbijena kod Vogastisburga u zapadnoj Češkoj. Taj poraz učinio je kraj Franačkih pokušaja da unište Samov plemenski savez. Samov plemenski savez ima tri značajna obeležija: ubrzala je unutrašnji razvitak  slovenskih plemena, podigao je branu varvarskom pritisku sa istoka, i zaustavio je osvajač ke ke napade germanskih knezova. Posle Samove smrti 658. godine raspao se široki

savez slovenskih plemena jer u većini njegovih delova nisu bili sazreli uslovi za državnu organizaciju.

2. MAKEDONSKI SLOVENI

1. Slovenska plemena u Makedoniji u VII i VIII veku U prvim decenijama VII veka, Sloveni su zauzeli celo područije Makedonije, izuzev Soluna koji je uspeo da odoli slovensko – avarskim opasdama (614, 617). Značajni izvor za Slovene u Makedoniji je delo «Čuda Svetog Dimitrija», koje beleži slovenska plemena koja su uzela učešća u opsadi Soluna. Mada je Solun ostao u vizantijskoj vlasti, već u drugoj polovini VII veka opaže se jačanje slovenskog elementa u ovom gradu, koji je još izraženiji u IX veku. S'druge strane, među makedonskim slovenima je ostalo dosta starosedelaca pa je taj element uticao na dalji razvoj Slovena, što se da ustanoviti na osnovu toponomastike: od 11

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  imena Skupi nastalo je Skoplje, od Strimon nastalo je Struma, od  Kastorije Kostur itd. Preko kasnijeg vizantijskog temata Makedonije očuvalo se i staro ime pokrajine, koje su Sloveni naselili u toj pokrajini prihvatili kao svoje etničko ime. Ipak, veći deo naselja,  planina i reka je dobio slovenska imena. Makedonski Sloveni su se bavili poljoprivredom o čemu svedoči vizantijski Zemljoradnički Zakon, i to - sejanjem žita, voćarstvom, vinarstvom, stočarstvom i ribolovom. Makedonski Sloveni su živeli u seoskim opštinama, u kojima je vrlo brzo došlo do imovinskog raslojavanja i stvaranja znatnijih društvenih razlika. Već u prvoj polovini VII veka spominju se viđeni slovenski prvaci i knezovi – Hacon i Pervund ( ili Perbond) koji se uzdižu i izdvajaju u svojim zajednicama. Već  u to doba sva slovenska plemena na balkanu se udružuju u veće plemenske zajednice – «Plemenske Saveze»  pod vođstvom istaknutih knezova pojedinih plemena. Vizantijski istoričari su oblasti pojedinih plemena i same plemenske saveze nazivali zajedničkim imenom «Sklavinije» - zemlje slovenskih plemena. Odnos prema sklavinijama je za Vizantiju pretstavljao krupan problem, sve do dolaska Bugara na Balkan. Slovenska plemena, u stalnoj potrazi sa novim plenom i novim zemljama, neprestalno su se spremala da osvoje Solun, poslednje Vizantijsko uporište na severozapadnim obalama Egejskog mora. Solun je bio strano telo unutar slovenske teritorije i mogao je za Carigrad pretstavljati polaznu tačku sa osvajanje izgubljenih teritorija. Njegovo osvajanje ne bi predstavljalo samo zaokruženje Makedonskih Slovena, nego bi znatno učvrstilo i njihov plemenski savez i ubrzalo njegovo pretvaranje u višu, državnu formaciju. Prvi poznati plemenski savez Makedonskih Slovena predvodio je  Pervund, starešina slovenskog plemena  Rinhina.On se u izvorima javlja sa titulom  rex. Pod sumnjom da  priprema napad svih slovenskih plemena na Solun, Pervunda je uhvatio carski vojni namesnik u Solunu i poslao ga u Carigrad, gde je ovaj nakon neuspelog pokušaja bekstva ubijen. Ubistvo Pervunda je dalo povoda za opsadu Soluna od strane slovenskih plemena Strumljana, Rinhina i Sagdata. Ova plemena su opsela grad i sa kopna i sa mora i držala

ga u opsadi pune dve godine. U pomoć im je priteklo i pleme  Dragovita. Ova opsada je

12

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   bila zna čajna po tome što je prevazilazila sve do tadašnje opsade i po vremenu trajanja i  po broju plemena koja su učestvovala u opsadi. Međutim, vizantijska flota je bila znatno  jača od slovenske, a i među samim slovenskim plemenima nije postojalo jedinstvo po  pitanju opsade Soluna. Slovensko pleme Velegzita koje je živelo u Tesaliji, snadbevalo je grad hranom. Uz to, kada je došlo do odlučujućeg napada na grad, Strumljani su se  povukli. Napad nije uspeo i opsada je podignuta. I posle ovoga nastavili su se sukobi Makedonskih Slovena sa Vizantijom. Njihova  plemena su preduzimala gusarske pohode protiv vizantijskih trgovačkih brodova. Car Konstans II je 658. godine preduzeo jedan pohod protiv sklavinija Makedonskih Slovena. On je uspeo da sa vojskom prodre do Soluna i zarobi veliki broj Slovena. To je bio prvi  pokušaj Vizantije da povrati izgubljene teritorije na Balkanskom poluostrvu. On se

završio tako što su plemena izmešu Strume i Vardara priznala vrhovnu vlast Vizantije i što im je nametnuta obaveza plaćanja godišnjeg danka i vojne pomoći. Uz to je je jedan deo Slovena iz Makedonije preseljen u Malu Aziju, da se bore protiv Arabljana. Prelaženje tih Slovena na arabljansku stranu tokom vizantijsko – arabljanskih borbi svedoči o tome da se ni tamo Sloveni nisu mirili sa vizantijskom vlašću. U suštini, veliki broj Makedonskih Slovena je nastavila da živi nezavisnim životom, mada pod znatno većim uticajen Vizantije. 70 – tih godina VII. Veka ponovo su pokušali da osvoje Solun. U to vreme se u Makedoniji doselilo jedno pleme iz Srema, koje je nastalo mešanjem Slovena, Bugara i balkanskih starosedelaca, a koje je predvodio arhont  Kuver. Ovo pleme se naselilo u okolini Bitolja. Pleme je najpre priznalo vlast

vizantijskog cara, ali se uskoro Kuver odlučio da u savezu sa ostalim plemenima osvoji Solun. Vizantijska flota je na kraju ipak osujetila napad na gard. U to vreme se na Balkanu doseljavaju Bugari pod kanom  Asparuhom (681 – 702). Vizantija je njihovim prisustvom bila ugroženai postavilo se pitanje izgrađivanja čvršće odbrane balkanskih poseda. U vezi sa tim se javlja novo vojno – upravna tematska organizacija u Makedoniji. Još pre 685. organizovana je tema Trakija, a ostatak vizantijskih poseda na Balkanu bio je poveren «perfektu za Ilirik» sa sedištem u Solunu. Car  Justinijan II  je 688. godine preduzeo pohod protiv Makedonskih Mak edonskih Slovena i naterao ih da priznaju vrhovnu vlast Vizantije. Jedan deo pokorenih plemena je prebacio u Bitiniju u Maloj Aziji, gde su se trebali boriti sa Arapima.

13

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Justinijanov pohod označio je prekretnicu u istoriji Makedonskih Slovena, pošto je time razbijen njihov plemenski savez i za nekoliko stotina godina sprečeno formiranje njihove države. Vizantijska vlast je, sa druge strane, učvršćena zbog straha od bugarske ekspanzije. Makedonska oblast bila je itekako značajna. Kroz nju su vodili važni trgovački i vojni  putevi npr. Via Egnatia, koji je preko Soluna spajao jadranska trgovišta sa Carigradom.  Nalazeći se na ovako važnoj ekonomskoj i trgovačkoj raskrsnici, Makedonski Sloveni su u stvari ugrožavali životne interese Vizantije. Stoga je ona primenjivala oštre mere kako  bi u tim krajevima još u korenu ugušila stvaranje jedne čvrste i nezavisne državne organizacije. Pored toga, ona je pokušavala da od Soluna stvori čvrstu bazu za svoju vlast nad okolnim slovenskim plemenima. 2. Borbe Vizantije i Bugara za vlast nad Makedonijom Iako su priznavali vrhovnu vlast Vizantije, plemena Makedonskih Slovena su živela krajem VII veka i dalje pod svojim knezovima i njihovi odnosi sa predstavnicima vizantijske vlasti u Carigradu i Solunu su bili dosta labilni. To je navelo vizantijske careve da u prvoj polovini VIII veka pokušaju da različitim merama učvrste svoju vlast nad zaleđeme Soluna. U isto vreme, Bugari su proširivali svoja osvajanja, pa je tako došlo do sukoba bugarskih i vizantijskih interesa upravo na područiju Makedonije. Taj sukob se nije vodio samo za teritoriju, već i za ljudske mase, kao ekonomske i vojničke faktore. Vizantijski car  Konstantin V 758. godine je zarobio Slovene u Makedoniji, a ostale  potčinio svojoj vlasti. Međutim, kasniji događaji ukazuju na to da se posle ovoga «zarobljavanja» odnos Sklavinija prema Vizantiji nije bitnije promenio. Deset godina kasnije, Konstantin je morao da pregovara sa vođama slovenskih gusara o otkupu gr čkih zarobljenika. Upravo za vreme Konsatntinovo po prvi put dolazi do izražaja bugarske težnje za osvajanjem makedonskih oblasti. Vizantinci su 773. godine saznali da vladar Bugara kan Telerig šalje 12.000 vojnika i boljara da opustoše Berzitiju oblast plemena  Brsjaka u

zapadnoj Makedonij, a njene stanovnike presele u Bugarsku. Međutim, Vizantinci su napadom na Bugarsku osujetili ove planove.

14

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  U budućem periodu Vizantija će nastojati da što bolje organizuje i učvrsti svoju vlast nad Makedonijom, što joj i uspeva. U početku su naseljavani kolonisti iz Sirije, potom je formirana tema  Makedonija (izmeđ u Marice i Strume) 783. godine nakon pobede Vizantinaca protiv Slovena. U vreme cara Nićifora I stvorena je i Solunska tema (Solun sa okolinom, od Strume do Tesalije). Isti car je otpočeo naseljavanje i gr čkog stanovništva u spomenutim teritorijama što će za kasniji period imati postepeni povraćaj gr čkog uticaja kao i stvaranja pojasa utvr đenja  Adrijanapolj – Plovdiv – Serdika  radi zaustavljanje Slovenske mase. Naseljavanje pokrštenih Turaka Vardariota, u oblasti između Vardara i Dorjanskog jezera itd. Jače širenje bugarskih kanova na Balkanskom poluostrvu počinje od IX veka kada su Bugari zavladali teritorijom propale avarske države i zajedno sa njima i ostacima Avara, koji su počeli da se u redovima bugarske vojske bore protiv Vizantije i Makedonskih Slovena. Bugarsko napredovanje i osvajanje makedonskih oblasti nije detaljnije poznato. Predpostavlja se da je Vizantija 864. godine ustupila deo Makedonije kanu Borisu, kako  bi ga pridobili da primi hrišćanstvo i potčini Bugarsku carigradksom patrijarhu. 3. Delatnost Klimenta i Nauma U IX veku Bugari počinju da osvajaju Makedoniju. Sa druge strane, Vizantija koja je odatle potisnuta, teži da bar u crkvenom pogledu potčini svog opasnog suseda i da preko crkvene organizacije učvrsti svoj uticaj u Bugarskoj. Stoga ona teži da pokrsti Bugare. S' tim pripremama za misionarski rad je verovatno u vezi i postanak prve slovenske azbuke Glagoljice i prve književnosti na jeziku Makedonskih Slovena. Jezik Makedonskih Slovena je prvi u istoriji slovenskih naroda, podignut na stepen književnog i  rilo) i Metodije  bili rodom  jezika. Razlog ovome je svakako u tome što su Konstantin ( Ć  Ćirilo)

iz Soluna, čije je stanovništvo pored Gr čkog govorilo i jezikom susednih Makedonskih Slovena. Veliki rad solunske braće je urodio plodom i u Makedoniji i u Bugarskoj, tek  posle dugog puta preko Velikomoravske kneževine. Bugarski kan  Boris (852 – 888) se obratio Francima za pokrštenje, bojeći se da će  potpasti pod uticajem Carigrada. Vizantijski car ga je pod pretnjom rata, naterao da 864. 86 4. godine primi hrišćanstvo iz Vizantije. Ali tek posle ponovnog bezuspešnog pokušaja da  primi hrišćanstvo iz Rima Bugarska se (869 – 870) osonila na Carigradsku patrijaršiju.

15

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Među Makedonske Slovene se svakako još od ranije širilo hrišćanstvo, u cilju učvršćivanja vizantijske političke vlasti nad njima. Krajem IX veka, međutim, dolazi do  prisilnog pokrštavanja i progona stare «paganske» vere. Posle Metodijeve smrti 885. njegovi učenici dolaze na Balkansko poluostrvo i to većina njih baš u Bugarsku. U Bugarskoj su oni stvorili dva kulturna centra, jedan u Bugarskoj  prestonici, a drugi u Makedoniji. Delo Ćirila i Metodija je dobilo naročito veliki zamah tek posle  Klimentovog i Naumovog  dolaska   dolaska u Makedoniju. Kao što su Ćirilo i Metodije suzbijali Nemački uticaj u Velikomoravskoj kneževini, tako su Kliment i Naum suzbijali vizantijski uticaj u Makedoniji. Njima dvojici pripada velika zasluga što jezik Makedonskih Slovena uveden ne samo u crkvu već i u književnost. Rad Svetog Klimenta kao učitelja, književnika i episkopa, od njegovog dolaska 886. godine, do njegove smrti 916. vezan je za Makedoniju i Devolsku oblast (današnja Albanija), gde je tada Slovensko stanovništvo bilo veoma mnogobrojno. Kliment se bacio enje jezika Makedonskih Slovena u crkvu i na organizovanje crkve u Makedoniji, na uvođ enje na osposobljavanje Makedonskih Slovena za sveštenike, đ akone akone i pod đ  đakone. a  kone.  On je

organizovao dve vrste škola – za odrasle i za decu. Iz ovih škola je, prema jednom izvoru, izašlo preko 3.500 učenika. ke  episkopije, koja je Godine 893. Kliment je bio postavljen za episkopa Velič ke

obuhvatala gotovo čitavu Makedoniju. On je bio prvi Slovenski episkop među vizantijskim episkopima u sklopu Borisove države. Organizovajući svoju episkopiju, Kliment je u stvari postao organizator Makedonske Slovenske crkve sa hierarhijom koja  je poticala iz sredine Makedonskih Slovena. U svom radu Kliment je otišao još dalje – prevodio je knjige sa gr čkog na jezik Makedonskih Slovena, prepisivao ih je i prilagođavao, a uz to je i među prvima počeo da erilice nove slovenske azbuke,  piše originalne sastave. Njemu se prepisuje stavranje Ć erilice

kojom se služe većina slovenskog naroda. On je u Ohridu podigao manastir koji je kasnije postao sedište Ohridske arhiepiskopije. Podizanje manastira u ono vreme značilo  je u stvari podizanje žarišta prosvete i pismenosti. Kliment je tu i sahranjen 916. godine. Služeći verno knezu Borisu i vladajućoj klasi boljara i stavraju ći novu privilegovanu grupu te klase – sveštenostvo, Kliment je za svoj rad od Borisa dobio i nagradu – tri velike kneževe kuće u Devolu, a u Ohridu i Glavinici (Albaniji) mesto za odmor. Za

16

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  života je bio veoma poštovan, a od svih crkvenih ličnosti Makedonije njemu je posvećeno najviše himni i žitija, ne samo od domaćih ljudi i na Makedonskom jeziku, nego i od Grka, Ohrdskih arhiepiskopa na gr čkom jeziku. Za širenje prosvete u Makedoniji isto tako velika zasluga pripada i Naumu, drugom učeniku Ćirila i Metodija. Sve do 893. Naum je bio van Makedonije, na dvoru bugarskog kneza Borisa, gde se bavio prevodilačkim radom. 893. godine Naum je prešao u Makedoniju i zajedno sa Klimentom radio na sprovođenju gore spoemnutih zadataka. I on je podigao manastir na Ohridskom jezeru u kojem je sahranjen, 6 godina pre Klimentove smrti (910). Za razliku od Klimenta od njega se nije očuvalo ni jedno književno delo. 4. Samuilovo Makedonsko Carstvo. Bitka kod Belasice 1014. godina.  Sl.2: Bista cara Samuila rekonstrukcija

Poslednjih godina vladavine cara  Petra (927 – 969) Bugarska je prolazila kroz period unutrašnje krize, ali je  bila ugrožena i spolja od strane Vizantije i Rusije. Posle uspešnih pohoda vizantijskog generala Nićifora Foke, ruski

knez

Svjatoslav

je

968.

godine

osvojio

severoistočne delove Bugarske. U novom pohodu naredne godine on je osvojio celu Podunavsku Bugarsku i time neposredno ugrozio i samu Vizantiju. U toku sledeće dve godine, Bugarska je postala poprište vizantijsko – ruske borbe, koja je okončana pobedom novog vizantijskog cara  Jovana Cimiskija (969 – 976) nad Svjatoslavom, ali istovremeno i vizantijskom okupacijom bugarske teritorije i ukdidanjem Bugarske nezavisnosti 971. Između prvog i drugog ruskog pohoda, neposredno posle smrti cara Petra (januara 969) u Makedonskim oblastima je izbio ustanak, na čijem čelu su stajala četiri brata – David, Mojsej (Mojsije), Aron i Samuilo, sinovi komesa Brsja čke oblasti Nikole (otuda je i njihov naziv  kometopuli). Ustanak je očigledno bio usmeren protiv centralne vlasti, ali kakav je bio njegov karakter i krajnji ishod ostaje nepoznato zbog nedostatka izvora. Posle sloma centralne bugarske vlasti od strane Jovana Cimiskija i odvođenja poslednjeg

17

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  cara  Borisa II (969 – 971)  u ropstvo u Carigrad, najverovatnije je da su makedonske oblasti priznale vrhovnu vlast Vizantije. Međutim 976. godine, nakon smrti Jovana Cimiskija, u Makedoniji izbija ustanak protiv Vizantije na čijem čelu su opet kometopuli David, Mojsej, Aron i Samuilo. Ustanak je  ponovo izbio u Brsjačkoj oblasti, sa sedištem oko  Prespe i Ohrida, ali je već i u početku  poprimio šire razmere i zahvatio čitavu Makedoniju. Već  na samom početku ustanka,  jedan od braća Mojsej, poginuo je prilikom opsade Sera; najstarijeg brata Davida ubili su neki Vlasi na putu između Kostura i Prespe; treći brat je Aron neizvesno kada i pod kojim okolnostima, ubijen je po naređenju Samuila. Razlog toga bila je Aronova težnja ka samovlašćem ili njegova naklonost prema Vizantiji. Tako je Samuilo, možda već u prvoj godini, ostao sam na čelu ustanka i nove Makedonske države koja se u borbi stvarala. Ne zna se tačno kada se on proglasio za cara i kada je, u vezi sa tim uspostavljena  patrijaršija. Njegova prestonica je najpre bila Prespa, zatim Ohrid, koji je ujedno postao i sedište patrijaršije. Razvoj borbe Samuilove države i Vizantije ne može se pratiti hronološki percizno i u  pojedinostima, zbog fragmentarnosti sačuvanih vesti. Samuilu je na ruku išla svakako činjenica

da je Vizantija bila zauzeta na drugim frontovima, van Balkanskog poluostrva.

On je najpre usmerio svoja osvajanja prema Solunskoj oblasti i Tesaliji, koju je osvojio 985. godine, padom glavnog grada Larise. Vizantijski car Vasilije II  je prvi pohod protiv Samuila preduzeo tek 986. godine. Taj  pohod je bio neuspešan, a pri povrtaku je Samuilo potukao vizantijsku vizan tijsku vojsku.  Nakon toga, Samuilo je znatno proširio svoju teritoriju – na istoku je osvojio celu Bugarsku (sa ranijim glavnim gradom  Preslavom), na jugu je zauzeo Ber i Serviju (strateški važne tvr đave), a na zapadu Drač i Epir. Vasilije II se ubrzo ponovo posvetio ratu sa Samuilom (991 – 994) u kom je postigao izvesne uspehe i povratio neke oblasti, ali je uskoro bio primoran da se okrene ratovanju sa Arabljanima na istoku. Godine 996. Samuilo je preduzeo pohod na Solun, ali nije uspeo da ga zauzme. Pri  povratku sa tog pohoda, napao ga je vizantijski vojskovođa  Nićifor Uran  i naneo mu težak poraz, ali bez većih posledica. U borbi protiv Samuila, Vasilije II je bio primoran da traži saveznike na Balkanu, pa je tako sklopio savez sa hrvatskim kraljem  Držislavom i dukljanskim knezom Vladimirom.

18

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Samuilo je 998. preduzeo pohod na Duklju, pokorio je, a Vladimira odveo u zarobljeništvo. Vladimir je u zarobljeništvu u Prespi postao Samuilov zet, te mu je Duklja vraćena na upravu. U svom najvećem obimu, Samuilova država obuhvatala je – celu  Makedoniju (bez Soluna), Tesaliju, Epir, Albaniju, Duklju, Travuniju, Zahumlje, Rašku,  Bosnu, Srem i Podunavsku Bugarsku.

 Sl. 3: Samuilovo carstvo

Početkom XI veka Vasilije II sistematski organizuje velike pohode kako bi Samuilu oduzeo istoče i južne oblasti, pa onda udario na centralne. U tim pohodima on je osvojio Serdiku, Preslav, Plisku i skoro celu Bugarsku. Zatim je osvojio Tesaliju i južnu Makedoniju. Oko 1004. godine Samuilo je potučen kod Skoplja koja je pala pod Vizantijsku vlast. Sledeće godine pao je Drač. Samuilo je tako izgubio gotovo polovinu svoje teritorije.

19

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  29. jula 1014. u  Bici kod Belasice odigrala se konačna bitka između Samuilovih i

Vasilijevih snaga. U toj bici Samuilova vojska je bila potpuno razbijena, a on se sam  jedva izvukao zahvaljujući svom sinu Gavrilu Radomiru. Zarobljene vojnike oko 14.000, Vasilije je oslepeo i ostavio tek svakom stotom po jedno oko kako bi oslepljene vratili kući. Videvši ovo, Samuilo je doživeo težak sr čani udar od čega je umro 6.oktobra 1014. godine. Samuila je nasledio sin Gavrilo Radomir (1014 – 1015) kojege je ubrzo ubio Jovan Vladislav, Samuilov sestrić i Aronov sin. On je u jesen 1015. preuzeo carsku krunu, a da  bi osigurao vlast ubio je na prevaru Samuilovog zeta Vladimira, dukljanskog du kljanskog kneza. On  je nastavio sa pružanjem otpora Vizantiji, i tek nakon njegove smrti 1018. prilikom opsade Drača, slabi otpor vizantijskom nadiranju. Više plemstvo, koje je do tada bilo na čelu

borbe, pokazuje sklonost da prihvati vizantijsku vlast. 1018 – a godina označila je i

kraj Samuilovog Makedonskog carstva. Svi savremeni izvori nazivaju Samuilovo carstvo Bugarskim carstvom, a njegove stanovnike Bugarima. To je donekle opravdano, jer se Samuilova država zaista oslanjala na državno – pravne i crkvene tradicije Bugarskog carstva koje mu je prethodilo. Ali, gledano sa istorijskog razvitka, i posebno gledano sa razvitka naroda, ispoljavaju se među njima i bitne razlike. Bez obzira na ime, Samuilova država je izrasla i tokom svog postojanja se stalno oslanjala na novo sedište u širem smislu re či (Makedonija), uvukla je aktivnu političku delatnost nove narodne snage (Makedonske Slovene), u čijim rukama je bilo vodstvo od  početka do kraja. Makedonija je imala svoje sopstvene tradicije koje su došle do izražaja u Makedonskim ustanicima u XI veku. Samo posebne istorijske okolnosti-neposredno susedstvo Vizantije i povoljniji politički uslovi za razvoj Srpskog i Bugarskog narodanisu dozvolili da se ove tradicije dalje razvijaju. 5. Ustanci u Makedoniji u XI veku – Ustanak Petra Deljana 1040/41; Ustanak  Đor đ  đa   Vojteha 1072/73 Posle pada Samuilove države, njenim oblastima nametnut je opšti vizantijski upravni sistem u obliku tema. Teritorija nekadašnje Samuilove države podeljena je na dve teme –  Paristrion ili Pardunavon (Podunavska Bugarska) sa sedište u Silistriji i tema  Bugarska

20

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  (  jezgro Samuilove države , Makedonija sa Serdikom)  sa sedištem u Skoplju. Ohridska

 patrijaršija je svedena na n a rang arhiepiskopije, ali je sačuvala svoju autokefalnost i bila je  podređena ne carigradskom patrijarhu, već samom caru. U osvojenim krajevima Vasilije  je postavljao Vizantince na važnije položaje i potsticao sklapanje ženidbenih ženidbe nih veza između slovenskih i gr čkih feudalnih porodica, čime je započeo proces grcizacije feudalne klase u Makedoniji. Vasilije II je umro 1025. godine. Vizantijsko carstvo, koje je za vreme njegove vladavine doživelo vrhunac, počelo je nezadrživo da opada. To opadanje je obeležilo sukob vojnog i činovničkog plemstva na unutrašnjem planu, dok je na spoljnom planu Vizantiju počeo da ugrožava novi neprijatelj, a do jučerašnji saveznik varvarsko pleme  Peč enega enega. Vladavina činovničkog plemstva, zajedno sa spletom nepovoljnih okolnosti

koje su zadesile Makedoniju, izazvale su ustanke u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. U Makedoniji je 1040. godine izbio ustanak pod vođstvom  Petra Deljana  koji se izdavao za sina Gavrila Radomira i Samuilovog unuka. Na putu iz Ugarske, gde je ranije živeo, za Makedoniju on je zauzeo prvo Niš, a onda i Skoplje. U to vreme je izbio ustanak i u Dračkoj oblasti, pod vođstvom nekog Slovena Tihomira. Deljan, koji nije želeo da deli vlast sa Tihomirom, pozvao ga je u Skoplje, gde je Tihomir ubijen. Deljan  je zbog svog navedenog srodstva sa Samuilom, bio sigurno bolji kandidat za vođu ustanka. Ustanička vojska se raširila po svim oblastima nekadašnje Samuilove države. Sin Jovana Vladislava, Alusijan, pridružio se ustanicima i zbog ugleda koji je uživao, bio je  proglašen za Deljanovog savladara. On je međutim ubrzo prešao na stranu Vizantije i oslepeo Deljana. Vizantinci su ubrzo srušili ustanike u bici kod Ostrova 1041. godine, te  je vrlo brzo ustanak bio ugušen. U Makedoniji je ponovo uspostavljena Vizantijska vlast. đe  Vojteh.  Novi ustanak u Makedoniji izbio je 1072. godine, a predvodio ga je  Đor đ 

Ustanak je bio izazvan nizom spoljnopolitičkih teškoća Vizantije (upadi Pečenega, uspesi Seldžuka na istoku, Normanska opasnost itd.). Pobunjenici su pozvali u pomoć Dukljanskog kneza  Mihaila, koji se odazvao njihovom pozivu i poslao im svog sina  Konstantina Bodina sa 300 konjanika i vojskovođom  Petrilom. Ustanici su u Prizrenu

 proglasili Bodina za «cara Bugara».

21

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Pobunjenici su uskoro oslobodili Povardarsku Makedoniju od Vizantinaca, pa su hteli da prošire svoje područije. Đor đe Vojteh je ostao u Skoplju, dok je Bodin ratovao oko  Niša, a Petrilo kod Kostura. Petrilova vojska v ojska je ubrzo razbijena, nakon n akon čega su Vizantinci krenuli na Skoplje i uspeli da zarobe Đor đa Vojteha. Bodin je krenuo da osobodi Skoplje  Pauna na Kosovom polju. Početkom 1073. ustanak je bio i Vojteha, ali je potučen kod  Pauna

ugušen i u Makedoniji je ponovo potpuno uspostavljena Vizantijska vlast.  Neuspehom ustanka Đor đa Vojteha završava se otvorena borba Makedonskig Slovena  protiv Vizantije. Uprkos tome, Makedonija će još nekoliko puta biti zahvaćena unutrađnjim borbama oko carske vlasti. 1078. godine Makedonci su učestvovali u  bezuspešnom pokušaju Nićifora Vasilakija da se domogne carskog prestola. Plemena Kumana i Pečenega su u nekoliko navrata pustošila Makedonske oblasti i dolazila do okoline Soluna. U vreme cara  Aleksija I Komnina (1081 – 1118), vizantiju ugrožavaju  Normani, koji su zauzeli Albaniju i veliki deo Makedonije. Oni su se odatle povukli 1084. godine. Nakon toga, Raški župan Vukan, je pustošio oblasti oko Skoplja, pa je Aleksije I morao da preduzima nekoliko pohoda protiv njega. Kada je prošla opasnost od Vukana, pojavila se nova, u vidu Krstaškog rata. Ta opasnost nije zaobišla Makedoniju,  jer je preko njene teritorije išla krstaška vojska pod vođstvom  Boemunda, normanskog vojvode koji je ranije ratovao protiv Vizantije. Ova vojska je pustošila naselja po Makedoniji.  Nakon što je ostala bez poseda u Svetoj Sve toj zemlji, Boemund se vratio u Evropu i obnovio neprijateljstva sa Vizantijom. On se vrlo brzo ponovo obreo u Makedoniji, ali ga je Aleksije Komnin primorao na mir 1108. Nakon toga u Makedoniji za duže vreme  prestaju borbe i u njoj se konačno u miru učvršćuje Vizantijski poredak.

22

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć 

3. DUBROVAČ DUBROVAČKA REPUBLIKA

1. Postanak i poč eci eci Dubrovnika  Sl. 4: Grb Dubrovnika

Prvih godina VII veka porušili su Avari i Sloveni stari gr čko – rimski grad  Epidauer , koji se nalazio na mestu današnjeg Cavtata. Krajem VII ili u VIII veku spominje se  prvi put naselje  Raguzion, koji leži 10 – tak km prema severo – zapadu. Tu su prema, docnijoj tradiciji doseljeni Sloveni podgli jedno malo naselje odvojeno morskim kanalom od Roguzija. To je mesto nazvano Dubrovnik, verovatno po dubravi (šumi), koja se tu nalazila.

Dubrovnik je u početku pripadao Vizantiji, pa je sa nekoliko primorskih gradova i ostrva sačinjavao vizantijsku temu  Dalmaciju. Pošto su Sloveni zauzeli svu neposrednu okolinu Dubrovnika, to su se njegovi posedi i vinogradi nalazili na područ ju koje je  pripadalo  Zahumljanima i Travuljanima. Za mirno uživanje ovih poseda gradovi su  plaćali danak Slovenskim vladarima. Polovinom IX veka Dubrovnik je već bio dobro utvr đen grad, pa je uspeo da 15 meseci odoleva južnoitalijanskim Arabljanima (866 – 867). Prilikom Mletačkog osvajanja Dalmacije 1000. godine i Dubrovnik je na neko vreme  priznao vrhovnu vlast Venecije. Zbog borbe koju je Vizantija u toku XI veka vodila sa Dukljanskom državom i ustanicima u Makedoniji, porastao je i značaj bliskog Dubrovnika, tako da se tu spominje i vizantijski strateg na čelu zasebne Dubrovačke teme. Dubrovački strateg  Katakalon stradao je oko 1040. godine kada ga je na jednom prijateljskom sastanku, nedaleko od Dubrovnika uhvatio dukljanski knez Vojislav. Tom prilikom je Vojislav poveo sa sobom strategovog sina i njegove brze brodove. Slabljenju vizantijskog uticaja na Primoriju doprineli su porazi Vizantije u ratu sa Seldžucima u Maloj Aziji kao i unutrašnje borbe u samom Carstvu. Tada je, u stvari, i  prestala viznatijska vlast u dalmatinskim gradovima. Dubrovnik se koristio ovakvom situacijom i tokom XI veka došao do veće samostalnosti. To je odgovaralo i interesima 23

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  njegovih stanovnika u vreme kada je gradove na Jadranskom moru zahvatio opšti ekonomski napredak i jačanje trgovine na Mediteranu. Tada su Dubrovčani prvi put napustili Vizantijsko carstvo i priznali vlast Normana, koji su bili u ratu za Vizantijom i Venecijom (1081 – 1085). U XI veku je znatno porastao ugled Dubrovnika i u crkvenom pogledu. Papa je 1022. godine dubrovačku biskupiju podigao na stepen nadbiskupije i pod njenu neposrednu vlast stavio prostranu oblast koja se pružala od Neretve i Bojane na Primoriju do duboko u unutrašnjost. Krajem XI veka ratovao je protiv Dubrovnika dukljanski kralj Bodin, ali nije uspeo da ga osvoji. Dubrovnik je priznao vlast Normana (1186 – 1190) za to vreme on je izdržao  borbu sa Stefanom Nemanjom i njegovim bratom Miroslavom koji su tada bili već osvoji  primorske gradove Zete i uzalud pokušavali pok ušavali da zauzmu Dubrovnik. Sa Dubrovčanima su  potpisali mir 1186. kojim su uzajamno garantovali sigurnost i dali slobodu trgovanja. Krajem XII veka Dubrovnik je ponovo priznao vlast Vizantije, mada su unutrašnji sukobi oslabili njenu snagu, kao i njen uticaj i ugled na Jadranskom moru. Učesnici u 4. krstaškom ratu umešali su se u te sukobe i zauzeli Carigrad 1204. godine. Ovu priliku iskoristila je Venecija da zauzme sve važnije delove vizantijske obale od Jadranskog mora do Carigrada i da zagospodari skoro čitavim jugoistočnim delom Balkanskog  poluostrva. Tada je i Dubrovnik priznao vrhovnu vlast Venecije 1205. godine. go dine. 2. Društveno – ekonomska struktura Dubrovnika Dubrovčani su se najpre bavili ribarstvom i pomorstvom, a agrarne proizvode su dobijali sa zemlje iz neposredne okoline, koju su verovatno sami obrađivali. Dobro je poznato da  je u Dubrovniku Du brovniku od početka bilo razvijeno pomorstvo, da je rano postojala brodogradnja, kao i druge radinosti u vezi sa preradom drveta. Drvodeljerski zanati bili su potrebni zato što je u toku 6 vekova Dubrovnik bio većinom drveni grad. Pored ovih, svakako se rano razvio i kovački zanat. Pošto je u okolini Dubrovnika bila dosta neplodna zemlja a zbog same dubrovačke oblasti i geografske oblasti samog grada podsticali su Dubrovčane da se vro brzo počnu baviti trgovinom. Sve je to doprinelo da se Dubrovnik do kraja XIII veka izgradio u veoma jako trgovačko središte na primoriju. Dubrovčani su bili povezani privrednim vezama sa čitavim nizom

24

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  italijanskih primorskih gradova, a sa nekima od njih sklopili su i ugovore o prijateljstvu i međusobnoj zaštiti stanovnika. Ovi ugovori su omogućili još veći napredak trgovine Dubrovnika. U isto vreme Dubrovnik je razvio i trgovinu sa balkanskim zemljama. O tome najbolje svedoči povelja bosanskog bana Kulina iz 1189. godine kojom je Dubrovčanima dozvolio da slobodno trguju po celoj Bosni i u kojoj je prvi put zapisano slovensko ime Dubrovnika. Na trgovinu Dubrovnika sa unutrašnošću značajan je bio i mirovni ugovor sa Nemanjom iz 1186. godine kojim je Dubrovčanima dozvolio da slobodno trguju po celoj njegovoj zemlji. Dubrovčani su takođe ugovorom iz 1192. godine dobili i od cara Isaka privilegiju da slobodno i bez plaćanja carine trguju po čitavom Vizantijskom Carstvu. Većinu stanovništva sačinjavao je puk koji se kasnije nazivaju građanima Dubrovnika.  Na čelu Dubrovnika je domaći knez, a pored njega je i skupština koju sačinjavaju sudije, savetnici, vlastela i ceo narod. Kasnije će ovu skupštinu potiskivati vlastela koja je u međuvremenu ojačala tako da će sve više uticati na vođenje gradskih poslova. Konačno, u toku XIV veka skupština naroda gubi svaki uticaj i ostaje samo kao uspomena na vreme kada je i narod imao neku vlast. Kao što smo rekli, pošto je vlastela ojačala ona je u Dubrovniku uspela da prigrabi svu vlast u opštini. Tada je ona konačno postala potpuni gospodar Dubrovnika i jedini  politički faktor u njemu, osiguravši definitvno svoju prevlast i u drštveno – ekonomskom  pogledu. Od tada je Veliko veće biralo iz redova vlastele kneza i članove ostalih veća, ztatim predstavnike državne vlasti i gotovo sve službenike. ke Republike i njenog Dubrovački knez  bio je predstavnik vrhovne vlasti  Dubrovač ke

suvereniteta. Kneza je svakog meseca biralo Veliko veće između starije vlastele, a vremenom se ustalio običaj da se na taj položaj moglo doći tek treće kalendarske godine. Knez nije imao nikakve stvarne vlasti jer su o svemu odlučivala veća kojima je on  presedavao. Stvarni nosilac državnog suvereniteta i državne vlasti bilo je Veliko veće, skupština sve  punoletne muške vlastele, koja se sastajalo najmanje jedanput mesečno. Ono je biralo članove

druguh veća – Malog veća i Veća umoljenih (senata). Malo veće imalo je 11

članova

biranih na jednu godinu i ono je zajedno sa knezom imala malu, uglavnom

25

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  izvršnu vlast. A sastajalo se prema potrebi više puta nedeljno. Veće umoljenih (Senat) imalo je 45 članova biranih na godinu dana; u njega su ulazili svi članovi Malog veća, a sastajalo se kao i Malo veće. U to veće obično je ulazila starija i iskusnija vlastela, i ono  je praktično imalo svu vlast i vodilo celokupnu unutrašnju i spoljnu politiku. Veće umoljenih bilo je u stvari prava vlada Republike. Ime ovog veća uzeto je prema istoimenom veću Mletačke republike, koje je nastalo iz jednog specijanog odbora ljudi umoljenih da dođu na porevemeno savetovanje sa duždem.  Celokupna organizacija i struktura političke vlasti dubrovačke državice bila je u glavnom provedena prema uzoru Mletačke republike. Opšti ekonomski razvitak u Evropi, a pre svega u njenim južnim zemljama od XIII veka  pa nadalje zahvatio je i Dubrovnik koji se sve više razvija i jača svoju prvredu naročito zanatsvo, trgovinu i pomorstvo. Što se tiče zanata, najviše se razvijaju - bojadisanje tkanina, pravljenje stakla, stakla, zlatnih, srebrnih i metalnih premeta, oružja, slika, brodova izrađevina od voska i kože.  Najvažnija grana privrede bila je trgovina. Najpre je bila samo posrednička, a u V veku kada je u gradu ojačala robna proizvodnja, javlja se i izvozna trgovina samog Dubrovnika.  Sl.5: Dubrovnik 

26

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Iz Dubrovnika su vodili mnogi kopneni putevi koji su spajali balkanske zemlje sa Jadranskim morem. Najvažniji je bio onaj koji je preko Trebinja i Bileće išao na Foču, pa se odatle jedan krak odvajao niz Drinu, a drugi produživao preko Prijepolja, Sjenice i  Novog Pazara za Toplicu, Niš, Sofiju i Carigrad. Drugi po važnosti bio je put koji je  preko Trebinja, Ljubinja i Stoca spajao Dubrovnik sa dolinom Neretve, a preko Ivan  planine silazio u centralnu Bosnu, središte njenog rudarstva. Treći put je vodio uz more,  preko Boke Bo ke Kotorske i Zetskog Primorija do ušća Drima; odatle je preko Skadra išao na Prizren, Kosovo i u dolinu Vardara. Na ušće Neretve stizalo se četvrtim putem ili morem  preko Stona ili kroz Popovo Polje. 3. Formiranje Dubrovač ke ke države Dubrovnik je stupio u XIII veku kao društveno i politički potpuno formirana gradska opština (komuna). U XIII i XIV veku Dubrovnik je doživeo jedan dug period mira koji je mnogo doprineo da se jače razvijaju sve grane njegove privrede. Samo za vlade kraljeva Uroša I i Milutina došlo je do oštrih sukoba izme đu Srbije i Dubrovnika. Za sve ostalo vreme Dubrovniku nikada nije zapretila opasnost da ga neko zauzme; od toga ga je štitila  prevlast Venecijena Jadranskom moru. Što se tiče Srbije u XII veku ona se izgrađuje u veliku i ekonomski jaku državu, koja je na kopnu sa svih strana opasivala teritoriju Dubrovačke opštine. Nešto kasnije, a naročito u XIV veku jača Bosna. Ove dve države postaju glavno područ ja poslovanja Dubrovčana kojima su srpski i bosanski vladari davali trgova čke povlastice. Od polovine XIV veka menjaju se prilike i u Dubrovniku i u njegovom susedstvu. Dubrovnik dobija 1358. stvarnu samostalnost sa ugarsko – hrvatskim vladarem kao nominalnim zaštitnikom. U isto vreme dolazi do slabljenja centralne vlasti u Srbiji i  jačanje pojedinih feudalaca. To je štetilo interesima Dubrovačkih trgovaca, ai samom Dubrovniku je zapretila opasnost da ga neko od moćnih srpskih dinastija ne osvoji. Tako  je došlo do rata sa Vojislavom Vojinovićem  (1359 – 1362) i  Nikolom Altomanovićem (1370 – 1371). Mnogo kasnije Dubrovčani su ratovali sa Bosanskim kraljem Ostojem (1403 – 1405), vojvodom Radoslavom Pavlovićem (1430 – 1432) i hercegom Stepanom (1451 – 1454).

27

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Mnogo veća opasnost, međutim, zapretila je Dubrovniku od Turaka koji su stalno  prodirali u pravcu Zapada, zauzimali Balkanske zemlje sa kojima su Dubrovčani trgovali i sve više se približavali njegovim granicama. Da bi zaštitila interese svojih gra đana, Dubrovačka vlada je uložila mnogo truda da uspostavi i održi dobre odnose sa Turcima. Zato je od 1442. do 1444. davala Porti godišnji poklon od 1.000 dukata u srebrnom  posuđu, a krajem 1458. godine morala se obavezati da uz poklon vezirima na stalni godišnji harač od 1.500 dukata. Ovaj harač je rastao do 1484. godine dok nije ustaljen na 12.500 dukata, u koju je sumu bila uključena i globalna uplata za ćumuruk. Turska je ostavila na miru Dubrovnik i kada se posle pada Bosne i Hercegovine, njena vlast učvrstila na čitavoj teritoriji oko Dubrovačke republike. U toku ova dva veka Dubrovčani su znatno proširili granice svoje oblasti. Negde  polovinom XIII veka Dubrovnik je stekao ostrvo  Lastovo  koje se samo stavilo pod njegvu vlast. Godine 1333. car Dušan je prodao Dubrovniku grad Ston i  Poluostrvo  Pelješac  (Stonski rat) za 8.000 perpera i 500 perpera godišnjeg danka. Car Uroš je

ustupio Dubrovčanima 1357. godine dug pojas zemljišta uz srpsko – dubrovačku granicu od Ljute u Župi do Petrova sela na zapadu. Godine 1399. bosanski kralj Ostoja prodao je Dubrovniku Primorije od Orašca do Stona, posle čega se stara Dubrovačka teritorija povezala sa posedima na Pelješcu.

Konačno, početkom XV veka Dubrovčani su došli i u posed Konovala. Ovu plodnu župu kupili su u dva maha; jednu polovinu od Sandalja Hranića 1419., a drugu sa Cavtatom od Radoslava Pavlovića 1426.). Ovako su Dubrovčani uspeli da zaokruže i prošire svoj posed i da zahvate nekoliko  plodnih područ ja, koja su ranije pripadala srpskoj i bosanskoj državi. Na njima su zatekli  brojno stanovništvo pravoslavne vere, koja u Dubrovniku nije bila ni dozvoljena, ni  priznata. Da bi ove pravoslavce pretvorila u katolike, katoli k atolička crkva je preduzimala sve  pa je u tu svrhu izgrađeno šest novih franjevačkih manastira koji su podignuti u Stonu, Slanome, na Onbli, u Konovalima i dva na Pelješcu. Sličan stav Dubrovčani su zauzimali i prema ostalim pravoslavnima koji su dolazili da žive u Dubrovniku. Zato su mnogi od njih prelazili u katoličku veru, menjala svoja lična narodna imena i uzimala ona crkvena. Dubrovčani su se bojali da će srpska ili bosanska

28

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  država lako pripojiti njihovu malu Republiku, ako njeno stanovništvo u većini bude  pravoslavno. Pošto je Dubrovačka republika dobila Konovale, završeno je njeno teritorijalno formiranje i sa takvim granicama ostala je do svoje propasti 1808. godine. 4. Znač aj aj Dubrovnika za istoriju Balkanskih naroda Zbog svog geografskog položaja i živih, a mnogostrukih veza sa stranim svetom, Dubrovnik je bio u mogućnosti da o našim i mnogim stranim zemljama prikupi veoma interesantne vesti i sakupi bogate istorijske izvore. Zato danas Dubrovački arhiv čuva neobično važne i mnogobrojne dokumente ne samo za poznavanje istorije Dubrovnika i  jednog dela naših zemalja ze malja nego i za ispitivanje prošlosti celokupnog celok upnog Balkana i ve v ećeg dela Mediteranskih oblasti. U Dubrovačkom arhivu zbirke dokumenata uglavnom počinju od kraja XIII veka; izvora iz ranijeg vremena ima u neuporedivo manjem broju. Sve važnije dokumente prema njihovom karakteru i sadržaju, možemo podeliti u 4 velike grupe –  politič ko ko – diplomatsku, finansijsko finansijsko - ekonomsku, javno – pravnu i privatno – pravnu.

29

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć 

4. SREDNJOVEKOVNA BOSNA

 Sl. 6: Grb dinastije Kotromani ć  ć 

1. Formiranje Bosanske Feudalne države U središnjoj oblasti današnje Bosne, oko gornjeg i srednjeg toka istoimene reke i gornjeg Vrbasa, društveno raslojavanje teklo je sporije nego u susednim primorskim oblastima. Zatvoren visokim  planinama, po strani od znatnijih trgovačkih puteva i manje izložena uticaju spolja, ova oblast duže je zadržala staro rodovsko – plemensko uređenje. Do sredine X veka verovatno zbog toga o njoj nema nikakvih vesti. Tada se ona za vreme vlade kneza aslava  javlja Č aslava

kao sastavni deo Srbije, koja se na

zapadu graničila sa hrvatskim župama Hlivnom, Imotskim i Plivom. Porfirogenti pominje «malenu zemlju Bosnu» kao nešto posebno u Srbiji sa dva grada – Kotor, verovatno Kotarac kod Sarajeva, i Desnik čiji je položaj nepoznat. U drugoj polovini X veka bila je verovatno pod Hrvatskom, a možda je neko vreme  pripadala i Makedonskoj državi cara Samuila. Od pada Samuilove države Bosna je pod vlašću Vizantije, ali sa svojim domaćim vladaocem koji pomaže Vizantiji u borbi protiv zetskog kneza Vojislava. U vreme najvećeg uspona Zete i Bosna ulazi u njen sastav – u njoj kralj Bodin postavlja za kneza svog namesnika Stefana. Međutim, Bosna se na  početku XII veka odvaja i postaje samostalna. Na taj način izgrađena je u njoj osnova za  jednu trajniju državnu tvorevinu. Njena istočna granica nalazi se na srednjoj Drini. Jednom izgrađena sa ustaljenom centralnom vlađću, Bosna se održava i dalje, zahvaljujući između ostalog i svom povoljnom geografskom položaju. Za dalju sudbinu Bosne bilo je od velikog značaja što je hrvatska država bila početkom XII veka spojena sa Ugarskom. Bosna je dobila za suseda jednu moćnu državu čiji su vladaoci i feudalci, koristeći naročito kasnije i verske prilike u njoj, stalno težili da je

30

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   podvrgnu što jače pod svoju vlast. Prvi takav pokušaj preduzeli su već 30 – tih godina XII veka. Od 1138. godine ugarski kraljevi i u svojoj tituli ističu svoje pretenzije na Bosnu, tako da već  sledeće godine na saboru u Ostrgonu kralj Bela II daje Bosnu svome sinu Ladislavu. Odluka da se uprava Bosne poveri jednom članu ugarske dinastije, međutim, nije se mogla sprovesti zbog otpora bosanske vlastele. Sam Ladislav, kome je tada bilo 5 godina nije ni došao u Bosnu. Uskoro se javlja kao ban bosanski jedan slavonski velikaš,  Borić  (oko 1154 – 1163). Borić je bio vazal ugarski – on se pominje kao svedok na poveljama ugarskih kraljeva; u ratu između Vizantije i Ugarske, Bori ć pomaže Ugarskoj s' bosanskom vojskom. Ali za vreme dinastičkih borbi u Ugarskoj, u kojima je i on učestvovao bio je pobeđen i zbačen i u tim borbama je poginuo. Pobeda Vizantije nad Ugarskom Bosna je neko vreme potpala pod Vizantiju (1167 – 1180). Vizantijska vlast na Balkanskom poluostrvu za vlade Manojla Komnina bila je samo privremena i prestala je odmah posle njegove smrti 1180. godine. Bosanski ban  Kulin  koji verovatno došao na vlast kao vizantijski štićenik, morao je uskoro priznati vlast Ugarske. Kulin je po svojoj prilici u čestvovao sa svojom vojskom u  borbama Ugarske i Srbije protiv Vizantije (1182 – 1183). Do kraja XII veka proces feudalizacije u Bosni znatno je napredovao. Tome je, pored unutrašnjih uzroka, koji su i ovde delovali kao i u drugim zemljama doprineo i to što je Bosna do XII veka često menjala gospodare i ratovala zbog čega je stalno rasla moć vojnih i feudalnih starešina, a opadao broj slobodnih seljaka. U istom smislu, delovalo je i postepeno jačanje trgovine sa primorskim gradovima. Po izvorima mi danas znamo za dosta rane trgovačke veze Bosne sa Dubrovnikom. Iz vremena bana Kulina sačuvan je  prvi trgovački ugovor iz 1189. godine. Da bi obezbedio Dubrovačke trgovce i pojačao  promet sa Bosnom, ban Kulin garantuje Dubrovčanima potpunu slobodu kretanja i trgovanja bez plaćanja ikakve carine osim ako ko od svoje volje da poklon. Ugovor nam  pokazuje da je državni aparat ap arat već izgrađen u Bosni. Postoji i njegova dvorska kancelarija  – povelju piše banov «dijak» Radoje.  Naporedo sa društvenim preobražajem preobraža jem i ekonomskim jačanjem Bosne išao je i kulturni napredak. Za vreme Kulinove vlasti znamo da su dva brata, Matej i Aristodije, Zadarski

31

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  građani, odlični slikari i vešti zlatari, najviše radili u Bosni. Kulin je podizao crkve. Na ulazu jedne je bio izrađen i njegov lik. Ban Kulin umro je 1204. godine. 2. Patarenstvo – «Crkva bosanska» O prodiranju i učvršćivanju hrišćanstva u Bosni nemamo neposrednih podataka. Pouzdane vesti o organizaciji crkve imamo tek od druge polovine XI veka. U vreme kralja Konstantina Bodina, kada je Bosna bila pod Zetom, pominje se prvi put Bosanska  biskupija, podređena nadbiskupiji u Baru 1089. godine. Jačanjem uticaja Ugarske u Bosni crkva je došla u zavisnost od Splitske nadbiskupije, ali ne za dugo. U prvoj polovini XII veka u vreme kada je Vizantija privremeno vladala Bosnom, njena biskupija postaje sastavni deo Dubrovačke nadbiskupije, pod kojom ostaje i posle osobođenja Bosne od Vizantijske vlasti. Katolička crkva u Bosni razlikovala se po svom unutrašnjem uređenju od drugih  biskupija na zapadu. Biskupi su bili domaći ljudi koji su zadržavali svoja narodna imena (Radogost, Dragonja, Vladimir, Bratoslav). Služba se obavljala na slovenskom jeziku. Jedan biskup prilikom posvećivanja morao je položiti zakletvu na slovenskom jeziku,  pošto nije znao latinski. Postoji mišljenje da je obed u toj biskupiji bio istočni. Do pojave dominikanaca u prvoj polovini XIII veka nije u njoj bilo ni monaških redova  poznatih na zapadu. Rimska kurija je počela preduzimati mere da pomoću Ugarske učvrsti u Bosni svoj uticaj i promeni unutrašnje uređenje Bosanske biskupije. Međutim, na granici između istočne i zapadne crkve, geografski dosta nepristupačna, Bosna nije pretstavljala povoljan teren za učvršćivanje jedne crkvene organizacije koja se nametala od strane rimske kurije. Stoga je otpor protiv katoličke latinske crkve ubrzo dobio karakter borbe protiv zavojevača i doveo do stvaranja posebne «crkve bosanske» na osnovu  patarenskog učenja jedine u Evropi koja nije usvojila ni katolicizam ni pravoslavlje i koja se održala kao vladajuća crkva do propasti srednjovekovne bosanske države.  Pateranstvo, koje je po svome učenju polazilo od Bogumilastva, javlja se po izvorima u

Bosni, za vreme vlade bana Kulina. Prema bogumilskom učenju svet se deli na materijalno kojim upravlja «zlo» i duhovnim koji upravlja «dobro». Splitski nadbiskup

32

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   Bernard  optuživao   optuživao je papi Inoćentiju III bana Kulina da je prihvatio patarene koje je on

 progonio iz Trogira i Splita. Paterenstvo je u Bosni brzo napredovalo jer su ga pomagali ban i vlastela. Nemanji sin Vukan obavestio je papu da je Kulin, zaveden sa svojom rodbinom, preveo u jeres više od 10.000 katolika. Kurija je odmah preduzela energične mere za odbranu katoličanstva. Ugarskom kralju povereno je da u korenu uništi jeretike, da im konfiskuje imanja i da ne štedi ni samoga bana ako se nevrati na pravi put. Pred ovom opasnošću Kulin je morao  popustiti. U prisustvu papinog legata na sastanku na Bilinom Polju (na područ ju današnje Zenice) 8. aprila 1203. godine prestavnici «krstjana» kojima je ban Kulin bio «patron» obavezali su se da će se strogo držati učenja katoličke crkve. Međutim, ubrzo se pokazalo da patarenstvo u Bosni nije uništeno. Od tog vremena spominje se u izvorima «vera  bosanska» kao jeretička nauka do dualističkog tipa, koja se u latinskim spomenicima obično naziva «manihejstvom», a njene pristalice patareni. I tek ponekad Bošnjani. Patarenstvo je u Bosni moralo znatno odstupiti od prvobitnog stava bogumila prema društvu i državi i prilagoditi se prilikama u zemlji. Dok su u Makedoniji i Bugarskoj  bogumili propovedali da se ne treba pokoravati vlasteli i da netreba raditi za cara, u Bosni od samog početka njihove pojave oni nalaze podrške kod vladaoca i vlastele. Napuštanje otvorene borbe protiv već utvr đenog feudalnog poretka omogućavalo je tešnju saradnju između crkve bosanske i vlastele. Osim toga crkva bosanska, za razliku od katoličke i  pravoslavne odricala se svakog prava stvaranja svojih vlastelinstava. Njeno učenje nije dozvoljavalo podizanje crkava i manastira oko kojih bi se obrazovali veći posedi sa zavisnim seljacima. U Bosni su i široki narodni slojevi nesumnjivo radije prihvatili patarenstvo nego katoličanstvo. Crkva bosanska nije ubirala desetine, dok je katolička nametala razne dažbine. I po svome uređenju ona je bila bliže narodu. Odnos vladaoca prema patarenstvu nije bio onako blizak kao odnos vlastele. Kako je crkva Bosanska povezana sa vlastelom mnogo više nego sa dinastijom, prestavljala je  jaku branu jačanju centralne vlasti te su vladaoci koristili svaku priliku da suzbiju njen uticaj u zemlji. Organizacija «crkve bosanske» bila je čvrsto sprovedena. Na čelu je stajao «episkop crkve bosanske», obično nazvan «ded», za njim su dolazili «gosti», a niži stepen u

33

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  hierarhiji imali su «starci». Gosti i starci nazivani su zajedni čkim imenom  strojnici. Oni su uzimani iz redova «krstjana», koji su živeli u zajednici po «hižama» (kućama) rasutim  po čitavoj zemlji. Žene koje su primale obaveze strogog pridražavanja svih propisa njihova reda nazivane su «krstjanice». Krstjani su u Bosni nazivani i smatrani «radovnicima», a Dubrovčani su ih obično nazivali patarenima. Krstajni se međutim nisu odevali kao monasi u jednobojne haljine do članaka, nego su nosili kratko odelo različite boje. Živeli su asketskim životom i nisu smeli uzimati hranu koja je poticala od životinje, a prema latinskim izvorima, čak ni mlečne proizvode. Zakletve nisu polagali, nego su se obavezivali samo «obećanjem». U XV veku kada o njima ima najviše podataka u izvorima, oni borave na dvorovima vlastele, pa ih ova obraja u svoje «kućane». «Kuće» u kojima su živele zajednice krstjana uživale su neke povlastice, posebno pravo azila. Neke od tih «kuća» služile su kao krajnje stanice Dubrovačkih karavana, isto onako kao pravoslavni manastiri u Polimlju. Uz neke  pak bila su konačišta, u kojima je privremeno boravila i imućnija vlastela naročito žene, koje bi se zavetovale u bolesti da služe «svete muževe». Mase vlastele i seljaka činile su «mrsne» ljude i crkva od njih nije tražila da se drži njenih učenja. Mogli su se ženiti, ne postiti, zaklinjati se, ići u rat itd. Glavno je bilo da ne  pripadaju drugoj crkvi i da pomažu svoju u odlučnim trenucima. U istoriji srednjovekovne Bosne patarenstvo je odigralo značajnu ulogu. Ono je dalo Bosanskom feudalzimu jedno specifično obeležije po kome je on odudarao od feudalzimu u katoličkim i pravoslavnim zemljama. Sama crkva bosanska nije za sve vreme svog postojanja imala feudalnih poseda, a njena prevlast u Bosni sprečavalo je druge crkve da se razvijaju u tom pravcu. Crkva bosanska bila je presudan činilac u razvoju odnosa između vlastele i vladaoca. Njena povezanost sa feudalcima, koja je omogućavalo njeno postojanje i davalo joj snage, bila je jedan od najznačajnijih elemenata koji nisu dozvoljavali da u Bosni ojača centralna vlast. Patarenstvo se moglo održavati samo u nezavisnoj bosanskoj državi. Crkva bosanska prema tome morala se silom prilika svim svojim autoritetom zalagti za odbranu bosanske samostalnosti i postati,  podržavana i od vlastele i od naroda, a u kritičnim momentima i od vladaoca, činilac  prvog reda u borbi protiv zavojevačkih pokušaja Ugarske i katoličke crkve. Time je ona vrlo mnogo doprinela izgrađivanju i učvršćivanju države, kao i njenom održavanju.

34

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   bosanski patareni slavili su svece, krsno ime i velike hrišćanske praznike (Rođenje Hristovo, Blagovesti, Vaskrsenje i dr.), priznavali Stari zavet, Strašni sud, molitvu za mrtve i milostinju, a nisu ni odbacivali kult moštiju. 3. Bosna u XIII veku. Borba protiv osvajač ke ke politike Ugarske i Rima. Posle smrti bana Kulina oko 1204. godine, tokom XIII veka Bosna je morala da izdrži teške borbe za odbranu svoje samostalnosti od nasrtaja Ugarske i katoličke crkve. Iznuđeno odricanje predstavnika patarena na Bilinom Polju i njihovo obećanje da će se držati učenja katoličke crkve nije imao trajnih posledica. Čim je oslabio pritisak spolja,  patarenstvo je ponovo uzelo maha. Broj njegovih pristalica stalno je rastao. Već  1221. godine Kurija šalje svog legata u Bosnu i u isto vreme podstiče Ugarskog kralja i episkopat da unište «jeretike». Bosanski biskup koji je optužen zbog zanemarivanja crkvenih dužnosti i nepoznavanja obreda krštenja, kao i zbog svojih veza sa patarenima (njegov rođeni brat bio je njihov starešina), smenjen je i na njegovo mesto  je postavljen stranac sa kojim dolaze i dominikanci ogor čeni borci protiv katara u Francuskoj. Kako Dubrovački nadbiskup, čiji je sufragan bio biskup u Bosni nije  pokazivao dovoljno revnosti za širenje katoličanstva, Bosna je najpre predložena neposredno papi, a 1247. godine katoličkom nadbiskupu u Ugarskoj. Sve ove mere papske kurije mogle su dovesti do željenog uspeha samo uz snažnu vojničku podršku Ugarske. Međutim, Ugarska nije mogla da se potpuno angažuje zbog sukoba kralja Andrije II sa velikašima i sa sinom. Tek pred krajem svoje vlade mogao je Andrija II pokazivati veću aktivnost. Tako je primorao bana  Mateja Ninoslava  da se odrekne «jeresi» i pređe u katoličanstvo. Papa je posle toga uzeo Ninoslava i Bosnu pod svoju zaštitu. Ukoliko to nije išlo na uštrb prava ugarskog kralja. Otpor od strane Bosanaca bio je ipak toliki da je Andrija II odlučio da upravu nad Bosnom preda svome sinu Kolomanu 1235. godine. Ali ni ovaj pokušaj da se odstrane domaći vladaoci nije uspeo. Višegodišnji napori da se Bosna silom savlada dali su nepotpune rezultate.  Ninoslava je osećao da se na vlasti može održati samo oslanjajući se na domaće snage, pa  je zbog toga napustio katoličanstvo. Ugarska i Kurija pomagale su članove dinastije koji su ostali na njihovoj strani, kneza Sibislava i Prijezdu, koji je priznat za bana nasuprot Ninoslavu.

35

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Ugarski vojni pohodi na Bosnu postigli su samo privremene uspehe, a i oni su bili zbrisani provalom Tatara u Ugarsku 1241. godine. Kada se Ugarska oporavila, 1244. godine krenuo je kralj Bela IV sa vojskom na Bosnu tako da su se ban Ninoslav i vlastela morali podčiniti. Prva posledica ovog Ugarskog uspeha bila je da su katoličkoj crkvi  potvr đeni prostrani posedi i zagarantovano pravo ubiranja desetine po čitavoj zemlji, zatim ekonomski i sudski imunitet. Katoličkom nadbiskupu dozvolio je papa da posede  patarena može dodeljivati u baštinu katolicima koje bi ovi zauzeli. Otpor je još uvek bio toliko snažan da se bosanski biskup nije mogao održati u zemlji i morao se nastaniti u Sloveniji u Đakovu. Posle smrti bana Ninoslava oko 1250. godine dolazi kao njegov naslednik ban Prijezda (1250 – 1287) pomagan i doveden na presto od Ugarske, bio je poslušan vazal.

Krajem XIII veka Ugarska država je zapala u tešku krizu usled borbe oko prestola što je dovelo do jačanja feudalaca. U Dalmaciji i Hrvatskoj naročito su ojačali  Bribirski knezovi.  Pavle Šubić  Bribirski  uspeo je da proširi svoju vlast i na Bosnu, a od 1299. godine naziva se ban «Hrvatske i Dalmacije i gospodar Bosne». Upravu nad Bosnom dobio je Pavlov brat  Mladen I , kao «ban Bosanski». Kako je vlast Bribirskih knezova donosila i jačanje bosanske crkve, oživela je opet akcija Kurije protiv patarena. Sam ban Mladen I poginuo je od «nevernih jeretika» a na njegovo mesto došao je Pavlov sin  Mladen II . Na čelu otpora stajao je na početku ban Stepan I , Prijezdin sin i naslednik,

 pomagan verovatno od strane svoga tasta kralja Dragutina. Nije poznato šta je sa njim dalje bilo. Slom Mladena II u borbi protiv hrvatske vlastele koju je pomagao Karlo I 1322. godine obezbedio je u Bosni vlast ranije dinastije. Pod zaštitom Ugarske, novi ban Stepan II  Kotromanić (1322 – 1353) uspeo je da sredi unutrašnje stanje u zemlji koja je doprinela

oslobođenju Bosne od Bribirskih knezova, obalito je nagrađivao na račun onih koji su istrajali do kraja na njihovoj strani. Tako je knezu Vukoslavu Hrvatiniću darovao u  baštinu župe Banjice i Vrbanja sa gradovima Ključem i Kotorom. Stepan II Kotromanić  je znatno ojačao svoju vlast i za vreme njegove vladavine nije bilo pomena o bunama vlastele, a isto tako oseća se i jak uticaj crkve bosanske.

36

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  4. Ekonomski razvitak Bosne u XIV veku u vreme bana Stepana II Kotromani ć a (1322  – 1353) Unutrašnje konsolidovanje bosanskih prilika omogućilo je i znatno proširenje državne teritorije. Pored Donjih Krajeva na severu su pridružene i oblasti Usora i Sol . Mnogo značajnije je bilo širenje bosne prema jugo – zapadu i izbijanje na obalu Jadranskog mora. Koristeći se borbom između hrvatskih velikaša Bosanci su zauzeli Završje – koje je obuhvatalo župe Duvno, Livno i Glamoć  – a preko ovoga i primorije između Cetine i  Neretve (Krajinu). Slabljenje centralne vlasti u Srbiji posle smrti kralja  Milutina 1321. dalo je prilike Bosni da zavlada i Humom. Četri brata Branivojevića, odmetnuli su se od Srbije u  primoriju između Neretve i Dubrovnika i težili da prošire svoju oblast i održe se nezavisnim. Međutim, u sukobu sa Srbijom, Bosnom i Dubrovnikom, čije su trgovce  pljačkali, oni su vrlo brzo bili uništeni. Rezultat ovih meteža bio je da su Bosanci zauzeli i zadržali najveći deo Huma. Dubrovčani koji su kupili od Dušana Ston sa Pelješcem, ostrvo Posrednicu na ušću Neretve i primorije od Stona do Dubrovačke stare teritorije, morali su tražiti za ove Humske zemlje i potvrdu od Stepana II Kotromanića – dobili su  je od obavezu da plaćaju 500 perpera godišnje, ali samo za Ston i Pelješac. Bosanski ban  je učvrstio svoju vlast u dolini Neretve podizanjem novih gradova. Pojedini pogranični velikaši kolebali su se neko vreme između Srbije i Bosne, ali je i to vrlo brzo prestalo. Ni  pokušaj cara Dušana 1350. da povrati Hum nije imao uspeha. Oblast Bosanske države bila je ovim osvajanjima na severu i jugu udvostručena – jedan «dijak» Stjepan II Kotromanić mogao je sa pravom istaći u jednoj povelji da ban «Držaše od Save do Mora, od Cetine do Drine». Ekonomskom značaju Bosne doprinelo je naročito razvijanjem rudarstva. Kao u Srbiji i ovde su Sasi otvarali rudnike u većim razmerama. Početak njihovog rada pada u vreme Stepana II Kotromanića. Rudarstvo je u Bosni moralo biti znatno već  1339. kada je Kotromanić dozvolio Trogiranima trgovinu zlatom, srebrom, bakrom i drugim metalima.  Na područ ju župe Lepenice nastaje nekoliko važnijih rudarskih centara, gde se najviše dobijalo srebro. Prvo se javlja Ostružnica, zatim Hvojnica (Fojnica), Dreževice, Kreševo, Dusina. U obližnjoj Busovači vadilo se gvožđe. U dolini Krivaje u drugoj polovini XIV

37

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  veka stalno je u porastu rudnik Olovo, a u njegovoj blizini  Kamenica, gde se takođe eksplatisala olovna ruda. Sve ove rudarske centre nadmašivala je Srebrenica u Podrinju. Dobar deo Bosanskog uvoza i izvoza išao je dolinom Neretve. Na njenom ušću obrazovalo se nekoliko trgova kao etape između zaleđa i primorskih gradova (Dubrovnik); ostrvca Osin i Posrednica, Luka Ploče i Nekran, Brštanik, Drijava i dr. U unutrašnjosti Bosne pored mnogih gradova razvijaju se sa porastom trgovine i stalni trgovi. Visoki na reci Bosni, jedan od Bosanskih prestonica već u XIV veku postaje jedan od najznačajnijih trgovačkih centara. U Podrinju se trgovci zadržavaju u Kučlatu i Zvorniku preko koji su održavane veze sa Srbijom. Razvitak rudarstva i trgovine, stvaranjem novih ekonomskih centara dovode do  promene u društvenoj strukturi. Pored stranaca koji su bili angažovani u trgovini i rudarstvu, jača i domaći gradski element, koji predstavlja začetke domaćeg građanskog staleža. Uređenje gradova nije bilo svuda isto. Centralnu vlast predstavljao je knez kojeg je vladaoc postavljao i vršio je upravnu i sudsku vlast. Veći rudarski gradovi imali su izvesnu autonomiju u Srebrenici pored kneza postojalo i jedno gradsko veće od 12 «purgara» koje je sa knezom obavljalo gradske i sudske poslove. Kolonije stranaca imale su poseban položaju u pogledu sudstva. Međusobne sporove između njihovih članova rešavali su njihovi predstavnici. Prenošenje robe obavljalo se karavanima. Bakar je ponekad transportovan u pločama, a zlato u šipkama. Dragocenost tovara, naročito dragih metala, zatim veliki broji sastav ljudi i stoke u karavanima, uticali su da je Dubrovačka Republika stavila karavansku trgovinu pod budni nadzor državne vlasti. Glavni posednici tovarne stoke bili su Vlasi, te su konji uzimani u najam od njihovih starešina. Vlasi su bili gonioci stoke ili «ponosnici», odnosno «kiridžije». Starešina ponosnika bio je «primućar» ili «kramar». On je sklapao ugovor sa trgovcima i bio je odgovoran za njegovo izvršenje. Dubrovačka Republika određivala je svog zapovednika karavana, takozvanog «kapitaneus turmae». U Bosni su se uvozile razne tkanine od najprostijih pamučnih do svilenih protkanih zlatom za potrebe dvora i vlastele, dalje vino, ulje, slana riba, šećer, južno voće, začini, oružje i oprema za konje, metalni stakleni i kožni predmeti, morska so itd.

38

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Osim stoke, kože, raznih domaćih životinja izvoženi su proizvodi stočarstva – loj, vuna, sir i sl. Razvijeno je bilo i p čelarstvo. Od sredine XIV veka izvoze se i razni metali – srebro, olovo, bakar, zlato i gvožđe. Razvitak unutrašnjeg tržišta Bosne i sve življa spoljna trgovina povlačile su za sobom  jačanje robno – novčane privrede, što je nametalo potrebu da se strani novac (mletački, ugarski, srpksi, dubrovački), zameni domaćim. Isključivo Bosanski novac kuje tek Stepan II Kotromanić, po ugledu na mletačke, dubrovačke i srpske. Kovanje bosanskog novca nastavljeno je i u drugoj polovini XIV veka. Tvrtko I kovao je novac sličan Dubrovačkom, a izrađivao je čak i velike zlatnike (četvorostruke dukate). To je jedini  poznati zlatan novac u našim srednjovekovnim zemljama.

5. Uspon Bosne u doba Tvrtka I (1353 – 1391) Jačanje Bosanske feudalne države nastavlje se i posle bana Stepana Kotromanića pod vladom njegovog sinovca Tvrtka I kada ona dostiže najveći uspon i svoj najveći obim. Tvrtko I je uspeo da još više ojača centralnu vlast slomivši otpor feudalaca koji su bili na  početku njegove vlade privremeno ojačali kao i težnja da Bosnu što više proširi na račun susednih zemalja, a u tome su mu išle i prilike u susednim zemljama. Dok je Bosna tek  postizala vrhunac svog feudalnog razvoja, Srbija je već  ušla u fazu raspadanja usled  prevage krupnih feudalaca nad centralnom vlašću koja je neko vreme bila potpuno iščezla. Knez Lazar je u naporima da obnovi srpsku državu morao tražiti potporu Tvrtka I  po cenu napuštanja znatnog dela ranije srpske teritorije. Isto tako u Hrvatskoj i Dalmaciji  bile su povoljne prilike za ekspanziju Bosne u tom pravcu, naročito pred kraj Tvrtkove vlade. Da bi se učvrstio na vlasti ban Tvrtko I se oslanjao na Ugarsku. Godine 1360. biskup u Đakovu

dobio je od pape ovlašćenje da u vršenju inkvizitorske službe protiv basnskih

 patarena može upotrebiti i vojnu silu što je, kao i ranije, izazvalo snažan otpor «crkve  bosanske» i vlastele. I sam Tvrtko I, mada katolik, bio je na njihovoj strani. Ugarska je morala preduzeti odlučne mere da održi svoj uticaj u Bosni. U leto 1363. godine krenule su protiv nje dve vojske, prva pod komandom kralja Ludviga prodrla je uz Vrbas do župe Plive i opsela grad Soko, ali nije uspela da ga zauzme te se brzo povukla

39

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  iz Bosne. Isto tako, i druga Ugarska vojska pod Ostrogonskim nadbiskupom pretrpela je  potpun neuspeh u naporima da osvoji grad Srebrenik u Usori. Izdaja pojedinih feudalaca, kao Vlatka Vukoslavića, koji je predao Ludvigu svoj grad Ključ  na Sani nije mogao uticati na ishod ovog rata. Složna uglavnom u borbi protiv zavojevača, Bosna je ubrzo zapala u tešku unutrašnju krizu. Vlastela je gledala svoje interese i ugrožavala trgovinu. I Dubrovnik i Venecija žale se da su mnogi njihovi trgovci opljačkani u Bosni. Da bi ojačao centralnu vlast Tvrtko je ubrzo obnovio veze sa Ugarskom i težio da oslabi uticaj patarena favorizujući katoličku crkvu. Otpor vlastele pretvorio se u otvorenu pobunu 1366. godine gde je Tvrtko bio zbačen sa vlasti, a za bana je izabran njegov brat Vuk. Tvrtko je pobegao u Ugarsku gde je odmah dobio pomoć  i vratio se u Bosnu, kako on sam ističe kao «ban  bosanski po milosti božiji i gospodara našeg kralja Ludviga». Ugušivanje bune i pored Ugarske pomoći trajalo je dugo. Mada je Ugarska pomogla da savlada pobunjenu vlastelu, ban Tvrtko nije potpuno  potpao pod njen uticaj. Zauzet na drugoj strani, kralj Ludvig Lud vig nije poslednjih godina svoje vlade vršio nikakav jači pritisak na Bosnu. Sam Tvrtko znao je podesiti svoje držanje tako da nije izazivao ugarsku intervenciju. Katolička crkva pokazivala je izvesnu aktivnost u Bosni, ali do jačeg uticaja nije moglo doći. Znatno jačanje centralne vlasti u drugom periodu Tvrtkove vlade je neosporno. Nema više pobune feudalaca, pa čak ni pojedinačnog odmetanja. Vlastela je morala da se  pomiri sa novim stanjem stvari i da računa na povećanje svoga uticaja i bogatstva samo u saradnji sa vladaocem. Ipak, i u svom najvećem usponu vladalačka vlast u Bosni nije mogla dostići onu snagu koju je na primer imala u Srbiji pod carem Dušanom. Dok je u Srbiji na vladaočevoj strani bila crkva, u Bosni je ova bila u prisnom savezu sa vlastelom. Pošto je sredio odnose u zemlji, Tvrtko se sada koristi rasulom centralne vlasti u Srbiji šireći svoje teritorije na njen ra čun. Od moćnih srpskih feudalaca neposredni sused Bosne  bio je župan  Nikola Altomanović, čija se oblast prostirala od rudnika do Dubrovnika i Boke Kotorske. U vreme pobune Bosanske vlastele Altomanović  je pokušao da proširi svoju oblast na račun Bosne. Kako je Altomanović  bio u neprijateljstvu i sa knezom Lazarom, a ni ovaj ni bosanski ban nisu bili u stanju da ga pojedinačno savladaju, oni su se udružili da ga zajednički unište. Župan Nikola, koga je njegova vlastela izdala, brzo je

40

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   podlegao 1373. Bosna je na taj način dobila čitavo gornje Podrinje sa Plivom, Tarom, srednjim i donjim Polimljem (Prijepolje, Foča, Višegrad, Bileća, Pljevlja, Goražde). Primorske župe Trebinje Konovali i Dračevica koji su prilikom Nikolinog sloma zauzeli  Balšići ubrzo su takođe došli pod bosansku vlast. Početkom 1377. godine protiv Balšića

se pobunila Trebinjska vlastela koju je, verovatno, podsticao sam Tvrtko. Nekoliko godina kasnije 1375. godine dobija i Kotor. Zauzimanje jednog dela srpskih zemalja pružilo je Tvrtku priliku da se, isti čući da je  potomak Nemanjića po ženskoj liniji, proglasi se za njihovog naslednika. U Mileševi, gde se nalazio grob Sv. Save krunisan je 1377. godine za «kralja Srbljem, Bosni, Pomoriju i Zapadnim Stranam». Smrt kralja Ludviga 1382. godine oslobodila je Bosnu Ugarskog pritiska i omogućila kralju Tvrtku ne samo da povrati oblasti koje je izgubio na početku svoje vlade već i da znatno proširi svoju državu prema Dalmaciji i Hrvatskoj. Čim

je saznao za Ludvigovu smrt, Tvrtko je upao sa vojskom u zapadni Hum i zauzeo

ga zajedno sa trgom Drijeva, toliko značajnim za bosansku trgovinu. Sa zapadnim Humom pali su opet pod Bosnu Završje i Krajina. Da bi oja čao svoju vlast u Primoriju Tvrtko je započeo izgradnju ratne mornarice. U Veneciji kojoj je više odgovarala Bosanska nego Ugarska vlast u Dalmaciji, dobio je odobrenje da nabavi tri galije. Godine 1387. zauzima Klis i Ostrvicu preko kojih je mogao vršiti pritisak na dva glavna grada Dalmacije, Split i Zadar. Ostavljeni sami sebi, pošto im kralj Žigmund nije mogao pružiti nikakvu pomoć, Dalamtinski gradovi pokušavali su da sa nekim hrvatskim velikašima obrazuju savez za odbranu od Bosanaca. Samo napad Turaka na Srbiju i odlazak  bosanske vojske na Kosovo odložili su prvremeno rešenje ovog pitanja. Ali već sledeće godine 1390. napušten je svaki otpor. Prvo Split, a zatim ostali gradovi predali su se, dobivši od Tvrtka povelje kojima se potvr đuju njihova autonomna prava. Jedino je Zadar ostao izvan bosanske države. Potčinivši Dalmaciju i južnu Hrvatsku do Velebita, Tvrtko proširuje svoju titulu i naziva se «kralj Srbije, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorija» 1390. godine. Prvi napadi Turaka na Bosnu bili su samo pljačkaški pohodi čiji je cilj bio stvaranje  pometnje i pripremanje terena za trajna osvajanja. U jesen 1386. godine manji broj Turskih četa preplavio je Hum. Dve godine kasnije u Hum je provalila veća Turska

41

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  vojska pod Šahinom jednim od najistaknutijih turskih vojskovođa toga vremena. Godine 1388. Vlatko Vuković pobeđuje Turke kod Bileće. Tvrtko je knezu Lazaru sa kojim je stalno bio u savezu pomogao u boju na Kosovu.

 Sl. 7: Srednjovekovna Bosna

6. Bosna u vreme kralja Dabiše (1391 – 1395) i kraljice Jelene Grube (1395 – 1398) slabljenje centralne vlasti i jač anje anje krupnih feudalaca. Posle Tvrtkove smrti 1391. godine slabi centralna vlast, a jačaju feudalci koji teže da  prošire svoje teritorije. I li čnost koja je izabrana za novog kralja znak je naglog slabljenja centralne vlasti. Vlastela nije htela Tvrtkovog sina, već  je za kralja proglasila starog i

42

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  nesposbnog člana dinastije Stefana Dabišu. Kralj Žigmund je je uspeo da i bez borbe Bosni opet nametne Ugarsku vlast.  Na sastanku u  Đakovu 1393. godine Dabiša je sa vlastelom morao primiti teške obaveze  – Žigmund je priznat za «prirordnog gospodara Bosne» i po utvr đenom sporazumu trebalo je da posle Dabišine smrti neposredno raspolaže bosanskim prestolom. Kao ugarski vazal Dabiša je bio postavljen i za župana jedne ugarske županije. Pošto je savladao buntovnu vlastelu u Hrvatskoj 1394. godine, Žigmund je primorao Dabišu da se odrekne Dalmacije i Hrvatske. Glavna tačka Đakovačkog ugovora ipak nije mogla biti sprovedena u delo. Kad je umro Dabiša 1395. godine požurila je bosanska vlastela da na njegovo mesto izabere za kraljicu njegovu ženu Jelenu Grubu , pre nego što bi došlo do ugarske intervencije. Kralj Žigmund, koji se spremao za rat protiv Turaka, morao se pomiriti sa svršenim činom. Poraz kod Nikopolja 1396. imao je za posledicu da je Ugarska za više godina ostavila Bosnu na miru. Sa vladom Jelene Grube nastaje u Bosni duži period kada je vlast vladaoca bila skoro iščezla. Vlastela bosanska uspela je da ne samo oslabi centralnu vlast već i njene nosioce  postavljala i smenjivala po svojoj volji. Sudbina Bosne zavisila je uglavnom od tri  porodice – Hrvatinića, Kosač a i Pavlovića.  Hrvatinići su bila stara vlasteotska porodica koja je imala najviše svojih poseda u severo

 – zapadnoj Bosni, u Donjim Kraljevinama na Vrbasu. Njen predstavnik bio je Hrvoje Vuk č  č ić, veliki vojvoda «rusaga bosanksog» još od vremena kralja Tvrtka I. Posle

Tvrtkove smrti proširio je svoju vlast i nad jednim delo Hrvatske i Dalmacije, a od 1402. godine nosi titulu «hercega splitskog».  Kosač e su spadale u red onih vlasteotskih porodica koje su se uzdigle u prve redove za

vreme napredovanja Bosne pod Tvrtkom I. Vlatko Vuković, poznati vojskovođa kojem je Tvrtko darovao velike posede u novoosvojenim oblastima, položio je temelje moći ove kuće. Vlatkov sinovac i naslednik Sandalj Hranić Kosač a (1392 – 1435) proširuje posede koji pred kraj njegovog života obuhvataju prostrano područ je od Prijepolja, Pljevalja i  Nikšića do Cetine. Posle smrti Hrvoja Vuk čića 1416. godine postaje najmoćnija ličnost među bosanskim feudalcima.

43

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Uspon porodice  Pavlović počeo je sa knezom  Pavlom Radenovićem  pred kraj vlade Tvrtka I. U njegovoj vlasti nalazili su se rudnik Olovo i grad  Borač  odakle   odakle se širi i na  jedan deo primorija (Trebinje, Cavtat, Bileća). 7. Borba protiv pritiska Ugarske Posle poraza kod Nikropolja, Ugarska nije bila u stanju za neko vreme da aktivno utiče na bosanske prilike i da završi započetu akciju podvlašćivanja Bosne, koja je bila odvela do ugovora u Đakovu. Bosna, međutim, nije mogla ostati po strani u velikom sukobu koji  je vo đen u Ugarskoj i Hrvatskoj između pristalica kralja Žigmunda i njegovih protivnika koji su hteli da dovedu na presto Ladislava Napuljskog koga podržavaju hrvatski velikaši Hrvoje Vuk čić, Sandalj Hranić i Pavle Radenović, pa i novi kralj Ostoja (1398 – 1404) koji je doveden na presto umesto svrgnute Jelene Grube. Prelazak Bosne na stranu protivnika kralja Žigmunda doveo je do rata između nje i Dubrovnika, koji je uporno bio na Žigmundovoj strani. Bosanska vojska opustošila je dubrovačko područije 1403. godine pošto se Republika nije htela odazvati zahtevu kralja Ostoje da prizna bosansku vrhovnu vlast. Kralj Ostoja videvši da Ladislav Napuljski nema dovoljno snage da zavlada čitavom Ugarskom i da je Žigmund pojačao svoj položaj, prilazi Žigmundu i sklapa mir sa njim. Većina bosanske vlastele, bojeći se jačanja Ugarskog uticaja, napušta kralja Ostoju. U  proleće 1404. godine Ostoja je zbačen, a na njegovo mesto je vlastela dovela Tvrtka II Tvrtkovića (1404 – 1409).

U Bosni su u potpunosti preovladali protivnici kralja Žigmunda. Zbačeni Ostoja  pobegao je u Ugarsku pokušavajući pomoću nje da opet dođe na vlast. Kralj Žigmund napada Bosnu pod izgovorom krstaškog rata protiv bosanskih patarena. Više godina su ugarske vojske navaljivale na Bosnu, ali je uspeh bio samo delimičan. Zauzeti su bili neki gradovi, među njima i Bobovac, najača bosanska tvr đava gde je bila ostavljena ugarska posada. U Bobovac je doveden i Ostoja, ali nije mogao biti nametnut Bosni za vladaoca. Većih posledica imao je tek napad kralja Žigmunda u jesen 1408. godine kada sa vojskom upada u Bosnu, zauzima i ruši neke gradove. Žigmund je odlučio da drakonskim merama primora bosansku vlastelu na pokornost. Naredio je da se u

44

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Doboru svi zarobljeni velikaši (171) pogube, a njihova tela bace sa gradskih zidina u reku Bosnu. Posle ovih uspeha Ugarske najuticajniji bosanski velikaši bili su prisiljeni da napuste  borbu, a sam Hrvoje Vuk čić izmirio se sa Žigmundom i napustio Ladislava Napuljskog, što je značilo i slom njegove stranke. Sandalj Hranić, a verovatno i Pavle Radenović su  privremeno napustili borbu. Međutim, Ugarska nije mogla trajno učvrstiti svoju vlast u Bosni jer je i dalje ve ćina  bila protiv Ugasrke. Sandalj Hranić  i knez Pavle Radenović  stali su na čelo otpora i  podupiru kralja Ostoju koji uz njihovu pomo po moć opet 1409 dolazi na presto i solidariše se sa antiugarskom politikom i oslanja se na Turke. Stefan Ostoja vlada će po drugi put Bosnom u periodu od (1409 – 1418). Mešanje Turaka u Bosanske poslove samo je pojačalo odluku Ugarske da konačno reši  bosansko pitanje. Kralj Žigmund u proleće 1410. godine šalje ponovo vojsku u Bosnu,  pomaže mu i Hrvoje koga je postavio za svog «vice kralja u Bosni». Osvaja više gradova, a Hrvoje mu predaje Srebrenik u Usori i Srebrenicu na Drini. Sada Žigmund želi da konačno sprovede odredbe Đakovskog ugovora i da se kruniše za kralja Bosne. Do ovoga nije moglo doći. Žigmund je priznao Ostoju za Bosanskog kralja, a ovaj njega za svoga sizirena (1411. godine). Integritet Bosne uglavnom se održao, jedino je Žigmund Srebrenicu predao despotu Stefanu Lazareviću, a Usoru i Sol stavio pod neposrednu ugarsku upravu. Sporazum između Ugarske i Bosne 1411. godine bio je posledica kompromisa i to uglavnom zbog Turske opasnosti koja je pretila Bosni. 8. Međ usobne usobne borbe velikaša i jač anje anje turskog uticaja Tek posle obnavljanja svoje države pod Muhamedom I 1413. godine Turci su pojačali svoju aktivnost u Bosni. Tamo nalaze prirodnog saveznika u Hrvoju Vuk čiću te sa njim sklapaju sporazum i upadaju u leto 1414. godine u Bosnu. Jedno krilo vojske skopskog krajišnika Isak – bega prodire čak do okoline Zagreba. Sa Turcima je u Bosnu došao i  bivši kralj Tvrtko II koga k oga je Hrvoje želeo da dovede umesto Ostoje. U zemlji su opet bila dva kralja, jednog je podržavala Ugarska, a drugog Turska tako da je bezvlašće opet zavladalo u Bosni.

45

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Da bi održala svoj uticaj u Bosni, Ugarska je uputila svoju vojsku preko Save, ali je u leto 1415. godine poražena verovatno u blizini Doboja. Pošto je ovom pobedom nestao ugarski uticaj bosanska vlastela je odlučila da preotme od despota Stefana Srebrenicu koju mu je bio ustupio Žigmund. Sultan je priznao Ostoju za kralja Bosne, a Sandalj se izmiro sa Hrvojem. Tada dolazi i do sukoba između najuticajnijih velikaša – Sandalj Hranić po dogovoru sa kraljem Ostojom, priliko jednog izleta u Sutjesci napao je i ubio kneza Pavla Radenovića. Odlučeno je bilo da se njegova oblast podeli između zaverenika i otpočelo je proganjanje vlastele Pavlovića. Sinovi kneza Pavla su uz pomoć  Turaka opustošili zemlju svoga protivnika Sandalja Hranića. Čak je i sultan morao da šalje izaslanike da posreduju u izmirenju vlastele. Većina je krivicu svalila na kralju Ostoju koji je morao da se spašava bekstvom. Sa turskom vojskom dolazi u Bosnu Tvrtko II i oni utiču i na njegov ponovni dolazak na vlast (1421 – 1443). Kasnije nezadovoljni Tvrtkom II podržavaju kao protiv kralja Ostojinog sina Radivoja 1432. Bosna tada i formalno priznaje Tursku vlast i obavezuje se na plaćanje godišnjeg danka. Zbog neurednog isplaćivanja danka Turci ih kažnjavaju zauzimanjem u zalog nekih gradova. Posle Doboja, Ugarska više godina nije mogla ništa preduzeti da privuče Bosnu na svoju stranu. Ali kralj Žigmund nije potpuno odustao od svojih namera da Bosnu što tešnje veže za Ugarsku. Međutim, ovaj put to nije pokušavao silom da postigne kao ranijih godina, već sporazumom sa Tvrtkom II. Tvrtko II obavezao se sporazumom iz septembra 1427. da će ako umre bez zakonitog potomstva presto ostati Žigmundovom tastu Hermanu Celjskom, rođaku Kotromanića. Tako Bosna postaje poprište borbi između Ugarske i Turske. Turci otvoreno pomažu pretendenta Radivoja, a Tvrtko II je najizad  primoran da plaća sultanu danak od 25.000 dukata. 9. Postanak Hercegovine Feudalna anarhija koja je od kraja XIV veka sve više zahvatala bosansku državu, imala je većih posledica, i najača se osećala u južnim krajevima srazmerno kasno uklopljenim u državu i više izloženim razornom dejstvu Turaka. Sandalj Hranić  je za duge svoje vladavine (1392 – 1435) znatno proširio i zaokružio svoje posede koji su se prostirali od Mileševe do Cetine. Od smrti kneza Pavla Radenovića 1415. godine i vojvode Hrvoja

46

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Vuk čića 1416. godine on postaje najmoćniji čovek u Bosni. Njegova politika zavisila je či  ć sve više od Turaka. Oblast Sandalja Hranića nasledio je njegov sinovac Stepan Vuk č 

 Kosač a (1435 – 1466) ovu promenu pokušao je da iskoristi vojvoda Radoslav Pavlović

da ojača na račun Kosača, protiv ovoga se pobunila i vlastela u zapadnom Humu, gde su  bili najmoćniji Radivojevići, i zatražili zaštitu ugarskog kralja Žigmunda. Pritešnjen, vojvoda Stepan pozvao je u pomoć Turke i ne samo što je održao jedinstvo svoje oblasti već je i prili čno uvećao. Pavlovićima je oteo Trebinje i župu Vrn sa gradom Kolvukom i  potpuno ih istisnuo sa primorja. Radivojevići i Pavlovići platili su svoje neprijateljstvo  prema Vuk čiću time što su izgubili udeo u prihodima od drijevske carine. Tako je velike  prihode na ušću Neretve od sada uživao samo Kosača. Pod Stepanom Vuk čićem ubrzava se proces izdvajanja južnih oblasti iz bosanske države. One stvarno postaju posebna politička jedinica zavisna od Turaka. Kada su Turci osvojili prvi put Srbiju 1439. on upada u Zetu i zauzima gradove Medun i Soko, koje  posle obnavljanja despotovine morao napustiti. Kao odgovor na pokušaj hrvatskog bana da mu otme zapadni deo Huma napada grad Omiš i posle duže opsade osvaja ga, a sa njim i Poljicu 1440. godine. U vreme kada je Bosna prišla savezu hrišćanskih država  protiv Turske on se bori na strani Turske. Prilikom promene na prestolu i dolaska na vlast kralja Stefana Tomaša (1443 – 1461)  on zajedno sa Turcima ukazuje pomoć  starom  pretendentu Tomaševom bratu Radivoju. Rat između njega i bosanskog kralja prekinut je izmirenjem u proleće 1446. godine, ali do trajne saradnje nije moglo doći. Da bi što više naglasio svoju nezavisnost od Bosne Stepan Vuk č  či  ć  se oktobra 1448. proglašava za «hercega od svetog Save».

Herceg Stepan je vršio pritisak i na Dubrovnik koji je doveo i do otvorenog rata (1451 – 1454). Uz pristanak sultana herceg Stepan napada Dubrovnik. Dubrovčani uspevaju da  pridobiju na svojoj strani kralja Stefana Tomaša i despota Đur đa Brankovića i Pavloviće u nadi da će povratiti izgubljene oblasti. Dubrovčani su računali da će slomiti Kosaču izazivanjem nereda u samoj zemlji – uspeli su da protiv njega pobune njegovog najstarijeg sina Vladislava i mnoge velikaše, naročito vojvodu Ivaniša Vlatkovića (Radivojevića), sa braćom. Dubrovčani nisu prezali ni od toga da ucene glavu hercega Stepana. Obećali su onome ko ga ubije 15.000 dukata.

47

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Sukob između malene, ali ekonomski jake Dubrovačke Republike i hercega uzimalo je sve više nepovoljan obrt po ovoga. Dubrovčani su pokušali da iskoriste priliku i prošire svoju teritoriju na njegov račun. Kralj Tomaš im je ustupio župe Vrsinje i Dra čevicu sa  Novim, do koga je Dubrovčanima naročito bilo stalo da ga dobiju zbog ekonomske uloge koju mu je Kosača namenjivao, ali do ostvarenja ovog cilja ipak nije moglo doći. Kada je zaključen mir uspostavljena je stara granica između zaraćenih strana. 10. Propast bosanske države 1463. godine. Poslednji bosanski vladari pokušavali su da otklone opasnost od Turaka oslanjajući se na Ugarsku i papu. U nemogućnosti da se sama potpuno oslobodi uticaja i zavisnosti od Turaka ona je tražila da ih parališe i da se održi pomo ću sila koje su ranije najviše ugrožavale njenu samostalnost. Ali u Bosni centralna vlast je bila suviše slaba, potrebno  je bilo savlađivati otpor vlastele koja je bila protiv ugarske prevlasti, a naro čito voditi nepomirljivu borbu protiv «crkve bosanske» na čijem potpunom uništenju je Rimska Kurija oduvek radila. Međutim, opaža se izvesna življa aktivnost katoličke crkve da poveća broj svojih  pristalica. Kralj Tvrtko je početkom 1436. obećao da će svim svojim silama štititi franjevce koji su još u XIV veku počeli podizati svoje manastire u Bosni i dozvoljavao im je da slobodno propovedaju «reč Božiju i istinu svete katoli čke i rimske crkve» i da  bez ikakve smetnje preobra preo braćaju narod na katoličanstvo. U to vreme je i koncil katoličke crkve u Bazelu preduzimao poslednje pokušaje započete još 1433. godine da «crkva  bosanska» i sa njom celu Bosnu privede katolicizmu, ali oni nisu imali uspeha. Posle  prvog pada Srbije 1439. godine očekivalo se da će ista sudbina snaći i Bosnu, međutim, u ratu između Ugarske i Turske, Turci gube te Bosna ostaje po strani. Kad je umro Tvrtko II vlastela je na vlast dovela Stefana Tomaša (1443 – 1461), ranije  pateren, a kao novi kralj prelazi u katoličanstvo. Tomaš je bio vazal Ugarske. Turci su pokušali da za kralja Bosne nametnu svog štićenika, Tomaševog brata Radivoja. Međutim, većina vlastele je bilo uz Stefana Tomaša i Radivoj je morao uskoro napustiti borbu i pomiriti se sa bratom.

48

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Kralj je pokušao da uništi «crkvu bosansku», ali mu to nije pošlo za rukom. Katolička crkva nije se odricala svojih namera da uništi patarenstvo u Bosni. Papini legati radili su i dalje, naročito preko franjevaca, da povećaju broj katolika u narodu i kod vlastele. Kao i druge feudalne države koje su uništili, Turci su i u Bosnu postepeno u toku više decenija sistematski slabili i razarali njenu otpornu snagu.  Sl. 8: kralj Stefan Tomaš 

Poslednji bosanski kralj Stefan Tomašević  (1461 – 1463) pokušavao je da pripremi zemlju za konačnu borbu

 protiv Turaka. Njemu prilaze i mnogi jaki velikaši, a među njima i herceg Stepan Vuk čić. Napokon je kralj krunisan i krunom iz Rima, što je značilo otvoreno  prilaženje Zapadu. Uzdajući se u pomoć  hrišćanske koalicije na čijem organizovanju je radio papa Pije II, Stefan Tomašević je otkazao plaćanje danka sultanu 1462. godine. Pošto nije dobio pomoć  sa zapada, obraća se molbom Porti tražeći  primirije od 15 godina. Bosni je obećano primirije, ali samo da bi se prikrile prave sultanove namere. Već sledeće 1463. godine Turska vojska koju je predvodio sam sultan napala je Bosnu iz nekoliko pravaca. Sultan je jedan deo vojsku poslao uz Savu da spreči pomoć kralja Matije Korvina, a sam je pošao u opsadu Bobovca, dok je kapetanu Mahmud – paši Anđeloviću pripala čast da uhvati kralja. Kraljevsku prestonicu Bobovac perdao je njegov zapovednik čim se pojavila Turska vojska, a kralj Stefan Tomašević pokušao je da pobegne, ali su ga Turci sustigli u gradu Ključu na Sani u kojem je izvesno vreme pružao otpor. Na kraju je postignut sporazum da kao i u slučaju Smedereva, kad je Stefan Tomašević bio srpski despot, preda tvr đavu uz obećanje da će biti pošteđen. Turski kapetan Mahmud - paša ga je, i pored obećanja, zarobio i predao sultanu koji, kako svedoče izvori, nije hteo ni da ga pogleda, već je odmah dao da mu se odrubi glava. Ostali utvr đeni gradovi u zemlji su ubrzo bez većeg

otpora zauzeti, negde i uz obećanje timara. Ovim činom Bosna je pala pod Tursku vlast 1463. godine. Sa druge strane, ugarski kralj Mateja Korvin upao je u jesen 1463. godine sa vojskom u severo – zapadnu Bosnu i zauzeo Jajce, gde mu se pridružuje herceg Stepan Vuk čić.

49

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Tako se severna Bosna otrgla od Turske vlasti. Kralj Matija Korvin postavio je slavonskog velikaša Emerika Zapolju za gubernatora Bosne. Od oslobođenih oblasti organizovane su dve banovine; jedna sa sedištem u Jajcu, a druga sa središtem u Srebreniku. Turci sada zbog nesigurnsoti 1465. godine postavljaju za kralja jednog člana dinastije Kotromanića, Matiju, sina pretendenta Radivoja, što je stvorilo iluziju kod Bosanaca o obnavljanju bosanske države. Bosna je dobila još jednog kralja koga je postavila Ugarska. Matija Korvin titulu kralja Bosne dao je velikašu Nikoli Iločkom (1471 – 1477). Zbog sukoba hercega Stepana Vuk čića Kosače i sina mu Vladislava koji je odbegao sultanu 1462. godine, Turcima nije bilo teško da već 1465. godine zauzmu najveći deo Hercegovine. Mlečani su takođe iskoristili ovu priliku i zauzeli primorije od Neretve do Cetine (Krajinu). Pod vlašću Stepana hercega Stepana Vuk čića ostao je samo uzak pojas zemljišta u Primoriju sa Novim na ulazu u Boku Kotorsku. Ovako smanjenu oblast ostavio je svome srednjem sinu Vlatku (1466 – 1482) isključivši iz nasledstva najstarijeg sina Vladislava zbog sukoba koji je imao sa njim. Njegov sin herceg Vlatko se držao u Novom sve do 14. decembra 1481. kada je padom Novog u ruke Turaka pao i poslednji ostatk Hercegovine, nekadašnje bosanske države. Međutim, Jajačka i Srebrnička banovina održale su se nekoliko decenija i pored stalnih napora Turaka da konačno zavladaju čitavom Bosnom. Početkom XVI veka Turci su konačno zagospodarili celom Bosnom; Srebrenik je pao oko 1512., Šabac i Beograd 1521., a posle Mohačke bitke nestalo je i Jaja čke banovine 1528 godine.

50

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  5. SREDNJOVEKOVNA SRBIJA

1. Prve srpske zemlje na Balkanskom Poluostrvu  Najstariji podatak o balkanskim Srbima nalazi se u imenu grada Gordoservona u Bitiniji koji se spominje 680/81 – ime je nesumnjivo dobio po Srbima koje su Vizantinci preselili u Malu Aziju. Ova činjenica nameće zaključak da su se Srbi na Balkansko Poluostrvo doselili bar nekoliko decenija ranije. Po imenu oni se izričito pominju već  kao «narod koji drži veliki deo Dalmacije» tj. stare rimske provincije istog imena, tek u vezi sa ustankom  Ljudevita Posavskog 822.  Opširnije vesti o Srbima imamo u spisima cara Konstantina VII Porfirogenita iz sredine X veka, koji iznosi istoriju Srba od njihovog doseljenja na Balkansko Poluostrvo do toga vremena. Porfirogenit vezuje istoriju Srba za nekoliko oblasti, koje su kao političke jedinice, u međusobnoj zavisnosti ili samostalne,  postojale u njegovo vreme. To su: 1. Srbija ili kasnije Raška (planinski predeli oko Lima, gornje Drine, Ibra i Zapadne Morave) 2. Područ je Sol  oko  oko Tuzle 3.  Bosna (oblast oko gornjeg toka reke Bosne) 4.  Zahumlje (oko Dubrovnika do doline reke Neretve) 5. Travunija (primorije oko Boke Kotorske do Dubrovnika) 6.  Paganija (primorska oblast između reka Neretve i Cetine, sa ostrvima Kor čula, Mljet, Hvar i Bra č). Porfirogenit pominje i oblast  Duklju (kao posebnu oblast), ali ne govori ništa o njenoj  plemenskoj pripadnosti, kao što to naglašava za ostale oblasti. Danas se ne može utvrditi koliko ove Porfirogenitove vesti, zabeležene puna tri veka  posle doseljenja Slovena na Balkansko Poluostrvo, odgovaraju stvarnosti. U svakom slučaju, proces formiranja srednjovekovne srpske države se odigravao na ovom područ ju, uključujući i Duklju, ali bez Bosne i Neretljanske oblasti koje su se kasnije izdvojile iz

51

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  sklopa ovih zemalja. U procesu formiranja srpske države glavnu ulogu su igrale  Raška i  Duklja.

 Sl. 9: Prve srspske zemlje z emlje na balkanskom poluostrvu

Konstantin Porfirogenit daje podatke i o gradovima koji su postojali na ovim  područijma. Tako on navodi da je u Srbiji postojalo 6 gradova –  Destinik, Cernavuski,  Megiretus, Dresnik, Salines i Lesnik; u Bosni 2 – Katera i Desnik; u Zahumlju 5 – Ston,  Mokro, Ošlje, Dabar i Galumainik; u Travuniji takođe 5; Trebinje, Vrn, Risan, Lukavete i Zetlivi. Za neke od ovih gradova se može utvriditi koji su i gde se nalaze, dok za druge

to nije moguće. Ne zna se ni kakvog su karaktera bili. U pitanju su svakako bile tvr đave, vojni i upravni centri, ali su neki od njih morali imati i izvesnu ekonomsku ulogu.  Na čelu srpskih zemalja bili su kneževi, koji se u Vizantijskim izvorima javljaju kao  Arhonti. Osnovne upravne jedinice su bile  župe sa  županima na čelu i gradovima kao

njihovim središtima.

52

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Kod Srba se u najstarije vreme javlja klasno društvo, tj. dolazi do imovinske i društvene diferencijacije i razvijaju se feudalni odnosi. To se ogleda u nekoliko značajnih momenata. 1. Ojač ala ala kneževska vlast sa pravom nasledstva u jednoj porodici. 2. Župani i drugi prvaci kao zač eci eci feudalne aristokratije. 3. Moć kneza da postavlja župane.

Uporedno sa procesom izgradnje feudalnog društva, kod Srba je teklo i  širenje hriš ćanstva. Kada su Sloveni naselili Balkan, razbili su i hrišćansku crkvenu organizaciju

u njegovoj unutrašnjosti. Proces hristijanizacije srpskog područ ja nije bliže poznat. Konstantin Porfirogenit kaže da je već car Iraklije pokrstio Srbe poslavši im sveštenike iz Rima, ali na drugom mestu govori da je njihovo pokrštavanje završeno za vreme vladavine  Vasilija I Makedonca (867 – 886). Ovo ponovno primanje hrišćanstva Porfirogenit objašnjava prestankom vizantijske vlasti nad Srbima za vreme Mihaila II Amorijca (820 – 829), kada su se oni nakratko vratili paganstvu. Za Neretljane se međutim izričito naglašava da su sve do Vasilija I ostali nepokršteni. Zna se uostalom da  je jedan od njihovih prvaka 830. godine primio p rimio hrišćanstvo u Veneciji. Vizantija je težila da širenejm hrišćanstva među srpskim plemenima proširi svoj uticaj nad njima. Ali o nekom brzom i radikalnom pokrštavanju ne može biti ni govora. Hristijanizacija Srba je bio dug i složen proces koji je trajao više od 2 veka. Stara religija se dugo održala, o čemu svedoče tragovi koje je ostavila u toponomastici. Sigurno je da je od samog doseljenja bilo slučajeva pojedinačnih pokrštavanja, kao i da se i najranije pokrštavalo stanovništvo koje je bilo u bliskom dodiru sa primorskim gradovima, dok su se udaljeniji i nepristupačniji krajevi najsporije pokrštavali (npr. ime  Paganija najbolje svedoči o tome kako je sporo hrišćanstvo dopiralo u ove krajeve).

Kada je prva srpska dinastija Višeslavić ili (Vlastimirovi ći) primila hrišćanstvo, ne može se tačno utvrditi. Imena prvih njenih kneževa su izrazito slovenska – Višeslav, Radoslav.  Prosigoj, Vlastimir, Mutimir.  Tek sa Mutimirovim sinom Stefanom počinje niz

hrišćanskih imena. Hrišćanstvo je nesumnjivo već  u drugoj polovini IX veka površno

53

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   preovladalo u Srbiji i time je bila stvorena podloga za njegovo konačno učvršćivanje. To  je izvedeno postupno, delatnošću Ćirila i Metodija i njihovih učenika. Pored ovih momenata unutrašnjeg razvitka, proces jačanja države uslovile su i ubrzale stalne borbe sa Ugarskom i Vizantijom.

2. Srbija u IX i X veku Prva srpska vladarska dinastija su Višeslavići ili Vlastimirovi ći. Konstantin Porfirogenit navodi da kako je vladarski sin koji je doveo Srbe u novu postojbinu umro još pre doseljenja Bugara, odnsono pre 680. godine. On beleži da su od tog vremena Srbima vladala četvorica arhonata (kneževa) čija imena ne navodi, te su posle njih na vlast došli Višeslav, Radoslav i Prosigoj. O njihovoj vladavini međutim nema nikakvih podataka i

samo se približno mogu odrediti godine kada su oni vladali. Tek je kazivanje o knezu Vlastimiru detaljnije i pruža mogućnost da se njegova vladavina preciznije hronološki odredi. Po Višeslavu, prvom po imenu poznatom knezu ove dinastije, odnosnu Vlastimiru, prvom knezu o čijoj se vladavini nešto više zna, prva srpska dinastija dobila  je svoje ime. Tokom Vlastimirove vladavine Srbiju su napali Bugari predvođeni kanom  Presijamom (836 – 853).  Bugarska je u to doba već  obuhvatala severnu Srbiju sa Braničevom i

Beogradom, Srem i deo Makedonije. Međutim, posle trogodišnjeg ratovanja, Vlastimir je uspeo da odbije napad. Vlastimir je uspeo da za Srbiju trajno veže Trebinje, time što je udao svoju k ćer nepoznatog imena za sina trebinjskog župana  Bele –  Krajinu, kome je dao titulu kneza «arhonta». Tako je po kazivanju Porfirogenita nastala Trebinjska imir , bili su podređeni kneževina. Naslednici Krajine, njegov sin  Hvalimir   i unuk  Č uč imir 

srpskom vladaru. Taj se odnos zadržao sve do polovine X veka. Uskoro je Bugarska pod kanom Borisom (853 – 888) ponovo napala Srbiju, ali je opet  pretrpela težak poraz. Vlastimirovi sinovi  Mutimir, Strojimir i Gojnik   koji su zavladali Srbijom, uspeli su da razbiju bugarsku vojsku i zarobe Borisovog sina Vladimira sa 20 velikih boljara. Ove uspešne borbe sa Bugarskom pokazuju da je Srbija već tada toliko napredovala u društvenom – ekonomskom i državnom pogledu, da je mogla da se odupre i mnogo jačoj Bugarskoj.

54

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   Sl. 10: Peč at at kneza Strojimira

Posle pobede nad Bugarima, Mutimir (860 – 890)  je oterao svoju braću i zavladao sam. Njegova vladavina je trajala blizu tri decenije i malo je  poznata. Zna se da je papa Jovan VIII u to vreme  pokušavao da Srbiju, u kojoj se već učvrstilo hrišćanstvo, veće za Rim. U jednom pismu iz 873. godine on je pozvao Mutimira da potčini svoju zemlju panonskom arhiepiskopu Metodiju. Mutimira su nasledili sinovi  Prvoslav, Bran i Stefan. Oni se međutim nisu dugo održali na vlasti,

 jer ih je oko 891. godine prognao i Srbijom zavladao njihov brat od strica  Petar Gojniković , koji je došao iz Hrvatske. Petar se oslanjao na Vizantiju i uspeo da se održi

na vlasti oko četvrt veka. Uspešno je odbijao napade svojih rođaka koji su pokušavali da ga zbace. Prvo je odbio napad Mutimirovog sina Brana, a kasnije i Klonimira Strojimirovića, koji je iz Bugarske provalio u Srbiju i zauzeo grad  Destinik, ali je ubrzo savladan i ubijen. U to doba je Paganija bila pod srpskom vlašću. Na taj način srpska država je okružila Zahumlje, čiji je knez bio  Mihailo Višević. Njemu je sa jedne strane pretila opasnost od Srbije, a sa druge od Vizantije. U takvoj situaciji, on se oslanjao na Bugarsku. Vesti koje  postoje o njemu prikazuju ga kao bugarskog saveznika. On je 912. zarobio Petra, sina mletačkog dužda Ursa Patricijaka i predao ga bugarskom kanu Simeonu. Kasnije je uspeo da okrene Bugarsku protiv Srbije tako što je nagovorio jakog Simeona da Srbija sklapa savez sa Vizantijom protiv Bugarske. Simeon je na to poslao vojsku (917) koja je na  prevaru uhvatila Petra Gojnikovića i zamenila ga sa drugim članom vladajuće dinastije  Pavlom Branovićem.

Pavle Branović, kog su Bugari doveli na vlast, održao se svega tri godine. On se u  početku oslanjao na Bugare. Međutim, Vizantijski car Roman Lakapin (920 – 944) je želeo da otrgne Srbiju od Bugarskog uticaja, i zato je poslao na Srbiju vojsku i svog  pretendenta  Zaharija Prvoslavljevića, kog je Pavle uspeo da zarobi i preda Bugarima. Međutim, ubrzo se i sam Pavle okrenuo protiv Bugara i prišao Vizantiji. Simeon je u toj situaciji za svog pretendenta na srpski presto podržao Zaharija Prvoslavljevića, protiv

55

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  koga se do juče borio, i uspeo je da ga dovede na vlast u Srbiji. Međutim, Zahariji se okrenuo Vizantiji i priznao njenu vrhovnu vlast. To je navelo Simeona da preduzme  jedan pohod na Srbiju, koji je propao. Nakon toga Bugarski car je odlučio da Srbiju  potpuno uništi. Godine 924. Bugari su upali u Srbiju, zarobili sve župane, a zemlju opljačkali, opustošili i priključili Bugarskoj. Zaharije Prvoslavljević  je pobegao u Hrvatsku.  Neposredna vlast Bugarske nad Srbijom nije dugo trajala. Već nakon Simeonove smrti aslav 927. počinje opadanje Bugarske moći. Član stare srpske dinastije Višeslavića Č aslav  Klonimirović koji se nalazio u Bugarskom zarobljeništvu u Preslavu, uspeo je da pobegne

u Srbiju 927. ili 928. godine i obnovi njenu državnost. U tome je, kao i njegovi  prethodnici, imao pomoć  Vizantije. Njegova država obuhvatala je Travuniju, područije Sol i Bosnu. Opadanje Bugarske, obnova Srbije i jačanje vizantije imale su uticaja i na Zahumlje. Humski knez Mihailo Višević  ostao je bugarski saveznik i nakon pada Srbije. Godine 926. on je na prepad osvojio vizantijski grad Sipont u Apuliji. Kada je Simeun umro 927. te kada je Bugarska počela naglo slabiti, Časlav je obnovio Srbiju, Mihailo je morao  pribeći zaštiti Vizantije od koje je dobio titulu  prokonzula i patricija. Pre toga Zahumska  biskupija je stavljena pod jurisdikciju splitske nadbiskupije na crkvenom saboru u Splitu 925. godine. Sudbina Huma posle smrti Mihaila Viševića 950. malo je poznata. Časlav

Klonimirović je dosta dugo vladao Srbijom i živeo do približno 950. godine. Po

kasnijem kazivanju  Letopisa popa Duklnanina, stradao je u borbi sa Mađarima. Vrlo je verovatno da su Mađari u to vreme vršili upade u srpske zemlje. Posle Časlavljeve smrti, Srbija je izgubila svoj značaj. Njena istorija u drugoj polovini X veka slabo je poznata. Izvesno je da je Srbija bila potčinjena Vizantiji posle pada Bugarske 971. godine dok nije ušla u sastav Samuilove države. Kada je vizantijski car Vasilije II uspeo da uništi Samuilovu državu 1018. godine, Srbija je opet došla pod njenu vlast. Isto se, najverovatnije desilo i sa Zahumljem. Ali za sve ovo vreme zavisnosti u Srbiji i Zahumlju nije bila potpuno odstranjena domaća uprava sa vladarem na čelu. Vizantija nije uspela da neposredno nametne svoju upravu svim srpskim zemljama. Verovatnije je da se ona zadovoljavala izrazima pokornosti srpskih kneževa, koji su tako prema njoj dospeli u vazalan odnos.

56

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Sa padom Samuilovog Makedonskog carstva Vizantija je doživela svoj vrhunac. Ubrzo  je otpočelo njeno propadanje, čije su se posledice osetile i u srpskim zemljama. Duklja se oslobodila, a u Makedoniji su izbijali ustanci u cilju obnavljanja stare države. Uticaj Vizantije u Srbiji (Raškoj) je nesumnjivo morao oslabiti, a možda je povremeno i  prestajao. Letopis popa Dukljanina navodi da je Vizantija morala da velikim darovima  pridobija vladare Raške, Bosne i Huma da joj pomažu u borbi protiv Zete.

3. Stvaranje Duklje Današnja Crna Gora, to jest veći deo rimske provincije  Prevalitane, nazivala se do kraja X veka  Duklja. Ovaj naziv potiče od rimskog grada  Dokleje, koji se nalazio u blizini Podgorice. Uporedo sa ovim, u XI veku se javlja i drugo ime –  Zeta, po imenu desne  pritoke Morače. Do druge polovine X veka jedina poznata ličnost među Dukljanskim vladarima knez  Petar , koji se na gr čkom natpisu na jednom olovnom pečatu iz IX ili X veka spominje

kao «arhont Dioklije». Tek od vremena kneza Vladimira koji je vladao krajem X i početkom XI veka dopuštaju istorijski izvori da se u izvesnoj meri utvrdi istorijski razvoj Duklje. Vladimirova  prestonica bila je u  Krajini, na zapadnoj obali Skadarskog jezera. Vesti o Vladimiru su vezani za ličnost Makedonskog cara Samuila i njegovih naslednika, kao i za Samuilove  borbe sa Vizantijskim carem Vasilijem II. Vladimir je 993. godine poslao jedno  poslanstvo u Carigrad koje je trebalo da sklopi savez sa Vasilijem jer je Valdimir strahovao od napada Samuila. Ovo poslanstvo su zarobili Arabljani da bi ga kasnije Vasilije otkupio. Vladimirova bojazan je bila opravdana jer je 998. godine Samuilo  provali u Duklju, potukao Vladimira i pokorio njegovu zemlju. Vladimira je odveo kao zarobljenika u svoju prestonicu u Prespu. Ubrzo ga je vezao za svoju porodicu, oženivši ga svojom ćerkom  Kosarom i vratio mu je Zetu na upravu. Vladimir se vratio u Krajinu gde je vladao do 1016. godine. Travunijom i Zahumljem upravljao je njegov brat ili stric  Dragomir . U toku porodičnih svađa koje su posle Samuilove smrti 1014. godine izbile u

Makedonskom carstvu, Vladimira je u Prespu namamio Jovan Vladislav i na pervaru ga ubio 1016. godine.

57

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Posle smrti Jovana Vladislava 1018. Vasilije II je pokorio celu Samuilovu državu i uspostavio vizantijsku vlast u svim balkanskim zemljama pa i u Duklji. Dragomira su, u  pokušaju da preuzme Vladimirovo nasledstvo, ubili Kotorani. Njega je nasledio njegov sin Stefan Vojislav (1034 – 1050). Posle smrti Vasilija II 1025. godine, počinje opadanje Vizantijskog carstva. U takvoj situaciji u Zeti se stvaraju uslovi za pokretanje borbe za osobo đenje od vizantijske vlasti. Vojislav je 1034. godine podigao ustanak protiv Vizantije, ali taj ustanak nije uspeo i Vojsilav je zarobljen i odveden u Carigrad. Međutim, njemu je pošlo za rukom da se oslobodi i po povratku u zemlju on je preuzeo vlast, ne samo nad Dukljom, već  i nad Travunijom i Zahumljem, tako da se njegova država prostirala od Bojane do Neretve. U isto vreme Vojislav je došao do značajnih finansijskih sredstava. Na taj na čin što se 1040. godine na dukljanskom primoriju razbila jedna vizantijska lađa koja je nosila državni novac. Vojislav je zaplenio taj novac i na carev poziv da ga vrati uopšte nije odgovorio.To je primoralo vizantijskog cara da u proleće 1040. godine preduzme pohod  protiv Vojislava, ali bez rezultata. Novi pohod je preduzet u jesen 1042. sa velikom vojskom od 60.000 vojnika. Posle početnih uspeha, Srbi su namamili vojsku u tesnace i tu ih strahovito potukli, ubivši 40.000 vojnika i 7 stratega (vojnih zapovednika). Ostali su se goli i bosi krili u žbunju, spasli. Tako je Vojislav uspeo da sa čuva stvarnu samostalnost pa je Vizantija morala da se zadovolji samo formalnim priznavanjem vrhovne vlasti. Inače je i politička situacija u okruženju bila za Vojislava povoljna 1040/41. izbio je ustanak Petra Deljanja u Pomoravlju i Povardarlju, a u okolini Drača  buna pod vođstvom nekog Tihomira Slovena. Vizantija nije mogla da mirno gleda uspehe dukljanskog kneza. Stoga je car Konstantin IX Monomah (1042 – 1055) naredio Dračkom despotu Mihailu da napadne Vojislava. Vizantijska vojska je zaista upala u Duklju i oplja čkala je, ali je pri povratku bila strahovito potučena od Vojislavljeve vojske. Posle toga Vizantinci više nisu uznemiravali Duklju. Poslednja vest u vizantijskim izvorima o Stefanu Vojislavu vezana je za poučnu priču o  pokušaju Dubrovačkog stratega Katakalona da ga zarobi. On se, naime, ponudio da bude kum na krštenju tek rođenog Vojislavljevog sina, i tražio da se radi toga sretnu na pola

58

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   puta. Međutim, Vojislav je Katakalona preduhitrio, pa umesto da sa pratnjom upadne u zasedu, zarobio ga je sa celokupnom pratnjom na sramotu Romeja.

4. Stvaranje dukljanske kraljevine 1077. godine i njen uspon za vreme kraljeva Mihaila (1050 – 1081) i Konstantina Bodina (1081 – 1101) Vojsilava je nasledo jedan od njegovih sinova Mihailo. On je vladao Zetom i Travunijom i na samom početku svoje vladavine uspostavio je dobre odnose sa Vizantijom. Oko 1052. godine je od vizantijskog cara dobio titulu «protospatora»  i bio upisan u «međ u  saveznike i prijatelje romejske».

 Na početku njegove vladavine došlo je do rascepa crkava 1054. godine. U borbi koja se  povodom toga vodila između Rima i Carigrada, papin ugled je rastao, a ugled Vizantije je  postepeno opadao. To je bilo od naročitog značaja za Mihailovu politiku. Između 1060. i 1070. godine, Mihailo je iskoristio nerede u Vizantiji i osvojio  Rašku, koja je dotle bila pod vizantijskom vlašću. On ju je predao na upavu svom sinu  Petrislavu.

1072. godine izbio je ustanak u Makedoniji pod vođstvom Đor đa Vojteha. Ustanici su  pozvali u pomoć  Mihaila, a on se odazvao tako što im je poslao u pomoć  svog sina Konstantina Bodina, koga su oni proglasili za cara. Mihailo je i sam uzeo učeća u tom ustanku tako što je upao u Dračku oblast. Međutim, ustanak je za nekoliko meseci bio ugušen. Bodin je bio zarobljen i odveden u Carigrad, a odatle u Antiohiju. Mihailo ga je odatle izbavio uz pomoć Mlečana, a Raška je opet došla pod vlast Vizantije. 1077. godine Mihailo se obratio papi sa molbom da mu pošalje kraljevsku krunu. Papa Grugur VII se odazvao ovom pozivu i poslao Mihailu kraljevske insignije, kao što je učinio i dve godine ranije, poslavši krunu hrvatskom kralju Zvonimiru. Papi je, naime,  bilo stalo da pridobije za sebe što veći broj balkanskih zemalja i na taj način oslabi uticaj carigradskog patrijarha. Osim toga želeo je da stekne što više moguće saveznika za borbu  protiv svog glavnog neprijatelja – nemačkog cara Henriha IV. Iako je Duklja i tada bila nezavisna država, ona nije bila međunarodno priznata. Međunarodno priznanje, odnosno  pravna osnova za nezavisnot, mogla je doći jedino iz Rima ili Carigrada. Na taj na čin, Duklja je dobila formalnu sankciju kakvu su dobile i ostale države.

59

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Istovremeno sa tim, Mihailo je radio i na stavranju barske mitropolije. On je naime težio da biskupija u Baru bude podignuta na rang mitropolije (tj. nadbiskupije). On nije želeo, kao u ostalom ni sam barski biskup, da katoli čka crkva na teritoriji njegove države bude  podređena crkvenoj vlasti koja se nalazi iznad Duklje, konkretno dubrovačkoj mitropoliji. Barska biskupija će me đutim biti podignuta na rang nadbiskupije tek za vreme njegovog sina i naslednika Konstantina Bodina. Za vreme vladavine Mihailovog sina kralja  Sl. 11: kralj Konstantin Bodin

 Konstantina Bodina  u susednim zemljama su se

odigrali krupni politički događaji. Normani, koji su  potiskivali Vizantince iz južne Italije spremali su se da borbu prenesu na Balkansko poluostrvo. Vizantija je sklopila savez sa Mle čanima, koji nisu želeli prisustvo strane pomorske sile na Jadranu. Uz  Normane je pristao papa Grgur VII, a priključio im se i Bodin. On se oženio  Jakvintom, ćerkom vođe normanske stranke u Apuliji. Za Konstantina Bodina, Ana Komnina kaže da je bio  «veoma ratoboran i pun podmuklosti». On je iskoristio borbu Normana i Vizantije da proširi

svoju državu. Kada su Normani zauzeli Drač i prodrli do Soluna 1081. Bodin je napao  Rašku koja je bila pod vlašću Vizantije i upravu nad njom poverio dvojici župana sa svog

dvora  Vukanu i Marku. Posle toga, Bodin je zauzeo i  Bosnu, gde je za kneza postavio nekog Stefana. Tako je on stvorio veliku državu u koju su ušle Zeta, Raška, Trebinje, Zahumlje i Bosna. 1085. godine Normani su se povukli sa Balkanskog poluostrva. Vizantijski car Aleksije I Komnin (1081 – 1118) je uspeo da povrati Drač i otpočeo je sa napadima na Zetu. U tim borbama Bodin je bio zarobljen, ali mu je pošlo za rukom da se oslobodi. Te iste godine izbio je rascep u katoličkoj crkvi oko izbora novog pape, naslednika Grgura VII. Aleksije I je bio u dobrim odnosima sa papom Urbanom II, ali su Nema čka, Engleska i Mađarska priznavale su protivpapu Klementa III. To je iskoristio Bodin da ponovi molbu svoga oca, te je 8.januara 1089. dobio mitropolitsku vlast za barskog biskupa. Tako je Zeta i u crkvenom pogledu postala nezavisna. Novoj mitropoliji u Baru bile su

60

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   podčinjene biskupije u Kotoru, Ulcinju, Drivastu i Pilotu, kao i srpska, bosanska i trebinjska biskupija. Nešto kasnije, kotorska biskupija se izdvojila iz jurisdikcije barske mitropolije i priznala vrhovnu vlast mitropolije u Bariju. Ba riju. Ovaj značajan događaj u crkvenoj politici pretstavlja poslednji Bodinov uspeh. Konstantin Bodin se poslednji pu spominje 1096/97 godine, kada je primio krstašku vojsku grofa Rajmunda Tulskog u Skadru. Pružio mu je utočište i hranu, čak se i pobratio sa Rajmundom, obećavši da će vojska u miru proći kroz njegovu teritoriju na putu za Svetu zemlju. Kralj Konstantin Bodin je umro oko 1101. godine.  Sl. 12: Kraljevina Duklja

5. Opadanje moć i kraljevine Duklje i njeno priključ enje enje Raškoj državu 1186. godine. Posle smrti Konstantina Bodina dolazi do slabljenja Duklje i od nje se osamostaljuju Raška, Bosna i Zahumlje. Raška je pod županom Vukanom počela sve više da jača i da utiče na prilike u Duklji, čiji su politički život u godinama posle Bodinove smrti obeležile 61

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  unutrašnje borbe izmešu Bodinove porodice sa jedne i roda Bodinovog brata od strica  Branislava sa druge strane.

Ovaj sukob se javio još za Bodinova života, i bio je u najužoj vezi sa njegovim dolaskom na vlast, jer je Bodin potisnuo sa prestola svog strica  Radoslava, Branislavljevog oca. Bodina je nasledio brat Dobroslav, ali se on nije dugo održao, jer ga apara, Branislavovog  je raški župan Vukan zbacio i na vlast doveo svog štićenika  Koč apara

 brata. Međutim, Kočapar se ubrzo pokušao osloboditi Vukanovog uticaja, te je zbačen nakon svega godinu dana kraljevanja. Vukan je na njegovo mesto doveo drugog Bodinovog brata Vladimira (1102 – 1114). Vladimir je učvrstio svoje veze sa Raškom tako što je oženio Vukanovu ćerku. Za to vreme Zetu nije uznemiravala ni Vizantija. I pored rodbinskih veza ona je ostala neutralna i onda kad je Vukan 1106. napao Vizantiju i bio pobeđen. Verovatno je zbog ovog Vukanovog neuspeha ojačao u Zeti otpor protiv Raške. Na čelu pokreta stajala je Jakvinta, Bodinova udovica; ona je prema popu Dukljaninu, otrovala Vladimira i đa   (1114 – 1118; 1125 – 1131). U to vreme, u Raškoj  postavila na presto svoga sina  Đor đ 

 je umro Vukan, a nasledio ga je Uroš I . Đor đe je bio u neprijateljskim odnosima sa Vizantijom i stoga je bacio u tamnicu svog brata od strica Grubešu, Branislavljevog sina koji je bio vizantijski pristalica. Njegovi ljudi su uspeli da se sklone u Drač. Vizantijska vojska je ubrzo napala Duklju i oslobodila i postavila za kralja Grubešu (1118 – 1125). Đor đe

je bio proteran pa se sklonio u Rašku, a njegova majka Jakvinta pala je u

Vizantijsko ropstvo. Đor đe je međutim, uspeo da stvori antivizantijsku stranku u Duklji i da sakupi vojsku u Raškoj, sa kojom je upao u Zetu i 1125. godine porazio Grubešu kod  Bara. Tako je Đor đe po drugi put preuzeo vlast. On se verovatno da bi učvrstio svoj

 položaj, izmirio sa Grubešinom braćom, ali je ubrzo sa njima zaratio i u toj borbi je bio  poražen 1131. godine. Novi kralj je postao Grubešin brat Gradihna ili Gradinja (1131 – 1142). On je vladao Zetom i Travunijom.

 Nakon njegove smrti, njegov sin  Radoslav  je otišao u Carigrad, položio zakletvu vernosti caru Manojlu I Komninu i od njega dobio iste zemlje kojima je upravljao njegov otac. Mešutim, za razliku od oca, Radoslav se zadovoljio samo kneževskom titulom. Međutim, Vizantija se u to vreme našla pod pritiskom Normana, pa je u Zeti izbio ustanak protiv Radoslavljeve vizantijske politike, pa je on zbačen, a ustanici su doveli iz

62

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Raške  Desu, sina Uroša I, koji je zavladao Zetom i Travunijom, a Radoslavu je ostala samo oblast od Kotora do Skadra. Tako je većim delom Duklja potpala pod vlast Raške, a njeni ostaci su definitivno pripojeni 1183. godine osvajanjima Stefana Nemanje. 6. Uspon Raške u Dukljanskoj državi i njene borbe protiv Vizantije Od početka XII veka središte borbe protiv Vizantije postaje Raška. Pored borbe protiv vizantijskog uticaja u Zeti, raški župani su vodili i aktivnu politiku protiv Vizantije i na istočnim i južnim granicama. Ta borba je otpočela još krajem XI veka, a nastavila se još  jače kroz ceo XII vek. Protiv ratobornog raškog velikog župana Vukana, kojeg postavio kralj Konstantin Bodin, Vizantija je morala činiti znatne napore kako bi ga zaustavila. On bi u borbama  protiv Vizantije privremeno popuštao i zaklinjao z aklinjao se na vernost caru Aleksiju I, a zatim se  ponovo okretao protiv njega (1093;1094;1106). Već 1093. godine Vukan je prodro do Lipljana, spalio ga i okolne oblasti opljačkao. Na vest o tome da je u pohod protiv njega pošao i sam car Aleksije I, Vukan se povukao u Zvečan i ponudio pregovore. On je ubrzo prekršio obećanja da neće napadati vizantijske teritorije, pa je na Kosovu porazio vojsku carevog sinovca Jovana Komnina. Njegove čete

su zatim napale i opljačkale vizantijske oblasti sve do Skoplja, Pologa i Vranje. Tek

 ponovni dolazak cara Aleksija u Lipljan 1094. primorao je Vukana na pregovore. Kao zalog da će održati obećanja Vukan je morao da caru preda taoce, svoje sinovce po imenu Uroš i Stefan Vukan i ostalih dvadeset na broju.

Srbi su naročito iskoristili Vizantijske teško će prouzorkovane Prvim ksrtaškim ratom. 1106. godine Vukan je razbio vojsku Jovana Komnina, što je nateralo Aleksija da planira novi pohod na Rašku, ali je od toga odustao jer mu je Vukan opet poslao taoce kao znak  pokornosti. Posle smrti župana Vukana, na vlast u srpskim zemljama u unutrašnjosti je preuzeo njegov sinovac, župan Uroš I , sin župana Marka. Uroš I je nastavio borbenu politiku svoga strica. U ovoj borbi Uroš I je našao prirodnog saveznika u Ugarskoj, koju je isto tako ugrožavalo Vizantijsko carstvo. Sukobi Vizantije i Ugarske su obično praćeni i  borbom sa Srbima. Dok je novi car Jovan II Komnin (1118 (111 8 – 1143) ratovao sa Ugrima na Dunavu (1127 – 1129), Srbi su iskoristili priliku i zauzeli grad  Ras. Jovan II je preduzeo

63

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   jedan pohod protiv Srba, u kom ih je potukao. Mir je sklopljen 1129. godine i stanje je vraćeno na ono od pre rata, ali je posledice najviše trpela razorena Srbija. Deo njenog stanovništva je po naredbi cara Jovana II preseljen u Malu Aziju, u oblast Nikomedije.  Njihova naselja se tu pominju još početkom XIII veka. Međutim, ni to nije dovelo do raskida saveza između Raške i Ugarske. Uroš I je još više učvrstio ovaj savez udavši svoju k ćerku  Jelenu  za slepog Belu II (1131 – 1141) budućeg Ugarskog kralja i sina kralja Stefana II. Pregovori o braku su uspešno okončani između 1129. i 1130. godine. Kraljica Jelena je imala veliki uticaj na svog muža, pa i u Ugarskoj državi, što je činila i za vreme svog sina Geze II (1141 – 1161). Pored Jelena na Ugarskom dvoru veliki uticaj na poslove u državi će imati i njen brat a sin Urošev, Beloš. Beloš će biti prvo hrvatski  ban, a potom i ugarski palatin i jedan od najmoćnijih ljudi Ugarske. Posle smrti Uroša I nasledio ga je sin, veliki župan Uroš II . Pošto je bio brat ugarske kraljice Jelene, i palatina Beloša, Uroš II je mogao da se osloni na Ugarsku podršku i da započne borbu protiv vizantijskog cara Manojla I Komnina. Drugi krstaški rat i sukob Vizantije sa Normanima i Južne Italije omogućio je te planove. Sa druge strane, vizantijski car je zazirao od ugarsko – srpksog srpksog saveza. Zbog toga je car Manojlo  preduzeo protiv Srba dva uzastopna pohoda. U prvom 1149. razorio je Ras, zauzeo niz tvr đava i spalio Urošev dvor. Sledeće 1150. godine ratovanje je obnovljeno, a Srbi su ovog puta dobili vojnu pomoć  Ugarske. U odlučujućoj bici u dolini reke Tare kod današnjeg Valjeva, saveznička vojska je potučena. Posle ovog poraza Uroš II je morao napustiti dalje borbe i predati se. Ostao je na vlasti pošto je položio zakletvu vernosti i obavezao se da će davati pomoć  u vojsci, dve hiljade ratnika za ratove u Evropi, a pet stotina u Aziji. Dalje borbe Srba protiv Vizantije bile su praćene unutrašnjim sukobima oko prestola, u samoj vladarskoj porodici. Protivnici Uroša II su 1155. godine ga zbacili sa vlasti i na  presto doveli njegovog brata  Desu. Međutim, pošto se znalo da svrgnuti veliki župan uživa poverenje cara Manojla I, ponovo je iste godine Uroš II vraćen na presto, a Desa se morao zadovoljiti manjom oblašću. Uroša II nasledio je veliki župan  Prvoslav, koji je težio da se osamostali od Vizantije,  pa je zbačen, a na njegovo mesto je doveden ugarski palatin Beloš , koji međutim posle kratkog boravk sam napustio Rašku i otišao nazad u Ugarsku.

64

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Tada je po drugi put na vlast u Raškoj došao je Desa. On je bio čovek velike energije i smelih planova. Međutim, o njegovoj delatnosti posle neuspelog pokušaja da preuzme vlast 1155. godine, malo se zna. Prema vizantijskim izvorima on je upravljao oblašću Dendra u okolini Niša. Car Manojlo ga je doveo na vlast 1162. godine uz uslov da vrati Dendru i da ostane pokoran Vizantiji. Ali, on to nije bio dugo. Uskoro će iskoristiti nove ugarsko – vizantijske sukobe da bi poveo borbu za samostalnost. Odbio je da vrati oblast Dendru i odugovlačio sa slanjem pomoćnih trupa protiv Ugarske. U svom otporu protiv Vizanitije ipak nije mogao ići do kraja. Kad se car 1163. pojavio sa vojskom u Nišu, Desa je zatvoren i odveden u Carigrad. Kasnije je uspeo da se oslobodi, ali nije poznato kad. Pisac  Kraljevstva Slovena  Mavro Orbin je zabeležio da je župan Desa umro u Trebinju i da je tu pokopan u crkvi Sv. Petra u Polju. Iz  Letopisa popa Dukljanina  je  poznato da se Desa umešao u borbe u Dukljanskoj državi i da je izvesno vreme posle 1162. godine vladao Zetom, Trebinjem, a možda i Zahumljem. Takođe je poznato da je imao i šire dinasti čke planove. Želeo je da uspostavi rodbinske odnose sa Nemačkom, a  poznato je da se njegova ćerka udala za osorskog kneza Leonarda, sina mletačkog dužda Vitalija II. Prilikom pomenutog boravka cara Manojla u Nišu 1163. godine. Desa je morao da odgovara zbog svojih veza sa Ugarskom i Nemačkom. Posle Desinog svrgavanja sa vlasti, Srbija se nalazila pod velikim pritiskom Vizantije.  Na osnovu vazalnih obaveza ona je morala da daje pomoćne odrede prilikom njenog ratovanja protiv Ugarske (kod Zemuna 1165. godine. i ponovo 1167). Manojlo Komnin  je pokušao da prevlast Vizantije nad Raškom obezbedi time što će se oslabiti jedinstvo zemlje i vlast vladaoca. Za velikog župana postavio je Tihomira, sina  Zavide, inače nepoznatog člana dinastije, a njegovoj je braći dao na upravu posebne oblasti. Ovo rešenje, međutim, pokazalo se isto tako kratkorajno kao i sva ranija.

65

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  7. Stefan Nemanja (1166 – 1196)  Sl. 13: Stefan Nemanja

Stefan Nemanja je rodonačelnik dinastije Nemanjića, najznačajnije srpske srednjovekovne vladarske dinastije koja je vladala Srbijom preko dvestotine godina (1166 – 1371). Njen značaj u srpskoj istoriji i svesti proisti če iz činjenice

da je za njenu vladavinu vezano osnivanje

nezavisne srpske srednjovekovne države, njen najveći ekonomski i kulturni uspon, kao i stvaranje autokefalne srpske pravoslavne crkve, sa samosvojnošću koja zrači do danas. Porodica Stefana Nemanje je zapravo bila u srodstvu sa vladajućom porodicom raških velikih župana i sa zetskom kraljevskom dinastijom.  Nemanjin otac Zavida se, zbog meteža u Raškoj, sklonio sa porodicom u Zetu, gde mu se oko 1112/13 rodio najmlađi sin Nemanja, koji je u Ribnici kod Podgorice kršten po katoličkom obredu, pošto tada drugih sveštenika nije bilo. Kasnije, kada su se prilike u Srbiji smirile, Zavida se sa porodicom vratio pa je Nemanja po drugi put kršten, sada po  pravoslavnom obredu u crkvi Sv. Petra i Pavla u Rasu, prestonici Srbije. Vizantijski car Manojlo Komnin (1143 – 1180) je 1163. godine svrgao velikog župana Desu, a na njegovom mestu je doveo Nemanjinog brata Tihomira. Njegovoj braći je dodelio udeone kneževine; Stracimir  je   je vladao krajem oko Zapadne Morave, sa sedištem u Moravskom Gardcu; Miroslav  je do 1190. upravljao Zahumljem, dok je  Nemanja na upravu dobio istočne delove zemlje (župe Ibar, Rasinu, Toplicu i Reke), odnosno krajeve između tih rečnih dolina. Kasnije je Nemanja dobio i župu Dubočicu (u okolini Leskovca), a car mu je dodelio i odlikovanje «carski san» (verovatno dvorska titula), čime

ga je uzdigao u odnosu na braću, pa je to kasnije jedan od razloga za Nemanjin

sukob sa njima. Drugi razlog za sukob sa braćom jeste svakako Nemanjina politička ambicija da dođe na  presto u Srbiji, što legalnim putem kao najmlađi brat nije mogao da ostvari. Njegovi ani, Domentijan, prećutkuju u skladu sa hagiografskim  biografi Sava, Stefan Prvovenč ani,

karakterom svojih dela, pravi karakter sukoba. Kao razlog razdora oni navode ktitorsku delatnost Nemanje u svojim oblastima, jer je navodno bez saglasnoti velikog župana

66

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   podigao manastir Sv. Nikole kod Kuršumlije i manastir Sv. Bogorodice na ušću Kosanice u Toplicu. Braća su ga zbog toga pozvala na odgovornost i zarobila, ali se on uspeo «čudom svetog Đor đa» spasiti i uz pomoć  svojih pristalica proterati bra ću. Zbacio je  brata Tihomira sa vlasti i proglasio se velikim županom. Braća se nisu mirila sa ovom  promenom, pa su uz podršku Vizantije pokušala da povrate vlast. Do odlučujuće bitke došlo je na Kosovu kod  Pantina, južno od Zvečana. Nemanja je odneo pobedu, dok je Tihomir u toj borbi poginuo. Sa ostalom dvojicom, Nemanja se kasnije izmirio i oni su zadržali svoje udeone kneževine pod vrhovnom vlašću novog župana.  Njegovim dolaskom na vlast započinje novo razdoblje srpske srednjovekovne države koje se odlikuje najpre sticanjem nezavisnosti u odnosu na Vizantiju, prema kojoj je do tada bila u vazalnom položaju, a onda počinje i njeno postepeno širenje, kao i unutrašnje uređenje.  Neprijateljstvo sa Vizantijom, izazvano dolaskom  Sl. 14: Grb dinastije Nemanji ć  ć 

Stefana Nemanje na vlast, nije dovelo do potpunog oslobođenja. Vizantija se tada nalazila u teškom sukobu sa Venecijom, do koga je došlo zbog težnje Manojla Komnina da odstrani privilegovan položaj mletačkih trgovaca u Carstvu. U okviru ovog sukoba javio se prvi pokušaj Nemanje za oslobođenje od vizantijske vlasti 1171. On je sklopio savez sa Venecijom i uz podršku Ugarske  počeo da napada vizantijske gradove na jadranskom  primoriju, u prvom redu Kotor. Međutim, Manojlo Komnin je uskoro preokrenuo ovaj sukob u svoju

korist – mletačka vojska je stradala od epidemije, a on je uspeo da u Ugarskoj na presto dovede svog štićenika Belu III. Nemanja se tako našao usamljen u borbi protiv Vizantije. Manojlo ga je 1172. odveo kao zarobljenika u Carigrad. Međutim, iskazana pokornost vizantijskom caru mu je donela oslobođenje i povratak na presto velikog župana.  Nemanja je prihvato da svojom vojskom pomaže Vizantiju. Tako su se Srbi borili na strani Vizantije u bici kod  Miriokefalona u Maloj Aziji, a protiv Turaka Seldžuka 1176.

67

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  godine. Zadatu reč  o lojalnosti vizantijskom caru Nemnja je održao. Tek posle smrti Manojla I 1180. godine počinje Nemanjina borba za samostalnost i širenje države. Koristeći unutrašnje rasulo u Vizantiji, Nemanja je u savezu sa Ugarskom (1183), opustošio vizantijske oblasti istočno od Srbije, oko Niša, gornjeg Timoka i Sofije. Posebnu pažnju je posvetio saradnji sa nemačkim carem  Fridrihom I Barbarosom (1152  – 1190), najmoćnijim vladarom Evrope. On se tada spremao za Treći krstaški pohod koji  je trebao da prođe delom i preko srpskih zemalja. Zato je krajem 1188. godine Nemanja uputio jedno poslanstvo caru u Nirnberg radi dogovora o susretu dvojice vladara. Do toga susreta je i došlo u Nišu u leto 1189. godine, kada je Nemanja ponudio Fridrihu saradnju i  pomoć  u osvajanju vizantijskih oblasti. Da bi se ojačale srpsko – nemačke veze, ugovoren je i brak između Toljena, sina Zahumskog kneza Miroslava i ćerke  Bertholda od Andeksa, istarskog markgrofa. Fridrih Barbarosa međutim nije prihvatio Nemanjinu

 ponudu, jer nije želeo rat sa Vizantijom. Nemanja je i bez toga napao i osvojio čitav niz vizantijskih gradova u dolini Strume (Pernik, Velbužd, Žitomisk). Zauzeo je i Prizren i Skoplje. Tek kada se oslobodila krstaša Vizantija je mogla da se posveti borbi sa Srbijom.  Nemanja je 1190. godine bio potu p otučen na Moravi i morao je zaključiti mir. Ali, Vizantija više nije imala snage da potpuno iskoristi svoju pobedu. Srbija je uspela da zadrži glavne tekovine dugogodišnje borbe – ne samo što više nije priznavala vizantijsku vlast, već je zadržala znatan deo osvojenih pograničnih oblasti. Da bi što tešnje vezala Srbiju za sebe, Vizantija je pristala da se Nemnajin srednji sin Stefan oženi  Jevdokijom, sinovicom cara Isaka Anđela i da dobije visoku titulu sevastokratora. Uporedo sa borbama protiv Vizantije, Nemanja je izvršio i osvajanje Zete (Duklje) u kojoj je u to vreme preovlađivao vizantijski uticaj, a koja se još nazivala i gr čkom oblašću. Njeno pripajanje je bilo utoliko značajnije što je Duklja smatrana Nemanjinim otač astvom astvom i pravom dedovinom. Posle smrti Manojla Komnina, Nemanja je proterao

 poslednjeg Zetskog vladara Mihaila i zauzeo čitavu njegovu državu sa Skadrom, Barom, Ulcinjem i Kotorom. Zetu sa Trebinjem Nemanja je dao na upravu svom najstarijem sinu Vukanu, koji je nosio titulu kralja. Posle Vukanove smrti i njegov sin Đor đe nazivao se neko vreme kraljem Zete, a kasnije samo knezom. Kasnije je Zetom i Trebinjem upravljao naslednik prestola ili koji drugi član dinastije. Nemanja je sa bra ćom

68

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   pokušavao da osvoji i Dubrovnik. Ovi njegovi napori su se međutim završavali neuspešno, najviše zbog toga što se Dubrovniks stavio pod zaštitu Normana iz Južne Italije. Ugovorom o miru iz 1186. godine, koji je pored Nemanje potpisao i knez Miroslav, Dubrovčanima je priznata oblast koju su držali i sloboda trgovine po srpskim zemljama. S' druge strane, i Srbima je priznata sloboda trgovine sa Dubrovnikom. Po živim trgovačkim vezama Srbije sa Primorijem svedoči i povelja koju je Nemanja nekoliko godina kasnije izdao Splitu.  Na unutrašnjem planu, Nemanja se oslanjao u potpunosti na crkvu. Istovremeno ju je  pomagao u njenom materijalnom i duhovnom jačanju, i u tom smislu je progonio  pripadnike bogumilske sekte (koja je uhvatila korena u Srbiji), dodeljivao je Crkvi  posede i povlastice i zidao manastire. Podigao je manstire Sv. Nikole i Sv. Bogorodice kod današnje Kuršumlije, manastir  Đur đ  đevi  evi Stupovi u Rasu, Studenicu (prvi manastir u hierarhiji srpskih manastira), manastir Sv. Nikole  u mestu Kaznoviću, crkvu Sv. Bogorodice Bistričke itd. Bogato je obdarivao i najpoznatije hrišćanske svetinje van svoje države. Uskoro posle izmirenja sa Vizantijom, Stefan Nemanja je napustio vlast. Na državnom saboru za velikog župana proglašen je njegov srednji sin Stefan, svakako pod uticajem Vizantije, dok je najstariji sin Vukan zadržao i dalje oblasti kojima je već za očeve vladavine upravljao. Posle toga, Nemanja se zakaluđerio i kao monah Simeon povukao se u svoj manastir Studenicu, odakle je uskoro otišao na Sv. Goru u manastir Vatoped, gde se već, kao monah Sava, nalazi njegov najmlađi sin Rastko. Njihovim zajedničkim nastojanjem od vizantijskog cara je dobijen ranije zapusteli Hilandar, koji su sada kao srpski manastir obnovili. U njemu je monah Simeon i preminuo 13. februara 1199. godine. Pod Stefanom Nemanjom privedena je duga borba za osamostaljivanje Srbije od Vizantije i započeto je širenje na njen račun, koje će dostići kulminaciju u pokušaju Srbije da zauzme njeno mesto. Nemanjina delatnost je bacila u zasenak sve što je do njega postignuto, a svesno negovanje njegovog kulta, što su započeli njegovi sinovi Stefan i Sava, a nastavili kasnije Nemanjići, još više je podvuklo njegov značaj i ulogu. ivi»), te su se njegovi On je uskoro posle smrti proglašen za sveca («Simeon Mirotoč ivi»

naslednici mogli nazivati «Svetorodnim ili od svetog korena».

69

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć 

8. Stefan «Prvovenč ani» ani» (1196 – 1228)  Nakon povlačenja Stefana Nemanje sa prestola 1196 godine, Srbijom je zavladao njegov srednji sin Stefan. On je na državnom saboru u Rasu određen za naslednika. Najstariji sin Vukan zaobiđen je prilikom nasleđivanja prestola. On je upravljao Primorjem, u kom je

većinom živelo katoličko stanovništvo, pa je pokušavao održavanjem dobrih veza sa Zapadom iskoristi za otimanje vlasti bratu. Do prvih sukoba između braće je došlo ubrzo posle Nemanjine smrti. Oko 1200. godine Stefan se razveo od svoje žene Jevdokije i pokušao da se oslobodi Vizantijskog uticaja. Vukan je tada lepo primio svoju bivšu snahu, koja je preko njegove teritorije otišla najpre u Drač, a odatle kasnije u Carigrad. 1202. godine, Vukan se udružio sa ugarskim kraljem Emerihom (1196-1204) čiji su odredi proterali Stefana iz zemlje. Vukan je tada došao na vlasti i dobio titulu velikog župana, ali je to skupo platio- Emerih je smatrao da je zemlja velikog župana pod njegovom vrhovnom vlašću, pa je tada uneo Srbiju u svoju kraljevsku titulu, što su ugarski vladari ponavljali vekovima sve do 1918 godine. Ali, ni Stefan Nemanjić nije sedeo skrštenih ruku; koristeći ugarsko-bugarski sukob, on je uspeo da se vrati na vlast u Srbiji uz pomoć  Bugarskog cara Kalojana (1197-1207), krajem 1204. ili 1205. godine. Tada je Srbija izgubila, možda kao uslov za pomoć, Nišku oblast. Srbija se međutim brzo oporavila od ovih potresa i nastavila borbu za svoju samostalnost. Uz posredovanje najmlađeg brata Save, Stefan i Vukan su se izmirili na moštima svoga oca, Stefana Nemanje, koje je Sava preneo u Srbiju 1206/07. godine. Sava je njegovo telo svečano položio u već pripremljeni grob u Studenici. Stefan je uspeo da se oslobodi vizantijskog ali i bugarskog uticaja koji je nakratno zavladao u Srbiji po njegovom dolasku na vlast. Sa druge strane na spoljno – političkom  planu su se dogodile krupne promene. 1204. godine tokom Četvrtog krstaškog pohoda  palo je Vizantijsko carstvo i na njenom tlu su nikle nove države – Nikjesko carstvo, Latinsko carstvo, Solunska kraljevina i Epirska despotovina. Vlast Stefana Nemanjića u Primorju ugrožavao je epirski despot Mihajilo, koji je pokušao da otrgne Zetsko Primorje od srpske države. On je zauzeo severnu Albaniju sa Dračom i osvojio Skadar ali je ubrzo umro, pa je Stefan bez problema mogao da obnovi svoju vlast na tom prostoru. Uspešno se odbranio i protiv saveza koji su protiv Srbije sklopili, Ugarska i Latinsko carstvo

70

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  (1216), izmirivši se sa Mađarskim kraljem Andrijom II (1205-1235). Ovi uspesi su značajno podigli ugled Srbiji. Stefan je želeo da ojača veze sa Zapadom naročito sa Venecijom, koja je od Četvrtog krstaškog rata 1204. godine postala velika sila i veoma uticajna na Istoku. On se oženio Anom, unukom Mletačkog dužda Enrika Dandola. Ovaj čin mu je pomogao da od pape Honorija III dobije kraljevsku krunu 1217. godine, kao i da ga kruniše papski legat lično. Snaženje i samostalnost Srbije su time dobili svoje vidno obeležije. Sa dobijanjem kraljevskog venca Stefan se u hijararhiji hrišćanskih vladara izjednačio sa okolnim kraljevima, a srpskoj državi je formalmo priznata potpuna samostalnost. Koliki je bio značaj čina dobijanja kraljevske titule, dovoljno govori podatak da su ga već savremenici nazivali « Prvovenč ani ani kralj». Istovremeno, to je bio vrhunac njegove pro zapadne  politike. Za vreme Stefana Prvovenčanog desio se još jedan događaj značajan za srpsku državu odnosno za crkvu. To je dobijanje crkvene samostalnosti, koju je uspeo da ostvari kraljev  brat Sava 1219. godine. srpska crkva je njegovim zalaganjem postala autokefalna arhiepiskopija, što znači da je sama birala svoga poglavara, bez uticaja Vizantije. Od značajnih momenata u vladavini Stefana Prvovenčanog trebalo bi izdvoiti i e, koji je postao sedište Srpske arhiepiskopije. Ovaj manastir je  podizanje manastira  Žič e,

zadužbina Stefana Prvovenčanog i podignut je 1209/10. godine. Sedište arhiepiskopije je  bio sve do druge polovine XIII veka. Kada tu ulogu preuzima pećka crkva Svetih  Apostola. Pošto se zamonašio i uzeo ime Simon, Stefan Prvovenčani je umro 24.

septembra 1228. godine i sahranjen je u manastiru Studenici. Ostao je upamćen i kao književnik – napisao je delo «Žitije svetog Simeona», svog oca. Posle perioda u kom je Srbija uspela da izvojuje potpunu samostalnost – i državnu i crkvenu – nastaje jedno vreme zastoj u njenom napredovanju, izazvan vlasteotskim pobunama, naglim snaženjem susednih država, Epirske despotovine i Bugarskog carstva, a i slabošću prvih naslednika Stefana Prvovenčanog.

71

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć 

 Sl. 15: Srspke zemlje krajem XII veka i poč etkom etkom  XIII 

9. Stvaranje samostalne Srpske crkve Značajan uspeh Srbije predstavljaljalo je dobijanje samostalne crkvene organizacije  početkom XIII veka. Sve do 1219.godine Srbija je u crkvenom pogledu bila podčinjena

72

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Ohridskoj arhiepiskopiji. Stefan Prvovenčani iskoristio je teške prilike u kojima se nalazila Istočna crkva posle osnivanja Latinskog carstva i suparništvo Ohridske arhiepiskopije i Nikejske patrijaršije da za Srbiju izradi autokefalnu arhiepiskopiju.  Njegov brat Sava, kog je poslao da pregovara sa carem Teodorom I Laskarisom i nikejskim patrijarhom Manojlom Haritopulom, posvećen je u Nikeju za arhiepiskopa, s tim da njegovi naslednici budu birani u samoj Srbiji, bez učešća patrijaršije. Arhiepiskop, kasnije patrijarh postavljan je na državnom saboru, a posvećivan od domaćih episkopata. Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatian, ispod čije jurisdikcije se na taj na čin izdvojila Srbija, energično je protestvovao. Godine 1220. upitio je Savi pismo da se odmah vrati pod okrilje Ohridske arhiepiskopije. Sava je smesta, ne obazirujići se na Homatianove proteste, pristupio uređenju Srpske crkve. Po povratku sa Svete Gore, prvo svraća u Solun gde u manastiru Filokal prikuplja građu za  Nomokanon, koji je najverovatnije tu i nastao 1220. godine.Za središte arhiepiskopije određen je manastir Žiča, koji je podigao Stefan Prvovenčani. Pored starih arhiepiskopija u Rasu i Prizrenu osnovao je čitav niz novih. Sava se naručito starao da ojača pravoslavlje u Primorju osnivanjem arhiepiskopija u Stonu ( Bogorodičin manastir), u Humu ( Manastir Svetih Arhanđela) i u Boki Kotorskoj, za Zetu. I u unutrašnjosti Srbije središte novih arhiepiskopija bili su manastiri. Hvostanski episkop stolovao je u manatiru Sv. Bogorodice kod sela Studenice blizu Peći. U Polimlju su bile dve episkopije – jedna u manastiru Svetog Đor đa kod Berana, druga dabarska u manastiru Svetog Nikole kod Priboja. Sedište moravičkog episkopa bio je manastir Svetog Ahilija (po kome je Arilje dobilo ime), a toplička episkopija smeštena je u manastir Svetog Nikole kod Kuršumlije koji je podigao Stefan Nemanja. ija Tri stuba na kojima počiva Srpska pravoslavna crkva su -  Nomokanon (ili Krmč ija Svetog Save. Ono predstavlja zbornik crkvenog, kanonskog i svetovnog prava) , , Sinorlame (su niz upravnih akata i imovinsko – pravnih dokumenata kojima se određuju

granice eparhija i eparhijskog poseda, ali se ti dokumenti nisu sačuvali) i Sinodik  Pravoslavlja (kanonskog je značaja i nije sačuvan, ali je navođen u drugim delima. Tim

aktom je utvr đena ortodoksija Srpske crkve kako u pozitivnom izlaganju osnovnih dogmata vere, tako i u osudi raznih jeretičkih učenja)

73

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Osnivanje samostalne crkve ubrzalo je njen uključivanje u feudalni poredak i omogućilo  joj da se razvija u sve moćniji oblik feudalnog društva i države. Arhiepiskopija i episkopija dobile su prostrana vlastelinstva. Od tog doba ne sumljivo nastaje nagli porast crkvenog poseda. Stvoren je brojni kadar višeg sveštenstva koje je zastupao crkvu na državnim saborima. Vladari su izdašno darivali crkvu posedima i povlasticama, nalazeći u njima saveznika u borbi protiv svetovne vlasti za jačanje centralne vlasti. 10. Stagnacija Srbije za vreme kraljeva Radoslava (1228 – 1234) i Vladislava (1234 – 1243), i jač anje anje Srbije za vreme kralja Uroša I (1243 – 1276) Stefana Prvovenčanog nasledio je njegov najstariji sin  Radoslav, rođen iz braka sa vizantijskom princezom Evdokijom. On je po sposobnostima daleko zaostajao za svojim ocem. Početak njegove vladavine pada u vreme kada je Epirska despotovina bila na svom vrhuncu i kada se činilo da će ona obnoviti Vizantijsko carstvo. Njen vladar Teodor Anđeo je zauzeo Solun i uništio krstašku državu Solunsku kraljevinu 1224. Nakon toga je uzeo carsku titulu i počeo se približavati Carigradu pošto je Nikejcima oteo Andrijanapolj. Kralj Radoslav je, kao njegov zet (bio je oženjen Anom Komninom, Teodorovom k ćerkom) bio potpuno pod gr čkim uticajem. Nezadovoljstvo u zemlji je izazvao svakako i svojim postupcima, koji su bili posledica njegovog gr čkog odgoja, koji  je stekao od majke. Na srpskim poveljama potpisivao se gr čki, gr čki je bio i potpis na  bakarnom nocu koji je kovao. On je čak doveo u pitanje samostalnost srpske crkve, tražeći savete o verskim pitanjima od Ohridskog arhiepiskopa Dimitrija Homatijana, zaobišavši na taj način svog strica Savu. Epirsko carstvo je doživelo slom nakon bitke kod Kloklotnice 1230. Posle te bitke, Bugarska je pod Jovanom II Asenom (1218 – 1241) postala vodeća sila na Balkanu. Posledice tog preokreta su se vrlo brzo odrazile na prilike u Srbiji. Vlastela je zbacila Radoslava i na presto dovela njegovog brata Vladislava. Radoslav se sa ženom sklonio u Dubrovnik, a odatle u Drač, gde ga je Ana napustila. Radoslav se vratio u Srbiju, gde ga  je stric Sava zamonašio pod imenom monah Jovan. Umro je 1235. godine i sahranjen je u Studenici. Položaj Srbije se međutim nije mnogo popravio posle promene na prestolu – mesto vizantijskog uticaja sada je zavlado bugarski. Kralj Vladislav  je bio oženjen k ćerkom

74

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   bugarskog cara Jovana II Asena Beloslavom. Arhiepiskop Sava svakako nezadovoljan  prilikama u Srbiji, napustio je zemlju predavši crkvenu vlast jednom od svojih učenika  Arseniju, i otišao na Istok da obilazi sveta mesta. Na povratku je svratio u Bugarsku gde

 je 1236. 1236 . godine umro na dvoru cara ca ra Jovana II Asena. Vladislav je preneo njegovo n jegovo telo u Srbiju i sahranio ga u svojoj zadužbini Mileševi. Vladislav je bio prinuđen da rešava probleme nastale na zapadnim granicama države. Sa Dubrovnikom je došlo do nesporazuma oko pružanja utičišta zbačenom Radoslavu, a tinjao je i sukob Dubrovačke i Barske arhiepiskopije. Zaključen je poseban ugovor 1235. godine, ali odnosi Vladislava i Dubrovnika nisu bili dobri. Došlo je do sukoba i sa Ugarskom. Herceg Kolman je uspešno ratovao protiv bosanskih jeretika, ali je osvojio i deo Zahumlja, koji je držao knez Toljen, sin velikog kneza Miroslava. Još od vremena Stefana Nemanje, Zahumlje se smatralo sastavnim delom Srbije, pa je Vladislav sa vojskom prošao kroz Zahumlje i izbio na Cetinu 1237. godine, gde je obnovio saradnju sa Splitom popisavši ugovor. Nakon smrti kneza Toljena na vlast u Zahumlju je došao Andrija, najmlađi Miroslavljev sin, koji je uživao poptunu podršku Vladislava.  Ni Vladislav se međutim nije mogao dugo održati na vlasti. Čim je umro njegov zaštitnik i tast Jovan II Asena 1241. godine, Bugarski uticaj u Srbiji je počeo da opada. U to vreme pada i najezda Mongola, koji su pregazili Ugarsku, dospeli do Jadranskog mora i zatim prešli u Srbiju. Spalili su nekoliko gradova u Primoriju, a zatim preko Srbije i Bugarske otišli u južnu Rusiju. Bugarskoj su nametnuli pla ćanje danka. Posle ovih događaja, vlastela je na vlast dovela najmlađeg sina Stefana Prvovenčanog Uroša I . Vladislav se posle kraćeg otpora izmirio sa bratom i, zadržavši kraljevsku titulu

dobio je na upravu Primorije (Zetu i Trebinje), odakle su odstranjeni potomci  Nemanjinog sina Vukana. Tu se kralj Vladislav više od dvadeset godina spominje kao  prisan saradnik svog brata b rata Uroša. Umro je između 1264. i 1277. godine. Imao je dva sina koji nisu igrali značajnu ulogu u Srbiji - Stefana i Desu. Imao Imao je i k ćerku nepoznatog imena koja je bila udata za Đuru Kačića, kneza Omiša. Dolazak   Uroša I   na vlast označava svojevrsnu prekrtnicu u istoriji srpske srednjovekovne države. Srbiji više nije potrebno tutorstvo moćnih suseda, već je srpska vlastela ta koja će krojiti spoljnu politiku države.

75

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Uroš I  bio   bio je najmlađi sin Stefana Prvovenčanog, iz braka sa Anom Dandolo. Uroš se

oko 1250. godine oženio Jelenom Anžujskom, francuskom princezom. Ona je bila dalja rođaka francuskog kralja Luja IX i njegovog ambicioznog brata Šarla Anžujskog, kralja Sicilije i Napulja. Odnosi Uroša i Vladislava bili su odlično sređeni, tako da je Srbija bila lišena trzavica na unutrašnjem planu. Od suseda više niko nije bio jak da bi ugrožavao srpsku samostalnost jer su Ugarska i Bugarska još uvek osećale posledice mongolske najezde. Latinsko carstvo je bilo nesposobno za neku veću akciju, dok su se Nikeja i Epir međusobno satirali. Ipak, Ugarska i Nikeja jačaju, ali to čini i Srbija, pre svega ekonomski, zahvaljujući razvoju rudarstva i trgovine. Rudarstvo razvijaju Sasi, a trgovinu Dubrovčani. U Srbiji otpočinje i kovanje novca koji je svojim oblikom i kvalitetom  potiskivao čak i mletački u Veneciji. Odnosi između Uroša i Dubrovnika bili su prijateljski. Dubrovnik je prema srpskom kralju imao tri dažbine: 1. Svetodmitarski dohodak – 1.000 dukata za trgovačke povlastice Dubrovčanima.

2.  Kumek solski – 1/10 prihoda od trgovine solju. 3.  Mogoriš – naknada za vinograde u dubrovačkom zaleđu. Ovi prihodi, kao i oni od rudarstva (urbura), omogućavali su Urošu uvođenje najamničke vojske i jačanje centralne vlasti. Međutim, dolazi do pogoršanja odnosa Uroša i Dubrovnika zbog crkvenih pitanja. Izbio  je sukob između Barske i Dubrovačke arhiepiskopije oko jurisdikcije nad katolicima u srpskoj državi. Papa Inoćentije je 1247. doneo odluku da se barska arhiepiskopija stavi  pod jurisdikciju dubrova dub rovačke. To Uroš nije želeo da dozvoli jer bi tako centar okupljanja katolika u njegovoj državi ostao izvan granica Srbije. Vođena je diplomatska borba i  barska arhiepiskopija je sačuvala svoju autonomiju. Uroš je želeo proširenje na sever, ali se ugarska ubrzo oporavila od mongolske najezde  pod Belom IV tako da je propao plan o izbijanju granica na Savu i Dunav. Uroš prekida labavu saradnju sa Nikejom i prelazi na stranu Epira i despota Mihaila II Anđela, kome šalje odred od 1.000 ratnika. Ovaj odred zauzima Skoplje i opseda Prilep, koji kasnije zauzimaju Epirci. Umire Nikejski car Teodor II Laskaris 1258. godine, ali na nesreću Srbije i Epira na vlast dolazi proslavljeni vojskovođa Mihailo VIII Paleolog.

76

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Uroš, možda i pod uticajem Ugarske, prelazi na njegovu stranu jer srpske trupe ratuju na ugarskoj strani protiv češkog kralja Pšemisla II Otokara 1260. godine, a tih godina Uroš sarađuje sa Mihailom VIII Paleologom. Ugarski uticaj preovlađuje u Srbiji, a i Uroš ženi svog sina Dragutina, unukom Bele IV Katalinom. U Ugarskoj dolazi do sukoba između Stefana V, Katalininog oca i Bele IV oko prestola, što želi da iskoristi Uroš i oslobodi se Ugarskog pritiska. Sa svojom vojskom 1267/68. napada Mačvansku banovinu i zauzima velik deo teritorije, ali dolazi do odgovora Ugarske koja šalje veliku vojsku i u bici pobeđuje kralja Uroša i pritom ga zarobljava. Odatle se spasao otkupom i obavezom da će biti ugarski vazal i da će  prepustiti Dragutinu polovinu teritorije na upravu 1268.  Nakon obnove Vizantije 1261. 12 61. godine, Uroš je nastojao da učvrsti veze sa vizantijskim carom Mihailom VIII Paleologom, koji je imao iste ambicije. Trebalo Treba lo je da dođe do braka Milutina i Ane, careve k ćerke. U Vizantiji se verovalo da će Milutin naslediti presto. Međutim, Vizantijskom poslanstvu na srpskom dvoru se nije dopao način života, smatravši ga nedostojim jedne vizantijske princeze. Dodatno su situaciju zakomplikovale informacije da će posle poraza u Mačvi Dragutin naslediti presto. Od svadbe se odustalo,  pa je Uroš rešio da saveznike potraži u najljućem protivniku Vizantije u tom trenutku sicilijanskom kralju Karlu Anžujskom. Mihailo VIII je tada nastojao da ospori autokefalnsot srpske crkve, a papi je obećao prelazak u katoličanstvo u zamenu za podršu u borbi protiv Karla Anžujskog. Do prelaska u katoličanstvo je došlo na saboru u Lionu 1274. godine, gde je Mihailo ponovo tražio ukidanje autokefalnosti srpske države, ali bez uspeha. Uroš I je podigao manastir Sopćane 1255. godine, a pomagao je i Hilanadar. Nakon smrti arhiepiskopa Arsenija na njegovo mesto je postavio Savu II (Predislava), svog  brata. Nakon Savine smrti izabran je Danilo I, ali je ubrzo smenjen pa je na njegovo mesto doveden Joanikije I. Uroš je ušao u sukob sa «mladim kraljem» Dragutinom, koji je uz pomoć Ugarske tražio  poseban deo države na upravu. Uroš je to odbio, pa je mladi kralj Dragutin otišao po  pomoć u Ugarsku, odakle se vratio i pobedio oca «u zemlji zvanoj Gacko». Posle poraza Uroš se 1276. povukao sa prestola i otišao u Zahumlje, gde se i zamonašio kao monah

77

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Simon. Umro je 1. maja 1277. godine, a telo mu je kasnije preneto u zadužbinu Sopoćane,

nedaleko od Rasa. 11. Stefan Dragutin (1276 – 1282). Deževski sporazum 1282. godine. Svrgavanje oca sa prestola i to uz pomoć  ugarske vojske, nije svakako naišlo na odobravanje vlastele, kao ni crkve. Da bi suzbio nezadovoljstvo, kralj Dragutin  je  pribegao deobi zemlje. Time je želeo da opravda svoju pobunu protiv oca koji je odbio da mu da udeonu oblast. Tako je majci, kraljici Jeleni, ustupio Zetu, Trebinje i oblast oko Gornjeg Ibra i Plava, kojim je ona upravljala kao pravi vladar. Zbog toga je kraljica majka oprostila sinu pobunu protiv oca, dala mu svoj blagoslov i skoro tri decenije vladala svojom oblašću, do 1309. Izgleda da je pored nje i kraljev mlađi brat Milutin dobio svoju oblast na upravu. Dragutin je, za vreme svoje kratkotrajne vladavine, obnovio trgovačke povlastice Dubrovniku, a na spoljno – političkom planu ostao je neprijatlj Vizantije i saveznik Ugarske i Karla Anžujskog. Prvi upadi na viazntijsku teritoriju za vreme Dragutina, samo su nagoveštaji kasnije ekspanzije Srbije. Međutim, kada je 1282. godine moć  Karla Anžujskog

«skršena» «Sicilijanskim večernjem», opštim ustankom u srcu Karlove

države u Sicliji, Srbija se našla usamljena. Iste godine je došlo do promene na njenom prestolu. Dragutin je obilazeći grad Jeleč, teško povređen. Pao je sa konja i slomio nogu. Prelom je bio težak, pa je kralj duže ostao nepokretan. Te godine se, pod nedovoljno nerazjašnjenim okolnostima na saboru u  Deževu kod Rasa, odrekao prestola u korist mlađeg brata Milutina. Predao mu je simbole

kraljevske vlasti, a izgleda da je tada sačinjen i sporazum među braćom o nasleđivanju  prestola i podeli zemlje. Prema Deževskom sporazumu, posle Milutinove smrti vlast u Srbiji je trebalo da nasledi najstariji Dragutinov sin. Dragutin je tada na upravu dobio severni deo zemlje i to Rudnik, Arilje, kraj oko današnjeg Priboja i područ je severno seve rno od Zapadne Morave, do ugarskih granica. Njegova oblast je ubrzo proširena teritorijom koju  je dobio od ugarskog kralja, kao njegov zet i vazal 1284. godine. To su bila mačvansko –  bosanska banovina, Usora, Soli i Beograd koji tada po prvi put došao pod vlast jednog srpskog kralja. Kako se oblast Mačve u Srednjem veku nazivala Sremom (ovostranim) to  je Dragutin u izvorima nazvan još i «Sremskim kraljem». Njegova oblast je po

78

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   prostranstvu tek malo zaostajala za ostalim teritorijama Srbije kojima je neposredno upravljao kralj Milutin. Posle silaska sa prestola, oko 1290. kralj Dragutin je podigao veliku crkvu posvećenu Sv. Ahiliju u župi Moravici. Po njoj je dobio ime današnji grad Arilje. Ova crkva je postala sedište Moravičke episkopije. Dragutin je umro 1316. godine, prethodno se zamonavši se kao monah Teokrit . Sahranjen je u Đur đevim Stupovima. 12. Uspon Srbije za vreme kralja Stefan Uroš II Milutina (1282 – 1321) kraljem  Milutinom počinje trajno učvršćivanje Srba Sa kraljem Milutinom

 Sl.16 : Dinastija Nemanji ć  ć 

u Makedoniji. Obnovljena Vizantija 1261. godine nije imala dovoljno snage da zadrži njihovo nadiranje. Čm  je preuzeo vrhovnu vlast u Srbiji, Milutin je započeo  pripreme za napad na Vizantiju. Već prve godine svoje vladavine 1282. postigao je znatne uspehe koji su obezbedili srpsku vlast nad severnom Makedonijom (Gornji i Donji Polog, Skoplje, Ovče Polje, Pijanec). Car Mihailo VIII Paleolog preduzeo je mere za jedan veći pohod protiv Srba, ali je umro pre nego što je on  počeo. Pohod je preduzeo njegov naslednik Andronik II

(1282 – 1328), ali su vizantijski uspesi bili samo delimični i kratkotrajni. Sledeće 1283. godine, Milutin je zajedno sa bratom Dragutinom, krenu u novi pohod na Vizantiju. Posle uspešnog prodora koji je okončan izlaskom na Egejsko more, Dragutin se povukao, a Milutin je zauzeo Poreč, Kičevo i Debar u Zapadnoj Makedoniji. Rat sa Vizantijom je trajao još nekoliko godina, ali se uglavnom sveo na pljačkaške upade na njenu teritoriju. Godine 1297. Carigrad se pomiro sa mišlju da neće moći da povrati izgubljene teritorije i da treba da sklopi mir sa Srbijom. Pregovori o miru su dugo vođeni – vizantijski poslanik Teodor Metohit je morao 5 puta dolaziti u Srbiju, jer je vlastela želela da se osvajanja nastave. Po konačno utvr đenom sporazumu Milutin je zadržao osvojene teritorije pod vidom miraza uz Simonidu, k ćerku cara Andronika, kojom se venčao predavši Grcima svoju dotadašnju ženu Anu, treću po redu, k ćerku bivšeg bugarskog cara Georgija Tertera

79

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  (1280 – 1292). Ovim mirom završen je prvi, ofanzivni period Milutinovih odnosa prema Vizantiji. Početkom XIV veka Vizantija se suočila sa novim probelima – ugrožavala ju je Katalonska kompanija, koja je nekoliko godina pustošila zapadne provincije Carstva. Milutin je pokušao da iskoristi slabost Vizantije i stoga je sklopio savez sa Karlom Valoa (1308 ) titularnim carem Latinskog carstva, koji je vršio ozbiljne pripreme da obnovi svoju državu. Milutin mu je između ostalog, obećao pomoć u borbi protiv Vizantije i da će

vratiti Srbiju u okrilje rimskog pape. Me đutim, do izvršenja ovog ugovora nije došlo

 jer je Karlo napustio svoje planove sa Carigradom. Nakon Toga, Milutin se opet  pridružio Vizantiji i pomagao joj sa svojom vojskom vo jskom protiv Turaka, prvo kod Galipolja, a  potom i u Maloj Aziji. Milutin je želeo mir i prijateljstvo sa Viazntijom zbog zategnutih odnosa sa bratom Dragutinom. Dragutin je posle napuštanja prestola zadržao za sebe izvesne krajeve severne Srbije (oko Rudnika i Zapadne Morave). Veze sa Ugarskom pomogle su mu da uskoro proširi svoj posed. Dobio je Mačvansku banovinu sa Beogradom, Usoru i Sol u severnoj Bosni. U početku je bio u tesnoj saradnji sa bratom i pomagao mu u napadima na Vizantiju. Milutin je, sa svoje strane, pomagao Dragutinu da zavlada Braničevom. Na taj način obrazovala se privremeno na severu posebna srpska država, koja je trajala do Dragutinove smrti 1316. godine. Jedan savremenik Dragutinovu državu naziva «kraljevinom Srbijom», za razliku od «kraljevine Raške» kojom upravlja Milutin. Dragutin se još naziva i «Sremskim kraljem». Kralj Dragutin je istupao samostalno  prema inostranstvu i imao je izvesnog izv esnog uticaja na tadašnje prilike u Ugarskoj. Ukoliko Uko liko se više razilazio sa bratom, tražio je oslonac na Zapadu. Održavao je veze sa papom, koji mu je na njegov zahtev, poslao dva franjevca radi preobraćanja patarena u onom delu Bosne koji je držao pod svojom vlašću. Kada je krajem XIII veka došlo do sukoba u Ugarskoj između Arpadovića i Anžujaca, Dragutin je bio na strani Anžujaca. Za učinjene usluge je Karlo Martel postavio njegovog sina Vladislava za naslednog hercega Slavonije 1292. godine, što nije moglo da se sprovede u delo. Zauzimanje Braničeva je imalo za posledicu sukob sa Vidinskim knezom Šišmanom, koji je uz pomoć Tatara, čiji je bi vazal, provalio u Srbiju, ali je uskoro bio potisnut. To je

80

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   pretilo da izazove rat Srbije sa Tatarima, koji je Milutin preduhitrio tako što je poslao svog sina Stefana kao taoca na tatarski dvor. Smrt kana Nogaja 1299. godine oslobodila  je Srbiju tatarske opasnosti.  Nepoverenje između braće pretvorilo se na početku XIV veka u otvoreni sukob. Milutin  je pre svega težio da obezbedi presto u Srbiji svojim sinovima, dok do k je Dragutin smatrao da posle bratove smrti treba da vlada njegovo potomstvo. Dragutin je uz to bio nezadovoljan Milutinovim savezom sa Vizantijim koji je ojačavao njegov položaj. Dragutin je tražio oslonac na Zapadu, u Ugarskoj i kod pape. Feudalci u Srbiji su bili nezadovoljni Milutinovim vođenjem miroljubljive politike prema Viazntiji. Osim toga, Dragutin je raspolagao prostranim oblastima u kojima do tog vremena nije bilo srpskog  plemstvam, pa je on mogao dodeljivanjem poseda pridobiti velikaše ve likaše na svoju stranu. Na strani Milutina je, me đutim bila crkva, koja je zazirala od Dragutinovih veza sa Zapadom i koja ga je posle smrti proglasila za sveca (iako njegov lični život nije bio u skladu sa zahtevima crkve). Milutin je još imao i velike prihode koji su mu omogućili da drži najamničku vojsku, pomoću koje se i održao. Posle višegodišnje borbe, sveštenstvo je uspelo da izmiri braću, pod uslovom da Dragutinovo potomstvo zavlada Srbijom. Posle Dragutinove smrti 1316. godine došlo je do sukoba oko njegovog nasleđa. Milutin  je pogazio sporazum koji je napravio sa bratom, zaposeo njegove oblasti i zatvorio njegovog sina Vladislava, designiranog naslednika. To je prouzrokovalo sukob sa Ugarskom, kojoj nije odgovaralo ovakvo rešenje Dragutinovog nasleđa. Ugarska vojska  je zauzela Beograd i obnovila Mačvansku banovinu, dok je Srbija zadržala Braničevo kao trajan posed. Osim sukoba sa bratom, Milutin je imao neprilike i sa sinom Stefanom. Po povratku iz zatočeništva sa tatarskog dvora, Stefan je posle kraljice Jelene dobio na upravu Zetu sa Trebinjem (1309 – 1314), svakako kao tadašnji naslednik prestola. Oslanjajući se na vlastelu svoje oblasti, Stefan je digao bunu u nameri da zbaci oca sa prestola. Kralj Milutin je međutim uspeo da zarobi sina, nakon čega ga je oslepio i poslao u zarobljeništvo u Carigrad, u kom je proveo sedam godina. U stvari, on nije potpuno izgubio vid što je krio za očevog života. Milutin mu je tek pred smrt dozvolio da se vrati u zemlju i dao mu na izdržavanje jedan deo župe Budimlje.

81

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Milutin je iznenada umro 29. oktobra 1321. godine. Njegova smrt izazvala je teške unutrašnje sukobe u Srbiji, koji su okončani dolaskom na vlast Milutinovog sina Stefana. Doba kralja Milutina se odlikuje pojačanim vizantijskim uticajem u Srbiji, kao  posledicom osvajanja prostranih vizantijskih oblasti sa jedne, i Milutinove ženidbe Simonidom sa druge strane. Na srpskom dvoru je uveden vizantijski ceremonijal, uvodi se institucija pronije, gr čki jezik i titule sve više osvajaju srpski prostor. Milutinovu vladavinu obeležio je i značajan ekonomski polet. Dok je pre njega rudarstvo bilo ograničeno jedino na Brskovo, od kraja XIII veka javlja se čitav niz novih rudnika, čija je eksplatacija stalno rasla usled čega je i trgovina postala sve življa. To je omogućilo velike  prihode vladara, raskoš na dvoru i izdržavanje najamničke vojske. Uz sve to, Milutin će ostati upamćen i kao najveći ktitor iz dinastije Nemanjića. Njegov  biograf Danilo II ga naziva «nezaistim « nezaistim zidateljem božanstvenih b ožanstvenih crkava». crkava ». Pripisuju mu se  podzanje čak 40 crkava i manastira. To je teško proveriti, ali je sigurno pomogao i darivao mnoge crkve, kako u svojoj zemlji, tako i van nje. Pomogao je i darivao crkve u Carigradu, Solunu, Jerusalimu, Svetoj Gori i Bariju. U Hilandaru je umesto stare iz Savinog vermena podigao novu, veću crkvu, koja i danas postoji. Manastir je opasao zidinama i kulama, za odbranu od pljačkaša. Od hramova u Srbiji treba izdvojiti sledeće: 1.  Bogorodica Ljeviška (Prizren oko 1307. godine, sedište Prizrenske episkopije) anica (oko 1315., sedište Lipljanske episkopije) 2. Grač anica

3.  Bogorodica Trojeruč ica ica (sedište Skopske episkopije)  Najpoznatija Milutinova zadužbina je manastir Svetog Stefana u Banjskoj, sedište Banjske, odnsono Ibarske episkopije. Banjsko vlastelstvo je bilo jedno od najvećih u Srbiji. Zbog svoje ktitorske delatnosti i zasluga za srpsku crkvu, Milutin je posle smrti  proglašen za z a sveca. sveca . Među svetiteljima iz dinastije Nemanjića imao je posebno mesto, pa  je u kasnijim izvorima često nazivan «Sveti Kralj». 13. Stefan Uroš III Deč anski anski (1321 – 1331). Bitka kod Velbužda 1330.

82

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Posle Milutinove smrti, vlastela se podelila između tri pretendenta na presto – Milutinovih sinova Stefana i Konstantina i Dragutinovog sina Vladislava. Došlo je i do  pobune najamnika, pa se centralna vlast našla u potpunom rasulu. Zetska vlastela bila je na Konstantinovoj strani, koji je posle neuspele Stefanove pobune upravljao Zetom kao naslednik prestola. U Raškoj se vlastela izjansila za Stefana. Samo na severu, u ranijoj oblasti svoga oca, našao je dosta pristalica Vladislav, koji je po dogovoru Milutina i Dragutina, trebao da nasledi presto. Sva tri pretendenta su uzela kraljevsku titulu i pokušala da ostvare svoj cilj. Pobedu je odneo Stefan, kao predstavnik najmoćnije grupe feudalaca. Konstantin je poginuo u borbi, a Zetu je na upravu dobio Stefanov sin «mladi kralj» Dušan. Vladislav se posle trogodišnjih borbi morao povući, iako su ga pomagale Ugarska i Bosna. Slabljenje centralne vlasti je dovelo do toga da su zapdne pogranične oblasti počele da se osamostaljuju. Humska vlastela je počela da prelazi na stranu Bosne, a neki, kao braća Branivojevići, pokušali su da se osamostale između Srbije i Bosne. Kada je Srbija  prebrodila krizu izazvanim građanskim ratom, njoj nije bilo u interesu da nastavi osvajanje prema jugu, nego da obnovi staru granicu prema zapadu.  Neredi u Srbiji su značili samo privremeni zastoj u njenom daljem snaženju. Vlastela se smirila i centralna vlast je bila obnovljena u svom ranijem obimu. Ekonomsko napredovanje je i dalje išlo svojim tokom (to je upravo vreme kada se isti če i najznačajniji rudnik srednjovekovne srpske države – Novo Brdo). Srbija je opet postala uticajan činilac u Balkanskoj politici. Stefan Deč anski anski je aktivno učestvovao u ratu koji je u Vizantiji vođen između pristalica cara Andronika II i njegovog unuka Andronika III. Pomagao je vojskom starog cara i supeo da dobije grad Prosek na Donjem Vardaru, 1328. Međutim, rat u Vizantiji se završio porazom Andronika II i njegovim zbacivanjem sa vlasti. Kada je Andronik III sklopio savez sa Bugarskom, kako bi onemogućio da se srpska vlast konačno učvrsti u Makedoniji. Taj savez je bio potkrepljen i novim rodbinskim vezama. Bugarski car Mihailo Šišman otpustio je sestru Stefana Dečanskog Anu i oženio se sestrom svog novog saveznika Andronika III. Ali, Srbija je uspešno suzbila zajednički napad saveznika. Bugarska vojska je upala u Srbiju, ali je strahovito  potučena u bici kod Velbužda 28. juna 1330. godine (današnji Đustendil). U borbama se naročito istakao i «mladi kralj» Dušan. Bugarski car je poginuo u bekstvu. Ugovorom o

83

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  miru dovedena je na presto sestra Stefana Dečanskog Ana koju je Mihailo pred sukob oterao i njen sin Stefan. Posle poraza Bugarskog saveznika, Vizantija nije mogla sama nastaviti ratovanje. Njene snage su se morale povući iz Makedonije i Srbija je lako povratila nakratko izgubljene oblasti. Bitka kod Velbužda je omogućila Srbiji da postane najmoćnija država na Balkanu. Bugarska više nije imala snage da pokuša obnavljanje svoje stare granice na  jugo – zapadu, a Vizantija je sve više slabila rastrzana unutrašnjim socijalnim sukobima. Feudalna Srbija, ekonomski najmoćnija i najbolje organizovana, mogla je relativno lako i sa uspehom vršiti ekspanziju još četvrt veka i sredinom XIV veka postići svoj najveći uspon. Mneđutim, ubrzo je u Srbiji došlo do nezadovoljstva vlastele i promene na perstolu. Dušan je iznenada, na podsticaj odane zetske vlastele, sa vojskom krenuo na oca, koji je sa porodicom boravio u dvorcu u Nerodimlju. Dečanski se sklonio u obližnju tvr đavu Petrič, ali ga je Dušan tu zarobio i zatvorio u tvrdi grad Zvečan, zajedno sa drugom ženom Marijom Paleolog i decom iz tog braka. Pod nejasnim okolnostima tu je 11. novembra 1331. godine okončan život Stefana Dečanskog, koji je potom sahranjen u svojoj zadužbini u Dečanima, čija je gradnja započeta oko 1327 – 1328 i po kojoj je dobio ime «Dečanski». Nekoliko dana po očevom svrgavanju, Dušan se na saboru u Svr činu krunisao za kralja 8. septembra 1331. godine. 14. Vladavina Stefana Uroša IV Dušana (1331 – 1355) i stvaranje Srpskog Carstva.  Srednjovekovna Srbija na vrhuncu moć i.i.  Sl. 17: car Stefan Dušan

Dolazak na vlast Stefana Dušana i ranija pobeda kod Velbužda označili su početak novog perioda i najvećeg uspona srpske srednjovekovne sržave. Prve godine njegove vladavine prošli su u konsolidaciji centralne vlasti uzdrmane promenom na prestolu i u diplomatskom  pripremanju terena za akciju protiv Vizantije. U proleće 1332. godine došlo je do pobune vlastele u Zeti pod vojvodom Bogojem, koji je svakako pomagao Dušanu da

84

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  dođe na vlast i koji je smtarao da nije dovoljno nagrađen za svoje usluge. Ustanak je zahvatio i severnu Albaniju. Njegov tok međutim nije poznat. Svakako je bio ubrzo ugušen jer o njemu više nema vesti. U isto vreme Dušan je pokušao da sredi odnose sa Bugarskom, u kojoj je 1331. došlo do  promena. Dušanova tetka, carica Ana An a i njen sin zbačeni su sa prestola u Trnovu, a boljari su na vlast doveli Jovana Aleksandra (1331 – 1371), rođaka poginulog Mihaila Šišmana. Uprkos tome, Dušan je sa njima sklopio ugovor o prijateljstvu koji je učvršćen brakom. Dušan se početkom 1332. oženio carevom sestrom Jelenom, pa su odnosi sa Bugarskom  bili dobri do kraja Dušanove vladavine.  Nakon toga, Dušan se posvetio sređivanju stanja na zapadnim granicama. Bosna je i dalje držala Hum, a Dušan je januara 1333. godine izdao povelju Dubrovčanima, kojim im je ustupio Pelješac, Ston i Primorije od Stona do dubrova čke granice. Dubrovčani su za to morali platiti 8.000 perpera i obavezali su se na godišnji danak od 500 perpera takozvani «Stonski dohodak». Taj prihod je Dušan 1350. godine ustupio manastiru Sv. Arhanđela u Jerusalimu. Dubrovčani su se još obavezali da neće pokrštavati pravoslavno stanovništvo ove srpske oblasti, gde je još arhiepiskop Sava osnovao episkopiju sa sedištem u Stonu. Dubrovčani su u povelji prihvatili da ostane pop srpski i da poje u crkvama. Me đutim, toga se nisu držali, pa su ve ć 1355. postavili katoličkog sveštenika u

episkopskoj crkvi u Stonu, a do kraja veka (do 1394) su već pokrstili svo stanovništvo ove oblasti. Sređivanje odnosa sa Bugarskom, Bosnom i Dubrovnikom je omogućilo kralju Dušanu da započne osvajanje vizantijskih oblasti. Tome u prilog je išla i činjenica da je jedan od najuglednijih vizantijskih vojskovođa Sirgijan, prešao sa svojom vojskom na njegovu stranu. Do 1334. godine Dušan je osvojio Prilep, Ohrid i Kostur, i ugrozio drugi po značaju grad Carstva – Solun. Car Andronik III je morao lično poći u pohod da spašava Solun. Tom prilikom je Sirgijan ubijen i njegova vojska je prešla na stranu vizantijskog cara. Uz to je Dušanovoj državi sa severa zapretio napad Mađara, pa je on morao sklopiti  primirije sa Andronikom i povući se. Dušan se brzo prebacio na sever, potukao Ugare i njihovu vojsku proterao preko Save, na kojoj je privremeno uspostavio granicu i zaposeo Beograd koji se na nekoliko godina našao u srpskim rukama. Osvojeni gradovi Makedonije su ostali u Dušanovim rukama.

85

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Do novih osvajanja Vizantije će doći tek posle promene na carigradskom prestolu. Posle smrti Andronika III na vlast je doveden njegov devetogodišnji sin Jovan V (1341 – 1391). Najmoćniji čovek carstva, Jovan Kantakuzin koji se nadao da će postati regent maloletnom caru, potisnut je iz Carigrada i 1342. je sa pristalicama prišao Dušanu. U to vreme kao regenti maloletnog cara bili su majka Ana Savojska i veliki duks Aleksije Apokavk, a i carigradski patrijarh Jovan Kalekas. Kantakuzin i Dušan su sklopili savez na dvoru u Paunima kod Prištine o saradnji i napadu na Vizantiju. Odmah posle toga, Kantakuzin je bezuspešno opsedao Ser, važan vizantijski grad. Za to vreme je Dušan u nekoliko pohoda, osvojio celu Albaniju, (sem Drača), a zatim gradove u severenoj Gr čkoj  – Voden, Kostur, Hlerin, a potom je osvojio Strumicu i Melnik koji su bili u vlasništvu  polunezavisnog velikaša Hrelje. Ubrzo je došlo do razlaza sa Kantakuzinom, koji je  potražio nove saveznike u Turcima Seldžucima. Dušan se, sa svoje strane, približio Carigradu. Posle neuspele opsade Soluna, Kantakuzinovi saveznici Turci su se vraćali kroz Trakiju. Dušan je poslao svoju konjicu pod zapovedništvom vojvode Preljuba da ih unište. Do sukoba je došlo kod Stefanijane, u maju 1344. godine i srpski odred je  poražen. To je bio prvi sukob srpskih i turskih trupa. Posle duže opsade, kralj Dušan je 25. septembra 1345. godine osvojio Ser. Tim osvajanjem su u srpske ruke pali važni putevi koji su kroz Trakiju vodili u Carigrad. Istovremeno je srpskoj državi pripojeno Halkidičko poluostrvo, sa Svetom Gorom (Atosom), najznačajnijim središtem pravoslavlja na Balkanu. Pošto je Dušanu, kao i svim  Nemanjićima pre njega, veoma stalo do podrške svetogorskih monaha, potvrdio im je ranije povlastice i bogato darivao manastire. Osvajanje ogromnih vizantijskih teritorija, a naročito grada Sera, omogućilo je Dušanu da se krajem 1345. proglasi za cara. Već od prvih značajnijih osvajanja 1343. godine, on čkih  kih zemalja. U novembru je obezbedio podršku u svoju titulu unosi da je kralj i gr č 

svetogorskog Protata, pa su uz punu saglasnot srpkse vlastele i crkve na saboru u Seru, na Božić (25. decembra) 1345. svečano proglasio za cara. Početkom sledeće, 1346. godine  je i Joanikije, uz podršku srpske crkve, Ohridske arhiepiskopije i Trnovske patrijaršije,  proglašen za patrijarha. Time su bili ispunejni uslovi da krunsianje i miropomazanje cara izvrši srpksi patrijarh.  Na svečanom saboru u Skoplju, na Uskrs 16. aprila 1346. godine Dušane je krunisan za

86

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  cara, uz blagoslav srpskog patrijarha Joanikija i Trnovskog patrijarha Simeuna. Izostao je

samo najvažniji blagoslov od strane carigradskog patrijarha, koji se nije mogao ni očekivati. Pošto su krunisanje i uzdizanje srpske crkve u rang patrijaršije u Carigradu smatrali nekanonskim, carigrdski patrijarh je, sa znatnim zakašnjenjem 1350., bacio anatemu na cara Dušana i patrijarha Joanikija. Tako ih je isključio iz zajednice  pravoslavnih hrišćana. Od vremena krunisanja za cara Dušan se potpisivao na srpskim ispravama kao «car Srbljem i Grkom», a na onima na gr čkom jeziku se naziva «car Srbije i Romanije. Svom

nasledniku Urošu je kao savladaru dodelio titulu kralja, a zemlju je podelio na dva dela –  Kraljevstvo i Carstvo».  Po ugledu na vizantijski carski dvor, car Dušan je svojim

srodnicima i najbližim saradnicima dodelio najviša carska dostojanstva, titule despota, sevastokratora i kesara.  Sl. 18. Carstvo Stefana Dušana

87

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  15. Dušanova vladavina od proglašenja carstva do smrti U Vizantiji je došlo do obrat i početkom februara 1347. Jovan Kantakuzin je ušao u Carigrada. Postavljen je za svojevrsnog regenta mladmom caru Jovanu V Paleologu, ali  je već maja iste godine krunisan za cara. Jovan V postao je njegov zet, tako da u Vizantiji  preuzima glavnu reč. On stupa u rodbinske odnose i sa svojim starim saveznicima Seldžucima, udajući svoju k ćer za Umurovog sina, Orhana. Sa druge strane, nakon krunisanja za cara, Dušan je nastavio osvajanje vizantijskih teritorija. Do jeseni 1348. osvojeni su –  Epir, Tesalija i Akarnija. Nakon Dušanovih osvajanja, Jovanu Kantakuzinu je ostao Carigrad sa okolinom i Trakija. Tako se srpksa država u svom najvećem obimu prostirala od Dunava na severu do Korintskog zaliva na  jug i od obala Jadranskog mora na zapadu do Egejskog mora na istoku. Dušan se nosio mišlju o osvajanju Carigrada. Da bi to ostvario, bila mu je potrebna pomoć sa mora pa se 1350. obratio Veneciji za pomoć, tada najvećoj pomorskoj sili. Međutim, ona tada nije  bila zainteresovana za osvajanje vizantijske prestonice jer je u to vreme ratovala sa najvećim suparnikom Đenovom, a i Veneciji nije bilo u interesu da na mestu slabe Vizantije vidi moćnu srpsku državu. Zato je Dušan iskoristio zatišje u stalnim ratovanjima da sredi unutrašnje prilike u svojoj prostranoj i raznorodnoj državi.  Najvažnije u tom pogledu bilo je donošenje Zakonika na državnom saboru u Skoplju 21. maja 1349. godine. Tada je proglašeno 135 članova, a kasnije na saboru u Seru 1354. doneto je još 66 članova, tako da je Zakon imao ukupno 201 član. Odredbe su važile u celoj državi i regulisale su sve oblasti života. Prilike na zapadu zemlje su bile zategnute pošto je bosanski ban Stepan II Kotromanić zauzeo Krajinu između Cetine i Neretve, kao i veći deo Zahumlja. Car Dušan je tražio od  bana da mu se vrate osvojen teritorije što je ovaj odbijao. Ban Stepan je pritom prodro čak

u Konavle i opustošio careve podanike. Stoga je Dušan spremio veliku vojsku i

 prodro oktobra 1350. godine u Zahumlje, prešao Neretvu i uputio se dalje ka Cetini i Krki. U Trogiru i Šibeniku su očekivali dolazak srpskog cara i spremili su mu darove, a  jedan od ciljeva pohoda bila je i pomoć koju je Dušan hteo da pruži sestri Jeleni, koja se udala za Mladena III Bribirskog, koji je umro tokom epidemije kuge, dok je Jelena nastojala da obezbedi vladavinu svom sinu Mladenu IV, zbog pretnje Vencije i Ugarske. Dok je Dušan napredovao prema Krki stigle su mu vesti o pobunama u Makedoniji, pa se

88

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  on okrenuo i pohitao nazad. Vojska koju je ostavio u Zahumlju bila je malobrojna, tako da je bosanski ban Stepan II uspeo da ga ponovo zauzme. U međuvremenu, Jovan VI Kantakuzin je rešio da povrati izgubljene vizantijske oblasti u Makedoniji. Uz pomoć Turaka osvojio je Solun, kao i Ber i Voden i druge manje gradove. Ipak, kada je car Dušan stigao, sve se brzo smirilo. Kantakuzin se povukao u Solun, a Dušan je ponovo osvojio izgubljene gardove. Srbi su se 1352. godine ponovo sukobili sa Turcima. U toj borbi protiv Jovana V Paleologa, Jovan Kantakuzin je ponovo pozvao osmanske Turke, dok je caru Jovanu V u  pomoć vojsku uputio Dušan. Protiv dvostruko veće vojske Kantakuzina i Turaka, Srbi su u jesen 1352. godine kod Didimotike ponovo pretrpeli praz. Jovan Kantakuzin je odneo  pobedu, a kao nagradu Turcima dao im je da se nastane u tvr đavi Cimpe (ant. Herson) na Galipoljskom poluostrvu, odakle su oni nakon zemljotresa 1354. godine koji je pogodio Galipolje, bez problema ušli i zaposeli ovu veoma važnu tvr đavu, što je događaj od svetsko – istorijskog značaja, koji međutim, u to vreme nije dovoljno ispraćen. Posle ove  bitke Turci su se trajno ukorenili na evropskom tlu. Dušan je bio jedini koji je tada  procenio njihovu snagu i opasnost op asnost od njih po susedne zemlje. Stoga je papi pa pi Inoćentiju VI 1354. uputio poslanstvo u Avinjon, tražeći da ga imenuje za kapetana hriš ćanstva, tj.  predvodnikom u borbi protiv Turaka. Zauzvrat Zauz vrat je čak izrazio spremnost da prizna papu za vrhovnog poglavara svih hrišćana. To mu nije bilo teško da izjavi, jer ga je nešto ranije vaseljenski patrijarh isklju čio iz zajednice pravoslavnih hrišćana zbog nekanonskog  proglašenja srpske patrijaršije. Međutim, od ove ideje, sem razmene poslanstva nije se realizovalo ništa. Umesto da ratuje protiv Turaka, car je u leto 1354. morao da dođe sa vojskom na Radunik jer se iz Beograd spremao da Srbiju napadne ugarski kralj Lajoš I. Ali, zbog respekta prema carevoj vojsci, što zbog zaraze u svojoj vojsci, ugarski kralj je bio  prinuđen da se povuče. Sa ugarskim interesima se car Dušan sukobio iste godine i u Dalmaciji. Da bi zaštitio posede svoje sestre Jelene, udovice Mladena III Bribirskog od ugarskih napada, on je poslao svoju vojsku da brani Klis i Skradin. U Klis je ušao vitez  Palman sa nemačkim najamnicima, dok je u Skradin ušao čelnik  Đuraš Ilijić. Kako su

 bili odvojeni od Srbije, nisu bili u mogućnsoti da održe svoj položaj, pa je Đuraš predao Skradin januara 1356. Mlečanima, dok se Palman držao u Klisu do marta 1356. godine.

89

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  U međuvremenu, car Dušan je iznenada umro 20. decembra 1355. godine, na jugu svoje carevine «pod Berom» na domaku Solunu i presekla sve njegove namere o osvajanju Carigrada. 16. Car Uroš V (1356 – 1371). Raspad Srpskog carstva. Početkom 1356. u borbi sa Albancima poginuo je kesar Preljub, namesnik Tesalije. To je iskoristio despot Ni ćifor II Orsini, sin poslednjeg gospodara Tesalije pre Dušanovih osvajanja, i zauzeo Tesaliju, a zatim i Epir, odakle je prognao tamošnjeg namesnika, Dušanovog polubrata despota Simeona – Sinišu. Simeon je skupio vojsku i osvojio Kostur, gde se proglasio za cara «Srba, Grka i Arbanasa». Ovo je bio uzrupatorski čin  jer je za cara već unaperd bio određen, a i već proglašen početkom 1356. Dušanov jedini sin Uroš. U Srbiji je postojao pojam savladarstva, ali je savladar imao titulu kralja, što je Uroš imao u toku Dušanove vladavine, međutim, svojim činom, Simeon je direktno ustao  protiv izabranog cara i do sukoba je moralo doći. Uz Uroša je bila skoro sva srpska vlastela, dok je Simeona pomagao despot Jovan Asen, gospodar južne Albanije. Simeon i Uroš su se sukobi kod Skadra 1358. godine, i Simeon je doživeo težak poraz, tako da je mora da se odrekne srpskog prestola, pa je kao «car» vladao samo Kosturom i okolinom. Međutim, ukazala mu se dobra prilika nakon pogibije despota Nićifora II u bici na Aheloju (1359) protiv pobunjenih Albanaca. Pošto ni srpska ni vizantijska centralna vlast nisu reagovale, Simeon je postao gospodar Tesalije i Epira, tako da su se ove oblasti tada i definitivno izdvojile iz sastava srpske države. Kostur je predao Radoslavu Hlapenu, namesniku Bera i Vodena, s' kim se orodio, dok je za svoju prestonicu izabrao Trikalu. Dobro je prihvaćen od lokalne vlastele sa obzirom da je u rodbinskim vezama bio i sa srpskom i sa vizantijskom vladarskom porodicom. Za savladara je izbrao svog sina Jovana Uroša. Uspostavljena je i vizantijska hierarhija, tako da je Simeon svoje istaknute velikaše nagradio titulama velikog duksa, despota i sevastokratora. U Epiru je njegova vlast slabila, pošto je Albanska vlastela iskoristila pobedu nad Nićiforom II, pa je Simeonu u zapadnom delu države pripala samo Janjina u koju je poslao zeta Tomu Preljubovića. Crkvena organizacija je ostala ista, ali naravno, bez ikakvog uticaja srpske  patrijaršije.

90

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Jovan Komnin Asen, brat carice Jelene, dobio je despotsku titulu od cara Dušana, a  poverena mu je tada novoosvojena oblast u Albaniji. On je ispoljavao samovolju još za Dušanova života, praveći probleme mletačkim trgovcima, čija je država bila u dobrim odnosima sa Srbijom, ali ga je štitila sestra carica Jelena. Mle čani su ga ipak privoleli na saradnju, tako da je 1353. Postao njihov građanin, ali dublji odnosi su došli tek za Uroševe vladavine. Kada se nadvila opasnost nad njegovom teritorijom i kada mu je stradao grad Berat, Jovan Asen je smatrao da će uz pomoć  Venecije sačuvati svoje interese. Kako je njegova sestra bila daleko, u Seru, a car Uroš još dalje, morao je da se osloni na prvog suseda, despota Simeona, uzrupatora. Strah od restauracije vizantijse vlasti u vidu despota Nićifora II nagnalo je Jovana da pomoć potraži u Veneciji, koja je širila svoj uticaj u primorskim gradovima. Pre nego što je postao samostalni oblasni gospodar kraj oko Kanine i Valone, je neprimetno izdvojen iz srpske države. U Zeti se pojavio kao gospodar vlastelin Žarko i počeo iskazivati samovolju, ali je 1357.  prisiljen na poslušnost. Namesnik Bera i Vodena, Radoslav Hlapen, počeo je stvarati svoju samostalnu oblast 1360/61. Carica Jelena počinje samostalno da upravlja Serom i okolnom oblašću, pa tu stvara svoj dvor i lokalnu upravu. Na Zapadnim granicama carstva sve više izranja oblast kneza Vojislava, koji sa bratom Altomanom drži oblast između Rudnika i Drine na severu, Dubrovnika i Boke na jugu, a na istoku do doline Ibra, držeći i grad Zvečan. Vojsilav je zapravo bio gospodar stare Raške i Trebinja, ali lojalan caru Urošu. Ipak, i Vojislav je nastojao da svoju oblast proširi, pa je u tom cilju napao Dubrovnik želeći da zauzme Ston i Pelješac. Izgovor za napad je našao u priznanju ugarskog kralja od strane Durbovnika («Zadarski mir 1358»), tada neprijatelja Srbije.  Njegov argument je da je on knez humski i da mu zato te oblasti pripadaju, ali da je Dubrovnik dobio Ston i Pelješac u baštinu koja je bila uslovljena «verom», pa pošto «vere» više nema baština se oduzima. On je krenuo u pohod 1361. i opustošio oblast oko Dubrovnika, ali nije uspeo da zauzme sam grad. Na njegovu stranu je stao stari Kotor, ali ne i drugi srpski velikaši, nevidevši korist u svemu tome. Dubrov čani su krenuli u diplomatsku akciju jer su zbog velike štete želeli mir. Obratili su se caru Urošu, carici Jeleni, patrijarhu Savi, Vukašinu Mrnjavčeviću i tada stavilcu na Uroševom dvoru, a kasnije knezu Lazaru. Mir je zaključen avgusta 1362. u Onogoštu (Nikšiću). Ovaj događaj je pokazao razjedinjenost srpske vlastele, a Vojislav je ojačao svoj uticaj pa ga je

91

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  car Uroš nazvao «bratom» zbog njegove moći. Ipak, Uroš je ostao bez moćnog zaštitnika kada je Vojislav Vojinović umro septembra 1363. Njegova se oblast raspala.  Nakon smrti kneza Vojislava, car Uroš je potpao pod uticaj srpskih velmoža koji su vladali u «gr čkim zemljama». Radoslav Hlapen je držao Ber i Voden sa okolinom. Kesar Vojihna je držao veliku oblast između Belasice i Pangejske planine sa centrom u Drami, i na istok do doline reke Meste. Sevastokrator Dejan, Dušanov zet, a kasnije njegovi sinovi, despot Jovan Dragaš i gospodin Konstantin gospodarili su župom Šegligovo i krajevima oko gornje Strume, zajedno sa gradom Velbuždom. Sevastokrator Vlatko, otac tada maloletnog kesara Uglješe držao je Slavište, a kasnije uz pomoć  kralja Vukašina zaposeo je Preševo, Vranje i Ignošte.  Najmoćniji u «gr čkim zemljama» postali su braća, Vukašin i Uglješa Mrnjavčević. Oba  brata su započela političku karijeru za vlade Stefana Dušana. Posle Dušanove smrti. Obojica su napravili još uspešniju karijeru. Uglješa je postao veliki vojvoda u Serskoj oblasti, gde se oženio Jelenom (Jefimijom), ćerkom kesara Vojihne, gospodara Drame. On će polako istisnuti caricu Jelenu uz pomoć  svog tasta. Vukašinov uspon je manje  poznat, ali je on za vreme cara Uroša ubrzo postao jedan od najuticajnijih ličnosti.  Njegov sin Mrko se oženio Jelenom, ćerkom Radoslava Hlapena, pa su i u toj liniji Mrnjavčevići postali srodnici Nemanjića. Oni su nastojali da se rodbinskim vezama  povežu sa ostalom krupnom vlastelom, pa je jedna od njihovih sestara, Jelena, udata za Radonju, najstarijeg sina sevastokratora Branka Mladenovića, gospodara Ohrida. Vukašin je svoju k ćerku Oliveru udao za Đurađa Balšića, pa je tako učvrstio savez sa gospodarima Zete. Stvoren je savez srpske vlastele na čijem čelu je stajao Vukašin.  Nesposobnom caru Urošu nije ostalo ništa drugo nego da se pomiri sa novonastalom situacijom, tako da je avgusta ili septembra 1365. Vukašin krunisan za kralja, i Uroševog savladara. Uglješa je kao kraljev brat dobio titulu despota. Sa naglim usponom kralja Vukašina i despota Uglješe, čiji su se posedi nalazili u «carstvu», nisu bili saglasni gospodari iz «kraljevstva», matičnih srpskih zemalja. Iz tih razloga, vlastela iz «kraljevstva» se okupila oko jedva punoletnog župana Nikole Altomanovića, sina župana Altomana i sinovca kneza vojislava Vojinovića. Oni su na svoju stranu pridobili i cara Uroša, pa je došlo do podele među vlastelom, na pristalice cara Uroša i kralja Vukašina. Između suprostavljenih strana došlo je do bitke na Kosovu

92

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  1369. godine u kojoj su Nikola Altomanović  i car Uroš pretrpeli poraz, pa je time zustavljena ekspanzija mladog župana Nikole na Kosovu. Bitkom na Kosovu je car Uroš  potpuno potisnut sa vlasti, a kralj Vukašin ga više i ne n e pominje kao vladara. On je krenuo ka uspostavljanju nove dinastije koja bi zamenila Nemanjiće, a to su bili Mrnjav čevići. Iz tih razloga, Vukašinov sin Marko, zvanično dobija titulu «mladog kralja», i time je utvr đen redosled nasleđivanja prestola. Cara Uroša je trebao da nasledi kralj Vukašin, dok bi njega nasledio mladi kralj Marko. Sve se to nije moglo ostvariti sve dok je matične srpske zemlje držao župan Nikola Altomanović. Napravljen je plan o napadu na županove zemlje, u kom bi pored Vukašina učestvovali Balšići i Dubrovnik. Plan je  počeo da se delimično ostavruje, ali se od svega odustalo jer je despot Uglješa pozvao kralja Vukašina da zajedno krenu u rat protiv Turaka. U periodu učvršćivanja Mrnjavčevića, osmanski Turci su polako prodirali u unutrašnjost Balkana. Iz Galipolja, koji su zaposle 1354. krenuli su na zapad, u dolinu reke Marice. Osvojili su Didimotiku 1360., Jedrene 1362. i Plovdiv 1363., i počeli masovno da naseljavaju zauzete oblasti, tako da su se na širokom frontu graničili sa Uglješinim  posedima. Sukobi su bili neizbežni ne izbežni pa se despot Uglješa pripremao za veliki v eliki rat. Zatražio  je pomoć od Vizantije i priznao jurisdikciju Carigradske patrijaršije na svojoj teritoriji, ipak jedino je od svog brata mogao očekivati pravu pomoć, dok su ostali velikaši ostali  po strani. Turski upadi su postali sve nesnosnosniji, pa su Vukašin i Uglješa odlučili da  proteraju Turke iz Evrope. Odluka je doneta početkom 1371. ali je ofanziva krenula tek u septembru. Udružene snage Vukašina i Uglješe prodrli su u dolunu Marice i došle do mesta Černomen, nešto zapadnije od Jedrena. U prilično nejasnim okolnostima, došlo je do bitke 26. septembra 1371. u kojoj je srpska vojska doživela katastrofalan poraz dok su oba Mrnjavčevića, despot Uglješa i kralj Vukašin poginuli. Vizantinci su iskoristili ovu srpsku katastrofu i zaposeli Uglješine oblasti. Vukašinova oblast se svela na teritorije zapadno od Vardara, gde su vladali njegovi sinovi Marko i Andrejaš. U zapadnim delovima Uglješine oblasti su se osamostalila bra ća Dragaš, despot Jovan i gospodin Konstantin. Balšići su vladali u Zeti, župan Nikola Altomanović u svojim oblastima, knez Lazar u Pomoravlju, dok je na Kosovu vlast preuzeo gospodin Vuk Branković, sin sevastokratora Branka Mladenovića. Posle katastrofe na Marici, smrt poslednjeg srpskog cara Uroša je ostala na marginama događaja 2/4.12. 1371.

93

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć 

17. Srbija u doba kneza Lazara (1371 – 1389). Kosovski boj 1389. godine  Sl. 19. Grb Lazarevi ć  ća  

Borbe između srpskih feudalaca, započete za vreme cara Uroša, ušle su posle 1371. godine u fazu ogor čenog obračunavanja i grabljenja susednih oblasti. Najratoborniji se pokazao župan Nikola Altomanović. Od kneza Lazara  preoteo je Rudnik, a  pokušao je da osvoji i Prizren koji su posle Maričke  bitke zauzeli Balšići, ali u tome nije uspeo. Knez Lazar i bosanski ban Tvrtko, koji je župan Nikola  podjednako

ugrožavao,

složili su se da

ga

zajedničkim naporima unište. Po cenu priznavanja ugarske vrhovne vlasti i obaveze plaćanja danka, knez Lazar je postigao da Ugarska ne samo napusti svog ranijeg štićenika već  i da vojskom pomogne saveznike protiv njega. Župan Nikola Altomanović  se sklonio u Užice gde je zarobljen i oslepljen 1373. godine, a njegove oblasti podelili su Lazar (Rudničko područ je) i Tvrtko (Polimlje) između sebe. Posle propasti župana Nikole u Srbiji je ostao kao najmoćniji feudalac knez  Lazar  Hrebeljanović. Lazar je rođen oko 1329. godine u Prilepcu. Svoju karijeru je započeo,

zahvaljujući ocu Pribcu Hrebeljanoviću, koji je bio logotet cara Dušana, kao stavioc na Dušanovom dvoru, a kasnije i na Uroševom. Na Uroševom dvoru je ostao do 1365. godine kada je za kralja i savladara krunisan Vukašin Mrnjavčević. Sa titulom kneza  javlja se tek aprila 1371. godine kada počinje njegov uspon. Porazivši župana Nikolu Altomanovića, Lazar je nastavio širenje svojih oblasti, savladao je i Radiča Brankovića Rastislalića, gospodara Braničeva, i prisvojio njegove oblasti (1379). Tako je čitavo Pomoravlje i severozapadna Srbija od Drine i Save bila ujedinjena pod vlašću kneza Lazara a bila su mu podređena, takođe, i dva najvažnija rudarska mesta –  Novo Brdo i Rudnik . U jačanju svoje vlasti, knez Lazar se mnogo oslanjao na srpsku crkvu koju je obilato pomagao. Na njegovu inicijativu došlo je i do izmirenja gr čke i srpkse crkve 1375. godine. On podiže veliki broj manastira i crkava a

94

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  glavna zadužbina mu je Ravanica. Na jugu se održavaju i dalje izvesni feudalci – Vuk  Branković  je držao krajeve oko Prištine, Trepče, Zvečana, Sjenice i Polimlja južno od

Prijepolja a dobio je još i Prizren i Skoplje. Sa Vukom, koji je bio oženjen njegovom ćerkom

Marom, bio je knez Lazar u dobrim odnosima kao i sa Zetom gde vladao  Đurađ 

 Balšić, Lazarev zet. Sam Lazar bio je oženjen ćerkom kneza Vratka, Milicom,

 praunukom kralja Vukana Vu kana Nemanjića, najstarijeg sina Stefana Nemanje čime se vezao za dinastiju Nemanjić. Posle Maričke bitke 1371. i priznanja turske vrhovne vlsti započelo je tursko prodiranje u srpske zemlje. Prvi upad Turaka u Srbiju zabeležen je 1381. godine kada su Lazareva vlastela Crep i Vitomir razbili jedan njihov odred «na Dubravnici» (kod Paraćina). Uskoro je sam Murat I zauzeo Niš i upao u Topolnicu, ali ga je Lazar suzbio 1386. nika. Godine 1388. poraženi su Turci i od bosanske vojske kod Bileće. godine kod Ploč nika

Međutim, Murat je sa sinovima Jakubom i Bajazidom započeo ozbiljne pripreme za  jedan veliki pohod protiv Srbije. Sam sultan Murat predvodi vojsku, a sa njim su bili i oba njegova sina Jakub i Bajazid kao i mnogi proslavljene vojskovođe iz ranijih ratova –  Evrenos, Saridže, Balaban, i dr. Preko oblasti Konstantina Dejanovića, koji se i sam sa

svojim odredom morao priključiti Turcima, izbio je Murat na Kosovo u oblast Vuka Brankovića.  Sl. 20: Srpske zemlje pre bitke na n a Kosovu

95

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  S' druge strane, knez Lazar je takođe vršio vojničke i diplomatske pripreme i okreće se ka Ugarskoj i prima opet one iste vojničke i dažbinske vazalne odnose koje je imao ranije  prema kralju Ludoviku, sada prema kralju Žigmundu. Zajednička opasnost još više ga je zbližila sa Tvrtkom koji je i vojnički pomagao kneza Lazara i uputio u Srbiju svoju vojsku pod vojvodom Vlatkom Vukovićem. Od srpskih feudalaca koji su pomagali knezu Lazaru najvažniji je bio Vuk Branković, na čijoj se teritoriji boj i odigrao. Uz Lazara su  bili i njegovi sestrići Stefan i Lazar Musić.Do sudara je došlo na Vidovdan 15/28. juna 1389. godine u blizini Prištine na Kosovom polju. Centrom turske vojske zapovedao je

sam sultan, evropske trupe nalazile su se na desnom krilu pod Bajazidom, azijske na levom pod Jakubom. Prema Muratu nalazio se knez Lazar sa glavninom svoje vojske. Srpsko desno krilo držao je Vuk Branković, a levo Vlatko Vuković. Sam tok bitke malo  je poznat. Zna se da je Murata ubio  Miloš Obilić  srpski plemić  i vitez, što je izazvalo  pometnju u turskoj vojsci. Bajazid je odmah preuzeo sultansku vlast i komandu u svoje ruke i naredio da se pogubi njegov brat Jakub. Vuk Branković je uspeo da se spase, a isto tako i vojvoda Vlatko Vuković dok je knez Lazar poginuo u ovom boju.  Sl. 21: Kosovski boj 

Vesti o boju na Kosovu brzo se pročule, daleko izvan Srbije. Zanimljivo je da su prvi utisci bili da Turci nisu pobednici. Najstarija, za sada poznata vest, zabeležena je samo 12 dana posle boja u dnevniku jednog ruskog hodočasnika koji se zatekao na turskoj teritoriji. U gardu Astraviji na Crnom Moru – «u nedelju 28. juna prispesmo u grad

96

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Astraviju. Mitropolit se zadrža tu da bi saznao vesti o Muratu. Murat je bio otišao u rat  protiv Lazara, sprskog kneza, a kružio je glas da su obojica, Murat i Lazar ubijeni u  jednoj bici». Turci su izgleda bili prilično pometeni posle boja jer isti pisac beleži dalje kako su odmah otišli iz Astravije «zastaršeni ovim nemirima pošto smo se nalazili u državi Turskoj». I druge poznate vesti, nastale kao neposredan odjek samog događaja, ne govore o Turskoj pobedi. Kada je krajem jula odlučeno u Veneciji da se pošalje poslanik novom sultanu, još se nije znalo ko je to, Jakob ili Bajazid. Poslanik je dobio dva pisma, s' tim da preda onom Muratovom sinu koga zatekne na prestolu i da mu izjavi saučešće za smrt sultana Murata. Najčudotvoriniji su izveštaji koje je slao sam bosanski kralj Tvrtko i to u vreme kada je morao znati šta se na Kosovu dogodilo. Očuvano je jedno njegovo pismo od 1. avgusta 1389. godine upućeno Trogiru kojim javlja da je tako  porazio Turke, sa neznatnim gubicima na svojoj strani da je malo njih iznelo glave; o Srbima i knezu Lazaru uopšte ne govori. U istom smislu pisao je i Firenci koja mu je odgovorila oduševljeno čestitkom, napominjući da je za njegov uspeh već  «odavno saznala» kako iz donesenih glasova, tako i iz pisama mnogih ljudi. Da se mimo Tvrtkovih izveštaja na Zapadu raširila vest o hrišćanskoj velikoj pobedi svedoči i Filip Mezijer,  poznati poznavalac Istoka, koji je dovršavajući u Parizu jedno svoje delo, pre oktobra 1389. godine zapisao na kraju: «a da bi Božijom milošću bio sputan mač rečenog Amurata, ove iste godine on je potpuno pobeđen u predelima Albanije; i on i njegov sin  pali su u boju, kao i najhrabriji iz njegove vojske». Nešto kasnije, izvori govore da je Kosovski boj ostao nerešen. Po jednom «slovu» o knezu Lazaru, pisanim uskoro posle njegove smrti, «krvavi sudar prestao je pošto su obe strane iznemogle». Međutim, posledice Kosovske bitke bile su porazne po Srbe. Srbija je uskoro postala vazalna turska država a pod tursku vojničku kontrolu stavljena je i oblast Vuka Brankovića, a njegov grad Skoplje pretvorili su u vojnu bazu za napade prema Srbiji, Zeti i Bosni. 18. Srbija od Kosovksog boja do Angorske bitke Posle Kosvoske bitke Turci nisu pokorili Srbiju. Bajazid I (Jilderim – «bi č  božiji»)  ponudio je Lazarevoj udovici knjeginji Milici i njegovom maloletnom nasledniku na sledniku knezu Stefanu vazalski položaj. Oni su ga prihvatili pošto je severnoj granici pretila opasnost od

97

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  ugarskog kralja Žigmunda koji je nastojao da učvrsti vlast u Mačvi. Ovaj položaj, Milica  je morala da prihvati i zbog toga što su opustošenoj zemlji pretile unutrašnje borbe, pošto se gospodar Kosova Vuk Branković u nadi da će učvrstiti svoju položaj u Srbiji, oslanjao se na ugarskog kralja Žigmunda i nastavio iz Prištine s' pružanjem otpora Turcima. Milica je poslala Bajazidu u harem k ćerku Oliveru i preuzela obavezu da njen sin Stefan s' bratom Vukom ide na poklanjanje sultanu i da srpske trupe učestvuju kao pomoćna vojska u turskim pohodima. Uz ove obaveze Srbija plaća i godišnji tribut od 40.000 dukata. Sem toga, turska posada ušla je u Golubac, utvr đeni grad na Dunavu, i u nekoliko važnijih tvr đava iz kojih mogu da napadaju Ugarsku. Od tada, Srbi su na severu zajedno sa Turcima ratovali protiv Ugara, uglavnom bez uspeha, iako su 1392. godine prodrli u oblast Braničevo. Pošto nije dobio podršku od Žigmunda, Vuk Branković se pokorio Bajazidu uz obavezu  plaćanja godišnjeg danka, ustupanja Skoplja 1392. godine koji je postaje sandžakbeg i glavna baza za dalje turske operacije na Balkanskom Poluostrvu. Iduće, 1393. godine Bajazid I je pokorio i Trnovsku Bugarsku. Postavši punoletan knez Stefan Laazrević  je preuzeo vlast u Srbiji iste godine, dok se Milica, kao monahinja Jefemija povukla u manastir. Vrlo obrazovan i s' književnim sklonostima, «prvi u stvarima rata i borbe i umetnosti» po re čima njegovog biografa Konstantina Filozofa, koji hvali kneževu lepotu, snagu i besednički dar, Stefan je ulagao napore da obnovi opustošenu zemlju, ali je svoju politiku morao da potčini sultanovoj volji i, kao vazal, učestvuje u njegovim ratovima. Knez Stefan Lazarević u čestvovao je u turskom pohodu u Vlaškoj protiv Jovana Mir če, zajedno sa kraljem Markom i Konstantinom Dejanovićem. U bici na Rovinama 1395. godine vojska Jovana Mir če je uz pomoć  Ugara pobedila tursku vojsku. U bici su  poginuli kralj Marko i Konstantin Dejanović. Ova pobeda je izazvala oduševljenje na Zapadu pa se sledeće godine na poziv za pomoć koji su stizali iz Carigrada, okupila oko Žigmunda vojska u kojoj je bilo dosta vitezova iz Francuske, Engleske i Nemačke. Međutim, nedisciplinovanu krstaška vojsku pobedio je 1396. godine Bajazid kod Nikopolja zahvaljujući naročito aktivnim učešćem Stefana

Lazarevića i njegovih odreda.

98

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Pobedu kod Nikopolja nije Bajazid iskoristio za dalje akcije prema Ugarskoj već za učvršćivanje turskog položaja prema novoosvojenim zemljama. Kao što je posle bitke na Rovinama pretvorio Konstantinovu oblast u Đustendilski sandžak i postavio tamo svog sanđakbega, tako je i posle bitke kod Nikopolja uklonio vidinskog cara Stracimira i stvorio Vidinsku livu kao uporište prema Vlaškoj, Srbiji i Mađarskoj. Nepouzdanom Vuku Brankoviću oduzeo je veći deo njegove oblasti i predao je Stefanu. I pored pojedinačnih neuspeha turske vojske, doba Bajazida I obeleženo je je velikim osvajačkim uspesima sve do velikog poraza u sukobu sa Mongolima. Međutim, ovaj  poraz bio je tesno vezan i za unutrašnje sukobe u Osmanskom carstvu. Nezadovoljni maloazijski emiri, proterani iz svojih bejluka, okupljali su se oko mongolskog osvaja ča Tamerlana (Timur – Lenka). Kada je Tamrelan provalio u Malu Aziju, došlo je do bitke kod Angore 28. jula 1402. godine.  Uz Bajazida su se borili i njegovi srpski vazali –

Lazarevići Stefan i Vuk  i i Brankovići  Đurađ  i i Grgur . Turska vojska je poražena, a Bajazid odveden u ropstvo. Sam Stefan se junački borio u ovoj bici i tri puta pokušavao da spase zarobljenog Bajazid, ali nije uspeo. Nakon ove bitke, Osmanska vlast u Maloj Aziji je  bila u rasulu. Jedino je evropski deo osmanskog carstva ostao netaknut, kuda je odmah  pohitao Bajazidov sin Sulejman da obezbedi vlast. Posle poraza kod Angore počeo je u Turskoj period borbe između feudalaca i centralne vlasti i ustanka pokorenih naroda  protiv feudalnog ugnjetavanja, isprepletene dinastičkim borbama. 19. Despot Stefan Lazarevi ć    (1402 – 1427) i obnova Srbije ć  (1402 Unutrašnja kriza u Turskoj posle Angorske bitke 1402. godine pružila je mogućnost Stefanu Lazareviću da se oslobodi vazalskih odnosa prema sultanu. Odmah posle bitke on se sa svojim trupama povukao prema Carigradu. Grci su ga svečano dočekali i vizantijski car dodelio mu je prvu titulu posle carske – titulu despota. Od tog vremena Srbija u XV veku redovno se naziva despotovinom. Tad je ugovoren i brak između despota Stefana i Jelene, sestrom vizantijske carice Jevgenije, a ćerkom Frančeska II Gatiluzija, Đenovljanina, gospodara ostrva Mitilene (Lezbosa). Despotov sestrić Đurađ  Branković, u želji da popravi svoj položaj u Srbiji, naginje vezama sa Sulejmanom. Kada su se Stefan i Vuk preko Zete vraćali u Srbiju, dočekali su ih na Kosovu Sulejmanove i Đur đeve trupe u nameri da im preseku povratak u zemlju.

99

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Zahvaljujući pomoći svog zeta Đur đa Stracimirovića, gospodara Zete, Stefan je odneo anski boj). Međutim, ubrzo  pobedu nad protivnicima kod Tripolja na Kosovu (Grač anski

dolazi do sukoba između Stefana i Vuka pošto su stigli u Novo Brdo. Razlog je bio nevešto komandovanje i nesnalaženje Vukovo tokom bitke u kojoj je trpio gubitke. Uvređeni Vuk je tada odlučio da pobegne sultanu Suljemanu, što je učinio u leto 1403. godine. Međutim, nastojanjem majke Milice (Jevgenije), taj prvi razlaz među braćom je ubrzo prevaziđen, pre oktobra 1404. godine. Ugovor Sulejmanov s Vizantijom, Mlečanima, Đenovljanima, rodskim vitzeovima i hercegom ostrva Naksa, koji su imali posede i interese na Levantu, sklopljen krajem 1402. godine u Galipolju, za despota Stefana je i dalje predviđao vazalski odnos prema sultanu. Taj ugovor i sukobi u zemlji opredelili su despota da prihvati sporazum sa Žigmundom krajem 1403. godine po kojem je despotu priznat posed Mačve i Beograda, sa tim da bude vazal ugarskog kralja. Zbog nesređenih odnosa u samoj Ugarskoj, Žigmundu je bilo stalo do saveza s moćnim gospodarom Srbije. Despot Stefan uzeo je Beograd za svoju prestonicu i uložio velike napore da se grad obnovi i razvije. Obnovljeni Beograd predstavljao je jaku tvr đavu s' dvostrukim zidinama i pet utvr đenih kula, od kojih su tri bile na brdu a dve na Dunavu. Između ove dve kule nalazilo se lancima zatvoreno pristanište. Grad je branila artilerija i najamni čka vojska. Izvan grada nalazilo se podgrađe u kome su živeli trgovci i zanatlije. Despot je u Beogradu podigao crkvu i bolnicu i nastojao da što veći broj Srba iz čitave zemlje tu naseli. Uskoro je Stefan sklopio mir i sa Sulejmanom i sa Brankovićima. Za taj mir se zalagao i Žigmund, ali i Sulejman ga je lako prihavtio, pošto pred opasnošću da se Tamerlan  prebaci u Evropu nije želeo da za leđima ima jačeg protivnika. Iskoristivši sukobe među svojim protivnicima, on je uspeo da sačuva Turcima posede na Balkanu, ali se ubrzo sukobio sa braćom Musom i Muhamedom. U Srbiji, i pored sklapanja mira, nisu izgla đeni sukobi među Brankovićima i Lazarevićima: Posle majčine smrti 1405. godine izbio je u svoj oštrini sukob između despota Stefana i njegovog brata Vuka. Vuk je postavio zahtev da sa bratom podeli zemlju. Sulejman je podržavao Vuka i turske su trupe u dva maha prodirali do Beograda strahovito pljačkajući zemlju 1409. godine. Pritišnjeni silom, despot je morao da ustupi

100

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   bratu južni deo Srbije, gde je, kao i Brankovići, vladao prriznavajući vrhovnu tursku vlast. Kada je Musa prešao na Balkansko poluostrvo, uz njega su u prvi mah pristali Lazarevići i Brankovići, poneseni njegovim obećanjima. Međutim, Vuk ga je napustio uoči same bitke sa Sulejmanom, a Brankovići odmah posle poraza. Zbog toga su Musini ljudi ubili Vuka i Grgura. Kada je 1411. godine Sulejman ubijen, Musa je postao jedini gospodar u evropskoj Turskoj, ali je ubrzo došao u sukob sa bratom Muhamedom, koji je vodio borbu za uspostavljanje jake centralne vlasti u Turskoj. Pred opasnošću od Muse despot Stefan se potpuno približio Žigmundu i dobio od njega velike posede u Ugarskoj i rudarski centar Srebrenicu u Bosni. Despot Stefan postao je vođ pokreta protiv Muse i okupio oko sebe vladare i feudalce koji su pred zajedničkom opasnošću zaboravili na međusobne političke sukobe. Njemu su prišli sandžakbegovi Skoplja i Đustendila, izmirio se sa njim sestrić Đurađ, a za borbu protiv Muse spremilli su se čete i bosanskog vojvode Sandalja i kralja Žigmunda. Zato je Musa provaljivao u Despotovinu i pljačkao zemlju. Najveću pustoš počinio je 1413. godine kada su njegovoj vojsci ostale samo akindžije, plajčkaški deo vojske. Despotova vojska bila je potučena na Vrbnicu. Njegove četiri tvrda grada oko Aleksinca i  Niša zauzeta su, a njihovo stanovništvo zarobljeno ili pobijeno. Tada se na despotov poziv odazvao i Mehmed iz Male Azije. Kada je zabilaznim putem stigao u Kruševac, tamo su ga već čekale srpske, Sandaljeve i ugarske trupe. Pod komadnom Đur đa Brankovića ova je vojska razbila Musine odrede kod sela Čamorlu pod Vitošom u Bugarskoj 1413. godine. Tako su hrišćanski vladari doprineli pobedi centralne vlasti u Turskoj. Za pružene pomoći u borbi protiv Muse despot je od Muhameda dobio neke oblasti na istoku Srbije, Da bi održao dobre odnose s Muhamedom I (1413 – 1421) i njegovim naslednikom Muratom II (1421 – 1451) morao je da pristane i na izvesne ustupke, da se  ponovo obaveže na plaćanje danka i slanje pomoćnih trupa, ali je zato u tom periodu Srbija uživala četrnaest godina mira, što se odrazilo na njenom ekonomskom i kulturnom razvitku. Despotovini je 1421. godine pripojena i Zeta posle smrti poslednjeg Balšića Balše III. Tamo je despot morao da nastavi započeti rat s Mle čanima oko zetskih primorskih

101

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  gradova i završio ga 1423. godine sklopljenim mirom, po kom su Mlečani zadržali gradove Skadar, Lješ, Ulcinj i oblast Paštrovića. U ovo doba despotovina je imala najveći obim, pružala se od Save i Dunava do Zetskog Primorija, na istoku dopirala do oblasti Timoka a na jugu do planinskih grebena Šar – Planine i Skopske Crne Gore; tada je bila na vrhuncu svoje moći.

 Sl. 22: Srpska despotovina

102

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  20. Despot  Đurađ  Brankovi   Brankovi ć   (1427 – 1456). Prvi pad despotovine i njena obnova ć (1427  Sl. 23: Grb Brankovi ć  ća  

Despot Stefan Lazarević  nije imao dece, a kako je duže  bolovao želeo je da reguliše pitanje nasledstva. Zato je sazvao sabor u Srebrenici, pa je pred vlastelom i sveštenstvom proglasio za naslednika svog sestrića  Đur đ  đa   Brankovića. Odnose s Ugarskom utvrdio je u maju

1426. godine na sastanku sa Žigmundom u Tati. Tu je  predviđeno da će Đurađ, kao naslednik despota Stefana,  prihvatiti vazalski odnos prema ugarskom kralju i predati mu Mačvu, Beograd i Golubac. Despot Stefan umro je 1427. godine za vreme lova u blizini Kragujevca. Kada je stupio na presto, Đurađ  je već  bio zreo čovek od 52 godine. Vaspitan je u Vizantijskom duhu i bio oženjen grkinjom Jerinom iz porodice Kantakuzin. Bio je dobro upućen u vojne, diplomatske i finansijske poslove. Već prvih godina vlade despot se našao u vrlo teškom položaju. Posle provale od 1425. godine Murat II je i 1427. godine još pre smrti despota Stefana, ponovo provalio u Srbiju. Uz pomoć Dubrovčana Srbi su odbranili Novo Brdo, ali su Turci zauzeli Niš i Kruševac. Despot Đurađ je, prema sporazumu u Tati, predao Mađarima Beograd sa okolinom, dok  je komadant Golubca, Jeremija, umesto Mađarima predao grad Turcima. Po nekom sporazumu sa Mađarima, despot je zadržao Mačvu. Pošto su u svojim rukama imali Golubac, Turci su i na Dunavu držali 100 brodova za rat protiv Mađara. Ovi su uzalud  pokušavali da jakim bombardovanjem prinude tursku posadu u Golubcu na predaju. Pritom su samo strahovito opustošili srpsku okolinu. U isto vreme Bosanci su napadali Srebrenicu, tako da su svi trgovački putevi u Srbiji bili prekinuti. Kao vazal ugarskog kralja despot je pored nasleđenih dobio i nove posede u Ugarskoj. Francuski putopisac Brokijer zabeležio je da su despotovi godišnji prihodi sa tih imanja iznosili 50.000 dukata. Ali, već u proleće 1428. godine kada je despot uspeo da sklopi mir sa sultanom, morao je da mu obeća vojnu pomoć  od 2.000 konjanika u ratnim pohodima i da se obaveže na godišnji danak od 50.000 dukata. Kako je Srbija gubitkom Beograda, Golupca, Niša i Kruševca ostala bez većih gradova, despot je podigao novu prestonicu – Smederevo, a u unutrašnjosti Srbije naročito utvrdio

103

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Ostrvicu kod Rudnika i Borač u Gruži, gradove koji su čuvali ekonomski važne oblasti i oko kojih su za narednih turskih provala i vođene glavne ratne operacije. Smederevo, najveći srednjovekovni grad na Dunavu, podignut je zapadno od Morave, na ušću Jezave i Dunav po nacrtu vizantijskih fortifikatora u obliku trougla sa 24 kule. Zidanje je završeno brzo već  1430. godine. Zbog oskudnih sredstava srednjovekovne tehnike zidanje ovako velikog grada zahtevalo je veliku i bezobzirnu primenu ljudske snage. Narodna tradicija sačuvala je tešku uspomenu na patnje narodnih masa koje su grad dizale; ona je puna mržnje prema Jerini («prokleta»), čiji je brat Toma Kantakuzin upravljao zidanjem. Iako je novi despot počeo svoju vladu u vrlo teškim uslovima i sa dvostrukim vazalstvom, Srbija se ipak brzo oporavljala. Despot Đurađ je nastojao da politički položaj Srbije učvrsti diplomatskim putem, pa je k ćer Katarinu udao za Urliha Celjskog, a Maru  je 1435. 143 5. godine g odine sa velikim mirazom poslao u Muratov harem. Iste godine sklopio je i sa Mlečanima pogranični ugovor, a 1436. sa čitavom porodicom primio mletačko građanstvo. Međutim, despotovina i Bosna i dalje su vodile borbe oko Srebrenice iako su obe bile ugrožene od Turaka. Pored borbi sa Bosnom, Srbija je bila i strahovito opustošena, što od Mađara koji su napadali turske utvr đene tačke u Srbiji, što od Turaka koji su preko srpske zemlje ratovali sa Mađarima. Na kraju, kada su Turci zbog poraza koji su im naneli Mađari, počeli da se svete Srbima, despot je morao da im zarad mira ustupi bogat grad Braničevo. Kada je krajem 1437. godine umro Žigmund, Murat II je smatrao da mu se ukazala  povoljna prilika za ofanzivu protiv Ugarske. Već 1438. godine Turci su provalili u Erdelj i Srbiju i tom prilikom zauzeli Ravanicu, i važna utvr đena Ostrovicu i Borač. Njihov plan  je bio da zauzmu čitavu despotovinu i tako potpuno obezbede pozadinu u ofanzivi protiv Mađara. Zato je 1439. godine sam sultan opseo Smederevo, a Stepan Vuk čić je kao turski saveznik pustošio oblast zapadne Srbije. Pošto je izostala Ugarska pomoć, Turci su posle tromesečnog bombardovanja zauzeli Smederevo i tako je despotovina bila pokorena. U gradove su ušle turske posade, u Smederevo je kao turski namesnik došao dotadašnji skopsi sandžakbeg Isak, a po Srbiji su bile razmeštene turske kadije.

104

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Otpor je najduže pružalo Novo Brdo i držalo se do 1441. godine. Srbija je za vreme ovog rata strahovito bila opustošena, gradovi porušeni i odvedeno bezbrojno roblje. Iz despotove porodice odvedena su u ropstvo dva despotova sina, Grgur i Stefan, i u zarobljeništvu oslepljena zbog dopisivanja sa ocem. Sam despot sa sinom Lazrom u vreme pada despotovine zatekao se u Ugarskoj, gde su se posle smrti Žigmundovog naslednika Alberhta vodile borbe oko prestola. Đurađ je  pokušavao da kandiduje sina Lazara na ugarski presto, ali u tome nije uspeo. Zato je  posle izbora maloletnog Vladislava III Jagelonca prišao struji koja je tražila da se na  presto dovede Albrehtov sin rođen posle njegove smrti – Ladislav «Posmr če». Zbog toga, oduzeta su mu imanja u Ugarskoj i on je sa Jerinom krenuo preko Dalmacije u Zetu da organizuje brobu za osobođenje despotovine. Međutim, u Zeti su mu se ispre čili Crnojevići, koji se tada uzidžu, i posle 4 meseca provedena u Dubrovniku vratio se u Ugarsku. Posle pada despotovine Tirci su 1440. godine opsedali Beograd i upadali u Ugarsku, ali veću ofanzivu nisu mogli preduzeti. Erdeljski plemić Jovan Hunjadi (Sibinjanin Janko) sa uspehom je ratovao protiv Turaka u Srbiji, Vlaškoj i Erdelju. Njegovi uspesi uticali su na skupštinu staleža u Budimu da prihvate predlog papskog legata Čezarinija i Đur đa Brankovića o preduzimanju velikog ratnog pohoda protiv Turske. Vojska, u kojoj je bilo i Srba, pod vođstvom samoga despota uspešno je prodirala sve do Sofije. Kada je zbog gladi i zime morala da prekine napredovanje, i u povratku je tukla Turke. Zbog teškoća oko snadbevanja hranom nije se mogla ispuniti despotova želja da ova vojska prezimi u Srbiji. Turci su tada ponovo zauzeli Srebrenicu koju je za vreme ovog pohoda bio oslobodio vojvoda Petar Kovačević. Murat II imao je pune ruke posla, jer je morao da ratuje na istoku, u Gr čkoj i Albaniji, gde se upravo počeo organizovati jači otpor protiv Turaka, pa je lako pristao da u Jedrenu  pregovara o sklapanju primirija na 10 godina. Primirije je trebalo da stupi na snagu kada ga prihvati skupština ugarskih staleža i ratifikuje ugarski kralj što je u činjeno 1444. godine u Segedinu. Despot Đurađ je posebno sklopio mir sa sultanom i obnovio državu uključivši i gradove Kruševac i Golubac. Iz zarobljeništva su mu vraćeni sinovi Grgur i Stefan, a u oblasti Brankovića Turci su, kao i ranije, držali svoje činovnike.

105

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Kralj Vladislav je posle nekoliko dana otkazao ugovor, a zim sa 16.000 konjanika krenuo prema Bugarskoj. Međutim, flota kod Galipolja nije uspela da spre či prebacivanje turskih trupa iz Anadolije u Evropu i ugarski krstaši bili su potučeni 1444. godine kod Varne. Poginuli su kralj Vladislav III Jagelonac i Čezarini dok se Hunjadi jedva spasio

 bekstvom. Tako se taj pohod protiv koga je despot odlučno ustajao, završio potpunim neuspehom. Despot Đurađ je za to vreme pokušavao da obnovi stare granice despotovine. Izmirio se sa vojvodom Stepanom Vuk čićem koji mu je vratio Gornju Zetu a zatim je započeo rat  protiv Mleta čke republike za obnovu svoje vlasti na Zetskom Primoriju. Mada za kratko vreme, uspeo je pa povrati i Srebrenicu. Kada je Jovan Hunjadi 1448. godine krenuo u nov pohod protiv Turaka, despot je odbio da u njemu učestvuje smatarjući da pohod nije dovoljno pripremljen. Hunjadi je sa malom vojskom prošao kroz Srbiju, pljačkajući je usput i na Kosovu doživeo potpuni  poraz. Dok je bežao prema Smederevu zarobili su ga despotovi ljudi, a despot ga je  pustio tek nakon što mu je ugarski uga rski sabor obećao odštetu od 100.000 dukata za štete koje  je Hunjadijeva vojska počinila u Srbiji, i dao obavezu da ugaska vojska neće prelaziti  preko Srbije ukoliko rat ne bi bio vezan za odbranu despota d espota i njegovog sina. 21. Despotovina od obnove do konač nog nog pada 1459. godine Čim

je na presto stupio sultan Mehmed II Osvaja č  (1451 – 1481) odmah su preduzete

mere da se osvoje ostaci balkanskih država. Novi sultan je 29. maja 1453. godine na juriš zauze Carigrad. U njegovoj vojsci učestvovao je i Đur đev odred od 1.500 ljudi. Đur đu je izgledalo da je despotovina u zatišju jer se izmirio sa Hunjadijem i bosanskim kraljem, a od Mehmeda dobio obećanje da za njegovog života neće napadati despotovinu. Međutim, odmah posle pada Carigrada sultan je otkazao mir i 1454. godine velikom vojskom krenuo protiv Srbije. U ovom pohodu sultan je uspeo da zauzme veliki deo despotovine, u prvom redu njene centralne oblasti, opustoši zemlju i odvede u ropstvo oko 50.000 ljudi. Ali, on nije uspeo da osvoji Smederevo, pa se povukao prema Sofiji a vojsku je ostavio kod Kruševca. Međutim, velika despotova vojska nije prekidala akcije te uz pomoć Jovana Hunjadija uspeva da razbije Tursku vojsku a njenog komadanta sa 18 istaknutih starešina kao zarobljenike pošalje u Smederevo despotu.

106

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Kako su Turci 1454. godine zauzeli uglavnom centralne oblasti despotovine, dve male srpske vojske pod komadom Nikole Skobaljića ostale su na jugu, u Sitnici i Dubočici, otsečene od srpske glavnine. Ikao im je despot svetovao da se predaju nadmoćnoj turskoj vojsci, jer im se ne može poslati pomoć, i obećavao da će ih docnije otkupiti, mala Skobaljićeva vojska nije htela da se preda već  je napadala na veliku tursku vojsku i uspela da je razbije i da joj nanese velike gubitke. Bilo je potrebno da sam Mehmed Mehmed dođe sa pojačanjem, pa da taj mali odred posle žilavog otpora i herojske borbe bude savladan istočno od Vranja. Vođa otpora, Nikola Skobaljić i njegov stric pali su u tursko ropstvo i  bili nabijeni na kolac. Iduće godine 1455. turci su preduzeli pohod protiv Novog Brda. Grad je pružao žestok otpor, ali se posle 40 dana bombardovanja opsadnom artiljerijom morao predati. Ugovorom o predaji sultan je obećao da će poštedeti celokupno stanovništvo, ali je posle  predaje grada naredio da se najugledniji ljudi poubijaju. Posle pada Novog Brda Turci su zaposeli sav južni deo despotovine. Pošto despot nije mogao da dobije pomoć  ni u Ugarskoj ni u Austriji pristao je na mir koji mu je ponudio sultan. Po tom miru zadržao je samo oblasti koje su se nalazile severno od Zapadne Morave. Bez obzira na sklopljeni mir sultan je 1456. godine krenuo na Smederevo, ali je tamo imao velike gubitke, pa je svoju vojsku, naoružanu teškom artiljerijom i dunavsku flotu  prebacio na Beograd, kome su najpre pritekli u pomoć slabo naoružani nemački, ugarski i  poljski krstaši pod vođstvom vatrenog propovednika krstaškog rata protiv Turaka, franjevca Jovana Kapistrana, a zatim i Jovan Hunjadi, koji je svojom flotom čamaca razbio Tursku flotu na Dunavu. Za odbranu Beograda poslao je despot i srpske trupe čiji  je zadatak bio da ometa duž drumova tursko snadbevanje Beograda. U borbi za Beograd Be ograd u kojoj su se naročito istakli srpski odredi, turska vojska je bila odbijena. Posle ove  borbe, Hunjadi i Kapistran su umrli od kuge. Despot je od sultana zatražio mir, ali je krajem godine i on umro. Posle smrti despota Đur đa došao je u punoj meri do izražaja sukob interesa u redovima srpske feudalne klase, na prvom mestu, među članovima porodice Đur đa Brankovića;  jedan deo oslanjao se na Ugarsku a drugi na Tursku radi učvršćivanja svog položaja. Vođa turskofilske grupe bio je Mihailo Anđelović, grk po porekli, koji je za vreme despota Đur đa bio veliki čelnik. Njegov brat Mahmud bio je u turskoj službi i zauzimao

107

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   je visok položaj rumelijskog belberga. b elberga. Mihailo Anđelović je uspeo da Đur đev sin  Lazar  Branković  (1456 – 1458), već početkom 1457. godine sklopi mir sa sultanom i dobije

celu despotovinu sem Novog Brda. Sukob u porodici je došao do punog izražaja odmah  posle Jerinine smrti maja 1458. godine kada su Grgur, Mara i Toma Kantakuzin i sa njima po svemu sudeći Vuk, prebegli sultanu. Sukob je izbio i među članovima regenstva koje je posle Lazareve smrti 1458. godine vodilo državne poslove u ime njegove k ćerke Jelače. Kako je tada postojala opasnost da Mađari uzmu Smederevo, član regenstva Mihailo Anđelović pustio je u grad Turke. Protivturska grupa je uspela da pobije tursku  posadu, da zatvori Mihaila Anđelovića i za despota proglasi slepog Stefana koji čini velike ustupke ugarskom kralju Matiji Korvinu, sinu Jovana Hunjadija. Ali, u isto vreme stiže u Srbiju kao pretendent slepi Grgur sa turskim trupama. I tako su sukobi u feudalnoj klasi načinili od Srbije plen o koji su se otimale Turska i Ugarska. Mahmud Anđelović, komadant turskih trupa, uspeo je da zauzme čitavu Srbiju, sem Smedereva. U Smederevu je poslednja nada polagana u plan, koji su prihvatili i Mađari, da se sklapanjem braka između bosanskog prestolonaslednika Stepana Tomaševića i Lazareve k ćeri Jelače ujedine Bosna i Srbija. Venčanje je obavljeno u aprilu 1459. godine, ali ono nije spaslo Srbiju kao što je nisu spasli ni ugarske trupe koje su posle venčanja ušle u Smederevo. Sultan je za Srbiju već  bio odredio sandžakbega, kadije i subaše. Gotovo bez borbe ušli su Turci u Smederevo u junu 1459. godine. To je bio kraj despotovine. Padom despotovine i propašću njene feudalne klase razbijena je i njena upravna organizacija. Crkva je donekle nastavila tradiciju stare države držeći se starih srpkih zakona. Ali i srpska patrijaršija, koji Turci nisu priznavali, ugasila se; veliki crkveni sabor  prestao je da se okuplja, a mnoge episkopije dugo su ostajale upražnjene.

108

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  7. SRPSKI DESPOTI U JUŽNOJ UGARSKI

1. Poč eci eci migracija Pred turskim naletom svet je napuštao ognjište u strahu od Turaka ili zbog gladi, pa su mase gladnih i bolesnih lutali zemljom i pljačkale. Kada je Srbija postala poprište čestih ratova, narod se pred Turcima sklanjao prema severu i prema jadranskom primoriju. Već krajem XIV veka nagrnule su u Dubrovnik tolike mase sirotinje da je vlada rešila da ih  prebaciu Apuliju, ukoliko uk oliko neće da se vrate natrag. A zatim su iz godine u godinu stizali u  pomorske gradove i pojedinci; koji su ostajali kao seljaci na gradskim posedima ili se zapošljavali kao seljaci na gradskim posedima ili kao sluge i šegrti, naročito u Dubrovniku kao radna snaga u mnogobrojnim zanatima koji su tada bili u punom razvitku u pomorstvu i trgovini. Docnije, kada ni tamo nisu nalazili posla, prebacivali su se u Apuliju. Mnogi Srbi preselili su se još u doba despotovine u Bačku i Banat. Dok je postojala despotovina, Mađari su na nju gledali kao na zaštitni bedem od Turaka. Posle njenog  pada bilo im je u interesu da Srbi pređu u južnu Ugarsku, da kao šajkaši služe u dunavskoj floti i kao vojska brane njihohe južne granice. Prilikom svakog ugarskog upada u Srbiju, u toku borbe s Turcima, vojska se vraćala s masama Srba. Prešli su u Ugarsku i neki pretstavnici srpskog plemstva kojima su Mađari obećali posede. Dok su se Srbi tako naseljavali u Srem i krajeve između Tise i Moriša i sve više davali tim krajevima srpsko etničko obeležije, sami su se Mađari. Međutim,pred turskim naletima  povlačili prema severu. Da je preseljavanje Srba u Ugarsku bilo masovno, vidi se iz  pisma kralja Matije Korvina u kome on kaže da se od 1479 – 1483. godine preselilo u  južnu Ugarsku 200.000 Srba. Ta cifra ne mora biti tačna, ali u svakom slučaju govori o velikom obimu srpske oblasti u XV veku. Preseljavanje je nastavljeno i u XVI veku. Zaključak da su ove seobe bile velikog obima može se izvesti iz podatka kod putopisaca koji su prolazili kroz Srbiju u XVI veku i koji se slažu da je ona slabo naseljena, pusta i neobrađena. Ukolikoje srpski živalj preseljivan na Istok, preseljavan je nasilno. Tako su 1467. godine nasilno preseljeni stanovnici Novog Brada u Carigrad. U osvojene oblasti 109

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  doseljavali su se Turci, a uz Turke i Cigani. To su bili novi etnički elementi u našim zemljama. 2. Srbi u južnoj Ugarskoj U južnu Ugarsku preselilo se malo vlastelinskih porodica. To su bili  Jakšići – Stefan i  Dmitar , koji su dobili posede Nađlak, na severnoj obali Moriša, kada su uskoro posle

 pada Smedereva prešli u južnu Ugarsku. Velika je imanja dobio  Miloš Belmužević iz arević i Zete, koji je u Ugarskoj živeo od 1470. godine. Docnije su se istakli  Petar Ovč arevi  Pavle Bakić  1525. godine.  Pored njih jedan od najistaknutijih Srba u XVI veku bio je  Petar Petrović, rođak Jovana Zapolje. Predstavnici srpskog plemstva istakli su se u

Ugarskoj kao vojni komdanti u borbi protiv Turaka. Osnovnu masu preseljenih Srba činili su seljaci koji su ma đarskim feudalcima bili  potrebni kao vojnici i kmetovi. Zato su od doseljenih Srba formirana čisto kmetovska i čisto

vojnička ili mešovita naselja. Položaj srpskih kmetova bio je u prvo vreme olakšan

time što su odlukama od 1481. i 1491. godine bili oslobođeni plaćanja desetka katoličkoj crkvi.  Na južnoj granici Mađari su imali prema Turcima Beograd i Šabac, koji su zauzeli 1476. godine. Njihova dunavska flota imala je 330 brodova. I u floti i u vojsci glavnu snagu činili

su Srbi. Njihova konjica preduzimala je glavne napade na turske posede. Sem toga

Srbi su činili većinu i u Matijinoj staja ćoj vojsci, njegovoj «crnoj četi», koja je više ratovala na zapadu nego protiv Turaka. Da bi jače vezao Srbe za borbu protiv Turaka i stavio im u izgled oslobađanje njihove porobljene zemlje, kralj Matija je dao titulu srpskog despota vanbračnom sinu slepog Grgura Brankovića Vuku Grgureviću, koji je 1465. godine napustio tursku službu i prešao u Ugarsku. S despotskom titulom Vuk je dobio i velika imanja u južnoj Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji. Otada je sa srpskim odredima iz godine u godinu učestvovao u ratovima protiv Turaka. Njegov je glavni zadatak bio da čuva južnu Ugarsku granicu od turskih provala. Pomagao je kralja Matiju 1476. godine pri zauzimanju Šapca, a onda je provalio u Bosnu do Srebrenice i vratio se s velikim plenom. Učestvovao je u svim operacijama čiji je cilj bio oslobađanje Smedereva, ali je turska vojska osujetila te pokušaje. Kada je 1480. godine kralj Matija  preduzeo ofanzivu u Bosnu, despot Vuk je prodro sve do Vrhbosne (Sarajevo) i držao ga

110

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  tri dana. Pri provalama u Srbiju uvek su se s njegovim trupama sklanjali u Ugarsku nove mase Srba. Pevajući o njegovim borbama, narod ga je u pesmama zapamtio kao  Zmaj Ognjeni Vuk .

Posle Vukove smrti 1485. godine kralj Matija je pozvao udovicu slepog Stefana, Angelinu, da sa decom dođe u Budim. Za despota je najpre postavio njenog sina  Đur đ  đa   (1486 – 1496)  i dao mu Srem, Slankamen i Kupinik. Međutim, Đurađ  se povukao u

manastir, pa je za despota postavljen njegov brat  Jovan (1496 – 1502). On se zanosio velikim planovima o obnovi despotovine u njenim starim granicama. Neprekidno je ratova sa Turcima na Dunavu i u Erdelju i provaljivao u Bosnu. Ali planovi su bili daleko od ostvarenja. On je umro 1502. godine, a 1503. ugarski kralj je bio srećan što je mogao da s Turcima sklopi mir. Kako Jovan nije imao naslednika, za srpskog desota je postavljen hrvatski velikaš Ivaniš Berislavić  (1502 – 1514), koji se oženio Jovaninom udovicom i nasledio posede Brankovića. Posle njegove smrti despotica je vodila poslove umesto maloletnog Ivaniševog naslednika – novog despota Stefana Berislavića (1515 – 1535).  Sl. 24: Posedi srpskih despota u Ugarskoj 

111

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  3. U č  e  š ć  češ  će  Srba u Dožinom ustanku Kakav je bio položaj srpskih kmetova u novoj domovini najbolje pokazuje činjenica što su i oni prišli velikom pokretu ugarskih seljaka protiv feudalne eksplotacije. I njih su  pogađale sve teškoće koje su potiskivale ugarske kmetove (jobađe). Još 1492. godine kmetovima je ograničeno pravo menjanja gospodara, a mnogobrojne dažbine  prevazilazile su njihovu privrednu moć. Stoga je ogor čenje kmetova protiv feudalnih gospodara stalno raslo, tako da se svakog časa moglo pretvoriti u otvorenu pobunu. Prilika se za to ukazala kada je objavljen poziv za krstaški rat protiv Turaka. Ostrogonski nadbiskup Toma Bakač, pošto nije uspeo da bude izabran za papu, morao se zadovoljiti papskom bulom koja mu je davala ovlašćenja da u Ugarskoj izvrši  pripreme za krstaški rat. Iako su mu vladajući krugovi savetovali da ne objavljuje bulu dok je zemlja u komešanju, on ju je ipak objavio 1514. godine. Odziv kmetova bio je toliko velik da je feudalnim posednicima zapretila opasnost da ostanu uopšte bez radne snage. Kmetovi su se od učestvovanja u ovom ratu nadali oslobođenju i odmah su zatražili od svojih gospodara izvesne olakšice. Kada su im feudalni gospodari zabranili stupanje u redove krstaša, krstaši su pod komandom osiromašenog plemića Đor đa Dože ustali protiv feudalnih posednika i počeli da pale i pustoše njihove dvorce, a njih da zarobljavaju. U nekim krajevima već su vršili i podelu od feudalaca oduzete zemlje. Srpsko plemstvo podržavalo je stav ugarskog plemstva. Ali su zato srpskim kmetovima  bile bliske patnje mađarskih jobađa, jer je njihov položaj postajao sve gori. Naslednik Matije Korvina Vladislav II (1490 – 1516) ukinuo je njihovo pravo da budu oslobođeni crkvenog desetka. Zato su Srbi učestvovali u odredima Đor đa Dože. To je razumljivo jer se ustanak razvijao u krajevima u kojima su Srbi bili naseljeni. Kada su pobednici nad  jednim Dožinim odredom svratili u Nađlak da s Petrom Jakši ćem proslave pobedu, iznenadio ih je pred zoru Doža sa svojim odredima. «A s njima bejaše u ve ćini srpski narod», zabeležio je savremni hroničar Đor đe Sremac. Tada su Srbi – ustanici iskalili

svoju mržnju na feudalce paleći i rušeči Jakšićev Nađlak. Među njima su se naročito istakli jedan čanadski trgovac i neki Radoslav koji je docnije prišao Zapolji pa ga je Doža ubio. Ustanak je u krvi ugušio erdeljski vojvoda Jovan Zapolja. Doža i vođi ustanka bili su stavljeni na muke i umoreni, a skupština staleža je donela odluku o vezivanju kmetova za

112

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  zemlju i utvrdila njihove obaveze. Potpuno potisnuti, kmetovi se nisu interesovali za sudbinu zemlje. 4. «Car» Jovan Nenad (1526 – 1527) Do stupanja na presto Sulejmana II sukobi na tursko – ugarskoj granici imali su raniji karakter pograničnih sukoba i povremenih naleta na neprijateljsku teritoriju. U tim se operacijama isticao Jovan Zapolja u želji da postigne uspehe koji bi mu pomogli da dođe do ugarskog prestola. Međutim, Vladislava je nasledio njegov sin Ludovik II. Sulejman je odmah po stupanju na presto pripremio veliku ofanzivu protiv Ugarske. Već  1521. godine osvojio je Šabac i podigao most za prebacivanje vojske preko Save. Despotica je ponudila sultanu da mu se pokori, ali se brzo predomislila i pobegla u Ugrsku. Turska vojska je osvojila i opustošila Srem. Posle dvomesečne opsade zauzet je i Beograd i pretvoren u jako pogranično utvr đenje. U borbama s Turcima koje su se odgiravale u Sremu narednih godina među Srbima su  Božić, koji je reorganizovao ugarsku flotu, i Pavle Bakić, koji je se naročito istakli  Radič  Boži

sa čitavom porodicom preašo u Ugarsku 1525. godine. Kada je Sulejman II 1526. godine provalio u Ugarsku s velikom vojskom, Ludovik II mogao je da mu suprostavi vrlo malu vojsku. vojsku. Ugarska je bila u rasulu. Feudalci su se  borili za obezbeđenje sve većih prava, ugnjetavani kmetovi mrzeli su svoje gospodare, rudari su se u severnoj Ugarskoj bunili zbog slabih nadnica, hrvatsko plemstvo je  pomišljalo na ocepljenje, a odnosi sa zapadnim državama bili su takvi da nijedna nije htela da pomogne Ugarskoj. Mala ugarska vojska, u kojoj je bilo i 4.000 Srba pod vođstvom Radiča Božića i Pavla Bakića, satrvena je na Mohačkom Polju za nepuna dva sata, a sam se Ludovik, pokušavajući da beži, utopio u blatnjavom potoku. Sultan je tada ušao bez smetnje u Budim i strahovito opustošio čitavu zemlju. Ma da je zbog ustanka u Maloj Aziji morao da napusti Ugarsku, ovo je ipak bio njen kraj. Ona je postala poprište unutrašnjih borbi između pristalica kralja Ferdinanda Habzburškog i Jovana Zapolje, koji se odmah krunisao u Stonom Beogradu. Be ogradu. Srbi su u toj borbi b orbi mahom prišli Zapolji. U doba opšteg rasula u Ugarskoj i borbe između Ferdinandovih i Zapoljinih pristalica, u doba strahovitog stradanja seljačkih masa i od turske vojske i od feudalnih gospodara,  javio se u oktobru 1526. godine među Srbima čovek nepoznatog porekla, ali izvanrednih

113

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  vojnih i organizatorskih sposobnosti, vrlo oštrouman i re čit – «car» Jovan Nenada, koga su zbog crne boje kože zvali i Crni Čovek. On se pojavio propovedajući da je njegova misija spasavanje prave vere i nepoštedne borbe protiv Turaka. Odmah mu je prišlo vrlo mnogo Srba, sirotinje i beskućnika, a i nešto Mađara, pa je brzo stvorio veliku, dobro organizovanu i jaku vojsku. «Srbi su se k njemu sticali kao k novom svetitelju « (Đor đe Sremac), dolazili su k njemu i iz Turske i od njega očekivali da će ih izbaviti svih beda,  pa se i njegovim odredima lako okupila oko ok o 15.000 ljudi, a toliku vojsku nije tad mogao da sakupi ni Zapolja ni Ferdinand. Zato su se obojica otimali o njegovo savezništvo. «Car» Jovan Nenad obećao je u početku vernost Zapolji i krenuo u Bačku, gde je bilo dosta napuštene stoke i nagomilane hrane, očistio je od Turaka i sa svojom vojskom  poseo sve krajeve koje je ugarsko plemstvo bežeći od Turaka bilo napustilo. Za svoje sedište uzeo je Suboticu, posed ugarskog plemića Valentina Tereka, gde se okružio svojim «janičarima» i organizovao dvor s rizničarem Subotom Vrlićem, palatinom i vojnim komadantom – čelnikom Radoslavom. Kada je ugarsko plemstvo pokušalo da se vrati na svoje posede, pružali su im Jovanove čete

snažan otpor i odbile ih. I Valentin Terek je posle sukoba s Jovanom Nenadom sa

samo malo vojske uspeo da spase preko Dunava. Tek 1527. godine kada je «car» Jovan osvojio grad Čomu na Morišu, Terek je uspeo da povrati Suboticu. Ali je zato Jovan u ovim borbama oko Čome u Banatu odneo sjajne pobede. «I mnogi su plemići tamo  poginuli u dvoboju s carem Jovanom» (Đor đe Sremac). Na oduzetim vlastelinskim imanjima delio je «car» Jovan zemlju svojim vojnicima. Mađarsko plemstvo žalilo se Zapolji i tražilo da ih zaštiti od «pogani čke životinje», ali im je Zapolja odgovorio – «Kad ja nemogu da vladam s vama, pošto ste protiv mene i odmetnici, neka vlada on koji ima mnoštvo Srba kao svoju vojsku. Ja sam sitan...ne mogu ja protiv njega ustajati» (Đor đe Sremac). Iako je Jovan Nenad istupio s verskim parolama borbe protiv islama, mase je skupio otvarajući im perspektive slobodnog života na posedima oduzetim od ugarskih feudalaca. Zato su one u njegovoj vojsci vodile nepoštednu brobu protiv ugnjetačkog plemstva, i tako davale pokretu socijalno obeležije. Postignuti su veliki uspesi upravo zato što su mase bile svesne neposrednih ciljeva borbe i šta su se za te ciljeve potpuno zalagale. Međutim, sam «car» Jovan Nenad i vođstvo pokreta, rušeći svoje protivnike iz redova

114

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   plemstva, ispoljavali su težnju težn ju da iskoriste velike v elike uspehe svojih četa da se i sami uzdignu u redove feudalaca. Vanredni uspesi Jovanove vojske i njegove pomalo legendarna ličnost zainteresovali su turske, francuske i engleske izveštače, a na prvom mestu samog Ferdinanda Habzburškog, koji je u Jovanovoj vojsci video snagu koja bi se mogla dobro upotrebiti  protiv Zapolja. Obećavši mu novac, oružje, nekadašnje despotske posede Brankovića i svestranu pomoć, on je uspeo da ga pridobije za sebe. U taj mah mu je borba protiv Zapolje i odvajanje od njega moćnih prisatlica bio glavni cilj, pa nije mogao da obraća  pažnju na klasni sastav vojske oko Crnog Čoveka, pogotovu kad je ovaj bio spreman da se stavi u njegovu službu i kad se izvinjavao «za žestinu i okrutnost koje je činio prema hrišćanima». Jedino mu je Ferdinand u pismu naglasio kako očekuje da će zadržati svoje ljude «da se ni jednom plemiću ni hrišćaninu ne učine nikakvo nasilje». «Car» Jovan se postepeno sažaljivao s novom ulogom. Pored oružja tražio je od Ferdinanda i crvene tkanine da odene svoje dvorane, a zatim trubače i bubnjara,  pozlaćenu zastavu i, neko odelo koje mu dolikuje». Šta više, nudio je svom glavnom  protivniku iz redova plemstva Tereku ruku izmirenja. Međutim, iako je Terek bio Ferdinandov pristalica, želeo je da se satre ta vojska od koje je ugarsko plemstvo pretpelo tolike gubitke. Podjednako je to želelo i ugarsko plemstvo okupljeno oko Zapolje. Zato je Petar Perenji pokrenuo krstaški rat protiv Jovana Nenada, ugarsko plemstvo i popove iz krajeva koje je pokret neposredno ugrožavao. Jovan je pred bitku proučavao kako bi bolje  bilo da zajedno ratuje protiv Turaka, ali njegova poruka nije prihvaćena. U junu 1527. godine Jovanove čete uništile su ovu plemićku vojsku. U Ugarskoj se pričalo da je u ovoj  bitki, koja je zapamćena kao «srpski rat», izginulo više plemstva nego na Mohaču. Perinjija je spasao Marko Jakšić, koji je kao pretstavnik srpskog plemstva iz klasnih interesa pomagao u ovoj borbi ugarskim feudalcima.  Naizad je sam Zapolja mobilisao protiv Jovana, koga naziva «došljakom, lopovom i razbojnikom», ugarsko i erdeljsko plemstvo i uspeo da u dva pohoda razbije Jovanovu vojsku. Ona je sada, kada su ciljevi borbe bili promenjeni, kada je operisala prema Ferdinadovom planu borbe protiv Zapolje i svojom krvlju trebalo da doprinese klasnom uzdizanju svog vođstva, izgubila od nekadašnje borbene snage. «Car» Jovan mogao je da krene svega sa 1.500 ljudi prema Budimu u susret Ferdinandovoj vojsci. Spremajući taj

115

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   pohod bio je ranjen u Segedinu na ulici. Kada se ranjen sklonio u selo Tornjoš blizu Subotice, domaćin ga je izdao Valentin Tereku, i ovaj mu je u julu 1527. godine otsekao glavu. Tada se Jovanova vojska razišla na razne strane. Pojedince iz vođstva pokreta okupljao je Ferdinand obećavajući im «posednička dobra i prava», ali oni sa ovakvim težnjama nisu bili u stanju da okupe masu. 5. Poslednji despoti u južnoj Ugarskoj Ulogu despota Stefana Berislavića bila je beznačajna. Kako je on pristajao uz Ferdinanda, Zapolja je za srpskog despota postavio  Radič a Božića, koji se od 1502. godine isticao u borbama protiv Turaka. Međutim, on je umro već 1528. godine. Posle Radičeve smrti među Srbima je najistaknutija ličnost bio  Pavle Bakić. On je u  početku pristajao uz Zapolju, ali posle njegovog poraza kod Tokaja prišao Ferdinandu. Kao vojni komadant u južnoj Ugarskoj on se dosledno borio protiv Turaka, organizovao dalje prebacivanje Srba u Ugarsku i uhođenje Turaka u Srbiji. Njegova razgranata obaveštajna mreža bila je sastavljena većinom od srpskih kaluđera, koji su obaveštavali Bakića o svim turskim pokretima i planovima. Za velike usluge koje je ovim svojim radom učinio Ferdinandu dobio je od njega velike posede i stekao ugled koji je znao da iskoristi za svoje poslove, kao na primer za liferovanje volova u Austriji bez carine. Dok je Stefan Berislavić  za vreme Sulejmanove ofanzive prišao Turcima i primio od sultana svoje posede u Slavoniji, Bakić  je za vreme turskih ofanziva (1529 – 1532) žestoko borio protiv Turaka. Zato je Ferdinand, preduzimajući 1537. godine pohod protiv Turaka da bi vratio izgubljene posede u Slavoniji, postavio Bakića za despota. Međutim vest o tom naimenovanju nije ni stigla do Bakića jer je on pao kod Gorjana u borbi protiv Turaka. Posle njegove smrti despotska titula nije više nikome davana.

116

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć 

8. SREDNJOVEKOVNA ZETA

1. Balši ć  ći  u borbi za proširenje teritorije  Sl. 25: Grb Balši ć  ća  

Već  prvih godina posle Dušanove smrti se carska vlast ni u Zeti nije mogla suprostavljati vlasteli. Još 1361. godine javila su se tri pretstavnika dotad nepoznate porodice, tri Balšina sina   i Balša II  –  – Balši ći koji su tada kao župani  – Stracimir,  Đurađ  i

držali Bar i Budvu. U doba kada su se moćni velikaši srpskog carstva otimali o njegove delove, i njima je prvi cilj bio  proširenje teritorije. Za ostvarivanje tog cilja c ilja borili su se na sve strane, prihvatili sve moguće političke saveze ne birajući načina u pronalaženju materijalnih sredstava. Podršku su odmha našli u Dubrovčanima, čiji su građani postali 1361. godine. U Mlečanima koji su im takođe uskoro zatim podelili građanstvo (1362), a onda i među albanskom vlastelom;  pokazivali su gotovost i za svaki sporazum sa papom. Za vreme drugog napada jednog od najmoćnijih srpskih feudalaca Vojislava Vojinovića, na Dubrovnik, Balšići su kao dubrovački saveznici ušli u borbu za Kotor i solane u Boki Kotorskoj. I kada je između Dubrovčana i Vojinovića, zalaganjem samog cara Uroša, sklopljen mir 1362. godine u Onogoštu, Balšići su, uprkos meltačkim nastojanjima da se vaspostavi mir potreban njihovoj trgovini, nastavili da ratuju i uspeli da prošire svoje  posede od Trsta do Ulcinja. Nešto Ne što docnije doc nije uzeli u zeli su pod svoju vlast i Skadar. Ratovali su na jugu, u Albaniju, s Karlom Topijom. Ako su 1366. godine bar formalno priznavali carsku vlast, tada su se od nje potpuno otrgli. Za svoje operacije već  su gradili i brodove. Iako njihovi prijatelji, Mle čani su najpre tražili da se brodovi Balšića zapleme i spale, navodno da im ne bi pokvarili dobre odnose sa srpskim carem koji je poručivao u Mletke da je Đurađ  Balšić  «njegov odmetnik», a onda dozvolili Balšićima da drže nekoliko brodova uz obavezu da neće činiti nikakvu štetu ni njima ni njihovim prijateljima.

Uporne borbe Balšića za Kotor završila se neuspehom. Oni su se uzalud obraćali papi obećavajući mu da će napustiti pravoslavlje, što su 1368. godine i učinili, jer se papa 117

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  zauzimao za Kotor koji je trpeo trpeo od blokade. Mlečani nisu mogli da uzmu Kotor, pošto su se Zadarskim mirom odrekli svih poseda od Kvarnera do Drača, ali su zato vojnom intervencijom uspeli da dođe do mira. Balšići su se morali obavezati da će mletačkim trgovcima naknaditi sve štete pretrpljene zbog ovog ratovanja, a Kotor je od 1371. godine  priznali vrhovnu vlast ugarskog kralja. Iste godine, zajedno s kraljem Vukašinom, Balšići su se pripremili da, preko Onogošta, krenu protiv novog gospodara Podrinja, Nikole Altomanovića, koji je bio u ratu s Dubrovnikom i protiv sebe već izazvao bana Tvrtka i kneza Lazara, i da u tome sukobu  prošire svoje posede. Đurađ  Balšić  je pregovarao s Dubrovčanima da mu brodovima  prebace trupe na Altomanovićevu teritoriju. Međutim, iako je Vukašin došao do Skadra,  pohod nije preduzet, jer je morao da vrati trupe kada su njegovim i Uglješinim zemljama zapretili Turci. Jedino je Đurađ  Balšić  posle Maričkog poraza 1371. godine, kada je nastalo otimanje o Vukašinove zemlje, uspeo da zazume Prizren i osujeti Altomanovićev  pokušaj da se na prepad dočepa ovog grada. Dve godine docnije 1373., kada su ban Tvrko i knez Lazar delili Altomanovićeve posede, Đurađ je poseo njegove zemlje na jugu  – Dračevicu, Konavle i Trebinje. Tako su Balšići uspeli da za relativno kratko vreme znatno prošire svoje posede. Oni su se tada protezali od Dubrovnika do Prizrena. Sem toga, najmlađi Balšić  – Balša II – dobio je ženidbom 1372. godine Avlonu, Berat i Himaru u Albaniji, zajedno sa okolinom tih gradova, a i severoalbanski posedi koje su Balšići stekli u borbi s Karlom Topijom bili su znatni. Međutim, vlast Balši ća na novostečenim posedima bila je kratkotrajna. Trebinje, Konavle i Dračevica ostali su u vlasti Đur đa Balšića do februara 1377. godine, kada su se ove oblati pobunile protiv njega i priznale Tvrtkovu vlast. Prizren je posle Đur đeve smrti 1378. godine poseo gospodar Kosova – Vuk Branković. Ovako smanjenom oblašću   Balša II (1378 – 1385) – pošto je Stracimir već ranije umro. upravljao je najmlađi brat –  Balša

 No, on nije mogao da sačuva pod svojom vlašću ni preostale posede. U planinskim oblastima između Kotora i Budve isprečio mu se njegov feudalac Radič Crnojević, čiji je  predak Đurađ Ilijić bio u Dušanovoj službi. I proširena Bosna, u čijem se posedu nalazio i Onogošt, pritisnula je zetske posede Balđića, naročito kada je za vreme ugarsko – mletačkog rata Kotor, zatražio Tvrtkovu zaštitu od Dubrovčana i, još više, kada je

118

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   budimski dvor, da bi odvojio Tvrtka Tv rtka od opozicije stvorene u Ugarskoj posle Ludovikove Ludoviko ve smrti, predao taj grad Bosni 1385. godine. Ali te iste godine Balšići, koje su Dubrovčani  pomagali u oružju, pobedili su bosansku vojsku koja je provalila u Zetu, i Tvrtko je,  posredovanjem Mlečana, sklopio mir.  Sl. 26: Posedi Balši ć  ća  

Posle ovog uspeha Balša II je vodio uporne borbe da na drugoj strani nadoknadio teritorijalne gubitke. Godine 1385. uspeo je da zavlada Dračom – inače najprivlačnijim mestom za albanske dinaste i prekomorske avanturiste, ali je Dra č za vrlo kratko zadržao. 119

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Tih su godina Turci provaljivali duboko na Balkansko Poluostrvo u svim pravcima. Jedno odeljenje je pod Hajrudin – pašom provalilo u Albaniju. Balša je tražio od Mlečana saglasnost da naoruža četiri galije, ali dok su ovi pribirali podatke o Balšinim namerama, on je poginuo u borbi sa Turcima na Saurskom Polju kod Berata 1385. godine. Dračom je zavladao Karlo Topija, a uskoro posle njegove smrti, njegov sin Đurađ. Avlonu, Berat i Himaru, zadržala je Balšina udovica, a Zetu – njegov sinovac  Đurađ   II Stracimirović (1385 – 1403).

Opasnost od Turaka, koja je sada stalno pretila novom gospodaru Zete, Đur đu Stracimiroviću, pružala je Crnojevićima mogućnost da mu se odlučnije siprostave. Oslanjajući se na Tvrtka, ponašali su se kao nezavisni gospodari svog planinskog kraja. Albanski feudalci Leka i Pavle Dukađini samostalno su vladali Lješom i Zadrimljem. U ovakvim prilikama Đur đu su bili potrebni prijatelji i saveznici. Oženivši se ćerkom srpskog kneza Lazara, Jelenom, osigurao je srdačnije odnose sa Srbijom; potvrdivši starije povlastice dubrovačkim trgovcima, učvrstio je staro prijateljstvo Balši ćima s dubrovačkom opštinom i, docnije, pritešnjen sa svih strana radio je na u čvršćivanju saveza s Mlečanima. Iako su Đur đeve oblasti bile vrlo male – Skadarska oblast i uzan prostor između Skadarskog jezera i mora – on se još nazivao gospodinom «vsjo Zeti i Primorju» držao je kao pravi vladar dvor s logotetom i protovestijarom, kovao je svoj novac i pokušavao da se okruži bar prividnim sjajem.  Nastavljao je i stare borbe Balšića za proširenje svoje uske teritorije. Zauzeo je čitavo Kotorsko područ je i prodro sve do Krivošija, a kada je, na posredovanje Dubrovčana, sklapao sa opkoljenim Kotorom mir, uspeo je da mu nametne godišnji danak. Međutim, uspesi su bili kratkotrajni. U jednom sukobu sa Turcima Đurađa je zarobio skopski sandžakbeg Paša Jigit (Pašajit), a Radič  Crnojević  je tada poseo okolinu Kotora i  proglasio se «gospodarem Zete, Budve itd.» Đurađ je uspeo da se iskupi iz ropstva time što je Turcima ustupio Skadar, Drivast i Sv. Sr đ na Bojani. Njegova oblast bila je sada svedena na Bar i Ulcinj sa okolinom. I kada je izgubljene oblasti povratio od Turaka, nije imao snage da ih sam brani nego ih je nudio Mlečanima.

120

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć 

2. Borba protiv Mletaka U borbi protiv Crnojevića Đurađ  II je morao da traži dozvolu od mletačke sinjorije da naoruža dva brigentina na jezeru uz obavezu da s njima neće isploviti na more. U Albaniji su, organizujući borbe protiv Turaka, Mlečani uzimali vlast u pojedinim gradovima. Godine 1392. formalno su zavladali Dračom. I Đurađ II, je nemoćan da se odbrani od Turaka i od Crnojevića, posle dugih pregovora  predao 1396. godine Skadar i Drivast s njihovom okolinom i pristaništem Sv. Sr đa Mlečanima. Oni su Đur đu podelili mletačko plemstvo, obećali mu 1.000 dukata godišnje svojih prihoda u Skadru i pomoć  ako ga neko napadne, ali su zato postali gospodari ključnih pozicija u Zeti i odmah preduzeli mere da dobijene gradove dobro utvrde i  pripreme za borbu protiv Turaka. Ustupanje skadarske oblasti i prebacivanjem borbe protiv Turaka na Mlečane, Đurađ II Stracimirović  nije uspeo da učvrsti svoje pozicije prema Boki Kotorskoj i planinskoj oblasti Crnojevića. On je u jednom sukobu ubio Radiča Crnojevića, i zavladao delom njegove teritorije, ali je neposredno posle toga Sandalj Hranić, poseo čitavu teritoriju od ulaza u Boku Kotorsku do Budve (Ljuštica i Grbalj). Tek posle dve godine Đurađ je uspeo da povrati Budvu. Smr ću, Đur đa II 1403. godine, na vlast u Zeti se popeo njegov sin  Balša III (1403 – 1421) koji je poveo od samog početka žestoku borbu za obnovu poseda svoje porodice.

 Nije birao sredstva da dođe do potrebnog novca za rat. U svoju vojsku dovlačio je kao najamnike i Albance i Turke. Balša je teško i u najvećoj nevolji pristajao na mir; ponesen  plamenom rata, bio je bezobziran i svirep prema protivnicima i izdajnicima – otsecao im  je ruke, noge, noseve, čupao jezike. U toj borbi, i za vreme njegovog maloletstva, i docnije, aktivno je učestvovala i njegova majka Jelena, koja je izjavljivala u Mlecima kako je ona glavni pokretač svih tih borbi. Videći u Mlečanima glavnog i neposrednog neprijatelja, ona je priznala vazalnu zavisnot Zete od sultana Sulejmana i obavezala se na tribut. U želji da ostvari stari plan Balši ća, Balša III je najpre provalio na teritoriju Kotora, koji  je pod bosanskom vlašću gubio svoj privredni značaj. Zatim je, uz podršku Turaka, uspeo da žestokim naletom povrati od Mlečana okolinu Skadra i Drivast 1405. godine i da

121

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   prodre sve do Lješa. Mlečani su uzalud raspisivali visoku ucenu za Balšnu i Jeleninu glavu i nudili Sandalju savez, ali je zato njihova flota, što izdajom što prevarom, uspela da se dokopa Ulcinja, Bara i Budve, a onda da vaspostavi mletačku vlast u Drivastu i okolini Skadra. Iako potisnut u brda, Balša je odbijao sve pokušaje da dođe do mira utoliko pre što su Mle čani stalno ispoljavali želju da prošire svoje posede u Zeti. Mlečani su uspeli da pridobiju za sebe Balšinog vlastelina Koju Zakarija i bra ću Đur đa i Aleksu Crnojevića. Balša je potisnuo Đur đa Crnojevića s njegovih poseda, tako da su Mlečani morali da ga sklone u ratački zamak. Kupovinom prava na Dalmaciju od Ladislava Napuljskog, Mlečani su 1409. godine  postigli značajan uspeh na istočnoj obali Jadranskog mora. Na posredovanje Sandalja Hranića za koga se bila udala Jelena Balšić, Mlečani su 1412. godine sklopili sa Balšom mir, sa istim granicama i pod istim uslovima koji su bili utvr đeni u ugovoru s Đur đem II Stracimirovićem. Balša III nije smatrao da su ovim mirom sre đeni njegovi odnosi sa Mlečanima te je želeo da Mlečane potpuno istisne iz Zete time što je pokušavao da pojedina albanska  plemena odvojio od Mlečana, da na svakom koraku omete mletačku trgovinu i da okupi oko sebe odbegle i otpuštene mletačke vonike. Od 1418. godine počeli su njegovi ljudi da stalno uznemiravaju mletačke posede. Zauzeti ratom sa ugarskim kraljem u Furlanskoj, Mlečani su želeli da ove sukobe što pre okončaju. Senat je raspisao visoku ucenu od 8.000 dukata za Balšinu glavu, međutim on je i pred toga postizao odlične uspehe u okolini Skadra pa i onda kada je Kotor 1420. godine priznao Mletačku vlast. Balša III je udario svim snagama na novi mletački posed, ali je tu Balšina vojska pretrpela velike gubitke i počela da se raspada. Teško oboleo, Balša III je otiša despotu Stefanu, verovatno sa novim političkim kombinacijama ali je već  1421. godine umro u Srbiji, ostavivši svoje zetske posede u nasleđu despotu. Mlečani su ga dugo pamtili kao «neprijatelja gospodina dužda i opštine mletačke». Balšinom smr ću sjedinjenje Zete sa Srbijom trebalo je da postane stvarnost. Međutim, Mlečani su odmah, pored starih poseda, zauzeli Bar i Ulcinj i razvili živu akciju da oko sebe okupe albanska plemena, albanske i zetske feudalce, na prvom mestu Crnojeviće, mletačke saveznike u toku rata sa Balšom III.

122

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  3. Zeta u despotovini (1421 – 1457) Despot Stefan nije uspeo da diplomatskim putem postigne da mu Mlečani priznaju Balšine posede, pa je provalio sa vojskom u Zetu, zauzeo Drivast i Bar i opseo Skadar i Ulcinj. Kada su se iduće godine 1422. razbili u Mlecima pregovori koji je vodio njegov  poslanik Vitko, despot je obnovio vojne akcije, ali je njegova vojska krajem godine go dine bila  potučena pod Skadrom. Međutim, Mlečani nisu ni tim uspehom odvojili od despota većinu srpske i albanske vlastele. 1423. godine sklopljen je mir po kome su Mlečani zadržali skadarski kraj sa gradom, Ulcinj, Paštroviće i Kotor s Grbljem. Ovim ugovorom Mlečani su ne samo učvrstili vlast na svojim ranijim posedima već  ih znatno i proširili. Ostali su neka nerešena granična  pitanja pa je došlo do novih ugovora u Vučitrnu i Drivastu 1426. koji su omogućili međusobno popuštanje. Sedište despotove Zete postao je Bar u kome se nalazio despotov namesnik Altoman.  Novi srpski despot Đurađ Branković, nasledio je u Zeti pored nesređenog stanja i mnoga sporna pitanja sa Mlečanima, pošto su oni koristeći se njegovom zauzetošću u Srbiji  prvih nekoliko godina njegve vlade prestali da mu isplaćuju godišnji tribut za posed Skadra i iskoristili borbu protiv Crnojevi ća da učvrste svoje pozicije. Despot Đurađ je sva sporna pitanja uspeo da reši tek 1435. godine kada je sklopio sa Mlečanima u Smederevu  pogranični ugovor. Po tom ugovoru Mlečani su vratili despotu Ljušticu, zaposednutu za vreme odmetništva Crnojevića, a zadržali planinski kraj između Kotora i Budve koji se u ugovoru pominje «katuni Crne Gore». Naziv Crna Gora, pod kojim se u XIV veku mislilo na manji predeo na severnom kraju Skadarskog jezera, upotrebljen je sada za planinski kraj između Kotora i Budve. Isti taj naziv Crna Gora će kasnije zameniti i potisnuti raniji naziv Zeta. Kada su 1439. godine Turci zauzeli despotovinu, Zeta je bila pošteđena. Despot je iz Ugarske preko Dalmacije stigao u Bar da organizuje borbu za oslobođenje despotovine, ali je u Zeti naišao na otpor Crnojevića. Mlečani su odbili da mu ustupe Ulcinj. Jedino su mu obećali posredovanje na Porti. U takvim prilika despot nije mogao ništa da učini pa se vratio u Dubrovnik a odatle u Ugarsku. Koristeći se nezadovoljstvom trojice braće Crnojevića sa četvrtim bratom Stefanom koji  je pomogao Stefanu Vuk čiću, potisnuli su Vuk čića iz jednog dela Zete. Đurašin i Gojčin

123

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Ćrnojevići

sa čitavim bratstvom i vlastelom priznali su mleta čku vlast i postali mletački

građani, a Mlečani su poseli klance i prolaze u planinskim krajevima da obezbede svoje  posede u Primoriju. Na kraju su 1444. godine uspeli da pridobiju i Stefana Crnojevića, koji se obavezao na lojalnost skadarskom knezu pošto su mu priznata ranija prava, na  prvom mestu da sudi svojim vazalima. Kada je despot Đurađ  obnovio svoju vlast u Srbiji, Mlečani su odbili da mu vrate njegove zetske posede. Jedino mu je vojvoda Stepan Vuk čić sa kojim se izmirio vratio  posede koje je držao u Gornjoj Zeti i tvr đavu Medun, tako da se despotov namesnik Altoman smestio u Podgoricu. Kada je despotov vojvoda Altoman provalio u zetsko primorije napustili su i Crnojevići Mlečane i pridružili se despotovim trupama i prodrli do Kotora. Mlečani su tada bili u vrlo teškom položaju, jer su im stizali vesti da je čitava Albanija u  plamenu borbe; da je Skadar toliko postradao od požara da treba preduzimati mere da se stanovništvo sasvim ne raseli; da su despotove trupe prijateljski dočekali seljaci u Zetskom Primoriju i da ni u gradovima, sem nešto Barana, niko nije krenuo da brani Mletačku vlast. 4. Grbaljska buna Tada je protiv Mletačke vlasti ustala čitava Grbaljska župa, plodni kraj između Prevlake i Budve, zahvativši pobunom i sela u Luštici, Krtolima i dobrom delu Paštrovića. Grbaljska župa pripadala je Kotoranima od Milutinovog vremena. Kotorska vlastela i  pučani imali su u Grblju svoje deonice koje nisu mogli otuđivati prodajom ili zalaganjem. Kada su priznali mletačku vlast Kotorani svu ostvarili svoju vlast u Grblju, tek Vučitrnskim ugovorom 1426. godine, ali i tada za kratko vreme, jer su Grbljani feudalnim gospodarima iz Kotora pružali žestok otpor. Pa kada je na Mletačku intervenciju postignut sporazum, po kome su se Kotorani obavezali da neće menjati svojinske odnose i da će smanjiti dažbine u naturi, opet su 1432. iznosili Grbljani svoje žalbe u Mlecima kako su kotorska vlastela «prisvojila i podelila zemlju, vinograde i polja koja već hiljadu i više godina pripadaju Grbljanima». Kada žalbe nisu pomogle, Grbljani

su digli bunu protiv Kotorske vlastele. Ovu je bunu mletački provizor uspeo nekako da smiri krajem 1433. godine progonom trojice vođa sa mletačke teritorije.

124

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Kada su Mlečani posle prvog pada despotovine zauzeli zetske gradove, izbijali su oštri sukobi između seljaka i građana koji seljacma nisu dozvoljavali da sade vinograde kako  bi proizvodnju i prodaju vina zadržali kao svoj monopol. U ovim sukobima Mlečani su  podržavali gradsko stanovništvo i dozvoljavali su da se seku vinogradi koji su seljaci zasadili. Tako su dozvoli dobili 1446. godine i Kotorska vlastela, pa je i mleta čki knez u Kotoru naredio da se grbaljski vinogradi počnu seći. Zato su grbaljski seljaci krajnje nezadovoljni iskoristili provalu despotove vojske i sa seljacima okolnih sela ustali protiv kotorske vlastele i mleta čke vlasti. Ova se buna u mletačkim dokumentima pominje kao treća po redu od kako je Kotor  priznao mletačku vlast. Bila je svakako najširih razmera. Na zajedničkom saboru zakleli su se Grbljani, Luštičani, Paštrovići da će  «radije umreti nego se pot č  činiti» i  niti». Poslali su svoje izaslanike despotu i kordinirali svoje akcije sa vojnim operacijama Altomana i Crnojevića. Najpre su opljačkali mletačka stovarišta soli, a onda su počeli da seku vinograde Kotorana i da pale njihove kuće van gradskih zidina. Bez obzira što je despotova vojska ratovala u Zeti dosta mlitavo i bez naročitih rezultata, pobuna Grbaljskih seljaka nije se stišavala, ali su zato mleta čke vlasti u Kotoru sitnim obećanjima uspele da od despota odvoje Stefana Crnojevića, tipičnog feudalca koji  je u borbi između moćnijih od sebe pristajao čak uz hercega Stepana, čas uz Mlečane, pa onda uz despota da bi naizad ponovo prihvatio mletačku službu. Za opredeljivanje uz Mletke 1451. godine igrao je ulogu i njegov sukob sa braćom Đurašinom i Gojčinom. Primajući ga u svoju službu i potvr đujući mu povlastice, Mlečani su mu priznali kao itavu teritoriju koju je uzeo od svoje  baštinu sve što je držao pod despotom «Sve katune i č itavu braće i koju u buduće bude uzeo». Postavili su ga za kapetana Gornje Zete.

I baš u to najkritičnije vreme sazvali su «uporni odmetnici i verolomni seljaci» Grblja i okolnih sela noćni zbor s koga su uputili despotu poslanika s molboma da krene sa vojskom protiv Stefana Crnojevića i da ga uništi. Despotove trupe su, na njihov poziv došle do granice Donje Zete, slale okolnim grbljanskim seljacima i hrabrile ih da istraju u  pobuni. Ali Stefan Crnojević je već bio krenuo protiv pobunjenih seljaka i već je prvih meseci 1452. godine na prevaru pohvatao 80 vođa i pokretača pobune. Odmazda je bila teška. Od njih je odmah 33 3 3 u Kotoru obešeno, a ostali su sa sinovima prognani iz Grblja, i s Kotarske teritorije sa napomenom da će i svaki od njih i od njihovih potomaka biti

125

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  obešen ako se vrate. Crnojevićevi i kotorski odredi opustošili su i popalili Grbalj, sasekli grbaljske vinograde. Begunci su se sa zagrišta dubrvačkim i budvanskim brodovima sklanjali u Apuliju. Preostalim seljacima odmah je povećana osnovna dažbina po ognjištu na dukat. Grbaljska buna je bila otpor protiv feudalne eksplotacije pojačane razvitkom robne  privrede i tržišnim interesima njihovih gospodara. Grbljani su u svojoj borbi iskoristili  pomoć  mletačkih političkih protivnika na prvom mestu srpskog despota. Ta ih pomoć, međutim, nije spasla. Sam despot, koji je mogao njihovu pobunu da iskoristi za svoje ciljeve, bio je zauzet glavnim brigama u Srbiji, a u Zeti je samo činio poslednje napore da održi svoju vlast. Ti su napori ostali bez uspeha. Njegov krupan feudalac Stefan Crnojević iskoristio je sve ove sukobe da se potpuno oslobodi centalne vlasti i u tome je, oslanjajući se na Mleteke, i uspeo.

5. U č  v  rš ć  i  vanje Crnojevi ć  čvrš  ćivanje ć a  Sl. 27: Grb Crnojevi ć  ć a

Stefan Crnojević, primljen s decom za mletačkog

građanina,

priznao

je

Mlečanima

posed

zetskih

 primorskih gradova gradov a s njihovom okolinom, i svoje ciljeve  počeo da ostvaruje u Gornjoj Zeti, čiji je privredni značaj stalno rastao prilivom stanovništva iz okolnih zemalja, koje se, pred naletima Turaka, sklanjalo u crnogorska  brda. Šta više, oni su pomaganjem Stefana Crnojevića  postigli i to da se njihovo njihov o ratovanje s despotom pretvorilo u borbu između despota i od njega odmetnutog feudalca koji se sada bori da svoju vlast proširi nad čitavom teritorijom Gornje Zete. Kada je Stefan Crnojević u septembru 1452. godine odneo kod tvr đave Meduna pobedu nad despotovom vojskom, u kojoj je bilo i odreda iz Gornje Zete, i poseo Podgoriccu, Mlečani su mu poslali pozlaćene tkanine na pokolon. Despotova vojska pod komandom Tome Kantakuzina postigla je izvesne uspehe još iduće godine. Zauzeto je bilo Crnojevićevo gnezdo Žabljak i opustošena njegova sela.

126

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Međutim, ofanzive Mehmeda II Osvajača, koje su se iz godine u godinu ponavljale  protiv despotovine, zaustavile su despotove akcije i najizad otsekle despotove posede u Zeti od Srbije. Osvajanjem Meduna 1457. godine. Turci su zavladali i ostacima despotovih poseda u Zeti. Tako je rat koji je despot počeo protiv Mletaka prestao bez ikakvog formalnog sklapanja mira. Delovi Zete zapadno od Morače, koji su bili pod Stefanom Crnojevićem, priznali su i formalno mletačku vlast na zboru zetske vlastele u Vranjini na Skadarskom Jezeru, u  prisustvu vojvode Stefana i mletačkog providura, 1455. godine. Turci su držali većinu mesta u Albaniji, a u Medunu u Zeti sedeo je od 1457. godine njihov subaša. Herceg Stepan održavao je sa Turcima prisne veze. Posedi Crnojevića bili su već  sa nekoliko strana pritisnuti. Sa svojim ljudima Stefan Crnojevi ć  morao je da bude stalno pod oružjem. Mlečani su mu slali novčanu pomoć  i naredili kotorskom knezu da mu se isplaćuje godišnja provizija tek kad su saznali da je herceg Stepan, koji je kao Turski vazal već  imao graničnih sukoba s Crnojevićem, istako svoje pretenzije i na mletačke  posede i u Zeti. Stefan Crnojević izdržavao je u ovoj borbi i čak pomišljao na ofanzivu  protiv Turaka. Godine 1463. uzalud je tražio Mletačku pomoć da osvoji Medun – ključ obe Zete.  Njegovom nasledniku u vlasti sinu  Ivanu (1465 – 1490)  koji je zapamćen kao Ivan – Beg izgledalo je da bi prekid očeve politike naslanjanja na Mletke mogao da popravi njegov položaj. On je provalio u mletačke posede. Seljaštvo između Kotora i Bara  pozdravilo je njegovu akciju pobunom protiv mletačke vlasti. Međutim, Mlečani su za njegovu glavu raspisali veliku ucenu, a on je i sam uvideo da nema snage za rat protiv Mlečana, pa je prihvatio posredovanje hercega Stepana i sklopio sa Mlečanima mir. Od tada je kao mletački vojvoda sa platom od 1.200 dukata i prestonicom u Žabljaku upravljao Crnom Gorom.  Njihovom zbližavanju doprilnela je nesumnjivo i opasnost od Turaka. Velika Turska vojska pustošila je Albaniju, odvodila roblje i nastojala da skrši otpor Skenderbegove Kroje. I što pre osvoji Drač. Iako su Turski pokušaji ostajali tada bez uspeha, odbranbena  je linija ipak popustila. Posle Skenderbegove smrti, Mlečanima je u dugom ratu koji su poveli protiv Turaka mogao da bude od pomoći jedino Ivan Crnojević, utoliko pre što su na njihove Skadarske

127

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć   pronijare stizale tužbe da slabo ispunjavaju svoje obaveze. Za pomoć koju im je pružao dodileili su mu 1473. godine i svoje plemstvo. U toku tih borbi Turci su zauzeli deo njegove zemlje te je Ivan Turcima morao da plaća 700 dukata danka. Pri odbrani Skadra Ivan Beg je činio Mlečanima dragocene usluge uznemiravajući Turke noćnim napadima  preko jezera. Ali, turski pritisak bio je isuviše jak. jak . U opsadi o psadi Skadra učestvovao je i sam sultan Mehmed II Osvajač. Naizad je mletačka linija popustila. Rumelijski belberg osvojio je Žabljak, a Anadolski Drivast. Pošto je dugotrajno ratovanje nanosilo velike štete mletačkoj trgovini, oni su rado prihvatili turske uslove za sklapanje mira. Po tom miru 1479. Mlečani su Turcima pored ostalih poseda ustupili i Skadar. Ivan Crnojević mirom uopšte nije bio obuhvaćen. On je, u nemogućnosti da se odupre Turskom pritisku napustio Zetu i sklonio se u Italiju. Tada su Turci pokorili Zetu i pot činili je skadarskom sandžakbegu Sinanu. 6. Ostaci srednjovekovne srpske države u obnovljenoj Zeti Kada je u Turskoj posle smrti Mehmeda II 1481. došlo do borbe izmešu njegovih sinova Bajazida i Cema, Ivan Crnojević se vratio u Zetu i uspeo da njome zavlada. Mlečani mu nisu pomogli da ne bi pokvarili mirovne odnose sa Portom. Dubrovčani su mu u julu 1481. godine izglasali malu pomoć od 20 dukata za troškove oko prevoza porodice. Još početkom 1482. godine Ivan je ratovao protiv Turaka, a onda je potisnut silom morao da prizna njihovu vrhovnu vlast zadržavši skučeni prostor docnije uže Crne Gore sa prestonicom na Cetinju. Sina Stanišu poslao je na Portu gde je ovaj primio islam i dobio ime Skender. U Crnogorska brda, koja su u XV veku predstavljala zbegove stanovništva iz krajeva zahvaćenih turskim provalama i pustošenjem, povukla se i stara zetska mitropolija. Već 1483. godine Dubrovčani su dozvolili Ivanu da izveze izvesnu količinu crepa, verovatno za građenje manastira na Cetinju, kome je već početkom 1485. poklonio za izdržavanje  posede sa kmetovima i odredio ga za sedište zetske mitropolije. Sami odnosi sa Mlečanima nisu bili dobri. Sukobi su izbijali oko Ivanovih solana, dolazilo je do prekida trgovačkih veza i krvavih okršaja u graničnim oblastima Njegovi odnosi s Mlečanima popravili su se tek pred kraj njegovog života kada je sa sultanovom dozvolom tražio sinu Đur đu ženu Jelisavetu iz mletačke patriciske porodice Erico.

128

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Tek je tada obećao da će naknaditi štete i održavati dobre susedske odnose. Kada je Jelisaveta stigla u Crnu Goru Ivan Bega nije zatekla u životu. Tada je vlast u Crnoj Gori uzeo Ivanov sin  Đurađ , zajedno sa bratom Stefanom. Turci su takvo stanje prihvatili zahvaljujući i jednim delom i Mleta čkom zauzimanju na Porti. Tako je Zeta pod Crnojevićima, iako zavisna od Turaka, još čuvala ostatke slobode, stare države i starog feudalnog društva izgrađenog u srspkoj dravi. Zetsko Primorije, koje  je ranije činilo kičmu Balšićevih poseda, bilo je u rukama Mlečana, pritisnuto s juga od Turaka. Kako su Turci i u Gornjoj Zeti držali oblast do Zete i Morače, centar države Crnojevića bio je na Cetinju, usred Crnogorskih planina. Ti krajevi gde su ranije živeli stočari po svojim katunima oživeli su u XV veku kao prebivalište i srpskih, hercegovačkih i južno - zetskih krajeva.

 Sl. 28: Posedi Crnojevi ć  ća  

129

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  Osnovicu moći Crnojevića činile su zemlje koje su bile u njihovom neposrednom  posedu, vinogradi koje su sami zasadili, prihodi od vodenica, carine od soli i ribe. Pronijeri su im plaćali samo dukat za posed zemljišta. Oni su tim prihodima podmirivali ratne potrebe, gradili tvr đave, podizali crkve i, naizad odvajali i za kulturni rad.  Đurađ  Crnojević (1490 – 1496) je, i inače prijatelj knjige, osnovao 1493. godine na Cetinju prvu

štampariju na južnoslovenskom prostoru, za koju znamo da je radila otprilike četiri godine štampajući crkvene knjige - Oktoih prvoglasnik, Psaltir sa posledovanjem, Oktoih  petoglasnik, Trebnik (Molitvenik) i Cvetni triod.

Kao i u mnogim porodicama i u porodici Crnojevića je došlo do rascepa. Stefan Crnojević, surevnjiv na brata koji je imao vlast, optužio je Đur đa na Porti i done mu  poruku da ode u Carigrad ili da za tri dana napusti Crnu Goru. Tada se Đurađ sa  porodicom sklonio u Mletke. Vlast je u Crnoj Gori uzeo Đur đev brat Stefan (1496 – 1499), ali je vladao nominalno  jer su stvarni gospodari bili Turci. Uskoro je pao u nemilost i bio zatvoren u Skadru. Tako je ugašen i poslednji ostatak slobodnog života u brdima Crne Gore. Ona je bila  pripojena Skadarskom Skada rskom sandžaku 1499. U isto vreme Turci T urci su uzeli i Grbalj čiji su seljaci zbog stalnih sukoba sa svojim gospodarima iz Kotora rado prihavtili tursku vlast očekujući da im ona prizna potpunu svojinu nad zemljom. Posle lutanja po Italiji i sukoba sa Mlečanima Đurađ  je krenuo 1500. godine bez  pristanka mletačke vlade, u Crnu Goru. Kako sam nije imao nikakvog izgleda na uspeh, stupio je u vezu sa Skadarskim sandžakbegom, a ovaj ga je poslao u Carigrad. Sultan je  pristao da ga vrati u Crnu Goru, ali uz uslov koji on nije mogao da ispuni – da tamo  prebaci i porodicu iz Mletaka. Želja koja ga je vukla u rodni kraj ostala je neostavrena. Završio je u Anadoliji na imannju koje mu je poklonio sultan. Crnom Gorom upravljao je od Crnojevića njegov sin Skender, kao Sandžakbeg sa sedištem u Žabljaku održavajući stare tradicije i obnavljaju ći iste sukobe sa Mlečanima koje su imali i njegovi prethodnici. Kao posebnu zaslugu Crnojevića, pre svega Ivana Crnojevića, treba istaći obnovu rada Srpske crkve. Podizanjem Cetinjskog manastira stvoreno je novo versko i kulturno sedište. Ova zadužbina Crnojevića stekla je izuzetno mesto u istoriji srpske srednjovekovne, pa i novovekovne kulture.

130

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć 

 Literatura:

1. Grupa autora, «Istorija naroda FNRJ», Beograd 1953. godina. 2. Andrija Veselinović  – Radoš Ljušić , «Srpske dinastije», Platonemu, Novi Sad 2001. godina. 3. Georgije Ostrogorski, «Istotorija «Istotorija Vizantije», Narodna knjiga, Beograd 1998.  godina. 4. Sima Ć irkovi irković «Srbi u srednjem veku»,IDEA, Beograd 2005. godina 5. Milan Milošević  – Ivana  Đor đ  e  vić  – Bojana Mitić  – Milan Stojanović  – Ana đevi  Dimitrijević , «Nacionalna istorija od XII do XV veka – skripta. 6. «Nacionalna istorija srednjeg veka – opšti kurs», skripta skripta 7. Smilja Marijanović – Dušanić , Marko Šujica, «Istorija 2», Beograd 2002. godina 8. Wikipedia - Slike i ilustracije

131

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć 

 Sadržaj: 1. NASELJAVANJE SLOVENA NA BALKANSKO POLUOSTRVO 1. Najstariji podaci o Slovenima..................................... .......................................2 2. Naseljavanje Slovena na Balkanu......................................... .............................2 3. Slovenski prodori prodori na teritoriju Vizantije u VI veku.................................. .........3 4. Dolazak Avara i njihova njihova uloga u slovenskom prodoru na Balkan....................4 5. Trajno naseljavanje Slovena na Balkanskom poluostrvu..................................6 6. Raspad avarsko – slovenksog slovenksog plemenskog saveza. Opsada Carigrada 626.  godina. Doseljavanje Srba i Hrvata na Balkansko poluostrvo..........................8 7. Slovenski plemensi savez pod Samom (oko 623 – 658)...................................11

2. MAKEDONSKI SLOVENI 1. Slovenska plemena u Makedoniji u VII i VIII VIII veku............................. .............11 2. Borbe Vizantije i Bugara za vlast nad Makedonijom................................ Makedonijom......................................14 ......14 3. Delatnost Klimenta i Nauma............................................ ................................15 4. Samuilovo Makedonsko Makedonsko Carstvo. Bitka kod Bjelasice Bjelasice 1014. godina...............17 5. Ustanci u Makedoniji u XI veku – Ustanak Petra Deljana 1040/41; Ustanak  Đor đ  đa   Vojteha 1072/73....................................................................................20

3. DUBROVAČ  KA REPUBLIKA 1. Postanak i poč eci eci Dubrovnika.........................................................................23 2. Društveno – ekonomska struktura Dubrovnika.................................... ...........24 3. Formiranje Dubrovač ke ke države.......................................................................27 4. Znač aj aj Dubrovnika za istoriju Balkanskih naroda..........................................29

132

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć 

4. SREDNJOVEKOVNA BOSNA 1. Formiranje Bosanske Feudalne države........................................... ................30 2. Patarenstvo – «Crkva bosanska».......................................... ...........................32 3. Bosna u XIII XIII veku. Borba protiv osvajač ke ke politike Ugarske i Rima..............35 4. Ekonomski razvitak Bosne u XIV veku u vreme bana Stepana II II  Kotromanića (1322 – 1353)..............................................................................37 5. Uspon Bosne Bosne u doba Tvrtka I (1353 (1353 – 1391)...................................................3 1391)...................................................399 6. Bosna u vreme kralja Dabiše (1391 – 1395) i kraljice Jelene Grube Grube (1395 – 1398) - slabljenje centralne vlasti i ja č anje anje krupnih feudalaca.......................42 7. Borba protiv pritiska Ugarske............................................... Ugarske.........................................................................44 ..........................44 8. Međ usobne usobne borbe velikaša i jač anje anje turskog uticaja.......................................45 9. Postanak Hercegovine........................................ .............................................46 10. Propast bosanske države 1463. godine............................................................48

5. SREDNJOVEKOVNA SRBIJA 1. Prve srpske zemlje na Balkanskom Poluostrvu.................................................51 2. Srbija u IX i X veku............................................................................................54 3. Stvaranje Duklje.................................................................................................57 4. Stvaranje dukljanske kraljevine 1077. godine i njen uspon za vreme kraljeva  Mihaila (1050 – 1081) i Konstantina Bodina (1081 – 1101)..........................59 5. Opadanje moći kraljevine Duklje i njeno priključ enje enje Raškoj državu 1186.  godine........................................................................................................  godine................................................ ...............................................................61 .......61 6. Uspon Raške u Dukljanskoj državi i njene borbe protiv Vizantije..................63 Vizantije..................63 7. Stefan Nemanja (1166 – 1196)..........................................................................66 8. Stefan «Prvovenč ani» ani» (1196 – 1228).................................................................70 9. Stvaranje samostalne Srpske crkve....................................................................72 10. Stagnacija Srbije za vreme kraljeva Radoslava (1228 – 1234) i Vladislava (1234 – 1243), i jač anje anje Srbije za vreme kralja Uroša I (1243 – 1276)...........74 11. Stefan Dragutin (1276 – 1282). Deževski sporazum 1282. godine..................78 12. Uspon Srbije za vreme kralja Stefan Uroš II Milutina (1282 – 1321).............79 13. Stefan Uroš III De č anski anski (1321 – 1331). Bitka kod Velbužda 1330................82

133

 Nacionalna istorija srednjeg veka____________________Vladimir veka________ ____________Vladimir Laki ć   i Petar Laki ć  ć i ć  14. Vladavina Stefana Uroša IV Dušana (1331 – 1355) i stvaranje Srpskog Carstva. Srednjovekovna Srbija na vrhuncu moći............................................84 15. Dušanova vladavina od proglašenja carstva do smrti....................................88 16. Car Uroš V (1356 – 1371). Raspad Srpskog carstva.......................................90 17. Srbija u doba kneza Lazara (1371 – 1389). Kosovski boj 1389. godine.........94 18. Srbija od Kosovksog boja do Angorske bitke..................................................97 19. Despot Stefan Lazarević (1402 – 1427) i obnova Srbije................................99 20. Despot  Đurađ  Brankovi  Branković (1427 – 1456). Prvi pad despotovine i njena obnova..............................................................................................................103 21. Despotovina od obnove do konač nog nog pada 1459. godine.............................106

7. SRPSKI DESPOTI U JUŽNOJ JUŽNOJ UGARSKI UGARSKI 1. Poč eeci ci migracija............................................................................................109 2. Srbi u južnoj Ugarskoj....................................................... Ugarskoj...................................................................................110 ............................110 3. U č  češ  e  š će Srba u Dožinom ustanku......................................................................112 4. «Car» Jovan Nenad (1526 – 1527)..................................................................113 5. Poslednji despoti u južnoj Ugarskoj................................................................116

8. SREDNJOVEKOVNA ZETA 1. Balšići u borbi za proširenje teritorije...........................................................117 2. Borba protiv Mletaka.............................................. Mletaka.....................................................................................121 .......................................121 3. Zeta u despotovini (1421 – 1457)................................................. 1457)..................................................................123 .................123 4. Grbaljska buna.................................................................................................124 5. U č  v  rš ćivanje Crnojevića..................................................................................126 čvrš  6. Ostaci srednjovekovne srpske države u obnovljenoj Zeti................................128

9. LITERATURA.................................. .................................................... ................................... .................................. .................131 131

134