Uvod i istorijat primene računara u medijskim istraživanjima
doc. dr Dijana Karuović
Primena računara u obrazovanju, Obrazovni softveri, Internet, Učenje na daljinu
Primena kompjutera u obrazovanju počela je sedamdesetih godina prošlog veka sa izradom prvih softvera za učenje metodom programirane nastave da bi evoluirao danas do softvera tipa inteligentnih tutorskih sistema. Programirana nastava (Programmed Instruction /Learning) pri čemu se pomoću kompjuterskog programa uspostavlja dijalog između učenika i “elektronskog učitelja”. Učenik odgovara na pitanja i dobija povratne informacije o uspešnosti u radu. Nastavno gradivo je podeljeno na korake određene veličine, svaki korak daje nove informacije i postavlja zadatak u vezi s njima, od rešenja studenta zavisi sledeći korak; koraci su povezani u program.
Podučavanje pomoću kompjutera (Computer – Aided Instruction – CAI) pri čemu kompjuteri služe kao izvor informacija. Učenje se svodi na davanje informacija učenicima koje oni pasivno usvajaju, a usvojeno gradivo se proverava testovima. Programi za podučavanje pomoću kompjutera su dobri za testiranje sposobnosti i znanja, ne i za samostalno učenje. Najpoznatiji sistem za učenje ovog tipa je PLATO (Programmed Logic for Automated Teaching Operations).
Dijalog višeg nivoa, ostvaren je učenjem pomoću kompjutera (Computer – Aided Learning – CAL). Centralno mesto preuzima dijalog u kojem učenik odlučuje o daljem toku komunikacije traženjem informacija, rešavanjem problema, pri simulaciji problemskih situacija i igri. (primer: Xanadu (T.Nelson) – on-line biblioteke kod kojih korisnici mogu na nelinearan način pregledati reči i slike o izabranoj temi). Interaktivno učenje pomoću kompjutera (Computer – Based Training – CBT) prvi je kod kojeg se koristi interaktivna multimedijska tehnologija i kompjuterske mreže. Uglavnom se koristi tamo gde se traži testiranje sposobnosti i znanja.
Interakcija kompjutera i televizora - interaktivni video (Interactive Video – IV). 1985. razvijen je standard Compact Disk – Interactive (CD – I): CD – ROM plejer koji korisi obični TV i stereo kao periferne jedinice. Interaktivno učenje i podučavanje upotrebom multimedije. Interaktivno učenje se razvilo iz CBT i interaktivnog videa, ali pri tom se kompjuter koristi kao “mašina za učenje”. Zahteva veću aktivnost učenika, a gradivo je izloženo vizuelno.
Interaktivno učenje i poučavanje korištenjem kompjuterskih mreža. Kompjuterske mreže uključuju LAN, WAN, on – line usluge i posebno Internet, te sve aplikacije koje oni podržavaju, su glavne tehnologije koje mogu unaprediti edukaciju ako se koriste na pravi način. Početkom 90 – tih godina smatralo se da će CD – ROM – ovi predstavljati glavni medij za distribuciju interaktivnog multimedijskog courseware – a ali se danas distribucija sve više vrši preko računarskih mreža (Internet – WWW).
“Softver u oblasti obrazovanja predstavlja intelektualnu tehnologiju i naziva se obrazovni računarski softver (ORS), koji obuhvata programske jezike i alate, određenu organizaciju nastave i učenja, a koji se bazira na logici i pedagogiji.”
Cilj je podstaći učenje tako da ono bude zabavno i korisno. Obrazovni softver je neprocenjiva vrednost koja utiče na pozitivan odnos deteta prema računaru. Veoma je važno uključiti decu u proces dizajniranja OS-a jer deca se ne stide da izraze svoja osećanja i mišljenja i prilično su iskrena. Razvoj obrazovnog softvera ima veoma zanimljivu istoriju.
Prapočeci datiraju još iz kasnih 1950. godina i ranih 1960. godina, kada su poznati logičari, matematičari i mislioci, kao što su Alan Turing, Marvin Minsky, John McCarty i Allen Nowell, smatrali da mogu da se stvare kompjuteri koji mogu da “misle”. Početkom 1960 – tih godina istraživači su kreirali nekoliko tzv. kompjuterski podržanih sistema – Computer Assisted Instruction (CAI). Kasnih 1960 – tih i ranih 70 – tih godina, mnogi istraživači su se pomerili od pukog predstavljanja problema za učenje na skupljanje i tabeliranje odgovora, s obzirom da je student faktor u opštem instrukcionalnom sistemu.
Došlo je do razvoja tzv. inteligentnih tutorskih sistema koji su pronalazili greške koje korisnik pravi, zatim “rupe” u znanju korisnika i vodili korisnika kroz čitav tok učenja. Posle toga dolazi do razvoja obrazovnog softvera, hiperteksta – opisuje se kao nelinearni ili nesekvencijalni tekst čiji su pojedinačni elementi povezani sa drugim tekstovima, elektronske knjige – po konceptu su hipertekstovi sa ograničenjima, da bi sa razvojem multimedije došlo do razvoja simulacija.
Tradicionalni model - zadržava sve elemente klasične nastave: fiksno mesto i vreme, učionicu bez računara, a Internet je dodatni resurs koji učenici/studenti mogu da koriste u računarskom kabinetu u određenim terminima ili u slobodno vreme. Tradicionalni model uvodi Internet u nastavu i koristi ga kao alternativni izvor informacija za specifična praktična vežbanja.
Prelazni model - zadržava tradicionalne elemente fiksnog mesta i vremena, ali mesto može obuhvatiti regularno planirane posete računarskom kabinetu ili kompjuterizovanoj učionici. Ovaj model može, takođe, da omogući predavaču da eliminiše prostorna ograničenja korišćenjem elektronske pošte ili softvera za ćaskanje za sinhrone ili asinhrone razmene (konferisanja); na taj način, učenici-studenti sa udaljenih lokacija mogu da učestvuju u nastavi.
Model udaljenog učenja - premašuje granice tradicionalne nastave on-line smeštanjem celokupnog nastavnog materijala, vežbi i resursa. Učenici-studenti ne moraju da dolaze u školu na klasičan čas; umesto toga oni u potpunosti razmenjuju ideje i informacije preko Interneta. Ovaj model uvodi i u potpunosti se oslanja na koncepte Internta tokom celog klasifikacionog perioda. On omogućuje učenicimastudentima obuku prema sopstvenoj dinamici i individualne konsultacije preko elektronske pošte, elektronskih konferencija ili na lokalnoj mreži ili u višekorisničkom domenu.
Softver za pripremanje nastave zasnovane na računarima – Nove tehnologije omogućuju integrisanje vizuelnih, audio i pisanih materijala kako bi se informacije prenele korisnicima na što efikasniji način. Ukoliko bi nastavnici ovladali odgovarajućim softverom, tada bi bili sposobni da relativno lako transformišu svoj postojeći nastavni materijal u multimedijalni materijal, organizuju diskusije i spreme elektronske vežbe za svoje učenike-studente.
Istorija (Jeffries, 2002) distantnog obrazovanja ima svoje korene u prvim godinama XVIII veka u formi učenja putem dopisništva, a distantno učenje putem tehnologije povezuje se sa periodom uvođenja audiovizuelnih uređaja u nastavni proces početkom XX veka. Prvi katalog nastavnih filmova pojavio se 1910. godine. Do 1920. godine nastavni mediji su uvedeni u mnoge programe u obliku slajdova i pokretnih slika.
Pojavom televizije, poraslo je samo interesovanje za novi medij, dok su se konkretne akcije za uvođenje istih u nastavni proces u početku odnosile na razvijanje teorije kako obrazovni medij utiče na učenje u učionici. Šezdesetih godina Purdue Univerzitet u Lafajetu, (Indijana) otvorio je tzv. „leteću učionicu” (flying classroom) koja je prenosila obrazovne televizijske programe skoro u 2000 škola i unverziteta sa oko 400.000 hiljada učenika i studenata u 6500 učionica.
Ukoliko student koristi sistem učenja na daljinu samo za slušanje nastave prijavljuje se u sistem samo svojim PIN kodom i lozinkom. U slučaju polaganja ispita na visokoškolskoj ustanovi ili u njenom dislociranom testnom centru koristi se infrastruktura koja podržava biometrijsku smart karticu. Ovakav sistem pristupa ispitu obezbeđuje kvalitet u proveri znanja i povećava kredibilitet visokoškolske ustanove.
Smart kartica je kartica standardnih dimenzija sa ugrađenim čipom, integralnim kolima koja mogu da obrađuju informacije. Ova kartica je prepoznata kao jedan od najsigurnijih i najpoznatijih oblika elektronske identifikacije. Dodavanjem biometrijskog podatka na smart karticu povećava se sigurnost identifikacije. Biometrija se smatra esencijalnom tehnologijom kod definisanja sigurnog sistema identifikacije, jer obezbeđuje najviši stepen tajnosti kod verifikacije identiteta.
Smart kartica je projektovana tako da zaštiti podatke koje sadrži, najčešće zahteva PIN kod Kompjuterski čip na kartici zahteva čitač smart kartice da bi komunikacija sa kompjuterskom platformom bila moguća. Biometrija podiže nivo zaštite sistema smart kartice i predstavlja veoma pouzdano rešenje sa aspekta privatnosti.
Otisak prsta je idealan akreditiv za logičku kontrolu pristupa mreži računara jer obezbeđuje stalnu zaštitu kartice. Na smart kartici se memorišu šabloni uzoraka otiska prsta čime se obezbeđuje njihova prenosivost i potvrda identiteta vlasnika kartice metodom uparivanja. Sistem kojem se pristupa smart karticom sa biometrijskim identifikatorom, na ulazu ima čitač kartice. Među biometrijskim tehnikama, identifikacija na bazi otiska prsta je najstarija metoda koja je uspešno korišćena u brojnim aplikacijama. Jedinstvenost otiska prsta predstavljena je vijugama, petljama, lukovima, odnosno sitnim detaljima na koži prsta.
Distantno učenje je rezultat distantne nastave i učenja, a oni zajedno čine distantno obrazovanje. Kalifornijski projekat učenja na daljinu definiše „učenje na daljinu kao sistem isporuke nastave koji povezuje učenike sa obrazovnim resursima”. Američko udruženje učenja na daljinu određuje učenje na daljinu kao isporuku obrazovanja i vaspitanja putem elektronskih medija, kao što su satelit, video, audio grafika, računar, multimedijalna tehnologija, itd. Obrazovanje na daljinu se odnosi na okruženje nastave i učenja u kojem su učenik/student ili učenici ili studenti i nastavnik geografski odvojeni i oslanjaju se na elektronske uređaje i štampani materijal.
Obrazovanje na daljinu je proces tokom kojeg se nastavni materijal obezbeđuje kada su nastavnici i učenici fizički odvojeni, tehnologijom često u obliku tandema kroz komunikaciju "licem-u-lice". "Učenje na daljinu može se definisati kao sistem predavanja i učenja gde udaljeni centri predavanja mogu dozvoliti pristup glavnim časovima, seminarima, sastancima, itd." Američko udruženje za UND (USDLA) definiše UND ovako: "Omogućavanje obrazovanja ili treninga preko elektronski isporučenih instrukcija uključujući satelit, video, audio grafiku, kompjuter, multimedijalnu tehnologiju i druge forme učenja na daljinu".
učenici preuzimaju odgovornost za svoje sopstveno učenje, mesto učenja može se birati što zavisi od medija koji se koristi kao sredstvo za učenje (uči se na poslu i od kuće...), samostalno ili učenje u manjim grupama, biranje svog načina učenja – aktivno ili pasivno učenje, različiti stepeni interakcije: “klasični” pisani materijal uz vođenje vlastitih beleški, interaktivne simulacije, diskusija sa ostalim učenicima (e-mail, telekonferencije, forumi,...), više multimedije - grafike, animacije, zvuka...
učenje po sopstvenom tempu i u sopstveno vreme, učenje uz pomoć računarske opreme, dostupnost tema koje ne nude kursevi/programi u tom području – učenici/ studenti pronalaze i pohađaju programe koji ih zanimaju, iako ih ne nude obrazovne ili poslovne institucije u mestu u kojem žive ili rade, mogućnost učestvovanja u najkvalitetnijim ili najprestižnijim programima – učenik može pohađati neke tečajeve na kvalitetnim institucijama ili koje drže poznati stručnjaci bez menjanja mesta boravka, fizička odvojenost - nastavnik i učenik/student su fizički odvojeni u prostoru i/ili vremenu,
ujedinjenje - upotreba obrazovnog medija za ujedinjenje nastavnika i učenika/studenta i za prenošenje nastavnih materijla, dvosmerna komunikacija - distantno obrazovanje obezbeđuje dvosmernu komunikaciju između nastavnika, tutora ili obrazovne institucije i učenika/studenta, kontrola - kontrolu učenja izvodi sam učenik/student, a ne distantni nastavnik. Nastavnik samo konstatuje ocenu na osnovu rezultata testova popunjenih od strane učenika/studenata,
kolaboracija - učenici/studenti su upućeni jedni na druge, a njihova međusobna saradanja, vrlo lako se rešava uspostavljanjem foruma ili on - line diskusijama, povezanost - učenici/studenti i nastavnici lako mogu ostvariti međusobne veze putem e-maila i raznih vidova konferencija i foruma pomoću savremene obrazovne tehnologije. Učenici, takođe, mogu ostvariti direktnu komunikaciju sa stručnjacima naučnih oblasti od interesa za probleme koje istražuju i pojmove koje usvajaju, usmerenost na učenika/studenta, šire i korisnika
neograničenost vremena rada i prostora na kojem se pristupa nastavnim materijalima u vreme i po tempu koji najviše odgovara ličnim karakteristikama učenika/studenta. Ovakav vid obrazovanja otklanja prepreke: gde, kada, i ko može da učestvuje u obrazovanju. Ovo je od velike pomoći učenicima pojedincima koji žive u pustim predelima, često menjaju mesto prebivališta, kao i hendikerpiranima, zajednica - tradicionalno obrazovanje se realizuje u zajednici, školi, koja je fizički locirana na jednom geografskom području, gradu ili selu.
istraživanje - učenje putem otkrivanja ili rešavanja problema je olakšano distantnim obrazovanjem pošto učenik tokom učenja ili rešavanja problema ima pristup sajtovima, bibliotekama, bazama podataka ... razmena znanja - štampana knjiga je relativno prenosiva i dugotrajna tehnologija za prenos i razmenu znanja. višečulnost - učenje je efikasnije ukoliko uključuje više čula (vizuelno, motorno, auditivno, itd). samoevaluacija.
dopisni kursevi - kod dopisnih kurseva može se koristiti obična pošta za slanje skripti, tekstualnog meterijala, videokaseta, CD-ROM-ova kao i za odgovore učenika. kursevi preko radio ili TV programa – emituju se prethodno snimljene emisije. telekonferencije i videokonferencije – mikrofoni i kamere u prostoriji omogućavaju da i udaljeni učesnici mogu međusobno raspravljati kao da su zajedno; računari sa specijalnim programima – u vidu obrazovnih računarskih softvera. Internet i WWW – Internet servisi (e-mail, mailing liste, chat rooms...) poboljšavaju komunikaciju.
Obična pošta; Kasete (audio,video); E-mail; WWW sajtovi; Kablovska TV; Video i telekonferencije.
Učenici/studenti, Predavači/fakultet, Asistenti, Edukatori, Administratori.
"Nastavu treba individualizovati, a to znači respektovati individualne specifičnosti, i to ne samo da se nastava adaptira prema specifičnostima učenika, nego da s njihove individualne psihofizičke snage razvijaju do maksimuma." (V.Poljak, "Didaktika", Zagreb, 1970)
širok izbor modela učenja, koji odgovara svakoj ličnosti, individualizaciju obima i složenosti nastavnih materijala, načina i tempa njegove obrade, primenu tehnika preskakanja, individualizaciju u odnosu na tempo učenja i u odnosu na sposobnosti i osobine ličnosti učenika.
neophodno je definisati optimalni stepen integracije učenja na daljinu i konvencionalnog učenja, baziran na tehničkim i psihološkim faktorima; formirati kriterijume ocenjivanja efikasnosti sistema UND; uvođenje u zemlje koje još nisu opremljene infrastrukturom; problem ”mentalne kondicije” jer studente treba održati duže motivisanim; aktivnost studenata i stalni kontakt sa mentorom; dizajn i raspoloživost sistema UND u skladu sa kategorijom korisnika.
Da li su ciljevi programa učenja na daljinu saglasni sa ciljevima institucija na kojima se sprovode? Kako realizovati administrativnu podršku? Da li su svi univerziteti spremni da prihvate sistem učenja na daljinu? Kako zaštititi autorska prava? Kako motivisati autore da predaju svoje nastavne materijale?
Kako usmeriti korisnika na sadržaje koji su od značaja za njegovo vaspitanje? Kako predstaviti sadržaje na Internetu? Koje metode koristiti za kreiranje sistema učenja na daljinu? Kako kvalifikovati uspehe studenata? Da li korisnici imaju dovoljno predznanja za učenje na daljinu? Koje hardverske platforme su potrebne korisnicima? Gde postaviti nastavne sadržaje?
U tradicionalnoj nastavi, najviše "štete trpe" daroviti učenici, jer je nastava tako koncipirana da je mogu savladati "prosečni" učenici, dok je često, darovitim učenicima dosadno na časovima. Darovito dete je često neaktivno. Daroviti učenici imaju dobro pamćenje i sposobnost da upamte činjenice bez mnogo ponavljanja. Postavljaju mnoga pitanja
Daroviti učenici svojim interesovanjima i neobičnim rezumevanjem problema, često prevazilaze svoju uzrasnu grupu. Najveći broj darovite dece pokazuje veliki stepen originalnosti i mašte. Daroviti učenici imaju mogućnost da primene obaveštenje i da ga stvaralački koriste u novim situacijama. Daroviti učenici jednostavno mogu da se "izbore" sa mnoštvom informacija, svojim lakim uviđanjem problema.
darovita deca imaju potrebu za izazovom, potrebna im je veština da bi mogli da nauče da precizno identifikuju predmet istraživanja, posmatranje problema sa različitih strana, u tradicionalnoj nastavi nastavnik ne može da prima, analizira i shvata informaciju od svakog učenika, da uči različite učenike na razne načine, primenjujući optimalne metode za svakog učenika pojedinačno ili da istovremeno obavlja nastavu različitim tempom.
Vaše mišljenje...
Hvala na pažnji!
Dijana Karuović, “Održavanje nastavnog materijala u sistemu učenja na daljinu”, magistarski rad, Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin”, Zrenjanin, 2004. Zbornici radova sa konferencije INFOTECH, Vrnjačka Banja, 2004-2009 Zbornik radova sa konferencije ITEO – Banja Luka, 2009.
