Nevidljivi Covek - Herbert George Wells

B I B L I O T E K A »D Ž E P N A K N J I G A« 220

Urednik Urednik RISTO TRIFKOVIĆ

2

B I B L I O T E K A »D Ž E P N A K N J I G A« 220

Urednik Urednik RISTO TRIFKOVIĆ

2

H. DŽ. VELS

Nevidljivi čovek

SVJETLOST Sarajevo – 1961.

3

Naslov originala. THE INVISIBLE MAN A grotesque Romance by H. G. Wells

4

GLAVA I DOLAZAK ČUDNOG ČOVEKA

 Jednog zimskog dana, početkom februara, od železničke stanice Brembl‐ harst koračao je kroz oštar vetar i gusti sneg – poslednji sneg u godini – jedan stranac s malim crnim koferom u ruci na kojoj je imao debelu rukavicu. Stra‐ nac je bio zavijen od glave do pete. Obod mekog šešira sakrivao mu je potpu‐ no lice, izuzev sjajnog vrha njegovog nosa. Sneg beše napadao na njegova ra‐ mena i grudi, i ovaj beli oklop je još više povećavao teret koji je nosio. On se otetura u krčmu »Kočije i konji« više mrtav no živ i baci kofer na pod. »Vatru«, povika, »tako vam čovečnosti! Sobu i toplu peć!« Otrese noge i strese sneg sa sebe u baru, pa pođe za gospođom Hol u sobu za goste da se tamo pogađa. I posle tog kratkog upoznavanja i još dva zlatnika koje baci na sto, zauze sobu u krčmi. Gospođa Hol potpali vatru u kaminu i ode da mu lično pripremi obed os‐ tavljajući ga samog u sobi. Gost koji u zimsko doba odseda u Ipingu beše već nečuveno srećna okolnost, a da i ne govorimo o gostu koji nije tvrdica, – i ona odluči da se pokaže zaslužna svoje dobre sreće. Čim je slanina bila skoro ispržena, a pošto je Mili, svoju limfatičnu pomoć‐ nicu malo odobrovoljila s nekoliko pažljivo izabranih izraza, gospođa Hol od‐ nese čaršav, tanjire i čaše u sobu i poče da postavlja sto s najvećom pompom. Iznenadi se kad vide, iako se vatra već bila razbuktala, da njen gost još uvek ima na sebi šešir i kaput. Stajao je' leđima okrenut njoj i zurio kroz prozor u sneg koji je napolju padao. Ruke, još uvek u rukavicama, beše skrstio na leđima i činilo se kao da je iz‐ gubljen u mislima. Ona primeti da otopljeni sneg s njegovih ramena kaplje na tepih  – Hoćete li skinuti šešir i kaput, – upita ona, – da ih odnesem u kuhinju i 5

dobro osušim?  – Ne, – odgovori on, ne okrećući se. Ona nije bila sasvim sigurna da je čula njegov odgovor i spremala se da po‐ novi pitanje. On okrenu glavu i pogleda je preko ramena^  – Radije bih ih zadržao na sebi, – progovori, naglašavajući svaku reč. Gos‐ pođa Hol opazi da je nosio velike plave naočare,sa zaklonom i sa strane i da je imao guste zaliske koji su mu padali preko kragne njegovog kaputa, koja mu je potpuno sakrivala lice.  – Vrlo dobro, gospodine, – reče. – Kako Vi hoćete. Uskoro će soba biti to‐ plija. Ne odgovarajući joj on ponovo okrenu lice od nje, i gospođa Hol, osećaju‐ ći kako njen pokušaj da povede razgovor nije srećno izabran, brzim, oštrim pokretima dovrši postavljanje stola i naglo napusti sobu. Kada se je povratila on je još uvek stajao na istom mestu, kao čovek isklesan od kamena, povijenih leđa, s podignutom kragnom od kaputa i obodom od šešira povijenim nadole tako da su mu lice i uši bili potpuno sakriveni. Ona spusti s dosta jakim fre‐ skom pržena jaja i slaninu na sto i više viknu no što učtivo reče:  – Vaš ručak je na stolu, gospodine.  – Hvala – odgovori on u isto vreme, ne okrećući se dokle god ona ne za‐ tvori vrata za sobom. Tada se naglo okrete i brzo priđe stolu. Dok je odlazila iza bara u kuhinju, gospođa Hol ču zvuke koji su se ponav‐ ljali u određenim razmacima. Klink, klink, klink – zvuci koje je izazivala kašika udarajući o zdelu. »Ah, ta devojka!« reče. »Eto, potpuno sam zaboravila! To ona gnjavi!« i, dok je preuzimala na sebe spremanje senfa, u nekoliko reči izgrdi Mili za njenu sporost. Dok je ona spremila šunku i jaja, postavila sto i uradila sve drugo, Mili (kakva »pomoć«!) uspela je samo da zadocni sa spremanjem senfa. I to za njega, novog gosta, koji želi da ostane! Ona napuni zdelicu sen‐ fom, stavi je s izvesnorn razmetljivošću na poslužavnik zlatne i crne boje, i po‐ nese je u sobu za goste. Zakuca na vrata i odmah uđe ne čekajući poziv. Čim se vrata otvoriše, njen gost se hitro saže, tako da ona vide samo blesak nekog belog predmeta kako nestaje ispod stola. Izgledalo je kao da se sagnuo da dohvati nešto s poda ispod stola. Ona spusti senf na eto i pritom primeti da je skinuo kaput i šešir i stavio ih na stolicu ispred kamina. Par mokrih cipela pored kamina pretio je da će 6

doprineti da njena sjajna čelična ograda od kamina zarđa. Gospođa Hol odluč‐ no pođe ovim stvarima. »Pretpostavljam da sada mogu da odnesem ove stvari da se suše?«, reče glasom koji nije dozvoljavao pogovora.  – Ostavite šešir, – odvrati njen gost prigušenim glasom. Okrenuvši se ona vide da je on podigao glavu i da je gledao u nju. Za trenutak ostade zureći u njega isuviše iznenađena da bi mogla govoriti. Stranac je držao nekakvu belu maramu – beše to servijeta koju je doneo sobom – preko donjeg dela svoga lica, tako da su mu usta i vilice ostajale pot‐ puno sakrivene, i zato mu se glas čuo prigušeno. Ali, ovo nije naročito iznena‐ dilo gospođu Hol. Nju je iznenadilo to što je njegovo čelo, iznad plavih na‐ očara, pokrivao beli zavoj, dok su mu uši bile zavijene drugim zavojem, tako da nijedan delić njegovog lica nije bio otkriven, izuzev ružičastog šiljastog nosa. Nos mu je bio svetloružičast i sjajan, upravo onakav kakvog ga je prvi put ugledala. Stranac je imao na sebi somotski sako zatvoreno braon boje s ve‐ likom kragnom, postavljenom crnim platnom i podignutom oko vrata. Jaka crna kosa koja je izbijala ispod i između ukrštanih zavoja u neobičnim prame‐ novima i rogovima, davala mu je najčudniji izgled koji se mogao zamisliti. Ova pokrivena i zavijena glava ne beše ni nalik na ono što je ona mogla pretposta‐ viti, tako da je za trenutak ostala ukočena. On ni sada ne skloni servijetu sa usta, već je i dalje držao rukom u braon rukavici, posmatrajući je kroz svoje neprozirne naočare. »Ostavite šešir«, pono‐ vi nerazgovetnim glasom kroz belo platno. Njeni nervi počeše da se oporavljaju od udara koji behu zadobili. Ostavi šešir na stoticu pored kamina. »Ja nisam znala, gospodine«, otpoče, »da ...« i zas‐ tađe osetivši se nelagodno.  – Hvala promrmlja on suvo, gledajući čas u nju čas u vrata.  – Ja ću ih odmah lepo osušiti, gospodine, – reče ona, ponevši njegovo odelo iz sobe. Izlazeći na vrata ponovo baci pogled na glavu zavijenu u belo i nepro‐ zirne naočare; servijeta još uvek beše ispred njegovog lica. Dok je zatvarala vrata za sobom ona se malo strese. Njeno lice je odavalo iznenađenje i zabri‐ nutost. »Ja, nikad!« prošaputa. »Eto!« Ona pođe polako ka kuhinji isuviše pre‐ okupljena svojim mislima da bi, kad uđe unutra, upitala Mili šta to sad radi. Gost je u sobi sedeo, osluškujući njene korake koji su se udaljavali. On baci upitni pogled ka prozoru pre no što ukloni servijetu ispred lica i nastavi da ede. Uze jedan zalogaj, pogleda podozrivo u prozor, uze drugi zalogaj, zatim 7

ustade držeći servijetu u ruci, pređe preko sobe do prozora i spusti zastor do bele platnene zavese koja je pokrivala donji deo prozora. Soba se malo smraći. Donekle umiren povrati se stolu i svome jelu. »Jadnik, doživeo je neki nesrećni slučaj, ili operaciju, ili nešto slićno«, po‐ misli gospođa Hol. »Ala me je, priznajem, uplašio onaj zavoj«. Ona stavi još malo uglja na vatru, raširi vešalicu i obesi putnikovo odelo preko nje. »Pa one naočari! Oh, on je ličio više na gnjurčevu opremu negoli na živog čoveka!« Zatim obesi šal na kraj vešalice. »A ona maramica stalno is‐ pred njegovih usta. I govori kroz nju!... Možda su mu i usta povređena... vero‐ vatno!«. Ona se trže, kao neko koji se odjednom seti nečega. »Bože moj!«, iznenada će, »zar još nisi završila s tim krpama, Mili?«. Kada se gospođa Hol vratila u strančevu sobu da bi spremila sto posle nje‐ govog ručka, njena ideja: da su i strančeva usta isećena ili povređena u nesreć‐ nom slučaju, za koji je ona pretpostavljala da je stranac pretrpeo – bila je pot‐ vrđena, jer kad je pušio lulu, za svo vreme dok se ona nalazila u sobi nije ni za trenutak spuštao svileni šal koji beše obavio preko donjeg dela svoga lica, da bi stavio lulu u usta. A ipak, to nije bila zaboravnost, jer je primetila da je posma‐ trao kako duvan gori. Sedeo je u uglu leđima okrenut prema prozorskom zas‐ toru i, okrepljen jelom i pićem i udobno zagrejan, govorio je sada s manje agresivne oštrine nego ranije. Odsjaj plamena iz kamina na njegovim naočari‐ ma davao im je izvesnu prijatnost, koja im je dosad nedostajala.  – Nešto prtljaga mi je ostalo na Bremblharstskoj železničkoj stanici, – pri‐ meti stranac, a zatim je upita kako bi ga mogao dobaviti. Dosta učtivo nakloni svoju uvi jenu glavu u znak priznanja na njeno objašnjenje. »Sutra?« reče. »Zar  ne može biti brže?«; izgledao je razočaran kad ona odgovori »ne«. »Da li je potpuno sigurna! zar nema nekog ko bi kolima otišao donde?« Gospođa Hol, odobrovoljena, odgovori na njegova pitanja a zatim produži konverzaciju. »To je opasan put u sumraku, gospodine«, reče kao odgovor na njegovu primedbu za kola, a zatim, koristeći ovaj trenutak, produži: »Baš na tom mestu su se otprilike pre godinu dana jedna kola preturila. Pored koči jaša i jedan gospodin je poginuo. Nesrećni slučajevi se dešavaju začas, zar ne, gos‐ podine?« No, njen gost se nije dao tako lako navući. »Da, dešavaju se«, odgovori kroz svoj šal, posmatrajući je mimo iza neprozirnih naočara. 8

 – Ali, dosta vremena im je potrebno dok se ne oporave, jelte, gospodine? Eto, na primer, sin moje sestre, Tom, posekao se po ruci kosom – preturio se na livadi – i, bogami, puna tri meseca je bio vezan za postelju, gospodine. Te‐ ško da ćete to poverovati. Od toga vremena ja se jako plašim kose, gospodine  – Mogu vas potpuno razumeti.  – Jedno vreme smo se bojali da će morati da se operiše, toliko je bio rđavo, gospodine. Stranac se iznenada nasmeja smehom koji, kako je izgledalo, kao da se rodio i odmah zamro na njegovim usnama. »Istina?« reče.  – Dabome, gospodine. I nije im bilo lako. Ja sam morala da radim sve oko njega, jer je moja sestra bila mnogo zauzeta oko svoje male dece. Previjati ranu, gospodine, iz dana u dan, nije bilo lako, tako da, ako mogu biti toliko slo‐ bodna da primetim, ja....  – Hoćete li mi doneti šibice? – naglo je prekide gost. – Lula mi se ugasila.. Gospođa Hol se trže. Baš je to ružno od njega posle svega što mu je ispriča‐ la da je uradila. Ona se za trenutak zagleda u njega uvređeno, a onda se seti ona dva zlatnika, i ode po šibice.  – Hvala, – reče kratko, kad ih ona spusti na sto, i okrenu joj leđa, pa se po‐ novo zagleda kroz prozor. Bilo je jasno da je dosta osetljiv kad se govori o operacijama i zavojima. I pored svega, neće biti toliko zadrta da mu išta prime‐ ti. Ali, njegova neučtivost ju je malo nervirala, i Mili je to popodne dobro ose‐ tila tu njenu nervozu. Stranac je u sobi za goste ostao do četiri sata popodne, a da nije ni pomislio da se izvini što se toliko zadržao. Najveći deo vremena bio je potpuno miran sedeo je u polumraku prema svetlu koje je davala vatra u kaminu, pušeći, a možda i dremajući.  Jednom ili dvaput neko ko bi pažljivo prisluškivao mogao bi ga čuti kako stavlja ugalj na vatru, a za vreme od nekih pet minuta čulo se kako šeta po sobi. Izgledalo je kao da govori sam sa sobom. A onda bi fotelja zaškripala –  on je ponovo seo.

9

GLAVA II PRVI UTISCI TEDI HENFRIJA

U četiri sata, kada je bilo već prilično mračno i kad je gospođa Hol priku‐ pila dovoljno hrabrosti da ode i upita svoga gosta hoće li uzeti čaj, Tedi Henfri. časovničar, uđe u bar.  – Moje poštovanje, gospođo Hol, – reče – za slabe cipele ovo vreme je užasno. Napolju je sneg sve jače padao. Gospođa Hol se složi s njim, a onda primeti da je imao uza se svoje radno koferče. »Kad ste već ovđe. gospodine Tedi«, reče mu, »bila bih vam zahvalna ako biste pogledali onaj moj stari časovnik u salonu. Radi i otkucava dobro i asno, ali velika kazaljka neće ni da mrdne, već stalno stoji na šest časova«. I, idući napred, pođe ka vratima od salona, zakuca i uđe. Otvorivši vrata vide da njen gost sedi zavaljen u fotelji pored kamina dre‐ majući, kako je izgledalo, s glavom oborenom malo na jednu stranu. Jedina svetlost u sobi dolazila je od crvenog plamena u kaminu. Sve joj je izgledalo crvenkasto, mračno i teško za raspoznavanje, pogotovo zato što su joj oči još bile zaslepljene od svetlosti lampe koju je baš bila zapalila u baru. Ali, za se‐ kund, učini joj se da čovek u koga je gledala ima ogromna, široko razjapljena usta, usta neverovatno velika, koja su, kako se činilo, progutala ceo donji deo njegovog lica. Bio je to trenutan utisak; belo uvijena glava, monstruozne bulja‐ ve oči i veliki otvor ispod njih. Tada se on pomeri, uspravi u svojoj stolici i podiže ruku. Gospođa Hol otvori širom vrata tako da soba dobi više svetlosti, i vide ga jasnije, sa šalom ispred lica, isto onako kako je ranije držao ser vijetu. Senke, pomisli, prevarile su je.  – Izvinite, gospodine, ovaj čovek dolazi da pogleda časovnik, – reče, povra‐ tivši se od trenutne zbunjenosti. 10

 – Da pogleda časovnik? – začudi se on, gledajući unaokolo bunovno, a onda, rasanivši se, dodade – samo izvolite. Gospođa Hol ode da donese lampu, a on ustade i protegli se. Onda stiže svetlo, i gospodin Tedi Henfri, ulazeći, nađe se ispred uvijene fi‐ gure. Kao što je posle pričao. Tedi beše zaprepašćen.  – Dobar dan! – reče stranac posmatrajući ga, kako se gospodin Tedi docnije izrazio – »kao rak«.  – Nadam se, – odvrati gospodin Henfri, – da vas neću uznemiriti.  – Ne, nikako, – odgovori stranac. – Mada sam mislio, – dodade, okrenuvši se gospođi Hol, – da je ova soba stvarno stavljena potpuno meni na raspolaga‐ nje.  – Mislila sam, gospodine, – reče gospođa Hol, – da biste želeli da časovnik...  – Sigurno, – prekide je stranac, – sigurno; ali, u principu, volim da budem sam i neuznemiravan. On se okrenu leđima prema kaminu i skrstl ruke na leđima. »A sada«, pro‐ duži, »pošto časovnik bude opravljen, želeo bih da mi donesete čaj. Ali, nikako pre nego što časovnik bude gotov«. Taman se gospođa Hol spremala da napusti sobu, – ovog puta nije pokuša‐ vala da potpiruje razgovor, jer nije htela da pred gospodinom Henfrijem stra‐ nac bude neučtiv prema njoj, – kad je gost upita je li išta preduzela da se nje‐ govi koferi donesu sa stanice. Ona mu reče da je o tome govorila s poštarem i da će ih sutra nosač doneti.  – Jeste li uvereni da je to najranije što je moguće? – upita on. Odgovorila mu je s izrazitom hladnoćom da je uverena.  – Trebalo je da objasnim, – dodade stranac, – ali sam bio isuviše promrzao i umoran da to uradim ranije, da se bavim naučnim istraživanjem.  – Zaista gospodine? – upita gospođa Hol jako impresionirana.  – U prtljagu se nalaze moji aparati i instrumenti.  – To su zaista vrlo korisne stvari, gospodine.  – Prirodno, vrlo sam nestrpljiv da nastavim s« svojim istraživanjima.  – Naravno, gospodine.  – Razlog moga dolaska u Iping, – nastavi stranac s izvesnom dozom oprez‐ nosti, – bila je... želja za samoćom. Ne volim da me iko uznemirava u radu. Pored moga rada, jedan nesrećan slučaj ...  – Baš sam to i mislila, – reče gospođa Hol o sebi 11

 – Izazvao je potrebu za izvesnim odmorom. Oči su mi ponekad toliko slabe i bole me, da se tada satima zatvaram u mraku, prosto se zaključam. Istina, to se ne dešava često. Ne u ovom trenutku, svakako. U tim časovima i najmanje uz‐ nemirenje, na primer, ulazak stranog lica u sobu, prouzrokuje kod mene vrlo bolnu nervozu... Mislim da je potrebno da ove stvari napomenem.  – Sigurno, gospodine, – reče gospođa Hol. – Ako mogu biti toliko slobodna da upitam...  – To će, mislim, biti dovoljno, – prekide je stranac tim njemu svojstvenim načinom da završi razgovor, načinom kome se nije moglo odoleti. Gospođa Hol zadrža svoje pitanje i izraze simpatija za bolju priliku. Pošto je gospođa Hol napustila sobu, on ostade stojeći ispred kamina, bulje‐ ći – tako se gospodin Henfri izrazio – u časovnik. Gospodin Henfri je radio oko časovnika s lampom koju je stavio sasvim blizu sebe. Zeleni zaklon lampe bacao je jaku svetlost na njegove ruke i mehanizam časovnika, dok se ostatak sobe nalazio u senci. Kada bi digao pogled s časovnika, pred njegovim očima bi zaigrali svetlaci. Kako je po prirodi bio radoznao, on premesti časovnik –  iako je to bilo potpuno nepotrebno – s namerom da odugovlači sa svojim od‐ laskom i, možda, otpočne razgovor sa strancem. Ali, stranac je i dalje stajao na istom mestu, potpuno ćutljiv i nepokretan, tako nepokretan da je to gospodinu Henfriju išlo na nerve. On se oseti sasvim usamljen i pogleda prema strancu; tamo beše uvijena glava, siva i poluosvetljena, i velika, tamna okna naočara, koja su zurila u jednu tačku, dok je ispred njih treperila magla zelenih tačkica. To je za Henfri ja bilo tako nepri jatno, da su čitav minut ostali gledajući beziz‐ raizno jedan u drugog. Onda Henfri obori pogled. Vrlo nepri jatna situacija. Zaželeo je da nešto kaže. Da li je trebalo primetiti da je vreme vrlo hladno za ovo doba godine? Henfri opet podiže pogled kao da se sprema da otpočne razgovor onom uobičajenom frazom. »Vreme. ..« otpoče.  – Zašto ne završite već jednom i ne idete? – reče ukočena figura, očigledno edva se suzdržavajući da ne prasne. – Sve što ima da se uradi to je da pričvrsti‐ te veliku kazaljku na osovinu: Vi, prosto, izigravate.  – Naravno, gospodine, samo još jedan minut. Zaboravio sam... – I gospodin Henfri završi i izađe. Ali, izađe osećajući se neobično uvređenim. »Dođavota«, reče gospodin Henfri u sebi, žureći u selo kroz sneg koji je padao, »čovek sva‐ kako mora da provede zvesno vreme opravljajući časovnik«. 12

A onda, »zar čovek ne sme da vas pogleda? Grozno!« I, opet, »izgleda ne. Da vas policija traži ne biste mogli bolje da se prerušite, onako uvijen i ufačlovan«. Na Glisonovom uglu vide Hola – koji se nedavno beše oženio strančevoim gazdaricom krčme »Kočije i konji«, a koji je sada vozio povremeno Ipinška kola do Siderbriđžske raskrsnice – kako mu dolazi u susret s povratka iz tog mesta. Hol je, sudeći po tome kako je vozio, očigledno bio »malo svratio« u Siderbridž. »Zdravo Tedi!« reče prolazeći.  – Imaš čudnu ličnost kod kuće! – odvrati Tedi.  – Šta kažeš? – upita Hol, zaustavljajući kola raspoložen za razgovor.  – U krčmi »Kočija i konji« odseo je vrlo čudan gost, – odgovori Tedi. –  Časti mi! Zatim nastavi da živo opisuje Holu grotesnog gosta njegove žene. »Liči malo na prerušivanje, zar ne? Kad bi neko kod mene odseo, ja bih tražio da mu vidim lice«, reče Henfri. »Ali, žene uvek tako lako poveruju kada su stranci u pitanju. Odseo je u tvojim sobama, a nije čak ni ime dao, Hol«.  – Ma šta mi kažeš! – reče Hol, koji nije baš brzo i lako shvatao stvari.  – Da. Na nedelju dana. Ma šta da je ne možete ga se otresti pre nedelju dana. A sutra mu dolazi mnogo prtljaga, tako bar on sam kaže. Nadajmo se, Hol, da u koferima neće biti kamenje. Zatim ispriča Holu kako je njegova tetka u Hestingsu bila prevarena od ednog stranca s praznim koferčetom. Sve u svemu, on ostavi Hola neodređeno podozrivim. »Hajd’mo, starka«, reče Hol. »Moram da vidim šta se to događa«. Tedi produži svojim putem jako olakšan pri duši. Međutim, umesto »da vidi šta se to događa«, Hol je, po svom povratku, bio ozbiljno napadnut od žene zato što se dugo zadržao u Siderbridžu. Na svoja blaga ispitivanja dobio je samo kratke i okolišne odgovore. Ali, i pored ovog prvog neuspeha, klice sumnje koje je Tedi posejao nikoše u mozgu gospodina Hola. »Vi žene ne znate baš sve«, reče Hol, odlučivši da podrobnije ispita lič‐ nost svoga gosta što je moguće ranije. I, pošto se stranac povukao da legne – a to je bilo oko pola deset – gospodin Hol odlučno ode u sobu za goste, oštrim pogledom osmotri nameštaj svoje žene, da pokaže tom strancu da nije on tu gospodar, i pregleda malo ironično list hartije na kome su bile ispisane neke matematičke formule, a koji je stranac tu ostavio. Kad je najzad pošao da legne, on dade gospođi Hol instrukcije da pažljivo pregleda strančev prtljag kada 13

bude sutra donešen.  – Gledaj ti svoje stvari, Hol,— reče mu gospođa Hol, – a ja znam šta radim. Ona je utoliko više bila raspoložena da se breca na Hola, jer je stranac, bez sumnje, bio neka čudna vrsta stranca, te ni ona sama nije baš stekla neko pozi‐ tivno mišljenje o njemu. Usred noći ona se probudi sanjajući kako je jure neke ogromne bele glave koje su izgledale kao bundeve, postavljene na beskrajno duge vratove i s velikim crnim očima. Ali, kako je bila razumna žena, gospoda Hol savlada svoj užas, okrenu se na drugu stranu i ponova zaspa«.

14

GLAVA III HILJADU I JEDNA BOCA

I tako, devetog dana meseca februara, pred početak topljenja snega, ova čudna ličnost »pade s neba« u selo Iping. Dan posle toga stiže kroz lapavicu prtljag – i to kakav prtljag! Bila su tu dva sanduka, (doduiše, takve sanduke je i neki normalan čovek mogao da ima), ali pored ta dva sanduka nalazio se tu i oš jedan sanduk s knjigama – velikim, debelim knjigama, među kojima je je‐ dan deo bio ispisan potpuno nerazumljivim rukopisom – i tuce ili više plete‐ nih korpa, kutija i kofera, u kojima su bile spakovane razne stvari uvijene u sla‐ mu, staklene boce, kako se to učinilo Holu, čeprkajući s urođenom radozna‐ lošću po slami. Stranac, potpuno pokriven kaputom, šeširom, šalom i rukavica‐ ma izađe nestrpljivo da sačeka Firensajdova kola, dok Hol izmenja nekoliko reči s kočijašem pomažući da se prtljag iznese. Izlazeći stranac nije primetio Fi‐ rensajdovog psa koji je njuškao oko Holovih nogu.  – Požurite s tim stvarima, – reče, – dosta sam i onako čekao. – I siđe nekoli‐ ko stepenica u pravcu zadnjeg kraja kola s namerom da sam uzme manju kor‐ pu. Međutim, čim ga Firensajdov pas primeti, nakostreši se i poče divlje da reži, a kad stranac siđe niz stepenice, pas učini najpre neodlučan pokret, a zatim divlje skoči pravo za njegovu ruku. »Uh!« kriknu Hol, odskočivši unazad – jer  nije bio baš junak kad su u pitanju psi – dok Firensajd dreknu »lezi« i ščepa bič. Obojica videše kako se pseći zubi odvojiše od ruke, čuše udarac, videše kako pas odskoči u stranu pa se ustremi na strančevu nogu i čuše kako se pan‐ talone pocepaše. A onda tanji kraj Firensajdovog biča stiže do cilja, i pas cik‐ nuvši bolno, pobeže međ točkove kola. Sve se to odigralo za nepunih pola mi‐ nuta. Niko nije normalno govorio, svi su se drali. Stranac brzo baci pogled na svoju pocepanu rukavicu i svoju nogo, učini pokret kao da će da se sagne, pa 15

se naglo okrenu i odjuri uz stepenice u krčmu. Oni ga čuše kako projuri pre‐ ko hodnika i nezastrtih stepenica u svoju sobu.  – Ti, životinjo, ti! – vikao je Firensajd, penjući se na kola s bičem u ruci, dok ga je pas posmatrao kroz paoce na točku.  – Dolazi ovamo! – dodade, – biće bolje. Hol je stajao zapanjen. »Ujeo ga je«, reče. »Dobro će biti da odem i vidim kako je«, i odgega za strancem. U holu srete gospođu Hol. »Nosačev pas«, reče, »ujeo ga je«. Pope se uz stepenice, pa kako su vrata od strančeve sobe bila otvorena, gumu ih i uđe bez ikakve ceremonije, jer je po prirodi bio osetljiv na tuđe ne‐ volje. Zastor na prozoru bio je spušten i soba se nalazila u polumraku. Hol vide nešto vrlo čudno, nešto što je izgledalo kao ruka bez šake, kako maše put nje‐ ga, i lice koje se sastojalo od tri velike, neodređene bele tačke, vrlo slične cvetu »dana i noći« blede boje. Onda ga nešto udari u grudi i izbaci napolje, vrata mu tresnuše pred nosem i on ču kako se zaključavaju. To se sve odigralo tako munjevito da nije imao vremena da sve to dobro osmotri: mahanje onog nera‐ zjašnjivog oblika, udarac i šok. Stajao je na tamnom malom stepeništu, čudeći se šta bi moglo biti ono što je video. Posle nekoliko minuta on se pridruži maloj grupi ljudi, koja se skupila is‐ pred krčme »Kočije i konji«. Tu je bio i Firensajd, pričajući im već po drugi put sve ispočetka; pa gospođa Hol, koja je Firensajdu govorila da njegov pas nije imao nikakvog prava da ujede njenog gosta; pa ljubopitljivi Hakster, trgo‐ vac od prekoputa; Sendi Vedžers, kovač, koji je davao pravna objašnjenja; žene, deca sa svojim glupim upadicama: »Što nije pokušao da ujede mene«, »Takve pse ne treba držati«, »Šta je imao da ga ujeda?« itd. Gospodin Hol, posmatrajudi ih sa stepenica i slušajući ih, nalazio je da je ono što je video da se gore odigralo isuviše neverovatno. Pored toga, rečnik mu je bio isuviše skučen da bi mogao objasniti svoja zapažanja.  – Kaže da ne želi nikakvu pomoć, – odgovori na ženino pitanje. – Bolje bi bilo da unesemo njegove stvari.  – Trebalo bi da je odmah dezinfikuje, – reče gospodin Hakster, – naročito ako je makar i malo inficirana.  – Ja bih ga smesta ubila, eto, to bih ja uradila, – dobaci jedna žena iz gomile. Iznenada pas poče ponovo da reži 16

 – Hajde već jednom-, – ču se ljutiti glas s vrata. Na vratima je stajao stranac, uvijen, s podignutom kragnom i natučenim obodom od šešira. – Ukoliko brže unesete stvari utoliko ću biti zadovoljniji. – Neki nepoznati posmatrač prime‐ tio je da su pantalone i šešir na njemu drugi.  – Da li ste povređeni, gospodine? – upita Firensajd. – Jako me je žao da pas...  – Nimalo, – odgovori stranac. – Nije me čak ni ogrebao. Požurite s tim stvarima. Gospodin Hol je docnije uveravao, da je stranac posle toga opsovao u sebi. Čim je prva korpa, na koju je stranac ukazao, unesena u salon, on se neo‐ bičnom žustrinom, tako reći baci na nju i poče da raspakuje, razbacujući slamu s očiglednom nemarnošću na tepih gospođe Hol, i otpoče iz nje da vadi boce  – male zdepaste boce s prahom, male uske boce s obojenim i bezbojnim teč‐ nostima, plave boce u obliku epruveta na kojima je bilo ispisano »otrov«, boce okrugle s tankim grlićima, velike zelene boce, velike bele boce, boce sa stakle‐ nim zapušačima i kristalnim pločicama, boce s finim zapušačima, boce s gru‐ bim zapušačima, boce s drvenim poklopcem, vinske boce, boce za zejtan i sir‐ će, – stavljajući ih jednu pored druge na orman, na sto pored prozora, unaoko‐ lo po podu, na stalku za knjige, svuda. Drogerija u Bremblharstu nije mogla da ima ni polovinu od toga. Beše to neobičan prizor. Korpa za korpom sadržavala e boce, i, na kraju, kada je i poslednja od šest bila prazna, na stolu se stvorila visoka gomila slame. Jedino što su pored boca sadržavale još ove korpe bio je izvestan broj epruveta i pažljivo upakovane terazije. Čim su korpe bile raspakovane, stranac ode do prozora i otpoče s radom, nimalo se ne brinući za gomilu slame, što se vatra skoro ugasila, o kutijama s knjigama koje su ostale napolju, niti o sanducima, i drugom prtljagu koji je odnet gore. Kad mu je gospođa Hol donela večeru on je već toliko bio apsorbovan poslom, sipajući kapi iz boce u epruvete, da je uopšte nije čuo sve dok ona ne zbaci slamu i spusti poslužavnik na sto s možda malo nadmenosti, videći u kakvom se stanju njen pod nalazi. Tada tek upola okrete glavu, da je odmah zatim trgne nazad. Ali, ona ipak uspe da primeti da je skinuo naočare; ležale su pored njega na stolu. Njoj se učini da su mu očne duplje neobično duboke. Stranac stavi ponovo naočare, a zatim se okrete i pogleda je. Taman se sprema‐ la da se požali zbog slame na podu kada je on preteče. 17

 – eleo bih da više ne ulazite bez kucanja, – reče jako uvredljivim tonom, koji je bio tako karakterističan kod njega.  – Kucala sam, ali, izgleda...  – Možda ste i kucali, ali moja istraživanja – stvarno vrlo hitna i neophodna istraživanja – i najmanje uznemiravanje, tresak vrata... Moram vas zamoliti...  – Naravno, gospodine. Možete zaključati vrata ako je tako. Kad god hoćete.  – Vrlo dobra ideja, – primeti stranac.  – Ova slama, gospodine. Ako mi dozvolite da prlmetim...  – Nemojte. Ako vam slama smeta, stavite to u račun. – I promrmlja još ne‐ što, neke reči koje su ličile na psovku. Stojeći tako s bocom u jednoj i epruvetom u drugoj ruci, izgledao je tako čudan, agresivan i eksplozivan da se gospođa Hol dosta uplašila. Ali, gospođa Hol je bila odlučna žena. »U tom slučaju, volela bih da znam, gospodine, koli‐ ko pretpostavljate...«  – Šiling – stavite jedan šiling. Jedan šiling je sigurno dosta?  – Neka bude, – reče gospođa Hol, uze stolnjak i poče da ga rasprostire po stolu. – Ako ste vi zadovoljni, naravno... Stranac se okrete i sede leđima okrenut njoj. Celo popodne je radio iza zaključanih vrata i, kao što se gospođa Hol uve‐ rila, najveći deo vremena u potpunoj tišini. Jednom samo čuo se neki udar i zvonjenje boca, kao da je neko udario o sto i boce se s treskom srušile na pod, a zatim brzi koraci preko sobe. Bojeći se da se nije štogod dogodilo, ona priđe vratima osluškujući, ali ne usuđujući se da zakuca.  – Ne mogu dalje, – besneo je – ne mogu dalje! Tri stotine hiljada, četiri stotino hiljada! Ogromni zbirovi! Prevaren! To može da traje ceo život! ... Strpljenja! Strpljenja, đavola!... Budala! Budala! Odozdo, iz bara, dopre do gospođe Hol šum potkovanih cipela i ona mora‐ de, na svoju žalost, da prekine osluškivanje strančevog monologa. Kada se po‐ vratila, u sobi beše opet sve mirno, izuzev tihog škripanja stolice i povremenog zveketa boce. Sve je prošlo, stranac se ponovo vratio poslu. Kada mu je unela čaj, primeti u uglu sobe, ispod udubljenog ogledala, go‐ milicu razbijenog stakla i mrlju zlatne boje, koja je bila površno obrisana. Ona mu skrenu pažnju na to.  – Stavite i to u račun, – obrecnu se njen gost. – Zaimeboga, ostavite me na miru. Ako sam pričinio ikakvu štetu, naplatite, – i nastavi da markira list u 18

svesci koja je ležala pred' njim. *

 – Kazaću ti nešto, – reče Firensajd tajanstveno. Popodne beše već poodmak‐ lo. Sedeli su u malom Ipinškom bifeu,  – Da, šta? – nestrpljivo će Tedi Henfri.  – Taj čovek o kome si govorio, onaj što ga je moj pas ujeo, e – on je crnac. Ili, u najmanju ruku, bar su mu noge crne. Video sam kroz rascep na njegovim pantalonama i rukavici. Ti bi očekivao da se kroz rascep pokaže rozikasta koža, zar ne? E, baš nije bilo tako. Potpuno crno! Kažem ti, on je crn kao ovaj moj šešir.  – Ma nemoj! – reče Henfri. – Cela ta stvar je vrlo čudna. Pa nos mu je ru‐ žičast kao da je obojen ružičastom bojom.  – To je istina, znam. Reći ću ti šta ja mislim. Taj čovek je šaren, Tedi; crn ovde, a beo onde, u mrljama. I on se stidi toga. On je neka vrsta meleza, -samo što se boje umesto da se mešaju pojavljuju u mrljama – ovde belo tamo crno. a sam slušao o takvim ljudima. Kao što svi znamo, to se često dešava kod ko‐ nja.

19

GLAVA IV GOSPODIN KAS INTERVJUIŠE STRANCA

Ispričao sam okolnosti strančevog dolaska u Iping dosta detaljno, da bi čita‐ oci mogli razumeti čudni utisak koji je on izazvao. Ali, izuzimajući dva malo čudnija incidenta što su se dogodila, vreme koje je on proveo u ovom mestu do dana klupskog festivala možemo preći dosta površno. Bilo je izvesnog čar‐ kanja s gospođom Hol oko kućne discipline, ali je on to – sve do dockan u aprilu, kada su se kod njega pojavili prvi znaci nemaštine – lako zaglađivao ek‐ stra plaćanjem. Holu se nije sviđao i kad god bi se usudio predlagao je da ga se otarase; ali, on je tu svoju antipatiju ispoljavao uglavnom tako što ju je prikri‐ vao i što je više bilo moguće izbegavao susret s njim. »Čekaj samo dok dođe leto«, govorila bi gospođa Hol proročanski, »kad turisti počnu da dolaze. Tada ćemo videti. Možda je on malo težak, ali tačno plaćeni račun je tačno plaćeni račun, ma šta ti rekao«. Stranac nije odlazio u crkvu i, u stvari, mije pravio nikakvu razliku između nedelje i radnih dana, čak ni u odevanju. Radio je, bar kako je gospođa Hol mislila, vrlo neujednačeno. Nekih dana bi vrlo rano silazio i radio bi dugo bez prekida. Drugih pak dana ustajao bi dockan, šetao sobom, gunđao glasno sati‐ ma, pušio, ili spavao na stolici pokraj kamina. Nikakve veze sa spoljnim svetom nije imao. Njegova narav se za sve vreme pokazivala nesigurnom: najvećim de‐ tain bila je kao kod nekoga koji je patio od tako reći neizdržljive nervoze. Dvatriput je u iznenadnim napadima nekog besnila treskao, cepao, ili kršio raz‐ ne stvari. Uređenost da govori prigušenim glasom sam sa sobom sve više je u njemu rasla i taj običaj je sve češće ispoljavao. Ali, iako je gospođa Hol namer‐ no prisluškivala ove njegove monologe, nije nikako mogla da sastavi kraj s kra‐ em od onoga što je čula. Stranac je vrlo retko izlazio preko dana. Međutim, posle zalaska sunca, s pr‐ 20

vim sumrakom, izlazio bi, i to uvek zavijen »do guše«, bilo vreme hladno ili ne, a za svoje šetnje bi izabrao najzabačenije staze i to one koje su najviše bile za‐ mračene senkama okolnog drveća. Jednom ili dvaput njegove buljave naočale i aventinjsko, ufačlovano lice ispod do ušiju natučenog šešira, iznenada, izlazeći iz mraka, iskrslo bi pred ponekog radnika koji se vraćao kući s posla. Jednom, oko pola deset uveče, Tedi Henfri, izlazeći iz krčme »Crveni žaket«, beše se strašno prepao od strančeve glave koja je, iznenada osvetljena svetlošću što je doprla kroz otvorena vrata krčme, ličila na lobanju (stranac je ovog puta šetao sa šeširom u ruci). Deca koja bi ga videla predveče sanjala bi celu noć o utva‐ rama; da li su deca više mrzela njega ili je on više mrzeo decu, teško bi bilo reći, ali, u svakom slučaju, mržnja je s obe strane postojalai Nije onda bita čudo što je ličnost s ovako upadljivom pojavom postala predmet čestih razgovora u takvom mestu kao što je Iping. Mišljenja o njego‐ vom zanimanju bila su jako podeljena. Gospođa Hol je u tome bila jako oset‐ ljiva. Kada bi je ko upitao, pažljivo bi objašnjavala da je on »naučni istraživač«, oprezno izgovarajući svaki slog kao neko ko se boji da ne upadne u klopku. Kada bi pak bila dalje upitana šta je to »naučni istraživač«, primetila bi prvo s izvesnom dozom superiornosti da većina školovanih ljudi zna što to znači, pa bi onda objasnila da je on »pronalazač«. Njen gost je preživeo jedan nesrećni slučaj, dodala bi, koji je imao za posledicu da su mu za izvesno vreme ruke i lice promenile boju. a kako je osetljiv ne želi da ga iko vidi u takvom stanju. Van domašaja njenog sluha beše dosta rasprostranjeno mišljenje da je on zločinac koji pokušava da izbegne pravdu, krijući se od policije tako što se potpuno zavija. Ova ideja je ponikla u mozgu gospodina Tedi Henfrija. Nije bilo poznato da se od sredine ili kraja februara naovamo desio ma kakav zna‐ čajniji zločin. Gospodin Guld, učitelj u Nacionalnoj školi, razvio je u svojoj mašti ovu teoriju tako što je po njegovom mišljenju stranac bio prikriveni anarhista koji je spremao eksploziv, i on odluči da preduzme takve detektivske operacije koje mu njegovo slobodno vreme dozvoljava. Ove operacije su se najvećim delom sastojale u tome što bi se vrlo oštro zagledao u stranca kad god bi se sreli, ili u postavljanju pitanja o njemu licima koja ga uopšte nisu vi‐ dela. Međutim, on ne otkri ništa. Druga grupa je delila mišljenje gospodina Firensajda, da je stranac rođeni melez kod koga se boje nisu izmešale već se pojavljuju u mrljama, bilo prima‐ ući to mišljenje u celosti ili s nekim izmenama. Sajles Dergen, na primer, re‐ 21

kao je da »ako bi se on rešio da se pokazuje na vašarima vrlo brzo bi se oboga‐ tio«, a kako je malko bio i teolog, upoređivao je stranca s nadčovečanskim bi‐ ćem. Postojalo je još jedno mišljenje, koje je objašnjavalo celu stvar prikazujući stranca kao bezopasnog luđaka. Ovo mišljenje je imalo tu prednost što je sve što se događalo objašnjavalo vrlo prosto – lud je. Između ovih glavnih grupa postojali su i takvi koji su menjali mišljenje, kao takvi koji su našli neki kom‐ promis. Narod iz Saseksa je vrlo malo sujeveran, i tek posle događaja koji su se odigrali početkom aprila pojavila su se u selu prve šaputanja o natprirodnim silama, čak i tada ova šaputanja su nailazila na prijem samo međ ženskim sve‐ tom. Ali, mada su bili podeljenog mišljenja o njemu, narod ga je u Ipingu složno mrzeo. Njegova preka narav, koja bi, možda, i bila razumljiva gradskoj inteli‐ genciji, ovom mirnom seoskom narodu Saseksa bila je vrlo čudna. Divlje gesti‐ kulacije koje bi ih pokatkad iznenadile, žustra šetnja posle pada mraka i nagli okreti na uglovima, nečovečanska grubost prema radoznalosti, naklonost pre‐ ma tmini, koja se ispoljavala u zatvaranju vrata, spuštanju zastora na prozoru, gašenju sveća i lampa – ko bi se složio s takvim stvarima? Kad bi prolazio kroz selo sklanjali bi mu se s puta, a kad bi već prošao, poneki mlađi šaljivčina bi podigao kragnu od kaputa i spustio obod na šeširu, pa bi pošao nervoznim ko‐ racima za njim imitirajući tako njegovo misteriozno držanje. U to vreme se pevala jedna pesmica s naslovom »Čovek utvara«. Gospođica Sečel je tu pesmi‐ cu pevala na školskom koncertu – koji je priređen u korist nabavke lampa za crkvu – i posle toga, kad god bi se dva ili više seljaka sastala i stranac naišao, neko od njih bi zazviždukao, manjeviše odveć visoko ili nisko, poneki odlo‐ mak ove pesme. Takođe bi po koji zakasneli dečak viknuo za njim »utvara«, pa nagao da beži, strahovito uzbuđen. Kasa, seoskog doktora, proždirala je radoznalost. Zavoji podstakoše njegov profesionalan interes; izveštaj o hiljadu i jednoj boci izazva ljubomornu pažnju Ceo april i maj je neobično žudeo za nekom prilikom da stupi u razgovor sa strancem i, najzad, nekako pred Duhove, ne mogade više izdržati, pa pokrenu prikupljanje dobrovoljnih priloga za seosku bolničarku – da bi mu to bio raz‐ log da mu se približi. Kas se iznenadi kad mu gospođa Hol reče da ne zna kako joj se gost zove.  – Kazao je svoje ime, – primeti gospođa Hol, da bi tek nešto rekla, uosta‐ lom potpuno neosnovano, – ali ga nisam dobro čula. – Mislila je da je sasvim 22

luckasto ne znati njegovo ime. Kas zakuca na vrata od sobe za goste i uđe. Iznutra, dosta jasno, dopre neka psovka,  – Izvinite što vas uznemiravam, – reče Kas i zatvori za sobom vrata, one‐ mogućivši tako gospodi Hol da čuje ostatak razgovora. U toku daljih deset minuta gospođa Hol je čula samo neko mrmljanje, za‐ tim uzvik iznenađenja, neko meškoljenje, pa stolicu koja je bila naglo odgur‐ nuta, prasak smeha, brze korake ka vratima, i Kas se pojavi, bled, zureći preko svojih ramena. Ostavi za sobom vrata otvorena i ne gledajući uopšte u nju, pređe preko hola, sjuri se niz stepenice, i ona ću njegove brze korake koji su se udaljavali. Gospođa Hol je stajala iza šanka u baru i gledala u otvorena vrata od sobe za goste. Tada ču kako se stranac mirno smeje i njegove korake po sobi. S mesta gde je stajala nije mogla da vidi njegovo lice. Vrata od sobe se s treskom zatvoriše, i sve se ponovo utiša. Kas ode pravo Bantingu, seoskom parohu.  – Da li sam ja lud? – reče, ulazeći u mali, skromnli parohov kabinet za rad.  – Ličim li ja na nekog luđaka?  – Šta se dogodilo? – upita paroh, stavljajući školjku sa stola na listove svoga pripremanog idućeg govora s predikaonice.  – Onaj čovek u krčmi...  – Da?  – Dajte mi nešto da popijem, – reče Kas i sede Kad mu se nervi malo smiriše od čaše jevtinog Šerija, jedinog pića koje je dobri paroh imao, poče da prića o svome intervjuu sa strancem.  – Uđoh, – pričao je zamuckujući, – i otpočeh da mu tražim prilog za onaj fond seoske bolničarke. Čim sam ušao on zavuče ruke u džepove, sede i skupi se sav na stolicu. Šmrknu. Rekoh mu da sam čuo da se interesuje za naučne stvari. ,Da’, odgovori mi, i ponovo šmrknu. Celo vreme je šmrkao, verovatno e đavolski nazebao. A nije ni čudo onako umotan. Izložih mu ideju o bolni‐ čarki, a za sve vreme sam gledao unaokolo. Boce – hemikalije – svuda. Terazije, epruvete, stalci, i miris ruže. Da li bi štogod priložio? Reče da će još da raz‐ misli. Upitah ga direktno da li štogod istražuje. Da, odgovorio je. Dugo neko istraživanje? Dosta se naljuti, »đavolski dugo«, odseče. »Oh?« rekoh ja. Njegova uzdržijivost beše pri kraju. Jedva se uzdržavao da ne prasne, a moja pitanja su ga sve više nervirala.. Dobio je recept, vrlo vredan recept – zašta, nije hteo da 23

kaže. Medicinski? »Idite dođavola! našta ciljate?« Izvinih se. On ponovno šmrknu i nakašlje se, pa produži. Pregledao ga je. Pet sastojaka. Spustio ga je i okrenuo glavu. Promaja od otvorenog prozora podigla je recept i ovaj je pole‐ teo. Radio je u sobi s kaminom., reče. Primetio je kako je recept proleteo po‐ red njega pravo u kamin, zapalio se i pošao naviše kroz dimnjak. Skočio je da ga uhvati u trenutku kad ga je nestajalo. Ovako! – I u tom času, da bi mi ilus‐ trovao svoju priču, on izvuče ruku iz džepova.  – Pa?  – Nije bilo šake. Samo prazan rukav. Gospode! Pomislih, to znači biti defor‐ misan! Ima veštačku ruku. pretpostavih, pa je sada skinuo. A onda pomislih da tu nije nešto u redu. Šta, dođavola, drži rukav podignut i raširen ako nema ni‐ šta u njemu? A ništa nije bilo u njemu, kažem vam. Ništa, sve do pazuha. Lepo sam mogao da vidim sve do lakta; u unutrašnjosti rukava video se trag svetlosti koja je ulazila kroz otvor na njegovom kraju. »Gospode bože!« uzviknuh. Tada on ućuta. Pogleda onim svojim praznim, buljavim oćima prvo u mene pa onda u rukav.  – Da, pa?  – To je sve. Ćutao je, zurio u mene, pa hitro zavuče rukav ponovo u džep. »Gde sam ono stao«, nastavi on, »čini mi se onde kad je recept počeo da gori, e li tako«? i upitno se nakaštja. »Kako dođavola«, rekoh ja, »možete onako da pomerate prazan rukav?« »Prazan rukav?« »Da«, rekoh ja, »prazan rukav«. »Prazan rukav, je li? Videli ste da je rukav bio prazan?« Naglo se uspravi. Ja ustadoh takođe. On mi priđe s tri vrlo lagana koraka i zaustavi se vrlo blizu preda mnom. Šmrknu preteći. Nisam ni trepnuo, i neka budem obežen ako i samo ona njegova ufačlovana glavurda i one naočare nisu dovoljni da nekoga iznerviraju, kad onako tiho iskrsnu pred vas. »Kazali ste da je rukav bio prazan, je li?« reče on. »Sigurno« odgovorili. Bu‐ ljeći i ćuteći ovaj čovek bez lica, grozan, otpoče da »grebe«. Onda sasvim pola‐ ko izvuče ponovo rukav iz džepa, i poče da ga diže lagano put mene, kao da hoće ponovo da mi ga pokaže. Radio je to vrlo, vrlo lagano. Gledao sam u njega. Činilo mi se da prolazi večnost. »Da«, rekoh, nakašljavši se malo da pro‐ čistim grlo, »nema ništa u njemu«.  – Morao sam nešto da kažem. Počeh da se osećam preplašen. Mogao sam da vidim duboko unutra On ispruži rukav pravo k meni, lagano, lagano – evo ovako – tako da njegov otvor dođe na desetak centimetara od moga lica. Gad‐ 24

na stvar gledati kako vam prazan rukav dolazi tako do lica! A tada ...  – Da?  – Nešto, nešto što se osećalo baš kao pravi kažiprst i palac uštinu me za nos. Banting poče da se smeje.  – Ali tu nije bilo ničega! – reče Kas i glas mu kod ono »tu« pređe u vrisak.  – Lako je vama da se sada smejete, ali kažem vam, ja se toliko prepadoh da ga snažno udarih po rukavu, okrenuh se i pobegoh, ostavio sam ga... Kas zastađe. U iskrenost njegovog straha nije se moglo posumnjati. Bespo‐ moćno se okrenu, pa ispi i drugu čašu parohovog odličnog, a u isto vreme jef‐ tinog šerija. »Kad sam ga udario po rukavu«, reče, »kažem vam, osetio sam kao da sam udario neku ruku. »A ruke nije bilo! Ni traga od ruke nije bilo!« Gospodin Banting se zamisli. Gledao je podozrivo u Kasa. »Vrlo čudnovata priča«, reče. Izraz njegovog lica beše zaista vrlo ozbiljan i zamišljen. »Stvarno«, dodade presudnim tonom, »to je vrlo čudna priča«.

25

GLAVA V PROVALA U PAROHOVOM DOMU

Činjenice provale parohovog doma doprle su do nas uglavnom kroz priča‐ nja paroha i njegove žene. Provala je izvršena u sitne sate duhovskog ponede‐ onika, dana koji je u Ipingu posvećen klupskom festivalu. Gospođa Banting se, kako izgleda, iznenada, usred tišine pred zoru, probudila s jakim utiskom da su vrata od njihove spavače sobe bila otvorena a zatim zatvorena. Ona ne probudi odmah muža, već se uspravi u krevetu osluškujući. Tada potpuno jasna ču tap, tap, tap – korake bosih nogu kako izlaze iz susedne sobe za oblačenje i odlaze preko hodnika ka stepenicama. Čim se uveri da je to stvarnost, ona pažljivo probudi gospodina Bantinga. Ovaj odmah ustade, pa ne paleći svetlost, stavi naočare, ogrnu ženin šlafrok, navuče svoje papuče i izađe iz sobe na stepenište osluškujući. Ču potpuno jasno kako dole u kabinetu za rad neko barata oko njegovog pisaćeg stola a zatim jako kijanje. Onda se povrati u spavaću sobu, naoruža se oružjem koje mu prvo dođe pod ruku – žaračem – i siđe koliko god je tiše mogao niz stepenice. Gospođa Banting izađe iz sobe i ostade gore na stepeništu. Bilo je oko četiri sata ujutru i već je počelo da sviće. Trag blede svetlosti probijao se do hola, ali je udubljenje vrata od kabineta još bilo u neprozirnom mraku. Potpunu tišinu narušavalo je samo jedva čujno škripanje stepenica pod gospodin Bantingovim koracima, i tihi neki pokreti u kabinetu. Onda nešto škljocnu, fijoka od stola se otvori i ču se šuštanje hartije. Ovome je sledovala neka psovka, neko kresnu palldrvce i kabinet bi oevetljen žutom svetlošću. Gospodin Banting se već nalazio u holu i   kroz odškrinuta vrata mogao je da vidi pisaći sto s otvorenom fijokom i sveću koja je na stolu gorela. Međutim, provalnika nije mogao da vidi. Stajao je tako u holu neodlučan šta bi uradio. Gospođa Banting, lica bledog ali odlučnog, šunjala se polako za njim stepeni‐ 26

cama. Jedna^ stvar je kuražila gospodina Bantinga – uverenje da je provalnik bio neko iz sela. Oni čuše zveket novca i uvideše da je provalnik pronašao njihovu domaću rezervu zlata, sve u svemu dve funte i deset šilinga u komadima od po pola zlatnika. Taj zvuk nagna gospodina Bantinga na odlučnu akciju. Ščepavši čvr‐ sto žarač, jurnu u sobu praćen u stopu od gospođe Banting.  – Predaj se! – dreknu gospodin Banting i zastade začuđen. Soba beše oče‐ vidno potpuno prazna. A ipak, njihovo uverenje da su baš u tom trenutku čuli da se neko kreće po sobi poraslo je do sigurnosti. Pola minuta možda stajati su zabezeknuti, a onda gospođa Banting pređe preko sobe i pregleda iza zastora, dok gospodin Ban‐ ting, pod uticajem urođenog nagona, zaviri ispod stola. Zatim gospođa Banting izvrnu zavese na prozorima, a gospodin Banting pogleda u odžak od kamina i isproba ga žaračem. Gospoda Banting potom pažljivo ispita korpu za otpatke od hartije, a gospodin Banting podiže poklopac od sanduka za ugalj. Najzad, dođoše do kraja i stadoše ispitujući pogledima jedno drugog.  – Mogao bih se zakleti... – reče gospodin Banting.  – Sveća! – dodade. – Ko je zapalio sveću?  – Fijoka! – reče gospođa Banting. – I novca nema! – Ona hitro ode do vra‐ ta.  – Od svih izvanrednih događaja... Iz hodnika se začu jako kijanje. Istrčaše iz kabineta, i u tom trenutku se vra‐ ta od kuhinje s treskom zatvoriš«.  – Donesi sveću! – viknu gospodin Banting i pođe napred. Oboje čuše da reze na vratima zveknuše. Otvorivši vrata od kuhinje Banting vide kako se spoljna vrata baš otvaraju i bleda svetlost svanuća otkri u pozadini tamne mase bašte. On beše siguran da niko nije izašao na vrata. Ona se samo otvoriše, staja‐ hu malo otvorena, a onda se s treskom zatvoriše. Sveća koju je gospođa Ban‐ ting donela iz kabineta zatreperi i bljesnu... Prođe ceo minut, a možda i više, pre no što uđoše u kuhinju. Nikoga nije bilo. Zabravise ponovo spoljna vrata, pretražiše skroz kuhinju, ostavu i sobicu pored kuhinje i, na kraju, spustiše se u podrum. Iako su temelj‐ no pretresli celu kuću ne nađoše ni žive duše. Zora zateče paroha i njegovu ženu, neobično odeven mali par, kako još uvek pretražuju donji sprat uz potpuno nepotrebnu svetlost već dogoreie sve‐ 27

će.  – Od svih čudnih događaja... poče paroh već po dvadeseti put.  – Dragi, – prekide ga gospođa Banting, – eno Suzi silazi. Pričekaj ovde dok ne uđe u kuhinju, a onda se iskradi gore.

28

GLAVA VI NAMEŠTAJ KOJI JE POLUDEO

Dogodilo se da su u sitne sate duhovskog ponedeonika, pro nego što bi pošli u potragu po Mili za njen dnevni posao, gospodin i gospođa Hol ustali i sišli nečujno u podrum. Posao koji su dole imali bio je privatne prirode, a imao je neke veze sa specifičnom težinom piva koje su točili. Tek što su sišli u podrum, kad se gospođa Hol priseti da je zaboravila da ponese bocu sa sar saparilom1 iz njihove spavaće sobe. Kako je ona bila ekspert i glavni operator u ovom poslu, Hol, prirodno, ode gore po bocu. Popevši se na stepenište, iznenadi se kad vide da su vrata od strančeve sobe otvorena. On ode u svoju sobu i nađe bocu prema dobivenom uputstvu Međutim, sišavši, primeti da su reze na spoljnim vratima otvorene – da su vrata, u stvari, samo pritvorena. Iznenadno inspirisan, Hol dovede ovo u vezu sa strančevom sobom i sugestijama Tedi Henfrija. Jasno se sećao da je pridrža‐ vao sveću dok je gospođa Hol ove reze sinoć zatvarala. Setivši se toga zastađe zabezeknut; zatim, držeći bocu još uvek u ruci, on se ponova pope gore i za‐ kuca na strančeva vratar Nikakvog odgovora ne dobi. Zakuca ponovo, a onda gurnu vrata, koja se širom otvoriše i uđe u sobu. Bilo je onako kako je i očeki‐ vao. Krevet, a takođe i soba bili su prazni. A što je još čudnije, čak i za njegovu ograničenu inteligenciju, na stolici i preko krevetskih stranica beše razbacano odelo – koliko je on znao to je jedino odelo što ga je stranac imao – kao i za‐ voji strančevi. Čak je i šešir s velikim obodom bio nemarno prebačen preko krevetske noge. Dok je tako stajao ču ženin glas koji je dolazio iz dubine podruma, s onim naglašavanjem slogova i upitnim povišavanjem tonova poslednjih reči, kojim seljani iz Zapadnog Saseksa hoće da naglase veliko nestrpljenje. »Džordž! Jesi li našao ono što sam htela?« 29

uvši to Hod požuri dole k njoj.  – Dženi, – reče preko ograde podrumskih stepenica, – istina je što Henfri kaže. On nije u svojoj sobi, a spoljna vrata su otvorena. U početku ga gospođa Hol nije razumela, ali čim je shvatila šta on to govo‐ ri, odluči da i sama pogleda sobu. Hol, još uvek s bocom u ruci, pođe napred. »Ako on nije tamo«, reče, »njegovo odelo jeste! Šta li samo radi bez odela? Vrlo čudna stvar«. Kad se popeše uz podrumske stepenice učini im se (to su posle potvrdili edno drugom) da su čuli kako se spoljna vrata otvaraju i zatvaraju. Međutim, videvši ih zatvorena a unutra nikoga, ne rekoše tada jedno drugome ni reči o tome. U hodniku gospođa Hol pređe ispred muža i ustrča prva uz stepenice. Na stepenicama neko kinu-. Hol, idući za njom šest stepenika niže, pomisli da e to ona kinula; ona, opet, idući napred, beše pod utiskom da je Hol kinuo. Stigavši do sobe gospođa Hol otvori širom vrata i stade posmatrajući sobu. »Od svih čuda...!« reče. Ona ču kako neko šmrknu – kako joj se učini – odmah iza njene glave i, okrenuvši se, iznenadi se kad vide Hola pet šest koraka udaljenog na najvišoj stepenici. Ali, idućeg trenutka on je već bio pored nje. Gospođa Hol se saže i opipa rukom jastuk, pa zatim ispod jorgana.  – Hladan, – reče ona. – Sat ili i više je van kreveta. U tom trenutku dogodi se jedina vrlo čudna stvar. Krevetski čaršavi se skupiše sami od sebe, izdigoše se iznenada načinivši ne‐ što nalik na brdo, a onda skočiše naglo preko donje strane kreveta. Odigralo se to baš onako kao kad bi ih neko rukom štipao po sredini i bacio u stranu. Od‐ mah zatim strančev šešir skoči s noge od kreveta, i u letu kroz vazduh opisa luk i tresnu gospođu Hol posred lica. Onda isto tako brzo doleti sunđer s umi‐ vaonika, pa se stolica – odbacivši strančev žaket i pantalone nepažljivo u stranu i smejući se suvo smehom koji je ličio na strančev – okrenu sa svoje četiri noge prema gospođi Hol, učini kao da za trenutak nišani u nju a onda poleti prema njoj. Ona vrisnu i okrete se, a tada se noge od stolice spustiše polako ali čvrsto na njena leđa i izguraše nju i Hola napolje iz sobe. Za njima se vrata s treskom zatvoriše i zaključaše. Za trenutak je izgledalo kao da stolica i krevet igraju neki trijumfalni ples, a onda se naglo sve umiri. Gospođa Hol samo što ne pade u nesvest. Na stepeništu je gospodin Hol prihvati. On i Mili, koja se probudila na vrisak gospođe Hol, s teškom mukom 30

uspeše da je spuste niz stepenice u donja odeljenja, gde je malo povratiše pri‐ menjujući sredstva koja se u takvim slučajevima upotrebljavaju.  – To su bili duhovi, – progovori gospoda Hol. – Znam da su to bili duhovi. Čitala sam u novinama o njima. Stolovi i stolice koji skaču i igraju...  – Uzmi još jedan gutljaj, Dženi, – reče Hol. – To će te smiriti.  – Zaključaj spoljna vrata, – naredi gospođa Hol. – Nemoj da ga puštaš više unutra. Upola sam nagađala. .. Mogla sam da znam. One njegove buljave oči i ufačlovana glava... A nedeljom nikad u crkvu nije išao. Pa one silne boce – baš nije pravo da ih iko toliko ima. On je uterao duhove u nameštaj... Moj dobri, stari nameštaj! Baš u onoj istoj stolici je moja majka obično sedela još dok sam bila devojčica. Kad pomislim da se baš ona sada podigla protiv mene.  – Još samo jedan gutljaj, Dženi, – prekide je Hol. – Tvoji nervi su popustili. Oni poslaše Mili prekoputa – kroz zlatnu jutarnju sunčevu svetlost – po gospodina Sendi Vedžersa, kovača. Gospodin Hol ga pozdravlja. Nameštaj u gornjim odeljenjima se vrlo čud‐ no ponaša. Da li bi gospodin Vedžers bio ljubazan da dođe? Pametan čovek je bio gospodin Vedžers i uvek spreman da pomogne. On je vrlo ozbiljno shvatio ovaj slučaj. »Nek budem proklet ako u ovo nije umešao prste neki veštac«, beše njegovo mišljenje. »Vama je potrebna konjska potkovi‐ ca za takvu ličnost kao što je on«. Gospodin Vedžers stiže jako zainteresovan. Htedoše da on ide napređ, ali se njemu, izgleda, nije žurilo; više je voleo da razgovara u hodniku. Prekoputa se pojavi Haksterov pomoćnik i otpoče da diže roletnu na prozoru radnje. Pozva‐ še ga da se pridruži diskusiji. Gospodin Hakster, prirodno, dođe posle nekoliko minuta. Anglosaksonski genije za parlamentarnu vladavinu se potvrdi: i ovog puta je bilo mnogo razgovara bez odlučne akcije.  – Da čujemo najpre činjenice, – insistirao je gospodin Sendi Vedžers. –  Uverimo se da ćemo potpuno pravilno uraditi ako silom otvorimo vrata. Neobijena vrata se još uvek mogu obiti, ali jednom obijena vrata ne mogu se povratiti da budu neobijena. Međutim, iznenada i za divno čudo, vrata koja su bila predmet diskusije otvoriše se sama od sebe, i oni začuđeni videše kako niz stepenice silazi stranac, gledajući još crnje i praznije nego ikad ranije onim njegovim bezrazložno veli‐ kim staklenim očima. Silazio je kruto i polako, gledajući celo vreme ukočeno, pređe preko hodnika, buljeći i dalje, pa se zaustavi. 31

 – Pogledajte ogledajte tamo! – reče im. Njihovi pogledi pođoše za njegovom ispru‐ ženom rukom u rukavici i zaustavile se na boci sa sarsaparilom, sarsaparilom, koja je stajala pred podrumskim vratima. Onda uđe u sobu za goste i iznenada, brzim pokre‐ tom, tresnu vrata pred njihovim nosevima. Niko ni reći nije progovorio sve dok i poslednji poslednji odjek treska nije zamro. Buljili su jedan u drugoga.  – E, ako ovo ne prevazilazi prevazilazi sve mere! – reče gospodin Vedžers, i ostavi al‐ ternativni deo rečenice neizgovoren.  – Ja bih, da sam na tvom mestu, ušao i porazgovarao poraz govarao malo s njim o ovome, ovome,  – okrete se gospodin Vedžers Vedžers Holu. – Zahtevao bih objašnjenje. Trebalo je da prođe izvesno vreme pre no što se krčmaričin krčmar ičin muž odlučio odlučio na ovaj poduhvat. Naposletku, zakuca na vrata, otvori ih i dospe ovoliko daleko:  – Izvinite...  – Idite dođavola! – uzviknu stranac strašnim glasom, – i zatvorite zatvorite vrata za sobom. I tako se ovaj ovaj kratak intervju završi.

32

GLAVA GLAVA VII V II OTKRIVANJE STRANCA

Stranac je ušao u sobu za goste krčme »Kočije i konji« otprilike oko pola šest ujutru i ostao je tamo sve do blizu podne pod ne sa spuštenim zastorima i zatvo‐ renim vratima, i niko se, posle Holovog poraza, nije usuđivao da mu se približi. Celo to vreme morao je da gladuje. Tri puta je zvonio – treći put dugo i besno— ali mu niko nije odgovarao. odgovarao. »On i njegovo ’idi dođavola’, zaista!« reče gospodin Hol. U to vreme dopreše i prvi glasovi o provali u parohovom domu, te se ove dve stvari dovedoše u vezu. Hol, praćen od strane gospodina Vedžersa, pođe da nađe gospodin Saklforta, Saklforta, magistrata, da bi od njega potražio savet. Niko se nije usuđivao da ode gore. Kako je stranac proveo ovo vreme ostalo je nepoznato. Ponekad bi žustro šetao sobom, a u dva maha dopreše iz sobe zvuci psovki, p sovki, cepanja hartije i divljeg razbijanja boca. Mala grupa zaplašenih ali radoznalih ljudi poraste. Gospođa Hakster Hakster takođe stiže. Nekoliko veselih mladića ukrašenih crnim konfekcijskim konfekcijskim sakoima i »pike« mašnama – jer, duhovski ponedeonik je! – pridruži se grupi zajedno zajedno sa svojim zbunjenim i zbunjivim pitanjima. Mladi Arči Haker istače se time ti me što je izašao u dvorište i pokušao da zaviri ispod spuštenih zastora. Naravno, nije mogao ništa da vidi, ali je dao razloga razloga za pretpostavku da jeste nešto video, te mu se i drugi Ipinški mladići pridružiše. Bio je to najlepši najlepši od svih mogućih duhovskih ponedeonika, i dole, niz se‐ osku ulicu, stajaše red od blizu tuce vašarskih tezgi i jedna baraka za gađanje iz puške, a na travi, pored kovaćnice, troja žute i čokoladne čokoladne boje kola i nekoliko živopisno obučenih stranaca oba pola, koji koji su podizali pod izali cirkusku šatru. Muškarci su na sebi imali plave trikoe, a žene bele kecelje i dosta modeme šešire s veli‐ kim perjem. Vudajer, iz »Rumene košute«, i gospodin Džegers, obućar, koji je ujedno ujedno prodavao i obične polovne bicik bicikle, le, razapinjali su preko ulice konopac 33

sa zastavicama. A unutra, u veštački stvorenom mraku sobe za goste, u koji je prodirao prodirao samo jedan tanak zrak sunčeve svetlost:, stranac, gladan – to moramo pretpos‐ pretpos‐ taviti – i strašan, sakriven neugodnim neugodnim toplim zavojima, piljio piljio je kroz crne na‐ na‐ očare u svoje hartije ili zveckao svojim malim prljavim bocama i povremeno grubo psovao decu koja su larmala pod prozorom. U uglu pored kamina ležali su ostaci pola tuceta razbijenih boca, a oštri miris hlora ispunjavao je vazduh. Toliko znamo od onoga što se u to vreme čulo kao i od onoga što je posle vi‐ đeno u sobi. Otprilike oko podne podne stranac iznenada otvori vrata od sobe za goste, stade u njima i zagleda se oštro u tri-četiri čoveka u baru. »Gospođo Hol«, viknu. viknu. Neko krišom ode po gospođu Hol. Posle izvesnog vremena pojavi se gospođa Hol, malo zaduvana, ali utoliko više odlučnijeg odlučnijeg izgleda. Hol se još nije bio vratio. Ona beše dobro promislila promislila šta će da uradi i dođe držeći u ruci mali poslužavnik na kome se nalazio nepla‐ ćeni račun. »Vi ste hteli račun, zar ne, gospodine?« reče ona.  – Zašto mi doručak nije bio donesen? Zašto mi niste spremili obed i oda‐ zvali se na moje zvonjenje? Mislite li da ja mogu da živim a da ne jedem?  – Zašto moj račun nije plaćen? – reče gospođa Hol. – To To je ono što ja hoću da znam.  – Rekao sam vam pre tri dana da očekujem novčanu pošiljku... pošiljku...  – A ja sam vam pre tri dana rekla rekla da neću da čekam nikak nikakvu vu pošiljku. Vi ne možete da gunđate što vam je doručak malo zakasnio, kad moj račun čeka pet dana da bude plaćen; možete li? Stranac opsova opsova kratko ali jasno.  – E, e! – ču se iz bara.  – I bila bih vam veoma veoma zahvalna, gospodine, gospodine, da te vaše psovke psovke zadržite za sebe, gospodine! – dodade gospođa Hol. Stranac je stajao ljut i ličio je više no ikad na gnjurčevu opremu. Opšte Op šte ubeđenje u baru bilo je da , je gospođa Hol gospodar situacije. Strančeve sle‐ deće reči potvrdiše to. to.  – Slušajte, Slušajte, dobra ženo... – otpoče.  – Nisam ja nikakva nikakva vaša dobra žena, – brecnu se gospođa Hol.  – Rekao sam vam već već da mi novčana pošiljka pošiljka još nije stigla.  – Hm, novčana pošiljka! pošiljka! – ironično će gospođa Hol. 34

 – Ipak, možda u mome džepu...  – Pre tri dana ste mi rekli da nemate kod sebe više od šilinga u srebru.  – Da, ali sam sad našao još.  – A-la-la! – iz bara.  – Gde li ste ih samo našli? – upita gospođa Hol. To izgleda, mnogo naljuti stranca. Tresnu nogom. »Šta time hoćete da kažete?«  – Da se pitam gde li ste ih mogli naći, – odgovori gospođa Hol. – I pre no što naplatim račun, ili vam donesem doručak, ili uradim bilo kakvu sličnu stvar  imate da mi objasnite nekoliko stvari koje ne razumem, koje niko ne razume, a koje svi jedva čekaju da razumeju. Hoću da znam šta ste to uradili s mojom stolicom gore, i hoću da znam kako to da je vaša soba bila prazna i kako ste ponovo ušli? Oni koji odseđaju ovde ulaze na vrata, to je pravilo u ovoj kući, a vi tako niste uradili, i ono što ja hoću da znam jeste kako ste ušli. I, hoću da znam... Iznenada, stranac podiže stisnutu pesnicu u rukavici, tresnu nogom i dreknu »prestanite!« tako jako da je momentalno ućutala.  – Vi ne znate ko sam ja i šta sam. Ja ću vam pokazati. Nebesa mi! Pokazaću vam! – I onda otvorenu šaku stavi na lice pa je ponovo udalji. Sredina njego‐ vog lica postade crna rupa. »Evo«, reče, stupi korak bliže i pruži gospođi Hol nešto što ona, buljeći u njegovo izmenjeno lice, primi automatski. Tada, kad vide šta je to, vrisnu, ispusti tu stvar i povede se unazadi. Nos – bio je to stran‐ čev nos, ružičast i sjajan – otkotrlja se po patosu sa zvukom šupljog kartona Zatim skide naočare, i svi do jednog u baru zinuše od čuda. Onda smače šešir i naglim pokretom otrgnu zaliske i zavoje. Za trenutak stajahu nepomični i nemi. Bljesak groznog priviđenja prođe kroz bar. »Oh, bože!«, reče neko. A onda pobegoše. Bilo je to gore no išta. Gospođa Hol, otvorenih usta i zgranuta, vrisnu i po‐ lete izlaznim vratima. Svi se uzmuvaše. Bili su spremni da vide svašta: posekoti‐ ne, nakaznost, opipljivu grozu – međutim, ništa! Zavoji i lažna kosa doleteše preko hodnika u bar. Skotrljaše se jedan preko drugog niz stepenice. Jer čovek koji je stajao gore i dovikivao neka nerazumljiva objašnjenja beše samo od peta do vrata vidljiva figura koja je gestikulirala, a dalje – ništa, uopšte se više ništa nije videlo! Dole u selu narod ču povike i vrisku i gore uz ulicu vide kako iz krčme 35

»Koči je i konji« izleću ljudi. Vide kako gospođa Hol pade i Tedi Henfrija kako e preskače da bi izbegao da se o nju saplete i preturi, a onda ču strašnu vrisku Mili, koja se, izašavši iz kuhinje da vidi kakva je to buka, iznenada stvori iza bezglavog stranca. Vriska naglo prestade. Za tren oka sa svih strana ulice pojuriše svi ka krčmi – prodavač slatkiša, vlasnik cirkuske šatre i njegov pomoćnik, vlasnik ljuljaške, dečaci i devojčice, seoski dendi, udešene devojke, starci i cigani u keceljama – i u vrlo kratkom vremenu stvori se ispred krčme gospođe Hol grupa od možda četrdesetak lju‐ di, koja je naglo rasla, njihala se, nadvikivala, zapitkivala, vikala i sugerisala. Sva‐ ko je hteo da govori u isto vreme, i rezultat toga bio je – Vavilon. Mala grupa pomože gospođi Hol, koju su pronašli onesvešćenu. Nastade zbrka i nevero‐ vatno objašnjenje jednog grlatog očevica. »Utvara«. »Šta joj je uradio?« »Da nije povredio devojku?« »Ubo je nožem«. »Bez glave, kažem vam. Ne mislim time da kažem da je to uradio bezglavo, ne misleći, nego da čovek nema gla‐ vu!« »Budalaština! to je neki cirkuski trik«. »Skinuo je zavoje...« Nastojeći da zaviri unutra kroz otvorena vrata gomila beše formirala klin s vrhom bliže krčmi, u kome su se nalazili oni više avanturistički raspoloženi. »Stajao je za trenutak, čuh kako devojka vrisnu i on se okrenu; videh kako joj se suknje podigoše usled naglog okreta i on pođe za njom. Nije prošlo ni deset sekundi a on se povrati s nožem u jednoj ruci i hlebom u drugoj; stajao je baš tako kao da se u nešto zagledao. Ušao je na ona vrata tamo. Nema ni nekoliko sekundi. Kažem vam, on uopšte nema glavu. Da ste samo malo ranije stigli vi‐ deli biste... « Zadnji kraj grupe se uskomeša. Govornik zastade da bi propustio malu gru‐ pu koja je odlučnim koraoima išla ka krčmi: napred gospodin Hol, vrlo crven i odlučan, za njim gospodin Bobi Džefers, seoski pandur, i, na kraju, oprezni gospodin Vedžers. Ovog puta oni su sa sobom nosili rešenje o hapšenju. Ljudi dovikivahu oprečna objašnjenja o onome šta se dogodilo. »S glavom ili bez nje«, reče Džefers. »imam nalog da ga uhapsim i ja ću ga uhapsiti«. Gospodin Hol se pope uz stepenice, ode pravo do vrata od sobe za goste i nađe ih otvorena. »Stražaru«, reče, »vršite svoju dužnost«. Džefers uđe prvi, za njim Hol i naposletku Vedžers. U polumraku videše bezglavu figuru okrenutu njima, s parčetom hleba u jednoj ruci i grumenom sira u drugoj. Na obema rakama imao je rukavice.  – To je on! – reče Hol. 36

 – ta je, dovraga, to? – ču se ljutiti glas iznad kragne bezglave figure.  – Vi ste dozlaboga čudna mušterija, gospodine, – reče gospodin Džefers, –  ali, s glavom ili bez nje. nalog kaže »telo«, a služba je služba...  – Dalje od mene! – odvrati figura, kročivši unazad. Zatim naglo odbaci hleb i sir, i gospodin Hol jedva uspe da ščepa nož na stolu i da ga tako spase. Leva rukavica, skinuta, tresnu u gospodin Džefersovo lice. Sledećeg trenutka Džefers, naglo prekinuvši konstataciju u pogledu naloga za hapšenje, zgrabi figuru za ruku iznad nevidljive šake i ščepa je za nevidljivu gušu. On dobi jaki udarac u bradu, od čega uzviknu, ali ne popusti stisak. Hol gurnu nož po stolu i on kliznu do Vedžersa, koji je u ofanzivi igrao ulogu gol‐ mana – da se tako izrazimo, i kroči napred ka Džefersu i strancu koji su se nji‐ hali i teturali gušajući se i udarajući. Stolica što im se stvori na putu odlete s treskom u stranu i oni se nađoše ma podu.  – Drž’te ga za noge, – promrmlja Džefers kroz zube. Gospodin Hol, nastojeći da deluje po instrukcijama, primi zvonak udarac u rebra, koji ga trenutno onesposobi za akciju; a gospodin Vedžers, videći bezgla‐ vog stranca kako se prevmu i dođe iznad Džefersa, povuće se k vratima s no‐ žem u ruci i sudari se s gospodinom Haksterom i Siderbriđžskim kočijašem, koji su dolazili da pomognu da se zavede zakonitost i red. U istom trenutku s ormana padoše tri četiri boce rasprostirajući oštar miris svoje sadržine kroz vazduh u sobi.  – Predajem se! – viknu stranac, iako je Džefers bio ispod njega, i u slede‐ ćem trenutku ustade zaduvan; čudna figura, bezglava i bez šaka. Pored leve on beše skinuo i desnu rukavicu. »Ne vredi«, izusti, kao da se borio da dobije vaz‐ duha. Bila je to najčudnija stvar na svetu čuti taj glas koji kao da je dolazio iz praznog prostora, ali Sasekski seljaci su možda najrealniji ljudi pod suncem. Džefers takođe ustade i izvadi par lisica, a onda zastade zabezeknut.  – Dođavola! – uzviknu, shvativši odjednom nemogućnost cele ove situacije,  – pa ja ne mogu da ih upotrebim. Stranac pređe rukama preko svoga prsluka i, kao čudom, dugmad na koja se njegovi prazni rukavi upravile otkopčaše se. Onda reče nešto o svojoj bradi i saže se. Izgledalo je kao da nešto petlja oko cipela i čarapa.  – Pazi! – uzviknu Hakster iznenada, – pa to nije uopšte čovek. To je samo prazno odelo. Gledajte! Niz kragnu može da se vidi i postava od odela. Mogu 37

da stavim ruku... On ispruži ruku, pa kao da se na pola puta srete s nečim u vazduhu, povuče e nazad uzviknuvši oštro. »Želeo bih da mi ne brkate prstima u oči«, ču se iz vazduba besni i ljutiti glas. »Činjenica je da sam ja ceo ovde – glava, ruke, noge i sve ostalo, ali sam nevidljiv. To je dozlaboga neprijatno, ali je tačno. Međutim, to nije razlog da me svaki blesavac u Ipingu može čačkati i rastrzati, je li tako?«. Odelo, sada već celo raskopčano, visilo je s rukavima savijenim, obrazujući trougao (kao kad su ruke na kukovima) o svoje nevidljive držače. Za ovo vreme u sobu je ušlo još nekoliko ljudi, tako da je sada bila prepuna. »Nevidljiv, eh!?« reče Hakster, ne vodeći računa o strančevoj grdnji. »Ko je još čuo o tako nečem?«. - Čudno jeste, možda, ali nije zločin. Zašto sam napadnut od pandura na ovaj način...  – Oh, to je druga stvar, – reče Džefers. – Nema sumnje, dosta teško je vide‐ ti vas u ovom polumraku, ali ja imam nalog za hapšenje koji je potpuno ispra‐ van. Ono zašto sam ja ovde nije nevidljivost već provala. Izvršena je provala edne kuće odakle je ukraden novac.  – Da, pa?  —. Izvesne činjenice pokazuju...  – Glupost i budalaština! – odvrati nevidljivi čovek.  – Nadajmo se, gospodine, ali ja sam dobio instrukcije. ..  – Pa dobro, – prekide ga stranac. – Poći ću s vama. Poći ću, ali bez lisica.  – To je uobičajeno, – primeti Džefers.  – Bez lisica, – stranac ponovi.  – Izvinite, – reče Džefers. Iznenada figura naglo sede, i pre nego što je iko mogao da shvati šta se de‐ šava, papuče, čarape i pantalone odleteše pod sto. Onda se opet uspravi i odba‐ ci kaput  – Ej, stanite s tim, – viknu Džefers, shvativši iznenada šta se događa. Ščepa za prsluk; ovaj kao da se kratko vreme opirao, košulja se izvuče iz njega i prs‐ luk ostade prazan u Džefersovim rukama. – Držite ga! – uzviknu Džefers. –  Ako ostane potpuno bez odela niko... »Držite ga!« svi su vikali i jurili ka beloj košulji koja se lepršala, i koja je sada bila jedino što se na strancu videlo. 38

Rukav od košulje tresnu Hola po licu, zaustavi ga u njegovom napadu i odbaci unazad na starog Tutsona, crkvenjaka. U sledećem trenutku košulja se podiže, zatrese se i ostade da visi na rukama, baš kao kad se košulja skida preko glave. Džefers je zgrabi i time samo pomnože da se lakše svuče. Nešto iz vaz‐ duha ga lupi po ustima i on nesvesno izvuče svoj pendrek pa razmahnuvši njim tresnu Tedi Henfrija posred glave. »Pazite!« drali su se svi, trčeći tamo amo i udarajući uprazno. »Držite ga! Zatvorite vrata! Nemojte ga pustiti da pobegne. Uhvatio sam nešto. Evo ga!« Potpuna zbrka glasova! Izgleda da je svako u Isto vreme dobio po koji udarac, i Sendi Vedžers, pametniji no ikad, a pogotovu posle strašnog udarca po nosu, otvori vrata i povede gomilu. Drugi, pošavši nesvesno za njima, za trenutak za‐ krčiše vrata, i lupetanje se produži. Fipsu, novovercu, slomiše prednji zub, a Henfriju beše ozleđeno uvo. Džefers zadobi udarac ispod brade, i, okrenuvši se uhvati u gužvi nešto što se ispreči između njega i Hakstera. On oseti mišićave grudi, i u sledećem trenutku cela masa teturajućih, uzbuđenih ljudi izlete na‐ polje u prenatrpani hodnik.  – Uhvatio sam ga! – viknu Džefers prigušeno, teturajući se kroz gužvu, no‐ seći se modrog lica i nabreklih vena s nevidljivim protivnikom. Borci ove čudne borbe teturali su se prema spoljnim vratima krčme odba‐ cujući na svom putu ljude levo i desno. Naposletku se skotrljaše sa sredine ste‐ penica krčme. Džefers viknu upola ugušen, ali još uvek držeći čvrsto, no izgu‐ bivši ravnotežu, okrenu se i tresnu svom težinom glavom o šljunak. Tek tada njegovi prsti popustiše. Čuše se uzbuđeni povici: »držite ga!«, »nevidljiv!« itd. Jedan mladić, stranac u ovom mestu, čije je ime ostalo nepoznato, smesta pojuri, uhvati nešto, ispusti ga ponovo i pade preko ispruženog tela pandurevog. Na sredini puta neka žena vrisnu kad se nešto o nju očeša; pas, očigledno ritnut, skiknu i otrča zavi‐ ajući u gospodin Haksterovo dvorište – i time prolaz nevidljivog čoveka beše dovršen. Za trenutak su ljudi stajali začuđeni i gestikulirajući, a onda nastade panika, koja ih rasturi po selu kao što vihor rastura opalo lišće. Međutim, Dže‐ fers je ležao potpuno nepomičan na leđima sa savijenim kolenima u podnožju stepenica krčme.

39

GLAVA VIII U PROLAZU

Osma glava je vrlo kratka i opisuje kako je Gibons, amater prirodnjak iz ovog kraja, ležeći na travi prostrane livade, na kojoj na tri kilometra unaokolo nije bilo ni žive duše – bar tako je mislio – i dremajući, čuo blizu sebe glasove kao kad čovek kašlje, kija a onda divlje psuje sam za sebe, i kako, kad je pogle‐ dao, nije primetto ništa. A ipak, glasovi su se, bez sumnje, čuli. Psovke su i dalje zvonile s onom sočnošću i raznovrsnošću kojom se odlikuju psovke kulturnog čoveka. Glasovi dostignuše maksimum jačine, oslabiše ponovo i zamreše u da‐ ljini koja je, kako se Gibonsu učinilo, vodila u pravcu Aderdina. Čuše se još ednom u obliku grčevitog kijanja, a onda potpuno iščezoše. Gibons nije ćuo ništa o onome što se tog jutra dogodilo, ali fenomen beše tako upadljiv i uzne‐ miravajući, da njegova filozofska mirnoća iščeze; hitro ustade i pođe što je brže mogao niz stranu brda, u selo.

40

GLAVA IX GOSPODIN TOMAS MARVEL

Gospodina Tomasa Marvela morate zamisliti kao ličnost punog, mekog lica, s velikim okruglim nosem, širokim vlažnim ustima i ekscentričnom čekinjas‐ tom bradom. Njegova figura je naginjala ka debeljušnosti, što su potvrđivale i kratke noge. Na glavi ja imao svilasti krzneni šešir, a česta upotreba konca i pertle od cipela umesto dugmadi na kritičnim mestima njegovog odela odava‐ hu karakterističnog neženju. Gospodin Tomas Marvel je sedeo sa stopalama u arku pored puta koji je vodio preko brežuljaka ka Aderdinu, otprilike dva i po kilometra od Ipinga. Na stopalama nije imao cipela, već samo čarape s rupama kroz koje su probijali široki palci, kao načuljene uši u psa čuvara. Leno je po‐ smatrao – on je i sve drugo uvek radio leno – par dubokih cipela. Bile su to najzdravije cipele na koje je naišao posle dužeg vremena, ali isuviše velike za njega, dok su, pak, one koje je već imao bile dobre i udobne pri suvom vre‐ menu, ali isuviše tankih pendžeta za kišno. Gospodin Tomas Marvel je odveć mrzeo prostrane cipele, ali, isto tako, mrzeo je i mokre. Još nikad dosad nije dublje razmišljao koje cipele više mrzi, a tog dana beše lepo vreme i on nije imao ništa bolje da radi. I tako, stavi sve četiri cipele u dostojanstvenu grupu na travu i zagleda se u njih. Posmatrajući ih tako međ travom u prolećnoj pri‐ atnosti, iznenada uvide da su oba para bila strašno ružna. Nimalo se ne trže kad ču glas pozadi sebe.  – Ipak, cipele su! – reče Glasi  – To su poklonjene cipele, – odvrati gospodin Tomas Marvel s glavom nag‐ nutom na jednu stranu posmatrajući ih s nipodaštavanjem, – a koji je od ova dva najružniji par na celom ovom prokletom svetu, nek idem dođavola ako znam!  – Hm, – izusti Glas. 41

 – Nosio sam i gore, a vrlo često nisam nikakve ni nosio. Ali, ako dozvolite da se tako izrazim, nikad tako bestidno ružne. Ja sam, u stvari, danima izbega‐ vao da nosim cipele, jer sam ih sit. Naravno, nositi cipele je dosta zdravo, ali džentlmen skitnica ima isuviše mnogo muke s njima. I, ako mi verujete, u ce‐ loj ovoj prokletoj zemlji nisam nikad ništa drugo skupljao nego njih – iako sam i drugo tražio. Pogledajte ih! A kraj, uopšte uzev, vrlo dobar u pogledu ci‐ pelai Ali, šta ćete, moja promenljiva sreća! Nosim te cipele u ovom kraju već deset ili i više godina. A onda vam ovako vraćaju.  – Grozan je ovaj kraj, – reče Glas, – a ljudi u njemu svinje.  – Zar ne? – reče gospodin Tomas Marvel. --Gospode! Ali ove cipele! To prevazilazi sve. Marvel okrete glavu da bi preko desnog ramena pogledao cipele svoga sa‐ govornika i uporedio ih sa svojima, ali, oh! tamo gde je trebalo da se nalaze ci‐ pele njegovog sagovomika nije bilo ni cipela ni nogu. Okrete glavu i pogleda preko levog ramena, ali tamo takođe nije bilo ni cipela ni nogu. Poče da se nervira ovako rano započetim iznenađenjima. »Gde ste?« upita gospodin To‐ mas Marvel preko ramena, spustivši se na sve četiri. Pred njime se prostirao ši‐ roki pojas praznih livada, na kojima je povetarac njihao retke žbunove paprati sa zelenim vrhovima.  – Da li sam pijan? – upita se gospodin Marvel.  – Da to nisu bila priviđenja? Jesam li to govorio sam sa sobom? Šta, do...  – Nemojte se uznemiravati, – reče Glas.  – Dosta s tim vašim govorom iz stomaka, – na to će gospodin Tomas Mar‐ vel, skočivši hitro na noge.  – Gde ste? Hm, uznemiren, zaista!...  – Ne uznemiravajte se, – ponovi Glasi.  – Vi ćete biti za koji čas uznemireni, vi blesava budalo, – reče gospodin To‐ mas Marvel. – Gde ste? Pokažite se samo pa ću vas...  – Jeste li negde zakopani? – produži posle kratke pauze. Odgovora nije bilo. Gospodin Tomas Marvel stajaše bos i začuđen s kapu‐ tom skoro skinutim za borbu.  – Pi-vit, – ču se glas usamljenog galeba.  – Pi-vit, zaista! – potvrdi gospodin Marvel. – Ovo nije vreme za budalašti‐ ne. – Livada beše prazna ka istoku i zapadu, severu i jugu; drum, sa svojim ru‐ pama i belim ivičnim kamenjem, protezao se prav i prazan ka severu i jugu, i, 42

izuzev onog galeba, plavo nebo beše takođe prazno. »Božemipomozi«! reče gospodin Tomas Marvel, navukavši žaket ponovo na ramena. »To je sinoćnje piće. Mogao sam da mislim«.  – Nije to od pića, – javi se opet Glas. – Nemojte da se nervirate.  – Oh – uzdahnu gospodin Marvel i lice mu između mrlja probledi. – Si‐ noćnje piće, – ponoviše njegove usne bezglasno. Stajao je i dalje polako se okrećući unazad. – Mogao bih se zakleti da sam čuo glasove – prošaputa.  – Naravno da ste čuli.  – Evo ga opet, – reče gospodin Marvel, zatvorivši oči i lupivši se rukom po čelu s tragičnim gestom. Iznenada, nešto ga uhvati za okovratnik, jako prodrma i ostavi zapanjenijeg no ikad. »Ne budite budala«, reče Glas.  – Ja – sam – poludeo! – jedva izgovori gospodin Marvel. – Ne vredi. To je ono moje naklapanje o tim prokletim cipelama. Poludeo sam. Ili su to duhovi.  – Ni jedno ni drugo, – reče Glas. – Slušajte!  – Lud! – ponovi gospodin Marvel.  – Jedan minut samo, – reče Glas oštro, drhteći od samouzdržavanja'.  – Dakle, šta? – upita gospodin Tomas Marvel s čudnim osećajem kao da mu e neko upro prstom u grudi.  – Vi mislite da sam ja samo priviđenje, samo priviđenje?  – Šta drugo možete da budete? – odgovori gospodin Marvel, češući se po vratu.  – Vrlo dobro, – reče Glas tonom olakšanja. – U tom slučaju ja ću vas gađati kamenčićima dokle god ne promenite mišljenje.  – Ali, gde ste vi? Glas ne odgovori. Uiiz – doleti kamenčić, kako je izgledalo odnekle iz vaz‐ duha i za dlaku promaši gospodin Marvelovo rame. Gospodin Marvel, okre‐ nuvši se, vide kako jedan kamenčić odskoči u vazduh, opisa komplikovani put, zastade trenutak u vazduhu, a onda pade pored njegovih nogu skoro nevidlji‐ vom brzinom. Bio je isuviše začuđen da bi mrdnuo. Uiiz – doleti i odbi se od golog palca u jarak. Gospodin Tomas Marvel odskoči jedan korak i vrisnu, a onda otpoče da trči, saplete se preko nekog nevidljivog predmeta, preturi se i ostade u sedećem položaju.  – A sada, – upita Glas, dok se treći kamenčić podiže u luku i zastade u vaz‐ duhu iznad skitnice, – jesam li priviđenje? Umesto odgovora gospodin Marvel se podiže na noge, ali bi odmah pono‐ 43

vo oboren. Za trenutak je ležao nepomičan.  – Ako se i dalje budete opirali, – reče Glas, – baciću vam kamenčić na gla‐ vu.  – To je pošteno, – progovori gospodin Tomas Marvel, uspravi se u sedećem položaju, uhvati ozleđeni palac rukom i zagleda se u treći kamenčić. – Ne ra‐ zumem ovo. Kamenčići sami sebe bacaju. Kamenčići govore... Savladaj se... Budalaština! Propao sam! Treći kamenčić pade.  – Vrlo prosta stvar, – reče Glas. – Ja sam nevidljivi čovek.  – Recite nam nešto što ne znam, – reče gospodin Marvel, uizdahnuvši bol‐ no., – Gde ste se sakrili – kako to radite. – Ne znam. To je previše za mene.  – To je sve, – reče Glas. – Ja sam nevidljiv. To je ono što hoću da shvatite.  – Pa to svako može da vidi šta Vi hoćete. Nema potrebe da budete toliko nestrpljivi, gospodine. Dakle, dajte nam ideju. Kako ste se sakrili?  – Nevidljiv sam. To je najvažnija činjenica. I ono što hoću da razumete je...  – Ali gde? – prekide ga gospodin Marvel  – Ovde – pet metara ispred vas.  – Eh, ma nemojte! Nisam ćorav. Posle ovoga ćete mi reći da ste ništa drugo nego vazduh. Nisam ja od onih skitnica glupaka...  – Da. Ja sam – vazduh. Vi gledate pravo kroz mene.  – Šta! zar nema u vama ništa? Vox et2... šta je to? – blebetanje. Je li to?  – Ja sam ljudsko stvorenje kao i svaki drugi, kome je potrebno jelo i piće, kome je potrebno odelo takođe... Ali, ja sam nevidljiv. Vidite? Nevidljiv. Sa‐ svim prosto, nevidljiv.  – Šta, pravi čovek?  – Da, pravi.  – Ako ste pravi onda dajte vašu ruku, – reče Marvel. – U tom slučaju neće da mi bude tako prokleto neobično...  – Gospode! – uzviknu, – kako ste me prepali! – ščepavši me tako! Prstima svoje slobodne ruke Marvel opipa šaku koja ga beše uhvatila za ruku. Bojažljivo nastavi s pipanjem idući dalje uz ruku, potapša mišićave grudi i ispita lice zaraslo u bradu. Lice mu dobi zapanjen izraz.  – E, nema šta! – izusti. – Ovo prevazilazi sve! Nešto naročito! A, ipak, mogu da vidim pravo kroz vas zeca tamo na oko kilometar daleko! Ni delić od vas nije vidljiv – izuzev –  44

On ispita pažljivo naizgled prazan prostor.  – Da niste jeli hleba i sira? – upita, držeći nevidljivu ruku.  – U pravu ste. Organizam ih nije još asimilovao.  – Ah! – huknu gospodin Marvel. – Nekako avetinjski.  – Naravno, sve to nije ni upola tako neobično kao što vi mislite.  – Za moje skromne želje to je potpuno dovoljno neobično, – reče gospo‐ din Tomas Marvel. – Kako ste samo uspeli? Kako se, dođavola, to uopšte može učiniti?  – To je dugačka priča. A, pored toga...  – Kažem vam, sve ovo je isuviše za mene, – primeti gospodin Marvel.  – Ja hoću sada da kažem ovo: meni je potrebna pomoć. Dotle sam došao. Iznenada sam naišao na vas. Lutao sam, besan, go i nesposoban ma za šta. Mo‐ gao sam i da ubijem... I videh vas...  – Gospode! – uzdahnu gospodin Marvel.  – Prišao sam pozadi vas... oklevao... i produžio. Izraz lica gospodin Marvela postade rečit.  – Onda zastadoh. – »Evo«, rekoh, »jednog koji se odmetnuo od društva kao i ja što sam. To je čovek koji je meni potreban«. I tako se povratim k vama. Vi. I...  – Gospode! – ponovi gospodin Marvel. – U meni se sve zbrkalo. Mogu li vas upitati: kako to izgleda?... i kako vam ja mogu pomoći? Nevidljiv!  – Želeo bih da mi pomognete da nađem odelo i da se negde sklonim, a posle i u drugim stvarima. Dosta dugo je kako sam ih ostavio. Ako nećete –  dobro! ... Ali vi hoćete – morate.  – Slušajte, – reče gospodin Marvel. – Isuviše sam zbunjen. Nemojte se više igrati sa mnom Pustite me da idem. Moram malo da se smirim Skoro ste mi smrskali palac. Sve je ovo tako nerazumljivo. Prazna livada, prazno nebo. Ništa vidljivo kilometrima unaokolo, izuzev onoga što je priroda stvorila.obradaboden A onda dođe Glas. Glas iz nebesa. I kamenčići. I udarac pesnicom. Gospode!  – Saberite se, – reče Glas, – jer vi mora da izvršite posao koji sam za vas iza‐ brao. Gospodin Marvel napući usta, a oči mu se zaokrugliše.  – Izabrao sam vas, produži Glas. – Vi ste jedini čovek – pored nekoliko bu‐ dala dole – koji zna da postoji tako nešto – nevidljivi čovek. Morate mi po‐ moći. Pomozite mi i ja ću za vas uraditi mnogo. Nevidljivi čovek je moćan 45

čovek. – Zastade za trenutak da bi jako kinuo.  – Ali, ako me izneverite, – nastavi, – 'ili ne uspete u onome što vam ja na‐ ložim.. Nevidljivi čovek zastade i potapša gospodina Marvela blago po ramenu. Na dodir gospodin Marvel vrisnu. »Neću da vas izneverim«, reče, izmaknuvši se malo. »Ma šta radili nemojte na to uopšte da mislite. Sve što želim to je da po‐ mognem vama – recite mi samo šta treba da uradim. (Gospode!) Šta god zaže‐ lite da se uradi, to ću ja drage volje učiniti«.

46

GLAVA X GOSPODIN MARVELOVA POSETA IPINGU

Pošto se prvi nalet patnike stišao. Iping se malo smiri. Iznenada zavlada skepticizam skepticizam – istina, neka vrsta nervoznog skepticizma – bez ikakve osnove, ali ipak skepticizam. skepticizam. Mnogo je lakše lakše bilo ne verovati da zaista postoji tako nešto kao što je nevidljivi nevidljivi čovek, i oni koji su stvarno videli kako on nestaje ili su osetili snagu njegove pesnice mogli su se prehrojati prehrojati na prstima ruku. A i od tih svedoka u ovom trenutku nije bilo gospodina Vedžersa, koji se beše povukao iza neprobojnih neprobojnih reza i katanaca svoje kuće, i Džefersa, koji je ležao bez svesti u sobi za goste krčme »Kočije i konji«. Velike i čudne, čudne, teško shvatljive zamisli često imaju na ljude ljude manji efekt nego manje, opipljivije činjenice. Iping je bio sav iskićen a ljudi u svečanim odelima. Više od mesec dana je duhovski pone‐ deonik nestrpljivo nestr pljivo iščekivan. A kad dođe posle podne, podne, čak i oni koji su verova‐ li u nevidljivog nevidljivog prihvatiše se svojski svojih malih zabava, pretpostavljajući da se sasvim izgubio, a skeptici su na njegov račun račun već pravili šale. I narod – skeptici skeptici i oni koji su verovali, podjednako podjednako – ceiog tog dana bio je očito društven. d ruštven. Na Hejsmenovoj Hejsmenovoj livadi bilo je veselo. Tu je bio postavljen šator u kome su gospođa Banting i druge gospođe spremale čaj, dok su se deca, oslobođena škole, utrkivala i igrala pod oštrim oštrim nazorom parohovog pomoćnika i gospođa Kas i Sakbat. Sakbat. Bez sumnje, neka mala nelagodnost se i osećala, ali su ljudi, naj‐ većim delom, imali toliko razuma da prikriju svako nelagodno osećanje koje bi im iskrslo. Mladići i devojke devojke su se najradije zadržavali i zabavljali na ljuljač‐ kama i u cirkuskoj šatri, koje su bile postavljene na zelenoj livadi ispred sela. Šetalo se je takođe dosta. Jedne or gulje, gulje, pokretane parom, koje su bile priklju‐ čene uz mali ringišpil, ispunjavale su vazduh oštrim mirisom ulja i isto tako pi‐ skavim zvucima muzike. Članovi kluba, koji su pre podne podne prisustvovali službi službi u crkvi, crkvi, bili su okićeni značkama ružičaste i zelene boje, a neki veseliji među 47

njima čak su i svoje polucilindre okitili pantljikama pantljikama drečećih ali njima omilje‐ nih boja. Stari Flečer, čije mišljenje o svetkovanju nije bilo baš najpovolj najpovoljnije, nije, mogao se videti kroz grane jasmina oko prozora ili kroz otvorena vrata, (zavisi s koje strane ste izabrali da pogledate), kako u delikatnoj pozi stoji na dasci postavljenoj na dve stolice i kreči plafon svoga pretsobija. Oko četiri sata posle podne podne u selo uđe neki stranac koji je dolazio iz pravca gde su se prostirali brežuljci. brežuljci. Beše to mala, punačka ličnost koja je na glavi imala jako izanđao cilinder. Stranac je bio zaduvan i njegovi obrazi su se čas opuštali a čas opet naduvavali. Njegovo pegavo lice beše zaplašeno, i on se okretao nekako neodlučno. neodlučno. Kod crkve crkve okrenu iza ugla i uputi se u pravcu krč‐ me »Kočije i konji«. Između ostalih i stari Flečer se sećao njegovog lica, i ovaj stari gospodin bio je toliko iznenađen njegovim čudnim čudnim držanjem da je, po‐ smatrajući ga, nepažljivo dozvolio da mu se izvesna količina količina kreča kreča s četke oce‐ di u rukav. Vlasnik cirkuske šatre primetio je da je stranac govorio nešto sam sa sobom, a to je zapazio i gospodin Hakster. Hakster. Stranac zastade u podnožju podnožju stepenica krčme »Kočije i konji«, i, ako je verovati gospodinu Haksteru, Haksteru, pretrpe ozbiljnu ozbiljnu unu‐ trašnju borbu pre nego što uspe da se odluči odluči na ulazak u krčmu. Najzad, Najzad, pope se uz stepenice i tada ga gospodin Hakster Hakster spazi kako skrenu ulevo i otvori vrata od sobe za goste. Gospodin Hakster Hakster ču glasove koji su dolazili iz sobe i iz bara kako opominju stranca da je pogrešio.  – To je privatna pri vatna soba, – reče Hol, i stranac smeteno zatvori vrata i pređe u bar. Posle nekoliko minuta on se ponovo pojavi taruči usta nadlanicom, nadlanicom, s izra‐ zom zadovoljstva, zadovoljstva, koji na gospodina Hask Hasktera tera nekako ostavi utisak samouvere‐ nosti. Nekoliko trenutaka stranac je stajao posmatrajući unaokolo, a onda gospo‐ din Hakster Hakster vide kako se uputi, kao krijući kr ijući se da ga ko ne vidi, u pravcu kapije od dvorišta, prema kome se otvarao prozor sobe za goste. On se, posle trenutka oklevanja, oklevanja, nasloni na jedan od stubova kapije, izvuče kratku zemljanu lulu i spremi se da je pripali. Pritom mu prsti zadrhtaše. Nekako nespretno je pripali pripali i, prekrstivši ruke, poče da puši zauzevši izvesno nezainteresovano držanje. Me‐ đutim, povremeni brzi pogledi ka dvorištu odavali su da je ovako njegovo dr‐ žanje samo prividno prividno.. Sve je ovo gospodin Hakster Hakster video kroz prozor svoje radnje, radnje, i čudno čudno vlada‐ 48

nje ovog ovog čoveka navelo navelo ga je da nastavi s posmatranjem. Baš u tom trenutku stranac se naglo uspravi i slavi lulu u džep, a zatim ga nestade u dvorištu. Gospodin Hakster, shvativši da je svedok neke krađe, skoči iza svoje tezge i istrča na put da presretne lopova. U tom momentu se gospo‐ din Marvel (jer to je bio on) ponovo pojavi s nakrivljenim šeširom i povećim zavežljajem uvijenim u plavi stolnjak u jednoj ruci, i tri knjige vezane nečim što se posle ustanovilo da je bio parohov kaiš – u drugoj. Kad ugleda Hakstera trže se i okrenuvši hitro nalevo otpoče da beži. »Držite lopova!« uzviknu uzviknu Hak‐ Hak‐ ster i potrča za njim. Gospodin Haksterovi Haksterovi utisci behu živi ali i kratki. On vide čoveka nepo‐ sredno sredno ispred sebe kako hitrim koracima zamače za crkvenim crkvenim uglom i dole niz drum ka brežuljcima. brežuljcima. Vide seoske zastavice i svetkovinu pozadi, i samo jedno jedno ili dva lica što se okrenuše za njim. Dreknu Dreknu »držite lopova!« ponovo i dade se hrabro u poteru. Teško da je odmakao odmakao desetinu koračaja kad ga nešto misteri‐ ozno ščepa za cevanicu, i on više nije trčao već leteo neverovatnom žustrinom kroz vazduh. Iznenada vide zemlju vrlo blizu svoje glave. Učini mu se da se sve pretvorilo pretvorilo u milion svetlaca, i »šta je posle bilo b ilo nije ga više interesovalo«.

49

GLAVA XI U KRČMI »KOČIJE I KONJI«

Da bi se jasno moglo razumeti šta se dogodilo u krčmi, potrebno je da se vratimo malo unazad, do časa kada je gospodin Marvel prvi put dospeo u zonu vidljivosti s prozora gospodina Hakstera. Tačno u tom trenutku u sobi za goste nalazili su se gospodin Kas i gospo‐ din Banting. Njih dvojica su ozbiljno pretresali čudne jutrošnje događaje, i, s gospodin Holovom dozvolom, vršili detaljni pretres stvari nevidljivog čoveka. Džefers se beše delimično povratio od pada i otišao je kući u pratnji svojih prijatelja. Razbacano strančevo odelo i veš sklonila je gospođa Hol i soba je bila ponovo uređena. Na stolu pored prozora, gde je stranac obično radio, Kas e odmah tako reći naleteo na tri velike knjige u rukopisu na kojima je stajao naslov »Dnevnik«.  – Dnevnik! – uzviknu Kas udarivši rukom, po knjigama na stolu. – Sada ćemo bar nešto saznati. – Paroh je stajao oslonjen rukama o sto.  – Dnevnik, – ponovi Kas, sedajući za sto, pa otvori jednu knjigu, podmet‐ nuvši druge dve da posluže kao naslon prvoj. – Hm, nema imena na prvoj stra‐ ni. Mučno!... Šifrovano. I brojke. Paroh mu priđe iza leđa i pogleda preko njegovog ramena. Kas je prevrtao stranice dok mu je lice odavalo razočarenje. »Ja... vraga! Pa ovo je sve sama šifra. Banting«.  – Zar nema nikakvih dijagrama? – upita gospodin Banting. – Nikakvih ilustracija koje bi makar malo rasvetlile ...  – Pogledajte sami, – reče Kas. – Nešto je u matematičkim formulama, a ne‐ što na ruskom ili nekom sličnom jeziku (sudeći po slovima), a nešto opet na grčkom. Pa grčki, mislim, vi zna ...  – Dabome, – prekide ga gospodin Banting, izvadi naočare i obrisa stakla, 50

osetivši se naglo vrlo neprijatno, jer njegovo znanje grčkog beše već davno iz‐ lapilio, – Dabome, grčki, naravno, može da bude ključ.  – Naći ću vam mesto.  – Radije bih prvo prelistao celu knjigu, – reče gospodin Banting još uvek trljajući stakla na naočarima. – Opšti utisak prvo, Kas, a onda, znate, možemo potražiti ključ. Nakašlja se, natače naočari, namesti ih pažljivo, ponova se nakašlja – i zaželi da se dogodi nešto što bi odvratilo pažnju od njegove očigledno neizbežne bruke. Onda uze polako knjigu koju mu Kas pruži. A tada se stvarno nešto do‐ godi. Vrata se iznenada otvoriše. Obojica se naglo trgoše, okrenuše se, i odahnuše kad se pred njima ukaza neko lice s ružičastim mrljama ispod svilastog krznenog šešira. »Bar?« upita lice i stade blenući.  – Ne! – odgovoriše obojica u isti mah.  – Preko, na drugu stranu, prijatelju, – objasni gospodin Banting. – I molim vas, zatvorite vrata, – dodade gospodin Kas razdraženo.  – Dobro, – reče nepozvani, kako se učini niskim glasom, koji se čudno raz‐ likovao od prošlog tona njegovog prvog pitanja. – U redu, – dodade istim gla‐ som.— Ostanite tu, – i nestade zatvorivši vrata za sobom.  – Mornar, rekao bih, – primeti gospodin Banting. – Vrlo prijatni ljudi ti mornari. »Ostanite tu« Zaista. Mornarski izraz. Misli zato što se on povlači iz sobe, valjda.  – Možda, – na to će Kas. – Moji nervi su danas jako popustili. Prosto sam skočio kad se vrata onako otvoriše. Gospodin Banting se nasmeši kao da on nije skočio. »A sada«, reče uzdah‐ nuvši, »ove knjige«.  – Samo za čas, – reče Kas i ode te zaključa vrata. – Sada smo mislim sigurni da nas niko neće uznemiravati. Neko šmrknu kad on ovo izreče.  – Jedna stvar je van svake sumnje, – reče Banting, privukavši stolicu blizu Kasove. – U Ipingu su se ovih poslednjih nekoliko dana stvarno dešavale vrlo čudne stvari, vrlo čudne. Ja, naravno, ne mogu da verujem u priču o nevidlji‐ vosti...  – Neverovatno jeste, – prekide ga Kas – neverovatno, ali činjenica je da sam 51

lično video, video sam skroz dole niz njegov rukav...  – Ali, jeste li zbilja – da li ste sigurni... Recimo, na primer, ogledalo... Privi‐ đenje je tako lako proizvesti. Ne znam da li ste ikad gledali nekog zaista do‐ brog mađioničara...  – Ne želim da se ponovo raspravljam, – reče Kas. – To smo već pretresli, Banting. A evo sada ove knjige. Ah! evo ovde nečega što mislim da je na grč‐ kom! Grčka slova, sigurno. Kas pokaza na sredinu stranice. Gospodin Banting malo pocrvene i približi svoje lice, očigledno naišavši na neku smetnju s naočarima. Ovaj mali čovek znao je grčki vrlo slabo, a čvrsto je verovao da mu je svako van crkve pripisi‐ vao znanje grčkog i hebrejskog jezika. A sada, da li je trebalo da prizna? Ili je trebalo da se pravi kao da zna? Iznenada oseti neki čudni dodir na vratu. Po‐ kuša da pokrene glavu, ali naiđe na otpor koji nije mogao savladati. Bio je to neki čudni pritisak – stisak teške, čvrste ruke, koji je nezadržljivo pritiskao njegovu bradu ka stolu. »Ne mrdajte, mali čoveče«, prošapta neki glas, »ili ću vam obojici prosuti mozak«. Banting pogleda Kasa u lice, koje je bilo vrlo blizu njegovome, i vide na njemu grozni odsjaj svoje sopstvene mučne zapanjenosti.  – Žao mi je što moram ovako grubo da postupam – nastavi Glas, – ali dru‐ gačije ne mogu.  – Kad ste to naučili da zabadate svoje noseve u privatni dnevnik jednog is‐ traživača-, – produži Glas, i dve brade lupiše u isto vreme o sto, a dva para zuba škljocnuše.  – Kad ste naučili da upadate u privatnu sobu čoveka koji je u neprilici, – i udarci se ponoviše.  – Gde su mi sklonili odelo?  – Slušajte, – produžavao je dalje Glas. – Prozori su pričvršćeni, a ključ od vrata je kod mene. Ja sam dosta snažan čovek, pri ruci mi je i žarač, a pored svega toga i nevidljiv sam. Nema nimalo sumnje da bih vas mogao obojicu ubiti i izvući se vrlo lako samo ako bih hteo – razumete li? Vrlo dobro. Ako vas pustim da odete, da li biste mi obećali da nećete pokušati da činite nikakve gluposti i da ćete uraditi ono što vam budem kazao? Paroh i doktor se pogledaše i doktor izduži lice. »Da«, reče gospodin Ban‐ ting; doktor ponovi isto. Tada pritisak na vratove popusti i doktor i paroh se uspraviše, obojica vrlo crveni u licu, i promrdaše glavama. 52

 – Molim vas, sedite mirno na istim mestima, – reče nevidljivi nevidljivi čovek. – Vi‐ dite li, evo žarača?  – Kada sam ušao u sobu. – nastavi nevidljivi nevidljivi čovek, pošto podmetnu žarač pod nos obojici svojih posetilaca, – nisam očekivao da ću je naći zauzetom, a očekivao sam da ću pored svezaka moga dnevnika naći i svoje odelo. Gde je ono? Ne! – nemojte nemojte ustajati. Vidim da je odneseno. odneseno. U ovo doba, iako su dani dovoljno topli da jedan nevidljivi nevidljivi čovek može da ide go, večeri su sveže. Hoću odelo, a i drugo što je potrebno. potrebno. A i ove tri knjige moram da uzmem.

53

GLAVA XII NEVIDLJIVI ČOVEK GUBI STRPLJENJE

Neizbežno je da se u ovom ovom času priča pr iča mora opet prekinuti, iz izvesnog vrlo tugaljivog tugaljivog razloga koji će odmah odmah biti jasan. Dok se ovo događalo u sobi za gos‐ te, i dok je gospodin Hakster Hakster posmatrao gospodina Marvela kako naslonjen na kapiju puši svoju lulu, nedaleko odavde, ni desetak koračaja udaljen, gospodin Hol i Tedi Henfri diskutovali su u stanju magličaste zbrke jedini Ipinški pred‐ pred‐ met razgovora. Iznenada do njih dopre snažan tupi udair o vrata sobe za goste, goste, oštar krik, a onda. – tišina.  – Ha-lo!, – reče Tedi Tedi Henfri.  – Ha-lo!, – iz bara. Gospodin Hol je sve stvari shvatao polako polako ali sigurno. »Nešto nije u redu«, primeti i pođe oko šanka u baru ka vratima od sobe za goste. On i Tedi priđoše vratima zajedno zajedno odlučnog odlučnog izraza lica. Pogledi Pogledi im se sre‐ sre‐ toše. »Nešto nije u redu«, ponovi još jednom jednom Hol i Henfri klimnu glavom u znak potvrđivanja. Talas neprijatnog mirisa neke hemikalije zapljusnu zapljusnu ih, a do ušiju im dopreše prigušeni pr igušeni glasovi nekog razgovora razgovora vrlo brzog i tihog.  – Je 1’ sve u redu redu tamo? – upita Hol zakucavšl. Prigušeni razgovor se naglo prekide. Za trenutak zavlada tišina, pa se nastavi šuštećim šapatom, a onda se začu oštar krik »Ne! nemojte!« nemojte!« Iznenada nastade neko komešanie, komešanie, preturanje stolice i kratko gušanje A onda opet tišina.  – Šta je to, dođavola! – uzviknu uzviknu Henfri poluglasno. poluglasno.  – Je-li – sve sve – u redu – tamo? – oštro upita gospodin Hol ponovo. ponovo. Parohov glas odgovori odgovori s čudnim čudnim isprekidanim naglašavanjem. »Sasvim u redu. Molim vas – nemojte nemojte – uznemiravati.  – Čudno! Čudno! – primeti pr imeti gospodin gospodin Henfri.  – Čudno!, Čudno!, – potvrdi gospodin Hol. 54

 – Kaže, ’nemojte ’nemojte uznemiravati’. – reče Henfri. Henfr i.  – I ja sam čuo, – potvrdi Hol.  – I neko ušmrkivanje, ušmrkivanje, – reče Henfri. Oni ostadoše da prisluškuju. Razgovor se nastavi brzo, ali tiho, »Ne mogu!«, reče gospodin Banting povišavajući glas, »Kažem vam, gospodine, neću«.  – Šta to reče? – upita Henfri. Henfr i.  – Kaže da neće, – odgovori odgovori mu Hol. – Nije valjda, valjda, govorio nama, a?  – Sramota! – reče gospodin Banting unutra.  – ’Sramota!’ – ponovi gospodin Henfri. Henfr i. – Čuo sam jasno.  – Ko to sada govori? govori? – upita Henfri. Henfr i.  – Mislim, gospodin Kas. – odgovori Hol. – Možeš li da čuješ išta? Tišina. Glasovi unutra postaše nejasni i zamršeni  – Šušti kao da se neki čaršav čarša v pomera – reče Hol. Iza šanka u baru pojavi se gospođa Hol. Hol joj gestom dade znak da ćuti i da priđe. pr iđe. Ovo kod gospođe Hol izazva žensku opoziciju.  – Šta to prisluškuješ pr isluškuješ tamo Hol? – upita up ita gospodu Hol. – Zar nemaš nikakva nikak va pametnija posla na današnji, ovako poslovan dan? Hol je pokušavao da joj prenese sve grimasama i mutavim govorom, ali gospođa Hol beše tvrdoglava. Ona podiže glas. I tako se Hol i Henfri poku‐ njene vratiše na prstima prsti ma u bar gestikulirajući, da bi joj objasnili. U početku ona odbi da poveruje da je uopšte bilo nečega u onome što su njih dvojica: čuli. Zatim je insistirala da Hol ćuti dok Henfri ispriča. Bila je spremna da poveruje da je ta cela stvar obična glupost; možda su samo pome‐ rali unutra nameštaj.  – Čuo sam kako su rekli rekli ’sramot ’sramota’, a’, to sam s am čuo ču o, – reče Hol.  – I ja sam to isto čuo, – dodade Henfri. Henfr i.  – Neće biti, – otpoče gospođa Hol.  – Ššš! – gospodin Tedi Tedi Henfri će, – nisam li to čuo kako se prozor otvara? otvara?  – Kakav prozor? – upita gospođa Hol.  – Prozor u sobi za goste, – odgovori odgovori Henfri. Sve troje stadoše pažljivo da osluškuju. Oči gospođe Hol, uprte direktno direktno is‐ pred sebe, videše, i ne zapažajući, terasu ispred vrata od krčme, drum, beo i ži‐ vahan, i Haksterov izlog koji se blistao na julskom suncu. suncu. Iznenada se Hakste‐ Hakste‐ rova vrata otvoriše i Hakster se pojavi, očiju svetlih od uzbuđenja, gestikulira‐ gestikulira‐ ući rukama. 55

 – Ep! – uzviknuo je Hakster. – Drž’te lopova! – potrča okolo preko terase ka kapiji od dvorišta i nestade ga. Istovremeno iz sobe za goste dopre šum nekog komešanja i zatvaranja pro‐ zora. Hol, Henfri i svi koji su bili u baru pojuriše glavački na ulicu. Istrčavši vi‐ deše kako neko zamače iza ugla u pravcu druma koji je vodio ka brežuljcima, i gospodina Hakstera kako napravi komplikovani let kroz vazduh, koji se završi s licem i ramenima na zemlji. Dole, niz ulicu, narod je stajao začuđen. Neki im potrčaše u susret. Gospodin Hakster je ležao omamljen. Henfri zastade da bi ovo ispitao, a Hol i dva radnika iz bara otrčaše brzo do ugla, vičući nešto nerazumljivo. Vi‐ deše gospodina Marvela kako nestade iza ugla od crkvenog zida. Izgleda da su iznenada došli do nemogućeg zaključka da je to bio nevidljivi čovek koji je postao vidljiv, i smesta se dadoše u poteru. Međutim, Hol teško da je prevalio desetinu metara, kad ispusti glasni uzvik čuđenja i polete glavački na stranu uhvativši se za jednog od dvojice radnika, povukavši i njega na zemlju. Neko ga je napao baš onako kako se napada igrač u ragbiju. Videvši ovo drugi rad‐ nik zastade i povrati se, pa, pomislivši da se Hol sam od sebe proturio, okrete se da nastavi s poterom, kada ga nešto ščepa za članak, baš kao što se i s Hakste‐ rom dogodilo. I tada, dok se prvi radnik s mukom dizao, on se preturi u stranu od udarca koji je bio toliko jak da bi i vola oborio. U tom trenutku se iza ugla začuše mnogobrojni koraci koji su pristizali iz pravca gde je bila seoska poljana. Prvi koji se pojavi beše vlasnik cirkuske šatre, krupan čovek u plavom trikou. On se začudi kad vide ulicu praznu izuzev tri čoveka koji su se glupo valjali po zemlji. A onda se nešto desi s njegovom no‐ gom i on polete naglavice i preturi se na stranu baš na vreme da saplete svoga brata i partnera, koji se prevrnu preko njega. Na ovu dvojicu naleteše i ostali koji su trčali za njima, sapletoše se o njih i preturiše psujući, te se napravi go‐ mila. U trenutku kad su Hol. Henfri i radnici istrčali iz krčme, gospođa Hol, koju e dugogodišnje iskustvo naučilo tome, ostade u baru pored kase. Iznenada se vrata od sobe otvoriše i na njima se pojavi gospodin Kas koji, ne obraćajući uopšte pažnju na nju, strća niz stepenice i pojuiri ka ugiu. »Držite ga!« vikao e, »ne dajte da pusti zavežljaj! Možete ga videti samo toliko dugo dok drži za‐ vežljaj«. 56

Kas nije znao ništa o postojanju gospodina Marvela, jer je nevidljivi čovek tek u dvorištu predao Marvelu zavežljaj i knjige. Lice gospodina Kasa imalo je ljutit i odlučan izraz. Međutim, s odelom mu nije bilo nešto u redu – od poja‐ sa mu je visilo nešto nalik na belu suknju, koja je podsećala na suknje grčkih evzona. »Držite ga!« drečao je. »Odneo mi je pantalone! a paroha je skinuo do gole kože«.  – Pomozite mu za trenutak! – viknu Henfriju prolazeći pored ispruženog Hakstera, i okrenuvši iza ugla da bi se pridružio gužvi bi smesta oboren na ni‐ malo dekorativnu gomilu. Neko ga u punom trku nagazi na prst. On dreknu, pokuša da se podigne, ali bi ponova oboren – i postade mu jasno da je bio upleten ne u poteru nego u neku gužvu. Svi su trčali natrag u selo. Podiže se ponova i neko ga jako udari pozadi uva. Zatetura se, a onda se i on uputi hitro natrag ka krčmi »Kočije i konji«, preskočivši na putu napuštenog Hakstera, koji se beše upola podigao i sada sedeo na zemlji. Kada je već bio na pola stepenica krčme začu iza sebe iznenadan besan uzvik koji se jasno isticao u zbrci povika, kao i zvonak udarac po nečijem licu. U tom uzviku on prepoznade glas nevidljivog čoveka, čiji je ton odavao čove‐ ka koji je iznenada pobesneo zbog zadobijenog bolnog udarca. U sledećem trenutku gospodin Kas se već nalazio u sobi za goste.  – On se vraća, Banting! – uzviknu uletevši unutra. – Spašavajte se! Gospodin Banting je stajao pored prozora, zauzet pokušajem da se nekako odene malom ponjavom i novinama »Uest Sari Gazet«.  – Ko se vraća? – upita, tako se trgnuvši da mu se kostim« umalo ne raspade.  – Nevidljivi čovek! – odgovori Kas i pohita ka prozoru. – Bolje će biti da se izgubimo odavde. Pobesneo je! On je lud! I u sledećem momentu nađe se u dvorištu.  – Dragi bože! – uzviknu gospodin Banting oklevajutći između dve grozne alternative. Čuvši strašnu gužvu u hodniku krčme njegova odluka pade. Sman‐ drlja se preko prozora, popravi nekako svoj poremećeni kostim i odjuri kroz selo toliko brzo koliko mu njegove kratke, debele noge dozvoljavahu. *

Od trenutka kad je nevidljivi čovek besno jauknuo i gospodin Banting iz‐ veo svoje nezaboravno bekstvo kroz selo, nemoguće je dati dosledan prikaz događaja u Ipingu. Verovatno je da je prvobitna namera nevidljivog čoveka bila samo da pomogne Marvelu da se izvuče s odelom i knjigama. Međutim, 57

izgleda da je ovoga puta, usled nekog slučajnog udarca koji je zadobio, sasvim izgubio strpljenje, koga i onako nije imao, tako da je otpočeo da udara i pretu‐ ra ljude iz čistog zadovoljstva da nanese bol. Morate sebi predstaviti ulicu punu ljudi koji su trčali, treskali vratima i otimali se o mesta gde bi se sakrili. Morate zamisliti rulju kako se iznenada ruši na nestabilnu ravnotežu gospodin Fleče‐ rove improvizovane skele s poraznim rezultatom. Morate predstaviti sebi jedan zaplašeni par koji bi uhvaćen u ljuljašci. A tada cela bučna gužva prođe. Izuzev nevidljivog čoveka koji je još uvek besneo, Ipinška ulica sa svojim šarenilom i zastavama ostade pusta, pretrpana šatrama, iskidanim zastorima od kanvasa i razbacanom robom s tezge sa slatkišima. Na sve strane su se čuli šumovi od spuštanja roletni i zatvaranja reza, i jedino što se od živih stvorenja moglo vi‐ deti bilo je po neko oko s uzdignutom obrvom koje je virilo kroz ugao pro‐ zorskog okna. Nevidljivi čovek se još neko vreme zabavljao razbijajući sve prozore na kr‐ čmi »Kočije i konji«; zatim ubacujući uličnu svetiljku kroz prozor u salon gos‐ pođe Grogrem. Mora da je bio on taj što je presekao telegrafske žice za Ader‐ din na mestu odmah iza Higinsove kućice na Aderdinskom drumu. I posle toga, pošto mu je to njegova čudna osobina omogućavala, izgubi se sasvim, i više se uopšte nije čuo, video, niti osetio u Ipingu. Međutim, prošla su skoro puna dva časa pre no što se iko živ usudi da izađe na opustele Ipinške ulice.

58

GLAVA XIII GOSPODIN MARVEL PODNOSI OSTAVKU

Mrak se polako spuštao i Iping je počeo lagano i pažljivo ponovo da oživ‐ ljava na ruševinama svoga propalog festivala. Mali debeljuškasti čovek s otr ca‐ nim svilenim šeširom koračao je umorno kroz sumrak iza bukove šume na putu za Bremblharst. Nosio je tri knjige, uvezane nekakvim elastičnim kaišem, i zavežljaj umotan u plavi stolnjak. Njegovo zajapureno lice imalo je užasnut i umoran izgled. Izgleda kao da je bio u nekoj asmatičnoj žurbi. Uporedo s njim išao je neki Glas koji nije bio njegov, i on se stalno trzao od dodira nekih ne‐ vidljivih ruku.  – Ako mi opet pobegnete, – govorio je Glas, – ako samo ponovo pokušate da pobegnete...  – Gospode! – reče gospodin Marvel, – to rame mi je i onako puno modri‐ ca.  – Na časnu reč, – produži Glas, – ubiću vas  – Nisam pokušao da vam pobegnem, – uveravaše Marvel glasom koji nije bio daleko od suza. – Kunem vam se, nisam. Nisam znao za onaj prokleti ugao i to je uzrok svemu! Kako sam dođavola, mogao da znam za taj prokleti ćošak? Zato se i desilo da sam prošao ovako...  – Proći ćete još mnogo gore ako ne budete pazili šta radite, – reče mu Glas, i gospodin Marvel naglo ućuta. Njegovo lice se izduži, a oči mu dobiše očaj‐ nički izraz.  – Dovoljno je što su one nespretne seljačine otkrile moju malu tajnu i bez vašeg bekstva s mojim knjigama. Dobro je za neke od njih što su pobegli, ina‐ če!... Eto! ... Niko nije znao da sam nevidljiv! A sada, šta ću sada da radim?  – Šta ću ja da radim, – primeti Marvel jedva čujno.  – Svi sad znaju! I novine će to doneti! Svi će me tražiti... Svako će biti na 59

oprezi!... Glas pređe na sočne psovke pa ućuta. Očajanje na gospodin Marvelovom licu se produbi i on uspori korake.  – Produžite, – zapovedi Glas. Gospodin Marvelovo lice dobi između crvenih mrlja sivkastu boju.  – Nemojte da ispustite te knjige, glupane! – uzviknu Glas oštro.  – Činjenica je, – produži, – da ću morati da se poslužim vama... Vi ste, isti‐ na, slaba pomoć, ah moram.  – Ja sam mizerna pomoć, – dodade Marvel.  – Jeste, – potvrdi Glas.  – Ja sam najlošija pomoć koju možete da imate. – nastavljao je Marvel. '— Ja nisam jak, – dodade posle obeshrabrujući tišine.  – Nisam snažan, – ponovi.  – Ne?  – A i srce mi je slabo. Onaj mali posao izvršio sam, naravno, ali, bogami, mogao sam i da se srušim.  – Pa?  – Ja nemam nerava ni snage za posao koji vi od mene...  – Ja ću vas podsticati.  – Voleo bih da me ne podstićete. Ne bih, znate, želeo da vam kvarim pla‐ nove, ali može se desiti. Onako, iz čistog straha i bede.  – Bolje nemojte, – reče Glas s priličnom jačinom.  – Voleo bih da sam mrtav, – na to će Marvel.  – To nije pravo, – nastavi, – morate to priznati ... čini mi se da imam sasvim pravo!  – Požurite! Marvel ubrza korak i oni izvesno vreme nastaviše put ćuteći.  – To je đavolski nepravo, – pokušavao je dalje gospodin Marvel. Ovo ne ostavi nikakvog utiska na njegovog saputnika. Pokuša drugu politi‐ ku.  – Šta ja time dobivam? – otpoče i ovog puta tonom neizrecive nepravde.  – Oh! umuknite! – uzviknu Glas iznenadnom čudnom snagom. – Pobrinu‐ ću se za vas. Imate da radite šta vam se kaže. Vi ćete to uraditi. Budala ste i sve drugo, ali ćete uraditi...  – Kažem vam, gospodine, nisam stvoren za to. Svaka čast – ali tako je ... 60

 – Ako ne umuknete već jednom zavrnuću vam opet ruku, – završi nevidlji‐ vi čovek. – Hoću da razmišljam. U tom trenutku se kroz drveće pojaviše dva zraka žute svetlosti, i kroz ve‐ černji sumrak nazirao se četvrtasti toranj neke crkve. »Držaču ruku na vašem ramenu«, govorio je Glas, »za sve vreme dok prolazimo kroz ovo selo. Idite pravo i ne pokušavajte nikakvu budalaštinu. Ako uradite tako nešto biće samo gore po vas«.  – Znam ja to, – uzdahnu gospodin Marvel, – znam ja sve to. Ličnost nesrećnog izraza lica s otrcanim svileni šeširom prođe sa svojim te‐ retom ulicom malog sela i izgubi se u mrak koji se spuštao izvan domašaja sve‐ losti s prozora.

61

GLAVA XIV U PORT STOUVU

Deset časova sledećeg jutra zateče gospodina Marvela neobrijanog, prljavog i promenjenog od puta, kako sedi s rukama nabijenim u džepovima na klupi ispred male krčme na ulazu u mesto Port Stouv. Izgledao je vrlo umorno, ner‐ vozno, nelagodno; njegovi obrazi su se svaki čas naduvavali, pa opet splašnjava‐ li. Pored njega nalazile su se knjige, ali sada uvezane kanapom. Zavežljaj je os‐ tavljen u jelovoj šumi pozadi Bremblharsta u skladu s promenama u planovima nevidljivog čoveka. Gospodin Marvel je sedeo na klupi i dalje vrlo uzbuđen, iako niko uopšte nije obraćao pažnju na njega. Svaki čas bi podizao ruke čud‐ nim, nervoznim pokretima ka svojim mnogobrojnim džepovima, opipavajući ih. Kada je tako sedeo već skoro ceo sat, iz krčme iziđe postariji mornar koji je u ruci držao novine, i sede na klupu pored njega.  – Prijatan dan, – reče mornar. Gospodin Marvel se obazre unaokolo s izrazom koji je mnogo ličilo na užas. »Vrlo«, odgovori.  – Baš prijatno vreme za ovo doba godine, – produži mornar, ne obaziruči se na odbijanje.  – Dosta, – završi kratko gospodin Marvel. Mornar izvuče čačkalicu i (zadržavši izvinjenje za sebe) neko vreme je bio zauzet njome. U međuvremenu njegove oči behu slobodne da ispitaju gospo‐ din Marvelovu prašnjavu figuru kao i knjige pored njega. Približavajući mu se čuo je zvuk kao kad se metalni novac spušta u džep. Njega je začudio kontrast između gospodin Marvetovog izgleda i ove sugestije o bogatstvu. Zbog toga se njegove misli vratiše natrag na predmet koji beše uhvatio čudnog korena u njegovoj mašti. 62

 – Knjige? – upita iznenada, glasno čeprkajući čačkalicom međ zubima. Gospodin Marvel se trže i pogleda ga. »Oh, da«, odgovori. »Jeste, to su knji‐ ge«.  – U knjigama ima neobičnih stvari.  – Imate pravo.  – A ima neobičnih stvari i van njih.  – I to je istina, – odgovori gospodin Marvel i pogleda svoga sagovornika, a onda se obazre oko sebe.  – Ima, na primer, nekih neobičnih stvari u novinama, – produži mornar.  – Ima.  – U ovim novinama.  – Ah! – uzviknu gospodin Marvel.  – Ima jedna priča, – govorio je dalje mornar, mereći gospodina Marvela oš‐ trim i odlučnim pogledom; – priča o nevidljivom čoveku, na primer. Gospodin Marvel iskrivi usta i počeša se po obrazu. Oseti kako mu se uši zažariše. »Šta sve neće još da pišu«, primeti slabim glasom. »Austrija ili Ameri‐ ka«?  – Ni jedno ni drugo, – reče mornar. – Ovde.  – Gospode! – uzviknu gospodin Marvel trgnuvši se.  – Kad kažem ovde, – nastavi mornar, – ja. naravno, ne mislim baš ovde u ovom mestu, nego tu negde u okolini. – Gospodin Marvel se oseti mnogo lak‐ še.  – Nevidljivi čovek!, – reče, – šta je on to radio?  – Svašta, – odgovori mornar, motreći gospodina Marvela, a onda dodade uveličavajući: – sve đavolske stvari!  – Ja nisam ni video novine ova četiri dana, – reče Marvel.  – Iping je mesto u kome je započeo.  – Zaista! – na to će gospodin Marvel.  – Tamo je započeo, a odakle je došao, izgleda, niko ne zna. Evo, vidite: ’čudna priča iz Ipinga!’ a u novinama se kaže da su dokazi neobično jaki.  – Gospode! – uzviknu gospodin Marvel.  – Ali, i sama priča je oebična. Postoje dva svedoka, jedan pop i jedan dok‐ tor, koji su ga lepo videli. ili, bolje, nisu ga videli, Bio je odseo, priča kaže, u krčmi »Kočije i konji« i, čini se, niko nije ni slutio o njegovoj nesreći, tako kaže, slutio o njegovoj nesreći, dok se nisu u jednoj gužvi u krčmi smakli za‐ 63

voji s njegove glave. Tada je primećeno da mu je glava nevidljiva. Smesta su pokušali da ga uhvate; međutim, zbacivši sa sebe odelo i veš, priča dalje kaže, uspeo je da pobegne, ali tek posle očajničke borbe u kojoj je naneo ozbiljne povrede, kako u novinama stoji, našem vrednom i sposobnom policajcu, gos‐ podinu Dž. A. Džefersu. Ova priča zvuči dosta istinito, a? Imena i sve drugo.  – Gospode! – reče gospodin Marvel gledajući nervozno oko sebe i pokuša‐ vajući da pipanjem prebroji novac u svojim džepovima, zaokupljen čudnom novom idejom. – Zvuči vrlo čudnovato.  – Zar ne? Izvanredna, ja to nazivam. Nikad ranije nisam čuo priču o nevid‐ ljivom čoveku, ali sada se može čuti mnogo izvanrednih stvari tako da ...  – Je li to sve što je uradio? – upita gospodin Marvel, pokušavajući da izgle‐ da neuzbuđem.  – Pa zar nije i ovo dosta?  – Da se nije slučajno vraćao? – upita Marvel. – Samo tako, pobegao i to je sve, a?  – Sve! – odgovori mornar. – Zašto! Zar nije i to dosta?  – Sasvim dosta.  – Itekako dosta, – rečt mornar. – Itekako dosta.  – Nije imao nikakvog druga, tu ne kaže da je imao ikakvog druga, Je li? –  upita gospodin Marvel zabrinuto.  – Zar jedan takav nije dosta za vas? – upita mornar. – Ne, hvala nebesima, kako bi neko rekao, nije! Mornar klimnu polako glavom. »I sama pomisao da se taj čovek nalazi u ovom kraju čini da se osećam veoma neugodno! Zasada je na slobodi, i prema izvesnim činjenicama pretpostavlja se da je pošao – otišao, mislim da su hteli da kažu – putem za Port Stouv. Vidite, tu mi imamo pravo! Nikakva vaša ame‐ rička čuda! A pomislite samo šta sve on može da uradi! Šta biste vi radili kad bi mu palo napamet da na vas nasrne! Pretpostavimo da hoće da ukrade, ko bi mogao da ga spreči? Može da prođe gđe hoće, može da provali, može da se provuče kroz kordon policije isto tako iako kao što bismo vi ili ja mogli da pobegnemo nekom šlepom čoveku! Još lakše! Jer slepi imaju jako izoštren sluh. Tako sam bar čuo. I gde god ima alkohola koji bi mu se sviđao...«  – U velikom je preimućstvu, svakako, – primeti gospodin Marvel. – I, ovaj...  – Imate pravo, – reče mornar. – U velikom preimućstvu. 64

Za sve ovo vreme gospodin Marvel je gledao oko sebe, osluškujući ne bi li čuo tihe korake i pokušavajući da oseti nečujne pokrete. Izgledalo je kao da se spremao na neku veliku odluku; nakašlja se s rukom ispred usta. Pogleda ponovo oko sebe, posluša, naže se ka mornaru i spusti glas.  – Činjenica je da ja znam jednu ili dve stvari o tome a i o nevidljivom čo‐ veku. Iz privatnog izvora.  – Ah! – uzviknu mornar. – Vi?  – Da, ja!  – Zaista! – opet će mornar, – a mogu li vas pitati..  – Zaćudićete se, – reče Marvel iza šake. – Prosto neverovatno,  – Zaista!  – Činjenica je, – otpoče gospodin Marvel poverljivim šapatom. Iznenada izraz njegovog lica se čudno promeni. »Au!« uzviknu. Ukruti se i lice mu dobi izraz fizičkog bola. »Joj!« uzviknu još jednom.  – Šta je sad? – upita mornar, zainteresovan.  – Zubobolja, – reče gospodin Marvel i stavi ruku na uvo. Uze knjige. –  Mislim da moram ići. – Odmače se od svoga sagovornika vukući se po klupi nekako čudnim načinom.  – Ali, spremali ste se baš da mi kažete nešto o ovom nevidljivom čoveku, –  protestovao je mornar  Izgledalo je kao da se gospodin Marvel konsultovao sam sa sobom.  – Izmišljotina, – reče Glas.  – To je izmišljotina – ponovi gospodin Marvel.  – Ali, pa u novinama piše, – reče mornar.  – Ipak je izmišljotina. Poznajem toga ko je izmislio tu laž. No postoji, uop‐ šte, nikakav nevidljiv čovek ... Vraga!  – Ali... novine? Nećete valjda da kažete...  – Ni jedne jedine reći, – prekide ga gospodin Marvel odlučno. Mornar je blenuo držeći novine u ruci. Gospodin Marvel se oštro okrete. »Čekajte malo«, reče mornar polako, dižuć’ se. »Ne mislite valjda da kažete da...?«  – Mislim.  – Zašto ste me onda pustili da vam ispričam celu ovu prokletu stvar? Šta vi mislite, pustiti tako čoveka da pravi od sebe budalu? Gospodin Marvel nadu obraze. Mornar je iznenada jako pocrveneo. Steže 65

pesnicu. »Govorio sam ovde deset minuta«, reče. »I vi, vi mali debeli, zgužvani, đavolski sine, niste imali ni najosnovnijih manira da...«  – Kako se usuđujete da takve reči bacate meni u lice, – preseče ga gospodin Marvel.  – Bacate reči! More, ako vas samo... »Ajde«, reče. Glas, i gospodin Marvel bi iznenada hitro okrenut, i poče kora‐ čati nekako čudno i isprekidano. »Bolje bi bilo da pođete«, reče mornar. »Ko da pođe?« upita gospodin Marvel. Išao je napred nekako čudnim, užurbanim koracima s povremenim oštrim trzajevima unapred. Posle izvesnog vremena otpoče prigušeni monolog protesta i osuda.  – Glupi đavole, – reče mornar, stojeći raširenih nogu s rukama na kukovima i posmatrajući figuru koja se udaljavala. – Pokazaću ja tebi, glupa budalo, koga ti lažeš! Kad je, evo, sve to ovde u novinama!« Gospodin Marvel odvrati nešto nerazumljivo, i figura koja se udaljavala nes‐ tade iza zavijutka na putu. Međutim, mornar je i dalje dostojanstveno stajao nasred puta sve dok ga mesarska kola koja naiđoše ne nateraše da se ukloni. Onda se okrete ka Port Stouvu. »Puno izvanrednih budala«, reče polako sam sebi. »Samo tek da me malo iznervira – to je bila njegova glupa namera ... A sve je to ovde u novinama!« Ali, toga dana imao je da čuje još jedinu čudnu stvar, koja se dogodila vrlo blizu njega. To je bila vizija »šake pune novaca« (ne manje od toga), koja je pu‐ tovala bez ikakve vidljive pomoći duž zida na uglu ulice Sv. Mihajla. Ovu div‐ nu pojavu video je tog istog jutara jedan drugi mornar. Ovaj je pokušao od‐ mah da ščepa novac, ali umesto novca zadobio je strašan udarac koji ga je obo‐ rio, a kad je ponovo ustao, letećeg novca nije nigde bilo. Naš prvi mornar bio e u stanju da poveruje svašta, ali, kako on izjavi, ovo je bilo malo isuviše. Me‐ đutim, docnije, on poče o ovome ponovo da razmišlja. Priča o novcu koji je sam leteo bila je istinita. I svuda u okolini, čak i iz ču‐ vene Londonske i Zemaljske banke, iz kasa i kašica trgovina i krčmi – jer su u ovom toplom vremenu vrata svuda bila potpuno otvorena – novac je toga dana polako i glatko nestajao, i u omotima a i onako zgužvan lebdeo u vazdu‐ hu i kretao se duž zidova ili osenčenih mesta, skrivajući se hitro od pogleda ljudi koji bi mu se približavali. I sav taj novac – iako ga niko nije pratio – zavr‐ šavao je svoj misteriozni let uvek u džepu onog uzbuđenog džentlmena s otr‐ canim svilenim šeširom, što je sedeo ispred male krčme na ulazu u Port Stouv. 66

Tek deset dana docnije, u stvari, tek pošto je priča iz Bardoka već zastarila, naš mornar dovede ove dve činjenice u vezu i poče da uviđa koliko je bio bli‐ zu tog čudnog nevidljivog čoveka.

67

GLAVA XV ČOVEK KOJI JE TRČAO

Početkom jedne večeri doktor Kemp je sedeo u svojoj sobi za rad na tornju male vile na brežuljku iznad Bardoka. Bila je to prijatna sobica s tri prozora, od kojih je jedan gledao na sever, drugi na zapad, a treći na jug. U sobici su se nalazile police ispunjene knjigama i naučnim publikacijama, Široki pisaći sto, a ispred severnog prozora jedan mikroskop, staklene pločice, precizni instrumen‐ ti, nekakve kulture i razbacane flaše nekih reagenasa. Doktor Kempova stolna lampa bila je upaljena iako je napolju bilo još dovoljno svetlo. Zastori na pro‐ zorima stajali su podignuti, jer se isključivala opasnost da bi neko mogao zavi‐ riti unutra i time izazvati potrebu za njihovim spuštanjem. Doktor Kemp je bio visok i vitak mlad čovek, s plavom kosom i skoro belim brkovima, i posao na kome je baš radio trebalo je, kako se on nadao, da mu donese članstvo Aka‐ demije nauka – toliko mu je pridavao važnosti. Zastavši za trenutak u radu, pogled mu pade na brežuljak preko puta od onoga na kome se on nalazio, koji beše otpozadi jako osvetljen zracima zalaze‐ ćeg sunca. Ceo minut možda sedeo je tako, s perom u ustima, diveći se bogat‐ stvu zlatne svetlosti iznad vrha brežuljka, kada mu pažnju privuče neka mala figura čoveka, tamna, koja je trčala preko vrha brežuljka u njegovom pravcu. Beše to neki omanji čovek s visokim šeširom na glavi; trčao je tako brzo da je izgledalo kao da mu noge ne dodiruju zemlju.  – Još jedan od mnogih magaraca, – pomisli doktor Kemp, – kao onaj maga‐ rac što je jutros naleteo iza ugla na mene s njegovim »Nevidljivi čovek dolazi, gospodine!« Ne mogu da shvatim šta je to obuzela ljude. Neko bi pomislio da živimo u trinaestom veku. On ustade, priđe prozoru i zagleda se u mračnu padinu brežuljka i malu tamnu figuru koja je jurila niz nju. »Izgleda da mu se strašno žuri«, pomisli, »ali 68

čini mi se kao da uopšte ne napreduje. Da su mu džepovi puni olova ne bi valjda teže trčao«. Sledećeg trenutka vile koje su se nalazile na višim mestima na brežuljku iz‐ nad Bardoka zakloniše figuru koja je trčala. Ona se zatim za čas opet pojavi, onda još jednom, pa još jedared – triput između tri usamljene vile – a onda je nestade sasvim iza terase.  – Magarci! – progunđa doktor Kemp, okrenuvšt se na petama i vraćajući se svome stolu. Međutim, oni koji su malu figuru videli izbliže, jer su se nalazili na otvore‐ nom drumu, i koji su zapazili užas na njegovom oznojenom licu, nisu delili mišljenje doktora Kempa. Čovek je teško jurio zveckajući, kao što zvecka kada se protrese kesa dobro napunjena metalnim novcem. Nije gledao ni levo ni desno. Njegove široko otvorene oči bile su uprte pravo dole niz brdo, tamo gde su gorele svetiljke i gde je bilo mnogo naroda na ulici. Njegova iskrivljena usta bila su otvorena, usnice zapenušene, a disanje glasno i promuklo. Svi pored kojih je prošao zastadoše i počeše da bulje uz i niz drum, ispitujući jedan dru‐ goga, malo neugodno se osećajući, o uzrocima njegove žurbe. U tom trenutku, daleko gore na brežuljku, neki pas koji se igrao na drumu ciknu i pobeže ispod kapije. I, dok su još uvek stajali začuđeni, nešto – vetar –  tap, tap, tap, šum kao od zadihanosti, projuri pored njih. Ljudi su uzvikivali i sklanjali se hitro s trotoara. To se povicima i instinktom prenese dalje niz brežuljak. Na ulici su već vikali pre no što je Marvel stigao tamo. Sklanjali su se u kuće i treskali vratima za sobom. Marvel to vide i ču i učini još jedan očajnički pokušaj da brže potrči. Strah se uvuče, preteče ga, i obuhvati ceo grad. »Nevidljivi čovek dolazi! Nevidljivi čovek!«

69

GLAVA XVI U KRČMI »VESELI KRIKETERI«

Krčma »Veseli kriketeri« nalazi se u samom podnožju brežuljka, tamo gde počinje tramvajska linija. Barmen beše naslonio svoje debele crvene ruke na šank i razgovarao je o konjima s jednim anemičnim fijakeristom. Jedan čovek s crnom bradom, u sivom odelu, gutao je biskvite i sir, pio »Barton« i razgovarao američkim naglaskom s jednim policajcem koji je bio van službe.  – Kakva je to galama? – upita anemični fijakerista, trgnuvši se i pokušavaju‐ ći da preko prljave žute zavese na niskom prozoru krčme pogleda uz brežuljak. Neko napolju protrča. Koraci nekoga koji je teško trčao približiše se, vrata se naglo širom otvoriše, i Marvel, suznih očiju, gologlav i razbarušene kose, s iscepanim okovratnikom od kaputa, ulete unutra, instinktivno se okrete i pokuša da zatvori vrata, koja su jednim kožnim kaišem bila držana upola otvorenim.  – Dolazi! – dreknu glasom koji je drhtao od užasa. – Dolazi! Nevidljivi čo‐ vek! Juri me! Za ime boga! Pomoć! Pomoć! Pomoć  – Zatvorite vrata, – reče mu policajac. – Ko dolazi? Šta je to? – Ode do vrata, otkači kaiš, i vrata se s treskom zatvoriše. Amerikanac zatvori druga vra‐ ta.  – Pustite me unutra, – reče Marvel, teturajući se i grcajući, ali još uvek ne ispuštajući iz ruku knjige. – Pustite me unutra. Zaključajte me negđe. Kažem vam, juri me. Pobegao sam mu. Rekao je da će me ubiti, a on će to i učiniti.  – Ovde ste sigurni, – reče čovek s crnom bradom. – Vrata su zatvorena. U čemu je stvar?  – Pustite me unutra, – ponovi Marvel i vrisnu kad vrata zadrhtaše od nekog udarca, posle koga je sledilo užurbano lupanje i vikanje spolja.  – Halo, – viknu policajac, – ko je to? 70

Gospodin Marvel poče da juriša na drvene tapete koje su mnogo ličile na vrata. »Ubiće me – ima nož ili nešto drugo. Zaimeboga...!«  – Evo, – reče mu barmen, – dođite ovamo. – Pritom podiže poklopac na ulazu u šank. Gospodin Marvel ulete pozadi šanka. Lupanje spolja ponovi se. »Ne otva‐ rajte vrata«, vikao je. »Molim vas nemojte otvarati vrata. Gde ću da se sakri‐ em!«  – Ovo je – je li to onda nevidljivi čovek? – upita čovek s crnom bradom stavljajući jednu ruku pozadi sebe. – Vreme je već da vidimo kako izgleda. Prozor na krčmi se streskom slomi. Napolju, na ulici, začuše se uzvici i neko trčanje tamo-amo. Policajac je stajao na fotelji, piljio napolje izduženog vrata i pokušavajući da vidi ko je na vratima. Onda siđe s uzdignutim obrvama. »To je«, reče. Banrnen je stajao ispred vrata od barskog salona, u kome je sad Marvel bio zaključan, zagleda se u razbijeni prozor i priđe drugoj dvojici. Iznenada se sve utiša. »Voleo bih da mi je pri ruci moj pendrek«, reče poli‐ cajac uputivši se neodlučno ka vratima. »Ako ih samo otvorimo, eto njega unutra. Ne možemo ga zadržati«.  – Nemojte mnogo da žurite s tim vratima, – progovori anemični fijakerista zabrinuto.  – Povucite rezu, – reče čovek s crnom bradom. – i ako uđe... – Pritom po‐ kaza revolver koji je držao u ruci  – To nikako, – reče policajac, – to bi bilo ubistvo.  – Znam u kakvoj sam zemlji, – primeti čovek . s bradom. – Pucaču u noge. Povucite rezu.  – Ne s tom stvarčicom uprtom u moja leđa«, – reče Barmen, izduživši vrat da bi pogledao preko zavese.  – Dobro, – reče čovek s crnom bradom, i sagnuvši se, sa spremnim revolve‐ rom, povuče se sam. Barmen, fijakerista i policajac stajahu spremni.  – Ulazite, – reče bradati čovek prigušenim glasam, odmaknuvši se od vrata, pa okrenut licem prema otključanim vratima čekaše s pištoljem iza sebe. Niko ne uđe; vrata ostadoše otvorena. Pet minuta docnije, kad jedan drugi fijakerista promoli opremo glavu kroz vrata, oni su još čekali. Jedno drugo zaplašeno lice proviri kroz vrata od barskog salona i dade objašnjenje.  – Jesu li sva vrata na krčmi zatvorena? – javi se Marvel. – On obilazi okolo, prikrada se. Vešt je kao đavo. 71

 – Gospode bože! – uzviknu zadrigli Barmen. – Zadnja vrata! Gledajte samo ta vrata! Ja...! – On se obazre unaokolo bespomoćno. Vrata od barskog salona tresnuše i oni čuše kako se ključ okrete u bravi.  – Postoje vrata koja vode u dvorište i privatni ulaz. Vrata za dvorište... I istrča iz bara. Posle jednog minuta ponovo se pojavi držeći u ruci kuhinjski nož. »Vrata koja vode u dvorište bila su otvorena«, reče, i debela donja usna mu se otrom‐ bolji.  – Možda je već u kući, – primeti prvi fijakerista.  – U kuhinji nije, – odgovori Barmen. – Tamo su samo dve žene, a ja sam svaki santimetar prostora bocnuo s ovim kuhinjskim nožem. One misle da niko nije ušao. Primetile su...  – Jeste li ih zaključali?, – upita prvi fijakerista.  – Sasvim sam zaboravio. – reče Barmen. Čovek s bradom ponovo spremi revolver. Uto se poklopac od ulaza u šank zatvori i reza zveknu, a onda s jakim treskom brava prasnu i vrata od barskog salona se naglo otvoriše. Oni čuše kako Marvel ciknu kao uhvaćeni zečić, i smesta pojuriše glavački ka baru da mu pomognu. Revolver bradatog čoveka prasnu, i ogledalo na zad‐ njem zidu salona zatreperi, prsnu u paramparčađ i sruši se. Ušavši, Barmen vide Marvela čudno skupljenog u klupče kako se opire o vrata koja vode u dvorište i kuhinju. Dok je oklevao, vrata se otvoriše i Marvel bi izguran u kuhinju. Ču se vrisak i tresak sudova. Marvel, oborene glave, i vu‐ kući se tvrdoglavo unazad, bi silom odvučen do spoljnih kuhinjskih vrata. Reze se otvoriše. Policajac, koji je pokušao da obiđe barmena, ulete unutra, praćen od jednog fijakeriste, ščepa nevidljivu ruku koja je držala Marvela za jaku, dobi udarac u lice i otetura se unazad. Vrata se otvoriše i Marvel učini očajnički pokušaj da se održi unutra,. Onda fijakerist uhvati nešto.  – Imam ga! – viknu. Barmenove crvene ruke zariše se u nevidljivog.  – Evo ga! – uzviknu. Gospodin Marvel iznenada oslobođen tresnu na pod i učini pokušaj da ot‐ puzi iza nogu ljudi koji su se borili. Borba se odvijala oko ivice vrata. Glas ne‐ vidljivog čoveka ču se po prvi put, jauknuvši oštro kad ga policajac nagazi po 72

stopali, a onda razdraženo i njegove pesnice se razmahnuše unaokolo kao mot‐ ka za trešenje tepiha. Fijakerist iznenada ciknu i presavi se zadobivši udarac u stomak. Vrata koja vode iz kuhinje u salon s treskom se zatvoriše, obezbeđuju‐ či gospodin Marvelovo povlačenje. Ljudi u kuhinji ostadoše da se hvataju u koštac i gušaju s praznim prostorom.  – Gde je otišao? – uzviknu čovek s bradom. – Je li napolje?  – Ovuda, – reče policajac, izađe u dvorište i zastađe. Parče cigle zviznu pored njegove glave i tresnu međ posuđe na kuhinjskom stolu.  – Ja ću njemu pokazati! – viknu čovek s crnom bradom. Iznenada više poli‐ cajčevog ramena blesnu čelična cev i pet hitaca jedan za drugim odleteše u su‐ ton u pravcu odakle je doletela cigla. Pucajući, bradati čovek je pomerao ruku s pištoljem u horizontalnoj liniji, tako da su hici leteli lepezasto po uskom dvorištu, kao što se paoci na točku šire od osovine ka obodu. Posle ovoga zavlada tišina. »Pet metaka«, reče čovek s crnom bradom. »To je najbolje. Četiri asa i džoker. Dajte neko lampu i dođite da mu potražimo telo«.

73

GLAVA XVII DOKTOR KEMPOV POSETILAC

Doktor Kemp je nastavio da piše u svojoj sobi za rad sve dok ga ne uzne‐ miriše revolverski hici. Krak-krak-krak – dođoše jedan za drugim.  – Ha-lo! – uzviknu doktor Kemp stavljajući ponovo pero u usta i oslušku‐ ući. – Ko to puca u Bardoku? Šta ti magarci sad opet rade? Ode do južnog prozora, otvori ga i, nagnuvši se napolje, pogleda dole na splet osvetljenih prozora, mehurova gas lampi i trgovina s crnim otvorima od krovova i dvorišta – kako je grad noću izgledao. »Ono dole u podnožju bre‐ žuljka pored »Kriketera« liči mi na gomilu ljudi«, reče i produži da osmatra. Pogled mu zatim skrenu odatle i odluta preko grada daleko tamo gde su gorela svetla na brodovima i gat svetlucao – mali osvetljeni paviljon koji je ličio na žuti dragi kamen. Mesec u svojoj prvoj četvrti Visio je iznad zapadnog brežulj‐ ka. Zvezde su sijale skoro tropskom jasnoćom. Posle pet minuta, za koje vreme njegova mašta beše odlutala u daleka raz‐ mišljanja o socijalnim uslovima budućnosti i najzad se izgubila u beskonačnost, doktor Kemp siđe s prozora uzdahnuvši, zatvori ponovo prozor i povrati se svom pisaćem stolu. Mora da je od tog vremena prošao ceo sat kad zvonce na spoljnim vratima zazvoni. Otkako je čuo one pucnjeve, radio je ležernije no dotad i s povreme‐ nim intervalima pažnje odvraćene od posla. Zastade i oslušnu. Ču kako devoj‐ ka otvori vrata i očekivaše da čuje njene korake na stepenicama, ali ona ne dođe. »Ko li je to bio?« pomisli doktor Kemp. Pokuša da nastavi s radom. Ne uspevši u tome, ustade od stola, izađe iz sobe za rad na stepenište, zazvoni i viknu preko ograde devojci koja beše izašla u hol na donjem spratu. »Je li to bio pismonoša?« upita.  – Ne, gospodine, – odgovori ona, – neki mangup koji je zazvonio pa pobe‐ 74

gao.  – Noćas sam nešto nervozan, – reče doktor u sebi. Povrati se u sobu za rad, i ovog puta navali odlučno na posao. Za kratko vreme opet je bio čvrsto zadubljen u rad, i jedini šum koji se čuo u sobi bilo je kucanje časovnika i jedva čujna škripa njegovog pera, koje je brzo letelo preko hartije u centru svetlosnog kruga koji se od oboda stolne lampe odbijao na sto. Bilo je već dva sata posle ponoći kad doktor Kemp završi s radom za tu noć. Diže se, zevnu i pope se u spavaću sobu. Već je bio skinuo kaput i prsluk kad oseti žeđ. Uze sveću i siđe u trpezariju da potraži sifon sa sodom i viski. Doktor Kempova naučna istraživanja učinila su da je lako zapažao stvari; vraćajući se preko hola opazi crnu mrlju na linoleumu blizu otirača u podnož‐ u stepenica. Pođe uz stepenice, a onda mu pade na pamet da se upita otkud ona crna mrlja na linoleumu. Verovatno mu je u podsvesti počelo nešto da radi. Bilo kako, okrenu se zajedno s teretom, siđe ponovo u hol, spusti sifon i viski na pod, i, čučnuvši, opipa mrlju. Ne iznenadi se nimalo kad nađe da mrlja ima lepljivost i boju krvi koja se suši. Uze svoj teret i povrati se gore gledajući oko sebe i pokušavajući da odgo‐ netne otkud ta krvava mrlja. Na stepeništu primeti nešto i zastade začuđen. Kvaka na vratima od spavače sobe bila je umrljana krvlju. Doktor Kemp po‐ gleda u svoju ruku. Bila je potpuno čista. Iznenada se seti da su vrata od spava‐ će sobe bila otvorena kad je sišao iz sobe za rad, pa, prema tome, kvaku nije uopšte ni dodirnuo. Ode pravo u spavaću sobu potpuno hladnokrvan. – možda samo nešto malo odlučnijeg izraza lica nego obično. Njegov pogled, lutajući upitno, pade na krevet. Na pokrivaču beše lokva krvi a čaršav iscepan. On ovo nije primetio ranije, kad je prvi put ušao u sobu, jer je tada otišao pravo ka to‐ aletnom stolu. Na drugom kraju kreveta posteljina beše ulegnuta kao da je neko baš pre toga sedeo na njoj. Iznenada dožive čudno osećanje kao da je čuo kako neko niskim glasom reče: »Gospode bože? – Kemp!«, ali, doktor Kemp nije verovao u glasove. Stajao je i zurio u ispreturane čaršave. Da li je to zaista bio glas? Pogleda ponovo unaokolo, ali ne primeti ništa više do rasturen i krvlju umrljan krevet. Onda jasno ču pokret na drugom kraju sobe, u blizini umivaonika. Svi ljudi, ma kako visoko školovani, zadržavaju bar tragove sujeverja. To osećanje spopa‐ de i njega. Zatvori vrata od sobe, priđe toaletnom stolu i spusti na njega svoj 75

teret. Iznenada, trgnuvši se, opazi savijeni i krvlju umrljani zavoj napravljen od platnenog čaršava kako visi u vazduhu između njega i umivaonika. Kemp je u čudu zurio u tu stvar. Bio je to prazan zavoj – zavoj pravilno uvijen, ali potpuno prazan. Taman se spremao da mu priđe i ščepa ga, kad ga zadrža neki dodir i glas koji je govorio sasvim blizu njega.  – Kemp!  – Eh?! – uzviknu Kemp zinuvši.  – Ne uzbuđujte se, – nastavi Glas. – Ja sam nevidljivi čovek. Za trenutak Kemp nije odgovarao već, je samo buljio u zavoj. »Nevidljivi čovek?« reče najzad.  – Ja sam nevidljivi čovek, – ponovi Glas. Priča, koju je tog jutra odbacio kao smešnu, prostruja kroz Kempov mozak. U ovom trenutku nije izgledao ni suviše uplašen, niti mnogo iznenađen. Sve je to došlo kasnije.  – Mislio sam da je sve to obična laž, – reče. Misao koja je najviše zaokuplja‐ la njegovu maštu bila je ponovljeni jutrošnji argument. – Imate li na sebi za‐ voj? – upita.  – Da, – odgovori nevidljivi čovek.  – Oh! – reče Kemp trgnuvši se. – Ali! Pa to je nemoguće. To je neki trik. –  Koraknu iznenada napred i njegova ruka ispružena ka zavoju napipa nevidljive prste. Ustuknu i promeni boju.  – Budite mirni Kemp, zaimeboga! Jako mi je potrebna pomoć. Stanite! Neka šaka ščepa Kempa za ruku. Kemp udari po njoj. »Kemp!« uzviknu Glas. »Kemp, budite mirni!« I stisak se pojača. Neobuzdana želja da oslobodi ruku obuze Kempa. Šaka zavijene ruke uhvati ga za rame i on iznenada bi spotaknut i bačen natraške na krevet. Kemp otvori usta da vikne, ali mu jedan kraj čaršava bi uguran između zuba. Nevid‐ ljivi čovek ga je držao čvrsto pritisnutim. Međutim, kako su mu ruke bile slo‐ bodne on poče da udara njima, pokušavajući i da ga divlje ritne  – Budite razložni, hoćete li? – reče nevidljivi čovek, držeći ga čvrsto i po‐ red učestalih udaraca u rebra. – Nebesa mi, učinićete da uskoro pobesnim!  – Lezite mimo, luđače! – šištao je nevidljivi čovek u Kempovo uvo. Kemp se još jedan trenutak opirao a onda se umiri.  – Ako viknete smrskaću vam zube, – produži nevidljivi čovek oslobađajući 76

Kempu usta. – Ja sam nevidljivi čovek. To nije nikakva budalaština i nikakva magija. Ja sam stvarno nevidljivi čovek i potrebna mi je vaša pomoć. Ne bih želeo da vas povredim, ali ako se i dalje ponašate kao neobuzdana prostačina, biću primoran. Zar me se ne sećate Kemp? Grifin, iz Univerzitetskog koledža«.  – Pustite me da ustanem, – reče Kemp. – Ostaću tu gde sam. I dopustite mi da se za trenutak odmorim. On se uspravi i opipa vrat.  – Ja sam, Grifin, iz Univerzitetskog koledža, i ja sam sebe učinio nevidlji‐ vim. Ja sam kao i svaki drugi čovek, čovek koga ste vi poznavali, ali nevidljiv.  – Grifin – reče Kemp.  – Grifin. – odgovori Glas. – Student kad ste i vi bili, samo mlađi, šest stopa visok i plećat, albino3), belog lica i ružičastih očiju, koji je dobio medalju za hemiju.  – Ja sam zbunjen, – reče Kemp. – U mozgu mi je zbrka. Kakve veze ima ovo s Grifinom?  – Ja sam Grifin. Kemp se zamisli. »Grozno!« reče. »Kakva đavolija mora da se učini da bi čo‐ vek postao nevidljiv?«  – Nikakva đavolija. To je proces, razuman i dovoljno inteligentan...  – To je strašno! – uzviknu Kemp. – Kako, dođavola...?  – Jeste, dosta je strašno. Ali, ja sam ranjen i u bolovima, i umoran ... Veliki bože! Kemp, vi ste čovek. Primite to mirno. Dajte mi nešto da pojedem i po‐ pijem, i dopustite da sednem ovde. Kemp je zurio u zavoj koji se kretao preko sobe, a onda vide pletenu stoli‐ cu kako se vuče po podu i zaustavi pored kreveta. Škripnu i uleže se za santi‐ metar ili dva. Kemp protrlja oči i opipa ponovo vrat-»Ovo prevazilazi i duho‐ ve«, reče i nasmeja se glupo.  – Tako je bolje. Hvala bogu, postajete razuman!  – Ili lud, – dodade Kemp i opet protrlja oči.  – Dajte mi malo viskija. Skoro sam mrtav:  – Ne bih rekao prema onome što sam osetio. Gde ste? Ako ustanem hoću li naleteti na vas? Tako! U redu. Viski... Evo. Gde ću da vam dodam? Stolica zaškripa i Kemp oseti kako se čaša odlepi iz njegove ruke. On je pusti s naporom; instinkt mu beše protiv toga. Čaša se zaustavi otprilike pola metra iza prednje ivice stolice. Kemp je buljio u čašu s beskrajnim čuđenjem. 77

 – Ovo je – ovo mora da je hipnoza. Vi mora da ste mi sugerisali da ste ne‐ vidljivi.  – Budalaština! – reče Glas.  – Pa to je neverovatno!  – Slušajte me.  – Ja sam jutros definitivno dokazao, – otpoče Kemp, – da nevidljivost...  – Ostavite to što ste vi dokazali! Skapavam od gladi, – govorio je Glas, – a noć je sveža za čoveka bez odela.  – Hrane? – upita Kemp. Flaša s viskijem se podiže sama. »Da«, reče nevidljivi čovek spustivši flašu. »Imate li sobni ogrtač?« Kemp uzviknu poluglasno. Ode do ormana i izvadi ogrtač tamnocrvene boje. »Hoće li ovo bita dobno?« Ogrtač bi otrgnut iz njegove ruke. Za trenu‐ tak ostade opušten u vazduhu, zatim se raširi, zastade i zakopča se sam, a onda sede na stolicu.  – Donji veš, čarape i papuče bi mi dobro došle, – dodade nevidljivi kratko.  – I nešto za jelo.  – Sve što hoćete. Ali ovo je najneverovatnija stvar koju sam u životu doži‐ veo! Kemp preturi fijoke da nađe tražene stvari, a onda siđe dole da pretraži os‐ tavu. Vrati se s malo hladnih kotleta i hlebom, privuče stočić i postavi sve pred svog gosta.  – Nož mi nije potreban, – reče posetilac, i kotlet se podiže i zastade u vaz‐ duhu sa šumom žvakanja.  – Uvek volim da imam nešto na sebi kad jedem, – nastavi nevidljivi čovek punih usta, jedući halapljivo. – Čudna navika!  – Pretpostavljam da vam je s rukom sve u redu? – napomenu Kemp.  – Imajte poverenja u mene, – reče nevidljivi čovek.  – Od svih neobičnih i čudnih...  – Tačno. Ali, čudno kako sam uleteo baš u vašu kuću da se previjem. Moja prva srećna okolnost! Bilo kako, mislim da noćas prespavam u ovoj kući. Vi me morate podneti! Ovo je strašno neugodno što se moja krv vidi, zar ne? Dosta velika grudva onde. Postaje vidljiva kad se zgruša, primećujem. To je je‐ dina živa materija koju sam ja izmenio, i to samo toliko dugo dok živim... Ja sam u ovoj kući tri časa. 78

 – Ali kako ste to uradili? – otpoče Kemp ljutito. – Dovraga! Cela ova stvar  e od početka do kraja bezrazložna.  – Sasvim razložna, – reče nevidljivi čovek; – potpuno razložna. Ispruži se i prihvati čašu s viskijem. Kemp je zurio u ogrtač koji je gutao. Zrak svetlosti od sveće probijao se kroz iscepano parče ogrtača na levom ra‐ menu ostavljajući svetli trag u obliku trougla ispod levih rebara.  – Kakvi su se to pucnji čuli – upita Kemp. – Kako je došlo do pucanja?  – Neka budala, moj saučesnik u neku ruku, proklet bio, pokušao je da mi ukrade novac. I uradio je to.  – .Je li i on nevidljiv?  – Ne!  – Pa onda?  – Mogu li da dobijem još nešto da pojedem, pre nego počnem sve to da pričam? Gladan sam i u bolovima; a vi hoćete da vam pričam! Kemp ustade. »Vi niste pucali?« upita.  – Ja, ne! – odgovori njegov gost. – Neka budala koga nikad ranije nisam vi‐ deo pucao je onako nasumice. Mnogi su se poplašili. Svi su se poplašili od mene. Prokleti da su! Ali, Kemp, hoću još da jedem!  – Pogledaću ima li još štogod dole, – reče Kemp. – Bojim se neće biti baš mnogo. Pošto je završio s jelom – a jeo je mnogo – nevidljivi čovek zatraži cigaru. Odgrize vrh divljački pre no što mu Kemp donese nož i opsova kad se gornji list odmota. Beše čudno gledati ga kako puši; njegova usta i grlo, nosna i grlena šupljina postaše vidljivim kao neka vrsta kalupa u kome se dim skupljao.  – Ova prokleta navika pušenja, – reče, pućkajući snažno. – Srećan sam što sam na vas naišao, Kemp. Vi mi morate pomoći. Zamislite, baš sada sam naleteo na vas. U đavolskoj sam gužvi. Bio sam pobesneo, mislim. Kroz šta sam sve prošao! Ali, mi ćemo tek sada da radimo, kažem vam. Nevidljivi se posluži s još viskija i sode. Kemp ustade, obazre se i donese sebi čašu iz druge sobe.  – Glupo je, ali pretpostavljam mogu da pijem.  – Niste se mnogo promenili za ovih dvanaest godina, Kemp. Vi, časni ljudi, ne menjate se. Hladan i metodičan ... Moram vam reći, radićemo zajedno.  – Ali kako se to postiže? – upita Kemp, – kako ste postali ovakav? 79

 – Zaimeboga! pustite me da malo na miru pušim, a onda ću početi da vam pričam. Međutim, priča te noći ostade neispričana. Nevidljivog čoveka je ruka sve više bolela; bio je u groznici, iscrpljen, i njegove misli skrenuše na gonjenje niz brežuljak i gužvu u krčmi. Otpočeo je priču, a onda se udaljio od nje. Pričao e isprekidano o Marvelu, pušio sve brže i glas mu je postajao sve Ijutitiji. Kemp je pokušavao da uhvati što je mogao više.  – On me se plašio, – video sam da me se plašio, – ponavljao je nevidljivi čovek bezbroj puta. – Nameravao je da mi pobegne, uvek je na to računao! Ala sam bio budala!  – Pokvarenjak!  – Bio sam besan. Mogao sam ga ubiti...  – Odakle vam novac? – upita Kemp naglo. Nevidljivi čovek je za trenutak ćutao. »Ne mogu vam to noćas reći«. Iznenada jeknu, naže se napred i nasloni svoju nevidljivu glavu na nevidlji‐ ve šake.  – Kemp, – reče, – nisam spavao skoro tri dana, izuzev što sam jednom ili dvaput odremao po sat ili tako nešto. Moraću uskoro da legnem.  – Dobro, spavajte u mojoj sobi, u ovoj sobi.  – Ali kako mogu da spavam? Ako budem spavao on će sasvim pobeći. Uh! Nek bude kako bude!  – Kako je rana? – upita Kemp.  – Ništa, ogrebotina i malo krvi samo. Oh, bože! kako bih želeo da spavam!  – Pa zašto ne spavate? Izgledalo je kao da nevidljivi čovek posmatra Kempa. »Zato što sam protiv toga da budem uhvaćen od ljudi«, reče polako. Kemp se trže.  – Ala sam budala! – uzviknu nevidljivi čovek udarivši oštro rukom po sto‐ lu. – Sad sam vam tek dao ideju.

80

GLAVA XVIII NEVIDLJIVI ČOVEK SPAVA

Iako ranjen i iscrpljen, nevidljivi čovek odbi da primi Kempovu reč da će se njegova sloboda poštovati. On isproba oba prozora u spavaćoj sobi, podiže zastore i otvori roletne, da bi se uverio u Kempovo tvrđenje da je bekstvo pre‐ ko njih mogućno. Napolju je noć bila vrlo tiha i mirna. Mladi mesec je zalazio iza brežuljaka. Nevidljivi čovek zatim isproba ključeve od spavaće sobe i dveju pomoćnih soba, kako bi se uverio da je i s te strane osiguran. Na kraju, izjavi da je zadovoljan. Stajao je na malom tepihu pored kreveta i Kemp ga ču kako zevnu.  – Žao mi je, – reče nevidljivi čovek, – što ne mogu noćas da vam ispričam sve što sam uradio. Ali, iscrpljen sam. Fantastično je, nema sumnje! I strašno! Ali, verujte mi, Kemp, i pored vaše jutrošnje argumentacije, to je potpuno mo‐ gućna stvar. Pronašao sam način. Mislio sam da ga zadržim za sebe. Ne mogu! Moram da imam partnera. A vi... nas dvojica možemo svašta uraditi... Ali sutra. A sada, Kemp, osećam da moram da spavam ili da nestanem. Kemp je stao nasred sobe zureći u bezglavi ogrtač. »Pretpostavljam da bi trebalo da vas ostavim«, napomenu. »To je neverovatno. Tri ovakve stvari da se dogode – ja bih poludeo. Ali, ova je stvarna! Treba li vam još štogod?«  – Ne! Jedino mi zaželite laku noć.  – Laku noć! – reče Kemp, stisnuvši nevidljivu ruku i ode postrance do vra‐ ta. Iznenada ogrtač hitro pođe za njim. »Razumite me«! reče ogrtač. »Ne po‐ kušavajte da me vežete ili zarobite! Inače...« Kempovo lice se malo izmeni. »Mislio sam da sam vam dao reč«. Kemp lagano zatvori vrata za sobom, i za njim se odmah ključ obrnu u bra‐ vi. Tada, dok je stajao s izrazom pasivnog čuđenja na licu, brzi koraci se pribli‐ 81

žiše vratima pomoćne sobe, pa se i ova zaključaše. Kemp se lupi šakom po čelu. »Sanjam li ja? Je li svet poludeo, ili sam ja?« Kemp ode do prve stepenice, okrenu se i zagleda se u zaključana vrata. »To e činjenica«, reče i pipnu se prstom po neznatno ugruvanom vratu. »Neporeč‐ na činjenica! Ali...« Zatrese glavom bespomoćno, okrete se i siđe niz stepenice. U trpezariji upali lampu, izvadi cigaru i otpoče da šeta s kraja na kraj, huk‐ ćući. S vremena na vreme bi sam sa sobom nešto raspravljao. »Nevidljiv!« »Da li postoji nevidljiva životinja?... U moru – da. Na hiljade – milione. Sve larve, sve mikroskopski sitne materije – meduze. U moru ima više nevidljivih no vidljivih stvari! Nikad o tome nisam ranije mislio... I u barama, takođe! Sve one materije koje žive po barama – sitne, bezbojne, prozirne materije!... Ali u vazduhu! Ne! »Nemoguće«. »Ali najzad – zašto ne?« »Da je čovek sagrađen od stakla opet bi bio vidljiv«. Njegovo razmišljanje postade duboko. Tri cigare se pretvoriše u pepeo na tepihu pre nego što ponovo progovori. A i tada, beše to samo uzvik. On se okrete, izađe iz trpezarije i ode u svoju ordinaci ju gde pripali gas. Bila je to mala ordinacija, jer doktor Kemp nije živeo od prakse. U njoj su se nalazili dnevni listovi. Jutarnje novine ležale su nepažljivo otvorene i bačene nastranu. Kemp ih diže, prevmu listove i poče da čita članak »Čudna priča iz Ipinga«, koju je onaj mornar u Port Stouvu ispričao onako teško Marvelu. Čitao je brzo »Umotan!« govorio je glasno Kemp. »Prerušen! Sakrivao se! Izgleda niko nije bio svestan njegove nesreće ... Kakva je, dođavola, njegova namera?« Ostavi novine i poče da traži nešto pogledom. »Aha!« uzviknu i dohvati St. ames’s Gazette koja je ležala savijena onako kako je stigla. »Sada ćemo saznati istinu«. Hitro pocepa omot i otvori je. Dva stupca mu padoše u oči. »Celo selo u Saseksu poludelo«. stajalo je u naslovu. »Gospode bože!« uzviknu Kemp, gutajući neverovatan prikaz događaja od prethodnog popodneva u Ipingu, koji su već bili opisani. S druge strane je bio preštampan izveštaj koji su donele jutarnje novine. Pročita ga ponovo. »Trčao je ulicama udarajući levo i desno. Džefers bez 82

svesti. Gospođin Hakster u velikim bolovima – još nije sposoban da opiše šta e video. Teško poniženje – paroh. Žene bolesne od pretrpljenog užasa. Prozo‐ ri polupani. Ova neobična priča je verovatno izmišljena. Isuviše dobra da se ne štampa – sa rezervom«. Doktor Kemp ispusti novine i zagleda se prazno ispred sebe. »Verovatno iz‐ mišljena!« Ponovo dohvati novine i pročita još jednom celu stvar. »Ali, kad se skitnica pojavljuje? Zašto je, dovraga, jurio skitnicu?« Kemp se naglo spusti na otoman. »On ne samo da je nevidljiv«, reče, »već je i lud! Ubica!...« Kad jutro stiže da pomeša svoju bledu svetlost sa svetlošću gas lampe i du‐ vanskim dimom u trpezariji, Kemp je još uvek šetao gore dole pokušavajući da shvati neverovatno. Bio je isuviše uzbuđen da bi mogao spavati. Njegova posluga, silazeći drem‐ ljivo, zateće ga dole, sklona da poveruje da je njegov preterani rad uzrok ovo‐ me. Kemp im dade neobično ali potpuno jasno naređenje da doručak postave za dvoje u sobi za rad na tornju, a posle toga da ostanu u suterenu i donjem spratu. Potom produži da šeta preko trpezarije dokle god jutarnje novine ne stigoše. Ove su imale mnogo da kažu, ali malo da objasne, pored potvrde od prethodne večeri, i vrlo rđavo napisanog prikaza jedne druge čudne priče iz Port Bardoka. Ovaj prikaz pružio je Kempu mogućnosti da sazna o srži doga‐ đaja u krčmi »Veseli kriketeri« i o Marvelovom imenu. »Primorao me je da os‐ tanem uz njega dvadeset i četiri časa«, izjavio je Marvel. Izvesne manje činjeni‐ ce behu pridodane uz Ipinšku priču, naročito presecanje telegrafske žice. Me‐ đutim, nije bilo ničega što bi razjasnilo vezu između nevidljivog čoveka i skit‐ nice, jer gospodin Marvel nije dao nikakvog objašnjenja u pogledu triju knjiga i novca kojim je bio pretrpan. Ton neverovatnosti beše iščezao, i grupa repor‐ tera i istraživača već je bila na poslu ispitujući stvar. Kemp je pročitao svaku reč izveštaja. On posla devojku u varoš da donese sve jutarnje novine koje bude našla. I ove je takođe »gutajući« pročitao. »Nevidljiv je!« reče. »I, sudeći po ovome što piše, to je bes koji prelazi u maniju. Šta sve još može da uradi! Šta li sve još može da uradi?! A on je gore slobodan kao ptica na grani. Šta, dođavola, treba ja da uradim? »Na primer, da li bi to bilo gaženje date reči ako ... Ne!« Kemp ode za mali, pretrpani pisaći sto u uglu i otpoće da piše belešku. On 83

e upola napisanu pocepa i napisa drugu; pročita je i zamisli se. Zatim je stavi u koverat i ovaj adresira na »Pukovnik Ejdaj, Port Bardok«. Nevidljivi čovek se probudi taman u trenutku kad je Kemp ovo radio. Pro‐ budio se rđavo raspoložen, i Kemp, budan na svaki šum, ču tapkanje njegovih stopala preko spavaće sobe iznad njegove glave. Potom se neka stolica preturi, a stakleni bokal na umivaoniku razbi se u paramparčad. Kemp požuri gore i zakuca živo.

84

GLAVA XIX IZVESNI PRVI PRINCIPI

 – Šta se dogodilo? – upita Kemp, pošto ga nevidljivi čovek pusti unutra.  – Ništa, – glasio je odgovor.  – Ali, dođavola! Tresak?  – Izliv besa, – reče nevidljivi čovek. – Zaboravio sam na ruku, a ona boli.  – Vi ste skloni takvim izlivima?  – Jesam. Kemp pređe preko sobe i pokupi parčiće razbijenog stakla. »Sve činjenice o vama su već objavljene«, reče Kemp stojeći sa staklom u rukama. »Sve što se dogodilo u Ipingu i dole, u podnožju brežuljka. Svet je saznao o svom nevid‐ ljivom građaninu ali niko ne zna da ste ovde«. Nevidljivi čovek opsova.  – Tajna je otkrivena. Mislim da je to bila tajna. Ne znam kakvi su vaši pla‐ novi, ali, naravno, voljan sam da vam pomognem. Nevidljivi čovek sede na krevet.  – Doručak je gore, – produži Kemp, govoreći koliko je mogao mirnije. Obradova se kad vide da njegov čudni gost rado ustade. Kemp pođe napred uz uzane stepenice ka tornju.  – Pre no što bismo mogli išta uraditi, – reče Kemp, – mora da mi objasnite nešto bolje ovu vašu nevidljivost. – Pošto je prvo nervozno pogledao kroz pro‐ zor sede tako kao da se spremao za duži razgovor. Njegove sumnje u pogledu razumnosti cele ove stvari su čas prestajale, a čas opet iskrsavale za vreme dok e gledao prekoputa sebe, tamo gde je za stolom sedeo Grifin, bezglavi i bezru‐ ki ogrtač, koji je brisao usta čudnovato lebdećom servijetom.  – Sve je to dosta prosto i dovoljno verovatno, – progovori Grifin, ostavlja‐ ući servijetu. 85

 – Bez sumnje, za vas, ali... – Kemp se nasmeja.  – Pa, da, meni je to u početku izgledalo divno, svakako. Ali sada, gospode bože!... Ali, mi ćemo još velike stvari uraditi! Ja sam na ovu stvar prvo pomislio u Čizilstouvu.  – Čizilstouv?  – Kad sam napustio London, tamo sam otišao. Poznato vam je da sam na‐ pustio medicinu i odao se fizici? Ne? E pa, tako je bilo. Svetlost me je opčinila.  – Ah!  – Optička gustoća! Cela stvar je splet zagonetaka, splet kroz koji svetlucaju prikrivena rešenja. A kako sam imao dvadeset i dve godine i bio pun entuzi‐ azma, rekoh sebi: »ceo svoj život posvetiću ovome. Ovo je vredno toga«. Vi znate kakve smo mi budale s dvadeset i dve godine?  – Budale onda ili budale sada, – reče Kemp.  – Kao da je znati jedino zadovoljstvo čoveku!  – Ali, odao sam se poslu, kao crv. Teško da sam radio i razmišljao šest mese‐ ci, kad kroz jedan od spletova izbi svetlost iznenada, zaslepljujući! Našao sam opšti princip pigmenata i refrakcije4) – formulu, geometrijski izraz koji sadrži četiri dimenzije. Budale obični ljudi, čak i obični matematičari ne znaju šta je‐ dan opšti izraz može da znači za studenta molekularne fizike. U knjigama, knjigama koje je onaj skitnica negde sakrio, ima divota – čuda! Ali to nije bio metod, bila je samo ideja, koja je mogla da dovede do metoda pomoću koga bi bilo mogućno bez menjanja drugih osobina materije – izuzev, u nekim sluča‐ evima, boje – sniziti indeks refrakcije neke materi je, čvrste ili tečne, na onaj koji ima vazduh, pod uslovom da su sve praktične činjenice zadovoljene.  – Pih! – reče Kemp. – To je čudno! Ali ja još uvek ne mogu da vidim... Mogu da razumem da tako možete da pokvarite neki dragi kamen, ali nevid‐ ljivost ličnosti je daleko od toga!  – Tačno, – reče Grifin. – Ali, vidite, vidljivost zavisi od ponašanja vidljivih tela prema svetlosti. Dopustite da vam izložim osnovne činjenice, kao da vam one nisu uopšte poznate. Tako ću biti jasniji. Vi znate dobro da neko telo ili apsorbuje svetlost, ili je odbija ili prelama, ili radi sve ove tri stvar!. Ako niti ap‐ sorbuje, niti odbija ili prelama, ono samo po sebi ne može biti vidljivo. Vi vidi‐ te, na primer, jednu neprozirnu crvenu kutiju, jer boja apsorbuje jedan deo svetlosti a odbija ostali, sav crveni deo ove svetlosti k vama. Ako ne bi apsorbo‐ vala nijedan deo svetlosti, nego odbila svu, tada bi kutija bila bela i sijala bi. 86

Srebro! Dijamantska kutija ne bi ni apsorbovala mnogo svetlosti, niti bi je mnogo odbila s opšte površine, već bi se tek ovde-onde, gde je površina po‐ voljna, svetlost odbijala i prelamala, tako da biste dobili svetlucavi izgled blešte‐ ćeg odbijanja i propuštanja svetlosti; neka vrsta skeleta od svetlosti. Staklena kutija ne bi toliko svetlela, niti bi bila tako jasno vidljiva kao dijamantska, jer bi odbijanja i prelamanja svetlosti bilo manje. Shvatate li ovo? S izvesne tačke po‐ smatranja vi biste videli dosta jasno kroz nju. Neke vrste stakla bi bile vidljivije od drugih. – Kutija od kristalnog stakla bila bi svetlija od kutije od običnog prozorskog stakla. Kutija od vrlo tankog običnog stakla bi se pri rđavoj svetlos‐ ti teško videla, zato što ne bi apsorbovala skoro nimalo svetlosti, a prelamala bi e i odbijala vrlo malo. A ako bi ploču od običnog belog stakla zagnjurili u vodu, ili još bolje, u neku tečnost gušću od vode, ploča bi se sasvim izgubila, zato što se svetlost, prolazeći kroz vodu i padajući na staklo samo neznatno prelama ili odbija, ili, stvarno, ostane uopšte nepromenjena. Ploča je skoro isto tako nevidljiva kao mlaz plina ili vodonika u vazduhu. A tačno iz istog razloga!  – Da, – primeti Kemp, – to je prosto objašnjenje. Svaki đak u školi zna da‐ nas sve to.  – A evo još jedne činjenice koju će svaki đak znati. Ako se parče stakla isit‐ ni, Kemp, i samelje u prah, postaće na vazduhu mnogo vidljivije, dok, napos‐ letku, ne postane neprozirni, beli prah. Ovo dolazi otuda što prah ima mnogo veću površinu odbijanja i prelamanja. Na staklenoj ploči postoje samo dve po‐ vršine; kod praha se svetlost odbija ili prelama kroz svako zrno, dok između zrna u gomili praha prođe veoma malo. Međutim, ako se beli prah stavi u vodu, ove pojave nestaje. Stakleni prah i voda imaju skoro isti indeks refrakcije, tj. svetlost prolazeći s jednog na drugo pretrpi vrlo malo odbijanja ili refrakcije. Staklo postaje nevidljivo stavljanjem u tečnost približno istog indeksa re‐ frakcije; neki prozirni predmet postaje nevidljiv ako se stavi u ma koju sredinu sa skoro istim indeksom refrakcije. I, ako samo za sekund promislite, Kemp, vi‐ dećete, takođe, da se prah od stakla može učiniti nevidljivim u vazduhu, samo ako se njegov indeks refrakcije dovede da bude isti s indeksom refrakcije vaz‐ duha. Jer, tada neće biti niti prelamanja niti odbijanja svetlosti prilikom njenog prolaženja sa stakla na vazduh«.  – Da, da, – reče Kemp, – ali čovek nije isto što i prah od stakla!  – Ne, – složi se Grifin. – On je još prozirniji!  – Besmislica! 87

 – I to kaže doktor! Kako se stvari zaboravljaju! Zar ste, već za deset godina, zaboravili vašu fiziku? Pomislite samo na sve one stvari koje su prozirne, a ne daju taj utisak? Papir, na primer, pravi se od prozirnih vlakana, a beo je i ne‐ proziran samo iz istog razloga kao i prah od stakla. Zamastite beo papir, tj. is‐ punite šupljikice između čestica uljem, tako da nema više odbijanja ili prela‐ manja svetlosti izuzev na površinama, i papir će postati providan kao staklo. I ne samo papir! Pamučna vlakna, lanena vlakna, vunena i drvna vlakna, i kosti, Kemp, mišićna vlakna, Kemp, kosa, Kemp, nokti i nervi, Kemp, u stvari, sva materija od koje je čovek sastavljen, izuzev crvena krvna zrnca i tamni pig‐ ment kose, sagrađena je od prozirnog, bezbojnog tkiva – toliko malo ostaje od onog što nas čini vidljivim. Najvećim delom, vlakno od kojih je sagrađeno neko živo biće nije ništa neprozirnije od vode.  – Dabome, dabome! – uzviknu Kemp. – Koliko noćas sam mislio o mor‐ skim larvama i meduzama!  – Sada ste me shvatili! A sve to ja sam znao i o tome mislio godinu dana posle moga dolaska iz Londona – pre šest godina. Ali, ja sam sve to zadržao za sebe. Radio sam pod očajnim okolnostima. Hobema, moj profesor, bio je na‐ učna zavrzlama, lopov ideja, uvek je njuškao! Vama je poznat nitkovski sistem naučnog sveta! Prosto nisam hteo da objavim svoje radove i dopustim im da dele sa mnom slavu. Nastavio sam s radom; dolazio sam sve bliže i bliže mo‐ gućnosti da moju formulu pretvorim u eksperiment – stvarnost. Nisam nikom živom rekao, jer sam mislio da iznenadim svet i postanem trenutno slavan. Po‐ zabavio sam se pitanjem pigmenata da bih popunio izvesne praznine, i iznena‐ da – ne planski, nego slučajno – učinio sam jedno otkrovenje u fiziologi ji.  – Da?  – Vama je poznata stvar s crvenom bojom krvi. E, ona se može učiniti be‐ lom, bezbojnom, a da jednovremeno zadrži istu funkciju koju je i dotad imala. Kempu se ote krik neverovatnog čuđenja. Nevidljivi čovek ustade i otpoče da šeta malom sobom za rad. »Možete slo‐ bodno uzvikivati. Sećam se te noći. Bilo je dockan – preko dana je čovek stal‐ no uznemiravan, od glupih radoznalih studenata – i ja sam radio često do uju‐ tru. Blesnulo je iznenada, sjajno i potpuno u mome mozgu. Bio sam sam. U laboratori jumu je bilo sve mimo, visoke lampe su gorele blještavom, ujednače‐ nom svetlošću...« Životinja – tkivo – može se učiniti prozirnom! Može se uči‐ niti nevidljivom! Sve, izuzev pigmenata. Ja bih mogao postati nevidljiv«, rekoh 88

u sebi, iznenada uvidevši šta znači biti skoro potpuno beo čovek s takvim ot‐ krićem. Bio sam isuviše uzbuđen. Napustih filtraciju koju sam baš radio, odoh do velikog prozora i zagledah se u zvezde. »Mogao bih postati nevidljiv«, po‐ novih. »Učiniti takvu stvar značilo bi prevazići magiju. I pred očima mi se pojavi, nepomračena sumnjom, divna vizija svega onog što nevidljivost može značiti za čoveka. Tajanstvenost, moć, sloboda. Prepreke uopšte nisam video. Imate samo da mislite! I ja, neugledni, siromašni, večiti demonstrator, koji je učio glupane jednog provincijskog koledža, mogao sam iznenada da postanem ovo. Pitam vas, Kemp, ako vi... Bilo ko, kažem vam, bacio bi se na takvo istraživanje. I ja sam radio pune tri godine. Posle svake teškoće koju bih s mukom prebro‐ dio rađala bi se nova. Beskonačni detalji! I razočarenja! I profesor, provincijski profesor, koji je uvek njuškao! »Kada ćete objaviti taj vaš rad?« Bilo je njegovo večito pitanje. I studenti, udrvenjeni glupači! Tri godine sam tako preživeo... »I posle tri godine tajnog rada i muke, nađoh da je završiti bilo nemoguće –  nemoguće «.  – Kako? – upita Kemp.  – Novac, – reče nevidljivi čovek i ode ponovo da zuri kroz prozor. A onda se naglo okrete.  – Pokrao sam starog čoveka – opljačkah sam svoga oca. Novac nije bio nje‐ gov i on se ubio.

89

GLAVA XX U KUĆI U GREJT PORTLEND STRITU

Za trenutak Kemp je sedeo u tišini, zureći u leđa bezglave figure na prozo‐ ru. Onda se trže, setivši se nečega, ustade, uhvati nevidljivog čoveka za ruku i okrenu ga od prozora.  – Umorni ste, – reče, – i dok ja sedim vi se šetate. Uzmite moju stolicu. Kemp se postavi između Grifina i najbližeg prozora. Kratko vreme Grifin je sedeo ćuteći, a onda naglo nastavi: »Bio sam već napustio Čizilstouv koledž, kada se to dogodi. Bilo je to proš‐ log decembra. Uzeo sam sobu u Londonu, prostranu, nenameštenu sobu u ve‐ likoj, oronuloj kući za izdavanje u siromašnoj četvrti, blizu Grejt Portland Stri‐ ta. Soba je uskoro bila puna sredstava koja sam kupio za novac uzet od oca, i rad je napredovao polako ali sigurno, uspešno i približavao se kraju. Ja sam bio kao čovek koji izlazeći iz guste šume iznenada naiđe na neočekivanu tragediju. Sahranio sam oca. Kad sam još uvek stalno mislio na rad, nisam ni prstom ma‐ kao da spasem očevu čast. Sećam se tog pogreba. Jevtina kola, skromna po‐ grebna svečanost, vetrovita, smrznuta padina brežuljka na kome se nalazilo groblje, i njegov stari školski drug kako nad njim drži opelo, pogrbljeni starac u neuglednom crnom odelu, koji je imao kijavicu. »Sećam se kako sam se vraćao praznoj kući kroz mesto koje je nekada bilo selo a koje je sada sa svojim zgradetinama dobivalo Izgled ružnog grada. Puto‐ vi su u svim pravcima izlazili na obesplođena polja i završavali se gomilama đubreta i smrdljivim, barskim korovom. Sećam se kako sam ja, mršava, crno odevena figura, koračao duž klizavog svetlog trotoara, osećajući čudnu odvrat‐ nost prema bednom izgledu, prema prljavom komercijalizmu mesta... »Nisam nimalo žalio za ocean. Izgledalo mi je da je bio žrtva sopstvene glu‐ pe sentimentalnosti. Obziri predrasuda zahtevali su moje prisustvo na pogrebu, 90

a, u osnovici, cela ta stvar nije me se ticala. »Međutim, idući duž Haj Strita, stari život mi se u trenutku povrati u svesti. Sretoh devojku koju sam poznavao od pre deset godina. Naši se pogledi sreto‐ še.. »Nešto me je vuklo da se vratim i da pričam malo s njom. Bila je sasvim obična ličnost. »Ta poseta starom kraju beše za mene kao san. U tom trenutku nisam ose‐ ćao da sam usamljen, da sam iz sveta došao u pustoš. Priznavao sam nedostatak simpatije za izgubljenim ocem, ali sam to pridavao opštoj besmislenosti života. Ponovni ulazak u moju sobu izgledao je kao povratak stvarnosti. Bilo je tu poznatih stvari koje sam voleo. Tu je stajao aparat i sređene probe očekivale su. A sada su skoro sve teškoće bile prebrođene i ostalo je samo isplanirati detalje. »Ja ću vam, Kemp, ranije ili docnije objasniti ceo komplikovani proces. Za‐ sad nije potrebno da se u to upuštamo. Najvećim delom, izuzev nekoliko stvari koje sam ostavio samo u pameti, sve je ispisano šifrovano u one tri knjige koje e skitnica sakrio. Moramo ga pronaći. Moramo opet naći one knjige... Među‐ tim, bitna faza procesa bila je: postaviti providni predmet čiji indeks refrakcije treba da se snizi između dva centra, koji zrače neku vrstu eternih vibracija, koje ću vam docnije detaljnije objasniti. Ne – ne rendgenske vibracije; ne znam da li su ove moje već negde opisane, ali stvarno postoje. Bila su mi po‐ trebna dva mala dinama – principijelno, koji su dobivali energiju od jednog evtinog gasnog motora... Prvi eksperiment izveo sam s malim belim vunenim tepihom. Bila je to, možda, najčudnija stvar na svetu posmatrati ovu mekanu belu tkaninu kako se između varnica polako pretvara u neku vrstu buketa od dima, a onda sasvim nestaje. »Jedva sam poverovao da sam uspeo. Stavio sam ruku tamo gde na očigled nije bilo ničega, a, međutim, ona je bila tu, čvrsta kao i dotad. Opipah je nez‐ grapno i bacih je na pod. Stajalo me je malo muke dok sam Je ponova našao. »A tada se desi čudna slučajnost. Čuh neko maukanje pozadi sebe, i, okre‐ nuvši se, videh na poklopcu rezervoara napolju pored prozora, malo, vrlo prlja‐ vo, olinjalo belo mače. »Sve ti ide na ruku«, rekoh sebi, odoh do prozora, otvo‐ rih ga i pozvah tiho. Mače uđe u sobu, predući – sirota životinjica bila je pre‐ gladnela i ja joj dadoh malo mleka. Sva moja hrana nalazila se u ormanu u uglu sobe. Pošto je polokalo mleko ono se prošeta sobom njuškajući, očigled‐ no s namerom da se odomaći. Saplete se o nevidljiv tepih; trebalo je samo da 91

vidite kako se nakostreši i frknu na njega. Ali, postavih ga na jastuk svoga polj‐ skog kreveta I dadoh mu puter da bi se lizanjem opralo«.  – I vi ste i mačku podvrgli procesu?  – Da, podvrgnuo sam je. Ali, naterati mačku da uzme droge nije šala, Kemp!... I proces ne uspe.  – Nije uspeo?  – U dva detalja. Kandže i ona pigmentna stvar – kako se ono zvaše? Ono na zadnjoj strani mačjeg oka. Vi to znate?  – Tapetum.  – Da, tapetum. Nije išlo. Pošto sam joj dao jednu stvar da bi joj obezbojio krv i izvršio na njoj neke druge stvari, dadoh joj opijum i stavih je s jastukom na kome je spavala na aparat. I pošto sve ostalo pobledi i nesta, ostaše samo one dve đavolske tačke njenih očiju.  – Čudno.  – Ne mogu to da objasnim. Naravno, zamotao sam je i vezao da bi se osi‐ gurao da mi ne pobegne, ali se ona probudi još sasvim nepovraćena i mauknu bedno Neko zakuca na vrata. Bila je to jedna stara žena s donjeg sprata, koja je verovala da ja vršim vivisekcije, jedna pijanstvu sklona stara protuva koja je na celom svetu imala samo jednu mačku o kojoj se brinula. Brzo uzeh malo hlo‐ roforma, pritisnuh ga mačetu na njušku i odoh do vrata. »Da li sam to ćula mačku?«, upita me ona. »Moju mačku?« »Ne! Ovde niste«, odgovorih joj vrlo učtivo. Pogleda me malo sumnjivo i pokuša da pored mene proviri u sobu –  bez sumnje za nju dosta čudnu, s golim zidovima, nezastrtim prozorima, polj‐ skim krevetom, gasnim motorom koji je zujao i mirisom na hloroform, koji se e u vazduhu osećao. Naposletku, morade da se zadovolji mojim odgovorom i ode«.  – Koliko dugo je trajalo? – upita Kemp.  – Tri do četiri časa – za mačku. Kosti, žile i slanina su poslednji iščezli, i vr‐ hovi obojene dlake. A, kao što sam već rekao, zadnji deo očiju – žilava stvar  duginih boja nije se uopšte izgubila. »Napolju je noć već uveliko pala, pre no što je opit bio gotov. Ništa se nije videlo izuzev tamnih očiju i kandži. Zaustavih gasni motor i opipah i pomilo‐ vah životinjicu koja je još uvek bila bez svesti, oslobodih je veza i, kako sam bio umoran, ostavih je na nevidljiv jastuk da spava, a ja odoh u krevet. Među‐ tim, nisam mogao da zaspim. Ležao sam tako budan, misleći malodušno na 92

besciljne stvari; ponavljajući stalno u sebi detalje eksperimenta, ili sanjajući grozničavo kako stvari oko mene postaju magličaste i nestaju, dok čak i pod na kome sam stajao nije nestao, i tako zapadoh u težak san pun besmislenih snova. Oko dva sata mačka poče da mauče po sobi. Pokušah da je ućutkam tepajući oj, a onda odlučih da je isteram napolje. Sećam se kakav sam šok pretrpeo kad sam upalio svetlost i video samo okrugle zelene oči kako svetle i ništa oko njih. Dao bih joj još mleka, ali ga više nisam imao. Ona ne htede da se smiri već je sedela pored vrata: i maukala. Pokušao sam da je uhvatim s namerom da e pustim kroz prozor, ali se ona ne dade uhvatiti. Bežala je i maukala svuda po sobi. Naposletku otvoriti prozor i pojurih je. Pretpostavih da je najzad izišla. Nikad je više nisam čuo ni video. »Tada – bogtepita zašto – pade mi napamet pogreb moga oca i mizerna ve‐ trovita padina brežuljaka, o čemu sam mislio sve do svanuća. Uvidevši da je san beznadežan, izađoh da lutam ulicama., zaključavši vrata za sobom«.  – Ne mislite valjda da kažete da negde na svetu postoji i nevidljiva mačka, –  reče Kemp.  – Ako dosad nije uginula, – odgovori nevidljivi čovek, – zašto ne?  – Zašto ne? – ponovi Kemp. – Nisam mislio da vas prekidam.  – Vrlo verovatno da je uginula, – produži nevidljivi čovek. – Znam da je bila živa četiri dana posle eksperimenta, negde u uličnom kanalu u Grejt Tič‐ fild Stritu, jer sam video gomilu ljudi oko tog mesta, koji su pokušavali da vide odakle maukanje dolazi. Dobar deo minuta prođe u tišini a onda nevidljivi čovek nastavi naglo: »Se‐ ćam se tog jutra pre promene vrlo živo. »Mora da sam otišao uz Grejt Portlend Strit – jer pamtim barake u Albani Stritu i vojnike na konjima koji su odatle izlazili – i naposletku se nađoh kako sedim na suncu na kraju Primroz ulice, osećajući se vrlo bolesnim i nekako čudno. Beše sunčani januarski dan – jedan od onih sunčanih, mraznih dana koji su prethodili snegu ove godine. Moj umoran mozak pokušavao je da for‐ muliše položaj, da sastavi plan akcije. »Bio sam iznenađen videći, sada kada je nagrada bila na domaku, kako je iz‐ gledalo da je nemoguće dostignuće privesti kraju. U stvari, bio sam isuviše premoren. Neobičan napor skoro četvorogodišnjeg neprekidnog rada ostavio me je nesposobnim za ma kakvo osećanje. Bio sam apatičan i pokušavao sam uzalud da povratim oduševljenje mojih prvih ispitivanja, strast za pronalaže‐ 93

njem, koja je čak dovela do toga da me propast moga oca ostavi hladnim. Iz‐ gledalo je kao da me se ništa ne tiče. Jasno sam video da je to prolazna ćud, posledica preteranog rada i nedovoljnog sna, i da bih mogao povratiti energiju bilo drogama, bilo dužim odmorom. »Jedino u što sam bio siguran bilo je da moram nastaviti s radom – fiksideja me je stalno progonila – i to uskoro, jer sam s novcem bio pri kraju. Gledao sam oko sebe u mladiće kako se zabavljaju na brežuljku i devojke kako ih po‐ smatraju, pokušavajući da dočaram viziju fantastičnog preimućstva, koje bi je‐ dan nevidljivi čovek imao na svetu. Posle izvesnog vremena odvukoh se kući, uzeh nešto hrane i jaku dozu strihnina i legoh onako obučen na nerazmešten krevet... Strihnin je sjajan tonikum, Kemp, koji ubija malodušnost u čoveku.  – Đavolska stvar. – reče Kemp. – To je prepotopska stvar u boci.  – Probudio sam se osnažen i, donekle, nervozan. Poznata vam je ta stvar?  – Poznajem to sredstvo.  – Na vratima je neko lupao. Bio je to gazda od kuće, stari poljski jevrejin u dugaćkom sivom kaputu i masnim papučama, koji je zapitkivao i pretio. Zlos‐ tavljao sam mačku noćas. Siguran je u to, reče mi; video sam da je jezik stare žene imao posla. Insistirao je da sve sazna. Zakon u ovoj zemlji ne dozvoljava vivisekciju – i on može da odgovara. Uveravah ga da nisam imao nikakvu mačku. Onda mi reče kako se vibracije malog gasnog motora osećaju po celoj kući. To je istina, sigurno. On me obiđe i uđe pored mene u sobu piljeći una‐ okolo preko svojih nemačkih srebrnih naočara. Spopade me iznenadan strah da bi mogao da sazna nešto od moje tajne. Pokušah da se postavim između njega i aparata koji sam baš namestio, i to ga samo učini još radoznalijim. Šta ja to ra‐ dim? Zašto sam uvek sam i tajanstven? Da li je ono što radim legalno? Da li je opasno? Ne plaćam ni marjaša više od uobičajene kiri je. Njegova kuća je bila oduvek poznata kao čestita itd. itd. Iznenada izgubih strpljenje. Rekoh mu da se gubi. Poče da protestuje, naklapajući o svom pravu da ulazi u stanove. U momentu ga ščepah za okovratnik – nešto se pocepa – i on odlete glavačke u svoj rođeni hodnik. Tresnuh vrata, zaključah ih i sedoh drhteći od besa. »On se napolju bunio, našta ja nisam ni obraćao pažnju, i posle izvesnog vremena ode. »Međutim, ovo je dovelo celu stvar u krizu. Nisam znao šta će uraditi, niti čak šta ima pravo da uradi. Da se preselim odatle značilo bi odugovlačenje, a pored toga, nisam mogao sebi to ni dozvoliti, jer mi je od novca ostalo još sve‐ 94

ga oko 20 funti i to većim delom u banci. Izgubiti se! Beše neizbežno. U tom slučaju će doći do ispitivanja i premetačine. »Na pomisao o mogućnosti da moj rad može da bude otkriven i prekinut, sad kad je dostigao vrhunac, naljutih se i postadoh aktivan. Požurih napolje sa svojim trima knjigama i čekovnom knjižicom – sada su kod skitnice – i poslah ih s najbliže pošte na kuću za ostavljanje pisama i paketa u Grejt Portlend Stri‐ tu. Pokušao sam da se izvučem neopažen. Vraćajući se s pošte zatekoh gazdu kako se tiho penje – valjda je čuo kad su se vrata zatvorila. Nasmejali biste se da ste ga videli kako je skočio u stranu na stepeništu kad sam poleteo za njim. Buljio je raširenih očiju u mene dok sam prolazio pored njega. Ušavši u sobu tresnuo sam vratima tako da se cela kuća zatresla. Čuh ga kako se meškolji oko mojih vrata, okleva i vrati se. Smesta otpočeh s pripremama. »Sve je bilo gotovo u toku te večeri i noći. Dok sam sedeo još mučno, pos‐ pano se osećajući od droge koja obezbojava krv, na vratima se začu kucanje. Prestade, koraci se udaljiše pa se opet povratiše i kucanje se ponovi. Neko po‐ kuša da gurne nešto ispod vrata – neku plavu hartiju. Tada, u naletu razdraže‐ nja ustadoh, odoh do vrata i širom ih otvorih. »A sada?« rekoh. »Bio je to gazda od kuće, s otkazom ili tako nečim u ruci. Pruži mi ga i u tom trenutku primeti nešto čudno na mojim šakama, valjda, i podiže oči ka mome licu. »Za trenutak je zevao od čuda, a zatim pusti neki neatrikulisani krik, ispusti sveću i hartiju, i poleti slepo preko hodnika ka stepenicama..« »Zatvorih vrata, zaključah ih i odoh do ogledala da se pogledam. I tada mi bi jasan njegov užas... Lice mi je postalo belo – kao beli mermer. »Bilo je strašno. Nisam očekivao toliku patnju. Noć agonije, muke i nesves‐ ti. Stisnuh zube, iako mi je koža gorela, celo telo gorelBilo je strašno. Nisam očeko, ležao sam tako kao mrtav. Sada sam tek razumeo kako je bilo mački dok je nisam opio hloroformom. Srećom da sam živeo sam u sobi i bez ičije pomoći. Bilo je momenata kada sam jecao i jaukao i buncao. Ali, izdržao sam... Onesvestih se. Probudih se iznemogao u mraku. »Bolovi behu prošli. Mislio sam da sam sam sebe ubijao i nije me se ticalo. Nikad neću zaboraviti to jutro i užas kad sam video svoje šake koje su postale nalik na mlečno staklo, i gledajući ih dalje kako postaju sve tanje i providnije, dok najzad nisam pravo kroz njih mogao da vidim nered u sobi, iako sam za‐ tvorio svoje sada providne očne kapke. Noge mi takođe postaše kao staklo, 95

kosti i vene pobledeše i nestaše, a za njima, kao poslednji, i sitni beli nervi. Stis‐ nuh zube i izdržah do kraja. Naposletku, ostaše samo mrtvi vrhovi nokata na prstima, bledi i beli, i braon mrlje od neke kiseline na prstima. »Zateturah se. U početku sam bio nesposoban kao beba u povojima – kora‐ čajući nogama koje nisam mogao da vidim. Osećao sam se vrlo slab i gladan. Odoh i zagledah se u ogledalo i videh – ništa, ništa, izuzev nešto oslabljenog pigmenta, bleđeg od magle, koji je još ostao na mojim mrežnjačama. Morao sam da se oslonim o sto i naslonim čelo na staklo. »Samo očajničkim naporom volje uspio sam da se dovučem do aparata i da dovršim proces. »Pre podne sam spavao, navukavši čaršav preko očiju da bih sprečio svetlost da do njih dođe. Otprilike oko podne ponovo me probudi kucanje. Snaga mi se beše povratila. Uspravih se i oslušnuh, i čuh neko šaputanje. Skočih na noge, i koliko god sam mogao tiše rastavih delove aparata i rasturih ih po sobi da bih tako uništio mogućnost za njegovo ponovno sastavljanje. Onda se kucanje po‐ novi i neko pozva, prvo gazda od kuće, a zatim druga dva glasa. Da bih dobio u vremenu odgovorih im. Nevidljivi čilim i jastuk mi dođoše pod ruku i ja otvorih prozor i bacih ih na poklopac rezervoara. U momentu kad se prozor  otvori nešto tresnu u vrata. Neko je došao na ideju da obi je bravu. Međutim, ake reze koje sam nekoliko dana ranije namestio sprečiše ih u tome. To me trže, naljuti me. Počeh da drhtim i ubrzah stvar. »Sakupih nasred sobe nešto hartije, slame, pak-papira i drugo i otvorih gas. Teški udarci počeše da padaju na vrata. Nikako nisam mogao da nađem šibice. Od besa sam udarao rukama o zidove. Zavrnuh ponovo gas, zakoračih prozor i stadoh na poklopac rezervoara, polako zatvorih prozor i sedoh, siguran i ne‐ vidljiv, ali drhteći od ljutine, očekujući da vidim šta će se dogoditi. Videh kako probiše vrata i u sledećem trenutku izbiše kukaste klinove reza i zastadoše u otvorenim vratima. Gazda sa svoja dva pastorka – dva snažna mlada čoveka od dvadeset tri i dvadeset četiri godine. Pozadi njih klatila se uz stepenice ona sta‐ ra veštica. »Možete da zamislite njihovo čuđenje kad nađoše sobu praznu. Jedan od mladića dotrča do prozora, otvori ga i pogleda napolje. Njegove buljave oči i bradato lice s debelim usnama zaustavi se na stopu pred mojim licem. Pomislih da ga udarim po onom glupom licu, ali uspeh da zadržim već stisnute pesnice. »Zurio je pravo kroz mene, a to su radili i ostali kad su mu se pridružili. 96

Starac zaviri pod krevet a onda svi jurnuše ka ormanu. Objašnjavali su se u isto vreme na hebrejskom i pokvarenom engleskom jeziku. Zaključiše da im ja ni‐ sam odgovorio, već da su se u tome prevarili. Osećaj čudnog nekog oduševlje‐ nja preuze mesto ljutnje, dok sam sedeći s one strane prozora posmatrao ovo četvoro, – jer je i stara dama ušla gledajući oko sebe podozrivo kao mačka, po‐ kušavajući da reši zagonetku moga postojanja. »Starac, koliko sam mogao da razumom njegovu mešavinu svih jezika, sla‐ gao se sa starom damom da sam ja vivisekcionista. Sinovi su protestovali pok‐ varenim engleskim jezikom iznoseći svoje mišljenje da sam električar, poziva‐ ući se na dinamu i radijatore. Stara dama zavirivala je pod krevet i u orman. edan od mojih komšija stanara, piljar, koji je delio sobu prekoputa moje s jed‐ nim kasapinom, pojavi se na stepeništu i oni ga pozvaše unutra i ispričaše mu nerazumljive stvari. »Pade mi na pamet da bi me moji čudni radijatori, ako bi dospeli u ruke nekoj pronicljivoj, dobro školovanoj osobi, mogli izdati, i, sačekavši povoljan trenutak, sidoh s prozorskog simsa i uđoh u sobu, pa obišavši staricu preturih edan od dinama sa stalka na kome je stajao i razbih oba aparata. Kako su se samo prepali!... Onda, dok su pokušavali da objasne kako se  to desilo, odšunjah se iz sobe i sidoh tiho niz stepenice. »Sklonih se u jedan od salona gde sam sačekao da siđu, još uvek puni naga‐ đanja i argumenata, svi donekle razočarani što nisu naišli ni na kakav »užas« i pomalo zabrinuti kako će legalno sa mnom razgovarati. Čim su sišli dalje dole u suteren, ja se odšunjah ponovo u sobu, ovog puta ponevši šibice, i zapalih gomilu papira i đubreta, stavih na vatru stolice i krevetske stvari i provedoh gas pomoću gumenog creva do vatre...«  – Zapalili ste kuću? – uzviknu Kemp.  – Zapalio sam kuću. To je bio jedini način da zaturim trag, a kuća je, bez sumnje, bila osigurana. Otvorih polako reze na spoljnim vratima i iziđoh na ulicu. Bio sam nevidljiv i počeo sam da shvatam koliko je izvanredno pre‐ imućstvo koje mi je donela moja nevidljivost. Glava mi se već počela da puni planovima svih divljih i divnih stvari koje sam sada mogao slobodno da radim.

97

GLAVA XXI U OKSFORD STRITU

»Kad sam prvi put silazio niz stepenice naišao sam na neočekivanu teškoću, er nisam mogao da vidim svoje noge, a dvaput sam izgubio i ravnotežu. Tako‐ đe sam ispoljio i neuobičajenu nespretnost u otvaranju reze. Međutim, ne gle‐ dajući gde koračam već idući pravo uspeo sam da se naviknem da koračam dosta sigurno. »Kao što rekoh, bio sam nekako ushićen. Osećao sam se onako kao što bi se neko koji dobro vidi i koji ima gumene đonove i odelo koje ne odaje nikakve šumove osećao među slepcima. U sebi sam osećao divlji nagon da teram šegu s ljudima, da ih plašim, udaram po leđima, skidam im šešire s glava i, uopšte, da koristim svoje neobično preimućstvo. »Tek što sam izbio na Grejt Portlend Strit (moj stan se nalazio blizu one ve‐ like trgovine zavesa), kad čuh neki tresak, i u istom momentu me nešto jako udari po leđima. Okrenuvši se ugledah nekog čoveka koji je nosio korpu punu sifona sa sodom, kako začuđeno gleda u svoj teret. Iako su me leđa stvarno za‐ bolela, osetih nešto tako neodoljivo u njegovom čuđenju da se glasno nasme‐ ah. »Đavo je u korpi«, rekoh i iznenada mu je istrgnuh iz ruke. On je nesvesno pusti i ja je podigoh u vazduh. »Međutim, neka budala od kočijaša, koji je stajao ispred jedne kafane, izne‐ nada polete da prihvati korpu i njegovi ispruženi prsti udariše me pozadi uveta takvom snagom da sam sve zvezde video. Ispustili korpu s treskom na kočijaša i onda, čuvši povike i kloparanje stopala oko sebe i videvši ljude kako izlaze iz trgovina i kako se kola na sve strane zaustavljaju, uvideh šta sam uradio, te se, proklinjući svoju ludost, pribih uz izlog jedne radnje, spremajući se da se izvu‐ čem iz gužve. Samo trenutak i ja bih bio opkoljen svetinom i neizbežno otkri‐ ven. Odgurnuh jednog kasapskog dečka, koji se srećom ne okrenu da vidi šta 98

ga je to gurnulo, i provukoh se iza kočijaševih kola. Ne znam kako se cela stvar  svršilo. Požurih pravo preko ulice, koja je srećom bila prazna, i skoro ne obra‐ ćajući pažnju kuda idem zaronih u popodnevnu gužvu Oksford Strita. »Pokušah da uđem u struju ljudi, ali je gužva bila isuviše velika, tako da su me stalno gazili po nogama. Sidoh s trotoara i pođoh slivnikom čija mi je ra‐ pavost nanosila bolove po stopalima. U istom trenutku ruda jednog fijakera koji je išao polako žabi mi se ispod lopatica, podsetivši me da sam već ionako bio ozbiljno ugruvan. Teturajući se sklonih se s puta fi jakeru, izbegoh neka de‐ čija kolica trzajem tela i nađoh se pozadi fijakera. Srećna misao mi sinu i spase me. Naime, kako se fijaker polako kretao ja sam ga pratio koračajući odmah iza njega drhćući i začuđen preokretom moje avanture. I ne samo da sam drhtao već sam i cvokotao od zime. Bio je to oštar januarski dan, a ja sam išao potpu‐ no go. Tanak sloj blata koji je pokrivao put skoro se je mrznuo. Glupo, kako sad vidim, nisam računao da sam, providan ili ne, još uvek podložan vremenu i svim njegovim posledicama. »Tada mi iznenada sinu sjajna ideja. Požurih oko fijakera i uvukoh se u nje‐ ga. I tako, cvokoćući, uplašen, šmrčući s prvim znacima nazeba i osećajući bo‐ love u leđima, vozio sam se polako duž Oksford Strita preko Totenhem Kort puta. Koliko je moje raspoloženje bilo različito od onoga u koje sam uskočio deset minuta ranije, može se samo zamisliti. Ovakva nevidljivost, zaista! Jedina misao koja me je zaokupljala beše kako da se izvučem iz gužve u koju sam upao. »Prođosmo Madi i na tom mostu jedna visoka žena, s pet-šest knjiga u žu‐ tim omotima, zaustavi moj fijaker, najmi ga i ja jedva uspeh, da iskočim na vre‐ me da ne sedne na mene, izbegavši pritom za dlaku jedna teretna kola. Pođoh nagore putem za Blumsberi Skver s namerom da izbijem severno, pozadi Mu‐ zeja, i tako dospem u mirniji kraj. Bio sam strašno promrzao i neobičnost moga položaja je tako na mene uticala da sam plakao idući. Na zapadnom uglu Skvera iz kancelarije Društva apotekara istrča mali beli pas i jurnu nesves‐ no njuškajući za mnom. »Nikada nisam ranije to uviđao, ali njuška je razumu psa isto što su oči ra‐ zumu čoveka. Psi osećaju miris čoveka u pokretu kao što ljudi opažaju njego‐ vu vidljivu pojavu. Pas poče lajati i skakati, pokazujući, što je meni bilo potpu‐ no jasno, kako je svestan da sam ja tu. Pređoh preko Grejt Rasel Strita gledaju‐ ći unazad preko ramena, i zađoh već nešto u Montegju Strit pre no što shvatih 99

u šta sam to išao. »Čuh zvuke muzike i pogledavši napred videh grupu ljudi koja je dolazila sa Rasel Skvera, s crvenim trikoima i zastavom vojske spasa na čelu. Nisam se mogao nadati da ću se moći probiti kroz takvu gomilu, koja je pevala na kolo‐ vozu i smejala se na trotoarima. Odlučivši se u trenutku, a plašeći se da se vra‐ ćam nazad, ustrčah uz bele stepenice jedne obližnje kuće, s namerom da tu sa‐ čekam da gomila prođe. Srećom po mene, pas, čuvši muziku, prestade da laje; oklevao je za trenutak, pa podavi rep i otrča nazad ka Blumsberi Skveru. »Muzika naiđe, svirajući s nesvesnom ironijom neku himnu o »kad ćemo videti njegovo lice?« Učinilo mi se da je prošla večnost pre no što gomila pro‐ mače pored mene. Tam, tam, tam, udarao je bubanj i za trenutak nisam prime‐ tio dva mangupčeta koji zastadoše kraj ograde u neposrednoj blizini mesta gde sam ja stajao. »Vidiš li?« reče jedan. »Vidim li, šta?« odgovori drugi. »Zar ne vi‐ diš ove tragove bosih nogu. Isto kao što ih mi pravimo u blatu«. »Pogledah dole i videh dečake koji su zastali i posmatrali tragove mojih blatnjavih stopala, koji su ostali na sveže obrisanim belim stepenicama. Narod koji je prolazio gurao ih je i muvao, ali njihova prokleta radoznalost ih i dalje zadržavala na tom mestu. »Tram, tram, tram, kad ćemo, tram, vidjeti, tram, nje‐ govo lice, tram, tram«. »Ako se neka bosonogi čovek nije popeo uz ove stepe‐ nice, onda ja ne znam ništa«, reče jedan. »I taj se više nije vraćao nazad. Njego‐ vo stopalo je krvarilo«. »Najgušća gomila beše već prošla. »Pogledaj tamo, Ted«, reče mlađi od ova dva detektiva s oštrim prizvukom iznenađenja, pokazujući pravo na moja sto‐ pala koja se nazirahu usled blata što je po njima poprskalo. Za trenutak bio sam ukočen. »Pazi, pa to je vrlo čudno!« reče stari ji, »đavolski čudno! Baš kao duh od stopala, zar ne?« On malo oklevaše, a onda pođe k njima s ispruženom rukom. edan čovek se zaustavi da vidi šta je to dečko hvatao, a za njim i jedna devoj‐ ka. Još samo trenutak i on bi me dodirnuo. Tada se setih šta da uradim. Krenuh napred – dečko se trže unazad uzviknuvši – i naglim pokretom preskočih ogradu stepenica i nađoh se na terasi susedne kuće. Međutim, manji dečak beše dovoljno promućuran da prati pokret stopala i, pre no što uspeh da sletim niz stepenioe i dokopam se trotoara, on se već drao da su stopala preskočila preko zida. »Dečaci otrćaše okolo i primetiše sveže tragove mojih stopala kako se baš 100

pojaviše na poslednjoj stepenici i na trotoaru. »Šta je to« – upita neko. »Stopala! Gledajte! Stopala trče!« »Izuzev moja tri gonioca, svi ostali na ulici išli su za vojskom spasa i ovo je smetalo kako meni tako i mojim goniocima. Čuđenje i zapitkivanje išlo je u krug. Na račun jednog mladog čoveka koga sam preturio, uspeh da se provu‐ čem, i u sledećem trenutku već sam se našao na Resel Skveru, trčeći oko sa‐ mog Skvera sa šest ili sedam zabezeknutih ljudi koji su jurili za tragom mojih stopala. Srećom nisu imali vremena da daju objašnjenja, inače bi čitava rulja nadala za mnom. »Dva puta sam optrčao oko okruglih uglova i tri puta prešao preko ulice i ponovo se vraćao istim tragom, i tada kako su mi se stopala zagrejala i osušila, otisci postaše sve slabiji i slabiji. Najzad, dobivši malo u vremenu, uspeh da obrišem rukama stopala i tako se sasvim izgubim. Posleđnje što sam video od svojih gonilaca bila je grupica od oko možda desetak ljudi, koji su neobično začuđeni ispitivali tragove stopala što su se polako sušili – tragovi koji su nastali iz bare na Tevistok Skveru i koji su za njih bili isto tako usamljeni i nerazum‐ ljivi kao što su za Robinzona Krusoa bili tragovi Petka. »Ovo trčanje me je do izvesnog stepena zagrejalo, tako da sam se sada malo većom kuraži kretao mrežom manje posećivanih ulica koje se u tom kraju pnostirahu. Leđa su mi se ukrutila i bolelja su me, a takođe i grlo gde su me zakačili prsti onog kočijaša. Na vratu sam imao ogrebotinu od njegovih nokti‐ u, stopala su me jako bolela, a usled povrede na jednom stopalu malo sam hra‐ mao. Na vreme primetih jednog slepca koji mi se približavao i sklonih mu se s puta hramljući, jer sam se plašio njegovog izvanrednog čula osećanja. Jednom Ili dvaput se slučajno sudarih s ljudima, koji ostadoše začuđeni sa psovkama koje su im neobjašnjivo zvonile u ušima. Onda nešto tiho i lagano pade na moje lice i preko skvera se spusti tanak veo snežnih pahuljica koje su lagano padale. Bio sam nazebao i ma kako da sam se trudio nisam se mogao uzdržati da pokatkad ne kinem. A svaki pas koji bi se pojavio s oborenom glavom i ra‐ doznalo njuškajući za mene je predstavljao užas. »Onda se pojaviše ljudi i deca, prvo jedan pa za njime ostali, koji su trčali i vikali. Negde je gorelo Trčali su u pravcu gde saro ja stanovao, i pogledavši dole niz ulicu videh mlaz crnog dima koji se je uzdizao iznad krovova i tele‐ fonskih žica. To je, bio sam uveren, goreo moj stan, s mojim odelom, mojim 101

aparatom, sa svim što sam imao izuzev čekovne knjižice i tri sveske moga dnevnika, koji su me očekivali u Grejt Portlend Stritu. Gorelo. Spalio sam les‐ tvice pod sobom! Zgrada je plamtela!« Nevidljivi čovek ućuta i zamisli se. Kemp nervozno baci pogled kroz pro‐ zor. »Da« reče, »nastavite«

102

GLAVA XXII U BAZARU

»I tako, prošlog januara, s početkom snežne oluje oko sebe – a ako bi sneg popao po meni bio bih otkriven! – umoran, promrzao, s bolovima, neopisivo potišten, i još uvek upola uveren u vrednost svoje nevidljivosti otpočeh ovaj svoj život na koji sam osuđen. Bez krova nad glavom, bez sredstava, bez ikoga živog na celom svetu u koga bih se mogao pouzdati. Ispričati nekome moju tajnu značilo bi otkriti se, načiniti samo od sebe retku stvar za prikazivanje. Ipak, i pored svega, bio sam blizu toga da nekome priđem, da mu se poverim i da mu se predam na milost. Ali, znao sam isuviše dobro na kakav bi užas i bru‐ talan postupak naišao. Idući ulicama nisam pravio nikakve planove. Moja jedi‐ na misao bila je: naći zaklan od snega, pokriti se i zagrejati se, pa tek onda mis‐ liti na planove. Ali, čak i za mene, nevidljivog čoveka, londonske kuće behu zatvorene, zaključane i nepristupačne. »Jednu jedinu stvar sam samo pred sobom mogao jasno da vidim – hladno‐ ću i bedu snežne oluje i noći. »A tada, pade mi napamet sjajna ideja. Skrenuh u jednu od ulica koje vode od Gover Strita ka Totenhem Kort putu, i nađoh se pred Omniumsom, veli‐ kom trgovinom gde čovek može svašta da kupi – znate tu trgovinu: meso, po‐ suđe, veš, nameštaj, odelo, čak i uljane slike – to je pre ogromna mreža više radnji no što je jedna radnja. Mislio sam da ću zateći vrata otvorena, međutim, bila su zatvorena. Dok sam tako stajao u širokom ulazu, jedna kola se zaustaviše i čovek u uniformi – znate te njihove nameštenike s natpisom »Omnium« na kapi – otvori vrata od radnje. Uspeh da se i ja uvučem unutra i koračajući kroz radnju – bilo je to odelenje gde se prodaju,pantljike, rukavice, čarape i druge stvari te vrste – dođoh u prostranije odeljenje s korpama i pletenim namešta‐ em. 103

»Međutim, tu se nisam osećao sigurnim, jer je bilo ljudi koji su išli tamo amo, te počeh nemirno da se šunjam dok ne dođoh u jedno veliko odelenje na gornjem spratu u kome se nalazio veliki broj kreveta i madraca. Ja se provu‐ koh među njih i najzad nađoh mesto gde bih se mogao odmoriti između go‐ mile presavijenih vunenih dušeka. Trgovina je bila već osvetljena i prijatno za‐ grejana i ja odlučih da ostanem tu prikriven sve dok se radnja ne zatvori, po‐ smatrajući obazrivo dve ili tri grupice kupaca i prodavača koji su se muvali kroz odeljenje. Kad se trgovina zatvori, mislio sami, moći ću da ukradem malo hrane i odela i nešto čime bih se prerušio, pa ću se prošunjati kroz nju, ispitati e i možda spavati na nekom krevetu. Ovakav plan mi se učini prihvatljivim. Namera mi je bila da uzmem nešto odela, da se obučem i dobro ali neupadlji‐ vo umotam, da uzmem novaca, a posle da povratim svo je knjige i pakete odande gde sam ih ostavio, da najmim neki stan i da razradim plan potpunog ostvarenja preimućstava koje mi pruža moja nevidljivost (kako sam još uvek mislio) nad drugim ljudima. »Vreme zatvaranja trgovine dođe dosta brza Nije moglo da prođe više od ednog sata otkako sam zauzeo poziciju na dušecima kad primetih da se zastori na prozorima navlače i kupci napuštaju radnju. Onda dođe izvestan broj mla‐ dih krepkih ljudi koji počeše s izvanrednom brzinom da sređuju robu koja je ostala rasturena. Kad se ovi mladići udaljiše napustih svoje leglo i oprezno se odšunjah u manje usamljene delove radnje. Bio sam zaista iznenađen kako su ovi mladi ljudi i devojke brzo sredili robu koja je u toku dana bila izložena za prodaju. Sve kutije s robom, vešalice s tkaninama, ramovi s čipkama, kutije s bonbonama u odeljenju kolonijala, uzorci ovoga i onoga, bilo je skinuto s tez‐ gi, skalupljeno i ponovo pažljivo spakovano, a sve ono što se nije moglo skinu‐ ti i sklonili bilo je pokriveno čaršavima od neke grube, kao od džaka, tkanine. Naposletku sve stolice su bile prevrnute i dignute na tezge, tako da je pod os‐ tao potpuno prazan. Čim bi svaki od ovih mladih ljudi završio s poslom, smes‐ ta bi on, ili ona, pojurio vratima s takvim izrazom zadovoljstva kakav sam rani‐ e retko opažao kod trgovačkih pomoćnika. Posle ovih dođe mnoštvo dečaka s kotama i četkama posipajući piljevinu po podu. Morao sam da skačem u stra‐ nu da bih ih izbegao i pritom mi se u članak nabi jedna treska. Neko vreme, lutajući kroz zastrta i zamračena odeljenja, mogao sam da čujem četke pri radu. I najzad, dobar sat ili više otkako je radnja bila zatvorena, ču se larma od zatvaranja i zaključavanja vrata. Tišina ovlada radnjom i ja se nađoh kako lu‐ 104

tam kroz ogromnu i složenu trgovinu s bezbroj odeljenja, galerija i mesta za probu. Bilo je vrlo tiho; sećam se kako sam na izvesnom mestu prošao pored ednog od ulaza iz Totenhem Kort puta i slušao tapkanje peta nekog prolazni‐ ka. »Prvo sam posetio odelenje gde sam video da se prodaju čarape i rukavice. Tu je bio mrak i đavolski sam se namučio dok sam pronašao šibice u fioci ma‐ log kasirskog stola. A onda je trebalo da pronađeni sveću. Morao sam da otpa‐ kujem veliki broj kutija i fioka, ali sam na kraju uspeo da pronađem ono što sam tražio; na kutijama je stajalo ispisano: gaćice od jagnjeće vune i majice od agnjeće vune. Zatim, čarape, debele i udobne, a onda odoh u odeljenje s goto‐ vim odelom gde uzeh pantalone, žaket, zimski kaput i mekani šešir – neka vr‐ sta šešira koje su nosili sveštenici, s obodom oborenim nadole. Počeh ponovo da se osećam kao čovek. Moja naredna misao bila je hrana. »Na gornjem spratu nalazio se bife i tu sam nabavio hladnog pečenja. Bilo e i kafe još u kazančetu i ja pripalih gas i zagrejah je. Sve u svemu nisam loše prošao. Posle toga, lutajući kroz radnju u potrazi za čebadima – na kraju sam morao da se zadovoljim s gomilom perjanih jorgana – naiđoh na odeljenje s kolonijalnom robom gde pojedoh dosta čokolade i ušećerenog voća, stvarno više no što je bilo dobro za mene, i popih nešto belog vina. Blizu tog odelenja nalazilo se je odelenje s dečjim igračkama i tu mi sinu sjajna ideja. Nađoh ne‐ koliko veštačkih noseva – znate one kartonske noseve, i potražih tamne naoča‐ re. Ali Omniums nije imao odeljenje optike. Nos mi je stvarno zadavao pote‐ škoće. Mislio sam i na to da ga obojim. Ali, otkriće u odeljenju igračaka pod‐ stače moju maštu na perike i maske i; tome slično. Najzad legoh da spavam na gomilu toplih i vrlo udobnih perjanih jorgana. »Moje poslednje misli pre no što sam zaspao bile su najprijatnije otkako sam pretrpeo promenu. Fizički sam se prijatno osećao, a to se odrazilo i na moju psihu. Mislio sam kako ću se moći ujutro izvući neopaženo napolje. Imaću odelo na sebi, zaviću lice belim šalom koji sam u radnji našao, s novcem koji budem u radnji ukrao kupiću negde naočare i tako ću upotpuniti svoje maskiranje. Najzad, utonuh u nesređene snove o svim fantastičnim stvarima koje su se odigrale ovih poslednjih nekoliko dana. Ukaza mi se moj mali, ružni gazda, jevrejin, kako se dere u svojoj sobi, videh ponovo njegova dva začuđena sina i nabrano grubo lice stare žene kako me pita za mačku. Ponovo doživeh čudno osećanje koje sam imao gledajući kako onaj mali tepih nestaje, i tako, 105

postepeno ponovo se stvorih na vetrovitoj padini brežuljka slušajući kako kija‐ vičavi sveštenik mumla nad otvorenim grobom moga oca: ’Od zemlje jesi zemlji ideš!’. »’Ti takođe’, ču se glas i iznenada me neko poče da gura ka grobu. Opirao sam se, vikao, molio prisutne na sahrani, ali, oni su i dalje nepomično pratili službu; stari sveštenik se takođe nije obazirao, već je i dalje otezao glasom i šmrkao. Uvideh da sam nevidljiv i da me niko ne može čuti, da su me nesavla‐ dive sile uhvatile u svoje kandže. Uzalud sam se opirao. Bejah silom gurnut do ivice rake, mrtvački sanduk zveknu šuplje poda mnom i zemlja bacana lopata‐ ma poče da pada preko mene. Niko nije obraćao pažnju na mene, niko nije bio svestan da sam ja tu. Napregnuh sve snage da se otrgnem i – probuditi se. »Bledo londonsko jutro beše već izbilo. Radnja je bila puna sive svetlosti koja se probijala oko ivica prozorskih zastora. Podigoh se i za izvesno vreme nisam mogao da se snađem gde sam i kakav je ovo prostrani apartman sa svo‐ im tezgama, gomilama tuba materijala, naslaganih jorgana i jastuka i svojim gvozdenim stubovima. Onda, setivši se svega, čuh neki razgovor. »Tada, daleko na drugom kraju trgovine, na jasnijem svetlu nekog odeljenja čiji su zastori već bili podignuti, videh dva čoveka kako se približavaju. Skočih na noge gledajući oko sebe i tražeći neki put gde bih mogao pobeći. Zvuk ovog mog pokreta privuče im pažnju. Izgleda da su bili primetili neku figuru koja se tiho i brzo udaljavala. ’Ko je to?’ uzviknu jedan od njih. ’Stoj!’ vikao je drugi. Potrčah iza jednog ugla i sudarih se – pazite, onako s nevidljivim licem  – s jednim petnaestogodišnjim dečakom. Dečak kriknu, ja ga preturih, hitro ga pređoh, okrenuh iza jednog drugog ugla i srećno inspirisan bacih se potrbuške iza jedne tezge. U sledećem trenutku protrčaše pored mene i čuh glasove koji su vikali: ’Pazite na vrata’, zatim kako se zapitkuju šta je po sredi i kako savetu‐ u jedan drugoga na koji način će me uhvatiti. »Ležeći na podu bio sam jako preplašen. Međutim, nekim čudom, kako iz‐ gleda, nije mi u tom trenutku palo napamet da se svučem, što je trebalo da uradim. Izgleda zato što sam se bio ranije odlučio da pobegnem odeven i to mi je ostalo u pameti. A onda dole s kraja tezge neko dreknu ’Evo ga!’. »Hitro skočih na noge, zgrabih stolicu s tezge i bacih je svom snagom na budalu koja je vikala, zatim pojurih ka jednom drugom uglu, odgurnuh silovi‐ to onoga što je viknuo i poleteh uz stepenice. Ovaj se održi na nogama, viknu i druge i dade se za mnom uz stepenice. Gore na stepenicama bilo je naslagano 106

mnoštvo onog svetlo obojenog posuđa. Kakavo je to posuđe, Kemp?”.  – Umetničko posuđe, – pretpostavi Kemp.  – Tako je! Umetničko posuđe. Dakle, na vrhu stepenica se okretoh, ščepah edan sud sa gomile i tresnuh ga o luckastu glavu onoga koji mi je bio za peta‐ ma. Cela hrpa sudova se preturi tumbe i ja čuh povike i korake koji su sa svih strana pristizali. Besno pojurih ka bifeu. Tamo je bio jedan čovek u belom mantilu – ličio je na kuvara – koji se pridruži hajci i nadade za mnom. Učinih oš jedan očajnički pokušaj i nađoh se među lampama i gvožđarijom. Sakrih se iza tezge i sačekah onoga kuvara, pa kad se ovaj pojavi na čelu hajke tresnuh ga jednom lampom tako da se odmah skljoka na pod. Sagnuh se ispod tezge i počeh što sam brže mogao da skidam sve sa sebe. Kaput, sako, pantalone, cipe‐ le, sve je išlo glatko, ali potkošulja od jagnjeće vune se tako pripila uz telo da je to čudo. Čuh ljude koji su još pristizali. Moj kuvar je ležao na podu s druge strane tezge i nije puštao glasa od sebe, da li što je bio ošamućen ili preplašen, svejedno, tek ja moradoh još jednom da nagnem u bekstvo, kao zec kad ga iz‐ ure iz naslage drva. »’Ovuda, policajče’, čuh kako neko viče. Nađoh se ponovo u odelenju s krevetskim stvarima, i na kraju, u pustoj garderobi. Uleteh u nju, uvukoh se iz‐ među ormana i posle kako mi se učinilo – beskrajno dugog petljanja uspeh da smaknem potkošulju. Stajao sam tako ponovo slobodan, zadihan i preplašen, kad se iza ugla pojaviše policajac i tri trgovačka pomoćnika. Potrčaše i podigo‐ še potkošulju i gaće i šćepaše pantalone. ’On ispušta ono što je ukrao’, reče je‐ dan od mlađih ljudi. ’Mora da je negde ovde’. »Ali, ipak me nisu našli. »Stajao sam tako neko vreme posmatrajući kako me traže i proklinjući ne‐ sreću što sam izgubio odelo. Onda odoh u bife, popih malo mleka koje sam tu našao i sedoh pored peći da razmislim o svom položaju. »Posle kraćeg vremena u bife uđoše dva pomoćnika koji su prepričavali ceo događaj vrlo uzbuđeni i budalasti, kakvi su stvarno i bili. Čuo sam uveličan prikaz moje pljačke i druge pretpostavke o tome gde sam se sakrio. Tada otpo‐ čeh ponovo da planiram. Nepremostiva teškoća celog ovog mesta, naročito sada kada je sve alarmirano, bilo je izneti ma što napolje. Siđoh dole u magacin da vidim ima li neke šanse da upakujem i adresirani paket. Međutim, nisam mogao da se snađem u sistemu ekspedicije i naplaćivanja. Oko jedanaest časo‐ va, pošto se sneg topio a dan bio lepši i topliji nego prošli, zaključih da je bez‐ 107

nadežno ostati u bazaru te izađoh napolje, ogorčen neuspehom i s gotovo ni‐ kakvim planovima u mojoj glavi«.

108

GLAVA XXIII U DRURI LEJNU

»Dakle, počinjete sada da shvatate«, nastavi nevidljivi čovek, »sve nezgode moga položaja. Nisam imao krova nad glavom, bio sam go – obući se značilo e napustiti sva preimućstva, načiniti od sebe čudo i strašilo. Gladovao sam, jer  esti, napuniti sebe nesvarenom hranom, značilo bi postati ponovo groteskno vidljiv«.  – Nikad na to nisam pomislio, – reče Kemp.  – Ni ja. Sneg me je takođe podsetio na druge opasnosti. Ne bih mogao iza‐ ći napolje na sneg, jer bi popadao po meni i otkrio me. Kiša bi, takođe, od mene napravila kao neku vodenu siluetu, blistajuću površinu čoveka – veliki mehur. Pa magla – izgledao bih kao prazan mehur u magli, površina, ljigavi trag ljudskoga roda. A pored toga, izašavši napolje – na londonski vazduh – po mojim člancima skupila se prljavština, a po koži gar i prašina. Nisam znao koli‐ ko će potrajati pre no što i usled toga postanem vidljiv, ali sam jasno video da neće trajati dugo pa će se i to desiti. »Bar u Londonu ne«. »Odlutali u zabačene četvrti ka Grejt Portlend Stritu i nađoh se na kra ju ulice u kojoj sam bio stanovao. Nisam dalje išao zbog gomile ljudi koja se sa‐ kupila otprilike na pola puta, prekoputa ruševine kuće koju sam ja zapalio i koja se još dimila. Moj najhitniji problem beše da nabavim odelo. Tada prime‐ tih u jednoj od onih radnja gde se sve može kupiti – novine, slatkiši, igračke, uvek iste, zaostale božične igračke, i tome slično – niz maski i noseva, i setih se ideje na koju sam došao u odeljenju igračaka bazara Omnium. Okrenuh se, sada ne više bez cilja, i pođoh okolišnim putem da bih izbegao posećenije uli‐ ce ka zadnjlim ulicama severno od Strenda, jer se setih, istina ne sasvim jasno gde, da neki krojači pozorišnih kostima imaju radnje u ovom kraju. 109

»Dan je bio hladan i niz ulice koje su se protezale u severnom pravcu du‐ vao je oštar vetar. Išao sam brzo da bih izbegao da me neko prestigne i naleti na mene. Svaki prelaz predstavljao je opasnost, svaki prolaznik stvar koju sam morao budno da osmatram. Jedan čovek, koga sam se baš spremao da obiđem na vrhu Bedford Strita, naglo se okrete i nalete na mene, odbacivši me s troto‐ ara zamalo pod točkove kola, koja su tuda prolazila. Zaključak kočijašev beše da je taj doživeo neku vrstu potresa. Toliko sam tim sudarom bio uznemiren da se sklonih na pijacu Kovent Gardena i sedoh u jednom mirnom uglu pored tezge s ljubičicama, dahćući i drhteći neko vreme. Primetih da sam nanovo na‐ zebao, te posle izvesnog vremena pođoh dalje da ne bih kijanjem skrenuo na sebe pažnju. »Najzad, dođoh do mesta moga traganja – prljave, pune muva male radnje u sporednoj uličici blizu Druri Lejna, s izlogom punim perlanih haljina, lažnog nakita, perika, papuča, domina i pozorišnih fotografija. Radnja beše starinska, niska i tamna, u zgradi mračnoj i bednoj, koja se još četiri sprata uzdizala iznad radnje. Provirih kroz prozor i ne videvši nikoga unutra uđoh. Otvorivši se, vra‐ ta izazvaše zvonjenje nekog zvonceta. Ostavih ih otvorena i obiđoh oko golog krojačkog stola i odoh u ugao pozadi ogledala. Minut ili tako nešto prođe i niko se ne pojavi. Onda čuh teške korake kako prelaze preko sobe i s kraja radnje pojavi se jedan čovek. »Moj plan beše potpuno određen. Nameravao sam da se uvučem u kuću i tamo prikrijem, sačekam povoljan čas, pa kad sve bude mirno, iščeprkam peri‐ ku, masku, naočare i kostim i izađem međ svet, možda malo groteskna ali još uvek pristojna ličnost. I, onako uzgred, naravno, mogao sam da dignem novac koji budem našao. »Čovek koji je ušao u radnju beše mala, malko grbava, namrštena osoba s dugačkim rukama i vrlo kratkim, krivim nogama. Očigledno sam ga prekinuo usred obeda. On se obazre po radnji s izrazom iščekivanja. Za ovim dođe izne‐ nađenje, a onda ljutnja kad vide da je radnja prazna. »Prokleti mangupi?« reče, izađe na vrata i pogleda uz i niz uliou. Zatim se povuče unutra, ritnu vrata pa‐ kosno, i vrati se mumlajući natrag u kuću. »Izađoh iza ogledala i pođoh za njim. Čuvši šum od moga pokreta on naglo stade, a to isto uradih i ja, preplašen njegovim odličnim sluhom. On zatim tres‐ nu vrata baš pred mojim nosem. »Stajao sam oklevajući. Iznenada čuh njegove hitre korake kako se vraćaju, i 110

vrata se ponovo otvoriše. Stajao je tako u vratima kao neko koji još nije pot‐ puno zadovoljan. Onda, mumlajući nešto u sebi pogleda iza tezge i zaviri iza nekih stalaka, pa zastade sumnjajući. Kako je vrata od stana ostavio otvorena ja se ušunjah u zadnju sobu. »Bila je to čudna i slabo nameštena sobica. U jednom uglu nalazio se izves‐ tan broj maski. Na stolu je stajao njegov zakasneli doručak. Strašno razdražljiva stvar za mene, Kemp, mirisati njegovu kafu i stajati tako i posmatrati kako nas‐ tavlja obed. A i njegovi maniri pri jelu su me užasno nervirali. Sobica je imala oš dvoja vrata, od kojih su jedna vodila gore a druga dole, ali sva troja su bila zatvorena. Dok je on bio u sobi ja nisam mogao izaći iz nje. Nisam smeo da se pomeram, jer sam se bojao njegovog oštrog sluha. Odnekud je dolazila proma‐ a na moja leđa i ja u dva maha jedva uspeh da se uzdržim od kijanja. »Izvanredna osobina mojih osećanja beše čudna i nova, ali i pored svega toga bio sam vrlo umoran i ljut mnogo pre no što on završi s jelom. Ali, naj‐ zad, on dokrajči svoj obed, stavi mizerno posuđe na crni plehani poslužavnik, na kome mu je stajao čajnik, i, skupivši prethodno mrvice sa čaršava uprljanog senfom, ponese sve ove stvari sa sobom. Teret koji je nosio sprečavao ga je da za sobom zatvori vrata, što bi inače uradio. Nikad nisam video takvog čoveka što se tiče zatvaranja vrata – i ja pođoh za njim u vrlo prljavu kuhinju u sute‐ renu. Bio sam zadovoljan kad sam opazio kako počinje da pere sudove, a tada, uvidevši da nema potrebe da i ja ostanem dole, a kako je i pod u kuhinji bio od cigle i hladan za moje noge, vratih se gore i sedoh na njegovu stolicu pored peći. Peć se bila skoro ugasila i ja ne misleći stavih malo uglja na vatru. Šum ovoga smesta ga dovede gore i on stade začuđen. Zagleda se unaokolo po sobi i pritom umalo što me ne dodirnu. Čak i posle ovog ispitivanja teško da je bio zadovoljan. Zastade u vratima i baci još jedan pogled pre no što ode dole. »Čekao sam u sobici čini mi se večnost. Najzad se vrati i otvori vrata za gornji sprat. Odšunjah se tiho za njim. »Na stepenicama naglo zastade tako da umalo nisam naleteo na njega. Sta‐ ao je tako gledajući unazad pravo meni u lice, osluškujući. ’Mogo bih se zak‐ leti!’ reče. Dugačkom, maljavom rukom teglio je donju usnu, a očima je prela‐ zio preko stepenica. Onda podrignu i nastavi da se penje. »Ruka mu je već bila na kvaci nekih vrata kad opet zastade s istim zbunje‐ nim i ljutitim izrazom lica. Postao je svestam jedva čujnog šuma mojih pokreta oko njega. Taj čovek mora da je imao đavolski oštar sluh. Iznenada pobesne: 111

ako ima ikoga u ovoj kući... dreknu, opsova i ostavi pretnju nedovršenu. Pri‐ tom stavi ruku u džep, ne nađe ono što je tražio i projurivši pored mene slete larmajući niz stepenice spreman za bitku. Međutim, ja nisam pošao za njim, se‐ deo sam na poslednjoj stepenici očekujući ga da se vrati. »On se zaista vrati, još uvek mumlajući. Otvori vrata od sobe, ali pre no što a uspeh da se uvučem on mi ih tresnu pred nosem. »Odlučih da ispitam kuću i provedoh neko vreme u tome koliko god sam mogao tiše. Kuća je bila stara i trošna, vlažna, tako da su tapete sa zidova na mansardi bile oljuštene, i puna miševa. Većina kvaka na vratima bila je zarđana te sam se bojao da ih otvaram. Nekoliko soba u koje sam ulazio stajale su praz‐ ne, dok su po ostalima bile razbaoane pozorišme starudije, kupljene polovne, sudeći po njihovom izgledu. U jednoj sobi što se nalazila odmah do njegove nađoh masu starih odela. Počeh da preturam po njima, i u svojoj žurbi zabora‐ vih opet na njegov očigledno oštar sluh. Iznenada čuh njegove tihe korake i pogledavši taman na vreme videh ga kako pilji u gomilu starudija s nekim sta‐ rinskim revolverom u ruci. Stajao sam potpuno nepomičan dok je blenuo otvorenih usta i podozrivo. ’Mora da je to bila ona’, reče polako. ‘Prokleta da e!’ »Zatvori vrata polako i ja odmah zatim čuh kako se ključ obrnu u bravi. Onda se njegovi koraci udaljiše. Smesta shvatih da sam bio zaključan. Izvesno kratko vreme nisam znao šta da radim. Odšetah od vrata do prozora i natrag i zastadoh zbunjen. Naljutih se. Ali, odlučih da prvo pogledam odela pre no što nešto preduzmem. Moj prvi pokušaj u tome izazva da se gomila s gornje poli‐ ce sruši na pod. Ovo ga ponovo domami natrag, mračnijeg no ikad. Ovoga puta me stvarno dodirnu, odskoči zaprepašćen i stade začuđeno nasred sobe. »Odmah zatim se malo umiri. ‘Pacovi’, reče tiho s prstima na usni. Očigled‐ no je bio malko zaplašen. Izvukoh se polako iz sobe, kad jedna daska na podu škripnu. Tada ova mala prokleta nakaza pođe s revolverom u ruci po celoj kući, zaključavajući vrata jedna za drugim i stavljajući ključeve u džep. Kad vi‐ deh i shvatih šta je to smerao, pobesneh; jedva sam se uzdržao i sačekao po‐ voljnu priliku. Sada sam već bio siguran da je sam u kući i ne čekajući više ni‐ šta tresnuti ga po glavi«.  – Tresnuli ste ga po glavi? – uzviknu Kemp.  – Da, onesvestio sam ga kad je pošao niz stepenice. Udario sam ga odostrag ednom stoličicom koja je stajala na stepeništu. Skotrlja se niz stepenice kao 112

vreća starih cipela.  – Ali – slušajte! Najobičniji obziri čovečnosti...  – Su sasvim u redu međ običnim ljudima. Ali, činjenica je, Kemp, da sam morao izići iz kuće preobučen a da me on ne vidi. Nisam mogao nikako da smislim drugi put za to. Zatim mu gurnuh u usta jednu potkošulju iz doba Luja Četrnaestog, i uvezah ga u jedan čaršav!  – Uvezali ste ga u čaršav!?  – Da, napravio sam od čaršava neku vrstu džaka. Bila je to dobra ideja. Tako će ostati uplašen i miran, i đavolski teško se može iz toga izvući – jer sam čar‐ šav privezao kod nogu. Moj dragi Kemp, što ste tako zinuli u mene kao da sam nekoga ubio. On je imao revolver. Da me je samo jednom video, on bi me posle mogao opisati...  – Ali ipak, – reče Kemp, – u Engleskoj – danas! I čovek je bio u svojoj, ro‐ đenoj kući, a vi ste... pa, provalili.  – Provalio! Dođavola! Vi ćete me još nazvati i lopovom. Stvarno, Kemp, niste toliko budalasti da se za sitnice uznemiravate. Zar ne možete da shvatite moj položaj?  – I njegov takođe! – odgovori Kemp. Nevidljivi čovek se naglo uspravi. »Šta mislite time da kažete«? Kempovo lice se malo zateže. Zausti da nešto kaže, ali se uzdrža. »Dobro, recimo da ste«, reče, naglo promenivši ton, »morali to da uradite. Bili ste u te‐ škom položaju. Ali, ipak... «  – Dabome da sam bio u teškom položaju, đavolski teškom položaju! A on me je strašno razljutio, loveći me po kući, igrajući se svojim revolverom i za‐ ključavajući i otključavajući vrata. Vi me ne osuđujete, jel te? Ne osuđujete me?  – Ja nikada nikog ne osuđujem, – reče Kemp. – To je sasvim zastarelo. Šta ste posle uradili?  – Bio sam gladan. U donjoj prostoriji nađoh hleba i nešto užeženog sira –  više no što je bilo dosta da zadovolji moju glad. Popih malo konjaka s vodom i vratih se pored mog nepredviđenog džaka; ležao je potpuno nepomičan u sobi s odelima. Ova soba je gledala na ulicu i prozor je bio zastrt dvema čipkanim zavesama, koje su izgledale skoro crne od prljavštine. Odoh do prozora i pro‐ virih kroz zavese. Napolju je dan bio svetao – posle polumraka u bednoj kući u kojoj sam se zatekao, izgledao je zaslepljujući svetao. Na ulici je promet bio 113

živ – piljarska kolica, fijakeri, kola natovarena kutijama, kolica prodavaoca ribe. Okrenuli pogled ka tamnijim predmetima u sobi, pred očima su mi igrali sve‐ tlaci. Moje uzbuđenje je ponovo ustupalo mesto jasnom shvatanju položaja u kome sam. Soba je bila puna mirisa od benzina koji je, kako sam pretpostav‐ ljao, bio upotrebljavan za čišćenje odela. »Otpočeh sistematski da pretresam kuću. Pretpostavljao sam da se grbavko nalazio duže vremena sam u kući. Bio je neki čudak... Sve što mi je moglo biti od koristi prikupio sam u sobi s odelima, a zatim sam pažljivo izvršio izbor. Nađoh jednu tašnu za koju sam mislio da će mi koristiti, zatim puder, ruž i flaster. »Prvobitno sam mislio da obojim i napuderišem lice i sve drugo što nije moglo biti pokriveno odelom, da bih tako postao vidljiv, ali neugodna strana ovoga bila je u tome što bih posle, kad bi trebalo ponovo da nestanem, morao imati pri ruci terpentina i drugih sredstava, a pored toga, to bi mi uzelo i dosta vremena. Naposletku, izabrah veštački nos malo bolje vrste, možda malo gro‐ teskniji, ali ne viši no što je kod velikog broja ljudi, zatim tamne naočare, sive zaliske i periku. Nisam mogao da pronađem veš; ali to sam mogao docnije da kupim, a do tog vremena umotah se u cicanu kućnu haljinu i neke bele ka‐ šmirske šalove. Čarape takođe nisam mogao da nađem i zadovoljih se grbavko‐ vim cipelama, koje su mi bile malko velike. U stolu u radnji nađoh tri funte i oko 30 šilinga u srebru, a u zadnjoj sobi, u zaključanom ormanu koga sam obio, nađoh osam funti u zlatu. »Onda dođe čudno oklevanje. Da li je moja pojava stvarno pristojna? Ogle‐ dah se u malom ogledalu spavaće sobe, zagledajući se sa svih strana i pokušava‐ ući da zapazim možda neki zaboravljeni otvor. Ali, činilo se, sve je bilo u redu. Izgledao sam groteskno, kao kakva pozorišna ličnost – škrtica sa dasaka – ali, ipak, ne fizička nemogućnost. Prikupivši samouverenje, snesoh ogledalo u rad‐ nju, spustih zastore na prozorima i ponovo se pažljivo ispitah sa svih strana po‐ mažući se i drugim ogledalom iz radnje. »Nekoliko minuta sam proveo prikupljajući hrabrost, a onda otključah vrata od radnje i izađoh na ulicu, ostavljajući grbavka da se oslobodi veza i izvuče iz čaršava kad on to bude želeo. Za pet minuta sam ostavio za sobom jedno dva‐ naestak uglova. Za to vreme me niko nije podozrivije posmatrao. Činilo se kao da je poslednja poteškoća savladana«. Nevidljivi čovek za trenutak ućuta. 114

 – I vi se više niste brinuli o grbavku? – upita Kemp.  – Ne, – odgovori nevidljivi čovek. – Niti sam više ikad čuo šta je bilo s njim. Pretpostavljam da se je odvezao ili nekako izvukao. Dosta čvrsto sam ga bio vezao. On ponovo ućuta, ode do prozora i zagleda se napolje.  – Šta je bilo kad ste dospeli na Strend?  – Oh! Opet razočarenje. Verovao sam da je s neprilikama svršeno. Praktič‐ no, mislio sam da mogu slobodno da radim štogod hoću, sve – izuzev da otkri‐ em svoju tajnu. Tako sam mislio. Što god bih uradio, ma kakve posledice iskr‐ sle, za mene to ne bi značilo ništa. Imao sam samo da smaknem odelo i nesta‐ nem. Niko me ne bi mogao zadržati. Novaca bih mogao da uzmem odakle god bih hteo. Odlučio sam da se bogato počastim, zatim uzmem sobu u do‐ brom hotelu i nabavim novo odelo i ostale potrebe. Osećao sam se neobično zadovoljnim; nije bilo baš najprijatnije setiti se da sam bio magarac. Uđoh u je‐ dan restoran i već počeh da naručujem ručak, kad mi pade napamet da ne mogu da jedem dok ne ogolim lice i time izložim pogledima njegovu nevid‐ ljivost. Završih s naručivanjem, rekoh kelneru da ću se odmah vratiti i iziđoh ogorčen napolje. Ne znam da li ste se vi kadgod razočarali ne zadovoljivši svoj apetit?  – Ne baš tako kao vi, – odgovori Kemp, – ali mogu da zamislim kako je to.  – Došlo mi je da počnem da lupam sve od reda. Najzad, skoro onesvešćen od želje za ukusnim jelom, odoh u drugi restoran i zatražih privatnu sobu. »Unakažen sam jako«, rekoh im. Pogledaše me začuđeno, ali, naravno, to ih se nije ništa ticalo – i tako, najzad, dođoh do ručka. Nije baš bio najbolji, ali me e ipak zadovoljio i kad ga dovrših, zapalih cigaru i pokušah da mislim o daljoj akciji. Napolju beše otpočela snežna oluja. »Što sam više o tome mislio, Kemp, sve sam više uviđao kako je beznadežna apsurdnost biti nevidljiv čovek po hladnom vremenu u prljavom, pretrpanom, civilizovanom gradu. Pre no što sam izveo ovaj luđi eksperiment sa sobom, sa‐ njao sam o hiljadu preimučstava. To popodne, pak, bilo je prepuno razočarenja. Zaleteo sam se na stvarima za koje čovek nagađa da su poželjne. Bez sumnje, nevidljivost omogućava da se one postignu, ali kad se već dobiju, predstavlja nemogućnost da se u njima zadovolji i uživa. Ambicija! – Kakva je korist biti ponos mesta, kad se ne možeš tu pojaviti? Kakva je korist od ženske ljubavi kad njeno ime mora da bude Dalila? Ja nemam interesa za politiku, za ništavilo 115

slave, za filantropiju, za sport. ta je trebalo da radim? I zbog toga postao sam zamotana misterija, uvijena i ufačlovana karikatura od čoveka«. Nevidljivi čovek zastade i pogled mu opet odluta ka prozoru.  – Ali kako ste došli u Iping? – upita Kemp, s namerom da odvrati pažnju svoga gosta od prozora.  – Otišao sam tamo da radim. Imao sam malo nade. Bila je to poluideja. Još uvek sam pri njoj, ali je ona sada potpuno razvijena. Način kako da se vratim na staro. O obnavljanju onoga što sam uradio. Kad ja nađem za shodno. Kad uradim sve ono što sam naumio da uradim nevidljiv. I to je uglavnom ono što hoću sada s vama da razgovaram...  – Jeste li otišli pravo u Iping?  – Da. Imao sam samo da uzmem tri sveske moga dnevnika i čekovnu knji‐ žicu, prtljag i donji veš, poručim izvesnu količinu hemikalija koje su mi bile potrebne za rad – pokazaću vam proračune čim dođem do svojih knjiga – i odmah sam krenuo. Gospode! Sećam se sada one snežne oluje i proklete muke oko toga da sprečim da mi sneg ne pokvasi nos od kartona. ..  – I na kraju, – preuze reč Kemp, – prekjuče, kad su vas otkrili, vi ste nekako  – sudeći po novinama ...  – Jesam. Svakako. Da li sam ubio onu budalu od stražara?  – Ne, – reče Kemp. – Očekuje se da će se oporaviti.  – Srećan je, znači. Bio sam potpuno izgubio strpljenje. Budale! Zašto me nisu ostavili na miru? A onaj nezgrapni bakalin?  – Ni tu se ne očekuje smrt.  – Ne znam šta je s onom mojom skitnicom, – reče nevidljivi čovek nepri‐ atno se nasmejavši. »Bogami, Kemp, ljudi vašeg kova ne znaju šta je to bes!... Raditi godinama, planirati i pripremati, a onda dođe neka nezgrapna, glupa idiotčina i počne da se meša u vaše stvari!... Sva neka, što se može zamisliti blesavija stvorenja behu poslata da me ljute. Ako još toga doživim, ja ću da podivljam, počeću da ih ko‐ sim. »I ovako su učinili stvar hiljadu puta težom«.

116

GLAVA XXIV PLAN KOJI NIJE USPEO

 – Al, – reče Kemp, bacivši postrance pogled na prozor, – šta ćemo sada da radimo? Kemp se primače bliže gostu da bi onemogućio da ovaj primeti tri čoveka koji su se približavali putem s brežuljka – nepodnosivo lagano kao što se Kem‐ pu činilo.  – Šta ste nameravali da uradite kada ste se uputili ka Port Bardoku? Da li ste imali kakav plan?  – Spremao sam se da pobegnem iz zemlje. Ali sam ga promenio čim sam vas video. Mislio sam da bi bilo pametnije, sada kad je vreme toplije i nevidlji‐ vost moguća, poći na jug. Naročito kad je moja tajna otkrivena i kada će svako paziti na maskiranog i umotanog čoveka. Odavde polaze brodovi za Francu‐ sku. Namera mi je bila da se ubacim u jedan od njih, reskirajući, bez pasoša. Odatle bih uhvatio voz za Španiju, ili za Alžir. To ne bi bilo teško. Tamo čovek može uvek da bude nevidljiv, a ipak da živi. A i da radi. Ja sam onu skitnicu koristio kao nosača svoga prtljaga i novca dok ne budem odlučio gde i kako da ih pošaljem.  – To je jasno.  – A onda ta prljava nakaza mora da pokuša da me pokrade. On je sakrio moje knjige, Kemp. Sakrio mi je knjige!... Samo ako ga uhvatim!...  – Bolje prvo smislite kako da izvučete knjige od njega.  – Ali gde je on? Da li vi znate?  – U gradskoj policijskoj stanici, zatvoren po sopstvenoj želji u najsigurniju ćeliju.  – Uh! – uzviknu nevidljivi čovek.  – To će vam malo poremetiti plan. 117

 – Moramo da nađemo te knjige; one su neophodne.  – Sigurno – potvrdi Kemp malo nervozno, pitajući se u sebi, da li je to čuo korake napolju. – Dabome da moramo dobaviti te knjige. To neće biti teško, ako ne zna šta one znače za vas.  – Ne, – reče nevidljivi čovek i zamisli se. * * *

Kemp pokuša da izmisli nešto kako bi produžio razgovor; međutim, nevid‐ ljivi čovek nastavi sam.  – Dolazak u vašu kuću, Kemp, – produži, – menja sve moje planove. Jer, vi ste čovek koji može da razume. I pored svega što se dogodilo, i pored članaka u novinama, gubitka knjiga i svega što sam pretrpeo, još uvek ostaju velike mogućnosti, ogromne mogućnosti... »Niste nikome rekli da sam ovde?« upita iznenada. Kemp je oklevao. »To sam Vam već napomenuo«, odgovori.  – Nikome? – insistirao je Grifin.  – Ni živoj duši.  – Ah! Sada ... – Nevidljivi čovek se uspravi i podbočivši se poče da šeta so‐ bom. »Pogrešio sam, Kemp, mnogo pogrešio što sam ovu stvar sproveo sam. Izgu‐ bio sam snagu, vreme, mogućnosti. Sam; za divno čudo je koliko malo čovek može da uradi sam! Da malo pokrade, malo da povredi nekoga, i to je sve. »Ono što meni treba, Kemp, je »golman«, pomoćnik, mesto gde ću da se sa‐ krivam; mesto gde bih mogao da spavam, da jedem i da se odmaram na miru i da niko ne sumnja da sam tu. Moram da imam saučesnika. Sa saučesnikom, s hranom i odmorom, hiljade stvari su mogućne. »Dosada sam išao neodređenom linijom. Moramo da razmislimo šta sve ne‐ vidljivost znači, i šta sve ona ne znači. Ona ne pruža nikakvo preimućstvo pro‐ tiv prisluškivanja i tome slično – šum mora da se učini. Ona je od male koristi  – mala korist, možda – za krađe i tome slično. Jednom ako me uhvatite može‐ te me lako zatvoriti. Ali-, s druge strane, mene je teško uhvatiti. Ova nevidlji‐ vost, u stvari, korisna je samo za dve stvari. Korisna je u bežanju i čovek je u mogućnosti da se lako privuče. Prema tome, naročito je korisna kod ubijanja. Mogu da se privučem nekome, ma kakvo oružje on imao pri sebi, da izaberem mesto gde ja hoću, zadam udarac gde ja hoću, sklonim se kako hoću i pobeg‐ 118

nem gde hoću«. . Kempova ruka se podiže do brkova. Da li je to bio neki pokret dole?  – I ubijati moramo, Kemip.  – Ubijati moramo, – ponovi Kemip. – Pratim vaše izlaganje, Grifin, ali se ne slažem, znajte. Zašto ubijati?  – Ne ubijanje iz obesti, već razumno ubijanje. Činjenica je: oni znaju da postoji nevidljivi čovek, kao što i mi znamo da postoji nevidljivi čovek, i taj nevidljivi čovek, Kemp, mora da uspostavi vladavinu užasa. Da; bez sumnje da e to iznenađujuće, ali ja ozbiljno mislim. Vladavina Užasa. On mora da izabe‐ re mesto, recimo vaš Bardok, da ga prestraši i da zavlada njime. On mora da iz‐ daje naređenja. On to može da radi na hiljadu načina – listić hartije pod vrata biće dovoljan. I sve one koji ne izvrše njegovo naređenje on mora ubiti, a ubi‐ će i sve one koji ih budu branili. »Hm!« – izusti Kemp ne slušajući više Grifina, već šum ulaznih kućnih vra‐ ta koja se otvoriše pa zatvoriše.  – Čini mi se, Grifin, – reče da bi prikrio svoju odlutalu pažnju, – da bi se vaš saučesnik nalazio u teškom položaju.  – Niko ne bi znao da je on saučesnik, – reče nevidljivi čovek živo, a onda će naglo »ŠŠŠ! Šta je to dole?«.  – Ništa, – odvrati Kemp, a onda iznenada poče da govori glasno i brzo. –  Ne slažem se s tim, Grifin. Razumite me. Ne slažem se s tim. Zašto sanjati o nekoj borbi protiv čovečanstva? Kako se možete nadati da time zaslužite sreću? Nemojte biti usamljeni vuk. Objavite svoje rezultate, imajte poverenja u svet, u svoju naciju makar... Nevidljivi čovek ga prekide ispruženom rukom »Neki koraci se približava‐ u uz stepenice«, reče.  – Besmislica, – odgovori Kemp.  – Da pogledamo, – reče nevidljivi čovek i pođe ispruženih ruku vratima. A tada se stvari počeše da događaju munjevito. Kemp je jednu sekundu ok‐ levao, a onda pođe da mu prepreči put. Nevidljivi čovek se trže i zastade. »Iz‐ dajica!« dreknu Glas, kućna haljina se iznenada otvori, i sedajući, nevidljivi poče da se svlači. Kemp u tri skoka dođe do vrata i u tom trenutku nevidljivi čovek – noge su mu već nestale – skoči na noge, viknuvši. Kemp hitro otvori vrata. Kroz otvorena vrata dospe šum užurbanih koraka na donjem spratu i glaso‐ 119

vi. Naglim pokretom Kemp odgurnu nevidljivog čoveka nazad, izmače se i tresnu vrata. Ključ je bio spolja spreman, i Grifin bi u sledećem trenutku ostao sam u sobi na tornju i bio bi zarobljenik, da se nije desila jedna mala stvar. Tog utra je ključ bio gurnut u bravu na brzinu. Kad je Kemp tresnuo vrata, ključ e sa šumom ispao na tepih. Kempovo lice poblede. Pokuša da obema.rukama ščepa kvaku. Za trenutak e tako stajao vukući za kvaku. Onda se vrata polako otvoriše, oko petnaestak santimetara, ali on uspe da ih ponovo zatvori. Međutim, po drugi put se otvo‐ riše duplo više, i kroz otvor se pojavi ogrtač koji je pokušavao da se provuče. Kempovo grlo ščepaše nevidljivi prsti i on bi primoran da pusti kvaku da bi se odbranio. Bio je gurnut nazad, sapleten i bačen svom težinom u ugao stepeni‐ šta. Prazan ogrtač bi bačen preko njega. Na sredini stepenica nalazio se pukovnik Ejdaj, kome je Kemp poslao pi‐ smo i šef policije u Bardoku. Stajao je gledajući zabezeknuto kako se Kemp iz‐ nenada pojavi, praćen neverovatnom pojavom haljine koja je prazna visila u vazduhu. Ejdaj vide kako Kemp pade i kako se upinje da se ponovo digne. Vide kako se Kemp tetura, polete napred i opet se sruši kao pokošen vo. Tada ga nešto snažno udari. Nešto, što nije bilo ništa! Velika neka težina, učini mu se, sruči se na njega, i on polete glavačke niz stepenice s nekim grče‐ vitim prstima oko grla i kolenom u preponama. Neko nevidljivo stopalo naga‐ zi mu na leđa, utvarski koraci prođoše stepenicama, ču kako u holu dva policij‐ ska oficira uzviknuše i potrčaše i kako spoljnja vrata od kuće tresnuše. Ejdaj se prevrnu i sede na stepenik blenući. Vide Kempa, prašnjavog i raz‐ barušene kose, kako se tetura niz stepenice. Jedna strana njegovog lica bila je oš bela od udarca i usna mu je krvarila. U rukama je držao ružičastu kućnu haljinu i nešto druge odeće.  – Bože moj! – vikao je Kemp. – Igra je svršena! On je pobegao! BalkanDownload.org

120

GLAVA XXV LOV NA NEVIDLJIVOG ČOVEKA

Za izvesno vreme Kemp je bio isuviše nerazumljiv da bi pukovnik Ejdaj mogao shvatiti munjevite stvari koje su se baš odigrale. Stajali su na stepeništu. Kemp, na čijoj su ruci još uvek visili groteskni Grifinovi zavoji, pričao je užur‐ banim glasom. Međutim, postepeno, Ejdaj poče da shvata.  – On je lud, -— govorio je Kemp; – on nije ljudsko biće. On je čista sebič‐ nost. Misli samo o svojoj ličnoj prednosti, o svojoj sigurnosti. Jutros sam slušao neverovatnu priču brutalnog samoobožavanja. On je ranio ljude. On će ih i ubijati ako ga mi u tome ne sprečimo. Izazvaće paniku. Ništa ga neće zadržati. On je sada slobodan – besan!  – Mora biti uhvaćen, – reče Ejdaj. – To je sigurno.  – Ali kako? – viknu Kemp, i iznenada mu sinuše ideje. – Morate smesta po‐ četi; morate zaposliti svakog raspoloživog čoveka; morate sprečiti da ne napusti gradi Jednom samo ako pobegne, onda se može šetati gde god hoće, ubijajući i sakateći ljude. On sanja o nekoj: vladavini Užasa! Vladavini Užasa, kažem vam. Morate da postavite straže na vozovima, po putevima i na brodovima. Vojska mora da pomogne. Morate telegrafski tražiti pomoć. Jedino što ga može još zadržati ovde je pomisao da mora povratiti neke knjige za koje kaže da su mu od neocenjive važnosti. Pričaću vam o tome! U vašoj policijskoj stanici nalazi se sada jedan čovek po imenu Marvel.  – Znam, – reče Ejdaj, – Znam. Te knjige, da. Ali, skitnica ...  – Kaže da ih nema. On ipak misli da su kod njega. Morate sprečiti da jede i da spava, ceo kraj mora dan i noć budno da pazi. Hrana mora da se zaključava i osigurava, sva hrana, tako da ako hoće da do nje dođe, mora da provaljuje. Na sve strane kuće mora da se zaključavaju. Da hoće samo noći da zahladne i da pada kiša! Cela okolina mora da pođe u lov za njim. Kažem vam, Ejdaj, on je 121

opasan, zla kob. Dokle god ga ne uhvatimo i dobro osiguramo, užasno je samo i pomisliti šta sve može da uradi.  – Šta još možemo da preduzmemo? – upita Ejdaj. – Ja moram smesta da se vratim i da počnem s organizovanjem. A zašto i vi ne biste pošli? Da, pođite i vi! Dođite, moramo da održimo ratni savet, – da pozovemo vojsku u pomoć, i železničke službenike. Gospode! Hitno je. Hajdemo; pričaćete mi usput. Šta bismo još mogli preduzeti? Pustite te stvari. Sleđećeg momenta Ejdaj pođe napred niz stepenice i za njime Kemp. Na‐ đoše spoljna vrata otvorena i pred njima policajce kako zure u prazan prostor. »On je pobegao, ser«, reče jedan.  – Moramo smesta otići do centralne stanice, – naredi Ejdaj. – Jedan od vas neka odmah ode po kola; neka nam pođu u susret, brzo. A sada, Kemp, šta još?  – Pse, – reče Kemp. – Dovedite pse. Oni ga ne vide, ali ga osećaju. Dajte pse.  – Dobro, – potvrdi Ejdaj. – Jedan službenik tamnice preko u Holstidu zna čoveka koji ima lovačke pse. Psi. Još nešto?  – Upamtite, – reče Kemp, – hrana se u njemu vidi. Posle jela mu se hrana u stomaku vidi, dok se ne asimiluje. Zato se posle jela mora da skriva. Morate stalno da udarate, po svakom žbunu. Svaki zabačeni čošak. I sklonite sve oružje, svaku stvar koja bi mogla poslužiti kao oružje. On ovakve stvari ne može dugo da nosi. I ono što bi mogao da ščepa i time udara ljude mora biti sklonjeno.  – I to je dobro, – složi se Ejdaj. – Mi ćemo ga već uhvatiti.  – A po putevima..., – otpoče Kemp i zastade oklevajuči.  – Da?  – Sitno staklo, – reče Kemp. – To je nečovečno, znam. Ali pomislite šta može sve da uradi! Ejdaj zviznu kroz zube. »Nije fer. Ne znam. Ali, za svaki slučaj, spremiću sit‐ no staklo. Ako bi preterao«...  – Taj čovek je i ostao okrutna životinja, kažem vam, – reče Kemp..— Ube‐ đen sam da će uspostaviti vladavinu Užasa čim se bude malo stišao od uzbuđe‐ nja posle bekstva, kao što sam siguran da vam sada govorim. Naš jedini izlaz je da budemo prvi. On se odmetnuo od svoga roda. Sam će biti kriv za svoju smrt.

122

GLAVA XXVI UBISTVO VIKSTIDA

Izgleda da je nevidljivi čovek izleteo iz Kempove kuće u stanju slepog bes‐ nila. Jedno malo dete koje se igralo pored Kempove kapije zgrabio je i bacio ga u stranu tako da je slomilo nogu u članku, a posle toga on se za nekoliko časova sasvim izgubi iz domena ljudskog opažanja. Niko nije znao gde je bio i šta je radio. Ali, možemo ga zamisliti kako žuri u toplom junskom prepodnevu uz brežuljak, a odatle dalje ka prostranim poljanama pozadi Port Bardoka, be‐ san i očajan na svoju nepodnošljivu sudbinu, i kako, naposletku, nalazi zaklon, oznojen i umoran, med žbunjem Hintondina, da bi tu ponovo prikupio rastr‐ gane planove protiv svoje rase. Najverovatnije je da se zaista tu sklonio, jer se na tom mestu pojavio kobno tragičnim načinom oko dva sata popodne. Neko bi se upitao u kakvom se duševnom stanju nalazio za ovo vreme i ka‐ kav je plan skovao. Bez sumnje da je bio strašno ogorčen Kempovim izdaj‐ stvom, i mi – iako bismo mogli razumeti motive koji su doveli do te prevare –  možemo još uvek zamisliti, pa čak s njim malo i simpatisati, bes koji je iz toga proizišao. Mora da mu se nešto od neprijatnosti koje je iskusio u Oksford Stri‐ tu povratilo, jer je, očito, računao na Kempovu pomoć u svojoj okrutnoj za‐ misli terorisanja sveta. No, bilo kako, on se oko podne izgubio izvan domašaja ljudskog. Niko živi ne može reći šta je radio do otprilike pola tri. To je bila srećna okolnost za čovečanstvo, ali je za njega predstavljalo kobno gubljenje vremena. Za to vreme izvestan broj ljudi, koji je neprestano rastao, rasturen po okoli‐ ni, nalazio se već na poslu. Ujutru je još uvek predstavljao samo legendu, užas; posle podne, uglavnom zahvaljujući Kempovoj izjavi, postao je opipljivi pro‐ tivnik, koga treba raniti, uhvatiti ili zarobiti, i okolina se već počela da organi‐ zuje nepojmljivom brzinom. Do dva sata je još uvek mogao da se uvuče u voz 123

i tako napusti ovaj kraj, ali posle dva ovo je već bilo nemoguće, jer je svaki putnički voz u četvorouglu Sautempton – Vinster – Brajton – Horšam išao sa svim vratima zaključanim, dok su teretni vozovi skoro sasvim obustavljeni. I u krugu prečnika 30 kilometara oko Port Bardoka, ljudi naoružani puškama i močugama, u grupicama od po tri i četiri, pođoše s psima da pretražuju puteve i polja. Policija na konjima krstarila je okolinom zaustavljajući se kod svake kuće i opominjući ljude da se zaključavaju i ne izlaze iz kuća ukoliko nemaju oružja. Sve škole su u tri sata prestale s radom i deca, preplašena i u grupama, žurila su svojim kućama Kempov proglas – potpisan, naravno od Ejdaja – bio je između četiri i pet časova istaknut svuda po okolini. Proglas je sadržavao kratke ali jas‐ ne činjenice sukoba, potrebu da se nevidljivom čoveku ne dozvoli da jede i spava, potrebu za neprekidnom i budnom pažnjom i za hitnim izveštajem uko‐ liko se primeti bilo kakav pokret s njegove strane. A akci ja vlasti beše tako brza i odlučna, koje su verovanje u postojanje takve osobe primile tako momentano i opšte, da je pre no što je pala noć prostor od nekoliko stotina kvadratnih ki‐ lometara bio već u stanju stroge pripravnosti. A pre pada noći, takođe, talas užasa prođe celom budnom, uzbuđenom okolinom i od usta do usta prenese se brzo šapatom uzduž i popreko celog kraja priča o ubistvu gospodina Viksti‐ da. Ako je naša pretpostavka da se nevidljivi čovek sklonio u žbunju Hintondi‐ na bila tačna, onda moramo pretpostaviti da je rano popodne odatle opet iza‐ šao, s nekom namerom koja je iziskivala upotrebu oružja. Kakva mu je namera bila ne možemo znati, ali činjenica da je, kad je sreo gospodina Vikstida, imao u ruci gvozdenu polugu za mene bar, bila je očigledna. Naravno, mi ne možemo saznati detalje ovog događajte. Odigrao se na ivici ame, ni dve stotine metara od kapije kuće lorda Bardoka. Sve pokazuje da se tu odigrala očajna borba – izgažena zemlja, brojne rane koje je gospodin Viks‐ tid zadobio, njegov slomljeni štap – ali, zašto je napad učinjen, nemoguće je zamisliti, sem ako nije u nastupu ludila. Zaista, ideja o ludilu je skoro neizbež‐ na. Gospodin Vikstid je bio čovek od četrdeset pet ili šest godina, upravitelj imanja lorda Bardoka, miran i povučen, poslednja od ličnosti koja bi mogla da izazove onako strašnog protivnika. Nevidljivi čovek je protiv njega, izgleda, upotrebio gvozdenu šipku, istrgnutu s jednog dela razlupane ograde. Nevidljivi čovek je, čini se, zaustavio tog mirnog čoveka kad je ovaj išao svojoj kući na 124

ručak, napao ga, savladao njegovu slabu odbranu, slomio mu ruku, oborio ga i smrskao mu glavu. Naravno, nevidljivi čovek mora da je šipku odvalio s ograde još pre no što e sreo svoju žrtvu. Mora da je nosio spremnu u ruci. Samo još dva detalja po‐ red ovih koji su već navedeni čini se da se tiču ove stvari. Prva je: okolnost da ama nije na direktnom putu gospodin Vikstidovoj kući, već nekoliko stotina metara u stranu. Druga je: izjava jedne devojčice da je prilikom njenog odlaska u školu videla ubijenog čoveka kako »galopira« nekako čudno preko polja ka ami. Njeno imitiranje njegovih pokreta izaziva pomisao na čoveka koji nešto traži po zemlji ispred sebe i udara svaki čas po zemlji svojim štapom. Devojčica e poslednja koja ga je videla živog. Izgubio se ispred njenog pogleda ka svojoj smrti. Borba je od njenog pogleda bila zaklonjena stablima nekoliko hrastova i malim udubljenjem u zemlji. Ova činjenica, bar po mišljenju autora, svakako navodi na pomisao da ubis‐ tvo nije izvršeno iz čiste želje za ubijanjem. Možemo zamisliti Grifina koji je gvozdenu šipku uzeo stvarno kao oružje, ali bez određene namere da je upo‐ trebi za ubijanje. Vikstid je verovatno baš tada naišao i primetio kako se šipka neobjašnjivo kreće kroz vazduh. Ne misleći uopšte na nevidljivog čoveka – jer  Port Bardok je petnaest kilometara udaljen – on je možda pošao za njom. Pot‐ puno je verovatno da Vikstid nije uopšte čuo za nevidljivog čoveka. Neko bi, onda, mogao zamisliti nevidljivog čoveka kako se kreće pažljivo i tiho da bi prikrio svoje prisustvo, i Vikstida, uzbuđenog i radoznalog kako ide za ovim čudnim objektom koji se sam kretao i najzad udara po njemu. Bez sumnje nevidljivi čovek bi pod normalnim okolnostima mogao lako izmaći sredovečnom goniocu, ali položaj u kome je Vikstidovo telo nađeno navodi na zaključak da je Vikstid imao lošu sreću da satera nevidljivog čoveka između korova koprive i jame. Onima kojima je poznata neobična razdražlji‐ vost nevidljivog čoveka, ostatak događaja lako je zamisliti. Ali, ovo je sve čista pretpostavka. Jedina nepobitna činjenica – jer se dečjim tvrđenjima često ne može verovati – su otkriće gospodin Vikstidovog leša i krvlju umrljane gvozdene šipke među korovom. Napuštanje šipke od strane Grifina navodi na zaključak da je u uzbuđenju koje je izazvao ovaj događaj Grifin odustao od prvobitne namere, ako je kakvu uopšte i imao. Svakako da e Grifin bio neobično sebičan i neosetljiv čovek, ali izgled njegove žrtve, nje‐ gove prve žrtve, krvave i bedne, pored njegovih nogu, mogao je učiniti da za 125

izvesno vreme odustane od ma kakve namere koju je imao. Posle ubistva gospodina Vikstida, izgleda da je pošao preko poljane ka bre‐ žuljcima. Postoji priča o glasu koji su pri zalasku sunca čuli neki ljudi blizu Fern Botona. Glas je bio žalostan i smejao se, jecao i ječao, a ponekad bi vik‐ nuo. Mora da je bilo čudno slušati ga. Glas je išao preko sredine polja zasađe‐ nog detelinom ka brežuljcima i tu se izgubio. U međuvremenu nevidljivi čovek mora da je saznao nešto od onoga što je Kemp učinio iskoristivši njegovo poverenje. Mora da je nailazio na zaključane i osigurane kuće, možda je obilazio železničke stanice i šunjao se oko krčmi i, bez svake sumnje, pročitao je proglas i shvatio nešto od prirode kampanje pro‐ tiv njega. I dok se veče približavalo, po poljima su počele tamo amo da se po‐ avljuju grupice od po tri do četiri čoveka, a vazduh da se ispunjava psećim la‐ vežom. Ovi lovci na ljude dobili su specijalne instrukcije odnosno pružanja pomoći jedni drugima u slučaju da naiđu na nevidljivog čoveka. Međutim, on e uspeo da sve izbegne. Možemo razumeti nešto od njegovog ogorčenja, koje e moglo i da izostane, jer im je on sam pružio podatke koji su sada iskorišćeni i upotrebljeni protiv njega. I, bar tog dana, on beše izgubio srčanost; skoro puna dvadeset i četiri časa, izuzev kad je napao Vikstida, on je bio taj koga su gonili. U toku noći, međutim, mora da je našao nešto za jelo i da je spavao, jer  e ujutru opet bio onaj start, aktivan, snažan, ljut i zloban, spreman za svoju poslednju veliku borbu protiv čovečanstva.

126

GLAVA XXVII OPSADA KEMPOVE KUĆE

Kemp je čitao čudnu poruku, ispisanu olovkom na umašćenom listu hartije. »Bili ste neobično energični i pametni«, pisalo je, »iako ne mogu zamisliti šta ćete time dobiti. Vi ste protiv mene. Celog dana ste me gonili – pokušali ste da mi oduzmete noćni odmor. Ali ja sam našao hrane i spavao sam i pored vašeg nastojanja da bude obratno, a igra tek počinje. Tek počinje. Ništa drugo ne preostaje nego otpočeti teror. Ovim se oglašuje prvi dan terora. Port Bar‐ dok nije više pod vladavinom kraljice, recite to vašem policijskom pukovniku i ostalim; on je pod mojom vladavinom. Teror! Ovo je prvi dan prve godine nove epohe – Epohe nevidljivog čoveka. Ja sam Nevidljivi čovek prvi. U po‐ četku, naredba će biti laka. Prvog dana biće jedno pogubljenje, u cilju davanja primera – čoveka po imenu Kemp. Smrt za njega nastupa danas. On se može zaključati, može se sakriti, može postaviti stražu oko sebe, staviti oklop ako hoće – smrt, nevidljiva smrt, dolazi. Neka preduzme mere predostrožnosti, to će impresionirati moj narod. Smrt počinje u podne od stuba s poštanskim san‐ dučetom. Kad poštar prođe, pismo će pasti u sanduče, a onda napred! Igra po‐ činje. Smrt nastupa. Nemoj ga braniti, narode moj, jer će onda smrt i po tebe doći. Danas će Kemp da bude mrtav«. Kemp je dvaput pročitao pismo. »To nije šala«, reče. »To je njegov ton! I on stvarno to misli«. Okrenu presavijeni list i vide na adresiranoj strani poštanski žig Hintondina, kao i prozaični detalj »primalac plaća dva penija«. Kemp ustade polako, ostavljajući ručak nedovršenim, – pismo je stiglo po‐ štom od 13 časova, – i ode u sobu za radi. Pozvoni za domaćicu i reče joj da smesta obiđe kuću, ispita sve reze na prozorima i zatvori sve roletne. Roletne na sobi za rad on lično zatvori. Iz zaključane fijoke ormana u spavaćoj sobi iz‐ 127

vadi revolver, ispita ga pažljivo i stavi ga u džep od sakoa. Napisa nekoliko kratkih pisama, od kojih jedno pukovniku Ejdaju, i otposla ih po devojci, objasnivši joj tačno kako da napusti kuću. »Nema opasnosti«, reče joj, pa doda‐ de u sebi, »po vas«. Pošto svrši ovo, ostade kratko vreme razmišljajući, pa se onda povrati ručku koji se hladio.  Jeo je premišljajući. Najzad tresnu po stolu. »Još ćemo ga mi uhvatiti!« reče, »a ja sam mamac. Dotle će stići«. Uputi se gore na toranj, pažljivo zatvarajući sva vrata za sobom. »To je igra«, govorio je, »neravna igra, ali su sve šanse na mojoj strani, gospodine Grifine, i pored vaše nevidljivosti. I srčanosti. Grifin contra mundum... s osvetom!« Stajao je kraj prozora posmatrajući spar nu padinu brežuljka. »Mora da jede svaki dan – ne zavidim mu Da li je stvarno spavao prošle noći? Negde pod otvorenim nebom, negde gde je bio siguran da neće natrapati na njega. Voleo bih kad bi dobro zahladnilo, i kad bi umesto ove vrućine naišlo kišovito vre‐ me«. »Možda me baš sad posmatra«. Približi se još više prozoru. Nešto lupnu lagano po simsu i on naglo odsko‐ či unazad. »Postajem nervozan«, reče. Ali, punih pet minuta prođe pre no što opet pri‐ đe prozoru. »Mora da je bio vrabac« zaključi. U tom trenutku začu zvono na spoljnim vratima i požuri dole, otključa vrata i smače rezu, pa pošto isproba i namesti lanac, odškrinu ih oprezno ne pojavljujući se. Poznati glas ga pozdravi. Beše to Ejdaj. »Vaša devojka je bila na‐ padnuta, Kemp«, reče ispred vrata.  – Šta! – uz viknu Kemp.  – Oteo joj je pismo koje ste po njoj poslali. Mora da je u neposrednoj blizi‐ ni. Pustite me unutra. Kemp otkači lanac i otvori samo toliko vrata koliko je Ejdaj jedva mogao da se provuče unutra. Ejdaj uđe u hol, posmatrajući s neobičnim olakšanjem kako Kemp ponovo osigurava vrata. »Pismo joj je bilo otrgnuto iz ruke. Straš‐ no se prepala. Sada se nalazi u stanici. Napad histerije. On je vrlo blizu. Kakvo e te pismo bilo?« Kemp opsova.  – Ala sam bio budala! -- reče. – Trebalo je da se setim. Pa od Hintondina nema ni jedan sat hoda. Već! 128

 – ta je? – upita Ejdaj.  – Gledajte! – reče Kemp i povede ga u sobu za rad. Pruži mu pismo nevid‐ ljivog čoveka. Ejdaj ga pročita i lagano zviznu. »I vi... ? reče.  – Htedoh da ga navučem u klopku, budala, odgovori Kemp, – i poslah mu poruku po devojci Njemu. Ejdaj sledova Kempovom primeru – opsova.  – Sad će da se izgubi, – dodade.  – On, ne! Odgore odjeknu tresak razbijenog stakla. Ejdaj primeti srebrni odsjaj malog revolvera koji je virio iz Kempovog džepa. »Prozor na gornjem spratu!« reče Kemp i pođe napred. Dok su još uvek bili na stepenicama začu se i drugi tre‐ sak. Popevši se u sobu za rad nađoše dva od ukupno tri prozora razbijena. Po‐ lovina sobe je bila prekrivena razlupanim staklom, a jedno poveće parče ležalo e na pisaćem stolu. Dva čoveka zastadoše u vratima posmatrajući razlupano staklo. Kemp ponova opsova, a u tom trenutku i okno trećeg prozora prsnu, prasnuvši kao pucanj iz pištolja, za časak ostade viseći, a onda se sruši u sobu raspavši se u sitne, oštre komadiće.  – Šta je ovo? – upita Ejdaj.  – Početak, – odgovori Kemp.  – Postoji li mogućnost da se uspuže ovde?  – Ni za mačku, – odgovori Kemp.  – Nema roletni?  – Ovde ne. Sve donje sobe imaju – halo! Tresak, a onda odozdo dopre sna‐ žan udar u dasku. »Proklet da je!« uzviknu Kemp. »To mora da je – da to je u jednoj od spa‐ vaćih soba. Razlupaće celu kuću. Budala. Roletne su podignute i staklo će pas‐ ti napolje. Poseći će noge«.  Još jedan prozor objavi svoje uništenje. Dva čoveka stajahu na stepeništu za‐ prepašćena.  – Setio sam se! – reče Ejdaj. – Dajte mi neki štap ili nešto tako. Otići ću dole do stanice i narediću da se puste psi. To mora da reši stvar!  Još jedan prozor prođe kao i prethodni.  – Nemate li revolver? – upita Ejdaj. Kempova ruka pođe džepu. Zastade oklevajuči. »Nemam – to jest, imam samo jedan – za mene«. 129

 – Vratiću vam ga. Vi ste ovde sigurni. Kemp, postiđen svojim trenutnim zaobilaženjem istine, pruži mu oružje.  – A sada hajdemo na vrata, – reče Ejdaj. Dok su stajali u holu oklevajuči, čuše kako prozor u jednoj od spavaćih soba na prvom spratu prsnu i razbi se. Kemp priđe vratima i otpoče da povlači rezu koliko god je laganije mogao. Lice mu je bilo malo bleđe no obično.  – Morate hitro izaći, – primeti Kemp. U sledećem trenutku Ejdaj je već bio na pragu i za njim su se reze ponovo zatvarale. Za moment je oklevao, osećajući se udobnije s leđima oslonjenim o vrata. Onda krenu, uspravan i plećat, niz stepenice. Pređe preko travnjaka i pri‐ bliži se kapiji. Povetarac je njihao travu. Nešto se blizu njega pokrenu.  – Stanite malo – ču se Glas. Ejdaj se ukoči i ruka mu čvršće steže revolver.  – Da? – izgovori Ejdaj, bled i ozbiljan, napetih živaca.  – Zadužite me time što ćete se vratiti u kuću, – reče Glas, ozbiljan i napetih živaca kao i Ejdaj.  – Žao mi je, – na to će Ejdaj, malo promuklo, ovlaživši usnice jezikom. Glas e dolazio s njegove leve strane i spređa, mislio je; kako bi bilo kad bi okušao sreću hicem.  – Gde ste pošli? – upita Glas. Obojica učiniše hitre pokrete. Iz otvorenog Ejdajevog džepa blesnu odsjaj sunčevog svetla. Ejdaj odusta od namere i zamisli se. »Gde ja idem«, reče polako, »moja je lična stvar«. Reći još nisu zamrle na njegovim usnama kad ga neka ruka obu‐ hvati oko vrata, koleno mu se nabi u leđa i on se povede unazad. Trže nespret‐ no revolver i opali nasumce. Idućeg trenutka dobi udar preko usta i revolver  mu odlete iz ruke. Pokuša da se prihvati za klizavu butinu nevidljivoga, napre‐ že se da se uspravi i pade ponovo, »Prokletstvo!« uzviknu Ejdaj. Glas se nasme‐ a.  – Ubio bih vas kad mi ne bi bilo žao metka, – reče Glas. Ejdaj vide na dva metra od sebe, u vazduhu revolver uperen u njegovom pravcu.  – Da? – izusti Ejdaj, uspravljajući se u sedeći položaj.  – Ustanite. Ejdaj ustade.  – Pazite! – reče Glas, pa nastavi čvrstim glasom – ne pokušavajte ništa. Upamtite da ja mogu da vidim vaše lice, ako vi ne možete moje. Morate da se vratite u kuću. 130

 – On me neće pustiti, – reče Ejdaj.  – Šteta, – reče nevidljivi čovek. – Protiv vas nemam ništa. Ejdaj pokvasi ponovo usne. Skrenu pogled s revolverske cevi i vide u daljini more, vrlo tamno i plavo na podnevnom suncu, glatku zelenu livadu, belu ste‐ nu na vrhu i mnogonastanjenu varoš, i iznenada uvide da je život bio vrlo lep. Pogled mu se ponovo vrati na malu metalnu stvar koja je na dva koraka od njega visila između neba i zemlje.  – Šta da radim? – upita mrko.  – Šta ću ja da radim? – upita nevidljivi čovek.  – Vama će pomoći. Jedina stvar za vas je da se vratite.  – Pokušaću. Ako me pusti unutra. Hoćete li mi obećati da nećete kidisati na vrata?  – Protiv vas nemam ništa, – ponovi nevidljivi čovek. .Pošto je pustio Ejdaja na vrata Kemp se žurno vratio gore i sad je, čučnuvši među razbijeno staklo i zvireći oprezno preko simsa prozora u sobi za rad, vi‐ deo Ejdaja kako stoji i razgovara s nevidljivim. »Zašto ne puca?« prošaputa u sebi. Onda se revolver malo pomeri i sunčeva senka blesnu u Kempovim oči‐ ma. On zakloni oči i pokuša da pronađe izvor ovog zaslepljujućeg zraka.  – Sigurno mu je Ejdaj predao revolver. – reče.  – Obećajte mi da nećete navaliti na vrata, -govorio je Ejdaj. – Nemojte da terate tako daleko, naročito kad ste sad vi u dobitku. Dajte čoveku mogućnos‐ ti.  – Vratite se natrag u kuću. Kažem vam, prosto na prosto, neću ništa da obe‐ ćam. Ejdaj se, izgleda, naglo odluči. Okrete se u pravcu kuće i pođe polako s ru‐ kama na leđima. Kemp ga je posmatrao začuđeno. Revolver nestade, zasja po‐ novo, opet se izgubi i pri pažljivom posmatranju mogao se i dalje videti kao mali i crni predmet koji je išao za Ejdajom. Onda se stvari počeše da odigrava‐ u vrlo brzo. Ejdaj odskoči unazad, okrete se munjevito, poseže za malim pred‐ metom, promaši ga, ruke mu poleteše uvis i pade licem na zemlju. U vazduhu ostade da lebdi malo plavog dima. Kemp nije čuo pucanj revolvera. Ejdaj se previjao, zatim se izdiže na jednu ruku, pade unapred i ostade ležeći nepomi‐ čan. Kratko vreme Kemp ostade zapanjen Ejdajovim potpuno nemarnim drža‐ njem. To popodne beše vrlo toplo i mirno. Izgledalo je kao da se ništa na ce‐ 131

lom svetu nije pomeralo, izuzev dva žuta leptira koji su se jurili po žbunju iz‐ među kuće i dvorišne kapije. Ejdaj je ležao na travi pored kapije. Zastori na svim vilama na putu duž podnožja brežuljka bili su navučeni, ali u jednoj ma‐ loj, zelenoj letnjoj kućici mogla se videti bela figura nekog starca koji je oči‐ gledno spavao. Kemp pažljivo ispita pogledom okolinu kuće, pokušavajući da vidi odsjaj revolvera. Međutim, njega je nestalo. Pogled mu se ponovo vrati ka Ejdaju. Igra je uveliko otpočela. Utom se na spoljnim vratima začu zvonjenje i lupanje koje je postepeno prelazilo u zaglušnu buku. Međutim, prema Kempovim instrukcijama, posluga se bila pozaključavala u svojim sobama, tako da niko nije odgovarao. Zatim lupa prestade i zavlada tajac. Kemip je sedeo osluškujući. Onda se diže i otpoče da zviri oprezno kroz sva tri prozora jedan za drugim. Izađe na stepenište i zastade kod ograde uznemireno prisluškujući. Naoruža se žaračem iz spavaće sobe i pođe u prizemlje da bi još jednom isprobao kako su prozori pričvršćeni iznutra. Sve je bilo u redu i svuda je vladala tišina. On se vrati na toranj. Ejdaj e još uvek ležao nepokretan onako kako je i pao na ivici pošljunčene staze. Putem sa strane gde su vile dolazili su devojka i dva policajca. Sve je bilo mrtvački mirno. Izgledalo je kao da ove tri osobe mile. Kemp je mislio šta li sad radi njegov zakleti neprijatelj. Trže se. Dole nešto tresnu. Oklevao je za trenutak a onda siđe. Odjednom cela kuća odjeknu od teških udaraca i cepanja dasaka. Kemp ću tresak i jasan zveket gvozdenih reza roletni. On okrenu ključ u bravi i otvori vrata od kuhi‐ nje, i u tom momentu roletne, iverje i razlupano staklo ulete unutra. Stajao je zaprepašćen. Prozorski okvir je stajao netaknut, izuzev jedne poprečne daske, ali je od okna ostalo samo nekoliko šiljatih parčića stakla, koji su se još držali na okviru. Roletna je bila izbijena pomoću sekire, koja je sada padala u punim zamasima na prozorski okvir i gvozdene poluge koje su ga osiguravale. Iznena‐ da sekira odskoči u stranu i nestade je. Kemp vide revolver kako leži napolju na stazi, a onda kako ovo malo oružje skoči u vazduh. Kemp odskoči unazad. Pucanj samo za trenutak zakasni i zrno pogodi u ivicu vrata koja su se zatvarala, odvalivši parče koje samo što ne očeša Kempa. On hitro zatvori vrata i zaključa ih. Iza zatvorenih vrata Kemp ću kako napolju Grifin viknu i nasmeja se. A onda se nastaviše udarci sekire pra‐ ćeni cepanjem i raspadanjem drveta. Kemp je stajao u hodniku pokušavajući da pribere misli. Za trenutak će ne‐ 132

vidljivi čovek biti već u kuhinji. Ova vrata ga neće zadržati ni sekund, a onda... Zvonjenje na spoljnim vratima se ponovi. To će biti policajci. Potrča u hol, otkači lanac i smače reze na vratima. Natera devojku da govori još pre no što e spustio lanac i sve troje ulete unutra u gomili. Kemp tresnu za njima vrata i ponovo ih osigura.  – Nevidljivi čovek! – reče. – Ima revolver u kome su ostala još samo dva metka. Ubio je Ejdaja, ili ga je, u svakom slučaju, pogodio. Zar ga niste videli na pragu, tamo leži.  – Ko? – upita jedan od policajaca.  – Ejdaj, – odgovori Kemp.  – Mi smo došli s druge strane, – reče devojka.  – Kakvo je to treskanje? – upita jedan od policajaca.  – On je u kuhinji, ili će uskoro biti. Našao je neku sekiru... Iznenada kuća odjeknu od udaraca kojima je nevidljivi čovek probijao vra‐ ta od kuhinje. Devojka je blenula ka kuhinjskim vratima i ode u trpezariju. Kemp je pokušavao da im objasni isprekidanim rečenicama. Čuše kako ku‐ hinjska vrata popustiše.  – Ovuda! – uzviknu Kemp, odjednom postavši aktivan, i gurnu policajce u trpezariju.  – Žarač, – dodade i polete ka ogradi kamina. Tutnu žarač koji je već imao sa sobom jednom policajcu i drugi, iz trpeza‐ rije, drugom. Iznenada odskoči unazad. »Up«, viknu jedan policajac, izmače se, i zadrža udarac sekire žaračem. Pištolj ispali svoj pretposleđnji metak, koji okrznu vred‐ nog Sidni Kupera. Drugi policajac udari žaračem po malom oružju – na način kao kad neko lovi muvu u letu – i odbaci ga na pod gde zveknu. Na prvi udar devojka vrisnu, ostade kratko vreme pored kamina i dalje vri‐ šteći, a onda potrča da otvori roletnu, verovatno s namerom da pobegne kroz razbijeni prozor. Sekira se povuče u hodnik i spusti se na otprilike pola metra od zemlje. Mogli su da čuju kako nevidljivi čovek diše. »Vas dvojica, sklonite se«, progo‐ vori. »Hoću tog čoveka, Kempa«.  – Mi hoćemo vas, – reče prvi policajac, kroči hitro korak napređ i zamahnu žaračem u pravcu gde se čuo glas. Nevidljivi čovek mora da se izmače, jer po‐ 133

licajac ulete u stalak za kišobrane. A onda, dok se policajac teturao od zamaha koji je namenio nevidljivom čoveku, ovaj zamahnu sekirom i šlem se zgužva kao papir. Policajac pogođen preturi se na pod uvrh kuhinjskih stepenica. Međutim, drugi policajac zamahnu žaračem povrh sekire i pogodi nešto meko. Ču se oštar uzvik bola i sekira se otkotrlja na pod. Policajac zamahnu oš jednom u prazan prostor i promaši; pritisnu sekira nogom i zamahnu još ednom. Zatim zastade sa spremnim žaračem osluškujući, gotov da reaguje i na najmanji šum. On ču kako se prozor na trpezariji otvori i brze korake iznutra. Njegov ko‐ lega se prevrnu i uspravi sedeći; niz slepoočnicu mu je curila krv. »Gde je?« upita čovek s poda.  – Ne znam! Pogodio sam ga. Stoji negde u hodniku, ukoliko se nije provu‐ kao pored vas. Doktore Kemp, gospodine!  – Doktore Kemp, – viknu policajac ponovo. Drugi policajac se s mukom podiže na noge. Iznenada se na kuhinjskim stepenicama začu tiho tapkanje bosih nogu. »Ep!« viknu prvi policajac, zamah‐ nu žaračem i tresnu po lusteru. Učini kao da će da pojuri dole za nevidljivim čovekom, a onda bolje pro‐ misli, i vrati se u trpezariju.  – Doktore Kemp... – otpoče da viče, a onda naglo ućuta. »Doktor Kemp je heroj«, završi, kad njegov kolega pogleda preko njegovih ramena. Prozor na trpezariji bio je otvoren i niti devojka niti Kemp nisu se mogli videti. Mišljenje drugog policajca o Kempu beše određeno i jasno.

134

GLAVA XXVIII GONILAC JE PROGONJEN

Gospodin Hilas, Kempov najbliži sused međ vlasnicima vila, spavao je u svojoj letnjoj kućici kad je opsada Kempove kuće otpočela. Gospodin Hilas je bio jedan od one uporne većine koja je odbijala da poveruje u »svu tu besmis‐ licu« o nevidljivom čoveku. Njegova žena, međutim – na šta ćete se brzo setiti  – nije delila njegovo mišljenje. Insistirao je da se šeta po bašti kao da se ništa ne događa, a posle ručka prileže malo da odrema, u skladu sa svojom dugogo‐ dišnjom navikom. Spavao je za sve vreme dok su prozori leteli u paramparčad, a onda se iznenada probudi s ubeđenjem da nešto nije u redu. Pogleda preko‐ puta u Kempovu kuću, protrlja oči i opet se zagleda. Onda spusti noge na zemlju i ostade sedeći i osluškujući. Reče: nek budem proklet! Međutim, čud‐ na stvar se i dalje videla. Kuća je izgledala kao da je već nedeljama napuštena, posle strašnog džumbusa. Svi prozori do jednog bili su razlupani i na svima su, izuzev onih u sobi za rad na tornju, unutrašnje roletne bile zatvorene.  – Mogao bih se zakleti da je sve bilo normalno... – pogleda u svoj časov‐ nik... – pre dvadeset minuta. Gospodin Hilas ču ravnomerne udare i zveket stakla u daljini, a onda, dok e sedeo otvorenih usta, dogodi se još čudnija stvar. Roletne na prozoru od tr‐ pezarije se naglo otvoriše i na prozoru se pojavi devojka, obučena kao za izlaz i sa šeširom na glavi, mučeći se da otvori prozor. Iznenada se pozadi nje pojavi čovek, koji joj priteče u pomoć. – Doktor Kemp! U sledećem trenutku prozor  se otvori i devojka se pope, polete glavačke s njega i nestade je u žbunju. Gos‐ podin Hilas ustade uzviknuvši neodređeno i uzbuđeno na sve ove čudne stvari. Vide kako Kemp stade na sims, skoči dole i skoro istovremeno se ponovo po‐ avi trčeći stazom između žbunja i saginjući se kao neko koji želi da se sakrije od pogleda. Izgubi se iza jednog žbuna jorgovana, pa se ponovo pojavi pored 135

ograde koja je razdvajala kuću od otvorene livade. Kemp se penjao na ogradu i u sekundu se stvori na drugoj strani, pa potrča koliko su ga noge nosile niz pa‐ dinu ka gospodinu Hilasu.  – Gospode? – dreknu gospodin Hilas, kome sinu u pameti jedna ideja, to je taj grozni nevidljivi čovek! Znači, ipak je tačno! Za gospodina Hilasa je misliti značilo isto što i raditi. Njegov kuvar, koji ga e posmatrao sa svoga prozora, iznenadi se kad vide kako »polete« u pravcu kuće brzinom od dobrih 13 kilometara na sat. Vrata su treskala, zvonca zvonila i glas gospodina Hilasa odzvanjao je kao bikovska rika. »Zatvarajte vrata, zatva‐ rajte prozore, zatvarajte sve – nevidljivi čovek dolazi!« Za trenut se kuća napu‐ ni vriskom, naređenjima i trkom. On lično zatvori vrata koja su se otvarala na terasu. U tom trenutku Kempova glava, ramena i koleno pojaviše se iznad ba‐ štenske ograde i u sledećem trenutku Kemp se probi kroz asparagus i potrča preko teniskog igrališta ka kući.  – Ne možete unutra! – Viknu gospodin Hilas, zatvarajući reze. – Jako mi je žao ako vam je za petama, ali ne možete unutra! Kemp ustrča na verandu s licem čiji je izraz odavao užas i poče da lupa, a onda i da bedno trese vrata. Tada, videvši da su mu napori uzaludni, potrča duž verande, oblete oko ugla i poče da gruva na sporedna vrata. Onda otrča okolo kuće kroz pobočnu kapiju, ka prednjem kraju kuće i odatle na drum. Gospo‐ din Hilas, posmatrajući ga s prozora užasnutog lica, vide kako Kemp nestade, i bacivši slučajno pogled na mesto gde je Kemp preskočio prviput ogradu, vide kako se asparagus povija pod nevidljivim stopalom. Tada gospodin Hilas pobe‐ že glavačke na gornji sprat, i ostatak potere ostade van domašaja njegovog vida. Ali, prolazeći pored prozora na stepenicama, on ču kako pobočna kapija tres‐ nu. Izbivši na otvoreni put Kemp se, prirodno, uputi nizbrdo. Tako se desi da i on dožive onu istu trku koju je samo pre četiri dana kritički posmatrao s pro‐ zora svoje sobe za rad na tornju. Trčao je dosta dobro za čoveka koji je bez treninga, i mada mu je lice bilo bledo i oznojeno, bio je vrlo staložen. Trčao je dugačkim koracima i kad god bi se na njegovom putu isprečila džomba, oštro kamenje ili parčići stakla, trčao je pravo preko njih, ostavljajući bosim, nevidlji‐ vim nogama koje su išle za njim na volju da izaberu sebi pravac. Prvi put u svom životu Kemp otkri da je ovaj drum neopisivo prostran i pust, i da je početak varoši daleko dole u podnožju brežuljka, neobično uda‐ 136

ljen. Nikad nije bilo laganijeg i bolnijeg napredovanja od ovog trčanja. Sve usamljene vile, zaključane i zamandaljene, izgledalo je kao da behu zaspale na popodnevnom suncu; bez sumnje, zaključane i zamandaljene su po njegovom naređenju. Ali, bar su mogli da osmatraju i paze na eventualnost kao što je ova sada! – Varoš je bivala sve bliža i more se izgubilo iz vida pozadi nje. Narod se dole komešao. Tramvaj beše baš stigao u podnožje brežuljka. Iza toga nalazila se policijska stanica. Da li su to koraci što čuje iza sebe? Uloži krajnju snagu. Ljudi ispod njega su ga posmatrali. Jedan ili dvojica potrčaše. Poče da gubi dah. Tramvaj je sad bio već sasvim blizu, i u krčmi »Veseli kriketeri« vrata su se šumno zatvarala i zaključavala. Pozadi tramvaja nalazile su se skele i gomila šljunka – drenažni radovi. Kempu prvo sinu ideja da skoči u tramvaj i tresne vrata za sobom, ali se predomisli i odluči da trči ka policijskoj stanici. U siede‐ ćem trenutku prođe pored vrata krčme »Veseli kriketeri« i nađe se na početku ulice sa živim bićima oko sebe. Kondukter tramvaja i njegov pomoćnik, začu‐ đeni njegovom divljom žurbom, blenuli su s ispregnutim konjima. Malo dalje, u kanalu, iznad gomila šljunka, pojaviše se začuđena lica radnika. Kemp uspori malo korake, ali, čuvši hitro tapkanje stopala svoga gonioca, polete opet napred. »Nevidljivi čovek!« viknu radnicima, pokazavši neodređe‐ no gestom, i, najednom inspirisan, preskoči rupu i ostavi grupu radnika izme‐ đu sebe i gonioca. Tada, napustivši ideju o policijskoj stanici, skrenu u malu pobočnu ulicu, projuri pored piljarskih kolica, pred vratima jedne poslastičar‐ nice oklevao je deseti delić sekunde, a onda se uputi ka početku aleje koja je vodila nazad u glavnu ulicu, Hil Strit. Dvoje troje male dece igralo se na ovom mestu i on ih svojom pojavom preplaši, tako da se deca razbegoše vičući; pro‐ zori i vrata se pootvaraše i uzbuđene majke izliše svoja srca. Još jednom ulete u Hil Strit tri stotine metara od kraja tramvajskih šina i smesta primeti ljude koji su trčali i galamili. Kemp pogleda uz ulicu ka brežuljku. Nepunih dvanaestak metara udaljen, trčao je krupan radnik, psujući isprekidano i zamahujući besno ašovom, a od‐ mah pozadi njega jurio je stisnutih pesnica kondukter tramvaja. Gore, uz ulicu, ovoj dvojici se pridružiše i drugi koji su udarali i vikali. Dole, u pravcu varoši, ljudi i žene su trčali, i on jasno vide jednog čoveka koji izađe iz radnje sa šta‐ pom u ruci »Raširite se! Raširite se!« vikao je neko. Kemp iznenada shvati da se situacija u gonjenju promenila. Zaustavi se i pogleda unaokolo zaduvan. »On je blizu!« viknu. »Obrazujte liniju preko puta... «Nešto ga udari iza uveta, 137

i on se zatetura, pokušavajući da se okrene licem ka svom nevidljivom protiv‐ niku. Jedva se održa na nogama i uputi uzaludno kontra udarac u vazduh. Onda dobi još jedan udarac, ovog puta u vilicu, i pruži se glavački na zemlju. U sledećem trenutku koleno mu pritište dijafragmu, a dve pohlepne šake šče‐ paše ga za gušu. Pritisak jedne bio je nešto slabiji od druge. Kemp uhvati ove ruke, ču uzvik bola koji ispusti njegov napadač, a tada ašov onog radnika zviz‐ nu kroz vazduh iznad njega i udari u nešto što potmulo odjeknu. Stisak oko njegove guše naglo popusti, i Kemp grčevitim naporom uspe da se oslobodi, uhvati za mlitavo rame i obrnu se tako da sad on dođe gore. Ščepa nevidljivi lakat blizu zemlje. »Uhvatio sam ga!« vrisnu Kemp. »Pomoć! Pomoć – drž’te ga!! On je ispod mene! Držite ga za noge!« U sledećem sekundu otpoće opšta trka ka gomili. Stranac koji bi iznenada naišao mogao bi pomisliti da se to ra‐ zvijala neka izuzetno divlja igra ragbija. Posle Kempovih uzvika nije bilo više vike – jedino su se čuli udarci i koraci, i teško disanje. Onda se nevidljivi čovek, uloživši maksimum napora, uspravi na nogama. Kemp je visio o njemu, kao što bi lovački pas visio o jelenu, a desetak ruku je grčevito hvatalo nevidljivog. Kondukter ga uhvati za vrat i obori ga nazad. Cela gomila se opet nađe na zemlji i divlje udaranje se nastavi. Iznenada se začu očajni krik »milost, milost!« koji se naglo utiša i pretvori u krkljanje.  – Odbite, budale! – uzviknu Kemp prigušenim glasom. Ljudi počeše da se odmiču. – Povređen je, kažem vam, odstupite! Nastade oštro muvanje i prostor se malo raščisti. Krug radoznalih lica po‐ smatrao je doktora koji je klečao, kako je izgledalo, u vazduhu, dvadesetak san‐ timetara od zemlje, držeći nevidljive ruke pritisnutim uz zemlju. Pozadi njega stražar je stezao nevidljive članke.  – Nemojte ga puštati! – vikao je krupni radnik, koji je držao krvlju umrlja‐ ni ašov; – pretvara se.  – Ne pretvara se, – reče doktor, oprezno podigavši koleno, – ja ću ga držati.  – Lice mu je bilo ugruvano, i već je počelo da crveni; govorio je teško, jer mu e usna krvarila. On oslobodi jednu ruku i poče njom, kako je izgledalo, da opipava nevidljivo lice »Usta su mu mokra«, reče, a onda dodade »Gospode bože!« Naglo se uspravi, onda kleče na zemlju pored nevidljive stvari. Ljudi su se gurali i muvali. Pristizali su i novi pojačavajući pritisak gomile. Iz kuća su izla‐ zili ljudi. Vrata krčme »Veseli kriketeri« se naglo otvoriše. Vrlo malo se govori‐ 138

lo. Kemp je pipao unaokolo; činilo se kao da rukom prolazi praznim prosto‐ rom. »Ne diše«, reče, pa nastavi, »ne mogu da osetim otkucaje srca. Bok mu je  – uh!«  Jedna starica, koja je zvirila ispod ruke krupnog radnika oštro vrisnu. »Po‐ gledajte tamo!« reče, i pokaza naboranim prstom. Pogledavši u pravcu koji je pokazala, svi opaziše magličasti i prozirni oblik šake, šaka mlitave i s dlanom na zemlji, koja kao da beše načinjena od stakla, tako da su se mogle raspoznati vene i arterije, kosti i nervi. Šaka je polako postajala tamnija i neprozirna.  – Ha-lo! – uzviknu stražar. – Evo mu se i stopalo pokazuje! I tako, polako, počev od šaka i stopala, pa uz noge ka glavnim centrima nje‐ govoga tela, nastavi se ova čudna promena od nevidljivog ka vidljivome. Bilo e to kao lagano rasprostiranje otrova. Prvo se pojaviše sitne bele vene duž ne‐ asno sivog oblika butina, zatim staklaste kosti i ukrštene arterije, a onda mišić‐ no tkivo i koža, i to najpre kao bleda magla, a onda brzo postajući gušći i ne‐ prozirniji. Naposletku, ukazaše se smrskane grudi i ramena i tamni oblik nje‐ govog iskrivljenog i razlupanog lica. Kad, na kraju, gomila načini mesta za Kempa da se uspravi, na zemlji je le‐ žalo nago i bedno, ugruvano i izlomljeno telo mladog čoveka od otprilike tri‐ deset godina. Njegova kosa i obrve behu bele – ne sede od starosti, već bele po prirodi, a oči kao rubini. Šake mu behu zgrčene, oči širom otvorene, a izraz lica ljutit i uplašen.  – Pokrite mu lice! – uzviknu jedan od ljudi. – Zaimeboga! Pokrite to lice! Neko donese čaršav iz krčme »Veseli kriketeri«. Pokriše ga i odneše u krč‐ mu. Tako je na neuglednom krevetu u neukusnoj, slabo osvetijenoj sobi, okru‐ žen gomilom neukih i uzbuđenih ljudi, ležao izlomljen i izranavljen, izdan i ni od koga ne sažaljevan, Grifin, prvi od svih ljudi koji je sebe načinio nevidlji‐ vim. Grifin, najobdareniji fizičar koga je svet ikada imao, završi potpunom pro‐ pašću svoju čudnu i strašnu karijeru.

139

 EPILOG

I tako se završava ova priča o čudnom i zlom eksperimentu nevidljivog čo‐ veka. No, ako biste želeli da čujete nešto više o njemu, morate otići do male krčme blizu Port Stouva i razgovarati s njenim vlasnikom. Znak krčme je širo‐ ka tabla na kojoj su nacrtani šešir i cipele, a ime je naslov ove priče. Vlasnik je kratak i debeljuškasti čovečuljak, s velikim okruglim nosem, proređenom ko‐ som i lica mestimično crvenog. Pijte dosta, i on će vam dosta reći o onome što se s njim dogodilo posle tog vremena, i kako su advokati pokušavali »da mu iz‐ vuku bogatstvo koje je kod njega nađeno«.  – Kada su uvideli da ne mogu da dokažu čiji je koji novac, nek budem proklet, – pričao je, – ako nisu pokušali da od mene načine neko ukleto zako‐ pano blago! Da li vam ja ličim na zakopano blago? A tada mi je jedan džentl‐ men ponudio gini5) na noć da pričam o tome u »Empajer Mjuziku«. Sve – da im pričam svojim rečima, izuzev jedne. A ako biste želeli naglo da prekinete tok njegovog izlaganja, možete to uvek uraditi samo ako ga pitate: zar nisu u priči pomlnjane tri knjige ispisane rukopisom. Priznaće vam da jesu, a onda će nastaviti da objašnjava ubedljivo kako svako misli da ih on ima. Ali, života vam! on ih nema. »Nevidljivi čovek e bio taj koji ih je uzeo i sakrio negde dok sam ja bežao ka Port Stouvu. To je onaj gospodin Kemp usadio ljudima misao da su kod mene«. Zatim postaje ozbiljno zamišljen, posmatra vas podozrivo, nervozno petlja nešto s čašama najzad, napušta bar. On je neženja – oduvek je bio protivnik ženidbe – i u kući nema žena. Što se tiče odela, sada ima spolja dugmeta – kako se to od njega i očekuje; među‐ tim, za malo intimnije stvari, na primer, za vezivanje svojih pantalona, još uvek upotrebljava kanap. Svoj posao vodi istina ne s mnogo uspeha, ali zato sa znat‐ nom pompom. Njegovi pokreti su lagani, i on je veliki mislilac. U selu uživa ugled pametnog i štedljivog čoveka. Njegovo poznavanje puteva Južne Engle‐ 140

ske moglo bi da tuče Kobeta. Nedeljom ujutru – svake nedelje, u toku cele godine – i svake noći posle deset, kad je krčma zatvorena, on se povlači u barski salon sa čašom džina u koji je kanuo dve tri kapi vode. Pošto bi spustio čašu, zaključava vrata, isproba‐ va zastore na prozorima, pa čak zagleda i ispod stola. A onda, kada se uveri da e sam, otključava orman, u ormanu otključava jedan sanduk i u sanduku jed‐ nu pregradu, vadi iz ove tri knjige povezane u zagasitu kožu i stavlja ih dosto‐ anstveno nasred stola. Korice knjiga su izanđale i obojene mestimično od ža‐ bokrečine – jer su jednom upale u baru – a sa nekih stranica prljava barska voda je sasvim sprala slova. Krčmar seda u fotelju : puni polako svoju dugačku porcelansku lulu, trijumfalno gledajući neko vreme u knjige. Tada uzima jed‐ nu i počinje da je studira prevrćući listove napred i nazad. Obrve bi mu mrštile, a usne s teškom mukom pokretale. »Heh, malo dva gore u vazduhu, krst i ova sitnica. Gospode! Što je on imao inteligencije!« Tada bi zastajao malo da se odmori i zavaljivao bi se u stolicu, pa bi se kroz duvanski dim zagledao preko sobe u stvari nevidljive za druge poglede. »Puno tajni«, govorio je. »Divnih tajni«. »Kad samo uhvatim kako ide – gospode!« »Ne bih radio ono što je on uradio; ja bih... eh!« I povukao bi dim iz lule. I tako zapada u san, besmrtni, divan san svoga života. I pored neumornog i neprestanog traženja Kempovog, niko živi izuzev krčmara ne zna da su knjige tu. Knjige u kojima je ispisana tajna nevidljivosti i tuce drugih tajni. I niko drugi neće o njima saznati do njegove smrti.

141

H. DŽ. VELS

Dvadeset i prvog septembra 1866. godine, rodio se u Engleskoj, u pokrajini Kent, u mjestu Bromliju, jedan od najvećih pisaca naučno-fantastične proze u svijetu, Herbert  Džordž  Vets (Herbert George Wells), u siromašnoj porodici vrtlara. Kasnije, porodica se  reselila u London, otac je otvorio bakalnicu, rasla je nada da će početi bolji život. Me‐ đutim, od toga nije bilo ništa – bakalnica je propala, s njom otac i sve njihove nade. Majka je počela da radi na nekom imanju, a i sam dječak morao je rano da se zaposli. Šegrtovao je u jednoj radionici platna, a kasnije postao trgovački pomoćnik. Mučio se i  kroz lična iskustva vrlo rano upoznao razne oblike društvene nejednakosti. Inteligentan, taleniovan, nije dopustio da ga samelje žrvanj nemilosrdnih neprilika njegovog vremena. Uspio je da se upiše na Pedagošku akademiju i da se zaposli kao vaspitač u jednoj od  školskih ustanova. Na tim stepenastim usponima, u borbi za život i afirmaciju, uspio je  da prodre i na londonski Univerzitet. U koledžu za prirodne nauke veoma revnosno je  slušao naučna predavanja poznatog stručnjaka i naučnog radnika Hakslija. Neko vrije‐ me, poslije završenih studija, ostaje na Univerzitetu kao asistent  i saradnik u Hakslije‐ voj laboratoriji. Vrlo aktivan, bavio se u isto vrijeme davanjem časova, pisanjem u novi‐ nama i časopisima, pa je napisao čak i jedan priručnik iz biologije. Tad počinje da piše i  objavljuje i prve svoje kratke pripovijetke naučno-fantastičnog sadržaja, u kojima su se  već tada zacrtale  sve osnovne osobine budućeg pripovjedača i romansijera, između kojih su najvažnije, odlično poznavanje svakodnevnog života čovjeka, njegove psihologije i  njegovih nevolja u društvu, i s druge strane,mogućnost tog čovjeka da putem nauke pre‐ obrazi svijet do fantastičnih razmjera. Godine 1895. on objavljuje i svoj prvi ro man »Mašina vremena«, po kome se pročuo i čiji ga je uspjeh konačno privukao književ‐ nom radu kao pozivu i profesiji, kojoj će ostati vjeran sve do dana i časa smrti. Umro je  u dubokoj starosti, kao osamdesetogodišnjak, kao jedan od najjačih predstavnika moder‐ ne engleske proze i jedan od najpoznatijih duhova svog vremena u suvremenom svijetu. H. Dž. Vels bio je veoma plodan pisac. Pisao je prosječno po dvije knjige godišnje, te  biblioteka njegovih vlastitih prvih izdanja iznosi više od stotinu knjiga. Ostajući vjeran 142

biologiji kao nauci iz koje je crpio najviše ideja za svoj literarni rad, on nije samozado‐ voljno prestao da se interesuje za ostale naučne grane i sam život, proučavao je istoriju, ilozofiju, sociologiju, zakone praktične politike, a izvršio je i nekoliko značajnih puto‐ vanja, sa kojih nam je dao vrijedna svjedočanstva o Sovjetskom Savezu, Italiji, Americi  i drugim zemljama i njihovim narodima. Baš zbog njegove svestrane istraživačke strasti  i njegovog stava u pitanjima budućnosti čovjeka, mnogi poznavaoci njegovog djela svr‐ stavaju ga u kategoriju savremenih filozofa. Tvrdeći to, oni kao dokumenat uzimaju njegovu čuvenu ‘ trilogiju: »Povjest svijeta«, »Nauka o životu« i »Rad, bogatstvo i sre‐ ća čovječanstva«. Zajedno sa još dvije druge knjige, koje su prvenstveno namijenjene  njegovim zemljacima: »Svijet Vilijema Klisolda« i »Otvorena vrata«, Velsova trilogija ispovijeda njegov pogled na svijet. On je kosmopolitski. I utopistički. Međutim, kroz njegovo ukupno književno i naučno djelo, taj pogled na svijet je čes‐ to protivrječan i nedosljedan. Velsove ideje su u mnogo slučajeva socijalističke. No, nje‐ ov socijalizam nema revolucionarnosti koja je potrebna da bi socijalizam i pobijedio. On vjeruje u moć nauke, u njen razvoj do te mjere da će vlasnici sredstava za proizvod‐ nju sami pristati na pravedniju raspodjelu dobara. Velsov optimizam ponekad zataji, naročito u obradi tema koje se odnose na mogućnosti tehnokratije. Ponekad se kod njega ojavi bojazan da izumi koji bi trebalo da služe za dobro čovječanstva mogu da se  zloupotrebe, da posluže za njegovo totalno uništenje. Socijalne ideje naročito su jako Velsa okupirale početkom ovog stoljeća. On piše veliki broj socijalnih studija i romana iz društvenog života. Među studije te vrste mogu se ubrojati »Čovječanstvo u stvara‐ nju«, »Brak«, »Prve i posljednje stvari«, »Predviđanja« itd., a od literarne proze, tih re‐ alističkih studija engleskog srednjeg društva: »Kolo sreće«, »Ljubav i  gosp. Lujšem«, »Kips«, »Istorija gospodina Polija« i drugo. Za vrijeme prvog svjetskog rata Vels doživ‐ ljava razočaranja i u izvjesnoj mjeri traži utočišta u religiji. Nekoliko njegovih romana iz tog perioda blijeda su samo svjedočanstva o njegovom talentu i u njima teško može‐ mo da prepoznamo pravog Velsa. Tek poslije rata, on će se vratiti svojoj pravoj inspiraci‐ i, pisanju naučno-fantastičnih romana, u koje je unosio i najviše naučne strasti, ali i  najviše umjetničke intuicije. Ma koliko njegova naučna, upravo naučno-publicistička djela imala odjeka među či‐ talačkom publikom u svijetu, ma koliko njegova realistička književnost o engleskom društvu ispunjavala jedan značajan period u engleskoj književnosti, ono što poslije sve‐ a ostaje i što će ostati kao najvrijednije u dugogodišnjem stvaralačkom naporu ovog iz‐ vanrednog Engleza to su njegove fantastične kratke pri če  i naučno-fantastični romani. »Vrata u zidu«, »Zemlja slijepih«, »Pokojni gospodin Elvešam« i »Čovjek koji je mo‐ 143

ao da čini čuda«, spadaju danas u klasiku kratke naučno-fantastične priče. Kao i il  Vern, engleski romansijer vodi nas u svijet mašte i budućnosti. Međutim, dok Vern sve  rješava putem fizike, odnosno mehanike, Vels ide dalje, duboko u psihu čovjeka, jer su bez toga organskog aspekta svi podvizi i sva ostvarenja mrtvi i neuvjerljivi. Prva veća Velsova proza, mali roman »Mašina vremena« predstavlja nam sliku daleke budućnosti. Naša planeta se hladi, sve umire. Zašto čovjek ne bi sebi mogao da osigura let na drugu lanetu? Ovaj motiv izazvan je pojavom prve zemaljske avijacije, kao što je 1897. go‐ dine Vels napisao svog popularnog »Nevidljivog čovjeka« na osnovu vijesti o pronala‐ sku Rentgenovih zraka. Ali, ni u ovom romanu, kao ni prije ni kasnije, Velsa ne inte‐ resuje sâm naučni proces nekog pronalaska. On u vezi sa pronalaskom studira čovjeka i daje njegov odnos prema društvu i pojavi u kome je nastala. Još prije »Nevidljivog čo‐ vjeka« Vels je   objavio roman »Ostrvo doktora Moroa« u kome obrađuje mogućnost  romjene životinja u naprednije vrste, kirurškim putem. Velsu je ipak bilo stalo najviše  do toga da se naruga društvu. Njegove preporođene životinje na ostrvu, na koji je pro‐ tjeran naučnik Haksli, u stvari su parodija na pojedine tipove iz društva. Romanom »Rat svjetova« Vels postiže najviše uspjeha. U tom djelu, objavljenom 1898., Vels opi‐ suje invaziju Marsovaca koji su biološki daleko otišli ispred čovjeka, zahvaljujući du‐ žem razvoju vrste kroz koji su prolazili. Jasno je da su i njihova tehnička sredstva savr‐ šenija i opasnija. Zatim slijede sve nova i nova djela iz područja nauke i tehnike bu‐ dućnosti, a Vels taj kontinuitet u pisanju naučno-fantastične literature nije potpuno pre‐ kidao ni u periodima u kojima se angažovao na realističkom romanu ili u svojim publi‐ cističkim stranstvovanjima. Bez obzira koliko njegovi romani bili slikoviti, maštoviti i bajkoviti, Vels se odlikuje  oblikovanjem radnje na čvrstom tlu i konkretiziranim činjenicama. Čak i  najsitnijim, najdetaljnijim činjenicama iz topografije, profesije, običnih ljudskih navika, kojim pot‐ krepljuje svaku svoju rečenicu. Zato se njegove knjige čitaju kao da se u njima opisuje  stvarni život, ma koliko nas vodili u svijet nemogućeg: Kao i djela Žil  Verna, Vels je u svojim romanima predvidio razvoj mnogih grana nauke i tehnike, pa je, između ostalog  u romanu »Oslobođeni svijet« fiksirao mogućnost upotrebe atomske energije, mnogo ra‐ nije nego što su o tome naučnici rekli i jednu riječ. Dokazao je, dakle, da nemoguće vre‐ menom i razvojem postaje moguće. Fantastični svijet Herberta Džordža Velsa u mno‐ ome se već danas ostvaruje, postaje stvarnost, istina. M. DIZDAR 

144

TEHNIČKI UREDNIK Hilmo Hadžić Naslovnu stranu izradio: Mirko Stojnlć. Korektor: Zineta Pešto

145

Zabilješke 1 Sarsaparilla – preparat načinjen od korena istoimene biljke puzavice tropskih predela Ame‐ rike. Prim. prev. 2 Početak latinske izreke: Vox et praeterea nihil – glas i ništa više. Prim. prev 3 Albino – ljudsko biće, životinja, ili biljka neprirodno bele boje. Prim. prev. 4 Refrakcija – prelamanje svetlosti. Prim. prev. 5 Gini – jedna funta i jedan šiling.

146

147

Sadržaj Nevidljivi čovek

3

GLAVA I GLAVA II GLAVA III GLAVA IV GLAVA V GLAVA VI GLAVA VII GLAVA VIII GLAVA IX GLAVA X GLAVA XI GLAVA XII GLAVA XIII GLAVA XIV GLAVA XV GLAVA XVI GLAVA XVII GLAVA XVIII GLAVA XIX GLAVA XX GLAVA XXI GLAVA XXII GLAVA XXIII GLAVA XXIV GLAVA XXV GLAVA XXVI GLAVA XXVII GLAVA XXVIII EPILOG

5 10 15 20 26 29 33 40 41 47 50 54 59 62 68 70 74 81 85 90 98 103 109 117 121 123 127 135 140

H. DŽ. VELS

142 148