1 Informbiro (informacioni biro komunističkih i radničkih partija) osnovan je u Varšavi krajem septembra 1947. godine, uz učešće predstavnika komunističkih partija:
Bugarske radničke partije (komunista)
KP Italije,
KP Jugoslavije,
MaĎarske komunističke partije,
Poljske radničke partije,
Svesavezne komunističke partije (boljševika)
KP Francuske,
KP Čehoslovačke i
nakonadno uključene KP Albanije,
pod vidom razmene iskustava i koordinacije njihove delatnosti na osnovu uzajamne saglasnosti. Na čelu Informbiroa nalazio se voĎa SSSR-a Josif Visarionovič Staljin. Cilj Informbiroa, odnosno Staljinov cilj bio je da ostvari apsolutnu kontrolu nad komunističkim zemljama. To mu je bilo i uspjelo, osim kada se govori o Jugoslaviji. Naime, u ovom radu se vidi sukob Staljina i Tita, odnosno KPJ (komunističke partije Jugoslavije) i Informbiroa, gde Staljin pokušava donošenjem Rezolucije Informbiroa o Jugoslaviji ostvariti kontrolu nad tom zemljom.
1. RAZLOZI FORMIRANJA INFORMBIROA: Tito i Staljin tokom II Svetskog rata borili su se protiv nacističkih i fašističkih snaga, odnosno Sila Osovine. Tokom rata SSSR i Jugoslavija predvoĎena Titom su bili u saveznistvu anglo-američkih snaga i u to vreme ove zemlje su imale zajednički cilj, a on je bio suprotstaviti se nacističkim okupatorima. MeĎutim, nakon rata došlo je do velikih nesuglasica izmeĎu SSSR-a na jednoj strani i SAD i Britanije na drugoj. Jedan od razloga je i to sto su Truman i Čerčil Komunističku Rusiju gledali kao smrtnu opasnost
2 za slobodni svet kojoj se moralo stati u kraj. U prilog ovoj tvrdnji idu i neki govori ovih političara.
FORMIRANJE I RAD INFORMBIROA:
Informbiro je bio savetodavni organ komunističkih partija koji je osnovan 1947. godine sa sedištem u Beogradu. Osnovan je četiri godine nakon gašenja Kominterne i sastojao se od koordinacionog tela u koje je ušlo devet evropskih komunističkih partija:
KP Jugoslavija
Bugarska
MaĎarska
Rumunija
Francuska
Italija
Čehoslovačka
Poljska i
SSSR
Važno je naglasiti da je Infrormbiro osnovan u vreme političkog neslaganja izmeĎu Sovjetskog Saveza i zapadnih sila. Osnovni zadatak Informbiroa je bio da omogući organizaciju razmene iskustava i informacija, i koordinaciju delatnosti komunističkih partija na osnovu uzajamne saglasnosti. MeĎutim, stvarni ciljevi Informbiroa su bili drugačiji od onih službeno proklamovanih. Staljinsko rukovodstvo je u Informbirou, kao ranije u Kominterni, pre svega videlo „instrument“ koji bi Sovjetima omogućio apsolutnu moć nad novonastalim pokretima i strujama u drugim socijalističkim zemljama.
3 Informbiro je, u suštini, trebao da bude sredstvo za širenje moći Sovjetske države u međunarodnom komunističkom pokretu, kao i u celom svetu. Rad Informbiroa je trebao da doprinese potpunom podvrgavanju socijalističkih zemalja državnoj politici SSSR-a. TakoĎe, to je značilo da će se Staljin i SSSR suprotstaviti svakoj komunističkoj partiji koja bi pokazala afinitet da svoju unutrašnju i spoljnu politiku vodi samostalno ili koja bi odstupila od bezrezervnog prihvatanja sovjetskog iskustva. Neki od primera su i mešanje SSSR-a u unutrašnje stvari KP Japana te pogubljenje političkih državnika u MaĎarskoj i Bugarskoj. MeĎutim, Staljinova politika dominacije nad drugim zemljama se najbolje vidi u primeru njegovog sukoba sa Titom i KP Jugoslavije. KP Jugoslavije je saradnju sa SSSR-om videla u ravnopravnosti zajedničkih interesa. Medjutim, to se protivilo Staljinovoj politici, jer je on smatrao da treba da utiče na društveni razvitak svih socijalističkih zemalja, a ne da budu ravnopravne. Sukob TitoStaljin se sastojao od tri bitna momenta, odnosno faze koje su kulminirale punim prekidom svih oblika meĎusobnog odnosa: 1.Prva faza je bilo Sovjetsko uplitanje u unutrašnju i spoljnu politiku Jugoslavije te povlačenje vojnih i civilinih stručnjaka iz Jugoslavije.
2. Druga faza je bilo Sovjetsko odbijanje trgovinskih pregovora 1948. godine 3. Treća i posljednja faza je bila Rezolucija Informbiroa o stanju u KPJ, objavljena 28. juna 1948. godine. Oko većine ovih nesuglasica se diskutovalo putem pisama koje su slali Staljin i njegov ministar spoljnih poslova Molotov na jednoj strani, te Tito i njegov ministar vanjskih poslova,Kardelj na drugoj. Ova pisma su označavala početak velike ideološko-političke borbe izmeĎu Jugoslavije i SSSR-a.
4 SUKOB:TITO-STALJIN Do prvih nesuglasica izmeĎu Tita i Staljina došlo je u februaru 1948. godine oko pitanja stvaranja balkanske federacije. Staljin je bio ljut zbog toga što se Jugoslavija ne konsultuje sa SSSR-om već ih stavlja pred svršen čin, a kao jedan od primera naveo je jugoslovensko forsiranje federacije sa Albanijom iako to može proizvesti ozbiljne komplikacije na Balkanu. Zbog toga je 10. februara 1948. godine podneo delegacijama Jugoslavije i Bugarske ultimatum o stvaranju federacije izmeĎu ove dvije zemlje,a da se tek onda može pričati o priključenju Albanije ovoj južnoslovenskoj federaciji.
Staljin je smatrao da u bugarskoj vladi ima ljudi koji su u SSSR-u proveli po desetpetnaest godina, te da će preko takve federacije lakše dominirati Jugoslavijom kao najjačim faktorom ovog dela Evrope. TakoĎe je mislio da će na taj način sprečiti tzv. Jugoslovenski nacinalizam i da će sprečiti svaku opasnost od samostalnog razvoja socijalističke revolucije na Balkanu.
Iako su i jugoslovenska i bugarska delegacija u principu bile za stvaranje ove federacije, smatrali su da je još uvijek preuranjeno govoriti o tome jer je trebalo regulisati niz drugih pitanja (npr. stvaranje carinske unije), a ovaj iznenadni zahtev posebno je začudio jugoslovensku delegaciju posto su smatrali da se iza toga krije nešto drugo,te su ga odlučno odbili smatrajući da se radi o nekoj vrsti trojanskog konja koji bi trebalo da spreči jugoslovensku revoluciju i njen socijalistički put .Nakon ovoga, David i Golijat stali su jedan naspram drugog: jedna relativno mala, novonastala socijalistička zemlja našla se pod ekonomskim, vojnim i političkim pritiskom velike socijalističke zemlje. Upravo zbog toga će 1948. godina za Jugoslaviju i Tita ostati zabeležena kao jedno od najznačajnijih i najtežih razdoblja kada je trebalo izdržati vojni, ekonomski i politički pritisak nezamislivih razmera da se ne bi palo na kolena pred velikom silom, te da bi se sačuvala nezavisnost i samostalan put u socijalizam. Pošto je Staljin video da Tito neće udovoljiti njegovim zahtevima o stvaranju balkanske
5 federacije, odlučio se za ekonomsku blokadu, odnosno kako je on to naveo „tiho gušenje“. Pomoćniku ministra spoljne trgovine Jugoslavije Bogdanu Crnobrnji je 22. februara 1948. u sovjetskom Ministarstvu spoljne trgovine stavljeno do znanja da Jugoslavija ne može računati na proširenje razmene u metalima, pamuku i nafti. Čak i pre ove odluke Jugoslavija je imala nepovoljan trgovinski sporazum sa SSSR-om jer se razmena robe vršila na bazi svetskih cena,a to je u konkretnom slučaju značilo da je nerazvijena zemlja, usred manje produktivnosti rada morala davati ekstraprofit razvijenijoj zemlji. U svom prvom pismu Titu i KPJ, 27. marta 1948. Staljin je izneo niz optužbi koje se tiču sveukupne Jugoslovenske politike, kao i Jugoslovenskog odnosa prema Sovjetskim vojnim i civilnim stručnjacima u toj zemlji. Navedeno je da se umanjuje značaj Crvene armije u Jugoslaviji, da jugoslovenski rukovodioci šire antisovjetsku atmosferu, da u KPJ nema demokratije, da u Jugoslaviji jačaju kapitalistički elementi na selu, itd. Sve ovo je za posledicu imalo stvaranje neprijateljske atmosfere i povlačenje sovjetskih stručnjaka koji su bili u Jugoslaviji radi pomoći u obnovi privrede. Za krivca je proglašena Jugoslovenska vlada jer nije preduzela nikakve mere otpora za sprečavanje ove situacije. U pogledu povlačenja civilnih stručnjaka iz Jugoslavije, najveću ulogu imao je sovjetski ambasador u Beogradu, Lavrentijev koji je ukazao na to da se sovjetski predstavnici u Jugoslaviji stavljaju pod kontrolu organa bezbednosti Jugoslavije, na šta su predstavnici SSSR-a nailazili samo u nekim buržoaskim zemljama.
6 Kao i u prethodnoj situaciji, Sovjetska vlada je smatrala nedopustivim ostavljanje svojih civilnih stručnjaka u neprijateljskoj atmosferi, kakva je po njihovom mišljenju vladala u Jugoslaviji. Na ovakve teške optužbe,Tito je ubrzo odgovorio u pismu, koje je poslao 13. aprila 1948. godine Staljinu i Molotovu. Tito je smatrao da su zaključci Sovjetske vlade netačni, jer potiču iz antipartijskih krugova, kao i mnogih nezadovoljnika koji žele pokvariti meĎusobne odnose ove dve zemlje. Smanjenje broja vojnih stručnjaka Tito je obrazložio teškom finansijskom situacijom u zemlji, jer su u to vreme sovjetski stručnjaci imali tri puta veće plate od ministara u Jugoslovenskoj vladi.
Tito je smatrao da je Sovjetska vlada trebala obavestiti Vladu Jugoslavije ukoliko nije bila zadovoljna tretmanom i odnosom prema svojim civilnim stručnjacima kako bi to Jugoslovenska vlada ispitala, a ne ovako da ih stavi pred gotov čin i zada im velike poteškoće. U ovoj prepisci, Staljin se dotakao i načina na koji Jugoslavija vodi svoju unutrašnju i spoljnu politiku. Staljin je zamerio to što u Jugoslaviji, navodno, kruže mnoge antisovjetske izjave, kao na primer: “da u SSSR vlada velikodržavni šovinizam, da SSSR teži da ekonomski osvoji Jugoslaviju ili da se SSSR izrodava“. TakoĎe, KPJ je zameren nedostatak unutarpartijske demokratije, kao i porast kapitalističkih elemenata na selu, a kao glavni krivac optuženi su Tito i KPJ. Nakon što je izneo kritiku spoljne politike KPJ, Staljin je zamerio i način na koji Jugoslavija vodi unutrašnju politiku. Rekao je da KPJ nije legalna zbog toga što se utapa u Narodni front,
7 koji se smatra osnovnom rukovodećom snagom što su karakteristike menjševika koje je Staljin okvalifikovao kao „pakosne oportuniste i likvidatore partije“. Zbog svega ovoga, KPJ se ne može smatrati marksističko-lenjinističkom, odnosno boljševičkom. Staljin je smatrao da su upravo ovo osnovi nesporazuma u sovjetskojugoslovenskim odnosima. Odgovor na Staljinove optužbe napisao je sam Tito istakavši: “Drugovi, ovdje se radi, pre svega, o odnosu izmeĎu države i države....Meni se čini da se oni služe ideološkim pitanjima da bi opravdali svoj pritisak na nas,na našu državu...O tome se,drugovi,radi“... Sve ove optužbe su dirnule Jugoslovene posebno zato što su oni bili jedan od saveznika SSSR-a u Drugom svetskom ratu i što su sovjetski narod smatrali kao svoje najveće prijatelje. Nakon što je Staljin uvideo da Tito neće posustati pred njegovim ekonomskim i političkim pritiskom, odlučio je da u čitavu prepirku uvede i Informbiro. Na zasedanju Informbiroa, 28. juna (Vidovdan) 1948. godine u Bukureštu usvojena je Rezolucija o „stanju u KPJ“, a ovo je ujedno bilo i prvo angažovanje Informbiroa u sukobu koji je postojao. Jugoslavija je odbila da prisustvuje ovom sastanku, jer su smatrali da je pitanje nesuglasica izmeĎu CK SKP i CK KPJ od početka nepravilno postavljeno, te da bi raspravljanje sa Informbiroom vodilo samo produbljivanju nesuglasica, a ne njihovom otklanjanju. Tito i KPJ su smatrali da je jedini način rešavanja nesuglasica neposredan kontakt izmeĎu rukovodstava dve komunističke partije da bi se diskutovalo u vezi spornih pitanja. Rezolucija je sama po sebi imala osam tačaka i u sebi je sadržavala dve odluke. Optužbe su polazile od osnove da KPJ, u poslednje vreme, po pitanjima unutrašnje i spoljne
politike
pravi
liniju
koja
znači
odstupanje
od
marksizma-lenjinizma.
8 U optužbama je konstatovano da je voĎstvo KPJ sprovodilo neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu, te da je u Jugoslaviji dopušteno osramoćenje sovjetskih vojnih specijalista i diskreditovanje Sovjetske armije. Zamereno je i to sto su sovjetski graĎani u Jugoslaviji bili stavljeni pod nadzor organa Državne bezbednosti i praćeni. TakoĎe je utvrĎeno da jugoslovenski rukovodioci sprovode nepravilnu politiku na selu, dopuštajući rast kapitalističkih elemenata, da preovlaĎuje individualno gazdinstvo i da nema nacionalizacije zemlje.
Jugoslovenski rukovodioci se protive poznatom Lenjinovom učenju da sitno individualno gazdinstvo raĎa kapitalizam, te zbog toga politička situacija na selu ne daje razloga za bezbrižnost i zadovoljstvo. Informacioni biro je takoĎe mišljenja da u jugoslovenskoj partiji vlada nedemokratski, birokratski režim koji je štetan za život i razvoj KPJ.
KP Jugoslavije je zameren nedostatak unutarpartijske demokratije. Informbiro je zamerio Jugoslaviji i njihovo nepojavljivanje na sastanku, jer su komunističke partije, sazivajući Informacioni biro pošle od nepobitnog principa da svaka partija treba da polaže računa o svom radu pred Informacionim biroom, ali i da ima pravo kritikovati ostale partije. Upravo zbog toga je ovaj potez KPJ viĎen kao kršenje ravnopravnosti komunističkih partija i ravan je zahtevu da se KPJ stavi u privilegovani položaj. Kao poslednju tačku rezolucije, Informbiro konstatuje da je KPJ, svojim antisovjetskim i antipartijskim mišljenjima nespojivim s marksizmom-lenjinizmom, te svojim odbijanjem da učestvuje na zasedanju Informbiroa, sebe automatski isključila iz porodice bratskih komunističkih partija, odnosno iz redova Informbiroa.
9
Iako je očigledno da su razlike izmeĎu pisama Centralni komitet Sovjetske KP i rezolucije Informbiroa samo formalnog karaktera, ona ipak predstavlja jedinstven dokument u meĎunarodnim odnosima, jer su u njenom donošenju učestvovali predstavnici SSSR-a i drugih istočnoevropskih zemalja. Kao glavnog krivca za ovu situaciju,Informacioni biro je vidio rukovodstvo KPJ na čelu sa Josipom Brozom Titom oko čijih su redova preovladali nacionalistički elementi koji su za posledicu imali mišljenje da se jugoslovenski socijalizam može izgraditi bez podrške zemalja narodne demokratije,odnosno bez podrške SSSR-ovog modela socijalizma. Na drugom zasedanju Informbiroa, u Bukureštu 28. juna 1948. godine, došlo je do nesuglasica izmeĎu SSSR-a i nekih članica Informbiroa koji su se usprotivili donošenju rezolucije na onaj način na koji su je predlagali Rusi. MeĎutim, onda je ruski general i političar Ždanov rekao da Rusi raspolažu podacima da je Tito imperijalistički špijun. Upravo to je bio glavni argumenat predstavnika SSSR-a protiv Jugoslavije i Rezolucija je objavljena 28. juna 1948. godine te se pamti kao jedan od očiglednih slučajeva grubog mešanja jedne države u unutrašnje stvari druge države. Rezolucija je, može se reći imala dve osnovne funkcije; na jednoj strani, služila je svrsi oštrog političko-ideološkog pritiska, ali je takoĎe bila potrebna da bi se zaoštrili odnosi izmeĎu SSSR-a i drugih istočnoevropskih zemalja na jednoj strani, te Jugoslavije na drugoj. Jasno je da su Staljin i sovjetski rukovodioci smatrali da će objavljivanjem ove rezolucije u Jugoslaviji izazvati podelu, te da će se jugoslovenski narod pobuniti protiv svoje vlade zahvaljajujući Staljinovom autoritetu. MeĎutim, sovjetski rukovodioci su zaboravili činjenicu da je u Jugoslaviji popularisanje Staljina išlo preko Komunističke partije i Tita lično, te su pokazali da slabo poznaju dešavanja u Jugoslaviji, jer su bili čvrsto uvereni da će Tito sprečiti objavljivanje
10 rezolucije u jugoslovenskoj štampi što se nije desilo i Rezolucija Informbiroa sa odgovorom KPJ je objavljena 30. juna u jugoslovenskoj štampi. Sada je najveće pitanje bilo kako će jugoslovenski narod prihvatiti rezoluciju, te kako će se navići na činjenicu da je Staljin odjednom, preko noći postao njihov najljući neprijatelj u borbi za nezavisnost i samoupravljanje. После ове резолуције Информбироа, следе још жешћи притисци и још суровија борба. Већ 9. јула 1949. Голи оток
je отворио капије првим политичким
осуђеницима који су преваспитавани да се врате својој Партији. Дошло је до гомилања војске на границама и до већих граничних инцидената. Поред тога, овакве околности је користила ратна емиграција да се илегалним путевима поново настани у Југославију. Радио емисије су биле преплављене критикама на рачун југословенског ЦК, а слушање тих емисија је кажњавано затвором и изолацијом. Почетком 50-их година долази до масовне појаве „ИБ емиграција“, где је из Југославије нелегалним путевима избегло преко 200.000 поборника Стаљинове линије. Они који су остали су се скривали под маском да подржавају КПЈ и Тита, а они који су ухапшени су обично после батина и тортуре признавали да су агенти НКВД Народни комесаријат унутрашњих послова (рус. Народный комиссариат внутренних дел, НКВД) је назив за бившу јавну и тајну полицију и слати су на издржавање затворских казни широм земље. За то време највише затвореника је издржавало
казну
Градишки, Забели,
на
Голом ЦЗ,
Отоку, Билећи, Сремској КП
Митровици, Великој
Дому, Сарајеву, Лепоглави, Новом
Саду, Љубљани, Загребу, Титограду и у другим већим градовима земље.
Да је ситуација постала скоро на ивици почетка рата између Југославије и СССР, доказује и догађај из јесени 1952. године. Тада је Стаљин већ имао план напада на Југославију под шифрованим именом „Операција Југославија“. Две веће
11 Совјетске армије су се концентрисале на граници са Бугарском и вршиле маневре. Тада се на челу трупа Црвене армије налазио маршал Георги Жуков, који се налазио у Софији.
Нарочито је био критичан датум 12. новембар 1952. Недалеко од граничне зоне према Босилеграду појавио се читав тенковски корпус Црвене армије, који је демонстрирао као да креће према Југославији. Све јединице Југословенске армије су биле у приправности, а сам Маршал Тито се тих дана налазио у Нишу. Међутим, у последњем тренутку, читав тенковски корпус врши заокрет за 180 степени и враћа се у хангаре. Тако су маневри завршени.
Ово је биo једan од највећих испита које је Стаљин ставио Титу. Стаљин је због Корејског рата морао да стави све своје снаге на располагање према граници са Кином, па је решио да отпусти Штаб за Југославију децембра 1952. године. Стаљинов план напада на Југославију ће после његове смрти потврдити сам Жуков, после помирења обеју страна. Помирење Москве и Београда Након
Стаљинове
смрти 5.
марта 1953.
долази
период
који
је
праћен
отопљавањем односа између Информбироа и Југославије. Информбиро није више имао своју ранију функцију и постојао је само фиктивно. Први корак ка помирењу је направљен од стране Никите Сергејевича Хрушчова, првим секретаром ЦК КПСС, који је заједно са Николајем Булгањином, председником владе СССР-а и Анастасом Микојаном, првим замеником Совјетске владе долетео у Београд 26. маја 1955. До састанка између совјетске и југословенске делегације је дошло на Топчидеру, у Дому Гарде. Као резултат преговора између југословенске и совјетске стране настала су два документа од велике важности за нормализацију односа. То су Београдска декларација,
потписана 2.
јуна. 1955.
потписана 20. јуна. 1956. године.
године
и
Московска
декларација,
12 Стаљиновом смрћу отпочео је процес који је у теорији социјализма назван „дестаљинизацијом“.
Распуштање Информбироа После првих рехабилитација у Совјетском Савезу, и у осталим земљама извршене су, негде у целини, а негде делимично рехабилитације невино осуђених и погубљених комуниста. Међу најтеже последице Стаљинове наводи se i „погрешнa одлукa према Југославији и кршење социјалистичких законитости.
Након званичног саопшења о распуштању Информбироа, престао је да излази његов гласник „За чврст мир и народну демократију“, као и већина других гласника. Информациони биро комунистистичких партија је званично распуштен 17. априла 1956. године.
