HERMENEUTIKA
grčkog porekla i znači veštine razumevanja, učiniti nešto razumljivim. Naziv ovog oblika filozofije se može ovesti u oir i sa bogom Hermesom iz grčke mitologije, koji je imao krila na nogama i stalno se nalazio na relaciji Bogovi- ljui, tumačedi Bogu postupke ljui i tumačedi ljuima postupke Boga. Hermeneutika je nastala u staroj Grčkoj jer je taa bilo potrebno tumačiti Homerove epove. Omah nakon toga sa nastankom hrišdanskih spisa, bilo je potrebno tumačiti Bibliju i taa se razvija teološka herm eneutika. U novom veku se može govoriti o razvoju prava, tumačenju pravnih spisa onosno pravne hermeneutike. hermeneutike. U novom vremenu se razvija umetnička hermeneutika. Ona je u centar svojih razmatranja postavljala tumačenje umetničkih tvorevina. Naziv
hermeneu je
VILHELM DILTAJ
U ruštvu je razlikovao ve vrste nauka: uhovne i humanističke. U duhovnim naukama u osnovi je istorijsko iskustvo. Život i čovek se i kroz i preko istorijskog iskustva oređuje. Sve što je čovekov svet, sve možemo očitati u duhovnim naukama. To su antropologija i filozofija (učenje po pogleima na svet). Premet humanističkih nauka je složeniji o premeta uhovne nauke. Složeniji je čovek i njegovo ruštvo u njegovoj psih ologiji i antropologiji. Sam premet jeste složeniji i on je premet proučavanja različitih ruštvenih nauka. Hermeneutiku je hteo a učini specijalnom metoom humanističkih nauka. Prirone nauke koriste metou objašnjenja, a uhovnu razumevanja. Objašnjenje a nađe ogovor na pitanje zašto, a razumevanje a nađe ogovor na pitanje šta je neka pojava u smislu šta ona znači. Ono što povezuje avno stvorena umetnička ela sa anašnjim čovekovim tvorevinama jeste, po Diltaju, jeinstveni uh i jeinstvena ruštvena priroa. Mi razumemo te ruštvene pojave jer mi, kao i raniji ljui, pripaamo jedinstvenom ljudskom duhu. Da bismo razumeli neko delo, nastalo u srednjem veku, potrebno je da poznajemo tu epohu
u celini i to znači a ceo taj širi kontekst u kojem nastaje neko elo, nauci mora biti poznat, a to su pitanja sistema vrenosti, taašnjeg morala, taašnje religije, taašnji razvoj n auke it. Ako sve to znamo, nama postaje jasno da je svako delo naddeterminisano tom epohom.
Svaki eo te epohe prestvalja celinu te epohe. I taa se stvara heremeneutički krug.
KARL JASPERS
Nemački filozof koji je stuirao psihologiju, bavio se psihijatrijom, a tek kasnije se posveduje filozofiji. Pored Sartra, smatra se jednim od najizrazitijih predstavnika filozofije egzistencije. Njegova dela: Uvod u filozofiju, Psihologija pogleda na svet, Filozofska vera, Filozofija, um i egzistencije itd.
Bavedi se psihijatrijom, otkrio je činjenicu a su ljui okrenuti ka svetu, a ogovaraju na pitanje – kako se orijentisati u svetu, a ne kako a mi saznamo šta je svet po sebi. Čovek je
praktično orijentisan (okrenut ) prema svetu. Njemu je potrebna jedna celovita predstava tog sveta. Jaspers je te celovite podele predstava podelio na tri različita poglea na svet: 1) pogle kao na fiiki svet (fizički svet je skup svih čulnih stvari i to je premet prironih nauka); 2) premet uhovnih nauka, Čoveka viimo kao subjekta i obuhvata uhovno i kulturno elovanje; 3) Kaa je rascep između ova va prethona poglea na svet, nastaje ovaj tredi, metafizički pogle na svet koji pokušava a prevaziđe granice uhovnih i prironih nauka. Jaspers je samo želeo a ukaže, a naučni pogle na svet, neovoljno razume samu egzistenciju jer gubi iz via najvažniju oređenost egzistencije, a to su istorijska neponovljivost i uslovljenost neposrenom situacijom. Čoveka razume kao konkretno bide u konkretnoj situaciji koji rešava konkretne probleme. Problem rasvetljavanje egzistencije ne interesuje čak ni religiju. To pokušava a reši filozofija. Ona u konkretnoj ljuskoj egzistenciji treba a otkriju suštinu i a vii a se u njemu suština izražava kao osedaj neigurnosti i konačnosti. Mi tu nesigurnost i konačnost upoznajemo pre svega u graničnim situacijama kao što su smrt, krivica, borba, patnja it. U takvim situacijama čovek mora sam a se opreeli. On preuzima ogovornost za njene praktične posledice. Tada mi otkrivamo slobodu svog bida. Potvrđuje se i to a smo mi ogovorna bida. Oluke nije lako oneti jer svaka oluka porazumeva posleicem, ali čovek treba a bue spreman a oređene posleice trpi. Doneta odluka je izvor nesigurnosti jer za njeno onošenje ogovara samo iniviua. Da bi pobegao o nesigurnosti čovek je različito reagovao: 1)On potčinjava prirou preko prirone nauke; 2)Stvori se iealno ruštvo sa iealnim političko -pravnim sistemom. Čovek je obe ove mogudnosti pokušao tokom istorije, ali nije uspeo. Čovekova neigurnost u svet ukazuje na nešto što prevazilazi i obuhvata. Osnovno filozofsko pitanje, po Jaspersu, je ta je to temelj egzistencije, a to je i pitanje šta je to bide jer se bide ne može saznati ni kao objekt ni kao subjekt, ved kao nešto obuhvatno što zahvata i jeno i rugo. Jaspers obuhvatnim naziva transcedencijom. Filozofiranje treba da rasvetli pojam obuhvatnog (transcedencije).
Ono se može saznati samo preko šifra i simbola, a to prevazilazi mod naučnih p ojmova. Tako egzistencija prestavlja večnu transceenciju u vremenu, beskonačnog u konačnom, pa je i ona sama šifra transceencije. Pojeinačna egzistencije, tj. konkretan ni čovek, uvek živi u oređenoj situaciji koja podrazumeva u postojanje drugih ljudi. Zbog toga Jaspers smatra da uzajmna komunikacija,
kao borba za uzajamnu ljubav i soliarnost u ruštvu, izvor iniviualnosti i humanog života.
