VIKTOR IGO :
''Ernani'' – predgovor : Igo, povodom prerane smrti jednog pesnika : Koga bi trebalo više žaliti u ovom trenutku okršaja i književne bure – one koji su umrli ili one koji se bore? Nesumnjivo je žalosno videti kako pesnik odlazi u 20-oj g., kako se lira razbija, budućnost nestaje; ali zar to ipak nije neka vrsta odmora? Citira Lutera : ''Zavidim im jer počivaju''. Igo poziva na hrabrost. Romantizam, toliko puta rđavo definisan, kada se sve uzme u obzir, nije ništa drugo nego slobodoumlje u književnosti, i to je (ako se posmatra samo sa njegove borbene strane) njegova prava definicija. Sloboda u umetnosti, sloboda u društvu – dvostruki cilj kome treba da teže podjednako svi dosledni i logički duhovi. Tome su se priklonili, sa omladinom na čelu, i svi mudri ljudi prethodnog pokolenja, koji su (posle trenutnog nepoverenja) priznali da je književna sloboda posledica političke slobode. To je načelo ovog sveta i ono će preovladati. Uzalude će klasicistički i monarhistički ultraši pokušati da vrate stari poredak. U krajnjoj liniji njihovi reakcionarni napori biće od koristi, jer u revoluciji svako kretanje znači napredovanje. Istina i sloboda imaju tu osobinu da im podjednako ide u prilog sve što se čini za i protiv njih. Novom narodu, nova umetnost. Francuska 19.v., kojoj je Mirabo dao slobodu a Napoleon moć, ne prestaje da se divi književnosti Luja XIV (tako dobro prilagođenoj njegovoj monarhiji), ali će umeti da stvori svoju književnost, i ličnu i nacionalnu. Igo : nije da drama ''Ernani'' zaslužuje ime ''nova umetnost'', ''nova poezija'' – ali načelo slobode u umetnosti je učinilo korak napred, i došlo je do napretka, ne u umetnosti, s obzirom da ova drama nije tako značajna stvar, već je napredovala sama publika. Čitalačka publika se mnogo razlikuje od pozorišne, i postojao je strah da će druga odbaciti ono što je prva prihvatila, ali se to nije dogodilo. Sada neka dođe pesnik ! Publika već postoji. Publika zahteva slobodu, i zahteva da ona bude u skladu sa poretkom u državi, sa umetnošću, u književnosti. Neka stara D'Obinjakova pravila (- učvrstio klasična pravila 3 jedinstva) izumru sa starim Kižasovim običajima; neka dvorska književnost ustupi mesto književnosti naroda; ali neka sve novine u osnovi počivaju na jednom unutrašnjem razlogu. Neka načelo slobode vrši svoj posao, ali neka ga vrši valjano. U književnosti, kao ni u društvu, neka ne bude ni dvorskih propisa, ni bezvlašća, već zakona. Ni crvenih potpetica, ni crvenih kapa (= ni dvorana, ni jakobinaca). To traži publika. Iz poštovanja prema publici koja je blagonaklono primila taj njegov pokušaj (''ovo delo nije delo talenta, već savesti i slobode''), Igo daje svoju dramu u obliku u kom je izvođena. Voleo bi da može da je objavi u obliku u kom je bila zamišljena, i da pritom označi izmene koje je drama morala da pretrpi na sceni. Dramska cenzura je jedina prepreka pozorišnoj slobodi – sramota je da u 19.v. još uvek policijske stege sputavaju pozorište.
''Kromvel'' – predgovor : Zemlju nije naseljavalo oduvek isto društvo. Ljudski rod u celini je porastao, razvio se, sazreo, kao i svaki pojedinac. Poezija se uvek izgrađuje na osnovama društva – zato Igo želi da razjasni kakav je bio karakter poezije u toku 3 velike epohe sveta : u prvobitnom dobu (doba pre onog koje savremeno društvo naziva stari vek, i koje su drevni narodi nazivali mitološkim), u starom i u novom veku. I – istovremeno sa čovekom budi se i pesništvo. U prisustvu čuda, čovekova prva reč je bila himna. Sva njegova religija je molitva, svo njegovo pesništvo je oda. II – nacije su preplavile zemlju, rađaju se ratovi i seobe. Pesništvo odražava velike događaje; sa ideja prelazi na stvari. Izraz jedne takve civilizacije može biti samo ep. Čak i istoriografija ne može odagnati pesništvo – Herodot je Homer. Ep posebno izbija u antičkoj tragediji – kada sva radnja i svi prizori epske scene pređu na scenu, ostatak preuzima hor, smešten između prizora i gledaoca. Tragedija samo opetuje ep – svi antički tragičari prikazuju Homera u malom. III – javlja se spiritualistička religija, kao potpuna religija : svetinja i razum, duša i telo. Homerovi junaci su gotovo iste veličine kao njegovi bogovi. Nasuprot tome, hrišćanstvo duboko razdvaja dah materije – postavlja ponor između duše i tela, između čoveka i boga. Sa novim vekom, javlja se jedno novo osećanje, nepoznato starima, koje je više od ozbiljnosti i manje od tuge : seta. U antičkom društvu pojedinac je bio stavljen tako nisko da je trebalo da nevolja siđe sve do njegove porodice da bi on bio pogođen – bilo je gotovo nečuveno da opšte državne nesreće poremete njegov život. Ali, u hrišćanskom društvu, svet je uznemiren događajima koji ruše staru i stvaraju novu Evropu, tako da čovek, povlačeći se u sebe zbog svih tih promena, počinje da sažaljeva čovečanstvo, i da razmišlja o gorkim poukama života. Od tog osećanja, koje je za Katona bilo očaj, hrišćanstvo je stvorilo setu. Istovremeno se rađa duh istraživanja i radoznalosti, jer su velike katastrofe istovremeno i veliki prizori, neobični preokreti. Tako se istovremeno rađa duh sete i razmišljanja, demon analize i rasprave. Na jednom kraju ovog doba nalazi se Longin, a na drugom sv.Augustin. U novom društvu, sa novom verom, razvija se i nova poezija. Do tada je čisto epska muza drevnih naroda proučavala prirodu samo sa jedne strane, odbacujući iz umetnosti sve ono što se nije odnosilo na jedan određen tip lepog – u početku veličanstven, ali sada izveštačen, sitničav i konvencionalan. Hrišćanstvo privodi poeziju istini. Savremena muza oseća da u prirodi nije sve ljudski lepo, da ružno u njoj postoji uporedo sa lepoim, da je nakazno blizu ljupkog, groteskno naličje uzvišenog, zlo ide sa dobrim, senka sa svetlošću. Zato poezija, gledajući događaje istovremeno smešne i strašne, i pod uticajem duha hrišćanske sete i filozofske kritike, počinje da postupa kao priroda – unosi u svoja dela istovremeno svetlost i senku, groteskno i uzvišeno, tj. telo i dušu, životinju i duh; ne mešajući ih jer je polazna tačka religije uvek i polazna tačka poezije. Tako u poeziju ulazi jedan princip tuđ antici, jedan nov tip : taj tip je groteskno, taj oblik je komedija. To je karakteristična crta koja deli modernu od antičke umetnosti, savremen oblik od mrtvog, romantičnu književnost od klasične književnosti. Zbog onih koji pitaju šta je sa ljupkošću i dobrim ukusom, i koji smatraju da umetnost treba da ispravlja i oplemenjuje prirodu, da stari nikada nisu mešali komediju i tragediju, da se nisu služili ružnim i grotesknim – Igo kaže da ne želi da stvori sistem, već samo utvrđuje činjenicu. Plodonosnim spajanjem grotesknog sa uzvišenim nastao je savremeni duh, složen i raznovrstan u svojim oblicima, neiscrpan u svom stvaralaštvu i tako potpuno suprotan jednolikoj jednostavnosti antičkog duha. Komedija i groteska su postojale još u antici – Polifem je groteskno strašilo, Silen groteskni lakrdijaš. Ali, epopeja guši i pritiska ovu umetnost, groteskno je stidljivo i stalno traži da se sakrije. Groteskna bića su pokrivena nekom koprenom veličine ili božanstvenosti – Polifem je div, Silen bog.
U modernoj misli, groteskno je svuda : sa jedne strane ono stvara nakazno i užasno, sa druge komično i lakrdiju. Ono puni poeziju mnogim živopisnim izmišljotinama, bezbrojnim prelaznim bićima iz narodne tradicije srednjeg veka, a ako iz izmišljenog sveta pređe u svet realnosti, tu izvodi nepresušne parodije o čovečanstvu. Groteskno – kao predmet posmatranja pored uzvišenog, kao sredstvo kontrasta, je najbogatije vrelo koje je priroda mogla otvoriti umetnosti. U sveopštoj lepoti antike bilo je izvesne jednoličnosti. Groteskno je trenutak predaha, predmet poređenja, polazna tačka sa koje se čovek, sa svežijom i budnijom percepcijom, može vinuti ka lepom. Dodir sa nakaznim je dao uzvišenom nešto čistije, veće, nešto uzvišenije nego što je antička lepota. U novoj poeziji, dok uzvišeno bude predstavljalo dušu onakvom kakva je prečišćena hrišćanskim moralom, groteskno će igrati ulogu tela. Prvi tip daje sve draži, svu ljupkost, sve lepote. Drugi daje sve smešne strane, sve nedostatke i svu rugobu – strasti, poroci i zločini. Postoji samo jedan tip lepog, ružnog ima na hiljde : lepo je shvaćeno u svom najjednostavnijem obliku, u svojoj apsolutnoj simetriji, u najprisnijoj harmoniji sa čovekovim telesnim sastavom – zato ono uvek pruža savršenu celinu, ali ograničenu kao čovek; ružno je samo detalj jedne velike celine koja čoveku izmiče, i koja se usklađuje ne sa njim, već sa čitavom prirodom – zato ono pokazuje neprestano nove, ali nepotpune oblike. Bujica grotesknog počinje još od Apuleja, da bi u zoru književnosti na prag moderne poezije izbacila istovremeno Ariosta, Servantesa i Rablea. U epohi zvanoj romantizam, sve pokazuje da se groteskno prisno i stvaralački povezalo sa lepim. Čak i u najnaivnijim narodnim pričama ponekad je sa izvanrednim osećanjem izražena ova tajna moderne umetnosti. Stari vek nikad ne bi stvorio ''Lepoticu i zver'' (- priča Mme Leprince de Beaumont, iz 1757.g.). Ipak, posle prevlasti grotesknog, lepo ponovo dolazi do svoje uloge – i uspostavlja se ravnoteža između ova dva principa. Dva suparnička duha ujedinjuju svoj plamen, a iz njega se rađa Šekspir. Poetski vrhunac modernog vremena je drama, koja sliva groteskno i uzvišeno, strašno i lakrdijaško, tragediju i komediju. Dakle, poezija ima tri doba, a svako odgovara jednoj društvenoj epohi : oda, epopeja, drama. Praistorijsko doba je lirsko, stari vek je epski, novo doba je dramsko. Oda peva o večnosti, epopeja veliča istoriju, drama slika život. Odlika prve je naivnost, odlika druge je jednostavnost, odlika treće je istina. Ličnosti u odama su kolosi (Adam, Kain, Noe), u epu su divovi (Ahil, Atrej, Orest), u drami su ljudi (Hamlet, Magbet, Otelo). Oda živi od idealnog, epopeja od veličanstvenog, drama od realnog. Ova trostruka poezija izvire iz tri razna vrela : Biblije, Homera i Šekspira. Društvo počinje time što peva o onome o čemu sanja, zatim priča ono što radi, i na kraju iznosi ono što misli. Biblija, kao lirska, sadrži jednu epopeju i jednu dramu. U svim homerskim poemama oseća se ostatak lirske i začetak dramske poezije. Ali, u svemu postoji jedan stvaralački element kome su podređeni ostali, i koji celini nameće svoj karakter. Drama je potpuna poezija. Oda i ep sadrže u sebi samo začetke drame, a u drami ima i ode i epopeje već u razvoju, ona ih obe sažima i obuhvata. Neosporno je da Šekspirova serija dramahronika predstavlja jednu veliku epopeju. Ali drami posebno pristaje lirska poezija, čas uzvišena u Arijelu, čas groteskna u Kalibanu. Igo kaže da je njegovo doba, koje je pre svega dramsko, samim tim i izrazito lirsko. Jer, između početka i kraja postoji dosta sličnosti. Savremena oda je uvek nadahnuta, ali nije više naivna. Ona više razmišlja nego što posmatra; njeno sanjarenje je setno. Kada je hrišćanstvo reklo čoveku da je dvostruk – rodila se drama. Odlika drame je ono što je stvarno, a to je rezultat sasvim prirodne kombinacije uzvišenog i grotesknog, koji se prepliću u drami kao što se prepliću u prirodi i životu. Jer prava poezija, potpuna poezija se sastoji od harmonije suprotnosti. A i sve ono što je u prirodi, to je i u umetnosti.
Groteskno je jedna od najvećih lepota drame – ono nije samo prikladno, često je neophodno. Zahvaljujući njemu, nema se utisak monotonije. Ono u tragediju ubacuje čas smeh, čas užas, a ponekad se meša sa najuzvišenijim, najtužnijim, najsanjalačkijim melodijama duše. Pred razumom i ukusom se brzo ruši proizvoljno razlikovanje rodova, a takođe se lako ruši tobožnje pravilo o dva jedinstva (2, a ne 3, jer je jedinstvo radnje ili celine, jedino pravo i plodno, već odavno neosporno). Ni jedinstvo vremena nije ništa čvršće od jedinstva mesta : svesti radnju na 24 časa isto je tako smešno kao i ograničiti je na predsoblje – svaka radnja ima svoje trajanje kao što ima i svoje posebno mesto. Jedino je postojanje jedinstva radnje opšte prihvaćeno, jer ono proističe iz činjenice da ni ljudsko oko ni duh ne bi mogli odjednom da shvate više od jedne celine. Ne treba mešati jedinstvo radnje sa njenom jednostavnošću : jedinstvo celine ni u kom slučaju ne odbacuje sporedne radnje na koje se mora oslanjati glavna radnja. Potrebno je samo da ovi delovi, znalački podređeni celini, neprestano teže ka glavnoj radnji, i da se oko nje grupišu u razne planove radnje. Razbijmo teorije, poetike i sisteme. Ne postoje ni pravila ni uzori; tj. ne postoje druga pravila osim opštih zakona prirode koji lebde iznad cele umetnosti i posebnih zakona koji, za svaku kompoziciju, proističu iz okolnosti svojstvenih svakom predmetu. Jedni su večiti, unutrašnji, i ostaju; drugi su promenljivi, sopljašnji i služe samo jednom. Genije, koji više naslućuje nego što uči, izvlači, za svako delo, one prve iz opšteg poretka stvari, a druge iz posebne celine predmeta o kom raspravlja. Pesnik treba da prima savete samo od prirode, od istine i nadahnuća, koje je isto tako istina i priroda. Treba naročito da se čuva podražavanja, posebno Šekspiru, Molijeru, Šileru i Korneju. Treba da crpi snagu iz prirodnih izvora. Neki pesnici su mogli da postanu veliki iako su podražavali druge, ali to je zato što su, izgrađujući na antičkim formama, ipak često slušali prirodu i svog genija, jer su jednim delom ostali svoji. Zatim su došli podražavaoci drugog reda. A onda je sve preplavila osrednjost – kada su se namnožile one poetike, koje su tolika smetnja za talenat, a tako podesne za osrednjost. Priroda, dakle, priroda i istina. Nove ideje, ne samo što ne žele da razaraju umetnost, već jedino žele da je izgrade na čvršćim i boljim osnovama. Igo želi da pokaže gde je ona nepremostiva granica koja razdvaja realnost u umetnosti od realnosti u prirodi (neke ne baš napredne pristalice romantizma ih mešaju). Realno u umetnosti ne može biti apsolutna realnost. Umetnost ne može da da samu stvar. Oblast umetnosti i oblast prirode su potpuno odvojene, a da nije tako ne bi postojale i jedna i druga. Umetnost, pored svog idealnog dela, ima jedan zemaljski i pozitivan deo. Ma šta činila, ostaje u okvirima između gramatike i prozodije. Za svoje najćudljivije kreacije, ona mora da pretače oblike, sredstva kojima ih izvodi. Za genija su to instrumenti, za osrednjost alat. Sve što postoji u svetu, istoriji, životu, čoveku, sve to treba održavati pod čarobnim štapićem umetnosti. U toj širini se odvija drama u kojoj pesnik potpuno vrši svoju višestruku svrhu umetnosti, koja se sastoji u tome da gledaocu otvori dvostruk vidik, da istovremeno osvetli spoljašnje i unutrašnje u ljudima – spoljašnje po njihovim razgovorima i radnjama, unutrašnje njihovim razgovorima a parte i monolozima; da u jednoj slici ukrsti dramu života i dramu savesti. Pesnik za delo te vrste mora izabrati ne lepo, nego karakteristično. To ne znači da on treba samo da dočara tzv. lokalnu boju, tj. da tu i tamo naknadno doda nekoliko sastojaka celini (koja je uostalom savršeno lažna i konvencionalna). Lokalna boja ne sme nikako biti na površini drame nego u dubini, u samom srcu dela, odakle se širi podjednako u sve delove drame. Drama treba da bude temeljno prožeta tom bojom vremena.
Stih drame : stih slobodan, otvoren, iskren, koji sve sme da kaže bez lažne čednosti, sve da izrazi bez izveštačenosti; koji prirodno prelazi iz komedije u tragediju, sa uzvišenog na groteskno; veran rimi, neiscrpan po raznovrsnosti svojih obrta; lirski, epski i dramski, po potrebi; koji može da pređe čitavu pesničku skalu, od najuzvišenijih ideja do najvulgarnijih, od lakrdijaških do najozbiljnijih, od najpovršnijih do najapstraktnijih, ne izlazeći nikada van okvira govorne scene. Takav stih bi bio isto toliko lep koliko i proza. Stih se u pozorištu mora odreći svakog samoljublja, svih preteranih zahteva, svakog kaćiperstva. Misao koju stih prekali odjednom postane oštrija i blistavija. Čovek oseća da proza, koja je neminovno bojažljivija, primorana da dramu odvoji od svake lirske i epske poezije, ograničena na dijalog i na stvarnost – ne pruža te mogućnosti. Osim toga, ona je mnogo pristupačnija; osrednjost se tu udobno oseća. Način pisanja istovremeno u stihu i prozi, kao Šekspir, ima prednosti, ali kada je tkivo homogeno mnogo je čvršće. Uostalom, značaj jednog dela ne može se određivati prema njegovom obliku, već prema njegovoj unutrašnjoj vrednosti. Francuski jezik nije utvrđen i nikada to neće biti. Jezik se ne može okovati. Ljudski duh je u stalnom kretanju, pa i jezik sa njim. Montenjev jezik nije jezik Rablea, niti je Paskalov jezik jezik Monteskijea. Svaki od ova 4 jezika uzet sam za sebe je divan, jer je originalan. Svaka epoha ima svoje ideje, pa isto tako mora imati i reči koje odgovaraju tim idejama. Igo navodi prigovor koji mu je uputio neki nemački kritičar : da je stvorio ''poetiku za svoju poeziju''. Kaže da njegova namera nije bila da uništi poetike, nego da ih pravi. Zar ne bi bilo bolje da se poetike prave prema poeziji, a ne poezija prema poetici? Za sebe kaže da nema talenta da stvara, niti nameru da zasniva sisteme. Naprotiv, on se zauzima za slobodu umetnosti protiv despotizma sistema, zakona i pravila. Navikao je da nasumice prati ono što smatra svojom inspiracijom, i da kalup menja kad god menja sadržinu. U umetnosti se najviše kloni dogmatizma. Ne želi da postane jedan od onih ljudi, romantičara ili klasičara, koji dela stvaraju po sistemu, koji sebe osude na to da zauvek u glavi imaju samo jedan oblik. Kao što postoji stari politički režim, tako postoji i stari književni režim. Ljudi i dalje navode Voltera : ''Ukus je za poeziju ono što je za žene nakit.'' – prema tome, ukus je kaćiperstvo. Ukus je razum genija. Mlada kritika, ozbilja i učena, će ljude osloboditi od dve napasti : od oronulog klasicizma i lažnog romantizma. Ali ono što pre svega treba uništiti je stari lažni ukus. Savremenu književnost treba očistiti od njegove rđe. Uskoro će se uopšte shvatiti da pisce ne treba suditi prema pravilima i rodovima, stvarima koje su izvan prirode i izvan umetnosti, već prema neizmenljivim načelima te umetnosti i specijalnim zakonima temperamenta i ličnosti svakog pojedinog pisca. Da bi se dobio pojam o nekom delu, ljudi se pristati da se stave na piščevo gledište, i da predmet posmatraju njegovim očima – kao što je rekao Šatobrijan : ostaviće sitničarsku kritiku nedostataka radi velike i plodne kritike lepota. Ko je video da postoji medalja bez naličja? Takođe treba voditi računa o vremenu, podneblju i lokalnim uticajima. U Bibliji i kod Homera čoveka ponekad čak vređaju stvari koje su kod njih uzvišene – ali ko bi hteo da izbaci i jednu reč? Osim toga, postoje pogreške koje mogu pustiti koren samo u remek-delima; samo nekim duhovima je dato da imaju neke nedostatke (Šekspir).
Kolja Mićević – pogovor : Pol Valeri kaže da je Igo izvršio unutrašnji uticaj, dok su Bodler, Rembo i Malarme izvršili spoljašnji uticaj (učinili da njihove pesničke ideje pređu granice Francuske i da dodirnu čitave generacije stranih pesnika). Igo je u svom gigantsko zaletu uspešno razrešio mnoga kritična pitanja francuske poezije 20-ih god.19.v., ali je nehotice izvršio pravo pustošenje svojim nepresušnim stvaralačkim poletom. Međutim, upravo ta iscrpjenost je omogućila nov procvat pesničke reči. Igoova velika žudnja : beskraj. U predgovoru za zbirku ''Ode i balade'', Igo kaže : ''Najzad, oblast poezije je bezgranična. Pod realnim svetom postoji idealni svet koji se pokazuje sjajan u očima onih koji su navikli da kroz ozbiljna razmišljanja vide u stvarima više od stvari.''. Igo je škola. Igo je skup škola. U njegovom delu se nalaze razbacane čitave teorije pojedinih pesnika ili pesničkih škola koje su se pojavile posle njega. Igo je pre Nervala osećao postojanje ''tajanstvenog bića štose nemo pravi''. Pre Bodlera je osetio međuodnose mirisa, boja i oblika u prirodi. Pre Verlena je napisao ''Muzika je svuda''. Neke pesme, po bogatstvu melodijske linije i po čistoti, mogu da se porede sa najmuzikalnijim pesmama Stefana Malarmea. U romanima se vidi koliko je Igo raspolagao neiscrpnim zalihama najraznovrsnijeg znanja. U prozi se ogleda aktivan politički život. Ali, poezija ima moć da ublaži razliku između realnog i idealnog sveta – poezija postaje nerazdvojan pratilac Igoove proze, prožimajući je na njenim najlepšim stranicama, dok se politička ubeđenja se prelivaju u zvučne strofe zbirki ''Kezne'' i ''Strašna godina''. Igo nije bio ljubavni pesnik, ali ljubav nije odsutna u njegovom delu – naprotiv, ljubav je prožela celo njegovo delo. Neverna žena, verna ljubavnica, ćerka Leopoldina (koja se utopila u Seni zajedno sa mužem ubrzo posle venčanja), majka. ''Les Contemplations'' (1856.) – kratak predgovor koji nije izvršio takav preokret kao predgovori njegovim dramama, jer nije ni pisan u ime nekih postojećih sledbenika, već ga je Igo pisao za sebe. To je zbirka koja nije pripremana kao celina, već je nastajala punih 25 godina. ''Šta su Kontemplacije? To je ono što bi moglo da se nazove, kad reč ne bi bila malo neskroman, Memoari jedne duše. To su, u stvari, svi utisci, sve uspomene, sve pojave, svi nejasni likovi, nasmešeni i zagrobni, sve što može da sadrži jedna svest. To je čovečji život koji izlazi iz tajne kolevke i završava u tajni kovčega; to je duh koji stupa od sjaja do sjaja, ostavljajući za sobom mladost, ljubav, iluzije, borbu, očajanje, i koji se zaustavlja izgubljen na ''ivici beskraja''. Sve to otpočinje jednim osmehom, nastavlja se jecajem, a završava se zvukom ponorne trube. Sudbina je jedna ispisana, dan po dan. Da li je to život čoveka? Da, ali i život drugih ljudi, takođe. Niko od nas nema tu čast da poseduje život koji je samo njegov. Moj život je vaš, veš život je moj, vi živite ono što ja živim; sudbina je jedna. Često se tuže na pisce koji kažu Ja. Pričajte nam o nama, dovikuju mu. Avaj! Kad vam govorim o sebi, ja vam govorim o vama. Kako to ne osećate? Ah! bezumniče koji veruješ da ja nisam ti! Ova knjiga sadrži, ponavljam to, čitaočevu linost isto toliko koliko i ličnost samog pisca. Homo sum. Nadvisiti tutnjavu, šumove, san, borbu, zadovoljstvo, rad, bol, tišinu; počinuti u žrtvovanju i, tu, posmatrati Boga; otpočeti u Gomili i završiti u Samoći, nije li to zajednička istorija? ''.
Mirko Tomasović – ''Romantizam u pjesništvu'' : Francuska : romantizam je posebno bio intenzivan i plodan u pesništvu. Renesansni humanizam, koji se u romanskim književnostima ukorenio u vreme njihovog novovekovnog konstituisanja, u Francuskoj se, više nego u jezički srodnim zemljama, produžio u klasicizam – autoritativni sistem sve do 19.v. U vreme kada su u nekim drugim evropskim literaturama već bili prisutni raczni oblici i elementi romantičarske osećajnosti, u francuskoj kulturi je još uvek preovladavala klasicistička atmosfera. Lirika je dugo bila u stagnaciji zbog pritiska klasicističkog racionalizma i njegovih poetičkih pravila i žanrovske uniformnosti. Romantizam po svojoj suštini traži široku difuziju pesničke reči i njenu ulogu u ljudskoj egzistenciji, a za takvu funkciju je najmanje bila pogodna akademska, mitologizovana i alegorizovana poezija. Pesnici romantizma prvi put pišu za čitaoca, čije emocije žele da potaknu, i od kojeg žele da naprave sučesnika sopstvenog bola, oduševljenja ili mišljenja. Mladi francuski čitalac je bio potpuno zasićen i nezainteresovan za repertoar pesničke škole 17.v. i njegih izdanaka. Time se može objasniti izuzetan uspeh Lamartinovih ''Meditacija'' iz 1820.g., koji se može uporediti sa uspehom Ronsardovih ''Ljubavi'' i Kornejevog ''Sida'' – sva tri dela su odgovorila zahtevu jedne nove publike i nagovestila drugačiji književni ukus. Tradicionalna lirika je bila toliko sputana manirima i artificijelnošću, da su u njoj iščezavali njeni eminentni sadržaji – kao što je ljubavna poezija ili poezija suodnosa sa prirodom i pejzažom. Upravo u tim vrstama su se javile prve inovatorske tendencije, uokvirene opštim vraćanjem intimnoj, ličnoj, individualnoj poeziji. Tome treba dodati subjektivisanu elegičnost, čuvenu romantičarsku melaholiju (Igo - stanje duha ''treće civilizacije''). Tendencije deluju ka razotkrivanju i rasprostiranju pesničkog subjekta u raznim stupnjevima : od samoobožavanja (le culte de moi) i egoizma, preko lamartinovske smirene sete i miseovske opijenosti sopstvenom patnjom, do vinjievskog kosmičkog pesimizma. Mme de Stal je još 1800.g. naglasila potrebu razmatranja veze između književnosti i društvenih institucija. Po Igoovoj koncepciji, ceo javni život mora da se odražava u pesniku, čiji su osećaji deo sveukupnih javnih osećaja (''Kad vam govorim o sebi, govorim vam o vama.''). Igo je najindikativniji svojim demokratsko-humanitarnim delovanjem, dok su Lamartin i Vinji vrovali u svoju misiju, direktno učestvujući u političkim kretanjima. Još simptomatičniji su pokušaji ove trojice pesnika da na filozofsko-religijskom stanovištu rekonstruktuiše istorija čovečanstva kroz njene karakteristične razvojne smernice. Istovremeno sa intimnom školom javlja se i pitoreskna škola – sa programskim pretenzijama lokalne boje (la couleur locale), imaginacije i egzotke, i napora da se reafirmiše pesnički nepomućeni narodni genije. (-pr. Merime : ''La Guzla'', 1826.g.). Francuska književnost u romantizmu dolazi u višestruk dodir sa stranim liteaturama, posebno nemačkom i engleskom : najveći uticaj su imali Gete i Šiler, Viland i Hajne, kao i Bajron, Osijanove balade i u manjoj meri jezerski pesnici. Kao drugi evropski romantičari, Francuzi se okreću vlastitoj književnoj baštini, i reafirmišu one njene vrednosti koje je klasicistička doktrina otpisala. Otkrivaju se renesansni pesnici, posebno pripadnici Plejade na čelu sa Ronsardom – obnavljaju se renesansna pesnička iskustva, vrlo podsticajna za romantičare (na području ljubavne, idilične, meditativne i satiričke poezije). Istovremeno se otkriva i sredjovekovlje, prema kome je klasicizam bio još oštriji. U sklopu bujne i raznovrsne versifikacije, uz postojeće tematske i žanrovske vrste, neguju se i lirsko-epski oblici : balada, romansa i poema, i oblici narativne poezije kao pokušaj da se ponovo osamostali ep (- ostali na nivou ambicije, Igo citira Voltera da Francuzima nedostaje epska glava). Romantičari su u poeziji bili manje revolucionarni, nego u pozorištu i romanu. Transformacija pesničkog jezika i metrike nije bila tako velika. Igoove reformatorske aspiracije su bile usmerene ka rušenju ''starog režima'' jezika i rima. Umesto pesničkog govora sa izveštačenim frazama, metaforama i sličnim retoričkim ukrasima, Igo proklamuje direktniji, konkretniji jezik, koji ne poznaje nedostojne izraze ili nepoželjne reči. Pesnička slika dobija prvenstvo nad svim drugim sredstvima izražavanja.
Ali, ni Igo, ni Lamartin, a još manje Vinji ili Mise, nisu se oslobodili nekih osnovnih konvencija klasicističke pesničke elokvencije. Iako su proširili rečnik, u znatnoj meri su zadržali staru sintaksu. U metričkom obliku preovladavaju aleksandrinac i osmerac. Sa druge strane, razrađena je ritmičnost i zvučnost pesme, pri čemu se jako ceni rima, koja je postala odlučujući element stiha. Više slobode je izraženo u domenu sezure, opkoračenja, hijata, elizije. Stvarno distanciranje od klasicističkih pravila koje su nagovestili romantičari, dostići će simbolisti. Tek će Bodler radikalno preobraziti pesničku izražajnost, slikovitost i sugestivnost francuskog jezika. Šatobrijan : Prvenstveno pisac proznih vrsta, ali značajan i za liriku – ''otac ne samo romantizma, nego i gotovo svih oblika kjiževne umetnosti 19.v.''. U lirici ''generacije 1820'' prepoznaje se šatobrijanovska atmosfera : u poetizaciji pejzaža, u melanholiji, u istorijskim evokacijama, u osećajnosti religioznih nadahnuća. To je posebno uočljivo kod Lamartina. Šatobrijanova naracija ritmičnošću i upotrebom stilskih sredstava često teži pesmi u prozi. Svoj književni rad je otpočeo elegijama i poemama. Alphonse-Marie Prat de Lamartine (1790-1869.g.) : Memoari ''Poveravanja'' – porodica, zavičaj, lektira (Biblija, Ruso, Šatobrijan, Osijan, Verter). Roman ''Graziella'' – ljubav iz Italije. Autobiografski roman ''Raphael'' – Elvira, lik koji dominira i ''Meditacijama'' – udata žena, koja od ljubavnice prerasta u neku vrstu nadzemaljskog bića, u kojem je otelovljen ideal snatrene (=krotka) žene – kontemplativno-platonska ljubav, bliska koncepciji lionske škole. ''Pesničke meditacije'' (1820.- 24 pesme, 1849.- 41 pesma) – preloman trenutak za francusko pesništvo, jezgro i ishodište Lamartinove lirike. Predgovor : ''To su nežni i setni izlivi osećanja i misli jedne duše, koja se predaje pustim nadahnućima''. Glavna nekonvencionalna karakteristika je prisnost – direktan, samoispovedan ton, blizak prvoj generaciji pobornika romantičarske književnosti. Suprotno Igou, koji je građenje pesme podvrgao kritičkom procesu i stilskoj kombinatorici, Lamartinovi stihovi su nastali u jednom dahu, objavljivani u prvoj varijanti, pisani u stihovnoj organizaciji unutrašnjeg dijaloga pesnika i njegove duše. Zato se on ne odvaja radikalno od tradicije, jer nema želju za književnom obnovom, niti se deklarativno vezao za pesničke škole. Važnost ''Meditacija'' je u spontanosti i emotivnosti, i muzikalnim svojstvima stiha. Kroz Lamartinove istančane prelive osećanja i razmišljanja odražava se samo njemu svojstven izražajni sklad, koji je skoro muzički čujan. Ostale osobine : pretapanje u prirodu, opisi pejzaža, melanholičnost, reminiscencije na Elviru, čežnja da se životne tegobe i nespokoj smire uzdizanjem srca ka božanstvu. Tu specifičnu lirsku atmosferu, Lamartin pokušava da ostvari i u narednim delima, ali mu to retko uspeva. Pokušava da osmisli i problematizuje tu osećajnost do pesničkog izraza egzistencijalnih pitanja, ali ideje nemaju čvrst sistem : u pojedinim pesmama se vide kao platonski spiritualizam, paskalovski hrišćanski misticizam, čak kao platonizam. Poruke se vežu iz određeni setni optimizam : za sve nevolje i patnje, čoveku je dato utočište u prirodi, koja je slika božje promisli. To je podloga ''Novih meditacija'' (1823.), kao i zbirke ''Pesnička i verska blagoglasja'' (1830.), u kojoj preovlađuju izrazito religiozni akcenti, i u kojoj se potvrdila njegova izvanredna melodičnost i gipkost versifikacije. Epopeja – simbolički prikaz ''faza koje ljudski duh mora preći da bi stigao svrsi putevima Božjim''. Uvodna scena ''Jocelyn'' (1836.) i završna ''Posrnuće jednog anđela'' (1838.). Iako je epičnost zatajila, lirski fragmenti su antologijski. Poslednja zbirka pesama ''Smirenja'' (1839.) – samo pokazatelj političkih stavova (program društvenog poretka na načelima slobode i jednakosti zakona). Poslednje delo : elegija ''Vinova loza i kuća'' (1857.) – rezignirano rekapitulira sećanja i nadanja života. Predeli detinjstva, dodiri sa prirodom, lični doživljaji – ponovni procvat Lamartinovog lirizma. Jedno od najboljih njegovih dela, sa podnaslovom ''Psalmodije duše'', organizovana je kao ''dijalog između mene i moje duše'' – svojim oblikom će nadahnuti Miseove ''Noći''.
Alfred-Victor de Vigny (1797-1863.g.) : Pesnik, pripovedač, romanopisac, dramatičar i prevodilac; srazmerno mala produkcija i izvestan intelektualni elitizam. Prva zbirka ''Poeme'' (1822.), koju dorađuje : ''Antičke i moderne poeme'' (1826, 1829. i 1837.). Nekoliko pesama u časopisu ''Revue de Deux mondes'' – zbirka ''Sudbine'' (1864.), objavljena posmrtno, kao i ''Dnevnik jednog pesnika'' (1949.). Poema ''Eloa'' (= anđeo rođen iz Hristove suze) (1829). Vinji piše dela u kojima je ''neka filozofska misao izneta na videlo u epskom ili dramskom obliku''. Zazirući od intimne i sentimentalističke lirike, teško objavljuje – iako ima ''više izvornosti od bilo kog velikog pesnika romantizma''. Ta originalnost se ranije tumačila problematikom njegovih filozofskoreligioznih poema, u kojima versifikatorski skladno pokreće večna pitanja čovekove egzistencije i sudbine, dok je moderno doba otkriva u simbolističkim i mitskim obeležjima Vinjijeve poezije. Još od prve zbirke, u kojoj preovlađuju biblijski sadržaji, Vinji razrađuje slične teme - neka vrsta leopardovskog pesimizma, koja kod njega evoluira do neposredne optužbe božanstva i filozofije beznađa. Dok u ranoj poemi ''Mojsije'' bajronovski naglašava tragičnu usamljenost genija, u ''Sudbinama'' je već propovednik apsolutnog fatalizma i teze da je ovaj svet zao, jalov i zanemaren od boga - teza koja dovodi u pitanje i samo postojanje boga. U razvoju Vinjijevih poema vidi se želja za epskom konstrukcijom istorije čovečanstva, bliska Igoovoj ''Legendi vekova''. Vinjijeva ideja o očajnom i izolovanom ljudskom položaju (razapetost između Neba i Zemlje) ne implicira nikakvu mogućnost revolucionarne promene. ''Dnevnik'' : ''Istina o životu je beznađe. Dobro je i zdravo ne imati nikakvih nada''. Vinjijev pojedinac je prosvećen i ponosan stoik, koji svojim ćutanjem dostojanstveno odgovara na večno ćutanje i okrutnost neumoljivog božanstva. Vinji je bio uveren da ''svi veliki problemi čovečanstva mogu biti pretresani u obliku stiha'', za njega je ''tišina već pesništvo'', a samo pesništvo je ''dragulj misli''. U predsmrtnoj pesmi ''Čisti duh'', Vinji poručuje da su pesnici izdvojenici, bez predaka i naslednika, iščezavaju ispunivši uzvišeni zadatak. ( Sainte-Beuve je Vinjijevu dugogodišnju osamljenost nazvao ''kulom od slonovače''. ) Vinjijeva poetika ne polazi od egoizma i subjektivne emocionalnosti, već od univerzalnijih pobuda, koristeći se mitovima i simbolima. Iako se Vinji kao pesnik kreće svesno izdvojenim putem, jer misaonošću, zgusnutim izrazom i klasičnom smirenošću izbegava karakteristične romantičarske versifikatorske postupke, on se ipak nalazi u okvirima svoje epohe, posebno u odnosu prema ljubavi (''tajnoj, nevidljivoj i neobjašnjivoj moći'') i patnji. Iz te patnje proističe uzdignuće (elevation) pesnika i trenuci njegovog stvaralačkog komuniciranja sa drugima. Vinjijeva poetika bola se približava Miseovoj i prethodi Bodlerovoj. + Vinjijevi romani i novele proizilaze iz njegovog ličnog iskustva i nadovezuju se na autobiografsku struju sa početka veka. Posle 1830.g., on napušta poeziju, jer mu se čini da je proza pogodnija za iskazivanje ''epopeje razočaranja''. Njegov roman je ambiciozan, jer teži da bude umetničko delo komplikovano kao i ep, a simbol u njemu bi trebalo da zameni ulogu zapleta. ''Cinq-Mars'' (1826.) – prvi značajni istorijski roman u Francuskoj : sukob centralne vlasti i nezavisnog plemstva u doba Rišeljea – izraz razočaranja savremenim stanjem posle revolucije, kad plemstvo gubi ostatke svojih pozicija pred napretkom kapitalističke buržoazije. Lukač kaže da se Vinji ima koncepciju romana potpuno suprotnu od Skotove. U pregovoru, koji je zamišljen kao manifest ovog književnog žanra, pisac smatra da je cilj istorijskog romana pre svega istinitost i dokumentarnost. Za razliku od Skota, koji svoje likove stvara iz mašte, Vinji želi da oživi stvarne istorijske likove. Ali, u ovom romanu se više nego epoha Luja XIII opisuje vreme apsolutističke monarhije i opšteg niveliranja kome teži 19.v., kao i ličnost samog pesnika (u liku deklasiranog plemića i razočaranog oficira Cinq-Marsa). Naredni romani nisu istorijski, ali odražavaju isto nezadovoljstvo. ''Stello'' – o usamljenom i omraženom geniju : individualni moral je neizmirljiv sa društvenim, za pesnika je jedini izlaz zatvaranje u kulu od slonovače. Slična pesimistička poruka - ''Robovanje i veličina vojničkog poziva'' (1835.) : sanjati o junaštvu je isto toliko isprazno koliko i verovati u proročku ulogu pesnika u društvu
Victor-Marie Hugo (1802-1885.g.) : Najangažovaniji u romantičarskom konfliktu sa klasicistima i u borbi za novi književni pokret. Nadživeo je pomantizam i realizam, i delimično je savremenik naturalizma i simbolizma (prvo izdanje sabranih dela, bez korespondencije, sadrži 57 tomova). U 17-oj god. osniva časopis ''Conservateur litteraire''. 1822.g. izdaje prvu zbirku. 1841.g. postaje akademik. 1851.g. emigrira u Brisel, u izgnanstvu ostaje do 1870.g. – za to vreme nastavlja da se bori protiv diktature. Ugled mu neprestano raste, i on postaje ne samo prvi književnik svog naroda, već i simbol mučenika, branitelja obespravljenih i bespoštednog borca protiv tiranije. Polazeći od romantičarske doktrine, koja u pesniku vidi savest nacije, svoje literarno zalaganje ne razlikuje od društvenog. Zato posle povratka iz emigracije postaje neka vrsta nacionalne svetinje i institucije. Nekoliko etapa u pesništvu : od klasicističkih relikata preko temeljne romantičarske orijentacije do nagoveštaja simbolizma. U početku je još zavistan od tradicionalnih modela, što se vidi u prvoj zbirci ''Ode i različite pesme'' – zbog rojalističkog i katoličkog tona dobija kraljevsku nagradu. Međutim, u sledećim doradama te zbirke – ''Ode'' (1823.) i ''Nove ode'' (1825.) – primetna je određena poetička i politička evolucija. Predgovor trećem izdanju zalaže se za slobodu inspiracije i slobodu umetnosti. ''Balade'' (1826.) - u tradiciji nemačkih i engleskih balada, sa izrazitom crtom srednjovekovnog dekora. Igo ih u predgovoru opisuje kao slike, snove, praznoverne legende, narodne predaje u duhu trubadura. Primetno jača imaginativnost i odvajanje od pesničkih postupaka. Sve ode i balade Igo je skupio u zbirci ''Ode i balade'' (1828.). Zbirka ''Orijentalke'' (1829.) – delom pesme posvećene helenskim temama, odjek oduševljenja za grčki ustanak, delom pesme koje evociraju Afriku, Španiju, Arabiju, Persiju (inspirisan tada objavljenim prevodima grčkih narodnih pesama, romancera i arapskih tekstova). Odlikuje ih ''lokalna boja'', bogatstvo fantazije, neočekivani kontrasti i raznovrsnost ritmičkih i stihovnih elemenata. Igo ovom zbirkom izbija na čelo tzv. pitoreskne škole. ''Jesenje lišće'' (1831.) – bliža drugoj, intimnoj školi, sa kojom je i otpočeo francuski romantizam. Autor se vraća svom sopstvenom svetu i doživljajima. U tom duhu slede ''Sutonske pesme'' (1835.), ''Unutrašnji glasovi'' (1837.) i ''Zraci i senke'' (1840.). Pesništvo ove faze, iako ima i motiva izazvanih političkim kretanjima, u znaku je intimizma i subjektivizma. Stihove karakteriše pomalo setan, topao prirodan lirizam, primeren tadašnjem senzibilitetu, a posvećeni su ljubavi, prirodi, porodici, sopstvenoj patnji. Nezadovoljstvo savremenim zbivanjima raste do pobune. Romantičarsko nezadovoljstvo pronalazi tipičnu utehu : kad pesnika svet napuni tugom, teši ga priroda, puna lepote i sklada. Tu je već oblikovan jedan od Igoovih osnovnih stavova : osvešćeno čovečanstvo će ipak prevladati mrak i nepravdu, i zato se valja boriti. Versifikatorsko umeće i nepresušna rečitost. Stih dobija smireniji, čistiji zvuk, ima negovan i bujan izraz, i ustalio se na nivou specifične igoovske patetike. Politička satira ''Les Chatiments'' (''Kazne'', 1853.) – istovremeno obračun sa despotom Napoleonom III, i bolan protest pesnika izgnanog iz domovine. Mešavina satire, lirike, epopeje. ''Les Contemplations'' (1856.) – 10.000 stihova. Ne previše misaona, pomalo haotičan panteizam, neka vrsta filozofije progresa (naznačen još u pregovoru ''Kromvela''). Za Igoa, duša stanuje u svim stvarima, manje ili više oslobođena materije, bog je kraj te lestvice, koja počinje sa kamenom, a čovek će isto tako dostići vrhunac. ''Legenda vekova'' (1859., dopunjavana 1877. i 1883.) – nedovršena, trebalo da bude trilogija (uz ''Kraj Sotone'' i ''Bog''). To je trebalo da bude obnova francuskog epa – pesnik je hteo da opeva svetsku istoriju od postanka do savremenog doba, da bi prikazao ''način na koji se ljudi od tmine izdižu ka idealu''. Opisuje etape razvoja od biblijskog doba, srednjeg veka (najviše poema) i renesanse, preko 17.v., do stvarnosti njegovog vremena i budućnosti. U druga dva dela, bog oprašta sotoni i počinje era univerzalne sreće. Ideja vodilja, često isticana u tiradama, je osuda tiranije, klerikalnog mračnjaštva, nasilja i nepravde, u ime potlačenog naroda. To su, ustvari, istorijski i mitski fragmenti nejednake vrednosti, stilski inkoherentni, epski više po deskriptivnosti nego po strukturi i naraciji.
''Popevke ulica i lugova'' (1865.) – kratki sastavi u šestercu, sedmercu i osmercu; iznenađujuće lepršavi, formalni artizam. ''Strašna godina'' (1872.) – reakcija na nemačko-francuski rat i na Parisku komunu. ''Umeće kako biti deda'' (1877.) – neposredan odraz porodične atmosfere ''Le pape'' (1878.) – neka vrsta epsko-lirskog pledoajea (=završni govor) za dobrotu, ljubav i mir. ''Četri vetra duha'' (1881.) – podeljena na satirički, dramski, lirski i epski ciklus. Izuzetno širok i ambiciozan program i poetika. Pesnik rodoljubivih, religioznih, socijalnih, filozofskih, ljubavnih tema, pesnik neumoljive političke satire i istorijskih vizija, pesnik porodične intime, idile, elegije, pejzaža, mora. Igoova ogromna produktivnost je između ostalog i posledica njegove svesti o potrebi obnove i preporoda francuskog pesništva, za šta se on osećao pozvanim. Njegova poezija je prožeta duhom barikada, duhom izuzetno aktuelnim u tadašnjim istorijskim dešavanjima; uz to je bila i savremenija i komunikativnija, i nalazila je više odjeka. Obično se kao odredbe njegove poetike ističu versifikacija, jezička kreativnost, osećaj za ritam, vizionarstvo... Igo je obogatio aleksandrinac i druge metre zvučnošću, sigurnošću, ritmičnošću. Još važniji je doprinos pesničkoj leksici i stilu – izuzetan broj novih reči i sredstava izražavanja. U Igoovom rečniku nalaze se najobičnije i najapstraktnije reči, kolokvijalne i bizarne, a izrazi iz svakodnevnog govora i specifičnih žargona koegzistiraju sa izrazima nabijenim romantičarskom lirskom emfazom (=naglasak). Igo je ponekad i suviše elokventan, ali tom odlikom je iskupljivao mnogo šta drugo : banalnost opštih, pesnički istrošenih sadržaja, prosvetiteljsku deklamatoriku, romantičarske klišee, previše ličan sentimentalizam, površnost i plitkost filozofskih pretenzija. Navedenim odlikama treba dodati i Igoovu veliku imaginativnu moć, i retku veštinu u korišćenju svih elemenata pesničke retorike i njihovom struktuiranju u pesmu, što je održavalo izvesnu poetsku napetost čak i tamo gde su rutina i propovedništvo postajali sami sebi cilj. + U Igoovom opusu se nalaze svi vidovi romantičkog romana. ''Islandski Han'' (1823.) – samoispovest u duhu vremena, u kojem ima elemenata ''crnog romana''. ''Zvonar crkve Notre-Dame'' (1831.) – slikovito uskrsava srednjovekovni Pariz – najuspelije ostvarenje u nizu romantičkih istorijskih vizija. ''Jadnici'' (1862.) – Igo evocira sopstveno detinjstvo, Napoleonovo doba i revoluciju 1868.g., a savremenost poprima patinu prošlosti. Uspeh ''Jadnika'' utire put čitavom nizu romana : u ''Poslenicima mora'' (1868.) pesnik se priseća svog boravka u izgnanstvu, dok u romanu ''Čovek koji se smeje'' (1869.) slika Englesku u 18.v. Francuska revolucija je nadahnula poslednji Igoov roman : ''Devedeset i treća'' (1874.). Osim ''Poslenika mora'' (''Pomorci''), romana kosmički intoniranog, svi drugi Igoovi romani su vezani za određeno razdoblje i prostor, i približavaju se namerama pesnika iz epa ''Legenda vekova'', jer su delovi jedinstvene epopeje čovečanstva. U ''Pomorcima'' ljudska drama nije smeštena u svoj društveni okvir – glavni junak se bori sam protiv kosmosa u prometejskom sukobu sa svojim iskonskim neprijateljom okeanom. Čini se kao da materija – a to je jedna od temeljnih crta Igoove ideologije – utelovljuje u sebi zlo (u vidu užasne hobotnice). Maniheizam će ipak biti prevladan utapanjem zla u dobru, a pesnik tako u duhu romantičara izražava svoju istovremeno užasnutu i zadivljenu viziju prirode. Igoovi romani su odraz romantizma kao stilskog pravca i odgovaraju raspoloženju epohe. Ali, oni su isto tako odraz opsesivnih vizija pesnika koji ispunjava svoje zaplete i likove sopstvenim simbolima. Metafore i slike ''nisu tek privid stvari, nego senka koju na stvari baca unutrašnji san'' (Igo). To potvrđuju i neki izuzetni primeri automatskog pisanja koje izvire iz prebogate podsvesti (npr. poznati ''nokturno'' u ''Jadnicima''). Pored shema ''crnog romana'', formule progonitelj-progonjenizaštitnik, tehnike ''suspense'' i melodramatičnih zapleta, u ''Jadnicima'' Igo otkriva nove romaneskne vrednosti u slikanju nepoznatih i prezrenih sredina, velegradske i društvene periferije, pariških zatvora i podzemlja, nove socijalne momente.
Ovaj istorijski roman obuhvata gotovo sve važnije događaje 19.v., iako u proizvoljnoj hronologiji. Kompozicija mu je složena ali majstorski vođena, jer bezbrojne digresije (koje se kreću od bitke kod Vaterloa do razmatranja o pariškom argotu) ne ostavljaju dojam raspršenosti. Osnovna tema romana je ozbiljna socijalna preokupacija – otkriti društvenu bedu, ukazati na izopačenost i poroke kojima je ona uzrok. Pisac, međutim, ne uočava ekonomski uzrok društvenih pojava : brutalnom naletu mladog kapitalizma on suprotstavlja plemeniti, naivni optimizam, humanitarnu ljubav i praštanje. Ova istorijska i filozofska epopeja ipak je po nekim karakteristikama i realističko delo, haotično ali i jedinstveno po snažnoj mitologiji koja njima vlada. Ona je odraz verovanja i unutrašnjih sukoba samog autora, a vrlo moderno ''Ja'' pripovedača je istovremeno i svedok i iznosilac događaja. U ''Zvonaru'' i ''Jadnicima'' društvena freska se spaja sa moralnom problematikom, u kolopletu grozničave imaginacije koja podstiče i neke probleme čiste umetnosti, što je uočio i Bodler. Sa ''Zvonarom crkve Notre-Dame'', Igo se ogleda u istorijskom romanu koji je 30-ih god. 19.v. u modi. Uprkos učenoj dokumentaciji o Parizu 15.v., i ugledanju na Skota, Igo smatra ovaj roman delom ''hira i mašte''. U prvom planu nisu ni izmišljeni likovi kao kod Skota, ni istorijski kao kod Vinjija, nego uzavreo život srednjovekovnog Pariza koji ključa oko čuvene katedrale koja je znak neprolazne umetnosti, dok je prolazno sve što je ljudsko i zemaljsko. Likovi takođe imaju simbolički karakter, građeni su na suprotnostima i otelovljuju apstraktne ideje. Tri različita udvarača Ciganke Esmeralde – dobri grbavac Kvazimodo, strastveni arhiđakon Frolo i površni lepotan Febus – kao i sama lepa čarobnica, žrtve su fatalnosti koja dominira romanom. Kvazimodo, utelovljenje plemenitosti pod likom rugobe, znači dušu zarobljenu materijom koja traži da se oslobodi. ''Hteo sam od romana učiniti epopeju'' – kaže Igo u predgovoru romanu ''Čovek koji se smeje'', a to se može odnositi na sve njegove romane. ''Zvonar'' se, uprkos mešanju uzvišenog i grotesknog, uprkos ustupcima publici u fabuli, uzdiže do remek-dela na stranicama gde se opisuje mentalitet masa i veličanstvena freska srednjovekovnog grada. Igo nije svesni preteča modernog romana; on sledi težnje romana svog vremena kada ova književna vrsta još nije bila tačno određena. Zato mu se može prebaciti izvesna glomaznost, loša kompozicija, neuverljivost fabule, stalno uplitanje pripovedača, kao i celokupni barokni i raznorodni karakter dela - ali to znači biti neprijemčiv za čudesnu pesnikovu imaginaciju koja se po prvi put slobodno razmahala u romanu. Gerard de Nerval : Poznatiji kao pesnik u prozi – esejistika, novelistika, putopisi i sl. Njegovo delo je probudilo zanimanje tek posle odumiranja romantizma. Ceo njegov opus nosi pečat nekog mističnog unutrašnjeg nespokoja, koga nikada nije uspeo da prevlada i dovede do bilo kakvog racionalnog uporišta. Bavio se problemima besmrtnosti duše, otkupljenja, reinkaracije. U religijskim traženjima došao je do neobičnog sinkretizma : u kultu Izide združio je Orfeja, Pitagoru, Mojsija i Hrista. Naginjući snoviđenjima ''jedne druge egzistencije'', Nerval se našao u raskoraku između stvarnosti i snova. Taj dualizam u literarnoj transpoziciji predstavljaju dve žene : prostodušna, ljupka seljančica Silvija, prijateljica njegovog nepovratnog detinjstva, i ponosita, idealna Adrijana, do koje se ne može dovinuti i koju je ''možda već video u nekom drugom postojanju''. Središte Nervalove lirike tvori desetak antologijskih soneta zbirke ''Himere'' (1854.). U posveti prijatelju A.Dimi (sa kojim ga veže i koautorstvo drame ''Leo Burchart''), Nerval naziva ove pesme ''složenim u stanju supernaturalističkog sna''. U njima se najbolje primećuje pesnikov jaz između realnosti i halucinacija, njegovi časovi lucidne vidovitosti, što se pesnički ostvaruje u magičnoj sposobnosti da u strogo omeđenu formu unese brojne skrivene, fantomske i široko aluzivne akcente. ''Himere'' i po grotesknom govoru i po pesničkoj tajnovitosti zaslužuju atribut najdirektnijih prethodnica simbolizma. Nervalova poezija i u nekim drugim ciklusima pruža zanimljive podsticaje, posebno u tzv. malim odama (''Odelettes rythmiques et lyriques'', 1855.), navodnim imitacijama Ronsardovih oda, u kojim Nerval interpretira razne romantičarske motive.
Louis-Charles Alfred de Musset (1810-1857.g.) : Pesnik, dramatičar, prozaista i publicista. ''Španske i italijanske priče'' (1830.) – sa pomalo bizarnim i tragičnim sadržajem, prožete stastvenošću i ličnim pesimizmom. Ove dve zemlje, koje su tada ušle u književnu modu, sa svojim mitovima, folklorom i legendarnim ličnostima, poslužile su Miseu da nervozno i grčevito izrazi opsesije sopstvene psihe, uznemirene i ustreptale od romantičarske lektire. Ljubav je pokretač svih manifestacija, dvoboja, ubistava, muzike, plesa. Vrhunac Miseove lirike i neposredan odraz njegove životne krize su pesme nazvane ''Noći'' – ''Majska'' (1835.), ''Decembarska'' (1835.), ''Avgustovska'' (1836.), ''Oktobarska'' (1837.). Tom ciklusu na svojevrstan način pripada ''Pismo Lamartinu'' (1836.), a zatvara ga ''Uspomena'' (1841.). ''Noći'', nastale posle njegove čuvene avanture sa Žorž Sand, koncipirane su u raznovrsnom metričkom dijalogu između pesnika i muze, odnosno pesnika i njegovog alter ega. Kao polazište za ''Uspomenu'', Mise direktno negira Danteovu misao : ''Veće boli ne imade, već sećati se svojih srećnih dana u nevolji.''. Pesme nemaju ambiciju da oblikuju neki samostalni pogled na svet – Mise je zaokupljen svojim ljubavnim osećanjima i njihovim svemoćnim delovanjem na njegovo duševno stanje. On u suštini svoju duboku sentimentalnu, psihičku i moralnu krizu ekstremno romantičarski generalizuje kao večnu ljudsku sublimaciju. Veličina čoveka, po njemu, meri se količinom patnje, umetnost takođe. U okviru takve inspiracije nisu se mogli izbeći patos, ponavljanje, lamentiranje, ali ona omogućava praćenje svih stupnjeva jedne zaista proživljene ljubavne teskobe, pri čemu pesnik dopire do istančanog i ponekad impresivnog psihološkog lirizma. U ''Majskoj noći'' Mise u jednom odlomku pokušava da eksplicitno odredi program romantičarske poezije : njen izvor je pesnikovo krvareće, umiruće srce, kult patnje, a predeli nadahnuća bi trebalo da budu Škotska, Italija i posebno antička Grčka. Muza alegorički predlaže pesniku poetske vrste : ljubavnu elegiju, epopeju, tragediju, filozofske, bukoličke, petrarkističke pesme i satiru. U ''Avgustovskoj noći'' – opsednutost ljubavlju i žeđ za njom dovedeni su do paroksizma, do žudnje za apsolutnim iščezavanjem u tom osećanju. Kao liričar, Mize je delovao samo između 1830. i 1841.g., stekavši blistavu reputaciju. ''Dete veka'' – magnetski je privlačilo svojim elegičnim stihovima, koji su ispovedali neviđenu opijenost ljubavnim bolom, neku samouništavajuću simbiozu ljubavi i patnje, ali je njegovo delo brzo palo u zaborav. (Bodler je bio oštro kritičan prema njemu, iako je po poetici bola Mise uticao na njega, kao i na Verlena). Iako se često navodi kao primer lirskog hiper-romantizma, Mize mnogo toga duguje klasicističkoj versifikaciji – uostalom, kao svoje uzore navodio je Boaloa i Rasina. To se oseća u jezičkom izboru i konstrukcijama, stilskim figurama, i uošte u klasičnosti forme njegovih stihova. Mise je ipak tipični romantičar : pesnička opsesija tog pokreta, potreba da se sasvim objavi i izrazi sopstveno Ja, jedini je impuls Miseove lirike, a kako se u njemu neprestano odvijala ista drama, tako on zapravo varira uvek iste motive i raspoloženja. Po njemu, ''umetniku ili pesniku potrebna je samo emocija''. Zato Mise, poput Lamartina, peva trenutačno, gotovo improvizujući, i zazire od pesničkog doterivanja, upornog rada. Stalno emocionalno aktivan, stvara ovidijevskom lakoćom, zahvaljujući izvanrednom lirskom temperamentu, i školovanosti na primerima klasika. Tako ovo pesništvo, iako stalno polazi od i vraća se ljubavi, sa mazohističkom glorifikacijom patnje koju ona izaziva, ima specifičnu živost i eleganciju. Mise je svoju poeziju za života sistematizovao u dve knjige : ''Prve pesme'' (1829-35.), i ''Nove pesme'' (1835-52.).
Teophile Gautier (1811-1872.) : Započeo karijeru kao vatreni i impulsivni pristaša romantičara, a okončao je kao ideolog nove pesničke škole – larpurlartizma. Pisao pesme, romane i novele, bavio se kritikom (književnosti, likovne umetnosti, pozorišta), bio je novinar i urednik. Već 1835.g u predgovoru svom romanu ''Gđica de Maupin'', napada utilitarnu umetnost, braneći načelo krajnje umetničke nezavisnosti i formira čuveni moto ''umetnost radi umetnosti'', da bi 20 god kasnije, napravivši vidan otklon od nekih postulata romantičarske poetike, u listu ''Artiste'' (1852.) razradio svoje ideje do granice avangardnog estetizma : ''Verujemo u autonomiju umetnosti; umetnost za nas nije sredstvo nego cilj; - svaki umetnik koji želi nešto drugo osim lepo, nije za nas umetnik; nismo nikada mogli shvatiti odvajanje ideje od forme...''. Flober, koji će godinu dana nakon tog manifesta objaviti svije kapitalno delo, prihvata bez rezerve Gotjeova stanovišta, a Bodler mu posvećuje ''Cveće zla''. Kao pesnik, on prolazi put od romantičarskih postupaka do impersonalne plastične lirike. Zbirka ''Pesme'' (1830.) je pod jakim uticajem Igoa. Poema ''Albertus'' (1833.), pod uticajem Misea, koncipirana kao neka vrsta teološke legende sa temom odnosa duše i greha, i dosta fantastične građe. Gotje proklamuje sintezu poezije i likovne umetnosti (''pesnik je slikar''). Zbirka ''Komedija i smrt'' (1838.) ima nevalovskih situacija. Kao i kod grobljanskih pesnika, nižu se noćne scene sa groblja – iz mrtvih ustaju Faust, Don Žuan, Napoleon, i govore o iluzijama svog života. Mračna atmosfera je naturalistički potcrtana opisima raspadanja leševa, migoljenja crva. Od 1847. do 1870. piše isključivo ''Emajle i kameje'' (1852-1872.), obuzet težnjom da na različitim temama realizuje ideal totalne pesničke forme i da je impregnira simfonijama boja, linija, muzičkih zvukova. U kratkim osmercima on vraća u opticaj izraze izvučene iz drevnih rečnika, u skladu Igoove tendencije obogaćavanja francuskog jezika. Pesma ''Umetnost'', iz te glavne njegove zbirke, postala je kredo parnasovske škole. Gotje smatra da je poezija poput ''plastičnih umetnosti'', istovremeno umetnost i zanat, koji zahteva tehniku. Zato pesnik treba da dobro poznaje jezik, jezik je za njega materija koju obrađuje, kao što vajar obrađuje kamen a slikar boju. Ako pesnik želi da iskaže svoju veštinu, mora odabrati što teži oblik : jedino je forma trajnija od vremena i smrti.
Helena Mandić-Pachl – ''Romantičko kazalište, nova kazališna klima'' : Romatičko pozorište, poput romantizma u celini, uklapa se u kontekst sociološko-istorijskih i književno-teorijskih zbivanja. Francuski romantičari pokušavaju da svoj umetnički kredo izraze i putem dramskog stvaralaštva, pri čemu dolazi do nesuglasja između zahteva scene i pesničke inspiracije. Iako romantizam kao pokret zahvata prvenstveno poeziju, francuski romantizam ipak pre svega mašta o pozorištu, i definiše se kroz teoretske rasprave koje prethode pobedi na sceni. Mladi književni naraštaj – les Enfants du siecle – odrastao pod Napoleonom, u pozorištu vidi najdirektniji i najbrži put za afirmaciju i realizaciju svojih ideja. Značajno je da se romantizam razvija uporedo sa uzdizanjem građanstva, i da ''revolucionarni dani'' 1830.g. imaju pandan u ''književnim danima'' oko premijere ''Ernanija''. 1827.g. – godina Igoovog predgovora drami ''Kromvel'', koji po opštem mišljenju ustvari predstavlja teorijsko-estetski program romantičkog pozorišta. 1829.g. – prvi scenski uspeh rom.pozorišta : drama A.Dime Oca - ''Henrik III i njegov dvor''. 1830.g. – premijera Igoove drame ''Ernani'' – definitivna pobeda romantičkog pozorišta. Na silaznoj putanji bitna je 1843.g. – godina Igoovog neuspeha sa dramom ''Nemački grofovi'', koja je u pozorišnim analima ostala zabeležena kao datum silaska romantizma sa pozorišne scene. Pobeda romantičkog pozorišta, prvenstveno romantičke drame, bila je u znaku verbalnog revolta, opozicije klasicizmu, u znaku negacije pravila prikladnosti, verodostojnosti, plemenitog jezika i ostalih tradicionalnih klasicističkih normi i konvencija. Romantička drama ima svoj izvor u melodrami, a nakon kratkog vremena sjaja ponovo stagnira u melodramu. U melodrami koja dominira francuskom scenom u prvoj četvrtini 19.v. nalazi se već mnogo elemenata romantičke drame. Melodrama se rađa iz građanske drame 18.v., kao odgovor na potrebe nove publike koja traži spektakl i jake emocije, dinamičnost umesto statičnosti. Korišćenje istorije ili legende, briga oko vernosti prikazivanja, moralna pouka – bitne karakteristike romantičke drame – već su prisutni u melodrami kao elementi. Francuska scena je u romantičkom pozorištu dobila ono što je nedostajalo melodrami : smisao za meru (u relativnom značenju), i novi jezički izraz. Uz to je romantičko pozorište želelo da deluje ne samo na osećaje nego i na razum, i da bude poučno – kao delo mislilaca sadržavaće i određenu filozofiju. Osim melodrame, tematsko-formalni uticaj na razvoj romantičkog pozorišta izvršile su i istorijska drama i tragedija. Već je Prosper Merime prekinuo sa tradicionalnim pozorišnim konvencijama, nadahnjujući se aktuelnošću ili istorijom. Dramatičari počinju da kroz realne i poznate likove daju simbole kojima žele da pouče publiku. Sa druge strane, istorijska tragedija je mogla poslužiti kao idealan primer apsurdnosti konvencija klasicističke tragedije. U to vreme, na nemački su već prevedeni Šekspir i Šiler, a 1814.g. izlazi i prevod Šlegelovih ''Predavanja o dramskoj umetnosti'', u kojima on modernu dramu naziva ''romantičkom'', suprotstavljajući je klasicističkoj tragediji kao konkretnu istinu apstrakciji. Stendalova rasprava ''Rasin i Šekspir'' (1823,1825.) – verni sledbenik senzualista i analitičara 18.v., Stendal postaje neka vrsta glasnogovornika romantičara, od kojih ga inače sve deli. Osnovna misao se temelji na tvrdnji da se dramsko delo mora ''dopasti savremenoj publici''. Romantizam to postiže kod svoje publike – i Rasin i Šekspir su bili romantičari kod svoje publike. Ali, dok Rasin zbog klasicističkih konvencija kod savremene publike više ne izaziva ono neophodno ''dramsko uživanje'', Šekspir, koga ne sputavaju nikakva pravila ni konvencije, može poslužiti kao uzor savremenim dramatičarima. Stendal u ime ''romanticizma'' stvara svoju doktrinu i odbacuje pravila o tri jedinstva i prikladnosti, zalaže se za prozu umesto stiha, i za sadržaje iz nacionalne istorije, a umesto opisa i neodređenog dekora zahteva lokalni kolorit. Igo u pregovoru ''Kromvelu'' sažima teoretski i programski zaključak svih tih težnji koje se se ispoljavale već ranije. Njegova ideja vodilja je romantičarska krilatica : ''Sloboda u umetnosti''.
Razvoj društva i pesništva dovodi Igoa do zaključka da su postojala 3 razdoblja : lirsko, epsko i dramsko. Ovo poslednje, moderno doba, posledica je čovekovog hrišćanskog dualizma, koji postaje izvor moderne drame. Drama izražava i veličinu i bedu čoveka, tj. daje potpunu realnost, što implicira mešanje tonova u dramskom izražavanju. Ali, to ne znači uvođenje integralnog realizma, nego lokalnog kolorita na scenu – nije reč o spoljašnjoj, materijalnoj, lokalnoj boji, već o unutrašnjoj, intimnoj, koja treba da izvire iz samog dela. Upotreba stiha bi trebalo da samo najtalentovanijima omogući pristup na scenu, i time osigura pesnički kvalitet. I stih treba da se podvrgne osnovnom principu istine – sadržajno mora da se oslobodi svih ograničenja, kao što mora da se oslobodi i stare klasicističke prozodije. Sve to će obogatiti dramsku umetnost koja postaje ''potpuna poezija''. Ne samo u pogledu zahteva za uvođenjem stiha, nego i po imperativnom traženju mešanja vrsta i tonova, Igo se razlikuje od Stendala koji smatra da nije moguće ostvariri dramsku koegzistenciju tragičkog i komičkog. Jasno je da dramska koegzistencija tonova, kako je zahteva Igo, treba da za posledicu ima mnogo slobodniju i fluidniju strukturu drame, i samim tim da se suprotstavi klasicističkim konvencijama. Međutim, u tom pogledu je najmanje učinjeno. I romantička drama na određen način koristi bitne tekovine klasicističke dramaturgije. Gotovo svaka romantička drama obiluje dilemama, peripetijama, monolozima, tiradama, kraljevima, dostojanstvenicima, neverodostojnostima. Reč je o različitom shvatanju pozorišne iluzije. Romantičari tu ilziju žele da postignu većom dozom realizma u osećajima i radnji, dok su je klasicisti očekivali od ujednačenosti dramskog i stvarnog vremena. Ponovnim uvođenjem heroja na scenu (u okviru svojih viđenja), romantičari se suprotstavljaju građanskoj drami 18.v., ali nastavljaju jednu od klasicističkih normi. Razlika je samo u tome što se klasicista povlači puštajući da njegovi junaci žive svoj život, dok romantičar gotovo uvek direktno progovara u liku svog junaka. Igo prvenstveno odbacuje jedinstva mesta i vremena, ali on sam ih primenjuje čak i u ''Kromvelu''. Zanimljivo je da u pogledu jedinstva radnje, Igo nije verbalno toliko radikalan i zahteva ''jedinstvo celine'', koja dozvoljava postojanje sporednih radnji. Prema tome, njegova koncepcija nije daleko od klasicističkih zahteva, i ustvari znači jedinstvo perspektive u kojoj se dopušta interferiranje drugih koncentričnih radnji. Po Igou, nije reč samo o odbacivanju pravila, o novoj tematici, nego o novom obliku dramske umetnosti u kojoj treba da u ime istinitosti vladaju ''opšti zakoni prirode''. Ali, i klasicizam je proglašavao za lepo samo ono što je istinito i pozivao na oponašanje prirode u kojoj se nalazi prava istina. Iako je Igo pošao od ideje istinitosti u umetnosti, on je svestan granica, jer kaže ''Umetnost je odabrana istina'', a ''stvarnost prema umetnosti'' razlikuje se od ''stvarnosti prema prirodi''. Drama treba da bude ogledalo u kom se odražava priroda, ogledalo koje ima moć koncentracije i izbora. Pesnik treba da odabere ono što je karakteristično. U predgovoru drami ''Marija Tjudor'' (1833.), Igo iznosi još ambicioznije zahteve. Drama se ne zadovoljava zahtevom za istinom, nego teži da u grandioznoj freski objedini sveobuhvatnu sliku čoveka i sveta. Uprkos ambicioznim teorijama, Igo nije uspeo da da njihovu vernu ilustraciju u svom dramskom stvaralaštvu. Sama drama ''Kromvel'', iako šekspirovski zamišljena, ostala je u senci Predgovora. Ubrzo posle ''Kromvela'', Igo piše dramu u stihu ''Marion de Lorme'' (1829.), koju cenzura zabranjuje zbog sadržaja (rehabilitacija kurtizane). Ipak, on za mesec dana piše novu dramu : ''Ernani'' – cenzura ovog puta daje dozvolu za prikazivanje, računajući na odbojnost interpretatora naviklih na klasicistički repertoar, kao i na neuspeh kod publike. Ali, nisu računali na mladu publiku. Premijera ''Ernanija'' (25.02.1830.) ostaće poznata kao ''la bataille d'Hernani'' – bila je to zaista organizovana manifestacija pretežno mlade publike koja bučno prihvata Igoov napad na ukrućenu društvenu hijerarhiju, demonstrira u prilog ljubavi i mladosti, a protiv estetskih konvencija. T.Gotje je bio jedan od organizatora aplauza u publici. U istoriji romantičkog pozorišta, poput predgovora ''Kromvelu'', i bitka oko ''Ernanija'' znači više od same drame. Čak postoji mišljenje da se mlađa generacija klasicista suprotstavila starijoj, a borba se vodila više oko izraza, rečnika, versifikacije, a manje oko suštine drame.
Midhat Šamić – predgovor ''Bogorodičina crkva u Parizu'' : Igo je imao visoko shvatanje o misiji, funkciji pesnika : ''Pesnik, u danima nepravde, / dolazi da oglasi lepše dane; / on je borac za utopije, / stoji tu, al' upire oči dalje.'' To shvatanje je primenio i u praksi : u mnogim pesmama žigoše ugnjetavanje, nasilje, društvene nepravde, i traži nezavisnost, slobodu, toleranciju. Borio se i protiv koncepcija teorije larpurlartizma, kada se ona razvila u francuskoj poeziji : hladnoj objektivnosti parnasovaca Igo suprotstavlja strasnu borbenost i interes za društveni život i progres. U delu ''Viljem Šekspir'', on kaže : ''O! Umovi! budite korisni! služite nečemu. ... Umetnost radi umetnosti može biti lepa stvar, ali umetnost radi progresa jeste još lepša. ... Korisno, daleko od toga da ograničava uzvišeno, uveličava ga.''. Priča ovog romana uzeta je iz francuske srednjovekovne prošlosti – dešava se u Parizu 1482.g. Tri najznačajnija podstreka za pisanje : interes za istorijski roman, kao i za srednji vek; akcija za zaštitu francuskih kulturnih spomenika (u vezi sa delovanjem tzv. ''crne družine'', koja je rušila francuske spomenike i prodavala ih u inostranstvu); negativan Igoov stav prema kraljevskom apsolutizmi i crkvi. Nedostaci dela : sklonost ka erudiciji i digresijama, melodramatičnost izvesnih pojedinosti i čitavih scena, neočekivani susreti i neverovatni doživljaji (koji se pravdaju izvesnom fatalnošću koja lebdi nad likovima), sumorna psihologija, konvencionalnost ličnosti... Dobre strane : pre svega zanimljivost i jedinstvo sadržine – Igo je uspeo da sačuva celovitost i harmoniju dela. Delo obiluje mnoštvom slika, od kojih su neke prave, snažne freske – pr. slika napada prosjaka na katedralu, za koju Balzak kaže da, u oblasti epskih priča, ne poznaje ništa što bi je moglo nadmašiti. U slikama Pariza, Igo evocira naravi, običaje, verovanja, sujeverja, predrasude, zakone i umetnost – pokazuje se kao sjajan slikar narodnih masa, svih društvenih slojeva i profesija, u svim stanjima - od slavlja i veselja, do besa i očajanja. Činjenica je da ovom delu ne samo da nedostaje verski akcenat, već je – po svom opštem duhu i likovima, po nemilosrdnoj kritici i jetkoj satiri srednjovekovnog mračnjaštva, varvarskih naravi, ustanova – ponekad prožeto neprijateljskim stavom prema katoličanstvu. Zato je i iznenadilo Igoove savremenike i izazvalo oštre prigovore. Lamartin je isticao da je Igoov roman ''nemoralan usled dosta naglašenog odsustva proviđenja'', i da u njemu ima svega ''osim malo religije''.
