Dante Aligijeri - Novi Zivot

Dante Aligijeri

NOVI @IVOT Prilagodio sa toskanskoga Koqa Mi}evi}

I Sve du{e krotke i sva srca dobra koji }e primit to {to pi{em sada, da mi{qewe mi kaù kako spada, zdravim u ime boga im, Amora! Ve} tre}i sat je najavila zora dok jo{ su gore sjala zvezdâ stada, kad javi mi se Amor iznenada, na kog kad mislim obuzme me mòra. îl mi se ~iwa{e Amor, na dlanu drè}i moje srce, a uz telo gospu svijenu u vel, uspavanu. Zatim je prenu i dâ kao hranu woj smerno upla{enoj srce vrelo: tad videh gde ode jer to ga ganu. II O vi {to niz drum Amorov gazite, motrite i kaìte da li je bol, od moga ve}i, mogu}; i molim tek da govor moj pratite i tako shvatite da li sam muka svih odaja i kqu~. Amor mi, ne zbog zasluge vlastite, ve} du{e plemenite dade ìvota blagog slasti tisu}, tè ~uh za sobom po~esto re~i te: „Boè, kakvu mo} kriju}, u srcu tog su radosti ve~ite?« PISMO

175

Al’ sad izgubih veselost jedinu {to stiza{e mi iz qubavne skriwe; tako ostah bez i we tè sumwa voqu za pesmom prekinu. Stoga bih hteo li~it na ve}inu koji kriju sva zla {to ih kiwe, spoqa pokazuju} vedrinu a u dnu srca liju} suze siwe. III Pla~ite, mili, jer pla~e i Amor, kad osetite wegovo bezna|e. Amor kod gospâ Milost bi da na|e gorak kroz o~i pokazuju} rastvor, Jer gruba Smrt u srce ~iste gra|e stavi sva svoja oru`ja i razdor, ni{te} to {to na svetu hvali svak stvor, od ~eg, do ~ast joj, ni{ta nije sla|e. ûjte ~ast kakvu Amor woj podari, jer ga u pravom liku videh, cvile} iznad te mrtve slike uistinu; I gledao je ~esto u visinu gde ~asna du{a udomqena bi ve}, {to be{e gospa lika sveg od ~ari. IV Smrti zlo gruba, milosti neràda, drevna majko sveg jada, presudo neopoziva u stvari, po{to mi bolno srce ti udari samom u toj pustari, do iscrpqewa jezik te napada. A da ti prava pripadne nagrada morao bih re} tada da pogre{ni tvoj sud svuda sve kvari, ne da ti znaci prikriju se stari, ve} da se besom àri svak, kom }e hrana biti qubav mlada. Ti uze svetu dostojanstvo su{to koje je svake gospe prvi kras: u prve mladosti ~as

176

PISMO

tvoj crn vel na cvet qubavni se spu{t’o. Ne}u sad vi{e otkrivati wu {to vrline hvale boqe nego glas. Ko ne zasluì ve~ni spas nek ne nada se da }e woj u dru{tvo. V Ja{u}i prekju~e du` nekog puta, qut jer putovah protiv svoje voqe, videh Amora kad pogledah boqe ispod lakog putni~kog kaputa. Izgleda{ mi da tuàn tu luta, kao da svoje izgubi prestoqe; i uzdi{u} je stizao kroz poqe, ~ela, da svet ga ne vidi, pognuta; Zovnu me, kad me vide, po imenu, i re~e:„Stièm iz kraja daleka gde tì bi srce u zaludnom lovu; A sad ga vra}am da sluì ~ar novu.« Tad samilost me spram weg proè neka da, ne znam kako, on nesta u trenu.

BALADA Balado, èlim da na|e{ Amora i da s wim idu} mojoj gospi preda{ to izviwewe moje, o kom peva{, koje gospodar moj woj iznet mora. Idi, balado, tako gospodstveno da i bez druìne odva`no pre|e{ preko svakog praga; a da te neko ne bi s puta skren’o, nek te Amor zbrine, jer bez wega se zna ostat bez traga; a ona {to te treba ~ut, ta draga, kao {to mislim, na mene je quta: i ne bude{ li wime podstaknuta lako moè{ ostat bez odgovora. Uz slatke zvuke, kada bude{ s wime, po~ni te re~i tada tek po{to milost zamoli{ je za te: „Gospo, taj u ~ije zborim ime, PISMO

177

èli, ako ste ràda, uz izviwewe, da me saslu{ate. Amor je taj {to ~ini, da znate, da zbog lepote va{e on lik mewa: stog, za{to druga on gleda stvorewa, mislite, jer je srcem od mramora.« Reci joj:„Gospo, srce je wegovo tako stamene vere da sve mu misli u woj behu pre: odmah va{ posta, i to je verov’o.« Posumwa l’ bez mere, reci nek pita Amora, {to zna sve: i ponizno joj kaì kre}u} od we, ako wen oprost ne mogu da uzmem, nek po glasniku poru~i da umrem i poslu{a}u wu bez pogovora. I reci tom {to sve milosti je kqu~, pre neg ode{ od dame, i on }e moju da podrì stvar: molim te sada, ove note ~uju}, ostani kraj we za me, i za svog slugu zasluì neki dar; i ako ona oprosti taj kvar, u~ini da lepi lik najavi mir. Mila balado moja, kreni sve u {ir, po èqi, i da uspe{ bez napora.« VI Sve moje misli zbore o Amoru, a me|u wima takva je razli~nost, da jedna mo} mi nudi i pravi~nost, jedna na ludost navodi najgoru, Jedna mi nudi nadu u slast skoru, jedna u meni podsti~e rawivost, a tek se slaù kad traè samilost drhte} od straha u srca zatvoru. Zbog svega ne znam {ta ~init u biti, i jo{ na koju da udaram ìcu, takva pometwa qubavna me svlada! A kad sa svima èlim na}i sklada, moram da zovem svoju du{manicu, gospo|u Milost, da me ona {titi.

178

PISMO

VII S gospama drugim ismevate li~nost moju, al’, gospo, ne mislite kako i za{to moj lik za~udi vas tako dok gledam va{u veliku umilnost. Da znate, ne bi vi{e mogla Milost izlagati me isku{ewu jako, jer Amor, ~im bih vama se primak’o, dobije takvu odva`nost i ~ilost, Tè mi, kroz pla{ne uzdahe biju}i, ubija jedne, a druge izbaci, tako da sâm tek pri}i mog’o bi vam: Zbog toga i ja druga li~nost bivam, al’ jo{te su mi poznati ti znaci, — vapaji prognanikâ razdiru}i. VIII Sve {to me mu~i u duhu tad mora umret kad vidim vâs, biseru sveti; a kad sam uz vas, ja ~ujem Amora glas:„Beì, smrtna opasnost ti preti.« Lik ima boju srca, od naporâ da na|e oslon u ovoj vrleti, a u tom pjanstvu velikog razdora stene k’o da mi vi~u: Mreti, mreti. Greh ~ini ko me vidi sred tog stawa a du{u moju ne ute{i jadnu, pokazuju} mi u mom nevesequ Samilost, `rtvu va{eg ismevawa, koja se stvara mrtvom liku na dnu o~iju koje gaje za smrt èqu. IX Nisam do sada razmi{qati prest’o o zlu zlom kojim Amor me opek’o, i saàlim se, tako da sâm ~esto kaèm:„Vaj da l’ to ose}a jo{ neko?«; Jer Amor èstok i ne bira sredstvo da napadne me uzdu` i popreko: tek jedan na|e duh u meni mesto, da misli na vas, koja ste daleko. PISMO

179

Onda se trgnem, lice mi je bledo, èlim da snage oja~am sve mawe, tè idem k vama, misle} tu je nèga: A podignem li o~i da bih gled’o u srcu takvo tad po~ne drhtawe zbog kog mi du{a iz damarâ bèga.

KANCONA Gospe, {to znate pravi duh qubavi, s vama bih da o svojoj gospi pri~am, ne da bih prestao da je veli~am, ve} da mi srce smirenije bude. Rekoh da misle} na wegov duh pravi Amoru blagom toliko sam sli~an da sa~uvam li taj àr neobi~an, qubavqu }u obaviti sve qude. A ne}u da moj zbor povi{en bude iz straha da to moè da mi {kodi; stog }u o wenoj otmenoj prirodi govorit jasno, po{to ste vi tude, gospe i djeve zaqubqene, s vama, jer to stvar nije da je svak zna namah. An|eo diè do Boga svoj glas i kaè:„Vi{wi, opaà se dole ~udo koje je delo svih {to vole u du{i koja svetli sve do nas.« Nebesa, kojima samo jo{ fali ona, od svog je gospodara mole, a tom bi se i sveci radovali. Sama Samilost podr{ka je neka, dok zbori Bog o gospi iz daleka: „Miqeni moji, strpite se sada da bude, gde ja èlim, va{a nada tu gde taj {to }e wu izgubit ~eka, i {to }e re} u paklu:’O prokleti, znajte, ja nadu blaènih osetih’.« Gospa s najvi{eg ù|ena je neba: Stog èlim re}i kakva je ~ast wena. Dà, koja èli biti ~asna èna, nek je s wom, jer woj idu} u susret zla srca Amor svojim ledom vreba i misao im svaka mre tog trena;

180

PISMO

a ko podnese sjaj wezinih zena posta}e ne{to otmeno, il’ umret. A na|em li nekog dostojnog u svet wezin da u|e, to shvati}e u ~as, odgovara mu primiti wen spas, i ponièn ~ak bi}e mawe uklet. Tû milost dobi od nebeskog Cara: ne moè propast ko s wom ràzgòvara. Amor to o woj kaza:„Da l’ stvar smrtna moè bìt tako prijatna i ~ista?« Tad pogleda je, i shvati zaista da Bog je od we ~udo stvorit hteo. Bisera ima boju, gde se crta gospino lice, sa puno jedinstva: priroda u woj sve dobro razlista. Uzor lepote svaki je wen deo. Iz o~iju wenih, ~im skine veo, izlaze strele qubavi plamene, prè} svakog {to svoje na wu skrene, i dò srca ga probada vrh vreo: Amor na wenom ocrtan je liku, ko moè duè gledat dra` toliku! Kancono, ja znam da }e{ i}i zbore} gospama mnogim, jer te {aqem kraj wih. Al’ podse}am te, po{to te ja hranih, Amorova k}eri laka i mlada, da tu gde stigne{ ne okleva{ odve}: „Pokaìte mi put, jer idem sada woj ~ija hvala i na mene pada.« A da izbegne{ sve neugodnosti ne idi tamo gde su qudi prosti: trudi se, da se ne pokaè{ pre no stigne{ u dru{tvo pravo i otmeno gde }e ti pravi put pokazat gosti. Tu Amora }e{ na}i s wom u dru`bi; preporu~i me wemu, sve po slu`bi. X Amor i dobro srce stvar su ista, kao {to mudri u svom spisu duma, i jedan nigde bez drugog ne prista k’o ni razumna du{a bez razuma. PISMO

181

Priroda ~ini, kad qubavqu blista, da Amor car je a srce mu {uma gde odmara se od lista do lista, kra}e il’ duè, — zavisno od {uma. Lepota se u mudroj gospi javi, {to o~i tako skoli, da na zov nov srce poèli da stvar milu grli; I katkad tako ono tu boravi, da probudi se najzad duh Amorov. To isto ~ini gospi ~ovek vrli. XI U o~ima je moje gospe Amor {to ~ini dobrim sve {to gledat stàne; kud pro|e, svak se okre}e sa strane, a kom dâ pozdrav, u srcu mu razdor, Tè, spustiv’ pogled, uz veliki napor, uzdi{e svoje sve shvativ{i mane: ispred we gordost i srxba nestane. Pomoz’te, gospe, savetom moj razbor. Sve blagosti, sve krotke misli izvor iz srca {ikqa na wen govor vlastit, stog nek je hvaqen ko je prvi vide. A kakav wen je osmeh dok tu ide, niti se moè re}i niti pamtit, tako je nov i ~udesan taj prizor. XII Vi {to imate izgled poniznosti s o~ima gde se vidi bol i zamor, otkud stiète kad boja i nabor s likova va{ih li~e samilosti? Beste li na{e dobre gospe gosti po ~ijem licu suze prosu Amor? Ka`’te mi, gospe, srce ~ini napor, jer vidim kako hodate bez zlosti. A stiète li àlosni u biti, stanite, molim, sa mnom na toj crti, i ma {ta bi s wom, nemojte mi kriti. Vidim vam o~i, sa senkama smrti, i izobli~en va{ lik plemeniti, da srce, tek {to pogledam vas, drhti.

182

PISMO

XIII Da l’ si ti onaj {to pri~a{e ~esto o na{oj gospi, zbore} samo nama? Glasom mu li~i{, to se vidi namah, al’ kao da je tvoj biv{i lik nest’o. A za{to pla~em puni{ ovo mesto da saàqewe izaziva{ damâ? ^û li wu plakat, da ti se jo{ slama duh, ma koliko bol mu bio èstok? Pla~ pusti nama i sva tu`na dela (a te{iti je nas zaludna `rtva) koje je kroz pla~ govore}i srela. Na liku joj se takav bol ocrta da svaka koja wu gledat bi htela pred wom bi pala u suzama mrtva.

KANCONA Gospa saàqiva i tako mlada, koju vrline qudske krase razne, tu gde se ~esto sâm obra}ah Smrti, videv{i moje àlne o~i tada, i slu{aju}i moje re~i prazne, po~e od straha da pla~e i drhti. A druge gospe, stàle na toj crti, vide} me sa tom {to plaka{e sa mnom, udaqi{e se sa wom i vrati{e se da me muke li{e. Tad jedna:„Ne spij vi{e“, a druga re~e:„Gde se tvoj duh vrti?« Tad prekinuh tu viziju kroz tamu, imenom svoju dozivaju} damu. Moj glas je bio tad toliko vajan i iskidan od gr~evitog pla~a, da ja tek u svom srcu ~uh taj akord; a uza sve to i izraz o~ajan na mome licu, koji se poja~a, da okrenem se wima, — htede Amor. Takva bi moja boja im i zamor, da na smrt one pomisli{e u ~as: „Eh, pruìmo mu spas“ moqa{e jedna drugu k’o u strahu PISMO

183

i ~esto govorahu: »[ta vide, za{to ne uloì{ napor?« A kad polako vrati mi se glas, rekoh:„Gospe, obavesti}u vas. Dok mislio sam na svoj kratki ìvot, i shvatao da malu vrednost ima, jeknu Amor sred srca mog, svog stana, od ~ega moj duh rastuì se sirot, da uzdi{u}i rekoh u mislima: — I gospa }e mi umret jednog dana. Takav me o~aj svi tad sa svih strana, da sklopih o~i sred sve te nesre}e i bejahu sve ve}e patwe u du{i, traè}i put ta{ti; a posle tog u ma{ti, i svesti svòj i istini izvana, videh k’o kolo gospâ k meni kre}e, qutitih, zbore}: — Umre}e{, umre}e{ — . Tad javi{e se stra{ne stvari meni, dok spletahu me te isprazne slike; i dospeh negde, a gde, nisam znao, i gospe videh kosa raspletenih, neke kroz suze, a neke kroz krike, dok je od tuge ogaw iz wih sjao. Tad videh — ali neosetno kao — da sunce skri se i javi se zvezda, skupa pla~u} iz bezdna; da ptice lete} padaju kroz zrak, i da tle drhti ~ak; tada mi ~ovek bled i promukao kaza: — [ta ~ini{? Zar se ta vest ne zna? Mrtva je tvoja gospa, ukras gnezda —«. Digoh tad o~i sve vla`ne od pla~a i videh, kao neka ki{na màna, an|ele {to se pewu na svod beo, a ispred wih je bio taj obla~ak za kojim svi su klicali: Osana; i sve vam rekoh, i najmawi deo. Tad Amor: Vi{e kriti ne bih hteo; Do|i da vidi{ leàt gospu svoju. U zlom nespokoju pokrenut bejah do mrtve mi gospe; a kada do we dospeh,

184

PISMO

videh da gospe viju je u veo; jo{ smernosti je boju imala, k’o zbore}: — Ja sam u spokoju — . Postah u svome bolu tako smeran videv{i na woj smernosti znak tolik da rekoh:„Smrti, sudim da si blaga, od sada tebe samo hvalit smeram jer mi u gospi ti sakri svoj oblik, i odsad ne}e{ bit mi zla, ve} draga. Vidi kolika èqe mi je snaga da sam tvoj, s tobom da postanem jedan. Do|i, srce ti se preda — . Tad odoh, kad bol sav izlio sam, i kada ostah sâm rekoh, motre}i do rajskoga praga: — Blaèn ko tebe, du{o lepa, gleda — . Tad prenuste me, bez imalo jeda.« XIV Osetih u svom srcu kako zastor duh zaqubqeni diè, {to je snio: a iz daqine videh stiè Amor tako, da ga ne prepoznah, ~io, Zbore}:„Da ~ast mi oda{, ~ini napor“; a svaku re~ je osmehom krepio. Dok odgonetah, pomalo i nàzor, otkud gospodar moj do|e premio, Ugledah s gospom Vanom gospu Bi~e kako im korak prema nama le}e, jedna i druga ~udo od lepote; I ù se}awu ~ujem kako kli~e Amor mi:„Ovu zovu Pramale}e, a ovu Amor, jer mi moj lik ote.« XV Tako ~edna i ~asna moja dama izgleda kada svoj pozdrav uputi, da svaki jezik drhte}i u}uti, a o~i svoga upla{e se plama. Prolazi ona, pra}ena hvalama, smerno poniznost wezini su skuti; PISMO

185

i li~i k’o da, u jednoj minuti, s neba se na|e ~udo me|u nama. A ako pogled dosegne wu vi{i, kroz o~i blagost ulazi do srca, {to ne moè se pojmit bez iskustva: A kao da se kre}e s wenih usta blag uzdah u kom sva qubav se zrca, koji svòj du{i govori:„Uzdi{i“. XVI Gleda taj savr{eno potpun spas k’o moju damu me|’ damama gleda; nek svaka {to je uz wu u taj ~as zbog toga Bogu svu zahvalnost preda. A o lepoti wenoj ide glas {to nikom zavist osetiti ne da, tako ih vodi oviv{i im stas ruhom dobrote, qubavi i reda. Wen izgled ~ini krotkom svaku stvar; I nije samo woj jedino sklona nego na svaku svoju ~ast upravi. A svaki wen je pokret neba dar, tè ko god pamti kakva be{e ona mora}e pustit blag uzdah qubavi. XVII Tako je dugo drào me Amor i naviknuo da sam mu u vlasti, da sad u srcu ose}am sve slasti kao {to pre sam ose}ao zamor. Stog kad mi snagu oduzme i razbor, tè uzdasi mi beè u kraj tmasti, du{u mi krhku tad moè tek spasti sva blagost, s bledog lica bri{u} napor; Zatim mo} takvu Amor u me stavqa ~ine} da moji uzdasi svud lete, da zovu i podsete Moju damu, da mi dâ vi{e zdravqa. To mi se desi uvek kad me gleda, al’ te je slasti ovo slika bleda.

186

PISMO

KANCONA @alosne o~i zbog o~aja srca suzama takvu izdràste muku i kao da ste pobe|ene sada. Stog da zla spre~im od kojih se grca, {to smrti malo po malo me vuku, treba da zborim iz najdubqeg jada. A jo{ se se}am kako srca ràda o svojoj gospi, dok je bila ìva, prene`ne gospe, zborio sam vama, ne s drugim osobama, tek ne`nom srcu koje dama skriva; i pla~u}i }u re} o woj, da namah po{to se nebu vinu iznenadno s Amorom na tlu ostavi me jadnog. Sad Beatri~e je u visinama, sred carstva u kom miruju an|eli, i sa wima je, gospe, ne uz vâs: nije hladno}a wu otela nama, k’o mnoge druge, niti vetar vreli, ve} wene dobrote veliki ukras; smernosti wene ~isti odsjaj u ~as proè nebesa sa toliko snage da o~ara ve~nog stvoriteqa, kog krenu blaga èqa da postavi je me|u svoje drage; i odavde je do gore dopeqa jer vide da taj ìvot prepun morâ dostojan nije jednog takvog stvora. Iz wenog lepog oti{la je bi}a ~asna joj du{a, ~isto zadovoqstvo, na dostojnom je mestu sva u slavi. Ko ne àli je, kada o woj pri~a, srce od stene ima zlo i prosto gde boraviti ne moè duh pravi. A niska srca, li{ena qubavi, nikada ne}e proèt èqa ja~a, slu{aju} o woj, da zbog toga tuè, ali zato }e duè uzdisat du{e i mreti od pla~a i utehe }e ubirati ruè u misli vide} makar jedamputa kakva bi, i kako bi otrgnuta. PISMO

187

Od uzdaha mi sna`nih du{a drhti, kad misao me steù} iz svih snaga podseti {ta mi srce raspoluti i svaki put, razmi{qaju} o smrti, javi se jedna èqa tako blaga koja izmeni boju moje puti. A kad u meni ta slika se skruti, takva me tuga skoli sa svih strana da se u nespokoju tom potresem; i time tako ponesen, da od stida ne izlazim iz stana. Posle pla~u}, u samo}i zovem sen Beatri~e, i kaèm:„Zar si mrtva?« i dok je zovem, ute{i me prva. Plakat od bola i gu{iti zebwe, ma gde ja bio, to mi srce ovi, da svisnuo bi da me slu{a neko: kakvo bi stawe mog ìvota, bez we otkad mi gospa ode u svet novi, jezik taj nije koji bi to rek’o: a, gospe moje, da poku{am préko, dok vatre ìvota uz mene plamte, da kaèm ko sam, ne bih znao re}i; nada mnom jad sve ve}i i da mi neko kaè:„Napu{tam te“ moja bi usta ostala }ute}i. Al’ moja gospa pozna moju li~nost, i ja jo{ od we o~ekujem milost. @alna kancono moja, kreni pla~u} i na|i sve te gospe i device, jer tvoje sestrice znahu im mnoge doneti radosti; ali ti, koja k}erka si àlosti, woj idi, u wu gledaj netremice. XVIII Do|ite slu{at uzdahe mi sada, o ~asna srca, zbog milosti same: jer neute{an svaki napu{ta me, a da tog nije, umro bih od jada; Al’ oka dva mi nisu uvek ràda, ~e{}e no {to bih to èleo, ajme!

188

PISMO

plakati tako sve zbog moje dame, da oplakav{i wu, mir srcem vlada. Vi ~u}ete ih kako zovu ~esto ~asnu mi damu, ~ija sad divota dostojnijega sveta jeste ukras; I kako mrze tok ovog ìvota zbog bolne du{e zbore}i umesto we koja na tlu zgubi nadu u spas.

KANCONA Koliko puta, avaj! samo mislim da nikad vi{e ne}u videti svoju gospu, {to me boli, toliko bol srcem {ire}i se milim duh bolni meni skoli, tè kaèm:„Du{o, drugde traì sre}u!, jer }e tegobu zadati jo{ ve}u u mome veku, {to je za te muka, sudbina puka koja }e me strt.« Zbog toga dozivam Smrt, da bude blaga i mirna mi luka; i kaèm:„Do|i mi“ s qubavqu {to pre, toliko zavidim svakome ko mre. U uzdasima mojima se roje zvuci skru{enosti koji Smrt zovu svuda, bez spokoja: woj sve se èqe okrenu{e moje od kada gospa moja postade `rtva wezine grubosti, ali silina wezine qupkosti, odlaze}i iz na{ega vida, duhovne posta lepote lik pravi {to s neba bez prekida qubavqu sija, wom an|ele zdravi, a wihov joj se duh uzvi{en, tanan, divi, wen vide} tako ne`no satkan. XIX Prvi po~etak U mome duhu odjednom zasija predobra gospa kojoj za wen napor PISMO

189

odredio je uzvi{eni majstor svod skru{enosti, gde je i Marija. Drugi po~etak U mome duhu odjednom zasija ta dobra gospa koju pla~e Amor, ba{ kad je ona, ulaù}i napor, htela da znate {ta ~inim tad i ja. Vide} da u mom duhu je stvarnija, Amor se prenu kroz mog srca razdor, i uzdasima kaza:„Hajte na dvor“; tad svaki krenu bolan k’o parija. Pla~u} iz mojih izlaàhu prsa sa onim glasom {to ~esto dovodi o~aja suze na àlosne o~i. Al’ svaki {to se teè oslobodi govorio je:„O du{o izvrsna, ve} godina je da na nebo kro~i.« XX Vide{e moje o~i saàqewe {to vam je lice preplavilo celo, dok gledala ste svaki stav i delo na koje ~esto sili me pa}ewe. Tad shvatih da vas zanima pra}ewe moga ìvota mra~noga zacelo, zbog ~eg od straha premre moje telo, da }u kroz o~i otkrit mu slabqewe. Tad vam se oteh, ose}aju} nijem da mi kroz srce te~e suzâ rastvor koje va{ pogled ne}e da osu{i. Posle govorih u àlosnoj du{i: „Mora da s gospom ovom je i Amor kad ~ini suze da tolike lijem.“ XXI Qubavi boja i saàqewa znak nikad jo{ lep{e ne na|o{e mesto na licu gospe, osetqive ~esto na ne`ne o~i i suzâ slap mlak, K’o {to je va{e, svaki puta ~ak

190

PISMO

kad ugledate mog lika ni~estvo; jo{ iz mog duha spomen nije nest’o, tè mrem da srcu bol ne zada jak. Ne mogu o~i uni{tene spre~it da ne gledaju u vas vi{e puta, jer èqu za pla~ imaju sve ja~u: A voqa im je vama podstaktnuta i ta je voqa wihov razlog ve~it; ali pred vama ne znaju da pla~u. XXII „Sve suze gorke koje ste vi lile, o o~i moje, tokom ovih leta, izmamile su suze mnogog sveta saàqivoga, to ste opazile. Sad biste, mislim, vi zaboravile, da sam sa svoje strane du{a kleta, a ne ta {to vam svakom zgodom smeta we se}aju} vas koju ste àlile. Va{a nestalnost brine me i èsti i tako ~udi, da moja bit drhti kad neka gospa pogleda me vi{e. Ne biste smele nikad, sve do smrti, gospu vam, {to je mrtva, s uma smesti.“ To kaè moje srce, i uzdi{e. XXIII Misao ne`na {to o vama zbori do|e da bude sa mnom vi{e puta, i blago tad o qubavi {aputa, da se ni srce protiv we ne bori. Du{a tad srcu: „Ko je taj {to dvori utehom na{ duh od svega zla quta, i ~ija mo} je svuda razasuta da ne dâ drugoj misli da nas mòri.“ A on tad na to:„O, du{o ~emerna, ovo je jedan novi duh qubavi {to ispred mene stavqa svoje èqe; A wegov ìvot i wegov sud pravi iz o~iju su one {to se smerna rastuì vide} na{e muke veqe.« PISMO

191

XXIV Jao! snagom su mnogih uzdisaja, koji se rode kroz srca blag rastvor, svladane o~i, tè ne ~ine napor da vide ikog ko ih gleda, s kraja. Takve, na èqe dve li~e, bez sjaja, da samo suze pokaù i zamor, i ~esto tako pla~u, da ih Amor oba pod krunom mu~enikâ spaja. Te misli i ti uzdasi lagano u mome srcu skupqaju se brojni da Amor tu mre, od o~aja je~i; Jer oni nose u sebi, ti bolni, preblago ime gospe upisano i jo{ o wenoj smrti mnoge re~i. XXV Eh, putnici {to zami{qeni grete mo`da zbog stvari koja vam je ràda; da l’ iz daqine dolazite sada k’o izgledom {to tim pokazujete, Kad ne pla~ete i ne tugujete idu}i posred ovog bolnog grada, kao svet koji sve krikove jada ne ~uje, kako ni vi ne ~ujete. Da zastanete tu, èle} ih ~uti, srce mi kaè, gore} u plamenu, da biste iz weg’ po{li s puno tuge. Izgubio je grad svoju blaènu* a re~i koje svet o woj uputi imaju snagu da raspla~u druge. XXVI Vrh sfere, ~ija kretwa je naj{ira, ide mog srca uzdah, kao lahor: saznawe novo, koje stavqa Amor u wega pla~u}, vodi ga do vira. Kad do|e u kraj koji èqa bira, on vidi gospu, tu gde wen je sad dvor, * U originalu: beatrice, pridev iz kojeg je Dante izveo Beatri~ino ime. Prim. Prev. PISMO 192

i {to sja tako da, kroz ovaj rastvor, duh hodo~asnik divi se sred mira. Vidi je takvu, da ga kroz sve pri~e ne shvatam, tako ve{to budi ~e`wu u radoznalom srcu mi, bez snage. Tek znam na onu da on mislu ne`nu, jer pomiwe on ~esto Beatri~e, {to shvatam dobro, dame moje drage.

Napomena prevodioca: Danteov original sadrì, ispred svake pesme – sonet, balada ili kancona – kra}i ili duì prozni zapis, koji obja{wava pesnikovu nameru i povod. Ponekad je zapis nezavisan i nije popra}en stihovima. Moglo bi se ukratko re}i da je Dante u toj vrsti tekstova preplitao autobiografske, fikcijske i tehni~ke procedee. Dante je po tim ne samo komentarima, nego i po wihovoj sadrìni i li~nom postupku, prvi pesnik takve vrste ne samo u Italiji, nego i u Evropi. U ovoj prilici ne ~ine mi se neophodnim, {to ne bi bio slu~aj prilikom {tampawa u posebnoj kwizi. Dante je zavr{io sastavqawe zbirke Novi ìvot 1295, pet godina nakon Beatri~ine smrti. U tercinama wegovih soneta – ~ija se shema gotovo nimalo ne razlikuju od soneta wegovih savremenika – jo{ se ni ne naslu}uje majstorska terca-rima kojom }e isplesti Komediju. PISMO

193

Dante Aligijeri - Novi Zivot

Recommend Documents