Alef> Alef je pripovetka argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa, objavljena u časopisu Jug 1945, i kao jedna od kratkih priča u okviru kolekcije Alef i druge priče 1949. Ovo delo predstavlja bezbroj mogućih tumačenja, među kojima je i čitanje iz egzistencijalističkog ugla, zasnovano na ideji o nemogućnosti čoveka da se suoči sa večnošću (što je prisutno u mnogim borhesovim pripovetkama) i na njegovom razumevanu i tumačenju preegzistencijalista, kao što su Seren Kjerkegor, Franc Kafka i Artur Šopenhauer. U ovoj kratkoj priči, koja je postala gotovo kultna, može se prepoznati ceo njegov opus, jer se ova može kvalifikovati kao paradigmatska priča ogromne Borhesove biblioteke, dok, pri tom, ironično napaja igru rečima i, kako realnom, tako izmišljenom erudicijom. Ovo poslednje se može nazreti, npr. u uvodnim epigrafima, u kojima su citirani Tomas Hobs i Vilijem Šekspir, i u postskriptama iz 1943. u kojima se vrši moguće istraživanje o drugim Alefima, citirajući istorijske autore, kao npr. Pedra Enrikesa Urenju, Ričarda Frensisa Bartona, Lusijana de Samosatu i Abenhalduna ili Ibn Halduna. Садржај [сакриј] 1 Strukturalna analiza 1.1 Pripovedač 1.2 Vremenski okvir 1.3 Narativni čvorovi 2 Interpretacija 3 Zanimljivosti 4 Alef Alonsa de Ersilje 5 Spoljašnje veze 6 Napomena [уреди]Strukturalna analiza Alef ima organizovanu, veoma pažljivo uređenu, razrađenu i dobro definisanu strukturu. Ove osobine idealno odgovaraju strukturalističkom kritičkom pristupu. [уреди]Pripovedač Ova kratka priča je ispričana u prvom licu, uz izmeštanje u beskonačno (mise en abyme) u kome se pripovedač identifikuje sa autorom i sa protagonistom priče, koji se predstavlja kao Borhes: "Beatris, Beatris Elena, Beatris Elena Viterbo, draga Beatris, zauvek izgubljena Beatris, to sam ja, to sam ja, Borhes." Ovim mehanizmom Borhes namerava da se, uključujući se u tekst, suoči sa čitaocem pomoću fiktivnog pojavljivanja sebe samog, sa jasnim, ali ciljem teorijski nepoznatim protegonisti priče. Zahvaljujući ovom izmeštanju, autor sugeriše na neizdefinisanost granica između realnog i fiktivnog. On govori o mnogim događajima i ljudima iz prošlosti u nebrojenim situacijama, međutim na osmoj stranici Borhes piše: (Ne prisećam se uzalud tih nepojmljivih analogija; nekako su povezane sa Alefom.) jer te analogije, iako deluju raštrkano, u biti govore o onome što je Alef: tačka u prostoru koja sadrži sve ostale tačke. [уреди]Vremenski okvir Priča je u vremenskom smislu situirana u jedan period u prošlosti, od februara 1929. (od datuma Beatrisine smrti) do 1. marta 1943, do datuma kada bi se napisala postskripta, ali u isto vreme se dešava u periodu između 30. aprila 1941. i krajem oktobra iste godine. [уреди]Narativni čvorovi Priča se, u teoriji, sastoji od tri narativne niti koje se prožimaju, ali zadržavajući uobličenu strukturu. Te tri niti su sledeće: A) Priča o "Borhesovom" poštovanju prema Beatris, koja zapravo predstavlja jednu napaćenu ljubavnu priču i u isto vreme onemogućenu usled smrti. U njoj se može primetiti određena tenzija između sakralizacije i zatočenosti u vremenskom okviru u pogledu veze, i neizbežna promena koju donosi vreme i zaborav, koja će na kraju i
trijumfovati. Ova veza ima ulogu okvira za razvoj radnje, što omogućava Borhesovom ritualizmu da bude glavni izvor priče (B). B) Rivalitet između "Borhesa" i Danierija na ljubavnom i književnom polju. U intelektualnoj i literarnoj sferi ima dosta sveobuhvatnog i konstantnog "Borhesovog" potcenjivanja Danierija, međutim, on je rođak koji mu omogućava pristup Beatrisinoj kući-hramu i oltaru njenih fotografija. Sa druge strane, takođe je očigledna Danierijeva kompetitivnost prema "Borhesu", koga često bocka replikama u kojima mu stavlja do znanja da nikako nije veliki pesnik; alkoholno piće koje mu je ovaj poklonio naziva "pseudokonjakom" i time pompezno aludira na njegove zasluge. Razgovori o književnosti i svetu književnika, natopljeni humorom i ironjom, su najpikantniji deo ove kratke priče. Opet, na drugoj strani je dubina ljubavnog rivaliteta koja se otkriva samo "Borhesu"(nakon dvanaest godišnica smrti kod Garajevih) kroz Alefovo otkriće “opscenih, neverovatnih, drskih” pisama, koja je Beatris bila poslala Karlosu Argentincu. Takođe su dijalektičari. Danieri deluje da je naklonjen "Borhesu", iako ga ovaj ne poštuje, jer to čini svestan opasnosti da izgubi svog Alefa i traži mu da se postavi kao medijator da bi došao do prologa; ali veza koja se uspostavila između rođaka i između raznih Danierijevih aluzija o Beatris upućenih skrhanom "Borhesu" (između ostalog: to što se Beatis “znala zanositi” sa Alvarom i što mu je Alef dozvolio da vidi “sve” Beatrisine slike), otkriva jedan potcenjivački, izazivački akt i podsmeh. Kada na kraju "Borges" otkrije sve što je bilo implicirano (i što se na neki način oslikavalo u međusobnoj prećutnoj netrpeljivosti i u “zatrovanoj sreći” koju je osetio kada je pretpostavio da je ovaj drugi "lud"), najednom mu se pojavi želja za osvetom, čak po cenu da žrtvuje Alefa i njegovu čudesnost. Ovaj deo može da služi kao shema Alefovog fantastičnog porekla (C). C) Alefova priča o samom sebi, i pripovedačevo i iskustvo protagoniste sa njim, što je i jezgro naracije. Iskustvo postavljeno u scenu sukoba čoveka sa beskonačnim, prikazano "tačkom koja sadrži sve ostale tačke Univerzuma". Pokazuje se kao najviši domet fantastične hiperrealnosti; nalazi se u podrumu jedne stare kuće, i potrebno je biti bačen na pod da bi se to videlo. Zanimljivo je primetiti kako se jedan objekat dostojan veličine kulta nalazi u jednom suštinski trivijalnom okruženju. To daje mesta za metafizičko-filozofske digresije; tu se nalazi ideja replike, onog netačnog. Upravo, Alef iz ulice Garaj, kaže "Borhes" bez uverljivosti, to nije istinito; uprkos tome što ga je video i tome šta je to video u njemu (ili možda zbog toga što je tamo video). Ovo delo je ima strukturu A-B-C-B-A. Razni čvorovi se stalno zatvaraju otvarajući se i zatvaraju se progresivnim redom, iznova se svaki put završavajući novom aluzijom na neizbežno proticanje vremena i na manjkavost čovekovog saznanja: "Naš um je porozan usled zaborava; ja prvi se gubim i iskrivljujem, pod tragičnom erozijom godina, pod Beatrisinim borama", nasuprot kategoričnom tvrđenju sa početka "Univerzum će se promeniti, ali ne i ja". [уреди]Interpretacija Ova priča ja bila predmet brojnih interpretacija i radova, što joj je obezbedilo dobru poziciju u književnoj oblasti, dok je Borhes već tu bio dobro kotiran. Međutim, mnoga tumačenja su dosta udaljena od onoga o čemu se u samom tekstu govori, i tako nestaje autorov ironičan ugao gledanja, gubi se u ogromnim metafizičkim digresijama o mogucem egzistencijalizmu u tekstu, i u sličnim postavkama. Možda još tačnije posmatranje dolazi iz humora kojeg Borhes koristi. Ovo čitanje se zasniva, kako na deklaracijama samog Borhesa, u kojima je izrazio radost koja ga je nagnala na pisanje ove priče, kako na satiričnoj upotrebi jezika kod loših pesnika, kao što je i sam Danieri, koja deluje prenaglašeno, pompezno, tako i na eksplicitnoj nespretnosti njegovih likova i iskazivanju svojih osećanja. Iz bilo kog ugla gledanja, opsesija fiktivnog Borhesa Beatrisinom pojavom, ta uzdizanja njenog lika i njegov književni neuspeh, zbog te doze apsurdnosti, postaju humoristički
elementi. Ovde se može, pomoću određenog egzistencijalističkog umeća sagledavanja stvari, pokazati cinizam zbog apsurda, u ponovnom shvatanju situacija da su smešne, iako to nisu (kao na primer, činjenica da se Borhes odriče Alefa iz čiste osvete). Naravno, "ozbiljna" čitanja će Borhes, svojom iskazanom erudicijom, u bilo kom momentu opravdati, ali ujedno se mogu sagledati kao (jedna od njegovih uobičajenih) šala o uverljivosti erudicije, tim pre što u samom tekstu i u dosta drugih tekstova, zaista iskazuje uzaludnost iskustva čovekovog saznanja, i to umeće kao neko nedovršeno gradilište. Ako je Univerzum beskonačan, a u njemu toliko beskonačnog za upoznati, potrebno nam je vreme i beskonačan kapacitet da to shvatimo. Ideja beskonačnog, ovde nazvana (hebrejskim) slovom "álef", inspirisana je radovima matematičara Georga Kantora i Mengenlereovom teorijom, a ta su otkrića na polju beskonačnih skupova pokazala da celina ne mora neophodno biti veća od jednog od njenih delova: u dva bilo koja segmenta postoji isti beskonačni broj tačaka. Čak i najsićušniji segment ima isto toliko tačaka, koliko i najveći segment u Univerzumu. Tako da, kako god to razmatrali, u ovoj Borhesovoj priči, alefovska metafora majstorski zaokružuje kantorovsku ideju o beskonačnom skupu.
Pjer Menar [font=Times New Roman]Citav ovaj kontekst je zanimljiv za pripovetku o “Don Kihotu”, jer je ona i biografska, tj. radi se o duhovnoj biografiji i poetickom programu. Majka kao svedok za taj period kaze da je ova prica i prva fantasticna prica koju je napisao. Pitanje je da li je fantasticna ili nije? Valerijeva poetika je bitna za njega u ovom trenutku.[/font] [font=Times New Roman]U prici odnos prema junaku, odnos autora se menja kako prica odmice. Menja se ton, prvo je neutralan, ide nabrajanje dela koje je Menar napisao, koja donekle i nemaju veliki znacaj, da bi na samom kraju najvaznije njegovo delo ispalo ono koje nije napisao i zavrsio, a to je "Don Kihot". Neutralan ton, deluje ironicno i pitamo se da li se ironija odnosi na Menara ( na pocetku se odmah kaze da je Menar genije, i mi se sve vreme pitamo zasto je genije dok tece nabrajanje?). Da li ce ironican ton prestati, da li je sala ( na prve dve stranice) , ali prica je posle jos bizarnija. Na tom prelazu, kod te promene postavlja se pitanje, da li prelazimi bas tu granicu izmedju realnog i fantasticnog? [/font]
[font=Times New Roman]Borhesov odnos prema ovoj prici je karakteristican. Menar nam je predstavljen kao neko ko se igra, s druge strane tu je i autodestrukcija, pise malo, eksperimentise, unistava kao i sam Borhes. Ta ideja unistavanja tekstova se na ovaj ili onaj nacin cesto javlja u njegovoj prozi. Borhes se i odricao nekih svojih tekstova, tu imamo dodirnih tacaka sa Kafkom, u parabolama ovog to je takodje cest motiv . Gogolj je takodje spaljivao svoje tekstove, zatim, spaljivanje knjiga u istoriji hriscanstva i islama. I kod Kafke nailazimo na Don Kihota u fragmentima i parabolama, tu je i njegov pratilac Sanci Pansa, ali on izvrce njihov odnos- Sanco tera Kihota u ludilo, on vuce
konce.[/font]
[font=Times New Roman]Tema same price je u stvari fenomen AUTORSTVA. To je velika tema kod Borhesa, mada je sama ideja autorstva, kategorija autorstva nastala kasno, tek sa romanticarskom predstavom, do Hegela i Fihtea, pre toga je autor bio samo vlasnik teksta. Borhes je pisao pod pseudonimom, radio je u kolaboraciji sa A. Bioy Casaresom, pod istim pseudonimom- u pitanju je detektivska proza, filmska scenarija- “Prirucnik fantasticne zoologije”. Zatim on odrice neke svoje tekstove, te se stoga ne mogu sastaviti sabrana dela, ta hrvatska zapravo i nisu prava sabrana dela. Borhesovo vidjenje autorstva je nekonvencionalno i subverzivno, nije nacionalno i jezicki obojeno- Pjer Menar je francuz, nije savremenik teksta, tekst je pisan na spanskom- VREMENSKA DIMENZIJA. Osnovni atributi autorstva su dovedeni u pitanje.[/font] 2.Svi pisci koji pisu na spanskom spominju Servantesa i Don Kihota. Kod Borhesa postoji ambivalentan odnos prema Don Kihotu, nije uvek isti. Dva su osnovna pravca u razmisljanju o Servantesu: 1) jedno kroz odnos autora prema liku (Borhes neprekidno govori da je jedan od razloga sto je sklon engleskoj knjizevnoj tradiciji, je to sto manje razmislja o fikciji, vec vise o piscima, kad cita Dikensa uvek ga ima na umu kao pisca, isto mu omogucava Servantes) 2) kao moralna struktura- pitanje inkvizicije, ubijanja ljudi Odnos prema Don Kihotu latino-americkoj tradiciji je razlicit tokom vremena. Don Kihot je temeljno delo za latino-americke pisce – Spanija nastupa kao osvajacka prema latinoamerickom kontinentu, te je i nacionalni mit, postoji prisan odnos prema knjizevnom liku, nacionalna je ikona- Spanija na tlu latino Amerike namece kulturu, ali ipak on utemeljuje naciju, ali se sam mit preispituje, prica se cisti, pise se ponovo. Kako napisati novog pored postojeceg Don Kihota, a da ne bude esencijalisticki Don Kihot Spanije. Posle Drugog svetskog rata i Kubanske revolucije (1959.), nastaje vrsta pomirenja, sa Spanijom i Don Kihotom. Kastrovi revolucionari ulaze u stamparije i prvo stampaju Don Kihota u ogromnom broju primeraka koji se delio besplatno. Ime koje se kod Borhesa pominje na vise mesta je Zilijen Benda (J. Benda), pominje se u "Menaru", u prevosu je pogresno prevedeno njegovo kljucno delo kao “Izdaja Kleka”, sto je besmislica, treba “Izdaja klerika” (Izdaja intelektualaca, napisano ’28 ). U tom delu on postavlja pitanje polozaja intelektualaca u 20. veku u vreme ratova- veliki broj intelektualaca se radikalno politicki opredeljuje, uz nacizam, npr. francuski intelektualci podrzavaju Boljsevicku revoluciju, Benda predskazuje fasizam. Modeli intelektualaca su Sokrat, Hrist koji su spremni da se zrtvuju za svoja uverenja, nisu podlozni spoljnim pritiscima, te intelektualci izdaju svoj poziv, pametni ljudi su se predali, postali populisti. Atributi koji se pripisuju Menaru, ukazuje na to da je ovaj tekst uticao znacajno na samu pricu. Menar nije podlozan ovoj vrsti izdaje, on je bezinteresno zaokupljen sto je iscezlo kod intelektualaca 20 veka. Osim dimenzije subverzivnosti prema autorstvu, kod Menara imamo i onu dimenziju radoznalosti bez interesovanja za rezultat. Kod Bende je ok
aganzman u humanistickom, opstem smislu. Taj politicki momenat u prici, na prvo citanje se ne vidi, ali imena u pricama nisu slucajna, kao ni njihov redosled pojavljivanja, rasporedu, niti u njihovoj kombinaciji, jer u tome lezi tkanje same price. Zanimljivo je da je “Pjer Menar” napisan pred ’39, pred Drugi svetski rat, znaci, postoje intertekstualni podsticaji. Borhes je bio sklon da precuti glavni intertekstualni podsticaj, a to je prica jednog francuskog esejiste”Luj Menar, misticni paganin”, delo Remi de Gurmona, koji je bio zainteresovan za budizam, reinkarnaciju, 1001 noc, tumacenje snova. Borhes duguje ovaj prici ne u smislu originalnosti, vec ponavlja tekst iz price Remija Gurmona, isto je prezime, zamenjeno ime, ovaj je otkaceni naucnik, pronalazac, a u slobodno vreme ispisuje nenapisana i nesacuvana dela, sustina je ista. Borhes koristi imena stvarnih osoba, ali i stvarnih koje nemaju nekog velikog znacaja za stvarnost, te se mogu uzeti u prici kao fiktivna, dok su treci likovi skroz fiktivni. Zaheban je Borhes, svaka recenica mora pazljivo da se cita i skoro da svaka ima svok komentar. U kratkom tekstu on daje toliko podataka, koja nas i vode do dubljeg znacenja. Odnos prema tradiciji je takodje je nesto sto ga opseda, za njega je ona kao lavirint (cesta metafora), a zasto i kako, o tome naredni put, preporucujem pricu "Besmrtnik", koja se moze dovesti u vezu sa "Menarom", iako se nalaze u razlicitim zbirkama. :wink: 3. Magijski realizam, ili magični realizam, je književno-umjetnički smjer u kojem se elementi fantastike isprepliću sa stvarnošću, poistovjećujući se na taj način s njom i tvoreći skladnu cjelinu zasnovanu na objektivnom odnosu. Termin magijski realizam izvorno se koristio 1920-ih godina za školu slikara, no danas se najviše veže za prozu Jorgea Luisa Borgesa (Argentina), Gabriela Garcíe Márqueza (Kolumbija), zatim Günter Grassa (Njemačka), i Johna Fowlesa (Engleska). U tu grupu od novijih pisaca spada i Isabella Allende (Čile).
