Put od Ank- Morporka do Čirma je visok, beo i krivudav, potez od sto pedeset kilometara rupčaga
i dopola ukopanog stenja, koji se uvija oko planina i ponire u umirujuće zelene doline tropskog drveća, prelazi lijanama isprepletene litice na škripavim mostovi ma od konopca i generalno gledajući više je živopisan nego koristan.
Živopisan. Bila je to nova reč za Rinsvinda čarobnjaka (dipl.mg. Nevidljivi Univerzitet [pao]). Bila je to jedna od mnogih mnogih koje je pokupio pokupio od od kada su napustili zgarište zgarište Ank -Morporka. Tradicionalan jivog promatranja okoline koja je je bila druga. Živopisan je značilo – odlučio je posle pažl jivog inspirisala Dvocveta da upotrebi reč – da je predeo zastrašujuće strmoglav. Tradicionalno, korišćeno da opiše usputno selo kroz koje bi prošli, značilo je kužno i trošno. Dvocvet je bio turista, prvi ikad viđen na Disksvetu. Turista, zaključio je Rinsvind, značilo je ‘idiot’. Dok su opušteno jahali praćeni mirisom tamjana i zujanjem pčela, Rinsvind je analizirao događaje od poslednjih nekoliko dana. Iako je mali stranac očigledno bio poremećen, on je ipak bio širokogrud i značajno manje smrtonosan od polovine ljudi lj udi sa kojima je čarobnjak stupao u kontakt u gradu. Rinsvindu je bio simpatičan. Ne simpatisati ga bilo bi isto što i šutnuti kučence. Trenutno je Dvocvet pokazivao veliko interesovanje za teoriju i praksu magije.
‘Sve mi se to čini prilično beskorisno’, reče. ‘Oduvek sam mislio, znaš, da čarobnjak samo kaže magične reči, i to je to. A ne sve to naporno memorisanje.’ Rinsvind se setno složi. Pokušao je da mu objasni da je magija jednom zaista bila divlja i nesputana, ali je ukroćena u maglama vremena od strane Starih, koji su je naveli da između ostalog poštuje Zakon održanja stvarnosti; ovo je zahtevalo da napor potreban da bi se postigao cilj bude jednak bez obzira na način postizanja. To je praktično znač ilo da je, recimo, stvaranje iluzije čaše vina bilo relativno lako, pošto je zahtevalo samo suptilno mešanje svetlosnih zraka. S druge strane, podizanje prave čaše vina u vazduh na visinu od jednog metra čistom mentalnom energijom, zahtevalo je nekoliko časova sistematskih priprema, ukoliko bi čarobnjak želeo da spreči jednostavan princip poluge da mu izbaci mozak kroz uši. Nastavio je, dodavši da se nešto drevne magije još uvek može naći u svom sirovom stanju, prepoznatljiva – iniciranima – po osmougaonom obliku koje je pravio u kristalnoj strukturi prostorvremena. Bio je tu metal ocitron, na primer, i gas oktogen. Oba su zračila opasne količine sirovih čini. ‘To je sve vrlo depresivno’, završi. ‘Depresivno?’ Rinsvind se okrenu u sedlu i pogleda Dvocvetov Prtljag, koji je trenutno kaskao na svojim malim
nožicama, povremeno škljocajući poklopcem na leptirove. Uzdahnu. ‘Rinsvind misli da bi trebalo da bude u stanju da zauzda munju’, reče patuljasti slikar, koji je posmatrao usputne pejsaže sa svog m alog dovratka na kutiji koja je visila oko Dvocvetovog vrata. On je čitavo jutro proveo slikajući živopisne poglede i tradicionalne scene za svog gazdu, i bilo mu je dopušteno da malo ohladi uz cigaru.
‘Kada sam rekao zauzdati nisam mislio zauzdati’, odbrusi Rinsvind. ‘Misl io sam, ovaj, jednostavno sam mislio – nemam pojma, prosto ne mogu da nađem pravu reč. Eto, mislim da bi svet treblo da bude nekako bolje organizovan.’ ‘To je samo fantazija’, reče Dvocvet. ‘Znam. U tome je problem’, Rinsvind ponovo uzdahnu. Sve je bilo u redu sa čistom logikom i sa tim kako je svemir ustrojen na logici i harmoniji brojeva, ali neosporna činjenica je bila da Disk očigledno putuje prostorom na leđima džinovske kornjače i da bogovi imaju običaj da dolaze do kuća ateista i da im razbijaju prozore. Začu se slabašan zvuk, jedva glasniji od zujanja pčela u ružičnjaku pored puta. Imao je neobičan koštani prizvuk, poput kotrljanja lobanja ili čegrtanja kockica. Rinsvind pogleda oko sebe. Nije bilo nikoga u blizini. Iz nekog razloga to ga zabrinu.
Onda se pojavi lagani povetarac, koji se pojača i nestade u razmaku od nekoliko otkucaja srca. On ostavi svet nepromenjenim, sem u nekoliko zanimljivih pojedinosti. Sada je tu, na primer, bio pet metara visoki planinski trol koji je stajao na putu. Bio je neobično
ljut. Razlog tome delom je bio taj što su trolovi po prirodi takvi, ali bio je pojačan činjenicom da je iznenadna i momentalna teleportacija iz njegove jazbine u Rameročkim planinama udaljenim pet hiljada kilometara i hiljadu metara bližim Rubu podigla njegovu unutrašnju temperaturu do opasnog nivoa, u skladu sa zakonima očuvanja energije. Zato on iskezi zube i jurnu ka njima. ‘Čudnog li stvorenja’, primeti Dvocvet. ‘Da li je opasan?’ ‘Samo za ljude!’ viknu Rinsvind. On izvuče svoj mač i, uz skladan izbačaj iz ramena, u potpunosti promaši trola. Sečivo se zari u šipražje pored puta. Začu se najtiši od svih zvukova, nalik zvečanju starih zuba. Mač udari u kamen sakriven u šipražju – sakriven, posmatrač bi mogao zaključiti, tako vešto da je samo trenutak ranije izgledalo da ga tu uopšte nije ni bilo. On odskoči kao losos iz vode i u polu- rikošetu se zari duboko u trolov sivi vrat. Stvorenje zagrokta i jednim zamahom kandže napravi ranu na slabinama Dvocveto vog konja, koji vrisnu i pobeže u drveće pored puta. Trol se zatetura i krenu da ščepa Rinsvinda. A onda mu njegov slabašni nervni sistem saopšti poruku da je mrtav. U trenutku je delovao iznenađeno, a potom se sruči i razbi u šljunak (pošto su trolovi silikonska forma života, njihova tela se u trenutku smrti momentalno pretvaraju u kamen).
‘Aaargh’, pomisli Rinsvind dok se njegov konj užasnuto izmicao. Očajnički je visio dok mu se konj propinjao na zadnjim nogama, a onda se životinja uz njisku okrenu i odgalopira u šumu. Zvuk kopita se izgubi, ostavljajući vazduh zujanju pčela i povremenom lepetu leptirovih krila. Začu se još jedan zvuk, neobičan zvuk za podnevno doba. Zvučao je slično kockici.
*
*
*
‘Rinsvinde?’ Dugi redovi drveća bacali su Dvocvetov glas tamo -amo da bi mu ga na kraju vratili neopaženog. On sede na stenu i pokuša da razmisli. Kao prvo bio je izgubljen. To je bilo uznemirujuće, ali ga nije prekomerno zabrinjavalo. Šuma je izgledal a prilično zanimljivo i verovatno je u njoj bilo patuljaka ili gnoma, možda oboje. U stvari, u nekoliko navrata učinilo mu se da je ugledao čudna zelena lica koja ga posmatraju iz granja. Dvocvet je oduvek želeo da sretne patuljka. U stvari, ono što je zaista želeo da sretne bio je zmaj, ali i patuljak bi bio dovoljan. Ili pravi goblin.
Njegovog Prtljaga nije bilo i to mu je smetalo. A i počinjala je da pada kiša. Promeškolji se na neudobnom, vlažnom kamenu i pokuša da stvari sagleda sa vedrije strane. Na primer, za vreme svog ludačkog trka, njegov konj je uleteo u neko žbunje i uznemirio mečku sa njenim mečićima, ali je pobegao pre no što je ona mogla reagovati. Onda je iznenada pr egalopirao preko uspavanih tela povećeg vučjeg čopora i, ponovo, njegova po mahnitala brzina je ostavila razgnevljeno kevtanje daleko za sobom. Uzgred, dan se primicao kraju i možda bi bila dobra ideja – pomisli Dvocvet – ne muvati se na otvorenom. Možda je tu negde . . . on prekopa svoj mozak pokušavajući da se priseti koju su vrstu smeštaja šume tradicionalno pružale . . . možda je tu negde bila kuća od medenjaka ili slično. Kamen je zaista bio neudoban. Dvocvet pogleda dole i, po prvi put, primeti čudnu rezbariju. Ličilo je na pauka. Ili je to možda bila lignja? Mahovina i lišajevi su u velikoj meri zamutili preciznije detalje. Ali nisu zamutili rune urezane ispod njega. Dvocvet ih je jasno mogao pročitati, i pisalo je: Putniče, gostoljubivi hram Bel-Šamharota leži hiljadu koraka Središno. Bilo je to malo čudno, sinu Dvocvetu , jer iako je poruku mogao pročitati, pojedinačna slova su mu bila potpuno nepoznata. Na neki način, poruka je stizala u njegov mozak bez zamorne obaveze prolaženja kroz njegove oči. On ustade i odveza svog sada već poslušnog konja. Nije bio siguran u ko m pravcu se nalazio Rub, ali činilo se da postoji neka stara staza koja je vodila kroz drveće. Taj Bel -Šamharot je stvarno izgleda bio spreman da da sve od sebe da bi pomogao zalutalim putnicima. U svakom slučaju, bilo je to ili vukovi. Odlučan, Dvocvet kl imnu glavom.
Zanimljivo bi bilo primetiti da je, nekoliko časova kasnije, par vukova, koji su pratili Dvocvetov miris, stigao do proplanka. Njihove zelene oči zaustaviše se na čudnoj osmonogoj rezbariji – koja je zaista mogla biti pauk, ili hobotnica, il i čak možda nešto još čudnije – i odlučiše da možda i nisu toliko gladni.
*
*
*
Oko pet kilometara dalje, promašeni čarobnjak je visio držeći se rukama za granu visoko u krošnji bukve. Bio je to krajnji rezultat petom inutnog meteža. Kao prvo, razjarena mečka je iskočila iz gustiša i
iščupala njegovom konju grkljan jednim zamahom šape. Potom, dok je Rinsvind bežao od kasapljenja, utrčao je na proplanak na kome se vrzmala grupa pobesnelih vukova. Njegovi predavači sa Nevidljivog Univerziteta, koji su očajavali nad njegovom nesposobnošću da ovlada levitacijom, bili bi zapanjeni brzinom kojom je došao do najbližeg drveta i uzverao se na njega, skoro i ne dodirnuvši ga. Sada je tu još samo preostao problem zmije. Bila je velika i zelena i uvijala se oko grane sa reptilskim strpljenjem. Rinsvind se pitao da li je otrovna, a onda prekori sebe zbog glupog pitanja. Naravno da mora da bude otrovna.
‘Zašto se ceriš?’ zapita priliku na susednoj grani. NE MOGU DRUGAČIJE, reče Smrt. A SADA, AKO BI BIO TAKO LJUBAZAN DA SE PUSTIŠ? NE MOGU OVDE DA VISIM CEO DAN.
‘Ja mogu’, reče Rinsvind prkosno. Vukovi okupljeni u podnožju drveta zainteresovano su posmatrali kako njihov sledeći obrok priča sam sa sobom.
NEĆE BOLETI, reče Smrt. Kada bi reče imale težinu, jedna rečenica Smrti mogla bi da usidri brod.
Rinsvindove ruke su mu u agoniji slale vapaje za pomoć. On se namršti na pomalo providnu priliku koja je podsećala na lešinara. ‘Neće boleti?’ reče. ‘Da te rastrgne čopora vukova neće boleti?’ On primeti drugu granu koja je tridesetak centimetara dalje prelazila preko njegove, inače opasno sužene grane. Kada bi je samo mogao dohvatiti . . . Zanjiha se napred i ispruži jednu ruku. Grana, iako već savijena, nije pukla. Ona jednostavno napravi mali, vlažan šum i savi se. Rinsvind otkri da sada visi na kraju jezička kore i vlakana, koji se produžavao kako se kora sve više ljuštila sa drveta. On pogleda dole i sa nekom vrstom fatalnog zadovoljstva primeti da će se spustiti pravo na najvećeg vuka. Sada se polako kretao kako se kora više ljuštila u vidu sve duže trake. Zmija ga je zamišljeno posmatrala.
Ali, istegnuta traka kore izdrža. Rinsvind poče da sam sebi čestita sve dok nije, pogledavši nagore, ugledao nešto što do sada nije bio primetio. Bio je to najveći osinjak koga je on ikada video, i visio je pravo na putu njegovoj grani.
Čvrsto zatvori oči. Zašto trol? zapita se. sve ostalo je moja uobičajena sreća, ali zašto trol? Šta se to, kog vraga, zbiva? Klik. Moglo je to da bude pucketanje grane, da nije izgledalo da zvuk dolazi unutar Rinsvindove
glave. Klik, klik. I pirnu povetarac koji ne uspe ni listić da pokrene. Osinjak se otkači sa grane kada ga je traka zakačila. On prolete pored čarobnjakove gl ave i ovaj ga posmatraše kako pikira ka krugu podignutih njuški. Krug se iznenada skupi.
Krug se iznenada raširi. Koncert bolnih krika odjekivao je šumom dok se čopor borio da pobegne od furioznog oblaka. Rinsvind se nasmeši u sebi. Rinsvindov laka t dodirnu nešto. Bilo je to stablo. Traka kore ga je nosila sve do kraja grane. Ali,
više nije bilo drugih grana. Glatka kora stabla pored njega nije nudila nikakav oslonac za ruke.
Mada, nudila je ruke. Dve su upravo sada izlazile kroz mahovinastu koru pored njega; vitke ruke,
zelene kao mlado lišće. Pratile su ih izvajane mišice, a potom se hamadrijada pojavi i čvrsto uhvati zapanjenog čarobnjaka i sa biljnom snagom, koja pušta koren kroz kamen, uvuče ga u drvo. Čvrsta kora razdvoji se poput magle, i zatvori poput školjke. Smrt je to hladnokrvno posmatrala.
Pogleda u oblak mušica koje su igrale u svojim veselim cik -cak lukovima pored njene lobanje. Pucnu prstima. Insekti popadaše dole. Ali, nekako, to nije bilo sasvim isto.
*
*
*
