Rudolf Steiner - O bicu boja

Rudolf Štajner

O BIÆU BOJA Tri predavanja održana u Dornahu 6., 7. i 8. maja 1921. godine kao i dopuna od 9 predavanja održanih izmeðu 1914. i 1924. godine

Elektronsko izdanje ove knjige dostupno je za ličnu upotrebu zahvaljujući izdavaču na adresi: www.wortfuturis.com Sva prava zadržava izdavač. Zabranjeno je svako preštampavanje, javno publikovanje u bilo kom obliku ili umnožavanje. Izdavač ne snosi odgovornost za sve eventualne greške koje su mogle nastati u procesu konverzije u elektronsko izdanje ove knjige. Zrenjanin, 2009. godina

Naslov originala Rudolf Steiner - Das Wesen der Farben Ungekürzte Ausgabe nach dem gleichnamigen Band der Rudolf Steiner Gesamtausgabe (herausgegeben von Hella Wiesberger und Hilde Raske) Bibliographie-Nr. 291, ISBN 3-7274-2910-0 4. Auflage, Dornach 1991 Izdavaè Atelje Forsa, Zrenjanin Za izdavaèa Ranko Savèiæ Urednik Siniša Nikoliæ 063/82 92 895 Prevod sa nemaèkog Jelena Ðuriæ Unos teksta Predrag Radanoviæ Korektura Damir Brniæ Realizacija Atelje Forsa, Zrenjanin Tiraž 500 Zrenjanin, 2001.

Godine 1921. Rudolf Štajner je održao tri predavanja pod naslovom “O biæu boja”, koja i predstavljaju osnovu ove knjige. Devet preostalih predavanja održanih izmeðu 1914. i 1924. godine, veæ su bila objavljena u okviru izdanja celokupnih dela, a ovde su priložena kao dopuna ovom kursu o bojama. Na taj naèin predstavljeno je biæe boja, poèev od èiste tehnike slikanja, preko moralnog doživljaja, pa sve do pravog kosmièkog znaèenja.

Delo Rudolfa Štajnera podeljeno je u tri dela: Spisi - predavanja umetnièko delo, kao što je to i predstavljeno u “Izdanju celokupnih dela Rudolfa Štajnera”. Stenografisano saèuvane beleške njegovih bilo otvorenih predavanja i kurseva, bilo održanih za pripadnike Antropozofskog društva, prvenstveno nisu bili predviðeni za štampanje. Pojavljivali su se iz potrebe za daljim objašnjenjima i to prvo kao štampani rukopisi, jer Rudolf Štajner èesto uopšte nije bio u prilici da sam koriguje spise. Pred smrt ukinuo je ogranièenje “Samo za èlanove” koje je iskljuèivalo ostale ljude. Ovi tekstovi su provereni na osnovu postojeæih izvora i objavljuju se širom sveta. Pa ipak, ne bi trebalo sasvim iskljuèiti i moguænost greške prilikom njihovog slušanja ili prenošenja.

SADRŽAJ Prethodne napomene izdavaèa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 I O BIÆU BOJA

Predgovor Marije Štajner prvom izdanju iz 1929. godine . . . . . . . . . 14 PRVO PREDAVANJE , Dornah, 6. maj 1921. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16 Doživljaj boje - èetiri slikovne boje Da bi se došlo do saznanja o obojenom, neophodno je prodreti u samo biæe boja i to posmatranje podiæi do oseæajnog života. Neposredni doživljaj boje razjašnjen je na primeru zelene boje i to u njenom odnosu prema crvenoj, boji breskvinog cveta i plavoj boji. Boje u svojoj stvarnoj objektivnosti: zelenilo biljnog sveta kao mrtva slika života - boja breskvinog cveta èovekovog inkarnata1 kao živa slika duše - belo ili svetlost kao duševna slika duha - crno ili tmina kao duhovna slika mrtvog. Raspored boja: crne, zelene, boje breskvinog cveta i bele u krugu: podizanje od mrtvog kroz život ka duševnom i duhovnom.

DRUGO PREDAVANJE, Dornah, 7. maj 1921. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 Slikovno biæe i sjajno biæe boja Slikovni karakter boja: bele, crne, zelene i boje breskvinog cveta. Razlikovanje onoga koji baca senku od onoga koji svetli. Nastanak zelene i boje breskvinog cveta. Sjajni karakter žute, plave i crvene. Crna, bela, zelena i boja breskvinog cveta su u najširem smislu boje senke; žuta, plava i crvena su modifikacije svetleæeg. Slikovite i sjajne boje u spektru. Spoj raznobojne trake u krugu, žuto kao sjaj duha, plavo kao sjaj duševnog, crveno kao sjaj živog. Poreðenje slikovnih boja s mirnim slikama Zodijaka, sjajnih boja s planetama koje se kreæu. Znaèaj ovog uèenja o bojama za umetnost. Zlatna pozadina u starom slikarstvu. Boja podiže èoveka iz materijalnog u duhovno.

1

inkarnat - koža (prim. prev.)

TREÆE PREDAVANJE, Dornah, 8. maj 1921. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40 Boja i materija - slikanje iz boje Veliko zagonetno pitanje: kako materija postaje obojena? Veza izmeðu zelenila biljaka (slika) i Meseca, izmeðu preostalog obojenog biæa biljaka (sjaj) i Sunca. Slikanje minerala, biljke, životinje, èoveka putem razlikovanja sjaja, sjajne slike, razlikovanje slikovitog sjaja, slike. Stari slikari još nisu poznavali “sjaj”, samim tim ni pejzaž, veæ samo “sliku”. Slikanje iz boje. Duševni život s bojama. Boja sa Ja i astralnim telom obrazuje neraskidivo jedinstvo. Posmatranje boja uzdignuto do duševnog kao usavršavanje geteanizma.

II D O P U N E I Z C I K L U S A P R E D AVA N J A

Stvaralaèki svet boje Dornah, 26. juli 1914. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57 Èovekov odnos prema boji. Podizanje iz nabujalog mora boja ka èistom Ja - posmatranju. Duša životinje i nabujalo more boja. Buduæi put ka nabujalom svetu boja u vezi sa produhovljenjem astralnog tela. živi doživljaj boje: crvena i plava kao predusretanje i udaljavanje; oblik i boja i mirovanje i kretanje. Skriveno bujanje boja u èovekovom organizmu. Buduæi zadatak umetnosti: zaroniti u elementarni život. “Gradnja” kao poèetak novog umetnièkog stremljenja.

Moralni doživljaj sveta boja i tonova kao priprema za umetnièko stvaranje

Dornah, 1. januar 1915. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71 Put ka novoj umetnosti. Moralno - spiritualni doživljaj boja, tonova, oblika. Boje: crvena, narandžasta, žuta, zelena i plava. Upoznavanje unutrašnje prirode obojenog kao priprema za umetnièko stvaranje. Obrazovanje oblika iz boje. Stvaralaèka delatnost duhova oblika, Elohima. Produbljivanje i oživljavanje èovekovog duševnog života putem sveta tonova: prima, sekunda, terca, kvarta, kvinta. Pobeda svesti o èovekovoj povezanosti s vodeæim božansko-duhovnim snagama.

Svetlost i tama kao dva svetska entiteta Dornah, 5. decembar 1920. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83 Hegel i Šopenhauer. Misao kao metamorfoza životnog koje je u prethodnom zemaljskom životu postojalo u udovima kao volja. Doživljaj misaonog elementa kao svetlosti u imaginaciji, inspiraciji i intuiciji. Èovekova glava i vasiona. Vasiona kao èulom spoznata svetlost koja se spolja pojavljuje kao misao; èovekova glava: u unutrašnjem misao, koja se spolja na vidoviti naèin zapaža kao svetlost. Neprestano umiranje prvobitnog sveta u mislima, u svetlosti: isijavajuæa lepota. Vidoviti doživljaj volje kao materije, tame: gubljenje buduænosti u tami. Topla strana svetlosnog spektra (crvena) odnosi se na prošlost, hemijska strana (plava) na buduænost.

život u svetlosti i u težini Dornah, 10. decembar 1920. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93 Povezanost prirodnog s moralno-duševnim. Ponor izmeðu èisto prirodnonauènog i religioznog pogleda na svet. Duhovna nauka kao most izmeðu fizièkog i moralnog shvatanja sveta. Svetleæi svet svetlosti (svet svih èulnih opažaja) kao umiruæi svet misli iz pradaleke prošlosti koji predstavlja rezultat moralnih procesa. Sadašnji moralni impulsi kao svet tame koju probija svetlost. Preobražaj klica volje u svetleæi svet. Moralni svetski poredak u buduænosti æe postati fizièki svetski poredak. život u lakoæi, u svetlosti i u težini, u tami. Delovanje svetlosti i težine prilikom prolaženja kroz razlièite planetarne sfere u životu izmeðu smrti i novog roðenja. Moralizacija fizièkog putem produhovljenja pojmova.

Dva osnovna zakona uèenja o bojama u jutarnjem i veèernjem rumenilu i u nebeskom plavetnilu - zdravlje i bolest u vezi sa uèenjem o bojama Dornah, 21. februar 1923. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107 Uticaj boja na èovekov organizam. Zajednièko delovanje krvi kao organa života i nerva kao organa svesti u èovekovom oku. Nastajanje jutarnjeg i veèernjeg rumenila (svetlost posmatrana kroz tamu: crveno) i nebeskog plavetnila (tama posmatrana kroz svetlost: plavo). Procesi uništavanja i ponovnog oživljavanja u krvi i nervu prilikom posmatranja boja. Dobijanje slikarskih boja: crvene iz ugljenika, plave iz kiseonika, žute iz cvetova biljaka, plave iz njihovih korenja. Geteovo uèenje o bojama kao odbrana istine nasuprot Njutnovom uèenju o bojama. Obrazloženje zdravlja i bolesti u zavisnosti od uèenja o bojama. Ostvarenje nauke o zvezdama starih pastirskih naroda.

Od prostorne perspektive do perspektive boja Dornah, 2. jun 1923. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121 Biæe umetnièkog. Slikarstvo. Dublje razumevanje za boje izgubljeno je u petoj epohi, te je time postalo iskrivljeno plastièno razumevanje (naturalizam). Prvi materijal u slikarstvu ipak predstavlja površina. Neophodni razvoj ka linijskoj i prostornoj perspektivi sada se pak mora prevaziæi i vratiti na perspektivu boja. Boja je zapravo nešto duhovno. Biæe boje u neživoj prirodi: boje dragog kamenja. Dvodimenzionalni karakter slikarstva. Jednodimenzionalni karakter muzike. Apolonova lira.

Duh i neduh u slikarstvu - Ticijan: “Vaznesenje Bogorodièino” Dornah, 9. jun 1923. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133 Lepo kao sjaj koji se otkriva, ružno - bez sjaja, skriva svoje biæe. Metali i boje. Boja, svetlost i svetlo-tamno. Paleta boja i teène boje. Ticijan: “Vaznesenje Bogorodièino”. Crtanje i slikanje. Geteovo trojstvo: mudrost, sjaj, snaga. Impresionizam i ekspresionizam. Stare crkvene freske. Suština moderne izložbe.

Mera, broj i težina - Boja bez težine kao zahtev novog razvoja slikarstva

Dornah, 29. jul 1923. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145 Mera, broj, težina. Istina, lepota, dobrota. Lepo u umetnosti. Pojmovi istog znaèenja: haos i kosmos. Zlatna pozadina u starom slikarstvu. Ikona i madona. Èimabue, Ðoto, Rafael i renesansa. Neophodno je težiti doživljaju boje kao elementu koji sam sebe uzdiže kao i oslobaðanju boje od težine. Jedan takav pokušaj trebalo bi da budu programska slikanja za umetnièka izvoðenja u Geteanumu.

Hijerarhije i biæe duge Dornah, 4. januar 1924. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160 Delatnost duhovnih hijerarhija u Saturnovoj, Sunèevoj i Meseèevoj fazi postojanja Zemlje u odnosu na nastanak tame, svetlosti i boje. Imaginativno posmatranje duge: njeno obrazovanje kroz elementarna biæa. Èovek kao èetvrta hijerarhija unosi život u prelivajuæi svet boja.

Rudolf Štajner (hronološka skica života) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173 Pregled izdanja celokupnih dela Rudolfa Štajnera. . . . . . . . . . . . . . 181

PRETHODNE NAPOMENE IZDAVAÈA Svakom èoveku koji je imao sreæu da u svom životu doðe u dodir sa delom Rudolfa Štajnera i da pri tome oseti velièinu milosti koja mu je time darovana, moralo je pre ili kasnije da dopre do svesti i ovo pitanje ispunjeno divljenjem: Kakva se to mudrost, snaga i lepota objavila kroz Antroposofiju i koliki broj praktiènih životnih podsticaja smo dobili zahvaljujuæi Rudolfu Štajneru? Da bi se dobio odgovor na ovo pitanje kao plod istinskog saznanja, potrebno je ozbiljno višegodišnje studiranje ovih objava iz duhovnih svetova, kao i njihovo praktièno proveravanje kroz primenu u svakodnevnom životu. Gotovo da nema oblasti života i teme o kojima Štajner nije govorio najèešæe u javnim predavanjima, a održao je preko 6000! Filosofija, istorija, umetnost (sasvim novi impulsi kroz Euritmiju i Oblikovanje govora), muzika, arhitektura, vajarstvo, slikarstvo, istorija umetnosti, vaspitanje (Waldorfska škola), medicina, prirodne nauke, poljoprivreda, socijalni život, hrišæansko-religiozno delovanje su oblasti u kojima se najsnažnije doživljava èinjenica da je duhovna nauka - Antroposofija sam život koji nam iz duha stalno pritièe u zemaljsko postojanje, kao znaèajan doprinos ljudskoj kulturi (možda i najznaèajniji u 20. veku) i uopšte èovekovoj egzistenciji na planeti Zemlji. Kao i u veæini drugih oblasti i u slikarstvu su podsticaji i molba Rudolfu Štajneru došli od ljudi koji su bili delatni u toj oblasti, mada je prva njegova slika u temperi (“Tkanje svetlosti”) nastala za potrebe izvoðenja jedne od misterijskih drama. Srž knjige koja je pred èitaocem èine tri predavanja održana u Dornahu 6., 7. i 8. maja 1921. godine kao kurs o osnovama uèenja o bojama za umetnièko stvaralaštvo. U ovim predavanjima obraðuje se i jedno od najznaèajnijih pitanja: “Zbog èega se materija pojavljuje u bojama?”; a koje nije dotaknuto u Geteovom uèenju o bojama. Gete nije uspeo da se probije do problema - kako se boja fiksira na predmetima? I upravo nam Rudolf Štajner pokazuje da se duhovnim istraživanjem može naæi odgovor na to pitanje kroz saznanje povezanosti zemaljskog postojanja i kosmièkih stvaralaèkih moæi koje razlièitim zvezdanim snagama doprinose zemaljskom obojenju. Jednu godinu kasnije, 1922., zamoljen je Rudolf Štajner od slikarke Heni Gek da pokaže put školovanja za nastavu slikanja. Tako su nastale izmeðu godina 1922. i 1924. njegove 23 skice za školovanje slikara. U istom vremenu za nastavu slikanja na Geteanumu nastale su i njegove skice u pastelu. U drugom delu ove knjige, koji obuhvata predavanja o bojama izmeðu 1914. i 1924. godine nalazimo osnove o terapiji bojama, perspektivi boja, lepom i ružnom, kao i pojmove: mera, broj i težina u slikarstvu. U poslednjoj godini rada Rudolfa Štajnera nastalo je i 5 njegovih akvarela koji su tada bili izloženi uz program euritmijskih predstava. Na njima se neposredno može videti osnovni princip Štajnerovog doprinosa slikarstvu buduænosti, a to je - slikanje iz same boje, što znaèi “forma” mora da bude “delo boje”. Mnogi slikari su nastavili ovom stazom i njihovim plodnim radom i inicijativama osnovane su brojne umetnièke škole širom sveta. Na ovom mestu možemo navesti dvojicu najznaèajnijih antroposofski orijentisanih slikara: Gerarda Wagnera i Bepe Asencu koji su živeli i radili u Dornahu (Švajcarska) kraj Bazela, gde se nalazi graðe-

vina novog Geteanuma kao simbola i centra antroposofskog pokreta. Skroman izbor njihovih slika nalazi se na kraju knjige. Poslednjih godina se u Evropi sve više razvija terapeutsko slikanje, èiji je glavni predstavnik bila Margareta Hauška, nemaèka slikarka i terapeut. Ono se primenjuje kako u Waldorf školama i ustanovama za zdravstvenu pedagogiju, tako i u bolnicama i klinikama koje svojim pacijentima nude neki od vidova slikarske terapije. No bez obzira na to kakve individualne sklonosti ima èovek, da li prema umetnièkom ili terapeutskom slikanju, jedno je sigurno: da bi se dobili pravi rezultati koji æe zadovoljiti iskonsku težnju za doživljajem boja i njihovim saznavanjem, neæe biti dovoljno samo èitanje ovih predavanja i “naslaðivanje” njihovim sadržajem, kao ni puko posmatranje dela velikih majstora slikarstva. Naprotiv, biæe neophodno stati pred akvarel papir i naneti èetkicom žutu, plavu, crvenu boju... a šta æe se dalje dešavati, mora svako sam za sebe da otkrije. Na kraju treba istaæi da se knjiga prvi put pojavljuje na srpskom jeziku u odliènom prevodu Jelene Ðuriæ.

Siniša Nikoliæ

I O BIÆU BOJA Osnove duhovnonauènog uèenja o bojama za umetnièko stvaralaštvo

Originalni crteži Rudolfa Štajnera prikazani na tabli a predviðeni za predavanja iz ove knjige objavljeni su u okviru izdanja celokupnog dela u nizu “Crteži na tabli za predavaèko delo” Tom XVIII

PREDGOVOR prvom izdanju iz 1929. godine

Kao i prilikom izdavanja predavanja namenjenih odreðenom krugu uèenika neophodno je napomenuti da ni predavanja o biæu boja za slikare na Geteanumu nisu bila predviðena za štampanje, veæ su nastala iz doživljaja trenutka sa svim njegovim zadacima i zahtevima. Ona predstavljaju živi razgovor uèitelja sa uèenicima, koji u sebe ukljuèuje sva pitanja i želje uèenika kao i nejasnoæe koje su zahtevale ponovna objašnjenja. Predavanja su bila stenografisana - a i sami dobro znamo kako se kod živih i vatreno izgovorenih reèi ne može izbeæi da se poneka nijansa preèuje ili pogrešno razume. Ali su baš u toj svojoj neposrednoj svežini ona tim vrednija za hiljade uèenika koji uèe na delu Rudolfa Štajnera, nego što bi to bila kakva pedantna stilizacija. Te opet primam na sebe obavezu koja mi pripada, da i u ovoj formi uèinim pristupaènim neprocenjivo bogato nasleðe Rudolfa Štajnera sa svim njegovim snažnim impulsima oživljavanja za skoro svaku oblast znanja i umetnosti savremenog èoveèanstva. Više nema prekrasnih slapova boja na obema kupolama izgorelog Geteanuma - Herostat bi mogao da trijumfuje - ali æe misli i impulsi sa ovog zgarišta delovati dvostruko jaèe. Skicirane napomene za kompozicije i boje kao i Štajnerove programske slike za umetnièka izvoðenja na Geteanumu, sada se malo po malo izdaju u boji. Kada mi je Rudolf Štajner u leto 1903. godine, u nizu èasova o uèenju o bojama držeæi u ruci upaljenu sveæu i jedan list hartije demonstrirao nastanak žute i plave boje iz svetlosti i tame, njegove oèi svetlucale su kao da su se identifikovale s biæem onoga o èemu je govorio i tada je rekao: “Kada bih sada imao deset hiljada maraka da nabavim neophodne instrumente, mogao bih svetu da dokažem istinitost Geteovog uèenja o bojama.” Onda je nedostajalo deset hiljada maraka, ali su Štajnerove podsticaje i smernice prihvatili njegovi uèenici i bilo bi dobro da njima poðe za rukom da pruže ovaj dokaz. Ova želja Rudolfa Štajnera - da se Geteovo uèenje o bojama, njegova predstava o prirodi uzmu kao polazna taèka za osnivanje jednog duhovnog pogleda na svet - vodi nas sve do poèetka osamdesetih godi14

na. Izmeðu 1883. i 1897. pojavljuju se njegovi uvodi za Geteova prirodno-nauèna dela u Kiršnerovom izdanju. Dogmatika prirodno-nauènog pogleda i nefleksibilnost filozofske misli dovele su do toga da ovaj poziv nije bio dovoljno zapažen. Rudolf Štajner je morao da krene drugim putevima da bi razbio ukoèenost današnjeg mišljenja i oslobodio ga krute forme. Ono šta je on uèinio najbolje je izraženo reèima iz jedne od njegovih misterijskih drama: Bilo mu je jasno da se duhovna nauka Može istinski dobro zasnovati samo Ako se smisao za nauku i strogo mišljenje Putem umetnièkog duha, krutog zahteva za oblikom Oslobodi i iznutra ojaèa Do pravog, svetu bliskog, doživljaja bivstva. To je bilo delo Rudolfa Štajnera. I umetnici mogu na njegovoj vatri koja pali svet, da dožive kako mrtvo oživljava i kako se silno pokreæu snage sveg života kada se probiju ukoèeni zidovi našeg mrtvog intelekta koji nas razdvajaju od stvaralaèke reèi. Marija Štajner

15

O BIÆU BOJA Prvo predavanje, Dornah, 6. maj 1921.

Doživljaj boje - èetiri slikovne boje Boje o kojima æemo govoriti u naredna tri dana zanimaju fizièara no ovu stranu boja neæemo ovoga puta spominjati, one zanimaju, ili bi pak trebalo da zanimaju, psihologa tj. istraživaèa duše, ali pre svega one moraju zanimati umetnika, slikara. I kada uzmemo u obzir predstave o svetu boja koje su se do danas izgradile, onda moramo konstatovati da je istraživaèu duše doduše dopušteno da kaže nešto o subjektivnom doživljaju u susretu s bojama, ali da to pak ne može imati stvarni znaèaj za spoznaju objektivnosti sveta boja èije saznanje ipak pripada samo fizièaru. Tim pre nije dozvoljeno da umetnost u objektivnom smislu odluèi o neèemu u vezi sa biæem boja i obojenog. Ljudi su danas daleko, veoma daleko od onoga na šta je Gete mislio s èesto citiranom izrekom: “Kome priroda poène da otkriva svoju oèitu tajnu, taj oseæa neodoljivu èežnju za njenim najdostojnijim tumaèem, umetnošæu”. Jednom èoveku koji poput Getea zaista stoji unutar umetnièkog, ne može ni u jednom trenutku biti sumnjivo da ono što umetnik ima da kaže o svetu boja mora da bude bezuslovno povezano s biæem obojenog. U obiènom trivijalnom životu obojeno se obraðuje pre svega prema površinama predmeta koje nam se predstavljaju kao obojene, prema utiscima u prirodi o obojenom. Onda se dolazi do toga da se obojeno u odreðenom smislu dobija nekako, rekao bih, fluktuirajuæe putem poznatog pokušaja s prizmom, meðutim potrebno je pronaæi neki drugi naèin kako bi se dospelo do nekakvog uvida u svet obojenog. I pritom svakako treba imati u vidu da obojeno najpre treba prosuditi prema subjektivnom utisku. I sami znate da je dosta dugo u fizici postojao obièaj, moglo bi se reæi i ružna navika, da se kaže: Ono što mi opažamo kao svet obojenog, to u stvari postoji samo za naša èula, dok napolju, u pravom svetu, objektivna boja ne predstavlja ništa drugo do naroèitog kretanja talasa najfinije supstance koja se naziva etar. Onaj koji zapravo pod definicijama, objašnjenjima datim na ovaj naèin želi sebi nešto i da predstavi, taj ne može baš ništa s jednim takvim pojmom koji treba da oznaèi vezu izmeðu onoga šta on kao utisak boje spoznaje, doživljava, i izmeðu nekog pokretljivog etra. Ali kada se gov16

ori o boji, o kvalitetu boje, upravo se u vidu ima samo subjektivni utisak, a teži se ka bilo èemu objektivnom. No tada se sasvim udaljavamo od boja. Jer u svim izmišljenim eterskim treperenjima - oni su u stvarnosti izmišljeni - naravno da nema nièega više do našeg obojenog sveta. Ako èovek želi da uðe u objektivno boja, on mora pokušati da se drži samog sveta boja. On mora pokušati da ne izaðe iz sveta obojenog. I tek onda se može nadati da je prodro u samo biæe boje. Pokušajmo jednom da se udubimo u nešto što nam boja može pružiti o èitavom raznolikom svetu. Samim tim što želimo da prodremo u biæe obojenog, mi nekako moramo, pošto je izvesno da kod boje nešto i oseæamo, da èitavo posmatranje uzdignemo do našeg oseæajnog života. Mi moramo da pokušamo da pitamo svoj oseæajni život o svemu što kao obojeno živi u našoj okolini. Pre svega, najbolje æemo postupiti ako budemo na neki naèin idealno eksperimentisali, kako ne bismo imali opšte date postupke koji su teški za analiziranje, a koji nam se ne èine tako upadljivim, tako radikalnim da bismo doprli pravo do suštine. Pretpostavimo sada da æu pokušati da Vam na površini naslikam zelenilo, dakle pokriæu površinu zelenom bojom. Dakle, kada bih to uradio onda bi površina izgledala kao neka površina pokrivena zelenom bojom. Sada Vas molim da prodrete u ono što se ne može naslutiti - obièno se ne slika zelenom bojom na crnu. Sada æu Vam to prikazati samo šematski. [Nacrtano je]. Kada bismo jednostavno pustili da nas iz boje nešto oseæajno podstakne, mogli bismo na zelenoj kao takvoj da doživimo nešto što ne treba dalje definisati. Niko neæe posumnjati u to da isto što možemo doživeti na jednoj takvoj zelenoj boji, moramo doživeti i kada pogledamo biljni prekrivaè zemlje. Isto što doživljavamo na èistoj zelenoj, doživeæemo i kroz biljni prekrivaè, jer je i on isto zelene boje. Moramo odvratiti pogled od svega ostalog šta nam još ovaj biljni pokrivaè nudi, jer želimo da vidimo samo zelenilo. I sada æemo pretpostaviti da æu ovo zelenilo pokušati da približim Vašoj duši. Kada bih ovo zelenilo oslikao neèim, mogao bih to uèiniti najrazlièitijim bojama. Sada æemo pred sobom imati samo tri boje. Dakle ovde imam jedno zelenilo, ovde drugo, ovde treæe. Zamislite sada da na prvu zelenu podlogu naslikam nešto crveno; u drugom sluèaju, na drugo zelenilo neku vrstu boje breskvinog cveta - e, pa sad tu boju nemam ovde, ali ipak æemo je zamisliti, i na treæe nešto plavo. 2 Rudolf Štajner je slikao na crnoj tabli, odnosno na crnom papiru koji je bio na njoj raširen.

17

Tabla 12 Tabla 2 levo

Tabla 1

Tabla 2

Tabla 1

Tabla 2

Tabla 1

Tabla 1

Moraæete sada samo putem oseæaja da priznate da se nešto sasvim razlièito desilo u ova tri sluèaja, i da tu postoji jedan izvestan oseæajni sadržaj kada u zelenu dodajem ovu crvenu formu, ili šta veæ, ili formu boje breskvinog cveta, ili plavu. Reè je o tome da mi na neki naèin želimo da izrazimo oseæajni sadržaj koji nam se sam tu postavlja pred duševno oko. Kada želimo nešto tako da izrazimo, moramo pokušati da to na neki naèin opišemo, jer se apstraktnim definicijama ne može skoro ništa postiæi. E sada, da bismo stigli do opisa, pokušajmo jednostavno nešto zamisliti na onome što smo naslikali. Pretpostavimo sada da sam u prvom sluèaju zaista hteo da stvorim oseæaj zelenog biljnog pokrivaèa i u njega da ucrtam crvene ljude. Sasvim je svejedno da li æe oni biti crveni u licu, ili æe im koža biti crvena, ili su obuèeni u crveno. Ovde (na prvoj zelenoj) ucrtaæu crvene ljude, ovde na drugoj zelenoj ucrtaæu ljude boje breskvinog cveta - što bi otprilike odgovaralo ljudskom inkarnatu i ovde (na treæoj zelenoj) ucrtaæu plave ljude. Sve ovo ne èinim da bih podražavao nešto iz prirode, nego da bih sebi lakše mogao da predstavim oseæajni kompleks o onome što se zapravo ovde nalazi. Zamislite sada da imate ovakav prizor: preko zelene livade idu crveni ljudi, ili preko zelene livade idu ljudi boje breskvinog cveta, ili pak plavi ljudi preko iste zelene livade - u sva tri sluèaja imamo sasvim razlièiti oseæajni kompleks! Kada pogledate prvi, kažete samom sebi: ovi crveni ljudi koje vidim u zelenoj boji, na zelenoj livadi, oni mi èitavu zelenu livadu èine još življom. Livada je još zelenija time što po njoj idu crveni ljudi. Time što su na njoj crveni ljudi, zelena je još zasiæenija, još življa. Razljutiæu se ako posmatram ove ljude kao crvene ljude. To je skroz besmisleno, reæi æu, to nikako ne može da postoji. Sigurno bih morao te crvene ljude slikati kao munje; oni bi morali da se kreæu. Jer mirni crveni ljudi na zelenoj livadi deluju uznemiravajuæe u svom miru; jer se oni veæ kreæu zahvaljujuæi svojoj crvenoj boji, oni prouzrokuju nešto na livadi što je sasvim sigurno nemoguæe umiriti. Dakle, moram zaæi u sasvim odreðeni oseæajni kompleks, ako uopšte želim da sklopim jednu takvu predstavu. To (kod druge zelene) ide sasvim dobro. Ljudi poput boje breskvinog cveta mogu tu sasvim mirno da stoje; ne bi mi smetalo ni kada bi tu stajali satima. Samim tim u svojim oseæanjima zapažam da ovi ljudi boje breskvinog cveta nemaju nikakav poseban odnos prema livadi, oni je ne pokreæu, ne èine je zelenijom nego što jeste, sasvim su neutralni u 18

odnosu na nju. Mogu da stoje gde god hoæe, uopšte mi ne smetaju. Oni zaista odgovaraju svugde. Oni nemaju nikakav unutrašnji odnos prema zelenoj livadi. Preæi æu na treæu zelenu: Vidim plave ljude na zelenoj livadi. Plava boja, zar ne, ona èak ni ne zadržava; èak nipošto. Jer ovo plavetnilo ljudi na zelenoj livadi prigušuje mi èitavu zelenu livadu. Livada je ukoèena u svom zelenilu. Èak ni ne ostaje zelena. Pokušajte samo jedanput da sebi na pravi naèin predstavite plave ljude, ili èak plava biæa kako se kreæu po zelenoj livadi - mogu to biti i plavi duhovi koji se tu lagano kreæu, pokušajte to: livada prestaje da bude zelena, ona i sama uzima nešto od tog plavetnila, postaje i sama plavkasta, prestaje da bude zelena. I kada bi se ti plavi ljudi dugo zadržali tu, na zelenom, onda to sebi više uopšte ne bih mogao da predstavim. Tada bih mislio da tu negde mora da postoji neki ponor, a plavi ljudi mi oduzimaju livadu, nose je, bacaju u ponor. To ne može nikako da uspe, jer zelena livada ne može da ostane, kada tu stoje plavi ljudi, oni je uzimaju, odvode je. Vidite, to je doživljaj boje. Èovek mora da ima ovaj oseæaj boje, jer u suprotnom ne bi mogao ništa uèiniti od onoga šta je u stvari svet boja. Kada èovek želi da upozna ono što doživljava, svoju najlepšu, najznaèajniju primenu u mašti, onda on mora i da bude u stanju, mogao bih èak reæi i da eksperimentiše na podruèju fantazije. Treba da se zapitamo: Šta æe se desiti s zelenom livadom kad se po njoj kreæu crveni ljudi? Ona æe biti još zelenija, postaæe sasvim stvarna u svom zelenilu. Zeleno naprosto poèinje da gori. Ali crveni ljudi oko sebe prouzrokuju jedan takav život u zelenilu, kakav se naprosto ne može zamisliti kao miran život; oni zapravo moraju da trèe. I kada bih zaista slikao nešto ovakvo, onda nikako ne bih mogao mirne ljude, koji stoje, obojiti u crveno, veæ bi ih morao tako naslikati, da … [praznina u tekstu]. Oni se kreæu kao u kolu. Naslikati kolo s crvenim ljudima na zelenoj livadi bi bilo u redu. Nasuprot tome, ljudi koji nisu obuèeni u crveno veæ u boju inkarnata mogli bi na zelenoj livadi stajati èitavu veènost, livada bi ostala takva kakva jeste. Ne bi se promenila ni za najmanju nijansu. Ali plavi ljudi bi mi pobegli zajedno s livadom, jer èitava livada gubi svoje zelenilo zbog plavih ljudi. Kada se govori o doživljajima boje jednostavno se mora porediti. Ne može se kao malograðanin govoriti o doživljaju boje, jer se na taj naèin ne može ni doæi do doživljaja boje. Mora da se poredi. Meðutim, zar ne govori i jedan obièan malograðanin u poreðenju kada kaže: jedna bili19

Tabla 2

jarska kugla gura drugu. - Jeleni guraju, i volovi i bivoli zaista guraju, ali bilijarske kugle se u stvari ne guraju. Pa i u fizici se može govoriti o “guranju”, jer uopšte kad god želi da se zapoène neki razgovor, svugde se upotrebljavaju analogni konteksti. Dakle, to nam pruža takoreæi moguænost da u svetu boja kao takvom nešto vidimo. To je nešto unutra, što mi moramo pronaæi kao biæe boje. Uzmimo sada jednu sasvim karakteristiènu boju - ovde smo je veæ uoèili -, uzmimo baš onu boju koja nam leti u našoj okolini puna draži izlazi u susret: zelenu boju. Vidimo je na biljkama. I mi smo veæ naviknuti da ovo zelenilo biljke posmatramo kao njenu osobinu. Zar ne, tako povezanu sa biæem jedne stvari kao što je zelenilo povezano s biljkom, mi jednostavno ne oseæamo nikako drugaèije. Mi ne oseæamo da je neophodno da odreðene životinje zelene boje, mogu zaista biti samo zelene; uvek mislimo da one mogu biti i neke druge boje. Meðutim, kod biljaka uvek mislimo da joj zeleno pripada, da je zelenilo nešto njoj svojstveno. Pokušajmo sada da upravo kod biljke prodremo do objektivnog biæa boje, dok se za to vreme traga samo za subjektivnim biæem boje. Šta je biljka koja nam dakle u neku ruku oživljava zelenilo? Dakle, sa aspekta duhovne nauke i sami znate da biljka svoje postojanje potvrðuje time da pored svog fizièkog tela ima i etersko telo. Ovo etersko telo je ono koje zapravo živi u biljci. Ali ovo etersko telo nije zeleno. Biæe koje biljku èini zelenom smešteno je baš u fizièkom telu biljke tako da je zelenilo doduše prasvojstvo biljke, ali ipak ne može da èini pravo prabiæe biljke. Jer se pravo prabiæe biljke nalazi u eterskom telu; i kada biljka ne bi imala etersko telo, ona bi bila mineral. U tom svom mineralnom oživljava nam biljka uz pomoæ zelene boje. Etersko telo obojeno je sasvim drugaèije. Ali etersko telo nam oživljava biljku putem mineralno zelenog. Kada posmatramo biljku u odnosu na etersko telo, kada je u njenom zelenilu posmatramo u odnosu na etersko telo, da, onda moramo da kažemo: postavimo s jedne stranu pravo biæe biljke, ono etersko, i postavimo s druge strane zelenilo, i to tako što æemo ih apstraktno odvojiti jedno od drugog; zakljuèak je da kada iz biljke izvadimo zelenilo, onda kao da smo napravili samo kopiju neèega. U tome što sam tu iz eterskog izvukao kao zeleno, imam zapravo samo sliku biljke i ova slika je - to je svojstveno biljci - neizostavno zelena. Dakle, zapravo sam dobio zelenilo u slici biljke. I time što sam biljci 20

sasvim suštinski pripisao zelenu boju, moram i ovo zelenilo pripisati slici biljke, a u zelenilu moram da potražim posebno biæe slike biljke. Vidite, sada smo došli do neèeg vrlo bitnog. Bilo ko ko u nekom starom zamku ugleda galeriju predaka (ona se zasad još može videti), sigurno neæe reæi ništa drugo nego: To su samo slike predaka, to nisu pravi preci. - Zar ne, oni u stvari, preci, nisu tu; to su samo slike predaka. Tako i kada vidimo zelenilo biljke ne vidimo njenu suštinu, isto kao što i kod slika predaka ne vidimo pretke. Mi u zelenom koje stoji pred nama imamo samo sliku biljke. Razmislite sada o tome da je zelenilo baš svojstveno biljci, da je baš biljka od svih biæa pravo biæe života. Zar ne, životinja ima dušu, èovek ima duh i dušu. Minerali nemaju život. Biljka je biæe koju karakteriše to da ima život. životinje još uz to imaju i dušu. Minerali još nemaju dušu. Èovek uz to ima duh. Mi ne možemo da kažemo ni za èoveka, ni za životinju, ni za mineral da je njihovo biæe život; upravo je nešto drugo biæe. Kod biljke je biæe život; zelena boja je slika. Tako da zapravo ostajem sasvim objektivan kada kažem: Zeleno predstavlja mrtvu sliku života Vidite, (hoæemo da idemo induktivno kada želimo uèeno da se izrazimo) sada sam odjednom dobio za jednu boju nešto èime bih ovu boju mogao objektivno da postavim u svet. Mogu da kažem, isto kao što bih mogao reæi kada bih dobio neku fotografiju da ona pripada gospodinu N., isto tako bih mogao da kažem i: Kada imam zelenu boju pred sobom, onda mi zelena predstavlja mrtvu sliku života. Sada ne reflektujem samo subjektivni utisak, nego sam došao do toga da je zelena zaista mrtva slika života. Uzmimo sada ovu ovde boju, boju breskvinog cveta. Taènije bih radije govorio o boji ljudskog inkarnata koja kod razlièitih ljudi naravno nije sasvim ista, ali tada dolazimo do jedne boje na koju zapravo mislim kada govorim o boji breskvinog cveta … [praznina u tekstu]. Boja breskvinog cveta: dakle ljudski inkarnat, èovekova boja kože. Pokušaæemo da doðemo do biæa ove èovekove boje kože. Èovekova boja kože se obièno vidi samo spolja. Posmatraju se ljudi, i onda se ova boja èovekove kože vidi spolja. Ali postavlja se pitanje da li se može dostiæi svest o èovekovoj boji kože, ali kao spoznaja iznutra, slièno onome šta smo uèinili kod zelene boje biljke. Dakle, do toga se svakako može doæi na sledeæi naèin: 21

Tabla 2

Kada bi èovek zaista pravilno pokušao sebi da predstavi da je on iznutra prožet dušom i da zamisli da ovo njegovo stanje prožetosti dušom prelazi u njegovo fizièko - telesno oblikovanje, onda bi sebi mogao da predstavi da se ono što ga prožima dušom na neki naèin uliva u oblikovanje. On živi život tako što u svoj oblik, inkarnat, uliva svoje duševno. Šta je ovim htelo da se kaže, možda æete najbolje moæi da približite svojoj duši tako što æete jednom videti ljude kod kojih se duševno nešto pomaklo od kože, od spoljašnjeg oblika, kod kojih, mogli bismo reæi, duševno ne prožima oblik. Kakvi æe biti onda ti ljudi? Oni æe biti zeleni! život jeste u njima, ali su oni ipak zeleni. Govorite o zelenim ljudima i možete sasvim jasno opaziti ovo svojstveno zelenilo u tenu kada se duša povlaèi. Prema tome primetiæete, tim pre što èovek poima tu posebnu nijansu crvenog, doživljaj te nijanse u njemu. Posmatrajte makar jednom temperament, humor kod zelenih ljudi i kod onih koji imaju zaista svež inkarnat, te æete videti kako tu duša sebe doživljava u inkarnatu. I ono što u inkarnatu zraèi ka spolja nije ništa drugo do èovek koji sebe doživljava kao dušu u sebi. Možemo reæi: Ono šta mi imamo pred sobom, u inkarnatu kao boju, jeste slika duše, prava slika duše. Ali ako idete [ma koliko] daleko po svetu [videæete] da za sve što se prikazuje kao ljudski inkarnat moramo da izaberemo boju breskvinog cveta. Inaèe je, ustvari, neæemo ni pronaæi na spoljašnjim predmetima. Ovu boju možemo dobiti samo najrazlièitijim majstorijama u slikarstvu; [jer] ono što se tu pokazuje kao ljudski inkarnat je slika duševnog, ali nema sumnje nije samo duševno. To je živa slika duše. Duša koja sebe doživljava, doživljava se u inkarnatu. To nije mrtvo kao što je zelenilo biljaka mrtvo, jer kad èovek povlaèi dušu onda postaje zelen: onda se približava mrtvome. Ali ja u inkarnatu imam živo. Dakle: Boja breskvinog cveta predstavlja živu sliku duše Tabla 2

Imamo dakle sliku u prvom i sliku u drugom sluèaju. Vidite, prešao sam na neku drugu boju. Pokušaæemo na objektivan naèin da se držimo obojenog i da ne rasuðujemo samo o subjektivnom utisku i onda æemo pronaæi nekakva talasanja i još štošta što bi onda trebalo da bude objektivno. Može se èak, rekao bih, opipati da je sasvim besmisleno odvajati ljudski doživljaj od inkarnata. Sasvim je drugaèiji 22

doživljaj u telesnom kada je inkarnat svež, nego kada èovek postaje zelen. To je jedno unutrašnje biæe koje u boji zaista živi. Sada kada uzmemo ono što smo imali kao treæe-plavu boju, onda možemo reæi: ova plava boja isprva ni nije tako svojstvena nekom biæu, kao što je biljci svojstvena zelena boja, tako da i ne možemo govoriti o plavoj boji kao što možemo da govorimo o inkarnatu-boji breskvinog cveta kod ljudi. Kod životinja ne nalazimo takve boje koje su prasvojstvene životinjama, kao što je ljudima i biljkama prasvojstven inkarnat i zelena boja. Dakle, s plavom bojom ne možemo na ovaj naèin ništa da povežemo s prirodom. No ipak želimo da idemo dalje, želimo da vidimo da li možda možemo da dopremo još dalje u potrazi za biæem boje. Pošto ne možemo da idemo preko plave boje, imamo pre svega moguænost da preðemo na svetle boje; da bismo lakše i brže doprli do cilja, uzmimo upravo ono što nam je poznato kao bela boja. Isprva ne možemo da kažemo da je ma kojem biæu spoljašnjeg sveta svojstvena bela boja. Mogli bismo se okrenuti carstvu minerala, no ipak želimo da pokušamo da sebi na neki drugi naèin stvorimo objektivnu predstavu o belom. I onda možemo reæi: kada pred sobom imamo belu boju i izložimo je svetlosti, kada tu belu boju jednostavno osvetlimo, onda oseæamo: ova bela boja je sigurno srodna sa svetlošæu. To u poèetku ostaje kao kakav oseæaj. Ali u trenutku kada se dotaknemo Sunca, to postaje više od oseæaja; Sunce nam isprva deluje sasvim jasno nijansirano, barem što se tièe bele boje, i na sunce moramo svesti sve što po svojoj prirodi predstavlja osvetljenost u našem svetu. Možemo reæi: ono što nam se javlja kao Sunce, što živi kao belo, ali što u isto vreme oživljava unutrašnje srodstvo sa svetlošæu, to ima osobenost da nam se u svemu pokazuje putem sebe samog, a ne na isti naèin kao neka spo-ljašnja boja. Jedna spoljašnja boja pokazuje nam se na stvarima. A nešto takvo kakva je belina Sunca koju nam reprezentuje svetlost, ne pojavljuje nam se neposredno na stvarima. Kasnije æemo se upustiti u onu vrstu boje koja se kod papira ili krede ili neèeg sliènog oznaèava kao bela, ali æemo baš tada morati da idemo zaobilaznim putem. Najpre, ako se usudimo da priðemo beloj boji moramo da kažemo sebi: Belo nas vodi ka svetlosti kao takvoj. Da bismo ovaj oseæaj sasvim izgradili nije potrebno ništa drugo da uradimo, nego samo sebi da kažemo: Polarna kopija belog je crno.

23

Uopšte više ne sumnjamo u to da je crna boja tmina; na taj naèin æemo veoma lako moæi da identifikujemo belu boju kao svetlinu, kao svetlost kao takvu. Ukratko, kada èitavo posmatranje podignemo do nivoa oseæajnosti, onda æemo i pronaæi unutrašnju vezu izmeðu bele boje i svetlosti. Ta æemo pitanja još dublje razmatrati narednih dana. Kada sami razmišljamo o svetlosti, i ako pokušamo da se ne držimo Njutnovog bauka, veæ stvari posmatramo nepristrasno, onda æemo reæi sebi: Mi veæ vidimo boje. Izmeðu bele koja se pojavljuje kao boja i svetlosti, mora da postoji nešto sasvim posebno. Stoga æemo isprva iskljuèiti pravu belu boju. Ali naše je znanje o drugim bojama drugaèije nego o svetlosti kao takvoj. Zapitajte se jednom da li Vi u stvari opažate svetlost. Sigurno je da ne biste ni opazili boje kada niste u osvetljenoj prostoriji. Svetlost je ta koja Vam omoguæuje da opazite boje; no ipak ne možete reæi da i svetlost opažate na isti naèin kao i boje. Pa, svetlost se i sama nalazi u prostoriji u kojoj opažate neku boju. Ona se nalazi u biæu svetlosti i omoguæava opažanje boja. No, mi svetlost ne vidimo na naèin na koji vidimo crvenu, žutu ili plavu boju. Svetlost je svugde gde je osvetljeno, ali samu svetlost mi ne vidimo. Nju moramo fiksirati za nešto ako želimo da je vidimo. Mora se fiksirati i mora se reflektovati. Boja je na površini stvari, svetlost pak, - ne možemo reæi da je ona prièvršæena za nešto - svetlost je nešto skroz - naskrôz fluktuirajuæe. I mi sami kada se jednog jutra probudimo, i kada nas svetlost prožima i obasjava, tada se oseæamo kao u svom pravom biæu, oseæamo unutrašnju srodnost svetlosti sa našim pravim biæem. A kada se noæu probudimo u mrklom mraku, oseæamo da ne možemo da dopremo do svog pravog biæa, tu smo na neki naèin uvuèeni sami u sebe, ali smo silom prilika postali nešto što se sâmo ne oseæa kao u svom elementu. Takoðe znamo da ono što dobijamo od svetlosti jeste zapravo dopiranje do samog sebe. Nije istina da to ne poseduje slep èovek. On je organizovan na takav naèin, a to zapravo i zavisi od organizacije. Prema svetlosti imamo takav odnos kakav naše Ja ima prema svetu, no ipak ne sasvim isti. Jer ne možemo reæi da time što nas svetlost ispunjava dolazimo do Ja. Meðutim, svetlost je neophodna da bi došli do ovog Ja, pošto smo ljudi koji vide. O èemu se tu zapravo radi? U svetlosti za koju smo rekli da se postavlja u beloj boji (njihov unutrašnji odnos upravo želimo i da otkrijemo) nalazi se nešto što produhovljuje, što nas dovodi do našeg sopstvenog duha. Naše Ja, tj. naše duhovno, je u vezi sa ovom prosve-tljenošæu. 24

Kada uzmemo ovo oseæanje (sve ono što živi u svetlosti i boji moramo shvatiti kao oseæanje) onda æemo reæi: To je razlika izmeðu svetlosti i onoga što u Ja živi kao duh. No svetlost nam daje nešto od svog sopstvenog duha. Na taj naèin æemo putem svetlosti doživeti da se naše Ja može zapravo na svetlosti doživeti iznutra. Ako sve ovo sažmemo, ne možemo reæi ništa drugo sem da je Ja duhovno, ali se mora duševno doživeti, ono se doživljava duševno na taj naèin što se oseæa prosvetljeno. Sada æete videti kako to izgleda kada sve ovo obuhvatimo jednom formulom: Belo ili svetlost predstavlja duševnu sliku duha.

Tabla 2

Prirodno je da sam Vam ovaj treæi korak morao sastaviti iz èistog oseæaja. Pokušajte sada, kada imamo ovu formulu, da se što više udubite u stvar; videæete da neèega zaista ima u tome: Tabla 2

Zeleno predstavlja mrtvu sliku života, boja breskvinog cveta predstavlja živu i prirodnu sliku duše, bela ili svetlost predstavlja duševnu sliku duha. A sada preðimo na crnu boju ili tamu. Veæ sami shvatate da o beloj boji i o svetlom, o svetlosti, mogu da govorim u vezi sa njenim meðusobnim odnosom s tamom, s crnom. Uzmimo, dakle, sada crnu boju. Pokušajte sada nešto da zapoènete sa crnom bojom, s tamom! Nešto možete zapoèeti. Bez sumnje je veoma lako naæi u prirodi crnu boju kao bitnu osobenost neèega, kao što je zelena boja bitno svojstvo biljaka. Dovoljno je da pogledate samo ugalj. I da biste sebi jasnije predstavili to da je crna boja u vezi sa ugljem, zamislite da ugalj može biti sasvim svetao i proziran: onda bi on svakako bio dijamant. Toliko je crna boja znaèajna za ugalj, da bi on, kada ne bi bio crn nego beo i proziran, bio dijamant. Tako je suštinski bitna ta crna boja za ugalj da ugalj èitavo svoje bivstvo duguje upravo crnoj boji. Dakle, ugalj svoje tamno, crno, ugljeno postojanje duguje upravo crnoj boji u kojoj se pojavljuje. Na isti naèin kao što biljka ima svoju sliku u zelenom, tako i ugalj ima svoju sliku u crnoj boji. 25

Smestite sada sebe samog u crno sve je oko Vas apsolutno crno crna tama - tu, u toj crnoj tami, jedno fizièko biæe ne može ništa uèiniti. Kada biljka postaje ugalj iz nje se potiskuje život. Dakle, crna boja veæ pokazuje da joj je život stran, da joj je on neprijatelj. To se pokazuje na primeru uglja, jer kada se biljka ugljeniše postaje crna. život? U crnoj boji se ne može ništa uèiniti. Duša? Ona išèezne kada je ovo strašno crno u nama. No duh cveta, duh može prodreti kroz to crno, duh može tu unutra da deluje. Možemo reæi: Kada belu površinu oslikavate crnom bojom, onda tom crnom bojom (pokušajte samo jednom da dokažete crno-belu-umetnost; tj. svetlo-tamno na podlozi; još æemo se vratiti na to) zaista unosite duh u ovu belu površinu. Upravo potezom crne boje, crnom površinom produhovljavate belu boju. Duh možete uneti u crnu boju. Meðutim, to je i jedino što se može uneti u crnu boju. Time dobijate formulu: Crno predstavlja duhovnu sliku mrtvog.

Tabla 2

Tabla

Sada smo u vezi sa objektivnom suštinom boja dobili jedan èudan kružni tok. Ako sebi predstavimo ovaj kružni tok, uvek pred sobom u boji vidimo sliku. Boja zapravo nije ništa realno, veæ je samo slika. Jednom je slika mrtvog, jednom slika života, slika duše, slika duha (vidi crtež). Kada tako idemo u krug dobijamo sledeæe: crna boja - slika mrtvog; zelena - slika života; boja breskvinog cveta - slika duše, bela boja slika duha. I ako bih hteo za sve to da naðem reè koja opisuje odgovarajuæe svojstvo - a to je pridev, onda od prethodno navedenog proistièe sledeæe: crno je duhovna slika mrtvog; zeleno je mrtva slika života; boja breskvinog cveta je živa slika duše; bela je duševna slika duha. U ovom krugu dobio sam moguænost da skrenem pažnju na osnovne boje: crnu, belu, zelenu i boju breskvinog cveta i to na taj naèin da mi prethodno pomenuto daje pridev za sledeæe: crno je duhovna slika mrtvog; zeleno je mrtva slika života; boja breskvinog cveta je živa slika duše; belo je duševna slika duha. Uzmem li dakle carstvo prirode: carstvo mrtvog, carstvo živog, carstvo duše, carstvo duha, onda se uzdižem - isto kao što se od mrtvog uzdižem do živog, do duševnog; duhovnog - tako se uzdižem i ovde: crno, zeleno, boja breskvinog cveta, belo. Vidite, isto kao što se istinski mogu uzdignuti od mrtvog kroz život do duševnog i duhovnog, i kao 26

Tabla 2

što tu imam istinski svet oko sebe, tako istinski imam i svet oko sebe u njegovim slikama i to tako što se uzdižem od crne preko zelene i boje breskvinog cveta do bele. Zaista, to je toliko stvarno, kao što su i Konstantin i Ferdinand i Felix, itd. stvarni preci, kao što se mogu uzdizati kroz ovo rodoslovno stablo, isto tako stvarno mogu se uzdizati kroz slike i dobiæu slike ovog rodoslovnog stabla. Dok god je èovek duhovno biæe pred sobom imam jedan svet: mineralno, biljno, životi-njsko, duhovno carstvo. Uzdižem se kroz stvarnosti; no sama priroda mi daje slike tih stvarnosti. Priroda oslikava sebe samu. Obojeni svet nije stvarnost, obojeni svet je veæ u prirodi i sam slika: a slika mrtvog je crna boja, slika živog je zelena, slika duševnog je boja breskvinog cveta, slika duha je bela boja. Ovo nas uvodi u boju u odnosu na njenu objektivnost. To smo morali danas zakljuèiti da bismo mogli da idemo dalje, kako bismo i prodrli u prirodu boje, u njenu suštinu. Jer ništa ne vredi kada se kaže da je boja subjektivni utisak. To je za boju sasvim svejedno. Zelenoj je sasvim svejedno da li se tu prolazi, ili smo se izbeèili na nju; meðutim, nije joj svejedno, kada život daje sebi svoju sopstvenu boju i kada se on provlaèi kroz mineralno i u cvetu se pojavljuje kao obojeno itd.; kada se život pojavi u svojoj sopstvenoj boji, on se spolja mora oslikati kao zelen. I to je nešto što je objektivno. Da li zurimo u to ili ne, to je nešto sasvim subjektivno. Ali objektivno je da se život, kada se pojavljuje kao život, mora pojaviti u zelenoj boji, on se mora naslikati kao zelen. Da, to je ono što sam danas hteo da kažem… [praznina u tekstu]. Dakle, sutra u pola devet nastavljamo sa daljim predavanjima o uèenju o bojama. 27

O BIÆU

BOJA

Drugo predavanje, Dornah, 7. maj 1921.

Slikovno biæe i sjajno biæe boja Juèe smo pokušali da na neki naèin obuhvatimo biæe boja i na tom putu smo pronašli: belu, crnu, zelenu i boju breskvinog cveta. I pronašli smo ih tako da možemo reæi: Ove boje su slike, i one su prisutne unutar sveta s karakterom slike. No, videli smo da se govori o tome da nešto drugo mora na neki naèin da uhvati ono suštinsko kako bi nastao slikovni karakter boje. Videli smo npr. da mrtvo mora da uhvati živo, da bi u mrtvom onda nastala slika života - zelena boja. Danas bih još jednom pošao od onoga što smo juèe dobili kao rezultat i to tako što æemo uspostaviti razliku izmeðu onoga koji prima i onoga koji daje, onoga u kome se stvara slika i onoga koji napušta sliku. Sada æu Vam prikazati sledeæe stepenovanje: Razlikujem - razumeæete izraz kada uzmete u obzir sve ono što smo juèe uèinili -, dakle, razlikujem onoga koji baca senku i onoga koji svetli. Ako je taj koji baca senku - duh, onda duh prima ono što mu se dobacuje; ako je onaj koji baca senku duh i ako je onaj koji svetli - èini se da je to protivreèno, ali zapravo nije -, i ako je onaj koji svetli mrtvo, onda se u duhu gradi kao slika mrtvog, kao što smo videli, crna boja [pogledaj šemu]. Ako je onaj koji baca senku mrtvo i ako je onaj koji svetli živo, kao kod biljaka, onda se, kao što smo videli, obrazuje zelena boja. Ako je onaj koji baca senku živo, a onaj koji svetli duševno, onda se, kao što smo videli, kao slika obrazuje boja breskvinog cveta. Ako je onaj koji baca senku duševno, a onaj koji svetli duh, onda se kao slika obrazuje bela boja. Dakle, primeæujete da smo dobili ove èetiri boje s karakterom slike. Tako da možemo reæi: Imamo onoga koji baca senku, onoga koji svetli i dobijamo sliku. Ovde, znaèi, dobijamo èetiri boje - samo što morate i belu i crnu da raèunate kao boje - ovde dobijamo èetiri boje sa slikovnim karakterom: crnu, belu, zelenu, boju breskvinog cveta.

28

Onaj koji baca senku Duh Mrtvo živo Duševno

Onaj koji sija Mrtvo živo Duševno Duh

Slika Crna Zelena Boja breskvinog cveta Bela

E pa kao što znate, postoje i druge takozvane boje za koje takoðe moramo pronaæi njihovo biæe. Njega æemo pronaæi tako što se neæemo služiti apstraktnim pojmovima, nego æemo se uz pomoæ oseæaja približiti èitavoj stvari, i onda æete videti da smo došli do izvesnog oseæajnog shvatanja drugih boja, kada sebi predstavimo sledeæe. Zamislite mirnu belu boju. želimo da ovu belu, ovu mirnu belu boju, osvetlimo razlièitim bojama sa dve razlièite strane. S jedne strane æemo osvetliti ovu mirnu belu žutom bojom; a sa druge strane plavom. Dakle, morate sami sebi da predstavite da ovde imamo mirnu belu i da æemo ovu mirnu belu boju - to može da bude i umirujuæe bela prostorija - s jedne strane osvetliti žutom, a sa druge strane plavom bojom. Tada dobijamo zelenu. [nacrtano je]. Dakle, na ovaj naèin dobijamo zelenu boju. Mi zaista moramo ovaj postupak sebi staviti taèno pred dušu: Imamo mirnu belu koju æemo sa obe strane osvetliti, i to sa jedne žutom, a s druge strane plavom i dobiæemo zelenu boju, koju smo veæ pronašli na drugi naèin. Vidite, kada se kreæemo kroz živo nastajanje boje ne možemo na isti naèin na koji smo tražili zelenu boju da tražimo i boju breskvinog cveta. Boju breskvinog cveta moramo tražiti na neki drugi naèin. Ako zaželimo da je pronaðemo, mogli bismo to uraditi na sledeæi naèin. Zamislite sada ovu situaciju: Ovde æu naslikati crnu boju, ispod nje belu, zatim opet crnu, pa belu i sve tako dalje, crnu, belu …. Meðutim, zamislite sada da ova crna i bela boja ne miruju, nego se kreæu, slivaju jedna u drugu. Dakle, to bi bilo suprotno od onog gore navedenog: tamo sam imao mirnu belu boju, koju sam osvetlio s obe strane tako da je samo osvetljenje bilo neprekidno delatno s leve i desne strane (žuta i plava). Sada uzimam crnu i belu. Sigurno je da to sada ne mogu odmah naslikati, ali zamislite da se ove dve boje slivaju jedna u drugu. I kao što sam ranije s leve i desne strane osvetljavao žutom i plavom, zamislite onda da kroz ovu neprestanu igru crne i bele boje bljesne, sine, crvena boja. Dobio bih nešto kada bih jednostavno razmazao boje. Kada bih mogao da iza29

Tabla 3

Tabla 3 gore sredina

Tabla 3 gore poludesno

berem pravu nijansu, onda bih u ovim prelivima crne i bele boje, koje sam osvetlio crvenom, dobio boju breskvinog cveta. Vidite kako moramo da tražimo sasvim razlièite naèine za dobijanje boja. Jednom moramo uzeti mirnu belu boju - dakle u skali koju ovde veæ imamo, moramo jednu od slikovnih boja uzeti kao osnovu, a dve druge boje koje još nemamo moramo osvetliti. Meðutim, ovde moramo drugaèije postupiti. Ovde moramo uzeti dve boje koje imamo - crnu i belu, moramo ih pokrenuti, a onda moramo uzeti boju koju još nismo imali, naime crvenu boju, i njome osvetliti belu i crnu koje se kreæu. Time primeæujete još nešto dok posmatrate život. Zeleno sreæete u prirodi; boju breskvinog cveta zapravo sreæete samo - po mom mišljenju, kao što sam juèe objasnio -, samo kod sasvim zdravog èoveka, zdravog duševnog èoveka u njegovom organizmu. Rekao bih da u slikarstvu ne dobijamo tako lako moguænost da predstavimo ovu nijansu boje. Jer vidite i sami, ona bi se u stvari mogla predstaviti samo onda kada bi pokrenuli belu i crnu, a onda ih osvetlili crvenim sjajem. Dakle, morao bi se zapravo naslikati èitav proces. Taj proces se odvija i u ljudskom organizmu; u njemu nikada nema mira, sve je u pokretu i samim tim upravo u inkarnatu nastaje ova boja o kojoj govorimo. Meðutim, ovu boju možemo samo približno dostiæi. Samim tim je i veæina portreta zapravo samo maska, jer se dakle ono što zaista postoji kao inkarnat, u osnovi može prikazati samo približno uz pomoæ razlièitih pokušaja; meðutim, tu boju bismo mogli dostiæi samo kada bi imali neprestano slivanje crne i bele boje koje bi prozraèili, osvetlili, crvenom. Pokazao sam Vam iz same suštine stvari bitnu razliku u odnosu na obojeno. Pokazao sam Vam kako se možemo služiti bojama koje imamo kao slikovne boje; kako jednom možemo da upotrebimo mirnu belu boju, i na taj naèin što je dvema bojama koje još nemamo osvetljavamo, dobijamo drugu slikovnu boju, zelenu. Dakle, možemo uzeti i dve boje, belu i crnu, koje se pokreæu jedna u drugoj, i njih osvetliti bojom koju još nemamo i dobijamo drugu boju, boju breskvinog cveta. Znaèi na sasvim razlièiti naèin dobijamo zelenu i boju breskvinog cveta. Jednom nam je kao sjaj potrebna crvena, drugi put žuta i plava. Sada æemo moæi i dalje da idemo ka biæu obojenog, ako razmislimo još o neèemu. Ako uzmemo u obzir boje koje smo juèe pronašli, onda možemo reæi sledeæe: Zelena nam dopušta, zapravo uvek putem svog sopstvenog biæa, da se njom bavimo u odreðenim granicama. Zelena se na neki 30

naèin ogranièava; nama nije antipatièno kada obojimo neku površinu zelenom i ogranièimo je. No, zamislite da ste to uradili s bojom breskvinog cveta. Sigurno je da se to ne može spojiti sa slikarskim oseæajem: ogranièena boja breskvinog cveta. Ova boja se može preneti zapravo samo kao raspoloženje, a da se ne reflektuje na granice, da se ni ne pomišlja na to da postoje granice. To se veæ može i doživeti, kada se poseduje oseæaj boje. Na primer, pomislite na nešto zeleno: mogu se zamisliti kartaški stolovi presvuèeni zelenom bojom. Pošto je kartanje ogranièeno pedantna delatnost, nešto u suštini malograðansko, lako se nešto ovako može zamisliti - prostorija sa zeleno presvuèenim stolovima. Ali mislim da bi èovek naprosto pobegao, kada bi ga neko pozvao na partiju taroka, a da su stolovi pritom presvuèeni u lila. Meðutim, u jednoj lila sobi na primer, u kojoj je èitav nameštaj tapaciran u lila, u njoj bi se moglo, rekli bismo, govoriti mistièno, u najboljem i najgorem smislu. Boje u ovakvom kontekstu nisu doduše antimoralne, ali su amoralne. Dakle primeæujemo da iz prirode same boje nešto sledi, da boje imaju unutrašnji karakter na osnovu kojeg se i zelena može ogranièiti, a lila boja breskvinog cveta tj. inkarnat mogu se rasplinuti u neodreðenom. Pokušajmo sada da sa ove taèke gledišta obuhvatimo boje koje nam juèe nisu stupile pred dušu. Uzmimo žutu boju. Uzmimo èitavo unutrašnje biæe žute boje kada neku površinu obojimo ovom bojom. Pa vidite i sami, žuta boja na površini koja je ogranièena, zaista odbija, u principu je to nepodnošljivo, za nekoga ko poseduje oseæaj za umetnost. Duša ne podnosi žutu površinu koja je ogranièena. Onda se moraju ti granièni delovi obojiti manje žuto, zatim još slabije žuto, ukratko, u sredini se mora imati puno žuta, koja æe da isijava ka slaboj žutoj boji [nacrtano je]. U osnovi se žuta ne može zamisliti nikako drugaèije, kada èovek želi da je oseti iz njenog sopstvenog biæa. žuta mora da zraèi, ona u sredini mora biti punija, mora da zraèi, mora da se širi, a prilikom širenja mora da postaje sve manje zasiæena, mora da postaje slabija. To je, rekao bih, tajna žute boje. Kada bi ogranièili žutu boju to bi bilo isto kao kada bi hteli da ismejemo biæe žute boje. Èovek je uvek odgovoran za to kada se ogranièi žuta boja. Ne govori žuta da treba da se ogranièi, jer ona ne želi da bude ogranièena, ona želi nekuda da zraèi. Doduše uskoro æemo pogledati jedan sluèaj u kome žuto dozvoljava da bude ogranièeno, ali æe nam upravo taj sluèaj pokazati kako je nemoguæe 31

Tabla 3 ispod boja breskvinog cveta

Tabla 3 gore desno

Tabla 3 sredins desno

Tabla

ogranièiti žutu kao takvu, uzimajuæi u obzir njeno unutrašnje biæe. Ona želi da zraèi. Meðutim, uzmimo plavu boju. Zamislite plavu površinu - ravnomerno obojenu. Može se zamisliti takva plava ravnomerno obojena površina, ali u njoj ima nešto što nas vodi u vanljudsko. Kada Fra Anðeliko ravnomerno oslikava površinu plavom bojom, on na neki naèin priziva nadzemaljsko u zemaljsku sferu. U tom sluèaju on sebi može i da dozvoli da ravnomerno oslika površinu plavom bojom, kada pušta da nadzemaljsko prodire u zemaljsko. On ne bi dopustio da u sferi ljudskog ima ujednaèenu plavu površinu; jer plava kao takva svojim sopstvenim biæem, svojim karakterom, ne dopušta glatku plavu površinu. Tu mora da se umešalo neko božanstvo, ako je plava boja zaista ravnomerno obojena. Plava boja je po svom biæu èista suprotnost od žute. Naime, ona zahteva da sa ruba zraèi ka unutra. Ona zahteva da na rubu bude najzasiæenija, a ka unutrašnjosti sve manje [nacrtano je]. Kada plavu nacrtamo na krajevima, zasiæenije (jaèe), a u unutrašnjosti manje zasiæeno, onda se plava nalazi u svom prasvojstvenom elementu. Time se i razlikuje od žute. žuta teži da je u sredini najzasiæenija, a onda se gubi prema rubu. Plava se zgušnjava na svojim granicama, teèe u sebi samoj, da bi tako napravila neku vrstu nasipa oko svetlije plave. Time se ova plava otvara u svojoj prasvojstvenoj prirodi. U svim ovim sluèajevima dolazimo do, rekao bih, oseæaja, èežnji koje duša ima kada se susreæe s bojama. I kada su oni ispunjeni, tj. kada im slikar zaista izaðe u susret, dakle kada on slika tako da slika iz same boje, ono što boja sama zahteva, kada on dakle misli: sad si umoèio èetkicu u zeleno, sad moraš biti pomalo i malograðanin i naneti zelenu boju s oštrim dlaèicama; kada misli: Sada slikaš žutom, koju moraš pustiti da zraèi, te se moraš premestiti u duh, u duh koji zraèi, kada slikar dok slika plavom misli: Uvlaèim se u sebe samog, uvlaèim se u sopstvenu unutrašnjost i oko sebe na neki naèin stvaram koru, tako i slikam dajuæi plavoj neku vrstu kore - onda on i živi u unutrašnjosti boje, onda na slici i slika ono što duša zapravo mora da želi kada se predaje biæu boje. Kada se zaðe u umetnost mora se uzeti u obzir ono što modifikuje èitavu stvar. Ovde Vam crtam krugove koje æu obojiti. Ovde se naravno mogu nacrtati i druge figure, drugi prikazi. Tada bi se npr. kada se poèinje crtati žuta, rekli bismo, prvo crta nekako usko, a onda se proširuje, te æe žuta na poèetku drugaèije da zraèi nego kasnije, kada se proširi. No žuto uvek mora da nadsja nešto drugo, 32

dok plava uvek mora biti smeštena na jedno mesto gde se stvari na neki naèin skupljaju u sebi samima. Crvena boja, rekao bih, predstavlja Table 3+4

izmirenje ove dve. Možemo crvenu boju potpuno obuhvatiti na nekoj površini. Najbolje æemo obuhvatiti crvenu, ako je razlikujemo od boje breskvi-nog cveta u kojoj se štaviše, kao što smo ranije videli, ona na neki naèin nalazi kao sjaj. Uzmite sada obe nijanse jednu pored druge, približnu boju breskvinog cveta i crvenu. Ako dopustite da crvena boja svojim biæem zaista deluje na dušu, kako Vam je onda? Da li se oseæate tako da kažete sebi: Ova crvena deluje na mene kao mirno crvenilo. Što se tièe boje breskvinog cveta, to nije sluèaj. Ona želi da se razdvoji, želi dalje da se proširi [nacrtano je]. To je fina razlika izmeðu crvene i boje breskvinog cveta. Boja breskvinog cveta teži da se razlije, želi da postane sve tanja i tanja sve dok ne ispari. Crvena boja ostaje, ali deluje samo kao površina; ona ne želi da zraèi, niti da ukrašava; ne želi da zraèi niti da se zgusne, ona ostaje; ostaje u mirnom crvenilu; neæe da se raziðe, ona opstaje. Lila boja breskvinog cveta, inkarnat, zapravo se ne održava, ona želi da je uvek iznova oblikuju jer hoæe da ispari. To je razlika izmeðu ove boje breskvinog cveta koju smo veæ imali i crvene boje koja spada u one boje koje još nismo imali. Meðutim, sada imamo zajedno tri boje: plavu, crvenu i žutu. Juèe smo pronašli èetiri boje: crnu, belu, boju breskvinog cveta i zelenu, sada se ispred nas nalaze crvena, plava i žuta i pokušali smo da se oseæajno uživimo u ove tri boje, i da vidimo kako te boje utièu na druge: pustili smo crvenu da utièe na crnu i belu koje su u pokretu; žutu i plavu na mirnu belu, i lako æemo pronaæi razliku, ako se upustimo u ono što nam je stupilo pred dušu. Kod boja koje smo juèe pronašli nemamo moguænost da napravimo takvu razliku koju smo sada napravi33

Tabla 4 gore levo i polulevo

Tabla 4 sredina polulevo

li kod žute, plave i crvene. Danas smo bili primorani da pustimo da se crna i bela, u sebi konsolidirane, pretapaju jedna u drugu, pošto smo stvarali boju breskvinog cveta. No morali smo to uèiniti jer su crna i bela slike koje se mogu pretapati jedna u drugu, te i mi to moramo dopustiti. I boju breskvinog cveta moramo pustiti. Ona isparava sama od sebe, a mi ne možemo s njom ništa zapoèeti, nemoæni smo pred njenim nestajanjem. Ali ni ona sama ne može ništa da uèini: u njenoj prirodi je da tako išèezava. U prirodi zelene boje je da sebi stvara granice. Meðutim, boji breskvinog cveta ne uspeva da samu sebe diferencira veæ ona ostaje ista kao crvena. Ona ne želi da se diferencira, jer bi se ona i kao takva uzdigla i isparila. Ona bi odmah našla ravnotežu. Ako zamislite boju breskvinog cveta i na njoj takve grumene [nacrtano je], to bi bilo grozno, zar ne! Ona bi smesta te grumene rastvorila, jer boja breskvinog cveta stremi ka istovetnom, ujednaèenom skladu. Ako bi u zelenoj boji bila još jedna druga zelena, to je onda stvar za sebe. Zelena je takva da želi da bude ravnomerno naslikana i da se ogranièi. Ne možemo da zamislimo svetleæu zelenu boju. Zar ne, možete da zamislite zvezdu koja svetli, ali svetleæu žabu ne možete; bilo bi to sasvim protivreèno žabi; ako bi svetlela. E pa, to je sluèaj i sa bojom breskvinog cveta i sa zelenom. Ako želimo da spojimo crnu i belu boju, onda ih moramo pustiti da se slivaju jedna u drugu kao slike i to kao slike koje se kreæu. To je sasvim drugaèije kod ove tri boje koje smo danas pronašli. Videli smo: žuta po svojoj prirodi na rubovima postaje sve slabija i slabija, ona želi da zraèi; plava želi da se zaustavlja u sebi, dok crvena želi da ostane ista, da nema granice, ali da deluje kao ujednaèeno mirna crvena boja. Ona ne želi, ako se smem tako izraziti, ni da zraèi niti da se zaustavlja, ona želi da u sebi ravnomerno deluje, želi da drži sredinu izmeðu zraèenja i zgušnjavanja i izmeðu zgušnjavanja i razlivanja. To je biæe crvene boje. Dakle vidite, postoji osnovna razlika izmeðu onoga što u neku ruku ili miruje ili se pokreæe, miruje kao zelena ili se pokreæe kao lila, i onoga što je zatvoreno kao crna i bela boja. Ako želimo nekako da sastavimo te boje, moramo ih sastaviti kao slike. Kod ostalih boja koje smo pronašli, kao što su crvena, žuta i plava (crvena, žuta i plava po svojoj delatnosti, unutrašnjoj pokretljivosti), one se razlikuju od unutrašnje pokretljivosti lila boje. Lila želi da se rastopi (to nije unutrašnja pokretljivost), ona želi da išèezne. Crvena je doduše mirna, to je pokret koji se umirio, 34

meðutim mi ne možemo da se umirimo na jednoj taèki, kada posmatramo ovu boju: želimo da crvena bude kao površina, kao ravnomerna površina, ali bez granica. Kod žute i plave smo videli kako teže da se diferenciraju jedna u drugoj. Crvena, žuta i plava su drugaèije nego crna, bela, zelena i boja breskvinog cveta. To vidite iz ovoga: crvena, žuta i plava imaju, za razliku od boja koje imaju slikovni karakter, one imaju jedan drugaèiji karakter, i ako uzmete u obzir ono što sam rekao o njima, onda æete uvideti da je opravdana reè koju upotrebljavam za drugaèiji karakter ovih boja. Crnu, belu, zelenu i boju breskvinog cveta nazvao sam slikama, slikovnim bojama. Boje: žutu, crvenu i plavu zovem sjajnim bojama. Crna, bela, zelena i boja breskvinog cveta nastaju kao slike. U žutoj, plavoj i crvenoj stvari zablistaju; stvari pokazuju svoju površinu, one sjaje. To je biæe i razlika u obojenom: Crna, bela, zelena i boja breskvinog cveta imaju slikovni karakter, one nešto oslikavaju. U žutoj, plavoj i crvenoj nešto sija. žuta, plava, crvena: to je spoljašnja strana suštinskog. Zelena, boja breskvinog cveta, crna, bela su uvek baèene slike, one su uvek nešto sa senkom. Možemo zakljuèiti: crna, zelena, boja breskvinog cveta i bela boja su u najširem smislu boje senke. Senka duha u duševnom je bela boja. Senka mrtvog u duhu je crna boja. Senka živog u mrtvom je zelena boja. Senka duševnog u živom je boja breskvinog cveta. Senke ili slike su nešto srodno. Nasuprot ovome, u plavoj, crvenoj, žutoj imamo posla s neèim što svetli, a ne sa senkom, sa neèim kod èega se biæe javlja spolja. U prethodnom sluèaju imali smo slike ili senke. Nasuprot tome, u crvenoj, plavoj i žutoj boji imamo nešto što predstavlja modifikaciju svetleæeg. Zbog toga ih nazivam sjajem. U njima na neki naèin zasijaju, zablistaju stvari. Zbog toga ove boje po svom sopstvenom biæu u sebi sadrže prirodu svetleæeg: žuta sija prema spolja, plava sija ka unutra - ona skuplja svoje zrake, crvena ima u sebi neutralizaciju obe pomenute boje - ona ravnomerno zraèi. Kada ovo ravnomerno zraèenje osvetljava belu i crnu koje se pokreæu, onda nastaje boja breskvinog cveta. Kada u mirno belo s jedne strane sija žuta, a s druge plava, onda nastaje zelena boja. Vidite, ovde se sreæu stvari koje fizika - možete uzeti u obzir sve što fizika danas daje o bojama - haotièno, sasvim haotièno meša. Tu se jednostavno zapisuje skala: crvena, narandžasta, žuta, zelena, plava, indi35

Tabla 4 levo

Tabla 4 krug

Tabla 4

go, ljubièasta. Ne misli se o tome šta se tu meša: u crvenoj recimo sjaj. Ako idemo redom skalom, videæemo da ono što sija nestaje sve više i više i tada ulazimo u jednu boju, u sliku, u boju senke - zelenu. Buduæi da prelazimo na plavu boju, opet stižemo do sjaja, ali koji je sada suprotan od ovoga, dolazimo do sjaja koji se zaustavlja. Potom moramo potpuno izaæi van granica fizièkog, izvan obiène skale boja, da bi došli do onoga što se zapravo ne može nikako drugaèije zamisliti nego u pokretu. Kada crvena osvetli, zablista na crnoj i beloj, onda nastaje boja breskvinog cveta. Ukoliko uzmete uobièajenu šemu fizièara, onda morate reæi: Pa da, crvena, narandžasta, žuta, zelena, plava, indigo, ljubièasta. Vidite, ovde izlazim iz jednog sjaja, ulazim u pravu [slikovnu] boju, zatim opet prolazim preko sjaja da bih tek sada [opet] došao do [slikovne] boje. E, kada bih sada tu traku okrenuo da ne bude onako kao što je na fizièkom planu veæ onako kako je u sledeæem, višem svetu, kada bih toplu stranu spektra i hladnu stranu spektra okrenuo tako da bih to zapravo naslikao ovako [pogledati crtež]: crvena, narandžasta, žuta, zelena, plava, indigo, ljubièasta; kada bih ono što je kod trake boja rasprostranjeno po jednoj liniji spojio, onda bih dobio [go-re] moju boju breskvi-nog cveta. Dakle, opet se vraæam boji. Boja gore, boja dole, sjaj desno, sjaj levo; samo su još kao tajanstvene ostale osnova za druge boje, crna i bela boja. Vidite, kada bih sada s belom bojom išao [odozdo na gore], ona bi se zaustavila u zelenoj, i tu bi se susrela s crnom [odozgo na dole] i u sredini bi se one sukobile: putem crvenog sjaja one æe dobiti boju breskvinog cveta. Dakle moram da zamislim belu i crnu boju koje zahvataju jedna drugu i stapaju se jedna u drugu, i na taj naèin æu 36

dobiti komplikovani sastav boja koji bojama odgovara mnogo više od onoga što možete naæi u knjigama fizike. Dakle kažemo sjaj, no sjaj nam pokazuje da nešto sija. Šta to onda sija? Pa vidite, kada imamo žutu boju, onda je potrebno samo sledeæe ali to morate ispitati samo oseæajem, a ne putem apstrakovanog razuma - dakle, morate to sebi staviti pred dušu, potrebno je dakle da sami sebi kažete: Kada prihvatam žutu boju, ona me zapravo tako pogaða da nastavlja da živi u meni. žuta nastavlja da živi u meni. Razmislite, žuta nas èini vedrim. A biti vedar znaèi u osnovi ispuniti se veæom unutra-šnjom duševnom živahnošæu. Mi dakle, zahvaljujuæi žutoj boji, postajemo bliži svome Ja. Drugim reèima, postajemo produhovljeni. Ako dakle uzmemo žutu u njenom prabiæu kako se ona rasplinjava ka spo-ljašnosti, i kada zamislite da ona dakle sija, jer je sama po sebi sjaj, i kada u Vašoj unutrašnjosti zasija kao duh, onda æete morati reæi: žuta boja je sjaj duha. Plava, ona što se sažima, zgušnjava u sebi samoj, što se sama u sebi održava, plava je sjaj duševnog Crvena, to ravnomerno ispunjavanje prostora, to je sjaj živog. Zelena je slika živoga, a crvena je sjaj živog. To Vam se veoma lepo pokazuje kada pokušate da pogledate crvenu boju na beloj površini, prilièno zasiæenu crvenu; potom brzo sklonite pogled i vidite zelenu boju kao kopiju, istu površinu kao zelenu kopiju. Crvena zraèi u Vama, ona stvara svoju vlastitu sliku u unutrašnjosti. No, šta je slika živog u unutrašnjosti. Morate je umrtviti da biste dobili sliku. Slika živog je zelena boja. Nije uopšte èudno da crvena kao sjaj, kada sija u Vama, daje zelenu kao svoju sliku. Dakle ovako dobijamo upravo ove tri sasvim razlièite prirode boja. To su aktivne prirode boja. To je ono što sija, što je na neki naèin u svom biæu diferencirano; ostale boje su mirne slike. Ovde imamo nešto što ima svoju analogiju u kosmosu. U kosmosu imamo suprotnost zodijaèkih slika koje su mirne slike, i ono što diferencira kosmos u vidu planeta. To je samo poreðenje, ali poreðenje koje je zaista obrazloženo. Možemo reæi: u crnoj, beloj, zelenoj i boji breskvinog cveta imamo nešto što deluje kao umirujuæe. Èak i kada se kreæu, kada se stapaju jedna u drugu, èak i onda su u unutrašnjosti mirne, kao kod crno-bele u boji breskvinog cveta. U tri nijanse boja, u crvenoj, žutoj i plavoj, imamo nešto što se unutra pokreæe, nešto planetarno. Zvezde nekretnice u crnoj, beloj, boji breskvinog cveta i zelenoj, planetarno u žutoj, 37

Tabla 4

Tabla 4 desno

plavoj i crvenoj. žuta, plava i crvena nijansiraju druge boje. žuta i plava nijansiraju belu u zelenu boju; crvena nijansira boju breskvinog cveta i to tako što osvetljava belu i crnu koje deluju jedna u drugoj. Ovde upravo vidite kosmos boja. Vidite svet kao boju u njenom meðusobnom delovanju i vidite da zaista moramo priæi bojama ako hoæemo da izuèavamo zakonitost obojenog. Mi ne treba da skrenemo sa boje na nešto drugo, veæ moramo da ostanemo u samoj boji. I ako shvatamo boje onda stižemo do toga da u samim bojama vidimo ono što predstavlja njihov meðusobni odnos, ono što u njima sija, svetli, ono što baca senku i daje sliku. Razmislite šta to znaèi za umetnost. Imamo umetnika koji zna da kad ima žutu, plavu i crvenu tad na svoju sliku treba da doèara nešto što po svojoj unutrašnjosti ima aktivni karakter, što samo sebi daje karakter. A ako on na crnoj i beloj radi sa bojom breskvinog cveta i zelenom bojom, tada zna da veæ u boji daje karakter slike. Jedno ovakvo uèenje o bojama je po svojoj prirodi tako živo da može neposredno preæi iz duševnog u umetnièko. Na ovaj naèin æete obuhvatiti biæe boje tako da po samoj boji prepoznate, takoreæi, šta ona želi: Prepoznaæete da žuta zapravo želi da u sredini bude zasiæena, a da se ka krajevima razliva, jer to predstavlja njenu sopstvenu prirodu i znaæete da morate nešto da uèinite ako želite da fiksirate žutu boju, ako negde poželite da imate ravnomernu žutu površinu. A šta æete to uèiniti? Pa ovako, nešto mora da uðe u žutu, nešto što žutoj boji oduzima njen karakter, njenu sopstvenu volju. žutu treba uèiniti teškom. Kako se žuta može uèiniti teškom? Tako što æe se u nju uneti nešto što æe joj dati težinu. Postaæe zlatna. Time ste žutu boju lišili žute, na neki naèin ste ostavili žutu, ali ste joj oduzeli njeno biæe. Neka Vam pozadina neke slike bude zlatna, tada je smete ravnomerno naneti po površini, meðutim, žutoj ste dali težinu, unutrašnju težinu. Oduzeli ste joj njenu sopstvenu volju. Vi je èvrsto držite u sebi. Zato su stari slikari, koji su za takve stvari imali oseæaj, jednostavno znali da se u žutoj boji nalazi sjaj duha. Dakle, gledali su ka duhovnom, ka sjaju duha u žutoj boji. Meðutim, želeli su da imaju duh ovde, na zemlji. Morali su joj dati težinu. Ako im je podloga, kao kod Èimabue, bila zlatna, onda su duhovnom davali stan na zemlji, onda su na slici, na neki naèin, predstavljali nebesko. I oblici su smeli izlaziti iz te zlatne podloge, smeli su se razvijati na zlatnoj podlozi kao nešto što je tvorevina duha. Ove stvari upravo zbog toga imaju neku unutrašnju zakonitost. 38

Dakle primeæujete, kada s žutom postupamo kao s bojom, onda ona želi od sebe same da u sredini bude zasiæena i da se rastapa ka rubu. Ako želite da je ravnomerno zadržite na površini, onda je morate metalizirati. I time dolazimo do pojma metalizirane boje i pojma boje zadržane u materiji o kojima æemo onda sutra govoriti. Dakle vidite, boja se najpre mora obuhvatiti u svom trenutnom karakteru, a tek onda se boja može obuhvatiti na telesnom, na spoljnim stvarima. I o tome æemo govoriti sutra. Vidite time je istovremeno otvoren put onome što sam tumaèio, put spoznaje: materijalnog u bojama u traci boja jednog fizièara. U principu to ide i levo i desno u beskonaènost, što znaèi u neodreðeno. U duši i duševnom sve se sažima. Zato moramo sažeti traku boja. Stoga moramo obuèavati sebe da ne vidimo samo boju breskvinog cveta, nego i ono pokretno u inkarnatu, obuèavati se da nam se inkarnat ne pokazuje samo na èoveku, nego da u njemu i živimo, da oseæamo ispunjenje našega tela našom dušom i kao inkarnatom, jer je onda ovo ulaz, vrata ka duhovnom svetu; tada ulazimo u duhovni svet. Boja je ta koja se spušta do površine tela, ona je ta koja uzdiže èoveka od materijalnog i vodi ga u duhovno. Kao što sam veæ rekao, o tome æemo sutra dalje razgovarati. O BIÆU

BOJA

Treæe predavanje, Dornah, 8. maj 1921.

39

Boja i materija - slikanje iz boje Obojeno smo razlikovali tako što smo iz biæa boja dobili crnu, belu, zelenu i boju breskvinog cveta i to kao slike unutar obojenog biæa kao takvog, i morali smo da od ovog slikovnog biæa boje razlikujemo ono što sam ja oznaèio kao sjajno biæe boje i šta sreæemo u plavoj, žutoj i crvenoj boji. I videli smo kako upravo plava, žuta i crvena boja imaju, može se èak reæi, izvesne unutrašnje karakteristike volje koja se ogleda u tome da su one upravo nešto sjajno, blistavo. Kao što veæ znate, boju opažamo kao takozvanu boju spektra, kao što je vidimo na dugi na kojoj boju opažamo kao takvu; osim toga, boju opažamo na telesnom. Takoðe znamo da se moramo poslužiti telima kao slikovnim bojama, njihovim telesnim sastavnim delovima, mešavinama itd. ako želimo da vežbamo umetnost boje - slikarstvo. To nas onda vodi do jednog bitnog pitanja koje je zapravo uopšte uzev pitanje èiji se odgovor ne može naæi nigde u svakodnevnoj spoznaji sadašnjice, a to pitanje glasi: Kako se obojeno kao takvo, kao nešto što smo upoznali kao fluktuirajuæe, bilo kao sliku ili sjaj, kao bljesak, kako se ono odnosi prema telesnom, prema materiji? Usled èega nam se materija kao takva pokazuje u bojama? Svi oni koji su se bavili Geteovim “Uèenjem o bojama” možda æe znati kako to pitanje zapravo nije dotaknuto ni kod Getea, uz svo poštovanje njegove spoznaje, jer sa sredstvima koja su mu stajala na raspolaganju, on jednostavno nije mogao da prodre do problema: Kako se boja fiksira na telesnom? Pa ipak je ovo pitanje i u eminentnom smislu pitanje umetnosti, slikarstva. Jer slikajuæi izvodimo takoreæi sami ovaj fenomen, barem što se posmatranja tièe. Fiksiramo boju nastojeæi da fiksirajuæi boju prouzrokujemo utisak slikarskog. Dakle upravo kada želimo da se posmatranjem biæa boje uzdignemo do slikarstva, mora nas zainteresovati ova obojena pojava materijalnog biæa. Pošto su veæ u novije vreme fizièari zavladali biæem boje posmatrajuæi nauku o bojama kao deo optike, tako nalazimo ovde, rekao bih, dostojna objašnjenja novije fizike o obojenom biæu tela. Nailazimo, na primer, na doista dostojno objašnjenje: zašto je telo crveno? Telo je crveno jer je progutalo sve ostale boje i reflektira samo crvenu. - Taj je odgovor dostojan novije fizike, jer je ona otprilike stvarana na logièkim naèelima. Po istom principu: Zašto je neki èovek glup? On je glup iz razloga što je progutao svu mudrost, a ka spolja zraèi samo glupost. Kada se ovaj princip fizike, koji 40

je u fizici uopšte uobièajen, primeni na preostali život, onda se, vidite, ostvaruju takve interesantne stvari. Gete je, kao što je reèeno, što se ovoga tièe bio pošteniji. On je sledio svoj problem dokle god mu je to bilo moguæe sa sredstvima koja su mu stojala na raspolaganju. U izvesnom smislu zaustavio se pred pitanjem: Kako je to materija obojena? Dakle podsetimo se naèina na koji smo došli do slikovnog karaktera prve èetiri boje s kojima smo se susreli. Videli smo da zapravo uvek imamo jedno biæe koje u nekom mediju ostvaruje svoju senku ili sliku. Videli smo kako živo stvara svoju sliku u mrtvome i kako tako nastaje zelena boja. Potom smo videli kako duševno daje svoju sliku u živom i kako time nastaje boja breskvinog cveta. Videli smo kako se duhovno oslikava u duševnom i kako na taj naèin nastaje bela boja i konaèno kako se mrtvo oslikava u duhovnom i tako nastaje crna boja. E sada imamo zapravo zbir onoga èemu u obojenom pripada karakter slike. Ostalo ima sjajni karakter. Ovaj slikovni karakter sreæemo u objektivnom svetu možda najizrazitije u zelenoj boji. Crna i bela su na neki naèin graniène boje, koje iz tog razloga mnogi uopšte više i ne posmatraju kao boje. Što se tièe boje breskvinog cveta videli smo da se ona zapravo može obuhvatiti samo u pokretu. Tako da najpre u zelenoj imamo ono što daje istinski slikovni karakter. I time bismo imali u spoljnom svetu fiksiranu pravu boju, i to fiksiranu, kao što smo videli, u biljnom carstvu. Dakle, u biljnom carstvu je zapravo izražen prakarakter fiksirano obojenog kao slike. Radi se o tome da se jednom možda na biljnom zelenilu najzad ispita sama suština zelene boje. Stoga moramo da proširimo problem uz pomoæ onoga što je danas opšte priznato. Znamo iz naše “Tajne nauke” kako je biljno ono što se zapravo stvorilo za vreme prethodnog stanja metamorfoze naše Zemlje. Meðutim, takoðe znamo da se èvrsti oblici još nisu obrazovali. Dakle moramo reæi, da ako priðemo biljnom biæu imamo u biljnom nešto što se prvo obrazovalo tokom prethodne metamorfoze našeg zemaljskog razvoja, a onda se to oblikovalo unutar našeg zemaljskog razvoja i mi zatim znamo da se ovo biljno za vreme starog meseèevog razvoja moralo oblikovati u teènom, jer èvrsto kao takvo tada još nije postojalo. Što se tièe teènog, možemo govoriti o tome da je obojeno kao talasanje prožimalo ovo teèno. Tu nije bilo potrebno nešto fiksirati, jedino možda na površini. Jedino na površini poèinje teèno da se približava èvrstom. 41

Ako pogledamo ranije stanje metamorfoze naše Zemlje možemo reèi sebi: U stvaranju biljaka imamo posla sa fluktuirajuæom zelenom bojom ili uopšte uzev sa fluktuirajuæom obojenošæu i sa onim što je zapravo teèni element. I tek za vreme razvoja Zemlje, kao što ste mogli videti u mojoj “Tajnoj nauci”, mogu biljke da dobiju svoju èvrstu formu, da se uèlane u mineralno. U biljnom se može obrazovati nešto što ih èini ogranièenim biæima, a ne fluktuirajuæim, tako da se tek za vreme oblikovanja Zemlje stvorilo ono što mi danas nazivamo biljkom. Tek tu je dakle morala boja na biljci da dobije karakter koji mi upravo na toj biljci opažamo, tek tu je nastala fiksirana zelena boja. Pa ipak, ne nose biljke - barem veæina njih - na sebi samo ovu zelenu boju, veæ i sami znate kako biljka kao takva tokom svoje metamorfoze prelazi u drugo biæe boje, kao što recimo biljka ima žute, plave, bele cvetove, ili možda crvene cvetove, kao i što plodovi - uzmite za primer krastavac - kao što plodovi kad su zeleni prelaze u žuækastu boju. I ovo sasvim površno posmatranje veæ može da Vam pokaže šta zapravo tu deluje kada biljka poprimi neku drugu boju, a ne zelenu. Ako li pak biljka dobije neku drugu boju a ne zelenu - primer za to možete lako pronaæi, - onda je unutar onoga što stoji u vezi sa postankom ove druge boje u stvari Sunce, neposredna sunèeva svetlost. Zamislite nekad kako se biljke kada svoje cvetove ne mogu izložiti Suncu, kako se èak skrivaju, uvijaju, okreæu prema njemu. I moæi æemo dakle da pronaðemo neku vezu, i to veæ pri samom posmatranju, izmeðu odreðenih nezelenih delova biljaka i Sunca. želeo bih reæi da Sunce metamorfozira zelenu boju. Dakle ono je to koje zahvata zelenu boju i dovodi je u neko drugo stanje. Ako povežemo raznoliku obojenost biljnog s jednim nebeskim telom - površnim posmatranjem; kao što je veæ reèeno - , onda nam ipak neæe biti teško da prizovemo u pomoæ “Tajnu nauku” i upitamo je za savet: Šta ona na osnovu njenih posmatranja ima da kaže o moguæim odnosima izmeðu obojenog biljnog biæa i sazvežða? Onda se moramo zapitati: Koja zvezdana pojava najjaèe deluje na Zemlju? Koja bi to bila zvezda koja bi mogla da deluje nasuprot Suncu, koja bi mogla da u biæu biljke izazove nešto što bi sunèevu svetlost opet na neki naèin metamorfoziralo, uništilo, prevelo u drugu boju? Šta je to što unutar biljnog sveta može da prouzrokuje zelenu boju? Dolazimo do onog nebeskog tela koje za nas na prvom mestu predstavlja polarnu kopiju Sunca, dolazimo do Meseca. I duhovna nauka 42

može - danas æu Vam to samo nagovestiti -, ukazujuæi na sve osobine meseèeve svetlosti naspram sunèeve svetlosti, ali pre svega ukazujuæi na to kako to meseèeva svetlost deluje unutar sunèane tame, ona može da konstatuje vezu izmeðu zelenila biljaka i upravo ovog biæa Meseca kao što se može utvrditi veza izmeðu biæa ostalih boja kod biljaka i Sunca. Te tako sada, kada nam je biljno pred nama, imamo meðusobno delovanje Meseca i Sunca. Meðutim, istovremeno imamo objašnjenje za to, zašto zelena postaje slika i zašto zelena nije i na biljkama sjajna kao ostale boje. Ostale boje na biljci sjaje, imaju sjajni karakter. Razvijajte oseæaj za to i pogledajte jednom boje cveta: one sjaje ususret. Uporedite to sa zelenom: ona je fiksirana na biljci. U tome ne vidite ništa drugo nego kopiju onoga što opažate u kosmosu. Sunèeva svetlost sija; Meseèeva svetlost je slika Sunèeve svetlosti. Tako nalazite projekciju, sliku, boju kao sliku opet u zelenilu biljke. Te dakle imate uz pomoæ Sunca u biljci boju sjaja i imate boju fiksacije, boju slike u zelenoj. Ove stvari se ne mogu nekako obuhvatiti grubim pojmovima fizike. Ove stvari se moraju uzdiæi u oblast oseæajnog sveta i obrazložiti produhovljenim oseæajem. Tada pak, samo od sebe sleduje uzdizanje u umetnièko onoga što smo mi na taj naèin shvatili. Fizika je svojim metodama, kojima je na nagovešten naèin grubo prišla svetu boja, proterala sve umetnièko iz posmatranja boja, tako da umetnik uopšte ne zna šta bi poèeo s onim šta je fizika rekla o svetu boja. Meðutim, ako posmatramo obojeni svet biljaka tako da znamo da tu uèestvuje i kosmièko, onda imamo u oblikovanju boje biljaka pred sobom uzajamno delovanje sunèevih i meseèevih snaga -, tada pred sobom imamo prvi element pomoæu koga možemo shvatiti kako se boja donekle fiksira za jedan objekat i to isprva svakako za vegetabilni objekat, i kako ona postaje boja tela. Ona postaje boja tela tako što iz kosmosa ne deluje sjaj, nego iz kosmosa deluje veæ slika kao takva. Dakle kod biljke imamo posla s tom zelenom koja postaje slika, tako što se u toku razvoja Zemlje Mesec odvojio od te Zemlje. U ovom odvaja-nju Meseca od Zemlje možemo potražiti istinsko poreklo zelene boje u biljnom svetu. Jer samim tim biljka sada više ne može biti izložena onome šta su same Meseèeve snage u Zemlji, veæ ona prima karakter slike iz kosmosa. Vidite, oseæaj poznaje ovaj kosmièki uzajamni odnos s biljnim svetom i ako priupitamo naš oseæaj, onda æemo moæi putem umetnièkog obuhvatanja biæa boje, iz tog oseæajnog sveta da sebi dobro približimo 43

ovaj zeleni drugi obojeni karakter biæa biljke. To je nešto posebno: Ako vremenski zaðete u istoriju slikarstva, tu æete videti da su slikari, koji su u ranijim epohama bili slavni, slikali ljude, ljudske situacije, no malo su slikali prirodu s polja; malo su slikali pejzaže ako su oni bili ispunjeni biljnim svetom. Sigurno je da se i za to može lako naæi trivijalno objašnjenje. A to objašnjenje je da u stara vremena nije bilo tako uobièajeno da se posmatra priroda, te je iz tog razloga nisu ni slikali. Meðutim to je naravno samo trivijalno objašnjenje, iako je današnje èoveèanstvo zadovoljno takvim objašnjenjima. Meðutim, razlog za to je nešto sasvim drugo. Do slikanja pejzaža dolazi zapravo u ono vreme, u kome ljudi bivaju zahvaæeni materijalizmom i intelektualizmom, u kome sve više i više ljudskom civilizacijom i kulturom ovladava jedno apstraktno biæe. Može se reæi: Slikanje pejzaža je zapravo proizvod poslednja tri do èetiri veka. Ako se to ima u vidu, onda se mora priznati: Tek u poslednja tri do èetiri veka je èovek u svom duševnom poimanju došao do toga da obuhvati onaj element koji ga èini sposobnim da slika pejzažnu prirodu. Zašto? Ako pogledamo slike iz starih vremena shvatiæemo da sve one zapravo nose jedan sasvim odreðen karakter. Upravo kada uporedimo - o tome æemo onda još temeljnije razgovarati -, upravo kada u obojenom napravimo razliku izmeðu slikovnog i sjajnog karaktera, onda æemo uvideti da stari slikari u svom slikarstvu nisu pravili ovu razliku. I naroèito kod ovih starih slikara nije uzeta u obzir, kao što smo mi to juèe morali zahtevati, ova unutrašnja, voljna priroda sjaja na boji. Stari se slikari nisu uopšte obazirali na to da žuta boja zahteva ivicu koja se rasplinjava. Oni su na to obratili pažnju onda kada su svoje slikarstvo uzdigli na viši nivo duhovnog; meðutim, nisu se obazirali na to, kada su slikali obièan svet. Nisu uzeli u obzir ni plavu boju i ono što smo mi od nje zahtevali, èak su pre to èinili kod crvene boje. Možete to primetiti na nekim Leonardovim slikama i još nekim, na primer Ticijanovim. Meðutim, u principu ipak možemo reæi da ovu razliku izmeðu slike i sjaja u biæu boje stari slikari nisu pravili. Zašto? Oni stoje u jednom drugom odnosu prema obojenom svetu; oni posmatraju kao sliku èak i ono što je u biæu boje sjaj; oni slikajuæi i samom sjaju daju karakter slike. Meðutim, ako se onome što je u svetu boje sjaj, dâ karakter slike, kada se od svega u biæu boje naèini slika, onda se ne može slikati biljni predeo. A zašto ne? 44

E pa, ako hoæete da slikate predeo s biljkama koji æe zaista ostavljati utisak živog, onda morate i same biljke, kako kod zelene tako i kod drugih pojedinaènih boja, da naslikate nešto tamnije nego što one u stvari jesu. Dakle morate zelenu boju biljke da naslikate tamnijom nego što je zaista sama biljka. Morate svugde zelenu površinu naèiniti tamnijom nego što jeste. Morate i ono što je u svetu biljaka crveno ili žuto uèiniti tamnijim nego što je ono zapravo. Nakon što ste na ovaj naèin boju fiksirali u karakteru slike i obojili je nešto tamnije nego što je ona stvarno, onda morate sve premazati nekom nijansom, a ova nijansa mora zacelo biti žuækasto-bele boje. Dakle, celinu morate zadržati u žuækasto-beloj svetlosti, i tek onda na pravi naèin dobijate ono što zapravo predstavlja biljku. Morate naslikati sjaj na biæu biljke. Morate dakle, preæi ka sjajnom karakteru boje, morate imati sjajni karakter boje. Sada bih Vas zamolio da sa ove taèke gledišta posmatrate èitavo stremljenje modernog pejzažnog slikarstva, posmatrajte kako je ono isprobavalo da sve više i više dokuèi tajnu slikanja vegetabilnog. Ako se vegetabilno slika onako kakvo je spolja, neæe se dobiti ono pravo. Slika ne pravi utisak živog. Slika æe tek onda praviti utisak živog, kada slikate biljke tamnijim nego što su to one po svojoj boji i kada sve to prelijete sjajem, neèim žuækasto-belim, dakle svetlucavim. Samim tim što stari slikari nisu negovali ovo slikanje sjajem, slikanje, na ovaj naèin prosvetljenog vazduha, onda im je najzad i slikanje pejzaža bilo nedostupno. To je ono što ste Vi posebno pred kraj 19. veka primetili u slikarstvu, to traganje za moguænošæu da se obuhvati pejzažno. Slikanje predmeta obasjanih prirodnom svetlošæu, i uopšte sve moguæe, pojavilo se kako bi se obuhvatilo pejzažno. A ono se može uhvatiti tek onda kada se upravo Vi odluèite da vegetabilno u svim njegovim nijansama boja naslikate tamnije i onda ga prelijete sjajem koji je žuækasto-beo. Naravno Vi to morate uraditi u skladu s bojama i svim ostalim. Onda dolazite do toga da na platnu ili bilo kojoj drugoj površini, zaista naslikate ono što Vam daje utisak živog. To je stvar oseæaja, i taj oseæaj Vas vodi do toga da se ono što nad svim buja, da se ta bujica, mora naslikati kao izraz kosmosa koji sija iznad svega što se kao sjaj na Zemlji izliva iz kosmosa. Drugaèije se ne može doæi do tajne slikanja biljaka, dakle do prirode prekrivene vegetacijom. Ako ovo uoèite, onda æete još i uvideti da se iz samog biæa boje u osnovi mora pronaæi sve ono što se želi dostiæi u slikarstvu. Koja se 45

Tabla 5

Tabla 5

onda sredstva koriste u slikarstvu? Imamo površinu, platno, papir ili bilo šta, i na površini treba slikovito fiksirati ono što je tu. Meðutim ako se nešto ne može slikovito fiksirati, kao što je to sluèaj s biæem biljke, tada se mora preko toga barem prividno naneti karakter sjaja. Vidite, još uvek nismo došli do razlièitih obojenih mineralnih supstanca, do neživih stvari. Kod neživih stvari susreæemo se sa neophodnošæu da stvar obuhvatimo oseæajem. Svet obojenog ne može se savladati razumom. Stvar moramo osetiti. Sada Vas molim da razmislite o tome da li u samoj unutrašnjosti biæa boje postoji nešto što Vam na to ukazuje. Dakle ako se slika neorgansko, zidovi, ili bilo koji neživi predmet, mora se zapitati: Da li tu postoji neka neophodnost da se ono šta se tu slika, razume iz same boje, da se neposrednom spoznajom iz boje to samo po sebi podrazumeva? To je zaista neophodno! Jer pomislite samo na to šta se može podneti, a šta ne. Zar ne, kada na belu podlogu nacrtam crni sto onda se to oèigledno može podneti. Kada nacrtam plavi sto - zamislite jednu sobu sa iskljuèivo plavim nameštajem -, ako posedujete oseæaj za estetsko uvideæete da je to nepodnošljivo. Isto tako ne možete zapravo opremiti sobu žutim ili crvenim nameštajem. Možete, kao što je veæ reèeno, da naslikate crne stolove na beloj osnovi koliko Vam je volja; jeste da je to èisto crtanje, ali to se može. Zapravo se neposredno na papiru ili platnu može fiksirati samo ono iz èega bi trebalo da se pojavi neorgansko, neživo, koje isprva veæ u svojoj boji dobija slikovni karakter. Moramo se dakle zapitati: Šta onda dopuštaju boje crna, bela, zelena i boja breskvinog cveta, šta one dopuštaju na neživim predmetima? Iz same boje se mora izneti ono što je moguæe naslikati. I onda i dalje ostaje to da, ako se slika iz same boje, dakle iz boje koja je i slika, da se zapravo još uvek ne dobija taj neživi predmet. Dobila bi se samo puka slika. Veæ je sama boja slika; dakle dobila bi se sama slika. Ne bi se izazvala predstava stolice, nego bi se dobila slika stolice, ukoliko bi se ona morala slikati iz èiste boje koja je slika. Šta se dakle mora uèiniti? Mora se pokušati da se slici, kada se slika neživo, podari karakter sjaja. To je ono šta je posredi. Mora se svemu onome šta u boji crnoj, beloj, zelenoj i boji breskvinog cveta ima slikovni karakter, mora mu se dati unutrašnji svetlosni karakter, to znaèi sjajni karakter. Onda se pak može ono što se na ovaj naèin oživljava sjajem, sada kombinovati s drugim bojama sjaja, s plavom, žutom i crvenom. Morate dakle s onih boja koje imaju slikovni karakter da odstranite taj slikovni karakter i da im date sjajni karakter. To znaèi da slikar mora 46

zapravo uvek kada slika neorgansko, da ima u vidu da u samim stvarima postoji izvesni izvor svetlosti - bledi svetlosni izvor. On mora zamisliti svoje platno ili svoj papir na odreðeni naèin kao nešto što sjaji. Na površini mu je potreban sjaj svetlosti koga æe on slikati. Kada on slika neorgansko, neživo, onda on mora da ima na umu, u svom duševnom poimanju, da u osnovi neorganskih stvari leži jedna vrsta svetlosti, da je njegova površina na odreðeni naèin prozirna i da sija. Dakle dok slikamo, fiksirajuæi boju, doèaravajuæi je na površini dolazimo do toga da boji nekako moramo dati karakter reflektirajuæeg, neèeg što vraæa sjaj, jer u protivnom ne slikamo veæ samo crtamo. Kada se, kao što to noviji razvoj èoveèanstva zahteva, bude prodiralo sve dalje i dalje, da se iz same boje izvadi naslikano, upravo onda æe se ovaj pokušaj morati terati sve dalje i dalje kako bi se odgonetnula priroda, suština boje, kako bi se boja u neku ruku prisilila na povratak, tj. ako je boja slika da opet primi karakter sjaja da bi dakle u unutrašnjosti sijala. Ako bi slikali na drugi naèin ne bismo ipak dobili ništa iz nežive prirode što bi naslikano bilo podnošljivo. Zid kome nije namenjeno da bojom bude premazan tako da iz unutrašnjosti sjaji, jedan takav zid u slikarskom nije nikakav zid, veæ samo slika zida. Mi moramo dovesti boju do unutrašnjeg sjaja. Samim tim æemo je na izvestan naèin mineralizirati. Mora se uvek sve više i više tražiti prelaz, ne može se slikati iz palete gde se površina samo puko premazuje materijalnom bojom, gde se nikada ne može na pravi naèin izazvati unutrašnji sjaj, nego se uvek mora sve više i više prelaziti na slikanje iz èanèiæa. Moraæe se slikati samo s takvom bojom koja je, pošto je vodena, dobila fluktuirajuæi sjaj. I zapravo se u slikanje uvukao jedan neumetnièki element, samim tim što se prešlo na slikanje s palete. To je materijalistièko slikanje, nerazumevanje unutrašnje prirode boje, koju zapravo kao takvu materijalno telo nikad ne bi progutalo, veæ ono živi u materijalnom telu i mora iz tog tela da izaðe. Iz tog razloga moram da je dovedem do sjaja uvek kada je nanosim na površinu. Znate da smo pokušali da dozovemo snagu sjaja, tako što smo upotrebili biljne supstance koje najlakše mogu da doprinesu razvijanju ovog unutrašnjeg sjaja. Onaj koji ima oseæaj za ove stvari, taj æe uvideti kako zapravo u razlièitim stepenima obojeni minerali pokazuju ovaj unutrašnji sjaj koji smo mi pokušali da stvorimo kada smo hteli da naslikamo mineral. Ako hoæemo da mineral naslikamo iz boje, a ne po modelu, ne naturalistièki, veæ da ga stvorimo iz same boje, onda mora47

mo da nauèimo kako je neophodno da se mineralno obuhvati u unutrašnjem postanju svetlosti. A kako to mineral unutrašnje sjaji? Kada imamo obojeni mineral onda nam se boje pojavljuju tako što Sunèeva svetlost osvetli mineral. Sunèeva svetlost ovde èini mnogo manje nego kod biljke. U biljci Sunèeva svetlost stvara sve boje osim zelene. Na obojenom mineralu, uopšte na obojenim neživim stvarima, od Sunèeve svetlosti nemamo ništa drugo do onoga što imamo u tami u kojoj su sve maèke sive ili crne i u kojoj se èak ne daju videti boje, tek nam svetlost èini boje vidljivima. No, osnova boja je u unutrašnjem. A zbog èega u unutrašnjem? Kako je dospela tamo? Time smo se opet vratili na problem od koga smo danas zapravo i krenuli. Da bih Vas doveo do zelenila biljaka, morao sam Vas uputiti na pojavu Meseca, kako je to opisano u mojoj “Tajnoj nauci”. Katkad Vas moram uputiti i na druge pojave koji su se dogodili u evoluciji Zemlje. Ako pratite ono što sam ja u svojoj “Tajnoj nauci” predstavio u odnosu na razvoj Zemlje, onda æete zakljuèiti: Ona nebeska tela koja okružuju Zemlju i pripadaju njenom planetarnom sistemu, bila su, kao što i sami znate, u vezi sa èitavom Zemljom, s celom Zemaljskom planetom; ona su prodrla van kao i Mesec. To svakako zavisi od postojanja Sunca. Meðutim, uopšte uzev ako posmatramo Zemlju možemo ovo smatrati jednim izdvajanjem. Vidite, od ovog izdvajanja drugih planeta zavisi sada unutrašnja obojenost neživih predmeta kao takvih. Ono kruto postaje obojeno, može da postane obojeno, time što Zemlja postaje osloboðena onih snaga koje su još bile u njoj, kada su planete bile spojene s njom, i, da te snage deluju spolja iz kosmosa i time stvaraju unutrašnju snagu obojenog na obojenim mineralnim telima. To je upravo ono što je mineralima ostalo od onoga što je otišlo, i sada deluje iz kosmosa. Vidimo da je ovde sve mnogo više skriveno i tajanstveno, nego što je to kod zelene boje biljaka. Meðutim, tu imamo nešto što upravo i zato što je skriveno dublje zahvata biæe, i to ne samo biljno živo biæe nego i mineralno neživo. I tako dok posmatramo - to bi trebalo upravo ovde dakle opet spomenuti -, dok posmatramo obojenost tela, dovedeni smo u stvari do neèega na šta se današnja fizika ne obazire. Ponovo smo dovedeni do kosmièkog delovanja. Mi ne možemo tek tako objasniti obojenost ako ne znamo da se ovo obojeno odnosi na ono šta su zemaljska tela zadržala kao unutrašnju snagu kad su se ostale planete izvukle iz Zemaljskog biæa. 48

Ono što bi trebalo da objasnimo kao crvenu boju kod neèeg mineralnog, to treba objasniti uzajamnim delovanjem Zemlje i nekih planeta, na primer Marsa ili Merkura. Ono što treba da objasnimo kao žutu boju u mineralnom, to moramo objasniti uzajamnim delovanjem Zemlje i Jupitera ili Venere itd. Samim tim æe obojenost mineralnog sveta uvek ostati tajna, dok god se opet ne odluèi da se Zemlja ponovo zamisli u vezi sa izvanzemaljskim u kosmosu, upravo zato da bi se shvatila kao obojena. Vidite: Ako želimo da doðemo do živog, onda moramo dohvatiti Sunèevu svetlost, Meseèevu svetlost i upravo onda dolazimo do zelene boje, koja se fiksira na biljci, i do boja biljke koje onda iz biljke postaju zrak, svetlost. No, ako želimo da shvatimo ono što nam iz unutrašnjosti supstance sjaji ususret, što se od inaèe fluktuirajuæe spektarskog uèvršæuje u unutrašnjosti tela, onda se moramo setiti da je jednom davno i samo kosmièko bilo u unutrašnjosti Zemlje, i da ono samim tim predstavlja poreklo onoga što se u Zemlji nalazi kao fluktuirajuæe, u neku ruku teško fluktuirajuæe. Mi moramo upravo ono što se skriva ispod površine mineralnog, da tražimo izvan Zemlje. To je suština do koje se dolazi. Ono što se nalazi na površini zemlje lakše je objasniti iz samog Zemaljskog, nego ono što je ispod površine zemlje. Ono što se nalazi ispod površine zemlje, što je u unutrašnjosti zemlje, u unutrašnjosti èvrstog, mora se objasniti vankosmièkim. Tako blistaju mineralni delovi naše Zemlje u onim bojama koje su zadržali od onoga šta je izašlo u planetama. I opet se te boje nalaze pod uticajem odgovarajuæih planeta kosmièke okoline. S tim u vezi je i to da mi dok slikamo, boju - neživo, fiksiramo na površinu i time donekle moramo sa svetlošæu da idemo iza površine, da èitavu površinu produhovimo kako bismo stvorili tajanstveno unutrašnje svetlo. Naglasio bih da moramo ono što nam sija s planeta da dovedemo iza površine na kojoj fiksiramo sliku; iza ove površine moramo tu sliku postaviti u slikarskom na taj naèin, da ovo slikarsko proizvede u nama organski utisak same suštine, a ne puke slike. Da bismo naslikali neživo moramo produhoviti boju. Šta to zapravo predstavlja? Podsetite se šeme koju sam Vam dao i rekao: Ono što je crno jeste slika mrtvog u duhovnom. Prividno stvaramo duhovno i u njemu slikamo mrtvo. I tako što ga bojimo i pretvaramo sve više i više u sjaj, stvara49

Tabla 5 desno

Tabla 6

mo suštinu toga. To je ustvari postupak kog se moramo pridržavati prilikom slikanja neživog sveta. Sada æete videti kako to biva kada se uzdignemo u životinjsko carstvo. Vidite, ako želite da slikate pejzaž u kome posebno deluje životinjsko carstvo - to se opet može samo osetiti -, ako želite da u pejzaž unesete životinjsko biæe, onda morate boju koju životinje imaju da naslikate nešto svetlijom nego što to stvarno jeste, i preko toga morate da provuèete slabu plavièastu svetlost. Dakle, ako eventualno želite da naslikate nekakve, hajde recimo, crvene životinje - mada se to retko dešava - onda nad tim morate imati slabu plavkastu svetlost, morate svugde gde iz vegetacije prelazite na životinju da pretvorite žuækasti sjaj u plavièasti. To biste morali postepeno da uèinite; tek tada æete biti u moguænosti da slikate životinjsko, u suprotnom æete samo stvarati utisak nežive slike. Stoga možemo reæi: Kada slikamo neživo ono èitavo mora da bude sjaj, mora da sija iz svoje unutrašnjosti. Kada slikamo živo, biljno, onda to mora da deluje kao sjajna slika. Prvo slikamo sliku i to èak tako jako da se, rekli bismo, udaljujemo od prirodne boje. Dakle, time što slikamo nešto tamnije dobijamo karakter slike, a potom prevlaèimo sjaj: sjajnu sliku. Ako slikamo duševno ili pak životinjsko, onda moramo slikati slikovni sjaj. Ne moramo da prelazimo na potpunu sliku. To postižemo time što slikamo svetlije, dakle dovodimo sliku do sjaja, meðutim preko svega prevlaèimo nešto što u izvesnom smislu muti èistu prozirnost. Time dostižemo slikovni sjaj. Uzdižemo li se još na duhovnoj lestvici, idemo li sve do èoveka, onda moramo biti vièni tome da naslikamo èistu sliku. Neživo: Biljno: Duševno, životinjsko: Produhovljeno, èovek:

Tabla 6

sjaj sjajna slika slikovni sjaj slika

Baš ovo su èinili slikari koji još nisu slikali prirodu; oni su upravo stvarali èistu sliku. I tu onda dolazimo do potpune slike. To znaèi da moramo da obuhvatimo i one boje koje u slikama sreæemo kao sjajne. To se dešava tako što im u izvesnom smislu oduzimamo njihov karakter sjaja kada slikamo èoveka; tretiramo ih kao slike. To znaèi premazujemo površinu žutom bojom i pokušavamo da to na neki naèin 50

motivišemo: žuta površina æe zapravo na ivici donekle da bude iskrzana, izbrisana. Inaèe nigde drugde nije dozvoljeno žutu imati drugaèije nego ovako da se na rubu briše. Kada se slikaju ljudi, žutoj se može odstraniti njeno sopstveno biæe boje i potom naèiniti slika. Onda se na ovaj naèin preobražavaju sjajne boje u slikovne boje i time se dolazi do ljudskog, i nema potrebe brinuti ni o èemu drugom do o pukoj providnosti medijuma. Samo svakako prvo se mora razviti oseæaj za ono što nastaje iz boje kada ona prelazi u karakter slike. Vidite, može se ustvari proæi kroz èitavo biæe boje (ukoliko se ovo biæe boje izražava u slikarstvu), da bi se stekao oseæaj za to šta je razlika izmeðu slikovitog i onoga što živi u sjaju. Slikovito se zapravo više približava misaonom, i što dalje idemo u slikovitom to se više približavamo misaonom. Kada slikamo èoveka možemo zapravo slikati samo naše misli o njemu. Ali ta misao o njemu mora stvarno biti baš oèigledna misao. Ona se mora proživeti u boji. A živi se u boji onda kada je èovek u stanju da negde postavi žutu površinu i da sebi kaže: Ona mora biti iskrzana; preobraziæu je u sliku, moram je dakle modifikovati uz pomoæ graniènih boja. Dakle, na svojoj slici se moram nekako izviniti žutoj boji, što joj oduzimam njenu volju. Na ovaj naèin vidite kako je ustvari moguæe slikati iz same boje; kako je moguæe svet boja kao takav, posmatrati kao nešto što se u toku razvoja naše Zemlje razvijalo na taj naèin što je boja prvo osvetlila Zemlju kao sjaj iz kosmosa. Onda se boja povukla u unutrašnjost predmeta tako što je ono što je u Zemlji istupilo iz Zemlje i sada zraèi. I mi pratimo ovaj doživljaj u obojenom, ovo kosmièko u obojenom pratimo i doživljavamo i time dobijamo moguænost da živimo u samoj boji. život u boji je kada pred sobom imam boju rastvorenu u èanèiæu i kada umoèivši èetkicu prilazim površini da bi je fiksirao, preneo u nešto èvrsto, nema života u boji dok god stojim s paletom i razmazujem boje jednu po drugoj, kada su mi boje na paleti veæ same po sebi materijalne i kada ih potom samo namažem na površinu. Na taj naèin ne živim u boji, veæ van boje. živim u boji tek onda kada boju u teènom stanju moram da pretvorim u èvrsto. Tako donekle doživljavam ono što je sama boja doživela kada se iz starog Meseèevog stanja razvila do Zemlje i tek tu se fiksirala. Jer nastanak neèeg èvrstog povezano je sa Zemljom. Tu nastaje opet odreðen odnos prema boji. S bojom moram da se duševno saživim, moram znati da se sa žutom bojom radujem, kod crvene da oseæam njeno dostojanstvo ili pak njenu ozbiljnost, a s plavom 51

da delim njeno blago raspoloženje koje bi se skoro moglo nazvati plaèljivim [ili èak izaziva plaè]. Moram znati da produhovim boju ako hoæu da u njoj izazovem unutrašnje moguænosti. Ne smem da slikam bez ovog duhovnog razumevanja boje, a pogotovu ne onda kada želim da slikam neorgansko, neživo. To ne znaèi da treba da se slika simbolièno, to ne znaèi da treba da se razvija potpuno neumetnièko: jedna boja znaèi jedno, druga boja drugo. Nije reè o tome da boje znaèe nešto drugo od onoga što su one same; suština je u tome da se s bojom može živeti. život s bojom je prestao onog trenutka kada se prestalo slikati s bojom iz èanèiæa, taj život uvek prestaje onda kada se preðe na boje sa palete. I zahvaljujuæi ovom prelazu sa slikanja uz pomoæ boja iz èanèiæa na slikanje s bojama s palete mi danas imamo sve moguæe vrste èiviluka koji bi trebalo da predstavljaju ljude, a koje su portretisti dosta slikali. To su lutke, èiviluci i tome slièno, tu nema baš nièega što je zaista živo. To živo se može naslikati tek onda kada èovek zaista zna da živi s bojom. To je ono što sam Vam želeo nagovestiti tokom ova tri predavanja. No, to bi se naravno moglo još proširiti u nedogled. O tome æemo možda razgovarati nekom drugom prilikom. Sada sam želeo samo da nagovestim, da zapoènem s takvim posmatranjima. Vidite, ono što se najèešæe èuje je ustvari to, da se umetnici formalno boje svega nauènog i da ne žele da im se išta od spoznaje i nauke petlja u njihovu umetnost. Još je Gete (iako on još nije mogao da dopre do unutrašnjih osnova boje, ali je pružio dosta podstreka za to) -, dakle, veæ je Gete sasvim jasno izrazio svoj stav o tom strahu slikara od umetnièkog: “Do sada se kod slikara javio strah, tj. odluèno izbegavanje svih teoretskih posmatranja u vezi sa bojom i svim onim što joj pripada, meðutim, ovo im ne treba uzeti za zlo. Jer ono što se dosada nazivalo teoretskim bilo je bez osnove i nestabilno i ukazivalo je na dotadašnje iskustvo. želimo da naši napori bar donekle umanje ovaj strah i podstaknu umetnika da praktièno dokaže i doživi postavljena naèela.” Ako se postupa na pravi naèin uz pomoæ spoznaje, onda se ono što se spoznaje uzdiže iz apstraktnog u konkretno umetnièko; a to je naroèito sluèaj kod jednog tako fluktuirajuæeg elementa kao što je svet boja. I samo je dekadenca naše nauke odgovorna za to, da se umetnici s pravom toliko pribojavaju teoretskog. Ovo teoretsko je puko materijalno - intelektualno, koje posebno sreæemo u modernoj fizikalnoj optici. Obojeni element je fluktuirajuæi i kod njega bi bilo najpoželjnije da 52

slikar boju ne prièvrsti onako kako je ona prièvršæena za paletu, nego da je ostavi u njenom teènom stanju u posudici. Meðutim, kada onda doðe fizièar i poène na tabli da crta sve i svašta i govori, iz ovoga ... izlazi žuta, a iz ovog ljubièasta boja onda èoveku prosto doðe da pobegne od svega toga. To nije posao fizike. Fizika bi trebalo da ostane kod pitanja svetlosti koja se širi u prostoru. Obojeno se ne može nikako posmatrati, ako se èovek ne uzdigne do duševnog. Jer je sasvim besmisleno govoriti da je obojeno subjektivno koje ... [praznina u tekstu]. I onda se uz to i govori: (a pritom se nema nikakva konkretna predstava o Ja) da napolju postoji nekakav objektivni povod koji deluje na nas, na naše Ja -, što je potpuno besmisleno. Samo Ja je u unutrašnjosti boje. To Ja i ljudsko astralno telo nikako se ne mogu razlikovati od obojenog, oni žive u obojenom i tim više se nalaze izvan fizièkog tela èoveka, kada su povezani s obojenim; Ja i astralno telo ocrtavaju boje tek u fizièkom i eterskom telu. To je ono što je bitno. Tako da je besmisleno pitanje o delovanju objektivnog obojenog na subjektivno. Jer u unutrašnjosti boje se veæ nalazi ono što je Ja, što je astralno telo i sa bojom se i pojavljuju Ja i astralno telo. Boja unosi Ja i astralno telo u fizièko i etarsko. Tako da ako želimo da shvatimo istinu, moramo jednostavno da preokrenemo èitav naèin posmatranja. Dakle, sve ono što se uvuklo u fiziku i ono što fizika obuhvata svojim crtama: linijama, mora se iz nje izvuæi. Prvo mora da nastupi jedan period u kojem bi se uopšte preziralo crtanje u fizici, ako je ono u vezi s bojom, i u kojem bi trebalo pokušati obuhvatiti boju u njenom fluktuiranju, u njenom životu. To je ono do èega se dolazi. Tada èovek sam od sebe iz teorije stvara umetnost. Onda se stvara naèin posmatranja obojenog koji je prihvatljiv i za umetnika, jer kada ovakav naèin posmatranja umetnik spoji sa samim sobom, kada sasvim živi u njemu, onda ovakvo posmatranje u njegovom duševnom poimanju nije nikakvo teoretsko mišljenje nego je život u samoj boji. I pošto umetnik živi u bojama, on samim bojama prepušta odgovor na pitanje kako one treba da se fiksiraju. Tim se dolazi do zakljuèka da se sa bojama mogu voditi razgovori i da one same mogu da kažu na koji naèin žele da se nalaze na površini. To je ono što jedan naèin posmatranja koji pre svega želi da prodre u stvarnost, uzdiže do umetnièkog. Naša fizika nam je ruinirala ovaj naèin posmatranja. Zbog toga se danas sasvim odluèno mora naglasiti: Posmatranja fizike ne smeju više da korumpiraju one stvari koje se pre 53

svega odnose na psihologiju i estetiku, veæ se mora shvatiti da je ovde u pitanju jedna sasvim druga vrsta i naèin posmatranja. U geteanizmu uoèavamo duhovne i duševne elemente. Taj se geteanizam mora dalje izgraðivati. On na primer još ne razlikuje boje kao slike i kao sjaj. Moramo razmišljati o geteanizmu kao o neèem živom da bismo išli dalje. A to možemo samo na osnovu duhovne nauke.

54

II DOPUNE IZ CIKLUSA PREDAVANJA STVARALAÈKI SVET BOJE Dornah, 26. juli 1914.

Dopustite da danas nastavimo s razmatranjima o umetnièkim predmetima koje smo ovde dotakli. To treba da budu razmatranja koja bi nam mogla poslužiti kao misli uz èiju pomoæ bismo dospeli do dugo oèekivanog cilja. Ako hoæemo ispravno da mislimo o onome što je na neki naèin naš zadatak, u poèetku sasvim primitivan, onda može biti važno da pred dušu postavimo nešto što je možda uopšte uticalo na nju prilikom posmatranja umetnièkih ostvarenja ljudi i njihove veze sa ljudskom kulturom. Herman Grim, znaèajan kritièar umetnosti 19. veka, izjasnio se, reklo bi se radikalno, u vezi s Geteom. On je naime objavio kada æe tek doæi vreme u kojem æe èoveèanstvo uvideti ono najvažnije kod Getea. To vreme je 2000. godina. Zar ne, to je podosta vremena koje treba da protekne da bi èoveèanstvo po njegovom mišljenju razumelo ono najvažnije kod Getea. I upravo kada se pogleda naše vreme, ne oseæamo da bi trebalo da protivreèimo ovoj radikalnoj proceni. Jer šta to vidi Herman Grim kao najvažniju stvar kod Getea? Ne to što je Gete bio pesnik ili da je stvorio ovo ili ono umetnièko delo, veæ upravo to da je on sve što je stvorio, stvorio iz èitavog, punog, ljudskog, da sve pojedinosti njegovog stvaralaštva za osnovu imaju impulse pune ljudskosti. I sme se reæi da je naše vreme zaista daleko od shvatanja onoga što je upravo u Geteu živelo kao puna èoveènost. Sigurno je da ovim svojim reèima ja nikako ne želim da ukazujem na èesto kuðeni specijalistièki nauèni naèin posmatranja. Ovaj naèin posmatranja je s jedne strane neophodan. Ali mnogo oštrija od nauène specijalizacije jeste specijalizacija našeg života! Jer ona dovodi do toga da pojedina duša koja je uokvirena ovim ili onim specijalnim krugom predstava ili oseæaja, sve manje i manje može da razume drugu dušu koja je opet specijalizovana u neèem drugom. Danas su donekle svi ljudi specijalizovane duše. Meðutim, na sasvim poseban naèin se sreæemo sa ovim viðenjem o specijalizovanim dušama, kada posmatramo umetnièki razvoj èoveèanstva. I upravo zbog toga je neophodno - i ako se to moglo desiti samo u primitivnim poèecima -, da se na neki naèin (na koji je veæ upozoreno u ranijim predavanjima) ponovo sažima èitav duhovni život. Iz ovog sažimanja celog duhovnog života æe proiziæi umetnièka forma. Da bi se ovo dokazalo nije uopšte potrebno mnogo razmatranja. Pošto možda najbolje razumemo kada polazimo od neèeg bliskog, onda bih ukazao na sasvim mali deo onih potpuno neshvaæenih i èesto tako smešnih napada na naš duhovni pokret koji su danas tako èesti. 57

Misle da mogu da nas ocrne s punim pravom (danas se veæ može reæi da je to sasvim bez osnova) i da ukažu na to da smo mi pogrešili time što smo tu i tamo svoje prostorije oblikovali na onakav naèin koji je nama odgovarao. Prebacuju nam da smo naše prostorije za sastanke oblagali šarenim zidovima i dosta nam se prigovaralo zbog kao što kažu, “èudesnosti” naše “Jovanove graðevine” za koju se kaže da je za jednu pravu teozofiju, tako se izražavaju, ipak totalno nepotrebna. U odreðenim krugovima “prava teozofija” se posmatra kao jedna duševna zbrka sastavljena od svakojakih tamnih oseæaja koja se naslaðuje time da bi duša u sebi mogla da razvije jedno više Ja, a pritom u vidu nema ništa drugo sem egoistiènih oseæaja. I sa stanovišta ove duševne smese, ove nejasne zanesenosti, misli se da je suvišna potreba da se jedna duhovna struja iživi u spoljnoj formi, ako ta forma mora u poèetku da bude i primitivna. U ovim krugovima se misli da se èak svuda gde se èovek nalazi može æaskati o ovoj duševnoj zbrci, ovoj nejasnoj zanesenosti u vezi sa božanskim Ja u èoveku. Po èemu je onda nužno da se napada to doživljavanje u ovim ili onim neobiènim oblicima? Dakle, dragi moji prijatelji, nepotrebno je tražiti da ovi ljudi koji ovako nešto prigovaraju, zaista i mogu da misle, ovako nešto danas se može zahtevati od vrlo malo ljudi. Meðutim neke nam stvari moraju biti potpuno jasne da bismo barem mogli da na odreðena pitanja u sopstvenoj duši damo pravi odgovor. želeo bih da Vaš duhovni pogled usmerim ka jednom umetniku koji je s kraja 18. veka s velikom nadarenošæu stupio u umetnièki život kao crtaè i slikar: Carstens. Neæu da govorim o vrednosti njegove umetnosti, niti da opisujem njegova dela i biografiju, nego samo želim da skrenem pažnju, dragi moji prijatelji, da se u ovom èoveku skrila, ako ne velika slikarska, onda velika crtaèka snaga. Ako se samo pogleda u njegovu dušu i obrati pažnja na njegovu umetnièku èežnju onda se upravo kod njega na odreðeni naèin može videti šta tu zapravo nedostaje. želeo je da stvara olovkom, da crta ideje da ih slikarski otelotvori, meðutim on to nije mogao onako kao što su to mogli Rafael ili Leonardo, ili što se tièe poezije - Dante. Rafael, Leonardo i Dante živeli su u bogatoj, sadržajno bogatoj kulturi, koja je u isto vreme zaista živela u ljudskim dušama; u jednoj kulturi koja je obuhvatala ljudsku dušu. Rafael je imao duboki razlog za to što je slikao madone. Ono što je bilo madona, živelo je u ljudskim srcima, u ljudskim dušama i - izgovoreno na najplemenitiji naèin - iz duše publike strujalo je nešto u susret stvaralaštvu 58

ovog umetnika. Kada je Dante ljudsku dušu vodio sve do duhovnih oblasti, bilo je potrebno da od onoga, što na neki naèin u svakoj duši odzvanja, uzme samo njen sadržaj. Moglo bi se reæi da su ovi umetnici u svojim dušama imali nešto što je kao osnova uèestvovalo u opštoj kulturi - Uzme li se bilo šta, pa makar i zabaèeno delo tadašnje nauène kulture, naæi æe se da su za ovu nauènu kulturu svugde ipak polazne taèke, navodnice bile ono što je živelo u svim dušama, èak i u najnižim krugovima. Uèenjaci onih kulturnih krugova u kojima je Rafael stvorio svoje madone, priznavali su samu ideju madone, tako da je ova ideja živela u njima. I tako su se ostvarenja umetnosti javljala kao izraz opšteg, jedinstvenog, duhovnog života. To je ono što se u pojedincu ponovo javilo kod Getea, na naèin na koji je to bilo moguæe na prelasku iz 18. u 19. vek. To je ono što se tako malo razume u ovom našem vremenu, toliko malo da npr. Herman Grim, kao što je reèeno, treba da saèeka 2000. godinu da bi se na neki naèin za svet opet otvorilo jedno takvo razumevanje. Vratimo se opet Carstens-u. On uzima Homerovu “Ilijadu” i ono što je tu proèitao, i to onda utiskuje u forme koje stvara njegova olovka. Da, razmislite kako su se drugaèije odnosili 18. i poèetak 19. veka prema Homerovim likovima, nego možda Rafaelova duša prema likovima madone ili prema drugim motivima ovog vremena! Reklo bi se da se sadržaj umetnosti podrazumevao za velike umetnièke epohe, jer je proistekao iz onoga šta iz unutrašnjosti pokreæe ljudska srca. 19. vek je predstavljao poèetak vremena u kojem je umetnik morao da potraži sadržaje onoga šta je želeo da stvori. Brzo smo doživeli da je umetnik donekle postao jedna vrsta kulturnog pustinjaka koji je uopšte uzev imao posla samo sa samim sobom i kod koga bi se postavilo pitanje: Kakav je njegov lièni odnos sa svetom likova? Mogla bi se pregledati istorija ljudske umetnosti u 19. veku kako bi se videlo kako stoji stvar u ovom smislu sa umetnošæu. I tako je došlo do toga da je nastupio ne samo prohladan, nego hladan odnos èoveèanstva prema umetnosti koji i danas postoji. Danas se zamišlja jedan èovek u nekom modernom gradu koji ide kroz nekakvu galeriju ili izložbu slika. Da, dragi moji prijatelji, tu on ne sreæe ono što pokreæe njegovu dušu, ono što mu je duševno blisko, veæ nešto što, radikalno izraženo, za njega u odreðenom smislu postaje skup zagonetki koje mogu biti rešene tek onda, kada se on na neki naèin udubi u poseban odnos koji ovaj ili onaj umetnik ima prema prirodi ili bilo 59

èemu drugom. Ovde se nalazimo pred individualnim zagonetkama ili zadacima. I dok se veruje - to je najznaèajnije u èitavoj stvari, dok se veruje da se rešavaju umetnièke zagonetke, u stvari se u najveæoj meri neprestano rešavaju neumetnièki zadaci, naime, psihološki zadaci tipa kako je ovaj ili onaj umetnik danas posmatrao prirodu, ili zadaci neèijeg pogleda na svet i tome slièno; meðutim svi oni ne dolaze u obzir kada se èovek udubi u velike umetnièke epohe. Tu u obzir dolaze pravi umetnièki zadaci, èak i za obiène posmatraèe pravi estetski zadaci, jer je ono “Kako” nešto što umetniku zadaje posla, dok je “Šta” samo supstanca, nešto što ga obavija, u šta je on uronjen. Moglo bi se reæi: Naši umetnici više uopšte nisu umetnici, oni su posmatraèi sveta i to sa jedne posebne taèke gledišta i ono što oni posmatraju, što primeæuju, veæ svako u zavisnosti od svog temperamenta, to i stvaraju. Meðutim, to su psihološki zadaci neèijeg posmatranja sveta, zadaci istorijskog posmatranja itd.; Naše je vreme pak gotovo potpuno izgubilo suštinsko umetnièko posmatranje onog “Kako”, èesto nedostaje srce za ovakvu vrstu posmatranja. Dobar deo krivice za sve ono na šta je s malo reèi skrenuta pažnja, snosi naše iz osnova teoretsko posmatranje sveta. Ljudi su postali tako praktièni što se tièe industrije, tehnike, komercijalnih odnosa, ali isto tako eminentno praktièni u odnosu prema njihovom mišljenju o svetu, prema predstavama koje stvaraju o svetu. Nije samo teško izgraditi most izmeðu onoga šta, na primer, naša današnja nauka posmatra i onoga šta u umetniku postoji. Kao njegovo posmatranje sveta, nego i samo mali broj ljudi ima uopšte potrebu za ovim povezivanjem. I reèi kao što su one Geteove: “Umetnost je manifestacija skrivenih zakona prirode koji bez nje nikada ne bi mogli da se izraze” -, su za naše vreme potpuno nerazumljive, iako poneko misli da ih razume. Jer naše vreme se èvrsto drži onih najspoljašnjijih, najapstraktnijih prirodnih zakona, zakona koji se, moglo bi se reæi, svugde oslanjaju na apstraktno matematièko; ovo vreme ne želi da se udubi u stvarnost koja bi prekoraèila to apstraktno - matematièko ili nešto njemu slièno. Samim tim nije uopšte èudno to što je naše vreme zapravo izgubilo onaj živi element duše koji oseæa da u povezanostima sveta deluje ona supstancijalnost verovatno proistekla iz tih povezanosti, kako bi mogla da nastane umetnost. Umetnost se nikada neæe razviti iz nauènih pojmova, kao ni iz apstraktno - teozofskih, veæ možda samo “krhka” alegorija ili ukoèeni simbolizam, ali umetnost ne. Upravo ono što današnje vreme zamišlja, 60

njegove predstave o svetu same po sebi veæ nisu umetnost, streme ka tome da budu neumetnièke. Šta su samo boje postale u našem nauènom posmatranju? Titraji najapstraktnijeg u materiji, etra; titraji etra te i te talasne dužine itd. Razmislite barem koliko su samo ti talasi pokretljivog etra, koje naša današnja nauka traži, koliko su oni daleko od neposredne živosti boja. To je moguæe samo ako je sasvim zaboravljeno da se obrati pažnja na ono živo, na ovo neposredno kod boje. Skoro smo pri kraju našeg poslednjeg izloženog posmatranja ukazali na to kako je element boje u osnovi bujan, živ i u njemu mi isto tako živimo, stapamo se sa svojim dušama. Takoðe sam ukazao na to da æe doæi jedno vreme u kojem æe se ponovo uvideti živa veza izmeðu nabujalog sveta boja i onoga što se spolja prikazuje kao obojeno biæe i predmet. Èoveku je teško zato što je on da bi izgradio svoje Ja tokom evolucije Zemlje, izašao iz ovog nabujalog mora boja i dospeo gotovo do èistog Ja - posmatranja. Uz pomoæ Ja èovek se uzdiže iz nabujalog mora boja; životinjski svet još sasvim stoji u ovom nabujalom moru boja, a èinjenica da ova ili ona životinja ima žuto, braon, crveno, crno ili belo perje ili vunu stoji u vezi sa èitavim odnosom duše ove životinje prema nabujalom moru boja. životinja posmatra predmete svojim astralnim telom, kao što ih mi posmatramo svojim Ja, i ona uliva u ovo astralno telo ono što je prisutno od snaga u zajednièkoj duši životinja. Besmisleno je verovati da životinja (èak i više životinja) vidi svet onako kako ga èovek vidi. No, današnjem èoveku je ovo sasvim nerazumljivo. Kada èovek danas stoji kraj nekog konja, on veruje da ga konj vidi na isti naèin kao i on konja. Jer za njega je sasvim prirodno da misli da ako konj ima oèi da može da ga vidi isto kao i on konja. No ipak je upravo ovo totalno besmisleno. Jer kao što èovek ne vidi anðela, sem ako nije vidovit, tako ni konj ne može da vidi èoveka, ako nije vidovit, jer èovek za konja jednostavno ne postoji kao fizièko biæe veæ samo kao duhovno biæe - i samo zato što je konj obdaren odreðenom vidovitošæu, on opaža èoveka kao pravo anðeosko ljudsko biæe. Ono što konj vidi na èoveku sasvim je razlièito od onoga što mi vidimo na konju. Sam naèin našeg kretanja za životinje predstavlja (takoðe za više životinje) osobinu pravih avetnih biæa. Kada bi životinje znale da govore i to svojim sopstvenim jezikom, a ne onako kako one sada “govore”, onda bi tek èovek video da životinji ne pada na pamet da ljude posmatra kao sebi ravna biæa, veæ kao viša, avetna biæa. Ako bi one svoje telo gledale kao da se sastoji iz krvi i mesa, onda je sasvim sigurno da nebi smatrale da se i ljudsko telo 61

sastoji isto od krvi i mesa. A kada se to danas izgovori, onda to “mozgovima današnjice” deluje kao èista glupost; danas smo toliko daleko od stvarnosti. Pomoæu naroèite veze izmeðu astralnog tela i zajednièke duše3, narasta u životinji poput bujice osetljivost za ono živo i stvaralaèko kod boje. I isto onako kako mi posmatramo neki predmet koji u nama budi požudu, pa potom uzimamo predmet jednim pokretom ruke, tako i kod životinje u èitavom organizmu utièe to neposredno stvaralaèko u boji, i potom se ono uliva u perje ili vunu i boji životinju. Veæ sam ranije napomenuo da naše vreme ne može da shvati zašto je polarni medved bele boje; bela boja je proizvod njegovog okruženja, a èinjenica da beli medved “beli”, znaèi kod njega otprilike ono isto (razlika je samo u stepenu) kao kad se èovek maši rukom da bi ubrao ružu. Ono živo i produktivno u okolini deluje na polarnog medveda tako da u njemu pokreæe nagonske snage i èini da on “pobeli”. Kod èoveka se povuklo ovo živo pokretanje i biæe u obojenom, te je on poèeo da izgraðuje svoje Ja. Nikada èovek ne bi mogao da izgradi svoje Ja da je ostao tako živo u moru boja, da je npr. pod utiskom odreðenog crvenila, recimo zore, razvio nagon da ovu zoru produktivno - imaginativno utisne u odreðene delove njegove kože. Tako nešto bilo je prisutno za vreme starog Meseèevog vremena. Posmatranje jedne takve prirodne pojave kao što je zora, delovalo je tada još uvek na taj naèin da je zora uticala na ono šta je u to vreme bio èovek, i da se ogledanje tog utiska u neku ruku odbilo u boji, koja je opet prožela suštinu nekadašnjeg èoveka i potom se ponovo ispoljila na odreðenim delovima njegovog tela. Da bi èovek u svom Ja mogao da razvija sopstveni pogled na svet, morao je tokom razvoja Zemlje da istupi iz nabujalog mora boja. On je morao u svom obliku da postane neutralan spram ovog bujnog mora boja. Èovekova boja kože, onakva kakva je u umerenim zonama, u suštini je izraz njegovog Ja, izraz apsolutne neutralnosti spram spoljašnjeg bujnog mora boja. Ako se podsetimo samo najprimitivnije spoznaje iz oblasti duhovne nauke, onda æemo se setiti, dragi moji prijatelji, da je èovekov zadatak da opet pronaðe put natrag. Fizièko, etersko i astralno telo izgradili su se za vreme saturnovog, sunèevog i meseèevog doba, Ja tokom razvoja Zemlje. Èovek mora da pronaðe moguænost da astralno telo ponovo produhovi, da ga ponov3 ili grupne duše (prim. prev.)

62

no prožme onim što je sebi obezbedilo njegovo Ja. Samim tim što je èovek produhovio astralno telo i time pronašao put natrag, on mora i da pronaðe nabujale talase boja i njihovo povijanje iz koga se on izdigao ka razvoju svoga Ja, isto kao što je kada se izdigao iz mora, pogledao oko sebe šta se to spolja nalazi. I mi zaista živimo u takvom vremenu u kojem mora da poène (ako ne želimo da izumre povezanost èoveka sa svetom) ovo poniranje u duhovne bujice prirodnih snaga, tj. duhovnih snaga koje leže iza prirode. Moramo ponovo da steknemo moguænost, ne samo da puko posmatramo boje i da ih nanosimo kao nešto spoljašnje, veæ moramo da pronaðemo naèin da živimo s bojom, naèin da doživimo unutrašnju, životnu snagu boje. To ne možemo uèiniti dok god samo kao slikari prouèavamo kako se ova ili ona boja tamo ili vamo predstavlja i to zureæi u nju; moæi æemo to samo onda kada zajedno s dušom opet uronimo u naèin na koji se recimo talasaju crvena ili plava boja; onda kada nam bujica boja postane zaista živa. Dragi moji prijatelji, moæi æemo to samo onda kada budemo u stanju da ono što se nalazi u boji oživimo na taj naèin da se ne moramo baviti simbolikom boja (to bi naravno bilo sasvim besmisleno), veæ da zaista otkrijemo ono što se nalazi u boji, u unutrašnjosti boje, kao što je i kod èoveka koji se smeje, snaga smeha u njemu samom. To æemo moæi samo u sluèaju da potražimo put ka nabujalom svetu boja - pošto sam veæ skrenuo pažnju na to da se sam èovek sa svojim Ja uzdigao iz ustalasanog sveta boja. Ako èovek boju doživljava onako kako to veæina ljudi danas oseæa i to, kako bih rekao, da ovde vidi crvenu ili tamo plavu boju, dakle ako èovek crvenu ili plavu doživljava tako da jednostavno oseæa da je ova površina crvena, a ona plava [nacrtano je], onda je sigurno da on nikada ne može da se približi i zaista doživi pravo biæe obojenog. Naravno, još manje to može kada razumom prekrije samu suštinu, i potom iza crvene vidi jedan, a iza plave neki drugi simbol. To bi još manje dovelo do doživljaja obojenog elementa. Zapravo se govori o tome da treba da èitavu dušu prepustimo onome što nam govori iz boje. Tada æemo prilazeæi crvenoj boji da osetimo nešto agresivno spram nas samih, nekakav napad, nešto što juriša na nas. Tada to izlazi iz crvenog i prilazi nam. Kada bi sve dame bile obuèene u crveno i tako šetale po ulici, onda bi onaj koji poseduje fini oseæaj za crvenu boju mogao u potaji da veruje, da bi sve one mogle nasrnuti na njega i to upravo zbog boje njihove odeæe. Crvena poseduje nešto agresivno, nešto što nas predusreæe. Plava boja nekako odlazi 63

Tabla 7

od nas, napušta nas, za njom gledamo sa setom, možda èak i sa èežnjom. Koliko smo samo u sadašnjosti udaljeni od jednog takvog živog razumevanja boje, može se videti iz neèega na šta sam veæ skrenuo pažnju: izvrstan umetnik Hildebrand izrièito tvrdi da se boja nalazi upravo na površini i da ne postoji ništa drugo do boje na površini; da tu nema nièeg drugog do površine premazane bojom, da je s bojom sasvim drugaèije nego s oblikom koji nam npr. daje distancu. Meðutim, boja nam daje više od distance i èinjenica da i sam umetnik kao što je Hildebrand to ne oseæa, mora da ukazuje na duboki simptom u našoj stvarnosti. Nemoguæe je uživeti se u pravu prirodu boje, ako se neposredno ne može preæi iz mirovanja u kretanje, ako neposredno nije jasno da ti se crvena površina približava, a da se plava udaljava od tebe, da se ove dve boje pokreæu u suprotnom smeru. Može se dospeti još dalje, ako se udubi u ovaj život boje. Time uviðamo da, ako bismo npr. imali dve kugle u ovim bojama, a pritom verujemo u boju, uviðamo da više nikako ne bismo mogli da zamislimo da ove dve kugle mirno stoje; to ne dolazi u obzir. Ako bismo ih tako zamislili bilo bi kao da smo umrtvili ovaj živi oseæaj, jer nam on neposredno pokazuje da se crvena i plava kugla okreæu jedna oko druge - jedna ka posmatraèu, a druga od njega. I ono što je na nekoj figuri crveno, za razliku od onoga što je plavo, zaista se prema toj plavoj postavlja tako da se kroz boju u figuri pokreæe sam život. živi svet prihvata figuru samo ako ona svetluca u boji. Kada pred sobom imate forme, onda su svakako one te koje miruju - forma stoji. Meðutim, u trenutku kada tu formu obojimo - u tom trenutku se forma uzdiže iz mirnog stanja i to putem unutrašnjeg pokreta boje i time kroz nju polazi vrtlog sveta, vrtlog duhovnosti. Ako obojite formu, onda je neposredno oživljavate onim što u svetu predstavlja dušu, svetsku dušu, jer boja ne pripada samoj formi, jer boja kojoj Vi dajete sopstvenu formu ovu formu povezuje sa njenim okruženjem, štaviše i sa èitavim svetom. Moglo bi se reæi da se prilikom bojenja neke forme mora osetiti to da se formi moraš približiti na takav naèin da joj daruješ dušu - kada mrtav oblik oživljavate bojom, Vi u njega udahnjujete dušu. Potrebno je samo malo približiti se ovom živom, unutrašnjem kretanju boje da bi se osetilo kako èovek ne stoji neposredno naspram boje, nego kao da je negde iznad ili ispod nje; kako sama boja unutrašnje 64

opet oživljava. Za onoga koji samo zuri u boju i posmatra je na apstraktan naèin, ali je pritom ne doživljava kao živu, za njega bi se jedna kugla crvene boje mogla okretati oko druge plave boje, a on ne bi oseæao potrebu da kretanje na bilo koji naèin promeni. Može on biti veliki matematièar, može on biti i najveæi metafizièar, no ipak da ne razume šta to znaèi život s bojom, jer za njega je boja kao nešto mrtvo što se pomera s jednog mesta na drugo. Meðutim, u stvarnosti se to ne dešava, ako èovek živi s bojom: boja sjaji, ona se menja u sebi samoj i boja æe neposredno - npr. crvena kada se bude kretala, pred sobom da ima nešto poput aure narandžaste, žute ili zelene boje. Kod neke druge boje - recimo plave, biæe drugaèije. - Nažalost, ovde u nedostatku svih boja nisam u moguænosti da sve ovo nacrtam i predstavim na odgovarajuæi naèin. Dakle, ovde imate jednu vrstu igre boja. Ona nam pokazuje da kada se èovek, rekli bismo, saživi sa bojom, onda on crvenu boju oseæa kao napadnu, kao nešto od èega bi želeo da pobegne, nešto što bi želeo da izbegne, dok plava sama odlazi, a za njom sledi èežnja. Ako je èovek u stanju da ovo neposredno oseæa kod boja, ako on može tako da se saživi s njom da su mu crvena i plava na opisani naèin žive i pokretne, onda bi on zaista svojom dušom sledio žive i pokretne valove boja i u njoj oseæao napade i èežnje, beg i predanu molitvu kako se kao u vrtlogu prepliæu. I ako bi se od ovoga, predstavljenog naravno na umetnièki naèin, stvorio detalj na formalnom obliku, onda bi se ovom obliku koji kao takav miruje oduzeo ovaj mir. U tom trenutku, koji sada ovde zamišljamo, postojao bi neki formalni oblik i da bi se na njemu naslikalo - time bi se stvorilo jedno živo kretanje (dok bi forma i dalje mirno stajala) koje ne pripada samo tom obliku nego i snagama i pokretnom biæu oko tog oblika. Posredstvom duše obliku se oduzima to materijalno nepokretno, ta èista uoblièenost. Trebalo bi da stvaralaèke, elementarne moæi sveta nešto ovako i uslikaju u svet; jer sve to što èovek treba da primi od snaga èežnje upravo je ono što bi se moglo doživeti u plavoj boji. To bi èovek s jedne strane morao nositi oblikovano u svojoj glavi, a sve ono što je izraženo u crvenoj boji on bi morao da ima kao oblik koji narasta iz organizma ka mozgu. Ove dve struje utièu na graðu èovekovog mozga. Spolja je svet - ono za èim èovek èezne i šta uvek biva preplavljeno onim što iz sopstvenog tela vodi nagore. Preko dana situacija je sledeæa: ono što se nalazi u plavoj polovini jaèe buja od onoga u crveno-žutoj polovini. Kod ljudskog fizièkog organizma situacija preko 65

Tabla 7

noæi je obrnuta. Vernu kopiju ovoga možemo naæi kod onoga što obièno nazivamo dvolisnim lotosovim cvetom4, a koji zapravo za posmatraèa pokazuje isto kretanje, tj. istu obojenost. I niko neæe moæi na pravi naèin da prozre ono što u svetu oblika živi kao produktivno, kao gornji deo èovekove glave, ako ne bude u stanju da prati ovo skriveno talasanje boja koje je i kod èoveka isto tako “skriveno”. Dragi moji prijatelji, umetnost mora da nastoji u tome da ponovo stupi u elementarni život; umetnost je dovoljno dugo posmatrala, studirala prirodu, pokušavala da odgonetne sve zagonetke prirode da bi potom u umetnièkim delima u nekoj drugoj formi podarila ono do èega je mogla doæi njenim posmatranjem. Meðutim, ono što živi u elementima je za današnju umetnost mrtvo. Vazduh je mrtav, voda je mrtva, svetlost je mrtva, pa i oblik onakav kakav je danas predstavljen skulpturama i on je mrtav. Stvoriæe se jedna nova umetnost, onda kada ljudska duša bude nauèila kako da se utopi i udubi u živo elementarno. O tome se može polemisati, može se i misliti da to ne treba raditi; meðutim, tada polemiše samo ljudska nemarnost. Jer ili æe se èovek sa svom svojom ljudskošæu uživeti u elementarno, u elementarne sile i primiti duh i dušu spoljašnjeg, ili æe umetnost sve više i više postajati pustinjaèki posao pojedinaène duše, èime æe moæi da zainteresuje psihologiju za ovu ili onu dušu, no nikada neæe dostiæi ono što jedino i samo umetnost može da dostigne. Kada se govori o ovim stvarima dosta se govori o buduænosti, meðutim ovoj buduænosti mi moramo priæi s oèima otvorenim za duhovnu nauku, jer bez toga gledamo samo u mrtvo i ono što u ljudskoj buduænosti izumire. Zbog toga se mora potražiti unutrašnja veza izmeðu onoga šta na našem tlu stvaramo kao oblike i boje, i onoga što kao duhovno saznanje pokreæe našu dušu u najdubljoj unutrašnjosti kao nešto što za nas živi u duhu, isto kao što su u Rafaelu živele madone, zbog èega je on i mogao postati umetnik madona. Samo ako bi nam uspelo da se uživimo u forme i to èisto umetnièki, bez simbolike, bez alegorije, u ono što u našem pogledu na svet živi kao živa supstanca duše, a ne kao apstraktna misao, kao mrtva spoznaja ili kao apstraktno znanje, kada bi nam to pošlo za rukom, onda bi nasluæivali nešto od onoga na šta se zapravo misli kod razvoja umetnosti, a na šta je upravo skrenuta pažnja. Zbog toga mora da postoji jedinstvo koje je postojalo kod Getea i to, reklo bi se, putem znaèajne karme izmeðu onoga šta se spolja stvara i 4

èakra koja se nalazi izmeðu obrva - "treæe oko" (prim. prev.)

66

onoga što prožima dušu do njenog najdubljeg biæa. Mora se povezati ono što je po sadržaju duhovne nauke danas još uvek apstraktna ideja i ono što stvara naša ruka, dleto ili èetkica. Ostvarivanje ovakve veze remeti današnja spoljna, apstraktna kultura koja našim delima ne dopušta da ožive. Zbog toga je i razumljivo neosnovano verovanje da bi duhovna spoznaja mogla ubiti ono umetnièko. Sigurno je da je u mnogima mnogo toga umrtvljeno; sva ta mrtva alegorisanja i simbolisanja sva ta zapitkivanja: šta znaèi ovo? A šta ono? - veæ sam skrenuo pažnju na to da nema potrebe uvek pitati za znaèenje ovoga ili onoga. Isto koliko je bespotrebno pitati za znaèenje “grkljana”, jer je on živi organ za ljudski govor, isto tako moramo i ono što živi u oblicima, u bojama da posmatramo kao živi organ duhovnog sveta. Sve dokle god se temeljno ne naviknemo da ne pitamo za simbole i alegorije i da ne tumaèimo mitove i predanja alegorijski i simbolièki, dotle neæemo ni doæi do pravih duhovnih spoznaja, niti æemo osetiti živi dah duha koji se kreæe kroz èitav kosmos, niti sve ono što živi u kosmosu, a prožima likove mitova i bajki. No ipak odnekud se mora poèeti! Taj poèetak neæe biti savršen. I niko ne treba da veruje u to da je taj poèetak za nas nešto savršeno. Meðutim, svaki prigovor je isto toliko glup, koliko i svaki drugi prigovor koji svet okreæe protiv našeg duhovnog pokreta optužujuæi nas da duhovno nema nikakve veze sa onim što mi predstavljamo. Ono što ljudi misle da mogu da tvrde, to znamo i mi sami. Sve to naklapanje o “višem Ja”, sva ta zanesenost koja govori o približavanju ljudske duše božanskom, sve to se može obuhvatiti i spoljnom formom, a to, dragi moji prijatelji, to mi veæ znamo. Znamo i da bi se èovek mogao nalaziti svugde dok pokreæe duhovnu nauku u njenom idejnom i pojmovnom karakteru. No, povrh pukog idejnog bavljenja duhovnom naukom, mi oseæamo da duhovna nauka ulivajuæi se živo u dušu, zahteva i posebno okruženje koje se razlikuje od onoga koje nam pruža izumiruæa kultura. I uistinu nije potrebno da nam spoljni svet saopštava oèitu istinu da bi se duhovna nauka u idejnom smislu mogla pokrenuti i u drugim prostorijama koje nisu kao naše oživljene formama. No, dragi moji prijatelji, ozbiljno, ozbiljnije i najozbiljnije mora postati zahtev za prihvatanjem ideala duhovne nauke u duši. I potrebno nam je još dosta toga da bi ovu ozbiljnost, ovu pokretnu silu, ovaj unutrašnji duševni elan potpuno i sasvim prihvatili. O duhovnoj nauci i njenom životu u spoljnjem svetu lako se može govoriti na taj naèin da se ne pogodi biæe i 67

suština te nauke. Kada se danas tako èesto vidi kako se najjaèe napada ovaj naš duhovni pokret pa i mi sami, onda se pojavljuje neki èudan oseæaj. Èovek èita o ovim ili onim kritikama i, ako je pri zdravoj pameti, pita se: O èemu se ovde zapravo govori? Opisane su svakojake fantazije koje nemaju nikakve veze s nama! Upravo su one te koje treba kritikovati. U svetu ima toliko malo smisla za prihvatanje novog duhovnog elementa, te ovaj svet ne stvara sliènu, veæ potpuno razlièitu karikaturu, pa potom govori o ovoj karikaturi i bori se protiv nje. Postoje èak i ljudi koji veruju da ovo treba opovrgnuti. Èovek se može okrenuti protiv toga, ali se ne može opovrgnuti nešto što je neko drugi zamislio i što nema sliènosti s onim što je on hteo da prikaže. No, mi moramo u svojim dušama voditi raèuna o tome kakav smisao za istinu i istinitost predstavlja osnovu ovim stvarima, da, dragi moji prijatelji, jer time možemo ojaèati ono što treba da nikne iz duhovne nauke, što rekao bih, treba da stupi u spoljašnji materijalni svet i to tako što æe oživeti sebe. Dokaz za to da svet nije postao tolerantniji i razumniji vidi se upravo u stavu savremenog sveta protiv naše duhovne nauke. Svet zaista nije postao ni razumniji ni tolerantniji. Intimno stapanje naše duše s duhovnom naukom, možda je najjaèe prilikom udubljivanja u jednu takvu problematiku kao što je problematika boja. Jer zaista, time što i sami doživljavamo živost nabujalih boja, time i sami napuštamo svoj oblik i saživljavamo se sa kosmièkim životom. Boja je duša prirode i èitavog kosmosa, a mi postajemo deo te duše tako što se uživljavamo u obojeno - Ovako nešto bih danas samo nagovestio, pa bih sledeæi put još više zašao u biæe obojenog sveta i u biæe slikarstva. Dragi moji prijatelji, morao sam ova razmatranja dopuniti s par napomena u vezi sa kritikom našeg duhovnog pokreta koja zapravo ne razume ništa od onoga èemu mi stremimo. Možemo samo da želimo, dragi moji prijatelji, da æe pristalice našeg pokreta udubljivanjem u sve strane u pravcu duhovne nauke naæi moguænost da izaðu na kraj s jednom èinjenicom koja je zaista gotovo simptomatièna u naše vreme, a to je: prodiranje neistinitosti i neistine u poimanje onoga što pokušava da se postavi u duhovni svet. I sigurno je da mi neæemo skrivati od sveta našu duhovnu struju kao nešto pustinjaèko; svet æe moæi da dobije onoliko koliko hoæe. Ali ono što bi trebalo da svet uzme, ako zaista razume naš pokret, jeste jedinstveno u èitavoj ljudskoj prirodi i svaka pojedinost ljudskog stvaranja proizilazi iz èitave te ljudske prirode. 68

Ono što sam rekao, nisam govorio da bih kritikovao sadašnjicu, nego sam o tome prièao sa izvesnom setom, jer što se više šire želje i stremljenja našeg pokreta, to su ljudi sve zlonamerniji - zaista, možda ne svesno, no ipak manje ili više nesvesno su zlonamerni; i pošto ni u našim redovima još nije sasvim stvoren naèin na koji bi se ocenjivale ovakve stvari, niti naèin kojim bi èovek ipak ozbiljno zauzeo stav i naš pokret zamislio upravo kao nešto novo, kao novi poèetak, sigurno je da æe doæi i do prevazilaženja te “zamisli”. Èak i mi sami možemo možda samo da “zamišljamo”. A oni koji mogu više od “zamišljanja” u ovom smislu, oni æe doæi do suštine - možda tek onda kada doðe vreme o kome je govorio Herman Grim, vreme, kada æe Gete biti shvaæen u potpunosti. Za razumevanje jedne takve reèenice potrebna je izvesna skromnost koja pak nedostaje savremenom duhovnom životu. Duhovna nauka je upravo ta koja može da duši približi ovu skromnost i svu ozbiljnost koju ona nosi. žalosno je posmatrati sve one kritike sa svih strana na raèun naše duhovne struje, i to upravo sada kada je svet poèeo nešto od toga i da shvata. Svet nije mogao da vidi ništa, dok god je ta struja bila èisto duhovna, a sada, kada i može i da vidi nešto što ne razume, sada svet ispušta iz svih rupa - ako tako mogu da se izrazim - svoje disharmoniène zvuke. I to æe postajati sve jaèe i jaèe. Meðutim, moramo biti svesni toga da æemo u poèetku oseæati setu, odreðenu setu, no u nama æe narastati snaga da se zauzmemo za nešto što prihvatamo ne samo kao puko ubeðenje, veæ kao život sam. I tu æe eterski život prožeti ljudsku dušu, a ono što æe u toj ljudskoj duši živeti, biæe više od teoretskog ubeðenja kojima se ljudi danas toliko ponose. Onaj koji prihvati takvu ozbiljnost u svojoj duši, on æe s ovom ozbiljnošæu primiti i potpuno uverenje da nas koreni ovog sveta, koreni našeg ljudskog postojanja mogu nositi onda kad ih èovek traži u duhovnom - i ovo èvrsto uverenje potrebno je èoveku više ili manje - u zavisnosti od vremena u kojem živi. Da li setu oseæamo kada govorimo o odnosu naše duhovne struje prema njenom odjeku u svetu? - ako je to seta onda æe iz štimunga ove sete sigurno proizaæi štimung snage o kome veæ znate i koji potièe od spoznaje da je izvor ljudskog života u duhu i da æe duh èoveka izvesti iz sve disharmonije zbog koje on i oseæa samo setu: Iz ovog štimunga primiæe èovek snagu. Možda bi se upravo danas o duhovnim delima moralo govoriti sa još veæom setom u grudima, nego što je ona zbog razmimoilaženja strem69

ljenja našeg duhovnog pokreta i njegovog odjeka u svetu: disharmonije u svetu æe se odvijati na drugaèiji naèin, kada èoveèanstvo jednom bude uvidelo ono što duhovna svetlost može da pokrene u ljudskom srcu - a na èemu mi insistiramo s našom duhovnom naukom. I kada obratimo pažnju na ono što nekoga èini setnim u sudbini Evrope, onda je seta zbog našeg pokreta neznatna. Ispunjen i uzdignut ovom setom, izgovorio sam Vam sve ovo, meðutim, istovremeno sam prožet i živim ubeðenjem, da bez obzira na ono što èoveèanstvo Evrope èeka u bližoj ili daljoj buduænosti, da u nama može da živi èvrsto ubeðenje koje proizilazi iz žive spoznaje da æe duh pobedonosno voditi èoveka kroz sva iskušenja. Zaista, trebalo bi da u danima sete, u ozbiljnim trenucima kao što su ovi danas, ne samo da bi trebalo, nego je neophodno da govorimo o delima naše duhovne nauke, jer u nama mora da postoji vera da æe Sunce obasjati i ovu duhovnu nauku, bez obzira što to danas i nije baš sluèaj, i da æe ono biti sve jaèe i jaèe, sve svetlije i svetlije i da æe postati Sunce mira, ljubavi i harmonije. I ovo su ozbiljne reèi, dragi moji prijatelji, i one nam daju pravo da svim srcem budemo uz dela duhovne nauke kada doðu teški èasovi. MORALNI DOžIVLJAJ SVETA BOJA I TONOVA KAO PRIPREMA ZA UMETNIÈKO STVARANJE Dornah, 1. januar 1915.

70

Svaka stvar, svaka èinjenica u svetu, svako èovekovo ponašanje, svi oni imaju dve strane i istovremeno èine dva razlièita pola. Juèe sam Vam skrenuo pažnju na to kako iz razumevanja i oseæaja za našu duhovno-nauènu predstavu o svetu treba da se u ljudsku dušu ulije strahopoštovanje i predanost duhovnom svetu. Druga strana ovog strahopoštovanja i predanosti jeste energièni rad na samom sebi, energièno upravljanje evolutivnim faktorima u sopstvenoj duši, samoposmatranje i to na takav naèin da oseæaje koje stièemo iskustvom uvek koristimo tako da nešto iz njih i uèimo, i u vezi sa našim snagama - da uvek napredujemo da bi izbegli opasnost da izgubimo sebe bez obzira na sve što se oko nas dogaða i šta nas u životu èeka i da li to uopšte razumemo ili ne. I da uvek imamo moguænost da se održimo i da možemo u sebi naæi snagu da razvijamo razumevanje za ono što nam se u spoljašnjem svetu èesto može uèiniti nerazumljivim, a pored svega da omoguæimo da strahopoštovanje prema stvarima, koje smo juèe spominjali, deluje na evoluciju naše duše, kako bi ova duša pak mogla da stekne pravo razumevanje za postojanje sveta: dragi moji prijatelji, na ovaj naèin sam Vam želeo uputiti novogodišnji pozdrav na poèetku predstojeæe godine. želeo bih da oživimo seæanje na strahopoštovanje, seæanje na energièan rad na sebi samima. Kao simbol za rezultat ovog seæanja pojavio se u ovoj novogodišnjoj noæi pun Mesec iz kosmosa. Da je bilo obrnuto, da je poèetak ove godine bio obeležen mladim Mesecom, onda bih obrnutim redosledom približio seæanja Vašim srcima. Onda bih juèe završio godinu seæanjem na snagu unutrašnje evolucije, a danas bih podstakao seæanje na strahopoštovanje. Treba obratiti pažnju na jedan ovakav simbol kao što je Mesec koji nas obasjava iz makrokosmosa, i to je nešto što uvek iznova treba posmatrati kao vrlo važno. I kada u ovoj godini budemo imali koji miran trenutak, treba da dopustimo ovom znaku da deluje na nas i to na takav naèin da nas isprva podstakne na razmišljanja šta to snaga strahopoštovanja može da napravi od nas, što može biti od velike važnosti u ovoj godini, a potom i na razmišljanje šta to snaga unutrašnjeg održanja, oèuvanja duševne energije, može da naèini od nas. U zvezdama je zapisan ovaj niz za predstojeæu godinu i svet æe ponovo uvideti da je èitanje iz zvezda ipak znaèajno za èoveka. Te je potrebno obratiti pažnju i u ovim pojedinostima na veliki zakon ljudskog postojanja i dostiæi harmoniju izmeðu makrokosmosa i mikrokosmosa. Ovih dana nam se u meseèevoj fazi makrokosmos pojavljuje na najele71

mentarniji naèin, a harmoniju s ovim makrokosmosom nalazimo u mikrokosmosu, ako se ponašamo u skladu s njim u toku ove godine koja se raða pod tako bolnim okolnostima. Ako obratite pažnju na to šta nam se kao osnovna karakteristika provlaèilo kroz rasprave poslednjih dana, shvatiæete da u odnosu na èinjenice koje su nam postale važne tokom bavljenja duhovnom naukom, a odnose se na život u ovom nestalnom vremenu, donekle i u vremenu nade, u vremenu u kojem slutimo kako treba da se odvijaju dalje stvari na Zemlji u toku kulturnog razvoja èoveèanstva, shvatiæete kako æe nastupiti prevrat od èisto materijalnog do spiritualnog poimanja sveta. Meðutim, ovo što je sada objašnjeno ne može da deluje u punoj snazi, ako ne obuhvati sva podruèja našeg života, a naroèito u velikoj meri duhovno podruèje. Veæ smo iz mnogih tumaèenja mogli da primetimo kako pravo oseæajno, a ne samo razumsko shvatanje duhovne nauke mora imati kao rezultat prevrat u umetnièkom stvaranju i doživljaju umetnosti, i to uplivom u snage koje nam duhovna nauka pruža u vezi sa umetnièkim shvatanjem sveta. Pokušali smo da rastumaèimo jednu vrstu impulsa koji predstavljaju samo deliæ duhovno - nauènih impulsa i koji mogu da uplove u umetnièka ostvarenja i u sve ono što mi kao umetnost imamo pred sobom. Ako potpuno utonemo u oseæanja i oseæaje duhovno-nauène predstave o svetu, onda æemo moæi da vidimo jedno novo vreme u kojem æe put do umetnosti biti umnogome drugaèiji nego što je do sada bio, ispunjeniji životom, i u kojem æe ljudska duša mnogo intenzivnije doživljavati sredstvo umetnièkog stvaranja, a boju i ton mnogo intimnije - èak moralno i spiritualno, doæi æe vreme u kojem æemo kroz umetnièko delo moæi da osetimo tragove doživljaja umetnikove duše u kosmosu. Do sada je umetnièko stvaranje i doživljaj umetnosti bio uglavnom jedna vrsta spoljašnjeg promatranja, odraz onoga što je spolja moglo dopreti do umetnika. Potreba oslanjanja na prirodu i na model, postajala je sve veæa i veæa. Ovo ne treba shvatiti jednostrano - u smislu napuštanja prirode u buduæem umetnièkom stvaralaštvu, napuštanja spoljašnje stvarnosti - to nikako. Treba skrenuti pažnju na još intenzivnije jedinstvo sa spoljašnjim svetom jedno tako jako jedinstvo koje se ne ogranièava samo na spoljašnji utisak boje, tona i forme, veæ se 72

okreæe onome što se može doživeti iza te iste boje i forme, onome šta se u boji, tonu i formi objavljuje. U ovom smislu æe ljudske duše u buduænosti otkriti mnogo toga znaèajnog. Oni æe svoje moralno-spiritualno biæe zaista spojiti s onim šta nam sada daje samo èulni privid. I može se predvideti beskonaèno produbljenje ljudske duše na ovom podruèju. Uzmimo kao osnovu jednu pojedinost. Jednostavno zamislimo da smo pogled uperili u površinu cinober-crvene boje, i da nam je pritom pošlo za rukom da zanemarimo sve ono što se nalazi oko nas i da se sasvim koncentrišemo na doživljaj ove boje, tako da je ne pojmimo samo kao nešto što nekako deluje na nas, nego kao boju koja je u nama, s kojom smo sjedinjeni. Onda æemo moæi da osetimo da smo sada u jednom svetu u kojem smo i sami postali boja i to iz dubina našeg duševnog biæa i gde god da odemo sa svojom dušom, ona æe biti ispunjena crvenom bojom, svugde æemo biti u crvenoj i sa njom i iz nje živeti. - Sve ovo se neæe moæi doživeti samo intenzivnim duševnim životom, neophodno je da odgovarajuæi oseæaj preðe u moralni doživljaj i to u pravi moralni doživljaj. Ako tako prolazimo kroz svet prožeti crvenom bojom, sjedinjeni s njom, i ako nam je i sama duša i èitav svet crven, onda neæemo moæi, a da ne osetimo da nas u ovom crvenom svetu u kojem smo i sami crveni prožima supstanca božjeg gneva i to sa svih strana, a posebno tamo gde se u nama možda nalazi zlo i greh. U beskonaènom crvenom prostoru verovatno æemo se oseæati kao pred božjim sudom, a naš moralni oseæaj biæe kao moralni oseæaj naše duše u èitavom beskonaènom prostoru. I kada potom nastupi reakcija i bilo šta se pojavi u našoj duši, kada dakle, doživimo sami sebe u beskonaènoj crvenoj, mogao bih reæi - i u pojedinaènoj crvenoj, onda se to sve može iskazati jedino reèima: Mi uèimo da se molimo. Kada je èovek u stanju da u crvenoj doživi blistavost i plamen božjeg gneva, sa svim ovim što kao zlo može da poèiva u ljudskoj duši, i kada u crvenoj iskusi šta to znaèi moliti se, onda je doživljaj crvene boje beskonaèno produbljen. Tada možemo i da osetimo kako se to crvena boja putem forme postavlja u prostoru. Mi smo tada u moguænosti da shvatimo naèin na koji doživljavamo neko biæe koje zraèi dobrim i koje je ispunjeno božanskom dobrotom i milosrðem, biæe koje bi želeli da osetimo u prostoru. Potom oseæamo da je neophodno da ovo oseæanje oblikujemo iz boje i smestimo ga u prostor božanskog milosrða, božanske dobrote. Osetiæemo potrebu da razredimo prostor, kako bi dobrota i milosrðe zraèili. Pre njih sve je 73

bilo tako skupljeno, sasvim koncentrisano u središtu, a sada su se ova dobrota i milosrðe tako postavili u prostor da teraju unatrag, kao što se i oblaci razilaze tako se i oni razilaze i èovek uzmièe pred milosrðem, a mi imamo oseæaj da sredinu moramo obojiti nekom vrstom slabe rozaljubièaste boje koja zraèi ka unutrašnjosti u odnosu na raspršenu crvenu boju [pogledaj crtež]. Onda æemo biti svom svojom dušom uz formiranje ove boje. I svom svojom dušom osetiæemo nešto što su oseæala i biæa koja su posebno zaslužna za postojanje Zemlje i koja su, kada su se uzdigla do stepena Elohima, nauèila da iz boja stvaraju svet oblika. Nauèiæemo da oseæamo nešto od stvaralaèkog duha Duhova oblika i onda æemo shvatiti kako oblikovane boje mogu postati delo - što je veæ rastumaèeno u našoj prvoj misterijskoj drami. Shvatiæemo i nešto od toga da obojena površina za nas postaje nešto što moramo prevladati, jer s bojom idemo u univerzum. Kada se pritom razvije i snažna želja, onda možemo oseæati isto ono što je i Štrader oseæao u trenutku kada je video Capesiusovu sliku i rekao: “želeo bih da ovo platno probijem”. Ako pogledate jednu misterijsku dramu, onda æete uoèiti pokušaj da se nešto tako zaista prikaže na umetnièki naèin, kao što se i nama prikazuje pokušaj naše duše da se izdigne od kosmièkih sila dok saoseæa

s duhovima kosmosa. To je zaista bio poèetak svake umetnosti. Meðutim, potom je moralo nastupiti materijalistièko vreme, a stara umetnost sa svojim božanskim nijansiranjem i svojom sposobnošæu da duhovno 74

izražava kroz materiju, morala je da postane nadriumetnost drugog reda, u osnovi umetnost materijalistièkog vremena koja ne stvara, veæ samo podražava. To je znak svega sekundarno-umetnièkog, svega nazovi umetnièkog što ume samo da kopira, što predmete posmatranja koristi samo za podražavanje i èemu nije od primarnog znaèaja da oblik istovremeno sjedini s graðom. Uzmimo neki drugi primer. Uèiniæemo isto ono što smo uèinili s crvenom površinom, samo što æemo sada uzeti površinu više narandžaste boje. S površinom ove boje iskusiæemo nešto potpuno drugaèije. Ako se utopimo u nju i sjedinimo s njom, onda neæemo više moæi da oseæamo gnev božji, nego možda najviše, a i to u maloj meri, dostojanstvenu ljutnju koja želi da nam se poveri i ispuni nas unutra-šnjom snagom, a ne samo da nas kazni. Kada se sjedinimo s površinom narandžaste boje, kretaæemo se tako da æemo sa svakim daljim korakom oseæati, da samim tim što živimo u njenim snagama i sami postajemo sve jaèi i jaèi i da nas ono što dolazi iz ove boje ne kažnjava i ne osuðuje, nego snaži. Tako se uži-vljavamo u narandžastu boju. Tada oseæamo èežnju da dokuèimo suštinu stvari i sjedinimo je sa samim sobom. život s crvenom bojom uèi nas da molimo. život s narandžastom bojom uèi nas spoznaji, èežnji za spoznajom suštine stvari. Ako sve to isto uèinimo s žutom površinom, u ovom doživljaju osetiæemo, mogao bih reæi, kao da smo premešteni na poèetak našeg vremenskog ciklusa. Oseæamo kao da živimo u snagama iz kojih smo stvoreni, kao da smo pristupili prvoj zemaljskoj inkarnaciji. Ono što èovek predstavlja tokom èitavog svog života na Zemlji, srodno je s onim što sreæemo u svetu gde smo sjedinjeni s žutom bojom. Veoma je lako identifikovati se sa zelenom bojom i s njom krenuti u svet - lako iz tog razloga, jer je potrebno samo pogledom preæi preko zelene livade i potom pokušati da se zanemari sve ostalo, treba se potpuno koncentrisati na zelenu livadu, utonuti u nju, posmatrati zelenu kao površinu mora boja i potom uroniti u nju. Ako pokušamo da živimo na ovaj naèin, onda æemo doživeti unutrašnji rast snaga u onome šta je èovek tokom jedne inkarnacije. Doživeæemo unutrašnje ozdravljenje, no u isti mah i jednu vrstu unutrašnje sebiènosti, uzburkanosti egoistiènih snaga u nama samima. Ako bi isto to uèinili s plavom površinom, onda bi osetili potrebu da idemo sve dalje i dalje, da prevladamo sopstveni egoizam, èak post75

anemo i deo makrokosmosa i u sebi razvijamo predanost. I oseæali bismo se sreænima, ako bismo mogli da zadržimo ovakvu predstavu pri susretu sa božanskom milošæu. Kako bi samo èovek osetio božansku milost, ako bi tako išao kroz svet. Tako se spoznaje unutrašnja priroda obojenog. I kao što je veæ reèeno, možemo predvideti da æe doæi vreme u kojem æe sve ono što je slikar kao umetnik pripremao, predstavljati jedan poseban moralni doživljaj u boji - mnogo intimniji nego što je to bio sluèaj u davnim vremenima - doživljaj koji æe biti priprema za umetnièko stvaranje. Ovo su sve samo pojedinaèni nagoveštaji koji æe se u buduænosti još više razraditi. Oni æe sa kolosalnim smislom za umetnièko stvaranje obuhvatiti ljudsku dušu i oživeti je, za razliku od materijalistièkog kulturnog razvoja u ovo naše moderno doba koji je opustošio dušu i uèinio je pasivnom. Unutrašnje snage moraju opet probuditi duše, njih mora obuhvatiti unutrašnja snaga stvari. Moguænost za to predstavljaju boje koje se u svetu talasaju. Na sasvim slièan naèin može se i uz pomoæ sveta tonova produbiti i oživeti duševni život èoveka. Suština minule epohe u odnosu na ovu sada, jeste ta, da je èovek neki ton doživljavao takav kakav je i potom posmatrao odnos jednog tona prema drugom. U buduænosti æe èovek svojim doživljajem moæi da prodre iza tona. On æe ton posmatrati gotovo kao prozor kroz koji se dospeva u duhovni svet; on tada neæe zavisiti od nekakvih neodreðenih oseæaja kako da uklopi jedan ton s drugim kako bi npr. napravio melodiju, veæ æe iza svakog tona - kroz sam ton duša opet doživljavati moralno - spiritualni svet. Duša æe kao kroz prozor prodirati u spiritualni svet. Tajne pojedinaènih tonova otkrivaæe se u njihovom doživljaju. Još smo uvek veoma daleko od ovog oseæaja kojim bismo se mogli kroz svaki ton uzdiæi iz èulnog u spiritualni svet. To vreme æe doæi. Ton æemo oseæati kao prozor koji su naèinila božanstva iz spiritualnog ka fizièko - èulnom svetu, i mi æemo tonom dostiæi taj svet. Na primer, primom koju apsolutno oseæamo - i to ne u vezi sa drugim tonovima tonske skale -, njom æemo dostiæi uspon iz èulnog u spiritualni svet, doduše na veoma opasan naèin. Opasnost je u tome što nas ovaj uspon može potpuno zarobiti, tako što prima velikom snagom uvlaèi kroz tonski prozor i mi potpuno nestajemo u spiritualnom svetu. Kada primu budemo oseæali kao apsolutnu, uvideæemo da smo za spiritualno još uvek isuviše slabi u fizièko - èulnom svetu i da bi nas spiritualni svet 76

uvukao, ako bismo mu se kroz prozor približili. To æe biti moralni oseæaj koji bi mogli da posedujemo usponom u spiritualno kroz primu. No, ja Vam to sada opisujem sasvim jednostavno, meðutim, to æe biti sasvim izdiferencirano i s mnogo razlièitih pojedinosti kada to budemo doživeli. Kada se kroz sekundu kao kroz prozor budemo uspeli iz fizièkog u spiritualni svet, osetiæemo se kao da u duhovno - spiritualnom svetu postoje moæi koje se gotovo žaloste zbog naše slabosti i koje kažu: Dakle, bio si slab u fizièko - èulnom svetu! Ako se samo kroz primu uspeš u duhovni svet onda æu morati da te razložim, da te uvuèem, da te raspršim ili rascepkam. Meðutim, ako se sekundom popneš, pokazaæu ti nešto iz duhovnog sveta i podsetiti te na nešto što postoji i s one strane - Èudno je to što kada kroz sekundu uðemo iz fizièkog u spiritualni svet kao da nas susreæe mnoštvo tonova koji kao da nas doèekuju. Kada kroz apsolutnu primu uðemo u spiritualni svet, onda je to potpuno nemi svet. Kada sekundom stupamo u svet, u njemu èujemo tihe tonove razlièite visine koji nas teše zbog slabosti. Ovako sigurno ne bismo smeli da uðemo kroz prozor neke kuæe u fizièko - èulnom svetu, jer bi nas tu neko od vlasnika èudno posmatrao, kada bismo mu tako ušli kroz prozor i pritom poneli sa sobom i sam prozor. Meðutim, u duhovnom svetu to se mora uèiniti, moraju se poneti tonovi, èovek se s njima mora identifikovati i potom živeti u kuæici s one strane sveta koja nas odvaja od fizièko - èulnog i u kojem su èak i prozori predstavljeni kao tonovi. Ako se tercom uðe u duhovni svet, onda se oseæa još jaèa slabost. Što se tièe spiritualnog sveta, osetiæemo da smo u fizièko - èulnom svetu bili zapravo suštinski slabi u odnosu na njegov spiritualni sadržaj. Sada kada smo i sami postali ton, osetiæemo u odnosu na tercu, da onde imamo prijatelje koji nisu i sami terce, ali koji joj se približavaju, veæ prema tome kako je ko bio stvoren u fizièko - èulnom svetu. Dok ulaskom kroz sekundu èujemo tihi zvuk mnogih tonova u kojima se tako i živi kad se uðe kroz nju, kroz tercu sreæemo gotovo prijateljske tonove. Oni koji žele da postanu kompozitori moraæe da uðu posebno kroz tercu, jer tamo æe èuti nizove tonova, kompozicije koje æe podstaæi njihovo umetnièko stvaranje. Neæe nam uvek prilaziti isti tonovi, nego æe to zavisiti od raspoloženja, doživljaja, temperamenta, ukratko od èitavog života onoga koji kroz tercu ulazi u duhovni život: beskonaèna raznolikost tonskog sveta æe proisteæi iz toga. 77

Ako se kvartom prodre u duhovni svet onda æe se iskusiti nešto èudno: sada ni sa jedne strane ne stižu drugaèiji tonovi, veæ samo oni tonovi - koje smo veæ iskusili s tercom i sada oni u seæanjima žive u našoj duši. I dok tako budemo živeli sa svojim tonskim seæanjima, ulaskom kroz kvartu u spiritualni svet, primetiæemo da ova seæanja uvek poprimaju drugaèije boje, da se èesto kreæu od najjasnije svetlosti i bistrine sve do krajnje žalosti, èas su sunèano sjajna, èas mirno i zagrobno tužna. Stišavanje glasa, penjanje i spuštanje tona, ukratko - èitav tok jednog tonskog dela, zavisiæe od ovih tonskih seæanja. Kvinta pruža više subjektivna iskustva i doživljaje, ona pokreæe, obogaæuje duševni doživljaj. Ona deluje gotovo kao èarobni štapiæ koji iz nedostižnih dubina stvara tajne tonskog sveta. Ovakvi doživljaji ne mogu se dostiæi onda kada se stvari i pojave u svetu samo puko posmatraju i slušaju, veæ samo onda kada se oni doživljavaju u samoj duši. Ovakav naèin doživljavanja boja i tonova, èak i oblika, ukratko - svega umetnièkog mora se pronaæi, kako bi se izašlo iz okvira èisto površnog odnosa prema stvarima - što je odluka materijalistièkog vremena - i prodrlo u istinsku dubinu stvari i tajne koje one kriju. Tada æe èovek postati svestan beskonaèno važne èinjenice da postoji veza izmeðu njega i božansko - duhovnih snaga (koje materijalistièka svest smatra podsvesnim), snaga koje ga vode kroz svet. Onda æe od svih stvari stupiti nešto poput unutrašnjeg doživljaja onih snaga koje, npr., èoveka vode od jedne inkarnacije do druge. Ako neku lokomotivu ne ložimo onda ona neæe moæi da vuèe voz. Snage koje stvaraju dogaðaje u svetu, moraju se neprestano podstrekivati. Isto tako se moraju podstrekivati i one snage koje èoveka teraju da napreduje. To se i dogaða. Meðutim, èovek mora da nauèi da je zaista povezan s tim silama. Jednom davno iskusio sam nešto vredno pomena. Tièe se jednog pravnika, advokata koji je bio vrlo poznat u mestu u kojem sam i ja neko vreme živeo; bio je to izuzetno èuveni advokat kod koga su ljudi naprosto trèali kad god su imali nešto sporno i za koga su verovali da mora da pobedi i u najtežim sluèajevima. U veæini sluèajeva tako je i bilo. Njegova sposobnost advokatske dijalektike bila je izvanredno velika i ljudi koji su ga poznavali to su veoma cenili. Jednom je dobio težak proces nekog bogatog èoveka. U sluèaju osude bila je u pitanju ozbiljna kazna, za bogatog èoveka. Advokat je upotrebio sve svoje znanje i umešnost. 78

Održao je dug govor, a auditorijum je imao utisak da porota mora da oslobodi optuženog, jer u suprotnom niko zapravo ne bi imao nikakvu ideju šta bi još mogao da smisli, pa da posle ovoga unapredi advokatsku umetnost. Svi oni koji su saslušali ovaj govor i uverili se u advokatovu umešnost, mislili su da æe porotnici sigurno osloboditi optuženog. Meðutim, u ovom suðenju nije uèestvovao samo spretni branilac nego i spretan sudija koji je bez obzira što još nije bilo tako kasno da bi se presuda mogla izreæi i tog dana, rekao da želi to da odloži za sutra. Sledeæeg dana - pre podne - trebalo je da se porotnici sastanu, jer su i preko noæi imali vremena da o èitavoj stvari još jednom dobro razmisle. Došao je i sledeæi dan. Ovo “otezanje za još jednu noæ”, kako ga je advokat nazvao, bilo im je vrlo neprijatno. Suðenje je poèelo, porotnici su se povukli i svi su u najveæoj napetosti oèekivali izricanje presude; meðutim, pomenutom advokatu bilo je najteže. Porotnici su se vratili veæ posle 15 minuta i kada ih je advokat video da se tako brzo vraæaju, pao je u nesvest. Da, zaista se onesvestio. Jedan od njegovih prijatelja ga je ubrzo povratio. Optuženi je zaista bio osuðen. Meðutim, advokat je to saznao tek pošto se osvestio. Šta bi se o tome moglo reæi kada se èinjenice posmatraju samo spolja, na osnovu ovoga što nam pruža ljudsko shvatanje? Moglo bi se reæi da je advokat jedan vrlo èastoljubiv èovek kome je toliko mnogo stalo da dobije proces, te se veæ pre izricanja presude onesvestio. Pošto je video da se porotnici tako brzo vraæaju, bio je siguran da je optuženi osuðen, jer da su hteli da ga oslobode verovatno bi se duže savetovali. Meðutim, stvar nije u tome, ona se takvom može uèiniti samo onome ko je površno posmatra. Iza ove prièe krije se jedan drugi sloj dogaðaja. Ovaj drugi sloj ili prièa je sledeæa: Pomenuti advokat bio je neko vreme pre ovog procesa obuzet kockanjem - ovo znam, jer sam ga dobro poznavao. On je uzimao novac koji su mu poveravali, i uz pomoæ njega se kockao na berzi. Za njega je to bila prava patnja i kratko vreme pre ovog sluèaja prokockao je veliku kolièinu novca koja mu je bila po-verena. Meðutim, bilo mu je obeæano da æe ako dobije sluèaj, da dobije toliko novca koliko mu je bilo potrebno da izmiri dugove. Dakle, on se nije onesvestio samo zbog povreðene èasti, jer je gubitkom procesa njegova egzistencija bila zaista uništena. Jer sada on više nije ni mogao da misli na to da povrati novac koji je prokockao. Èitava njegova egzistencija zavisila je dakle od tog suðenja. Nesvest je bila simbolièko nagoveštavanje toga da je on za ovu inkarnaciju bio potpuno 79

uništen. Potom je morao da otputuje u Ameriku gde je na nezavidan naèin morao da preživi ostatak svoje inkarnacije. Na primeru jednog ovakvog sluèaja vidimo sledeæe. Vidimo da se u životu vrlo èesto dešava da se krivo rasuðuje, jer uvek može biti ljudi koji nikada ništa neæe saznati od onoga što se dešava iza procesa. Kada bi oni videli i èuli ovako školovanog advokata u toku njegove rasprave i posle videli kako pada u nesvest, onda bi oni mogli da tvrde: Postoje ljudi koji èak mogu da padnu u nesvest zbog povreðenog samoljublja. -I kod ove procene mogu i da ostanu. Da bi se o ovako neèemu pravilno rasuðivalo, potrebno je dublje poznavati èinjenice. Mnoge stvari moramo da poznajemo s razlièitih strana, jer bi u suprotnom mogli i da dobro procenimo jedan sloj, a da previdimo druge i na kraju ipak pogrešno procenimo situaciju. Takvo posmatranje je površno. No, stvar ima dublju pozadinu. Ovaj èovek morao je da pronaðe put iz ove inkarnacije u sledeæu. Ovde imamo i primer kako se to snage mudro usmeravaju ka duši kojoj su neophodne, da bi je vodile iz jedne inkarnacije u drugu. I advokat se našao u jednom ovakvom životnom konfliktu i to tako da mu je taj konflikt potrošio moguænost za egzistenciju. Došao je u strašan položaj da više nije bilo snaga koje bi ga sprovele do sledeæe inkarnacije. Te snage nisu mogle ni dopreti do njegove svesti. Zbog toga je i pad bio neophodan kako bi se svest na kratko ugasila. Za kratko vreme u toku kojeg je svest u èoveèjoj duši ugašena, moguæe je da u nju stupe najrazlièitiji oblici spoljne spiritualnosti. Dakle, u ovom trenutku u dušu ulaze snage koje su odreðene za to da joj povrate impuls, pokretnu silu za prelazak u iduæu inkarnaciju. Sigurno je da se ovaj proces dešava na najrazlièitije naèine. Ono što sam Vam ja sada opisao bio je isto tako sluèaj za sebe. Ove pokretne sile su uvek tu. Time sam hteo da Vam pokažem kako je svestan život èoveka povezan sa nesvesnim tokom i kako u svesnom toku postoje momenti u kojima je svest potisnuta, kako bi iz nesvesnog nešto moglo da priðe. Ovi nesvesni trenuci ponekad ne moraju dugo da traju, to mogu biti kratki trenuci nesvestice - pa ipak u tim trenucima može beskonaèno mnogo spiritualno - vitalnih snaga da ozraèi ljudsku dušu, kako dobrih tako i loših snaga, sposobnih i za jedno i za drugo. Ovaj primer i sve to što sam s tim u vezi hteo da kažem, pomenuo sam zbog toga da bih pokazao kako èovek mora, dok posmatra svet, da pokuša da obrati pažnju i na veze koje su za materijalistièki pogled na svet nevažne. 80

Doæi æemo do toga da postepeno posmatramo povezanosti koje u životu postoje, tako da prepoznamo trenutke u kojima se spiritualno približava svakom èoveku. U buduænosti nam se svet više neæe prikazivati tako jednostrano, kao što se to danas èini njegovim materijalnim tumaèenjem, veæ æe se svet ubuduæe predstavljati na taj naèin što æe se materijalno smeštati na njegovo mesto, a u isto vreme æe se i znati da postoji i nešto više od èiste materijalne pojave, jer kroz tu materijalnu pojavu izbija spiritualno. Kao što smo u bojama i tonovima videli prozore kroz koje se duhovno uzdižemo u spiritualni svet, tako nam i život donosi prozore kroz koje duhovni svet stupa u ovaj naš fizièki svet. Advokatova nesvestica je bila jedan od tih prozora. Ako pravilno tumaèimo ovaj dogaðaj, onda moramo da kažemo: Kroz jedan ovakav prozor dopire spiritualni život do nas. Vidimo kako ovde u nas ulaze snage koje ne možemo objasniti pukim èulima. Dakle, postoje prozori kod tonova kroz koje se uzdižemo do spiritualnog sveta. A postoje i prozori kroz koje spiritualno dopire do nas, kada se zaustavimo u fizièko - èulnom svetu. Ako ne bismo primetili uspon spiritualnog k nama kroz jedan ovakav prozor, bilo bi to isto kao kada bi neko ko ne zna da èita otvorio neku lepu knjigu. Pred njim se nalazi isto što i pred onim koji zna da èita, samo što on na belom papiru vidi samo žvrljotinu koju ne može da rastumaèi, veæ jedino možda da je opiše. Samo onaj koji zna da èita je u stanju da u ovoj knjizi prati neku sudbinu ili mudrost skrivenu ovim naroèitim znacima. Onaj koji ne ume da èita iz pojava u svetu zapravo je u kosmosu nepismen. Meðutim, onaj koji zna da èita, u ovim stvarima išèitava tok duhovnog sveta. Za današnje materijalno doba karakteristièno je da su ljudi zahvaljujuæi materijalizmu nepismeni za kosmos, i to gotovo stopostotno. Danas kada je procenat nepismenih u razvijenim zemljama znatno smanjen, poveæava se broj nepismenih za pojave u kosmosu. Zadatak duhovne nauke je da redukuje ovu kosmièku nepismenost. Danas postoji malo ljudi koji su nepismeni u bukvalnom smislu te reèi. U doba starog vidovnjaštva ljudi su bili mnogo manje duhovno nepismeni. Meðutim, zbog svega toga ne bi trebalo da budemo oholi. Istina je to da ako budemo slutili svoj zadatak u duhovnoj nauci, onda æemo moæi da èitamo iz kosmosa. Meðutim, pritom ne smemo da izgubimo našu smernost, jer obzirom na današnje vreme, još uvek se nalazimo na stepenu osnovne škole. I jedva da æemo veæ uspeti da nauèimo da èita81

mo, dobro je ako nauèimo i da srièemo. No ipak smo prožeti impulsom promene koji se unosi radi razvitka èoveèanstva. I ako oseæamo ovaj impuls, onda se na pravi naèin postavljamo prema onome što znaci vremena od nas zahtevaju, kao pravi èlanovi duhovno - nauènog pokreta. SVETLOST I TAMA KAO DVA SVETSKA ENTITETA Dornah, 5. decembar 1920.

Iz juèerašnjeg predavanja zakljuèiæete da oni koji svet posmatraju kao da je protkan neèim što se može nazvati kosmièka misao, zapravo ga posmatraju jednostrano; ovakav naèin posmatranja bio je posebno karakteristièan za Hegela. I oni koji kao osnovu vide volju isto su tako jednostrani u posmatranju sveta. Bila je to Šopenhauerova ideja

82

koja je poèivala na voljnoj prirodi. Videli smo kako èak i ovakve nazovi sklonosti da se svet posmatra kao dejstvo misli, upuæuju na prirodu zapadnog èoveka koji više naginje ka misaonoj strani sveta. Možemo skrenuti pažnju i na to kako Hegelova filozofija misli poprima sasvim drugaèijioblikuzapadnjaèkompogledunasvet,ikakouŠopenhauerovim oseæajima živi sklonost karakteristièna zapravo za orijentalnog èoveka, što nam pokazuje Šopenhauerovu bliskost budizmu i uopšte orijentalnom pogledu na svet. U osnovi se svaki od ovih naèina posmatranja može oceniti samo kada se sagleda sa svih gledišta duhovne nauke. Na ovaj naèin èini nam se sažimanje sveta s gledišta misli ili volje kao nešto apstraktno; posebno novo doba ljudskog razvoja naginje ka ovakvim apstrakcijama, o èemu sam èesto govorio. Duhovna nauka ima za zadatak da èoveèanstvo vrati na konkretno poimanje sveta u skladu sa stvarnošæu. I upravo jedno ovakvo shvatanje sveta æe biti svesno unutrašnjih razloga, na osnovu kojih su nastale pomenute jednostranosti u shvatanju sveta. Ono što su videli ljudi poput Hegela, Šopenhauera, koji su svakako znaèajni, genijalni umovi, zaista postoji u svetu, samo se mora posmatrati na pravi naèin. Danas želimo da razjasnimo da mi kao ljudi u sebi doživljavamo misao. Dakle, kada èovek govori o svom misaonom doživljaju, onda ga on oseæa neposredno. I sigurno je da on ovaj misaoni doživljaj ne bi ni imao, da svet nije prožet mislima. Jer kako bi èovek uopšte mogao i da doðe do misli u svom èulnom opažanju, ako ta misao kao takva ne bi postojala u svetu. Pitanje je kako to mi iz drugih posmatranja znamo da je èovekova organizacija glave tako izgraðena, da je on u stanju da prihvati u sebe misao iz sveta. Glava je oblikovana od misli i stvorena od njih. Meðutim, èovekova organizacija glave ukazuje u isto vreme na raniji život na Zemlji. Mi znamo da je èovekova glava zapravo rezultat metamorfoze ranijeg zemaljskog života, dok organizacija èoveèjih udova ukazuje na jedan buduæi zemaljski život. Grubo govoreæi rekli bismo da je naša glava nastala tako što su se udovi iz prošlog zemaljskog života metamorfozom preobratili u glavu. Udovi kakve ih mi danas imamo sa svim njihovim pojedinostima, preobratiæe se u glavu koju æemo nositi u narednom zemaljskom životu. Sada u životu izmeðu roðenja i smrti deluju prvenstveno u našoj glavi misli. Kao što smo veæ videli, ove misli su istovremeno preobražaj, metamorfoza onoga što je u našim udovima u 83

Tabla 8 gore

Tabla 8 dole

Krug i misli

Svetleæi venac

ranijem zemaljskom životu delovalo kao volja. A ono što danas deluje kao volja u našim udovima, to æe se u sledeæem zemaljskom životu preobraziti u misao. Kada sve ovo uzmete u obzir, možete da kažete: Misao se zapravo pojavljuje kao nešto što se tokom evolucije èoveka neprestano javlja iz volje kao metamorfoza. Volja se zapravo pojavljuje kao nešto što je na odreðeni naèin klica misli. Tako da možemo reæi: da se volja postepeno razvija u misli. Ono što je najpre volja, kasnije postaje misao. Kada posmatramo sebe kao biæa s takvom organizacijom glave, onda moramo da obratimo pažnju i na prošlost u kojoj smo imali karakter volje. Ako posmatramo buduænost, moramo sebi pripisati karakter volje u našim udovima i reæi: u buduænosti æe to biti ono što je izgraðeno u našoj glavi, tj. “èovek misli”. Meðutim, mi neprestano u sebi nosimo oba. Mi smo na neki naèin stvoreni iz kosmosa tako što se misao iz prošlosti organizuje u nama s voljom koja teži u buduænost. Ono što se organizuje na ovakav naèin spajanjem misli i volje i èiji izraz onda predstavlja spoljašnju organizaciju èoveka, vidljivo je posebno sa stanovišta duhovne nauke. Onaj èovek koji se razvija do spoznaja imaginacije, inspiracije, intuicije, on na èoveku neæe videti samo èulno vidljivu glavu, veæ on objektivno vidi i ono što je kroz glavu “èovek misli”. Tako možemo reæi: uz pomoæ sposobnosti koje se kod èoveka javljaju normalno u razdoblju izmeðu roðenja i smrti, èovek glavu vidi u onoj konfiguraciji u kojoj se ona pokazuje fizièki. Putem razvijene spoznaje uz pomoæ inspiracije i intuicije postaje vidljiv èak i sklop misaonih sila koji leži u osnovi organizacije glave i koji stiže iz prethodnih inkarnacija, reè vidljiv - naravno koristimo u prenesenom smislu. Kako on to postaje vidljiv? Postaje vidljiv samo u sluèaju da za ovu pojavu možemo da upotrebimo izraz koji ukazuje na to da on poèinje da svetli. U situaciji kada ljudi sa stanovišta materijalizma kritikuju ovakve stvari, vidljivo je koliko današnjem èoveèanstvu nedostaje sposobnost oseæaja kojim bi shvatili šta se zapravo ovim stvarima misli. U svojoj “Teozofiji” i drugim delima, dovoljno jasno sam ukazao na to da se naravno ne radi o tome da se pojavljuje jedan novi fizièki svet, odnosno novo izdanje fizièkog sveta kada se imaginacijom, inspiracijom, intuicijom gleda na ono šta je “èovek misli”. Meðutim, ovaj doživljaj isti je kao i onaj kada se fizièki svet posmatra na svetlosti. Taènije govoreæi, moralo bi se reæi da èovek pod uticajem spoljašnje svetlosti stvara odreðeni 84

doživljaj. Isti doživljaj koji se javlja tokom èulnog posmatranja svetlosti u spoljašnjem svetu, javlja se i u imaginaciji naspram misaonog elementa glave. Te se može reæi: Misaoni element se objektivno gledano posmatra kao svetlost, ili bolje reèeno, doživljava se kao svetlost. Kao ljudi koji misle živimo u svetlosti. Spoljašnju svetlost vidimo fizièkim èulima; ne vidi se svetlost koja prelazi u misao, jer se u njoj živi, jer je ona isto što i “èovek misli”. Ne može se videti ono što smo mi sami. Kada se izaðe iz misli i stupi u imaginaciju, inspiraciju, onda èovek stupa taèno naspram njih i vidi misaoni element kao svetlost. Ako govorimo o celokupnom svetu, onda možemo reæi: Mi u sebi imamo svetlost; samo nam se ta svetlost ne pojavljuje kao svetlost jer u njoj živimo i jer nam se ona pretvara u misao, samim tim što se svetlošæu služimo i u njoj živimo. - Na neki naèin mi nadvladavamo svetlost, Vi prisvajate svetlost koja Vam se inaèe samo spolja pojavljuje. Vi je diferencirate u sebi. Vi u njoj delate. I to je upravo Vaše mišljenje, Vaše delovanje u svetlosti. Vi ste svetlosna biæa samo što to ne znate, jer živite u svetlosti. No, misao koju stvarate jeste život u svetlosti. I kada mišljenje posmatrate spolja, tada vidite svetlost. Sada zamislite kosmos [pogledaj crtež]. Po danu vidite kako kosmosom protièe svetlost, meðutim, zamislite da kosmos posmatrate spolja. Dakle, obrnimo sada to. Veæ smo imali ljudsku glavu koja je u sebi sadržala misao u razvoju, a spolja bila svetlost. U kosmosu imamo svetlost koju možemo videti èulima. Ako izaðemo iz kosmosa i posmatramo ga spolja [strelice] kako nam on onda izgleda? Kao sklop misli! Kosmos - iznutra svetlost, spolja gledano misli. Glava èoveka - unutra misao, spolja gledano svetlost.

Tabla 8 tekst

Tabla 9

To je jedan naèin posmatranja kosmosa koji Vam može biti izuzetno koristan i dobar ako zaista želite da se upustite u te stvari. Vaše mišljenje, èitav Vaš duševni život postaæe mnogo pokretljiviji nego što je inaèe, ako nauèite na koji naèin to sebi treba da predstavite: kada bih izašao iz sebe, kao što je to èesto sluèaj kad zaspim, i kada bih obratio pažnju na svoju glavu i tj. na sebe kao na èoveka koji misli, video bih sebe kako svetlim. Ako bih izašao iz sveta prožetog svetlošæu i posmatrao ga spolja, onda bih ga video kao tvorevinu sastavljenu od misli. Svet bih opazio

85

Tabla 9

Tabla 8

kao misaono biæe. - Dakle primeæujete, svetlost i misao pripadaju jedna drugoj, one su jedno te isto, samo su posmatrane s dve razlièite strane. Misao koja živi u nama zapravo je to što nam dolazi iz prošlosti, što je najzrelije u nama, proizvod ranijih zemaljskih života. Ono što je ranije bila volja, postalo je misao, a misao se sada pojavljuje kao svetlost. Iz toga možete osetiti da tamo gde je svetlost, tu je i misao, ali kako to? Misao u kojoj jedan svet neprestano izumire. Jedan prošli svet, jedan davni svet izumire u misli, ili drugaèije reèeno, u svetlosti. I to je jedna od tajni sveta. Mi posmatramo svemir. On je prožet svetlošæu. U svetlosti živi misao. Ali u toj svetlosti prožetoj mislima živi svet koji izumire. U svetlosti neprekidno izumire svet. Kada neki èovek posmatra svet poput Hegela, on zapravo posmatra neprestano izumiranje sveta. Ovi ljudi su sasvim posebna vrsta “ljudi misli” koji posebno streme opadanju, izumiranju sveta. U umiranju im život postaje lep. Grci, koji su zapravo bili ispunjeni živim ljudskim biæem, oseæali su radost, kada im je u svetu koji je umirao zablistala sva njegova lepota. Svet nije bio lep, ako nije mogao i da umire; bilo ono što se pojavljivalo iz blistavosti svetlosti sveta koji je neprekidno umirao. Tako se kvalitativno posmatra kosmos. S Galilejem je novo vreme poèelo da posmatra svet kvantitativno, i danas su ljudi veoma ponosni na to da prirodne pojave posmatraju matematièki, kako se to svagda èini u nauci, dakle neživo teorijski. Hegel je svakako upotrebljavao sadržajno bogatije pojmove za shvatanje sveta, nego što su to matematièki pojmovi, ali njega je posebno privlaèilo sve što je, postalo zrelo i što umire. Moglo bi se reæi da je Hegel stajao spram sveta isto kao i èovek naspram drveta u cvatu. U trenutku kada treba da izniknu plodovi, ali se još uvek nisu pojavili, u tom trenutku kada su cvetovi u punom cvatu u drvetu 86

deluje moæ svetlosti i, tada u drvetu deluje misao nošena svetlošæu. Na taj naèin je Hegel posmatrao sve pojave u svetu. On je primeæivao spoljašnji svet, ono što se odvaja u svemu najkonkretnijem. Šopenhauer je posmatrao svet na razlièit naèin. Ako želimo da ispitamo njegove pobude, onda moramo u ljudima da posmatramo nešto drugo, tj. ono što tek poèinje. To je elemenat volje koji nosimo u svojim udovima. Kao što sam èesto napominjao, mi to zapravo doživljavamo na isti naèin na koji doživljavamo i svet u snu. Elemenat volje doživljavamo nesvesno. Da li možemo da ovaj elemenat volje na neki naèin pogledamo spolja, kao što misli posmatramo spolja? Ako uzmemo u obzir volju kako se razvija u nekom od ljudskih udova i ako se zapitamo, a da pritom volju posmatramo s druge strane, dakle sa stanovišta imaginacije, inspiracije ili intuicije, kakva paralela postoji u pogledu na to da mi misli gledamo kao svetlost? Kako to vidimo volju kada je posmatramo uz pomoæ razvijenih snaga posmatranja tj. uz pomoæ vidovitosti? Kada posmatramo volju uz pomoæ vidovitosti, onda doživljavamo nešto što vidimo spolja. Kada posmatramo misao uz pomoæ vidovitosti, doživljavamo svetlost, svetlucanje. Kada uz pomoæ snage vidovitosti posmatramo volju, ona postaje sve deblja i deblja dok se ne pretvori u materiju. Ako je Šopenhauer bio vidovit, onda je pred njim biæe volje stajalo kao automat materije, jer materija je spoljašnja strana volje. Materija je iznutra volja, kao što je svetlost unutra misao. A spolja je volja materija, kao što je i misao spolja svetlost. Zbog toga sam i bio u moguænosti da i kod ranijih promatranja skrenem pažnju na sledeæe: Kada èovek na mistièan naèin uroni u svoju voljnu prirodu, tada oni koji zapravo mistiku ne shvataju ozbiljno, a u stvarnosti teže ka lagodnosti i ka doživljaju najsnažnijeg egoizma, tada ti samoposmatraèi veruju da æe tu pronaæi duh. Meðutim, kada bi oni tim svojim samoposmatranjem išli zaista dovoljno daleko, onda bi otkrili pravu, materijalnu prirodu èoveka. Jer to nije ništa drugo do poniranje u materiju. Kada se uroni u prirodu volje, onda se otkriva prava priroda materije. Savremeni filozofi prirode samo fantaziraju kada kažu da se materija sastoji iz molekula i atoma. Prava priroda materije otkriva se tek onda kada se u nju uroni. Tada se nalazi druga strana volje, a to je materija. I u ovoj materiji, tj. u volji, otkriva se u osnovi ono što predstavlja svet koji iznova zapoèinje, koji se iznova raða. Posmatrate svet: opkoljeni ste svetlošæu. U svetlosti izumire jedan davni svet. Vi stupate na tvrdu materiju - nosi Vas snaga sveta. U svet87

Tabla 8 gore desno

Tabla 8 dole desno

dole levo narandžasta

plava

losti misaono isijava lepota. U sjaju lepote izumire davni svet. Svet nestaje u svojoj moæi, snazi, sili, ali i u svojoj tami. Buduæi svet nestaje u tami i u elementu materije i volje. Ako fizièari jednom poènu ozbiljno da govore, onda oni neæe špekulisati s pojmovima atoma i molekula kao što to danas èine, veæ æe reæi: Spoljašnji svet se sastoji iz prošlosti, a u svojoj unutrašnjosti on ne nosi molekule i atome, veæ buduænost. I kada se jednom bude reklo da nam prošlost blista u sadašnjosti i da prošlost svugde skriva buduænost, tek onda æe se pravilno govoriti o svetu, jer sadašnjost je pre svega proizvod prošlosti i buduænosti. Buduænost se zapravo nalazi u snazi materije. Prošlost blista u lepoti svetlosti, a pritom je svetlost sve što se objavljuje i pojavljuje u tonu i toploti. Èovek može da razume sebe tek onda, ako shvati sebe kao jezgro buduænosti obavijeno svetlosnom aurom misli koja potièe iz prošlosti. Može se reæi da je duhovno gledano, èovek prošlost tamo gde blista u lepoti svoje aure, ali prikljuèeno ovoj auri prošlosti je nešto što se kao tama meša sa svetlošæu koja isijava iz prošlosti, nešto što se prenosi u buduænost. Svetlost je nešto što isijava iz prošlosti, tama nešto što ukazuje na buduænost. Svetlost je misaone prirode, tama je voljne prirode. Hegel je bio naklonjen svetlosti koja se razvija u procesima rasta i to u najzrelijem cvatu. Šopenhauer posmatra svet, kao èovek koji stoji pred drvetom i zapravo se ne raduje lepoti cveta, veæ iz unutrašnje pobude samo èeka trenutak kada æe iz cvetova svugde izniknuti klice plodova. Njega raduje èinjenica da tu postoji snaga rasta, to ga podstièe, polazi mu voda na usta kada može da misli o tome, da æe iz breskvinog cveta nastati breskva. Od svetlosne prirode on se okreæe onome što ga iz dubine srca potresa, onome što se iz svetlosne prirode cveta razvija kao nešto što se može materijalno istopiti na njegovom jeziku, onome što se kao plod razvija prema buduænosti. Èinjenica je da postoji dvostruka priroda sveta, i èovek posmatra ispravno svet samo onda kada ga posmatra u njegovoj dvostrukosti, jer tek onda može da doðe do istine koja pokazuje konkretnost ovoga sveta; u suprotnom, on posmatra samo njegovu apstraktnost. Ako na drveæu posmatrate samo njihov cvet, onda zapravo živite samo od prošlosti. Dakle, ako posmatrate proleænu prirodu sveta, možete reæi sebi: Ono što su bogovi u prošlosti stvorili u ovom svetu, to se otkriva u lepoti proleæa. Ako posmatrate svet plodova u jesen, onda možete reæi: Ovde poèinje novo delo bogova, ovde otpada ono što je sposobno za dalji razvoj, šta se razvija u buduænosti. 88

Stvar je u tome da èovek ne stvori sebi sliku o svetu putem puke špekulacije, veæ da èovek celim svojim biæem obuhvati svet. Zaista se u cvetu šljive može, rekao bih, dohvatiti prošlost, a u šljivi osetiti buduænost. Ono šta nekome sija u oèima je u uskoj vezi sa onim od èega je èovek iz prošlosti postao. Ono što se nekom s ukusom rastapa na jeziku zavisi od onoga iz èega se èovek podigao u buduænost, kao što je to uèinio Feniks iz svog pepela. Tu se svet zaista može dostiæi u oseæanju. Po tom principu “dostizanja sveta u oseæaju” rukovodio se i Gete, uvek kada je posmatrao svet. On je recimo posmatrao zeleni svet biljaka. On nije poznavao ono što mi danas zovemo duhovnom naukom, ali samim tim što je posmatrao zelenilo biljke koja se još uvek nije rascvetala, dostigao je ono što se istièe u sadašnjosti, a potièe od onog izistinskog drevnog u biljnom svetu; jer veæ u biljci se u cvatu pojavljuje prošlost, meðutim, to što nije sasvim prošlo jeste zelenilo lista. Ako pogledamo zelenilo prirode, shvatiæemo da je upravo ono to koje na neki naèin nije sasvim izumrlo, koje prošlost nije tako jako zahvatila [pogledaj crtež zeleno]. Meðutim, ono što ukazuje na buduænost zapravo dolazi iz tame, iz mraka. Tamo gde zeleno prelazi u plavièasto, tamo je ono što u prirodi pokazuje buduænost [plavo]. Nasuprot ovome, tamo gde se ukazuje na prošlost, tamo gde se nalazi ono što dovodi stvari do cvata i èini ih zrelim, tamo je toplina (crvena boja), tamo svetlo ne razbistrava sâmo, veæ punom snagom prodire u unutrašnjost i prelazi u toplinu. Sve bi se ovo zapravo moralo nacrtati na takav naèin i da se kaže: Za zelenilo, biljni svet, vezuje se tama, tamo gde se zelenilo preliva u plavu boju to bi isto osetio i Gete iako nije upoznao duhovnu ili tajnu nauku. Ono što osvetljava i što je ispunjeno toplinom, stajalo bi s druge strane. Tu stojimo i sami kao ljudi, tu i sami posedujemo ono što spolja oseæamo u zelenom biljnom svetu, tu

je èovek sam po sebi kao ljudsko etersko telo u boji breskvinog cveta, kao što sam to više puta naglasio. To je boja koja se javlja kada plava prelazi u crvenu. To je èovek sam. Kada se zaðe u svet boja, može se reæi: 89

Tabla 8

gore levo

Èovek sam stoji u boji breskvinog cveta, a naspram njega se nalazi zelena boja. Objektivno nam sve to pruža biljni svet. S jedne strane imamo plavièasto, tamno, s druge strane svetlo, crvenkasto-žuækasto. Meðutim, pošto se nalazimo u boji breskvinog cveta, pošto živimo u njoj, to se u obiènom životu vrlo malo može opaziti, isto kao što se i teško opaža misao kao svetlost. Ono što èovek doživljava on to ne opaža, zbog toga on izostavlja boju breskvinog cveta i gleda samo crvenu boju koju s jedne strane proširuje, i plavu boju koju opet proširuje s druge strane; na taj naèin nam se prikazuje dugin spektar boja. Meðutim, to je

Tabla 8

samo varka. Prava slika spektra dobila bi se kada bi se ova traka boja savila u krug. Èovek zapravo krivi ovu sliku, jer kao takav stoji usred boje breskvinog cveta i posmatra svet boja samo od plave ka crvenoj i od crvene preko zelene ka plavoj boji. U trenutku kada bismo videli ovaj aspekt, svaka bi nam se duga èinila kao krug, kao valjak s kružnim presekom. Ovo poslednje sam Vam samo napomenuo kako bih Vam skrenuo pažnju na to, da je Geteovo posmatranje prirode istovremeno duhovno posmatranje koje sasvim odgovara pravom duhovnom pogledu na svet. Ako se približimo Geteu kao istraživaèu prirode, možemo reæi: Iako nije poznavao duhovnu nauku, on je prirodnu nauku posmatrao sasvim u smislu duhovne nauke. No, ono što nama danas mora biti od izuzetne važnosti je to, da je svet, pa èak i èovek, sastavljen od svetlosti, misli, misli o svetlosti sa materijom volje i od volje materije, a ono što 90

konkretno sreæemo u svetu, to je na najrazlièitije naèine sagraðeno ili prožeto svetlošæu misli, mislima o svetlosti, voljom materije i materijom volje. Tako se kosmos mora posmatrati kvalitativno, a ne samo puko kvantitativno, jer se samo tako može pravilno shvatiti. Time se u kosmos ukljuèuje i neprestano izumiranje, izumiranje prošlosti u svetlosti, izranjanje buduænosti u tami. Stari Persijci su na osnovu svoje instiktivne vidovitosti nazivali ovo izumiranje prošlosti u svetlu - Ahura Mazdao, a ono što su oseæali kao buduænost u mraènoj volji - Ahriman. Otuda i ova dva svetska entiteta, svetlost i tama: u svetlosti - živa misao, prošlost koja umire; u tami volja koja nastaje, buduænost koja dolazi. Sada kada smo otišli tako daleko da misao ne posmatramo samo apstraktno veæ kao svetlost, a volju kao tamu u njenoj materijalnoj prirodi, kada smo došli do toga da smo u stanju da, recimo, toplu stranu svetlosnog spektra posmatramo kao deo koji je povezan s prošlošæu, a materijalnu, hemijsku stranu spektra vezujemo onda za buduænost, samim tim smo sada prešli iz èisto apstraktnog u konkretno. Više nismo suvi, pedantni mislioci koji rade samo glavom, veæ znamo da je ono što misli u našoj glavi, u stvari isto što nas okružuje kao svetlost. I više nismo ljudi prepuni predrasuda koji se svetlosti samo raduju, veæ znamo: U svetlosti je smrt, svet koji umire. Na svetlosti možemo da osetimo i svu tragiènost sveta. Dakle iz apstraktnog, iz misaonog, prelazimo u svet koji buja. I u tami vidimo deo buduænosti koja se raða. U tome nalazimo èak i ono što je podstrekivalo strastvene prirode poput Šopenhauera. Ukratko, iz apstraktnog prodiremo u konkretno. Pred nama nastaju svetske tvorevine umesto pukih misli ili apstraktnih impulsa volje. To je ono za èim smo danas tragali. Sledeæi put æemo u onome što se na èudan naèin konkretizovalo (misao kao svetlost, volja kao tama) potražiti izvor dobra i zla. Dakle, iz unutrašnjeg sveta stupamo u kosmos i tu ne tražimo samo uzroke dobra i zla u jednom apstraktnom ili religiozno-apstraktnom svetu, veæ želimo da vidimo na koji naèin možemo da spoznamo dobro i zlo, pošto smo zapoèeli time da smo misao dostigli u njenoj svetlosti, a volju osetili u njenoj tami. O tome više sledeæi put. ŽIVOT U SVETLOSTI I U TEŽINI 91

Dornah, 10. decembar 1920.

Prilikom poslednjeg predavanja raspravljali smo o moguænosti da s jedne strane uoèimo u carstvu prirode ono što je na odreðeni naèin u vezi sa moralnim i duševnim, a s druge strane da u duševnom vidimo ono što postoji u prirodi. I upravo što se ovoga tièe stoji zapravo današnje èoveèanstvo pred jednom, reklo bi se, teškom zagonetkom. Èesto sam

92

u javnim predavanjima govorio o tome da kada èovek primeni prirodne zakone na svemir i kada se osvrne na prošlost, da onda s jedne strane mora da prizna da je sve što vidimo u našoj okolini proisteklo iz nekog pramaglovitog stanja, dakle iz neèeg sasvim materijalnog i da se potom na neki naèin izdiferenciralo, oblikovalo, da bi iz toga onda proizašla biæa mineralnog, biljnog i životinjskog carstva, pa i sam èovek. Ovo æe na odreðeni naèin opet biti tu na kraju sveta, možda u drugaèijoj formi nego što je bilo na poèetku, kao nešto èisto fizièko. Tada æe iz osnova išèeznuti ono što mi nazivamo moralom, naši ideali biæe zaboravljeni, a ostaæe samo veliko groblje fizièkog; a unutar ovog fizièkog stanja kraja, duševni razvoj èoveka biæe totalno beznaèajan, jer je upravo on predstavljao neku vrstu iluzije. Jedino realno biæe onda ono što se razvija do najjaèe diferenciranosti razlièitih biæa iz pramagle, da bi se potom opet vratilo u opšte, talogu slièno stanje sveta. Do jednog ovakvog posmatranja mora doæi èak i onaj koji se èasno, tj. èasno samo za sebe samog, izjašnjava za današnje, prirodno posmatranje sveta, mora doæi do zakljuèka da jedno ovakvo posmatranje ne može nikada da sagradi most izmeðu fizièkog i moralno-duševnog. Zbog toga je jednom ovakvom pogledu na svet, u sluèaju da ne želi da bude sasvim materijalistièki i da u materijalistièkim postupcima vidi jedinu svrhu sveta, neophodna jedna vrsta drugog, apstraktno nastalog sveta, koji se zasniva samo na veri, jer nauka priznaje samo prvi materijalni svet. Osnova takve vere jeste ta, da sve ono što u ljudskoj duši vaskrsava kao dobro ne može da održi ravnotežu u svetu; moraju da postoje odreðene sile koje nagraðuju dobro i kažnjavaju zlo (ako se i filozofski razmišlja o ovome doðe se do istih zakljuèaka). U današnje vreme postoje ljudi koji priznaju oba pogleda na svet, bez obzira na to što meðu njima ne postoji nikakva veza. Postoje ljudi koji s jedne strane dopuštaju da im se kaže sve ono što pruža èisto prirodno-nauèno posmatranje sveta, koji slede Kant-Laplasovu teoriju o pramagli, slede sve ono što se predlaže kao šljaki slièno stanje kraja u našem razvoju, i koji povrh svega priznaju nekakve religiozne poglede na svet da æe se dobro delo na neki naèin isplatiti, a zlo biti kažnjeno i tome slièno. Èinjenica da u naše vreme postoji mnogo ljudi koji dozvoljavaju svojoj duši i jedan i drugi pogled, dolazi odatle, što danas postoji tako malo duševnih aktivnosti, jer da one postoje onda jedna te ista duša ne bi s jedne strane mogla da prihvati ureðenje sveta koje iskljuèuje realnost moralnog, a s 93

druge strane opet da ukljuèi nekakve sile koje nagraðuju dobro, a kažnjavaju zlo. Uporedite moralni i fizièki pogled na svet sa onim što iz misaone i oseæajne komotnosti današnjih ljudi stoji bez ikakve veze, uporedite to s onim što sam ja poslednji put naznaèio kao proizvod duhovne nauke. Mogu Vam skrenuti pažnju na to da mi oko sebe najpre vidimo svet svetlosnih pojava, dakle sve ono što nam se u spoljašnjoj prirodi pojavljuje tim putem i što nazivamo svetlošæu. Mogu Vam skrenuti pažnju i na to, kako da se posmatra sve ono što kao svetlost postoji oko nas, što predstavlja umiruæe svetske misli, dakle svetske misli koje su nekada u pradalekoj prošlosti bile misaoni svetovi odreðenih biæa, misaoni svetovi - iz kojih su biæa sveta prepoznala svoje tadašnje svetske tajne. Ono što su tada bile misli to nam danas svetli na taj naèin što predstavlja leš misli, tj. svetsku misao koja umire: to nam svetli kao svetlost. Potrebno je samo da otvorite moju “Tajnu nauku” i da proèitate odreðene stranice, pa da znate da èovek u pradalekoj prošlosti nije postojao kao biæe kakvo je danas. Na primer, u Saturnovo doba od èoveka je postojala samo neka vrsta èulnog automata. Meðutim, takoðe znate da je kosmos i onda bio naseljen kao što je i danas. No, onda su druga biæa iz kosmosa zauzimala onaj stepen u kosmosu koji danas ima èovek. Znamo da su ona duhovna biæa koja nazivamo Arhaima ili prapoèecima, da su ona u toku starog Saturnovog perioda bila na onom stepenu razvoja na kojem je danas èovek. Oni nisu bili ljudi, zar ne, kakvi su ljudi danas, ali su se nalazili na stepenu èoveka. I pored sasvim razlièite konstitucije, ipak su bili na stepenu ljudskog razvoja. Za vreme starog Sunèevog perioda Arhanðeli su stajali na stepenu razvoja èoveka, itd. Dakle, gledamo pradaleku prošlost i kažemo sebi: Onako kako mi danas koraèamo kroz svet kao misaona biæa, tako su i ova biæa s karakterom èoveka tada išla kroz svet. Ono što je onda živelo u njima postalo je spoljašnja misao sveta. A ono što je tada misaono živelo u njima, tako da bi se spolja moglo videti samo kao njihova svetlosna aura, to se vidi u svetu, javlja se u èinjenici i svetlosti, te u njima možemo videti umiruæe svetove misli. U ove èinjenice svetlosti uigrava sada i tama, i nasuprot svetlosti, u tami se svakako iživljava ono što se duševno-duhovno može nazvati volja, a s orjentalne taèke gledišta - ljubav. Tako da posmatrajuæi svet s ove strane, mi vidimo svetleæi svet - ako tako smem da se izrazim; meðutim, mi ovaj svetleæi svet ne bismo ni videli kada u njemu ne bi mogli da opazimo i tamu, jer bi taj svet našim èulima bio uvek proziran. 94

U onome što kao tama prožima svet treba na prvom stadijumu duševnog da tražimo ono što kao volja živi u nama. Isto kao što i spoljašnji svet može da se posmatra kao sklad izmeðu tame i svetlosti, isto tako se i naše unutrašnje biæe, ako se nalazi u prostoru, može posmatrati kao svetlost i tama. Samo što je za našu sopstvenu svest svetlost misao, predstava, tama u nama - volja, postaje dobrota, ljubav, itd. Vidite, ovde smo dobili jedan pogled na svet u kojem ono što je u duši - nije samo duševno, i u kojem ono što je u prirodi - nije samo prirodno, jedan pogled na svet u kojem je ono što je spolja, u prirodi, rezultat ranijih moralnih postupaka, i u kojem su umiruæi misaoni svetovi - svetlost. Iz toga možemo da izvedemo zakljuèak: Kada u sebi nosimo svoje misli, time su one, kao misli koje žive u nama, svojom snagom osloboðene od naše prošlosti. Meðutim, mi neprestano svojom voljom prožimamo misli iz celog preostalog organizma. Jer upravo ono što mi nazivamo najèistijim mislima predstavlja ostatke iz stare prošlosti prožete voljom. Tako da je i èisto mišljenje protkano voljom - u novom izdanju “Filozofije slobode” to sam energièno naglasio. Meðutim, ono što nosimo u sebi odnosi se na daleke buduænosti i to što je sada u nama samo prva klica, to æe u dalekim buduænostima svetlucati u spoljašnjoj manifestaciji. Tada æe postojati biæa koja æe posmatrati svet isto kao što mi sada sa Zemlje posmatramo svet i reæi æe: Nas osvetljava jedna priroda oko nas. Zašto nas ona obasjava baš na taj naèin? Jer su ljudi na Zemlji na jedan odreðeni naèin izvršili dela, jer ono što danas posmatramo oko sebe predstavlja rezultat onoga što su ljudi na Zemlji nosili u sebi kao klicu. - Sada stojimo tu i posmatramo spoljašnju prirodu. Možemo tu da stojimo kao suvi, hladnokrvni apstraktni mislioci, ili èak poput fizièara da analiziramo svetlost i njene pojave - i te pojave analiziraæemo tako hladno, kao ljudi u laboratorijama; time æe nastati mnogo toga lepoga i duhovitoga, meðutim mi tada pred spoljašnjim svetom neæemo stajati kao potpuni ljudi. Biæemo potpuni ljudi tek kada budemo u moguænosti da osetimo ono što se pojavljuje u izlasku Sunca, u plavom nebeskom svodu, u zelenoj biljci, kada budemo mogli da osetimo ono što opažamo u žuborenju talasa - jer svetlost se ne odnosi samo na svetlost koju opaža naše oko, veæ ovde upotrebljavam izraz svetlost za sve èulne opažaje. U svemu tome što opažamo oko sebe, šta tu u stvari vidimo? Vidimo svet koji svakako može da uzdigne našu dušu, koji se na odreðeni naèin našoj duši otkriva kao neophodan svet kako bismo uopšte bili u stanju da jedan tako smisleni svet smisleno i posmatramo. 95

Tabla 10 2. figura s leva

Ako pred svetom stojimo puko poput fizièara i suvo ga analiziramo, onda nismo potpuni ljudi. Potpuni ljudi smo tek onda kada kažemo: Sve ono što svetluca, što odjekuje, jeste zapravo to što su pre mnogo vremena, u prastaroj prošlosti izgradila biæa u svojim dušama; njima mi treba da budemo zahvalni. - Mi tada svet ne posmatramo poput suvih fizièara, veæ sa zahvalnošæu, zahvalnošæu ovim biæima koja su u toku Saturnovog doba živela milionima godina kao ljudi, kao što i mi danas živimo kao ljudi, i koja su mislila i oseæala na taj naèin da mi danas imamo ovako divan svet oko nas. Ovo je znaèajan rezultat stvarnog posmatranja sveta koji nas vodi tome da svet ne posmatramo kao suvu svakidašnjicu, veæ s puno zahvalnosti prema onim biæima koja su nam u drevnoj prošlosti svojim mišljenjem i svojim delima stvorila ovaj za nas uzvišeni svet. Ovo treba sebi predstaviti s potrebnim intenzitetom, jer time oseæamo neophodnu zahvalnost prema onim drevnim precima koji su nam darovali ovakvo okruženje kakvo danas imamo. Potrebno je ispuniti se ovim mislima i smoæi snage pa reæi sebi: Svoje misli i oseæaje moramo usmeriti na odreðeni naèin, na naèin koji je za nas moralno idealan, kako bi onim biæima koja dolaze posle nas stvorili svet za koji bi nam oni morali biti zahvalni, isto kao što smo i mi zahvalni našim drevnim precima koji nas u bukvalnom smislu te reèi sada okružuju poput sjajnih duhova. Mi danas posmatramo svetleæi svet; pre više miliona godina bio je to jedan moralan svet. Mi u sebi nosimo moralan svet; nakon milion godina biæe to svet koji sija. Vidite, jedan vredan pogled na svet vodi ka ovakvom oseæaju sveta. Posmatranje sveta bez prave vrednosti vodi doduše ka svakojakim idejama i pojmovima, ka svakojakim teorijama o svetu, meðutim on ne ispunjava èoveka, jer njegov oseæaj ostaje prazan. Ovo svakako ima i svoju praktiènu stranu, iako današnji ljudi jedva da uviðaju praktiènu stranu svega toga. Meðutim, onaj koji ovom svetu želi dobro i koji zna da ne sme da dopusti da svet ode u propast, on bi trebalo da pogleda u buduænost u kojoj ljudi neæe izlaziti u 8 ujutru iz kuæe s nemarnim, ravnodušnim oseæajem i neæe se vraæati u 11, 12 ili 13 èasova kuæi s istim nemarnim, ravnodušnim oseæajem, najviše možda ponosni na èinjenicu da su eto postali mnogo pametniji - pa èak i da možda i jesu postali pametniji. Ne, ako pogledamo u buduænost videæemo i moguænost da oni koji s posla izlaze u 11, 12 ili 13 èasova u isto vreme napuštaju i prostore ispunjene univerzalnim oseæajima prema svetu; u njihove duše biæe pored mudrosti usaðen i oseæaj postojeæeg sveta, 96

zahvalnost prema drevnoj prošlosti u kojoj su delovala biæa stvarajuæi prirodu kakvu mi danas imamo, i naravno oseæaj velike i neophodne odgovornosti proistekao iz èinjenice da æe naši moralni impulsi kasnije postati sjajni svetovi. Sigurno je da ostaje vera kada se ljudima kaže: Realna je pramagla, realna je šljaka buduænosti, a izmeðu ovoga, biæa sebi stvaraju moralne iluzije koje poput pene rastu u njima. Ovo poslednje neæe se èuti od vere; ona bi to morala reæi, ako bi bilo pošteno. Zar to nije u suštini isto kao kad èovek sebi kaže: Jeste, postoji odmazda jer priroda je takva: tvoje misli postaju svetlost. Pojavljuje se moralno ureðenje sveta. Ono što je u jednom vremenu predstavljalo moralno ureðenje sveta, u drugom je fizièko ureðenje i obratno - ono što je u jednom razdoblju bilo fizièki poredak u drugom je moralni poredak. Sve moralno je odreðeno za to, da preðe u fizièko. Da li je èoveku koji duhovno posmatra svet potreban još neki ekstra dokaz za moralni poredak sveta? Ne, u prirodi posmatranoj na duhovni naèin nalazi se i samo opravdanje za moralno ureðenje sveta. Ka ovoj slici se èovek uzdiže, onda kada drugog èoveka posmatra, rekao bih, - u njegovoj punoj ljudskosti. Poðimo sada od jedne pojave kroz koju prolazimo svaki dan. Znamo da san i buðenje poèivaju na èinjenici da se èovek u svome Ja i svom astralnom telu odvaja od fizièkog i eterskog tela. Šta bi to trebalo da znaèi u odnosu na kosmos? Zamislimo sada da su fizièko, etersko, astralno telo i Ja vezani meðusobno u budnom stanju. Zamislite sada kako su oni u toku spavanja razdvojeni: Šta sada predstavlja, rekao bih, kosmièku razliku izmeðu oba stanja? Vidite, ako posmatrate stanje u toku sna, onda u ovom stanju doživljavate svetlost. Samim tim što doživljavate svetlost doživljavate i umiruæi misaoni svet prošlosti. I pošto donekle doživljavate umiruæi misaoni svet prošlosti, postajete skloni tome i osetljivi na to, da duhovni svet opažate na onaj naèin na koji se on pruža prema buduænosti. Èinjenica da današnji èovek sve to oseæa samo tupo, ne menja stvar. Ono što nam je sada bitno je to da smo u ovom stanju osetljivi na svetlost. Kad uronimo u telo onda postajemo unutrašnje duševno (kada kažem unutrašnje duševno to znaèi da smo mi upravo duše, a ne nekakve vage) osetljivi na tamu. No, ovo nema samo negativnu stranu, jer time postajemo osetljivi na još nešto drugo. U snu smo osetljivi na svetlost, u budnom stanju na težinu. Rekao sam da nismo vage, mi ne postajemo prijemèivi za težinu tim što merimo svoja tela, meðutim, pon97

Tabla 10 levo ovalni oblik u sredini i desno ovalni oblik

iruæi u svoja tela postajemo unutrašnje, duševno prijemèivi za težinu. Ne èudite se što ove reèi na poèetku deluju pomalo neodreðeno. Obièna svest je za pravi duševni doživljaj isto tako uspavana u budnom stanju, kao što je uspavana svest uspavana u snu. Èovek s današnjom normalnom svešæu, u snu ne opaža da živi u težini. Meðutim, to je ipak tako: Osnovni doživljaj èoveka koji spava jeste život u svetlosti. U snu on nije duševno osetljiv na težinu, na samu èinjenicu težine. Težina je u neku ruku uzeta od njega. On živi u lakoj svetlosti. On ne zna ništa o težini. On upoznaje težinu isprva podsvesno. To se smesta prepušta imaginaciji: èovek upoznaje težinu, time što uranja u svoje telo. Duhovna nauka to predstavlja na sledeæi naèin. Ako se uzdignete do spoznajnog stepena imaginacije, onda æete moæi da posmatrate etersko telo jedne biljke. Posmatranjem njenog eterskog tela imaæete unutrašnji doživljaj da etersko telo biljke neprestano vuèe na gore, etersko telo biljke je bestežinsko. Nasuprot tome, ako posmatrate etersko telo nekog èoveka, primetiæete da ono ima težinu, èak i za imaginativno poimanje. Jednostavno oseæate da je teško. Na osnovu ovoga stižemo do spoznaje da je npr. etersko telo èoveka nešto što duši predaje težinu. No, to je nadèulni drevni fenomen. U snu duša živi u svetlosti i samim tim u lakoæi. U budnom stanju ona živi u težini. Telo je teško. Ta se sila prenosi na dušu. Duša živi u težini. To se prenosi u svest: Zamislite trenutak buðenja, u èemu se on sastoji? Kada spavate, ležite u krevetu, ne mièete se, volja Vam je oduzeta. U stvari, oduzete su Vam i predstave samim tim što Vam je oduzeta volja, jer volja nije u svom sopstvenom telu, ne služi se èulima; zato su Vam oduzete predstave. Osnovna èinjenica je oduzimanje volje. Kako se volja pokreæe? Tako što duša zbog tela oseæa težinu. Taj zajednièki život duše i tela daje zemaljskom èoveku èinjenicu volje. A prestanak volje u èoveku stupa onog trenutka kad se èovek nalazi u svetlosti. Samim tim postoje dve kosmièke sile - svetlost i težina - postavljene kao dve velike suprotnosti u kosmosu. Zaista, svetlost i težina su kosmièke suprotnosti. Ako zamislite planetu, onda teža vuèe ka središtu, svetlost pokazuje suprotan smer od središta ka kosmosu [strelica]. Mi zamišljamo svetlost kao nešto što miruje. U stvarnosti ona pak pokazuje smer od planeta. Onaj koji težu zamišlja kao silu privlaèenja u stilu Njutna, taj zapravo razmišlja na prilièno materijalistièki naèin, jer on kao da zamišlja nekakvog demona ili nešto slièno, kako sedi u unutrašnjosti Zemlje i nekakvim nevidljivim konopcem privlaèi kamen. 98

Govori se o sili privlaèenja koju niko nikada nije mogao da dokaže, sem svojom predstavom. Meðutim, ipak se govori o toj sili privlaèenja. Ljudi ne žele o ovoj stvari da daju jasnu sliku, a opet žele da u stilu Njutna govore o sili privlaèenja. Zapadna kultura se približava tom stadijumu da æe u svemu što postoji tražiti moguænost da to sebi predstavi putem èula. Dakle neko bi tako mogao i da kaže: S obzirom na to da silu privlaèenja predstavljate kao nevidljivi konopac, onda biste u najmanju Tabla 11

ruku morali svetlost da zamislite kao neko odbijanje, odbacivanje. Dakle, svetlost bi se onda morala predstaviti kao sila odbijanja. Za onoga koji želi više da ostane u stvarnosti, za njega je dovoljno da jednostavno može da uvidi kosmièku suprotnost izmeðu svetlosti i težine. E sada vidite, sve ovo što sam sada rekao za èoveka je važno kod mnogo èega. Ako obratimo pažnju na svakodnevni doživljaj sna i buðenja, onda kažemo: u snu èovek s podruèja težine ulazi u podruèje svetlosti. Kada èovek dovoljno dugo živi u svetlosti bez težine, kod njega se opet javlja živa èežnja da opet bude okružen težom, te joj se i vraæa budi se. Postoji neprekidna oscilacija izmeðu života u svetlosti i života u težini, sna i buðenja. Onaj ko do finoæe razvije svoju oseæajnu sposobnost, taj æe moæi ovo neposredno i da oseti kao lièni doživljaj, kako se diže iz težine u svetlost i kako opet iziskuje postojanje težine dok se budi. Meðutim, zamislite sada nešto sasvim drugaèije, zamislite èoveka kao biæe vezano za Zemlju izmeðu roðenja i smrti. On je vezan za Zemlju 99

time što æe njegova duša koja je izvesno vreme živela u svetlosti, u ovom stanju izmeðu roðenja i smrti uvek iznova oseæati glad za težinom i time æe se uvek vraæati u nju. Kad nastupi jedno stanje u kojem æe se izgubiti ova glad za težinom, tad æe èovek sve više i više slediti svetlost - o tome æemo još govoriti. On to èini do jedne odreðene granice [pogledaj crtež - crvena boja]. Èovek sledi svetlost do jedne odreðene granice, a kada dospe do najudaljenije periferije kosmosa onda je potrošio to što mu je dala težina izmeðu roðenja i smrti, i tada se u njemu javlja jedna nova èežnja za težinom i on poèi-nje put – [pogledaj crtež, belo] ka novom utelovljenju. U razmaku izmeðu smrti i novog roðenja, u ponoæ postojanja, pojavljuje se jedna vrsta gladi za težinom. To je najpre najopštiji pojam za ono što èovek doživljava kao èežnju da bi se vratio jednom novom zemaljskom životu. Sada kada se èovek vraæa tom novom zemaljskom životu, on mora da proðe kroz sferu susednih, drugih nebeskih tela. Oni na njega deluju na najrazlièitiji naèin, a rezultat ovog delovanja donosi on sa sobom time što putem zaèeæa stupa u ovaj fizièki život. Iz ovoga vidite kako je važno zapitati se: U kakvom to odnosu stoje zvezde u sferama kroz koje èovek Tabla 11

Tabla

prolazi vraæajuæi se na Zemlju? Jer veæ prema tome kako èovek prolazi kroz svoju zvezdanu sferu formira se na razlièiti naèin njegova èežnja za zemaljskom težom. Nekako ne isijava samo Zemlja odreðenu težinu za kojom èovek onda opet èezne, veæ i ostala nebeska tela èijim sferama 100

on koraèa u susret novom životu, i ona svojim težama deluju na njega. Tako da èovek vraæajuæi se, svakako može da dospe u razlièite položaje koji npr. potvrðuju sledeæe: Vraæajuæi se na Zemlju èovek opet èezne za zemaljskom težinom. Meðutim, on prvo prolazi kroz Jupi-terovu sferu. Jupiter takoðe zraèi svoju težinu koja je takva da èežnji za zemaljskom težom daje izvesni radosni prizvuk. Dakle, u duši neæe živeti samo èežnja za zemaljskom težom, veæ æe ova èežnja poprimiti radosnu nijansu. Èovek prolazi kroz sferu Marsa. On èezne za zemaljskom težinom. Prijatno raspoloženje veæ je u njemu. I Mars deluje svojom težinom na èoveka, usaðuje, kalemi aktivnost u dušu koja radosno èezne za zemaljskom težinom, da bi se onda predala ovoj zemaljskoj težini, kako bi snažno iskoristila sledeæi fizièki život izmeðu roðenja i smrti. Sada je duša otišla veæ toliko daleko da u svojim podsvesnim dubinama nosi impuls, kako bi jasno èeznula za zema-ljskom težinom i zemaljsku inkarnaciju snažno iskoristila, tako da radost puna èežnje, èežnja puna radosti, dolaze do punog izražaja. Èovek prolazi još kroz Venerinu sferu. Ovde se sa radosnom èežnjom koja prelazi u snagu, meša i shvatanje životnih zadataka s puno ljubavi. Vidite, govorimo o razlièitim težinama koje potièu od nebeskih tela i dovodimo ih u vezu s onim što može da živi u duši. Kada posmatramo svemir mi opet tražimo moguænost da ono prostorno - fizièki obuhvaæeno, izrazimo u isto vreme i moralno. Ako znamo da u težini živi voljni element i da je s druge strane volji suprotstavljena svetlost, onda smemo reæi: S Marsa, Jupitera i Venere se odbija svetlost; u isto vreme u silama teže živi modifikacija nastala uz pomoæ svetlosti. Znamo da u svetlosti žive kosmièke misli koje umiru, dok u silama teže žive duše, zato što se one kreæu kroz prostor. Mi svet posmatramo fizièki, meðutim posmatramo ga i moralno. Ne postoje fizièko i moralno jedno pokraj drugoga, veæ je samo èovek u svojoj ogranièenosti sklon da kaže da je s jedne strane fizièko, a s druge moralno. - Ali to nije taèno, to je u suštini jedinstveno, samo što se posmatra s razlièitih strana. Svet koji se razvija ka svetlosti, istovremeno se razvija ka nadoknadi koja se objavljuje. Smisleni poredak sveta proizilazi iz prirodnog svetskog poretka. Èovek mora da bude naèisto sa tim da se do ovakvog posmatranja sveta ne stiže putem filozofske interpretacije, veæ se èovek razvija tako što uz pomoæ duhovne nauke postepeno uèi kako da produhovi fizièke pojmove; samim tim, oni sami od sebe prelaze u moralno. I kada èovek 101

Tabla 11 desno krug i strela

bele taèke

srednja taèka

uèi da kroz fizièki svet prozre svet u kojem prestaje fizièko a poèinje duhovno, onda on i spoznaje da je moralno upravo u tome. Vidite, na osnovu izvesnih predstava moglo bi se zaista doæi do toga da se, kako bih rekao, na sasvim uèeni naèin duši približi sve ovo što sam ja upravo isprièao - sada æu pred kraj to i pokušati da Vam predstavim, i ako je to možda van naèina mišljenja veæine Vas. Ovde imate jednu liniju koja nije elipsa, veæ se razlikuje od elipse time što je više savijena [crtež levo] - na graðevinama èesto viðate ovakve linije, elipsa bi bila otprilike ovakva [na crtežu oznaèeno taèkicama]. Meðutim, ovo je samo specijalni oblik te linije; ako se izmeni matematièka jednaèina onda ova linija može dobiti i ovaj oblik [lemniskata - krivulja nalik na osmicu]. To je ista ona linija kao i prethodna. Jednu crtam uokolo i

Tabla 10 levo i dole Tabla 11 levo

završavam ovde; drugi put, pod izvesnim pretpostavkama, ne idem skroz do gore, veæ okreæem i završavam dole. Meðutim, ista linija ima još jedan oblik. Ako odavde poènem, onda moram prividno ovde i da završim; sada moram da izaðem iz ravni, iz prostora, moram da preðem ovamo i opet se vraæam ovde. Sada opet moram da izaðem iz prostora i da nastavim ovde liniju i da je završim dole. Onda je to ista linija samo nešto modifikovana. To nisu dve linije, to je samo jedna linija, postoji samo jedna matematièka jednaèina za obe; to je jedna jedina linija, samo što sam morao da izaðem iz prostora. Ako ovako nastavimo, onda naime još nešto dolazi u obzir: jednostavno mogu da uzmem ovu liniju

[lemniskatu], ali moram da zamislim da se polovina ove linije nalazi u prostoru: pošto ovde treba da je zakrivim, moram da izaðem i iz prostora. E, onda je završavam ovako: onda je druga polovina i samo je ona van obiènog prostora; dakle nije unutar njega. Mada je i ona tu. I ako bi 102

se ovakav naèin predstavljanja, koji bi danas, recimo, matematièari mogli sasvim da koriste da hoæe, ako bi se on izgradio, onda bi se došlo do druge predstave o izlaženju iz prostora i vraæanju u prostor. To svakako odgovara realnosti. Jer svaki put kada se bavite neèim, onda i razmišljate o tome; pre nego što nešto hoæete onda izlazite iz prostora, a ako pokrenete ruku, onda se opet vraæate u prostor. U meðuvremenu ste izvan, s druge strane prostora. Ova predstava o drugoj strani prostora se mora potpuno razviti. Tada se dolazi do prave nadèulne predstave, ali pre svega dolazi se do realne moralne predstave. Današnje shvatanje sveta tako teško može da predstavi sebi moralno u njegovoj stvarnosti, jer ljudi apsolutno sve što žele da predstave, žele da predstave samo u prostoru, žele da odrede meru, težinu i broj, dok zapravo stvarnost u svakoj taèki, rekao bih, pronalazi prostor i potom se opet vraæa u njega. Postoje ljudi koji sebi predstavljaju Sunèev sistem, u Sunèevom sistemu komete, pa kažu: Kometa se pojavljuje, zatim prolazi kroz jednu veoma dugu elipsu i posle izvesnog vremena se vraæa. - Ovo ne važi za veæinu kometa. U stvari je tako da se komete pojavljuju, izlaze, tu se raspršuju, prestaju, meðutim s druge strane se opet stvaraju, stvaraju se i vraæaju se; najzad opisuju linije kojima se ne vraæaju. Zašto? Jer komete izlaze iz prostora i vraæaju se sa sasvim druge strane. U kosmosu je sasvim moguæe da se komete raspršuju negde van prostora i da se s druge strane vraæaju u prostor. Sutra Vas neæu dalje muèiti ovim stvarima koje sam Vam pokušao predstaviti u poslednjih deset minuta, jer znam da su one veæem broju Vas sasvim strane. No ipak Vam moram ponekad skrenuti pažnju da bi duhovna nauka mogla da raèuna na to da najrazvijenije nauène predstave i sve ono što je danas ostalo bez duha, i to pre svega kod egzaktnih nauka, da sve to zaista produhovi, kada bi postojala prilika ili drugim reèima, moguænost za tako nešto. Na žalost, moguænost ne postoji; naroèito kod takvih stvari kao što je matematika, itd. koje su danas možda u najveæoj meri ostale bez duha. I zbog toga je duhovna nauka, kao što sam veæ naglasio na otvorenom predavanju u Bazelu, za sada odreðena da obrazovanim laicima dokaže svoju valjanost - što su joj i prebacivali mnogi koji su želeli da budu samo uèeni. Da uèenjaci nisu toliko bili u zabludi što se tièe duhovnih posmatranja, onda duhovna nauka ne bi ni morala puko da se dokazuje uèenim laicima, jer ona 103

Tabla 10 dole Tabla 11 2. figura levo

Tabla 11 lopta gore poludesno prikaz komete kružno poèev od gore desno do sredine desno

može da raèuna s najvišim nauènim predstavama i to s punom egzaktnošæu zato što je svesna svoje odgovornosti. U stvari, nauènici se prema ovim stvarima ophode na najèudniji naèin. Vidite, postoji jedan uèeni gospodin - skoro sam baš na javnom predavanju skrenuo pažnju na njega - koji je oèigledno èuo da se ovde, u Dornahu, održavaju kursevi na fakultetu. On je naime èuo ranije nešto o Waldorfskim školama i èini mi se da je u “Waldorfskim novostima” proèitao moj govor prilikom otvaranja Waldorfskih škola, i još jedan drugi sastav. U tom svom govoru iz konteksta sam imenovao jednog pedagoga koji je po mnogo èemu istomišljenik ovog uèenjaka. Gospoda koja tako èesto odbacuju Antropozofiju, su u jednoj takvoj prilici gotovo hipnotisana sugestijom i autosugestijom jer èuju: Ovde se spominje èovek koji je moj nauèni istomišljenik. Zbog toga je gospodin postao veoma pažljiv. Dakle bilo mu je oèigledno teško zbog svega onoga što se predavalo na fakultetskim kursevima u Dornahu. No, zbog toga se on ipak nije libio da napiše sledeæe: ”Na fakultetskim kursevima antropozofa u Dornahu kod Bazela, održanim u jesen iste godine, izreèena je nada da æe odatle poteæi velike, nove ideje, koje æe predvoditi novi razvoj našeg naroda i udahnuti mu novi život. Onaj koji dokaže etièke osnove ovog pokreta na osnovu njegove prave vrednosti, neæe moæi da ima ovu nadu, ako se ove osnove kritièki ne provere, a ovi redovi upravo daju povod za to.” E sada, zašto su uopšte “ovi redovi” i napisani. Dakle, kursevi na fakultetima i njihova etièka osnova moraju biti provereni i kritikovani, i moraju imati posla sa neèim što je samo jedan takav gospodin deklamirao i što on naziva niskim moralnim nivoom, jer jedan ovakav gospodin poèinje svoj sastav, kome je inaèe dao ime “Moralne zablude”, sledeæim reèima: ”U vremenima niskog moralnog stanja, koja nemaèki narod još nije stvarno doživeo, preko je potrebno odbraniti velike oblasti morala onako kako su ih to Kant i Herbart postavili, i ne dozvoliti da nas ometu relativistièka stremljenja. Da bi se ispunila tvrdnja Frajherna fon Štajna da jedan narod može ostati jak samo onda ako neguje vrline pomoæu kojih je i postao velik, mora da jedan od prvih zadataka bude razrešenje svih moralnih pojmova.” Ovaj èovek datira razrešenje moralnih pojmova od perioda rata i smatra da je vredno pomena - i to da je za žaljenje ”što u ovom razrešenju uèestvuje i jedan spis osnivaèa Antropozofije u Nemaèkoj, Rudolfa Štajnera; mada se ne osporava idealistièka osnova ovog pokreta koja 104

poèiva na jakom unutrašnjem razvoju svake individue” - naime, to je on preuzeo iz par èlanaka “Waldorfskih novosti” - “i da se u njegovom planu za troèlanstvo èovekovog organizma, o kojem se govorilo u broju 222 “Dana”, mogu naæi zdrave misli, neophodne za blagostanje naroda. Meðutim, u delu “Filozofija slobode” (Berlin 1918.) on preteruje sa svojim individualistièkim stavovima na naèin koji vodi ka razrešenju socijalne zajednice i zbog toga mora biti odstranjen.” Dakle videæete, “Filozofija slobode” napisana je iz niskog moralnog nivoa proisteklog iz rata! Ovaj dobri èovek nije naravno, deset godina obraæao pažnju na “Filozofiju slobode”, koja je još tad postojala, nego je naime proèitao samo poslednje izdanje iz 1918. godine, tako da nije uzeo u obzir koliko je zapravo stara ova knjiga, i koliko smo mi daleko otišli i do kakvih smo sve tumaèenja stigli, kada on još nije ni govorio o niskom moralnom stanju. No, dobro! Tako daleko je dogurala savesnost ovog mladog stvaraoca. Taj èovek nije samo profesor filozofije, veæ pre svega pedagog. Dakle, on ne predaje samo na fakultetima, veæ kao pedagog obrazuje i decu. I sam je tako dobro vaspitan da je oseæao da je spis “Filozofija slobode” napisan 1918. godine. Zbog toga mu je i lako da izveštava o nameri ovog spisa. Zamislite: “Filozofija slobode” je izašla 1893. Dakle ideje su nastale onda. Ako i prihvatimo da je delo nastalo onda, kakav onda smisao imaju sledeæe reèi koje predstavljaju kulminaciju sastava: “Ovi slobodni ljudi dr Štajnera, upravo više i nisu ljudi. Oni su veæ na Zemlji stupili u svet Anðela. Antropozofija im je pomogla u tome.” E sad, molim Vas lepo: “Filozofija slobode” izašla je 1893. godine i objavljena s namerom da ljudima pruži jednu etiku, a Antropozofija pomaže ljudima da dopru do nje: “Zar ne bi onda morala da postoji neizreciva blagodet u sred raznovrsne pometnje ovog zemaljskog života da bi se prošlo u jedno takvo okruženje? Ako pretpostavimo da jednoj maloj èeti poðe za rukom da sa sebe skine sve ljudsko i preðe u èistije bivstvo u kojem je dopušteno puno iživljavanje slobodnog s one strane dobra i zla - šta onda ostaje širokoj masi ljudi u najveæoj meri isprepletanoj materijalnim nevoljama i brigama koje nosi život?“ Dakle primeæujete da je stvar predstavljena tako kao da se “Filozofija slobode” pojavila u Berlinu 1918. godine, a Antropozofija je služila tome da obrazuje one ljude predstavljene u ovoj knjizi! Naši uèenjaci sa ovakvom savesnošæu pišu o stvarima. Sa istom ovakvom savesnošæu pisao je jedan doktor teologije da se ovde navod105

no fabricira Hristova statua visoka 1 metar, na èijem su gornjem delu luciferske crte, a dole životinjska obeležja, naspram èega stoji èinjenica da svaka statua Hrista gore ima èisto ljudsko, idealno lice, a dole trupac. I to nije opisano tako kao da je njemu, doktoru teologije, to neko rekao, veæ on piše kao da je ovu èinjenicu on konstatovao, kao da je i sam bio tamo. Sada sam se setio i jedne anegdote koju sam javno pomenuo u Bazelu na predavanju, kako neko konstatuje da li je pijan ili trezan kada se uveèe vrati kuæi: treba leæi u krevet i staviti cilindar kraj sebe na pokrivaè; ako ga èovek normalno vidi - onda je trezan, ako ga vidi duplo - onda je pijan. Èovek mora da bude u tako nekom stanju da bi video ono što je ovde uraðeno kao Hristova statua, a na naèin na koji je to video veæ pomenuti doktor teologije. Na osnovu ovih napada može se u ovom sluèaju postaviti pitanje: Šta je sve ovo za teologe? Šta je to za hrišæane? Šta je to za mlade stvaraoce koji imaju takav odnos prema istini i istinoljublju, i kako mora da izgleda jedna nauka ukrašena jednim takvim oseæajem za istinu i istinoljublje? Zapravo takvu nauku danas zastupa veæina ljudi na propovedionicama i u knjigama, èoveèanstvo živi od ovakve nauke. Pored svih drugih zadataka koje ima duhovna nauka, njen je zadatak i da proèisti duhovnu atmosferu od sveg neistinoljublja, od svih laži koje ne vladaju samo u spoljašnjem životu veæ se mogu dokazati i u dubinama pojedinih nauka. I upravo iz ovih dubina izbija onda ono što tako razorno deluje u socijalnom životu. Treba skupiti snagu i prosvetliti ove stvari pravom svetlošæu. Meðutim, za to je svakako neophodno da se èovek prvo zagreje za jedno posmatranje sveta koje zaista gradi most izmeðu moralnog i fizièkog ureðenja sveta, pri èemu se svetlost Sunca može posmatrati istovremeno kao koncentracija zalazeæih, svetskih misli, a ono što izvire iz dubina Zemlje kao priprema za ono što æe živeti u buduænosti kao klica, volja, kao svet prožet voljom. DVA OSNOVNA ZAKONA UÈENJA O BOJAMA U JUTARNJEM I VEÈERNJEM RUMENILU I NEBESKOM PLAVETNILU ZDRAVLJE I BOLEST U VEZI SA UÈENJEM O BOJAMA Odgovori na pitanja radnika prilikom gradnje Geteanuma Dornah, 21. februar 1923.

106

Da bi se pravilno odgovorilo na poslednje pitanje, reæi æu pak nešto o bojama - koliko je to moguæe. Èovek zapravo ne može ni da razume boje, ako ne razume ljudsko oko, jer boje se mogu samo okom opaziti. On ne zna kako bi još mogao da opazi boje, ali istina je da ih on opaža i na drugi naèin, a ne samo okom. Zamislite sada jednog slepog èoveka. On se drugaèije oseæa u osvetljenoj, a drugaèije u mraènoj prostoriji. Meðutim, to je tako slabo da on to ni ne primeæuje. To je tako slab oseæaj, no za njega je on ipak od velikog znaèaja, iako ga ne opaža. Ni slep èovek ne bi mogao npr. da živi u podrumu, nedostajala bi mu svetlost. I postoji razlika u tome kada se slepac dovede u svetlu prostoriju s žutim prozorima ili u tamnu prostoriju, što se mene tièe i u svetlu prostoriju, ali s plavim prozorima. To utièe sasvim drugaèije na život. Meðutim, to su stvari koje æemo nauèiti da razumemo tek onda kada shvatimo kakav odnos ima oko prema boji. Verovatno ste iz onoga što sam Vam ovde predavao veæ zakljuèili, da su u èoveku najvažnije dve stvari. Dakle, dve stvari su najvažnije u njegovom organizmu. Prva je krv; jer kada èovek ne bi imao krv, on bi istog trenutka umro. On ne bi mogao da obnovi svoj život u svakom trenutku, a život se mora stalno obnavljati. Dakle, zamislite telo bez krvi - videæete èoveka kao mrtav predmet. Ako zamislite telo bez nerava videæete èoveka koji izgleda kao i svaki drugi, no on ne bi imao svest; on ne bi mogao da razmišlja, da oseæa, da se kreæe. Dakle moramo zakljuèiti da je èovek svestan samo onda kada ima nerve. A za život mu je potrebna krv. Znaèi, krv je organ života; nervi su organ svesti. Meðutim, svaki organ ima i nerve i krv. A ljudsko oko je u osnovi zaista èovek u malom, ono ima nerve i krv, i ako zamislite oko kako izlazi iz glave (vidi crtež), onda se u tom oku šire venice. Onda se šire i mnogi nervi. Dakle, vidite šta imate u ruci - nerve i cirkulaciju krvi, to isto imate i u glavi. Dakle, u oku izgleda ovako: Zamislite sada kako na oko deluje spoljašnji, osvetljeni svet. Razmislite, pa najlakše i možete zamisliti spoljašnji svet koji je osvetljen. Danju je spoljašnji svet kojim prolazite osvetljen - to se podrazumeva. Meðutim teško je steæi utisak o tom sasvim osvetljenom spoljašnjem svetu. Pravi utisak dobiæete, ako zamislite poluosvetljeni svet u zoru i uveèe, kada oko sebe vidite juta-rnje i veèernje rumenilo. Iz njih se može mnogo nauèiti. Jer šta je zapravo prisutno u zoru i predveèe? Zamislite izlazak sunca (vidi crtež). Sunce se uzdiže. Dok se uzdiže ono ne može da sija pravo 107

na Vas. Sada crtam prividni tok, onako kako ga mi vidimo; zapravo se pokreæe Zemlja, a Sunce ne, no sada to nema veze. Dakle, Sunce najpre Tabla 12

šalje svoje zrake ovde, pa potom ovde. Znaèi kada Vi stojite tu, Vi onda u zoru ne vidite sunce, veæ osvetljene oblake. Ovde su oblaci. I zapravo na ovim oblacima sedi svetlost. E sad draga moja gospodo, šta je to zapravo? To je vrlo pouèno. Pošto se Sunce još uvek nije sasvim uzdiglo, ovde je još mraèno; ovde oko Vas je još uvek mraèno, a tamo u daljini, nalaze se Suncem obasjani oblaci. Da li to možete da razumete? Dakle, kada stojite ovde Vi vidite kroz tamu oko Vas osvetljene oblake. Vidite svetlost kroz tamu. Stoga možemo reæi: u jutarnjem i veèernjem rumenilu kroz tamu se vidi svetlost. Tada takoðe možete videti da je svetlost gledana kroz tamu crvene boje. Znaèi, svetlost gledana kroz tamu èini se kao da je crvene boje. Svetlost je crvena kada se posmatra kroz tamu. Sada æu Vam reæi nešto drugo. Zamislite da je veæ prošla zora i da je dan i da slobodno gledate u vazduh, kako se to èesto èini. I šta vidite? Tabla 12

108

Vidite takozvano plavo nebo. Ono doduše nije tu, no Vi ga ipak vidite. Ono se, istina, nastavlja do u beskraj, a Vi ga ipak vidite i kako poput plave ljuske obavija Zemlju. Zašto je to tako? Potrebno je samo da razmislite kako izgleda daleki svemirski prostor - naime on je mraèan. Daleki svemirski prostor je mraèan. Sunce sija samo na Zemlji i to zato što je oko Zemlje vazduh te se sunèevi zraci hvataju i èine svetlost, naroèito kada prolaze kroz vlažan vazduh. Meðutim, u dalekom svemirskom prostoru potpuno je crno, mraèno. Iako da bi èovek, kada bi i po danu stajao tu i gledao kroz tminu, morao videti crno. Meðutim, ne vidi se crno, veæ plavo, jer je sve okolo osvetljeno suncem. Vazduh i voda u vazduhu su osvetljeni. Dakle, kroz svetlost vidite sasvim jasno tamu. Kroz svetlost, kroz osvetljenje vidite tamu. Stoga možemo reæi da je tama kroz svetlost plave boje. To su dva osnovna zakona uèenja o bojama koje jednostavno možete uoèiti posmatranjem okoline. Ako jutarnje i veèernje rumenilo shvatite na pravi naèin, onda kažete: svetlost viðena kroz tamu, mrak, crvene je boje. Kada danju gledate tamno prostranstvo neba kažete: tama posmatrana kroz svetlost je plave boje, jer je sve oko Vas osvetljeno. Vidite, na ovakav sasvim prirodan naèin èovek je uvek posmatrao; sve dok ljudi nisu postali “pametni”. Još su narodi starog veka u Aziji znali da je svetlost kroz tamu crvena, a tama kroz svetlost plava, kada su bili još pametni na naèin koji sam Vam onomad objasnio. Ovako su svet posmatrali èak i stari Grci. To se protezalo kroz èitav srednji vek sve dok ljudi nisu postali pametni, negde u 14., 15., 16., 17. veku. Kada su napokon postali pametni, poèeli su da izmišljaju svakojake veštaèke nauke i da se udaljavaju od prirodnog. I onda je jedan od njih izmislio jednu posebno veštaèku nauku o bojama; bio je to englez Njutn, koji je od sve svoje pameti (nadam se da znate u kom smislu upotrebljavam sada reè pamet, naime zaista ozbiljno) rekao ovako nešto: Pogledajmo dugu (jer kada èovek postane pametan on više ne posmatra ono što je prirodno, što se pojavljuje svaki dan, zoru i veèe, veæ nešto sasvim neobièno, zar ne; nešto što bi se trebalo razumeti tek onda kada se u istraživanju daleko dogura) - no; Njutn je rekao: Pogledajmo dugu. U njoj vidimo sedam boja, to su: crvena, narandžasta, žuta, zelena, plava, indigo plava, ljubièasta. To su sedam boja koje se u dugi vide po tom redosledu kojim je napisano. Kada pogledate dugu, onda ove boje možete sasvim jednostavno da razlikujete. 109

Njutn je stvorio jednu veštaèku dugu tako što je zamraèio svoju sobu, pokrio prozor crnim papirom, na kojem je napravio malu rupu. Time je dobio sasvim malu svetlosnu traku. U nju je uneo prizmu, staklo koje tako izgleda, trouglasto staklo iza koga je postavio zastor.

Tabla 12

Dakle, imao je prozor s rupom, malo svetlosno strujanje, prizmu i iza nje zastor. Tada se pojavila duga; pojavile su se crvena, narandžasta, žuta, zelena, plava, indigo, ljubièasta, sve ove boje. Šta je Njutn rekao? Rekao je: ovde prodire bela svetlost; uz pomoæ prizme dobijam sedam duginih boja. Dakle ovih sedam boja veæ se nalaze unutar bele svetlosti, potrebno ih je samo izvuæi. - Vidite, to je najjednostavnije objašnjenje. Nešto se tumaèi tako što se kaže da to nešto veæ postoji unutar neèega, treba ga samo izvuæi. U stvari je on morao reæi sebi: S obzirom da nemam obièno staklo, veæ prizmu, tj. staklo s takvom špicastom konvergentnom površinom, naspram koje stavljam zastor, onda s jedne strane svetlost koja prolazi

Tabla 12

kroz taman prostor postaje crvena, te s te strane imamo crvenu boju, a s druge strane se javlja plava boja, jer tama prolazeæi kroz svetlost postaje plava. Ono što je izmeðu toga jesu upravo prelivi. Mora da je to sebi rekao. Meðutim, vreme je tako da se uvek pokušava da se sve u svetu objasni na taj naèin, da se sve traži unutar onoga iz èega bi se nešto i trebalo objasniti. To je najjednostavniji naèin, zar ne? Kada treba da se objasni npr. kako je nastao èovek onda se kaže: Pa, on se veæ nalazi u jajetu majke i odatle se razvija. To je fino objašnjenje kada se kaže . . . [praznina u tekstu] - Kao što ste videli nama to i nije tako lako. Mi moramo pozvati u pomoæ èitav svemir koji tek onda stvara jaje iz majke. Meðutim, prirodna nauka pokušava da sve ... [praznina u tekstu]. Njutn je dakle 110

rekao: Veæ Sunce u sebi sadrži sve boje, potrebno ih je samo izvuæi iz njega. Meðutim, to uopšte nije tako. Kada Sunce u zoru hoæe da stvori rumenilo, ono mora prvo da obasja oblake, a mi moramo da kroz tamu vidimo crvenu boju. A kada je nebeski svod plav, to onda nije od Sunca, jer Sunce tu ne sija, tu je mraèno, tamno, a plavu boju vidimo zahvaljujuæi osvetljenom vazduhu na zemlji. Tada dakle vidimo tamu kroz svetlost - plava boja. Zakljuèak je da bi trebalo stvoriti jednu pravu fiziku u kojoj bi se moglo videti kako se kroz prizmu s jedne strane vidi svetlost kroz tamu, a s druge strane tama kroz svetlost. Meðutim, za ljude je to isuviše neugodno. Oni misle da je najbolje reæi da je sve u svetlosti i da to treba samo izneti iz nje. - Onda bi se moglo reæi èak i da je jednom u svetu postojalo džinovsko jaje, koje je sadržalo èitav svet i da smo iz njega mi sve izvadili! - To je Njutn uèinio s bojama. Meðutim, u stvari se èitava tajna boja može sasvim razgonetnuti kada se na pravi naèin razume jutarnje rumenilo i nebesko plavetnilo. Cela stvar mora da se posmatra u odnosu na naše oko, i uopšte u odnosu na èitav ljudski život. Svi znate da postoji jedno biæe koje se posebno uzbuðuje crvenom bojom - dakle onda kada svetlost deluje kroz tamu: to biæe je bik. Svima je dobro poznato da se bik strašno uzbuðuje zbog crvene boje. To dakle znate s jedne strane. Nešto od te bikove prirode ima i èovek. On se ne uzbuðuje direktno od crvene boje, ali æete primetiti pojavu da kad èovek stalno živi pod crvenom svetlošæu da je i on pomalo uznemiren. Postaje kao bik. Èak sam i upoznao pesnike koji nisu mogli da stvaraju u svom normalnom telesnom stanju; onda bi uvek sedali u sobu u kojoj su svetla zasenili crvenim zastorom. Nakon toga bi dobili inspiraciju i mogli bi da stvaraju. Dakle, bik se razjari, èovek na ovaj naèin može da stvori i pesmu, kada se izloži crvenoj svetlosti! Stvar je samo u tome da li ta pesnièka inspiracija dolazi od spolja ili iznutra. To, dakle imamo s jedne strane. S druge strane, saznaæete da ljudi koji su prozreli te stvari, mogu uèiniti one koji to nisu prozreli sasvim pitomim, èak i poniznim, ako upotrebe plavu boju ili crnu, potpuno crnu boju. Tako su na primer za vreme adventa u katolicizmu, crkve, ali pre svega odore plave boje, jer tada bi ljudi trebalo da budu ponizni. I oni takvi zaista jesu. Èovek oseæa kao da je sroðen s poniznošæu. A posebno ako je pre toga izbacio sve iz sebe - poput bika, kao što je to sluèaj za vreme poklada5, kada se oblaèi 111

ne samo tamna, veæ sasvim crna odeæa. Kroz svoje divljanje èovek postaje ponizan. Trebalo bi i tamo gde postoje dve pokladne nedelje, duplo produžiti i vreme posta! Ne znam samo da li æe se to i desiti. Iz svega ovoga æete zakljuèiti da na ljude na sasvim razlièiti naèin deluje to, da li èovek svetlost opaža kroz tamu - crvena boja, ili tamu opaža kroz svetlost - plava boja. Posmatrajte oko. U njemu su nervi i krv. Kada oko gleda crvenu boju, zoru ili bilo šta crvene boje, šta ono pritom doživljava? E pa vidite, kada oko posmatra crvenu boju, onda crvena svetlost prožima ove sasvim fine venice. I crvena svetlost je svojstvena po tome što uvek pomalo razara krv. Samim tim razara i nerv, jer on može da živi samo kada ga prožima krv. Tako i bik oseæa kad stoji spram crvene: Sto mu gromova, èitava krv u glavi mi je razorena! Moram se odupreti tome! Zato on i podivlja, jer ne želi da dopusti da mu nešto razara krv. Meðutim, ovo je veoma dobro, ne baš možda kod bika, ali kod èoveka i drugih životinja jeste. Jer kad god pogledamo u crvenu boju i krv nam se malo razori, onda s druge strane deluje èitavo telo tako što bolje šalje kiseonik u oko kako bi se krv ponovo stvorila. Razmislite samo kako je to jedan divan proces: Kada se svetlost gleda kroz tamu (dakle crvena boja), onda se najpre razara krv, iz tela se isisava kiseonik da bi potom kiseonik oživeo oko. Sada znamo kada oživimo u oku, da je zapravo crveno negde tu. No, da bismo mogli da opazimo tu crvenu boju mora prvo da nam se pomalo razori krv, nerv. U oko treba da pošaljemo život, tj. kiseonik. I na sopstvenom oživljavanju oka, tom buðenju oka, primeæujemo da je tu negde crvena boja. Vidite sad, samim tim da èovek pravilno opaža crvenkastu svetlost i da je uvek može pravilno prihvatiti, samim tim je èovek zdrav. Jer kiseonik koji dolazi iz tela, oživljava tada èitavo telo i sam èovek dobija zdravu boju u licu. On zaista oživljava. Nije to sluèaj samo kod onoga èije je oko zdravo i koji vidi, veæ i kod onoga èije oko nije zdravo i koji ne vidi; jer svetlost deluje kroz svetle boje; tada oživljava èovekova glava i ta živost deluje na èitav organizam i daje mu zdravu boju. Kada živimo u svetlosti i kada možemo svetlost pravilno da prihvatimo, onda dobijamo i zdravu boju. Zbog toga je veæ veoma važno da èovek ne bude odgajan u mraènim prostorijama u kojima bi mogao postati mrtav i ponizan, veæ u svetlim, žuækastim ili crvenkastim prostorijama u kojima bi putem svetlosti pravilno preradio kiseonik u sebi. Iz toga zakljuèujete da sve što je u 5

karneval (prim. prev.)

112

vezi sa crvenom bojom, kod èoveka je zapravo i u vezi sa razvojem krvi. Kada opažamo crvenu boju, nerv biva razoren. Zamislite sada da kroz svetlost gledamo tamu - plava boja. Tama ne razara našu krv; ona nam ostavlja krv nerazorenu. Dakle, i nerv ostaje nerazoren, zato što je i krv takva. Rezultat toga je da se èovek u sebi zaista dobro oseæa. Takav oseæaj potièe od èinjenice da plava boja ne napada ni krv ni nerv. A u poniznosti ima neèega rafiniranog. Naime, kada se gore za oltarom nalaze sveštenici u plavoj ili crnoj odori, a dole sede ljudi koji konstantno posmatraju plavu odeæu, onda se tim ljudima ne razaraju vene i nervi u oku te se oni tu oseæaju strašno dobro. Zapravo sve služi tome da se ljudi dobro oseæaju. Nemojte samo da verujete da se to ne zna! Jer ti ljudi su znali još onu staru nauku. Novija nauka nastala je kod prosveæenih ljudi, kao što je npr. Njutn. Table 12+13

Možemo zakljuèiti: plava boja stvara u èoveku unutrašnji oseæaj zadovoljstva, za njega je to nesvesno, ali u sebi samom on oseæa da tu, u plavoj boji on može lako da živi. Tu èovek oseæa sebe, a kod crvene boje on oseæa kao da nešto želi da prodre u njega. Moglo bi se reæi da kod plave boje nerv ostaje neošteæen, a telo šalje oseæaj zadovoljstva u oko i samim tim u èitavo telo. Dakle primeæujete, to je razlika izmeðu plavih i crvenih boja. žuta boja je samo varijanta crvene, a zelena varijanta plave boje. Samim tim se može reæi: s obzirom na to koliko u èoveku deluju nerv ili krv, toliko on više oseæa crvenu ili plavu boju. Vidite, to se može primeniti i na bojama. Dakle, ako pokušam u slikarstvu da na pravi naèin stvorim crvenu boju, onda moram stvoriti boju koja sadrži sve ono što je potrebno da bi pokrenulo èoveka da u sebi razvije kiseonik. I tako se malo pomalo dolazi do toga da se za slikarstvo dobija crvena boja kada se pokuša dokazati koliko ugljenika sadrže materije u svetu. Ako na pravi naèin pomešamo ugljenik i druge supstance, onda dobijam tajnu bojenja crvenom bojom. Dakle, ako 113

upotrebim biljke kako bih dobio slikarske boje, onda se pre svega radi o tome da sve svoje postupke, kao što su mrvljenje, paljenje itd. uredim na takav naèin da mi slikarska boja sadrži ugljenik. Ako ona na pravi naèin sadrži ugljenik onda dobijam svetlu, crvenkastu boju. Ako nasuprot ovome, imam takav materijal koji sadrži puno kiseonika - dakle ne ugljenika veæ kiseonika - i ako mi poðe za rukom da unesem kiseonik kao kiseonik, onda dobijam tamnije boje, tj. plavu boju. Kada u biljci spoznam ono živo, onda otuda mogu stvoriti zaista svoje boje. Zamislite da uzimam suncokret. On je sasvim žut, dakle, svetle je boje. žuta je bliska crvenoj, tj. svetlosti viðenoj kroz tamu. Ako suncokret obradim tako da u svoju slikarsku boju unesem pravi postupak koji se nalazi u cvetu, onda dobijam jednu dobru žutu boju kojoj spoljašnja svetlost ne može mnogo da naudi; jer cvet suncokreta je veæ ukrao od sunca tajnu stvaranja žute boje. Dakle, ako u svom slikarstvu dobijem isti postupak koji poèiva i u suncokretovom cvetu, onda mogu da pravilno nanesem žutu boju, ako je ona dovoljno gusta. Sada æu recimo da uzmem neku drugu biljku, npr. vodopiju6 - to je plavi cvet koji raste uz ivicu puta; ako imam ovu plavu biljku i ako želim da iz nje dobijem neku slikarsku boju, onda to neæu moæi; od nje neæu dobiti ništa. Meðutim, nešto od nje mogu i da dobijem ako koren obradim na pravi naèin; ovde poèiva postupak koji zapravo biljku boji u plavo. Kada je cvet žut, onda se u cvetu dešava to što stvara žutu boju; meðutim, ako je cvet plav, onda je koren taj koji prodire do cveta. Dakle, ako želim da napravim plavu slikarsku boju onda moram da upotrebim koren èivite7 kako bih dobio tamniju plavu, ili koren vodopije da bih dobio plavu slikarsku boju. Moram ih obraditi hemijskim putem i to u tolikoj meri da mi daju plavu boju. Na ovaj naèin mogu stvarnim izuèavanjem da doðem do toga da iz biljke dobijem slikarske boje. Do toga ne mogu stiæi Njutnovim putem koji jednostavno kaže: Pa da, u sunèevoj svetlosti je sve, ja to samo treba da iznesem odatle. To se možda može upotrebiti samo u novèaniku. Sve što potrošim za jedan dan moram ujutru imati u novèaniku. Tako to zamišljaju ovi pametni ljudi, kao da je svet jedna velika vreæa u kojoj se sve nalazi. Meðutim, to ovde ipak nije sluèaj. 6 cikorija

114

Mora se znati kako se to npr. žuta boja nalazi u suncokretu ili maslaèku, a kako plava u vodopiji. Postupci koji vodopiji ili èiviti daju plavu boju nalaze se u korenu; dok se postupci koji suncokret ili maslaèak boje u žuto nalaze u cvetu. I tako moram u ponovo oživljenoj hemiji da oponašam proces cvetanja biljke iz kojih onda dobijam svetle boje. Kada oponašam procese koji se odvijaju u korenu, onda dobijam tamne boje. Vidite, ovo što sam Vam sada isprièao je s jedne strane nešto što je razumljivo pravom ljudskom razumu, dok je u osnovi ova prièa s dugom sastavljenom od crvene, narandžaste, žute, zelene, plave, indigo-plave, ljubièaste zapravo nestvarna. U istoriji se sve tako odigralo da su uopšte svi ljudi u Geteovo vreme verovali u ono što je Njutn poduèavao: Sunce je veliki džak u kojem se skrivaju takozvanih sedam boja. Potrebno ih je samo išèaèkati da bi se pojavile. U to su verovali svi ljudi. O tome se uèilo, uèi se još i danas. Gete je bio taj koji nije verovao u sve ove stvari, veæ je želeo da se i sam uveri u èinjenice o kojima se svugde uèilo. A inaèe ljudi obièno kažu da ne veruju u autoritete. Meðutim, kada se doðe do toga da se veruje u ono što se uèi na fakultetima, onda u to ljudi danas strahovito veruju, veruju u sve èemu ih poduèavaju. Gete nije želeo da neprikosnoveno veruje u sve, veæ je želeo sam da sve to dokaže uz pomoæ aparata kao što je prizma i slièno, koje je pozajmio s univerziteta u Jeni, i mislio je: Sada æu i sam uèiniti ono što su uèinili profesori i onda æu videti o èemu je tu zapravo reè. Naravno, Gete nije odmah došao do toga i aparati su dosta dugo bili kod njega, a da on nije ništa uèinio. U to vreme radio je upravo nešto drugo. A onda je dvorskom savetniku Bitneru vreme postalo predugo, aparati su mu bili potrebni i hteo je da ih mu Gete vrati. Tada je Gete rekao: Moram na brzinu nešto uèiniti! - i dok ih je veæ pakovao, pogledao je kroz prizmu. Rekao je samom sebi: Mora da i beli zid lepo izgleda u dugama, umesto bele boje mora da se pojavljuju crvena, zelena, žuta itd. boja. - Pogledao je kroz prizmu i veæ se unapred radovao da æe èitav zid videti u razlièitim bojama, no nije video ništa: Zid je bio beo kao i ranije, jednostavno samo beo. Gete je naravno bio isuviše iznenaðen. Šta se to onda nalazi iza, pitao se. I vidite, iz ovoga je proizašlo èitavo njegovo uèenje o bojama. Rekao je: èitava stvar se mora još jednom prekontrolisati. Narodi staroga veka su rekli: svetlost viðena kroz tamu 7 indigo biljka

115

Table 11+12

= crvena boja, tama gledana kroz svetlost = plava boja; kada crvenoj postepeno dajem prelaze nastaje žuta boja; kada plavu uspnem do crvene onda ona s jedne strane postaje zelena, a s druge ljubièasta. To su prelivi. I tako je Gete preradio svoje uèenje o bojama i ono je istina postalo bolje nego u srednjem veku. I eto, mi danas imamo jedno uèenje o bojama posmatrano od strane fizièara kao džak iz koga se vade svih sedam boja i koje se svugde poduèava, i s druge strane imamo Geteovo uèenje o bojama koje plavetnilo neba, jutarnje i veèernje rumenilo razume na pravi naèin, isto kao što sam Vam i ja sada objasnio. Postoji oèigledna razlika izmeðu Njutnovog i Geteovog uèenja o bojama. Tu razliku ljudi najpre ne zapažaju; jer oni posmatraju stvari kao i fizièari. Oni uèe o Njutnovom uèenju o bojama, koje se pre svega nalazi u svim knjigama. Može se na veoma pametan naèin zamišljati kako se u dugi pojavljuju - crvena, narandžasta, žuta, zelena, itd. boja. No, stvar nije takva kada je tu prizma! Meðutim, više se ne razmišlja o ... [praznina u tekstu]: Pristalice Njutna to veæ znaju, ali ne žele to sebi da priznaju. Naime, kada se s jedne strane posmatra kiša, onda se kroz Suncem obasjanu kišu vidi tama, vidi se plava boja duge. Meðutim, ispred toga se onda vidi površina na kojoj se kroz tamu vidi svetlost tj. s druge strane crvena boja. Dakle, sve se može objasniti na isti naèin: Svetlost kroz tamu je crvena, tama kroz svetlost je plava. Kao što je veæ reèeno, ljudi posmatraju sve na naèin na koji im fizièari to objašnjavaju, a s druge strane posmatraju slike na kojima su upotrebljene boje i ne pitaju se dalje zašto je ovo crveno, a ovo žuto, ne povezuju dve obiène stvari. Da, draga moja gospodo, slikar mora da ih povezuje. On ne može samo da zna da je ovo ovde džak u kome se nalaze sve boje - jer on ni u kom sluèaju ovde nema posla ni sa kakvim džakom - veæ slikar mora da iz živih biljaka ili drugih živih materija izvlaèi ono pravo, kako bi mogao da svoje boje pomeša na pravi naèin, mora da razume ... [praznina u tekstu]. Zbog toga je stanje danas takvo da slikari zaista razmišljaju o tome, no postoje i slikari koji uopšte ne misle, veæ jednostavno kupuju svoje boje; meðutim, oni koji razmišljaju o tome na koji bi naèin dobili neku boju i kako bi trebalo da je upotrebe, oni kažu: Treba poæi od Geteovog uèenja o bojama. Ono nam nešto kazuje. S Njutnovim uèenjem o bojama, svojstvenim za fizièara, ne možemo mi, slikari, ništa. Dakle, publika ne povezuje slikanje sa uèenjem o bojama fizièara. A 116

slikar! On i zbog toga voli Geteovo uèenje o bojama. Slikar kaže sebi: O, Bože, fizièari nisu naša briga; oni govore nešto u vezi sa njihovom strukom. Oni mogu da rade šta hoæe. Mi se držimo starog Geteovog uèenja o bojama. - Slikari sebe smatraju umetnicima i misle da je nepotrebno da zalaze u uèenje fizièara. Pa to je èak i neprijatno. Time dolazi do neprijateljstva i mnogo èega drugog. Tako se i sve stvari danas nalaze izmeðu onoga što o bojama piše u knjigama i onoga što zapravo jeste. Kod Getea je postojala jednostavna želja za odbranom istine, koja ga je terala da se usprotivi Njutnovoj i modernoj fizici. Zapravo se i ne može stvarno razumeti priroda, a da se ne doðe do Geteovog uèenja o bojama. I zbog toga je sasvim prirodno da se na jednom Geteanumu brani i Geteovo uèenje o bojama. Meðutim, onda kada se ne ostaje samo kod religioznih ili moralnih podruèja, nego se zalazi i u pojedine delove fizike, onda èovek za sobom ima gomilu fizièara koji ga progone. Dakle, vidite da je odbrana istine u današnje vreme nešto izuzetno teško. Meðutim, potrebno je samo da vidite na kakav to komplikovan naèin fizièari objašnjavaju plavetnilo neba! Naravno, ako poðem od pogrešnog principa, a pritom želim da objasnim nešto jednostavno kako se npr. crni kosmièki prostor promatran kroz svetlost vidi plavo, onda od svega toga moram napraviti strahovito komplikovano objašnjenje. A tek zora i veèe! Ova poglavlja uglavnom poèinju ovako: Da, plavetnilo neba danas još uvek nije sasvim objašnjivo; moglo bi se iz ovoga protumaèiti i ovo i ono. - Uz pomoæ svega onoga što fizièari imaju u onoj maloj rupi kojoj se Gete toliko rugao, a kroz koju oni propuštaju malo svetlosti u sobu, kako bi onako u mraku ispitali svetlost, uz pomoæ svega toga ne mogu se objasniti èak ni najjednostavnije stvari. I tako se i dolazi do toga da se najzad ne razume ništa više vezano za boju. Ako se razume da razaranje krvi i potom oživljavanje ... [praznina u tekstu] - jer kad u sebi imam krv razorenu svetlošæu, onda pozivam sav kiseonik u sebi i oživljavam se; na taj su naèin ljudi zdravi. Ako je oko mene neprestano tama ili nešto plavkasto, onda neprestano oživljavam; no, to mi je previše, te postajem bled jer sam prepun života. Tako se s jedne strane može zdravo crvenilo kod èoveka razumeti na osnovu primanja kiseonika kada se èovek pravilno izloži svetlosti, a bleda boja lica može se razumeti iz neprestanog primanja ugljeniène kiseline. Ona je 117

suprotna od kiseonika, ona želi da uðe u moju glavu. To me i èini bledim. Danas u Nemaèkoj možete videti gotovo samo bledu decu. No, to potièe od èinjenice da ima isuviše mnogo ugljeniène kiseline. A kada èovek stvara previše ove kiseline - ugljenièna kiselina nastaje sjedinjenjem ugljenika i kiseonika -, tada on upotrebljava ugljenik za stvaranje te kiseline. Dakle, u jednom tako bledom detetu onda se sav ugljenik koji ono ima, neprestano pretvara u ugljeniènu kiselinu. Zbog toga je ono bledo. Šta ja onda moram da radim? Moram da mu dam nešto èime æe se spreèiti to veèito stvaranje ugljeniène kiseline, èime æe izostati i ugljenik. A to Tabla 13

mogu da uèinim onda ako mu dam karbonatni kreè. Time se ponovo pokreæu funkcije, o tome sam Vam veæ prièao sa sasvim druge taèke gledišta, i èovek zadržava ugljenik koji mu je potreban i ne pretvara ga neprestano u ugljeniènu kiselinu. Kiseonik se sada penje u glavu i oživljava procese u njoj, životne procese, jer se ugljenièna kiselina sastoji od ugljenika i kiseonika. Kada je kiseonik predan ugljeniènoj kiselini, onda su potisnute životne funkcije. Kada bih na primer, bledog èoveka doveo u predeo pun svetlosti, onda bi on bio podstaknut da ne predaje neprestano sav svoj ugljenik ugljenièkoj kiselini, jer svetlost isisava kiseonik u glavu. Tada æe on opet dobiti zdravu boju. To isto mogu postiæi i uz pomoæ karbonatnog kreèa, tako što dobijam kiseonik te ga èovek ima na raspolaganju. 118

Sve mora da se povezuje jedno s drugim. Na osnovu uèenja o bojama mora se shvatiti i zdravlje i bolest. To æete moæi samo ako poðete od Geteovog uèenja o bojama, jer se ono zasniva jednostavno na zakonima prirode, a nikako od Njutnovog uèenja o bojama koje je u stvari izmišljeno i koje nema veze sa prirodom, te i ne može da objasni najjednostavnije pojave kao što su izlazak i zalazak sunca i plavo nebo. želim da Vam kažem još nešto. Zamislite sada stare pastirske narode koji su gonili svoja stada i spavali pod vedrim nebom. Za vreme svog sna, oni su bili izloženi ne samo plavom veæ i mraènom nebu. A tamo gore nalazi se bezbroj, svetlucavih zvezda [nacrtano je]. Dakle zamislite mraèno nebo s bezbroj sjajnih zvezda i ispod njega èoveka koji spava. Od tamnog neba potièe sada proces umirenja èoveka i istinskog dobrog oseæanja onoga koji spava. Èitav èovek je prožet tamom te je u sebi miran. Tama prouzrokuje san. No, ovde nad èovekom sijaju zvezde. I svugde gde ga dodiruje njihov zrak, èovek se pomalo uzbuðuje. Iz tela tu struji kiseonik. I zraci zvezda susreæu se sa zracima kiseonika i èovek je sasvim prožet ovim zracima kiseonika. I on postaje Tabla 13

odraz kiseonika u èitavom zvezdanom nebu. Dakle, stari pastirski narodi su èitavo zvezdano nebo prihvatali u svoja umirena tela i to kao u slikama koje su u sebe upisale protok kiseonika. Onda su se budili. Imali su san o tim slikama. Iz toga je nastala njihova nauka o zvezdama, prekrasna nauka o zvezdama. Oni nisu sanjali da Ovan ima toliko i toliko zvezda, veæ su zaista videli životinju ovna, videli su bika, itd. i time su u sebi, u slikama, oseæali èitavo zvezdano nebo. To je ono što nam je ostalo od starih pastirskih nauka kao pesnièka mudrost koja ponekad sadrži isuviše mnogo toga što je još i danas pouèno. To se može razumeti kada se zna da èovek šalje svakom svetlosnom 119

zraku, svakom zvezdanom zraku jedan zrak kiseonika i sam postaje nebo, unutrašnje nebo kiseonika. Èovekov unutrašnji život jeste život u astralnom telu, jer on u snu doživljava èitavo nebo. Bilo bi nam veoma loše da ne potièemo od ovih starih pastirskih naroda. Naime, svi ljudi vode poreklo od ovih naroda. Na osnovu nasledstva mi još posedujemo spoznaju unutrašnjeg zvezdanog neba. U snu, dok ležimo u krevetu, još uvek razvijamo- iako slabije nego narodi starog veka - ovo seæanje na naèin na koji su jednom davno pastiri ležali u polju i u sebe upijali kiseonik. Mi više nismo pastiri, no ipak smo nešto i nasledili, imamo nešto što možda i ne možemo najbolje da izrazimo, jer je izbledelo, utonulo u tamu. Èitavo èoveèanstvo je deo iste celine. I ako èovek hoæe da spozna to što danas još nosi u sebi, onda on mora da se vrati u stara vremena. Svi ljudi na Zemlji su nastali od ovih naroda i u sebi nose njihovo nasleðe. OD PROSTORNE PERSPEKTIVE DO PERSPEKTIVE BOJA Dornah, 2. jun 1923.

Juèe sam pokušao da objasnim da antropozofski pogled na svet mora civilizaciju èoveèanstva dovesti do toga da umetnost ponovo primi u sebe i to na intenzivniji naèin, nego što se to moglo desiti pod uticajem materijalizma ili naturalizma. Pokušao sam da pokažem kako

120

to, ako smem tako da se izrazim, antropozofski pogled posmatra tvorevine arhitekture, formu arhitekture, i kako ljudi oseæaju umetnost odevanja, iako se mnogi smeju kada se o tome govori kao o umetnosti, jer je danas uopšte ne smatraju umetnošæu. Zatim, skrenuo sam pažnju i na to kako èovek može da se posmatra na umetnièki naèin u odnosu na njegovo telesno uoblièenje i to tako što sam ukazao na ljudsku glavu i na èinjenicu da je ona kosmièki odreðena, te samim tim odreðuje i èitavog èoveka. Pokušajmo sada još jedanput da pred sebe postavimo važne momente ovog trostrukog, umetnièkog posmatranja sveta. Ako pogledamo arhitektonske forme, onda moramo u njima uoèiti nešto u smislu onoga što sam Vam juèe objašnjavao, nešto što ljudska duša donekle oèekuje kada na neki naèin napušta fizièko telo, a posebno dok umire. Kao što sam rekao, ona se za vreme njenog fizièkog života na Zemlji navikla da svojim fizièkim telom stupi u prostorni odnos sa okolinom. Ona doživljava forme prostora, no ove forme su zapravo samo forme spoljašnjeg fizièkog sveta. Kada ljudska duša tokom smrti napušta fizièki svet, ona u neku ruku traži prostor da utisne svoju sopstvenu formu. Ona traži one linije, one površine, najzad sve one forme kroz koje se razvila iz prostora i ušla u duhovni svet. A to su uglavnom arhitektonske forme, dok god one i dolaze u obzir kao umetnièke. Ako hoæemo da razumemo umetnost u arhitekturi, onda moramo da posmatramo kako duša napušta ljudsko telo, kao i njene potrebe kada ostavi prostor. Da bismo uopšte razumeli umetnost oblaèenja, ukazao sam Vam na radost odevanja kod primitivnih naroda - koji barem imaju zajednièki oseæaj o tome da su iz duhovnog sišli u fizièki svet, da su utonuli u fizièko telo, ali kao duše govore sebi: U ovom fizièkom telu ne oseæamo omot, veæ nešto drugo što bi mogli da osetimo shodno našem boravku u duhovnom svetu. Tada i nastaje instinktivna, oseæajna potreba da se u tim bojama i u tim, ako smem tako da se izrazim, krojevima traži omot koji bi odgovarao seæanju iz predzemaljskog postojanja. Kod primitivnih naroda veæ u naèinu oblaèenja donekle vidimo nespretnu formu, nespretni oblik astralnog biæa èoveka kakav je èovek imao pre nego što se spustio u zemaljsko postojanje. Tako da i u arhitekturi uvek vidimo stremljenje ljudske duše nakon napuštanja fizièkog tela. U umetnosti odevanja, ako se ona uopšte može i smatrati umetnošæu, vidimo ono 121

èemu je ljudska duša stremila pošto je iz duhovnog uronila u fizièki svet. Kada se onda na pravi naèin oseæa ono što sam ja juèe poslednje izložio u vezi sa oblikom èovekove glave - koja predstavlja metamorfozu njegovog telesnog oblika iz ranijeg zemaljskog života, kada se oseæa pravi rezultat onoga što su stvorila biæa viših hijerarhija u nebeskom, duhovnom domu i to sve iz povezanosti snaga u prošloj inkarnaciji, onda se i razume i preobražaj ljudske glave, tj. njenog gornjeg dela. I kada se osim toga razume i èitav srednji deo glave, odnosno, oblik nosa, donji deo oèiju, onda i dobijamo ono što je pri formiranju glave prešlo iz duhovnog sveta, veæ prilagoðeno oblikovanju grudi kod èoveka. Oblik nosa je u vezi sa disanjem, dakle s onim što veæ pripada èoveku s grudima. A ako pravilno razumemo donji deo glave, oblik nosa i brade, onda veæ uoèavamo znake privikavanja na zemaljski život. Tako se može razumeti èitav èovek. U svakom ispupèenju gornjeg dela glave, u pojavi donje lobanje ili njenom izostajanju, tj. u svim delovima lica može se osetiti kako u samoj formi neposredno oživljava nadèulno biæe èoveka. I onda se može osetiti onaj intimni odnos èovekovog gornjeg dela lica (i oblina uopšte) sa nebesima, odnos srednjeg dela lica s prostranstvima Zemlje, u neku ruku sa svim onim što kao vazduh i kao etar okružuje Zemlju, i može se osetiti kako se veæ u oblikovanju usta i brade (koji stoje u unutrašnjem odnosu s èitavim sistemom èoveèjih udova i sa sistemom varenja) može naslutiti okovanost èoveka za Zemlju. Èitav èovek se može razumeti na èisto umetnièki naèin, tj. kao kopija duhovnog u neposrednoj stvarnosti. Tako se može reæi: U vajarstvu se èovek posmatra duhovno, kakav je on u stvari, arhitektura pokazuje kako duša napušta telo, a umetnost oblaèenja kako se duša opet uvlaèi u telo. - Umetnost oblaèenja prikazuje nešto što dolazi pre zemaljskog života, a arhitektura nešto što dolazi posle. Zbog toga arhitektura polazi od graðenja grobova, kao što sam Vam to juèe predstavio. Nasuprot tome, vajarstvo ukazuje na naèin na koji èovek svojom zemaljskom formom utièe neposredno na duhovno, kako on postepeno prevladava zemaljsko - naturalistièko, i kako on u svakoj svojoj pojedinaènoj formi i obliku predstavlja izraz duhovnog. Posmatrali smo one umetnosti koje su bile u vezi sa prostornim formama, dakle one koje moraju da prikažu raspodelu odnosa izmeðu ljudske duše i sveta na primeru fizièkog, prostornog tela. 122

Ako se spustimo još jedan stepenik niže u besprostorno, onda iz vajarstva prelazimo u slikarstvo. Slikarstvo se može osetiti na pravi naèin tek onda, kada èovek može da raèuna sa slikarskim materijalom. Danas, u petoj postatlantskoj epohi, slikarstvo je na odreðeni naèin najjasnije i najjaèe poprimilo karakter koji vodi u naturalistièko. To je možda najuoèljivije u èinjenici da je zapravo u slikarstvu izgubljeno dublje razumevanje boja i da je u novije vreme slikarsko razumevanje postalo takvo da ono u stvari predstavlja, kako bih rekao, lažno plastièno razumevanje. Danas bismo želeli da slikamo na platnu èoveka koga smo osetili plastièno, vajarski. Tome se pridružila i prostorna perspektiva, koja se zapravo pojavila tek u petoj postatlanskoj epohi i koja perspektivom linije izražava da je nešto napred, a nešto pozadi, tj. ona želi da na platnu doèara oblik prostora. Tako se èovek pre svega odrièe slikarskog materijala, jer slikar ne stvara u prostoru, veæ na platnu, i zato je besmisleno težiti za oseæajem prostora kada je njegov prvi materijal površina. Nemojte nikako misliti da se ja na nekakav fantastièan naèin suprotstavljam prostornom oseæaju, jer je za razvoj èoveèanstva bilo neophodno doèarati prostornu perspektivu na površini - podrazumeva se da je do toga moralo doæi. Meðutim, to se mora opet prevaziæi. No, ne na takav naèin da ta perspektiva u buduænosti ne bi trebalo da se razume. Moramo je razumeti, meðutim takoðe moramo pronaæi naèin da se vratimo perspektivi boja kako bismo je opet imali. Za to naravno nije neophodno samo teoretsko razumevanje, jer ni iz jedne vrste teoretskog razumevanja zapravo ni ne nastaje impuls za umetnièko stvaranje, veæ je potrebno da deluje nešto jaèe, elementarnije od teoretskog razumevanja. To se može desiti. Stoga bih želeo da Vam preporuèim da se ponovo osvrnete na ono što sam jednom rekao o svetu boja, i što je onda Albert Štefan ponovio na svojstveno njemu divan naèin, tako da je taj prikaz mnogo bolji za èitanje od onoga što je ovde prvobitno dato. To se može proèitati u “Geteanumu”. To je prvo. Drugo, želeo bih da razmotrite sledeæa pitanja. U prirodi vidimo boje. Na stvarima koje brojimo, merimo, ukratko na svim stvarima koje fizièki tretiramo, mi vidimo boje. Meðutim, boja je zapravo nešto duhovno i to bi moralo antropozofima da bude sasvim jasno. Èak i na mineralima vidimo boje, a minerali su prirodna biæa, nisu duhovna po onome kako ih mi vidimo. Fizika je u poslednje vreme to sebi sasvim pojednostavila. Ona kaže: Pa da, boje se ne mogu nalaziti na mrtvom, materijalnom, jer su one nešto 123

duhovno. Dakle, boje se nalaze unutar duše, a spolja je nešto mrtvo materijalno i tu vibriraju atomi. Atomi potom deluju na oko, na nerv, ili na nešto drugo što ostaje nedefinisano i onda u duši oživljavaju boje. To je samo tumaèenje iz neznanja. Da bi nam stvar bila potpuno jasna ili da bi se dovela do taèke na kojoj bi se mogla razjasniti, posmatraæemo mrtvi obojeni svet, mineralni svet. Kao što je reèeno vidimo boje i na fizièkim stvarima, na onome što procenjujemo, brojimo, premeravamo. Na svemu tome vidimo boju. Meðutim, sve to što opažamo na stvarima ne daje boju. Fizièari mogu da barataju s brojevima, zapreminom, težinom, a opet se ne približavaju boji. Zbog boje æe i fizièar upotrebiti izreku: Boje se nalaze samo u duši. želeo bih da se izrazim slikovito na sledeæi naèin. Zamislite da u levoj ruci držim crveni list, u desnoj, recimo, zeleni list i da pred Vama i crvenim i zelenim listom izvodim odreðene pokrete. Jedanput prekrivam crveni list zelenim, drugi put zeleni crvenim listom. Naizmenièno izvodim ove pokrete. Da bi pokreti bili karakteristièniji, zeleni list pomièem prema gore, crveni prema dole. Recimo da sam to danas izveo pred Vama. Nakon tri nedelje neæu opet doneti ovde zeleni i crveni list, veæ dva bela lista i njih æu na isti naèin pokretati. Pašæe Vam na pamet: Iako on sada ima bele listove, pre tri nedelje je izazvao odreðene opažajne utiske uz pomoæ crvenog i zelenog lista. Pretpostavimo sada da svako od Vas ima tako živu maštu, te priseæajuæi se vidi isti fenomen koji je video pre tri nedelje sa zelenim i crvenim listom, i ako sad pomeram samo dva bela lista. Vaša mašta je toliko živa da ni ne pomišljate na to da su to samo beli listovi, jer usled mojih istih pokreta vidite iste harmonije boja koje sam u Vama izazvao pre tri nedelje. Pred Vama se dešava isto što i onda, bez obzira što sada nemam crveni i zeleni list nemam èak nikakvu boju - no izvodim iste pokrete. E sad, nešto slièno se dešava i u prirodi kada vidite, recimo, zeleni dragi kamen. Samo što zeleni dragi kamen ne zavisi od Vaše duševne fantazije, veæ apeluje na fantaziju skoncentrisanu u Vašem oku, jer èoveèje oko je sa svojim krvnim žilama i nervnim nitima sazdano sve od fantazije, ono je rezultat delotvorne mašte. I kada gledate zeleni dragi kamen ne možete ga ni videti drugaèije nego onako kako je on pre nebrojeno mnogo vremena izgraðen od zelene boje iz duhovnog sveta, tako ga i vidite, jer je Vaše oko fantastièan organ. U onom trenutku kada ugledate zeleni dragi kamen, Vi svoje oko vratite u daleka vremena i 124

zelena boja Vam se pojavljuje kao takva, jer su božansko-duhovna biæa iz duhovnog sveta stvarala ovu supstancu zelenom bojom. Kada na dragom kamenju vidite zelenu, crvenu, plavu, žutu boju Vi gledate unazad, u beskrajno davne prošlosti. Naime, dok gledamo boje mi ne vidimo samo ono što je sada tu, veæ se vraæamo u daleke vremenske perspektive. Mi u stvari ni ne možemo da vidimo jedan obojeni dragi kamen u sadašnjosti, isto kao i kada stojimo u podnožju brda i ne možemo videti neku ruševinu na njenom vrhu iako se nalazi u našoj neposrednoj blizini. Pošto smo od svega toga dosta udaljeni, moramo to i posmatrati u perspektivi. Kada pred nama stoji topaz mi ga ne možemo posmatrati samo u tom sadašnjem trenutku; moramo uzeti u obzir i vremensku perspektivu. I podstaknuti dragim kamenom posmatramo vremensku perspektivu i vidimo prauzrok stvaranja Zemlje pre lemurske epohe našeg zemaljskog razvoja, i iz duhovnog posmatramo kako je stvoren dragi kamen i vidimo i razlog zašto je on obojen. Tu naša fizika èini nešto strašno apsurdno. Ona pred nas stavlja ovaj svet, a iza - atome koji lebde i koji u nama treba da stvore boje; meðutim božansko - duhovna biæa su ta koja su pre beskrajno dugo vremena stvarala, i koja ponovo oživljavaju u bojama kamenja i bude živo seæanje na njihovo predvremensko stvaranje. Kada neživu prirodu vidimo obojenu, onda u odnosu na nju oživljavamo seæanje na davno prošla vremena. I svaki put kada se u proleæe pred nama pojavi zeleni biljni prekrivaè, onda onaj koji razume to izranjanje zelenila u prirodi shvata da ne gleda puku stvarnost, veæ se vraæa u ono vreme u kojem je u toku stare Sunèeve epohe iz duhovnog stvaran biljni svet i u kojem je to zelenilo izneto iz duhovnog sveta. Vidite, mi pravilno posmatramo obojenost prirode onda kada nas obojeno podstakne da u toj prirodi primeæujemo davno božansko stvaranje. Potrebna nam je moguænost da umetnièki živimo s bojom. Tako na primer, kao što sam i sâm èesto tumaèio i kao što ste mogli da proèitate u predavanjima štampanim u “Geteanumu”, potrebno je površinu osetiti na odgovarajuæi naèin kada se na nju nanese plava boja; tada kao da se sve pomera unazad; kada je premažem crvenom ili žutom bojom, onda kao da se sve približava. Jer perspektiva boja, ne linije, je nešto do èega mi moramo opet doæi: Oseæaj površine, udaljavanje i približavanje, ali ne udaljavanje i približavanje uz pomoæ linijske perspektive koja zapravo uvek želi varkom da doèara plastièno, veæ udaljavanje i 125

približavanje uz pomoæ boja na površini - intenzivno, ne ekstenzivno. U suštini kad god želim da pokažem da je nešto agresivno, da se na površini nalazi nešto što želi da odskoèi, onda slikam žuto-crvenom bojom. Ako je nešto mirno i udaljava se od mene onda ga slikam plavoljubièastom bojom. Intenzivna perspektiva boja! Kod svih starih slikara, èak i kod slikara rane renesanse, videæete apsolutan oseæaj za ovu perspektivu boje. Ona je postojala svugde, sve dok s petom postatlantskom epohom nije na mesto ove intenzivne perspektive stupila linijska perspektiva. Time se slikarstvo povezuje s duhovnim. Vidite, èudno je to kako ljudi danas razmišljaju kako bi prostor naèinili još veæim prostorom, ako žele da izaðu iz njega. I na ovaj materijalistièki naèin oni upotrebljavaju èetvrtu dimenziju. Meðutim, ta èetvrta dimenzija uopšte ne postoji, njen je zadatak samo da uništi treæu dimenziju, kao što dugovi uništavaju imovinu. Èim se izaðe iz trodimenzionalnog prostora ne ulazi se u èetvorodimenzionalni prostor ili što se mene tièe, ulazi se u èetvrtu dimenziju prostora koja je u stvari dvodimenzionalna, zato što je èetvrta dimenzija uništila treæu i preostala je samo druga kao jedina realna, i kada se iz treæe dimenzije fizièkog prelazi u etersku sve je odreðeno kao dvodimenzionalno. Etersko možemo razumeti samo tako, ako zamislimo da je orijentisano prema dvema dimenzijama. Meðutim, reæi æete: ali i u eterskom se kreæem odavde na onamo, tj. u tri dimenzije. Samo što treæa dimenzija za etersko nije ni od kakvog znaèaja, znaèajne su uvek samo dve dimenzije. Treæa dimenzija se izražava samo nijansama crvene, žute, plave, ljubièaste, onako kako ih nanosim na površinu bez obzira gde se ta površina nalazila; sve to u eterskom ne menja treæu dimenziju, samo se boja menja i sasvim je svejedno gde postavljam površinu, potrebno je samo da boju promenim na odgovarajuæi naèin. Time èovek dobija moguænost da živi sa bojom, da živi sa njom u dve dimenzije. Tako se od prostornih umetnosti èovek uzdiže do dvodimenzionalnih umetnosti kao što je slikarstvo, i time prevazilazi puku prostornost. Sve što je u nama samo oseæaj, nema nikakve veze sa tri prostorne dimenzije, samo je volja u vezi sa njima, oseæaj ne, on je zatvoren u dve dimenzije. Samim tim pronalazimo i ono što je u nama oseæajno, a to je moguænost vraæanja u ono što slikarstvo može da doživi u dve dimenzije, kada ove dve dimenzije zaista razumemo na pravi naèin. 126

Vidite, èovek se mora izvuæi iz trodimenzionalnog materijalnog, ako želi da se iz arhitekture, umetnosti odevanja i vajarstva razvije do slikarstva. Slikarstvo je umetnost za koju se može reæi da je èovek može doživeti dušom, jer kad èovek kao slikar stvara ili uživa, onda on to najpre doživljava dušom. Meðutim, on zapravo doživljava nešto spoljašnje. On to i oseæa u perspektivi boja. Više ne postoji nikakva razlika izmeðu spoljašnjeg i unutrašnjeg. Ne može se reæi ono što se mora reæi u arhitekturi, da duša želi da stvara forme koje su joj potrebne da bi gledala u telo. U vajarstvu bi duša želele da oblikuje forme u èisto oblikovanog èoveka; tu je èovek postavljen u prostoru, u sadašnjosti na njemu prirodan naèin. Sve to u slikarstvu ne dolazi u obzir. Tu nema smisla govoriti o tome da je nešto unutra, a nešto spolja ili da je duša unutra ili spolja. Dok duša živi u boji, ona je neprestano u duhovnom. Ono što se doživljava u slikarstvu jeste takozvano slobodno kretanje duše u kosmosu. Uopšte se ne postavlja pitanje da li mi neku sliku doživljavamo u svojoj unutrašnjosti, ili je posmatramo spolja dok je gledamo obojenu ne uzimajuæi u obzir nesavršenost spoljašnjih medija boje. Nasuprot tome, mi potpuno ulazimo u ono što duša doživljava kao duhovno, kao duhovno-duševno, kada zaðemo u muziku. Tada potpuno moramo da izaðemo iz prostora. Muzika je linijska, jednodimenzionalna. Ona se i doživljava u jednoj dimenziji, u vremenskoj liniji. Meðutim, ona se istovremeno doživljava tako da èovek svet oseæa kao svoj vlastiti. Duša ne želi da pribavi važnost onome što joj treba dok uranja u fizièko ili dok ga napušta, ona samo želi da u muzici doživi ono što u njoj sada na Zemlji duševno-duhovno živi i treperi. Ako se prouèavaju tajne muzike onda se stiže do onoga - o tome sam veæ jednom govorio - što su zapravo još Grci mislili sa Apolonovom lirom, a zna se da su se Grci zaista dobro razumeli u te stvari. Ono što se doži-vljava muzikom jeste skriveno, ali èoveku svojstveno prilagoðavanje na unutrašnje harmonièno-melodiène odnose svetskog postojanja iz kojih je on i sam oblikovan. Predivne strune (one imaju sposobnost da preobražavaju), jesu zapravo èovekove nervne niti koje se šire iz kièmene moždine. To je Apolonova lira, ova kièmena moždina koja se završava u mozgu i širi pojedine nervne niti po èitavom telu. Na ovim nervnim nitima svira duševno-duhovni èovek unutar zemaljskog sveta. Najsavršeniji instrument ovoga sveta je sam èovek, a svaki muzièki instrument kao èarobnim štapiæem stvara po èovekovim merilima tonove i to umetnièke, 127

Tabla 17

dok god on u zvuku strune nekog novog instrumenta nešto oseæa, nešto što je putem nervnih vlakana i krvi povezano s njegovom konstitucijom. Dok god èovek ima nerve, on je u svojoj unutrašnjosti saèinjen od muzike i muziku umetnièki oseæa, sve dok je muzikalno u skladu sa tajnom njegove sopstvene muzikalne graðe. Kada se èovek posveti muzici, on onda apeluje na ono svoje duševnoduhovno koje živi na Zemlji. U istoj meri u kojoj Antropozofija otkriva tajne unutrašnje duhovno-duševne prirode èoveka, moæi æe one isto tako uspešno da deluju na muziku, ne na puku teoriju, veæ na muzikalno stvaranje. Razmislite, zaista nema nièeg teorijskog u tome kada kažem da posmatramo neživi materijalni svet. To što ga vidimo obojenog, to je zapravo naše kosmièko priseæanje. - Zahvaljujuæi pravilnom antropozofskom posmatranju stvari, mi uèimo da na bogovima koji su delovali pre poèetka vremena razumemo kako to oni u svom prastvaranju prizivaju sebe u seæanje u dragom kamenu, u obojenim predmetima i to samo posredstvom boja. Ako opazimo da su stvari obojene zato što se bogovi kroz njih izražavaju, onda to izaziva onaj entuzijazam koji proizilazi iz doživljaja u duhovnom. To nije nikakvo teoretisanje, to je nešto što neposredno može ispuniti dušu unutrašnjom snagom. Iz ovoga ne proizilazi teorija umetnosti. Ovim može biti podstaknuto umetnièko stvaralaštvo, i samo uživanje u umetnosti. Zbog toga je i prava umetnost pre svega traganje za povezanošæu èoveka sa duhovnim, bilo da je to duhovno ono koje èovek išèekuje kada dušom izlazi iz tela, bilo da je to duhovno ono koje bi on želeo da saèuva u seæanju kada uranja u telo, ili duhovno za koje oseæa da mu je blisko, pošto puku prirodu svoje okoline ne oseæa bliskom, bilo da je u duhovnom bliži svetu obojenog, svetu u kojem nestaje unutrašnje i spoljašnje, u kojem se duša kreæe kroz kosmos tako što pliva, lebdi, u kojem oseæa svoj sopstveni život u kosmosu i u kojem na svakom mestu može putem boje da postoji. Duša može još u zemaljskom da oseæa povezanost sa kosmièkoduševno-duhovnim, kao što to oseæa u muzici. E sada, stižemo i do pesništva. Nešto što sam rekao u odnosu na pesnièka oseæanja starih vremena kada je pesništvo bilo još sasvim umetnièko, može nam skrenuti pažnju na to kako su ljudi oseæali ovo pesništvo kada su još bili živo povezani sa duhovno-duševnim svetom. Veæ sam juèe prièao o tome kako u pravom umetnièkom vremenu ne bi bilo prikladno prikazivati kako se Hinc i Kunc šetaju po pijaci u nekom malom selu, jer kada bi èovek otišao na tu pijacu i posmatrao 128

Hinca i Kunca, njihove pokrete, njihove razgovore, shvatio bi da su oni uvek bogatiji od onih koje bi mogao opisati. Grcima u doba procvata umetnosti èinilo bi se sasvim apsurdnim prikazivati ljude na pijacama ili u njihovim kuæama. U naturalizmu se javila èudna težnja da se u pozorištu upotrebljavaju iskljuèivo naturalistièke scene, èak što se tièe i scenarija. Isto kao što slikarstvo ne bi bilo to, kada èovek ne bi slikao na površini veæ bi se boja na neki naèin oblikovala u prostoru, isto tako ni pozorišna umetnost nije umetnost kada se njena odreðena, data, scenarijska sredstva ne shvate na umetnièki naèin. Zamislite samo, kada bi èovek želeo da zaista sledi taj naturalistièki duh, onda on ne bi mogao da od pozornice napravi nekakvu sobu i da ima gledaoce. On takvu sobu ne bi mogao da napravi, jer takve sobe ne postoje, a i zimi bi se u njima smrzavao. Prave sobe su zatvorene sa sve èetiri strane. Ako bi èovek želeo da odigra neku predstavu sasvim naturalistièki, on bi onda morao da zatvori pozornicu i odigra je iza bine. Ne znam samo koliko bi onda ljudi kupilo ulaznice, ali s obzirom na naturalistièku realnost u pozorišnoj umetnosti - morao bi da postoji i èetvrti zid. O ovome sam govorio na krajnje ekstreman naèin, ali je to u svakom sluèaju taèno. Tabla 14

Moram da Vas upozorim na nešto o èemu sam Vam èesto govorio. Homer svoju “Ilijadu” poèinje tako što kaže: “Pevaj mi, muzo, o srdžbi Pelejada Ahila”. To nije nikakva fraza, to je èinjenica da je Homer imao pozitivan doživljaj, da se on uzdigao do nadzemaljskog božanskoduhovnog biæa koje se služilo njegovim telom, kako bi epiku umetnièki 129

Tabla 14

Tabla

oblikovalo. Epika oznaèava gornje bogove za koje se oseæalo da su ženski, jer su bili plodonosni i upravo zbog toga su i predstavljali ženske bogove, muze. On je potražio gornje bogove, stavio im je na raspolaganje svoje ljudsko biæe kako bi time u dogaðajima izrazio kosmièke misli. Vidite, time što se gornjim bogovima stavlja na raspolaganje èovek, oni puštaju epskom da govori. Homer poèinje: “Pevaj mi, o muzo, o èoveku koji je mnogo putovao”. - On misli na Odiseja. Njemu ne bi palo na pamet da ljudima doèara ono što je sam izmislio ili video - Jer zašto bi to i èinio? To može svako sam da uèini. Homer želi da sebe stavi na raspolaganje gornjim božansko-duhovnim biæima, kako bi oni izrazili svoje viðenje povezanosti ljudi na zemlji. Tako nastaje epski spev. A dramsko pesništvo? No, ako pomislimo samo na period pre Eshila, videæemo da ono proizilazi iz prikaza boga Dionisa koji deluje iz dubina. Prvo je jedina liènost Dionis, pa potom Dionis i njegovi pomoænici - hor koji se grupiše oko njega, kako bi predstavljao refleks onoga što ne èine ljudi veæ podzemni bogovi, bogovi volje, koji se služe èove-kovim oblikom kako bi na bini delovala božja, a ne èoveèja volja. Tek postepeno sa zaboravljanjem povezanosti izmeðu èoveka i duhovnog sveta, proizašlo je èisto ljudsko delovanje na bini i to iz delovanja bogova koji su se služili ljudima. Ovaj proces se desio još u Grèkoj izmeðu Eshila - tu još vidimo božanske impulse koji deluju preko ljudi, pa sve do Euripida - tu ljudi veæ stupaju kao ljudi, meðutim još uvek s nadzemaljskim impulsima; pravi naturalizam moguæ je tek u novije vreme. Meðutim, èovek i u pesništvu mora da pronaðe put ka duhovnom. Stoga možemo reæi: Epsko se obraæa gornjim bogovima. Dramsko se obraæa donjim bogovima, prava drama vidi kako se svet podzemnih bogova penje ka Zemlji. Èovek može postati oružje za delovanje podzemnog sveta bogova. Ako u neku ruku posmatramo svet kao ljudi, onda u umetnosti imamo ono što je, rekao bih, spolja neposredno naturalistièko. Nasuprot tome, u dramatièkom nam se uzdiže donji duhovni

130

Tabla 15

svet. U epskom se gornji duhovni svet spušta. Epski je prikazati muzu koja se spušta kako bi se kroz èovekovu glavu služila èovekom, muzu koja kao muza besedi šta to ljudi rade na zemlji ili šta se uopšte radi u kosmosu. Dramatika je ono što se diže iz dubine sveta, što se služi èovekovim telom kako bi delovala volja, volja podzemnih bogova. Moglo bi se reæi: U hodnicima zemaljskog postojanja kao iz oblaka silazi božanska muza epske umetnosti; kao iz dubine zemlje dižu se u dimu dionizijsko-podzemne, božansko-duhovne moæi i voljom deluju kroz èoveka naviše. Meðutim, svugde moramo gledati kroz zemaljska polja, kako se na neki naèin dramsko poput vulkana uzdiže i kako se od gore epsko spušta poput kiše koja nosi blagoslov. A ono što se dogaða na istom nivou na kojem smo i mi, tamo gde mi u neku ruku vidimo krajnje glasnike gornjih bogova kako s puno oseæaja deluju zajedno sa do-njim bogovima na istom nivou kao i mi, i tamo gde kosmièko (koje ne treba oseæati kao teorijsko kosmièko, veæ u njegovom punom obliku) podstrekuje, èini sreænim, zasmejava, klièe i to sve putem duhovno-vatrenih nimfi odgore, tu, u sredini svega, èovek se pretvara u lirsko. On ne oseæa dramsko koje se uzdiže, niti epsko koje se spušta, veæ životno lirsko koje je na istom nivou kao i on, to duhovno tananih oseæanja koje ne pada poput kiše na šumu, niti ne izbija kao vulkan i otkida drveæe, veæ šum u lišæu, naslaðuje se cvatom, piri u vetru. Sve 131

Tabla

Tabla 15

Tabla

ono gde mi u materijalnom slutimo duhovno te nam se srce uzdiže, dah postaje veseo, a duša se spaja sa prirodnim znacima duhovno-duševnog, sve to je na istom nivou na kojem smo i mi i tu živi i tka lirsko i kao da vedrim licem gleda ka višim bogovima, a nešto setnim licem ka nižim; to lirsko se s jedne strane može izgraditi do dramsko-lirskog, a s druge strane do epsko-lirskog u kojem èovek svojim posrednikom, svojim oseæajnim biæem, doživljava okolinu zemlje i sve ono, što kao i on, postoji na Zemlji. Vidite, kada se stvarno stupi u duhovni svet kosmièkih pojava, ne može se zaista ništa drugo uèiniti no dopustiti da iskrivljene - apstraktne predstave postepeno preðu u živo, obojeno, oblikovano biæe. Rekao bih da idejni prikaz sasvim iznenada postaje umetnièki prikaz, jer sve ono što se nalazi oko nas živi u umetnièkom. Zbog toga je preko potrebno probuditi sve one bezobzirno apstraktne pojmovne odredbe (kao što su: fizièko telo, etersko telo, astralno telo, sve ono što je pojmovno idealno, drsko pravolinijski, što neki mogu i da suvo teoretišu i jezivo nauèno da obrazlažu) i prevesti ih u umetnièku boju i formu. To je suštinska potreba Antropozofije. Zbog toga se može i izraziti nada da æe se èoveèanstvo zaista osloboditi naturalizma, pedanterije i prostaštva. Èoveèanstvo je zarobljeno u malograðanstvu, pedanteriji, primitivizmu, abstrakciji, teoriji, pukoj nauci, takozvanoj praksi (jer o pravoj praksi ovde ne može biti govora), duboko je zašlo u sve to i potreban mu je polet. I sve dok taj polet ne postoji, Antropozofija ne može ni da napreduje, jer u neumetnièkom elementu ona ne može da diše. Slobodno može da diše tek u umetnosti. Ako se shvati na pravi naèin, ona æe voditi do umetnièkog, a da pri-tom ne žrtvuje ništa od spoznajnog. DUH I NEDUH U SLIKARSTVU TICIJANOVO DELO “VAZNESENJE BOGORODIÈINO” Dornah, 9. jun 1923.

Danas bih želeo da dodam još nešto predavanjima koja sam održao u poslednjih nekoliko dana. Ranije sam èešæe govorio o duhu jezika. A

132

Vi veæ iz moje “Teozofije” znate da kada se u Antropozofiji govori o duhovnom biæu da se pritom misli na pravo duhovno biæe, isto kao i kada se govori o duhu jezika da se onda misli na pravo duhovno biæe za pojedine jezike u koje se èovek uživljava i koji mu nekako daju snagu iz duhovnih svetova, da bi izrazio svoje misli koje u njemu kao zemaljskom biæu u poèetku postoje kao mrtvo nasledstvo duhovnog sveta. Zbog toga je, u vezi sa Antropozofijom, sasvim prikladno u obliku jezika potražiti smisao koji dolazi iz duhovnih svetova i koji je u izvesnom stepenu nezavistan i od samog èoveka. E sad, veæ sam Vam skrenuo pažnju na to da mi na sasvim poseban naèin oznaèavamo pravi element umetnièkog tj. lepog, i njemu suprotan element. Govorimo o lepom i o njegovoj suprotnosti u pojedinim jezicima - o ružnom. Ako bismo na sasvim odreðeni naèin lepo oznaèili kao i ružno, onda ne bismo više govorili o lepom, pošto je suprotno od mržnje ljubav, veæ bismo govorili o prijatnom. Onda bi morali da govorimo prijatno - ružno. Meðutim, mi govorimo o lepom i o ružnom (Schön/Häßlich) i time iz jezièkog duha stvaramo znaèajnu razliku kada jednu stvar i njen antonim imenujemo na ovakav naèin. Lepo - je u nemaèkom jeziku reè srodna sa reèju - sjaj; u drugim jezicima moraju se pronaæi slièni primeri. Nešto što je lepo (schön) ono i sjaji (scheint), to znaèi iznosi svoje biæe na površinu. To je biæe lepog koje se ne skriva, veæ svoju unutrašnjost prenosi na spoljni oblik. Tako da je lepo ono što svoju unutrašnjost otkriva spoljašnjom formom, a svetleæe je ono što isijava svetlost u svet i otkriva svoje biæe. Ako bismo u tom smislu govorili i o suprotnom od lepog, morali bismo reæi da je to nešto što se skriva, ne svetli, potiskuje svoje biæe, veèito ostaje prikriveno plaštom i ne otkriva se. Kada govorimo o lepom oznaèavamo dakle nešto objektivno. Ako bismo isto tako objektivno govorili o suprotnom od lepoga, onda bismo to morali oznaèiti jednom reèju koja bi kazivala nešto što se skriva, nešto što spolja drugaèije izgleda nego što stvarno jeste. Meðutim, time se udaljavamo od objektivnog i približavamo subjektivnom i samim tim oznaèavamo naš lièni odnos prema onome što se skriva, i shvatamo da to što se skriva mi ne možemo da vidimo, to moramo mrzeti. Dakle, sve ono što nam pokazuje drugaèije lice nego što je ono stvarno, jeste suprotno od lepog. Meðutim, mi to tako prikazujemo ne iz osnove našeg biæa, veæ na osnovu naših emocija, kao nešto što moramo mrzeti zato što se skriva i ne ispoljava. 133

Dakle, ako obratimo pažnju na jezik, onda nam se može objaviti duh jezika. Moramo da se zapitamo: Za èim mi zapravo težimo kada umetnošæu stremimo ka lepom u najširem smislu? Za èim mi onda žudimo? Veæ u samoj èinjenici da iz duha jezika moramo izabrati jednu reè za lepo, reè koja izlazi iz nas samih (kod antonima mi ostajemo u sebi, sa svojim emocijama, mržnjom), veæ u toj èinjenici da mi moramo izaæi iz sebe pokazujemo da se u lepom nalazi veza sa duhovnim svetom van nas. Jer šta tu onda sija? Ono što vidimo èulima nema potrebe da sija, jer ono je tu. Ono što nam sija, što dakle u èulnom isijava i svoje biæe objavljuje u èulnom, to je duhovno. Kada objektivno govorimo o lepo-m kao o lepom, mi tada veæ unapred umetnièko lepo posmatramo kao duhovno koje se kroz umetnost pojavljuje i objavljuje u svetu. Zbog toga je zadatak umetnosti da obuhvati ono što sjaji, što isijava, što se objavljuje, i kao duh prožima i oživljava svet. I svaka prava umetnost traži duhovno. Èak i kada umetnost hoæe da prikaže ružno, muèno (što se takoðe može desiti), onda ona neæe prikazati nešto èulno-muèno, veæ duhovno koje u èulno-muènom objavljuje svoje biæe. Ružno može postati lepo kada se duhovno svetleæi objavi u ružnom. Meðutim, kada umetnièko treba da deluje lepo, onda tu uvek mora da postoji veza sa duhovnim. Dakle vidite, polazeæi od ovog gledišta posmatraæemo sada jednu granu umetnosti, tj. slikarstvo. U poslednjih par dana veæ smo govorili o njemu utoliko pre što se u slikarstvu putem boje, putem svetlosti u boji, objavljuje duhovno biæe. Može se reæi da je u ono vreme kada je èovek još posedovao pravu unutrašnju spoznaju o bojama, mogao na pravi naèin i da se prepusti duhu jezika kako bi boje povezao sa svetom. Kada biste se vratili u stara vremena u kojima je instinktivno vidovnjaštvo bilo uroðeno, onda biste npr. pronašli metale kod kojih kao da se oseæa da oni njihovo biæe objavljuju u boji, a da pritom nemaju zemaljska imena. Postoji veza izmeðu naziva metala i planeta, jer bi bila sramota, ako smem tako da se izrazim, da se ono što se izražava bojom oznaèi samo kao nešto zemaljsko. Boja se posmatrala kao nešto božansko-duhovno, nešto što je samo pozajmljeno zemaljskim stvarima u smislu koji sam Vam razjasnio pre par dana. Kada se u boji zlata oseæalo i zlato, onda se u zlatu nije videlo samo nešto zemaljsko, veæ se u zlatnoj boji videlo i Sunce koje se objavljuje iz kosmosa. Dakle, èovek je gledajuæi boju na zemaljskoj stvari, veæ unapred video nešto što prevazilazi zemaljsko. Tek kada se to uzdizalo do živih stvari, tek onda im se pripisivala njihova sopstvena boja, jer su se žive stvari približavale duhu, te 134

su i smele da odražavaju duh. Oseæa se da životinje imaju svoju boju zbog toga što se u njima duhovno-duševno neposredno objavljuje. E sad, možete se vratiti u stara vremena u kojima se umetnost oseæala u duši. Vidite, tada se uopšte nije ni moglo doæi ni do kakvog slikarstva. Zar ne, ipak nije umetnost obojiti neko drvo zelenom bojom ili ga naslikati - skoro je glupo reæi da neko slika drvo; to nije umetnost, iz razloga što šta god neko i postigao podražavajuæi prirodu, u prirodi je sve ipak uvek lepše i prirodnije. Priroda je uvek punija života. Nema nikakvog smisla kopirati ono što veæ postoji u prirodi. No, èak i pravi slikar to ne èini. Pravi slikar koristi predmet da bi recimo pustio Sunce da sija na tom predmetu, ili da bi posmatrao nekakav refleks boja iz okoline, ili da bi uhvatio stapanje i prelive svetlog i tamnog na tom predmetu. Dakle, postoji predmet koji se slika i, on je uvek samo povod za slikanje. Zato i kažemo da èovek nikada ne slika cvet pod prozorom, naravno, on slika svetlost koja dopire kroz prozor i koju on vidi kroz cvet. Dakle, on slika obojenu svetlost Sunca. To slika. Cvet je samo povod da bi uhvatio svetlost. Ako preðemo na slikanje èoveka, onda to možemo uèiniti èak još duhovnije. Slikati èelo èoveka kao èelo èoveka - onako kako se veruje da se ono vidi - jeste stvarno besmisleno, to nije slikarstvo. Meðutim, ako se slikaju sunèevi zraci na èovekovom èelu ili prigušena svetlost na njemu, igra svetlo-tamnog dakle, sve ono za šta predmet daje povod, ono što u trenutku proðe i što se povezuje s neèim duhovnim, sve to uhvatiti èetkicom i bojom, zapravo i jeste zadatak slikanja. Onome koji ima oseæaj za slikarstvo nije do toga, da recimo u nekom enterijeru posmatra èoveka koji eventualno kleèi pred oltarom. Ja sam jednom prilikom posetio neku izložbu sa svojim poznanikom. Tu smo videli sliku èoveka kako kleèi pred oltarom. Videli smo ga od nazad. Slikar je postavio sebi za zadatak da uhvati sunèev zrak upravo onako kako je on padao na èovekova leða. Kada je moj poznanik video sliku, prokomentarisao je: Meni bi bilo lepše da se èovek vidi spreda! - Elem, vidite i sami da je to interesovanje samo za materijalno, a ne i za umetnièko. On je želeo da slikar izrazi kakav je to èovek, itd. Meðutim, za to postoji samo jedno opravdanje kada želi da se izrazi nešto što bi se opazilo kroz boju. Kada bih ja hteo da prikažem nekog èoveka na bolesnièkoj postelji koji boluje od odreðene bolesti, to bi mogla da bude umetnost ako bih prouèavao boju lica kako bih bolest èulno izrazio. Ako bih, recimo, hteo da predstavim kako se èitav kosmos odražava u 135

èovekovom inkarnatu, u njegovoj boji mesa - i to bi mogla biti umetnost. Meðutim, da slikam gospodina Lemana kako eto, sedi pored mene - to mi kao prvo ni ne bi pošlo za rukom, zar ne, a kao drugo to i nije zadatak umetnosti; umetnost je predstaviti kako ga Sunce obasjava, kako se svetlost presijava o njegove guste obrve. Dakle, treba stiæi do toga da èitav svet deluje na biæe koje slikam. A sredstvo kojim to postižem jeste svetlost - tama, jeste boja, jeste zadržan trenutak koji bi prošao da ga ja ne fiksiram. Takve stvari su ljudi oseæali u vreme koje i nije tako daleko od ovog našeg, kada se nije moglo zamisliti da se Bogorodica Marija predstavlja bez preobraženog lica, to znaèi: lice na kojem preovladava svetlost i na osnovu toga prevazilazi uobièajeno ljudsko shvatanje. Ona se nije mogla zamisliti drugaèije do u crvenoj haljini i plavom ogrtaèu, jer je samo na taj naèin Bogorodica pravilno predstavljena u zemaljskom životu: u crvenoj haljini izražene su sve emocije zemaljskog, u plavom ogrtaèu izraženo je duševno zaogrnuto duhovnim, a u preobraženom licu produhovljenost na kojem preovladava svetlost kao otkrovenje duha. Meðutim, sve ovo se ne shvata na pravi umetnièki naèin dok god se oseæa iskljuèivo ovako kao što sam sada nagovestio. Ja sam to sad donekle preveo na neumetnièki jezik. To se oseæa kao umetnost tek u trenutku kada se iz crvene boje, plave boje i svetloga, svetlost doživi u svom odnosu prema bojama i tami, i to kao svet za sebe, tako da ne postoji ništa više sem boje, a boja èoveku može toliko toga da kaže da se iz nje, iz kontrasta svetlog i tamnog, može iznedriti lik Device Marije. Istinu govoreæi, èovek mora da zna da živi s bojom. Èoveku boja treba da bude nešto što se emancipovalo od teškog materijalizma. Jer se teški materijalizam zapravo odupire boji kad god èovek želi da je upotrebi na umetnièki naèin. Zbog toga se i èitavo slikarstvo opire slikanju sa bojama s palete. Te boje uvek prikazuju izvesnu težinu kada se upotrebe na platnu. S njima èovek ne može da živi. On može da živi samo s teènim bojama. I u životu koji se razvija izmeðu èoveka i teène boje, i u tom posebnom odnosu koji nastaje kada teènu boju samo nanese na platno - razvija se život boje, tada se iz boje može zaista razumeti svet. Tek tada nastaje slikarstvo kada se bojom obuhvati sjaj, otkrovenje, svetlost kao nešto živo, a tek iz tog živog se onda na platnu stvara oblik. Veæ iz toga samo po sebi nastaje jedan svet. Jer ako razumete boju, onda razumete i sastav èitavog sveta. 136

Vidite, Kant je jednom rekao: Dajte mi materiju, a ja æu vam stvoriti svet. - E pa sad, mogli ste mu i dati materiju, ali možete biti sasvim sigurni da on od nje ne bi mogao da naèini nikakav svet, jer se iz materije ne može stvoriti svet. Meðutim, uz pomoæ ustalasanog oruða boja veæ bi se i mogao stvoriti svet. Mogao bi se stvoriti iz tog razloga, što svaka boja ima neposredan, rekao bih, lièan, srodan odnos prema neèem duhovnom u svetu. A mi smo danas više ili manje, u ovom materijalistièkom vremenu, gotovo sasvim izgubili pojam slikarstva, sam èin slikarstva, sa izuzetkom primitivnih poèetaka u impresionizmu, a posebno u ekspresionizmu, no ipak to su samo poèeci. Jer danas veæina uopšte ni ne slika veæ samo kopira oblike i to tako što ih crta, a potom premazuje površinu. Meðutim, to su obojene površine koje nisu naslikane, koje nisu roðene iz boja, iz kontrasta svetlo-tamnog. U svakom sluèaju ne smeju se ove stvari pogrešno razumeti. Ako neko podivlja i poène jednostavno da amaterski reða boje jednu do druge, a pritom veruje da prevazilazi ono što sam ja nazvao crtežom, onda je sasvim sigurno da on neæe postiæi ono što sam mislio. Jer kada sam rekao da treba prevaziæi crtež, pritom nisam mislio da crtež uopšte ne treba da postoji, veæ sam smatrao da crtež treba izvuæi iz boje, izroditi ga bojom. Veæ boja sama daje crtež, potrebno je samo znati živeti u boji. Ovaj život u boji onda vodi prave umetnike do sposobnosti da ne vode raèuna o preostalom svetu i da svoja umetnièka dela stvaraju samo iz boja. Pogledajmo npr. Ticijanovo delo “Vaznesenje Bogorodièino”. To je jedno umetnièko delo, rekao bih, prepuno starih umetnièkih principa. Tu više ne postoji onaj živi doživljaj boje kao kod Rafaela i naroèito kod Leonarda, meðutim, tu ipak postoji jedna vrsta tradicije, tako da se on i nije mnogo udaljio od tog života u boji. Pokušajte da doživite ovo Ticijanovo delo. Kada ga pogledate, možete da kažete - ovde je zeleno, ovde crveno, a ovde plavo. Jeste, no pogledajte sada svaku boju ponaosob. Ako posmatrate šta to pojedine boje, kako bih rekao, zajedno govore, onda æete osetiti kako je on živeo u obojenom i kako je zaista u ovom sluèaju iz njega dobio ova tri sveta. Posmatrajte samo taj predivan sled ova tri sveta. Dole su apostoli koji doživljavaju Marijino vaznesenje. Pogledajte samo kako ih je stvorio iz boje. Zahvaljujuæi boji vidi se kako su oni vezani za zemlju, no ne oseæa se težina boja, veæ se oseæaju samo tamne boje na donjem delu Ticijanove slike i kroz tamu se doživljava vezanost apostola za zemlju. U èitavom sklopu boja na Bogorodièinom 137

liku doživljava se meðucarstvo. Ona je još uvek donjim delom povezana sa zemljom. Ako budete imali priliku za to, pogledajte na slici kako se u boji Marijinog lika u donjem delu širi prigušena tamna boja da bi onda preovladala svetlost kako bi veæ treæe carstvo u punom sjaju obuhvatilo Marijinu glavu koja bi onda i sama nadmašivala svojim sjajem; bojom je takoðe naznaèeno da su noge i dalje vezane za zemlju. Pogledajte samo kako je u unutrašnjem doživljaju boje zaista podeljeno donje carstvo, meðucarstvo, nebesko carstvo i prihvatanje Bogorodice od Boga Oca. Kako biste razumeli ovu sliku morate upravo zaboraviti na sve ostalo, i èitavu stvar posmatrati s aspekta boje, jer su kroz boju ovde izražena tri stepena sveta, a ne misaono, ne intelektualno, veæ sasvim umetnièki. Može se reæi da je za slikarstvo sasvim neophodno obuhvatiti ovaj sjajni svet, svet sjajne objave u kontrastu svetlo-tamnog i u samoj boji, kako bi se umetnièko uzdiglo iznad zemaljsko-materijalnog, a opet ispod duhovnog. Jer kada bi se ono i podiglo do duhovnog, onda više ne bi ni bilo sjaja, prešlo bi u mudrost. Meðutim, mudrost nije više umetnost, mudrost dopire do neoblikovanog carstva Božjeg. Zbog toga bi se moglo reæi: Kod pravog umetnika koji prikazuje ovako nešto kao Ticijan “Vaznesenje Bogorodièino”, mi i sami oseæamo da kada pogledamo to prihvatanje Marijino od Boga Oca, bolje reèeno, njenu glavu, da se ne bi smelo iæi dalje u postupku prikazivanja svetlosti. Stiglo se do krajnje granice. U istom trenutku ako bi se krenulo dalje prešlo bi se u intelektualno, a to nije umetnost. Ne sme se dodati ni najmanja stvar u prikazu svetlosti. Jer ako bi se isuviše oštro prešlo u konture, to bi postalo intelektualno, tj. neumetnièko. U stvari, u gornjem delu slika je zaista u opasnosti da preðe u neumetnièko. Slikari posle Ticijana upravo su to i uèinili. Pogledajte samo prikaz Anðela do u Ticijanovo vreme. Zar ne, kad god dospemo do nebeskog regiona, dolazimo do Anðela. Obratite pažnju kako je samo brižljivo prikriven izlazak iz boje. U vreme pre Ticijana, a na neki naèin i na njegovom primeru, možete ako hoæete da se upitate: Zar Anðeli ne bi mogli biti i oblaci? - Naime, ako to ne možete uèiniti, ako ne možete barem ostati u nedoumici da li je to privid ili ne, ili ako veæ sasvim odluèite da to nije privid i preðete u postojanje duhovnog, onda prestaje umetnièko. Ako obratimo pažnju na 17. vek, tu je stvar sasvim drugaèija. Tu se veæ sam materijalizam umešao u prikazivanje duhovnog. Veæ i sami primeæujete kako su Anðeli naslikani, rekao bih, ne na umetnièki naèin, veæ rutinski, što se moguæe brže moglo; za te Anðele mi se više ne 138

možemo zapitati da nisu to možda oblaci. Da, tu veæ poèinje umovanje, tu prestaje umetnost. Ako se sad opet vratimo na apostole, onda nas obuzima oseæaj da je jedino umetnièko na ovoj slici zapravo Bogorodica. U gornjem delu vreba opasnost da æe sve preæi u èistu mudrost bez oblika. Ako se zaista dostigne ova bezobliènost, onda to prelazi, rekao bih, na neki naèin u umetnièko savršenstvo, jer se umetnik odvažio da priðe sve do ponora gde bi se svakim novim korakom moglo samo crtati. Meðutim, crtanje nije isto što i slikanje. Dakle, tu gore, približavamo se mudrosti. A veliki umetnik je onaj koji u èulno unosi što više mudrosti, koji, pokušaæu da se konkretno izrazim, ima sposobnost da od Anðela koje slika stvori prividne okrugle oblake koji trepere u svetlosti. Od donjeg dela slike prelazi se na lepotu, na samu Bogorodicu, koja kao da lebdi u mudrosti, a Ticijan ju je mogao lepo oblikovati samim tim što ona još uvek nije prispela, veæ još stremi ka visinama. Sve to ostavlja takav utisak da imamo oseæaj da kada bi se ona još malo uzvinula, da bi morala preæi u mudrost. Tu umetnost nema više šta da kaže. Ako li se spustimo malo niže, onda stižemo do apostola, tu razmišljamo: Umetnik u bojama traži naèin da apostole predstavi vezane za zemlju. - Meðutim, tu vreba jedna druga opasnost. Ako bi se Bogorodica nalazila samo malo niže, onda je on ne bi mogao prikazati u svoj njenoj unutrašnjoj lepoti. Jer da se Bogorodica nalazila nešto niže (mada nema ni razloga za tako nešto), da sedi meðu njima, ona ne bi mogla da izgleda ovako kako izgleda izmeðu neba i zemlje. Ne bi mogla nikako tako da izgleda. Jer vidite i sami, dole stoje apostoli u svojoj smeðoj boji, Bogorodica se tu ne uklapa. Jer mi u tom sluèaju ni ne bismo mogli da ostanemo pri tome da apostoli u sebi nose zemaljsku težinu. Zbog toga to i mora drugaèije da izgleda. U suprotnom bi poèelo da se crta. Sve to možete zakljuèiti samo na osnovu ove karakteristiène Ticijanove slike. A zbog èega? Braon boja sama po sebi zapravo ni ne može da predstavi lepotu takvu kakva je Bogorodica u stvari, tu se mora predstaviti nešto što ni ne odgovara mnogo lepome. No i to mora biti lepo samim tim što se objavljuje nešto drugo, od onoga što se smatra lepim. Vidite, kada bi Bogorodica sedela ili stajala meðu apostolima u istoj boji, to bi onda bilo stvarno uvredljivo. Bilo bi užasno uvredljivo. Sada govorim samo o ovoj slici, ne govorim o tome da bi svaki prikaz Bogorodice kako stoji na zemlji bio za umetnika uvredljiv, meðutim, što se tièe ove slike, za 139

svakoga koji je posmatra na umetnièki naèin bilo bi kao šamar videti Bogorodicu kako stoji na zemlji. Zašto? Vidite, kada bi ona stajala s apostolima u istoj boji, onda bi se moralo reæi da je umetnik Bogorodicu predstavio kao punu vrlina. U stvari, on je tako prikazao apostole. Ne možemo ni da zamislimo ništa drugo nego da apostoli puni vrlina gledaju naviše. Meðutim, što se tièe Bogorodice mi to ne možemo reæi. Kod Bogorodice je toliko oèigledno da njene vrline ne smemo naglašavati. To bi bilo isto kao kada bismo želeli da Boga prikažemo s puno vrlina. Ono što se podrazumeva, što postoji, što je bivstvo samo, to se ne sme predstaviti samo pukim spoljašnjim prividom. Zbog toga Bogorodica mora da lebdi, mora da se nalazi u predelu u kojem æe biti iznad vrlina, u kojem se za nju neæe moæi na osnovu boje kazati da je puna vrlina, kao što se i za Boga samog ne može reæi da ima vrlina. On je vrlina sama. Meðutim, ova reèenica je apstraktna i ona bi se više uklapala u filozofske misli. To nema nikakve veze s umetnošæu. No, što se tièe apostola mi moramo priznati da je umetniku pošlo za rukom da uz pomoæ boje predstavi apostole kao ljude pune vrlina. Oni imaju vrline. Pokušajmo da se ponovo približimo duhu jezika. Šta zapravo znaèi biti pun vrlina (tugendhaft sein)? To znaèi biti valjan (tauglich sein); jer je vrlina u vezi sa valjanošæu, sa sposobnošæu da se bude valjan, da se doraste nekoj stvari, da se nešto može - sve to znaèi biti pun vrlina (tugendhaft). Meðutim, konaèno se dolazi i do toga na šta se misli kada se pomisli na vrlinu, recimo kao što je to predstavio Gete, koji je govorio o trojstvu mudrosti, sjaja i snage, tj. o vrlini u tom smislu. Sjaj = lepota, umetnost. Mudrost = ono što prelazi u spoznaju, saznanje bez oblika. Vrlina, snaga = ono što je zaista valjano, što je sposobno za nešto znaèajno. Vidite, ovo trojstvo cenilo se još od davnina. Da mi je neki èovek u davna vremena rekao da mu je preko glave kada ljudi prièaju o istinitom, lepom i dobrom, ja bih mu verovao, jer onaj koji želi da govori u frazama, taj æe i govoriti o istinitom, lepom i dobrom. - Meðutim, samo ako se osvrnemo na starija vremena, videæemo da sve ove stvari èovek doživljava svom svojom dušom. želeo bih da kažem da se sa aspekta lepog, sa aspekta umetnosti, i na Ticijanovoj slici u gornjem delu može videti mudrost, ali ne sama mudrost, jer je ona još u umetnosti i iz nje zraèi, naslikana; u središnjem delu je lepota, u donjem je vrlina, valjanost. No, ispitaæemo sada suštinu, znaèaj valjanosti. Uz pomoæ duha 140

jezika dospevamo do dubine stvaralaèke duše jednog jezika. Onaj koji stvari samo površno posmatra, njemu bi moglo da padne na pamet i ovako nešto: bio jednom u crkvi neki bogalj i slušao propoved nekog sveštenika koji se služio najrazlièitijim frazama, kako je na svetu sve dobro i lepo i korisno. Bogalj je na kraju saèekao sveštenika kod izlaza iz crkve i pitao ga: Rekli ste da je po Božjoj zamisli sve na svetu dobro, da li je i na meni onda sve u najboljem redu? Sveštenik mu je odgovorio: Za jednog bogalja jeste i više nego dobro! - Kada se stvari posmatraju ovako površno, onda se ne dopire do suštine, zar ne? Današnji naèin posmatranja sveta gotovo je u svim domenima upravo tako površan. Ljudi se danas sasvim pretrpavaju takvim površnim karakteristikama, definicijama, i uopšte ni ne primeæuju da se sa svojim idejama samo vrte u krug. Što se tièe vrlina, nije stvar u tome da smo mi sposobni da nešto uradimo, veæ da smo sposobni za nešto duhovno, da kao ljudi pronaðemo svoje mesto u duhovnom svetu. I samo takvi ljudi su, u pravom smislu te reèi, puni vrlina, potpuni ljudi koji svojom voljom ne samo otkrivaju veæ ostvaruju duhovno u sebi. Time se stupa u oblast koja se doduše nalazi u èoveku, ali dopire i do religioznog, koja se više ne nalazi u oblasti umetnièkog, a još manje u oblasti lepog. Sve u svetu je stvoreno na taj naèin da ima i svoj suprotni pol. Samim tim se i na Ticijanovoj slici može reæi da je umetnik u gornjem delu slike iznad Bogorodièine glave došao u opasnost da istupi iz domena lepote. Tu je na ivici mudrosti. U donjem delu slike je na ivici nekog drugog ponora. I dok god prikazujemo vrlinu, dakle nešto što èovek iz duhovnog treba da ostvari u svom sopstvenom biæu, tada uvek nanovo istupamo iz lepog, iz umetnièkog. Ako pokušamo da naslikamo èoveka koga odlikuju vrline shvatiæemo da to možemo uèiniti samo onda ako vrlinu okarakterišemo spoljašnjim sjajem, a što se mene tièe i u poreðenju s njenom suprotnošæu, tj. porokom. No i sam umetnièki prikaz vrline ne prikazuje više umetnost; u naše vreme ljudi su se veæ udaljili od umetnosti. A kako se i ne bismo udaljili od umetnosti kada su se jednostavno vratili sirovi naturalistièki odnosi u kojima nema nièeg duhovnog. Bez duhovnog nema ni umetnièkog. Iz tog razloga se u današnje vreme u impresionizmu i ekspresionizmu i javlja težnja ka duhovnim vrednostima. Iako je to sve samo poèetak ipak predstavlja mnogo više od neumetnièkog modela sirovog naturalizma. Ako pojam umetnièko - lepog 141

shvatite na ovaj naèin, onda æete npr. i moæi da shvatite pojavu tragiènog u umetnosti. Èovek koji se okreæe svojim mislima i vodi svoj život na intelektualan naèin, ne može nikad da bude tragièan. Ni èovek koji smerno živi pun vrlina, ne može biti tragièan. Tragièan može postati samo onaj koji na neki naèin stremi ka demonskom, to znaèi ka duhovnom. Odreðena osoba postaje tragièna tek onda kada se u njoj nalazi demonsko, bilo u dobrom ili rðavom obliku. Danas je vreme takvo da èovek postaje slobodan i da demonski èovek zapravo predstavlja anahronizam. Èitav smisao pete postatlantske epohe zasniva se na tome da èovek iz demonskog biæa izrasta u slobodnog èoveka. Meðutim, samim tim što èovek postaje slobodan, nestaje takoreæi i moguænost za opstanak tragiènog. Ako posmatrate stare tragièke junake, veæinom likove iz Šekspirovih dela, onda æete primetiti suštinu demonskog koja vodi ka tragiènom. Tu gde èovek predstavlja pojavu demonsko-duhovnog sveta, tu gde kroz njega zraèi demonsko-duhovno, gde se objavljuje, gde èovek na neki naèin postaje medijum demonskog, tu je stvorena moguænost za tragièno. U tom smislu ono više ili manje nestaje, iz razloga što se èovek kao slobodno biæe mora osloboditi demonskog. Do danas on to još nije uèinio. On upravo u današnje vreme ulazi u demonsko. To u stvari i predstavlja veliki zadatak, misiju, našeg vremena da se èovek izbori iz demonskog i postane slobodan. Meðutim, kada se oslobodimo unutrašnjih demona koji od nas prave tragiène liènosti, onda se tim teže oslobaðamo spoljašnjih demona. Jer u trenutku kada èovek stupi u kontakt sa spoljnim svetom, onda i za novijeg èoveka poèinje neka vrsta demonskog. Naše misli moraju da budu sve slobodnije i slobodnije. I kao što sam predstavio u svojoj “Filozofiji slobode” - kada misli postanu impulsi za volju, onda i volja postaje slobodna. To su suprotnosti koje se mogu osloboditi, slobodne misli i slobodna volja. Izmeðu toga nalazi se preostali ljudski deo koji je u vezi s karmom. I kao što je demonsko nekada vodilo do tragiènog, tako æe i kod modernog èoveka doživljaj karme moæi da dovede do duboke duševne tragike. Tragedija æe pak moæi da doživi procvat, tek onda kada ljudi budu doživeli karmu. Dok god se zadržavamo u svojim mislima, do tada smo slobodni. Kada misli pretvorimo u reèi, one više ne pripadaju nama. Šta sve može da nastane od samo jedne moje izgovorene reèi! Neko drugi je prihvata. Obavija je drugim emocijama, drugim oseæajima. Reè živi dalje. Time što reè putuje od jednog èoveka 142

ka drugom, ona postaje moæ (koja je zapravo) proistekla iz samog èoveka. To je njegova karma kojom je on povezan sa svetom, a koja se opet može sruèiti na njega. Tu može nastati tragièno i to na osnovu reèi koja predvodi èovekovo postojanje i koja ne pripada nama veæ duhu jezika. Mi upravo danas vidimo èoveèanstvo kako je, rekao bih, sklono tragiènoj situaciji i to zbog precenjivanja jezika, reèi. Narodi se po jezicima razdvajaju u razlièite grupe, žele da se na osnovu jezika podele. To predstavlja osnovu za tragiku ogromnih razmera koja æe se još u ovom veku survati na Zemlju. To je tragika karme. Kada bi o doživljenoj tragici mogli da govorimo kao o demonskoj tragici, onda bi i o buduæoj tragici morali da govorimo kao o tragici karme. Umetnost je veèna, menjaju se samo njene forme. Ako uzmete u obzir da svugde postoji veza izmeðu duhovnog i umetnièkog, onda æete i razumeti da je umetnièko zapravo to èime se stvarajuæi je i uživajuæi u njoj dopre do duhovnog sveta. Pravi umetnik može i u pustinji bez ikoga da stvori sliku. Njemu je svejedno ko æe od ljudi da vidi tu sliku i da li æe je neko uopšte i videti, jer on ju je stvarao u jednoj drugoj zajednici, stvorio ju je u duhovno-božanskoj zajednici. Bogovi su ga nadgledali. U njihovom okruženju ju je stvorio. Šta umetniku znaèi da li æe se neki èovek diviti njegovoj slici ili ne. Zbog toga umetnici mogu da budu i potpuno sami. Meðutim, s druge strane èovek ni ne može da bude umetnik, a da svoje biæe ne prikaže svetu koji posmatra kao duhovni. Ako se negde izgubi ova duhovna veza, onda se menja i sama umetnost, meðutim ona se više ili manje preobražava u neumetnost. Vidite, umetnik može da stvara samo onda ako se umetnièko delo nalazi u vezi sa celim svetom. Stari umetnici su toga i bili svesni kada su npr. slikali po zidovima crkve, jer su te slike bile vodièi za vernike, ispovednike, - to su umetnici znali; sve se to nalazilo u zemaljskom životu tim pre što je ovaj zemaljski život prožet duhovnim. Ne može postojati ništa gore od toga, nego da se slika samo za izložbe. U osnovi je najgore videti izložbu slika ili skulptura gde se sve moguæe nalazi preko reda, gde jedno pored drugog stoje dela koja uopšte ne bi trebalo tako da stoje, jer je to potpuno besmisleno. Samim tim što je oslikavanje crkvi i kuæa prešlo u slikanje slika, mislim da je ono i izgubilo pravi smisao. Kada je slika uokvirena, jedva da se nešto može i zamisliti; to je kao da gledamo kroz prozor i to što vidimo nalazi se napolju - i ništa više od toga. Meðutim, ipak je najgore slikati samo za 143

izložbe! O tome više nema ni govora. Zar ne, razdoblje koje na izložbi uopšte i vidi bilo kakvu moguænost za umetnost, upravo je i izgubilo vezu s umetnošæu. Jednostavno to zakljuèujete na primeru svega što se mora uèiniti za produhovljenje kulture, kako bi se opet pronašao put ka duhovno-umetnièkom. Na primer, izložbe se moraju sasvim prevaziæi. Sigurno je da pojedini umetnici oseæaju gaðenje prema izložbama, meðutim živimo u vreme u kojem mišljenje pojedinca ne znaèi baš mnogo, jer i ne može samo da uplovi u globalni svetski poredak koji bi vodio ljude do ponovne totalne slobode kao što je to davno bio sluèaj kada su i nastale prave kulture, jer èinjenica je da mi danas ni nemamo pravu kulturu. Pri stvaranju pravih kultura i samim tim i prave umetnosti mora da uèestvuje i duhovni pogled na svet. MERA, BROJ I TEŽINA - BOJA BEZ TEŽINE KAO ZAHTEV NOVOG RAZVOJA SLIKARSTVA Dornah, 29. jul 1923.

Tokom života na Zemlji èovek menja svoja stanja svesti izmeðu bdenja, spavanja i sna - to smo veæ razmatrali ovih dana. U malom ciklusu predavanja povodom skupa delegata upravo sam i pokušao da rastumaèim èitav znaèaj sanjanja. Danas æemo zapoèeti sa pitanjem: Da li je u biti èoveka kao zemaljskog biæa da živi u ova tri stanja svesti?

144

Mora nam biti potpuno jasno da u okviru zemaljskog postojanja samo èovek živi u ova tri stanja svesti. Kod životinja je to sasvim drugaèije. životinji nedostaje onaj duboki san bez snova koji je uglavnom karakteristièan kod èoveka izmeðu uspavljivanja i buðenja, osim toga životinja isto tako nije ni posve budna kao èovek kad se probudi i pre nego što treba da zaspi. Budno stanje životinje zapravo lièi na èovekov san. Samo što su svesni doživljaji viših životinja odreðeniji, ispunjeniji, mogao bih èak reæi - slièni nestalnim èovekovim snovima. No s druge strane životinja se nikad ne nalazi u tako visokom stepenu besvesnog stanja kao što je to èovek u dubokom snu. Zbog toga se životinja u istoj meri ni ne razlikuje od svog okruženja kao èovek. Na ovaj naèin životinja ni nema spoljašnji i unutrašnji svet poput èoveka. Ako bismo preveli na ljudski jezik to bi znaèilo da u tupoj svesti viših životinja živi vera da one èitavo svoje unutrašnje biæe smatraju kao deo spoljašnjeg sveta. Kada životinja vidi biljku, ona nema oseæaj da je tu, izvan nje, jedna biljka, a da je ona zapravo biæe za sebe, veæ životinja neposredno doživljava odreðenu simpatiju ili antipatiju prema toj biljci. Na neki naèin životinja u sebi oseæa ono što biljka ispoljava. Èinjenica je da u današnje vreme ljudi mogu da primete tako malo toga što im se ne prikazuje na sasvim oèigledan naèin - i upravo je to razlog zbog kojeg im se i skriva moguænost da spaze ovu istinu, veæ na osnovu samog ponašanja životinje. Samo kod èoveka postoji ovako oštra i jasna razlika izmeðu njegovog unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Zbog èega èovek priznaje postojanje spoljašnjeg sveta? Odkud kod njega uopšte potreba da pravi razliku izmeðu unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta? Ta potreba se javila zbog toga što se u toku sna njegovo Ja i njegovo astralno telo odvaja od fizièkog i eterskog tela, može se reæi da on u snu svoje fizièko i etersko telo prepušta same sebi i nalazi se sa onim što pripada spoljašnjem svetu. U toku sna mi delimo sudbinu spoljašnjih stvari. Isto kao što su u budnom stanju stolovi i klupe, drveæe i oblaci izvan našeg fizièkog i eterskog tela, pa ih nazivamo spoljašnjim svetom, isto tako u toku sna naše astralno telo i naše sopstveno Ja pripadaju spoljašnjem svetu. Upravo iz tog razloga se u toku sna nešto i dogaða. Da bismo videli šta se to u stvari dogaða, poðimo prvo od sasvim normalnog budnog stanja. Izvan nas su predmeti. Nauèno mišljenje je postepeno dovelo do toga da se prihvati postojanje samo onih fizièkih 145

stvari u svetu koje se mogu premeriti, izmeriti i prebrojati. Sadržaj naše nauke odreðen je težinom, merom i brojem. Koristimo raèunske operacije koje su nekada važile za zemaljske stvari, premeravamo stvari, ocenjujemo ih. I to èemu odredimo težinu, masu i broj, to nam zapravo i predstavlja fizièki svet. Neko telo ne bismo ni smatrali fizièkim, ako njegovo postojanje ne bismo mogli da dokažemo uz pomoæ vage. Meðutim, boje, tonovi, èak i oseæaji toplote i hladnoæe, zapravo svi èulni opažaji, onda lebde negde iznad stvari koje se mogu meriti i brojati. Ako želimo da odredimo neku fizièku stvar, onda je to što èini njegovo stvarno fizièko biæe upravo ono što se može meriti i brojati i sa èim fizièar želi jedino da ima posla. O boji i tonu on kaže: Da, i tu se dogaða nešto što ima veze sa merenjem i brojanjem. - I pojavu boje on razjašnjava na isti naèin: Spolja se nalaze oscilacije koje utièu na èoveka i te utiske on oznaèava kao boje, tonove itd. - Zapravo bi se moglo reæi da sa svim ovim stvarima: tonovima, bojama, toplotom i hladnoæom, fizièar ni ne zna šta bi mogao da uèini. On ih posmatra kao svojstva neèega što bi on mogao da odredi uz pomoæ vage ili èistom raèunicom. Boje su prilepljene za fizièko, iz fizièkog se odvaja ton, iz fizièkog se izvija toplota ili hladnoæa. Kaže se: nešto što ima težinu, ono ima i crvenu boju, crveno je. Kada je èovek u stanju sna, onda se nešto drugo dešava s njegovim Ja i astralnim telom. Tada se stvari uopšte ne mere, ne broje i ne odreðuju. Tada stvari ne postoje na osnovu zemaljskih merila. Dok spavamo oko nas nema stvari koje bismo mogli da premerimo, i koliko god to èudno izgledalo, koje bismo mogli neposredno i da izbrojimo. Nikakva se merila ne mogu upotrebiti na našem Ja ili astralnom telu u toku sna. Meðutim, ono što tada postoji jesu, ako smem tako da se izrazim, èulni oseæaji koji slobodno lebde. Samo što èovek u stanju razvoja u kakvom je danas ne može da opazi talas crvene boje, talas tona, itd. Èitava stvar bi se mogla šematski prikazati na sledeæi naèin. Moglo bi se reæi: Na zemlji imamo èvrste stvari koje se mogu meriti [ljubièasti lukovi], i na te stvari prianjaju u neku ruku crvena i žuta boja, dakle ono što èula opažaju na telima. Dok spavamo, žuta predstavlja telo koje se slobodno kreæe, crvena takoðe, one ne zavise od uslova težine, veæ slobodno lebde. Isto se dešava i sa tonom: ne zvoni zvono, veæ lebdi zvuk. 146

I kada vidimo nešto u ovom našem fizièkom svetu, onda mi to nekako podižemo; to je prvo samo stvar, jer bi inaèe moglo da nam se priviða. Tome se mora pridružiti i težina. Zbog toga je èovek tako sklon da Tabla 16

sve ono što se pojavljuje u fizièkom svetu, a on to pritom ne oseæa kao da ima težinu (kao što je to sluèaj s bojama duge), posmatra kao privid. Ako otvorite bilo koju knjigu fizike u njoj æete naæi objašnjenje da je to samo privid. Realna je samo kap kiše. I u nju se ucrtavaju linije koje ne oznaèavaju baš ništa od onoga što se tu stvarno nalazi; one se zamišljaju u prostoru i nazivaju zracima. Meðutim, tu ne postoje zraci. Zato se i kaže da to oko projektuje. Ova projekcija onda i predstavlja nešto što se u fizici upotrebljava na veoma èudan naèin. Dakle, zamisliæemo sada da posmatramo neki crveni predmet. Kako bi se uverili da to nije privid, mi ga podižemo i on je težak: time je on dokazao svoje postojanje. Onaj koji se osvešæuje van svog fizièkog i eterskog tela, u svom Ja i svom astralnom telu, taj shvata da veæ u bojama i zvucima koji slobodno lebde postoji nešto; no to je nešto sasvim drugo. U boji koja slobodno lebdi postoji tendenca da se ona udalji daleko od sveta; ona u sebi ima protivtežu. Stvari na zemlji teže ka središtu Zemlje [vidi crtež na strani 147, strelica nadole]; a boje koje lebde teže slobodno ka svemiru [strelica naviše]. I tu postoji nešto što lièi na meru. To naime opažamo onda kada vidimo negde neki mali crvenkasti oblak i ovaj mali crvenkasti oblak je, što se mene tièe, oivièen moænom žutom bojom: 147

Tabla 16

Tabla 17

Tabla 17

I to se meri, ali kvalitativno - crvenom, sjajnijom bojom meri se manje sjajna, žuta boja. I kao što bi Vam fizika rekla: Ovo je pet metara -tako Vam ovde crvena boja govori [pogledaj crtež]: Ako bih se proširila, onda bih se pet puta više približila žutoj boji. Moram se proširiti, moram biti jaèa, tek onda æu preæi u žutu boju. - Na taj naèin se ovde meri. Ovde je još teže razjasniti brojanje, jer kad brojimo onako kako mi znamo, onda uglavnom brojimo samo grašak ili jabuke koji jednostavno stoje jedno pored drugog. I uvek imamo oseæaj da kada od jedinice

napravimo dvojku, da je onda toj jedinici sasvim svejedno da se pored nje nalazi još i dvojka. U životu èoveka to je drugaèije; tu je ponekad jedinica prepuštena dvojci. No, to veæ prelazi u duhovni svet. Meðutim, što se tièe prave matematike, uvek je svejedno kako se deli i šta se sabira.

Kod nas to nije sluèaj. 148

Ako ovde negde postoji neka jedinica [pogledaj crtež] odreðene vrste, onda ona zahteva još tri ili pet istih. To uvek ima neki unutrašnji odnos prema neèem drugom, tu broj predstavlja stvarnost. I kada postajemo svesni kako to izgleda kada se sa Ja i astralnim telom nalazimo spolja, onda dolazimo do toga da odreðujemo stvari kao što su masa, broj i težina, ali na suprotan naèin. I onda kada nam gledanje i slušanje više ne predstavlja samo neodreðeno talasanje crvene i žute boje i tonova, veæ kada poènemo da i u tim stvarima oseæamo neki red, onda opažamo duhovna biæa koja se ostvaruju, realizuju u tim èulnim oseæajima. Tada stupamo u pozitivni duhovni svet, svet i delatnost duhovnih biæa. Isto kao što na Zemlji stupamo u život i delatnost zemaljskih stvari, tako što ih merimo, brojimo, isto tako dolazimo i do saznanja o duhovnim biæima tako što prisvajamo samo ono kvalitativno, ono što predstavlja suprotnost težinskom stanju, odnosno ono što želi da se lagodno proširi i u svemirski prostor, ono što boju meri bojom. Ova duhovna biæa prožimaju i sve ono što obuhvata carstvo prirode. U budnom stanju èovek vidi samo spoljašnju stranu minerala, biljaka i životinja. Meðutim, dok spava, on se nalazi sa svim duhovnim što živi u ovim biæima prirodnog carstva. I kada se potom prilikom buðenja opet vraæa u sebe, onda njegovo Ja i astralno telo zadržavaju naklonost, afinitet prema spoljašnjim stvarima i time navode èoveka da prizna spoljašnji svet. Kada èovek ne bi bio organizovan tako da mu je potreban san, onda on ne bi ni priznavao spoljašnji svet. Naravno da to ne zavisi od toga da li neko pati od nesanice. Jer ja nisam govorio o varijanti da èoveku uopšte ne treba san, veæ o tome da on nije organizovan tako da mu je potreban san. Radi se o ureðenju za odreðene aktivnosti. Zbog toga se èovek i razboli kada ne može da spava, jer nesanica nije usklaðena s njegovim biæem. Stvari su zaista takve: Baš zbog toga što èovek tokom spavanja prebiva sa stvarima spoljašnjeg sveta, a kada se probudi naziva ih spoljašnjim svetom, upravo zbog toga on i dospeva do njega i posmatra ga kao takvog. Èovekov odnos prema spavanju pruža zemaljski pojam stvarnosti. Kako? E pa ovako, za nas je stvarnost nešto spoljašnje što na pravi naèin možemo u sebi da reprodukujemo kada to spoljašnje ispravno doživimo. Meðutim, za to nam je neophodno unutrašnje ustrojstvo za san. Ne bismo imali nikakav pojam o stvarnosti kada naše ureðenje ne bi bilo takvo da nam je potrebno spavanje. Tako da možemo da zakljuèimo: 149

crvene i bele taèke

Tabla 17

Zahvaljujuæi stanju sna mi imamo i istinu. Da bismo se prepustili istini stvari, moramo izvesno vreme u svom postojanju da provedemo sa tim stvarima. Stvari nam nešto govore o sebi samo onda kada tokom spavanja svom svojom dušom prebivamo uz njih. Druga je stvar sa stanjem sna. Kao što sam Vam i napomenuo u kratkom ciklusu predavanja povodom skupa delegata, san je povezan sa seæanjem, s unutrašnjim duševnim životom, prvenstveno sa onim što živi u seæanju. Kada je san ispunjen svetom tona i boja koje slobodno lebde, onda smo mi na pola izvan svoga tela. Kada sasvim uronimo u san onda iste snage koje se poput živih talasa razabiraju u snu postaju snage seæanja. Onda se i mi sami na isti naèin ne razlikujemo od spoljašnjeg sveta. Tada se mi sami poklapamo sa spoljašnjim svetom, tada sa svojim simpatijama i antipatijama živimo tako snažno u spoljašnjem svetu da stvari ni ne oseæamo kao simpatiène ili antipatiène, veæ se sama simpatija i antipatija slikovito prikazuju. Ako u nama ne bi postojala moguænost da sanjamo i da u sebi produžavamo te snage sna, onda ne bismo ni imali lepotu. Sama èinjenica da u nama postoji sklonost ka lepoti, poèiva na tome da mi možemo da sanjamo. Naše prozaièno bivstvo ima da zahvali snazi sna što mi imamo seæanje; što se tièe postojanja umetnièkog u èoveku, mi zahvaljujemo opet istoj snazi sna što nam je podarila lepotu. Dakle: stanje sna povezano je sa lepotom. Naèin na koji oseæamo i stvaramo nešto lepo slièan je sa nestalnom, delotvornom snagom sanjanja. Prilikom doživljaja i stvaranja lepog oseæamo se i to upravo samo upotrebom svog fizièkog tela - slièno kao što se oseæamo dok sanjamo kada smo izvan svog fizièkog tela ili samo jednom polovinom povezani sa njim. Postoji vrlo malo razlika izmeðu snova i života u lepoti. U današnje materijalistièko vreme ljudima je ponestalo duha da primete ovu malu razliku, te jedva i da postoji svest o èitavom znaèaju lepote. Èovek se u snu mora obavezno tome predati kako bi doživeo ove slobodne valove. No, kada se èovek preda slobodi, tom unutrašnjem raðanju slobodne volje, dakle kada bude bio svestan te razlike i živeo u njoj, onda on više neæe imati oseæaj da je to isto kao i sanjanje, pošto je isto upravo onda kada se upotrebe snage fizièkog tela. Danas æe ljudi morati dugo da razmišljaju o tome na šta se to mislilo kada se govorilo o “haosu”. Postoje najrazlièitije definicije reèi “haos”. U stvarnosti se on može okarakterisati samo na sledeæi naèin: Kada èovek stupi u stanje svesti u kojem prestaje doživljaj težine i zemaljske 150

mere, a stvari poèinju da postaju lagane, ali još ne žele da preðu u svemir, nego se još drže u horizontali, u ravnoteži, i kada išèeznu èvrste granice i kada se valovita nesigurnost sveta još uvek posmatra fizièkim telom, ali i uz pomoæ duševne konstitucije sna, tada èovek posmatra haos. A san je samo senovito talasanje haosa u èoveku. Još su u Grèkoj ljudi oseæali da se fizièki svet ne može ulepšati. Fizièki svet je eto nužda prirode, on je takav kakav je. Ulepšati se može samo ono što je u haosu. Kada se haos pretvori u kosmos onda nastaje lepota. Zbog toga su haos i kosmos pojmovi istog znaèenja. Kosmos, koji zapravo oznaèava lep svet, ne može se stvoriti od zemaljskih stvari, veæ samo od haosa i to oblikovanjem haosa. A ono što se èini sa zemaljskim stvarima je samo materijalno podražavanje oblikovanog haosa. To je sluèaj sa svim umetnièkim. U Grèkoj je još postojala živa zamisao o odnosu haosa prema kosmosu. Jer je tu misterijska kultura još imala izvesnog uticaja. Meðutim, ako obiðemo sve ove svetove (svet u kojem je èovek svestan dok spava i svet u kojem je èovek polusvestan u stanju sna) i zaðemo svugde, dobrotu neæemo naæi nigde. Biæa unutar nje su od svog prapoèetka predodreðena da budu puna mudrosti. U njima se nalazi delotvorna mudrost, u njima se nalazi lepota. Meðutim nema nikakvog smisla govoriti o dobroti tih biæa, kada bi bilo govora o tome da ih mi kao ljudi sa Zemlje, nekako upoznamo. O dobroti možemo da govorimo tek onda kada postoji razlika izmeðu unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, tako da dobrota može ili ne može da prati duhovni svet. Kao što je spavanje dodeljeno stvarnosti a stanje sna lepoti, tako je i budno stanje dodeljeno dobroti. spavanje: istina stanje sna: lepota, haos budno stanje: dobrota Meðutim, to ne odgovara onome što sam rekao ovih dana, da kada èovek napušta zemaljsko i ulazi u kosmos, da on onda mora da napusti i zemaljske pojmove kako bi govorio o moralnom svetskom poretku. Jer je moralno ureðenje sveta u duhovnom svetu ...... isto tako predodreðeno, kao što je na Zemlji predodreðena kauzalnost. Samo što je ona tamo duhovne prirode: predodreðenost ili stanje - odreðenosti u sebi. Dakle, tu ne postoji protivreènost. 151

Tabla 17

Tabla 17

Meðutim, što se tièe èovekove prirode moramo sebi da razjasnimo sledeæe: Ako želimo da imamo ideju istine, onda moramo da se okrenemo spavanju; ako želimo ideju lepote, onda moramo da se obratimo stanju sna; želimo li ideju dobrote, moramo se okrenuti budnom stanju. Dakle; kada je èovek budan on na osnovu svog fizièkog i eterskog organizma nije predodreðen za istinu, veæ za dobrotu. Stoga moramo tim pre doæi do ideje o dobrom. E sad, pitam ja Vas: Èemu onda stremi današnja nauka kada želi da objasni èoveka? Ona se neæe dosetiti toga da budnog èoveka objasni putem istine kroz lepotu do dobrote, ona æe sve objasniti na osnovu spoljašnje kauzalne neophodnosti koja odgovara samo ideji istine. Tu se ni ne stiže do onoga što se kreæe i živi u budnom èoveku, veæ možda samo do onoga što predstavlja èovek koji spava. Ako danas pažljivo èitate antropološke knjige i obraæate pažnju posebno na duševne osobenosti i snage sveta, onda imate sledeæi utisak: Sve što nam današnja nauka prièa o èoveku zaista je lepo. Meðutim, kakav je zapravo onda taj èovek o kojem nam ona tako lepo prièa? On neprestano leži u krevetu. Ne može da se pokrene. Pokret se, na primer, ovde apsolutno ne objašnjava. Takav èovek neprestano leži u krevetu. Nauka ovde spominje samo èoveka u krevetu. Ne može biti nikako drugaèije. Ona tumaèi samo èoveka koji spava. Ako bismo takvog èoveka želeli da pokrenemo, onda bismo to morali uèiniti mehanièkim putem. Zbog toga i ova nauka predstavlja nauèni mehanizam. Zbog toga bi se u ovog usnulog èoveka morala uneti èitava mašinerija koja bi njega, tu tešku vreæu, pokrenula kada treba da ustane, a uveèe opet spustila u krevet. Dakle, ova nauka nam ne govori apsolutno ništa o èoveku koji obilazi svet, koji se kreæe i živi, koji je budan. Jer ono što njega pokreæe sadržano je u ideji o dobroti, a ne u ideji istine koju prvo susreæemo u spoljašnjim stvarima. O tome se vrlo malo razmišlja. Imamo oseæaj da bismo èoveku kojeg danas opisuju psiholog ili anatomièar najradije želeli da kažemo: Probudi se, probudi se, hajde, pa ti spavaš! Pod uticajem ovakvog posmatranja sveta ljudi su se navikli na stanje spavanja. I èesto sam morao da naglašavam da ljudi zapravo prespavaju sve moguæe stvari zato što su opsednuti naukom. Danas je i neobrazovan èovek opsednut naukom i to zahvaljujuæi popularnim èasopisima koji iznose svugde sve moguæe podatke. Nikada nije bilo toliko ljudi opse-dnutih 152

naukom kao danas. Sasvim je neobièno to, kako to sve èovek mora da govori da bi adekvatno opisao realne odnose ovog vremena. Èovek se mora prepustiti nekom sasvim drugaèijem naèinu objašnjavanja od onog koji je danas uobièajen. Tako to biva i kada se èovek ponekad naðe u društvu materijalista. Kada je materijalizam bio u punom jeku, onda su se mogle naæi i takve knjige, kao recimo i ova koja u jednom poglavlju kaže: Èovek, zapravo, sam po sebi nije ništa. On je proizvod kiseonika iz vazduha, proizvod odreðenog stepena toplote ili hladnoæe. On je u stvari - tako se na patetièan naèin završava ovaj materijalistièki opis - rezultat svakog daška vetra. Ako uzmemo u obzir ovaj materijalistièki opis i stvarno zamislimo takvog èoveka, onda on u najboljem sluèaju predstavlja nekog neurotièara. Materijalisti nikada nisu opisivali ništa drugo. Kada veæ nisu primetili da opisuju ljude koji spavaju i kada veæ nisu takoreæi ostali pri svojoj ulozi, veæ su želeli da idu dalje, opet nisu ništa drugo èinili veæ opisivali krajnje neurotièare koji nisu sposobni èak ni za život. Jer upravo ova nauèna epoha nikada nije stigla do živog èoveka. Nalazimo se pred velikim zadacima, a s obzirom na stanje stvari danas, mi te zadatke moramo na taj naèin izvesti da buduænost svetske istorije bude jedino moguæe rešenje. Ono što je sada potrebno jeste korak ka duhovnom svetu. Treba pronaæi drugi pol onoga što je uèinjeno. No, šta se uopšte i postiglo u toku 19. veka, koji je za materijaliste tako velièanstven? Šta je tu toliko bitno? Moramo zaista priznati da je na neki èudesan naèin ljudima pošlo za rukom da spoljašnji svet na osnovu mase, broja i težine odrede kao zemaljski svet. U tome je veliki udeo imao 19. i poèetak 20. veka. Meðutim, nasuprot ovome, u neodreðenom i dalje lepršaju èulni oseæaji, boje, tonovi. Fizièari su sasvim prestali da govore o bojama i tonovima; oni govore o talasanjima vazduha i etra, no to nisu ni boje ni tonovi. Talasanja vazduha ne èine tonove, veæ možda najviše medium kojim se oni prenose. Tu uopšte nema govora o onome što predstavljaju èulni kvaliteti. Do toga tek treba ponovo doæi. Èinjenica je da se danas primeæuje samo ono što se može odrediti uz pomoæ vage, instrumenta ili èistom raèunicom. Sve ostalo je èoveku negde promaklo. I još kada uz sve to i teorija relativiteta unese grandiozan nered (juèe sam Vam veæ govorio o tome) u sve ono što se meri, raèuna i broji, onda se sve raspada i razdvaja. Meðutim, na odreðenim granicama strada i 153

ova teorija relativiteta. Ona se ne uništava uz pomoæ pojmova - uz pomoæ zemaljskih pojmova ne može se izbeæi teorija relativiteta; o tome sam veæ govorio na jednom drugom mestu -, ali uz pomoæ realnosti uvek se mogu izbeæi pojmovi relativiteta. Jer ono što se može meriti, brojati i raèunati, to svojom merom, brojem i težinom stupa u sasvim poseban odnos prema spoljašnjoj èulnoj stvarnosti. U Štutgartu je bio neki fizièar, a možda ih je bilo i više koji se bunio protiv naèina na koji su antropozofi analizirali teoriju relativiteta. Potom je on tokom jedne diskusije izveo jednostavan eksperiment kojim je pokazao da je sasvim svejedno da li kod sebe imam kutiju sa šibicama kojoj približavam šibicu i palim je, ili imam šibicu koju ne pomeram, a palim je uz pomoæ kutije sa šibicama; u oba sluèaja šibica gori. To je relativna stvar. Èinjenica je da je to ovde relativno. Sve je to relativno i u odnosu na sve što obuhvata Njutnov ili Euklidov prostor. Meðutim, dok god u obzir dolaze realnosti poput težine i teže, onda to i više nije tako lako kao što je to zamišljao Ajnštajn, jer se tada pojavljuju pravi odnosi. Mora se zaista opet govoriti paradoksalno. Relativitet može da važi upravo onda kada na mesto èitave stvarnosti stupi matematika, geometrija i mehanika. Meðutim, ako se upustimo u pravu stvarnost, onda to više ne dolazi u obzir. Jer u krajnjoj liniji nije samo relativno, ako èovek jede teleæe peèenje ili teleæe peèenje jede njega! Na primeru šibice i kutije sa šibicama to još i ima smisla, ali što se tièe teleæeg peèenja njega moramo jesti, ne može ono nas da pojede. I upravo ove stvari ogranièavaju pojmove relativiteta. A kada bi se ove stvari jednostavno isprièale, odgovor bi bio: U tako neèemu nema ni najmanje razumevanja za jednu tako ozbiljnu teoriju. - No logika je ipak takva, nema druge, ja je ne mogu uèiniti drugaèijom. Dakle, stvar je u tome da treba uvideti kako s obzirom na težinu, koja èini osnovu fizièkog tela -, nigde nema mesta za boje, tonove, itd. S ovom tendencijom zaboravlja se nešto izuzetno važno. Naime, zaboravlja se umetnièko. Samim tim što sve više i više uranjamo u fizièka merila, umetnost se oprašta od nas. U knjigama fizike nigde se više ne može naæi nijedan trag umetnosti. U njima se sve što ima veze sa umetnošæu otklanja. Strašno je u današnje vreme uopšte i uzimati neku knjigu fizike ako u èoveku postoji i trunka oseæaja za lepo. Ljudima izmièe umetnost upravo u onome u èemu je istkana lepota, u boji i tonu koje bi trebalo da su slobodne poput ptice, a koje se danas priznaju samo ako su 154

prièvršæene za teške stvari. Umetnost išèezava upravo zbog toga. I što ljudi više zalaze u fiziku, to se oni više udaljavaju od umetnosti! Razmislite samo: Naša fizika je velièanstvena. Zaista nema potrebe da nas iko kudi i ako na polju Antropozofije kažemo: Sjajna je naša fizika. - Meðutim, ona živi od toga da porièe umetnost. U svakoj pojedinosti ona opstaje samo tako što negira umetnost, jer je stigla dotle da svet obraðuje na takav naèin, da umetnik više uopšte ne vodi raèuna o fizièaru. Recimo, mislim da muzièar danas ne mari baš mnogo za to da prouèava teoriju fizike u vezi sa akustikom. Za njega je to isuviše dosadno, on o tome ne brine. Ni slikar neæe rado prouèavati ono strašno uèenje o bojama koje su izmislili fizièari. Ako iole vodi raèuna o bojama, onda æe se on po pravilu okrenuti Geteovom uèenju o bojama. Ono je po mišljenju fizièara pogrešno. Fizièari žmure na jedno oko i kažu: Pa i nije tako bitno da li æe slikar prihvatiti pravu nauku o bojama ili ne. Današnje vreme je takvo da na osnovu fizièarevog pogleda na svet, umetnost mora da propadne. Samim tim moramo sebi postaviti pitanje: Zašto je onda uopšte postojala umetnost starijih vremena? Ako se vratimo u prastara vremena, vremena u kojima su ljudi bili još vidoviti, onda æemo primetiti da oni tada nisu ni obraæali pažnju na meru, broj i težinu zemaljskih stvari. Njima tada to nije bilo bitno, više su pažnje poklanjali tonovima i bojama na zemaljskim stvarima. Razmislite samo da se hemija raèuna tek od Lavoazjea sa Zakonom o održanju mase; to je nešto više od sto godina! Težina se u predstavama o svetu primenjuje tek na kraju 18. veka. U starije doba nije postojala svest o tome da se sve mora odreðivati na osnovu mere, broja i težine. Èovek se svim svojim srcem predavao raznolikom svetu boja, talasima i pokretima tonova; on se podavao njima, a ne talasanju vazduha. U njima se živelo i onda kada se živelo u fizièkom svetu. No, kakve su bile moguænosti onoga koji je živeo u ovim bestežinskim, èulnim opažajima? On je mogao, recimo, da posmatra ljude ne onako kako mi to danas èinimo, veæ ih je posmatrao kao rezultat èitavog kosmosa. Èitav kosmos se slio u jednog èoveka. On je više predstavljao mikrokosmos od onoga što unutar njegove kože stoji na ovom komadiæu zemlje na kojem on stoji. Èovek se zamišljao kao kopija sveta. U njega su se boje ulivale sa svih strana i dale mu boju. Kroz èoveka je odjekivala harmonija sveta i dala mu je oblik. Èoveèanstvo danas jedva da može i da razume naèin na koji su govorili stari misterijski uèitelji svojim uèenicima. Jer danas kad èovek želi 155

da objasni ljudsko srce, on uzima embrion i posmatra kako se u njemu formiraju krvni sudovi i kako prvo nastaje crevo, pa se tek onda postepeno formira srce. Sigurno je da stari uèitelji nisu ovako govorili svojim uèenicima! Njima se to nije èinilo mnogo bitnijim od, recimo, štrikanja èarapa, jer na kraju krajeva postupci su sasvim slièni. Oni su isticali nešto drugo, nešto mnogo bitnije. Govorili su: Ljudsko srce je proizvod zlata koje svugde živi u svetlosti i koje istièe iz kosmosa i obrazuje ljudsko srce. Oni su zamišljali da u svemiru deluje svetlost koja u sebi nosi zlato. U svetlosti je svugde zlato, ono u njoj deluje i živi. I kad se èovek naðe u životu na Zemlji, onda se njegovo srce (nadam se da znate da se ono menja nakon sedam godina) ne sastoji od krastavaca, salate i teleæeg peèenja, koja on u meðuvremenu jede, veæ je ono izgraðeno od zlata iz svetlosti - a to su znali ovi stari uèitelji. A krastavci i salata predstavljaju samo podstrek èinjenici da je srce sagraðeno od zlata iz celog svemira, zlata koje se kreæe u svetlosti. Jeste, ljudi su govorili drugaèije i èovek mora postati svestan tih razlika, mora opet da nauèi sebe da govori na taj naèin samo na drugom stepenu svesti. Sve ono što je nekada postojalo na podruèju npr. slikarstva pa je potom nestalo, sve ono gde se slikalo direktno iz svemira jer èovek još nije imao težinu, sve to je ostavilo poslednje tragove kod Èimabue, a posebno kod slikanja ikona u Rusiji. Ikona je slikana iz spoTabla 17

ljašnjeg sveta, iz makrokosmosa, ona na neki naèin predstavlja iseèak makrokosmosa. Meðutim, èovek je odjednom zalutao. Nije mogao dalje, jer za èoveèanstvo ovakav naèin posmatranja jednostavno nije više postojao. Ako bi neko želeo da slika ikonu i da u tome zaista i sam uèestvuje, a ne samo uz pomoæ tradicije i molitve, onda bi on morao da zna kako treba da postupa sa zlatom. Nanošenje zlatne boje na sliku bilo je jedna od najveæih tajni starih majstora. Staro slikarstvo je pred156

stavljalo sposobnost da se iz pozadine zlata iznese ono što je uoblièeno na èoveku. Izmeðu Èimabue i Ðota nalazio se veliki ponor. Jer Ðoto je zapoèeo upravo ono što je onda Rafaelo znaèajno unapredio. Èimabue je toga bio svestan zahvaljujuæi tradiciji, Ðoto je postao skoro naturalista. Primetio je da tradicija više ne oživljava u njegovoj duši. Pošto mu kosmos više nije na dohvat ruke, on mora da se okrene fizièkom èoveku. Više se ne može slikati iz zlata, sada se mora slikati iz mesa. To je konaèno otišlo tako daleko da je slikarstvo prešlo u sve ono što je umnogome svojstveno slikarstvu 19. veka. Ikone više nemaju težinu, one kao da “isijavaju” iz sveta; one zaista nemaju težinu. Samo se one danas više ne mogu slikati, no ako bi se slikale u prvobitnom obliku, onda one uopšte ne bi imale težinu. Ðoto je prvi poèeo da slika stvari tako da one imaju težinu. Iz toga je onda nastalo i to, da sve što se slika ima èak i na slici svoju težinu, i preko toga se samo površno premazuje boja; i same boje odnosile su se prema onome što je naslikano, na isti naèin na koji je i fizièar objasnio nastanak boje na površini stvari kao nekakvo posebno talasanje. Konaèno je umetnost poèela da preraèunava težinu. Ðoto je to zapoèeo na estetsko-umetnièki naèin, a Rafael je doveo do punog cvata. Može se reæi da se tu svemir rastavio od èoveka i da je težak èovek postao jedino što se sada još samo može videti. I pošto još uvek nisu išèezli oseæaji iz starog vremena, onda je meso takoreæi postalo što je manje moguæe teško, meðutim èinjenica je da je ipak postalo teško. Onda je nastala madona kao suprotnost ikoni: ikona koja nema težinu i madona koja je ima, èak i kada je lepa. Lepota se još uvek održala. Meðutim, ikone se uopšte više ne mogu slikati, jer ih èovek više ne doživljava. Nema istine u tome kada ljudi danas veruju da doživljavaju ikone. Zbog toga je i kultura ikone uronila u neku vrstu sentimentalne neistine. To predstavlja slepu ulicu u umetnosti, jer postaje šematsko, tradicionalno. Rafaelovo slikarstvo poèiva zapravo na onome što su stvorili Ðoto i Èimabue, i ono može da ostane umetnost samo ukoliko ga obasjava stari sjaj lepote. Donekle su i blistavi, renesansni slikari davali sjaj svojim slikama preko kojih su stavljali sjajno zlato, jer se kod njih još uvek oseæalo nešto od tog zlata koje se kreæe u svetlosti. Meðutim, to je prestalo. I tako je nastao naturalizam. Èoveèanstvo danas stoji u umetnosti izmeðu dve stolice, izmeðu ikone i madone i 157

time je upuæeno da otkrije ono što predstavlja èistu boju, èist ton koji se suprotstavlja težini, meri i broju. Moramo nauèiti da slikamo iz boje. Pa makar nam i pokušaji bili poèetnièki i loši, naš je zadatak da slikamo iz boje, da doživimo samu boju osloboðenu od težine. U tim stvarima moramo biti svesni, èak i kao umetnici svesni moguænosti da delamo. I samo ako se osvrnete na ono èemu smo težili u jednostavnim pokušajima naših programa, onda æete videti da je veæ uèinjen prvi korak ka oslobaðanju boja od težine, ka doživljaju boje kao elementa koji sam sebe nosi, korak ka progovaranju boje. Ako bi to pošlo za rukom, onda bi se iz slobodnog elementa boje, tona, opet stvorila umetnost osloboðena od težine, nasuprot neumetnièkom, fizièkom pogledu na svet koji želi da uguši svaku umetnost. Jeste, svi mi sedimo izmeðu dve stolice, izmeðu ikone i madone, ali moramo da ustanemo. Fizika kao nauka nam u tome ne pomaže. Veæ sam Vam rekao da èovek mora neprestano da leži kada na sebi primenjuje znanja fizièke nauke. Meðutim, mi sad moramo ustati! Za to nam je potrebna duhovna nauka. U njoj se nalazi životni element koji nas uzdiže od težine ka bestežinskoj boji, ka realnosti boje, od povezanosti s naturalizmom u muzici sve do slobodne muzièke umetnosti, itd. Na primeru svega izgovorenog vidimo kako se govori o osvešæenju, o buðenju èoveèanstva. Ono što bi mi trebalo da prihvatimo jeste taj impuls buðenja, impuls gledanja i posmatranja onoga što jeste i što nije i traženja zahteva da se poðe dalje. Zbog toga bih želeo da upravo ovim razmatranjima završim ovo predavanje (isto kao što sam to uèinio na skupu delegata) pre poèetka letnjeg raspusta, pošto mi predstoji put u Englesku. Ove stvari uznemiravaju naše vreme. I kao što sam pokušao da rastumaèim, neophodno je pustiti nešto drugo da nas svojim sjajem pokrene. Prièao sam Vam o tome kako se i jedan filozof novog vremena zapitao: Kuda zapravo vodi intelektualizam? Odgovor na ovo pitanje našao je sam: Da se sagradi neka ogromna mašina koja bi se postavila u središte Zemlje kako bi je odatle raspršila u sve moguæe svemirske prostore! Taj filozof je priznao to samom sebi. Ostali se ne usuðuju da priznaju! I tako sam pokušao da Vam sa razlièitih strana (kao npr. juèe kada sam Vam pokazao kako teorija relativiteta rastvara pojmove koji su postojali još pre 30, 40 godina, da jednostavno ih rastapa kao što se sneg rastapa na Suncu) pokažem kako svugde postoje zahtevi za težnjom ka Antropozofiji. I kao što je izjavio filozof Eduard fon Hartman: Ako je 158

svet takav kakvim ga moramo zamišljati - tj. onakav kakvim ga on zamišlja u 19. veku -, onda ga zaista moramo rasprsnuti u svemir, jer ne možemo da izdržimo da živimo u njemu, a stvar je samo u tome da jednoga dana stignemo tako daleko da smo u moguænosti to i da izvedemo. Moramo priželjkivati to vreme u kojem æemo svet rasturiti na sve strane univerzuma. - Ranije su se samo relativisti još brinuli o tome da ljudi više nemaju pojmove! Rastapaju se prostor, vreme, kretanje, a onda se može i bez toga oèajavati tako, da se pod odreðenim pretpostavkama u ovom rasprskavanju u univerzum vidi najveæe zadovoljstvo. Meðutim, èovek mora jasno da se upozna sa svim što bi mu u ovo današnje vreme moglo pružiti odreðene podsticaje za to. HIJERARHIJE I BIÆE DUGE Dornah, 4. januar 1924.

Nadovezao bih se na ono što sam Vam veæ izložio na kursu tokom Božiæa; u toku ova tri veèernja predavanja želeo bih da Vam kažem nešto što se tièe istraživanja duhovnog života i njegovog razvoja u novije vreme. O ovom novijem duhovno-nauènom razvoju èesto se govorilo u kontekstu Rozenkrojcera i ostalih okultnih naziva, a moja je želja da Vam sada predstavim i unutrašnju stranu ovih istraživanja duhovnog života. Zbog toga je neophodno da Vam u uvodu kažem nešto o samom naèinu poimanja sveta koji se ustalio u 9., 10. i 11. veku, a potom je postepeno išèezao zapravo tek negde pri kraju 18. veka, premda se èak kod pojedinih sledbenika održao i u 19. veku. Dakle, danas ne bih želeo

159

da Vam dajem istorijski pregled, veæ bih hteo da Vašoj duši približim duševne zamisli odreðenih liènosti. Obièno se uopšte ne razmišlja o tome koliko se pre relativno kratkog vremena razlikovao svet poimanja ljudi koji su sebe smatrali ljudima spoznaje od ovog danas. Danas èovek govori o hemijskim materijama, o 70 ili 80 hemijskih materija, a da pritom uopšte nije ni svestan da time zaista ne govori skoro ništa kada ih oznaèava kao kiseonik, azot, itd. Jer kiseonik predstavlja nešto što postoji samo u odreðenim uslovima, u uslovima odreðene toplote i drugim koji se tièu zemaljskog života. Ipak, nemoguæe je da bi razuman èovek mogao da s tako neèim poveže pojam realnosti, npr. kada nešto pri povišenoj temperaturi za toliko i toliko stepeni menja svoju masu, isto kao i što èovek to èini pod odreðenim uslovima i živi kao fizièko biæe. I upravo bi ovakvi pojmovi, ovakve predstave morali da prevaziðu relativno postojanje i uzdignu se do pravog postojanja što upravo i predstavlja osnovu istraživanja života u prvoj polovini i sredini srednjeg veka. Sada i govorim o prelazu iz 9. u 10. vek, jer je vreme i shvatanje ljudi pre ovog vremena bilo sasvim duhovno. Jednom zaista upuæenom èoveku 9. veka ne bi npr. moglo ni da padne na pamet da uzimajuæi u obzir Anðele, Arhanðele ili Serafime vidi bilo šta što se ne bi u realnosti izjednaèilo (i to samo u realnosti) sa fizièkim èovekom koga jednostavno vidimo. Možete primetiti da su ovi upuæeni ljudi baš u to vreme, pre poèetka 10. veka, govorili o duhovnim biæima, o takozvanim inteligencijama kosmosa, kao o biæima sa kojima je èovek mogao da se susretne, bez obzira što su ljudi znali da je veæ davno prošlo vreme kada su ljudi imali ovu privilegiju. Meðutim, oni su znali da pod odreðenim okolnostima uticaj ovih biæa postoji. Nije se, na primer, smelo nikako prevideti da su se mnogobrojna sveštenièka lica, katolièki sveštenici, sve do 9., 10. veka u toku bogosluženja susretali s duhovnim biæima, s inteligencijama kosmosa i to prilikom izvoðenja odreðene radnje. Meðutim, sa 9., 10. vekom postepeno je išèezla i svest ljudi da postoji neposredna veza izmeðu njih i prave kosmièke inteligencije, a sve se više pojavljivala svest o kosmièkim elementima - zemlji, vodi, teènosti, vazduhu, toploti, vatri. Isto kao što se nekada govorilo o kosmièkoj inteligenciji koja je regulisala kretanje planeta i vodila ih pored zvezda nekretnica i dalje, tako se odsada govorilo o, rekao bih, neposrednom okruženju Zemlje. Govorilo se o elementima zemlje, vode, vazduha i vatre. Nije se obraæala pažnja na hemijske materije u današnjem smislu. 160

To se desilo tek mnogo kasnije. No vidite, imali biste sasvim pogrešnu predstavu, ako biste mislili da su upuæeni ljudi èak i u 13., 14. veku, a na neki naèin èak i u 18. veku, pod pojmovima toplota, vazduh, voda, zemlja podrazumevali isto ono što podrazumevaju današnji ljudi. Ljudi danas govore o toploti samo još kao o stanju u kojem se nalazi telo. O pravom toplotno-eterskom više nema ni govora. Moglo bi se reæi da su zato vazduh i voda postali danas za èoveka nešto najapstraktnije, i neophodno je da se udubimo u suštinu tih predstava kakve su nekada bile. I iz tog razloga želeo bih da Vam prikažem naèin na koji su razmišljali upuæeni ljudi u ono vreme. Kada sam pisao svoju “Tajnu nauku”, bio sam primoran da razvoj Zemlje ipak pomalo i uskladim s pojmovima koji se danas koriste. U 13., 12. veku oni bi se mogli drugaèije predstaviti. Onda bi se u odreðenom poglavlju “Tajne nauke” moglo naæi sledeæe: Tu bi se prvo morala stvoriti predstava o biæima koja se mogu oznaèiti kao biæa prve hijerarhije: Serafimi, Heruvimi, Troni. Serafimi su okarakterisani kao biæa kod kojih ne postoji subjekat i objekat, veæ se oni slivaju u jedno, oni ne bi mogli reæi: Izvan mene su predmeti - veæ: Svet postoji i ja sam svet, i svet je ja - oni imaju pojam o sebi, i doduše tako da ova biæa, Serafimi, poznaju sebe kroz doživljaj o kojem je èoveku ostao još samo slabi odraz kada on, eto recimo, iskusi nešto što ga ispuni žarkim oduševljenjem. Ponekad je èak i teško objasniti današnjem èoveku šta je to žarko oduševljenje, jer su èak i ljudi s poèetka 19. veka bolje znali nego mi šta to zapravo predstavlja. Tada se još i dogaðalo da je neki pesnik èitao neku svoju pesmu, a ljudi su na to reagovali s takvim oduševljenjem oprostite, ali zaista je bilo tako - da bi današnji èovek na to izjavio: Pa ovi su svi poludeli! - Na taj naèin su se oni pokretali, na taj naèin je u njih ulazila toplota. Danas se èovek èak smrzne i ako ne i pri samoj pomisli da bi ljudi trebalo da budu oduševljeni. I upravo na osnovu tog elementa oduševljenja koji se posebno odomaæio u srednjoj i istoènoj Evropi, na osnovu tog duševnog oduševljenja koje se uzdiže do nivoa svesti i samim tim i predstavlja svesni element, na osnovu njega treba i zamisliti unutrašnji život Serafima. Svesni element Heruvima može se zamisliti kao potpuno iskusan element u svesti, pun svetlosti, te i sama misao neposredno postaje svetlost koja sve obasjava. Element Trona predstavlja nešto što nosi milost i sam svet. Dakle, ovo je samo skica. O tome bih mogao reæi još mnogo toga. želeo bih samo da Vam kažem, da su u ono vreme ljudi možda i pokušavali 161

Tabla 18

Tabla 18

da okarakterišu svojstva ovih biæa. Onda mora da su i govorili: Hor Serafima, Heruvima i Trona deluje zajedno i to na taj naèin da Troni èine jezgro (pogledaj crtež; središnji deo, crveno-lila boje), Heruvimi iz tog jezgra puštaju da zraèi njihovo sjajno biæe (žuti prsten). Serafimi obavijaju èitavu celinu plaštom oduševljenja koji sija daleko ka svemirskom prostoru (crveni omotaè). Meðutim, sve ovo što sam nacrtao predstavljaju biæa i to: u sredini Trone okružene Heruvinima, a oko njih su još i Serafimi. To su biæa koja lebde jedna kraj drugih, delaju, misle, žele, oseæaju jedni kroz druge. To su bivstva. I kada bi biæe koje bi imalo moguænost odgovarajuæeg oseæanja prošlo kroz prostor u kojem Troni èine jezgro, Heruvimi okvir, a Serafimi neku vrstu završnog rama, to biæe bi u okviru delovanja prve hijerarhije osetilo toplinu u razlièitim stranama, toplinu na razlièitim mestima, negde višu, a negde dublju toplotu. No sve je to tako duševnoduhovno da je duševni doživljaj u našim èulima istovremeno fizièki doživljaj, te kada se biæe oseæa duhovno toplim, oseæaj je isti kao kada biste se nalazili u nekoj vreloj prostoriji. U kosmosu je jednom nastala takva povezanost biæa prve hijerarhije koja je izgradila Saturn. Toplota nam samo dokazuje da su ta biæa zaista tu. Znaèi, toplota nije ništa drugo sem dokaza da ta biæa postoje. želeo bih da Vam slikovito razjasnim neke stvari. Zamislite da Vam je neki èovek drag. Oseæate kao da Vas njegovo prisustvo greje. Zamislite sada da doðe neki èovek koji razmišlja na strahovito apstraktan naèin i da kaže: Jeste, taj èovek mene zapravo ne interesuje, za mene on ne postoji, mene interesuje samo toplota koju on širi. - Meðutim, on sigurno neæe reæi: Mene interesuje samo toplota koju on širi -, veæ æe reæi: Mene u svemu tome interesuje samo toplota. - Naravno, on prièa gluposti, to možete i sami da zakljuèite, jer kada nema èoveka koji širi toplotu, sigurno je da nema ni toplote. Toplota je uslovljena èovekovim prisustvom. Ona je samo po sebi ništa. Tako moraju postojati Serafimi, Heruvimi i Troni, jer bez njih nema ni toplote. Toplota predstavlja samo objavu Serafima, Heruvima i Trona. Vidite, u to vreme o kojem govorim postojalo je bukvalno na obojenim crtežima sve ovo što sam Vam upravo opisao. Kada se govorilo o elementima, govorilo se o elementima toplote, a pod tim su se zapravo podrazumevali Heruvimi, Serafimi i Troni. To je Saturnovo postojanje.

162

Tabla 18

Ako se išlo dalje, onda se govorilo da samo Serafimi, Heruvimi i Troni imaju moæ da stvore tako nešto i to postave u kosmos. Samo ta najviša hijerarhija ima tu sposobnost. Samim tim što je ta najviša hijerarhija na poèetku nastanka sveta postavila nešto takvo, mogao je razvoj dalje da teèe. Dalji razvoj mogli su onda voditi Serafimovi, Heruvimovi i Tronovi sinovi. I to se dešavalo zaista tako što su Serafimi, Heruvimi i Troni stvorili biæa druge hijerarhije - Kiriotete, Diname, Eksusie, koji su prodrli u ovaj saturnski, topao prostor stvoren uz pomoæ Serafima, Heruvima i Trona. U to prodiru mlaða, naravno kosmièki mlaða biæa. Kako deluju ova biæa? Dok se Heruvimi, Serafimi i Troni objavljuju u elementu toplote, biæa druge hijerarhije objavljuju se u elementu svetlosti. Ovde (crvena pozadina na crtežu) gde je Saturn taman stiže toplota. A unutar tamnog, mraènog sveta Saturnovog postojanja izdiže se ono što sinovi prve hijerarhije Eksusie, Diname i Kiriotete mogu da stvore. Unutar Saturnove toplote nastaje unutrašnje stanje prosvetljenosti i to na taj naèin što u njega prodire druga hijerarhija. Ovo unutrašnje postojanje prosvetljenosti povezano je sa zgušnjavanjem toplote. Iz samog elementa toplote nastaje vazduh. Te tu imamo prodirnu drugu hijerarhiju u objavi svetlosti. No, mora Vam biti jasno da tu zapravo prodiru samo biæa. Za neko biæe koje ima odgovarajuæu sposobnost opažanja tu prodire svetlost. Svetlost je ta koja oznaèava puteve tih biæa. 163

Tabla 18

Tabla 18

Gde svetlost zaðe, tu pod odreðenim uslovima nastaju senke, tama, tamna senka. Senka je nastala prodiranjem druge hijerarhije u svetlosnu formu. Šta je ta senka predstavljala? Vazduh. I zaista, sve do 15., 16. veka ljudi su znali šta je to vazduh. Danas znaju samo da se on sastoji od kiseonika, azota, itd., a time, po mom mišljenju, nije reèeno ništa više, nego kada bi neko znao da se sat sastoji od stakla i srebra, a da pored toga ne zna ništa više o njemu. Tako i kad ljudi kažu da se vazduh sastoji od kiseonika i azota, oni njega onda ne posmatraju kao kosmièku pojavu i ne znaju ništa o njemu; meðutim, sasvim je druga stvar kada se kaže: Vazduh je senka svetlosti iz kosmosa. - Dakle, prodiranjem druge hijerarhije u Saturnovu toplotu nastaje pojava svetlosti (beli zraci) i senka svetlosti, tj. vazduh (zelene vijugave linije). Tu gde on nastaje, nalazi se Sunce. Na ovaj naèin se moralo govoriti u 13., 12. veku.

No, idemo dalje. Dalji razvoj vode sinovi druge hijerarhije - Arhai, Arhanðeli i Anðeli. Ova biæa donose nešto novo u element sjaja koji je prvo prošao kroz drugu hijerarhiju i k sebi privukao svoju senku, vazdušnu tamu - dakle ne nehajnu neutralnu tamu, Saturnovu tamu, koja jednostavno predstavlja odsustvo svetlosti, veæ onu koju je iznedrila sama suprotnost svetlosti. Treæa hijerarhija - Arhai, Arhanðeli i Anðeli svojim sopstvenim biæem doprinose ovom razvoju, tako što 164

dodaju još jedan elemenat koji je nalik našim željama, našim nagonima da nešto dostignemo, našim èežnjama. Time se desilo sledeæe: neko biæe, Arhanðeo ili Anðeo susrelo se tu sa elementom svetlosti, s mestom gde se nalazila svetlost (pogledaj crtež na strani 164, taèka na svetlosnom zraku desno). Na osnovu osetljivosti na svetlost javio se na ovom mestu nagon, želja za tamom. Biæe Anðela unelo je svetlost u tamu, odnosno, ono je unelo tamu u svetlost. Ova biæa postala su posrednici, vesnici izmeðu svetlosti i tame. Posledica toga bila je da je onda ono što je ranije samo blještalo u svetlosti i za sobom vuklo svoju senku, vazdušnu tamu, da je ono poèelo da se preliva u svim bojama te se svetlost pojavljivala u tami, a tama u svetlosti. Treæa hijerarhija je bila ta, koja je iz svetlosti i tame išèarala boju. Vidite, ovde morate da približite svojoj duši jedan, takoreæi istorijski dokument. Kada se u Aristotelovo vreme raspitivalo za misteriju nastanka boje, onda se znalo da s tim u vezi stoje biæa treæe hijerarhije. O tome je govorio Aristotel u vezi sa harmonijom boja kada je izgovorio da boja predstavlja zajednièko delovanje svetlosti i tame. Meðutim, izgubljen je onaj duhovni element koji je omoguæavao da se iza toplote vide biæa prve hijerarhije, iza svetlosti i njene senke - tama i biæa druge hijerarhije, a iza blistavih boja u jednoj kosmièkoj povezanosti i biæa treæe hijerarhije. I ništa drugo nije preostalo do kobne Njutnove nauke o bojama, kojoj su se posveæeni smejali sve do 18. veka, u kojem je ona postala idol upravo za one ljude koji su se smatrali struènjacima fizike. Sigurno je da èovek i ne može da zna baš ništa o duhovnom svetu, kada je Njutnova nauka o bojama postala uzor savremenog sveta. Kada je èovek duševno podstaknut duhovnim svetom, kao što je to bio Gete, onda se on opire toj nauci. On brani istinu i strahovito kritikuje neistinu. Nikada Gete nije tako snažno nešto kritikovao, nego kada je imao priliku da kritikuje Njutna, tada je žestoko kritikovao te koještarije. Takve stvari se danas ne mogu ni zamisliti, iz jednostavnog razloga što danas onaj koji ne priznaje Njutnovu nauku o bojama za fizièare predstavlja budalu. Meðutim, u Geteovo doba on nije bio potpuno sam. On je bio možda jedini koji je svoje mišljenje glasno izgovorio, ali bilo je još ljudi koji su èak i pred kraj 18. veka znali kako se boja raða u duhovnom svetu. Dakle, vidite, vazduh je senka svetlosti. I isto kao što pri nastanku svetlosti pod odreðenim uslovima postoji i tamna senka, isto tako nastaje jedan element, kada se tu nalazi boja i deluje kao stvarna (a tako 165

Tabla 18

Tabla

može da deluje samo dok prodire u vazdušni element), kada ta boja prodire u vazdušni elemenat, deluje u njemu, dakle kada ona ne predstavlja samo odsjaj, refleksnu boju, veæ je stvarna i kipti u vazdušnom elementu, onda iz realne boje nastaje teèni, vodeni element - kao i što pritisak pod odreðenim uslovima stvara otpor. I kao što senka svetlosti kosmièki gledano predstavlja vazduh, tako je i voda u kosmosu odsjaj, delo boje. Sigurno æete reæi: Pa mi to ne razumemo. - No, pokušajte barem jednom da shvatite boju izistinski, u njenom pravom smislu. Evo uzmimo crvenu boju - pa zar zaista verujete da je crvena po svom biæu samo neutralna površina koju možemo da posmatramo kao i svaku drugu? Crvena je boja koja napada. To sam veæ par puta pomenuo. Èovek bi želeo da pobegne od crvene, ona odbija. Za plavo-ljubièastom bojom bi èovek želeo da potrèi, ona uvek izmièe pred njim, ona uvek postaje sve tamnija. U bojama živi baš sve. Boje predstavljaju jedan svet, a duševni elemenat se u svetu boja zaista oseæa tako, kao da ne može a da se ne kreæe kada sledi boje doživljajem duše. Vidite, danas èovek samo zuri u dugu. Ako se ona posmatra samo uz pomoæ imaginacije, onda æe se na njoj primetiti elementarna biæa koja su tu veoma zaposlena. Ova elementarna biæa pokazuju strašno èudne pojave. Ovde (kod crvene i žute boje) se vidi kako iz duge neprestano izlaze odreðena elementarna biæa. Ona se onda kreæu dalje. U trenutku kada se približe donjem rubu zelene boje kao da ih nešto privuèe. Ovde ona nestaju (kod zelene i plave boje). Na drugoj strani se onda opet pojavljuju. Za onoga koji uz pomoæ imaginacije posmatra dugu, ona mu konstantno pruža priliku da vidi izviranje duhovnog sveta i njegovo Tabla 19

166

išèezavanje. Duga nam zaista predstavlja duhovni put, to je predivno. Istovremeno se na ovim duhovnim biæima primeæuje da ona izlaze s velikim strahom a vraæaju se sa nesavladivom hrabrošæu. Kada posmatramo crveno-žutu boju vidimo kako izbija strah, dok kad posmatramo plavo - ljubièastu imamo oseæaj da tu živi nešto poput hrabrosti, srèanosti. E sad, zamislite da ovde više nemamo samo dugu, veæ æu ovde nacrtati jedan prorez (pogledaj crtež, gore), a dugu æu da okrenem ovako (okrenuta za 90°), i sada biæa ovde izlaze, a ovde nestaju, dakle, ovde je strah, a ovde hrabrost (pogledaj crtež na strani 168). Hrabrost ponovo išèezava. Kada bi oko bilo tako usmereno, da je ovde duga, ovde crvena, žuta itd., onda bi duga postala punija. Iz toga biste mogli i da zamislite da tu nastaje vodeni element. I u tom vodenom elementu žive sada duhovna biæa koja zaista predstavljaju neku vrstu odsjaja biæa treæe hijerarhije. Može se reæi da kada bi se èovek približio upuæenima iz 11., 12., 13. veka, da bi on onda morao da razume te stvari. Vi ne možete da razumete jednog Albertusa Magnusa, ako ga èitate sa svim onim što zna današnji èovek. Vi ga morate èitati na taj naèin da ste svesni toga da je duhovni svet za njega predstavljao realnost; tek onda æete razumeti kako je on to upotrebljavao reèi i kako se izražavao. I na taj naèin se vazduh i voda pojavljuju kao odsjaji hijerarhija. Druga hijerarhija prodire u obliku svetlosti, treæa hijerarhija u obliku boje. Samim tim što se ovo stvara, dostiže se postojanje Meseca. Stižemo i do èetvrte hijerarhije. Pokušaæu da Vam isprièam na naèin kojim su razmišljali ljudi u 12., 13. veku. Dakle, tu smo kod èetvrte hijerarhije. Mi danas o tome ništa ne govorimo, ali u 12., 13. veku o njoj se itekako govorilo. Šta je zapravo èetvrta hijerarhija? To je èovek. Sam èovek predstavlja èetvrtu hijerarhiju. Meðutim, pod èetvrtom hijerarhijom se nije nikako podrazumevalo ovo krajnje èudno biæe što ide na

167

Tabla 19

Tabla 19 desno

Tabla 19

dve noge i stari, jer se upuæenima onda, današnji èovek èinio kao èudnovato biæe. Oni su govorili o prvobitnom èoveku pre nego što je zgrešio, koji je postojao u takvom obliku da je imao moæ nad Zemljom, kao što su Anðeli, Arhanðeli i Arhai imali moæ nad Mesecom, kao i što su biæa druge hijerarhije imala moæ nad Suncem, a biæa prve nad Saturnom. Govorilo se o èoveku u toku njegovog prvobitnog zemaljskog postojanja i jedino bi se tako moglo govoriti o èoveku kao o èetvrtoj hijerarhiji. Zajedno s ovom èetvrtom hijerarhijom stiglo je svakako kao dar viših hijerarhija nešto što su te više hijerarhije samo posedovale, što su one brižljivo èuvale i što same nisu upotrebljavale: stigao je život. život je ušao i u sjajni svet boja koji sam ja pokušao da Vam rastumaèim. Verovatno æete se zapitati: Pa zar stvari nisu živele i ranije? - Dragi moji prijatelji, odgovor na ovo pitanje možete naæi u samom èoveku. Vaše Ja i Vaše astralno telo nemaju život, ali ipak postoje. Duhovnom i duševnom nije potreban život. život poèinje tek u Vašem eterskom telu i on predstavlja nešto krajnje spoljašnje. Tako i život dolazi tek posle Meseca, sa postojanjem Zemlje, s evolucijom koja pripada našoj Zemlji. Proživeo se sjajni svet boja. Ne samo da su sada Anðeli, Arhanðeli i drugi èeznuli da tamu unesu u svetlost, a svetlost u tamu i da time u planeta168

ma izazovu igru boja, veæ se javio i zahtev da se ova igra boja zaista doživi i približi duši. Èeznuli su da dožive dominantnost tame nad svetlošæu i da pritom osete slabost, opuštenost, i nasuprot tome, da osete aktivnost kada svetlost zavlada mrakom. Jer šta se dogaða kada trèite? Tada Vam se dešava da svetlost u Vama dominira nad tamom, kada sedite ili ste lenji onda mrak vlada nad svetlošæu. Tu postoje delovanja boja, duševni prelivi boja. Kada je došla èetvrta hijerarhija, èovek, onda je nastupilo prelivanje boja ispunjeno životom. I u tom trenutku kosmièkog postanja zapoèele su snage iz preliva boja da stvaraju konture. život koji je zaokružio, omeðio boje, stvorio je nešto èvrsto kristalno. I otuda evo nas unutar zemaljskog života. Stvari koje sam Vam sada predstavio, bile su zapravo polazne istine srednjevekovnih alhemièara, okultista, rozenkrojcera i drugih, koji su zaista doživeli svoj procvat negde od 9., 10. veka pa sve do 14., 15. veka; iako o njima današnja istorija i ne govori baš mnogo, oni su imali dosta sledbenika u 18., pa i na poèetku 19. veka mada su ih mnogi smatrali èudacima. Samo su se onda te stvari potpuno sakrivale. Moderno posmatranje sveta dovelo je do toga da se desilo sledeæe. Zamislite sada pored mene nekog èoveka. Prestajem da se interesujem za tog èoveka i skidam mu samo odeæu i kaèim je na èiviluk koji se gore širi u obliku kruga, ali me èovek više uopšte ne interesuje. I dalje zamišljam: Ovo je èovek (pogledaj crtež na strani 170); šta se to mene tièe da se u ovoj odeæi može skriti tako nešto kao što je èovek? To je èovek (èiviluk)! Dakle vidite šta se to desilo s prirodnim elementima. Ljude više ne interesuje da se iza toplote ili vatre nalazi prva hijerarhija, iza svetlosti i vazduha druga, iza tzv. hemijskog etra, etra boje i vode treæa hijerarhija, a iza životnih elemenata i zemlje èetvrta hijerarhija ili èovek. Dajte samo èiviluk i na njega obesite odelo! To je prvi èin. Drugi èin pak poèinje na Kantov naèin! Tada poèinje kantianizam, i samim tim što tu stoji èiviluk s odeæom èovek poèinje samo da filozofira šta bi tu moglo biti stvar - po - sebi, a tièe se ove odeæe. Zakljuèak je da se ova stvar po sebi, tj. ova odeæa, ne može spoznati. Vrlo oštroumno! Naravno, kada se prvo skine èovek, onda ostane samo èiviluk s odeæom i onda može da se o toj odeæi filozofira i vrlo zgodno špekuliše. Tu se upravo nalazi èiviluk, zar ne, na kojem visi odeæa i onda se o tome filozofira na Kantov naèin: Stvar - po - sebi se ne može spoznati - ili na Helmholctišov naèin: Ova odeæa ne može imati oblike, i sve su to sitna zrnca uskovitlane prašine, a unutra su atomi koji se skrivaju, te odela èuvaju svoj oblik. 169

Tabla 19 levo

male žute linije

Tako se vremenom razvijalo mišljenje. Meðutim, sve je to apstraktno, nalik na senku. No mi danas živimo s tim mišljenjem, u tim špekulacijama. Na osnovu tog mišljenja mi danas stvaramo naš celokupni prirodnonauèni pogled na svet. Iako ne priznajemo da mislimo ato-mistièki, upravo to i èinimo. Jer èovek još dugo neæe priznati da nije neophodno odsanjati kovitlavu igru atoma, veæ je neophodno èoveku opet vratiti odelo. Na tome mora insistirati duhovna nauka. želeo sam da Vam danas slikovito predstavim naèin na koji su ljudi nekada mislili, a što se može proèitati u starijim èasopisima, mada i to sad veæ retko. Na osnovu toga isplivavaju i veoma interesantne èi-njenice: jedan nordijski hemièar opet je objavio jedan deo Baziliusa Valentinusa, a èitavu stvar je posmatrao sa stanovišta današnje hemije. I naravno, on nije mogao da kaže ništa drugo do da je sve to što tu stoji glupost - njemu je to tako izgledalo s današnje taèke gledišta kada se radi u laboratorijama, a eksperimenti se izvode uz pomoæ retorti i osta-

Tabla 19

lih savremenih instrumenata. Bazilije Valentinus izrazio je na slikovit naèin jedan deo embriologije. To predstavlja deo embriologije. Ako razmislimo onako kako ljudi danas misle, onda æemo verovatno zakljuèiti da je tu opisan neki laboratorijski ogled koji je sasvim besmislen. Jer se u laboratoriji upravo ne može izvesti deo embriologije, sem ako nije u pitanju Wagner8, koji ipak pripada ranijem vremenu. Ove se stvari danas opet moraju razmatrati. I u vezi sa velikim istinama o kojima sam Vam govorio ovih dana uoèi Božiæa, želeo sam da 170

Vam skrenem pažnju na sudbinu duhovnog života u poslednjim vekovima svetskog razvoja.

8

Lik iz Geteovog “Fausta” II deo, koji je eksperimentom u laboratoriji stvorio Homunkula - sliku èovekove entelehije. (prim. prev.)

171

Rudolf Štajner

(hronološka skica života)

1861

Rudolf Štajner je roðen u Kraljevcu na maðarsko-hrvatskoj granici 27. februara. Njegov otac Johan Štajner, èinovnik na austrijskoj južnoj



železnici i majka Franciska poreklom su iz Donje Austrije.

1863

Kada je imao dve godine njegov otac postaje šef železnièke stanice u Potšahu. Ovde je proživeo Rudolf Štajner šest godina svog detinjstva. Sestra Leopoldina i brat Gustav su roðeni u ovom periodu.

1868

Porodica Štajner napušta Potšah i seli se u Nojderfl u blizini maðarske granice. Ovde žive 11 godina. Rudolf Štajner polazi u školu i od pomoænog uèitelja Hajnriha Gangla dobija jedan udžbenik geometrije. Geometrija na njega ostavlja snažan utisak.

1872

Štajner upisuje realnu školu u Viner-Nojštatu. On ima više sklonosti prema predmetima iz prirodnih nauka, ali ne zapostavlja ni ostale oblasti. Tako u èetrnaestoj godini èita Kanta - “Kritika èistog uma”, i razvija jedan pozitivan odnos prema istoriji i književnosti.

1875

Poèinje da daje èasove slabijim ðacima iz svog i nižih razreda. I to su poèeci iz kojih je kasnije krenuo njegov pedagoški rad.

1879

U ovoj godini završava Rudolf Štajner maturu sa ocenom „zreo sa odliènim”. Njegov otac dobija premeštaj u Incersdorf kod Beèa, i pošto želi da mu sin postane inženjer i preuzme njegovu službu, upisuje ga na tehnièku visoku školu u Beèu. Kao glavne predmete upisuje u index biologiju, hemiju, fiziku i matematiku, ali i književnost, filosofiju i istoriju. Na visokoj školi Štajner sluša predavanja Karla Julija Šreera. Ovaj



ga upuæuje na prouèavanje Getea i po prvi put èita „Faust”.

1880

Na svojim putovanjima od Incersdorfa do škole u Beèu, Štajner upoznaje travara èije ime nije pomenuo, ali je upornim traženjem Emila Boka utvrðeno da se radi o Felixu Koguckom.

1882

Karl Julije Šreer predlaze Štajnera za saradnika na izdavanju Geteovih prirodno-nauènih spisa, u okviru „Nemaèka nacionalna literatura”.

1883

Prvi tom Geteovih prirodno-nauènih spisa je završen i komentarisan u 173



Štajnerovom uvodu na 60 strana. Ostali tomovi izlaze do 1897.

1884 Rudolf Štajner poèinje da radi kao kuæni uèitelj kod porodice Špeht. Tu provodi sledeæih šest godina u vaspitavanju 4 deèaka. Naroèito rad sa bolesnim Otom Špehtom, daje mu impulse za kasnije nastalu zdravstvenu pedagogiju. 1886

Objavljuje knjigu „Osnovi teorije saznanja Geteovog pogleda na svet sa naroèitim osvrtom na Šilera”. U ovoj godini upoznaje pesnikinju Mariju Eugeniju dela Graciju.

1888

Drži predavanje u Beèu u Geteovom udruženju. Tema je: „Gete kao otac nove estetike”.

1889

K. J. Šreer predlaže rukovodstvu Gete - Šilerovog arhiva u Vajmaru da obrate pažnju na mladog istraživaèa Geteovih radova - Rudolfa Štajnera.



Ubrzo posle toga je angažovan u Vajmaru. To je istovremeno i prva Štajnerova poseta Nemaèkoj.

1890

U septembru Štajner se seli u Vajmar i poèinje njegova saradnja u Gete-



Šilerovom arhivu. U vajmarskom periodu dolazi do susreta sa: Eduardom Hartmanom, Ernestom Hekelom, Hermanom Grimom, Gabrijelom Rojter, Otom Erihom Hartlebenom i drugima. U èasopisu „Nacionalni listovi” u Beèu izlazi više Štajnerovih èlanaka.

1891

Rudolf Štajner je promovisan u doktora filosofije na univerzitetu u Roštoku. Sadržaj njegove disertacije objavljen je godinu dana kasnije pod naslovom: „Istina i nauka-predigra jedne filosofije slobode”.

1893

Štajner poèinje da prouèava dela Fridriha Nièea. U novembru izlazi Štajnerovo glavno filosofsko delo „Filosofija slobode”. Ona sadrži u èisto misaonom obliku veæ sve ono što je autor kasnije razvio kao Antroposofiju.

1894

Nièeova sestra, Elizabeta Ferster-Nièe, susreæe Štajnera u Vajmaru i poziva ga da doðe u njihovu kuæu u Naumburg. Nièe je veæ tada jako bolestan. Kod jedne posete Nièeovoj kuæi Štajner se prvi put sreæe sa njim. Na šezdeseti roðendan Ernesta Hekela pozvan je i Rudolf Štajner. To je njihov prvi susret.

1895

Kao rezultat istraživanja Nièea izlazi knjiga: „Fridrih Nièe, borac protiv svoga vremena”.

1897

Završava se saradnja Rudolfa Štajnera u Gete-Šilerovom arhivu. Izlazi

174



poslednji tom Geteovih prirodno-nauènih spisa. Štajner se seli u Berlin i postaje saizdavaè èasopisa „Magazin za književnost”.

1898

Prvi Štajnerov susret sa pesnikom i publicistom Ludvigom Jakobovskim. Za njegov èasopis „Društvo” Štajner piše veliki broj èlanaka. Jakobovski obrazuje oko sebe krug pesnika i umetnika kojima se pridružuje i Štajner.

1899

ženidba sa Anom Ojnike. Postaje nastavnik u školi za obrazovanje radnika, koju je osnovao Vilhelm Libkneht. Drži predavanja o istoriji, književnosti i retorici. Ovde radi šest



godina.

1900

Vrhunac ove Štajnerove delatnosti je govor koji je održao u jednom berlinskom cirkusu povodom 500-godišnjice Gutembergovog jubileja, pred 7.000 slovoslagaèa i štampara. U Vajmaru umire Nièe... Dobija poziv za prvo predavanje u teosofskoj biblioteci u kuæi grofa Brokdorfa. U krugu teosofa Štajner upoznaje Mariju fon Sivers. Tu sledi niz predavanja na temu Mistika. Sledeæe godine izlazi knjiga: „Mistika u raðanju duhovnog života novog doba i njen odnos prema modernom pogledu na svet”. U decembru umire Ludvig Jakobovski. Štajner drži posmrtni govor.

1902

Štajner postaje èlan teosofskog društva, a Marija fon Sivers sekretarica teosofske biblioteke u Berlinu. Putuje na kongres evropske sekcije teosofskog društva u London. Prvi lièni kontakti sa Ani Besant i H. S. Olkotom. U oktobru sledi osnivanje nemaèke sekcije teosofskog društva èiji sekretar postaje Rudolf Štajner. Drži ciklus predavanja „Od Zaratustre do Nièea”, izlazi knjiga „Hrišæanstvo kao mistièka èinjenica i misterije



starog veka”. U okviru delatnosti na školi za obrazovanje radnika u Berlinu susret sa Rozom Luxemburg.

1903

Štajner nastavlja intenzivnu predavaèku delatnost, pre svega u Berlinu, Vajmaru, Kelnu i Hamburgu. Poèetak otvorenog niza predavanja u kuæi arhitekata u Berlinu. Osnivanje èasopisa „Lucifer”, koji je kasnije nazvan „Lucifer-Gnozis”.

1904

R. Štajner objavljuje znaèajna dela: „Teosofija” i “Kako se postižu sazna- nja viših svetova?”, najvažnija knjiga na putu antroposofskog školovanja. Od 1904 - 1908 izlaze èlanci pod naslovom: „Iz akaša hronike” i „LuciferGnozis”. Na meðunarodnom teosofskom kongresu u Amsterdamu govori Štajner - “Matematika i okultizam”. Nižu se predavanja u Štutgartu, Minhenu, Kelnu, Hajdelbergu i drugim gradovima. Štutgart i Minhen postaju centri njegove predavaèke delatnosti. 175

1905

U januaru završava Štajner svoj rad u školi za obrazovanje radnika. Sledi novi teosofski kongres u Londonu. Štajner referiše temu: „Okultne osnove u Geteovom stvaralaštvu”. Zapoèinje knjigu: „Stepeni višeg saznanja”.

1906

Godišnji teosofski kongres u Parizu. Štajner referiše „Teosofija u Nemaèkoj pre 100 godina”. Posle toga sledi ciklus od 18 predavanja. U Parizu je i prvi susret sa francuskim piscem Eduardom Šireom. Izmeðu njih se razvija dugogodišnje prijateljstvo.

1907

Ani Besant postaje predsednik teosofskog društva. Distanca izmeðu nemaèke sekcije i meðunarodnog društva postaje sve veæa. Na godišnjoj skupštini društva, ovoga puta u Minhenu Štajner govori o „Posveæenje Rozenkrojcera”. U Bazelu sledi niz predavanja o Jovanovom Evanðelju. Prvi susret sa studentima medicine i predavanje „Vaspitanje sa gledišta duhovne nauke”.

1908

Štajner se zadržava više nedelja u Skandinaviji. Održava prva predavanja u Kristijaniji (Oslo) u Norveškoj. Zatim predavanja u Hamburgu i Nirnbergu. Teme: Jovanovo Evanðelje i Apokalipsa. Slikar Vasilij Kandinski sluša Štajnera u Berlinu. Inspirisan ovim predavanjem radi sliku “Arijel”.

1909

Putuje sa predavanja na predavanje. U Kaselu govori o Jovanovom Evanðelju, u Bazelu o Lukinom Evanðelju. Novi ciklus u Kristijaniji: „Teosofija na osnovu Apokalipse”. U januaru se upoznaje sa pesnikom Kristijanom Morgenšternom, koji postaje èlan teosofskog društva i ostaje u tesnoj vezi sa Štajnerom do svoje smrti 1914.

1910

Izlazi „Tajna nauka u skici”. Izmeðu 1910 - 1913 nastaju Misterijske drame. Prva drama „Dveri posveæenja” izvodi se u Minhenu. Predavanja i ciklusi u Bernu, Štokholmu, Rimu, Minhenu... (o stvaranju sveta, Matejevo Evanðelje, Jovanovo Evanðelje). Štajner po prvi put govori o ponovnom pojavljivanju Hrista u etarskom. Albert Štefen pristupa teosofskom društvu. U Hornu (Austrija) umire Štajnerov otac, Johan Štajner.

1911

Kraj nemaèke sekcije teosofskog društva je neizbežan. Teosofi vide u indijskom deèaku Krišnamurtiju (Džidu Krišnamurti, roðen 1895) ponovnu inkarnaciju Hrista, što Štajner smatra besmislenim i istupa iz društva. Sa veæim brojem saradnika stvara osnove za delovanje antroposofskog društva. Na 4. meðunarodnom filosofskom kongresu u Bolonji, govori na temu „Psihološke osnove i saznajno-teoretsko mesto Antroposofije”. Slede predavanja u Kopenhagenu „Duhovno voðstvo èoveka i

176



èoveèanstva”. Štampa se i knjiga pod istim naslovom. U Minhenu se izvodi druga misterijska drama „Ispit duše”. Novi ciklus u Pragu „Okultna fiziologija”. Susret sa Francom Kafkom. Umire Štajnerova žena Ana Štajner.

1912

Za Božiæ se u Kelnu osniva antroposofsko društvo. Poèinje kelnski ciklus „Bhagavad Gita i Pavlove poslanice”. Ruski pisac Andrej Bjeli (Boris Bugajev) sreæe po prvi put Štajnera i u toku sledeæe èetiri godine sluša mnoga predavanja. Izvodi se treæa misterijska drama „Èuvar praga”. U septembru, u Botmingenu, Štajner održava prvi kurs Euritmije.

1913

U februaru se održava 1. Generalna skupština antroposofskog društva u Berlinu. Oko 3.000 saradnika je u društvu. Štajner preuzima dužnost predavaèa i savetnika. Marija fon Sivers, Mihael Bauer i Karl Unger èine upravu. Preduzima se izgradnja graðevine u Dornahu u Švajcarskoj i kamen temeljac je postavljen u septembru. Izvodi se èetvrta misterijska drama „Probuðenje duše”. U ovoj godini dolazi do susreta sa Nikolajem Berðajevim. Predavanja i ciklusi u: Helsingforsu (Finska) „Okultne osnove Bhagavad Gite”, Berlinu „Misterije istoka i hrišæanstva”.

1914

U martu umire pesnik Kristijan Morgenštern. Izlazi knjiga „Zagonetke filosofije”, kao istorijski pregled filosofskih pravaca. Na svetu noæ 24. decembra venèavaju se Marija fon Sivers i Rudolf Štajner.

1915

Radovi na graðevini u Dornahu se nastavljaju. Ciklusi predavanja: „Sudbine èoveka i sudbine naroda” (Berlin), „Putevi duhovnog saznanja i obnova umetnièkog pogleda na svet” (Dornah).

1916

Alexander fon Bernus osniva èasopis za duhovnu nauku i umetnost: „Carstvo”. Pored pesnika kao što su Rilke, Dojbler i Lasker-Šuler, pojavljuje se i Štajner. Predavanja i putovanja u: Bern „Duhovno ujedinjenje èoveèanstva kroz Hristov impuls”, Berlin „Biæe sveta i Jastvo”, Dornah „Istorijska posmatranja”.

1917

Štajner zapoèinje u Dornahu rad na 9 metara visokoj skulpturi od brestovog drveta koju naziva „Reprezentant èoveèanstva”. Razvija ideju o troèlanstvu socijalnog organizma. U knjizi „O zagonetkama duše” daje osnovni prikaz troèlanosti èovekovog organizma. Predavanja u Berlinu, Minhenu i Dornahu. 177

1918

Kraj prvog svetskog rata. Izlazi „Geteova duhovnost u njenoj objavi kroz Fausta i kroz bajku o zmiji i Ljiljani”. Štajner govori u Berlinu („Veèno u èovekovoj duši”), Cirihu („Dopuna današnje nauke kroz Antroposofiju”) i Dornahu („Osnovni socijalni zahtev našeg vremena”).

1919

U mnogim gradovima Štajner drži predavanja o troèlanosti socijalnog organizma. Osnovna ideja pokreta za troèlanstvo je u tome, da socijalni

i

život èoveèanstva može postati zdrav, ako ga ljudi svesno rašèlane. Po Štajneru potrebno je rašèlaniti društvo na državu, privredu i duhovni život. Time je dat nov realistièan sadržaj starim idealima francuske revolucije: Sloboda u duhovnoj oblasti, Jednakost u pravima i Bratstvo u privredi. Izlazi knjiga „Jezgro socijalnog pitanja u životnim potrebama sadašnjosti

1920

Kursevi u Štutgartu i Dornahu: „Uèenje o svetlosti i uèenje o toploti”, „Duhovno-nauèna posmatranja govora”. Održava za 35 lekara niz predavanja na temu: „Duhovna nauka i medicina”. Osnivaju se klinièko-terapeutski instituti u Arleshajmu (Švajcarska) i Štutgartu (Nemaèka). Ponovo brojna putovanja sa predavanjima u Štutgartu, Berlinu, Bazelu.

1921

Prvi meðunarodni kongres antroposofskog pokreta održava se u Štutgartu. Tema je: „Antroposofija - njeni saznajni koreni i životni plodovi”. Na Štajnerov šezdeseti roðendan izlazi prvi broj èasopisa „Tri” u Štutgartu. U Dornahu je osnovan nedeljni èasopis „Geteanum”. U Arleshajmu i Štutgartu pod voðstvom Dr Ite Wegman poèinju sa radom klinièko-terapeutski instituti. U Štutgartu se održavaju dva kursa za teologe.

1922

Predavanja i kursevi. U Beèu se održava drugi meðunarodni kongres antroposofskog pokreta. Tema je: „Suprotnosti istoka i zapada”. U Dornahu Štajner drži kurs o nacionalnoj ekonomiji. Osniva se „Christengemeinschaft” zajednica hrišæana. Predavanja za radnike na izgradnji Geteanuma. Putovanje u Veliku Britaniju i 12 predavanja u Oxfordu „Duhovno-duševne snage umetnosti vaspitanja”.

178

buduænosti”. U julu izlazi po prvi put èasopis „Troèlanost socijalnog organizma”. Septembra se otvara prva „Waldorf” škola u Štutgartu. U Cirihu se izvodi prva predstava Euritmije. Nastavljaju se ciklusi predavanja „Misija arhanðela Mihaila”, zatim „Duhovno-nauèna obrada socijalnih i pedagoških pitanja”.



Prva škola Euritmije osniva se u Štutgartu pod voðstvom Marije Štajner. U novogodišnjoj noæi 1922/23 izgoreo je Geteanum u požaru.

1923

Na Božiæ se osniva opšte antroposofsko društvo sa sedištem u Dornahu. Štajner pokreæe osnivanje „Slobodna visoka škola za duhovnu nauku” na Geteanumu. „Filosofsko-antroposofska izdavaèka kuæa” koju je 1908. god. osnovala Marija Štajner za izdavanje Štajnerovih dela premešta se iz Berlina u Dornah. Na zahtev mnogih saradnika Štajner poèinje u èasopisu „Geteanum” da objavljuje autobiografske èlanke pod naslovom „Moj životni put”. Predavaèka delatnost se nastavlja: Prag, Kristijanija, Štutgart...

1924

U februaru zapoèinju predavanja o karmi. Održavaju se u mnogim gradovima, meðu njima su Dornah, Breslau, London, Pariz i Prag. Ciklus obuhvata ukupno 81 predavanje. U Dornahu se održava i Ton-Euritmijski kurs u osam predavanja „Euritmija kao vidljivo pevanje”. 4 meseca kasnije (u junu) novi kurs: „Euritmija kao vidljivi govor”. Štajner završava novi model Geteanuma. U Štutgartu govori pred skoro 2.000 slušalaca „Metodika obuèavanja i životni uslovi vaspitanja”. U Kobervicu (Šlezija) daje poljoprivredni kurs iz kojeg proizlaze osnove bio-dinamièke poljoprivrede. U julu kurs za lekare i pedagoge iz zdravstvene pedagogije. U avgustu poslednje Štajnerovo putovanje u inostranstvo, Engleska. U mestu Torki održava se letnji kurs engleskog antroposofskog društva. U septembru: kurs „Oblikovanje govora i dramska umetnost”. 28. septembra Rudolf Štajner održava svoje poslednje predavanje u Dornahu. Poèetak bolesti.

1925

U Dornahu zapoèinje izgradnja drugog Geteanuma prema Štajnerovom modelu. 30. marta umro je Rudolf Štajner u Dornahu. Izlazi knjiga „Osnove za proširenje umetnosti leèenja prema duhovnonauènim saznanjima”, koju je Štajner napisao zajedno sa Dr Itom Wegman.

179

IZDANJE CELOKUPNIH DELA RUDOLFA ŠTAJNERA PREGLED Knjige su sistematizovane prema redosledu koji imaju u izdanju celokupnih dela — ICD-(Gesamtausgabe - GA) izdavaèke kuæe Rudolf Štajner iz Dornaha (Švajcarska). Uz rednu numeraciju ICD - br. i naslov knjige, data je i godina njenog nastanka. A) SPISI I. Dela ICD - br. 1 Geteovi prirodno-nauèni spisi 1884 - 1897 2 Osnovi teorije saznanja Geteovog pogleda na svet sa naroèitim osvrtom na Šilera 1886 3 Istina i nauka 1892 4 Filosofija slobode 1894 5 6

Fridrih Nièe, borac protiv svoga vremena 1895 Geteov pogled na svet 1897

7 Mistika u raðanju duhovnog života novog doba i njen odnos prema 181

modernom pogledu na svet 1901 8 Hrišæanstvo kao mistièka èinjenica i misterije starog veka 1902 9 10

Teosofija 1904 Kako se postižu saznanja viših svetova? 1904 - 1905

11 Iz Akaša - hronike 1904 - 1908 12 Stepeni višeg saznanja 1905 - 1908 13 Tajna nauka u skici 1910 14 Èetiri misterijske drame Dveri posveæenja. Ispit duše. Èuvar praga. Probuðenje duše. 1910 - 1913 15 Duhovno voðstvo èoveka i èoveèanstva 1911 16 Jedan put za samosaznanje èoveka 1912 17 Prag duhovnog sveta 1913 18 Zagonetke filosofije 1914

19 (Misli iz vremena rata) sadržano u ICD - br. 24

20 O zagonetki èoveka 1916 21 O zagonetkama duše 1917

22 Geteova duhovnost u njenoj objavi kroz Fausta i kroz bajku

182

“O zmiji i Ljiljani” 1918 23 Jezgro socijalnog pitanja u životnim potrebama sadašnjosti i buduænosti 1919 24 Èlanci o troèlanosti socijalnog organizma i o situaciji vremena 1915 - 1921 25 26

Kosmologija, religija i filosofija 1922 Antroposofske vodilje 1924 - 1925

27

Osnove za proširenje umetnosti leèenja prema duhovno-nauènim saznanjima Dr Rudolf Štajner i Dr Ita Wegman 1925

28 Moj životni put 1923 - 25 II. Sabrani èlanci 29 Sabrani èlanci za dramaturgiju 1889 - 1900 30 Metodske osnove Antroposofije 1884 - 1901 31 Sabrani èlanci za kulturu i istoriju 1887 - 1901 32 Sabrani èlanci za književnost 1884 - 1902 33 Biografije i biografske skice 1894 - 1905 34 Lucifer - Gnozis 1903 - 1908 35 Filosofija i Antroposofija 1904 - 1918

36 Misao Geteanuma usred krize kulture sadašnjice 183

1921 - 1925 III. Objavljivanja iz nasleða

38 Pisma 1881 - 1890, Tom I



39 Pisma 1890 - 1925, Tom II

40 Istinite izreke 1900 - 1925 43 Stare narodne božiæne igre 1915 - 1925 44 45

Nacrti, fragmenti i paralipomena za èetiri misterijske drame 1910 - 1913 Antroposofija 1910 B) PREDAVANJA I. Otvorena predavanja

51 O filosofiji, istoriji i književnosti (34 predavanja u Berlinu) 1901 - 1905 52 Spiritualno uèenje o duši i posmatranje sveta (18 predavanja u Berlinu) 1903 - 1904 53

Poreklo i cilj èoveka Osnovni pojmovi duhovne nauke (23 predavanja u Berlinu) 1904 - 1905

54 Zagonetke sveta i Antroposofija (22 predavanja u Berlinu) 1905 - 1906 55 Saznanje nadèulnog u našem vremenu i njegov znaèaj za današnji život (13 predavanja u Berlinu i Kelnu) 1906 - 1907

184

56 Saznanje duše i duha (15 predavanja u Berlinu i Minhenu) 1907 - 1908 57 Gde i kako se nalazi duh? (18 predavanja u Berlinu) 1908 - 1909 58

Metamorfoze duševnog života - Staze doživljajâ duše prvi deo (9 predavanja u Berlinu i Minhenu) 1909

59 Metamorfoze duševnog života - Staze doživljajâ duše drugi deo (9 predavanja u Berlinu) 1910 60 Odgovori duhovne nauke na velika pitanja postojanja (15 predavanja u Berlinu) 1910 - 1911 61 Ljudska istorija u svetlosti duhovnog istraživanja (16 predavanja u Berlinu) 1911 - 1912 62 Rezultati duhovnog istraživanja (14 predavanja u Berlinu) 1912 - 1913 63 Duhovna nauka kao životno dobro (12 predavanja u Berlinu) 1913 - 1914 64 Iz sudbonosnog vremena (14 predavanja u Berlinu, Nirnbergu i Minhenu) 1914 - 1915 65 Iz Srednje-evropskog duhovnog života (15 predavanja u Berlinu) 1915 - 1916 66 Duh i materija, život i smrt (7 predavanja u Berlinu) 1917 185

67

Veèno u èovekovoj duši. Besmrtnost i sloboda (10 predavanja u Berlinu) 1918

72 73

Sloboda - besmrtnost - socijalni život (10 predavanja u Bazelu i Bernu) 1917 - 1918 Dopuna današnje nauke kroz Antroposofiju (8 predavanja u Cirihu) 1917 - 1918

74 Filosofija Tome Akvinskog (3 predavanja u Dornahu) 1920 76 Oploðujuæe dejstvo Antroposofije na struène nauke (7 predavanja u Dornahu) 1921 77a Zadatak Antroposofije prema nauci i životu (predavanja i govori, Darmštat) 1921 77b Umetnost i Antroposofija (predavanja i govori, Dornah) 1921 78 Antroposofija, njeni saznajni koreni i životni plodovi (8 predavanja u Štutgartu) 1921 79 Stvarnost viših svetova [8 predavanja u Kristijaniji (Oslo)] 1921 81 Impulsi obnove kulture i nauke (7 predavanja u Dornahu) 1922 82 Ovim èovek postaje ceo èovek (6 predavanja u Den Hagu) 1922

186

83 Suprotnosti istoka i zapada (10 predavanja u Beèu) 1922 84 Šta je hteo Geteanum i šta æe Antroposofija? (11 predavanja - Bazel, Dornah, Prag, Beè, Pariz) 1923 - 1924 II. Predavanja ispred èlanova antroposofskog društva 93 Legenda hrama i zlatna legenda (20 predavanja u Berlinu) 1904 - 1906 93a Osnovni elementi ezoterije (31 predavanje u Berlinu) 1905 94 Kosmogonija (43 predavanja u raznim gradovima) 1906 95 Pred vratima teosofije (14 predavanja u Štutgartu) 1906 96 Izvorni impulsi duhovne nauke (20 predavanja u Berlinu) 1906 - 1907 97 Hrišæanska misterija (31 predavanje u raznim gradovima) 1906 - 1907 98 Prirodna i duhovna biæa - njihovo dejstvo u našem vidljivom svetu (18 predavanja u raznim gradovima) 1907 - 1908 99 Teosofija Rozenkrojcera (14 predavanja u Minhenu) 1907 100 Razvoj èoveèanstva i saznanje Hrista (22 predavanja u Kaselu i Bazelu) 1907 187

101 Mitovi i sage. Okultni znaci i simboli (16 predavanja u Berlinu, Štutgartu i Kelnu) 1907 102 Unutrašnje dejstvo duhovnih biæa na èoveka (13 predavanja u Berlinu) 1908 103 Jovanovo Evanðelje (12 predavanja u Hamburgu) 1908 104 Jovanova Apokalipsa (13 predavanja u Nirnbergu) 1908 104a

Iz zapisa u slikama Jovanove Apokalipse [crteži slušalaca sa 4 predavanja u Minhenu i 12 predavanja u Kristijaniji (Oslo)] 1907 - 1909

105 Svet, Zemlja i èovek (11 predavanja u Štutgartu) 1908 106 Egipatski mitovi i misterije (12 predavanja u Lajpcigu) 1908 107 Duhovno-nauèno poznavanje èoveka (19 predavanja u Berlinu) 1908 - 1909 108 Odgovor na svetska i životna pitanja kroz Antroposofiju (21 predavanje u raznim gradovima) 1908 - 1909 109 Princip spiritualne ekonomije u vezi sa pitanjem ponovnog utelovljenja (23 predavanja u raznim gradovima, od toga 10 u Budimpešti) 1909 110 Duhovne hijerarhije i njihovo ogledanje u fizièkom svetu (10 predavanja u Dizeldorfu) 1909 188

112

Jovanovo Evanðelje u odnosu prema tri ostala Evanðelja, naroèito prema Lukinom Evanðelju (14 predavanja u Kaselu) 1909

113 Istok u svetlosti zapada (9 predavanja u Minhenu) 1909 114 Lukino Evanðelje (10 predavanja u Bazelu) 1909 115 Antroposofija, psihosofija, pneumatosofija (12 predavanja u Berlinu) 1909 - 1911 116 Hristov impuls i razvoj Ja - svesti (7 predavanja u Berlinu) 1909 - 1910 117 Dublje tajne postanka èoveèanstva u svetlosti Evanðelja (12 predavanja u raznim gradovima) 1909 118 Dogaðaj Hristove pojave u etarskom svetu (16 predavanja u raznim gradovima) 1910 119 Makrokosmos i mikrokosmos (11 predavanja u Beèu) 1910 120 Objave karme (11 predavanja u Hamburgu) 1910 121 Misija pojedinih duša naroda u vezi sa germansko-nordijskom mitologijom [11 predavanja u Kristijaniji (Oslo)] 1910 122 Tajne biblijskog stvaranja sveta (11 predavanja u Minhenu) 1910 123 Matejevo Evanðelje 189

(12 predavanja u Bernu) 1910 124 Putovanje u oblast Markovog Evanðelja (13 predavanja u Berlinu, Minhenu, Hanoveru i Koblencu) 1910 - 1911

125 Putevi i ciljevi duhovnog èoveka (14 predavanja u raznim gradovima) 1910 126 Okultna istorija (6 predavanja u Štutgartu) 1910 - 1911 127 Misija nove duhovne objave (16 predavanja u raznim gradovima) 1911 128 Okultna fiziologija (9 predavanja u Pragu) 1911 129 Svetska èuda, duševni ispiti i duhovne objave (11 predavanja u Minhenu) 1911 130 Ezoterno hrišæanstvo i duhovno voðstvo èoveèanstva (23 predavanja u raznim gradovima) 1911 - 1912 131 Od Isusa do Hrista (11 predavanja u Karlsrueu) 1911 132 Evolucija sa stanovišta istinitosti (5 predavanja u Berlinu) 1911 133 Zemaljski i kosmièki èovek (9 predavanja u Berlinu) 1911 - 1912 134 Svet èula i svet duha 190

135

(6 predavanja u Hanoveru) 1911 - 1912 Ponovno utelovljavanje i karma (5 predavanja u Berlinu i Štutgartu) 1912

136 137

Duhovna biæa u nebeskim telima i prirodnim carstvima (11 predavanja u Helsingforsu) 1912 Èovek u svetlosti okultizma, teosofije i filosofije [10 predavanja u Kristijaniji (Oslo)] 1912

138 O inicijaciji. O veènosti i trenutku. O duhovnoj svetlosti i životnoj tami (8 predavanja u Minhenu) 1912 139 Markovo Evanðelje (10 predavanja u Bazelu) 1912 140 Okultna istraživanja o životu izmeðu smrti i novog roðenja (20 predavanja u raznim gradovima) 1912 - 1913 141

život izmeðu smrti i novog roðenja u odnosu prema kosmièkim èinjenicama (10 predavanja u Berlinu) 1912 - 1913

142 Bhagavad Gita i Pavlove poslanice (5 predavanja u Kelnu) 1912 - 1913 143 Iskustva nadèulnog. Tri puta duše ka Hristu (14 predavanja u raznim gradovima) 1912 144 Misterije istoka i hrišæanstva (4 predavanja u Berlinu) 1913 145

Koju važnost ima okultni razvoj èoveka za njegove omotaèe - fizièko telo, etarsko telo, astralno telo - i za njegovo Sopstvo? (10 predavanja u Den Hagu) 1913 191

146 Okultne osnove Bhagavad Gite (9 predavanja u Helsingforsu) 1913 147 Tajne praga (8 predavanja u Minhenu) 1913 148 Iz Akaša - istraživanja. Peto Evanðelje (18 predavanja u raznim gradovima) 1913 - 1914 149 Hrist i duhovni svet. O traganju za svetim Gralom (6 predavanja u Lajpcigu) 1913 - 1914 150 Svet duha i njegovo uviranje u fizièko postojanje (10 predavanja u raznim gradovima) 1913 151 Ljudska i kosmièka misao (4 predavanja u Berlinu) 1914 152 Pred stepeni za Misteriju na Golgoti (10 predavanja u raznim gradovima) 1913 - 1914 153 Unutrašnje biæe èoveka i život izmeðu smrti i novog roðenja (8 predavanja u Beèu) 1914 154 Kako se stièe razumevanje za duhovni svet? (7 predavanja u raznim gradovima) 1914 155 Hrist i ljudska duša (10 predavanja u Kopenhagenu i Norkepingu) 1912 - 1914 156 Okultno èitanje i okultno slušanje (11 predavanja u Dornahu i Bazelu) 1914 157 Sudbine èoveka i sudbine naroda 192

(14 predavanja u Berlinu) 1914 - 1915 157a Obrazovanje sudbine i život posle smrti (7 predavanja u Berlinu) 1915

158 Povezanost èoveka sa elementarnim svetom (7 predavanja u raznim gradovima) 1912 - 1914 159 Tajna smrti (15 predavanja u raznim gradovima) 1915 161 Putevi duhovnog saznanja i obnova umetnièkog pogleda na svet (13 predavanja u Dornahu) 1915 162 Pitanja umetnosti i života u svetlosti duhovne nauke (13 predavanja u Dornahu) 1915 163 Sluèaj, neophodnost i predviðanje (8 predavanja u Dornahu) 1915 164 Vrednost mišljenja za jedno za èoveka zadovoljavajuæe saznanje (11 predavanja u Dornahu) 1915 165 Duhovno ujedinjenje èoveèanstva kroz Hristov impuls (13 predavanja u raznim gradovima) 1915 - 1916 166 Neophodnost i sloboda u svetskim dogaðajima i u ljudskim delima (5 predavanja u Berlinu) 1916 167 Sadašnje i prošlo u èovekovom duhu (12 predavanja u Berlinu) 1916 168 Veza izmeðu živih i mrtvih 193

(8 predavanja u raznim gradovima) 1916 169 Biæe sveta i Jastvo (7 predavanja u Berlinu) 1916

170 Zagonetka èoveka. Duhovne pozadine ljudske istorije (Kosmièka i ljudska istorija, Tom I. - 15 predavanja u Dornahu) 1916 171 Unutrašnji impulsi razvoja èoveèanstva. Gete i kriza devetnaestog veka (Kosmièka i ljudska istorija, Tom II. - 16 predavanja u Dornahu) 1916 172 Karma èovekovog poziva u odnosu na Geteov život (Kosmièka i ljudska istorija, Tom III. - 10 predavanja u Dornahu) 1916 173 Vremensko-istorijska posmatranja. Karma neistinitosti - prvi deo (Kosmièka i ljudska istorija, Tom IV. - 13 predavanja u Dornahu i Bazelu) 1916 174 Vremensko-istorijska posmatranja. Karma neistinitosti - drugi deo (Kosmièka i ljudska istorija, Tom V. - 12 predavanja u Dornahu) 1917 174a Srednja Evropa izmeðu istoka i zapada (Kosmièka i ljudska istorija, Tom VI. - 12 predavanja u Minhenu) 1914 - 1918 174b Duhovne pozadine prvog svetskog rata (Kosmièka i ljudska istorija, Tom VII. - 16 predavanja u Štutgartu) 1914 - 1921 175 Graðevno kamenje za saznanje Misterije na Golgoti (17 predavanja u Berlinu) 1917 176 194

Istine razvoja èoveka i èoveèanstva. Karma materijalizma (17 predavanja u Berlinu) 1917

177

Spiritualne pozadine spoljašnjeg sveta. Pad duhova mraka (Duhovna biæa i njihova dejstva, Tom I. - 14 predavanja u Dornahu) 1917

178 179

Individualna duhovna biæa i njihovo dejstvo u èovekovoj duši (Duhovna biæa i njihova dejstva, Tom II. - 9 predavanja u S. Galenu, Cirihu i Dornahu) 1917 Istorijska neophodnost i sloboda. Sudbinski uticaji iz sveta mrtvih (Duhovna biæa i njihova dejstva, Tom III. - 8 predavanja u Dornahu) 1917

180

Misterijske istine i božiæni impulsi. Stari mitovi i njihovo znaèenje (Duhovna biæa i njihova dejstva, Tom IV. - 16 predavanja u Bazelu i Dornahu) 1917 - 1918

181 182

Zemaljsko umiranje i svetski život. Antroposofski životni darovi. Neophodnost svesti za sadašnjost i buduænost (21 predavanje u Berlinu) 1918 Smrt kao životna promena (7 predavanja u raznim gradovima) 1917 - 1918

183 Nauka o postanku èoveka (9 predavanja u Dornahu) 1918 184 Polarnost trajnosti i razvoja u èovekovom životu (15 predavanja u Dornahu) 1918 185 Istorijska simptomatologija (9 predavanja u Dornahu) 1918 185a Razvojno-istorijske osnove za formiranje socijalnog mišljenja (8 predavanja u Dornahu) 1918 186 Osnovni socijalni zahtev našeg vremena. 195

U promenjenom stanju vremena (12 predavanja u Dornahu i Bernu) 1918 187

Kako èoveèanstvo može ponovo naæi Hrista? Trostruka senka života našeg vremena i nova Hristova svetlost (8 predavanja u Bazelu i Dornahu) 1918 - 1919

188 Geteanizam, preobražajni impuls i misao vaskrsenja (12 predavanja u Dornahu) 1919 189 Socijalno pitanje kao pitanje svesti (Duhovne pozadine socijalnog pitanja, Tom I. - 8 predavanja u Dornahu) 1919 190 Impulsi prošlosti i buduænosti u socijalnim dogaðanjima (Duhovne pozadine socijalnog pitanja, Tom II. - 12 predavanja u Dornahu) 1919 191 Socijalno razumevanje iz duhovno-nauènog saznanja (Duhovne pozadine socijalnog pitanja, Tom III. - 15 predavanja u Dornahu) 1919 192 Duhovno-nauèna obrada socijalnih i pedagoških pitanja (17 predavanja u Štutgartu) 1919 193 Unutrašnji aspekt socijalne zagonetke (10 predavanja u Cirihu, Bernu, Hajdenhajmu i Berlinu) 1919 194 Misija arhanðela Mihaila (12 predavanja u Dornahu) 1919 195 Svetski Silvester* i Novogodišnje misli (5 predavanja u Štutgartu) 1919 - 1920 196 Duhovne i socijalne promene u razvoju èoveèanstva (18 predavanja u Dornahu) 1920 197 *Suprotnosti razvoju èoveèanstva Silvester - veèeuuoèi Nove godine (prim. prev.) 196

(11 predavanja u Štutgartu) 1920 198 Lekoviti èinioci za socijalni organizam (17 predavanja u Dornahu i Bernu) 1920

199 Duhovna nauka kao saznanje osnovnih impulsa socijalnog oblikovanja (17 predavanja u Dornahu i Berlinu) 1920 200 Nova duhovnost i doživljaj Hrista dvadesetog veka (7 predavanja u Dornahu) 1920 201

Slaganja izmeðu mikrokosmosa i makrokosmosa Èovek - jedan hijeroglif svemira (Èovek u njegovoj povezanosti sa kosmosom, Tom I. - 16 predavanja u Dornahu) 1920

202

Most izmeðu svetske duhovnosti i èovekovog fizièkog. Traganje za novom Izis, božanskom Sofijom (Èovek u njegovoj povezanosti sa kosmosom, Tom II. - 16 predavanja u Dornahu, Bernu i Bazelu) 1920

203

Odgovornost èoveka za razvoj sveta kroz njegovu duhovnu povezanost sa planetom Zemljom i sa zvezdama (Èovek u njegovoj povezanosti sa kosmosom, Tom III. - 18 predavanja u Štutgartu, Dornahu i Den Hagu) 1921

204

Perspektive razvoja èoveèanstva Materijalistièki saznajni impuls i zadatak Antroposofije (Èovek u njegovoj povezanosti sa kosmosom, Tom IV. - 17 predavanja u Dornahu) 1921

205

Èovekovo postajanje, duša sveta i duh sveta - prvi deo: Èovek kao telesno-duševno biæe u njegovoj vezi sa svetom (Èovek u njegovoj povezanosti sa kosmosom, Tom V. - 13 predavanja u Štutgartu, Bernu i Dornahu) 1921 197

206

Èovekovo postajanje, duša sveta i duh sveta - drugi deo: Èovek kao duhovno biæe u istorijskom nastajanju (Èovek u njegovoj povezanosti sa kosmosom, Tom VI. - 11 predavanja u Dornahu) 1921

207

Antroposofija kao kosmosofija - prvi deo: Karakteristike èovekovog biæa u zemaljskom i kosmièkom podruèju (Èovek u njegovoj povezanosti sa kosmosom, Tom VII. - 11 predavanja u Dornahu) 1921

208

Antroposofija kao kosmosofija - drugi deo: Oblikovanje èoveka kao rezultat kosmièkih dejstava (Èovek u njegovoj povezanosti sa kosmosom, Tom VIII. - 11 predavanja u Dornahu) 1921

209

Nordijski i srednje-evropski duhovni impulsi Praznik pojave Hrista (Èovek u njegovoj povezanosti sa kosmosom, Tom IX. - 11 predavanja u raznim gradovima) 1921

210 Stare i nove metode posveæenja (14 predavanja u Dornahu, Manhajmu i Breslau) 1922 211

Misterija Sunca i misterija smrti i vaskrsenja Egzoterno i ezoterno hrišæanstvo (12 predavanja u raznim gradovima) 1922

212 Èovekov duševni život i duhovne težnje u vezi sa razvojem Sveta i Zemlje (9 predavanja u Dornahu) 1922 213 Pitanja èoveka i odgovori Sveta (13 predavanja u Dornahu) 1922 214 Tajna Triniteta (11 predavanja u Dornahu, Oxfordu i Londonu) 198

215

1922 Filosofija, kosmologija i religija u Antroposofiji „francuski kurs” (10 predavanja u Dornahu) 1922

216 Osnovni impulsi svetsko-istorijskog postajanja èoveèanstva (8 predavanja u Dornahu) 1922 217 Duhovne dejstvujuæe snage u zajednièkom životu stare i mlade generacije (13 predavanja u Štutgartu) 1922 217a Saznanje - zadatak omladine 1920 - 1924 218 Duhovne povezanosti u oblikovanju èovekovog organizma (16 predavanja u raznim gradovima) 1922 219 Odnos zvezdanog sveta prema èoveku i èoveka prema zvezdanom svetu (12 predavanja u Dornahu) 1922 220 živo saznavanje prirode. Intelektualni pad u greh i spiritualno podizanje (12 predavanja u Dornahu) 1923 221 Zemaljsko znanje i nebesko saznanje (9 predavanja u Dornahu) 1923 222 Impulsiranje svetsko-istorijskih dogaðanja kroz duhovne moæi (7 predavanja u Dornahu) 1923 223

Godišnji tok kao proces disanja Zemlje i èetiri velika praznika. Antroposofija i ljudska narav (9 predavanja u Dornahu i Beèu) 1923

224 Ljudska duša u njenoj povezanosti sa božansko-duhovnim 199



individualnostima. Pounutarnjenje godišnjih praznika (11 predavanja u raznim gradovima) 1923

225 Tri perspektive Antroposofije (12 predavanja u Dornahu) 1923 226 Èovekovo biæe, èovekova sudbina i razvoj sveta [7 predavanja u Kristijaniji (Oslo)] 1923 227 Saznanje inicijacije (13 predavanja u Penmenmoru) 1923 228 Nauka inicijacije i saznanje zvezda (8 predavanja u raznim gradovima) 1923 229 Sadoživljaj toka godine u èetiri kosmièke imaginacije (6 predavanja u Dornahu i Štutgartu) 1923 230 231

Èovek kao sazvuk stvaralaèke, delotvorne i oblikujuæe svetske Reèi (12 predavanja u Dornahu) 1923 Nadèulni èovek, shvaæen antroposofski (7 predavanja u Den Hagu) 1923

232 Oblikovanja misterija (14 predavanja u Dornahu) 1923 233 233a

Svetska istorija u antroposofskom osvetljenju i kao osnova za saznanje èovekovog duha (9 predavanja u Dornahu) 1923 Misterijska mesta srednjeg veka (10 predavanja u Dornahu) 1924

234 Antroposofija. Rezime posle dvadeset jedne godine (9 predavanja u Dornahu) 200

1924 235

Ezoterna posmatranja karmièkih povezanosti Tom I (12 predavanja u Dornahu) 1924

236

Ezoterna posmatranja karmièkih povezanosti Tom II (17 predavanja u Dornahu) 1924

237

Ezoterna posmatranja karmièkih povezanosti Tom III: Karmièke povezanosti antroposofskog pokreta (11 predavanja u Dornahu) 1924

238

Ezoterna posmatranja karmièkih povezanosti Tom IV: duhovni život sadašnjice u povezanosti sa antroposofskim pokretom (10 predavanja i 1 govor u Dornahu) 1924

239

Ezoterna posmatranja karmièkih povezanosti Tom V (16 predavanja u Pragu, Parizu i Breslau) 1924

240

Ezoterna posmatranja karmièkih povezanosti Tom VI (15 predavanja u raznim gradovima) 1924

243 Svest posveæenih (11 predavanja u Torkiu) 1924 245 Uputstva za ezoterno školovanje 1903 - 1913 Spisi i predavanja o istoriji antroposofskog pokreta i antroposofskog društva

201

253

Problem zajednièkog života u antroposofskom društvu. O krizi u Dornahu od 1915. godine (7 predavanja u Dornahu) 1915

254 Okultni pokret u devetnaestom veku i njegov odnos prema svetskoj kulturi (13 predavanja u Dornahu) 1915 257 Antroposofsko formiranje zajednice (10 predavanje u Štutgartu i Dornahu) 1923 258

Istorija i uslovi antroposofskog pokreta u odnosu prema antroposofskom društvu (8 predavanja u Dornahu) 1923

259 Sudbinska godina 1923 u istoriji antroposofskog društva (govori - skupovi - dokumenti, januar - decembar 1923) 260 Božiæno zasedanje sa osnivanjem Opšteg antroposofskog društva 1923/24 Dornah 260a Konstitucija Opšteg antroposofskog društva i Slobodne visoke škole za duhovnu nauku. Ponovna izgradnja Geteanuma 1924 - 1925 261 Naši mrtvi (govori, seæanja i meditativne izreke 1906 - 1924, sa dva predavanja u Kaselu 1914) 262 Rudolf Štajner/Marija Štajner - fon Sivers: Prepiska i dokumenti 1901 - 1925 63/1 Rudolf Štajner/Edit Merion: Prepiska 2 (Pisma - izreke - skice, 1912 - 1924) 264 O istoriji i iz sadržaja prvog odeljka ezoterne škole 1904 - 1914 (pisma, dokumenti i predavanja) 265 O istoriji i iz sadržaja saznajno-kultnog odeljka ezoterne škole 1904 - 1914 (pisma, dokumenti i predavanja 1906 - 1914 i saznajno-kultni rad 1921 - 1924) 266 Iz sadržaja ezoternih èasova 202

266/1 Tom I: 1904 - 1909 266/2 Tom II: 1910 - 1912 266/3 Tom III: 1913 - 1914 267 Duševne vežbe - Tom I (Vežbe sa reè - i simbol - meditacijama za metodièan razvoj viših saznajnih snaga, 1904 - 1924) 268 Duševne vežbe - Tom II (Mantrièke izreke) 269 Ritualni tekstovi za sveèanosti slobodne hrišæanske religijske nastave 1919 270

Ezoterna obuka za prvu klasu Slobodne visoke škole I - IV za duhovnu nauku na Geteanumu 1924 (19 èasova i 7 ponovljenih èasova održanih u Dornahu 1924, kao i 4 pojedinaèna èasa održana u Pragu, Bernu i Londonu 1924) III.   Predavanja i kursevi iz pojedinih oblasti života Predavanja o Umetnosti

271 Umetnost i saznanje umetnosti (9 predavanja u raznim gradovima) 1888 - 1921 272 Duhovno-nauèna tumaèenja Geteovog „Faust”-a (Tom I - 15 predavanja u raznim gradovima) 1910 - 1916 273 Duhovno-nauèna tumaèenja Geteovog „Faust”-a (Tom II - 12 predavanja u Dornahu i jedno predavanje u Pragu) 1916 - 1919 274 Govori o starim narodnim božiænim igrama (18 govora uz izvoðenje božiænih igara u Dornahu) 1915 - 1924 203

275 Umetnost u svetlosti misterijske mudrosti (8 predavanja u Dornahu) 1914 - 1915 276 Umetnièko u svojoj svetskoj misiji [8 predavanja u Kristijaniji (Oslo) i Dornahu] 1923 Predavanja o Euritmiji 277 Euritmija. Objava duše koja govori (Govori uz izvoðenje euritmijskih predstava, 1918 - 1924) 277a Nastajanje i razvoj Euritmije 1908 - 1924 278 Euritmija kao vidljivo pevanje (8 predavanja u Dornahu) 1924 279 Euritmija kao vidljivi govor (17 predavanja u Dornahu i Penmenmoru) 1922 - 1924 Predavanja o Oblikovanju govora 280 Rudolf Štajner/Marija Štajner - fon Sivers: Metodika i biæe Oblikovanja govora 1919 - 1924 281

Rudolf Štajner/Marija Štajner - fon Sivers: Umetnost recitovanja i deklamovanja (14 predavanja i govora u raznim gradovima) 1912 - 1923

282

Rudolf Štajner/Marija Štajner - fon Sivers: Oblikovanje govora i dramska umetnost (19 predavanja u Dornahu) 1921 - 1924 Predavanja o Muzici

283 Biæe muzikalnog i doživljaj tona u èoveku (8 predavanja u raznim gradovima) 204

1906 - 1923 Predavanja o Oblikotvornim umetnostima i arhitekturi 284 Slike okultnih peèata i stubova (14 predavanja u raznim gradovima) 1907 - 1923 286 Putevi ka novom stilu gradnje (8 predavanja u Berlinu i Dornahu) 1911 - 1924 287

Graðevina u Dornahu kao znamen istorijskog postanka i umetnièkipreobražavajuæeg impulsa (5 predavanja u Dornahu) 1914

289 Graðevna misao Geteanuma Tom I: tekst 1920 - 1921 290 Graðevna misao Geteanuma Tom II: slike 1920 - 1921 291 O biæu boja (12 predavanja u Dornahu) 1914 - 1924 291a Saznanje boja 1894 - 1925 Predavanja o Istoriji umetnosti 292

Istorija umetnosti kao odraz unutrašnjih duhovnih impulsa Tom I: tekst Tom II: slike 1916 - 1917 Predavanja o Vaspitanju

293 Opšte poznavanje èoveka kao osnova pedagogije (I) (14 predavanja u Štutgartu) 1919 294 Umetnost vaspitanja. Metodsko-didaktièki (II) 205

(14 predavanja u Štutgartu) 1919 295

Umetnost vaspitanja. Savetovanja o seminarima i predavanja o nastavnom planu (III) (15 savetovanja i 3 predavanja u Štutgartu) 1919

296 Vaspitanje kao socijalno pitanje (6 predavanja u Dornahu) 1919 297 Ideja i praksa Waldorfske škole (10 predavanja u raznim gradovima) 1919 - 1920 297a Vaspitanje za život (5 predavanja u raznim gradovima) 1921 - 1924 298 Rudolf Štajner u Waldorfskoj školi (predavanja i govori za decu, roditelje i uèitelje Waldorfske škole u Štutgartu) 1919 - 1924 299 Duhovno-nauèna posmatranja govora (6 predavanja u Štutgartu) 1919 - 1920 300 Sastanci sa uèiteljima slobodne Waldorfske škole 1919 - 1924 a - c Tom I, Tom II, Tom III 301 Obnavljanje pedagoško-didaktièke umetnosti kroz duhovnu nauku (14 predavanja u Bazelu) 1920 302 Saznanje èoveka i oblikovanje nastave (8 predavanja u Štutgartu) 1921 302a Vaspitanje i nastava iz saznanja èoveka (9 predavanja u Štutgartu) 1920 - 1923 303 Zdrav razvoj èovekovog biæa 206

(16 predavanja u Dornahu) 1921 - 1922 304 Vaspitne i nastavne metode na antroposofskoj osnovi (9 predavanja u raznim gradovima) 1921 - 1922

304a 305

Antroposofsko poznavanje èoveka i pedagogija (9 predavanja u raznim gradovima) 1923 - 1924 Osnovne duhovno-duševne snage umetnosti vaspitanja (12 predavanja u Oxfordu) 1922

306 Pedagoška praksa sa stanovišta duhovno-nauènog saznanja èoveka (8 predavanja u Dornahu) 1923 307 Sadašnji duhovni život i vaspitanje [14 predavanja u Ilkleju (Jorkšir)] 1923 308 309 310

Metodika obuèavanja i životni uslovi vaspitavanja (5 predavanja u Štutgartu) 1924 Antroposofska pedagogija i njene predpostavke (5 predavanja u Bernu) 1924 Pedagoška vrednost saznanja èoveka i kulturna vrednost pedagogije 10 predavanja u Arnhajmu (Holandija) 1924

311 Umetnost vaspitavanja iz shvatanja èovekove biti 7 predavanja u Torkiu (Engleska) 1924 Predavanja o Medicini 312 Duhovna-nauka i medicina (20 predavanja u Dornahu) 1920 207

313 Duhovno-nauèna stanovišta za terapiju (9 predavanja u Dornahu) 1921 314 Fiziološki-terapeutsko na temelju duhovne nauke. Terapija i higijena (12 predavanja u Dornahu i Štutgartu) 1920 - 1924 315 316

Zdravstvena Euritmija (8 predavanja u Dornahu i Štutgartu) 1921 - 1922

317 318 319

Zdravstveno-pedagoški kurs (12 predavanja u Dornahu) 1924

Meditativna posmatranja i uputstva za produbljenje umetnosti leèenja (13 predavanja u Dornahu) 1924

Zajednièko delovanje lekara i dušebrižnika (Kurs pastoralne medicine, 11 predavanja u Dornahu) 1924 Antroposofsko saznanje èoveka i medicina (11 predavanja u raznim gradovima) 1923 - 1924 Predavanja o Prirodnoj nauci

320 321 322

Duhovno-nauèni impulsi za razvoj fizike, I (prvi prirodno-nauèni kurs, 10 predavanja u Štutgartu) 1919 - 1921 Duhovno-nauèni impulsi za razvoj fizike, II (drugi prirodno-nauèni kurs, 14 predavanja u Štutgartu) 1920 Granice saznanja prirode i njihovo savladavanje (8 predavanja u Dornahu) 1920

323 Odnos razlièitih prirodno-nauènih oblasti prema astronomiji (treæi prirodno-nauèni kurs, 18 predavanja u Štutgartu) 1921 208

324

Posmatranje prirode, eksperiment, matematika i saznajni stepeni duhovnog istraživanja (8 predavanja u Štutgartu) 1921

324a Èetvrta dimenzija (8 predavanja u Berlinu) 1905 - 1908 325 326

Prirodna nauka i svetsko-istorijski razvoj èoveèanstva od starih vremena (6 predavanja u Dornahu i Štutgartu) 1921 Momenat nastanka prirodne nauke u svetskoj istoriji i njen dalji razvoj (9 predavanja u Dornahu) 1922 - 1923 Predavanja o Poljoprivredi

327 Duhovno-nauène osnove za napredovanje poljoprivrede (poljoprivredni kurs, 9 predavanja u Kobervicu i Dornahu) 1924 Predavanja o socijalnom životu i o troèlanosti socijalnog organizma 328 Socijalno pitanje (6 predavanja u Cirihu) 1919 329 Osloboðenje èovekovog biæa kao temelj novog socijalnog oblikovanja (9 predavanja u Bazelu, Bernu i Winterturu) 1919 330 Novo oblikovanje socijalnog organizma (14 predavanja u Štutgartu) 1919 331 Saveti u preduzeæu i socijalizacija Štutgart, 1919 332a Socijalna buduænost (6 predavanja u Cirihu) 1919 333 Sloboda misli i socijalne snage (6 predavanja u Ulmu, Berlinu i Štutgartu) 1919 209

334 Od jedinstvene države do troèlanog socijalnog organizma (11 predavanja u raznim švajcarskim gradovima) 1920 338 Kako se deluje za impuls troèlanstva socijalnog organizma? (12 predavanja u Štutgartu) 1921 339 Antroposofija, socijalno troèlanstvo i govorna umetnost (6 predavanja u Dornahu) 1921 340 341

Nacionalno-ekonomski kurs, Tom I (14 predavanja u Dornahu) 1922 Nacionalno-ekonomski seminar, Tom II (6 savetovanja sa uèesnicima „Nacionalno-ekonomskog kursa”) 1922 Predavanja i kursevi o hrišæansko-religioznom delovanju

342

Predavanja i kursevi o hrišæansko-religioznom delovanju, I Antroposofske osnove za obnovljeno hrišæansko-religiozno delovanje (6 predavanja i 2 savetovanja u Štutgartu) 1921

343

Predavanja i kursevi o hrišæansko-religioznom delovanju, II Spiritualno saznavanje - religiozno oseæanje - kultno delanje (29 predavanja u Dornahu) 1921

344

Predavanja i kursevi o hrišæansko-religioznom delovanju, III Predavanja pri osnivanju zajednice hrišæana (19 predavanja u Dornahu) 1922

345

Predavanja i kursevi o hrišæansko-religioznom delovanju, IV O biæu dejstvujuæe Reèi (4 predavanja u Štutgartu) 1923

346

Predavanja i kursevi o hrišæansko-religioznom delovanju, V Apokalipsa i delovanje sveštenika (18 predavanja u Dornahu) 1924

210

Predavanja za radnike na Geteanumu 347

Saznanje èovekovog biæa prema telu, duši i duhu. O ranijim stanjima Zemlje (10 predavanja u Dornahu, Tom I) 1922

348

O zdravlju i bolesti Osnove duhovno-nauènog uèenja o èulima (18 predavanja u Dornahu, Tom II) 1923

349

O životu èoveka i Zemlje O biæu hrišæanstva (13 predavanja u Dornahu, Tom III) 1923

350

Ritmovi u kosmosu i u èovekovom biæu Kako se dolazi do gledanja duhovnog sveta? (16 predavanja u Dornahu, Tom IV) 1923

351

Èovek i Svet. Dejstvo duha u prirodi. O biæu pèela (15 predavanja u Dornahu, Tom V) 1923

352 Priroda i èovek u duhovno-nauènom posmatranju         (10 predavanja u Dornahu, Tom VI) 1924 353 Istorija èoveèanstva i pogledi na svet prosveæenih naroda (17 predavanja u Dornahu, Tom VII) 1924 354

Stvaranje sveta i èoveka Zemaljski život i uticaj zvezda (14 predavanja u Dornahu, Tom VIII) 1924

Prevod sa nemaèkog: Siniša Nikoliæ Izvor: Katalog des Gesamtwerks-Rudolf Steiner Verlag. Dornach (CH), 1997/98 211

SLIKE

214

Rafael - Sikstinska madona (centralni deo)

Ticijan - Vaznesenje Bogorodièino

Gerard Wagner - Božiæni motiv

Gerard Wagner - Troèlani èovek

Gerard Wagner - Novi život

Gerard Wagner - Parsifal

Gerard Wagner - Èudo smrti

Beppe Assenza - Meditacija II

Beppe Assenza - Argo

Beppe Assenza - Elementarni krug

Beppe Assenza - Majka i dete

Hilde Boos - Hamburger - Izlazak sunca na jezeru

Hilde Boos - Hamburger - Zalazak sunca na jezeru

Fiorenza Di Angelis - Opraštanje

Fiorenza Di Angelis - Gral

Fiorenza Di Angelis - Zodijak

N. Sombart - Uspenje

N. Sombart - Pieta

M. Vološina - Sveti Mihailo

Rudolf Štajner - Tkanje svetlosti

Rudolf Štajner - Tri kralja

Rudolf Štajner - Svetlost i tama (Lucifer i Ariman)

Rudolf Štajner - Meseèev jahaè

Rudolf Štajner - Prabiljka

Rudolf Štajner - Novi život

Rudolf Štajner - Uskrs (tri krsta)